ГЛАВА XI
НАЦИОНАЛНИ ПОКРЕТИ 1941 - 1945.
У ПЉЕВАЉСКОМ КРАЈУ
400
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
НАЦИОНАЛНИ ПОКРЕТИ
У ПЉЕВАЉСКОМ КРАЈУ1941 - 1945.*
Априлски рат, капитулација, окупација
и стање у Пљевљима
ослије државног удара од 27. марта 1941.
године формирана је влада генерала Душана
Симовића која је наредила мобилизацију око 600.000
војника. Међутим, због кратког временског периода и
саботаже (фолксдојчера, усташа и других) мобилизација
је само дјелимично извршена. Редовни војници из
пљеваљског среза служили су војни рок у гарнизонима
широм ондашње Југославије, у зависности од рода војске
и дијелили судбину армије која је капитулирала. Резервисти су били у саставу 48. пјешадијског пука на Доловима
код Пљеваља. Овај пук је већ 2. априла 1941. године у
пуном ратном саставу од 1.000 војника и официра кренуо
преко Матаруга, Бијелог Поља и Берана за Гусиње, гдје је
било одређено командно мјесто и центар за снадбијевање пука. Маршрута штаба пука и шест водова 161
возарског батаљона била је: Пљевља-Ђурђевића ТараЖабљак-Горња Буковица-Мокро-Никшић-Орља ЛукаГорња-Горица. Пук имао је задатак да спречава напад
италијанске војске из Албаније1
Интендантски официр у 48. пп који је био задужен
за снадбијевање, Хрват по националности, повезан са
петом колоном (усташком организацијом), слао је
комору у супротном правцу од предвиђеног – према
Сарајеву умјесто према Беранама, Плаву и Гусињу. Пук
је 7. априла 1941. прешао границу на Проклетијама и
П
продро у Албанију. Jедан батаљон следећег дана стигао је
близу Скадра. Кроз Албанију имао је мањих окршаја у
којима су погинули Маринко Петровић и Милош
Бојовић. Скоро за сво вријеме војска није добијала
следовање већ се команда сналазила како је знала и
умјела. Ипак, војничку дисциплину и потребно војничко
достојанство је сачувано захваљујући професионалном и
патриотском држању команданта пука пуковника
Павловићa, иначе носиоца Карађорђеве звијезде из
Првог свјетског рата, када је и рањен у главу, запамћеног
и по изјави датој својим војницима: „пола главе дао сам
за стварање Југославије, а пола ћу дати за њену одбрану“.
Јединствен је херојски подвиг поручника Божидара
В. Жугића из Пљеваља који се у Априлском рату
супротставио капитулацији југословенске војске и
предаји свога пука мађарском окупатору. У селу Глођани
код Бачког Петровца 13. априла 1941. иступио је испред
постројеног пука за предају и упитао „зар се овако брани
отаџбина“ и убио свога команданта, пуковника Божидара
Ристића и мађарског команданта прије него што су га
покосили непријатељски рафали. Пошто није био комуниста дуго иза рата власт у Пљевљима није дозвољавала
да му се подигне споменик нити да се прогласи за
народног хероја. Од средстава самохране мајке Марије,
послије њене смрти, породица му је подигла скроман
споменик на мосту на Ђурћевића Тари.2
Издаја у војсци и капитулација Југославије (17.
април 1941.) приморала је припаднике 48 пп да се у
* Без довољно историјских извора историчару је тешко документовано писати о националним покретима у пљеваљском крају од 1941. до
1945. године. О грађанском рату у Пљевљима у историографији до сада није значајније писано ни раправљано. Национални покрети су само
фрагментарно додиривани, најчешће са негативним предзнаком. Због идеолошке орјентације историчари су ову тему избјегавали и заобилазили.
Писали су углавном о партизанском покрету. Отуда је Други свјетски рат у бившој Југославији и у Пљевљима све до скоро једнострано приказиван
без изучавања програма, циљева и носиоца свих учесника грађанског рата.
1
Архив Војноисторијског института, (у даљем тексту АВИИ) П. 13, К. 639, Ф. 6, лист 1-5, Милић Ф. Петровић, Пљевља у документима 19181941, Пљевља 2004, докум. бр. 252
2
Жугић Вукашина Божидар рођен је 1915. у Језерима код Жабљака. Основну школу учио у Пријепољу, одрастао и шест разреда гимназије
завршио у Пљевљима, Војну академију у Београду (1931 - 1935).
сл. 1 - Поручник Југословенске војске
Божидар В. Жугић, частан официр и родољуб
нереду враћају кући. У повратку Албанци су пресретали
мање групе војника, разоружавали их и убијали. Дио
војске враћао се преко Медуна, Подгорице, Даниловграда,
Никшића, Шавника и Жабљака. На Алузи их је сачекала
и разоружала од Пљеваља пристигла њемачка моторизована колона. Други дио се враћао преко Гусиња и
Берана и долином Лима. Један батаљон су Италијани
заробили, разоружали и послије недјељу дана пустили
их кућама.
Редовни војници су након капитулације југословенске војске разоружавани и скупљани у Сарајеву и
другдје, предавани Нијемцима и одвођени у заробљеништво у Њемачку. Извјестан број војника који је
успио да избјегне заробљавање или да се искраде из
транспорта, вратио се у своја родна мјеста. Због уласка
Нијемаца у Бијело Поље колона аутомобила принца
Ђорђа Карађорђевића код Вруље била је онемогућена да
иде ка Подгорици и даље за Владом у Грчку. Онемогућен
у намјери вратио се у Пљевља, предао се Нијемцима који
су га послије спровели у Београд, гдје је био за сво
вријеме рата.
Њемачка авијација је 16. априла 1941. у поподневним часовима бомбардовала Пљевља. Бомбе су
бачене у дијелу града где је живјело српско становништво. Од бомбардовања је погинуло 21 лице, а више
од 120 је рањено. Материјална штета је била велика. У
граду је завладала глад и тифус. Сматра се да су Пљевља
бомбардована јер је овдје био стациониран врло јак 48.
пп кога је окупатор планирао да онеспособи. Након
капитулације југословенске војске у Пљевљима је стациониран добро наоружан и опремљен прво њемачки,
потом италијански и поново њемачки гарнизон. Због
тога и због партизанских герила Пљевља ће и касније
више пута бити бомбардована, како град тако и његова
села.3
Након априлског рата из 1941, знатан број
преживелих и неинтернираних официра, подофицира,
жандарма, чиновника и других лица, избјегао је и
вратило се у свој крај и своја мјеста. У Пљевља су стизале
и избјеглице из српских крајева гдје је владао усташки,
шиптарски и мађарски терор.4
Иако је у Пљевљима било релативно мирно, страх
и неизвјесност је била присутна на сваком кораку. Из
Босне и Херцеговине и Хрватске допирале су вијести о
покољима и страдању Срба од усташа. У народу се
расправљало и посебно између оних који су били на
фронту ко је издао земљу, ко је напао југословенску
војску, о издаји хрватских официра и фолксдојчера, о
страдању Срба од усташа, Мађара, Бугара и Шиптара.
Малобројни комунисти и њихови симпатизери су
отворено говорили да треба срушити монархију, не
мислећи на последице. Циљ им је био да узму власт у
земљи. Комунистичка партија Југославије је као
ванпарламентарна партија све до 1934 у свом програму
имала задатак да се бори за рушење Краљевине
Југославије као наводне „тамнице народа“, како су је
називали. Након доласка Адолфа Хитлера на власт у
Њемачкој ово опредељење су промијенили.
3
Бранислав Ковачевић, Савезничко бомбардовање Црне Горе 1943 - 1944 Подгорица 2003, 592-593
4
Поред осталих у Пљевља су се вратили: правник и потпредсједник Земљорадничке странке, уредник и власник листа „Земљорадник“
Филип Војиновић из Варина; капетан I класе Милован Перо Војиновић из Чавња; капетан Ратко Ђуровић из Потрлице; капетан Радоман Раилић
из Оџака; резервни поручник Ђорђије Перуничић, правник из Крупица; доктор правних наука Јован Драгутиновић из Бобова; правник Вуко
Лацмановић из Црнобора; правник Момчило Петровић из Косанице; поручници Владимир и Велимир Кнежевић из Комина; поручници
Слободан Рончевић и Милија Јовић, из Бобова; наредник Милутин Јеловац из Вишњице; капетан Саво Дамјановић из Пљеваља; поручник Перо
Јестровић са Радосавца; поручник Жарко Видовић из Босне; поручник Обрад Вучинић из Љубиња; поручник Здравко Гардовић из Орље; правник
Радоман Зуковић из Глибаћа; професор Слободан Бујишић из Крупица; студент права и чиновник Врховног аграрног повјереништва у Скопљу
Матија Војиновић и други.
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
Напад на Совјетски Савез, односно Русију како је
народ говорио, Срби су дочекали са зебњом и страхом,
да Нијемци не прегазе и последњу словенску земљу.
Муслимански свијет је одобравао напад на СССР, а
појединци се отворено радовали и пријетили православном живљу. Већ 16. априла 1941. у Пљевља је стигла
јединица њемачке 8. тенковске дивизије и одмах
продужила за Жабљак са намјером да иде до Никшића и
да запосједне преостале важне саобраћајнице. Због
великог снијега нијесу могли даље од Алуге. Од
Никшића за Пљевља још увијек су се кретале групе
војника расформираног 48. пп. Нијемци су им одузимали оружје, ломили га и бацали крај пута. Појединци
су узимали и оспособљавали оружје и касније га
користили у борбама. Према договору окупатора од 25.
априла 1941. Стари Рас је подијељен на два дијела:
Италија је добила: пљеваљски, бјелопољски и штавички
(тутински) срез, а Њемачка прибојски, милешевски
(пријепољски), нововарошки, сјенички и дежевски
(новопазарски) срез.
Усташе у Пљеваљима
Прва појава усташа и усташког терора била је већ
11. априла, само дан након проглашења нацистичке
творевине Независне државе Хрватске у Загребу.
Усташке формације, у којима је био знатан проценат
екстремних муслимана, почињу да врше терор на рубним
крајевима пљеваљског подручја на потезу: ЧајничеВишеград и Рудо-Прибој, што је изазвало страх и
одлазак у избјеглиштво православног становништва у
Пљевља и пљеваљска села код родбине, пријатеља и
познаника. Њемачка, усташка и италијанска пропаганда
чинила је све да се створи раздор између православног и
католичког становништва и посебно између православних и муслимана.
По наређењу команданта босанског дивизијског
подручја о успостављању усташке власти у Старом Расу,
иза Нијемаца из Пријепоља у Пљевља је почетком маја
1941. дошао 9. моторизовани усташки жандармеријски
батаљон и запосјео зграду среског начелства. Уз помоћ
муслимана усташе су у Пљевљима успоставиле жандармеријску станицу са 14 жандарма и сеоске жандармеријске станице са по 10 жандарма у Мијајловици,
Мељаку, Бољанићима, Ковачу, Ковачевићима, Буковици
и Сочици.5 Усташе су тада сачиниле списак од 150
угледних Срба које је требало ликвидирати. Усташе, чију
5
6
401
су већину чинили екстремни муслимани, су двадесетак
дана у мају 1941. држале власт у Пљевљима. 6
За вријеме своје кратке управе у Пљевљима усташе
су показале суровост. У присуству њемачких војних
власти 6. маја 1941. договорена је смјена среске и
општинске управе, среског начелника Павла Ђуровића,
предсједника општине Богдана Ненадића и свих
одборника. Следећег дана „одлука“ је обнародована. Из
сачуваног записника са 36. редовне сједнице Одбора
општине пљеваљске одржане 7.маја 1941. са дневним
редом: саопштење о новонасталом стању и договор о
даљем општинском пословању, сазнајемо да су сједници
присуствовали: новоименовани предсједник Мухамед
Бајровић и дотадашњи одборници: Тахирбеговић Тефик,
Стојкановић Милан, Хаџишаћировић, Исламовић,
Зулаховић,Топаловић,
Шмиговић,
Абдичевић,
Мушовић, Рустемагић, Раде Марковић и Шеле Мемић.
Нови предсједник је отворио сједницу и обавијестио
одборнике да је номинован за предстојника
(предсједника) ове општине. Затим је представио
присутне: среског предстојника (начелника), студента
Ибрахима Чавкушића из Вишеграда и наименованог
повјереника часника Зовка Петрана, јединог Хрвата у
овој власти. Петран је затим изложио политику НДХ и
наложио да се на овој сједници ријеши неколико питања:
да се од остатка додијељеног новца општини износ од
1.500.000 динара преда на „чување„ Хипотекарној банци
или Поштанској штедионици у Сарајеву уз признаницу
за коју се знало да неће ништа значити; да се из
општинске касе исплати 100.000 динара Ватрогасној
чети у Пљевљима, наводно на име набавке опреме; да се
из општинске касе на име надокнаде штете (не наводи се
које) исплати Абдулаху Диздаревићу сума од 200.000
динара и да се изврши набавка једног вагона зоби.
Одборник Тахирбеговић је казао да је истекао законски
мандат досадашњим одборницима, па би они свој мандат
требало да ставе на располагање котарском предстојнику
(среском предсједнику) са предлогом да он наименује
нове одборнике. Дотадашњем предсједнику Богдану
Ненадићу исплаћена је отпремнина (стављање ван
функције) за 15 дана у износу од 32.000 динара. На крају
одборник Тахирбеговић рекао је је котарском предстојнику да приликом постављења општинских часника има
у виду следећа лица: Мустафу Рустемагића, Шабана
Хаџиатлагића, Абдулаха Трхуља, Мустафу Селмановића
и Тода Прерадовића. Тако је уз помоћ муслиманских
првака из општинске управе елиминисана редовно
изабрана општинска управа и успостављена усташкомуслиманска власт у Пљевљима на челу са хрватским
Данило Јауковић, Пљеваљски срез 1941 - 1945. године, у: Прилог у крви, Пљевља 1969, 60-130.
Милета Војиновић, Путеви и раскршћа - Сјећања и казивања 1941 - 1992, Шабац 1998, 11
402
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
повјереником и испражњена општинска каса. Власт су у
ствари држали и вршили муслимански прваци. Муслимани су сматрали да ће заузети важне положаје у
усташкој власти. Муслимански прваци из Пљеваља,
Пријепоља и Бијелог Поља су у име муслимана Старог
Раса усташком поглавнику, Анти Павелићу, предали
представку у којој су изразили лојалност усташком
поретку и од усташке власти у Сарајеву захтијевали да се
Стари Рас (Санџак) припоји тзв. Независној држави
Хрватској. На тој основи сазвали су конференцију муслиманских интелектуалаца у Пљевљима ради преузимања
дужности директора болнице, гимназије и других
установа.
Следећа и вјероватно последња сједница усташкомуслиманске окупаторске управе одржана је 31. маја
1941. са које имамо само почетак записника са дневним
редом и присутним часницима. Убрзо су Италијани
разоружали усташке жандармеријске станице, смијенили усташку власт и протјерали усташе из Пљеваља,
повратили пређашњу власт са среским начелником
Павлом Ђуровићем, предсједником општине Богданом
Ненадићем и општинском управом.7 Након преузимања
управе у Пљевљима Италијани су до тринаестојулског
устанка у Пљевљима и Црној Гори водили еластичну и
помирљиву политику. Иако су поставили своје цивилне
комесаре мјесна цивилна власт је остала она која је била
прије априлског рата. Успостављене су раније постојеће
жандармеријске станице у којима су поред карабињера
били и ранији југословенски жандарми. Италијани су
наступали са паролом о „независној“ Црној Гори,
пријатељству Италије и Црне Горе, о заштитничкој улози
краљице Јелене итд. Усташе, иако су отјеране из
Пљеваља, нијесу престале са насиљем, убиствима, у
пограничним крајевима пљеваљске општине. Група
Мељачана на челу са Милетом Зецом била је приморана
да разоружа усташку стражу на Челебићима, гдје су биле
стациониране јаке војне снаге у згради бивше
аустроугарске касарне.
Народни отпор и припрема за устанак
Јован Драгутиновић из Бобова, краљев питомац,
доктор правних наука и службеник Министарства
иностраних послова Краљевине Југославије пратио је
Владу до Сарајева и Фоче одакле је колима дошао до
Вруље код сестре и зета Марковића. Одатле је са
сестрићем на коњима до Бобова пренио пушкомитраљез
„Брно“, 6 пушака, 4 пиштоља, неколико бомби, сандук
7
8
Приватна архива Војислава Војкана Бојовића
Казивање аутору адвоката Слободана Сандића из Бобова.
муниције и извјесне своте новца. У Засади је започео
изградњу куће, имао радио станицу и везу са сличним
центром у Шћепан Пољу и са Драгицом Шећеровић у
Пљевљима. У свом крају уживао је велики углед, због
чега је навукао суревњивост комуниста.
Након прогона из Пљеваља и Челебића од
Италијана, усташе су се убрзо повратиле на Челебиће и
са муслиманима из сусједних села успоставиле
жандармеријску станицу. Неколико Срба је ту без
икаквог повода ухапшено и одведено у Фочу и Сарајево и
ликвидирано. На вијест да усташе хапсе Србе око
Челебића, Јован Драгутиновић је са 65 Бобоваца и око
150 Срба са Челебића 20. јуна 1941. напао на утврђену
усташку касарну на Челебићима. У борби је погинуо
Никола Сандић. Пред зору група се морала повући. Ово
је била прва борба у пљеваљском крају и једна од првих
у Југославији уопште против хрватских нациста која је
ради „братства и јединства“ послије Другог свјетског рата
неоправдано прикривана. Био је ово патриотски отпор
српског народа прије општег устанка и подјеле на
комунисте и националисте. Драгутиновић и његов
сестрић су проказани, ухапшени и спроведени у Пљевља.
У овој акцији били су ухапшени и: Милија Старчевић,
предсједник општине, Крсто Јовић, кмет, Никола
Соковић, Богић Соковић и Загорка Божовић, код које је
нађен радио апарат на батерије. У затвору је
Драгутиновић био у соби са Крстом Јовићем и Милијом
Старчевићем, па им је говорио да не може да убиједи
Италијане да није комуниста већ националиста и да ће
га због комунизма убити. Тако је и било. Стријељали су
њега, његовог сестрића Вуколу Марковића и Николу
Соковића, а Богића Соковића интернирали.8
У Југову и око Чемерна кретала се група
наоружаних људи: Божо Бјелица, Мирко Павићевић,
Крсто Јоксимовић и Крсто Аранитовић. Народ их је звао
„комите“, а Италијани „банда“ и гонили их. Касније су Б.
Бјелица и М. Павићевић отишли у партизане, а друга
двојица у четнике.
Покрети отпора у пљеваљском срезу развијали су
се у сложеним и неизвјесним условима. На овом подручју
живјели су православни Срби и муслимани. Економска
и друштвена заосталост, подвојеност и нетрпељивост
формирана кроз вјекове на вјерској основи споро се
превазилазила. Старији муслимански прваци, због
својих економских и политичих интересовања ослонили
су се на италијанске окупационе власти. Православно
становништво било је за одређену дистанцу према
италијанском окупатору и да се сачека погодан тренутак
да се поведе борба за ослобођење. Један број млађих
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
сл. 2 - Јован Драгутиновић, доктор правних наука,
зачетник народног отпора окупатору
школараца, радници и сељаци са мање иметка под
утицајем КПЈ били су за борбу без оклијевања. Неки
омладинци су утицали на своје родитеље да се не
дистанцирају од комунизма. Комунисти су осуђивали
истакнуте личности у пљеваљском срезу који су се
ангажовали на организовању националног покрета:
Војислава Ненадића, Павла Ђуровића, Богољуба Ирића,
Јована Драгутиновића, Нићифора Лисичића, Филипа и
Милована Пера Војиновића, Милутина Јеловца,
Григорија Божовића и друге.
Припреме и агитације за устанак вршили су и
комунисти и националисти. И једни и други су настојали
да за себе придобију људе из свих слојева друштва:
истакнуте домаћине, угледна и бројна братства и
породице и школоване појединце. Комунистичка партија
је наступала са наглашеном совјетским комунистичком
идеологијом, што је у почетку код обичног свијета
изазивало подозрење и отпор, чак и сопствених симпатизера. Национална пропаганда имала је у почетку више
уплива у народу, посебно код официра југословенске
403
војске, припадника жандармерије, трговаца, учитеља,
свештеника и приватних предузетника, једном ријечи
код људи који су као државни службеници били дужни
да бране Југославију, њен суверенитет, интегритет и
државни поредак. Сељак у пљеваљском, и не само у
пљеваљском крају одан и вјеран својој држави, вјери,
народној традицији, предањима и погледима на живот,
тврдо одан вјери, имену и поштењу, угледао се на своје
школоване људе и народне прваке и настојао да чува а не
руши своју с муком обновљену државу. У почетку
комунисти су упориште налазили код једног броја ђака,
студената, радника, беземљаша и код појединих сеоских
првака, неких породица и ријетких појединаца из
бившег режима. Неадекватно третирано радничко
питање, недовршено аграрно питање, запостављено
омладинско питање у Краљевини Југославији привукло
је дио радништва, људи са ситним посједима или без
посједа и школовану омладину која је прихватила
комунистичку пропаганду и очекивала брже решавање
важних друштвених питања. У мају 1941. у Пљевљима је
било свега 11 чланова КПЈ и невелики број симпатизера.9
Националисти су у почетку заступали ставове да
се са оружаним устанком сачека још извјесно вријеме; да
је непријатељ изузетно организован, добро наоружан и
немилосрдан и да треба избјећи репресалије. Комунисти
су имали сасвим другачији став. Планирали су да први
поведу борбу против окупатора и да на тој основи
искористе народно расположење и придобију народ за
себе и револуцијом дођу на власт. Говорили су „ми
нећемо да нас воде краљеви официри“ нити да се обнови
монархија. Идеолошке разлике и искључивост једних и
других били су главно обиљежје грађанског рата у
Југославији, у Пљевљима посебно. Пљеваљско подручје,
дакле било је јако упориште и националиста и
комуниста.
Све до 16 јула комунисти у пљеваљском крају
нијесу знали за Одлуку ЦК КПЈ од 4. јула за дизање
устанка. Тада је у Пљевља дошао Неђељко Мердовић,
секретар Обласног комитета КПЈ за Санџак који је
пренио директиву за устанак. Састанак мјесног комунистичког руководства одржан је у шуми код Крушева.
Потом су се устаници окупили на Маљевцу 19. јула и
формирали пљеваљски партизански одред. Оружану
борбу комуниста против окупатора у пљеваљском крају
означили су пуцњи на Водоплаву 20. јула 1941. на
италијанску моторизовану колону која се враћала са
Косанице. Послије тога нападнуте су и ослобођене сеоске
жандармеријске станице у Оџаку, Мијајловици, на
Јабуци, Матаругама, Бољанићима и Челебићима. За
404
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
неколико дана особођен је био скоро цио пљеваљски
срез, осим утврђеног логора на Доловима. Тринаестојулски устанак комуниста изазвао је репресалије
италијанског окупатора који је убрзо почео са хапшењем
и стријељањем комунистичких симпатизера. Са Илиног
Брда ухапшенo je и затворено 15 људи. Послије недјељу
дана, 28. јула на Сењаку стријељани су: Ратко Церовић,
Милун и Миливоје Кнежевић и Милош Цепаница.
Остали су након испитивања пуштени кућама. Преко
своје обавјештајне мреже Италијани су дознали нека
имена комуниста и њихових симпатизера. Августа 1941.
окупатор је бомбардовао села Маоче и Кордовину. Тиме
је окупатор најавио бескомпромисну борбу и репресију
против оружане акције у пљеваљском срезу.
На Пандурици је 9. августа 1941. год., под
руководством комуниста, одржан збор око 300 људи са
циљем да се формира премћански батаљон. За команданта батаљона је био изабран капетан Милован Перо
Војиновић, за кога се сматрало да као школовани
официр треба да заузме командно мјесто у пљеваљском
покрету отпора. На збору је донијета начелна одлука да
се други батаљон формира на Косаници и у свакој сеоској
општини по један батаљон. Међутим, на састанку су се
испољиле разлике између комуниста и националиста, па
даље заједниче акције није ни било.
Организавање отпора окупатору
Под усташким терором у Босни и Херцеговини је
почео да се из нужде организује покрет Српска народна
заштита. Петар и Филип Војиновић радили су на
организовању сличног покрета у Пљевљима. У почетку
до састанка на Пандурици и Косаници са комунистима, а
каснији самостално. Средином октобра 1941. одржан је
састанак виђених људи из братства Војиновића и
представника из суседних братстава: Петровић, Остојић,
Кљајевић, Лековић и Лацмановић на Боровој глави са
намјером да се договоре шта и како да се ради. Послије
дискусије представници свих братства, осим Остојића,
прихватили су да се формира Српска народна заштита.
С друге стране комунисти су се окупљали у Маочу. Преко
Маоча је ишла веза из Србије за Црну Гору. Пљевљаци
су настојали да се повежу са устаницима из Србије. Миле
Перуничић је путовао у Ужице, гдје се увјерио о
постојању Ужичке републике и раду фабрике оружја. По
повратку прикључио се комунистима и настојао да
примјењује закључке са партизанског савјетовања у
Столицама. Међутим, већина истакнутих људи сматрала
10
9
Данило Јауковић, нав. дело, 63.
11
је да још није вријеме за устанак. Због тога су комунисти
већ тада отпочели са убијањем виђених људи који нису
прихватили њихову организацију: Маринко Вучетић,
дјеловођа општине Матаруге и потпредсједник
Демократске странке за Срез пљеваљски, јер је наводно
негдје рекао да је рано дизати устанак због реакције
окупатора; капетан Обрад Вучинић, избјеглица из
Херцеговине, убијен је стога што није хтео да се
прикључи комунистима; на своју славу (21. новембар
1941.) у Нангама убијен је учитељ Петар Остојић јер се
није слагао са Мишом Павићевићем, кога је код себе
скривао у вези планирања напада на Пљевља.10
Главна акција комуниста, која није могла ићи без
знања КПЈ, била је напад на Пљевља 1. децембра 1941.
гдје је била смјештена и добро утврђена италијанска
дивизија „Pusteria“. Припадници пљеваљске партизанске
чете, њих 135, били су водичи партизанским јединицама
из Црне Горе (око 4.000 бораца) приликом напада, а
након напада за транспорт рањеника преко Адровића Матаруга - Мијаковића - до Ђурђевића Таре и правцем:
Готовуша - Врбица - Тара. У току напада погинуло је 7
припадника пљеваљске партизанске чете.
Након неуспјелог напада и покушаја да се
ослободе Пљевља, услиједиле су одмазде италијанске
команде. Хапшења, саслушања и стријељања у Пљевљима
и селима у непосредној околини била су сурова и немилосрдна. Забиљежено је да су се поједини Муслимани
некоректно односили према рањеним партизанима и
становништву које их је скривало и штитило. У
Пљевљима је 1. децембра на улицама, у двориштима, у
кућама убијено 23 лица. Италијанска казнена експедиција из Пријепоља само у селу Црљенице убила је 39
невиних грађана, од којих 24 лица из братства Терзић.
Пратећи правце којима су одступале партизанске групе
3. децембра бомбародвана су и села: Југово у коме је
погинуло 10 лица, Рудница и Крушево. Након ових
догађаја комунисти су се повукли у илегалу у Маоче,
Крупице и у Мељак. Велимир Јакић се склонио код
Радомана Зуковића у Глибаће и скривао се у
припремљеном склоништу.11
У нападу на Пљевља учествовао је и капетан
Радоман Раилић као командант партизанског Зетског
одреда, са којим је од Жидовића нападао на војни логор
и Балибегово брдо. Као школован официр предлагао је
да се не улази у добро утврђена и брањена Пљевља. Због
тога је дошао у вербални и физички сукоб са Арсом
Јовановићем који је без резерве био за напад и улазак у
утврђени град. Послије битке за Пљевља он је са
Богданом Церовићем, наредником југословенске војске,
Милета Војиновић, нав. дело, 22-26; Данило Јауковић, нав. дело, 75
Данило Јауковић, нав. дело, 345.
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
Мишом Радовићем и другим отишао у Чајниче у
босанске четнике. По доласку партизана у Чајниче и
Рудо, Раилић је са групом четника прешао у Србију код
Драже Михаиловића. У прољеће 1942. прикључио се
пљеваљским четницима, а касније постао командант
четничког Милешевског корпуса, а Богдан Церовић
начелник његовог штаба. Сличан је пут и Јована
Ненадића, учитеља на Бољанићима и резервног
поручника. Он је после Пљеваљске битке са групом
Глисничана и Бољанићана отишао у босанске четнике и
постао командант Чајничког четничког одреда.
Било је покушаја да Југословенска војска у
отаџбини формира своју организацију у Црној Гори
одмах послије капитулације и да се повеже народни
отпор. Међутим, све се завршило на појединачним
покушајима. Августа 1941. Драгољуб Дража Михаиловић
је послао курира Милована Недељковића у Црну Гору са
задатком да се повеже са пуковником Бајом Станишићем
и другим официрима југословенске војске. Ни ова акција
није успјела. Тек у октобру 1941. Дража је успоставио везу
са Бајом Станишићем. Петнаестог октобра поставио је
мајора Ђорђа Лашића за команданта свих четничких
одреда у Црној Гори. Потом је 20. децембра Ђ. Лашићу и
капетану Павлу Ђуришићу упутио инструкцију о
организацији и раду четничких одреда и војнополитичким циљевима. Од тад се Југословенска војска у
отаџбини у Црној Гори организује и ради по
инструкцијама Драже Михаиловића са којим су били у
курирској и радио вези. За подручје Старог Раса - Рашку
област успостављена је посебна организација
Југословенске војске у отаџбини. За команданта је
одређен капетан Војислав Лукачевић; командант 1.
Милешевског корпуса био је капетан Радоман Раилић
(срезови пљеваљски, прибојски и дио пријепољског);
командант 2. Милешевског корпуса био је поручник Вук
Калајитовић, потомак кнезова Рашковића (срезови
нововарошки и сјенички ); Санџачко-лимски корпус (по
двије бригаде из Бијелог Поља и Берана), командант
Милован Јоксимовић и Комски корпус- Андријевачка и
Колашинска бригада.12 Зна се да је капетан Ратко
Ђуровић из Пљеваља у љето и јесен 1941. више пута
одлазио у Србију на разговор код пуковника Драже
Михаиловића, који му је додијелио звање „брезнички
војвода“ и повјерио да организује национални покрет у
пљеваљском срезу. Било је покушаја да се стари
национални радник из Пријепоља Сретен Вукосављевић
придобије за национални покрет.
Ратко Ђуровић је послије Пљеваљске битке са
Филипом и Милованом Пером Војиновић, Богољубом
405
406
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
сл. 3 - Радоман Раилић, капетан, комадант Зетског
одреда и Милешевског корпуса ЈВуО 1942-1944.
Ирићем, Јосипом Жицом и другим држао састанке са на
Илином Брду, у Забрђу и Отиловићима о организацији
договарајући се о покрета отпора и начину ратовања.
Повремено су на пљеваљском подручју боравили и са
својим јединицама дејствовали капетан Никола Бојовић,
родом са Жабљака, капетан Павле Ђуришић из
Подгорице, старином из Љешанске нахије, капетан Иван
Ружић из Превиша код Шавника, поручник Вук
Калајитовић из Нове Вароши и други командати
четничких јединица у Старом Расу и Црној Гори.
Горски штаб Југословенске војске у отаџбини
(специјалне јединице) актом стр. пов. бр.177 од 20.
децембра 1941. издао је команданту четничких одреда у
Црној Гори Наредбу за мобилизацију војних обвезника
која гласи:
„Да се сви активни резервни официри, подофицири и обвезници југословенске војске одмах пријаве и
ставе на располагање постављеним командантима наше
војске у Црној Гори без обзира на чин и положај које су
раније заузимали, јер циљ велики и борба за њихово
остварење не трпи ситнице личне природе. Потребан је
сл. 4 - Богољуб Ирић из Отиловића, командант
жандармерије у Пљевљима 1941- 1944.
свестан, предан и одан и енергичан рад свију правих и
поштених патриота. Овим се наређењем замењује оглас
мобилизације који се обзиром на унутрашње прилике
још не може издати. Командант ће на најпогоднији
начин обавестити све старешине и обвезнике о предњој
мојој наредби. Сваки од нас положио је заклетву Краљу и
Отаџбини. Те заклетве још нико није разрешен. Држава
се налази у рату, услед чега ће сваки онај који се не
одазове предњем наређењу бити сматран војним
бегунцем и судиће им се по ратним законима Југословенске војске.
Живео његово величанство Краљ Петар
Живео сав наш народ.
Примљено у штабу Лимских четничких одреда
13
14
12
Павле Милошевић, Југословенска војска у отаџбини 1941-1945, Београд 2005, 532
15
Строго пов.
7. јануар 1942.
Командант
7. јануар 1942.
Ђенералштабни ђенерал Драг(ољуб) Михаиловић13
Војна заклетва дата краљу и отаџбини се према
васпитању и поимању у бившој југословенској војсци, и
државној управи уопште, могла се дати само једанпут.
Она је обавезивала бројне војне обвезнике и чиновнике
да се они ње и државе коју су сматрали да треба бранити
нијесу могли одрећи за цијело вријеме рата, чак и по
цијену страдања.
Сачуван је и оригинални текст четничке
приступнице - заклетва (Светозара Пријића) која се
потписивала приликом својевољног приступања
четничким одредима. Текст заклетве гласи:
ПРИСТУПНИЦА
„Молим Команду --- Четничког одреда да ме
прими и од данас сматра чланом своје организације.
Изјављујем да својевољно приступам организацији, свестан обавеза и последица које организација од
мене тражи и зато пред Богом и својом савешћу полажем ову
ЗАКЛЕТВУ
Ја --- заклињем се свемогућим Богом да ћу Главном
команданту свих четничких одреда Југословенске војске
у Отаџбини и свима предпостављеним Четничким
старешинама бити веран, свом душом одан и послушан,
да ћу се за за Краља и Отаџбину јуначки борити, да
четничку заставу нигде и никада нећу изневерити и да
ћу заповести и наређења свих предпостављених ми
Четничких старешина слушати и верно извршавати. Да
пристајем да се нада мном изврши казна смрти, ако се
огрешим о ову заклетву. ТАКО МИ БОГ ПОМОГАО„.14
„Пљеваљски весник“ о стању у Пљевљима
и грађанском рату на пљеваљском подручју
У јесен 1941. године у Пљевља је допутовао
Григорије Божовић, књижевник, новинар и публициста.
Ово му је био познат крај у коме је боравио 1932. године
и о њему и људима овог краја објавио више репортажа у
београдској Политици. 15
Божовић је у Пљевљима 13. октобра 1941. покренуо
и уређивао мале недјељне информативне новине на два
листа под називом Пљеваљски весник,који је са мањим
прекидом после 1.децембра 1941. излазио до 26. априла
1943. Колико се зна, укупно је изашао 71 број. Организацију штампе, набавку хартије и боје вршила је
АВИИ, Југословенска војска у отаџбини (даље АВИИ, ЈВуО), К. 139, бр. 49/3
Исто, К. 139, бр. 49/3
Григорије Божовић, На некадањој тромеђи, приредио Добрило Аранитовић, Шабац 2007.
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
италијанска команда у Пљевљима. У заглављу од бр. 1 до
броја 21 стајало је да „Весник припрема канцеларија
„П“дивизије Пустерија“ у Пљевљима. Лист се тада
штампао на италијанском и српском језику. Након
формирања Националног одбора у Пљевљима прешао је
под његову управу и под покровитељство и штампан је
само на српском језику. У краћим чланцима, без потписа
аутора, доносио је: извјештаје са италијанског, њемачког,
јапанског, касније и са египатског и других ратишта, гдје
су ратовале силе Тројног пакта; наредбе гувернера Црне
Горе, италијанске команде у Пљевљима, среских и
општинских власти са пљеваљског подручја; краће
чланке о локалним приликама у Пљевљима и сусједним
срезовима, текстове о борбама националиста и комуниста, коментаре против комунистичке дјелатности;
писао о потреби слоге муслимана и православних,
комуниста и националиста, привредним активностима;
црквеним саборима, покушајима да се обнови рад
школа. Од 27 броја постојала је стална рубрика „Ко су
вође комунистичког покрета у Санџаку“, са поднасловом
„биографски подаци или овлашне слике издајника
српског народа,“16 Лист се штампао у 3000 примерака и
дијелио народу бесплатно. Пљеваљски весник и са својим
минималним могућностима покушавао је да обавјештава
народ са антикомунистичких позиција. Бескомпромисно
је настојао да парира комунистичким билтенима и
другим информацијама. Без обзира на туторство
италијанске дивизије из Пљеваљског весника се дознају
корисне информације и цртице из живота пљеваљског
друштва за вријеме италијанске окупације.
Италијанске власти настојале су да контролишу
сву ситуацију у Црној Гори. Новембра 1941. гувернер
Црне Горе наредио је да пасоши издати од војних власти
немају важност. Сви становници који су жељели да се
крећу по територије своје општине и у Црној Гори
морали су да буду снабдјевени легитимацијом издатом
од предсједника општине.17 Италијански цивилни
делегат у Пљевљима одредио је мјеста на која је цивилно
становништво могло да уђе у Пљевља. Истим актом наређено је хотелијерима и приватним лицима да не примају
госте на стан и преноћиште без одобрења италијанског
карабињера. Запријећено је да ће преступници бити
строго кажњени а њихове породице интерниране.18
407
сл. 5 - Григорије Божовић, књижевник и новинар,
уредник Пљеваљскoг весника
По угледу на њемачке окупационе власти у
Србији гувернер Црне Горе генерал Пирцио Бироли
(Pircco Biroli) издао је наредбу којом су предвиђене казне
за атентат против лица која су припадала италијанским
оружаним странама: за једног рањеног или убијеног
италијанског официра предвиђено је било стријељање
50 цивилних особа; за једног убијеног или рањеног
италијанског подофицира или војника предвиђано је
стријељање 10 цивила.19 Прогласом гувернера бр. 6. од 1.
новембра 1942. установљен је Врховни шеријатски суд за
Црну Гору са сједиштем у Пљевљима, кога су
сачињавали: предсједник, два врховна шеријатска судије
и један секретар и по потреби шеријатски судски
16
Објављене су 54. краће биографије са коментаром о породичном поријеклу, о школовању и раду. Не дирајући у братства и породице
аутор је настојао да пронађе слабе стране у биографији и укаже на незахвалност према отаџбини и погубан рад његове комунистичке активности.
Писао је о следећим личностима: Миле Перуничић, Велимир Јакић, Маринко Голубовић, Мирко Пејатовић, Јосо Мирковић, Јосиф Маловић, Будо
Милићевић, Душан Грбовић, Душан Ивовић, Ристан Павловић, Милоје Таписаревић, Ђорђије Перунићић, Милош Перуничић, Вукојица
Перуничић, Душан Крстајић, Ђорђије Роћен, Живко Костић, Данило Јауковић, Велимир Кнежевић, Милован Пејановић, Милоје Добрашиновић,
Божидар Милић Бјелица (док је био у партизанима) и др.
17
Пљеваљски весник, бр. 5 од 10. новембра 1941.
18
Исто, бр. 7 од 24. новембра 1941
19
Пљеваљски весник, бр. 9. од 12. јануара 1942.
408
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
помоћници. У прогласу се као нижи судови наводе
срески шеријатски судови. Одређено је да се на рад ових
судова примењује Закон о судовима Краљевине
Југославије из 1929.20
И поред окупације живот у Пљевљима је текао
неким својим током. Италијански окупатор чинио је
извјесне потезе да привуче народ у граду и да створи себи
неке привредне погодности. Пљеваљски весник у броју
2. од 20. октобра 1941, објавио је информацију да се сви
власници књижица на штедњи код поштанске
штедионице у Црној Гори пријаве најближој пошти ради
увида у уложну књижицу и вјероватно коришћења. Од
јавних радова биљежи: да је поплочана главна улица
каменом; вршена оправка звоника и иконостаса цркве
Свете Петке порушених у току Пљеваљске битке 1.
децембра 1941; оправљане и уређиване неке јавне зграде;
уређиван поток Злодо и мост преко њега; успостављена
поштанска служба за пренос приватних пошиљки
(јануара 1942.), плаћани путари за одржавање путева;
донијет цјеновник за манифактурну робу; затваране
радње неких муслиманских трговаца због шпекулације;
оправљан пљеваљски водовод и др. Фудбалска
репрезентација 5. алпске дивизије Pusterija играла је
утакмицу са репрезентацијом Пљеваља. Резултат је био
1:1. Организоване су коњске трке и др.21 Објављена је
вијест да је замијењен домаћи динар за италијанску лиру
у односу 38 лира за 100 динара. Тада је динар повучен из
оптицаја са цијеле територије бивше Краљевине
Југославије. Италијани су овим начином настојали да
ојачају трговинске везе Пљеваља са другим територијама
које су окупирали: Боком Которском, Далмацијом,
Албанијом и Косовом и Метохијом.22 Ради привида да
живот у Пљевљима несметано тече, италијанске власти
су организовале повремена предавања на поједине теме:
„Историја Црне Горе“ (проф. Љубиша Кокић); „О историјском датуму“ (генерал Ђовани Еспозито); „Корпоративна држава и рат“ (италијански цивилни делегат);
књижевник Григорије Божовић читао је своје књижевне
радове. Курсеви италијанског језика организовани су за
ученике виших разреда Пљеваљске гимназије, подијељени у двије групе: почетници и остали по један час
дневно. Занимљива је вијест о одлуци Светог архијерејског синода СПЦ, који је донио у споразуму са
сл. 6 - Филип Војиновић, правник, потпредсједник Земљорадниче странке Југославије, власник и уредник листа
„Земљорадник“, организатор ЈВуО у пљеваљском крају 1941.
гувернером Црне Горе и митрополитом црногорскоприморским, а којом су изузети срезови пљеваљски,
пријепољски, нововарошки и прибојски испод црквене
администрације тадашњег администратора Дабробосанске епархије и ставио их под црквену јуриздикцију
Црногорско-приморске митрополије. Одлуку је оснажило (одобрило) Гувернерство Црне Горе.23
Прво језгро националног покрета организовали
су Војиновићи у јесен 1941. године. Сматра се да је главна
политичка личност националног покрета у Пљевљима
био Филип Војиновић, правник, политичар и публициста. Његов братственик капетан Милован Перо
Војиновић био је стручно лице за војна питања. Према
20
У члану 109, став 2. Видовданског устава из 1921. уређено је да у „породичним и наследним пословима муслимана суде државне
шеријатске судије“. Све до 1929. ови предмети били су у надлежности среских судова који су постојали и прије 1918. Законом о уређењу
шеријатских судова и о шеријатским судијама из 1929. о овим предметима у првом степену судила су посебна одељења среских судова, којима је
био назив „срески шеријатски суд“, а у другом и последњем степену посебно одељење апелационих судова у Сарајеву и Скопљу, који су се звали
„Врховни шеријатски суд“. На подручју ондашње Црне Горе, Рашке области, Косова и Метохије и Македоније било је укупно 31 срески шеријатски
суд, међу којима и Срески шеријатски суд у Пљевљима и Врховни шеријастски суд у Скопљу као другостепена и последња судска инстанца на овој
територији. Шеријатски судови поред редовних дужности вршили су и све дужности дотадашњих муфтијства
21
Пљеваљски весник, бр. 7. од 24. новембра 1941.
22
Исто, бр. 5 од 10. новембра 1941
23
Пљеваљски весник, бр. 66. од 1. марта 1943.
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
409
сл. 7 - Милутин Јеловац, наредник, организатор и
командант Пљеваљске четничке бригаде 1941-1942.
и 1944-1945, у НОБ- у од фебруара 1942. до маја 1942.
сл. 8 - Милован Перо Војиновић, капетан, организатор
и командант ЈВуО у пљеваљском крају
памћењу братства Јеловац и појединаца из других
братстава из Мељака и сусједних села, и у Мељаку је
национални покрет под руководством наредника
Милутина Јеловца заживио у октобру 1941. Тада се
мељачка устаничка чета од 120 људи подијелила на
четничку и партизанску. Ипак први четнички одред у
пљеваљском крају формиран је 7. децембра 1941. у
Пљевљима под називом Брезнички четнички одред, од
људства из пљеваљске, илинобрдске и отиловићке
општине. Касније је одред реорганизован у 3. батаљон
Пљеваљске бригаде са људством из илинобрдске
општине. Одред је углавном био на положајима: Љућа Шумане - Зеница - Коријен. Од децембра 1941. до марта
1944. издржао је деветнаест напада комуниста на
положајима на Крижевцима изнад села Љуће, учествовао у гоњењу комуниста до Мостара и Коњица. Бројно
стање одреда 1941. било је око 130 људи, а 1944. око 180
бораца. Губици за ово вријеме су били око 70 бораца.24
Дио Брезничког четничког одреда, на челу са
капетаном Ратком Ђуровић 5. јануара 1942. отишао је
према Новој Вароши да тражи везу са Дражом
Михаиловић и помогне четничку групацију на том
простору. У овој групи били су: Филип Војиновић са 5
Војиновића, Богољуб Ирић, капетан Миланко Боровић,
11 људи из Калушића; 7 људи из Рабитља; 12 из
Отиловића; 8 из Црљеница и 2 из Видара. Одред је
ступио у борбу са партизанима код села Радојине близу
Нове Вароши и имао 3 мртва и 1 рањеног борца. Други
дио Брезничког четничког одреда са капетаном
Радоманом Раилићем 5. фебруара 1942. прешао је Дрину
и настојао је да ступи у контакт и успостави везу са
Српском народном заштитом у Босни. Трећа група од 8
официра и подофицира који су били предвиђени за
команданте будућих националних јединица са
капетаном Милованом Пером Војиновићем 17. јануара
1942. кренула је ка Прибоју са намјером да иде у Србију
24
АВИИ, ЈВуО, GC-V-1707. (Писмо Васа М. Драгаша Милану Недићу од 19. 03. 1944)
410
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
и тражи везу са штабом Драже Михаиловића. Милован
Перо Војиновић словио је за заповједника националних
снага у Пљевљима. Уз Милована Пера Војиновића у овој
групи били су: поручник Перо Јестровић; наредник Мирко
Гогић; капетан Боре Митрановић; потпоручник Саво
Дамјановић, наредник Добрило Јестровић; поднаредник
Добрило Ђуровић и Рајко Гогић. Били су проказани и
ухваћени у кући попа Пријовића у Бучју. Доведени су у село
Адровиће у партизанску команду код Велимира Јакића.
Након испитивања, злостављани су и убијени: Милован
Перо Војиновић, Саво Дамјановић, Перо Јестровић и
Мирко Гогић. Остали су пуштени кући. На Савиндан 1945.
године убијен је и поп Пријовић. Партизанска страна је
забиљежила да је овом „ликвидацијом четничког војног
руководства нанесен је тежак ударац четништву у пљеваљском срезу, јер је ликвидиран стручни старјешински
кадар који би командовао јединицама“.25
Убиство официра у Адровићима заоштрило је
односе између националиста и комуниста и убрзало
мобилизацију од стране и једних и других. Већина села
ближе граду, посебно с десне стране Ћотине, оприједелила се за четнике (Рудница, Црљенице, Отиловићи,
Рабитље, Мрзовићи , Илино Брдо, Грево, Калушићи,
Радосавац, Забрђе, Зеница, Шумане, Љућа, Комине,
Жидовићи, Мељак, Југово, Готовуша, Котлине и др. ). У
планинским селима са лијеве стране Ћотине (Маоче,
Подборова, Косаница, Какмуже, Крушево, Мељак,
Бобово и др.) ситуација је била повољнија за комунисте.
Послије погибије капетана Милована Пера
Војиновића, пљеваљске националисте водио је капетан
Радоман Раилић. Када је у мају 1942. у Пљевља дошао
капетан Јован Јеловац преузео је команду Брезничког
четничког одреда и преорганизовао га у Пљеваљску
јуришну бригаду. Радоман Раилић постао је командант 1.
Милешевског корпуса, кога су сачињавале пљеваљска,
прибојска и милешевска бригада. Командант жандармерије
у Пљевљима за цијело вријеме рата био је Богољуб Ирић.
Комунистичкe aкције. Формирање Ковачког
четничког одреда, Муслиманске милиције
и Равногорске омладине.
О међусобном помагању и слози
У јануару 1942. на пљеваљском подручју су
боравили Милован Ђилас и Рифат Бурџовић Тршо.
25
Ђилас је у Обардама лично убио два партизана „ класна
непријатеља „ јер су им очеви били трговци и учитељи.
Након тога је отишао на Жабљак и уз братственичку
заваду утицао да се на Жабљаку примијени директива
комунистичког вођства да треба ликвидирати све богате
сељаке-кулаке који имају више од 50 оваца, а нијесу са
комунистима.
Према
истраживањима
Милете
Војиновића на Жабљаку је убијено 163 имућна и
образована човјека који нијесу били комунисти, међу
којима и четири брата Џаковића и њихов стари отац. Три
Џаковића су били угледни интелектуалци. По казивању
пуковника Богдана Гледовића, руководству пљеваљских
комуниста на Косаници је тада поручивано „шта чекате,
што не ликвидирате кулаке и друге противнике
комунизма“. Оваквој акцији, истицао је Гледовић26
супроставили су се Рифат Бурџовић Тршо, Велимир
Јакић и Мишо Павићевић и многима спасили главе.
Међутим, ако ова директива комунистичког руководства
није примијењена,касније нажалост јесу.
Почетком јануара 1942. срески начелник у
Пљевљима Павле Ђуровић по сопственој жељи
премјештен је на Цетиње. Умјесто њега гувернер Пирцио
Бироли поставио је правника Лазара Михаиловића из
Горњег Цеклина из братства Стругара.27 Четничка
команда била је на Илином Брду. У команди је био
капетан Никола Бојовић са Жабљака. Он је након
извјесног времена отишао у Пријепоље гдје је вршио
мобилизацију и постао командант једног одреда.
Крајем 1941. и почетком 1942. комунисти су
наставили са ликвидацијом идеолошких противника.28
Бајо Чворовић из Шљиванског, авијатичарски наредник
југословенске војске јула 1941. повратио се из Сарајева,
прикључио се четницима и био командир чете у борби са
усташама око Челебића. Убијен је децембра 1941. на путу
од Мељака до Шљиванског. Шестог јануара 1942. године
комунисти су напали на кућу Михаила Кнежевића,
предсједника општине Илино Брдо и том приликом
убили његовог рођака Гавра Кнежевића. Ово убиство
четници су сматрали за први јавни напад партизана на
четнике и почетком грађанског рата у Срезу пљеваљском.29
Након овог догађаја националисти су вршили ликвидације својих идеолошких противника.
Почетком фебруара 1942. у Барицама комунисти
су убили Мићу, Живка и Сава Зејака, Милоша Бошковића,
барјактара црногорске војске, Јефта Радовића и Груја
Данило Јауковић, нав. дело, 81.
У разговору са аутором
Лазар Михаиловић је прије рата радио у: Министарству правде, Државном тужиоштву у Панчеву, Полицијској управи у Београду, Јавној
безбједности у Скопљу, у Борским рудницима, Среском начелству у К. Митровици, једном кварту у Београду и у Општинској управи и кривичној
полицији (види Пљеваљски весник, бр. 59 од 11. јануара 1942)
28
Милета Војиновић, нав. дело, 33-34
29
Исто, 30-31.
26
27
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
Мрдака. Циљ је био да се елиминишу народни прваци
који нијесу били са комунистима.30 Ликвидације сеоских
првака и истакнутих интелектуалаца националисти су
сматрали као издају српског националног бића. За
елиминисање ове „немани“ поред четничких одреда позивана је и италијанска војна сила. Окупатор је третиран за
мању, пролазну, опасност од комунизма. А комунистима
је најважније било да елиминишу националисте.31
По угледу на њемачке окупационе власти у
Србији, италијанска команда у Пљевљима у мају 1942.
донијела је Објаву - оглас, награду за хватање или онемогућавање комунистичких вођа у износу: за Велимира
Јакића 100.000 лира; за Велимира Кнежевића, Бранка
Радичевића из Пријепоља и Предрага Вишића из
Бистрице по 50.000 лира; за Милована Радовића, Буда
Милићевића, Михаила Жугића, Мила Перуничића,
Маринка Голубовића и Јоса Мирковића по 25.000 лира.32
У току прве половине 1942. г. формирано је више
партизанских јединица. Прво је формиран Црногорскосанџачки одред за борбу између Таре и Лима (командант
је био Миле Перуничић, а политички коментар Бошко
Ђуричковић). Од Дробњачке, Језерско-шаранске и
Ускочке чете Дурмиторског одреда формиран је 1.
црногорски - комбиновни батаљон. У Крушеву је формирана 2. Пљеваљска територијална чета (Командант
Жарко Видовић, политички комесар Мирко Пејатовић).
Крајем јануара код Бољанића формирана је 3.
Пљеваљска партизанска чета (командант Илија Зечевић,
политички комесар Богдан Гледовић). Од 3. Пљеваљске
чете на Бољанићима је 27. јануара формиран Пљеваљски
ударни батаљон „1. децембар“, који је убрзо ослободио
Метаљку и Чајниче. У току јануара формирани су:
Премћански партизански одред (Командант Урош
Голубовић, политички комесар Матија Војиновић),
Косанички батаљон (командант Бошко Остојић,
политички комесар Михаило Алетић), и Матарушки
батаљон (командант Јоко Кнежевић, политички комесар
Драго Деспотовић). У Мељаку 14. марта формиран је 3.
партизански ударни батаљон (командант Илија Зечевић,
политички комесар Душан Јеловац). Средином марта
формиран је Пљеваљски народноослободилачи партизански одред. Под командом штаба овог одреда биле су
и територијалне јединице: Премћански, Косанички и
Матарушки батаљон и Потпећка партизанска чета.
Командант је био Жарко Видовић, политички комесар
Мишо Павићевић. Почетком априла у Мијаковићима
формиран је 4. пљеваљски ударни батаљон (командант
30
Исто, 39-40.
Пљеваљски весник. бр. 22 од 13. 4. 1942.
Пљеваљски весник, бр. 27. од 18. маја 1942.
33
Данило Јауковић, нав. дело, 96.
411
Слободан Бујишић, политички комесар Урош Голубовић).
У првој половини 1942. седиште Штаба пљеваљског
НОП-а и Среског НОО било је на Косаници; Мјесног
комитета КПЈ и Мјесног комитета СКОЈ-а за срез пљеваљски у Глибаћима, Обласног комитета КПЈ и Обласног
комитета СКОЈ-а за Стари Рас у Маочу, а Главног штаба
НОП за Санџак на Ковачу и у Маочу.33
Други противник четничког покрета биле су
усташе. Већ у априлу 1941. усташе су успоставиле власт у
Рудом и Прибоју, у мају и у Пљевљима, наоружали један
број муслимана у пограничним селима, сачинили
спискове и отпочели са ликвидацијом Срба. Најоданији
усташком покрету били су Хамид Куновац, Муниб Ћебо,
Сејфо Џака, Рамиз Чутура и Латиф Моћевић. Преко
Дрине у Босни самоорганизовао се српски народни
покрет „ босански четници“ како су себе називали. Њима
се придружио један број људи из Буковице и других села
и од усташа ослободили Чајниче, Горажде и Фочу. Прије
Пљеваљске битке организовала се и група из Бољанића
са комесаром Владом Мирковићем и Јованом Ненадићем
командантом мјеста. Група је рушила мостове од
Бољанића до Пљеваља да би онемогућила саобраћај
италијанских трупа. Заплашени акцијама ових група,
Италијани су се повукли из Чајнича у Пљевља. Са њима
је пошла је и бројна група муслимана. У напуштено
Чајниче ушли су мјесни четници. Касније је дошао и
Јован Ненадић са групом Бољаничана и Глисничана и
убрзо постао командант Чајничког четничког одреда. У
то вријеме Гојко Крезовић постао је командант Дринског
четничког одреда. Милојица Боровић жандармеријски
надзорник, Мирко Боровић жандармеријски поднаредник и Стеван Караџић, жандармеријски наредник
формирали су групу од 100 четника на Бољанићима за
одбрану од усташама.
Милош Каровић са Ковача око 20-ог јануара 1942.
затражио је помоћ од Милутина Јеловца за одбрану од
усташа (екстремних муслимана) из Мељака, Вишњице,
Шула, Орље, Нанги, Честина, Петина, Шљиванског,
Плијешевине и других села. На позив се скупило око 300
људи. Разлог масовног окупљања је стално усташко
провоцирање од Кунова, из Буковице, Потковача и
других села. Вођа усташа у Потковачу био је Узеир
Ченгић. Дојучерашње комшије „борили“ су се једни
против других. Због ове четничке акције Италијани су
почетком фебруара 1942. извели чишћење готовушке
општине. Сабрали су око 200 људи и дијелили их на оне
који су нападали усташе и оне који нијесу. Прве су
412
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
премлаћивали и 15 њих спровели у Пљевља. Они коју су
пуштени кућама отишли су у четнике код Николе
Бојовића на Илино Брдо.
Бајо Пивљанин у договору са Милутином
Јеловцем и Јованом Ненадићем покренули су четнике из
Мељака, Југова, Готовуше, Бревенице, Крћа и других
села и извршили напад на Подглавицу, Сочице и
Јаворове, заузели Крајчиновиће, Забрњицу и Плачуле. У
Бучју су ухватили 32 муслимана са оружјем који су били
у усташким редовима и предали их Чајничанима који су
их ликвидирали. Офанзиву мељачких четника против
усташа према Рудом, фебруара 1942. пресјекли су
партизански одреди из Србије и Црне Горе који су крајем
1941. и почетком 1942. боравили у Рудом и другим
сусједним местима. Против партизанских одреда бројни
четнички одреди нијесу се борили (Бољанићки четнички
одред са командантом Данилом Боровићем бројао је тада
око 300 људи; одред Баја Пивљанина имао је око 250
људи; одред Милутина Јеловца бројао је око 300 људи,
колико је имао и Чајнички четнички одред).Сва четири
четничка одреда под командом Јована Ненадића
повукли су се у Заборак у Босни. Гојко Крезовић је тада
пришао партизанима. У Заборак је дошао Велимир
Јакић и успио да све бољанићке четнике преведе у
партизане. За команданта новоформиране партизанске
војничке чете постављен је Добрило Боровић, за
комесара Владе Мирковић и за партијског руководиоца
Добринка Мирковић. У периоду ових прегруписавања и
четници из Буковице су прешли у партизане. У борбама
код Сочице био је рањен капетан Радоман Раилић па је
пребачен у Србију на лијечење. Јован Ненадић се није
хтио предати ни превести у партизане. Са око 150
четника прешао је Дрину и отишао у Босну са намјером
да иде код четничког команданта мајора Јездимира
Дангића. Заноћио је у једној школи између Рогатице и
Романије, гдје су их на спавању скоро све побили
партизани са Романије. У овој групи колико се зна било
је и Пљевљака. Јуна 1942. четници су у Левер Тари убили
11 чланова муслиманских породица, запалили неколико
кућа и заплијенили имовину.
Српском становништву пријетила је опасност од
муслимана у усташким формацијама и на другој страни
- од Комарана и Бродарева. Послије убиства више Срба у
овим крајевима на Видовдан 1941, Милојица Томашевић
и Миле Вукашиновић од добровољаца из Козице и
других села јула 1941. формирали су четничку чету која је
држала стражу према Комарану. Марта 1942. чета је
пришла партизанима. За команданта је постављен Војин
Гајевић.34 Након борби са усташама од Метаљке до Рудог,
31
32
34
Милета Војиновић, нав. дело, 27.
пљеваљска партизанска чета и њихови симпатизери
кренули су са Челебића ка Мељаку да разоружају мељачку
четничку групацију. Неке су разоружали. Милутин
Јеловац са 35 Мељачана и Вишњичана није се дао
разоружати, као и још једна десетина Мељачана. Дошло
је до обрачуна са комунистима Буда Милићевића и
погибије Мирка Дујовића. Комунисти су захтијевали да се
сви четници врате кућама. Њих 12 који су одбили ово
наређење отишли су према Србији да траже Јована
Јеловца који је од априла 1941. био са Дражом
Михаиловићем на Равној гори. Код Пријепоља наишли су
на четнички одред Николе Бојовића и укључили се у тај
одред. Касније се ова група вратила у Пљевља у којој су
били: Филип Војиновић, капетан Никола Бојовић и
Богољуб Ирић. У Отиловићима су имали окршај са
комунистима, гдје су заробили Салка Аљковића кога су
предали Италијанима а ови га стријељали и ранили
Вукомана Анђелића, па га предали на лијечење у Пљевља,
гдје су га Италијани отровали. Лешеве убијених официра
у Адровићима су извадили, донијели у манастир, љекар
констатовао да су убијени тупим предметима и сахранили
их у гробље на Вароши у Пљевљима.
Маја 1942.г. из штаба Драже Михаиловића у
Мељак дошао је капетан Јован Јеловац, донио планове и
програме и кренуо са мисијом да организује покрет
Југословенске војске у отаџбини у пљеваљском,
прибојском и пријепољском крају под командом Драже
Михаиловића.
Пројекти Врховне команде
Југословенске војске у отаџбини
о уређењу будуће државе
Како у оквиру Југославије српски народ није имао
своју националну државу са омеђеном територијом, у
штабу Драже Михаиловића се размишљало, писало и
говорило о концепту организације будуће српске и
југословенске државе. У Архиву Војноисторијског
института у Београду сачувано је више недатираних
докумената на ову тему, из којих се може установити
основни концепт који је заступао покрет Драже
Михаиловића. Из садржаја може се закључити да су
настала у 1942, 1943. 1944. години. Наводимо наслове
ових програмских докумената и најважније ставове из
њих: 1) Меморандум – програм за осигурање српства; 2)
Положај Срба у будућој држави; 3) Мишљење о нашој
држави, њеним границама, државном уређењу и односу
према осталим балканским државама; 4) Закључци
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
сл. 9 - Јован Јеловац, капетан, командант
Пљеваљске бригаде ЈВуО 1942-1944.
прводецембарске конференције четника интелектуалне
омладине Црне Горе, Боке и Санџака у Шаховићима од 1.
и 2. децембра 1942; 5) Главне црте из будућег програма о
уређењу државе под управом нашег младог краља Петра
II – преко нашег великог ослободиоца ђенерала Драже
Михаиловића; 6) Три фактора за српску државу, њеном
уређењу и успјешном развоју; 7) Организовање унутрашње управе у Отаџбини; 8) Срески национални фронт;
9) Главни послератни привредни проблеми и њихово
решавање; 10) Основни проблеми сутрашњице – наша
црква и наше свештенство; 11) Муслимани Босне и
Херцеговине и Старог Раса – Санџака; 12) Извод из основног српског програма; 13) Шта хоће Дража Михаиловић;
14) Антисрпски став партизанског покрета.35
Суштина четничке акције, према Меморандуму програму за осигурање српства, била је: организација
покрета Срба за самоодбрану под командом Драже
Михаиловића; не преуранити са оружаном акцијом,
сачувати народ од репресалија окупатора, припремити
413
народ да буде спреман када дође до слома Њемачке, да се
борбена акција усмјери против комунистичке опасности,
за компромитовање хрватске државе и мобилизацију
снага за одбрану српског народа у Босни и Херцеговини,
Старом Расу, Лици и другим крајевима; Србија да остане
мирна, да би могла да служи као прибјежиште онима
којима нема другог излаза, одакле би послије са
потребним упутствима и детаљно израђеним планом
могли да оду у своје покрајине; организовати пропаганду
у Лондону и упознати Југословенску избјегличку владу
и свјетску јавност са конкретном ситуацијом у бившој
Југославији а не да Србе дијеле на Србе, Босанце,
Црногорце, Херцеговце, Македонце.
У погледу будуће државе у којој ће послије
ослобођења живјети Срби и други југословенски народи
размишљања су се кретала од националне српске државе
до обнављања и преуређења Југославије у којој би сва
три народа: Срби, Хрвати и Словенци имали своје
националне федералне државе у оквиру шире југословенске заједнице. Рјешење ових политичких питања
очекивало се од југословенске избјегличке владе и краља
у Лондону и савезника.
Југословенска државна заједница је сматрана за
кућу свих равноправних чланова - народа али да се у њој
створи хомогена српска држава у њеним етничким и
историјским границама. Од Хрвата се очекивало да
једном југословенском револуцијом створе моралне и
политичке услове и јемство под којим би Срби могли
примити обнављање Југославије. У вези са тим сматрало
се да би и Срби морали једном радикалном моралном и
политичком револуцијом да измијене дух којим су
вођени народни и државни послови и институције у
бившој Југославији. Сматрало се да би требало да буде
народна владавина, односно уставна монархија на челу
са краљем Петром II Карађорђевићем у којој би четничка
организација у сагласности са круном била главни
носилац цјелокупне државне власти у земљи. Период
обнове земље послије ослобођења од најмање пет година
био би без парламентарних избора.
Заједнички живот је подразумијевао разграничење територија између Срба и Хрвата на принципу
етничких, политичких, економских и стратешких
принципа. Срби, Хрвати и Словенци треба да живе у
својим областима на принципу широке самоуправе.
Границе са Хрватима сматрало се да се морају исправити,
укључујући пресељавање и измјену становништва. Ово
би био пут да се створе бољи односи између ова два
народа (одустало се од термина један народ три племена)
35
АВИИ, ЈВуО; ВК-П-692/1, К.16,бр35/1-1692); К.15,бр.41/3; Вк, К. 15/, бр. 41/3; К.16,бр. 12/2-1; К. 15,бр. 1о/4; ВК-П-692,К. 16/бр. 34/1; ВКП-728, К.16, 49/2-1; ВК-П-661/1, К. 15, бр. 36/3; ВК-П—662, К. 15, бр. 37/3, бр.37/3; ВК-П—526, К. 14, бр. 40/3-1; Вк-П-206, К. 13, бр. 47/1-6; ВК-П159а, К. 13, бр. 1/1-1; ВК-П-655, К. 15, бр. 24/3-1; ВК-П-190/1, К. 13, бр. 32/1-1; „Уједињено српство“, год I, бр.2, 20. мај 1944.
414
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
и да се искључи могућност да се злочини понове. Српска
област сматрано је да треба да обухвати: Сјеверну, Стару
и Јужну Србију, Црну Гору са Боком Которском,
Херцеговину до Неретве, Коњица и Плоча, Јужну
Далмацију до Цетине са срезовима Книн и Бенковац,
укључујући и Дубровник, дио Лике, Кордун, Банија,
Врбаска бановина и источна Славонија, Срем, Барања,
Бачка и Банат.
Дража Михаиловић у својству начелника Штаба
Врховне команде Југословенске војске у отаџбини и
министра војске 1. јануара 1944. обратио се муслиманима
Босне и Херцеговине и Старог Раса помирљивим
прогласом у коме, између осталог, истиче, да су
„православни и муслимани од истог стабла, исте крви,
истог језика па и обичаја. Стога је непотребно међусобно
проливање крви за рачун трећег„. У први план је истакао
да је од почетка рата било племенитих покушаја да се
борба обустави: Меморандум бањалучких муслиманских
првака упућен муслиманским министрима у
Павелићевој влади, августа 1941; Резолуција сарајевских,
мостарских, приједорских и тузланских муслиманских
првака. Све су то примјери свијести и грађанске
храбрости. Нажалост, све то није зауставило крвави рат.
Посебно је истакао сарадњу Срба и муслимана у
Херцеговини са Мустафом Пашићем и др Исметом
Поповцем, у Сарајеву са Фехимом Мусакадићем и у
Источној Босни са Хамдијом Ченгићем, као и између
многих села. Путеви за сарадњу постоје. У том правцу,
вели, издао је наређења командантима на терену да
пруже руку помирења на начелима равноправности,
једнакости и вјерске слободе.
Послије четничког конгреса у селу Ба на падинама
Сувобора 26-28. јануара 1944. објављен је и документ
„Шта хоће Дража Михаиловић„ у коме се каже да се он
бори за преуређену Југославију која ће се састојати од
федералних јединица Србије, Хрватске и Словеније са
монархистичким уређењем и династијом Карађорђевића
на челу, што ће се уредити послије ослобођења. Он је
против предлога Тита о стварању пет федералних
јединица и два нова народа, македонског и црногорског,
већ за нову Србију у којој ће бити сви Срби без разлике,
за пуну демократију, и за најприснију сарадњу са СССР
на равној нози.
У новој комунистичко-партизанској Југославији
поред уједињене Хрватске треба да постоји разбијен
српски народ“. За Црногорце се каже да „иако су кроз
векове чували српску мисао и српску традицију, код
којих је култ Косова и култ Обилића уздигнут до
највиших висина, нису Срби“, као и у Босни и тако даље.
Критикује „комунистичко-партизанско вођство (које)
36
АВИИ, ЈВуО, К. 15,бр. 11, Ф. 4
усваја црно-жуту концепцију Беча и Пеште“ и усташа у
питању Хрватске и БиХ, Секуле Дрљевића, зеленаша по
питању Црне Горе, бугарских ВМРО -оваца по питању
Македоније и Албанаца по питању Косова и Метохије.“
Наведени пројекти су радне верзије Стевана
Мољевића, Драгише Васића, Живка Топаловића и
других интелектуалаца из штаба Драже Михаиловића
који су временом дорађивани и мијењани, у зависности
од унутрашње и спољне ситуације. Суштина свих ових
докумената је стварање српске националне јединице у
преуређеној монархистичкој Југославији и изразити
антикомунизам.
О раду Муслиманске националне
војне организације
У погледу будућег државног устројства рашки и
босанско-херцеговачки Муслимани имали су више
опција. Једна делегација муслиманских првака ишла је у
Сарајево код представника усташке власти да тражи да
се Стари Рас, односно Рашка област прикључи Босни.
Друга опција била је оличена у муслиманској милицији,
која је у току Другог свјетског рата била у служби
италијанског, потом и њемачког окупатора. Муслиманска национална војна организација у Босни и
Херцеговини основана је у љето 1941, „са циљем и жељом
да даје прави смисао и садржај муслиманској
националној политици у Краљевини Југославији“ и да
муслимани дају свој допринос и удио у борби за народно
ослобођење и „васкрсавање наше слободне државе“.
Извршни одбор ове организације 31. децембра 1942.
године донио је Резолуцију муслиманске националне
организације, у којој је изјавио: да су „муслимани
нераздвојни део српства“; Муслиманска национална
војна организација себе сматра саставним дијелом
Југословенске војске у отаџбини; најоштрије су осуђене
усташе који су узрок зла међу једнокрвном браћом
Србима православне и муслиманске вјере; осудили су и
муслимане који су приступили усташком покрету и тиме
нарушили „традицију сношљивости и сарадње међу
једнокрвном браћом“; осуђени су и муслимански
официри који „прекршише заклетву дату краљу и
ставили се у службу Павелићу“; да је „циљ нашег рада и
борбе је чврста сарадња Срба обе вере удружене у борби
за краља и ослобођење поробљене отаџбине, како би се
створила народна држава на челу са народним краљем
Петром II Карађорђевићем, која ће бити организована
на принципима демократије и социјалне правде у којој
ће муслимани бити равноправни грађани“.36
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
Извршни одбор ове организације у тексту „Једна
порука муслиманима „ од 26. јануара 1943. оградио се од
„Поруке муслиманима Босне„ од команде четничких
одреда у Босни у вези са злочинима муслимана над
Србима, сматрајући да је то дјело појединаца а не већине
муслиманске.37
Крајем јануара 1943. штаб батаљона Муслиманске
националне војне организације из Калиновика обратио
се „Браћи муслиманима Буковичког краја“ код Пљеваља
скрећући им пажњу да их комунисти попут усташа
прошле године не искористе против српске православне
браће. Зато, каже се даље „водите политику која ће вам
донијети умјесто борбе мир и спокојство“. Међутим, ова
препорука није уродила плодом. Један дио муслимана
овог краја је и даље био у усташким редовима и чинио
злодјела Србима из Буковице и сусједних мјеста.38
И Муслимански акциони комитет изјаснио се о
недјелу муслимана који су ступили у усташку службу и у
тој служби окрварили руке о разоружане Србе, жене,
старце и децу.39 У народној обновљеној демократској
Југославији муслимани су очекивали помирење са
православним Србима и равноправно учешће у
изградњи и обнови заједничке државе. Њихови
политички и социјални захтјеви били су: уставна
либерална демократија, социјална заштита сељачких и
радничких интереса, подвргавање критикама служби
заједнице, слобода вјере, поштовање приватне својине,
У тексту „Федерација и муслимани“ прихвата се
нова преуређена федерална Југославија са три јединице:
Српска, Хрватска и Словенска. Муслиманска федерална
јединица се не помиње јер, како се наводи у овом
документу „ми муслимани не представљамо издвојену
етничку засебност. Историјска је и етничка чињеница да
смо ми Срби или Хрвати. Срби по објективним етничким
особинама, а Хрвати једним дијелом. Српском поријеклу
не припада само један дио муслимана на југу, који су
прави Турци или Арнаути.40
Вођство Муслиманске националне војне
организације сматрало је да је послије рата важно
питање оснивања Муслиманске матице, што би било
саставни дио муслиманског националног културног
програма. Ова матица била је замишљена као ослонац
муслиманског националног препорода. Предвиђено је да
муслиманска матица редовно издаје један информативни дневник и једну недељну културну и фамилијарну
ревију, повремено дјела својих сарадника и преводе са
оријенталних језика.41
37
Исто, К. 226, бр. 1/6-1
Исто, К. 226, бр. 4/6
Исто, К. 226, бр. 8/8
40
Исто, К. 226, бр. 19/8-1
41
Исто, К. 226, бр. 11/6-1
38
39
415
Међутим, упркос овим прогласима и документима екстремни муслимани у пљеваљском крају
нијесу се много обазирали на ова упутства већ су и даље
опстајали у усташким органима власти и војним
јединицама, ригидној муслиманској милицији, а послије
капитулације Италије, од јесени 1943. укључили се у
њемачке и албанско-муслиманске СС јединице.
Крајем фебруара 1942. косаничка партизанска чета
са командиром Орлом Ђурђевићем држала је положаје
изнад Зеленог Борја, Јаворка и Влаховића. Команда
мјеста била је на Косаници код Понора. Пошто се одред
смјестио и хранио у кућама Петровића и других
домаћина Италијани су се тада спремали да изађу на
Косаницу и обрачунају се са партизанима и њиховим
симпатизерима и јатацима. Због ових пријетњи око 100
људи из братства: Петровића, Лакетића, Зиндовића и
других и 37 муслимана из Косанице са фамилијама су
избјегли у села у Пљеваљком пољу и прикључили се
четницима у Шуманама и у Љући. Срби су формирали
чету са командиром Михаилом Лацмановићем, а
муслимани вод са командиром Хајдаром Аљићевићем.
Партизани су конфисковали имовину протераних породица, запалили кућу Радула Петровића. Кућу Грубана
Петровића и осталих Петровића одбранио је Велимир
Јакић и Рифат Бурџевић који је вратио чету Милована
Лаушевића са Жабљака да не попале куће и поручио:
“Друже Лаушевићу, вратите се са друговима и кажи
Мошу да окупатор пали а ми не!”. Моша је за ово
поступање Бурџовића тужио Врховном штабу. Прогнане
фамилије су се постепено враћале својим кућама да
обрађују имања. У љето 1942. када су косили ливаде
италијански карабињери су наводно ради неког
саопштења позвали на Суво Поље око 70 - 80 људи из
Косанице и сусједних засеока. Оне који су се одазвали
позиву постројили су са намјером да их стријељају као
симатизере и јатаке комуниста који су боравили у
њиховим кућама. Неупућени појединци су између себе
говорили да хоће да их сликају. Неко од родбине
постројених сјетио се и из оближњег села Јаворак позвао
Италијанку Луцију Чекони Зорић. Луција је успјела да
на вријеме стигне и да на свом матерњем језику каже
карабињеру да се не ради о комунистима, већ о мирним
и вриједним сељацима. Када то није помогло клекнула
је на кољена, скинула мараму са главе и завила је око
ногу италијанског командира, свог земљака из Удина.
Тако је ова одважна и племенита жена спасила животе
домаћинима из братства: Петровић, Пуповић, Ћосовић,
416
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
Лакетић, Лацмановић, Голубовић и др. Луција Чекони
Зорић била је родом из Трепограндеа код Удина у
Италији. Радила је у свом хотелу у Ници у Француској
гдје се упознала и удала за Радосава Зорића из Јаворка.
Тридесетих година 20. вијека дошли су и живјели у
пљеваљској забити. Радосав је умро 1950, а Луција 1970.
године. Луција је одбила понуду да пође са Италијанима
након капитулације 1943, и шездесетих година предлог
свога брата да након посјете остане у родном крају. Ова
жена била је личност за узор у сваком погледу.
Након збора у Матаругама, марта 1942. са Диком
Гачевићем, некада командиром чете у Каменогорском
батаљону црногорске војске 1914-1916, 66 људи отишло
је у четнике. Са партизанима су остали Јоко Кнежевић.
Бошко Ћировић и Петар Коћало. У четнике је тада
отишло и 19 људи из Поткрајаца и Лијеске. Свима који
су се изјаснили за четнике партизани су конфисковали
имовину. Средином матра 1942. Италијани су
бомбардовали село Маоче у коме су убили шест лица и
причинили велику материјалну штету. Око 20 марта
партизани су се борили са Италијанима на Коријену.
Италијанска војска продрла је до Вруље гдје је запалила
школу, жандармеријску станицу и неколико кућа, а
неколико људи одвела у Пљевља. Тада је бомбардовано и
село Бољанићи у којем је срушено неколико кућа. Другог
дана на Бољаниће је изашао један италијански
моторизовани батаљон у коме су мјештани препознавали
неке муслимане преобучене у италијанска одијела који
су показивали које куће треба запалити. Спаљено је
десетак кућа, а неколико људи одведено у Пљевља и
убијено. У то вријеме бомбардовано су и села Влаховиће
и Косаница, али срећом без већих последица. Крајем
марта партизани и четници водили су борбе око
Володера. Други златарски партизански батаљон са
Војом Лековићем запалио је 16 кућа у Малим Крћима,
Готовуши и Југову. Око половине марта 1942. партизани
су напали на четничку стражу у Отиловићима, заузели
село, запалили школу, убили двојицу мјештана ( Панта
Кезића и Милорада Коругу ) и однијели знатну количину
хране, одјеће и обуће. У помоћ су стигли четници из
Рабитља и повратили дио заплијењеног.
Почетком априла партизани су напали четнике
у Шуманама и Љући. Пошто нијесу освојили шанчеве на
Крижевцима изнад Љуће уз мање губитке повукли су се
у Крушево и Какмуже гдје су остали до средине маја 1942.
Одатле су их према Краљевој гори и Лисцу потисли
Италијани и запалили неколико кућа њихових
симпатизера.
Четници су потом напали партизане у
Зекавицама и Градини а Италијани у Матаругама.
Партизани су извели напад на четничку патролу изнад
сл. 10 - Хамдија Криjeшторац, учитељ из Косанице,
командант Ковачког четничког одреда, и Муслиманске
милиције у Пљевљима 1942 - 1945.
Зенице и убили учитеља Милића Ћосовића и Милоша
Војиновића, а ранили Вујоша Петровића. На
стражарском мјесту партизани су убили Неђељка
Пријовића и Душка Шундића. У Каменој Гори борбе са
обостраним губицима водили су комунисти Милутина
Јеловца и националисти Николе Бојовића.
У броју 23. од 20. априла 1942. Пљеваљски весник
доноси наредбу војводе санџачких четничких одреда
Ратка Тод. Ђуровића да је по одобрењу италијанских
власти у Пљевљима и у духу Југословенске војске у
отаџбини формиран Ковачки четнички одред од
муслиманског сеоског живља који је праћен
националном идејом а чији је циљ „ чување народа од
пропасти, борба против комуниста као народне немани и
рад на слози и љубави измећу Срба православне и Срба
мухамедове вере“. Ово опредјељење је практично
суштина четничког програма према муслиманима током
цијелог рата. За војводу Ковачког четничког одреда
лимски војвода Ратко Ђуровић поставио је учитеља из
Битина код Косанице Хамдију Кријешторца. Планирано
је било да у одреду буду и православни и муслимани, као
у косаничкој чети Михаила Лацмановића. Међутим, како
Италијанима није одговарало зближавање православних
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
и муслимана, у одред су примани првенствено муслимани и он је убрзо заузео антисрпски став, малтретирао,
хватао и убијао Србе. Већ крајем августа 1942.
муслиманска милиција са Метаљке са око 300 људи
напала је Потковач, заробила и убила 4 лица. Крајем
децембра страдала су још 4 човека.
У истом броју Пљеваљски весник објавио је текст да
је са одобрењем команде италијанске алпске дивизије у
Пљевљима од 16. априла 1942. успостављен је батаљон
муслиманске милиције на Метаљци под називом
„Милиција Пљевља“. У тексту се наводи да је већ првог дана
из сусједних села пљеваљског и чајничког среза уписано
око 500 муслимана, да је милиција наоружана модерним
италијанским оружјем и упућена у борбу против бандита
(партизана) и за успостављање реда и мира у селима. За
командира милиције одређен је учитељ Хамдија
Кријешторац. Тако је овај учитељ за само неколико дана
био наименован за команданта двије по опредјељењу
различите националне војне јединице: српскомуслиманског Ковачког четничког одреда и Муслиманске
милиције.42 Нешто касније поред центра муслиманске
милиције на Метаљци оформљен је центар и у Буковици
под командом Латифа Моћевића. Ова јединица је већ
крајем маја 1942. почела да напада и злоставља
православне Србе. Муслиманске герилске тројке убиле су у
Буковици три домаћина, у Честину два, у Мељени убијен је
21 члан из породица Даниловић и Срндовић, спаљене им
куће и опљачкана имовина. У мучењу Срба на Метаљци
предњачио је Хамдија Кондо са Бољанића.
Пљеваљски весник у броју 24 од 27. априла 1942.
биљежи сукобе муслиманске милиције и комуниста на
Вису код Бољанића, као и да су италијанске трупе заузеле
Бољаниће, Метаљку, Чајниче, Горажде и Устипрачу.
Муслиманска милиција је иначе била у служби
италијанске команде и од ње добијала плату, оружје,
муницију, храну и одијело.
Средином маја 1942. покренута је масовна
четничка офанзива. Под командом мајора Глишића из
Србије у Каменој Гори 2. златарски партизански батаљон
и 4. пљеваљски батаљон водили су више борби са
четничком групацијом Николе Бојовића и Николе
Кијановића. Послије губитака четници су се повукли у
Пријепоље. Партизанске јединице су се повукле према
Коврену, где су примиле наређење да одступају у Босну.
На простору Мештревца и Челебића било се искупило
око 1000 партизана из Старог Раса и са Дурмитора. У
јединицама је дошло до деморализације бораца, склањања у шуме и одласка кући. Милета Војиновић биљежи
да је од око 250 бораца Премћанског партизаног
417
батаљона у Босну отишло само 20-ак. Да би то
спријечили, комунисти су формирали пријеки војни суд
који је на смрт осудио 16 бораца, међу којима је било
командира чета и водова. Ова пренагљеност имала је и
своје последице. Партизански батаљон на Мештревцу
када је био на путу за Босну напустио је његов командант
Милутин Јеловац и више није био у партизанима, у
којима је био од фебруара до почетка јуна 1942. године, а
прије и послије овог датума у четницима. Отишао је у
Вишњицу код капетана Јована Јеловца који је дошао из
штаба Драже Михаиловића. Пљеваљски партизански
батаљон састављен од старијих људи под командом
Милоша Перуничића и са комесаром Матијом
Војиновићем који је држао положаје на Коријену и
Влаховићима и штитио Маоче и Косаницу послије
напада јаких четничких снага разишао се кућама, а
командант се предао Филипу Војиновићу. Након
повлачења партизани су иза себе оставили гериле од 5-6
људи у свакој општини за везу. Један број партизана је
тада прешао у четничке редове. У првим годинама рата
један број људи ишао је у четнике или партизане са
циљем да бране свој крај, своја села, породице, куће и
имовину у зависности од које војске је пријетила
опсаност. Када би се мијењала ратна ситуација они су
напуштали своје јединице, враћали се кућама, крили у
оближњим шумама чекајући да се разбистри ситуација
и поново поврати војна групација којој су припадали.
Муслимани су се уз помоћ Италијана, Нијемаца
најчешће склањали у Сарајево и друга мјеста.
Пљеваљски весник у броју 29 од 1. јуна 1942. донио
је текст упозорења „Последње речи народу који
подржава комунисте“. У истом броју је и текст да је
формиран Национални комитет ( Национални одбор ) за
срез Пљевља, коме је Национални комитет за Црну Гору
ставио задатак да ради на стабилизацацији прилика у
срезу, организацији села и општина, завођењу реда,
оживљавању привредне активности, ликвидацији
комуниста и последица њиховог дјеловања. У комитет су
ушли и православни и муслимани: Павле Ђуровић,
срески начелник постављен је за предсједника; Дервиш
Шећеркадић, апелациони судија постављен је за
потпредсјеника; Григорије Божовић, књижевник,
постављен је за секретара; чланови су били - Војислав
Ненадић, предсједник четничке организације у срезу
пљеваљском; Сафет бег Мушовић, трговац; Богољуб
Ирић, жандармеријски наредник и четнички војвода;
Авдо Караметовић, предсједник Вакуфа и Ахмет
Чаушевић, трговац. Прва сједница комитета одржана је
27 маја 1942.
42
Кријешторцу је за учињене злочине послије рата суђено. Одлежао је неколике године, потом чак свечано дочекан у родном крају и
касније мирно живио у Краљеву.
418
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
У броју 31 од 15. јуна 1942. Пљеваљски весник објавио
је текст „Постављење општинских управа „ у коме се каже
да је уз сагласност италијанских власти Национални
комитет приступио успостављању сеоских општина на
основу југословенског закона о општинама, са ранијим
општинским границама, општинским средиштима,
органима ( Општински суд, Општински одбор, сеоске
старешине и повереници ) и општинским стражама. За
општинске предсједнике постављеини су млађи људи:
Латиф Моћевић у Буковици; Јосиф Јањушевић у
Матаругама; Добрило Ђуровић у Готовуши; Милован
Крстонијевић у Хоћевини; Радојица Новаковић у
Отиловићима; Митар Чабаркапа у Премћанима и
Михаило Лацмановић у Косаници. Касније је у Бобову
постављен Раде Свркота, на Илином Брду Дико
Прерадовић и у Мељаку Милан Мијатовић који је сједиште
општине пренио у Нанге. Ово постављење као и упутства
општинама морало је бити одобрено од италијанских
власти. Предсједници општина били су „заповједници“
своје територије, могли су и да бирају своје сараднике
(одборнике, кметове и сеоске старешине). За спровођење
одлука и за борбу против комуниста стављена им је на
располагање сеоска оружана стража. Заузврат били су
обавезни да успоставе ред и мир, да уреде поштанску
службу за пренос наређења и извјештаја и да одговарају на
сва тражења среске власти из Пљеваља. Као старешине
дијелили су народу повремену помоћ од добровољних
прилога имућних људи и помоћ од италијанске команде.
Запамћен је потез Михаила Лацмановића, предсједника
косаничке општине, да помоћ прво додијели
комунистичким породицама: Исака Петровића, Ђола
Гледовића и Бошка Остојића. Па ипак, партизани су 1942.
наредили његовом блиском рођаку да му запали кућу и све
зграде. На славaма угледних домаћина заједно су бивали и
четници и партизани. Запамћено је и коректно држање
Митра Чабаркапе предсједника пренћанске општине, као
и Радоја Петровића. Оваквих догађаја било и са једне и са
друге стране.
Партизански борци кретали су се око кућа и
постепено пријављивали четничким властима. Појединци
су ступали у четничке редове и примали оружје.
Заробљене партизане као Душана Јеловца и Марицу
Радовић у Мељаку пуштали су кућама. Они који се нијесу
хтјели предати хапшени су и предавани италијанској
команди која их је стријељала (Рафаел Батино, Велимир
Кажић и други). Комунисти сарадници комунистичког
покрета: Симеун Минић, Спасоје Кнежевић, Момчило и
Видак Вуковић су убијени или заклани. Други су
испитивани, физички малтретирани и сл.
43
44
АВИИ, ЈВуО,К. 140, бр. 2/3-1.
Исто, к. 142 бр. 9/4
О ситуацији у Старом Расу (Санџаку) 29. јуна
1942. Дражи Михаиловићу писао је капетан Никола
Бојовић. Према овом извјештају, на Каменој Гори била
је главнина партизанских снага и четнички одред са око
400 људи. Четнички капетани Кијановић и Ђаковић
отишли су са фронта самовољно, а војници незадовољни
неће да се боре. Камена Гора остала је у партизанским
рукама. У Санџаку, пише даље Бојовић, „ народ је миран
и са лијепом ријечју могло се све постићи, а овај
застрашени народ није требало малтретирати што су
неки били у партизанима „. Због неповјерења у четничку
команду, дошло је до застоја у четничкој организацији.
Незадовољство је било и због претјеране конфискације
и због предаје партизана Италијанима, али и што је
поручник Милутин Јеловац поставио за старјешине
доскорашње партизанске старјешине. Никола Бојовић
наводи да је преговарао са италијанском командом у
Пљевљима и успио да издејствује пуштање једног броја
затворених.43
О ситуацији о срезу пљеваљском и Старом Расу 3.
јула 1942. Дражи Михаиловићу писао је капетан Јован Р.
Јеловац преко „Чиче Тараса“. Јеловац наводи да су
партизани до 1. јуна 1942. држали већи дио територије
општине пљеваљске. Након тога су се повукли у шуме.
Из неких општина је остало 2-3, а из неких око 40
партизана. Остали су одступили у Босну. Стари
национални радник Сретен Вукосављевић је одан
комунизму. Поп Јевђевић из Прибоја је стари тип човека
који спекулише и сарађује са Италијанима. Помиње
стријељање око 50 људи од стране Италијана и страдање
Срба у Пријепољу. Као сараднике Италијана у
Пљевљима наводи: Војислава Ненадића и Глигорија
Божовића због оснивања среског Националног комитета
у Пљевљима. Јеловац се држао програма Југословенске
војске у отаџбини и Драже Михаиловића да се задржи
потребна дистанца према италијанском окупатору коју
су представници четничког покрета у пљеваљском крају
прије његовог доласка били прекорачили. Према
Јеловцу, срез прибојски је потпуно организован. У току је
организација среза пријепољског. У срезу пљеваљском
он је, вели, лично преузео организацију. Најактивнији у
срезу пљеваљском су: капетан Радоман Раилић, резервни
поручник и судија Момчило Петровић, поручник и
учитељ Дико Стојић, ваздухопловни потпоручник
Милија Јовић, наредници Богдан Церовић, Милутин
Јеловац и Божо Топаловић, Бајо Пивљанин земљорадник и Радуле Јауковић адвокат.44
У овом периоду четничке породице су сакривале
и чувале комунистичке породице и појединце:
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
Војиновићи Перуничиће, Петровићи Гледовиће и сл.
Филип Војиновић је код своје браће скривао Слободана
Видаковића, новинара из Београда, његовог кума Чеда
Гајића и жену му Јеврејку Марију Вајс, партизанске
челнике Ђорђија Перуничића, Мића Зорића и Данила
Кнежевића. Када се ратна срећа мијењала, партизанске
породице чувале су четничке породице. Било је то
вријеме када су породице и братства једни другима
пружали заштиту. Комшијски односи, родбинске везе,
кумства и пријатељства многима је спашавало главе.
Заштинички однос био је и према муслиманском живљу,
посебно у косаничком крају. У првим годинама рата
четничка заштита бивала је знатнија од партизанске. У
каснијем периоду партизанска заштита четничких
породица постепено је смањивана. При крају рата и
послије њега под директивама партије је нестала.
О потреби слоге муслимана
и православних у јесен 1942.
За вријеме италијанске окупације, идеолошког и
грађанског рата између националиста и комуниста,
православних и муслимана било је више покушаја да се
смире страсти и престану непријатељства. У Пријепољу
је 7. и 8. септембра 1942 одржана тзв. Пријепољска
конференција, којој су присуствовали санџачки делегати
Националног комитета Црне Горе обје вјероисповести (
Муфтија Шећеркадић, Војислав Ненадић, бег Хасан
Звиздић и др), вође наоружаних одреда такође обје вјере
и истакнути представници народа из обје вјероисповијести. На конференцији је једногласно донијета
резолуција о споразуму муслимана и православних.
Представници Бијелог Поља и Берана због саобраћајних
неприлика нијесу могли да допутују у Пријепоље, па су у
Затону одржали посебну конференцију и постигли
Бихорски споразум ради рјешења свих незгода и
неспоразума између наведене двије вјероисповјести: да
се све избјеглице врате на своја огњишта и да једни
другима пруже помоћ у храни, житу, сијену и сл.45
Пљеваљски весник у тексту „Зликовачке посебице“ критикује поступке Мунибег Ћеба и Милутина
Јеловца на Мељаку, Крезовића и Марка Шкулетића из
Буковице, истичући да ће први људи и на једној и на
другој страни сносити историјску одговорност ако пушка
почне да буде једини разлог у односима православних и
муслимана.46 Међутим, страсти и на једној и на другој
страни биле су се сувише распламсале да су све ове мјере
45
46
47
Пљеваљски весник, бр. 44 од 16.09.1943.
Исто, бр. 48 од 12. 10. 1942.
АВИИ; ЈВуО, К. 19, Ф. 1.
419
имале само дјелимично и привремено дејство. Ипак и у
тим заоштреним околностима постојали су свијетли
примјери спашавања недужних и невиних комшија.
Остао је упамћен и у аманет остављен потомцима
Рустема Аљићевића и других муслимана са Заглавка,
косаничког засеока, да их је спасило чојство и поштење
Грубана Петровића.
Извјештаји о стању у Старом Расу (Санџаку) који
су током септембра, октобра и новембра 1942. достављани у у Штаб Југословенске војске у отаџбини свједоче
о сталним муслиманским нападима и сметњама које су
чињене православном живљу у пограничним вјерски
мјешовитим крајевима. У извјештају од 7. до 10.
септембра наводи се „да су сви муслимани из среза
прибојског, чајничког и делом пљеваљског припремају
се да нападну Србе заједно са усташама од којих добијају
веће количине оружја и муниције“. У извјештају од 28.
децембра 1942. наводи се сукоб муслиманске милиције
(око 200-250 људи) и 22 четника у селу Потковач због
терорисања и пљачки од стране милиције. Последице
сукоба су пребијање и хапшење, рањавање и убиство
више људи и жена. Милиција је имала једног погинулог.
У извјештају од 30. септембра износе се подаци о нападу
муслиманске милиције на четничку патролу и сукобу у
Мељаку, када је рањен један четник и погинула два
полицајца. Према извјештају од 8. до 10. октобра
ситуација се измијенила. Муслимани са лијеве стране
Лима жалили су се да се осјећају угрожени од четника.
Збијају се у редове, наоружавају, праве утврђења,
спремају се за борбу и чине инциденте. У извештају од
18-19. новембра истиче се да су Италијани наоружали
Летећу чету муслимана која броји око 200 људи те стога
„муслимани у Санџаку и даље предузимају уништавање
Срба, јер им Италијани не сметају нити предузимају било
ислеђивање било репресије. Муслимани пресрећу,
убијају и одводе људе ... нападају на села, пљачкају пале
... за последњих неколико дана убили су 4 Србина“.47
О формирању Равногорске омладине
у јесен 1942.
Начелник Штаба четничке Врховне команде
Дража Михаиловић 6. септембра 1942. команданту 1.
батаљона Пљеваљске бригаде Милутину Јеловацу и свим
командантима упутио је наредбу о формирању и
организовању Равногорске омладине. Захтјев је био да се
„разради“ формација за организацију омладине на
420
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
војничкој основи и одмах приступи њеној организацији,
да се спреми програм за морално и национално
васпитавање омладине у духу југословенске равногорске
идеје. Рок за формирање омладинских јединица био је до
1. октобра 1942. Разлог за овакву наредбу наведен је да је
омладина у овом рату подбацила у националном
стремљењу. Основна кривица за то, истиче се, не пада на
омладину, већ на државу, јер је у Краљевини Југославији
омладинско питање било запостављено од стране
државе. Омладина, истиче се у наредби, мора се окупити,
придобити и васпитавати у духу Равне Горе и да буде на
висини каквој је била од 1912. до 1918. те да убудуће може
да носи државне послове.48 Крајем 1942. у командама
мјеста почело је формирање Равногорске омладине. На
томе је у Премћанима радио студент Драган Лисичић,
син Нићифора Лисичића и Јосип Жиц, наставник
фискултуре. У Премћанима, како биљежи Милета
Војиновић, формиран је равногорски омладински
батаљон са командантом Богданом Војиновићем,
учеником VI разреда гимназије. Командири су били
Марко Ћосовић, Марко Голубовић и Милета Војиновић.
О организовању и обучавању четничке омладине по
општинама крајем децембра 1942. Д. Михаиловићу
писао је и капетан Јован Јеловац. Међутим, у ратним
условима ова организација није заживјела.
O стању у пљеваљском крају, посебно на подручју
Мељака Дражу Михаиловића исцрпно је обавијестио
капетан Јован Јеловац у извјештају од 25. децембра 1942.
У извјештају се истиче да је цио крај под утиском
догађаја који се одиграо 28. и 29. новембра 1942. у
Глисници, када је 1. батаљон пљеваљске бригаде убио
неколико муслимана из Буковице. Након тога су
интервенисали Италијани. Преко среског команданта од
мељачке чете одузето је 60 малихерових пушака и
предато италијанској команди у Пљевљима, укинута
општинска управа и мељачки крај стављен ван закона.
Четнички покрет, истиче Јеловац, има упориште у
народу, али народ хоће неке конкретне акције. Осјећа се
јаз између града и села. Италијана у Пљевљима има око
3 батаљона и нешто артиљерије. Од када је кренула
британска офанзива против Ромела у Либији Италијани
су спласнули, осјећа се нека клонулост код њих.
Муслимани су дигли главе у Пљевљима и у Буковици у
коју се увлаче усташе из чајничког среза. Отуда настоје
да нас нападну преко Ћотине. У Чајничу их има око 1500
људи, од којих се мања група пребацила у Буковицу.
Усташе су у црним униформама. У фочанском и
чајничком срезу предузимају се одбрамбене акције
против усташа. Нама пријети опасност. Окупатор
48
49
Исто, К. 142, бр. 18/4
Исто, К. 142, бр. 23/4
фаворизује муслимане у пљеваљском срезу. Јеловац
истиче да са собом има једну групу од 30 четника, 2
официра и 3 подофицира који сачињавају његову штабну
чету. Четници су, наводи Јеловац, били почели са
обучавањем омладине по општинама, али је наведени
инцидент то онемогућио. Држим се, вели ваше сугестије
„ све са народом, ништа против воље народа „. У складу
са тим обавештава народ о ситуацији, издаје сваки други
дан лист Видовдан коме су дали име Глас планине.
Поред тога покренута је пропаганда. По селу су бацали
мале летке, пјевају се патриотске песме, али то примећује
Јеловац, се мора зауставити да не би изазивали одмазду
појединаца. Стање наоружања код четника било је
следеће: око 750 српских пушака, 640 малихерових
пушака које су добили од Италијана, од којих је 60
одузето од мељачке чете. Код људи се осјећа љубав за
пушку, људи их купују, плаћају житом, стоком и новцем.
За пушке одлазе у Херцеговину и тамо их купују. Поред
пушака, Пљеваљска бригада имала је 4 пушкомитраљеза
и један лаки митраљез. Стање муниције било је врло
слабо. Поједини борци нијесу имали ни по 10 метака.
Били су им потребни пушкомитраљези и муниција. На
крају извјештаја Јеловац пише о организацији своје
територије, да су одређене све старјешине, зборишта и
општинске управе и задужења за будуће акције.49
Истог дана капетан Јован Јеловац саставио је
строго повјерљив подсјетник-заповјест за рад команданата
батаљона у складу са закључцима четничке конференције од 25. септембра 1942. Из овог подсјетника
уочава се стање организованости и оспособљености
четничког покрета и јединица и мјере које је требао да
изврши сваки командант батаљона: попис људства по
општинама од 18 до 30 година; формирање чета; обавеза
да се сачине спискови људи по родовима и помоћним
струкама и са техничким знањем; спискови наоружања
I, II i III чете; спискове људи који ометају национални
рад, раде за комунисте и помажу им; ометати рад
комуниста по налозима команданта бригаде; забрањује
се својевољно-појединачно општење са Главним штабом
или штабом Лимско-санџачких одреда; да се открију и
ликвидирају окупаторски шпијуни којих у свакој
општини има 2 до 3; направити спискове и евиденцију
оних који сарађују са окупатором; обавјештајну службу
вршити по усменом упутству и по подацима; одредити
старјешине чета, командире, воднике и десетаре, а
њихова имена доставити штабу Пљеваљске бригаде;
спријечити сваки рад против националног четничког
покрета; при батаљонима образовати пропагандну
секцију од национално исправних ђака; развити усмену
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
и писмену пропаганду путем народних пјесама, гусала,
радија, летака, преко зборова ђака и омладине; говорити
да су нам комунисти непријатељи исто као и усташе,
Нијемци и Италијани; успоставити проходну везу између
чета; организовати вјежбе за обуку за четничко ратовање; одредити зборишта чета и батаљона и повремено
вршити мобилизацију; команданти батаљона да утврде
одабране тројке за обезбеђење и за извршавање специјалних задатака; водити евиденцију о цивилним лицима
која помажу четнички покрет од првог дана и повремено;
предлоге за унапређења, одликовања и лишавање чина
доставити команданту бригаде; установити дјеловодне
протоколе и експедиционе књиге у батаљонима.50
У школској 1941/42. години школе нијесу радиле. У
устанку и касније страдале су школске зграде: Италијани
су запалили школске зграде у Слатини, Хоћевини,
Косаници и Вруљи, а партизани у Премћанима, и
Отиловићима. У оквиру „нормализовања“ стања у Црној
Гори преко среских и опшинских власти, покушано је да
се покрене рад школа. Пљеваљски весник у броју 50 од
26. октобра 1942. донио је Објаву управе Гимназије,
Женске занатске школе и основне школе о почетку
школске године и упису у школску 1942/1943. годину. У
слиједећем броју објављен је списак добровољних
прилика за рад школа у срезу пљеваљском и распоред
учитеља у школама.51 У Гимназију се уписало 362.
ученика, а у основну школу 447. Послије црквене службе,
ученике је пред црквом поздравио свештеник Стеван
Петровић и позвао их да чувају „веру, да буду честити и
марљиви у раду и послушни старијима, а нарочито да се
чувају отровних комунистичких учења“. Ученицима се
обратио и италијански цивилни делегат Санторо,
посјетивши их на 1. децембар 1941. (напад партизана на
Пљевља) и упозорио их да се кану комунизма као
„највећег зла за друштво и народ“.
Капетан Јован Јеловац 3. и 29. јула 1942. године
поднио је предлог за унапређење 7 припадника четничке
организације који су се истакли у борбама против усташа
и комуниста. Јеловац је тада тражио да се лише чина
бивши официри југословенске војске, организатори
комунистичког покрета у пљеваљском крају: судски
50
421
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
поручник Ђорђије Перуничић, ваздухопловни
потпоручник Велимир Кнежевић и артиљеријски
потпоручник Владимир Кнежевић.52 Капетан Јеловац је
29. јула 1942. извијестио „Чика Брану“ о ситуацији у
Новој Вароши и о непримјереном понашању четничког
команданта, поручника Вука Калајитовића у Бобову.
Комуниста под Љубишњом, истакао је Јеловац, има још
само 8, које гони поднаредник Милутин Јеловац. У срезу
прибојском добро се ради. Капетан Кијановић направио
је проблем у срезу пријепољском и повукао се у Србију.
На овом подручју сада дејствује хоџа Пачариз са
муслиманском милицијом којима хоће да садејствује 60
припадника муслиманске милиције са Метаљке.
Италијани су напустили Бољаниће које је потом запосјео
Богољуб Ирић. Веза са Србијом је осигурана.
У очекивању савезника.
Страдање муслимана у Буковици.
Затишје и преласци.
Капитулација Италије,
захтјеви за бомбардовање Пљеваља 1943.
У децембру 1942. код Драже Михаиловића дошао
је енглески изасланик пуковник Вилијам Бејли да
замијени мајора Хадсона. Он је Дражи тада рекао да ће се
савезници искрцати на Јадранско море у периоду од
јануара до маја 1943. па би требало да се обезбиједи
њихов прихват. Дража је тада одредио начелника свог
штаба Захарија Остојића да неутралише домаће
противнике, усташе и комунисте, да не би из позадине
дејствовали у леђа. Остојић је за тај задатак одредио
Николу Бојовића са пет бригада: двије пљеваљске, двије
дурмиторске, фочанску и пријепољску. Према Неретви
за борбу са комунистима требало је да иде Павле
Ђуришић са 6000 људи, Бајо Станишић са 3000 и Петар
Баћовић са 2000 људи. Међутим на терену је дошло до
измјене плана због, како сматра Никола Бојовић, што је
Павле Ђуришић наводно сазнао за сарадњу (мартовске
споразуме) комуниста са Нијемцима па је остао на простору
између Пљеваља-Чајнича-Горажда-Фоче. Насупрот
Исто, К. 142, бр. 21/4
Распоред учитеља у основним школама био је: Лабовић Д. Радоња у Бобово; Ивовић М. Милован у Готовушу; Савић В. Велимир у
Матаруге; Бабовић М. Саво у Ђурђевић Тари; Радовић В. Васо у Маочу; Раичевић М. Даница у Пљевља; Кастратовић В. Ђорђе у Нанге; Раичевић
Р. Милић у Маоче; Лалевић Б. Бранко у Потпеће; Рајичевић С. Владимир у Забрђе; Бауковић С. Стеван у Матаруге; Лабовић С. Светозар у
Ђурђевића Тари; Поповић С. Милош у Забрђу; Ћулафић Ф. Милић у Пљевља; Перовић А. Велимир у Матаруге; Шантић Н. Лепосава у Пљевља;
Поповић-Обрадовић Велиборка учитељица у Забрђу у Пљевља (по молби); Сератлић М. Новица учитељ у Адровићима у Црљенице (по молби);
Ранитовић П. Милош учитељ у Ковачу у Нанге (по потреби службе); Ранитовић Јанковић Роксанда учитељица у Ковачу у Нанге (по потреби
службе). Учитељице забавиље: Тановић Љ. Ксенија, Пљевља; Миличковић М. Јаница, Пљевља.
52
Исто, К 142, бр. 4/5;бр. 10/4; бр. 11/4; бр. 12/4; бр. 15/4.(предложио је да се поднаредник Божа М. Јеловац унаприједи у чин наредника;
Његован Т. Дујовић у чин поднаредника; у чин потпоручника наредник Мијо П. Милић; да се унаприједе и активирају резервни поднаредници
- Радојица И. Бабић, Милан М. Томић, жандармеријски наредник Тодор Л. Радовић, родом из Босне унаприједи у чин жандармеријског
поручника)
51
422
сл. 11 - Сусрет њемачких и усташко-домобранских официра са официрима италијанске дивизије „Тауринезе“ (19. мај 1943.)
договору, Никола Бојовић је на инсистирање Драже
Михаиловића са својом групацијом од 1200 људи отишао
према Неретви. У борбама са Нијемцима и партизанима,
претрпио је тежак пораз, изгубио 120 људи, био рањен и
касније заробљен од стране Нијемаца.53
Како су усташе и муслимани из Буковице и сусједних села непрекидно чинили злочине над православним становништвом, освета четника Павла Ђуришића
5. и 6. фебруара 1943. била је сурова. Почетком фебруара
кренуо је напад четника на муслимане и муслиманске
избјеглице у Буковици. Акцију је водио Павле Ђуришић.
Учествовао је и дио пљеваљских четника. Главнина
четничких јединица које су извршиле покољ становништва били су са подручја Дурмитора. Пљеваљски
четници били су помоћна снага. Покрет четничких
јединица отпочео је 1. фебруара. 1943. Када је кренуо
напад, муслимани у Маочу, Потпећу, Косаници и Тари
53
54
55
скривани су у српским селима и у Пљевљима. Главни
напад био је 5. и 6. фебруара. Већина мушкараца и један
дио нејачи су се извукли. Остало становништво из
Буковице, Мељака, Биједића, Граца, Честина, Петина,
Лехова Брда, Мрчева, Церовица, Прачице, Пороса,
Црног врха и других мјеста које се ту нашло је
ликвидирано на разне начине: побијено, бачено у ватру
и заклано. Сурово је убијено неколико стотина људи.
Данило Јауковић наводи да је убијено 678. људи. Од тога
дјеце и омладинаца до 18. година 443, жена и људи преко
18. година 147. Према овом извору спаљено је 1171 кућа и
468 других зграда.54 Према изјави свједока из 1945.
поименично је наведено да је убијено је 1048 лица,
запаљене куће и економске зграде 613 домаћинстава, а
имовина похарана. Италијани су тада муслиманску
милицију са Метаљке и више становника из Буковице и
Бољанића пребацили камионима у Пљевља.55 Нема
Никола Бојовић, Српска реч, бр. 6, год. I, 5. новембар 1990, 64-71.
Данило Јауковић, нав. дело, 113 - 114.
Архив Југославије, 110, дос. 1251 и 3069. (инв. бр. 12392-341-155 и 12291)
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
сумње да je убијање муслимана у Буковици највећи и
најбруталнији злочин у пљеваљском крају у току Другог
свјетског рата. Тај радикализам никада није био
својствен Пљевљацима. Он је дошао са стране. У априлу
1943. четници су у заклали 10 лица: седам лица у
Пљевљима и три лица у Премћанима (Видак и Мочило
Вуковић и Спасоје Кнежевић).
Почетком маја 1943. вршена је нова мобилизација четника за борбе са партизанима у Босни. Неки
пљеваљски четници стигли су до ријеке Неретве, одмах
иза одреда капетана Николе Бојовића. Ту су доживјели
пораз због њемачке тактике да се прво обрачунају са
једнима па са другима ( са четницима на Неретви, а са
партизанима на Сутјесци ). Враћајући се са штабом од
Неретве кроз пљеваљки крај прошао је Дража
Михаиловић. Ноћивао је у кући Ђорђија Жугића и
Момчила Церовића. Преко Маоча отишао је у Колашин.
У Колашину је добио обавјештење да су неки четнички
прваци у пљеваљском крају, посебно Филип Војиновић
попустљиви према комунистима и да крију њихове
прваке у кућама својих рођака. Милета Војиновић пише
да је Дража издао наредбу да се убије Филип Војиновић.
Међутим, како су четници били у расулу и због Филипових
заслуга четничка команда на Илином брду (Радоман
Раилић, Богољуб Ирић, Јован и Милутин Јеловац, Вуко
Лацмановић и др.) само га је саслушала, разоружала њега
и његових 10 пратилаца и потом им вратила оружје назад.
Већина четника у пљеваљском крају није 1943.
одлазила у Босну већ је остала на положајима без већих
борби са партизанима. У току V њемачке офанзиве према
партизанима, средином маја 1943, Нијемци су ухватили
Павла Ђуришића и интернирали га у логор у Мађарску.
Из логора је новембра 1943. побјегао и дошао у Београд
код Милана Недића. Недић га је примио и послао у
Стари Рас, Херцеговину и Црну Гору да организује борбу
против комуниста. Нијемци су тада тражили да се
разоружају и пљеваљски четници. Представник четника
на разговору са Италијанима у Пљевљима Богољуб Ирић
одбио је да се преда оружје због евентуалног напада
комуниста.
Нијемци су од Бијелог Поља стигли до Стожера,
Барица, Црвене Локве, Вашкова и Премћана, а Бугари до
Вруље. Са Нијемцима су били Шиптари и муслимани. Са
Италијанима су ишли муслимани преобучени у италијанске униформе. Стијешњени између Нијемаца, Италијана,
муслимана, четника и партизана народ се склањао у
шуме са стварима и храном коју је могао понијети. У
таквој ситуацији Италијани су поново тражили да се
преда оружје. За борбу против партизана Италијани и
423
Нијемци тада сарађују са четницима и прихватају Павла
Ђуришића који је дошао у Пријепоље и преузео команду
четничких јединица. Послије погибије Ђорђија Лашића,
јуна 1944. преузео је команду четничких јединица у
Црној Гори.
Послије разбијања партизана и четника од стране
Нијемаца и Италијана и њихових помагача, од средине
јула до августа 1943. у пљеваљском крају настало је
затишје и код једних и код других. Након предаха,
комунисти су се почели окупљати око Борове, док су они
из удаљених села чекали повољнији тренутак. Милета
Војиновић пише да је преко лета чак 80 партизана
пришло четницима, међу којима је било и команданата
батаљона (Милован Планић), замјеника комесара батаљона (Урош Голубовић), командира и комесара чета. Из
партизана четницима су тада пришли и Божо Милић,
звани Божо Бјелица, Војислав Коваљски и други.
Четници су амнестирали партизане који су им се
придружили. Да је и међу четницима било дезертера
свједочи писмо Богољуба Ирића команданту Пљеваљске
бригаде прије капитулације Италије коме упућује 23
четника дезертера, које је, како наводи похапсио,
разоружао и неке тјелесно и материјално казнио. Нинка
Јечменицу стријељао је, истиче се у писму, због ширења
лажних вијести да је цијела Пљеваљска бригада код
Коњица опкољена и уништена и што је тужио Богољуба
Ирића код Италијана да је наводно звао милицију за
борбе у Босни.56
Процјењујући ситуацију у Старом Расу, која је
била без већих четничких снага после интернирања
Павла Ђуришића, и очекујућида може доћи до
капитулације Италије, партизанско руковоство је
послало три своје бригаде: једну у правцу Никшића,
другу у правцу Жабљака и трећу у правцу Пљеваља. Прва
пролетерска бригада је до краја априла 1943. запосјела је
већи дио пљеваљског среза. Обновљени су мјесни,
општински и срески НОО, успостављена команда мјеста
и извршена нова мобилизација људства. Борбе између
партизана и четника вођене су у реону Крупица, Вашкова,
Барица и Стожера уз обостране значајне губитке.
Партизанско руководство у Пљевљима, констатује
Милета Војиновић, и тада је вршило ликвидацију људи
који су сметали њиховом покрету: Радомира Томића,
бившег кмета у Вруљи; Миљана Цмиљанића у Лијесци,
Милана и Војина Попадића и Стевана Зиндовића у
Обардама и неке људи на Мијајловици. С друге стране,
Војислав Коваљски, сада припадник четничке организације по налогу пријеког ратног суда, убио је Лала
Тмушића што су у његовој кући боравили комунисти.
424
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
Због хапшења људи од стране четника у пљеваљском крају код четничког капетана Николе Бојовића
протестовали су: Петар С. Кнежевић, Зарије Рондовић,
Блажо В. Шестовић-правник и Митар Чабаркапа предсједник општине премћанске, наводећи да су четничке
власти у сарадњи са Италијанима из пљеваљског среза
похапсиле извјестан број људи. Из општине пренћанске
7, а тражено је 20. Из цијелог среза тражено је око 300
лица. Због тога траже да их заштити од хапшења и да их
по могућности прими у своје редове, а кривима да суди.57
Развој партизанског покрета прекинула је V непријатељска офанзива у мају и јуну. У мају је Врховни штаб
неколико дана боравио у кући Раонића у Ђурђевића
Тари, а Извршни одбор АВНОЈ-а у Левер Тари.
Уочи рођендана краља Петра II, 5. септембра 1943.
године увече, док су четници спремали обиљежавање
овог датума, напали су их партизани на Градини. У
тмурној ноћи 90 наоружаних људи борило се против
других 90 наоружаних људи из Маоча, Крупица, Варина,
Премћана, Котлајића и других мјеста. Четника је било и
из Пријепоља. Око 30 Бјелопољаца из Блишкове,
Коврена и Барица дошло је у помоћ партизанима.
Партизани су имали неколико мртвих а четници
неколико рањених. Следећег дана, 6. септембра четници
су формирали обавјештајну службу у Пљевљима. Шеф је
био поп Милорад Вукојичић звани Маца. Послије рата
под оптужбом да је крив за убиства цивилних лица,
осуђен је и убијен.58 „Обавјештајци“ су постављени и у
средиштима сеоских општина.
Наредбом команданта мајора Старог Раса
Војислава Лукачевића команданту I Милешевског
корпуса од 12. децембра 1943. прописана је једнобразност
у погледу поступања према комунистима и њиховим
симпатизерима: конфискација имовине породица чији
члан учествује у комунистичким борбеним редовима,
физичке казне над одговорним члановима породице и
над јатацима и смртна казна у тежим случајевима.59
Посебно занимљив је недатирани и непотписани
документ под називом „Сметње развоју националног
покрета гледано кроз прилике среза пљеваљског“ у коме
се истиче да се народ до провале комуниста из Босне
радо одазивао националној мобилизацији. Од тада се све
промијенило, људи остају код куће или се склањају у
шуму. Владавина комуниста трајала је око мјесец дана.
На акције комунисти реагују толерантно. Послије ликвидације (заклато је) пет комуниста у Крупицама хватају и
пуштају четнике. Насупрот томе четници осуђују на
57
АВИИ, ЈВуО, К. 143 бр. 35/2
Милета Војиновић, нав. дело,74
АВИИ, ЈВуО, К. 146, бр. 23, Ф. 5
60
Исто, К. 143, бр. 33/2
58
59
56
АВИИ, ЈВуО, К. 142, бр. 51/5
паљевину скоро цијелу општину премћанску, одводе
коње и односе имовину. И партизани су, наводи се у овом
документу, вршили пљачке и проглашавали конфискације. Међутим партизани су радили на пропаганди,
држали зборове, конференције, писали летке, држали
течајеве за омладину ради њихове идеолошке изградње.
Код четника је било далеко мање пропаганде. Партизанске јединице су биле повезане. Курирска и обавештајна служба су им добро организоване. Код четника
ова служба је недостајала. Било је случајева да се једна
четничка јединица бори док се друга одмара; једна
јединца тражи помоћ, а друга не хаје за то. Јединаца из
суседног среза не зна ништа о другом сусједном срезу.
Партизани се хватају планина. А четници се крећу
сигурним тереном гдје су већином живјели Срби.
Партизани су повећали редове са муслиманима које су
четници одбацили од себе. Партизанске јединце свуда су
радиле по истим правилима, док је сваки четнички одред
имао свој став, правила и схватања, што је разбијало
јединство. Партизански покрет прикупљао је интелигенцију а четнички није тражио њихову сарадњу. Да би се
поправило ово стање аутор текста предлагао је:
1) Да се формирају срески одбори из редова
најугледнијих људи и да се по њиховим саветима
предузимају акције;
2) Судство да се искључи из редова војске као и
питање реквизиције, конфискације и кажњавања што
треба препустити позадинској власти;
3) При Врховној команди да се образује Стални
савјет среских делегата и преко њих политички дјеловати;
4) Реорганизовати војничке јединице. Од свих
бригада једног корпуса формирати само једну борбену
бригаду под командом најспособнијег официра тог краја.
За ту јединицу узети добровољце по могућности млађе
људе. Јачина бригаде да буде 1500 војника. Од осталог
људства формирати позадинску и резервну бригаду;
5) У градовима пооштрити прирез-конфискацију
за војне потребе;
6) Организовати јачу пропаганду са вишим војним
официрима који би споразумно радио са сталним
саветима у срезу.60
Захтјеви за бомбардовање Пљеваља
Из објављених руских извора сазнајемо да је
Георги Димитров, бугарски комунистички функционер
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
у Коминтерни 23. маја 1943. писао Стаљину и захтијевао
бомбардовање Пљеваља: „Неопходно је замолити Енглезе
да бомбардују Сарајево, гдје се налази 300 авиона и
Загреб где се налази 700 авиона. Такође треба бомбардовати и градове: Пљевља, Мостар, Пећ, Бијело Поље,
Никшић, Подгорицу“.61
Јосип Броз Тито је 10. децембра 1943. писао
британском команданту за Средњи исток генералу Хенри
Вилсону: „... У источној Босни неопходно је напасти
Рогатицу и Пљевља у Санџаку. Таква ваша подршка
имала би огроман значај за исход наших садашњих
тешких борби“.62
Британски авиони повремено су достављали
помоћ партизанском покрету. Штаб 2. ударног корпуса
НОВЈ, у акту строго пов. бр. 94 од 15. октобра 1943.
упућен штабу II партизанске дивизије у Пљевљима
наводи: „Од Врховног штаба НОВ и ПОЈ добили смо
радиограм следеће садржине: чекајте енглеске авионе у
Пљевљима од 17. до 19. овог мјесеца. Знаци као и прије.
Авионе ће те чекати од 20 часова увече до 2 часа
изјутра“.63 Прво ваздушно снадбијевање италијанске партизанске дивизије „Гарибалди“ било је бацањeм товара са
падобраном 1. новембра 1943. године, а последњи
успјешан лет 17. фебруара 1945. Необављена полијетања
спремана су 24, 25 и 28. новембра 1943. године.
Августа 1943. Нијемци су из Босне у Пљевља
пребацили муслиманску милицију да заштите саобраћајнице и пљеваљско подручје као важно подручје за
своју управу. Ово ангажовање милиције трајало је око
мјецец и по дана до преузимање Пљеваља послије
капитулације Италије. Терор и насиље у Пљевљима су
тада појачани. Након капитулације Италије (9. септембар
1943) Нијемци су разоружали италијанску војску у
Пљевљима и спровели је до Жабљака одакле је одступала
за Италију. Један италијански батаљон одступао је преко
Прибоја. Италијански гарнизони у сусједним мјестима
већ су били испражњени. До капитулације Италије
дужност посадне милиције у Пљевљима и околини
вршили су и Срби. Након капитулације они су се прикључили четницима.
Нијемци су са италијанским оружјем наоружали
око 400 припадника муслиманске милиције и муслимане у пљеваљском крају да би за своје потребе осигурали комуникације и да би их употребили у борбама.
Муслиманска милиција са око 400 људи сматрала је да
не може сама држати град у својим рукама. Стога су били
вољни предати град без борбе кад Нијемци из њега
61
62
63
Бранислав Ковачевић, нав. дело, 521.
Исто, 402.
Зборник НОР-а, том III, књ. 5, документ бр. 105.
425
одступе. Успоставили су везе и са партизанима и са
четницима. Муслимани су се држали онога који је био
јачи, те им се, наводи се у документима и партизанске и
четничке провенијенције, није могло поуздано вјеровати.
Старији су преговарали са четничким командантима
Војиславом Лукачевићем и Вуком Калајитовићем на
Трлици, а млађи су хтјели са партизанима.
Послије капитулације Италије партизани и
четници су водили борбе око Пљеваља и за Пљевља.
Партизански извори из тог времена наводе: да је II пролетерска бригада 13. септембра 1943. „разбила четничке
банде на Мељаку. Убијено је 12 четника и неколико
рањено“; 17. септембра код Пљеваља „разбијена је једна
четничка група и убијено 5 четника“; Ратни суд при
Штабу II далматинске бригаде казнио је пресудом
„извјесне четничке бандите“; четници су у борбама око
Пљеваља имали „20 мртвих, око 40 рањених и 20
заробљених“. Након борби четници су одбачени према
Прибоју, гдје се још увијек налазио један батаљон
италијанске војске. У вези борби за Пљевља Милета
Војиновић пише да су четници наступали од Руднице,
преко Жидовића и Краљеваца, да су са партизанима
имали мањи сукоб на Илином Брду, а са муслиманима на
Плијеши и да су морали одступити према Адровићима,
гдје су дали мањи отпор, и према Прибоју одакле су их
потисли муслимани. У Мељаку је остао Горски штаб
Јована Јеловца са око 40 људи и група на Јабуци за рад
у позадини. Обје стране су, наводи Војиновић, имале
неколико мртвих бораца. Након повлачења партизани су
у Нангама убили 4 лица, у Шулима 2 лица, попалили 8
кућа Пуповића и зграде Милије Станића. Потом је дошло
до сукоба мељачких четника и јединица 2. пролетерске
бригаде у Мељаку и Глибаћима.
Нијемци су 18. септембра 1943. напустили Пљевља
и одступили према Никшићу. Након њиховог одласка
партизани су срушили мост на ријеци Тари са жабљачке
стране. Јединице II пролетерске бригаде и III санџачке
дивизије 22. септембра 1943. ушле су у Пљевља. Муслиманска милиција предала је град без борбе и наоружање
(7 тешких митраљеза и 20 пушкомитраљеза) и магацин у
којем је било: 3.000 кг. дувана, 18.000 кг. соли, око
30.000 италијанске муниције, 600 мина за тешки бацач
и више мина за лаки бацач и другог наоружања и ратног
материјала, одјеће, обуће и хране. Улазак партизана у
Пљевља за њихов покрет било је од великог значаја. На
први позив партизанима се прикључило око 200
муслимана. Ступањем пљеваљских муслимана у парти-
426
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
занске редове сматрало се да ће се привући и муслимани
Пријепоља, Комарана, Бијелог Поља и Сјенице који су се
увијек угледали на пљеваљске муслимане.64
Ситуацијu после капитулације Италије у Срезу
пљеваљском описао је капетан Јован Јеловац у извјештају капетану Радоману Раилићу од 9. септембра 1943.
Јеловац истиче да се радује и честита капитулацију
Италије и доставља неколико ванредних бројева листа
своје бригаде поводом овог догађаја, са захтјевом да их
подијели војсци и народу и упозна их са капитулацијом.
У извјештају истиче да је наредио мобилизацију људства
са територије пљеваљске, прибојске и 1. милешевске
бригаде. План је да се Пљеваљска бригада сконцентрише
у реону Метаљке и према Буковици, а I милешевска
бригада у реону Бабине-Крњача, за сада као резерва.
Планирано је да капетан Војислав Лукачевић оде на
реферисање у Врховну команду Југословенске војске у
отаџбини са предлогом да се брзо врати и доведе 10001200 четника из Србије ради помоћи и престижа
четничке организације. У вези са тим предложио је да
Раилић мобилише ново људство.65
Нешто касније, 19. септембра 1943, поручник Вук
Калајитовић из штаба 2. Милешевског корпуса извјештава
о ситуацији у Стром Расу. Према овом извјештају
Пљевља, Пријепоље и Бијело Поље су у четничким
рукама, Нову Варош држе партизани, а Сјеницу Нијемци.
Пљевља су међутим још увијек држали Нијемци. У току
ослобођења Пљеваља четници су од Нијемаца заробили
3 камиона са храном и 1 гусеницу; 11 Нијемаца је
заробљено, а један је погинуо. Њемачки гарнизон
нападнут је и у Пријепољу, из кога су се Нијемци повукли
у Сјеницу. Нововарошка бригада са једним батаљоном
Пљеваљске бригаде и људима Ивана Ружића водила је
неколико дана борбе на Косаници са „комунистима“
Маринка Голубовића јачине око 300 бораца. Комунисти
су потиснути преко Таре. Са муслиманима је постигнут
споразум око мобилизације људства у срезовима
пљеваљском и милешевском. Муслимани Старог Раса су
дали начелан пристанак за свој улазак у редове
Југословенске војске у отаџбини. Могли би дати око 1500
бораца. Но, муслимани се колебају, посебно у Пљевљима.
У случају доласка јаких партизанских снага сви
муслимани би у Пљевљима њима пришли. Калајитовић
на крају изражава неизвесност у погледу мобилизације
муслимана у четничке редове.66 Ова се процјена убрзо
потврдила.
Капитулација Италије радикално је промијенила
ситуацију. Када су Нијемци заузели Пријепоље кренули
су и у Пљевља. Партизани су се повукли из Пљеваља у
Какмуже и Бобово, гдје је била 2. санџачка бригада.
Нијемци су извршили продор до Косанице и Пандурице,
гдје су 12. новембра убили Данила Терзића, па се после
десетак дана повукли у Пљевља. Партизани су напали
четнички вод у Кошарама. Ту су ухапсили и касније
убили Млађена Војиновића. Пред зиму 1943/1944.
стабилизовао се фронт, тројна власт у пљеваљском крају:
Нијемци су били у Пљевљима; села ближе граду држали
су четници, а у Крушеву, Шљиванском и Хоћевини била
је 4. санџачка партизанска бригада, у Потпећу, Матаругама
и Каменој Гори била је 3. санџачка бригада.
Савезничко бомбардовање Пљеваља.
Страдање четника у Вишеграду.
Ослобођење Пљеваља и формирање
комунистичке власти 1944.
Четници су и на почетку 1944. године вјеровали у
побједу своје политике. Командант мјеста у Пљевљима
потпоручник Богољуб Ирић у наредби четницима 6.
јануара 1944. честита Божић и жели побједу над
комунистима и Јеврејима који су „завели братоубилачки
рат у нашем народу, а наш народ бацили у вртлог, хаос и
пропаст ... да униште српску нацију, светосавску цркву,
вјеру и породицу ...“67
Горски штаб Југословенске војске у отаџбини са
потписом Павла Ђуришића 25. фебруара 1944. издао је
заповијест о концентрацији трупа, распореду наоружања, обезбјеђењу унутрашњости, допремању хране,
муниције и другог материјала: 2. милешевски корпус у
звјезданској општини; пљеваљска бригада на простору
Грево - Комине - Љућа; прибојска бригада у селу Бучје; 1.
бјелопољска бригада у селу Ивање; 2. бјелопољска
бригда на простору Тутићи-Врбица-Заумско.
У априлу 1944. четници су прешли у офанзиву.
Напади су ишли од Пријепоља и Пљеваља под командом
Павла Ђуришића. У помоћ су дошли четници из
Прибоја, Пријепоља и Нове Вароши. Пљеваљска бригада
са неколико стотина људи кренула је од Брвенице,
Шљиванског и Хоћевине према Глибаћима и Косаници.
На Крижевцима и положајима око села Љуће остала је
Горска група (специјална јединица) Јована Јеловца са
64
АВИИ; Обавјештајни билтен Штаба II другог ударног корпуса од 21. 9. 1943.-Билтен бр.1; Извјештај помоћника начелника Штаба II
ударног корпуса НОВЈ од 23. 9. 1943. Штабу корпуса; Извјештај Штаба II пролетерске дивизије од 23. 9. 1943. Штабу II ударног корпусаНОВЈ
65
АВИИ, ЈВуО, К. 143, бр. 28/2.
66
Исто, К. 143, бр. 28/2.
67
АВИИ, ЈВуО, К. 142, бр. 40/4
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
око 70 људи и чета Марка Шкулетића из Буковице са око
30 људи. Партизани су дознали за четничку офанзиву и
извршили контранапад. У Шуманама су напали и разбили
Прибојску бригаду која се са 11 мртвих и више рањених
повукла у Прибој. Тежак ударац за четничку организацију
био је погибија команданта Пљеваљске бригаде, капетана
Јована Јеловца 7. априла 1944. на Крижевцима изнад села
Љуће, на положају који је утврдио и упорно бранио за сво
вријеме рата након свог повратка из Србије. Милета
Војиновић у својим истраживањима дошао је до сазнања
да га је убио човјек из његовог обезбјеђења кога су
заврбовали комунисти. Убица је одмах прешао у
партизане и понио пушкомитраљез са собом. На мјесту
команданта Пљеваљске бригаде Јована Јеловца је
замијенио братственик Милутин Јеловац. Велики губитак
била је и погибија команданта 4. батаљона Пљеваљске
бигаде артиљеријског потпоручника Миленка Миша
Ненадића 12. септембра 1944. Нови командант четничке
пљеваљске бригаде, Милутин Јеловац поручио је тада
партизанима да су четници вољни да обуставе
братоубилачки рат. Међутим, партизани су им
одговорили да им без крви неће дозволити пролаз до
Јадранског мора гдје се очекивао долазак крља Петра II
Карађорђевића. Четницима су тада у помоћ поново дошли
четници Вука Калајитовића из Нове Вароши, милешевска
бригада и 300-400 припадника јединица Милана Недића.
Партизани су се пред јачим четничким снагама без борбе
повукли према Мојковцу. Забиљежено је да је и у овом
периоду било прелазака из четника у партизане и
обрнуто. Партизани су тада на Косаници убили Ђола
Кљајевића, Светозара Јоксимовића, Пауна Рабреновића,
Радоша Бујишића и Уроша Војиновића.
Из овог периода сачуван је План и упут за формирање националних герила у свакој сеоској општини од 3
до 10 наоружаних људи на територији пљеваљског и
бјелопољског среза ради заштите четничких фамилија.68
Почетком марта 1944. четничко руководство
очекивало је да од Подгорице пристигну јединице мајора
Кујовића и од Никшића јединице Ивана Ружића свега
око 2000 људи, колико је и Стари Рас могао дати за борбу
против партизана око Пријепоља.
Командант Милутин Јеловац 15. маја захтијевао
је помоћ од капетана Јосића и његовог другог батаљона
за борбу против комуниста који су напали на Бобово,
заплијенили нешто оваца и одступили према Косаници.
Нешто касније, 19. маја, Милутин Јеловац захтијевао је
да летећа бригада „ Босне „ учествују у борбама против
партизана на потезу Косаница - Поткрајци гдје су се
68
69
70
Исто, К 142, бр. 40/4
Исто, К.142, бр. 7/5.
Исто, К. 149, бр. 13/4-1.
427
налазила 3. батаљона 4. пролетерске бригаде, јачине 250-300
људи и један батаљон Дурмитораца са 100 људи.69
О ситуацији у Старом Расу 22. маја 1944. Велиша
Дамјановић (Суља) исцрпно је извијестио предсједника
српске владе народног спаса Милана Недића у Београду.
Владајући великим дијелом Црне Горе, Босне и Херцеговине и Старог Раса, истиче се у извјештају, партизани су
успјели да у народу развију толико јаку пропаганду и
обавјештајну службу (др Милатовић, Гордо и Деса Бајић,
више муслимана и др, прим. М.П.)да им се с правом може
дивити, да и даље врше мобилизацију, да им је војска
извјежбана и добро наоружана са митраљезима,
пушкомитраљезима и бацачима, добро дисциплинована и
добро обучена. О националним групама извјештач истиче:
1. Старјешински кадар код четника је недовољан и
неизграђен. Позадински партизани укључени су у
њихове редове;
2. Четници Павла Ђуришића иако најбоља група у
погледу наоружања и мобилизације и у материјалном
смислу стоји лошије. Дисциплина је попустила.
Присутна је малодушност;
3. Муслиманска милиција уз помоћ Нијемаца
успјела је да се добро организује, наоружа и материјално
снадбе, „ али код ње борбени дух не постоји, јер још није
начисто да ли им прети већа опасност од комуниста или
од српских националних снага, те према томе једнако се
радују погибији четника као и комуниста“;
4. Добровољци су се показали као добри борци,
5. Муслиманско становништо као и православно
опрезно је и неповерљиво, плаши се партизанских ћелија.
Муслимански прваци оријентишу се према Београду, као
њихов првак Хасан Звиздић. Мајор Ђуришић прихватио
је сарадњу владе народног спаса и обавезу да формира
три добровољачка пука. Зато је потребно из Србије
послати неколико официра и интелектуалаца који ће
дати ток цијелој организацији и заузети један број
командних положаја. Извјештач предлаже да се
унаприједи мајор Ђуришић и истакнути борци из његове
групе, те да се један дио командног особља из јуришних
бригада постави за командно особље нових јединица. У
свакој јединци, по мишљењу Дамјановића, треба поставити просветара за идејни рад, у сваком селу организовати националну ћелију за обавјештајни рад, организовати
омладинске секције - мушке и женске од 14 до 18 година
и национални подмладак од 10 до 14 година. За цијелу
акцију послати двије групе по 10 чланова, једну у Црну
Гору и једну у Стари Рас. Групе треба да буду састављене
од студената и неколико виших официра.70
428
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
О војној ситуацији у Старом Расу Дражу
Михаиловића 29. маја 1944. извијестио је и командант
капетан Вук Калајитовић. Комунисти су тада, пише
Калајитовић, држали област Санџака до линије:
Пријепоље - Пљевља - Косаница- Тара и градове Бијело
Поље, Бродарево, Беране и сву околину. На десној страни
Лима држе до линије Село Страњани - село Тријебине и
села у близини Берана. Комунисти се спремају да заузму
цио Санџак и да крену у Србију. Мајор Ђуришић био је
код Милана Недића у Београду. Обећано му је наоружање за 5.000 људи. У плану је да се образује један пук у
Старом Расу а један у Црној Гори. Јачина четничких
снага у Старом Расу и Црној Гори, наводи Калајитовић,
износила је 5.000 људи. Однос муслимана према
четницима за сада је помирљив. Сви муслимани су више
наклоњени комунистима, осим у Новој Вароши.71
Да су наведени подаци и процјене које је изнио
капетан Калајитовић тачне потврђују и извјештаји
осталих извјештача да су поједине чете Пљеваљске
бригаде већ почетком јула 1944. биле одсјечене од других
јединица своје бригаде. Иако је југословенско питање у
начелу већ било ријешено, четничко руководство у
Пљевљима је и даље, како 19. јула 1944. пише Богољуб
Ирић, примало и издавало наређење о мобилизацији и
формирању четничких јединица. У љето 1944. пљеваљски
четници увели су политичке руководиоце под називом
„инетелектуални руководиоци“. На десетодневним течајевима предавање је слушало по десетак млађих полазника. Предавања су држали Радоман Зуковић и Марко
Бановић. Течај је организовао и за њега био одговоран
Филип Војиновић. Поред осталих, теме су биле
комунизам и религија. Четничко вођство се надало да ће
Руси и Американци прихватити Дражу и спасити њихов
покрет. Међутим, Енглези су Дражу Михаиловића
сматрали за панслависту и због тога му окренули леђа, а
југословенско питање било је раније ријешено. У јуну
1944. Енглези су успоставили аеродром на Жабљаку
преко кога су партизанима дотурали оружје, муницију,
храну, одијело и пребацивали рањенике на лијечење.
Нијемци су сазнали за ову акцију и поред свог гарнизона
у Пљевљима ангажовали око 400 муслимана од 18 до 45
година, обукли их у СС униформе и наоружали. Када су
Нијемци стигли на Жабљак муслимани су за освету због
Буковице попалили села: Врела, Међужваље, Борје,
Суводо и Његовођу са околином и убили 32 деце, жена и
стараца. Нијемци су на Његовођи наишли на празан
аеродром, па су се вратили у Пљевља, а партизани
наставили да га и даље користе.
71
72
73
Исто, К. 149, бр. 14/4-1
Исто, К- 755, бр. 2/1.
Исто, К. 33-33/1.
Бомбардовање Пљеваља 24. јула 1944.
На захтјев руководства партизанског покрета,
Енглези и Американци бомбардовали су Пљевља 24. јула
1944. Ова акција је дуго припремана и на крају
реализована. У извјештају штаба 5. ударне дивизије
НОВЈ, који је 7. јуна 1944. достављен штабу 2. ударног
корпуса о доласку двије њемачке дивизије у Пријепоље,
између осталог, написано је: „ ...У Пријепоље стигле
двије њемачке СС дивизије. Набројано око 300 камиона
само на улицама, док се по шљивицима налази још
толико. Све дошло од Косовске Митровице ... Радио
звучник у граду јавља о напредовању Нијемаца ка Тари.
У граду се говори о нападу од Сјенице ка Бијелом Пољу.
Тражите најхитније да бомбардују Сјеницу, Пријепоље,
Плевље, ако може још данас“. 72
Са Орловице на Вису, гдје је био Врховни штаб
НОВЈ, 18. јула у вези са наведеним захтјевом одговорено
је: „Првог ведрог дана савезници ће бомбардовати
Пљевља. Извијестите о јачини гарнизона у Пљевљима и
Пријепољу“.73
У Пљевљима је тада био јак моторизовани пук 1
брдске њемачке дивизије измјештен са Косова. У граду
су биле и четничке снаге. Њемачка војска је вршила
укопавања по улицама, воћњацима и код порушеног
војног логора на Баракама. Због свакодневног прелијетања авиона и ранијих бомбардовања грађани су
одлазили ван града и у склоништа. Међутим, на пазарни
дан када је највише људи било у граду 24. јула 1944. око
10 сати прије подне бомбардовање је извршило 7
бомбардера типа „ libеrator“. Разорен је најљепши дио
града и порушено око 50 кућа на простору садашњих
улица: Моше Пијаде-Краља Петра-Тршова-Авалска и
Велимира Јакића. Ту је била зграда поште, куће
Ђенисијевића, Антонијевића, Аџића, Јована Јеловца,
зграда у којој је био смјештен четнички затвор и друге.
Порушен је дио града који је Пљевљима давао европски
изглед. У њему је живјело православно становништво.
Све је било у рушевинама. Ниједан њемачки војник није
погинуо. Број погинулих никада није утврђен. У
извјештајима и каснијим казивањима наводи се број од
20, 22 и 24 лица. Више од 150 било је рањених. Страдао
је и дио штаба пљеваљске четничке бригаде и затвореници у четничком затвору. Начелник партизанског
штаба генерал мајор Раде Хамовић је касније извијестио
Главни штаб НОВЈ да је „савезничка авијација са 4
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
429
430
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
сл. 13 - Јеловци, припадници ЈВуО 1941.
сл. 12 - Пљевља послије бомбардовања 24. јула 1944. године
авиона бомбардовала Пљевља и Пећ. Постигнуто је више
погодака. Убијено је 137 Њијемаца и четника. Бачене су
двије бомбе по 1.000 кг.“74 У извјештају Главог штаба
НОВ и ПО са Титовим потписом савезници су обавијештени: „...уништени су четнички штаб и мјесна команда“.75
Према америчким изворима на територији Југославије
америчка авијација је бомбардовала 111 градова и мјеста,
већином на српском етничком простору. Од тога у Црној
Гори: Котор 10. октобра 1944, Пљевља 24. јула 1944,
Подгорицу 23 октобра 1943, 5. маја 1944, 4. новембра
1944, 5. новембра 1944, 7. новембра 1944, Тиват 10.
октобра 1943 и Улцињ 7. новембра 1944.76
Пљеваљско подручје савезници су бомбардовали и
почетком јесени 1944. Датум није тачно утврђен.
Очевици казују да су два савезничка авиона надлијетала
пљеваљско подручје. Један амерички бомбардер изнад
села Маоче избацио је двије велике бомбе које су
експлодирале недалеко од куће Трифуна Перуничића,
затим је продужио према ријеци Тари и срушио се изнад
Селца. Други авион амерички бомбардер у ниском и
спором лету избацио је падобране на подручју Матаруга.
Убрзо се срушио у мјесту Стрмећици између села Вуково
Брдо и Обарде. Посаде оба авиона су пронађене, спашене
и предате савезницима.77 Савезничка авијација је 19.
новембра 1944. поново бомбардовала Пљевља. Циљеви
су били горњи и доњи мост на Ћотини и сјеверни дио
испод Плијеши. Партизанска артиљерија која је
садејствовала са Илиног брда наносила је велике губитке
четницима у Пљевљима да су се они одмах повукли не
чекајући други напад из ваздуха и са земље. У току ових
борби, по сјећањима очевидаца заробљена је благајна
четничког Горског штаба у Пљевљима. Међутим, и поред
већ видљиве предности партизана Милутин Јеловац,
командант Пљеваљске бригаде, и даље је говорио
„побједа је наша“.
Команда среза пљеваљског 20. августа 1944.
издала је наредбу да се комунистичке фамилије враћају
кући. У наредби је речено ко се добровољно пријави да
неће сносити никакву одговорност. Милутин Јеловац
командант Пљеваљске јуришне бригаде, 30. августа
позивао је на предају и ступање у четничке редове
комуниста, њихових фамилија, јатака и симпатизера до
6. септембра 1944. У наредби је наведено ко се послије
овог датума нађе у шуми сматраће се герилом, ко јатакује
са комунистима биће на лицу мјеста убијен, фамилије
протјеране, а куће запаљене. Ако неко од одбјеглих
комуниста опали пушку на четнике биће спаљено 5 кућа
комунистичких, а ако неко буде рањен биће спаљено 10
кућа и стријељано 5 комунистичких симпатизера, и ако
неко погине наведени број биће удвостручен. У позиву се
између осталог истиче „ ми смо повели борбу ради
одбране народа зато смо готови да опростимо многе
кривице онима који се јаве и који нас искрено помогну у
нашој народној борби против издајника-комуниста“. Сви
команданти са предсједницима општина добили су
задатак да саставе списак комунистичких фамилија,
јатака и симпатизера и да их доставе среским командантима. Наредба је предвиђала и обавезу да се успостави
74
Из операцијског дневника 2 ударног корпуса НОВЈ за период од 1. јануара 1944. до 1. јануара 1945.
АВИИ, ЈВуО, К. 60/с, ф. 1.
Бранислав Ковачевић, нав. дело
77
Бранислав Ковачевић, нав. дело, 590-591.
75
76
78
79
АВИИ, ЈВуО, К. 142, бр. 22/45.
Исто, К. 142, бр. 32/5
четничка обавјештајна служба, релејне станице, веза са
суседним командама. На крају наредбе речено је да се
заврши вршидба партизанских жита и да се трећина
узме за четнички магацин. У кућама у којима је било више
комуниста наређено је да се узме више од пола жита.78
У току напада њемачких снага партизанско
руководство је 21. августа 1944. формирало 5. санџачку
народноослободилачку ударну бригаду. Крајем августа и
почетком септембра 1944. партизани и четници водили
су међусобне борбе и улагали напоре да задрже
достигнуте положаје и просторе. Радоман Раилић 24.
септембра 1944. критикује малодушност и неиздржљивост у раду и покрету четника. Наговјештава могућност
да се изврши покрет према Премћанима и Крупицама, с
тим да се на Косаници остави герила да се бори са
партизанима. Међутим, четницима је свега понестајало.
Из штаба Пљеваљске четничке бригаде молили су
команданта невесињског корпуса за додатну муницију
„што више од бреде италијанске, лаког и тешког бацача
и српске муниције што више. Много је потребно“.79
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
Крајем августа 1944. Нијемци су започели већу
операцију против партизана у Србији, па су веће
партизанске јединице отишле у том правцу. Четници су
тада поново заузели Пљевља и скоро читаву територију
среза пљеваљског. Руси су се приближавали границама
Бугарске. Окружење око краља Петра II пропагирало је
„могућност“ искрцавања краља Петра II Карађорђевића
код Дубровника. Дража Михаиловић вршио је припреме
за дочек Краља. Ради тога је кренула једна група од
Ивањице преко Пљеваља и Никшића. И из Пљеваља се
спремала екипа да иде пред краља. Пљеваљски и херцеговачки четници требали су да ослободе од Нијемаца и
усташа Требиње и околна мјеста. Павле Ђуришић са
својом групацијом стигао је у Подгорицу, одакле је
требало да крене за Дубровник. Међутим, искрцавање
Краља била је само идеја од које је Вилстон Черчил
одустао и није дозволио краљу Петру II да се тајно
пребаци у Југославију. У договору са Титом био је против
Краљевог доласка у Југославију. Поред тога, присилио је
Краља да прихвати споразум Тито-Шубашић. Узалуд су
се четници тукли са Нијемцима и усташама око Требиња.
У Требињу су их напали и партизани Влада Шегрта па су
се морали повући из града. У овим борбама погинуло је
око 20 Пљевљака и било више рањених. Крајем октобра
1944. Енглези су у близини Дубровника искрцали двије
артиљеријске батерије и учествовали у борбама против
Нијемаца. Нијемци су партизанима тада у размјену
предали Војислава Лукачевића, који је 1945. осуђен и
стријељан у Београду.
Почетком септембра 1944. четници су извршили
мобилизацију и имали велику бригаду, одржали збор на
Косаници за 80-ак људи. Филип Војиновић и Радоман
Зуковић говорили су о штетним последицама комунистичке политике по српски народ, којима је главни
циљ борба против четника. Говорници су се осврнули и
на став савезника и њихово бомбардовање српских
градова. Након увећања људства, четници су формирали
II четничку бригаду са двије чете јачине око 70 људи.
Командант је био Васо Драгаш. Команданти чета били су
Радоје Петровић из Јаворка и Јован-Мута Марковић из
Крупица. Неколико дана бригада је водила борбе са
партизанима на Косаници и суседним селима. На
Кутуши је погинуо Петар Кљајевић. И једнима и другима
долазили су у помоћ Дурмиторци и Пивљани. Милета
Војиновић биљежи да је из Прибоја у Пљевља дошао
један батаљон муслимана четника са око 50 људи. Већих
борби за Пљевља није било. Трећа санџачка бригада
напала је од Голубиње, са Трлице и Илина Брда, па су се
пљеваљски четници 1. октобра 1944. повукли из Пљеваља.
Са војском је кренуло и око 250 грађана: интелектуалаца,
жена и дјеце. Под командом потпоручника Милутина
431
Јеловца Пљеваљска бригада са око 970 бораца 3.
септембра 1944. кренула је у повлачење према Херцеговини. Бригада је тада имала 4 батаљона и пети
омладински, под командом Јосипа Жица. Команданти
батаљона били су: Иван Јеловац, Милован Планић,
Војин Џогаз и Мишо Ненадић, кога је након погибије
замијенио Бошко Топаловић. Испред Треће санџачке
бригаде Пљеваљска четничка бригада повлачила се ка
Бољанићима. Осипање четника било је скоро свакодневно. Партизани су их потисли према Поблаћу и
Потковачу. У Потковачу мељачки четници су се разишли
у двије групе: група од 20 четника са Иваном Јеловцем
вратила се у Мељак, гдје се крила до 26. јануара 1945.
када је била откривена и спроведена у Пљевља. Пријеки
суд осудио је на смрт четворицу, а остале на дугогодишњу
робију. Друга група Мељачана је наставила ка Рудом.
Четнички редови су се су се и даље смањивали. Једни су
се враћали кућама, а друге је хватала ОЗН-а и убијала.
Милета Војиновић биљежи да је остало око 100
Пљевљака, двадесетак Дурмитораца, десетак Пивљана,
четрдесетак Нововарошана, свега око 160 људи са
оружјем. Отпор су пружили на Ковачу, одакле је
дезертирало још десетак људи.
Повлачење је настављено и након напуштања пљеваљске територије. Из Чајнича су се повукли до Међеђе,
а одатле се возом пребацили до Вишеграда. Народ је
одступао испред војске. Од политичких личности у
Вишеград су стигли Филип Војиновић, Вуко Лацмановић,
Момчило Петровић, и други. Са војском су били Радоман
Раилић, Иван Ружић, Вук Калајитовић. Десетог октобра
1944. Трећа санџачка бригада напала је и неутралисала
четничку стражу на брдима изнад Вишеграда. Спасило
се само неколико стражара који су успјели да пређу
ријеку Рзав и да се склоне у шуме. Настала је братоубилачка борба и страдање у граду. Након заузимања
Вишеграда партизани су четнике изводили из кућа и све
који су имали оружје убили поред моста на Дрини. Један
дио четника успио је да се извуче из Вишеграда. Када се
воз послије поноћи вратио из Вишеграда за Међеђу
вратио се и дио четника: Иван Ружић са Дурмиторцима,
Вук Калајитовић са Нововарошанима и Пријепољцима и
неколико Пљевљака. Команда мјеста у Вишеграду
ангажовала је двоје коњских кола у која су скупљани
лешеви, допремани до цркве у Вишеграду и ту
сахрањивани у заједничку гробницу један поред другога
са цедуљицом у флаши на којима је исписано име и
презиме. Прво је сахрањен поп Божидар Ћосовић, па
Вуко Лацмановић, Момчило Петровић, агроном Милојица
Шиљак и тако редом. Укупно је сахрањено 83 четника.
Страдало је око 50 болесника у четничкој болници у
Вишеграду које су партизани бацили у Дрину.У борбама
432
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
у Вишеграду погинуло је 25 партизана које су четници
бацили у Дрину. За овај масакрсу одговорни Халил
Муртезић, командант Треће санџачке бригаде и Данило
Кнежевић, политички комесар ове бригаде. Преживјели
учесници ових догађаја сведоче ода су егзекутори
претежно били Муслимани. У братоубилачкој борби са
једне и са друге стране живот је изгубило преко 150 људи.
Око 60 Пљевљака и око 20 Дурмитиораца задржало се
по селима око Дрине до 20. октобра.
Партизани су у Вишеграду заробили и цивиле из
Пљеваља, међу којима су били: професор Гимназије
Миливоје Кандић, свештеник Прокопије Шиљак, Марко
Бановић, Јован Головић, Владе Лучић, Трифун и Раде
Новковић, Реља Драгаш и други. Након провјере и
испитивања пуштени су кућама. Када се Треће санџачка
бригада вратила из Вишеграда на путу за Пљевља
сукобила се са четницима из Србије у Бабинама и била
одбачена од Пљеваља. Србијански четници по наредби
своје Врховне команда ушли су у Пљевља око 5. новембра
1944, а партизани се повукли према Потпећу и Мијаковићима. У Пљевља се из Требиња вратио Милутин
Јеловац са 100 бораца. ОЗН-а је тада како биљежи
Милета Војиновић убила 5 Кнежевића и Сава
Гомилановића у Рабитљу.
Четници из Србије повукли су се из Пљеваља 20.
новембра 1944. године. Партизански покрет је тада
успоставио своје органе власти, судство, војску и
полицију. У бившим сеоским општинама формирани су
мјесни народно ослободилачки одбори, у граду Срески
народноослободилачи одбор, команде мјеста са пријеким
судовима и оружаним стражама од 10 људи. Послије
успостављања власти извршена је нова мобилизација.
Крајем 1944. са простора: Калиновик - Фоча - Горажде
вратила се група четника из Бобова и села испод Љубишње.
Већина их се предала новим властима почетком 1945.
Они који се нијесу предали похватани су и без суђења
убијени (четворица Свркота, један Јаковљевић, један
Мацановић из Глибаћа. Раде Свркота је након суђења
убијен у Пљевљима.) Преживио је Радисав Пуповић који
је касније погинуо на Романији као борац Треће санџачке
бригаде.
Средином децембра 1944. у Пљевљима је
формиран логор за припаднике четничког покрета који
су остали на пљеваљском подручју, пријавили се новим
властима и имали среће да нијесу убијени у првим
сусретима са представницима нових власти. Након
саслушања вршена је селекција. Једни су слати у санџачке
пролетерске бригаде на фронт. Подобни појединци
укључени су у ОЗН-у и у стражаре при командама мјеста
80
да хватају и убијају четнике, дојучерашње своје саборце.
Они који су сматрани за кривце слати су на стријељање
на Стражицу. Сматра се да је кроз логор прошло око 500600 лица, највише из Бољанића, Мељака и Бобова. Од
новембра 1944. до маја 1945. припадници ОЗН-е убили
су више четника и њихових симпатизера. Милета
Војиновић је истраживао и описао убиства у пљеваљском
срезу у овом периоду. Према овим, још увијек непотпуним и несређеним, истраживањима ликвидиран је
следећи број људи: у Пљевљима послије првог ослобођења (29. 09. 1943.) 13 људи; послије другог ослобођења
(1. 10. 1944.) 24 лица; послије трећег ослобођења (20. 11
1944.) око 80 људи. Укупно у Пљевљима партизани су
убили 117 људи. У сеоским општинама и неким селима: у
Бољанићима 86, у Отиловићима и Црљеницама 85, у
Мељаку 83 (у овој општини од 1941. до 1945 погинуло је,
убијено или нестало око 150 припадника четничког
покрета), у Матаругама 69, у Косаници 52, у Готовуши 41,
у Потпећу 38, Љући 19, Збљеву 11, Шуманима 9, Забрђу 7,
Бобову 7 (Бобовци кажу без Слатине и Ограђенице 16
људи), Какмужима 5, Боровици 5, Хоћевини 3, Видрама
3 и Потоцима 3. Према до сада непотпуним прикупљеним подацима убијено је 625 лица.80 Многима се не
зна гробно мјесто. Међу њима су и убијени на Стражици
који су бачени у бивше војничке ровове и у бунаре.
Убиства која су припадници ОЗН-е, односно
њихова потјерна одјељења. вршила по селима била су
сурова. Није бирано мјесто, начин и вријеме за убиства.
Људи су убијани без суда, како бивши четници тако и
младићи који то нијесу ишли у рат, већ зато што су били
из четничких фамилија па су могли послије рата бити
сметња новим властима, њихови симпатизери, предсједници општина, жандари и друга службена лица бивше
Југославије. Убијани су како они који су се пријавили
властима, тако и они који се нијесу пријавили. Убијани су
и они којима је ОЗН-а приликом предаје дала ријеч да
неће бити убијени без суђења. Убиства су вршена у кући
пред фамилијом, поред куће, у шуми, на путу, у котару,
чобани код стоке итд. Убијани су родитељи пред дјецом
и дјеца пред родитељима. Људи су ликвидирани и на дан
своје славе. Понекад су жртве биле и жене и дјеца. Ако
би неко након стријељања показивао знаке живота,
накнадно је дотучен. Од ликвидације неке није могла
спасити ни заштита од партизанских породица. На
спашавању су радили Јосо Мирковић, Маринко
Голубовић и други сеоски прваци. Убиства су морали да
врше ближњи рођаци, кумови, комшије, школски
другови и друга лица која су била у сродству или су дуго
познавала жртве.
Милета Војиновић, Путеви и раскршћа - сећања и казивања 1941 - 1992, Пљевља 2003, 128-173.
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
Повлачење и страдање четника.
Однос комунистичке власти према
бившим четницима и њиховим породицама
послије ослобођења
На крају рата четничке војне јединице су се
повлачиле према западу земље са намјером да избјегну
заробљавање и последице од идеолошког противника.
Вођа четничког покрета Дража Михаиловић са јединицама које су бројале око 25.000 људи дошао је близу
Бања Луке. Овдје је са својим штабом одлучио да се са
јединицама поврати у Србију и сачека одлуке савезника
у погледу будуће власти у Србији. Павле Ђуришић са око
7.000 својих бораца, међу којима су били и Пљевљаци и
око 3000 избјеглица заступао је план да се четничка
војска не задржава у Босни, већ да се пребацује у
Хрватску и Словенију одакле ће политичком акцијом код
савезника захтијевати да се ријеши четничко питање у
Југославији. Ђуришић је 25. фебруара 1945. одржао
конференцију својих команданата и закључке упутио
свим старјешинама својих јединица. План и намјере
Павла Ђуришића Дража Михаиловић је сматрао за
непоштовање претпостављених и издају према народу,
Краљу и Врховној команди Југословенске војске у
отаџбини. Ђуришић се тада одвојио од свог врховног
команданта и његове команде. Ступио је у везу са
црногорским зеленашом и усташом Секулом Дрљевићем
који му је „обећао“ да ће са усташким вођством омогућити пребацивање четничких јединица у Хрватску и
Словенију. Услов је био да четници положе оружје.
Четници Павла Ђуришића неколико дана водили
су борбе са 7. усташком домобранском дивизијом на
Лијевча Пољу. Кад им је нестало муниције и партизани
притисли с леђа групација је претрпјела велике губитке.
Усташе су побили и поклали много четника. Из штаба
Павла Ђуришића страдало је око 130 људи, међу којима
и Михаило Лацмановић. Погинуло је и више Пљевљака.
Павла Ђуришића су мучили и потом ликвидирали.
Остали из колоне Павла Ђуришића, међу којима је било
око 350 Пљевљака одступило је преко Загреба у Словенију.
Код Зиданог Моста одступнице су им пресјекле партизанске јединице. Старији људи су побијени, а 20-огодишњаци послати да служе војни рок у Југословенској
армији. Послије одслужења војног рока вратили су се
кући. Сви остали су убијени и бачени у Драву или
затрпани у ровове на граници с Аустријом. Неки су
побијени код Љубљане. Већина је убијена у Кочевском
рогу, бачени и затрпани у јаме заједно са припадницима
Недићевих и Љотићевих групација. Зна се да је 1945. у
Словенији убијено много људи, међу којима су: про-
433
фесори Пљеваљске гимназије Бранко Дебељевић и Дејан
Поповић, свештеници Драгољуб Д. Шиљак и Саво Ј.
Шиљак и многи знани и незнани интелектуалци и
војници.
Након повлачења Нијемаца из Југославије мањи
дио четничке групације стигао је до Целовца у Аустрији,
гдје се предао Енглезима. Након 15-ак дана Енглези су
групу предали партизанима који су их камионима
вратили до Марибора и Шентвида. Колико се зна, у овој
групи били су Филип Војиновић, Радоман Раилић и
други четнички прваци из Пљеваља. Из сваког среза из
Црне Горе дошли су представници да евидентирају који
су четници ухваћени. У пљеваљској делегацији били су
Милован Пејановић, Ђорђије Роћен, Милка Шћепановић
и Бранко Соковић. Када су међу четницима препознали
Војина Џогаза, он је са још 12 Пљевљака побјегао преко
жице у Италију. Одатле се склонио у Америку гдје је дуго
живио.
Секулу Дрљевића четници су пронашли у Аустрији
и ликвидирали због издаје групације Павла Ђуришића.
Са Лијевча поља, између Србца и Босанске
Градишке, са Дражом Михаиловићем вратио се један
број четника из Старог Раса и Црне Горе. Вратила се
Пријепољска бригада са командатом Драгом Брашанцем,
затим Вук Калајитовић са Нововарошанима и неколико
група Пљевљака (са Богољубом Ирићем десетак људи, 22
из Мељака и више појединаца). Дражина група се у
цјелини повратила до Калиновика гдје су их сачекале 37
партизанска санџачка дивизија и неке партизанске
херцеговачке бригаде. Након што је добила гаранцију да
неће бити убијени, на правцу Пиве предала се Пријепољска бригада са командантом Драгом Брашанцем,
јачине око 200 људи. Бригада је доведена у Никшић и
Шавник и послије одговора власти из Пријепоља убијено
је и затрпано око 150 људи. Драго Брашанац је пуштен са
задатком да убије Божа Милића, званог Божо Бјелица. Он
је са Бјелицом провео 4 године и пошто га није хтио убити
ликвидиран је од ОЗН-е изнад села Дурутовића 1951.
Божо Бјелица је тада избјегао ликвидацију и оперисао са
својом групом до 1952. када је убијен у Заборку у Босни.
Последњи одметник Владо Шипчић, родом из Мале Црне
Горе код Жабљака убијен је 1957. године.
Четничка групација Драже Михаиловића успјела
је да се пробије између двије партизанске дивизије и да
крене ка Дрини. Тада су се изнад четничких јединица
појавили авиони који су неколико дана бацали летке да
се предају, да положе оружје и да са летком-пропусницом могу слободно да иду својим кућама. Међутим, и
поред датих обећања скоро сви су побијени поред Дрине
или у путу. Настало је масовно сатирање људи. Везали су
једне за друге и потом их стријељали. Неке су живе
434
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
гурали у Дрину. Још једанпут је Дрина била крвава и
преплављена лешевима људи другачијих политичких
опредјељења. Убијани су без суда и ислеђивања. Ни
гробови им се не знају. Егзекутори су били добровољци
или одређивани појединци од стране предпостављених.
Послије рата појединци су се хвалили колико су убили
четника, од 50 до 300. Већина је ћутала о учињеном
злочину. Од око 25.000 људи у Србију се пребацила само
мања група око Драже Михаиловића, једна група од 250
људи и неки појединци. Све остало људство је уништено
на простору од Калиновика-Фоче-Рогатице и Вишеграда.
Војвода Богољуб Ирић вратио се са Дрине са
групом од 10-ак четника. Убијен је у Вијенцу са
Радојицом Плескоњићем и Драгом Ирићем. Послије
сахране откопан је, отјеран у Пљевља и мртав показиван
народу да је погинуо. Бачен је без трага и гробног мјеста.
Из групе од 16 Мељачана само су двојица дошли кући. Са
Милешевском бригадом вратила се група од 22 четника
из Бобова, Мељака и Хоћевине. Сви су се они живи
повратили кући, наставили да се крију до августа 1945.
када је објављена општа амнестија. Група се тада предала
властима па им је свима осим двојице суђено. Казне су
биле и до 15 година робије. Након амнестије пријавило се
7 Боровића из Бољанића, затим група Драга Газдића из
Ковача, 2 Пивљанина из Великих Крћа, 2 Ћосовића из
Мијаковића, Јокнић Миланко из Југова, неколицина из
Матаруга и Рабитља. Илија Лацмановић из Влаховића,
Милија Војиновић из Варина и Благоје Петровић из
Заглавка побјегли су још у мају са Зиданог Моста у
Словенији дошли у родни крај и након амнестије се
предали. Илија Лацмановић је путовао пјешке од
Словеније до Мојковца, гдје се предао „од Ђурђева до
Митрова дана“. Послије амнестије у пљеваљском крају
остало је само неколико четника одметника који су се
крили по шумама. УДБ-а их је пратила, али и испитивала, мучила и пребијала чланове њихових породица.
Малтретирани су и чланови породица убијених четника
у Словенији. довољно је било да неко каже „изгледа да
неко увече долази до њихових кућа“ па да УДБ-а крене у
претрес и испребија чланове породице. Неке је УДБ-а
убила па прогласила да су се сами убили. По селима су
постојале станице милиције гдје су привођени, испитивани и малтретирани људи. Станицу милиције на Ковачу
касније су упоређивали са Голим отоком. Овдје су
примјењиване све методе мучења, због изговора да им
долази Божо Бјелица и други одметници. Слично је било
са станицама милиције у Мељаку.
Однос комунистичке власти према бившим четницима и њиховим породицама дуго иза рата био је као
према грађанима другог реда. Рашчињени су, понижени
81
и увријеђени сви официри, подофицири, жандарми и
чиновници из Краљевине Југославије који се нијесу
укључили у ново доба. Појединци су провели у
затворима више година. Међу њима су били и
интелектуалци Радоман Зуковић, Дико Грујичић, Драго
Бојовић и други. По изласку из затвора постали су
безвредни и изопштени за било које боље мјесто и улогу
у друштву. Испаштали су због своје оданости отаџбини,
традицији, српству и неслагања са комунистичким
погледима на уређење државе и друштва. Посебна
анатема је пала на стара и кроз вјекове заслужна братства
и породице за одржање српства у Пљевљима и Рашкој
области. У грађанском рату страдао је велики број људи
и са једне и са друге стране. Нестало је комплетно
четничко и грађанско вођство.
Посебан напад био је усмјерен према Српској
православној цркви, као најстаријој институцији код
Срба која је кроз вјекове бринула о вјери, националнј
свијести и традицији српског народа. У току рата
страдало је скоро сво свештенство Пљеваљског протопезвитерата: игуман манастира Света Тројица Серафим
Џарић, страдао од партизана у Пљевљима 1. децембра
1941, Андрију Шиљака, пароха бобовског убили су
Италијани 1. децембра 1941; Ратомира М. Јанковића,
пароха стречанског и бољанићког стријељали Италијани
5, децембра 1941; Слободана Шиљка, протојереја убили
партизани у Косаници 1943, Стеван Т. Петровић, парох
бољанићки погинуо од америчког бомбардовања код
Нове Вароши 1944, Божидара З. Ћосовића, пароха
косаничког убили партизани у Вишеграду 1944;
Драгољуба Д. Шиљка, пароха отиловићког и пљеваљског
убили партизани у Словенији 1945; Сава Ј. Шиљка,
пароха стречанског и бољаничког убили партизани у
Словенији 1945; Душана Н. Пријовића, пароха бучевског
убили партизани 1945; Сима Шиљка Нијемци ликвидирали у логору у Аушвицу; Милорада Мацу Вукојичића
нова власт је осудила и стријељала 1945.
У јулском устанку 1941. и касније нестале су
матичне књиге становништва и архиве сеоских општина.
Архиве су спаљиване на почетку грађанског рата да се
неби послије рата плаћали порези и друге државне
обавезе. Послије ослобођења Српска православна црква
и сви њени органи стављени су на маргину друштвених
збивања: вјерска настава је избачена из школских
програма; средње богословске школе и вјероучитељи
искључени су из редовног школског система и остављени
без пензије да се сами издржавају; већ 1946. године
цркви је одузето право да у име државе врши крштења,
вјенчања, чин обреда при сахранама и да воде матичне
књиге рођених, вјенчаних и умрлих лица81; омалова-
Закон о државним матичним књигама „Сл. лист ФНРЈ“, бр. 29/1946.
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
сл. 14 - Зарије Рондовић, припадник националног покрета,
угледан у народу, убијен без суда почетком јануара 1945.
као интедант батаљона Народне одбране (код Сјенице)
жавани су и спречавани вјерски обреди и забрањивана
богослужења; одвраћани вјерници од цркве; вријеђана
вјерска осјећања; физички нападани и ликвидирани
свештеници; нападане и рушене цркве; бесправно
одузимана земља, имања и покретна имовина; ометане и
спречаване црквене установе у заштити своје имовине и
права; наметнут откуп пољопривредних производа. На
многе жалбе цркава, манастира, пароха, епископа и
патријарха нико од државних органа није одговарао.
У Пљевљима је незапамћене тешкоће доживио
владика будимљанско-полимски 1948. године. У представци српског патријарха Гаврила (Дожића) и Светог
архијерејског синода Председништву Владе ФНРЈ
поводом напада на представнике, објекте и имовину
СПЦ апострофиран је случај у Пљевљима да је „на други
435
дан Духова 8 - 10 омладинаца под покровитељством
органа власти ушли су у храм у манастиру Св. Тројице
код Пљеваља, епархија будимљанско-полимска, под
капама и с цигаретама у зубима и играли коло пред
самим олтаром. Том приликом псовали су и хулили на
Бога и светиње, а онда почели рушити по цркви,
разбијати кандила, обарати свећњаке, претурали пенице
са књигама, и док је народ протестовао са сузама, али им
није смео ништа јер су били наоружани револверима“.
Ни на ову жалбу није било одговора. Српски патријарх
Гаврило и Свети архијерејски синод у новој представци
предсједнику Владе ФНРЈ, маршалу Ј. Б. Титу од 29.
марта 1949. поново су тражили заштиту од напада на
СПЦ и навели случај у Пљевљима на други дан Духова
1948. када је „рушена и демолирана“ унутрашњост
манастира Св. Тројица, а духовник „неколико сати држан
у олтару у смртној опасности ... Храм је личио на пустош
као да су вандали туда прошли ...“ У представци је
наведено пуно име и презиме државног чиновника који
је предводио напад на манастир и владику у Пљевљима.
Ни на ову представку није добијен одговор. Исте године
„органи месне милиције Месног народног одбора у
Буковику (Буковици), срез пљеваљски за време службе
Божије добацивали су разне тешке непристојне изразе
служашчем свештенику, претећи да ћему почупати
браду. Потом су запалили цигарете и пушили у цркви“.
Предсједник Мјесног народног одбора у Забрђу
„забранио је обављање богослужења у храму на Илином
Брду с мотивацијом да је тога дана заказао конференцију
код општине“. У наведеним представкама истакнуто је да
се у пљеваљском крају овако сурово не поступа према
муслиманским богомољама и свештенству.82 Поред
Краљевине Југославије, династије Карађорђевић и
капиталистичких производних односа, СПЦ је највише
нападана, оспоравана, омаловажавана и игнорисана. У
таквој политичкој и друштвеној атмосфери послије
вјекова утемељења у хришћанству људи су престајали да
славе своју славу, да се вјенчавају и крштавају дјецу у
цркви, да организују вршење обреда и парастоса умрлим
лицима, да славе Божић, Савиндан, Васкрс, Видовдан и
друге вјерске и националне празнике. Скоро читаве
генерације су остале некрштене. Забиљежено је да су
Муслимани послије Другог свјетског рата имали
толератнији однос према својој и православној вјери и
богомољама.
Након ослобођења прикупљани су и обрађивани
подаци о погинулим борцима партизанског покрета и
цивилним жртвама рата. Објављена су имена и подаци
82
Архив Југославије, 144, ф. 1 (Жалба патријарха српског Гаврила предсједнику Савезне Владе ФНРЈ - Комисији за вјерске послове, бр.
3854/Зап. 1058. од 3. 12/20. 11. 1948. и Жалба патријарха српског Гаврила предсједнику Владе ФНРЈ, маршалу Ј. Б. Титу бр. 1052/Зап. 213. од 29/16.
марта 1949 године).
436
национални покрети 1941 - 1945. у пљеваљском крају
за 567 погинула и страдала партизана и 1849 цивилне
жртве, што укупно износи 2458 страдалих лица. Према
овим истраживањима страдало је: од Нијемаца 368 лица
(274 бораца и 94 цивила), од Италијана 231 лице (бораца
37, цивила 177, заробљеника 17); од четника 1702 лица
(бораца 169, цивила 1533); од Муслиманске милиције 21
(бораца 6, цивила 15); од усташа 43 лица (бораца 20,
цивила 23); од Шиптара 3; од Бугара 2; умрло од тифуса и
других обољења 25; страдали од несрећног случаја
(ликвидирани од стране партизана) 17; убило се 6 лица и
утопило се 2 лица. Истраживањима нијесу обухваћени сви
борци погинули у Априлском рату 1941, затим борци НОПа из пљеваљског краја који су до рата живјели у другим
крајевима Југославије и тамо страдали од непријатеља, као
ни све цивилне жртве.83 Комунистичка власт је све до
распада Југославије оспоравала прикупљање података о
погинулим, убијеним и страдалим припадницима
Југословенске војске у отаџбини и других националних
покрета тако да до данас нијесу сви евидентирани и
прикупљени подаци о њима. Милета Војиновић је
евидентирао 652 страдала припадника Југословенске
војске у отаџбини. Међутим, укупан број жртава националиста и њихових симпатизера у Другом свјетском рату у
пљеваљском крају знатно је већи од овог броја.
Послије Другог свјетског рата прикупљени су
подаци, саслушавани свједоци и родбина страдалих од
Италијана, четника, муслиманске милиције и усташа,
али не и од партизана. Податке су прикупљале среске
комисије (предсједник среске комисије у Пљевљима био
је Јеврем Тањевић, једно вријеме припадник четничког
покрета коме је додијељена титула „војвода“, предсједник суда био је Момчило Табаш) потом их достављале
земаљским (републичким) комисијама, а ове Државној
комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових
помагача. Државној комисији у Београду из пљеваљског
краја пријављено је и оптужено 86 муслимана и 47
православних Срба. На посебном списку евидентирано
је 59 лица за које се сматрало да се налазе у иностранству,
иако су неки били погинули приликом одступања од
Дрине до Словеније. На овом списку од 59 лица, 39 је
било српске националности од којих је 27 већ било на
списку ратних злочинаца и 17 муслимана, од којих је 9
било на списку ратних злочинаца. Када се све сабере код
Државне комисије за ратне злочине евидентирано је 95
муслимана и 59 православних, за учињене злочине.
Државна комисија је углавном потврђивала предходне
одлуке земаљаских комисија и своје одлуке прослеђивала републичким јавним тужиоцима који су код
надлежних судова покретали судски поступак. Оптужени
83
84
Види: Прилог у крви, 141 - 349.
Архив Југославије, 110, дос. 1251 и 3069.
из муслиманских редова терећени су због учешћа и
злочина које су почињели у оквиру њемачких и
албанско-муслиманских СС дивизија у које су добровољно ступали од октобра 1943. до марта 1944, па и
касније до септембра и октобра 1944. Ради се о
добровољцима војницима рођеним од 1918. до 1928. али
и о старијим и искусним људима рођеним од 1894. до
1912. који су имали своје породице, занимање и мјесто у
друштву. Сви су уредно регистровани под одређеним
бројем код њемачке команде у Бечкереку ( Зрењанину ).
У оптужбама се не наводе појединачни и групни злочини
које је муслиманска милиција починила у Пљевљима и
пограничним селима према Прибоју, Рудом, Чајничу,
Фочи и Вишеграду.
Припадници четничких формација оптужени су
због појединачних или групних злочина, убистава,
физичког малтретирања људи, паљевина, одношења
имовине, хапшења и предаје припадника партизанског
покрета италијанској команди у Пљевљима. Седамнаест
је терећено због злочина над муслиманским живљем у
Буковици, фебруара 1943.84 Партизански злочини су
занемаривани, никада нијесу истраживани ни суђени па
им се не зна ни укупан број.
Download

национални покрети у пљеваљском крају 1941-1945