ГЛАВА IX
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ,
ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И
ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ 1913-1941
280
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ,
ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И
ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ 1913-1941
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ
ЦРНОЈ ГОРИ 1913-1915
На основу Букурешког мировног уговора од 28.
јула (10. августа) 1913. и Споразума о српско-црногорској
граници од 30. октобра (12. новембра) исте године
извршено је разграничење између двије српске краљевине. Након разграничења српске власти су 23 децембра
1913. године повукле из Пљеваља војску и цивилну власт.
Бригадир Митар Мартиновић уочи растанка приредио је
свечану вечеру у част српских официра. У народу је остао
горак утисак да је умјесто уједињења, мимо воље народа,
извршено разграничење и повучена гранична међа
између једног те истог народа.1 Прото Симо Лисичић је
казивао да је то „личило на повлачење конопца, између
два прста, под шаком исте руке“.
Након разграничења са Србијом, Краљевина Црна
Гора је у новоослобођеним крајевима формирала своје
органе власти. Уредбом о судским и финансијским
властима од 10/23. децембра 1913. новоослобођене крајеве
подијелила је на: области, капетаније, општине. Формиране су четири области: пљеваљска, бјелопољска,
беранска и пећка. Пљеваљску област (на челу је био
капетан Симо Шиљак, који је касније био и судија Војног
суда црногорске војске за Рашку област) чиниле су три
капетаније: Варош Пљевља, ћехотинска капетанија и
пљеваљска капетанија. Капетанију пљеваљску чиниле су
четири општине: Илинобрдска са 512 домова, косаничка
са 468, крупичка са 537 и мељачка са 586 домова. Остала
пљеваљска села била су у саставу капетаније ћехотинске.2
На челу области налазиле су се обласне управе, чији су
шефови послије министра, представљали највишу административну власт у земљи. Старјешине у капетанијама
били су племенски капетани. Капетаније су имале судску,
полицијску и финансијску компетенцију. У погледу
судске власти стајале су под контролом обласних судова
и биле истражна власт у свим кривицама и извршавале
одлуке свих судова. У полицијском делокругу капетани
су имали право казне до 30 дана затвора, и новчано до
200 перпера.У кривично-судским пословима били су
надлежни за кривице против имања до 50 перпера, за
лаке повреде и увреде, а у грађанским споровима за све
имовинске спорове до 200 перпера, изузев предмете о
наслеђу. У финансијску надлежност капетанија спадало
је: разрез и прикупљање пореза, наплата трошарине и
екзекуција.
У састав општине улазило је једно или више села.
Свако село бирало је свог кмета. Тамо гдје је било више
села, између кметова бирао се главни кмет. Улога кметова
углавном је била да извршавају наредбе племенског
капетана и дужности примиритељног судије. Општинске
управе биле су успостављене само у варошима. Општине
су прибирале порезе и вршиле управне и судске
функције. Статус општине имале су само вароши, међу
којима и Пљевља.
За изрицање правде постојали су капетански,
инокосни судови и обласни судови и Велики суд на
Цетињу, као трећестепени и коначни суд у земљи. У
пљеваљској области постојао је Обласни суд, капетански
судови и општински примиритељни судови у селима.
У пространим касарнама на Доловима стационирана је Команда V дивизије црногорске војске, често
називана „Пљеваљска дивизија“ или „Санџачка дивизија“. Командир је био Лука Гојнић, а шеф штаба
командир Крсто Павићевић. Рад је наставила и Нижа
државна гимназија, основне школе, културно-просвјетно
друштво „Братство” и друге институције. Први предсједник општине Пљевља послије ослобођења од турске
управе био је трговац Мурат бег Селмановић. За вријеме
аустроугарске окупације предсједник је био велепосје-
1
Извештај Милорада Јовановића, начелника Округа пљеваљског, Архив Србије, МИД-ПО, 1913.
2
Црногорски законици, Правни извори и политички акти од значаја за историју државности Црне Горе, приредили Бранко Павићевић
и Радослав Распоповић, Подгорица 1998.
сл.1 - Пљевављска делегација у посјети код краља Николе I Петровића на Цетињу, јануар 1914. Сједе у првом реду с лијева на
десно: трговац Перо Јанићијевић, син Хаџи Ибрахима Љухара, Хаџи Ибрахим Љухар; сједе у другом реду с лијева на десно:
прото Саво Вукојичић, трговац Лазар Шећеровић, трговац Мехмед паша Бајровић, јеромонах Серафим Џарић, предсједник
општине Цетиње Вуко Вулетић, предсједник општине Пљевља Мурат бег Селмановић, непознато лице; стоје с лијева на десно:
Тимотије Бавчић, Нефи бег Адбеговић, школски надзорник Прокопије Шиљак, непознато лице, Милош Ћоровић, Урош
Милинковић, Ћамил Дрнда, непознато лице, Војо Ђенисијевић, проф. Митар Обрадовић. Серафим Џарић је забиљежио да су
били присутни и: Јосиф Бајић, Бећир Трхуљ и Рустемагић, које треба тражити међу непозатим лицима.
дник и трговац Мехмед-паша Бајровић. Обласни управитељи пљеваљске области били су: Милан Рамадановић,
до новембра 1914. а затим Душан Вукотић.
Српска гимназија у Пљевљима обновила је рад са
новим наставним кадром и под новим именом: Државна
нижа гимназија, односно Краљевска црногорска државна
гимназија у Пљевљима, како је званично био њен пун
назив. Упис ученика извршен је 9, 10. и 11. децембра 1913.
Пријемни испит обављен је 14. децембра, а редовна
предавања су почела тек 2. јануара 1914. Уџбеници су и
даље стизали из Београда.
Школовање муслиманске дјеце у црногорским и
српским школама послије ослобођења (1912) било је
регулисано Лондонским уговором о миру између Црне
Горе, Србије, Бугарске и Грчке са Турском од 17/30. маја
1913. По овом споразуму Турци, односно муслимани су
имали рок од двије године да остану поданици Србије
и Црне Горе гдје су живјели, или да задрже турско
држављанство и напусте ослобођене територије.
Држећи се ових договора просвјетне власти су стале на
становиште да док се не регулише стање да
муслиманска дјеца не губе у времену, да им се призна
право ступања у државне средње стручне школе у
Србији и Црној Гори. Муслимани су и након
ослобођења дуго времена своју дјецу радије слали у
исламске вјерске школе у Пљевља, Сарајево, Скопље и
другдје него у државне свјетовне школе у Црној Гори и
Србији. Због тога је све до средине треће деценије 20.
вијека у Гимназији у Пљевљима било врло мало дјеце
муслиманске вјероисповијести.3
3
Драгомир Обрадовић, Развој средњих и стручних школа у Јужној Србији за последњих десет година, Гласник Југословенског
професорског друштва, 1930, 76-77.
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
Из истог разлога и војна обавеза муслимана до
Првог свјетског рата није била регулисане, нити су
регрути исламске вјероисповијести одлазили на служење
редовног војног рока.
Почетком јануара 1914. године у Пљевљима је
изабрана делегација угледних грађана, са задатком да
оде у посету код краља Николе на Цетињу. У делегацији
су били: Војислав Ђенисијевић, Перо Јанићијевић,
Мехмед-паша Бајровић, Мурат бег Селмановић, Лазар
Шећеровић, Саво Вукојичић, Мехмед Корјенић, Мурат
Трхуљ, Урош Милинковић, Омер-бег Селмановић, Милош
Ћоровић, Тимотије Бавчић, Ћамил Дрнда, Нефи-бег
Адбеговић, Митар Обрадовић, Хаџи Ибрахим Љухар, бег
Рустемагић, Прокопије Шиљак, Јосиф Бајић и јермонах
Серафим Џарић. Делегација је упознала краља са
приликама у Пљевљима, а он њима „причао о старим
ратовима Црногораца са Турцима”. Сјутрадан увече
пљеваљском изасланству био је приређен банкет у
„Гранд“ хотелу на Цетињу. Здравице су одржали књаз
Петар и Војислав Ђенисијевић. На негодовање јермонаха
Серафима Џарића на успостављену границу између
једног истог народа у Црној Гори и Србији сердар Јанко
Вукотић је одговорио „Вјеруј оче, брзо ће бити, те
границе никако неће бити.”4 Сјутрадан је делегација била
примљена у Министарству просвјете и црквених послова
и њени чланови одликовани Орденом књаза Данила.
Управа Области пљеваљске, након ослобођења
Пљеваља 1912, издала је наредбу кметовима да чивчије
према локалном узуларном праву имају издавати својим
бившим агама хак т.ј. четвртину од једећих производа,
половину од сијена, као и државну десетину. Није било
времена за спровођење аграрне реформе. Тако ће остати
до послије Првог свјетског рата. Ограничавање државних
шума такође није покретано до 1919. године.
Неприродним разграничењем Пљевља су, каже се
у једном извјештају из априла 1914, доста пресјечена у
развоју, „одузет им је дужник”. Трговина је спласнула,
90% становништва је сиромашно, недостаје жита за
исхрану становништва, намирнице су скупе, чак и месо,
иако је сточарство било главно занимање становништва;
станови и огрев у вароши су доста јефтини, производи се
пљеваљско пиво, покрет за исељавање муслимана је
присутан.5
Поред сређивања привредних прилика радило се
и на просвјетном и културном унапређењу овог мјеста:
13 ученика муслиманске вјероисповијести похађало је
гимназију, радило се на одржавању вечерњег, аналфабетског курса за старија лица; рад је обновило Српско
пјевачко друштво Братство; читаоница такође је обновила рад, са 110 чланова обје вјероисповјести; у плану је
било уређење чаршије и улица, водовода, насипа, побољшање градског освјетљења; радила је Милет (народна)
4
5
6
281
башта са три циганске свирачке дружине; друштвене
забаве организовала је гимназија и војна команда.
ПЉЕВЉА У ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ
1914-1918.
Непријатељства Аустро-Угарске према Црној Гори
најављена су знатно прије почетка Великог европског
рата. Аустроугарска војска у јачини једног батаљона 21.
фебруара 1914. г. извршила је напад на црногорску
караулу на вису Сјенокос изнад Метаљке код Пљеваља.
Осула је паљбу по караули и мјесним, цивилним зградама.
Црногорска страна, јачине 4 војника, одговорила је на
непријатељску ватру. Један црногорски војник и један
мјештанин су убијени а три остала војника су рањена а
караула запаљена. На позив Сима Шиљка, капетана
пљеваљске области, аустријски предстојник из Чајнича
није хтио да дође да се на лицу мјеста утврди гранични
преступ и извиди учињени злочин. О упаду на Сјенокос
расправљано је у Народној скупштини Црне Горе. У
усвојеној декларацији записано је: „Народна скупштина
тешко осјећа неправду и насиље што је Црној Гори
учињено мучном отмицом Сјенокоса”, који је остао у
аустроугарском посједу све до Великог рата.6
За атентат на аустроугарског престолонаследника
Франца Фердинанда у Сарајеву знало се на Цетињу истог
дана. Вијест је изазвала дубок утисак. Соколске вјежбе су
прекинуте и отказане све јавне приредбе у граду. Штампа
је писала: „Радост и стрепња од овог догађаја наступила
је код одговорних фактора, а у народу само радост.”
Петар Пламенац, министар иностраних дјела Црне Горе,
изразио је саучешће аустроугарском посланику на Цетињу.
Вијест о атентату затекла је краља Николу на путу из
Салцбурга према Трсту. Краљ се бојао да ће АустроУгарска напасти Србију а да ће Црна Гора бити увучена у
рат. По повратку у земљу 30. јуна наредио је петнаестодневну жалост. У цркви је одржан помен. Црногорска
влада се уздржала од било каквих коментара, а Глас
Црногорца донио је само саопштење да је престолонаследник Франц Фердинанд погинуо у Сарајеву. Међутим,
вијест о прогону Срба у Босни и Херцеговини, антисрпски
написи и хушкање на рат са Србијом у аустроугарској
штампи изазвали су револт у Црној Гори. Пред аустроугарским посланством биле су заказане демонстрације
за 4-5. јули 1914. али их је влада забранила. Присталице
уједињења демонстрације су поновиле 6. јула. Краљ
Никола их је са владом лично смиривао и био одлучно
против јавног манифестовања незадовољства против
Аустро-Угарске, што је у Бечу наишло на добар пријем.
Аустријска страна је уложила протест и због истицања
црногорске заставе на Метаљци за рођендан престо-
Цетињски вјесник,бр. 5. од 15.1.1914.; Доживљај игумана Серафима Џарића, приредио Милић Ф. Петровић, Пљевља 2004, 86-88.
Цетињски вјесник, бр. 25, април 1914, текст „из народа“ са потписом „Пљевљак“.
Аустријски напад на наше земљиште, Вјесник, Цетиње, бр. 15. (26. фебруар) 1914; Интерпелација о Сјенокосу, исто бр. 18. (19. март) 1914.
282
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
лонаследника књаза Данила. На све начине је настојала
да Црну Гору одвоји од Србије. Краљу Николи је
обећавано очување династије и пријестола, финансијска
помоћ и територијално проширење ако у будућем сукобу
Црна Гора остане неутрална.
Српска влада на челу са Николом Пашићем преко
црногорског посланика у Београду Лазара Мијушковића,
затражила је мишљење црногорске владе. Одговор са
сједнице црногорске владе од 11/24. јула, био је: ”...Тешко
је ријешити какав одговор да се дадне Аустрији. Наше би
мишљење било да се послушају савјети Русије. У сваком
случају кажите господину Пашићу, да нам је зло и добро
заједно са Србијом. Њена судбина је и наша судбина...
Србија може рачунати на братску и неограничену помоћ
Црне Горе, како у овом судбоносном часу, тако и у сваком
другом...”7
У ноћи између 11/24 и 12/25 јула 1914. наређена је
мобилизација пограничних црногорских батаљона, који
су извршили заштиту и затварање границе према АустроУгарској. Након објављивања рата Србији од стране
Аустро-Угарске, 15/28. јула 1914. краљ Никола I Петровић
је био принуђен да истог дана објави мобилизацију
цјелокупне црногорске војске.
Сл.2 - Бригадир Лука Гојнић, командант V
(Пљеваљске) дивизије, потом Санџачког одреда
црногорске војске у Првом свјетском рату
7
8
Народна скупштина Црне Горе на сједници од 19.
јула/1. августа 1914. подржала је став владе Црне Горе,
осудила агресију Аустро-Угарске на Србију и у
Резолуцији, која је усвојена акламацијом закључила да
се „на рат одговори ратом”. Након резолуције Народне
скупштине Петар Пламенац, министар спољних послова
Црне Горе 23. јула/5. августа 1914. предао је аустроугарском посланику на Цетињу ноту о прекиду дипломатских односа. Следећег дана аустроугарски посланик
је напустио Цетиње.
На Црну Гору упућено је 72.000 војника и 472
артиљеријска оруђа.8 Црна Гора је у рат ушла војно и
материјално неспремна. У периоду од непуне двије
године и по трећи пут је морала да уђе у рат, овог пута
против новог и много јачег, добро наоружаног, увјежбаног и одморног непријатеља. Редовна црногорска војска
1914. имала је само пет батаљона са укупно 2.757 војника,
међу којима су биле и двије чете питомаца подофицирске школе у Пљевљима. Црна Гора није имала:
генералштаб, ратни план и план за мобилизацију и
концентрацију војске. До доласка официра из Србије
практично није било ни Врховне команде. Врховни
командант био је краљ Никола. Начелник Штаба Врховне
команде сердар Јанко Вукотић, истовремено је био и
предсједник владе, министар војни и командант
Херцеговачког одреда. Када је на почетку рата отишао на
фронт, осим краљевих ађутаната није било никога у
команди на Цетињу. Краљ Никола настојао је да избјегне
рат са Аустро-Угарском, али је због одлуке Народне
скупштине која се солидарисала са Србијом и Русијом и
расположења у народу морао у њега ући. Чекајући да у
рат ступе Русија и Француска и да се престолонаследник
Данило врати из иностранства, краљ Црне Горе је тек
шести дан по одлуци Народне скупштине објавио рат
Аустро-Угарској.
Наредбом министра војног од 15/28. јуна 1914. црногорска војска је сврстана у четири одреда: Ловћенски,
Херцеговачки, Старосрбијански одред и V дивизија, која
је била стационирана у Пљевљима и због тога често
називна пљеваљска или санџачка дивизија. На почетку
рата са Аустро-Угарском V дивизија прераста у Санџачки
одред. Овај назив ће имати до реорганизације и
прегруписавања, крајем августа 1914, када ће доћи до
оснивања црногорске Санџачке војске у коју ће бити
укључен и Санџачки одред. Главне снаге и наоружање
груписано је на Херцеговачком и Ловћенском фронту, а
најслабије на најугроженијем правцу на фронту од
Пљеваља према источној Босни, свега 6.000 војника.
Процјене црногорске Врховне команде врло брзо ће се
показати као погрешне.
Према диспозицији од 31. јула 1914. Санџачки
одред сачињавале су: пљеваљска бригада, бјелопољска
бригада, пољски батаљон из колашинске бригаде,
Глас Црногорца, Цетиње, август 1914.
Живко М. Станисављевић, Ратни и операцијски план Аустро-Угарске на Балкану, Ратник, Београд, св. IV 1928.
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
језерско-шарански батаљон из дурмиторске бригаде,
андријевички батаљон из васојевићке бригаде; двије чете
десечарских приправника: једна чета регрутског курса;
три митраљеска одјељења (шест митраљеза); један вод
Крупових брдских брзометних (два топа); један вод
Крупове брдске батерије (два топа); један брдски Крупов
топ и једна брдска батерија.9 Шест хиљада бораца
распоређено је у 10 батаљона и једну и по батерију са 6
топова и 4 митраљеза. Команда Санџачког одреда била је
повјерена бригадиру Луки Гојнићу, до тада команданту V
(пљеваљске) дивизије. Задатак овог одреда, који је био
прикупљен на подручју Бољанића и Бобова, био је да
„затвори правце који од Чајнича и Челебића воде према
Пљевљима и спријечи раздвајање црногорске и српске
војске, чије је лијево крило било код Прибоја”. Санџачки
одред бранио је дио граничног фронта од Метаљке до
ријеке Таре у дужини од 70 километара.
За нашу тему најинтересантније су операције
пљеваљске бригаде којом је до јесени 1915. командовао
командир Јован Жижић. Борци ове бригаде сврстани су
у пет батаљона: пљеваљско-пољски, бољанићки, каменогорски, премћански и бобовско-ограђенички батаљон;
батаљони у чете, а чете у водове. Пљеваљско-пољски
батаљон имао је пет чета: пљеваљска (варошка), илинобрдска, бошчиновићка, љућка и крушевачка. Командант
је био капетан Ђуро Лубарда. Бољанићки батаљон имао
је пет чета: бољанићка, готовушка, глисничка, крћанска
и подблаћка. Командант је био капетан Михаило Анђелић;
каменогорски батаљон имао је пет чета: љутићка,
матарушка, отиловићка, црљеничка и југовска. До краја
године 1914. смањен је број чета на три: љутићка,
матарушка и отиловићка. Командант је био капетан
Андрија Јауковић. Премћански батаљон имао је шест
чета: премћанска, крупичка, котлајићка, катабунска,
косаничка и подборовска (маочка). Командант је био
капетан Михаило Марковић; бобовко-ограђенички батаљон имао је шест чета: бобовска, ограђеничка, мељачка,
јеловачка, подгорска и НН чета. Командант је био
командир Вук Влаховић. Занимљиво је истаћи да командант пљеваљске бригаде и команданти свих батаљона
са пљеваљске територије нијесу били из Пљеваља.
Пљевљаци су могли бити само командири чета. И у овим
поступцима краља Николе Петровића и централне црногорске власти очитује се неодговарајући однос према
новослобођеним крајевима, посебно пљеваљском подручју.
Због ратних потреба, честим прегруписавањем и
реорганизацијом војске, састав пљеваљске бригаде се
често мијењао. У августу 1914. каменогорски батаљон и
пљеваљско-пољски батаљон биће у саставу извидничког
одреда. У саставу пљеваљске бригаде остаће три њена
283
батаљона: бољанићки, бобовско-ограђенички и премћански,
и прекотарски батаљони.
У Санџачкој војсци, 12/25 августа 1914, формиран
је Извиднички одред. Била је то „елитна“ јединица за
извиђање непријатељске територије. Главнину састава
ове јединице сачињавали су батаљони из пљеваљске
бригаде: пљеваљско-пољски, каменогорски и у једном
периоду мјешовити батаљон, који су сачињавали двије
чете прошћенско-баричког батаљона из бјелопољске
бригаде и једна чета регрутске класе, или регрутске класе
и митраљеско одјељење. Послије прве окупације и
ослобођења Пљевља 12/25. августа 1914. Извиднички
одред је био у саставу I дивизије црногорске санџачке
војске чији је командант био бригадир Машан Божовић.
Пљеваљска бригада учестовала је у борбама које је
водио санџачки одред, касније црногорска санџачка
војска: у сектору на десној обали Дрине, на подручју
општине Пљевља, потом поново око Дрине, на Романији,
Гласинцу, у току 1915. позиционирана је опет на десној
обали Дрине. У септембру исте године је у саставу II
санџачке дивизије. У октобру је у саставу Дринске
одбране гдје са бобовско-ограђеничким, премћанским и
ускочким батаљоном држи сектор Горажде, потом улази
у састав Тарског одсјека под називом Дурмиторска бригада под командом Вула Кнежевића. У току повлачења
од Рудог до Пљеваља, новембар-децембар 1915. на лијеву
обалу Ћотине и према Левер Тари, пљеваљска бригада
има важну улогу у заштити. У том периоду водиће борбе
на Ковачу 16/29. новембра и пружити снажан отпор на
Плијеши код Пљеваља. У току повлачења прелази ријеку
Тару код Левера, посједа предвиђене положаје које успијева
да задржи све до капитулације црногорске војске.
Прве оружане чарке почеле су прије прекида
дипломатских односа Црне Горе и Аустро-Угарске. Првог
августа 1914. једно одјељење шуцкора10 из Босне упало је
на црногорску територију и отворило ватру на црногорску општинску канцеларију. Ратне операције су
почеле 6. августа 1914. када је командант санџачког
одреда Лука Гојнић издао наређење капетану Крсту
Поповићу, команданту бољанићког одреда да изврши
извиђање у подручју села Ђатовић, Голо Брдо, Чајниче и
Црни Врх и да према могућностима заузме Сјенокос и
Метаљку. Сличну наредбу Гојнић је издао и Љубишанском одреду са задатком да заузме Челебиће.
Следећег дана (7. августа) капетан Крсто Поповић је
извијестио бригадира Луку Гојнића да је тога дана у току
јутра Бољанићки одред заузео, односно повратио
фебруара мјесеца отргнути Сјенокос и Метаљку. Другог
дана (8. августа) одред је заузео и Чајниче. У међувремену
Љубишански одред заузео је и Челебиће и очистио
9
Државни архив Црне Горе, Цетиње, Команда Пљеваљске бригаде, ф. Бр. 1. или Миленко Ћировић Љутички, Каменогорски батаљон
Пљеваљске бригаде 1914-1915, Пљевља 2004, документ, бр. 51; Митар Ђуришић, Операције црногорске војске у Првом свјетском, Београд
1954, 83.
10
Шуцкори су аустроугарска нерегуларна милиција у Босни и Херцеговини пред Први светски рат и за време рата. Била је злогласна по
насиљима над Србима.
284
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
простор до ријеке Таре. Пљеваљско-пољски батаљон и
регрутска чета заузели су планину Пећину. Аустроугарска посада са Метаљке дијелом је заробљена а дијелом се
спасила повлачењем у дубину територије.
Истовремено су и трупе српске Ужичке војске прешле границу и утврдиле се на линији: Варда-ВрановинаСуха Гора-Маторје. Садејством Санџачког одреда и Ужичке
војске побољшане су позиције и знатно скраћен фронт.
Санџачки одред је према диспозицији од 13.
августа држао одбрану од Голеша до ријеке Таре. Ради
ефикасније одбране био је распоређен у три колоне
(одсјека): десна колона (Бољанићки одред) држала је
положај од Голеша до Ивсара; средња колона под
командом команданта Перише Влаховића посједа и
држи положаје од Ивсара до ријеке Ћотине, и лијева
колона под командом командира Јована Жижића
штитила је положаје од ријеке Ћотине до ријеке Таре.
Командант опште резерве био је командир Урош Ђукић.
Из Србије је бољанићки одред добио једну брдску
батерију са капетаном Миланом Гордићем која је
постављена на Чивчијем брду.
Након првих борби, повлачења истурених аустроугарских јединица и затишја, кренуо је снажни напад
аустроугарске војске на Санџачки одред црногорске
војске. Послије офанзиве на доњој Дрини (12. август)
офанзива је покренута и на горњем току ове ријеке.
Напад аустроугарске војске отпочео је 14, 15. и 16. августа.
XVI аустроугарски корпус са фронта Чајниче-Горажде
предузео је гоњење српске и црногорске војске. Главни
правац удара био је ка Рудом, а споредан према Чајничу.
Офанзива је почела на цијелом фронту од Лима до Фоче.
Црногорска војска пружала је само дјелимичан отпор и
на одстојању. Снажан отпор је пружио Језерско-шарански
батаљон на Околишту док није био опкољен и уз велике
губитке од 25% мртвих и рањених (и сам командант Вук
Бојовић је погинуо) морао се повући. Снажан удар је био
и на положајима који су држале двије чете регрутапитомаца подофицирске школе у Пљевљима, које су се
такође морале повући. Бољанићки батаљон је био нападнут код жандармеријске станице Ифсар, и уз знатне
губитке у току ноћи морао се повући. Непријатељ је тада
заузео Чајниче. Као појачање исто вече на Ковач су
стигла два батаљона Васојевићке бригаде - Краљски и
Андријевички са командантом Урошем Ђукићем, који су
ушли у састав Пљеваљске бригаде. Са Бољанића је из
резерве стигла Бјелопољска бригада под командом
Перише Влаховића, али се и она уз губитке морала повући
ка Бољанићима и Пљевљима. Повлачење Санџачког
одреда и његове Пљеваљске бригаде према Пљевљима
почела је 16. августа када је прекинута веза са српском
војском. Послије покушаја пружања одбране на потезу
Пијевчева Глава-Вис, а затим Мијајловица-Јабука Санџачки одред се повукао према Пријепољу, Градини и
11
Бијелом Пољу. Аустроугарске трупе су добиле наређења
за скретање у лијево преко Подблаћа ка Рудом и Лиму да
гоне Лимски одред Ужичке војске са циљем да опколе
главнину српске војске. Санџачки одред црногорске
војске гонила је само VIII аустроугарска брдска бригада.
У небрањена Пљевља аустроугарске трупе су ушле 6/19.
августа 1914. Двадесетог августа заузеле су Јабуку, а 21.
августа Пријепоље и Нову Варош не гонећи даље
црногорску војску и не продирући у дубину црногорске
територије, јер им је био циљ, не улазећи у Пријепоље,
да заобиђу српску ужичку војску и продру до Сјенице.
Падом Пљеваља долази до велике кризе на овом
дијелу црногорско-српског фронта. Веза између српске
и црногорске војске је прекинута. Одбрану пријепољског
сектора морала је да преузме команда српске Ибарске
дивизије са само 1.000 добровољаца и са два топа и
једним батаљоном трећепозиваца. Катастрофа је избјегнута захваљујући побједи српске војске на Церу и Јадру.
Аустроугарске трупе од Бродарева и Нове Вароши саме
су се повукле преко Дрине.
У августовским операцијама Санџачког одреда, у
чијем саставу је била и пљеваљска бригада на Дрини, на
подручју Пљеваља и другдје дошла је до изражаја
техничка слабост војске, њена слаба организација као и
слабост у раду црногорске Врховне команде. Трупе су
биле дезорганизоване, спас је тражен у одступању без
прегруписавања и пружања значајнијег отпора малобројним непријатељским снагама. По снази и квалитету
Санџачки одред могао је имати само дефанзивну улогу.
Чим је ушао у борбу са јачим непријатељским снагама
био је разбијен и никако се није могао прибрати да заузме
одбрамбени положај и да заустави непријатеља, чак и
када је послије пада Пљеваља имао пред собом само
дијелове VIII аустроугарске бригаде. Аустроугарске трупе
нијесу форсирале продор у дубину територије Црне Горе,
јер им то није био циљ. Слаба црногорска војска се могла
лако побиједити и присилити на сепаратни мир.
Код црногорске војске слабо је коришћена извидница и обавјештајна служба, па је постојала перманентна опасност од непријатељског изненађења. Подаци
о непријатељу сазнавани су када се са њима долазило у
контакт. Црногорска војска била је слабо организована
и у одступању. Нијесу се копали ровови, па се одступање
неријетко претварало у расуло. И очуване јединице
нијесу могле да прихвате нове борбене задатке.
Црногорски официри и даље су примјењивали фронтовски вид борбе и кордонски распоред трупа, без удара са
бокова и изненађења у нападу. За шест црногорских
бригада из Рашке области, формиране 1913. капетан
Љубомир Полексић записао је: „... То је скупљени народ
без и најосновније обуке и ратне спреме, те и поред све
њихове љубави за слободу у својој земљи, нијесу могли
дати оно што су сами жељели да дадну”.11 Такав
Љубомир Полексић, Рад црногорске Санџачке војске у Првом свјетском рату 1914-1918, АВИИ; П 16, к 21, 1/1 (рукопис).
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
санџачки одред није се могао носити са бројним,
извјежбаним и добро наоружаним аустроугарским
трупама. Не треба изгубити из вида да је за фронт који је
држао санџачки одред и гдје је био главни аустроугарски
удар Црна Гора одвојила само 6.000 војника. Богумил
Храбак у својим истраживањима указује на једну
чињеницу која се у науци и уопште дуго није спомињала,
а која је имала утицаја на успех VIII брдске
аустроугарске бригаде. У питању је помоћ коју је
муслиманско становништво у српском и црногорском
дијелу Рашке области пружало окупаторским
аустроугарским трупама. Извиђачке аустрoугарске
јединице појачавали су мјештани муслимани. Биле су,
истиче Храбак, „комитске патроле“ које се помињу уз
коњичка извидничка одељења аустроугарска. Након
повлачења аустроугарске војске са њом су одступали и
муслимани који су били у њеној служби.12
Губици црногорске војске у августовским борбама
нијесу тачно утврђени, осим што су давани проценти
избачених војника из строја. Слично је било и код
аустроугарске војске. Према процјени Срба у аустроугарској војсци црногорски губици кретали су се око
3.000 мртвих и рањених бораца и око 500 заробљених.13
Када је офанзива аустроугарске војске престала у
српском дијелу Рашке области, лијеви дио Санџачког
одреда се 22, 23 и 24 августа 1914. организовао за одбрану
својих положаја на правцу Пљевља-Коврен-Бијело Поље.
За то вријеме Љубишански одред повукао се до Стожера
не бранећи пут од Пљеваља до Ђурђевић Таре.
У међувремену војвода Радомир Путник, начелник
Штаба српске Врховне команде, увиђајући стање на фронту,
у току ратних операција 6/19. августа 1914. израдио је
Заједнички план дејстава српске и црногорске војске у
рату против Аустро-Угарске, у коме је предвидио да двије
трећине црногорске војске треба да се групишу око
Пљеваља и шире, за садејство са српском војском.
Преостале снаге Црна Гора могла је да употријеби за
одбрану своје територије. Ради постизања јединства у
извођењу заједничких дејстава у Црну Гору је из Србије
упућена војна мисија од 5 чланова на челу са генералом
Божом Јанковићем и пуковником Петром Пешићем, која
је на Цетиње стигла 21. августа. Иако нерадо краљ Никола
је прихватио овај план. Убрзо је образован и Штаб црногорске Врховне команде на челу са генералом Божом
Јанковићем. У штаб су ушла и остала три члана српске
врховне мисије и два црногорска капетана.
Наредбом црногорске Врховне команде од 12/25.
августа 1914. умјесто Санџачког одреда формирана је
нова, већа и опремљенија војна формација под називом
црногорска санџачка војска, најчешће називана санџачка
285
војска, под командом сердара Јанка Вукотића. Ова војска
подијељена је у двије дивизије:
Прва санџачка дивизија у чији састав су ушле:
Васојевићка, Бјелопољска и Ђаковичка бригада под
командом бригадира Луке Гојнића;
Друга санџачка дивизија у чији састав су ушле:
Ловћенска, Спушка и Пљеваљска бригада, била је под
командом бригадира Машана Божовића. Командант
Пљеваљске бригаде и даље је био Јован Жижић.
Санџачка војска имала је по једним изворима
9.000 војника и 16 митраљеза,14 а према другим 13.500
војника са 28 топова и 6 митраљеза.15
Како је број војника санџачке војске за операцију
на пљеваљском подручју, у источној Босни и према
Сарајеву још увијек био мањи од предвиђеног броја у
Заједничком плану дејстава, на захтјев српске Врховне
команде је 17/30. августа из састава херцеговачког одреда
образован дрински одред под командом дивизијара
Митра Мартиновића, јачине 6.000 људи за садејство са
српском војском. Тако је санџачка војска јачине 20.976
војника стављена у функцију заједничких операција.
Послије побједе српске војске на Церу, њена Ужичка
војска је добила наређење да крене у офанзиву према
Вишеграду. Истовремено је сердар Јанко Вукотић издао
заповијест за наступање Санџачке војске у двије колоне:
Пљевља-Метаљка-Горажде ка Дрини и лијевим правцем
Краљева Гора-Челебићи-Фоча. При наступању према
Пљевљима сердар Вукотић је са својим јединицама оклијевао идући заобилазним путем од Бијелог Поља до
Левера па тек путем ка Пљевљима. У евакуисана Пљевља
ушао је 17/30. августа 1914. Од црногорске Врховне
команде захтијевао је два дана да одмори војску за даља
наступања. До тада је у борбу ступила Прва санџачка
дивизија под командом бригадира Луке Гојнића. У
међувремену је Ужичка војска потисла аустроугарске
трупе преко Дрине, што је олакшало наступање санџачке
војске и повратак окупираних територија.
Непријатељ се повлачио уз мањи отпор, остављајући за собом пустош и лешеве. У Пљевља је тада из
Србије стигао један вод брзометних Шкодиних пољских
топова са капетаном Бранком Вукосављевићем. Почетком
септембра заузети су Фоча, Горажде и Рогатица. Са
херцеговачког фронта црногорској санџачкој војсци у
помоћ је стигао новоформирани Дрински одред на челу
са бригадиром Митром Мартиновићем. Црногорска
санџачка војска тада је бројала 18.000 војника сврстаних
у 10 бригада, бригаде у 34 батаљона, гдје је било и пет
батаљона Пљеваљске бригаде; 30 топова (од којих два
брдска спорометна 80 мм, 4 брдска брзометна 75 мм,
четири пољска брзометна крупова топа, четири брдска и
Богумил Храбак, Операције на средњој и у горњој Дрини и у Санџаку августа 1914, Историјски записи, Титоград 1964, бр. 4.
Исто.
Orde de battaile kraljevsko crnogorske vojske, израдио капетан Божо Марковић, оверио помоћник начел. ђенералштаба Петар Пешић,
1915. (Шема).
15
Митар Ђуришић, нав. дјело.
286
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
осам пољских дебанжових, четири шкодина топа и
четири хаубице 150 мм). Касније је било 32 топа (16
брдских и 16 пољских).16
У другом дијелу септембра 1914. Санџачка и
Ужичка војска шаљу извидничке одреде преко Романије
и долином Праче до Пала гдје се у току извиђања састају.
Батаљони са територије Пљеваља септембра мјесеца
налазили су се на планини Враљи, потом су прешли у
село Добрачу, Марково брдо и 2. октобра изашли на
Романији. У току септембра и октобра санџачка војска je
водила борбе на Романији. Деветнаестог октобра аустроугарска војска напала је предње дјелове Пљеваљске
бригаде и потисла их са Романије. Потом је уследио удар
аустроугарске артиљерије са циљем да се разбије
санџачка и ужичка војска на потезу: Марково БрдоСиљева Глава-Витино. Забиљежено је да су се батаљони
пљеваљске бригаде добро држали на Марковом Брду,
гдје су на уском фронту успјели да одбију непријатеља.17
Повлачење ужичке војске условило је повлачење и
санџачке војске на Гласинац гдје су 6.7. и 8. октобра
вођене жестоке борбе. Њено лијево крило разбијено је
21. октобра 1914, што је условило повлачење цјелокупне
формације на десну обалу ријеке Дрине.
Губици црногорске Санџачке војске у борбама на
Соколској планини, Јагодњи, Борању и Гучеву и у току
повлачења са Романије до десне обале Дрине од 15.
септембра до 25. октобра износили су 1.671 погинули,
рањени и нестали војник. Иако се није могла одржати на
лијевој обали Дрине црногорска Санџачка војска је
испунила своју улогу, да задржи што више непријатељских
снага и тиме олакша јединицама српске војске да се прегрупишу, снабдију оружјем, муницијом и другом ратном
опремом и пролонгирају поновни удар непријатеља.18
Почетком децембра 1914. услиједила је нова
непријатељска офанзива на десној обали Лима. Распоред
II дивизије санџачке војске био је следећи: Бјелопољска
бригада према Медвеђи, на лијевој обали Лима до
Трбосиља; горњовасојевићка бригада до Устипраче; пљеваљска бригада од Устипраче до Горажда и ловћенска
бригада од Горажда даље.
Лимска дивизија је са Острошком и Дечанском
бригадом 24. марта 1915. преузела покрет преко Прибоја,
Пријепоља и Пљеваља и размјестила се у Поблаћу, источно
од Метаљке. На овим положајима фронт се практично
стабилизовао за дужи период, до нових аустроугарских и
њемачких заједничких операција октобра 1915. За изградњу
пута Пљевља-Бијело Поље (започет прије рата) ангажовано
је неколико батаљона војске. Из састава II санџачке дивизије
узет је пештерско-бистрички, премћански, бобовскоограђенички, бољанићки и бјелопољски, а из I санџачке
дивизије издвојени су брзавски и каменогорски батаљон.
Заједничка њемачко-аустроугарска операција
против Србије и Црне Горе почела је 15. септембра 1915.
Ангажовано је 47 батаљона (51.714 пјешака и 148 топова
разног калибра). Црногорска војска на свим фронтовима
имала је 48.244 војника (86 батаљона), 134 топа и 73 митраљеза. Црногорска санџачка војска бројала је 26.388
војника, 54 топа и 39 митраљеза. Ову формацију која је
држала фронт на Дрини од Вишеграда до Шћепан Поља
сачињавали су: I санџачка дивизија под командом
бригадира Мила Матановића; II санџачка дивизија под
командом командира Павла Вујисића формирана од
четири батаљона пљеваљске бригаде и по три батаљона
из васојевићке и ловћенске бригаде, Пивски сектор и
колашинска бригада са осам и по батаљона. Српска и
црногорска војска садејствовале су према Заједничком
плану оперција из августа 1914. Црногорска војска имала
је дефанзивну улогу.
Због упада Бугара црногорска Врховна команда је
на тражење српске Врховне команде формирала Косовски
одред од 3.000 војника под командом бригадира Луке
Гојнића. У одред су ушле: санџачка бригада (пљеваљскопољски, бољанићки, каменогорски, бјелопољски и брзавски
батаљон и два митраљеска одјељења) и васојевићка бригада. Међутим, умјесто ка Косовској Митровици, косовски
одред кренуо је ка Дрини гдје је добио задатак да у току
повлачења српске војске штити правац Вишеград-Ужице
и заједнички правац Вишеград-Прибој-Нова ВарошСјеница. Аустроугарске трупе су 22. октобра прешле на
десну обалу Дрине. Санџачка бригада је 25. октобра
стигла на десну обалу Лима гдје је замијенила доњовасојевићку бригаду. Борбу је водила око Бујака и Голеша.
Остали дио косовског одреда заузео је Мацут, Метаљку,
Горње Вардиште и косе изнад Добруна. Борбе су потом
вођене око Добруна и Прања. Санџачка војска порушила
је тада пругу Вишеград-Међеђа. Правци Вишеград-Ужице
и Вишеград-Прибој постају изузетно важни за српску војску
у одступању, те се инсистира да се они по сваку цијену
држе и спријечи продор непријатеља према Новом Пазару.
Пљеваљска бригада је водила борбе око Горажда и
Фоче. За извјесно вријеме одбијени су непријатељски
напади. Главне снаге Санџачке војске сконцентрисане су
на потезу од Прибоја до Сјенице и Новог Пазара, гдје је
било 8.000 војника, 18 топова и 10 митраљеза. Остале
снаге су штитиле правац: Дрина-Пљевља-Бијело Поље.
Српска Врховна команда 22. октобра поново указује на
значај одбране одступнице српској војсци и издаје наредбу
сердару Јанку Вукотићу да је због ситуације на фронту
„правац Прибој-Нова Варош-Нови Пазар добио највећу
важност те према томе ако санџачка војска осигура овај
правац и не дозволи непријатељу дејство њиме у позадину српске војске, онда се одужила српству, иначе
12
13
14
16
Љубомир Полексић, нав. дјело.
Исто.
Богдан Гледовић, Улога Црногорске Санџачке војске за вријеме повлачења српске војске кроз Србију и Црну Гору 1914-1916.,
Војноисторијски гласник, бр. 31/1969. 6-61.
17
18
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
српска војска у повлачењу биће доведена у критичну
ситуацију.”19 Наредба је извршена, продор непријатеља
је осујећен. Због ситуације у српској војсци у повлачењу
и намјера аустроугарских трупа да јој затворе правац
одступања, од 2-7. новембра, прегруписана је Санџачка
војска. За одбрану Дрине остављено је: 8 батаљона са 20
топова и 13 митраљеза, док је на положајима од
Вишеграда до Златибора-Кокиног Брода-Јавора до Јанкова
врха ангажовано 25 батаљона, 35 топова и 26 митраљеза
и Доњовасојевићка бригада која је и даље била у саставу
српске војске. Тада је санџачка војска пребацила лијеви
дио својих јединица на фронт који је до 22. октобра
држала српска војска. Сада је она бранила фронт од
Вишеграда до Чачка-Јавора и Новог Пазара, двапут већи
него раније. Од 8. до 16. новембра спријечила је продирање аустроугарске војске у Рашку област и тако
онемогућила њихове планове да изврше окружење и
спријече повлачења према Косову Пољу. Снажан отпор и
жестоке борбе вођене су од 11/24 октобра до 20. октобра/2.
новембра 1915. на положајима: Бујак-Вихра-Паштан
Брдо-Врановина-Варда-Суха Гора-Добрун-ВардиштеДринско-Бујак-Метаљка-Црни Врх-Бијела Брда. Да није
било ове заштитнице српске трупе нашле би се у тешкој
ситуацији при одступању испред захукталог непријатеља.
Истраживачи овог периода сматрају да „операције
црногорске санџачке војске од 22. октобра, а нарочито од
7 до 16 новембра спадају у најзначајније борбе које је она
водила у Првом свјетском рату. Санџачка војска је у
потпуности извршила свој задатак... Овим борбама је
завршена прва етапа операција Санџачке војске.”20
Пљеваљска бригада борила се поред Дрине. Према
наводима Љубомира Полексића Пљеваљску бригаду
сачињавали су тада: премћански, бобовски и ускочки
батаљон са 4 пољска дебанжова топа, 2 крупова топа и 2
митраљеза. Ова бригада је била приморана да одступа
преко Паљике ка Ковачу и Пљевљима. Након борби у
новембру на линији: Суха гора-Вардиште, код Вишеграда
је прешло 15.000 аустро-угарских војника од којих је
6.000 упућено за Ужице а 6.000 кренуло за Прибој и
Пријепоље. Напад санџачких бригада их је изненадио, те
су имали 800 мртвих и рањених и 300 заробљених
војника. Петог новембра сердар Јанко Вукотић је кренуо
за Пљевља, колашинска бригада на Јабуку, ловћенска
према Сјеници, а остали дио војске правцем Ивањица-Ушће.
Командант Санџачке војске, сердар Јанко Вукотић,
вратио се на Јавор гдје је од Ловћенске и Колашинске
бригаде и других јединица образовао Јаворски одред и
лично руководио операцијама на том правцу. Санџачка
војска је истовремено успјешно бранила наступање
непријатеља из долине Дрине и Лима ка Пљевљима.
Санџачка војска имала је двоструку улогу: да
штити одступницу српској војсци и да се и сама повлачи
ка унутрашњости земље. У другој фази повлачења
287
добила је задатак да штити десни бок српске војске у
повлачењу од непријатељског дејства из Рашке области,
Херцеговине и Боке. Касније је Санџачка војска штитила
главну снагу српске војске при њеном одступању од
Пећи, преко Црне Горе и Албаније према Скадру.
Од 17. новембра до краја децембра санџачка војска
се повукла са положаја Јавор-Кокин Брод-ВишеградДрина на положаје: ријека Тара-Мојковац-Чакор (ширина
фронта око 145 км). Црногорска Врховна команда је у
овом периоду из санџачке војске повукла 10 батаљона у
стратешку резерву и издала наређење команданту
сердару Јанку Вукотићу да се артиљерија, митраљези и
дио пјешадије санџачке војске повуче и пребаци преко
ријеке Таре, код Левер Таре и Мојковца. Ратни материјал
из Пљеваља евакуисан је у унутрашњост Црне Горе.
Наређено је да се повуку само виђеније личности, а
остало становништво да остане.
Након тога на Дрини је остала најнужнија одбрана.
Прва Санџачка дивизија и Косовски одред постепено су
се груписали око Пљеваља и Пријепоља за одбрану
правца Бијело Поље-Мојковац. Јаворски одред повлачио
се ка Сјеници и Новом Пазару. У повлачењу је било
тешких тренутака за санџачку војску, сердар Јанко
Вукотић је честим прегруписавањем јединица затварао
поједине правце, а изненадним нападима у бок непријатеља успоравао његово напредовање.
Пошто је одступање једног дијела српске војске
ишло ка Пећи правци Рожај-Пећ-Рожај-Беране и СјеницаРожај-Пећ добио је особиту важност. Њиме је осигуран
правац одступања српске војске: Митровица-ПећАндрејевица-Подгорица-Скадар.
Непријатељ је 29. новембра заузео Метаљку.
Санџачка бригада у којој су били пљеваљско-пољски и
бољанићки батаљон држала је положаје према Бабинама,
док је каменогорски батаљон напао непријатеља преко
Међуречја. Пљеваљска бригада са двије чете премћанског и двије чете бобовско-ограђеничког батаљона, митраљеским одјељењем и жандармима напала је непријатеља
на Ковачу. Али, већ 1. децембра пљеваљска бригада, која
је штитила правац Ковач-Пљевља, морала се повући на
положај Плијеш-Краљева Гора. Црногорска Врховна
команда наредила је да се Пљевља без борбе евакуишу и
да се заузму положаји за даљу одбрану. Следећег дана,
2/15. децембра 1915. Пљевља су окупирана. Непријатељ
је током следећа два дана запосјео све положаје с десне
стране Ћотине (Мијајловицу, Обарде, Ивовик, Матаруге),
и убрзо прешао на њену лијеву обалу нападајући села
Комине, Шумане, Крушево, Трновице, Мељак, Влаховиће
и Битине. Штаб санџачке бригаде налазио се у то вријеме
у селу Маоче. У повлачењу црногорске јединице пружале
су јак отпор непријатељу при чему су и једни и други
имали знатне губитке. Услиједиле су потом борбе на
свим правцима у пљеваљском крају. Сердар Јанко
288
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
Вукотић издао је тада наређење да се пљеваљска бригада
повуче на лијеву обалу Таре код Левера, а санџачка
бригада код Премћана. Бјелопољска бригада држала је
положај од Стричине до Добриловине, а Колашинска
бригада Улошевину. Ради спречавања преласка 62
аустроугарске дивизије на лијеву обалу ријеке Таре
црногорска Врховна команда издала је наредбу команданту Санџачке војске „да се наши положаји на Тари
имају бранити најодсудније и до последњег човјека”. Ово
наређење услиједило је због тога што се I српска армија
као заштита у одступању главнине снага још увијек
налазила у рејону Андријевице. Борбе су вођене на
Ограђеници, Заглавку, испод Битинског ждријела, испод
Премћана, те касније око Меденог Гувна, Бојишта,
Развршја, Бијеле главе и другдје.
Највећа, одсудна битка вођена је код Мојковца 24.
и 25. децембра 1915, по старом, а 6. и 7. јануара 1916.
године по новом календару. Према аустроугарским изворима црногорска војска је однијела побједу. Аустроугарска
офанзива заустављена је на Тари и Лиму. У току Мојковачке битке пљеваљска и санџачка бригада одбраниле су
положаје на лијевој обали ријеке Таре од Шћепан Поља
до Добриловине. Тиме је спријечена главнина 62
непријатељске дивизије да пређе ријеку Тару и пренесе
борбе у правцу Жабљака и Шавника. За успјешне борбе
краљ Никола је писмено похвалио пљеваљску, колашинску и бјелопољску бригаду.
Крајем 1915. и почетком 1916. црногорска војска је
била у тешкој ситуацији. Малобројна, оскудна у оружју,
храни, одјећи и обући и свим другим потребама, она није
могла да одбрани земљу. Пред њом су биле три могућности: 1) да се војска, влада и краљ повуку из земље; 2)
да војска, влада и краљ капитулирају; и 3) да војска
капитулира, а краљ и влада избјегну из земље. Краљ се
одлучио на ову трећу варијанту. И данас се постављају
питања зашто краљ Никола није извео војску? Зашто је
дозволио капитулацију? Када су били извјесни резултати
Макензенове офанзиве престолонаследник књаз Данило,
свакако не без знања краља Николе, посредством
новинара Круфа покушавао је да дође у контакт са
одговорним људима Аустро-Угарске и Њемачке са
жељом да сазна намјере Централних сила по питању
Србије и Црне Горе. Играјући на карту „равнотеже” коју
је могла одиграти Црна Гора, књаз Данило је разматрао
могућност да Црна Гора склопи сепаратни мир са
Централним силама под условом да не дозволи повлачење српске војске преко њене територије. У знак
„захвалности” Црној Гори је обећавано територијално
проширење на рачун Србије, јужне Далмације и сјеверне
Албаније. Преговоре о сепаратном миру Црне Горе са
Централним силама у име престолонаследника Данила
водио је почасни конзул Црне Горе у Милану Карминати
21
19
20
Исто.
Исто, 117.
22
Новица Ракочевић, нав. дјело, 165-200.
Исто, 194.
са аустроугарским изаслаником Бернсадорфом. Међутим,
свакако да аустроугарска Врховна команда не би пристала на преговоре о сепаратном миру са Црном Гором
ако у свом посједу не би имала Ловћен, Бар и Скадар.21
Првог/тринаестог јануара 1916. аустроугарске
трупе су ушле на Цетиње. Већи дио Цетињског батаљона
положио је оружје, док се његов мањи дио повукао ка
Бару. На Цетињу је остао митрополит Митрофан Бан,
предсједник општине Вуко Пилетић и маршал Двора
Рамадановић. Шеснаестог јануара 1916. Црну Гору су
напустили страни дипломати и предсједник владе Лазар
Мијушковић. Ситуација је постала крајње тешка, посебно
21. јануара када је земљу тајно напустио краљ Никола и
у њу се за живота више никада неће вратити. У земљи су
остала три министра, начелник црногорске Врховне
команде, сердар Јанко Вукотић и најмлађи краљев син
књаз Мирко. Три министра су се тада састала у Подгорици
и одлучили да као „крња влада” узму власт у руке.
Проблем ће настати што дио владе који је избјегао из
земље и краљ Никола ово неће допустити.
Истог дана када је краљ Никола напустио земљу
начелник црногорске Врховне команде сердар Јанко
Вукотић добио је наређење да војсци саопшти „да се
разиђе са положаја... да иде својим кућама.” Овај чин је
значио капитулацију црногорске војске и државе.
Истовремено је Јанко Вукотић разријешен дужности
начелника Штаба Врховне команде. Тиме је црногорска
војска престала да постоји и тако неславно завршила
своју савезничку улогу у Првом свјетском рату. Распуштањем војске престала је практично да функционише
и црногорска држава.
О капитулацији црногорске војске 1916. г. писано
је са различитих аспеката. Историчар Новица Ракочевић
је констатовао да је „капитулација дошла као последица
династичких интереса и политичких калкулација краља
Николе за очување тих интереса, а са краљем Николом
мање више су се солидарисали сви они који су се
налазили на најодговорнијим положајима у војсци и у
државној управи... Главни разлог зашто није извео војску
био је бојазност да ће војску испустити из руку и да ће се
она изгубити у српској војсци... Краљ Никола је сматрао,
тврди Ракочевић, да је за његове интересе најбоље ако
Црногорци остану у земљи, па када дође повољан
тренутак да их он нађе ту на окупу. Погрешно оцјењујући
ситуацију, он је себе поистоветио са државом, па је
сматрао да је довољно да се он сам нађе код савезника.
Бојазност од уједињења Црне Горе са Србијом у корист
династије Карађорђевића увијек је прогонила краља.”22
Дугогодишњи близак и присан сарадник краља
Николе и непосредни свједок пропасти Црне Горе и одласка
краља из земље, војвода Симо Поповић, оставио је писмено
свједочанство о тим драматичним данима, о потезима и
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
понашању црногорског краља. Поповић наводи да је након
пада Ловћена, краљ Никола послао аустроугарском цару
депешу у којој је признао да је побијеђен и молио за частан
мир. Са понуђеним захтјевом није се сложила аустроугарска
главна команда која је жељела да докрајчи рат са Србијом и
Црном Гором, да зароби српску војску, краља, владу,
народне посланике и избјегли народ а потом нека се цар и
влада нагађају са краљем Црне Горе.
Краљ Никола запрепашћен што након уступања
Ловћена не добија обећани мир са Аустријом, ноћу тајно
бјежи са Цетиња на Ријеку Црнојевића, потом у
Подгорицу, гдје оставља министре и књаза Мирка, а он
се са предсједником владе Лазаром Мијушковићем и
књазом Петром склања у Скадар. Тек тада га прогоне
размишљања да није прерано отишао из земље.
Међутим, и даље се надао да ће га аустријски цар
даривати обећаним миром. Војвода Симо Поповић
прибиљежио је ритуале краља Николе у Скадру, који
говоре о трагикомичној судбини остарелог и дволичног
владара Црне Горе. „Краљ је, наводи Поповић, устао и
викнуо да му донесу сабљу и изведу коња: хоће смјеста
да се врће, да окупи Црногорце и да се бије са
Аустријанцима. Божо (Петровић прим. М.П.) и
перјаници држе га и отимају му сабљу, не дају му из куће:
он клоне на канабе и завика: „Црн ти образ Божо што ме
не пушташ.” У истом стилу Поповић даље биљежи:
„Причали су ми официри из пратње краљеве, да је то
исто викао у Подгорици. Загонио се на Царев Лаз да
ондје дочека Аустријанце и погине. Они су га држали да
не пође, а књаз Мирко, гледајући шта се чини, викнуо им
је: „Пустите га слободно, неће он тамо. Ево скоро шест
година како он игра такве комедије...” Када је ово
говорио у Скадру, наставља даље Поповић, црногорска
војска више није постојала, распуштена је кући.”23
Ритуални краљеви покушаји да се тобоже бори против
Аустријанаца, требало је да се чују и да покуша да сузбију
у народу раширено увјерење да је са Аустријом имао
тајни уговор да јој преда Ловћен и закључи сепаратни
мир. Док се рјешавала судбина Ловћена народ је био
миран, вјеровао је краљу. Међутим, када је непријатељска војска кренула да окупира цијелу Црну Гору,
краљ је бјежао како од непријатеља, још више од гњева
свога народа. Због тога је тајно побјегао са Цетиња, из
Подгорице, па и из Скадра. Код Даниловог града војвода
Ђуро Петровић га је сачувао од разјарене гомиле. „Тајни
уговор, или споразум са Аустријом, пише Симо Поповић,
је зацијело постојао. Не може се сада знати какав, али по
ономе што се зна, може се нагађати. Ловћен се имао
предати аустријској војсци без крви, а предаја се имала
прикрити силном артиљеријском ватром са тврђава и
ратних бродова, под чијом је заштитом она тобоже на
јуришу узела Ловћен.”24
23
24
289
Обезбјеђење хране, оружја и муниције
за војску и народ
Прије рата и у току рата Црна Гора је била стално
суочена са тешкоћама у вези са исхраном војске и народа.
У рат је ушла без икаквих залиха хране. Трговцима је
било забрањено и кажњиво да док рат траје подижу
цијену роба. Министарски савјет донио је закључак да се
за увоз петролеја, бензина, шибица, обуће, шећера, кафе
и свих прехрамбених производа плаћају минималне
царине. Спроведена је реквизиција жита и брашна које
се нашло код трговаца. Општине су у ратним условима
набављале робу широке потрошње и храну па су их преко
магацина и прихватних радњи продавале.
Помоћ у храни, опреми, оружју и муницији, тражена је од Русије. Жито и храна послати су паробродима
до Медуе и Сан Ђованија, гдје их је сачекала, потопила и
заробила аустроугарска војска. Дио ове помоћи из
Солуна превезла је Србија.
За набавку жита и оружја Црној Гори 1914. је зајам
дала Француска у износу од 500.000 франака и 20.000
квинтала жита. Следеће године, августа и септембра 1915.
Француска је одобрила нови кредит од 10.000.000
франака од кога је купљено 500.000 кг брашна, 500.000
кг овса, 100.000 кг пиринча, извјесна количина оружја,
муниције и униформи. До Макензенове офанзиве од ове
помоћи у Црну Гору допремљено је свега 5.020 пушака
и осам топова и нешто митраљеза. Остали материјал
остао је у савезничким лукама у Солуну.
Главна интендатура санџачке војске, на челу са
главним интендантом С. Илићем била је стационирана
у Пљевљима; док су потчињене јој војне станице биле: у
Пљевљима, шеф-командир станице М. Секулић; у Бољанићима, шеф станице Прокопије Шиљак и војна станица
на Метаљци. Храна и друге потребе добављане су преко
Пријепоља и Бијелог Поља. За превоз су недостајали
коњи и коњска кола (19. августа 1914. у Пљевљима је било
само осам коњских кола, док су коњи коришћени за
превоз муниције). Касније се стање поправило.
Према извјештају обласног управитеља у Пљевљима
у области пљеваљској је од мобилизације 28. јула до 15.
децембра 1914. реквирирано: 17.661 овца односно
256.339,835 кг меса; говеди 2.650 са 156.333 кг меса;
Овом броју, истиче се, треба додати још 140.000 кг
најновије реквизиције. Честим реквизицијама знатно је
проријеђен сточни фонд. Стање војничке хране и фуражи
у магацинима обласне управе у Пљевљима на дан 25.
фебруара 1915. било је: жита 8.991 кг; брашна 2.938 кг;
соли 357 кг; пиринча 188 кг; пасуља 949 кг; сланине 838
кг; кромпира 5.314 кг; купуса није било; хљеба 4.604 кг;
сијена 2.000 кг; зоби 2.000 кг.
Симо Поповић, С краљем Николом из дана у дан 1916-1919, приредио Василије Ђ. Крестић; Београд 2002, 87.
Исто.
290
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
Реквизиције хране за војску и теглећу стоку биле
су сталне. Главни интендант Гатало као хитну ствар 12.
маја 1915. наложио је обласној управи у Пљевљима да на
својој територији за потребе војске у двије партије
реквирира 70.000 кг овчијег и говеђег меса.25
Војни санитет
Устројством црногорске војске из 1910. г.
предвиђено је било да свака дивизија има санитетску
чету, да свака бригада има санитетски вод и сваки
батаљон санитетску десечарију. Међутим, бројно стање
санитетског кадра црногорске стајаће војске било је
далеко испод формацијских потреба. На почетку рата
укупно је било 6 војних љекара, 12 љекарских помоћника
и 2 војна апотекара. За ратне потребе мобилисани су
били сви цивилни љекари, апотекари и ветеринари.
Међутим, и поред свега није се могла значајније
побољшати санитетска служба. У санитет су укључени и
студенти медицине из Црне Горе, затим добровољци из
југословенских земаља под Аустро-Угарском и из других
земаља и мисије Црвеног крста из савезничких земаља.
Пред саму објаву рата Санитетско одјељење је хитно
распоредило при одредима црногорске војске 25 љекара,
међу којима је и десетак из руских, грчких и енглеских
љекарских мисија. Свакодневне борбе на фронту
повећавале су број погинулих и рањених. Било је тешко
набавити санитетски материјал и лијекове. Уз све то
појавиле су се и заразне болести у војсци и народу, посебно пјегави тифус.
У односу на удаљеност од фронта постојале су три
врсте болница у Црној Гори. Болнице у првом појасу
ратних дејстава (Фоча, Чајниче, Рудо и болнице у
Пљевљима) биле су прихватне болнице и као такве
стално су биле оптерећене рањеницима и болесницима.
Тежи рањеници и болесници упућивани су у болнице у
унутрашњости земље (Бијело Поље, Колашин, Шавник,
Беране и Андријевица) или у удаљеније болнице (Подгорица,
Цетиње). Болница, односно болнице у Пљевљима за све
вријеме рата (август 1914-децембар 1915) биле су главне
болнице Санџачког одреда, касније црногорске санџачке
војске. Љекарска мисија Црвеног крста Грчке са четири
лекара, крајем септембра 1914. дошла је и уредила своју
војну болницу од 40 постеља у Горажду. Касније је
болница премјештена у Пљевља. У Пљевљима је и руски
Црвени крст формирао болницу од 50 кревета,
замјењивао санитетско особље и стално дотурао нове
количине санитетског материјала. И енглески Црвени
крст отворио је болницу са два љекара и 80 кревета у
Пљевљима. Његујући болеснике од тифуса умирали су и
љекари и друго медицинско особље страних мисија. У
Пљевљима је од тифуса умро и у манастирском гробљу
25
св. Тројице сахрањен, члан енглеске љекарске мисије
Чарлс Виљем Торп. Било је то вријеме страдња и патњи
у коме су људи у бијелим мантилима били жртве сопственог племенитог позива. Болнице у Пљевљима биле су
пуне избјеглих Срба из Босне и Херцеговине.
Ситуација на фронтовима црногорске санџачке
војске и извјештаји из болница драматично се мијењају
од октобра 1915. до средине јануара 1916. године. Током
тромјесечних борби од Дрине до Мојковца евакуисане су
и војне болнице. Умјесто њих формиране су импровизоване болнице, а када је ситуација наметала и оне су
премјештане. Прво су евакуисане болнице на Дрини, а
рањеници и оболели упућивани у Пљевља, Прибој и
Пријепоље.
У документима из тог периода, поред три већ
поменуте болнице (на Доловима, са 206 пацијената, на
Балибеговом Брду са 37 болесника и руска мисија са 87),
наводи се и четврта болница, означена као болница „Р”
са 80 болесника. Крајем новембра те године наводи се и
пета болница под називом Касина, са 49 рањених и болесних. У свих пет болница у Пљевљима лијечено је тада 465
лица. У извјештајима из ових и других болница наводи се
да су лијечени и заробљени аустроугарски војници.
Након повлачења Санџачке војске из Пљеваља, 2.
децембра 1915. болница за Другу дивизију санџачке
војске установљена је у Врелима код Жабљака, која је
имала и Одјељење за болеснике обољеле од тифуса.
Драматична ситуација се погоршала још више када су
крајем 1915 године све стране санитетске мисије напустиле
Црну Гору. Епидемије, глад, немаштина и изнемоглост
косила је незаштићени и незбринути народ у Црној Гори.
Медицинску помоћ љекари су често пружали у импровизованим амбулантама, сеоским кућама или под
шаторима.. У болницама је лијечено око 10.500 лица.
Стране војне мисије испитивале су нове технике
ратне хирургије и санитета. Захваљујући овим мисијама
у Црној Гори је упозната и развијана ратна хирургија као
посебна грана медицине. Због недостатка стручног
кадра, анестезију су давала нестручна лица-апотекари.
Компликације након операција доводиле су до великог
броја смртних случајева. Није мали број повријеђених и
умрлих у рату који нијесу лијечени.
У ратним условима жене су силом прилика
спонтано преузимале одговорну и тешку улогу приликом
евакуације и лијечења рањеника и болесника. Ношене
љубављу мајке, сестре, супруге и попут Косовке дјевојке
и мајке Југовића, жене у Црној Гори одлазиле су у
близину фронта, сачекивале своје најближе и доносиле
им храну, одјећу и обућу. Понекад су биле ангажоване да
носе муницију, рањене и обољеле ратнике.
Послије капитулације црногорске војске наступиле
су скоро три године тешке аустроугарске окупације. Било
је то незапамћено вријеме немаштине, глади, болести и
борбе за физичко одржање људских живота. Цјелокупно
Државни архив Црне Горе; Интендатура Санџачке војске, ф. 1; Војна станица Бољанићи, ф. 1
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
становништво било је изложено свакодневним патњама,
страдањима и умирању. Са одласком страних медицинских екипа, децембра 1915. здравствене прилике су се још
више погоршале. Вашљивост и шуга су се драстично
шириле. Заразне болести, посебно туберкулоза и пјегави
тифус су стално односили жртве. Немаштина је била
ушла у све куће и све породице. Болесничке собе се
нијесу загријавале. Гладовање је слабило имунолошку
отпорност организма. Окупаторска власт није хтјела да
помогне становништву и да сузбије епидемију. Честом
реквизицијом стоке још више је погоршано опште стање.
Гладно и исцрпљено становништво захватала је епидемија „шпанске грознице” (грип) која је харала Европом.
„Шпањолка” коју су донијели Шпанци, припадници
аустроугарске војске, у Пљевљима и Црној Гори је
однијела велике жртве и оставила дубоке трагове на
исцрпљеном народу. Вријеме окупације обиљежено је
високом смртношћу становништва, посебно дјеце, старих
и изнемоглих лица. Нажалост жртве аустроугарске
окупације никада нијесу пописане. Крајње је вријеме да
се то учини. Из рата је изашао велики број рањених и
инвалида које је требало видати и његовати. Ратне ране
су биле велике, како тјелесне тако и душевне.26
Улазак аустроугарске војске у Пљевља
и живот под окупацијом
У току Првог свјетског рата Пљевља су доживјела
двије окупације од стране аустроугарске војске. Прву,
6/19. августа 1914. која је трајала недјељу дана и другу,
19. новембра/2 децембра 1915. која је трајала до 27.
октобра 1918. године.
Игуман манастира Св. Тројица Серафим Џарић о
првој окупацији забиљежио је да је прије уласка
окупаторске војске у Пљевљима „настала паника и
бежање... све је побегло осим жена и деце”, склонили су
се и калуђери и манастирски момци. Познати аустрофил
Мехмед паша Бајровић сазвао је грађанство, већином
муслиманско, и само четири Србина: игуман Серафим
Џарић, Илија Самарџић, Миле Хаџи Јакшић, и Нико
Пејатовић. На састанку је изабрана нова општинска
управа са Мехмед-пашом Бајровићем као предсједником.
„Када је све било свршено, биљежи игуман Џарић, паша
нам рече:... спремимо се да дочекамо коњицу; паша је
поручио фијакере и сви смо поседали и изашли са западне
стране вароши, одакле долази од Босне аустријска
коњица. Цео муслимански свет, изашао је пред војску,
тако: као да је то била султанова војска, радости није
291
било краја. Наишла је коњица... Паша и други виђени
муслимани, поздравили су се са вођама коњице... Ја сам
био по страни и гледао шта раде... један од официра је
рекао другоме да треба попа убити... После подне опет
смо сви изишли пред пешадију и ништа се нарочито није
десило... Муслимански су прваци штитили у сваком
погледу српски живаљ и нису дали Швабама да ма какво
насиље изврше над српским живљем у вароши, а по
селима било је доста погибије над српским живљем и
пљачки од муслиманског бошибозлука.”27 Као потврду
таквог стања игуман Џарић наводи да га је од хапшења
спасио Мехмед-паша Бајровић, а он њега и муслимане
након повратка црногорске војске у Пљевља. Игуман је
сачекао команданта бригадира Луку Гојнића испричао
му како су муслимани штитили Србе у вароши од
аустријске војске и власти и замолио га да војска не дира
муслимане. Тако је и било.
О другој окупацији Пљеваља, децембра 1915.
игуман Серафим Џарић записао је: „у Пљевљима се
образова привремена општина. Црногорци виђеније
муслимане интернираше за Црну Гору. Постаде несносно
стање... Страх и трепет обузео је сваког хришћанина... Ја
сам добро стојао код муслимана, а био сам члан привремене општине. На темељу тога општина ми одреди три
муслимана, за сваки евентуални случај да се нађу код
мене у манастиру... Повукли се полимски свештеници,
њих седам да беже за Црну Гору, па како је Шваба била
ушла у Подгорицу, они се врате из Бијелог Поља и право
дођу у манастир св. Тројицу: милешевски архимандрит
Геодон Марић; пријепољски прота Јован Госпић; поп
Васо Марић, поп Владе Пурић; поп Илија Пурић; поп
сл.3 - Пљевља под аустроугарском окупацијом у Првом
свјетском рату
292
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
Данило Шиљак и поп Михаило Јевђевић. Овај долазак
свештенства у госте тешко је било и за мене и за
манастир. Могле су Швабе помислити да је ово неки
нарочити састанак...”28 Извиднице и патроле аустријске
су залазиле у манастир и прије уласка војске. „Сутрадан
ујутро - пише даље игуман Џарић- дође опет једна
патрола те узе мене и она два муслимана, ставише нас
пред војску која наступа за Пљевља. Ово је највиша
незгода била. Црногорци почеше пуцати са Плијеши;
поче и Шваба. Ми идемо пред првом четом и са севера
уђосмо у Пљевља. Изашао муслимански свет у сретање
као да му Султанова војска долази. Настаде пушчана и
топовска паљба. Ми се таоци изгубисмо у вароши, нико
о нама више није водио рачуна... Пођем у чаршију,
куршуми звижде по крову од кућа...”29 Игуман је на
тражење добио пропусницу са којом се могао кретати
само од манастира до града и назад. У манастиру се није
смјело звонити за вечерњу док се није добило одобрење
од окупатора. Аустроугарска војска користила је манастирске конаке и у њима боравила у више наврата. Без
питања и надокнаде трошено је манастирско сијено,
слама и дрва. „Одмах након уласка у град пљеваљска
команда-записао је игуман Џарић - сваког трећег дана
позивала је православне код турске велике џамије у
чаршију; испитивала и претила. Ја сам дознао да ће све
да интернирају... Једног дана позвали су све православне
до 55 година... Када смо дошли пред џамију, нека војна
комисија прозивала је сваког по имену, као да су нам на
крштењу били... Ја сам наређење послушао и отишао у
општину... Кад сам изишао видио сам да је све ујармљено,
два и два, напред су били оно шест свештеника од мојих
гостију, а остали за њима и то богме већином сиротиња.
Више је било болесних него здравих... Мехмед-паша
Бајровић је дошао са аустријском војском из Сарајева...
Војске су се стално мијењале, једне одлазиле, друге
долазиле у манастир... По нашим селима око Пљеваља
настаје страшан призор. Настало је пљачкање, убијање и
интернирање; највише од стране муслимана; оног развратног муслиманског башибозлука, који нису размишљали
каке ће их последице снаћи... Једино су код кућа остајале
жене са децом, којима је од хране све било однесено. Зато
је после 1916. године настала велика глад у народу тако,
да се у прошлости не памти... У манастиру је - биљежи
даље игуман Џарић- било заточено 2000 душа (може
бити да се ради о 200 људи, прим. М: П.). Ово је био страшан
призор после рата. Напоље им нису дали излазити.
Нужде су вршили око саме цркве, тако да се од балега
није могло у цркву ући. Народ избезумљен; положио је
28
Исто, 95.
Исто, 96.
Исто, 103-104.
31
Види: Василије Вранеш, Пљевља под окупацијом, часопис Мостови, Међурепубличка заједница за културно-просвјетну дјелатност
Пљевља, 1974, бр. 22, 113-122. Ради се о скраћеном преводу текста Франта Расивала, ађутанта главног команданта, потом судије и главног
заповједника аустроугарске војске у Пљевљима за вријеме окупације под насловом Успомене на окупацију Санџака за вријеме свјетског рата.
32
Милка Бајић Подерегин, Свитање, Београд 1997, 256-257.
33
Славко Калуђерчић, Из ратног дневника, Преглед, Сарајево, 1930, књ. V, св. 74, 70-76.
29
30
26
Државни архив Црне Горе, Интендатура Санџачке војске, ф. 1; Војна станица Бољанићи, ф. 1; Слободан Бобан Томић, Организација и
функционисање санитета Санџачке војске, у књизи: Мојковачка операција 1915-1916, Подгорица-Београд 1996. 185-198.; Гаврило Шћепановић,
Ратни санитет у Црној Гори за вријеме династије Петровић, Зборник радова са научног скупа: Династије Петровић Његош, књига 2, ЦАНУ
и Универзитет Црне Горе, Подгорица 2002. 321-341.
27
Милић Ф. Петровић, Доживљај игумана Серафима Џарића, 88-90.
ватре по патосу у ћелијама; замало се нису конаци запалили... Истина дуго нису држати, распуштени су и народ
отишао у своја места, већина у ропство...“30
Окупаторска војска је из манастира односила све
што се могло однијети; ствари од месинга, сламу, сијено,
дрва, ограду око манастира, кромпир, жито и све друго.
О пустошењима Франт Росивал је забиљежио: „...У току
ратних војничких прелаза тај крај је подносио све могуће
ратне бруталности. Уништаване су зграде, баште, пустошена су и иначе убога поља, реквирирана је и храна и
стока, па је несигурност и биједа владала у свакој кући...
У то вријеме била је довољна ма каква пријава некога па
да га снађе судбина нимало завидна...31
О страдању незаштићеног и недужног народа за
вријеме окупације своја изванредна запажања прибиљежила је и књижевница Милка Бајић Подерегин: „... За
вријеме окупације Аустријанци су отварали магацине и
почели продавати брашно и жито за злато. Када су
извукли сво злато и накит, робу су продавали за круне по
високим цијенама... Након тога појавила се шпанска
грозница која је сатрла цијеле породице. Изгладњен
народ, тугујући за затвореницима, почео се бунити и
прихватати оружја. Аустријанци су одговорили вјешањем и стријељањем. Крстата касарна је претворена у
Војни суд, а велика манастирска зграда до ње преуређена
је у затвор у који су Аустро-Угари доводили затворенике
оптужене за издају због тога што им је нађено оружје у
кући или на њиви. Махом су затварани људи са села над
којима су смртну казну Аустријанци извршавали јавно,
услед бијелог дана и уз церемонију... Пред судом би се
окупило мноштво народа, Срба, Турака и дјеце... Ако је
човјек био осуђен на смрт вјешањем, за њим је ишао
џелат циганин, а ако је био осуђен на стријељање умјесто
џелата пратила га је чета војника са пушкама... Вјешају са
друге стране Богишевца, под швапским гробљем
стријељају...”32
О првој окупацији Пљеваља занимљиве податке
записао је у свој дневник и аустроугарски војник, присилно
мобилисани Србин из Босне, Славко Калуђерчић. Под
насловом „Пљевља 19. августа 1914.“ забиљежио је:
„Нигде живе душе у вароши. Цио град је искићен црножутим заставама. На сваком и најмањем, ћепенку вије се
бајрак двоглавог црног орла. Варош вам се чини као
декорисана велика дворана, где су зидови, позорница и
цио партер просто начичкани обојеним крпама. У чуду
се питамо како се за један дан створише, нађоше и
извукоше толике црно-жуте заставе? Сутрадан већ мало
слободнији трговци отварају дућане не би ли ушићарили
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
сл.4 - Франт Росивал, ађутант аустроугарског команданта,
потом судија и командант у Пљевљима за вријеме окупације
1915-1918.
од нове војске. Нешто даље од вароши има лепо уређен
аустријски војнички логор... ту су официри живели...
потпуно одељено од грађана, не марећи што тај свет око
њих тоне и пропада у оријенталним мерацима, меланхолији и јавашлуку турском, вечито чучећи, прекрштених
ногу на ћепенцима, пушећи, избацујући густе димове
дувана и срчући неуморно врелу црну каву. Један дан
одмора само, па нам наредише да одмах марширамо за
Пријепоље и Нову Варош.“33
О понашању припадника окупаторске аустроугарске власти, у зависности од етничке припадности, Чех
Франт Росивал је записао: „Најопаснији наш непријатељ
био је жандармеријски капетан Рајнхарт који је био прве
године заповједник жандармерије. Поријеклом је био
Нијемац, негдје из сјеверне Чешке. Знао је добро српски
пошто је дуже времена служио у Босни. Ишао је за
искључивим циљем - уништити све што је српско, али
обазриво, тврдокорно и сигурно. Носи на души све политичке процесе и све интернације. Опасни непријатељ
Срба, непријатељ број два, био је капетан Клопшток,
референт пасошког одјељења окружне команде. Био је
такође Нијемац поријеклом из Доњег Кубина у
Словачкој. Имао је назив Туркуша, зато што је као
34
35
36
Франт Росивал, нав. дјело.
Исто.
Исто.
293
новинар прије рата дуже вријеме живио у Цариграду гдје
је примио ислам. Од Мађара био је најопаснији војни
референт капетан Нађ који није бирао средства у борби
против поробљених Срба. Најзад, морам споменути и
градског политичког комесара код окружне команде
ренегата, поријеклом из Моравске, чији су рођаци били
свјежи Чеси, доктора Брезовског... Никада нијесмо
имали прилике да ни од кога чујемо тако грубе увреде
нашег народа и нашег покрета за помагање српском
окупираном живљу. У последњој години окупације био
нам је такође врло опасан противник натпоручник
Вајнер, мађарски Јевреј. Био је крвни непријатељ Срба, а
опасан још и због тога јер је био врло способан, спретан
и знао је одлично српски...”34 Сличног су понашања били
и аустроугарски чиновници хрватске националности. За
разлику од њих, Чеси, Словенци и Срби sa југословенских подручја под аустроугарском управом имали су
другачији однос према окупираном српском народу у
Пљевљима. „Тако се- пише Франт Росивал - читав један
окупациони апарат подијелио на два табора, јавно,
дакако неупадљиво: чешко-српски и њемачко-мађарски
окупаторски... у првим данима окупације посао на
помагању и спасавању Срба био је врло тежак. Често нам
није ништа друго преостајало него да беспомоћно
гледамо смртне казне, свакодневна прогањања и сл. ако
нијесмо жељели још више несреће направити својом
несмотреношћу или пренаглашеношћу. Али чак и у
таквим случајевима наши људи (Чеси, прим. М.П.) су се
одлучивали на подвођење лажних свједока, на фалсификовање њихових исказа, на издајства званичне државне
политике, а све у циљу да се спасе живот неког од
овдашњих људи, који је био крив само зато што је
припадао српском народу...35 Чеси спремни да помажу
српском народу у почетку су били малобројни: Франт
Росивал, помоћник сталног заповједника Братанића,
затим официр војне станице натпоручник Матис и поштански чиновник Вацлав Новопацки. Касније се чешка
колонија увећала: капетан жандармерије Клонфеда,
директор Ф. Саучек у болници, економски официр
болнице у Пљевљима, Косинак који је умро и сахрањен у
Пљевљима, окружни војни свештеник Адолф Бржечка и
натпоручник Словенац Ковчаник. У спасавању српског
живља Чеси, аустроугарски чиновници, су се ослањали,
односно помагали су им: тадашњи општински секретар
Урош Милинковић, игуман Серафим Џарић, прота Саво
Вукојичић и окружни љекар др Јаков Зарубица.36
Окупаторска власт у Црној Гори увела је војну
управу под називом Војно генерално гувернерство на
челу са генералним гувернером Виктором Вебером са
сједиштем на Цетињу. Генерално гувернерство било је
потчињено аустроугарској Врховној команди. Све до
прољећа 1917. био је то чисто војнички режим док се није
294
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
касније прилагодио неким законима. Пљевља су тада
успостављена као округ са три среза: Пљевља, Бољанићи
и Бијело Поље. Пљеваљски срез имао је седам општина
и седам жандармеријских станица са четом од 10-20
људи. У пљеваљском срезу био је стациониран и велики
економат. Срески начелник (заповједник) био је истовремено и заповједник града. У његовој надлежности била је
општинска полиција, јавна безбједност, здравство и
друго. У пљеваљском срезу била је пореска управа,
економат, окружни суд за аграрна питања, цензура и
друго. Реорганизација управе завршена је јула 1917. када
је Црна Гора подијељена на 8 округа, 27 срезова, 215
општина са 436.000 становника. Општинску управу чинили
су: предсједник, потпредсједник, секретар, писар, пандури
и помоћно особље. У крајевима који су ослобођени 1912,
посебно мјешовитим, за поглаваре постављани су
муслимани. У Пљевљима је поглавар био Мехмед-паша
Бајровић. У селима је задржана институција кметства и
кметови као старјешине.
Главни задатак генералног гувернерства био је
држање народа у покорности, редовно наплаћивање
пореза, реквизиција и када затреба, бесплатно узимање
радне снаге. Средства су се убирала од општинских
пореза-такси на увоз роба, на стоку и коже, кланицу, на
монополске артикле, на радње, пића, превозна средства,
на кафане и кафанске игре, на уговоре и увјерења, на
куће, пашу, пијаце, млинове, на казане за печење ракије,
на културно-просвјетне потребе, на ванредне приходе,
општински прирез, глобе, на официрске станове и друго.
У селима се убирао порез на земљу, стоку и пољопривредне производе. Непријављена и прикривена имовина
је одузимана. Приходи од пореза употребљавани су за
издржавање окупаторских власти. Године 1916. укупан
порез у Црној Гори износио је 3.000.000 аустријских
круна, а 1917. чак 5.846.720 круна.37 Порези су били тежак
терет за осиромашени и исцрпљени народ. У варошима
и селима успостављена је мрежа жандармеријских станица са доста великим овлашћењима.
Судови
Војни судови установљени при окружним среским
подручјима судили су на основу војног кривичног
законика Аустро-Угарске. Највиша судска инстанца био
је генерални гувернер за Црну Гору. Предсједници судова
били су: командант среза код среског суда и командант
округа код Окружног суда.
У почетку заповједник Окружног суда у Пљевљима
био је Мађар Фон Кисели, представник антисрпске групе.
На срећу, његове радикалне предлоге и изливе мржње
према српском становништву, како биљежи Ф. Росивал,
у извјесној мјери амортизовао је судски записничар
Милан Радлински, искусни правник и адвокат из Плзена.
37
Новица Ракочевић, нав. дјело, поглавље Порези.
Радикални заокрет у раду суда у Пљевљима наступио је
када је Фон Киселог замијенио др права Андријан чије је
знање и спретност отклонило многе акције жандармерије још у самом почетку кривичног процеса. Тада су,
пише Ф. Росивал, престали сви политички процеси и
смртне казне. Слично је било и код његовог наследника
Хрвата Јакопића који је такође био релативно коректан.
Градски заповједник у Пљевљима на почетку је
био Братински, који је био замијењен двојицом штапских
официра, а 1917. команду је преузео проф. Франт Росивал,
који се односио заштитнички према становништву у
Пљевљима. Нажалост, до тог времена много људи је
невино објешено, стријељано и одведено у логоре одакле
се многи нијесу вратили живи.
Школе
За разлику од других крајева, школе у пљеваљском
крају за вријеме Првог свјетског рата нијесу радиле. На
пљеваљском подручју као пограничном простору од
самог почетка рата вођене су борбе, зграде школа су
коришћене за војне потребе (у Гимназији је била смјештена војна болница), дио просвјетних радника прихватио
се војних обавеза, дио је напустио школе и отишао у
родни крај, а осталима није дозвољен рад.
Снабдијевање становништва
У условима окупације, посебно за прехрану
градског становништва било је великих проблема.
Најсиромашнији су следовање „добијали бесплатно,
остали су плаћали у злату и сребру”, док су га имали,
српским папирним динарима, којима је вредност била
умањена за 50 % и аустријским крунама. За црногорски
перпер се није могло ништа купити. За обраду земље
увођени су господарски одбори и присилан рад. Они који
нису обрађивали земљу кажњавани су губитком приноса,
новчано до 2.000 круна и затвором до 6 мјесеци. Трговина житом и употреба жита за исхрану стоке била је
забрањена. Посебним уредбама било је уређено мљевење
жита, печење хлеба, продаја жита и хљеба, цијене
продаје и обезбијеђење намирница. Прописана је била
количина хране за сваку породицу, укључујући и
најамнике у тој породици.
Реквизиција
Реквизиција је била уведена од првих дана
окупације. Одузимана је стока, вуна, пољопривредни
производи, посуђе од бакра и месинга, звона са цркава
за војне потребе, чиме су се вријеђала најтананија
патриотска и религиозна осјећања народа. Процјену
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
приноса и разрезивање реквизиције вршиле су посебне
комисије које су биле под контролом среских команди и
жандармеријских станица. Једну четвртину обрадивог
земљишта власници су морали засијати оним производима које су одредиле војне власти, и све остало засијано
пријавити. За реквирирање производа плаћао се откуп у
умањеном износу од 50 % од цијене па и више и по
одбитку трошкова превоза. Од количине жита које је
остајало домаћинству (1.400 грама недељно по члану
домаћинства) узимана је десетина. У Босну и Херцеговину одвођене су краве и козе из Црне Горе. Сијено из
Пљеваља отпремано је преко Рудог у Сарајево. Реквизиција је у ствари била пљачка народа. Вуна је реквирирана за три а продавана за 25 круна, стока за 1,20 а
тржишна вриједност је била три круне итд. Поред редовних разрезиване су и ванредне казнене реквизиције,
због наводних напада комита. Становништво је пружало
отпор на тај начин што је крило стоку, није приказивало
и није предавало приносе. За такве људе окупатор је слао
казнене експедиције.
Узроци сталне глади, у условима ратног стања
били су: необрађивање имања, издавање хране војсци,
неродне године, масовно интернирање радне снаге, прекомјерна реквизиција и репресалије. Ко је имао злато и
сребро могао је купити храну по максималним цијенама.
Црногорска влада послала је у земљу 310.170 франака, а
међународни Црвени крст 335.973 круна, Српско друштво
из Америке, на челу са Михаилом Пупином, послало је
10.000 долара. Међутим, све ове помоћи, иако драгоцјене, биле су недовољне. Од ове помоћи у Пљевља је
послато само 25.000 круна. Због тога је народ у току
окупације употребљавао за храну оно што се никада није
користило: кору од дрвета, шашу од кукуруза, буквов и
храстов жир, разне траве, посебно коприву, дивље плодове,
и друго. Глад у Црној Гори опјевана је у поезији савременика. („Многи шћаше изгубити душу / да не једе траву
сријемушу“, Радован Бећировић, „Глад у Црној Гори“).
За вријеме окупације извођени су разни радови за
потребе окупаторске војске (пут Пљевља-Бијело Поље,
изградња магацина и барака за војску и стоку). Радници
су за рад добијали храну и минималне дневнице 1-2
круне, што је била цијена за пола килограма брашна.
Под видом рада људи су одвођени у интернацију. Из
пљеваљског и пећког округа 1916. формирано је одјељење
од 1.000 људи за рад ван територије Црне Горе.
У току рата у употреби је био црногорски перпер и
аустријска круна. У Пљевља је роба довожена преко
Сарајева. Цијене на мало за 1 кг биле су: брашно 1,50,
кукуруз 1,30, кафа 15,50, шећер 2,80, со 1,30 и литар
петролеја 2,60 круна. Купопродаја роба вршена је више
на бази размјене роба него новца. Из Црне Горе извожена је стока и сточни производи и друго што је било
потребно војсци и војној индустрији.
38
Франт Росивал, нав. дјело, 114.
295
У току окупације поједине стручне екипе окупатора обилазиле су Црну Гору и обрађивале теме из историје, етнологије, језика, историје, умјетности. Из музеја,
цркава и манастира окупатор је однио многе старине,
међу којима и неке из пљеваљских манастира и цркава.
Интернација и робовање у логорима.
Интернација из пљеваљског краја вршена је још у
децембру 1915. одмах послије окупације. Први интернирци
били су свештеници, учитељи, имућни трговци, угледни
домаћини из града и села. Након капитулације војске
интернирани су војници и официри. Познато је да је из
пљеваљског краја интерниран и један број жена, дјеце и
стараца који нијесу били припадници црногорске војске.
Интернирање је настављано све до ослобођења 1918.
Интернирана лица одвођена су у логоре, најпре у логоре
у Босни и Херцеговини (Тузла, Добој, Мостар...), а потом
у припремљене логоре у Аустрији и Мађарској: Нађмеђер,
Болдогасон, Нежидер, Ашах, Карштајн, Ваутхофен и
друге. Укупно је било 68 логора. О интернирању из
Пљеваља Франт Росивал је забиљежио: „На стотине
интелигентнијих и упливних Срба, попова и учитеља,
одвучено је у интернационалне логоре Болдогасона и
Нежидера у Мађарској. Како им је било тамо, најбољи су
свједоци заједничка гробља у тим мјестима. Они који су
се вратили, имају се заиста чега сјећати! Транспорти
интернираних Срба морали су сатима пролазити под
„заштитом” војничких и жандармеријских бајонета до
најближе жељезничке станице, не изузимајући чак болесне
и жене у другом стању. Колико је тих очајника једноставно
побијено - то неће нико и никада сазнати тачно”38
Интернирани су били разврстани у три групе:
официри, чиновници и трговци били су разврстани у
прве двије групе, у трећу групу били су обични војници,
сељаци и друга интернирана лица. Глад у логорима била
је стална. Хране је било мало и била је понижавајућа за
исхрану људи: вода, чај, репа, кромпир и једно парче
хљеба дневно. Логораши су у ђубришту трагали за костима
од рибе које су глодали и ољуштинама од кромпира,
травом коју су могли докучити и којечему другом што се
могло на смећу пронаћи. Логорашима дуго времена није
дозвољавано да шаљу писма родбини, нити да од
укућана примају пакете са одјећом, обућом, храном,
дуваном, новцем и другим потребама за спас живота.
Први пакети отпремљени су тек послије годину дана
робовања. До тада, упркос ратном праву, многи робијаши
су на најсуровији начин уморени или убијени само зато
што су били Срби. У пакетима је слата сланина, суво
месо, сардине, одjећа, обућа, дуван, новац и друго. Међутим, многи логораши су до тада умрли од глади, изнемоглости, мучења, разних зараза, и пребијања. Невини
296
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
људи су убијени и уморени без гроба и мрамора, а да
њихове породице о томе никада нијесу обавијештене.
Подаци о страдалим у заробљеничким логорима су још
увијек непотпуни и несређени. Према непотпуним подацима
евидентирано је 140 умрлих заробљеника: у Пљевљима 1,
Подгорици 1, Албанији 2, Гацком 1, Мостару 2, Зеници 4,
Сарајеву 2, Тузли 3, Дервенти 1, Добоју 54, Осијеку 1,
Болдогасону 41, Нежидеру 3, Ашаху 15, Чешкој 6, Араду
1, Концгрилу 1, Карпотину 1 и тако даље.39
Било је покушаја ревизије интернираних лица али
без значајнијих резултата. Пуштени су само појединци,
до средине марта 1918. На повратку интернираца радио
је митрополит Митрофан Бан, сердар Јанко Вукотић, док
и сам није био интерниран и други угледни људи.
Аустроугарске власти нијесу чак прихватале захтјеве да
се пусте из затвора стара и болесна лица, трудне жене и
жене са малом дјецом.
Као реакција на терор над поробљеним народом у
Црној Гори дошло је до организовања комитског покрета,
посебно на дурмиторском подручју. Да би спријечила
комитске акције аустроугарска окупациона власт је
хапсила, убијала и интернирала родбину и таоце комита.
Према неким, непотпуним подацима у пљеваљском крају
постојале су четири комитске групе, без јединствене
организације, руководства и међусобне повезаности.
Пљеваљска комитска група била је најбројнија:
Петар и Дмитар Тошић, Драго Ћосовић, Саво Јањушевић,
Павле Дамјановић, Јовица Станимировић, Стјепан Чоловић,
Ђоле Бајчета, Јово Радовић, Димитрије Милићевић, Рајко
Обрадовић, Бајо Пивљанин, Бошко Потпарић, Манојле
и Душан Дулић, Милан Боровић, Милован Јокнић, Бајо
Савић, Милојица Цупара, Ноле Живковић, Данило
Поповић, Душан Митровић, Ђоле Пејатовић, Јован
Потпарић и други. Ова група, подијељена на мање групе,
предузимала је акције с лијеве и десне стране Ћотине у
непосредној близини Пљеваља.
Матарушка комитска група (Алекса, Иван и Перко
Обренић и Милун Сокић) дејствовала је у рејону Матаруга
и Камене Горе до Лима и сарађивала са комитским
групама из пријепољског краја.
Тарска група имала је 12 припадника на челу са
вођом групе Владом Змајевићем. До ослобођења погинуло је 7 чланова, међу којима и Владо Змајевић.
Бобовска група (Илија Ашанин, Неђељко Бајиловић
и Ратко Марковић) дејствовала је на подручју Бобова и
околине. Повремено су се придруживали: Благоје и
Милић Томић, Милан Сандић, Спасо Пуповић, Неђељко
и Милинко Бошковић.
Повремено су у пљеваљски крај упадале комитске
групе са подручја Дурмитора, одлазиле до Лима и дубље
Сл. 5 - Логораши у Зеници
39
Видоје Деспотовић, Пљевљаци у аустроугарским затворима 1915-1918, Брезнички записи, Пљевља 2000-2001, бр. 13-14, 109-110.
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
у унутрашњост Србије. Да би неутралисла комитске
акције аустругарска команда у Пљевљима појачала је
жандармерију, гонила комите, хапсила, убијала и
интернирала њихове породице, сараднике и јатаке.
Ипак и поред свега комитски покрет је опстао и
дејствовао до ослобођења.
За комите национално питање у Црној Гори није
постојало. Народ у Црној Гори сматрали су дијелом
српског народа. Одредница Црногорци означавала је
само територијалну припадност. Октобра 1918. комитски
покрет прерастао је у општенародни устанак који је са
српском војском и добровољцима ослободио Црну Гору
од окупатора. Као покрет имао је двоструки значај:
ослободилачки и ујединитељски. Нарочито је важан
његов допринос уједињењу Црне Горе са Србијом, што се
понекад занемарује.
За вријеме аустроугарске окупације 1915-1918.
настављена је још безобзирнија антисрпска политика и
пропаганда у Пљевљима и Рашкој области. Подстрекивано је и форсирано незадовољство и страх муслимана
од Срба. Окупатор је на тај начин успио да прикупи
добровољце тзв. ђурумлије и да их 1916. и 1917. употријеби за борбе против Русије у Галицији и на неким
другим ратиштима „за спас Турске”, „дина и имана” иако
и сама није била за повратак Турске на Балкан. Знатан
број бивших ага и бегова, фанатизоване и полуписмене
улеме, разни зулумћари и одметници ставили су се у
службу аустроугарске власти, политике и пропаганде.
Када су се назирали резултати Првог свјетског
рата, када су мировне иницијативе наговјештавале „мир
без анексија” из страха због одговорности за ратна злодјела и сарадњу са окупатором, муслимански представници
радили су на организовању покрета за одвајање Рашке
области од Србије и Црне Горе и припајању Босни и
Херцеговини. Аустро-Угарска је режирала и подржала
такво дјеловање и организовала тзв. Сјеничку конференцију, која је одржана од 13. до 15. августа 1917. године
у сјеничкој џамији Султан Валиде на којој је присуствовало 12 предсједника окупираних општина из Рашке.
Конференцији је присуствовало и 13 изабраних делегата,
тако да је укупно било присутно 25 муслиманских
представника, међу којима и три Пљевљака: Мехмед
паша Бајровић (предсједник општине) који је предсједавао конференцијом, и три изабрана делегата: Бидо
Абдичевић, Осман ага Диздар и Туфик бег Тахирбеговић.
Сва четворица су били трговци. У закључку конференције захтијевано је да се тзв. Санџак прикључи Босни
и Херцеговини, или обезбиједи самоуправа у овој
области. Уколико се ови захтјеви не испуне учесници су
„запријетили” да ће основати самостални гуверман за
Санџак или се иселити из ових крајева. Текст тзв. Сјеничке
резолуције упућен је Војном гуверману за Србију, Војном
гуверману за Црну Гору и Земаљској влади у Сарајеву да
40
297
пруже подршку и обезбиједе права. Аустроугарска окружна
команда у Новом Пазару у свом акту од 20. августа 1917.
подржала је захтјеве изнијете у Сјеничкој резолуцији.
Муслимани су тада коришћени као монета за поткусуривање великих сила на Балканском простору.40
Ослобођење 1918.
Са промјеном ратне среће на ратиштима са
великим силама Аустријанци и њихови сарадници су
споро али примјетно мијењали понашање према
окупираном народу у Црној Гори. Постепено су смањивана стријељања и вјешања и друга злодјела. Одред
српске војске упућен у Црну Гору и сјеверну Албанију
назван је „Скадарске трупе”. Био је то други југословенски пук састављен од добровољаца са једном брдском
батеријом и 15 коњаника и устаничке трупе Косте
Пећанца. Касније је имао да се придружи и Охридски
одред. Команди II српске армије издато је наређење да
пошаље двије брдске батерије са штабом дивизиона.
Скадарским трупама прикључене су и француске јединице: 58 ловачки батаљон, двије брдске батерије и један
ескадрон коњице. Истовремено српска влада је дозволила да се војсци прикључе и црногорски политичари
који су припремали уједињење, на челу са Светозаром
Томићем, шефом Црногорског одбора у Министарству
иностраних дјела Краљевине Србије. Скадарске трупе
имале су задатак да из Метохије пређу у Црну Гору,
протјерају непријатељске трупе и заузму Скадар.
У наредби српске Врховне команде стајало је да
нову организацију власти имају да уреде Црногорци „те
да се стекне утисак да ми нијесмо дошли да владамо
Црном Гором, већ да је уведемо у велику српску заједницу којој је вјековима наш народ тежио.” Бројно стање
2 југословенског пука износило је 4.000 војника и
официра. У његовом саставу налазиле су се двије брдске
батерије и вод коњице. Коста Пећанац из Пећи поручио
је дивизијару војводи Лакићу Војводићу да саопшти свим
устаницима и комитима да се организују и наставе
гоњење непријатеља до ослобођења земље. Командант
савезничких трупа на Солунском фронту, генерал Франш
Д’Епере прихватио је операцију у Црној Гори са предлогом
да се Скадарске трупе преименују у Јадранске трупе или
Црногорска колона, и да јој главни правац дејства буде
према Подогорици и Котору, да буду у садејству са акцијом
устаника у Црној Гори и да наступање према Скадру буде
споредни задатак. Захтјеви савезничке француске команде су прихваћени, након чега се кренуло у ослобођење
територије Црне Горе и спречавање италијанске акције
из Боке Которске ка унутрашњости земље.
Поред комита српској војсци у Васојевићима
прикључила су се и два новоформирана батаљона за
Архив Србије, Војни генерални гуверман, свеска V, Одељења XVIII, бр. 738/1917.
298
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
ослобођење. Устаници и комите ослободили су Плав,
Гусиње, Андријевицу, Беране, Рожаје, Бијело Поље и
Колашин, заробиле 3.000 непријатељских војника, 14
митраљеза, знатну количину муниције и другог материјала. У другој фази устаници и комите ослободили су
Жабљак, Мојковац, Шаховиће, Бијело Поље, Пљевља
(27. октобра 1918.), Бољаниће и водили борбе на Метаљци
гдје је заробљено 5 официра и 120 аустроугарских
војника. У ослобођењу су учествовале и чете са пљеваљске територије.
Ослобођење Црне Горе извршено је до 11. новембра
1918. г. У операцијама је заробљено 5.000 непријатељских војника са око 300 официра што је знатно више
од укупне јачине Јадранских трупа. Скоро све непријатељске војнике заробиле су комите и устаници. Неки су
пуштени прије доласка Јадранских трупа па је број
заробљених већи од 5.000.41 Јадранске трупе су
практично учествовале само у борбама за ослобођење
Подгорице и то само са једним батаљоном, са једном
батеријом брдских топова. Наша и француска штампа
писала је да је народ у Црној Гори, иако без војске,
отјерао свог непријатеља.
Командант српске војске у Црној Гори, генерал
Милутиновић након особођења Подгорице распустио је
Јадранске трупе, а 12. новембра 1918. и комитске чете.
Народ у Пљевљима са одушевљењем је дочекао
српске трупе. О ослобођењу Пљеваља на Свету Петку
14/27 октобра свједочанства су оставили савременици.
Наводимо запис књижевнице Милке Бајић Подерегин:
„... Аустријанци су отишли тако изненада, брзо и нечујно
као да су побјегли главом без обзира... Свијет је почео
припремати дочек за ослободиоце... Српска војска је
доспјела до Пљеваља прије сванућа, изненада и смјестила се на Стражицу... Када је свануло вијест о њиховом
доласку рашчула се по цијелом граду, а народ похита на
Стражицу да их поздрави, разви се коло у чаршији, а
добош објави да ће званични дочек и прослава бити
одржана послије подне пред манастиром Св. Тројице.”42
Игуман Серафим Џарић биљежи и другу страну
ослобођења, када је повлачење аустроугарских трупа
изазвало страх код грађана који су били у служби окупатора па су се бојали освете ослободилаца: „...Није дуго
потрајало српска војска проби Солунски фронт, потисну
непријатеље преко Саве и Дунава. Шваба се из Пљеваља
повуче без реда и организације. Код мене у манастиру
остадоше тројица официра... Када су се Швабе повукле у
Босну, одмах су се појавили црногорски комити у Пљевљима,
док још није стигла српска војска. У Пљевљима је настао
страх и ужас. Комите су се размиљеле по Пљевљима, по
кућама, почели су да уцењују Турке, тражили су паре.
41
Доктор Јаков Зарубица посредовао је између комита и
Турака. Колико је могао бранио је да комите не направе
покољ у Пљевљима. Турци су се сагласили, па су комитама дали неколико хиљада круна и тако се зло одстранило, које је могло бити. Затим је дошла једна српска
војска и поставила ред у Пљевљима. Настало је нормално
стање. Моји гости отишли су за Београд... Слобода се
постепено нормално развијала...43
О позитивном и негативном дјеловању комита
краћу забиљешку оставио је и Франт Росивал: „Почетком
1918. било је свуда много комита. Поубијали су многе
официре и војнике, више пута и неразумно, али рат је
рат. Тако ја могу навести обрнут случај гдје су нам спашени животи захваљујући пријатељству мјештана Срба.”44
Подаци о губицима Пљеваљске бригаде у Првом
свјетском рату су још увијек непотпуни, различити и
несређени. Према подацима Вукашина Божовића који је
прикупио за (необјављену) књигу Крвави камен, и у
објављеној књизи Темељ националног јединства укупни
(непотпуни) губици бораца из Пљеваљске бригаде износили су 267 бораца. Према Божовићевим истраживањима губици по батаљонима су следећи:
Пљеваљско-пољски 16 (I илинобрдска чета 10; II
шуманска чета три; IV крушевачка чета три борца;
недостају подаци за II чету);
Бобовски батаљон 44 (III подгорска чета 26-6
погинула 1914-1915. на простору Пљеваља, а 19 умрло у
логорима 1917. и 1918. године у Болдогасону, Нађемђеру,
Араду и Ашаху у Мађарској; Броци у Чешкој; у Добоју и
Тузли у Босни; IV јеловачка чета 13-11 погинуло у
борбама око Илијине главе, у Фочи, на Вртјељци, Бобову,
Захумљу, Пљевљима, Гласинцу и Рогатици и два борца
умрла у логору у Болдогасону; премћанска чета (вероватно се ради о некој другој чети) три и из Бобовске чете
два борца);
Премћански батаљон 73 (I премћанска чета 13; у II
косаничка девет; у III крупичка 14; у IV подборовској 21
и у V котлајићској 16 бораца). Број погинулих и у овом
батаљону мањи је од броја умрлих у логорима у Добоју,
Зеници, Тузли, Мостару, Ашаку, Неђмеђеру, Болдогасону.
Бољанићки батаљон, према подацима Вукашина
Божовића имао је највише губитака 77. Међутим, и овај
број није коначан - недостају подаци за неке чете. У
борбама на Гласинцу, Чајничу, Јаворју, Прибоју и Забрђу
погинуло је 35, а у логорима умрло чак 42 борца.
Каменогорски батаљон, према Божовићу имао је
губитке од 57 бораца (II матурушка 29; I љутићка 11; III
отиловићка 13 и IV црљеничка четири).45
На основу најновијих и најпотпунијих архивских
истраживања Миленко Ћировић Љутички указује на
Новица Ракочевић, нав. дјело, 452.
Милка Бајић Подерегин, нав. дјело, 225-226.
Доживљај игумана Серфаима Џарића, 130-131.
44
Франт Росивал, нав. дјело, 122.
45
Радослав Распоповић, О војним губицима пљеваљског краја у Првом свјетском рату према подацима пуковника Вукашина Божовића,
Гласник Завичајног музеја Пљевља, књ. бр. 2, Пљевља 2001, 207-236.
42
43
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
одређене непрецизности у подацима до којих је дошао
Божовић. Ово потврђују Ћировићева истраживања о
губицима каменогорском батаљону, за која и сам каже
иако су до сада најпотпунија још увијек нијесу и потпуна.
По резултатима његових истраживања каменогорски
батаљон имао је погинулих и од рана умрлих 44, умрлих
на робији 18, рањених 26 и од болести лијечених осам
бораца. Иначе, бројно стање каменогорског батаљона по
списковима (спискови су сачувани једино за овај батаљон) било је 538. војника. Разумије се треба имати у виду
да се бројно стање свих јединица често мијењало.46
Према, такође непотпуним списковима, погинулих,
умрлих и одликованих бораца из пљеваљског краја, које
су 1930. г. сачиниле тадашње сеоске општине са овог
подручја, укупан број бораца који су дали животе
износио је 231. Према батаљонима губици су били
следећи: пљевљаско-пољски 24; бољанићки батаљон 27;
каменогорски батаљон осам; премћански батаљон 54;
пљеваљска чета 49; косаничка чета 50 и јединица бивше
црногорске војске са подручја Бољанића 13.47 Протекло
вријеме када је вршен попис (1930) и недовољна оспособљеност тадашњих сеоских општина одразила се да се не
обухвате све јединице и сви губици. И из овог списка као
и из података Вукашина Божовића долази се до закључка да један број бораца који су погинули, живот изгубили у аустроугарским логорима, умрли од шпанске
грознице (грипа), или су умрли од последица рањавања
у рату, још увијек нијесу пописани.
Према до сада прикупљеним подацима до којих је
дошао Радован Вујадиновић кроз Пљеваљску бригаду и
друге јединице у ослободилачким ратовима (1912-1918)
Пљевљака је укупно учествовало 3.326. борца, од којих је
488. погинуло у борби, 673. заробљено и интернирано у
логоре, 361. умрло у логорима, из логора се вратило 319.
бораца. Значи укупни губици у људству изниосили су.
859. бораца, што је готово сваки трећи који је мобилисан.
Ратни губици су били велики. Много бораца је погинуло,
умрло од последица рањавања, уморено у заробљеничким логорима или умрло од „шпањолке“. Велики број
бораца, чак 607 је одликовано за храброст, пожртвовање
и оданост. Златну медаљу за храброст Милош Обилић
добило је 109 бораца; сребрну медаљу за храброст Милош
Обилић добила су 443 борца и медаљу за ревност 55
46
299
300
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
бораца.48 Ако се присјетимо да су Пљевља у вријеме Првог
свјетског рата имала око двадесетак хиљада становника,
број учесника за одбрану земље, број оних који су дали
живот за слободу и број одликованих је за поштовање.
ПЉЕВЉА У ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
1918-1941. ГОДИНЕ
Након ослобођења Србије и Црне Горе, од
аустроугарске окупације, у јесен 1918. године појачани су
напори за њихово уједињење у једну државу. Ови напори
реализовани су на Великој народној скупштини српског
народа у Црној Гори 13/26 новембра 1918. године у
Подгорици када су донијете историјске одлуке:
1. да се краљ Никола I Петровић Његош и његова
династија збаци са црногорског престола;
2. да се Црна Гора с братском Србијом уједини у
једну државу под династијом Карађорђевића, те тако
уједињена ступи у заједничку државу троименог народа
Срба, Хрвата и Словенаца;
3. да се изабере Извршни народни одбор од 5 лица,
који ће руководити пословима, док се уједињење Србије
и Црне Горе не приведе крају, и
4. да се о овој скупштинској одлуци извијести бивши
краљ Црне Горе Никола Петровић, влада Краљевине Србије,
пријатељске савезничке силе и све неутралне државе.49
Пљеваљски округ на Подгоричкој скупштини заступали су изабрани посланици: варош Пљевља игуман
Серафим Џарић и др Јаков Зарубица; срез пљеваљски
свештеник и предсједник пљеваљске општине Саво
Вукојичић, окружни муфтија Дервиш Шећеркадић, и
судија Оласног суда Омер бег Селмановић; срез
шаховићки заступао је свршени правник Милан Бајић,
суплент пљеваљске Гимназије Митар Обрадовић и
поседник Хамди бег Хасанбеговић; Срез бољанићки
трговац Алекса Бајић, свештеник и учитељ Прокопије
Шиљак, и судија Обласног суда Махмут бег Мановић.
Прокопије Шиљак и Омер бег Селмановић били су
и опонумоћени чланови делегације која је на челу са
митрополитом пећким Гаврилом Дожићем Влади Србије
и краљу Петру Карађорђевићу у Београду поднијела
Одлуку о уједињењу Црне Горе са Србијом.50 За спро-
Миленко Ћировић Љутички, нав. дјело.
47
Архив Војноисторијског института у Београду, ВК П ЗА, К 205, бр. 3/3. Спискове погинулих и умрлих бораца објавио је Милић Ф.
Петровић у Пљеваљским новинама у бројевима јануар-јуни 1996.
48
Радован Вујадиновић, Борци пљеваљског краја 1804-1918. (рукопис). Према овом истраживању састав и губици по јединицама су следећи:
Пљеваљска бригада имала је 441 борац, од којих је погинуло 47, заробљено и интернирано 47, умрло на робији 34, вратило се са робије 13. бораца;
Бољанићки батаљон 509. бораца-погинуло 82, заробљено и нтернирано 123, умрло на робији 87, вратило се са робије 36. бораца; Каменогорско
батаљон укупно имао 777 бораца-погинуло 90, заробљено интернирано 128, умрло на робији 44, вратило се са робије 84. борца; Пљеваљско-пољски
батаљон имао 390 бораца: погинуло 71, заробљено и интернирано 49, умрло на робији 23, вратило се са робије 26. бораца; Премћански батаљон
имао 651. борац- погинуло 111, заробљено и интренирано 229, умрло на робији 102, вратило се са робије 127. бораца; Неутврђењно ком је батаљону
припадало 172 борца, од којих је погинуло 26, заробљено и интернирано 43, умрло на робији 22, вратило се са робије 21. борац: Борци из пљевљаског
краја у Дурмиторској бригади укупно 71, погинуло 20, заробљени интернирано 5, умрли на робији 2, вратили се са робије 3. борца; Борци из
пљеваљског краја у Бјелопољској бригади, укупно 14. бораца: погинуло 2, заробљени и интернирани 3, вратили се са робије 3. борца; Борци из
пљевљаског краја у српској војци укупно 74. борца, од којих је 14 погинули, заробљени и интернирано 3. борца.
49
Јован Бојовић, Подгоричка скупштина 1918. - документа, Дечје новине, Горњи Милановац 1989, 183.
50
Исто.
сл. 6 - Посланици Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори, на којој је 26/13. новембра 1918.
донијета одлука да се Црна Гора уједини са Србијом.
вођење Одлука Подгоричке скупштине, успоставу јавног
поретка и организовање државног и привредног живота
у земљи, формиран је петочлани Извршни народни
одбор у саставу: војвода Стеван Вукотић, Марко Даковић,
Спасоје Пилетић, Лазар Дамјановић и Ристо Јојић. Са
одлуком Велике народне скупштине у Подгорици,
Извршни народни одбор упознао је савезничке владе
Француске, Британије и САД. Након тога, 1. децембра
1918. издао је Проглас црногорском народу којим се
представио као средишња извршна власт на територији
бивше Краљевине Црне Горе.51 Ради побољшања изузетно тешке материјалне и свеукупне ситуације у Црној
Гори, Извршни народни одбор је два пута молио
Министарски савјет Краљевине Србије да хитно пружи
помоћ Црној Гори у храни, новчану помоћ од 10 милиона
динара, било на име зајма за ове крајеве, било на начин
како се нађе за сходно, помоћ да се народ прехрани и
запосли на оправкама путева, мостова, телеграфских и
телефонских жица, да се Црној Гори стави на распо51
Исто, 255-258.
лагање 20 теретних и пет лаких аутомобила, с потребним
стручним особљем; стручно медицинско особље и лијекови,
да се пружи војна помоћ за одбрану територије Црне
Горе, за шта је захтијевано да се упути војна опрема за
10.000 војника и 600 официра. Влада Србије и сама
суочена са опустошеношћу земље, изнуреношћу, болешћу, глади и немаштином народа у својој земљи, братски
је пружила помоћ становништву у Црној Гори и омогућила да се прехрани народ и одбрани земља.
Тешко економско стање у Црној Гори било је
присутно и на сјеверу њене територије, у Пљевљима.
Пљевљаски крај као погранично подручје било је
поприште ратних сукоба 1914, и 1915. године и на почетку
1916. године. Разорене и опљачкане куће, пољопривредна
имања, имовина, алат и стока, заустављена трговина и
занатство. Много војника је страдало у ратним операцијама и после капитулације војске одведено и уморено у
логорима. Народ је умирао од заразних болести и епидемија, несташице и глади. Послијератни живот морао је
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
да крене са згаришта и од самог почетка. Разлика је била
у томе што Божићна побуна (1919) није захватила
сјеверну Црну Гору. Напротив, народ је био за уједињење
у једну државу без изузетка.
Борба против одметника
Противници народног уједињења и стварања
југословенске државе огласили су се од самог почетка
њеног постојања када су се тек формирали централни и
локални органи власти и управе. Присталице краља
Николе подстрекивани од Италије, због њених интереса
у Далмацији, на подручју општине Цетиње и неких
сусједних мјеста организовали су Божићну побуну 1919.
На сјеверу Црне Горе - у Пљевљима, Бијелом Пољу и
другим сусједним мјестима новостворена држава Срба,
Хрвата и Словенаца борила се против одметника,
претежно исламске вјероисповести.
Аге и бегови и бивши турски чиновници који су
остали без власти, привилегија и лагодног живота и
прихода са имања која су им бесплатно обрађивале
чифчије изражавали су незадовољство против нове
власти. Главни повод је скоро увијек био што им њихове
бивше чифчије нијесу, као за вријеме турске управе
плаћале уобичајени хак (порез). Из Пљеваља и других
мјеста из Рашке области вршили су стални притисак на нове
власти. Већ 15. децембра 1919. Мурат бег Селмановић са
још 22 потписника из Пљеваља шаље телеграм министру
унутрашњих дјела у Београд у којем истиче да се наводно
по други пут жале због насиља над муслиманима и
недовољну заштиту од стране власти, која још није била
ни устројена. Телеграм исте садржине од 28. јануара
1920. и на исту адресу шаље и Мустафа Шећеркадић са
још 17 потписника. На захтјев министра од 19. децембра
1919. окружни начелник у Пљевљима Драгиша Перуничић
у телеграмима-извјештајима од 6. и 9. јануара, констатовао је „да ни један ни други (поднесак) не одговарају
правом стању које је било у вријеме њиховог послања. Од
како је потписани старјешина овог округа никаква
насиља нијесу чињена нити се чине у овом округу
муслиманском живљу, никакви зулуми нијесу над њим
вршени, нити се они данас догађају. Пљачке и убиства
уопште у округу су врло ријетка, те тако округ долази у
релативно најмирније округе.”52 По одобрењу министарства Начелство округа узело је појединачно изјаве од
већине потписника жалби. Међутим, мало ко од њих је
понудио конкретне примјере и доказе за оно што су у
жалбама навели. Њихове основне оптужбе су се свеле на
то да се десило неколико пљачки на друмовима ПљевљаБијело Поље; Пљевља-Пријепоље; Пљевља-Чајниче и
Пљевља-Рудо и да се наводно због тога сеоске аге и
бегови не могу слободно кретати изван вароши, да је било
52
53
301
крађе стоке и да се наводно десило неко убиство. Бивше
аге и бегови почели су се жалити на бивше чифчије да
одбијају да им плаћају хак као раније и као потврду
наводили нека убиства из турског доба и из доба комита за
вријеме Првог свјетског рата. Послије доношења
претходних одредби за спровођење аграрне реформе од 27.
фебруара 1919. обустављени су сви спорови и сва извршења
чивчијских односа која су била у току. Аге и бегови су тада
упућивани да поднесу молбу окружном начелнику за
исплату привремене ренте за 1918. годину. Пљеваљски
муслимани жалили су се министру унутрашњих дјела и
вјерском поглавару-реис-ул-улеми у Сарајеву да им се
заштити имовина, побољша материјални положај,
обезбеди запослење, да њихова дјеца у школи не изучавају
хришћанску вјеронауку и друго. Чинили су напоре да и
даље задрже повлашћени положај у друштву.
Поједини бивши господари одметали су се у шуме
из којих су нападали чиновнике нове државе и своје
бивше чифчије. На основу Закона о јавној безбједности
гоњени су одметници: Мутин Похара из Подгоре, Мехмед
Брозац из Борове, Јусуф Мехоњић, Хусеин Бошковић из
Маоча, Садо Цијелић Реџовић из Борове, Јусуф Јакуповић,
Салко Дураковић и Адил Чутурић из Потпећа и јатак
Мурат Шећеркадић из Пријепоља. Зна се и за одметничке чете Рустема Бамбура из Маоча, Мехмеда Реџовића
из Козице, Мехмеда Калића и Јашара Дердемеза из
Вранеша, Халила Џанковића из Ковача и друге. Потјернице су биле расписане и биле на снази док одметници
нијесу разбијени.
Илустративан је примјер конвертита и велепосједника Хусеина Бошковића из Маоча, припадника
окупаторске аустроугарске војске у Првом свјетском рату,
који је од свог чифчије Шара Коћаловића (Коћала прим.
М. П.) на име хака за 1918. у Матаругама добио 170 ока
жита. Када је при поласку запитао домаћина да ли ће
добити хак и за 1919. г. домаћинов брат Томо му је
одговорио „биће ти драги аго, са свијетом”. Незадовољан
и љут Бошковић је након тога, 8. маја, дошао наоружан
са пушком украденом из општине и увече у кући убио
Тома, а затим се одметнуо у шуму и придружио одметнику Јусуфу Мехоњићу.53 Мехоњић и Бошковић,
ослоњени на пљеваљског муфтију и организовану мрежу
јатака, имали су своју дружину која је вршила терор
(упадала у куће православних Срба, пљачкала их, узимала новац и убијала) на подручју општина: Пљевља,
Бијело Поље, Пријепоље, Прибој и Нове Вароши.
Бошковић није вршио злочине у Кричку одакле је
родом, гдје не би добио подршку, већ у Комарану и
осталим крајевима Рашке области. Он је према писању
оновремене штампе, уживао подршку Југословенске муслиманске организације у Босни гдје је одлазио да разговара
и тражи помоћ, док је Мехоњић са истим задатком
одлазио у Албанију. Сврха одласка била је да се њихова
Архив Србије и Црне Горе, Београд (у даљем тексту АСЦГ), МУД КЈ, Ф 14 и микрофилм 850
„Политика”, Београд, 14. септембар 1921.
302
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
сл. 7 - Пљевља у доба Краљевине Југославије
настојања оправдају и прикажу у другачијем свијетлу, те
да издејствују подршку за свој округ и претворе побуну у
општи устанак муслиманског становништва за повратак
турских закона и турске власти. О активности одметника
расправљано је и у Народној скупштини, након чега је на
терен послата парламентарна делегација (Тимотијевић,
Храсница и Филиповић) да утврди чињенично стање. У
извјештају парламентарне делегације из Пљеваља од 10.
септембра 1921. констатовано је да православно становништво на подручју Прибоја, Пријепоља и Пљеваља
није учинило никакав злочин према муслиманима у тим
крајевима. Репресалије су, вели се у извјештају, вршене
само према јатацима Мехоњића и Бошковића од стране
чете Косте Пећанца и српске безбједности. Парламентарна комисија осудила је лист Правду (орган муслиманске
организације у Сарајеву) због распиривања вјерске мржње
међу становништвом.
У јесен 1921. одметници су сасвим онемогућени.
Мехоњић и Бошковић су побјегли у Албанију, а дио дружине и њихови јатаци откривени, ухапшени и осуђени.
Београдско Време објавило је телеграм из Пријепоља
достављен клубу муслиманских посланика у Београду
који гласи: „Данас у 5 часова изречена је осуда на 24
оптуженика ради подупирања акције Хусеина Бошковића:
15 оптужених ријешени су (ослобођени) оптужбе, а
осуђени су: Јусуф Ајановић на шест, Млађен Остојић,
Алија Челебић, Алија и Мујо Вук, Салко Карахмет, Зулфо
Мехоњић и Миливоје Попадић на три године и Хако
Муслић на двије године лаке робије.”
Надлежни органи новостворене југословенске државе
имали су не мале проблеме да неутралишу одметничке
чете и њихове јатаке и заведу јавни ред и мир у земљи.
Одлазак Хусеина Бошковића и делова његове чете у
Албанију и Турску дочекан је као олакшање. Приликом
одступања власти нијесу дирале одметнике, иако су
знале њихов правац кретања. Напротив настојале су да
их се што прије и безболније ријеше. Хусејин Бошковић
је касније погинуо у Турској. Послије неутралисања
одметника један дио муслимана бојећи се последица због
пружања подршке иселио се у Босну, на Косово и
Метохију, Македонију и Турску.
Административно-територијална
припадност Пљеваља.
На дан стварања Краљевства СХС у Црној Гори је
било 10 округа, међу којима и округ пљеваљски, 32 среза,
167 општина и 431.256 становника. Округ пљеваљски
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
303
сл. 8 - Зграда државних надлештва у Ужицу у којој је била смјештена управа Ужичке области, којој су
од 1922-1929. припадала Пљевља, данас СО Ужице.
чинила су два среза: срез пљеваљски (сеоске општине:
илинобрдска, отиловићка, матарушка, косаничка, премћанска и хоћевинска) и срез бољанићки (општине: Бољанићи,
Готовуша, Буковица, Мељак и Бобово) и варош Пљевља
као посебна цјелина. Укупан број становника у општини
био је 25.714.54
Указом регента Александра о проширењу важности устава и свих закона Краљевине Србије на јужне
крајеве ослобођене и присаједињене у току балканских
ратова од 30. јуна 1919.55 ријешено је да Устав од 5. јула
1903. године заједно са свим законима Краљевине Србије
прошири и на 16 округа на југу земље, међу којима и на
сл. 9 - У првом путничком аутомобилу
Округ пљеваљски и да од тог дана престају да важе све
специјалне уредбе и прописи издани за ослобођење и
присаједињење области послије балканских ратова.
Овим прописом су Пљевља, и сва друга мјеста у Рашкој
области, на Косову и Метохији и у Македонији сврстана
у исто подручје - Јужну Србију, како су тада називани ови
крајеви. Касније (27 фебруара 1922. г.) наведена уредба
је замијењена Законом о проширењу важности свих
закона Краљевине Србије на ослобођене и присаједињене области у току балканских ратова.56
У складу са Видовданским уставом из 1921. прва
административна подјела Краљевине СХС извршена је
Уредбом о подјели земље на област од 26. априла 1922.г.,
која је имала снагу закона.57 Овом Уредбом уређено је да
Округ пљеваљски буде у саставу Ужичке области са
сједиштем у Ужицу. Ужичку област сачињавали су окрузи:
ужички, бјелопољски, пријепољски и пљеваљски. Округе
су сачињавали срезови, а срезове градови и општине.
Области су биле правна лица са посебним буџетом и
двије власти: државна и самоуправна. На челу државне
власти стајао је велики жупан као највиши политички
представник владе и орган централне државне управе
преко кога је она остваривала државни програм. Органи
самоуправне власти у области били су: Обласна скупштина и Обласни одбор који су бринули о обласним
финансијама, привреди и јавним службама, прикупљали
статистичке податке, подносили извјештаје и давали
мишљења на законске прописе.
54
Извјештај Извршног народног одбора у Црној Гори Министарству унутрашњих дјела од 19. априла 1919; АСЦГ; 232, ф. 1, или М.
Петровић, Пљевља у документима 1914-1918, Пљевља 2004, документ, бр. 2 (у даљем тексту: М. Петровић, Пљевља у документима,
бр.документа)
55
„Службене новине” КСХС, бр. 68/1919;
56
Исто, бр. 92/1922.
57
Исто бр. 142/1922.
304
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
Окружни начелници као старјешине округа били
су помоћни органи великог жупана. Они су у његово име
вршили надзор над среском самопуравом и бринули о
организацији власти, друштвеном и привредном животу
у округу.
Срез је био јединица локалне самоуправе са
својством правног лица у чији дјелокруг рада су спадале
среске финансије, срески јавни радови, унапређење
пољопривредних имања, занатства, индустрије и задругарства; оснивање и управљање среским установама;
увођење и одржавање установа за штедњу и кредит,
узајамно помагање и давање мишљења на захтјев Владе,
великог жупана и обласне самоуправе. На челу среза
стајао је срески поглавар који је био вршилац опште
управе у срезу. Органи среске самоуправе били су: среска
скупштина која је бирана општим, јавним, непосредним
и тајним гласањем (на сваких 1.500 становника биран је
један члан) и срески одбор (предсједник и четири члана)
био је извршни орган среске самопураве који је извршавао
њене одлуке, руководио среском администрацијом и
вршио надзор над среским установама.
Општине
Све до 1933. г. до доношења јединственог закона о
општинама у Краљевини Југославији/СХС примењивани су ранији прописи о општинама који су важили у
земљама које су ушле у састав југословенске државе.
Према Закону о општини Краљевине Србије од 5. јула
1903. који је примијењен у јужним новоослобођеним
крајевима, општине су биле основне управне и судске
јединице. У својим унутрашњим пословима дефинисане
су као самоуправне, а као дијелови државне цјелине
потпадале су под надзор виших државних власти.
Општина је било двојаких, сеоских и варошких. Органи
у општини били су: Општински збор (збор свих пунољетних грађана који су годишње плаћали 15 динара
пореза); Општински одбор и Општински суд. Општински збор бирао је предсједника општинског суда, кметове
и одборнике; решавао о порезима; отуђењу општинских
имања, о општинским грађевинама и предузећима, рјешавао о пијацама, називу општина, општинских судница
и општинском кулуку. Предсједник Општинског збора
био је предсједник Општинског суда. Општински збор
био је извршни орган у општини.
У селима је постојао Сеоски састанак, састанак свих
гласача села који су сачињавали једну општину, на коме
се вршио избор сеоског кмета, сеоских пуномоћника,
читале објаве сеоских и државних власти.
Закон о општинама у југословенској држави
донијет је тек 14. марта 1933.г.58 Према овом закону
општине су биле самоуправна тијела и правна лица.
58
59
Исто, бр. 85/1933.
Исто, бр. 261 од 7.11.1929, измене и допуне бр. 199/1931.
сл. 10 - Угледни Пљевљаци око 1920. Сједе с лијева на десно: трговац Перо
Јанићијевић; поп Дико Шиљак; поп Ристо Шиљак; поп Симо Шиљак.
Стоје у првом реду с лијева на десно: директор гимназије Никола
Минић; Михаило Минић; Михаило Досковић; Јово Бујишић; Павле
Тањевић и Сретен Вукосављевић. Стоје у другом реду с лијева на десно:
Ристо Минић, Миле Живковић, Сретен Грујичић, Васо Госпић, учитељ и
непознато лице
Органи општине били су: предсједник, Општински
одбор и Општинска управа. Законом о банској управи из
1929. г. у Краљевини Југославији установљено је девет
бановина и управа града Београда као посебна цјелина.59
Пљевља и пљеваљски крај су ушли у састав Зетске
бановине са сједиштем на Цетињу. Банске управе су
имале својство правног лица, своју имовину, прирезе,
дажбине и приходе од којих су утврђивале свој буџет и
расходе трошења расположивих средстава. На челу
банске управе стајао је бан који је био представник
врховне власти у бановини и истовремено вршио највишу
политичку и општу управну власт у бановини. Банска
управа имала је одјељења, одсјеке и одјељке (реферате).
Постојала су следећа одјељења: опште, управно, пољопривредно, просвјетно, техничко, одјељење за народно
здравље и социјалну политику и финансијско одјељење.
У свакој бановини као самоуправна тијела постојала су
Бановинско вијеће и Бановински одбор.
Избор прве општинске управе 1918,
првих одборника 1920.
Када је аустријска окупаторска власт 2/15. октобра
1918. г. напустила Пљевља све до коначног повлачења
њене војске и ослобођења Пљеваља на дан 14/27. октобра
1918. године у Пљевљаима није било регуларне власти,
па је народ био незаштићен од пљачки и насиља
пљачкашких група и појединаца, као што је била банда
Петра Дакића. Представљајући се као комите ове групе
су у име „нове власти” отимале новац, злато, накит,
одјећу, храну и друго, прво у муслиманским кућама а
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
потом у свим кућама гдје није било мушке главе. Од ових
банди морао је да се за извјесно вријеме склони у
Пријепоље прота Саво Вукојичић, први предсједник
општине Пљевља, одмах по избору на ову дужност. Када
су јединице српске војске установиле ред и мир, живот је
могао да крене мирним током.
Прва сједница Општинског одбора одржана је
истог дана након ослобођења, 14/27. октобра 1918. г. За
предсједника је изабран прота Саво Вукојичић, секретар
Стеван Дебељевић и чланови: Алекса Бајић, Лазар
Шећеровић, Илија Самарџић, Момчило Џуверовић,
Стеван Јовашевић, Нико Пејатовић, Ристо Вукотић, Д.
Хаџикадрић, Гвоздо Бајић, Перо Јанићијевић, Михаило
Живковић, Дашо Грујичић, Мурат Трхуљ, Урош
Милинковић, Ђорђе Јанићијевић, Јакша Поповић,
Махмут Мановић и Омер-бег Селмановић. Првој сједници присуствовали су и командант мјеста, потпоручник Давид Лончаревић и окружни начелник професор
Никола Минић. На другој сједници општинског одбора
од 30. октобра 1918. г. конституисана је општинска
управа: за кметове су одређени - Алекса Бајић, Урош
Милинковић и Омер-бег Селмановић; за секретара
Стеван Дебељевић, за првог писара Милкан Дебељевић,
а за другог Коста Милошевић; надзорник чистоће био је
Петар Јањушевић; 10 жандарма за одржавање јавног
реда и мира и апотекар Ристо Вукотић. Након конституисања, општинска управа приступила је организовању
јавних служби и послова и снабдијевању становништва:
уређење општинских такси, давање у закуп општинских
дућана и других објеката и радњи; давање одобрења за
отварање радњи, насељавање, продају стоке, увоз, извоз
и продају робе, хране и пића и других намирница;. одређивање цијена гасу, шећеру и другим намирницама;
укидање општинског кулука; помоћ сиромашним лицима;
издавање увјерења о владању за вријеме рата и издавање
других докумената; издавање мајдана угља под закуп;
утврђивање општинског буџета, постављање чланова
школских одбора, утврђивање станарине; образовање
комисије за процјену ратне штете и др.60
Због исцрпљености у раду и заузетошћу другим
обавезама први предсједник Саво Вукојичић на седмој
сједници Општинског одбора 2. јануара 1919. г. поднио
је оставку. С позивом на акта Извршног народног одбора
и акта Окружног начелства у Пљевљима од истог дана за
предсједника Општине Пљевља одређен је Омер-бег
Селмановић који је ову дужност обављао врло кратко.
Предсједници општине Пљевља у Краљевини
СХС/Југославији били су:
1. Саво Т. Вукојичић, окружни протојереј
27. 10.1918.- 2. 1. 1919.
2. Омер-бег Селмановић, трговац, 1919.
3. Алекса Бавчић, трговац, 1919-1920.
4. Абдулах Карахметовић, трговац, 1920-1923.
60
61
305
306
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
5. Мурат Хаџиатлагић, трговац, 1923-1928.
6. Мехага Пашовић, трговац, 1928-1932.
7. Богдан Р. Ненадић, правник, 1932-1942.61
На мјесту начелника Округа пљеваљског због
обављања дужности народног посланика проф. Николу
Минића од јануара 1920. године замијенио је Драгиша
Перуничић.
Предсједници сеоских општина бивали су угледни
и имућни домаћини из тих средина: Грубан Петровић у
Косаници, Јеврем Тањевић у Бобову, Милован Старчевић
у Мељаку, Митар Јањушевић у Матаругама, Живко
Дробњак у Отиловићима, Симеун Боровић у Бољањићима,
Бајо Пивљанин у Готовуши, Мина Рондовић, Маринко
Голубовић и Милош Перуничић у Пренћанима и други.
Политички живот
Организовани политички живот у Пљевљима
почиње тек послије Првог свјетског рата. Ни једна политичка странка није била организована. И први послијератни зборови грађана у Пљевљима су били слабо
посјећени и лоше организовани: Збор грађана због скупоће,
почетком августа 1920. отворио је професор Гимназије
Влатко Самарџић и радикални збор 15. августа.
Окружно начелство на челу са начелником
Душаном Д Перуничићем62 чинило је све да се први
избори за општинске одборнике ваљано припреме и
спроведу. За пренос гласачког материјала од Косовске
Митровице закупљен је ауто за 2.500 динара. Јован
Ћетковић, привремени хонорарни учитељ у Гимназији у
чланку Успомене из пљеваљске Гиманзије о првим
изборима прибиљежио је следеће:
„Ускоро су били заказани и општински избори за
варош Пљевља. Муслиманска вјерска организација, као
најјача политичка група у мјесту, истакла је своју
кандидатску листу за ове изборе. Истакли су своје листе
и радикали и демократе.
Нас неколико млађих људи (Ђорђе Поповић, Влатко
Самарџић, Вук Лацмановић - наставници Гимназије;
Милош Тошић, учитељ, Милан Терић, порески чиновник,
и још неки чијих се имена више не сјећам) одржали смо
неколико ноћних састанака са представницима пљеваљских радника и занатлија, и на крају одлучили да и ми
истакнемо за ове изборе кандидацију, под именом
радничке листе...
Изборна кампања била је врло жива и жучна.
Муслиманска листа (ага, бегова, хоџа и муфтија)
добила је апсолутну већину на изборима. Радикали су
добили три, демократи два, а наша радничка листа два
мандата. Старији ђаци Пљеваљске гиманзије, иако кришом,
били су нам добри агитатори и ревносно су разносили
изборне прогласе и лијепили их ноћу по варошким кућама.
Милорад Јокнић, Рад општинског одбора у Пљевљима 1918. и 1919. године, Брезнички записи, Пљевља 2002, бр. 15, 45-58.
Војкан Т. Бојовић, Сви пљеваљски предсједници (1912-2001), Пљеваљске новине, 15. августа 2001, 7.
сл. 11 - Општински одбор Пљеваља изабран 15.10.1933
сл. 12 - Делегација из Пљеваља која је 1926. присуствовала сахрани посмртних остатака проте Милана Ђурића у Ужицу.
Сједе с лијева на десно: Мехмед Пашовић, игуман Серафим Џарић, Сава Микић, Дервиш Шећеркадић, Лазар Шећеровић,
Перо Јанићијевић. Стоје с лијева на десно: Т. Вујадиновић, М. Поповић, Ј. Радовић, С. Дамјановић и Михаило Драгашевић
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
Љути на овакав резултат избора, радикали и
демократи нијесу послали своје одборнике у општину.
Они су се одлучили на опструкцију. Са наше листе ишли
смо у ‘беледију’ (општину) - Ђорђе Поповић и ја.
Током многих сједница нас двојица имали смо
доста жучних расправа и свађа са беговско-агинском
већином у општини. Наша им је опозиција била врло
тешка и често их је доводила до правог бјеснила.
Радикалски представници су, за све ово што је
настало у пљеваљској чаршији и пљеваљском крају,
оптуживали нас, као тајне агенте Интернационале. А као
легло ових агената означили су гимназију, у којој су
заражени и наставници и ђаци.“.63
Након ових догађаја жандарми су растурили
општинску управу. Незадовољни муслимани иницирали
су долазак у Пљевља парламентарне групе на челу са
Мехмедом Спахом да испитају случај распуштања
општинске управе и сукоб православних и муслимана у
Пљевљима. Власт је за сукобе окривила социјалисте,
професоре гимназије који су били носиоци радничке
листе. Потом је бирана нова општинска управа и тражена
политичка и вјерска толеранција, карактеристична за
пљеваљску средину.
Политичка активност у пљеваљском крају од 1920.
до увођења личне владавине Краља Александра (6.
јануара 1929.) одвијала се кроз политичку борбу Радикалне и Демократске странке. У „почетку већина
православних бирача гласала је за демократе, док су
муслимани углавном гласали за Радикалну странку.
Разлог за овакву политичку позицију треба тражити у
начину прилажења ових странака решавању аграрних
односа који су били централно политичко питање за
народ овог краја.” Демократе су тада по овом питању
били радикалнији од Радикалне странке. Радикали су
такође били за аграрну реформу али су сматрали да
бившим агама и беговима треба дати одређену надокнаду за одузету земљу. С друге стране Демократска
странка је била против исплате надоканде бившим
власницима. Како је већина становништва православне
вјероисповијести била без своје земље, због тога им је
став Демократске странке по питању аграрне реформе
био прихватљивији. Становништво муслиманске вјероисповијести било је у суштини против политичке аграрне
реформе, а ако се она већ спроводи залагали су се за
исплату одштете бившим агама и беговима, што је тада
подржавала Радикална странка.64 Послије Видовданског
устава основана је Џемијетска странка коју је подржала
већина муслимана. С друге стране због борбе са одметницима из пљеваљског и бјелопољског краја жељена
подршка муслимана Радикалној странци је изостала.
307
Дио становништва које је сарађивало и јатаковало
Хусеину Бошковићу, Јусуфу Мехоњићу и другим, бојећи
се репресија, иселио се у Турску и Босну. На изборима
1925. у Округу пљеваљском Демократска странка је опет
имала већину гласова. Борба радикала и демократа за
муслиманску подршку и гласове послије престанка са
радом Џемијатске странке 1924, није имала успјеха јер су
муслимани подржали југословенску муслиманску организацију из Босне и Херцеговине.
Демократска странка у Пљевљима имала је знатан
дио пљеваљске интелигенције. Њени чланови били су
људи разних занимања и образовања: др Урош Ружичић;
учитељи: Михаило Драгашевић (предсједник Мјесног
одбора), Душан Радичевић, Ристан Павловић, Синиша С.
Вукојичић, Павле Павловић, Михаило Жугић; свештеници: Слободан Шиљак, Душан Пријовић; Миле Перуничић;
судија Периша Џаковић, Бошко Бојовић, Божо Л.
Мартиновић, Алекса Бавчић; љекари Павле Бранковић,
управник болнице, сеоски прваци: Јеврем Тањевић,
Јосиф Јањушевић, Слободан Пурић; Јован Шарац и др.
Чланови Демократске странке у Пљевљима оглашавали
су се или се појединци њима обраћали по појединим
актуелним питањима. Министарском савјету у Београду
су се жалили због неправилности у вези додјеле концесије Војиславу Ненадићу за истраживање и експлоатацију Рудника угља Пљевља с предлогом да се рудник
да на коришћење другим концесионарима који који би
га народу и држави продавали по јефтинијој цијени.65
Муслимански првак Мухамед Хаџисмаиловић обраћао
се Михаилу Драгашевићу ради укидања наредбе која
подржава сеобу муслимана у Турску. Љуба Давидовић,
предсједник Демократске странке 5. октобра 1935. г.
писао је Михаилу Драгашевићу да демократе „пред народ
морају излазити само са истином и без демагошких обећања која се бар за догледно време не могу остварити...
Разумом и разложном критиком свега, средствима која
неће штедети најкрупније интересе државне и народне...”
У 1937. демократе из Пљеваља су се жалили Министру
просвјете због честих промјена наставника у гиманзији
због чега велики број часова остаје незаступљен. Једном
ријечи ради се о динамичној активности ове странке.
Радикална странка у Пљевљима имала је такође
јако упориште и знатан број чланова, гласача и
симпатизера. Чланови су били високи државни чиновници, имућни трговци и сеоски прваци. Између осталих
окружни начелник и директор гимназије проф. Никола
Минић; прота Саво Вукојичић, први предсједник општине,
трговци Јосиф и Лазар Шећеровић и Алекса Бајић,
апотекар Ристо Вукотић, сеоски првак Грубан Петровић
и други.
62
Душан Перуничић, родом из Чачка, пре доласка у Пљевља био је референт Београдске области,, касније био у пол. ген. дирекцији МИП,
у ген. конз. У Будимпешти, писар у посланству у Софији, заменик вицеконзула у Варни. Перуничић се оженио ћерком Лазара Шећеровића.
63
Јован Ћетковић, Неке моје успомене из пљеваљске гиманзије, у књизи: Педесет година пљеваљске гиманзије, Обод, Цетиње 1956, 85-89.
64
Илија Вуковић, Да ли ће почети трезвено расуђивање, Пљеваљске новине из 1963.
65
Војкан Бојовић, Политичке прилике у Пљевљима између два свјетска рата, Брезнички записи, Пљевља 1999. бр. 11-12. 163-165.
308
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
сл. 13 - Др Сима Марковић, бивши генерални секретар КПЈ у
Пљевљима са комунистима Мишом Павићевићем (десно),
Јосифом Маловићем (позади) и Данилом Кнежевићем (испред)
сл. 14- Професор Никола Минић, директор гимназије
1919-1922, начелник Округа пљеваљског и народни посланик
Привременог Народног представништва 1919-1920
Утицај револуционарног и комунистичког покрета
у пљеваљском крају био је скроман. Вриједно је помена
учешће професора гимназије са Радничком листом на
првим општинским изборима 1920. године. Захваљујући
подршци занатлија и радника два професора су тада
изабрана за општинске одборнике. Међутим, та општинска управа није била дугог вијека. Врло брзо била је
замијењена. Центар револуционарних збивања био је
код опозиционих странака, у гимназији и у Удружењу
студената Пљевљака.
Извјесни утицај на револуционарна збивања која
су у Пљевљима тек хватала коријене, и групу интелектуалаца (Јосиф Маловић, Мишо Павићевић и друге)
имао је ранији генерални секретар КПЈ, Сима Марковић
који је због неслагања по националном питању са својом
партијом (није био за разбијање Краљевине Југославије)
јуна 1933. г. био осуђен и протјеран у „српски Сибир“Пљевља. Ни у заточеништву у удаљеним и забаченим
Пљевљима Марковић није мировао. И овдје је, иако
будно праћен од полиције, настојао да политички дјелује.
Због тога је 24. марта 1934. из Пљеваља премјештен у
Сарајево, из Сарајева у Чајниче одакле је отишао у
емиграцију.66 О Марковићевом боравку у Пљевљима зна
се веома мало. У писму министру унутрашњих дјела,
Живојину Лазићу од 19. јула 1933. Марковић наводи да
је био кажњен и протјеран у Пљевља гдје је боравио са
женом. Како других прихода, осим сопственог рада, није
имао молио је да му се омогући да живи од свога рада. У
Пљевљима је становао у кући трговца Јевђовића.67
Уочи рата 29. марта 1939, дошло је до масовног
штрајка ученика старијих разреда Гимназије који су се
побунили против непедагошког односа појединих профе-
66
67
Нада Јовановић и Мирјана Дајић, Интернација Симе Марковића, „Архивски преглед“, Београд 1989, 149-178.
Мијодраг Рашковић, Симо Марковић у Пљевљима, „Пљеваљске новине“, Пљевља 1. август 1997.
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
сора и директора школе према настави и ученицима и
неадекватног оцјењивања ученика. Ученици су под
утицајем тадашњег револуционарног врења у држави и
друштву првенствено били против владајућег режима,
што нијесу могли јавно да саопште, па тек онда против
непедагошких поступака директора и неких професора,
што није спорно. Духови су се усталасали, грађанство је
стало у заштиту ђака, како би заштитили њихову
будућност. Међутим, казне су биле драстичне: 17 ученика
је удаљено из школе, 30 удаљено на годину дана; два
искључена за једну школску годину; 19 искључено за
двије школске године; један искључен на три године; 11
искључено за свагда из свих средњих школа у земљи са
правом полагања приватних испита и четири искључена
из свих средњих школа без права полагања приватних
испита. На бројне интервенције неке казне су касније
смањене.68
Нит борбе за побољшање постојећег социјалног
стања између два свјетска рата у Пљевљима употпунио
је штрајк кројачких радника 1940. године. Кројачки
радници упутили су писмени захтјев Удружењу занатлија и својим послодавцима појединачно да им се
повећају зараде, да се уведе осмочасовно радно вријеме,
да се радници социјално осигурају, да се зараде
исплаћују седмично, да пословође не смију у радни однос
примати друге раднике док траје штрајк и да сви послодавци потпишу са радницима уговор о радном односу.
Пошто захтјеви нијесу прихваћени кројачи су 18. августа
ступили у штрајк и штрајковали до 18. септембра.
Радничка солидарност је подржала штрајк кројача за
своја права. Фудбалски клуб Брезник је организовао
утакмицу и прикупљени приход уступио кројачима.
Штрајк је окончан на тај начин што су послодавци
пристали на испуњење захтјева кројача и са њима
закључили колективни уговор о раду који је оверило
ондашње Занатско удружење Еснаф.69
Оганизација КПЈ у Пљевљима прије Другог
свјетског рата била је малобројна и без већег упоришта у
народу. Ради се о партиској ћелији од свега 11 чланова.
Организације СКОЈ-а у Пљевљима није било. Међутим,
пљеваљска младост, као уосталом и младост других
средина, жељела је нешто ново у друштву и животу. То
ново нијесу могле пружити посвађане водеће грађанске
партије и регионално руководство у земљи. Једном
дијелу омладине учинило се да ће то ново пружити КПЈ
и њено руководство. За ту политичку опцију опредијелио
се и дио нових нараштаја из неких старих грађанских
породица.
Зна се да је у Пљевљима тридесетих година 20-тог
вијека боравио и Славко Кватерник, један од идеолога
усташког покрета. Његов боравак свакако није без био
без политичких планова.
309
69
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
Избор народних посланика
Према Указу регента Александра од 7. децембра
1918. Народна скупштина Краљевине Србије наставила
је рад до конституисања Скупштине краљевства СХС. Са
радом су наставили и извршни органи покрајинских
скупштина. На основу новог указа регента Алексндра од
24. фебруара 1919. г. изабрани су делегати свих постојећих скупштина, односно њихових извршних органа и
исти се састали у Београду 1. марта 1919. и конституисали
Привремено народно представништво Краљевства СХС.
Црна Гора у границама до 1912. је у заједничком
парламенту била заступљена са 12 посланика из састава
Велике народне скупштине српског народа у Подгорици.
Јужна Србија, гдје је укључено и пљеваљско подручје,
после спроведених непосредних избора било је
заступљено са 24 посланика. Из Пријепољског округа,
гдје су спадала и Пљевља за народне посланике изабрани
су проф. Никола Минић, директор пљеваљске Гимназије
и професор Алекса Станишић из Пријепоља, иначе
министар народног здравља.
сл. 16 - Трговац Шефкија Селмановић,
народни посланик 1938-1939
сл. 15 - Учитељ Михаило Драгашевић,
народни посланик 1927-1928
Милић Ф. Петровић, Пљеваљска гимназија 1901-2001-Монографија 1901-1941, Пљевља 2001, 370-385.
У знак сјећања на штрајк кројача, на мјесту гдје је донијета одлука о штрајку код Рибњака подигнут је споменик који и данас тамо
постоји; Јован Лаушевић, Штрајк кројача, Пљеваљске новине, 15. 9. 1970.
68
310
Према закону о избору народних посланика из
1920. изборни окрузи у Србији, Босни и Херцеговини,
били су исти као административни окрузи, са изузетком
административних округа: пријепољски, пљеваљски,
бјелопољски и берански за које је одређено да чине један
изборни округ,70 окрузи звечански и рашки да буду један
округ. На сваких 30.000 становника бирао се 1 посланик
укључујући у овај број и квалификованог посланика са
завршеним факултетом или вишом спремом. Право
бирања посланика имали су мушкарци, држављани
Краљевине СХС са навршеном 21 годином живота.
Официри, активни и у недејству и војници под заставом
нијесу могли да гласају. За посланике је могао бити
изабран сваки онај који има право бирања, да ужива сва
грађанска и политичка права, да стално живи у земљи,
да је навршио 25 година живота и да зна читати и писати.
Полицијски и поштански чиновници нису се могли
квалификовати за посланика.
У Изборном округу пријепољско-пљеваљскобјелопољско-беранском изабрани су слиједећи посланици:
1. Сретен Вукосављевић из Пријепоља, учитељ и
инспектор за аграрну реформу на демократској листи 1,
2. Михаило Куртовић, учитељ у Пљевљима, на
демократској листи 1,
3. Мустафа Салихбеговић, муфтија у Бијелом
Пољу, муслиманска листа,
4. др Павле Чубровић, доцент Универзитета у
Београду, квалификовани посланик.
Избори за народне посланике 1923, 1925. и 1927. г.
вршени су по Закону о измјенама и допунама закона на
основу кога су извршени избори за Уставотворну скупштину 1920. г. који је донијет 27. јуна 1922. г.71
У изборном округу Пријепољско-пљеваљскобјелопољско-беранском по наведеном закону 18. марта
1923. г. изабрани су слиједећи посланици:
1. Сретен Вукосављевић, учитељ из Пријепоља на
листи Самосталне демократске странке,
2. Светомир Борисављевић, адвокат из Нове
Вароши на листи Демократске странке,
3. Дервиш Шећеркадић, окружни муфтија из
Пљеваља, на листи Џемијета;
Осмог фебруара 1925.г. за посланике су изабрани:
1. др Милош Трифуновић, министар вјера,
Радикална странка,
2. Хусејин Јусуфспахић, посједник, Радикална странка;
Једанаестог септембра 1927.г.:
1. Михаило Драгашевић, учитељ у Пљевљима,
Демократска странка;
2. Мухамед Хашимбеговић, трговац;
3. др Павле Чубровић, доцент Универзитета.
Десетог септембра 1931. г. донијет је нови Закон о
избору народних посланика за Народну скупштину72 који
је утврдио број посланика за сваку бановину. За
посланике се могло бирати лице које је држављанин
Југославије, са навршених 30 година живота и да зна да
чита и пише службеним језиком. Народни посланици
нијесу могли бити у исто вријеме државни лиферанти
или државни предузимачи, ни активни државни чиновници. Законом о измјенама и допунама овог закона од
10. септембра 1931. г. у чл. 4 додат је нови став који гласи:
„у бановинама које имају више срезова но што им
припада мандата спајају се по два среза у један и то:
фочански и пљеваљски; милешевски и прибојски и
други срезови.”
На основу овог изборног закона са мањим измјенама бирани су посланици на свим изборима до Другог
свјетског рата:
Осмог новембра 1391. г. изабрани су:
1. Војислав Ненадић, трговац у Пљевљима и
70
У периоду од 1919-1941. Пљевља су на свим изборима била у оквиру пријепољско-пљеваљско-бјелопољско-беранског изборног округа,
осим на изборима 1931. када су са Фочом чинила Фочанско-пљеваљски изборни округ.
71
Службене новине КСХС, бр. 150/1922.
72
Службене новине КЈ, бр. 218/1931.
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
311
312
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
Министарства унутрашњих дјела 1920-1922; изасланик
овог Министарства у Црној Гори ради санирања друштвенополитичких прилика 1921-1922; велики жупан Зетске
области 1922-1927. г. када је пензионисан. Указом краља
Александра 1933. г. наименован је за сенатора Зетске
бановине. Умро је и сахрањен на Цетињу 1942. године.
На предлог краља сенатор Зетске бановине од
1932. био је и Светозар Томић, професор историје и
географије, национални радник, предсједник црногорског
народног одбора за уједињење Црне Горе и Србије.
Краљев сенатор је био и Сретен Вукосављевић, учитељ и
просвјетитељ из Пријепоља, аграрни повјереник и министар, познати социолог и професор социологије села.
Попис становништва
сл. 17 - Правник Богдан Ненадић,
предсједник Општине Пљевља 1932-1942
2. Шукрија Куртовић, генерални инспектор „Шипада”
из Сарајева;
Петог маја 1935. г.:
1. Војислав Ненадић (замјеник Дервиш Селмановић)
на кандидатској земаљској листи Петра Живковића, као
јединој листи;
Осмог децембра 1938. г.:
1. Шефкија Селмановић, трговац у Пљевљима,
2. Мухамед Хашимбеговић, трговац у Пријепољу.
Избор сенатора
У Краљевини Југославији Сенат (горњи дом парламента) уведен је Уставом из 1931. г. и постојао је до 1941.
г. Према Уставу и Закону о избору сенатора од 30.
септембра 1931. године73 Сенат је имао 72 члана (46 је
бирано у бановинским сједиштима, а 18. је краљ именовао). Мандат сенатора трајао је 6 година, с тим што се
сваке треће године бирала половина оних којима је
истекао мандат. Свака бановина и град Београд чиниле
су једну изборну јединицу. На сваких 300.000 посредно
је биран један сенатор. Право да бирају сенатора по
73
Службене новине КЈ, бр. 232/1931.
сл. 18 -Милован Џаковић,
велики жупан Зетске области 1922-1927
и сенатор Зетске бановине 1933-1941
закону имали су: народни посланици, бански вијећници
дотичне бановине и предсједници (начелници) општина.
За сенаторе су бирани угледни држављани Краљевине
који су навршили 40 година живота и који су говорили,
читали и писали народним језиком. Исто лице није
могло истовремено бити посланик и сенатор, а сенатори
нису могли бити у исто вријеме државни лиферанти и
државни предузимачи. Сенат се састајао и престајао са
радом када и Народна скупштина.
Према објави Државног одбора Зетска бановина
бирала је три сенатора. Један од њих је био Милован
Џаковић, син војводе Трипка Џаковића из Шаранаца.
Захваљујући помоћи руског књаза Васиљчикова, школовао се у Петрограду, у Русији (средњу школу и правни
факултет), гдје је достигао чин армијског генерала и
начелника Министарства војног. Од 1895. до 1899. био је
у државној служби у Црној Гори. Због апсолутистичке
владавине краља Николе морао је да емигрира из земље
и врати се у Русију, гдје је поново ступио у службу
Министарства војног у Петрограду. Као судски референт
учествовао је у руско-јапанском рату 1905. г. Након
стварања Краљевства СХС, 1920.г. враћа се у своју земљу
и у државној управи заузима важне положаје: инспектор
На основу Одлуке о попису од 31. марта 1920. први
попис становништва74 у Краљевини СХС организован је
31. јануара 1921. године када југословенска држава у
административном погледу није још била једнообразно
уређена. Покрајине, њих седам: сјеверна и јужна Србија,
Црна Гора, Босна и Херцеговина, Далмација, Хрватска и
Славонија са Међумурјем, Словенија са Прекомурјем,
Банат, Бачка и Барања образоване су по том попису
онако како су ушле у југословенску државу 1918. Попис је
обухватио становништво, зграде, станове и стоку. Новина
је била да се пописивало служење у војсци и учешће у
ослободилачким ратовима 1912-1918.Према попису од 31.
јануара 1921. у Округу Пљевља живјело је укупно 26.798
становника од којих 13.685 мушких (војника 819) и 13.113
женских особа. У вароши Пљевља живјело је 6.350
житеља; у сеоским општинама среза пљеваљског (Илино
Брдо, Косаница, Премћани, Хоћевина, Отиловићи и
Матаруге) 11.066 и у срезу Бољанићи (Бољанићи, Буковица,
Готовуша, Бобово и Мељак) 9.376 становника. Православних је било 17.306, муслимана 9.356, католика 134 и два
Јевреја. Због ратних недаћа, епидемија и немаштине
знатно се смањио број становништва, посебно градског.
У попису је изузетно занимљив списак становништва по годинама рођења од 1806. до 1921. године.
Забиљежено је да је било чак 33 становника старија од
100 година; 15 од 95-100 г., 7 од 90-94 г. Најстарији становници те 1921. г. имали су 115 година (1), 112 година (1), 111
година (1), 109 година (2), и 106 година чак четири житеља.
На основу ових података да се закључити да су
појединци и поред бројних епидемија, честих ратова, глади
и немаштине и недостатка елементарне медицинске
заштите и помоћи, доживјели дубоку старост. Биолошки,
нација је била врло витална и наталитет висок.75
На основу Закона о попису становништва, пољопривредних газдинстава и стоке од 31. јануара 1931 и
Правилника од 24. фебруара 1931.76 други редовни попис
извршен је 1. априла 1931. г. Ново је било то што су
пописивана и домаћинства.
У срезу пљеваљском (град Пљевља и 12 сеоских
општина) у 5.506 домаћинстава и 5.205 кућа 1931. године,
живјело је укупно 33.196 становника, од чега 16.963
мушких и 16.233 женске особе. Православних је било
23.698, муслимана 9.187, римокатолика 298, евангелиста
и непознате конфесије 3 становника. Писмених је било
6.797 или 31,7 %, неписмених 14.621 или 68,3 %.77
Судство
Указом регента Александра од 30. јула 1919. и
Законом од 30. јуна 1922. ријешено је да се Устав од 5.
јула 1903. године заједно са свим законима раније
Краљевине Србије прошири на 16 новоослобођених
округа на југу земље међу којима и на Округ пљеваљски.
Овим су прописом Пљевља сврстана у територију Јужна
Србија са административним центром у Скопљу.
Законом о устројству судова од 12. августа 1919.78
мијења се и допуњује Закон о устројству судова Краљевине Србије од 20. фебруара 1865. г. тако што се у
новоослобођеним јужним крајевима формира 18
првостепених судова у већим мјестима и два апелациона
суда која стоје на првостепеним судовима као судови
другог и последњег степена, са сједиштем у Београду и
Скопљу. Новоформирани апелациони суд у Скопљу, од 5
судија, био је надлежан за 18 новоформираних првостепених судова у Македонији, на Косову и Метохији и у
Рашкој области, међу којима је и над првостепеним
судом у Пљевљима. Над првостепеним и апелационим
судовима стајао је Касациони суд у Београду.
Према сјећању и забиљешкама Васиљке Јовашевић
из Пљеваља, ондашњег званичника, Првостепени суд у
Пљевљима почео је да ради у јануару 1920. Први
предсједник суда био је Радуле Јауковић, кога је убрзо
замијенио Петар Јелић. Послије њега предсједници су
били: Божидар Прокић, Јеремија Јеремић, Чедомир
Станковић и Милан Јовановић. Прве судије били су:
Богдан Бојовић, Михаило Бајић и Василије Пепић, касније
Службене новине КСХС бр. 94/1920.
Дефинитивни попис становништва од 31. јануара 1921, Сарајево 1931.
Исто, попис становништва по годинама рођења
77
Дефинитивни попис становништва од 31.3.1931, књ. 1-присутно становништво, број кућа и домаћинстава, Београд 1937; књ. 2Присутно становништво по писмености и старости, Београд 1938. Када се упореди број становника 1921, 1931, 1991. и 2003 уочава се да је
упркос чињеницама да је много људи, посебно младих погинуло у ослободилачким ратовима 1912-1918. или умрло од епидемија и да се један дио
муслимана иселио са овог подручја, ипак се број становништва од 1921-1931. повећао са 26.798 на 33.197, тј. за 6.318 или 24 %, а за слиједећих 82
године само за 6.397. Значи да је у трећој деценији 20. вијека повећање било у просеку 7 до 8 пута веће од повећања за следећих нешто више од
осам деценија. Овај податак илуструје крајње застрашујућу чињеницу о недопустивој стагнацији пљеваљског подручја у социјалистичком периоду.
78
Службене новине КСХС бр. 80/1919
74
75
76
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
313
314
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
муслимана суде шеријатске судије. Све до 1929. ови
предмети су били у надлежности првостепених судова.
Према закону о уређењу шеријатских судова и о шеријатским судијама из 1929.79 „у породичним и наследним
предметима муслимана као и у предметима исламских
вакуфа, врше судску власт у првом степену посебна одељења среских судова, којим је назив Срески шеријатски
суд, а у другом и последњем степену посебно одељење
апелационих судова којима је наслов „Врховни
шеријатски суд.“
Сходно законској одредби код Среског суда у
Пљевљима у чијем је подручју живјело више од 5.000
муслимана постављено је посебно одјељење као Срески
шеријатски суд и посебно одјељење код Апелационог
суда у Скопљу као Врховни шеријатски суд. На шеријатске судове примјењиване су и одредбе Закона о
уређењу редовних судова о давању правне помоћи, о
судском одмору и одсуству, судској управи и праву
надзора пословања среског суда од стране представника
Врховног шеријатског суда кога је одређивао предсједник Апелационог суда у том мјесту. Први предсједник
Среског шеријатског суда у Пљевљима био је Сејфулах
Шећеркадић који је на тој дужности био до 1937. г.
Замијенио га је Абдулах Азабагић. Прву адвокатуру у
Пљевљима отворио је Радуле Јауковић. Потом су
адвокатску канцеларију имали Саво Петровић, Душан
Велић и Илија Станић.80
сл. 19 - Особље Првостепеног суда у Пљевљима на дан 4. децембар 1929. У првом реду с лијева на десно сједе: државни тужилац
Ристо Стевовић, судија Ђорђо Ј. Јовашевић, предсједник Јеремија Б. Јеремић, заступник предсједника Богдан Н. Бојовић,
старатељ судија Момчило Т. Недић, пријавни судија Божо В. Кастратовић, судија Васо Јанићијевић, интрени протоколиста
Божина Кујовић. У другом реду с лијева на десно стоје: позивар Новак Милићевић, служитељ Радослав Р. Станишић, званичник административац Мирко Н. Терзић, архивар Љубомир Церовиц, рачуновођа Милан Г. Максић, званичник - административац
Оливера Р. Шећеровић, званичник - административац Мирко Р. Марић, служитељ Ратко С. Јанковић, служитељ Маринко П.
Робовић и апсанџија Саво Јегдић
Момчило Недић, Душан Бајић, Живадин Анђелковић и
Ђорђо Јовашевић. Пљеваљски првостепени суд имао је
добро организовану канцеларију коју су чинили: секретар
суда, писари, архива, рачуновођа, преводиоци са турског
језика, званичници, курир, шеф затвора и чувар који је био
при суду. Суд је важио за добро организован државни
орган. Инспектор Тадић, у извјештају Министарству
правде, је забиљежио „ово је један од најсређенијих судова
који сам посјетио“. Пошто није имао своју зграду суд се
више пута селио. У почетку је био смјештен у згради у којој
је касније било среско начелство. Након двије године рада
суд се преселио у Крстату касарну а потом у кућу Џаковића.
Срески суд у Пљевљима као инокосни суд вршио је
судску власт у првом степену у грађанским парницама,
трговачким и мјеничним предметима, ванпарничним
предметима и предметима извршења као и кривичним
предметима према наређењу, водио земљишне катастарске књиге и рјешавао земљишне спорове, уколико то
није припадало окружном суду.
У рад посебних судова за грађанске спорове спадали
су и општински (мјесни) судови као првостепени судови
који су судили у свим кривичним грађанским стварима за
чије је суђење био надлежан судија појединац. Општински
суд био је непосредна власт у општини. Чинили су га:
предсједник, два кмета и дјеловођа. Овај суд је вршио
полицијску, самоуправну, управну, извршну и судску
власт, судио је у грађанским споровима и у грађанском
судском поступку као и у мањим кривичним дјелима;
управљао општинским имањима и био обавезан да га
испише, премјери и убаштини; старао се о наплати
општинских прихода; у договору са Општинским одбором
издавао је доказе о сродности, владању и имовном стању
становника у општини; прописивао општинске таксе;
надзирао рад стараоца имања и матичних књига
становништва; водио списак чланова општине, списак
гласача и пореских обвезника.
Према члану 109. Видовданског устава из 1921.
предвиђено је да у породичним и наследним пословима
Аграрна реформа
Већина земљишта у Јужној Србији, гдје су сврстана
и Пљевља, припадала је бившим господарима-читлук
сахибијама (агама и беговима). Земљорадници који су
обрађивали земљу и на њој живјели до 1912. били су у
врло тешком политичком и економском положају. Због
тога је аграрна реформа у Краљевству СХС била једна
најургентнија потреба из политичких, социјалних и
економских мотива.
У циљу смиривања друштвено-економских
прилика у земљи регент Александар Карађорђевић је у
Прокламацији од 6. јануара 1919. и престоној бесједи,
приликом отварања привременог народног представништва 16. марат 1919. обећао праведно рјешавање аграрног
питања, укидање кметства и великих земљишних посједа, подјелу вишка земље сиромашним земљорадницима,
с правом одговарајуће надоканде дотадашњим власницима.
С обзиром на значај, обим и сложеност аграрно
питање је по рангу долазило одмах иза питања уређења
облика државног устројства. Због тога је за рјешавање
овог питања било формирано посебно Министарство за
аграрну реформу и његови подручни органи: Аграрна
79
80
81
дирекција у Скопљу, окружна аграрна повјереништва у
већим мјестима, међу којима и у Пљевљима и срески
повјереници. Срески повереник у Пљевљима био је Симо
Шиљак. Као посебни правни акт са законском снагом 25.
фебруара 1919. донијете су Претходне одредбе за спровођење аграрне реформе. Овим прописом укинути су
кметовски (чифчијски) односи у јужним новоослобођеним
крајевима, бивши кметови проглашени су слободним
власницима дотадашњих кметовских имања, а дотадашњим власницима држава је гарантовала одштету, што
је предвиђено да се уреди посебним законом. До тада
предвиђено је, да се дотадашњим власницима издаје,
када затраже, привремена рента.
Претходним одредбама из 1919. у јужним
новоослобођеним крајевима разријешен је чифчијски
однос на око 280.000 хектара земље и код 5.893 читлук
сахибија. Процијењени једногодишњи приход на ту
земљу износио је око 110.000.000 динара. До краја 1929.
бившим власницима из буџетских кредита исплаћено је
80.641.666,66 динара, што их није задовољило па су Њ.
В. Краљу Александру често стизале молбе ранијих
влсаника за исплату ренте. Двор је са Министарством
пољопривреде чинио додатне напоре да се пронађу
додатна средства за исплату.
У погледу шума Претходне одредбе предвидјеле су
да „сви већи шумски посједи прелазе у државну својину,”
уз права власника на оштету и земљорадника на сјечу
дрва за огрев и попашу.
Видовдански устав из 1921. г. у чл. 42 прописао је
да се феудални односи сматрају правно укинутим даном
ослобођења од туђинске власти. Експропријација посједа
и раздиоба имали су се законом провести, тако да се
кемтови и уопште обрађивачи земље утврде и убаштине
као слободни сопственици државних земаља, не плаћајући за то никакву одштету.
Аграрно питање коначно је разријешено (ликвидирано) Законом о уређењу аграрних односа у ранијим
покрајинама јужне Србије и Црне Горе из 1931.81 Бивше
чифчије (кметови) проглашени су власницима земље, док
је агама и беговима држава грантовала и исплатила оштету.
За расправљање аграрних односа министар пољопривреде је образовао 88 среских аграрних судова, међу
којима и Срески аграрни суд у Пљевљима и Врховни
аграрни суд у Скопљу као другостепени и коначни суд.
Чивчијама је додјељивано 5 хектара земље уз могућност
да им суд остави још 5-15 хектара у зависности од бонитета земљишта. Ако је задруга насељеничка била већа
могло јој се оставити и више земље. Надокнада бившим
власницима, који своје право докажу код надлежних
судова, исплаћивана је од стране државе и то одмах у
готовом новцу од државних обвезница. За куће и економске зграде није признавана надокнада.
Службене новине КЈ, бр. 72/1929.
Мустафа Хаџиатлагић, Судство између два рата, Пљеваљске новине, Пљевља 1. јул 1974; Зетски алманах из 1931.
Службене новине КСХС, бр. 285/ 1931.
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
Аграрни судови својим пресудама оглашавали су
обрађиваче сопственицима земље и бившим господарима
досуђивали надоканду коју је плаћала држава из суме од
100 милиона динара, додајући ренту од 3 % од 1919. г. По
извршеној пресуди Врховног аграрног суда у Скопљу
бивше чивчије, сада сопственици имања која су обрађивали, могли су да убаштине добијено земљиште. Изузетак су земљишта која је држава откупила за лица из
других односа (наполичари, ћесалије, јареглије, момци
и киријаши) која су оптерећена хипотеком за рачун
државе као повјериоца и она су јој служила као залога до
коначне наплате дуга.
Под удар аграрне реформе у пљеваљском крају
дошла су имања манастира Св. Тројица и имања
неколико велепосједника. Манастирска имања била су
уписана у списковима: 1) среза пљеваљског у површини
од 30 хектара и годишњем приходу од 85.000 динара, 2)
среза бољанићког у површини од 300 хектара и годишњим
приходом од 68.000 динара. 3) среза прибојског у
површини од 480 хектара и годишњим приходом од
80.000 динара, 4) среза нововарошког у површини од
100 хектара и годишњим приходом од 60.000 динара.
Игуман Серафим Џарић је на име привремене ренте
потраживао за ово имање износ од 500.000 динара. У
одговору Министарства пољопривреде од 18. септембра
1931. наведено је да је манастир на име хака до 1929.
примио укупно 96.866 динара и за 1930. и 1931. још
109.200 динара. Због недостатка финансијских средстава
није се могло више исплатити, чак ни послије тужбе
надлежном суду, коју је подигао игуман Џарић.
Породица Селмановић (Ферко, Мехмед и Дервиш)
обратила се Њ. В. Краљу Александру 1926. за исплату
ренте за 45 читлука (546 хектара) у срезу пљеваљском,
срезу бољанићком, срезу прибојском и срезу милешевском.
За ово имање до краја 1931. године исплаћено је на име
ренте укупно 316.882 динара, што је знатно више него
што је по установљеним критеријумима припадало.
За исплату заостале ренте за имања у износу од
300.000 динара Канцеларији Њ. В. Краља обраћали су
се и велепоседници Бајровић: Мехмед паша, Мухамед бег
и Рашид бег, чији је годишњи приход износио 200.000,
без података о површини.82
Ограничавање државних шума
Ограничавање државних шума било је једно од
најважнијих питања које је требало ријешити у
новоствореној југословенској држави. Због тога је
формирано Министарство шума и рудника које је имало
задатак да уједначи законодавство, да уреди систем
315
управљања шумама и рудницима као важним државним
добрима и да среди правно-имовинске односе државних
шума. Државне шуме су ограничаване само у Србији,
Јужној Србији (новоослобођеним крајевима) и Црној
Гори, јер је у осталим дјеловима, осим у БиХ ово питање
било ријешено прије уједињења 1918. Најважније је било
ријешити питање ограничавања шума у новоослобођеним крајевима у којима турски Закон о општем
земљишном посједу из 1858. г. (arce kanunname) и
шумски Закон из 1869. г. нијесу измијенили народна
схватања о својини шума, тј. да су оне власништво онога
који их искоришћава. Турске тапије којима је потврђивано право уживања на миријском (државном) земљишту схватане су као право власништва.
У извештају Инспектората за шуме у Скопљу из
1919. г. предложено је да Министарство шума и рудника
оспори право својине на земљишта под шумом приватним лицима у новоослобођеним крајевима и да се
тапије издате за вријеме турске управе у овим крајевима
пошаљу у Цариград ради утврђивања аутентичности.
Међутим, како са Турском још нијесу били обновљени
дипломатски односи ово се није могло реализовати.
Указом регента Александра од 30. јуна 1919.83 којим су
Устав и сви закони Краљевине Србије проширени на
јужне крајеве ослобођене у балканским ратовима није
признато право својине приватним лицима на шуме у
тим крајевима, држећи да према турским законима и
Уредби о шумарској струци Србије приватна лица нијесу
имала право својине над шумама.
Након сагледавања овог питања и анализе
постојећег законодавства 22. фебруара 1922. донијет је
Закон о ограничењу државних шума.84 По овом закону
вршено је ограничавање шума до 1930. г. када је донијет
први Закон о ограничавању државних шума у Србији,
Јужној Србији и Црној Гори,85 на основу кога је убрзан
овај процес. Закон је све шуме разврстао на државне,
општинске, сеоске, манастирске, црквене, вакуфске,
приватне, братственичке шуме (у Црној Гори) и џематске
или заселачке шуме. За ограничавање шума формирани
су судови за ограничавање државних шума које су
сачињавали: 1 дипломирани правник, 1 шумарски стручњак,
првенствено старјешина дотичног шумарског округа и 1
државни агроном. Право својине задржавао је сваки
појединац који је имао уредну и од надлежног суда
потврђену тапију или привремене признанице издате од
турске власти уживаоцима миријске земље по праву
уживања. На одлуке суда за ограничавање државних
шума пријава (тужба) у законском року могла се изјавати
редовном првостепеном суду. Одредбе да се право својине
може доказивати државином, а државина помоћу
свједока, без обзира на вриједност спорног земљишта,
316
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
условила је да су у многим комплексима приватним
лицима досуђени одговарајући посједи.
На пресуде првостепених судова жалба се могла
изјавити Апелационом суду у Скопљу, који је судио у
другом и последњем степену. Након ограничења дотичне
државне шуме првостепени аграрни суд је састављао
гранични протокол и скицу привременог и ограниченог
комплекса са свим парцелама и све списе достављао
Министарству шума и рудника. Када су судске пресуде
постале извршне Министарство је означило у граничним
протоколима и скицама досуђено земљиште у одговарајућој величини или је вршено брисање парцела, протокола и скица гдје су пријавиоци одбијени од тражења. За
убаштињење ограничених државних, приватних и
других шума, одређен је био рок од годину дана.
Након стварања Краљевства СХС у Пљевљима је
формирана Окружна шумска управа која је прво била
под Дирекцијом шума у Скопљу, а потом Дирекције
шума у Сарајеву. На шуме у пљеваљском подручју
примјењивали су се прописи из турског доба и прописи
Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе. Државне
шуме нијесу биле разграничене од приватних, нити су се
знали стварни власници.
Почетком 1920. године покренуто је питање
власништва Вашковских шума, површине 1.003 хектара.
Овај спор окончан је на тај начин што је шума остала у
власништву породица Кнежевић, Бојовић из Шаранаца и
Морачана, црногорских поданика који су ову шуму
купили од муслиманских бегова Балтића, турских
поданика за „осам ћеса злата” 1882. године. Као доказ су
послужиле изјаве свједока и пресуда црногорског суда о
купопродаји наведеног земљишта. Поменута братства су
потом користила право експлоатације шума.
Ограничавање државних шума у Округу пљеваљском отпочело је одмах послије ослобођења. На распис
Министарства шума и рудника Петар Р. Мијушковић,
шеф подручне шумске управе у Пљевљима 9. маја 1921.
поднио је Главној шумској дирекцији у Београду предлог
за разграничење шума и извјештај о приватно-правним
односима са списковима шума које би требало дати на
уживање општинама и селима у овом округу. На основу
овог извјештаја слиједеће, 1922. године министар шума и
рудника доставља Суду за ограничавање државних шума
у Округу пљеваљском списак 16 шумских комплекса које
је хитно требало ограничити: Краљева гора - Зелено
борје - Љубишња (14.000 ха шуме и 4.000 ха голети);
Коријен; Ивовик - Гајине; Мејданице; Борова-Мучањ;
Црни врх; Равна гора - Шумер - Камењаче; Козлиновача
-Бојишта- Борова глава-Ујач; Ковач; Маринац-Миоља;
Стакорина; Окладник; Јариљ-Врбица-Стрменица; Лисја
О привреди Пљеваља
Након ратних збивања требало је обновити опустошену земљу и развити, до тада неразвијену привреду.
Између два свјетска рата изграђен је колски пут ПљевљаЂурђевића Тара, подигнут мост на ријеци Тари код
Будечевице, изграђен дио пута Рудо-Пљевља, отпочела
значајнија експлоатација угља, инсталирано више
пилана, подигнута градска електрична централа, развијало
се занатство, трговина и пољопривреда, размишљало се
о изградњи пруга и путева, изједначен порески систем и
уредно плаћани порези на приход од: земљишта, зграда,
предузећа, радњи и занимања, порез на ренте и службенички порез (порези од државних добара, царина, предузећа, фондова и кредита).
Финансијске прилике и банкарство. Кредити су
давати преко овлашћених струковних задруга и банака
(кредитне задруге, задруге учитеља и друге). Мрежу
АСЦГ; 68, ф. 65, М. Петровић, Пљевља у документима, документ бр. 95.
АСЦГ; 68, ф. 65. М. Петровић, Пљевља у документима, бр. 106.
Исто, документ бр. 109.
89
АСЦГ; 68, Ф. 65
90
АСЦГ, Збирка Војислава Јовановића Марамбоа, ф. 99, или М. Петровић, Пљевља у документима, документ, бр. 2
86
АСЦГ; 74, ф. 90; М. Петровић, Пљевља у документима, бр. 60, 62-66
83
Службене новине КСХС бр. 68/1919.
84
Исто бр. 68/1919.
85
Исто бр. 78/1930.
82
стијена-Суви поток-Дубрава-Ђедов до; Обзир и КалудраМеки долови.86 До новембра 1928. ограничено је 1.260
хектара у државној шуми „Ковач” и 5.310 хектара у шуми
„Љубишња”. У току 1930. ограничено је 700 хектара у
Вашковским шумама. У току 1934. године ограничења су
вршена у комплексима: Обзир, површина 892, у коме
нема приватних шума; Лисац-Краљева гора-БунетинаГоли бријег, површина 2.182 hа, а површина досуђених
парцела по пријављеним споровима износиола је 29,66
hа; Јеловица-Дријељевина-Бандуковина-Коријен-Зелено
Борје, површина 2.322,87 hа, досуђено 68 hа; Равна Гора
Тулежина, површина 1.794,90 hа, досуђено 77,70 hа и
комплекс Мејданице, површине 461,64 hа, додијељено
5,28 hа.87 У 1937. био је још увијек знатан број неријешених предмета.88
У архивској грађи сачувани су подаци о појединачним споровима: засеока села Трешњица у
општини Косаница; тужба села Пушоњски До; тужба
села Селац, Чавањ и Премћани; спорови братства
Шљивинчана и села Пушоњски До, Селац и Чавањ и
Премћани, заселака Трешњица и манастира Довоља око
ограничења државне шуме „Ујач” и „Борова глава”;
жалба браће Војиновић, Јована Табаша и села Љутићи
против ограничења државних шума „Дријељевина”,
„Иваново поље” и „Мејданице” и о експлоатацији шума
манастира: Довоља, Добриловина и Аранђелово.89
Према извјештају Министарства шума и рудника у
1937. шуме у пљеваљском подручју биле су у власништву:
државе 38.996 хектара, приватних лица 1.004 и 3.900
пашњака на шумском тлу.90
87
88
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
317
318
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
сл. 20 - Провизорни стари мост на малој висини изнад ријеке Таре, узводно од новог моста
сл. 21 - Друмски мост од армираног бетона на ријеци Тари
финансијских институција сачињавали су: Обласни
инспекторат финансијске контроле, Окружна и Среска
финансијска управа, филијале банака из других мјеста и
испостава поштанске штедионице.
На основу одобрења Министарства трговине и
индустрије од 3. априла 1928. Полимска банка из
Пријепоља отворила је своју филијалу у Пљевљима, под
називом Филијал полимске банке у Пљевљима. Директор филијале био је Ђоша В. Борисављевић, трговци
Мурат Хаџиатлагић и Јанићије Јанићијевић и пензионер
Војин М. Павићевић, депоненти потписа и пословође.
Филијала је протоколисала своју фирму код пљеваљског
Првостепеног суда. Пошто је удовољено законским
одредбама Министарство трговине и индустрије 18.
фебруара 1933. издало је дозволу за рад филијале. Рад
Полимске банке протезао се на срезове: милешевски,
прибојски, пљеваљски, нововарошки, бјелопољски, сјенички, и шавнички. Послови банке били су: банкарски
и мјењачки, давање зајма на рачун залоге, комисиони и
агенцијски послови.91 Филијалу у Пљевљима имала је и
Муслиманска кредитна банка из Фоче. Директор је био
Мухамед Хаџисмајиловић.
Саобраћајне прилике у Пљевљима и Рашкој области
биле су неповољне. За вријеме турске управе робу су
преносили коњски каравани и кириџије. Аустро-Угарска
је за своје војне и трговачке потребе изградила путеве:
91
Метаљка-Пљевља и Пљевља-Пријепоље и започела трасирање жељезничке пруге Вишеград-Косовска Митровица.
Није било колског пута Пљевља-Бијело Поље и ПљевљаЖабљак и савремених превозних средстава.
У тако неповољној ситуацији разговарало се и
писало о изградњи јадранске жељезничке пруге и
лицитирање њеног правца: Београд-Вишеград-Бар или
правац од Метохије преко Берана до Подгорице и мора.
На овој основи је закључен па поништен Блеров зајам а
да на самој прузи није ништа рађено. Предност је дата
правцима према Дубровнику, Плочама и Сплиту.
Размишљало се и писало и о могућности изградње пруге
и пута Фоча-Пљевља-Бијело Поље. И од овог плана није
било ништа.
Након ових покушаја приступило се изградњи
државног пута бр. XXVII Никшић-Пљевља. Изградњу
овог пута подржао је краљ Александар када је 1932.
боравио у Црној Гори. Он је одобрио да се изгради пут
Шавник-Пљевља и мост на ријеци Тари (крак од
Никшића до Шавника био је изграђен). Предност је дата
„хајдучком прелазу на Левер Тари између Бобова и
Премћана”. Реконструкцију дионице пута Пљевља-Оџак
и изградња пута Оџак-Тара одобрило је Министарство
грађевина 31. марта 1925. Трасирање пута извршила је
Окружна грађевинска секција у Пљевљима. Ревизију је
урадила комисија Инспектората грађевинске дирекције
АСЦГ; 65, ф. 1381, или М. Петровић, Пљевља у документима, документ бр. 55-58.
у Крушевцу и Василије Неслер, шеф Грађевинске секције
у Пљевљима. Основни елементи за изградњу пута били
су: ширина 6 м (на тешком и стјеновитом терену 5 м),
највећи успон 7 %, ширина коловоза 4 м, пошљункована
шљунком гретером, а у изузетним случајевима гретером
од 0,25м без камене подлоге. Радови на овом дијелу пута
почели су у јесен 1923. г. У току радова реконструисани су
и проширени мостови на Ћотини и Везичници, пробијен
и урађен пут преко Краљевице у дужини 10-11 км. Трошкови изградње овог дијела пута покривени су из ванредних кредита (200.000 дин.) и учешћем народа у изградњи.
О трасирању и изградњи дионице пута ОџакЦрнобори и дионица Влаховићи-Суво поље-Косаница Ђурђевића Тара на основу поднијетог извјештаја одобрило је Министарство грађевина 25. јуна 1926.г. Потом
је Министарство 9. фебруара 1927. усвојило предлог да се
мост на ријеци Тари подигне на мјесту постојећег моста.
Касније ће се помјерити локација овога моста за
неколико стотина метара низводно.
Дионице пута Оџак-Потпеће-Црнобори изградио
је предузимач Лазар Живковић из Пљеваља и предао у
саобраћај 1928, односно 1929. Након неколико година паузе
изграђен је и преостали дио пута Црнобори-Ђурђевића
Тара. Према подацима Министарства грађевина укупна
цијена коштања изградње пута од Пљеваља - до Ђурђевића
Таре у дужини од 32 километара износила је приближно
сл. 22 - Проф. др Мијат Тројановић,
пројектант моста на ријеци Тари
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
16 милиона динара или 500.000 динара по километру.
Било је то још увијек мање од цијене коштања изградње
дијела пута Пријепоље-Бијело Поље (32 км) која је износила око 600.000 динара по километру.92
Истовремено када и пут Пљевља-Тара рађен је дио
државног пута Рудо-Пљевља у дужини од 7.582 метра.
Послије лицитације изградња је уступљена грађевинским
предузимачима: Лазару Живковићу из Пљеваља (1.082
м за суму од 1.496.657,48 дин.) и Јовану Рончевићу из
Књажевца (6.500 м за суму од 2.370,00 дин.) са роком
изградње до 7. јануара 1930. г. Посао је урађен прије рока
и предат 12. октобра 1929. год.
Надлежна грађевинска дирекција у Крушевцу
међу важнијим путевима изграђеним у земљи, на којима
је она била ангажована, између осталих наводи путеве:
Шавник-Жабљак-Пљевља, Рудо-Пљевља, КолашинМојковац, Беране-Бијело Поље. Сви путеви у Краљевини
Југославији били су категорисани у три групе. У категорију државних путева у Зетској бановини сврстано је 11
путева, међу којима су два са територије Пљеваља:
Рашка-Нови Пазар-Сјеница-Пријепоље-Пљевља-Ђурђевића
Тара-Шавник-Никшић-Осјечница-Вилуси-Требиње, у
дужини 305,418 километара, од кога је било неизграђено
21,696 км; пут Рудо-Пљевља у дужини 48,00 км. У бановинске путеве (категорија другог реда) спадао је пут
Бијело Поље-Слијепац-Мост-Шаховићи-Пљевља-Метаљка.
Остали путеви спадали су у трећу категорију-локални
путеви.
У 1931. у Зетској бановини било је свега 593 возила
са моторном снагом: 342 путничка, 56 аутобуса; теретних
аутомобила 115, мотоцикла 79 и бицикла 279.93 Први
путнички аутомобил у Пљевљима купио је Урош Бајић
за нову 1933. годину.
Изградња моста на ријеци Тари код Будечевице,
односно код Ђурђевића Таре била је неодложна потреба
након изградње државног пута бр. XXVII НикшићШавник-Жабљак-Пљевља. Недостајао је само мост преко
ријеке Таре да се Црна Гора и Приморје, односно Зетска
бановина повеже са унутрашњошћу државе.
Према пројекту из 1935. дужина моста била је 320
метара у вриједности од 8.200000 динара. Након расписаног међународног конкурса прихваћена је понуда фирме
„Антоновић А. Д.” из Панчева (власника Ђорђа Антоновића94
и других) за суму од 9.229420 динара и роком изградње
од 30 мјесеци. Главни пројекат моста, односно скуп
пројеката (51) урадио је инж. Мијат Тројановић. У току
изградње моста вршене су дјелимичне измјене у пројекту, као што је подизање нивелете моста за 2,40 м,
измјене трасе на мосту и на прилазним путевима, што је
319
повећало трошкове изградње за 772.638 динара. Пројектант моста Мијат Тројановић је 18. маја 1938. отпочео
ревизију пројекта за изградњу моста и тада израдио још
16 нових цртежа моста. Укупни трошкови изградње
моста износили су 11.118329 динара, што је скоро два
милиона више од договорене суме.95
Основни подаци о мосту у „Тарски стијенама” су: дужина 370 м; ширина 5,5 м; коловоз моста је на надморској висини 805,94 - 811,28 м; висина моста је 150 м, распон
великог лука је 116 м, а малих лукова је 44,08 м. Дрвена
скела систем „Корај“ у великом отвору била је 141 м.96
У току Другог свејтског рата мост је два пута био
оштећен, и то у априлском рату 1941. и ратним операцијама 1942, када је инж. Лазар Јауковић, по налогу
партизана срушио један цио крак моста са жабљачке
стране а његов пројектант одведен у заробљеништво у
Њемачку. Након завршетка рата конструктор Тројановић
се вратио из заробљеништва и са инжењерима Ђинићем
и Русом, некадашњим шефом градилишта према сачуваним оригиналним пројектима мост је са незнатним
измјенама у току 1946. обновљен и пуштен у саобраћај.
„Тарски мост у стијенама”, или „мост љепотица”
некада највећи и најатрактивнији мост у свијету у много
чему је надмашен. Међутим, мост на Тари је и даље
јединствен грађевински подухват у свијету по висини
дрвене грађевинске скеле систем „Корај”, по скромним
финансијским средствима која су уложена за његову
изградњу и свакако љепоти грађевине и природе где је
изграђен.
Пољопривреда, посебно сточарство, је привредна
грана од које је живио највећи дио становништва пљеваљског краја. Чак и у самој вароши скоро свако домаћинство имало је краву и помало земље за обрађивање.
Према подацима Окружне шумске управе у Пљевљима
је 1930. гајено: 93.637 оваца, 23.678 говеди, 17.775 коза,
4.871 коња, 842 свиње, 14.814 живине и 2.925 кошница
пчела.97 Овај број се до Другог свјетског рата свакако
знатно увећао. Добростојећи домаћини су имали од 100
до 200 па и до 500 оваца и коза, 10-15 говеди и неколико
коња. Забиљежено је да је Симеун Зиндовић из Обарди,
звани „Трута“имао 800 оваца и коза, 50 говеди и 10 коња.
Знатан број ситне стоке имали су и поједини пљеваљски
трговци који су је давали на испашу и мужу задружним
сеоским домаћинствима на околним суватима: Љубишњи,
Бобову, Ограђеници, Косаници, Водном, Подборови,
Обардама и другдје. Стока и сточни производи продавани су на пијаци или су приватни трговци откупљивали
и извозили у друга мјеста. Међутим, због лошег
квалитета стоке и екстензивног гајења, сточарство је
АСЦГ; 62, ф. 1130, М. Петровић, Пљевља у документима, докум. бр. 129.
Илустровани званични алманах - Шематизам Зетске бановине из 1931 год, 111.
Ђорђе Антоновић је у ствари Георг Антун, Нијемац из Панчева. Његови преци поријеклом из Улма у Њемачкој доселили су се у Банат
и ту живели око 200 година, све до послије Другог свјетског рата када су се одселили у источну Њемачку, у Лајпциг гдје је Ђорђе 1984. умро. Један
од потомака живи и ради у Селингштату код Офенбаха.
95
АСЦГ; 62, ф. 1208 и 1209, М. Петровић, Пљевља у документима, бр. 146-165.
96
Мијат Тројановић, Мостови од армираног бетона и пренапрегнутог бетона до 1960, Београд 1968, 185-209.
92
93
94
320
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
било недовољно продуктивно. Мања приплодна станица,
са ветеринаром, која је постојала у Пљевљима, није
могла значајније да утиче на промјену врсте тада бројног
сточног фонда. Жито и поврће сијано је само за
сопствене потребе уз чест увоз ових производа из других
мјеста. У 1930. у срезу пљеваљском површина обрађене
земље износила је: 407 хектара под озимом пшеницом,
656 х пшеница јара, јечам озими 2.008 х, јечам јари 3.436
ha, раж озима 78 ha, раж јара 9,35 ha, зоб 64 ha, кукуруз
257 ha, хељда 52 ha, пасуљ 62 ара, кромпир позни 472 ha,
репа бијела четири хектара, сточна репа 10 ha, луцерка
бијела један хектар.98 Годишњи увоз износио је: до 200
вагона кукуруза, бијелог брашна до 120 вагона итд. Из
Пљеваља у друга мјеста се годишње извозило 30- 50
вагона зоби, 30.000 комада храстових дуга, 10-15.000
грла јагњади за Сарајево и 10.000 грла за Солун, 5-6.000
грла говеди, 5.000 комада коже од ситне стоке и 5.000
комада од говеди, 12-15 вагона вуне, нешто штављене
коже и других производа. Раније се извозила знатно већа
количина штављене коже, а потом је овај производ мало
тражен на тржишту. Тридесетих година 20 вијека било
је само шест радњи за штављење коже са 20 радника који
су штавили кожу само за локалне потребе.99
Укупан годишњи приход по једном пољопривредном домаћинству износио је само 1.080 динара.
Буџет једне сеоске породице, осредњег имовног стања
био је око 2.000 динара. Био је то износ који се добијао за
два вола или двије коже од кунице. Сеоско становништво
тешко је живело. Сељаштво је било приморано да по
изузетно ниским цијенама продаје своје производе и
радну снагу радећи код имућних домаћина за ниску
надницу од 5-10 килограма жита и да се задужује код трговаца и банкара. За вријеме велике економске кризе (19291933.) цијене пољопривредних производа су нагло падале.
За унапређење пољопривреде у неким селима
основане су земљорадничке кредитне задруге: у
Бољанићима 1922. г. са 130 чланова, у Забрђу 1924. са 65
чланова, у Готовуши 1925. са 26 чланова, у Обардама
1930. са 39 чланова, у Матаругама и Отиловићима 1930.
и у Хоћевини 1931. са 29 чланова. Кредитна способност
задруга била је мала. Кредите су узимали имућни сељаци
који су били учлањени у задруге. Ситни сељаци нијесу
били обухваћени задругарским покретом.100
На иницијативу Милована Старчевића, ранијег
предсједника општине у Мељаку, основана је Овчарскоселекциона задруга за општине: Мељак, Бобово и
Хоћевину. Чланови су били домаћини, њих 39, који су
имали више од 100 оваца. Задруга је била учлањена у
Савез сточарских задруга у Скопљу.101
97
За унапређење пољопривреде пoвремено су
организовани пољопривредни течајеви у селима. Течајеве је организовао и њима руководио предузимљиви
срески пољопривредни референт Јован Ђенисијевић.
Осим њега предавања су држали: Звонимир Кундић,
срески ветеринар и учитељ Андрија Марковић. Међутим,
ситни земљишни посједи, екстензивна пољопривредна
производња, лош квалитет стоке, неискоришћеност
шумског и љековитог биља, ниска продуктивност, велики
прираштај становништва и вишак радне снаге која се
није имала гдје запослити, продужавали су општу привредну неразвијеност и недовољан стандард становништва и у Пљевљима, као и у другим мјестима у Краљевини.
Шумарство. Прва планска експлоатација шума
вршена је у комплексима Зелено Борје, Краљева гора,
Коријен и Јасен. Дознаке су вршене за потребе домаћинстава и за приватне пилане у Потпећу. Сјеча шуме вршена
је помоћу ручних тестера и сјекира. Допремање трупаца
вршено је воловским и коњским запрегама. Од сабирног
мјеста до ријеке Таре којом су превожени трупци до
Дрине, транспорт је вршен помоћу објекта званог рижа.
Ради се о дрвеној конструкцији састављеној од трупаца
прилагођених за транспорт. Допремање трупаца ријеком
Таром до Фоче и даље радили су трифтари, обучени људи,
претежно из Босне, и мјештани из Ђурђевића Таре и
Левер Таре. Експлоатација вашковских шума била је
највећа сјеча шума у пљеваљском подручју између два
свјетска рата. У току експлоатације ових шума посјечено
је око 240.000 четинарских стабала, са просјечном
запремином једног стабла од 2,500 м3 нето дрвене масе.
У међуратном периоду шуме су страдале у
пожарима: 1923, 1927 и 1930. године. Нарочито су били
велики пожари у току сушне 1927. године када је сагорело
око 350 хектара шуме у Вашкову, Зеленом борју, Боровцу,
Стрмцу, Љубишњи, Јеловицама и другдје.
Недостатак добрих путева и општа привредна
заосталост битно су утицали на искоришћавање шума.
Шуме су тако сачуване од претјеране сјече захваљујући
превенствено њиховој неотоворености. Временом долази
до постепеног отварања овог непроходног подручја и
интересовања за његово огромно богатство, првенствено
за шумски комплекс. У складу са тим подижу се прве
пилане за прераду дрвета. Стога се може рећи да су
пилане и „пиланарство претеча индустријског развоја
пљеваљског краја”.102
Прва пилана на водени погон у пљеваљском
подручју подигнута је на ријеци Југоштици још 1900.
године. Гатер пилане био је типа „Венецијанер” са једном
до три пиле за резање грађе пречника до 1,20 см. У
АСЦГ; 68, ф. 65.
Илустровани званични алманах-Шематизам Зетске бановине из 1931, 61-63.
Исто.
100
АСЦГ; 68, Ф. 65; Миливоје Савић, Наша индустрија, занати, трговина и пољопривреда, књ. 10, Минист. трг. и индустрије, Сарајево
1932, стр. 206-207; Илија Вуковић, Прилог у крви, стр. 42.
101
Зетски гласник, бр. 72 из 1933.
102
Драгомир Остојић, Развој пиланарства између два свјетска рата на пљеваљском подручју, Брезнички записи, бр. 2, Пљевља 1991, 106-111.
98
99
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
производној хали поред гатера постојала је и кружна пила
за коначно обликовање резане грађе. Дневни учинак
четири радника за десет сати био је 10 м3 прореза трупаца, односно 2.000 м3 годишње. Власник пилане био је
Мехмед паша Бајровић. Резану грађу користила је
Аустро-Угарска за своје потребе и мањим дијелом мјесно
становништво. Следећа пилана истог типа и капацитета
била је пилана Милоша Кнежевића у Потпећу, подигнута
уз помоћ трговца Баруха из Београда 1924. г. Барух је
уложени капитал наплаћивао боровим праговима за
жељезницу. Пилана је радила до 1938. г. када је затворена. Саво Жугић, приватни обртник поред млина и
ваљарице за сукно у Догањима 1930. г. подигао је пилану
на водени погон која је повремено радила око 2,5 године.
Пилану поточару у Потпећу 1930. г. подигао је
Милутин Бојовић. Пилана је била више услужна а мање
редовна. Радила је до 1936. г.
Поред пилана на водени погон подизане су и
пилане на парни погон. Прва оваква пилана подигнута
је 1927. г. поред копа рудника угља. Власник је био трговац Стеван Јовашевић. Након три године премјештена је
на Његовуђу. Пилану су опслуживала четири радника са
годишњим прорезом око 4.000 м3 трупаца. Дио грађе је
откупљивао трговац Барух и извозио до Рудог и даље
жељезницом до Дубровника.
Браћа Ченгић подигли су у Потпећу 1936. г. пилану
на парни погон под називом „Браћа Ченгић” која је
имала 25 радника и годишњи прорез 4.000 м3 трупаца.
Пилана је под овим називом радила врло кратко. Браћа
су се подијелила и сваки имао своју пилану: „Мехмед
Ченгић са синовима” и од 1937. „Шефко Ченгић и браћа”.
Ова друга је била највећа и најбоља пилана на подручју
Пљеваља са 30 запослених радника и 6.000 м3 прореза
трупаца. Радила је до 1941. и за потребе НОП-а на кратко
1943. г. После Другог свјетског рата наставила је рад до
1949. г. када је пуштањем у погон нове пилане на Радосавцу
престала да ради пошто је дио опреме пренијет за ову
пилану.
Милутин Бојовић је у Потпећу 1936. г. умјесто
пилане на водени погон подигао пилану на парни погон
са 15 радника и 5.000 м3 прореза грађе годишње. За вријеме
рата пилана није радила. Послије ослобођења обновила
је рад до 1949. г. када је сагорела у пожару. Суљо Ченгић
из Потпећа подигао је 1938. г. пилану на парни погон са
3 гатера, 25 заполсених и 8.000 м3 годишњег прореза
грађе. За вријеме рата пилана није радила.103
Од 1924-1927. пошумљена је Голубиња изнад
Пљеваља, у површини од 1,60 хектара са 2000 посађених
садница багрема и 500 садница борића. Због плитког,
каменитог и сувог земљишта одржало се само 800 садница
багрема и 50 садница борића. Поред забрана Голубиња
основан је био и расадник Авдовина, површине један
103
104
105
Исто.
АСЦГ, 68, ф. Бр. 24.
Исто.
321
хектар. Произведено је 2.500 багремових садница. Због
недостатка кредита и стручног особља расадник је
напуштен 1928. г. Под забран је тада стављена државна
шума у Коријену, Змињаку, Градини и Орницама у
површини од 10 хектара.104
Лов и риболов. Занимљиви су подаци о броју
издатих ловачких дозвола у Пљевљима, улову дивљачи и
цијени крзна од 1919. до 1929. г. Број регистрованих
ловаца кретао се од 22 у 1920. г. до 111 у 1928. г. Највише
су ловљени зечеви 1.200-1.500 комада годишње, 400-500
комада лисица и вјеверица, 30-40 куница итд. Цијена
крзна, које се продавало у Сарајеву, била је: кожа зеца 1517 динара, лисица и видра 300-350 динара, кожа кунице
чак 800-1.100 динара, што је била цијена која се добијала
за доброг вола. Мали број људи бавио се риболовом.105
Трговина и занатство
Године 1929. било је око 150 трговаца пољопривредним, занатским и индустријским производима који
су правили годишњи обрт од око 150 милиона динара.
Од ових дјелатности пристојно је живио знатан дио
градског становништва. Богатији трговци радили су
сопственим капиталом, док они који га нијесу имали
довољно узимали су робу на кредит од велетрговаца у
Београду и Сарајеву. Куповна моћ становништва није
била велика. Због тога су трговци издавали робу на
кредит уз велике камате. Неповољни кредити и високе
камате плашили су становништво да ће их оставити без
имовине, па су избјегавали да узимају кредите са већим
износима. Због презадужености неки су падали под
стечај зајмодаваца и банака.
Главни трговачки производи били су: стока, кожа,
вуна, житарице, брашно, со, шећер, кафа, петролеј, штофови,
дуван и други колонијални производи. Трговци су на
артиклима могли да зараде до 10%. Од тог прихода
одвајали су за државна и општинска давања. Просјечан
дневни пазар једног осредњег трговца износио је до 200
динара. Пијачним даном до 500, па и 1.000 до 2.000
динара. Трговци стоком и сточним производима били су:
Антоније, Јосиф и Лазар Бајић, Лазар и Јосиф Шећеровић,
Алија и Авдо Чаушевић, Алија Јабучар, Авдо Караметовић,
Саит Сурулиз, Шериф Авдичевић, Суљо Кулуглија. Поред
наведених познати трговци у Пљевљима били су и
Јанићијевићи, Грујичићи, Живковићи, раније и Пејатовићи
и други. Трговина је почела да опада са изградњом
колских путева и доласком првих кола и аутомобила.
Управо тада су престали ићи дуги кириџијски каравани
од Пљеваља до Увца, од Пљеваља до Митровице и Пећи
и преко Дурмитора.
322
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
У Пљевљима је постојало организовано трговачко
удружење које је помагало своје чланове и радило на
увећању капитала. У Пљевљима, граду заната и занатлија,
занатство као производња и занимање и даље се
одржавало али и све више у конкуренцији са индустријском производњом. Забиљежено је да је 1931. г. било
око 100 пуноправних и 200 бесправних мајстора.
Најбројнији су били мајстори и људи вјешти за израду
пољопривредног алата. Зидара је било 8, како је тад
говорено, правих и 60 бесправних, тесара 3 правих и 32
бесправних, обућара 18, кројача 6, абаџија 2, столара 7,
лончара 3. Каце за ракију и бијели мрс рађене су у
Буковици и Подблаћу, виле и грабуље и други у алат свако
селу, црне лонце израђивале су двије радње у Косаници, у
Крћима су рађени крстови и нишани за споменике,
шашовци од смрчеве даске и од храстова дрвета рађени су
у Ожању, Потпећу, Крњачи, Краљевој гори, Подгори и
другдје.106 Свакако да су бројни били и воденичари, нешто
мање колари, бравари и лимари, ковачи, кујунџије,
пекари, касапи, бербери, посластичари, кафеџије и други.
Занатима су се већином бавили муслимани. Раније за
вријеме турске окупације занатлије су били претежно
православни, док су муслимани аговали и беговали. У
каснијим временима и муслимани су се прихватили
заната и трговине. У Пљевљима су скоро сви занати били
заступљени и имали дугу традицију и примјерке ручне
израде музејске вриједности. Неки су као занимање
потиснути а неки се полако гасили. Опадању заната
највише је допринио развој индустрије и других грана
привреде у развијенијим крајевима земље. Фабрички
производи били су све присутнији, док је за поједине
занатске производе опадало интересовање. Главни купац
занатских производа је сељаштво, док се градско
становништво окреће индустријским производима.
Ипак још увијек су се одржавали столарски,
браварски, зидарски, кројачки, терзијски, лончарски,
обућарски, пекарски и месарски занат. Куће, кућни
намјештај и алати за пољопривреду претежно су се још
увијек израђивали од дрвета, опанци су били и даље
једина обућа сеоског становништва, у лонцима се кувала
јела, разлијевало млијеко, чувао мед... Жене, посебно
исламске вјероисповјести, бавиле су се предењем, ткањем,
плетењем и везењем. Свака кућа за себе израђивала је
одјећу, обућу, постељину, ћилимове, прекриваче и друго.
Везиљских радова било је разних врста. Плетени су и
везени од вуне, лана, беза и конопље: џемпери, шалови,
рукавице, јастучнице, кецеље, чарапе, женско и мушко
рубље, појасеви, мараме за главе и други дијелови одјеће.
Домаћа одјећа је постепено замјењивана фабричком.
Доста је израђиван и ношен накит: прстење, златни и
сребрни ћемери, минђуше, наруквице, ланци и огрлице,
украси за косу, тепелуци и др.
106
107
108
Казанџијски, сајџијски, лимарски, пушкарски,
златарски, кишобрански и слични занати доста су опали.
Киријџијско занимање и даље се одржавало, али више
није било тако заступљено и потребно као раније. Са
изградњом савремених колских путева и појавом аутомобилског саобраћаја ово занимање почело је да
ишчезава. Са опадањем овог занимања смањивали су се
и занати који су их пратили: самарџијски, седларски и
коларски.
Занатско удружење у Пљевљима окупљало је
чланове, бринуло се о условима привређивања и правима чланова. Продирање индустријске производње
условило је пропадање појединих заната. Отварањем
текстилне конфекције „Тивар” и продавнице гумене
обуће „Бата” били су погођени кројачи и опанчари. Не
схватајући неминовност увођења савремене индустријске
производње Занатлијско удружење у Пљевљима протестовало је. На Збору обућара 20. октобра 1931. године заузет
је став: „да се употреба гумене обуће, било ципеле, било
опанци, било фабрички или ручни радови потпуно
забрани, тако исто да се забрани употреба гуме за израду
поменуте обуће. Ово стога, што је доласком гуме и гумене
обуће обућарски сталеж тешко погођен.”107
Рударење
Рударски закон Краљевине Србије из 1866. г. и
Рударски закон Краљевине Црне Горе из 1911. држали су
се слободног рударења. Рудна поља су давана у закуп
(под концесију) на 50 година, уз могућност стицања
власништва послије 15. година коришћења, што због
опште неразвијености у пракси није спровођено. Са
развојем техничких средстава повећала се експлоатација
руда на већим површинама, што је доводило до сужавања повластица. Међутим, слободно рударење је и даље
остало уз елементе концесијског система рударења.
Пљеваљско поље је испод саме површине скривало
богате наслаге угља лигнита дебљине до 10 м. Угаљ је
такорећи вирио на многим ободним рубовима поља.
Користио се и прије Првог свејтског рата искључиво за
огрев локалног становништва јер није било индустрије и
погодних превозних средстава за извоз у друга мјеста.
Угаљ је употребљавала и аустроугарска војска до 1908. и
за вријеме Првог свјетског рата. Међутим рударење у
Пљевљима и Црној Гори још увијек је било у почетној
фази и углавном неразвијено.
Послије Првог свјетског рата на петој сједници
Општинског одбора града Пљевља одржане 11. децембра
1918. одлучено је да се мајдан угља изда под закуп.108
Послије спроведене лицитације на сједници Општинског
одбора од 27. децембра 1919. прихваћена је понуда Саита
Миливоје М. Савић, нав. дјело, 297-298.
Илија Вуковић, нав. дјело, 43.
Милорад Јокнић, Рад општинског одбора у Пљевљима 1918. и 1919. године, Брезнички записи, Пљевља 2002, бр. 15, 49-50.
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
323
сл. 23 - Зграда старе електричне централе подигнута 1936
Сурулиза уз јемца Ананија Бајића,109 и мајдан издат под
закуп под следећим условима: половина новца од
продатог угља да се даје суду; да увијек има угља на стоваришту у довољној количини; да се мајдан не затрпава
земљом и да се уступање коришћења изда уз два јемца.
Пошто и други закуп није био дугог вијека пљеваљска општина је и трећи пут бирала закупца. Двадесет
шестог августа 1926. г. општина је, сада Рудник Пљевља,
дала под акције браћи Војиславу и Богдану Ненадићу.
Међутим, ни овај закуп није прошао без трзавица.
Грађани су се побунили против продаје рудника приватним лицима. Одржано је неколико зборова на којима се
дискутовало и протестовало против приватизације рудника.
Министарском савјету и Министарству шума и рудника
упућен је протест, у коме се моле да изврше ревизију
права којим је Војислав Ненадић добио експлоатацију
угља, да управна власт до решења овог спора утврди
цијену угља.110 Међутим, Војсилав Ненадић је и даље остао
закупац и власник мајдана, односно рудника угља и два
пута биран за народног посланика, а његов млађи брат
Богдан био је касније пуних 10 година предсједник општине
(1932-1942). Година 1928. узима се као почетак рада
рудника. Предузеће је имало своја кола и два коња за
превоз угља потрошачима, што говори о малој експлоатацији угља; предузеће није имало станова за намјештенике и раднике; рад у предузећу је био сезонски, од
109
110
111
октобра до краја марта у трајању од 8 часова дневно;
запослено особље чинили су управник и пет радника; из
рудника се експлоатисао само угаљ; годишњи капацитет
производње кретао се од 150-200 вагона, у зависности од
цијене дрва и климатских услова, у процесу експлоатације годишње се трошило око 1.000 литара бензина и
око 200 кг гвожђа.111
Из наведених података да се закључити да се
радило о релативно скромној површинској експлоатацији „црног злата” које је поред огрева коришћено и за
потребе ковачница, прераду коже, а од 1936. за рад електричне централе и друге занатске потребе.
324
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
најмлaђем предсједнику општине у ондашњој Југославији
и Градском одбору. Предсједник Ненадић је код
Хипотекарне банке закључио зајам од милион динара са
8 % камате и роком отплате од 20 година. Иницијатива је
покренута још 1934. године. Након закључења зајма
општинска управа је формирала Одбор за електрификацију града у који су ушли: предсједник општине
Богдан Ненадић, трговац и општински кмет Никола
Рабреновић и чланови општинске управе: Каровић,
Рустемагић, дјеловођа Лучић и други. Након јавног
огласа одржане су двије лицитације за набавку уређаја.
Као најповољнију Општински одбор је, уз стручно
мишљење инж. Данијела Скворикова 26. октобра 1935.
прихватио понуду инжињера Мирослава Маршићанина
из Београда за суму од 648.181 динар, са попустом у
укупном износу 635.217,38 динара. Маршићанин је у
Пљевља довео Чеха Јосифа Скленара који је монтирао
електрану. Надзорни орган свих радова био је Живко
Роћен. Цијена коштања изградње зграде према предрачуну износила је 180.000 динара. Умјесто 11 инсталирано
је 40 сијалица са по 200 вати. За одржавање централе и
руковање опремом (машиниста и руководилац централом)
одређени су и примљени у радни однос: Светозар
Величковић и Иво Шивез из Србије. Величковић је обављао
и дужност електромонтера. Пословођа електране био је
Мехмедалија Шећеркадић из Пљеваља.
Цијела електрична централа са разводном мрежом
у дужини од 9 километара коштала је 950.000 динара.
Након инсталирања електричног освјетљења са пљеваљских улица постепено су повучени фењери, а из кућа
петролејке. Отворена је продавница електричног материјала. Њен власник Кијановић довео је из Ваљева браћу
Вишић који су постепено увели електричну енергију у
приватне куће. На захтјев жабљачке општине без надокнаде
су јој уступљене три уличне петролејске лампе.
Након деценије и по рада стара електрична
централа у Шеварима престала је да ради 1950. У
Догањама је тада монтирана нова, већа термоелектрана
из које су освјетљење добила и села у непосредној
близини Пљеваља.
Електрификација Пљеваља
Један од најважнијих догађаја у Пљевљима у доба
Краљевине Југославије без сумње је подизање прве
електричне централе, освјетљење града, градских надлештава, установа и домаћинстава електричном енергијом.
Први корак ових напора био је када је након изградње
Дома народног здравља (1928.) ова установа и дјелимично гиманзија освијетљена из мањег агрегата.
Потпуно електричо освјетљење уведено је након изградње прве електричне централе у Шеварима 1936. г.
Заслуге за ово заузимање припадају Богдану Ненадићу,
Према наводима Војкана Т. Бојовића у књизи: О Пљевљима и Пљевљацима у Београду, Београд 1995, књ. 1, 28-29.
Према наводима Илије Вуковића у књизи: Прилог у крви, 42.
Према наводима Војкана Т. Бојовића, нав. дјело.
Основне и средње стручне школе
За вријеме Краљевине Југославије/СХС отворено
је 19 основних школа или истурених одјељења: Забрђе и
Готовуша (1919); Матаруге (1920); Подборова, Подкаменско
и Маоче (1921); Марина Шума (1923), Поблаће (1925),
Брвеница (1926), Нанге (1928), Ђурђевића Тара, Глибаћи
и Црљенице (1929), Козица и Слатина (1930), Мишковићи
и Стражица код Буковице (1932), Крушево (1931), Честин
и Пандурица (1933), Вашково (1935), Варине (1938) и
Вруља (1940).112 Међутим, просвјетне прилике иако међу
112
најповољнијим у Зетској бановини и даље су биле доста
тешке. Школске зграде, изграђене претежно од слабог
материјала, биле су неадекватне за школске намјене и
тијесне да приме све ученике. Већина четвороразредних
основних школа имала је само једно одјељење и једног
учитеља, знатан број дјеце, посебно женске није похађао
школу, било због сиромаштва, немања мјеста у школи
или удаљености школе. Једва једна четвртина свршених
основаца настављала је даље школовање. Занимљива је
статистика школа за школску 1934/35. годину из које
наводимо неке податке:
1) 31 школа (једна варошка и 30 сеоских); са једним
одјељењем 16 школа, са два одјељења 11 школа; и са три
одјељења три школе. Свега 33 одјељења;
2) учионица укупно 63: једну има 16 школа; двије11 школа; три-три школе и једна школа има 16 учионица.
Школске зграде одговарају намјени код 29 школа,
неодговара намјени 37 школских зграда. Све школе имају
обичне пећи. Салу има само једна школа, канцеларије 31,
књижнице три школе, водовод двије школе, остале користе изворе и бунаре, громобран једна школа, санитетски
преглед ученика при упису врши 26, периодично пет;
3) школске зграде: општинске 28, црквене једна,
приватне седам, намјенски изграђено 27, за друге сврхе
девет, од тврдог материјала 13, од слабог материјала 23;
4) Интернат има само друштво Гајрет са 36
кревета и столова.
5) Укупан број ученика: 3.091 (мушких 1.958, женских
1.113, поноваца 351); православних 2.328, муслимана 466,
уписано а није похађало школу 552 ученика (због сиромашног стања 289, због немања мјеста у школи 178, и 105
због удаљености); дјеца дорасла за школу од 7-14 а
неуписано 261 дијете (због немања мјеста у школи,
неспособности и 1 због болести).
6) Од 468 свршена ученика завршних разреда даље
школовање ће наставити само 131 ученик (23 на занат, 30
за трговца, 73 у средње школе и 30 средње стручне школе).
7) Писменост народа у школском подручју. Читати
и писати зна 47 % или 15.760 становника; зна само
читати 5 % или 1.152 становника. Свега писмених 52 %.
8) Свечане прославе: Св. Саву - 6.397 присутних;
Видовдан 2.855; дан уједињења присутних 2.283; рођендан
престолонаследника са 2.588 присутних.
9) библиотеке: наставничке 27 са 2.597 књига и
брошура, листова и часописа 33, слика 89, и 17 карата и
планова; ђачких 27 са 1.364 књиге и брошуре, листова и
часописа 12, слика 29, карата и планова 15.
Један број школа носио је име неке знамените
личности из националне историје: Карађорђе (Ђурђевића
Тара и Брвеница), Св. Сава (Бољанићи), Вук Караџић
(Готовуша), Краљица Марија (Глибаћи), П. П Његош
(Забрђе), Старина Новак (Илино Брдо), Ђура Јакшић
(Ковач), Престолонаследник Петар Карађорђевић
АСЦГ; 66, ф. 259, или М. Петровић, Пљевља у документима, документ бр. 172.
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
(Косаница), Доситеј Обрадовић (Маоче), Краљевић
Андреј (Марина Шума).
Према Илустрованом званичном алманаху Зетске
бановине из 1931. године од 27 школа од којих су прикупљени подаци: добрих је 11, средњих 10, лоших шест,
треба пет нових школских зграда. У просјеку једна школа
долазила је на 992 становника. У 52 одјељења ученика је
било 2.268 што је, с обзиром на површину среза пљеваљског
(1.293 км2) и број становника 26.798 (податак из 1921.г.),
најповољније у Зетској бановини после Дубровника.
Међутим и поред ове охрабрујуће чињенице
просвјетне прилике у школама и народу и даље су биле
тешке. Наводимо податке из школске 1939/40. године:
На крају школске године било је 30 државних
школа и све су биле мјешовите, одјељења је било 68,
учионица 56, свим школама недостаjaла су наставна
средства, четири школе у току године нијесу имале
никаква наставна средства. Укупан број ђака био је 2.491
(мушких 1.650, женских само 835); наставника 57, стални
петомјесечни течај у Пљевљима слушало је 22 слушалаца. Од 118 разреда са 1 одјељењем било је 10 школа, са
два одјељења 15 школа, са три одјељења четири школе и
у градској школи 17 одјељења. Број учионица био је 73.
Ни једна школа није имала довољно школских наставних средстава. Школских зграда било је 41, од којих
једна државна, 31 општинска и осам приватних; 22
зграде нијсу одговарале за школске намјене. Намјенски
је подигнуто је 28 зграда, а 13 за друге сврхе.
Према извјештају школског надзорника од 20.
децембра 1940. у вези школских зграда каже се: за
одвојено одјељење Премћанске школе у Вашкову зграда
ће бити готова до краја текуће школске године; а за одвојено одјељење Матарушке школе у Козици, за одвојено
одјељење мариношумске школе у Вруљи и за одвојено
одјељење доњокрупичке школе у Варинама, зграде које
су у изградњи могу се очекивати да ће бити готове до
почетка наредне школске године. У истом извјештају
наводе се и мјеста која имају довољан број дјеце, неке
формиране и школске општине, а школе нису отворене
због недостатка привремених зграда за школе и станова
за школске учитеље: Војтина, Рудница, Ковачевићи и
Градац, гдје би требало отворити друго одјељење у
Глисници. Поред школских зграда недостајали су и
учитељи. На почетку школске 1940/41. године недостајало је чак 13 учитеља. Та мјеста ни на почетку другог
полугођа нијесу попуњена, тако да има школа са по два
одјељења која ево двије године не раде. Због непотребног
учитељског премјештаја и недостатка учитеља затворене
су школе у: Премћанама, Честину, Забрђу код Бучја,
Бобову, Какмужу и Стражицама. Посебно тежак случај је
била школа у у селу Стражицама код Буковице, гдје је
личним радом и добровољним прилозима мјештана 1935.
подигнута народна школа са два одјељења за школовање
113
Прилог у крви, група аутора, СУБНОР Пљевља 1969, 43.
325
дјеце гдје је 95% становника било неписмених. Школа је
редовно радила од марта 1936. до краја 1939, када је због
премештаја учитеља поново затворена те и данас не ради.
И поред наглог развоја школства опште културнопросвјетне прилике, посебно у селима биле су и даље
врло неповољне. Године 1931. 49 % становништва старијег
од 10 година било је неписмено. Велики број лица је и
даље био без основне школе или су се једва знали
потписати, а евидентирани су као писмени па је број
неписмених био далеко већи. Уочи Другог свјетског рата
неписмених изнад десет година живота мушког пола
било је 68,3 % и 87,8 % женског пола. Од пољопривреде
и шумарства тада је живјело 82,6 % становништва, од
индустрије и занатства 5,8 %; од трговине, кредита и
саобраћаја 3,3 %, од јавних служби, војске и полиције
4,8% и од осталог 3,5 %.113
Треба напоменути да су просвјетне прилике у граду
биле далеко повољније. У самим Пљевљима су радиле
четири основне школе на : Читлуку, Моћевцу, Стражици
и у Шеварима са по четири до шест одјељења. Због
обједињавања ових школа 1925. приступило се изградњи
нове зграде за основну школу за цио град. Након десет
година школска зграда је завршена и предата на употребу.
У близу четрдесет основних школа у пљеваљском
подручју, пред Други свјетски рат било је око 2.650 ђака
и 85 учитеља. Учитељи су школовани у учитељским
школама широм земље, највише у Беранама. Услови
рада и живота учитеља у сеоским срединама били су врло
неповољни, посебно у удаљеним селима која су била без
путева и других животних погодности. Због тога је
приликом запошљавања у градским основним школама
предност давана учитељима који су дуже радили у
сеоским школама.
Школе у Краљевини СХС од 1918-1929. радиле су
на основу Закона о народним школама Краљевине
Србије од 19. априла 1904. г. Похађање основних школа
било је обавезно а настава бесплатна. Све основне школе
су биле државне.
Закон о народним школама детаљно је регулисао
школска питања: школске потребе, дворишта, игралишта, баште, подизање и одржавање зграда, набавку намјештаја, огрева, руковање школском касом и фондовима,
положај и статус учитеља, рад и овлашћења управе и
надзор у школи, рад и дужност школских органа,
наставни план и програм.
Редовни ученици слушали су наставу по редовном
плану и програму у оквиру којих се предавало девет
предмета: наука хришћанска, српски језик са читањем,
земљопис са српском историјом, рачуница са геометријским облицима, познавање природе са пољопривредним поукама у мушким, и поукама за домаћице у
женским школама, цртање и лијепо писање, ручни рад,
пјевање, гимнастика и дјечије игре.
326
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
Закон о народним школама у Краљевини Југославији
од 5. децембра 1929. г. уредио је да су „народне школе
државне установе чији је задатак да наставом и
васпитавањем у духу државног и народног јединства и
вјерске трпељивости спремају ученике за моралне, одане
и активне чланове државе, народне и државне заједнице;
да шире просвjету у народу непосредно и посредно
сарађују са културним установама за народно просвјећивање. Настава је била општа, (све школе у држави су
радиле по истим прописима).
Наставних предмета је било чак 14: наука о вјери
са моралним поукама, народни српскохрватски језик,
народна повијест (историја) са најзнаменитијим догађајима из опште повијести, земљопис наше државе са
основним познавањем других земаља, рачун са основама
геометрије и геометријског цртања, познавање природе,
практичнопривредна знања, учења према потребама
краја, хигијена, домаћинство, ручни рад са практичном
примјеном народних мотива, цртање, пјевање, тјелесне
вјежбе по соколском систему.
Закон је у складу са тадашњим приликама уредио
и питања из рада школа: вјерска настава је била обавезна
за све признате вјероисповести, васпитање мушке и
женске дјеце је заједничко, постојала је могућност приватног полагања испита, тјелесне казне су биле забрањене,
ученици нијесу могли бити чланови удружења на вјерској основи или удружења која сметају вјерској сношљивости или су против државног и народног јединства,
ученици су могли учествовати само у школским свечаностима и свечаностима јавног државног карактера,
школска зграда се није могла подизати док љекар и
хигијеничар или општи љекар није прегледао одређено
мјесто; органи школе су мјесни школски одбор и директор;
надзорни органи су били срески школски надзорник и
бански школски надзорник.
Уведена је и обавеза народног просвјећивања на
аналфабетским вечерњим течајевима за неписмена лица
до 25 година живота а по жељи и преко 25 година, према
привременом наставном плану и програму са 14 часова
недјељно (народни језик шест, рачун три, земљопис са
историјом три и хигијена два часа недјељно).
Школе у пљеваљском крају дуго времена осјећале
су последице ратних страхота и послијератне немаштине
и оскудице. Према извјештају од 11. марта 1921. г. ратна
штета учињена од стране непријатеља у пљеваљском
округу износила је 270.000 дин, према комисијској
процјени и цијенама прије рата. У извјештају начелника
округа пљеваљског од 13. јуна 1921. Министарству унутрашњих послова каже се: „... Што се тиче самих активних
школских зграда, са хигијенског гледишта, може се рећи,
врло жалосно округ стоји, јер не само по селима већ и у
самој вароши нема ни једне школске зграде исправне и
достојне тој намјени. По селима, школске зграде су тако
114
сл. 24 - Зграда основне школе у Пљевљима подигнута 1935,
данас зграда гимназије
мизерне и нездраве да би их требало што прије
затворити у интересу самих ђака. На другим мјестима,
опет по селима, школе су у заједничкој згради са општинском судницом или жандармеријском станицом или и
једно и друго због немања погодних зграда.”114
Најчешћа тема у преписци између мјесних школских одбора, школских надзорника и Министарства
просвјете јесте молба за додјелу финансијских средстава
за подизање и опремање школских зграда. Наводимо
основне податке из сачуваних захтјева мјесних школских
одбора:
1. Одлуком Министарства просвјете бр. 71797 од 13.
августа 1926. г. за подизање школских зграда у срезу
пљеваљском одобрено је 500.000 динара.
2. Основна школа у Отиловићима 1926. г. тражила
је за подизање школе 30.000 динара; 1927. г. тражено је
45.000 дин. и 1928. 30.000. Укупно је додијељено 105.000 дин.
3. Основна школа у Ковачу 1927. г. тражила је
помоћ за подизање зграде у износу од 40.000 дин. Раније
(1926) додијељена јој је помоћ у износу од 30.000 дин.
4. Основна школа у Бобову 1927. год. молила је за
помоћ у износу 20.000 дин. да се школска зграда доврши
и снабдје потребном опремом и училима.
5. Основна школа у Црљеницама 1927. г. тражила
је помоћ од 100.000 дин. за подизање зграде. Помоћ је
дата, али не располажемо са податком у ком износу. У
1928. г. поново је тражена помоћ.
6. План за подизање нове зграде основне школе у
Пљевљима са 14 учионица (колико је имало одјељења у
граду) израђен је у Грађевинској дирекцији у Крушевцу
и 31. маја 1927. г. упућен Министарству просвјете на
ревизију. Предмер предрачуна и остала техничка
документација у износу 1.600.000 динара урадила је
АСЦГ; 66, ф. 47, М. Петровић, Пљевља у документима, бр. 167.
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
Грађевинска секција у Пљевљима. Забиљежено је да је
раније школи дато 370.000 и тада још 80.000 дин.
Школа је имала 393.000 дин. својих средстава.
7. Основна школа у Готовуши 1928. г. тражила је за
зидање нове школске зграде, која је започета 1926. г. 30.000
дин. Дата је помоћ од 20.000 дин. Следеће године тражила
је 40.000 дин. Помоћ је дата. Немамо податак колико.
8. Основна школа Брвеница 1928. г. молила је за
помоћ од 60.000 дин. за завршне радове на згради. Дата
је помоћ од 30.000 динара.
9. Основна школа у Матаругама 1931. г. добила је за
школску зграду 10.000 дин, а 1938. г. још 5.000 динара.
10. Основна школа у Адровићима 1934. г. тражила
је помоћ да би довршила школске зграде. Одобрено је
50.000 динара.
11. Основној школи у Косаници на име помоћи за
подизање зграде 1935. г. одобрено је 30.000 динара.
12. Основној школи у Козици 1936. г. одобрено је
8.000 динара а 1938. г. 5.000 па потом још 10.000 динара.
13. Основна школа у Премћанима тражила је
помоћ за завршетак зграде у Вашкову 30.000, године
1938. је одобрено 10.000 динара.115
Поред ових података сачуван је и списак-табеларни
преглед школских зграда које су 10.9.1935. биле у изградњи и за које је тражена помоћ за завршне радове:116
до сада
1
Основна
зграда утрошено потребно дало
одобрење
школа у дало Мини- озидана и 1.197.246, још Мини50
500.000 старство
Пљевљима старство покривена
545.000
у
доведено
2 Мијаковићи сопственој
80.000
до краја
режији
у
Поткаменско
озидана и
3 одељење у сопственој
50.000
Ковачевићима режији покривена
у
озидано и
4 Крупице сопственој
45.000
покривено
режији
у
озидано и
сопственој
5
Нанге
250.000
покривено
режији
у
озидано и
6 Адровићи сопственој
60.000
покривено
режији
30.000
25.000
30.000
35.000
8.000 5.000
У Пљевљима су постојале и средње стручне школе:
Женска занатлијска школа, Занатско-трговачка школа и
Мушка занатска школа или популарно названа Шегртска
школа. Учитељица женске занатске школе, пјесник,
Десанка Деса Бајић оставила је драгоцјен запис о овој
школи из које наводимо карактеристичне дијелове: „...
Женска занатска школа у Пљевљима била је смјештена
115
116
327
328
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
до краја октобра 1943. Инвентар школе и ове просторије
предате су партизанима који су ту смјестили радионицу...“117
Државна потпуна реална гиманзија
у Пљевљима
сл. 25 - Зграда основне школе у Вруљи подигнута 1939.
на брду Стражици. Прилично пространа приземна
зграда правоугаоног облика. У њој је смјештена и
Домаћичка школа. Такве школе су имале пет разреда, а
похађале су је дјевојчице по завршеној основној школи
(која је онда имала четири разреда). У овој школи постојало је одјељење за ткање ћилима и платна. Оснивачи
ових школа су била женска друштва... Женске школе су
прешле под управу Зетске бановине, која је издржавала
школу и водила стручни надзод над њом (1929, прим. М.
П.). Једино је послужитеља школе плаћала општина... У
школи су радиле четири стручне наставнице, од којих су
двије предавале опште предмете а двије ткање платна,
односно ткање ћилима (прим. М. П.)... Школа је имала
седам одјељења. Радило се по цио дан, прије подне
стручна настава а по подне настава опште наобразбе.
Наставу су поподне изводили хонорарно учитељи из
основних школа... Ученице су махом биле из Пљеваља,
врло мало из околине, највише муслиманске вјероисповијести... На крају школске године припремали бисмо
изложбу ручних радова, гдје је био заступљен разноврстан вез, шивење рубља и хаљина, а и серџаде и
ћилими, као и одјевне ствари од платна, пешкири, украсни
јастуци, чаршави итд. Многи радови су продавани, који
су били израђени од школског материјала. Од тога
ученице су добијале заслужену новчану накнаду... Школа
је организовала излете... често и са Домаћинском школом.
Када су биле школске представе (забаве) о Светом Сави,
Видовдану и ондашњим државним празницима и Женска
занатска школа би учествовала са својим програмом...
Школске 1940/41. марта мјесеца Команда 48 пјешадијског пука који се окупљао у Пљевљима одузела нам је
зграду школе на Стражици за њихове потребе. Ми смо се
онда преселили на Вароши и ту некако животарили све
АСЦГ; 66, ф. Бр. 47, 257, 259,260, 1286,2361; М: Петровић, Пљевља у документима, бр. 166-222.
АСЦГ; 66, ф. 337, Милић Ф. Петровић, Пљевља у документима, документ бр. 173.
Послије Првог свјетског рата Нижа гимназија
обновила је рад у новим друштвено-политичким приликама. Међутим, због последица трогодишње аустроугарске окупације дуго времена је била у материјалној и
кадровској оскудици. Школски намјештај, опрема,
учила, библиотеке и збирке су уништене. Ратна штета је
износила 56.000 ондашњих динара.
Због ратом ометених генерација 1912-1918. у истим
разредима гимназије било је ученика различитог
узраста, од 15 до 20 и преко 20 година. Ученици су били
из Пљеваља и околине, посебно са подручја Дурмитора и
других сусједних крајева. Број ученика повећавао се из
године у годину (203. у 1918/1919. до 703 у школској
1940/41. години).
У почетку, гимназија је користила зграду која је
намјенски изграђена за потребе ове школе 1906/7.
године. Касније је половина учионица била смјештена у
згради основне школе, која је била у власништву
манастира св. Тројице и налазила се у непосредној
близини. Међутим, и поред двије зграде простора није
било довољно. Због тога, и нарочито због недовољног
броја наставника и професора, одјељења су често бројала
40, 50 па и више ученика. Школских уџбеника, наставних средстава и литературе, посебно у првим послијератним годинама, није било довољно. У употреби су били
уџбеници и географске карте штампане прије Првог
свјетског рата. Школска књижница комплетирана је у
школској 1922/23. години са укупно 482 књиге и подијељена на наставничку и ђачку. Збирке и кабинети за
стручне предмете су постепено обнављани са доста тешкоћа.
Наведени недостаци надокнађивани су живом ријечју
наставника и израдом приручних наставних средстава.
Највећи проблем у раду Гимназије, у међуратном
периоду, био је недостатак наставника. Посебно је било
тешко обезбиједити наставнике за гимнастику, пјевање,
цртање, краснопис и стране језике. Ови предмети су
често остајали незаступљени. Постојећи, већином млађи
кадар, стално је био преоптерећен већим бројем часова
од прописане норме. Фонд часова наставника често се
кретао 26 до 30 часова недјељно. Директор Гимназије је,
поред управљачких обавеза и посла секретара школе,
готово редовно одржавао одређени број часова, понекад
пун фонд од 18 часова. Због недостатка наставника и
професора хонорарно су ангажовани учитељи основних
школа, матуранти, шефови окружне (среске) финансијске
117
сл. 26 - Драгомир Шишковић директор Гимназије 1926-1928
управе и окружне (среске) грађевинске секције, официри
48. пјешадијског пука и љекари Дома народног здравља.
Међутим, и поред свега наведеног, опет су неки предмети
морали бити редуковани са мањим бројем часова од
прописане норме, а неки су остајали незаступљени.
Жеље и амбиције Пљевљака биле су да се постепено отварају виши разреди Гимназије до потпуне реалне
гимназије. Развојни пут гимназије био је постепен: у
школској 1918/19. обновљен је рад прва четири разреда,
1920/21.г. отворен је V разред, 1922/23. VI, 1923/24. VII
и на крају 1924/25. године VIII разред. Школске свечаности организиоване су поводом историјских догађаја и
вјерских празника: Дан уједињења (1. децембар), на
рођендан краља Алексндра 13. децембар, Божић,
Савиндан, Васкрс, Видовдан, дан Ћирила и Методија,
Штросмајеров дан итд. Директор школе или неко од
професора држали су повремено јавна предавања за
грађанство из националне и опште историје и актуелне
проблематике. Предавања су држана под ведрим небом
у дворишту школе, у просторијама школе, у сали Српског
пјевачког друштва „Братство” и другдје. Поједини
Десанака Бајић, Упорним радом против конзервативних схватања, Пљеваљске новине.
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
329
330
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
Фонд школских потреба (1929/30), Заједница дома и
школе (1933) и Ђачка трпеза која је радила када је имала
средстава (1919/20, 1926/27, и од 1932 до 1941. г.).
Дисциплина у Гимназији била је врло строга. По
томе и спремности ученика пљеваљска Гимназија била
је позната као стара и добра школа, чији су ђаци са
успјехом настављали даље школовање. Међутим, строга
дисциплина није била препрека да се ученици буне
против неправди, понекад и да некритички прихватају
новине и нове идеје, било појединачно било колективно.
Године 1928. захтијевали да се замијене неки професори,
или пак 1939. када је због лошег стања у Гиманзији и
друштву штрајковала скоро половина ученика.
Гимназија је била прозор у свијет својим ученицима и у одређеној мјери и становништву у Пљевљима.
Директор Гимназије Владислав Нешковић у свом писму
Министарству просвјете од 23. јануара 1928. истицао је
да је „Гимназија у овом месту (као у већини места јужне
Србије и Црне Горе) једини знатнији културни и просвјетни расадник. Она надокнађује позоришну уметност,
филмску, као и све остале значајне установе којима
културни центри располажу...”119
Директори Гимназије били су истакнути државни
чиновници, просвјетни радници, писци уџбеника, ствараоци писане ријечи: Никола Минић, Ђура Врбавац,
Ђорђе Константиновић, Драгомир Шишковић, Владислав
Нешковић, Јован Спасић, Бруно Марчић и Добросав
Милетић. 120
Подизање Дома народног здравља и
побољшање здравствено-хигијенских прилика
сл. 27 - Професори Гимназије, школске 1940/41. Доље у средини директор Добросав Ф. Милетић
сл. 28 - Проф. Гимназије Велинка Бајић из Пљеваља
професори учествовали су у културно-просвјетним
активностима и манифестацијама мјесних друштава и
удружења, објављивали прилоге у листу „Санџак” и
другим листовима и часописима.
Значајан моменат у раду гимназије био је када је
из Дома народног здравља у Пљевљима (1928.) дјелимично уведено електрично освјетљење у зграду Гимназије.
Потпуно освјетљење уведено је након изградње градске
електричне централе у Шеварима (1936.). Неки ученици
нијесу имали ваљано освјетљење и гријање у становима
гдје су становали, па су били принуђени да ноћу уче
испод уличног фењерског освјетљења. Због тога је управа
Гимназије више пута молила Министарство просвјете да
одобри једнократну наставу у школи (само прије подне
или по подне).
При Гимназији су радила бројна ђачка удружења и
друштва или су ученици били чланови мјесних подружница, друштава и удружења из Београда и других
центара у земљи. Ученици су могли образовати удружења у циљу интелектуалног, моралног, естетског и
здравственог усавршавања и заштите. Осим ових удру-
жења ученици су могли бити и чланови Црвеног крста,
Сокола и Феријалног савеза. Изван школе могли су бити
само чланови вјерских удружења своје конфесије. У
Пљеваљској гимназији постојала су следећа ученичка
удружења и друштва: 1. Коло савеза трезвене младежи
Брезник (основано 1911/12, обновљено 1920/21.); Литерарно удружење Полет (1924/25.); Подмладак друштва
Црвеног крста (1932/33.); Подружница феријалног
савеза (1932/33.); Соколско друштво Пљевља (ученици
гимназије су члaнови од 1926/27.); Секција подмладка
Јадранске страже (1932/33.); Подмладак аеро-клуба
Наша крила и Просвјетно удружење (1924/25.) Број
чланова друштава и удружења кретао се од неколико
десетина до неколико стотина.
У Пљеваљској гимназији је у току 1931. и 1932. г.
излазио занимљив и популаран часопис Наша искра.
Био је то први часопис издаван у Пљевљима. Власник и
одговорни уредник, професор гимназије Ђорђе Киселиновић
часопис је издавао у мјестима свог службовања још од
1927. г. Чланови Уређивачког одбора били су Јован
Драгутиновић, Павић Радовић и Реџо Бучан ученици
VIII разреда гимназије. Издати бројеви часописа у
Пљевљима, укупно осам, сматрају се за његове најбоље
бројеве. Задатак часописа био је подизање нивоа културе
ученика путем саморада под геслом: „који чита-тај зна;
који више чита-више зна; а који пак и пише-много више
и солидније зна.” Наша искра била је младалачки полетан
и критички часопис који је објављивао прилоге о недостацима у наставним програмима појединих предмета,
слабостима у раду наставника, занимљиве ребусе,
загонетке, преписку са сарадницима и др. У часопису су
сарађивали бројни сарадници од којих ће неки касније
постати позната имена културног и јавног живота:
Радован Зоговић, Јанко Ђоновић, Танасије Младеновић,
Божидар Жугић и др. Часопис је објавио и тридесетак
својих посебних издања, међу којима и Алманах.118
У Гимназији су постојали и ученички фондови и
други облици рада: Фонд сиромашних ученика (1930/31),
118
119
120
Послије Првог свјетског рата у згради бивше
аустроугарске болнице на Доловима почела је да ради
прва болница у Пљевљима. Први управник био је др
Јаков Зарубица. Љекари су били: др Милан Марић, др
Петар Бранковић и Светозар Милатовић. Специјалистичке службе нијесу постојале. Најхитније хируршке
интервенције вршили су љекари Светозар Милатовић и
Владимир Векслер, руски емигрант, који се бавио и
приватном праксом. Тежи случајеви су слати у Београд,
Сарајево. Приватну праксу обављали су и други доктори
који су службовали у болници у Пљевљима и на
Бољанићима: Урош Ружичић, Милан Штава и Јосип
Белинкнез.
На Доловима је постојала и војна болница 48.
пјешадијског пука у којој су радили љекари: Јован Булајић,
потом Бивасовић и Салих Муфтић. И војни љекари
повремено су обављали приватну праксу.
Пионир ветеринарске службе у Пљевљима био је
емигрант из Русије Иван Вањик који је службовао до
Добрило Аранитовић, Наша искра, први часопис који је излазио у Пљевљима, Пљевљске новине, 20. децембар, 1991.
Милић Ф. Петровић, Пљеваљска гимназија 1901-2001-Монографија 1901-1941, 309.
Исто, 419-430.
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
331
сл. 29 - Зграда Дома народног здравља подигнута 1928.
1925. када га је наслиједио Зекић, овога Кундић, па
Василије Музалевски. Дуго послије рата у Пљевљима
није било зубара - стоматолога. Први зубар био је извјесни Минар из Словеније, па Хуго Друкер из Сарајева,
који је отворио прву приватну ординацију.121
Велики датум у историји здравства у Пљевљима, и
западном дијелу Рашке области и сјеверној Црној Гори је
отварање Дома народног здравља у Пљевљима 7. октобра
1928. г. Поводом овог значајног догађаја Андрија Штампар,
начелник у Министарству народног здравља дао је
интервју новинару Политике у коме, између осталог,
истиче „Благодарећи знатној помоћи Рокфелерове
фондације Министарство народног здравља, преко
Хигијенског завода у Сарајеву још прошле године почело
је рад на оснивању и подизању Дома народног здравља у
Пљевљу... у Новом Пазару пре две године основан је и
комплетно уређен Дом народног здравља... Други део
Санџака са Пљевљима... није имао никаквих хигијенских
установа осим посве примитивних болница у Пријепољу,
Бијелом Пољу и нешто боље болнице у Пљевљу. Но
народу у овом крају потребна је помоћ у свим правцима:
у културном, привредном и здравственом... Ради тога је
Министарство здравља настојало да обезбеди правилну
здравствену службу у том делу Санџака, уз помоћ
Рокфелерове фондације, подигло Дом народног здравља...
Делокруг Дома нардоног здравља у Пљевљу протеже се
на срез пљеваљски, пријепољски и бјелопољски... поред
своје велике улоге народно-здравствене, биће и пионир
културног подизања овог краја.”122
121
122
Андрија Штампар истицао је и значај народног
купатила у Дому здравља и његових одјељења и лабораторија на лијечењу заразних и венеричних болести у
Пљевљима и другим сусједним варошима, потребу
сталног рада у сеоским домовима како би се искоријениле велике предрасуде. Рокфелерова фондација
обећала је да преко Министарства здравља помогне и у
подизању пољопривреде, на тај начин што ће у Дому
народног здравља бити постављен један агроном и један
ветеринар да раде у овом важном крају, што је касније и
реализовано. Краљица Марија је из својих средстава
издвојила средства за рад Домаћичке школе у Пљевљима.
Дом је свечано отворен 7. октобра 1928. г. у
присуству министарке здравља др Андрије Штампара.
Дом је имао одјељења: за заштиту здравља школске
дјеце, диспанзер за туберкулозу, амбуланту за венеричне
болести, зубну станицу, бактериолошку лабораторију,
општу амбуланту, апотеку, народна купатила са капацитетом од 100 особа дневно и сталну хигијенску изложбу.
Ова установа била је и расадник здравствене заштите и
културе. Дом је имао сопствени агрегат из кога је
електрично освјетљење уведено и у Гимназију. У плану
је била еликтрификација града, поправка градског
водовода, отварање Домаћичке школе, поновно отварање
Ђачке трпезе за сиромашне ученике Гиманзије,
отварање санаторијума на Метаљци. У плану је било низ
добрих дјела. Сви су вјеровали да долази ново вријеме
које треба да настави и прошири управник Дома др
Ђорђе Гуелмино. Општински одбор је на свечаној
Мустафа Хаџиатлагић, Здравствена служба између два рата, Пљеваљске новине, Пљевља, 13. јул 1973.
Политика, Београд 5. октобар 1928, 10.
332
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
сједници изразио захвалност иницијатору ове здравственохигијенске акције др Андрији Штампару давши тргу на
раскрсници код цркве његово име. Помоћ и подршка
српског патријарха Варнаве била је од огромног значаја.
Управник Дома био је др Ђорђе Гуелмино из Ниша, који
је био једини љекар. У Дому су радиле и три медицинске
сестре: Љубица Црнојевић, Зденка Кларић и Бранка
Миросављевић. У лабораторији је радио Александар
Черњак, руски емигрант а у бактериолошком одјељењу
Миливоје Шћепановић. За обилазак терена и одласке у
амбуланте у Пријепољу, Прибоју, Новој Вароши и Фочи,
чије су амбуланте биле у саставу Дома народног здравља,
обезбијеђена су кола „фиат”, касније „шевролет”.
Следеће, 1929 г, медицинска екипа од 40 лекара,
професора Медицинског факултета и осталог медицинског особља из Београда под руководством проф. др
Ђорђа Ђорђевића боравила је у Пљевљима и Бијелом
Пољу. Поред обуке особља Дома народног здравља,
прегледа и лијечења, хируршких интервенција, прописивања и давања лијекова екипа је одржала велики број
предавања за народ и школе, вршила и антропометријска мјерења и сакупљала друге податке потребне
за научно истраживање здравствених прилика у
пљеваљском крају. Рад ове медицинске екипе био је
бесплатан, из хуманости да се помогне овом забаченом
и запостављеном крају. Био је то мелем на рану. Посебан
значај имала су јавна предавања из разних области
медицине у трајању од 6-7 часова сваког дана. Предавања
су била увијек добро посјећена. Држана су: о здрављу у
нашем народу; о природним условима здравственог
напредовања; о здравственој заштити дјеце; о туберкулози;
о потреби свеобухватног обавјештавања с обзиром на
опасност од венеричних обољења; о хигијени дјеце; о
постанку и сузбијању заразних болести. Слушаоцима су
дијељене брошуре популарних издања о медицинској
заштити и лијечењу. Нарочита брига вођена је о њези и
одгоју дјетета на тај начин што је држан посебан курс са
практичним вјежбама на ову тему младим мајкама,
засебно православним а засебно муслиманским мајкама.
Љекарска екипа прегледала је преко три хиљаде
болесника из Пљеваља и околине. Пацијенти су стизали
пјешке, на коњима, на носилима, на саоницама. Љекари
су радили у одјељењима: пријемно и антропометријско;
дерматовенеролошко; интерно, хируршко и ушно;
дјечије, лабораторија за преглед крви и мокраће и других
налаза, очно одјељење и апотека. Свако одјељење имало
је своје љекаре и медицинско особље, а апотека магистра
фармације. Од сваког је узимана крв на анализу и
вршено антропометријско мјерење - тежине, висине и
ширине груди и главе и утврђена боја очију и косе. Тако
су љекари прикупили обиман и драгоцјен материјал о
антрополошким особинама и расном типу народа у овом
крају. Урађено је преко 50 хитних операција. Обољења је
било разноврсних: бројне дјечије болести, рахитис, туберкулоза, пантљичара и појединачни случајеви сифилиса.
Започети посао предат је Дому народног здравља у
Пљевљима да га заврши. Дом је по оцјени медицинске
екипе из Београда био одлично организован и припремљен.
Резултати мисије поред осталог били су слиједећи:
отварање Дома народног здравља у Пријепољу као филијале
пљеваљског Дома, покретање радова на подизању Дома
здравља у Бијелом Пољу и здравствене станице у
Прибоју. Поред тога Рашка област добила је покретну
Домаћичку школу која је послије петомјесечног курса у
Пљевљима премјештена у село Песељ код Пријепоља.
Преко Дома народног здравља организовано је
подизање чесама и бунара у безводним мјестима пљеваљског,
прибојског, пријепољског и бјелопољског краја.
Прикупљени научни подаци о стању здравља у
овим крајевима побудили су интересовање љекара, како
у земљи тако и у иностранству. Зетски гласник у броју
44 од 21. јуна 1933. г. донио је вијест „...ових дана
допутовао је из Прага и боравио у Пљевљима др Валшик
Јандрих, љекар за дјечије болести. Др Јандрих је
прегледао дјецу основне школе и гимназије ради испитивања расних особина динарског типа. По завршеном
испитивању у Пљевљима, овај је уважени научник
отпутовао за Жабљак.”
Занимљиво је навести неколико констатација о
раду љекарске екипе у Пљевљима, посебно лијечења
женске муслиманске популације. Муслиманке су
испочетка прегледали женски љекари, касније на њихов
захтјев и мушкарци. Први пут су муслиманке скинуле зар
и фереџу пред страним човјеком. Испод фереџе, забиљежено је да су носиле херцеговачке, односно црногорске капице народне ношње што им је кажу остало од
Косова. Блиједа боја коже и лица су последица неизлагања сунцу. Љекари су забиљежили да је ”... београдска
љекарска мисија оставила дубок утисак, не само на здравље
него и на душу овдашње муслиманке. Ово је велики,
можда највећи догађај у њеном животу, у коме су спољни
догађаји тако ретки. Треба нарочито нагласити да су
муслиманке доборовољно пристале да се открију пред
лекарима... млада муслиманка учинила је то видело се
често са осмехом, стара муслиманка са устезањем,
храбрена од других млађих... муслиманке долазе у већим
групама. То сведочи да је одлука донијета после узајамног конферисања муслимана у вароши... може се наслутити да је ново време за муслиманку и у овим
неприступачним кршевима близу.” Традиција је очигледно узмицала испред савремене цивилизације.
Заосталост је, наводи се у извјештају медицинске
екипе, била најизраженија код сеоског становништва „...
незнање најосновнијих појмова о здрављу на селу је
страховито. Породиља често ради до последњег момента,
чучне било гдје и роди. Онда узме дете у руке, па дограби
секиру и на првом дрвету пресече пупчану врпцу.
Наравно да се тако догађају инфекције које покосе и
мајку и дете. Позвати какву искусну жену да помогне,
сматрало се за стид.” Жене су се порађале у колибама,
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
шталама и на другим неприкладним мјестима; по
правилу без ватре, топле воде и друге његе. Међутим,
констатују даље љекари „...морал овде код женског света
стоји на висини... Сматрају се увређене кад их лекар пита
да ли су кад побациле. Народ овде сматра побачај за грех.
Нероткиња се овде сматра за несрећу и шаљу је лекарима...
Велика жудња за много деце у овим сиромашним и
кршевитим крајевима имала је за последицу насељавање
Србије и других наших крајева... Народ најчешће болује
од болести које долазе од нехигијенске исхране,
нарочито од сува некувана меса и од нечистоће... познато
је да је у овим крајевима, народ лепо развијен, али пада
у очи код већине бледило и жутило коже, нарочито због
оболења од пантљичаре... Велику улогу у формирању
нашег народа одиграла је ова расна свежина и здрав
инстинкт народа у Санџаку и других наших крајева
настањених динарцима... Сиромашни крајеви у којима је
љубав за децу толико велика да нису могли да исхране
становништво које тако брзо расте. Из тога се народ
одавде, нарочито у годинама суше и других природних и
националних невоља кретао у масама са родне груде,
спуштајући се у Шумадију, Славонију, Босну, Лику и
Приморје...”
Трошкови десетодневног боравка и рада љекарске
мисије износили су 45.000 динара. Краљ Александар за
почетак је из свог фонда дао суму од 15.000 динара.
Ужичка област у коју су спадала Пљевља дала је 15.000
динара а касније још 5.000 динара. Министарство
здравља цијенећи корисност акције издвојило је такође
15.000. Министарство саобраћаја одобрило је бесплатан
превоз екипе, опреме и материјала жељезницом. Војни
министар ставио је на располагање екипи за све вријеме
боравка и рада три војна камиона са особљем и материјалом за цијело вријеме боравка и рада. Министар
просвјете одредио је за рад и становање љекарске екипе
обје зграде Гимназије и зграду основне школе, и упутио
наставно особље да помогне екипу у раду и да се
школској дјеци пружи медицинска заштита.123
За историју здравствене службе у Пљевљима 1929.
година значајна је по још једном догађају. Уз помоћ
Министарства народног здравља и социјалне политике
те године у преуређеним бившим касарнама отворено је
државно опоравилиште на Метаљци. Усред густе четинарске шуме на више од 1.000 метара надморске висине
подигнут је санаторијум за опоравак здравствено слабуњавих ђака основних и средњих школа. Када је било
мјеста примани су и одрасли.
Опоравилиште је било под непосредном управом
Хигијенског завода у Сарајеву. У трошкове плаћања улазио
је стан, храна од чак пет оброка дневно, прање рубља,
употреба купатила, тушева, игралишта и библиотеке.
333
Опоравилиште је имало управно, стручно и подворно
особље: љекар, сестра, нудиље, надзорнице дјеце, куварица, баштован, економ, помоћно канцеларијско особље
и мајстори за звање и вјештине. Опоравилиште је имало
своје имање: баште, парк, цвјећарник, живинарник и
стоку. За свако лице - пацијента вођен је пријемни лист
у који су биљежени основни и здравствени подаци о
сваком од њих. У опоравилиште нису примана лица
обољела од туберкулозе, сифилиса и других хроничних
и акутних болести, дјеца са већим тјелесним манама,
дјеца која нијесу имала контролу мокрења и она која
нијесу вакцинисана против великих богиња.124
Иначе хигијенске прилике у Пљевљима биле су
знатно повољније од других мјеста у тадашњој Зетској
бановини. Град је посједовао добар водовод са извора
Југоштице, стари водовод са врела Брезнице и градску
канализацију.
У току 1929. и 1930. од кредита из Фонда краља
Александра Карађорђевића у безводним селима на територији пљеваљске, прибојске, пријепољске и бјелопољске
општине изграђено је девет хигијенских бунара, девет
чесама и довршен водовод са чесмом у селу Илино Брдо
код Пљеваља. У пљеваљском крају бунари су подигнути
у: Ограђеници, Мељаку, Биједићима, Хоћевини, Бобову,
Адровићима и Бољанићима. Изграђени бунари и чесме
били су права благодет за безводна села, посебно у
сушним периодима године.125
Према подацима објављеним у Илустрованом
званичном шематизму Зетске бановине из 1931.126
здравствена хигијенска служба у срезу пљеваљском
састојала се од слиједећих установа:
1. Болница у Пљевљима са два љекара, један
администартивни чиновник, 10 болничара, 60 намјештених кревета, 427 лијечених пацијената (188 грађанских
и 91 војно лице и 148 осигураних лица), 859 болесничких
дана (просјечан број пацијената дневно износио је
23,50), број извршених операција 63, број умрлих лица у
болници је 10 и 820 амбулантних прегледа.
2. Здравствена станица, односно Дом народног
здравља Пљевља са 5.096 становника са венеричном
амбулантом, школском поликлиником, ђачком трпезом,
школским купатилом, два рентгена, зубним одјељењем
и хигијенском изложбом.
3. Услужне здравствене станице за више општина:
пљеваљска у Пљевљима за град Пљевља са 5.096 становника; бољанићка у Бољанићима за 11.976 становника и
илинобрдска у Оџацима за 13.474 становника.
4. Домаћичка школа.
5. Јавни објект за снабдијевање народа водом са дв
водовода, 33 бунара и 33 захватна врела.
123
Добрило Аранитовић, Прилози историји здравствене културе пљеваљског краја, Брезнички записи, Пљевља 1990, бр. 1, 80-87; Исто
бр. 2, 138-168.
124
Правилник о организацији и раду Државног опоравилишта на Метаљци од 5. јуна 1938., „Сл. новине” КЈ бр. 115/1938.
125
АСЦГ; 74, ф. 436, 463, М. Петровић, Пљевља у документима, бр. 223-227, 414-415.
334
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
сл. 30 - Оркестар 48-ог Пјешадиског пука у Пљевљима
Са подизањем Дома народног здравља, опоравилишта на Метаљци, хигијенских бунара и чесама и
водовода здравствено-хигијенска заштита у Пљевљима
подигнута је на завидан ниво.
48. Пjешадијски пук у Пљевљима
Био је стациониран послије Првог свјетског рата у
касарнама на Доловима. Овај пук називан је и „Гвоздени
пук“, по Гвозденом пуку српске војске из Првог свјетског
рата, са подручја Топлице, чије је традиције настављао и
његовао. Архивска грађа ове јединице није сачувана.
Међутим, сачувана је Наредба врховног команданта,
регента Александра, О. Бр. 48.350 од 23. фебруара 1920.
г. у којој се каже да се на предлог министра војног и
морнарице наређује да се формирају 46, 47. и 48.
пешадијски пук, што се сматра за дан оснивања ових
војних јединица.127
У извјештају 48. пјешадијског пука у Пљевљима
Команди Зетске дивизијске области од 6. априла 1935. г.
126
127
128
наведен је састав и бројно стање ове јединице који је са
мањим измјенама остао до 1941, а који гласи: официра је
укупно било 24 (1 пуковник, 2 мајора, 1 капетан, 4
капетана друге класе, 7 поручника и 9 потпоручника);
подофицира 54, од којих 52 главна и 2 помоћних струка;
каплара 49 и редова 388 (укупно 514 лица); теглеће стоке
- коња, мазги и волова 56 грла.128
У Пуку је, као и у свим другим јединицама тадашње југословенске војске, владала строга дисциплина, о
чему свједочи наредба Ђенералштаба од 28. октобра
1936. г. надлежним старјешинама да подофицири своје
слободно послијеподневно вријеме, поред одмора, могу
употријебити искључиво за лично усавршавање, и
спреми за испите и за спорт. Ради тога се наређује да им
се ставе на располагање потребне просторије и читаонице и да им се омогући бављење лаком атлетиком,
тенисом, хорским пјевањем, музиком и другим пожељним активностима.
Посебно је вођена брига да се спријечи ширење
комунистичких идеја и организовање у војсци, нарочито
Издање Краљевске банске управе Зетске бановине Цетиње, Сарајево 1931., 126.
АВИИ, Београд бр. 3/28, ф. 7, л. 2, к 176.
АВИИ, Београд, П 17, к 639. ф 1, лист 7, М. Петровић, Пљевља у документима, бр. 239.
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
од 1929. године. У војсци је анализиран рад КПЈ послије
њеног конгреса из 1935. фазе и облици рада овог покрета
у Југославији, о улажењу и дјеловању комуниста и
њихове идеологије у сељачка, радничка, омладинска и
спортска удружења, друштва и клубове. Команда зетске
дивизијске области прикупила је од управних власти
податке о национално-политичким, партијским, витешким,
стратешким, хуманим и добротворним друштвима и
удружењима у бановини, међу којима су и подаци за срез
пљеваљски, за које је у извештају наведено да се у раду
придржавају својих правила.129
За 48. пјешадијски пук везује се развој спортских
активности у Пљевљима и убрзани развој културнопросвјетне дјелатности. Пук је имао оркестар са
школованим музичарима који је одиграо значајну улогу
у развоју и његовању музике. Приредбе су организоване
у уређеном и опремљеном официрском дому и на
отвореним просторима: на коњичким тркама, аеро митинзима, фудбалским утакмицама и другим приредбама.
По потреби официри 48. пјешадијског пука хонорарно су
држали часове из гимнастике, музике и других предмета
у Гимназији.
У вези са радом 48. пјешадијског пука је и формирање стрељачких дружина у неким пљеваљским селима:
у Матаругама 1933. са 22. члана; у Хоћевини 1932. са 23.
члана; у Брвеници 1934. са 34. члана; у Забрђу 1932. са
21. чланом; и у Глибаћима 1933. Циљ стрељачких дружина био је да се вјежба руковање и гађање оружјем ради
одбране земље. Чланови дружина били су: учитељи,
земљорадници, државни чиновници, трговци, занатлије
млађег узраста.
Уочи рата војни обвезници 48 пп, 30. марта 1941.
мобилисани су и правцем: Пљевља - Ђурђевића Тара Горња Буковица -Мокро - Никшић - Орља Лука - Ријека
Црнојевића упућени према граници са Албанијом. Први
дјелови пука стигли су до Скадра док су задњи дјелови
били лоцирани код Даниловграда и Подгорице гдје их је
затекла капитулација југословенске војске. Одатле до
кућа у Пљевљима враћали су се појединачно и касније
ступили у један или други покрет отпора.
Српска православна црква
Послије стварања Краљевства СХС, уједињења
српских црквених области и обнове Српске патријаршије, Пљевља и пљеваљски крај, односно протопрезвитерат пљеваљски од 1918-1941. године и касније, припадао
је пећкој епархији до 1932. године, потом будимљанскополимској епархији до 1956, дабробосанској епархији
1956-1992. и милешевској епархији од 1992. до данас.
Пљеваљски протопрезвитерат од 1918. до 1941. године
имао је девет до 12 парохија: пљеваљска, црљеничка,
129
130
335
дубочићка, отиловићка, илинобрдска, косаничка, премћанска, бобовска и бољанићка, постојале су за све
вријеме. Једно вријеме као посебне парохије постојале су
и: стречанска, хоћевинска и бучевска. При војном логору
дејствовао је војни свештеник.
Аустроугарска војска и власт за вријеме окупације
нанијела је велику штету цркви и њеној имовини. Ратна
штета причињена манастиру св. Тројица износила је
764.000 динара (однијето жито, сијено, сламе, отјерана
радна стока, порушене зграде и одведен у заробљеништво настојатељ манастира); манастиру Довоља причињена је штета у укупној суми 242.000 динара
(посјечена шума, однијето сијено а старјешина манстира
Дионисије Рабреновић је седам мјесеци био интерниран
у логорима у Мађарској).130
Послије Првог свјетског рата црквена и манастирска имовина је дошла под удар мјера агране
реформе. У заштиту су устали: митрополит Црне Горе
Митрофан Бан, игуман манастира св. Тројице Серафим
Џарић, старјешина манастира Довоља и Аранђелово
јеромонах Дионисије Рабреновић и прота Саво
Вукојичић, одборник у Пљевљима и молили су министра
вјера да се црквена добра изузму од аграрне реформе.
Сачинили и доставили податке о приходима, покретним
и непокретним добрима свих манастира и цркава. Већу
имовину имао је само манастир св. Тројица: 8 кућа, 18
дућана, 6 механа, 3 хана, 2 воденице, 34 читлука и велики
број дужника. Без обзира на ургенције цркве и манастири
нијесу изузети од аграрне реформе која је највише
погодила управо њихову имовину.
За вријеме Краљевине Југославије улагали су се
напори за обнову цркава и манастира у пљеваљском
крају. Оно што је посебно важно чињено је то са
сопственим средствима.
Све до 1927. г. град Пљевља није имао цркву, па су
богослужења обављана у манастиру св. Тројица, који је
удаљен око 2 км од градског насеља, што је, поготову у
зимском периоду, причињавало потешкоће. Послије
ослобођења и уједињења народ је сматрао да ће се то
питање ријешити на најбољи могући начин. Крајем 1923.
формиран је Православни црквени одбор, на челу са
окружним протојерејем Савом Т. Вукојичићем, који је
покренуо иницијативу код Епархијске конзисторије у
Пећи да се уступи манастирско земљиште на Стражици
за „подизање капеле док не буде у могућности да на
истом подигне цркву за варош Пљевља, утолико прије
што је управа манастира дала свој пристанак”. Министарство вјера одобрило је овај захтјев 3. децембра 1923.
и обећало финансијску помоћ из буџета. Међутим,
средства из буџета нијесу додијељена. Црквени одбор у
Пљевљима је за извјесно вријеме одустао од подизања
цркве и њене локације на Стражици. Касније, по
добијању сагласности манастира Св. Тројице за локацију
АВИИ, Београд, П 12, к 514, ф. 1, лист 7, М. Петровић, Пљевља у документима, бр. 238.
АСЦГ; 69, ф. 65, М. Петровић, Пљевља у документима, докум. бр. 253-256.
336
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
сл. 31 - Црква Успенија Пресвете Богородице у Сречању код Пљеваља, обновљена 1924, а освећена 1931.
код Раскрснице, убрзана је активност на прикупљању
прилога и подизању градског храма. Изградња је повјерена
градитељу Максиму Бацковићу. Храм је подигнут од
добровољних прилога православног становништва из
Пљеваља и сусједних мјеста - Пријепоља, Чајнича, Нове
Вароши, Пљевљака из Сарајева, Београда и Срба из
Америке. Истакнуту улогу у свему томе имао је свакако
и митрополит скопски Варнава.
С обзиром да су Пљевља у својој историји два пута
ослобађана од окупатора на дан Св. Петке, 27. октобра
1912. од Турске и 27 октобра 1918, од Аустро-Уграске,
Срби у Пљевљима су одлучили да у знак захвалности
чину ослобођења цркви дају име ове светитељке која се
слави на тај дан. Свечано освећење обавио је епископ
пећки Јеротеј 27. октобра 1927. године у присуству
изасланика министра вјера Александра Станимировића.
Света Петка је била слава и 48. пјешадијског пука у
Пљевљима у Краљевини Југославији.
Игуман Серафим Џарић чинио је напоре да обнови
и прошири конаке манастира Св. Тројице. Министарству
вјера 1924. доставио је пројекат за зидање новог конака.
Надлежно Министарство грађевина прегледало је
пројекат и вратило га на дораду. Након тога, 2. маја исте
године, одговорено је да управа манастира у сопственој
режији може извршити оправку главне зграде конака у
износу од 23.552,50 дин. и под надзором Грађевинске
секције у Пљевљима, са обавезом да по исплати документацију достави на преглед и одобрење Министарству
грађевина. Овим је Министарство вјера дало до знања да
у државном буџету нема средстава за подизање новог
манастирског конака у Пљевљима. У недостатку финансијских средстава, ова активност је била одложена за
боља времена.
Чланови Црквеног одбора у Сречању на челу са
свештеником Стеваном Петровићем, 18. јуна 1924. г.
преко окружног протојереја Сава Вукојичића и Конзисторије у Пећи обратили су се Министарству вјера са молбом
да се помогне завршетак обнове средњовјековне цркве,
једине у Срезу бољанићком. Црквени одбор до тада је
био прикупио 30.000 динара. За завршетак радова било
је потребно још 20-30.000 динара. Тек 9. јуна 1927. г.
Министарство вјера обавјештава Конзисторију да је
издат налог за исплату свега 10.000 динара за обнову
цркве у Сречању на рачун Окружне финансијске управе
у Пљевљима. Тако је црква обновљена 1924. г. трудом
народа из околних села и иницијативом свештеника С.
Петровића, уз сарадњу мјесних тутора. По антимису и
благослову њ. св. патријарха српског Димитрија служила
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
337
338
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
сл. 33 - Свештеници пљеваљских парохија у порти манастира Св. Тројице код Пљеваља. Сједе с лијева на десно: окружни
протојереј Саво Вукојичић, прото Симо Лисичић, прото Крсто Поповић - члан Дабробосанске епархије, игуман Серафим
Џарић, протојереј Тодор Вукојичић, јереј Слободан Р. Шиљак. Стоје слијева на десно: Радован Нововић, Андрија Шиљак,
Драгољуб Шиљак, Стеван Петровић, Божидар Ћосовић, Милорад Крезовић и Милорад Вукојичић
сл. 32- Црква Светих апостола Петра и Павла у Бољанићима подигнута 1928.
до 1931. када је свечано освећење цркве обавио епископ
пећки Јеротеј на Илиндан (2. август 1931.), уз присуство
изасланика краља Александра и угледних званица из
сусједних мјеста.
Након покретања обнове цркве у Сречању,
Црквени одбор у Бољанићима покренуо је акцију за подизање цркве у Бољанићима - средишту среза. Свештеник
Стеван Петровић, предсједник Црквеног одбора и овог
мјеста, обратио се Саву Вукојичићу, окружном протојереју
у Пљевљима, а он је молбу прослиједио Конзисторији у
Пећи, односно Министарству вјера у Београду, са
захтјевом за додјелу помоћи из државне касе за подизање
цркве. У одговору Министарства од 27. децембра 1927.г.
истакнуто је да се молби не може изаћи у сусрет „пошто
је кредит предвиђен за ове сврхе у буџету за 1927/28.
потпуно исцрпљен, а за 1928/29. год. Министарство вјера
неће уопште располагати кредитом за помоћ цркви.” На
крају је и ова црква подигнута од добровољних прилога
грађана. Освећење цркве св. апостола Петра и Павла на
Петровдан 1928. обавио је епископ пећки Јеротеј.
У току великих прегнућа Пљевљака на подизању
божијих храмова огласили су се и Бобовци и Мељачани
на челу са парохом Андријом Шиљком. Црквени одбори
у овим мјестима, на сједницама од 13. и 25. новембра
1927. одлучили су да од добровољних прилога мјештана
и Срба са стране, подигну цркве. Предсједник оба одбора,
парох Андрија Шиљак 6. марта 1928. обратио се митрополиту скопском Варнави да молбу за додјелу државне
помоћи подржи и прослиједи надлежним институцијама, и да се одобри сјеча грађе из државне шуме за
изградњу цркви. Молбу црквених одбора у Бобову и
Мељаку, размотрио је и Свети архијерејски синод 9.
марта и умолио министра вјера да се молби изађе у
сусрет. Министар вјера М. Симоновић прихватио је
гледиште Светог архијерејског синода и предложио
министру шума и рудника да одобри сјечу грађе за
градњу цркава. Међутим, средства из буџета није додијелио. Након овог одговора митрополит скопски Варнава
и Св. архијерејски синод поново су молили министра
вјера да се размотри захтјев за подизање цркава. У
недостатку потребних средстава одустало се од даљег
рада.131 Приоритет је дат подизању школске зграде у
Бобову. Било је покушаја и обнове манастира Довоља.
Исламска вјерска заједница
У југословенску државу 1918. муслимани су ушли
са три одвојене вјерске заједнице: у Србији, на челу са
врховним муфтијом, чије је сједиште премјештено из
Ниша у Београд; у Црној Гори, на челу са муфтијом у
131
132
Исто.
Службене новине КСХС, бр. 105/1919.
Бару и трећа заједница за подручје Босне и Херцеговине,
Хрватске, Славоније, Далмације и Словеније са реис-улулемом у Сарајеву. Све вјерске заједнице биле су под
надзором ресорног министарства: до 1929. Министарства
вјера, а од тада до 1941. Министарства правде.
Ради уједначавања државног управљања и надзора
над имовином и просвјетом ове вјерске заједнице, 12.
септембра 1919. донијета је Привремена уредба о управи
вакуфа у Краљевини СХС,132 која је 28. фебруара 1922.
замијењена Законом о управи вакуфа у КСХС.133 Муслмани у Србији и Црној Гори од тада чинили су једну
вјерску заједницу под управом врховног муфтије у
Београду. Муслимани у осталом дијелу југословенске
државе и даље су живјели у посебној ИВЗ под управом
реис-ул-улеме у Сарајеву и врховним надзором Министарства вјера. Према наведеној Уредби и Закону о
управи вакуфа, надзор над вакуфима и управу Централног
вакуфског фонда за територију Србије и Црне Горе
водило је Министраство вјера, док је управа вакуфа у
Босни и Хрецеговини и другим западним крајевима и
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
даље остављена у надлежност вакуфско-меарифских
органа који су тамо прије постојали.
Уредба и Закон о управи вакуфа предвиђали су да
у свим окружним и среским мјестима, међу којима и у
Пљевљима, гдје има муслимана и вакуфских добара
постоје срески вакуфски меџлиси које су сачињавали:
муфтија у својству предсједника и четири муслимана као
чланови. Дужност ових меџлиса била је да држе у
евиденцији сва среска вакуфска имања, надзиру џамије,
зграде и службенике и да издају у закуп земљу и зграде.
Окружна, касније среска начелства у Пљевљима, као
надлежни државни органи, имали су по наведеним прописима право надзора над дјеловањем среских вакуфских
меџлиса, али без мијешања у њихово унутрашње
пословање.
У складу са уставним начелом Видовданског устава
из 1921. о „слободи вјере и равноправности“ ислам је
уврштен у ред усвојених и равноправних вјера.
Јединство ИВЗ у Краљевини Југославији установљено је Законом о Исламској вјерској заједници од 30.
јануара 1930. године134, према коме су „сви муслимани у
Краљевини Југославији сачињавали самосталну ИВЗ под
реис-ул-улемом као врховним вјерским старјешином“ са
сједиштем у Београду. У складу са овим законом, на
предлог надлежног министра правде и уз сагласност
Министарског савјета, краљ је указом постављао: реисул-улему, чланове Улема- меџлиса и све муфтије. ИВЗ и
поједине њене установе, према закону, биле су правна
лица и самостално су управљале и располагале имовином
и вакуфима, уз финансијски надзор државних органа.
Према наведом закону, органи ИВЗ били су: 1)
Џематски меџлис (вјерско управно тијело у општини); 2)
Среско вакуфско-меарифско повејереништво са шеријатским судијом; 3) Муфтијство на челу са муфтијом
(исламски врховни свештеник и судија); 4) Улемамеџлис у Сарајеву и Улема-меџлис у Скопљу (улеме
познаваоци закона и свештеници); 5) Вакуфскомеарифско вијеће у Сарајеву и Вакуфско-меарифско
вијеће у Скопљу; 6) Врховно вјерско старјешинство у
Београду са реис-ул-улемом на челу (врховни вјерски
старјешина).
Први устав ИВЗ донијет је 9. јула 1930.135 Према
овом уставу, организација ИВЗ заснована је на вјерскопросвејетном и вакуфско-меарифском уређењу. ИВЗ
управљала се по прописима шеријата, закону и уставу
ИВЗ. Органи ИВЗ остали су и даље исти.
Законом о правном положају вјерских заједница
од 28. фебруара 1936. укинута су муфтијства и сједиште
реис-ул-улеме пренијето из Београда у Сарајево. Убрзо
након ове промјене, 24. октобра донијет је нови устав
ИВЗ који је донио и одређене промјене. Органи ИВЗ били
133
134
135
Исто, бр 288/1922.
Исто, бр. 29/1930.
Исто, бр. 167/1930.
339
су: 1) Џематски меџлис; 2) Среско-вакуфско-меарифско
повјереништво; 3) Улема- меџлис у Сарајеву и Улемамеџлис у Скопљу; 4) Вакуфско-меарифски сабор у
Срајеву и Вакуфско-меарифски сабор у Скопљу са
саборским одборима и саборским дирекцијама; 5) Реисул-улема у Срајеву са Ужим савјетом и Ширим савјетом.
Према Уредби и Закону о управи вакуфа из 1919,
односно из 1922. у Пљевљима је постојао Срескивакуфско-меарифски меџлис (од 1930 повјереништво)
који су чинили срески муфтија и 4 муслимана. Када су
Уставом ИВЗ из 1930. образована муфтијства, једно од
њих је било у Пљевљима са седам вакуфско-меарифских
повјереништава (у Пљевљима, Прибоју, Пријепољу,
Бијелом Пољу, Рожају, Подгорици и Старом Бару), 60
џематских меџлиса и среским шеријатским судом.
Старјешина муфтијства у Пљевљима био је муфтија
Дервиш Шећеркадић, потом Ајнија Барјактаревић. Када
је Закон о ИВЗ из 1936. укинуто муфтијство у Пљевљима,
неке његове послове преузео је Улема-меџлис у Скопљу.
Џемат (исламску вјерску општину) чинили су сви
муслимани једног или више насељених мјеста у којима
је било најмање 300 муслиманских кућа. Чланови џемата
који су навршили 21. годину живота сачињавали су
Џематски збор, који је бирао Џематски меџлис (управу)
са џематским имамом. Џематски меџлис имао је задатак
да води бригу и надзире вјерске, просвјетне и вакуфске
установе и објекте и да извршава одлуке старијих органа.
Улема-меџлис постављао је за сваку џамију имама и
имама-матичара за сваки џемат који је поред вјерских
послова водио матичне књиге становништва. У Пљевљима
је било осам џемата: Хусеин-пашин џемат, Хаџи Хасан
џемат, Хаџи Зекерија џемат (сви у граду), Џемат Оџак,
Горански џемат, Бољанићки џемат, Џемат плањски и
Џемат Подгора.
Министарство просвјете Краљевине Југославије
било је надлежно за државне школе (основне, средње,
више и високе). У државним школама исламска вјеронаука, као и друге вјеронауке, била је заступљена са два
часа недјељно. У надлежности ИВЗ биле су исламске
вјерске школе: 1) сибијан мектеби-двогодишње почетне
школе (у Пљевљима их је било неколико); 2) медресеисламске вјерске школе у рангу средње школе (Виша
исламска средња теолошка школа у Сарајеву, Гази
Хусрев бегова медреса у Сарајеву и Гази Иса медреса у
Скопљу). Медреса краља Александра у Скопљу, основана
1924, имала је ранг више школе.
У школској 1933. години на пљеваском подручју
било је 27 основних школа са 2267 ђака, од који 597
муслиманске вјероисповијести. У Пљеваљској гимназији
од 1918-1941. школовало се свега 61. ученик исламске
вјероисповијести, што говори да су се муслиманска дјеца
340
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
сл. 34 - Драмска група Српског пјевачког друштва „Братство“ 1924.
још увијек у знатној мјери опредјељивала за вјерске,
посебно средње школе.136 Отуда је више ђака из Пљеваља
завршило Медресу краља Александра у Скопљу, него
Пљеваљску гимназију која је радила у њиховом мјесту
рођења. Ученице исламске вјероисповести опредјељивале
су се за Женску занатску школу у Пљевљима.
Основна карактеристика исламског вјерског школства, не само у Пљевљима него у Краљевини Југославији,
била је ускостручност и ограниченост на вјерску наставу
и спремање кадра за вјерски рад у ИВЗ (за имаме,
муалиме, мујезине). Државне школе-основне, средње и
високе образовале су ученике у световном смислу и
омогућавале запошљавање у државној служби. Муслимани
су тада још увијек били разапети између духовног и
свјетовног.
За вријеме Краљевине Југославије у Пљевљима
је било 10 вакуфа (задужбина) за добротворне сврхе са
вјерско-просвјетним, социјалним и привредним намјенама.
Највећи је био вакуф Хусеин-паше Бољањића, који је
обухватао џамију, шедрван, општину, седам магаза, пет
берберница, два хана, милет башту, два плаца, две куће,
две баште, пет њива и осам читлука. Остали вакуфи били
136
137
су знатно скромнији. Са протеком времена вакуфи нијесу
могли да опстану. Кирије за зграде константно су
опадале. Производње није било. Вријеме их је постепено
потиснуло на маргину друштвених збивања.
Друштва, удружења, клубови,
књижаре и читаонице
Културно-просвјетна активност у пљеваљском
крају има дугу и значајну традицију. Српско пјевачко
друштвo Братство основано је далеке 1889, Коло савеза
трезвене младежи Брезник у Гимназији (1904, обновило
рад 1911/1912) и Српски одбор Црвеног крста (1912). Сва
остала друштва и удружења у Срезу пљеваљском основана су у доба Краљевине СХС и Краљевине Југославије,
што говори о динамичном периоду развоја овог подручја.
Према списку команде Зетске дивизијске области од 29.
јануара 1935. укупно је било 39 национално-политичких,
партијских, витешких, стратешких, хуманитарних и
добротворних друштава и удружења на територији Среза
пљеваљског.137 Сва друштва и удружења у свом раду
Милић Ф. Петровић, Пљеваљска гимназија-Монографија 1901-1941, Пљевља 2001, 409-410.
АВИИ, Београд, П-17, к 637, ф. 6, М. Петровић, Пљевља у документима, бр. 238.
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
придржавала су се својих правила. Чланови су били
припадници различитих професија, интересовања,
стручне спреме, занимања и узраста. Број чланова био је
различит, од двадесетак, код сеоских стрељачких дружина, преко неколико стотина до 4.000 код Српског
одбора југословенске националне страже. Према врсти
дјелатности, друштва и удружења су припадала различитим групацијама: национална (9); производна занимања (8); спортска (8); културно-просвјетна (7); хумана
(6) и струковна удружења (4).
Српско певачко друштво „Братство” Пљевља,
најстарије друштво на територији Пљеваља, основано
1889. г. обновило је свој рад 1918. године и радило
непрекидно до 1941. г. У почетку циљ друштва био је да
гаји и развија црквено пјевање, касније је дјелатност
проширило скоро на све културно-просвјетне активности.
За цио период свог постојања, Друштво је било главни
носилац културних збивања у Пљевљима и околини.
Ради се о друштву са великим бројем чланова (1935. чак
246), које је имало свој оркестар, хор (мушки, женски и
мјешовити), секције: литерарна, рецитаторска, фолклорна,
музичка, добротворна, дилетантска (драмска), сељачка
и др. Друштво је подигло свој велики и лијепи дом који
се налазио преко пута данашње зграде гимназије. Зграда
је имала двије велике сале - свечану и позоришну у
којима су се одржавале забаве, приредбе, концерти и
друге свечаности Друштва, Гимназије, основне школе,
Соколског друштва, Кола српских сестара, Занатског
еснафа и других друштава и удружења у Пљевљима.
Друштво Братство је организовало бројне приредбе и манифестације културног, забавног и свечаног
карактера у Пљевљима и сусједним мјестима, од којих је
знатан дио прихода ишао у хуманитарне сврхе, за помоћ
сиромашним ученицима и грађанима. Најчешће је то
бивало поводом прослава дана Светог Саве, Божића,
Васкрса, Дана уједињења (1.12.1918.) и других празника.
У Краљевини Југославији Пљевља су имала
релативно богат музички, и уопште, културни живот. О
овом сегменту културне активности музички педагог
Мићун Шиљак пише: „...Након Првог свјетског рата,
Српско друштво Братство наставља још интензивнији
умјетнички живот и рад. У њему дјелују све секције, на
високом ступњу музичког и драмског аматеризма. То је
вријеме свиленог и осјећајног романтизма, када су били
популарни позоришни комади са пјевањем српских
реалиста, у којима је представа започињала музиком, а
и у даљем развојном току драме, убациване су поједине
музичке нумере. Омасовљењу „Братства“ много је допринијело и „Коло српских сестара” активним учешћем у
бројним секцијама и извођачким програмима. Мјешовитим
хором диригују: протојереј Саво Вукојичић, Миодраг
Поповић и бугарски емигрант Чоланов. Тада се у
341
Пљевљима формира и муслиманско друштво „Гајрет”, у
којем се уз тамбурице и севдалинку, његује локални
фолклор. Ова два друштва се међусобно прожимају без
обзира на разлике у вјерским конфесијама. Поред тога,
музицирало се по кућама, кафанама, бријачницама, на
излетима и теферичима, у серенадама... Сиротиња је,
веле, јела сира и хљеба, али је била срца весела. Настају
и нова музичка тијела: Пљеваљско добровољно ватрогасно друштво, формира блех-оркестар, са капелником
Драгишом Пелцом, војна музика 48. пјешадијског
(гвозденог) пука, приређује вечерње променадне концерте,
разноврсног програма, широм Пљеваља. Тим великим
дувачким оркестром диригује професор Јован Милошевић,
касније музички педагог, композитор и мелограф, један
од тада ријетких високошколских Црногораца музичара,
школованих у Прагу. Карактеристичан је и камерни
гудачки квартет Пљеваљске гимназије из 1926.г,
састављен од ученика те школе. Дјеловање тог квартета,
такође је употпуњавало културни тренутак тадашњих
Пљеваља, популаришући озбиљну музику. Наравно,
репертоар овог камерног тијела, зависно од његових
извођачких могућности, био је сиромашан и сводио се на
поједине минијатуре великих мајстора музичке литературе...”138
Српско пјевачко друштво Братство одлучно је
иступало у заштиту српског националног интереса. Није
било спремно да свој програм и дјеловање подреди
интегралном југословенству које је са државног врха
пројектовано у Краљевини Југославији. Управа Друштва
се жалила министру просвјете на мјесне учитеље да
запостављају српску националну традицију. У загонетном пожару 1. децембра 1941. у току битке у
Пљевљима изгорела је зграда и архива Друштва. Послије
Другог свјетског рата, у радикално промијењеним
друштевно-политичким околностима Српско пјевачко
друштво Братство, све до последње деценије 20. вијека,
није било у могућности да обнови свој рад.139
Учитељско удружење, основано 1920. г. имало је
задатак да ради на стручном усавршавању својих
чланова (54 учитеља и учитељице, касније је било преко
80 чланова). Удружење је имало и своју задругу. У
Пљевљима је 1938. одржана учитељска конференција
Зетске бановине.
Удружење трговаца и индустријалаца, основано
1920. од стране индустријалаца и трговаца са 105.
чланова, имало је за циљ „индустријско потпомагање и
чување интереса трговаца”. Занатлијско удружење,
основано је 1925. са циљем да унапређује занатство. Имало
је 108 чланова. Задруге (Овчарска у Маочу, основана
1934. са 26 чланова; Земљорадничко-кредитна у Отиловићима, основана 1930, са 56 чланова и Земљорадничка
у Забрђу, основана 1924. са 54 члана) имале су задатак да
Мићун Шиљак, Музичка настојања Пљевљака у предратном и послератном периоду, Брезнички записи, Пљевља 1990, бр. 1, 105-106.
139
Војкан Бојовић, Српско певачко друштво „Братство”, Пљевља 1889-1941., Брезнички записи, Пљевља 1997, бр. 7-8, 63-67; АВИИ; П
12, к 514, ф. 1, лист 7, Милић Ф. Петровић, Пљевља у документима 1918-1941, документ бр. 238.
138
342
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
сл. 35- Зграда „Гајрета“
издају кредите својим члановима, да помогну у набавци
пољопривредног алата и побољшању сточних раса итд.
Државни и самоуправни службеници од 1932. имали су
своју кредитну задругу са 246 чланова, колико је
вјероватно службеника било тада у Пљевљима.
Мјесни одбор Гајрет (ревност) у Пљевљима прво
је имао повјереника (1921), а потом и Пододбор (1922),
који је непрекидно радио, осим 1933.г. када је умјесто пододбора поново постојао повјереник (Тефик Тахирбеговић).
Број чланова био је: 1936.-105, 1941.-340. Средином
тридесетих година ово друштво имало је чак 24
повјереника у пљеваљским селима. У раду Гајрета
учествовали су и српски интелектуалци тога времена, па
је с правом називано српско-муслиманским друштвом.
Главни циљ друштва био је културно-просвјетно подизање муслиманског становништва. Ту прије свега спада
школовање омладине, оснивање читаоница, организовање
популарних предавања, забава, приредби и седељки,
аналфабетских течајева, домаћичких курсева итд.
Гајрет у Пљевљима организовао је први јавни
женски мевлуд (муслиманска вјерска ода Мухамедовом
рођењу, која се практиковала и као кућна свечаност) који
је био добро посјећен, упркос отпору локалних имама.
Мјесни пододбор је заједно са Гајретовим интернатом
1931. приредио рамазан - бајрамску забаву, која је по
први пут у Рашкој области организована и за жене.
Забави је присуствовало око 80 жена, од којих је било 5060 муслиманки. Ова акција извођења муслиманских
жена у јавност изазвала је отпор код непросвијећеног
муслиманског становништва у Пљевљима.
Гајрет није имао свој дом, већ је просторије за рад
узимао под закуп.. Почетком школске 1928/29. године у
просторијама бивше вакуфске медресе у Пљевљима је
отворен Гајретов конквит (интернат) за ученике. Прве
године било је 23 питомца, а следећих у просјеку око 30
годишње. Конквит је имао вјерског васпитача, књижницу и литерарну дружину - Гајретов подмладак,
основан 1922.г. На састанку дружине питомци конквита
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
343
сл. 36- Са костим бала Кола српских сестара у Пљевљима 1930. г.
држали су предавања и читали своје радове. Питомци су
организовали и јавне забаве које су доносиле знатне
приходе. Иначе приходи Гајретови конквита били су
замашни. Од његовог оснивања 1928/29 до 1938/39.
износили су укупно 802.939,63 динара, што је за оно
вријеме била велика сума. Пододбор Гајрета у Пљевљима
са Мјесним одбором Кола српских сестара основао је
Ћилимарску школу.
Друштво Гајрет било је једина снага у ширењу
југословенске идеологије међу муслиманским становништвом у Пљевљима. Двадесет шестог децембра 1933.
у Пљевљима је основано муслиманско друштво Шефкет
са 184 члана, претежно старији чиновници и трговци
муслиманске вјероисповијести. Циљ друштва био је
сузбијање просјачења код муслимана.140
Одбор Кола српских сестара у Пљевљима основан
је 15. јуна 1930. године, залагањем г-ђе Севастије
Јовановић, супруге предсједника Суда у Пљевљима, учитељице Стане Јовановић Бајић и других активисткиња.
Циљ Одбора био је да помаже и учествује у раду свих
културно-просвјетних друштава, било морално, било
материјално, да учествује у свим националним и
патриотским манифестацијама, да ради на унапређењу
женских радова и да помаже сиротињу. Чланице, њих
око 100, биле су махом жене чиновника, трговаца и
занатлија.
Одбор је имао своје добротворе (5) и утемељиваче
(4) и своју зграду на Стражици, у којој је радила Ћилимарска и Платнарска школа, приходе од чланарине,
забава, чајанки и добротворних прилога грађана.
Половина прихода од продатих ћилима, веза и платна и
других производа платнарске и ћилимарске школе
припадала је Одбору кола српских сестара. Организоване
су повремене акције за израду разних врста ручних
радова од којих је прикупљен дио прихода, продаван
Ђурђевски цветак и други производи. Познати су чувени
костим-балови који су били добро организовани и
посјећени ради пропаганде за народну ношњу и били
важан догађај за ондашња Пљевља. Просторије своје
Ткачко-ћилимарске школе Одбор је уступао Соколском
друштву у Пљевљима. Пљеваљска општина издавала је
плату једној наставници и једној служитељици у школи.
Од прикупљених средстава помагане су сиромашне породице и ученици са одјећом, обућом и
140
Исмет Топаловић, Биланс 20-годишњег рада Гајрета у Санџаку, Гајрет (Сарајево) 1940. бр. 21, 122-126; АВИИ; П 12, к 514, ф. 1, лист
7, М. Петровић, Пљевља у документима, документ бр. 238.
344
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
књигама, Ђачка трпеза при Дому народног здравља,
смјештана сирочад и подупиране здравствене установе. У
оквиру културно-просвјетне активности приређиване су
добротворне забаве, познати костим-балови, матинеи,
позоришне представе, сијела, дистрибуиран календар
Вардар и друго, све у корист сиромашне дјеце, инвалида
и породица. Одбор је брижљиво и предано радио на
заштити српског националног интереса.141
Од 1919.г. у Пљевљима је постојало Женско
друштво Пљевља са 123 члана (жене већином трговаца
и чиновника). Циљ овог удружења био је да ради на
просвјећивању жена, да се стара о Женској занатлијској
школи и да помаже невољне и болесне.
Значајан је рад Друштва трезвености „Брезник”,
које је основано 1920. са задатком да шири трезвеност
код школске омладине. Број чланова био је 143.
Посебан значај имала су национална удружења и
друштва: Удружење резервних официра и ратника,
основано 1927. са 70 чланова дало је себи у задатак да се
бори у сузбијању свих елемената који су против државе;
Обласни одбор Народне одбране, основан 1931. г. са 150
чланова, имао је за циљ прикупљање и организовање
национално свјесних лица ради уједињавања народа;
Јадранска стража, основана 1930.г. са 80 чланова,
ширила је свијест о националном значају Јадранског
мора; Четничко удружење, основано 1931. са 50 чланова,
наставило је традицију четовања и четничког покрета за
национална права Срба у Старој Србији с почетка 20
вијека и Срески одбор Југословенске националне странке,
од 1931. са чак 4.000 чланова, био је у ствари једино
удружење које је имало за циљ политичко организовање.
Срески одбор Црвеног крста имао је своје одборе и
друштва у селима: Премћани, Ковачевићи, Хоћевина,
Мељак, Забрђе и Отиловићи. Црвени крст се као и свуда
бавио помагањем сиротиње и ширењем милосрђа код
народа.
Удружење студената Пљевљака. Међу регистрованим студентским друштвима и удружењима на Универзитету у Београду између два свјетска рата (укупно 97)
под бројем 49, евидентирано је Удружење студената
Пљевљака. Ово удружење сврстано је у другу групукултурна и национална удружења.142
Према забиљешкама Батрића Хаџића, кандидата
филозофије, иначе првог предсједника, Удружење студената Пљевљака основано је на Никољдан, 19. децембра
1931. године, а не 1932. како се до сада тврдило. Удружење
студената Пљевљака је прво и једино удружење студената у Рашкој области између два свјетска рата.143
Задатак друштва био је: 1. да ради на просвјетном и
културном подизању Пљеваља и околине; 2. да материјално помаже своје сиромашне чланове. На основу
задатака, руководство је дефинисало мали и велики циљ
удружења. Мали план обухватао је решавање три питања:
оснивање градске књижнице и народног универзитета у
Пљевљима и дванаест сеоских библиотека у свим
сеоским општинама Среза пљеваљског. Путем књига и
разних пригодних предавања да се пружи прилика за
свестрано подизање овог краја. „Велики” циљ удружења
био је борба против предрасуда, личних сујета, ауторитета без вриједности, традиције коју не треба заборавити,
али она не треба бити кочница за извођење модерних
подухвата и достигнућа у цијелој Рашкој области,
односно Санџаку, како се ово подручје тада погрешно
називало. У складу са тим, на Скупштини удружења,
одржаној 23. јула 1933. г. предложено је „да удружење
узме иницијативу око сазивања конгреса студената
санџаклија, на коме би се поред питања која интересују
специјално студенте, дискутовало и о потребама и
приликама Санџака уопште”.144 У релевантним архивским
фондовима и периодици нијесмо пронашли податке о
реализацији ових настојања.
Знајући да становништво, посебно сеоско, није у
прилици за интелектуално уздизање, студенти из
Пљеваља сматрали су да културно подизање Пљеваља и
Рашке области једино може доћи од омладине. Човјеку
ових заосталих крајева, сматрали су да треба створити
услове да развије смисао за велика дјела која су сама по
себи вриједност. Ондашње власти Краљевине Југославије
нерадо су гледале да се студентска друштва и удружења
баве опште-друштвеним проблемима, посебно питањима
демократизације друштва. Због тога је након поднијетог
захтјева за одобрење Правила за рад удружења студената
Пљевљака, Ректорат Универзитета у Београду, актом бр.
2914 од 4. августа 1932. одговорио Министарству просвјете
да су од потписника Правила Удружења студената
Пљевљака само 24 наведена лица редовни студенти у
љетњем семестру ове школске године: седам на Филозофском, осам на Правном, пет на Техничком, три на
Пољопривредном и један на Медицинском факултету.145
Рад Удружења студената Пљевљака био је значајан
за ондашња Пљевља, удаљена од културно-просвјетних
центара у земљи. Био је то важан прозор у свијет за
пљеваљску средину.
Спорт у Пљевљима у правом смислу развио се тек
послије Првог свјетског рата. Главни носиоци спортских
активности били су: Пљеваљска гимназија, 48. пјешадијски пук и Соколско друштво. Први фудбалери у
Пљевима били су студенти, ђаци, војници и официри 48.
141
АВИИ; П 12, к 514, ф. 1, лист 7, или М. Петровић, Пљевља у документима, документ бр. 238, Календар „Вардар” за 1933 и 1938.г., 96.
и 68; Добрило Аранитовић, Рад Кола српских сестара у Пљевљима, Брезнички записи, Пљевља 1993/1994, бр. 4-5, 77-79.
142
Милић Ф. Петровић, Архивска грађа Архива Србије о студентским удружењима 1918-1941, Едиција прилози за историју Универзитета
у Београду, Београд 1986, 151-166.
143
Батрић Хаџић, Млади и стари у Санџаку, Санџак, Пријепоље 1932, бр. 13, 3.
144
Санџак, Пријепоље, 1933.г., бр. 27, 3.
145
Архив Србије, Универзитет у Београду, 1932.
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
пјешадијског пука. Сматра се да је прву фудбалску лопту
у Пљевља донио студент у Паризу Филип Ђурашковић,
негдје око 1908. Ђурашковић, касније познати пљеваљски трговац и предузетник у више привредних и
друштвених активности, није успио да значајније
заинтересује Пљевљаке за фудбалску игру. Фудбал је
постао популаран тек послије Првог свјетског рата. У
почетку су фудбалске дружине организоване по
градским квартовима које су се међусобно такмичиле све
док од најбољих фудбалера није на Видовдан 28. јуна
1920. године формиран Фудбалски клуб Брезник, који је
послије три године преименован у ФК „Санџак“. У то
вријеме и 48. пјешадијски пук имао је свој фудбалски
тим. Повремено су ова два клуба играли међусобно
утакмице. Касније је ФК Санџак играо пријатељске
утакмице са клубовима из сусједних мјеста, а временом и
са тимовима из других градова, све до 1933. г. када је
престао са радом. Године 1929. формиран је Ф.К. Јединство,
које 1933. мијења назив у ФК Брезник (1934. окупљао је
54. члана). Једно вријеме постојао је и ФК Побједа.
Судије на утакмицама били су припадници 48. пјешадијског пука.
Истовремено, у Пљевљима су се постепено развијали и други спортови: хазена-велики рукомет, посебно у
Гимназији, пливање и скокови у воду на Ћотини и
Брезници, атлетика у школама и у оквиру Соколског
друштва (скокови у вис и даљ, троскок, трчање на 100,
200 и 1.500 метара, бацање камена с рамена и друго),
рвање које је упражњавано више спонтано и неорганизовано, скијање, куглање у кругу војне касарне, коњске
трке у селима, приликом вјерских празника и вашара и
други спортови којима су се бавили само појединци:
бициклизам, кајакаштво...
С десне стране Ћотине војне власти су између
1930-1935. неколико пута организовале аеромитинге
који су били добро посјећени и права атракција за
становништво. Фигуре у ваздуху изводило је 2-3 авиона
школског типа. У овим авионима уз надокнаду су се
могли возити и грађани. У Пљевљима је тада постојао и
Аеро клуб Наша крила, чији је предсједник био Влатко
Самарџић, професор у Гиманзији и први пилот из
Пљеваља.146
Соколско друштво Пљевља основано је 1924.
године. Циљ друштва био је да васпитава и развија
морални и физички дух код младих и да шири соколски
покрет. Чланови су били припадници свих тадашњих
професија у Пљевљима: официри, подофицири и
војници, чиновници, професори, учитељи и наставници,
занатлије, трговци, ученици, свештеници, земљорадници,
медицинско особље и други. У почетку је било 186
чланова. Касније се тај број знатно повећао (1936. г. 366).
Територијално, друштво је припадало Ужичкој соколској
146
147
148
345
жупи. Овај спортски покрет са југословенским и свесловенским патриотским опредјељењем своју активност
изражавао је кроз слетове: жупски слетови-Ужице 1929,
Пријепоље 1931, Пријепоље 1934, Ужице 1934,; покрајински слетови-Љубљана 1933, Сарајево 1934, Загреб
1934; југословенски слетови-Београд 1930, Љубљана
1932; свесловенски слетови-Праг 1932, Софија 1935.
Соколско друштво у Пљевљима имало је своју салу
у Основној школи на Стражици, гдје је некад била турска
касарна. Лијево крило је било срушено, па је само
дјелимично обновљено и имало је само приземље. Десно
крило је било у облику скова „Г“ и имало је приземље и
спрат. Дужином цијеле зграде био је ходник, из кога се
улазило у учионице. Сваки спрат је имао десет учионица.
У партеру су бочне учионице адаптиране у салу, која је
била дугачка и која је имала позорницу – бину и
свлачионицу. Сала је била опремљена свим спортским
справама: шведска греда, шведске метве, коњ, одскочна
даска, вратило, разбој, цијеви за пењање у висину, као и
разни реквизити за вежбање чуњева, колутови, лопте и
друго. На почасном мјесту у сали, у стакленој витрини,
стајала је соколска застава. На самом терену према
пашиној кући, биле су карике и пјешачка стаза за
скокове у даљ и троскок и др.
У Пљевљима су соколске активности (трчање на
100, 200 и 400 м, скок у вис и у даљ, прискоци, троскоци,
бацање кугле, тјелесне вјежбе, вјежбе на гимнастичким
справама и др.) демонстриране на приредбама и слетовима поводом духовних и државних празника у
Соколани, у сали Српског пјевачког друштва Братство
или на отвореном простору у граду.
Соколи су повремено одржавали десетодневне
соколске течајеве у Пљевљима за учитеље и припаднике
других струка. Циљ је био да се што већи број људи
упозна и шири соколство, да се на селу оснивају соколске
чете, и развој соколског подмлатка међу ученицима.
Старјешина сокола до 1931. био је прота Саво Вукојичић,
потом 1931. године пуковник Живота Коцић, од 1933.
потпуковник Крунослав Перц и други.147 Са соколашима
су радили наставници, односно „предњаци“, како су их
називали: официри 48. пјешадијског пука, потом
Христивоје Милошевић – учитељ вјештина у Гимназији,
Јосип Жиц – електроинсталатер и други.
У управи друштва рефлектовала се политичка
клима у Пљевљима. Директор гимназије Владислав
Нешковић 1931. и 1932.г. забрањивао је ученицима да
буду чланови соколског друштва (због сумње да је управа
у рукама друге, (демократске) политичке опције у мјесту,
а од управе Друштва захтијевао је да одвојено вјежбају
ученици Гимназије од ученика занатских школа и других
чланова сокола. Ово је био један од разлога његовог
премјештања из Пљеваља.148 Соколске чете, као дјелови
Војкан Бојовић, Фудбал у Пљевљима, Пљевља 1997; Војислав Капетановић, Спорт у Пљевљима, Пљевља 1990.
Војкан Бојовић, Соколско друштво Пљевља, Брезнички записи, Пљевља 2000-2001, бр. 13-14, 128-143.
АВИИ; П 12, к 514, ф. 1, лист 7, М. Петровић, Пљевља у документима, документ бр. 238; АСЦГ; 66, Ф. бр. 837.
346
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
Соколског друштва, постојале су и у неким пљеваљским
селима: Забрђу од 1931. са 67 чланова, у Отиловићима од
1933. са 25 чланова, у Маочу од 1933. са 45 чланова и у
Косаници такође од 1933. са неутврђеним бројем
чланова.
Ловачко удружење, основано 1920.г. имало је 120
чланова разних професија и занимања (официри,
трговци и чиновници преко 25 година старости).
Добровољна ватрогасна чета са 73 члана,
основана је 1934.г. Чланови су били занатлије и радници
до 35 година. Задатак је био да обучава чланство, да
штити грађанство и имовину од пожара.
Књижаре и читаонице. Остало је забиљежењно да
су прве књиге у Пљевљима у деветнаестом и почетком
двадестог вијека доносили и у својим радњама мјешовите робе продавали поједини пљеваљски трговци. Прву
књижару у Пљевљима отворио извјесни Кићо Петровић
1913, која је кратко радила и 1918. коначно затворена.
Између два свјетска рата радиле су четири књижаре и
папирнице: Игњата Гомилановића од 1919, Александра
Лека Јовашевића од 1920, Воја Обрадовића и четврта
највећа и најмодернија браће Каваја. У кући Реље
Драгашевића, у Пљевљима је 1934.г. отворена књижара
„Каваја“, власништво Илије и Ђура Каваје из Никшића.
У овој књижари, коју је водио Гојко Поповић, било је
састајалиште љевичара из Пљеваља. У саставу књижаре
била је штампарија и читаоница. Главни мајстор био је
графички радник Милија Вуковић, а помоћници Перо
Поповић и Добрило Драгашевић. Поред образаца и
брошура, у штампарији су штампане и књиге: Бура над
старим свјетлом, Симеона Жугића, лирска поезија Сава
Димитријевића, лист Илије Каваје Слободна мисао из
Никшића, медицинске књиге и друго. Штампарија је
радила до децембра 1943. године, када су партизанске
јединице опрему понијеле са собом до ријеке Таре, гдје су
је због немогућности транспорта уништиле. Књижара
Мијата Гомилановића снабдијевала је са књигама и
школским прибором Гимназију у Пљевљима.149 За просвјећивање народних маса народне књижнице и читаонице отворене су и у неким селима: у Мељаку 1933. г.
са 65 чланова, у Забрђу 1934.г. са 40 чланова итд.
Историјске и истакнуте личности
На територији данашње општине Пљевља рођене
су, живјеле и дјеловале бројне истакнуте личности, чији
је рад и стваралаштво од општег значаја. За период 19131941. свакако су најзначајнији српски патријарх Варнава
и свестрани стваралац у области умјетности и књижевности Богомир Аћимовић Далма.
Српски патријарх Варнава, по рођењу Петар
Росић (Пљевља 1880-Београд 1937) оставио је дубок траг
149
Милић Ф. Петровић, Пљевља у документима 1918-1941, 751.
сл. 37- Митрполит скопски Варнава 1920-1930.
у историји Српске православне цркве и српског народа,
од Пљевљака најдубљи.
Обновљена Српска патријаршија 17. новембра
1920. г. поставила је епископа Варнаву за митрополита
скопског (1920-1930.). Његов културно-просвјетни, духовни
и национални рад у Старој Србији и каснији рад на
организацији и устројству обновљене Српске патријаршије кандидовао га је за патријарха српског. Избор је
извршен 12. априла 1930. У историји СПЦ био је
најмлађи и 43. по реду патријарх. Умро је под још увијек
неразјашњеним околностима 1937. У његово вријеме
подигнута је зграда и пренијето сједиште Српске
патријаршије из Сремских Карловаца у Београд (1935),
подигнут велики број храмова у Београду и у унутрашњости земље и урађен темељ за подизање храма Светог
Саве на Врачару у Београду. Период патријарха Варнаве
с правом се назива великим периодом устројства и
неимарства у историји СПЦ-е. Као митрополит, замјеник
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
сл. 38 - Српски патријарх Варнава 1930-1937.
предсједника и члан Светог синода (1920-1922) и
предсједник Великог духовног суда радио је на спровођењу Закључака I Средишњег сабора из 1919, обнови
Српске патријаршије, увођењу у живот раздвојених
српских црквених области и епархија, учествовао у
изради и спровођењу Устава и Закона о СПЦ, устројству
Патријаршијске библиотеке, конзервацији и рестаурацији цркава и манастира, развоју црквеног пјевања,
форсирање научног рада свештеника и др. Као поглавар
цркве вршио је архијерејске дужности у Београдскокарловачкој епархији, предсједничке у Светом архијерејском синоду, Светом архијерејском сабору, Патријаршијском
управном одбору, Патријаршијском савету, патронске у
многобројним установама у земљи, управу у мисијским
подручјима СПЦ ван граница Југославије, разне посредничке улоге и репрезентације у земљи и иностранству,
примања и приредбе, канонске визитације и друго, што
347
све када се анализира добија се слика о свеукупном раду
и доприносу српског патријарха Варнаве.
Посебно је значајна његова борба за очување
јединства СПЦ, југословенске државе и народа. Као
митрополит скопски, Светом архијерејском синоду
скренуо је пажњу на штетан утицај и опасност по СПЦ и
српски народ учење адвентиста и методиста у Македонији
и молио да се ово питање проучи и учини потребан корак
код министра вјера да се донесу одговарајући прописи
ради сузбијања секта које су формирали народни и
државни непријатељи у циљу разбијања народа, цркве и
државе.150 Од министра вјера је захтијевао финансијска
средства да се канонским путем сузбије проповиједање
методиста и адвентиста.
Са послаником др Јосифом Хохњецом полемисао
је о тзв. папском едикту из 1870. г. са ставом „да је непогријешивост папе једна обична будалаштина”, каквог су
мишљења били и велики број епископа Ватиканског
сабора из 1870.г. што је молбама, претњама и уцјенама
папе измијењено.
Питање односа државе и католичке цркве у Црној
Гори и Србији било је уређено конкордатом из 1886,
односно 1914.г. Разговори око конкордата Краљевине
СХС са Ватиканом почели су 1923. настављени 1933. и
завршени 1935.г. Доласком др Милана Стојадиновића за
предсједника владе 1935. г. „припремљен је” терен и
конкордат потписан у Риму 25. јула 1935. г. Међутим,
како влада није имала већину у Скупштини и у Сенату,
није га било могуће ратификовати. Југословенска, посебно
српска, јавност није се могла укључити у расправу о
конкордату, јер је тзв. Конкордатско питање рјешавано
тајно и у повременим неформалним расправама у
Скупштини и Сенату. Предсједник владе Милан
Стојадиновић, на сједници Министарског савјета 24.
новембра 1936.г. извијестио је министре да је конкордат
упутио Народној скупштини на разматрање и ратификацију. Убрзо је услиједила реакција СПЦ и представка
Светог архијерејског синода предсједнику владе др
Милану Стојадиновићу од 3. децембра 1936. У закључку
представке између осталог стоји: „Свети архијерејски
синод стекао је убеђење да тај уговор битно и неповољно
мења положај Српске православне цркве у држави и да је
штетан по државне интересе... нови пројекат конкордата
потире и укида уставно начело равноправности и даје
римској католичкој цркви положај владајуће доминантне државне цркве. Пројекат конкордата је противно
уставу успоставио напуштање начела државног суверенитета. То начело не допушта да држава ставља изнад
себе вољу какве друге организације... Велики недостатак
конкордата, са гледишта државних и народних интереса
је у томе што налаже сувише велике материјалне обавезе
за државу у корист једне верске организације која је
богата сама по себи и чији је центар ван државне
348
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
сл. 39 - Делегација из Пљевља која је маја 1930. ишла у Београд на честитање митрополиту скопском Варнави избор за српског
патријарха. Сједе с лијева на десно: непозната особа, предсједник општине Бобово Јеврем Тањевић, предсједник општине Пљевља Мујага
Пашовић, игуман Серафим Џарић, прото Саво Вукојичић, предсједник општине Косаница Грубан Петровић, непознато лице, непознато
лице, предсједник општине Мељак Милован Старчевић, предсједник општине Шљиванско Јеко Анђелић. Стоје слијева на десно:
финансијски инспектор Урош Милинковић, Јован Табаш из Зекавица, парох бољанићки Стеван Петровић, трговац Ананије Бајић, парох
бобовски Андрија Шиљак, непознати муслиман, парох косанички Божидар Ћосовић, трговац Лазар Попчетовић, парох дубочички
Милорад Крезовић. Лијево сасвим до врата стоје: трговац Јанићије Јанићијевић и трговац Јевто Радовић
границе... Због тога представници СПЦ изјављују да ако
пројекат конкордата овакав какав је, постане закон, они
га не могу и неће признати...”151
Потом је и Свети архијерејски сабор одржао
сједницу и издао саопштење за јавност у коме се каже
„...СПЦ као црква већине у Југославији не би могла
равнодушно гледати да се некој другој верској организацији дају права, која СПЦ није имала ни када је била
државна црква.” Међутим, Милан Стојадиновић,
предсједник Владе, остао је непопустљив, не износећи
његову садржину у јавност. Због тога је СПЦ објавила
критичко издање конкордата крајем 1936.г. Јавност је
напокон сазнала садржину конкордата, што је изазвало
праву лавину и осуду. Настала је жестока конкордатска
борба. Предсједник Владе служио се цензуром да
спријечи негативне критике против конкордата. СПЦ је
151
150
АСЦГ; 102, ф. 7, М. Петровић, Пљевља у документима, документ бр. 318.
152
објавила пројекте конкордата из 1923, 1925, 1931. и 1935.
из којих се види да је држава Југославија/СХС стално
попуштала, чинећи услуге Ватикану по питању
Конкордата. За нову 1937.г. патријарх Варнава је преко
Радио Београда одржао говор о конкордату и том
приликом, између осталог, указао на опасност од двије
интернационале. „...Наши властодршци изгубили су
памет и поштење и праве пакт са црном интернационалом... гоне црвену а грле црну интернационалу и
тој политичкој организацији данас наши властодршци
отварају широм капије... и то у временима... у напону
наше државне снаге... ја се не бојим овога што сада
говорим но се бојим да нисам одоцнио...”152 Патријарх
Варнава је потом издао проглас за све српске архијереје
о њиховим овлашћењима добијеним од Светог синода да
на вријеме и на одговарајући начин обавијесте народне
АСЦГ; 74, ф. 78, М: Петровић, Пљевља у документима, документ бр. 317.
АСЦГ; 102, ф. 7, М: Петровић, Пљевља у докуметима, документ бр. 327.
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
349
350
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
сл. 41 Богомир Аћимовић
Далма,
вајар, сликар, пјесник,
књижевник и публициста
сл. 40 - Зграда Српске патријаршије у Београду подигнута за вријеме патријарха Варнаве 1935.
посланике, сенаторе и јавност о штетности конкордата и
ставу СПЦ.
Сва опозиција је критиковала Конкордат, не
улазећи у његову суштину. Овај вид политичке борбе
уочио је патријарх Варнава и зато је дао да се изда
посебна декларација. Против Конкордата су се изјаснили
многи угледни појединци, народни посланици, друштва,
удружења, црквене општине, грађани Пљеваља, Никшића,
и многих других мјеста. У јеку конкордатске борбе
изненада се разболио патријарх Варнава, што је у
јавности протумачено да је преко личног љекара и
послужитеља отрован. Истог дана када је планирана
расправа о конкордату у Народној скупштини (8. јули
1937.), Свети архијерејски синод је заказао молитву за
здравље њ. св. патријарха Варнаве. Међутим, управа
града Београда забранила је све скупове и поворке до 1.
августа 1937.г. Иако одложено молебствије-литија је
ипак одржана 19. јула 1937. г. Полиција је интервенисала,
па је тако литија претворена у обрачун народа, свештеника и монаха са жандармеријом. И поред свега, влада
није одустајала од конкордата. Двадесет трећег јула
дискусија о Конкордату је била завршена, након чега се
приступило гласању. Од 294 посланика, за Конкордат је
у цијелини гласало 166, а против је било 128, док је по
члановима 167 било за и 127 против. Након тога, предсједник Народне скупштине је објавио да је Конкордат
усвојен и да се упућује Сенату на разматрање. СПЦ се након
оваквог исхода послужила анатемом. Одлуком Светог
архијерејског синода искључени су из цркве сви православни
министри и посланици који су у Скупштини гласали за
усвајање конкордата. Конкордат је потом повучен из
процедуре. О повлачењу конкордата, званичну изјаву
морали су да дају предсједник владе и министар
унутрашњих послова са потврдом да се да материјална
надокнада повријеђеним свештеницима, да се укину све
казне и друге оптужбе које су тим поводом изречене и др. У
јеку конкордатске борбе 23. јула у поноћ 1937. г. умро је
српски патријарх Варнава. Сахрањен је уз највише почасти и
присуство краљице Марије и краља Петра II Карађорђевића
и других угледних личности Београда и Југославије 29. јула
у малој цркви Светог Саве на Врачару. Сахрани је
присуствовала и делегација из Пљеваља. Кнез Павле, регент
Југославије због насталих немира и нерасположења у народу
није присуствовао сахрани. Претходног дана је положио
вијенац на одар блаженопочившег патријарха. Након тога,
од „исте болести” напрасно су, у року од непун мјесец дана,
сл. 42 - Богомир Аћимовић Далма, Мисао,
гипс, Народни музеј, Београд
умрла и два патријархова брата, Алекса и Урош Росић.
Породица је завијена у црно. Браћа један другом нијесу
могли доћи на сахрану.153
Богомир Аћимовић Далма, (1899-1963), вајар,
сликар, пјесник и публициста, изданак пљеваљске школе
свестраних. Основну школу и нижу гимназију учио је у
Пљевљима. Са српским ђацима 1916. г.прешао је Албанију
и доспио је у Француску, гдје је наставио школовање и
студије у Марсеју, Монпељеу и Паризу. Завршио је
Високу школу ликовних умјетности. Сликарски занат
изучио је код чувеног импресионисте Клода Монеа.
Француску је заволио као своју другу отаџбину и у њој
остао да живи. Свестрано образован и обдарен за умјетност
и књижевност постао је познат скулптор, сликар, књижевник, пјесник и публициста у париским интелектуалним круговима. Од 1924/25. је почео да употребљава
своје умјетничко име Далма. Писао је на француском и
српском језику. Излагао је слике и скулптуре од 1924.
године до Другог свјетског рата у чувеним париским
салонима и галеријама (40 биста и 75 платна, махом
пејсажа). Са својим дјелима освојио је и бројне награде.
Богомир Аћимовић огледао се и у поезији. Позната му је
збирка пјесама: Очи вјечности, објављена 1945.г. у
Лондону. Избор пјесама из ове збирке објављен је 1952.
на француском језику. Проглашен је за витеза од Н.Е.А.
Био је члан Националне академије лијепих умјетности у
Паризу. За књигу илустрованих репортажа (у прози и
стиху) о француској провинцији Прованси под називом:
„Југ, земља љепоте” 1933.г. добио је награду француске
академије.
Богомир Аћимовић Далма писао је о француским
музејима и изложбама у Паризу за око тридесетак
француских и југословенских новина. Француској умјетничкој и широј јавности приближио је регента, кнеза
Павла Карађорђевића и Национални музеј у Београду
под његовим именом. У београдским „Недељним илустрацијама” објавио је више текстова: Изложба Антоана
Бордела у Паризу; Прва изложба ремек дјела из музеја
провинције - француска школа XVII и XVIII вијека;
Велики париски салон (два текста); Југословени у Париском
салону; Скулптура у Париском салону; Међународна
изложба византијске умјетности у Паризу; Клод Моне,
сликар свјетлости; Никола Марковић - наш умјетник у
Паризу; Велики париски салон; Југословени у Париском
салону; Изложба југословенских умјетника у Паризу.154
О умјетничким дјелима Б. Аћимовића писали су
француски и југословенски новинари и ликовни
критичари. Узвишени су изводи из француске штампе,
прикази његове књиге „Југ, земља љепоте”.155 Топао и
надахнут је текст новинара београдске „Правде” Михаила
Световског из 1931. г. у коме се, између осталог, каже „У
153
Загонетна смрт три брата Росића, који су били у пуној снази, још увијек чека разјашњење. Уређење чека и кућа у којој су се родили у
Пљевљима. Требало би је, као и кућу српског патријарха Варнаве у Београду претворити у спомен кућу.
154
АСЦГ; 74, ф. 243, Недељне илустрације, Београд: 1931, бр. 13, 14, 18, 21, 22, 23, 24, 29, 40, 52; 1932.г. бр. 27, 50, 136; 1939.г. бр. 13, М.
Петровић, Пљевља у документима, документи, бр. 389-413.
155
Види: Милић Ф. Петровић, Пљевља у документима, документи, бр. 389-413.
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
сл. 43 - Богомир Аћимовић Далма, Глава дјечака,
гипс, Народни музеј, Београд
нашој јавности споменуло се чешће име Богомира Далме,
приликом оснивања француског одјељења у Музеју кнеза
Павла. Он је био један од активних сарадника на отварању француске умјетничке репрезентације у том музеју
савременог Београда... по доласку са југа Француске
усталио је свој живот и атеље у Паризу. Изложбе које је
приређивао, везе створене са нотабилитетима књижевног
и уметничког Париза... У круговима космополитских
кафаница, Далми се отрзала мисао, пуна чежње о завичају, о његовом Плевљу, забаченом за гудурама Санџака,
где ноћ пада на град пун белих турбана, јабланова,
минарета и шедрвана, још чим кокошке полежу... Далма
је са пуном носталгијом говорио о свом завичају где
чкиље у бескрајном растојању средњовјековни фењери,
као искре живота у дубокој обамрлости нашег истока...
Имао сам осјећај разговарајући са тим младим човјеком
једва тридесетих година, који одаје више филолога него
скулптора, више човјека нагнутог над текст, него у борби
са четкама и камењем... Успјех је долазио и од његових
личних веза и нежног пријатељства...”156 Његово име се
156
157
351
између два свјетска рата чешће појављивало на изложбама југословенских умјетника у Паризу, у коме је
створио име. Нажалост, за српску и југословенску
јавност, он је неоправдано још увијек недовољно познат
вајар, сликар, пјесник и књижевник.
Као скулптор највише је радио бисте. Позирале су
му познате личности Париза из културе и умјетности. Од
бројних његових дјела расутих у париским и лондонским
музејима и приватним збиркама постоји 12 фотографија
његових скулптура, од којих се 6 у гипсу или бронзи
налази у Народном музеју у Београду. Широј јавности у
Црној Гори и Србији непознато је да је Далма приликом
отварања Музеја савремене умјетности у Београду, у
Конаку књегиње Љубице, 1929.г. поклонио неколико
својих дјела: портрет Дивне Вековић, биста у бронзи;
бисту белгијског пјесника Емила Верхарена; бисту
трагичара Карла Литена; слику швајцарског умјетника
Дарела и цртеж француског сликара Ј. Фантијера. Двије
слике других аутора, како наводи Далма, вриједиле су
тада 10 односно 15 хиљада франака. У каснијим временима
када је од умјетности све теже живио, Далма је молио
кнеза Павла Карађорђевића, за финансијску помоћ од
1.000 франака за најнужније потребе.
У току Другог свјетског рата избјегао је из
Француске и преко Шпаније и Португалије доспио је до
Лондона, гдје је наставио свој умјетнички и књижевни
рад. Комунистичка власт у Југославији „заборавила” је
Далму као и многе друге ствараоце из ранијег времена,
који нису подржавали „ново” вријеме. Повремену и
нередовну помоћ Далма је добијао од појединаца у
иностранству. Када је и тога нестало, прихватио се да
ради и најниже плаћене послове како би се прехранио и
преживио. На крају је доспио до римокатоличког старачког дома, гдје су га до смрти пазиле двије часне сестре.
Умро је и сахрањен у Лондону.
Према најновијим истраживањима, иза Богомира
Аћимовића Далме остала је извјесна писана и друга
заоставштина. Обавеза његовог завичаја је да покуша да
дође до ове заоставштине уколико је она сачувана157 и да
се изучи његово дјело настало у Паризу и Лондону.
352
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
сл. 44 - Нићифор Лисичић (Пљевља 1888-Нови Пазар 1945),
дипломатски службеник
Истакнуте личности
Предсједници општине, народни посланици,
сенатори, судије, љекари, школски надзорници, имућни
трговци, које смо споменули у оквиру одговарајућих
поглавља овог рада. Међу значајне личности у овом
периоду спадају и:
Свештеници: Серафим Џарић, игуман манастира
св. Тројице, окружни протојереји Саво Вукојичић и Симо
Лисичић, парох отиловићски и пљеваљски; парох
црљенички Милош Вукојичић; протојереј Слободан
Недељне илустарције, Београд, бр. 13/1931.г., 2-3.
Добрило Аранитовић, Богомир Аћимовић Далма или ћудљиве судбине умјетника, Пљеваљске новине, Пљевља, 1. новембар 2003.
сл. 45 - Вукашин Л. Шећеровић (Пљевља 1898-Београд 1971),
дипломатски службеник
Шиљак, парох илинобрдски; Андрија Шиљак, парох
бобовски; Саво Шиљак, парох стречански и бољанићки;
Драгољуб Шиљак, парох отиловићки и пљеваљски;
протојереј ставрос Будимир Шиљак, писар Великог црквеног суда СПЦ, придворни ђакон српског патријарха
Германа, парохијски ђакон Саборне цркве у Београду;
Стеван Петровић, парох бољанићки и стречањски; Божидар
Ћосовић, парох косанички; Милорад Милан Крезовић,
парох дубочички; Радован Нововић, парох премћански;
Душан Пријовић, парох бучевски и Павле Џаковић,
парох илинобрдски, хоћевински и пљеваљски.
Дипломатски службеници: Нићифор Лисичић
(Пљевља 1888-Нови Пазар 1945), син проте Сима Лисичића,
завршио је Богословско-учитељску школу у Призрену
1910. Од 1920-1945. радио у Министарству иностраних
послова, као помоћник књиговође, књиговођа, секретар
благајничког одјељења, виши секретар и начелник
Одсјека рачуноводства и економата. У току Другог
свјетског рата радио је при југословенснкој избјегличкој
влади у Лондону. Ликвидарала га је комунистичка власт
априла 1945. Пресуда о његовом убиству донијета је
након убиства: „Осуђује се на казну смрти стријељањем
која казна је већ извршена... јер не будући јавно у италијанским институцијама могао је одиграти одлучујућу
улогу у јачању издајничких четничких редова”. Вукашин
Л. Шећеровић (Пљевља 1898 - Беград 1971)) послије
завршене основне школе и ниже гимназије у родном
мјесту, у Паризу је завршио Школу високих трговачких
наука и Правни факултет 1921. Као службеник Министарства иностраних послова Краљевине Југославије службовао је у посланствима у Атини, Тирани, Будимпешти,
Софији, Риму, гдје је био секретар посланства. Јован
Драгутиновић (Бобово 1912 – Пљевља 1941) краљев
питомац, доктор правних наука, дипломата, политички,
културни и јавни радик, новинар и публициста. Пред
Други свјетски рат радио у Министарству иностраних
послова Краљевине Југославије. Знао је француски и
служио се енглеским и њемачким језиком. Објављивао
чланке у „Нашој Искри“, „Правди“, „Идејама“ и другим
часописима и новинама. Стријељан од окупатора 1941. у
Пљевљима.
Ствараоци писане ријечи: Марко С. Поповић
Родољуб (Пљевља 1869- Мостар 1936). Основну школу
завршио је у Пљевљима, богословију у Рељеву код
Сарајева (1887). Био народни учитељ у Стоцу (1887-1889)
и Фочи (1889-1894), свјештеник у Невесињу, Коњицу и
Мостару (1894-1936). Активни је судионик свих културних
и просвјетних активности у мјестима службовања,
повјереник друштва „Привредник“, члан Народне
одбране, борац за српску црквено-школску аутономију
послије анексије Босне и Херцеговине. Од 1914. до 1918.
био заточеник у Бања Луци, гдје му је, са још 152 друга,
суђено на велеиздајничком процесу 1915. године.
Поповић је писао пјесме, пјесме за дјецу, приповијетке,
драме, путописе, историјске чланке, сакупљао народне
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
сл. 46 - Милка Бајић Подерегин
(Пљевља 1904 - Лондон 1971),
умотворине, проучавао старе записе и друге историјске
старине. Он је први савремени пљеваљски књижевник и
сакупљач народних умотворина, писац морално-поучних
састава и велики заговорник вјерске сношљивости
„народа све три вјере“. Свом имену додао је надимак
Родољуб, како се најчешће и потписивао испод бројних
прилога у различитим листовима, часописима и
календарима. Јован М. Ћирковић (1871-1928), учитељ и
национални борац у Македонији; професор књижевности Милка Бајић Подерегин (Пљевља 1904 - Лондон
1971) аутор романа Свитање, који је објављен на
енглеском, француском и српском језику. Ово је први
роман са мотивима из пљеваљског краја. Душан М.
Грбовић (Пљевља 1908-Јасеновац 1945), учитељ, пјесник,
есејист, сакупљач народних пјесама, партизански борац,
страдао у Јасеновцу 1945. године. Мостови, Пљевља су
му издала збирку Немири. Михаило Ђ. Кујунџић
(Пљевља 188о-), основну школу завршио у Пљевљима,
гимназију у Београду, учитељску у Алексинцу. Учитељ у
Скопљу. Бавио се новинарством: уређивао два политичка
листа у Скопљу, сарађивао са „Скопским привредним
гласником“ и на Етнографском зборнику Српске краљевске академије. Народни посланик за вријеме Краљевине
Југославије на листи Демократске странке. Душан
Баранин (Жабљак 1903- Београд 1978), ђак Пљеваљске
гиманзије, учитељ, просвјетар, новинар, публициста и
књижевник. Писао је пјесме, приповијетке и историјске
романе: Хајдучица у харему, Зеко буљубаша, Карађорђе,
Ђаво у манастиру, Голаћи, Мехмед-паша Соколовић,
Смаил-ага, Велики господар, Хајдук Вељко. Хамза
353
сл. 47 - Митар Обрадовић,
професор Гимназије 1913/1914. и 1919-1941.
Пузић, пјесник, писао на оријенталним језицима. Обрад
Леовац (Пљевља - 1944). Саво Димитријевић (Рума 1901Пљевља 1973), школски љекар и професор хигијене у
Пљевљаској гимназији, партизански љекар, једини
љекар у Пљевљима од 1943-1945. Народни љекар и
хуманиста, писао је стручне радове из медицине и пјесме.
Љубомир Дурковић Јакшић (Врела, Жабљак 1907Београд 1997), ђак Пљеваљске гиманзије и Богословије
на Цетињу, студент Богословског факултета у Београду и
Варшави, гдје је завршио и историју и право и докторирао са темом о Његошу. Предавао на Православном
богословском факултету у Варшави и Београду. Радио у
кабинету српског патријарха и у Универзитетској
библиотеци у Београду. Аутор бројних научних, стручних
и публицистичких радова, међу којима и рукописа
Историја Пљеваља у три књиге (у припреми за штампу),
Културно-просвјетна улога манастира Св. Тројица код
Пљеваља др. Ђорђе Киселиновић (Скопље 1882- Скопље
1941) професор књижевности у Пљеваљској гимназији
1931-1932, организатор и уредник омладинско-ђачког
листа „Наша искра” и више посебних издања овог листа.
Данка Митрановић (Пљевља 1889-) професор биологије, хемије и математике. Била је прва жена из Пљеваља
која је завршила факултет. Написала је књигу Панчићев
живот и чланке Неколико података о флори околине
Пљеваља, Библиографија губара у Србији 1865-1945.
Преводила је са француског, њемачког и чешког језика.
Митар Обрадовић (Пљевља 1881 - Пљевља 1941), теолог,
учесник Првог балканског рата и Првог свјетског рата у
црногорској војсци, интернирац у аустроугарским логорима,
354
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
посланик Подгоричке скупштине (1918), професор више
предмета у Пљеваљској гиманзији пред први и између
два свјетска рата. Преводио је документа манастира Св.
Тројице са руског и старословенског језика. Гавро
Пејатовић (Отиловићи, Пљевља 1882- Солун 1941), професор Пљеваљске гиманзије 1901-1911. и 1919, финансијски стручњак у Македонији. Гојко Ружичић (Пљевља
1894 - Њујорк 1977), истакнути лингвиста, научник и
академик. Студирао и предавао у Београду, Прагу,
Бриселу и САД. Проучавао је, предавао и писао о
српскохрватском народном говору, историји српскохрватског језика, језику старих писаца, словенску филологију и лингвистику и историју Срба. Урош Ружичић
(Пљевља 1891- Београд 1966), љекар педијатар, специјализирао у САД, радио у Бољанићима, Дјечјој клиници
и Дому материнског удружења у Београду. Прошао пут
од асистента до редовног професора Медицинског
факултета у Београду и редовног члана САНУ. Влатко
Самарџић (Пљевља 1892- Пљевља 1952), члан Ђачке
чете 1300 каплара, ваздухопловни капетан I класе, први
пилот из Пљеваља, професор Пљеваљске гиманзије 19191952; учесник ослободилачких ратова 1912-1918. Митар
Џаковић (Брајковача 1911- Београд 1991), ђак Пљеваљске
гимназије, доктор правних наука. Радио у Председништву владе и Сенату Краљевине Југославије 19371941. Као представник СПЦ, приликом посете патријарху
Гаврилу Дожићу био ухапшен од стране Нијемаца. Од
1944-1945 био секретар патријарха Гаврила Дожића у
логору Дахау. Послије ослобођења био адвокат у Паризу.
Приредио и објавио Мемоаре патријарха Дожића I и II.
Симо Шиљак (Пљевља - Дахау 1942), свештеник, један од
првих професора Пљеваљске гимназије, комита, национални радник, учесник ослободилачких ратова 19121918, капетан Пљеваљске области, судија Војног суда
црногорске војске за Рашку област, срески начелник у
Ђаковици, окружни аграрни повјереник и адвокат у
Пљевљима између два свјетска рата. У току Другог
свјетског рата заробљен и затворен у логор Аушвиц гдје
је 1942. уморен. Добрила Шиљак Мезић (Пљевља 1909Београд 1953), ђак Пљеваљске гиманазије, љекар, борац
у шпанском грађанском рату 1937/38. у коме је била
руководилац Дјечијег дома болнице у Деншију и
организатор курсева за медицинско особље. Једина је
жена шпански борац из Црне Горе и Србије. Послије
пропасти Републике, била у логору у Француској одакле
је успјела да побјегне. Учествовала у француском покрету
отпора у коме је показала храброст и способност и
добила чин мајора француске војске. По повратку у
Југославију 1944 радила у Београду. Хамза Пузић,
пјесник касида, хрограма и класичне поезије на оријенталним језицима. Фадил Куртагић, пјесник. Мехмед
Зекеријах Ћинара, муфтија и кадија у Нишу до 1914,
потом врховни муфтија и врховни шеријатски судија у
Скопљу 1929-1946. Мехмед Цоковић (1877-1978), имам,
хатиб, муалим, вјероучитељ, предсједник Удружења
илмије за Јужну Србију, службени тумач и преводилац
са турског, арапског и персијског језика, писац књига из
исламске вјеронауке.
Download

пљевља у краљевини црној гори, првом свјетском рату и