ГЛАВА VII
ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ
У XVIII СТОЉЕЋУ
150
ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ
У XVIII СТОЉЕЋУ
Бечком рату који је трајао од 1683. до 1699.
године између Османског царства с једне, те
чланица „Свете лиге“ (Хабзбуршког царства, Млетачке
републике, Пољске и од 1687. године и Русије) османска
држава претрпјела је више војних пораза. То је резултирало њеним великим територијалним губицима на просторима преко Саве и Дунава који су већ дуже времена били
под влашћу османских султана. Мировним уговором у
Сремским Карловцима у јануару (26.) и фебруару (7.) 1699.
године Османско царство признало је територијалне губитке у Угарској, свим посједима преко Саве и Дунава, Лици
и Крбави, као и у приморским далматинским крајевима.1
Одредбама овог мировног уговора дијелови дотадашње територије Босанског ејалета припали су
Хабзбуршкој монархији и Млетачкој републици. Све те
промјене утицале су и на бројна кретања становништва.
Са простора који су Карловачким мировним уговором
припали службеном Бечу и Венецији повлачи се скоро
цјелокупно муслиманско становништво у она мјеста и
крајеве који су и даље остали у саставу османске државе.2
Један дио тих породица населио се и у босанском ејалету.
Истовремено је из ове османске покрајине један
дио немуслимана, прије свега католика, још у току
Бечког рата, али и непосредно иза њега напустио своја
мјеста дотадашњег становања и населио се у пограничним крајевима који су ушли у састав хабзбуршке и млетачке државе.3 Сва та ратна дешавања имала су велике
посљедице по стање и прилике у босанском ејалету који
послије 1699. године постаје најистуренија покрајина
Османског царства у његовом европском дијелу. Нарочито
У
су настале промјене биле видљиве у новом административно – управном, урбаном, војном и економском погледу.
Међутим, сва та дешавања су имала мањег потреса у
мјестима која су била далеко од фронта и директно нису
била обухваћена ратним дејствима. Међу таквим мјестима
била је и Ташлиџа, како су се током скоро цијеле
османске владавине називала данашња Пљевља.
Административно–управна подјела
Налазећи се у дубокој позадини ван главних
ратишта, Пљевља и пљеваљски крај били су поштеђени
свих ратних искушења са којима су се сусретала друга
мјеста која су се налазила у зони војних операција. Због
тога и не изненађује чињеница да се друштвени, привредни и културни живот овога краја у првим деценијама
XVIII стољећа одвијао без значајнијих промјена у односу
на претходно стољеће. То је утицало да се не мијења ни
постојећа административно – управна организација.
У новоуспостављеним границама по одредбама
Карловачког мировног уговора, Босански ејалет био је
подијељен на пет санџака: босански, херцеговачки,
зворнички, клишки и бихаћки који је у османско – млетачком рату (1714 – 1718) припојен босанском санџаку.
Тако је Ташлиџа и даље током цијелог XVIII стољећа
била службено сједиште херцеговачких санџакбегова.4
Тадашњи пљеваљски (ташлички) кадилук састојао
се од нахија: Пљевља, Кукањ, Вранеш, Кричко, Поблатје
(Поблаће).5 Поред наведених у османским документима
Ešref Kovačević, Granice Bosanskog pašaluka prema Austriji i Mletačkoj republici po odredbama Karlovačkog mira, Sarajevo 1973, 64 – 151.
Adem Handžić, Studije o Bosni, historijski prilozi iz osmansko – turskog perioda, Istanbul, 1994, 263.
Enes Pelidija, O migracionim kratanjima stanovništva bosanskog ejaleta u prvim decenijama XVIII stoljeća, Zbornik radova, Migracije u Bosni
i Hercegovini, Sarajevo 1990, 119 – 132.
4
Hazim Šabanović, Bosanski pašaluk, postanak i upravna podjela, Naučno društvo NR Bosne i Hercegovine, Djela, knj. XIV, Odjeljenje istorijsko
– filoloških nauka, knj. 10, Sarajevo 1959, 229 – 231 (dalje: H. Šabanović, Bosanski pašaluk).
5
Ibidem, 230; Др. Ејуп Мушовић, Муслимани Црне Горе, Нови Пазар, 1997, 50 (даље: Е. Мушовић, Муслимани).
1
2
3
се као нахије у овом крају спомињу Дробњак,6 и Буковица.7
Постојала је и посебна војна организација Херцеговачког
санџака. Она је била непромијењена током цијелог XVIII
стољећа и своју војну компоненту задржала је све до 1851.
године. То се види и из двију смотри које су забиљежене
1759. (1173. по хиџри) године као и 1835. (1252.) како је
забиљежено приликом вршења војне смотре. Те војне
подјеле су биле такође по нахијама. У наведеним пописним војним дефтерима са подручја пљеваљског кадилука
спомињу се нахије Кукањ и Поблаће (Поплатје - како
изворно пише).8
Од територија данашње пљеваљске општине, у
XVIII стољећу Матаруге као нахија биле су у саставу
пријепољског кадилука.9 Према попису кадилука у
европском дијелу Османског царства који је за 1745. (х.
1158) годину извршио Мостарац Абдуллах Хуремовић,
пљеваљски је кадилук био у VI рангу (menasibi Inebahti).
Ако се зна да су кадилуци према својој важности рангирани од I до XII мјеста, онда се с правом може за пљеваљски
кадилук казати да је у судској хијерархији био на високом
VI мјесту, тачније у средини рангираних.10 Разлог за
овако високо и угледно мјесто кадилука Ташлиџе треба
прије свега тражити у значају и мјесту које је ова касаба
имала као сједиште Херцеговачког санџака. Наиме,
Пљевља су још од 1576. године постала службено сједиште
херцеговачких санџакбегова и у континуитету остала све
до 1833. године.11 Захваљујући чињеници да су се касаба
и кадилук Пљевља налазили у дубокој унутрашњости
османске државе, за разлику од пограничних мјеста на
овим просторима током XVIII стољећа није долазило до
неких значајнијих административно–управних и
судских промјена.
Као службено сједиште херцеговачког санџака у
Пљевљима су се налазиле све службе и њихови носиоци,
који су били заступљени и у другим санџацима. Ту су
били и носиоци војних звања, иако је ова касаба била
отворено урбано мјесто, без већих војних снага и
ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У
XVIII СТОЉЕЋУ
родова.По томе је овај град био посебан у односу на скоро
све веће урбане средине које су у правилу имале војна
утврђења са бројном посадом.12 Зато у опису Пљеваља
још из 1664. године најпознатији османски путописац
Евлија Челеби наводи да су у овој касаби најугледнији
људи: муфтија, представник шерифа (некибу’л ешраф),
прваци, угледни људи, представници Портиних спахија
(сипах кетхуда yери), јањичарски сердар, тржни надзорник (мухтесибага), старјешина еснафа (шехер – ћехаја),
харачки повјереник (харачага) и баждарага.13 Такође
наглашава да су и у том периоду били бројни трговци и
занатлије.14 Наведени подаци из друге половине XVII,
били су карактеристични за овај крај током цијелог XVIII
стољећа.
Посебну цивилну службу обављала је личност коју
је по своме избору именовао босански намјесник. Након
одласка намјесника који би их именовао, служба тих
људи би престајала. Неки би са новим намјесником поново
били бирани на то мјесто, али често су долазиле и нове
личности. У правилу је то била угледна личност мјеста у
којем би је везир именовао. Сви они имали су јединствен
назив – мутеселим. Они су надзирали рад представника
цивилне власти и о свим промјенама обавјештавали
босанског намјесника, а по потреби и директно владу у
Истанбулу. До XVIII стољећа мутеселима је било само у
већим градовима. Међутим, послије 1699. године било
их је и у неким мањим мјестима која су била интересантнија за османске власти. Ова служба која је уведена
још од XVI, била је и у Пљевљима све до XIX стољећа.15
Њихова улога у спречавању цивилне власти да врши
злоупотребе често је, па и у XVIII стољећу била на завидном нивоу. У дјелокруг рада мутеселима спадали су:
скупљање пореза; утјеривање дуга; привођење оптуженика
суду, затварање и пуштање ухапшених; спровођење
криваца у Травник који је у XVIII стољећу био сједиште
босанских намјесника; извиђања и испитивања; укори и
мање казне; увођење у посјед; регулисање брачних права;
6
У Академији наука и умјетности Босне и Херцеговине (даље: АНУ БиХ) налазе се бројни османски документи за XVIII стољеће. То су:
Muhimme (M.d.), Maliye (Mal.d.), Ahkam (A.d.) и Šikayet defterleri (Š.D.). Ови документи и дефтери су регистарски означени. То су фотокопије
докумената из Bašbakanlik aršivi из Истанбула. Дио ових дефтера се у копијама може наћи и у Оријенталном институту у Сарајеву. Регеста за
цитирану архивску грађу превео је сада већ рахметли проф. Абдулах Полимац. АНУ БиХ, Š. d. I, инв. бр. 85, бр.док. 196 24/4 1156/ 1743. годину,
фотокопије и регеста (даље: f. r.)
7
АНУ БиХ, Š. d. III, инв. Бр. 85 /I, бр. док. 683 1192/ 1778. f.r.
8
Ahmed S. Aličić, Uređenje Bosanskog ejaleta od 1789. do 1878. godine, Sarajevo 1983, 27.
9
H. Šabanović, Bosanski pašaluk, 230.
10
Hazim Šabanović, Popis kadiluka u Evropskoj Turskoj od Mostarca Abdullaha Hurremovića, Glasnik Hrvatskog zemaljskog muzeja u Sarajevu,
br. LV, 1942, Sarajevo 1943, 314.
11
Toma Popović, Kad je sedište hercegovačkog sandžaka premešteno iz Foče u Plevlja, Prilozi za orijentalnu filologiju, X – XI/1960 – 61, Sarajevo
1961, 271; Е. Мушовић, Муслимани, 88.
12
Милан Васић, Градови под турском влашћу, Историја Црне Горе од почетка XVI до краја XVIII вијека, књига трећа, Титоград 1975,
506 (даље: М. Васић, Градови).
13
Evlija Čelebi, Putopis, odlomci o jugoslavenskim zemljama, Preveo, uvod i komentar napisao Hazim Šabanović, Sarajevo 1996., 36, 397 (dalje:
E. Čelebi, Putopis).
14
Ibidem, 399.
15
Hamdija Kreševljaković, Muteselimi i njihov djelokrug, Izabrana djela, knj. I, Sarajevo 1991, 241/241.
ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У
XVIII СТОЉЕЋУ
поправка јавних грађевина, примање молби оштећених
страна; распродаја оставине, издавање потврда за слободно кретање, правна заштита еснафа и друге све ствари
које су биле од општих потреба.16 То нам даје и одговор
зашто су се оштећени људи из пљеваљског кадилука, као
и других мјеста, без обзира на конфесионалну припадност, током XVIII стољећа често представницима власти
жалили на многе неправде и релативно брзо добивали
одговоре на тражене захтјеве или приговоре. Управо су
мутеселими тјерали цивилну администрацију и кадије
(судије) да буду ажурнији.
О становништву и познатијим породицама
Пљеваља и пљеваљског кадилука
у XVIII стољећу
Током цијеле османске владавине Пљевља и његова
околина била је насељена православним и муслиманским
становништвом. Процес преласка на ислам домаћег
становништва био је посебно евидентан у другој половини XVI стољећа. То нам потврђују и османски пописни
дефтери тога времена. Тако нпр. у пописном дефтеру из
1585. године наводи се да је нахија Кукањ обухватала:
касабу Пљевља (Ташлиџа) са околних 110 сеоских насеља,
девет мезри (ненасељених посједа), 28 чифтлука и три
посебно удружена посједа. Даље се види да је таксативно
наведен 1891 посјед различите величине и прихода. Од
тога су 866 биле баштине, а 672 чифтлука. Припадници
исламске вјере били су уживаоци над 1534 посједа, а
преосталих 348 припадало је хришћанима. Исто тако се
у поименичном попису људи према конфесионалној
припадности наводи да је 82% било муслиманско, а 18%
хришћанско становништво.17
У истом дефтеру уписана је и нахија Поблатје
(Поблаће). Она је била знатно мања и обухватала је 29
сеоских насеља, једну мезру, шест чифтлука, један земин
(већи комплекс обрадивог земљишта који нема статус ни
баштине ни чифтлука), те других мањих врста посједа.
У овој нахији пописом из споменуте 1585. године наводи
се укупно 147 баштина и 105 чифтлука. Власници над
овим посједом били су 51 хришћанин и 201 муслиман. И
овде је исказан процентуални однос муслиманског и
православног становништва у омјеру 84% муслиманског,
према 16% хришћанског становништва.18
151
У наредном XVII стољећу усљед бројних ратова и
заразних болест (куга), као и у другим дијеловима босанског ејалета тај омјер се помјерио у корист хришћана.
Султанови поданици исламске вјере су као и из других
кадилука и санџака често били војно ангажирани. Приликом ратова су губили животе и били заробљени, те
најчешће и остајали у новој средини. Куга у пљеваљском
кадилуку харала је и у XVIII стољећу. Посебно је велики
број људи од куге умро између 1729. и 1739. године. Највише смртних случајева било је у урбаним срединама.19
Све је то допринијело да већ у првим деценијама
XVIII стољећа у пљеваљском кадилуку се смањи бројчано
и процентуално муслиманско у односу на немуслиманско
становништво. Иако су припадници ислама скоро у
цјелости били људи домаћег поријекла, неки путописци
их спомињу под именом „Турци“.20 Очито се радило о
ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У
неупућености странаца, какви су били и поједини француски путописци. У ово вријеме, без обзира на конфесионалну у националну припадност сви султанови поданици
су се звали једним именом – Османлије. То име су узели
по оснивачу династије и државе емиру Осману још од
битке код Бафеона 1301. године.21 Међутим, сви народи и
конфесије које су признавале власт османског султана
знали су шта су по националности. Тако је било и са
домаћим муслиманским становништвом. О томе нам говоре бројни османски, али и документи из других архива.22
Да су истакнутији становници пљеваљског краја
били везани за родно мјесто и бринули се о људима који
су живјели у овом кадилуку, говори нам и примјер оснивача касабе Пљеваља Хусеин–паше Бољанића. Он је као
истакнута личност Османског царства успио да својим
везама испослује код султана Селима II (1566 – 1574)
извјесне повластице за сво становништво овога краја без
обзира на вјерску припадност.23 Те повластице су важиле
и у наредним стољећима. Вјероватно да је и то утицало
на већу насељеност овога краја. То су примијетили и многи
савременици који у својим дјелима наводе константно
повећање броја кућа током цијелог XVII и XVIII стољећа.
Од почетних неколико десетина 1806. године Пљевља су
имала између 5.000 и 6.000 становника.24 У самом граду
било је већинско муслиманско становништво, а грађевине
су као и у другим сличним срединама грађене у оријенталноисламском стилу. То наглашавају бројни путописци,
нарочито из XVII стољећа. Такав изглед Пљевља су
задржала и у XVIII стољећу. У цијелом османском периоду
у овом крају били су са својим вјерницима православни
свештеници (попови и калуђери).25
Вјероватно да дијелећи исту животну судбину и без
неког јачег спољњег утицаја ни у документима, ни од
стране неких савременика се нигдје не наводе међусобни
сукоби људи овога краја. Подједнако су од представника
локалне власти изложени разним неправилностима.
Вјероватно да је и то утицало на међусобну солидарност
и поштовање. Међутим, подјела се осјећала према материјалном стању појединаца и цијелих породица.
У XVIII стољећу међу најистакнутијим породицама
из Пљеваља били су Селмановићи. Њихово богатство
Сл. 1 – Прва страница Кур’ана Хусеин-паше Бољанића (1571)
XVIII СТОЉЕЋУ
настало је захваљујући појединим члановима који су
били на истакнутијим цивилним и војним државним
положајима, како на територији Босанског ејалета, тако
и у другим покрајинама Царства. Захваљујући угледу и
моћи, чланови ове породице су увећавали свој углед
женидбено – удадбеним везама са сличним породицама
и из других мјеста босанског ејалета.26 Као санџакбег
херцеговачког санџака 1703. године био је Сулејман –
паша Селмановић. У документима се наводи да је био у
поодмаклој старосној доби, али и цијењен од оних који су
га познавали као врло честиту особу. Чим је именован на
овај положај Дубровачка република му је, по традицији,
послала свога изасланика (елчија) са уобичајеним
поклонима. Као и у ранијим случајевима основни циљ
посјете дубровачког изасланика био је да у име своје
владе добије од Сулејман – паше писмену потврду на раније
стечене привилегије које им је дао његов претходник
Реџеп-паша Шеић. Из писменог извјештаја сазнајемо да
је аудијенција овог неименованог дубровачког посланика код новог херцеговачког санџакбега прошла веома
суздржано.27 Из непознатих разлога Сулејман–паша
Селмановић се на положају херцеговачког санџака није
дуго задржао. Да ли су у питању биле његове године или
неки пропусти на основу досадашњих извора непознато
нам је.
У каснијем периоду имамо далеко више података о
другим угледним члановима ове породице. На основу
архивске грађе знамо да је породица Селмановић у XVIII
стољећу била господар нахије Дробњак. Одатле су им
долазили велики приходи. Међутим, имали су и бројних
потешкоћа. Наиме, становништво Дробњака је показивало
сталне знаке незадовољства према властима и то
манифестовало у разним облицима кроз недисциплину
и непослушност. Због тога је 1705. године други члан ове
породице Мустафа–паша Селмановић био присиљен да
оружаном силом покори ово немирно племе, те да
наплати уобичајене прописане порезе.28
Двије године касније у документима османске
провенијенције спомиње се и Сулејман–пашин унук
Мехмед. Посебну пажњу Мехмед-бег Селмановић је
скренуо на себе двије деценије касније. Наиме, 1725.
Халил Иналџик, Османско царство,класично доба 1300 - 1600, Београд 2003, 9.
22
Бројна архивска грађа која говори о Бошњацима као народу под овим именом се налази у Архиву Предсједништва владе у Истанбулу
(Bašbakanlik aršivi), Државном архиву у Дубровнику, у архивима Босне и Херцеговине. Ко су и шта су Бошњаци погледати рад академика Васе
Чубриловића: Порекло муслиманског племства у Босни и Херцеговини, Одабрани историјски радови, Београд 1983.
23
М. Васић, Градови, 551.
24
Ibidem, 527.
25
Ibidem, 538, 548.
26
Husnija Kamberović, Begovski zemljišni posjedi u Bosni i Hercegovini 1878. – 1918. godine, Sarajevo 2003, 72 (даље: H. Kamberović, Begovski
zemljišni posjedi).
27
Архив Српске академије наука и уметности (АСАНУ) у Београду, Заоставштина Јована Н. Томића, ред. бр. 941, сигн. 8711/VI, а/20,
извјештај, Сплит 29. децембра 1703. године (даље: Томићева заоставштина).
28
Андрија Лубурић, Дробњаци, племе у Херцеговини, порекло, прошлост и етничка улога у нашем народу, Београд 1930, 25 (даље: А.
Лубурић, Дробњаци).
21
Ibidem, 245.
17
ANU BiH, Opširan popis hercegovačkog sandžaka, br. 44/II од стране 197. Наведени дефтер превео је др Ахмед С. Аличић научни савјетник
Оријенталног института из Сарајева. (даље: A. S. Aličić, Opširan popis).
18
Ibidem, 197.
19
Богумил Храбак, Кужне радње у Босни и Херцеговини 1463 – 1800, Историјски зборник, год. II, бр. 2, Бања Лука 1981, 27/28.
20
Др Радован Самарџић, Београд и Србија у списима француских савременика XV-XVII вијека, Београд 1961, 173 (даље: Р. Самарџић,
Београд и Србија).
16
152
ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У
153
XVIII СТОЉЕЋУ
Сл. 2 – Кућа (резиденција) паша Селмановића, у пољу - Шеварима, грађена вјероватно 1554. годние.
године одбио је наређење централне османске владе
(Порта) из Истанбула да преузме дужност заповједника
(мухафиза) тврђаве Бихаћ. Био је то разлог да се и јавно
одметне од легалне власти и побјегне у шуму.29
Тако недолично понашање једне истакнуте личности и члана угледне породице изазвало је незадовољство
Порте. Три године касније из Истанбула је стигло
наређење да се сва имовина Мехмед–бега Селмановића
која је била процијењена на 5 546 гроша* конфисикује, а
он у што краћем периоду ухвати и спроведе босанском
дивану.30
Шта се у наредном периоду дешавало са овом
личношћу није ми познато. Међутим, таква дешавања су
била присутна и у другим покрајинама Царства са појединим угледнијим личностима и члановима познатијих
породица. Често су тим одметницима од централне владе
не само османске власти враћале конфисковану
имовину, него су не ријетко бивши одметници били
именовани и на високе положаје. Такав случај био је и са
Мехмед–бегом Селмановићем. Зато нас и не изненађује
податак да га Дубровчани 1741. године спомињу као
новог херцеговачког санџакбега. По традицији су и њему
послали изасланика. Овога пута био је то Дубровчанин
Орсат Ћеруно. Он је са поклонима дошао новом санџакбегу у родна му Пљевља. Приликом разговора, дубровачки изасланик је сада већ од Мехмед–паше Селмановића
тражио обећање да ће трговцима Републике св. Влаха,
како је било друго име за Дубровачку републику у свим
невољама изаћи у сусрет и помоћи им.31
За разлику од дједа Сулејман–паше, Мехмед–
паша је повјерени положај користио и за брже лично
богаћење. Најбољи начин за остварење овога циља видио
29
АНУ БиХ, М. д. 9915/87 – 2, концем мухаррема 1138. (око 8. октобра 1726. године).
* Прерачунато у тадашње акче по важећем курсу то је износило 227.558 акчи. То је представљало велико богатство за тадашње вријеме.
30
Ibidem, Mal. d. I, инв. Бр. 114а, 2969/ 51 – 1, 2. зил – хиџџета 1141 (30. јуни 1728. године f. r.)
31
Државни архив у Дубровнику (даље: ДАД), Пријеписи 18 – 186 б 1, серија XXVII, подсерија 4, св. 1, док. 14, 9. мај 1741. године.
154
је у добрим трговачким односима са Дубровчанима.
Изгледа да је то веома успјешно радио јер се као особа у
поодмаклој старосној доби спомиње и 1768. године.
Наиме, тада га централна влада именује на положај
замјеника (кајмекама) босанског везира у Травнику.32
Било је то велико признање не само за Мехмед – пашу
Селмановића и његову породицу, него и за цио пљеваљски крај.
Његови синови Мустафа-паша и Смаил-бег наставили су каријеру очевим стопама. Године 1785. Мустафапаша је слиједећи породичну традицију именован на
положај херцеговачког санџакбега. У документима из
1791. године наводи се као заповједник османске војске
која је прогонила албанске одметнике на простору Старог
Влаха (Сјеница), Пљеваља, Пријепоља, Нове Вароши и
других сусједних мјеста.33 Учествујући у тој акцији, запао је
у дугове чија је висина износила 9.199 гроша. За тадашње
прилике био је то велики новчани износ. Прије смрти успио
је дужницима вратити око 1.000 гроша. У међувремену је
умро, па су зајмодавци од његових насљедника захтијевали
да им из пашине оставштине врате дуг.34
Други Мехмед-пашин син Смаил-бег био је у
периоду од 1778. до 1782. године са краћим прекидима
такође на положају херцеговачког санџакбега. Иако је
био на положају херцеговачког санџакбега, што значи да
је био у звању паше, босански намјесници га у својим
писмима титулишу као дробњачког заима.35 Из наведених података видимо да су чланови породице Селмановић
из Пљеваља у више наврата, током XVIII стољећа били
на положајима херцеговачких санџакбегова. Вјероватно
је један од разлога због којих их османске власти именују
и то што су поријеклом из Ташлиџе, сједишта санџакбегова херцеговачког санџака, те су били и добри познаваоци прилика у овом дијелу покрајине.
Ништа мање по свом богатству и угледу у XVIII
стољећу нису заостајали ни чланови породице Ченгића.36
Према доступним подацима, чланови ове породице су се
у пљеваљски кадилук населили у задњим деценијама
XVIII стољећа. По истим османским изворима, један дио
Ченгића се населио у Пљевљима, а други дио у
Бољанићима.37 Међутим, њихов боравак у Ташлиџи датира
знатно раније. Наиме, као угледна бошњачка беговска
породица, слично другим из овога времена, имала је иста-
ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У
XVIII СТОЉЕЋУ
кнуте појединце на свим важнијим државним и војним
положајима. Већ у првим деценијама XVIII стољећа у
Пљевљима као херцеговачки санџакбег (мутесариф)
боравио је Дурмиш-паша Ченгић. Он је повјерену му
дужност обављао 1712. године. На том положају наслиједио га је годину дана касније (1713.) брат Бећир-паша.
Три године касније (1716.) исту дужност обавља и Дурмишпашин син Омер-паша. Дужност херцеговачког санџакбега
Бећир-паша по други пут обавља 1722, а посљедњи трећи
пут 1736. године. Исте 1736. године је по наређењу
централне владе из Истанбула извршио општу војну
мобилизацију у свом санџаку, те са мобилизираним
јединицама из других дијелова Босанског ејалета отишао
на руски фронт. У бици против руске војске код Очакова
(Озије) 14. јула 1737. године са бројним официрима и
војницима живот је изгубио и Бећир-паша Ченгић.38 На
његово мјесто Порта је 1738. године именовала Муратпашу Ченгића. Посљедњи члан ове породице која је у
XVIII стољећу дала херцеговачког санџакбега био је
млађи син Бећир-паше, Џафер-паша. Он је на повјерену
му дужност дошао 1755. године.39
Из напријед наведеног се може видјети да су
Ченгићи још у првој половини XVIII стољећа били по
службеној дужности у главном граду херцеговачког
санџака, те да је то вјероватно и разлог њиховог сталног
насељавања у пљеваљски кадилук у другој половини
истог вијека. Интересантан је и податак да се Ченгићи
насељавају у овај крај управо у вријеме када је друга
старосједилачка пљеваљска породица Селмановића била
у другој половини XVIII стољећа у пуној политичкој и
материјалној моћи. Који су разлози утицали на долазак
Ченгића у пљеваљски крај тога времена из доступних ми
докумената не могу да дам прецизнији одговор. Но,
неспорна је чињеница да су чланови породица Селмановића и Ченгића из Ташлиџе у XVIII стољећу били
познати, а често и присутни на политичкој и војној
позорници цијелог Босанског ејалета, као најистуреније
османске покрајине у њеном европском дијелу Царства.
Што се тиче података о другим породицама које су
у XVIII стољећу биле насељене у касаби Ташлиџи (Пљевља),
као и истоименом кадилуку, простор и вријеме ми не
дозвољава да се нешто шире осврнем на њих. Најбројније податке имамо о муслиманским породицама овога
краја из једне ћефилеме (узајамног јамчења) која је
32
Dr Safvet-beg Bašagić, Znameniti Hrvati, Bošnjaci i Hercegovci u Turskoj carevini, Zagreb MCMXXXI, Izvanredno izdanje Matice hrvatske za
godinu 1931, 47 (даље: S. Bašagić, Znameniti).
33
Ibidem, 56.
34
АНУ БиХ, Š.d. VI, инв. Бр. 85/ III, ред. бр. 708 VI 1567/1 1212/ 1797. f.r.
35
S. Bašagić, Znameniti, 70.
36
H. Kamberović, Begovski zemljišni posjedi, 289.
37
Hamdija Kreševljaković, Čengići, prilog izaučavanju feudalnih porodica u Bosni i Hercegovini, Sarajevo 1950, 10 (даље: H. Kreševljaković, Čengići).
38
Enes Pelidija, Banjalučki boj iz 1737. – uzroci i posljedice, Sarajevo 2003, 215 (dalje: E. Pelidija, Banjalučki boj).
39
H. Kreševljaković, Čengići, 17 – 20.
ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У
XVIII СТОЉЕЋУ
настала 1809. године.40 Иако се подаци о њима наводе у
првој деценији XIX, управо нам она најдиректније говори
о њиховом постојању у претходном XVIII стољећу.
Када је ријеч о православним породицама овога
краја, најпотпуније податке дао је Андрија Лубурић пишући
о дробњачком племену.41 Да бих избјегао понављања или
преопширна објашњења опредијелио сам се да абецедним
редом наведем све породице које су ми познате да су
живјеле у Пљевљима и његовом кадилуку током XVIII
стољећа. Уз неке сам дао само кратка објашњења појединих чланова тих породица. Такође сам у загради ставио
годину када се по мојим истраживањима или подацима
из дјела других аутора први пут наводе. Као што се види
највише ће их бити из споменуте ћефилеме пописа
пљеваљских породица из 1809. године.
Током XVIII стољећа у Пљевљима (Ташлиџи) и
пљеваљском кадилуку живјели су Абазовићи (1809). У
задњим деценијама XVIII и првим годинама XIX стољећа
члан ове породице по имену Дервиш био је у звању алемдара
(бајрактара). Сљедеће породице су: Абдулахефендићи
(1809), Агићи (1809), Ајановићи (1809), Ахмедагићи
(1809), Арап (1809), Арамара (1809), Арнаут (1809),
Авдиефендићи (1809), Бавчићи (наводе се средином
XVIII ст.). Име је добила по мјесту становања у селу
Бавчићи.42 Затим слиједе породице Бећирагићи (1809),
Бећировићи (1809), Бехло (1809), Бједићи (1809),
Бевабовићи (1809), Бешлије (1809), Бирча (1809), Биргал
(1809), Бишчевићи (1809), Бојаџићи (1809), Бојић (1809),
Босто (вић) (1809), Брашнић (1809), Бугарин (1809),
Булић (1809), Бунак (1809), Цетињанин (1809), Ћатић
(1809), Ћехајић (1809), Ћопо (1809), Ћулах (овић) (1809),
Чаушевић (1747), Чанковић (1809), Челебић (1809), Ченго
(1809), Ченгић (1777), Чибукчије (1809), Чизмо (1809),
Чакар (1809), Чоле (1809), Чорбаџић (1809), Чутура
(1809), Далкрлич или Далкилис (тешко за читање 1809),
Делиахметовић (1809), Дурутљанин (1809), Делић (1809),
Дробљен (1809), Дрнда (1738), Дунџеровић (1809),
Дураковић (1809), Дурмишевић (1809), Ђубела (1809),
Ђуловић (1809), Џафербеговић (1809), Џаферефендић
(1809), Џамбас (1809), Џанковић (1809), Џеро (1809),
Џериз (1809), Џесо (1809), Џораз (1809), Готовуша
(1809), Гулшен (1756), Хабиб (1809), Харбић (1809),
Хаџиавдић (1809), Хаџић (1809), Хаџиомеровић (1750),
Хаџовић (1809), Хаџихајдаревић (1809), Хаџикадровић
(1809), Хафо (1809), Халваћ (1809), Хамдић (1809),
Хазнадаревић (1809), Хоџић (1809), Хоро (1809), Хот
(1809), Хулуси (1809), Хусеиновић (1809), Ибрахимагић
155
(1809), Иглица (1809), Јахић (1809), Јахјабеговић (1809),
Јахумић (1809), Јакић (око 1770), Јамаковић (1809), Јарац
(1809), Јауковић (око 1740), Јазавац (1809), Јордамовић
(1809), Јовашевић (1809), Качар (1809), Кадрибашић
(1809), Кадрић (1809), Калајџија (1809), Камбер (1809),
Караибрахимовић (1809), Катана (1809), Казаз (овић)
(1809), Каваз (овић) (1809), Керимовић (1809), Кириџић
(1809), Књажевић (1809), Коџо (1809), Каралић (1809),
Кордић или Корда (1809), Костић (1809), Кртица (1809),
Кошто (вић), (1809), Кучук (1809), Кујунџић (припадници
и православне и исламске вјере 1640), Кулин (1809),
Куло (1809), Купузис (?) (1799), Куловић (1809), Курдић
(1809), Куртовић (1809), Лаушевић (1809), Лека (1809),
Лоша (1809), Лучић (1809), Мечка (1809), Мехмедбашић
(1809), Мерардин (1809), Мисирлић (1809), Митровић (у
првим годинама XVIII стољећа), Мисирлије (1809),
Мусић (1809), Мушчић (1809), Наловић (1809), Намгалија
(1809), Никшићанин или Нишић (1809), Новаковић,,
Нововарошанин (1809), Нухановић (задња деценија
XVIII стољећа), Пајевић (1809), Пањо (1809), Пелидија
(1809), Појатић (1809), Поробић (1809), Пузо (1809),
Радовановић, Реџовић (1809), Рончевић (у кориштеном
документу из 1809. године мисли се на припаднике
исламске вјере), Ружић, Сачевић (1809), Садиковић (1809),
Сајићамац (1809), Самарџије (1809), Сарач (1809),
Сарван (1809), Сеферовић (1809), Селимбашић (1809),
Селимпашић (1809), Селимовић (1809), Селмановић
(1703), Сијарчић (1805), Силендрке (1809), Синџеровић
(1809), Слијепчевић (1809), Смрка (1809), Софић (1809),
Спужанин (1809), Србљановић (1788), Струњаш
(огранак породице Србљановић), Сујић (1809), Сујолџије
(1809), Суџука (1809), Сурулиз (1809), Табаковић (1809),
Таловић (1809), Телачевић (1809), Темимовић (1720),
Тиро (1809), Токмо (1809), Топаловић, Туцо (1809),
Турко(вић) (1809), Шабанија (1809), Шаћировић (1809),
Шахиновић (1809), Шеховић (1809), Шеро (1809),
Шешанић (1809), Шкапара (1809), Шолда (1809), Шуле
(1809), Вајзовић (1809), Велић (1809), Велијагић (1809),
Влаховљак (1809), Вучинић (1750), Урлах (1809),
Узуновић (1809), Ужичанин (1809), Зарубице, Жетице
или Жетвице (?) (1809), Златаревић (1809), Зуко(вић)
(1809) и Жига (1809).
Када упоредимо наведене породице Пљеваља и
његове околине из XVIII стољећа са породицама које и
данас живе на територији пљеваљске општине, долазимо
до интересантног сазнања. Наиме, и поред бројних
миграција насталих у разним временима и поводима у
40
Завичајни музеј у Пљевљима, инв. бр. 24/21, документ је писан 15. августа 1809. (3. реџепа 1224.). Овом приликом се захваљујем
цијењеној колегиници Деспи Косорић која ми је уступила овај документ.
41
А. Лубурић, Дробњаци, на више страна у наведеној књизи.
42
Ibidem, 97.
156
ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У
XVIII СТОЉЕЋУ
Сл. 3 –Детаљ михраба Хусеин-пашине џамије (1571)
већини и данас потомци тих фамилија живе на територији
пљеваљске општине. Такође се може примјетити да
наведена презимена у највећем броју случајева имају
славенско поријекло. То значи да се ради о аутохтоном
становништву овога краја. Исто се односи и на многе
породице у којима презиме асоцира на османско–турско
поријекло. Но, за боље познаваоце то значи и да су неке
породице добиле презимена по занимању њихових предака.
То се може казати за Ајановиће, Бојаџиће, Ћатиће,
Ћулаховиће, Чаушевиће, Чизме, Чорбаџиће, Чутуре,
Халваће, Хазнадаревиће, Качаре, Калајџије, Кавазовиће,
Кириџиће, Кујунџиће, Сараче, Сујолџије, Табаковиће и
друге. Један дио породица из наведеног списка носи
презиме по поријеклу мјеста одакле потичу, а највећи број
их је вјероватно по именима родоначелника и занимања.
Тако на примјер, Ајановићи су добили презиме по
својим прецима који су обављали ајанску службу. У
босанском ејалету у чијем се саставу налазио и пљеваљ-
ски кадилук током вишестољетне османске владавине,
ајани су били богати и угледни људи. Они су обављали
бројне послове у административној и војној служби.
Међутим, најважнији ресор њиховог пословања било је
разрезивање и убирање пореза. Најчешће су били посредници између нижих и виших представника османске
управе.43 Међутим, у пљеваљском кадилуку из XVIII
стољећа које се нису презивале Ајановићи, а обављале су
ајанске послове. Једна од њих била је и породица
Хазнадаревић. Чланови ове породице су у наведеном
периоду били управо познати по обављању ајанске службе.
Један од њих био је и ајан Алија. Он се у османском
документу из 1780. године спомиње као пљеваљски
ајан.44 Користећи повјерену им службу, ајани су највећи
дио пореза пребацивали на оне које није имао неко јачи
да заштити. То се подједнако односило и на муслимане и
на немуслимане.45 Међу породицама поред којих се не
наводи година када се први пут у документима или лите-
43
Avdo Sućeska, Ajani, prilog izučavanju lokalne vlasti u našim zemljama za vrijeme Turaka, Naučno društvo SR Bosne i Hercegovine, Djela, knj.
XXII, Odjeljenje istorijsko – filoloških nauka, knj. 14, 22 / 3 (даље: А. Sućeska, Ajani).
44
АНУ БиХ, Š. d. Инв. Бр. 85/II, ред. бр. док. 38 161 1 1194/1780. f.r.
45
A. Sućeska, Ajani, 191.
ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У
157
XVIII СТОЉЕЋУ
ратури спомињу су и оне које немају датума. Те породице
наведене су на основу усменог народног предања. Према
томе се није могла ни навести година њиховог спомињања у документима.
Такође се из наведеног списка може примјетити да
један дио старосједилачких пљеваљских породица под
истим презименом живи и у другим санџацима која су
била у саставу тадашњег Босанског ејалета. Како су
Пљевља од 1576. до 1833. године била службено сједиште
Херцеговачког санџака, вјероватно су у разним временима
и поводима поједини чланови породица из других мјеста
долазили у Ташлиџу било као службеници, занатлије,
трговци или другим пословима. Многи од њих су се трајно
населили, а временом њихови потомци су постали
старосједиоци. Није искључена ни могућност да су
појединци у пљеваљски крај долазили не само због посла,
него и бјежећи из свог краја због неких преступа или
освете. Они су у пљеваљском кадилуку налазили сигурност
и мир, те се трајно насељавали. Сви ти појединци и њихове
фамилије су временом губили контакт са старим крајем, те
су се почели осјећати аутохтоним становништвом.
Према опису аустријског конзула из Травника,
урбани дио Пљеваља или Ташлиџе – како се ова касаба
службено називала 1811. године имала је 3.000 људи
исламске и 5.000 људи православне вјере.46 До овако
осјетног пада муслиманског становништва у пљеваљском
кадилуку дошло је усљед бројних ратова које је османска
држава водила са сусједним земљама. У њима су мобилизирани и султанови поданици са територије Босанског
ејалета. Чак су у овој пограничној османској покрајини
на њеном тлу током XVIII стољећа вођена три рата (1714 –
1718; 1737 – 1739. и 1788 – 1791). У тим ратовима било је
великих људских губитака. Исто тако је знатан дио људи,
нарочито у градовима умро усљед бројних куга.47 Сва та
дешавања нису мимоишла ни пљеваљски кадилук у коме
је због болести или губитка живота нестао знатан дио
муслиманског становништва.
Када се зна да у првим годинама XIX стољећа у
овом крају није било неких већих промјена и расељавања,
наведени број градског становништва у приближној
мјери могао се односити и на задње деценије XVIII стољећа. У односу на друга мјеста босанског ејалета, Пљевља
су убрајана међу највеће градове (касабе) ове покрајине.
Као сједиште херцеговачких санџакбегова у XVIII стољећу су дуже или краће вријеме боравили херцеговачки
санџакбези из XVIII стољећа. Према архивској грађи и
стручној литератури у наведеном периоду као херцеговачки санџакбези били су:
Реџеп–паша Шеић (1699 – 1703);
Сулејман–паша Селмановић (1703);
Сејфулах–паша Тешњак (1703);
Дурмиш–паша Ченгић (1712);
Бећир–паша Ченгић (1713);
Омер–паша Ченгић (1716);
Гази Ахмед–паша Рустемпашић (1727);
Рустем-бег Рустемпашић (1727);
Бећир–паша Ченгић Ротајац (1735 – 1736);
Мурат–паша Дурмишпашић – Ченгић (1736);
Мехмед–паша Селмановић (1741);
Џафер–паша Ченгић (1755);
Хајдар–бег (1762);
Хасан–ага Јажић (1776);
Смаил–бег Селмановић (1779 – 1782);
Мустафа–паша Селмановић (1785)
Ебу Бекир–паша Џаферпашић (1997)
Вјероватно је посљедњи од наведених херцеговачких санџакбегова који су у XVIII стољећу боравили у
Пљевљима по службеној дужности Ебу Бекир – паша
Џаферпашић био син или неки од потомака Џафер –
паше Ченгић. Није искључена ни могућност да се дио
породице Ченгића баш у ово вријеме стално населио у
пљеваљски кадилук.
Од истакнутијих личности које су живјеле у
пљеваљском крају, несумњиво спадају и представници
судске власти кадије (судије) и наиби (замјеник; помоћник).
Од кадија које су у XVIII стољећу обављали судске послове,
до сада су нам познате као кадије сљедеће личности:
Сеид Ахмед (1709);
Мустафа (1715);
Мехмед Садик (1725);
Мустафа (1731);
Ибрахим Назиф (1731);
Абдуллах (1734);
шејх Ибрахим (1750);
Гулшени Мехмед (1757) и
Халил хаџи Алија (1766)
Из османских докумената као наиби у пљеваљском
кадилуку у наведеном XVIII стољећу до сада су познати:
Абдул Фетах (1707);
Мехмед Сеид Мусић (1764);
Али хоџа (1768) и
Ахмед Неџиб (1785)
46
Hamdija Kreševljaković – Hamdija Kapidžić, Sudsko–administrativna podjela Bosne i Hercegovine početkom XIX stoljeća, Istorijsko – pravni
zbornik, Sarajevo 1950, 259.
47
E. Pelidija, Banjalučki boj, 83.
158
ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У
Досадашња архивска грађа међу истакнутије личности из реда хришћана у пљеваљском кадилуку овога
времена помиње коџобашу (знаменит – првак) Гаврила.
Он се у једном османском документу из 1742. године
спомиње као угледна личност пљеваљског краја.48 Но, за
разлику од световних, духовна лица из овога времена су
бројнија. Из до сада објављених османских докумената о
манастиру Св. Тројице наводе се:
поп Антоније, син Пајин (1734),
а од игумана:
Никола Богичевић (1776) и
Антоније – архимандрит (1790),
те јеромонаси:
Тодор Тројичанин (1714) и
Тодор Богичевић (1776)
Највише познатих свештених лица која се спомињу као калуђери су:
Саватије, син Милошев из манастира Премћани (1705);
Филотије из манастира Довоље (1716);
Мојсил, син Марков из манастира Св. Тројице (1724);
Михаило, син Мијушков из манастира Св. Тројице (1734);
Антоније, син Паје из манастира Довоље (1735);
Арсеније из манастира Св. Тројице (1735);
Мојсије из манастира Св. Тројице (1735);
Данило из манастира Св. Тројице (1737) и
Милентије Тројичанин (1769)
Имена угледнијих привредника (занатлија и
трговаца) на овоме мјесту не наводимо из разлога што се
они спомињу у поглављу које говори о привредној активности Пљеваља и пљеваљског краја у XVIII стољећу.
Злоупотребе власти од стране појединих
представника локалне управе
У првим годинама XVIII стољећа Османско царство
је због опадања ауторитета централне власти, те великих
територијалних губитака у бечком рату (1683 – 1699)
запало у кризу. То је резултирало повећањем пореских
потраживања, не ријетко и незаконитим путем. Мито и
корупција су узели маха у свим покрајинама османске
државе. Такво стање користили су бројни појединци
локалне управе. Сви који су иоле нешто значили у
XVIII СТОЉЕЋУ
државној служби, покушавали су да се на незаконит
начин обогате. Та појава није мимоишла ни Босански
ејалет у чијем саставу се налазио и пљеваљски кадилук.
Злоупотребе и незаконити поступци појединих представника локалне власти биле су присутне током цијелог
XVIII стољећа. Њихове посљедице подједнако је осјећало
како хришћанско, тако и муслиманско становништво.
Нарочито су се злоупотребе испољавале приликом купљења пореза или наметањем незаконитих обавеза.
Непосредно иза Карловачког мировног уговора
(1699), становништво пљеваљског кадилука упутило је
херцеговачком санџакбегу Реџеп-паши Шеићу и кадији
Ташлиџе жалбу на неког наиба (кадијин помоћник) Абдул
Фетаха. За оптуженог се каже да већ самом чињеницом
да је родом из овога мјеста, по закону није могао обављати посао наиба. Наиме, по османским законским
прописима ни једна личност није могла обављати судску
дужност не само у родном мјесту, него и у околним мјестима
удаљених до 100 км. На тај начин је дуго времена судство
било самостално у доношењу одлука, а људи којима су
повјеравани судски послови, без обзира колико стручно
и некорумпирано радили, нису могли остати у једном
кадилуку више од двије године. Послије тога би чекали
на службу гдје им се давао кадилук у некој другој покрајини Царства.49
Поштовање закона и законских прописа било је
присутно на територији Османског царства све до краја
XVI стољећа. Од тада, заједно са другим класичним институцијама које су помогле да се османска држава уздигне
у ранг свјетских велесила, и судство почиње слабити. То
је посебно дошло до изражаја у администрацији и
судству XVIII, а нарочито у XIX стољећу. Већ тада је
настала народна изрека „кадија те тужи, кадија ти
суди“. Овакво стање било је присутно скоро у свим мјестима
под султановом влашћу,па и у пљеваљском кадилуку.
Посљедице таквог стања осјећали су нижи друштвени
слојеви и муслиманског и немуслиманског становништва. Посебно су злоупотребе представника локалне
власти биле видљиве приликом купљења пореза или
наметањем незаконитих обавеза.
Користећи несређене прилике у пљеваљском кадилуку тужени наиб Абдул фетах у овом крају чинио бројне
злоупотребе у циљу личног богаћења. Тако је нпр. 1699.
године увео и разрезао незаконити порез на сво становништво пљеваљског кадилука. Свјестан злоупотребе
овлаштења, у свом одговору Абдул Фетах донешену одлуку
је правдао влади из Истанбула да је из личних средстава
за потребе посла потрошио 1.880 гроша. Увођењем ове
48
М. Васић, Градови, 547.
49
Халил Иналџик, Османско царство, класично доба 1300 – 1600, Београд 1974, 99 – 108; Jozef Matuz, Osmansko Carstvo, Zagreb 1992, 63;
Branislav Đurđev, O uticaju turske vladavine na razvitak naših naroda, Godišnjak Istoriskog društva Bosne i Hercegovine, god. II, Sarajevo 1950, 51 - 59.
ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У
XVIII СТОЉЕЋУ
незаконите дажбине кроз њену наплату је желио надокнадити потрошени новац.50
Вјероватно, уважавајући његове разлоге, изгледа
да због ове незаконитости није кажњен. То се види из
жалби, које против њега становништво пљеваљског кадилука подноси вишим инстанцама власти у наредним
годинама. Тако у једној жалби из 1707. године, цјелокупно
становништво пљеваљског кадилука, обраћа се тадашњем
намјеснику босанског ејалета Сирке Осман – паши, као и
херцеговачком санџакбегу и пљеваљском кадији. Пљевљаци од наведене личности траже заштите од Абдул Фетаха
који је својим сплеткама постао права напаст за цијели крај.51
Нико од позваних на изнесене оптужбе није
реагирао. Тек послије треће жалбене представке из 1709.
године коју је становништво пљеваљског краја упутило
централној влади у Истанбул (Порта) као највишој државној инстанци, у којој се наводе конкретни подаци како
и од кога Абдул Фетах узима мито у новцу који дијели са
појединим локалним службеницима, пљеваљски кадија
приморан је да против оптуженог предузме потребне
мјере. Абдул Фетах је као оптужени позван на суд, а кадија,
чије име се у документу не наводи, доноси одлуку да се
оптуженом суди по закону (кануну).52 Како и на коју је
казну осуђен, из доступних докумената нам није познато.
Међутим, на основу архивске грађе која се односи на
Пљевља и пљеваљски крај из првих година XVIII стољећа
види се да оптуженик није више био на мјесту наиба
пљеваљског кадилука. Неколико година касније његово
име сусрећемо у документима из којих се види да службу
наиба обавља у новопазарском кадилуку, те да и у новој
средини наставља са бројним незаконитим поступцима.
Користећи несређено стање Османског царства из
задњих деценија XVII и првих година XVIII стољећа које
је настало усљед дуготрајног бечког рата (1683 – 1699)
незаконити поступци су били присутни и код личности
које су обављале високе цивилне и војне послове. Тако се
становништво пљеваљског кадилуку 1707. године жалило
влади у Истанбулу на тадашњег херцеговачког санџакбега
Сејфуллах – пашу. У поднесеној тужби оштећени истичу
да је још прије непуне деценије 1698/1699. године на име
бедели конака (порез на становање) и бедели нефира
(порез за ослобађање од војне обавезе) незаконито узео
1300 гроша. То је по тадашњем курсу износило 247.000
акчи. Споменути санџакбег је ову незаконитост правдао
159
потребом за исхрану војске.53 Поступајући по жалби, суд
је донио одлуку да се незаконити новац врати и да
Сејфулах-паша из личних новчаних средстава надокнади
штету свима онима од којих је узео не само новац, него и
храну. Сматрајући да му нико ништа не може, па ни суд,
на донешену пресуду паша се није освртао. Желећи показати колико је моћан, те да је и изнад судских пресуда,
исте 1707. године наредио је да се поново у пљеваљском
кадилуку на име пореза бедели конак од локалног становништва наплати 580 гроша. За тај посао одредио је
једну неименовану личност која се у документима наводи
као мубашир (изасланик) која је у пашино име требала
од становништва прикупити наведени новчани износ.54
Истовремено је безаконито почео хапсити поједине
угледније личности и од њих на име пуштања на слободу
тражити новац који је завршавао у његовим џеповима.
Желећи да се пред својим претпостављеним оправда због
незаконитих и нечасних поступака, користио је све
прилике да о тим ухапшеним, али и неким другим угледнијим људима пљеваљског краја за које је претпостављао да су му ненаклоњени, пише вишим инстанцама
као о негативним особама. То је посебно радио у коресподенцији са Истанбулом. Посебно је негативан став имао
према образованијим људима (улеми). О њима је измишљао разне негативне приче.55 Тако је покушавао да
прикрије своје незаконите поступке. Иако је са више
стране о томе обавијештена и Порта, централна влада
није ништа предузела да се такве незаконитости сузбију.
Слично су поступали и други представници локалне
управе. Приликом прикупљања редовних пореза, османски
чиновници су бесплатно коначили и хранили се на терет
становништва онога мјеста у коме би боравили. Том
приликом су без икакве накнаде од више села узимали
храну, сијено, сламу и све друго што су сматрали да им је
потребно. Осим натуралног потраживања на име новчаних
пореских износа, узимали су веће суме новца, него што
је то законом прописано. Не ријетко је та сума незаконитог новца износила од 1.000 до 1.200 гроша.56
Као и у појединим другим покрајинама Царства и
у босанском ејалету је у ово вријеме забиљежено да су
становници појединих села у настојању да избјегну тежа
пореска оптерећења ишли у друге крајеве османске
државе који су били познатији по поштивању законских
прописа. Одлазак радно способних људи са имања која
АНУ БиХ, Ш. д. инв. бр. 36/2 - 92, ред. бр. док. 27 1110/1699. ф.р.
АНУ БиХ, Š. d. Инв. бр. 139/V, 26/I, ред. бр. док. 114 1119/1707. f.r.
АНУ БиХ, Š. d. Инв. бр. 92 407/1, ред. бр. док. 422 1121/1709. f.r.
53
Dr Avdo Sućeska, Novi podaci o nastanku i visini taksita u Bosni, Prilozi Instituta za istoriju u Sarajevu, br. 10/2, X/II, Sarajevo 1974, 136/7
(даље: A. Sućeska, Novi podaci).
54
АНУ БиХ, Š. d. Инв. бр. 92 311/2, ред. бр. док. 343 1119/1707. f.r.
55
АНУ БиХ, Š. d. Инв. бр. 92 299/1, ред. бр. док. 331 1118/1707. f.r.
56
АНУБиХ, Š. d. Инв. бр. 92 481, ред. бр. док. 506 1122/1710. f.r.
50
51
52
160
ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У
су до тада обрађивали, имало је вишеструке негативне
посљедице. Напуштена имања није имао ко да обрађује,
па су спахије (тимарници и заими) оставши без радне
снаге били лишени прихода са тих имања која су им на
име војне службе дата од стране државе. Истовремено
штету је имало и Османско царство које је остајало без
дотадашњих редовних пореских прихода. Све су то
видјели и осјећали и носиоци саме власти који о тим
појавама и сами пишу.57 Наведена догађања била су
присутна и у пљеваљском кадилуку.
Посебно је то дошло до изражаја у дробњачкој
нахији. О томе постоје сачувана свједочанства из средине
XVIII стољећа. Остајући без радне снаге, а то значи и без
прихода у пољопривредним произовидима, стоци и
новцу, власници чифтлука (приватни посјед) познатији
под заједничким именом чифтлук сахибије (господари;
власници чифтлука) доводили су људе из других крајева
који су тражили запослење и трајно се насељавали.
Најчешће су ти људи и сами били из пасивних
привредних крајева. Тако је средином XVIII стољећа и
почело са насељавањем албанског становништва у
споменутој нахији. Но, убрзо су настали неспоразуми
који временом прерастају у отворене сукобе између
старосједилачког и новопридошлог становништва. У
појединим моментима међу њима је долазило до
физичких обрачуна, па и убистава. О свему томе постоје
бројни подаци које дробњачка раја истиче у жалбама
представницима османске власти. У правилу, поред
указивања на све узроке погоршаног стања, старосједиоци Дробњака траже од власти да их заштити од
новодосељених породица.58
Схватајући потешкоће у којима се налазило дробњачко старосједилачко становништво, а бојећи се и
тежих посљедица, централна влада из Истанбула је брзо
реаговала. Она је наредила власницима чифтлука да
своје посједе дају на обраду онима који су и раније
обрађивали њихова имања, а не људима и породицама
које су недавно доведене са стране.59 Образложење за
овакву одлуку налази се у шеријатским прописима по
коме земљу (посједе – оп.) треба да обрађују старији уживаоци, ако се обавежу да ће испунити законом прописане
дужности. Поштујући одлуку Порте која је у то вријеме
донекле ојачала свој ауторитет, власници чифтлука су
прихватили да њихова имања обрађује и користи старосједиоци, а новодосељене албанске породице су се вратиле
у крајеве одакле су и дошле.
Како је средином XVIII стољећа у више мјеста
Босанског ејалета дошло до отворених побуна, прије свега
муслиманског становништва против представника локалне
власти (1747 – 1757), та се несигурност осјећала и у пљеваљском кадилуку. У овим неизвјесним годинама такво
стање поново користе поједини представници локалне
власти за незаконите поступке. Из жалбе која је упућена
на Порту, цјелокупно становништво касабе Ташлиџе се
жали на неког Мустафу и Омера. У писменој представци
централној влади, људи их оптужују да су са својим
истомишљеницима некажњено пљачкали поједина домаћинства, од људи отимали стоку и новац, а за своје поступке
нису никоме одговарали. То је и разлог да многе породице из касабе Пљевља спас потраже сељењем у друге
сигурније кадилуке.60
Године 1750. у селу Крушеву домаће муслиманско
становништво је покушало да дио својих пореских обавеза
пребаци на немуслимане. О томе је тадашњи пљеваљски
кадија шејх Ибрахим писао Рамадан – аги, припаднику
војног (спахијског) реда. Он је сматрао да ову појаву што
прије треба спријечити и путем закона натјерати пореске
обвезнике да према држави измире своју обавезу.61 Тиме
је отклоњен још један незаконити поступак.
Слично је било и са пребацивања пореза са једне
категорије становништва на другу. У османском документу из 1746. године мутесариф херцеговачког санџака
незаконито је од становништва пљеваљског кадилука на
име потребе за исхраном узео 700 гроша. Ни то му није
било довољно, па је на име имдати сеферије (ратног
пореза) узео још додатних 350, а посебно од трговаца за
исти порез 400 гроша. Поред новца, од султанових поданика из овога кадилука је незаконито узимао стоку и
друге вриједне ствари. Слично је поступао и према људима
из пријепољског и чајничког кадилука који су у то вријеме
били у саставу херцеговачког санџака. При томе није
водио рачуна ни о припадницима исламске ни православне вјере. Међу оштећеним било је и припадника
богатијег друштвеног слоја из реда ајана, ага и улеме.62
Бројних неправилности било је присутно и код
других мјештана. У жалби коју је упутио централној влади
у Цариград, шејх Ибрахим, тадашњи наиб пљеваљског
кадилука, пише да се један мјештанин по имену хаџи
Хајдар Хаџиомеровић толико осилио да од његових
незаконитих поступака трпи сво градско становништво,
без обзира на вјеру. У томе му помаже и мјесна ешкија
(одметници, разбојници). Због тога већ у првим вечерњим
АНУ БиХ, Š. d. Инв. бр. 92 284/1, ред. бр. док. 315 1118/ 1706. f.r.
АНУ БиХ, Š. d. Инв. бр. 85 24/5, ред. бр. док. 197 1156/1743. f.r.
АНУ БиХ, Š. d. Инв. бр. 85 24/5, ред. бр. док. 196 1156/1743. f.r.
60
АНУБиХ, Š. d. Инв. бр. 85 47/5, ред. бр. док. 403 1158/1745. f.r.
61
АНУ БиХ, Š. d. Инв. бр. 85 105, ред. бр. док. 758 1163/1750. f.r.
62
АНУ БиХ, Ш. д. I инв. бр. 85 105, 693 ред. бр. док. 513 1159/1746. f.r.
57
58
59
XVIII СТОЉЕЋУ
ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У
XVIII СТОЉЕЋУ
сатима становници Пљеваља не смију да изађу на улицу,
бојећи се неприлика.63
И док су једни незаконито узимали више новца на име
разних пореза, дотле су други, користећи свој положај
узимали мито за учињене услуге и на тај начин се
незаконито богатили. Тако је радио и наиб пљеваљског
кадилука Али хоџа. Он је без икаквог устручавања од бројних
мјештана овога краја на име учињених услуга примао разне
поклоне. Због тога је од становника овога кадилука на Порти
и оптужен. У жалби оштећени траже да се наиб протјера, јер
као мјештанин, слично раније Абдул Фетаху, по закону није
могао обављати повјерену му дужност.64
Сви наведени примјери су утицали мање или више
да је пљеваљски кадилук у XVIII стољећу због изнесених
незаконитости носилаца власти и поступака појединаца
или група, долазило до периода када су људи због
несигурности селили у друга мјеста. Чак су и цијела села
овога кадилука опустјела да би се у друго вријеме поново
населила одбјеглим породицама које су се вратиле, или
новим домаћинствима из других крајева. Но, сигурно је
једно да до ових миграционих кретања у највећем броју
случајева долази због евидентне личне и имовинске
несигурности.65 Сва та дешавања су имала негативан
одјек и на привредни живот пљеваљског кадилука.
У самом граду, становништво је у појединим
периодима било и више оптерећено од људи са села.
Наиме, поред законом прописаних пореза, људи из града
су били позивани и на кулук (бесплатан рад). Не ријетко
су поступајући по наређењу виших државних инстанци,
представници локалне власти домаће мајсторе по потреби
слали да ради на подизању нових или оправкама старих
утврђења у многа друга мјеста босанског ејалета. Тако су
локалне власти 1779. године тражиле од богатијих касабалија да дају новац, а они који знају грађевинске послове
да узму непосредног учешћа и да заједно са другим
људима који су имали запрежна кола учествују на оправкама старих и изградњи нових камених кула на тимарима
по околним мјестима овога кадилука.66
Године 1780. се становништво дробњачке нахије
жали пљеваљском кадији на Алију Хазнадаревића. Он је,
говорећи да обавља ајанску дужност, од сељана ове нахије
увећао потраживања на редовне порезе и незаконито се
161
понашао. Својим поступцима изазвао је опште незадовољство.67 Сличне примјере имамо и у наредним годинама,
Тако је 1785. године наиб пљеваљског кадилука Ахмед
Неџиб примио од више лица разне поклоне у новцу и
другим вриједним предметима. На тај је начин, како се у
тужби истицало, стицао незакониту добит.68 Жалбе и
тужбе сличног садржаја упућиване вишим државним
инстанцама биле су свакодневна појава и у наредним
годинама. Подједнако се домаће становништво, без обзира
на конфесионалну припадност, жалило против појединаца
или група у османским локалним институцијама, као и
против понашања појединаца и група чији поступци су
били незаконити.69 Та борба за правду и законитост је била
перманентна и наставиће се и у наредном стољећу.
Однос османских власти према хришћанском
становништву пљеваљског кадилука
Положај хришћанског (православног) становништва
пљеваљског кадилука се у односу на ранија стољећа
осјетно измијенио. Док је у претходним стољећима међу
хришћанским становништвом било спахија, те носилаца
других звања и богатијих људи, а у XVII је започето
уздизање богатог трговачког слоја из реда немуслимана,
прије свега православног становништва, у XVIII стољећу
скоро да није било спахија, а смањен је и број богатијих
трговаца.70 Упоредо са наведеним слабио је и ауторитет
представника османске власти. Такву ситуацију користе
појединци и групе за лично незаконито богаћење. Та
појава је била присутна и у пљеваљском кадилуку. Међутим,
не ријетко се сусрећемо и са коректним поступцима и
узајамним уважавањима представника цивилне и судске
власти с једне, те православног свештенства с друге стране.
Године 1709. калуђери манстира Св. Тројице код
Пљеваља су се молбом обратили пљеваљском кадији. У
писменој представци они су навели да им је временом
постојећа црква у лошем стању и траже од суда да им
изда дозволу за њену грађевинску обнову. У кратком
временском периоду поднесени захтјев је размотрен и
кадија Ахмед калуђерима издаје дозволу за обнову
оштећене цркве.71
АНУБиХ, Ш. д. I инв. бр. 85 108/5, ред. бр. док. 776 1163/1750. f.r.
АНУ БиХ, Ш. д. III инв. бр. 85/I 62 4, ред. бр. док. 338 1182/1768. f.r.
АНУ БиХ, Ш. д. III инв. бр. 85/I 121 10, ред. бр. док. 358 1190/1776. f.r.; Исто, инв. бр. 156 4, ред. бр. док. 571 1191/1777. f.r.
66
Gazi Husrev – begova biblioteka u Sarajevu, Katalog sv. 3. Maliye defter IV 173 28 5 1193/1779. godine (даље: GHB, Mal. d.)
67
АНУ БиХ, Š. d. IV инв. бр. 85/II 61 1, ред. бр. док. 381 1194/1780. f.r.
68
АНУ БиХ, Š. d. IV инв. бр. 85/III VI 1/6, ред. бр. док. 6 1199/1785. f.r.
69
АНУ БиХ, Š. d. IV инв. бр. 85/II 80 8, ред. бр. док. 532 1195/1780. f.r.
70
М. Васић, Градови, 572
71
Фехим Бајрактаревић, Турски документи манастира св. Тројице код Пљевља, Споменик Српске краљевске академије LXXIX, други
разред, филозофско – филолошке, друштвене и историјске науке, 62, 2, Сарајево 1935, бр. док. 75, пп. 23 23. џумада’л ахира 1121. (30. август 1709.;
бр. док. 76, пп. 23, 18. реџепа 1121. (23. септембра 1709.) (даље: Ф. Бајрактаревић, Турска документа).
162
ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У
Међутим, из бројних докумената се види да појединци
покушавају вршити притисак на манастирске посједе. У
почетку опрезније, а касније и дрско настоје да узурпирају
дио црквених земљишних посједа, па чак и цијелих имања.
Све се то види и у изворној архивској грађи. На једној страни
се налазе представници посједа у власништву православне
цркве (игумани, калуђери и попови), а на другој они који
незаконито присвајају манастирска добра. Не ријетко су међу
њима и представници локалне власти, те незасити богатији
појединци. У правилу су се сви спорови рјешавали у мехкеми
(судници) пред кадијом (судијом).
Тако нпр. у документу из 1724. године судски су се
спорили спахија пљеваљског кадилука по имену
Абдуллах–ага и калуђери манастира Св. Тројице. Они су
споменутог агу оптужили да им је незаконито присвојио
двије њиве. Поступајући по закону (шеријату и кануну)
пљеваљски кадијa је донио пресуду да се незаконито
отете њиве врате правом власнику.72
Деценију касније поново се сусрећемо са сличним
спором. Године 1735. поново се калуђери манастира св.
Тројице суде са чајничким емином (повјереником) Пири
– агом око посједа који су били манастирско власништво
на планини Чемерно. Они су се у ово вријеме спорили
око власништва над својим имањима у селу Црљенце и
манастира Дубочице. Уважавајући њихову законитост
над правим власником, кадија и овога пута доноси пресуду
у корист оштећених калуђера.73
У ово вријеме водећа личност међу султановим
православним поданицима пљеваљског краја био је
коџобаша (старјешина; првак) Гаврило. Он је средином
XVIII стољећа од представника локалне власти именован
да од хришћанског становништва овога кадилука прикупља порез. Користећи указану му прилику и он је као
и други носиоци власти повећавао законом прописане
порезе и дио прикупљеног новца незаконито присвајао.
Због тога су настале бројне жалбе против њега. Први пут се
у том контексту коџобаша Гаврило спомиње 1742. године.74
Но, поред негативних појава, сусрећемо се и са позитивним постпуцима османске власти према хришћанима.
То се најбоље видјело у међусобним односима носилаца
локалне власти, православног свештенства и калуђера.
Она се најбоље манифестовала кроз разне грађевинске
дозволе. Када би односи били погоршани, онда захтјеви
за оправкама одређених црквених зграда су отежавани,
а када би односи били бољи онда би дозволе за грађевинске радове на црквама и манастирским објектима издавани
брже. Изгледа да су односи османских власти према
хришћанима пљеваљског краја у четвртој деценији били
бољи. То се види и из примјера када 1735. године
калуђери од власти траже да обнове кров калуђерских
ћелија манастира Довоље. Писменом дозволом пријепољског кадије Мехмед Саида, поднесени захтјев био је
исте године позитивно ријешен.75
У Матаругама, које су у ово вријеме припадале
пријепољском кадилуку, оправљена је 1762. године црква
Дубочица.76
За све наведене послове било је потребно имати
новца. Како се из доступних докумената може видјети,
православно свештенство у пљеваљском кадилуку имало је
солидне приходе. Приходи су му долазили са више страна.
Још је у задњим годинама XVII, као и у првим деценијама
XVIII стољећа, манастир Св. Тројице добивао новчану
помоћ од богатијих трговаца из Сарајева.77 Помоћ је стизала
и из других мјеста. Године 1704. печујски је епископ Јефрем
Јанковић у Русији тражио помоћ за овај манастир. И Сава
Владиславић, богата и веома утицајна личност царске
Русије финансијски је помагао манастир св. Тројице.78 Са
сталним приходима од вјерника овога краја и помоћи са
стране, православна црква и њено свештенство је материјално солидно стајало. То се види и из сљедећих
примјера: почетком 1796. године калуђери манастира св.
Тројице су за 15.000 акчи купили ливаде у селу Вашково од
неког Милована и синовца му Милисава.79 Десет година
касније и калуђери манастира Довоље су купили од неког
Милутина за 2.000 акчи баштинаску земљу.80 И у ово
вријеме православно свештенство је куповало посједе не
само од православног, него и муслиманског становништва.
У документу из 1730. године наводи се да су калуђери
манстира Св. Тројице код Пљеваља купили ливаду од неког
Јусуфа који је настањен у прибојском кадилуку.81 Три године
касније (1733.) калуђер Антоније из манастира Премћана за
10.000 акчи купио је виноград. Он је био власништво Хурије
кадуне и налазио се у селу Кучин које је било у саставу
прибојског кадилука.82
Ibidem, пп. 24, бр. док. 83, 14. реџепа 1136. (8. април 1724.).
Ibidem, пп. 26/7, бр. док. 98, 13. зул хиџџе 1147. (6. мај 1735).
М. Васић, Градови, 547.
75
Ф. Бајрактаревић, Турски документи, пп. 26, бр. док. 95, 11. мухаррема 1148. (3. јуна 1735.).
76
Ibidem, пп. 28, бр. док. 107 25. зул хиџџе 1175. (17. јули 1762.).
77
Сретен Петковић, Манастир света Тројица код Пљеваља, Београд 1974, 11 (даље: С. Петковић, Манастир).
78
Ibidem, 112.
79
Ф. Бајрактаревић, Турски документи,пп. 23, бр. док. 74 15. април 1706. (1118.).
80
Ibidem, бр. док. 81, пп. 24, почела 16. децембра 1716. (1129.).
81
Ibidem, бр. док. 87, пп. 25, почела 17. јула 1730. (1143.).
82
Ibidem, бр. док. 90, пп. 25, почела 14. јуна 1733. (1146.).
63
72
64
73
65
74
XVIII СТОЉЕЋУ
ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У
163
XVIII СТОЉЕЋУ
И османске власти су у конкретним случајевима
интервенирале у корист оних којима је заштита била
потребна. Тако су на тужбу калуђера манастира у Рудници
да се преко њихове ливаде прави нови пут, чиме им се
наноси штета, пљеваљски кадија Ибрахим издао мураселу
(распис) којим се забрањује изградња пута преко наведеног посједа.83
Црквена имања су се увећавала и поклонима православних вјерника. Тако је Милентија, кћи Милосављева,
затим Мата, Лука, Јован, Мирко и Филип, сви синови
Вукојичини из села Вашкова поклонили су своја имања
„са свим њиховим принадлежностима“ калуђерима
манастира Довоље. То је протоколисано у суду уз плаћање
прописане таксе на земљу (ресм – земин) и обавезу да
примаоци поклона и даље плаћају надлежном чиновнику
400 акчи, као што су и до тада плаћали дароватељи.84
Неколико година касније долази и до замјене
манастирске земље са посједима неког Аџи – бега. Наиме,
посједи манастира Премћана у селу Вашкову којег је
представљао калуђер Антоније, су замијењени са спахијским посједом у Дворишти. Како је у документу наведено, све је протекло у најбољем реду и на обострано
задовољство.85
У појединим временским периодима, свештенство
је остајало без довољно новца. У таквим ситуацијама је
продавало или залагало извјесне драгоцјености како би
дошло до потребног новчаног износа. Не ријетко су заложене црквене драгоцјености откупљивали богатији православни трговци и у виду поклона враћали га манастиру. Тако је
поступио и богати сарајевски трговац хаџи Марко Николић.
Он је 1756. године откупио од калуђера заложени кивот
манастира Св. Тројице и вратио га манастиру.86
Такође је у XVIII стољећу настављена манастиру Св.
Тројице код Пљеваља да пристиже помоћ и из Русије. У
више наврата је из ове империје православним вјерницима
и наведеном манастиру пристизала разноврсна помоћ
која се састојала од скупоцјених књига, црквених ствари
и златног накита.87 Не ријетко су многи добивени поклони
били дјела познатих млетачких и њемачких мајстора.88
Коректни, а у појединим приликама и наглашено
добри односи представника локалне власти и православног свештенства били су и због тога што су, нарочито
калуђери, све своје пореске обавезе на вријеме извршавали. Било је случајева да су калуђери давали и већи
новчани износ од прописаног пореза. У таквим ситуаци-
јама, локална администрација их је на то упозоравала и
у наредној порезној години им тај вишак уплаћеног
новца урачунавала за нову пореску обавезу.89
Из свега напријед наведеног се може закључити да
је однос православног свештенства, а прије свега калуђера
и представника локалне власти из Пљеваља у цијелом
XVIII стољећу био најчешће коректан. То се види и из
примјера када појединци или мање групе покушају да
нанесу штету црквеним посједима. У правилу би локалне
власти и суд брзо реагирали и ставили се на страни оштећеног. То нам и даје одговор зашто у пљеваљском крају
немамо у ово вријеме неких озбиљнијих међуконфесионалних сукоба као што је то био случај у неким
другим дјеловима Османског царства.
Учешће спахија из пљеваљског кадилука
у ратовима које је османска војска водила
са сусједним државама у XVIII стољећу
Иако је још у ратовима које је Османско царство
водило са сусједним земљама у XVII стољећу (османско –
хабзбуршки 1593 – 1606; кандијски 1645 – 1665; османско
– хабзбуршки 1663 – 1664. и бечки 1683 – 1699) показивало озбиљне знаке слабости, а у бечком рату доживјело
на више мјеста велике војне поразе и још веће територијалне губитке, повлаштени друштвени слојеви заједно
са султанима као да свега тога нису били свјесни. На
султановом двору и палачама високих државника се и
даље раскошно живјело и трошило преко сваке мјере.
Исто тако су се у војним круговима наставили правити
планови о новим ратовима, побједама и ратном плијену.
Ријетки међу њима били су свјесни стања у коме се налазила османска држава. Они су указивали да нереалне жеље
и планови могу само донијети нове неприлике којих је и
без тога Османска империја била пуна.
Међу онима који су били свјесни стања у коме се
Царство налазило био је и султан Ахмед III (1703 – 1730).
Послије ступања на пријесто, овај османски владар је
предузео одређене мјере у циљу јачања ауторитета
централне власти. Истовремено је дужну пажњу почео
поклањати савременијој организацији својих оружаних
снага. То је посебно дошло до изражаја у његовом интересовању да замијени старо са новим наоружањем како
Ibidem, бр. док. 99, пп. 27, 31. децембра 1740. (12. шеввала 1149.).
Ibidem, бр. док. 100, пп. 27, Год. 1155. (почела 8. марта 1742.).
Ibidem, бр. док. 101, пп. 27, Год. 1160. (почела 13. јануара 1747.).
86
С. Петковић, Манастир, 111/112.
87
Ibidem, 112.
88
Ibidem, 117.
89
Ф. Бајрактаревић, Турски документи, бр. док. 109, пп. 28 17. мухаррема 1178. (17. јула 1764.).
83
84
85
164
ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У
би му војска на бојном пољу била равноправна са војним
снагама европских сусједа. Све је то проводио уз мјере
одређене штедње коју је завео, као и јачања финансија.90
Временом су предузете мјере почеле давати позитивне
резултате. То је дошло до пуног изражаја због чега је
султан Ахмед III повео рат против Русије. На руском
пријестолу се тада налазио цар Петар Велики (1689 – 1725).
Крајем 1710. године Порта је због Шведске и њеног
краља Карла XII објавила Русији рат. Из свих крајева
Османског царства мобилизиране су спахије. Иако су
Пљевља у османском периоду била град отвореног типа
без већег и значајнијег војног утврђења, то не значи да
на територији овог кадулука није било војске и војних
заповједника. Наиме, још у другој половини XVII стољећа
Евлија Челеби наводи да у Ташлиџи, као сједишту Херцеговачког санџака, борави међу угледнијим личностима
града и представник Портиних спахија (sipah kethuda
yeri) и јањичарски сердар.91 Исто тако је у пљеваљском
крају, као и у свим другим кадилуцима Царства боравио
одређени број спахија. Они су за своју војну дужност коју
су као коњаници обављали, били дужни у свим приликама
када би их позивале више војне и цивилне инстанце да се
безпоговорно повинују позиву. У случају да избјегну
извршавати војну обавезу, власти су од таквих одузимале
тимаре и давале другима који су били војно способни и
преузимали прописане војне обавезе. Зато се спахије
никада и нису изненађивале када би биле позване у рат
са противничком војском са којом ратује Османско
царство. Тако је било и овога пута када Османлије започињу нови рат против Русије.
Од стране тадашњег босанског намјесника Ахмед
– паше су из нахија Кукањ и Поблаће, које су припадале
пљеваљском кадилуку позвани коњаници (спахије) који
су у овоме крају за војну службу уживали тимаре. Из пописа
босанских спахија наводи се да су из нахије Кукањ позвана тројица заима (уживаоца посједа који је годишње
доносио од 20.000 до 99.000 акчи) и 39 тимарлија (уживаоца посједа који је његовом носиоцу доносио приход
до 19.999 акчи.92 Иначе је у овом рату са територије
босанског ејалета као једне под османских покрајина
укупно мобилизирано 1.569 спахија.93
XVIII СТОЉЕЋУ
Од истакнутијих личности овога краја које су
учествовале у рату против руске војске наводи се заим
Џафер. Он је у то вријеме био писар (ћатиб) босанског
дефтердара. За своју службу од државе је уживао посјед
који му је доносио годишњи приход у износу од 23.280
акчи. То имање се налазило у селу Заврш које је било у
саставу нахије Кукањ.94
Такође је и други писар босанског дефтердара, по
имену Абдуллах, био из пљеваљског краја. Он је уживао
тимар (условни посјед који је држава давала својим
поданицима за одређене цивилне и војне послове) који
му је годишње доносио приход у износу од 6.000 акчи.
Из пописа се види да је спахија Абдуллах тај посјед имао
на периферији Пљеваља, гдје је и живио.95
Најбогатији појединац који је из пљеваљског кадилука учествовао у овоме рату био је заим Ахмед. Његов
посјед се налазио у селу Маочу које је припадало нахији
Кукањ. Он је са свога зиамета имао годишњи приход у
износу од 34.000 акчи.96 У попису се наводе још тројица
спахија: Абдулфетах из села Страхов Дол97, чауш (нижи
чин у војсци) Мехмед из села Црно Брдо98 и Ајваз из Горње
Зебине Шуме.99 Сва наведена мјеста била су у саставу
нахије Кукањ. Да ли су се све наведене спахије из пљеваљског кадилука одазвале на позив Порте у рат против
Русије, није нам познато. Но, документи који се односе
на ово вријеме говоре да је из више кадилука босанског
ејалета дошло до одбијања појединих спахија да изврше
своју војну дужност. То је био разлог касније судске
истраге и кажњавања свих оних који су дезертирали.
Што се тиче османско-млетачког (1714 – 1718) и
аустријско-османског (1716 – 1718) рата, не располажемо
подацима да ли су и у којем броју спахије пљеваљског
краја учествовали у биткама против млетачке и аустријске
војске. Слабо мобилизирање људи из пљеваљског кадилука
забиљежено је и у наредним османско – руском (1736 – 1739)
и османско – аустријском рату (1737 – 1739). У тим ратовима
позната је битка код Озије Очакова (14. 07. 1737). Ту је
султанова војска доживјела војни пораз. Истовремено су
браниоци Босне побједили аустријску војску код Бања
Луке (4. 08. 1737.). Извори наводе да су учешће узели
чланови породице Селмановића.100
Enes Pelidija, Bosanski ejalet od Karlovačkog do Požarevačkog mira 1699 – 1718, Sarajevo 1989, 19 – 22 (даље: E. Pelidija, Bosanski ejalet)
E. Čelebi, Putopis, 397
Владислав Скарић, Попис босанских спахија из 1123. (1711.) године, Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини, свеска за хисторију
и етнологију, св. 2, год. XLII, Сарајево 1930. године. У попису се на више мјеста спомињу (даље: В. Скарић, Попис).
93
Ibidem, 8.
94
Ibidem, 91.
95
Ibidem, 91.
96
Ibidem, 91.
97
Ibidem, 92.
98
Ibidem, 93
99
Ibidem, 94
100
Тајиб М. Окић, Један заборављени историчар XVIII века Ахмед Хаџиомеровић из Прусца, Гајрет - календар 1939, Сарајево 1938, 188;
Вук С. Караџић, Бошњаци на Москву, Српске народне пјесме, Београд 1929, III, 521, бр. 86, стих 107 – 110; Enes Pelidija, Banjalučki boj, 427.
90
91
92
ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У
165
XVIII СТОЉЕЋУ
И у ратовима које је османска војска водила у
другој половини XVIII стољећа, вјероватно је било спахија
из пљеваљског кадилука, но извори до којих сам дошао
ништа конкретно не наводе. За разлику од ранијег периода,
када су у османској војци биле присутне и хришћанске
спахије од којих су неки имали и запажене командне
положаје, у XVIII стољећу њихово присуство је скоро у
потпуности изостало. Један од разлога је био да су потомци
већине тих спахија хришћана временом прешли на ислам.
Привреда пљеваљског кадилука
у XVIII стољећу
Од успостављања султанове власти (1465.) Пљевља
су од средњовјековног трга до друге половине XVI
стољећа прерасла у веће урбано насеље (касабу). Тако је
ово мјесто и постало сједиште кадилука (између 1519. и
1532.).101 Када су стекла статус касабе и постала један од
већих градова, Пљевља постају и центром херцеговачког
санџака (1576.). Све је то допринијело да Ташлиџа буде
једно од већих и значајнијих судско – административних
и привредних градова босанског ејалета. Временом се
пљеваљска чаршија увећава отварањем бројних занатских
радионица и трговачких дућана. Пљеваљске занатлије и
трговци су још од XVI стољећа постали познати по својим
пословним контактима не само са сусједним мјестима,
него и у удаљеније крајеве. О томе говоре бројни документи. Све је то имало директног и индиректног значаја
на мјесто и улогу пљеваљске чаршије не само у привредном,
него и друштвеном животу овога града. Године 1664.
када у ово мјесто борави најпознатији османски путописац
Евлија Челеби, наведен је податак да је пљеваљска
чаршија имала поред дућана и три хана,велика као
безистан у облику тврђаве.102 Наведени број пословних
објеката треба прихватити са резервом, јер је познато да
је у опису мјеста овај најпознатији османски путописац
знао врло често писати више него што је објективно. Но,
сигурно је да је пљеваљска чаршија у то вријеме спадала
међу највеће и да је имала велику број занатских радњи
и трговачких дућана. Како је пљеваљски кадилук у вријеме
бечког рата (1683 – 1699) био далеко ван ратног подручја,
то су сви урбани објекти сачувани. С обзиром на развој
привреде у овом крају, највјероватније је у XVIII стољећу
и дошло до повећања постојећих пословних објеката, те
пљеваљске чаршије у цјелини.
Захваљујући конфигурацији тла и климатским
условима, највећи дио становништва бавио се сточарством и земљорадњом. Узгајале су се све врсте домаћих
животиња. Како град и његова непосредна околина, тако
су и удаљенија села и засеоци били релативно добро
насељени домаћим становништвом. Због тога су имања
била на цијени. На посједима земљорадници су се бавили
узгојем свих врста жита, поврћа и воћа разноврсних стабала која су се могла узгајати у овим климатским условима.
Како то примјећују бројни странци који су пролазили
кроз ово мјесто и његова околна насеља, скоро сва обрадива земља била је култивисана.103
Међутим, сточарство је било основна привредна
грана околних села. Оно је у великој мјери утицало и на
друге двије привредне гране: занатство и трговину.
Још од XVI стољећа у граду је постојала табхана (кожара).
Она се налазила у чаршији поред ријеке Брезнице јер је
за штављење коже било потребно имати што веће количине воде за испирање свих врста кожа. У овој радионици која је за наведено вријеме представљала једну
врсту фабрике, радници су припремали и штавили коже
за полуфабрикат. Затим су други мајстори настављали
послове за даљу обраду.104
Као и у претходним стољећима, многи занати били
су директно везани за пословање табхана. Од квалитета
прерађене коже зависило је какви ће бити и њихови
кожарски производи. То се прије свега односило на
занатлије, као што су: табаци (мајстори за обраду коже),
сарачи (седлари), чизмеђије и кундурђије (мајстори за
израду обуће). Посебно су бројни били мајстори за
израду сеоске обуће који су се по врсти њене израде
називали опанчари.
И трговци су били заинтересирани за обраду коже.
Наиме, они су не само готове занатске производе, него и
необрађену кожу продавали и од тога имали добру
зараду. Посебно је била позната пословна активност пљеваљских трговаца са Дубровником. Највећи дио продане
робе је управо ишао преко дубровачке скеле на европско
тржиште. То се види и из бројних докумената који се данас
налазе у Државном архиву Дубровника. Године 1746. из
извјештаја дубровачке владе наводи се да је у град св.
Влаха из Ташлиџе дошао неки хаџи Мустафа Османовић.
Он је у град поред других занатских производа и робе донио
и 109 бала овчијих кожа, те 552 вунена покривача.105
Поред коже и кожних производа трговци пљеваљског кадилука су имали велику зараду и од вуне. По
правилу би трговци ову врсту робе откупљивали од
Dr Enes pelidija – Dr Behija Zlatar, Pljevlja i okolina u prvim stoljećima osmansko–turske vlasti, Pljevlja 1988, 19.
E. Čelebi, Putopis, 398.
Ibidem, 398.
104
М. Васић, Градови, 564.
105
ДАД, Sanita, IV (17 – 17); 13. VI 1746. године.
166
ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У
власника стада и давали другим људима на прераду.
Када би вуна била опрана и доведена у задовољавајуће
стање, онда би је преузимале занатлије који би од ње
правили одређене производе као што су: израда одређене
врсте одјеће (одијела, чарапе, шалове, рукавице и сл.).
Но, посебно су у XVIII стољећу на цијени били производи
пљеваљских занатлија који су познати под именом халачи
(пуцари који вуну прерађују за финалне производе) и
мутапчије (занатлије које су правили бројне производе
од костријети). Генерацијски обављајући те врсте занатских
производа, неке породице су се временом почеле и саме
презивати по занату којег су обављали. Такође су се од
вуне у кућној радиности израђивале разне врсте простирки као што су: ћилими, серџаде, деке и слично.
Везани за вуну као производ, били су везане и занталије
познате под именом ткачи. Ткањем су се највише бавиле
жене. Оне су веома успјешно ткале не само ћилиме,
серџаде и друге врсте простирки, него и врсте платна која
су била потребна за разне врсте одјеће. Ту врсту платна
куповале су терзије (кројачи - занатлије које су у ово
вријеме за градско, као и сеоско становништво шили
разне одјевне предмете). Посебна врста кројача звала се
абаџије. Име су добили по грубом сукну од којег је прављено одијело, најчешће за сеоско становништво, као и
друге сличне предмете. У свом опису Пљеваља, Евлија
Челеби наводи да људи у овом крају облаче „чохане
доламе, крајишки тијесне чакшире с копчама и грубе
папуче, а на главу стављају крајишке калпаке од разнобојне чохе, самура и куне; носе мачеве и пушке“.106
Традиционално је у Пљевљима био бројан бријачки
занат. Поред бријања и шишања муштерија, брице тога
времена су обављале и друге послове, као што су: вађење
зуба, лијечење појединих болести (пуштање крви) и
слично. У Пљевљима су традиционално биле занатлије које
су од племенитих метала (злато и сребро) правили накит са
бројним украсним предметима, како за потребе домаћег
становништва, тако и за тржиште ван подручја пљеваљског
кадилука. Људи који су обављали ову врсту занатске дјелатности били су познати под именом кујунџије.
Иако у Пљевљима и његовој околини није било
значајнијих војних утврђења, ипак је ова касаба била
позната по занатлијама који су правили барут и продавале га сусједним мјестима. У заједничкој представци
(арзухал) централној влади у Истанбулу (Порти)
мјештани ове касабе по имену Ахмед, Мехмед, Осман,
Хасан, Алија, Бећир, Мустафа, Ибрахим, Салих и други
Хасан из Буковице, која је такође као посебна нахија
била у саставу пљеваљског кадилука, жалили су се на
поједине људе, да се иако нестручни, несметано баве тим
занатом и то чак и уз подршку замјеника херцеговачког
санџака (мутеселлима). У наредној представци османским
властима, наведене личности истичу да су они изучили
барутчијски занат, те да од израде и продаје барута живе.
Убрзо је са Порте стигло пљеваљском кадији наређење
да настали спор ријеши што прије по закону.107
Слично мијешање нестручних људи у послове
појединих заната и занатлија било је присутно током
цијеле османске владавине. То је нарочито био чест случај
у пушкарском (туфекчи) занату. Пљеваљске занатлије
које су се бавиле израдом пушака биле су веома познате
по квалитетном раду који је имао одлике и умјетности.
Нарочито су били познати по изради посебне врсте пушке
познате под именом далyан и боyли (дуга), те чакмакли
пиштољима и друге врсте оружја која је само позната под
именом пушка. О овим занатлијама који су се бавили
израдом ватреног оружја, оставио је писмени траг и
путописац Евлија Челеби.108 Вјероватно је то био и разлог
да се и нестручни људи покушавају бавити овим занатом,
како би на слави пљеваљских пушкара и сами имали
већу продају и профит. Био је то разлог честих спорова
између правих занатлија и приучених пушкара.
У жалбама кадијама Пљеваља и Пријепоља, пушкар
Осман из Ташлиџе је испред овога еснафа оптужио више
особа. Међу њима су се наки звали Мустафа, Ахмед и
други. Они су у пљеваљску чаршију дошли са стране и
баве се овим занатом којег стручно нису изучили. На тај
начин им праве нелојалну конкуренцију. Како је тих
жалби било више и послије провјере се показале тачним,
то је из Истанбула стигло наређење пљеваљском кадији
да убудуће ову појаву онемогући.109
Међу занатима и занатлијама који су били заступљени у пљеваљској чаршији било је ковача, месара
(касапа), зидара, столара и других грађевинских мајстора
познатијих под именом дунђери (мајстори који су
обављали све врсте грађевинских радова). Они су своје
занатске услуге свакодневно пружали не само становницима Пљеваља и пљеваљског кадилука, него и у другим
мјестима гдје је то било потребно. Често су и одлуком
саме покрајинске и централне владе одлазили да раде на
оправкама старих или изградњи потпуно нових тврђава
и паланки. Та појава је посебно била присутна током
XVIII стољећа на територији цијелог босанског ејалета.
О томе нам говоре и сљедећи примјери. Непосредно иза
Карловачког мировног уговора (1699.) османске власти
101
102
103
E. Čelebi, Putopis, 399.
АНУ БиХ, Š. d. III инв. бр. 85/I 174 5, ред. бр. док. 683 1192/1778. године f.r.
E. Čelebi, Putopis, 399.
109
АНУ БиХ, Š. d. 92 41/2, ред. бр. док. 32 1110/1699. године f.r.
106
107
108
XVIII СТОЉЕЋУ
ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У
XVIII СТОЉЕЋУ
су започеле са грађевинским радовима на кључкој тврђави.
Према раније направљеном плану радове на овом војном
објекту су требали да изврше мајстори из кадилука
Пријепоља, Пљеваља (Ташлиџе), Фоче и других мјеста.
У писму тадашњег босанског намјесника – везира Ћосе
Халил–паше кадијама споменутих мјеста, изричито се
наглашава да сви запослени према својој спреми и учешћу
у пословима, треба да буду плаћени по тачно законом
утврђеним дневницама које су за те врсте послова важиле
на територији цијеле Империје. Даље се у истом писму
наглашава да се убудуће не смију догађати никакве
злоупотребе, јер ће сви прекршиоци бити строго
кажњени.110 Када су османске власти 1712. године вршиле
оправку бањалучке тврђаве, позвани су најстручнији
мајстори из више кадилука ове османске покрајине.
Међу њима је било и 20 џерахора (зидарских радника),
те 15 неџара (столара) из пљеваљског кадилука.111 Годину
дана касније (1713.) Дурмиш-паша Ченгић који је био на
положају херцеговачког санџака је по наређењу владе из
Цариграда одредио да из пљеваљског кадилука на
оправку оногоштске (никшићке) тврђаве иде 12 грађевинских мајстора, 24 обична радника, те шест воловских
кола. За тај посао предвиђено је да ће сви наведени мајстори
и радници по закону добити прописану надницу.112
Када је 1715. године османска војска освојила Габелу
која је до тада била под влашћу Млетачке републике,
тадашњи босански намјесник Нуман–паша Ћуприлић је
предузео све потребне мјере да ово значајно геостратешко мјесто војнички што боље оспособи. За то му је био
потребан велики број грађевинских мајстора и радника.
Слично као и његови претходници и он је из више кадилука босанског ејалета позвао и из пљеваљског кадилука
60 џерахора и 20 коњских кола.113
Посебно су били тражени грађевински мајстори
(мерметчи) и клесари камена (ташчи) и дунђери. Сви
су они током цијелог XVIII стољећа одлазили из Пљеваља
на бројне грађевинске радове који су обављани на територији цијелог Босанског ејалета. Није искључено да су
своје мајсторске услуге пружали и у другим покрајинама
османске државе.
Као и у свим мјестима са већом чаршијом и
пљеваљске занатлије су биле организиране у еснафе.
Више људи једног заната су се удруживали ради заштите
својих производа, квалитета и цијене робе. Ако не би био
167
довољан број једне врсте занатлија, онда би се у циљу
повећања броја удруживале занатлије сродних заната у
еснафе, који су по својој намјени и организацији подсјећали на западне цехове. Њихов главни представник код
локалних власти звао се ћехаја (старјешина еснафа). Он
је представљао занатлије једног еснафа и имао њихову
пуну подршку у свим заступањима код власти.114 Такве
организације занатлија и трговаца су постојале и у
Пљевљима. Године 1780. пљеваљски табачки еснаф жали
се централној влади у Истанбулу на кадију Мустафу и
мутеселима Ахмеда. Они су од овога еснафа на име куповине простирке у судницу незаконито узели 50 гроша.115
Овај примјер нам говори колики су утицај представљали
еснафи и како су водили рачуна о заштити својих интереса. И док су у ранијим периодима ова занатска удружења
имала веома позитивну улогу у циљу заштите привредника, дотле ће временом постати кочница у осавремењивању заната и занатске производње. То ће временом
постати разлогом њиховог заостајања за индустријским
робама из више европских земаља. Сва та дешавања ће
бити присутна и међу занатлијама и трговцима у пљеваљском крају.
Захваљујући ријекама Ћехотини и Брезници на
подручју пљеваљског кадилука налазио се релативно
велики број млинова (воденица). У њима се мљело жито.
Један дио ових млинова је био приватно, а већи дио
вакуфско власништво.116 Не ријетко је између власника
појединих воденица настајао спор због конкуренције.
Тако су се спорили неки Мехмед, син Сулејманов и мир
Хасан. Они су у Пљевљима били власници млина. Временом
је мир Хасан поред постојећег,у близини Мехмедове
воденице направио нови млин са шест витлова. На тај
начин је угрозио Мехмедов, до тада успјешан рад. Био је
то основни разлог њиховог спора на суду. 117
Традиционално су се од средњовјековног периода
Пљевља налазила на важном цариградском друму. Та
комуникација на потезу од Дубровника до Цариграда
задржала је своју улогу и послије успостављања османске
власти. То је било од изузетне важности за пљеваљски
крај, те његове занатлије и трговце. По неким мишљењима
до XVIII стољећа већи дио трговачких послова обављали
су пословни људи хришћанске вјероисповиједи.118 Међутим, на основу нових података мишљење др Вука Винавера
не одговара чињеничном стању. Управо, тек од XVIII
АНУ БиХ, M. d. 26 26/I 19/I 24. 04. – 13. 10. 1700. (документ се налази у дефтеру писаном од средине зул – каде 1112, конац ребиул – ахира 1113.) f.r.
Ibidem, M. d. 3439/134 – 4 29. 06. 1712. (23. џумадел – еввела 1124.) f.r.
112
E. Pelidija, Bosanski ejalet, 140, 141
113
АНУ БиХ, Mal. d. 3897/148 – 2, 19. сафер 1128. године (16. фебруар 1716.) f.r.
114
Hamdija Kreševljaković, Esnafi i obrti u Bosni i Hercegovini, Izabrana djela, knj. II, Sarajevo 1991, 46
115
М. Васић, Градови, 565
116
Ibidem, 565
117
ГХб, св. 3, Mal. d. IV 9 3 2 1192/1778. године
118
М. Васић, Градови, 571
110
111
168
стољећа почиње развој православних трговаца који у
претходном периоду нису имали оно мјесто у пословном
свијету, као послије 1699. године. Такво стање је било и у
пљеваљском кадилуку. О томе нам говоре бројни документи из Државног архива у Дубровнику, као и Архива
Предсједништва владе у Истанбулу.
Но, без обзира на конфесионалну припадност у
правилу су сви трговци своје највеће и најуспјешније
послове обављали са Дубровчанима. Они су у Дубровник
долазили да продају разне сточарске производе, нешто
жита, мед, восак, кожу и друге производе. Истовремено
су у граду св. Влаха за домаће потребе куповали разне
тканине, накит, посуђе, зачине, шећер, јужно воће и друге
производе. За разлику од неких других мјеста која су биљежили пад трговачке размјене, у XVIII стољећу пљеваљска
трговина је била стабилна. Овом привредном граном бавили
су се професионално не само трговци, него често и људи
из непосредне близине херцеговачких санџакбегова. У
појединим приликама су се и сами санџакбези преко
својих првих сарадника упуштали у трговачку размјену.
У одређеним временским периодима долазило је
до неспоразума између трговаца и носилаца локалне и
покрајинске власти. Тако су 1703. године људи херцеговачког санџакбега свјесно ометали обављање нормалне
трговине са Дубровником. У то вријеме су свим трговцима који су имали пословне контакте са Републиком св.
Влаха наметали додатне порезе.119 Тада је дужност
херцеговачког санџакбега обављао Сејфулах–паша. Он
је овим поступцима желио уцијенити Дубровчане.
Рачунао је да ће послије затегнутих односа дубровачки
поклисари, како су и раније поступали у сличним ситуацијама, обасути га поклонима и новцем.
На основу дубровачке архивске грађе види се да је
у првим деценијама XVIII стољећа на релацији Пљевља
(Ташлиџа) – Дубровник обављана уобичајена трговинска
размјена, као и у претходном периоду. То констатујемо
на основу извјештаја из дубровачких лазарета у којима
су смјештени сви султанови поданици који су долазили
на територију Дубровачке републике. Ради превентиве,
задржавани су више дана у карантини. Ови извјештаји
су заведени у посебну врсту докумената, познатију под
именом Санита.120 На основу докумената из овог фонда
види се да је у наведеном стољећу долазио релативно
ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У
XVIII СТОЉЕЋУ
велики број трговаца и из пљеваљског краја. Тако нпр. у
документу из 1720. године наводи се да је у дубровачком
лазарету боравио пљеваљски трговац хаџи Мустафа
Темимовић, заједно са два ортака, чија имена нису наведена.
Од робе коју су донијели да продају наведена су 34 колута
воска, једна медвеђа кожа и четири махраме купљене у
Истанбулу. Наведена роба била је усклађена у магацин
шест (6). Убрзо су је продали и вратили су се у Пљевља
прије него им је истекао карантин.121
Са Дубровчанима је пословне везе имао и Мехмед
– паша Селмановић. Он је користећи своје именовање за
херцеговачког санџакбега 1741. године појачао присније
односе са властима Републике св. Влаха и њиховим
пословним људима. Први конкретнији контакти овог
херцеговачког санџакбега и представника дубровачке
владе били су приликом аудијенције Дубровчана код
Мехмед-паше у Пљевљима. Том приликом је дубровачко
изасланство, поред уобичајених честитки и дарова које
су са собом донијели, замолило пашу да штити њихове
поданике, посебно трговце, као што су то радили и његови
претходници.122 Убрзо иза овога сусрета Мехмед–паша у
Дубровник је послао Салих–бега да као послован и паши
одани човјек у санџакбегово име обави неке трговачке
послове. У наредном периоду, поред Салих–бега
Мехмед–паша у Дубровник шаље и друге људе који ће,
како наглашава у својим писмима, на обострано задовољство склапати трговачке послове.123
Захваљујући добрим односима херцеговачког
санџакбега и дубровачких власти, робна размјена је
интензивирана не само у првим мјесецима, него и у
наредном периоду. Исте 1741. године у дубровачким
документима се наводи и неки Хусеин, трговац из
Пљеваља. Коју врсту робе је продавао Дубровчанима у
документу се не наводи.124 Године 1746. у Дубровник је из
Пљеваља дошао трговац Мустафа Османовић. Он је са
собом донио на продају 198 бала (смотак; свјежањ)
кордована (фино учињена козија кожа), 109 бала овчије
коже и 562 вунена покривача.125
Као и у другим мјестима и пљеваљски трговци су у
XVIII стољећу пресретани од одметничких група и
пљачкани. У тим препадима учествовали су одметничке
групе познате у народу као хајдуци. Њихови припадници
били су из свих вјерских конфесија.126 Пословни људи из
119
Вук Винавер, Дубровник и Турска у XVIII веку, САН, Посебна издања CCCXXXI, Историјски институт, књ. 11, Научно дело, београд 1960, 79
120
ДАД, сигн. Sanita, III (17 – 17), 12; 13; 26. VII, 29. VII, 1. VIII, 20. VIII 1737; бр. док. 68, 13. VI 1740. и 27. VI 1740; бр. док. 73, 14. XII 1740,
27. XI 1740; бр. док. 86 и 87, 11. VIII 1741. и 1. IX 1741. године итд.
121
Ibidem, сигн. Sanita, I (17 – 17), 2 6, 10. и 14. V 1720. године
122
Ibidem, Преп.18 – 186 б1, серија XXVII, предсерија 4, св. 1, док. 14, 9. 05. 1741. године
123
Ibidem, док. 21, 9. 05. 1741. године
124
Ibidem, Sanita, IV (17 – 17), бр. док. 14, 30. 05. 1746. године.
125
Ibidem, Sanita, IV (17 - 17), бр. док. 15, 13. 06. 1746. године.
126
Halil Inaldžik, Osmansko carstvo, klasično doba 1300 – 1600, Zagreb 2002, Prof. dr Nenad Moačanin, Predgovor, 6 (VI)
ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У
169
XVIII СТОЉЕЋУ
пљеваљског краја посебно су постали мета напада крајем
XVIII стољећа, одметника из скадарског санџака. Због
тога је тадашњи скадарски санџакбег Махмуд–паша
Бушатлија послао Хасана Хота да ухвати и казни одметнике. О свим тим дешавањима био је обавијештен и
сарајевски мулла (кадија – судија вишег ранга) који је
добивене информације прослиједио босанском намјеснику
Селим Сирри – паши у Травнику. И умјесто да посљедице
сносе прави кривци, то је највеће посљедице осјетило
становништво пљеваљског кадилука. Он је одлуком
османске власти био задужен да скупа са својим ајанима
и о своме трошку организирају потјеру против одметника.
Такође су били дужни и нападнутима платити оштету.127
Висина пореза и начин његове исплате били су
извором честих неспоразума, па и сукоба појединаца и
цијелих група и насеља пљеваљског краја са представницима власти. Као и у другим кадилуцима и у пљеваљском су султанови поданици плаћали све законом
прописане редовне порезе. Поред њих у XVIII стољећу су
оптерећивани и ванредним (аваризи) пореским обавезама
које су биле више у натуралном, него новчаном давању.
Интересантно је примијетити да један дио новца сакупљен на име пореза у пљеваљском крају ишао је за плате
војних посада у тврђавама босанске крајине Рипач и
Брековицу. Сличну обавезу имали су и становници
пријепољског кадилука. На име плате официра (забит)
и војника (неферлери) у наведеним утврђењима, у XVIII
стољећу је из пљеваљског и пријепољског кадилука
уплаћиван годишњи износ у висини од 90.000 акчи.128
Од наведене суме за издржавање посаде Рипач давано је
59.730 акчи, а остатак од 30.170 акчи ишао је за потребе
посаде Брековица.129 Обје наведене тврђаве су се
налазиле у близини Бихаћа и имале су веома важну
геостратешку позицију у одбрани не само Бихаћа, него и
Босанске крајине.130
Међу сакупљачима пореза у пљеваљском кадилуку
се у првој пловини XVIII стољећа наводи неки Хаџи
Хусеин–ага.131 Како су пореске обавезе расле, а становништво економски све више слабило, то се временом
све више почињу јављати појединачни, а затим и
170
ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У
XVIII СТОЉЕЋУ
масовнији отпори против већих пореских оптерећења.
Интересантно је примијетити да су вође тих побуна биле
из реда муслиманског становништва. Таква једна муслиманска побуна која је била присутна у многим мјестима
Босанског ејалета избила је 1747. године. Она је трајала
цијелу деценију. Тек послије више покушаја побуну је
угушио босански намјесник везир Мехмед–паша
Кукавица 1757. године.132 И у наредном периоду биљежене
су побуне становништва против пореза и сакупљача
пореских обавеза. Једна од њих била је крајем XVIII
стољећа и међу становништвом Дробњака. Оно је 1799.
године одбило да плати десетину на неке производе.133
То ће посебно доћи до изражаја у наредном XIX стољећу.
Образовање и култура
Као и предходном периоду османске владавине,
османске власти су и у XVIII стољећу посвећивале пажњу
образовању, науци и култури. Но, за разлику из времена
када је Царство било у успону, а државна каса била
пунија и када је било више богатијих појединаца који су
дио стечене имовине завјештавали (увакуфљавали) за
општекорисне социјалне, образовне и научне потребе, у
ово вријеме свега тога је било мање. Истина, још је
приликом проласка кроз Ташлиџу 1664. године Евлија
Челеби записао да се у граду налази десет џамија са
михрабом, а посебно наводи Хаџи–Хусеинову, Хаџи–
Ризванову, Хаџи Алијину, Одобашину и Ахмед – бегову
џамију.134 Поред градских на ширем подручју тадашњег
пљеваљског кадилука постојале су у свим већим селима
гдје су живјели припадници исламске вјере џамије. По
досадашњим сазнањима на овом подручју их је укупно
било 16.135 У разним временима и поводима оне су у
каснијем периоду порушене. У ово вријеме џамије су
поред вјерског имале и образовну улогу. У њима су дјеца
мањег узраста стицала прва сазнања не само о вјери, него
и писмености. Посебно су постојали мектеби у којима се
продубљивало стечено знање и уводили нови предмети.
Они су једним дијелом одговарали основним школама.
127
Mula Mustafa Ševki Bašeskija, Ljetopis (1746 – 1804), prevod s turskog, uvod i komentar Mehmed Mujezinović, Sarajevo 1997, 250/1; Avdo Sućeska,
Ajani,prilog izučavanju lokalne vlasti u našim zemljama za vrijeme Turaka, Djela, knj. XXII, Odjeljenje istorisko – filoloških nauka, knj. 14, Sarajevo 1965,
191; Mustafa Imamović, Historija Bošnjaka, Sarajevo 1997, 322; Salih Sidki Hadžihuseinović – Muvekkit, Povijest Bosne, knj. 1, Sarajevo 1999, 603;
128
ГХб, св. 1, Maliye defter, 10185/269 – 2 1155/1742. године
129
Ibidem, 1163/202 – 8, 13. јануар 1728. године.
130
Ibidem, као и у претходној напомени.
131
АНУ БиХ, M. d. 1169 /203 – 4 1140/1727. године f. r.
132
Bejtić Alija, Bosanski namjesnik Mehmed paša Kukavica i njegove zadužbine u Bosni (1752 – 1756 i 1757 – 1760), Prilozi za orijentalnu filologiju
i istoriju jugoslovenskih naroda pod turskom vladavinom, VI – VII (1956 – 1957), Sarajevo 1958, 77 – 115; Авдо Сућеска, Буне сељака Муслимана у Босни
у XVII и XVIII стољећу, Зборник радова, књ. I Историјски институт, Београд 1976; Enes Pelidija, Bosna i Hercegovina od najstarijih vremena do kraja
Drugog svjetskog rata, Sarajevo 1998, 165.
133
Ibidem, Šikayet defterleri, инв. бр. 85/IV, св. VII 4/4, ред. Бр. док. 16 1214/1799. године.
134
E. Čelebi, Putopis, 397/8.
135
Bajro Agović, Džamije u Crnoj Gori, Podgorica, 2001, 263 – 270.
Сл. 4 – Ф. Ј. фон Рејли, „Карта Србије“, Беч 1791.
Таквих у Пљевљима било је три. Такође су постојале у
двије средње школе (медресе), те двије текије у којима су
дервиши обављали зикр (врста молитве код дервиша),
али се изучавала и суфијска филозофија.136
136
Ibidem, 398.
Постојање ових вјерских и образовних институција,
поред манастира и православних цркава о којима смо
претходно писали, говори нам да су Пљевља, као и
околна мјеста још у XVII стољећу имала релативно велики
ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У
XVIII СТОЉЕЋУ
Сл. 5 – Страница Кур’ана Хусеин-паше Бољанића
са минијатурама (1571)
број писмених људи. Ти појединаци и цијеле групе,
својим интелектуалним радом, били су познати и ван
овога подручја.137
Такво стање је настављено и у наредном XVIII
стољећу. Поред постојећих мектеба, свој рад су наставиле
и двије средње школе, познатије под именом: Хусеин пашина, чије просторије су се налазили у близини истоимене џамије 138 и Осман-пашина.139 Иако др. Маџида
Бећирбеговић у своме раду наглашава да се не зна када је
саграђена зграда Хусеин-пашине медресе у Пљевљима140,
171
сигурно не можемо погријешити када устврдимо да се то
десило у задњим деценијама XVI стољећа. Тада је из
средстава оснивача касабе (града) Ташлиџе подигнуто
више сакралних и профаних објеката. Међу осталим
објектима је највјероватније и зграда медресе која по
Хусеин-паши и носи име. Тада је и започео њен рад. Но,
неких посебно конкретнијих података за њен рад немамо
ни за претходна, као и за XVIII стољеће.
За разлику од Хусеин-пашине медресе, о другој
Осман-пашиној се може казати да нам је непозната личност њеног оснивача (вакифа) по коме се и једна пљеваљска
четврт (махала) звала. Но, имамо више података о њеном
раду. На основу изворне османске грађе која говори о
њеном наставном кадру, претпоставља се да је активност
ове средњошколске установе била почетком XVII стољећа.141 Између осталог наводи се да је плата за наставно
особље ове медресе давана из средстава босанске џизије
(главарина; лични државни порез, којег су под овим
именом плаћали немуслимани, а нешто мање новчано и
муслимани под именом испенџа). Рад медресе био је све
до почетка XX стољећа.142
У овим одгојно – образовним институцијама наставу
су обављале стручне особе. Школованијих људи било је и
међу особљем које је било запослено у администрацији,
посебно у судству, али и међу официрима. Све је то
утицало да у граду у континуитету има релативно, за то
вријеме, велики број образованих личности које су биле
познатије под именом – улема. Као и у претходним
стољећима.143
Како у ово вријеме на територији Османског
царства није било штампарије све до 1725. године, то су
многи појединци преписивали Кур’ан, као и назначајнија дјела из теологије и свих научних области и умјетничког стваралаштва. Ти преписивачи су биле цијењене
особе, поготово оне који су се истицали својим калиграфским способностима. Обично су то били заљубљеници
научне области чија дјела су и преписивали. Још крајем
XVII стољећа међу таквима је био и Абдуллах, син Хаџи
Мустафе. Он је још 1692. године преписао кратко дјело о
теорији хадиса са коментаром („Nuzha an – nazar – šarh
nuhba al firk“). Аутор овог дјела био је Шихабуддин Ахмед
137
Enes Pelidija, Prilog kulturnoj istoriji pljevaljskog kraja – O naučnoj, kulturnoj i prepisivačkoj djelatnosti Pljevljaka na orijentalnim jezicima
u vrijeme osmanske uprave, Anali Gazi Hurev – begove biblioteke, knjiga XVII – XVIII, Sarajevo 1996. godine, pp. 233 – 239.
138
Madžida Bećirbegović, Prosvjetni objekti islamske arhitekture u Bosni i Hercegovini,Prilozi za orijentalnu filologiju, XX – XXI, 1970 – 71,
Sarajevo 1974, 283 (даље: M. Bećirbegović, Prosvjetni objekti).
139
Hajrudin Ćurić, Muslimansko školstvo u Bosni i Hercegovini do 1918. godine, Sarajevo 1983, 108; Ismet Kasumović, Školstvo i obrazovanje u
bosanskom ejaletu za vrijeme osmanske uprave, Mostar, 1999, 224 (даље: I. Kasumović, Školstvo i obrazovanje).
140
M. Bećirbegović, Prosvjetni objekti, 283.
141
I. Kasumović, Školstvo i obrazovanje, 224.
142
Ibidem, 224/225.
143
Enes Pelidija, Prilog kulturnoj istoriji pljevaljskog kraja, O naučnoj, kulturnoj i prepisivačkoj djelatnosti Pljevljaka na orijentalnim jezicima
u vrijeme osmanske uprave, Almanah, časopis za proučavanje, prezentaciju i zaštitu kulturno – istorijske baštine Bošnjaka / Muslimana, br. 25 – 26,
Podgorica, 2004, 85 – 88 (даље: E. Pelidija, Prilog kulturnoj istoriji).
172
бин Али бин Хакала ал Аскаланија.144 Исти преписивач
је у периоду од 1692. до 1701. године преписао и дјело
аутора Хусаyна ‘Исбаи ас – Сараyи „Расправа о метафори“
(„Fara‘id li tahqiq ma‘ani al – isti‘ara“). Наведени рад се
односи на арапску стилистику, што значи да се и преписивач не само интересовао, него је био и њен зналац.145
У ово вријеме су се и друге образоване личности из
пљеваљског краја интересовали за арапску стилистику.
У жељи да што више и боље проуче ову научну дисциплину, читали су дјела познатих аутора. Том приликом
су неке расправе и преводили. Вјероватно да је у ово
вријеме у Пљевљима настао и пријепис шест дјела из
стилистике. То су:
1. „Краћа расправа о етимологији ријечи у арапском
језику“ („Šarh ar –risala al –‘ adudiyya fi‘l wad‘„). Аутор
наведеног дјела био је Alija Ljušljija.
2. „Расправа о етимологији ријечи“ („Ar – risala al
– wad‘iyya al – adudiyy“ од Aududdina Abdurrahmana b.
Ahmada al – Igi – a.
3. „Коментар расправе о употреби ријечи у преносном
значењу“ („Fara‘id al – fawa‘id li tahqiq ma‘ani al – isti‘ ara“).
Аутор овога дјела је Abu Lays Samarkandi.
4. „Коментар расправе о употреби ријечи у преносном
значењу“ („Šarh ‘ ala risala al – isti ‘ ara“) од ‘Isamuddina
Ibrahima b. Muhammeda b. Arabšaha al – Isfara ‘ inija.
5. „Расправа о тумачењу ријечи ‘истиазе‘ и ‘бесмеле‘„
(„Riyad at – talibin fi šarh al – isti – ada wa ‘ l – basmala“)
од Galaluddina as – Suyuyja (догматика) и
6. „Глоса на Исамудинов коментар Самаркандијеве
расправе о метонимији“ („Hašiya ‘ ala šarh ‘ Isamuddin li
risala as Samarqandi fi ‘ l – isti ‘ ara“) од Isma‘il b. Sinan as
– Siwasi. У односу на друге рукописе, за ове се не зна
година пријеписа.146
На пријелазу из XVII у XVIII стољеће велику пажњу
пљеваљских преписивача привукла су и дјела из шеријатског права. Већ 1697. године се сусрећемо са пријеписом Шеријатске дијацезе („Al – fatawa al – ‘ adliyya“)
од Rasiila b. Saliha Aydinija. Ову правну расправу је
преписао Абдурахман, син Ахмедов.147 Три године касније
ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У
XVIII СТОЉЕЋУ
сусрећемо се са још два преписана дјела из шеријатског
права. Абдулфетах, син шејх Мухамеда преписао је:
1. Књига казни и одлука („Kitab al – hudud wa‘ l –
ahkam“) од Alija b. Magduddi aš – Šahwardija al Bistramija
и
2. Дјело о поступку шеријатског суда у случајевимa
контрадикторних доказа („Magla ‘ al – quddat ‘ inda ta‘
arud al – Bayyinat“) од Ganama b. Muhammada al –
Bagdadija.148
У Пљевљима је 1701. године Абдуллах, син Хаџи
Мустафе преписао Таблавијев спјев о метонимији с
коментаром („Manzuma at – Tablawi fi‘l – isti‘ ara wa
šarhuha“) од Mansura Sibta Nasiruddina at – Tablawi.
Пријепис овога дјела односи се на стилистику.149
У наредне три деценије XVIII стољећа до сада нису
откривени радови или пријеписи и коментари познатих
дјела којима би се образованије личности пљеваљског
краја бавиле. Тек 1733. године Хусеин Емин, син мула
Зекеријаха преписао је Уџбеник, коментар дјела из
шеријатског права („Wiqaya ar – riwaya fi mata ‘ il al –
hidaya“) од Burhanuddina Sadra aš – Šarija.150
Већ сљедеће 1734. године Јахја, син Ибрахимов из
Ташлиџе преписао је Зборник фетви и збирка закона
султана Сулејмана („Fetava /ma‘rudat/ i kanunname“).
Аутор овога дјела је Ahmad b. Muhammad al – Imadi, Abu
Su‘uda. У односу на друге пријеписе који су искључиво
били на арапском, овај посљедњи је писан на турском
језику.151 Сљедећи пријепис који наилазимо да је преписан у Пљевљима је из 1765. године. Од непознатог аутора
преписивач Ахмед, син Мустафе преписао је Дјело о
насљедном праву („Al – fara‘id“). Рад је написан на
арапском језику.152
Петнаест година касније (1780) наилазимо на
пријепис Коментар дјела из стилистике и реторике
(„Šarh talhis al – miftah fi‘ l- ma‘ni wa‘ l – bayan“) од
Sa‘ududdina at – Taftazanija. Споменути коментар преписао
је Мустафа, син Османов.153
У Оријенталном институту у Сарајеву налази се
пријепис Приручника из шеријатског права („Multaqa al
144
Muhamed Ždralović, Bosansko – hercegovački prepisivači djela u arabičkim rukopisima, knj. II, Sarajevo 1988, 100, br. 570. Наведени рукопис
се данас налази у Гази Хусрев – беговој библиотеци у Сарајеву под редним бројем 338/1. Гази Хусрев – бегова библиотека је по сачуваном
рукописном оријенталном фонду четврта у Европи. (даље: M. Ždralović, Bosansko – hercegovački prepisivači).
145
E. Pelidija, Prilog kulturnoj istoriji, 88.
146
Ibidem, 89.
147
M. Ždralović, Bosansko–hercegovački prepisivači, књ. II, бр. 583, 102. Овај пријепис налази се у Оријенталној збирци Хрватске знаноси
и умјетности у Загребу под сигнатуром 1013.
148
Ibidem, књ. II, бр. 587 и 588, 102/3. Први наведени пријепис налазио ссе у Оријенталном институту у Сарајеву и био регистрован под
бројем 741/2. Изгорио је у пожару Оријенталног института 19. 05. 1992. године у Сарајеву. Други рукопис се налази у Националној библиотеци у
Каиру под бројем 46.
149
Ibidem, број 571, 100. Наведени пријепис налази се у Гази Хусрев – беговој библиотеци у Сарајеву под редним бројем 388/6.
150
Ibidem, књ. II, број 805, 133/4. Овај пријепис налазио се у Оријенталном институту у Сарајеву и био заведен под сигнатуром 1933.
151
Ibidem, књ. II, број 811, 134/5. Исто као и у претходној напомени под сигнатуром 1039.
152
Ibidem, књ. II, број 1238, 193. Исто као и у претходним напоменама под сигнатуром 4354.
153
Ibidem, књ. II, број 1395, 215. Све као и у претходним напоменама под сигнатуром 1500.
ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У
173
XVIII СТОЉЕЋУ
Сл. 6 – Васкрсење Христово са сценама празника, прва половина XVIII вијека (Св. Тројица)
– abhur“) од Ибрахима Халабија. Наведено дјело је 1794.
године преписао Али, син Салих Темима из Ташлиџе.154
Поред већ наведених стваралаца и преписивача
који су нам до сада познати, као и архиве у којима су
пронађена дјела и имена преписивача, новија истражи154
вања не само оријенталних рукописа, него и оних писаних
на другим језицима и писмима временом ће употпунити
досадашња сазнања. И до сада знамо да су Пљевља и
пљеваљски крај из XVIII стољећа били познати не само
као административни центар херцеговачког санџака, те
Ibidem, књ. II, број 1505, 233. Све исто као и у претходним напоменама под сигнатуром 3281.
174
по својим занатлијама и трговцима, него и по образованим личностима и ствараоцима. То нам говори да је
тадашња Ташлиџа с правом убрајана и у познатије образовне и културне центре босанског ејалета. Све наведено
је било присутно и у наредном XIX стољећу, тачније до
краја османске власти 1912. године.
За разлику од многих других мјеста и крајева који
су у XVIII стољећу били у саставу босанског ејалета,
Пљевља су током цијелог периода била поштеђена неких
већих потреса које су са собом носила три рата која су
вођена на територији ове најистуреније покрајине европског дијела Османског царства. Становништво је живјело
уобичајеним мирнодопским начином, свакодневно обављајући послове којима се професионално бавило.
На основу изворне архивске грађе овога периода
види се да су се људи овога краја, без обзира на конфесионалну припадност, међусобно уважавали и поштовали. Од појединих представника локалне власти или
насилника, подједнаке потешкоће и неправилности
имало је и муслиманско и православно становништво.
Нарочито је ова појава била видљива међу људима нижег
социјалног слоја.
Одређене промјене које су у XVIII стољећу биле
примјетне, видљиве су биле у привредној дјелатности.
Дијелећи судбину Царства и привредници, посебно
трговци показују у ово вријеме знаке слабљења. Ову
констатацију уочавамо на основу изворне архивске грађе
и стручне литературе које нам говоре о опадању привредне
размјене. Посебно је интересантно да су у привредном
развоју пљеваљског кадилука веома запажено мјесто и
улогу имале поједине породице. Из њихових редова су
османске власти именовале и личности које су именоване на неке веома важне положаје, како у родном крају,
тако и у другим дијеловима босанског ејалета.
Иако у XVIII стољећу није забиљежено подизање иоле
познатијег сакралног или профаног објекта, не рачунајући
куће за становање, те поједине занатске радње и трговачке
дућане, ипак су људи и вјерске заједнице у границама својих
финансијских могућности у одређеним временским
интервалима, приступали поправкама и понеким проширењима истих. То се нарочито види из документације која се
односи на манастирске објекте и цркве.
Слично стање се односи и на образовно – културни
живот. Ни до сада се овом изузетно важном сегменту
људског стваралаштва у овоме крају није посвећивала
нека већа пажња. Но, из наведених података се види да је
за тадашње прилике образовни и културни живот био на
разини просјечности која је карактеристична и за друга
мјеста османске државе. Посебно је важно напоменути
да се просвети посвећивала дужна пажња, о чему нам
говори број основних и средњих школа у Пљевљима.
ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У
XVIII СТОЉЕЋУ
Гледајући у цјелини Пљевља и пљеваљски крај у
XVIII стољећу подсјећају на мјесто које повезује раније
вјекове османске владавине из доба када настаје град са
бројним сакралним и профаним знаменитијим објектима,
те људским, привредним и културним развојем са
бурним догађајима који долазе у наредном XIX стољећу
и трају до краја османске владавине у овом крају, до
балканских ратова 1912. године.
Download

пљевља и пљеваљски крај у xviii стољећу