MAKSIM KALAÃÇIKOV
SLOMŸENI MAÅ
IMPERIJE
1
2
PREDGOVOR
Kad je Gorbaåov 1985. godine doãao na vlast, tek sam napunio osamnaest godina. Na moje oåi je rasparåana Velika Imperija – SSSR.
Razum, evo, do danaãçeg dana, odbija da prihvati tu åiçenicu.
Zaãto? Kako? Hiÿade glasova su nas nasrtÿivo uveravale: “Bila
je trula”, “SSSR je bio zaostala zemÿa s tehnologijom kamenog doba”.
Evo, veñ dvanaest godina, glasila nas hipnotiãu i u glavu nam utuvÿuju: imperija je izgubila Treñi svetski, “hladni rat”, satrvãi svoju
ekonomsku snagu u trci u naoruæaçu sa Zapadom. Tamo su nadÿudi, izumiteÿi i pregaoci bez premca. Kod nas je leço, tupavo pleme, koje je
sebi sazdalo mlitavu i nemoñnu privredu, ni za ãta sposobnu. “Ruski
koçoslavi”.
Potkupÿiva armija “slobodnih novinara” kao da je postigla svoje.
U mojoj zemÿi milioni posluãno, kao papagaji ponavÿaju çihove kliãee. Stasava novo pokoleçe, za koga je nakaradni “novi svet” uobiåajena pojava. Neñe joã mnogo vremena proñi, a mit o prepotopskom divu
na glinenim nogama, pregaæenom od blistave tehnoloãke maãine Zapada, trajno ñe se ugraditi u çihovo biñe.
Ali ne, naãe primitivne defetiste nisu originalne one samo posluãno prenose propagandne programe, smiãÿene s one strane okeana.
Upravo su tamo objavili: ruska imperija nije izdræala takmiåeçe u
stvaraçu savremenih oruæanih sistema. Joã je predsednik Regan samozadovoÿno izjavio: primorali smo Sovjete da nagaze gas do daske. A demokratski epigon Maksim Sokolov sladostrasno dodaje: “Pedala gasa
je bila dokraja pritisnuta i auto se svalio u jarak!“
Ova teza nije nova. Godine 1996. se kod moskovskih uliånih prodavaca kçiga pojavilo pisanije Petera Ãvajcera “Pobeda”. S podnaslovom “Uloga tajne strategije administracije SAD u raspadu Sovjetskog
Saveza i socijalistiåkog lagera”. Tu je reå o tragiånim, predolujnim
godinama izmeœu 1979. i 1986. Ako je verovati kçizi, strategiju satiraça naãe velike imperije osmislio je Reganov saborac Kaspar Vajnberger – prevashodni znaåaj treba dati visokotehnoloãkom oruæju.
Predsednik SAD Ronald Regan je 1982. doneo direktivu o nacionalnoj bezbednosti na osam strana, u kojoj je oznaåen glavni ciÿ podrivaçe naãe privrede. Iste godine je Henri Roven, ugledni biznismen i ekspert za rusku industriju, odræao govor:
3
“Treba da prosto odræavamo visok nivo naoruæaça, da bi se Moskva potrudila da nas dostigne, a da joj istovremeno uskratimo priliv
æivotno vaænih zapadnih sredstava. I joã tokom ove decenije ñemo
videti ruãeçe sovjetskog sistema”.
Moje pokoleçe dobro poznaje tu strategiju: razvoj ogromnog sistema svemirske protivraketne odbrane “Strateãke odbrambene inicijative”. Ili programa “zvezdanih ratova”, kako je glumac Regan voleo
da kaæe. A pride joã i proizvodça za radare nevidÿivih strateãkih
bombardera “Stels”, mobilnih taktiåkooperativnih projektila
“MH”, superbombardera “B-1”, pomorskih balistiåkih raketa i superpodmornica “Trajdent”. Sve to koãta stotine milijardi dolara i trebalo je da nas uvuåe u iscrpÿujuñu trku. Da izazove naã slom, “sråani
udar”.
No, dosta o tome. I presiti smo tuœinskih kliãea. Danas, nakon
petnaestak godina, dolazimo do drugaåijeg zakÿuåka. Te su, 1985. godine, oni a ne mi u tom takmiåeçu mogli da se skÿokaju, jer niti je
bilo niti ima dostojnog takmaca ruskom geniju i ruskoj domiãÿatosti. I zato su se na Zapadu smrtno bojali naãe Velike Imperije koja
je u svakom trenutku mogla da oslobodi kolosalne energije ãto su dotad skrovito dremale. I da zauvek baci na kolena taj çihov laæni
svet. Sa Istoka je pretila opasnost uzdizaça novog gorostasa s muçama u rukama. Zapadna elita je osluãkivala bilo zametka novoga æivota u zemÿi koju smo mi nazivali SSSR.
Posledçe, dogorbaåovsko desetleñe, sada nazivaju moåvarom. Pa
neka je i tako. Ali, baruãtine nisu tek puka masa ustajale vode i rastiça u raspadaçu. One su i neizmerna skladiãta sila nagomilavanih
hiÿadama godina. One su skladiãta Sunca, sposobna da rode neãto novo, silovito u svom poletu. Evo i sovjetski “zastoj” je bio, kako to sada
shvatamo, spremiãte neviœene moñi koja je potom tako nesposobno
protrañena, rasuta i razgrabÿena. Moæda se ove misli nekome uåine
bulaæçeçem. Ali ne, naã razum je jasan, naãe iskustvo je gorko. Tvrdim s punim uvereçem: u posledçih trideset i pet godina æivota
Saveza, u çemu je postojala i veñ poåela da pravi prve korake sasvim
jedinstvena civilizacija. Avaj, gotovo neopaæena od savremenika i u
samom SSSR. Poput paralelnih univerzuma Velsa i Simaka. Retki su
znali za vrata koja u çu vode. Sada ponovo moramo traæiti ta vrata,
razgrñuñi åitave naslage nedotupavnosti i laæi, ispod kojih je zatrpan naã ruski svet.
Poput arheologa, prinuœeni smo da sada iskopavamo tragove nepoznate civilizacije. Ratniåke, imperijalne, ruske, sada gotovo zbrisane s lica planete.
Napomiçem, ipak, da je i daÿe na snazi jedno temeÿno naåelo.
Veliki svetovi, svetske velesile se zasnivaju ne samo na sili, veñ i na
voÿi. Neumitni marã ratnih flotila i milonskih armija – to joã
nije sve. Imperije stvaraju i odræavaju junaci. Glavna sila poåiva u
çima, bezumno odvaænim ÿudima, s neiscrpnom energijom i nepokolebÿivom, “dugaåkom” voÿom.
4
Samo u ruci pravog ratnika-aristokrate drevni maå postaje grozno, razorno oruæje. A dvonogim stvorovima, sitnim i prodanim duãama ni dimiskija neñe vaÿati viãe od natrulog koca. Ovo je tim pre
aktuelno u naãe vreme kada je pod bombama i raketama NATO pala i
pocepala se Jugoslavija. Sada, kad naã svet stoji na pragu nove epohe
vaseÿenskih bura, veñ je mnogima jasno da je Jugoslavija samo upozoravajuñe zvono za Ruse.
Krenimo, dakle, åitaoåe i spoznajmo za veñinu nepoznati svet.
5
6
Prvo poglavÿe
VELIKI BLEF “ZVEZDANIH RATOVA”.
“OSMA KARTA”, “LIVERMORSKI MONSTRUM” I RUSKI
SVEMIRSKI PRESRETAÅI. “ALMAZI”: ORBITALNI,
TOPOVSKI
1
Poåeñemo od posledçeg beoåuga lanca – od sage o SOI, ameriåkoj
strateãkoj odbrambenoj inicijativi. Upravo je tom remek-delu zapadne tehnoloãke misli dodeÿena glavna uloga da nas zastraãi i iscrpÿuje ekonomski sistem Sovjetskog Saveza.
Åak su i na sovjetskoj televiziji poåetkom 80-ih godina voleli da
prikazuju kadrove ameriåkih kompjuterskih crtanih filmova, u kojima roj sovjetskih nuklearnih bojevih glava u letu prema SAD biva
metodiåno uniãtavan orbitalnim odbrambenim sistemima. Mi smo
kao omaœijani gledali kako laserski zraci jednu za drugom razaraju rakete. Neumorno i metodiåno su nam utuvÿivali: jednog lepog dana, sve
ñe ruske strateãke raketne jedinice istovremeno postati gomila beskorisnog gvoæœa nemoñnog protiv superiornog protivnika. Kao primitivna toÿaga afriåkog divÿaka pred istanåanim automatom evropskog kolonizatora-zavojevaåa.
Nenadmaãni majstori reklame (psiholoãkog oruæja), Amerikanci su gromko predstavili svoju SOI, na svakom uglu. Çen smisao je bio
jednostavan – postaviti u orbitu Zemÿe mnoãtvo bojevih satelita,
kojima bi se upravÿalo pomoñu nepogreãive i superbrze kompjuterske
tehnike. Ãto je trebalo da uœe u sastav takve svemirske flote? Kao
prvo, sateliti åiji bi zadatak bio da voœenim raketama presreñu velike sovjetske strateãke rakete, a kao drugo, aparati s elektromagnetskim topovima.
Princip çihovog rada je jednostavan. Elektromagnetski top je veñ
30-ih i 40-ih godina XX veka bio poznat. Umesto åeliåne cevi u kojoj
se projektil kreñe pod pritiskom usijanih barutnih gasova, kod ovakvog bi se oruœa projektovala dugaåka lansirna staza, poput traånica.
A ulogu baruta bi igrali duæ “cevi” postavÿeni snaæni elektromagneti – solenoidi, koji bi se postupno ukÿuåivali i vukli za sobom
projektil, ubrzavajuñi ga tako do nadzvuånih brzina.
Meœutim, na Zemÿi su se takva oruœa pokazala nedelotvornim.
Trebalo im je previãe elektriåne energije da bi se po uåinku pribliæila obiånom topu. Nepremostivu prepreku je tu predstavÿao
otpor vazduha.
U svemiru je sasvim druga stvar. Tamo je vakuum, nema otpora vazduha. Uz to, ako se gaœa sa satelita na kome je postavÿen elektrotop,
brzini projektila se dodaje brzina samog satelita – prva svemirska.
7
Preostaje samo da se pronaœe malogabaritan ali moñan izvor energije
i poãaÿe u orbitu.
Konaåno, Amerikanci su se zaneli laserskim sistemima. Zamisao
je sledeña: da bi laser bio u staçu da progoreva tela bojevih glava i,
ãtaviãe, debele kapke-ãtitove sovjetskih raketnih ãahtova, treba
mu dovesti visoki energetski naboj. Upravo tako, ovaj termin je uobiåajen u laserskoj fizici. U zemaÿskim laboratorijama se taj naboj dobijao iz moñnih izvora elektriåne energije, praæçeçima.
Naboj za “zvezdane ratove” SOI Amerikanci su nameravali da reãe uz pomoñ nuklearne eksplozije. Negde tamo u Arizoni, u naroåitoj
instalaciji, detonirali bi omaçu termonuklearnu bojevu glavu snage
0,5 tona trotila i tako dobijen moñan zrak predali orbitalnoj platformi-reflektoru sa sistemom navoœeça istoga na ciÿ. Platforma
bi bila geostacionarna, na visini od 36 hiÿada kilometara, gde se
obrtaçe satelita poklapa s obrtaçem same planete tj. 24 sata za jedan
krug. Rezultat je taj da platforma “visi” nad istom taåkom na povrãini Zemÿe.
Amerikanci su nas prepadali kako ñe “poveãati” geostacionarne
platforme nad mestima koncentracije sovjetskih balistiåkih raketa
i sazdati odbrambeni pojas na prilazima SAD. Odaslan nakon
detoniraça bojeve glave na tlu, laserski zrak bi bio prihvatan od
satelita i preoblikovan u deset bojevih impulsa. A sistem superkompjuterizovanog navoœeça je, naravno, trebalo da tim “rafalom” razori
deset sovjetskih bojevih glava koje lete ka SAD.
2
Zapravo je to bio jedan od najveñih blefova novije istorije. Amerikanci nisu bili u staçu da “izguraju” program “zvezdanih ratova” –
troãkovi su dostizali nekoliko stotina milijardi dolara. Da su
Amerikanci uãli u razvoj SOI, çihova bi se, a ne naãa ekonomija
skÿokala poput iscrpÿenog koça. Na sledeñim izborima, Amerikanci ne bi oprostili predsedniku Reganu porast poreskog bremena i kresaçe socijalnih programa. Kao ãto ni 1992. godine predsedniku Buãu
nisu oprostili pobedonosni rat protiv Iraka, “Pustiçsku oluju” koja je odnela preko 80 milijardi dolara. Jer, svemirsko vojevaçe je krajçe skupo zadovoÿstvo. Sem toga, ameriåka privreda je krajem 80-ih
godina opet ulazila u krizu.
A åak i da su se SAD usudile da bace stotine milijardi dolara na
svoje okoplanetarne zamisli, Sovjetskom Savezu bi sunce granulo. Jer,
upravo smo mi, Rusi, imali moñnija protivsredstva, koja su nam bila na
raspolagaçu desetorostruko jeftinije, åak i po svetskim cenama.
Slikovito reåeno, rubÿa koju bi SSSR potroãio, poslala bi bestraga stotinu dolara koje je Zapad bacio na sistem “zvezdanih ratova”.
Istorija poznaje takve sluåajeve. Krajem XIX veka se pokazalo da
mina, obiåni metalni cilindar s eksplozivom, åija cena se meri kopejkama, lako ãaÿe na dno oklopçaåu, åija izrada zahteva godine truda
8
i milione funti sterlinga. Jeftini “limeni punoglavci”, nemaåke
podmornice iz Prvog svetskog rata, uniãtavale su izuzetno skupe britanske krstarice i drednote. Beznaåajna boca s “Molotovÿevim koktelom” ili nimalo skup jednokratni “faust-patron” pretvarao je tenkove u gomilu nagorelog metala. Argentinci su 1982. godine ispalili
raketu “Egzose”, koja je tada koãtala milion dolara, i potopili najsavremeniji torpedni razaraå “Ãefild”, ojadivãi tako Britaniju za
stotinu i kusur miliona funti.
SOI je nalikovala ogromnoj, krhkoj skalameriji, koju je moguñe
razvaliti pogotkom obiåne kamenåine. Naã domiãÿati narod je, ako
niãta drugo, a ono jeftinih “kamenåina” imao u izobiÿu.
Za neutralisaçe supersloæene geostacionarne platforme – laserske baterije SAD, dovoÿno je da se na orbitu izvede omaçi kontejner sa åeliånim kuglicama i obiånim rasejavajuñim eksplozivnim
puçeçem. Bum – i u svemiru bi se obrazovao roj veãtaåkih meteorita.
Ne bi bilo naroåito teãko izvesti tako da oni sustignu ameriåku
superpreciznu platformu relativnom brzinom od nekoliko stotina
metara u sekundi. Posle sudara s takvim rojem, ogromni sateliti SAD
bi se pretvorili u droçke beskorisnog metala.
No i ovo bi na red doãlo tek kad bi se s punim uspehom razvili
ameriåki laserski sistemi, hraçeni termonuklearnim nabojima sa
povrãine Zemÿe, o kojima je veñ bilo reåi. Meœutim, pri razradi tih
sistema, SAD su se suoåile s mnoãtvom teãkoña, koje su pretile da
progutaju godine istraæivaåkog rada i milijarde dolara. Pre svega,
bilo je od presudne vaænosti da bojeva glava u zemaÿskoj instalaciji
bude strogo dozirana – taåno pola tone ekvivalenta trotila i nipoãto viãe. No, Amerikanci nisu uspevali da postignu toliku taånost.
Snaga bojevih glava je nedopustivo otstupala od propisane. Morala je
da iznosi pribliæno pola tone, a umela je da domaãi i tonu i po. To
znaåi da bi platforma-reflektor, koja prihvata laserski zrak sa
Zemÿe, neminovno bila spræena. Pregorela bi poput osiguraåa kroz
koji proœe prejaka struja.
Ovo je bila glavna nevoÿa, ne raåunajuñi druge, “sitnije”. Na primer, teãkoñe oko izrade izdræÿivih ogledala, sposobnih da se nose sa
åudoviãnim toplotnim optereñeçima a da se pri tome ne deformiãu,
poãto bi se inaåe “laserska nit” rasejavala. Ili, pak, kako da se izbegnu nepredvidÿivi kvarovi u krajçe sloæenim sistemima kompjuterskog upravÿaça i navoœeça.
3
Danas je i naivku jasno: izvikani Reganov program “zvezdanih rata”
iliti “visoke granice”, s treskom je propao zbog åudoviãnih troãkova. “Tehnika – mladeæi” je u 5. broju za 1995. godinu objavila intervju s Aleksejem Æidkovim, nauånikom iz Instituta za opãtu fiziku
Akademije nauka. S jednim od onih kojima je poznat rad na supermoñnim laserima s nuklearnim nabojem.
9
On je joã jednom potvrdio: ameriåki pokuãaji da stvore nekakvo
“åudesno oruæje” potpuno su propali. Pokazalo se da instalacije ne
mogu izdræati ogromna optereñeça, te je ispalo da su za jednokratnu
upotrebu. Takve rezultate su dali i ogledi joã u vreme Sovjetskog
Saveza, u Armazasu-161 i Moskovskom institutu za inæeçersku fiziku. Istina, laserski top je u tehniåkom smislu veñ danas ostvariv,
ali mu domet iznosi nekoliko kilometara, dok je za orbitalni rat
potrebno oruæje koje doseæe nekoliko stotina vrsta.
Svakako da se nuklearni generatori bojevih lasera mogu izvesti u
svemir. No, kako dokazuje Æidkov, da bi se probila oplata sovjetskih
raketa, potrebno je na jednom kvadratnom santimetru usredsrediti
energiju od 20 kJ. Drugim reåima, po zahuktaloj ruskoj bojevoj glavi
vaÿalo je udariti laserskim zrakom snage 1 MJ i preånika najviãe sedam santimetra, a pri tome raketa, ispaÿena na SAD, ne stoji u mestu,
veñ se kreñe brzinom od skoro 8 km/sek!
Uostalom, laserski zrak – to nije prava pruga svetlosti. Zrak poseduje “odvratnu” navadu da se ãiri, ãto viãe odmiåe od svog izvora,
åime se çegova moñ rasipa. A u “zvezdanim ratovima” treba da preœe
hiÿade vrsta. Naãi nauånici su izraåunali: od trenutka kad bi radari zahvatili lansiranu rusku raketu pa preko uzbuçivaça protivraketne odbrane te do trenutka kad bi se “laserski top” usmerio na
ciÿ, proãlo bi toliko vremena da bi najmaça udaÿenost za delotvorno dejstvo ameriåke orbitalne platforme iznosila svega hiÿadu
kilometara.
Na tom bi rastojaçu laserski zrak veliåine åiodine glave, dobijen prilikom aktiviraça lasera, imao u åasu susreta s ciÿem povrãinu od nekih stotinu kvadratnih metara.
Tek bi slabaãni bÿesak ozario bok sovjetske rakete, niåim ne
ometajuñi çen let ka Çujorku ili Vaãingtonu, jer bi na svaki kvadratni santimetar çene povrãine dospelo energije od svega 1 J. To je
dvadeset hiÿada puta maçe od onoga ãto je potrebno da se razore åak
i najkræÿavije od naãih bojevih glava! Vaÿa imati u vidu i to da se
delovi bojevih glava najnovijih ruskih interkontinentalnih projektila izraœuju od U-238, veoma teãkog, tvrdog i åudoviãno teãko topÿivog metala, boje sasuãene krvi. Te su bojeve glave u staçu da se zarivaju u guste slojeve atmosfere brzinom od 27.000 vrsta na sat, usled
treça se pretvarajuñi u pravu ogçenu åauru, a da pri tome ne sagore.
Biñe jasnije ãta ovo znaåi, ako se zna da åak i masivni kameni meteoriti pri ulasku u vazduãni omotaå Zemÿe naprosto ispare od strahovite vreline!
Amerikanci su oåito blefirali. Naprosto, fiziåki nije bilo
moguñe predati sa Zemÿe laserski, nuklearno-nabojni impuls do hiÿadama vrsta udaÿene orbitalne platforme – on bi veñ na putu kroz
atmosferu izgubio mnogo energije, a potom bi se joã viãe rasejao u
svemiru. I dvostruko je nemoguñe bilo postiñi da satelit ulovi ovaj
1.
Videti: Skrañenice i maçe poznate reåi na kraju kçige.
10
impuls i upravi ga pomoñu reflektora na roj sovjetskih bojevih glava.
Åak i kad bi nuklearni generator zraka postavili na samu bojevu stanicu, svejedno bi pretrpeli neuspeh!
A veñ je sasvim na fantastiku liåilo hvalisaçe SAD da ñe na
orbitu izvesti ureœaje s rendgenskim laserima. Da vas ja ne bih gçavio
lekcijama iz fizike, navodim reåi Æidkova:
“Kod çih je nabojni impuls naåelno drukåiji, zasnovan na koriãñeçu... rendgenskog i gama zraåeça. Ali, tada je potrebno izvesti
pravu atomsku eksploziju!
A i protiv koga bi bilo upereno takvo oruæje? Zar protiv Rusije,
koja raspolaæe velikim brojem raketa? Çih je toliko teãko prepoznati da bi morali stvoriti joã moñnije ureœaje za prañeçe, i izvesti u svemir na hiÿade laserskih presretaåa s nuklearnim materijalima. I, opet, teãko da bi im poãlo za rukom da uniãte upravo sve
rakete. Neke bi pogodile ciÿ i nanele ãtetu, u poreœeçu s kojom bi
Åernobiÿ bio tek maça havarija. Dakle, besmislena je borba takvim
sistemima protiv jakog protivnika”.
Pa sad, prosudite sami: za uniãteçe samo jedne sovjetske bojeve
glave potreban je ureœaj sposoban da emituje impuls snage 1 MJ. U SAD
su, u Livermorskoj laboratoriji, uspeli da izgrade pravo lasersko
åudoviãte koje se ukÿuåivalo samo jednom meseåno, “isisavajuñi” pri
tome energetski sistem åitave savezne dræave. Çegova je izlazna snaga – tek nekih 100 kJ. Deset puta maçe od potrebne za razaraçe jedne jedine sovjetske bojeve glave! Podsetiñemo: osnovu naãih strateãkih
nuklearnih sila saåiçavaju teãke rakete, u lansirnim ãahtovima, koje nose po deset nezavisno navoœenih bojevih glava.
Pa sad raåunajte: za odbijaçe razornog ruskog udara, Amerika bi
morala da na orbitu izbaci celokupni svoj energetski potencijal.
Utopijska zamisao. Nisu Amerikanci õabe primorali Jeÿcina da potpiãe ugovor SAT-2 po kome je trebalo da mi uniãtimo upravo rakete
iz ãahtova, s viãe bojevih glava, u uranskom oklopu. Nije õabe Jeÿcinov naslednik Putin “progurao” ratifikaciju SAT-2 u zbrkanoj i potkupÿivoj Dumi.
U danas suverenom Kazahstanu, gde su na vlast zaseli neki novi
begovi, u mestaãcu Sari-Ãagan, praãina i naslage prÿavãtine prekrivaju nekada bele zidove “Tere-3”, ogromne laserske instalacije i
ponosa imperije SSSR, izgraœene krajem 60-ih godina. U to vreme se
kod naãih ameriåkih neprijateÿa grozniåavo radilo na projektu
“Osma karta” – proizvodçi bojevog, smrtonosnog zraka.
I upravo tamo, u stepi, gde su nomadi napasali stada ovaca i gurili se po tesnim jurtama, ruski genij je stvorio “Teru-3”.
Ali to joã nije sve. Poåetkom 1980-ih godina je hemijski laserski
top, koji je stvorio Nikolaj Poÿaãev u protivavionskom raketnom
KB “Almaz” (dijamant), po prvi put u istoriji uniãtio leteñu metu
La-17. U “Almazu” su nastojali da usavrãe taj laserski top i postave
ga na ãirokotrupni Il-76. Patrolirajuñi na velikoj visini, gde razreœeni vazduh upija malo energije smrtonosnog lasera, takav avion11
nosaå lasera je trebalo da izdaleka pogaœa i uniãtava niskoorbitalne izviœaåke satelite SAD. Posle uniãteça naãe dræave decembra 1991. godine, svi radovi na “Almazu” su naglo obustavÿeni.
To naãi demokratski novinari i politikolozi pokuãavaju da
SSSR prikaæu kao zemÿu pijanica, izroda i prÿavih zajedniåkih stanova. Amerikanci su znali koliko vredimo. Iz sve snage su hrlili u
Sari-Ãagan. I to im je uspelo – veñ 1989. godine, u vreme slabog, brbÿivog Gorbaåova.
Kako je “Crvenoj Zvezdi” ispriåao jedan od korifeja sovjetskog
programa vojnih lasera, profesor Petar Zarubin, naãi su struåçaci
1985. godine veñ pouzdano znali: Amerikanci ne mogu da ostvare pravi,
kompaktni bojevi zrak za uniãtavaçe ruskih raketa u svemiru. A i
sama su se laserska postrojeça pokazala prevelikim, preskupim i raçivim. Pri tome, energija najmoñnijeg zraka ne premaãuje energiju
eksplozije malokalibarskog topovskog zrna. Kudikamo bi umesnije
bilo praviti rakete i brzometne topove sa visoko taånim navoœeçem.
Jedan po jedan su propadali ameriåki pokuãaji da stvore kompaktni bojevi ureœaj. Poåetkom 70-ih godina su saopãtili o uspeãnom
uniãteçu mete na maçoj razdaÿini – bespilotnog helikoptera. Ali
su posle toga prekinuli rad na takvom zemaÿskom sistemu. Neãto kasnije, poãlo im je za rukom da obore i raketu upuñenu specijalnom putaçom, uz pomoñ agregata veliåine osredçeg hemijskog kombinata. Taj
cirkus su pravili specijalno za ameriåki Kongres, kako bi im bio
odobren buõet za nastavak rada u okviru SOI. Uzgred, iste oglede smo
izvrãili i mi.
SAD su pokuãale da konstruiãu laser koji ne radi na struju, veñ
na hemijsku energiju. Tako da bi ureœaj bio dovoÿno lagan za izvoœeçe
u svemir. No i nakon ãto su proñerdali nekoliko milijardi dolara,
nisu uspeli da stvar dovedu do orbitalnog ogleda.
Drugim reåima, Gorbaåov, Ãevarnadze i vojni vrh su znali da je
SOI – mehur od sapunice. Ipak su se uplaãili i strahom zarazili celu zemÿu.
Sada, kad se imperijska moñ uruãila i pauci pletu mreæe po veñ
plesnivim elektronskim kolima “Tere-3”, shvatili smo ãta smo izgubili. Jer, rad na bojevom laseru je omoguñio Rusima da stvore snaæan
kvantni lokator, sposoban da na stotine vrsta ne samo odredi udaÿenost ciÿa, veñ i çegove razmere, oblik i putaçu kretaça.
U “Teri-3” je stvoren lokator koji je mogao da proåeãÿava i svemirska prostranstva. Nauånici su 1984. godine predlagali da se çime
“opipa” ameriåka letilica “Ãatl” na orbiti. No, najviãe politiåko
rukovodstvo se uplaãilo da ñe se diñi velika buka.
Pokazalo se da je laserom moguñe zaslepÿivati neprijateÿske ureœaje za navoœeçe i nadziraçe, izbacivati iz stroja opremu za noñno
osmatraçe na protivniåkim tenkovima. Pomoñu prenosivih ureœaja je
bilo moguñe oslepiti i same vojnike. I, eto, dok su ruski laseri stavÿeni na led, Amerikanci ne gube vreme i opremaju se upravo takvim
oruæjem.
12
Meœutim, razorni svemirski laser je obiåan blef. Jednako su se
rasprãile i oåekivaça Amerike od razvoja orbitalnih elektromagnetskih topova. Ta, za çih su potrebni nuklearni reaktori moñni kao
osredçe hidroelektrane, a ne veñi od pisañeg stola!
Odmah ñu reñi: Amerikanci su u tome slabi. I upravo su ruski
nauånici i dan-danas vodeñi u oblasti stvaraça svemirskih atomskih
energetskih ureœaja.
Ali, recimo da je Amerikancima 80-ih godina nekako poãlo za
rukom da preskoåe sve zakone fizike te da na orbiti ipak razmeste
komplet åudoviãno skupih, glomaznih i krhkih protivraketnih stanica. I, ãta onda? SAD bi i onda pretrpele neuspeh.
“Laseri ne reãavaju problem uniãtavaça veñeg broja svemirskih
ciÿeva kao ãto su bojeve glave balistiåkih raketa, smatra profesor
Zarubin. – Nuklearne sile mogu u jedan mah da lansiraju stotine balistiåkih raketa koje nose hiÿade bojevih glava. Znaåi, u svemiru je
potrebno razmestiti stotine laserskih ureœaja! Bio bi to glomazan i
skup poduhvat.”
Drugim reåima, naãoj je imperiji bilo dovoÿno da, sa desetorostruko maçim novcem i naporom od neprijateÿa, razvije veñi broj
teãkih balistiåkih “proizvoda” sa viãe bojevih glava. Koje je, uostalom, u to vreme veñ odavno serijski proizvodio “Juæmaã” u Dçepropetrovsku. Svi napori SAD bi uludo propali. Oni nikad ne bi mogli
odbiti masovni raketni napad Imperije. Za potpunu propast SAD
bilo bi dovoÿno da se samo jedna od svakih deset naãih bojevih glava
probije do ciÿa.
4
No, postojao je joã jedan jeftin naåin da se SOI pretvori u prah
i pepeo. Sastojao se u obrazovaçu stratosferskih lovaca-presretaåa,
koji bi poletali “s leœa” teãkih aviona-nosaåa.
Zamislite sliku: s teãkog aviona “Ruslan” ili “Mrija” koji leti
na visini od 9–10 vrsta, odjednom sukne plamen i presretaå MiG, opremÿen raketom, odvaja se od nosaåa i zagoni na joã veñu visinu, odakle
ispaÿuje raketu na ameriåki satelit, veñ sasvim vidan na ekranu
radara.
Ovaj ne moæe izbeñi. Uspori li – silazi s orbite, sagoreñe u guãñim slojevima vazduãnog okeana. Ukÿuåi li pogonske motore, ubrzañe
i izbiti na novu orbitu, ali ñe izgubiti iz niãana ruske raketne pozicije i veñ lansirane bojeve glave. Sem toga, teãki orbitalni kompleks ne moæe umañi voœenoj raketi koja se ustremila na çega.
Polazak lovca sa teãkog aviona-nosaåa u letu nije fantastika.
Malo ko zna da su upravo Rusi prvi osmislili i u boju upotrebili
vazduãne nosaåe aviona.
Davne 1941. Nemci su bili zaprepaãñeni: odnekud su im se nad glavama stvorili ruski lovci I-16 i bombama razneli Åernovodski most
u Rumuniji, sto trideset kilometara uzvodno od uãña Dunava. Grupa
13
armija “Jug” je nekoliko dana bila liãena snabdevaça gorivom i municijom. Po svim proraåunima je ispadalo da maleni jastrepåiñi nisu
nikako mogli tu da dospeju, ako su poleteli s aerodroma iza linije
fronta. Za çih je to predaleko.
Tek su kasnije saznali da su I-16 poleteli ispod krila teãkog
bombardera TB-3. Joã je sredinom 30-ih godina daroviti staÿinski
inæeçer Vahmistrov osmislio sistem “Zveno-SPB”, avion-nosaå aviona, koji je mogao da ponese åak pet lovaca. Tokom leta su mogli da se
odvoje od nosaåa, stupe u boj s neprijateÿem i potom se opet – sve to u
vazduhu! – prikaåe za çega.
Vahmistrovÿevo delo nije palo u zaborav. SSSR je tokom 60-ih
godina gradio modele nadzvuånih raketnih letilica koje su poletale
s aviona-nosaåa. “Spiraÿ” (spirala) Gleba Lozino-Lozinskog je trebalo da postane jedan od takvih sistema. Çegove letilice je trebalo
da se ogromnim brzinama peçu na stotine vrsta nad naãom planetom u
oblast tajanstvene mezosfere, gde se raœa polarna svetlost. Praktiåno, mi smo pola veka ranije stvarali oruæje, sposobno da i u XXI veku
osujeti agresiju iz orbite!
Avaj, kremaÿska glupost je bila glavni razlog ãto je na te radove
stavÿena taåka. Premda smo joã poåetkom 70-ih godina mogli imati
sopstvenu aviokosmonautiku i daleko iza sebe ostaviti SAD s onim
çihovim brodovima-“ãatlovima”. Meœutim, i u vreme Gorbaåova su
Rusi imali moguñnosti – iha-ha! Poåetkom 90-ih, naã je veliki Savez
posedovao aviotehniku kiklopske moñi. Konstrukcioni biro Mjasiãåeva je stvorio elegantni teãki tegÿaå, “Atlant-VMT”. Naime, on
je mogao da nosi na sebi ogromni kontejner s maãinerijom rakete
“Energija”, da prevozi pedesetotonski svemirski brod-avion “Buran”
(meñava). Nezaboravan prizor – åini se kao da “Atlant” ne nosi tovar,
veñ da je sam podveãen o ogromnu åauru kontejnera koji kao od ãale
nosi avion u nebeske visine.
A 1990. godine je KB Antonova predstavio svetu ãestomotornog
diva s poetskim imenom “Mrija” – maãta. Çegova nosivost je veñ iznosila 200 tona.
Po potrebi, ti su velikani mogli postati nosaåi specijalnih
presretaåa, s protivsatelitskim raketama pod krilima. I sve to bi
nas stajalo stotinama puta jeftinije nego Amerikance çihova SOI.
Godine 1982. Lozino-Lozinski, tvorac broda “Buran”, predlaæe
Imperiji pravi kÿuå pobede u svemiru. Nezadovoÿan time ãto ga je
Kremÿ primorao da u vidu “Burana” pravi kopiju ameriåkog brodaåunka, “Ãatla”, Gleb Jevgeçeviå je pokrenuo projekat MAKS –
viãekratni vazduãno-kosmiåki sistem u vidu lakog svemirskog broda-aviona “Molnija” (muça), koji bi se lansirao sa “Mrije” u letu.
Ovaj brod je u sebi objediçavao sve najboÿe tehnologije iz “Burana” pa
tako narodne pare nisu uludo propadale. No, najvaænije je ãto je
“Molnija” bila znatno jeftinija i eksploataciono ekonomiånija od
“Burana”, a svaka ovakava letilica je mogla da se koristi podjednako i
kao teretçak i kao spasilaåki brod i kao nosaå bojevih satelita i,
14
napokon, kao orbitalni lovac. I, ako hoñete, kao bombarder za udare
iz velikih visina po najskrovitijim protivniåkim ciÿevima. Na
primer, po nosaåima aviona SAD.
Eto zaãto sada izjavÿujemo da nije trebalo da se bojimo ameriåkih
sistema. Åak i da su se ozbiÿnije pozabavili tim svojim projektima,
razorili bi sopstvenu privredu, bacajuñi kroz tu pustolovinu milijarde dolara u vetar. SSSR bi svejedno bio pobednik.
Ali, ispalo je drugaåije. Galama koju su Amerikanci podigli u
vezi te çihove “zvezdane ãarene laæe” nasmrt je isprepadala oronulu
i kukaviåku kremaÿsku nomenklaturu. Ona nije htela da sasluãa trezvene glasove nauånika. I odvukla nas je na pogibeÿan put.
Tek sada, kad se na tezgama pojavÿuju ameriåki tehnotrileri –
“dokumetarna” fantastika, mi otkrivamo åime je sve raspolagao naã
veliki Savez.
Ispostavÿa se da je naãa Imperija 1985. godine izvela u orbitu
devet satelita-lovaca, iz projekta “Polet”, s kolosalnim eksplozivnim puçeçima u masivnim telima – prave robote-kamikaze! Opremÿene moñnim reaktivnim pogonom i antenom lokatora-tragaåa. Ovo je
oruæje joã 1963. godine bilo razraœeno u OKB-52 i CNII “Kometa”.
Snabdeveni veñim zalihama goriva, naãi kosmo-lovci su mogli da
dugo manevriãu, gaçajuñi ameriåke satelite, prisiÿavajuñi ih da brzo potroãe svoje gorivo i izbacujuñi ih iz stroja. Amerikancima je
bilo opasno da ih puste da priœu bliæe od 80 kilometara: ruski brodovi-ubice su mogli da uniãte tuœe orbitalne komplekse. Po ceni
stoput maçoj od izvikanih bojevih platformi SAD, ruski “primitivni” roboti-kamikaze su mogli da na paramparåad raznesu åitav taj
elektronikom naåiåkani sistem SOI. Uostalom, kako nam je ispriåao
jedan od tvoraca satelita-ubice, akademik Anatolij Savin, bila je
spremna i nova varijanta “Poleta”, opremÿena sa åetiri rakete “svemir-svemir”. Sada je samo jedan naã aparat mogao da uniãti åetiri
neprijateÿa! “Polet“-IS, uveden u naoruæaçe joã 1979. godine, i dandanas ostaje strahovito oruæje. Pogotovo ako bi se modernizovalo.
Meœutim, sada je taj sistem po nalogu kremaÿskih udvorica konzervisan – da se ne bi gospoda Amerikanci jedili. Bojim se da ñe tako konzervisan, taj sistem i propasti.
Zaãto su Amerikanci znali za ta ruska pruæja, a ruski graœani
nisu? Po svemu sudeñi, sama nomenklatura nas je smatrala tupoglavim
stadom. Odluåila je da se preda neprijateÿu, trampivãi veliåanstvenu moñ dræave za raskoãne vile.
A nije trebalo paniåiti. Sistem “Polet” je predstavÿao upravo
one imperijalne orbitalne presretaåe koje smo mogli, “ubojno, a za
male pare”, izbacivati u svemir. Ruski bi operateri, kao sada klinci
u kompjuterskim igricama, gaçali ameriåke gigante – bojeve orbitalne stanice.
Sama pomisao o tome da çihove maãinerije, po ceni od milijardu
i po dolara svaka, u stopu prati prosta ruska “stvaråica”, ne skupÿa
od koju desetinu miliona sovjetskih rubaÿa, primorala bi Ameri15
kance da çima manevriãu i uklaçaju ih od opasnosti. A çima, za to,
naravno, treba puno goriva. I to za veliku protivniåku stanicu znatno viãe nego za malenog “Poleta”. Za ponovno popuçavaçe gorivom,
SAD bi morale da izgrade åitavu flotu brodova-cisterni. I imajte
na umu da dopremaçe samo jednog litra goriva na orbitu koãta oko
hiÿadu i po dolara.
Otvarali su se svi izgledi za jednu po nas veoma pogodnu igru: mi
na “Polet”, potroãimo milion rubaÿa, a Amerikanci – deset milona
dolara. Ovo bi moglo tako iñi u nedogled. Ko bi onda, u takvoj trci u
naoruæaçu, propao zbog slabÿeça i potkopavaça svoje privrede?
Obarati “Polete” sa zemaÿskih visinskih lovaca? Ali, Amerikanci su 1986. godine posedovali svega ãest komada specijalnih protivsatelitskih raketa ASAT.
Uniãtavati “Polete” dok su joã na lansirnim poloæajima –
pokuãaj ravan otpoåiçaçu Treñeg svetskog rata. A poåeti s çihovim
obaraçem u toku rata – eksplodiravãi, razneñe tuãta i tma ameriåkih orbitalnih stanica. A i tuñi ASAT-om po ruskom satelitu koji
leti uz samu ameriåku bojevu platformu – znaåi i çu uniãtiti.
Ñorsokak. U svemirskoj trci u naoruæaçu mi smo matirali Amerikance. Mogli smo da izvodimo na orbitu stanice-nosaåe nekoliko
“Poleta”. Cena naãih lansiraça je åak i danas, kad su se cene u Rusiji
pribliæile svetskim, pet do ãest puta maça od one koja se ispostavÿa
za lansiraçe na ameriåkim “Ãatlovima”. Supersilne “Energije”
SSSR su mogle da odjednom na orbitu izbace dvadesetak “Poleta”
svaka.
Pored svega ovoga, postojao je kod nas i projekat “Rikãa”, åedo kosmiåkog KB Makejeva. Tu je razraœena (joã poåetkom 80-ih godina!)
lako prenosiva, kratka raketa za podmornice. Çene male razmere su
posledica toga ãto su joj konstruktori pogonske motore smestili u
prostor unutar rezervoara goriva.
Pokazalo se da te maãine izuzetno jeftino mogu lansirati i satelite. Povrh svega, kosmodrom im nije potreban, veñ je dovoÿan i terenski tegÿaå “Buran” opremÿen lansirnom cevi. Razrada satelitaubice za takvu “Rikãu” nije moñnom SSSR predstavÿala neki naroåiti napor.
U Åelomejevom OKB-52 razvijen je i projekat teãkog orbitalnog
lovca – automatska stanica “Taran” s raketama presretaåima.
Pa, od åega su se to toliko uplaãili u Kremÿu? Da je trka u “svemirskom ratu” zbiÿa poåela, Amerikanci bi morali da se oproste od
jeftinih pica i hamburgera, stipendija za studente, ekoloãkih programa, fondova za pomoñ nezaposlenima i samohranim majkama, dotiraça ãkolskih kuhiça.
5
...Ne obaziruñi se na opomene, ameriåki “Åelenõer” se uporno
pribliæava belom cilindru ruske orbitalne stanice. Belo-crveni
16
sukÿaji plamenih “traka” iz manevarskih motora obaraju nos kabaste
letilice i ona sada juri kroz svemirsku prazninu kao velika “delta”.
Sustigao je stanicu, kreñuñi se dvadesetak metara u sekundi bræe
od çe. Zadatak “Åelenõera” je da se nad Atlantikom priÿubi tik uz
ruski aparat, raskrili vratnice na “leœnom” otvoru i ispruæi
hvataÿku-manipulator.
Ali, ruska stanica brzo meça poloæaj i okreñe se svojim tupim
nosem prema goniocu. I posledçe ãto su Amerkanci zatim videli
bili su blesci koji su obasjali çen zakrivÿeni bok.
Tanad ispaÿena u svemiru imaju straãno dejstvo. Çihova brzina u
bezvazduãnom prostoru – skoro dva kilometra u sekundi – ima na svaki
metal isti uåinak kao i puãåani meci na komad najobiånijeg kartona.
Mlaz malih åeliånih vragova je sasekao kabinu “Åelenõera”. Åetvorica çegovih pilota su skonåala brzo i straãno, rasprsnuvãi se u
vakuumu. Krv i limfa su se uskovitlali u izreãetanoj kabini, nalik
na zaleœene kukuruzne kokice. Içem okovana zapovednikova glava,
besciÿno se tumbajuñi, udarila je o komandni pult. Suknule su u svemir struje vazduha, pomeãane s vodenom parom, na sve strane su briznule krhotine i razbijene ploåice toplotne zaãtite. Ispuãtena iz
razrovaãenih hidrosistema, teånost se trenutno pretvorila u ledene
lopte.
Oæiveo je pomoñni motor ruske stanice i ona je izaãla na neãto
viãu orbitu, tek koliko da propusti mimo sebe mrtvi brod neprijateÿa...
Ovo se u zbiÿi nikad nije dogodilo, ali je kao moguñnost potpuno
ostvarivo. Naime, upravo smo mi posedovali prekrasno oruæje – upravÿane aparate “Almaz”, naoruæane brzometnim topom.
Kako nas obaveãtavaju I. Mariçin i S. Ãamsudinov (“Vazduhoplovni vesnik” br. 5, 1995) izgradça “Almaza”-dvoseda je poåela 1964.
godine u OKB-52, dakle, kod istog tog akademika Åelomeja – kao izviœaåke stanice. Upravo u to vreme su Amerikanci poåeli da razvijaju
satelite-presretaåe i aparate-remorkere, sposobne da hvataju naãe
svemirske stanice i svlaåe ih sa orbita. Da bi se ovoj pretçi dostojno
odgovorilo, “Almaz” je ojaåan topom od 23 mm, nepokretno spojenim s
çegovim trupom. Iz çega se moglo gaœati kao kod lovaca – tako ãto se
åitava stanica okretala.
Prvo uspeãno lansiraçe “Almaza” je izvedeno 25. juna 1974. godine. Veñ 4. jula je brod “Sojuz-14” (savez) na çegovu palubu dovezao pukovnika Pavla Popoviåa i potpukovnika Jurija Artjuhina. Zbog tajnosti, stanica je sluæbeno nazvana “Saÿut-3” (poåasni pozdrav).
Aparat je radio odliåno, povremeno ãaÿuñi na zemÿu kapsule sa
snimÿenim filmovima. Åak su izvrãene i probe gaœaça iz topova s
izvanrednim rezultatom. Ali, avaj, zapelo je oko stvaraça viãekratno upotrebÿivog broda, a 1981. godine su i radovi na “Almazu”
obustavÿeni.
Ipak, novi “Almaz-T” je pod imenom “Kosmos-1870” poleteo s Bajkonura 25. jula 1987. godine. Dve godine je sondirao planetu superpre17
ciznom radarskom aparaturom, skrozirajuñi “pogledom” guste oblake
i uoåavajuñi svaki predmet duæi od 25 metara.
Posledçi “Almaz”, lansiran marta 1991. godine, i dan-danas leti
(ova kçiga je napisana 1996. godine). Najveña çegova “oãtrovidost”
iznosi 15 metara, u zoni osmatraça od 600 vrsta.
Tako da je, dragi åitaoci, krajem 80-ih godina Imperija kao odgovor na “zvezdane ratove” mogla izvesti na orbitu eskadru pilotiranih
stanica naoruæanih topovima – svemirske “vazduãne snage”, odnosno
oruœa nadmoñi u bliskom svemiru, koje je proizvodio zavod “Hruniåev”
u Moskvi.
Krajem 70-ih godina je buduñi predsednik SAD, glumac Regan,
voleo da åesto gleda hit toga doba – akcioni film “Zvezdani ratovi”.
No, çegov ograniåeni, holivudski um nije ni pretpostavÿao da Rusi
veñ imaju svemirske krstarice.
U sluåaju bilo kakvog zaoãtravaça staça, kao ono u vreme karipske krize, sve sisteme svemirskog izviœaça SAD bi uniãtili ruski
“Poleti”. Zato bismo mi imali sjajne izviœaåke aparate koji su u
staçu da uniãte svakoga ko se drzne da im se pribliæi.
Nama se osmehivala pobeda, a ne SAD. Toga se gorko priseñamo danas, kada naãe kosmodrome pokrivaju rœa i korov. Kada jeÿcinski
reæim, iznikao na razvalinama Imperije, prosjaåi po Zapadu milostiçu od milijardicu-dve.
Meœutim, tu su nam naãe partijske voœe nanele udarac u leœa. Na
dan 12. maja 1987. godine, velika konferencijska sala u Bajkonuru je
bila prepuna. Okupÿenima se obratio generalni sekretar Gorbaåov.
Mnogima se tada srce sledilo u grudima, a ministar opãte maãinogradçe Oleg Baklanov je tako gråevito stezao pesnice da su mu zglobovi pobeleli.
“Mi smo protiv trke u naoruæaçu, ukÿuåujuñi i onu u svemiru... –
grmeo je s tribine åoveåuÿak s pegom na ñeli. – Naãi interesi se u
tome poklapaju s interesima ameriåkog naroda... Mi smo kategoriåki
protiv prenoãeça trke u naoruæaçu u svemir...”
Taj pregalac za interese ameriåkog naroda je stvarno vrãio ubistvo. Jer, upravo je istog tog dana na startu stajala raketa “Energija”,
spregnuta bokom sa 80-tonskim aparatom “Skif-D” – prototipom svemirskog lovca s laserskim topom. U rekordnom su ga roku napravili u
NPO “Saÿut” pod rukovodstvom Dmitrija Paluhina, a sam Baklanov
je radio po ãesnaest sati dnevno, pritiskajuñi kooperante i kontroliãuñi tok isporuka. Ali, Gorbaåovÿev govor je sve to okaåio maåku
o rep, svega tri dana pre lansiraça. “Skif” (Skit) je izveden na
orbitu samo zato da odmah bude prepuãten sagorevaçu u guãñim slojevima atmosfere (“Rosijskaja gazeta”, 16.05.97).
A “Skifovi” su znaåili naãu punu pobedu u borbi za obliæçi
svemir. “Skif” je mogao da dugo ostane na orbiti i po potrebi uniãtava tuœine svojim laserskim topom. Çegovo oruæje nije, nuæno,
moralo biti dalekometno – dovoÿan je i domet od dvadeset-trideset
kilometara. Jer, Amerikanci su lupali glavu oko toga kako da pomoñu
18
svojih stanica, koje tuku pokretne ciÿeve sa razdaÿina od viãe hiÿada kilometara, doakaju mahnito brzim, oklopÿenim, bojevim glavama.
Za ærtve “Skifa” su kao Bogom bili dani lako raçivi sateliti, koje
bi on ruãio u preticaçu, kada se ciÿ u odnosu na gonioca kreñe korçaåinom brzinom. Na ovaj naåin ni za precizno gaœaçe laserom nisu
potrebni naroåiti kompjuteri. I flota “Skifova” bi nesumçivo na
paramparåad raznela åitavu grupaciju niskoorbitalnih satelita
SAD. Oslepila bi i zagluãila çihovu vojnu maãineriju. Za razliku
od hermetiåki oklopÿene ruske bojeve glave, u åijoj unutraãçosti je
åvrsto zadata letna matrica zaduæeça, ameriåki satelit je nepopravÿivi, lako raçivi mekuãac, sa krhkim trupom i ãtråeñim antenama.
Pa, ako ga udar laserskog zraka i ne bi presekao napola, svakako bi mu
talasom smetçi spræio elektronska kola.
Zbog toga bi bilo potrebno da SAD svoje platforme izraœuju kao
leteñe oklopçaåe, sa viãestruko dupliranim sistemima upravÿaça,
navoœeça i veze. Lansirajuñi uz to u orbitu åitave rojeve protivlovaca da zaãtite svoje protivraketne baterije. Toliki troãak ne bi podnela ni tri buõeta SAD. Ali smo mi – naåisto pobeœujuñi, srÿnuli u
orgiju kapitulacije pred pobeœenima.
Da, Regan je mnogo voleo da gleda Lukasov spektakl “Zvezdani ratovi”. Ta, zaista, da bi vojevali protiv ruskih orbitalnih lovaca,
Amerikancima bi bila potrebna tehnika stvorena maãtom reæisera:
brodovi s nuklearnim pogonom, oklopÿeni i zaãtiñeni moñnim energetskim poÿima, o koja se razbijaju projektili i meteoriti. Savremena nauka niãta od toga nije u staçu da stvori.
Prokleti kremaÿski izdajnici, ãta to uåiniste!
Ali, mi ne kukamo. Mi verujemo da se ruska istorija joã nije okonåala...
Avaj, dragi moj åitaoåe! Ovo poglavÿe dopisujem u 2000-oj. Jenkiji
su nas prestigli. Dok su u “Almazu” obustavÿeni radovi na letilici
naoruæanoj laserom, Amerikanci punom parom pripremaju za ispitivaçe svoju teãku letilicu s laserom – TRW. Ti vazduãni levijatani
su nameçeni patroliraçu u za Jenkije opasnim regionima Zemÿe i
uniãtavaçu balistiåkih raketa odmah po çihovom lansiraçu. Sadaãça okrçena Rusija, sa svih strana steãçena pronatovskim reæimima, postaje laka meta za te vazduãne laserske bacaåe. U sluåaju rata
s NATO, one ñe naãe strateãke rakete “Topoÿ-M” veñ na startu
uniãtavati.
19
Drugo poglavÿe
CENA KREMAŸSKIH STRAHOVA.
PLAZMENO ORUÆJE RUSIJE
1
Sa zida me strogo posmatra portret generalisimusa Staÿina.
Otræuñi se od kçiga i novinskih iseåaka, sa goråinom pomiãÿam:
zaãto takvog voœe nije u Kremÿu bilo tada, poåetkom 80-ih?
Ne jednom je Zapad pretio naãoj velesili svojom mnogohvaÿenom
tehnologijom, svojim åudo-oruæjima. Tako je bilo i pre pola veka, kada
je zemÿu iznurenu najteæim ratom s one strane okeana prepadao “nuklearnom batinom”. Od 1945. do 1949. mi nismo imali atomsku bombu.
Nedeÿnik “Kolers” je na raskoãnim koricama u boji stavÿao
slike nuklearnih “peåurki” koje se raskroãçavaju nad Moskvom.
Objavÿivali su æivopisne opise napada leteñih “supertvrœava” na
Leçingrad i Gorki, na Ural i Dçeparsku hidrocentralu. Pretili da
ñe desetine ruskih gradova pretvoriti u Hiroãime.
Jedan za drugim, raœali su se ratni planovi za uniãteçe SSSR, sa
poetskim imenima: “Dropãot” (padajuñi udar), “Åeriotier” (vozaå
bojnih koåija).
Ali, Staÿin je saåuvao olimpsko spokojstvo. Æmirkajuñi æuñkastim oåima, puñkao je svoju legendarnu lulu, premeñuñi duboke misli u glavi. Çega niko nije mogao prevariti – ni konstruktor ni marãal. Hiÿade proåitanih stranica, kçige, karte, sheme i obaveãteça
bile su pohraçene u çegovom umu.
Jedno je za çega bilo izvan svake sumçe – SSSR nije Japan. To je
kolosalna dræava s neiscrpnim resursama i gvozdeno organizovanom
vlaãñu, a ne uzano ostrvo sa gradovima od bambusa i hartije. Pa, neka
Zapad histeriåno dreåi – osim dalekometne avijacije, on nema drugo
sredstvo za dejstvo atomskim oruæjem.
Amerikanci su tada, u avgustu 1945. godine, razorili Hiroãimu i
Nagasaki lako, kao na paradi. Japanci nisu imali ni lovaåku avijaciju
ni protivavionsku artiÿeriju da obore visokoleteñe “supertvrœave”
B-29. A, ako bi hteli da udare na æivotno vaæne centre SSSR, Amerikanci bi 1948. godine morali da se probijaju kroz naãim armijama posednutu Istoånu Evropu, a zatim preko hiÿada vrsta ruskog prostora,
nad kojima bi ih doåekale åitave divizije moñnih lovaca sa dopunskim, raketnim ubrzaçem, “lavoåkini” i “jakovÿevi”, spremne da razore “tvrœave” vatrom svojih topova. Tad su, pride, iz pogona veñ izaãli prvi MiG-15, svetski ãampioni mlazne lovaåke avijacije. Oni su
u Koreji 1950. godine ameriåke “Ãutingstare”, “Sejbrove”, “Supretvrœave” i “Lokide” pretvarali u bukteñe komete.
Zato je Staÿin bio spokojan 1948. godine, dok je rukom tapãao toplu teãku kuglu oklopÿenu niklom – bojevu glavu prve sovjetske atom20
ske bombe. Pohvalio je Kuråatova. Zanimalo ga je kako napreduje rad
Koroÿova. Dræava je stavila krupan ulog na novo oruæje – dalekometne, moñne rakete.
Upravo ñemo mi, Rusi, u tome preduhitriti sve, prestigavãi åak i
SAD, kojima su u ruke pali i hitlerovac Verner fon Braun sa svim
çegovim iskustvom, i pride, nacrti te proizvodna sredstva za izradu
“Fau-2”, balistiåkih raketa koje su Nemci joã 1944. godine ispaÿivali na London.
Tako je to bilo u doba Staÿina. A pre petnaest godina u Kremÿu
su se naãli straãÿivi kepeci. Neznalice ili oronuli, s malograœanskim pogledima na svet. Gigantski blef “zvezdanih ratova” poåeo je da
donosi plodove.
2
Æivci rukovodilaca SSSR nisu izdræali. Umesto da puste Amerikance da se zaglibe u samoubilaåkom programu SOI, i sami su se
upustili u pokuãaje da ostvare neãto sliåno ameriåkom nerealnom
programu. Marãal Ogarkov 9. maja 1984. godine u “Crvenoj Zvezdi”
tvrdi: ”...Razvoj nauke i tehnologije posledçih godina stvara uslove da
u skoroj buduñnosti svetlo dana ugledaju joã razornije i dosad nepoznate vrste oruæja zasnovane na novim fiziåkim naåelima. Na tim i
takvim sredstvima se veñ radi u nekim zemÿama, pre svega u SAD.
Çihov razvoj je stvar bliske buduñnosti i predstavÿalo bi grub previd ako se tome veñ sada ne posveti duæna paæça.”
U to vreme je izjava marãala u centralnom armijskom glasilu
predstavÿala zvaniåno stanoviãte, plod rada åitave grupe analitiåara i referenata od najveñeg povereça. To jest, najviãi krugovi
SSSR-a su tada poverovali u ameriåke “zvezdane kojeãtarije”, ne obaziruñi se na glasove domañih nauånika.
Vratimo se opet Staÿinu. SSSR bi se sruãio kao proãtac da se u
vreme 1945–1953. ugledao na ameriåki primer. Da smo tada pokuãali
da svu snagu nacije usredsredimo na sustizaçe SAD po broju teãkih
strateãkih bombardera i nosaåa aviona, ionako iznurena zemÿa ispustila bi duãu. Staÿin je postupio drukåije – on pronalazi priliåno
jeftinu protivteæu vazduãno-pomorskoj moñi neprijateÿa: dalekometne balistiåke rakete koje su u staçu da sa ruskih ravnica biju
preko okeana. Pravo po Vaãingtonu!
Mi znamo da je Kremÿ 80-ih godina posedovao protivoruæje. No, ne
i pamet i odvaænost. SSSR poåiçe da slepo kopira program SOI.
Amerikanac Ãvajcer u svom bestseleru “Pobeda” piãe:
“Sagdejev, naåelnik sovjetskog Instituta za svemirska istraæivaça, u svom izveãtaju 1980. saopãtava: “Taj program je postao prioritet broj jedan, nakon ãto je gospodin Regan 1983. godine proglasio
“zvezdane ratove”. Sagdejev smatra verovatnim da su upravo ti troãkovi oslabili Sovjetski Savez i moæda bili uzrok çegovog raspada.”
21
To jest, mlohavi i kukaviåki vrh SSSR-a je kao zaåaran krenuo za
ameriåkim podmuklicama kao ono pacovi u bajci o junaku sa åarobnom
sviralom. Pravac u vir.
Veliki ameriåki poduhvat obmane se naroåito uspeãno razvija
posle Gorbaåovÿevog stupaça na Kremaÿski presto. Çegov ministar
inostranih poslova postaje “batono Eduardo”, sadaãçi voœa suverene
i siromaãne kriminalne zone, “nezavisne” Gruzije – Ãevarnadze.
Isti onaj, u åije je vreme SSSR nesposobno iz ruku ispustio Istoånu
Nemaåku i zapoåeo ubitaåno povlaåeçe oruæanih snaga iz zemaÿa
Istoåne Evrope, sliåno begstvu potuåene armije. I, u åije vreme su
ogromne materijalne vrednosti i zemÿiãne parcele naprosto poklaçani, dok su povuåene jedinice ostavÿane na goloj ledini, bez i najosnovnijeg smeãtaja, bez infrastrukture, bez sredstava za æivot.
U decembarskom broju åasopisa “Meœunarodni æivot” iz 1985. godine novopeåeni ãef ruske diplomatije piãe:
“Neoåekivani temeÿni znaåaj za bezbednost imaju ne toliko nagomilane zalihe oruæja jedne zajednice, koliko sposobnost da se stvore
i proizvedu naåelno nove vrste borbenih sredstava.” Viãe nego providna aluzija na reganovsku SOI. “Batono Eduardo” je unapred obaveãtavao svoje prekookeanske gazde: vaãe ñe nareœeçe biti izvrãeno.
Ãvajcer saopãtava da je izdajnik, oficir KGB Gordijevski, februara 1985. godine preneo britanskoj obaveãtajnoj sluæbi neke radosne vesti. Vojni ataãe u Londonu A. Savin je, kao, priåao grupi diplomata i obaveãtajaca kako 90% vojnog rukovodstva SSSR veruje u uspeh
SOI. I joã, Savin, kao, ne veruje da je moguñe dostiñi SAD.
Åudoviãnog li i neoprostivog slepila! Kao da je sovjetsko rukovodstvo nekim åudom iznenada izgubilo razum. Ta, Amerikanci nisu ni
pomiãÿali da razvijaju SOI. Oni to ne mogu da urade ni danas, kad je
SSSR sruãen, a u svetu se zapatilo mnoãtvo sasvim mafijaãkih dræava, åije bi voœe mogle bez nekog velikog troãka da kupe koju raketu
i malåice teroriãu SAD.
Kad se strah i glupost nastane u glavama najviãeg rukovodstva,
dræava propada. Åak i armija ovnova kojoj zapoveda lav boÿe ratuje od
armije lavova kojoj je ovan predvodnik.
Neãto sliåno se i nama desilo. Americi je u doba Gorbaåova uspelo da Kremÿ zastraãi. Potpisuju se ugovori o saradçi SAD sa drugim
dræavama u pogledu SOI. Sa Britanijom – decembra 1985. godine. Sa
Nemaåkom i Izrelom – marta 1986. Sa Italijom – septembra 1986. Jula
1987. – sa Japanom. Sa zemÿama, åije je iskustvo rada u svemiru u poreœeçu s naãim niãtavno.
Obratimo se ponovo Ãvajceru: “Sovjetski Generalãtab je ocrtavao zloslutnu sliku kako Regan koristi najnovije tehnologije za razvoj konvencionalnog naoruæaça, a i za SOI... General Jevsejev je u jednom vojnom listu pisao da pretça stvaraça novih tehnologija pruæa
kapitalistima moguñnost iznenadnog napada, kao kad su juna 1941. godine Nemci napali na Sovjetski Savez.”
22
Zamenik ministra odbrane, general Garejev, u drugom ålanku navodi primer staroga radnika Popkova, junaka romana Simonova “Æivi i
mrtvi”, kao uzor sovjetskog graœanina. Moglo se nadati da bi pred novom pretçom od strane kapitalista narod i poãao stopama nekog
novog Popkova: “Bio je taj spreman odreñi se i krova nad glavom pa
æiveti tek o hlebu i vodi... samo da bi Crvena Armija imala sve ãto
joj treba. Partija se zarekla da nikad neñe dopustiti kapitalistima
da steknu vojnu nadmoñ, no te je reåi vaÿalo skupo plañati.”
Uÿe na vatru paniåarskih nastrojeça dolivao je i Gorbaåov liåno. Gensek veñ na XXVII sednici KPSS februara 1986. godine govori
o zaostajaçu SSSR u oblasti vojnih tehnologija, i da trka u naoruæaçu postaje sve nemilosrdnija po one zaostalije. U to doba, kad su
ÿudi navikli da åitaju izmeœu redova, narod je to razumeo ovako: zaostaliji – to smo mi. Na taj naåin je gensek Rusima usadio kompleks
maçe vrednosti, poãto su milioni sluãali samo ovakve çegove besede. A za spremiãta ruske titanske moñi, kao i da je SOI åist blef,
znali su samo pojedinci. I tek nam je sada jasno da su tada SAD gubile
bitku naoruæavaça!
A Gorbaåov je nastavÿao da afirmiãe lukavo saåiçen program
dezinformisaça i demoralisaça Rusa.
Istupajuñi 14. oktobra 1986. godine na televiziji, govorio je:
“SAD nastoje da ekonomski iznure Sovjetski Savez u trci u najsavremenijem i najskupÿem svemirskom naoruæaçu. Nastoje da stvore nepremostive teãkoñe sovjetskom rukovodiocima i osujete çihove planove, ukÿuåujuñi one u socijalnoj sferi, porastu æivotnog standarda
graœana, da bi na taj naåin izazvale opãte nezadovoÿstvo rukovodstvom.” To se tada nazivalo glasnoãñu – sprovoditi propagandu neprijateÿa, sasvim preñutkujuñi apsurdnost Reganovih planova, ali i sopstvena dostignuña, o kojim Amerika ni saçala nije.
Veñ 11. septembra 1986. godine na pregovorima u Rejkjaviku, kamo
su zajedno sa svitom otputovali Gorbaåov i Ãevarnadze, Amerikanci
su u sebi likovali. Reganov saradnik Pointdekster, priseñajuñi se
svojih razgovora sa marãalom Ahromejevom, izneo je i svoje åvrsto
uvereçe da sovjetski vojni zapovednik strahuje od SOI: “Bili su
spremni na sve, samo da se na strateãku odbrambenu inicijativu stavi
taåka,” – rekao je Ãvajceru.
3
Poznata nam je zavrãnica te sjajne operacije SAD na zastraãivaçu i obmaçivaçu naãe zemÿe. Gorbaåov se straãno zaduæio u inostranstvu – strani krediti su premaãili iznos od 80 milijardi dolara,
a nestali su kao voda u pesku, to jest, rasejali se po õepovima i ãvajcarskim raåunima lupeæa sa visokih poloæaja. Pri tome se pokazalo
da nije ispuçen nijedan od planova tehnoloãkih prodora kojima se
Gorbaåov poåetkom svoje vladavine razmetao. A da je ta sredstva usmerio u dva-tri “lokomotivna” programa!
23
Znamo da je Gorbaåov otpoåeo sa “reformama”, viãe nalik na dobro osmiãÿeni plan podrivaça ruske industrije, koje su uniãtile
zlatni fond nacije – cvet visokotehnoloãke industrije SSSR-a.
Nije vaÿda da je dreåavo omalana kartonska kulisa “zvezdanih
ratova” uspela da pobedi teãki åeliåni maå koji je SSSR imao?
SOI moæemo smatrati jednom od najgrandioznijih operacija dezinformisaça. Odavno je poznato naåelo ubacivaça dezinformacija
koje treba da zastraãe protivnika i prinude da ga da uludo troãi
snagu.
Samo istorija Drugog svetskog rata nudi obiÿe primera uspeãnih
i neuspeãnih operacija te vrste. Veñ usvojivãi plan napada na SSSR,
nacistiåka Nemaåka se 1940. godine dala u oglede sa gigantskim desantnim jedrilicama sposobnim da ponesu tovar od åetrdeset tona,
ukÿuåujuñi tenkove i peãadijske åete pod punom opremom. I sve to
samo zato da uvere svet kako se pripremaju za zauzimaçe Engleske, a ne
za invaziju na Rusiju.
A saveznici su se 1943-1944. godine, pripremajuñi se za iskrcavaçe
na Normandiju, pravili da ñe desant izvrãiti preko Pa-de-Kalea.
I sovjetske tajne sluæbe su do savrãenstva vladale izvedbom operacija obmaçivaça. Od kraja 50-ih pa sve do 1968. godine Amerikanci
su bili uvereni da naãe interkontinentalne rakete nemaju sisteme za
taåno navoœeçe i ne mogu ugroziti lansirne instalacije çihovog balistiåkog naoruæaça, te su strateãke rakete SAD i nadaÿe stajale na
svojim poloæajima, bez ikakvih silosa ili åak pokuãaja da se kamufliraju, predstavÿajuñi tako priliåno lake mete za naãe rakete-“stratege”. Sve je ovo predstavÿalo plod veãte operacije sovjetske obaveãtajne sluæbe, koja je spretno podmetala Jenkijima prekrasno isfabrikovanu “ãarenu laæu”, organizujuñi odgovarajuñe publikacije u
sovjetskim “tajnim” i strogo poverÿivim åasopisima, biltenima i
priruånicima. Ta operacija je tek pukim sluåajem provaÿena.
“Zvezdani ratovi”, SOI ili “visoka granica” su predstavÿali
pravu pravcatu dezinformaciju. Kako piãe Ãvajcer, Reganova administracija je veñ od poåetka 1981. godine “primeçivala krajçe razuœenu tehniåku dezinformaciju u ciÿu razaraça sovjetske privrede”.
Takav program je 1986. godine pokrenut uz pomoñ CIA i Pentagona.
SAD su odluåile da iskoriste leçivost tadaãçe kremaÿske elite, koja se posle Staÿinove smrti sve viãe divila najviãem tehnoloãkom autoritetu Zapada, ne opaæajuñi kako se tamo, preko okeana,
æudno åitaju ruske nauåno-tehniåke publikacije i kradu plodovi rada
naãih umova. Znajuñi da je Kremÿ, tih, 80-ih godina, sve ono ãto stiæe
sa Zapada smatrao nepogreãivim, Amerikanci su poåeli da SSSR-u
podmeñu modifikovane ili veãto isfabrikovane tehnoloãke projekte, kako bismo u vetar bacali milijarde narodnih rubaÿa. U te krivotvorine Ãvajcer ubraja ustrojstvo gasnih turbina, tehnologiju buãeça
nafte, kompjuterske åipove i hemikalije. Samo je kupovina, preko
posrednika, neodgovarajuñih ili åak neispravnih elektronskih komponenti dovela do prestanka proizvodçe u mnogim fabrikama.
24
“CIA se bavila tehnologijama civilnih projekata, Pentagon –
vojnih, dok se Moskva godinama ãtedeñi na istraæivaçima i uvoœeçu
sopstvenih, bavila kraœom zapadnih vojnih tehnologija radi primene
u svojim vojnim programima. Akcija dezinformacije koju je vodio
Pentagon obuhvatala je ãest ili sedam tajnih projekata vojne tehnologije, ãto je trebalo da najpre zainteresuje Sovjete. To se ticalo tehnologija protivradarske i protivtermolokacione opreme za borbene
avione, SOI i najsavremenijeg taktiåkog aviona. Dezinformacija je
obuhvatala sve stadijume operacije, ukÿuåujuñi i ono reåeno pred
stranim novinarima na konferenciji za ãtampu. Laænim podacima
snabdevani su planovi razrade, rezultati provera, dinamika proizvodçe i eksploataciona ispitivaça” – piãe P. Ãvajcer u “Pobedi”.
I priznaje:
“Reganova administracija je, takoœe, iskoristila dezinformaciju
da bi daÿe poveñala strah Sovjeta od SOI. Prema sopãteçima Olega
Gordijevskog iz KGB, koji je 1985. godine nakon otkrivaça çegovih
veza s britanskom obaveãtajnom sluæbom prebegao na Zapad, meœu kremaÿskim liderima se uvreæilo ubeœeçe: sistem “zvezdanih ratova”
moæe biti stvarno realizovan, i kad postane operativan, predstavÿañe ozbiÿnu pretçu (podvukao autor) sovjetskim strateãkim
arsenalima.
Viÿem Kejsi, Kaspar Vajnberger i Õon Pointdekster su hteli da
taj strah iskoriste kako bi ostvarili psiholoãku nadmoñ. U ãtampi
su pokrenuli kampaçu da bi stvorili utisak kako je u stvaraçu
sistema strateãke odbrane navodno veñ postignut znatan napredak, a
zapravo nije bilo tako. Senka SOI, koja je Gorbaåovu ionako izazivala glavoboÿu, narastala je do zastraãujuñe õinovskih razmera ”.
Zaista, maå naãe Imperije se naãao u rukama pigmeja. A Gorbaåovu su govorili da je SOI blef. Piscu ovih redova se 1987. godine
pruæila prilika da razgovara sa jednim od uåesnika projekta ruske
“protivSOI”. Joã onda su naãi nauånici govorili: åak i kad bi se
Amerikancima posreñilo da savladaju sve zasad nepremostive tehniåke teãkoñe, joã uvek ima tuãta i tma jeftinih naåina za uspeãno
hvataçe u koãtac s celokupnim sistemom “zvezdanih ratova”.
Recimo, “zapraãivaçe” neprijateÿskih orbitalnih stanica
“oblacima” od miliona åeliånih iglica. Ovo bi sisteme navoœeça
satelita uåinilo slepim i gluvim, a “laserski hici” s çih bi se rasejali na sve strane.
Drugi bi naåin bio da se stvore veãtaåke “meteorske bujice” od
åeliånih loptica.
Mogli smo da satelitima-ubicama VS razorimo kÿuåne, komandne
satelite ameriåke protivraketne odbrane i liãimo je delotvornog
upravÿaça.
Mogli smo da pomoñu naroåitih generatora izbacimo u svemir
oblake plazme, veãtaåku polarnu svetlost, zaslepÿujuñi neprijateÿske lokatore protivraketne odbrane i prekidajuñi radio-vezu izmeœu
satelita i Zemÿe.
25
Imali smo rakete sa viãe bojevih glava, koje su uz to izbacivale i
mnoãtvo laænih ciÿeva, garantujuñi proãivaçe svake protivraketne odbrane. Na podmornice smo mogli postaviti rakete s poloæenom,
niskom putaçom leta, koje su mogle promañi ispod pojasa ameriåke
odbrane. Postojale su, napokon, avionske krilate rakete “Grom” i A101 koje su mogle uniãtavati ciÿeve u SAD, leteñi tik nad tlom, nevidÿive i za radare i za satelite neprijateÿa.
Imali smo sve moguñnosti da stvorimo flotu vrlo jednostavnih
orbitalnih bombardera, sposobnih da bacaju nuklearne bombe Jenkijima pravo na teme, a ni oni niti iko drugi niåim ne bi mogli da presretnu takve slobodnopadajuñe projektile! Åak se i stanica “Mir”
mogla pretvoriti u straãnu tvrœavu.
I sve bi to bilo desetinama puta jeftinije od ameriåkih “zvezdanih ratova”! SSSR je to mogao sebi priuãtiti. Ta, u poreœeçu sa
kusim buõetom Rusijanije-2000 od 30 milijardi dolara, Imperija je
imala 300 milijardi.
A i da su “zvezdani ratovi” poåeli, Amerikance bi, a ne nas, zadesio razoran poraz, zajedno s ekonomskim iscrpÿivaçem. Naãi argumenti?
SAD 1985. godine nisu imale odgovarajuñe rakete-nosaåe. Zalihe
“Saturna-5” koji su nosili brodove “Apolo” na Mesec i koje je joã
Verner fon Braun stvorio, presahle su. Posledçi “Saturn-5” je poleteo 1977. godine i poneo prema Uranu omaçu stanicu “Vojaõer”. Od
1980. Amerikanci su, zarad izvoœeça tovara na orbitu, naglasak stavili na “åunkove” – viãekratno upotrebÿive brodove “Ãatl” “Åelenõer”.
Ali, pokazalo se da je lansiraçe tereta “åunkom” pet do ãest puta
skupÿe od lansiraça istog takvog ruskom jednokratnom raketom.
Upravo je zato ameriåka firma “Motorola”, da bi razvila svoju globalnu mreæu satelitskih komunikacija, dotråala kod nas, u moskovski
zavod “Hruniåev”, kako bi svoje proizvode prevozila ruskim “Protonima”, koje je joã 1965. godine razvio akademik Vladimir Åelomej.
Isti onaj koji je po Staÿinovom nareœeçu do februara 1945. godine
uspeo da za nekoliko meseci sagradi krilate rakete koje su se ispaÿivale s bombardera. Kao odgovor na hitlerovske “Fau-1”.
U poreœeçu s ameriåkom “raketnom nemoñi”, naãa je velesila blistala. Veñ odavno su do najviãeg stepena pouzdanosti bili doterani
nosaåi “Proton”, “Sojuz” i “Zenit” – lakãe maãine da i ne pomiçem.
Pri tome, u SSSR-u je bilo onoga ãto Amerikanci nemaju: nafte,
ruda, åelika, elektriåne energije i aluminijuma, po kudikamo pristupaånijim cenama.
Uoåi gorbaåovsko-jeÿcinskog raspada, po prvi put (i, avaj, pretposledçi) uspeãno je startovala ruska superraketa “Energija”. Ni
dan-danas joj nema ravne po moñi. Velikan, sposoban da u svemir iznese
100 tona tereta! Iako predviœena da prevozi “åunke” “Burane”, moæe
se primeniti i u druge svrhe, ukÿuåujuñi i meœuplanetarne letove.
26
Ma koliko SAD trubile o svojoj tehnoloãkoj nadmoñi, i mi smo
1988. godine uspeli da sagradimo viãekratno upotrebÿivi brod “Buran”, åiji je prvi let izveden bespilotno. Mi, Rusi, stvorili smo jedinstven sistem automatskog sletaça, kakav Amerikanci ni u snu nisu
mogli da zamisle. Napomiçem da ameriåki “åunci” lete samo s ÿudskom posadom. Çihovi ogromni startni stepeni mogu da u svemir izbacuju samo “Åelenõere” – ni primañi naãoj viãenamenskoj “Energiji”.
U zimu 1986. godine eksplozija prilikom poletaça je na paramparåad
raznela “Åelenõer”, odnevãi u smrt ãestoro ålanova posade. Program lansiraça “Ãatla” je obustavÿen na skoro dve godine. Takoœe,
Rusi su nadmaãili Jenkije i u pogledu pogonskih motora. Za najsavrãeniji motor na svetu proglaãen je RD-170 koji je u svemir nosio
rakete “Zenit” i “Energija”. Firma “Energomaã” je uspela da krajem
80-ih izgradi i RD-180, dvokomornu maãinu koja radi na meãavinu
kerozina i kiseonika. Uz to jeftinu, poãto je 7/10 çenih komponenti
sa RD-170.
Amerika je od poåetka 70-ih uzaludno pokuãavala da stvori jeftine motore za lansiraçe satelita. Jedan za drugim, propadali su
ogledi i “Lokida” i “Mekdonel-Daglasa”. Samo ih je raspad naãe
Imperije reãio nevoÿe – Amerikanci su 1996. godine od bedne Rusijanije kupili tehnologiju proizvodçe RD-180!
Ali da nije bilo gorbo-jeÿcina, Amerikanci bi neslavno izgubili orbitalni rat! Samo za izradu raketnog motora, koji bi bio dostojan takmac naãem, SAD bi morale da potroãe 1,5-2 milijarde. A
sada Amerikanci likuju: RD-180 je, kako priznaje ekspert kompanije
“Til Grup” Marko Kasares, “pouzdan, jeftin, i prosto boÿi od svega
onoga åime Sjediçene Dræave sada raspolaæu” (“Novosti obaveãtajne i kontraobaveãtajne sluæbe” br. 5, 1997).
Eto zaãto je Amerikancima za uvoœeçe celokupnog sistema SOI
trebalo najmaçe petnaestak godina, poãto se “Åelenõeri” nisu pokazali najpodesnijim za taj zadatak: preskupi su i odveñ nepouzdani. A za
stvaraçe potrebnih raketa, sliånih naãim, SAD bi morale da utroãe
mnogo vremena i sredstava. Podseñam da je ameriåku ekonomiju poåela
da trese groznica veñ 1995. godine, nedugo po raspadu SSSR. Bez obzira
na to ãto je iz naãe zemÿe ãiknula bujica jeftinih sirovina i raznih
dobara, bez obzira na kresaçe vojnog buõeta. A ãta bi se s çihovom
ekonomijom desilo da je SSSR ostao æiv i moñan? Da se Amerika upustila u iscrpÿujuñu trku u svemirskim programima?
No, ni naãa nauka nije stajala u mestu. U leto 1995. godine je rukovodilac Ministarstva atomske industrije Rusije V. Mihajlov referisao premijeru Åernomirdinu: osiromaãeni ruski atomiåari,
dobijajuñi bednu crkavicu od plate (u proseku su primali 150.000 denominiranih rubaÿa – 110 dolara po tekuñem kursu!) i s oskudnim finansijama za svoje laboratorije, nastavÿaju jedinstvena istraæivaça zapoåeta joã 1980-ih godina u SSSR-u.
27
Tu su izmeœu ostalog – projektili koji izbacuju usmereni snop
rasprskavajuñih paråiña. Izvanredno sredstvo za uniãtavaçe neprijateÿskih aviona. Ili bojevih satelita.
Tu je i razvoj supertajnog ONFP – oruæja utemeÿenog na novim
fiziåkim naåelima.
Tu su i jedinstveni projektili sposobni da razore metar i po
oklopa.
Tu su i nuklearni svemirski motori i atomski pogonski ureœaji za
svemirske aparate, sposobni da godinama obezbeœuju sve neophodno za
orbitalne stanice i satelite, ukÿuåujuñi i one borbene. Usput, ovo
istraæivaçe je od vrhunskog znaåaja za meœuplanetarne misije, kao i
za buduñe orbitalne fabrike, gde bi se pravili superåisti materijali
i jedinstveni lekovi.
4
Tada, 1995. godine, prikleãtena siromaãtvom, zlurado oskudnim
finansiraçem i pÿaåkaãkim bankarskim kamatama, ruska nauka je,
ipak, joã nekoliko godina zadræala vodeñu poziciju u toj oblasti. A
mi u gnevu stiskamo pesnice kad god pomislimo kakve bi visine dostigla naãa moñ da na vlast nisu doãli nesposobni ruãiteÿi. Svi ti
jeÿcini i gajdari, åubajsi i luãkovi, sobåaki i åernomirdini.
Åak i sada, premda izloæeni posprdnom kikotu lupeæa i izopaåeçaka te preziru neobrazovanih duñanõija, zaraœujuñi bednu crkavicu, ruski nauånici nastavÿaju da rade. Çihova misao ne drema.
Glavni konstruktor NII za primeçenu radiologiju R. Avramenko
usavrãava maå nebeski – plazmeno oruæje za uniãtavaçe neprijateÿskih bojevih glava i letilica. On dokazuje da se primenom faziranih
antenskih reãetki (FAR) i moñnih generatora na visini od nekih
pedeset vrsta iz laserskog ili zraåeça ultravisoke uåestanosti moæe
stvoriti pega-plazmoid, preånika od jednog metra.
Ako bi se takva pega stvorila pod krilima neprijateÿske letilice, doãlo bi do moñnog elektriånog praæçeça i ciÿ bi u deliñu
sekunde bio uniãten (skepticima preporuåujem “Tehniku – mladeæi”
br. 6, za 1995. god).
Zasad je takav naåin veoma skup. Potrebni su FAR-izraåivaåi
ogromne moñi i izuzetnih dimenzija – kilometar dugaåki, povrãine
jednog hektara, za åije napajaçe je potrebna energija pribliæna onoj
koju daje celi energetski blok atomske elektrane. Ali je sâmo naåelo
nauåno utemeÿeno. Ogledno postrojeçe je izgraœeno 1994. godine i
otad radi.
Joã boÿe je to ãto plazmeno oruæje ima i druge primene. Takav
generator u letilici bi ispred çe stvarao pegu-plazmoid, smaçujuñi
åeoni otpor za 40%.
Ruski putniåki avioni bi, opremÿeni takvim ureœajima, postali
rekorderi po ekonomiånosti, doletu i brzini, ostavÿajuñi daleko za
28
sobom “Boinge” i “A-130”, ãtedeñi dræavi milione tona skupog goriva.
Sklopite oåi i zamislite ruske borbene avione s ugraœenim plazmoidnim ureœajima. Hvaÿeni ameriåki F-16 bi se pretvorili u trome
“veæbovne mete”. Naãi bi piloti dobili maãine neviœene brzine i
visine doleta, koje bi mogle da dopru do predvorja svemira i razaraju
neprijateÿske satelite. A zapaçujuñe poveñani radijus dejstva omoguñava udare po tuœinskim bombarderima iznad Atlantika i Indijskog okeana. Takoœe, po kÿuånim pozicijama, na primer, u samo srce
moñi SAD u Juænoj Aziji – na bazu Dijego Garsija u Indijskom okeanu...
Liåno, ne gajim naroåitu naklonost prema Avramenku. Zbog çegovog tvrdoglavog jeÿcinizma i nade da ñe ga, zajedno s çegovim izumima,
pozvati u SAD. No, sad su mu se neãto otvorile oåi pa sve vapi zbog
propasti radova na plazmoidu u naãoj zemÿi. Da su, kao, Amerikanci
od nas izvukli sve informacije i sami rade na tome.
Plazmoidi zaista daju u ruke kÿuå ogromne moñi, pa åak i kråe put
ka klimatskom oruæju.
Da li je u drugoj polovini 80-ih Gorbaåov za sve ovo znao? Da, znao
je. Åak je i nekoliko puta nemuãto spomenuo “asimetriåni odgovor”
na ameriåku SOI – taj termin koriste oni koji su razraœivali sredstva protivdejstva reganovskom monstrumu.
U SSSR-u su sredinom 80-ih postojali moñni i samobitni nauåni
i visokotehnoloãki centri, sposobni ne samo da osujete sva nastojaça
naãeg nepomirÿivog geopolitiåkog neprijateÿa, veñ i da izvojuju
prevlast u bliskom svemiru. Mogli smo postati bogovi koji rusku
voÿu diktiraju åitavom svetu.
Mogli smo, potroãivãi deset puta maçe sredstava od Amerikanaca, izvesti na orbitu bojeve aparate koji bi, kucne li åas Iks, za
nekoliko minuta åitavu tu çihovu SOI pretvorili u oblak usijanih
gasova i pÿusak sitnih krhotina. To je bio pravi maå nebeski, ali se
obreo u rukama lakrdijaãa.
Svi ti grozdovi moñi, sazveæœa nauåno-industrijskih centara
fantastiånih moguñnosti, mogli su postati temeÿ nove, ruske civilizacije. Ona je upravo nastajala. No, sasekli su je u usponu. Zapad je znao:
rizikuje da zauvek izgubi.
I zadao nam je podmukli udarac, iskoristivãi naãu trulu vrhuãku.
Primer kapitulacije kremaÿskih voœa i kukaviåke nomenklature
80-ih pred pukim blefom “zvezdanih ratova” treba da nam bude nauk za
ubuduñe. Jer, SSSR je 1985. godine imao sve materijalne i tehniåke
uslove za to da izdræi i pobedi.
29
Treñe poglavÿe
GLISTE NA PRESTOLU. OBRISI ORBITALNIH BOJEVA.
RUSI I UDAR “OVERMUN”. POBEDA JE BILA NAÃA!
1
Pa ipak, zaãto je sovjetsku vladajuñu vrhuãku pred Amerikancima
zahvatio strah i oseñaçe nacionalne inferiornosti? Zaãto se predala, kad je raspolagala ogromnim rezervama za borbu i sjajnim polaznim pozicijama? Ili je ta vrhuãka samo traæila povod da izda i
rasproda kolosalnu Imperiju?
Ponekad, kada me danaãça televizija do muånine dotera preævakavaçem svakojajkih gnusoba, ukÿuåim video i pustim kadrove stare
viãe od pola veka. Na ekranu zatreperi crno-bela filmska hronika,
po ko zna koji put se jarosni japanski piloti vinu u nebo. U svoj posledçi boj.
Admiral Ukagi je 18. avgusta 1945. godine poveo svoju grupu kamikaza, nekoliko sati poãto je iz Tokija stiglo nareœeçe za prestanak
otpora Amerikancima. Posledçi çegov radiogram mi ponekad nagoni
suze u oåi:
“Jedino ja snosim krivicu ãto nismo uspeli da spasimo Otaõbinu
i potuåemo samouverenog neprijateÿa. Sva herojska pregnuña oficira
i vojnika koji su bili pod mojom komandom... biñe oceçeni po zasluzi.
Ja polazim da izvrãim svoju posledçu duænost na Okinavi, gde su
junaåki izginuli moji vojnici, padajuñi s nebesa kao treãçeve latice.
Tamo ñu usmeriti svoj avion na nadmenog neprijateÿa, u istinskom
duhu buãida, u tvrdom ubeœeçu i s verom u veåni æivot Carskog Japana. Verujem da ñe svi vojnici... razumeti pokretaåke porive ovakvog
mog åina, da ñe savladati sve buduñe teãkoñe i boriti se za preporod
naãe velike Otaõbine. Da bi mogla veåno æiveti.
Teno henka banzai!”
Duh åovekov jaåi je od åelika. Bez çega se rasipaju carstva, åak i
ona s najmoñnijim arsenalima. Iznova i iznova sluãam posledçe reåi
japanskog junaka pa mi ÿubimci danaãçe ãtampe, politiåari sa sve
predsednicima, izgledaju poput kukavnih glista-balegara ãto se komeãaju u gomili govana. Ko su bili ti koji su nesposobno predali neprijateÿu Imperiju, posluãno sruãivãi u praãinu çenu blistavu
moñ? Kakva je to vladajuña vrhuãka koja je slomila ruski maå, bez
premca u svetu?
Pitaçe je vrlo aktuelno. Jer, ti stvorovi i daÿe nama upravÿaju,
preselivãi se iz CK i obkomova u predsedniåke i gubernatorske kabinete, u banke i firme. Nazvavãi sebe “elitom”.
Reå “elita” se na ruski prevodi kao “najboÿi deo”. A, vlast najboÿih – to je aristokratija. Evo, admiral Ukagi je aristokrata, on pripada eliti. No, mogu li sebe nazvati najboÿima gliste i leãinari,
30
kukavice i lopuæe? Gorbaåov i Ãevarnadze, Jeÿcin i åitava plejada
takozvanih privatizatora-reformatora, plodovi su truÿeça. Bez
åasti, savesti i gordosti, bez nacionalne ukoreçenosti i imperijskog
oseñaja. Kako inaåe nazvati one koji su, zarad raåuna u austrijskoj
banci, zarad vile u Kanu ili predsedniåkog poloæaja na jednom od komadiña nekad velike dræave, poåinili najveñu veleizdaju u istoriji
åoveåanstva? One koji su jedinstvene bisere imperijske civilizacije
sopstvenim rukama pretvorili u banalne zelene papiriñe. Isto su
tako åopori tupavih ãpanskih bandita remek-dela carstava Acteka i
Inka pretopili u bezliåne zlatne poluge. Istina, konkistadori su
ipak uniãtavali tuœe zemÿe, a ne sopstvenu.
Naãa “elita” nije ni mogla biti drukåija. Vladajuña vrhuãka
partijsko-sovjetskog reæima se 1950-ih poåela navikavati na spokojan
i sladak æivot, bez rizika i odgovornosti. Ranije, Staÿin nije dozvoÿavao vrhuãki da se ustoji, nagonio je da bude miãiñava i uveæbana,
navikla na najveña naprezaça. No, prvo je doãao brbÿivac Hruãåov,
a za çim blagi, sentimentalni Breæçev. Poåelo je truÿeçe.
Ti ÿudi nisu ni mogli postati drukåiji. U Moskvi je za çih uspostavÿen sopstveni moåvarni zatvoreni svet. Posebne ãkole i ãkolske ustanove, gde su åeda nomenklature plandovala, presiñeno se izmotavala i uåila da se dive Zapadu. Posebna naseÿa s daåama. Istina,
priliåno skromnim u poreœeçu sa sadaãçim palatama novih Rusa – govorim kao oåevidac. Ustalio se uhodan sistem komsomolsko-partijske
karijere. Naravno, joã uvek je bilo energiånih pridoãlica iz baze,
trudbenika i graditeÿa imperijske moñi, dece bitaka, fabrika i kosmodroma. Ali nisu oni vedrili i oblaåili, veñ moskovski “velikaãi”, komeãajuñi se unutar svog zatvorenog sveta.
2
Otkud su i mogli steñi imperijski oseñaj? Riznice ruske misli,
divota “Slova o puku Igorovu”, dramatizam i veliåina naãe istorije
– sve je to kraj çih promicalo nezapaæeno. Deca veåito zauzetih oåeva, u åijim glavama åesto nije bilo niåega osim votke i “Kratkog kursa
SKP(b)”, oni su ideal nalazili u svemu inostranom. Razmaæeni, navikli na liåne automobile “Pobeda” i “Volga”, saçarili su o otrcanom
zapadnom “raju”: vilama sa bazenima, mercedesima i raskoãnim “ribama”. U çihovom zatvorenom svetu su bujali najgnusniji poroci. A ona
“topla gnezdaãca” u koja su ih preko veze çihove tatice zbriçavale –
sve sama sluæbena putovaça u inostranstvo, radna mesta u predstavniãtvima u inostranstvu i specijalne prodavnice za strance – samo su
dovrãila uobliåavaçe tog podlog plemena parazita.
Zar se çihov karakter mogao prekaliti, zar su se u çihovim duãama mogle probuditi seni velikih predaka i drevni ruski tipovi?
Çih nisu s nogu obarale bure na moru, oni nisu videli bitke i daleke
pohode. Nisu sluæili vojsku, gde åovek uåi i da se povinuje i da
nareœuje, da snosi odgovornost za svoje postupke i da sam sebe u izuzet31
nim naporima prevazilazi. Nisu znali kako se lije åelik ili ore
zemÿa. A tim pre – ãta je to rizikovati æivot.
Ãta su oni znali o moñi i veliåini Imperije? Niãta, pod milim
Bogom. Govorim ovo kao oåevidac, jer je i moj otac pripadao nomenklaturi CK KPSS. Vrhunac åovekovog genija za çih je bio video-„pornoskop” ãto pÿucka spermu. Odvaæne zamisli nauånika, noñni letovi
presretaåa u stratosferu, plovidba ruskih nautilusa pod polarnim
ledom – sve je to promicalo tako daleko od çihove “elitnosti”. Uistinu, kod çih su na broju bile samo tri moædane vijuge: jedna zalivena
votkom, druga – spermom i treña – bednim mislima o slatkom æivotu.
Nagoni besmislene protoplazme koja samo zna da ædere!
Sudbina Sovjetskog Saveza nas uåi tome da je nauåno-industrijska
moñ – tek pola posla. Dræava je prevashodno obavezna da vaspitava i
odgaja istinsku elitu. Aristokratiju nosilaca nacionalnog duha,
sveãtenika i ratnika. One, za koje vlast nipoãto nisu vrata u vegetiraçe uz kavijaråiñ i saune sa podatnim lepojkama, veñ breme odgovornosti za sudbinu zemÿe. Da vaspitava ÿude kojima su åast i junaãtvo
iznad svega. Elita mogu biti samo oni koji se ne boje poteãkoña i
opasnosti, koji idu ispred naroda i povlaåe ga za sobom. U ratu, toj
vrhunskoj napetosti ÿudskog duha, ili u napornom radu. A Savezu je
upravo u odsudnom åasu uzmaçkalo takvih ÿudi. I zato je Imperija
doæivela slom, uprkos çenoj kiklopskoj materijalnoj moñi.
Zakoni stvaraça elite su strogi i surovi, nepromenÿivi i veåni
za sva vremena i sve narode. Lukove mogu zameniti puãke, oklope i
maåeve – tenkovi i lovaåki avioni, a ti ñe kanoni potrajati vavek.
Elita, ukoliko æeli da bude vlasna i jaka, ne sme ogreznuti u
raskalaãnost i razvrat. Aristokrate su od malih nogu duæne da se
navikavaju na liãavaça i samoobuzdavaçe, na prezir prema raskoãi i
ÿubav prema boju, moraju se okuãavati do same ivice ÿudske izdræÿivosti. Duæni su da svakodnevno kale duh i telo, potvrœujuñi svoje
zvaçe najboÿeg dela naroda, çegovih voœa. Tako su Spartanci odgajali
svoju elitu, navikavajuñi je da podnosi glad i bol, hladnoñu i iscrpÿujuñe napore bitke, da jede stvrdnut hleb i uopãte hranu ratnika. Åetiri stotine godina je Sparta bila nepobediva. Ali, dovoÿno je bilo da
se çen sistem vaspitaça uruãi – i slavna dræava je propala.
U doba procvata Ruske Imperije, isto tako su odgajani i mladi
plemiñi. Od malih nogu su odvajani od udobnosti svojih domova i
roditeÿske neænosti, i upuñivani u vojne i pomorske ãkole. Tamo bi
mlade aristokrate spoznale strogu hijerarhiju i disciplinu, vojniåku
kaãu i fijuk ãiba. Navikavale su se na grmÿavinu topova i miris
baruta, na krvave æuÿeve na dlanovima i dim logorskih vatri, na bure,
jaru i ciåu zimu. Zadojili bi se spoznajom da je sudbina plemiña –
sluæeçe Caru i Otaõbini, od mladosti pa do groba. Eto zaãto je Rusija raœala vitezove, kao od åistog åelika iskovane. Suvorova, Kutuzova,
Rumjanceva i Uãakova, koje nije bilo strah da stupaju u boj s nadmoñnijim snagama neprijateÿa, od kojih je uæasnuto drhtala åitava
Evropa. Admiral Uãakov je neprijateÿu prilazio na domet piãtoÿa,
32
kad je, ono, nagonio svoje drvene brodove do pod same kamene utvrde
Krfa, naåiåkane stotinama topova s usijanim œuladima.
Od Petra Velikog koji je doneo ukaz: plemiñ ima da sluæi doæivotno, u Imperiji se rodio neviœeni soj ÿudi. Takav, koji je istovremeno mogao da bude i vojskovoœa, i nauånik, i diplomata. Ruskog
plemiña su mogli da poãaÿu u uæareni pesak iza Kaspijskog jezera i u
led Arktika, da juriãa na kavkaske tvrœave i krene u pohod na Alpe. U
susret mecima, skorbutu, gladi i rastojaçima od hiÿada vrsta. Zato su
u Rusiji bili moguñi plemiñi Laptevi, Proniåiãåevi i Maligini,
istraæivaåi polarnih oblasti. Ili grof Voroncov, koji je pod
pÿuskom francuskog karteåa liåno u juriã poveo grenadirsku diviziju na Borodinu, a kasnije rasprodao svoje imaçe kako bi nagradio
preæivele. Ili general Jermolov, koji je persijskom veziru bacio u
lice veliki prsten s ogromnim dijamantom, kada su pokuãali da ga na
pregovorima podmite. A Jermolov uopãte nije bio bogat. U Rusiji su
se raœali ÿudi poput brañe Mikluho-Maklaj. Jedan je rizikovao æivot u obaveãtajnoj misiji meœu ÿudoæderima Tihog okeana, dok je
drugi potopÿen zajedno sa svojom malom oklopçaåom, poãto se upustio u neravni boj s dvema teãkim japanskim krstaricama.
Spram takve aristokratije sadaãça “elita” liåi na neãto poput
glodara ili bubaãvaba. Potreba da se uåini neãto ispravno ili preuzme puna odgovornost za çih je isto ãto i upaÿeno svetlo u kuhiçi
za gomilu bubaãvaba ãto se vrzmaju po prÿavoj sudoperi.
Konaåno, plemstvo je 1917. godine doæivelo slom, ostavivãi za
sobom samo niãtavne potomke-izrode da budu miroœija za svaki ãou
jeÿcinske epohe. No, çegovo je izroœavaçe poåelo od Katarine Druge
koja je plemiñe oslobodila doæivotne obaveze sluæeça, dozvoÿavajuñi im da daju ostavku i povuku se na svoje imaçe. Otad su se u Rusiji
naplodili manilovi sa sve oblomovima. A od uãakovih su ispali grofovi jusupovi koji su bez roptaça gledali kako im pijani Raspuñin
drpa æene.
Naåelo “elita mora biti uveæbana i miãiñava” je nepokolebivo.
Bilo za kavkaske gorãtake koji su svoju decu slali na surovi odgoj u
tuœe porodice, bilo za dræave s atomskim bojevim glavama i svemirskom flotom. U SSSR-u su na to pravilo zaboravili.
3
Osim najsavremenijeg oruæja te svakojakih åudesa nauke, neophodno je da proizvodimo i aristokratiju. Vojno-duhovnu. Za to nisu
potrebni ni elektronika ni ne znam kolika ulagaça. Samo da je voÿe
i æeÿe, poãto su ÿudi visokog duha, pa makar i samo sa “kalaãçikovima”, sposobni da pobede najmodernije naoruæanog, ali iznutra potkopanog neprijateÿa.
Kako odgajati elitu? Ako vam rusko iskustvo nije dovoÿno, hajde
da se obratimo primeru iz nama neprijateÿske civilizacije, koja je,
premda poæivevãi svega dvanaest godina, od Rusa zahtevala åudo33
viãne ærtve da bi bila uniãtena. Nemci su 1939–1945. godine takoœe
dali mnoãtvo primera odvaænosti. Çihovi åinovnici i vojnici su do
samog kraja izvrãavali dobijena nareœeça, çihovi konstruktori i
radnici su radili sve do upada naãih tenkova u çihove fabrike. Meœu
naãim neprijateÿima nije bilo nepokolebivijih, umeãnijih i hrabrijih.
Åasopis “Kempo” (br. 3, 1995) je objavio odlomke señaça boraca
Treñeg Rajha o tome kako su ih pripremali. Prva stepenica je bio
“Hitlrejugend”. Za razliku od naãih pionira iz 70-ih i 80-ih godina
koje su sada prigrabili æenoliki zlosreñnici i æenturaåe, mladi
Nemci su u toj organizaciji provodili åetiri godine. Leti su na tri
meseca odlazili u alpske kampove. Ustajaçe u pet ujutru i umivaçe
hladnom vodom iz planinskih jezera. Lonåe jeåmene kafe i kriãka
crnog hleba za doruåak. Potom – smotra na veæbaliãtu, s doboãima i
razvijenim zastavama pa, nakon toga, dva sata uigravaça taktike borbe
u ãumi. Dva sata streÿaåke obuke. I joã dva sata – sport. Od podne do
jedan – ruåak. Zatim – rasno-politiåko vaspitaçe do tri popodne.
Nadaÿe, opet sport pa strojeva obuka, primeçena topografija...
Sva nemaåka deca su kroz to prolazila. Engleski novinar Ãirer
se kasnije priseñao koliko ga je zaprepastio izgled prvih nemaåkih
zarobÿenika u Drugom svetskom ratu, u poreœeçu sa mladim vojnicima
demokratske Britanije. Pokvareni zubi, neuhraçenost i pogrbÿenost
bleduçavih Engleza – naspram hitlerovaca koji su pucali od snage i
zdravÿa.
Posle prvog stadijuma takvih priprema, u æivot su stupali sedamnaestogodiãçaci koji se nisu mogli izmetnuti u infantilne, kræÿave hipike-narkomane, gutaåe razgaÿujuñeg gasa ili slinave, duvanskim dimom proæete mlade izgrednike. Niti – kladim se – u drhtave,
debele gajdare. Posle “Hitlerjugenda”, oni najboÿi su mogli da se upiãu na neki od trideset instituta naconalno-politiåkog obrazovaça,
na dvogodiãçe ãkolovaçe.
I tamo su Nemca åekali spartansko veæbaçe, vojne nauke i strojeva obuka, uporedo s dubokim izuåavaçem rasne teorije, eugenike i
geopolitike. I opet su samo najboÿi posle toga odlazili u ustanove za
pripremu elite – u zamke reda SS: Fogelzang, Zonthofen, Marienburg...
Ustajaçe u pet ujutru. Dva kilometra krosa do planinske reåice,
kupaçe u ledenoj vodi, pa trkom natrag. U ãest, doruåak – jeåmena kaãa s kiselom vodom. Narednih ãest sati do ruåka sledi teorija naoruæaça, gaœaçe i strojeva obuka. Zatim, åasovi specijalistiåkih
disciplina i politike. Posle veåere, pospremaçe i dovoœeçe svega u
red. Poveåerje – u deset uveåe. Gvozdena disciplina. Za prestup su kursisti mogli biti kaæçeni uskrañivaçem veåere ili cigareta tokom
mesec dana, a bila je predviœena i kazna zatvora, samo na hlebu i vodi.
Ãto je åinilo specijalnu nastavu esesovaca-junkera? Kroñeçe i
obuka divÿih arapskih ædrebaca i ovladavaçe drevnim veãtinama
arijevskih koçanika. Jer, biti koçanik – znaåi biti aristokrata,
34
umeti grubu silu potåiniti svojoj voÿi. Obavezno – borba golim rukama protiv naroåito uveæbanih vuåjaka-ubica. Obuka, s upotrebom
bojeve municije i bojevih granata. Alpinistiåki pohodi i vratolomna
voæça na motociklima. Posle motocikala, junkeri su sticali saznaça prvo o oklopnim vozilima, a potom o lakim tenkovima.
Izuåavali su dejstvo bojnih i drugih otrova na zamoråiñima i
psima. Provodili sate u mrtvaånicama i prosekturama, secirali tela
pogubÿenih zloåinaca, privikavali se na prizor krvi i smrti, uåeñi
kako se imobiliãe prelom i previjaju rane. Kao ãto vidite, tu ima
malo toga zajedniåkog sa stvarnoãñu naãih komsomolskih ili partijskih ãkola iz nedavne proãlosti. Sa pijankama i razuzdanoãñu.
Najboÿi polaznici zamkova su mogli, konaåno, da pohaœaju ãkolu
reda SS. Gde su bili usiÿeni marãevi od trideset kilometara, noñne
bojeve veæbe, savladavaçe veãtina gradske borbe, gaœaça iz svih
vrsta peãadijskog oruæja. I prouåavaçe svih vrsta ruskog streÿaåkog
oruæja. Predavaça iz strategije i taktike su prañena pretresaçem
svih velikih bitaka u istoriji, na velikim maketama. Posle deset
meseci se polagala zakletva Fireru i dobijala crna SS-uniforma. A
posle toga – najsurovija provera, poput drevnih obreda inicijacije,
drugog roœeça – zavrãni ispiti. Jedan od çih je bio ovakav: na poÿanu
bi izveli deset polaznika, sa aãovåiñima u rukama. Sto metara od çih
– deset tenkova. Za dvadeset minuta je svaki çih od trebalo da iskopa
dovoÿno dubok rov i sklupåa se u çemu dok ga teãka maãina ne pregazi.
Eto kako su Nemci pripremali svoje aristokrate. Onaj koji proœe
sve stepene posveñeça, zaista je mogao povesti ÿude u vatru i vodu, ne
zaziruñi ni od kakvog neprijateÿa. To su Nemci i pokazali. Upravo je
esesovcima u Nemaåkoj davano sve ono najboÿe, bili su iznad drugih, i
bio im je otvoren put ka najviãim funkcijama. Takvi se nikad nisu
mogli izmetnuti u neãto poput jeÿcina, gorbija ili ãevarnadzea.
Da, zakoni vaspitavaça elite su surovi i istovetni. Bilo u budistiåkim hramovima, gde se put nagore otvara kroz surove provere i
pokornost, bilo u plemenima ratobornih Masaja. Nije vas ubedio ni
primer Nemaca? Uzmimo zemÿu drevne, samobitne kulture – ãintoistiåku imperiju Japan. Prihvativãi u drugoj polovini XIX veka
zapadnu tehniku, Japanci nisu preuzeli i tuœinski naåin æivota. Ni
za dlaku nisu promenili drevna naåela – hijerarhiiju, disciplinu i
prevashodstvo ÿudi od maåa i vojniåkog duha nad bankarima i trgovcima. Çihova je aristokratija, samuraji, prosto oklope i koçe zamenila krstaricama, nosaåima aviona i lovaåkim avionima, i daÿe poãtujuñi samurajski kodeks åasti, buãido.
Oni nisu poprimili zapadnu modu, kçige i intelektualne struje.
Nisu oruæje zamenili trgovinom, kao ãto su uåinili engleski velikaãi. Ili leçom dokonoãñu, poput ruskog plemstva. Oni su prezirali sve zapadno, za razliku od priproste sovjetske birokratije 80-ih
godina.
35
Japan je sruãen tek u neravnopravnoj borbi, pod istovremenim
udarima nas i Amerikanaca, nakon najogoråenijeg otpora. Samuraje
nije bilo strah da u zastarelim avionima juriãaju na ploveñe tvrœave
SAD. Napadali su brodove tako ãto bi im priãli plivajuñi, pentrali se uz sidrene lance, naoruæani noæevima i bombama. Nisu se
uskolebali åak ni kad su ameriåki bombarderi pretvorili Tokio u
more plamena u kome je nastradalo oko 100.000 ÿudi. Åak ni kad su
atomske bombe zbrisale s lica Zemÿe Hiroãimu i Nagasaki. U leto
1945. godine, kad se spomenula kapitulacija, japanski oficiri su se
pobunili. Amerikanci su se åak i posle atomskih napada zbuçeno
åeãali po glavi. Osvajaçe Japana je planirano za 1946. godinu uz sopstvene gubitke od dva milona vojnika. I tek su Rusi, nakon ãto su
izveli neviœeni dvonedeÿni pohod kroz pesak Gobija i gudure Hingana
u Kinu, na paramparåad razbivãi milionsku Kvantunãku armiju, primorali Japance da poloæe oruæje.
Kako su oni pripremali samuraje? Uzmimo za primer najviãu pomorsku akademiju, Etadzimu. Ako bi neki kursista naåinio prekrãaj,
åak je i podoficir mogao da ga usred noñi izvuåe iz kreveta i nemilosrdno isprebija. Od pitomaca Etadzime su spremali ratnike sposobne
da se bespogovorno potåiçavaju i da surovu disciplinu nameñu potåiçenima. Usaœivana im je kolektivna odgovornost – za krivicu pojedinca kaæçavana je åitava åeta. A, steçaçe i jauci prilikom izvrãavaça samo su pojaåavali kaznu.
Uporedo s tim iscrpno su izuåavani matematika, istorija, inæeçerstvo i taktika. A naporne telesne veæbe – pride. Uåenik Etadzime
je morao biti sposoban da provede najmaçe deset minuta viseñi na jednoj ruci kojom se dræi za kraj soãçaka jarbola, na dvadeset metara
visine. Ili da najmaçe minut i po provede pod vodom. Kroz kapiju
Etadzime su proãli i ratni premijer Japana Todzio, i admiral Ukagi.
Kaæu da su Japanci posle 1945. godine izgubili ratniåki duh, poprimivãi poroke zapadne potroãaåke civilizacije. Ali, prisetimo se
kako je 70-ih sovjetska ãtampa uzdisala zbog surovog vaspitavaça japanske omladine – u karate i jedriliåarskim sekcijama. Åudili smo se
ãto petogodiãçi maliãan plaåe kod zubara, dok çegova majka stoji
kraj çega i smeje se: “Trpi! Sada ñe te opet zaboleti! Ha-ha!” Tako ona
u svom sinu vaspitava kodze – snagu duha. Samurajske tradicije nisu
sasvim izumrle u danaãçem Japanu i upravo zato on posle rata osvaja
træiãte, bacajuñi Ameriku na kolena.
Da su kod nas vladale prave aristokrate, Imperija bi ostala nepobediva. Avaj, kod nas su se 1985. i kasnije na vlasti naãle prosto
gliste. Robovi koji su se progurali u knezove, a svejedno u duãi i daÿe
ostali robovi. Zaãto su se uplaãili blefa SOI i drugih problema,
koji u poreœeçu s paklom 1941-1945. godine izgledaju niãtavni? No, to
œavoÿe seme truleæi nije ni moglo postupiti drugaåije. Dobro su nam
poznati takvi prevremeno ugojeni komsomolci sa bezvoÿnim trbuãinama joã pre tridesete godine. Koji s tribina govore ono u ãta ni
sami ne veruju. Ili generali koji su svoje karijere izgradili ne izbi36
jajuñi iz moskovskih kabineta. Åuda ne postoje. Za kormilom Imperije
nisu stajali Uãakovi ni Bagrationi. Umesto çih su se obreli oni koji
su odabrali “Pepsi” umesto ruske veliåine. Svakom svoje...
4
Ali, da smo imali pravu aristokratiju, åime bi ona raspolagala za
orbitalne bojeve? Hajde da pretpostavimo da je Amerikancima ipak
uspelo da, ostavivãi svoj narod bez gaña, postave orbitalne grupacije
SOI.
Po pitaçu protivsatelitskog oruæja, stvari su kod Amerikanaca
dosta loãe stajale. Kako saopãtava Anatolij Dokuåajev (“Tehnika i
oruæje” br. 7, 1996), razvoj prvih protivsatelitskih sistema je zapoåeo joã pre lansiraça prvih satelita, 1957. godine. Raketa “Bold
Orion” je 1959. godine ispaÿena s bombardera B-47 na ureœaj-metu.
Lovac-bombarder F-4 je kao nosaå protivsvemirskog oruæja ispitivan
1962. godine. No, Pentagon nije mogao da “izgura” program “Bold
Orion”.
Zvezdano-prugasti tokom 1963. i 1964. razvijaju dva protivsatelitska sistema. Na tihookeanskom atolu Kvaõelejn su postavÿene modifikovane rakete “Najk Zjus” (program “505“), a zatim na atolu Õonston kompleks utemeÿen na raketi sredçeg dometa “Tor” (program
“437“). Ali, krajem 60-ih su oba programa obustavÿena zbog krajçe tehniåke nesavrãenosti. Taånost navoœeça “Tora” je bila tako niska da
je mogao biti delotvoran samo ako bi nosio atomsku bojevu glavu. A
ugovorom iz 1963. godine veñ je bilo zabraçeno aktiviraçe atomskog
oruæja u svemiru – ispitivaça se nisu mogla vrãiti.
Ameriåka ãtampa je 1975. godine zavapila kako je çihov satelit
oslepÿen laserom iz Sibira. Posle se ispostavilo da se niãta sliåno
nije desilo. Ali, SAD 1976. godine zapoåiçu razvoj raketa ASAT “vazduh-svemir” za uniãtavaçe orbitalnih sistema visokoleteñim lovcima. Sistem je 1984. godine dvaput ispitan.
No, prva bojeva proba ASAT-a je izvrãena 13. septembra 1985. godine, kad je u Kaliforniji uzleteo F-15 s raketom “SREM Altair”
ispod trupa. Opremÿena samonavoœeçem, ona je na visini od 450 km na
paramparåad raznela isluæeni satelit “Solvind”. Sistem je tada
nameçen za uniãtavaçe niskoorbitalnih (do 1.000 vrsta) sistema.
Dvostepena raketa je nosila minijaturni projektil-presretaå s nekoliko desetina manevarskih motora, infracrvenim sistemom navoœeça
i lasersko-æiriskopskim ureœajem za orijentaciju, spregnutim s
mini-kompjuterom. Planovi Pentagona su predviœali rasporeœivaçe
56 letilica-nosaåa i 112 raketa u bazama Lengli, Virõinija i MekKord (savezna dræava Vaãington). Bili su u igri i projekti izgradçe
baza na Foklandskim ostrvima, na atolu Diego-Garsija, Vaznesenskom
ostrvu i u Australiji. Plus – opremaçe ASAT-om palubnih juriãnika-nosaåa aviona F-14. Uporedo se otpoåelo s radom na bojevim sve37
mirskim platformama s laserskim oruæjem. Raåunali su da 14 komada
izvedu u orbitu. Ali, Amerikanci su time samo prikrivali svoj
debakl.
Poåetkom 60-ih je KB-1, åedo Sergeja Berije (o tome malo kasnije),
radio u tri pravca. Sisteme protivraketne odbrane i raketno-bojeve
komplekse pripremao je istaknuti konstruktor Grigorij Kisuçko.
Protivavionski sistemi su stvarani pod rukovodstvom akademika
Aleksandra Raspletina. A aviacione i obaveãtajno-informacione
sisteme je gradio Anatolij Savin. Istina, kasnije se Savin izvojio iz
KB-1 i osnovao CNII “Kometa”. Poåeo je da radi s kolektivom akademika Åelomeja – struåçaka za rakete. A u Lavoåkinovom NPO su
sastavÿali protivsatelite. Sve je ovo priliåno zamrãena priåa i za
Åelomejem se uz duæno priznaçe vuåe bezbroj grehova i intriga (bio
je blizak sa Hruãåovom). No, ipak smo prvi satelit uniãtili mi,
PETNAEST godina pre Amerikanaca, u avgustu 1970. godine.
“Stvoren je jedinstven i delotvoran automatizovan kompleks –
piãe A. Dokuåajev. – U najmaçu ruku, ameriåki ASAT se ni po åemu ne
moæe uporediti s ovim. Çegove komponente su åinili zemaÿski komandno-raåunarski i merni punkt u Podmoskovÿu, specijalni lansirni prostor na Bajkonuru, raketa-nosaå i svemirski presretaå. Ti
su sistemi krajem 70-ih godina bili sasvim spremni.
Vojno rukovodstvo je odabralo satelit za uniãteçe. Borbenoj
posluzi je postavÿen zadatak: uniãtiti ciÿ za 45 minuta. Prvi se na
posao bacio Centar za kontrolu svemirskog prostora, odredivãi koordinate mete. Zatim su u komandno-raåunarskom punktu izveli algoritam za navoœeçe presretaåa. Posle toga je iz komandnog punkta
automatski usledila komanda za polazak “lovca”...
Kompaktna radarska stanica na zemÿi je nastavila da daje koordinate satelita-lovca i ciÿa. Presretaåu je upuñeno nekoliko komandi
za korekciju kursa i on se, slikovito reåeno, podvukao pod svoju ærtvu.
U posledçoj etapi se ukÿuåilo samonavoœeçe bojeve glave. Eksplozija! Rasprskavajuña bojeva komponenta je raznela metu na paramparåad.
Potpuni uspeh. Svemirski dvoboj je imao izvanredan rezultat. S komandnog punkta je Anatolij Savin telefonom raportovao sekretaru
CK KPSS Dmitriju Ustinovu i ministru odbrane SSSR marãalu
Andreju Greåku. Ovaj drugi je saopãtio Breæçevu...
Potom su usledila i druga uniãtavaça satelita. Naãi struåçaci
su mogli doseñi svaki aparat koji preleñe Sovjetski Savez, mogli su
izañi na kraj i sa manevriãuñim ciÿevima. Kompleks protivraketne
odbrane je 1979. godine postavÿen na bojevo deæurstvo. Time je rod raketno-kosmiåke odbrane (RKO) bio zvaniåno uveden u sastav roda
PVO sa statusom roda posebne namene, po Direktivi Generalãtaba
Oruæanih snaga SSSR-a, 30. marta 1967. godine...”
Drugim reåima, mi smo znatno ranije od Amerikanaca udarili temeÿ svemirskom ratovaçu. Rod RKO je u sebe ukÿuåivao sistem upozoravaça na raketni napad, sistem protivraketne odbrane, sistem kontrole kosmiåkog prostora i kompleks protivkosmiåke odbrane. Sve je
38
ovo imalo zadatak da snabde vrhuãku Imperije podacima o raketnokosmiåkom staçu, da upozorava o napadu, da u izvesnoj meri zaãtiti od
udara i omoguñi rukovodstvu donoãeçe odluke o uzvratnom udaru.
Kako je Savin u razgovoru sa Dokuåajevim rekao, sistem nije uniãtavao ameriåke obaveãtajne satelite tipa “Feret-D”, iako je to lako mogao da izvede. Åak ni teãki, pilotirani brodovi, poput “Ãatla”,
koji se u svemir izbacuju sa åisto vojnom namenom, ne bi mogli izdræati eksploziju moñnih puçeça åelomejevskih satelita-presretaåa.
Sada su nam poznati obrisi moguñih orbitalnih bojeva. Imperija
je 13. aprila 1976. godine je ispitala novu tehnologiju presretaça.
Aparat “Kosmos-814” je, kreñuñi se niæom orbitom, brzo sustigao
satelit-metu. Ukÿuåili su se motori lovca, on je izveo “skok” i proãao pored ciÿa na rastojaçu maçem od kilometra.
“Takvo presretaçe, nazvano “iskakaçe”, obavÿano je pre nego ãto
zavrãi puni krug od starta, i uproãñavalo zbliæavaçe” – pisao je A.
Kuzçecov u “Tehnika – mladeæi”, na osnovu materijala iz strane (!)
ãtampe. “Sada je ameriåkim satelitima pretilo uniãteçe i izvan
dometa çihovih zemaÿskih stanica za osmatraçe. Dok su ranije opaæale manevre presretaåa, ãto je upozoravalo na predstojeñi napad, te
su izviœaåki sateliti “Big Bird” (“Velika ptica”) – osnovna meta,
palili motore kako bi izbegli neæeÿeni susret, protiv “iskakaça” su
takvi manevri beskorisni.”
Baza presretaåa je bila u Tjuratamu, na Bajkonuru – sa pet lansirnih poloæaja. Amerikanci su izraåunali da ñe opãti ruski napad na
çihove orbitalne sisteme prve linije potrajati viãe od dana. (E, tu
su silno potcenili naãe moguñnosti). Pri tome, naãi sateliti-ubice
nisu mogli doseñi tuœinske aparate na geostacionarnim orbitama, na
visini od 36.000 km. A tamo su “visili” neprijateÿski sistemi ranog
upozoravaça. No, mi smo se usavrãavali. Pojavile su se naãe protivsatelitske rakete, lansirane s odliånih lovaca MiG-31. Imali smo i
tehnologiju vazduãno-kosmiåkih raketoplana, o åemu ñe tek biti
govora. Konaåno, Amerikance je zabrinula pojava naãeg samonavoœenog satelitskog oruæja, sposobnog da operiãe na geostacionarnoj
orbiti. A to je çihov program “zvezdanih ratova” osuœivalo na potpuni slom...
Amerikanci su ga pokrenuli 1983. godine, a, kako piãe A. Dokuåajev, ni dan-danas nije jasno ãta su time nameravali: “Da stvore neprobojnu protivraketnu odbranu ili uvuku SSSR u iscrpÿujuñu trku
u naoruæaçu? Jamaåno – ovo drugo. Ali, ruski struåçaci danas raspolaæu proverenim obaveãteçima iz kojih se vidi da Amerikanci ni
sami nisu verovali da ih SOI moæe uåiniti neraçivima... Vrhunac
çihovih praktiånih dometa predstavÿalo je obaraçe, juna 1984. godine, bojeve glave interkontinentalne balistiåke rakete “Minitmen”
raketom-presretaåem, ali se pokazalo da ni to nije postignuto bez
“podmetaça”. Jeste da su oborili raketu, ali je u çu, kako javÿaju ameriåke novine, bio ugraœen radar. Razumÿivo, presresti ovako “nabu-
39
õenu” raketu nije naroåito teãko. Kongres je progutao mamac, odobrivãi milijarde dolara...
Postojao je i treñi razlog. Na teretskoj razini, program poput
ameriåke SOI je kod nas bio razraœen mnogo ranije. Çegova suãtina
je u tome da se stvori sistem koji omoguñuje da se na niãanu dræe sve
nuklearne bojeve glave Amerikanaca, ukÿuåujuñi i one bazirane na
podmornicama i bombarderima. Sistem je trebalo da se bazira u svemiru i pogaœa atomske rakete Amerikanaca pre starta. Po nalogu marãala Ustinova, udruæeçe “Kometa” je poåelo da radi na tehniåkom
projektu. Do kog su tamo zakÿuåka doãli?
Nemoguñe je uniãtiti sav nuklearni potencijal Amerikanaca, na
svim vrstama nosaåa (10.000 bojevih glava) tokom 20-25 minuta koliko
traje let... Do tog zakÿuåka su doãli u “Kometi” krajem 70-ih godina.
Zato su, kad je Regan aprila 1983. godine najavio nameru SAD da zapoånu program SOI, u Moskvi pouzdano znali – to im neñe uspeti. Anatolij Savin je referisao vladi – Amerikanci blefiraju... Iznet je
predlog da se na sopstvenu SOI ne trañe milijarde (tim putem je
krenuo Vaãington), veñ da se napori usmere na stvaraçe antiSOI –
sistema za presretaçe i uniãtavaçe svemirskih sistema protivnika.
Ãta se time dobijalo? “Dovoÿno je da se iz stroja izbaci jedan ili dva
kÿuåna elementa SOI – kako su mi objasnili u CNII “Kometa” – i
åitav svemirski sistem PRO se raspada, a stotine satelita na orbiti
postaje neupotrebÿivo. A stvaraçe delotvornog protivsatelitskog
oruæja je neuporedivo jeftinije. Uostalom, SSSR ga je u tom trenutku
praktiåno imao. Dræavno rukovodstvo je podræalo ove predloge –
Sovjetski Savez nije morao da simetriåno odgovara i troãi milijarde rubaÿa...”
Drugim reåima, nama je sasvim naruku bilo uvlaåeçe SAD u preskup i besmislen program “zvezdanih ratova”. Ogroman vojno-industrijski biznis Amerike razmiãÿa samo o prihodima, a åesto ga se jako
malo tiåe sudbina ameriåkog naroda. On rado isisava buõetski novac
za ambiciozne programe. Tim pre ãto je srce aerokosmiåkog programa
SAD smeãteno u Kaliforniji i Teksasu, odavno åuvenim po korupciji
i sprezi mahera iz biznisa sa mafijaãkim krugovima. Trebalo je da
uåinimo sve kako bi ta grupacija prekookeanskog biznisa zagazila u za
SAD samoubilaåku trku u orbitalnom naoruæaçu. Trebalo je da podmiñujemo korumpirane ameriåke kongresmene, koristimo naãe veze sa
narkotræiãtem, obeñavamo unosne isporuke retkih sirovina, potkupÿujemo novinare i uceçujemo politiåare prÿavãtinama iz çihovog liånog æivota – samo da SAD trpaju milijarde dolara u tu jamu bez
dna!
Veñ posle raspada zemÿe, grupa naãih struåçaka za odbranu je
posetila aerokosmiåku firmu “Hjuz” u Kaliforniji. Posle koje ãoÿe åaja, Amerikanci su im se poverili. Pa, zaãto ste vi, Rusi, krenuli
u miroÿubive kojeãtarije? Loãe ste uåinili i sebi i nama. Vaã
vojno-industrijski kompleks je uniãten, a mi smo ostali bez naãih
ugovora za odbranu. Naãi su se zgranuli: ta, Amerikanci su bogati –
40
prelazak na civilnu proizvodçu ñe biti sjajna stvar, ta priåali su
nam da vi i vrata “Spejs ãatla” moæete prilagoditi za obiåne domove,
i na træiãtu ostvariti dobit! “Hjuzovci” su na ovo uzvratili da su
takva vrata skupÿa od same kuñe, dodajuñi jetko kako ne treba obrañati
paæçu na sva ta blebetaça. Ta, mi smo radili isto onako kao i vi. Odobri nam Kongres neki iznos za jednu poruõbinu, a mi ga potroãimo, ne
obavivãi ni treñinu posla. Kongres nada dreku i sav se uskomeãa –
kud nestadoãe pare poreskih obveznika? Vreme je da se moloh naoruæaça pritegne! A mi im, mrtvi hladni, izjavimo: ako neñete da platite – ne morate. Idite u drugu firmu, sklopite ugovor s çom pa je pustite da ona sve ispoåetka radi – preko narodne grbaåe. Posle takvog
ultimatuma smesta dreãe kesu i daju nam koliko zatraæimo. Eto, lepo
smo æiveli. Da li je Imperija mogla da iskoristi takav ameriåki biznis? Jeste, itekako!
Ali, za to je trebalo da na vlasti u Imperiji-85 ne budu gorbiãevi-jakovÿevi, veñ ÿudi poput generala Jermolova ili admirala
Ukagija. Pobeda nam je bila takoreñi u õepu. I nema opravdaça sovjetskoj vrhuãki koja ju je nesposobno prepustila neprijateÿu. Bila je
to gigantska izdaja. Naprosto, sovjetski pacovi na visokim poloæajima su sraåunali: oni ñe liåno na raspadu i predaji Imperije dobiti
mnogo para i to odmah. Izraåunali su: u svakom je torpedu dvadeset kilograma srebra, u Tjumenu – toliko i toliko miliona tona nafte, a za
kapitulaciju ñe Amerikanci liåno çima dati toliko-i-toliko. Evo,
1991. godine je, gorbaåovac Bakatin, poãto su ga postavili na åelo
KGB, predao Amerikancima åitav sistem prisluãnih ureœaja u ameriåkoj ambasadi. U to vreme se raspadaju naãe obaveãtajne mreæe na
Zapadu i Amerikanci su ulovili mnoge obaveãtajce. Bakatinov sinåiñ je, zbog neåega, s tek navrãenih 25 godina postao rukovodilac velike ameriåke firme. Jer, razbijaçe obaveãtajne mreæe je Amerikancima uãtedelo milijarde. Ãta je onda jedna firma – svega nekoliko
miliona. Bilo bi zanimÿivo saznati sudbinu potomaka onih koji su
rasturili naãu vojno-kosmiåku flotu!
Prvi ekser u mrtvaåki kovåeg veñ skoro izvojevane naãe pobede
zakucao je naslednik Breæçeva na mestu generalnog sekretara KPSS,
bivãi naåelnik KGB Jurij Andropov – komunistiåki jerarh na visokom poloæaju, jevrejskog porekla. Umesto da uvuåe Amerikance u za
çih poguban program SOI, on je avgusta 1983. godine objavio da mi jednostrano prekidamo ispitivaçe protivsatelitskog kompleksa u svemiru! Istina, on nije rasturio i sam sistem naãih priprema za orbitalno vojevaçe. To ñe konaåno obaviti Jeÿcin, koji ñe do fiziåkog
uniãteça dovesti najnaprednije grane ruske industrije, izbacivãi na
ulicu najboÿe svetske inæeçere i nauånike i po godinu dana ih ostavÿajuñi bez novca. Andropov je to na prvi pogled idiotsko reãeçe doneo protivno miãÿeçu glavnokomandujuñeg roda RKO, general-pukovnika Jurija Votinceva.
Ne, mi nismo gubili od Amerikanaca. Nama su noæ u leœa zarile
naãe sopstvene partijske glaveãine. Za pobedu u poluvekovnom hlad41
nom ratu nedostajala nam je samo jedna “sitnica” – surova, prekaÿena
elita. Ubile su nas nomenklaturno-komsomolske gliste.
5
Uvek iznova nalazim potvrdu zakÿuåka u vezi neminovnog ekonomskog i politiåkog sloma SAD u sluåaju upuãtaça u taj çihov “zvezdani marazam”. Upravo nam je Regan, taj bivãi holivudski glumåiñ na
prestolu zapadne velesile, takvu ãansu pruæao!
Evo, i ovih dana, RV SAD planira da do 2008. godine u naoruæaçe
uvede sistem moñnih hemijskih lasera postavÿenih na sedam “leteñih
slonova” – aviona “Boing-747”. Sve bi to koãtalo 5 milijardi dolara.
To jest, svaki bi “õambo” s laserskom stanicom otprilike koãtao koliko i raketna krstarica. Jedan avion mora da nosi talihu za 200 laserskih “ispaÿeça” da bi uniãtavao neprijateÿske balistiåke rakete na udaÿenosti od 450 km (“Tehnika i oruæje” br. 8, 1996). Saopãtili
su kako im je u februaru 1996. godine poãlo za rukom da uniãte raketu
iz naãe savremene “kañuãe”, projektil “Grad” skromnih razmera –
delujuñi na çu laserskim zrakom tokom 15 sekundi. E, jeste mi neka
delotvornost! To znaåi da bi, suoåen s masivnim napadom ozbiÿnijih
raketa, taj çihov sistem bio nemoñan. A neuporedivo je jeftinije i
delotvornije raketu uniãtavati raketom åije eksplozivno puçeçe
odraœuje isti posao u trenu!
Ipak, nosaåi lasera mogu da se razvijaju i, vremenom, postanu vrlo
opasno oruæje.
U okviru SOI, SAD su planirale da na orbitu izvedu 14 bojevih
platformi sa hemijskim laserima. Veñ i prosti proraåun troãkova
za to izaziva uæas – najmaçe 150 milijardi dolara. Naime, upravo toliko koãta izbacivaçe u svemir skoro 2.000 tona konstrukcija, çihova proizvodça i montaæa na visokoj orbiti. Veñ samo to je u vazduh
dizalo çihovu privredu, temeÿitije od atomskih bombi!
I dok smo mi 1983. godine veñ imali moñnu okosnicu sistema za
okoloplanetarno ratovaçe, Amerikanci su morali da bukvalno od nule grade takvu infrastrukturu. Pri tome su se naãe baze nalazile u
dubinama evroazijskih stepa, u srcu zemÿe. Çihove su se, pak, morale
graditi na okeanskim ostrvima. Dok su poloæaji snaga naãe RKO bili
pouzdano zaãtiñeni od diverzanata i vazduãnih udara, çihove pomorske baze smo mogli blagovremeno opkoliti moñnim ruskim sredstvima
paraliãuñeg udara – raketnim krstaricama, brzim brodovima na vazduãnim jastucima, nosaåima aviona i podmornicama sa krilatim
raketama i borcima-roniocima. Konaåno, mogli smo izvoditi i preventivne udare, pomoñu jeftinih vazduãno-kosmiåkih raketoplana,
nedodirÿivih za 9/10 sredstava PVO SAD. (O svim ovim åudesima ñete podrobnije saznati u narednim poglavÿima kçige.)
Skreñemo vam paæçu na jednu osobenost Zapada. I pored sveg svog
bogatstva, on je åudoviãno tupav, çegova nauåna misao åesto ne ume da
42
pronaœe genijalna, arhimedovski jednostavna reãeça. Premda na svakom ñoãku dreåi o ruskoj zaostalosti.
Dakle, Amerikanci su prvu balistiåku interkontinentalu raketu
takoœe raketom oborili 1984. godine. I mi smo to isto postigli, ali
dvadeset i tri godine ranije, 1961. godine. Te, 1984. godine, Amerika je
s prezirom gledala na naãu elektroniku, poãto je çena veñ bila zasnovana na minijaturnim mikroåipovima i superkompjuterima. Naãa
se, pak, tehnika 1961. godine temeÿila na primitivnim tranzistorima
i radio-lampama, a elektronski raåunari iz tog doba su veñ 1984. liåili na prepotopska i glomazna straãila. I pored toga, natrÿali smo
im nos! Stvar je bila u jedinstvenom sistemu “A” pomoñu koga su rakete V-1000 s konvencionalnim bojevim glavama uniãtavale balistiåke
ciÿeve. Otac tog åuda bio je istaknuti nauånik Grigorij Kisuçko.
A kako stvari stoje po pitaçu drugog oruæja? Mikrotalasno zraåeçe sa bojevog satelita? Holivud je 1996. godine izbacio na træiãte
film “Osvajaçe-2”, u kome nauånik-terorista ovladava upravÿaçem
satelitom koji moæe da bije po zemaÿskim ciÿevima snopom elekromagnetskog zraåeça ultravisoke uåestanosti – UHF. Upravo, na priliku kako radi kuhiçska mikrotalasna peñnica, åiji siñuãni, usmereni snopovi peku, recimo, piletinu. I opet blef – takvu bi napravu
vaÿalo napajati iz energetskih izvora gigantske moñi, takoœe dopremÿenih u svemir. SAD za takvo neãto nisu raspolagale ni tehniåkim
reãeçima ni novcem. Jer, trebalo je gaœati na stotine kilometara
daleko!
Istina, “Vojnik sreñe” je objavio (br. 7, 1997) materijale privatnog istraæivaça ameriåkog arheologa Frenka Ovensa, koji je sluåajno postao svedok katastrofe predsedniåkog helikoptera u maju 1993.
godine, do koje je doãlo u dræavi Merilend, na svega åetiri miÿe od
tajne laboratorije “Hari Dajamond”, smeãtene u gradiñu Blosom Point. Pred sami pad, helikopter je haotiåno manevrisao, kao da je çegov
pilot veñ bio mrtav ili onesveãñen. Kad se sruãio, nije se zapalio.
Pritråavãi maãini, Ovens je spazio mnoãtvo opekotina na telima
ålanova posade. Kasnije je obdukcija pokazala da su im se zglobovi na
kolenima i laktovima raspukli, kao kod piliña predugo ostavÿenih
na roãtiÿu. Ovens je uveren da je helikopter upao u usmereni snop
moñnog elektromagnetskog zraåeça iz laboratorije koja je radila na
SOI, i da ÿudi u çemu kao da su dospeli u mikrotalasnu peñnicu.
Oåna teånost im bila provrela, te nisu mogli da izvedu prinudno sletaçe na skoro savrãeno ravno mesto. Svejedno, od stvaraça oglednog
ureœaja do stvarnog oruæja koje pouzdano dejstvuje vaÿa preñi dugaåak
put. I da je Imperija æiva, rad na tako razornim sredstvima bi se i
kod nas uspeãno odvijao.
Niãta nije bilo ni od zamisli o rendgenskom laseru s nuklearnom
pobudom, sa kojom se livermorska laboratorija uhvatila u koãtac od
sredine 70-ih godina. Mislili su da ga naprave u vidu orbitalne nuklearne bojeve glave naåiåkane sa pedeset laserskih ãipki. Svaka od
çih je trebalo da se poput cevi topa kreñe, niãaneñi u bilo koju taåku
43
prostora. Eksplozivno puçeçe od jedne megatone je omoguñavalo da se
za hiÿaditi deo sekunde izbaci pedeset zraka koji su u staçu da
saæeæu 50 ciÿeva na razdaÿini od hiÿadu kilometara. U tu svrhu su
planirali da unutar “svemirskog jeæa” postave niãansku automatiku
sa superbrzim kompjuterom. Satelit bi, kao, aktiviraçem nuklearnog
puçeça u odgovarajuñem trenutku, odjednom uniãtio åitavo jato ruskih bojevih glava koje lete na SAD.
A onda se ispostavilo da tuãta i tma problema nije reãeno.
Amerikanci ne umeju da naprave nuklearno puçeçe strogo dozirane
snage, toliko potrebne za preciznost udara. Daÿe, ne zna se kako fokusirati zrake. A potrebno je izvrãiti stotine nuklearnih ispitivaça
– sa stvarnim eksplozijama! Prve podzemne probe, pod kodnim nazivom
“Dofen”, izvrãene su na poligonu u Nevadi novembra 1980. godine.
Dobijeno rendgensko zraåeçe se pokazalo isuviãe slabim za uniãtavaçe bojevih glava. No, glavni lobista ovog programa, otac hidrogenske bombe, starac Edvard Teler, nastavio je da aråi buõetska sredstva.
Usledio je åitav niz oglednih eksplozija – “Ekskalibur”, “SuperEkskalibur”, “Kotiõ” i “Romano”, gde je inæeçerima uspelo da dobiju
veñi intenzitet isijavaça. Ovog puta na raåun fokusiraça.
Decembra 1985. godine je odeknula eksplozija u okviru opita
“Goldstoun”, a aprila 1986. – ispitivaçe “Majti Ouk”. Na sve se ovo
podigla bura kritiåkih glasova iz Ameriåkog fiziåkog druãtva:
problem se nalazi tek u poåetnoj fazi ispitivaça i nema nikakve potvrde da je uopãte moguñe sazdati nekakav bojevi laser. Uz to, dodañemo, takvo oruæje zahteva istovremeni start i grupno leteçe naãih
raketa. Dovoÿno je da se saåini posebna dinamika çihovog lansiraça,
da se podele u neravnomerne eãelone, dovoÿno je da se pored stvarnih
bojevih glava poãaÿu laæni ciÿevi – i rendgenski “jeæ” je nemoñan.
Naprosto, pretvorio bi se u malogabaritnu grobnicu za milijarde dolara (“Nezavisni vojni pregled” br. 5, 1997). Da bi se pronaãla jeftinija zamena za takvo oruæje, SAD su pokrenule program “Prometej”,
razradu nekakvog karteåa. Nuklearno puçeçe ekvivalentno tek nekoliko desetina tona TNT, razorilo bi bojevu glavu teãku sto kilograma na oko sto kiÿada krhotina i upuñivalo ih ka ciÿu brzinom od
nekoliko kilometara u sekundi, predajuñi im tako ogromnu razarajuñu
energiju. Takav se “karteå” mogao aktivirati tek na visini od preko 80
km nad Zemÿom, u skoro bezvazduãnom prostoru. Slabost takvog
oruæja se ogleda u tome ãto veñi deo paråadi isparava u eksploziji, a
ostale izbacuje u teãko predvidivom snopu. I, ãto je daÿe do ciÿa –
veñe je çihovo rasejavaçe. A da bi se, opet, napravila zavesa od “Prometeja” za zaãtitu od masovnog napada naãih raketa, na niske orbite bi
vaÿalo lansirati na stotine satelita, koji bi se kretali bukvalno u
povorci (inaåe bi Rusi svoje rakete ispaÿivali dok se “Prometeji”
nalaze na drugoj strani polulopte). I, na kraju krajeva, svakih bi nekoliko meseci trebalo lansirati nove satelite, poãto niskoorbitalni
aparati brzo gube brzinu i sagorevaju u gustim slojevima atmosfere.
Koliko bi izuzetno otrovnog i kancerogenog plutonijuma pri tome
44
bilo izbaåeno u naã vazduh – samo Bog zna. U svakom sluåaju, Amerikanci bi skupa sa nama umirali od raka.
Iznoãeni su i joã fantastiåniji planovi, poput projekta udara
“Overmun” – preko Meseca. Startujuñi sa Zemÿe, raketa s nuklearnom
bojevom glavom bi trebalo da opiãe petÿu oko naãeg nebeskog pratioca pa da se, ukÿuåivãi potom motor, neraçiva za ruske protivrakete, obruãi na ciÿ. No, Amerika bi ostvareçu ovakvog plana mogla
pristupiti tek oko 2020. godine. Uz to, mi smo krajem 80-ih imali svemirske atomske pogonske ureœaje koje Amerikanci nisu imali. Svaki
od çih je mogao postati srce svemirskih brodova koji veñ lete izmeœu
planeta Sunåevog sistema. Napravili su ih i na orbiti ispitali
nauånici Instituta za atomsku energiju “I. Kuråatov”, CKB za maãinogradçu i NPO “Luå” iz Podoÿska. Ali, o ovome ñemo, åitaoåe,
ispriåati u narednoj kçizi...
...Moj je otac bio dopisnik “Pravde” za odesku, krimsku, hersonsku
i nikolajevsku oblast, pa mi se dala prilika da vidim mnoge predstavnike sovjetsko-partijske elite i uglednih novinara, koji su dolazili
na blagodetni Jug. Jedni su iãli na odmor, drugi se preko Odese vrañali u Sovjetski Savez sa sluæbenih putovaça u inostranstvo. Nasluãao sam se svaåega, i od besa stiskao pesnice. Veñ sa dvanaest godina
sam znao da u Moskvi postoji specijalni sanatorijum za alkoholiåare,
krcat potomaka najviãih partijskih funkcionera. Pa, zatim, kako
terevenåi Gaÿa Breæçeva. Pa, kako deca dopisnika naãih partijskih
listova neñe da se vrañaju iz inostranstva, i kako oni sami razmeçuju
æene i ãvercuju ovamo robu. Znao sam kako su momci, veterani iz Avganistana, pokuãavali da zavedu red i na svoje mesto postave alavu
deåicu i unuåiñe nomenklature, koji su banåili u moskovskoj “Metelici”, te kako su ove posle primorali da idu u raskoãne daåe i izviçavaju se, poniæavajuñi se pred sedamnaestogodiãçim ãtencima. Kako su majke savetovale kñerkama da daleko zaobilaze moskovske specijalne ãkole u kojima su uåila åeda partijske vrhuãke, poãto bi ih
tamo mogli nekaæçeno silovati ili ubiti. Eto, takva nam je “elita”
vaspitavana u rasadnicima gnusobe, i doãla nam je glave.
Zasad izvlaåimo zakÿuåak: ne uspevãi da stvorimo istinsku,
odluånu elitu, slomili smo maå kojem nije bilo premca u svetu. Izmakla nam je pobeda koju smo veñ imali u rukama.
Ovo poglavÿe dopouçavam veñ 2000. godine. Sa jezivom sliånoãñu
se istorija ponavÿa. Jenki nam nanovo prete “tigrom od papira”
novih “zvezdanih ratova” – PRO ãirokih razmera. Reklo bi se, Moskva neñe ponoviti idiotske greãke sovjetskih voœa. Reklo bi se,
Rusiji se åak isplati da uplete Jenkije u jalove i razorne programe,
koje ñemo mi obesiti maåku o rep jeftinijim protivsredstvima. Ali
i sada Kremÿ, puneñi gañe od straha, pokuãava da po svaku cenu
spreåi razvoj PRO, nastojeñi da pridobije Amerikance. Kremÿ åini
samoubilaåke korake kao ãto je uniãtavaçe sopstvenog atomskog
potencijala
45
Kremÿ nikakve pouke iz minulog nije izvukao. Åak ne uviœa ni to
da PRO nije glavna pretça. Da se, posle propasti imperije, slaba Rusfederacija suoåava sa potpuno drukåijim vojnim pretçama. Pre svega,
s perspektivom uniãteça naãih raketa na zemÿi.
Ali, o ovome ñe biti reåi u naãim drugim kçigama: “Bitka za
Nebesa” i “Gnev Orke”.
46
Åetvrto poglavÿe
VAZDUÃNI MAÅ IMPERIJE. “SUHOJ” PROTIV F-15. LETEÑA
“TRIDESETÅETVORKA”. STAVŸAMO IH NA PRAVO MESTO
1
U praskozorje 11. oktobra 1973. godine, 47. samostalni gardijski
izviœaåki puk (SGIP) je iz sna trgla borbena uzbuna. Mnoge je zazeblo oko srca: ãto ovo znaåi, u dubini ruske zemÿe, u Ãatalovu kod
Smolenska? Piloti i tehniåari su prebaåeni helikopterima do operativnog aerodroma. A tamo su dobili zadatak: od najiskusnijih formirati odred i biti u pripravnosti za prebacivaçe u Egipat, gde veñ pet
dana traje ogoråeni rat protiv jevrejske dræave Izrael, “Rat Sudçeg
dana”.
Tada je jevrejskoj PVO uspelo da obori krilate rakete kojima su ih
Egipñani tukli iz bombardera Tu-16. A 47. SGIP je bio opremÿen u
ono vreme najmodernijim izviœaåko-bombarderskim MiG-25RB, sposobnim da uzlete na visinu od 20 km i razviju brzinu od 2,4 maha (1 mah
(M) je jednak brzini zvuka). “Dvadesetpetice” su se taåno navodile na
ciÿ radio-navigacionim i inercijalnim sistemima, izbacujuñi slobodnopadajuñe bombe iz stratosfere. Letilica je igrala ulogu svojevrsnog katapulta, bacajuñi bombu brzinom od oko 1.000 metara u sekundi. Fugasna FAB-500, teãka pola tone, pravila je pri udaru o zemÿu
popriliånu jamu, i joã je pre eksplozije rikoãetirala na 30-40 metara. Bombi-imitatoru atomskog udara, koju je MiG-25 izbacio s visine od 22 vrste, trebalo je joã åetrdeset kilometara da stigne do
ciÿa. Ti su avioni mogli da napadaju neprijateÿske fabrike i saobrañajne åvorove, luke i skladiãta, ne ulazeñi u zonu dejstva protivniåke PVO.
Oktobra 1973. godine, te su maãine mogle slobodno napadati i
izraelsku prestonicu, a da im se najsavremenijijm oruæjem do zuba naoruæani Jevreji niåim nisu mogli suprotstaviti. Nekoliko stotina
çihovih raketnih kompleksa PVO “Hok”, nije moglo dobaciti uvis
preko 11.200 m ni u daÿinu preko 31 km. Osnovica izraelske avijacije,
“Miraæi” i “Fantomi”, zaostajali su za MiG-25, kako brzinom tako i
visinom leta.
O toj epizodi iz æivota imperijskog RV ispriåao je Viktor Markovski (“Idite u zemÿu egipatsku”, “Aviomajstor”, 1996). Ne, tada nisu
bili u prilici da bombarduju Tel-Aviv. Ali su zato åesto leteli u
izviœaçe pozicija zarañenih strana. Tamo su se “25“-ce susrele s najboÿim tadaãçim letilicama zapadne proizvodçe:
”... 15. decembra je bio predviœen polet dva MiG-25RB... U 14.00 je
uzleteo Sergej Malij, a za çim Vladimir Maãtakov. Vrãeñi izviœaçe, dræali su kurs duæ kanala na visini 22.000 metara... Prekid
radio-tiãine je bio dozvoÿen samo u vanrednom sluåaju. Prevalivãi
47
veñ dve treñine puta, Maãtakov je zaåuo svoj pozivni znak: “745-i,
trideset i jedan!” Za ovu ãifru mu nije bila potrebna kçiga kodova;
to je znaåilo – “pribliæavaçe neprijateÿa”. Presretaåi su se åak mogli videti – pribliæavala su se dva para, malo niæe i zdesna, vukuñi
za sobom repove inverzije.
...Izraelski F-4E su obiåno nosili olakãane varijante naoruæaça od dveju voœenih raketa sredçeg dometa AIM-7 “Sperou” i dveju
raketa za blisku borbu “Sajdvinder” AIM-9, a mogli su da lete do
visine od oko 18.450 m, razvijajuñi brzinu od 2,24 maha. Nadmoñ MiG-25
nad “Fantomom” se åinila nesumçivom. No, premda su izgledi bili
mrãavi, presretaçe je ipak bilo moguñe. Da bi to obavio, pilot “Fantoma” je morao privesti svoju maãinu ãto bliæe u presret protivniku pa, u deliñu sekunde, naniãaniti i lansirati rakete. Joã je sloæeniji napad na uporednim kursevima, gde je trebalo podiñi pod MiG,
“propeti” svoj avion, zahvatiti ciÿ i lansirati rakete. Ovaj manevar
moæe izvesti samo prekaÿeni pilot – “Fantom” ne podnosi naglo pomeraçe upravÿaåke palice, postaje nestabilan u letu i preti mu opasnost da se svali u kovit, a sem toga, nastalo drmusaçe letelice ometa
niãaçeçe.
... Sada su, meœutim, åetiri stvarna “Fantoma” presecala put, a kao
potvrda çihovih namera, u kabini se oglasila “Sirena” – presretaåi
su naãu “Alfu” veñ osvetlili niãanskim radarom. Maãtakov je, ne
meçajuñi kurs, dræao svoju maãinu u horizontu. Aparatura je i daÿe
radila pa je bilo nuæno saåuvati profil preleta. Do kraja izviœaåkog dela zadatka je preostalo maçe od jednog minuta, ali, koliko
dugog...
“Fantomi” su poåeli da skreñu, ulazeñi mu u rep. Od MiGa ih je
delilo 12 kilometara, a razmak se stalno poveñavao – “mahniti Rus” je
samouvereno odræavao svojih dva i po maha, umiåuñi poteri. Uto je
Maãtakov åuo: “Napad! Napad!”. Åelni Izraelac, videñi da ñe MiG
pobeñi, poæurio je da plotunom ispali dva “Sperou”, åije su glave za
samonavoœeçe veñ imale ciÿ u zahvatu. Pri takvoj brzini bilo je
dovoÿno makar i najmaçe oãteñeçe od blizinske eksplozije rakete pa
da otpor vazduha raznese letilicu.
“Sirena” je veñ histeriåno vriãtala. MiG je, s raketama koje kao
da su visile o çegovom repu, nastavio da leti prema liniji obale. Åim
je ona promakla ispod çegovih krila – izviœaåka marãruta preœena!
– Maãtakov je naåinio desni zaokret s nagibom od 70 stepeni, obruãavajuñi se ka obali. Strelica na mah-indikatoru je podrhtavala iza
crvene linije – brzina je dostigla 3.150 kilometara na sat! Rakete nisu mogle domaãiti do letilice i eksplodirale su daleko iza çe, a
“Fantomi” se nisu odvaæili da nastave poteru nad oblaãñu “gusto
naseÿenom” egipatskim lovaåkim avionima. Sam junak toga dana je
dogaœaj objasnio jednostavno: “Pa, bilo mi je nekako nezgodno da se s
pola puta vrañam...”
Otad je proãlo dvadeset i pet godina. SSSR su veñ na komade rastoåili pophlepni politikanti. Avgusta 1992. godine, u aviobazi
48
Lengli (savezna dræava Virõinija), major J. Karabasov je predloæio
da se izvede ãkolski vazduãni boj izmeœu serijskog ruskog lovca Su27UB i ponosa ameriåkih pilota, “Fajtera” F-15 “Igl” (“Orao”).
Amerikanci su se prepali i uåtivo odbili, predloæivãi umesto toga
neãto manevrisaça nad okeanom. Po dogovoru, prvo je “Igl” trebalo
da pobegne od progona “Suhoja”, a potom bi letilice promenile uloge.
Iz naãe delegacije je poleteo Karabasov. Upiçuñi iz sve snage,
punim forsaæom, pilot F-15 je izvlaåio maksimum iz motora. Ali,
naã jastrepåiñ mu je s lakoñom “visio” u repu koristeñi tek minimalni forsaæ i puni potisak bez naknadnog sagorevaça. I premda za
Su-27 najveñi ugao napada ne premaãuje 26 stepeni (ugao izmeœu pravca
leta i povrãine zemÿe), naã pilot nijednom nije prekoraåio granicu
od 18 stepeni.
Zatim su uloge zameçene. Karabasov se, davãi forsaæ, energiånim zaokretom i hvataçem visine, lako odvojio od F-15. Amer je,
pohrlivãi za çim, zaostao. Zavrtela se vrteãka vazduãnog boja. Naã
je uslovni protivnik åak izgubio Karabasova iz vida i uspaniåeno
vikao u mikrofon: “Gde je ‘Flanker’?” (natovsko kodno ime za Su-27).
A ruski major se, naåinivãi jedan i po zaokret, obreo u repu neprijateÿa. Çegovi pokuãaji da se otrese gonioca bili su uzaludni. Da se
radilo o pravom okrãaju, usplamteli “Orao” bi se survao u okeanske
talase...
A F-16 je zaista najboÿi vazduãni borac RV SAD. Upravo ti avioni su oborili najviãe protivnika u vreme jevrejsko-sirijskog rata
1982. godine, i tokom bitke za Persijski zaliv januara 1991. godine.
O ovom sluåaju je aprila 1993. godine pisao ukrajinski åasopis
“Aerohobi”. Tada je ãkolski boj pokazao preimuñstva naãeg lovca nad
ameriåkim, u pogledu maçeg radijusa zaokreta, veñe brzine nagiba i
uspiçaça. A i ubrzava znatno bræe od suparnika. Po miãÿeçu struåçaka, sva ova preimuñstva “Suhoja” su ostvarena zahvaÿujuñi boÿim
aerodinamiåkim reãeçima letilice, boÿem motoru i boÿem elektrodistancionom sistemu upravÿaça.
“Pikanterija” naãeg lovca leæi u tome ãto je statiåki nestabilan. Prosto, kao da bi da sam od sebe promeni smer leta. U ravnoteæi
ga odræava samo elektrodistancioni sistem tako da ruski pilot ne
nagoni lovca u manevar, veñ kao da mu dopuãta da to uåini.
Amerikanci su se samo åudili i uzdisali. Sjajna aerodinamika
obezbeœuje Su-27UB neuporedivo veñi domet i trajaçe leta bez glomaznog podvesnog rezervoara – straãnog bremena za lovca. Naã jastrepåiñ leti 500 vrsta daÿe od çihovog “Orla”. Uz sve ovo, vrlo je nezahtevan – moæe da koristi improvizovane aerodrome, ne trebaju mu
mnogobrojne tehniåke provere na zemÿi... Savremeni borbeni avion –
to je ugruãak nauåne, inæeçersko-tehnoloãke i industrijske moñi
zemÿe u kojoj sazdan. I taj Su-27 predstavÿa sam SSSR koji je dokazao
nadmoñ nad Amerikancima.
“Suhoj” koji se ogledao sa F-15 iznad Virõinije, predstavÿa avion
åetvrtog pokoleça ruske mlazne avijacije. Sadaãçi jeÿcinoidni re49
æim nije ni u snu u staçu da napravi neãto sliåno. U tom su reæimu,
ãtaviãe, nauånici – aerodinamiåari, koji su taj avion uåinili izuzetno pokretÿivim, spali na to da ãiju åizme i nituju prenosne peñi,
da nekako zarade kako ne bi presvisli od gladi. Su-27 je dokaz da oko
1985. godine naãa Imperija ne samo ãto nije zaostajala za “straãno
naprednim” SAD, veñ ih je i nadmaãila. Jer, prvi Su-27 se vinuo u
nebo joã 1977. u vreme oronulog Breæçeva. Pa, ãta ñemo sad sa naãim
piskaralima i demokratama-reformatoidima, koji su deset godina
boboçali o ruskom zaostajaçu u trci u naoruæaçu?
Åiçenice govore neãto drugo: mi smo sredinom 80-ih svojski
natrÿali nos neprijateÿu. SAD su svake godine u Juænoj Koreji izvodile manevre “Tim Spirit”, nadomak naãih istoånih granica. Tokom
çih su se u vazduhu åesto susretale naãe i çihove maãine. Isprva su
se Jenki radovali – protiv çihovih najnovijih F-14, F-15 i “Strãÿenova” F-18 stajali su veñ zastareli Su-15 i MiG-23. Lako su umicali naãim pilotima i hvatali te naãe “staråiñe” na niãan joã i
poåetkom 80-ih. Meœutim, pojava Su-27 na Dalekom Istoku 1989. godine predstavÿa hladan tuã za Amerikance.
Da nije bilo Gorbaåova i raspada Imperije, porodica lovaca Suhoja bi doæivela fantastiåan razvoj. U leto 1988. godine je poåeo rad
na nasledniku Su-27UB, pod oznakom Su-30, kao udarnom avionu frontovske avijacije. Veñ 1993. godine je predloæen Su-30MK s univerzalnim radarskim sistemom, sposobnim da istovremeno otkrije nekoliko ciÿeva u vazduhu, na kopnu i moru, s ekranima u boji, od teånih
kristala, sa satelitskim sistemom orijentacije i laserskim æiroskopima drugog, inercionog sistema navigacije. Snabdeveni oruæjem
visoke taånosti, mogli su raketama “vazduh-zemÿa” izvoditi udare na
rastojaçu od 250 kilometara.
2
SSSR je uspeãno preduzimao napade u vazduãnom ratu. Prvi put
smo åestito mlatnuli Amerikance po zubima joã na korejskom nebu, za
vreme Staÿina. Naãi MiG-15 i MiG-17 su uspeãno palili i na paramparåad raznosili ameriåke “Sejbrove” i “Ãutingstare”.
Po drugi put smo naãe neprijateÿe nauåili pameti u Vijetnamu,
gde su vazduãne borbe otpoåele avgusta 1964. godine. SAD su protiv
Vijetnamaca bacile 330 maãina: F-105, “Tanderåifove”, “Supersejbrove”, “Vudue” te “Fantome”, “Skajhoke” i “Kruzejdere”. Isprva su
im se suprotstavÿali zastareli, dozvuåni MiG-17. No, upravo su oni
postigli prve bodove, oborivãi 4. aprila 1965. godine dva F-105. Od
februara do jula iste godine, Amerikanci su izgubili sedam aviona, a
oborili åetiri MiGa.
Za SAD je pravi uæas predstavÿala pojava MiG-21, koji su od maja
do decembra 1966. godine oborili 47 ameriåkih aviona, izgubivãi 12
svojih. Naredne godine su Amerikanci na jedan oboreni vijetnamski
avion gubili dva svoja. Vazduãne bitke iznad Indokine su vodile
50
mlazne maãine drugog pokoleça. Amerikanci su tada u okrãaje slali
letilice sazdane prema tadaãçoj koncepciji vazduãnog vojevaça:
teãke dugonose “Fantome” F-4. Glavnom se kod çih smatrala brzina,
zarad presretaça ruskih brzih bombardera, a ne manevarska sposobnost.
“Maãine su postale nadzvuåne, çihova oprema – elektronska, oruæja su im postala navoœena – pisao je u kçizi “Vazduãni boj” Vladimir Babiå. – ..Na prvom mestu je bila varijanta... brzog presretaça
bombardera lovcem navoœenim preko zemaÿske upravÿaåke stanice.
Kako bi se ãto viãe poveñao radijus dejstva, sa letilica su skinuti
topovi – pouzdano oruæje za kratke domete. Ukorenili su se zakÿuåci
teorije o besperspektivnosti borbe izbliza. Priznavala se i potreba
prelaska sa grupnih na pojedinaåna dejstva – na dvoboje “presretaåbombarder”. Brzini je ærtvovana manevarska sposobnost... Time je
sruãeno jedno od osnovnih naåela vazduãnog boja: spoj manevra i vatre. Putaça presretaåkog naleta je matematiåki opisana i pohraçena
u raåunare koji su postali element opreme komandnih punktova...”
To jest, Amerikanci su ulogu pilota tada sveli na puki dodatak
kompjutera i posluãnog izvrãioca naredbi zemaÿskog operatera, napravivãi od aviona tromu leteñu platformu za rakete. Naãe maãine
su ismevali: kao, staÿinska koncepcija, leteñi motor.
Istovremeno su zvezdano-prugasti nastavÿali taktiku vazduãnog
terora, uhodanu joã tokom Drugog svetskog rata. Tada su SAD proizvodile najteæe lovce na svetu. Tako da na çih mogu naveãati bombe.
Ispadao je takozvani taktiåki lovac – oruœe, koje ñe, nekaæçeno, brzo
naletatati na ciÿeve iza linije fronta i brzo se vrañati. Ni Staÿin
ni Hitler nisu stvarali modele takvih aviona. Eto, i u Vijetnamu su
se çihovi “Fantomi” koristili kao taktiåki lovci, noseñi po osam
bombi od 450 kg. Ionako teæak, “Fantom” je ovako postajao joã tromiji. Smatralo se da on ionako moæe neprijateÿa razneti i izdaleka,
samonavoœenom raketom, te mu zato bombe nisu breme.
Protiv takvih maãina i pilota u boj su krenuli MiG-21 – pokretÿivi, brzi i s veñim vrhuncem leta. Oni su kao od ãale osvajali nadmoñne pozicije nad Amerikancima i brzinom od 1.200 kilometara na
sat zaåas zalazili u rep ameriåkim eskadrama. Kako ne bi bili pre
vremena otkriveni, MiG-ovi su niãanske radare ukÿuåivali tek pred
lansiraçe svojih raketa. Premda ãestostruko nadmoñnije, snage SAD
su trpele teãke gubitke. Ameriknci su pokuãali da drugaåije organizuju nalete, blokiraju severnovijetnamske aerodrome i pokriju ih
radio-ometaçem, meçaju bojeve poretke. Uzalud. Onda su opet vratili
topove na letilice i latili se ponovne obuke pilota za manevarski
boj. No, çihovi avioni su, u naåelu, bili tromi. U tom su ratu SAD
izgubile 3.495 aviona, od kojih su naãi MiG-ovi oborili 320. Pri tome, kako su sami Amerikanci tvrdili, uspelo im je da obore samo 76
maãina. Ovo je bio çihov najteæi poraz u okrãaju s avijacijom
Imperije.
51
Ona je dokazala svoju moñ u vazduhu u vreme Indijsko-pakistanskog
rata 1971. i na Bliskom Istoku 1973. godine. Jednom epizodom iz tog
vremena smo i zapoåeli ovo poglavÿe. Åak i u vreme izraelske agresije 1982. godine na Liban, veñ zastareli MiG-21 su se joã uvek nosili
s najnovijom tehnikom Jevreja.
A 1973. godine MiG-21 viãe nije stupao u boj sa tromim maãinama
Amerikanaca, veñ sa okretnim “Miraæima-3S”, kojima je tada bilo
opremÿeno jevrejsko RV. “Miraæ” nije pogodovao manevarskom boju,
kad je trebalo izvoditi figure na samoj ivici svaÿivaça u kovit. U
najveñim ratnim okrãajima novijeg doba, åak su se i zastarele ruske
letilice pokazale kao izuzetno jak protivnik.
Åasopis “Avijacija i komonautika” je u januaru 1996. godine objavio: u leto 1982. godine, sirijski lovci su tokom borbi u Libanu oborili ãest F-16, od åega su pet samo u jednom okrãaju 8. juna 1982. godine oborili staråiñi MiG-23MF. Tada su Sirijci izgubili samo jednu
“23”-ku. Izraelci su tokom åitavog tog rata, leteñi na najmodernijim
letilicama tog vremena, F-16, uniãtili sedam starih lovaca-bombardera Su-22M i nekoliko prastarih helikoptera Mi-8. Preteæni
broj pobeda ide na raåun F-15. (Priseñate li se kakvim se pokazao u
poreœeçu sa Su-27?)
Tokom rata s Irakom, naoruæanim samo naãim starudijama, januara 1991. godine, F-16 nisu oborili niti jedan iraåki avion. A F-15S
– 34 maãine. F/A-18 su rasturili dvojicu “dedica” MiG-21, izgubivãi
pritom jednu letilicu u iznenadnom napadu veñ poznatog nam MiG25P. F-14 je uspelo da obore svega jedan helikopter. Ne treba pri tome
gubiti iz vida da je obuka iraåkih pilota bila za red veliåina loãija
od obuke ruskih pilota tokom 80-ih godina, te da su Amerikanci imali
brojnu nadmoñ u vazduhu!
Uostalom, lepotan MiG-21, koji je po prvi put poleteo 1958. godine, i dan-danas je silan protivnik u boju. Mikojanova firma je razvila modifikaciju “93”. Radijus otkrivaça neprijateÿa je poveñan sa
20 na 57 km, a automatika viãe ne prati samo jedan, veñ osam ciÿeva
odjednom. Moæe da nosi tonu bombi, rakete “vazduh-vazduh” sredçeg i
kratkog dometa i protivradarske H-31 i H-25MP. A joã i protivbrodske rakete H-31 i voœene bombe KAB-500KR.
S druge strane, vrãçaci MiG-21, “Fantomi” i “Starfajteri” F104 – beznadeæno su zastareli. Ovi posledçi su izbili na glas kao
“leteñe grobnice”. Tokom çihove eksploatacije i nipoãto u boju,
sruãilo ih se viãe od dve stotine.
3
Do 1985. godine, kad su naãi vladari zabogoradili o zaostalosti
SSSR, Imperija je posedovali åitavu plejadu letilica ekstra-klase,
kojima ñe se jeÿcinoidi joã dugo razmetati na meœunarodnim aeromitinzima.
52
Da, mi nismo prestajali da se takmiåimo s bogatim, visokotehnologiånim SAD. Godine 1972. poleteo je çihov prvi F-15, åudo tehnike
nastalo na poukama iz Vijetnama. Sasvim kompjuterizovan, samostalno je pratio svoj poloæaj u prostoru, brzinu i udare vetra. Bio je sposoban da ispravÿa greãke pilota i leti bez çegovog uåeãña. Automatika za navoœeçe je sama odabirala glavni ciÿ meœu mnoãtvom drugih,
javÿajuñi åoveku kad je vreme za otvaraçe vatre.
Na ovaj izazov se glavni konstruktor OKB “Suhoj” Mihail Simonov latio stvaraça veñ poznatog nam Su-27, prvog aviona na svetu sa
statiåkom nestabilnoãñu i elektrodistancionim sistemom upravÿaça. Sa dramatiånom istorijom çegovog razvoja se moæete upoznati iz
kçige I. Andrejeva “Borbeni avioni”. Najzad je roœena ratna maãina
s najsavremenijim pulsno-doplerovskim radarom, pojaåanim i sistemom optoelektronske lokacije. Pilot je poåeo da oruæje navodi ureœajem iz ãlema, tako ãto je samo pomerao glavu. Osim moñnog topa od
30 mm koji moæe da raznese i oklopÿeni ciÿ, “Suhoj” nosi deset raketa
dugog, sredçeg i malog dometa. A na ãta je sve sposoban, pokazao je
vazduãni boj nad bazom Lengli 1992. godine.
Zaista, Su-27 je jedinstven. Po çegovom obrascu je trebalo da se
krajem 80-ih godina pojave letilice za imperijske nosaåe aviona. Su27 je neåuveno pokretÿiv. Upravo na çemu je ruski as Pugaåov poåeo da
izvodi “kobru” – manevar, pri kome pilot propiçe avion pod tako kritiånim napadnim uglom da potire svoju brzinu i na trenutak ostaje da
“visi” u vazduhu, podseñajuñi na kobru u preteñem poloæaju. Na ovaj
naåin, pilot skreñe s kursa za çim odaslanu raketu ili, pak, propuãta
zahuktalu neprijateÿsku letilicu pored sebe da bi joj zatim zaãao u
rep.
Jedinstvenu pokretÿivost “dvadesetsedmice” su na svojoj koæi
iskusili i oni koji su neovlaãñeno zalazili i ruski vazduãni prostor. Norveãki elisni åetvoromotorac-izviœaå “Orion” je 13. septembra 1987. godine patrolirao preblizu naãim teritorijalnim vodama
u Norveãkom moru. U susret mu je na Su-27 poleteo Vasilij Cimbal iz
sastava 941. vazduhoplovnog puka Desete armije PVO, poãto je drski
Norveæanin pratio kretaçe brodovÿa naãe Severne flote. Pokuãavajuñi da umakne lovcu koji se vrzmao pored çega, “Orion” je smaçio
brzinu na najmaçu moguñu meru, nadajuñi se da Cimbalov mlazni avion
nije u staçu da odræi stabilnost u vazduhu pri takvom reæimu leta.
Ali, Su-27 se pokazao i tome doraslim pa je naã pilot bez teãkoña
nastavio da “otura” Norveæanina daÿe od granice Imperije. A onda je
“Orion” nesmotreno rizikovao i dohvatio elisom krajçeg desnog
motora vertikalni stabilizator naãeg jastrepåiña. I rep je taj udar
izdræao! Oãteñen, norveãki avion se nekako dovukao do svoje baze
(“Svet avijacije” br. 2, 1996).
Po uzoru na Su-27, rodila se prava leteña krstarica, lovac na brodove i najmoñniji frontovski bombarder na svetu, Su-34. Çegov se
prototip po prvi put odlepio od tla u aprilu 1990. godine, kad su se u
53
Rusiji svi zanosili Jeÿcinom, koji ñe zemÿi doneti viãe nevoÿa od
rojeva “Meserãmitova” i “Hajnkela”.
Taj vazduãni car je roœen za izvoœeçe sumanutih briãuñih letova
pri nadzvuånim brzinama. Noñu i daçu, po kiãi, meñavi i buri. Neprijateÿa uniãtava topom od 30 mm GÃ-301, raketama visoke preciznosti, klase “vazduh-zemÿa”, delotvornog dometa od 250 kilometara, i bombama. Avion je na aeromitingu MAKS-95 prikazan u varijanti sa taktiåkim raketama H-59M i perspektivnom univerzalnom
raketom “Alfa”. A protivnika u vazduhu uniãtava projektilima kratkog i sredçeg dometa – R-73 i K-77.
Odbranu neprijateÿa probija zaslepÿujuñi ga udarima raketa H31P, koje se same navode na zraåeçe neprijateÿskih radara. Istim tim
oruæjem Su-34 obara i protivniåke letilice opremÿene sredstvima
za daÿno radarsko otkrivaçe, ostavÿajuñi bez “oåiju” eskadre neprijateÿskih lovaca. A uæasna su razaraça koja nose çegove visokoprecizne korektivne bombe KAB-1500, œavoli od tonu i po, s laserskim
televizijskim sistemom navoœeça.
Kreñuñi se vrtoglavom brzinom (1.400 km/å) pri zemÿi, on svoju
putaçu prilagoœava reÿefu, zaobilazeñi brda i koristeñi zaklon
dolina, jaruga i klanaca. Jako ga je teãko uloviti radarom. Kako piãe
“Tehnika – mladeæi” (maj 1995), viãenamenski radarski sistem te
leteñe krstarice ne samo ãto prati situaciju u vazduhu, veñ i otkriva
taåkaste ciÿeve na zemÿi. A radar u repu prati ãta se dogaœa pozadi,
kako na zemÿi tako i u vazduhu. Opazivãi neprijateÿskog lovca ili
pribliæavaçe rakete, automatika Su-34 smesta upozorava dvojicu pilota i na neprijateÿe navodi projektile “vazduh-vazduh”. Tako da ga je
nemoguñe napasti s leœa.
Leteñi tako nisko, on moæe da upadne u silovite vihore i turbulentna strujaça, ali posadi tu u pomoñ priskaåe automatski sistem
priguãeça vibracionih preoptereñeça. Krajçe osetÿivi senzori
reaguju na poveñaçe optereñeça i pariraju mu otklonom osnovnog horizontalnog kormila i PGO – malih krilaca smeãtenih bliæe nosu
letilice (“Vesnik vazduãne flote” br. 1-2, 1996).
Piloti u tom åudu navode podvesno naoruæaçe pomoñu indikatora
nanetih na predçe staklo kabine. Lansiranim raketama se upravÿa
pokretaçem glave jednog od pilota i one lete u liniji pogleda onoga
koji je ciÿ opazio. Taånije – povinujuñi se pomeraçu niãana ugraœenog u ãlem letaåa. Elektronika “tridesetåetvorke” pravo je rusko
åudo. Obezbeœuje iscrpan pregled obaveãteça o parametrima leta i
okolnom prostoru, o staçu avionskih sistema i motora. Utvrœuje broj
i koordinate ciÿeva u vazduhu, na kopnu i åak pod vodom. Otkriva poloæaje protivniåkih radara, çegovih sredstava elektronskog ometaça i PVO, proceçuje stepen ugroæenosti od çih. Rezultati svih
osmatraça su dostupni komandiru u sintetisanom, lako preglednom
prikazu, ãto omoguñava da se na najoptimalniji naåin organizuje udar,
bilo jednim bombarderom, bilo åitavom grupom.
54
Kompjuterski ekspertni sistem daje pilotu varijante svrsishodne
podele ciÿeva meœu letilicama eskadre. U kabini se nalaze ekrani u
boji, od teånih kristala, sa mnoãtvom funkcija i vrlo kontrastnom
slikom. U memoriju sistema bezbednosti ulaze i informacije o havarijama i katastrofama, o optimalnom izlazu iz kritiånih situacija.
Uzimaju se u obzir taåne koordinate letilice, brzina i smer vazduãnih strujaça i zalihe goriva. Pri havarijama, borbenim oãteñeçima ili opasnim reæimima leta, robot moæe u magnoveçu da donese
reãeçe i prosledi ga posadi i komandnom, zemaÿskom punktu. Ne
stigne li åovek da reaguje, on ñe sam ukÿuåiti potrebne ureœaje. I, to
åudo-oruæje u kom su objediçeni iskustvo i hrabrost vazduãnog asa s
muçevitom reakcijom elektronske opreme, stvorili smo mi, Rusi, a ne
Japanci!
U borbi, koja se ponekad mora izvoditi iz briãuñeg leta, na Su-34
bi se otvarala vatra iz svih oruæja, od puãaka do brzometnih topova.
Suknuñe i pokoji “Stinger” ka çemu. Zato je lovac-bombarder odeven
u tonu i po teæak titanijumski oklop. Kabina posade je zaãtiñena
oklopom od 17 mm. Titanijum prekriva motore i rezervoare goriva.
Naã nadzvuåni oklopnik poseduje takvu geometriju koja maksimalno i
na sve strane rasipa talase neprijateÿskih radara, a krila i trup su
mu obloæeni materijalom koji upija radio-talase, odnosno, smaçuje na
najmaçu moguñu meru çegov radarski odraz. Zbog svega ovoga ga je
teãko otkriti radarom. Upravÿaçe je udvojeno – pogine li pilot, navigator ñe preuzeti çegovo mesto.
Su-34 je gospodar velikih prostora. Çegov dolet s obiånim puçeçem iznosi 4.000 km (dvaput viãe od Su-25 ili F-15E). Tek neãto
maçe od sredçih, “evrostrateãkih” bombardera Tu-22. A s dodatnim
rezervoarima, çegov domet se poveñava jedan i po puta. Drugim reåima, krenuvãi iz Belorusije, oklopnik bi mogao da izvede udare na
ciÿeve u Engleskoj i vrati se natrag. Natovaren sa osam tona podvesnog oruæja, imao bi uåinak dveju ili triju “supertvrœava” od pre pedesetak godina. Sa tri dopuçavaça iz leteñih cisterni, “tridesetåetvorka” pokriva rastojaçe od 14.000 vrsta, a to je uporedivo sa zahtevima koji se postavÿaju pred strateãku avijaciju. Konstruktori su uz
to uspeli da u kabinu, iza sediãta posade, ugrade majuãni odeÿak za
predah jednog od pilota, opremÿen kuhiçom poput brodske, a i toaletom!
Jeÿcinska Rusijanija je nekako uzmogla da 1994. godine napravi
samo dva takva oklopna gromovnika. Nema mesta åuœeçu – ekonomska
moñ Erefije iznosi tek dvanaestinu one kojom je raspolagao SSSR. A
kako su nam te maãine trebale tokom ratova u Åeåeniji! Mogle su
leteti iznad glava ekstremista i satirati ih veñ samim udarnim talasom svojih motora, stræuñi krovove sa kuña zajedno sa snajperistima
prilikom prelaska na nadzvuånu brzinu. Spaliti i zbrisati ãugavce
vatrom svoje artiÿerije, probijati se u samo srce planina i uniãtavati banditske bunkere i ãumske baze...
55
No, a ãta bi tek znaåila flota Su-34 za SSSR, samo da se ovaj nije
raspao? Da je u Kremÿu, umesto podmitÿive bezvoÿne lutke, sedeo kremen-kamen? Sve tenkovske divizije NATO, sve çihove baze i upravÿaåki punktovi bi se naãli na udaru urlajuñe, krilate i neoborive
smrti...
5
Ali, nije samo na “Suhojima” poåivala imperijska vazduãna moñ.
Pri çihovim nezadræivim napadima na neprijateÿa, ãtitile bi ih
letilice marke “MiG”.
Jedan od çih je MiG-29, koji se prvi put vinuo u nebo 6. oktobra
1977. godine. Joã u vreme Breæçeva. Krajçe pokretÿivo, dvomotorno
åudo je bilo graœeno po tako zvanoj integralnoj shemi. Osmotri li se
“29”-ka odozgo, trup mu izgleda “spÿoãteno” – on u stvari ostvaruje silu uzgona zajedno s krilima. Ovako se ostvaruje najmaçe optereñeçe
po kvadratnom metru povrãne. Upravo je manevarska sposobnost, postignuta na raåun maçeg specifiånog optereñeça na krilo, postala
kÿuå pobede naãih lovaca na nebu Viijetnama.
Veñ poåetkom 80-ih, MiG-29 nije imao dostojnog takmaca. Ugraœeni top, rakete sredçeg i kratkog dometa zajedno sa kompleksnim sistemom navoœeça: radarom, laserskom optiåko-lokacionom stanicom i
vizirom na samom ãlemu pilota – sve je to nadmaãivalo tadaãçe ameriåke modele F-14 i F-15 i francuske “Miraæe”. Naã je “jastrepåiñ”
imao izvanrednu raspoloæivu vuånu silu, to jest, odnos potiska i
poletne teæine maãine. Ãto je ona veña, tim je lakãe manevrisati
ili zauzimati pogodniji poloæaj u boju, zalazeñi u rep neprijateÿu.
Kod “29”-ke ona iznosi 1,1 (neãto viãe nego kod Su-27 i isto kao kod
ameriåkog F-15D). Radi poreœeça: kod MiG-21 iznosi 0,8, kod F-104
“Superstarfajtera” – 0,55, kod “Tomketa” F-14 – 0,59.
Kako je maja 1995. godine objavÿeno u listu “Tehnika – mladeæi”,
KB “Mikojan” je od sredine 80-ih poåeo da usavrãava svoje åedo. Naoruæali su ga novom raketom sredçeg dometa s aktivnom glavom za
samonavoœeçe, poveñali otpornost çegovog radara na ometaçe, ugradili ureœaj za istovremeno gaœaçe dva ciÿa. Novi MiG-29S je nosio
veñ åetiri tone bombi. I opet je performansama nadmaãio najnovije
svetske analoge – F-16S, F-15S, F-18S i “Miraæ-2000-5”.
A sve to su ruski nauånici i inæeçeri stvarali u vreme kada se sa
stranica ãtampe i svih TV-kanala na naãe glave izlivala prÿava bujica laæi. Kada je noñni hor novinaråiña-ãiãmiãa pevao pesmuÿak
o naãoj zaostalosti, leçosti i nesposobnosti, do neba uzdiæuñi moñ
naãeg neprijateÿa.
Kako se samo Zapad bojao nas! Kad su na meœunarodnom sajmu “Farnboro-88” izloæena naãa dva frontovska “jastrepåiña” MiG-29, izazvala su senzaciju. Zapad je uvideo da u tim maãinama postoje joã nesluñene moguñnosti usavrãavaça. Pokuãañu da pojasnim. U Ãpaniji
su 1937. godine naãi lovci I-15 i I-16 imali prevlast na nebu nad
56
inferiornijim “Fijatima” i “Savojama”. Meœutim, çihova konstrukcija nije ostavÿala joã mnogo prostora za usavrãavaçe. I, kad se u
vazduhu pojavio tada sasvim mladi nemaåki “Meserãmit-109”, smesta
su zastareli. A “meser” je nastavio da se razvija. Poveñavala mu se brzina, vatrena moñ, oklopna zaãtita. Ali se 1941-1942. godine pokazalo
da su se Nemci previãe zaneli svojim ÿubimcem, a da Rusi imaju joã
mlaœe maãine, åije moguñnosti joã nisu iscrpÿene. I, uloge su se promenile – Me-109 je sve viãe gubio od naãih “Jakovÿeva” i “Lavoåkina”.
Kod MiG-29 su postojale ogromne konstrukcione rezerve. Sredinom 80-ih, SAD su zapele da nas isprepadaju razradom ATF-a, lovca
XXI veka. Upalilo je – u Kremÿu su uzdrhtali. Ali, upravo u vreme kad
ATF nije otiãao daÿe od sveæça nacrta, u naãim pogonima su montirali novo “vundervafe” – MiG-29M koji je bojevim potencijalom dvostruko prevazilazio prethodne modele MiG-29. Radilo se o istinskom
lovcu buduñnosti koji se mogao nositi ne samo s neprijateÿem u
vazduhu, veñ i razarati protivniåke radare sredstvima koja se navode
po çihovom zraåeçu, a i potapati brodove. Nije to bio lovac, veñ
prava bojna koåija proroka Ilije!
Konstruktori su novu “dvadesetdevetku” opremili viãekanalnim
impulsno-doplerovskim radarom. Pomoñu çega je letilica mogla da
prati deset ciÿeva odjednom, a da na åetiri istovremeno otvara vatru.
Bojevo optereñeçe je poveñano na 4,5 t, ukÿuåujuñi sve domañe rakete
“vazduh-zemÿa” s laserskim i termovizijskim navoœeçem visoke preciznosti. A uz to i 6 dirigovanih bombi.
MiG-29 je gotovo triput prevaziãao svoje prethodne modifikacije po delotvornosti uniãtavaça meta na kopnu i moru. Dok je tuœeg
lovca opaæao na 90 vrsta, brodove, åamce i podmornice u ratnom
trimu – na 120-150 km. Poput Su-27, i “29”-ka raspolaæe elektrodistancionim sistemom pa predstavÿa uzor pokretÿivosti.
Moæe se samo ãkrgutati zubima od besa. Åak i sad, kad je dræava
baåena u nemaãtinu, konstruktori rade na opremaçu “29-M” raketama
“vazduh-vazduh” dalekog i superdalekog dometa, te najnovijim sistemom izviœaça. Naãa maãina i dan-danas nadmaãuje sve najboÿe strane analoge. Moñnija je åak i od onih koje tek projektuju! Na primer, od
“evrolovca XXI veka”. Prvi svoj let MiG-29M je izveo 1986. godine.
Tada je Gorbaåov tek zapoåiçao razaraçe titanske moñi Imperije. I
niko nije åak ni u najcrçem koãmaru mogao zamisliti da ñe na presto
zasesti pijana çuãka-kasapin, od koga ñemo postradati gore nego od
Hitlerovih bombardera. I da ñemo sasvim ozbiÿno oåekivati rat s
onima koji æude da svoje prñije odvoje od tela jedinstvene Dræave.
Tada je, 80-ih, naãa Otaõbina stvarala flotu nosaåa aviona. Po
prvi put je naã as Viktor Pugaåov uzleteo na MiGu sa palube joã nezavrãenog “Admirala Kuzçecova” 1. novembra 1989. godine. Do tragiåne
1991. godine kad su pobedili ruãiteÿi Imperije, jedanaest pilota je
izvrãilo 90 palubnih poletaça i sletaça. U Sakiju na Krimu je radila “Nitka”, ogromni trenaæer za obuku u poletaçu s brodova i sle57
taçu na çih. Letelo se danonoñno. Ruski nauånici su razradili jedinstven elektronsko-optiåki sistem za potrebe sletaça “Luna”, kakav
Zapad nema. Nesumçivo, spuãtaçe na uzgibanu i usku palubu krajçe je
teæak poduhvat koji zahteva retku odvaænost i majstorstvo. Manevar
prizemÿeça se vrãi sa maltene punom snagom ukÿuåenim motorima,
pod strogo odreœenim napadnim uglom od 11 stepeni. Tako da bi avion
mogao repnom kukom zapeti za koåionu sajlu aerofiniãera, popreko
pruæenu preko palube. A gas se ne smaçuje zato da bi, u sluåaju da ne
zahvati sajlu, pilot mogao joã dodati gas, izvuñi letilicu uvis i
ponovo pokuãati da sleti
I nije sluåajno ãto Amerikanci svoje mornariåke pilote smatraju herojima, opevajuñi ih u kçigama i filmovima, obasipajuñi ih
opãtenarodnom ÿubavÿu. Istorija nosaåa aviona SAD je 80-ih bila
veñ preko pedeset godina duga, zbog åega su Amerikanci æiveli u
ubeœeçu da, buduñi da se nisu ogledali u palubnoj avijaciji, Rusi ne
mogu u kratkom roku obuåiti sopstveno pleme takvih asova.
Uspeãna obuka na MiG-29 i Su-27 je opovrgla sve raåunice. Mi smo
koristili “Lunu”: pilot koji prilazi palubi, morao je da opazi ka
çemu upravÿeno zeleno svetlo. Ukoliko bi video crveno ili æuto, to
je znaåilo da pribliæavaçe za sletaçe nije uspelo i da mu vaÿa pokuãati ponovo. Zato nismo troãili milione tona skupocenog avionskog goriva niti trañili nebrojene sate leta za pripremu mornariåkih letaåa.
Za razliku od gracioznih MiG-29 i “Suhoja”, MiG-31 izgleda grubo
i teãko. I pored toga je danas najboÿi teãki lovac na svetu. Ovo shvatite kao najblaæe reåeno. Sada, naprosto, takvo neãto nigde drugde
nebom ne leti.
Rad na çemu je 1972. godine zapoåeo joã Lozino-Lozinski, tvorac
vazduãno-kosmiåkog broda “Buran”. Gleb Jevgeçeviå je u MiG-31 ugradio sve sama najnaprednija tehniåka reãeça, koja su dala letilicu i
dan-danas bez dostojnog takmaca. Na primer, “Zaslon”, radar s faziranom antenom, kod koga se premeãta sam radio-snop, a ne ogledalo lokatora. On nadmaãuje radare ameriåkih lovaca. Rakete “vazduh-vazduh”
koje koristi MiG-31 nisu okaåene ispod krila (ãto straãno umaçuje
brzinu i dolet, poveñava potroãçu goriva i sapiçe manevar), veñ su
spremÿene u bojeva odeÿeça unutar samog trupa. On je postao prvi
borbeni avion koji moæe da preko digitalnog kanala veze, zaãtiñenog
od ometaça, koristi podatke o okolnom staçu stvari, dobijene od aviona-radara, leteñeg komandnog punkta, naãeg AVAKS-a. Upravo je on
postao prvo vazduãno oruæje Rusa informacione ere. Sastav od åetiri MiG-31 je u staçu da leti u krajçe rastresitom bojevom poretku,
razmeçujuñi meœusobno informacije brzo i delotvorno, kao jedna
celina. A “31“-ca moæe nastupiti i u ulozi “leteñeg oka”, navodeñi
svojim moñnim radarom nekoliko lovaca lakãe kategorije – MiG-29,
Su-27 ili MiG-23.
Ta åetiri MiG-31, rasporeœena na frontu od 800 km, osmatraju
prostor ispred sebe u dubini od 300 km. Oni automatski meœusobno
58
preraspodeÿuju zapaæene neprijateÿe ili pak prenose podatke pridodatim im lakim lovcima, koji hrle ispred çih, a da se ne bi odali, ne
ukÿuåuju radare do posledçeg trenutka. Bojeva moñ MiG-31 je neverovatna i zato ãto se çegova posada sastoji od dva ålana. Paæça letaåa
se ne raspliçava na mnoãtvo displeja i indikatora. Nije mu potrebno
da usijava mozak åudoviãnim naprezaçem, istovremeno predviœajuñi
manevar vazduãnog boja, upravÿajuñi letilicom i dræeñi zrak radara
na meti. Za borbu je zaduæen navigator-operator u zadçoj kabini. Uistinu, “tridesetjedinica” je ruski lovac-“tvrœava”!
Raspolaæuñi i sistemom za napajaçe gorivom u vazduhu, straãna
ruska maãina je sposobna da pokriva napad ruskih teãkih nosaåa raketa na SAD, preko severnog pola. Isto tako, zahvaÿujuñi tom sistemu, moæe da od neprijateÿa ãtiti æivotno vaæne centre ruske zemÿe.
6
Uspomene me odvode u 1987-1988. godinu, uoåi raspada velikog Saveza. Tada, u stvari, nismo znali åime raspolaæemo. Glupa pravila su
skrivala od nas svu velelepnost kako vazduãne moñi zemÿe, tako i
kopnene i pomorske. Po povratku s redovnog sluæeça vojske, obreo
sam se unutar zidina Moskovskog univerziteta. Tamo je i onda bilo
mnogo potomaka prestoniåke partijsko-dræavne elite. Onih, u åijim
je domovima bilo mnoãtvo svakojakih spravica zapadne proizvodçe,
na primer, video-ureœaja i kaseta sa stranim filmovima. Razmiãÿajuñi o uzrocima propasti Imperije, priseñam se: omladina je rasla u
ubeœeçu da je SSSR beznadeæno zaostao i veñ nemoñan. Ta, çene poglede su oblikovali veñinom strani filmovi.
Veliki majstori reklamnih trikova, Amerikanci su tih godina
vodili pravi psiholoãki rat protiv nas. Zaredom su snimali filmove u kojima su opevali F-14 i F-15, sa kojima su slavni ameriåki momci
kao od ãale obarali “prepotopske” ruske MiG-ove, kao lovci guske.
Poput 80-ih godina izvikanog propagandistiåkog filma “Top Gan”.
Isti takvi filmovi su snimani o nosaåima aviona i åudo-tenkovima.
Upravo je na çima i odrastala moskovska i provincijska “zlatna mladeæ”, deca partijsko-dræavne vrhuãke. Oronuli i malaksali breæçevski reæim niãta sliåno nije åinio. Oduzimali su nam ponos na
sopstvenu zemÿu – i nismo znali ni za “dvadesetdevetke” ni za Su-27.
Ameriåki filmovi o “zvezdanim ratovima” su stvarali mit o supertehnoloãkim i joã kompjuterizovanijim SAD, ugraœujuñi mnogima u
podsvest predstavu o primitivnoj Rusiji u opancima.
A sada znamo: u demokratskim i pluralistiåkim SAD je postojao,
a i danas postoji izuzetno snaæan agitprop, o kakvom u SSSR-u nisu ni
saçali. I kod nas su se, negde pred 1941. godinu, pod istanåanim rukovodstvom Glavnaåpura Lava Mehlisa snimale fantastiåne agitacije.
Poput “Ako sutra bude rat”, gde sovjetski tenkovi kao od ãale kasape
tupave i nesposobne Nemce, a Crvena Armija nezaustavÿivo hrli na
Zapad.
59
Mehlisa u SAD ima dovoÿno. U filmovima o Rambu, ovaj heroj nakaåi bombu na strelu pa iz luka spaÿuje sovjetske T-72. U ãundu “Crveno svitaçe”, hrabre ameriåke junoãe, da bi popunile zalihe kukuruznih kokica, kao od ãale odstreÿuju saåmaricama ruske nespretçakoviñe-okupatore sa “Kalaãima”.
Çihovi mehlisi su uobliåili nepokolebÿivu tradiciju – da nas
prikazuju kao nekakvu azijatsku ruÿu kojoj åak ni savremeno oruæje ne
pomaæe kad treba da se odupre ãaåici “belaca”.
U tom pogledu sve rekorde obara Tom Klensi, autor bestselera za
1986. godinu “Crvena oluja”. O evropskom ratu izmeœu SSSR i NATO
bez upotrebe nuklearnog oruæja. U tom opusu “çihovi” u jednom boju,
izgubivãi svega jedanaest svojih aviona, obaraju dvesta naãih. Razumÿivo: posle one bruke od çihovog poraza na nebu Vijetnama, trebalo je
primeniti “psihoterapiju”. Ne samo na sebe, veñ i na nas.
Ima kod Klensija joã jedna epizoda, neponovÿiva po besmislenosti i laæi. Na Island, kojeg su Rusi podmuklo zauzeli, naleñe sedamnaest bombardera B-52, podræavanih sa åetiri F-4 “Fantoma”. Znate,
istih onih kojih je u Vijetnamu po åetiri bivalo oboreno na svaki naã
MiG-21.
Po Klensiju, “Fantomi”, ne obrañajuñi paæçu na puk MiG-29 u
vazduhu, za minut u prah i pepeo satiru ruske protivavionske sisteme...
i odlaze bez gubitaka. Istina, polovinu B-52 naãi ipak nekako uspevaju da obore.
A ãta bi uåinile okretne i nadzvuåne “dvadesetdevetke” sa trapavim, dozvuånim bombarderima te tromim F-4, nije ni potrebno govoriti. Meœutim, bi ãto bi, prvo su isprali mozak ameriåkom malograœanskom stadu a onda – naãem.
I deca naãe povlaãñene klase su posluãno gutala takve splaåine
ameriåkih mehlisa.
Ameriåki agitprop je odavno utvrdio svoje nepkolebÿive kanone.
Snaæni heroj-pojedinac, stopostotni Amerikanac. Nezaobilazno pozitivac Jevrejin-pametnica koji Anglosaksonca, zdravog kao dren,
usmerava na pravi put. Surovi i verolomni Rusi. Supersavremena tehnika SAD i prepotopska kod Sovjeta. Takve splaåine su ulivane i u
naãe mozgove. U umove naãe omladine iz 70-ih i 80-ih godina.
Znam: bitku za Imperiju smo izgubili u svojoj svesti. I pre svega
zahvaÿujuñi breæçevskom ideologu Suslovu-Sableru. Upravo çemu
dugujemo silne mrtvaåki pompezne govorancije koje su izazivale samo
zevaçe i odvratnost. I to ãto je sve ono najboÿe ãto su Rusi stvorili
ostalo nepoznato.
Prisetimo se Staÿina i 1930-1950-ih godina. Niãta se od onog
najboÿeg nije skrivalo. Omladina SSSR-a se zanosila najboÿim na
svetu bombarderima TB-3, lovcima I-16, neuporedivim tenkovima BT.
U filmskim æurnalima je gledala kako nad kremaÿskim kulama plove
vazduãni õinovi. Åitala je o çima u novinama. Staÿin je prireœivao
veliåanstvene vazduhoplovne praznike u Tuãinu, pokazne bojeve lovaca. Nije se bojao da na paradi prikaæe najnovije mlazne avione ili
60
teãke sovjetske “leteñe tvrœave”. U doba Breæçeva je organizovan
svega jedan tuãinski praznik, 1977. godine. Kukavan i ãtur.
U naãoj biblioteci se åuvaju samo tri kçiæice izdate 1948-1950.
godine, dakle, za vreme Staÿina, u vreme borbe s kosmopolitizmom.
Onda kad je Staÿin pokrenuo suœeçe jevrejskim lekarima, razjurio
Jevrejski komitet, a Zapad zagalamio o dræavnom antisemitizmu u
Rusiji. Samo tri kçiæice.
Raskoãan, teæak tom “Artiÿerija”, sa prelepim, filigranskim
crteæima i gravirama. Sa viçetama u vidu teãkih zastava i topovskih cevi. Bila je to prava himna ruskim “bogovima rata”.
Druga, “Sila miliona”, govori o minama i eksplozivima. O ruskim
uspesima. O podvizima naãih minera i nauånika, od Ivana Groznog pa
sve do olujnih godina Otaõbinskog rata. Treña, “Razornom – pali!”, zanimÿiva, puna slika i primera iz bojeva. Pre mnogo godina smo izdali
mnogo sliånih kçiga o ruskim podvizima na moru, nebu i zemÿi, o trijumfu naãeg oruæja.
A, åime su nas kÿukali 70-ih i 80-ih godina? Masovno se izdavalo
petparaåko ãtivo na raskoãnoj hartiji – broãure o poseti Breæçeva
Poÿskoj i drugim dræavama. Ekrane su preplavila slinavo-sentimentalna “remek-dela”, “nazdravÿe vam kupaçe” i “ÿubav na radnom mestu”, priåe o trapavcima i propustima. Ili umudrolije ÃvarcevaMarka-Zaharovih. Jedino su ruska moñ i ruski junaci ostajali nepoznati.
Zato nismo znali niãta o svojoj Imperiji i çenom oãtrom maåu.
Zato smo i stali da se klaçamo svemu ãto ima stranu etiketu. Zato se
i zapatiãe åudoviãta-ruãiteÿi koji sve do dana danaãçeg boboçaju
o zaostalosti naãe velike Otaõbine. Premda bez rata izgubiãe bitku
s neprijateÿem.
61
Peto poglavÿe
LETEÑI TENKOVI I “SKAJRAJDERI” U PLAMENU. “MIŸ” I
“KAMOV” – PROTIV “IROKEZA”. MI SMO IH SPAŸIVALI I
U PRAH RAZVEJAVALI. RUSKI KIBORZI
1
Gorka je bila zima 1991. godine. Sva moñ SAD i çihovih satelita
se obruãila na nepokorni Irak. Masovni naleti bombardera na
Bagdad su odneli åetrdeset hiÿada æivota...
Osnovno naoruæaçe Iraåana je åinilo staro sovjetsko oruæje s
kraja 60-ih i poåetka 70-ih godina. Amerikanci su taj muçeviti rat
maksimalno iskoristili da reklamiraju svoju tehniku, koja je, kao, u
prah i pepeo pretvorila “primitivnu” sovjetsku maãineriju.
Televizija SSSR je tada slugeraçski prenosila snimke zapaÿenih
iraåkih tenkova ruske proizvodçe – staraca T-55 i T-62. Nije, istovremeno, propustila da prikaæe ni kompjuterske crtañe u kojima
straãni ameriåki lovci A-10A “Tanderbolt” zahvataju sovjetske tenkove u konuse niãanskih radara pa ih kao na streliãtu “skidaju”
navoœenim raketama. A kako je zapravo bilo?
Juriãni avion je sasvim posebna stvar. Nezgrapno skrojen, ali dobro saãiven, nameçen je za napad na åeone snage neprijateÿa, pomaæuñi navalu svoje vojske. Proãavãi kroz paklenu vatru iz svih oruæja
sa zemÿe.
Juriãni avion – to je oliåeçe nacionalnih tradicija çegovih
tvoraca. Ameriåke i ruske maãine te vrste su sasvim opreåne. Kao
ãto su polarni vojniåki obiåaji pravoslavno-vizantijske i judeopuritanske civilizacije.
Od Drugog svetskog rata, Amerikanci su se dræali prakse graœeça
brzih jurãnih maãina. Od çih se oåekivala, kao nekad od lakih piratskih brigantina, sposobnost nanoãeça muçevitih udara i jednako
brzog uzmicaça. Zbog toga su Amerikanci stalno nastojali da u juriãnike preobraze ili lovce ili brze bombardere. Ne lupajuñi glavu
oko stvaraça specijalnih modela.
Mi smo, pak, krenuli drugim putem. Kao drevni ratnici-oklopnici, ruski juriãnici su bili predviœeni za teãke radove. Za briãuñi let nad samim kroãçama drveña. Poput ruskog ratnika koji u
æestokom okrãaju satima nije ispuãtao maå iz ruku, naãe letilice su
metodiåno sasipale vatru topova na neprijateÿa na tlu i kasapile mu
åelne redove.
U Otaõbinskom ratu je uåestvovao pravi avion-ratnik, åedo
Iÿuãina – juriãnik Il-2. Dvosed, nekako uglast, okovan dvoslojnim,
kombinovanim oklopom. Naoruæan mitraÿezima, parom topova, bombama i reaktivnim projektilima, satima je visio nad glavama Nemaca.
62
Oni su ga nazvali “crna smrt”, a mi – “leteñi tenk”. Zadivÿujuñe æilava maãina, Il-2 se neretko vrañao na aerodrom sa krilima iskrzanim od tanadi i gelera, sa desetinama rupa, sa napola otrgnutim stabilizatorom. Tokom åitavog rata vazduhoplovstvu je isporuåeno 36.163
Il-2. To je apsolutni svetski rekord u proizvodçi jedne marke letilice!
Amerikanci nisu promenili svoje navike ni posle tog rata. I
daÿe su u juriãnike pretvarali obiåne lovce. Na primer, u jednoj varijanti, “Fantom” je lovac, a veñ posle par sati, poãto mu se prikaåe
bombe i lansirna saña, postaje juriãnik. I u Vijetnamu su tako leteli: teãko natovarenog “Fantoma” je pratio çegov sabrat bez tog bremena. O æalosnim ishodima takve taktike i stotinama oborenih Amerikanaca smo veñ pisali.
S druge strane, SAD su za zadatke juriãnika prilagodile “DaglasSkajrajder”, avion Drugog svetskog rata, koji je po prvi put poleteo
joã 1944. godine. “Skarajder” je ostao u aktivnoj sluæbi u oruæanim
snagama SAD sve do poåetka 70-ih. U Vijetnamu je grdno postradao.
SSSR je iãao svojim putem: 1959. godine je poleteo Su-7B opremÿen najsavremenijom navigacionom i niãanskom aparaturom tog
vremena i moñno naoruæan. Koliko su samo vredela dva topa od 30 mm!
Brzinom, koja je iznosila 1,8 maha, skoro åetvorostruko je premaãivao “Skajrajdera”. A pri tome je bio i pokretÿiv, mogao da leti u
reæimima ãirokog opsega.
Povodom jubileja 50. godiãçice Pobede, “Tehnika – mladeæi” je
pisala: “U jednom trenutku, pred visokim zvaniånicima je probni
pilot J. Solovjev uveo svoj Su-7B u poniraçe pod malim uglom i
otvorio vatru na mete... Kad se ogromni oblak plamena i dima raziãao, pred oåima posmatraåa se ukazao prizor raznete i ugÿenisane
tehnike, eksplozijama nagrœenih utvrœeça i zemÿanih nasipa, sve to i
daÿe u plamenu. Kako se pokazalo, Su-7B je istovremeno bio... izvanredno æilav. Na primer, u vreme indijsko-pakistanskog rata 1971. godine (a taj smo avion izvozili u mnoge zemÿe), vrañajuñi se sa borbenog zadatka, upao je u unakrsnu vatru nekoliko neprijateÿskih lovaca i zadobio na desetine rupa. No, nije se zapalio niti izgubio upravÿivost – dovukao se do aerodroma.
Da, naãe imperijske, pravoslavno-vizantijske tradicije su i tada
bile æive. Amerikanci jednostavno nisu imali niãta sliåno. Tek je
1973. godine na konkursu projekata u SAD pobedila maãina firme
“Feråajld” – A-10A “Tanderbolt”.
Ma koliko je Amerikanci reklamirali 1991. godine, to je bila
vrlo arhaiåna maãina. Ravna krila, razdvojen rep. Dva turbomlazna
motora “natovarena” na trup, odmah iza krila. Krstareña brzina – 550
km/å, a maksimalna – sedamsto. Kako piãe I. Andrejev u kçizi “Borbene letilice”, ta maãina i izgledom i performansama podseña na
letilice Drugog svetskog rata. Istina, A-10A je moñan – nosi bojevi
teret od 7,25 tona na jedanaest podvesnih taåaka: bombe, rakete, konte-
63
jnere s topovima od 23 mm. U nosu tog juriãnika je sedmocevni top koji
ispaÿuje municiju brzinom od 2.400-4.200 metaka u minutu.
Meœutim, SSSR je 1979. godine dostojno odgovorio – juriãnikom
Su-25. Kudikamo lakãi od “amerikanca”, on je na potkrilnim pilonima nosio 4,4 tone naoruæaça. No i on je moñan: bombe, kontejneri s
navoœenim raketama i topovima od 32 mm. Kao i çegov top u nosu – od
30 mm, motorni. Premda i dvocevni. Zaliha projektila mu je maça – 250
naspram 1.350 kod A-10A.
Zato Su-25 ima ono ãto trapavi “amerikanac” nema. Maksimalna
brzina A-10A iznosi 700 km/å, a naãeg – 975. Dolet A-10 iznosi 460 km,
a naãeg juriãnika – 1.250 vrsta. I ispada da je taj “maå” kod SAD
kratak i teæak, a naã – premda lakãi, ipak duæi i bræi. A i oboriti
A-10A je kudikamo lakãe nego naãeg. Jer, Su-25 je izvanredno æilav i
zaãtiñen. Kabina mu je integralno oklopÿena i pilot kao da sedi u
titanijumskoj “kadi”. Oklopÿeni su i æivotno vaæni agregati sistema. Rezervoari za gorivo su zaãtiñeni i popuçeni poroznom masom
male gustine: ne moæeã ih zapaliti. A ako ih i probijeã, porozna
masa ñe zaåepiti rupu.
U Avganistanu su Su-25 naãi nazvali “Gaåac”. Su-25 je podnosio
vatru protivavionskog oruæja – a tukli su po çemu s planina, iz neposredne blizine! Gubici posada “Gaåaca” su za red veliåina bili niæi
od gubitaka kod drugih aviona i helikotera naãe armije. Tek kad je
neprijateÿ dobio od Amerikanaca najnovije rakete “Stinger”, mogao
je da obara “Suhoje”. I to ne uvek – letaåi su veãto izbacivali laæne
ciÿeve, koji su ameriåke spravice vabili na drugu stranu. Su-25 je bio
tako dobro oklopÿen da se neretko vrañao u bazu åak i posle pogotka
“Stingera”.
Isprva na “Gaåke” nisu postavÿali protivavionske rakete, ali,
kad je åuveni pilot Ruckoj bio neoåekivano napadnut od strane jednog
pakistanskog lovca i oboren, na Su-25 su postavÿene rakete “vazduhvazduh”. Za razliku od A-10A. Sada, ako u kabini juriãnika zapiãti
“Breza” – sistem koji obaveãtava o radu niãanskog radara neprijateÿa – “Gaåac” ñe se suoåiti s opasnoãñu i sasuti joj vatrene strele u
lice. Evo i sasvim realne slike: nakon ãto je “obradio” poloæaje neprijateÿa, pri povratku u bazu naleñe na grupu A-10. Naravno da ñe ih,
onako nespretne i spore, poobarati na poligonu.
A-10A je u boju iskuãan samo nad poput stola ravnim terenom
Kuvajta, 1991. godine. “Gaåac” je, meœutim, proãao sito i reãeto planinskog haosa Avganistana, gde je spasao æivote hiÿada ruskih vojnika.
I u Åeåeniji se dokazao. Dok je tokom åitavog rata u Avganistanu
“stingerima” oboreno 14 “Gaåaca”, dudajevcima se posreñilo da tim
ameriåkim spravama uniãte svega tri Su-25. A januara 1995. godine,
SU-25 je protivbetonskim bombama uspeãno zasuo dvorac Dudajeva u
centru Groznog. Iako izgraœen od supergustog, fortifikacijskog betona, skroz su ga izbuãile naãe bombe, uniãtivãi podrumske bunkere. Ali, to je samo Su-25. A supermoderni juriãnik za napade iz briãuñeg leta, “leteña krstarica” Su-34 nema premca u svetu – opisali
64
smo ga veñ, u prethodnom poglavÿu. U poreœeçu s çim, “Tanderbolt”
izgleda sasvim prepotopski.
U kçizi ameriåkog mehlisa Klensija “Crvena oluja”, A-10A lako
ovladavaju bojiãtem, spaÿujuñi desetine sovjetskih tenkova. Sve
ruåne protivavionske rakete “Strela” odreda proleñu mimo çih.
“Strela” je veñ sredinom 80-ih bila zastarela. U armiji je bilo u
toku uvoœeçe kompleksa “Igla”, koji je nadmaãio i hvaÿeni ruåni
protivavionski “Stinger”.
U maãtariji Stivena Hantera “Sat pre ponoñi”, objavÿenoj 1990.
godine, opisano je dejstvo “Stingera” na A-10A. Naime, naoruæana
grupa avganistanskih veterana sovjetskog majora Jasotija (nikako im
ne polaze za rukom naãa imena!) zauzima lansirno postrojeçe balistiåke rakete u SAD. Da bi, udarivãi çome na SSSR, izazvali pad Gorbaåovÿevog proameriåkog reæima.
Da ne duæim, tu “Stingeri” na paramparåad raznose juriãnik za
juriãnikom. Meœutim, mi smo od poåetka 80-ih imali prenosivu
“Iglu” koju peãadinci ispaÿuju s ramena. Godine 1991. u ratu s Irakom, upravo je “Igla-1” oborila letilicu pomorske peãadije SAD. A
1983. godine je u kolomenskom zavodu poåela proizvodça sistema
“Igla-2” s novom optiåkom glavom za samonavoœeçe, osnaæenom joã i
logiåkim blokom za odabiraçe ciÿa, koja prosejava ometaça i ignoriãe laæne ciÿeve – infracrvene mamce. Verovatnost pogotka letilice je kod ove ruåne rakete poveñana osam puta.
Åime bismo mi razarali ameriåke juriãnike? De, uporedimo
“Stinger” s “Iglom-2”. Ruski maliãan pogaœa ciÿeve u visinskom
rasponu od 10 do 3.500 m, a “Stinger” – od 30 do 3.500 m. Maksimalna
brzina ciÿa, pri kojoj “Igla” joã uvek moæe da ga obori, iznosi 400 m/
sek, a kod “Stingera” – 340 m/sek. Verovatnoña uniãteça ciÿa jednom
raketom kod nas iznosi 0,38-0,58 a kod Amerikanaca – 0,3-0,5. Krajçi
delotvorni domet za “Iglu” iznosi 5,2 km, a za “Stinger” – 4,5 km. Vreme prevoœeça naãe rakete u bojevu pripravnost iznosi 13 a “Stingera” – 30 sekundi.
No, kako bi se ti spori i trapavi “Tanderbolti” proveli u susretu
s ruskom, umesto s iraåkom armijom?
Su-25 je proãao najsuroviju ãkolu. Jula 1981. godine, kompletirana ovim maãinama, 200. eskadra je prispela u avganistanski Ãinand, kako bi uåestvovala u bojevima za Lurkoh – neprohodni, masivni
splet hridina i klanaca, smeãten usred suncem spræene ravnice. Basmaåi su ga pretvorili u neosvojivu tvrœavu, zapreåenu pojasima minskih poÿa te posejanu vatrenim taåkama i betonskim bunkerima. Kako
bi imao ãto podrobniji uvid u rezultate borbenih naleta juriãnika,
tamo je stigao i general V. Hahalov. Tamo je i poginuo, poãto je, posle
joã jednog naleta, poterao svoj helikopter u dubinu Lurkoha. Nakon
ovoga, vojska je tu tvrœavu zauzela na juriã (“Avijacija i kosmonautika”, broj 21).
Zatim su juriãnici 200-te uåestvovali u zauzimaçu Gerata, u
bojevima protiv armije od pet hiÿada boraca pod komandom lokalnog
65
emira Turana Ismaila, pod åijom je åizmom steçalo sedam provincija.
Leteli su kroz peãåane oluje, izdræavali silne nalete vrelog
“avganca”. Od septembra 1981. godine Su-25 vojuju u okolini Kandahara, uz samu pakistansku granicu, izvodeñi udare protiv odreda duãmana koji su opkolili grad. U neposrednoj blizini su planine Majvanda, gde su se saåuvale tvrœave iz proãlog veka. I naãi su se letaåi
tukli u planinskim klisurama, poniruñi avionima u kamene utrobe
kaçona, u koje se druge letilice nisu usuœivale da zalaze. Su-25 se
ciÿu pribliæavao leteñi duæ klisura. Ili, ako su bile ãiroke, “skliznuo” bi niz jednu padinu naniæe i bukvalno “ispuzavao” iz napada uz
suprotnu. Jedan pilot je tada svoju letilicu provukao tamnim i vijugavim klancem, izveo udar na u çemu dobro prikriveni vatreni poloæaj i, izvevãi nagli zaokret, iãåupao se odatle.
Otpuãtajuñi kontejner s pola tone zgusnute zapaÿive smese, juriãnik je ogçenim tepihom prekrivao 1.300 kvadratnih metara. Lansirajuñi nevoœene rakete S-8BM, drobio je vatrene poloæaje i taåke na
stenama. Posebno su straãni bili çegovi projektili s teånim eksplozivom. Pri udaru na ciÿ, oni su obavijali praskavom “maglom” koja
je zalazila u svaki buõak i svaku pukotinu, da bi zatim taj oblak eksplodirao, uniãtavajuñi sve. Na isti su naåin dejstvovale i prostornodetonirajuñe bombe “Voron” (gavran) koje zbriãu sve u krugu polupreånika 20-25 metara. Ipak, u razreœenom vazduhu je dejstvo tih oruæja bilo unekoliko oslabÿeno. Zato su da ne moæe biti boÿe dejstvovali topovi GÃ-230, sruåujuñi na neprijateÿa 19,5 kg granata u sekundi.
Oklopÿeni trup i ojaåano staklo kabine su odolevali pogocima
iz teãkih mitraÿeza kalibra 12,7 mm i na Su-25 su pronalaæeni tragovi metaka koji su se spÿeskali o oplatu. A, ne zaboravite, DÃK ispaÿuje metak teæak 50 grama koji probija åak i oklopne transportere!
Uskoro su “dvadesetpetice” postale osnovna vazduãno-udarna sila
ruske vojske u Avganistanu, stekavãi, kako je veñ reåeno, nadimak
“Gaåac” – zato ãto su bili u staçu da pronaœu i “iskÿuju” neprijateÿa
åak i iz najnepristupaånijih mesta. Razraœena je taktika sadejstva sa
helikopterima, koji su Su-25 navodili na ciÿeve. Za juriãnicima bi
nastupili i oklopÿeni helikopteri koji su vrãili zavrãno “åiãñeçe” terena. U provinciji Mazari-Ãarif je banda iz kiãlaka Vaãhak 2. februara 1983. godine poubijala naãe inæeçere koji su radili
u lokalnoj azotari. Za nauk, kiãlak je zbrisan s lica zemÿe napadom
“Gaåaca” i helikoptera. Rodila se i “juriãnik-diplomatija”, kada bi,
posle demonstrativnih udara, plemenske stareãine predavale naãe
zarobÿene vojnike. Su-25 su blokirali krupne bande, zasipajuñi minama planinske prolaze i prevoje. Ti su avioni poletali u lov na pokretne jedinice Avganistanaca i ãtitili naãe mehanizovane kolone
na planinskim putevima. U Åeåeniji viãe nije bilo niåeg sliånog.
Teãki trenuci su nastupili u maju 1985. godine kad je otpoåela
åetvrta pandãerska operacija u centralnim podruåjima zemÿe, gde se
vaÿalo tuñi s jedinicama Ahmad Ãaha, opremÿenim ãvajcarskim
brzometnom PAT-ovima “Erlikon-Berle” od 20 mm. Tada su naãi upo66
trebili VBR B-13L od 122 mm, koji paråadno-fugasnim S-13-OF i S-13
tuku na åetiri vrste, probijajuñi sloj od tri metra zemÿe i kameça
nad utvrœeçima. A teãke nevoœene bombe S-25 sa dvesta kilograma
bojevog puçeça raznosile su tvrœave i utvrœeça meœu stenama. Ispod
krila su se montirali kontejneri s nezavisno upravÿanim topovima
GÃ-23, kojima se moglo gaœati i unazad. Çima se juriãnik ãtitio od
napada s leœa u trenucima dok se izvlaåi iz napada.
Piloti su u proleñe 1986. godine isprobali rakete s laserskim
navoœeçem – H-25 i H-29L. Ciÿeve bi “osvetÿavali” s drugog aviona,
pomoñu laserskog daÿinomera “Klen-PS”. Ali se kasnije pokazalao
da se maskirani ciÿevi boÿe markiraju sa zemÿe. Za tu svrhu su se pojavili BOMANi – bojeve maãine za navoœeçe avijacije, na bazi
oklopnog transportera. Pomoñu çih je uspeãno izvedeno uniãtavaçe
nekoliko ãtabova i islamskih komiteta. Upravo su nam BOMANi
itekako nedostajali u åeåenskoj kampaçi.
Laserske rakete juriãnika su pogaœale utvrœene peñine, neraçive
za druga oruæja. One su uletale pravo u çihove ulaze ili kroz uske
puãkarnice. Naroåito uspeãno je koriãñena teãka H-29L s ojaåanom
bojevom glavom od 317 kg. Probijajuñi kamen, duboko se zarivala i
iznutra razarala i najnepristupaånije objekte. U Avganistanu je ukupno primeçeno 129 laserom navoœenih raketa. Lansirali su ih s udaÿenosti od 4-5 km, pod upadnim uglom od 25-30 stepeni. Uostalom, ovaj
posao su obavÿale i jednostavnije S-25L, na koje se postavÿao blok za
lasersko navoœeçe. Komandir desantne åete, prikovane vatrom iz kamenog utvrœeça na jednom od visova iznad Baglanskog klanca, priseña
se: “Viãe ni glavu nismo mogli podiñi, kadli utom dva aviona ãibnuãe poviãe nas, neãto sjajno ulete u puãkarnicu izmeœu kameça i od
utvrœeça ostade samo gomila tucanika.” (V. Markovski, “Povratak
“Gaåcu”. “Tehnika i oruæje” br. 6, 1996).
Jevreji su prvi koristili takve visokoprecizne rakete u ratu,
prilikom juriãa na Bejrut 1982. godine. Tada su lovili palestinskog
voœu Arafata, uterujuñi voœene projektile bezmalo kroz prozore
zgrada. Kao ãto vidite, takvo oruæje smo imali i mi. Izgleda da je
upravo to imao u vidu Graåov kad je decembra 1994. godine onako hvalisavo obeñao da ñe za tren oka zauzeti Grozni. No, ubogi beloveãki
patrÿak nekada velike dræave nije viãe imao sredstava: u Åeåeniji su
se koristile iskÿuåivo obiåne bombe i nevoœene rakete. I to upravo
kad je Su-25 poloæio najsloæeniji ispit u najteæem od ratova – onom
u planinama. Kad se na juriãnike otvarala vatra åak i odozgo, s planinskih vrhova i grebena. Ameriåki A-10A takvim proverama nije podvrgavan.
Najsurovija iskuãeça su nastupila s pojavom prenosnih PA raketa u rukama duãmana. Navoœene toplotnim zråeçem, one su pogaœale
motore i sisteme za napajaçe gorivom. Prvi “Gaåac” je nastradao 16.
januara 1984. godine. Otad pa do kraja godine smo izgubili joã pet.
Hitno se pristupilo doradi sistema zaãtite. Ranije je svaki Su-25
nosio åetiri specijalne kasete s infracrvenim patronama – laænim
67
ciÿevima. Ali, piloti ih nisu koristili – trebalo je da u najnapetijem trenutku napada skreñu paæçu na pritiskaçe prekidaåa u kabini.
A i zaliha patrona-“varalica” je bila dovoÿna samo za jedan minut.
Kasno je ukÿuåivati sistem kad opaziã da je raketa lansirana – çena
bojeva glava je veñ “urakÿila” pravi ciÿ.
Izlaz iz ove situacije je pronaœen tako ãto je izraœena naprava za
automatsko ispaÿivaçe laænih meta, uz istovremeno udvostruåavaçe
zalihe patrona. Ona se ukÿuåivala u trenutku poåetka napada, a iskÿuåivala se pola minuta posle obavÿenog borbenog naleta. I piloti
su åesto mogli åuti kako iza çih eksplodiraju rakete lansirane na
çih.
Joã je na gore okrenulo 1986. godine, kad su Amerikanci isporuåili Avganistancma portabl-PAR marke “Stinger”, sa visokoosetÿivom glavom za navoœeçe koja lako razluåuje pravi ciÿ od uæarenog
mamca. Osim toga, one su eksplodirale åak i bez neposrednog dodira sa
letilicom, veñ prolazeñi sasvim blizu çih. Novembra 1986. godine su
uniãtile åetiri naãa juriãnika. Do septembra 1987. godine gubici
su veñ dostigli åitavu eskadru.
Tada se hitno morala poveñati ionako pozamaãna æilavost
“Gaåca”. Major A. Ribakov se dovukao do aerodroma u avionu åiji su
motori zaguãeni kerozinom iz proseåenih rezervoara, s probijenim
poklopcem kabine i neupotrebÿivom hidraulikom. Nijedan ureœaj
nije radio, i pilot je, zaslepÿen krvÿu koja mu je curila u oåi, morao
da se spusti “na trbuh” po instrukcijama pratioca. U bazu se 28. jula
vratio plamteñi “Gaåac” s rupom od pola metra. Vrañali su se åak i
avioni sa skoro odvaÿenim repnim stabilizatorom, s iskidanim
krilom.
Onda je glavni konstruktor juriãnika V. Babak liåno otiãao u
Avganistan i dopremio u Moskvu jedan Su-25 pogoœen “Stingerom”.
Rakete su uglavnom pogaœale letilice odozdo-boåno od motora, razarajuñi kompresore i turbine, åije su se lopatice razletale od straãne
centrifugalne sile i kidale sve na svom putu, delotvornije od bilo
kakvog ekspoziva, lomeñi “krvne sudove” dovoda goriva. Zato je na
front poåeo da pristiæe Su-25 pojaåane æilavosti – sa teãko topÿivim åeliånim komandnim polugama, sa åeliånim ploåama na bokovima motornih prostora, sa zaãtitnim prekrivkama od stakloplastike, kao i s automatskim iskÿuåivaçem napajaça u trenutku ukÿuåivaça protivpoæarnog sistema. Za provetravaçe motora i hlaœeçe
mlaznica su dodati posebni uvodnici vazduha, ãto je letilicu åinilo
maçe “privlaånom” za rakete. Napravÿene su i oklopne zavesice na
poklopcu kabine i dodatno blindiran sistem za ispaÿivaçe mamaca.
Takve maãine od avgusta 1987. godine stiæu na front. Primeçuju
se i novi operativni postupci. Sad je avion poletao po spiralnoj putaçi i sletao pod sasvim strmim uglom, koristeñi vazduãne koånice.
Uåestale su noñne akcije, u kojima su ciÿeve vidÿivim åinili stariji
Su-17, izbacujuñi osvetÿavajuñe bombe. Svejedno su “Stingeri” tada
primorali “Gaåce” da se dræe veñih visina.
68
2
Moñ ruske juriãne avijacije je poåetkom 1990-ih bila nadomak
zapoåiçaça novog kruga spirale razvoja. Tada je OKB “Suhoj” pod rukovodstvom V. Babaka razvio novi model Su-25T, “leteñi tenk” epohe
oruæja visoke preciznosti. “T” se u nebo vinuo 1984. godine. Çime su
uspeãno reãene nevoÿe sa “Stingerom”.
Taj je avion najboÿi odgovor ÿubiteÿima mudrovaça u vezi s “ruskom zaostaloãñu”. Oklopÿena kabina od titanijumskih legura. Rezervoari goriva u trupu, popuçeni poliuretanskom penom. Ona onemoguñava razorno pÿuskaçe goriva, spreåavajuñi poæar kada tanad ili
geleri pogode rezervoar. Zalihe goriva su namerno smeãtene ãto daÿe od uvodnika vazduha dvaju motora na krilima juriãnika. Tako da
kerozin, koji se izliva iz projektilom razorenog rezervoara, ne
zapali motore.
Su-25T je opremÿen ojaåanim centroplanom – srediãçim delom
trupa, dodatno su zaãtiñene napojne instalacije i poluge komandne
ruåice. Sva ova doterivaça su dala krilatog borca, sposobnog da
napada neprijateÿa naoruæanog “Stingerima” i brzometnim, motorom
pogoçenim topovima. Verovatnoña çegovog uniãteça je u poreœeçu s
prethodnim “Gaåcima” smaçena åetiri do ãest puta.
Pilot Su-25T pod rukom ima jedinstven optoelektronski sistem
“Ãkval” (udar vetra) – ekran u gorçem desnom delu kontrolne table.
Dok juriãnik leti, kamera osmatraåke glave skenira teren pod çim.
Åim se neãto sumçivo mrdne na ekranu, pilot pritisne prekidaå ureœaja za zahvataçe ciÿa, koji se nalazi na samoj upravÿaåkoj palici.
“Ãkval” ñe 23 puta uveñati sliku moguñeg ciÿa. Tenk razaznaje sa razdaÿine od 8-10 km, a borbeni helikopter, kao ãto je ameriåki “Apaå”,
sa ãest vrsta.
Sliku objekta odabranog za napad “Ãkval” åuva u memoriji svog
“mozga”. Moæe, zatim, neprijateÿ besomuåno i nasumiåno da meça
poloæaj i krivuda, ali nevidÿivi pipci sistema ga viãe ne puãtaju,
taåno mereñi laserskim daÿinomerom rastojaçe do çega. Zahvaÿujuñi
“Ãkvalu”, voœena raketa koju Su-25T lansira skoro stopostotno pogaœa ciÿ. Gaœa li, pak, nevoœenim raketama, imañe skoro trostruko
boÿi uåinak. Ako sunovrati bombe s krilnih pilona, çihovo rasturaçe neñe izañi iz kruga polupreånika 25 m. Doista, “Ãkval” je oko
sokolovo “leteñeg tenka”.
Pa i kad se smraåi, nova “dvadesetpetica” hrli kroz tamu poput
krilatog Nazgula iz straãnih Tolkinovih bajki, pogledom skrozirajuñi noñ. U kontejneru ispod trupa, Su-25T moæe da nosi pasivni
noñni niãan koji uoåava protivniåki tenk na razdaÿini od tri kilometra, åak i pri oskudnoj svetlosti mladog meseca. Na ekranu ispred
pilota, slika se uveñava, pojaåavaju joj se kontrast i osvetÿenost, a
çeni zamuñeni obrisi se izoãtravaju. U noñnom lovu, juriãnik uniãtava æelezniåke mostove sa razdaÿine od 68 km, reåne brodove – sa
8-12. Ne ulazeñi u zonu dejstva “Stingera”.
69
U boju mu pomaæu i avioni za navoœeçe, koji osvetÿavaju neprijateÿske ciÿeve zracima lasera. Krcata navigacionom opremom domañe proizvodçe i orijentiãuñi se pomoñu satelitskog sistema “Uragan”, letilica moæe da dejstvuje hirurãki precizno, udarajuñi neprijateÿa u nabolnije taåke.
U drugim okolnostima, “T” moæe da se pretvori u robota i samostalno leti programiranom marãrutom, åije su geografske koordinate odranije unete u memoriju. U kompjuterskoj memoriji se mogu
åuvati trase ponovnih naleta na ciÿ ili sletaça na aerodrom.
Juriãnik je osposobÿen za probijaçe moñnih linija PVO. Çegova
stanica za radio-tehniåko izviœaçe otkriva vrste i broj neprijateÿskih radara, proceçuje stepen ugroæenosti, upozorava na dejstvo
niãanskih radara ili lansiraçe rakete. Ispaÿena raketa H-58U kidiãe na ukÿuåeni radar protivnika. Stanica je sprenuta sa sistemom
“Ãkval” pa, ukoliko bi neprijateÿ u pokuãaju spasavaça i iskÿuåio
radar, svejedno bi ga raketa ruskog juriãnika raznela.
U muçevitim obraåunima sa sitemima protivniåke PVO, neumorno radi aparatura za proizvoœeçe mnoãtva raznovrsnih smetçi –
trepereñih, odmamÿujuñih, zvuånih – obmaçujuñi glave za samonavoœeçe. “Stingeri”, straãni “Stingeri”, jure na toplotu motora. Oni
su spreda? Ukÿuåuje se sistem koji ispaÿuje 192 laæne mete. Ispaÿeni
su otpozadi? U osnovi repa se ukÿuåuje moñna cezijumska lampa i
treptaçem “omaœija” termovoœenu raketu, kao fakirova frula otrovnu kobru. “Stingeri” su skrenuti u stranu od letilice.
A da bi Su-25 isijavao ãto maçe toplote, çegovi tvorci su postavili naroåita aerodinamiåna tela u çegove mlaznice da od senzora
rakete zaklaçaju vrele lopatice turbina. A smislili su i dopunske
uvodnike vazduha koji izduvne gasove motora meãaju sa hladnim vazduhom.
Najstraãnije oruæje juriãnika åini ãesnaest nadzvuåniih raketa “Vihr” (vihor) koje nije moguñe obmanuti laænim ciÿevima. Uz to
svaki Su-25T nosi pod krilima åetiri protivbrodske rakete H-31A
ili H-35. Teãko onoj eskadri koja dospe pod udar makar samo triju
juriãnika!
Konstruktori su tom “leteñem tenku” dali dalekometni radar
opremÿen dovitÿivim sistemima digitalne obrade podataka. Åak i
kroz guste oblake letilica moæe uoåiti grupu tenkova sa razdaÿine
od 25 km, luåke kranove i dokove sa sto vrsta, a raketne åamce sa 75 km.
Dobijeni snimak se “zamrzava” na ekranu, radar se radi tajnosti
iskÿuåuje i maãina daÿe nastavÿa voœena navigacionim sistemom.
Do raspada SSSR-a smo uspeli da u aviozavodima u Tbilisiju napravimo svega osam aparata. Da nam se na vlasti nije naãao nesposobni brbÿivac, Imperija bi 1990-ih godina dobijala eskadre najboÿih
aviona na svetu za napade na kopnene ciÿeve. A kako su nam samo trebale 1995-1996. godine, kad su Rusi morali da ratuju na starim, dotrajalim Su-24 i Su-25 protiv åeåenskih bandi sa “Stingerima”, skri-
70
venih po planinskim ãumama, i kad se vaÿalo tuñi u lavirintima
gradskih kvartova!
A konstruktori su pred samo spuãtaçe zavese Crvene Imperije
stvarali åak i superjuriãnik Su-39, sposoban da se nosi i sa neprijateÿskim lovcima. Kad je Ruckoja u Avganistanu napao pakistanski
lovac i kad je u kabini prodorno zapiãtala “Breza”, upozoravajuñi o
napadu, pilot je samo mogao da zaokrene juriãnik u susret opasnosti.
Ali zato Su-39 ima rakete R-27R i R-27ER, RVV-AE i R-73 koje umeju da
obaraju protivniåke avione u vazduãnom boju. Radar “tridesetdevetke” otkriva lovce ispred do razdaÿine od 57 km, a otpozadi – do 25 km.
Naroåito su straãne çegove rakete RVV-AE s inerciono-aktivnim
navoœeçem. Çih ne treba usmeravati “osvetÿavaçem” neprijateÿa
laserom.
Zavodi u Ulan-Udeu su åak i osvojili proizvodçu Su-39. Jedino
ãto jeÿcinska Rusijanija nema para za takvu letilicu.
3
Dosad smo uglavnom priåali o krilatim juriãnim maãinama.
Meœutim, Imperija je imala i drugo leteñe oruæje – helikoptere.
“Nagaœao sam da li i meni predstoji upoznavaçe s razornom vatrenom moñi skrivenom iza titanijumom oklopÿenog trupa ruskog helikoptera za vatrenu podrãku Mi-24. Kad se helikopter pribliæio,
zaåulo se ãkÿocaçe zatvaraåa... i nareœeno nam je da se hitno vratimo
natrag, pod zaãtitu gustog pokrova õungle... Zvuk se postepeno izgubio
u daÿini i svi smo s olakãaçem odahnuli”, priseña se autor “Plañenika” Rodi Skot, koji je posetio ratom zahvañeni Sijera Leone. Uostalom, morañemo poåeti skretaçem u istoriju.
Señate li se scene napada na vijetnamsko selo iz Kopolinog filma “Apokalipsa danas”? One, gde åeta kapetana Kilhorna uz zvuke
Vagnerove “Valkire” pikira pod malim uglom i raketama i brzometnim topovima u iverje raznosi kolibe od bambusa. Glavni junak te epizode je tuponosi helikopter “Irokez” UH-1 bez vrata sa strane, iãaran simvolima robovlasniåke armije Juænih Dræava iz 1861-1865. godine. SAD su od ovog helikoptera napravile simvol svoje hromiranomaãinske civilizacije 50-70-ih godina. Filmovi i stripovi su im
prepuni helikoptera, oni ih oboæavaju. Sredinom naãeg veka, oni
prerastaju u moñno sredstvo za podrãku trupama.
“Irokez” je 1960-ih godina bio glavni borbeni helikopter zvezdano-prugastih. A kod nas Mi-4, stvoren joã 1952. godine. Od 1954. godine je uveden u naoruæaçe desantnih jedinica. Naoruæan je mitraÿezima i sañima s nevoœenim i protivtenkovskim raketama. “Irokez” je
vrãçak Mi-4. U Vijetnamu se pokazalo da je veoma osetÿiv na neprijateÿsku vatru, s nedovoÿnom brzinom i ograniåenom pokretÿivoãñu.
Da uporedimo UH-1D s naãim veteranom. Mi-4 je teæi: 5,5 t prema 2,36
t kod “Irokeza”. Brzina amerikanca iznosi 211 km/å prema dvesta kod
naãeg. Zato mu je dolet maçi – 480 vrsta prema 500 kod Mi-4. Dok naã
71
helikopter ima sistem za spreåavaçe zaleœivaça, amerikanac ga nema.
“Miÿ” je mogao da preveze ãesnaest boraca sa celokupnom opremom
ili jedan kamion GAZ-53, a u “Irokeza” je moglo da stane samo desetak
duãa.
Stari dobri Mi-4 moæe da vojuje kako u Arktiku tako i u õunglama.
Ãtaviãe i u planinama, poãto moæe da lebdi na visini od 2 km
(toliki mu je statiåki vrhunac leta), a u kretaçu ñe domaãiti 4 km
(dinamiåki vrhunac leta). “Irokez” moæe da lebdi do visine od 980 m,
a dinamiåki – 3,5 km. U poreœeçu s poteæim trudbenikom-spartancem
Mi-4, “amerikanac” izgleda kao laka piratska brigantina naspram
åvrstog bojnog broda.
Drugi ruski helikopter Mi-8 se pojavio 1962. godine: teæak 4 tone,
sa brzinom od 250 km/å, dinamiåkim vrhuncem leta 4,5 vrste, i 600 m
statiåkog. Naoruæali su ga mitraÿezom velikog kalibra, bombama i
nevoœenim raketama NUR-S na spoÿnim pilonima. Kako bi odolevao
raketama “zemÿa-vazduh”, ukÿuåujuñi i one s termonavoœeçem, opremÿen je sistemima rasprãivaça izduvnih gasova, ispaÿivaça laænih
ciÿeva i generisaça impulsnih infracrvenih signala. Mi-8 je proãao avganistanski rat i, do dana danaãçeg, ãampion je izdræÿivosti
u bojevima na taõiåkoj granici i u Åeåeniji. Iskustva vetnamskog rata
i arapsko-jevrejskih sukoba su i nas i SAD primorala da gradimo nove
helikoptere. Amerikanci su krenuli putem razrade aparata-dvoseda,
sposobnih da se bore protiv tenkova i pruæaju vatrenu podrãku peãadiji. Na primer, AH-1G “Hju Kobra” – suvoçavi grabÿivac koji razvija brzinu od 277 km/å, naoruæan bacaåem bombi, mitraÿezom i protivtenkovskim raketama (1971). Kasnije su mu dodate åetiri protivavionske rakete “Sajdvinder” ili “Stinger”.
U SAD je 1975. godine poleteo “Bel-409”. Kreñe se brzinom od 263
km/å i veñ nosi trocevni top kalibra 30 mm. A 1983. godine se pojavio
AN-4 “Apaå”, junak izvikanog trilera “Plavi grom”. Leti brzinom od
åak 320 km/å, poput lovaca iz 30-ih godina, dostiæe visinu od 6,25 vrsta, a zaliha goriva mu omoguñava prelet od 610 km. I dan-danas je dika
SAD, ubica tenkova, sposoban da dejstvuje u svako doba dana i noñi, i
po svakom vremenu. Dva ålana posade upravÿaju topom od 30 mm i laserski voœenim raketama samo pokretima svojih glava sa kiber-ãlemovima. Kabinu “Apaåa” su naåinili otpornom na pogotke projektila od
23 mm. Ova maãina je svoju borbenu proveru proãla 1991. godine tokom
“uzorno pokaznog” rata u Iraku, nad poput stola ravnim terenom.
Mi smo izabrali neãto drugaåiji put, i 1969. godine se pojavio
Mi-24, ne samo juriãnik za uniãtavaçe tenkova, veñ i borbena maãina za osam peãadinaca. To je dvomotorac koji leti brzinom od 315
km/å, s radijusom dejstva od 450 vrsta, statiåkim vrhuncem leta od 1.050
m i dinamiåkim od 4,5 km. Mi-24D je, na primer, naoruæan åetvorocevnim teãkim mitraÿezom kalibra 14,5 mm i voœenim protivtenkovskim raketama. Na Mi-24P je postavÿeno oruœe kalibra veñ 30 mm.
I to je bio prvi naã oklopom zaãtiñeni helikopter.
72
Postavio je sedam svetskih rekorda i ratovao u Avganistanu. Amerikanci su ga nazvali “Lane” (“Hajnd”). Klensi je u “Crvenoj oluji”
napisao: ”...To je juriãna ptiåica tipa “Kobre”. Gadna novost, poruåniåe. U çemu je osam vojnika i sva sila mitraÿeza i nevoœenih raketa. I, ne saçaj da ñeã ga åime oboriti. Taj gad je oklopÿen kao
tenk...”
..Prisetio se predavaça o sovjetskim helikopterima, koje su im
odræali u vazduhoplovnoj akademiji. Tamo se navode reåi jednog Avganistanca: “Rusa se ne bojimo, ali se bojimo çihovih helikoptera...”
4
Juna 1982. godine izraelska armija je upala u Liban. U boj je baåeno
najboÿe oruæje. Iznad planinskog mesta Ain-Zgalta diæu se gusti
oblaci crnog dima. Sirijski Mi-24 su napali jevrejsku tenkovsku brigadu. Teãke maãine su se zapalile pod udarima protivoklopnih
raketa. Nijedan od helikoptera nije oboren.
Angola, sredinom 80-ih. S juga na prosovjetski reæim i çegove
rudnike dijamanata napreduju “psi rata” – vojska Bura, belih Juænoafrikanaca. U susret su im baåene oklopne eskadre “dvadesetåetvorki”.
Buri su potom s uvaæavaçem govorili: æilavi su kao œavo. Niãta
ispod 23 mm ne moæe da im doaka. Od oktobra 1987. do poåetka 1988. godine “Miÿi” rasturaju mehanizovane kolone Juænoafriåke Republike
kod grada Kuito-Kvanavale.
Kad je 1987. godine izvrsno opremÿena pakistanska armija izvrãila upad u Indiju, Mi-24 su ih pomeli s lednika Siaåin.
Godina 1980. Izbija surovi iraåko-iranski rat – najveñi oruæani
sukob od Drugog svetskog rata. Iraåani ratuju na naãim “leteñim tenkovima”. Mi-24 se nose sa helikopterima “Si Kobra” i lovcima Persijanaca. Na deset uniãtenih “zmija” gubi se ãest “dvadesetåetvorki”. Tokom åitavog tog rata, naãi helikopteri su oborili 53 neprijateÿske letilice. Oktobra 1982. godine, po prvi put u istoriji
vazduhoplovstva, helikopter u izravnom boju obara nadzvuånog “Fantoma”. Naã Mi-24 je junak dana. Kod nas se pojavio priliåno jeftin
helikopter za bojno poÿe! (Ovi su primeri uzeti iz ålanka A. Kotlobovskog i R. Marajeva u “Avijacija i vreme” br. 3, 1996.)
Navikli smo se na uzanu, izduæenu siluetu “dvadesetåetvorke”.
Straãni metalni vilin koçic, sa kamuflaæno obojenim trupom, briãe nad nepokornom zemÿom, neãto naniæe nagnutog nosa. Kao da prati neåiji trag, spreman da svakog trenutka izbaci dimeñe strele ubojitih raketa ili zatreperi pÿuskom automatske vatre. Mi-24 je postao
bojna laœa ruskih vitezova s kraja drugog tisuñleña, veliåanstvena i
moñna – oruæje kontinentalnog rata.
Goråinu izaziva priseñaçe da su i 1995. i 1999-2000. godine u Åeåeniji i daÿe leteli pogibeÿno dotrajali Mi-24, sa dvadesetogodiãçim ratnim staæom, polomÿenom navigacionom opremom i neupotrebÿivim sistemom za izbacivaçe laænih ciÿeva-mamaca. Protiv
73
dudajevaca naoruæanih “Iglama” i “Stingerima”. Bez polovine borbenog kompleta, bez laserski navoœenih raketa i uopãte oruæja visoke preciznosti. Çihovi su piloti sebe nazivali kamikazama. Takve
su neke od posledica vladavine reæima kradÿivaca dræavne imovine.
Oruæane snage Rusijanije kupuju svega nekoliko novih helikoptera
godiãçe, a maãine nasleœene od SSSR-a brzo dotrajavaju, i negde oko
2005. godine peãadija viãe neñe imati nijednu grupaciju borbenih
helikoptera...
Mi-24 su borbenu proveru proãli u Avganistanu. Bili smo u prilici da se tuåemo sa jednim od najboÿih ratnika na svetu, da letimo u
usijanom i proreœenom planinskom vazduhu. Veñ krajem 1980. godine, u
40. armiji je bilo dve stotine maãina. (Jeÿcinskoj Rusijaniji, ako
bismo sudili prema staçu stvari iz 1996. godine, trebalo bi stotinu
godina da vojsku opremi tolikim brojem helikoptera). Juna iste godine je eskadra od osam Mi-24 bombardovala “planinu lopova” SangiDuzan kod Fajzabada, jazbinama izrovano prirodno utvrœeçe koje po
predaçu ni sam Iksander Dvorogi – Aleksandar Makedonski nije
zauzeo (“Avijacija i vreme” br.4, 1996).
Tada su, u fajzabadskom obruåu, posade helikoptera po prvi put
upotrebile tada joã nesavrãene aerosolne bombe ODAB. Kad bi se,
izbacivãi oblak eksploziva u vidu magle, aktivirale, prizor je bio
paklen – u prah razvejana borbena tehnika i poloæaji, spræeni leãevi, oslepÿeni i ogluveli raçenici. Potom su u upotrebu uãle
opseæno detonirajuñe rakete 9M120, kojima su niãanõije helikoptera
gaœale pravo u ædrela planinskih peñina, s razdaÿine od 1,5-2 kilometra. Najiskusnije posade su imale teãke nevoœene rakete S-24 s
bojevom glavom od 130 kg. Çome se gaœaçe moglo izvesti sa udaÿenosti
od dve vrste, bez zalaæeça u zonu vatrenog dejstva sa zemÿe.
Decembra 1986. godine Mi-24 su kod Bagrama upotrebili FOTABe,
bombe-bleskalice koje na nekoliko sati zaslepe sve æivo u krugu od
25-30 metara. No, to je, ãtono kaæu, egzotika. Ono glavno je bio lov na
avganistanske karavane naåiåkane cevima koji su pratili transportne kolone, i raãåiãñavaçe vatrom prostora za iskrcavaçe
desanta. Oåevici priåaju da bi, posle plotuna raketama S-5S, nadevenim eksplozivom i åeliånim iglama, svi mitraÿezi umukli. A sami
mitraÿesci bi se pretvorili u gomile mlevenog mesa po åeliku oruœa.
5
Pa ipak je Mi-24 trebalo zameniti. Pokazalo se da nije ispunio
oåekivaça kao leteñe borbeno vozilo peãadije. Piloti nisu goreli
od æeÿe da ukrcavaju i osam vojnika: helikopter je postajao teæi i
gubio na pokretÿivosti. Za vatrenu podrãku peãadije i borbu protiv
tenkova je bio potreban poseban helikopter, bez nedostataka dvonamenske maãine.
Takav se i pojavio kod nas. U Imperiji su 1982. godine poåela ispitivaça “Crne ajkule”, najboÿeg helikoptera na svetu “Kamov”-50. Çi74
me smo napravili prodor u naredni vek. Dugi, uzani korpus crne boje s
goniåkim obrisima. Kaæu da uspeãna maãina ne moæe a da ne bude
lepa, i Ka-50 to samo potvrœuje. Oruæje nebeskih koçanika-vitezova
tehnoloãke epohe. Bojna koåija dece Peruna-Gromovnika!
Zapad se zaprepaãñeno skamenio. Po svim procenama, Rusi nisu
mogli da stvore takvu letilicu! Mi smo prvi na svetu napravili borbeni helikopter-jednosed, sa 35% oplate od najsavremenijih lakih
kompozitnih materijala, koje odlikuje vrhunska åvrstina. Brzina –
350 km/å. Dva moñna turboelisna motora. Noseñe elise od stakloplastike. Prvi na svetu sistem za katapultiraçe letaåa. Potpuno oklopÿena kabina koja moæe da izdræi rafale projektila od 20 mm, åime se
ne moæe pohvaliti ni oklopni transporter. Letaå je zaãtiñen sa
trista kilograma jeftinog oklopa, naåiçenog kombinovaçem aluminijskih i åeliånih slojeva. Dragoceni titanijum nije potreban.
Neprijateÿski protivoklopni projektili se u aluminijumskom sloju
iskreñu pÿoãtimice i boåno udaraju u åelik, gubeñi probojnu moñ. A
geleri od blizinski aktiviranog “Stingera” nisu ni vredni spomena,
u smislu pretçe.
Vitez Imperije, sedajuñi za upravÿaåke palice Ka-50, stiåe neviœenu snagu. Na pilonima krila, raspona sedam metara, kaåe se kontejneri sa 12 nadzvuånih protivtenkovskih raketa “Vihr” koje rasturaju
oklopne kolone s rastojaça nedostiænih za PV oruæja Amerikanaca.
Te su rakete sposobne da uniãte tenk u pokretu s udaÿenosti od deset
vrsta, a progoreñe oklop ciÿa debeo i åitav metar. S istim uspehom
“Vihri” mogu uniãtavati lokomotive, maçe brodove, raketno-lansirne instalacije i artiÿerijske baterije. Uz çih, crni gromovnik
nosi i åetrdeset nevoœenih raketnih projektila od 80 mm i teãko
onome ko dospe pod çihov uraganski udar!
“Vihri” su nastali u tulskom KB maãinogradçe na åelu sa patrijarhom-oruæarom Arkadijem Ãipunovim. Na istom mestu, u Ãåeglovskoj Zaseki, u Tuli, napravili su i top za “Crnu ajkulu” – 2A42, kalibra 30 mm (kojim je opremÿen i naã laki tenk BMP-2). Ka-50 raspolaæe izuzetnom bojevom preciznoãñu, manevriãuñi saobrazno kretaçu kiber-ãlema s niãanskim vizirom na glavi letaåa. Ispada pravi
kiborg, jedinstvo maãine precizne mehanike, elektronike i åoveka!
Naã, ruski kiborg!
Pri tome se top kreñe u dve ravni pa ga ne treba navoditi zakretaçem celog trupa letilice, kao pre. Autonomija cevi oruœa, po elevaciji, iznosi 30 stepeni, a nalevo i nadesno – po petnaest. U akciji,
pilot moæe da odabira kojom ñe vrstom municije “hraniti” top. Radi
se o oklopnom vozilu ili helikopteru “Apaå”? Prebacujemo na puçeçe protivoklopnim granatama. Peãadija? Onda pucamo paråadnofugasnim. Zaliha municije iznosi 500 komada.
Kreñu se, navoœeni na ciÿ, i kontejneri s raketama. Kako bi izbegao da ga pogode sa zemÿe, Ka-50 izbacuje iz ureœaja na konzolama krila
sredstva za ometaçe. A da bi IC-glave za navoœeçe protivavionskih
raketa s teãkoñama hvatale maãinu na niãan, ona je snabdevena za75
ãtitno-izduvnim agregatom, koji sniæava stepen infracrvenog zraåeça motora.
Pÿunite u lice svakome ko makar zucne o ruskoj zaostalosti! Kad
napuste helikopterski zavod u Moskvi, “pedesetice” su opremÿene åitavim kompjuterskim kompleksom, velelepnim niãansko-navigacionim sistemom. A ovaj posledçi, na primer, automatski navodi cev
topa na ciÿ. Po ispaÿeçu voœene rakete, “ajkulu” ne treba dræati na
putaçi ka ciÿu – pilot je navodi pogledom. Navigacione i niãanske
informacije svetlucaju na indikatorima oklopÿenog predçeg stakla
kabine. TV i termovizijska aparatura zaokruæuju sliku çegove opremÿenosti.
“Kamov” se moæe na razne naåine naoruæavati, za borbu s raznim
protivnicima – od ameriåkih oklopnih kolona do gerilskih bandi
duãmana i separatista. On moæe da razori raketni åamac ili planinsko gnezdo trgovaca narkoticima. O çegove pilone se mogu kaåiti fugasne bombe od 500 kg ili kasetne od 250 kg. Ili teãke navoœene rakete
H-25ML. Ili kontejner sa 500 kg napalma. Ili, najzad, teãka NURS S24.
Amerikanci su ga prozvali “Hokum” – “Vukodlak”. Nek zaåepe
pogane gubice! Ruska bojna koåija savremene epohe – to je helikopter,
izdræÿiv i pokretÿiv. Mi smo ga sazdali po sasvim originalnoj
shemi – bez repne elise, jednog od najraçivijih mesta metalnih vilinih koçica. Çu na helikoptere stavÿaju radi stabilizacije, da spreåi
nekontrolisano obrtaçe letilice oko osovine veñe, noseñe elise. No,
u tu svrhu je neophodan dugaåki transmisioni sistem, smeãten u repnoj
gredi helikoptera.
Iskustva avganistanskog rata su pokazala: Mi-8 i Mi-24 su se
ruãili upravo usled oãteñeça ove transmisije. Çenim izbacivaçem
iz stroja, helikopter gubi upravÿivost i poåiçe da se bespomoñno vrti, kao zvrk. U tropskom Vijetnamu, pogodak u rep “Irokeza” je skoro
uvek imao za posledicu gubitak maãine. Vojnike i pilote je åesto
kroz otvorena vrata napoÿe izbacivalo mahnito rotiraçe helikoptera. Ka-50 nema repnu elisu – kod çega su dve noseñe koaksijalne
elise, koje se okreñu ususret, a na samo jednoj, sloæenoj osovini!
Ka-50 ima rep kao avion, razdvojen kao kod bombardera Pe-2, za
razliku od ameriåkog superhelikoptera “Apaå”, skrojenog po ãablonskom obrascu, s repnom elisom. Åak i kad bi se desilo da “ajkuli”
rep u boju bude polomÿen ili åak sasvim otkinut, naãom maãinom se
i daÿe moglo upravÿati pa bi ili uspeãno sletela ili se domogla
baze. “Apaå” o tome ne moæe ni da saça! Pa i kad bi Ka-50 “tvrdo”
tresnuo o zemÿu, sediãte pilota je postavÿeno na gipki sañastokompozicioni reãetkasti nosaå koji priguãuje energiju udara.
Kamovci su izgradili maãinu sposobnu za muçevite napade u briãuñem letu pod pÿuskom neprijateÿske vatre. U staçu je da se okreñe
u mestu, da se kreñe boåno ili unatrag. U naãem filmu “Crna ajkula”,
takav helikopter u unutraãçosti Avganistana sa zemÿom sravçuje
bazu bandita i ilegalna postrojeça za proizvodçu heroina. “Podbri76
javajuñi” tlo u briãuñem letu, on juri ka ciÿu, krijuñi se iza brda,
provlaåeñi se kroz klance, viseñi nad dubokim jarugama. Pomoñu
uveliåavajuñeg videoniãana, pilot juvelirski precizno uteruje tanad
pravo u åela raãtrkanoj bandi. A onda “zaviruje” helikopterom u
ædrelo podzemnog tunela na planinskoj padini, pa mu u nedra sasipa
“Vihrove”.
U poreœeçu s “Crnom ajkulom”, ameriåki “Apaå” deluje kao mekuãac i kapriciozni razmaæenko naspram prekaÿenog i krepkog Spartanca. Jer, za Ka-50 nisu potrebne åak ni lestvice za tehniåare i ostalo aerodromsko osobÿe. Ima ugraœen sistem provere radne sposobnosti osnovnih agregata. Çegov trup omoguñava maksimalan pristup
sistemima i naoruæaçu. Ka-50 je u staçu da petnaest dana izdræi bez
sloæenog servisiraça. Kako je reåeno listu “Obaveãtajne i kontraobaveãtajne novosti”, u toj maãini nema nijednog leæiãta, nijedne
taåke kojoj treba mazivo. Takva spartanska nezahtevnost je najvaæniji
kvalitet u ratu, gde gliba i praãine uvek ima.
Da, çega su stvarali kao protivteæu “Apaåu”, naåinivãi ga åak i
boÿim od çihovog vilinog koçica. Ostale zapadne maãine ne vredi
ni spomiçati. Stvarajuñi ga, imali su u vidu iskustva gorkog rata u
Avganistanu, gde se pokazalo, kako piãe naã åuveni vojni izveãtaå
Sergej Ptiåkin, da je upotrebu Mi-8 i Mi-24 pratilo mnoãtvo poteãkoña. Naroåito po vruñini i u retkom planinskom vazduhu.
Ne znam åega su se to Gorbaåov i çegova banda bojali, kad su
vriãtali o zaostajaçu naãe Velesile za SAD. Ka-50 je bio samo jedan
od maåeva Imperije kojih su se SAD smrtno plaãile. Tu maãinu je
bilo moguñe uvesti u redovnu sluæbu joã 1985. godine.
Da, Ka-50 izaziva æuåne rasprave. Odveñ je taj helikopter revolucionaran. Nigde na svetu nema borbenog helikoptera-jednoseda. Ne
åudi ãto se i daÿe raspravÿa oko toga da li da se u armiju uvede “Crna
ajkula” ili drugi naã najnoviji helikopter Mi-28. No, sredinom 80ih, kad je moñ naãe Imperije bila titanska, mirne duãe smo mogli da
u naoruæaçe uvedemo oba tipa letilica. Hajde da pogledamo tablicu:
Tip
Masa, kg, maks
Brzina, km/å, maks
Vrhunac leta, statiåki, m
Dinamiåki, m
Dolet, km
Broj ålanova posade
Mi-28
11.200
300
3.600
5.800
460
2
Ka-50
10.800
315
4.000
5.500
455
1
Ka-52
11.000
310
3.600
nema podataka
460
2
“Apaå”
8.000
320
3.780
6.250
610
2
Preimuñstvo “Crne ajkule” se oåituje na primer u odnosu “delotvornost/cena” i u tom pogledu mu nema premca.
Åak i sada naãi konstruktori nastavÿaju s radom. Postoji projekat Mi-28N, koji je u staçu da leti noñu i u sloæenim meteoroloãkim
uslovima. Gotov je i projekat Ka-52 dvoseda.
77
Mi-28N nazivaju, na primer, bojevi kompleks XXI veka. Buduñi da
je sposoban i za noñni let na visini od svega pet metara, lako se provlaåi ispod dohvata neprijateÿske PVO, dok çegov kompjuter sam zaobilazi prepreke. Kada “dvadesetosmice” lete grupno, çihovi kompjuteri razmeçuju informacije, åime se ta grupa preobraæava u jedno
bojno biñe, s udesetostruåenom snagom.
Ako ste na televiziji videli Mi-28N, mora da vam je paæçu privukla neobiåna kugla poviãe glavne elise. To je kuñiãte radara: helikopter moæe da se krije u klancima i jarugama, iza drveña, isturajuñi samo svoju “glavu” za traæeçe ciÿeva. A kad ih pronaœe, “izraça”
i otvara vatru!
„Dvadesetosmice” mogu da uniãtavaju najnovije zapadne tenkove
raketama “Ataka” (napad) i obaraju protivniåke helikoptere i lovce
“Iglama” (ukupno ih je osam podveãeno). Osim pokretnog topa 2A42 od
30 mm, moæe da nosi i kontejnere sa dva oruœa GÃ (23 mm). Takoœe, da
sleti blizu saboraca i u zadçem odeÿku kabine prihvati dva-tri raçenika.
Ka-52 je naãa dika. U çegovom nosu, ispod aerodinamiånog kuñiãta, krije se osetÿivi termovizor francuske firme “Tomson” koji
izgleda poput ogromnog sañastog oka insekta. Izraåunato je da nikakvog boja izmeœu savremenih zapadnih helikoptera i Ka-52 ne moæe
biti: on (kao i Ka-50) neprijateÿske helikoptere uniãtava na razdaÿini od 10 vrsta, dok voœene rakete “Apaåa” imaju delotvorni domet
od samo 5 km. A top GÃ (Grjazev-Ãipunov) pogaœa taåku na rastojaçu
od kilometar i po, dok Amerikanci moraju da se pribliæe na nekoliko stotina metara. Boÿih juriãnih helikoptera na svetu nema, piãe
vojni izveãtaå S. Ptiåkin (“RG”, 23.11.96.), pa åak ni superhelikopter
SAD “Komanå”, i pored fantastiåne cene, u naåelu nije boÿi od Ka52.
Zapad se imao åega smrtno bojati. Sovjetski Savez je mogao dobiti
vazduãnu armiju, koja je u staçu da zbriãe s lica zemÿe çegove tenkovske divizije i uporiãta na pravcima nastupaça ruskih armija.
Kako bih vam jasnije predoåio vatrenu moñ ruskih helikopterskih
snaga, naveãñu sledeñu åiçenicu. Vatra bataÿona od 36 ameriåkih maãina “Irokez” (1.728 nevoœenih raketa i 72 uparena mitraÿeza) ravna
je vatri osam peãadijskih bataÿona ili kanonadi artiÿerijskog puka
u trajaçu od 8 minuta. Novi “Miÿi” i “Kamovi” 1,5 do 2 puta prevazilaze svojom moñi starine “Irokeze”. U KB za izgradçu ureœaja, pod
rukovodstvom naãeg velikog struåçaka Arkadija Ãipunova, posledçih godina æivota Imperije se radilo na stvaraçu nadzvuånih protivtenkovskih raketa brzine 2-3 km/sek, koje bi sledile “lasersku
stazu”. Çu daje laser letilice i ona kao da ocrtava pogled letaåa u kiber-ãlemu. Pri tako svemirskoj brzini, raketa je na ciÿu za 2-3 sekunde, takoreñi u magnoveçu. Dodatno, ovaj koncept iskÿuåuje upotrebu samonavoœenih bojevih glava, kao i svih veoma skupih ureœaja koje
je inaåe moguñe obmanuti laænim ciÿevima ili skrenuti s putaçe
elektronskim ometaçem. Jer, “oåi” naãe nadzvuåne voœene rakete su u
78
napadu okrenute natrag, na svoj helikopter, i niåim se ne mogu ometati. A elektronsko ometaçe nimalo ne deluje na lasersko navoœeçe.
Pri tome takve rakete naåelno mogu biti bez eksplozivnog puçeça –
pri brzini od 2-3 km/sek çihove åvrste glave probijaju oklop svakog
tenka, kao tane staklo. Udarni talasi usled pogotka tako brzog projektila u metal trupa, izazvañe, s unutraãne strane, silovito otkidaçe
paråadi oplate te raçavaçe ili pogibiju posade, oãteñeçe elektronskih ureœaja.
Te maãine nismo uveli u naoruæaçe ni onda ni danas. I opet nam
do bola biva jasan zloåin ideologa sovjetskog reæima 70-80-ih godina.
Mahovinom obrasli i povrãni stari impotenti su nam dozlogrdeli
kÿukajuñi nas primitivnom propagandom, prikrivajuñi od nas istinsku moñ i slavu Imperije. O “Crnim ajkulama” pojma nismo imali. Oni
su u naãu svest ugradili predstavu o SSSR kao o neåem mlitavom, nemoñnom i ni za ãta sposobnom. Oduzeli su nam nacionalni ponos.
I dan-danas, krajem 90-ih godina, åedo kamovaca ostaje na razini
najboÿih svetskih reãeça. Helikopter, koji evo veñ deset godina ne
mogu da uvedu u naoruæaçe! Ali, åudesa nema. U SAD se veñ pojavio novi “Sikorski” s jedinstvenim kompjuterskim sistemom i superosetÿivom termovizijskom aparaturom u åeonom delu. Evo veñ i Zapadna
Evropa popuçava svoje arsenale helikopterom “Tigar” koji nadmaãuje
“Apaåa”. Poåiçemo da zaostajemo.
A, koliko su nam samo “Crne ajkule” potrebne u ovom trenutku, kad
je neprijateÿ opkolio Rusiju sa svih strana, dok je tutçeñi luk ratova
zahvata s juga. Trebalo bi da legioni vazduãnih koçanika-kiborga seku vazduh svojim elisama nad kaspijskim talasima i nad planinskim
lancima Kavkaza, nad ãumama Belorusije i kod pribaltiåkih granica.
Da u svakom trenutku na neprijateÿe sruåe pÿusak metala i ogçene
rojeve nadzvuånih raketa. Da u korenu saseku svaku kugu koja se drzne
da uputi izazov Jedinstvenoj i Nedeÿivoj. Kakva korist od toga ãto je
Jeÿcin 1994. godine potpisao ukaz o uvoœeçu Ka-50 u naoruæaçe? Ta,
tokom prve dve godine rata nijedne “Crne ajkule” nije u Åeåeniji bilo.
Ni jedne jedine! Samo se u bojevima nad Severnim Kavkazom 1999. godine pojavio par tih prekrasnih maãina. Premalo...
79
Ãesto poglavÿe
SEÑAÇA NA RAT KOJEG NIJE BILO. KRILATE KÃATRIJE
IMPERIJE. LOVCI ÅETVRTOG POKOLEÇA. MIT O
“PUSTIÇSKOJ OLUJI”. PRAVOSLAVŸE MAÅA. OBRISI
NEBESKIH DVOBOJA XXI VEKA
1
Drevni Arapi su bili nepopravÿivi pesnici. Prvi stroj çihovog
bojevog poretka, onaj koji je prvi zapodevao okrãaj, nazivao se “Jutro
pseñeg laveæa”. Drugi – “Dan pomoñi”. A treñi, koji je dokusurivao
veñ razbijenog neprijateÿa – “Veåe potresa”.
Veåe potresa – eto ãta su Sjediçene Dræave osetile u duãi kada
su nakon Gorbaåovÿeve kapitulacije videle naãe vazduãne arsenale.
I joã uvek lupaju glavu nad zagonetkom: kako smo to mi, koji smo iza
çih u kompjuterizaciji i raspolaæemo zaostalijom bazom elektronskih elemenata, uspeli da ih nadmaãimo na poÿu vazduhoplovne moñi?
Oni æudno love naãe tehnologije i struåçake, æeleñi da iz naãih
umova isisaju zadivÿujuñe sposobnosti iznalaæeça genijalnih reãeça i neprevaziœenih, skoro umetniåkih inæeçerskih otkriña.
Zaãto? Kad su posle raspada Varãavskog Ugovora u Istoånu Evropu krenule zapadne vojne delegacije, mogle su da u praksi uporede naãe
maãine sa svojom tehnikom. I dobijeni rezultati su se sasvim razilazili s onim o åemu su priåali u svojim akcionim filmovima, s onim
ãto su modelirali na svojim hvaÿenim superkompjuterima. Tako su jednom u Åeãku izvoleli francuski i holandski piloti na “Miraæima2000” i F-16A. Izveli su pokazne vazduãne bojeve u kojima su Åesi leteli na oslabÿenoj, izvoznoj varijanti naãeg MiG-29. SVI BOJEVI
su okonåani pobedom MiGova. Åesi su “obarali” protivnike veñ iz
prvog naleta, primeçujuñi vizire za navoœeçe na svojim ãlemovima.
Sruãen je mit o beznadeænoj zaostalosti naãe avioelektronike. Ruski radar N019 na MiG-29, premda teæi od AN/APG-66 na F-16 (250 kg
prema 160), opaæa tuœeg lovca sa 75 kilometara, a ameriåki – sa 40. Radar ameriåkog lovca F/A-18, teæak 224 kg, ima domet od 65 km – ipak
maçi (“Avijacija i kosmonautika”, januar 1955). Najnoviji, pak, impulsno-doplerovski radari Su-27 “vide” neprijateÿskog lovca do razdaÿine od 80-100 vrsta iz predçe, a do 30-40 km iz zadçe hemisfere.
Katkad nam se åini da Amerikanci nebesima zahvaÿuju ãto im se
posreñilo da u Imperiji na vlast dovedu “reformatore”. A kako i moæe biti drugaåije? Ta i çihovo lovaåko naoruæaçe je dobrano zaostajalo za naãim. Na primer, ni kod jedne modifikacije F-16 nisu predviœene rakete “vazduh-vazduh” velikog dometa (preko 60 km). Kod nas je
veñ od 1986. godine MiG-29 nosio takve – R-27E, koje neprijateÿa neutraliãu u opsegu visina od 20 m do 27.000 metara. Tek od 1990. godine
80
se na “ãesnaesticama” pojavÿuju rakete sredçeg dometa, dok su naãe
“dvadesetdevetke” çima bile opremÿene od samog poåetka. Standardno naoruæaçe F-16 åine “Sajdvinderi” s termonavoœenim bojevim
glavama, koje nije toliko teãko zbuniti laænim ciÿevima. Ruski su
pak MiGovi naoruæani raketama R-60 i R-75 s radarskim navoœeçem, s
kojima se znatno teæe boriti.
Tek poãto su Jeÿcin, Kravåuk i Ãuãkeviå raskomadali Savez,
SAD su se grozniåavo bacile na razradu zamene za “Sajdvinder” – rakete AIM-9X sa ãlemnim sistemom navoœeça i performansama bliskim ruskoj R-73. Uznemiren ameriåkim zaostajaçem za nama u toj oblasti, Ronald Jejts (koji je do 1995. godine rukovodio upravom za tehniåko obezbeœeçe RV) izjavÿuje: lovci, naoruæani raketama åiji je
ugao zahvataça ciÿeva poveñan na 60-90 stepeni, te joã opremÿeni i
ãlemovnim sistemom navoœeça, u manevarskim vazduãnim bojevima do
razdaÿine od pet kilometara ostvaruju ogromnu prednost nad protivnikom liãenim takvih sredstava: “Ako vas spazi takav (to jest
neprijateÿ s niãanom u ãlemu i novim raketama) – vi ste pokojnik.
Neñe vas spasti ni manevrisaçe pod devetostrukim preoptereñeçem...
Milijarde dolara uloæene u izgradçu letilica klase F-14 i F-15,
mogu lako biti obezvreœene pojavom visokopokretÿivih raketa i
niãana u ãlemu.”
Ovaj primer navodimo iz jako zanimÿivog dela Vladimira Iÿina
“Ratna avijacija – korak u treñe hiÿaduleñe” (“Tehnika i oruæje” br.
8, 1996). On daÿe piãe: “Po reåima predstavnika firme “MekdonelDaglas”, u SAD je izvedena simulacija bojeva izmeœu aviona... F-15 naoruæanih voœenim raketama... “Sajdvinder” i lovaca MiG-29 s raketama R-75 (ugao hvataça ciÿa – 60 stepeni) i niãanskim sistemom u
ãlemu. “Nadmoñ MiG-29 se pokazala nesumçivom”, izjavili su. Pilotima MiGova je trideset puta åeãñe polazilo za rukom da prvi zahvate
ciÿeve. Jedan od viãih oficira Komiteta naåelnika ãtabova SAD je
izjavio: “nepostojaçe niãanskog sistema u ãlemu i savremenih visokomanevarskih raketa na letilicama svih rodova vojske – zloåin je
za koji nema opravdaça.”
Uæurbano su se latili programa razrade raketa “Boksfajs” i
“Boa”. Ova druga je, radi vrhunske pokretÿivosti, opremÿena digitalnim autopilotom i upravÿivim vektorom potiska iz mlaznica. I prva
takoœe ima sistem za upravÿaçe smerom potiska, da bi se moguñi ugao
napada poveñao do 50 stepeni (kod “Sajdvindera” – svega 10 stepeni). Kopirali su i izraelsku navoœenu raketu “Piton-4” s kiber-ãlemom, i
ogledni uzorak na F-16 je konaåno dao ugao zahvata ciÿa od oko 60 stepeni. No, da se SSSR nije raspao, da nije bilo Gorbaåa, i da nisu mogli toliko saznati o naãoj tehnici? Iÿin piãe: “SAD uznemiruju i
varijanta ruske superbrze rakete sredçeg dometa R-27, opremÿene pasivnim radarskim sistemom koji se sam navodi na zraåeçe radara neprijateÿskih lovaca, kao i radovi na daÿoj modernizaciji raketa R-73.”
No, pokazalo se da kod nas veñ postoje vazduãne superrakete RVVAE, krajçe pokretÿive, s delotvornim dometom od 70 vrsta, koje nije
81
moguñe obmanuti, i sposobne su da obaraju åak i avione konstruisane
tako da ih radar teãko moæe uoåiti. A i same rakete je takoœe teãko
“uhvatiti” radarom. RVV-AE predstavÿaju oruæje zasnovano na koncepciji “ispali i zaboravi”. “Zaostala dræava” je iznedrila, na primer, R-33, åiju je bojevu glavu navodio poluaktivni radarski sistem i
koja ciÿ pogaœa i na rastojaçu od 110 km. To je praktiåno koliko i
domet najdalekometnije avionske rakete SAD “Feniks”. Samo ãto su
ovu mogli da postave na jedan-jedini avion – palubni F-14. Poåetkom
90-ih su se u Imperiji pojavile modernizovane R-27 – tipovi ER i ET,
predviœene za mornariåku i kopnenu varijantu Su-27.
Na kraju da dodam: poåetkom 1990-ih su bile spremne za uvoœeçe u
naoruæaçe ruskih “nebeskih kãatrija” i dalekometne rakete “vazduhvazduh”. Podatke o çima i dan-danas prekriva veo tajne. Jedino je u
zimu 1996. godine u Glavnoj komandi ratnog vazduhoplovstva reåeno:
one mogu da uniãte neprijateÿa udaÿenog 400 vrsta. To jest – domet im
je tri do åetiri puta veñi od raketa na zapadnim lovcima!
Ãto ovo znaåi? Objasniñu razumÿivijim primerom, iz vremena
krimskog rata 1853-1856. godine. Tada su naãi vojevali neizoluåenim
oruæjem, koje je imalo triput maçi domet od englesko-francuskih puãaka. I, agresor je kod Sevastopoÿa vatrom prosto kosio rusku peãadiju, a sam pritom ostajao na bezbednom odstojaçu.
U ratu s kraja HH veka to izgleda ovako. Ameriåki lovci u ãirokom frontu napadaju na ruske poloæaje. Iza çih nastupa “Sentri”,
ogromni “Boing” opremÿen dalekometnim radarom koji skenira nebo
stotinama miÿa ispred i tako navodi svoje avione. On registruje da mu
u susret kreñe talas imperijskih lovaca, podræavan istom takvom letilicom za navoœeçe, A-50. Ali, ãta je to? Rusi lansiraju svoje rakete
znatno pre nego ãto ñe stiñi u zonu ameriåke vatre. Operateri “Sentrija” u nemoñnom besu plaåu i stræu sluãalice. Etar je pun oåajniåkih krikova – jedan za drugim, smrskani F-16 i F-18 nestaju u oblacima
vatre, dima, komada metala i ÿudskih tela. A piloti Imperije likujuñi zarivaju i zarivaju u neprijateÿa ugruãke bojevog ogça...
Raspolagali smo åudoviãnom silom i veñ su åelne eskadre Imperije bile sposobne da neutraliãu zapadne sisteme PVO, zaslepÿujuñi
çihove radaske stanice. Zavod “Zvezda” u podmoskovskom Kaliçingradu je proizvodio rakete H-2 koje su mogle da se navode zraåeçem tuœinskih radara. Åeda konstruktora Ivana Kartukova, one ka ærtvi hitaju
u briãuñem letu da bi tek u zavrãnom delu putaçe brzo “uhvatile”
visinu da bi se zatim muçevito obruãile na ciÿ. Åak se i kod çih
odraæava posebnost naãe civilizacije. Dok ameriåki protivradarski “Ãrajk” i “Meverik” na ciÿ idu individualno, poput çihovih
filmskih junaka-usamÿenika tipa Ramba, dotle naãe H-25 imaju nekakav zajedniåarski, zadruæni kov. Samonavoœene glave naãih raketa,
loveñi zraåeçe radara pri svakoj visini leta lovca koji ih nosi, pri
svakom çegovom kursu i brzini, primaju informacije i od ostalih
raketa H-25. One neprekidno razmeçuju podatke o metama i uzajamnim
poloæajima svake od çih, naleñuñi na neprijateÿa poput nekakve
82
mnogoglave, nestvarne aædaje. Pa i ako bi joj neprijateÿ poodrubÿivao skoro sve glave, preostale bi – makar i samo jedna bila – zarile
svoje smrtonosne zube u çega. Pri tome se bujica podataka sliva u kabine ruskih lovaca-napadaåa, svetlucajuñi na ekranima kontrolne table. Te su H-25MP u arsenale Imperije uvedene 1976. godine. Zatim je,
za borbu protiv brodova, stvorena H-25MR s radio-komandnim navoœeçem. I najzad, maãina H-25M s tri varijante navoœeça: televizijskim,
infracrvenim i samostalnim, na principu “ispali i zaboravi”.
U kaliçingradskoj “Zvezdi” su stvorili i nadzvuånu H-31, koja je
napadala voœena impulsima radara-meta. Çena je namena bila da uniãtava ameriåke PV-raketne komplekse “Hok” i åuveni, posle “Pustiçske oluje” toliko reklamirani “Patriot”. Tu su pravili i oruœa
za uniãtavaçe “oåiju” zapadnih letilica opremÿenih dalekometnim
radarima – kao ãto su “Avaks” ili “Sentri” – leteñih komandnih
punktova avijacije NATO.
U “Crvenoj oluji” ima jedna epizoda – dva puka ruskih MiGova, izgubivãi 30 sabrañe, ipak uniãtavaju 5 “Sentrija”. NATO lovci na
vaænoj deonici fronta u Nemaåkoj odjednom “oslepe”, i mogu raåunati
samo na sopstvene radare. I prevlast u vazduhu zadobijamo mi – ta
naãi leteñi lokatori su ostali netaknuti.
U buduñim ratovima ñe onaj ko prvi uniãti letilice-navodioce,
pobediti u borbi za nebesa. U “Zvezdi” su radili na raketama-lovcima
na radare i çihov delotvorni domet je iznosio do 200 vrsta. Lovci,
naoruæani takvim raketama, mogu napasti i oboriti “Sentrije”, iako
ove pomno ãtiti åitava armada lovaca, a da sami ostanu takoreñi neraçivi za çihovu krilatu straæu. No, Imperiju su eksplozijom razneli politiåari...
MiGovi u poreœeçu sa zapadnim lovcima
Tip
MiG-29S MiG-29SE
(MiG-33)
malna motora, kg
2h8340
2h8800
Poletna masa, kg,
15300
16680
normalna
maksimalna
20000
22000
Zaliha goriva, kg,
3630
4600
unutraãçi rezerv.
podvesni
3040
3290
Dolet, km
4000
4500
Brzina, km/å
2450
2500
Dolet, km, bez pod1500
2200
vesnih rezerv.
s çima
2900
3200
i
kosmonautike”,
330
320
“Vojne paraek
(Prema
parade”)...
materijalima
F-16S
F-18S
1h13170
12100
2h7300
16700
EF-2000
(evrolovac)
2h9175
15000
19000
3200
23500
4900
21000
4000
3100
5500
2170
2000
3100
4500
1900
2200
3600
6500
2300
1800-2200
3200
265
3200
256
3000-4000
300
“Avijacije
83
i
kosmonautike”,
“Vojne
Ko je pokretÿiviji i jaåi u boju?
Podaci
Godina prvog
poletaça
Maksimalan odnos
izmeœu potiska i
teæine
Specifiåno
optereñeçe na krilo
pri normalnoj
poletnoj masi, kg/m2
Maksimalni domet
rakete lansirane na
ciÿ tipa “lovac”, km:
Proseåni domet u
predçu hemisferu
Proseåni domet u
zadçu hemisferu
Mali domet u zadçu
hemisferu
MiG29S
1986
29M
29K
1988
F-16S
serija-42
1989
F-16S
serija-50
1992
1986
1,09
1,11
1,06
1,03
1,03
402,6
415,7
465,7
430
464
50
60(80)*
isto
45
45
20
27
18
18
20
20
nema
podataka
nema
podataka
18
18
NAPOMENA: * raketom R-27E.
U manevarskom boju pobeœuje onaj kod koga je veñi odnos izmeœu
potiska i teæine i maçe specifiåno optereñeçe na krilo.
2
Najveñi umovi åoveåanstva su poåev od Platona uvek slikali jednu
te istu predstavu idealne dræave – ovaploñeça Boæanske ideje. To je
trijada. Na vrhu su filosofi i sveãtenici, nosioci Duha. Ispod çih
su vojnici, kãatrije u vedskoj, drevnoj tradiciji Arijevaca. A çihovi
podanici su svi ostali.
Upravo je takvo ustrojstvo moglo naãu Imperiju uåiniti hiÿadugodiãçom. I, ako nam je suœeno da se preporodimo, naãe ñe druãtvo biti upravo takva trijada. A i tada smo, 80-ih, imali svoje kãatrije,
bezumno odvaæne ÿude – vojne pilote.
Kad nam je Amerika uputila izazov, ruski krilati ratnici su
dobili najboÿe oruæje na svetu. Na osnovu veñ dobro nam poznatog Su27, konstruktori Imperije su od 1985. godine poåeli da stvaraju najnovije presretaåe-dvosede Su-30 i viãenamenske lovce Su-30MK. Ovaj
prvi je jedinstvena maãina, veñ spremna za serijsku proizvodçu u Irkutskom aviozavodu. Predviœen je za uniãtavaçe nosaåa krilatih
raketa na daÿim prilazima dræavnoj granici, kao i za lov na same te
rakete koje se tokom leta dræe uz samo tlo.
Bez dopuçavaça gorivom, “tridesetica” je u staçu da preleti 3.600
vrsta, a moæe se i u letu snabdevati çime – iz leteñih tankera Il-78.
84
Operater – drugi pilot lovca, moæe upravÿati dejstvima åetiriju Su27. Avaj, prvi Su-30 je poleteo tek posle propasti SSSR, 14. aprila
1992. godine.
Su-30MK je takoœe postao izvanredna letilica åetvrtog pokoleça, ugruãak visokih tehnologija. Snabdeven je univerzalnim radarom
koji istovremeno registruje viãe ciÿeva u vazduhu, na kopnu i moru,
viãenamenskim kolor-displejima od teånih kristala, optoelektronskim niãanskim i navigacionim kompleksom, novim modelom kompjutera, inercionim sistemom orijentacije sa laserskim æiroskopima,
spregnutim sa satelitskom navigacijom. I oãtri su maå pripasali
“tridesetici” – superpreciznu raketu “vazduh-zemÿa” delotvornog dometa od 250 km, kako maãina ne bi samo vodila vazduãne bojeve, veñ i
napadala vaæne ciÿeve na kopnu, uniãtavala brodove (“Vesnik vazduãne flote” br. 1-2, 1996).
A naã stari poznanik Su-27? Pred kraj postojaça SSSR-a su ga
doveli do krajçeg stepena bojevog savrãenstva. Upravÿajuñi vatrom
pokretaçem glave, pilot kao da je sjediçen s radarom i izvanrednom
optiåko-radarskom stanicom 36Ã, proizvedenom u zavodu “Geofizika”. Çoj, koja radi i u IC i laserskom opsegu, analoga na Zapadu joã
uvek nema (“Vojna parada”, maj-jun 1994).
Pretvoren u kiborga, pilot “dvadesetsedmice” moæe da neprijateÿa uniãtava najnovijim modifikacijama raketa R-27, åiji je sistem
samonavoœeça dopuçen i radio-navoœeçem iz samog lovca. Drugim
reåima, ruski ratnik pogledom iz kabine upravÿa çihovim letom.
Ameriåke lovaåke rakete “Sperou” niãta sliåno nemaju. Naãe biju
taånije!
Pokretima glave upravÿa se i ogçem iz topova GÃ-30L, åija brzina paÿbe iznosi 1.500 hitaca u minutu. Çegov niãan je trojak: laserski, infracrveni i radarski, a kompjuter muçevito vrãi korekcije
zavisno od brzine ciÿa. Zato svaki ciÿ biva pogoœen sa 3-6 projektila. Kako Su-27 nosi zalihu od 150 projektila, to mu je dovoÿno za najmaçe dvadeset pet ærtava.
Bio je doteran i frontovski lovac MiG-29. Çegov optoelektronski niãan OEPNRK-29 se pokazao boÿim od ameriåkog, obezbeœujuñi
pobede u pokaznim bojevima protiv zapadnih lovaca. A çegovi ureœaji
komandne radio-veze omoguñuju kontakt sa zemaÿskim centrima bojeve
kibernetike “Seneæ”. S onima koji obezbeœuju jedinstvo dejstva avijacije i zemaÿskih raketa. MiG-29 je spregnut s neuporedivim kompleksom S-300 koji obara krilate i balistiåke rakete, avione i nadzvuåne
letilice.
Zanimÿiva pojedinost: kad je Gorbaåov darovao Zapadnim Nemcima Istoånu Nemaåku, ovi su sve zateåeno naoruæaçe sovjetskog porekla rasprodali. A MiG-29 su zadræali. Jer se pokazao boÿi od ameriåkih maãina åetvrtog pokoleça, s lakoñom ih pobeœujuñi. Kaæu da
nemaåkim pilotima uspeva da sovjetskim radarom opaze F-16 åak i na
udaÿenosti od 150 km (“Vesnik vazduãne flote” br. 12, 1996). A ispo-
85
ruke te maãine naãem RV su 1991. godine obustavÿene – reãio Gorbaåov da priãtedi!
Na posledçim MiG-29SE su veñ postavÿani niãanski kompleksi
s procesorima daleko veñeg uåinka, a çih nema na maãinama koje imaju
Nemci. Karakteristike çihovih radara nisu niãta loãije ni od
najnovijih ameriåkih sistema na F-16S i F/A-18S, ni od radara evropskih “Miraæa-2000” i “Evrofajtera”. Ali ih zato “dvadesetdevetka”
pokretÿivoãñu sve nadmaãuje. Dok ruski lovac u sekundi pravi zaokret od 23,5 stepena, dotle kod F-16S taj ugao iznosi samo 21,5, a kod
“Evrofajtera” – 22. Dakle, u pravom boju, MiG-29 bi im zaãao u rep.
Dok je 1991. godine Gorbaåov veñ predavao pozicije Jeÿcinu i ostalim ruãiteÿima Imperije, bio je zavrãen viãenamenski MiG-29,
lovac ne samo na avione, veñ i na kopnene ciÿeve. Bio je u staçu da
uniãtava tenkove, komandne punktove i radarske stanice, da razara
brodove raketama H-29 (o çima ñe joã biti reåi!). Ta maãina poseduje
radar s takozvanom sintetizovanom aperturom. Princip rada tog ureœaja je sloæen za objaãçavaçe. Señate li se, bilo je reåi o tome da taj
radar moæe kartografisati teren, “zamrznuti” odreœeni snimak i
prikazati ga uveliåanog?
Veñ oktobra 1996. godine je odræana konferencija u Londonu, posveñena perspektivama lovaåke avijacije. Jedan od uåesnika, pukovnik
RV Nemaåke Johan Koek, govorio je o avionima MiG-29 nasleœenim od
negdaãçe NDR. Da, poæeÿno bi bilo da imaju savremeniju elektroniku i veñi dolet, ali manevarskim moguñnostima prevazilaze sve
lovce åetvrtog pokoleça na svetu. Viãe puta je ponovio da su stara
verzija MiG-29 na kojoj sada lete nemaåki piloti, i iste te maãine
posledçih modifikacija – dva potpuno razliåita aviona. Uzgred, dve
zastarele “dvadesetdevetke” su isprobane iznad Sardinije 1994. godine, tokom manevara NATO TAM-95. I opet su zapadni struåçaci
doãli do istog zakÿuåka – u bliskom boju, one nemaju dostojnog protivnika („Crvena zvezda”, 11.11.96).
3
Januara 1991. godine Zapad je zaratio s Irakom. Na 513 arapskih
borbenih letilica se obruãila armada od 3.500 maãina. Samo su SAD
u boj bacile 164 F-15, 251 F-16, 166 F/A-18 i 115 F-14. Vazduãnu premoñ su ostvarili veñ na poåetku tog rata nazvanog “Pustiçska oluja”.
Åime su im se Iraåani suprotstavili? Letilicama-veteranima
1960-ih, maãinama drugog i treñeg pokoleça: MiG-21 i Su-7, MiG-23 i
“Miraæima” F-1. U Iraku je bilo svega trideset MiG-29 iz prvih serija.
Zapad je oduãevÿeno urlao i razmetÿivo udarao u talambase. U
Kembriõu se okupio simpozijum na kome je jedna od zvezda ekspertnoanalitiåke “REND korporejãn”, Benõamin Lambert izjavio: osnovni
86
razlog pobede leæi u nesavrãenstvu iraåkih aviona ruske proizvodçe, i velelepnom RV Zapada.
Zapravo su Amerikanci vrlo dobro shvatali da je sve to laæ zarad
reklame. Da je vazduãni rat SAD protiv Iraka isto ãto i sudar
oklopÿenih “Meserãmitova” 1941. godine s avionima od ãper-ploåe
kakvi su se proizvodili negde tamo 1917. godine. Novinar Mihail Pogorelij je u zimu 1995. godine objavio u “Vesniku vazduãne flote”
ålanak “Ishod “Pustiçske oluje” je mogao biti drukåiji”. S taånim
proraåunima.
Dakle, u jeku rata su Iraåani mogli da izvedu jedva trideset poletaça dnevno. Zapadna koalicija – 2.500-3.000. SAD i çihovi sateliti
su u vazduãnim bojevima izgubili ukupno 17 aviona. A Arapima je tokom åitavog tog rata oboreno 33 aparata. Od toga samo pet MiG-29.
Zato su “dvadesetdevetke” u vazduhu uniãtile dva F-15E, pet F-16S i
jedan F/A-18.
Dodajmo tome da su Iraåani bili prinuœeni da ratuju u uslovima
kad su im radarske stanice razorene krilatim raketama, radio-veze
obogaÿene a sistemi pripreme poletaça i snabdevaça paralisani.
Dok je na strani SAD sve radilo ispravno, a pre svega svemirsko, vazduãno i kopneno izviœaçe, udruæeno sa mnoãtvom stanica za radioelektronsko ometaçe.
Na svakog loãe obuåenog iraåkog pilota je dolazilo po pet neprijateÿa. Ipak se pokazalo da su za uniãteçe trideset i tri uglavnom zastarela ruska aviona morali da utroãe 96 najmodernijih samonavodeñih raketa “Sperou” i “Sajdvinder”. A veñina aviona koje su
oborili nije imala stanice za radio-elektronsku zaãtitu!
I eto, ispada da je trijumf – vrbova svirala. Da je kojim sluåajem
umesto onih petsto iraåkih aviona bio isto toliko novih imperijskih
MiGova i “Suhoja”, na stotine bi tih “F” gorelo na zemÿi. Jer, tu je jednostavna aritmetika: pet uniãtenih “dvadesetdevetki” je ipak
uspelo da obori osam ameriåkih aviona åetvrtog pokoleça!
Mnogo oni vole da svoje ratne avione prikazuju kao velike elektronske igraåke u kojima su oåi i mozak letaåa dopuçeni mnoãtvom
kolor-displeja. A nikako da zucnu kako isti takvi ekrani od teånih
kristala postoje i u ruskim maãinama, a proizvodi ih NPO “Platan”
u podmoskovskom Frjazinu. Ni po åemu mi nismo zaostajali za naãim
neprijateÿima.
4
Moskovÿani su avgusta 1996. godine tokom Tuãinske avio-parade
videli åudo od letilice. Vitki, ustremÿeni trup koji se produæava i
iza repnog kormila, u vidu zaãiÿene “cigare”. Hitajuñi nebom, on bi
odjednom naglo podigao nos, smaçio brzinu i, skoro lebdeñi u mestu,
obrtao se oko sopstvenog repa, leteo unatraãke. Naglo, bez “zanoãe-
87
ça”, okretao se za devedeset stepeni u stranu. Leteo “trbuhom” napred,
poput razbesnele kobre.
Bio je to punovredni ruski lovac petoga pokoleça, letilica sa
promenÿivim vektorom reaktivnog potiska Su-37. Nestabilni integralni triplan. Superoruæje stvoreno pod rukovodstvom konstruktora Mihaila Simonova. Jedinstveni motori tog åuda su napravÿeni u
KB “Ÿuÿka-Saturn”. Ako pomnije pogledate snimak te parade, zapaziñete: çegovi mlaznici s pokretnim “sukçicama” od metalnih latica mogu se otklaçati na razne strane, i maãina se reaktivnim strujama povinuje tim manipulacijama.
Trka za liderstvom u stvaraçu te tehnike otpoåela je 1977. godine,
joã u vreme Breæçeva. Ovladavaçe promenÿivim vektorom je obeñavalo pobedu u vazduãnom ratu. Pa, kako bi to izgledalo kad bi se obiåni lovac dohvatio s takvim akrobatom? Zamislite sebe kako jurite
po ledu ka neprijateÿu åija stopala ne samo ãto se ne kliæu, veñ åvrsto priaçaju uz led kao uz tlo. Veñ ste zamahnuli pesnicom – kadli se
vaã takmac iznenada zaustavÿa kao ukopan. Vi oåajniåki koåite, ali
klizite pored çega. A on vas, bodro se okrenuvãi na peti, opauåi pesnicom u potiÿak.
Otprilike tako izgleda boj obiånog aviona protiv Su-37. Amerikancima je jedva poãlo za rukom da do 1995. godine naprave ogledni
model “vektorske” letilice “Rokvel-DASA” H-31 i prikaæu ga na aeromitingu u Le Buræeu. A na çemu prosto nisu ni predviœeni topovi i
rakete. Dok smo mi godinu dana kasnije prikazali punovredni borbeni
lovac.
Prvi, ogledni primerak je poleteo maja 1985. godine. A 1988. godine su prvi Su-37 poåeli da se proizvode u Novosibirsku. U çega je
ugraœivan najnoviji sistem eletrodistancionog upravÿaça. Kako se
pilotu ne bi javÿala crna koprena pred oåima usled preoptereñeça,
obuåen je u specijalni kombinezon i smeãten u sediãte “svemirskog”
obrasca. “Suhoj” je opremÿen automatskim niãanom i automatskim
pilotom koji moæe da vodi letilicu u briãuñem letu, zaobilazeñi
prirodne prepreke. U kabinu su postavÿeni åudo-displeji.
Superletilica je naoruæana superdalekometnim raketama “vazduh-vazduh” i veñ poznatim RVV-AE koje biju protivniåke aparate do
udaÿenosti od 70 vrsta.
Za napad na kopnene i morske ciÿeve je opremÿen taktiåkim
raketama dometa 150 km i voœenim raketama H19. Protivradarska dejstva izvodi raketom H-31P, a brodove potapa krilatom H-31A. Uz sve
ovo, predviœene su i podvesne instalacije za laserski navoœene bombe
i kontejnere s napalmom.
Roœena je sasvim nova pilotaæa. Pokazalo se da avion koji “stoji”
u vazduhu – nestaje s ekrana impulsno-doplerovskih radara, poãto ovi
zahvataju samo pokretne ciÿeve. A zaokretom maltene u mestu, pilotu
se pruæa prilika da brzo uhvati protivnika u niãan ãlemovskog sistema, lansira rakete na çega i naglim sniæavaçem izbegne uzvratni
napad, bez opasnosti da upadne u pogibeÿni neupravÿiv kovit pril88
ikom naglog usporavaça leta. Stvorivãi “tridesetsedmicu”, Rusi su
svojim inæeçerskim genijem na nulu sveli prednost Zapada u “tananoj” elektronici. Åak i “najpametnije” rakete Amerikanaca proãiãaju pored letilice koja se neoåekivano “ukoåi” u vazduhu ili pak
preturi preko sopstvenog repa. Sve je ovo postalo moguñe zahvaÿujuñi
uåenicima velikog ruskog konstruktora motora Arhipa Ÿuÿke. Uspelo im je da u motorima AL-31 postignu ono o åemu Amerikanci nisu
mogli ni da saçaju – da spreåe proboj gasova usijanih skoro do 2.000
stepeni. Da bi to postigli, u KB “Ÿuÿka-Saturn” je primeçeno sve
ono najboÿe – titanijumove legure i zavarivaçe u argonskoj komori.
A i elektronike tu ima koliko ti voÿa. “Tridesetsedmica” ispaÿuje rakete iz svakog poloæaja, åak i kad leti “trbuhom” ili repom
napred. Radar funkcioniãe u svakom poloæaju! Poãto ima faziranu
reãetku, uspeva da prodre i kroz najjaåa ometaça.
Su-37 je poleteo u ubogoj jeÿcinskoj Rusijaniji, patrÿku Imperije,
gde se vojni buõet u poreœeçu sa SSSR skvråio 10-15 puta. A da je
Imperija sada æiva, veñ bi nebom patrolirale stotine “tridesetsedmica”, uterujuñi Zapadu strah u kosti.
Ukrãtaçe tehnologije izmeçivog vektora potiska s ruskim raketama velikog dometa åini tu maãinu istinskim carem neba. Çen
sluæbeni staæ ñe potrajati do 2020. godine – i tu smo pretekli Amerikance. Jer, savremeni avioni su toliko sloæeni da je za çihov razvoj i
serijsku proizvodçu potrebno oko 15-20 godina. Za razliku od od vremena Drugog svetskog rata, kad je za isti posao trebalo åetiri-pet godina.
Katkad nam se åini da je u drugoj polovini 1980-ih ponovÿen fantastiåan prodor, poput onog od pre pola veka, kad su drvene i nezgrapne biplane “kukuruzare” zamenili metalni lovci s topovima i
zalizanih linija poput trkañih automobila. Upravo smo zbog toga
uspeli da slomimo kiåmu hitlerovskoj “Luftvafe”. No, sada je avijaciju uniãtilo drugo oruæje – ruÿa “ruskih reformatora”, kojekakvi
åubajsi, livãici, urinsoni...
5
Ako smo i gubili okrãaj za nebesa, bilo je to jedino u ameriåkim
akcionim filmovima, gde su u ulozi MiGova nastupali “Fantomi”, a u
ulozi Rusa, ko zna zaãto, crno-kudravi i nosati Izraelci.
Izistinski, sve je bilo obrnuto. Ruski su letaåi posledçih godina
popriliåno ãvrÿali po svetu i upoznali se s naãim protivnicima.
Na stranicama “Vesnika vazduãne flote” (br. 5-6, 1995) svoje uspomene iznosi naåelnik Lipeckog centra za bojevu primenu avijacije,
Aleksandar Haråevski (onaj koji je 1992. godine leteo na Su-27 u SAD,
zajedno s majorom Karabasovim): “Ovi su (Amerikanci – V. K.) mnogo
priåali o bliskim vazduãnim bojevima, ali mi se åini da su se prema
moguñnosti upuãtaça u takvo neãto odnosili s izvesnom merom bo89
jazni.” Pokazalo se da su kudikamo ozbiÿniji protivnici asova Haråevskog Buri – beli Juænoafrikanci. Odliåni piloti, oni su se
hvatali s nama u pokazne bojeve na, doduãe modernizovanim, no u suãtini starim “Miraæima” i nipoãto ih nije bilo lako savladati.
Boæe, kakav je to fantastiåan svet bio – naãe RV! Od 1920. godine
je kod nas postojao i radio Nauånoistraæivaåki institut RV, koji ñe
kasnije dobiti ime Valerija Åkalova. Naime, upravo je radeñi tu kao
probni pilot, svetlokosi slovenski as ispitao trideset tipova borbenih maãina. Odatle je izaãlo i deset Heroja Saveza i pet kosmonauta. Tu su se uveæbavale posade svemirskog broda-aviona “Buran”,
kome ipak nije bilo dato da poleti u pilotiranoj varijanti.
NII RV je od 1960. godine baziran u Vladimirovki-Ahtubinsku
kod Astrahana, u beskrajnim povolãkim stepama. Åetiri centra za
ispitivaçe: u Ahtubinsku, Voÿsku, Åkalovsku i planinski – u Naÿåiku. Jedinstvena oprema, radio-poligon, barokamere i stendovi za ispitivaçe motora, kompleks visinsko-klimatskih i mehaniåkih ispitivaça. Sve to sada tavori bez sredstava, u potpunoj bedi, sa 76% dotrajale opreme.
Bojeva primena letilica i çihovog naoruæaça odraœivana je na
merno-ispitnoj trasi koja je pokrivala pet poligona i tri ispitne
stanice. Startujuñi iz Groãeva, na 22 vrste od Ahtubinska, maãine su
odlazile na kazahstanska letiliãta u Turgaju, Sojunduku, Terektu i
kod Gurjeva. Sada smo ih liãeni. A asove-probne pilote, koji su u Staÿinovo vreme bili superelita i nacionalni heroji, reæim nove Rusijanije je u primaçima izjednaåio s obiånim pilotima.
Ne, nas nisu pobedili u boju. Prosto su nam zarili noæ u leœa.
6
Sadaãçica nam se åini sumraånom. Trpimo odistinsku agresiju
sujeverja. Uniãtavajuñi klinike, obrañamo se pseudo-ãamanima koji
ne poseduju ni trunku znaça drevnih vidara. Astronome smeçuje bulumenta ko zna otkud izmilelih “astrologa”, bez mrve drevnih, mistiånih otkroveça. A, umesto ogçekrilim lovcima, u Moskvi su se zaneli
gomilaçem crkava koje svojim staklom i laænom pozlatom viãe liåe
na dreåave izloge supermarketa.
Dræimo da je smoubistveno ærtvovati jedno zarad drugoga. Teãko
onome ko je sruãio hram i gradi hidrocentralu. Ali, niãta maçe nedelo åini onaj ko hramove i õamije gradi na raåun ruãeça kovaånica
vojno-industrijske i tehnoloãke moñi. Ãtaviãe – takvi ÿudi åine
DVOSTRUKO veñe nedelo!
Ne zaboravimo tuænu sudbinu Ruske Imperije koja se s mehaniåkim åudoviãtem Zapada sukobila 1914. godine. Da, tada smo imali
mnogo vere, hramova i ikona, no maçkalo nam je mitraÿeza i municije
za topove, a na 2.052 aeroplana, koliko je tada izaãlo iz zavoda Rusije,
90
Nemci su izbacili preko trideset hiÿada. Zato smo 1941-1945. godine
izgradili viãe aviona nego åitava Evropa.
Treba da imamo u vidu iskustvo Hitlera, koji je mnogo polagao na
mistiåne sile i slao ekspedicije u Tibet i drevne hramove, ali nije
zanemarivao mlaznu tehniku. I, izvucimo pouku iz sudbine Tibeta,
srediãta manastira – åuvara drevnih znaça, od kojih su se Nemci nadali da nauåe kako se ovladava stihijama – tu je civilizaciju 1949. godine
pregazila armija kineskih seÿaka koja se viãe uzdala u automate i
topove.
Mi, Rusi, moramo biti mudri, ujediçujuñi velelepno pravoslavnovizantijsko pojaçe s grmÿavinom motora “Ÿuÿka-Saturna”. Neka lik
Hrista Svedræiteÿa motri na nas s kontrolne table superhelikoptera, a Georgij pobedonosac krasi bok nadzvuånog bombardera. Tu im
je i mesto, a ne u “Mercedesima” novoruskog skorojeviña ili na prÿavoj buvÿoj pijaci. Ne treba nam dræava samo crkava, kurvi i uskomeãanih trænica. No, sada nas upravo u takvu zemÿu pretvaraju.
Neka letaå, sedajuñi za komandne poluge Su-37, zna da je naslednik
åitavog niza ratnika Imperije, i oseña za sobom seni Svjatoslava,
Dmitrija Donskog i Aleksandra Suvorova. Jer, i tehnika je bez duha
mrtva. No, spremni smo da rastrgnemo one koji crkve podiæu na uãtrb
sredstava za aviokonstruktore!
Pa, zar stvaraçe silnog ruskog oruæja nije sluæeçe Pravoslavÿu? Vera ima mnogo likova. Postoji “pravoslavÿe” prestoniåkog
inteligenta, zajedno s ÿubavÿu prema varvarima koji za taoce uzimaju
ruske porodiÿe, i glasaçem za Javlinskog. Postoji “pravoslavÿe”
moskovskog gradonaåelnika Luãkova, koji ãtancuje bezvredne betonsko-bronzane novotarije, dok crkva Vasilija Blaæenog, simvol Treñeg Rima i pobede nad Kazaçem stoji u pukotinama. Veñ je i samo srce
ruske zemÿe postalo loviãte za ãÿam sa Kavkaza. Ali, postoji i Pravoslavÿe ratnika koji se svesrdno moli pre nego ãto krene u boj na
borbenoj maãini. Postoji pravoslavno podviæniãtvo onoga ko se ne
odvaja od crtañe daske u nezagrejanoj sobi, a platu nije video skoro godinu dana. I takvo je Pravoslavÿe Maåa i Åekiña uvek spasavalo
Imperiju.
I zato, zar nisu Bogu sluæili tvorci ruskih krilatih maãina, pa
makar i ne znajuñi? Zar nisu Pravoslavÿe ãtitili oni koji su stvarali ruske protivavionske rakete? Ta, oni su zatvorili naãa nebesa
za reaktivne åopore novoga Satane. Onoga, koji bi da svetom potpuno
zavlada, pretvorivãi ga u ogromno bezliåno træiãte gde vladaju samo
novac i goli interes. Od œavola, koji od nekad boæanski raznovrsnih
naroda pravi tupoglavu bezbojnu rasu s podjednako ubogim odevaçem,
ukusima, standardizovanim mislima i æeÿama – u æderaåe surogata.
Dabome, taj Satana razume samo silu i ne libi se da svoju vlast nameñe
udarima krilatih raketa. On mrzi Pravoslavÿe. Eto zbog åega nam je
tvorac Su-37 niãta maçe dragocen od Andreja Rubÿova. Çegova “Trojica” i maãine Suhoja plod su jedne te iste, ruske civilizacije.
91
Surova zbiÿa nas stropoãtava sa bleãtavih visina imperijske
uzviãenosti u mraåni hton, u zemaÿsku prÿavãtinu. Reklo bi se da
smo pre nekih deset godina bili Nebotresci, korak do gospodara Petog Okeana. A sada? U Taõikistanu, Rusima nagrœuju lica let-lampama.
Æive nas pod zemÿu zakopavaju. U Åeåeniji dræe ruske robove i grupno siluju naãe æene. A sad evo i u samoj Moskvi, kad sretnemo Çegovo
Veliåanstvo Kavkaskog Trgovca, morañemo kapu da skidamo i slugeraçski se sklonimo u stranu. Naãe vojske viãe nema – postoje samo
gomile gladnih i neobuåenih ÿudi u hladnim kasarnama. Mi åak ni
dræavu nemamo, veñ postoji samo mnoãtvo regiona koji odavno zasebno
æive.
Pa ipak verujemo – Sutra pripada nama! Proñiñe prokleta pokoleça, koja baruta omirisala nisu, veñ su odrasla u toploj æabokreåini
laæi, jurcaçu za stvarima. Prokleta, zato ãto su veliåinu dræave
trampili za varÿivi sjaj Zapada, kao ãto su Indijanci grobove predaka dali za perle i ogledalca. Na çihovo mesto moraju doñi ÿudi
drukåijeg kova – pravoslavci s maåem.
Æivimo u doba smutçe. Sada nema viãe vazduãne moñi Imperije.
Zacario se åudan poredak u kome su se ÿudi od dela, ÿudi voÿnog poriva i odvaænosti naãli u zapeñku, a na pijedestal su poseli tvorce
opsena koji sve neãto prikazuju i prenemaæu se. Televizijski maheri
postadoãe gospodari i idoli.
Desio se 3. oktobar, 1996. godine. Iako je veñ tri godine proãlo od
tog krvavog datuma, i dan-danas pamtimo naãe postradale drugove,
plamteñi svetim gnevom. Ta i sada se ponekad s krikom budimo noñu,
kada nam u san upadnu crvene iskre traserne municije oko Ostankinskog TV-torça, jeåaçe raçenika i onaj straãni, sladuçavi zadah tek
prolivene krvi. Danas “oni” obeleæavaju roœendan TV-mahera i
buharskog Jevrejina Sagalajeva. I jeseçi vetar na Iÿinki trese
ogromni transparent na kome piãe: “Sreñan ti roœendan, gospodine
Sagalajeve!”. Kao da je slavÿenik u najmaçu ruku nacionalni junak...
To je çihov idol. Mi imamo drugaåije junake. Danas, kada Imperija
leæi u ruãevinama, talibani su zauzeli Kabul. Zabranili su televiziju i video-ureœaje. Sredçovekovÿe? Moæda. Samo, kroz nekoliko
godina, taj ñe grub i jak narod, poãto ga privedu tom novom sredçovekovÿu, krenuti na Sever, plamteñi ofanzivnim porivom. Nezahtevni
i ratoborni, dobro ñe se boriti, poãto im poroci savremenog sveta
neñe pomutiti pamet. Prava seksualnih maçina, pravo na nenasiÿe,
humanizam, åari æivota sred izobiÿa stvari? To ñe im biti nepoznato.
Åeka ih mnogo posla. Robovi koje treba terati na plantaæe opijuma. Bele æene za loænice. Æivo ÿudsko meso, iz koga se mogu isecati
toliko neophodni organi za medicinu bogatog Zapada – bubrezi, oåi,
srca, ælezde. A postrojeça, koja su podigli nevernici Urusi – prava su
spremiãta skupocenih metala.
Ko ñe im se suprotstaviti? Kræÿava deca iz nekakvih åeboksarskih i barnaulskih ubogih radniåkih predgraœa? Ili mlohavo poko92
leçe, odraslo uz televizore, okruæeno rojem fantoma iz noñnih klubova i transseksualaca, æenskih tampona i zaãtitnika prava kovaÿovih?
Tada ñe nam itekako zatrebati vazduãne snage. Hoñe li ih dræava
imati? Biñe nam potrebni prvoslavni ratnici. Hoñe li takvi odrasti
uz televizore?
7
No, tada je, sredinom 80-ih, mnogo toga bilo drukåije. Voœe krilatih vojski Svetske Osovine, Moskovske imperije, projektovale su
buduñe okrãaje, isprobavajuñi krunu nebeskih gospodara. U stopu za
aparatima åiji je vektor potiska potpuno u vlasti letaåa, raœali su se
i crteæi novih borbenih maãina. Juriãnika i lovaca, izraœenih po
tehnologijama nevidÿivosti za radare. Novih nadzvuånih bombardera.
Bespilotnih letilica-robota koje bi se navodile preko satelita.
I da nije bilo izdaje vrhuãke SSSR, Amerika bi morala troãiti
stotine milijardi dolara samo na vazduhoplovno preoruæavaçe. Oni
bi izgubili dah u trci u naoruæaçu, a ne mi!
Avaj, nije tako ispalo. I zato ñe Rusi do 2000. godine sasvim ostati
bez RV. “Vesnik vazduãne flote” je aprila 1996. godine objavio procene komandanta avijacije kopnene vojske general-pukovnika V. Pavlova. Pri sadaãçem tempu finansiraça, dotad ñe iz stroja ispasti
svi helikopteri. Prema drugim podacima, proizvodça aviotehnike u
RF je pala na jednu petinu u odnosu na ni izdaleka najboÿu 1991. godinu, a proseåna zarada u toj krajçe sloæenoj delatnosti je 1995. godine
iznosila 360.000 rubaÿa – jednu åetvrtinu zarade najbeznaåajnijeg prodavca iz kioska.
U junu 1995. godine je u dræavnoj Dumi odræana rasprava o buduñnosti naãe avijacije. Buduñnosti nema. Iz akademija izlaze piloti
sa maçe od sto åasova provedenih u vazduhu, åega nije bilo åak ni tokom grozniåavih priprema u vreme Velikog Otaõbinskog Rata. Gorivo
je postalo skupÿe nego u SAD i vojska dobija svega 16% potrebnih
koliåina. Nema sredstava za proizvodçu maãina åetvrtog pokoleça,
a osnovni park RV ñe do 2003-2004. godine dotrajati.
Zaista, SAD su u potpunosti nadoknadile troãkove na ime podrãke “ruskoj demokratiji”. Jer je ona obavila ono ãto nije uspelo
“Junkersima” i “Hajnkelima” pre pola veka. Sami smo sebe liãili
Maåa nebeskog.
8
Kad gnusoba ovoga sveta postane neizdræÿiva, mi puãtamo maãti
na voÿu i saçamo o nebeskim ratnicima one Imperije koja se nije
dokraja razotkrila. Silni, plavokosi i oãtrih crta lica, odeveni u
za metke neprobojne oklope, a glave im ovenåane masivnim kiber-ãle93
movima. Pogledi su im poput ledenih planinskih jezera i navikli su
na to da samo oåima upravÿaju udarima veãtaåkih muça. I mi vas volimo, krilati polubogovi, vitezovi vrtoglavih brzina, kãatrije
napada u briãuñem letu!
Trebalo vas je odmalena gajiti, poput vitezova Drevne Rusije, a
poligone vaãih borbenih maãina dræati blizu drevnih zidina ruskih manastira, sa zlatnim kupolama ãto se uzdiæu nad ãumom hramova. Svoj duh biste krepili bojevom obukom i molitvama, i buduñi
piloti MiGova i Mi-24, upuñujuñi se u tajne muçevitog boja, upijali
bi hiÿadugodiãçe tradicije, istoriju Rusije. Uz obavezu da vam sleduje naizmeniåno poniraçe kako u tajne aerodinamike i taktike nebeskog boja tako i u åitaçe Jovana Zlatoustog i Konstantina Leontjeva, ushiñujuñi se podjednako bujnom silovitoãñu oklopÿenih helikoptera i sneænobelim åudom Hrama Pokrova na Nerli. I da se pilotskom obukom bavite naizmeniåno s puteãestvijem u davne vekove,
traktatima iz fizike – sa åitaçem ratniåkih drevnoruskih povesti i
stranica “Haga-Kure”, drevnih zapovedi samuraja. Gde stoji zapisano:
“Æivot je lakãi od perceta, a duænost je poput gore teãka.”
Trebalo je da uœete u æivot zemÿe kao gordi i snaæni nosioci
pobedonosnog Maåa. Ta, uspeli smo da ga iskujemo, i åitav svet se bojao
ruskog oruæja.
Nadevao bih vam imena naãih slavnih predaka kako biste se po
tome razlikovali od bezbojne gomile malograœana, s çihovim ubogim
saçareçem o jeftinoj votki. Hodili bi naãom zemÿom Ratibor i
Miloneg, Borivoj i Ratmir, Svjatovit i Radimir. Prekrasni i silni,
kao polubogovi, a deca bi saçala da i ona postanu takva, s prezirom
gledajuñi na odrasle koji “umeju da æive”.
U æivot biste pretoåili ideal Svjatoslava, kneza-ratnika, arijevsko-slovenskog vladara koji je voleo oruæje, pohode i bitke. Koji je
spavao na goloj zemÿi i jeo meso ispeåeno na æaru logorske vatre. A
vaãi maåevi bi bile nadzvuåne strele lovaca.
9
Ãta nas åeka posle, kad ruska vazduãna moñ konaåno propadne i
raspadne se od starosti? Kad presahnu stare sovjetske zalihe naoruæaça i nauåno-tehniåkih reãeça? Videñemo Ameriku koja poseduje
novu vazduãnu moñ.
Çeno RV treba da 2007. godine dobije lovac JSF, teãko uoåÿiv za
radare i doleta 1.500 vrsta. Sposoban i da vertikalno poleñe.
Oni ñe razviti sisteme za uniãtavaçe balistiåkih raketa na
zemÿi ili pri poletaçu, koristeñi za tu svrhu bespilotne letilicerobote sa nadzvuånim raketama-presretaåima. A uz to – nove vrste
municije, sposobne da energiju eksplozije svojih projektila pretvaraju u izuzetno snaæan elektromagnetski impuls, koji ñe u zoni dejstva
spræiti sva elektriåna kola i ureœaje, paraliãuñi tehniku protivnika.
94
Biñe razvijeni bespilotni bombarderi koji ñe leteti brzinom od
12-15 maha i na visini od 35-40 vrsta, praktiåno nevidÿivi za radare.
Tako da za kratko vreme izvrãe udar na bilo kojoj taåki Zemÿe. U
razradi je i letilica-robot UCAV, nosaå maçih, bespilotnih maãina. Oko 2020. godine se planira uvoœeçe u naoruæaçe krilatog
robota LSF, kojim bi iz aviona na bezbednoj udaÿenosti upravÿao
operater, i koji bi bio opremÿen raketama “vazduh-vazduh”. Ovakav
robot ne bi morao da nosi radar, poãto bi çega i joã tri takva
navodile druge letilice-automati, pa se skoro niåim ne odaju.
Svojim raspadom i kapitulacijom mi smo Sjediçenim Dræavama
uãtedeli ogroman novac koji bi se inaåe morao utroãiti na nove tenkove i brodove. I oni ñe do 2020. godine dobiti sredstva za upravÿaçe
svetom iz vazduha. Roboti ñe leteti nad ogromnom, retko naseÿenom i
osiromaãenom teritorijom bivãeg SSSR, gotovo sasvim liãenom
nekih sloæenijih vidova Oruæanih snaga. Tako ñe u sluåaju potrebe
moñi da muçevito uniãte lansirne rampe retkih preostalih raketa,
razore komunikacije i obezglave rukovodstvo. A mi bi samo mogli da
u nemoñnom besu pretimo ravnoduãnim nebesima pesnicom.
A kako nam je sve iãlo krajem 80-ih! “MiG” je radio na borbenoj
letilici petog pokoleça, viãenamenskom frontovskom lovcu MFI.
Nedostiænih manevarskih sposobnosti, stvoren za bitku iz svih
rakursa, s automatskim upravÿaçem ometaçem – zaãtitom od protivniåkih raketa. Informatiåki podsklop je imao indikatore taktiåke
situacije u kabini i sposobnost da, ãifrovano, razmeçuje obaveãteça sa spoÿaãçim sistemima integralnog upravÿaça bojem.
Zamiãÿen je u konfiguraciji “patka”, sa dubinskim stabilizatorima
na nosu i delta-krilima u vidu dvogube strele. Da ne beãe Gorbaåa s
Jeÿcinom, veñ bi leteo. Posle raspada SSSR-a je planirano da çegovo
ispitivaçe poåne 1996. godine. No, reæim jeÿcinoida, razumeã li,
para nema. (Ni Putin nije daleko od çega otiãao). Ma, kakvi lovci i
bakraåi, kad se trebalo odræati na vlasti, bacajuñi milijarde dolara
na propagandu – estradnim majmunima i TV-maherima, “deci pravnika”!
KB “A. Mikojan” je radio i na LFI – lakom frontovskom lovcu. I
na MiG-35 s upravÿivim vektorom potiska i faziranom radarskom
reãetkom, sposobnom da “probija” i najjaåa ometaça. Radar “tridesetpetice” proizveden u NPO “Fazotron” omoguñava nadzor nad 24 ciÿa
i paÿbu po osam çih istovremeno. Dolet MiG-35 je dvostruko veñi od
doleta MiG-29.
Danas je veñ trebalo da lete i ruski za radare nevidÿiv avion, i
dalekometni presretaå, i bombarder tipa “245”. I laka vazduãna
krstarica Su-34, za åiju su nabavku jeÿcinoidi 1996. godine uloæili
sredstava taman za kupovinu jednog i po vazduhoplova.
Sa åime ñemo ostati kroz desetak godina? S odmereno patriotskim govorancijama novoga predsednika i smeãno-maskaradnim pukovima ãtono defiluju na praznicima Luãkovÿeve Moskve? Jakako,
pare na praznovaça kod nas sadeka ne æale...
95
Sedmo poglavÿe
RUSI KAO SMETÇA ZAPADNOJ AEROKRATIJI. TEGOBNI
UZLET “HROMOG GOBLINA”. “AEROBOT” PROTIV
“SABLASNOG JAHAÅA”. STRGLI SMO IM KOPRENU
NEVIDŸIVOSTI!
1
Jedne olujne noñi, nebom Istoåne Nemaåke je na visini od svega
ãezdeset metara klizio “Sablasni jahaå” F-19. Ciÿ mu je bio “Mejnstej” – ruski avion A-50 za dalekometno radarsko izviœaçe nad Magdeburgom. On predstavÿa oåi ruskih lovaca i, uniãtivãi ga, Amerikanci bi oslepili naãe RV na toj vaænoj deonici fronta.
Preãavãi u briãuñem letu brdo, “Goustrajder” se spustio na
visinu od samo 25 metara. Senzori F-19 su beleæili sve jaåe signale
moñnog radara “Mejnsteja”. Ali, ameriåki avion je nevidÿiv, sazdan
od radarski pasivnih kompozita, od kojih se radio-talasi ne odbijaju
veñ kroz çih skoro nesmetano prolaze. Napetost posade je dostigla
vrhunac, ali sovjetske stanice PVO nisu uoåavale “koçanika”. Na
propast osuœeni A-50 je spokojno kruæio pravo na çihovom kursu na
rastojaçu od 28 km.
Ipak, kad se rastojaçe svelo na devet kilometara, ruski avion-radar je opazio neprijateÿa i æurno krenuo u manevar izbegavaça. F-19
je, ukÿuåivãi forsaæ, oãtro sunuo uvis. Nad çima je protutçao moñni MiG-25, najbræi ruski presretaå. Navoœen s “Mejnsteja”, tragao je
za F-19, ali nije opazio protivnika.
Proãiãavãi kroz niske oblake, “amerikanac” je video leteñu
radarsku stanicu na nekih osam kilometara ispred sebe. Sekundu kasnije, niãanski sistem je zahvatio ciÿ. odeknuo je pisak ukÿuåenih
bojevih glava raketa “Sajdvinder”. Poput ogçenih zmija, otiskuju se sa
krila “nevidÿivka”.
Jedna za drugom, svih pet ruskih letilica za dalekometno radarsko
osmatraçe nad Elbom je oboreno. Stotina bombardera F-111 i “Tornado”, prañenih mnoãtvom lovaca NATO, nahrupilo je kroz nastalu
prazninu u naãoj odbrani. Oni ogçem saæiæu na stotine naãih
MiGova, kao jastrebovi – tuste, zaslepÿene guske. Mi niãta ne vidimo
– naãi leteñi punktovi komandovaça su do posledçeg uniãteni. Pobedonosnim naletom zapadne avijacije upravÿaju ameriåki aparati
dalekometnog radarskog osmatraça – E-3A “Sentri”.
No, ovo je tek poåetak. Prava igranka poåiçe tek kada F-19 kidiãu na most na Elbi kako bi ga sruãili i spreåili prebacivaçe ruske
vojske. Sovjetske baterije PVO opet ne vide “nevidÿivka”. Komandir
eskadre F-19 ukÿuåuje laser u kÿunastom nosu aviona i upravÿa IC
zrak na luk mosta, a potom naroåiti kompjuterizovani sistem preuz96
ima upravÿaçe, nepogreãivo odræavajuñi nevidÿivi snop na meti.
Nastupajuñi tik iza çega, bombarderi otpuãtaju laserski navoœene
bombe “Hobos” teãke 900 kg.
Naãi operateri zemaÿske PVO, pometeni i ne videñi niãta na
ekranima svojih radara, grozniåavo lupaju glavu: kakvu to buku åuju
viãe sebe? Ali, åim su radar ukÿuåili u reæim pretrage, u çega je
smesta udarila raketa “Ãrajk” koja se sama navodi na zraåeçe antena.
“Hobosi” su pogodili most, zarivajuñi se pre eksplozije duboko u
beton. Most se survao u reku, zajedno s ruskim tenkovima na çemu. Sada
moramo ærtvovati desetine hiÿada æivota kako bismo forsirali
Elbu.
Pri povratku, F-19 naleñu na ruske parkove pontonske opreme i
zasipaju ih kontejnerima s kasetnim bombama “Rokaj”, zajedno s F-111
koji ih prate. Sve se ovo odvija uz intenzivne vazduãne bojeve duæ
åitavog fronta. Koristeñi rasulo koje je zahvatilo avijaciju SSSR
posle uniãtavaça “Mejnstejeva”, nemaåki lovci-bombarderi “Tornado” razaraju naãe aerodrome i spaÿuju juriãnike “Su” na tlu. Kao
obezbeœeçe povlaåeça talasa prvog udara, na nebo Istoåne Nemaåke
upadaju lovci F-15 drugog talasa, navoœeni na ciÿeve s netaknutih
ameriåkih “Sentrija”. Lansirajuñi pÿusak raketa s radio i IC
navoœeçem, uniãtavaju gomile MiGova.
Tako se odigrala operacija “Zemÿa snova”, koja je potrajala svega
dvadeset sedam minuta. Osim strateãkog prelaska reke, Rusi gube trista aviona, a Amerikanci samo dva “nevidÿivka” i jedanaest juriãnika. Uspeh operacije je obezbeœen iskÿuåivo zaslepÿujuñim naletima
“nevidÿivih” aviona.
Ova epizoda je uzeta iz akcionog filma Toma Klensija “Crvena
oluja” (1986) koji je postao obavezno ãtivo polaznika viãih vojnoobrazovnih ustanova SAD. Naveli smo je da bismo pokazali koliku su
nadu polagali u reganovski program “nevidÿivih” aviona. Da, kleli su
se u çih, ulagali ogromna sredstva. Stelt-tehnologija je postala kamen-temeÿac zapadne aerokratije – vladavine svetom iz vazduha.
Kamen-temeÿac je veoma vaæan kamen. Izbij ga i åitava graœevina
ñe se sruãiti. A mi smo ga 80-ih godina uspeãno izbijali...
2
Zapad se, predvoœen svojim stegonoãom, Sjediçenim Dræavama,
krajçe briæno starao o ratnom vazduhoplovstvu. Takva im je osnovna
vojna tradicija. Dok smo se mi, Pravoslavno-Imperijska, kontinentalna sila, s neprijateÿem tukli teãkim maåem kopnenih armija i
tenkovskih klinova, susreñuñi se s çime licem u lice i upadajuñi u
çihovu zemÿu, Zapad je sve radio drugaåije. Na reåima se kunuñi u
vrednost ÿudskog æivota, Zapad je svemu ostalom pretpostavÿao podli, teroristiåki rat. Priñi obali brodovima naåiåkanim topovima,
spaliti gradove plotunskom paÿbom – eto vam zapadçaåkog naåina.
97
Stupati u teæak boj – ta, zaãto? Zgodnije je na protivnika poslati
rojeve bombardera i s bezbedne visine zatirati gradove, zajedno sa
decom, æenama i starcima. Tako da se zastraãi, izbezumi.
Takve se strategije Zapad naroåito poåeo dræati otkad su se u
çegovim arsenalima pojavili avioni sposobni da tone ubojnih sredstava prenose na daÿine od viãe stotina pa i hiÿada kilometara. Dok
su se Rusi na bojnom poÿu nosili s elitnim divizijama Vermahta,
Anglo-Amerikanci su proizvodili na desetine hiÿada “Liberatora”,
“Leteñih tvrœava” i “Velingtona” pa ih masovno slali da bombarduju
nemaåke gradove. Brisali su ih s lica zemÿe, no Nemci su herojski
proizvodili niãta maçe vojne tehnike, postigavãi rekord 1945. godine. “Vrhunac” te strategije predstavÿa onaj åudoviãni napad na
Drezden u martu 1945. godine kada je grad pretvoren u plamteñe ruãevine. Zahvaÿujuñi napadu 805 britanskih i 311 ameriåkih bombardera,
æivo je spaÿeno 36.000 graœana, mahom staraca, dece i æena. Dakako,
muãkarci su bili na frontu. Poreœeça radi, pripomenuo bih da su
hitlerovci u krematorijuma ipak spaÿivali veñ beæivotna trupla...
Mi tada nismo proizvodili bombardere-ubice gradova, nismo se
bavili masovnim bombardovaçima. Gradili smo frontovske letilice,
lovce i juriãnike. Kao i Nemci, uostalom. Åak i kada su u julu-avgustu
1941. godine pretili da ñe Moskvu sravniti sa zemÿom, borbene nalete
nikad nisu izvodili sa viãe od 120-200 sredçih bombardera.
Posle Drugog svetskog rata, Zapad je opet igrao na kartu strateãkih maãina. Otpoåelo je doba mlazne avijacije koja je daleko nadmaãila i najmoñnije “leteñe tvrœave”. No, mi smo im pokvarili raåunicu. Kod nas se pojavila raketna PVO, zajedno sa moñnim presretaåima. Ipak, Zapad se nije odrekao nade u prevlast na nebu planete.
Ÿubiteÿ kitçastih naziva, smislio je izraz “globalna aerokratija” –
vladavina svetom pomoñu avijacije. Ostvarivaçu te zamisli je smetala naãa Imperija, sposobna da ogçenim maåevima raketa i hanõarskim udarima moñnih eskadri u prah i pepeo razveje armade strateãkih bombardera SAD.
Onda se krajem 70-ih Amerika dala u razradu nove strategije –
izvoœeçe poåetnih taånih udara, kojima bi se uniãtilo protivnikovo
upravÿaçe odbranom, nakon åega bi usledili sverazarajuñi talasi letilica. No, za ovo je bilo nuæno stvoriti nekakvo åudo-oruæje, dovoÿno moñno da izvede taj prvi, paraliãuñi udar, gotovo imuno na
raketno-vazduãnu moñ Crvene Imperije. Poåetkom 80-ih, Amerika na
sva zvona oglaãava svoje novo oruæje – “Stelt” avione (stealth – ãuçalo, prikradalo). Maãine, toboæe nevidÿive za radare. Oni ñe, kao,
nesmetano skrozirati ruske prostore i izvrãiti raketne udare na
æivotno vaæne åvorove Rusa.
Odista, ova strategija je oãtroumna. Ona umnogome ponavÿa dezorganizujuñe udare hitlerovaca iz 1941. godine, kada su na aerodromima uniãtili gotovo sve naãe RV, poremetili veze i upravÿaçe
Crvenom Armijom. Poligon za proveru nove ameriåke strategije postaje Irak 1991. godine. A 1986. godine, kada je Klensi objavio svoj opus,
98
u SAD se radilo na stvaraçu dvaju tipova stelt-aparata. Trebalo je da
upravo oni skrãe moñ Imperije – lovac-bombarder F-117A i strateãki bombarder “Nortrop B-2”.
3
Kakve su to zveri? Nakazan, nalik na meleza bogomoÿke i slepog
miãa, jednosed F-117 se prvi put s piste u nebo otisnuo 1981. godine.
Moæda vam je, åitaoåe, poznat iz sadaãçih filmova “Presretaå” i
“Operacija “Aurora”, u kojima oni svog monstruma neobuzdano reklamiraju. Taj avion je 1983. godine dostigao stadijum bojeve gotovosti.
Nakaznost “stosedamnaestice”, koja se sva sastoji iz uglova, nipoãto nije sluåajna. Izgraœena od materijala koji tek delimiåno upijaju
radio-talase, ona poseduje geometriju koja odraæava zraåeça radara
nagore i nadole, rasejavajuñi ih u okolnom prostoru. A da bi maãina
bila joã neupadÿivijom, opremÿena je sistemom laserske veze kako je
ne bi bilo moguñe otkriti ni preko radio-komunikacije.
No, sve te poæeÿne odlike su skupo plañene – geometrija koja obezbeœuje maksimalnu radio-nevidÿivost se jako loãe uklapala s aerodinamikom. Letilica se pokazala krajçe nestabilnom, pa se morala
opremiti izuzetno sloæenim sistemom upravÿaça s moñnim kompjutersom, koji stalno spreåava pad maãine. Ameriåki konstruktori F117 su stvorili åudo, primoravãi to spÿeskano-srubÿeno åudoviãte
da leti. Da bi se kompenzovala aerodinamiåka nakaznost “Stelta”,
mora se koristiti superkompjuter, sposoban da svake sekunde obraœuje
na hiÿade parametara te izdaje komande sistemu elektrodistancionog
upravÿaça. Kako se izrazio bivãi glavni inæeçer “Lokida” Ben Riå,
taj bi kompjuter i Kip Slobode primorao da izvodi akrobacije u
vazduhu. I pored toga, F-117 ne moæe da leti po jako vetrovitom vremenu. Tako da je ona uzbudÿiva Klensijeva scena gde “nevidÿivci” lete
kroz buru i kiãu – priåa za malu decu.
Uzgred, sama ideja da se avion uåini “nevidÿivim” tako ãto ñe mu
se trup kao izdeliti na mnoãtvo trouglova, potiåe od nas. Matematiåar Denis Overholcer koji je radio za “Lokid”, preuzeo ju je iz
ålanka Petra Ufimceva, objavÿenog u vrlo specijalnom åasopisu joã
1962. godine („Tehnika – mladeæi” br. 6, 1995).
Maãina se pokazala sporom – 1.200 km/å na visini od 11 vrsta – i
slabo pokretÿivom. Tako da su i kadrovi iz ameriåkih filmova, u kojima F-117 izvodi vazduãne akrobacije i brzinom se izjednaåava s
raketama, takoœe puke kojeãtarije.
Tokom ispitivaça se slupalo nekoliko tih aparata. Glavni probni pilot “Lokida” je åak izjavio: “To je najnakazniji avion od svih u
koje sam sedao.” Ãaÿivåine su letilicu nazvale “hromi goblin”. Avetna ptiåica je ispala vrlo hirovita. Zarad neprimetnosti, çeni
motori nemaju komore forsaæa kojima se poveñava potisak motora i
skrañuje vreme do uzleta. Zato za F-117 ne odgovaraju frontovska uzle99
tiãta – çemu je potrebna niãta kraña pista od one za teãki avion
“Boing 727”. Tako da ne moæe biti frontovski avion.
Filosofija æivota je neumoÿiva. Onaj koji vojuje “na kvarçaka”
uvek ñe podviti rep pred muæevnim ratnikom. Ubica koji se u crnom
plaãtu i s bodeæom u ruci prikrada mrakom, malo vredi kad se suoåi
s blagorodnim vitezom.
„Muåki ubica” F-117 ima i skroman radijus dejstva – dolet mu nije
veñi od 640 km. Trostruko maçe nego kod naãeg Su-27. Doduãe, “avet”
je dosta dobro naoruæana: voœenim bombama ili raketama, atomskom
bombom B61 i voœenim raketama “vazduh-vazduh” tipa “Sajdvinder”.
Ipak, preslabo je to za boj sa naãim lovcima.
Vreme je samo potvrdilo zakÿuåke analitiåara. U proleñe 1999.
godine je ameriåki “nevidÿivko” izvanredno zahvañen i oboren starim PV-raketnim sistemom S-125 – samo ne naãim, veñ onim jugoslovenske armije.
Amerikanci su vrlo dobro shvatali da je taj avion ruæno paåe.
Zato je 22. novembra 1988. godine iz hangara zavoda u Palmdejlu, u
Mohava pustiçi, izveden na prvo poletaçe “Nortropov” stelt-bombarder B-2. Bez repa i sliåna õinovskoj morskoj raæi, ova pÿosnata
letilica je izgraœena od radio-pasivnih materijala. Amerikanci
tvrde kako im je uspelo da desetinama puta smaçe vidÿivost B-2 u
radio i IC spektru. Kako tvrde, B-2 je skoro sto puta maçe uoåÿiv za
radare od prethodnog strateãkog B-52.
Taj “duh” je stvaran za napad – da se u niskom letu provuåe kroz moñne sisteme PVO i krilatim raketama nanosi udare po jako braçenim
objektima. Zato i pored male brzine (916 km/å pri zemÿi i 1.010 km/å
na visini od 15 km) ima ogroman dolet – 11.000 vrsta. U çegovoj se
utrobi nalaze dva revolver-lansera, u koje staje ili ãesnaest krilatih raketa krañeg dometa ili osam dalekometnih, sposobnih da se ka
ciÿu kreñu u briãuñem letu, savrãeno se prilagoœavajuñi reÿefu
terena.
Takva letilica je specijalno pravÿena za ovladavaçe ruskim
ravnicama. Sposobna da neprimeñeno preko naãih prostora prevali
put od Nemaåke do Tjumena, ona je uistinu uzdanica zapadne aerokratije. Çen zadatak je da u lomaåe pretvara naftna postrojeça,
uniãtava raketne baze, nuklearke i komandne punktove, åvoriãta
PVO i vladine centre.
4
No, da li je trebalo da Kremÿ drhti od straha pred “nevidÿivcima“? Ta, toliko je toga dostupno ruskom duhu. Pa makar se sa çim
prostaåki ponaãali, kao u vreme Hruãåova i Breæçeva, kad su inæeçeri dobijali dvostruko maça primaça od radnika, a profesori
zaraœivali taman koliko i vozaå metroa.
“Tehnika – mladeæi” je marta 1996. godine objavila senzacionalnu
vest. Naã mali i siromaãan nauåno-tehniåki centar “Rezonans” pro100
naãao je, bez ikakve pomoñi dræave, jeftino sredstvo za borbu protiv
neprijateÿskih “nevidÿivaca”. Suãtina je u sledeñem: “Stelt“-avioni su graœeni s namerom da obmaçuju vojne radare, koji isijavaju elektromagnetske talase decimetarske i santimetarske duæine. Naime,
ãto je maça talasna duæina, tim ñe se taånije odrediti koordinate
ciÿa.
Upijajuña svojstva oplate “Steltova” su proraåunata upravo za
isijavaça tog frekventnog opsega. Naãe uåene glave su predloæile:
hajde da za radare koristimo duæe talase, razmislivãi i o tome kako
da se na najmaçu meru svede çihov glavni nedostatak – umaçena taånost odreœivaça koordinata ciÿa.
Zamisao je sledeña: obiåni ruski radari nisu sasvim slepi. Oni
mogu da zahvate “Steltove”, ali samo kad su jako blizu. A i vidno poÿe
im je uzano. Antena ruskih radara je obrtna i operater, zbog uskog poÿa osmatraça, ne moæe da izdaleka uoåi pridolazeñeg “nevidÿivka”.
Kad bi samo naãe PVO-posade znale na koju taåno stranu da uprave
lokator, makar u kom pravcu da traæe.
I, smislili su kao da to izvedu. Kao dopunu obiånim kratkotalasnim, treba postaviti i dugotalasne radare koji bi zahvatali ciÿeve na
rastojaçu od 500-900 km, gde nekakva naroåita preciznost nije potrebna. Od tog dalekometnog bi stiglo upozoreçe, zajedno s pribliænim
podacima o putaçi primiåuñe “aveti”, nakon åega bi u tom pravcu u
dejstvo stupili precizniji radari PVO. Makar koliko bio reflektovani signal slab, ipak bi im sasvim dobro posluæio za taåno odreœivaçe koordinata i lansiraçe protivavionskih raketa. A kad se
“Stelt” pribliæi na 100-50 km – tim pre. A da se na “nevidÿivka” napujdaju lovci-presretaåi – to se podrazumeva.
No, kakav mora biti taj dalekometni lokator? Firma “Rezonans”
je uspela da izgradi sistem u kome se koristi upravo ona fiziåka
pojava koja je i dala ime zavodu. Ispao je dugotalasni radar, koji ne
samo ãto moæe izdaleka da zahvati leteñi objekat, veñ i da ga “prepozna”. Ãta li smo to ulovili: lovca, raketu, bombarder? Ili laki
sportski avion poput “Cesne” kojom je Rust doleteo do Moskve?
Ispala je aparatura koja, po reåima glavnog konstruktora, ne
zaostaje za ranijim sovjetskim dalekometnim lokatorima supervisoke
uåestanosti, a deset puta je jeftinija i ne zahteva ogroman utroãak
energije. Ranije su, u SSSR, graœeni fazirani ureœaji supervisoke
uåestanosti, ogromnih razmera. Kao, na primer, u Krasnojarsku. Ili u
litvanskom Skrundeu, koji su, posle povlaåeça ruske vojske iz Pribaltika maja 1995. godine, vlasti “nezavisne Litve” ritualno digle u
vazduh.
Samo, gde smestiti dugotalasne lokatore? Buduñi da imaju sasvim
jednostavnu antenu od lakih metalnih cevi, skupina inæeçera firme
“Aerobot” je napravila bespilotnu letilicu. Trup tog leteñeg romba
sa dva prosta klipna motora istovremeno sluæi i kao krila i kao
antena dalekometnog lokatora.
101
Uostalom, zapadni “nevidÿivci” su i bez “aerobota” veoma raçivi. Ta, predviœeni su za decimetarske i santimetarske lokatore. Meœutim, u Savezu je bilo i radara metarskog opsega, koji su smatrani
zastarelima. A pokazalo se da upravo oni vrlo dobro vide “Steltove”!
Tako da, dragi åitaoci, ameriåki “Steltovi” nisu predstavÿali
nikakvu smrtnu opasnost. Jeftini bespilotni “aeroboti” bi, pouzdano pokrivajuñi rubna podruåja naãe Imperije, kruæili nad poloæajima ruske vojske. A åitava scena operacije “Zemÿa snova” koju je
Klensi opisao, zavrãila bi se veñ na samom poåetku. Dugotalasne
“radio-oåi” Imperije bi spore i trapave “nevidÿivke” spazile joã
pri çihovom pribliæavaçu i u susret im uputile hitre presretaåe.
A sada ñu vas zaskoåiti pitaçem. Ako je problem borbe protiv
“Steltova” uspela da reãi 1995. godine ãaåica mladih inæeçera, u
okolnostima gotovo potpunog rasula zemÿe i çene privrede i uz po
starim sovjetskim merilima mizerna ulagaça, ãta se tek moglo
postiñi u kolosalnoj, superbogatoj Imperiji 1985. godine?
U Imperiji, gde se radilo i na letilicama lakãim od vazduha –
diriæablima, mogle su se napraviti i sasvim jeftine borbene platforme koje bi danima plovile vazduãnim okeanom, istovremeno opremÿene i radarima i protivavionskim lansirnim instalacijama.
U Imperiji, gde je bilo PA-sistema “Tunguska” s automatskim topovima koji su bÿuvali 6.000 granata u minutu, çih je bilo moguñe
sloæiti u åitave kopnene komplekse. Upravÿani preko leteñih i stacionarnih punktova sa dugotalasnim lokatorima i postavÿeni na
osetÿivijim prilazima, postali bi neprobojna prepreka za niskoleteñe “nevidÿivce” B-2.
Ameriåki “nevidÿivci” su daleki od savrãenstva. SAD ÿubomorno åuvaju tajnost, kad je reå o tim aparatima. Zasad se zna da su prvi
put upotrebÿeni za vreme intervencije u Panami 1989. godine, te da su
Amerikanci bili razoåarani ishodima dejstava çihovih “Steltova”:
ispalo je da i nisu toliko “nevidÿivi”. A pri tome, u Panami niti je
bilo niti ima PVO. Pokazalo se i sledeñe: SAD se nisu odvaæile da
svoje “hrome gobline” upotrebe u vazduãnom “blickrigu-86” protiv
Libije, naoruæane ruskim radarskim i PA sistemima.
5
No, mi smo pronaãli joã jedno sredstvo da s çihovih maãina strgnemo koprenu nevidÿivosti! U Institutu za probleme upravÿaça pri
Akademiji nauka je od 1972. godine radila grupa pod rukovodstvom akademika M. Prangiãvilija. On je zajedno s doktorima nauka A. Anuaãvilijem i N. Maklakovim otkrio novi naåin lociraça kojim se ne
zahvata sam ciÿ, veñ trag ãto ga on ostavÿa za sobom u okolnoj sredini.
Ta, åak se ni najnevidÿiviji avion ne kreñe u potpunoj praznini,
veñ u vazduhu, ostavÿajuñi za sobom “rep” sloæenih vrtloænih stru102
jaça. Nauånici su predloæili: ne treba graditi nikakve nove radare.
Dovoÿno je samo preudesiti veñ postojeñu aparaturu, pa ñe “nevidÿivci” postati uoåÿivi upravo kao i raçeni polarni zec za kojim na
snegu ostaje krvavi trag.
Po reåima Avtandila Anuaãvilija (“VVF” br. 1-2, 1996), tokom
ogleda im je polazilo za rukom da, u sto odsto sluåajeva, zahvate u pozadini ãume i industrijskih objekata malu letilicu minimalnog radioodraza. Çena efektivna povrãina refleksije je iznosila 0,2 kvadratna metra – maçe nego kod ameriåkih “nevidÿivaca”. (Ta je povrãina kod lovaca iz 80-ih – oko tri kvadratna metra.)
Bilo je dovoÿno da se radari naãih lovaca i brodova prepodese,
da se ugrade jeftini blokovi u naãe radarske stanice – i viãe nismo
imali åega da se pribojavamo. Åak su i zastareli MiG-23 i MiG-25
lako mogli sustizati i pogaœati nakazne i spore “Steltove”.
Amerikanci su mogli da se sprdaju koliko ih voÿa. Joã 1991. godine, u vreme rata s Irakom, Amerikanci su priznali da je jedan
“Stelt” oborila iraåka PVO. Pritom su okolnosti tog sluåaja obavijene velom tajnosti. A pri tome, zastarela iraåka tehnika, proizvedena pre 15-20 godina, nije imala nijedan ureœaj preraœen po metodi
grupe Prangiãvilija.
Hajde da skupa zamislimo ãta bi se dogaœalo da u Kremÿu nije
zaseo ñelavi brbÿivac-ÿigavac, veñ surovi, prekaÿeni general, koji
je preko glave preturio Alæir, Vijetnam, Somaliju, Avganistan...
...Stari, staÿinski kabinet, obloæen panelima od bajcovane hrastovine, zelena lampa na masivnom åeliånom stolu. Na zidu – reÿefni
prikaz åitavog sveta. Vrhovni razmiãÿa u samoñi, hodajuñi iz ugla u
ugao. Dakle, Amerikanci se razmeñu silom – poåeli se naoruæavati
“nevidÿivcima”. Samo program B-2 ih koãta dvesta milijardi dolara!
Svaki takav bombarder vredi pola milijarde. Otprilike onoliko
koliko kod nas koãta proizvodça dvanaest Su-27 ili deset Su-37.
Dvesta milijardi, to je celokupni vojni buõet SAD za 1983. godinu. A
1985. godine su za naoruæaçe mogli da izdvoje svega 305 milijardi.
Pa neka se onda preoruæavaju bombarderom B-2. Pupak ñe im se
razvezati, satrñe se. Ta, joã dvaput toliko treba da uloæe u “zvezdane
ratove”, u razvoj novih lovaca. Pa onda, na program podmornica “Trajdent” naoruæanih raketama, na rakete “MH”, na izgradçu dvaju nosaåa
aviona. Pride moraju pronañi pare i za tenkove “Abrams”, i projektile s intelektronikom, za razvoj letilica-robota i novih raketa “vazduh-vazduh”. Mi ñemo pak, za nekih dve-tri milijarde rubaÿa, postaviti sistem “aerobota” i preudesiti radare po Prangiãvilijevoj
metodi. Da, Amerikancima ñe ustrebati joã i 28,5 milijardi dolara za
naoruæavaçe strateãke vazduãne komande bombarderima B-1. Upravo
toliko je NASA traæila za projekat leta na Mars.
Amerikanci ne mogu izdræati toliko optereñeçe i poveñati godiãçi vojni buõet na 450 milijardi. Morañe da åudoviãno poveñaju
poreze. Praktiåno nemaju na åemu da priãtede. Uguãiñe porezima civilnu proizvodçu, svoj biznis. Çihovi ñe preduzetnici biti prinu103
œeni da poveñaju cene svega. I Amerikanci ñe krenuti da kupuju japansku, korejsku i tajvansku robu. Samo takvu. Regan ñe morati da uvede
protekcionistiåke i carinske barijere protiv jeftinog uvoza – inaåe
mu finansijska baza buõeta ode dovraga. A onda ñe zapoåeti nagli rast
cena. Dobro, to smo i hteli!
Da, morañe da kreãu i socijalna davaça. Ovo bi dolilo uÿa na veñ
usijane rasne tenzije u Los Anœelesu i Majamiju, porast nezaposlenosti. Do sledeñih bi izbora Ameri okrenuli leœa Reganu i na vlast
doveli nekoga ko ñe prema nama biti miroÿubiviji i popustÿiviji.
Ili bi pak uveli diktaturu. Ne, to neñe moñi. A ako i krenu tim
putem, privreda im neñe dugo izdræati takvo nadmetaçe...
Vrhovni mrãti åelo, na paråetu papira nabacuje kostur plana
daÿih dejstava. Ovo – precizirati, ovo – razraditi. Preko specijalnih sluæbi doturiti parica crnaåko-muslimanskom lideru Farahanu.
Neka glasnije viåe o krivici jevrejskih bankara za genocid nad crncima. Izgleda da on organizuje marã miliona crnih muãkaraca na
Vaãington, te zagovara stvaraçe nezavisne dræave crnaca na teritoriji savezne dræave Alabame? Vaÿa pripomoñi korisnom åoveku. Pomoñi ñemo i senatoru Edvardu Kenediju – taj miroÿubac ima najveñe
izglede za pobedu na izborima. Da, naredne nedeÿe u Moskvu stiæe Gadafijev izaslanik. Imamo ãta da razmotrimo. Farakan je koristan i
libijskom “Pustiçskom lavu”. E pa, vreme je da se organizuje zajedniåko preduzeñe za cepaçe Sjediçenih Dræava. Ali – krajçe oprezno...
Moglo je biti tako. Da nije bilo Gorbaåa i Jeÿcina, Ãevarnadzea
i åitave bulumente reformatora. Poåev od 1989. godine, SAD od nas
dobijaju gigantsku ekonomsku pomoñ, mi im dajemo obilne injekcije u
vidu izvoza jeftinih sirovina, tehnologija i kapitala, ãtaviãe i
valutne rezerve Centralne banke u vreme JBN takoœe dræimo u obveznicama SAD. Mi çih kreditiramo, a ne oni nas! I, opet, bez obzira na
naãe donatorstvo, SAD je veñ 1996. godine poåela da trese groznica.
Izbila je buõetska kriza. Vojni buõet su skresali na 244 milijarde
dolara – koliko je iznosio poåetkom 80-ih.
Bez perestrojke i drekokratije, åitav taj Reganov ratoborni program bi se veñ poåetkom 90-ih sasvim racpao. Jer, na svaku rusku vojnu
rubÿu oni bi morali da troãe najmaçe dva-tri dolara! SSSR je 1985.
godine proizvodio dva i po puta viãe nafte i gasa od jeÿcinske Rusijanije. Tona nafte nas je koãtala 75-80 rubaÿa, a Amerikance – 120-130
dolara. Koliko je samo trebalo mrzeti Ruse da bi se predalo, imajuñi
sve izglede za pobedu?
Kremaÿski vladari su sredinom 80-ih godina imali na raspolagaçu 10-12 godina da iznaœu snaæno protivoruæje i reãe se straha od
“Steltova”. I da razviju naãeg “nevidÿivka”.
SAD razvijaju nove “Steltove” – lovce F-22 i F-23, koji po manevarskim sposobnostima prevazilaze F-15 i F-18. F-22, koji je prvi put
poleteo 1990. godine, razvio je brzinu od dva maha. No, kako su to skupe
igraåke!
104
SAD su radile i na stvaraçu bespilotnih “nevidÿivaca”. Na
specijalnoj elektroprovodÿivoj oplati za çih, koja åini letilicu nevidÿivom ne samo za radare veñ i åovekove oåi. Takva “elektriåna
koæa” meça svoje odlike zavisno od pozadine, neba ili tla, na putaçi
“superstelta”.
Samo... metoda naãih nauånika iz Instituta za probleme upravÿaça sva ta dovijaça svodi na nulu. Naprosto, ispada da bi Amerikanci, ako hoñe da im letilice budu sasvim nevidÿive, morali nekud
da odstrane sav vazduh sa Zemÿe. Ali, bez çega avioni ne lete. A mora
se i disati. SAD su zaglavile u ñorsokak! I, niãta se Rusima nije
viãe isplatilo od daÿeg razvoja programa “nevidÿivaca”. Zajedno s
idiotizmom “zvezdanih ratova”, otisnuo bi privredu SAD nizbrdo.
No, ispostavilo se da su u Kremÿu gliste, a ne voœe.
105
Osmo poglavÿe
„ZASLEPŸIVAÅ”, “UZVRATNI HITAC” I DRUGO. RUSKE
VAZDUÃNE KRSTARICE. NAÃ POTEZ “CRNIM ÆANDAROM”
1
Nastalo je teãko vreme za Ameriku. Iznenadnim desantom, Rusi su
zauzeli Island, stacionirali avijaciju na çemu i sada prete åitavom
Severnom Atlantiku. A u Evropi besne kopnene bitke – ruska armija
nadire ka La Manãu. Ni SSSR niti NATO ne æele samoubistvo, i ne
poseæu za atomskim oruæjem. Kako bi snabdele svoje trupe u Evropi,
SAD moraju da organizuju morske konvoje i ãtite ih ratnim brodovima. I Rusi odluåuju da floti NATO nanesu smrtni udarac...
...Ruski satelit okeanskog radarskog izviœaça “Legenda” je u 03:10
opazio grupaciju ratnih brodova u Atlantiku. Kroz åetvrt sata, posade åetiri vazduhoplovna puka kod Kirovska na poluostrvu Kola, okupÿene su na instruktaæu.
Prvi su u 04:00 uzleteli stari bombarderi Tu-16, teãko se odlepÿujuñi od piste. Postrojivãi se nad Murmanskom u borbeni poredak,
preleteli su rt Nordkap i, skrenuvãi levo, zaputili se ka severnom
Atlantiku.
Zapadnoj eskadri, predvoœenoj nosaåem aviona “Nimic”, u 04:18
stiæe upozoreçe o poletaçu åetiri neprijateÿska vazduhoplovna
puka. Ona se kretala u posebnom poretku: u sredini – tri nosaåa aviona i desantni brodovi. Oko çih, u krugu preånika åetrdeset miÿa –
devet prateñih i ãest brodova protivpodmorniåke odbrane. Zapoåiçe smrtonosna igra: ko ñe koga prvi zahvatiti radarom. Ko ñe prvi
pogoditi odakle ñe uslediti smrtonosni udarac...
Osamsto miÿa severno od Islanda, Tu-16 su okrenuli pravo na jug.
Åeda 50-ih godina tromo napreduju krstareñom brzinom od 750 km/å,
noseñi na krilnim podveskama stare krilate rakete. Amerikanci su
Tu-16 nazvali “Beõeri” – jazavci, a çihove petotonske rakete – “Kelti”. I one su veterani. Liåe na male avione, sa trupom u obliku cigare
i velikim repom-stabilizatorom, mogu da prelete 320 vrsta brzinom
od 0,85-0,95 maha.
No, ni Tu-16 ni “Kelti” nisu glavna udarna snaga. Dvesta miÿa iza
staraca-bombardera, dovrãavaju popunu gorivom u letu najnoviji Tu22M. Ove ubitaåne, muçevite maãine na Zapadu su prozvane “Bekfajer” – “Uzvratni hitac”. Najboÿi nadzvuåni bombarderi na svetu naoruæani su krilatim raketama H-22 koje su Amerikanci nazvali “Kingfiã”, kraÿevska skuãa. A, åerupale su svoj plen te “ribice” i do razdaÿina od 650 km, pri brzini od tri maha. Snabdevãi se gorivom, Tu22M su takoœe okrenuli na jug, dræeñi se neãto zapadnije od veterana
Tu-16...
106
...Ameriåki admiral je preleteo pogledom svoju eskadru. Nosaåi
aviona Sjediçenih Dræava “Nimic” i “Saratoga”, francuski “Foã”,
PVO krstarica “Tikonderoga”. Negde gore krstare lovci F-14 zajedno
s leteñim cisternama. Flotni sastav se kreñe ka istoku, brzinom od 30
åvorova.
Sada ruski Tu-16, razvuåeni u ãirokom frontu åetiristo miÿa
severnije, zalaze u levi bok floti NATO. U meœuvremenu, opisavãi
krug, Tu-22M su se obreli iza leœa eskadre, nekih osamsto miÿa jugozapadno od starih aviona s “Keltima”. Navigatori i operateri na Tu-16
brzo unose podatke o ciÿevima u memorije raketa.
Tu-16 u 06:15 poåiçu da lansiraju rakete. “Kelti” se odvajaju od
krilnih podveski bombardera, çihovi marãevski motori se ukÿuåuju
i leteñe bombe se, voœene autopilotima, uzdiæu na visinu od deset
vrsta. Sada hitaju brzinom od 1.000 km/å na jug, na bok neprijateÿa.
Tu-16 zaokreñu natrag. Samo ãest çih, preraœenih za elektronsko
ometaçe, nastavÿa da leti za rojem “Kelta”, dræeñi se na 60 km iza
çih. Radeñi punom snagom, upuñuju “mleko” smetçi na ameriåke
radare.
Kod Amerikanaca su se oglasile sirene za uzbunu. Masovni napad
sa severa! Brodovi zaokreñu na severoistok, upraviãi svoje niãanske
PA radare na sever. Amerikanci ne znaju da su namamÿeni u zamku.
Misle da sa severa na çih ide talas ruskih bombardera. Ne znaju da se
Tu-16 zapravo veñ vrañaju, i sada ka çima lete samo stari “Kelti”, na
koje su postavÿeni lukavi radarski reflektori, te na ekranima ameriåkih radara ne izgledaju kao kratke krilate rakete, veñ kao 35-metarski Tu-16. Neprijateÿ i ne sluti da ñe ga s leœa zaskoåiti nadzvuåni “Bekfajeri” sa probranim asovima u kabinama.
“Kelti” lete onom brzinom kojom Tu-16 izvodi napade – 1.000 vrsta
na sat. Kad su ih ameriåki radari ozraåili, na leteñim bombama su se
ukÿuåili ureœaji za elektronsko ometaçe, a autopiloti su ih preveli
u reæim krivudavog leta. Na ekranima, “Kelti” u dlaku liåe na avione
koji izvode manevre za izbegavaçe PA raketa, i nastavÿaju svoj laæni
napad.
Upravo su oni sebe privukli palubne F-14, prinudivãi ih da ispucaju svoje PA rakete “Feniks” – po milion dolara svaka. U roku od jednog minuta, Amerikanci su oborili 39 “Kelta”, utroãivãi na çih 48
projektila. Zatim je na red doãla druga eskadra F-14, novom salvom od
48 “Feniksa” uniãtivãi joã 34 “Kelta”. Usledili su napadi joã dve
eskadre. Utroãivãi sve rakete “vazduh-vazduh”, oborili su 138 sovjetskih krilatih raketa, a 19 preostalih “Kelta” su dokrajåili vatrom iz
brodskih topova.
Bili su uvereni da ñe spaziti ruske bombardere. No, åekalo ih je
zaprepaãñeçe: videli su da su obarali samo stare “Kelte”. A, istovremeno, admiralu je saopãteno: primeñen je drugi nalet neprijateÿa – s
leœa. Lice mu je samrtniåki prebledelo...
Rasporedivãi se na ãirokom frontu, sedamdeset tri Su-22M
pobedniåki grme turbinama. Na ciÿ ih je navodio Tu-95, opremÿen
107
izvanrednim ruskim radarima “Utjos” (litica). Amerikance je zahvatila panika: çihovi lovci su uludo istroãili bojeve komplete. Jedino åime se eskadra mogla suprotstaviti napadu bilo je svega osam
starih “Krusejdera” sa francuskog “Foãa”. No, veñ je bilo kasno.
Tu-22M su zasuli brodovÿe sa sto åetrdeset H-22 – brzih i superpreciznih raketa. Uzalud je krstarica “Tikonderoga” uperila na çih
svoje PA lansere SM-2 – protiv 140 ruskih “ubica brodova” je imala
samo 92 protivraketnih projektila. Nosaå aviona “Nimic”, poveñavajuñi brzinu na 35 åvorova, bacio je u protinapad lake atomske krstarice “Virõinija” i “Kalifornija”.
Taj boj je Klensi opisao u romanu “Crvena oluja”. U çemu je neobuzdani strah Amerikanaca od ruskih nadzvuånih “Tupoÿeva”. Klensi nije mogao dozvoliti da ameriåka flota bude poraæena. “Nimic”
se, iako pogoœen dvema raketama, ipak izvukao. Zahvañena poæarom,
“Tikonderoga” ipak nije potonula, ali zato jeste desantni “Sajpan” sa
2.000 mornariåkih peãadinaca. Potopÿeni su “Foã”, dve fregate i
razaraå. Klensi je zasladio gorku pilulu: kod çega su stari “Krusejderi” ko zna kako uspevali da sustignu Tu-22M, koji su se udaÿavali
brzinom od 2.100 km/å, i obore ãest letilica. Premda je trebalo da
dospeju pod uragansku varu repnih uparenih topova naãih bombardera,
navoœenih radarskim niãanima.
2
Zaostali, kako nam sada kaæu, SSSR je bio nedostiæan u stvaraçu
flote nadzvuånih bombardera. Joã 1959. godine je posada J. Alaãejeva
u nebo podigla prvi Tu-22. Çegov razvoj nije tekao glatko. Tokom sedmog leta je doãlo do katastrofe – poginuli su Alaãejev i çegov navigator I. Gavrilenko. Tada je to joã bila isuviãe nova stvar – nadzvuåni bombarder.
No, uspeli smo da prevaziœemo poteãkoñe i u Kazanskom zavodu
zapoånemo proizvodçu “dvadesetdvojki”. Ove skladne maãine su Amerikanci nazvali “Blajnderi” – zaslepÿivaåi. U naoruæaçe smo ih
uveli 1965. godine.
Tada je najveña brzina maãine-troseda iznosila 1.640 km/å, uz
noãeçe do 12 tona ubojnog tereta. Dolet je iznosio 5.650 km. “Zaslepÿivaå” je bio predviœen za dejstvo na visini od 13.500 metara. Obiåno
je nosio 9 tona bombi i jedan automatski top od 23 mm za odbranu od
napada otpozadi.
Dugo je to bio jedini nadzvuåni bombarder na svetu. U SAD su radovi na sliånoj maãini zapoåeli joã 1948. godine. Oni su odluåili da
naprave letilicu s trouglastim krilom, poãto su im u ruke dospeli
rezultati istraæivaça hitlerovskog konstruktora aviona Aleksandra Lipiãa iz firme “Meserãmit”. Taj se joã u Treñem Rajhu bavio
projektovaçem nadzvuånih maãina.
Tako se 1956. godine u nebo vinuo prvi B-58 “Konver” i uskoro
dostigao brzinu od 2.122 km/å. No, B-58 su tek 1961. godine poåeli da se
108
uvode u RV SAD. Maãina se pokazala isuviãe sloæenom i muãiåavom.
Na pariskoj izloæbi 1961. godine, B-58 se sruãio i sva posada je izginula. I osam godina kasnije, kada je Tu-22 punom parom popuçavao sastav ruske avijacije, u SAD je B-58 bio povuåen iz sluæbene upotrebe i
konzervisan.
O, kako su samo uvaæavali naãeg “Zaslepÿivaåa”! U Klensijevoj
“Crvenoj oluji”, Tu-22 napadaju na lanac radarskih stanica u Ãkotskoj. Ili raketama H-22 nanose udare po bazama britanskog kraÿevskog RV, ãtiñeni brzim MiG-23.
Tada je samo Francuzima uspelo da naprave nadzvuåni bombarder
“Miraæ-4” i tokom 1963-1967. godine proizvedu 62 aviona. Za razliku
od Tu-22, oni veñ odavno ne lete. Niãta åudno: “Miraæ” je mogao da nosi samo vodoniåku bombu, imao je radijus dejstva od 2.000 km, krstareña
brzina mu je iznosila 960, a maksimalna 2.340 km/å. “Tupoÿev” je imao
kudikamo raznovrsnije naoruæaçe.
Tokom 1985-1986. godine, kada je Klensi pisao svoju kçigu-agitkovku o slomu Rusa, kod Amerikanaca su i daÿe propadali pokuãaji da
naprave nadzvuåni bombarder. Krajem 50-ih su poåeli da grade B-70
“Valkira”, koji je prvi put poleteo 1965. godine. Dostizao je brzinu od
tri maha, ali se 1965. godine jedna od dve proizvedene “Valkire” sudarila s lovcem iz pratçe. Preostali B-70 je 1969. godine smeãten u
muzej.
Amerikanci su delimiåan uspeh postigli stvaraçem F-111 – viãenamenske nadzvuåne maãine s promenÿivom geometrijom krila. U varijanti bombardera i izviœaåa je 1967. godine uvedena u naoruæaçe.
Amerikanci su 1968. godine ãest F-111 poslali u Vijetnam, reklamirajuñi ga kao najboÿu letilicu visoke tehnologije na svetu. No, ubrzo
su polovinu tih åudo-maãina poobarali Vijetnamci.
Na osnovu tog modela su Amerikanci 70-ih godina sagradili strateãki bombarder FB-111. Ali, i tu su “pukli”: umesto predviœenih 3,7
miliona dolara, na kraju je svaki avion koãtao 18,3 miliona. A i
çegova pouzdanost je bila daleko od poæeÿne.
Maãina je “navisoko ciÿala”. S radijusom dejstva od 3.270 km, maksimalnom brzinom od 2.200 km/å i ubojnim tovarom od 17 tona. Amerikanci su ih poåetkom 80-ih bazirali u Engleskoj, odakle bi FB-111
mogli da domaãe do evropskog dela SSSR.
Ali je u to vreme kod nas veñ letela “nadzvuåna krstarica” – Tu22M, koju su na Zapadu nazvali “Bekfajer” – “Uzvratni hitac”. Lepotan sa åetiri ålana posade postiæe brzinu od 2.100 km/å i nosi 12 tona
bombi i voœenih raketa dometa 1.500-2.000 km. Çegove protivbrodske
rakete pouzdano pogaœaju neprijateÿske eskadre s rastojaça od 500
vrsta. Upravo te “vazduãne krstarice” tuku ameriåku eskadru u Klensijevom romanu. Upravo su oni mogli da iz naãih baza u Istoånoj
Evropi proãiãaju uzduæ i popreko åitavu Zapadnu Evropu, dok je FB111 mogao da dopre samo do zapadnih delova SSSR.
Za razliku od svog pretka, “Zaslepÿivaåa”, ovaj “Tupoÿev” je imao
brzinu lovca, a osim repnog topa bio je naoruæan i raketama “vazduh109
vazduh” u predçoj polusferi. Znaåi, mogao je da stupa u borbu s lovcima i obara ih. Ili da uniãtava neprijateÿske bombardere, izviœaåe i
juriãnike.
Pored toga, imao je sistem za satelitsku navigaciju i aparaturu za
automatsko upravÿaçe u briãuñem letu, ãto je omoguñavalo Tu-22M
da ponavÿa reÿef terena. I konaåno, posedovao je sisteme za radioelektronska dejstva i protivdejstva, prvenstveno nameçen za ometaçe
neprijateÿskih radara. Ukupno smo posedovali 600 “Tupoÿeva” te
marke. Moñne grupacije Tu-22 bile su predviœene za udare po 6. floti
SAD u Sredozemÿu. U sluåaju rata bi leteli nad Istoånom Evropom i
Balkanom. Gardijski izviœaåki puk Tu-22R, baziran u Çeæinu (Ukrajina), bavio se strateãkim osmatraçem na potezu “SRN – Austrija –
Gråka – Bosfor – Mramorno i Crno more – Turska – Iran”. Zjabrovski
puk je leteo nad Baltikom i Severnom Evropom. Letovi nad tim hladnim morem, gde je neretko dolazilo do bliskih susreta sa neprijateÿskim lovcima, smatrani su krajçe opasnim poduhvatima. Posade su
ponekad veñ za dvadeset takvih izviœaåkih misija predlagane za borbena odlikovaça.
U åasopisu “Avijacija i vreme” (br. 2, 1996) piãe: “Najsloæenijom
i najopasnijom operacijom... se smatralo uniãtavaçe nosaåa aviona. U
çoj uåestvuju najmaçe åetiri izviœaåa, do puka letilica naoruæanih
raketama i jedna-dve eskadre lovaca. Tu-22R idu prvi, sa zadatkom da
otkriju nosaå aviona i çegove taåne koordinate prenesu udarnoj grupi. Prilazeñi brodovima, jedan par Tu-22R ostaje na visini da izvodi
ometaçe i prenosi obaveãtajne podatke, dok se drugi izviœaåki par
spuãta do visine od 100 m i probija ka grupi s nosaåem na daÿinu vizuelnog kontakta – 10-15 km. Åim se ciÿ otkrije, broj çegovog “kvadrata” se saopãtava formaciji Tu-22M koji s razdaÿine od oko 300 km
lansiraju rakete...“
Uostalom, izviœaçe se moglo i usavrãiti. U Akademiji ratnog
vazduhoplovstva “Jurij Gagarin” su razraœivane osnove dejstava Tu-22
u sprezi s vazduãno-kosmiåkim avionima, koji bi s velikih visina uoåavali neprijateÿske nosaåe aviona i navodili na çih udare “bekfajera”. Lozino-Lozinski je od 1982. godine stvarao takav aerokosmolet
– “Muçu”. Osim izviœaça, on je mogao izvoditi elektronska ometaça,
a i sam napadati zapadno brodovÿe raketama “kosmos-more”, sasvim
nedostiæan za lovce i rakete SAD. Moguñe su bile i varijante s koriãñeçem bespilotnih letilica-izviœaåa za navoœeçe udara.
Taktika napada Tu-22 na protivniåke brodove je razraœena do najviãeg stepena savrãenstva. Na eskadru su iãle dve udarne grupe, po
ãest letililca opremÿenih raketama u svakoj. Pokrivaju ih jedna ili
dve grupe aviona za elektronska dejstva.
Na polaznom poloæaju se prekidao svaki radio-saobrañaj i avioni
su ponekad prelazili u briãuñi let. Na 500 km od ciÿa, piloti su
ukÿuåivali forsaæ, naterujuñi letilice naoruæane raketama na veñu
visinu. Kad je do neprijateÿa preostajalo joã 400 km, jedna grupa Tu22 je skretala desno, pod uglom od 60 stepeni, a druga – levo. Potom je
110
svaki odred od tri letilice, po komandi vodeñeg “svi odjednom”, skretao na ciÿ i u borbenom poretku “front” prelazio u nadzvuåni let.
Sad je sve reãavalo vreme, sekunde su bile dragocene. Navigatori su
ukÿuåivali niãanske radare, podaci o zahvataçu ciÿeva glavama raketa prosleœivani su vodeñim letilicama. Na 350-270 km od ameriåke
flote s nosaåem, istovremeno se lansiraju ruske rakete H-22. Avioni
za elektronsko ometaçe su leteli ispred onih s raketama, prikrivajuñi ih moñnim elektromagnetskim isijavaçima koja zaslepÿuju neprijateÿske radare. (Nikolaj Jakuboviå, “Nadzvuåni bombarder Tu-22”.)
Te su se maãine odlikovale neåuvenom æilavoãñu. Tokom iransko-iraåkog rata (1980-1988) je raketa ispaÿena s iranskog “Fantoma”
razorila bombarderu polovinu horizontalnih stabilizatora. Ali,
“dvadesetdvojka” se vratila u bazu. Poznat je i sluåaj kad se takav
avion vratio i nakon ãto mu je pod trbuhom eksplodirala raketa iz
PA-sistema “Hok”.
Kaæu da se u borbenim maãinama raznih zemaÿa odraæavaju nacionalne tradicije çihovih tvoraca. Pogledajte japanski lovac “Zero” iz
Drugog svetskog rata. Minimum teæine, maksimum goriva i naoruæaça. Oklopa nema radi brzine, vatrene moñi i doleta. Jedan pogodak
je dovoÿan da se “Zero” zajedno sa pilotom pretvori u buktiçu. Pogledajte “Zero” i shvatiñete ãta je to samurajski duh, japanski prezir
prema smrti i fenomen pilota-samoubica, kamikaza.
Kod nemaåkih “Tigrova” i “Foke-Vulfova” – nezgrapnost, åiste
linije i nekakva nepokolebÿiva moñ. Po neåemu podseñaju na grube
obrise tevtonskih vitezova.
U Tu-22 se naziru crte one ruske civilizacije koja je 80-ih godina
veñ bila spremna da probije dotrajalu marksistiåko-leçinistiåku
ÿuãturu. Çegovi aerodinamiåni obrisi odiãu okretnom silovitoãñu i podseñaju na ruskog viteza sa bademastim ãtitom i kupolastim
ãlemom. U toj maãini ima neåeg ustremÿenog u beskrajna nebesa, u
najviãe sfere Duha – ãto daÿe od primitivne, u niske strasti ogrezle
Zemÿe.
3
U igri, u kojoj je nagrada bila vladavina svetom, mi smo povukli
jak potez. “Crnim æandarom”. Upravo tako su Amerikanci nazvali
naã nadzvuåni strateãki superbombarder Tu-160.
Kada je Regan 1980. godine postao predsednik SAD, Pentagon se
nosio miãÿu da promeni sastav svoje dalekometne bombarderske avijacije. Vremeãni B-52, koji su leteli joã od 1954. godine, izgledali su
previãe sporo i raçivo.
Firma “Rokvel” je od 1970. godine poåela razvoj åetvoromotorne
strelaste maãine B-1, maksimalne brzine 1,2 maha, doleta 12.560 km,
nosivosti 24 tone. Prva je poletela 1974. godine. Letilica je ispala
skupa – 200 miliona komad. Umesto prvobitno planiranih 12 miliona!
To je 1977. godine toliko uæasnulo tadaãçeg predsednika Õimija
111
Kartera da je reãio da odustane od proizvodçe B-1 i opredeli se za
jeftiniji FB-111. Ali, zatim je doãao Regan i firma “Rokvel” je oktobra 1981. godine obeñala da ñe napraviti novu modifikaciju B-1B, kod
koje ñe biti primeçena tehnologija “Stelt” za desetorostruko
smaçeçe radarskog odraza letilice.
Ne doåekavãi kraj ispitivaça B-1B, Reganova vlada je 1987. godine RV SAD predala 28 ovih maãina. Zatim se moralo potroãiti tri
milijarde dolara na otklaçaçe nedostataka tih bombardera. Kako R.
Vinogradov i A. Ponomarjov navode u kçizi “Razvoj aviona u svetu”,
piloti su zazirali od leteça na B-1B, krstivãi ih “leteñi magarci”.
Pa, da li su Amerikanci postigli svoje, uvevãi u naoruæaçe B-1B
i utroãivãi za to 28,5 milijardi dolara? Desetorostruko smaçeçe
çegovog radarskog odraza nije postignuto. Krstareña (ne maksimalna)
brzina mu se svela na pukih 780 km/å. Nije im poãlo za rukom da
postignu 56,7 tona ubojnog tovara – morali su da se zadovoÿe sa 30 tona.
B-1B je stvaran da bude nosaå krilatih raketa. Meœutim, Amerikancima nije poãlo za rukom da ih za svoju supermaãinu stvore. Ne bi
niãta od tih ALSM-V, dometa 2.500 vesta. Onda su morali da prilagode stare krilate bombe SRAM, malog dometa. No, do 1994. godine su
Amerikanci postepeno ostali bez tog oruæja – SRAMovima je istekao
rok upotrebe i åvrsto gorivo u çihovim motorima se poåelo raspadati. Danas, eto, mnogo hvaÿeni B-1 moæe da koristi samo stare bombe,
iz Drugog svetskog rata.
Kako je maja 1995. godine objavio åasopis “Tehnika – mladeæi”,
SAD nije poãlo za rukom da taj bombarder opreme åak ni optiåkim
niãanima za bombe, a postojeñi, radarski, nije se odlikovao na znam
kakvom preciznoãñu.
Pakosno ih je izigrao i pokuãaj da B-1 uåine nevidÿivim za radare. Da bi odraz radio-signala od aviona bio ãto maçi, Amerikanci su
kanale uvodnika vazduha na pogonskim motorima savili, kako se ne bi
dogodilo da se radarski impulsi, kada padnu na çih, odbiju od lopatica turbina. Doduãe, time B-1 nije postao nevidÿiv, ali je zato izgubio
na brzini. U krstareñem reæimu je spala na 780 vrsta/å. Potom se pokazalo da stari ruski radari koji rade u metarskom opsegu talasa, a na
Zapadu ih smatraju bezvrednom starudijom, sasvim dobro “hvataju” B-1!
Åitav se taj ameriåki poduhvat pretvorio u jedan koãmarni fijasko.
Sve u svemu, oni su se s tim superbombarderom dobrano obrukali.
Proñerdavãi brdo para, åudo-oruæje nisu dobili. Ovajdila se samo
firma “Rokvel”, spretno nasamarivãi holivudskog lakrdijaãa i strpavãi u õep milijarde dolara ameriåkih poreskih obveznika. Nije
vaÿda da u Kremÿu nisu dobijali izveãtaje naãih obaveãtajaca i
nisu znali za neuspeh tog programa? Uostalom, ãta se moæe oåekivati
od izdajnika kojima je raåun u ãvajcarskoj banci draæi od vaskolike
dræave i çene hiÿadugodiãçe istorije?
112
4
No, dok se ameriåki program nadzvuånog bombardera s treskom
ruãio, Imperija je umela da ponudi dostojno, borbeno upotrebÿivo
reãeçe. Ruska je moñ iznedrila nadzvuåni “Tupoÿev” naoruæan raketama – Tu-160, sa izmeçivom geometrijom krila, kome nema premca.
Spoÿa on dosta podseña na B-1. Ali je boÿi, znatno boÿi. Tupoÿevci su ga napravili u rekordnom roku: projekat je odobren 1977. godine, a probni pilot Boris Veremej se prvom takvom maãinom u nebo
vinuo veñ 18. decembra 1981. godine.
Hajde da uporedimo Tu-160, po zapadnom “Blek Õek” (“Crnog æandara”), sa çihovim B-1. Najveña brzina naãeg iznosi 2.200 km/å, “çihovog” – 1.270. Dolet “Tupoÿeva” – 12.300 km, “amerikanca” – 10.900 km.
Vrhunac leta: 15.000 metara za oba. Ali, dok Amerikanci nisu umeli
da svom bombarderu obezbede potrebne krilate rakete, Tu-160 je nosio
dvanaest raketa velikog dometa H-55, dvadeset åetiri rakete RKV500B ili 22,5 tone bombi. I dok je “amerikanac” opremÿen aerobalistiåkim optiåkim niãanom za bombe, kod naãeg je optoelektronski.
Señate se, Amerikanci su, reãavajuñi problem nevidÿivosti svog
aviona za radare, izvijali kanale uvodnika vazduha na motorima i
time gubili na brzini. Tupoÿevci su krenuli drugim putem – uvodnike
vazduha i kompresore su obloæili materijalom koji upija elektromagnetska zraåeça. Zato je, za razliku od “amerikanca”, krstareña brzina
Tu-160 ispala nadzvuåna.
Aerodinamiåki oblici Tu-160 su kudikamo plemenitiji od B-1. U
poreœeçu s naãom letilicom, çegova kabina pravi upadÿivu grbu na
trupu. Stvar je u tome ãto su Amerikanci odluåili da se ona, kao celina, pomoñu barutnih puçeça odvaja od aviona i padobranom meko
prizemÿuje, poput kapsula svemirskih brodova. Od toga nije ispalo
niãta, ali je kabina svejedno ostala grbava. Mi se za ovakvim novotarijama nismo povodili, veñ smo kabinu opremili katapultirajuñim
sediãtem K-36DM koje obezbeœuje spasavaçe letaåa u sto odsto sluåajeva. A te, odvojive kabine, koje su Amerikanci montirali na F-111, u
svakom treñem sluåaju nisu spasavale pilote od pogibije. Naãi su na
Tu-160 åak postavili mini-kuhiçu, odeÿak za spavaçe i toalet, åime
je maãina postala podjednako udobna kao i ameriåki bombarder.
Mi smo neprijateÿa ubedÿivo nadmaãili, po svim parametrima.
B-1B je, recimo, graœen s raåunicom da se, nakon ãto izvrãi napad na
rusku teritoriju, ne vraña istim putem natrag, veñ sleti na aerodrom
nekog NATO saveznika ili prekomorske baze SAD. “Tupoÿev” se, pak,
mogao vrañati na pistu s koje je uzleteo.
SAD su se upiçale da B-1 uåine sposobnim da dejstvuje dozvuånom
brzinom i sa krajçe male visine, pa su ga snabdele radarom s faziranom reãetkom. No, nama je uspelo da naã PVO opremimo sistemima za
ometaçe koji zaslepÿuju radare B-1. Plus, kombinovanim raketno-topovskim sistemima “Tunguska”, kao stvorenim za obaraçe niskoleteñih ciÿeva. Pogotovo tako velikih kao ameriåki bombarder.
113
“Tupoÿevu” smo dali motore NK-32, delo Samarskog KB, pod rukovodstvom N. Kuzçecova, kojem, ãto se potiska tiåe, ravnog na svetu
nema. Vrhunsku avioniku s astronomskim, inercionim i satelitskim
sistemima za orijentaciju i niãaçeçe. Izvrsnu stanicu za radio-elektronsko ometaçe.
Mi smo, iako nas Amerikanci pogrdno oglaãavaju kao zemÿu
zaostalu u elektronici, dali navigatoru “Tupoÿeva” osam kompjutera,
zasitili letilicu stotinom procesora. Radar Tu-160 moæe da zahvata
ciÿeve i na kopnu i na moru, a dopuçen je dnevno-noñnim, optoelektronskim niãanom visoke rezolucije.
Åak smo i nevidÿivoãñu letilice za radare prevaziãli Zapad.
Tu-160 je niæi i pÿosnatiji od B-1. Rep naãeg åuda se zakreñe åitav,
kao jedna celina, åime se izbegava nastajaçe procepa izmeœu vertikalnog stabilizatora i kormila, koji poveñava efektivnu povrãinu rasejavaça zraåeça tuœih radara (“Vojna parada”, maj-jun 1994).
Ta je maãina stvarno prekrasna. Ona je naãe superoruæje, daleko
savrãenija od interkontinentalnih raketa s nuklearnim bojevim glavama. Tu-160, opremÿen najnovijim krilatim raketama A-101, u staçu
je da manevriãe u ogromnim prostorima. I udaru çegovih niskoleteñih krilatih bombi u doglednoj buduñnosti ne moæe parirati nijedna svemirska odbrana u stilu “Zvezdanih ratova”. Jer je protiv krilatih raketa nemoñna.
Tokom manevra “Zapad-99”, naãi Tu-160 su uspeli da dopru do
Islanda, odakle su se ameriåki gradovi naãli na dohvatu krilatih
raketa. Mnogohvaÿenoj PVO NATO su, eto, promakli. Çeni lovcipresretaåi su se u vazduh digli tek kad kad su naãi avioni naoruæani
raketama veñ okrenuli natrag. U sluåaju pravog rata, to bi znaåilo
propast SAD.
5
Usud posledçeg superbombardera SSSR beãe æalostan. Tu-160 se
poåeo uvoditi u naoruæaçe maja 1987. godine, kad je Gorbaåov veñ zapoåeo svoju ruãilaåku rabotu. Tako se 1991. godine, kada su Jeÿcin,
Kravåuk i Ãuãkeviå razvalili Savez, 21 takva maãina obrela u sastavu RV operetske “nezavisne Ukrajine”. Tamo su im namolovali æute
trozupce na svetloplavoj pozadini, i doveli ih do izdisaja. (Sada kijevski vladajuñi gadovi za çih iznuœuju gas, pokuãavajuñi da time
spasu privredu za æivot nesposobnog okrçka Imperije). Joã nekoliko maãina je bazirano u Rusiji, u gradu Engelsu. Po dogovoru s Amerikancima, moramo da ih razoruæamo. Sadaãça “demokratska Rusija”,
ta banditska jazbina pod dvoglavim orlom, neñe moñi da u dogledno
vreme stvori niãta sliåno. Jer çome vladaju ÿudi koji umeju samo da
ruãe i kråme bogatstva koja nisu sami stekli.
No, åiçenica ostaje åiçenica: moja zemÿa, moj narod je u drugoj
polovini 80-ih godina pobedio u vazduãnom ratu ameriåku aero-
114
kratiju. Slobodno u lice pÿunite svakome ko samo zucne o tehniåkoj
zaostalosti Rusa.
Amerikanci su se straãno bojali naãe nadmoñi i vrlo dobro shvatali da gube trku u naoruæaçu. Zato je çihov B-1B nosio tragove
grozniåave æurbe u realizaciji projekta. Æurbe koja je bukvalno
dovela do propasti åitavog programa.
To je i razumÿivo – konstruktori firme “Rokvel” naprosto nisu
znali da ñe çihova zemÿa u borbi sa SSSR primeniti sasvim drugaåije oruæje – podmiñivaçe i demoralisaçe vladajuñe vrhuãke.
Naãa civilizacija je tehniåki pobedila u takmiåeçu za najboÿu
teãku avijaciju na svetu. Ta, uopãte uzev, mi smo ti koji su ustremÿeni
u nebesa, kosmiåkiji smo od prizemnih, uskopraktiånih Amerikanaca
liãenih duhovnih teæçi. Rusi su prvi, joã 1883. godine, napravili
avion. Rus Koteÿnikov je 1912. godine izumeo savremeni ranac-padobran. Rus Nesterov je prvi izveo petÿu i prvi izvrãio namerni udar
avionom na protivniåki. Neustraãivi Arceulov je prvi na svetu
izvukao letilicu iz kovita u koji je namerno uãao.
Otkidajuñi i posledçi zalogaj od usta, mi smo hrlili u nebesa i
avijacija Imperije je do samog çenog kraja bila najboÿa na Zemÿi.
Nismo se imali åega bojati 1985. godine. Rusi nisu ni od koga gubili.
Od urlika turbina “Tupoÿeva” Zapad se tresao.
Od koga smo to izgubili? Avaj, od Amerikanaca, nacije nedotupavaca. Kosnula vas je æestina ovakve kvalifikacije? Pa, pogledajte
onda çihov najgledaniji film 1996. godine – “Dan nezavisnosti”. To je
onaj u kome Zemÿu napadaju ogromni “leteñi taçiri” vanzemaÿaca,
polupreånika petnaest miÿa i krcatih superbrzih letilica.
Oni uniãtavaju gradove, ali nikako da se dosete da veñ prvim
udarom uniãte sve vazduhoplovne baze i poobaraju sve letilice Zemÿana? Ãtaviãe, u filmu i daÿe lete “Boinzi”, a radi i televizija. A
Sjediçene Dræave i Zemÿu spasavaju pilot-crnac i vremeãni Jevrejin, koji palanaåkim mudrostima izvodi predsednika-Anglosaksonca
na put istine. A sinåiñ tog Jevrejina uz pomoñ laptopa deãifruje (!)
kompjuterski kôd vanzemaÿaca, te on i crnac u otetom mini-“leteñem
taçiru” uspevaju da prodru u kosmiåku bazu doãÿaka! A smrtonosni
udar bojnom brodu nad Vaãingtonom nanosi pilotåina-pijanac, koji u
F-15 seda posle dvadeset godina letvosaça.
Takvu besmislicu, spram koje åak i staÿinski propagandni filmovi iz 1930-ih godina izgledaju kao vrhunac logike, mogu gledati
samo ÿudi maçkavog uma, s potpuno uniãtenom sposobnoãñu za najosnovnije rasuœivaçe.
Boæe, pred kim smo to poloæili oruæje! Mi, koji smo izdræali
okrãaj s hitlerovskom Nemaåkom!
115
Deveto poglavÿe
HITLEROVO SVEMIRSKO ORUÆJE. “DRUGI OGRANAK”
KOSMONAUTIKE. “MEZOSFERNI AGRESOR” – RUSKO
SUPERORUÆJE KOME NISU DALI DA SE RODI
1
Esesovac je dugo i cepidlaåki proveravao dokumenta. Potom ih je
vratio i, podigavãi desnu ruku na pozdrav, æustro tresnuo potpeticama. Gering se nezadovoÿno namrãtio – ovo je bilo veñ treñe “sito”
obezbeœeça – ali je raspoloæeçe Himlera, koji je sedeo na predçem
sediãtu, ostalo nepomuñeno: red je red. “Horh” je, blistajuñi niklovanim hladçakom, proãao kroz otvorenu kapiju i gotovo neåujno krenuo
po od nedavne kiãe mokrom betonu ogromnog letiliãta. Na nebu su zatreperile prve zvezde. Podaÿe, iza uredno poreœanih “Meserãmita262”, svetlucala su svetla åudnog objekta, poput ogromnog kosog nadvoæçaka, strmo upravÿenog uvis. Zrak reflektora je otkrivao trouglastu gromadu kraj çega, åiji je ãiÿati vrh parao tamno nebo.
Osvetÿavao je i svastiku u belom krugu na crnom trupu maãinerije.
Bacivãi letimiåan pogled na namrgoœenog Geringa, åovek sa zadçeg sediãta teãkog “Horha” se najeæio. Ne, ne od hladne noñne sveæine. Naprosto, nastupao je presudan trenutak za çega.
Kilometar daleko od çih, na startnom kopleksu, cisterna za gorivo je poåela da se udaÿava, a tehniåari su pod jakim mlazevima vode iz
creva oprezno prali ruke u gumenim rukavicama. Suvoçavi, æilavi
tehniåar u tamnom kombinezonu, zakloparavãi œonovima po strmim
stepenicama, nestao je u kabini kratkokrilog aparata, kao privezanog
odozgo na trup trouglastog velikana. Tamo, u osvetÿenom gnezdu pilota, okrenuo je prekidaåe. Na komandnom pultu su se upalile zelene
lampice. To je znaåilo da je s vitkom crnom bombom u utrobi letilice
sve u redu. A u çoj su se krili teãka uranijumska lopta obloæena niklom i sloæena eksplozivna soåiva.
Pukovnik Valter Novotni je mrdnuo ramenima. Beli gumirani
skafander ga nigde nije stezao. “Upamtite, morate se osvetiti za varvarsko razaraçe drevnih gradova Otaõbine!” – rekao mu je Himler
pred polazak. Pomoñnici su odozgo spustili teãki baåvasti ãlem,
nalik na one koje su nosili tevtonski vitezovi, sa prozirnim vizirom.
Zaãumelo je u crevima za dovod kiseonika – sistem za odræavaçe æivota je veñ odavno uhodan i radi kao sat. Novotni je svoj zadatak znao
napamet. Koordinate taåke ulaska u atmosferu... Kurs – prema radiofaru... Otpuãtaçe bombe na Çujork i smesta – pun forsaæ za skok
preko Tihog okeana i Azije. Zidni kalendar je pokazivao 12. april
1947. godine...
116
Niåeg sliånog nije bilo. Ali se moglo desiti. Jer, Nemci su 1940ih godina stigli na prag vojne kosmonautike. Uostalom, idemo redom...
Dakle, ako hoñeã da znaã koliko vredi ova ili ona civilizacija u
posledçe vreme, pogledaj kakve je letilice stvorila. Nama su govorili da je SSSR zaostala zemÿa, gomila prÿavih zajedniåkih stanova i
pijanih Vaça-fizikalaca, åizama od veãtaåke koæe i vatiranih kratkih kaputa. Nama su govorili da je Zapad jaåi i pametniji od nas. Kako
posle 1917. godine, tako i pre toga.
Da, postojala su dva sveta. Jedan – ameriåki, zasnovan na judejskotalmudskom træiãnom duhu, na prioritetu dobiti, kapitala i novca.
Jevreji su se u çegovo stvaraçe ukÿuåili tek u proãlom veku. No,
beli Amerikanci vode poreklo od puritanaca-protestanata koji su iz
Engleske pobegli u XVII veku. A protestantizam je samo mutacija hriãñanstva, duhovno vrlo bliska judaizmu. (Skeptici neka proåitaju kapitalno delo klasika zapadne sociologije Maksa Vebera “Protestantska etika i duh kapitalizma”). Osnivaåi SAD su svoju zemÿu bez
korena nazvali “Novi Izrael”, a sebe same – “bogoizabran narod”, dajuñi svojoj deci starojevrejska imena: Isaija, Jezekiÿ, Mojsije,
Avram... Kao i Jevreji, pre svega su poãtovali Stari Zavet, prvi deo
Biblije s Mojsijevim petokçiæjem i delima proroka Izraiÿevih.
Eto zaãto su se Jevreji brzo uklopili u ameriåku civilizaciju i u
naãem veku u svoje ruke preuzeli sve poluge relne vlasti u SAD –
banke, ãtampu, ãkolstvo, kulturu, izbornu maãineriju i pravosuœe.
Nasuprot toj jenkijevsko-sionskoj, bankarsko-berzanskoj civilizaciji, do kraja 80-ih godina je stajala osobena, imperijska civilizacija, kojoj se nije dalo da zaæivi. Ona nije znala ni za træiãte fondova ni za bankarske kamate. Ona je åak i pod skramom marksovskog komunizma ipak åuvala vizantijsko-pravoslavne korene. Onako kao ãto je
nekada davno iz strane zemÿe primÿeno hriãñanstvo prekrilo mnogoboæaåku veru drevnih dçeparskih Rusa.
2
Naãa civilizacija je stvarala aviotehniku koja ne samo da nije zaostajala za ameriåkom, veñ ju je i nadmaãaivala. Dakako, najmoñniji
bombarder na svetu Tu-160 se nije stvarao na praznom mestu. Izgledom
priliåno podseña na prvi nadzvuåni putniåki avion na svetu Tu-144,
na tu gromovitu strelu. Tu-144 je stvaran tokom 1960-ih godina. Predstavÿao je oliåeçe ruske, imperijske tradicije aviokonstruktorstva
– u maãinu ugraœivati reãeça za pedeset godina unapred, iñi ispred
svog vremena.
Kod Tu-144 ñete nañi ono ãto ñe se primeçivati u potoçoj vojnoj
avijaciji. Konstrukcije od titanijma. Sistem kvorumiraça. Ãto je
to? To vam je kad u maãini imate uåetvorostruåene kontrolno-merne
sisteme, a za upravÿaçe nije predviœen jedan kompjuter, veñ sedam
çih. I sve odluke se donose u svojevrsnom “parlamentu”, “veñinom gla-
117
sova”. Tako se opasnost od laænih signala ili tehniåkih kvarova
svodi na najmaçu meru.
Sada se kvorumiraçe, taj “kibernetiåki parlament”, primeçuje na
svim borbenim letilicama.
Indikacija pomoñu lampica je po prvi put kod Tu-144 duplirana
“maãinskim glasom” koji upozorava pilota kada da izbaci stajni trap,
kada da ukÿuåi odleœivaåki sistem, kada – radio-far. Ili, pak,
saopãtava da avion skreñe sa sletne staze.
Marta 1996. godine je u Æukovskom s pompom proslavÿeno ponovno
puãtaçe Tu-144 u saobrañaj. Ovoga puta uz pomoñ novca ameriåkih
firmi “Lokid” i “Mek Donel-Daglas”. Poãto roœena demokratska
dræava nema para za avijaciju.
Amerikanci su izjavili: reãeça primeçena na maãini Tupoÿeva
1968. godine biñe aktuelna i u XXI veku. Zato ñe oni, naåiåkavãi
“stoåetrdesetåetvorku” neviœeno sloæenom aparaturom, pomoñu letova na çoj razraditi putniåki avion za III milenijum. A pri tome ñe
Rusi po ugovoru od svih jedinstvenih informacija dobijenih tokom
letova dobiti – ãipak.
Zato su Zapadu i potrebne sve naãe reforme. Demokratija sa sve
træiãtem su potrebni samo zato da nas iscede i odbace. Zauvek uniãtivãi rusku avijaciju i jedinstvene konstruktorske ãkole.
Oni znaju ãta rade. Ta, Rusi ih svojim genijem, posveñenoãñu i neverovatnom dovitÿivoãñu mogu do nogu potuñi u konkurenciji. Kako
mirnodopskoj, tako i vojnoj. Sredinom 80-ih, pregledajuñi naãe nauåne åasopise, Amerikanci su jasno razumeli: neãto mora da se åini,
treba Crvenu imperiju podrivati iznutra. U protivnom je mogla naåiniti takav kolosalni skok od koga bi svet zadrhtao. A jedan od takvih
skokova je trebalo da bude i “drugi ogranak” kosmonautike.
3
Kada je Treñi Rajh 1938. godine anektirao Austriju, u ruke mu je dopalo ogromno bogatstvo – inæeçer raketne struke Eugen Zenger (19051964). Zajedno s matematiåarem I. Bretom je do 1942. godine razradio
projekat superbrzog interkontinentalnog bombardera, faktiåki –
svemirskog broda.
Sto tona teãka i 28 m dugaåka nadzvuåna mlazna letilica-“trougao” poletala je uz pomoñ moñnog ubrzivaåa. Dostigavãi brzinu od 6
km/sek (Gagarin je na orbitu izaãao sa 7,9 km/sek), Zengerov bombarder
je izletao u svemir na visini od 160 vrsta i prelazio u bespogonski
let, blago nagnutom silaznom putaçom. “Rikoãetirao” je od guãñih
slojeva atmosfere kao “æabica” – pÿosnati, jako hitnuti kamen od
povrãine vode. Veñ pri petom “skoku”, aparat bi se obreo na 12,3 hiÿada kilometara od mesta polaska, pri devetom – na 15,8 hiÿada.
Takve maãine je trebalo da bombarduju SAD i bez sletaça obleñu
planetu. Planirajuñi da 1941. godine uniãti Sovjetski Savez, Hitler
je raåunao da do 1960. godine ratuje sa Sjediçenim Dræavama. I, da smo
118
mi pali, Zengerove bi maãine zaparale nebo nad Amerikom, natovarene atomskim bombama. Koje je Nemaåka takoœe uspeãno razraœivala.
Pa i danas, Nemaåka razvija mirnodopski projekat “Zenger” kojim
se predviœa da veliki avion-nosaå izbaci u svemir avion-brod.
Sliåan program, “Hotol”, odvija se i u Britaniji. Istina, Evropÿani
nemaju ni snage ni iskustva za takve projekte.
4
No i u ovome smo mi sve pretekli, stupivãi na prag nove kosmonautike. Taånije, vazduãno-kosmiåke ere. Deset godina pre Zengera, naã
je zemÿak Fridrih Cander (po kome je A. Tolstoj gradio lik inæeçera
Losa u “Aeliti”) predloæio projekat raketnog aviona.
Moñni aeroplan bi nosio jedan maçi avion koji se na odreœenoj
visini odvaja. Drugi aeroplan nosi treñi i takoœe ga ispuãta kad
dostigne najveñu visinu. A s posledçeg aviona se lansira raketa s posadom, koja bi izletela u svemir. Dakle, ona se aktivira u zoni veoma
razreœenog vazduha, pa se time postiæe osetna uãteda raketno goriva.
Pet godina pre Zengera, Pavel Grohovski je predloæio da se raketoplan izvede stratostatom i lansira tek na visini od 20 vrsta.
A 1941. godine, señate se, Imperija je imala teãke bombardere TB3, s kojih su u vazduhu poletali lovci I-16 – projekat Vahmistrova.
Radi se o sasvim novoj kosmonautici, o çenom joã uvek nerazvijenom ogranku. Ima ih dva. Jedan podrazumeva startovaçe rakete na velikoj visini, s aviona-nosaåa, a drugi polazak viãestepenom raketomnosaåem sa povrãine Zemÿe, uz usputno odbacivaçe iskoriãñenih
stepenova.
Posle Drugog svetskog rata, razvoj kosmonautike je krenuo “raketnim” a ne “avionskim” putem. To je brzo donelo uspeh. Sem toga, upravo
je raketni ogranak obezbeœivao moguñnost letova ka drugim planetama, dok se prvi ograniåavao na orbite oko Zemÿe.
No, krajem 60-ih se ispostavilo: “raketna” kosmonautika je skupa
stvar. Ponajpre zato ãto su çene maãine – jednokratne. A za biznis,
komunikacije i odbranu su potrebne upravo niske orbite, oko Zemÿe.
I, otpoåela je trka: ko ñe prvi stvoriti vazduãno-kosmiåke sisteme. U Sjediçenim Dræavama nije ispalo vaÿano – çihovi “åunci” su
skupÿi od jednokratnih raketa, sa slabom sposobnoãñu manevrisaça.
A mi smo, eto, ispredçaåili. Treba ili graditi maãine – “aerokosmolete” poput Zengerove, ili stvarati sistem u kome se svemirska letilica lansira na velikoj visini, sa trupa matiånog aviona. Mi smo
uspeãno iãli i jednim i drugim pristupom. Upravo su Rusi naåinili
prvi korak u tom pravcu. Dok su Amerikanci svoj prvi “Spejsãatl”
(svemirski åunak) lansirali 1981. godine, kod nas je u Vladimirovki
blizu Astrahana joã 1957. startovao vazduãno-kosmiåki avion “Bur-
119
ja” (bura), razvijen u firmi Semjona Lavoåkina, istaknutog konstruktora imperijskih lovaca u ratu 1941-1945. godine.
“Burja” – to je izduæeni, uski trup s trouglastim krilima, koji se
nebu pod oblake podizao, kao i ameriåki “Ãatl”, dvema odbacivim raketama-nosaåima. Ovim delom je Lavoåkina joã 1953. godine zaduæio
liåno Vjaåeslav Maliãev, naåelnik Minsredmaãa, ogromnog atomskog vojno-energetskog koncerna Imperije.
Za glavnog konstruktora “Burje” je postavÿen Naum Åerçakov,
Lavoåkinov zamenik. Maãina je dostizala brzinu od 3 maha, nosila
atomsku bombu i upravÿala se po zvezdama. Dolet joj je iznosio 8.000
km. Trup – titanijumski. Sve ovo je svet po prvi put video.
“Burja” je izgraœena za svega tri godine. Taj fantastiåni aparat i
danas moæe da tuåe teritoriju Amerike poãto je nedostiæan i za
lovce i skoro sve PVO rakete SAD. Ta, on se ka ciÿu probija leteñi
svemirom!
Taj program je na led stavio prokleti Hruãåov, ne dozvolivãi åak
ni ogledno bavÿeçe çome. Taj idiot je sve karte stavio na “prvi ogranak”, na åisto raketnu tehniku.
Ali, iskustvo, tehnoloãka dostignuña i dokumentacija su ostali.
Pa, uspeãno smo izveli tri lansiraça, u bespilotnoj varijanti.
5
Nadzvuåni bombarder Tu-160 se pokazao kao izvanredna leteña
platforma za lansiraçe kosmiåkih raketa. Tako je roœen projekat
“Burlak”. U konstruktorskom birou “Raduga” (duga) se pod rukovodstvom glavnog konstruktora Igora Selezçova rodio projekat “ukvaåivaça” Tu-160 sa specijalnom raketom “Dijana”. Otisnuta sa bombardera koji se kreñe stratosferom, u staçu je da na niske orbite izvede
satelite teãke 1.160 kila. Dvaput-triput jeftinije nego obiånom raketom. Bez kosmodroma, sa bilo koje taåke na planeti, operativno ñe
postaviti satelit iznad bilo koje oblasti na Zemÿi (“Vesnik vazduãne flote” br. 34, 1996; “Vojna parada”, maj-jun 1994).
To je prodor ka stvaraçu ruskih viãekratnih vazduãno-kosmiåkih sistema (MAKS). Naã proslavÿeni kosmonaut V. Kovaÿonok, sada naåelnik Vojno-vazduhoplovne akademije “Æukovski”, dokazuje:
MAKSi mogu da obezbede muçevito osmatraçe kako svake taåke na
kopnu ili moru, tako i na orbiti oko Zemÿe. Pogotovo – u rejonima
moguñih oruæanih sukoba. Uz minimum troãkova. A to je i moñno sredstvo za borbu protiv bojevih svemirskih sistema neprijateÿa. U SAD
ne poseduju niãta sliåno. Dok je kod nas NPO “Molnija” (muça) veñ
razradilo podrobnu shemu primene MAKSa.
Tu-160 nije jedini matiåni nosaå. Imamo mi i jedinstvene teãke
avione vojno-transportne avijacije. To bi nas moglo spasti åak i sada,
kad su reforme naprosto razorile domañu kosmonautiku.
Kovaÿonok dokazuje: sadaãça Rusija ubrzano nazaduje kao svemirska sila i postaje dodatak ameriåkog astroprograma. Pristajaçe za120
padnog “Atlantisa” na rusku orbitalnu stanicu “Mir”, po miãÿeçu
dvostrukog Heroja Imperije, na nulu svodi sve odbrambene oglede na
tom jedinstvenom ruskom kompleksu. U takvim okolnostima, MAKS-i
predstavÿaju spas.
Tvorac vazduãno-kosmiåkog broda “Buran” Gleb Lozino-Lozinski
1982. godine razraœuje kudikamo jeftiniji i praktiåniji projekat –
MAKS. Laki “aviokosmolet” s dodatnim rezervoarom pogonskog goriva poleñe s ogromnog aviona-nosaåa “Mrija”. Jedan te isti orbitalni
avion moæe posluæiti i kao “koåijaã” i evakuator satelita s orbite,
i kao izviœaå i lovac-bombarder. Odliåan vojno-civilni sistem!
Praktiåno je sve potrebno za ostvareçe tog projekta veñ stvoreno
tokom izgradçe sistema “Buran-Energija” 1976-1988. godine. I da nije
doãlo do rasturaça Sovjetskog Saveza, bilo bi...
Vazduãno-kosmiåki sistemi Imperije su postajali moñno oruæje
za pobedu u globalnoj borbi. Vi ste, gospodo, Amerikanci, bogatiji od
nas? No, mi smo vam se suprotstavili tehnologijom destorostruko jeftinijom od vaãe. I tamo gde ste vi primorani da troãite milijarde
dolara, mi ñemo se snañi s desetak miliona. Ali tako da na paramparåad raznesemo vaã hvaÿeni sistem “zvezdanih ratova”. Ili da u svakom
trenutku preplavimo nebesa stotinama aparata-izviœaåa, upravÿanih
s jednog pulta. Da dræimo na oku svaki ameriåki nosaå aviona, svaki
åamac, ma i najmaçi pokret tuœih sila. I navedemo na çih pomorske,
vazduhoplovne i raketne snage Imperije. A moæda i da u oblake usijanog gasa pretvorimo ameriåke komunikacione satelite.
VAKSi su nam donosili i bogatstvo. Imperija bi za lansiraçe
svojih komunikacionih, geoloãko-istraæivaåkih i meteoroloãkih
satelita troãila znatno maçe od SAD, koje su primorane da saæiæu
brda para da bi izvele u orbitu isto to. Pa, imali su samo obiåne rakete i neverovatno skupe “åunkove”: “Åelenõere”, “Atlantise” i “Diskaverije”.
6
Samo nas je korak delio od stvaraça u svetu neviœenog vazduãnokosmiåkog borbenog aparata nadzvuåne brzine. Ili, drugim reåima –
aerokosmoleta, “mezosfernog agresora”.
Da pojasnim. Atmosfera, to jest, vazduãni okean koji obavija naãu
planetu, deli se u slojeve. Onaj najniæi sloj u kome æivimo i diãemo
naziva se troposfera i dostiæe visinu od 11 vrsta. Izmeœu jedanaest
i petnaest kilometara nad zemÿom leæi stratosfera, carstvo razreœenog vazduha i veånog mraza, gde na visini od 20 km temperatura pada
do -60°S (ali na visini od 50 km raste do -25°S).
Savremeni borbeni avioni lete kroz troposferu i stratosferu,
ne doseæuñi preko 22 km. Sve do Gagarinovog leta, proboj do tih visina je bio vrlo teæak. Veñ na visini od sedam vrsta treba imati hermetiåki zatvorenu kabinu. A na visini od 12 km åovek bez skafandera
121
ili hermetiåke kabine trenutno strada, ne stiæuñi åak ni da se uguãi
– krv mu usled niskog pritiska za nekoliko sekundi provri.
No, to je tek stratosfera! Od 50 do 85 km visine se prostire mezosfera, oblast krajçe jonizovanog vazduha, na åijem rubu temperature
padaju do svemirskih hladnoña od -100°S. Potom slede termosfera i
egzosfera – to je veñ bliæi svemir.
Viãi “spratovi” stratosfere i mezosfera predstavÿaju oblast u
kojoj je horizontalni let zasad nemoguñ. Raketa stiæe do svemira tako
ãto se kroz ove slojeve probija okomito ili ukoso. Na tim visinama
(40-90 km) sateliti ne lete: vazduh je za çih previãe gust pa ñe, ukoliko ne sagore od treça, ubrzo izgubiti brzinu i sruãiti se na zemÿu.
No, ni avionima tuda nema puta – krila viãe ne dræe, a turbomlazni motori se zaguãuju zbog nedostatka vazduha.
A ruska avijacija je bila spremna da osvoji upravo mezosferu! U
sadaãçoj jeÿcinskoj “Erefiji”, u peterburãkom Nauåno-proizvodnom preduzeñu za nadzvuåne sisteme je 1992. godine dovrãen joã u
SSSR zapoåeti projekat “Ajaks”. On moæe da Ruse uåini posednicima
prvih nadzvuånih letilica, sposobnih da dostiæu neåuveno velike
visine i brzine od mnogo maha – brzina zvuka. I podjednako vaÿanih
kako za vojnu, tako i mirnodopsku primenu.
Amerikanci u pustiçi Mohava vrãe oglede na nadzvuånoj letilici sa dva motora: vazduãno-mlaznim i raketnim, na teåno gorivo. Naãi konstruktori su, pak, krenuli sasvim novim, revolucionarnim
putem – stvorili su univerzalni motor.
Naãi su smislili kako da iskoriste energiju zagrevaça oplate
muçevito brze letilice. Kod “Ajaksa” oplatu åine dva sloja, izmeœu
kojih u posebnom sistemu cirkuliãu voda i obiåan kerozin, meãajuñi
se u specijalnim termohemijskim generatorima.
Koristeñi energiju zagrevaça oplate tokom leta nadzvuånim brzinama, ti reaktori razlaæu vodu na kiseonik i vodonik. Onda se
vodonik meãa sa kerozinom, i u komoru za sagorevaçe pogonskog motora stiæe i gorivo ogromne kaloriånosti, i kiseonik – da pospeãi
sagorevaçe.
Ali, to joã nije sve. “Ajaks” je predviœen da leti na visinama od 30
do 60 km u svom “avionskom” vidu. Na tim visinama je vazduh vrlo
razreœen i krajçe jonizovan – usled bujice svemirskih åestica koje se
obruãavaju na Zemÿu. Zato se pod trupom “Ajaksa” nalazi uvodnik
vazduha. Kroz çega se jonizovani vazduh ustremÿuje u dva aparata:
MGD-generator i MGD-ubrzivaå.
Da razjasnim: MGD je skrañenica za magnetnogasnodinamiåki. Da
vas ne bih sada gçavio tiradom iz fizike, pokuãañu da delovaçe maãina pojasnim na primeru “Ajaksa”.
Nakon ãto nadzvuåni jonizovani mlaz kroz uvodnik vazduha dospe
u trakt ispod trupa, biva naglo zakoåen u magnetnom poÿu koje stvara
MGD-generator. Deo energije se pri tome troãi na dobijaçe elektromotorne sile. Ukupno se dobija 100 megavata energije – dovoÿno za
napajaçe osredçeg grada.
122
Zakoåeni jonizovani mlaz zatim dospeva u komoru za sagorevaçe,
gde plamti smesa kerozina, vodonika i kiseonika, izbacujuñi reaktivni mlaz kroz mlaznicu motora. Ali, uz mlaznicu je smeãten i MGDubrzivaå koji se napaja iz elektrocentrale letilice. I ako se taj
ubrzivaå ukÿuåi, on naglo poveñava brzinu isticaça mlaza usijanih
gasova, dajuñi “Ajaksu” brzinu od åitavih 25 maha.
To jest, dvadesetpet puta bræe od zvuka! To je kosmiåka brzina koja
omoguñava “Ajaksu” da izbije na orbitu oko Zemÿe. Ne verujete?
Pogledajte “Tehniku – mladeæi”. Broj 12 iz 1995. godine.
7
Na taj naåin su u Peterburgu uspeli da naprave projekat vazduãnokosmiåkog broda na magnetno-plazmo-hemijski pogon. Srebrnasti
strelasti gigant sposoban da bez dopuçavaça goriva preleti razdaÿinu od 20.000 km, brzinom od preko 10.000 km/å.
Gagarin je oko Zemÿe leteo brzinom od 24.800 km/å. “Ajaks”, kad
ukÿuåi MGD-sistem, pretiåe svemirski brod na orbiti.
Rad na ovom projektu je otpoåeo joã krajem 80-ih. I MAKS Lozino-Lozinskog i “Ajaks” su superoruæje Imperije kome nisu dali da se
rode. Superoruæje koje nam je davalo sredstvo za potpunu vladavinu
nad svetom. Koje je åitav Zapad stavÿalo pred izbor: ili da kleknu
pred Ruse i prihvate çihove uslove, ili da preœu na mrãavo sledovaçe, pritegnu kaiã pa nekoliko godina dobrano zapnu. Na duæe vreme
se odrekavãi jeftinih automobila i kuña, visokih zarada i odmora u
sredozemnim letovaliãtima.
Ta, trebalo je samo opremiti naãe aviokosmoplane visokopreciznim raketama i atomskim oruæjem, pa bi sva PVO SAD, sva çihova
vojna avijacija postali neãto poput prañke protiv mlaznog lovca.
Presretaåi? Ali “Ajaks” leti na trostruko veñoj visini od çih.
Rakete PVO i projektili “vazduh-vazduh“? Ali çihova brzina ne premaãuje 4-5 maha i naã im aerokosmolet kao od ãale moæe uteñi ili ih
izbeñi. Ameriåke protivsatelitske rakete “ASAT“? Ali çih je 1986.
godine bilo samo sedam na raspolagaçu. A i nisu predviœene za
“Ajaks”, veñ za tromi nezaãtiñeni satelit.
S orbitalne putaçe, “Ajaks” ili MAKS mogu glatko skliznuti u
atmosferu, gde god poæele. Nad Çujorkom ili Vaãingtonom, nad
Detroitim ili gigantskom bazom armije SAD na atolu Dijego Garsija
u Indijskom okeanu.
Veñina PVO-sistema SAD ne bije preko visine od 30 km. Svemirski brodovi “Åelenõer“? Trapavi, preskupi, çihovo lansiraçe je
izuzetno sloæena rabota, a i nenaoruæani su.
Eskadra ruskih kosmiåkih aviona, sposobna da se u svakom trenutku pojavi nad bilo kojom taåkom na svetu i isuåe atomski maå, primorala bi Amerikance da troãe stotine milijardi dolara za preustrojavaçe celokupnog sistema odbrane. Çihova PVO bi morala bi123
ti postavÿena åak u svemiru – a za to, kao ãto smo veñ pisali, SAD
nemaju dovoÿno ni snage ni sredstava, a ni tehniåkih moguñnosti.
A ako zamislimo napad naãih aerokosmoleta na ameriåke nosaåe
aviona? Nalet maãina neuhvativih i za rakete i za lovce na trome
pomorske jenkijevske levijatane?
Åak i kad bi na orbite izveli bojeve platforme s laserima i
superpreciznim raketama, “Ajaksi” i MAKSi bi ih razneli na paramparåad. Ne raåunajuñi druge moguñnosti za jeftino uniãtavaçe åitave ameriåke svemirske odbrane, o kojima je bilo reåi na poåetku
kçige.
Da, to je naåin za vladavinu svetom. Naåin da se sasvim potkopaju
privrede SAD i Zapada, pa da budu maçi od makovog zrna. Koja vajda od
nosaåa aviona sa stotinama aviona, kad se bilo kad i bilo gde nad
çihovim tromim truplima moæe stvoriti ruski aerokosmolet i u çih
usaditi omaçu superpreciznu raketu?
Zapad se nikada, nikada ne bi odvaæio da pritera nosaåe aviona
blizu Jugoslavije i varvarski surovo iz vazduha uniãtava naãu brañu,
Srbe. Nikada, bilo bi dovoÿno da im Moskva preteñi podvikne pa da
se ne osmele ni na kakav vojni korak. I na pregovorima o razruæaçu
bi pokorno sluãali naãu voÿu.
Naloæili bismo Pakistanu da sam uniãti logore avganistanskih
duãmana i postavili mu rok da to izvrãi. Ogluãili su se? Udari s
neba bi u pepeo pretvorili i logore i Islamabad...
Koliko u poreœeçu s takvom moñi vrede ameriåki B-1 ili “Steltovi“? Taman koliko i moåuga divÿaka naspram automata Kalaãçikova.
Osim “Ajaksa”, mi imamo i druge projekte. Zapad se poåetkom 90-ih
isprepadao od vesti da se u Savezu pojavila krilata raketa AS-19
“Koala” koja startuje sa “leteñe tvrœave” Tu-95 i ka ciÿu hita brzinom
od 4-5 maha.
To je bila 12 m dugaåka nadzvuåna maãina s vazduãno-mlaznim
motorom, izgraœena u OKB “Raduga” (duga), toj pravoj kovaånici krilatih raketa. Zapad ni dan-danas nema niåeg sliånog tom sistemu. Podseña na veliku cev kojoj su prikaåili kratka krila, malo kormilo i
trouglasti spÿoãteni nos. Uspeli smo da u nebo vinemo nadzvuånu
leteñu laboratoriju “Raduga-D2” koja se lansira sa hitrog Tu-22M3
naoruæanog raketama. I to su stepenice ka ruskim vazduãnokosmiåkim sistemima.
8
Bili smo spremni za okrãaj oko bliæeg svemira, za veliki prodor
u poÿe vazduãno-kosmiåke tehnologije. Gleb Lozino-Lozinski, zaposlen u OKB “Mikojan”, od 1965. godine poåiçe da stvara sistem “Spirala”. Kako piãe novinar-tehnoistoriåar Igor Bojeåin, sastojao se
iz nadzvuånog aviona za hvataçe zaleta, koji je mogao da poleñe sa svakog aerodroma, raketnog ubrzivaåa i orbitalnog raketoplana. Kad bi
124
avion za hvataçe zaleta na visini od 24-30 vrsta dostigao brzinu od
oko 6 maha, otkaåio bi ubrzivaå, koji je imao åetiri motora na teåno
gorivo. Oni bi aparat izbacili na visinu od 200 km, gde se od çega
odvajao avion-raketoplan i ulazio u kruænu putaçu oko Zemÿe. Tu je
mogao da presreñe tuœe aerokosmiåke brodove, obara satelite, izviœa
i nanosi udare bombama sa udaÿenosti skoro nedostiænih za ameriåku
PVO. Åitav sistem çihovih “zvezdanih ratova” bi odleteo dovraga.
Obavivãi zadatak, raketoplan je trbuhom od teãko topÿivih
legura niobijuma ulazio u guãñe slojeve atmosfere. Ocrtavãi ogçenu
kosu perjanicu, aparat je na visini od 50-55 vrsta prelazio u planirajuñi let, birajuñi mesto sletaça u krugu od 600-800 km. Predviœeno je
da motori aviona za hvataçe zaleta rade na jeftin i ekoloãki åist
vodonik.
Po svim proraåunima, “Spirala” nije samo rusko åudo-oruæje, veñ
i vrlo isplativo sredstvo za izvoœeçe tereta na orbitu. Dok tristatonska raketa “Sojuz” u orbitu oko Zemÿe iznosi svega 2,5% ukupne
startne mase, kod “Spirale” je to 12,5%. “Sojuz” skoro åitav sagori, a
na Zemÿu se vraña tek oprÿena kapsula teãka 8,5 t (0,9%, od ukupne
mase). Kod “Spirale” se ponovo koristi 85% konstrukcije.
Da nije bilo gluposti naãe vrhuãke, “Spirala” bi u svemir poletela osam godina pre ameriåkog neuspelog i preskupog analoga – “Spejsãatla”. Svejedno, mnogo smo toga postigli. Proizvedeni su ogledni
analozi raketoplana. Radilo se u Vazduhoplovno-istraæivaåkom institutu “Gromov”, gde su graœeni aerokosmoleti “Bor”. Jedan od çih,
joã bespilotni “Bor-4”, ispaÿen je u svemir sa rampe u Kapustinom
Jaru kod Astrahana. Kako aviona za hvataçe zaleta u to vreme joã nije
bilo, çegovu ulogu je preuzela obiåna raketa-nosaå.
Obiãavãi planetu, preletevãi preko Indije, Amerike i Zapadne
Evrope, “Bor-4” je ukÿuåio koåeçe iznad istoånog Atlantika. Nad
Cejlonom se pri brzini od 7.500 km/å zario u vazduãni omotaå Zemÿe
i sleteo na vodu Indijskog okeana, izmeœu Andamanskih ostrva i Australije. Tamo su ga veñ åekali naãi brodovi, ali su oko çih leteli i
strani ãpijunski avioni. Posle su se “Bori” spuãtali u Crno more.
Tada u çega nije smeo da uœe nijedan ratni brod NATO.
Sve se sasvim uspeãno odvijalo. Ali su onda primeçene birokratske spletke. Prestareli ministar odbrane Dmitrij Ustinov, kadar
joã iz staÿinskog vojno-industrijskog kompleksa, koji je nekada od
denuncijanata spasao mnoge ruske konstruktore, podlegao je nagovoru
akademika Gluãkoa i februara 1976. godine kroz CK KPSS i Sovmin
SSSR progurao ukaz o prestanku radova na “Spirali” i usredsreœivaçu napora na razradu “Burana” – naãeg analoga ameriåkog “Spejsãatla-Åelenõera-Diskaverija”.
Bila je to straãna greãka. Amerikanci su na sopstvenoj koæi
iskusili da je çihov viãkratno upotrebÿivi brod pakleno skup te da,
umesto uãtede, zahteva uæasno rasipaçe novca za svako lansiraçe. Pa
i “Buran”, koji je poleteo 1988. godine, po kilogramu korisnog tereta
je koãtao åetiri-pet puta viãe od jednokratne rakete.
125
“Bori” su i daÿe leteli da bi se pomoñu çih usavrãli sistemi
upravÿaça i termozaãtite “Burana”. Pet puta je “Bor-5” izlazio na
orbitu. Planirano je i lansiraçe “Bora-6”, zarad izuåavaça prostiraça radio-talasa kroz plazmu u gorçim slojevima atmosfere. Ali, u
zemÿi su veñ besneli mitinzi ovnoglavih masa i Jeÿcin je sa svom demokratskom bagrom urlao kako novce treba troãiti na “porast
æivotnog standarda”, a ne na svemir. Straãÿivi Gorbaåov je posluãno stavio “Burana” na led, a poletaça “Bora” obustavio. Od tog je
vremena narod dobio “sreñan æivot”, a Amerikanci su za bagatelu
pokupovali naãe tehnologije, ãtedeñi pare za razvoj svojih sistema
“zvezdanih ratova”.
Potom je Lozino-Lozinski predloæio novu i vrlo jeftinu modifikaciju “Spirale” – raketoplan “Molnija”, kojeg bi do stratosfere
iznosio najobiåniji An-225. Ovaj bi sistem bio u staçu da u orbitu na
visini 200 km iznese teret od 7-8 tona. Ali, ispostavilo se da je
veliki konstruktor nepotreban kako Jeÿcinovoj “Novoj Rusiji” tako
i çenim velikim jevrejskim bankarima.
On je veñ star, premda i daÿe radi. Neñe joã mnogo vode proteñi,
pa ñemo reñi: “Eto joã jednog uniãtenog talenta. I to ne viãe u staÿinistiåkim represalijama, veñ “åovekoÿubÿem” liberala”. Zengeru
u Nemaåkoj smo mi pomrsili raåune. A Lozino-Lozinskom – çegove
roœene “voœe”.
9
Mogli smo postati gospodari neviœene sile, gromovnici, konaåno
za Rusiju osvojivãi XX vek.
Pa, åemu smo sve to ærtvovali? Ukÿuåim televizor i vidim samozadovoÿne duduk-komentatore kako truñaju o demokratiji i slobodi
govora. Ili podmitÿive poluÿude-glumåiñe kako blebeñu o svojoj
slobodi stvaralaãtva i o predsedniku Jeÿcinu. Ili homiñe u debilnim video-spotovima kako uz muziku nekakvih majmuna u koænim jaknama mokre u umivaonik. Za to li trampismo vladavinu nad svetom?
Kamo da tada, 80-ih, Gorbaåov nije trañio brda para na svoje jalove
programåiñe i da nije gubio vreme na isprazno brbÿaçe i demokratske
igrarije! Kamo da nije reku para sasuo u beskorisni Moskovski festivl omladine-85 ili milijardu dolara za vilu u Forosu! Kamo da je
tada, stavivãi sve pod “strogo poverÿivo”, priveo kraju projekat
“Ajaks” – do izgradçe eskadre aerokosmoleta!
Uostalom, oni bi i za mirnodopske potrebe bili viãe nego dobrodoãli. Bilo je realno da desetinama godina dræimo primat u nadzvuånom putniåkom saobrañaju. Srebrnaste strele s natpisom “Aeroflot” na trupu kretale bi iz Tokija, Pekinga ili Berlina i kroz satdva sletale u Çujork. Privreœivali bismo milijarde dolara dræavi,
bez prodaje u besceçe naãe nafte, gasa i drvne graœe. Sve to ispustiti
iz ruku zarad tavoreça u æabokreåini meœu obezobraæenim lupeæima? Ma, plazili biste se vi meni sa svake bandere zbog toga!
126
Veliki Lozino-Lozinski je, koristeñi svoje ogromno iskustvo, razradio projekat 900-totonskog dvotrupnog aviona – triplana “Herkules”, uzevãi za osnovu delove i mehanizme koje je naãa industrija
odavno osvojila. Izmeœu çegovih trupova bi se kaåio ogroman kontejner koji nosi skoro 500 tona tereta. Ili specijalna kabina za 1.200
putnika. Triplan bi sa ãest motora imao dolet 11-12.000 vrsta bez sletaça, razvijajuñi brzinu od 730-820 km/å.
Saudijska Arabija je spremna da razdreãi kesu za koriãñeçe
usluga takvih aviona. Tamo nema puteva, a çihovoj naftnoj industriji
je potrebno dostavÿati terete od 400-500 tona. Ãtaviãe, Saudijci æele da dopremaju åistu vodu iz Nepala, sa Himalaja. Pa neka oni, a ne
mi, prodaju svoju naftu i troãe svoja prirodna blaga, neka Rusi od çih
zaraœuju milijarde dolara. Ali, ko da u sadaãçoj Rusijaniji pomogne
izgradçu oglednog “Herkulesa“? Nemojte mi reñi da joã uvek verujete
u priåe kako ñe te pare uloæiti naãi divni jevrejski bankari? A zaãto da se ãest godina upiçu oko programa triplana, kad se za pola godine mogu obogatiti kraduñi ãuãke od dræave, finansirajuñi izvoz
nafte iz Tjumeça ili ãpekuliãuñi sa blagajniåkim zapisima od svakojakih livãica i åubajsa? Oni, åeda jevrejskog naroda, radije ñe suviãne milione dolara dati na sponzorisaçe svojih sunarodnika koji
prave TV-ãoue ili izdaju kukavne listove nove Rusijanije. Oni ñe
podræati pisce bez åitalaca, omatorele pesnike ili takozvane umetnike koji moluju nekakva bulaæçeça umobolnika. A veñina onih koje
bankari usreñe uvek je “pravne” nacionalnosti. Ali niãta znaåajnije,
grubÿe i opipÿivije za Rusku zemÿu neñe uåiniti. To je gvozdena
zakonitost, åitaoåe! Potrebna nam je samo jaka imperijska dræava.
Kaæu mi da Imperija nije imala sredstava? Laæ! Od 1992. godine
se zverski ostrvÿeno pÿaåka, a zemÿa se joã uvek dræi. Video sam
kako su iz moje “siromaãne” zemÿe izneli stotine milijardi dolara!
Kako je Åubajs za budzaãto raskråmio neizmerna bogatstava. Kako je
Jeÿcin grdne pare saæegao na jalovi åeåenski rat i isto toliko – u
“obnovu Åeåenije”, sasuvãi trilione u ñemere moskovskih i kavkaskih lopurdi. Vidim kako je Luãkov u betonske odlivke uloæio novac
dovoÿan za izgradçu triju atomskih ledolomaca. Vidim “pravoslavnog” Nikitu Mihalkova kako mu aplaudira zbog hramova i biva razneæen tim tikvanom. Vidim kako se stotine miliona dolara slivaju u
trgovaåku jamu na Maçeæu, gde ñe se uãanåiti isti ti tupavi i gramzivi lihvari. I znam: svi ste vi iz istog åopora. Hijene-leãinari, a
ne ÿudi! Ovo ñu i svojoj deci u glavu utuviti.
Ne bismo imali dovoÿno sredstava za superprojekte? Budalaãtina! Stara rukovodstva SSSR, premda su poåinila mmnoãtvo gluposti,
bila su vrlo åuvarna. I saåuvala su mnoãtvo dobara koja su mogla
postati neproceçivo vredan ulog. Na primer, kod nas su pohraçene jedinstvene kçige hasida – ÿubaviåke struje jevrejske vere. Najnetrpeÿivije prema nama, pravoslavcima. (Hasid ne sme jesti hleb iz
peñi koju nije Jevrejin raspirio.) Kada je 1927. godine trebalo stvarati skupu obaveãtajnu mreæu na Bliskom i Sredçem Istoku, za bas127
noslovne iznose smo prodali deo hasidskih kçiga. Bogati hasidi iz
inostranstva nisu æalili para za otkup svojih svetiça.
Veñina hasidskog nasleœa se 1991. godine åuvala u bilioteci “Leçin”. Samo çegova prodaja, po delovima, mogla nam je obezbediti pare
za “Ajaks”. Ili za “Herkulesa”. Ili za “Spiralu”. Te kçige ne bi bile
veliki gubitak za nas.
Meœutim, 1991. godine, kad su hasidi drsko upali u naãu glavnu
riznicu kçiga i tamo balegali na podove, zahtevajuñi svoje manuskripte, na posao se dao tadaãçi dræavni sekretar i Jeÿcinova desna
ruka – Burbulis, spodoba upalih oåiju i æenskastog glasa. (Vele da
çegovu fotogafiju treba gledati pod svetloplavim osvetÿeçem.) I,
ne dobismo milijarde za hasidske kçige. Teãko da ñemo ikad i dobiti.
Takvih neproceçivih blaga je kod Rusa 1985. godine bilo jako
mnogo. Ali gde su sada?
Rusi su mogli da stvore neviœenu vazduãnu silu i nadmaãe
ameriåku “aerokratiju”. Ogromne je moguñnosti otvarao joã uvek do
kraja neprouåeni efekat plazmoida ispred aviona u letu – o tome smo
veñ pisali. Dobijen pomoñu generatora supervisoke uåestanosti i
faziranih reãetki, taj plazmoid umnogome letilici smaçuje otpor
vazduha.
Ukrãtaçe te ruske tehnologije sa “Ajaksima” bi iz temeÿa preobrazilo i åitav svet i åitavu ratnu veãtinu. Samo ãto ñe sada sve
pripasti Zapadu. Dok se mi bavimo reformama.
128
Deseto poglavÿe
IZGUBŸENI HEROJI. ŸUDI MAÅA I ÅEKIÑA
1
Moñni maå Imperije je 80-ih godina dospeo u ruke kukaviåkih
patuÿaka. Gorko je suoåeçe s tom istinom. I ti patuÿci nisu nigde
nestali – prosto su iz foteÿa u Politbirou i CK KPSS, iz obkomova
i glavnih uprava preãli u foteÿe predsednika, gradonaåelnika i
gubernatora, zaposeli rukovodeñe poloæaje u bankama, gasnim i naftnim kompanijama. Izgubivãi i predavãi Imperiju, nastavÿaju da
predaju i çenu okosnicu – Rusku Federaciju.
Amerika je, zauzevãi 1981. godine ratoborniji stav prema naãoj
Imperiji, vrlo dobro shvatala: sovjetska vrhovna “elita” je slabuçava
i mekuãna, kukaviåka i neodluåna. Upravo zato je Reganova administracija tadaãçem ãefu CIA Viÿemu Kejsiju dala zadatak: razraditi
program zastraãivaça i demoralizacije najviãeg rukovodstva SSSR.
Od osredçeg holivudskog glumåiña Regana, uzdignutog na predsedniåki poloæaj, uspeãno su poåeli da vajaju oliåeçe nesalomÿivog
voœe-krstaãa koji kreñe u boj protiv imperije zla – komunistiåkog
SSSR. Zapravo, protiv nas, protiv Rusa.
Istovremeno je postavÿen ciÿ da se Regan predstavi kao åovek
impulsivne, neuravnoteæene psihe, kadar da pritisne atomsko dugme.
Istanåani ameriåki struåçaci za manipulisaçe sveãñu i “ispiraçe mozga” su obavili posao. Na primer, ona Reganova “provera
ispravnosti mikrofona” pred obrañaçe naciji 1981. godine, kad je
rekao: “Potpisao sam zakon kojim Sovjetsku Rusiju stavÿam van zakona
i kroz pet minuta poåiçe çeno atomsko bombardovaçe.” A ta je
“proba” “sluåajno” otiãla u etar.
Objavÿivali su “krstaãke pohode” protiv komunizma, prikrivajuñi tom reåju ÿutu mræçu prema svemu ruskom, pravoslavnom. U SAD
su vrlo dobro znali da se vladajuña vrhuãka SSSR u vreme Hruãåova
i Breæçeva izrodila, navikla na udobnost i postala uzor pohlepnosti. Kukaviåluka. Beskiåmeçaãtva. To su iskoristili. Zapoåela je
operacija psiholoãkog pritiska – PSYOP.
“Ponekad bismo poslali bombardere na Severni pol, kako bi ih
sovjetski radari mogli uoåiti. A ponekad bismo slali bombarder nad
çihova pograniåna podruåja u Aziji i Evropi” – priseña se na stranicama Ãvajcerove “Pobede” general Åejni, koji je 80-ih bio glavnokomandujuñi strateãke avijacije SAD. U kritiåna razdobÿa za SAD, te
su operacije sadræale po nekoliko takvih manevara nedeÿno. U nasumiånim vremenskim razmacima da bi uåinak zastraãivaça bio ãto veñi.
Ako je verovati Ãvajceru, avioni su napredovali ka vazduãnom
prostoru naãe dræave tako da naãi objave jedinicama uzbunu. Tek u
posledçem trenutku bi B-52 ili F-111 okretali natrag.
129
Bila je to åista fikcija, poãto bi u sluåaju rata spori B-52 bili
lak plen za naãu PVO, a uzvratni udar naãih raketa sa viãe bojevih
glava, protiv kojih niko nije imao vaÿanu odbranu, pretvorile bi
SAD u vrelo zgariãte.
U istoriji se mnogo toga ponavÿa. Tim svojim igrarijama tokom 80ih u pograniånom vazduãnom prostoru SSSR, SAD nisu niãta novo
smislile. Ta, i trideset godina pre toga su isto to pokuãavale.
Åasopis “Svet avijacije” (br. 2, 1995) je objavio letopis davnih, 40ih i 50-ih godina, kad su se nad svetom nadvijali stvarni olujni oblaci
Treñeg Svetskog, atomskog rata. Kad je ugojena bogata Amerika pretila ruskom medvedu koji se tek uspravÿao iz ruãevina.
“Leteña tvrœava” B-25 je 1949. godine preko Crnog mora prodrla u
vazduãni prostor SSSR i u rejonu Kirovograda iz çe su padobranima
iskoåila trojica ãpijuna. Na povratku je presreñu dva naãa lovca s
aerodroma kod Odese i obaraju...
8. aprila 1950. godine ameriåki izviœaåki avion “Prajvatir” iz
baze kod Visbadena povreœuje ruski vazduãni prostor u rejonu baze
naãe RM u Libavi (Lijepaji). Åetiri La-11 pod zapovedniãtvom natporuånika Dokina uteruju “Prajvatira” sa svih deset ålanova posade u
morske talase...
Godina 1950. U maju dva F-51 “Mustang” upadaju u nebo Åukotke, gde
ih presreñe par La-11. Dolazi do razmene vatre i kapetan V. Jefremov
obara neprijateÿski aparat.
U septembru jedanaest “Korsara” sa nosaåa aviona “Veli Forõ”
iznad Æutog mora obaraju ruski izviœaåki avion koji je poleteo iz
Port Artura. Ginu trojica naãih. U oktobru dva mlazna “Ãutingstara” nanose udar po aerodromu Suhaja Reåka kod Vladivostoka, uniãtavajuñi devet naãih maãina na zemÿi.
A decembra 1950. godine piloti dvaju MiG-15, S. Bahajev i N.
Kotov, na Primorju, nad rtom Sejsjur, obaraju u more ameriåki RB-29.
Kasnije ñe kapetan Bahajev otiñi u Koreju, gde ñe zabeleæiti jedanaest pobeda nad strvinarima iz SAD.
Da, joã i tada su Amerikanci pokuãavali da zaplaãe Kremÿ. Piloti La-11 Lukaãov i Ãåukin 6. novembra 1951 godine pale u vazduhu
letilicu “Neptun”, koja se obrela nad naãim rtom Ostrovnoj u Japanskom moru. Juna naredne godine se u istom moru, blizu uvale Valentin,
obrela ameriåka “supertvrœava” B-29. Istog tipa kao i letilice koje
su bombardovale Hiroãimu i Nagasaki. Çu su uniãtila dva naãa
MiG-15.
Potom je, veñ 7. oktobra 1952. godine, joã jedan B-29 upao u prostor
nad naãim Kurilima i otvorio vatru iz svojih topova na dva patrolna
“Miga”. I taj je zavrãio u moru. Amerikanci se svete: 18. novembra s
nosaåa aviona “Prinston” poleñe skupina lovaca “Panter” i napada
åetvorku “Migova” kod Vladivostoka. Od topovske vatre poruånika
Midltona i Vilijemsa ginu Beÿakov i Vandalov. Pahomkin, åiji lovac je pogoœen, pokuãava da se domogne baze, ali se ruãi kod rta Lava.
130
Da, u to se vreme vodio pravi rat u vazduhu. RV SAD 15. aprila 1953.
godine gubi RB-50 koji je upao u naã prostor kod Petropavlovska-Kamåatskog. A 27. jula se svete: u kineskom vazduãnom prostoru, åetiri
lovca nasrñu na nenaoruæani putniåki Il-12 koji leti na relaciji
Port Artur – Vladivostok. Kapetan Par ubija dvadeset jednog Rusa.
Ali, dva dana kasnije, par “Migova”, kojima upravÿaju natporuånici
Ribakov i Jablonski, nad Japanskim morem uniãtava avion-ãpijun
RB-50...
Tada je SSSR bio neuporedivo slabiji nego 1985. godine. Onda nismo imali snaænu flotu pa su Amerikanci mogli da svojim nosaåima
aviona priœu do same naãe obale i upuñuju svoje letilice u izviœaça
do polovine Sibira. Na niãanu su im, s mora i iz prstena baza kojima
su opkolili SSSR, bili Leçingrad i Sevastopoÿ, Odesa i Nikolajev,
Harkov i Rostov. Nismo tada imali ni hiÿadu balistiåkih raketa, ni
atomske podmornice, ni toliko dalekometnih bombardera da ozbiÿnije ugrozimo SAD. Oni su imali viãe atomskih bombi, eskadre “leteñih
tvrœava”, a sovjetski ãtit PVO joã uvek nije posedovao raketnu moñ.
No, uprkos svemu tome, tada se u Kremÿu nisu uskolebali, nisu
ustuknuli, nisu podlegli strahu. A za vreme Gorbaåova smo raspolagali svime pa smo ipak pokleknuli, kapitulirali. Bez obzira na moñna
“poÿa sila” saåiçena od raketa, krstarica i atomskih podmornica,
vazduãne flote od deset hiÿada aparata. Uistinu, maå mora dræati
hrabra ruka, a ne uzdrhtali ekstremitet kukavice.
2
Istupajuñi u maju 1993. godine na konferenciji u Prinstonskom
univerzitetu, posledçi ministar inostranih poslova SSSR Aleksandar Besmertnih je to priznao. Likujuñi, Ãvajcer navodi çegove reåi:
”...Sve procurele informacije i izveãtaji naãe obaveãtajne sluæbe
u Americi... govorili su o tome da se Vaãington ozbiÿno nosi miãÿu
da uniãti Sovjetski Savez iz prvog pokuãaja”.
Nije bilo teãko prozreti taj blef. Nisu ga prozreli. Nisu mogli? Zar uz sve naãe izuzetno moñne analitiåke centre? A moæda naprosto nisu hteli, obradovani zgodnim povodom da zemÿu predaju za
sveæçeve judinskih dolara?
Iskoristili su oni i Avganistan, pokreñuñi akcije uklaçaça
istaknutih lica iz partijsko-dræavne vrhuãke. Duãmani su 1981. godine uz pomoñ vozaåa-Taõika u Kabulu oteli Okrimjuka – liånog prijateÿa Breæçevÿevog premijera Tihonova. Direktor CIA Vilijam
Kejsi je bio zadovoÿan. Priåao je: sve dok se bude oseñala bezbednom,
sovjetska elita ñe podræavati rat u Avganistanu. “No, kada sinovi najviãih partijaca i oficira poånu da pristiæu kuñi u limenim sanducima, situacija se moæe preokrenuti... Vaÿalo je samo na niãan uzimati upravo takve osobe – to je sjajna zamisao”, – piãe Ãvajcer.
1984. godine, kad je u SSSR vladao bezbojni åinovnik, poluæivi
starac Åerçenko, SAD su slavile svoje prve pobede u “ratu æivaca”.
131
Ãvajcer piãe da je u maju te godine CIA sprovela dva specijalna istraæivaça staça duhova u sovjetskoj vrhuãki. Zasnivala su se na izjavama naãih izdajnika-prebega i agenata koje je CIA zavrbovala: zamenika lodonskog ãefa KGB Gordijevskog, koji je 1985. godine pobegao
na Zapad, i Kuziåkina, koji je 1982. godine napustio naãu ambasadu u
Teheranu. I joã Anatolija Bogatova, koji je mesec dana pre toga prebegao na Zapad iz misije u Maroku.
Rezultati su glasili: Kremÿ se sve viãe boji Reganove administracije, åak je podizao i nekoliko atomskih uzbuna. Prvi je to uradio
ãef KGB, Jevrejin Jurij Andropov. Ãvajcer kaæe da je Andropov
verovao u moguñnost atomskog napada. Mi smo, pak, drukåijeg miãÿeça – ovim je Andropov uterivao strah u kosti sovjetskoj vrhuãki,
veãto iduñi na ruku interesima SAD. Ali, o tome ñemo kasnije.
Ovo oglaãavaçe atomskih uzbuna u SSSR po Ãvajcerovom miãÿeçu nije znaåilo da je strah od ameriåkog napada predstavÿao
opãti stav åinovnika najviãeg eãelona sovjetskog reæima. Ipak je,
navodno, u takvu moguñnost verovao znatan çegov deo. Istraæivaça su
govorila o psihiåkom stresu u rukovodstvu naãe zemÿe.
U zimu 1984-1985. godine se nastavilo s “avganistanskim pritiskom”. Specijalni odredi duãmana su lovili naãe vojne stareãine u
Kabulu. Amerikanci su preko pakistanske obaveãtajne sluæbe snabdevali duãmane podacima satelitske ãpijunaæe. CIA je pod prismotrom dræala domove i urede ruskih generala, pratila çihovo kretaçe. Svaka poseta iole vaænijih rukovodilaca iz Moskve i Taãkenta
bila je pod kontrolom. Amerikanci su snabdevali duãmane snajperskim puãkama.
A, vidite, ruska aristokratija se u razdobÿu XVI-XIX veka nije
bojala ni Boga ni vraga. Ruski plemiñi su u punom galopu prodirali u
najguãñe redove tatarskih hordi, sa zapaÿenih bojnih brodova upadali na neprijateÿske komandne brodove, pod kiãom tanadi osvajali
neprohodne kavkaske vrleti. Oh, koliko su samo daleko od çih i
partijska nomenklatura iz 80-ih i sadaãçi vladari 90-ih godina!
Zapaçuje brzina kojom je vladajuña klasa Saveza degradirala. Sinovi Staÿina, Hruãåova i Mikojana su åasno vojevali i dali svoje
æivote u najstraãnijem ratu. Deåica nomenklature iz 70-ih i 80-ih su
preferirala da se sluæbeno motaju po inostranstvu i po specijalnim
prodavnicama za strance. A zamisliti da bi åedo jednog Luãkova ili
Åubajsa juriãalo na Bamut ili Vedeno, ni u snu nije moguñe. Ispostavilo se da je elita kukavica i leçivaca straãnija od masovnih bombardovaça.
3
Ãvajcer je u pravu: nisu svi u rukovodstvu SSSR tokom 80-ih oseñali strah od Amerikanaca. Sada veñ znamo da su u nedrima sovjetske
vrhuãke sazrevale dve stranke. Jedna – dræavnici, organizatori moñi.
Ali, ispalo je da çih nije bilo tako mnogo. Postojala je i druga
132
stranka – stranka izdaje. Onih, koji su zarad raåuna u ãvajcarskoj banci ili “Mercedesa” spremni da prodaju i roœenu mater.
Jedan oficir KGB-a nam je ispriåao: joã 1984. godine, pre nego
ãto je i postao generalni sekretar, Gorbaåov se u inostranstvu sretao
s ostraãñenim naãim neprijateÿem – Margaret Taåer; po podmoskovskim partijskim vilama i saunama se veñ uveliko raspredalo o privatizaciji. Delile su se sfere uticaja. Privredne grane. Teritorije. Ti
su ÿudi veñ bili spremni da sruãe Imperiju i dovedu je do sramotne
kapitulacije samo zarad jednog – da u liåno vlasniãtvo prigrabe zemÿu i çene sirovinske resurse. A “zaostajaçe” SSSR u trci u naoruæaçu s Amerikancima predstavalo je samo zgodan izgovor.
Çihova logika je bila primitivno prosta. Åemu da upiçemo iz
petnih æila u takmiåeçu sa SAD, kad moæemo sebi liåno obezbediti
rajsko-kapitalistiåki æivot? I ãta nas briga i za Imperiju i ãto ñe
milioni u çoj biti ærtvovani. Sve skupa s jedinstvenim nauånim
vojno-industrijskim i tehnoloãkim centrima.
Veñ poåetkom 80-ih se meœu takvim ÿudima rodila pseudonauåna
teorija o “reformisaçu” SSSR. Govorili su: mi odveñ troãimo na izdræavaçe ostalih republika SSSR. Ne raåunajuñi ogromna sredstva i
devizne sirovine za odræavaçe ruskog uticaja u NDR i Åehoslovaåkoj,
u Poÿskoj, Mongoliji i Maœarskoj. A joã i u Angoli i Etiopiji,
Mozambiku i na Kubi, u Vijetnamu, Kamboõi i Laosu!
Smatrali su: treba savezne republike odvojiti od Rusije, osloboditi ogromne resurse i probiti se u “svetsku zajednicu”, koristeñi
neiscrpna bogatstva Sibira i Dalekog Istoka.
Takvim “teoretiåarima” je bilo jako vaæno da utuve u mozgove
miliona Rusa i åitavog sveta: zbog “zaostalosti i nedelotvornosti”
privrede, SSSR gubi trku u naoruæaçu i zato treba da kapitulira.
Upravo su privræenici takvih “teorija”, trampivãi imperijsku moñ
za banalne dolare, pomogli Amerikancima u çihovom propagandnom
ratu i posejali u redovima sovjetske vrhuãke strah od naduvanih blefova SAD...
Dobro nam je znano åime su se zavrãili napori tih “reformatora”. Da, Imperiju su rasturili, napustili çene granice u Evropi,
Africi i Aziji, potkopali i rasprodali vojno-industrujsku moñ.
Odrekli su se i drugih “izvora trañeça snaga i sredstava” besplatnih
stanova i zdravstva za narod, sportskih ãkola, kruæoka mladih tehniåara i domova pionira, letovaça miliona naãe dece svake godine.
I, na ãta je sve to izaãlo? Pokazalo se da nova lupeãka vlast
proædire kudikamo viãe sredstava nego ãto su SSSR-u uzimale sve
republike, angole-vijetnami, Avganistan i trka u naoruæaçu skupa
uzeto! Imperija je åak i na izdisaju imala sredstava i za narodna
leåiliãta, i za nauku, i za naoruæaçe. Kod demokrato-reformatora,
nakon odbacivaça “sovjetskog balasta”, nema dovoÿno para ni za ãta.
I u zemÿi – patrÿku Imperije, koja je teoretski trebalo da napravi
veliki privredni skok naboÿe, sve se raspada. A narod se pretvara u
stado debila i slaboumnika.
133
Sada, kad nastupa epoha “posle Jeÿcina”, postajemo svedoci nove,
straãne mutacije bivãe sovjetske “elite”. Odbaåene su parole “Postanimo poput Zapada”, i oci naroda se razmeñu svojim pravoslavÿem,
svojom “ruskoãñu”. Ali, uz svu svoju “rusko-pravoslavnost”, spremni
su da se klaçaju bogatim investitorima – istoj toj svetskoj bankarskoj
sionokratiji. Da bi ædrali i plandovali, i daÿe rasprodajuñi naãe
rude, ãume, brda i dolove.
U poreœeçu s çima, åak i Jeÿcin ostavÿa utisak najrazboritijeg
dræavnika. Kod ovih nikakvog heroizma nema, nikakve sposobnosti za
voÿna pregnuña, nikakve svesti o jedinstvu Imperije. Prokleti bili,
sitni skotovi! Srozañete politiku na “kaluãko-rjazaçska prepucavaça”. I sasvim nedavna vremena, kada smo planirali prebacivaçe snaga
iz Zapolarja na Siciliju, izgledañe nam kao doba kneza Svjatoslava.
Privræenici teorije reformi na raåun otcepÿeça ostalih zemaÿa od Rusije su sredinom 80-ih vrveli Kremÿom, poput pacova na
troãnom ãlepu. Posebno ih je mnogo bilo u vrhuãki KGB, na åijem
åelu se 70-ih godina nalazio Andropov, Jevrejin i prefiçeni ÿubiteÿ francuskih vina.
Naravno, nije sav KGB bio takav, veñ samo onaj çegov deo koji je
delovao u inostranstvu, pod krinkom spoÿnotrgovinskih i bankarskih
ustanova SSSR. Na taj odsek “nevidÿivog fronta” su krupne partijske
zverke slale svoje sinåiñe – oblaporne, poroåne, zadojene prezirom
prema svemu ruskom. Ti buduñi heroji reformi su uspostavÿali veze s
drugim sinåiñima, zaselim po uredima Ministarstva spoÿne trgovine. A ovi su mito primali u video-ureœajima, a vrhuncem savrãenstva smatrali cigarete “Malboro” i supermarkete.
Ovde moæemo da se podsetimo kakvu je ulogu liåno Andropov odigrao u demoralisaçu vladajuñe klase SSSR. (Neki uticajni ÿudi su
miãÿeça da je Gorbaåov samo ostvarivao planove bivãeg ãefa KGB
koji je umro februara 1984. godine.) Andropov je veãto pomagao Reganovoj administraciji: na çegovo zalagaçe su se u SSSR-u poåele oglaãavati atomske uzbune, æivcirajuñi i zastraãujuñi sopstvenu vrhuãku – u savrãenom skladu s planom psiholoãkog rata, koji je Regan
poveo protiv SSSR po savetu drugog sina Izraiÿevog – Hermana
Hana...
...O tome se moæe napisati ne jedna kçiga. Ograniåimo se samo na
izraziti primer toga koliko je spretno voœeno demoralisaçe iznutra,
koliko spretno je u umove omladine 70-80-ih implantirana predstava
o Imperiji kao o neåemu nemoñnom i zaostalom. Omladine kojoj je pripadao i autor ovih redaka.
Negde 1982. godine smo morali da tråkaramo u kçiæaru “Druæba”,
gde su se prodavale kçige iz zemaÿa Istoåne Evrope – samo da neãto
saznamo o naãim, ruskim tenkovima, helikopterima ili lovaåkim
avionima. Tek sam iz maœarskog zbornika “Arsenal” za 1982. godinu
saznao kakav je naã Mi-24. Tek sam iz debelog toma “Das Luftkrig”
(“Vazduãno ratovaçe”) izdatog 1985. neãto doznao o aparatima Suhoja, o vazduãnim bitkama u Koreji i Vijetnamu.
134
Bio sam i ostajem fanatik imperijskog oruæja. Vuåe to korene joã
iz vremena kada je vijetnamska delegacija mome ocu poklonila prsten
napravÿen od duraluminijuma s oborenog ameriåkog “Fantoma”. Imao
sam i snage i strasti da tråkaram u “Druæbu”. Ali, takve su prodavnice otvorene tek poåetkom 80-ih i samo u velikim gradovima. Na desetine hiÿada maçih naseÿa, sela i zaselaka bilo je odseåeno i od
takvih informacija.
Sve sovjetsko izdavaãtvo nas je kÿukalo dosadnim kçiæicama i
delima Breæçeva. Tamo se nije moglo proåitati niãta o naãem oruæju i naãem inæeçerskom geniju. A na Zapadu, pa åak i kod naãih socijalistiåkih saveznika, svako koga to zanima mogao je da kupi kçige
i åasopise maltene sa crteæima naãeg, najboÿeg na svetu oruæja.
Sada je jasno: nije se radilo ni o idiotizmu ni o obiånoj birokratskoj nedotupavnosti, veñ o smiãÿenoj politici da nas liãe
nacionalnog ponosa. Jer su uporedo s tim izdavane raskoãne sovjetske
kçige, poput “Otkud potiåe pretça miru”. Krcate sjajnih fotografija nagizdanih borbenih maãina namolovanih agresivnim amblemima. Lovaåkih aviona, atomskih podmornica koje gordo seku talase,
bespuñem zahuktalih tenkova... Samo, ne naãih – ameriåkih.
No, niko nije izdavao albume i kçige o naãim marsovskim åudesima. Na åasopis “Tehnika – mladeæi”, koji je pokuãavao da ispriåa o
ruskom oruæju, nije se moglo pretplatiti – bivao je razgrabÿen. A,
umesto da mu poveña tiraæ, CK komsomola je uveo ograniåeçe na pretplatu.
Uostalom, åemu se åuditi? U SSSR-u se poåetkom 80-ih ideologijom i propagandom bavio Sabler-Suslov. Glavnom politiåkom upravom armije i mornarice komandovao je oronuli Jepiãev, pod åijim je
rukovodstvom radio kabinetski general Volkogonov. Kasnije – zakleti demokrata i huliteÿ naãe Imperije.
I evo sada, kada je bujica viãegodiãçeg muÿa iznenada spala, i na
videlo izbilo åak ne åitavo zdaçe imperijske moñi, veñ samo çene
ilovaåom pokrivene veliåanstvene ruãevine, one zaprepaãñuju
uobraziÿu. No i danas moramo, poput arheologa, raskopavati i raskopavati ostatke te velike ratniåke civilizacije, kojoj ne dadoãe da se
rodi. Civilizacije, udaÿene od nas tek jedno desetleñe, a o kojoj katkad znamo maçe nego o svetu Drevne Helade.
4
Ponekad mi se åini da se to nije meni desilo. A moæda, u nekom
drugom æivotu i drugom svetu.
Jedne veåeri u avgustu 1982. godine, spiker Centralne televizije
je ãkrto saopãtio: naãi vojnici, zarobÿeni u Avganistanu, podigli
su ustanak u logoru, negde u dalekom Pakistanu. Otevãi oruæje åuvarima, borili su se do posledçeg. Pod gradom duãmanskih tanadi i
raketnih projektila. Niko nije preæiveo...
135
Ni dan-danas çihova imena ne znamo. I sve dosad im niko, neznanima, ne podiæe spomenik. Neustraãivim ruskim ratnicima koji nisu
posluãno pognuli ãiju åak ni tamo, preko devet mora i devet gora od
svojih ogçiãta.
Bol za çima joã uvek preplavÿuje naãa srca. A svuda unaokolo –
ravnoduãna gomila velikog grada, stado dvonogih preæivara, i nijedna spodoba ne vredi ni koliko vlas s glave tih junaka. Te, 1982. godine, zanimale su ih samo uvozne prçe i rezultati svetskog prvenstva
u fudbalu. Sada – opet prçe i kurs dolara pride.
Nije SSSR stradao 1991. godine. Nije åak ni 1985. godine. Slom
Imperije je poåeo onda kad smo zaboravili i u niãta pretvorili naãe
junake. Nadÿude koji su izvodili åudesa odvaænosti u najsurovijem
iskuãeçu za åovekovu liånost – u ratu.
Hajde da, kao pre deset-petnaest godina, upitamo prvog mladog prolaznika. Ãta znaã o onima koji su se borili na Formozi 1951. godine?
A o onima koji su potapali japanske brodove na uãñu Jangcekjanga
1938. godine? Ili o onima koji su u buktiçe pretvarali ameriåke
“Supersejbrove” nad Severnom Korejom? Ili o onima koji su obarali
s nebesa izraelske “Skajhoke” i “Fantome” u zaguãÿivoj jari Sinaja
1973. godine? Odgovor ñe u najboÿem sluåaju biti nemo zaprepaãñeçe.
U Savezu su 1985. godine æivele hiÿade nepoznatih junaka, a primer svakog od çih je mogao postati luå koji bi srca miliona usplamteo
gordoãñu Imperijom. Zvezda-vodiÿa, primer za podmladak. Svetiça,
dostojna æarkog poãtovaça. Izvor neukrotivog ratniåkog duha. A te
smo junake glupo i nesposobno proñerdali.
Da li iko æiv pamti 12. april 1953. godine? Tada je, taåno osam
godina pre Gagarinovog leta, nekoliko desetina ameriåkih “Tanderõetova”, pod zaãtitom lovaca “Sejbr” iz sastava 51. jedinice RV SAD,
napalo branu hidroelektrane u Suphunu na severu Kine.
Ali, u vazduhu su ih doåekali piloti 32. vazduhoplovne divizije u
MiG-15. Meœu çima je bio i kapetan Semjon Fedorec, komandant eskadre...
...Kad su stigli, bitka je veñ bila u punom jeku. “Upomoñ, pogoœen
sam! Upomoñ!” odjeknuo je oåajniåki vapaj u pilotovom ãlemofonu.
Kapetan je u blizini ugledao zapaÿeni “Mig” koji gubi visinu, dok ga
poput jastreba u stopu goni jedan “Sejbr”, iz neposredne blizine pucajuñi iz åeonih topova. Zaokret – i Fedorec se ustremio na zahuktalog
lovca. Otvorivãi vatru iz neposredne blizine, poslao je neprijateÿa
u posledçe obruãavaçe...
Ali, smesta ga je napala åetvorka “Sejbrova” koju je predvodio
kapetan Mekonel, najboÿi ameriåki as u tom ratu...
Rafal je oãinuo po kabini. Na sve strane se razletelo staklo kupole, komandna tabla se rasprãila na paramparåad. “Gotovo je!” proletelo mu je kroz glavu. No, avion se posluãno trgao, pokoravajuñi se
komandnoj palici. Upravÿaåki sistem je ostao åitav.
Õozef Mekonel je bio uveren da je ubio ruskog pilota. Ali, izreãetani MiG-15 se naglo svalio udesno, pravo pod nos çegovog F-86.
136
Pometeni Amerikanac je poskoåio napred i Fedorec ga je dobio pred
sobom – sleva na “jedanaest sati”. Kapetan je nagazio levu pedalu, uvevãi svog lovca u oãtar zaokret i zaãao protivniku iza repnog kormila.
Mekonel je grozniåavo izbacio vazduãne koånice, nadajuñi se da
ñe ruski pilot projuriti pored çega. Telo mu je usled preoptereñeça
postalo teãko kao olovo, sigurnosni pojasevi su mu se urezali u meso,
a kroz stisnute zube mu se otimao hripavi uzvik.
Prekasno! Rus je raspalio iz topa. Granate su iãtepovale desno
krilo “Sejbra”, odvalivãi ogromno paråe oplate. Amerikanac se prevrnuo udesno i poåeo da pada. Gubeñi visinu, pokuãavao je da se domogne mora. Tamo mu je letilica tresnula u talase, dok se pilot katapultirao i pokupio ga je spasilaåki helikopter.
Tada naã kapetan joã nije znao da tim, ãestim po redu oborenim,
avionom upravÿa glavom as Mekonel koji je dotad veñ oborio osam
MiGova. Preostali “Sejbri” su ga zasuli pÿuskom tanadi, oãtetili
mu upravÿaåki sistem pa se i Fedorec katapultirao.
Do zemÿe vam se klaçam, druæe kapetane! I vama, Igore Seidove
iz dalekog Aãhabada, koji ste nam o tom boju ispriåali u retko kome
poznatom åasopisu “Svet avijacije”, åiji tiraæ na danaãçu Rusiju od
150 miliona duãa iznosi triåavih 3.000 primeraka.
Gde je sada naã as Semjon Fedorec? Tiho se gasi veñ sedi veteran
Treñeg svetskog, hladnog rata, gotovo nepoznati pukovnik u penziji,
skromni predavaå taktike u harkovskoj Vojno-vazduhoplovnoj akademiji. U sadaãçoj operetski-nezavisnoj Ukrajini, u kojoj veñ odavno
nema goriva za avijaciju.
A koliko smo imali i imamo takvih junaka? Koliko su samo, joã
pre nekoliko desetleña, mogli ispriåati o sjajnim delima nad breæuÿcima Koreje, gde su Amerikanci pokusali dobre batine od Rusa?
Ko od vas, åitaoci, zna da su 1950-1951. godine naãi sokolovi na svaki
izgubÿeni ruski avion uniãtavali pet ameriåkih? A da su 1952-1953.
godine, kad su na bojiãte dospeli od MiG-15 boÿi “Sejbrovi”, Amerikanci svejedno gubili tri svoja za dva naãa?
Desetinama godina su ñutali, pritisnuti slepim zidovima idiotske tajnosti, sapeti “potpisom o neãireçu”. Ãta li su oseñali kada su
Amerikanci na svim svojim kanalima potanko raspredali i proslavÿali svaku svoju borbenu epizodu, kada su milioni ameriåkih maliãana
mogli da åitaju o svojim kapetanima mekonelima u ilustrovanim åasopisima i raskoãnim kçigama, gledaju ih na televiziji, kupuju na stotine video-kaseta s filmovima na tu temu? Ãta li su ti, nama nepoznati junaci, oseñali kada je naãa, sovjetska omladina ravnoduãno
gledala çihovo ordeçe? Ne znajuñi niãta o çima i çihovim palim saborcima, oboæavajuñi nove idole 70-80-ih godina: poslovoœe prodavnica, direktore trgovaåkih baza i restorana, barmene i praznoglave estradne pevaåe i pevaåice?
Dogodi li vam se ikad, dragi åitaoåe, da se zadesite u Kini, bilo
kao turista bilo poslom, pa vas put nanese u grad Hajkou, svratite u
137
gradski park “Osloboœeçe”. I poklonite se do zemÿe naãim pilotima, usnulim tamo veånim snom. Kozlovu, Pesockom, Kuleãinu, Maråenku, Dolgovu, Skorçakovu, Guÿenu, Åurikovu, Terehovu, Gurovu. Svi
pogiboãe 1938. godine, hvatajuñi se u koãtac s japanskim vazduãnim
armadama, u bici nad Uhanom. “Maå pravde” – tako ih je zvao kineski
narod.
Samo, oni su se borili i za nas. Zadræavali su gvozdeni talas nepokolebÿivih i samurajskom disciplinom prekaÿenih japanskih armija. Stiåuñi iskustvo koje ñe dobro doñi kasnije – kad su se 1939. godine horde Zemÿe Izlazeñeg Sunca ustremile ka Halhin-Holu. Raåunajuñi da isprva pobedniåki zariju samurajski maå u mongolske ravnice,
a potom – i u rusko Zabajkaÿe, u naãe Primorje. Ali ñe ih Æukov æestoko potuñi.
Ãta svi mi znamo o tom ratu i çegovim ruskim herojima? Takoreñi
niãta. A imamo se i kime i åime ponositi u tom sadaãçim Rusima gotovo nepoznatom ratu. Decembra 1937. godine devet ruskih brzih bombardera SB napada ãangajsko sidriãte i aerodrom. Japanska krstarica tone.
18. februara 1938. godine Rusi na uhanskom nebu uniãtavaju dvanaest neprijateÿskih aparata.
23. februara 28 SB pod komandom Poliçina biju po Tajvanu, zapalivãi åetrdeset samurajskih letilica i trogodiãçe zalihe goriva.
Bez gubitaka.
Od jula do oktobra 1938. godine Japanci celu flotu upuñuju na reku
Jangcekjang, pokuãavajuñi da çenim tokom prodru dubÿe u unutraãçost Kine. Iz SSSR stiæe eskadra SB pod komandom pukovnika
Thora. U toj reånoj bici smo potopili 92 neprijateÿska broda, uniãtili veliki nosaå aviona, åija istisnina iznosi 10.000 tona...
Pogledajte Amerikance. Skupovi çihovih veterana su æivopisni
i sveåani, na çima åitava zemÿa odaje poåasti svojim herojima. Makar
to bili veterani “pobede” nad Granadom 1983. g. kada su protiv stotinak crnaca s automatima upuñeni nosaå aviona, krstarice i juriãni
avioni.
Mi smo naãe junake svega liãili. Biñe da su se naãa pacovska birokratija i tuste kukavice, komsomolci-licemeri prosto bojali tih
gordih orlova. A, izgubivãi junake, izgubismo Imperiju.
SSSR je 80-ih bio straãno bogat. Ãto je spreåavalo naãu KPSS
s çenim ideoloãkim aparatom da na ãtit slave uzdigne svoje ratne
heroje? Da snima filmove o slavnim bitkama, o pilotima, tenkistima,
mornarima? Ta, bilo je svega – arhiva, saåuvane tehnike, a i æivih uåesnika. Bila je tu joã uvek nenaåeta armija, daleko od “prosjaåkog ãtapa”, sa asovima koji su mogli uåestvovati u snimaçu, niãta gore od
Amerikanaca u çihovom izvikanom “Top Ganu”.
Kako smo mi, mladeæ 80-ih, åeznuli za takvim filmovima! Kako
smo samo æudno pabiråili mrvice svedoåanstava o naãim junacima u
Africi i Aziji, o pobedama nad neprijateÿem! No, Kremÿ nas je liãio svega toga. Sada znamo: sve se to radilo namerno.
138
Kod nas joã uvek ima ÿudi koji se ne bi prepali ni ameriåkih
“psiholoãkih ratova” ni duãmana. Onih, koji bi bili u staçu da spale
svu pogan u zemÿi i u çoj zavedu naã, imperijsko-ruski red. Koji bi ne
na reåima, veñ sopstvenim æivotima stvarali i jaåali strahovitu moñ
Imperije.
Åovek koji preko glave preturi ogaç bojeva i ledeno ãibaçe arktiåkih oluja, nikada neñe postati prodana duãa. Onaj koji je svoju
zemÿu grudima ãtitio na svim stranama sveta, koji nije æalio svoju
snagu i mladost da bi dizao atomske centre, nikada neñe prodati svoju
zemÿu za ãaku dolara – kako su uåinili sadaãçi vlastodrãci. Umesto
smrdÿivog æitkog gnojiva koje je iznedrilo intelektualce-åeåenoÿupce, trebalo je da junaci postanu istinska elita. Ko su svi ti jeÿcini, kravåuci-kuåme, luãkovi i nazarbajevi? To je samo prÿava pena
koju Zapad lako i jednostavno potkupÿuje. Pÿucne dolare u ñemere
kijevske “elite” i ona revnosno deli crnomorsku flotu. Vrlo dobro
znajuñi da ñe se u samostalnoj Ukrajini pretvoriti u hrpu rœe.
Dræavom treba da upravÿaju samopregorni i nekoristoÿubivi. Ta,
vojska nije skup najamnih radnika u maskirnim uniformama, spremnih
da slepo izvrãe svako nareœeçe i sluæe onome ko viãe plati. Takva
vojska je predznak propasti nacije.
Vojska u Ruskoj civilizaciji mora postati çena sræ, duãa, temeÿ.
Jer, samo u boju åovek moæe u potpunosti ispoÿiti sebe, svoju odvaænost i odanost zemÿi, spremnost za samopoærtvovaçe i uzajamnu
bratsku pomoñ. I samo boj deli ÿude na istinske liånosti i niæe spodobe, dokraja otkrivajuñi sve one podle, potkupÿive i kukaviåke.
Jedino bitka raœa pravu aristokratiju, dostojnu da upravÿa zemÿom.
Zato meœu onima koji se sada bore jednostavno neñete videti decu
åubajsa, jeÿcinih, åernomirdinih i luãkovih.
Vojska u Ruskom poretku – to je braniå svete nejednakosti ÿudi,
zdrave hijerarhije i ãkola discipline. Jer, onaj ko nareœuje ÿudima,
mora umeti i da se pokorava. Zato je Petar Prvi – Pobedonosac primoravao plemiñe da karijeru otpoåiçu kao obiåni vojnici. I ukidaçe
tog svetog naåela posle çega je, premda postepeno, sve nas neminovno
dovelo do katastrofe 1917. godine, do potpunog izroœavaça plemstva.
Kao ãto je i odricaçe sovjetske “elite” od surovog vojnog vaspitavaça dece dovelo do sloma SSSR.
Vojska je pozvana da nam bude oslonac i iz razloga unutraãçih
zakona razvoja Ruske Dræave – roœene i odrasle u æestokim ratovima
protiv agresivnih suseda. Druge nam nema, a malo ãta ñe se i ubuduñe
promeniti.
No, sili i disciplini je uvek potrebna organska, velika Ideja. Zagnojeni “komunizam” posledçih voœa SSSR je od samog poåetka u sebi
nosio neizleåive poroke antiimperijalnosti, uravnilovke i podilaæeça prizemnim, materijalnim æudçama niãåih, ÿudi-robova. Bila
je potrebna sasvim druga Ideja.
Ne dadosmo je najvelelepnijoj moñi na svetu. Pustismo naãe junake
niz vodu i zaboravismo ih. Uruåismo vlast porodu robovske mase, sko139
rojeviñima, ne-ratnicima. Truleñe gnojivo odozgo – to znaåi i truÿeçe dole. Naã nekada veliki narod sada se pretvorio u tupoglavo
biraåko telo, spremno da, paråe po paråe, preda svoju zemÿu iole organizovanijim bandama, a sve bogoradeñi: “Samo da ne bude rata!” A kako
inaåe da nazovemo milione svojih nedotupavnih sugraœana koji su iskreno ganuti åeåenskim glavoseåama, istim onima koji su godinama
klali i silovali çihovu sabrañu Ruse? To stado uopãte ne misli na
sutra, kada ñe ga moæda poterati na kopaçe rovova veñ oko same
Moskve?
Znate li zaãto smo dovedeni do poraza u åeåenskom ratu 1994-1996.
godine i zaãto je sva “elita” od vrskavih boraca za ÿudska prava i homiña pa sve do samog premijera Åernomirdina – pohrlila da ga zaustavi? Naprosto, bojali su se da ñe se mutnooko i nedotupavno “biraåko telo” sa planina Kavkaza vratiti kao åeliåna kohorta ruskih
junaka. Koje ne moæeã prevariti. Koji su dokraja spoznali svu potkupÿivost “rusijanske elite” i neñe je poãtedeti.
Señate li se kako je kudravi Jevrejin iz Lavova Javlinski vikao u
Dumi: ko hoñe, neka uzme oruæje i sam ide da ratuje u Åeåeniji? Señate
li se kako je Lebed predlagao rodoÿubima da se okupÿaju u bataÿone i
isto tamo kreñu? Fariseji, nikad vi tako neãto neñete dopustiti. Ta,
trebalo je da dræava stvarno objavi regrutovaçe u takvu dobrovoÿaåku armiju – i pod çene bi zastave stalo 20-30.000 junaka, spremnih da
se sasvim svesno poigraju sa smrñu. Da, oni bi Åeåene brzo i surovo
smirili. Ali bi posle krenuli da zavode red i u Moskvi. I poåeli bi
da se po banderama klate politikanti i lupeæi, izdajnici i borci za
ÿudska prava.
Eto zaãto se truli Sistem debeloguzih huÿa bojao junaka i 1985.
godine i sada. I uvek ñe gledati da ih uniãti.
5
Kolike smo junake izgubili? Jer, Imperija je ratovala i mnogo i
dugo, saterujuñi neprijateÿe u tesnac, u smrtonosni ñorsokak. Tridesetih godina – u Ãpaniji i Kini, na Halhin-Holu, jezeru Hasan i
Karelskoj prevlaci.
Posle najstraãnijeg rata u istoriji åoveåanstva, koji nam je dao
legione zaboravÿenih heroja, Rusi ratuju u Koreji. Zatim – u Alæiru,
Vijetnamu i na Bliskom Istoku. Ali, ko zna imena momaka koji su 1970.
g. obarali izraelske “Fantome” iznad Sinaja? Imena onih koji su
1974. g. minolovcima åistili Suecki kanal od mina?
Podjednako su nam neznani i oni koji su se hvatali u koãtac sa
juænoafriåkim komandosima po angolskoj makiji. Ili oni koji su
svoju krv prolivali na suncem spræenom platou roga Afrike u vreme
somalijsko-etiopskog rata 1977. godine.
A Vi, åitaoåe, znate li imena ruskih asova-juriãnika? Znate li
koliko je nemaåkih tenkova svaki od çih spalio iz vazduha i koliko
hitlerovskih aviona oborio? Jesu li vam poznata imena naãih slav140
nih pilota bombardera i torpedonosaca i jeste li saznali koliko su
uspeãnih borbenih naleta izveli? Znate li ko je zauzeo Kurile ili
najviãe neprijateÿa uniãtio iz snajperske puãke? Biñe da ne znate.
Zato Nemci znaju. Oni pamte kapetana Rudela koji je obruãavajuñi se
svojim avionom spalio skoro trista naãih tenkova. Jednom sam proåitavãi u novinama retke ostao kao gromom pogoœen: mi nemamo statistiku o najboÿim vazduãnim strelcima Velikog Otaõbinskog rata koji
su leteli na bombarderima... za razliku od Zapada.
Eto, to je najveñi zloåin gojaznih, ñelavih birokrata partijskog
reæima KPSS! Na raspolagaçu su imali skoro trideset godina da
kroz mnoãtvo likova do najsitnijih podrobnosti uzveliåaju podvige
Ruskog Vojnika! Oni su i iznedrili ove danaãçe åetrdesetogodiãçake, ovu marvu, ovo demokratoidno biraåko telo, koje je joã pre
dvadeset godina na veterane gledalo kao na senilce koji samo smetaju,
a ko zna zaãto treba ih puãtati preko reda. Liåno sam sluãao opaske:
“Proãlo je veñ trideset godina od rata, vreme je da stanu u red kao svi
ostali!“
Oni su iznedrili ovo tupoglavo idiotsko stado, spremno da masturbira na mlohavog kravÿeokog pevaåa Kirkorova, nalik na nafrakanu curu. Marvu, spremnu da ga zaspe milionima dolara za pesmuÿke
“Zeåice moja...”, a koja niãta ne æeli da zna o pravim herojima ãto i
sada na kocku stavÿaju æivote i zdravÿe! “Zeåice moja...” a negde æive
nepoznati, oklevetani od novinarskih pederåiña, dvadesetogodiãçi
Heroji koji su u Groznom iz unakrsne vatre izvlaåili raçene drugove.
Ili iãli u boj – jedan na desetoricu! Dugokose, bespolne protuve,
ãtono œipaju u estradnom vaãaru, hiÿadama puta bogatije æive od
onih koji su naciji milonima puta dragoceniji – boÿe od najveñih nauånika, konstruktora i inæeçera. To je uniãteçe naroda, istanåani
genocid. No, poåeo je joã pre demokrata.
Prisetite se, ko je ono joã u sovjetsko vreme uglavnom punio ekrane televizora? Da, da – zinoviji gerti, manakeri-mironovi – jevrejski
humoristi i glumci, pevaåi, pa opet glumci... Eto kako su postali
najveñi idoli naãeg naivnog naroda. A poãto su po pravilu bili jedne
te iste nacionalnosti jevrejske, to se u glave svih uvreæilo: oni su
najpametniji, najdarovitiji, naj-naj. I ti su se naj-naj i sada dobro udomili uz vlast, puzeñi podno çenog podnoæja i grabeñi milostiçu koju
im bankari milostivo bacaju, te slaveñi demokratiju. A oni koje su, zarad tajnosti, joã u sovjetsko vreme birokratske duãe iz KPSS dræale
u prikrajku – svi naãi najveñi geniji i najhrabriji ratnici – sada
odlaze u nepostojaçe, u siromaãtvo i u grobove!
Najveñi zloåin starog sovjetskog reæima predstavÿa zanemarivaçe takvih ÿudi, tiho ubistvo nacionalnih junaka. Gaæeçe vrednosti
vojniåke slave kao takve. Ta, pravi aristokrata ne moæe biti trgovac
ili åinovnik, veñ pre svega ratnik. Onaj koji ñe radi Imperije mirne
duãe æivot na kocku staviti, koji prezire i smrt i æivotiçske radosti malograœanskog stada.
141
Najboÿi ÿudi nipoãto nisu oni koji imaju viãe novca. Najboÿi
su oni koji rizikuju æivot za svoju zemÿu i svoj narod. I nema veñih
ÿudi od onih koji su se u boju prekalili. Hruãåovsko-breæçevska
vlast ih je utopila u anonimnosti.
Negde s proleña 1996. godine na televiziji su vrteli joã jedno u
nizu “remek-dela” joã jednog u nizu vekslera – dokumentarni film
“Brodvej naãe mladosti”. O raznoraznim jevtuãenku, galiåu, okuõavi,
voznesenskom. O nekakvim spodobama s gruzinskim i ostalim neruskim
licima. O istoj onoj bratiji koja je krajem 80-ih i poåetkom 90-ih nagrnula u demokratiju i politiku. Koja je, sve vapeñi o “opãteÿudskim
vrednostima” i o “suzi deteta”, izazvala ruãeçe velike Imperije i
igrala na çenim ruãevinama, pÿujuñi sve ãto je rusko.
U filmu “Brodvej naãe mladosti” señali su se odlazaka u restorane i kupovaça uvoznih ploåa, modernih sakoa, kravata, pantalona„frulica”. I to je sve! I viãe niãta. Vapijuña ubogost, pustoã.
“Brodvejisti” su metanisali prçama i Zapadu, zlobno siktali na veterane, a sebe smatrali nekakvim “vrhunskim ÿudima”.
Ti, koji su herostratski potkopali temeÿ naãe hiÿadugodiãçe
dræave, pripadali su plemenu tetoãenih i razmaæenih nitkova, åiji
je svet bio omeœen banditskom jazbinom Arbata, ulice Gorkog, restorana “Prag” i “Nacional”. Uåmali hruãåovsko-breæçevski reæim je
sam odgajio te huÿe koje su tih godina mogle da od stipendija priuãte
lumpovaçe po restoranima u kojima sada ruåak koãta 200-300 dolara.
Upravo su u doba Hruãåova i Breæçeva Jevtuãenko i Voznesenski
svoje sklepane stihove åitali po stadionima, postajali idoli omladine, gajili uspomenu na svoje duhovne oce – pasternake, mandeÿãtame
i cvetajeve.
Sami ih podigosmo – te podÿude, raspoluñenih duãa. Poput Okuõave koji se u mladosti zakliçao u ÿubav “komesarima u praãçavim
ãlemovima”, a trideset godina kasnije, 1993. godine histeriåno pozivao na obraåun sa braniocima Doma Sovjeta. Jedan novinar je za
“ãedesetaãe” oãtroumno rekao da pate od proliva na usta.
Ãtono kaæu, pogoœeno u sam æivac. Sami liãeni krila, sve su
izdali i prodali. Za donacije iz zapadnih fondova. Za nagrade Buker.
Za pristup mikrofonu na televiziji – da nam i daÿe zagaœuju umove.
6
No, sredinom 80-ih je ruskom zemÿom stupalo pleme novih ÿudi.
Katkad kratko potãiãanih, u maskirnim uniformama, koæe ogrubele
od vetra i sunca. A ponekad – u strogim odelima. To su bili istinski
graditeÿi i åuvari imperijske moñi.
Maå i Åekiñ – to dvoje su jedini oslonac svakog velikog naroda.
Nisu dileri, nisu brokeri niti bankari. Tokom dobroduãnih breæçevÿevskih godina gotovo da pojma nismo imali o åitavoj armiji ÿudi, zahvaÿujuñi kojima smo mirno i bezbriæno æiveli.
142
Neki od çih su gradili reaktore i upravÿali lovaåkim avionima.
Neki su demontirali stare nemaåke avionske bombe i mine. A neki su
stvarali jedinstvenu svemirsku tehniku ili jurcali za duãmanskim
karavanima. I to ãto je moje pokoleçe stasalo u snaæne i zdrave ÿude
moæemo zahvaliti samo çima – ratnicima i inæeçerima, nauånicima
i radnicima.
Ÿudi Maåa i Åekiña, oni su imali sve izglede da postanu nova
aristokratija dræave. Ne bi bilo zgoreg da oni koji toliko vole da
pretresaju glupost i leçost Rusa, makar minut budu na çihovom mestu.
Zar je uopãte moguñe porediti “rad” nekakvog bankara-gusinskog ili
kavkaskog mafijaãa “gazdu” moskovske pijace, sa trudom pilota MiG29? Ili makar s jednim minutom raketaãa koji je 1973. godne vojevao s
urlajuñim izraelskim “Fantomima” ãto bÿuju smrt? A stvoriti novi
reaktor je stoput teæe nego obrtati buõetska sredstva.
Reæim je te ÿude uniãtavao istanåano i zanalaåki. Zaboravom i
anonimnoãñu. Bednim platama i penzijama. Potom – proæderavãi
çihovu uãteœevinu i zbrisavãi poÿe çihove delatnosti, ostatke
ugleda çihovog rada.
Staÿin, åovek velikog istorijskog çuha, hteo je da vaspostavi
istinsku, ratniåku aristokratiju. U çegovo vreme je svaki nosilac
ordena dobijao i godiãçe novåane prinadleænosti. Istina, nije to
bilo Bog zna ãta, ali, bilo je i heroja s åitavim ikonostasima ordeça.
Staÿin je saåuvao obiåaj iz carskog doba, kada su uz nagrade Imperije
sledovali zemÿa, imaça, suvo zlato. Dok nije doãao Hruãåov.
Zamislite se, åitaoåe! Pa, to nije samo prizemni, materijalni
stimulans, veñ nepatvoreni, ugaoni kamen naåela imperijske, ratniåke civilizacije. Naåela, koje, kad se razvije, pokreñe neuporedivi
mehanizam dovoœeça na åelo onih najhrabrijih, najodvaænijih, beskrajno odanih dræavi.
Razmislite sami: savremena liberalno-træiãna, demokratska civilizacija otvara put ka vrhu ÿudima posebne sorte – vlasnicima
ogromnog novca. A on se stiåe naåinima vrlo dalekim od slovenskopravoslavnih, imperijskih ideala. Jer, ko to ima pare? Lihvar kome se
sreña osmehnula, korupcionaã, proneveriteÿ, gangster, narkodiler
ili vlasnik industrije poroka: kockarnica, prostitucije itd. Dodajte
ovome i reketaãe, bankare i berzanske meãetare koji stvaraju novac
“iz vazduha”, niãta ne proizvodeñi.
Savremena civilizacija propoveda princip: “Steñi ãto viãe
novca u ãto krañem roku!” Zato, ne nasedajte bajkama o tome kako se
imetak moæe zgrnuti åestitim, upornim radom – u svetu se veñ vekovima najveña bogatstva stiåu samo pÿaåkom, ãpekulacijama i obmanom.
Træiãte i demokratija su sve to doveli do krajnosti.
Razumÿivo je ãto se u takvim civilizacijama ÿudi Maåa i Åekiña
guraju nazad. Ma kakvi se to maheri mogu napraviti od ÿudi koji hrabro vojuju ili pak izgaraju, dajuñi naciji nove maãine i neprobitaåna
nauåna otkriña? Konstruktor nadzvuånog aviona, koji u svoje åedo
uvodi reãeça pedeset godina ispred svog vremena, sa stanoviãta ma143
hera obuzetog problemom kako da ãto viãe prigrabi – prosto je nastran åovek koji “ne poznaje pravi æivot”. Komandir voda specijalaca
koji za male pare podnosi iskuãeça na ivici ÿudskih moguñnosti –
prosto je opasni idiot. A moj poznanik, kapetan ABH roda armije, koji
je kao dobrovoÿac odjurio u Åernobiÿ, rukovoœen jednostavnim
naåelom: “Ko ñe ako neñu ja?” – idealist-umobolnik.
Reåju, svi oni za koje su duh i vrlina iznad prezrene materije i æivotiçskih naslada, svi koji grade moñ, veliåinu i bezbednost imperija – izopãtenici su u sadaãçoj liberalnoj, samoæivoj i na malograœansku sreñu lakomoj “civilizaciji”.
Nemojte misliti da se socijalizam u SSSR neãto mnogo razlikovao od zapadnog kapitalizma. Izgraœen na idejama Marksa, tog nosioca
istog onog judejskog duha, on je (makar na reåima) od svog kapitalistiåkog sabrata nasledio podilaæeçe sitnim, izrazito materijalnim
stremÿeçima obiånog neobrazovanog åoveåuÿka. Rasplodio je ogroman åinovniåki aparat, u kome je naåin za napredovaçe postalo odricaçe od åasti, od hrabre odluåosti. Ulagivaçe, slugeraçstvo prema
nadreœenima, umeñe laskaça, podlog spletkareça i pakoãñeça – te su
“vrline” sovjetske birokratije kroz tri naraãtaja na vlast uzdigle
mnoãtvo gadova koji su i doveli do propasti najveliåanstvenije dræave u istoriji åoveåanstva.
Staÿin je to vrlo dobro shvatao. Zato je zadræao naåelo da uz
ordeçe idu i blaga materijalna, blaga vlasti. Moæda ponekad i u
zaåetnom vidu – zemÿa je bila iscrpÿena posle najsurovijeg rata. Ali,
oporavÿala se i bogatila, pa bi i dodaci uz nagrade mogli da postaju
osetniji.
Uprkos marksizmu koji propoveda jednakost, Staÿin je stvarao
poredak nejednakosti, pokuãavajuñi da odgaji novu aristokratiju. Ali
ne od åinovnika i lihvara, veñ od ratnika, ratnih generala, energiånih konstruktora, tehnokrata i nauånika. On je iz opãte mase uzdizao
profesore i lekare, letaåe i VKV radnike. Trebalo je da ponos i
elita dræave postanu oni koji sebe ne æale u ime jaåine zemÿe i çene
buduñnosti.
Ne samo ratnici, veñ i polarni istraæivaåi, izumiteÿi, graditeÿi industrijskih giganata, novinari i pisci s imperijalnom sveãñu.
Istraæivaåi novih predela i sråani, odvaæni ÿudi. Upravo zato se
uporno pronose glasine kako je Staÿin planirao da ratnim generalima podeli zemÿiãne posede. Upravo zato je poveo borbu protiv bezrodnih kosmopolita, koji su svoje karijere izgradili na pÿuvaçu i
ocrçivaçu svega imperijsko-ruskog. Okrenuo se crkvi. A krajem 40-ih
su oficiri, nauånici, inæeçeri i novinari imali fantastiåne prihode.
No, åak je i on bio nedosledan. Åak je i nad çime vladao prokleti
duh marksizma. Ta, u çegovo doba se represalije obruãavaju i na uåesnike rata. I, nikuda ne nestaje ÿigava masa åinovnika, potkazivaåa,
dupelizaca.
144
Staÿin nije stigao da promeni pogreãnu ideologiju. A moæda se
za takvo neãto prekasno odluåio, i nije dovoÿno poæiveo. A posle je
Hruãåov ukinuo novåane prinadleænosti odlikovanima, skresao
plate vojnim licima i inæeçerima. Poåeo da rehabilituje sve odreda.
Uveo uravnilovku. Breæçev je samo nastavio proces tog antiimperijskog truÿeça koji su naãi demokrato-reformatori dovrãili. Tokom
pedeset godina od naãe Pobede vojska se pretvorila u predmet podsmeha, inæeçeri zaraœuju maçe od polupismenog radnika, junaci su
potonuli u zaborav, a na vlast su zaseli poslovoœe prodavnica, direktori delikatesnih radçi i trgovaåkih baza, birokratske duãe. Svi
oni koji su sada postali bankari, predsednici, ãefovi administracije, gradonaåelnici. Zajedno sa hordama stvorova – “ãezdesetaãa”. Jeÿcin, Åubajs i Åernomirdin, Gajdar i Luãkov – sve je çih
porodila ista pområina.
Imperiju smo poåeli da gubimo onda kad smo poåeli da gubimo
naãe junake.
Nema niåeg ogavnijeg od sadaãçe “elite”. Kako, zbiÿa, sada postati poãtovan meœu luãkovima, åernomirdinima i åubajsima? Stekni, pokradi dræavu, zaradi na narkoticima desetinu-dve miliona
dolara – i postañeã im dragocen. Sva ñe ti vrata biti otvorena, pa
makar pare stekao ubistvima. A ako joã na platnom spisku dræiã hiÿadu glavoseåa s automatima – veñ si realna vlast, pa ti generali
dolaze na noge da pregovaraju i u ime Rusijanije potpisuju s tobom sporazume.
Eto zaãto je ogromna zemÿa postala ogromna banditska jazbina i
siñuãno banditsko gnezdo Åeåenije pobedilo je åitavu armiju, a vlast
u Moskvi preuzimaju glaveãine kavkaskih mafijaãkih klanova, æeneñi svoje sinåiñe kñerima luãkovskih prefekata.
Na propast je osuœena dræava u kojoj su na tronu i u ulozi aristokrata zaseli kriminalci i marva. Pacovu se moæe posuti rep dijamantima – ali ñe on zauvek ostati samo pacov. Ne verujete vaÿda da ñe
se sadaãçi pacovi odjednom pretvoriti u petre velike?
Paæÿivije osmotrite danaãçe lidere. Zar ne vidite da oni ne
teæe da neãto BUDU, veñ samo da IGRAJU ULOGU? Postoji “Gazprom” kome pucaju i osipaju se cevovodi, ali je imao nekoliko miliona
dolara za to da u jesen 1996. godine na svetom Crvenom trgu napravi
cirkusko vaãariãte. Umesto da te pare potroãi na neki realni projekat, ma to bio najnoviji ruski avion ili kompjuter. Postoji Luãkov
koji u ulozi “pravoslavnog patriote” trañi trilione na bezvredni
novi hram, dok se naprsline sve viãe ãire po zidovima svetiçe nad
svetiçama – hrama Vasilija Blaæenog iz XVI veka, simvola Ruskog,
Treñeg Rima.
Lakrdijaãi na vlasti – to je viãe nego straãna stvar. Samo Maåevi i Åekiñi junaka stvaraju vekovna carstva...
145
Iskorak u istoriju – 1
O VREDNOSTI IMPERIJSKE MOÑI I ATOMSKO–RAKETNE
CIVILIZACIJE TREÑEG RAJHA. PREKINUTI LET
“URAGANSKIH PTICA”. “LUFTVAFE” 1946. GODINE I POUKE
KOJE SMO IZVUKLI
Vi ste Nemac od glave do pete,
oklopÿena peãadija, proizvoœaå maãina,
mislim da su vam i æivci drugog sastava.
Åujte, Volfe, kad bi Garinov aparat dospeo u
ruke takvih kao ãto ste vi, ãta sve ne
biste poåinili...
– Nemaåka se nikad neñe pomiriti s
poniæeçem!
Aleksej Tolstoj. “Hiperboloid inæeçera Garina”. 1927. godina.
1
22. juna 1996. godine, kad su se svi Rusi s tugom señali tragedije iz
1941. godine, na televiziji je nastupao joã jedan u nizu evro-demokratskih mislilaca Vladimov. Laureat inostrane nagrade Buker. Kao,
trebalo je, proteravãi Nemce iz zemÿe, da stanemo i ne idemo u Evropu. Toboæe, nije trebalo da oslobodilaåki rat pretvorimo u osvajaåki.
A nekoliko godina ranije je ispuzao prebeg Rezun, koji je pod
pseudonimom Suvorov zemÿu preplavio svojim spisanijima, upiçuñi
se da dokaæe kako SSSR nije trebalo da stvara tenkovske armade i
kolosalnu vazduãnu flotu. To je, kao, samo dovelo do gubitka miliona
æivota tokom staÿinske industrijalizacije. Po çemu ispada da bi
nam pametnije bilo da smo podigli moñnu utvrœenu liniju, koju hitlerovci toboæe ne bi mogli probiti.
Ali, mi niti smo rezuni niti vladimovi te zato vrlo dobro znamo
ãta se moglo desiti da je Savez pao 1941. ili 1942. godine. Åak i da smo
se 1944. zaustavili na svojim granicama, ostavivãi pod nemaåkom åizmom Poÿsku, Åeãku i Maœarsku, Austriju, Norveãku i Jugoslaviju,
Rumuniju i Slovaåku. A znate li na pragu kakve moñi se nalazio Treñi
Rajh, kakvu je moñ mogao steñi, åak i posle straãnih poraza na ruskom
frontu 1942-1944. godine? I kakav poklon bi za çega bilo i vladimovsko zaustavÿaçe na granici, i rezunsko ukopavaçe? Poåeñemo sa
samo dva primera.
146
U to vreme je najbræa letilica Saveza bio Jak-3, åija je modifikacija 1944. godine dostigla brzinu od 730 vrsta na sat. Tokom 1942. smo
pokuãali da izgradimo presretaå BI-1 s raketnim motorima na teåno
gorivo i brzinom od 970 km/å. Meœutim, napravili smo ga s pravim,
“dozvuånim” krilom, pa se zato avion pri pokuãaju postizaça brzinskog rekorda nekontrolisano obruãio. Zario se u zemÿu, odnevãi i
æivot darovitog probnog pilota Grigorija Bahåivanõija.
Dotle su Nemci prouåavali veñ nadzvuåne brzine u laboratorijama Otcala i Getingena, Detmolda i Hamburga, Travemindea i Penemindea. Glavni konstruktor “Meserãmita” Aleksander Lipiã se bavio nadzvuånim lovcem “Jeger LP-13” – uzanim bezrepim trouglom
proraåunske brzine ili 1.955, ili 2.410 km/å. Amerikanci su upravo uz
Lipiãovu pomoñ tokom 50-ih izgradili svoj prvi nadzvuåni bombarder “Konver”. Takoœe trouglasti i takoœe bezrepi. U Nemaåkoj su
veñ leteli modeli “Jegera”, a bila je gotova i çegova eksperimentalna
jedrilica. I da smo mi Hitleru dali “vladimovski predah”, eskadre
nemaåkih nadzvuånih aparata bi u prah i pepeo raznele ratna vazduhoplovstva i Rusije i Britanije i SAD. Jer je britanski reaktivni
“Meteor” 1944. godine dostizao svega 660 km/å, a ameriåki “Ãutingstar” 1945. godine svega 880.
Drugi primer: poåetkom 1945. godine, pod teãkim bombardovaçima anglo-ameriåkih “supertvrœava”, uz straãan deficit strateãkih materijala, Nemci ne samo da su postizali rekorde u proizvodçi
naoruæaça, veñ i zamalo da preteknu Ruzveltov los-alamoski projekat. I pored poteãkoña usled pomaçkaça urana i teãke vode, grupa
Hajzenberga i Virca zamalo da, dvaput, ostvari lanåanu reakciju.
Dvaput – januara u Berlinu i marta u peñini Hagerloh. Znaåi, da su se
na Staÿinovom mestu zadesili rezuni ili vladimovi – sve bi ærtve
ruskog naroda bile uzaludne.
2
Ãta ñe nama, Rusima, vojno-industrijska moñ? Sada je moderno da
se ona na sve moguñe naåine kudi i proglaãava maltene za glavni uzrok
narodne nemaãtine i nevoÿa, glavnog krivca smrti miliona ÿudi od
gladi. Stalno nam dokazuju kako nam nisu bili potrebni ni Magnitogorsk ni Staÿingradski traktorski zavod, poãto su zbog çih raskulaåeni nebrojeni seÿaci i izvoæene milione tona æita, dok je u Rusiji glad ubijala nevinu decu. Sad u zvezde kuju carsku Rusiju, dovodeñi
u sumçu çenu zaostalost. No, åiçenice u vezi çenog sukoba s Nemaåkom 1914-1917. godine vapijuñe ukazuju na suprotno.
Nije bilo dovoÿno puãaka pa su kupovane u Japanu, SAD i Francuskoj. Na frontu je vladala stalna nestaãica municije, tako da je na
deset ispaÿenih nemaåkih granata dolazila tek jedna ruska. Premda je
prva na svetu napravila ogledne modele tenkova, Rusija nije mogla da
ih proizvodi: nije bilo maãinske industrije. Pogonski motor za originalnu superteãku maãinu kapetana Lebedenka morao se skinuti s
147
oborenog nemaåkog “Cepelina”. I, ako ñemo pravo, kod nas je proizvodça tenkova poåela tek 1920-ih godina, u vreme komunistiåkog rasula – kopiraçem lakog francuskog “Reno FT”. A dok je car-bañuãka
stolovao, Rusija je uvozila oklopna vozila “Ostin”, aeroplanski lak,
avione, motore i optiku, gas-maske i mitraÿeze. Ruski oruæar Fjodorov je joã 1915. godine napravio prvu automatsku puãku, dve godine
pre nego ãto je Nemac Ãmajser izradio prvi rogobatni piãtoÿmitraÿez. No, tada nismo mogli da Fjodorovÿevo åedo serijski proizvodimo – nije bilo dovoÿno opreme. Kao ni zavoda za proizvodçu municije.
Sada psuju 30-e godine: kao, nisu bile opravdane ærtve industrijalizacije, trebalo ju je uvoditi mic po mic, poåiçuñi od fabriåica
cica i kulaåkih gazdinstava. Toboæe, da ne bi 1917. godine i komunizma – ne bi Nemaåka zaratila s nama. S drugim stanoviãtem je sve
jasno: 1914. godine mi ni sluåajno nismo gradili komunizam, a Nemci
su veñ tada planirali svoj “Drang nah Osten” s drobÿeçem Rusije. A
ãto se tiåe prvog...
Vreme je da se kaæe: 1941. godine je na nas krenula ogromna vojnoindustrijska maãina, uistinu civilizacija Crne Svastike, koja je
umela da proizvodi åudoviãna oruœa smrti. Nije sluåajno ãto je
posle pada Treñeg Rajha nauåno-tehniåka revolucija dobila onoliki
podsticaj – zahvaÿujuñi trofejima iz Nemaåke. A da je 1941. godine
Nemcima na megdan izaãla cicano-seÿaåka zemÿa, Hitlerovi tenkovski klinovi bi lako prodrli do Urala, kao usijani noæ kroz otkravÿeni maslac. Naæalost, vrlo malo znamo o tome ãta je sve 1941-1945.
godine dao hitlerovski vojno-industrijski kompleks, i pored krajçeg
naprezaça nemaåkih snaga. Pokuãañu da to makar ukratko ocrtam.
Zaprepaãñuje nemaåka kopnena moñ. Naãi T-34 su tek od 1944.
mogli da uniãtavaju “Tigrove” i “Pantere” åeonim pogocima, a çihovi topovi su slobodno probijali naãe oklope. “Tigrovi” su veñ mogli
da se kreñu pod vodom, forsirajuñi reke, i bili opremÿeni ureœajima
za noñno osmatraçe. Nemcima je uspelo da stvore odliånu protivavionsku artiÿeriju za odbranu svojih oklopÿenih armada. Verovatno ste
u dokumentarcima o savremenoj vojsci åesto viœali sistem “Ãilka”
koji podseña na omaçi tenk sa åetvorocevnim brzometnim topovima.
“Ãilke” su se kod nas pojavile 1960. godine – za zaãtitu oklopnih
jedinica od avionskih napada. Ali, stvar je upravo u tome ãto su se
preteåe takvih maãina, tenkovi s viãecevnim protivavionskim topovima, masovno pojavile prvo kod nacista – “Virbelvindi” i “Mobelvageni”. A kod nas je drug Staÿin prekasno streÿao marãala Tuhaåevskog – jer je uspeãno potkopao razvoj ruskih brzometnih topova,
zanoseñi se stvaraçem teãkih i nezgrapnih himera, univerzalnih
oruœa. Trebalo je da oni istovremeno budu i protivavionska i poÿska
artiÿerija. Tako da smo mi u rat uãli s brzometnim sistemima koji su
za 50-60 godina zaostajali za nemaåkim. I dok je nemaåke juriãne avione i poniruñe bombardere doåekivala samo vatra iz mitraÿeza i
148
pokoji “ispÿuvak” moralno zastarelih oruœa, naãe letaåe je åeãagijala lavina åelika iz hitlerovskih “flak-sistema”.
Naãim neprijateÿima je uspelo da stvore i moñno protivoklopno
oruæje. Çihovim raketnim bacaåima-„faustpatronima” su i deca mogla da uniãte najteæi ruski tenk IS-2. Raketni bacaå “Pancirãrek”
je precizno tukao do 100-150 m, razarajuñi oklopne ciÿeve i teãke
bunkere. Skoro da im je uspelo da proizvedu i protivoklopne rakete
“Rotkephen” koje su se navodile iz daÿine.
Bavili su se i razvojem sasvim originalnih sistema oruæja, koji su
i dan-danas vrlo aktuelni. Nakon zavrãetka Zalivskog rata 1991. godine, u zapadnim glasilima je strastveno razmatran neostvareni projekat Sadama Huseina “Vavilon” – izgradça ogromnog topa koji bi
ispaÿivao strelaste projektile na razdaÿinu od nekoliko stotina
vrsta i mogao da gaœa ciÿeve u Izraelu i drugim susednim dræavama.
Ali, najzanimÿivije je to da se na sliånom sistemu radilo joã u
Treñem Rajhu, s priliånim uspehom!
Nemci prvi na svetu 1944. godine primeçuju krilate i balistiåke
rakete konstruktora Vernera fon Brauna. Robot-letilica Fau-1 je
imala domet od 300 km, i brzinom od 600 km/å nosila 800 kg eksploziva.
Skoro ne zaostajuñi po snazi eksplozije za danaãçim ameriåkim
“Tomahavkom”, tu je maãinu pokretao jeftini, niskooktanski benzin.
Od 13. juna 1944. godine na Britaniju se obruãilo oko 6.000 tih krilatih raketa. Planirano je da se çima napadne i nepokolebÿiva
odbrana Leçingrada i samo je ofanziva naãe vojske osujetila ovu
zamisao Nemaca. Svaka raketa tog tipa je koãtala 61.000 maraka –
trideset puta jeftinije od bombardera koji bi retko kad preæiveo
viãe od 5-10 borbenih letova. Nemci su uspeli i da Fau-1 lansiraju s
aviona “Hajnkel-111”. I da mi nismo izdræali, Engleska je rizikovala
da vidi œavoÿe “kiãe” krilatih raketa, napuçenih smrtonosnim
bojnim otrovima i bakterijama.
Fau-2 je nosila åak tonu ubojnog tereta. Ta balistiåka raketa je
dobacivala do 330 km, postiæuñi maksimalnu brzinu od 1.600 m/sek, na
vrhuncu putaçe dostiæuñi visinu od 90 km – maltene svemir! Kasnije
su Amerikanci sliånim raketama izvodili svoje satelite na orbitu.
U to vreme nije bilo odbrane od Fau-2, kretala se ka ciÿu bræe od zvuka. Udarala je kao grom iz vedrog neba. I samo su eksplozija, raskomadana tela i åitave åetvrti zbrisane sa lica zemÿe ukazivali na
pogodak tog straãnog oruæja. Preko pet hiÿada ovih projektila je
lansirano na London, Antverpen, Brisel i Lijeæ. A tek da su sve ovo
Nemci dopunili atomskim bojevim glavama? Da li bi onda na svetu
bilo svih tih sadaãçih vladimovih, gusinskih, javlinskh i radzinskih? Jer, Nemci su bili itekako nenakloçeni jevrejskom plemenu!
Ali ni oba “Fau” – joã nisu sve. U noñi uoåi 30. novembra 1944.
godine, obalska straæa SAD je uniãtila nemaåku izviœaåku grupu
“Elster” koja se iskrcala na atlantsku obalu. Nijedan od tih vaspitanika znamenitog esesovca Ota Skorcenija nije se æiv dao u ruke Amerikancima. Ali, ovi su u prtÿagu poginulih pronaãli prenosivi i ve149
oma moñni radio-far. Kasnije se razjasnilo: çihov je zadatak bio da
taj ureœaj postave na jednu od kula-nebodera na Menhetnu u Çujorku. A
na çegove signale bi se navodila ogromna balistiåka raketa, 29 metara dugaåka A9/A10 (3,5 m u preåniku). To je veñ bilo pravo svemirsko
oruæje, dvostepeno åedo veñ pomenutog fon Brauna, s dometom od 5.000
km. Prva serija se sastojala od dveju raketa. Jednu su planirali da,
probe radi, lansiraju na Grenland. Drugu su, s bojevom glavom od tone
moñnog eksploziva “Amatola 60/40”, nameravali da upute na Çujork.
Za upravÿaçe çome odluåili su da upotrebe pilota-samoubicu. Praktiåno, prvog kosmonauta na planeti (“Svet novosti”, 7.10.1996. godine;
“Luftvafe 1946”, Varãava, 1996, str.41).
Podaci o toku ovog eksperimenta su popriliåno magloviti... U
kçizi A. Volfa “Udes kernverka” (Moskva, 1977) se kaæe da je operacija “Elster” lansiraçe transatlantske rakete, izvedena 8. januara
1945. godine i da se zavrãila neuspehom. D. Larin u “Svetu novosti”
saopãtava da je joã jedno poletaçe obavÿeno 24. januara 1945. godine.
Raketom je upravÿao pilot Rudolf Ãreder. Meœutim, deset sekundi
nakon poletaça mu se uåinilo da je u raketi izbio poæar, pa je pregrizao ampulu s cijanidom, predviœenu da pilota spasi smrti u mukama. Meœutim, A9/A10 je normalno krenula, izletevãi balistiåkom
putaçom u svemir i postigavãi brzinu za prelet preko okeana. Ali,
bez upravÿaça (imala je termootporne skretnice mlaza unutar mlaznica motora), maãina je skrenula s kursa i pala negde u Atlantik.
Stanislav Ziguçenko u “Tehnika – mladeæi” (br. 4, 1993) saopãtava da su Nemci izvrãili 48 lansiraça A9/A10, pri åemu je na
startu ili u vazduhu eksplodiralo 16 maãina. To je sasvim razumÿivo
– Nemcima se straãno æurilo, a morali su da idu tada sasvim neispitanim putem. Uz straãno pomaçkaçe vremena i resursa, satiruñi se u
ratu na dva fronta. Ipak, naåelnik vojnog odeÿeça SS oberãturmbanfirer Skorceni je uspeo da odabere odred vojnih kosmonauta –
izmeœu, po raznim podacima, od stotine do petsto duãa. “Po svoj prilici, çima je zadatak bio da raketu navode u zavrãnoj etapi leta. Fon
Braun uopãte nije imao nameru da od pilota pravi kamikaze – poãto
bi raketu upravili, recimo, na Çujork, trebalo je da iskoåe padobranom nad zadatim mestom u okeanu, gde bi ih saåekale podmornice”,
piãe autor. Dodañu zanimÿivu pojedinost: paæÿivije pogledajte sliåice svemirskih brodova u kçigama predgagarinske ere, i na naãe
razglednice sa stilizovanim prikazima raketa åak i kasnijih godina.
Svojim obrisima i ogromnim krilima-stabilizatorima one su u
dlaku nalik na stare nemaåke “Fau”...
3
Hitlerovci su se pokazali kao izvrsni raketaãi. Prvu na svetu
radio-dirigovanu protivbrodsku krilatu raketu “Henãel” ispitali
su 1943. godine. A Nemaåka je s podjednakim uspehom çima mogla napadati naftna postrojeça Bakua, Iraka, Bliskog Istoka.
150
Kakav je bio obrazac çene primene? Bombarder “Hajnkel-111” se
pribliæava na 10 km do ciÿa i ispuãta raketu obeãenu ispod trupa,
dok se sam nalazi van dohvata protivavionske vatre. Avion skreñe u
stranu, a operater-navodilac zakretaçem ruåice na pultu upravÿa
letom “Henãela”. Kad se ispostavilo da je vizuelno navoœeçe krajçe
neudobno, hitlerovci su na leteñu bombu montirali videokameru pa ju
je operater mogao navoditi preko TV ekrana. Nemaåka nije stigla da
ovo oruæje postavi na proizvodnu traku – nisu joj dali Rusi. A da je
kojim sluåajem bilo drugaåije? Da hiÿade nemaåkih pilota i aviona
nisu zavrãile na Istoånom Frontu, i da je Hitler zadræao prevlast
u vazduhu za rat protiv Zapada?
“Henãeli” su usavrãeni i poåetkom 1945. godine ih proizvode na
hiÿade. Avioni-nosaåi krilatih raketa su pod zaãtitom åitavih
oblaka lovaca. Decembra 1944. godine udar na Amerikance i Engleze u
Ardenima ne izvode drugorazredne divizije Vermahta, sastavÿene od
staraca i æutokÿunaca, veñ s Istoånog fronta povuåeni prekaÿeni
veterani, heroji osvajaça Moskve, Leçingrada i Staÿingrada. Osvajaåi Kavkaza. I Nemci ne oskudevaju gorivom, kao u stvarnom decembru
1944. godine, veñ se “kupaju” u çemu – ta, Rusi nisu zauzeli naftonosnu
Rumuniju. U stvarnoj istoriji, u Ardenima su oslabÿene nemaåke armije uspele da 200 km daleko odbace site i do zuba naoruæane ameriåke
jedinice. Samo su Staÿinova januarska ofanziva na Odri i nestaãica
goriva primorali Hitlera da se povuåe. Ali, po naãoj varijanti, zapadni saveznici su ponovo baåeni u more. Posao obavÿaju “Henãeli”.
Najboÿi asovi Luftvafe se ãepure u tankim rukavicama od ÿudske
koæe, hvaliãu se berlinskim frajlama svojim smelim naletima.
Hitri dvomotorci “Dornije-217” brzinom od 528 km/å napadaju
savezniåku flotu krilatim raketama i radio-navoœenim bombama
“FX-1400”, sposobnim da probijaju oklope bojnih brodova. Vazduãnu
zaãtitu im pruæaju “Strele”, Do-335 (763 km/å) – œavoli poput cigara
s repnim stabilizatorima kao kod avionskih bombi, propelerima na
oba kraja i naoruæaçem od tri automatska topa. Uz çih nebo paraju
posledçe modifikacije lovaca Kurta Tanka (704 km/å) i daju podrãku
naletima najnovijih “Junkersa” i “Kondora” s atomskim bombama u bojevim odsecima i krilatim raketama pod krilima. Engleska je potpuno
odseåena od svojih kolonija i kontinenta, u radioaktivnim ruãevinama çenih gradova caruje smrt i tumaraju kanibali. Piloti mlaznih
Ju-287 i “Arado-234” s bezbedne udaÿenosti posmatraju odbleske poæara i eksplozija nad Britanijom. Dolazi red i na nas: u Nemaåkoj se
pojavÿuju Braunove interkontinentalne rakete i Zengerovi vazduãno-kosmiåki bombarderi, kojima se vrãe masovni udari ABH-spektra. Drugi svetski se ubrzano pretvara u atomski rat.
Civilizacija Crne Svastike je maltene bila spremna za to, samo
da smo se mi 1944. godine zaustavili na naãim granicama i dali Nemcima spasonosni predah. A åime se Rajhu mogao odupreti Zapad, da je
ostao sam licem u lice protiv çega? Noñnim naletima teãkih bombardera i malim brojem bombi poput hiroãimske. Ali Nemaåka veñ
151
ima radarima opremÿene noñne lovce i Lipiãove nadzvuåne presretaåe. Kao i protivavionske rakete koje uspeãno ãtite najveñe centre
nemaåke moñi. Jer, hitlerovci 1944. godine prvi na svetu ispituju
rakete PVO – nadzvuåne “Rajntohter” i “Fojerlili” firme “Rajnmetal”, dozvuåne “Ãmeterling” profesora Vagnera i “Encijan” firme
“Meserãmit”. I viãe nego dovoÿno – ta, najboÿi zapadni bombarderi
tog vremena su leteli triput sporije od zvuka. Da, u stvarnoj istoriji
te rakete nisu bile usavrãene. Ali da su Nemci 1941. godine do nogu
potukli Ruse, bilo bi dovoÿno i vremena, i novca, i resursa – da u susret floti teãkih bombardera SAD i Engleske odapnu ogçene strele
protivavionskih raketa. Da ih pretvore u vatrene lopte i pÿusak
krhotina.
U leto 1944. godine, s blagoslovom zapovednika SS, svemoñnog
Himlera, daroviti konstruktor Erih Bahem dobija u svoje ruke zavod
i pristupa stvaraçu sistema “Nater” (“Ãarka”) – jedinstvenog hibrida rakete s vertikalnim poletaçem i jednokratnog presretaåa
naoruæanog åitavom baterijom reaktivnih projektila u nosnom
odeÿku trupa. Piloti ovog jeftinog aviona su se mogli regrutovati
meœu obiånim vojnicima i za dve-tri nedeÿe obuåiti da çime upravÿaju. Poãto poleti, vozaå “Natera” je brzinom od 990 km/å mogao sustiñi svaki zapadni (avaj, takoœe i naã) bombarder i zasuti ga plotunom raketa. Vreme borbene aktivnosti je bilo ograniåeno na svega
nekoliko minuta, jer je “ãarka” brzo troãila zalihe goriva, nakon
åega je pilot napuãtao letilicu, iskaåuñi padobranom. Za çim se s
letilice, takoœe opremÿen padobranom, odbacivao i pogonski motor
– da bi se mogao ponovo koristiti. Zbog svojih odlika, ovaj sistem je
mogao postati odliåno sredstvo operativno-strateãke PVO, poãto
je bio u staçu da se nosi åak i sa teãkom bombarderskom avjacijom
SAD 1948-1950. godine. Prve ameriåke atomske bombe su se nakon izbacivaça iz aviona ka ciÿu kretale polako, okaåene o padobran i Nemci
su imali sve izglede da ih presreñu visoko u vazduhu i, bilo “Naterima”, bilo raketama i mlaznim lovcima-presretaåima, uniãte pre
nego ãto eksplodiraju. Krajem marta 1945. godine, prvih 36 “Natera”
je stacionirano u Ãtutgartu, ali Nemci nisu stigli da ih upotrebe.
Staÿinova vojska se isuviãe brzo pribliæavala Berlinu. Nemcima je
uspelo da proizvedu åak i rakete “vazduh-vazduh” za svoje lovce. H-4 s
pogonom na teåno gorivo navoœena je pomoñu tankih provodnika, a
barutna “Henãel-298” je imala radio-navoœeçe. Uzgred, Nemci su
bili i zaåetnici oruæja visoke preciznosti. Doktor Kramer je 1943.
godine uspeãno izveo gaœaçe radio-navoœenom planer-bombom od
1.450 kg “Rajnmetal-Borzig”. Nemci su samo jednom takvom “stvaråicom” na dno mora poslali oklopnu tvrœavu – superdrednot “Rim” iste
te 1943. godine. Naãi hrabri evrodemokratski kritiåari pokojnog
Staÿina nam stalno drobe o tome kako prinudni, prisilni rad ne
moæe stvarati tehnoloãka åudesa. Ipak su na montaæi supersloæenih Fau-2 radili suæçi konclogora “Dora”. A Hitler je 1944. godine imao milione slovenskih robova...
152
4
Kad je veñ reå o vazduãnom ratu, tu su Nemci bili krajçe opasan
protivnik. Uzmimo makar klipnu maãinu Kurta Tanka “Foke-Vulf190”, koju su proizvodili i kao lovca i kao juriãnika. Naoruæana topovima, kojih je moglo biti tri ili åak ãest, ova letilica je raznosila
u vazduhu åak i teãke “leteñe tvrœave” naåiåkane mnoãtvom od 13
mitraÿeza, a da i ne govorimo o ruskim, lakãim bombarderima. Åime
je sve Nemci nisu naoruæali i opremili! I radarima i elektronikom
za prepoznavaçe svojih i neprijateÿskih aviona. Postavÿali su joj
viãecevne topove na elektriåni pogon, s ogromnom brzinom paÿbe.
(Tek pola veka kasnije, praktiåno isti takvi topovi se stavÿaju na
mlazne juriãnike SAD i SSSR, na helikopere “Hju Kobra” i Ka-52.)
Na podveske su im kaåili rakete “vazuh-vazduh” i protivoklopne
“Pancerblic”, kojima su FV-190 tukli naãe tenkovske kolone u
Belorusiji. Posledça varijanta tog modela Ta-152 je imala sistem za
ubrizgavaçe oksida azota u cilindre motora, te je letilica na krañi
rok dostizala skoro mlaznu brzinu od 750 km/å. Jednom je i Tank liåno
svojim nenaoruæanim avionom lako umakao åetvorki ameriåkih “Mustanga”.
A hitlerovci su veñ u serijsku proizvodçu uveli i mlazne maãine:
1942. godine su ispitivali “Meserãmit-262”, poznatiji kao “Ãturmfogel”, odnosno “Uraganska ptica”. Sa dva turbomlazna motora, razvijajuñi brzinu od 900 km/å (naãi jastrepåiñi – 600-650 km/å), ova
smrtonosna ali veliåanstvena maãina je imala joã i radar i moñne
topove. Ameriåki piloti, koji su posle rata leteli na Me-262, nazvali su ga najboÿim lovcem Drugog svetskog rata i bili zaprepaãñeni
çegovom tehnoloãkom efikasnoãñu i jednostavnoãñu izrade. Kod
tog aviona ih je sve zapaçivalo, åak i izvanredan kvalitet radio-veze:
åist zvuk, nikakvog pucketaça ni ãuma, ãto je toliko muåilo pilote
ruskih i ameriåkih lovaca. Me-262 su åak i 1947. godine po manevarskim sposobnostima maltene bili ravnopravni lovcima RV SAD.
Veñ u prvom vazduãnim obraåunu s Amerikancima, 36 Me-262 je
oborilo 24 “leteñe tvrœave” i pet lovaca, izgubivãi svega dva svoja.
“Ãturmfogeli” su uspeãno obarali i brze britanske bombardere
“Moskito” koji su dotad drsko i bez podrãke lovaca napadali Rajh.
“Moskito” je leteo bræe od 600 km/å te ga Englezi åak nisu ni opremali odbrambenim mitraÿezima. No, Me-262 su im brzo naplatili
toliku samouverenost. Kasnije ñe na Zapadu reñi: da su Nemci ovaj
avion imali samo pola godine ranije – ishod rata je lako mogao biti
drukåiji. Hitler jednostavno nije stigao da obuåi dovoÿno pilota i
proizvede ãto viãe Me-262 – u tome smo ga, nezadræivo napredujuñi
ka çegovoj jazbini, mi omeli. Ali, treba reñi da je serijski Me-262
bio avion s joã dozvuånim, pravim krilom i dva turbomlazna motora
“Junkers Jumo”, potisne snage od po 900 kg. Meœutim, veñ se gradio i
Me-262HG3, sa strelasto zabaåenim krilima i motorima “HeS 011”, s
153
potiskom od po 1.320 kg. Brzina ovog aparata bi iznosila skoro hiÿadu
vrsta na sat!
Nemaåka maãinerija je krajem 1944. godine proizvela raketni
presretaå Me-163 (oko 1.000 km/å), ubicu “leteñih tvrœava”. Turbomlazni presretaå “Hajnkel-162” “Salamander”. Bombarder “Arado-234”
s varijantom osposobÿenom za lansiraçe krilatih raketa Fau-1. No,
señam se kadrova nemaåkog filmskog æurnala iz 1945. godine. Na aerodromu snuædeno stoje mrtvi Me-163 – nema goriva. Rusi su presekli
rumunsku naftnu aortu!
Pohodi me i drugaåiji prizor. Nizovi MiGova i borbenih helikoptera s oguÿenim trobojnim oznakama RV Rusije, zamrli bez goriva na
snuædenim uzletiãtima. A iznad çih promiåu laki strelasti L-310 s
amblemima u vidu iskeæenih vuåjih glava i zelenih krugova. A u
çihovim kabinama piloti s crnim povezima na ãlemovima pritiskaju
obaraåe lansiraça raketa.
5
Kad prouåavaã tehniåku istoriju Drugog svetskog rata, nameñe ti
se omiÿena scena iz ameriåkih nauåno-fantastiånih filmova. Ona u
kojoj junaci umlañuju nekakvo vanzemaÿsko straãilo, pa tokom seciraça otkrivaju da se unutar çega gotovo sasvim uobliåilo novo, joã
grozomornije åudoviãte. I da su samo malo zakasnili – taj bi ih stvor,
provalivãi iz omotaåa, sve uniãtio. Liåno meni se u vezi s Nemaåkom iz 1945. nameñe upravo takva analogija. Mi smo dotukli Rajh
upravo u trenutku kad je u çemu nastajala sasvim nova vojna tehnosfera, preteñi da preokrene åitav tok svetske istorije. Tada smo mi
spasili planetu, dragi åitaoåe, i nije greh da obesni Zapad stalno na
to podseñamo.
U leto 1944. godine Luftvafe uvodi svoj sastav mlazni dvomotorni bombarder “Arado-234” (Nemcima je uspelo da do kraja rata proizvedu samo oko sto pedeset takvih letilica). Isprva se koristio
samo za foto-izviœaçe. Poruånik Zomer je avgusta 1944. godine triput
proãiãao nad poloæajima savezniåkih snaga kod Ãerbura, brziniom
od 740 km/å i na visini od deset vrsta. Nedoseæan kako za lovce tako i
artiÿeriju PVO (“M-Hobi” br. 3, 1994, str. 28). Ali su tek u oktobru
za komandama bombardera sedeli odliåno obuåeni piloti iz treñe
grupe eskadre KG 76. U decembru je osam Ar-234 pod komandom kapetana
Likeãa izvrãilo nalet na belgijski Lijeæ. Bili su sasvim nenaoruæani, a u povratku se za Likeãovom maãinom dao u poteru jedan
britanski lovac. U ovakvim situacijama je usamÿenom bombarderu,
makar on bio i naåiåkan mitraÿeskim cevima, odzvonilo. No, Likeã
je, davãi forsaæ, lako umakao progoniocu. Nemci uopãte nisu imali
gubitaka. Kakva sreña ãto su aprila 1945. godine Nemci imali samo 36
Ar-234 naoruæanih topovima! Ta, tokom åitavog rata, savezniåkim
lovcima je poãlo za rukom da obore samo åetiri “Arada”, a koristili
su najbræe lovce. Na primer, “Spitfajer-14” (706 km/å), “Mustang”
154
(701 km/å), “Tempest-5” (695 km/å). Tako da bi Zapad bio prinuœen – da
ne beãe Rusa Vaçe, nadarenosti Æukova i Rokosovskog, te åeliåne
Staÿinove voÿe – da se nosi veñ sa stotinama Hitlerovih mlaznih
aviona.
Tek posle kapitulacije je Anglo-amerikancima u ruke dospeo i
drugi nemaåki mlazni bombarder, åetvoromotorni “Junkers-287”, s
krilom u vidu preokrenute (!) strele. S tovarom od 4 tona bombi razvijao je brzinu od 859 km/å na visini od pet vrsta. Uzgred, prve, primitivne atomske bombe su teæile upravo 3-4 tone, a Ju-287 je mogao da
jednu takvu mrcinu dobaci do daÿine od 1.500 km. Prvi bi tu “poparu”
pokusali Britanci. A da smo mi, po savetu autora “Ledolomca” Rezuna„Suvorova”, zaseli iza bedema betonsko-oklopnih utvrœeça, Nemci bi
lako mogli da izvrãe ispitivaça na temu: “Slamaçe ruskih odbrambeno-fortifikacijskih pojaseva atomskim udarima, uz naknadno uvoœeçe tenkovskih grupa generala Hajnca Guderijana kroz nastale breãe”. Nemci su za 1946. godinu planirali poåetak mlaznog rata
ãirokih razmera. I zapoåeli bi ga – samo da smo se 1944. godine zaglibili u Poÿskoj. A kakvu bi to pretçu nama predstavÿalo? Uzmimo kao
reper dva posleratna aviona – engleskog “Vampira” iz 1948. godine i
naãeg MiG-15, junaka Korejskog rata 1950-1953. godine. “Vampir” je
postizao maksimalnu brzinu od 855 km/å, vrhunac leta mu je iznosio
13,5 vrsta i imao je åetiri topa od 20 mm. Najveña brzina naãeg jastrepåiña je iznosila 1.076 km/å, dizao se 15,5 km uvis, i nosio je åetiri
cevi: jednu od 37 mm i dve od 20. A sada, uporedite to s onim ãto su
Nemci nameravali da uvedu u proizvodçu 1945-1946. godine. “Blom i
Fos-209” s krilima u vidu obrnute strele: dva topa od 30 mm, brzina
1.000 km/å i vrhunac leta od 12-13 km. Laki lovac “B i F-211A” (860 km/
å; 8 km). “B i F-211B”, vrlo sliåan naãem MiG-15 po kosini i obliku
krila – 900 vrsta na åas. “B i F-212”, bezrepa strela sa tri topa od 30
mm i maksimalnom brzinom od 910 km/å. Pregledaçe albuma “Luftvafe 1946” Januãa Ledvoha zapaçuje – u çemu su sabrani podaci o performansama i ilustracije åetrdesetak mlaznih letilica hitlerovskih konstruktora!
“Dornije-256” – dvomotorni viãenamenski avion nalik na cigaru,
s pravim krilima, 800 km/å, åetiri topa od 30 mm. A ãta je ovo?! Pravi-pravcati MiG-15! Ne, to je åedo Kurta Tanka, FV-183: dva topa,
pola tone bombi, brzina oko 1.000 km/å. Prva aerodinamiåka ispitivaça su izvrãena 1942-1943. godine. A FV-183P7 neodoÿivo podseña
na posleratni britanski “Vampir”. Zato FV-283 uopãte nema analoga:
“torpedo” zakoãenih krila sa dve mlazne “cevi” na repu, kao kod kasnijeg Tu-154. A brzina – 1.150 km/å, takoreñi nadzvuåna! Ne zaostaje ni
“Hajnkel”, predlaæuñi modele koji bi sasvim mogli ratovati i 1956.
godine. Evo He-1078 i He-1078B. Podaci o ovome drugom: 1.025 km/å,
vrhunac leta 13 km, dva topa od 30 mm. Neãto jednostavniji He-1079 –
900 vrsta na åas. Oktobra 1944. godine Vili Meserãmit nadzire prvi
polet Me-1101. Letilica zapaçujuñe liåi na naã posleratni MiG-9 i
razvija brzinu od 1.025 km/å. Gotovi su projekti bombardera Me-1107
155
koji nosi 5 tona bombi, brzinom od 950 km/å. Oho, pa to je veñ na razini
stvarnih letilica iz sredine 1950-ih! No, pravo remek-delo je Me1111, bezrepi truogao (1.000 km/å) sa åetiri topa i raketama “vazduhvazduh”. Ima i sasvim originalne tehnike. Na primer, nadzvuåni laki
bombarder “Zegler” (1.270 km/å,), iz profila nalik na projektil
savremenog raketnog bacaåa RPG-7, koji poleñe s aviona-nosaåa. Ima
mnoãtvo varijanti jeftinih i jednostavnih “Folksjegera” (narodnih
lovaca) na raketni ili mlazni pogon. “Arado” se specijalizovao za
bombardere. Ar-2-1 izgleda maltene kao kopija britanskog strateãkog bombardera “Vulkan” iz 50-ih, a Ar-2 mnogo liåi na naã Tu-16.
Nemci burno stvaraju nove krilate rakete. Recimo, projekat 10 “Bloma i Fosa”, sprega letilice-operatera i rakete. Bombarder Do-217
treba da ovaj sistem doveze na rastojaçe od trista vrsta do ciÿa i lansira ga, nakon åega ñe ga pilot-operater izvesti na visnu od 50 km i
usmeriti teãku raketu na ciÿ, a sam se brzo udaÿiti iz zone dejstva na
lakom mlaznom avionu. Firma “Dajmler-Benc” predlaæe projekte E i
F, leteñe bombe upravÿane pilotima-samoubicama. Dve tone eksploziva, brzina do 1.200 km/å, sasvim podesni za opremaçe atomskim puçeçima onovremene jednostavne konstrukcije. Spremni su i projekti
letilica-nosaåa za pet-ãest takvih kamikaza. “Arado” predlaæe krilatu raketu “Mistel” koja bi se navodila iz lovca He-162. Bojeva glava
od 2 tone, delotvorni domet – 2.000 vrsta! Uparen s lovcem, “Mistel”
se kretao brzinom od 650 km/å. Poleñuñi iz Rumunije, mogao je da tuåe
naftna postrojeça Bakua i Groznog. Iz baze u Hetbugenu kod Kirkenesa u okupiranoj Norveãkoj, ugroæavao je Severni Ural, luke Murmanska i Arhangelska, industrijski Jaroslavÿ, maãinsku industriju
Ribinska. U dometu su mu se bili Kirov i Perm, Peterburg i Petrozavodsk, Moskva i Niæçi Novgorod. Bazirani u okupiranoj Poÿskoj,
ovakvi hibridi bi u svom dosegu imali gotovo åitav evropski deo
naãe zemÿe. Pilot He-162 postavÿenog na “leœima” krilate rakete,
dovozio bi taj sistem ka ciÿu pa se, poãto bi ogromnu bombu uveo na
bojevi kurs, odvajao od çe i brzo izmicao na bezbedno podruåje. Gradovi i veñi zavodi bi mu predstavÿali idealne ciÿeve! Jer za atomsko
oruæje nije potrebna ne znam kakva preciznost.
Nije vaÿda trebalo da se 1944. godine zaustavimo na granicama
Poÿske? Ta i tada je, posle svih poraza u Rusiji, Hitler pod oruæjem
imao armiju od 10.000.000 ÿudi rasporeœenih u 300 divizija, radila je
odliåna maãinerija vojne industrije, isporuåujuñu Rajhu 40.000 letilica godiãçe, i spremajuñi se za proizvodçu mlaznih aviona i atomskih reaktora. Pristup Odri su s istoka zapreåavali moñni odbrambeni åvorovi – utvrde Breslau, Ãnajdemil, Kistrin i Pozen-Poznaç.
Dodajte ovome i Torn-Toruç, Dancig, Glogau i Kenigsberg. Sve smo to
morali na juriã zauzimati, uz ogromne ærtve. Da se Hitleru dozvolilo da zaleåi rane, bio bi u staçu da 1944-1945. godine povede joã
straãniji istrebÿivaåki rat, koji bi udvostruåio broj ærtava stvarnog Drugog svetskog rata (50.000 000 poginulih). Ono nemaåko hvalisaçe “oruæjem odmazde” nipoãto nije bilo prazna priåa. Tajni nauåni
156
instituti SS bi plodili na stotine pilota-samoubica, æivih robotafanatika. Takvi ne bi oklevali da se krilatom raketom sunovrate na
ciÿ, sveto verujuñi da ih posle posledçeg bleska plamena i bola åeka
zagrobni æivot u Valhali meœu sisatim i guzatim Valkirama, svetlokosim ratnicama. Bez naãe navale bi åak i tri miliona nemaåkih
bajoneta sruãilo åitav anglo-ameriåki front u Francuskoj i Belgiji. I Nemaåka je sveto verovala u Hitlerovu genijalnost. Po
saznaçima, steåenim iz odgovora nemaåkih zarobÿenika u ameriåkom
odseku za psiholoãko ratovaçe, 15-30. novembra 1944. godine je 62%
nemaåkih vojnika verovalo Hitleru, 51% je oåekivao da ñe zapadne
vojske biti potisnute u La Manã, polovina ih je verovala u pobedu
Faterlanda. Åitavih 53 odsto je smatralo da Rajh poseduje tajno oruæje, sposobno da dovede do preokreta u ratu. U martu 1945. godine su te
brojke iznosile 31, 10, 11 i 14 odsto. Pola veka kasnije su Jeÿcinov
rejting i vera u uspeh çegovih reformi bili kudikamo niæi!
Za nas nije bilo drugog izlaza, sem da Rajhu iãåupamo rumunsko
naftno “srce”, prodremo kroz utvrœenu Poÿsku i idemo na Berlin.
Polaæuñi na oltar rata nove milione æivota kako bismo spasili
desetine miliona duãa. To se nije moglo postiñi bez izuzetno moñne
vojno-industrijske baze Saveza, bez kolosalne proizvodçe tenkova,
oruœa i aviona, bez stvaraça hemijske, metalurãke i energetske osnove za sve to. Od 1929. godine smo za takav poduhvat imali svega dvanaest
godina. Bile su nam potebne milijarde dolara kapitala za ulagaça u
privredu – ali nam takve zajmove i kredite niko ne bi dao. I sam Zapad
je tada zapao u najteæu ekonomsku krizu, i u SAD su gladne gomile
juriãale na banke. Staÿin je imao samo jedan izlaz – da na najsuroviji
naåin obezbedi sredstva, resurse i radnu snagu raskulaåivaçem sela,
da åitavu zemÿu mobiliãe i uvede prinudni rad. Nismo smeli da
ponovimo æalosno iskustvo carske Rusije koja je protiv industrijske
maãine kajzerovske Nemaåke izaãla s ralom, koçiñem, puãkama
obrasca 1891. i topovima obrasca 1900. godine. Nismo smeli da ponovimo sudbinu Peterburãke imperije, åiji su gladni vojnici, ginuñi
pod kiãom nemaåkih granata, s gnevom saznavali za lumperajke i razvrat liferanata koji se bezoåno bogate na vojnim isporukama. Za Raspuñina, nemaåke ãpijune iz cariåinog okruæeça, za izazovnu raskoã
u domovima korupcionaãa na visokim poloæajima. Staÿin je stvorio
sistem u kome svega toga naprosto nije bilo i gde su svi resursi zemÿe
mobilisani u ime Pobede. U carskoj Rusiji je proizvedeno 2.000 aviona
prema 15.000 nemaåkih. U staÿinskoj dræavi smo 1,5 put prevaziãli
Nemce u proizvodçi aviona. Naravno, bez staÿinskih logora i kolektivizacije, bez åistki i represalija, bez iscrpÿujuñe industrijalizacije i krvavog znoja prvih petoletki, æivot bi bio i lagodniji i sitiji. Sa dostojanstvenim seÿacima, izobiÿem na vaãarima, gostoÿubivim kråmama i trideset ãest vrsta jeftinih kobasica. Bio bi
– sve do dolaska nemaåkih zavojevaåa na tenkovima i kolonizatora s
biåevima i automatima. Ta, Hitler je joã 1923. godine napisao “Majn
157
Kampf”, u kome je nas proglasio podÿudima i naveo ciÿ buduñeg rata
– zauzimaçe ruskih prostora i çihovo åiãñeçe od nas.
Nemojte to zaboraviti, åitaoåe. I ne sluãajte lukave i laæÿive
zloduhe. Monstrum koga smo ubili bio je bremenit znatno straãnijim
åudoviãtem.
6
Najzad, Nemaåka je pretila da i mora osvoji svojom prvoklasnom
podmorniåkom flotom. Çihove je podmornice na tekuñim trakama
gradio “kraÿ automobila” Ferdinand Porãe – åitavih 1.113 komada
(poreœeça radi, poåetkom rata smo najveñom podvodnom flotom raspolagali upravo mi – preko 200). Nemaåki “U-botovi”, moñni i udobni,
predstavÿali su prauzor naãih posleratnih podvodnih plovila.
Nemci su do 1944. godine nauåili da dejstvuju na åitavom potezu od Antarktika do Arktika. I pod vodom su se kretali na dizel-pogon,
pomoñu creva-ãnorkela, åime su viãestruko poveñavali radijus
dejstva.
Dva ruska åamca-lovca su 30. juna 1944. godine stupila u borbu s
nemaåkom U-250 u zalivu Kojvisto na Baltiku. “MO-105” je odmah
pogoœen torpedom, ali je “MO-103” posle nekoliko sati zasuo neprijateÿa dubinskim bombama. Preæiveli kormilar s “MO-105” Ivan
Martemijanov je izjavio: nismo videli trag torpeda! Nakon potapaça
“nemca”, na povrãinu je izbaåeno nekoliko preæivelih podmorniåara. Jedan od çih, komandir U-250 Verner Ãmit, priznao je: çegova
podmornica je naoruæana elektriånim torpedima T-5 “Kopriviãte”
koja za sobom ne ostavÿaju trag od vazduãnih mehuriña, a navode se na
ãum propelera broda-mete. Supertajno Hitlerovo oruæje!
Ma koliko potom Nemci æestoko bomabardovali i mitraÿirali
podruåje u kom je potonula, nama je poãlo za rukom da je izvuåemo iz
mora. Pronikli smo u tajnu çenih straãnih torpeda. Krajem rata je
nemaåka podvodna flota dostigla vrhunac tehniåkog savrãenstva.
Osim akustiåkih i magnetnih torpeda, Nemci su razvili najboÿe podmornice na svetu iz serije 21, nameravajuñi da tokom 1945. godine
proizvedu 230 takvih. S neuporedivom hidrodinamikom, razvijale su
pod vodom brzinu od 17,5 åvorova, dvostruko veñu nego kod podmornica
zemaÿa antihitlerovske koalicije. S dizel-pogonom, ãnorkelom i
elektromotorima, ova su plovila mogla da prevale 10.000 miÿa. Ovaj
rekord su tek nuklearne podmornice uspele da obore. A najboÿi rezultat je u to vreme ostvario komandir U-977 Hajnc Ãefer – 66 dana plovidbe bez izraçaça.
Nemci su nameravali da svoje podmornice i druge vrste brodova
opreme omaçim sklopivim osmatraåkim æiroplanima, aparatima nalik na mini-helikoptere. Da pomoñu çih otkrivaju neprijateÿske
brodove i avione mnogo pre nego ãto ovi çih otkriju. Vrãili su ispitivaça podmornica s “krajslauf-motorima” – ureœajima koji omo-
158
guñavaju rad dizel-pogona pod vodom i dostizaçe brzine od 20-25 åvorova (prema 7-8 kod obiånih savezniåkih podmornica).
Svu snagu, demonizam i neÿudsku organizaciju Rajha oslikava samo
jedan sluåaj. U jednu naãu okupacionu komandu je 1955. godine doãao
neki Nemac i saopãtio da se negde kod baltiåkog ostrva Rigen pod
vodom nalaze podmornice, spremne da u svakom trenutku isplove. Poverovali su mu i skoro godinu dana tragali za tim åudoviãnim podvodnim skroviãtem. I pronaãli su ga, otpoåevãi poslove oko izvlaåeça
snagama 447. diviziona havarijsko-spasilaåke sluæbe Baltiåke
flote.
“Unutraãçost svih podmornica je bila sasvim suva. Samo na jednoj
od çih je kroz spoÿne ureœaje na izvlaåeçe prodrla voda, hermetiånost åvrstog trupa bila naruãena... Kod ostalih se sve nalazilo u
idealnom staçu, åak su se i zalihe namirnica joã mogle koristiti za
ishranu”, – pisao je u “Ruskoj gazeti” Sergej Ptiåkin (5.02.1996). I sve
te podmornice su imale svastiku na gorçoj kabini, a pokazalo se da su
to najnoviji hitlerovski brodovi, iz 26. serije. Sve su u zimu 1945. godine tajno konzervisane i poloæene na dno, na dubini od 45 m. Odozgo
su bile pomno kamuflirane morskim rastiçem.
Zaãto? Ptiåkin kaæe da su za te podmornice bili u pripravnosti
posebno odabrane posade i komandiri, posveñeni u tajnu predstojeñe
operacije. U sluåaju pobede saveznika, trebalo je da saåekaju dok
pobednici, SAD i Savez, ne postanu ogoråeni neprijateÿi (a Hitler
se nadao da ñe protivreåja izmeœu çih izbiti joã 1944. godine), pa da
se ukrcaju na konzervisane podvodne krstarice i zapoånu potapaçe
brodova, ne bi li izazavali novi svetski rat izmeœu nedavnih neprijateÿa Rajha.
Ova verzija popriliåno ima smisla. Ta, Nemci su imali åak i
komandni punkt za takvu operaciju – Antarktik. To podruåje je ostalo
praktiåno neistraæeno sve do grandioznih ekspedicija Meœunarodne
geofiziåke godine 1957-1958. godine, i tamo nije bilo stacionarnih
nauånih stanica. Najviãe saznaça o tom nenastaçenom kontinentu,
pokrivenom kilometrima debelim naslagama leda, imali su Nemci.
Oni su 1938-1939. godine organizovali veliku ekspediciju kapetana
Alfreda Ritãera, koju je liåno Gering nadgledao. I, mnogi smatraju
da su Nemci narednih godina tamo potajno podigli novi Berhtesgaden
– podzemno-podledni grad sa staklenim baãtama, energanama, zalihama namirnica i oruæja, i sredstvima veze. Samo ãto Hitleru nije
uspelo da se domogne te svoje tajne tvrœave. Svejedno, tamo je bilo nemaåkog osobÿa i mogla je postati komandni punkt za izazivaçe ruskoameriåkog rata.
Opipÿivih potvrda za ovu spekulaciju gotovo da i nema. Izuzetak
åine dva momenta. Prvi je taj ãto je za Hitlerovog naslednika, posle
çegovog samoubistva, izabran gros-admiral Denic, tvorac kolosalne
hitlerovske podmorniåke moñi. Drugi – opãtepoznata åiçenica da su
SAD 1947. godine organizovale ekspediciju na Antarktik, poznatu
kao “Hajõamp” – “Visoki skok”. Na çenom åelu je bio admiral Riåard
159
Berd, heroj letova nad Antarktikom 1929. godine. Joã davne 1970. godine, åitajuñi sovjetske kçiæice o puteãestvijima, nisam åudu mogao
da se naåudim: zaãto li su Berdu za tu ekspediciju dali nosaå aviona,
krstarice i razaraåe – brodove koji nisu naroåito prilagoœeni za
nauåne ciÿeve i plovidbu meœu santama leda? I zaãto je u sastavu ekspedicije bilo åetiri hiÿade duãa?
Ekspedicija se ukotvila pored obale Zemÿe kraÿice Mod – upravo
u rejonu nad kojim su svojevremno leteli “kondori” kapetana Ritãera.
No, åitava misija je opozvana nakon kojih mesec i po, a sam Berd je po
povratku zavrãio u duãevnoj bolnici. Novinar V. Prusakov, koji se
bavio hitlerovskim tajnama, navodi ålanak iz 1948. godine, objavÿen u
magazinu “Brizant”: Berd je navodno izjavio kako su mu ekspediciju
napali neprijateÿski avioni, te da su potom åetiri çegove maãine
netragom nestale. A kad je ustvrdio kako je moguñ napad neprijateÿa
na aparatima koji od pola do pola Zemÿe lete fantastiånom brzinom,
strpali su ga u bolnicu.
Tako da je postojaçe tajnog ãtaba hitlerovaca na tada neistraæenom Antarktiku sasvim moguñe. I sami Nemci su od jeseni 1944. godine radili na atomskoj bombi, pa su bili savrãeno svesni da bi, posle
çihovog poraza, rat izmeœu Rusa i Amerikanaca lako mogao biti atomski. I tamo negde sredinom 50-ih, kad se Nemaåka stvarno preporodila
i oformila veoma snaæan Bundesver, i kad su SAD i SSSR balansirali na ivici rata, na znak iz daleke ledene pustiçe, konzervisane
podmornice su mogle krenuti u piratske prepade. “I nikom ne bi na
pamet palo da torpedni plotun nije uspeãno ispaÿen s ameriåkog “Nautilusa” ili sovjetskog “Leçinskog komsomola”, veñ su to iz nepostojaça isplivali “vuåji åopori” gros-admirala Denica”, – piãe moj
kolega iz “RG”. Primetiñu da su voœe nacistiåke Nemaåke bile veliki
mistiåari, i u totalnom ratu su videli Ragnarek – Posledçu bitku
izmeœu bogova i åudoviãta, u kojoj ñe poginuti i Rusi, i Amerikanci,
i Jevreji, ãtaviãe i veñina Nemaca, a preæiveñe samo odabrani,
pravi arijevci. Karakteristiåan je åak i izbor tajnog skroviãta za
podmornice – ostrvo Rigen, nekadaãçi Rujan (Bujan iz ruskih bajki).
Isto ono sveto srediãte plemena Ÿutiña i Bodriña, slovenskog naroda kojeg su pre hiÿadu godina Nemci istrebili. Ptiåkin smatra da je
fantastiånu nemaåku zamisao izazivaça Treñeg Svetskog osujetio
ruski podmorniåar, moj sugraœanin iz Odese Aleksandar Marinesko,
koji je 30. januara 1945. godine svojom S-13 na dno poslao õinovski brod
“Vilhelm Gustlov” koji je uz izuzetno jaku zaãtitu evakuisao 7.000
hitlerovskih podmorniåara iz Danciga. Skoro svi su se utopili, a Hitler je Marineska proglasio liånim neprijateÿem. Nisu li se meœu
utopÿenicima nalazile i posade za skrivene podmornice? I nije li
Hitler besneo zato ãto viãe nije mogao da im pripremi zamenu?
Nemci su krajem rata u more porinuli male podmornice tipa “23”.
Za ono vreme su bile neuhvatÿive. Poãto su se saveznici veñ odavno
izveæbali da radarima izdaleka uoåavaju izroçene podmornice, ove
maliãane su napravili åisto podvodnim. Posedovale su dva elektro160
motora. Jedan je, snage 600 “koça”, ukÿuåivan prilikom napada. Drugi,
od svega 30 KS, obezbeœivao je praktiåno beãumno, ekonomiåno krstareçe. Ovi su aparati u proleñe 1945. godine dejstvovali duæ obala
Britanije, uspeãno se provlaåeñi kroz izuzetno gust sistem protivpodmorniåke odbrane. Çih sonari nisu mogli da otkriju, a boravak
pod vodom nekoliko dana zaredom åinio je britanske radare beskorisnim. Tada nacisti nisu izgubili niti jednu “23”! (“More”, decembar
1995.) Nemci su se spremali da ih upotrebe u operaciji “Hanibal” – u
presecaçu pomorskog snabdevaça Britanije i anglo-ameriåke vojske u
Evropi. I nije li tada naã Marinesko spasao saveznike, poslavãi u
hladne dubine Baltika posade skoro 150 podmornica Rajha?
Bilo kako bilo, Nemci su umeli da prave podmornice. I posle
deset godina boravka pod vodom, çihove podmornice su bile savrãeno
sposobne za borbu. Sasvim odgovarajuñi standardima 1950-ih. Krajem
rata su hitlerovci posedovali i druga sredstva za voœeçe podvodnog
rata. Na primer, maãine za “jahaåe torpeda” “Neger”, supermale podmornice “Biber” i “Zehund”, odrede ronilaca-diverzanata. Bogu hvala
ãto je Marinesko jednim udarom Hitlera liãio podmorniåkog kadra.
Uzgred, taj je udar izveo uz samoubilaåki rizik, napadajuñi “Vilhelma
Gustlova” s povrãine i prilazeñi pliñakom, od obale. Ali, zvaçe
Heroja nije za æivota dobio.
7
Hajde da joã jednom zamislimo da je SSSR 1942. godine pao i bio
podeÿen izmeœu Nemaåke i Japana. Nastupa straãno vreme za Englesku, koja neizostavno pada. Çenom eliminacijom, ostatak zapadnog
sveta gubi jedinu bazu za izvoœeçe bombarderskih naleta na Rajh – jer
s teritorije SAD ne mogu da dosegnu do nacista. Zajedno s Britanijom
nestaje i baza za borbu protiv nemaåke podvodne flote, koja se kod hitlerovaca veñ pojavÿuje. Nemaåka zauzima severnu Afriku i Bliski
Istok (nafta). Japan okupira Australiju i Indiju (sirovine i radna
snaga). SAD su, grozniåavo stvarajuñi atomsko oruæje, mlaznu avijaciju i rakete, prinuœene da se u Tihom okeanu nose sa Japancima, a na
Atlantiku – sa Nemcima. Ovi posledçi punom parom grade nosaåe aviona, velelepne bojne brodove tipa “Bizmark” i podmornice. Drugi
svetski se produæava na joã nekoliko godina. Amerikanci pokuãavaju da se nosaåima aviona probiju do obala Evrope, odakle bi naneli
atomske udare po Treñem Rajhu, ali ih Nemci tuku na okeanu. S çihovih brodova takoœe poleñu “Fau” i “Arado” s atomskim puçeçima.
Da bi se dokrajåila Amerika, zamorena ratom na dva fronta, Nemaåka
aktivira zalihe hemijskog oruæja, a Japan – bakterioloãkog. Uzgred,
posledçi poseduju podvodne nosaåe aviona – åak i za kasnije doba gigantske podmornice klase “I”, sa dva laka bombardera “Sejran” u hermetiåkom hangaru. Podmornica ih je, izronivãi, slala u napad na
SAD. Trebalo je da nose bakterioloãke bombe. Da, umalo da zaboravimo – za raåun Nemaca u Americi dejstvuje odliåno ustrojena diver161
zantsko-teroristiåka “peta kolona” koju åine zapadnoukrajinski
nacionalisti! Majstori podrivaåkog delovaça, ubistava i konspiracije. Japanci su pak mogli dati svoje kamikaze za nemaåke krilate
rakete s atomskim i hemijskim bojevim glavama. Pri tome bi ukrajinska bratija spretno postavÿala radio-farove za takve misije nemaåko-japanskog åuda od oruæja. Teãko Çujorku, San Francisku i Bostonu! Dodajmo svemu tome dræave Latinske Amerike, vrlo nakloçene
Nemcima i sve samo ne u ÿubavi sa Severnom Amerikom. Na primer,
Åile ili Argentinu, åiji se buduñi predsednik, Huan Peron, åak
slikao sa Hitlerom...
Ãto je åekalo Ameriku? Preimenovaçe Çujorka u Nojebersdorf,
ruãeçe oblakodera i podizaçe udobnog kolonijalnog gradiña na
mestu Bruklina. I, naravno, logori s gasnim komorama, jer Nemci nisu
niãta maçe od nas mrzeli Sjediçene Dræave, smatrajuñi ih zemÿom
kojom vlada ãaåica jevrejskih magnata. Istina, u nastavnim filmovima KGB SSSR se takoœe govorilo da Amerikom vlada kaubojskocionistiåka mafija – savez bezobzirnih teksaãkih biznismena i jevrejskih bankara... Ãto viãe saznajeã o nemaåkoj moñi, tim blistaviji biva podvig naãeg naroda koji je porazio oklopno åudoviãte,
koji je uspeo da do 1941. godine sazda ogroman industrijski i nauåni
potencijal. Zahvaÿujuñi tome je SSSR mogao da na bojno poÿe izvede
tenkovske armije, åitave oblake lovaca na “Tigrove” i “Pantere” –
juriãnike Il-2. Poãlo nam je za rukom da izvojujemo prevlast u vazduhu, a tada joã mlaœani V. Åelomej je aprila 1945. godine dræavi dao
krilate rakete 10H – analog Fau-1. Mi nismo ponovili sudbinu carske
Rusije, odræali smo se i spasili svet. Naã pohod u Evropu nije bio
Staÿinov hir ni puko stremÿeçe ka osvajaçu. Radilo se o æivotu i
smrti Rusa. Optuæuju nas da smo se spremali da prvi napadnemo Nemaåku, i da su hitlerovci naprosto bili prinuœeni da izvedu preventivni udar juna 1941. godine? Ãteta ãto nismo stigli – naãe bi ærtve
bile nekoliko puta maçe. Jer, Rajh bi svejedno kad-tad napao Rusiju. A
u stvarnoj istoriji, morali smo ga do nogu potuñi pre nego ãto poåne
da primeçuje svoje nove sisteme naoruæaça. Jedino su nam snaga Imperije, åeliåna disciplina i vojno-industrijska moñ omoguñili da to
uåinimo. Svako ko opaçkava rusku vojnu istoriju i truña sumanute
ideje – izdajnik je. Istorija nas uåi jednome: vojno-industrijska, konstruktorska i nauåna moñ Imperije predstavÿaju neprolaznu vrednost.
8
Da bismo shvatili zaãto je SSSR tolika sredstva troãio na vojne
potrebe, vaÿa nam proniknuti u psihologiju ÿudi koji su preæiveli
pakao Velikog Otaõbinskog rata. Pojmiti koliko su oni bili potreseni, uporeœujuñi svet iz 1938. s onim ãto se desilo 1946. godine. Ta,
mi se i dan-danas vozimo na nauåno-tehniåkim idejama, roœenim u krajçem naprezaçu Drugog svetskog. Taj rat je poåiçao od drvenih aviona162
biplana i kabastih, primitivnih tenkova, od gnevnih zahteva u britanskom parlamentu da se ne bombarduje nemåka privatna svojina. Na
çegovom kraju smo se vinuli u novo doba. U doba atomskog oruæja, mlazne avijacije i balistiåkih raketa, nosaåa aviona, tepih-bombardovaça i radara. Brzine, snage i vlast nad silama materije neizmernio
su porasli. Odajmo priznaçe Nemaåkoj i çenom narodu. Ta, oni su,
premda po ekonomskim pokazateÿima iza nas i Zapada, uspeli da stvore sistem koji zamalo da åitav svet pregazi. Åudoviãno upiçuñi, za
nekoliko meseci i bez savremenih kompjutera, Nemci su stvarali
åudesa. I naãi su struåçaci, prelistavajuñi arhive Treñeg Rajha, to
vrlo dobro shvatali.
U ålanku “Leteñi taçiri Luftvafe” iz junskog broja lista “Vreme” (1996), V. Martiçenko i G. Serditi pripovedaju kako je 1943-1944.
godine grupa konstruktora Kajtela napravila diskolet F-7 i uspeãno
ga ispitala. Leteñi disk je imao deset metara u preåniku, kabinu
poput kapÿice u srediãtu i oklopÿen “trbuh”, sa nosaåima za podvesno naoruæaçe, a bio je u staçu da okomito poleñe, lebdi i brzo leti, uz pomoñ mlaznog motora. Sve u svemu, stvorili su maãinu srodnu
helikopteru. Za razliku od svog roœaka, ona nema vodoravnu elisu, veñ
“obrtno krilo” – prstenove s naroåito rasporeœenim lopaticama u
gorçem delu diska. Uzgred, ovu zamisao je 1942. predloæio nemaåki
inæeçer Cimerman. Åitav svet je 40-ih krenuo putem graœeça danas
veñ uobiåajenih klasiånih helikoptera. A civilizacija Crne Svastike je napipala sasvim revolucionarni put. Åak i savremeni struåçaci smatraju: diskoplan s “obrtnim krilom” krije u sebi znatno
veñe moguñnosti od helikoptera.
Hitlerova Nemaåka je svetu pokazala åudo, koje po svemu sudeñi
joã uvek nije dovoÿno istraæeno – åitav vatromet nauånih i tehniåkih prodora, za svega nekoliko godina. Gledaã çihove projekte s modelima i – pamet da ti stane! Da li je moguñe da su se sve te zamisli
rodile u doba ãiãtavih primusa, krkÿavih gramofona i primitivnih
radio-aparata na lampe, velikih kao komoda? Stara sovjetska vrhuãka
je shvatala: Rajhu je uspelo da istråi ispred svog vremena zahvaÿujuñi
titanskoj moñi nauåno-tehniåkih centara. Ãto znaåi da i mi moramo
imati neãto sliåno, kako se ne bismo goloruki suoåili s pretçama
Zapada. Ta, uopãte uzev, pred Imperijom su stajali isti zadaci kao i
pred Nemcima. Vaÿalo se suprotstaviti åitavom zapadnom svetu, koji
je imao znatno viãe stanovnika i novca, razvijeniju industriju, viãe
gradova, a u posledçem velikom ratu nije pretrpeo gubitke koji bi se
mogli porediti s naãima. Rusima je poãlo za rukom da 1945-1985. godine izgrade jedinstven sistem, kojim su postigli paritet sa Zapadom
u vojno-strateãkoj i nauåno-tehniåkoj sferi. Ãtaviãe, u mnogim
aspektima smo ga pretekli, iznedrujuñi maãine i zamisli kojima sliånih u svetu nije bilo. A potom smo sami sve to i skrãili. Sada, ako
æelimo da ostanemo Rusi i opstanemo, morañemo ponovo, krvÿu, znojem i gvoæœem obnavÿati izgubÿeno. I graditi novu Imperiju,
prekrasnu kao moñni åeliåni bojni brod. Jer, na Zemÿi opet miriãe
163
na velike ratove, opet se zaoãtrava borba oko nalaziãta sirovina i
træiãta prodaje. Zapad je navikao da æivi raskoãno i razuzdano. Do
ranga boga je uzdigao svoju leçost i slastoÿubÿe, teæçu da sve postigne uz najmaçe napora. Zapad nesposobno proædire sirovine i
energiju, pretvarajuñi ih u gomile smeña i beskorisnih stvari za jedan
dan. U snikerse, u evereste jednokratnog posuœa, u hrpe dotrajalih
automobila i guma. S lica planete nestaju ãume da bi proizvodio
ogromne koliåine ispraznih novina, ãarene ambalaæe, reklama i
saopãteça za ãtampu. Stotine miliona tona nafte trañi na benzin i
plastiånu masu za idiotske boce s joã idiotskijim napicima. Zapad
proædire planetu i, ugledaju li se ostale zemÿe na çega, za koje desetleñe ñe nam planeta biti zagaœena i sva bogatstva iscrpÿena. No,
Zapad ne æeli da se odrekne svog preterano raskoãnog æivota. On
æudi da zauvek uåvrsti poredak u kome bi izobiÿe pripadalo çemu, a
ostalima – uloga liferanata jeftinih sirovina, smetliãta za brda
zapadnog otpada, mesta za ekoloãki prÿavu proizvodçu. Takvu sudbinu SAD spremaju i sadaãçoj slobodnoj Rusijaniji, koja se mora raspasti na hrpu “suverenih” krhotina-kopiladi, mafijaãkih enklava.
Åiji ñe vladari ãeniti pred Zapadom, eda bi im milostivo dobacio
koju dolarsku “kost”. Nameçeno nam je da postanemo gomila uroœeniåkih teritorija, bez sloæene industrije i nauånih centara, pa makar
imali crkveno pojaçe, narodne noãçe i balalajke. Da u svemu od
Zapada zavisimo: od åeãÿeva do kompjutera. Æelite da vidite naãu
buduñnost? Otputujte u sadaãçu Moskvu.
Åeka nas borba za rusku buduñnost. I to ne samo sa Zapadom. Na
Jugu, ohrabrena naãim slabÿeçem, roguãi se Turska, kojoj su potrebni strateãki Krim, Zakavkazje i severni Kavkaz. Parola Turaka
glasi: “Za Veliku Tursku od Jakutije do Sarajeva!”. Zazubice na naãe
prostore rastu talibanima koje podræavaju SAD. Zapad je spreman da
sa nama ratuje tuœim rukama. Dajuñi zajmove, rasipajuñi dolare i
oruæje, on ñe podræati svakog ko mu pomogne u usitçavaçu i uniãtavaçu tih nepredvidivih i potencijalno veoma opasnih Rusa. Jer, ni
talibani ni Turci nisu sposobni da uåine ni stoti deo onoga ãto
umemo mi. Zato ñe on podræati i Turke, i åeåenske bandite, i basmaåe,
i zapadnoukrajinske banderovske pacove koji su doãli na vlast u Kijevu. I saudijske vehabije, spremne da seju mræçu prema hriãñanima u
Taõikistanu, Kazahstanu, Tatariji i Baãkiriji. Zar mu je teãko da
nabavi oruæje i dolare? Dovoÿno je da ukÿuåi ãtamparsku maãinu –
a budale iz åitavog sveta ñe dati sve za zelene papiriñe bez ikakvog
pokriña! Joã 1981. godine, dok je radio u “Pravdi”, moj otac je priåao:
SAD spremaju plan ograniåenog rata kojim bi nam otrgli Sibir i
Daleki Istok. Poãto gubi u konkurenciji s Japanom, Nemaåkom i Juænom Korejom, Americi su potrebne ogromne zalihe jeftinih prirodnih sirovina. Tada je CK KPSS ovu informaciju stavio pod “strogo
poverÿivo”. A o tome je trebalo joã onda vikati na sav glas! Nije
mnogo vode proteklo i veñ 1993. godine je u SAD objavÿen ålanak pod
naslovom “Hajde da kupimo Sibir”, u kome autor predlaæe da se 3/4
164
teritorije Rusiji strpa u õep, “ispÿunuvãi” potkupÿivom Kremÿu
Jeÿcinove epohe trilion dolara – bezvrednih zelenih papiriña. Tu je
joã i Kina koja ekonomski raste i guãi se usled prenaseÿenosti, pomaçkaça obradivih povrãina i sirovina. Dok je SSSR bio jak, Kina
je gledala na Jug. Sada, kad slabimo i osipamo se, pogled joj se okreñe
na Sever. Kako i neñe, kad se s te strane oåekuje slabiji otpor, a masniji i lakãi dobitak. Okolnosti iz 1941. godine se ne smeju ponoviti.
Meœutim, mi zasad sve viãe slabimo, i od 1989. godine smo zaustavili
razvoj novih oruæja. Taj propust ñemo tek osetiti. Moæe se desiti da
naãi neprijateÿi poseduju bojeve robote, superprecizno oruæje, lasere za zaslepÿivaçe protivnika i letilice s promenÿivim vektorom
potiska. A mi – starudije od pre 20-30 godina. Jer su poruõbine nove
tehnike u jeÿcinskoj lopovskoj Rusijaniji zanemarÿivo male. Åak nam
i na Crnom moru preti repriza okolnosti iz 1853-1856. godine, kada je
zaostala Turska imala potpunu nadmoñ nad Rusima. Kada je na ãest
naãih ratnih parobroda nasrtalo trideset turskih. Kad je çihova vojska koristila dalekometna izoluåena oruæja, dok smo mi ratovali
dedovskim ostraguãama. Jer, Crnomorska flota je skoro istrulela,
dok turska raste. A moskovski debeÿko Luãkov, koji “vojuje za Sevastopoÿ i flotu”, trpa stotine miliona dolara u bezvredne bronzane
kipove Gruzina Ceretelija. Kod nas se raspadaju avioni, demoralisana
vojska je bez goriva, rezervnih delova, namirnica i ÿudstva. A Turska
ima armiju od pola miliona duãa, u kojoj je sluæiti i åasno i unosno.
Zakÿuåak izvucite sami.
Ponekad prebirem u señaçu po onome radi åega su naãe voœe rasturile Dræavu i gurnule je u svet pun novih pretçi. Setim se Breæçevÿeve daåe na placu od åetrdeset hektara koju je, za Luãkovÿevog
gradonaåelnikovaça, fond çegovog prethodnika Popova prigrabio za
21 milion rubaÿa. Raskoãnih vila funkcionera. Åubajsovih putovaça u inostranstvo. Prokletih naãih intelektualaca koji ni sami ne
znaju ãta hoñe, ali su neizmerno sreñni ãto su im dozvolili da
trabuçaju kojeãtarije u mikrofon i sa TV ekrana.
Gospode, kako ih sve mrzim! I kako razumem one ruske golañe koji
su pre osamdeset godina nemilosrdno streÿali grgurave javne poslenike u koænim jaknama. One koji su za nepune tri godine u prah satrli
onu Imperiju, çene zavode i oklopnu flotu, univerzitete i biblioteke. Veoma ih dobro razumem. I ne bih oklevao da isto uåinim s
novim, ovog puta demokratskim “komesarima”. Jer, katkad se åini da su
isti kao i pre osamdeset godina. Samo bez zloglasnih jakni.
9
Jednom prilikom sam razgovarao s jednim veoma demokratskim,
veoma “pozapadçaåenim” ruskim novinarom, koji je pola æivota proveo u Americi. Rekao sam mu da je Hitler – neprijateÿ Rusa, ali da je
za Nemce do 1939. godine bio bog, otac i dobroåiniteÿ. Jer je, poåistivãi iz svoje zemÿe zapadnu fukaru, obezbedio privredni rast, posao
165
i blagostaçe za svakog Nemca. Bez represalija za milione. Ãto je
najvaænije, nacija je bila osokoÿena. Materinstvo je podsticano, raœalo se mnogo dece, i dobijala su sve – stadione i bazene, jedrilice i
moñne motocikle, åeliåeçe i obrazovaçe. “Snaga kroz radost” – tako
se zvala organizacija koja je milionima Nemaca priuãtila uæivaçe u
prirodi, krstareçe morem i planinska odmaraliãta.
Da, mi ga mrzimo, jer je uniãtio milione Rusa, cvet naãe nacije.
Ali, Nemcima je sazdao moñni Rajh koji je dao åudesa bojeve sposobnosti i tehniåkog napretka. Proterivao je i tamanio Jevreje. Ali je i
tu imao podrãku miliona koji su u tome videli izbavÿeçe od lihvarske pÿaåke, visokih bankarskih kamata, od prevlasti vulgarnosti i
prÿavãtine u novinama, na estradi i u umetnosti. On, uzgred, nemaåke
æene i decu nije terao da rade u vojnim zavodima. I to mu nije smetalo
da, umalo, ne stvori atomsku bombu istovremeno s Amerikancima.
Uzvrañeno mi je: “Ali åime se sve zavrãilo kod Hitlera?” Taj “argument” se preåesto poteæe. Mi pak polazimo od drukåijeg stanoviãta:
nije zapadna demokratija, nisu Amerikanci i Englezi sruãili Treñi
Rajh. Ne, on je çima lomio rebra. Åak mu je uspelo da nadmoñne angloameriåke snage na Drugom frontu skoro godinu dana suzbija divizijama golobradih æutokÿunaca i treñepozivaca, bez goriva za tenkove i
avijaciju. Kako je nedavno zapazio daroviti ruski pisac Jurij Nikitin, ako je kod Hitlera dvaput dva bilo åetiri, neñemo vaÿda tvrditi
da je to zapravo – ãest, samo zato ãto je u pitaçu Hitler. Ako se od
Rajha iåemu moæemo nauåiti, onda to treba uåiniti.
Rajh smo porazili mi, Rusi. Mi smo mu kiåmu prebili. Kod nas nije
bilo demokratije. Jednu åeliånu maãinu slomila je druga. Da su nas
tada magiånom silom zbrisali s lica Zemÿe – na Zapad bi se sruåio
smrtonosni udar mlazno-atomske i svemirske sile. Rajh je nadmaãivao
Zapad u sredstvima za voœeçe rata! Mi smo bili ti koji su spasili
svet. Da nije bilo Imperije, tri hiÿade aviona Prve, Åetvrte i Ãeste
nemaåke vazduãne flote, koje je Rajh marta 1945. godine imao na
Istoånom frontu, obruãilo bi se na zapadne armije. Na hiÿade “Meserãmita” i “Foke-Vulfa”, koje Rusi ne bi poobarali, pomeli bi s
nebesa çihove “leteñe tvrœave”. I miloni stamenih vojnika, koji ne
bi izginuli u boju sa Rusima, podavili bi Amerikance u moru. A da ne
raåunamo drugo, straãno oruæje, koje Rajh zbog naãeg napredovaça
nije stigao da stvori.
Sili se samo sila moæe suprotstaviti!
166
Jedanaesto poglavÿe
ORUÆJE KOJE KLIZI NAD TALASIMA. DRUGO RUSKO ÅUDO –
“KASPIJSKI MONSTRUMI”. VLADARI VELIKIH
PROSTORA. “LUÇ” – LOVAC NA PLOVEÑE TVRŒAVE
1
Neupuñenom posmatraåu ta laœa koja se ÿuÿuãka na leçim kaspijskim talasima åudno izgleda. Ili kao plod konstruktorove bolesne uobraziÿe. Dugaåak, aerodinamiåan trup, nalik avionskom, koji
prelazi u “delfinov kÿun” kabine, vetrobranska stakla zastraãujuñe
podseñaju na razrok pogled. Turbomlazni motori. Repno krilo kao u
letilice. Poãto tu neshvatÿivu maãinu otãlepuju podaÿe od obale,
zagluãujuñe ñe zaurlati motori i uzan trup ñe poput grabÿivice jurnuti napred u oblaku kapÿica vode. Postigavãi dovoÿnu brzinu,
maãina ñe se odlepiti od povrãine vode i, kreñuñi se brzinom lovca,
poleteti na visini od nekoliko metara iznad puåine. “Naãa se
barkasa joã uvek nalazila nedaleko od obale, kad je do nas s otvorenog
mora dopro sve glasniji urlik motora. Opazili smo kako nam se brzo
primiåe nezamislivo metalno åudoviãte – ni avion ni brod. Sve viãe
je zauzimalo vidokrug, i shvatili smo da je to ipak ogroman avion koji
leti pravo na nas, na nekoliko metara iznad vode. Zbunili smo se i skamenili. Kad ga je od nas delilo tek stotinak metara, zakrenuo je ka
ostrvu. Åinilo se da ñe svakog åasa zaorati krilom talase. Ali, ne –
voda pod krilom kao da se ugibala, åudoviãte se ispravilo i nastavilo svoj put prema kopnu. Videli smo joã kako se neãto pridiglo
nad breæuÿkom, posle çega opet snizilo i, prateñi reÿef ostrva,
nestalo za obzorjem...“
O ovom susretu ribara s ekranoplanom je 1992. godine pisala “Tehnika – mladeæi”. To åudo tehnike je na Zapadu dobilo ime “Kaspijski
monstrum”. Zapoåiçuñi ovo poglavÿe, kolebali smo se: da li ga smestiti u odeÿak koji govori o prodoru naãe Imperije u Svetski okean,
ili pak ekranoplane uvrstiti u vazduãno naoruæaçe naãe civilizacije. Napokon, opredelili smo se za ovo drugo, poãto su te maãine
osmislili aviokonstruktori. Ekranoplanima se prvi pozabavio Robert Bartini, sovjetski aviokonstruktor tragiåne sudbine. Takve
maãine je projektovao i Aleksander Lipiã, daroviti hitlerovski
inæeçer. Imperijski konstruktori su tokom 70-ih i 80-ih godina daleko prevaziãli Zapad u razradi aparata s dinamiåkim naåinom kretaça – ekranoplana i brodova na vazduãnom jastuku (KVP). Prvo su u
serijsku proizvodçu uãli vojni KVP, predviœeni za iskrcavaçe desanta ruske mornariåke peãadije. Dobro se señate tih maãina –
masivnog trupa koji “visi” tik iznad talasa, uz pomoñ silnih ventilatora ãto sabijaju vazduh pod çegovo dno. Dva turboelisna motora, rep167
vertikalni stabilizator kao kod aviona, i propeleri. Voleli su da ih
åesto prikazuju na televiziji: izlaze iz mora na kopno, poput zmajeva
iz bajki.
Ovaj aparat je nazvan desantni åamac “Lebed” (labud). Sa posadom
od ãest ålanova, moæe poneti dva tenka ili 120 boraca, brzinom od 70
åvorova (skoro 130 km/å). Naoruæan je automatskim topovima od 30 mm
i raketama. Pa ipak, “Lebed” je imao i mane, uroœene svim KVP: ograniåen radijus dejstva i nesposobnost da se kreñe po jaåe uzburkanom
moru – visoki talasi naruãavaju vazduãni jastuk pod çim.
Ekranoplani, “Kaspijski monstrumi”, predstavÿaju õinovski korak napred. Çima nikakve bure ne smetaju. Oni predstavÿaju revoluciju u pomorskom ratovaçu. Ne ugroæavaju ih sante leda – oni lete iznad çih. Muÿevita uãña reka ili priobalne hridi, opasni za obiåne
brodove, çima çisu nikakva pretça. Kao ni pliñaci. Desante mogu da
iskrcavaju bilo gde – od afriåke Obale Skeleta s çenim œavolskim
podvodnim grebenima, preko obeju obala SAD, sve do arktiåkih
podruåja Kanade i Aÿaske.
Ove maãine koriste tzv. “efekat ekrana” – pojave svojevrsnog “jastuka” od sabijenog vazduha pod trupom letilice, tokom leta na malom
rastojaçu od tla. Isprva su se konstruktori aviona borili s tom
pojavom. Ali, kasnije je roœena ideja: zaãto se ne bi napravio aparat
koji ne bi leteo na veñim visinama i nisu mu potrebna velika krila?
Ta, efekat ekrana omoguñava da se, pri istoj snazi motora, na maloj
visini prevozi daleko veñi teret i uz to – dobranom brzinom. Naravno, ekranoplan ne moæe da preleñe planine ili gradove, no sijaset
je reka, ogromnih, morskih prostora, pustiça i tundri, gde je çemu –
kao ribi u vodi...
Ekranoplan ne ugroæavaju mine pritajene pod povrãinom ili u
pliñaku. Za podmorniåka torpeda je nedostiæan. Ali zato on sam
moæe, kreñuñi se brzinom od 300-400 vrsta na åas, sustiñi i dubinskim
bombama uniãtiti i najbræu podmornicu. Ekranoplan moæe nositi
protivbrodske rakete i mine, nanoseñi udare neprijateÿskim eskadrama. Poodmaklo je bilo i projektovaçe aparata koji je brzinom od
600 km/å mogao da preveze åak i celokupni bataÿon mornariåke peãadije, skupa s kompletnom tehnikom i naoruæaçem.
Te su maãine pravi gospodari ogromnih prostora. Zaãto ih se
Zapad toliko bojao? Zaãto se toliko radovao kad su, posle pada SSSR,
demokrate obustavile rad na “Kaspijskom monstrumu“? Zato ãto su
ruski ekranoplani pretili da sasvim sahrane çegovu bezbednost.
Poãto su SAD i Engleska, jezgro NATO-a – tzv. “pomorske civilizacije”. One nikad nisu umele da se bore na kopnu. Çihove kopnene armije su uvek bile ispod svake kritike. Vojna tradicija “pomorskih
civilizacija” se ogleda u iznenadnim nasrtajima s mora i iz vazduha.
A od invazije vojske kontinentalnih, ratniåkih civilizacija uvek su
ih ãtitila mora i okeani.
Naãi ekranoplani su predstavÿali pretçu da ñe se na çihovom
tlu pojaviti ruski vojnici i tenkovi. Kao i sve ãto uz to ide –
168
anglosaksonski åistunci bi morali ratovati ukopavajuñi se u zemÿu,
bez soba za odmor, cura i sladoleda od jagoda.
Otac “Kaspijskih monstruma” je joã krajem 50-ih postao Rostislav
Aleksejev (1916-1980), konstruktor CKB iz grada Åkalovska kod Niæçeg Novgoroda. Bio je to åovek neiscrpne energije, pravog ruskog,
imperijskog kova. Jedan od onih koji je, savremenicima nepoznat, kovao moñ dræave.
Ispitivaça prvoga giganta od 430 tona i raspona krila 40 m,
otpoåela su 1966. godine na Kaspijskom jezeru. Baza se nalazila kod
Mahaåkale, u gradiñu Kaspijsk. Joã ta maãina je pokazala åudesna
svojstva, kreñuñi se brzinom od 450 km/å na 3-4 m iznad povrãine vode.
Bez ikakvog kormilareça je zaobilazila neravnine terena, noseñi
stotinu tona tereta. Po potrebi, prelazila je u “normalan” let. S lakoñom je pravila zaokrete, draãkajuñi zakivcima kratkih krila povrãinu jezera.
Piãemo ove redove u novembru 1996. godine, upravo onda kad su pod
ruãevinama stambene zgrade u Kaspijsku æivote izgubile desetine
Rusa – graniåara i pilota, çihovih æena i dece. Ta eksplozija je delo
åeåenskih terorista i çihovih saveznika, koje je odgajio reæim kremaÿskih impotenta i lopina. No, tada, 1966. godine, nikakvom oloãu
nije bilo ni na kraj pameti da nasrne na Imperiju!
Da, bilo je i tragedija. Ekranoplan ima svoju specifiku, na koju
piloti dugo nisu mogli da naviknu. Recimo, ako åeoni vetar podigne
maãinu, odvajajuñi je od ekrana, trebalo je polako smaçiti potisak
motora, i “monstrum” ñe se isto tako polako spustiti...
Posada oglednog SM-5 je doæivela udes 1964. godine. Uletevãi u
åeoni vetar, piloti su poveñali visinu. Deset godina kasnije, dogodila se i havarija s modelom “Orliña”. Pri trapavom sletaçu na vodu
odvalila se krma. Ali, premda obogaÿen, ekranoplan je doleteo do
baze. Ipak su se stvari uspeãno odvijale. Pravi proboj je predstavÿao
“Orliñ” koji se po prvi put vinuo nad kaspijskom vodom 1974. godine.
Silovit, sa visokim repom-vertikalnim stabilizatorom, kreñuñi se
brzinom od 350 vrsta na åas na samo dva metra visine, zaokretao je u
krugu polupreånika svega 50 m. Utovarivãi 20 tona tereta neposredno
s obale, vrañao se u more, skotrÿavajuñi se u talase na hidrosmuåkama
postavÿenim na ãasiji. “Orliñ” je obeñavao da postane ne samo grozno
oruæje, veñ i vrlo jeftino transportno sredstvo. Mogao je primiti
200 putnika, isto koliko i åetvoromotorni Tu-114. A pri tome je leteo
pomoñu jednog (!) veñ isluæenog motora Tu-114!
Kao grozno oruæje je stvaran 600-tonski osmomotorni “Luç” (miãar), naoruæan lanserima za ãest protivbrodskih krilatih raketa i
superbrzometnim topovima. Kreñuñi se jedanaest puta bræe (500 km/å)
od najbræih torpednih i raketnih åamaca, “Luç” je sjajan lovac na
ameriåke ploveñe tvrœave, nosaåe aviona.
Uporedo s Aleksejevim, ekranoplanima se bavio i Robert Oros di
Bartini. Çegova dokumentacija je 1963. godine predata KB Georgija
Berijeva u Taganrogu. Tamo su se dali na gradçu 52-tonskog VVA-14,
169
prozvanog “Zmaj Ogçeni” (zmej goriniå), dugaåkog 26 m i raspona krila 30 m. “Ogçeni” je mogao leteti kao ekranoplan, nad samom povrãinom mora ili kopna, ali i kao pravi avion, dostiæuñi visinu od 10.000
m, brzinu od 620 km/å i dolet od 2.450 km. A ãto je najvaænije, Bertinijev aparat je za razliku od aleksejevskih maãina umeo da okomito
poleñe, zahvaÿujuñi dvama uzgonskim motorima pod krilima! Avaj,
ipak ih nisu postavili na “Ogçenog”. A joã se RM SSSR nosila miãÿu da Bartinijeve maãine gradi u protivpodmorniåkoj varijanti!
Bio je to neviœeni ruski proboj. Zapad se sve dosad ponosi ekranoplanima koji mogu da ponesu tek 3-4 tone tereta. Ali, Aleksejeva je
zapala tragiåna sudbina. Nepopustÿiv i åeliåne voÿe, stvarao je delo
kakvo svet joã nije vidio. Prevazilazeñi nepovereçe, ne obaziruñi se
na ameriåke tvrdçe o besperspektivnosti ekranoplana. Pokroviteÿstvo N. Hruãåova mu je uåinilo medveœu uslugu – u Breæçevÿevoj eri
su na konstruktora popreko gledali. Uz to, çegove maãine je trebalo
da se proizvode u zavodima Ministarstva industrije brodogradçe, ali
po avijacionoj tehnologiji. Bilo je teãko, jako teãko lomiti resorske prepreke. Havarija “Orliña” 1974. godine je potkresala finansiraçe projekta. I, radovi su se otegli. A kremaÿske voœe su 1985. godine
znale: mi imamo krajçe moñno oruæje, o kome Zapad moæe samo da saça.
Poåetkom 70-ih je prekinut i rad na “Zmaju Ogçenom”. Premda je
veñ leteo iz Taganroga u podmoskovski Æukovski. Na papiru su ostali
projekti berijevskog saradnika A. Bogatirjeva – “leteña krila” od 750
i 1.200 tona. Desantni ekranoplani-nosaåi aviona, koji su mogli da
izleñu i na veñe visine. A to su bile tehnologije bez presedana!
Aleksejev je umro 1980. godine, sasvim nepoznat svima nama. Joã
1974. je u 77. godini æivota preminuo Bartini. A u hitlerovskoj Nemaåkoj je svako dijete znalo za Vilija Meserãmita i Kurta Tanka. Mi
smo, pak, za svoje velike sunarodnike saznali tek mnogo godina posle
çihove smrti. Ono ãto su uåinili, najboÿe je ocenio ameriåki konstruktor ekranoplana Stiven Huker, ãef firme “Aerokon”, koji je
radio za vojni resor SAD. “Tehnika – mladeæi” saopãtava: “Poãto je
posetio nekoliko ruskih firmi koje se bave ekranoplanima, Huker je
s pomeãanim oseñaçem zavisti i ushiñeça uskliknuo: “Oni su 30 godina ispred nas!'“
Isti åasopis je 1993. godine pisao kako se uskoro posle drobÿeça
SSSR u ameriåkoj ãtampi pojavio projekat ruskog ekranoplana A.
Panåenkova od 4.000 t (120 m duæine i 50 m ãirine). Dva noæevima
nalik trupa pokrivena palubom-noseñim krilom. Stvaran je za prelete nad tundrom po specijalno probijenim trasama, brzinom od 550
km/å. Amerikanci smatraju da je çegov 20-metarski prototip veñ ispitan na Bajkalskom jezeru. Ekranoplani su postajali ne samo moñno
sredstvo za izvoœeçe transkontinentalnih desanata i borbu za mora,
veñ i velelepno oruæje za ekonomski rat protiv SAD. Çihovo uvoœeçe u saobrañaj bi uåinilo nepotrebnim hiÿade trensportnih helikoptera u sibirskim i severnim oblastima – a sat helikopterskog leta
sada koãta 5.000 rubaÿa! Ekranoplani bi zamenili i ogromne konvoje
170
brodova, koje naãa dræava svakog leta uz ogromne troãkove upuñuje da
prevoze terete do Jakutije, na Åukotku, Kamåatku i Sahalin – za kombinate koji nas snabdevaju zlatom, kalajem, uranom i dijamantima.
Uãtedeli bi Imperiji milijarde dolara, toliko potrebne i za
privredni napredak i za guãeçe SAD.
Imali smo velelepnu ãansu!
2
Ima neåeg simvoliånog u tome ãto je za mesto ispitivaça ekranoplana izbrano Kaspijsko jezero. Kaspij je jedinstveno slano jezero,
ostatak drevnog okeana Tetis, koje pod povrãinom krije mnogo tajni i
bogatstava. U çemu ima tuÿana i åak, kaæu, reliktnih ajkula-ÿudoædera. Pod çegovim talasima poåivaju ruãevine drevne hazarske prestonice Itiÿ. Prestonice naroda koji je primio jevrejsku veru –
judaizam i stotinama godina pÿaåkao Ruse najezdama i teãkim dankom.
Koji je u ropstvo odvodio Ruse i debÿao na parazitskoj trgovini, prigrabivãi puteve kojima se kretala roba iz ruskih zemaÿa na Istok, u
Aziju. Ruski knez Svjatoslav je u X veku zauzeo i uniãtio Itiÿ, kao i
åitavu Hazariju.
Naãi ekranoplani su ispitivani na Kaspijskom jezeru, kojim su
joã u H veku brodili ruski jedreçaci – da zauzmu Derbent i Baku. Na
Kaspiju, åije dno krije ogromne zalihe odliåne nafte koja s pravom
pripada Rusima. Jer je joã 1940. godine grozni Staÿin s Iranom potpisao ugovor, po kome je åitavo jezero, skoro do samih persijskih plaæa, pripalo SSSR-u. Jeÿcinova Rusija, taj “beloveãki okrçak”, postavãi pravna naslednica SSSR-a, sada s pravom mora vladati i
åitavim Kaspijem i svom naftom ispod çega. Naftom, belom i izvanrednog kvaliteta, maltene prirodnim benzinom.
Na çega nikakvo pravo ne mogu polagati ovi novi “suvereni kaganati”, ovi “nezavisni” Kazahstan, Azerbejõan i Turkmenija. Ali upravo ovo prvo dvoje pruæa ãape ka naftonosnom dnu, pokuãavajuñi da ga
proda Zapadu i petrodolarima nahrani svoju kopilansku kriminalnobegovsku “elitu”. Iza çih stoji vekovni neprijateÿ Rusije – Turska
koja takoœe æudno hrli ka kaspijskoj nafti. Ona upravo zato podræava
rat u Åeåeniji i podbuçuje Severni Kavkaz – da bi nas zanavek odsekla
od Kaspija. Da bi presekla ruske naftovode u Åeåeniji i Dagestanu. Da
bi prigrabila cevovod, kojim bi Zapadu doturala kaspijsku naftu. Da
bi umrtvila posledçu veliku luku Rusije na Crnom moru – Novorosijsk.
Ali, Rusija ima puno pravo da åitavom svetu kaæe: “Kaspij je moj!
Pojave li se bez mog znaça u çemu naftne buãotine, i ako mi ne bude
predat veñi deo nafte – spaliñu ih i bombama razneti. I dobro upamtite: po ugovoru iz 1940. godine, åak je i grad Neftjanije Kamni nedaleko od Bakua – na naãoj teritoriji!“
Ali ne kaæe. Sadaãçe prevejane i potkupÿive voœe nemaju ni
voÿe ni åvrstine. Eh, kad bismo imali bojeve ekranoplane na Kaspiju!
171
Ta, u Imperiji je veñ bio razraœen projekat superekranoplana nosivosti 5.000 tona i brzine 800 km/å, sposobnog da prebaci åitav tenkovski puk.
3
No, kaspijski monstrumi su ekranoplani prvog pokoleça. A ruskom geniju je uspelo da sazda maãinu kojoj ni izdaleka sliåne u svetu
nema – kopneno-vazduãnu amfibiju (NVA). Nalikuje divovskom debelom krilu kome je pridodat naizgled mali avionski vertikalni stabilizator u vidu slova “V”. NVA se takoœe kreñe nad povrãinom, obleñuñi prepreke poput aviona. Manevriãe u svim smerovima, naviãe i
naniæe. U vazduh se uzdiæuñi kao brod na vazduãnom jastuku, amfibija
se kreñe kao ekranoplan. Nisu joj potrebni namenska uzletiãta ili
luke, moæe da svugde radi i sleñe – bilo na pustiçskom pesku, bilo u
delti Amazona, bilo u tundri. Takva maãina se na crtañim daskama
rodila onda kad su naãe nesposobne voœe zemÿu veñ zaputile ka pogibeÿi. Uåenici Rostislava Aleksejeva su 1992. godine, u pokuãaju da
spasu projekat, osnovali asocijaciju “Ekolen” koja je ponudila projekte nekoliko superamfibija, montiranih od delova koje su veñ proizvodili naãi aviozavodi. Konstruktori su projektovali åitavu lepezu takvih maãina: od “ãvrña” nosivosti 60 tona, brzine 350 km/å i
doleta do 3.000 vrsta, pa sve do diva koji tovar od 3.750 tona moæe brzinom od 700 km/å prebaciti na udaÿenost od 18.000 km. Napravili su
pedantan predraåun programa proizvodçe 1.200 takvih maãina tokom
1994-1998. godine. Trebalo je svega 6 milijardi dolara. Zato bi se samo
od prevoza tereta ostvario efekat od 100 milijardi. Ne raåunajuñi
efekat od zapoãÿavaça industrije kroz poruõbine ovakvih letilica
i çenog oporezivaça, ne raåunajuñi uãtedu u graœeçu puteva, luka,
ogromnim brodskim konvojima na Severnom morskom putu i hiÿadama
vagona. Ne bi trebalo troãiti ni neizmerne iznose za plañaçe vozarine inostranim brodarima.
Svega 6 milijardi, otprilike treñina troãkova nesposobne åeåenske kampaçe 1994-1996. godine! Jeÿcinski reæim nije ni pomiãÿao da se zaloæi za zaæivÿavaçe tog projekta, koji nije samo davao
dræavi superoruæje u vidu najmoñnije transportno-desantne i protivpodmorniåke flote na svetu, veñ i obeñavao osvajaçe svetskog prevozniåkog træiãta. Bilo je potebno svega 6 milijardi nesreñnih dolara – deset puta maçe nego ãto je razgrabÿeno, prebaåeno u inostranstvo i pokradeno iz buõeta nameçenog otkupu æitarica ili finansiraçu prevoza robe na Sever!
A da je SSSR opstao? On bi tih 6 milijardi dolara sasvim mogao
podneti. Mogao je uãtedeti na izgradçi prebuånih podmornica, skresati programe podizaça grandioznih spomenika Leçinu ili kompleksa na Poklonoj gori, uzevãi iz aktive sovjetskih banaka u inostranstvu. Ili, prodati inostranstvu zalihe metala iz grupe retkih zemaÿa
– samo iz Moskve. Ruski NVA su mogli lebdeti nad Saharom i Sre172
dozemnim morem, nad platoom Ustjurt, Atlantikom i tihookeanskim
prostorima. Striæuñi sa Zapada, samo na prevozu turista, stotine miliona dolara godiãçe. Jer su Vsevold Kaliçin i svi ostali graditeÿi NVA iz “Kolena” – dræavÿani SSSR, velike Imperije.
4
Prelistate li “Tehniku – mladeæi” iz aprila 1994. godine, moæete saznati za neroœena superoruæja dræave, koja su nam mogla pomoñi da svet kako vojno tako i poslovno osvojimo – za ekranolete. Çih je
ruski inæeçer L. Ãåukin razvio joã poåetkom 80-ih, nastavivãi
Bartinijeve radove. Kasnije je Ãåukin osnovao koncern “Ekip”, u koji
je uãla elita vazduãno-kosmiåkog kompleksa dræave: NPO “Energija”, Centralni aerohidrodinamiåki institut (CAGI), KB “A. Jakovÿev”, NPO “Saturn”, saratovski aviozavod...
Ãto je to ekranolet? Elipsasto leteñe krilo nalik na leteñi
taçir, sposobno da dejstvuje kao ekranoplan. Za pogon tih aparata trebalo je da se koriste i raketni motori za orijentisaçe “Burana”, na
teåno gorivo, i serijski motori NK-926, i ostatku sveta joã uvek nepoznati, dvoreæimski AL-34, koji bi stvarali natpritisak s doçe
strane “ekipa”.
Zaãto su takvi aparati dobri? Pri istoj poletnoj masi kao kod
najveñeg aviona na svetu An-225 (600 tona), model Lava Ãåukina L4-2
ñe takoœe nositi 200 tona tereta. Samo, ne na razdaÿinu od 4.500 vrsta
kao An-225, veñ od åitavih 8.600 km! I dok je avionu-velikanu potebna
uzletna pista od 3,5 km, “ekipu” je dovoÿna i ãest puta kraña. Pri
tome se na “ekip” moæe ukrcati 2.000 ÿudi – åitava desantna brigada!
Stvorili smo sasvim fantastiåne maãine. Na svetu niåeg nalik
“ekipu” nema! Ãåukinovo åedo je u punom smislu reåi leteñe krilo,
sposobno da se bazira na vodi, u ravnici ili na ãumskom proplanku.
Otkaæu li mu motori, nastaviñe da leti kao jedrilica, bez opasnosti
od survavaça. “Ekip” moæe da leti u rasponu visina od 3 m do 10.000 m,
razvijajuñi brzinu od 120 do 700 km/å.
Eto, to je oruæje naãe neostvarene pobede. U jedinstvenoj Imperiji, Gorbaåov je mogao da izgradi na stotine takvih “ekipa”, osvojivãi
svetska teretno-transportna træiãta i obezbedivãi dræavi milijarde dolara. Potroãivãi stotinak puta maçe sredstava od onih kojih se Rusija liãila tokom åubajsovske otimaåine. Flota “leteñih
taçira” bi desantne jedinice Imperije uåinila sredstvom globalne
prevlasti. “Ekip” zameçuje tri do åetiri teãka aviona “Antej”. “Ekipi” bi, opremÿeni revolver-lanserima krilatih raketa, ãestarili
nad ameriåkim eskadrama, troãeñi tri do åetiri puta maçe goriva od
obiånih bombardera. Spremni da svakog trenutka neprijateÿa preciznim udarima pretvore u pepeo! Da, mogli smo vladati svetom, poãto bismo bili jedina dræava “leteñih taçira”.
Za “Ekip” je stvoreno åudo-gorivo koje se sastoji od 10 (pa sve do
58) odsto obiåne vode. Razvio ga je u NPO “Akvazin” profesor Eduard
173
Isajev, zajedno sa I. Jegorovom, D. Alijevim i T. Fjodorovom (“Zavtra” (sutra) br. 18, 1997). To vodeno-emulziono gorivo je straãno
jeftino: premda ima 85 oktana, spravÿa se od niskooktanskog benzina,
produkata prirodnog i otpadnog gasa – plus naroåiti “emulgator”!
“Ekip”, koji bi se dao u poteru za ameriåkom eskadrom, postao bi
biå Boæji. Sposoban da brzinom od 200 km/å leti tik iznad povrãine
mora, primoravao bi Amerikance da stalno dræe u vazduhu lovce sa nosaåa aviona. Ali, çihova minimalna brzina iznosi skoro 300 km/å.
Jenkiji bi morali da neprekidno saæiæu skupi kerozin i kiçe pogonske motore razornim reæimima leta.
“Ekipi” bi se pokazali kao idealni izviœaåi-navodioci za Tu-22
sa krilatim raketama. Ili odliåne platforme za postavÿaçe bojevih
hemijskih lasera.
Dræavna uprava je, kao i uvek, odobrila program razvoja ekranoplana, ali ni kopejku, kao i uvek, nije nije naãla da za to odvoji. A, ako
biste joã neãto, evo vam inaleta – hibrida aviona, vozila na vazduãnom jastuku i diriæabla. U Tjumeçu ga je osmislio i februara 1997.
godine izgradio Aleksandar Filimonov.
Zamislite “œevrek” – toroid, preånika 80 m, napuçen helijumom.
Pridodati su mu aerodinamiåna kabina, krila i stabilizator. Glavne
odlike su mu supernosivost i ekonomiånost. Na Zapadu niãta sliåno
ne postoji!
Nismo mi propali zbog zaostalosti. Sruãili smo se usled lopovluka i izroœavaça vladajuñe “elite”. Çena leçost, uåmalost i naprosto odsustvo svake voÿe da iãta uradi, izuzev raspodele vlasti i
imovine. I, ne obmaçujte se – ta “elita” nije nikud nestala. Bræe-boÿe pobacavãi partijske kçiæice, prosto ih je zamenila foteÿama u
sadaãçim bankama i predsedniåkim administracijama.
Ta, Filimonovÿevi inaleti su, doœavola, mogli postati i osnov za
naãe letilice-„nevidÿivke”, sposobne da prve iz potaje udare po
æivotno vaænim srediãtima SAD! Prisetimo se samo obrisa ameriåkog “nevidÿivog” aviona FB-117, saåiçenog od mnoãtva uglova i
rubova, nakaze iz mnoãtva trouglova. A svi ti rubovi su zato da se radarski impulsi odbijaju ustranu, rasejavaju uvis, naniæe i ukoso.
No, ono ãto pogoduje prikrivaçu, nauãtrb je aerodinamike. Jer,
avion je dinamiåka maãina koja se u vazduhu odræava samo zahvaÿujuñi
kretaçu. Zato FB-117 leti traÿavo, ali je u çemu preskupi superkompjuter koji ga åuva od skretaça i pogibeÿnog tumbaça.
A inalet je polustatiåka naprava, koju u vazduhu odræava laki helijum, sabijen u çenoj toroidnoj utrobi. Zato se çegov trup moæe
prekriti rubovima, tako da postane nevidÿiv za radare neprijateÿa.
Doduãe, naãa “nevidÿivka” jeste spora, ali je zato stotinak puta jeftinija, sa znatno prostijim kompjuterom, i opremÿena raketama s
atomskim bojevim glavama.
A mogle bi ih nositi baræe, skrivene u potpalubÿu. Priœe takav
jedan brod Kubi, priåeka noñcu ãto tavniju i...
174
5
“A zar je Sovjetski Savez imao snage i sredstava za izgradçu ekranoplana?” – priupitañe neki åitalac. “Ta, sada svi kaæu da je onda kod
nas sve bilo oronulo i zastarelo.” Ne istråavajte pred rudu, dragi moj
savremeniåe i prijateÿu. Bez obzira na mojih trideset godina, dalo mi
se da poæivim u Imperiji.
I dan-danas mi je zaåuœujuñe ãto smo åak i u skroz trulom Breæçevÿevom reæimu imali novaca za sve. Åinilo nam se sasvim prirodnim da se za 200 rubaÿa moæe otputovati i odmarati na Crnom moru
ili za 20 kopejki ruåati u ãkolskoj menzi. A tada je dræava istovremeno ratovala u Avganistanu, na orbitu izvodila ogromne stanice,
pod oruæjem dræala kolosalnu vojsku i vrãila na hiÿade skupih ispitivaça najnovije tehnike. Kako smo samo naivni bili! Sada nam se,
kada demokratski reæim nema novaca ni za ãta, kada ÿudi mesecima ne
primaju plate, te godine åine lepom bajkom.
Breæçevÿev reæim nije bio u pravu. Ta, na kraju krajeva, milioni
idiota, kojima je toliko ugaœao, izdali su veliku dræavu. Mislim da se
negde 1982. godine naãa ruÿa (za çeno dobro) sasvim mogla naterati
da za nekoliko godina zaboravi na torbake pomoranõi, koje je tako
orno vukla kuñama, pa je lepo odenuti u kratke vatirane kapute. A
osloboœena sredstva investirati u novi, neviœeni tehnosvet. U eskadre ekranoplana. U prodor u XXI vek.
Ne verujte farisejima. Imali smo sve ãto nam je za to bilo
potrebno. I zalihu od 2.500 tona zlata, koja je tako tajanstveno iãåezla uoåi raspada Imperije. Samo za to smo mogli pozajmiti desetine
milijardi dolara, ako uãteœevina (u ãta jako sumçam) ne bi bila
dovoÿna. Ali nam je pre svega maçkalo voÿe.
Liåno nemam razloga da volim komuniste. Pogotovo one koji su
1917. godine napravili pogrom u zemÿi. Sve te rozenfeÿde i blanke,
solomone uricke i gubeÿmane, nosioce tuœeg duha i tuœe vere. Pa ipak
pokatkad s poãtovaçem zagledam çihove stare fotografije, çihova
lica s urezanim borama oko usta i nesalomive oåi.
Da, oni su do 1918. godine rasturili onu Imperiju. I åak izgubili
Poÿsku, Finsku, Pribaltik i deo Besarabije. Ali su za svega åetiri
godine praktiåno vaspostavili dræavu, pomeli sve samostalne “vlade”, uniãtivãi ukrajinske, gruzijske pa åak i åeåenske separatiste.
Uspeli su da stvore borbeno sposobnu vojsku i sredstva su troãili na
otvaraçe jedriliåarskih i pilotskih ãkola, na radio-tehniåku laboratoriju u Niæçem i na Radijumski (prvi atomski) institut u Petrogradu (1921).
A ãta su uåinili çihovi sadaãçi epigoni? Evo veñ je skoro deset
godina otkako je dræava rasturena, a jadu se kraj joã ne moæe sagledati. Ãtaviãe, i daÿe se raspadamo na delove, u bunilu teturamo u nove ratove i krvoproliña. A naãa nauka i inæeçerstvo su potpuno propali.
175
U åemu je razlika? Pa u tome ãto su oni solomoni uricki, za razliku od danaãçih gusinskih-berezovskih, imali voÿu. Ne za pare, veñ
za moñ. Makar i poniklu iz judejskog duha. Svesno su se tada poturali
pod metke, i stvarali su neãto drugo, a ne sopstvene raåune na Kipru
ili u Ãvajcarskoj, a ne privatne vile i “Mercedese”.
Voÿe za vlast nam je nedostajalo 80-ih. Voÿe da stvorimo pravoslavnu imperijsku silu.
176
Dvanaesto poglavÿe
CENA SPAŸENIH NEBESA. JESU LI RUSI IMALI
SOPSTVENI SAMURAJSKI MAÅ?
1
Zavrãavajuñi priåu o usponu i propasti ruske nebeske moñi, ipak
ñemo pokuãati da doœemo do izvesnih zakÿuåaka, izvuåemo istorijske
pouke.
Sada se naãe vazduhoplovne snage uniãtavaju ekonomskim reformama. Zapad zlurado trÿa ruke. Rusko RV je ostalo bez goriva, çegovi
aparati su prikovani za zemÿu, a piloti bez treniraça degradiraju i
gube voÿu, u nemaãtini i obespravÿenosti. Rusi nemaju sredstava za
uvoœeçe u naoruæaçe letilica åetvrtog pokoleça, a od grozne imperijske armade od 10.000 maãina, jedva da je polovina ostala. Rizikujemo
da do 2010. godine ostanemo bez RV.
Ovakav proces je kudikamo straãniji po bezbednost zemÿe nego
ãto se to neupuñenima åini. Jer, ako nemamo prevlast u vazduhu, postaju nepotrebne vazduãno-desantne jedinice. Jer, zapadno RV sada moæe
da obara teãke transportne Il-76 i An-124 koji prevoze padobrance.
Dræava se liãava najmoñnijih, ofanzivnih snaga.
Potom naglo opada i moñ oklopnih jedinica, jer bi bez podrãke iz
vazduha “oslepele” i postale meta za tuœe juriãnike. Ovo ubedÿivo
potvrœuju zbivaça iz 1940. i 1941. godine. I Francuska i mi smo imali
viãe tenkova od Hitlera. Bili su åak moñniji od nemaåkih. Ali, Treñi Rajh je izvojevao prevlast u vazduhu – i tenkovi çegovih neprijateÿa su stradali u obruåima, goreli od udara obruãavajuñih “Junkersa-87”. No, dok je naãe RV 1941. godine na zemÿi uniãteno muçevitim
naletima momaka rajhsmarãala Geringa, 1991. godine smo naãu vazduãnu moñ sopstvenim rukama upropastili.
Çeno katastrofalno smaçeçe bi povuklo za sobom i PVO dræave,
u åasu kad su çene granice hiÿadama vrsta bliæe Moskvi i æivotno
vaænim srediãtima, kada nam se NATO sasvim pribliæava, a “zaãtitni pojas” istoånoevropskih zemaÿa se pretvorio u mostobran za napad. Danas tuœi bombarderi naoruæani krilatim raketama skoro nesmetano vrãÿaju ruskim vazduãnim prostorom. Mogu da ruãe naãe
brane, elektrane i cevovode, izdaleka uniãtavaju lansirne instalacije i kopnene jedinice.
Zapad zasad ne namerava da napadne. Ali sve viãe pokazuje zube i
sve åeãñe moæemo åuti çegovo upozoravajuñe reæaçe. Iz godine u godinu nas neumorno podseñaju: sada ste isuviãe slabi. Vi niste niãta.
Bez vazduãnih snaga venu i odumiru mnogi drugi “ogranci” ukupne
vojne moñi. Odbrana obala i okolnih mora. Palubna avijacija sa nosa-
177
åa. Osmatraåko-udarni kompleksi kopnenih snaga. Pokazivaçe ciÿeva za atomske raketne krstarice.
Neãto boÿe za SAD ne moæe se ni smisliti. One, pak, svoju avijaciju sve viãe jaåaju i uveæbavaju, izvodeñi udare na Irak i Jugoslaviju. Dok mi katkad upriliåimo aeromiting. Uskoro ñe nam åitava naãa avijacija biti dovoÿna samo za praznike u Tuãinu. A tamo prikazuju maãine koje su stvorene ili poåele da se stvaraju joã u jedinstvenoj Dræavi. Slobodna Rusija, ta dræava buvÿih pijaca i gospode s
osam razreda ãkole, niãta vredno nije uspela da napravi.
U isto to vreme, Jenkiji poåiçu novu etapu trke u naoruæaçu,
uvodeñi u naoruæaçe deset AEF – aerokosmiåkih ekspedicionih formacija – hibrida izviœaåkih satelita i aviona opremÿenih supertaånim naoruæaçem. Svega jedan eksperimentalni AEF je 1999. godine
bacio Jugoslaviju na kolena. A sad ih Jenki imaju deset – za akciju uvek
spremnih oruœa nenuklearnog gospodareça planetom. Åime kukavna
Rusija da se tome suprotstavi?
Propast RV za sobom povlaåi zaustavÿaçe ogromne nauånoistraæivaåke industrije i gubitak posla za stotine hiÿada prvorazrednih radnika, inæeçera i konstruktora. Ãto je joã gore, naãi elitni
umovi i ruke ne bi viãe imali gde da se uposle. Za opadaçem proizvodçe sledi gubitak svetskih træiãta plasmana proizvoda naãe vazduhoplovne industrije, presuãivaçe dugogodiãçih deviznih priliva, gubÿeçe sfere vojno-tehnoloãkog uticaja u Africi i Aziji. Da
bi sve to preuzeo likujuñi Zapad. Naãe glaveãine to nazivaju troãkovima reformi. A mi – izdajom.
Åak smo i sada, nakon sveg rasula tokom posledçih pijano-ruãilaåkih godina, saåuvali sposobnost za iskorak ka moñi i procvatu. Ta,
iz bruto nacionalnog proizvoda od 1,2 h 1015 rubaÿa, Rusija ima, gotovinskih i bezgotovinskih, tek 240 h 1012 (podaci s kraja 1996. godine). A treba nam u najmaçu ruku dvostruko viãe. Efekat ovolikog pomaçkaça novca bi se mogao uporediti sa staçem åoveka kome je iz vena
iscurilo pola krvi. Da, treba naãtampati joã trilione rubaÿa. Kako? Hoñe, recimo, Indija da od nas kupi lovce, ali nema dovoÿno
novca – dañemo joj vezani kredit. Drugim reåima, naãtampañemo novac
i dati ga naãim graditeÿima vazduhoplova, pazeñi da ga ne pokradu
ili izbace na berzu deviza, i proizvedene letilice isporuåiti Indusima. Kao prvo, time ñemo podræati naãu industriju. Kao drugo, Indija ñe nam kredit s kamatom vrañati, rezervne delove i prateñu
opremu za devize od nas kupovati, nama se, zveåeñom monetom, obrañati
za usluge servisiraça i obuku çenih pilota. Sem toga, avione svakih
nekoliko godina treba modernizovati, poboÿãavajuñi çihova borbena svojstva. Kome ñe se za to Indija obratiti, ako ne nama – zemÿiproizvoœaåu? A ako Indija nema dolare, moæemo se naplatiti robama:
dijamantima, skupocenim vrstama drveta, naftom, retkim metalima.
Svime ãto moæe posluæiti naãoj industriji ili se prodati na meœunarodnom træiãtu. Pa makar i duvanom otplañivali! Jedno dvadesetak
godina.
178
Tako bi trebalo raditi. Ali naãe glaveãine, pokorno se klaçajuñi Zapadu, sve se bore s inflacijom presuãujuñi rubaÿsku masu. I
prepuãtajuñi træiãte prodaje aviona Amerikancima, Izraelcima,
Francuzima...
Veñ stotinama godina najboÿi umovi jadikuju, señajuñi se kako je
gomila neukih fanatika pre nekih 1.500 godina zapalila Aleksandrijsku biblioteku, pretvorivãi u dim i pepeo plodove viãevekovnih
napora antiåke misli. Naãe duãe prÿi bol kad god se setimo kako su
kopita stepske ordije uniãtila kulturu Drevne, Dçeparske Rusije.
Ali, sada se pred naãim oåima s lica zemÿe briãu jedinstvena
srediãta naãe vazduhoplovne kulture.
Centralni aerohidrodinamiåki institut (CAGI) iz Moskve je
zauzimao jedno od prvih mesta na spisku najvaænijih meta Luftvafe.
U svakoj civilizaciji, u svakoj kulturi postoje beoåuzi, åije izbijaçe
vodi u degradaciju i propast. Tako umire koãnica kad se iz çe ukloni
matica. Tako se u ruinu pretvara atleta kad mu izvade slezinu. CAGI
je u organizmu ruskog vojno-avijacionog sistema – potajno srediãte u
kome se raœaju obrisi buduñnosti, zamisli prodora u nepoznato, aerodinamiåke revolucije. Sam genotip ruske nebeske moñi, desetinama
godina unapred. Pola veka je RV Imperije vodio iz trijumfa u trijumf, odræavajuñi predçaåeçe naãe avijacije.
CAGI je postao naã nacionalni “nou-hau”, centralizovan sistem
aerodinamiåkih ogleda za sve vazduhoplovne konstruktorske biroe
Imperije. To nam je omoguñavalo da sve potrebne poslove obavÿamo s
trostruko-åetvorostruko maçim brojem aerodinamiåkih tunela od
Amerike ili Zapadne Evrope. Da bi se razumeo princip rada CAGI,
primetiñu: prvi aerodinamiåki tunel nadzvuånog protoka vazduha
(gde su ispitivani modeli buduñih aviona) pojavio se znatno pre nego
ãto se prvi ruski nadzvuåni avion vinuo u nebo. Drugim reåima, tu
ogledna postrojeça moraju postojati pre poåetka radova na stvaraçu
nove vazduhoplovne tehnike.
CAGI 1980-ih nije znao za nevoÿe. U çemu su se pojavili nadzvuåni aerodinamiåki tuneli. Drugim reåima, spremali smo se za gradçu
aerokosmoleta, sposobnih da lete deset i dvadeset puta bræe od zvuka,
nadzvuånih raketa za naãe RV i PVO, robotskih letilica koje bi borbeno dejstvovale pri brzini od nekoliko maha. Tu je podignuta termootporna vakuumska komora u kojoj su vrãena ispitivaça brodova
tipa “Buran”, a mogli su se vrãiti testovi i za vazduãno-kosmiåke
udarne sisteme.
Upravo u CAGI su roœene metode upravÿaça vrtloænim strujama
na ivicama krila, koje su omoguñile pojavu Su-27 i MiG-29, aviona po
pokretÿivosti bez premca u svetu. Tu ñe, a ne negde drugde, u tesnoj
trci s Amerikom i Evropom, biti razraœena aerodinamika visokoekonomiånih putniåkih maãina novog pokoleça. Onih sa superkritiånim krilima koja prepolovÿuju potroãçu goriva. (I, samo nas gorbostrojka i jeÿcinski pogrom spreåiãe da otvorimo novu eru u svetskoj avijaciji.)
179
U CAGI su se tokom sloma Imperije bavili joã mnoãtvom poslova. Na primer, smaçeçem termo i elektromagnetskog odraza letilica,
uz puno oåuvaçe çihove optimalne aerodinamike. Ali, “reformatori” su toj kovaånici naãe buduñnosti zadali razoran udarac. Doveli su do prosjaåkog ãtapa najboÿe kadrove i praktiåno oterali najmlaœe i najenergiånije radnike. Preteranim cenama su isisali sva sredstva, zaustavivãi rad jedinstvenih aerodinamiåkih tunela. Obustavili su izgradçu novih postrojeça i prekinuli najfundamentalnija istraæivaça. CAGI je poåeo da æivotari kao beskuñnik. U
çemu je åak otvoren pogon za ãiveçe åizama! Onaj ciÿ, koji je Hitler
postavio 1941. godine, uspeãno je ostvaren 1990. godine. Struåçaci
kaæu da joã uvek blistamo na meœunarodnim aeromitinzima zahvaÿujuñi starim dostignuñima tog instituta. Ali, vreme je neumoÿivo i,
dok CAGI stoji, istraæivaåki centri Amerike i Evrope bez predaha
rade. Uskoro ñemo istroãiti rezerve ranijih ostvareça i viãe
neñemo biti u staçu da proizvodimo aparate za naredni vek. U penziju
ñe otiñi stari nauånici i inæeçeri, a nema ko da ih zameni, poãto se
omladina pretvara u idiote ãto upiÿeni u TV ekrane glabaju ævakañu
gumu “prijatnu na dodir jezika”, u neuke lihvare. Od starosti se osipaju jedinstvena postrojeça.
U Tuãinu joã uvek tiça æivot u NPO “Molnija” – satrtoj kolevci nove, vazduãno-kosmiåke avijacije. Svojim sam oåima video ogromnu nauånoistraæivaåku bazu “Molnije”. Radi se o pravom åudu. Ali i
tamo stare i umiru nosioci jedinstvenih znaça. Ni za çih odmene nema. A dotle se Amerika sprema da gradi svoju kosmiåku avijaciju,
prema kojoj stara raketna kosmonautika izgleda kao ãkuna prema brzoj
dizel-elektriånoj podmornici.
Ono ãto su sa nama posledçih godina uåinili, jednom ñe uporediti s uniãteçem Rima od strane Vandala. Mrzim ovaj reæim koji
iznalazi trilione rubaÿa za estradne majmune i lakrdiju izbora æivog leãa za cara, a u prah i pepeo pretvara rusku buduñnost. Mrzim!
2
Sami smo sebi spalili nebesa. Vatru pod çima smo naloæili znatno pre dolaska Gorbaåova i Jeÿcina. Poodavno presekavãi hiÿadama
mladih Slovena put u planinske visine, u oblake i vazduãne vrtloge.
Neñu se ogreãiti o istinu ako kaæem: Imperija je propala jer je zaboravila na hiÿade jeftinih ptica od pamuånog platna, letvica i
ãper-ploåe. Na jedrilice.
Ne smejte se. Jer su hiÿade stvari na ovom svetu meœusobno povezane nevidÿivim, skoro mistiånim nitima.
Najveñi ruski pilot Velikog rata je bio Aleksandar Pokriãkin.
U 137 vazduãnih bojeva je oborio 62 neprijateÿska aviona. Najveñi
nemaåki as je bio Erih Hartman, sa 825 bojeva i 352 pobede. U svakom
sukobu je Pokriãkin obarao 0,45 neprijateÿskog aviona, a Hartman –
0,42.
180
Obojica su bili jedriliåari. Pokriãkin je 1936. godine organizovao kruæok pri kombinatu konzervi u stanici Krimskoj, i poåeo da
gradi “pticu” bez motora. A Hartmanova majka Elizabeta je nauåila
sina da upravÿa jedrilicom kad je imao deset godina. Od çega je do ãesnaeste godine napravila nenadmaãnog letaåa, tako da je postao
instruktor ãkole u Ãtutgartu.
No, ne radi se samo o tome da iz jedriliåara stasavaju odliåni piloti, carevi vojnog vazduha. Istina – i to je velika stvar. Glavno je
neãto drugo: od nebojãi, koji ãestare nebom na bezmotornim letilicama, kuju se pravi ratnici, ÿudi nepojmÿive odvaænosti. Premerivãi nebesa, pronikavãi u samo srce olujnih oblaka, oni retko kad postaju sitne duãe ili izdajnici Otaõbine.
Jedrilica je u poreœeçu sa savremenim lovcem – kao jedreçak prema atomskoj krstarici. Ali, da bi se upravÿalo œavolski moñnom raketnom gromadom, treba prvo zaraditi æuÿeve zateæuñi uæad na
jedreçaku. Tako se kale voÿa, karakter, liånost. Prisetite se kakvu je
plejadu heroja dala ruska flota jedreçaka – uistinu, ÿude od åelika.
Vazduãne jedrilice su jedreçaci XX veka. Onaj ko je na çima iskusio vazduãnu stihiju, moæda nikada neñe postati vozaå nadzvuånih
zmajeva. No, od çega moæe postati diplomata koji se æestoko bori za
interese Rusije. Ili politiåar-voœa koji odluåno vodi dræavu ka
vrhu svetske moñi. Poãto imaju ono najvaænije za to – sråanost i voÿu,
umeñe da potisnu strah i budu iznad sitnog koristoÿubÿa. Zaista je
sreñna ona dræava u kojoj legioni mladih mogu da se vinu u nebo. Tako
se raœa aristokratija duha, cvet nacije, a ne samo kvota letaåa. Sa åim
joã moæe da se jedrilica uporedi? Po svoj prilici, sa samurajskim
maåem. I japanski piloti-lovci iz 30-ih, i japanski bankari iz 90-ih,
mnoge sate svojih æivota posveñivali su veãtini borbe oãtricama.
Premda bi se reklo da je maå potpuno beskoristan i u kabini “Zeroa”
i u kompjuterizovanoj kancelariji. Ali, istrajno veæbaçe çime jaåa
voÿu i hrabrost, iskiva borbeni duh i teæçu ka pobedi.
XX vek je dao dva velika naroda pred kojima je svet drhtao – Ruse i
Nemce. I oba su 20-ih i 30-ih godina ludovala za jedriliåarstvom. Poraæeni od strane Zapada 1918. godine, Nemci su se dali u gradçu hiÿada ptica od platna i ãper-ploåe i postigli svetske rekorde. Mi smo
veñ 1931. godine imali 32 ãkole jedriliåarstva i stotine kruæoka po
zavodima i fabrikama. Mi smo hrlili u nebesa i tom stremÿeçu napred prikÿuåivali su se radnici i inæeçeri, seÿaci i studenti.
Tako se kovala lepota i ponos Imperije – çeni junaci, pokoleçe
krilatih ÿudi, a ne crva. I, dok se zapadna omladina prepuãtala robovaçu stvarima, troãeñi vek u ispraznom jurcaçu za novcem i po
zadimÿenim pijanim barovima, ruska i nemaåka je davala genije ratniåkog nebeskog duha koji su prezirali sitan æivot preæivara. Onaj
æivot, koji je i dao sadaãçu vrstu naãih vladara – niãtarija.
Ruski jedriliåari su hrlili u oblake, zaletali se na olujni front
i katkad bi se çihove krhke maãine na komade raspadale u urlajuñim
vihorima i mlazevima sitnog leda. U sevaçu muça, ti su momci posta181
jali prava elita. Stepanåonok, Gavriã, Jungmejster, Antonov, Groãev, Golovin, Ovsjaçikov... Ÿudi-legende. Briæno åuvam iskrzanu
kçiæicu “Na talasima vazduãnog okeana” N. Bobrova i A. Vinokurova, objavÿenu joã 1957.
“Prvo ãto sam osetio u tamnom oblaku, bio je oãtar udarac. Prikovao me za sediãte... Istovremeno je jedrilicu poåelo da bacaka tamoamo, kao da po çoj udaraju nevidÿive moñne pesnice. Sve je to prañeno
zagluãujuñim zviædukom, tutçavom i zavijaçem vetra. Treskam o zidove svoje tesne kabine, prigçeåen na padobran. Uzdignutog nosa, jedrilica se brzo kreñe uvis usred lepÿive mutne tame... Odjednom je
pÿusnula kiãa pomeãana s gradom.
Zrnca grada me bolno ãibaju po licu; åujem kako s treskom udaraju
o oplatu jedrilice. Kiãa me zaliva i teãko diãem, stalno pÿujuñi
vodu iz usta. Uskoro sam veñ sav mokar.
Sve to vreme jedrilica izvodi desetine najbesmislenijih figura.
Krila joj trepere i, premda ne vidim çihove konzole, oseñam kako se
ugibaju. A sve to se odigrava pri brzini od 200 km/å, to jest, skoro
åetiri puta veñoj od normalne. Okolnosti postaju pogibeÿne, letilica je preoptereñena.
Sve me veña teskoba obuzima... Deseci raznih moguñnosti spasavaça mi se muçevito motaju po umu. Prva je da jedrilicu obruãavaçem
izvuåem iz oblaka. Ali.. veñ se kreñem prebrzo.... Da iskoåim padobranom?.. Samo, kad razularene vazduãne struje ovako motaju i guævaju
åvrstu letilicu, ãta ñe tek uraditi s padobranom? Åak i ako se otvori, vetar ñe ga pokidati ili, joã gore, zamrsiti uæad, i baciti me na
stene...
Fijuk i brundaçe vetra, nekakav zloslutni tresak i zagluãujuña
neprekidna tutçava bolno mi odjekuju u uãima. Umorio sam se, ruke mi
utrnulo bride, u kostima me æiga kao od reumatizma... Nevreme i daÿe
baca jedrilicu na sve strane, kao iver. Ona izvodi nekakav åudoviãni
ples u oblacima, zazimajuñi svaki moguñi poloæaj, osim normalnog.
Iznenada, kao ãto je i poåeo, grad je prestao, ali kiãa i daÿe
ãiba nesmaçenom snagom. Naoåare su mi mokre, kontrolnu tablu viãe
ne vidim. Stræem ih s lica, i odmah postaje svetlije. Pogledavãi dole, vidim zemÿu” – señao se Nikodim Simonov, koji je 17. septembra
1933. godine svoju jedrilicu zagnao u samo srediãte oluje.
Ovaj odlomak smo naveli da biste makar malåice zavirili u svet
tih zadivÿujuñih ÿudi. Nazivajte ih bilo orlovima, bilo sokolovima.
Oseti zastraãujuñu i istovremeno neodoÿivu draæ borbe licem u
lice sa stihijom, taj narkotik za junake, o, naã åitaoåe! Moæda si
upravo ustao ispred monitora kompjutera, “vodeñi” imaginarog “lovca” po elektronskim, neprirodnim “nebesima”. U toploj sobi, u udobnoj, mekanoj foteÿi. Shvati, prijateÿu, kompjuter je erzac, surogat
æivota za slabiñe. A ono ãto je naã predak iskusio – to i jeste pravi
æivot.
Zato znamo da su sovjetske voœe raspolagale najmoñnijim sredstvom za stvaraçe åitave plejade imperijskih ÿudi. Ta, jedrilica je
182
jeftina stvar. Kudikamo jeftinija od danaãçeg “Pentijuma”, pomoñu
koga moæete “leteti” na “Boingu”. To sredstvo su nam dali joã naãi
dedovi. U zemÿi su 60-ih, 70-ih i 80-ih u nebeske visine mogle uzletati
desetine, stotine hiÿada jedrilica!
Ali nisu. Veãto su od nas pravili bekrilu naciju, uniãtavajuñi
sam temeÿ temeÿa Imperije – borbeni duh koji stremi u visine. Tupe
i nemoñne kremaÿske glaveãine su pokrenule truÿeçe, zamenu uistinu vrednog laænim. Viãe nije bilo prestiæno “biti”, veñ “imati”.
Viãe nije bilo prestiæno biti jak i hrabar, veñ posedovati – pantalone-„frulice”, video-ureœaj, kola. Tako se i rodilo pokoleçe onih
koji se klaçaju paketiñima ameriåke ævakañe gume ãto nebom lete.
Koji poput stada preæivara idu za çima kano za Gospodçim stupom od
dima. Ravnoduãni prema svemu ãto se ne tiåe çihovih buœelara,
trbuha i genitalija.
Vuåem se za suprugom po moskovskom buvÿaku Åerkizovo, pod nogama mi æmiñka odurna kaÿuga, i guãi me buåna gomila. Uãi mi para
azerbejõanski jezik. Boæe, koliko me åitav ovaj prizor podseña na
gmizaçe bubaãvaba po hrpi kuhiçskih otpadaka! I kao da se sva moja
Otaõbina pretvorila u tu uzgibanu ogavnu masu. Moji sugraœani se
guraju laktovima i sve nekud bezglavo æure izmeœu gomila prça. Ne
mare åak ni ãto je Jeÿcin juåe potpisao kapitulaciju Rusije pred nekoliko hiÿada åeåenskih glavoseåa, obavezavãi se da im plaña danak,
guleñi ga s leœa ruskog naroda. To viãe nisu ÿudi. To je biomasa. Besmislena. Bez oseñaja za dræavu i nacionalnog ponosa. Prokleti “mali
ÿudi”, potroãaåi. S religijom “Meni” i devizom “Daj”. A u toj kaÿuzi
tonu malobrojna hrabra i åestita srca.
Postoji jedan pokazateÿ truÿeça druãtva. Isti kao i izbijaçe na
povrãinu “svetloplavih” i ostalih izopaåeçaka. To je – nestanak
kulta letaåa, oboæavaça gospodara neba. Graditeÿi i braniteÿi
Imperije se ne raœaju po zaguãÿivim kabinetima obkomova ili u sterilnosti standardno-hladnih kancelarija banaka. Tu se plode samo
neÿudi-insekti. Rasa onih koji su spremni da rastrgnu dræavu na hiÿade mikroskopskih delova. Zato da sami zasednu kao begovi, gubernatori ili predsednici. Oni umeju da prave pare, a ne da izvode podvige.
Spaÿivaçe nebesa nas je uåinilo kepecima. Kepeci upravÿaju nama, pridikuju nam sa stranica novina i TV ekrana. Poznajem jednu novinarku. Ona åeåenske bojovnike iskreno naziva svojima i za svaki svoj
odlazak kod çih dobija po tri hiÿade dolara. Çoj se takav æivot sviœa! Znam i drugu novinarsku damu, tridesetogodiãçu Jevrejku, u
liånom æivotu nesreñnu. Ona trepti od ushiñeça, razneæena belinom
kancelarija banaka, çihovim uvoznim enterijerom. Nemoguñe joj je
dokazati da je ta velelepnost postignuta na raåun varvarskog izvoza
sirovina, po cenu propasti ruskih tehnoloãkih åudesa kakva svet nije
video. Ona za to ne zna niti æeli da zna. I obe dame rade u velikim
novinama, uåe milione ÿudi kako da æive.
183
Ali gde ste vi, krilati Rusi, anœeli åeliånog doba, polubogovi?
Gledate nas samo sa poæutelih stranica, i åeæçivo lovimo daleke
odbleske vaãeg prekrasnog i groznog sveta.
“Olujni oblak je nadolazio poput uskovitlanog tamnosivog zida...
Front nepogode priliåno jezivo izgleda. Evo, kraj “Åajke” (galeba)
veñ promiåu prvi sivi pramenovi. Zaslepÿujuñe blistaju pod retkim
zrakama sunca, i taj blesak bode oåi. Iza prvih oblaka narasta crna,
tutçeña gromada...
...Kroz glavu mi je prostrujala sablaæçujuña pomisao – zañi u samo
srediãte oblaka i putovati zajedno s çim. To sam i uåinio... Zemÿa je
odmah nestala s vidika. Sve je prekrila neprozirna, siva izmaglica.
Jedva naziruñi krajeve krila, jedrilicom sam upravÿao po instrumentima...
...Bilo je vlaæno, hladno, mraåno. Kompas je “poludeo” i viãe nisam znao kuda oblaci idu – da li ka moru, planinama ili na istok, u
niziju. Ako me odnese u planine – sruãiñu se, u more – utopiñu se...”
Izazivaåi nebesa, desnica ãto dræi Imperijski maå – ko od vas
moæe biti udaÿeniji od sveta tupih potroãaåa, potkupÿivih piskarala i pacovima nalik politikanata, sposobnih da rasture dræavu
kako bi ugodili svom õepu, svojim ambicijama? Neki je Amerikanac
svojevremeno napisao fantastiåan roman u kome je Zemÿa posle rata
iscepkana na hiÿade mikrodræavica, åiji su se glavari meœusobno
zapleli u vrzino kolo obraåuna. I onda piloti zavode red na planeti.
Åini mi se da je sada moja zemÿa pretvorena u glib siñuãnih paråiña. Ali gde su ti piloti, sposobni da sastave razbijeno? Gde su ÿudi
ogçenog duha, radi da se sa smrñu poigraju ne zarad novca, åinova i
odlikovaça, veñ zato ãto im je to u prirodi?
I sada ima takvih ÿudi, i od çih se moæe sakupiti vojska nove
Imperije, vojska-sveujediniteÿka. Señate li se straãnog jula 1993.
godine, kad su basmaåi poklali posadu 18. karaule u Taõikistanu, a
dobro naoruæane horde muõahedina se spremale da provale u dubinu
dolina? Hteli su hiÿade robova za plantaæe opijuma, Åkalovske rudnike urana sa ruskim radnicima, mostobran za prodor u Sredçu Aziju
i Kazahstan, za izlaz na juæne, nezaãtiñene granice sadaãçe Rusije.
Iz moskovskog okruga je tada u rejon rata prebaåen 186. puk juriãne avijacije. Ruski asovi su gvozdenom metlom proåeãÿali neprijateÿe, svakodnevno na çih obruãavajuñi do 80 tona bombi i raketa. I
zaustavili su navalu neprijateÿa. No, ko je u Rusijaniji saznao za podvig tih junaka koji su leteli pred “Stingerima” razjarenih varvara?
U decembru 1994. godine je zapoåeta operacija uniãteça “kancerozne izrasline” u Åeåeniji. Ruski piloti su samo od 1. decembra do
17. marta 1995. godine, leteñi na starim, istroãenim avionima, uniãtili celokupnu vazduãnu flotu Dudajeva, sastavÿenu od 265 aviona
i 3 helikoptera. Spalili su 20 tenkova i 25 oklopnih vozila, 6 samohodnih oruœa i 130 automobila, 7 mostova, mnoãtvo skladiãta municije i goriva. Nisu naãi nebeski ratnici krivi ãto su ih poslali da
brane jedinstvo dræave koje zapravo nema. Ãto su taj rat vodili oni
184
koji su od çega pravili izvor ñara. Oni koji su neprijateÿu prodavali
oruæje i najtajnije planove. Ni dan-danas vojni novinari ne mogu da
ispriåaju o podvizima pilota koji su se tukli protiv ruãiteÿa celovitosti dræave. Jer, dræave nema, i u koãmarnom haosu Rusijanije
åeåenske zveri bi lako mogle poklati porodice pilota, ma gde æivele.
Ta, mreæi kavkaske mafije sada pripada sve od Smolenska do Kamåatke. Pogotovo otkad su kremaÿske gnusobe kapitulirale pred nekoliko hiÿada glavoseåa...
Posledçih godina je ovde, u Moskvi, stvorena nekakva posebna
“kultura” potroãaåa – æiteÿa noñnih klubova, prezentacija i podijuma. Neãto bespolno, dugokoso, slabaãno i bleduçavo, poput noñnih
leptiriña. Televizija ih æudno lovi objektivima kamera, naturajuñi
çihove likove noñne pogani kao primere za uzor. Feminizirane vizaæiste, specijaliste za kozmetiku, koji se razbacuju novcem. Modne
kreatore “svetloplavog” izgleda, kojima se uruåuju nagrade od viãe
hiÿada dolara za kolekciju sumanute odeñe. O, kako bih da ih po çoçi
dokaåim okovanom naredniåkom åizmom! Ili ih isteram u çive da
kopaju krompir, dok vetar do kostiju probija. Gde im je i mesto. Samo
zato ãto te neznalice grabe hiÿade dolara, dok struåçaci za nuklearnu fiziku zbog nemaãtine ispaÿuju sebi metak u glavu, dok
pilote-junaåine zbog bednih plata napuãtaju æene. Joã kad åujeã
kako su Åeåeni streÿali oca i majku istraænog sudije Igora Glaåenka, koji je vodio predmet Ãamiÿa Basajeva, doœe ti da na krvave
gvaÿe rastrgneã taj laæni “svet” ãto se do patologije zabavÿa.
Eto cene spaÿenih nebesa.
No – manimo se tog sitnog sveta nakaza. Idemo u blistavi i grozni
svet åelika i tutçave motora, gde u sevaçu muça i presecima rubinskih niti lasera caruje ruski genij! Naã put vodi u Svetski okean...
185
Trinaesto poglavÿe
„EJLAT” TONE. STOPAMA KAPETANA NEMOA. RUSKI
PRODOR U SVETSKI OKEAN
1
Veñ je zavrãen arapsko-izraelski rat 1967. godine. Eskadreni razaraå izraelske mornarice “Ejlat” 21. oktobra nekoliko puta ulazi u
teritorijalne vode Egipta. Iz Port Saida u pet uveåe u napad na çega
kreñu dva egipatska raketna åamca – ruski brodiñi klase “Komar” (komarac). Navedeni na neprijateÿa obalskim stanicama, åamci se
primiåu i na uÿeza ispaÿuju dve rakete.
Izraelci su ih radarima uoåili na rastojaçu od ãest miÿa, ali su
mislili da ñe proleteti daleko od broda. Uto se ogçene strele razvijaju u napadaåki poredak: çihove samonavoœene bojeve glave pouzdano
zahvataju ciÿ...
...Oåajniåki pokuãavajuñi da se spasu, Jevreji na rakete otvaraju
vatru iz brzometnih protivavionskih topova kalibra 40 mm. Podrhtavajuñi åitavim trupom, “Ejlat” postiæe punu brzinu od 36 åvorova,
grozniåavo krivudajuñi u nadi da ñe ih izbeñi. Uzalud...
Prvi pogodak zavrãava u nadgradçi, i brod se zatresao od siline
eksplozije. Nekoliko trenutaka kasnije, druga raketa, probivãi palubu, raznosi maãinski prostor. Pogoœen skoro taåno po sredini,
plamenom zahvañeni razaraå gubi brzinu...
Tek ãto je Izraelcima poãlo za rukom da ugase poæar i ispumpaju
vodu iz maãinskog prostora, treña raketa se zarila u krmu. Voda
tutçeñi kuÿa kroz nastalu rupu i “Ejlat” poåiçe da brzo tone. Samo
ãto su se spasilaåki åamci i splavovi otisnuli od broda koji je poåeo
da se prevrñe, doleñe i åetvrta i pogotkom u krmu ga dokrajåuje.
Tako je zavrãio “Ejlat”, u to vreme ne tako stari razaraå klase
“Zet”, sagraœen u Engleskoj 1944. godine. Bio je to hitri lepotan,
istisnine 2.500 tona, moñnog motora od 40.000 KS, naoruæan sa åetiri
topa kalibra 114 mm, ãest protivavionskih topova, lanserima bombi
i torpeda. I, od koga to – od dve nezgrapne ruske “ÿuske” tipa “Komar”.
Izraelski razaraå su napali ruski åamci, konstruisani joã 1956.
godine u centralnom pomorskom KB “Almaz” i naoruæani dvema krilatim raketama P-15. Graœeni su u Vladivostoku i Peterburgu – 112
brodiña od 1959. do 1965. godine.
Smrtonosni ubodi “Komara” su naglavaåke okrenuli svu pomorsku
strategiju krajem 1960-ih. Dotad se smatralo da su raketni åamci –
oruæje slabih i siromaãnih. Da krilate rakete ne mogu uniãtiti veliki nadvodni brod. Amerikanci su, ponosni na svoje åeliåne gigante
– nosaåe aviona i krstarice, s prezirom gledali na ruske “ÿuske”.
186
Zao udes “Ejalta” je bio ãok, senzacija. Sve jedan drugome upadajuñi u reå, strani struåçaci su raspredali kako ruski pronalazak daje
malim flotama udarnu moñ velikih eskadri. I Zapad od 1970. godine
poåiçe grozniåavu izgraçu sopstvenih raketnih åamaca. “Jaguara”,
“Eãvila”, “Svordfiãa”, “Pegaza”...
2
Istråavajuñi napred, reñi ñu: svejedno im nije uspelo da nas, Ruse,
dostignu u veãtini gradçe malih raketonosaca. Nisu dokraja shvatili da u pomorskom ratu preæivÿavaju samo oni veliki brodovi koji
imaju dobru oklopnu zaãtitu. Zapad je nastavio da gradi krstarice,
razaraåe i fregate od lakih legura alumijuma i plastike, åineñi ih
raçivim za “maliãane” sa krilatim raketama.
Tokom 70-ih i 80-ih godina, åak i u åasu dolaska Gorbaåova na vlast, naãa Imperija je raspolagala najmoñnijom i najbrojnijom flotom
raketnih åamaca na svetu.
Nakon uniãteça “Ejlata” 1967. godine i, potom, joã veñeg pakistanskog razaraåa “Hajber” u decembru 1971. godine (posle napada indijskih åamaca tipa “Osa”), krilate rakete su potapale i zapadne
ratne brodove.
Tokom rata za Foklandska ostrva 1982. godine, Argentinci su na
priliåno slabim avionima, priliåno slabim raketama “Ekzoset” napali britansku flotu. Dva “Etandara” 4. maja 1982. godine u briãuñem
letu prilaze na 50 vrsta udaÿenosti razaraåima “Plimut” i “Ãefild” i na çih ispaÿuju rakete. Krstarici s kraja XIX veka, poput
“Aurore” ili “Varjaga”, takav udar ne bi naneo kobna oãteñeça. Meœutim, “Ekzoset” se 1982. nije sudarila s oklopom izraœenim u Putilovskom zavodu u Peterburgu, veñ sa santimetar debelom oplatom
“Ãefilda”.
Raketa åak nije ni eksplodirala, ali su goreli çen motor i gorivo. Poginulo je 20 Engleza. Mnogi su zadobili opekotine od rastopÿenih plastiånih konstrukcija i aluminijumskih pregrada. Neki su
se potrovali od jetkog dima zapaÿenih polimera. “Ãefild” je, prepun
elektronike, s nuklearnim oruæjem u spremiãtu i vredan nekih 270
miliona dolara, nakon krañe agonije potonuo, pogoœen raketom od 1
miliona.
Pokazalo se da su skoro svi zapadni ratni brodovi 80-ih godina
bili poput ÿuske od jajeta. I 17. maja 1987. godine su dve iraåke rakete
(jedna nije eksplodirala!) pogodivãi je, ameriåku fregatu “Stark”
otvorile kao konzervu. Izbio je straãan poæar, kao i na “Ãefildu”.
A joã poåetkom 70-ih je ameriåki avion sluåajno ispalio protivradarsku raketu “Ãrajk” na fregatu “Vorden”, postigavãi zapaçujuñi
uspeh.
Eksplodiravãi na visini od 25-30 m iznad broda, bukvalno je
izreãetala åitavu nadgradçu, paralisavãi fregatu kratkim spoje-
187
vima, izbacivãi iz stroja sve sisteme i presekavãi nepokrivene kablove “Vordena”.
I zato, da su takvi brodovi izloæeni napadima åamaca naãe
Imperije, naoruæanim moñnim raketama “Termit”, ishod bi bio samo
jedan – çihovo uniãteçe.
3
SSSR se u svojim vodama nikog nije bojao. Jer su “Komari” 1960.
godine zameçeni “Osama”, åija je proizvodça trajala do 1970. godine.
One su neprijateÿa uniãtavale raketama “Termit”, s rastojaça od 80
vrsta (dvostruko veñi domet nego kod P-15). A porinuli smo u more 400
“Osa”!
Konstruktori i inæeçeri “Almaza” su 1973. godine izgradili
raketni åamac “Molnija”. NATO ju je nazvao “Tarantula”, po onom pauku s najsmrtonosnijim æalcem. SSSR od 1980. godine gradi drugu seriju “Molnija” – prave ugruãke moñi, brzine i ruske tehnologije.
Premda pet puta maçi od “Ejlata” i skoro osam puta od “Ãefilda”
(istisnina “Molnije” iznosi samo 500 t), ovi hitri brodovi su imali
udarnu moñ krstarice.
Sa paluba 56 m dugaåkih åamaca preteñi su se roguãili upareni
kontejneri krilatih “Termita”. Çihov udar u ogçeni pakao pretvara
åak i ogromni nosaå aviona – razaraåe i fregate SAD nije vredno ni
pomiçati. I poãto ispuca svoje rakete, “Molnija” projekta 1241.1
(1980) moæe da se uhvati u koãtac åak i sa savremenim razaraåem, proãivajuñi çegovu tanku oplatu vatrom iz najboÿe na svetu “brzometke”
AK-176, kalibra 76 mm. Sem toga, mogla je neprijateÿa zasuti lavinom
projektila iz dvaju ãestocevnih automata AK-630, navoœenih radarom
“Vimpel” (zastavica).
To 500-tonsko “ægepåe” nosi isto toliko naoruæaça koliko i
ameriåka fregata tipa “Stark”, istisnine 3.605 tona i dugaåka 135 m!
“Stark” raspolaæe arsenalom od samo jednog 76-milimetarskog topa i
ãest automata kalibra 20 mm.
“Molnija” nije lak plen ni za ameriåke razaraåe tipa “Spruens”,
koji imaju samo dva topa od 76 mm. Ako bi ovaj lansirao protivbrodsku
raketu “Harpun” na çu, “Molnija” je moæe, uhvativãi je na niãan
radara, oboriti vatrom iz “ãestocevki” koje ispaÿuju 6.000 granata u
minutu.
Upravo ti superbrzi sistemi treba da zaãtite ruske “Molnije”
kad bi, zarad odbijaça çihovog napada, Amerikanci u borbu uveli krilate rakete, helikoptere i avione. Protiv posledçih su na krmu naãih åamaca postavÿena saña sa protivavionskim raketama “Igla”,
koje nadmaãuju hvaÿene ameriåke “Stingere”.
Kad se u pogon puste sve åetiri pogonske jedinice – dve krstareñe,
gasne turbine od po 12.000 KS i dva marãevska, konvencionalna
motora od po 4.000 KS – “Molnija” hita napred brzinom od 40 åvorova
(73 km/å).
188
Rekosmo da je oruœe naãih åamaca, AK-176, najboÿe na svetu. I to
je istina: radi se o pravom malom åudu od artiÿerije, kalibra 76 mm,
osmiãÿenom u Gorkovskom maãinskom zavodu i u naoruæaçe Imperije uvedenom 1979. godine, koje je u staçu da na ciÿeve u vazduhu, na
kopnu i moru sasipa kiãu granata s puçeçem od 400 grama moñnog
eksploziva A-IX-2. Ovaj eksploziv je toliko snaæan da u krugu polupreånika 16 m uniãtava avion ili krilatu raketu. Upravo je za çih
granata opremÿena radarskim upaÿaåem, AR-51-L (“Modelar-konstruktor” br 4, 1996).
Domet ovog topa je 15,7 vrsta za kopnene ciÿeve i 13 km za vazduãne. Çegov sistem za upravÿaçe vatrom åine niãanski radar i
TV-kamera sparena s laserskim meraåem daÿine. Sposoban je da uniãtava ameriåke krilate rakete “Harpun” i “Tomahavk”, koje SAD
smatraju åudo-oruæjem.
4
U Peterburgu je od 1981. godine porinuto åetrnaest raketnih
åamaca projekta 1241 RE, koje su Amerikanci nazvali “Tarantula-3”.
Bile su to ruske “supermuçe”. Naoruæane su raketama “Moskito”, kojima joã uvek nema premca (o çima ñemo ispriåati u poglavÿu “Rat na
moru poåetkom III milenijuma...”).
Joã u vreme Gorbaåova je otpoåela modernizacija “Molnija” druge
serije. Na åamac R-71 je postavÿen jedinstveni sistem “Kortik”
(bodeæ), koji je ogçem raketa i dvaju ãestocevnih automatskih topova
kalibra 30 mm (ispaÿuju 10.000 projektila u minutu) sposoban da na
paramparåad raznese krilatu raketu, avion, helikopter ili “pametnu”
bombu, u polupreåniku od 16 vrsta i do visine od 4 km. Slikovito
reåeno, nad åamcem se stvara nevidÿiva, ali neprobojna kupola, koja
moæe da zaãtiti omaçi grad.
Åak i sada, nakon ãto je SSSR nasilno razdrobÿen, KB “Almaz” je
razradio raketni åamac projekta 1241.8, prikazan na izloæbi “Ideks
– 93” u Abu Dabiju. On veñ nosi rakete novog pokoleça “Uran”, joã
veñeg delotvornog dometa.
Poãto je raspolagao tako moñnom i jeftinom flotom, za osudu je
ãto se Kremÿ bojao mornarice SAD. I to ne samo kraj ruskih obala.
Na mnogim strateãki vaænim taåkama planete smo imali saveznike.
Sa jemenskog ostrva Sokotra i iz iraåkog primorja, na niãanima
raketnih åamaca bi se naãao Persijski zaliv, iz Libije – centralno
Sredozemÿe, iz Srbije – Jadran, sa Kube – Meksiåki zaliv. Iz severne
Koreje i Vijetnama s naãom bazom u Kamranu – Tonkinãki zaliv, pa
åak i Japan. Iz Angole – jug Afrike.
Zato su se na Zapadu nas bojali kao vatre, iako su se pravili da
plamte borbenoãñu. Zato su s olakãaçem odahnuli kad su Gorbaåov i
çegovi epigoni zapoåeli prÿavu rabotu, a Jeÿcin konaåno rasturio
flotu Imperije.
189
5
Malo smo se zaneli priåom o samo jednoj vrsti mornariåkog oruæja Imperije. Ali, hajde da se vratimo u 1967. godinu kada je svet potreslo potapaçe “Ejlata”. Ne radi se toliko o tome da su Rusi joã jednom sve zapaçili novim oruæjem. Åak ni o tome da je ono, åedo slovensko-pravoslavne kulture, potopilo brod Bogom izabranog naroda, koji
pretenduje na vladavinu svetom, preuzevãi poluge realne vlasti u
SAD. Suãtina je, tada, bila u tome ãto je uniãteçe “Ejlata” opet
pokazalo: Rusi se probijaju u Svetski okean!
Godinu dana pre napada kod Port Saida, u proleñe 1966. godine,
svet je potresla vest: ruske atomske podmornice K-133 i K-116 su za tri
meseca napravile pun krug oko sveta, nijednom ne izronivãi. Ne sasvim kao “Nautilus” kapetana Nemoa – on je s vremena na vreme ipak
izlazio na povrãinu – veñ pod vodom od poåetka pa sve do kraja.
Isplovivãi 2. februara iz zaliva Kola, ruske podmornice su
preãle Ledeni okean, nastavile Atlantikom na jug, presekle Ekvator
i zaãle u uzburkane antarktiåke vode. Obiãavãi rt Horn, ozloglaãen po podvodnim hridinama i besnim olujama, nastavile su Drejkovim moreuzom koji obiluje podmuklim strujama i burama, da bi, preãavãi napokon Tihi okean, izronile tek na odrediãtu – kod
Kamåatke.
Atomske podmornice su predstavÿale formaciju borbenog para:
raketnu K-116 je od napada brodova-lovaca podmornica ãtitila torpedna K-133. U to vreme naãi joã uvek nisu umeli da ispaÿuju rakete
pod vodom, te su zato naãe podmornice morale isplivati radi izvoœeça udara, åime su postajale laka meta za neprijateÿske napade ispod
morskih vala. Zato su podmornice naoruæane raketama dobijale torpedno atomsko “obezbeœeçe”.
U tom pohodu su naãe “nautiluse” vodili kontraadmiral A.
Sorokin, kapetan II ranga V. Vinogradov i L. Stoÿarov. Kontraadmiral Valentin Kozlov, jedan od uåesnika tog pohoda, priseña se podrobnosti u “Tehnika – mladeæi” br. 6 za 1966. godinu.
...Iãlo se neistraæenim putevima. Iz Centralnog komandnog
punkta u Podmoskovÿu su na podmornice slata ãifrovana obaveãteça o staçu na marãruti – radi izbegavaça susreta sa stranim brodovima. Naroåito je teãko bilo na jugu Svetskog okeana, koji i danas
obiluje “belinama” za okeanografe. Niãta se pouzdano ne zna o tamoãçim strujama, reÿefu dna s çegovim platoima, kaçonima i podvodnim planinskim lancima. Naroåito su straãne i tajanstvene bile
ogromne podvodne urvine koje su se iz carstva veåne tame, iz dubine od
2-3 kilometra, propiçale do na svega 200 m od povrãine.
One obrazuju tzv. okeanske pliñake i nauånici se ranije nisu
naroåito trudili da ih taåno ucrtaju u mape – ta, za povrãinske brodove ne predstavÿaju nikakvu opasnost. Ali zato izduæeni trup podmornice, koja se kreñe brzinom od 15-20 åvorova, ne bi ostao åitav u
sudaru s podvodnom urvinom.
190
Voda bi s hukom prodrla u smrskanu podmornicu, åudoviãni pritisak okeana bi za tren oka sabio preostali vazduh u çenoj unutraãçosti, kao ãto klip motora sabija gorivo u cilindru, i temperatura bi smesta porasla na nekoliko stotina stepeni. I posada bi bila
æiva spaÿena, kao u gigantskoj peñi.
Ali, ruske podmornice su izbegle te opasnosti. Zamislite samo,
åitaoåe, kretale su se punom brzinom, s reaktorima pod punim optereñeçem, a sve se to odigravalo u morskom bezdanu gde nijedan sunåev
zrak ne prodire! Prolazile su, rasterujuñi nekave åudnovate svetleñe
ribe. Na trupovima podmornica nema prozora – oni umaçuju åvrstinu,
a podmornica mora izdræati udarne talase bliskih eksplozija dubinskih mina i torpeda. Zato nije bilo ilustracija iz Æila Verna, gde
“Nautilus” moñnim zracima reflektora reæe tamu okeana, a kapetan
Nemo skrãtenih ruku gleda u dubinu kroz kristalni prozor komandnog mosta. Ne, naãi su putovali u tami, a kao oåi su im sluæili hidrolokatori – sonari, zvuåni dubinomeri i karte. Ispod kobilica podmornica su zjapili kilometri bezdana, a propasti u çih je znaåilo
smrt. Mehaniåari su pomno pratili rad reaktora i turbina. Poæar u
hermetiåki zatvorenoj åeliånoj uÿeãuri je takoœe znaåio pogibiju.
Otvorite karte dna Tihog okeana, åitaoåe. Pogledajte u nepoznati
i nevidÿivi svet nad kojim su klizili ruski podvodni moreplovci.
Raselina Klarion. Planine Markus-Neker. Marijanski æleb dubok 12
vrsta.
Uspeli smo da izvedemo taj grandiozni pohod. I to sasvim neprimetno za zapadne flote. Dotad je samo ameriåka atomska podmornica “Triton” uspela da od februara do maja 1960. godine oplovi svet,
ali je dvaput morala da izroni. Prvi put – da obolelog mornara prebaci na krstaricu “Mejkon”. Drugi put – zbog tehniåkih problema.
Hvaÿena ameriåka tehnika je pokazivala slabosti. Kvarili su se
zvuåni dubinomer i hidrolokator, sistemi jednog reaktora. Doãlo je
do jakog cureça na zaptivci desne osovine propelera. Pri tome je
“Triton” uvek mogao raåunati na pomoñ: çegov je kurs tako odreœen da
bi usput susreo ãto veñi broj svojih krstarica i nosaåa aviona.
Naãi junaci niotkud nisu mogli oåekivati pomoñ. Çihova je plovidba liåila na meœuzvezdani let, u kome se moralo oslaçati samo na
sebe i na pouzdanost svojih brodova. Izdræali su ogromna naprezaça.
I kakvi su to magarci sedeli u Kremÿu, kad nisu podigli spomenike uåesnicima tog pohoda, nisu snimili filmove o çima, nisu ih
kao prve kosmonaute slavili! Çihova imena bi morao znati svaki
deåak u naãoj zemÿi.
6
To je bio udarac groma za Zapad: ruska flota je izaãla u okean. S
oruæjem sposobnim da potapa neprijateÿske ploveñe tvrœave. Posle
izjave ministra odbrane SSSR Rodiona Malinovskog o zavrãetku
191
plovidbe, poslat je u penziju tadaãçi ãef obaveãtajne sluæbe RM
SAD.
Od dana kad je Petar Veliki stvorio regularnu rusku ratnu mornaricu, ona nikad nije bila okeanska. Podvizi admirala Uãakova,
Seçavina i Nahimova, Kornilova i Lazareva, ogçene marãrute Velikog Otaõbinskog rata – sve se to odvijalo unutar granica Baltika,
Crnog i Sredozemnog mora.
Dotadaãçi okeanski pohodi ruske flote su se mogli prebrojati
na prste jedne ruke. Petar je 1720. godine opremio ekspediciju od dve
fregate da zauzme Madagaskar – drzak pokuãaj mlade ruske mornarice!
Ali, tek ãto su brodovi odmakli od luke Baltijsk u Estoniji, nedavno
preotetoj od Ãveœana, u çihovim potpalubÿima su poåele da se pojavÿuju pukotine. Avantura je neslavno propala.
Eskadra grofa Orlova je 1770. godine oplovila Evropu i uãla u
Sredozemno more. Pohod je bio teæak. Ali je Rusima uspelo da zauzmu
Bejrut, pomognu gråkim ustanicima u Moreji i spale tursku flotu kod
Åesme.
Zdruæeni englesko-francuski flotni sastav pod komandom admirala Prajsa i Depuanta se 1854. godine daje u poteru za malom, slabom
eskadrom admirala Putjatina po åitavom Tihom okeanu, pokuãavajuñi
da, jednu po jednu, uniãti çene raãtrkane laœe. Bezuspeãno. Fregata
sa 44 topa “Aurora”, pod komandom kapetana Izilmetjeva, koja je pred
Englezima i Francuzima ãmugnula u Peru, pritiåe u pomoñ malom
garnizonu Petropavlovska-Kamåatskog na koji su nasrnule eskadre
Prajsa i Depuanta. Rusi odbijaju napad.
Ruske parçaåe – korvete “Varjag” i “Vitez”, fregate “Aleksandar
Nevski”, “Peresvet” i “Osÿabja” zajedno s kliperom “Almaz” 1863. godine izlaze u Atlantik i uzimaju kurs na Çujork. Ciÿ im je da podræe
vladu Severnih dræava i çenog predsednika Linkolna u æestokom
ratu protiv robovlasniåkih dræava Juga. Englezi su u tom ratu (18611865) podræavali Diksijevce-juæçake protiv Jenkija-severçaka.
Bilo im je u interesu da se od SAD otcepi Jug na kome se uzgaja
pamuk, ãto bi Britaniji obezbedilo jeftine sirovine i pouzdanog
kupca çenih industrijskih proizvoda. Sem toga, podrio bi se i burni
rast severnoameriåke industrije. Zato su Englezi juæçacima preko
Atlantika doturali municiju. Ali, Engleska je zakleti neprijateÿ
Rusije. I Peterburg odluåuje da u Çujork poãaÿe eskadru krstarica
koje ñe, bespoãtedno loveñi çihove trgovaåke brodove, osujetiti
Britance i samim tim pomoñi Jenkijima. Eh, da smo onda znali kako ñe
nam se ta Amerika zahvaliti!
Konaåno, 1904. godine, kad je izbio rusko-japanski rat, 2. i 3.
eskadra isplovÿavaju iz Baltika i Crnog mora u izuzetno teæak pohod
na Daleki Istok. Bez ikakvih usputnih baza, preko tri okeana, izloæene nimalo prijateÿskom odnosu Engleske i Amerike. Avaj, brodovi
su do japanskih obala stigli pohabanih motora i obraslog dna. U tropski vlaænoj jari Indijskog okeana ovlaæili su se piroksilinski
naboji za topovske granate, posade su bile iznurene i odavno netre192
nirane. Ta, sve su morali da vuku sa sobom, nije bilo moguñnosti åak ni
za veæbovna gaœaça. Japanci su nam krenuli ususret odmorni, sveæi,
uveæbani. Admiral Hejhatiro Togo je kod ostrva Cuãime uniãtio naãu flotu. Japance su izdaãno sponzorisali Britanija i SAD...
Naãa mornarica je viãe od pola veka, od 1904. do 1960-ih godina,
bila zatvorena u tesne “kade” priobalnih mora. I odjednom – fantastiåan proboj! U vodu su pala sva mudrovaça Zapada da je ruski medved
jak samo na kopnu, da neñemo umeti da izgradimo okeanske brodove – ta
steciãta tehnoloãke moñi naãeg veka.
7
Premda smo pamtili Petrov zavet da dræava mora imati dve ruke
– armiju i flotu, ruska RM od sredine XIX veka kobno nije imala sreñe.
U Krimskom ratu smo morali da potopimo jedreçake, ratne brodove i
fregate Crnomorske flote, kako bismo englesko-francuskim ratnim
parobrodima zapreåili ulaz u Sevastopoÿski zaliv. Po cenu neopisivih napora, do kraja XIX veka smo uspeli da izgradimo åetvrtu po
snazi flotu oklopçaåa na svetu. Istu onu koju smo gotovo celu izgubili u ratu protiv Japana!
I ponovo smo 1907-1914. godine, upiçuñi iz petnih æila, obnovili
pomorsku silu. Ali, doãla je 1917. godina – i grguravi komesari, predavãi Nemcima pozamaãni deo zemÿe, nareœuju potapaçe Crnomorske flote kod Novorosijska. Vrangeÿevci 1920. otimaju deo flote da
beæe iz Krima u inostranstvo. Baltiåka flota je dovedena u bezizlazan poloæaj, i vlast rozenfelda-apfelbauma 1921-1923. godine daje
nalog da se mnogi brodovi iseku u staro gvoæœe i prodaju u inostranstvo. Nisu poãtedeli åak ni åuvenu oklopçaåu “Potemkin”. Ono ãto
je od preostalo, zgruvano je u miãolovci Finskog zaliva, dok sve izlaze na otvoreno more zatvaraju ostrva i obalske artiÿerije novih nezavisnih dræava – Estonije, Letonije i Finske. Naãa flota se naãla na
niãanu tuœih topova – ne samo dalekometnih, veñ i obiånih, poÿskih.
Revolucija je postala prava katastrofa za naãu RM. U avgustu 1919.
godine Englezi poåiçu da nanose udare po glavnom sidriãtu naãe
flote – Kronãtatu, s teritorije otcepÿene Finske. Poleñuñi iz baze
u Biorku, neprijateÿski avioni posle samo osam minuta leta poåiçu
bombardovaçe naãih pristaniãta i skladiãta. A brzina tadaãçih
letilica je iznosila svega 150 km/å! Osam torpednih åamaca od ãperploåe, baziranih u finskoj Terioki, za dvadeset minuta stiæe na ciÿ.
Uspelo im je da torpeduju krstaricu “Andrej Prvozvani” i podmorniåku bazu “Pamjat Azova”. Samo je odvaænost posade razaraåa
“Gavrilo” tada spasla luku: vatrom iz çegovih topova su uniãtene tri
neprijateÿske brodice. Meœu preæivelima, iz mora je izvuåen i
poruånik Nepir, praunuk istog onog admirala, åiji su brodovi za
vreme Krimskog rata pokuãali da izvedu napad na Kronãtat.
193
Odajmo duæno priznaçe Staÿinu: nakon ãto je u partiji satro
judejsko-kosmopolitsko krilo, zapoåeo je preporod vojno-pomorske
moñi Imperije. Zemÿi pripaja Pribaltik 1939-1940. godine, uniãtavajuñi lokalne prozapadne reæime. U æestokom Zimskom ratu otkida
Finskoj ogromne komade zemÿe i ostrva, koji zatvaraju izlaz iz Finskog zaliva. U naãe ruke prelaze Terioki i Viborg. Staÿin dovrãava
gradçu triju krstarica, zapoåetu joã u carsko doba, i modernizuje tri
preostala bojna broda, porinuta izmeœu 1911. i 1916. godine. Za dve
predratne petoletke je izgraœeno: 4 krstarice, 7 åelnih brodova, 30
razaraåa, 18 straæarskih brodova, 38 minolovca, 1 minopolagaå i
preko 200 podmornica. Dræava je dobila i osam reånih oklopnih monitora.
Ali, to je premalo. Na primer, Britanija je 1939. godine imala 15
bojnih brodova – a mi tri, ãest nosaåa aviona – a mi nijedan. Pod
çihovom zastavom je plovilo åak 66 krstarica, 119 razaraåa... Japan je
raspolagao sa 10 bojnih brodova i isto toliko nosaåa aviona, 36
krstarica i 113 razaraåa. Åak nas je i Nemaåka, åija se flota smatrala
najslabijom na Zapadu, nadmaãivala: 2 bojna broda, tada najmoñnija na
svetu, 11 krstarica, 42 eskadrena razaraåa.
Velike gubitke smo pretrpeli 1941-1945. godine. Prilikom proboja Baltiåke flote iz Talina u Peterburg izgubili smo 16 od 32 broda. Talasi Crnog mora su progutali åelne brodove “Moskva” i “Taãkent”, krstaricu “Crvena Ukrajina”, nekoliko razaraåa. Zamire gradça bojnih brodova tipa “Sovjetski Savez” i krstarica serije “Kronãtat”, a posle rata su iseåeni u staro gvoæœe za potrebe obnove
razorene zemÿe.
Istovremeno Amerika, naã najÿuñi neprijateÿ, 1945. godine stiåe neviœenu okeansku moñ: 125 nosaåa aviona, 23 bojna broda, 67 krstarica, 879 razaraåa, 900 fregata i 351 podmornica! Veñ su mogli da
izvode operacije na milionima kvadratnih miÿa okeana, okruæili su
nas prstenom svojih baza. Prvi su izgradili atomsku podmornicu i,
jedan za drugim, poriçuju strateãke nosaåe aviona na atomski pogon.
Ali, mi smo se tokom 1960-ih ipak probili u planetarne akvatorije i primorali Amerikance da zaziru od nas! Rusi upravo 60-80-ih
dostiæu vrhunac pomorske moñi u åitavoj svojoj hiÿadugodiãçoj
istoriji. I samo prisustvo naãe flote je dovoÿno da natera Zapad na
uzmak. SAD su 1986. godine poåele da izvode teãke vazduãne napade na
Libiju. Meœutim, bilo je dovoÿno da naãa krstarica “Admiral
Drozd” doplovi i usidri se u luci Tripolija, pa da bombardovaçe
prestane.
Da bi se shvatila dubina potreãenosti Amerikanaca zbog naãeg
proboja u okean, treba proniknuti u suãtinu çihove judeo-puritanske
civilizacije. Tokom åitave svoje istorije, SAD nisu morale da se
suoåavaju s jakim kopnenim neprijateÿima. Sebe su oduvek videle kao
veliko ostrvo sa koga, bez bojazni od odmazde, mogu svojim ratnim brodovima kretati u piratske akcije. I sveto verovale da dræe monopol
na vojno-pomorsku moñ. A, onda – takav udarac!
194
Zato Amerika upravo 1960-ih godina pokreñe upornu i opseæno
razraœenu delatnost u ciÿu rastakaça naãe vladajuñe vrhuãke iznutra, poåiçe da vrbuje agente uticaja meœu partijsko-sovjetskom vrhuãkom. Upravo u to vreme se raœaju planovi podmiñivaça sovjetske
birokratije koja se veñ uleçila i srozala. Vrhunac pomorske moñi
Rusa se poklapa s poåetkom brzog rastakaça unutraãçe snage Imperije. Upravo tada poåiçe omalovaæavaçe rada inæeçera i nauånika, i
çihove plate se izjednaåavaju sa zaradama vozaåa trolejbusa. U zapeñak se gura domaña proizvodça, a pod tepih ruske inovacije – poåiçe
orijentacija na sve inostrano. Umesto od odvaænog stvaraoca, poåiçu
da, mic po mic, od poslovoœe prodavnice ili mesara prave junaka
naãeg doba.
Tih su godina Italijani iz SSSR iscedili stotine miliona dolara za podizaçe Volæskog autozavoda s çegovom veñ tada zaostalom
tehnologijom. I prvi iznosi mita poåiçu da leæu na ãvajcarske raåune naãih nomenklaturnih gadova na visokim poloæajima. Oni ñe
potom, samo da bi te pare legalizovali, rasturiti SSSR i uniãtiti
mornaricu. Po åetvrti put za posledçih 150 godina...
195
Åetrnaesto poglavÿe
PREKINUTI LET “ORLANA”. RUSKE KRSTARICE – TEÃKE,
ATOMSKE, RAKETNE...
1
Ovu kçigu ne stvaramo kao tuæbalicu za izgubÿenom veliåinom.
Premda bismo mogli napisati na desetine stranica, prikazujuñi sadaãçe (pisano 1996) staçe onoga ãto je nekad bilo flota velike
Dræave.
Samo æelimo da pokaæemo ãta smo mogli postati. Sveto verujuñi
u buduñi uspon Ruske pravoslavne dræave, ubeœeni smo: naãa zastava
ñe se vratiti u okeane. Imperijska zastava!
...Poåetkom 80-ih je u naãoj zemÿi razraœen projekat oklopnih
okeanskih velikana – teãkih atomskih raketnih krstarica (TARK)
tipa “Orlan” (morski orao). To su brodovi istisnine 28.000 tona,
duæine 251 m i ãirine 28,5 m, koji bi penili mora brzinom od 30
åvorova, i imali neograniåenu daÿinu plovidbe. Od Arktika do
Antarktika, od Kurila do rta Dobre nade. I svaki od çih je trebalo
da postane komandni brod eskadre, zdruæenog udarnog flotnog sastava.
U TARK su utkane pouke iz svih posledçih ratova. I ubistvenost
krastareñih raketa za slabo zaãtiñene brodove, i moñ zapadne avijacije sa superpreciznim oruæjem, i visoka delotvornost ameriåkih
podmornica. Pa åak i neophodnost osposobÿenosti ne samo za atomski
rat ili lov na podmornice NATO. Krstarica novog tipa je stvarana i
kao moñna maãina za nanoãeçe udara po kopnenim snagama protivnika.
Ali, glavni zadatak TARKa je trebalo da bude uniãtavaçe nosaåa
aviona, bojnih brodova i krstarica SAD – probojem kroz çihovu
moñnu odbranu i nanoãeçem ubojitih udara krilatim raketama. Sada
Rusija ima svega tri takva broda. Dva su u upotrebi, dok treñi åami na
doku veñ pet godina åekajuñi generalni remont.
Teãko je odvojiti pogled od tih lepotana. Silovite linije i visoko pramåano nadgraœe (da lakãe izdræava talase pri punoj brzini).
Åak ih ni pozamaãna piramidalna nadgradça ne åini nezgrapnim.
Eto gospodara mora imperijske civilizacije, koji nisu stigli da
razbiju staru ÿusku. Zamirali smo od ushiñeça pred çima, kao svojevremeno arheolog Koÿdevej pred veliåanstvenim zidinama drevnih
imperija. Kao pred svedoåanstvima divovske moñi naãeg naroda, o
åijoj nam slabosti i nemoñi sa svih strana i urlaju i ãapuñu...
196
2
Komandir TARK “Admiral Nahimov” je ponosno pokazivao brod
tada joã svemoñnom vice-premijeru Soskovecu. Bio je maj 1996. godine,
ali je nad Severomorskom padao sneg. Mi ga nismo ni primeñivali...
Åim osmatraåki sistemi “Nahimova” uoåe napad neprijateÿskih
aviona ili krilatih raketa, u dejstvo stupaju dva sistema “Rif“S-300
– na pramcu i krmi. Jedinstveni ureœaji, sposobni da svojom raketom
pogode protivniåku raketu u letu. To je isto ãto i svojim metkom
pogaœati u tebe ispaÿen metak. Oba S-300 su u staçu da zahvate dvanaest ciÿeva istovremeno. Çihov bojevi komplet åini sto protivraketnih projektila.
Ako bi neãto i promaklo “Rifu”, spremno bi ga doåekao kompleks
PVO za blisku borbu “Osa”. Ili sistem “Kortik”, sprega superbrzih
raketa i topova kalibra 30 mm, koji ispaÿuju 6.000 granata u minutu.
Sve ãto se TARKu primakne na rastojaçe od pet vrsta, biñe na paramparåad razneto. Bilo da je to krilati “Harpun” ili “Tomahavk”, avion
“Fantom” ili “Tornado”, planirajuña samonavoœena bomba ili torpedni åamac u punoj brzini.
Kad brzometni topovi biju, blesci pucçeva se isteæu u duge bledocrvene zrake. I åini se da to fantastiåna laserska oruœa dejstvuju s
krstarice. Åuda visoke tehnologije, raketno-artiÿerijski kompleksi
stvaraju brodu nevidÿiv i besteæinski, ali ipak izuzetno moñan
“oklop”.
Ãta? Neprijateÿska podmornica? Deset miÿa, azimut 270? Iz
torpednog lansera “Nahimova” se ispaÿuje kompleks “Vodopad”. Uãavãi, pod vodom, u trag neprijateÿu i unevãi podatke u svoj kompjuter,
duga “cigara” ukÿuåuje raketni motor i izleñe iz mora uvis. “Vodopad” se u proraåunatoj taåki ponovo zariva u dubinu, sada veñ u ulozi
samonavoœenog torpeda. Sve ovo vodi jednom ciÿu – presretaçu neprijateÿa i razaraçu çegovog åvrstog trupa. “Vodopad” pogaœa podmornice u krugu polupreånika 45 vrsta. A za borbu protiv çih “Nahimov”
ima joã i tri helikoptera, spremÿena u prostoru ispod krmene
palube. Za krmom tegli i osetÿivu hidroakustiåku stanicu “Volna”
(val).
Uspelo im je da ispale? Åuje se ãum propelera? Istog åasa se u
smeru odakle preti opasnost okreñu tri desetocevna bacaåa bombi. S
urlikom poleñu ogçena kopÿa projektila. Oni ñe na putaçe pridolazeñih torpeda postaviti ploveñe “zaãtitno poÿe”. Åim padne u vodu,
bomba se pretvara u omaçu akustiåku minu koju dræi plovak na povrãini. I neprijateÿska torpeda se neñe probiti kroz çih – aktivirañe ih ãumom svojih propelera. U moru ñe se podiñi zid od eksplozija, koje ñe izazvati samodetonaciju bojevih glava torpeda i cepaçe
çihovih oplata.
Sve ãto uœe u vidno poÿe TARKa, dospeñe pod vatru iz pramåane
kupole sa spregnutim oruœima kalibra 130 mm.
197
Ova tuku brzinom od 90 ispaÿeça u minutu – vatrena moñ artiÿerijskog diviziona iz Drugog svetskog rata ili, pak, artiÿerije triju
krstarica tipa “Kirov”, iz istog vremena, koje su imale po 27 oruœa.
Isto toliko, a samo iz jedne kupole! U pomorskom obraåunu pobeœuje
onaj ko bræe i taånije gaœa. Topove TARKa navode radari. “Nahimov”
priziva uspomene na deåaåke maãtarije. Tako smo zamiãÿali bitke
meœuzvezdanih krstarica u dubini svemira...
No glavnu udarnu moñ TARKa predstavÿa 70 nadzvuånih krilatih
raketa “Granit”, dometa 600 km. Odjednom se teãki oklopÿeni poklopac na krmi krstarice s lakoñom otvara i iz grotla, u dimu i na ogçenom “stupu”, uvis izleñe raketa. Nakon ãto izviœaåki avion markira
ciÿ, “Granit” zauzima bojevi kurs i prelazi u briãuñi let, gotovo
dodirujuñi “trbuhom” povrãinu vode. “Nahimov” je u staçu da ispaÿuje gotovo neprekidan ogaç “krilate smrti” – rakete iz potpalubnih
skladiãta se automatski ulaæu u doboã-lanser – kao meci u burence
revolvera. “Graniti” su i dan-danas neprevaziœeno oruæje. Na plen
idu u vidu “misleñeg roja”, meœusobno razmeçujuñi obaveãteça da bi
se potom svaka ustremila na “svoj” ciÿ. Pomoñu ugraœenih ureœaja za
elektronsko ometaçe, u staçu su da osujete neprijateÿske sisteme
PVO.
Pa i kad bi neprijateÿu poãlo za rukom da poobara veñinu “Granita” – preostali bi se zarili u çegove brodove i eksplozijama im
razneli metalne utrobe. A, joã ako bi bojeve glave raketa bile atomske, dovoÿan bi bio samo jedan “Granit” pa da se 300 m dugaåki nosaå
aviona sa stotinak aviona i 3.000 ålanova posade pretvori u oblak usijanih gasova.
Napokon, ne kreñe “Nahimov” u boj sam. On je æiæa i glava eskadre, oko çega su komandnom brodu posluãni razaraåi, veliki protivpodmorniåki brodovi i podmornice, koji takoœe otkrivaju i
uniãtavaju neprijateÿa. Nemilosrdno i nepogreãivo.
“Nahimov” je uveden u naoruæaçe 1989. godine, ubrzo posle çegovog blizanca “Admirala Uãakova”. Sada nam tvrde: flota nije bila
spremna za çih, nije bilo dokova za takve brodove. Dræava, kao, nije
imala dovoÿno snage za to. Ali, mi vidimo sadaãçu Rusku Federaciju,
koja je veñ jedno ãest puta slabija i bednija od SSSR. I vidimo kako
se u toj Erefiji neãtedimice podiæu betonski odlivci hrama Hrista
Spasteÿa, kao i mnoãtvo drugih stvari. Koje su nam sada potrebne
koliko i baletska ãkola za odbijaçe tenkovskog napada. I kada nam
kaæu da se to ne åini iz saveznog buõeta, veñ iz lokalnog (moskovskog,
regionalnog, vanbuõetskog), mi odgovaramo: laæ. Jer su sve to – jedni
te isti resursi, jedne te iste sile jednoga, ruskog naroda!
Jaãta da smo mogli izgraditi dokove za “Orlane”. Ali, za to je
trebalo da u Kremÿu sede ratnici i rodoÿubi, a ne podmitÿivi slabiñi lukavog jezika.
“Orlanima” slomiãe krila.
198
3
Mnogo toga smo mogli porinuti u more, i u Severnoj i Tihookeanskoj floti su bile glavne snage Imperije. Imali smo mi joã ãtoãta,
osim “Orlana”.
Señate li se lake krstarice “Admiral Drozd” koja je 1986. godine
stigla u Tripoli? I to je moñno oruæje – åetiri kompleksa PVO i
osam protivpodmorniåkih raketa, topovi, bacaåi bombi i helikopter.
Takvi brodovi je trebalo da budu obezbeœeçe “Orlana”. Çihovi helikopteri su åuveni protivpodmorniåki Ka-27 sa åetiri samonavodeñih
torpeda i dubinskim bombama.
Imperija je sredinom 80-ih imala najboÿe eskadrene razaraåe na
svetu, klase “Savremeni”, stvorene ne samo za lov na podmornice, veñ
i da nose krilate rakete “Moskit”. Imali smo i razaraåe klase
“Udaloj” (smeo), pravi strah i trepet za podmornice.
Voda je u okeanu raslojena poput napoleon-torte. Svaki od tih
slojeva ima sopstvenu temperaturu. Ako je temperaturna razlika
susednih slojeva dovoÿno velika, obrazuje se tzv. termoklin, neãto
poput ogledala o koje se odbijaju impulsi eholokatora sa broda tragaåa za podmornicom. Zavukavãi se pod termoklin, podmorniåari se
spasavaju od progoniteÿa. Meœutim, “Udaloj” je opremÿen niskofrekventnim hidrolokatorom koji neprijateÿa “vidi” i kroz termoklin, i
uniãtava ga raketnim torpedima “Vodopad”. A ona, kako Tom Klensi
priznaje, i dometom i taånoãñu navoœeça nadmaãuju analogni sistem
SAD “Asrok”.
A 1985. godine smo imali i stare dobre “paripe” – protivpodmorniåke krstarice tipa “Kijev”, koje su nosile 13 Jak-38 s vertikalnim uzletaçem i 7 helikoptera Ka-27. I one su, joã pre Foklandskog
rata 1972. godine, naoruæane protivbrodskim raketama i raketnim
torpedima – protiv podmornica. Ne raåunajuñi topove, 12 protivavionskih raketa, reaktivne bacaåe bombi i deset torpednih lansera.
Izgradça “Minska”, sabrata “Kijeva”, poåela je 1972. godine. Kod
ovoga su torpedne instalacije izostavÿene, ali mu je zato usavrãena
osmatraåko-tragaåka oprema, i avionski park poveñan jedan i po put.
Zatim su usledile krstarice “Novorosijsk” i “Baku”. Posledça je
nosila åak 12 protivbrodskih raketa, a kalibar cevne artiÿerije joj
se poveñao na 100 mm. (Ovi su brodovi bili u sluæbi do 1993. godine,
kada su ih skresali zbog oskudnog buõeta.)
Od 1983. godine u naoruæaçe ulaze krstarice tipa “Slava”, opremÿene sa 16 “Bazalta”, raketa-ubica brodova. Kolika je bila udarna
moñ ruskih “oraåa mora“? Protivbrodske rakete “Bazalt” se u sluæbenu upotrebu uvode 1975. godine. Kako piãe Aleksandar Ãirokorad
u listu “Istoki” (izvori) (br. 3, 1995), çima su naoruæavane krstarice tipa “Kijev” i “Slava”.
“Bazalti” su se na neprijateÿa kretali u roju. (Meta su im bili
sastavi nosaåa aviona SAD). Pri tome je jedna od raketa u “roju” imala
ulogu “komandira”, upravÿajuñi ostalima i opredeÿujuñi im ciÿeve.
199
U te “robote-ubice” je ugraœen upravÿaåki sistem “Argon” koji vrãi
ispravke leta preko sistema pomorskog satelitskog izviœaça i
navoœeça. Drugim reåima, “bazalte” su mogli da navode svemirski aparati radarskog osmatraça, koji su u naoruæaçe uvedeni 1976. godine.
(Sistem “Legenda”.)
Na taj naåin je ruska okeanska flota bila u sprezi s imperijskom
svemirskom flotom!
4
O naoruæaçu naãih brodova bi se mogle åitave kçige napisati.
No, vaÿa se naroåito pozabaviti jednim – radarima, kojima od 1942.
godine naãu flotu snabdeva moskovsko udruæeçe “Saÿut”.
Radari su oåi brodova. U savremenom ratu prevagu odnosi onaj ko
prvi uoåi neprijateÿski avion, raketu, razaraå... Zapad åesto govori
o naãoj zaostalosti u oblasti elektronike. Ali, “Saÿut” je joã u
vreme Gorbaåova obezbedio floti radare “Fregat” i “Podberezovik”
(vrgaç). Ti ureœaji nemaju dobro nam poznate oscilirajuñe i rotacione antene. Ruski sistemi umesto çih imaju fazirane reãetke
(FAR), o kojima je veñ bilo reåi u poglavÿima o “zvezdanim ratovima”. SAD posledçih desetleña polaæu velike nade u to da ñe çihove
eskadre moñi da zaslepe radare naãih brodova svojim generatorima
smetçi. Tako da naãi na ekranima dobiju samo “mleko”. Svetlucaçe,
pod åijim pokrovom bi na Ruse sruåili avijaciju s nosaåa aviona, krilate “Harpune” i “Tomahavke”.
Ali, moñni zraci “Fregata” i “Podberezovika” se ipak probijaju
kroz delove prostora “umotane” u neprijateÿske smetçe. Pomoñu jedinstvenih usmeraåa energije i pojaåavaåa snage. Uz to, ruski FAR-radari, kako saopãtava “Krasnaja Zvezda” od 12.05.1996. godine, poseduju
“tajnu” koja ih åini imunim na udare po elektroniku pogubnog elektromagnetskog impulsa, nastalog usled atomske eksplozije. A reãetke
FARova izdræavaju i udar vazduãnog talasa, koji bi ranije konstrukcije radara zbrisao.
Tokom ispitivaça “Fregata” se desio zadivÿujuñi sluåaj. U cevi
oruœa razaraåa, koji je dobio novi radar, eksplodirala je granata.
Paråad raznete topovske cevi su napravila rupu u reãetki radara.
Ali je glavni konstruktor “Fregata” Leonid Rodionov rekao da ñe
radar svejedno raditi. Tako je i bilo.
Koliko su delotvorni naãi sistemi? Naveãñemo podatke za “Fregat”, a u zagradama za “Podberezovika”. Poÿe pretraæivaça – 150-300
vrsta (500). Çegova visina – 20-30 km (40). Lovaåki avion zahvata do
udaÿenosti od 58-230 vrsta (240-400). Raketu – na 17-50 km (45-70). Brod
– do obzorja.
Udaÿenost do ciÿa odreœuju s greãkom od 120 (150) metara, s uglom
zahvata do 14-24 (24) minuta. Je li to mnogo ili malo? Obzorje predstavÿa pun krug podeÿen na 360 stepeni. A svaki stepen sadræi 60
minuta.
200
Jedinstveni kompleks je stvaran i za ogroman atomski nosaå aviona “Varjag”. Ali su posle raspada SSSR nedovrãeni gigant preotele
vlasti “dræave Ukrajine”. I ponos ruske flote prodale u staro gvoæœe. A upravo je “Varjag” trebalo da postane brod, åije “oåi” je nemoguñe zaslepiti.
“Saÿut” joã uvek åuva jedinstvene plodove rada uz pomoñ novih
raåunara, koji bi omoguñili da se razmere i teæina ruskih radara
smaçe...
...Ali, u Rusiji su osvanule demokratske reforme, i gadovi na
vlasti su doveli flotu do propasti. Nema ko da naruåuje od “Saÿuta”,
premda se kvare brodski radari, dotrajali tokom pet træiãnih godina. Jedini kupci su iz Jugoistoåne Azije. Ispada da je i Tajland
bogatiji od Rusije. Tamo viãe misle na svoju flotu.
Ali, tako je danas. A u drugoj polovini 80-ih, kad su iz Kremÿa
zatelaliti kako mi u oblasti visoke tehnologije zaostajemo za Zapadom, “Saÿut” je veñ proizvodio radarsku opremu svetskog ranga...
Kakva je bila naãa flota za Imperije, izrazito oslikava sluåaj iz
1994. godine, u vreme zdruæenih rusko-natovskih manevara u Persijskom zalivu. Uistinu, bio je to deliñ moguñeg boja iz doba velikog
suåeÿavaça Rusa i Zapada.
Veliki protivpodmorniåki brod (BPK) Baltiåke flote “Admiral Vinogradov”, usidrivãi se na unapred odreœenoj taåki, pripremio se da, kako je dogovoreno sa Jenkijima, otkrije vazduãne ciÿeve.
Ali, Amerikanci su neoåekivano podigli u vazduh ãesnaest aviona sa
nosaåa “Rejnõer” i bacili ih u ãkolsko-ogledni napad na ruski brod.
Na naãe je krenula kompletna borbena grupa, sastavÿena od aviona za
protivelektronska dejstva “Prauler”, leteñeg radara “Hok Aj”, protivpodmorniåkog “Vikinga”, viãenamenskog helikoptera “Si hok”,
ãest hvaÿenih F-14 “Tomket” (vazduãna podrãka) i ãest F/A-18S i
“Hornet”, koji su nosili protivbrodsko oruæje.
Naãi su podigli uzbunu i zahvatili ameriåke letilice na razdaÿini od 135 km. Ispostavilo se: napad predvodi “Hok Aj”, pribliæavajuñi se brodu na 100 km, udesno od çegovog pramca. Ulevo od krme, 95 km
udaÿen, kreñe se “Prauler”, pokuãavajuñi da zaslepi naãe lavinama
smetçi. F-14 patroliraju na razdaÿini 100-110 km, u sektorima 0-45 i
280-325 stepeni. To jest – levo i desno od pramca ruskog broda. “Horneti” su se razvili u borbeni poredak na nekih 100-120 km daleko od
levog boka laœe.
Od samog poåetka napada, ruski radar R-170 “Fregat” otkriva
moñno ciÿano ometaçe u azimutu 300-280 stepeni – levo od pramca
“Admirala Vinogradova”. To ometaçe treba da nas onemoguñi da zapazimo letilice koje napadaju. Reklo bi se da ñe najsavremenija tehnika
Jenkija u potpunosti zaslepiti ruski brod. Taman posla! Operater
radara je åak i usred najæeãñeg elektronskog ometaça pronaãao i
jasno raspoznao ciÿeve. Pokuãaji da se stupi u vezu s Amerikancima
i razjasni o åemu se radi, nisu uspeli. Jenkiji su ñutali, a kasnije se
pravdali kvarom na radio-vezama.
201
Na rastojaçu od 70 km, ameriåki juriãnici su u pogon stavili i
sopstvene ureœaje za protivelektronska dejstva, ali su ih naãi svejedno videli i, kad su se ovi primakli na 50 km, uzeli ih na niãan brodskih raketnih sistema PVO “Lev” (lav) i “Kinæal” (hanõar). Prañeçe ciÿeva se odvijalo bez prekida, åak i pod jezivo gustim isijavaçima smetçi.
Posle su naãi mornari priåali kako sami nisu ni pokuãali da
ometaju niãanske radare i radio-vezu ameriåkih pilota. Jasno im je
bilo da su Amerikanci upravo to priæeÿkivali – da bi utvrdili performanse naãe aparature. Zato bi u sluåaju rata to bilo uåiçeno.
Naã BPK bi, pri takvom odnosu snaga, svakako bio uniãten. Ali bi
pre toga stigao da uniãti polovinu neprijateÿskih aviona. Imajte u
vidu da se radilo o samo jednom ruskom brodu. A da se pred Jenkijima
nalazila åitava ruska eskadra? E, onda bi “horneti” naleteli i na
uragan elektronskih smetçi i na lavinu raketno-artiÿerijske vatre.
(Sluåaj sam preuzeo iz “Nezavisnog vojnog pregleda” br. 20, 2000.)
...Staÿin je mnogo govorio o narodnim neprijateÿima i izdajnicima. Ne znam ãta vi o tome mislite, ali za mene te reåi nisu
isprazan zvuk...
...Oni kaæu da ñe stvoriti novu Rusiju. Nije vaÿda da ovaj koãmarni komad teritorije, gde se zaœevice operetskih predsednika i
razmirice kriminalnih “kumova” izdaju za visoku politiku – i jeste
ta nova Rusija?
Vidim izraelskog dræavÿanina Berezovskog, to kræÿavo telaãce, sada uzdignuto u dræavni Savet za bezbednost, odakle se ulaguje
åeåenskim glaveãinama. On se u ime Rusije zakliçe da ñe ona “platiti bilo koju cenu za mir na Kavkazu”.
Neãto mi steæe grlo, pritiska me i guãi. A duãa mi neizdræivo
hrli na okean, da vidi çegove zapeçene vale kako zapÿuskuju obalu. Da
punim pluñima udahne opojni, jodom proæeti miris prostranstva. I da
tamo vidi daÿinom zamagÿene obrise gromada imperijskih krstarica.
U takvim trenucima poæelim da u rukama osetim uglaåani metal
oruæja, pa da, tresnuvãi zatvaraåem, saspem rafal u omraæeni ekran
i prekinem bujicu zaguãÿivih talasa. Kundakom da smrskam dreåave
natpise. Mecima da proãijem izloge noñnih klubova, i da se sruåe
vodopadi sråe. I da gruvajuñi okovanim åizmama promarãiram moskovskom kaldrmom sa takvima kao ãto si ti. Zajedno sa onima koji su
ratovali u Bosni i Taõikistanu, u Pridçestrovÿu i Åeåeniji. Da
zbriãemo odavde sve te kukavne, taãte, podmitÿive...
Volim te, Imperijo, o, ti, koja si odluåivala o sudbini sveta, koja
si upravÿala åeliånim eskadrama u nepreglednim prostranstvima
Okeana. I sadaãçi je “beloveãki patrÿak” spram tebe – patuÿakbogaÿ koji ima taman toliko “moñi” i “diplomatije” da moæe puãtati
papirne brodiñe u ribçak kakvog perivoja. Onomad sam usnio san. U
mojoj ulici se, kao, åuje grleni govor, i bradoçe u ãubarama od astragana udarcima kundakom nekud teraju bezizraæajnu pokornu gomilu
Moskovÿana. Åujem çihov zluradi smeh i skaåem na noge da potraæim
202
svoju æenu. Tråim kroz dvoriãta i prolaze, obuzet jadom i uæasom.
Ali, iza sebe åujem laveæ ovåarskih pasa...
Mrzim ovu Rusijaniju, ovu kepecijaniju, gde u moje ime govore i neÿudima se ulaguju proñelavi crnomaçasti prcvoÿci. Æivot treba
promeniti – inaåe, ruske krstarice nikada neñe zapeniti puåinu velikih mora. Nikada...
203
Petnaesto poglavÿe
POMORSKI FRONT. KRILATI ROBOTI–KAMIKAZE, UBICE
BRODOVA. “KOMETE” PROTIV NOSAÅA AVIONA.
ZAPREPAÃÑEÇE ZBOG H-22 I IZAZOV TALASOKRATIJI
1
A sve je poåiçalo tako moñno i obeñavajuñe da se åinilo kako
ruskoj vladavini na morima nema kraja. Izvojevati mesto meœu najveñim pomorskim silama sveta – to je podvig Rusa koji je ostao skoro
sasvim nepoznat. Stari Grci su vladavinu morima zvali talasokratija. Mi smo uspeli da postanemo talasokrate, primoravãi Zapad
da se stisne i napravi nam mesto...
Naã prodor u Svetski okean je poåiçao u teãka vremena: krajem
40-ih i poåetkom 50-ih godina. Moj otac, odrastao u internatu, priåao
mi je o tom vremenu u posleratnoj Odesi. Mnoãtvo bogaÿa, zajedniåki
stanovi, poluglad, ÿudi u pohabanoj odeñi. Vlast surovo i nemilosrdno tamani kriminalne bande koje su se namnoæile. Ipak je postojala
nekakva neukrotiva voÿa da se pohrli napred, u buduñnost.
Tada se dræava obrela u obruåu neprijateÿskih flota. Amerika je
odasvud pretila nosaåima aviona, bojnim brodovima i krstaricama. A
naãa flota je iz Otaõbinskog rata izaãla joã slabija nego ãto je
bila 1941. godine. Kada je pre bila simvol nego prava pomorska sila.
A trebalo je obezbeœivati ogroman arktiåki pojas i tihookeanske
obale. Joã je svima u sveæem señaçu bila kçiga Amerikanaca Derlingera i Gerija “Rat na Pacifiku” iz 1937. godine, u kojoj se sasvim
ozbiÿno predlaæe: u sluåaju rata protiv Japana, Amerika ñe morati
da okupira Petropavlovsk-Kamåatski. Jerbo je ruska flota slaba, a
SAD su potrebne podesne baze.
Sada je Japan poraæen, te smo mi postali “neprijateÿ br. 1” za
Sjediçene Dræave. Morali smo dobro muñnuti glavom kako da oåuvamo novosteåenu strateãku poziciju – ruskom krvÿu zalivene Kurile.
Nego ãta – Japanci su se 1945. godine za çih borili hrabro kao lavovi.
Kako bismo povratili Kurile i jug Sahalina, koje je svojevremeno car
izgubio, morali smo da naoruæavamo dereglije, u boj da bacamo na brzu
ruku preureœene ribarske koåare, teretçake i hidrografske brodove.
Oåuvaçe Kurilskih ostrva je postalo pitaçe naãe buduñnosti
kao tihookeanske velesile. Na Dalekom Istoku jedino Vladivostok na
obali Japanskog mora moæe biti glavna baza naãe flote. Razvuåena
teritorija Japana, po kojoj su poåele da niåu ameriåke baze, zatvara
izlaz iz çega u okean. Izlaz na jug se moæe zapreåiti minskim poÿima
i sredstvima obalske protivpodmorniåke odbrane u Korejskom moreuzu – uzanom vodenom prolazu izmeœu juænog kraja Zemÿe Izlazeñeg
Sunca i Juæne Koreje, takoœe pod ameriåkom okupacijom. Put iz
Vladivostoka na sever vodi kroz Laperuzov tesnac izmeœu Sahalina i
204
Japana i daÿe kroz Kurilski arhipelag. Tu se takoœe mogu nabacati
mine izmeœu ostrva. Ukoliko se Rusija liãi Kurila, na çima bi se
uskoro pojavile tuœinske vojne baze, i naãa Tihookeanska flota bi
bila hermetiåki zatvorena u svojim lukama.
Staÿin je to vrlo dobro shvatao, kad je Sahalin i Kurile preotimao Japancima. Shvatale su to i Sjediçene Dræave, uzdajuñi se u posleratnu slabost ruske RM. Predsednik Truman nam je u avgustu 1945.
godine pisao: “SAD æele da steknu pravo na vazduhoplovne baze za
mornariåke i avione bazirane na kopnu, na jednom od Kurilskih ostrva. Poæeÿno, na jednom iz srediãçe skupine, u vojne i komercijalne
svrhe”. Iste godine je SSSR traæio da pripoji severni deo Japana,
ostrvo Hokaido. Ali nismo imali flotu – i morali smo da se povuåemo. Ma kakav Hokaido – jedva da smo i svoje, najroœenije mogli saåuvati!
No, bile su tu joã i severne akvatorije, odakle je neprijateÿ mogao nanositi nuklearne udare po Peterburgu, Murmansku, Moskvi,
industrijskom pojasu Urala, gde je mogao preseñi Glavni severnomorski put i na smrt od gladi i studeni osuditi stanovniãtvo ogromnih
teritorija Sibira i Zapolarja. Severna flota Imperije je joã bila
mlada i slaba. Osnovana je Staÿinovom naredbom tek 1937. godine.
Señamo se kako su tokom rata Nemci hrlili ovamo i kako je ledolomac
“Sibirjakov” uniãten u neravnopravnom boju s teãkom krstaricom
“Admiral Ãer”, uspevãi da upozori arktiåke karavane – ta, hitlerovski pirat se uputio da preseåe Severnomorski put. Señamo se i
kako smo morali da se protiv nemaåkih izviœaåkih grupacija borimo
na Novoj Zemÿi – buduñem atomskom poligonu Imperije. Uzgred, nemaåka meteoroloãka stanica je uspela da tamo tajno radi sve do 1943.
godine, navodeñi na nas podmornice i avione iz Norveãke. A, na kraju
krajeva, NATO je poåetkom 50-ih imao kudikamo moñniju flotu.
A kako je bilo na Jugu, na Crnom moru? Tokom Drugog svetskog
rata, Italijani su uspeli da æeleznicom i Dunavom na ovu stranu prebace podmornice i torpedne åamce. A posle rata je izlaz iz Crnomorskog bazena, Bosfor i Dardaneli, ostao u rukama Turske – ålanice
NATO. Koja ih je u svakom trenutku mogla blokirati za ruske snage,
propuãtajuñi brodove SAD.
Krajem 40-ih i poåetkom 50-ih smo uspostavili kruænu odbranu na
pomorskim frontovima. I to takvu da su poåeli da nas poãtuju. Istih
godina spremamo ÿudstvo i naoruæaçe za proboj u okeane.
2
Sve je poåelo u rejonu metroa “Sokol”, gde se 1947. godine smestila
struktura Ministarstva naoruæaça SSSR – Specbiro br.1. Jedan od
çegovih rukovodilaca postao je Sergej Berija. Da-da, sin onog... Mladi
inæeçer-kapetan je upravo odbranio diplomski rad na peterburãkoj
Akademiji za veze. Na temu radio-upravÿaça letilicama-bombama
nameçenim za borbu protiv brodova...
205
Tih godina smo odluåili da iskoristimo iskustvo naãih dojuåeraãçih neprijateÿa, odabravãi da se u borbi za mora oslonimo na
vazduãni i podmorniåki rat. Nemaåko iskustvo je bilo dragoceno.
Liãena 1918. godine svoje moñne flote, Nemaåka je i kroz 20 godina
bila na moru slabija od Engleske, Francuske i SAD, pojedinaåno
uzetih. Ali, armade çihovih nosaåa torpeda, obruãavajuñih juriãnika i podmornica, uspele su da nanesu teãke gubitke RM antihitlerovske koalicije.
Princip “David protiv Golijata”, borba maçih ali preciznih
snaga protiv veñih, morao se modernizovati. Iduñi tim putem, razvili smo veñ poznato vam oruæje – raketne åamce. Da bi oni bili
moguñi, prethodno smo morali da stvorimo superoruæja – protivbrodske rakete, koje su troãne brodiñe ili avion pretvarale u uniãtiteÿe õinovskih “ploveñih ostrva”, vrednih stotine miliona dolara.
Na moguñnost upotrebe navoœene letilice-bombe koja se “zakucava” u neprijateÿski brod, prvi su ukazali Japanci. Tokom rata su
primeçivali letilice pune eksploziva s originalnim sistemom navoœeça – pilotom-samoubicom. Bili su to kamikaze; u prevodu – “sveti
vetar”. Samuraji su, takoœe prvi na svetu, primenili i krilate rakete
“Oka” (“Cvetak planinske viãçe”) koje su nosile tonu trotila, a na
ciÿ ih je upravÿao samoubica. Ali nisu imali sreñe, poãto su bomabarderi “Micubiãi”, koji su im sluæili kao nosaåi, zajedno s çima
postajali prespori pa su ih Amerikanci, dræeñi prevlast u vazduhu,
obarali mnogo pre nego ãto bi im uspelo da se neprijateÿskoj floti
pribliæe na odgovarajuñu daÿinu za lansiraçe.
Naãa Imperija, premda slabija mornaricom od SAD, raspolagala
je, za razliku od Japana, najboÿim mlaznim bombarderima na svetu.
Preostalo je joã da se za çih izumeju mlazni projektili-„kamikaze”.
I da se u çima ÿudi zamene robotima, aparaturom za navoœeçe. Pionir u toj oblasti postaje Berija-mlaœi, vrlo darovit konstruktor
krilatih i protivavionskih raketa. Istaknuti nauånik i struåçak za
PVO-sisteme Grigorij Kisuçko, koji nije imao naroåitog povoda da
voli staÿinski reæim (otac mu je stradao u represijama), s velikim
poãtovaçem piãe o Sergeju Lavrentjeviåu (“Tajna zona”, Moskva,
1996). Da, takvo je to bilo vreme. Tada su sinovi partijske vrhuãke
iãli da grade moñ dræave, a ne u spoÿnotrgovinska predstavniãtva i
pÿaåku dræave, kao kasnije.
Dræava 1952. godine uvodi u naoruæaçe krilatu “protivbrotku”
“Kometa”. Spoÿa nalik na MiG-15, nosila je 500-800 kg eksploziva i
uniãtavala neprijateÿa na udaÿenosti od 80 km, leteñi brzinom od
1.060 km/å. Straãna sila! A 1982. godine je za potapaçe britanskog
razaraåa “Ãefild” bila dovoÿna jedna raketa “Ekzoset”, dometa 50 km
i sa 150 kg eksploziva. Pri brzini od 0,93 maha s lakoñom je proãila
trup britanca, pretvorivãi ga u rastopÿeni kostur. A “Kometa” je
pet puta moñnija od “Ekzoseta”.
Sada moæete zamisliti silinu çenog udara. Aleksandar Ãirokorad u ålanku “Pretça nosaåima aviona” (“Tehnika i oruæje” br 1, 1996)
206
navodi señaça samog Berije na probna gaœaça izvedena na staru
krstaricu “Crveni Kavkaz”, neuporedivo åvrãñu od “Ãefilda”,
oklopÿenu, i dva i po puta veñu od razaraåa potopÿenog 1982. godine.
Ali “Kometa” ga je skrozirala. Za brodove NATO iz 70-ih i 80-ih, s
çihovom zaãtitom u najboÿem sluåaju samo od metaka i gelera, pogodak naãeg starog projektila je prosto smrtonosan. Kako kaæe A.
Ãirokorad, kod nas je 1952. godine postojao plan da dva puka naãih
“leteñih tvrœava” Tu-4 izvedu udar sa pedesetak “Kometa” na ameriåke
nosaåe aviona kraj obala Koreje. Od ove se zamisli odustalo – mogao
bi izbiti Treñi svetski rat.
A da je do takvog napada doãlo? Moæemo zamisliti çegov ishod.
Nosaå aviona “Forestol”, istisnine 76.000 tona, umalo da 1967. godine
nastrada od samo jedne male i nevoœene rakete “Zuni”. Tada je plovio
kraj vijetnamske obale, spremajuñi se za vazduãni udar, s veñ opremÿenim avionima na palubi. Iznenada je ispod krila jednog “Fantoma”
izletela “Zuni” i pogodila pun rezervoar susednog “Skajhoka”. Uvis je
suknuo vihor plamena i krhotina metala.
Izbio je poæar i “Forestola” su poåele da potresaju eksplozije
goriva i bombi sopstvenih aviona. Na palubi su zinule ogromne
breãe. Osamnaest sati je trajala borba za æivot supernosaåa. U pomoñ
su mu pritekli nosaåi “Oriskani” i “Bon Om Riåard”, kao i dva razaraåa. Uspelo im je da spasu zapaÿenog õina – ali su na çemu nastradala 132 åoveka i 29 letilica. Sve zbog jedne raketice “za æutu banku”.
A sad zamislite ãta bi se dogodilo da “Forestol” nije pogoœen
siñuãnom “Zuni”, veñ teãkom “Kometom”. Ili – dvema takvim. Jezivo?
A-ha. Sem toga, u blizini se muvaju i ruske podmornice, za koje je
zaustavÿena ploveña lomaåa, oko koje su se sjatili brodovi-spasioci –
odliåna meta. A novim udarima iz vazduha prete ruske eskadre. Celivao bi taj “Forestol” morsko dno. Sreña mu se osmehnula ãto su mu
protivnici bili Vijetnamci a ne mi.
3
Posle “Komete” su 1960. godine usledile i druge robotske letilice, oruæje RM i Strateãke avijacije. Prva je bila krilata raketa
K-10 kojom su naoruæani pukovi bombardera Tu-16. Amerikanci su taj
sistem nazvali “Kelt”. Klensi mu u “Crvenoj oluji” snishodÿivo
pripisuje ulogu laænih meta-mamaca za avione s ameriåkih nosaåa.
Meœutim, “Kelti” su itekako ozbiÿna stvar. Natovareni tonom eksploziva i s delotvornim dometom od 325 km, kretali su se brzinom od
0,85-0,95 maha. I, dok se “Kometa” navodila radarom, K-10 je bila
samonavoœena.
Mogla je da nosi kako atomsku tako i fugasno-kumulativnu bojevu
glavu. Prilikom pogaœaça ciÿa, energiju eksplozije usmerava napred
mlaz usijanih gasova, koji dostiæu svemirsku brzinu. Taj “zrak” progoreva åak i oklop bojnog broda i prodire do barutnih i granatnih
207
spremiãta. A bojeva glava FK-1M moæe da kumulativnim mlazom razara åak i podvodni deo broda.
Zatim stvaramo K-12B – specijalno za hidroavione “Berijev-10” sa
strelastim krilom, proizvoœene tokom 1957-1960. godine. Za ono vreme, zamisao je bila vrlo originalna. Poãto Imperija tada nije imala
nosaåe aviona, trebalo je da hidroavioni Be-10 sa krilatim raketama
vrãe dejstva na okeanu. Leteñi brzinom od 875 km/å i s doletom od 1.250
vrsta, sletali su na puåinu, gde bi ih åekale podmornice-tankeri.
Nakon popune, mogli su da dopru do srediãçih oblasti Atlantskog i
Tihog okeana, odakle bi ugroæavali tuœe nosaåe aviona i transportne
konvoje. Radar Be-10 je zahvatao neprijateÿski razaraå – åak i po
uzburkanom moru, pri jaåini vetra 4-5 stepeni po Boforovoj skali –
na razdaÿini 150 vrsta. Lansiravãi raketu s rastojaça od 93-110 km,
hidroavion je mogao da uniãti krupan ciÿ.
Kasniji razvoj protivpodmorniåke odbrane SAD je onemoguñio
dopuçavaçe Be-10 gorivom na moru, ali je K-12B i daÿe bio straãno
oruæje za Ameriku. Taj se robot na neprijateÿa upravÿao sopstvenim
radarom samonavoœeça, sekuñi vazduh brzinom od 2.500 km/å. – dvostruko bræe od prethodnih modela. Retko koji lovac je mogao da ga presretne u letu! Åak je i udar takve rakete s konvencionalnom bojevom
glavom, napuçenom sa 216 kg eksploziva, smrtno opasan. Pri udaru pod
veñim uglom od 45 stepeni, eskplodirala bi u unutraãçosti broda,
zgromivãi mu utrobu. Ukoliko bi pala pod maçim uglom, raketa bi
prsla u oluju usijanih gasova kraj trupa.
Za ovim modelom su 1962. godine usledili avioni-projektili KSR
s bojevom glavom od 800 kg i dometom 150 vrsta. Tu-16 je po jednu takvu
nosio ispod svakog krila.
A onda je 1964. godine u naoruæaçe Imperije uãao “kamikaza” H22.
4
Do dana danaãçeg predstavÿaju koãmar za zapadne admirale. Brzinom od 3.600 km/å (kilometar u sekundi!) i doletom od 300-500 vrsta,
H-22 nanosi razorne udare. U ærtvi probija rupu povrãine 20 kvadratnih metara, a kumulativnim mlazom spræi utrobu broda u dubinu
od 12 m! Nisu ih sluåajno u SAD nazvali “Kingfiã” – “Kraÿevska
skuãa”.
Radi poreœeça – ãirina poåivãeg “Ãefilda”, kome je doakao slabaãni “Ekzoset”, iznosila je svega 14,2 m! H-22 ume da u samo srce
pogodi åak i teãke krstarice poput ameriåke “Tikonderoge”. Çome su
naoruæali ruske “leteñe krstarice” Tu-22M3. Upravo ti avioni u
Klensijevoj “Crvenoj oluji” satiru zapadni sastav nosaåa aviona, ali
ga, ko zna zaãto, ne potapaju.
Ostavimo to na savesti Amerikanaca. Nama je jasno neãto drugo:
sa takvim superoruæjem, u Kremÿu se nisu morali bojati zapadnih
mornarica. Zato su u NATO itekako strepeli od “Kraÿevskih skuãa”.
208
Ta, H-22 su mogli da nose i Tu-95 – naãi imperijski dalekometni bombarderi, graciozne åetvoromotorne maãine strelastih krila. Tu-95,
nazvan u SAD “Medved”, imao je ogroman dolet – 18.000 vrsta. Ako bi,
naoruæan çima, krenuo s poluostrva Kola, mogao je napadati zapadno
brodovÿe na severnom Atlantiku. Iz naãih dalekoistoånih baza je
mogao da dosegne tihookeansku obalu SAD. H-22 je bila toliko ozbiÿanm argument da se Amerikanci nisu usuœivali da svoje povrãinske
brodove ãaÿu u “sporni rejon” Belog mora.
Stvar je u tome ãto po meœunarodnim normama granica dræave u
moru moæe da se proteæe samo 24 miÿe od obale. Po tome bi Amerikanci sasvim mogli da oko poluostrva Kola uplove u Belo more, koje
se dubokim zalivom useca u naãe severne oblasti. Ne krãeñi meœunarodno pravo, ratni brodovi SAD mogu da prolaze kraj Soloveckih
ostrva, priœu nadomak Arhangelska i Severodvinska, uzimajuñi na
niãane svojih raketa Petrozavodsk i Åerepovec. A na Belom moru su
naãa brodogradiliãta, luke, mornariåke baze, industrijska postrojeça i kosmodrom Pleseck. Zapad je tu veñ bio – 1854. godine, kad su
odvaæni solovecki kaluœeri odbili napad dveju engleskih parnih
fregata. Ili 1918-1919. godine.
Ali, Staÿin je svojom lulom povukao crtu izmeœu rtova Svjatij
Nos i Kanin Nos, odsekavãi Belo more od Svetskog okeana. Izjavio je:
to je istorijska akvatorija naãe dræave, koja zapÿuskuje drevne zemÿe
Pomorjana, i teãko onome ko tu upadne.
Amerika se bunila, vapila o meœunarodnom pravu, ali se nije
usuœivala da tu zalazi na brodovima. Jer je znala: ruska prava na Belo
more pouzdano su potkrepÿena pukovima Tu-22 sa “Kingfiãima” pod
krilima.
Tako je bilo u doba moñne Imperije. A ãta ñe biti sad, kad su u
Kremÿu zaseli privræenici “svetske demokratije“?
Ali onda, sredinom 80-ih, kad je ñelavi brbÿivac u Kremÿu poåeo
da se poniæava i ulaguje Zapadu, nismo imali åega da se bojimo. Imali
smo H-22!
Imali smo ih i onda kad je u Kremÿ uãao ÿubiteÿ obilnog piña,
verni sluga SAD, lepÿivog izgovora, nalik na povrañaçe...
5
Posle “dvdesetdvojki” smo mi, Rusi, stvorili åitav arsenal savremenih krilatih raketa, koje nisu dozvoÿavale Amerikancima da se
oseñaju kao “gospodar mora i okeana”. SSSR tokom 1970-ih godina
proizvodi lake H-29, koje su takoœe znatno ispred svog vremena.
“Dvadesetdevetke” – to je oruæje koje åak i lake avione i helikoptere pretvara u pobednike brodova. Dok su dotadaãçi ruski protivbrodski projektili bili teãki od 2,5 do skoro 6 tona, zahtevajuñi
za sebe teãke bombardere, sa H-29 se naoruæavaju juriãnici Su-25, Su17, Su-34. Iãla je i na podveske MiG-23, MiG-27-h, MiG-29, ispod
trupa lakog bombardera Su-24. Kao i francuski “Ekzoset”, H-29 je bi209
la oruæje za nanoãeçe udara iz briãuñeg leta. Dok je “francuskiça”
potapala engleske brodove sa svega 150 kg eksploziva, puçeçe ruske
“krilate smrti” dostiæe 320 kg. Brzina leta H-22 je i dan-danas strogo
åuvana tajna. Meœutim, jasno je da je nadzvuåna. Pogaœa kao muça.
Pravÿena je za uniãtavaçe teãko raçivih ciÿeva na kopnu i
moru. Za potapaçe brodova istisnine do 10.000 tona. Drugim reåima,
plen joj moæe biti åak i krstarica ili atomska podmornica. H-29 je
samonavoœeno oruæje klase “ispali i zaboravi”. Modifikacija “T”, na
primer ima TV-sistem samonavoœeça, koji ciÿ zahvata joã pre ispaÿivaça rakete. Model H-29L se navodi na zrak laserskog markera iz
aviona koji napada. Zato su ruski lovci brodova MiG i “Suhoj” dobili
optoelektronske sisteme “Ãkval”, “Kajra” (polarna ptica iz porodice gçuraca) i “Klen”. Rasturaçe pogodaka “laserica” iznosi 1-2 m.
Krajem 80-ih, kada je åopor novinarskih piskarala krenuo da
biåuje i ocrçuje kako dræavu tako i ruski narod, uznoseñi na pijedestal ÿude poput Jeÿcina, neki novinarski gad je moju Otaõbinu nazvao
“Gorça Volta s raketama”. Ali, Gorça Volta ne ume da pravi rakete.
Kao ãto za tako neãto nisu sposobni ni Arapi ãtono pucaju od dolara. Premda su nas Amerikanci iz sve snage zvali “zaostala dræava”
– to je bio propagandni rat. Zapravo su znali: suåeÿena im je najmoñnija Imperija u istoriji åoveåanstva, steciãte ogromne nauånoindustrijske moñi.
Zaãto ih je toliko zaprepastila pojava naãe H-29? Zato ãto je to
bio znak – Rusi su dobili oruæje za vazduãne udare sa buduñih imperijskih nosaåa aviona. Znak da ñe uskoro åitav Svetski okean biti na
dometu SSSR – severnog medveda!
6
Logika je prosta: ranijim krilatim raketama Saveza mogli su se
naoruæavati samo teãki avioni koje nije moguñe bazirati na nosaåima aviona, dok H-29 mogu da nose brze lake letilice, sposobne da
poleñu s palube. Dakle, Rusi su ipak reãili da grade nosaåe aviona!
Zaprepaãñeçe Amerikanaca je sasvim razumÿivo. Pre su se u
Juænom Atlantiku, Indijskom i udaÿenim zabitima Tihog okeana oseñali skoro sasvim bezbedno. Napadi ruskih podmornica? Od toga ih je
åuvao moñni protivpodmorniåki ãtit razaraåa, fregata i helikoptera. Naleti “Tupoÿeva” s robotima-“kamikazama“? Morali bi da
bez lovaåke zaãtite prevale hiÿade miÿa i dejstvuju na samoj granici
radijusa dejstva. Mi ñemo, kao, blagovremeno otkriti teãko natovarene ruske bombardere i poslati im u susret okretne nadzvuåne F-15
i F-14. Preoptereñeni, primorani da ãtede gorivo i u poreœeçu s
lovcima spori, Rusi ñe biti poobarani. Ãtaviãe, dovoÿno je da ameriåka flota samo poåne punom brzinom da se povlaåi, pa da se Rusi,
veñ na granici doleta “Tupoÿeva”, liãe moguñnosti manevrisaça i
izvoœeça “laænih napada” – nemaju dovoÿno goriva. Reåju, sve je “o
kej”!
210
Ali sada... Sada su morali da se spreme za pojavu, ãirom svetskog
okeana, ruskih gigantskih nosaåa aviona, naåiåkanih najboÿim svetskim lovcima sa H-29! Sada bi morali da se bore ne samo s napadima
vazduãnih eskadri, ne samo s podmornicama, nego i s ugruãcima svih
vrsta smrti – s ruskim sastavima nosaåa aviona. “Zvezdano-prugasti”
su dobrano zaostali za nama u pogledu razvoja krilatih protivbrodskih raketa. Sjediçene Dræave su predugo sebe smatrale gospodarima
mora i jednostavno nisu raåunale na moguñnost pojave ruskih udarnih
sastava, protiv kojih bi morale da se bore. Sada je Amerikancima
predstojalo da nas dostiæu u toj vrsti oruæja i nad buõet SAD se nadnela pretça novih neizdræivih troãkova. Kolena su im zaklecala.
Kremaÿske reforme su za çih bile dar Boæji.
7
H-29 nije åudo samo po bojevim kvalitetima. Ona je i izuzetno
jeftina.
U jesen 1993. godine je izbio skandal: Kontrolna uprava predsednika Jeÿcina, kojom je tada rukovodio sada veñ utamniåeni Iÿuãenko
(pisano u leto 1996), zavrãila je proveru izvozno-namenskog poslovaça.
Iÿuãenkovi ÿudi su optuæili glavnokomandujuñeg RV P. Dejnekina i direktora Dræavnog komiteta RF za namenske industrijske
grane V. Gluhih da su aprila 1992. godine neovlaãñeno potpisali ugovor s Azerbejõanom o proizvodçi 180 raketa H-29 u ukupnoj vrednosti
od 153,4 miliona rubaÿa. U zavodu “Iglim” u Bakuu. Drugim reåima,
naãe je straãno oruæje, åak i posle prelaska na slobodno formiraçe
cena, koãtalo neãto viãe od 6.500 dolara komad.
Radi poreœeça: jedna “Ekzoset” koãta oko milion dolara.
Drugim reåima, SSSR je 1985. godine na jednu protivbrodsku raketu troãio dvadesetak puta maçe nego SAD na svoje stvaråice. A hoñe da nam dokaæu da smo gubili dah od trke u naoruæaçu?
Joã jednom podseñamo: engleski razaraå sa navoœenim raketnim
oruæjem “Ãefild”, koji je potonuo posle pogotka “Ekzoseta”, koãtao
je 270 miliona dolara. A H-29, premda dvostruko moñnija od “Ekzoseta” – svega 6,5 hiÿada dolara!
Avaj, sada smo skoro izgubili proizvodçu H-29. Osim zavoda iz
Bakua, joã åetrdesetak preduzeña je isporuåivalo komponente. Na
primer, bojeve glave su puçene eksplozivom u Voskresenskom agregatnom zavodu. Sruãivãi Imperiju i pokidavãi proizvodne veze, gangsteri i mafijaãi koji su prigrabili vlast, liãili su Ruse çihovog
åudo-oruæja...
...Ali, Imperija je u borbi za priobalna mora stvorila i druge
krilate rakete, sposobne da razaraju ameriåku mornaricu. U maãinskom zavodu “Zvezda” skoro neprimetnog podmoskovskog gradiña Koroÿova se proizvodi H-31A – protivbrodska taktiåka maãina s kombinovanim motorom – nabojno-mlaznim i na åvrsto gorivo, i sistemom
211
radarskog samonavoœeça. Izvanredni robot-“kamikaza”, teæak svega
690 kg, idealno je oruæje za MiG-29, Su-27, Su-34 i helikoptere. Robot
koji postiæe brzinu od tri maha i ima domet od 50-70 vrsta. H-31A je
oruæje primeçivo izvan dometa brodske PVO, i uz postojaçe intenzivnih vatrenih i antielektronskih protivmera protivnika. Brodove
proãiva protivoklopnom bojevom glavom od 90 kg, koja se kreñe brzinom najboÿih mornariåkih projektila – 1 km/sek!
U “Zvezdi” su 1983. – dve godine pre dolaska izdajnika-ruãiteÿa
na vlast u Imperiji – zapoåeli razradu H-35, lake protivbrodske rakete za avione, brodove i helikoptere.
Kako izgleda udar “lake” H-35, pri brzini od kilometra u sekundi?
Samo jedna granata od 800 kg, kalibra 380 mm, ispaÿena 24. maja 1941.
godine s hitlerovskog “Bizmarka”, skoro sa graniåne daÿine, skrozirala je oklop i palube ogromnog engleskog bojnog broda “Hud”, i
digla u vazduh çegova barutna skladiãta. Kinetiåka energija udara H35 dostiæe 80% energije te, “Bizmarkove” granate. Meœutim, “Hud” je,
za razliku od savremenih nosaåa aviona i krstarica SAD, bio
pokriven moñnim oklopom, debÿine i do 30 santimetara. To znaåi –
naãa ñe laka raketa proãiti ameriåke brodove sve do çihovih æivotno vaænih centara i tamo bÿunuti sverazornu loptu usijanih gasova.
Raketa je opremÿena turbomlaznim motorom i kombinovanim sistemom navoœeça, otpornim na svaku vrstu radio-elektronskog ometaça. Osposobÿena je za lansiraçe s obalskih stanica, åime je Imperija
dobila kompleks viãenamenskog oruæja visoke taånosti pogaœaça.
Uvoœeçe H-35 u naoruæaçe planirano je za 1995. godinu. Avaj, trinaest godina ranije, konstruktori nisu mogli ni da zamisle ãta ñe s
naãom Imperijom biti uåiçeno. Raåunalo se tada da se çima naoruæaju åak i “åiåe” – MiG-21. Napad eskadre tih nadzvuånih “veterana” na nosaå aviona mogao mu je biti i posledçi. A na protivpodmorniåki Tu-142 je planirano postavÿaçe osam takvih raketa. Çihova brzina iznosi “svega” 300 m/sek. Ali, brzina nije çihova glavna
odlika. Ovaj sistem se lansira s udaÿenosti od 130 km i u poåetku leti
na visini od svega 5-10 m, ali se u fazi podilaæeça ciÿu spuãta joã
niæe, na 3-5 m, postajuñi praktiåno neuhvatÿiv za zapadne protivrakete. Spremna za lansiraçe, moæe se godinama åuvati u jednokratnoj
cilindriånoj patroni – lansirnom kontejneru. U “mozgu” rakete postoji viãekanalni sistem navoœeça i prilagodÿivi program manevrisaça u uslovima dejstva PVO. Kako je ne bi obmanule laæne metemamci, radarski “vid” robota je dopuçen i infracrvenim. Kao i H-31,
H-35 je upotrebÿiva u temperaturnom rasponu od arktiåkog do tropskog (od -50 do +50 stepeni Celzijusa). A i teæina çene bojeve glave je
pozamaãna – 145 kg...
Pripremali smo se da u naoruæaçe uvedemo i druge krilate rakete, predviœene za potapaçe brodova istisnine do 8.000 tona. Trebalo je da probijaju tuœinska plovila i u çihove meke utrobe zarivaju
åvrst ogçeni æalac. Zemÿa, kakvu je 1985. godine primio Gorbaåov,
212
posedovala je ogromnu snagu. To se pogotovo ticalo krilatih protivbrodskih raketa.
Iz KB “Raduga” je 1980. godine izaãao model 3-M80 “Moskito”,
nameçen za naoruæavaçe brodova i lovaca Su-27K. Ta muçevita “krilata smrt” poseduje sklop radarskog samonavoœeça koji je dobro zaãtiñen od pokuãaja da se prevari. Na Zapadu su je nazvali “Sanbern”
– “Opekotina od sunca”. Dabome da se brod, na koga se obruãavaju krilate rakete, do kraja bori za opstanak, “do daske” ukÿuåujuñi generatore elektronskih smetçi i ispaÿujuñi u vazduh oblake folije i
mamaca, ne bi li robotu-„kamikazi” pomeo radar za samonavoœeçe. A
“Moskita” je vrlo teãko ometaçem skrenuti s bojevog kursa. Toliko
teãko, da mornarica SAD sada (1996) ozbiÿno razmiãÿa da nabavi
partiju ruskih raketa te marke. (Neãto kasnije ñe joã biti reåi o
“Moskitu”.) Ista “Raduga” je napravila i teãku dalekometnu raketu
H-65SE, naroåito predviœenu za opremaçe naãih nadzvuånih “leteñih krstarica” Tu-22M3.
Åak i danas smo u moguñnosti da naãe teãke letilice naoruæamo
novim, izvanrednim sredstvom – raketama H-32 koje zameçuju “kingfiãe”. One su sposobne da napadaju neprijateÿske brodove, izvodeñi
usput figure viãe pilotaæe i suprotstavÿajuñi se stanicama za elektronsko ometaçe. Dve H-32 garantovano pogaœaju protivniåki brod.
Na æalost, u Rusijaniji nema para za zavrãetak ispitivaça H-32. Ali
su se u Imperiji takve maãine kod nas pojavÿivale garantovano!
Ove redove piãemo krajem 1990-ih, kada, åak i nakon deset godina
rasula i haosa, Rusi joã uvek dræe svetski primat u proizvodçi krilatih pomorskih raketa. Tolika je zaliha energije upropaãñene ruske
civilizacije.
Jedan od zakona istorije glasi: samo narod, izloæen izuzetnom
naprezaçu, tvori åudesa. Tako je bilo daleke 1941-1942. godine kad smo
uspeli da vojsci damo boÿe oruæje od nemaåkog... Imperija je gradila
krilate rakete dok je bila stisnuta u neprijateÿski obruå. Neprijateÿ je vladao morima i nebesima iznad çih. Mi nismo imali ni nosaåe
aviona, ni podmornice s atomskim raketama.
I stvorili smo najboÿe na Zemÿi avione-projektile, kojima nije
potreban avion-nosaå ni poseban pokazivaå ciÿa. Çihove bojeve glave s ureœajem za samonavoœeçe u staçu su da osmatraju more desetinama
miÿa unaokolo i odabiru ciÿ na osnovu elektronskih “portreta” brodova, pohraçenih u çihove “mozgove”. Memorije naãih robota åuvaju
podatke o raznim postrojima – borbenom i pohodnom poretku brodova,
i raketa sama prepoznaje ãta se nalazi pred çom: sastav nosaåa aviona, desantna eskadra ili transportni karavan. Sama odabire glavne
ciÿeve i ustremÿuje se na çih, prolazeñi mimo drugostepenih. Zapadne krilate rakete u poreœeçu s naãim izgledaju isuviãe spore i
preterano nemoñne. Ipak, priloæiñemo vam i jednu crticu iz æivota,
preuzetu iz “Crvene Zvezde”, poãto u çoj ima neåega oåaravajuñeg,
opåiçavajuñeg...
213
...Ostavÿajuñi za sobom grmÿavinu startnog motora, raketa je,
naåas zapenivãi povrãinu mora, izletela iz dubine, opisala luk i na
nekoliko magnoveça usporila let, kao da nekoga oåekuje. Jedna za
drugom, za çom je iz talasa izronilo joã nekoliko çih.
Odmah je postalo jasno zbog åega su “koåile” one prve lansirane:
poput uveæbanih vojnika na smotri, postrojile su se u vrstu pa tek
onda sunule u susret meti – udarnoj grupi neprijateÿskih brodova, o
åijoj sudbini su trenutno odluåivali çihovi hladni elektronski mozgovi, raspodelivãi meœu sobom ciÿeve i odabravãi taktiku napada.
Silna vatra PVO napadnutih viãe nije mogla niãta da promeni – isuviãe su osmiãÿena bila dejstva kaznilaca, çegov nalet je bio iznenadan i nazaustavÿiv...
A dosad smo ispriåali samo o krilatim raketama vazduãnog baziraça. Meœutim, postoje i rakete nadvodnih brodova, i podmorniåke...
8
Imali smo mnogo toga. I viãe nego dovoÿno da bismo izvojevali
dostojno mesto na morima i zaãtitili svoje obale.
Joã jednom podseñamo: zaprepaãñeçe åitavog sveta zbog potapaça
najnovijeg britanskog razaraåa “Ãefild” s atomskim naoruæaçem
izazvala je jedna-jedina francuska raketa tipa “Ekzoset”, slabaãna
raketa s bojevim puçeçem od 150 kg. A svi naãi “roboti-kamikaze” o
kojima smo govorili u bojevim glavama nose od 320 kg pa sve do 1.000 kg
eksploziva. I samo H-31A (90 kg) i H-35 (245 kg) iskaåu iz ove grupe
“teãkaãa”.
Glavna protivbrodska raketa SAD – “Harpun”, nosi 225 kg eksploziva i ima delotvorni domet od 120 km. Britanska “Si Skjua” 35 kg
ubojnog materijala dobacuje do daÿine od 14,5 vrsta.
Naãe oruæje je boÿe i jaåe od zapadnog. Ãta je oåekivalo çihove
flote u pomorskim bitkama sa Rusima? U proleñe 1982. godine je na
Foklandska ostrva, koja su zaposeli Argentinci, stigla engleska
eskadra od 136 zastavica – tipiåna zapadna flota sa brodovima istih
tipova kao i kod naãeg neprijateÿa – SAD. Argentinska flota nije
ni stupala u boj protiv Britanaca. Bilo je samo vazduãnih napada.
Engleska je izgubila sedam brodova. Joã deset je teãko oãteñeno. A
uz to, dobrana polovina argentinskih bombi, ameriåke proizvodçe,
nije ni eksplodirala!
Fregatu s voœenim raketnim oruæjem “Ardent” uniãtile su åetiri bombe od 225 kg. Smesta se pretvorila u lomaåu: buktale su plastiåna izolacija i magnezijum-aluminijumske legure çene konstrukcije. Pukim åudom na dno nisu otiãli razaraå “Entrim” i fregata
“Argonaut”: pogoœeni su bombama od 454 kg koje se nisu aktivirale.
Potom su potopÿeni fregata “Antiloup” (dvema od 454 kg) i razaraå “Koventri” (tri iste, posred trupa). Za ovima je otiãao i glomazni aviotransportni brod “Atlantik Konvajr”, pogoœen sa dva
“Ekzoseta”. Potom, transporter oklopno-desantnih odeÿeça “Ser
214
Galahad”, probijen sa tri bombe. Kasnije ñe struåçaci izraåunati: da
su Argentincima sve bombe eksplodirale, poslali bi na dno treñinu
britanske flote, izgubivãi svega 91 avion!
A da su Argentinci, umesto bombi loãeg kvaliteta i slabaãnih
francuskih “Ekzoseta”, imali H-22 koje brodovima spræe utrobu?
Ili “Moskite”? Teãko engleskoj floti! Neko je za zapadne ratne brodove dobro rekao: “ÿuske od jajeta, naoruæane maÿevima”. Istina, nosili su nuklearno-raketne sisteme. Ali su ih, da bi uãtedeli, pravili
od superlakih legura i plastiånih masa – odliåne hrane za poæare. Od
naãih raketa su ãtitili taman koliko i cigaret-papir od ispaÿenog
metka.
Nije vaÿda da smo se morali predati Zapadu, sve kukajuñi o svojoj
zaostalosti, kad smo imali takvo oruæje za borbu protiv çegovih brodova – “ploveñih vatrometa” i “ÿuski od jajeta”?
Ugledañu se na Klensija i dati maãti na voÿu. Protivniåku eskadru je uoåio satelit. Deset minuta kasnije, s palube “Varjaga”, uz riku
motora, jedan za drugim poleñu MiG-29M. Kapetan Kalaãçikov uvodi
svoj aparat u briãuñi let, gotovo stræuñi kreste atlantskih talasa da
bi izbegao tuœe radare. On i çegov pratilac su dobili zadatak da
izvrãe udar na brodove obezbeœeça neprijateÿskog komandnog broda
– nosaåa aviona “Nimic”.
Svoje radare nisu ukÿuåivali, kako se ne bi otkrili. Brzina leta
– hiÿadu trista. “Varjag” je ostao nekih dvesta vrsta iz çih. Oglasio
se ãlemofon:
– Stoti, ovde Treñi. Dva ciÿa. Daÿina – 200, azimut – 120. Kurs –
235, brzina – 28 åvorova.
Kalaãçikovu su kiåmom prostrujali æmarci. Negde ispred u
oblacima, na “dva sata”, avion za radarsko izviœaçe mu je preneo koordinate ciÿeva. A koji su? Mora da su brodovi radarskog izviœaça. Razaraåi ili fregate s voœenim raketnim projektilima. Svejedno koji –
mogli bi poåastiti raketama “Suhoje” koji lete za çim. Napred!
Tamo ispred su se takoœe æivcirali. Razaraå “Kunc” i fregata
“Oliver H. Peri” iãli su odstupnim azimutom, udaÿeni meœusobno
koje tri miÿe, dok su im radarske antene skrozirale vazduh elektromagnetskim impulsima. Gusti oblaci su prekrili nebo veñ na visini
od 600 stopa. Borbeno osobÿe se napeto skamenilo na svojim mestima...
Kalaãçikov je pritisnuo prekidaå, ukÿuåujuñi bojeve glave raketa H-29T. Ciÿevima je podilazio s levog boka. Vreme je, tu su negde
blizu!
MiGovi su naglo poleteli uvis, zarivãi se u sivu klupåad sneænih
oblaka. Ukÿuåili su im se radari. Oba ciÿa su zahvatili s udaÿenosti
od 35 vrsta. Zapiãtali su signali upozoreça – bojeve glave su markirale ciÿ. Kalaãçikov i çegov pratilac su ih istovremeno odapeli. I ogçene strele-projektili su jurnuli napred...
– Dva vazduãna ciÿa! Brzina – dve hiÿade – referisao je radarista “Olivera H. Perija”. – Ispalili su åetiri rakete, gospodine!
Udaÿenost – 20, azimut 105 stepeni!
215
S komandnih mostova oba broda su poletela elektriåna praæçeça
naredbi:
– Izbacuj pasivne ometaåe! Po avionima – vatra! “Falanks” –
vatra!
Na voœicama su se okrenuli protivavionski “Tartari”, sveæçevima cevi mrdnuli brzometni “Falanksi”. Uz zagluãnu grmÿavinu su
suknuli mlazevi usijanih gasova iz raketnih mlaznica. MiGovi su
izveli oãtar zaokret natrag, da izbegnu udar raketa PVO, izbacujuñi
usput laæne mete-mamce. Sad je preostali deo posla sasvim u “nadleænosti” lansiranih H-29...
Razaraå i fregata su okrenuli pramce ususret opasnosti. Veñ su
videli rakete kako prilaze leteñi nad samom vodom. Zatutçala su oba
“Falanksa”, izbacujuñi svaki po dve hiÿade projektila u minutu.
Ali, ruske rakete su åvrsto uhvatile brodove na radarske niãane
i sad su vrdale tamo-amo, izvodeñi manevre za izbegavaçe vatre PVO.
Jednu su stigli topovski rafali i ona se s praskom pretvorila u
ogçenu loptu. Razaraå i fregata su izbacili u vazduh oblake srebrnastih dipolnih reflektora.
Sve se odigralo za nekoliko sekundi. Jednu H-29 je “zavela” laæna
meta, izbaåena sa neãto udaÿenijeg “Kunca”, ali ju je televizijski
sistem rakete ponovo usmerio na pramåanu nadgradçu razaraåa. “Falanks” ju je pogodio i brod se zatresao od talasa detonacije. Ali mu se
druga H-29, sa svih 320 kg metala i eksploziva, zarila u krmu. “Peri” je
imao maçe sreñe. Raketa ga je pogodila pravo u bok, ispod komandnog
mosta. Kao noæ kroz maslac je proãiãala kroz oplatu i eksplodirala
u kabini stareãinskog sastava. Prekinula je pramåanu poæarnu magistralu i odvalila ogroman deo trupa. Voda je s klokotom ãiknula
kroz rupu.
– Napuãtaj brod! – naredio je zagluhnuti kapetan, dræeñi se za
povreœenu slabinu. Na fregati je besneo poæar, a od bujice usijanog
metala remontni tim nije mogao da priœe mestu eksplozije. I motor
rakete je joã goreo, izbacujuñi oblake jetkog dima. Zatreperili su i
pogasili se ekrani preostalih kompjutera, komandni most je utonuo u
krvave odbleske poæara – pregoreo je glavni napojni vod.
S “Kunca” su videli kako se dimom i parom obavijena fregata
nagiçe na levu stranu. Iznad çenog pramca su palacali ogçeni jezici.
A i sam razaraå je zloslutno gubio brzinu...
MiGovi su uspeli da naåine zaokret udesno i ponovo u briãuñem
letu priœu ciÿevima. Ãiãali su nad samim talasima, brzinom veñom
od zvuka, i lansirali ãest raketa H-31A. “Kuncu” je odzvonilo. U oåajaçu, kapetan je zgrabio ponavÿaå æirokompasa. “Falanks” je sav u
dimu, vatra se pribliæva raketama PVO.
– Napuãtaj brod! – zakrkÿao je u mikrofon...
Ponekad se prosto ukoåim, oåaran naãom krilatom silom. Gospode, zaãto su sve to krili od nas? Zaãto su nas liãavali legitimnog
nacionalnog ponosa?
216
Smrtno mi je dodijala ova sadaãça televizija. Evo ga åistokrvni
Boris Abramoviå Berezovski gde, zajedno s poluåistokrvnom matorom
spisateÿicom Boguslavskom, uruåuje godiãçu nagradu Jevrejinu Vojnoviåu koji nikad nije ratovao. Tvorcu lika idiota Åonkina, “ruskog
vojnika”. A u æiriju sede sve sama “deca pravnika” – vajaråiñ Neizvesni, “poeta” Voznesenski, nekakvi violinisti. Matore kokare –
otpaci paranoidnog “ãezdesetaãtva”. Koloplet stvorova koji se poæudno komeãa oko “krave muzare” – bilo da je to CK KPSS, bilo
jevrejski maher. A niåeg viãe na programu nema, osim emisija o Izraiÿu, plaåÿivih programåiña o bitlsima i sapunskih operetica.
Mi hoñemo drugo. Silu i moñ. Hoñemo Imperiju!
217
Ãesnaesto poglavÿe
„BRZO ORUÆJE” IMPERIJE. “TUNGUSKE” I S-300 – PROTIV
“TOMAHAVKA”. UBISTVENI "KORTIKI" I POUZDANI
“PANCIRI”. ÅAK I PROTIV ROBOTA KOJI LETE OSAM
PUTA BRÆE OD ZVUKA
1
Tri ameriåke podmornice leæe pritajene na dnu ledenog Barencovog mora, trideset kilometara od ruske obale. Nad çima – ãezdeset
metara mora. Åekaju signal...
... U isto vreme, tri engleske podmornice napadaju torpedima
ruski straæarski brod i åetiri åamca, koji patroliraju priobaÿem
na imperijsko-norveãkoj granici. Ovim je Ruse trebalo navesti na
zakÿuåak da ñe snage NATO pokuãati da se probiju u Belo more, da bi
glavninu snaga bacili na odbijaçe laænog napada. Tako bi se otvorio
put Amerikancima pritajenim u zasedi. Zapovednik atomske podmornice “Åikago” je nervozno bacio pogled na åasovnik. U 16:02 po Griniåu treba da lansira 12 krilatih raketa “Tomahavk”. On komanduje:
“Otpoånite redosled operacija lansiraça!“
Indikatori bojevog statusa oruæanih sistema su blesnuli crvenim sjajem. Zapovednik i zamenik su stavili kÿuåeve u bravice za lansiraçe, a podoficir je prekidaå okrenuo ulevo. Rakete su dovedene u
najviãi stepen bojeve pripravnosti. “Probudili” su se sistemi navoœeça u 12 “Tomahavka”, smeãtenih u pramcu podmornice. U çihove
kompjutere su se slili podaci o taåki poletaça. A koordinate çihovih odrediãta su veñ ranije bile unete.
– Pali! – tela poput cigara su, sekuñi vodu Barencovog mora, jedno
za drugim krenula ka povrãini, potiskivana plamenim stubom iz
svojih mlaznica. Na ciÿ se ustremilo 60 “Tomahavka”. Kad su iskoåila
iz puåine, ubrzivaå na åvrsto gorivo ih je izneo na visinu od 300 m.
Tamo su rakete rasklopile svoja kratka krila i uvodnike vazduha, pa
ukÿuåile marãevske motore. Ravnomerno se spuãtajuñi, svaki od
aparata se smestio na deset metara visine. Oæiveli su im radari i rakete su uzimale zadati kurs. Radari su ih dræali ãto bliæe tlu,
razraœujuñi marãrutu u skladu s podacima o lokalnom reÿefu,
pohraçenim u memorijama kompjutera.
Ãest ruskih radarskih stanica je otkrilo lansiraçe raketa. Ali
su ih smesta izgubile s ekrana, poãto su ove preãle u briãuñi let.
Muçevito je dignuta uzbuna u komandnim punktovima PVO SSSR. Na
svim aerodromima severnog dela zemÿe su se za poletaçe pripremili
presretaåi.
Savladavãi strme obalske litice poluostrva Kola, “Tomahavci”
su nastavili let nad ravnom moåvarnom tundrom. Takav teren je ide218
alan za çih, poãto im omoguñava let na visini od nekoliko metara,
brzinom od 800 km/å. Svih ãezdeset je preletelo Babozero istoåno od
Murmanska, odakle su se raziãle na razne strane. Ruski lovci su se
posle poletaça postrojili u dugi niz juæno od Belog mora, ukÿuåivãi
radare za osmatraçe tla. Kuda li te rakete idu? Na Moskvu? Ta, one
mogu da lete i do Crnog mora. Ali, “Tomahavci” su, preãavãi Babozero, stigli do ãumarka patuÿastih borova i naglo skrenuli na zapad,
udesno. Jednome je otkazao upravÿaåki sistem pa je tresnuo na zemÿu.
Drugi je, greãkom, nastavio na jug. Ali su ostali jurnuli pravo na ciÿ:
na aerodrom Umbozero-Juæni, na bazu straãnih bombardera Tu-22M3,
koji su nedavno rasturili zapadnu eskadru u Atlantiku. Na åetiri
uzletiãta juæno od rudarskog gradiña Kirovska...
...Spremajuñi se za sletaçe, pilot “Tupoÿeva” se uæasnuto upiÿio
u åudan beli predmet koji se pojavio nad samom pistom. Znao je da su na
brdima oko Kirovska razmeãtena tri puka PVO s radarima i baterijama pokretnih raketa...
...Prvih dvanaest “Tomahavka” je pod malim uglom prohujalo nad
pistom. Podigli su se zatupÿeni poklopci s çihovih noseva i nekoliko stotina sitnih bombi se rasprãilo, poletevãi na Tu-22 koji su
stajali dole. A svaka od çih je po razornoj moñi jednaka mini od 107
mm. Razbacavãi svoj smrtonosni tovar, svaki “Tomahavk” bi se ustremio uvis, da bi potom zaokrenuo nadole, da se razbije i izbaci fontanu
usplamtelog goriva.
Aerodromi su se pretvorili u okeane ogça. Pogoœeni na zemÿi,
jedan za drugim u vazduh odleñu ruski bombarderi. Od osamdeset pet
çih, dvadeset jedan je uniãten, a oko trideset oãteñeno...
2
Ovu smo epizodu uzeli iz Klensijeve agitprop-kçige “Crvena
oluja”, napisane 1986. godine. Kçige Reganove epohe, kad je u SAD zapeçeno propagirano vojno uniãteçe Rusa. Uniãteçe zaostalog Severnog, Crvenog medveda...
U SAD tih godina jedan od fetiãa postaje “Tomahavk”. Amerikanci su ga bukvalno oboæavali. Çime su naoruæavali podmornice i
krstarice, bombardere i modernizovane bojne brodove klase “Ajova”,
izgraœene joã u vreme Drugog svetskog rata.
Samo ãto je Klensi, po obiåaju, poneãto preñutao. Od Barencovog
do Crnog mora su “Tomahavci” mogli leteti samo sa lakom nuklearnom
bojevom glavom. Opremÿeni konvencionalnom i do pola tone teãkom,
viãe nisu imali dolet od 2.500, veñ 1.500 km. Sem toga, 1985. godine,
kada je kçiga pisana, podmornice su mogle da lansiraju “Tomahavke” s
rastojaça od najmaçe 800 vrsta od obale – inaåe çihovi sistemi za
upravÿaçe vatrom ne bi stigli da izvedu kompletne proraåune.
U januaru-februaru 1991. godine, SAD su ga isprobale “uæivo” –
protiv Iraka sa zaostalom PVO i slabaãnim pomorskim snagama. Sa
brodova u Persijskom zalivu su tim raketama masovno zasipali Bag219
dad. Nanoseñi udare po upravnim åvoriãtima, vladinim bunkerima,
centrima za veze i srediãtima æivotno vaæne infrastrukture. Razorili su elektrane – i Bagdad je utonuo u mrak. Razlupali su crpne stanice i kanalizacionu mreæu – grad su preplavile voda i fekalije,
izbile su zarazne bolesti. Zapadni operateri su sa zadovoÿstvom snimali kadrove: Iraåani uvlaåe glave u ramena, dok iznad çih s urlikom
proleñu uzane krilate “cigare”. SAD su 1995. godine “Tomahavke” koristile protiv Srba na planinskom, ãumskom terenu. I 1996. – ponovo
protiv Iraka. A 1999. godine su “Tomahavci” razbili Jugoslaviju. Mislili su da ñe im uspeti da isto tako udare “Tomahavcima” sa svojih
flota po åvornim taåkama moñi naãe Imperije.
Samo, prevarili su se. Mi imamo protivsredstvo za çihove krilate robote, kakvo nemaju ni Irak, pa åak ni SAD. Nazvañemo ga “brzo
oruæje” Imperije. O çemu Klensi ni da zucne, bezoåno laæuñi u svojoj
“Crvenoj oluji”...
Zovu se – “Tunguske” i S-300. Tim maãinama nema premca na åitavom svetu. Kad smo ovo poglavÿe zapoåiçali, pomalo smo se naãli u
nedoumici, poãto ovi sistemi izlaze iz okvira pomorskog ratovaça.
Meœutim, upravo je ta çihova svestranost razvejala nedoumice – “brzo
oruæje” sluæi i na okeanu i na kopnu, odbijajuñi raketne udare neprijateÿskih mornarica. Ãtiteñi ruske brodove i aerodrome, gradove,
kolone jedinica na marãu i u boju.
Upravo su moñ ruskog uma i “zaostala” nauåno-industrijska baza
Imperije uspeli da reãe najteæi zadatak: stvaraçe sistema sposobnih da razaraju krilate i balistiåke rakete u letu. Ovakvo dostignuñe
se moglo ostvariti na dva naåina. Prvi – napraviti malu superbrzu
raketu, sposobnu da presretne zahuktali “Tomahavk”. Slikovito reåeno, leteñi metak oboriti drugim metkom. Drugi – konstruisati top
s izuzetno velikom brzinom paÿbe, koji se fantastiånom brzinom i
taånoãñu navodi na ciÿ ãto se ogromnom brzinom kreñe.
Imperiji je uspelo da reãi te zadatke. Ukrstivãi oba naåina u
maãinama “brzog oruæja”. Opremivãi çima i pomorske i kopnene
snage.
3
U proleñe 1996. godine je hicem u lice na stepeniãtu svoje kuñe
ubijen Valentin Smirnov. Akademik. Dobitnik Leçinove nagrade.
Imperijski konstruktor, jedan od tvoraca ruskog superoruæja – kompleksa S-300.
Smaknut je po nalogu glavnog kçigovoœe trgovaåke firme u kojoj
je je morao da radi “pod okriÿem” uralmaãevske grupacije. Koja je
demontirala delove bojevih raketa sa zlatom. Bio je prinuœen da na taj
naåin zaraœuje sredstva za nastavak svog posledçeg projekta – konstrukcije ruskih diriæabala XXI veka. Povodom çegove smrti naãi
kudravi i vrskavi demokratski intelektualci nisu priredili onoliko vaseÿensko naricaçe i æalost kao kad je godinu dana ranije ubi220
jen çihov “roœeni sabrat”, jevrejski ãoumen i TV-maher Listjev.
Åuven po sliånosti sa mladim Trockim i debilizovaçu miliona ÿudi
svojim TV-igrama i grand-ãouima, preslikanim s ameriåkih uzora.
Jedan pritisak obaraåa – i ode ruska glava, vrednija od svih glava
pripadnika “demokratsko-intelektualne” nacionalnosti. I od svih
glava novoruskih lihvara s çihovim çuãkama kriminalaca, prsteçem
na masnim prstima, pÿosnatim potiÿcima i bordo sakoima.
U CKB “Almaz” je 1979. godine napravÿen prvi prototip prevoznog i samohodnog sistema S-300P, nameçenog za uniãtavaçe svih vazduãnih ciÿeva. Ukÿuåujuñi avione i krilate rakete u briãuñem letu. Amerikanci su ga nazvali SA-10.
Metkom oboriti leteñi metak... S-300 je ovaplotio taj fantastiåan san. Kod ovoga kompleksa se lansiraçe rakete izvodi okomito:
nije potrebno da se åitava çegova maãinerija usmerava prema ciÿu,
troãeñi dragocene deliñe sekunde. Putaçu ispaÿene rakete zadaje
viãefunkcionalni radar za otkrivaçe i “osvetÿavaçe” mete. U svakom lansirnom sklopu S-300 su åetiri rakete.
Modifikacija S-300, konstruisana u NPO “Antej” Venijamina
Jefremova, veñ je obezbeœivala zaãtitu od krilatih i balistiåkih
raketa (avione svih tipova da i ne pomiçemo) na prostoru veliåine
sto kvadratnih kilometara. Da bi oborio jednu raketu tipa “Skad”,
ameriåki “Patriot” je troãio ãest raketa. S-300V – jednu.
A taj kompleks se proizvodio u Jekaterinburãkom zavodu maãinogradçe “Kaliçin” – osnovanom joã 1866. godine u Peterburgu kao
artiÿerijski, a 1941. godine evakuisanom na Ural (“Vojna parada” br.
8-9, 1994).
Posledça modifikacija S-300PMU-1, koja se proizvodi u Leçingradskom Severnom zavodu, predviœena je za PVO gradova, industrijskih kompleksa, znaåajnijih srediãta vojne infrastrukture. “Tristotke” su, u mornariåkoj verziji “Rif”, postavÿene i na krstarice klase
“Orlan” – na “Uãakov”, “Nahimov” i “Petar Veliki”. Ove je 1985-1989.
godine gradila firma “Almaz”. Naoruæane raketama 48N6E firme
“Fakel” (bakÿa) i opremÿene radarima s faziranom reãetkom, neprijateÿske avione su obarale na razdaÿini od 150 km. Poreœeça radi:
kompleksi “Si Sperou”, kojima su naoruæani ameriåki supernosaåi
aviona, tuku samo na 20 km. Sedam i po puta krañe rastojaçe! A komleks “Si Dart”, kojim je naoruæan onaj krilatom raketom potopÿen
razaraå “Ãefild”, ima domet od samo 30 vrsta. A i to samo po ciÿevima koji lete na visini preko 156 m. Spustiã se niæe – i nedostiæan
si. Avion i krilatu raketu S-300PMU-1 pogaœa i na 150 km. Åak i ako
lete na samo deset metara iznad tla ili vode, brzinom od deset hiÿada
vrsta na sat! A balistiåku raketu obara do razdaÿine od 40 km...
10.000 km/å – to je 2,77 km/sek. Metak najnovije modifikacije “Kalaãçikova” ima na ustima cevi brzinu od 900 m/sek. Drugim reåima, S300 je u staçu da uniãtava ciÿeve koji se kreñu triput bræe od metka!
A Klensijevi “Tomahavci” su leteli brzinom od svega 800 vrsta na sat.
To je “brzo oruæje” Imperije kome na Zapadu nema ravnih. S-300PMU
221
bije 30 km uvis, gaœajuñi 6 ciÿeva istovremeno, navodeñi 12 svojih
raketa istovremeno, i ispaÿujuñi ih brzinom od 3 komada u sekundi. Da
li i daÿe verujete bajkama o ruskoj zaostalosti? S-300 nosi u svom
“ãaræeru” 48 raketa, a borbeni poloæaj zauzima za 5 minuta. Kada smo
1993. godine naã S-300 izloæili na sajmu naoruæaça u Abu Dabiju,
stranci su na poligonu Makadra videli uåinak naãeg “brzog oruæja”.
Obe vazduãne mete – krilate rakete su raznete iz dva lansiraça.
Mi smo u takmiåeçu sistema “brzih oruæja” pobeœivali ne samo
SAD, veñ i åitav Zapad zajedno. Amerikanci su naãiroko reklamirali svoj analogni sistem – MIM-104 “Patriot”. Stvorili su ga joã
1977. godine, “nauåivãi” ga da bije po protivniåkim raketama tek septembra 1986. godine. (Mi smo isto to nauåili 1984. godine.) “Patriot”
je znatno loãiji od S-300. Çegov teãki lansirni kontejner se neizostavno mora usmeriti ka ciÿu. Dok S-300 bije na 90 vrsta, ameriåki
sistem – samo na 60. Naãa mete uniãtava u visinskom rasponu od 10 do
25.000 metara, a “Patriot” – od 60 do 24.000. Jedno naãe lansirno postrojeçe istovremeno na ciÿeve navodi 12 raketa, ameriåko – samo
osam. Kod nas se na svaku ærtvu ispaÿuju po dve rakete radi garantovanog uniãtavaça, a kod Amerikanaca – samo jedna. U Arabiji je “Patriot” usled jare i oblaka uzvitlanog peska otkazivao, dok S-300 besprekorno radi u temperaturnom rasponu od -50 do +50 stepeni Celzijusa. Pri tome, S-300 obara ciÿeve koji lete brzinom do najviãe 2,255
km/sek, a “Patriot” – samo objekte åija brzina ne premaãuje 1,2 kilometra u sekundi.
Amerikanci su svoje “Patriote” isprobali 1991. godine u ratu
protiv Iraka. Ovaj je tukao po Izraelu i Saudijskoj Arabiji sovjetskim taktiåkim raketama “Skad” (R-17) proizvedenim 1965. godine.
A i priliåno neuspeãno modernizovanim. No, uåinak “Patriota”, åak
i protiv tako vremeãnih raketa, nije bio veñi od 36%. Joã teæi
ãamar su Amerikanci progutali kad se jedan “Skad” zario u çihovu
bazu u saudijskom Dahranu. Poginulo je 28 Amerikanaca. Drugim reåima, imali smo protivraketno “brzo oruæje” maltene triput delotvornije od ameriåkog. A Imperija je imala joã i glavu Smirnova,
koja je mogla izumeti i boÿe od toga!
Sa S-300 na ratnim brodovima, mi smo mogli da krstaricama
kreñemo u raketne napade na SAD i çihove eskadre. Ali zato napadi
çihovih krilatih robota na SSSR, ispaÿenih s çihovih krstarica, ne
bi bili toliko delotvorni.
222
KARAKTERISTIKE BATERIJE OD ÃEST S-300PMU-1
(“Vojna parada” br. 3-4, 1995)
Delotvorni domet, km:
– daÿina (maks./min.) . . . . . . . . . . . . . . 150/3 (100 maks. kod “Patriota”)
– visina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27/0,01 (0,06 kod “Patriota”)
Maksimalna brzina ciÿa, km/å . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10.000
Maksimalna daÿina za uniãteçe ciÿeva, km:
– letilica taktiåke i strateãke avijacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . 120-150
– strateãkih krilatih raketa na visinama 0,06-0,1 km . . . . . . . . . . 28-38
– balistiåkih raketa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 40
Masa bojevog puçeça, kg . . . . . . . . . . . . . . . . . 143 (70-80 kod “Patriota”)
Verovatnoña uniãteça ciÿeva:
– aviona . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 0,8-0,93
– strateãkih krilatih raketa. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 0,8-0,95
Odnos istovremeno uniãtenih ciÿeva i lansiranih raketa . . . . 36/72
Vreme reakcije sistema, sek. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8-10
Vatreni reæim, ispaÿivaça/sek . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3
Vreme prevoœeça iz marãevskog
u bojevi reæim, min . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .5 (30 kod “Patriota”)
4
Drugo iznenaœeçe za Zapad bila je samohotka 2S6 “Tunguska” –
“brzo oruæje” u kome su objediçeni sklopovi antiraketnog i superbrzometnog oruœa. Çeno stvaraçe je zapoåeto 1970 godine u Uÿanovskom
mehaniåkom zavodu Ministarstva radio-industrije SSSR, a generalni
konstruktor je bio Arkadij Ãipunov, akademik.
Uzan, nad zemÿom ispruæen trup. Kupola – fantastiåan splet radarskih antena, raketa i lansirnih cevi. To je “Tunguska”. Takvu jednu,
nagorelu i razbijenu, video je dopisnik lista “Zavtra” (sutra) kapetan Vladimir Ãurigin u centru Groznog. Neki idiot je uoåi nove 1995.
godine uputio trupe u noñni napad na Grozni. Pravo u lavirint ulica,
u vatrene klopke i pripremÿene zasede. Tehniku su tukli i spaÿivali
iz bacaåa granata, pucajuñi na çu s krovova i iz podruma. Tada je svih
ãest “Tunguski” 131. majkopske brigade uniãteno. Sasvim u stilu sadaãçeg demokratskog rukovodstva. Jer, “Tunguska” je borac protiv
krilatih raketa i aviona. Çena stihija je otvoreni prostor, odakle ñe
ãtititi tenkovske kolone. Tamo joj je mesto, a ne u skuåenosti grada.
“Tunguska” nosi dva topa 2A38 koji ispaÿuju 5.000 granata u minutu. (Poreœeça radi: “Kalaãçikov” – 600 metaka.) I osam lansirnih
cevi za protivavionske 9M311.
Ona moæe da dejstvuje iz mesta ili u pokretu. Za çu ne postoje
“mrtve”, od çene vatre zakloçene zone, kao kod zapadnih sistema – åak
ni pravo iznad çenog “temena”. Svaki vazduãni ciÿ, u polupreåniku
od 8 vrsta (za rakete “Tunguske”) i na visini do 4 km (za çene topove)
223
biñe oboren. Ne mari ãto bi on mogao nastupati u briãuñem letu:
9M311 delotvorno dejstvuju u visinskom rasponu od 10 m do 3,5 km. A
topovi-bÿuvaåi metala tuku sve od 0 m do 3 vrste...
Mete prate dva radara, dobro zaãtiñena od ometaça. Jedan sluæi
za otkrivaçe i grubo odreœivaçe çihovih koordinata, dometa 20 vrsta. On pouzdano zahvata pokretne ciÿeve na fonu okolnih objekata.
Drugi radar taåno odreœuje vrstu ciÿa i obraœene podatke o balistiåim, prostorno-vremenskim parametrima predaje kao upravne komande za navoœeçe raketa “Tunguske”.
“Mozak” ovog aparata je digitalni raåunarski sistem koji upravÿa hidraulikom sklopa za navoœeçe. Åim radar zahvati ciÿ, predaje
taåne instrukcije za usmeravaçe optoelektronskog niãana, koji se
sastoji od durbina s osmostrukim uveñeçem i aparature za prihvat podataka u funkciji taånog navoœeça raketa.
Najboÿu reklamu za “Tungusku” predstavÿa svedoåeçe samog neprijateÿa, puno uvaæavaça. Kod Klensija, Amerikanci imaju sreñe.
Raketa pogaœa brod koji prevozi ruske desantne snage na Island, i prilikom gaãeça poæara slana morska voda izbacuje iz stroja zalihu
navoœenih raketa za “Tunguske” (Klensi ih u amerskom maniru naziva
SA-11). One u çegovom romanu obaraju åak i “nevidÿive” avione:
”...Ejsli je izdvojio signale radara za otkrivaçe i prepoznavaçe jedne
od SA-11. Elington joj se, leteñi brzinom od 600 km/å iznad puta, tik
ispod vrhova drveña, prikrao na tri kilometra. Raketa “Sajdarm” se
otisnula ispod krila i jurnula ka predajniku. U istom trenutku su dve
protivniåke rakete sunule ka çima. Djuk je, ukÿuåivãi pun forsaæ,
oãtro skrenuo na istok, istovremeno izbacujuñi folije i IC-mamce.
Jedna od raketa se u oblaku folije zbunila i eksplodirala. Druga je
uhvatila popriliåno oslabÿeni radarski odraz “Fiãke” i nije se
dala smesti. Elington je silovito krenuo uvis pa izveo zaokret pod
maksimalnim optereñeçem, ne bi li nekako obmanuo raketu. No, SA11 je imala znatno veñu brzinu. Eksplodirala je na tridesetak metara
iza aviona. Oba pilota su se smesta katapultirala iz aviona koji se
raspadao...” (“Fiãka” je naziv “stelta” F-19, “Utvarni jahaå”.)
”... Komandiri su... prouåavali kartu zajedno s Tolandom. – Ali,
vaÿa se podaÿe dræati od tih protivavionskih samonavoœenih raketa.
Naãi momci, koji su bili u Nemaåkoj, kaæu da je SA-11 vrlo neprijatna stvaråica...
– Neka RV joã jednom pokuãa da poãaÿe B-52, – predloæio je jedan
od asova. – Oni ñe zañi kao i pre, samo... – Ucrtao je nekoliko izmena u
profil napada. – Sada, kad imamo “Åudaka”, moæe odliåno ispasti.
– Ukoliko vam je, kapetane treñeg ranga, potrebna moja pomoñ, trebalo bi da se uåtivije izraæavate. – Pilotu “Praulera” se oåito nije
sviœalo ãto çegovoj letilici, vrednoj 40 miliona dolara, daju taj skoro pogrdan nadimak. – Radarsko navoœeçe tih raketa mogu da zaguãim,
ali imajte na umu da one imaju i IC-glave. Na petnaest kilometara od
lansirne stanice, verovatnoña da vas poãaÿe na onaj svet iznosi jedan
naprema jedan. A kod SA-11 je najneprijatnije to ãto maltene ne ostav224
ÿa dim za sobom. Zato ju je teãko otkriti. A joã je teæe izbegavati
raketu koju ne vidiã...2
Zato bi scena napada krilatih raketa na ruske aerodrome u æivotu
izgledala unekoliko drukåije...
... “Tomahavci” su zaokrenuli nad Babozerom i uputili se prema
aerodromima juæno od Kirovska. No, veñ je objavÿena uzbuna u pukovima PVO koji ãtite baze teãke sovjetske avijacije. Na visovima
oko uzletiãta su joã od poåetka borbenih dejstava postavÿene deæurne “Tunguske”. I sada, kad se oglasio alarm, çihovi radari skeniraju vazduh nad tundrom.
Dvanaest ciÿeva, severoistoåno! Udaÿenost – dvadeset vrsta. Kupole pet “Tunguski” se meko okreñu ka smeru napada. Ovo im oduzima
jednu sekundu, tokom koje “Tomahavci” prevaÿuju samo 222 metra. Pripijeni za okulare niãana, operateri su sada videli neprijateÿa i konåanice prikovali za odabrane mete. Raåunari “Tunguski” su veñ obradili ometaça, vremenske uslove, brzinu i visinu ciÿeva. Odabrali su
i vrstu oruæja – i rakete i topove. Sve to je oduzelo joã pet sekundi.
“Tomahavci” su prevalili joã 1,1 vrstu.
Preostalo je joã 16 sekundi do ulaska “Tomahavka” u zonu dejstva
prvog aparata. Dve najudaÿenije “Tunguske” su okrenule kupole u smeru
okomitom na putaçe krilatih raketa. Zastavnik Sibircev prati
raketu, dræeñi konåanicu niãana na çoj. Bÿunuvãi snop ogça, rakete
“Tunguske” su brzinom od 900 m/sek jurnule na neprijateÿa. Na tri kilometra severnije od krajçe zdesna “Tunguske”, jedna od 9M311 je pogodila prvi “Tomahavk” pravo u “åelo”, i nad tundrom se pojavila ogçena
lopta. Udarni talas od uniãtene krilate rakete je i drugu skrenuo s
kursa, pa se kosimice zarila u mahovinom obraslo tlo.
Druga 9M311 je proãiãala iznad “Tomahavka” u briãuñem letu.
Ali se aktivirao blizinski upaÿaå – i ruska raketa je grunula, razbacujuñi u krugu od pet metara oko sebe metalne ãipke duge 60 sm i
oblak ãrapnela, åeliånih kockica teæine 2-3 grama. Zaoãinuti skoro svemirskom brzinom, ãipka i nekoliko kockica reãetaju rezervoare “Tomahavka”, i on se pretvara u ogçenu repaticu.
U besnom ritmu su se zacenili 30-milimetrski topovi dvaju ruskih
aparata. Neprijateÿski leteñi roboti su im okrenuti bokom. Ãarajuñi nebo ogçenim prugama trasera, brzometke “Tunguski” sasecaju joã
åetiri “Tomahavka”. Treñe oruœe je uspelo da raketom obori joã jednog neprijateÿa. A u susret “amerikancima” veñ hitaju i ogçeni zmajevi ispaÿeni sa S-300. Do ciÿa su se probile svega tri krilate rakete.
Pukovnik Ivanov masno psuje: ãest bombardera je izgorelo. Iz plamteñih krhotina raketa u tundri izvijaju se pramenovi crnog dima...
No, borbu nisu vodile samo “Tunguske”. U jedinstvenom sistemu
odbrane ruskih vazduhoplovnih baza talase ameriåkih raketa presreñe i vatra ruskih raketnih ureœaja “Buk” i “Tor”, S-300 i osavremeçenih S-125.
Eto kako bi onaj Klensijev napad bio osujeñen “Tunguskama” i drugim sistemima PVO. Poãto su one – ugruãci najboÿih moguñnosti
225
naãe Imperije iz 80-ih. Krajem istog desetleña su se pojavile i “Tunguske M”, sa doteranijim sistemom stabilizacije i poveñanom preciznoãñu vatre. Zapoået je i rad na ugradçi sistema za automatsko
prañeçe ciÿeva, u optiåkom reæimu. Modifikovana je i aparatura
raketa – da im se zona dejstva sa 8 poveña na 10 kilometara. Ali...
Ali je doãao Gorbaåov sa svojom demokratijom.
5
Dakle, Imperija je imala “brzo oruæje”, kakvome na Zapadu premca
ni dan-danas nema (pisano 1996). S-300 i “Tunguska” su otvorili novu
eru u razvoju naoruæaça. Naroåito u pogledu mornarice.
Ruska flota je poåetkom 80-ih morala da razmisli: kako se odbraniti od novog neprijateÿa – najnovijih krilatih raketa SAD? Amerikanci su ih veñ postavÿali na svoje brodove. Çihove podmornice su
sada mogle ispaÿivati “Harpune” ispod vode: kroz torpedne cevi. Ti
neprijateÿi su leteli nadzvuånom brzinom i na sasvim maloj visini,
a tokom podilaæeça ciÿu su izvodili manevre za izbegavaçe vatre
PVO. Bojeve, pogonsko-upravÿaåke i informatiåke komponente im je
ãtitio oklop.
Morao se naåiniti neprobojni “ãlem” za rakete iznad naãih brodova. Ali kako? Jedino “brzim oruæjima”, samo topovima koji izbacuju
5.000 granata u minutu. Tako da se ãto veñom gustinom vatre pokrije
predviœeno “okno” kroz koje ñe neprijateÿska raketa proleteti. I
krajem 70-ih KB za izgradçu ureœaja, pod rukovodstvom veñ pomiçanog
Arkadija Ãipunova, stvara raketno-artiÿerijski kompleks 3-M87
“Kortik”, kod koga je daÿe razvijena filosofija na kojoj je zasnovana
“Tunguska”. “Kortik” je u staçu da uniãtava sve rakete unutar dometa
od 8-1,5 km, dok se topovima od 30 mm pripomaæe u pojasu od 1.500 do 500
m.
Ukupna brzina paÿbe dvaju ãestocevnih oruœa “Kortika” dostiæe
10.000 granata u minutu! Izvikani “lovac krilatih raketa” i ponos
visokotehnoloãkih SAD, automatski ureœaj “Vulkan-Falanks” ispaÿuje samo 2.000 granata u minutu. Ãipunov je udruæio “Kortik” sa
“Tunguskom” – oba sistema su naoruæana istim raketama sa dejstvom
ãipkama i ãrapnelima. Radarska oprema za navoœeçe “Kortika” je
dopuçena i TV-optiåkim niãanom. Ovaj kompleks istovremeno moæe
da tuåe ãest ciÿeva u minutu, uniãtavajuñi ih u koridoru ãirine 350
metara udesno i ulevo. Avion raznosi na paramparåad do rastojaça od
8 km, krilate rakete – do 5 vrsta (“Tehnika i oruæje” br. 5, 1995).
Ogledni prototip “Kortika” je 1983. godine postavÿen na raketni
åamac tipa “Molnija”, a ãest godina kasnije je uveden kao formacijsko sredstvo. Osam ovakvih sistema je postavÿeno na nosaå aviona
“Admiral Kuzçecov”, ãest – na atomsku krstaricu “Admiral Nahimov”. Po dva modula su dobili straæarski brodovi klase “Neustraãivi”. “Korticima” su nameravali da naoruæaju i dva imperijska nosaåa aviona u izgradçi, ali...
226
Çihova proizvodça je 1994. godine obustavÿena. Zaãto? Priupitajte Jeÿcina, Åubajsa, Urinsona i ostale reformatore.
Ali, nemojte misliti da mornarica i ranije nije imala “brzo oruæje”. Joã 1963. godine su B. Grjazev i A. Ãipunov zapoåeli razradu
“motornog” viãecevnog 30-milimetarskog topa AK-630, kod koga je za
rotaciju baterije cevi primeçen princip pozajmice barutnih gasova.
Veñ tada je çime postignuta vrtoglava brzina paÿbe – 5.000 granata u
minutu! Mornarica je ta oruœa dobila 1976. godine. Çima su naoruæali (sa zalihom od 2 hiÿade granata) raketne åamce tipa “Molnija”.
Pojavili su se i na palubama raketne krstarice “Varjag”, na starijim
krstaricama “Ædanov” i “Seçavin”, na velikim protivpodmorniåkim
brodovima tipa 61M.
U jesen 1994. godine se pojavila vest da je u CNII “Precizna maãinogradça” realizovan projekat raketno-artiÿerijskog sistema
“Palaã” (maå-paloã) – joã jednog superoruæja za rusku mornaricu.
Dva çegova ãestocevna “motorna topa” ispaÿuju 10.000 granata u
minutu! A osam raketa, unifikovanih s kompleksom “Pancir”, imaju
maksimalnu brzinu 1,1 km/sek. Ovim se uniãtavaju ciÿevi u rasponu
daÿina od 100 metara do 12 vrsta i na visinama od 5 m do 6 km.
Pa kad se takvo åudo moglo stvoriti u ubogoj jeÿcinskoj dræavi,
ãta je tek Imperija mogla da napravi?
6
Sasvim odgovorno tvrdimo: Imperija je krajem 80-ih nadmaãila
Zapad u pogledu razvoja “brzog oruæja”. Tamo se jednim od najboÿih
modela te vrste smatra sabrat “Tunguske” – francuski kompleks “Krotal”. Ciÿeve zahvata do pribliæno istih dometa kao i naãa maãina,
rakete mu se kreñu brzinom od 800 m/sek (9M311 – 900 m/sek), niskoleteñe ciÿeve pogaœa na visini od 50 m. A rakete “Tunguske” – na visini
od 10 m. Naãa maãina moæe uniãtiti ciÿ i na visini od 2-3 metra –
vatrom svojih topova. Koje “Krotal” uopãte nema.
“Tunguska” poseduje i sistem povezivaça sa drugim sredstvima
PVO. I zato se od tih maãina mogu graditi åitave zone odbrane, dopuçene kompleksima S-300. Pred takvim ãtitom u vodu padaju svi planovi udara ameriåkih “Tomahavka” po centrima moñi i æivotno vaænoj infrastrukturi dræave.
Sliåni sistemi i mornariåke varijante S-300 åinili su naãe
ratne brodove vrlo, vrlo otpornim na raketne napade SAD. “Brzo oruæje” kao da je nad naãim krstaricama i nosaåima aviona podizalo nevidÿivi zaãtitni ekran. Imali smo sve potrebno za daÿe jaåaçe moñi
protivraketne odbrane. Sada veñ za odbijaçe napada raketa, nevidÿivih za ranije lokatore. Raketa po tehnologiji “Stels” (“Kradom”).
Predsedniku Buãu su 1991. godine prvi put pokazali fotografije
ASM, proizvedene u “Õeneral Dajnemiksu”. Poput raæe pÿosnate
rakete-nevidÿivke. Domet joj je iznosio 2.500-2.700 vrsta, a brzina –
227
0,9 maha (V. Anisimov i I. Volk. “Ciÿ je 2001. godina”, Æukovskij,
1991).
No, veñ smo pisali o stvaraçu protivoruæja – dugotalasnih radara
i çihovih bespilotnih nosaåa. (Videti poglavÿe “Aerobot” protiv
“Stelta”...) Takve osmatraåke stanice, spregnute s aparaturama za navoœeçe “Tunguski”, “Pancira” i “Kortika”, omoguñile bi da se nalet
“nevidÿivki” otkrije sa viãe stotina vrsta udaÿenosti i onda se veñ
taåno uhvate u moñne zrake obiånih radara.
A na redu je bilo raœaçe superbrzometnog “brzog oruæja”, åiji bi
topovi radili na “teåne barute”. Sa municijom bez åaura – “teleskopskom” municijom. Nadaÿe – puçeça s usmerenim izbacivaçem ãrapnela u vidu smrtonosnog konusa. Ili oruæja s primenom novih fiziåkih naåela – na plazmu i snopove elementarnih åestica. Ne raåunajuñi prenosne protivraketne sisteme novog pokoleça.
Sve to “brzo oruæje” Imperije moglo se posebnim sistemima upravÿaça umreæiti u divovske komplekse, koje bi saåiçavala najraznovrsnija skupina raketnih i artiÿerijskih oruœa. Integrisani sistemi PVO bi stvorili nekoliko “tvrdih oraha”, nedodirÿivih podruåja
u naãoj dræavi. Upravo tamo bismo mogli skloniti naãe rakete s
atomskim bojevim glava i centre upravÿaça. Tada bi i najmoñniji
agresor garantovano dobijao udar odmazde...
Bilo bi to naãe fergeltungsvafe...
7
Gorka je spoznaja da sada gubimo steåeno preimuñstvo u razvoju
“brzog oruæja”. Åuda se ne deãavaju – nema napretka ako konstruktori
æive u nemaãtini, ako vlasnik nekoliko kioska meseåno zaradi viãe
nego akademik-oruæar za deset godina napornog rada, ako dræava za
odbranu izdvaja bednu crkavicu.
Amerikancima bi trebale godine i 3-4 milijarde dolara da stvore
maãinu poput S-300. Ali su 1995. godine u Belorusiji za 64 miliona
dolara taj kompleks kupili. To “vaÿaçe” je izvela firma “Belteheksport”, koja je neãto kasnije, sa sauåesnicima iz “nezavisne Ukrajine”,
u SAD poslala i jedinstvene rakete sistema.
Nikada, nikada pre ruska moñ nije pretrpela toliko ãtete i
poniæeça!
Povodom toga je “Tehnika – mladeæi” objavila deo ålanka iz lista
“Vaãington Post”:
“Gigantski transportni avion An-124 s neobiånim tovarom sleteo
je na aerodrom Hantsvila u saveznoj dræavi Alabama... Çime su nam
dopremili delove najsavrãenijeg ruskog sistema PVO, kupÿene za
Pentagon u tajnom aranæmanu firme “BDM” – ona je za 64 miliona
dolara u SAD isporuåila kompleks SA-10 (S-300).
Ta informatiåko-tehnoloãka firma je nabavila oruæje koje
CIA i Pentagon veñ nekoliko godina love. Tvrdi se da je ovo deo strategije SAD, usmerene na poniæavaçe Rusije i çeno vojno slabÿeçe.
228
Komponente SA-10 su dovoæene brodovima i avionima. Sada ih sklapaju, kako bi ameriåki inæeçeri poboÿãali svoj “Patriot” i nov
sistem PVO firme “Lokid”.
Oni ÿudi u Rusiji, koji se bave prodajom nacionalnog dobra, mogu
se nazvati izdajnicima. SAD se kao i pre bave lovom na ruske vojne i
tehnoloãke tajne, dok se Rusija pretvorila u gigantsku vojnu pijacu
kojom gazduju moñni mafijaãi...“
Dopisnik “Rosijske gazete” pukovnik Boris Jamãanov 18. decembra 1996. godine javÿa: isti taj “Belteheksport” je u proleñe iste godine od “nezavisnih” Kazaha kupio kompleks S-300PMU, koji je nakon
raspada SSSR ostao na poligonu u Sari-Ãaganu, da bi zatim uz çega
dokupio, sada veñ u ubogoj jeÿcinskoj Rusijaniji, raåunarsku aparaturu
“Eski” – komplet 40 UB, zajedno sa 13JuB, laboratorijom za çega. Sve
to je novembra 1996. godine opet otiãlo u Belorusiju, gde se reåena
firma, zajedno sa kompanijom “Okta”, veñ spremala za prodaju! No, da
Imperija nije rascepkana na mnoãtvo ãugavih lupeãkih “kneæevina”, nikakav gad ne bi mogao da tako neãto “vaÿa”. Te bi Amerikanci troãili brda para na odgonetaçe naãih tajni, bez ikakvih garancija uspeha. Mrzim vas, demokratska kopiladi!
“Tunguska” je rusko åudo... Kao proizvod od nacionalnog znaåaja,
çen izvoz je åak i Jeÿcinov reæim zabraçivao. Ali, oktobra 1992. godine, uz podrãku ondaãçeg Åernomirdinovog zamenika g-dina Hiæija, predsednik “Specvneãtehnike”, general-major i “sin pravnika”
Brajlovski je liberijskoj (registrovanoj u Africi!) firmi “A Binder Ink” prodao “Tungusku” i najnoviji tenk T-80U, s tim da se posle
otpreme u Englesku. S kompletom raketa i granata. Preduzeñe Brajlovskog je za posredovaçe u toj raboti “maznulo” proviziju od 1,1 milona dolara. Navali narode – dræava na prodaju! Ãta biste izvoleli?
Ovo zameãateÿstvo nije promaklo Kontrolnoj upravi pri predsedniku Jeÿcinu, i svi dokazi su predati Dræavnom tuæilaãtvu. I...
tresla se gora – rodio se miã.
Ali, åemu se i åuditi? U vreme “velikog drpisaça” tokom privatizacije 1991-1994. godine, na åelu Dræavnog komiteta RF za upravÿaçe dræavnom imovinom je bio riœi Åubajs, kroz åije ruke je proãlo
mnoãtvo informacija o vojno-nauånim institutima i zavodima namenske proizvodçe. Åubajs, taj miÿenik Zapada i bivãi peterburãki
trgovac lalama – çegova zlokobna uloga u dogaœajima posledçih godina joã åeka svoje islednike. Dok je on stolovao, mnogi sluæbenici
tog komiteta su govorili engleski s ameriåkim naglaskom. A glavni
savetnik Riœokosog je bio Õonatan Hej, åovek s jakim vezama u CIA,
bez åijeg odobreça nijedan dokument nije mogao odatle izañi.
Åubajs toliko vredi za Zapad da se, posle çegove ostavke u decembru 1995. godine, u Moskvi naprasno obreo glavom direktor MMF
Kamdesi s ultimatumom. Hoñete li kredite? Vratite Åubajsa. I vratiãe ga!
Amerikanci su strastveni lovci na plodove tuœih umova. U HH
veku su viãe mislili na brzo sticaçe novca, gubeñi inæeçersko ume229
ñe. Veñinom se trude da kupuju. I dok smo mi davnih 20-ih lupali glavu
oko stvaraça raketne tehnike, dok su se time intenzivno bavili Nemci, oni su prednost dali ãvercovaçu alkohola tokom Prohibicije i
vaseÿenskim terevenkama u stilu Velikog Getsbija. Helikoptere im je
dao ruski emigrant Igor Sikorski, konstruktor prvog ruskog bombardera “Iÿa Muromec”. Televiziju im je sredio Rus Vladimir Zvorikin, dok ga je Jevrejin Sarnov samo finansirao. Turbomlazni motor,
koji je petnaestak godina stvarao Vitli, dobili su u Drugom svetskom
ratu od Engleske. Balistiåke i svemirske rakete su im gradili Nemci.
Veliki paraziti, milioni çih su se 60-ih godina odavali grupnom
seksu i narkomaniji, ta gomila subpasionarnog truleæa je dobila joã
jednu priliku da isisa tuœe mozgove. Ovog puta naãe.
No, tako je to danas. A 1985. godine smo pobeœivali u trci u
naoruæaçu, posebno kad se radi o “brzom oruæju”. Tada su SAD bile
potrebne godine i milijarde dolara da sustignu Ruse. A ona kukçava iz
Kremÿa kako Imperija zaostaje predstavÿala je obmaçivaçe sopstvenog naroda. I nismo mi veñ Amerikanci poåeli da posustaju u trci
u naoruæaçu.
Ta, naãi brodovi su se veñ spremali za borbu protiv nadzvuånih
letilica-robota SAD!
8
“Zvezdano-prugasti” tokom 80-ih zapoåiçu uporan rad na bespilotnim borbenim letilicama koje mogu da lete viãestruko bræe od
zvuka. Praveñi zaokrete koje ne samo åovek u kabini – ni raketa koja
ih progoni ne bi izdræala zbog velikih preoptereñeça. Na primer,
leteñi robot UCAV, predviœen da nosi lasersko ili mikrotalasno
oruæje i izdræava 10-20-struka preoptereñeça. Serijsku proizvodçu
takvih maãina planiraju da otpoånu tek 2015. godine! Firma “Boing”
poåiçe razvoj projekta bespilotnog lovca-bombardera LSF, koji bi
koãtao 15 miliona dolara komad. Jedan pilotirani lovac F-22 bi trebalo da upravÿa sa tri robota-ubice, koji bi dejstvovali desetinama
kilometara ispred çega, manevriãuñi pod 20-strukim optereñeçem.
Drugim reåima, Amerikanci su nameravali da u roku od 20-30 godina
otpoånu sa “zvezdanim ratovima” na Zemÿi.
Ali je “brzo oruæje” ruskih brodova iz 1980-ih godina bilo spremno da stupi u boj sa zapadnim leteñim robotima, planiranim za 2015.
godinu! KB “Fakel” je za isti taj S-300 razradio najboÿe rakete na
svetu. Na primer, 5B55 koja leti brzinom od 1.300 m/sek. U zavrãnoj
etapi leta ona prelazi na reæim prañeça ciÿa kroz raketu. Drugim
reåima, raketa postaje drugo “ja” operatera-niãanõije, åime postaje
potpuno neosetÿiva na aktivno i pasivno ometaçe. Uz to, poãto se
lansira okomito i tek potom sama usmerava na odabranu metu, moguñe
je åitav sistem S-300 smestiti i na maçe brodove, izmeœu nadgradçi i
katarki. Dok Amerikanci moraju da oåiste veliki prostor za rotirajuñe lansirne kontejnere s protivraketama.
230
No, pravo remek-delo je postao drugi projektil za S-300 – raketa
48N6E koja leti brzinom od 2.800 m/sek (10.000 km/å)! Od ove ogçenorepate smrti se ne moæe pobeñi åak ni leteñi osam puta bræe od zvuka
i manevriãuñi sa 25-strukim preoptereñeçem. Takav visokotehnoloãki maå moæe sasecati åak i leteñe aparate iz sredine XXI veka. Za
takvu raketu nije od znaåaja hoñe li eksplodirati kada pogodi ciÿ –
kinetiåka energija maãine koja leti brzinom od 2,8 km u sekundi premaãuje energiju granate od 406 mm, ispaÿene iz neposredne blizine sa
superoklopçaåe Drugog svetskog rata. Svaku letilicu bi naprosto
rastrgla.
231
Sedamnaesto poglavÿe
RUSI SA NOSAÅIMA AVIONA. STRAHOVI NOVE
KARTAGINE. MAÅ NAD ZAPADNOM ÃANGRI-LA
1
Imperija je za kraj 90-ih spremala najveñi poraz Sjediçenim
Dræavama u oblasti pomorske trke u naoruæaçu. Amerikanci su dobrih 40 godina zabrinuto pratili: ne grade li Rusi nosaåe aviona? I
svaki put bi s olakãaçem odahnuli. Tokom dugog niza godina se Zapad
na to navikao i ponadao da se Rusi neñe ni lañati posla oko takvih superbrodova. Zato je “zvezdano-prugaste” kao grom iz vedra neba pogodila vest da ñe Severni Medved imati sastave nosaåa aviona. Bio je to
uistinu sakralni, mistiåni korak Imperije.
2
Doba nosaåa aviona je nastupilo tokom Drugog svetskog rata.
Pomorske operacije su se odvijale na prostranstvima od viãe hiÿada
kvadratnih miÿa i protivnike su delile veñ stotine kilometara.
Ogromna artiÿerijska oruœa teãko oklopÿenih bojnih brodova pokazala su se beskorisnim – çihov domet nije prelazio 40-50 vrsta. A
nosaåi aviona su mogli da tuku neprijateÿa åak i iz susednog mora.
Zatim se ispostavilo da su oni i savrãena pesnica agresije. Mora
viãe nisu bila ogromni “opkopi oko tvrœave puni vode”, veñ povoÿna
sredina za åeliåna ostrva krcata borbenih aviona. Odsad je svaka
ostrvska i primorska zemÿa mogla postati objekat razornih vazduãno-pomorskih udara krilatih armada koje startuju s paluba.
Prvi korak u tom pravcu SAD su naåinile 18. aprila 1942. godine,
kad su se ameriåki bombarderi B-25 obruãili na Tokijo kao sneg iz
vedra neba. Japanci su bili zaprepaãñeni – Amerikanci naizgled nisu imali odakle da startuju. Sva ostrva hiÿadama miÿa unaokolo dræala je japanska vojska. Predsednik Ruzvelt se sledeñeg dana naãalio:
naãi bombarderi su poleteli iz mitske zemÿe Ãangri-La. Çenu
ulogu je odigrao nosaå aviona “Hornet” koji je Japanu priãao na 500
miÿa (926 km). Kasnije dolazi epoha mlazne avijacije i udarna moñ
nosaåa aviona se viãestruko poveñava.
Zapad ñe se dugo radovati: Rusi nemaju nijedan nosaå aviona. U leto
1950. godine, kad su severnokorejski tenkovski klinovi saterali
ameriåko-juænokorejsku grupaciju od 150.000 vojnika na sam jug poluostrva, kod luke Pusan, upravo su je nosaåi aviona, podrãkom iz
vazduha, spasli potpunog sloma. Zahvaÿujuñi çima, SAD su iskrcale
desant u pozadinu severnokorejskih snaga, kod grada Inåona, i na kraju
krajeva zadræale Juænu Koreju.
232
Pokazalo se da su ploveñi gradovi i vazduhoplovne baze savrãen
instrument lokalnog rata. Slobodno su se kretali duæ obale poluostrva, zalazili daleko iza linija fronta i palubnom avijacijom izvodili nalete u pozadinu neprijateÿa, ruãeñi mostove, æelezniåka åvoriãta i tunele, diæuñi u vazduh skladiãta goriva. Pri tome su sami
“levijatani” bili daleko izvan dohvata oruæja severne Koreje. U tom
je ratu mornariåka avijacija obavila treñinu borbenih letova, istovarivãi na Zemÿu Jutarçe Sveæine viãe bombi nego ãto je baåeno u
åitavom Drugom svetskom ratu.
Priãavãi nadomak obala Vijetnama grupom nosaåa aviona na
åelu s atomskim “Enterprajzom”, Amerikanci su 1965. godine zapoåeli
operaciju “Grmÿavina” – udarima avijacije po severnovijetnamskim
industrijskim i odbrambenim srediãtima, okolini Hanoja i Hajfonga, elektranama... Premda to nije pomoglo SAD, vojni stratezi su bili
zadovoÿni rezultatima.
U operaciji “Prerijski plamen” iz 1986. godine, preko 300 aviona
sa tri nosaåa aviona izvodi borbena dejstva na Libiju. Tek je dolazak
ruske krstarice “Admiral Drozd” zaustavio SAD...
Pokazalo se da nema boÿeg oruœa za kontrolu nad morima, strateãkim taåkama u svetskim moreuzima i okeanskim komunikacijama.
Za zadræavaçe vlasti nad naftonosnim poÿima Persijskog zaliva,
nad Indijskim okeanom.
Kako ñe 70-ih godina reñi naåelnik ãtaba RM SAD Elma Zumvold,
Amerika je svetsko ostrvo åija trgovina i industrija zavise od pomorskog saobrañaja. Otuda Oruæane snage SAD imaju dva zadatka: kontrolu pomorskih puteva i prisustvo na strateãki vaænim taåkama
planete. Nosaåi aviona su postali instrumenti te strategije SAD –
nove Kartagine, åija moñ se temeÿi na pomorskoj trgovini, raãtrkanim trgovaåkim faktorijama i zavisnim dræavama ãirom sveta.
Posle dolaska na vlast ÿutog neprijateÿa Rusa Regana, çegov ministar RM Lemon iznosi program: Americi je potrebno 15 supernosaåa
aviona, od kojih bi svaki obezbeœivao vazduãnu kontrolu nad prostorom polupreånika 800 miÿa.
Ameriåka “ploveña ostrva” su razarala Liban, podræavajuñi
Izrael. SAD su tokom rata s Irakom 1991. godine na çega uputile
osam svojih åudoviãta da tuku po Arapima iz Crvenog mora i Persijskog zaliva. Potom ñe Sjediçene Dræave s nosaåa aviona u leto
1995. godine uniãtavati bosanske Srbe, raãåiãñavajuñi put za ofanzivu muslimanskih i hrvatskih snaga.
Ti ploveñi aerodromi “novih Kartagiçana” su se pokazali kao
vrlo isplative maãine. Ne treba troãiti ogromnu snagu i sredstva na
izgradçu suviãnih bombardera velikog dometa, kao i na osvajaçe i
odræavaçe baza za çih. Da bi se izvrãio udar po nekom ciÿu, nije
potrebno ka çemu usmeravati åeliåne “pesnice” tenkovskih i oklopno-mehanizovanih divizija, kako su to radili Rusi i Nemci. Ne moraju
se bacati u vatru hiÿade æivota, veñ se ratuje lako i udobno, dopremajuñi srazmerno lake letilice Bogom danim morem tamo gde treba.
233
Mostobrani za izvoœeçe udara? Ima ih dosta. Sredozemno more,
duboko useåeno u Evropu i deo Azije, omoguñava da se i Severna Afrika dræi pod vlaãñu. “Izrezi” Persijskog zaliva i Crvenog mora omoguñavaju ugroæavaçe Iraka i Irana, najvaænijih kopnenih komunikacija, svetskih zaliha nafte, pa åak i juænih granica SSSR. Vode
Tihog i Indijskog okeana otvaraju ogromna prostranstva Azije za udar
Amerikanaca.
“Novi Kartagiçani” su bili spokojni: sve dok Rusi nemaju nosaåe
aviona, mi pouzdano zatvaramo çihovoj floti pristup u Severni
Atlantik, platformama za eksploataciju nalaziãta nafte i gasa u
Severnom moru. Britaniju i Zapadnu Evropu smo potpuno zaãtitili,
a ustreba li, iz SAD ñe na kontinent krenuti konvoji vojske i ratnog
materijala.
3
Ispostavilo se da je nosaå aviona teãko uhvatÿiva meta. Na prvi
pogled – ploveñe skladiãte ubojnih sredstava i kerozina, zapravo je
ugruãak bojeve materije koja radarima skrozira vazduãni prostor, a
morske dubine impulsima hidrolokatora-sonara. Sa çega poleñu letilice dalekometnog radarskog osmatraça E-2S “Hok Aj” (“Oko sokolovo”) koje otkrivaju pretçu stotinama miÿa daleko. Podmornice,
krstarice s krilatim raketama i talase bombardera presreãñe na
daÿçim prilazima palubna avijacija. Povrh svega, svaki nosaå aviona
je srediãte eskadre, okruæeno svitom izviœaåkih, raketnih i protivpodmorniåkih brodova. I svaki od çih je deo moñne rubne odbrane
na prilazima nosaåu-suverenu. Srdito nebom bruje rojevi protivpodmorniåkih helikoptera, patroliraju deæurne eskadre. Da vas vidim
kako ñete se probiti do srediãta tolike sile!
Zato su Amerikanci pomno gajili svoju flotu nosaåa aviona, te su
krajem 80-ih veñ imali petnaest ploveñih ostrva. Najveñe od çih, “Åester Nimic”, istisnine 91.400 tona, u naoruæaçe je uveden 1975. godine. Taj kolos na atomski pogon dugaåak je treñinu vrste i nosi 80-100
letilica. Bez kojih postaje slab i nezaãtiñen poput ogromnog bezubog
kita. Nosi 40 juriãnika A-E6 “Intruder” (“Uÿez”), 20 lovaca F-14, 6
aparata za radio-elektronsku borbu “Prauler”, 6 protivpodmorniåkih i spasilaåkih helikoptera, desetak krilatih lovaca na podmornice “Viking” S-3A. I svakako, avione za radarsko izviœaçe “Hok Aj”.
S jednom popunom nuklearnog goriva moæe da pri maksimalnoj
brzini od 30 åvorova preœe 800.000 miÿa (37 puta oko sveta) i autonomno dejstvuje 340 dana. “Nimic” je bio prvi iz serije udarnih nosaåa
aviona na nuklearni pogon. Za çim su porinuti: “Ajzenhauer”, “K. Vinston”, “T. Ruzvelt”, “Abraham Linkoln”, “Õorõ Vaãington”, “Õ. Stenis” i “Junajted Stejts”. Svaki od çih je komandni brod eskadre. Na
primer, “Nimic” predvodi snage za brzo reagovaçe, dejstvujuñi zajedno s atomskim krstaricama “Kalifornija” i “Juæna Karolina”, s
raketnim atomskim podmornicama tipa “Rej”. Osim ovih ploveñih va234
zduhoplovnih baza, SAD imaju i åetiri nosaåa aviona tipa “Forestol”, prizvedenih izmeœu 1955. i 1959. godine (60.000 tona, 80 letilica), veliki brod “Enterprajz” (1959. godina, 85.000 tona, 100 letilica) i druge.
Da biste stekli predstavu o sili ove armade, navodimo sledeñe:
udar 40 palubnih juriãnika (svaki sa 4 tone ubojnih sredstava) na ciÿ
obruãava 160 tona bombi i visokopreciznih raketa. Juriãnici mogu
da izvedu nekoliko borbenih naleta dnevno. Prema tome, samo juriãno
avia-krilo “Nimica” ima istu vatrenu moñ kao petnaest ameriåkih
krstarica tipa “Tikonderoga”, od kojih svaka nosi 24 “Tomahavka”
(masa bojeve glave: pola tone).
I, avaj, kao pet ruskih atomskih krstarica tipa “Orlan” sa 70 krilatih raketa “Granit”. Letilice su glavno oruæje ameriåkih “levijatana”. Ostalo naoruæaçe im je iznenaœujuñe slabo: 2-3 kompleksa raketa PVO “Si Sperou” dometa 20 vrsta i najviãe 3 ãestocevna automatska topa od 20 mm “Vulkan-Falanks” (svaki ispaÿuje 2.000 granata
u minutu).
Otvorimo nemaåku “Jahrbuch der US NAVY 1988/1989”. Na Tihom
okeanu operiãu “Nimic” i “Karl Vinson”, “Enterprajz”, “Konstelejãn”, “Rejnõer” i “Indipendens”. Atlantikom krstare “Ajzenhauer” i
“Ruzvelt”, “Õ. Kenedi”, “Kiti Hok” i “Amerika”, “Forestol” i “Saratoga”.
Vest da Rusi grade jake i brze nosaåe aviona nije Amerikance maçe
zgranula nego svojevremeno, u XVIII veku, Britance i Ãveœane pojava
ruskih ratnih brodova i fregata u Baltiåkom moru.
4
Da bi se oseñaça Zapada razumela, morañemo da pretresemo sve
posledice pojave imperijskih nosaåa brodova na morima i okeanima. U
nekoliko reåi je to nemoguñe.
U ratnoj veãtini je prosta aritmetika neprimeçiva. Tu “dva viãe
dva” moæe biti i ãest i deset. Tako da izlazak makar tri ruska nosaåa
aviona pred petnaest neprijateÿskih iz osnove meãa sve karte ravnoteæe snaga na pomorskom frontu. To bi liåilo na udarac pesnice u
åeliånoj rukavici u samo srce sloæenog, skupog i popriliåno krhkog
zdaça.
Pre svega, ponovo bi se javio efekat “Bizmarka”, kada kontinentalna imperija dobija moñne, nevelike i pokretÿive mornariåke snage, uperene protiv pomorske velesile, prinuœene da ogromna sredstva
troãi na obezbeœeçe razvuåenih pomorskih komunikacija.
Tako je bilo od 1939. do 1941. godine, kada se Engleska sa 15 ratnih
brodova smrtno bojala od 2 nemaåka. Naime, Britanci su morali da
ãtite trgovaåke puteve, svoje sa svih strana otvorene obale i pristaniãta, da odræavaju svoje pozicije u Africi i Aziji. “Rasteæuñi”
svoje pomorske snage po åitavom svetu.
235
Kao izrazito kopnena i kontinentalna sila, bez kolonija i prekomorskih baza, Nemci nisu morali da oko toga lupaju glavu. Tako da su
pustili u slobodan lov “Bizmarka” i “Tirpica”, kao vukove na stado
ovaca. Dva Hitlerova bojna broda ispadoãe moñnija od petnaest britanskih!
Britancima je maja 1941. godine uspelo da nadmoñnijim snagama
potope “Bizmarka”, izgubivãi svoj najboÿi bojni brod “Hud”. I dandanas se ponose tim “podvigom”!
No, u okupiranoj Norveãkoj je ostao drugi nemaåki bojni brod –
“Tirpic”. Laæna vest o çegovom isplovÿavaçu 1942. godine bila je
dovoÿna da Britanci uhvate maglu, ostavivãi bez zaãtite konvoj
trgovaåkih brodova PQ-17, koji se iz Islanda uputio u Murmansk. Prepustivãi ga na milost i nemilost nemaåkim “U-botima” i “Junkersima”.
“Tirpic” nije nikud isplovio. Nemci su ga åuvali. Englezi su sa
svojom ogromnom flotom odahnuli tek 1944. godine, kad je avijacija
hitlerovski ratni brod poslala na dno.
Pojava tri ruska nosaåa aviona bi za SAD bila sliåna pojavi
“Bizmarka” i “Tirpica” za Engleze u proãlom ratu. Jer su SAD pomorska velesila. Dok je SSSR – kontinentalna masa åvrsto sabijena ka
srediãtu, stegnuta æelezniåkim prugama u autoputevima.
I dok su SAD prinuœene da brane svoje nepregledne tihookeanske
i atlantske obale, s ogromnim gradovima i grozdovima industrijskih
srediãta, SSSR je takve nevoÿe poãteœen. Severne obale? Pouzdano
su zaãtiñene. I to ne samo vojnom silom, veñ i arktiåkim ledom. A
izmeœu çih i evropskog srediãta dræave se proteæu hiÿade vrsta tundre i tajge. Barencovo i Belo more? Brane ih vazduhoplovne baze na
poluostrvu Kola, palisade raketa i åopori podmornica. Nema se kuda
ukliniti.
Åik pokuãaj da uploviã u Belo more, åija tri rukavca se duboko
usecaju u rusko kopno! Tim pre ãto ga je Staÿin proglasio istorijskom akvatorijom Rusije – i biñe uniãten svako ko nasilno upadne.
Daleki Istok? I on je bio itekako zaãtiñen. A ruski garnizoni i
eskadre se nalaze u retko naseÿenom podruåju koje se prostire hiÿadama vrsta u dubinu dræave. Nijedan avion koji poleti s nosaåa aviona
makar ispred samog Vladivostoka, neñe doleteti ni do Urala. Ali bi
zato maãine s ruskog broda negde suboåice San Francisku ili Çujorku mogle da izvrãe udare na najosetÿivija mesta Amerike.
Åime da uzvrate? Prodorom u Crno more, koje je åitavo na niãanu
Rusa? Potopiñe nosaåe aviona joã u Bosforu. Preostalo bi im jedino
da od besa ãkrguñu zubima i troãe nove milijarde dolara za izgradçu
nosaåa aviona – ovog puta da bi neutralisali ruske nosaåke eskadre.
Okeani, koji su tokom ere “prednosaåkog SSSR” sluæili kao pouzdani pograniåni ãtit Amerike, postajali su mostobrani za ruske
udare u samo srce SAD. Ruãio se sistem potpune ameriåke kontrole
nad “buretom nafte” Zapada – nad Persijskim zalivom. Priviœali bi
im se imperijski nosaåi aviona u Severnom moru, oko buãotina nafte
236
i gasa, kod “rezervnog skladiãta nafte” Zapadne Evrope. Velika Britanija, zemÿe Beneluksa i idustrijska podruåja Savezne Republike
Nemaåke bi doãli pod udar ruske palubne avijacije.
U takvim uslovima bi Evropÿani na svaki naåin nastojali da Ruse
pridobiju, uskrañujuñi podrãku SAD zbog çihove preterano agresivne politike.
Druga posledica pojave nosaåa aviona u sastavu RM SSSR bio bi
efekat naglog jaåaça vojno-pomorskih potencijala naãe Imperije.
Zato ãto nosaåi aviona predstavÿaju krunu piramide ruskih podmorniåkih snaga, strateãkih bombardera, krilatih “ubica brodova” i
raketnih krstarica. Çihova delotvornost bi se udvostruåila.
Kako to? Objasniñu. Imperija je imala skoro triput viãe podmornica od SAD, kako atomskih tako i obiånih. Ali su Amerikanci bili
spokojni: Rusi nemaju nosaåe aviona, a çihove buåne podmornice bi
morale da se do ploveñih aerodroma SAD probijaju kroz zaslon od protivpodmorniåkih aviona “Viking” i helikotera “Si King”. Koji ñe
ruske podmornice uniãtiti ili na çih navesti protivpodmorniåke
rakete-torpeda sa brodova pratçe, mnogo pre nego ãto podmorniåari
SSSR stignu na juriãni poloæaj.
Zapovednici ruskih podmornica bi morali da grozniåavo manevriãu, izbegavajuñi potere, umesto da vrãe proraåune za ispaÿivaçe torpeda. Naravno, protivpodmorniåka avijacija nije brza. Ali
åega da se boji? Sa kopna, ruski lovci ne mogu ne znam koliko daleko
da zaœu nad okeansku puåinu, a SSSR nema nosaåe aviona. Nebo je åisto
i bezbedno.
S pojavom naãih ploveñih aerodroma sve se okreñe naglavaåke.
Imajuñi za leœima udarne sastave nosaåa aviona, imperijske podmornice dobijaju “odreãene ruke” za dejstvo. Sada ih obezbeœuju ruski
MiG-29 i Su-27, koji bi s nebesa brzo pomeli ameriåku protivpodmorniåku avijaciju. Åak ni to ãto su naãe podmornice buånije od
ameriåkih viãe ne bi bilo velika nevoÿa.
SAD su se suoåile sa stvarnom, udvojenom pretçom i u najzabaåenijim delovima okeana – iz vazduha i s mora. Åak i kad bi im uspelo da
nam svu palubnu avijaciju uniãte, zapadne eskadre bi mogli potopiti
torpedni napadi imperijskih podmorniåara.
A u akvatorijama nadomak SSSR bi na scenu stupila i treña pretça – dalekometni bombarderi SSSR sa straãnim krilatim raketama.
Dok su, pre nego ãto im se protivnik opremio nosaåima aviona, Amerikanci znali da ih mogu napasti samo “Tupoÿevi” na krajçoj granici
delotvornog doleta, bez podrãke, s umornim posadama i skoro nezaãtiñeni od napada ameriåkih mornariåkih lovaca, sada... E, sada bi
lovaåke eskadre s ameriåkih brodova morale da se hvataju u koãtac sa
palubnim “Suhojima” i MiGovima. Sad bi doãao red na zapovednike
flote SAD da ne samo grozniåavo izbegavaju napade ruskih podmornica, veñ i odbijaju napade krilatih raketa, lansiranih sa Tu-22M3 i
Tu-95. Tu bi se veñ mogli zadimiti åak i hvaÿeni “elektronski
mozgovi” çihovih raåunara.
237
Kao treñe, “avionosaåki debi” Crvene Imperije je postao dvostruko straãniji za SAD zato ãto lovci Su-27 i MiG-29 umnogome prevazilaze “vazduãne borce” Amerike – lovce F-14 i F-18. “Suhoji” su
osposobÿeni za noãeçe neprevaziœenih nadzvuånih i oklopno-probojnih raketa “Moskit”, åije napade protivraketni sistemi ameriåke
mornarice nisu u staçu da odbiju. “Moskit” ñe proãiãati kroz neoklopÿenu oplatu nosaåa aviona kao metak kroz kartonsku kutiju.
MiGovi i “Suhoji” lansiraju svoje protivpodmorniåke rakete ne
ulazeñi u zonu dejstva neprijateÿskih sistema PVO “Si Sperou”.
Zapretila je opasnost da ishod vazduãnih bojeva nad morem ne bude u
korist “tehnoloãki najnaprednijih” Sjediçenih Dræava.
Napokon, sami ruski nosaåi aviona su graœeni po sasvim drugaåijoj
filosofiji od ameriåke. Odlikovalo ih je to ãto su umnogome jaåi i
savremeniji od ameriåkih. Doduãe, naãi nosaåi su maçih razmera od
ameriåkih ploveñih ostrva i prevoze maçi broj aviona (“Nimic”:
91.400 tona sa 80-100 aviona – nasuprot “Admiralu Kuzçecovu” istisnine 55.000 tona sa 50 letilica). Ali su zato naãi lepotani zamiãÿeni ne samo kao ploveñi aerodromi, veñ i kao moñne krstarice,
sposobne da åak i bez avijacije vode bitku s podvodnim i povrãinskim
snagama neprijateÿa. “Nimic” je bez aviona sasvim bespomoñan. Postaje kolosalna raçiva kutija sa hiÿadama tona eksplozivnog goriva,
naoruæana samo sa tri PVO kompleksa “Si Sperou” i åetiri malokalibarske brzometke “Vulkan-Falanks”. Toliko naoruæaça nosi mali
ruski razaraå! Zato teãka krstarica-nosaå aviona “Admiral Kuzçecov” ima osam raketnih PVO sistema, dva reaktivna bacaåa bombi i
dvanaest kompleksa protivbrodskih krilatih raketa! Drugim reåima,
grozan je åak i kada izgubi svu svoju avijaciju. Vatrom svog oruæja ñe
potopiti åak i bojni brod, a o nosaåu aviona, krstarici i razaraåu da
i ne govorimo. I, dok “Nimic” ima samo åetiri “Falanksa” (20 mm,
2.000 ispaÿeça u minutu), “Kuzçecov” ima osam raketno-artiÿerijskih “Kortika” sa trostruko veñom brzometnoãñu. Naã nosaå aviona
moæe da krilate rakete koje lete na çega doåeka plotunima protivraketnih instalacija, dok çegov ameriåki sabrat takvo oruæje nema.
Znatno je raçiviji na napade iz vazduha od naãih ploveñih vazduhoplovnih baza.
A ako se ima u vidu da su ruski nosaåi aviona predviœeni za sadejstvo sa najjaåim raketnim krstaricama na svetu, klase “Orlan”, barem
dvostruko nadmoñnijim od ameriåkih “Tikonderoga”, vaÿda shvatate
zaãto su u Pentagonu poåeli da pate od nesanice.
5
U aprilu 1976. godine je odlukom CK KPSS i Sovmina SSSR odobrena izgradça dve krstarice-nosaåa aviona istisnine 60.000 tona.
Posle mnogo spletkareça i odugovlaåeça, na navozu nikolajevskog zavoda u septembru 1982. godine poåiçe izgradça teãke krstarice-nosaåa aviona “Riga”. Ime joj je promeçeno prvo u “Leonid Bre238
æçev”, zatim u “Tbilisi” i najzad 1991. godine u “Admiral Kuzçecov”.
Raport o çegovom zavrãetku je predat 1995. godine.
“Admiral Flote Sovjetskog Saveza N. G. Kuzçecov”. Hitar i moñan, prava je “dvokolica bogova” i åedo ruske civilizacije. “Nimic” u
odnosu na çega izgleda kao ñoãkast i teæak tevtonski riter pred
okretnim i skladnim ruskim vitezom.
Istisnina 55.000 tona, duæina 304 m, ãirina 38 m. Maksimalna
brzina 32 åvora. Pogonska snaga 200.000 KS. Moñni sistemi protivavionskih i protivbrodskih raketa.
Brod-borac nosi lovce MiG-29K i Su-27K, juriãnik Su-27K i
helikoptere Ka-27. Ne, nije nameçen za izvoœeçe teroristiåkih udara na priobaÿa drugih dræava. Svrha mu je da pronalazi i uniãtava
neprijateÿa na okeanima. Svrha mu je dvoboj. On je ratnik, dok je
“Nimic” kaznilac i ubica. U ta dva broda se ogledaju razliåite tradicije dveju civilizacija. Hiÿadugodiãçeg Treñeg Rima i nove, podmukle Kartagine. Za izgradçu sovjetskih nosaåa aviona je dobijen
“blagoslov” oca naãe imperijske vojno-pomorske doktrine, heroja Velikog Otaõbinskog rata, Admirala Flote Sovjetskog Saveza Sergeja
Gorãkova. Stari ratnik je 1972. godine, joã pre svakakvih Foklanda,
posavetovao da se tonaæa broda unekoliko smaçi i da se obavezno
opremi protivbrodskim raketama. Rusi su tehniåki zaostajali? Na
“Kuzçecov” je postavÿena “Luna”, jedinstven laserski sistem za navoœeçe aviona pri sletaçu.
Ipak, “Kuzçecov” ne predstavÿa vrhunski domet ruskog genija.
Prvi imperijski nosaå aviona joã nije imao punovredan avion za daÿçe radarsko osmatraçe s “leteñim taçirom” antene iznad trupa. Onakav kao ãto je ameriåki “Hok Aj”. Tu ulogu su preuzeli helikopteri.
“Kuzçecov” nema ni atomski motor.
Ali su veñ naredni nosaåi aviona, koji su stajali na navozima
imperijskih brodogradiliãta u Nikolajevu, bili pravi biseri ruske
flote. “Varjag” i “Uÿanovsk”.
Atomski pogon. Istisnina 70.000 tona, 66 letilica. Sopstveni
avioni daÿçeg radarskog osmatraça. Brzina preko 30 åvorova.
To je “Varjag”, pravo ploveñe ostrvo dugaåko 304 i ãiroko 38 m.
Strah i trepet, åak i bez aviona. Dvanaest lansera za krilate “Granite” – smrt za povrãinskog neprijateÿa. Napade iz vazduha spremno
doåekuje ogçem 24 raketna kompleksa PVO “Kinæal” i 8 “Kortika”,
“brzog oruæja”. Ãest ãestocevnih automata je u staçu da metalom
“naãpikuje” ogromne odseke nebesa. A dva desetocevna bacaåa bombi
ñe na paramparåad razneti svaku neprijateÿsku podmornicu.
“O, Meleki-Bahri!” – lelekali bi Turci kad se taj div pojavi u
ÿubiåastoj izmaglici kraj çihovih obala. Ni u snu im ne bi palo na
pamet da na ruski Kavkaz ãaÿu svoje emisare. “O, Care morski!” –
uzvikivali bi Italijani i Jevreji, Grci i Francuzi, hvatajuñi u okulare svojih dvogleda çegov kolosalan obris. Jeza bi ih hvatala kad s
çegove ãiroke palube (75 metara!) poleñu ruske mlazne maãine. Da,
takvim je graœen taj ruski Mobi Dik, taj Tiranosaurus Rex svetskih mora.
239
I çegov okrãaj s “Nimicom” bi izgledao ovako: ogromnog ali malozubog ÿuskara premlañuje okretan zmaj, nabijen spletom åeliånih miãiña.
Uveren sam: Ameriku je na morima åekalo isto ãto i Ãpance u XVI
veku. Kada su se na ogromne ali trome galeone pomorske velesile, koja
je dotad vaæila za nepobedivu, obruãili maçi ali pokretÿiviji i
artiÿerijom naåiåkani brodovi Engleza.
Podseñamo vas: Imperija se uporedo s tim spremala da svoju avijaciju naoruæa novim pokoleçem raketa daÿçeg boja, delotvornog
dometa skoro åetiri puta veñeg od dometa sliånih oruæja ameriåkih
lovaca. I ruski mornariåki piloti bi moguñe okrãaje iznad mora
pretvorili u krvave bojeve sa neslavnim ishodom po SAD.
Istovremeno se radilo i na uvoœeçu u naoruæaçe novih i nezaustavÿivih krilatih raketa-ubica brodova, ekranoplana-nosaåa aviona i raketa, aviosvemirskih sistema blic-osmatraça i “morskih
lovaca” – superjuriãnika Su-34 okovanih u titanijumski oklop. Prema svemu ovome, mornarica SAD bi izgledala kao skupina krhkih i
nespretnih kineskih õunki pred oklopnim fregatama. Naime, RM
SAD je veñ popriliåno vremeãna. A na ruski tas vage su veñ padali i
najboÿe svetske raketne krstarice klase “Orlan”, i nadmoñne snage
podmorniåkog sastava. I tu nam se smeãila pobeda.
SAD su se naãle u nezgodnom poloæaju. Çihova palubna avijacija
se sastoji od konstrukciono starijih aparata, nego ãto su naãi “morski orlovi”. Uostalom, evo o åemu poje guslar ameriåke moñi Klensi:
”...Mornariåka avijacija se, kao rod vojske, obrela u teãkom poloæaju.
Lovci-bombarderi F-14 “Tomket” su poåeli da se uvode u naoruæaçe
tokom 60-ih – u to vreme je Sanåez zavrãavao sredçu ãkolu i pitao se
kad ñe mu najzad dozvoliti da sedne za volan automobila. “Hornet” je
kao ogledni model YF-17 ispitan poåetkom 70-ih, a “Intruder” je konstruisan joã 50-ih... Sada se ne projektuje nijedan novi avion za
palubnu avijaciju. RM je izvela dva neuspeãna pokuãaja obnavÿaça
svog avionskog parka najnovijim letilicama “Stelt” tehnologije.
Prvi – kada je odbila da uåestvuje u projektu RV vezanom za razvoj F117, i drugi – kada su kupÿeni juriãnici A-12 “Evenõer”, kod kojih je
sa “Stelt” tehnologijom bilo sve u redu, uspeãno su obmaçivali protivniåke radare. Jedino ãto su leteli da gore biti ne moæe...”
Ovom priznaçu samih Amerikanaca dodajemo: mi smo se spremali
da na naãim nosaåima aviona koristimo roboto-krstarice Su-34!
Ispostavilo se da su çihovi osetÿivi radari u staçu da prate i gotovo neprimetne tragove zaroçenih podmornica – po siñuãnim vrtloæeçima na povrãini. Su-34 je mogao postati najboÿi svetski lovac
na jenkijevske podmornice. A eskadra palubnih Su-34 je nanosila udare, po vatrenoj moñi ravne dejstvu åitavog avia-krila RV SAD. Zato
je, saznavãi 1995. godine za te naãe poslove, Zapad s olakãçem
obrisao hladan znoj s lica: Bogu hvala ãto su Gorbi i “prezident
Eltsin” na vreme rasturili Imperiju! Jer je Americi veñ jednom pro-
240
pao pokuãaj da stvori avion kako palubnog tako i baziraça na zemÿi
poput Su-34, pogodan i za mornaricu i za RV – lovac-bombarder F-117.
Do avgusta 1991. godine je porinut samo “Varjag”. I “Uÿanovsk”
postavÿen na navoz. Ali, velika Dræava se raspala, izdata i prodata
iznutra. A ameriåka Ãangri-La je opstala. Uboga jeÿcinska Erefija
(RF) je u staro gvoæœe poslala krstarice “Minsk” i “Novorosijsk”,
dok je nosaå aviona “Admiral Gorãkov” (bivãi “Baku”) bez remonta
zamro u Murmansku...
6
Ipak, recimo da su se dogaœaji drugaåije odvijali. I da na vlasti
nije bio pihtijasti beskiåmeçak Gorbaåov, veñ åeliåni ruski voœa.
Sada se smelo moæe reñi: u ratu na moru, SAD su trpele poraz.
Dospevãi pri tome na ivicu ekonomskog sloma. Vest da Rusi grade
nosaåe aviona prinudila je SAD da obnaroduju projekat svog supernosaåa XXI veka – giganta istisnine preko 200.000 tona! S elektromagnetskim a ne parnim katapultima za ubrzavaçe poleta aviona, s
laserskim i åestiånim odbrambenim naoruæaçem. Istovremeno se
razraœuje projekat modernizovanog “Nimica” istisnine 100.000 tona,
kao i nacrti malih nosaåa, istisnine 40-60 hiÿada tona. No, æeÿe su
jedno, a moguñnosti – neãto drugo. Samo jedan nosaå aviona XXI veka
mogao bi koãtati åitavih 10 milijardi dolara. Ne raåunjuñi ostale
zamisli.
Ameriåka privreda ne bi izdræala toliko optereñeçe. Ta, postojali su i preskupi programi “zvezdanih ratova” i “nevidÿivih” aviona, raketa MH i superbombardera B-1, proizvodçe tenkova “Abrams”
i podmornica “Trajdent”, lovaca ATF i borbene robotske tehnike.
Kriza ameriåke privrede je postajala prosto neminovna. A tamo gde
bismo mi utroãli milijardu rubaÿa, Amerikanci bi morali da uloæe
dve milijarde dolara. Samo je dobrovoÿna kapitulacija naãih
demokrata spasla SAD od satiraça, maltene u pravom smislu reåi.
7
Dugo i muåno su se raœali ruski nosaåi aviona, kroz spletkareça
i zakulisne igre.
Kad je Gorbaåov veñ sedeo na Kremaÿskom tronu, a Jeÿcin bio na
poloæaju prvog sekretara moskovskog gradskog komiteta KPSS, naãa
Imperija je konaåno stupila u dugooåekivanu “eru nosaåa aviona”
svoje istorije, preteñi da zajedno sa Zapadom postane gospodar mora.
Sada je dræava koja kontroliãe 3/4 svetskih kopnenih bogatstava pretendovala i na riznice podvodnog priobaÿa okeana. A takvi zahtevi
samo ãto nisu potkrepÿeni “pesnicama” atomskih nosaåa aviona.
Ali, tragedija je upravo u tome ãto su tih godina subpasionarni
prozapadni gadovi, preuzevãi vlast u dræavi, veñ poåeli da je ruãe.
241
I dok su negde na Krimu ruski piloti uveæbavali poletaçe i sletaçe
na brodske palube, u Moskvi je veñ sve vrilo od demokratskih mitinga,
odjekivali su pozivi da se svrãi s “tamnicom naroda – SSSR”, a sa
govornica je lepÿivim glasom tutçao buduñi krvnik dræave – Jeÿcin.
Tada je pozivao da se zarad “blagostaça naroda” skreãu ulagaça u
svemirske letove, vojsku i RM. Glavni pokretaå kampaçe za uniãteçe
“preskupih” nosaåa aviona postaje Gorbaåovÿev saborac, istaknuti
“reformator”, direktor Instituta SAD i Kanade Georgij Arbatov.
Tih godina su ga u SAD nazivali “glavni sovjetski strateg”. A kasnije ñe ga uvaæavati kao uglednog predstavnika “postsovjetske jevrejske elite” u Rusiji. Åasopis “Elementi” ga je nazivao glavnim borcem
protiv domañih nosaåa aviona. No, mi znamo: Imperiji su punovredni
nosaåi aviona potrebni. Poãto je najboÿa odbrana – napasti, susresti
neprijateÿa ãto daÿe od svojih granica. Nosaåi aviona, stvarajuñi
oko sebe zaãtitno poÿe sila, postaju poput srediãta “nevidÿivih
kupola” kroz koje neprijateÿ ne moæe prodreti. Jateñi se pod çihovim “skutovima”, ruske podmornice i raketne krstarice bi udvostruåile svoju udarnu snagu.
Imperiji su nosaåi aviona isplativi. Svaki od çih ãtedi neizmerna sredstva, zameçujuñi stotine letilica obalskog baziraça i
leteñih cisterni s gorivom za çih, ne troãeñi hiÿade tona dragocenog goriva, i åineñi izliãnom proizvodçu mnoãtva dodatnih krstarica sa krilatim raketama. A tu ne raåunam smaçeçe troãkova za
servisne sluæbe, posade i aerodrome. I svako “ploveñe ostrvo” moæe
sluæiti 40-50 godina.
Koliko nam je nosaåa aviona potrebno? Aleksandar Stepanov
(“Elementi” br. 1, 1992) dokazuje: osam. Po åetiri za Severnomorsku i
Tihookeansku flotu...
Bili smo nadomak tog ciÿa. Sasvim blizu. Da nas nisu izdali! Da
nisu dræavu predali na rasprodaju lihvarima-leãinarima, koji su iz
çe iãåupali stotine milijardi dolara!
Mrzim ih...
8
Teãko mi je da zavrãim ovo poglavÿe. Preteãko. Pijani pajac je,
uzveravãi se u avgustu 1991. godine na jedan tenk, uguãio operetski
puå ãaåice nemoñnih i bezvoÿnih ÿudi, da bi dræavu rasturio u decembru 1991. godine. “Varjag” i “Uÿanovsk”, joã uvek u izgradçi,
obreli su se u suvereno-operetskoj “samostalnoj” Ukrajini, pod vlaãñu tamoãçih glaveãina koje su vrtele repom pred Amerikancima.
Potpredsednik Ukrajine Masik je 4. februara 1992. godine naloæio da se trup “Uÿanovska” demontira. Zaustavÿeni su radovi na
“Varjagu” koji je bio 70% zavrãen.
Kako saopãtava Igor Aleksejev (“TM” br. 8, 1995), metal nosaåa
aviona su hteli da prodaju nekoj stranoj firmi po ceni od 530 funti
sterlinga za tonu, ali je ona pomoñu mita spuãtena na 120. Ukrajina je
242
raskinula sporazum sa Rusijom o isporukama za brodove. A sama flotu
ne moæe ni da gradi ni da odræava. “Varjag”, onako nedovrãen, hoñe da
prodaju – bilo Indiji bilo Kini. Protivpodmorniåku krstaricu-nosaå aviona “Leçingrad” je Zapadnoj Nemaåkoj prodao sevastopoÿski
lihvar Ogijeviå za triåavih 1.094.000 dolara, a taj je novac zavrãio u
Malteãkoj banci! Jednako je sabrat “Leçingrada”, krstarica
“Minsk”, na Tihom okeanu “utrapÿena” Korejcima – za ploveñi bordel. I taj ñe novac nestati ko zna gde!
Zapad likuje. Çegova Ãangri-La je ostala i gospodari okeanima.
Çeni nosaåi aviona, koji su 1999. godine veñ “odradili” Jugoslaviju,
skoro bez bojazni mogu da prilaze naãim obalama – u ubogoj Rusijaniji,
zemÿi-impotentu, rasturen je sistem PVO, a flota se pretvara u bezvrednu gomilu rœe. Sada sa svojih nosaåa mlate po Srbima. A sutra?
Sutra ñe tamo nekakva “gorda Estonija”, s groznim prestonim Talinom, u Pskovsku oblast uvesti odrede svojih “Kajtselijte”, a iz Vaãingtona ñe se zaåuti krik: “Moskvo! Ne meãaj se!” Inaåe – eto rike
motora “Intrudera” i “Tomketa” nad Peterburgom...
Ko je taj Masik, koji je naredio da se nosaå aviona iseåe u staro
gvoæœe? Nekad je radio u Odeskom obkomu KPSS, i negde 1981. godine
je imenovan za zamenika predsednika Sovmina Ukrajinske SSR. Moj
otac, koji je tada radio u “Pravdi”, åestitao je Masiku unapreœeçe.
Zauzvrat je åuo: “Sada je u mojim rukama åitava dræava. Svaka åetvrta
tona åelika u Evropi, svaka (ne señam se viãe koja) tona ugÿa i æita...” Tada me je zapaçilo: zaãto to Masik govori o Ukrajini kao o
zasebnoj dræavi? Ali sada znam: obesna subpasionarna nomenklatura
je veñ u vreme oronulog Breæçeva merkala ulogu lidera “suverenih
dræava”. I Amerikancima je preostalo samo da je podræe.
S goråinom gledam crteæe ruskih nosaåa aviona, tih neroœenih
velikana imperijske civilizacije. Vidim Rusiju kako se opÿaåkana
gråi u mukama i moju ÿubÿenu Ukrajinu, åiji je narod doveden do skotskog staça, do dna bede...
Nikad im to neñu oprostiti. Nikad...
243
Iskorak u istoriju– 2
HIŸADUGODIÃÇI TREÑI RIM I VOŸA ZA NUKLEARNO
PRAVOSLAVŸE
1
Biñe da ste se umorili od zveke bojnog metala, dragi åitaoåe? A i
vreme je da se odgovori na pitaçe koje veñ odavno kÿuca. A radi åega
smo to morali da pola veka vodimo izuzetno teãku borbu sa zapadnim
svetom i çegovim zvezdano-prugastim liderom, Amerikom? U ime kog
ciÿa?
Dugo su nam u mozak ukucavali pomisao da je dræava previãe snaga
ulagala u vojne potrebe i na kraju krajeva svoj narod dovela do nemaãtine, do nezadovoÿstva. Neprestano nam ponavÿaju kako je Savez bio
“imperija zla” i ne treba æaliti ãto se velesila raspala. Tamo je,
vele, vladalo sveopãte sivilo, laæÿiva birokratija i ãablonskodosadna, beæivotna ideologija komunizma. Zovu nas da skrenemo na put
Zapada, ka slobodi preduzetniãtva, govora i liånog æivota. Mada
niko pobliæe ne zna gde je ta sloboda. Zovu nas u carstvo, gde su hirovi
i brige neprimetnog malograœanina i osredçost uzdignuti u rang osovine sveta, u status boæanstva.
Zapravo, u ime kog sna, radi koje buduñnosti Rusi nisu trebali da
se krajem 80-ih predaju? Ovde s teãkim uzdahom obaramo glavu. Naime,
takav ciÿ, glasno i jasno izraæen, sposoban da u srcima miliona
uæegne jarki plamen, naãa dræava 1985. godine nije imala. To ju je i
koãtalo æivota, bez obzira na divovsku materijalno-tehniåku moñ.
Komunistiåka ideologija je tada veñ konaåno potamnela, izazivajuñi
samo zevaçe i dosadu. Bezbojno stado partijskih “æreåeva” je s neverovatnim darom uspelo da je pretvori u umrtvÿenu, turobno-bezliånu
masu kçiga koje niko ne åita. Beæivotnih i besadræajnih, ispuçenih
jedino praznoslovÿem. One nisu mogle da Rusima daju odgovor – ãta ñe
nam borba? Ali, to ne znaåi da su naãi napori i bojevi bili uzaludni.
Mi smo katkad i nesvesno sluæili velikom ciÿu o kome nam niko nije
govorio. A u zemÿi je bilo i ima umova, sposobnih da ga pristupaåno
oslikaju.
To ãto kremaÿski reæim nije to uåinio, oslobodivãi zemÿu
stare marksistiåke ÿuãture – najteæi je çegov zloåin. To ãto nije
dozvolio velikim istoånoslovenskim narodima da u punoj meri
ispoÿe svoju snagu i nije odgajio novu civilizaciju koja je nastajala –
nikad mu se neñe oprostiti.
Pa koji je to Ciÿ? Pre nego ãto to kaæemo, treba reãiti suãtinska pitaça. Ko smo mi? Na kakve se ÿude delimo? I ko moæe da na svoja
pleña natovari breme Imperijskog graditeÿa i branioca?
244
2
Åesto kraj sebe vidite izvesnu pasminu dvonoæaca. Evo jednog od
çih – nekako ushiñeno privija uza se kutiju s uvoznim televizorom,
kupÿenim na buvÿoj pijaci. Nosi ga svome domu kao ÿubÿeno åedo,
neæno dotiåuñi kartonsku “pelenu”.
Oko çega se moæe svaãta deãavati – taj ne primeñuje niãta osim
kupÿene stvari. Neka besni graœanski rat, u kome novi varvari siluju
slovenske æene ili teraju muæeve na ropski rad. Neka u deåjim domovima Duãanbea gladuju deca poklanih Rusa, buduñi robovi taõiåke gospode. Neka propadaju ranije gordi nauåni centri, a zemÿom gazduju
bande terorista. Neka i åitav grad uzimaju za taoca – takva spodoba,
grcajuñi od sreñe, tegli kuñi uvozni televizor kao nekada revnosni
haõija – åesticu Groba Gospodçeg. Srce mu je åekiçavo, a uãi – voskom
zalivene. Ne primeñuje åak ni to da je u çegovom gradu tog jutra neko
bombom razneo vagon metroa ili unakazio trolejbus.
On maãta samo o tome da ãto pre stigne kuñi, ukÿuåi kupÿeno
blago i zalepi se za ekran. Da bi danima ponirao kroz beskrajni koloplet reklama, tlapçi o “slatkom æivotu”, kroz svet stvari, snikersa,
nagradnih igara i sapunskih opera.
Umesto uvoznog televizora ima i veñih stvari – kupÿen stan, kola,
putovaçe u Englesku. Ili, napokon, sopstvena banka. Ipak je za milione takvih spodoba pojam æivotne sreñe retko kad iznad uvoznog
televizora, bunde ili video-ureœaja.
Ponekad nehotice pozavidiã skladnosti i zaokruæenosti svetonazora takvih sposoba. Uvozna trenerka, zaposleçe u kiosku ili trgovinskoj firmi, pohodi vikendom, zajedno sa suprugom, po veleprodajnim diskontima zarad uvoznog æderiva. Sve je prosto i jasno, upakovano i spremno za upotrebu. Åak su i misli koje im se slaæu u glave –
preparirane, pravac s ekrana ili iz æute ãtampe. Gde vesti o pogibiji
åitave kolone ruskih vojnika i venåaçu vremeãne pop-dive sa
mlaœanim gerontofilom zauzimaju podjednako mesto, kao vesti iste
vaænosti.
Nema nikakvih muånih premiãÿaça ili briga. Çih ne brine sudbina zemÿe i çena buduñnost. Oni ne åitaju besmrtne kçige. Åemu?
Ima pristupaånog piva, duvana, snimaka ãatrovaåkih pesmuÿaka i
malenih kçiæica dreåavih korica. I od svoje dece ñe izvajati iste
takve spodobe.
Da, sada su milioni takvih dvonoæaca preplavili naãe gradove.
Stvarnost je s çihovog stanoviãta maltene prekrasna. Ma o kakvoj
geopolitici, o kakvoj to ruskoj ideji priåate? Borbeni zanos? Svaãta! Dobrovoÿci u åeåenskom ratu? Ãupÿoglavci koji ne umeju da
æive i mlate pare.
Gomila trulih ÿudskih otpadaka je istinskom åoveku odvratna.
Ali je za crve – oliåeçe raja. Za nas su te “spodobe s televizorom”
upravo takvi crvi na telu ubijene Imperije. Preteæna veñina çih ne
245
stoji za kormilom vlasti, ali se sve reforme upravo zarad çih sprovode, uz çihovu preñutnu saglasnost.
S çihovog stanoviãta je ovo ãto zajedno sa vama pokuãavamo da
razjasnimo – isprazan zvuk.
3
Vi, dragi åitaoåe, ne spadate u takve dvonoge spodobe. Makar samo
zato ãto ste ovu kçigu kupili i åitajuñi dospeli do ove stranice.
Zato ñemo zajedno sa Vama izvuñi glavni zakÿuåak: ÿudi nisu jednaki
i dele se na nekoliko sorti. Svugde i uvek.
Veliki ruski geograf, etnolog i istoriåar Lav Gumiÿov je ÿudski
rod delio na pasionarce, harmoniåne liånosti i subpasionarce.
Najviãi tip su pasionarci. Puni voÿe i odvaænosti, spremni su
da ærtvuju sve za ideale i ciÿeve u koje svesrdno i vatreno veruju.
Pasionarac prvi uzima oruæje u ruke kada zemÿu napadne neprijateÿ,
kreñe u borbu, hrli u osvajaåke pohode i sposoban je da ne traæeñi zaklona kidiãe na neprijateÿske mitraÿeze.
S jednakim æarom pasionarac izumeva, piãe kçige, åuva i ãiri
veru. Materijalna, ovozemaÿska blaga za çega nisu ciÿ, veñ sredstvo
za sluæeçe onome åemu je posveñen.
Iz çihovih nam redova dolaze proroci i voœe oslobodilaåkih
ratova, pobedniåke vojskovoœe i veliki nauånici-podviænici. Oni su
so zemÿe, graditeÿi i åuvari dræava. Oni ñe u ime velikog ciÿa
ærtvovati svoju imovinu, pa i sam æivot.
Pasionarac je uvek u boju. Åak i kad je protivnik desetorostruko
jaåi. Åak i kad svi oko çega govore o çegovoj nepromiãÿenosti. Naåelo takvih ÿudi glasi: “Ko ñe ako neñu ja?” Svaki pasionarac sve uspehe
i poraze zemÿe doæivÿava kao liåno svoje.
Señate li se da smo govorili o surovom, spartanskom vaspitavaçu
elite? Da je to podjednako vaæno kao i stvaraçe flote ili raketnih
arsenala? Upravo takvo vaspitavaçe uzdiæe pasionarce povrh ostalih slojeva druãtva. Ili prosejava “ãkartove” iz vladajuñih krugova.
Pasionarci treba da stoje na åelu dræave. Samo pasionarci!
Potpuna su im suprotnost subpasionarci, ti straãni dvonogi
stvorovi. Çihova filosofija je “traæi gde je boÿe”, “uvek budi na
strani jaåega”. Ili “posle nas – potop”. Sub se rukovodi samo svojim
samoæivim æeÿama, svojom straãñu prema materijalnim dobrima,
sitosti i novcu. To za çega nisu sredstva, veñ æivotni ciÿ. Zarad çih
ñe izdati i prodati sve – druga, otaõbinu, roœenu majku. Subpasionarci raœaju izdajnike, mnoãtvo gangstera i mafijaãa, dezertere s
bojnog poÿa. Pod jakom vlaãñu su oni pokorne kukavice. Ali, åim ona
oslabi – pretvaraju se u okrutne beãtije.
To je ÿudski otpad. Nezavisno od obrazovanosti, veroispovesti i
porekla. Ãto se politiåke pripadnosti tiåe, sub moæe biti demokrata ili komunista, liberal ili konzervativac, s lakoñom meçajuñi
boju.
246
Napokon, u svakom narodu æive i harmoniåne liånosti, harmonici, åiji su visoki porivi uravnoteæeni sklonoãñu ka udobnom i
spokojnom æivotu. Stanu li im na åelo pasionarci, harmonici ñe postati åestiti trudbenici, dobri domañini i nepokolebÿivi vojnici,
dostojne glave porodica.
Sudbina zemÿe neposredno zavisi od toga koji tip ÿudi u çoj preovladava, i ãto je najvaænije – vlada. Zadesi li se kormilo vlasti u
rukama subpasionaraca, ishod je uvek isti: raspad dræave, zgariãta
nekad velikih centara, poniæavajuñi ugovori-kapitulacije sa susedima. U naãoj varijanti, doteralo se do bombardovaça sopstvenih gradova, zaustavÿaça blokova nuklearki i u korov zaraslih kosmodroma.
Åitaoåe, hajde da jednom zauvek raãåistimo: u stvari nema nikakve
desnice i levice, veñ postoji sasvim drugaåija podela ÿudi – na istinski pasionarne i harmoniåne liånosti i œavoÿe pleme, subove. Na
viãe i niæe. Na uroœenu gospodu i robove od kolevke. I teãko onom
narodu kojim vladaju oni koji bi trebalo da su lakeji. Istinski lik
ÿudi ne odreœuju reåi niti partijski programi kojima i kurte i murte
æongliraju, veñ çihova dela. I ta podela sasvim ruãi åitavu sadaãçu
sliku.
Sad su prikazali stare snimke iz 1989-1991. godine. Vidim kako se
Hazbulatov grli sa Jeÿcinom, kako Ruckoj na sav glas hvali JBN. Kako
gomila idiota, kongres narodnih poslanika Rusije glasa za çenu “nezavisnost i suverenitet”, diæuñi time u vazduh åitavu veliku Imperiju.
Neñe proñi ni dve godine, a sebe ñe nazvati “opozicija” i zakasnelo
poåeti da se bore s istim tim Jeÿcinom. Istina, veñ na patrÿku
Imperije koju su sami ubili. Za nas su to isti stvorovi kao i JBN, Burbulis, Åubajs, Gajdar, Luãkov i ostali.
Shvatite, åitaoåe – nema nikakvog problema korupcije, veñ postoji problem ÿudi i neÿudi na vlasti. Mogu se donositi ma kako dobri
zakoni, stvarati ma kako dobri uslovi, ali ako se subpasionarci ne
oteraju u dvoriãte za stoku, neñe se postiñi niãta. Makar i deset puta
izvrãili preraspodelu vlasti izmeœu çenih ogranaka ili je predali
u ruke diktatoru, imenovali gubernatore ili delili vlast sa regionima – sve ñe otiñi u vetar ako u dræavi nema jasnog odabira ÿudi i pitomaca za istinsku aristokratiju. Ÿudi ratniåkog srca i asketskog
lica. Druãtvom ñe uvek vladati svega 4% çegovih pripadnika. I
åitavo je pitaçe u tome kako od tih 4% napraviti pasionarce.
Subpasionarnost, çeno veãto kultivisaçe – eto oruæja kojim nas
je Zapad sruãio. Milionima ÿudi je 1987-1991. godine utuvÿivano: ti
loãe æiviã bez “Mercedesa” i salame zato ãto postoji velesila.
Odreci se çe – i zaæiveñeã sito i bogato. Poverovaãe. Izglasaãe
rasturaçe Imperije. Samo, sitost i imuñnost veñinom ne dobiãe.
Sada se åuju stare arije, ovog puta u pogledu Rusije: “ma ãta ñe nam
Åeåenija? (Potom – ãta ñe nam Tatarija, Baãkirija, Primorje, Tuva,
Jakutija itd.).
Mi mrzimo i preziremo subove. Spremni smo da ih ih nemilosrdno
pritegnemo, oduzevãi im sve, pre svega – decu. Da svojom pacovskom
247
etikom ne zaraze mlade i neuobliåene duãe. Boÿe je nekoliko desetina miliona subova ostaviti bez iåega, ali deci pruæiti normalan
æivot, prave kçige i istinsko obrazovaçe.
Oprostite, åitaoåe, ãto smo se malo zaneli. I, ne zazirite od
oãtrine naãih reåi. Takvi smo mi, takav je naã svet, pored koga prolazite. Svet u kome Maleviåev crni kvadrat zovu mazarijom a ne
remek-delom, i gde doktor Æivago izgleda kao samoæivi slabiñ i zakeralo.
U SSSR su sredinom 80-ih postojale sve tri sorte ÿudi. I trebalo
je da upravo pasionarci zajedno sa harmonicima stvore novu civilizaciju i dræavi postave Veliki Ciÿ. Iskovavãi ga u moñnoj i skladnoj
ideologiji.
4
Imali smo dovoÿno pasionaraca i onda, imamo i sada. Upravo su
oni pobedili u Velikom Otaõbinskom, obilno posejavãi svojim kostima bojna poÿa. Oni su dræavu podigli iz ruãevina. Sproveli mreæe
gasovoda i elektriånih dalekovoda. Sa svakim se åudom u koãtac
hvatali i na moru i na kopnu i u vazduhu, stvarajuñi kolosalnu moñ
Sovjetskog Saveza. Ponekad ne dobijajuñi za to ni åinove ni ordeçe.
I to ãto se posle nekoliko godina rasula joã uvek dræimo na nogama,
ãto joã nismo sasvim liãeni saobrañaja, fabrika i elektrana –
çihova je zasluga.
Uglavnom su upravo pasionarci u vreme poznog SSSR postajali
istaknuti inæeçeri, konstruktori, vojnici i pronalazaåi. Katkad su
za bednu platu i probijajuñi se kroz subovsku uåmalost mnogo toga uåinili, branili interese zemÿe na meœunarodnoj pozornici. Oni su se
borili za pozicije Imperije i u vijetnamskim õunglama, i u egipatskom pesku, i u avganistanskim planinama. Kolevka pasionaraca je
odçihala i letaåa Åkalova i tehnokratu Koroÿova. Mogli su se pronañi u vrhovima vlasti, po ministarstvima i administracijama u unutraãçosti.
To ãto su takvi ÿudi gurani u zapeñak, nisu izdvajani iz opãte
mase i åak uniãtavani – najveñi je zloåin vladajuñe “elite” poznog
SSSR, reæima Hruãåova, Breæeçeva i Gorbaåova.
Ukazañemo na joã jednu zakonomernost: naãi pasionarci su veñinom deca istoånoslovensko-pravoslavne sredine – Rusi, Belorusi i
Ukrajinci. Upravo su Sloveni SSSR ratovali, radili u konstruktorskim biroima i industrijskim gigantima. Meœu çima je najmaçe trgovinskih rukovodilaca, brbÿivaca-partijskih ideologa i raznoraznih
razmaæenih stvorova koji sa zanosom liæu straæçicu svakoj vlasti –
tzv. “stvaralaåke inteligencije”. Neñemo se ogreãiti o istinu ako
kaæemo da su Sloveni Saveza bili åuvari i graditeÿi Imperije, ostvarujuñi svoju misiju nekako u senci, bez podrãke dræavne ideologije.
Nisu SAD sluåajno graœane Sovjetskog Saveza nazivale Rusima. Ãta-
248
viãe, vladajuña marksistiåka ideologija je odbacivala takvu podelu
ÿudi zavisno od çihovih osobina.
Moæemo reñi i drugo: KPSS je dozvolila ogroman priliv subpasionaraca u administrativni aparat, trgovinu i druãtvene nauke, u
sferu kulture i obrazovaça, u javna glasila. Reåju, tamo odakle ñe i
krenuti ideje politike isprva perestrojke, a potom i reformi. Subovi ñe iznedriti i svoje voœe – Gorbaåova, Jeÿcina, Jakovÿeva i Ãevarnadzea. Iz çihove sredine ñe izañi mnoãtvo sadaãçih svetskih
moñnika – bankari, predsednici, diplomate, gazde informacionih
tokova. A i sadaãçi milioni subova ãto su se naplodili po naãim
gradovima i selima – na savesti su vlastima epohe razvijenog socijalizma.
Subovi preuzimaju vrhovnu vlast na grbaåi zaglupÿenih masa. I
sada je jasno: nosioci i stvaraoci nove civilizacije mogli su biti
samo pasionarci. Zatoånici hiÿadugodiãçih tradicija pravoslavnovizantijske Rusije, kojima su podsvesno proæeti. Subovi pak uvek treba da budu u poloæaju robova pasionarne gospode. To je svakako surov
zakon. Ali, ko kaæe da su zakoni borbe za opstanak na svetskoj i istorijskoj areni blagi i milosrdni?
Ne okrivÿujte nas za surovost, nepoznati prijateÿu. Zar ne vidite
da nas okruæuju vukodlaci u ÿudskom obliåju? Vukodlaci u krznima i
raskoãnoj odeñi, vukodlaci na vlasti i na sceni, na TV ekranima i po
salonima õet-seta. Oni se zabavÿaju i plivaju u raskoãi, upriliåavaju
balove i jedni drugima dele nagrade. Nimalo ih ne brine ãto tamo
negde kraj Kavkaskih planina luta prekonoñ osedela tridesetogodiãça Ruskiça, åiji pomuñeni razum gori samo jednom æeÿom – da
pronaœe odseåene glave svoje dvoje deåice. Pronaœe i koncem priãije
za unakaæena telaãca... tamo negde, u okolini Gudermesa.
Vukodlake neñe potresti ni to niti milion drugih jada. Dok se
vrãi pravo ubistvo naãeg naroda, svako ko se i daÿe zabavÿa – vukodlak je, sub. Svakog dana ih vidite, åim ukÿuåite svoj elektronski “prozor u svet”. Srca su im obrasla åekiçama. Najboÿi lek protiv çih su
ogaç, maå i biå! U ime viãeg milosrœa...
5
A sada, posle ovog iskoraka u ÿudsku prirodu, moæemo naznaåiti
osnovne crte Velikog Ciÿa, projekta buduñnosti za naã narod. Projekta, koji nam je trebao 1985. godine, koji je neophodan i sada.
Prvi stub Ciÿa – to je stvaraçe nepotroãaåkog druãtva, gde stvari ne vladaju ÿudima, veñ im sluæe. Gde ÿudi nisu robovi stvari i novca, veñ çihovi gospodari. Zapad je obrnuto ustrojen. Tamo su graœani
pre svega kupci i potroãaåi. Neobuzdano stremÿeçe brzom bogañeçu,
paranoiåna jurçava za mnoãtvom stvari – to je carstvo subova. Ÿudi
Zapada ubrzano degradiraju, pretvarajuñi se u ruÿu polno nastranih,
psihiåki maçkavih, labavih i razmaæenih spodoba, u buÿuk narko-
249
mana i egoista. I pored materijalnog izobiÿa, narodi Zapada stare i
izumiru, raœa im se sve maçe dece, gube voÿu za vlast i silu.
Trebalo je da kaæemo sebi: neka nemamo video-ureœaje, osvetÿene
klozetske ãoÿe ili televizore ãto se obrñu oko svoje ose. Pa ãta? Ta
stoput je vaænije da svoju decu podiæemo kao preplanule i miãiñave
delije, gospodare ogromnih prostranstava Imperije. Nije li hiÿadu
puta vaænije obezbediti im ishranu jeftinim i zdravim namirnicama
kako bi stasali kao punovredni, snaæni ÿudi? Pobogu, pa 95% onoga
ãto se na tim video-ureœajima moæe videti – jeste talas mutne pornoãizofrene “kulture”, uæasavajuñe isprazne i primitivne. Svi gledamo da se ogradimo od kuænih bakterija, åuvamo se sifilisa – zaãto
se ne bismo ogradili i od te zaraze ãto razjeda duãe? Pre svega omladini. A plode je prevejani sinovi Siona – gazde Holivuda.
Milion puta je dragocenije to ãto 1985. godine joã nismo (ili
takoreñi nismo) imali tuãta i tma napasti pogubnih po liånost.
Narkomaniju. Prevlast potkulture polnih nastranosti. Bujicu
sadizma i nasiÿa na TV ekranima. Nezaposlenost i veåiti strah od
kursa dolara i ciklusa ekonomskih kriza.
Mogli smo reñi: åemu trka sa Zapadom, åemu proizvoditi hiÿade
stvari, sekuñi åitave ãume, trujuñi vodu i vazduh? Ta, postali smo
karikatura Amerike, upiçuñi se da “podignemo blagostaçe trudbenika”. Previãe smo snaga ulagali u planiraçe, da ãto viãe proizvedemo i ãto viãe pustimo u pogon. A trebalo je da umesto stvari stvaramo ÿude. Pleñate i belozube ratnike, umetnike, stvaraoce. Za to
nam nisu trebali “Æiguli” – veñ stadioni i sportske sale, planinski
kampovi i jedrilice. Åemu takmiåeçe sa Zapadom u proizvodçi kratkoveånih i krhkih stvari? Hajde da se dræimo drugih tradicija – kvaliteta i razumne potroãçe, odbaåenih pre pola veka, kada je zapoåelo
potroãaåko bezumÿe. Dotad su ÿudi proizvodili åasovnike koji su
trajali desetleñima. Jednostavne “Folksvagene” koji su ÿudima åitavog æivota sluæili. Ili solidne radio-prijemnike, poput starinskih
pisañih stolova-sekretera. Ali sada uz primenu savremenih visokih
tehnologija. Trebalo je samo zadati narodu potpuno drugaåiji sistem
vrednosti, jaåajuñi ga i prenoseñi preko svih kanala. Tako da svakog
bude sramota ako se proåuje da je slab, bezvoÿan, malokrvan ili
boleãÿiv.
Mogli smo reñi: neka Zapad tone u svojoj industriji zadovoÿstva i
bezumnoj potroãçi. Jer postoji mera udobnosti i ugaœaça, posle koje
poåiçe degradacija ÿudi, çihovo pretvaraçe u idiote sposobne samo
da pritiskaju dugmiñe. U pasminu dodataka za maãine, tupih stvorova
sa video-ureœajima, koji åak ne znaju ni kako takva sprava funkcioniãe. Neka specijalizacija i svkojake usluge od çih prave poluidiote,
a ne od Rusa. Neka tamo prave televizore sa stotinu kanala, kojima se
upravÿa glasom. Tim gore po çih, jer televizija ubija razum i
uobraziÿu, oduåava od åitaça, utapa um u haos odlomaka vesti, liãavajuñi åoveka celovitog viœeça sveta. Televizija atrofira åovekove
sposobnosti, praveñi od çega prazan kontejner za one koji ñe mu uba250
civati misli, predstave i oseñaça. Televizija i video – to je najmoñniji narkotik, sredstvo vladavine svetom za prepredene sinove Siona, koji maãtaju da preostalo åoveåanstvo pretvore u tupoglave,
posluãne i primitivne robote.
A nama su vaænije druge stvari, koje ñe naciju uåiniti jakom i
zdravom. Boÿe da rasploæive snage i sredstva potroãimo u prvom
redu na objavÿivaçe mudrih kçiga i na stadione, klubove vazduhoplovaca, jedriliåara i mladih tehniåara. Na zdrave stanove umesto baraka od prefabrikovanih armiranobetonskih elemenata, na poãumÿavaçe i odmaraliãta na obali Crnog mora. Vaænije nam je da pravimo dobre lekove i odvikavamo ÿude od duvana i alkohola.
Ruski Superprojekat mora jasno odrediti: åovekove potrebe i
hteça se u savremenom svetu dele na zdrave i degenerativne. Prve
treba zadovoÿavati, druge – suzbijati. Krov nad glavom, zdrava hrana,
sport, pozoriãta – to su zdrava stremÿeça. Narkotici, duvan i neumerene koliåine alkohola su degenerativni. Onaj ko æeli da ima mnogo
stvari – degenerik je, izrod. Onaj ko je snaæan i hrabar, uman i zreo –
punovredan je åovek. Postoje dvosmislene potrebe, koje postaju degenerativne ili zdrave zavisno od sadræaja. Od svrhe u koju se koriste.
Televizija i video su najubedÿiviji primer toga.
Da, najpre se moraju zadovoÿiti zdrave potrebe. Neka sva unutraãça politika dræave, sva çena privreda, budu slobodni od bilo
kakve ideoloãke ÿuske poput “realnog socijalizma”, “træiãta” ili
neåeg drugog. Ciÿ je krepka nacija, jaka Imperija. Ako je za to da bi
nam se raœalo viãe zdrave dece, da bi rasla brojnost naroda i çegova
obrazovanost, opadao procenat samoubistava i bilo viãe pronalazaka, potrebno izvrãiti privatizaciju – neka bude tako. Nacionalizaciju – izvrãiñemo i çu. Postoje jasni kriterijumi uspeha takve
politike: telesna snaga ÿudi, dugoveånost, broj naslednih bolesti i
uroœenih nakaznosti, intelektualni koeficijent ÿudi i postojanost
porodica. Rastu li ovi pokazateÿi – postignut je uspeh. Opadaju li –
treba meçati kurs. A sudeñi po tim brojkama, sadaãçe reforme su
prosto genocid nad Rusima.
Mi neñemo praviti glupave iluzorne kompjutere s virtuelnom
realnoãñu. Boÿe da Rusima prvo damo prave vazduãne jedrilice i
lake avione, åamce i padobrane. Neka spoznaju pravu a ne surogatsku
stvarnost, kaleñi duh i telo. Åemu idiotsko-narkotizujuñi kockarski
automati? Boÿe je ÿudima dati skijaãke i planinarske domove, dostupne kajake i jedrilice, ronilaåku opremu i ãatore, deltaplane i
vazduãne balone. Neka zajedno sa decom udiãu slobodni vazduh imperijskih prostora i napajaju se energijom velikog Sunca. A tek potom
ñemo razmislili o kompjuterima, odabravãi stvarno dobre igricetrenaæere. One koje ñe spremati buduñe ratnike.
Neka se Zapad tovi, neka slabi i pretvara se u poroåno stado. A mi
ñemo svom imperijskom moñi propagirati snagu i zdravÿe, radost
stvaralaãtva i opijenost borbom, stapaçe sa svojom istorijom i velikom ruskom prirodom. Upravo takvim dometima treba da posluæe sve
251
reforme. Jer ñemo tako postati najjaåi narod na planeti, spaãñemo
Zemÿu od pustoãeça i trovaça.
Mi bismo rekli: nama je od vaãeg carstva gramzivaca i nepotrebnih stvari preåe stvaraçe naroda junaka, vlastelina viãçih sila.
Nama, Rusima, vaæniji je prodor u Svetski prostor i morske dubine.
Vama – ubogi “raj” s pivom i åipsom ispred televizora sa sapunskim
operama. Nama – kormila srebrnastih nadzvuånih strela, opijenost
brzinom, poluge moñnih maãina.
Vi ñete se guãiti po megapolisima krcatim œavolskim plodovima
– automobilima. Vi ñete venuti i krepavati u duãegupkama betonskih
õungli, u brdima vaãeg smeña od starih automobilskih guma, zarœalih
karoserija, ambalaæe i jednokratnih stvari. A mi ñemo stvoriti
svetle gradove utonule u ãumsko zelenilo i sa åistim elektriånim
prevozom.
Vama – bezumÿe, surogati æivota i borbe, sve vaãe pohabane farmerke i hipici. Vama – ofarbani “irokezi”, neumiveni pankeri i izazovno neukusna odeña “belih crnaca” – repera. Nama – istinski i punokrvni æivot. Vama – skaredno “voœeçe ÿubavi” sa ciåavim, nezdravim æenkama, vama – klubovi grupne pohote. Nama – prava ÿubav
snaænih, zdravih ÿudi.
Vama – dim marihuane, heroin, isprazno naklapaçe. Nama – kçige
i oruæje. I carstvo gospodara kosmiåkih sila, stvorenih u maãti
Ivana Jefremova. Grcajte u svom izmetu “masovne potroãçe”! A mi
ñemo upoznati i pesak Gobija i marsovske kratere, okeanske dubine i
lednike Pamira.
Mogli bismo reñi: samo se vi u svojoj Americi pretvarajte u nove
nomade ãto se seÿakaju iz grada u grad u svojim kamp-prikolicama. Vi,
ubogi åoveåuÿci standardizovanih mozgova, odeveni, kao u uniforme,
u svoje uboge farmerke, majice i bezbol-kape. Vi, koji ste proædrali
i samleli prirodu u sopstvenoj zemÿi. Ali da nama nameñete svoje
mekdonalde i kokakolno-picerijski “raj” – ne smete! U prah ñemo vas
satrti, nedotupavni preæivarski ameriåki stvorovi!
Mi smo bogovi velikih prostara, pleme zvezdanih ratnika. I
vreme radi za nas. Ono ãto se na Zapadu dogaœa, Rusima odgovara. Vi
delite ãpriceve svojim narkomanima, tetoãite pedere? Samo u Los
Anœelesu veñ imate stotine hiÿada “svetloplavih” i lezbejki? Vrlo
dobro. Od narkomana ne moæe ispasti dobar ratnik ili radnik, narkomani neñe dati zdravo potomstvo. Tim pre muæeloænici. Ubijajte sopstvene nacije, a mi ñemo tu pogan iz sebe spræiti. Hermetiåki se ogradivãi od vas sanitarnim kordonom.
Vi ne åitate kçige, veñ samo gledate TV i video, volite stripove
i kompjuterske igrice? Vrlo dobro. Debili odrasli bez kçiga ne
stasavaju u konstruktore raketa i prave voœe. A mi ñemo naãoj naciji
dati kçige.
Vi u zvezde kujete “slobodno træiãte”, oboæavate novac i æudite
da uz minimum napora dobijete maksimum? Vrlo dobro. Vi veñ æivite
u dugovima, kupujuñi sve viãe stvari na kredit. Åitavog æivota pla252
ñate kamatu svojim trgovcima, padajuñi u duæniåko ropstvo. I na rate
kupujete sve nove i nove stvari. Zato ne moæete sebi da priuãtite
decu. Izumirite – Zemÿa ñe pripasti nama. Samo vi oboæavajte træiãte, hteça åoveka gomile proglaãavajte centrom sveta. Mi znamo
åemu to vodi – carstvu lakrdija, pivnica, skaredne æute ãtampe i TVigara sa grguravim voditeÿima.
Mi ñemo poñi drugim putem. Naãa ruÿa ñe znati da je ruÿa, da su
çeni ukusi prizemni, da je çen jezik nakazan i nepismen. Ne sme se
povlaœivati ukusu veñine. Primitivci moraju znati da su primitivci. I moraju shvatiti: da bi se uzdiglo, treba se usavrãavati. Naãa
televizija i novine, kçige i åasopisi sadræañe samo vrhunsku kulturu. I govoriti samo kçiæevnim jezikom, bez æargona. A vi – samo
postanite zemÿa agresivne nekulture, koja sebe smatra srediãtem
vaseÿene.
Vi jedete “brzu” nezdravu hranu – hamburgere, masne klinove pica,
virãle i pomfrit, zalivajuñi sve to hemijskim “kolama“? Vrlo dobro.
Tim pre ñete postati gojazna nacija otrovana holesterolom. A mi
ñemo podizati miãiñave i zdrave ratnike.
Vaãa omladina se zabavÿa na rejv-æurkama, uz tu “muziku” udiãuñi “plin-razgalin”? Vrlo dobro. Ãto pre se kod vas pojave milioni
podÿudi, to boÿe. Vi svoju decu od malih nogu kÿukate monstrumima,
manijacima i veãticama? A mi ñemo naãu buduñnost vaspitavati
drevnim bajkama naãih severnih predaka, u kojima dobro uvek pobeœuje
zlo.
Kaæu nam da se od zemÿe ne sme praviti opkoÿena tvrœava? A zaãto ne? Da bismo se zaãtitili od “draæesti” Zapada, sva su sredstva
dobra. Zar to nije jedan od velikih ciÿeva za Ruse?
Stalno pokuãavaju da nas suoåe s laænim izborom. Toboæe, ili taj
nesavrãeni træiãno-demokratski svet, ili – vatirani kratki kaputi, gulazi i crne “marice”. Ne, gospodo, neñete nas prevariti. Postoji joã jedan, treñi put. Jedino je nama suœeno da ga proœemo. Rusi su
pravo na çega åitavom svojom istorijom izvojevali!
6
Dakle, antipotroãaåki mentalitet je prvo naåelo rusko-pravoslavne, arijevsko-slovenske civilizacije, koja je 1985. godine nicala
kroz kameçe odumrlog sistema. Premda i uz ogromnu moåvaru subpasionarnog ãÿama, meœu åoporima dvonogih “spodoba sa televizorom”.
I da smo tada stvorili dræavu s pasionarcima na åelu, onda bi u trci
u naoruæaçu i globalnom suåeÿavaçu pred poåetak III hiÿaduleña
Ameriku åekao poraz i slom privrede.
Da, ovo ãto smo oslikali zahtevalo bi od Imperije trud i upiçaçe. Ali radi sasvim dostiænog zdravog ciÿa. Zar naã narod nije
morao da se evo veñ jedanest godina zlopati samo da bi napunio õepove
ãaåici lopova?
253
Imperija je 1985. godine imala sve moguñnosti i sredstva da gradi
“odgajaliãta” za ratnike i stvaraoce, za ÿude Maåa i Åekiña.
Stadioni i bazeni nisu naroåito skupi. Samo je neboder sadaãçeg
“Gazproma” progutao niãta maçe sredstava nego ãto je potrebno za
stotinu takvih objekata. U gladnom i ubogom SSSR su 1930-ih godina
graœene hiÿade vazduãnih jedrilica i lakih avionåiña. Raspolaæuñi
desetinama puta veñim resursima, SSSR 80-ih je mogao da isto to radi.
Zar bi teãko bilo da se obnovi proizvodça sjajnog aviona U-2, tog
prostog aparata od ãper-ploåa, platna i malenog motora? Ma uopãte!
Zato bismo dobili milione uistinu krilatih, imperijskih ÿudi.
Ãta je padobran? Komad sintetiåkog platna s uæadima. Dræava ih
je imala nebrojeno mnoãtvo. I da je padobranski sport 80-ih bio raãiren koliko i pre pola veka, imali bismo legione Rusa koji su upoznali nebo. Koji svisoka gledaju na Zapad. Ãta je deltaplan? Nekoliko zavarenih metalnih cevi i komad tkanine. Ãta nas je spreåavalo
da polete stotine hiÿada deltaplana?
Da, spreåavali su – oni iz Kremÿa. Oni koji su u subpasionarnim
duãama tajili izdaju.
7
Drugi stub nove ruske civilizacije mogao je postati nezadræivi
uzlet u buduñnost. Ne da na hruãåovski naåin sustiæemo Ameriku, ne
da ponavÿamo çihov juåeraãçi dan, veñ da ispredçaåimo!
Ruskiçe su do sredine 80-ih izrodile silne umove i “zlatne ruke”.
Proteklih sedamdeset godina besplatnog ãkolovaça miliona ÿudi
dalo je plodove. Imperija je raspolagala kolosalnim – ali, avaj, neiskoriãñenim – potencijalom u svetu neviœenih tehnologija, talenata i pronalazaka. I neka se jezik osuãi svakome ko blebeñe o naãoj
zaostalosti!
Prelistajte naãe åasopise iz 70-ih i 80-ih – “Tehniku – mladeæi”,
“Nauku i æivot”, “Znaçe je moñ”. Pogledajte ono ãto je veñ postojalo
u oglednim uzorcima, u metalu, ãto je veñ funkcionisalo.
Roboti-ronioci. Roboti-remonteri. Balandinovi superekonomiåni motori. Elektromobili. Vozila sa zamajcima. Raåunarski kompleksi jedinstvene arhitekture. Laki i åvrsti materijali. Automobili svetske klase. Superterenska vozila. Koãkinove rotacione linije za automatizovane idustrijske pogone. Ciferovÿeve rakete za
kretaçe pod zemÿom. Maãine Moskovskog fiziåko-inæeçerskog instituta koje “uåe”. Elektromagnetski ureœaji za pospeãivaçe rasta
poÿoprivrednih kultura...
...Ovaj spisak bismo mogli otegnuti na desetine stranica, a opet
bismo izostavili podosta od onoga ãto nam je poznato. Ogroman odred
odliånih nauånika, inæeçera i tehnologa podizao je upravo imperijski vojno-industrijski kompleks. Ti su ÿudi navikli da reãavaju
najsloæenije tehniåke probleme. Trebalo ih je samo prebaciti iz
vojnog u civilni sektor i stvoriti im iste uslove za rad.
254
SSSR je posedovao uistinu neproceçivi fond novih tehnologija,
koje bi nam ne samo obezbedile prodor u Treñe hiÿaduleñe, veñ i omoguñile da zaradimo milijarde dolara, da oslobodimo milione radnih
ruku, reke nafte, okeane gasa. Otpala bi potreba za ogromnim i rasipniåkim gazdinstvom toplana i toplovoda. Pri ruci su nam veñ bile
biotehnologije i elektronska “åudesa”, kompozitni materijali i proizvodni pogoni koji ãtede energiju.
Mogli smo stvoriti tehno-svet, sasvim razliåit od zapadçaåkog.
Neñemo se ogreãiti o istinu ako primetimo – dok je Æil Vern u XIX
veku Amerikance nazivao narodom inæeçera, u HH stoleñu se to zvaçe moæe dodeliti Rusima.
Jer, sada se puritansko-judejska civilizacija naãeg neprijateÿa
SAD iscrpla, degradirala. Kako piãe Tom Krejton u svom krimibestseleru “Izlazeñe Sunce”, Amerikanci advokaturu ili finansije
pretpostavÿaju zanimaçu inæeçera. Çihovi um i stremÿeça su okrenuti brzom sticaçu novaca. A to je jalovo. To je put u nigde. Usled toga,
piãe Krejton, SAD zaostaju za Japanom, gube pozicije u industriji
visokih tehnologija i prisiÿene su da uvoze “inæeçerske mozgove” sa
strane.
S kakvom su straãñu SAD posle ruãeça SSSR krenule da naveliko kupuju naãe matematiåare, programere, fiziåare i inæeçere!
Kako izgledaju naãa deca, uåenici obiånih ãkola, dospevãi u sliåne
ustanove Amerike? Kao vunderkindi. Poãto je sredçoãkolsko obrazovaçe u SAD (izuzev elitnih, retkima dostupnih ãkolskih ustanova)
veñ odavno degradirano.
Mi nismo umeli da iskoristimo moguñnosti sopstvenih inæeçersko-nauånih genija. Ni u vreme socijalizma, ni za vlasti “træiãnih”
reformatora.
A mogli smo. U zemÿi je 1985. godine, osim hiÿada dræavnih NII,
radilo mnoãtvo laboratorija, studentskih KB, pronalazaåkih kolektiva i klubova nauåno-tehniåkog stvaralaãtva.
Trebalo je na osnovu çih praviti naukogradove, tehnopolise i tehnoparkove, spajajuñi ih organizujuñom snagom dræave sa sirovinskim
granama – naftnogasnom, drvnom, metalurãkom.
I onda, nakon liberalizacije spoÿne trgovine, dolari od masovnog izvoza ne bi pokuÿali u õepove lopova niti u ãvajcarske trezore, veñ u proizvodçu napredne tehnike i tehnologije buduñnosti.
Umesto idiotskih ofisa i hiÿada beskorisnih “Mercedesa”, dobili
bismo Veliki Prodor u sutraãçicu. Za svega tri-åetiri godine!
Ne govorim napamet. Razlika izmeœu cena u Rusiji i na svetskom
træiãtu je 1991-1994. godine bila takva da je izvoz donosio basnoslovne, zapaçujuñe profite od nekoliko stotina procenata. I da smo
tolike prihode “upregli” u razvoj tehnopolisa, zemÿa bi izbila u
narednu epohu. Upravo je to moglo postati trijumf nove, Ruske, Treñe
civilizacije.
Bazajuñi od izloæbe do izloæbe, veñ u sadaãçe vreme, svaki put
otkrivamo æive tragove tog potajnog sveta, kao ãto arheolog nailazi
255
na tragove jednog te istog naroda od Karpata do Urala. Vrteñi u rukama mali tenzometar pritiska, neoåekivano saznajemo da je pre nego
ãto ñe ga ponuditi “Gazpromu”, stajao åak i na aerokosmoletima “Buran”. Da je proizveden u moskovskom zavodu “Izmeriteÿ” i proveren
ledenim dahom stratosfere, radeñi u temperaturnom rasponu od -40 do
+50°S.
Zadivÿeno dræeñi na dlanu to paråence blistavog metala, åujemo:
boÿi je od senzora åuvene zapadne firme “Drak” koji rade u rasponu od
0 do +50 stepeni. Ali je zato pet puta jeftiniji. Ipak naãi naftnogasni kraÿevi ko zna zaãto uporno kupuju inostrane stvaråice. I
åitavu tragediju neroœene civilizacije iznenada oliåava taj maleni
tenzorski modul.
Nema broja sliånim krasnoreåivim nalazima. Oni su poput velelepnih statueta izvuåenih iz drevnog zgariãta grada, sravçenog sa
zemÿom divÿaçem Vandala. Avaj, ovoga puta sopstvenih, “unutraãçih”.
Ali su “reformatori” gorbaåovsko-jeÿcinskog tipa odabrali
neãto drugo. Dolare od prodaje mazuta daju na uvoznu raskoã, na beskorisnu potroãçu za ãaåicu “izabranih”. Po cenu rasapa nauåno-tehniåke moñi.
A mi znamo: osnov neroœene ruske civilizacije u 1985. godini je
predstavÿao neviœeni Veliki Prodor. U ime çega je vredelo boriti
se i oskudevati.
8
Treñi stub ruskog Superprojekta buduñnosti – to je ratoborno
antizapadçaãtvo, nemilosrdna borba protiv Zapada kao plemena
Tame i Satane. Kao pretçe samome æivotu na Zemÿi.
Celom svetu treba reñi: “Neka bude svrgnut taj svetski Æderaå
ÿudi i samog tkiva Zemÿe!“
Zapad je, na åelu sa SAD, nezasiti parazit koji truje i zagaœuje
svet. On kaæe da brine o ekologiji? Kojeãta! Jednostavno je smetliãta i prÿave tehnologije izmestio u druge zemÿe. Samo SAD proædiru polovinu svetske proizvodçe sirovina, 26% naftinih derivata,
izbacujuñi u vazduãni okean treñinu ãtetnog otpada.
Odvaæni Srbin Dragoã Kalajiñ je u svom “Treñem svetskom” naveo statistiku ameriåkog “Vorld Voå Institjut” za 1990. godinu.
Izbacujuñi svake godine u vazduh 290 miliona tona otrovnih materija,
SAD su samo na administrativno-propagandno smeñe Stejt departmenta spiskale 273.750 tona hartije, posekavãi 4,7 miliona zdravih
stabala. A pri tome u SAD æivi tek svaki dvadeseti Zemÿanin.
Koliko god vikali o varvarstvu i rasipniãtvu ruske privrede,
SSSR je imao deset puta maçe smeña od SAD, dok mu je proizvodça
dostizala 60-70% ameriåke. Naã veliki ciÿ je da izjavimo Zapadu:
“Prekinuñemo vam dotok sirovina i proædrañete sami sebe.” Morali
smo mi çima objaviti nemilosrdan rat, a ne oni nama. Ta, mi smo
256
Velika Imperijska Autarhija, ogromna Ruska Samodovoÿnost. Imperiji nije potreban preostali svet; Rusi su znojem i krvÿu svojih predaka osvojili najbogatije zemÿe sveta. Nije sluåajno ãto je otac
anglosaksonske geopolitke Helford Makinder Rusku Imperiju nazvao “Hartlend” – “Srediãçe zemÿe”, osovina svetske istorije, gospodar sudbine åoveåanstva.
Odeveni u kaftane strelaca i suvorovske uniforme, pod dvoglavim orlom i pod crvenom zastavom, za svoje potomke smo stekli nebrojena blaga i riznice snage. Naftu, gas, metale, deseti deo svetskih
zaliha pitke vode i petinu sliva najveñih reka na Zemÿi. A pri tome
je Zapad ozbiÿno zabrinut zbog sve veñeg pomaçkaça åiste vode i
razmatra planove ãlepovaça antarktiåkih i grenlandskih ledenih
santi do svojih obala!
To je çima pretio “infarkt” u iscrpÿujuñoj globalnoj borbi. A mi
nismo imali åega da se pribojavamo: nama bi se sa svojim investicijama okrenuli Japanci i Kinezi muåeni “sirovinskom glaœu”. Åeliåna, centralizovana Imperija, koja bi rukom u åeliånoj rukavici
obezbeœivala poredak i stabilnost na ãestini svetskog kopna, znatno
je privlaånija investitorima od sadaãçeg krvavo-kriminalnog “pudinga” jeÿcinske Rusijanije. I snaga bi nam, pothraçivana i stranim
investicijama, bila dovoÿna.
Izvlaåeñi svojim proizvodima desetine milijardi dolara godiãçe iz SAD, Japan bi, oskudevajuñi u sirovinama, ulagao sredstva u
nas. Joã uvek nije kasno da se ova zamisao ostvari!
Gorbaåov je 1986. godine isprva govorio ispravne stvari. Da je svet
prepun naoruæaça, da ga muåe ekoloãki problemi. Ali je zatim udario u slinavÿeçe i keçkaçe: nekakvo “novo miãÿeçe”, jednostrano
odustrajaçe naãe dræave od nuklearnih proba. Sve se na kraju krajeva
zavrãilo samorazoruæaçem i jeÿcinskim pogromom.
Sve je trebalo drugaåije raditi. Rekavãi åvrsto i odluåno: objavili ste nam rat, obeñavãi da Ruse poãaÿete na “smetliãte istorije“?
Vi hoñete rat, i dobiñete ga. Pa, onda se ne nadajte naãoj milosti!
Kada je 218. godine pre Hrista plañeniåka vojska Kartagine zauzela Sagunt, savezniåki grad Rima u Ãpaniji, Kartagiçanima je
upuñeno izaslanstvo Rimÿana na åelu sa Kvintom Fabijem.
Nepokolebÿivo je stajao pred gomilom kartaginskih velmoæa –
elitom semitske dræave lihvara i pirata koja je prezirala kopnene
ratnike Velikog Rima. Zabacivãi skut toge, rekao je:
− Evo vam donosim i rat i mir; odaberite bilo koje!
− Odaberi sam! − oholo su mu odgovorili. I sedi ratnik je, pustivãi iz ruke kraj toge, uzvratio:
− Dajem vam rat...
Ãesnaest godina je trajala ta za Rim izuzetno teãka borba. Ali su
potukli najamniåke vojske neprijateÿa, stvorili sopstvenu flotu i
udarili Kartaginu u samo srce na severnoafriåkoj obali. I podigli
desnice u drevni arijevski pozdrav – dlanom nadole. Slaveñi pobedu i
stvaraçe Rimske velesile.
257
Pouke istorije ni kroz hiÿadu godina ne treba zaboravÿati. Tim
pre ãto SAD predstavÿaju Kartaginu naãeg doba. Sve – poåev od etniåkog sastava pravih vladara Amerike, bankara, pa do uzdaça SAD u
novac, trgovinu i pomorsku silu – do bola podseña na starosemitskog
neprijateÿa Rimÿana...
9
Sledeña osnovna crta naãeg imperijskog Superprojekta (ili ciÿa
globalne bitke) je duboka odanost tradicijama. Da-da, trebalo je (i
treba) da ustremÿenost u buduñnost i prodor u novu tehnoeru objedinimo s hiÿadugodiãçim pamñeçem predaka!
Mudri Japanci i Kinezi su umeli da visoke tehnologije spoje sa
drevnim obiåajima. Sa samurajskim kodeksom Buãido, sa traktatom
“Haga-Kure” i hiÿadugodiãçim tradicijama konfuåijanstva. Pa tako
i nama sam Bog nalaæe da zlatne kupole hramova podiæemo, ne umesto
reaktora i kosmodroma, veñ uporedo s çima. Ne umesto, kao Jeÿcin,
Luãkov i ostali, veñ zajedno! Neraskidivo spajajuñi “Slovo o puku
Igorevom” s ekranoplanima, “Molenije Danila Zatoånika” s nadzvuånim “Strelama”, a “Trojicu” Andreja Rubÿova s atomskim tehnologijama.
Zaveti naãih predaka – to je Pravoslavÿe, vera koja je upila i
mnogo dubÿe slojeve istorijskog pamñeça, drevnih tradicija. U çemu
su zapretana i prastara verovaça Slovena iz doba Roda i Svaroga,
Peruna, Jarila i Velesa. U çemu su obiåaji i praznici od kojih ti
staje dah, a åije ishodiãte se gubi u nepreglednoj dubini vekova.
Pravoslavÿe i jeste onaj “genotip” koji nas i åini Rusima. Pravoslavÿe, s çegovim prezirom prema svetu stvari i novca, s çegovim
nezadræivim stremÿeçem ka Veånom. Pravoslavÿe, kojeg se Zapad
boji i mrzi ga, veñ hiÿadu i po godina pokuãavajuñi da ga uniãti.
Bilo kako – slaçem laænog Dmitrija ili raketno-bombaãkim udarima po Srbima, sektama ili TV-potroãaåkom agresijom.
Mnogi i sovjetskim sociolozima dobro poznati svetski umovi –
Karlajl i Veber, Lebon i Leontjev, Gumiÿev i Tojnbi – govore o jednom
te istom. O tome da svaki narod postaje narod pre svega zahvaÿujuñi
istoj veri koja ÿude objediçava u ogromne organizme koji se zovu
“Rusi”, “Francuzi” ili “Arapi”.
Jer vera, koja u narodu iz veka u vek æivi, nije puki skup dogmi ili
tomova bogoslovskih dela. Preteæna veñina naroda prosto ne zna sve
teoloãke tanåine. Vera – to je duãa naroda, spremiãte vekovima
skupÿanih vrednosti, obiåaja i navika, prosuœivaça u vezi dobra i
zla, dostojnog i sramotnog. Vera se rodila i opstala u najteæim iskuãeçima. Upravo je Pravoslavÿe ulilo Rusima snagu da preæive i
pobede u straãnim nevoÿama tokom posledçih ãest vekova. Ono je
prekalilo tipove Rusa, Malorusa-Ukrajinca i Belorusa, do bola sliånih i pod stegom Romanovih i pod crvenom zastavom.
258
Pravoslavÿe i çegove vrednosti, uãavãi u naãu krv, u podsvest i
svakodnevni æivot, uåinilo je od spoÿa gledano bezboænika – ÿude
koji preziru smrt. Koji se opasani ruånim granatama bacaju pod nacistiåke tenkove. Koji se do posledçeg bore u poluspræenim ruãevinama
Brestske tvrœave, Sevastopoÿa.
Pravoslavne vrednosti i uvereça, steåeni u porodici, u dubini
narodnog biña, izvajali su ruski tip. Koji ne voli zvuåne fraze i
samoreklamu, ali stvara åudesa. Seÿaåku decu koja postaju osvajaåi
svemira.
Pravoslavÿe je velika tajna. Nikakva zapadna psihologija ili
sociologija nije u staçu da ga pojmi. Niti da razume silinu çegovog
uticaja. Mistika naãe vere ogleda se u svemu. Pogledajte crte ruskog
petoglavog hrama, obris ruskog viteza s kupolastim ãlemom i sliku
kosmiåkog kompleksa “Buran” na startu. U çima je zapaçujuña srodnost linija, ustremÿenost ka nebesima. Nekakav nadporiv, upravÿen
ka zvezdanim predelima.
Ako biste da upoznate rusku duãu, otputujte u Kolomenskoje. U
skladnoj sneæno beloj Vaznesenskoj crkvi, u uzletu çenog ãatorastog
krova, naziru se buduñi obrisi MiG-29, silueta zdaça Moskovskog
Univerziteta, ãiÿci raketa “Sojuz”. U surovoj masivnosti hrama Jovana Preteåe – stroga hijerarhija vojne imperije, kupole tenkova T-34,
åvrste konture reaktora buduñih nuklearki.
Kad vera naroda poåne da slabi, kruni se i vene, kad se u narodu
zapate i poånu da se ãire tuœe vere – narod propada, degradira. Ustupajuñi mesto pod suncem mlaœim nacijama, kod kojih nije ugasnuo
fanatiåni verski zanos. Kao ãto su netrpeÿivi Arapi u VII veku sruãili slabe i obezverene Persijance i Rimÿane.
Tuœe religije, koje su drugi narodi iznedrili, ne smeju se puãtati
u svoju dræavu. Jer je to poput upada fantastiånog virusa koji razjeda
organizam i izaziva mutacije.
Drevni ÿudi, koji su za razliku od nas posedovali izvesno nadåulo,
shvatali su da veru pradedovsku treba kao zenicu oka åuvati. Zato Rusi
one koji se pokatoliåe ili preœu u islam nisu smatrali Rusima. Zato
su pravoslavni Ukrajinci u XVII veku dizali silne ustanke protiv
poÿske gospode koja su ãirila katoliåanstvo. Zato su u katoliåanstvu odgojeni Francuzi dvaput ogçem i maåem trebili zemÿake koji su
primili tuœe vere –katare-manihejce u XIII veku i hugenote-protestante u XVI-XVII veku. A Rusi su æive spaÿivali ili u rekama utapali
jeretike-strigoÿnike i æidovstvujuãåe, proterivali biåevaoce i
molokane, baptiste i one koji su Papu Rimskog priznavali za vrhovnog
verskog poglavara – unijate.
Upravo zbog vere su se Rusi tukli ãtiteñi Trojice-Sergijev manastir 1608. godine, kad su ga Poÿaci opseli. Videñi u çemu ne samo
utvrœeçe na strateãkim putevima, veñ pre svega – srce Pravoslavÿa.
Krepka vera i odanost drevnim tradicijama nisu niãta maçe vaæni za
oåuvaçe dræave od vojske i mornarice. To su vrlo dobro shvatali u
doba Nikolaja I, koji je otvorio posebno odeÿeçe pri Kancelariji
259
Çegovog Carskog Veliåanstva – za nadzor nad sektama i inovercima.
Za taj zakon je znao i Staÿin, obrativãi se za pomoñ Pravoslavÿu u
teãko doba 1941-1945. godine.
Zdrav se narod uvek suprotstavÿa pokuãajima upada tuœe vere u
çegov æivot. Zapad je od kraja XVI veka pokuãavao da Pravoslavÿe
ili slomi ili makar potåini Rimu. U XVI veka veku je red jezuita, tih
hladnokrvnih spletkaroãa, ubica i manipulatora ÿudskim porocima,
iznedrio nakaznu mutaciju – unijatstvo. Religiju s obredima Pravoslavÿa, ali potåiçenu Papi Rimskom. Unijatstvo je skoro uniãtio
Staÿin, zabranivãi ga 1946. godine.
Poåetkom XVII veka, kada je Papa predstavÿao objediçeni Zapad,
Rim Rusima ãaÿe izroda samozvanca. I mi smo zaplivali u krvi graœanskog rata, sela su zamrla, srediãçe oblasti opustele. Vera je duãa
naroda i razoriã li je, pobediñeã ga.
To vrlo dobro znaju struåçaci za tajno i psiholoãko ratovaçe na
Zapadu. Zato su kod nas i pokuÿali kojekakvi misionari, sekte i jeresi. Zato su u proleñe 1996. godine åeåenski banditi, rukovoœeni iz
inostranstva, razapeli ruske vojnike u selu Gojskom. I unijati likuju
zbog Zapadu toliko probitaånog razdvajaça dva velika pravoslavna
bedema – Rusije i Ukrajine.
Pravoslavno jezgro naãe imperije treba jaåati. Jezgro, koje su
pokuãali da uniãte sa Zapada uvezenim uåeçem Jevrejina Marksa. A
sada – omima ãinrikjoima i ameriåkim televizijskim propovedima.
Ali, preporod se ne sprovodi kao cirkuska predstava, sa zadriglim popovima koji osveãtavaju otvaraçe maltene kazina i noñnih
klubova. Veñ kao pregnuñem usplamtelo, ratniåko, imperijsko Pravoslavÿe. Atomsko Pravoslavÿe, ako hoñete. Sjediçavajuñi veru s krilatim raketama i faziranim radarima, a atomski centar u Arzamasu16 – sa moãtima Serafima Sarovskog.
Stremÿeçe æivom, ratobornom Pravoslavÿu se i sada vidi. Bilo
da je to krst na grudima mladog rokera, palog od metaka kaznilaca u
oktobru 1993. godine. Ili Osveñena vodica u plastiånoj boåici, koju
do glave oãiãani specijalac pomno åuva u åeåenskom predgorju. Taj
poriv treba podræati. Svom silom dræave.
Krepkost i æivost hiÿadugodiãçe vere – eto stoæera naãeg Nadciÿa u borbi sa Zapadom. Upravo je Pravoslavÿe zacrtalo naã put,
kroz usta inoka Filoteja u XV veku: “Dva Rima padoãe. Treñi stoji.
Åetvrtoga biti neñe!” Filotej je ovo zabeleæio u doba uspona mlade
Moskovske dræave, posle zbacivaça jarma Zlatne Horde.
Ispostavilo se da su komunisti glupÿi nego ãto se u proãlom
veku mislilo. Naã imperijsko-pravoslavni filosof Konstantin
Leontjev, pred kraj æivota nakloçen socijalizmu, bio je uveren da ñe
on u Rusiji biti spojen s naãom veroispoveãñu. Nije mogao ni zamisliti da ñe socijalistiåku revoluciju izvesti Jevreji koje je toliko
mrzeo! Naãi socijal-revolucionari su sa lica Zemÿe brisali pravoslavne crkve, ãto su potom i platili. Uostalom, joã je Petar Prvi
poåeo da skida zvona s hramova, Katarina Druga je manastirima odu260
zela zemÿu, a crkve su ruãene i u doba Romanovih. Sadaãçe pak voœe
su opet pohrlile u “pravoslavÿe”. Masno, debelo i nemoralno, kada se
popovi ulaguju kriminalcima i lopovima. U çihovim glavama, ko zna
zaãto, ne izaziva pometçu åiçenica da se crkve koje grade sadaãçe
glaveãine podiæu usred mora krvi i patçe, usred kvareça dece i genocida nad ruskim narodom. Na fonu potiraça izvoriãta sile ruske
nacije i na raåun toga! Hvale Luãkova koji trañi trilione na betonske odlivke crkava, a ovamo – vlast istovremeno nema novca da od pokoÿa i pÿaåke spasi stotine hiÿada Rusa u otcepÿenim zemÿama, u
Åeåeniji koju su preotele glavoseåe! No, to je veñ “pravoslavÿe”, a ne
Pravoslavÿe...
Dakle, ruska imperija, Moskva – jeste Treñi Rim. Hiÿadugodiãçi
Treñi Rim. Naslednik starog Rima i Konstantinopoÿa. Bedem Pravoslavÿa. Srediãte velike civilizacije, suåeÿene Zapadu. Istovremeno i duboko tradicionalna i revolucionarna.
Pravoslavÿe je naãa zvezda vodiÿa, merilo vrednosti, kompas u
protivreånom svetu. Vera je sposobna da bude vodiå u razvoju svega.
Nauka, tehnika i privreda Treñeg Rima neka budu proæeti Pravoslavÿem!
Vama naãa logika nije razumÿiva? Ali, dovoÿno je samo da je
pojmite i svet oko sebe ñete videti sasvim drugaåije. I Sovjetski Savez i tim pre sadaãça Rusijanija – to je carstvo uvoznih stvari. Ali
ãta bi sa stanoviãta Pravoslavÿa trebalo uvoziti, a ãta ne? Niåeg
greãnog nema u tome da se od stranca kupi dobra maãina za praçe
rubÿa, kad veñ kod nas takve ne prave. Jer ñe takvi aparati pomoñi da
se duæe saåuva lepota naãih æena, a dañe im i viãe vremena za vaspitavaçe dece – buduñih pravoslavnih ratnika i stvaralaca. Isto tako
se mogu kupovati oni strani lekovi koji se kod nas joã uvek ne prave.
Ista ñe ta pravoslavna logika podstañi vlasti da uåine tako da se
viãe isplati uvoz ne gotovih proizvoda, veñ delova i polufabrikata
– da bi se maãine i lekovi proizvodili ovde, omoguñavajuñi zaradu
ruskim industrijalcima i radnicima. Koji ñe ubrzo nauåiti da prave
niãta gore stvari od inostranih.
Ta ñe logika postaviti prepreku uvozu svega onoga ãto bi Ruse
uåinilo slabijim ili glupÿim, ãto bi ih pretvorilo u robove poroka, ãto samo uludo trañi snagu nacije. Sa stanoviãta pravoslavca,
nisu nam potrebni preterano raskoãni “Mercedesi” od kojih svaki
koãta koliko hiÿade kutija preko potrebnih lekova. Ili mnoãtvo
kompjutera s çihovim igricama i virtuelnom realnoãñu. Ta, oni plode bulumente tikvana ãto samo stiskaju dugmiñe, a nemaju pojma ãta se
deãava unutar te skalamerije. Jer sadaãçi personalni kompjuteri
stvaraju ÿude koji ne poseduju åak ni najosnovnija znaça pravih programera – za to su potrebne sloæenije maãine, koje ne trpe priuåene
priãipetÿe. Zato to predstavÿa “kompjutersku subkulturu” spodoba s
pravom narkomanskom zavisnoãñu od treperavog ekrana, od virtuelne
stvarnosti.
261
Ta realnost, to ukrãtaçe najniæih nagona i napredne tehnologije
omoguñava robu u duãi i okorelom subpasionarcu da svojim æeÿama:
ubistva, iæivÿavaça, sile i vlasti, udovoÿi bez i trunke napora. Ta
realnost budi u deåjim duãama ono najogavnije i daje iluziju dostizaça najviãih dometa æivota bez truda i borbe. Evo se veñ pojavio i
kibernetiåki, virtuelni seks – tehnotronsko œavoÿe sprdaçe i sa
pravoslavnim kanonima, i sa drevnim arijevskim sakralnim tradicijama ÿubavi. Ne raåunajuñi ostale posledice uvozne “kompjuterske
pauåine” – duboko u çoj pritajene moguñnosti uticaja na umove ÿudi
koji sede pred ekranima, “ispiraça mozgova” i kraœe informacija.
Zato Pravoslavÿe kaæe “ne” izvozu kompjuterskih budalaãtina i
œavolskih igrica. Virtuelnu realnost – pod surovu kontrolu. Na primer, ona se moæe iskoristiti za pripremu ratnika, pilota i raketaãa. Ili te igrice, tu virtuelnu realnost naãi programeri moraju
zbog naãe dece izmeniti. Ne vaÿa da naã Vaça ili Peña sednu za
kompjuter da se igraju pilota, a moraju da obaraju ruske MiGove i “Suhoje”. Uzmimo za uzor Irance koji sve kompjuterske igre preinaåuju u
islamskom duhu, uvodeñi u çih svoje junake i svoja moralna pravila.
Upravo tako i mi moramo svojom Verom proæeti celokupni æivot.
I neñe Pravoslavÿe od nas odbiti naãe sugraœane-muslimane. Naprotiv, samo sadaãça slabost, razvrat i slepo ugledaçe na Zapad potstiåe sledbenike Muhameda da na Ruse gledaju kao na pijance i bezvoÿne
izrode. Slike pijanog Jeÿcina koji diriguje orkestrom ili polupismenog “novorusa” koji pred TV-kamerom pÿeska æenu po straæçici
samo pojaåavaju taj utisak. Pravoslavni miãiñavi ratnici, odani zavetima predaka i sposobni da razlikuju tamu od svetlosti, izazvañe
çihovo poãtovaçe. Pravoslavÿe mora da sa stranica i ekrana zbriãe
sve ono ãto nas åini slabim i straãÿivim skotovima – striptiz i
noñne klubove, “propovedaçe” razvrata i izopaåenosti, æenskaste
spodobe muãkog pola i avangardistiåke besmislice.
Pravoslavÿe i samo Pravoslavÿe!
10
Obavezan deo naãeg Velikog ciÿa u svetskoj borbi jeste pobeda
nad Zapadom. Pobeda sila Svetlosti nad silama Tame.
Svakodnevno moramo uåiti decu i odrasle: Zapad je naã neprijateÿ, na åijoj savesti je nekoliko pokuãaja da nas uniãti. Ne mrze
oni komunizam – veñ Ruse, Pravoslavÿe i naãu Imperiju.
Bilo je pokuãaja da se to uåini i pre i posle 1985. godine, dok je na
vlasti bila KPSS. Ali je mnoãtvo nemoñnih staraca, prevejanih karijerista i besadræajne birokratije to åinilo toliko nespretno,
sluæeñi se toliko suvoparnim jezikom i izlizanim marksistiåkim
kliãeima da je izazivalo suprotnu reakciju.
Obiåno su operisali sa samo dva primera: najezdom hitlerovaca i
intervencijom Zapada 1918-1920. godine, kada su se Amerikanci i
262
ostali slizali sa separatistima, krojeñi planove rasparåavaça
Rusije na nekoliko “dræava”.
Ali, zar smo imali komunizam ili Sovjetsku vlast kada su nemaåki
riteri u XIII veku poåeli da nadiru u Rusiju, veñ teãko uzdrmanu haraçima Batu-kana? Zar smo bili leçinisti kada su naãu dræavu
poåetkom XVII veka pokuãali da uniãte Poÿaci i Ãveœani?
Nije se nad naãim glavama vijorio crveni barjak ni tokom Napoleonove najezde 1812. godine. A ni 1853-1856. godine, kada je Zapad slao
eskadre i desante na Krim i u Priazovÿe, u Finski zaliv i na
Kamåatku, na poluostrvo Kola i u Belo more.
Upravo tada je Engleska planirala da Rusiji otrgne crnomorski i
pribaltiåki basen, kao i Kavkaz. I tada su Rusi na primeru Sevastopoÿa spoznali ãta je to masovno bombardovaçe gradova do potpunog
uniãtavaça svakog i svaåeg. Prosto je u to vreme Zapad imao samo
glatkocevnu artiÿeriju, primitivne rakete i œulad puçenu barutom,
a ne bombardere.
Nismo se borili za komunizam ni 1914. godine, kad se u Nemaåkoj
govorilo kako Rusiji treba oduzeti zapadne oblasti i uniãtiti najjaåu slovensku dræavu.
Mi moæemo da Zapadu ispostavimo ogroman raåun. I to da je on
naã najÿuñi, vekovni neprijateÿ, treba æivopisno objasniti. Za to
veñ imamo sve: televiziju, ãtamparije, legije ãkolskih nastavnika.
Rusija je duæna da ima superoruæje. Zato ãto Zapad poãtuje samo
silu i preruãava se u toge mirotvoraca samo pred onim koji moæe da
mu slomi rebra. Ali ako je Zapad uveren da ñe proñi nekaæçeno, okrutan je kao i svaki kukaviåki organizam. Znajuñi da im kopÿima i kremeçaåama Etiopÿani ne mogu nauditi, Italijani su ih 1935. godine
bombardovali projektilima sa bojnim otrovom plikavcem. Znajuñi da
im ne mogu uzvratiti, Amerikanci su Vijetnam polivali napalmom,
otrovnim “Ejõent orinõem”. Ili, s lica Zemÿe brisali srpska sela.
Te zato ruska dræava, suoåena sa zakletim, veånim neprijateÿem,
mora biti moñna.
U jednom od fantastiånih romana Amerikanca R. Hajnlajna postoji epizoda koja genijalno oslikava celokupne rusko-ameriåke
odnose. Dakle, junaci te priåe, prebacivãi se u paralelni ogranak
istorije, dospevaju na Mars koji su zauzeli Rusi. Ali, kod tih Rusa nije
bilo revolucije 1917. godine te i daÿe imaju cara. Naã kapetan II
klase smesta nareœuje dvojici narednika da maãinu junaka priåe uzmu
na niãan i da se oni uhapse kao moguñi ãpijuni.
Uvek ñemo biti straãni i uæasni za SAD. I kao træiãna i kao
socijalistiåka privreda, bilo da nama vlada car ili gensek. Hajde
onda da pre svega budemo Rusi!
11
Uz sve to, naãa dræava je duæna da postane geopolitiåka. A geopolitika – da uœe svakom Rusu u krv.
263
Æestoko smo platili zaboravÿaçe te nauke. A kako glasi çen
glavni kanon, uporiãni aksiom? Evo kako: nije vaæno kakvo je ureœeçe u dræavi. Socijalizam, kapitalizam ili robovlasniãtvo – interesi zemÿe, çena globalna stremÿeça ostaju uvek isti. I neka je luk
i strele zamenila puãka, puãku – krilata raketa, ali smer ekspanzije
i æariãta sukoba ostaju isti. Ameriåki istoriåar Artur Ãlezingermlaœi je voleo je ponavÿa: åak i ako Amerika postane Sjediçene Socijalistiåke Dræave, svejedno ñe nastaviti borbu za naftonosni Persijski zaliv i neprijateÿstvo s Rusijom.
Geopolitiku je æivot proverio. Ona objaãçava i sadaãçe ratove
– uostalom, oni plamte na mestima æestokih bitaka XIV-XIX veka.
Balkan i Kavkaz, Mesopotamija i severna Irska to izrazito potvrœuju. Geopolitika ruãi marksistiåki postulat po kome spoÿna politika navodno zavisi od unutraãçe, od socijalnog ureœeça zemaÿa.
Ona je, toboæe, u kapitalizmu osvajaåka i agresivna, a u socijalizmu –
sasvim drugaåija. Nema ãkodÿivijeg ni laænijeg postulata. Rusi su
duæni da od ãkolske klupe nauåe gvozdeni kanon geopolitike: izmeœu
Ruske i Zapadne civilizacije vlada veåiti sukob. Zapad moæe isturiti åas jednu åas drugu zemÿu kao udarnu antirusku silu, ali suãtina
tog sukoba se vekovima ne meça. Nezavisno od ureœeça u Rusiji.
Zapad je pokuãavao da nas uniãti i kad smo bili feudalna dræava
– rukama Poÿaka, Ãveœana i ujediçene Evrope pod Napoleonovom
zastavom. Potom rukama kajzerovske Nemaåke, kada smo imali kapitalizam, pa åak i dumu-parlament. A onda su pokuãali da nas s lica
zemÿe zbriãu Hitlerovim rukama. Åak i poãto se socijalizam uruãio i Imperija raspala, Zapad i daÿe protiv nas dræi ogromnu vojnu
silu i smera da NATO proãiri do granica imperijskog ostatka – RF.
A iz Amerike se åuju izjave da smo mi suviãna zemÿa na karti sveta.
Marksistiåka teza o tome da spoÿna politika zavisi od ureœeça
zemÿe omoguñila je naãim demokrato-reformatorima da zaglupÿuju
milione ÿudi. Oni su se zakliçali da nas SAD navodno mrze zbog toga
ãto imamo komunistiåki sistem. Napravimo li træiãte i demokratiju – zavoleñe nas. Ne zavoleãe nas. Takve se greãke viãe ne smeju
ponoviti. Zapad je bio, jeste i biñe naã neprijateÿ. Te mu zato moramo
uvek suprotstavÿati silu!
Interesi pa åak i naåini delovaça Rusije nikada nisu zavisili od
çenog unutraãçeg ureœeça. Svi se pred åitavim svetom kajemo zbog
uvoœeça naãih tenkova u Budimpeãtu 1956. godine i zauzimaça Praga
1968. godine. A zbog åega se kajemo? Ta, Åesi su se nalazili u naãoj
sferi uticaja. Carska Rusija bi isto tako postupila. Isto kao ãto je
za vreme Suvorova nemilosrdno guãila ustanke Poÿaka 1831. i 1864.
godine. A kad smo Bugarsku 1978. godine oslobodili od Turaka, pokuãali smo da naãe generale imenujemo za zamenike Bugara-gubernatora. U dlaku isto kao ãto smo Ruse postavÿali za zamenike sekretara
obkomova partije u “nacrepublikama” SSSR. Naprosto, tada su nas u
Bugarskoj primorali da se povuåemo, a vajna bugarska inteligencija,
koju smo spasli od turskog pokoÿa, prebegla je Austrijancima. Pa i
264
SAD su uvek uvodile vojsku u zemÿe koje pokuãaju da se izvuku iz çihove sfere uticaja. Ni pred kim se ne kajuñi. Tako da – dosta viãe da
se Rusi pred svima kaju i izviçavaju. Bili smo u pravu – i taåka!
Drugi kanon geopolitike, koji treba svakome utuviti, jeste blagodatnost Imperije za oåuvaçe mira. Dva se naroda mogu meœusobno æestoko klati stotinama godina unazad. Oni mogu dospeti u sastav
Imperije, koja ñe na dobrih 100-150 godina gvozdenom rukom prekinuti
uzjamno ubijaçe. Ali, dovoÿno je da se Velesila raspadne, pa da ÿudi,
koji se tokom nekoliko naraãtaja nisu lañali hinõara, opet s niãta
maçom ostrvÿenoãñu poånu da jedni druge uniãtavaju. Nema niãta
gore od raspada Imperije, na åijim izdrobÿenim razvalinama uvek
izbijaju epidemije uzajamnog uniãtavaça naroda koji su nekad sasvim
mirno i imuñno æiveli. Sem toga, krhotine zemÿe poåiçu da razvlaåe
susedi, umeãno dolivajuñi uÿe u vatru veñ nastalih oruæanih sukoba.
I vaÿda najvaæniji i najstariji postulat geopolitike, koji bi trebalo bukvalno uklesati u svest naãeg naroda, sadræan je u odgovoru
hunskih knezova Kini: “Uzmite naãe koçe – druge ñemo nahvatati.
Uzmite naãe æene – druge ñemo nañi. Uzmite decu – drugu ñemo naroditi. Ali zemÿu naãu da niste dirnuli!” Taj postulat neka nam postane
zakon! Svaka teritorija, makar i komad kamenite pustiçe – dragocena
je, mimo svake cene. Ta, zalivena je krvÿu predaka. Sutra tamo mogu
pronañi uranijum ili zlato, naftu ili gas. Svaki pedaÿ zemÿe moæe
postati kÿuåni punkt, od koga zavisi åitava buduñnost naroda. Dræava ne moæe imati odviãe zemÿe!
Primer? Kina od 1991. godine teæi da od nas otfikari nekoliko
stotina hektara moåvarnog terena u dolini reke Tumanaja (maglovita), na tromeœi Kine, Koreje i Rusije. Ako im to poœe za rukom, Kinezi ñe tamo sagraditi luku Tumankjang i, najkrañim putem, dobiti
izlaz na Japansko more i Tihi okean. Reka tereta iz tihookeanskog
regiona i SAD bi odmah skrenula ka toj luci i kineskoj æeleznici,
koja vodi daÿe u dubinu Azije. Istim pravcem bi, u suprotnom smeru,
krenula reka roba i sirovina. Opustele bi naãe luke Vladivostok i
Nahodka, usahnula bi Transsibirska magistrala, nikad na noge ne bi
stala s velikim trudom izgraœena Bajkalsko-Amurska æelezniåka
magistrala. Rusi bi se liãili pogodnosti steåenih tokom pet vekova
napora i bitaka. Maåku pod rep bi otiãli podvizi Pojarkova i Habarova, Deæçeva i Staduhina, krv junaka Hasana i Halhin-Hola. Liãili bismo se milijardi dolara prihoda. Zbog nekoliko stotina hektara!
Rusi nemaju odviãe zemÿe! Zato je svako ko deli zemÿe Imperije –
zloåinac, ma on bio i vrhovni poglavar. To mora uñi u krv svakog pravoslavca – od vratara do ministra. I zato – anatemu na Gorbaåova i
Ãevarnadzea, Jeÿcina i Lebeda!
U geopolitiåkom smislu, naãa se Imperija vekovima borila za
izlaz na mora, kreñuñi se na Jug i Istok. Vekovima odbijajuñi agresiju
Zapada, stvarajuñi pojas bezbednosti u Evropi. To znaåi da su ta stre-
265
mÿeça osveãtana istorijom, veåna i nepromenÿiva. I ko povede
drukåiju politiku – Juda je...
Najrazgovetnije i najæivopisnije je ovo naåelo opisano u “Posledçem vojniku Imperije” Aleksandra Prohanova: “Geopolitika uvek
ostaje. Prostor uvek ostaje. Resursi uvek ostaju. Çih treba braniti.
Svaka populacija nastoji da proãiri kontrolu nad prostorom, vodi
borbu za resurse. Tako je bilo, tako jeste. Rusija vlada najveñim prostorom, i na çene teritorije sa zaviãñu gledaju mnogi lovci. Zato ñe
vojska, odbrana i vojna tehnosfera zauzimati glavno mesto u ruskoj
stvarnosti...“
A naãa ruÿa je aplaudirala Gorbaåovu i Jeÿcinu kad su predavali
Zapadu obale Crnog i Baltiåkog mora. Glasala je za one koji svojim
“reformama” od zemÿe odsecaju Daleki Istok. Ponosili smo se time
ãto naã neprijateÿ-Zapad na sve moguñe naåine hvali prvo Gorbaåova, a potom i Jeÿcina.
12
Postoji joã jedan potporaç imperijske buduñnosti zemÿe, joã
jedan temeÿ ruske buduñnosti – seÿaãtvo. Osnov nad osnovima zdrave
nacije. Nisu sluåajno rozenblumi i rozenfeldi manijakalno uniãtavali rusko seÿaãtvo, bilo u obliåju partijskih komesara pre mnogo
godina, bilo sada, u obliåju bankara-reformatora. Nije sluåajno ni to
ãto su za vreme Hruãåova snage nacije jalovo trañene na uzoravaçe
kazahstanske ledine i prebacivaçe tamo najboÿeg i najvrednijeg dela
pravoslavnih zemÿoradnika, po cenu zapuãtaça srediãçih, iskonski
ruskih podruåja dræave.
A taj naã ratar, ma koliko prñili noseve “elitni” prestoniåki
snobovi – najboÿi je vojnik. Izdræÿiv i samopoærtvovan, ne zazire
ni od jare ni od mraza. On je gorÿivi pravoslavac. Seÿaci su najmaçe
zahvañeni gradskim porocima. Neka vam se katkad uåine smeãnim ili
ograniåenim – ali da im se niste smejali! Jer ti ÿudi obezbeœuju ono
ãto je æivot i najvaæniji osnov nezavisnosti zemÿe, çenu energetsku
zalihu za stvaraçe zdrave nacije – æito. Imaã li svoje æito – imañeã
i ostale namirnice.
Dræavi s jakim seÿaãtvom ne moæeã reñi: pokori se ili ti neñu
dati da jedeã. Ili – neñu uvoziti tvoju naftu, drvnu graœu i metale, u
zamenu za pileñe batake. Narod takve dræave se neñe pretvoriti u
bolesno stado krmÿeno konzervama kojima je istekao rok, dimÿenim
crkotinama ili pileñim nogama. Nadevenim solima teãkih metala,
hemijom i antibioticima. Onako kako Zapad sada radi s niãtavnom
Rusijanijom, zemÿom sirotiçskih gradova, mrtvih sela i zaustavÿene
industrije. Nije sluåajno ãto mudri Japanci i Kinezi svoja træiãta
ne otvaraju za uvozne namirnice, premda su sopstvene skupÿe. Oni se
ne povode za potroãaåkim interesima, veñ gledaju da svoje seÿaãtvo
saåuvaju.
266
Vladajuña KPSS je trebalo da do 1985. godine reãi mnoãtvo problema. Ne puko pitaçe snabdevaça mesom i salamama u maloprodaji.
Radilo se o neåem drugom – pokazalo se da je naãe selo opustotoãeno
nakaznom urbanizacijom i neodgovornim eksperimentima. Veñ tada
smo zapali u nemalu (doduãe maçu nego sad) zavisnost od ameriåkog
æita i argentinske govedine. Najplodnije oblasti Rusije – åernozem
(crnica) – ostale su skoro nenaseÿene, dok su se milioni Slovena naãli na prÿugama Kazahstana. Gde je prinos nizak, rad teæak i gde
besne crne bure, na sve strane raznoseñi uzoranu zemÿu.
Ãta bi trebalo uraditi? Snaga nacije nije neiscrpna. Zato je
treba usredsrediti na naseÿavaçe i razvoj Åernozemÿa. Tulske,
Orlovske, Lipecke, Tambovske i Voroçeãke oblasti. Upravo tu preseÿavati Slovene iz Kazahstana i Sredçe Azije, gradeñi puteve, preraœivaåke centre i mreæu gasifikacije. Tu skoncentrisati napredne
tehnologije i investicije. Imperija je 1985. godine imala deset puta
viãe snage i sredstava za to od nemoñne i mafijaãke Erefije–RF.
Ali ne, Kremÿ je odabrao da neizmerne milione trañi na uvoz æita,
na idiotske projekte u Neåernozemÿu!
Da smo podigli juæne oblasti – zemÿa bi zauvek obezbedila æitarice i meso, mleko i vunu! A tu su bili i blagodatni rejoni juga Ukrajine, æitnice kozaåkog Severnog Kavkaza sa krepkim, borbenim i
domañinskim narodom. I tamo moraju postojati taåke razvoja, srediãta kristalizacije slovenskog ratarstva.
No, nemojte misliti da s potceçivaçem govorimo o Neåernozemÿu. Mi taj naziv ne volimo, poãto bi tu zemÿu zapravo trebalo zvati
Severozapadna Rusija, kolevka Velikorusa. Tu je naãe etniåko jezgro,
naãa sakralna, sveta srediãta Pravoslavÿa. Murom i Vladimir, Suzdaÿ i Rostov Veliki, Novgorod, Toræok i Pskov... Treba obnoviti
çihovu nekadaãçu slavu i moñ, a preœaãça Imperija je i za to imala
snage. Tu se oko preporoœenih manastira mogu izgraditi zanatska
srediãta, visokotehnoloãka mala privreda, tehnoparkovi i tehnopolisi, kompleksi za preradu mesa i mleka. Iznova pretvarajuñi sakralna steciãta u uporiãta ne samo duha i kulture, veñ i u kÿuåeve privrednog æivota, kamo bi krenuli najzdraviji, najmarÿiviji i najtrezveniji. Vrañajuñi se na zemÿu predaka iz Sredçe Azije, pa makar ona i
ostala u sastavu Imperije.
Ima naãa dræava, vrag da je nosi, bistre glave koje umeju da preporode drevno æivotvorno tkivo nacije, çenu osnovu. Jedan od çih je
i ruski arhitekta i kulturolog Vladimir Popov, ålan akademije prirodnih nauka, predsednik kluba UNESKO “Ruski gospodski dom s
poÿskim imaçem”. Do fanatizma svom poslu odan åovek, koji na svom
grbu nosi Znak Sunca. Direktor moskovskog kompleksa “VlahernskojeKuzminki”, negdaãçeg gospodskog doma kneæeva Golicinih.
− Udahnuti æivot gospodskom domu – to nije samo restauracija
dvorca i ostalih zgrada, åiãñeçe ribçaka ili rekultivacija zemÿe.
Jer to nisu samo zidovi, park i skulpture. To je pravi æivi organizam.
Upravo su plemiñki posedi stvarali veliku rusku kulturu. Svaki od
267
çih je postajao mikrosvemir koji ima i kulturnu, i ekonomsku, i socijalnu funkciju. Sve treba vratiti! – tvrdi Popov, u ãali sebe nazivajuñi “unajmÿeni knez”. Prihvatio se stvarno nepreglednog posla.
Koliko vrede samo ribçaci! U çima su uzgajani karaãi, ãarani i
lipÿani. A kovaånica, vrt, ergela? A obliæçe naseÿe Slobotka? Tu
tek treba da kao iz vrela ãikne preporoœeni æivot – pozoriãte, narodna radinost, jedinstveni znatski centri. Neka opet proradi Vaspitni dom, u kome ñe zapuãtena deca-uliåari postajati stvaraoci,
åuvari predaåkog nasleœa. Tako da momci ne ogreznu u “novom varvarstvu” i nacionalnoj amneziji nakaradne Jeÿcinije. Veñ da postanu
nauånici, umetnici, dobre zanatlije.
Sve je osmiãÿeno. Tu treba da radi Skupãtina ruske kulture, koja
ñe objediniti umetnike i pisce, teatrologe i mecene, skulptore i
industrijalce. Preporod gospodskog doma s poÿskim imaçem bi se ostvarivao na raåun privatnih ulagaça. Princip je sledeñi: hoñeã li da
postaneã mecena – odaberi, recimo, Koçuãnicu i tamo pokreni
neãto. Ali da bude unosno i na svetskom nivou! A takvih preduzimaåa
ima. Ne bave se svi oni trañeçem novca na Bahamima, ima ih i koji na
Rusku zemÿu misle. Ne ulaæu baã svi u idiotizirajuñu “tel-avivziju”,
poput gusinsko-berezovskih...
I nehotice se divim tim poletnim Rusima koji maãtaju da
sadaãçu Moskvu, ogrezlu u mrskoj tuœinãtini, okruæe ogrlicom preporoœenih gospodskih poseda. On je veliki majstor koji nacionalne
tradicije pretaåe u zdaça. Kako on mrzi doãÿake iz prÿavih palanki,
iz ubogosti ãto zaudara na beli luk i znoj, koji su 1917. godine doãli
na vlast i Rusima æivote srozali u ogavnu skuåenost. Ali on niãta
maçe mrzi i çihovu sabrañu koja sada po Moskvi diæe bezliåno-staklene zgrade-piramide, neãto poput uveñanih prodajnih kioska.
Mi znamo kako obnoviti temeÿ naãe nacije, naãeg Pravoslavnog
Treñeg Rima!
13
Ima kod nas ÿudi koje uistinu moæemo smatrati zlatnom rezervom
Rusije. Åije telo je samo nesavrãen omotaå. Ali oni zapravo i jesu
sama Dræava. Takve liånosti oseñaju çeno prostranstvo kao produæetak sebe samih, a sva iskuãeça Velike Rusije doæivÿavaju kao liåno svoja. Za çih je raspad Imperije bio æivotna tragedija, kao da su
ruke i noge pogubili. Naãe krvave meœusobice çih neizdræivo bole,
kao da se çima odseca æivo meso.
Takvi ÿudi razmiãÿaju u planetarnim razmerama, i sa davno pomrlim precima priåaju kao da su tu. Jedinstven oseñaj dræave, tokova
energija i zrijuñih srediãta sila åini ih vajarima buduñnosti. I, kao
ãto majka nasluñuje bolest svog åeda, oni znaju za zametaçe buduñih
nevoÿa Imperije. U çihovim duãama ima neåeg mistiånog, dubokog.
Nekakvog unutraãçeg sluha kojim åuju i glasove umrlih, i pucketaçe
geopolitiåkih napetosti i gotovo neprimetno podrhtavaçe unutar po
268
miãÿeçu neposveñenih nesalomivih gromada, i strujaçe æivotne
snage dræave.
Koliko su samo daleki od tupavih i bezoseñajnih kremaÿskih åinovnika koji odavno nisu åitali kçige, åiji su mogovi proæeti ispareçima votke, a u duãi im je kasa! Koliko se samo razlikuju od tih
nakaznih podÿudi, åije okice samo igraju, koji umeju jedino da sitno
spletkare – åak i po cenu propasti sopstvene dræave! No, niãta maçe
su daleki i od uglaœenih åetrdesetogodiãçih “klinaca”, ekonomista
i poslovçaka, åiji je svet sapet unutar Baãtenskog prstena, a u glavama su im samo bukvari zapadnog liberalizma i katalozi raskoãnih
prodavnica. Jer spoznati svoju zemÿu znaåi stopiti se s çome, steñi
nadvid i sposobnost da se jednim pogledom obuhvate nepregledni prostori. Sam taj put opaæaça, svojstven imperijskim ÿudima, nedostupan
je Zapadu. Poãto u çemu vlada samo primitivna materijalna raåunica, racionalizam, iziskujuñi da se sloæeno jedinstvo sveta raãålaçuje na proste sastavnice. To je isto ãto i slike Leonarda da Vinåija
samleti u maãini za mleveçe mesa. Oni sve razlaæu na osnovne åinioce: ovo je politika, ovo – privreda, a ovo – folklor. Pa i Rusiju
stalno raãålaçuju, åas na regione, åas na nekakve nivoe. Zapad je
carstvo analize, ali za sintezu nije sposoban. Meœutim, raãålaniti
neãto, makar i zarad spoznaje, znaåi – ubiti.
A imperijski ÿudi su majstori sinteze, sposobni da buduñnost
dræave stvaraju kao jedinstvenu celinu, gde su kupole crkava, posedi i
krilate rakete, gde su elektrane i tradicije povezani zajedniåkim
sponama. Ma koliko paradoksalno takva tvrdça zvuåala uãima åoveka
sa zapadno-racionalistiåkim naåinom rasuœivaça. Jedan od takvih
“treñih Rimÿana” æivi meœu nama – ruski vajar i arhitekta, Konstantin Påeÿçikov. Koji je joã 1970. godine upozoravao na opasnost raspada Imperije i govorio o potrebi temeÿne reorganizacije Ruskog
prostora.
Påeÿçikov je jedan od onih koji su spoznali svu jedinstvenost
Ruske Imperije – Sovjetskog Saveza, kojoj sliåne u svetskoj istoriji
nema. On ogromnu Evroaziju vidi kao titansku åaãu oiviåenu planinskim lancima – Pirinejima i Balkanom, Karpatima i Kavkazom,
Tianãanom, Himalajima i Tibetom. Na istoånom i zapadnom rubu kao
da od konkavnog “soåiva” Ruskog prostora ka Okeanu otiåu Evropa i
Kina, i Hinduhuãkim lancem je odvojen Hindustan. Oni su izvan naãe
Åaãe. Istoåni Sloveni su je naselili i organizovali skoro kruæan
prostor sa srediãtem u Moskvi, pruæivãi zatim iz çe strune radijalnih saobrañajnica. Ispao je magiåan krug. Sveti Toåak koji obuhvata skoro 70% svih prirodnih resursa Zemÿe.
Åaãa je u istorijskoj perspektivi stabilna, za razliku od Svetskog Ostrva – Amerike, uåaurene u pauåini nesigurnih i efemernih
pomorskih saobrañajnica. Potencijalno, Åaãa je pupak sveta, osovina
çegove istorije. Påeÿçikov je uveren: Rusi moraju stvoriti nov
sistem planetarnih saobrañajnica – od Portugalije do Moskve, pa daÿe preko åitavog Sibira, sve do Beringovog moreuza koji evroazijsku
269
Åukotku razdvaja od ameriåke Aÿaske. Tamo se preko voda podiæe
titanski most i nastaje blistavi velegrad, Beringograd, preko koga
put vodi na Ameriåki kontinent. Od te Osovine Sveta bi se na jug
pruæale podnevaåke magistrale – ka Africi, Indiji i Kini. I tu osovinu novog globalnog sistema mora åuvati åeliåni i grozni gigant –
naãa stabilna Imperija. Podizaçem nove mreæe svetskih saobrañajnica, poniãtili bismo znaåaj Persijskog i Ormuskog moreuza, Sueckog kanala i Singapura, stekavãi ogromna bogatstva i svetsko liderstvo...
Påeÿçikov je 1965. godine postao ålan Demografske komisije pri
Moskovskom univerzitetu. Joã tada je predvideo pad nataliteta u
1990-im i predloæio izlaz iz predstojeñe krize: prekinuti rasprãivaçe Istoånih Slovena iz çihovih iskonskih staniãta ka rubovima
Imperije, na periferiju Åaãe. I ponovo ih vrañati ka srediãtu, vaspostavÿajuñi u XVIII-XX veku “izgriæenu” sråiku Rusije, vaspostavÿajuñi zalihu civilizacijske otpornosti. On je 1970. godine predloæio
shemu kinetiåkog raseÿavaça – oko civilizacijskih jezgara i silnica, spregnutu sa sistemom smene deæurstava u eksploataciji industrije na periferiji. Påeÿçikov je uveravao: treba restaurisati
izgubÿeni ruski prostorni poredak, naãe etno-dræavno jezgro.
On to poredi s podizaçem ogromne saborne kupole nad srcem
ruskog sveta, oko koga ñe se dizati kupole malih i sredçih naroda, gradova, korporacija. Gradovi se pretvaraju u “sazveæœa”, a iz ruskog jezgra se uklaçaju “ãupe, gradiliãta i ekoloãki ãtetne proizvodçe”.
U srediãtu tog jezgra Påeÿçikov maãta da se podigne komunikaciono leæiãte – Artpolis, u juænomoskovskom rejonu Bicevskog parka. U vidu raspoluñene osmostrane piramide åija osnova ocrtava
osmokraku arijevsku zvezdu – protivteæu ãestokrakom simvolu judeoprotestantske civilizacije. Tu bi se nalazilo steciãte banaka, berzi, kancelarija firmi i informativnih agencija, åvoriãta svemirskih veza. Usko grlo, kroz koje bi se odvijala razmena kulturnih, tehnoloãkih i organizacionih vrednosti pod kontrolom Pravoslavnog
naroda. Bio bi to jedinstveni kristal stvaralaãtva. Ali, avaj, veñ za
sipak i zakorovÿen postsovjetski prostor u raspadaçu. Ali tako da mi
ovladamo veãtinom komunikacija, ovladavaça prostorima i manipulisaça çima. Stavivãi u svoju sluæbu savremene finansijske poslovne tehnologije, privlaåeñi kapital åitavog sveta za osvajaçe bogatstava Åaãe i realizaciju titanskih projekata. Pod ruskom kontrolom!
Saæimaçem etnomase Istoånih Slovena ka tradicionalnom srediãtu Imperije pokreñe se “reaktor”, åija ñe energija obezbediti novi
pasionrni izliv, novo ãireçe Imperije. Çenu Veliku Transgresiju.
U doba Gorbaåova smo imali stostruko viãe snage za ostvarivaçe
takvog projekta Pravoslavno-imperijske buduñnosti. A joã viãe –
poåetkom 1970-ih. Vazduhoplovne flote, tenkovske armade, grozdove
nauåno-tehniåke moñi usredsreœene u jedinstvenim centrima – tada
punovredne a ne presahle, kao sad. Plus bujicu petrodolara, koju je
reæim Breæçeva tako nesposobno spiskao na uvoz inostranih krpica.
270
Uz to i jedinstveni sistem vlasti ogromne mobilizacione sile koja u
rukama Voœe-Vajara moæe åiniti neviœena åudesa (O Påeÿçikovu –
videti “Deç” (dan) br. 17, 1992; “Zavtra” br. 37 i 52, 1995).
Ÿudi poput ovog mislioca su stvarali izgled sveta nakon naãe
pobede u Treñem svetskom, poluvekovnom hladnom ratu. Kada bi Zapad,
skÿokavãi se iznuren od pokuãaja da nadvlada Ruse u trci u naoruæaçu, priznao uzaludnost svojih upiçaça i izrazio spremnost da
uåestvuje u naãem Superprojektu. Kada bismo i mi mogli da na çega
preusmerimo snage osloboœene iz vojne sfere.
Ali, zar su mistiåna otkroveça Påeÿçikova mogle pojmiti i prihvatiti one tupave i veñ nemoñne kremaÿske glaveãine, u åijim mozgovima nije bilo niåega osim “Kratkog kursa Svesavezne komunistiåke partije (boÿãevika)”, votke i baçaça? Zar ga je mogla pozdraviti tadaãça naãa socioloãko-demografska elita, svi ti jevrejski
akademici bromleji, perãici i zaslavski? Ta oni su analitiåari,
raãålaniteÿi, dok je Påeÿçikov – sinteza. Za razliku od çih, on je
ruski pasionarac i çegov se projekat mogao roditi samo u glavi predstavnika naroda s vekovnim imperijskim i hiÿadugodiãçim arijevskim tradicijama, u umu nastavÿaåa dela ruskog kosmizma. A nikako ne
u mozgovima doãÿaka iz tesnih i õangrizavih getoa, mraviçaka lihvara i meçaåa. Nezavisno od obrazovaça, mi katkad nasleœujemo señaça naãih neizbrojnih predaka – preko domañeg vaspitaça, razgovora
i predaça. I ãirina zamisli potomka ratnika i osvajaåa nepreglednih prostranstava, kadrih da se suoåe s nadåoveåanskim naprezaçima,
oãtro se razlikuje od svetonazora onih åiji su preci bili palanaåki
apotekari, duñanõije i åasovniåari.
Tih su godina takvi akademici po salonskim skupovima veñ raspravÿali o tome kako je dræavi odzvonilo i, maãtajuñi o zapadçaåkom stilu æivota, nazdravÿali novoj revoluciji. Uskoro ñe se pojaviti vremeãni Politiåki Idiot Saharov sa sumanutim idejama preteåe Erefije – Saveza Suverenih republika. U adskom varivu kasnosovjetske demografsko-socioloãke nauke rodiñe se titanska dama
Starovojtova, buduña demokratkiça i zagovornica zamisli cepkaça
Rusije na pedeset zemaÿa, i profesor Janov – teoretiåar promene
etnopsiholoãkog tipa Rusa u smeru amerikanizacije i liberalizma. I
koliko je samo Påeÿçikovu bilo bolno da gleda kako u Imperiji postoji sve za ostvarivaçe takvog projekta. Sve, osim jednog – voÿe.
Mi i vi pouzdano znamo: ima u zemÿi ÿudi koji vladaju imperijskim meta-tehnologijama. Postoje tvorci buduñeg Hiÿadugodiãçeg
Treñeg Rima.
14
Pokuãali smo da naznaåimo samo osnovne obrise Ruskog Ciÿa i
strategije pobede u globalnoj bici. I niãta novo nismo izmislili. U
zemÿi su veñ sredinom 80-ih mnogi iznosili sve u svemu sliåne misli.
271
Ÿudi u crnim koãuÿama su 1980. godine poåeli da slave godiãçicu Kulikovske bitke, u kojoj su prvi put na istorijsku scenu izaãli
Velikorusi, naslednici drevnih Rusa Kijevsko-Dçeparske civilizacije. A 1982. sam sa drugovima, tada u devetom razredu, naprosto gutao
stranice tek objavÿene – i, avaj, posmrtne! – kçige Vladimira Åivilihina “Pamjat” (señaçe), kojom nas je autor vodio ka najdrevnijim ruskim izvoriãtima. Stvarao je veliki slikar Iÿa Glazunov, i muæevna
lica vojskovoœa Velikog Otaõbinskog su na çegovim platnima stajala
rame uz rame sa Dmitrijem Donskim i Sergijem Radoçeãkim. Zanosili smo se radovima istoriåara F. Ãahmagonova, i s çihovih stranica nas je gledala æiva istorija. Joã je dræao predavaça Lav Gumiÿov, koji je spoznao i progaçaça akademika Bromÿeja, i tajne æivota
raznih naroda. A uz çih su veñ bile desetine uåenika.
Mi smo samo spojili u jednu celinu misli koje su joã u proãlom
veku izneli Leontjev i Danilevski. Zvaniåna ideologija u stilu
“Æivela KPSS!” pretvorila se u beæivotnu ÿuãturu pod kojom su
tokom 80-ih sazrevala dva naåela. Jedno – to su nastrojenosti onih koji
su se divili Zapadu i potajno maãtali da se ovajde na ruãeçu zemÿe.
Drugo – rusko-pravoslavna, imperijska struja. Subpasionarna i pasionarna tendencija. Naãa tragedija je u tome ãto se prvo naåelo bræe
uobliåilo, podræano veãtom rukom Zapada. I oni koji su mu se ulizivali dospeli su na vlast. U tome im je potpomogla i vladajuña ideologija, marksizam – nakazno izvrtaçe-ogranak liberalizma, s istim
primatom materijalnog i primitivno-racionalistiåkog.
A rusko naåelo nije uspelo da se kristalizuje. Premda je to bio
zametak nove civilizacije. I pogledi izneti u ovoj kçizi sticali su
sve veñe odobravaçe onih koje smo nazvali ÿudima Maåa i Åekiña.
Kako vreme odmiåe, sve je jaåi oseñaj da smo tada proãiãali raskrsnicu puteva u buduñnost, odabravãi pogreãno skretaçe. Oseñaj da smo
propustili veliku priliku.
Aleksandar Prohanov je napisao: “Trojica mesara su, zasukavãi
rukave, nasrnula na Sovjetski Savez i iskasapila ga satarama. Nisu
oni kasapili ni partiju, ni komunizam, ni strateãke rakete, veñ u
nedrima SSSR zaæivelu “rusku civilizaciju”, koja se temeÿila na
velikim otkriñima nauke i tehnike, na prozrevaçu o Bogu i Svemiru,
na dubokom uzajamnom poãtovaçu ÿudi, na briæÿivom odnosu prema
pramajci-prirodi. Na najsloæenijoj sintezi ovozemaÿske izgradçe i
poriva da se krene ka nepoznatoj vaseÿeni, koja se krajem 70-ih, usred
socijalnog muka i spoÿaãçe nepomiånosti, uobliåavala u novo ovozemaÿsko ustrojstvo – rusku civilizaciju. Kao ãto buduña mati, osetivãi u sebi bilo ploda, utihne, u licu poruæni, izbegava vidna ispoÿavaça, usredsreœujuñi se na unutraãçi bitak, na tajanstveno gajeçe,
i naãa dræava je, ne mareñi ãto je nazivaju “zastojna”, prikupÿala
snagu, prelivala je u buduñe åedo-junaka, spremala se za poroœaj.
Ubice su, kao u priåi o pogubÿeçu dece i caru Irodu (u pravoslavnom narodu Jeÿcina porede s Irodom), traæile tog buduñeg junaka
272
i spasiteÿa i nemilosrdno sekle majku, ne obaziruñi se na çene
krike...“
Zapad je znao – Rusi raœaju Sunåanog Junaka, kome se nikad neñe
moñi suprotstaviti. I uspeo je da mobiliãe sve sile Zla, svu drevnu
magiju spletaka i upravÿaça umovima, samo u jednom ciÿu: ne dozvoliti nam da stvorimo åudo!
Po svoj prilici se joã pre petnaest godina trebalo pozabaviti
stvaraçem nove dræave u nedrima stare. I, verovatno, sasvim novog
naroda – imperijskih Rusa. Okupÿajuñi u srediãtima neocivilizacije
sve one jarosne, snaæne, usplamtele voÿom za æivot i pobedu, nemilosrdne prema neprijateÿu i zanete stvaralaãtvom. Pribirajuñi pod
svoje zastave trezvene i zdrave, ne gledajuñi koja im je nacionalnost
upisana u liåne karte. Trebalo je stvarati nekakav Nadred, åaroban
spoj zatvorenih gradova, visokotehnoloãkih firmi, jezgro imperijske maãinerije javnog informisaça, manastira i vojnih ãkola.
Nekakvu borbenu Crkvu, ruski SS, superkorporaciju u kojoj bi se na
jednom mestu naãla najveña naãa åudesa. Neãto sliåno je joã Ivan
Grozni pokuãao da uåini, kad je Rusiju podelio na staru “zemãtinu” i
novu “opriåninu”. Meœutim, mi smo mogli (i joã uvek smo u staçu!) da
to izvedemo tananije i savrãenije, stvorivãi, najzad, svoj Rim!
Mi znamo obrise naãe velike buduñnosti. Æelite li da æivite u
svetu koji nam se odãkrinuo i gradite takvu Imperiju?
Subpasionarce ne pitamo...
273
Osamnaesto poglavÿe
RAT NA MORU PRED POÅETAK TREÑEG HIŸADULEÑA.
GROZNE “TRIREME” NOVIH RIMŸANA. “OPEKOTINA OD
SUNCA” I “TARANTULI” SMRTONOSNOG UJEDA.
JEDREÇACI PROTIV ATOMSKIH PODMORNICA.
NAPADAJU RUSKI “SKEGOVI”. PTICE
PROTIVPODMORNIÅKOG RATA. ÆALOSNA SUDBINA
“TANKEROPODA“
1
Jula 1993. godine SAD je potresla senzacionalna vest. Kod Rusa je
otkrivena protivbrodska raketa koja daleko prevazilazi sve zapadne,
oruæje åiji se napad ne moæe odbiti, stvoreno u “atomogradu” Dubni,
u KB “Aÿtair” joã 1980-ih godina. A proizvodila se u arseçevskom
zavodu kod Vladivostoka.
To åudo-oruæje Imperije se zvalo protivbrodska raketa “Moskit”, 3M-80E. Amerikanci su mu nadenuli poetiånije ime: “Sanbern”,
“Opekotina od sunca”. Predviœeno je za uniãtavaçe neprijateÿskih
povrãinskih plovila: nosaåa aviona, krstarica, razaraåa, desantnih
brodova i transportnih konvoja.
Uzano telo poput grabÿivice, tmolo-srebrnaste boje, duæine 9,3 m
naåiçeno je od najsavremenijih legura. Kako je çen glavni konstruktor Sergej Klimov saopãtio u åasopisu “Vojna parada” (br. 8-9, 1994),
u “Moskitu” su saæeta sva dostignuña naãe nauåne moñi. Nabojnomlazni motor obezbeœuje gigantsku brzinu od 2,5 maha. Startni motor
je smeãten u samoj komori za sagorevaçe osnovnog, marãevskog. Nezamisliva brzina leta, na visini od svega 5 m, naprosto ne ostavÿa
neprijateÿu vremena da svoje protivraketne sisteme dovede u pripravnost. Åak i da unapred zna da je na çega ispaÿen “Moskit”-„Sanbern”, svojim protivavionskim raketama ih moæe presresti tek na
razdaÿini 5-7 vrsta. Poãto borbeni kompjuteri SAD ne mogu bræe da
obrade podatke za PV dejstva tokom kratkog vremenskog raspona (3-4
sek) otkad se prvi “Moskit” pojavi u zoni vidÿivosti ameriåkih
radara.
Raketa hita u oblaku vodenih kapÿica, slabo odbijajuñi radarske
zrake. Navodeñi se samostalno, prema laserskom zraku i infracrvenom senzoru. “Moskit” nosi stanicu radioelektronske borbe koja
suzbija “radio-vid” neprijateÿa. Sem toga, raketa neñe biti sama –
samo jedan naã åamac tipa “Tarantul” moæe ispaliti åetiri “Sanberna” za 15 sekundi.
...Vojni dopisnik “Vaãington posta” Õon Mingi, åovek blizak
Pentagonu, pisao je u svom listu: “Brodovi SAD su slabo zaãtiñeni od
çihovih raketa. Leteñi brzinom od 2,5 maha na visini 15 stopa iznad
274
povrãine mora, one nadomak ciÿa izvode osujeñujuñe popreåne zaokrete na obe strane. Kako tvrde vojni struåçaci, sposobne su da savladaju ameriåka protivelektronska dejstva, nameçena skretaçu protivniåkih raketa sa ciÿa.“
Pred samom metom koju raketa zahvata svojim aktivno-pasivnim
sistemom samonavoœeça, imperijski nadzvuåni robot-kamikaza prelazi na oãtar cik-cak manevar: “levo-desno-levo-u ciÿ!”. Praveñi pri
punoj brzini zaokrete od skoro 90 stepeni. Ovakvo ãevrdaçe remeti
navoœeçe neprijateÿskih brzometnih topova i tuœe kompjutere navoœeça primorava na rad “da se sve puãi”. Pri bacakaçu iz strane u
stranu trup naãe rakete trpi 15-struka optereñeça, ali je toliko
åvrst da ih moæe izdræati. Zato su ameriåke rakete, ispaÿene u susret “Moskitu”, prinuœene da prate ovaj manevar, prelamajuñi se od
takvih naprezaça. Tik pre nego ãto ñe udariti u ciÿ, “Moskit” izvodi nepredvidivi manevar. I niko ne zna gde ñe pogoditi: u bok, komandni most ili palubu.
Kako Klimov tvrdi, neprijateÿ samo jednom moæe otvoriti vatru
na “Moskita”. Za “popravni” prosto nema vremena. I ako ameriåki
brod istovremeno napadnu tri ili åetiri ruske “ubice”, uspeñe da obori samo jednog – ostali ñe ga pogoditi.
Raketa je œavolski “pametna”. Çen kompjuter sam u mnoãtvu
ciÿeva po zadatim parametrima odabire jedan. Ako joj je “nareœeno” da
udari u brod tipa “nosaå aviona” – ignorisañe maçe ciÿeve. Dodatno
se navodi i na isijavaçe radara odabrane ærtve.
Skoro åetiri tone teãka maãina sa protivoklopnom bojevom glavom i brzinom dva i po puta veñom od zvuka, sposobna je da probije
oklopni pojas bojnog broda od viãe palaca debÿine i eksplodira u çegovoj unutraãçosti. Dok ostali ameriåki brodovi imaju samo laku
oklopnu zaãtitu i “Moskit” ñe se u çih zariti kao metak u meko tkivo, rastrgnuvãi im eksplozijom utrobu. Od 150 kg eksploziva maãinski prostor se pretvara u divÿi haos ogça i izuvijanog metala. Eksplodiraju rezervoari s gorivom. U vazduh lete skladiãta municije.
“Moskit” je univerzalno oruæje. Çima su naoruæani ruski raketni
åamci i razaraåi klase “Savremeni” (savremeni), borbene letilice i
kopneni kompleksi obalske odbrane. “Moskit” se veãa pod krila palubnih Su-27. Åak je lansiran i s “Kaspijskih monstruma”, s naãih
borbenih ekranoplana. Napad imperijskih eskadri i brodskih sastava,
naoruæanih “Moskitima”, moæe za nekoliko minuta rasturiti åitavu
eskadru mornarice SAD.
Amerikanci su proteklih deset godina åitavom svetu dodijali
nametÿivim reklamiraçem svoje protivbrodske rakete “Harpun”. U
zvezde je kuju kao najboÿu na Zemÿi. Ali, u poreœeçu s naãim superoruæjem, ta çihova sprava izgleda kao starinska puãka naspram
automata Kalaãçikova. Opisujuñi 1988. godine bitke izmeœu ruske i
ameriåke mornarice u “Crvenoj oluji”, Klensi nije ni zucnuo o “Moskitima”. Premda iz sve snage “naoruæava” SAD joã uvek nepostojeñim
275
oruæjem. To bi bilo kao 1940. godine opisivati buduñi rat protiv Nemaåke, bez ikakvog pomiçaça çenih “Meserãmita”.
Uporedne odlike raketa
“Moskit” (SSSR) i “Harpun” (SAD)
(“Vojna parada” br. 8-9, 1994)
“Moskit” (“Harpun”)
1. Brzina leta, mah . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . > 2 (0,8-0,85)
2. Visina leta, u marãevskom reæimu, m . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .20 (15)
3. Startna masa, kg . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4.000 (667)
4. Bojeva glava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . probojna (poluprotivoklopna)
5. Masa bojeve glave/masa eksplozinog
puçeça, kg . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .300/150 (225/95)
6. Domet, maks/min, km . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 120(10 110-13)13
7. Tempo plotunske paÿbe (1 raketa za h sekundi) . . . . . . . . h = 5 (h = 3)
Tom je raketom Imperija najpotpunije ovaplotila naåelo “jednom
rubÿom uniãtiti stotinu dolara”. Omaçi avion ili åamac, ispalivãi “Moskit”, mogu uniãtiti giganta koji koãta 1,5-2 milijarde
dolara.
2
Hajde da zajedno sa Vama odapnemo strelu uobraziÿe u zabran
istorijske fantazije. No, zamislimo, makar samo na pola sata, ãta bi
bilo da su na vlast 1985. godine, umesto sitnih duãa, doãle prave voœe-aristokrate, rodoÿubi i ratnici. Kako bi onda izgledala naãa
nadvodna flota? Kakve bi to brodice “treñih Rimÿana” sekle talase
Svetskog Okeana?
Pa da poånemo od najmaçih brodova Velesile – raketnih åamaca
klase 12421. Dakle, od “Tarantul-III”, razraœene u veñ nam poznatom KB
“Almaz”. Åetiri rakete “Moskit” u lansirnim kontejnerima, 12 kompleksa protivavionskih mini-raketa “Igla-1M” koje u svemu nadmaãuju hvaÿene “Stingere”.
Svojom artiÿerijom je “Tarantul-III” straãan åak i za razaraå. Sa
pramca bije kompleks AK-176M od 76 mm. Na krmi su dva brzometna
topa AK-630M od 30 mm. Uostalom, na çihovo mesto se moæe postaviti
i sistem “Kortik” – “brzo oruæje” koje ispaÿuje 10 hiÿada granata u
minutu. Ono oko ruskog åamca stvara “zaãtitnu kupolu” od ispaÿenih
krilatih raketa ili navoœenih bombi.
Ali, glavnu snagu te “trireme XXI veka” predstavÿaju veñ poznati
nam “Moskiti”. U poreœeçu s prethodnikom, “Tarantulom-I”, ovaj åamac je dvadesetak posto jaåi i opasniji. Kako piãe “Vojna parada” (br.
8-9, 1995), na çemu je postavÿen jedan od najboÿih svetskih brodskih
276
sistema za navoœeçe 3C-80E, koji “Tarantul-III” pretvara u delotvornog borbenog kiborga, u kome je hrabrost mornara ukrãtena sa superbrzim kompjuterom.
Zahvaÿujuñi tome se delotvorni domet “Moskita”, za razliku od
preœaãçih åamaca, pruæa daleko iza obzorja, dostiæuñi 120 vrsta.
Zaãto? Zato ãto umesto radara “Harpun-E” na ovom åamcu stoji “Harpun-Bal-E”, koji ciÿeve uoåava daleko iza obzorja. Radi se o kompjuterizovanom aktivno-pasivnom sistemu koji istovremeno prati 15
ciÿeva, a ãest od çih uzima na niãan. Brod ima joã dva radara. Onaj
koji upravÿa vatrom topova (MR-123-02) i drugi koji obezbeœuje opãte
osmatraçe (“Pozitiv“-E). Prvi je tako preudeãen da boÿe tuåe niskoleteñe ciÿeve, a i pojaåana mu je otpornost na smetçe pri dejstvima s
obalom u pozadini. “Pozitiv” ostvaruje opãte izviœaçe, dajuñi navoœeçe na pet ciÿeva istovremeno i predajuñi te podatke radaru MR123-02, radi çihove joã preciznije obrade. Ovim je za 10% poveñana
delotvornost pri dejstvu na leteñe objekte.
Åamac napadaju neprijateÿske rakete? Dva ureœaja PK-10 ispaÿuju
puçeça s kombinovanim sredstvima za ometaçe, stvarajuñi oko broda
bele utvare koje mogu obmanuti tuœinske robote-ubice. Bilo da su navoœeni radarskim, laserskim, televizijskim, optiåkim ili kombinovanim sistemom.
Ratovaçe u uslovima ABH dejstava? Moguñe je. Posada se sklaça u
tri citadele, opremÿene trojnim sistemom filtera. Protivnik je
primenio magnetne mine? Ukÿuåuje se sistem za çihovo ometaçe.
“Opipava” nas tuœinski radar? Konstruktori “Almaza” su brodskoj
nadgradçi dodali naroåite kosine za rasejavaçe radarskih signala.
Kaæu da uspeãna bojeva tehnika mora biti lepa. I “Tarantul-III”
poseduje svojevrsnu, groznu estetiku. Trup poluglisera s izboåinomredanom i “krinolinama” na krmi izraœen je od niskolegiranog åvrstog åelika. Ova moñna brodica nije velika: svega 550 tona istisnine,
56 m duæine i 8,75 m ãirine. I posadu åine samo 44 mornara. Zato
postiæe brzinu od 38 åvorova. A marãevskom, ekonomskom brzinom od
12-13 åvorova moæe prevaliti do 2.400 miÿa. Pogon joj daje ruska gasna
turbina od 32.000 KS.
Bez preuveliåavaça, “Tarantul-III” je najboÿi na svetu. Pogotovo
po udarnoj moñi. Çegova inostrana sabraña su naoruæana znatno slabijim raketama “Harpun” i “Ekzoset”.
3
Mornarica Imperije je zastraãujuña åak i najmaçim od svojih
brodova. Evo, razbacujuñi “brkove” od pene, promiåe joã jedno åedo
“Almaza” – straæarski åamac klase 10410, na Zapadu nazvan “Svitac”.
Åak i taj 382-tonski maliãan duæine 49 m moæe zadati smrtonosan
udarac svakom ko pokuãa da povredi vodeni prostor Imperije ili
priœe çenim ratnim lukama. I on je, naime, naoruæan krilatim raket277
ama H-35, sa kojima ste se, åitaoåe, veñ upoznali u poglavÿu o robotima-kamikazama. Uz to i najboÿim imperijskim radarom “HarpunBal”, koji omoguñava da se neprijateÿ tuåe i s udaÿenosti od 130 vrsta.
Brodiñ plovi, ãaÿuñi u morske dubine impulse sonara, orijentiãuñi se na moru pomoñu sistema satelitske navigacije. Poseduje
moñan artiÿerijski arsenal: pramåani A-176M koji istresa 120 granata od 76 mm u minutu. Pomorski oficiri se ãale: moæemo da pretesteriãemo åak i neprijateÿev razaraå. A na krmi je poznata kupola
AK-630, koji za minut ispaÿuje 4-5 hiÿada granata. Napade neprijateÿskih “Tornada” ili F-16 brodiñ doåekuje pretvarajuñi se u jeæa s
“Iglama”. Ima ih osam kompleksa.
4
“Paæça! “Ubice nosaåa aviona”! – paniåno bruji u ameriåkom
etru. Imperija od 1979. godine gradi ãest krstarica projekta 1164.
Sjediçene Dræave imaju åega da se boje: ti su brodovi opremÿeni najmoñnijim protivavionskim, protivpodmorniåkim i protivbrodskim
naoruæaçem, te mogu izvrãiti proboj kroz najmoñnije linije odbrane.
Ameriåki kapetani brodova napamet znaju çihovu moñ. Ãesnaest
lansera krilatih “Bazalta”. Osam artiÿerijsko-raketnih sistema
PVO “Fort”, niãta loãijih od “Tunguske”. Åetiri protivavionska
postrojeça “Osa-M”. Pride, tu su ãest ãestocevnih automatskih topova od 30 mm, spareno oruœe od 130 mm, komplet reaktivnih bacaåa
bombi i torpeda! Brzina – 32,5 åvora. Brod, nakostreãen preteñim
åelikom, izgleda poput vikinãkog bojnog drakara. Ta krstarica je u
staçu da u vazduhu saæeæe åitavu eskadru F-14 ili F-16. Plotunskom
vatrom “Fortova” obara lansirane “Harpune” i “Tomahavke”. Potapa
podmornice i neutraliãe zahuktala torpeda.
Ali, nije ona sama. Zajedno sa sabratom, brod se kreñe ispred ruskog nosaåa aviona. I zapovednik ameriåkog brodskog sastava grozniåavo mozga. Dakle, iz vazduha ga, poletevãi sa “Varjaga”, napadaju
MiGovi i “Suhoji”. Talas çegovih aviona ñe naleteti na neprobojni
baraæ dveju “1164-vorki”, razaraåa klase “Savremeni” i “Udaloj”, na
rakete ruskog vazduãnog obezbeœeça. A negde zapadnije ameriåki sonari hvataju zvuke “vuåjeg åopora”, prokletih ruskih podmornica!
Napeto trepere kompjuterski ekrani. Åak i ako sve Ruse potopi, od
çegovog brodskog sastava teãko da ñe iãta ostati.
Uostalom, hajde da se opet obratimo Tomu Klensiju, koji opisuje
hipotetiåki boj Rusa s natovskom eskadrom u Severnom Atlantiku.
“Çihove” snage åine tri nosaåa aviona, krstarice “Tikonderoga”,
“Virõinija” i “Kalifornija”, devet prateñih brodova (sa protivavionskim raketama) i ãest protivpodmorniåkih. Na çih napada 70
ruskih bombardera Tu-22M3 i na ciÿeve lansiraju 140 krilatih raketa H-22. Istih onih, podseñamo, koje usmerenom eksplozijom prodiru 12 m u brodsku utrobu.
278
Od 140 H-22, PVO “Tikonderoge”, ispalivãi svu svoju zalihu municije, sa 92 svoje rakete obara 58 naãih. U dejstvo stupaju i drugi brodovi sa PVO sistemima, uniãtivãi joã 15 H-22. Ka nosaåu aviona
“Nimic” se ustremilo pet robota-kamikaza, i on uspeva da vatrom
brzometnih topova u vazduhu onemoguñi dva i treñeg skrene s putaçe
laænim mamcima. Pogoœeni su nosaå aviona “Saratoga” i krstarica.
Tone nosaå aviona “Foã”, pogoœen sa tri ruske rakete. Uniãteni su
dve fregate i razaraå.
Ali to je tek napad iz vazduha! A sada, dodajmo tome napad 40 aviona s “Varjaga”, ãto znaåi – joã åetrdeset protivbrodskih raketa.
Plus – ispaÿivaçe krilatih “smrti” s jedne krstarice tipa “Orlan”
(35-40 raketa “Granit”) i najmaçe dvadeset “Bazalta” s krstarica tipa
“1164”. (A i sam “Varjag” moæe da oæeæe sa 12 “Granita”.) Recimo da mi
imamo åetiri razaraåa tipa “Savremeni”. Oni ispaÿuju 24 rakete za
Amerikance straãnog, neoborivog, tipa “Moskit”. A u sluåaju da taj
boj ukÿuåuje i napad Rusa ispod vode – protivbrodskim raketama! –
natovska eskadra ñe doæiveti potpuni slom. A joã nismo ni raåunali
podmorniåka torpeda, rakete naãih straæarskih åamaca i protivpodmorniåkih brodova.
A ãta to ãiãa iznad samih talasa? Gotovo åeãÿajuñi çihove
kreste, na visini od svega åetiri metra i brzinom od 400 vrsta na åas?
Ama to je “Kaspijski monstrum”, borbeni ekranoplan-nosaå raketa
“Luç”! Åedo pokojnog Rostislava Aleksejeva.
Uveñava se porodica ratnih ekranoplana iz sastava imperijske
mornarice. Evo ga “Orÿonok” (orliñ) – hitra amfibija s moñnim turboelisnim motorom na samom vrhu avionskog repa, koja brzinom od 375
km/å moæe da prenese 40 tona tereta na razdaÿinu od 2.000 vrsta. Nad
kabinom se nadnosi kupola dvocevnog topa. Pramac poput glave keåige. Evo je – izletela na plaæu i spustila se. Kabina-glava se odvojila
u stranu, kao masivni poklopac starinske mastionice, i iz otvorene
utrobe se iskrcavaju tri oklopna transportera sa mornariåkom peãadijom.
Uostalom, veñ postoji i turistiåki “Orÿonok”, koji putnike vozi
na krstareça, donoseñi dræavi devizne prihode. Postoji i kompanija
“Ekranoflot”, kao dopuna “Aeroflota”.
No, najvaænije je to da su elegantni “monstrumi” postali superoruæje RM Imperije. Jedna od ofanzivnih komponenti – zajedno s
nosaåima aviona, avijacijom i podmornicama. Zapad ih se smrtno boji,
poãto niåeg sliånog nema. Joã je 1960. godine Aleksejev u svoja åeda
uneo takve “nou-hau”, da ih SAD sa svojim hvaÿenim kompjuterima joã
uvek nisu uspele da proniknu. Ekranoplan je joã jedna grozomorna
“trirema” Imperije, oruœe prevlasti na morskim prostranstvima.
Çima torpeda i mine neprijateÿa niãta ne mogu. U staçu su da sustignu svaki ameriåki brod i obraåunaju se s çim.
A na navozima SSSR 2000. godine veñ stoje çihova joã starija
braña, nadzemno-vazduãne amfibije-ekranoplani, hiÿadama tona teãki. Uskoro ñe se pojaviti nad valima Atlantika i Tihog okeana, kod
279
palmi Kariba i kraj æivopisnih atola Polinezije. Na hiÿade oåiju
ñe ih s poãtovaçem pratiti, svi ñe se diviti planetarnoj moñi Treñeg
Rima.
Na çihovim bokovima su bele andrejevske zastave sa plavim kosim
krstom. Starinski stegovi mornarice Petra Prvog. A kraj çih –
velikim crvenim slovima: “SSSR”!
...Ako gledate sadaãçi TV-program, ima pamet da vam stane. Nema
na çemu tvoraca ekranoplana. Æao mi je roœenih negde oko 1980. godine. Odraãñe u åvrstom uvereçu da se svet zasniva na manekenima,
fotomodelima, estradnim ãuãama i modnim kreatorima. Ubogi svet,
poput pozoriãnih dekoracija. Gospode, koliko mora biti preokrenuta
svest ÿudima, kad su im iznad svega pajaci – kojekakvi hazanovi, arkanovi, petrosjani. A pri tome pojma nemaju o istinskim ruskim genijima...
Uostalom, posle ekranoplana, imperijska mornarica se popuçava
drugim brzim lovcima na sastave nosaåa aviona SAD. To su brodovi
skeg tipa na vazduãnom jastuku “Sivuå” (uãati tuÿan severnog dela
Tihog okeana, Eurnetopias jubatus) (projekat 1239) koji su naprosto
jedinstveni. Ove borbene katamarane je stvorio genij Valerijana
Koroÿkova. Izgradça prvog “Sivuåa” je zapoåeta 1984. godine u zavodu
u Zelenodoÿsku kod Kazaça. “Tehnika – mladeæi” (br. 10, 1996) je pisala da su jedinstvenu aluminijumsko-magnezijumsku leguru za trup
broda proizveli Samarci, gasne turbine su stigle iz ukrajinskog Nikolajeva, dizel-motori iz Peterburga. Radari su iz Kijeva, zvuåni
dubinomeri iz Kiãiçeva. A glavna udarna pesnica hitrog skega su
“Moskiti”. Artiÿeriju, ãestocevne AK-630M i AK-176, dao je tulski
zavod. Zaãtitu od napada iz vazduha obezbeœuje raketni kompleks
“Osa-MA”. Prvi brod projekta 1239, “Bora”, uãao je 1989. godine u sastav Crnomorske flote.
Dva uska trupa, povezana zajedniåkom platformom, duæine 64 i
ãirine 18 metara. Spreda je elastiåni ekran-„pregaåa”. Kad se on spusti, ventilatori stvaraju pod platformom natpritisak, koji poizdiæe brod iz vode. Gaz se sa 3,3 smaçuje na jedan metar. Dve gasne turbine od po 60.000 KS daju mu brzinu od 55 åvorova, åak i kad su talasi
dva metra visoki. (U ekonomiånom, prikradajuñem reæimu se koriste
dva dizel-motora.) Zahvaÿujuñi gaznom rastereñeçu, brod se ne ÿuÿa
åak ni pri olujnom vetru od åetiri stepena po Boforovoj skali. Otud
ñe “Moskit”, ispaÿen åak i s rastojaça od 120 km, pogoditi metu sa
stopostotnom taånoãñu. Bez ÿuÿaça, taånije ñe tuñi i “Ose” i
palubni topovi.
Avaj, raspad Saveza nas je spreåio da stvorimo flotu takvih
lovaca na nosaåe aviona. Tek je 1993. godine na Crno more prispeo
drugi brod tog tipa – “Samum” (peãåani vihor). Sam Koroÿkov je govorio: zadatak borbenih katamarana nije da se izravno upuãtaju u
okrãaj, veñ da deæuraju na rubu kruga bojevih dejstava, izvan dohvata
oruæanih i radarskih sredstava protivnika. Da bi se odjednom neoåekivano, poput vrelog arabijskog uragana, samuma, stuãtili ka
280
udarnoj grupaciji neprijateÿa, na rastojaçe raketnog plotuna. Jer
svaki “Sivuå” nosi osam “Moskita”!
Pri tome je sistem za radio-elektronsku borbu sposoban da neutraliãe niãanske sklopove raketa “Harpun” i “Ekzoset” ispaÿenih
na katamaran. A, kako su åetiri puta sporije od “Moskita”, lakãe ih
je uzeti na niãan i na paramparåad razneti vatrom ãestocevnih
brzometki iz Tule. Åopor takvih katamarana bi, isplovivãi iz joã
donedavno naãe baze na ostrvu Sokotra kod juænih obala Arabije,
mogao dræati u straãnoj napetosti åitavu flotu SAD u Persijskom
zalivu. Kreñuñi se leçim marãevskim hodom svojih dizel-motora,
“Sivuåi” bi primoravali Amerikance da nad çima stalno dræe u
vazduhu eskadre aviona, uludo troãeñi tone dragocenog goriva i habajuñi skupe motore. U presudnom trenutku bi samo “Sivuåi” mogli poslati na dno veñi deo protivniåke flote. A tamo su bile i naãe
krstarice, zajedno s razaraåima i podmornicama. Pa, åega se onda
bojao Gorbaåov? Liåno nisam imao priliku da nogom kroåim na ruski
skeg. Zato dajem reå novinaru Nikolaju Åerkaãinu: “I krenuo sam na
drugu obalu Severnog zatona – tamo gde je mirovalo morsko åudo neviœeno, pre nalik na pegasto obojeni uglasti deo stene nego na uobiåajeni brod. O “Bori” sam veñ ãtoãta åuo – ploveñi raketodrom od 1.500
tona koji ãiba preko talasa brzinom od 55 åvorova (skoro 100 km/å).
Ponos flote. Prioritet Rusije...
− ...I ærtva perestrojke, − dometnuo je zapovednik krilatog unikata, kapetan drugog ranga Nikolaj Gonåarov – odvaæan, britkog jezika i silovit oficir – doliåan parçak svom brodu.
– Zaãto ærtva perestrojke? Prosudite sami: kad su vojno-industrijski kompleks preveli u reæim “mrãavog sledovaça”, jedinstveni
ratni brod s uveæbanom posadom, koja je izvrãila 13 raketnih gaœaça,
nekoliko godina je preleæao u zatonu, sve dok mu korozijom naåeti
trup nije poåeo da propuãta vodu. Hvala Kravåenku – naredio je da se
“Bora” smesti na dok i ukÿuåi u operativnu brigadu raketnih brodova.
Uzeo nas je pod liånu kontrolu. Åak je i zadatak K-1 sam primao. Ne
pamti se da je ikada komandant flote proveravao organizaciju sluæbe
na bilo kom brodu!
Naravno, “Bora” nije “bilo koji” brod – po inovativnosti i neobiånosti tehniåkih razrada predstavÿa prodor u XXI vek. Od deset
zapoåetih vodoleta tipa “Sivuå” samo su dva porinuta, dok je svega
jedan, “Bora”, proãao åitav ciklus dræavnih ispitivaça...
Urlik turbina koje se zagrevaju odjekuje åitavim brodom. Paluba
vibrira, pregrade se tresu. Tri brodska maåka, oåiju razrogaåenih od
uæasa, æivåano ãviñkaju repovima.
− Oprezno! – upozorava me kapetan treñeg ranga Vladimir Jermolajev. – Ne uzimajte ih u ruke, ogrepãñe vas! Pri polasku poãize.
Poizdaÿe obilazim maåore-moreplovce. Ali se zato brodski pas
Grof, kao da se niãta ne deãava, izvalio na krmenoj palubi i budno
osmatra brodski siz.
281
Zamisao da razgledam “Boru” od vrha do dna nije ovenåana uspehom.
Bez obzira na kompaktne razmere – 64 m duæine, 17 m ãirine – brod
ima 197 razliåitih prostorija, pregrada, prostora, odseka, kabina,
kajuta. U druãtvu sa zamenikom komandanta Jermolajevim, uspeo sam
tek da zirnem u maãinski prostor i energetski distributivni centar,
gde je za viãepanelnim pultom – zovu ga “pijanino” – zaseo pogonski
inæeçer, stariji poruånik S. Golupkov. Nije mu dovoÿno oduãevÿeçe gosta, veñ pomalo oãamuñenog svime ãto je video i åuo na brodu
XXI veka, nego joã kreñe da ga – u stvari, mene – dokusuri primedbom
struåçaka:
– Odnosom snage motora prema toni istisnine, “Bora” je najmoñniji brod na svetu. Turci takve nemaju. A ni Amerikanci.
Preostalo je joã samo toliko vremena da obiœemo tutçeñi pogonski pakao prateñeg nosaåa raketa.
– Moæda ne bi trebalo? – mrãti se moj vodiå.
– Treba.
Vertikalnim brodskim stepenicama silazimo u åeliåni otvor
energetskog odseka. S åudoviãnom bukom sabijeni vazduh bolno udara
na bubne opne. Tu zaãtitne nauãnice slabo pomaæu pa mornari pribegavaju starom, oprobanom reãeçu – stavÿaju u uãi male sijalice od
õepne lampe. Oni koji deæuraju uz maãinu, rekordnu brzinu plañaju
sopstvenim zdravÿem.
Nalaziti se ovde tokom plovidbe, usred energija, pritisaka,
napona ãto besne u cilindrima i cevovodima – jezivo je iskustvo. Tehnika nije sasvim uhodana pa nije åudo ãto “Boru” mornari meœu sobom
nazivaju “brod sa trista iznenaœeça”, poãto se u svakom trenutku
moæe oåekivati lom, eksplozija ili poæar. Svako isplovÿavaçe nosi
rizik ravan borbenom pohodu. Za ove momke – turbince, motoriste,
elektriåare – nema razlike izmeœu mira i rata. Çihova pogibija
usled iznenadnog ãikÿaça pregrejanog uÿa ili strujnog udara je verovatnija nego od pogotka rakete. Da se ja pitam, svima bih im dodelio
povlastice kao avganistanskim veteranima...
Uspiçem se do komandnog mosta. Zapovednik, u oåekivaçu konaånog nareœeça, ãeta iz ugla u ugao kao ris po kavezu. Sumoran je i
kormilar koji sedi u nasloçaåi ispred upravÿaåa sliånog avionskom.
A ãta ako opozovu isplovÿavaçe, jer – zaãto bi izlagali riziku mezimåe zapovednika flote?
– Odobren prolaz kroz barikadna vrata!
Najzad!
Uz pojaåani urlik marãevskih motora, “Bora” se osetno izdiæe iz
vode. U poluzakrivÿenim åeonim oknima polagano promiåe brdovita
panorama Sevastopoÿa ovenåanog svodom Knez-Vladimirske saborne
crkve.
Åak i pri laganoj voæçi, neobiåno brzo ostavÿamo obale zatona
za sobom. Evo, veñ smo proãli i mreæe barikadnih vrata. Ubrzavajuñi
otvorenim morem, “Bora” ostavÿa sve uskomeãaniju traku pene za
krmom.
282
Ovo nije plovidba, nego mahniti let. Pri tome, brod se ne ÿuÿa
boåno niti oko krañe ose – on se propiçe i ponire, iznurujuñi duãu,
udarajuñi blagim vibracijama po nogama, podseñajuñi na strujne udare
u starom morskom trolejbusu. Ali – letimo, ne plovimo! I, upravo je
taj hitri polulet najveña borbena vrlina “Bore”. Pri takvoj brzini,
gotovo je nemoguñe da dospe u zahvat samonavodeñih raketa, torpeda ne
mogu da je sustignu, a åak ñe i eksplozija pobuœene mine odjeknuti
daleko iza krme. Ali zato osam krilatih raketa koje ovaj vodolet nosi
predstavÿa upeåatÿivo naoruæaçe. Ima on åime da se od neprijateÿa
brani – na pramåanoj palubi je brzometni protivraketni top od 76 mm,
a dva automata od 30 mm s raketom PVO “Osa-M”, omoguñavaju mu dvoboj
s neprijateÿskom avijacijom.
– Jedno ne vaÿa – vajka se zapovednik – mornari, ne naroåito struåni posle sadaãçe ãkole, ne stiæu da za dve godine ovladaju naãom
tehnikom. Tako da borbena sposobnost broda sasvim pada na oficire.
Greh bi bilo na ovom mestu ne navesti imena “starosedeoca”, joã
od porinuña, zapovednika artiÿerijsko-raketnog odeÿeça, kapetana
treñeg ranga A. Isakova, ili komandira baterije krilatih raketa,
starijeg poruånika R. Ibragimova. Ni zastavnici ne zaostaju poletom
za çima: kako stareãina strojara, dizel-bog V. Leonidov, tako i
naåelnik upravÿaåkog tima, zastavnik M. Ãvedov.
“Bori”, kao brodu drugog ranga, sleduje zasebna oficirska kuhiça.
Meœutim, sva posada se hrani iz istog kotla. A taj kotao nije naroåito
gust: liåno sam kaãikom traæio meso u supici od heÿde i krompira,
za predjelo dobismo salatu od kupusa, glavno jelo – pire sa sitno seckanim mesom, a na kraju – kompot-olujnik, skoro bez ãeñera. Istina,
kad su na terenu, dobiju i po åokoladicu, kojoj je istekao rok upotrebe,
iz nemaåke humanitarne pomoñi.
A brod leti! Grebeni talasa proleñu, ne stigavãi ni da polegnu,
nalik uspravÿenim kobrama, hipnotisanim jerihonskim trubama
urlajuñih turbina.
– Joã tri sata ovom brzinom i eto nas na suprotnoj obali Crnog
mora, – slabo prikrivajuñi ponos primeñuje zapovednik.
Uistinu, koji to Rus ne voli brzinu! Eh, da mi je sada Gogoÿa
dovesti na komandni most!..“
5
SAD su se opet potresle. Zapovednici çihove podmorniåke flote
razjareno treskaju starim uputstvima i pravilima o zidove svojih kabina. Godinama su ih uåili: ne treba se bojati malih ruskih brodova
istisnine do 350 tona – nisu opremÿeni protivpodmorniåkim raketnim sistemima. U glave su im utuvÿivali: ako na tebe ispale protivpodmorniåku raketu, treba samo da se podigneã na dubinu od 40-60 metara. I spaãñeã se. Poãto kod nas na Zapadu nema reaktivnog oruæja
283
sposobnog da podmornicu uniãtiti na tako maloj dubini. A ako na
naãem naprednom Zapadu nema – tim pre nemaju ovi varvari s Istoka.
Ali, sve su se te procene posadile naglavaåke – Imperija je u moskovskom Institutu za termotehniku razvila komples “Medvedka”,
kojim su naoruæani åak i mali straæarski åamci tipa “Muha”. Nakon
ãto je locirao pod vodom atomsku podmornicu SAD, åamac ispaÿuje
raketu u vazduh. Opisavãi luk raketne putaçe, “Medvedka” otvara
padobran i brzo ponire ka moru, padajuñi u talase kao torpedo. Izgraœena ruskim rukama, u Votkinskom zavodu, neprijateÿske podmornice moæe da uniãtava u rasponu dubina od 15 do 500 m (dubÿe Amerikanci ne zaraçaju). Iz navike se povlaåeñi na najmaçu dubinu, ameriåki zapovednik sam naleñe na razorni udar rakete-torpeda.
Ali eto, nekim åudom je uspeo da se spasi, izvevãi podmornicu na
dubinu ispod 15 m. Çen komandni toraç izraça iz vode. Smrtonosnim
rafalom radarom navoœenog pramåanog topa, ruski straæarski brod
ga istog åasa satire. I podmornica s ogromnom breãom ponovo nestaje
ispod povrãine. Çena posada u probijenim komorama se davi...
Kako su za “Vojnu paradu” (br. 3-4, 1995) ispriåali generalni konstruktor Instituta za termotehniku Boris Lagutin i çegov zamenik
Nikolaj Karjagin, malogabaritni torpedo za jednostavnu i jeftinu
“Medvedku” razradio je NII “Hidropribor”. Kompleks za upravÿaçe
vatrom je proizvodilo NPO “Granit”. Ovaj ureœaj uzima u obzir åak i
ÿuÿaçe broda i unosi odnosne balistiåke ispravke koje, uz ostale
proraåune, predaje glavnom pultu u kabini komandnog mosta. “Medvedka” moæe da uniãtava i minijaturne podmornice u pliñacima. I
raœena je na temeÿu pouka iz rata 1980-1988. godine u Persijskom
zalivu.
Uspeli su da je proizvedu joã u vreme Gorbaåova. I mogli su je
isporuåiti naãim saveznicima – Siriji, Kubi, Bugarskoj, Indiji.
Mogli bi joã i Iraku i Libiji, za devize ili za naftu ekstra kvaliteta. I to je åvrsta moneta.
6
Okeane brazdaju ruski straæarski brodovi (SKR) tipa “Burevestnik” (burnica), projekat 1135. Amerika ih zove “Raspevane fregate” –
zbog visokog zvuka turbina. Bojte se, tuœinski zapovednici podmornica! Pramåane statve imperijskih straæarskih brodova seku nebeskoplave puåine Jonskog i Tirenskog mora, viœaju ih stanovnici obala
Sicilije i Hokaida, Islanda i Norveãke. Neprijateÿi u nemoñnom
besu spuãtaju dvoglede na grudi – imperijski SKRi su primeñeni na
mestima gde patroliraju çihove raketama naoruæane strateãke podmornice, na åvornim taåkama – u Sredozemnom i Severnom moru, i kod
fjordova Norveãke.
Oni mogu da lociraju i uniãte podvodna åudoviãta i pre nego ãto
bi ova stigla da ispale svoje rakete na SSSR. To je dvostruko nezgodno
284
za SAD, poãto im podmornice-nosaåi raketa predstavÿaju glavnu
udarnu snagu. Straæarski brod koji prati ameriåku podmornicunosaåa raketa – isto je ãto i ameriåki bombarder koji stalno kruæi
iznad ruskih lansirnih ãahtova, tamo negde u Sibiru ili Povoloæju.
No, Rusi mogu da prate çihove podmornice u meœunarodnim vodama,
dok oni svoje bombardere ne mogu upuñivati u dubinu Rusije.
SKR tipa “Burevestnik” je u Imperiji graœen upravo radi potrage
za neprijateÿskim podmornicama i çihovog uniãtavaça, radi dugotrajnog patroliraça morima. Usput, i za zaãtitu pomorskih konvoja.
Iskustvo je pokazalo da su krstarice-nosaåi helikoptera klase
“Moskva” i veliki protivpodmorniåki brodovi klase “Berkut” (suri,
carski orao) odliåni za lov na podmornice, ali i skupi. Zato smo
odluåili da stvorimo jeftinije “Burevestnike”. Premda maçe
veliåine, zadræali su istu moñ naoruæaça.
SKR je roœen u CKB-53, kasnije preimenovanom u Severni projektno-konstruktorski biro, a otac mu je N. Soboÿev. Çegovo glavno
oruæje je åetvorocevni raketno-torpedni kompleks kojim podmornice
mogu da se gaœaju do daÿine od 50 vrsta. Pored ovoga, postoje torpedni
aparati za uniãtavaçe neprijateÿa na sredçim i malim rastojaçima.
Za odbranu od avijacije “Burevestnik” ima dva postrojeça PVO
“Osa-M” s rezervom od 40 raketa. Ove su se maãine odliåno pokazale
u ratu izmeœu Angole i JAR, s lakoñom obarajuñi najsavremenije zapadne letilice. Raspolaæe i moñnom artiÿerijom – dva oruœa AK-762
kalibra 76,2 mm, od kojih svako ispaÿuje 180-200 granata u minutu i ima
delotvoran domet od 15,7 vrsta.
Ovi skladni, lepi brodovi istisnine 3.200 tona dugaåki su 123 i
ãiroki 14,2 metra. Pogon obezbeœuje gasna turbina od 45.000 KS koja
u reæimu forsaæa obezbeœuje brzinu od 32 åvora. U krstareñem reæimu bez dopuçavaça gorivom moæe prevaliti 4.000 miÿa – 7.220
vrsta. (Poreœeça radi: morski put od Çujorka do Peterburga iznosi
8.200 km.) “Burevestnik” je opremÿen i jedinstvenim kompenzatorom
ÿuÿaça UKA-135, koji ga åetvorostruko umaçuje.
Prvi SKR tog tipa je porinut u more uoåi nove 1971. godine u
zavodu “Jantar”, u Kaliçingradu-Kenigsbergu. Tamo su proizveli ukupno osam takvih brodova. Joã sedam – u “Zalivu”, u drevnom ruskom
Keråu. Ãest – u Severnom brodogradiliãtu, u Peterburgu. A 1972.
godine je roœen modernizovan projekat – 1135M, sa dva topa AK-100 od
100 mm i novim sistemom navoœeça. “Jantar” je od 1975. do 1981. godine
proizveo jedanaest takvih SKR.
U kasnoj Imperiji se pojavio i projekat SKR 11356. Da nije bilo
reformi, morske talase bi sekao brod s udarnim raketnim kompleksom
“Uran” (domet – 130 vrsta), s protivavionskim sistemima “Ãtiÿ”
(bonaca) (3-25 km) i “Klinok” (seåivo) (1,5-12 km), s “brzim oruæjem”
“Kortik” i novim topom od 100 mm. Sa helikopterom Kamova i najmodernijim naoruæaçem, SKR bi postao dvostruko moñniji. Pravi strah
i trepet za ameriåku podvodnu flotu.
285
7
A, moæda bismo, osim nosaåa aviona, videli i ruski bojni brod
XXI veka.
Tokom 1980-ih se ispostavilo da su vojni teoretiåari pogreãili
u raåunu, rashodovavãi teãke oklopÿene gigante naoruæane topovima velikog kalibra. Åetrdeset godina posle Drugog svetskog rata
se smatralo da nosaåi aviona, koji mogu slati talase aviona i atomsko
oruæje, ne ostavÿaju bojnim brodovima nikakve izglede.
Meœutim, ispostavilo se: raketna PVO i “brzo oruæje” su savrãena sredstva za odbranu giganata od napada avijacije. A oklopne ploåe debÿine 200-300 mm omoguñavaju bojnim brodovima da znatno boÿe
od savremenih magnezijum-aluminijumskih neoklopÿenih brodova
izdræe udare krilatih raketa.
Struåçaci su sumorno poredili: japanski bojni brod “Musasi” je
potopÿen 1944. godine, ali tek poãto ga je pogodilo 20 torpeda i 17
avionskih bombi – otprilike 15 tona eksploziva. A “Ãefild” i drugi
engleski brodovi su tonuli posle pogodaka bombi i raketa od 400 kg,
koje su im proãivale slabu oplatu.
Postalo je oåigledno da u svetu i daÿe izbijaju nenuklearni
ratovi, u kojima mornarica treba da dejstvuje po obali. Pokazalo se da
je ispaÿivaçe raketa – skupo zadovoÿstvo. A stare granate od 12-15
cola (300-380 mm), koje prave levak u kom se moæe smestiti jednospratnica, u mnogim sluåajevima su boÿe reãeçe.
Amerikanci su 1986. godine izvrãili dekonzervaciju svoja åetiri
pedeset godina stara bojna broda klase “Ajova”, dooruæavãi ih krilatim raketama. I uspeãno ih koristili u ratu protiv Iraka 1991. godine.
Mi nismo imali ãta da dekonzerviramo. Od Cara nasleœeni bojni
brodovi su uniãteni; jednom su glave doãli boÿãevici 1918. godine,
a preostala tri su u doba Hruãåova poslata u staro gvoæœe. Bojni brodovi klase “Sovjetski Savez”, åija je gradça otpoåela u Staÿinovo
vreme, posle rata su, joã uvek nedovrãeni, zbog preåih potreba demontirani – nastupila su jako teãka vremena.
Hruãåov je naneo straãne udarce ruskoj oklopnoj floti. Admiral
Vladimir Kasatonov (“Dnevnik borbenih dejstava”, 1995) se s goråinom priseña kako su åetiri od ukupno ãest krstarica, sestara-blizankiça znamenitog “Kirova”, poslate na seåeçe, kako su pod brener
otiãli “Admiral Makarov” (bivãi “Nirnberg”) i “Kerå” (raniji
“Emanuele Filiberto”). Iseåena je i celokupna serija od 32 teãke
raketno-artiÿerijske krstarice klase 68bis-68zif, koje su bile trideset godina ispred svog doba. I kad su se sredinom 70-ih Amerikanci
dali na posao da svoje bojne brodove donaoruæaju raketama, mi nismo
imali åime da to odgovorimo.
Ali, uvereni smo: da je Imperija æiva – okeanom bi zaplovio sasvim nov ruski bojni brod za prisustvo Velesile u Persijskom zalivu i
Jugoistoånoj Aziji. Trista metara dugaåak orijaã, åija bi pramåana
286
kupola nosila dva topa od 406 mm, opremÿen najnovijim ruskim FARlokatorima i radarima “Harpun-Bal”. Sa “brzim oruæjem”, “Medvedkama” i “Moskitima”. Sa kompjuterskim “mozgom” i sistemima
odbrane od krilatih raketa.
Oklop bi mu bio kombinovan, metalno-keramiåki, s eksplozivnodinamiåkom zaãtitom na najosetÿivijim delovima broda, koja u
sluåaju pogotka odbacuje neprijateÿske rakete.
Na takvom bojnom brodu svemirske ere bi bili postavÿeni protivtorpedni sistemi i protivpodmorniåki kompleksi, helikopteri
“Ka-28”. Çegova ogromna utroba bi primila puk imperijske pomorske
peãadije s celokupnom opremom i naoruæaçem. Granate çegovih
åudoviãnih topova bi trebalo da postanu upravÿane, navodeñi se na
ciÿ markirajuñim laserom s izviœaåke letilice. Uzani prostori
Bliskog Istoka, gde ogromni topovi mogu da prebace pola Izraela –
eto operativnog teatra takvih “ploveñih tvrœava”...
8
“– Kormilo udesno, dvadeset stepeni. Napred, s dve treñine snage.
Zauzmi kurs 175.
– Komandni most, ovde hidrolokator. Novi kontakt, dva propelera, upravo je ukÿuåio niskofrekventnu hidroakustiåku stanicu. Po
svoj prilici, razaraå tipa “Udaloj”, brzina 25 åvorova, azimut 350 i
bez promene. Torpedo promenio kurs, zaãao za krmu, nestaje.
– Divota – klimnuo je glavom Mekaferti. – Helikopter je otiãao
za mamcem. S çim ne treba da se bakñemo. Napred treñinom snage,
dubina – 330 metara...
Od “Savremenog” se ne treba naroåito bojati, ali je “Udaloj” –
neãto sasvim drugo. Novi sovjetski razaraå je opremÿen niskofrekventnim hidrolokatorom, koji pod odreœenim okolnostima moæe
da prodre ispod sloja termoklina. Takoœe nosi dva helikoptera i
rakete-torpeda veñeg dometa i preciznije od ameriåkog “Asroka”.
Tras! To je HAS. Iz prvog pokuãaja su ih otkrili...“
Iz Klensijevog tehnotrilera smo uzeli i ovu epizodu konvencionalnog rata izmeœu Amerike i SSSR. Opet podseñamo: sloj termoklina predstavÿa granicu izmeœu slojeva vode razliåite temperature
koji odliåno odbija impulse eholokatora. Zaraçajuñi ispod çega, podmornice su uspevale da umaknu poteri. Prvi razaraå klase “Udaloj” je
proizveden 1980. a posledçi – 1991. godine. Imperija je dobila 12
takvih razaraåa, a dobijala bi ih i daÿe. Da nije bilo demokratske
katastrofe.
Razaraå, remek-delo vojnog brodograditeÿstva, osmiãÿen je u
Severnom projektno-konstruktorskom birou naãe druge prestonice,
pod rukovodstvom Valentina Miãina. “Udaloj” je nameçen za borbu
protiv neprijateÿskih podmornica, letilica i torpeda, kao i za
zaãtitu eskadri i konvoja. Kako bi postao opasan po podmornice i
otporan na nalete krilatih raketa, razaraå je opremÿen velelepnim
287
hidroakustiånim kompleksom, helkopterima, najnovijim radarima i
protivavionskim raketama s viãekanalnim navoœeçem.
U çega je ugraœena filosofija borbene totalitarnosti. Drugim
reåima, moñni raåunarski sistem navoœeça za tren oka moæe da celokupni udar palubnog naoruæaça usredsredi u jednu taåku, odnosno, baci
se na reãavaçe samo jednog zadatka. Poput suvoçavog, krhkog genija
karatea koji, usredsredivãi se, bridom dlana prolama cigle.
“Poslasticu” ovog broda predstavÿa jedinstveni hidroakustiåni
sistem. Da bi na çega ãto maçe lokalnih smetçi uticalo, nauånici
Instituta za brodogradçu “Krilov” su mu tako “uglaåali” linije da je
brod postao veoma tih, nezavisno od toga da li je u pretraæujuñem,
marãevskom ili juriãnom reæimu plovidbe. Istovremeno, dali su mu
takav oblik da je postao maçe uoåÿiv za neprijateÿske radare. Akustiånu stanicu su smestili u pramåanom zadebÿaçu, tamo gde pramåana statva prelazi u kobilicu.
Kako nas sa stranica “Vojne parade” (br. 8-9, 1995) obaveãtava sam
V. Miãin, razaraå se moæe gorivom, vodom i namirnicama snabdevati
tokom plovidbe, sa drugih brodova. Kobilice i stabilizatori trostruko ublaæavaju çegovo ÿuÿaçe.
Naoruæaçe je dosledno konceptu borbene totalitarnosti i pokorava se nalozima informatiåko-upravÿaåkog sistema, koji prima i
obraœuje podatke iz mnogih izvora. Osim raketno-protivpodmorniåkog kompleksa, “Udaloj” raspolaæe i samonavodeñim torpedima od
533 mm. Kako protiv podvodnih, tako i povrãinskih brodova. Podmornice moæe da uniãtava i na kratkim dometima i u plitkim vodama,
neprijateÿska torpeda onesposobÿava vatrom dva reaktivna bacaåa
bombi RBU-6000.
Nebesa åisti pomoñu dva raketna PVO sistema “Klinok”, sposobna da se nose i s masovnim napadom niskoleteñih krilatih raketa s
razdaÿine do 12 vrsta. Nijedan drugi protivavionski kompleks te
klase nije u staçu da neãto sliåno izvede. Setite se: Zapad joã uvek
nema krilatih raketa sliånih ruskom “Moskitu”.
Povrh svega ovoga, tu su i dve baterije brzometnih AK-630, svaka
sa sopstvenim niãanskim radarom. I joã – dve kupole s topovima AK100 od 100 mm. Otkrivaçe broda oteæava åvrsti ãtit kompleksa radio-elektronske borbe – sa stanicama za otkrivaçe aktivnih smetçi
i lanserima pasivnih vidova ometaça.
“Udaloj” je bio komandni brod lakih snaga imperijske mornarice i
najboÿi odgovor svakome ko tvrdi da smo tehnoloãki zaostajali za
SAD u trci u naoruæaçu. Isti brod najreåitije svedoåi da slobodno
træiãte i tehnoloãka moñ nemaju nikakvu meœusobnu vezu.
288
Karakteristike “Udaloja”
(“Vojna parada” br. 8-9, 1995)
Istisnina (stand./maks.), t . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6.840/8.200
Razmere (duæina/ãirina), m . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163/9
Brzina (maks./ekonomska), åvorova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .29,5/14
Domet pri plovidbi brzinom od 18 åvorova, miÿe . . . . . . . . . . . . 40.000
Posada, ÿudi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 249
Naoruæaçe:
– protivpodmorniåko . . . . . . . . . . . . . 2h4-cevna lansera protivraketa,
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .2h4-cevna lansera torpeda, 533 mm,
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .2h12-cevna reaktivna bacaåa bombi RBU-6000
– protivavionsko- raketno-artiÿerijsko . . . . . . . . . . .3h3RK “Klinok“
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . lanser vertikalnog starta,
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .2h6-30 mm brzometna topa AK-630
– artiÿerijsko. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2h1 top AK-100, 100 mm
– vazduhoplovno. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . dva helikoptera (Ka-27)
9
A, sada, åitaoåe, hajde da otkrijemo – ãto su to sredstva za
obmaçivaçe i skretaçe s kursa neprijateÿskih krilatih raketa?
Poãto su çima opremani brodovi imperijske mornarice.
Jedan od çih, kompleks PK-10, ispaÿuje projektile napuçene
radarskim i optoelektronskom ometaåima. Spoÿa gledano, mnogo podseña na zatupÿenu sklopÿenu teleskopsku cev.
Çihovo dejstvo smo videli na Severnoj floti, kada je tokom posete potpredsednika vlade O. Soskoveca na veliki protivpodmorniåki brod ispaÿena samonavodeña raketa.
Zaåuli su se reski pucçi i, podaÿe od napadnutog broda, iz mora je
uvis suknuo oblak zaslepÿujuñe belo-zelenog i neprirodno gustog
dima. Skoro fosforescentnog. I, raketa se zarila u tu uzgibanu
koprenu da bi s åudoviãnim treskom pÿusnula u talase.
Rekli su nam da je takve oblake-mamce moguñe “okaåiti” i visoko u
vazduhu – na putaçi raketa ispaÿenih iz neprijateÿskog aviona. Ovi
se oblaci sastoje iz mnoãtva siñuãnih åestica – dipolnih reflektora. Çihovi oblaci stvaraju laæne ciÿeve koji sistemima navoœeça
krilatih raketa izgledaju kao pravi brodovi.
Ako treba prikazati maçi brod – ispaÿujemo jedan projektil. Razaraå – dva ili tri. A krstaricu – onda åitav plotun.
PK-10 se moæe postaviti na bilo koji brod, poåev od åamca. Lansirni sklopovi projektila-„varalica” nepristojno su prosti – baterija od deset lansirnih cevi i upravÿaåki pult. U çemu je ureœaj za
programiraçe vatre.
289
10
Imperija je imala joã jednu krajçe moñnu neiskoriãñenu borbenu
rezervu – da na more izvede... flotu protivpodmorniåkih jedreçaka.
Ne æurite sa smehom. Razvoj ruske tehnologije je do 80-ih omoguñio
stvaraçe ratnih jedreçaka. Ta, oni su supertihi u poreœeçu s danaãçim brodovima koje pokreñu motori i propeleri. Savrãeni tragaåi
za podmornicama, sposobni da nedeÿama ne potroãe ni gram goriva.
Podmornice ih ne åuju!
Dakle, laki trup hidrodinamiånih linija, izraœen od staklenih
vlakana ili plastiånih masa. Åvrsta jedra od sintetike, kao kod jahti,
kojima upravÿa jednostavan kompjuter. (Ili pak kruta aerodinamiåna
jedra u vidu vertikalnih krila.) Vetrom pogoçeni elektriåni agregati koji obezbeœuju plovidbu uz vetar.
Na takvom jedreçaku je i rezervna gasna turbina od 45.000 KS, koja
se ukÿuåuje tokom potere za otkrivenim neprijateÿem. Sem toga:
niskofrekventni sonar, “Igle”, sistem “brzog oruæja” na uvlaåeçe,
rakete-torpeda i “Medvedke”. Moæda i baterija malih protivbrodskih raketa klase “H”. I obavezno – satelitska veza.
Desetine takvih jedreçaka bi mogle patrolirati Svetskim
Okeanom, koristeñi pasatne vetrove i kombinujuñi bojevo deæurstvo
s obukom mornara-pitomaca. Postale bi izvanredna mreæa za prikupÿaçe podataka. I ãto je najvaænije – jeftina i sposobna da u kritiånom trenutku uniãti primeñene neprijateÿske podmornice.
Razvijajuñi tehnologiju za jedreçake, Imperija bi dobila i moñno
sredstvo za bogañeçe. Poãto bi se uporedo s ratnim, po uhodanoj
shemi gradili i teretni, ribarski jedreçaci, ãtedeñi stotine hiÿada
tona skupog goriva, sposobni åak i da plove uz vetar. A da i ne govorimo kako su jedreçaci mogli postati sredstvo za vaspitavaçe zdrave
i krepke omladine – temeÿa buduñe Imperije.
Mogli smo naãu mlaœariju iz prÿavih betonskih strañara i haustora koji zaudaraju na mokrañu izvuñi na debelo more, ka atolima i
lagunama...
...Imali smo sve ãto treba za serijsku proizvodçu jedreçaka nove
ere. Najveñi svetski brodograœevinski CNII “Akademik Krilov” u
Peterburgu, osnovan joã 1894. godine. Ogromna brodogradiliãta Nikolajeva, Peterburga, Kaliçingrada i Komsomolska na Amuru. Imali
smo hemijske centre Ukrajine, nauku Minska i Kijeva.
Imali smo sve za uspeh...
11
U imperiji se pred poåetak III tisuñleña raœala velika flota.
Sticala je neviœenu moñ. U orbiti se od 1982. godine rasporeœivala
orbitalna grupacija “GLONASS” od 24 satelita – “Globalni navigacioni sistem”. On za deset sekundi omoguñava ruskom brodu (ali i avi-
290
onu, i komandantu divizije na kopnu) da odredi svoje prostorne koordinate s taånoãñu do sto metara. Za razliku od ameriåkog GPS,
GLONASS daje taåna oåitavaça i na visokim, arktiåkim, geografskim ãirinama.
U Velesili je jedinstvene brodograditeÿske tehnologije stvarao
CNII “Krilov”, na osamdeset hektara oglednih postrojeça u Peterburgu i stotinu – u Niæçem Novgorodu. Pa i sada, u doba rasula, çegovih 60 doktora nauka i 450 magistara stvaraju åudesa (“Vojna parada”
br. 8-9, 1994).
Tu je izgraœena grupa krstarica kojima su kormila zameçena upravÿaåkim propelerima. A tokom çihovog izviœaça je 1957. godine
zagonetno nestao britanski vojni gçurac kapetan Kreb. (O tome – kasnije.) Tu se sada razraœuju novi ekranoplani, brodovi na vazduãnom
“jastuku” i gliseri. A brodski propeleri s interceptorima “krilovaca” omoguñavaju da se pri istoj snazi motora triput poveña çihova
pogonska sila...
Odvijao se joã jedan preobraæaj ruske flote. Eskadre su se objediçavale u jedinstvenu celinu uz pomoñ novih informatiåko-upravÿaåkih sistema (BIUS), primeçujuñi naåelo borbene totalitarnosti, stiåuñi moguñnost usredsreœivaça moñi za udare na neprijateÿa.
To je poznato naåelo kibernetike – spajaçem nekoliko organizama
dobija se nadorganizam sa sasvim novim svojstvima. Señate li se kako
u Lemovom “Solarisu” åitava planeta postaje åudoviãan mozak?
BIUSi eskadri, uvezujuñi u “totalitarnu celinu” radare, kompjutere i naoruæaçe mnoãtva brodova, od çih prave jedno sveåujuñe i
svevideñe biñe, obdareno straãnom udarnom moñi. Tu “5+5” nije deset,
nego dvadeset. I mi smo stajali na pragu tog dostignuña.
12
Ogromna, krilata maãina klizi mirnom vodom zaliva. U oåi
padaju izduæeni nos poput pramåanog nadgraœa torpedçaåe, vitak avionski vertikalni stabilizator i dve zarubÿene “cigare” turbomlaznih motora. Pisak turbina postaje prodoran i aparat, odbacujuñi
“brkove” pene, izdiæe pramac iznad povrãine i pretvara se u ogroman
gliser. Joã nekoliko sekundi – i on poleñe, izvodeñi oãtar zaokret
nad zatonom, i çegova strelasta krila zaklaçaju sunce.
Evo ga, opet je dotakao vodu i nastavio da klizi po talasima prema
peãåanoj plaæi. Motori mu dostiæu visok, prodoran ton i on izbija
na obalu, oruñi plaæu joã u vodi izbaåenim toåkovima stajnog trapa.
To je plod naãe civilizacije i sliånog mu nema ni u SAD ni na
åitavom Zapadu. Hidroavion “Albatros” A-40, delo KB “Georgij Berijev”, sposoban je da sleñe na otvoreno more i s çega poleñe, åak i kad
su talasi dva metra visoki. Lovac na nuklearne podmornice, osvajaå
126 svetskih rekorda.
291
Opremÿeni aparaturom za podvodno eho-pretraæivaçe, zasnovanom na novim naåelima (ne traæi se sama podmornica, veñ çen trag u
morskoj dubini), takvi avioni obezbeœuju kontrolisaçe miliona
kvadratnih miÿa mora. Na Zapadu je posle Drugog svetskog rata proizvodça ratnih hidroaviona zamrla. A kod nas su se kod Taganroga, na
hidropoligonu u Gelenõiku, jedna za drugom izlegale “ptice za protivpodmorniåki rat”. Mlazni leteñi åamac Be-10, dodatno opremÿen
krilatim raketama za napad na povrãinske brodove (1961). Turboelisni lovac podmornica Be-12, sa krilima nalik galebovim i delfinskim nosom-kapom hidrolokatora (1964). Ta je maãina veñ mogla
da izlazi na obalu, uzleñuñi i s obiånih aerodroma, i s povrãine
mora.
Vrhunac imperijske izgradçe hidroaviona predstavÿa “Albatros”, kojeg je, veñ posle smrti Georgija Berijeva, napravio çegov
naslednik Genadij Panatov. Avaj, tada je veñ Gorbaåov punom parom
moñnu velesilu “prestrojavao” u åopor “suverenih bandostana”.
Ali, da nije bilo çega, mi bismo pred poåetak III tisuñleña dobili
Zapadu neznano oruœe prevlasti na morima, sposobno da çegove podmornice-nosaåe nuklearnog oruæja poãaÿe na dno pre nego ãto ispale rakete na Imperiju.
Istovremeno, ovi jedinstveni hidroavioni su postajali osnov za
razradu putniåkih i teretnih maãina kojima ne bi trebali skupi
aerodromi. Otvarala se moguñnost prodora na avionska træiãta prebogate Jugoistoåne Azije, koja obiluje zalivima, lagunama i ostrvima.
U dræavnu kasu bi se slivale milijarde dolara. Poãto smo uspeli da
stvorimo takve maãine – putniåki i spasilaåki Be-200, umaçeni
“Albatros”. Ili Be-42, jedinstveni protivpoæarni i spasilaåki
hidroavion. Jenkiji su se krajem 1980-ih obreli u vrlo neprijatnom
poloæaju. Razvoj ruskih protivpodmorniåkih oruæja i protivbrodskih krilatih raketa svodi åitavu ameriåku podvodnu flotu na gomilu krhke, lako raçive skalamerije. Çihovi ogromni torçevi-nadgradçe, krcati najsloæenijom opremom, åinili su ih savrãenim metama za robotske letilice. Slabe rakete “Ekzoset”, koje su se tako lako
obraåunale sa “Ãefildom” 1982. i “Starkom” 1987. godine, budile su
najcrçe slutçe u sluåaju suoåavaça sa znatno jaåim imperijskim
raketama.
Ãto znaåi da bi stotine milijardi dolara, koje je naã neprijateÿ
potroãio na nosaåe aviona i krstarice, na razaraåe i fregate, otiãle u vetar. I onda se u Sjediçenim Dræavama raœa polusumanuti
plan kako da spasu svoju pomorsku moñ. A na to ih je naveo... Irak
tokom rata s Iranom 1980-1988. godine.
Nastojeñi da podrije privredu svog protivnika, Irak je otvarao
vatru na tankere koji su pokuãavali da proœu Persijskim zalivom.
Tada su 133 “Ekzoseta” pogodila ploveñe cisterne. Ne potopivãi
nijednu! Ispostavilo se da su tankeri puni nafte åvrãñi od ratnih
brodova. Spasavala ih je i niska silueta, zajedno sa åvrãñim åelikom
trupa, po åemu su se upadÿivo razlikovali od visokih, od lakih legura
292
zanitovanih ratnih brodova. Debÿina oplate tankera je pet puta veña
nego kod proseånog razaraåa SAD!
I, tada se u SAD po ideji admirala Õozefa Metkafa (1988) raœa
projekat “Arsenal Ãip” (ploveñi arsenal) – vrlo nakazan objekat.
Uzana i nekih dvesta metara dugaåka “cigara” s palubom tek tri metra
iznad mora – u visini najniæeg leta protivbrodskih raketa. Unutraãçost broda je izdeÿena na 8-11 modula-odseka. U prostor izmeœu
dvostruke oplate su nameravali da natrpaju odreske åeliånih cevi:
radi zaãtite od pogotka torpeda.
Nikakve izboåene nadgradçe: kao oåi “tankeropoda” sluæili bi
prateñi brodovi, bespilotne mini-letilice s çegove palube i osmatraåki sateliti. Naroåite naprave, koje bi pokretalo samo kretaçe
broda, trebalo bi da ga kad zatreba potpuno prekriju slapovima vode –
kako bi ih leteñi projektili “protumaåili” kao kreste talasa i nastavili svoj put preko “tankeropodnog” åudoviãta. Osnovno naoruæaçe ove ploveñe platfome (teãko je tako neãto nazvati brodom)
åinilo bi od 360 do 600 krilatih raketa “Tomahavk”, koje bi ova uistinu jednokratna nakaza trebalo da brzo ispali po unapred odreœenim
ciÿevima na kopnu (“Vojna parada” br. 3, 1997). Uz to su sve çegove
funkcije potpuno automatizovane i broj ålanova posade ne premaãuje
dvadeset duãa – poreœeça radi, na nosaåima aviona iznosi dve-tri
hiÿade.
Uostalom, takva zamisao nije neka novina. Joã je 1880-ih godina
ruski konstruktor ratnih brodova S. Deæevecki predloæio projekat
vodooklopne torpedçaåe. Trebalo je da u sluåaju napada torpedima za
tri åetvrtine utone u vodu, te da mu ona sluæi kao ãtit od projektila.
Ali, kakve je po nas posledice mogao imati ovakav zaokret u trci
u mornariåkom naoruæaçu? Ti poluzaroçeni mrtvaåki kovåezi su na
Imperiju mogli da izvode udare jedino iz norveãkog primorja, neãto
malo – iz Sredozemÿa i Tihog okeana (na Primorje i Priamurje). A
jedan pogodak u takav “tanker” odjednom bi uniãtio tuãta i tma krilatih raketa. (SAD su tokom rata protiv Iraka 1991. godine ispalile
232 “Tomahavka”.)
Ovim poluzaroçenim sporim gadovima Imperija je mogla da
suprotstavi moñne osmatraåko-udarne komplekse, naãim izviœaåkim
satelitima informatiåki integrisane sastave podmornica i ekranoplana, letilica i povrãinskih udarnih brodova. Tu su takoœe i
viãekratni vazduãno-kosmiåki sistemi. Åitavo smo vreme mogli da
te ploveñe “kovåege” dræimo na niãanu i uniãtimo ih na samom
poåetku masovnog ispaÿivaça “Tomahavka”.
Ni taj plan nije “zvezdano-prugaste” spasavao od poraza.
Tek sada, kad smo oslabÿeni i polurazruãeni, Jenkiji nameravaju
da grade svoje ploveñe monstrume, od kojih bi svaki nosio po 500 krilatih raketa. I sada je to veoma opasno za nas...
293
13
Imperija se krajem HH veka, ma koliko to sada bilo gorko i bolno
shvatiti, spremala da izvede na okeane svoje “ratne trireme”, koje su
zapadne brodove ostavÿale daleko iza sebe.
Raœala se geostrateãka situacija sliåna onoj koju sam opisao u
prvom poglavÿu o “zvezdanim ratovima”: udar ruske “kamenåine” po
ogromnom, skupom i nepouzdanom sistemu Zapada. Jer, Zapad je morao
da dræi mnoãtvo brodova na Svetskom Okeanu radi obezbeœeça svojih
razvuåenih komunikacija i isturenih baza.
Ruska civilizacija se spremala da pokrene flotu drugaåijeg vida:
“suvoçavu”, okupÿenu u mobilne borbene sastave koji bi ãpartali
morima. Pokretni åekiñ, koji bu u svakom trenutku, åas ovde, åas onde,
pretio Zapadu razornim udarima. Ruski ratni brod XXI veka bi bio
osetno maçi od “grmaÿa” protivnika, ali znatno opasniji. “Åun Treñeg Rima” – to je ugruãak energije i supertehnologija. Brz, sa trupom
i propelerom kao kod trkaåke jahte. A çegov glavni oklop bi postala
“brza oruæja”, koja oko broda ocrtavaju magiånu, nevidÿivu ali neprobojnu granicu. Jedinstvene rakete iz porodice S-300, koje poleñu
strogo vertikalno, åine nepotrebnim rotacione lansirne instalacije. Te su zato ruski brodovi maçe glomazni od ameriåkih, a imaju
veñu “gustinu naoruæaça”.
Takvi bi “gospodari mora” viãestruko umaçili moñ zapadnih sastava nosaåa aviona. A pod “skutima” ruskih nosaåa aviona, udesetostruåili bi svoju udarnu moñ.
Ne moæete ni zamisliti kakvo se sve brodsko oruæje raœalo u
Imperiji. Nauåno-proizvodno udruæeçe “Splav” (legura), veñ i dotad
na najboÿem glasu zbog proizvodçe raketnih bacaåa “Grad” i “Uragan”,
uspelo je da stvori åitavu gamu vojnopomorske tehnike (“Vojna parada”
br. 9-10, str. 134).
Na primer, kompleks “Udav-1M” koji uniãtava neprijateÿska torpeda na razdaÿinama od 100 do 3.000 metara. Saåiçava ga baterija od
deset cevi-lansera, automatski puçenih zapreåno-dubinskim i hidroakustiånim projektilima. Ovi prvi svojom detonacijom razaraju torpeda, dok ih drugi laænim ciÿevima skreñu s putaçe.
Dvanaestocevni protivpodmorniåki kompleks RPK-8, ispaÿujuñi
posebnu raketu, uniãtava neprijateÿske podmornice do dubine od jednog kilometra. Çihov delotvorni domet pokriva raspon od 600 metara
do 4,3 vrste. Åim padnu u vodu, rakete izbacuju u dubinu gravitacione
samonavoœene projektile. RPK-8 moæe da se koristi i protiv torpeda
i ronilaca-diverzanata.
“Morske kañuãe”, “Damba” (brana) i “Daæd” su predviœene samo za
borbu protiv neprijateÿskih “ÿudi-æaba” i mini-podmornica, koji se
prikradaju brodu da bi ga digli u vazduh.
U NIMI, Nauånoistraæivaåkom institutu za maãinogradçu su
razraœene jaåe granate za brodske topove od 100 i 76 mm. Napuçene
moñnim eksplozivom, heksogenom, u staçu su da uniãtavaju ne samo
294
protivniåke brodove ili tenkovske kolone na kopnu, veñ çihovi osetÿivi upaÿaåi, reagujuñi na blizinu ciÿa, ãibaju gelerima po krilatim raketama i avionima (“Vojna parada”, br, 3-4, 1995. godina, str. 52).
I sve je to naãe, sve je plod ruskih ruku i umova. Imperijska flota
je bila zatoånik velike tradicije – oslaçaça samo na sopstvene snage.
Car Aleksandar II je joã 1866. godine izdao ukaz: “Sve poruõbine, kako
ministarstva vojnog i saobrañaja, tako i ostalih resora, realizovati
domañim sredstvima i snagama, bez obzira na moguñe neugodnosti i
teãkoñe u prvo vreme.” “Jedna tako blagovremena mera ñe za posledicu
imati osloboœeçe Rusije od miãÿeça Engleske, na koju ne moæemo
raåunati s velikim povereçem” − pisao je caru Brunilov, naã poslanik u Engleskoj, 1865. godine (“Pomorski istorijski zbornik”, Leçingrad, 1990, str. 33).
Tada je Engleska igrala ulogu sadaãçih SAD, bila lider zapadnog
sveta. I naãi sadaãçi voœe-kopilani, koji sve kupuju u inostranstvu,
nikad se ne mogu porediti sa pravim ruskim rodoÿubima.
14
Ne, mi tehniåki nismo izgubili u borbi za okeane. Mi u çoj nismo
obesnaæeno pali, ekonomski iscrpÿeni. To sada lopovski reæim nema
dovoÿno novca ni za ãta. U SSSR je 1985. godine bilo sredstava i za
flotu, i za besplatno obrazovaçe, i za deåja odmaraliãta, i za veknu
hleba po ceni od 20 kopejki. U to doba je autor ovih redaka ne samo
pohaœao fakultet, a da za to nije iz svog dao nijednu kopejku, veñ je besplatno i trenirao borilaåke veãtine, bavio se plivaçem, a od svoje
stipendije, koja je iznosila 40 rubaÿa, mogao je da kupi kartu do Gagre.
Uz sve to, SSSR je joã i podræavao svoje saveznike ãirom sveta!
Neãto drugo znam – udarila nas je u leœa, prodala nas je za Judine
dolare sopstvena vladajuña vrhuãka. Kukaviåka, nesposobna, obesna.
O tome ñu ispriåati svojim sinovima i unucima i postarañu se da i na
çih prenesem svu ovu mræçu koja kipti u meni.
Znam i ovo: na dva koraka do pobede smo se sruãili samo zato ãto
smo zaboravili jednu istinu – Maå Imperije moraju dræati ruke junaka, a ne niãtarija. Stvorili smo ogromnu tehniåku moñ – ali smo zaboravili da vaspitamo elitu.
Ratniåki i aristokratski duh, plemenitost i odanost naciji,
pokazalo se, nisu od maçeg znaåaja za jaåinu Imperije od razaraåa
klase “Udaloj”.
Jedan od velikih Rusa koji je Imperiju obiãao od arktiåkog leda
pa sve do peska Gobija, istaknuti nauånik i pisac Ivan Jefremov,
napisao je 1969. godine:
“Nestruånost, leçivost i neozbiÿnost “klinaca” i “klinki” u
svemu åega se poduhvate, ispoÿavaju se kao peåat dotiånog vremena. Ja
to nazivam “eksplozijom nemoralnosti” i dræim da je to umnogome
gore od nuklearnog rata. Moæemo videti da su joã od najdrevnijeg doba
moral i åast (u ruskom shvataçu tih pojmova) bili znatno vaæniji od
295
maåeva, strela i slonova, od tenkova i bombardera. Sve imperije i
dræave se raspadaju... usled gubÿeça moralnosti. To je jedini stvarni
uzrok svih katastrofa u åitavoj istoriji, te zato, istraæujuñi razloge
skoro svih kataklizmi, moæemo reñi da razaraçe nosi peåat samorazaraça...”
Genijalni pesnik ruske moñi, koji je maãtao o stvaraçu rase
snaænih nadÿudi, o meœuzvezdanim fotonskim brodovima, predvideo
je i naãe “reforme”. Titan koji je pronalazio tajanstvene energije velikih arijevskih kultura drevnog Irana i Indije, koji je u svetu video
popriãte borbe naåela svetlosti i tame – Ãakti i Tamasa, taåno je
1969. godine imenovao vinovnike sadaãçe katastrofe – prezasiñene,
razmaæene “klince” i “klinke”, spremne da sve i svja prodaju za zelene
papiriñe i drangulije Zapada.
Jarosno je mrzeo zapadnu kulturu – ubogu, standardno primitivnu,
koja sve rastaåe svojom religijom egoizma i novca. Zar nas upravo to
nije sada pretvorilo i bedne ostatke?
Punih dvadeset godina pre Beloveãke tragedije, on je pisao svom
ameriåkom kolegi: “Tokom narednih 20 godina ñe izumreti pokoleça
navikla da poãteno æive, nakon åega ñe uslediti najveña katastrofa
u istoriji, u vidu ãiroko rasprostraçene tehniåke monokulture, åiji
se osnovi uporno uvode u svim zemÿama, pa åak i u Kini, Indoneziji i
Africi...“
Jefremov je govorio o straãnoj najezdi “neobrazovane rase” amerikanoida. Predvideo je Novi Svetski Poredak, kojeg sada naãi
najÿuñi neprijateÿi pokuãavaju da uz urlik bombi i raketa uvedu na
åitavoj planeti.
296
Devetnaesto poglavÿe
MITOVI KOJI SU DOÃLI GLAVE IMPERIJI. O NOVIM
MORLOCIMA I SAVREMENIM ELOIMA
Joã vas nisu umorile ode o vojnopomorskoj moñi iz nedavne
proãlosti? Izgleda da sada opet moramo prekinuti priåu o arsenalima dræave i okrenuti se reãavaçu drugog pitaça. Duboko filosofskog.
Zaãto, zaãto se, doœavola, sruãio kolos ogromne moñi?
1
Åesto mi ne da mira jedna te ista slika. Uvek iznova vidim kako se
u okeanu sreñu dva ogromna ratna broda naåiåkana topovima. Nad groznim kupolama jednog se vijori ruska zastava sa kosim andrejevskim
krstom, a nad drugim – omraæena zvezdano-prugasta.
Urliåu õinovske turbine, komandiri su napeto ukipÿeni kraj
blistavih zatvaraåa oruœa, zuji aparatura centralnog odeÿeça za
upravÿaçe vatrom. Kad odjednom...
... Kad odjednom, naãa ploveña tvrœava usporava, a izbezumÿena
posada, grohotom se smejuñi, razbija niãanske sprave i spuãta zastavu.
Cevi naãh topova, do malopre uperene na neprijateÿa, okreñu se jedne
prema drugima i komandiri ostrvÿeno nareœuju da se vatra otvori na
svoje. Nadgradçe se razleñu na paramparåad, paluba je zakråena krvavim gvaÿama. Negde u dubini brodske utrobe grme eksplozije i ratni
div se raspada na komade...
Mi joã uvek nismo dokraja shvatili da smo sopstvenim rukama u
vazduh digli naãu veliku Imperiju. Da smo se neprijateÿu predali
bez boja, premda smo imali dupke pune arsenale i najboÿe oruæje na
svetu. Istorija dosad nije znala za takvu sramotu. Sve su imperije propale u ratovima, bilo da je to Rimska, Otomanska, Persijska ili Austrougarska. A tim pre Treñi Rajh. Pa zaãto se onda uruãila naãa
dræava, koja je imala sve izglede da postane gospodar planete?
Ne, ne traæite u tome ekonomske razloge, o kojima toliko vole da
razglabaju vrskavi i kudravi cvikeraãi. Sruãili smo se zato ãto smo
zaboravili i ponizili svoje junake i ratnike, ÿude Maåa i Åekiña, a
pustili da se nakote kukavice æeÿne materijalnih dobara i neobrazovani malograœani.
Govorili su nam – treba da se odreknemo nosaåa aviona pa ñemo
æiveti bogato i sreñno. Odrekli smo se – i postali desetorostruko
siromaãniji i nesreñniji. I sada nas, ovako slabe, ñuãkaju u stranu od
isplativih naftnih ugovora sa Sudanom i Irakom, udarajuñi raketama
po çihovim postrojeçima onda kad su spremni da ih s nama potpiãu.
297
Mrã bre, ruski odrpanci! Kome ste bez mornarice i topova potrebni?
A sve ugovore ñe sklapati zapadne kompanije...
Neãto nije bilo u redu s ideologijom carske Rusije koja je
potonula u krvavom haosu 1917-1920. godine. Ali se i u çenoj naslednici, Crvenoj Imperiji – SSSR, zapatio virus samorazaraça. U samoj
ideologiji, koja je kod nas sedamdeset godina bila vladajuña.
Ali koje su to pogubne uroœene mane?
2
Señate li se kako su nam pre deset-petnaest godina utuvÿivali u
glavu: “Svetu – mir!”, “Mi smo za miroÿubivu koegzistenciju”, “Ne
ratu!“? I pre dvadeset i trideset godina takoœe. A onda su posle 1985.
godine poåeli da nas ubeœuju kako smo okruæeni sve samim dobrostivim, anœeoskim susedima, kojima su “ÿudska prava” iznad svega?
Onaj ko je to åinio, postigao je svoje. Milioni Rusa su poåeli da
na vojsku gledaju kao na nekakvu neugodnu izliãnost, kao na nepotrebnu raskoã, kao na proædrÿivog i beskorisnog gotovana. Debelo
smo zaboravili jednu prostu ali surovu istinu: svet – to je rat. A
celokupna istorija åoveåanstva je veåita borba naroda i dræava za
mesto pod suncem, za pravo na postojaçe. Zaboravili smo da je na ovom
svetu usud slabih i krotkih – gorki usud robova.
Ima jedna vrlo mudra legenda. Kelti su 490. godine pre Hrista pregazili Alpe i do nogu potukli legije tada joã mladog i nejakog Rima.
Da bi svoj sveti grad spasli od zauzimaça i pÿaåke, Rimÿani su Keltima ponudili zlato. Ovi su pristali. Meœutim, kad su odreœeni iznos
poåeli da vagaju, keltski voœa Bren je skinuo svoj teãki maå i bacio
ga na tas sa tegovima. Rimÿani su negodovali, a on im je skresao u lice:
“Jao pobeœenima!”.
To naåelo dejstvuje evo veñ pet hiÿada godina sagledive istorije.
Pa neka su bojne dvokolice veñ zameçene tenkovima, maåevi – automatskim puãkama, a koçi – lovaåkom avijacijom, ali pokliå “Jao
pobeœenima!” i daÿe odekuje i odekivañe nad åitavim svetom.
Ovu istinu dobro razumeju ameriåki vlastodrãci. Predsednik
Õonson je, objavÿujuñi 1964. godine poåetak rata u Vijetnamu, aforistiåki glasno i jasno rekao: slabost ne garantuje mir, ni povlaåeçe –
bezbednost.
To je aksiom. Tada Amerika nije u çega poverovala. Ali, zato su
slabost i povlaåeçe odabrale sve naãe voœe poåev od 1985. godine, svi
ti Gorbaåov, Jeÿcin i ostali.
“Jao pobeœenima!” Te reåi, zamumuÿene u kitçaste diplomatske
fraze, sada nama upuñuju. Poãto nema niåeg okrutnijeg prema slabome
od meœunarodne politike. U poreœeçu s çom, åak se i moral uliånih
bandi åini maltene viteãkim.
Avaj, naãi komunistiåki, a zatim i liberalno-træiãni ideolozi
od Suslova pa do Jakovÿeva i Gajdara, propovedali su i propovedaju
298
pacifizam kastrata i polumuãkaraca. Guãili su i guãe u samom zaåetku ono ãto dræavu åini jakom – kult ratnih heroja.
Trebala nam je sasvim drugaåija ideologija, koju je trebalo ãiriti s TV ekrana i novinskih stubaca. “Mi smo posebna, rusko-pravoslavna civilizacija, okruæena prstenom oåiju punih mræçe. Æivimo
meœu neprijateÿima koji zavide naãoj moñi, slavi, kolosalnim resursima, zdravÿu i neiskvarenosti naãeg velikog naroda. Sami propadaju
zbog razvrata, korupcije i narkomanije, pa su im Rusi trn u oku. Ne
prezaju ni pred åime da bi nas uniãtili i naizgled su mirni samo dok
smo mi miãiñavi i u staçu da ih ogçem i maåem satremo. I ako si Rus
– uåini sve da budeã jak.“
Nazivali smo faãizmom tvrdçu da je rat – najviãi ispit snage i
odvaænosti svakog naroda. A zar nije tako? Zar se upravo u ratu ne
istiåu heroji, dok sa kukavica, nesposobçakoviña i izdajnika spada
ÿuãtura? Zar se tokom dugotrajnog mira ne kote ulizice, kancelarijski pacovi i cepidlake, ulagivaåi i ostali bezvredni ãÿam?
Da, to je surovo. Vrlo surovo. Ali, rat je stalna pojava. Ona igra
ulogu vuka u prirodi koji je åisti od bolesnih i izroœenih jedinki. Rat
zahteva hrabre, energiåne i dræavi odane ÿude, koji u doba mira tonu
u masi podle sluzi. Ãto znaåi da, ma koliko to surovo zvuåalo, ratovi
prekaÿuju i jaåaju naciju.
Ali smo mi tokom svih posleratnih godina rat anatemisali. U
tome je delimiåno odraæeno duãevno staçe naãeg naroda koji je podneo teret najkrvavijeg rata u istoriji. “Samo da ne bude rata!” Ne
moæemo ih kriviti. Razumemo ih.
Ali, zakoni æivota nacija i dræava su neumoÿivi, kao i zakoni
fizike. Moæe da nam se ne sviœa princip gravitacije ili stareça
ÿudskog organizma. Ali zbog toga baåeni predmeti neñe prestati da
padaju, niti ñe ÿudi postati besmrtni. Uostalom, neki frontovci su
pisali stihove: “Umreñemo na prilazima Çujorku...“
Propoved pacifizma i “svetumirja” je obavila svoju prÿavu rabotu. Zaboravili smo da su Imperiji pre svega potrebni ratnici. Postupali smo po marksistiåko-leçinistiåkim kanonima i rasturili
dræavu. Za neke tri godine izgubivãi sve ono radi åega smo upiçali
iz petnih æila 1941-1945. godine. Veliku Pobedu smo pretvorili u
Veliko Uzalud.
Preporodi li se Rusija, neka u svoja naåela uvrsti i natpis koji
krasi spomenik admiralu Makarovu: “Pamti rat!” Tim pre ãto krajem
HH veka åitav svet ponovo poåiçe da zapada u zonu krvavih trzavica.
Ukÿuåujem televizor i vidim kako se ista ta ruãilaåaka rabota
nastavÿa. Crtañi za decu, “Bajke Nove Rusije”. Detiçi glas tepa: “Jednog dana reãiãe ptice da svima ostalima dokaæu kako su najhrabrije,
najjaåe, najåestitije...” Ekranom marãiraju kolone nekakvih stvorova
sa glavama jastreba, bÿuju vatru borbeni helikopteri, sevaju maåevi.
”... Najpametnije, najlepãe...” – nastavÿa se tepaçe. – “Mama, nisu
vaÿda budale?“
299
Tako se protiv “faãizma” bore opet neki ãenderoviåi. Jednostavno reåeno, od ruske dece prave bezbojne mekuãce, koji ñe se bezbriæno veseliti dok se negde opet neki krvoloci spremaju da Ruse
æive peku ili ih kasape cirkularnom testerom. Kao ãto je veñ bilo u
Taõikistanu i Moldaviji, Åeåeniji i Azerbejõanu. Tako se u korenu
saseca osnova osnove zdravog naroda – çegov borbeni duh. Od nas prave
pohotÿive i plaãÿive stvorove, razmaæene mekuãce.
I, dok naãa åeda kÿukaju “Bajkama Nove Rusije”, æene avganistanskih talibana ili åeåenskih ekstremista uåe svoju decu: mi smo najpametniji, najhrabriji, najnepokolebÿiviji. One ñe svojim sinovima
usaditi ÿubav prema puãci i hanõaru, granati i mitraÿezu. Vaspitañe
ih na primeru oåeva koji su åitave ruske gradove dræali u strahu.
Uåiniñe ih nemilosrdnima prema svakome ko nije iz çihovog rodaplemena. Hiÿadama puta ñe ispriåati kako su hrabro bacili na kolena
te mlitave ruske pijance koji su se pretvorili u potkupÿive strine.
Kako je Jeÿcin liåno primao çihove voœe u Kremÿu.
Ne, åitaoåe. Nova Rusija mora biti zemÿa ratnika. I ne smernosti, veñ borbene svireposti, netrpeÿivosti. Ni za koga ne hajuñi, ona
mora svima izjaviti da je sasvim u pravu, ni zbog åega i ni pred kim se
ne kajuñi. Sve ãto je åinila Velika Rusija – sveto je i nepogreãivo.
Inaåe joj nema æivota. Inaåe ñe postati plen mladih, ÿutih i jakih
plemena.
Polako ali sigurno postajemo Eloi – slaba i maloumno bezbriæna
biña iz Velsovog “Vremeplova”, koja su, izlazeñi noñu iz podzemÿa,
proædirali potomci radnika – Morloci. Samo sada ulogu Morloka
igraju juæne i jugozapadne pograniåne oblasti bivãe Imperije. Zavidna li je takva sudbina – svesrdno se i po svaku cenu zabavÿati, a svakog åasa åekati kad ñeã poginuti od bombe u metrou ili æiv spaÿen
muåno i straãno umirati?
Ne, gospodo, Rusi moraju postati surovi i silni ratnici, okrutni
i nemilosrdni prema svakom neprijateÿu koji se drzne da posegne za
çihovom zemÿom. A i svako ko uniãtava naã ratniåki duh – zavredio
je da bude smaknut.
Pacifizam, makar i samo na reåima uzdignut do dræavnog naåela,
porodio je jednu åudoviãnu pojavu. SSSR je zaista mnogo ratovao. Ali
je pri tome u zapeñak gurao i zaboravÿao svoje heroje. Nije stvarao
kult ratniåke slave i moñi Imperije. A, kao ãto veñ znamo, to nije
maçe vaæno od graœeça nosaåa aviona ili eskadri nadzvuånih bombardera.
Jedno od najmoñnijih sredstava za stvaraçe takvog imperijskog
kulta jeste åuvaçe ratnih relikvija i uspomene na ispoÿavaçe heroizma svog naroda.
Pogledajte Japan. On je saåuvao oklopçaåu “Mikasa”, sa koje je
admiral Togo rasturio rusku flotu 1904. i 1905. godine. U hramu Jasukuni, gde se åuvaju table s imenima svih poginulih u posledçem ratu,
nalaze se i åovek-torpedo “Kaiten”, i avion samoubice-kamikaze. Gvo-
300
zdene relikvije, spomenici bezumne odvaænosti ÿudi, “gromovnika
nebeskih” i dece “svetog vetra”.
Åak i dræave koje su se odavno oprostile od imperijske veliåine,
pa åak i one koje oliåavaju antiimperijsko naåelo, pomno åuvaju svoje
ratne relikvije. Amerikanci i Britanci, na primer.
A mi? Kod nas su se kobojagi nehotice, a zapravo – planski i s (dugoroåno smiãÿenim!) ciÿem surovom rukom uniãtavale ratne svetiçe
Imperije.
Za vreme Hruãåova – nemilosrdno je u staro gvoæœe poslata prva
ruska oklopçaåa “Petar Veliki”, koja je 80 godina sluæila u floti.
Takoœe i prvi na svetu, moñni ledolomac “Jermak”, koga je projektovao
sam admiral Makarov, heroj ratova iz 1877-1878. i 1904. godine. Bilo
je to ritualno ubistvo spomenika koji su oliåavali neraskidivu vezu
izmeœu carske i Crvene Imperije.
U doba Hruãåova su iseåeni prvi i jedini ruski bojni brodovi
koji su preæiveli 1917. godinu. Sva tri! Isto je zadesilo i jedinstvene
ruske razaraåe klase “Novik” posle 40 godina plovidbe. Tokom vladavine Hruãåova i Breæçeva rashodovani su svi sovjetski razaraåi
koji su tokom Otaõbinskog rata uåestvovali u straãnim pohodima,
proãavãi kroz smrt i mahnite nasrtaje nemaåkih “Junkersa”.
U ploveñe mete su pretvorene i krilatim raketama raznete gardijske krstarice “Crveni Krim” i “Crveni Kavkaz” – veterani ogoråene borbe za Crno more, ogçenih desanata na Krim i odbrane Sevastopoÿa.
Iseåena je, 1974 godine, i prva sovjetska krstarica “Kirov” – heroj
odbrane Leçingrada. Kao i mnoãtvo podmornica Velikog Otaõbinskog – “ãåuka” i “kañuãa”, “maÿutki”, “dekabrista” i “esoka”.
Gotovo bez traga je iãåezao ponos i ukras imperijskog RV 30-ih
godina – åervoromotorni gigant TB-3. Oni su leteli na severni pol,
tukli Japance kod Halhin-Hola i ispuãtali prve vazduãne desante. A
posle su, veñ zastareli, stradali u neravnopravnim okrãajima s “Meserãmitima”. Nije saåuvana nijedna ruska “leteña tvrœava” Pe-8 koja
je bombardovala Berlin. Skoro sasvim su nestale legende bitaka nad
morima i poÿima, juriãnici Il-2 i nosaåi torpeda Il-4.
U “Sevastopoÿskim hronikama” Petra Saæina postoji jedna dirÿiva epizoda. Godina 1968. Sedi veterani na åelu sa admiralom Vorkovim plaåu, opraãtajuñi se od razaraåa “Dovitÿivi”. Od svog gardijskog broda. Ãiknuo je plamen neumoÿivog autogen aparata, vrela
struja gasova se zarila u bok proslavÿenog uspeçivaåa mora.
Ubijali su onog koji je preãao 63.000 miÿa pod vatrom i bombama.
Koji je u Sevastopoÿ pod nemaåkom opsadom dopremao pojaåaça, a iz
çega odvozio raçenike, æene i decu. Iskrcao åetiri desanta. Uniãtio deset baterija, 30 tenkova i osam bataÿona neprijateÿeve peãadije. Oborio pet aviona. Izdræao stotine napada torpedima i bombama.
301
A zaãto? Pa, SSSR je tada proizvodio najviãe åelika na svetu!
Tako su sraåunato ubijali señaçe. Uniãtavali svetiçe Civilizacije
heroja...
Time smo izgubili mnogo viãe nego ãto bi se na prvi pogled
reklo. Ta, na primer, Rusija sadaãçeg trenutka nije tek prosto zemÿa
koja postoji, recimo, 1. juna 1996. godine. Svaka dræava, posmatrana iz
vremenskog rakursa, prostire se vekovima u minulo. I ruski narod
nije naprosto zbir ÿudi koji nastaçuju dræavu, recimo, 1.06.96. g. veñ
i svi naãi preci, naãi poåivãi. Oni, koji su davali æivot i snagu
radi odbrane, ãireça i jaåaça dræave. I zato narod koji zaboravi
proãlost, nema buduñnost. A tim pre onaj koji svoju istoriju seåe na
komade.
Mi smo zemÿa koja je protiv straãnih neprijateÿa od pamtiveka
ratovala. I zato su sve te relikvije koje smo uniãtili predstavÿale
beoåuge mistiånog lanca ãto nas vezuje za svet predaka. Dotiåuñi se
starog oruæja, upijamo señaçe na minule epohe, stiåuñi jedinstvo s
naãim praocima i napajajuñi se çihovom åaãñu i junaãtvom.
Da smo saåuvali stare svedoke æestokih bitaka – milioni maliãana bi ih posetili i u çihova srca bi uãao tajanstveni naboj. Duãe
predaka koji su dodirivali isti taj oklop, iste te poluge i kormila.
To znam iz sopstvenog iskustva. Znam kakvo uzbuœeçe te zahvata
kad rukom dotakneã zatvaraå brodskog oruœa na kome je ugravirano
“Imperatorski Obuhovski zavod”. Kad ti se pred oåima javÿa slika:
plameni jezici, zapovednik na komandnom mostu, a oko çega fijuåu
geleri, granate pri padu u more diæu fontane, i na vetru se vijori
nepobediva andrejevska zastava...
...Uniãtavajuñi æivu proãlost i same svedoke naãe slave, kremaÿski subpasionarni oloã je umesto toga licemerno gomilao bezliåne kipove od betona. Takoœe licemerno kliåuñi: “Niko nije zaboravÿen. Niãta nije zaboravÿeno”.
A danas isto åine Luãkov i Cereteli.
3
U romanu Aleksandra Prohanova “Lovac na karavane” prikazan je
kapetan Razumovski, jedan od ÿudi Maåa. Trebalo je da oni postanu
elita imperijske, arijevsko-slovenske civilizacije koja se raœala.
Novo plemstvo Imperije.
“Razumovski je bio roœak u ratu poznatog vojskovoœe iz velikaãke
porodice ratnika. U sluæbi je napredovao lako i brzo i, åega god bi se
latio, pratile su ga sreña i lakoña. Ratovao je s voÿom i spretno, æudno stiåuñi dragoceno ratno iskustvo, koristeñi jedinstvenu moguñnost da savlada ratniåki zanat. Ratovao je s radoznaloãñu i æeœi za
znaçem, ãto mu nije ostavÿalo mesta za maloduãnost, spasavalo ga od
razdraæÿivosti i zlobe.
Izuåavao je puãtu i dari, vodio dnevnik ratnih operacija, beleæio zapaæaça u vezi klime i prirode, prouåavao etnologiju i obiåaje.
302
U pisma koja je slao kuñi, stavÿao bi pustiçske travke i uvenule
cvetove, a çegova æena u Moskvi je od çih pravila herbarijum. Takoœe
je uz pisma prilagao i flomasterom naåiçene crteæe, na brzu ruku
skicirane pojedinosti pohoda, gde ÿudi s åalmama pucaju na kolonu
kamiona “KAMAZ”, specijalci pregledaju tovare na kamilama, crnobradi starci sede na tepihu pred tepsijom.
Okovalkova je podseñao na preœaãçeg carskog oficira, koji uz
ratovaçe marÿivo prouåava zemÿe i narode, ostavÿajuñi za sobom u
vojnim akademijama atlase zemaÿa, opise lokalnih obiåaja, istraæivaça iz oblasti jezika i botanike. Tamo gde bi se çihovi çihovi pukovi stacionirali, uspostavÿale su se sloæene nevojne veze s mesnim
stanovniãtvom. Kraj zidina garnizona, pored kupole pravoslavne
crkve se uzdizala õamija ili pagoda”.
Razumovski gine, loveñi s izviœaåkim odeÿeçem raketu “Stinger”. No, upravo su on i çemu sliåni mogli postati aristokratija
Treñeg Rima koji se raœao. Hiÿadugodiãçe Imperije.
Çegov lik je poput Velikih Rusa koji su ãirili zemÿu, podizali
tvrœave, vodili najsloæenije pregovore sa hanovima i emirima, gradili æelezniåke pruge.
U bivãoj, carskoj Rusiji, postojali su takvi ÿudi. Koji su tokom
svog kratkog æivota stizali da budu i diplomate i osvajaåi tvrœava,
izviœaåi i polarni istraæivaåi. Çihovim pregnuñima se i uzdizalo
veliåanstveno zdaçe Velesile.
Oktobar 1917. godine nije sasvim potamanio takav tip nadÿudi.
Bilo ih je i u nasledniku Bele Imperije – SSSR. Avaj, çihova legija
je ostala nepoznata, i samo se u kratkim navodima malotiraænih kçiga ãturo govori o onima, zahvaÿujuñi kojima smo i mogli da se rodimo
i stasamo.
Ãta, na primer, znamo o starijem poruåniku Ivanu Turganovu? O
onome koji se 30-ih godina tukao protiv basmaåa, bio teãko raçen i
nagraœen ordenom Crvene Zastave, koji je u to vreme bio ravan potoçoj Zvezdi Heroja? O onome koji se jula 1941. godine, komandujuñi
oklopnim vozom 77. puka NKVD kod reke Zbruå blizu Ternopoÿa,
borio protiv nemaåkih tenkova i obruãavajuñih bombardera? O onome koji se potom probio iz neprijateÿskog okruæeça? Samo je nekoliko pasusa o çemu u kçiæici s tiraæom od desetak hiÿada primeraka. O Ali Pugaåovoj ili Kirkorovu, na primer, napisano je hiÿadu
puta viãe, a ono reåeno s TV ekrana da i ne pomiçemo.
U sistemu kakav je KPSS 70-ih i 80-ih godina uspostavila, ratnici su bili skrajnuti u anonimnost. Ne, fiziåki ih nisu uniãtavali
– ta, morao je neko da se bori sa duãmanima i navodi rakete u ratovima
na Bliskom Istoku, da gradi gasovode i atomske krstarice.
Zato je u prvi plan isticano pleme komsomolskih aktivista – ÿudi bez odvaænosti, ali s gipkom kiåmom, koji nisu blistali nadarenoãñu ratnika ili inæeçera, ali su zato umeli da se rukovodstvu dodvore baçaçem, curama i votkom. Ÿudi koji su umeli da grabe za sebe.
303
Oni i danas nama upravÿaju. Stvorovi koji su olako, kao ãkart-robu,
rasprodali plodove vekovnih pregnuña åitavih pokoleça Rusa.
Uporedo s çima, postojalo je drugaåije pleme – pleme kapetana
razumovskih. Vetrom iãibanih, koji su neprijateÿske prostore pokoravali u poput laœa Varjaga uskim borbenim maãinama peãadije. Kratko potãiãanih, jake voÿe i energiånih. Upoznatih sa borilaåkim
veãtinama. Koji su sebe veñ poåiçali da shvataju kao novo viteãtvo.
Bilo je i ÿudi koji su stvarali najboÿe oruæje na svetu, najveñu
nauåno-industrijsku moñ na planeti.
Kakvo se raspoloæeçe raœalo u duãama tih muæeva Maåa i Åekiña? Razumovski prokliçe nedotupavnost kremaÿskih glaveãina i
razmiãÿa o buduñnosti:
“Slabo se za rat pripremismo! Zemÿu ne poznajemo, jezik ne razumemo, obiåaje ne znamo. Carski oficiri – ti su znali Istok, znali
islam. A mi naslepo ratujemo. I raãta uopãte ovde ratovati? Ja sam
se pripremao za dejstva na evropskom bojiãtu. Evo ovim rukama ãtab
divizije mogu da uniãtim, centar satelitske veze, osmatraåko-udarni
kompleks! Kog vraga se lomatam duæ pakistanske granice, gaçajuñi
karavane kamila? Po kiãlacima seÿaåke prçe trkeÿam! Ma zar je to
posao za armiju?
...Razumovski, unuk marãalovog brata, odrastao u velikaãkoj porodici, znao je i video ono ãto je za Okovalkova predstavÿalo tajnu.
Ãtoãta preñutkujuñi, lica potamnelog od mræçe, govorio je o potkupÿivim nitkovima koji su preoteli vlast, o gnojnicama koje treba
raseñi. Priåao je o savezu mladih oficira koji ñe, poãto osvoje viãe
åinove i pod svoju komandu dobiju åitave armijske oblasti, oåistiti
dræavu od nitkova...“
Subpasionarni partijsko-åinovniåki oloã je shvatao ãta mu
preti. Preduhitrio je razumovske. Do 1985. godine je takve prosto gurao u zapeñak, premda im je udeÿivao oskudno sledovaçe, dok je potoçe
heroje doterao do krajçe oskudice. De, sami proverite, kolika je plata
naãih junaka – zapovednika izviœaåkih åeta u Åeåeniji!
Subpasionarna partijska vrhuãka je vojnim licima potpuno presekla pristup do graœanskih poloæaja. Uniãtena je carska institucija general-gubernatora, u åijim se rukama objediçavala civilna i
vojna vlast u æariãtima Imperije kao ãto su Kavkaz, Sredça Azija i
Daleki Istok.
Neobrazovani åinovniåki pacovi su se bojali heroja, bojali se
çihove slave, bojali se onih koji mogu preuzeti stvarnu vlast. Na reåima se suprotstavÿajuñi Zapadu, dosledno su sprovodili çegov princip – razdvajaçe civilnih i vojnih vlasti. Tako da za neodgovornost
vladajuñih pacova ispaãtaju heroji. Koje bi, poãto ih iskoriste,
odbacivali. Tako je bilo u Avganistanu, tako je i u Åeåeniji.
Uostalom, “tiho” uniãtavaçe heroja-pasionaraca je poåelo joã i
pre 1985. godine. Umro je, 1980. godine, otac kaspijskih ekranoplana
Rostislav Aleksejev, iscrpÿen petnaestogodiãçom borbom sa birokratskom uåmaloãñu. Major Konstantin Popov, zapovednik PV-ra304
ketnog diviziona koji je avgusta 1970. godine nad Suecom oborio
åetiri izraelska strvinara, dobio je, naravno, Zvezdu Heroja. Ali je
æeni napisao: ne mogu niãta za kuñu da kupim – moram da “zalijem”
nagradu. Çihov heroizam i titansku energiju su iskoristili, sagorevajuñi ÿude kao obiåne cepanice. A istovremeno su nomenklaturni
pacovi, nedostojni çihovog malog prsta, imali stotinu puta veñe
bogatstvo.
Da, sovjetski sistem 1985. godine, ideologija i praksa marksizmaleçiniizma, nisu omoguñavali odabir pasionaraca i çihov pristup
polugama vlasti. Ãtaviãe – upropaãñavali su ih, primoravajuñi
najniæe mase da oboæavaju antiheroje – lihvare i subpasionarce “koji
umeju da æive”, izrode. Usled toga su se na vlasti 1985. godine zatekli
samo ruãiteÿi i izdajnici.
4
Trebalo je da se odreknemo marksistiåko-leçinistiåke ideologije. Da åak i na reåima prestanemo s propovedaçem jednakosti ÿudi.
Urezavãi u kamene ploåe neãto sasvim drugo:
“Ÿudi nisu meœusobno jednaki. Ne smeju se izjednaåiti pijanci oko
kioska s pivom, kçigovoœa, manekenka – i åovek koji samopregorno stvara åudesa tehnike, superoruæje Imperije. Mesar iz samoposluge ili
taksista – nisu jednaki sa onim koji vodi oklopne kolone kroz klisure
koje vrve od neprijateÿa ili dobrovoÿno hrli u ogaç bojeva za Grozni.
Ÿudi se dele na rangove. Ka vrhu moraju iñi samo oni koji svojim
æivotom sluæe jaåaçu Imperije. Inaåe, poånu li se ÿudi deliti
zavisno od toga koliko novca imaju – to znaåi na vlast dovesti stvorove bez åasti i savesti.“
Vladati Imperijom mogu samo zatoånici visoke duhovnosti,
Velikog ciÿa – po duãevnom sklopu sveãtenici, monasi-askete. Oslaçajuñi se na ratniåku aristokratiju. I svako ko æeli da se stepenicama hijerarhije peçe nagore, mora takvo pravo da zasluæi. Uåeçem,
podvizima na bojnom poÿu, nauånim podviæniãtvom, pronalascima.
Mi na svojim kamenim ploåama moramo zapisati: “Neka se na Zapadu glasovi narkomana i prostitutke izjednaåavaju s glasom heroja
rata ili istaknutog konstruktora. Razum im je Bog oduzeo.
U naãoj Imperiji ñe åovek, peçuñi se stepenicama hijerarhije,
dobijati viãe glasova.”
Moramo svrãiti s oboæavaçem “narodnog mçeça”. Poãto ne postoji – milioni ÿudi nisu sposobni da misle logiåki, æiveñi po onome
ãto im u glavu usade televizija ili bulevarski listovi.
Narod je åesto kao nerazumno dete. Ta, deci ne dajemo pornografske åasopise i kçige za odrasle, niti ih postavÿamo na poloæaje direktora ili predsednika.
Zaãto onda od mase traæimo miãÿeçe na referendumima, kada se
reãavaju hiÿadugodiãçi problemi, sudbine dræava, najsloæenija
pitaça geopolitike i strategije?
305
Nauka joã uvek ne zna kako su sadaãçe dræave nastale. Zaãto je
Savoja uãla u sastav Francuske a ne Italije, na primer? Ili, kako to
da se Ruska dræava nije raspala joã u XVI veku – tada mi ekonomski
gledano nismo trebali da budemo jedinstvena celina. Dræave su znatno sloæeniji organizmi od ÿudskog. I, ako veñ nerazumnu decu ne
postavÿamo za lekare, ako bolesti ne leåimo uzimajuñi u obzir miãÿeçe veñine sluåajnih prolaznika na ulici, veñ sve poveravamo jednom upuñenom lekaru, zaãto onda sudbinu dræave mora reãavati masa?
Masa u kojoj se guãe glasovi heroja i znalaca.
Jer, gomila je nerazumno dete. Åitavi narodi su prvo glasali za
svoj izlazak iz SSSR, ne misleñi na to da ñe se liãiti nafte i ugÿa,
hleba i mira. Isti ti narodi su potom, kao u Jermeniji, kukali zbog
ruãeça Imperije.
Neraãålaçena, neustrojena u hijerarhiju, masa sa sveopãtim pravom glasa i “ravnopravnoãñu” – to je propast svega veånog, dræavnog,
svetog. To je premoñ lakrdija i prevaranata. No, upravo je na takvu
gomilu apelovao i komunizam, rame uz rame sa svojim najÿuñim neprijateÿem – demokratijom.
Pitaçe uspostavÿaça hijerarhije je sasvim reãivo. Ako se smaçi
broj visokoãkolskih ustanova ãto su se naplodile i razjure “univerziteti” niãta viãi od sredçih struånih ãkola, moglo bi se uvesti
ovakvo naåelo: åovek sa sredçim obrazovaçem – jedan glas, sa viãim
tehniåkim – dva, s univerzitetskim – tri. Nauåno zvaçe? Dobijaã joã
poneki glas! Pronalazaå – joã! Sluæio si vojsku – dobijaã joã jedan
glas. Ratovao si – joã jedan. Dobrovoÿno? Daj tri dodatna! Orden si
zasluæio? Uz svaku nagradu po statutu sleduje i uveñaçe broja glasova
nagraœenom.
Naravno, ni ovakav sistem nije savrãen. Meœutim, on obezbeœuje
prevagu onih koji åuvaju, grade i jaåaju moñ Dræave. Kastinski poredak? Neka je i tako. Ali, meœukastinske barijere nisu neprobojne. Radiãan, preduzimÿiv, odvaæan ili obdaren izbiñe na vrh.
U takvom sistemu ñe ispiåuture, ÿudski otpad i subpasionarne
“spodobe s televizorom” (makar i sa mnogo para) zauzeti mesto koje im
dolikuje, i glas jednog Viãeg, åoveka Maåa i Åekiña, pretegnuñe stotinu çihovih glasova.
To je sistem za stabilnost Imperije, on je zaãtita od politikanata-demagoga. Naime, ÿude Maåa i Åekiña je mnogo teæe prevesti
æedne preko vode ãarenim obeñaçima i televizijskim laæima. Ÿudi
koji su preko glave preturili ogaç ratova za Imperiju i upoznali
çenu silu, sudiñe voœama po çihovim delima a ne reåima. Çih neñe
obmanuti jevrejski disk-õokej Minajev, kad na kudravu glavu stavi
ãlem montaænog radnika i otpeva “za Jeÿcina”.
Ako takav sistem zahteva polagaçe ispita za stupaç obrazovaça –
uveãñemo ga, kao u drevnoj Kini. Ako je potrebno ukinuti prijem na
fakultete bez polagaça ispita, po liniji “nacionalnog kÿuåa” i “nacionalnih kadrova” – ukinuñemo! Usput ñemo uniãtiti masu sredçeazijsko-kavkaskih “struåçaka” s laænim diplomama, koji su se onako
306
naplodili u vreme SSSR. Treba li da åinovnici i administratori
poznaju istoriju Imperije? Uveãñemo i to. Treba li stvarati posebne
centre za vaspitavaçe elite? Treba. I nije vaæno kako ñemo ih nazvati – vojne ili visoke ãkole.
Za vreme SSSR smo imali milione siroåadi i dece åiji roditeÿi
su izgubili ÿudski lik. Vojni pisac Karem Raã je tada predloæio da
se oni uzmu u posebne vojne ãkole i od çih stvaraju åuvari Imperije,
çena uzdanica. Sva se liberalna ãtampa smesta obruãila na Raãa.
Ali zar to nije ispravan put? Ili je moæda u duhu demokratije to da
dobijamo milione zloåinaca, skitnica i “novih varvara”?
5
U savremenom “civilizovanom svetu” moæemo uoåiti fenomen
koji za nas predstavÿa simptom çegovog dubokog nezdravÿa.
Ko su junaci savremenog sveta? Ko se ne skida s TV ekrana i stranica novina? Ko se to kao uzor nameñe mladim, joã podatnim duãama?
Ÿudi-potroãaåi. Filmske zvezde, estradni leptiriñi, “svetloplavi” modni kreatori, manekenke. Ÿudi-maske, ÿudi koji se prave
da su neãto. Katkad – izopaåeçaci. Dok su u senci oni koji stvaraju i
åuvaju dræave. Inæeçeri-podviænici i hrabri ratnici, heroji,
pasionarci.
U SSSR se odvijao isti taj ruãilaåki proces. Åak i silovitije
nego u SAD. Ÿudi su åeãñe viœali Alu Pugaåovu, u svilu utegnute
guzove estradnog lika Leontjeva, pevaåe i glumce, nego heroje Egipta,
Alæira, Koreje i Vijetnama, nego momke-„avganistance”. Tvorci
raketa i reaktora su u svesti miliona ÿudi skrajnuti u mrak, i umesto
çih su laænim sjajem ãÿaãtile figure estradnih pevaåa i ãoumena.
One pogani koja ñe potom prireœivati gozbe i toviti se, dok
dræavom haraju straãni jadi i krvoproliña 1990-ih godina. Koja se
slikovito razmeñe svojim milionima i porocima dok naciji preti
pogibeÿ.
Koren tog zla vidimo u tome ãto je KPSS zauzela kurs ka “porastu
blagostaça trudbenika”. Uåinivãi ga ne sredstvom veñ ciÿem. Uzdigavãi na pijedestal preæivarski æivot marve. Upravo zato je subpasionarno “stado s televizorom” umislilo da je maltene boæanstvo. A
krajçi domet svojih maãtaça (“regal”, “kola”, “video-ureœaj”) da je
srediãte sveta. Tom stadu su laæni “potroãaåki heroji” i pop-zvezde
zanimÿiviji od pravih ÿudi, a vaãariãte – vrhunac kulture. Upravo
su oni trampili veliåinu Imperije za krpice i uvozne kojeãtarije.
Sada je sve neuporedivo gore. Pederåiñi-plesaåi, pevaÿke i glumatala su konaåno postali “heroji” poæivinåene gomile. Dræava tone
u vaseÿensku æalost za ubijenim ãoumenom Listjevim, ne primeñujuñi
pogibiju åitavih kolona u Åeåeniji. Imperiji – imperijske junake i
imperijsko vaspitavaçe! Eto ãta nisu dali ni teorija ni praksa sovjetskih komunista. Eto ãta treba da radimo u buduñnosti, ako Rusi
hoñe da opstanu kao veliki narod. Zapadu pak prepustimo puno pravo
307
da sebe ruãi. Ãoumeni i “svetloplavi” pevaåi, kojima se i on oduãevÿava, ne stvaraju moñ.
Treba postaviti gvozdenu zavesu za “civilizaciju spektakla” koja
odatle hrli ovamo. Jer na Zapadu cveta niãtavna kultura, u kojoj niko
ne teæi da BUDE neko, veñ samo da izgleda takav. Upravo zato tamo
ima posla za åitava stada imiõmejkera-likotvoriteÿa, vizaæista i
reklamera. Ruska civilizacija ima svoj put. Petar Veliki nije morao
upiçati da se prikaæe kao junak i veliki voœa naroda – on je naprosto
to bio. Nije morao da pravi raskoãan ãou ili pribegava uslugama
imiõmejkera. Prosto je gradio flotu i ãirio dræavu.
Meœutim, Zapad je izrodio åitavu plejadu “kanda-heroja”, ispod
åije se obilne pozlate kriju praznina ili niãtavilo. Naduvanih figura koje je samo reklama stvorila. Åeråil i de Gol su jarki primeri za
to. Moæe li se velikim nazvati Åeråil, tokom åije vladavine se Britanija iz prvorazredne velesile srozala u osredçu zemÿu, prepuãtajuñi pozicije Americi, meçajuñi geopolitiåki vaæne baze u Atlantiku za pedesetak zarœalih ameriåkih razaraåa? (Ah da, Åeråil je
mnogo doprinio stvaraçu dræave Izrael i 1946. godine pozvao u krstaãki pohod protiv nas!) A nije li ironija velikim åovekom nazivati
de Gola, koga su na vlast doveli pobuçeni preduzimÿivi oficiri i
vojnici u Alæiru? A on ih je izdao, prepustivãi Alæir, pretvorivãi milion i po Francuza u izbeglice.
Ulogu takvog “kanda-heroja” kod nas je igrao Lebed. General koji je
grmeo patriotskom retorikom, pozivao na odluånost, åvrstinu i vaskrsavaçe vojniåkih tradicija, iznebuha potpisuje kapitulaciju dræave pred gnezdom lopova i ubica. Ostavÿa im kao taoce ruska i kozaåka
naseÿa. Izaziva lanåanu reakciju raspada Rusije. Slizao se sa brañom
Haåilajev iz Dagestana, od kojih je jedan prigrabio åitavu ribarsku
flotu republike (kaspijski kavijaråiñ!), a drugi postao verski lider,
drug Ãamiÿa Basajeva. Prikupÿa sredstva za tog krvnika. Reklami je i
pored toga uspelo da Lebeda u oåima gomile prikaæe kao “jakog voœu”.
Zatim ñe takvim “kanda-voœom” napraviti Putina.
Moraju se spaliti i iskoreniti ti prokleti “kanda-ÿudi”! Da, ta
pogan sada kao plesan cveta na krhotinama dræave. Ãto je viãe krvi
i patçe, ãto je dubÿi rasap samih temeÿa moñi dræave – tim je raskoãnije i izazovnije “perje” koje ta “elita” ãeta u spektaklima, tim
je viãe festivala i prezentacija, tim viãe imaju vila, “Mercedesa” i
“kneæevskih” titula. Kukavna, cirkuzantska, “ruæiåasto-svetloplava” “elita”...
6
Naåelo hijerarhije, nejednakosti glasova neñe samo istañi u prve
redove duhovnu ratniåku, intelektualnu i tehnokratsku elitu. Ono
treba da podigne stoæer Imperije – rusku naciju, pod kojom podrazumevamo pravoslavni, arijevsko-slovenski masiv: Velikoruse, Beloruse i
308
Maloruse-Ukrajince. (Oni koji ih dele idu naruku neprijateÿima
Imperije.)
Upravo Rusi grade i jaåaju dræavu. Upravo mi dræimo oruæje u
rukama i lijemo åelik, dajemo inæeçere i nauånike. Zahvaÿujuñi pravoslavcima saobrañaju vozovi i radi industrija, otvaraju se novi rudnici i raœa odbrambeni ãtit, lete avioni i plove brodovi.
Mi smo nacija vojnika, inæeçera i radnika. To breme smo nosili
i pre 1917. godine i posle. Ali su u SSSR Rusi degradirali.
Dok je pre 1917. godine ruski inæeçer iãao visoko uzdignute
glave, dok su lekari i uåiteÿi bili ceçeni, a pred oficirom se kapa
s poãtovaçem skidala, u Sovjetskom Savezu je doãlo do po Imperiju
pogubne promene uloga.Rusi su se, premda i daÿe stoæer i duãa Velesile, veñ u vreme Hruãåova i Breæçeva pretvorili u slabo
plañene, prezrene radnike. Sferu raspodele su prigrabili tuœinci.
Åesto neznalice i kukavice, ali, posedujuñi buvÿi nagon za “gomilaçe”, oni su postali svojevrsna “buræoazija” i silnu lovu namlatili
trgovinom i usluænim delatnostima. Doãlo je do “podele rada”:
Rusima – rizikovaçe æivota i zdravÿa, ratovaçe, tegobe i gvoæœe.
Sinovima Kavkaza i Istoka – trgovina, sinovima Siona – unosne profesije lekara, mas-mediji, spoÿna trgovina i finansije. (Ono neãto
izuzetaka je samo potvrœivalo pravilo.)
Zasevãi na rogove pravoslavnog vola koji je crnåio za Imperiju,
te su “muve” malo-pomalo poåele da sebe vide kao vladajuñu klasu, a
Ruse da preziru. Perestrojka, demokratija i reforme su upravo “ruskim sferama” æivota nanele najteæe udarce, ostavivãi trgovinu,
finansije i novinska truñaça da cvetaju i vladaju.
Staÿinu je joã nekako uspevalo da odræava neãto poput zdrave
hijerarhije. Trgovac se, ma koliko para nakrao, oseñao kao niãtavilo.
Jer je znao: u zemÿi slava, poåasti i vlast pripadaju ratnicima, pilotima, polarnim istraæivaåima. Reå “inæeçer” se ponosno izgovarala. Profesor je, za razliku od poslovoœe prodavnice, mogao imati
automobil, kuñnu pomoñnicu i vikendicu. Prihodi su zavisili od
struånosti i obrazovaça.
Slom hijerarhije, pretvaraçe druãtva u neobrazovanu masu, potceçivaçe pregalaãtva, darovitosti i obrazovaça zapoåeo je joã preteåa Gorbaåova-Jeÿcina – Hruãåov. On je visoko obrazovaçe pretvorio u niãta, naplodio masu univerziteta i visokoãkolskih ustanova,
izjednaåio prihode inæeçera i radnika, popustio dizgine lopovima
iz trgovine. Breæçev nije niãta uåinio da vaspostavi hijerarhiju.
Joã 1985. godine se sve moglo promeniti. Uspostaviti pravu hijerarhiju. Uvesti zvaçe “imperijskog inæeçera”. Preporoditi sistem u
kome uz nagrade Imperije sleduju zemÿiãni posedi, kuñe ili novåana
renta. Visokokvalifikovane radnike izdvojiti iz mase nakvalifikovanih. Ukinuvãi ono idiotsko kasnosovjetsko naåelo – “uåiã li viãe
– zaraœujeã maçe”.
Da, trebalo je stvarati Imperijsko atomsko druãtvo, Korporaciju dræavnih oruæara, Korpus inæeçera niskogradçe, Saveze vet309
erana ratova u Africi i Aziji, Vazduãni i Kosmiåki korpus... Ÿudi
koji nose çihove uniforme i odliåja trebalo bi da postanu elita
Imperije.
Tada bi se heroj koji je obarao “Fantome” nad Sinajem kuñi vrañao
obasut slavom i dobrima, dobivãi kuñu i zemÿu – kao gospodin, kao heroj imperijskih ratova. Tako da svi to znaju. Tako da heroja pozivaju na
radio, televiziju i u ãkole. Zlatnim slovima bi se çegovo ime ispisalo na spomen-ploåi Vojnog muzeja, a u zaviåaju bi mu postavili bistu.
A naãi su heroji jedva skuckali crkavicu da kupe nesreñni “Moskviå”, prinuœeni da biraju: ili – gozba povodom nagrade, ili – pokloni
æeni i deci!
Prelistavam album “Uniforme Vermahta” i pomno razgledam
odliåja tuœe ratniåke civilizacije. Tamo su umeli da nagraœuju heroje. Evo spomenica za zauzimaçe Pariza, Krimskog ãtita, odliåja za
uniãteçe tenkova, za borbu prsa u prsa.
A ãta je nas spreåavalo da isto to uåinimo? I onda bi se na ulicama naãih gradova pojavili ÿudi s medaÿama, na primer, “Sinajski
ãtit”, “Za bojeve na nebu Koreje”, “Za åiãñeçe Sueca”, s odlikovaçima za Herat i Kabul, Hanoj i Hajfong, za bitke u angolskim åestarima i alæirskoj pustiçi.
Za cara-bañuãke su heroje obasipali madaÿama. Åak i za pohod iz
Kronãtata do Cuãime. Do 1985. godine smo sve to zaboravili. Uniãtili smo åak i ono ãto je u vreme Staÿina postojalo – naãivke za
raçavaçe u borbi...
Da, morao bi se slamati otpor. Ali je u SSSR postojao åitav odred
ÿudi æeÿnih da uspostave pravdu, ojaåaju Imperiju i “raseku gnojnice” – oficiri i vojnici koji su proãli Avganistan, usplamteli
blagorodnim gnevom...
...Izgubili smo te ÿude. Çih su slamali, vreœali, zaboravÿali,
gurali u zagrÿaj kriminala. Sada stasava novi naraãtaj s istim raspoloæeçem – “åeåenski”. Hoñe li i çih zadesiti ista sudbina?
Bilo kako bilo, ideologija i praksa komunizma u SSSR je ÿude
Maåa i Åekiña, graditeÿe i zatoånike Imperije uåinila “graœanima
drugog reda”. To nas je dovelo do degradacije, izliva nezadovoÿstva, do
pada.
Iskovavãi moñne Maåeve Velesile, zaboravismo da treba kovati
i ÿude koji ñe moñi da ih dræe.
7
Nedopustivo bi bilo preñutati joã jednu manu koja je upropastila
SSSR. To je mræça prema jakim ÿudima, prema voœama, sposobnim i da
povedu za sobom i da na svoja pleña preuzmu teãko breme odgovornosti.
Marksizam-leçinizam, kakav je propovedan u SSSR, sva praksa
KPSS uåili su nas takozvanom “kolektivnom rukovodstvu”. Drugim
reåima, gledalo se da se ovlaãñeça i odgovornost podele unutar neke
310
skupine – politbiroa, osnovne partijske organizacije ili neåeg sliånog.
To je na kraju krajeva i dovelo na vlast ÿude neodluåne, bez odvaænosti, duãevnog ogça i voÿne preduzimÿivosti. Odçihali smo pasminu generala koji posluãno izvrãavaju nareœeça usmerena na slom
dræave. Dobili smo partiju koja se bez roptaça potåiçavala voÿi
izdajnika. Otvorili smo put ka upravÿaåkom pultu Imperije okorelim subpasionarcima.
Vek i po ranije, umni Britanac Tomas Karlajl je rekao: sva ta sveopãta prava glasa i parlamenti sluæe samo jednoj svrsi – da se pronaœe “Åovek koji moæe”. Konung. Ali loãe tome sluæe. Ali, ako se Konung pronaœe, treba mu dati punu vlast i bespogovorno se pokoravati.
“Naåelo Konunga” smo nekad koristili. Veliki imperijski pregalac Staÿin je to makar donekle radio. On je uopãte postupao uprkos
zvaniånim marksistiåko-leçinistiåkim dogmama. Usredsredivãi
ogromnu vlast u svojim rukama, nije se libio da je poverava ÿudima
koje sam odabere. Generalni konstruktori su postajali “Konunzi” u
svojim KB, direktori zavoda – u svojim srediãtima ogça i åelika,
zapovednici armija – nad svojim masama bajoneta i tenkova.
No, Staÿin nije uspeo ili nije stigao da promeni zvaniånu ideologiju. I posle çegove smrti vlast malo-pomalo prelazi u ruke spodoba koje su htele da imaju ãto viãe udobnosti i ãto maçe odgovornosti. Takvi nisu hteli da prolaze kroz iskuãeça, ali su zato hteli
da slatko jedu i piju. Na kraju krajeva, ti subpasionarci su potamanili
ili s vlasti oterali i posledçe rodoÿube-pasionarce, pa onda iz
svoje sredine uzdigli sopstvene “heroje uniãteça” – Jeÿcina i Kravåuka, Nazarbajeva i Dudajeva, ruske “reformatore” i åitavu legiju
sliånih likova. I, kao krunu svega, taj prokleti åopor je izbÿuvao
svoju apoteozu: Putina. Malenog slabog åoveåuÿka u sakou s liberalno-prozapadnom postavom, nagizdanog u togu maltene imperijskog
voœe. Zaboravili su da biti elita znaåi snositi ogromnu odgovornost,
a ne beæati od çe...
Ãta to zaprepaãñuje kad se “elita” kasnog SSSR, pa i ova danaãça, uporedi s elitom Ruske imperije makar s poåetka XIX veka?
Pomaçkaçe ÿudi sposobnih za Postupak. Pre vek i po ili dva istorija je bila prepuna imena aristokrata i generala koji su postupali
onako kako im åast i interesi Imperije nalaæu. Ne åekajuñi naredbe
ili odobreça. Åas Uãakov “samovoÿno”, predoseñajuñi rat sa Turskom, remontuje Crnomorsku flotu. Åas general Åerçajev sam kreñe u
Turkestan. Åas gubernator grof Perovski, kako bi presekao lanac trgovine ruskim robÿem, sam sprema pohod odreda iz Orenburga na Hivu.
I naã Putin je pokuãao da ih oponaãa, pozvavãi da se åeåenski separatisti “zatuku u nuæniku” – i uneredio se. Rat – to ti nije nuænik.
Tu trebaju um i voÿa Imperatora, a ne vajni nabeœeni pametçakoviñ.
Naãa istorija od kraja 80-ih i s poåetka 90-ih prosto te tera da
ãkrguñeã zubima. Ispali smo neodluåniji od Libijaca. Tamo je 1969.
godine, kad je rukovodstvo krenulo da se klaça Zapadu, grupa mladih
311
oficira-rodoÿuba na åelu sa Gadafijem izvãila dræavni udar.
Oficiri-samuraji su se pobunili åak i u avgustu 1945. godine, kad se
poåelo govoriti o kapitulaciji pred Amerikom!
To je prokleta ovnovska pokornost! Upravo je ona uniãtila najveñu Imperiju na svetu. I sve dosad idemo pod metke u Åeåeniji, lijemo
krv, vrlo dobro znajuñi da ñe nas ponovo predati i izdati kremaÿske
glaveãine, joã jednom podarivãi pobedu dudajevima-basajevima.
Da, novoj Rusiji je neophodno “naåelo Konunga”, voœe. Bez çega mi
gubimo åak i u poreœeçu s Treñim Rajhom. Naãim najÿuñim neprijateÿem. On je åak i u svom porazu bio dostojan protivnik.
Hitlerovci nisu, poput naãih voœa, jurnuli da pÿaåkaju i razvlaåe dragocenosti. Do samog su se kraja pokoravali naredbama, blagovremeno i organizovano su sredstva partije prebacili u treñe zemÿe,
stvorili mnoãtvo ilegalnih organizacija sa åvrstom disciplinom,
organizovavãi spasavaçe i zbriçavaçe svojih saboraca. Hitler nije
odleteo iz Berlina, premda je to mogao, pa da potom iz okupirane Norveãke podmornicom produæi negde u Latinsku Ameriku. Ne, odluåio
je da ostane u Berlinu do kraja i pogine – samo da postane heroj za svoje
sledbenike. Svoja naåela i dela je sopstvenim æivotom platio.
A kod nas? Ma koliko nam govorili o zlatu partije, tu nikakve
organizacije nije bilo. Grupacije unutar KPSS su se naprosto utrkivale koja ñe viãe u svoj ñemer natrpati, prepustivãi sudbini ukras
i ponos nacije – çene konstruktore, struåçake, nauånike, darovite
generale. A i zlato KPSS je u odnosu na ono ãto je 1991-1996. godine
isisano iz zemÿe – ãto i dinar spram dukata.
Treba poãteno priznati: u kasnom SSSR se u vladajuñoj vrhuãki
odigrao obrnuti odabir i kolovoœe su postali subpasionarni dvonoãci pacovskih duãa. Upravo oni i sada vladaju, premda i bez partijskih kçiæica. Vladaju “profesionalci” koje su odnegovali KPSS
i komsomol, u åijom rukama je flota istrulila i avijacija se raspala,
usled nemaãtine akademici svetskog glasa diæu ruku na sebe, a dræavna kasa zvrji prazna. “Umeãni politiåari”, u åije vreme se
ogromni delovi odvajaju od zemÿe. “Æestoko muãko” kad pÿunuvãi na
zakon iz topova pucaju na parlament, ali pravi zeåevi kad se povede
reå o tome da makar jednog gada treba staviti pred zid zato ãto se potkradaçem dræave obogatio. Takvi su nama vladali za vreme Jeÿcina,
postavãi bratstvo “nedodirÿivih”, a isti su ostali i pod Putinom,
koji neumorno meÿe neãto o “preporodu dræave”. No, dræava se ne
moæe preporoditi ako se oslaçaã na brdo dvonoæne balege.
Imamo mi mahere velikog biznisa koji nenadmaãno prodaju dræavu. I dok je britanski preduzimaå Sesil Rods svoje pare troãio na
topove, mitraÿeze i reåne topovçaåe da bi za Englesku pokorio Juænu Afriku, i uveñavao svoj kapital zajedno s uveñavaçem Britanske
imperije, ãta je radio bankar Boris Abramoviå Berezovski? Niste
vaÿda zaboravili kako je 1996-1997. godine prepuãtao Åeåeniju separatistima, obeñavajuñi im novac Rusije, povlaåeñi i posledçe ruske
jedinice koje su kako-tako ometale potpuno pretvaraçe Åeåenije u ko312
pneno-vazduãnu bazu za pretovar oruæja, ãvercovane robe i narkotika. U æariãte straãne zaraze koja je pretila da proædre åitav jug
dræave – okosnicu Sovjetskog Saveza. Zahvaÿujuñi upravo çemu i takvima smo 1999. godine morali opet zapoåeti teæak rat na Kavkazu,
plañajuñi æivotima momaka sve te “vragolije” naãe vrskave “elite”.
Britanski, nemaåki ili ameriåki kapitalisti nisu svojevremeno
æalili novac za novine i “mas-medije” radi propovedaça jaåaça svojih zemaÿa, osvajaça træiãta i resursa, radi veliåaça vojnika koji to
åine. A u Rusiji je ruski kapital 1994-1996. godine dopustio potpunu
informaciono-propagandnu prevlast åeåenskih kriminal-separatista. Poãto su tesno s çima povezani, naãi maheri viãe vole da sponzoriãu lakrdije raznih jakuboviåa, nego one koji se bore za spasavaçe
celovitosti i bogatstva dræave.
Zaboravÿaçe “naåela Konunga” je vrhuãki Imperije oduzelo
voÿu, nepokolebÿivost i odvaænost.
Voÿa, nepokolebÿivost i odvaænost, sadræani u “naåelu Konunga”, voœe – eto ãta Imperiji treba. Niãta maçe nego krilate rakete i nosaåi aviona!
8
Nama je verovatno teãko åak i da zamislimo svet u kome vladaju
heroji. Svet, protkan çihovim duhom i podvizima, u kome svi od malih
nogu åitaju çihove kçige, vaspitavajuñi se na primerima ÿudi
najviãeg tipa. Moæemo samo pretpostaviti kakvu je filosofiju u staçu da stvori um onoga ko se, u razreœenom vazduhu i pri brzini od
åetiri maha, hvatao u koãtac sa zahuktalim neprijateÿem. Ili, ãta
bi moglo da izaœe ispod kiåice slikara koji je u mladosti stajao na
komandnom mostu krstarice, usred urlika tihookeanskog tajfuna.
Ili, kakav ñe biti strogi monah koji je nekad vojevao u uæarenoj
pustiçi Sinaja ili po planinskim stazama Avganistana.
Zadivÿujuñi, grozni svet, poput muçama preåiãñenog vazduha
planinskih vrhova koji para pluña. Svet Zmaja i Orla. Vereãåagin i
Kipling, Nikolaj Gumiÿov i Konrad, Bondarev i Dejneka – svi su oni
samo prozoråiñi u tu neznanu vaseÿenu. Takvi ÿudi nikada neñe nañi
opravdaça za kukaviåluk i mlitavost, slabost i bezvoÿnost, mekuãnost i uãkopÿeniåku trpeÿivost, åime se bave izopaåeni “umetnici” savremenog druãtva.
Teãko nam je da zamislio takav svet, jer je moje pokoleçe odraslo
u kasnosovjetsko doba, u kome se moral nije naroåito razlikovao od
sadaãçeg, træiãnog. Ista preæivarska sreña. Ista jagma za stvarima,
isti kukakviåluk i ãiñarõijska raåunica, koji su jemstvo æivotnog
uspeha. Otad su u stremÿeçima mojih sugraœana “Mercedes” i Kanarska ostrva zamenili “Æiguli” i Soåi, ne promenivãi one dubÿe, ropski-malograœanske korene. Pa åak ni tokom “romantiånih 60-ih” nam
ne dadoãe da okusimo opojno vino ratniåke, aristokratske odvaænosti i zanosno oseñaçe grandiozne moñi.
313
Svet heroja – to je poÿe vrhunskog ÿudskog napona, gde organizmi
niæih malograœana pregorevaju poput primitivnih kola u elektromagnetnom uraganu atomske eksplozije. Tamo se u duãama budi poriv ka
vrhunskom, samopregornom, i niskost postaje joã niæa. Tu ñe se åak i
bojaæÿiv osmeliti na podvig, samo iz straha da se ne proåuje kao
kukavica. Stupa na snagu zakon “pasionarnog namagnetisaça”, kada
jedan heroj, hrleñi napred i igrajuñi sa smrñu, svojim primerom zarazi
hiÿade srca. Onako kako je uåinio mladi Napoleon kad je sa zastavom
u ruci jurnuo na uzani Arkolski most, u meñavu austrijskog karteåa.
Od starine se veruje da hrabroga ni metak neñe, a åoveåanstvo se stotinama hiÿada puta u to uverilo. Savremena nauka tek treba da naœe
objaãçeçe za takvu mistiånu zaåaranost.
Ja znam da takvih nadÿudi i danas ima u dovoÿnom broju. Åitao sam
kako su “Crni anœeli” iz Peterburga s osmesima na licima i bombama
u rukama krenuli preko mosta u Abhaziji – pravo na gruzinske mitraÿeze. I zauzeli ga. Åuo sam kako su se obiåni devetnaestogodiãçaci, koji bi u obiånom æivotu postali banditi ili prodavci u
kiosku, u Åeåeniji skakali kroz ogçeni zid. I probivãi se kroz çega,
svaki uniãtavao åitavu grupu dobro utvrœenih ekstremista.
Svojim sam oåima video kad je oktobra 1993. godine u ulici Koroÿova kod TV stanice, dræanoj pod unakrsnom vatrom, jedan åovek pokoãen mecima. Trebalo je raçenika izvuñi odatle, ali sve nas je strah
prikovao za mesto, poãto svirepi Jeÿcinovi snajperisti-kaznioci
nisu birali na koga ñe otvoriti vatru. Uto je jedan momåiñ, naoko isti
kao i hiÿade drugih sa ulica Moskve, zbacio koænu jaknu. “Ako
zatreba, u õepu je adresa...” – dobacio je åoveku pored sebe i jurnuo ka
raçeniku pod metke. Nekakva mistiåna struja nas je proæela, i svi smo
potråali za çim.
Takvi ÿudi postoje. Oni su sposobni da postanu hrabre i åestite
voœe koje ñe povesti Ruse ka zvezdanim visinama. Samo je potrebna
dræava kojom vladaju heroji a ne vreñe para. Dræava koja pravi poÿe
pasionarnog napona. Narod koji æivi u çoj, stvoriñe åudesa od hrabrosti, ali i od tehnike. Postavãi hiÿadu puta jaåi od razmaæenih i
mekuãnih “demokratija” vremeãnog Zapada.
Nama je stalo da ruski svet postane upravo takav. A vama, åitaoåe?
Jer sada æivite u doba antiheroja. Koga to poznaje naãa javnost?
Da li onoga momåiña koji je druga izneo s bojnog poÿa? Nije nego –
mase se klaçaju Jakuboviåu koji okreñe glupavi bubaç. Jakuboviåu,
slavnom sinu jevrejskog naroda, koji svakog petka s ekrana izvikuje
svoje poãalice. A poslanici ruskih zemaÿa koje on izvuåe, stojeñi uz
bubaç koji se vrti, prinose mu darove iz svog zaviåaja – neko soma,
neko med. Kao da je to veliki knez, svetiteÿ ili kan Zlatne Horde.
Nije on slavan zato ãto je izumeo neviœenu maãinu, suzbio epidemiju
ili doprineo slavi Imperije. On je samo pajac i lakrdijaã, drugorazredni åoveåuÿak. A od çega prave aristokratu! I sve to zaseçuje
titl: “projekat Vlada Listjeva”, joã jednog “sina pravnika” koji ne
314
vredi ni koliko mali prst onog momka ãto je oklopno vozilo uterivao
u ogçeni pakao Groznog.
Televizija nam sa zavidnom upornoãñu uliva u mozak åitav stroj
delatnika podijuma. Krojaåa koji majstoriãu nekakvu “visoku modu” i
izigravaju da su pupak svemira. Uz çih se kovitla ogavan svet matorih
“deåaka” i egzaliranih spodoba, åija smeæurana lica nose tragove
svih poroka. Çihova prezimena katkad zvuåe kao poÿsko-plemiñka,
ali mi znamo: çihovi preci su doãÿaci iz prÿavih i kreãtavih
palanki naseÿenih Jevrejima. “O, sreñkoviñu!” – dreåi drugi “sin
pravnika” s TV ekrana, prikazujuñi nam svoju bednu majmunsku kopiju
ameriåkog kviza.
Ali ih narod boÿe poznaje nego Sergija Radoçeãkog i feldmarãala Ãeremetjeva, nego sve ruske ratnike i stvaraoce skupa. I to
je – zloåin s predumiãÿajem, istanåano ubistvo arijevsko-slovenske
duãe, zamena hiÿadugodiãçih vrednosti pozlañenim blatom. Navikavaju nas na to da u åemernom i krvavom trenutku kada gine ruska
jedinica, dovedena u vatrenu klopku sa praznim municijskim okvirima, na ekranu nasmeãene æenske i daÿe hvale tampone. I kreveÿe se
estradni pajaci u æenskastoj odeñi, odiãuñi veseÿem i raskoãi nad
morem ruske krvi.
Nikad se neñemo pomiriti s tim laæÿivim, prenemaæuñim, nakaznim svetom. Spremni smo da ga satremo s lica ruske zemÿe, nemilosrdno i zauvek. Jer ne æelimo da æivimo u vaseÿeni nakaza i maçkavih.
Umorili smo se od ogavnosti i slabosti. Æudimo za vlaãñu heroja. I
vrañaçem drevnim vrednostima, tradicijama, naãoj veliåanstvenoj
kulturi.
Nemojte nam reñi da su jedina alternativa ovom izopaåenom svetu
– “tasteri”, logori i redovi. Svet je, kao i Bog, trojedin, i ruski vitez
iz drevnih predaça se zaustavÿa na mestu gde se put raåva u tri smera,
a ne u dva. Mi imamo treñi put. Ka Treñem Rimu. Naã razum se odavno
iãåupao iz laæne dileme: “ili kasarna i obkomi obkomoviåi – ili
ãoumeni, mafijaãi i bankari”. Ta, i breæçevÿevski socijalizam i
zapadno træiãte su samo dve strane iste medaÿe. Oba su carstvo niske
materije – gomile, subpasionaraca, podÿudi i nekulture, koji mrze sve
ono uistinu duhovno, uistinu herojsko, imperijsko. Naã put ne vodi ni
levo ni desno, veñ daÿe od toga – ka Carstvu Duha i hiÿadugodiãçe
slave!
U Sovjetskom Savezu su bili tek zameci Treñeg Puta. Ne umejuñi
da ih razviju i podræe, Rusi su spoznali i daÿe spoznaju åemer nacionalne katastrofe.
315
Dvadeseto poglavÿe
TITANIJUMSKI “NAUTILUSI” IMPERIJE. POÅETAK RATA
U HIDROSVEMIRU. MISTIKA PRODORA U OKEANE.
TROPSKI VAZDUH ULAZI U PODMORNICU
1
Oblaåan decembarski dan 1969. godine. Na molu se zaustavilo
nekoliko teãkih crnih “Åajki”. Poåela su da treskaju vrata. Æmirkajuñi od gustog snega, predsednik komisije kontraadmiral Maslov
nameãta ãapku i sigurnim korakom kreñe. Odavãi poåast brodskoj
zastavi, sa pratçom se peçe.
− Druæe kontraadmirale! Podmornica K-222 je spremna za ogledno
isplovÿavaçe. Komandant podmornice, kapetan prve klase Golupkov!
− raportuje mladoliki oficir.
− Voÿno! − uzvraña Maslov. − Zdravo bili, Jurije Fjodoroviåu! −
Admiralov pogled pun divÿeça se nehotice zadræava na silovitom
trupu podmornice. Poput ajkule grabÿivo izduæeno titanijumsko
telo od 6.000 tona, sa zaobÿenim komandnim torçem. Iz vode se uzdiæe
repno kormilo pravca koje liåi na zakoãeno, izduæeno peraje morskog psa.
Otvoreno grotlo ih jednog za drugim guta i potplate cipela klepeñu po peçalicama. Tik za Maslovim, u podmornicu se ukrcavaju kontraadmirali Goroncov i Mormuÿ.
...K-222 se otisnula od doka i krenula ka ivici leda. Da bi
zaronila pod çega i daÿe hitala, izvlaåeñi maksimum iz reaktora.
− Sad, pomozi Boæe, Nikolaje Grigorjeviåu! − ãapñe Goroncov
Mormuÿu. On samo kratko klima glavom. Znali su u ãta su zagazili.
Izmeœu leda i dna je samo dvesta metara hladne vode. Podmornica
je trebalo da se kreñe na dubini “sto”. Napeto su se na svojim mestima
ukoåila horizontalna i vertikalna kormila, ãkÿocnuo je relej “autopilota”. Kapetan prve klase Golupkov odseåno izdaje nareœeçe zapovedniku petog bojevog odeÿeça, kapetanu druge klase Samohinu.
Tamo negde iza çihovih leœa, ãipke su poåele da se utiskuju u reaktor.
...Da ne bi pali unatrag, svi na centralnom komandnom mestu se
hvataju za uåvrãñene predmete – podmornica naglo ubrzava. U uãi
provaÿuje huka vode oko podmornice. Ona narasta, pretvarajuñi se u
nesnosan urlik mlazçaka.
Dvadeset pet åvorova... Trideset... Trideset pet... Ÿudi u odeÿeçu
netremice prate brzinomer i kazaÿku dubinomera. Kontraadmiral
Maslov se gråevito dræi za ogradu. Åetrdeset dva åvora! Sedamdeset
sedam kolometara na åas pod vodom! A reaktor radi sa svega 80% snage.
To je bio rekord. Najbræa podvodna plovidba na svetu. Sada bi podmornica prestigla mnoga torpeda. Nijedan razaraå SAD ne bi susti316
gao zahuktalu K-222. Nikolaj Mormuÿ, bivãi glavni brodski
inæeçer Severne flote, godinama kasnije se na stranicama “Rosijske
gazete” (15.03.96.) seña:
“Automat se, hvala Bogu, dræao “zlatne sredine”, dubine od sto
metara. No, evo smo se primakli prvoj taåki zaokreta. Autopilot je
vertikalno kormilo zakrenuo za samo tri stepena, a paluba se toliko
nakrenula da umalo da se svi “prospemo” na desni zid. Gråevito smo
dohvatili ko je ãta stigao, samo da se odræimo na nogama. Ugaoni
moment zaokreta nije bio maçi nego kod aviona, a da je kormilo bilo
pomereno samo malo viãe, K-222 bi lako mogla zapasti u “podvodni
kovit” sa svim pogubnim posledicama takvog manevra. Ta, na rapolagaçu smo sve u svemu imali joã 21 sekundu!
Verovatno samo piloti mogu zamisliti svu opasnost leta “naslepo” na jako maloj visini. I samo u krajçoj nuædi se na to osmele, i
to najviãe nekoliko minuta. A mi smo se u takvom reæimu kretali
dvanaest sati! A rezerva bezbednosti na naãoj dubini nije premaãivla duæinu same podmornice...
...Zapovednik, kapetan prve klase Golupkov s uæivaçem prati precizan rad upravÿaåke automatike. Objaãçava predsedniku dræavne
komisije smisao uzgibanih krivuÿa na kontrolnom ekranu...
− Sve je to sjajno − mudro primeñuje Maslov − do prvog kvara. Boÿe
preœi na ruåno upravÿaçe. To je pouzdanije.
I brodarski seda za komande kormila dubine. Zadivÿujuña stvar –
postigli smo brzinu od 42 åvora, iskoristivãi samo 80% snage reaktora. A projektom nam je obeñano 38. Åak ni sami projektanti nisu
dokraja sagledali racionalnost pronaœene konstrukcije trupa. A
priliåno je originalna: pramåani deo plovila je izgraœen u vidu “osmice”, to jest, prvi odsek se nalazi iznad drugog, dok je na svim ostalim
podmornicama uobiåajen klasiåan razmeãtaj odseka – u nizu, jedan iza
drugog. S obe strane “osmice” – u “ãupÿinama” izmeœu gorçe i doçe
kruænice – smeãteno je deset kontejnera s protivbrodskim raketama
“Ametist”. Tako moñan åeoni deo stvara obris sliåan kitu. Dodaju li
se tome odliåno reãena kormila i stabilizatori, poput onih kod aviona, postaje jasno da apsolutni rekord brzine nije postignut samo zahvaÿujuñi moñnim turbinama i osmokrakim propelerima naroåite
konstrukcije.
Nakon dvanaest sati plovidbe pod maksimalnim reæimom, izraçamo da predahnemo. Åestitamo posadi postignuti rekord, zahvaÿujemo primopredajnom timu, predstavnicima nauke, projektantima,
glavnom konstruktoru P.V. Golobovu. Zatim ãaÿemo ãifrovanu
depeãu L. I. Breæçevu s potpisima predsednika komisije i komandanta brigade: “Referiãemo! “Plava vrpca” za brzinu – u rukama je
sovjetskih podmorniåara”.
U duboku decembarsku noñ 1969. godine, prepuni nesvakidaãçih
utisaka, vrañamo se u bazu. Bez obzira na “sitne sate”, radosno nas
doåekuju pretpostavÿene stareãine. Istina, rekorderka pre izgleda
borbeno nego paradno. Vodene struje su odrale boju do samog metala.
317
Hidrodinamiåki otpor je tokom cirkulacija otrgao masivna vrata
zapovedniåkog mosta, kao i viãe maçih na lakom trupu. Tu i tamo se
mogu videti ulubÿeça. No, sve to ne pomraåuje radost pobede. Posle
izveãtaja o rezultatima ispitivaça, sedamo za trpezu i pirujemo do
zore.
Nekoliko dana kasnije obnavÿamo sopstveni rekord: pri punoj –
stopostotnoj – moñi oba energetska postrojeça dostiæemo podvodnu
brzinu od 44 åvora (80,4 km/å). Evo, veñ åetvrt veka taj rezultat ostaje
apsolutno svetsko dostignuñe. Ne znam da li je upisan u Ginisovu
kçigu rekorda, ali jeste zlatnim slovima u istoriju naãe podvodne
flote.“
E, to je onako ruski – odvaæno, rizikujuñi æivot i ne zaklaçajuñi
se od opasnosti vratima ãtabova i velikim zvezdicama na epoletama!
Ovaj rekordni pohod K-222 je samo jedna od epizoda velike borbe za
okean koju su vodile naãa Imperija i Amerika. Taånije – za çegove
dubine. I, kakav je samo to bio trijumf ruskog genija i moñi!
Sada, u turobnoj jeÿcinskoj Erefiji, gde se zavrãetak jedne-jedine
podmornice, zapoåete joã u vreme Imperije, smatra neviœenim uspehom, takvo neãto je veñ nemoguñe. Danas supruge mladih poruånika
Severne flote padaju u nesvest od gladi, zato ãto su im muæevi isplovili, ne doåekavãi platu za pola godine. Danas poput kuniña uvlaåimo glave u ramena, poãto naãom zemÿom slobodno vrãÿa œavoÿe
pleme demokratije, podmeñuñi eksploziv u moskovski metro, u autobuse i trolejbuse, u stambene zgrade sa stotinama usnulih ÿudi.
Tako je danas. A onda smo mi, deca Velesile, vodili borbu za
Okean. Gradça K-222 je otpoåela 1959. godine, svega dve godine nakon
porinuña prve ruske atomske podmornice, “skinute” od Amerikanaca.
I odmah – toliki napredak.
K-222 je graœena kao ogledni model, kao maãina za ispitivaçe i
doradu tehniåkih reãeça. Onih koje ñe potom koristiti za stvaraçe
moñne podvodne flote Imperije. U naãim poverÿivim dokumentima
je oznaåena kao “projekat br. 661” “Anåar” (Jenkiji su je nazvali
“Papa”). Deset godina je graœena. I izgraœena je – bez ikakvih poslovnih banaka, predsedniåkih programa i devizih berzi. Trup joj je od
superlakog i superåvrstog titanijuma.
A za to je u Velesili trebalo stvoriti sasvim novu granu metalurgije – titanijumsku. Pride i tehnologiju titanijumskih legura,
kojoj sliåne na svetu nema.
Ovu podmornicu projekta “661” su gradili u Peterburãkom CKB16, a glavni konstruktor je bio akademik Nikolaj Isaçin. Zajedno sa
saborcima – brodograditeÿima N. Ãuÿæenkom, V. Borisovim, P.
Semjonovim, V. Poloæencevim, A. Antonoviåem i J. Korsukovim.
Tako drska odluka je imala i konkretni vojni ciÿ: da se za dejstva
u Atlantiku izgradi podvodni napadaå koji bi ugroæavao pomorske
saobrañajnice “Nove Kartagine”, SAD. Napadaå koji bi sustizao
svaki brod, obraåunao se s çim i hitro umakao poteri.
318
Ova åudo-podmornica je imala æalosnu sudbinu. U serijsku proizvodçu nije uvedena zbog prevelike buånosti, ali je omoguñila da mnoga
tehniåka reãeça zaæive, i krajem osamdesetih je poslata na grobÿe
brodova u Severodvinsku. Od çe bi trebalo napraviti spomenik – ali,
hoñe li za to pronañi sredstva sadaãçe “voœe” koje na uvozni “Mercedes” gledaju kao na vrhunac ÿudskog genija?
2
Sovjetski Savez je iznedrio najmoñniju podvodnu flotu, ne dozvolivãi SAD da suvereno vladaju Svetskim Okeanom. Jer, dok su nosaåi
aviona jedan potporaç pomorske sile, podmornice su drugi.
Prema çima su se poåetkom HH veka odnosili s prezreçem, nazivajuñi ih “sirotiçsko oruæje” i “limeni punoglavci”. Zapovednici
oklopnih bojnih brodova naåiåkanih dalekometnim supertopovima s
nipodaãtavaçem su gledali na neugledne podvodne laœice. Veliki
vizionar i fantasta Herbert Vels im je odricao pravo na postojaçe,
smatrajuñi: napad na bojni brod naslepo, ispod vode – to je kao pucati
na slona iz malog revolvera, i to vezanih oåiju...
Nemci su u Prvom svetskom ratu brzo razvejali tu zabludu. “Punoglavci” su potapali u debeli oklop okovane ploveñe velikane. Umalo
da Englesku uguãe, presekavãi dopremaçe æitarica i sirovina. Ÿudi na brodovima su ludeli od veåitog iãåekivaça napada torpedima
iz morske dubine. Plovidbu vodama koje vrve od nemaåkih “U-bota”
poredili su s ulaskom u mraånu sobu s otrovnim zmijama. Morali su se
hitno stvarati protivpodmorniåka odbrana, dubinske bombe i brodovi za lov na podmornice.
Joã je straãniji bio podmorniåki rat u Drugom svetskom ratu.
Hitlerovski “podvodni pirati” su operisali od Arktika do Antarktika, a posledçe podmornice admirala Denica su se predale tek u julu
1945. godine. Japanci su izvodili udare u Indijskom okeanu, potapali
brodove kod Madagaskara.
Japanci su napravili podmornice-gigante, koje su u hermetiåkim
hangarima nosile lake hidroavione-bombardere “Sejran”, i åak su jednom çima bombardovali SAD. Previœalo se da “Sejrani” nose i bombe
puçene bakterioloãkim oruæjem, ali su se samuraji ustruåavali da ga
primene.
A Nemci, nakon ãto su stvorili jedinstvene okeanske podmornice
klase VII i XXI, i eskadru podmornica-tankera, veñ su projektovali “Ubote” s kojih bi se lansirale krilate rakete “Fau-1”. Podmornice su
veñ postajale strateãko oruæje, poãto su bile u staçu da iz mora tuku
u dubinu teritorije neprijateÿskih zemaÿa. U Drugom svetskom ratu
su se pojavÿivali vesnici Treñeg. Maltene odmah poãto su 1945. godine utihnuli pobedniåki vatrometi, zapoåeo je Treñi svetski, hladni
rat, u kome su modu ãto se tiåe podmorniåke flote diktirali poraæeni Nemci. Upravo od çih smo uåili i mi, i SAD, i Engleska.
319
Uãavãi u rat sa 57 podmornica, Nemci su do 1945. godine izgradili 1.153 “U-bota”. Premda su tri åetvrtine izgubili, uspelo im je da
potope 3.000 brodova ukupne nosivosti 15.000.000 tona, i 200 ratnih
pride. Åitave tenkovske i vazduhoplovne divizije i dan-danas poåivaju u mraånim dubinama, zahvaÿujuñi krigsmarini III Rajha.
Kad su nam u ruke dospele trofejne nemaåke podmornice, naãi
podmorniåari su bili zaprepaãñeni çihovim kvalitetima. Naroåito
“elektropodmornicama” klase XXI. Vitke, beãumne, sa brzinom podvodne plovidbe od 17,5 åvorova – dvaput viãe od naãih “Ãåuka” (ãtuka) i “Kañuãa”, kao i od ameriåkih. Sa lansirnim ureœajima koji ne
ispuãtaju demaskirajuñe mehuriñe vazduha pri ispaÿivaçu. Sa elektriånim torpedima koja ne ostavÿaju trag, a navode se na ãum propelera. Sa zvuånim dubinomerima i hidrolokatorima.
Posebno je zapaçivao ãnorkel – cev koja je podmornici omoguñavala da i pod vodom plovi na dizel-pogon. Çegovo grlo je obloæeno sintetiåkim materijalom, ãto ga åini nevidÿivim za protivniåke radare. A ima i posebnu antenu koja otkriva aktivnost neprijateÿskih
radara.
Nemci su nameravali da do 1945. godine porinu 233