ГЛАВА VIII
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
178
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
АДМИНИСТРАТИВНО-УПРАВНА
ОРГАНИЗАЦИЈА
Пљевља су током XIX и почетком XX века често
мењала административно-управну припадност. То је
било последица брзих и драматичних политичких
промена у Османском царству током овог периода, када
се цела Југоисточна Европа нашла, с једне стране, у
вртлогу интереса великих сила, а с друге, у нереду који
увек прати пропадање великих држава. Пљевља су све до
1833. године била седиште херцеговачког санџака и део
овога санџака, касније ајалета остала су све до 1865.
године до када је ајалет и постојао.1 Седиште двора
босанског валије било је у Травнику, док је босански
санџак-бег столовао у Сарајеву. На челу санџака налазио
се, као и ранијих векова, санџак-бег кога је постављала
Порта, султановим ферманом, обнављаним сваке године.
Санџак-бегови су у босанском вилајету остајали кратко,
од једне до четири године. Пракса која је постојала у
ранијим вековима да се дужност санџак-бега преноси са
оца на сина, што је био случај са Ченгићима, задржала се
ту и тамо и у првим деценијама XIX века.2 Почетком XIX
века, поред поделе на санџаке босански пашалук се
делио и на кадилуке као судско-административне
области и капетаније као мање војне области. Пљевља,
односно „Таслиџа“, како је гласио турски назив, била су
један од укупно четрдесет седам кадилука босанског
пашалука. Број кадилука се мењао: године 1826. помињу
се 32 кадилука.3 На челу кадилука налазио се кадија, који
је у удаљенијим местима могао имати свога заступника
који се звао наиб. Пашалук се такође делио на капетаније, као мање војне области, на чијем челу су били
капетани, којима је командовао непосредно босански
валија. Капетани су били заповедници стајаће војске која
је добијала плату, а плату су, из Цариграда, добијали и
капетани, мада су могли имати и сопствене поседе. После
буне Хусеин-бега Градашчевића (1831 – 1832), капетана
градачачког, који је покушао да спречи султанове
реформе у босанском вилајету, уследило је укидање
капетанија. Уместо капетана постављани су мутеселими.
Почетком XIX века било је укупно 37 капетанија
чије се територије нису морале поклапати са границама
санџака. Највећи део територије данашње пљеваљске
општине припадаo је џисритарској капетанији.4 Историчар Хамдија Крешевљаковић пише да се не зна тачно
када је основана ова капетанија, али свакако је то било у
другој половини XVIII века. „Капетан и војници ове
капетаније чували су мост (џиср) на ријеци Тари“.
Године 1810. помиње се Селим-капетан као бег и капетан
Таре, а 1829. Селман-капетан.5 Капетани нису имали
надлежност над спахијама, јер је босански вилајет и у ово
време почивао на тимарском систему и „спахијама као
основном војном потенцијалу Турске“. Њима је командовао и окупљао их у војне походе алајбег, као њихов
старешина, или санџак-бег на позив валије. Нахије су као
и у претходним вековима биле традиционалне управне
јединице и територијално су се углавном наслањале на
средњевековне жупе.
Политичка збивања око буне Хусеин-бега
Градашчевића и јак отпор централној власти утицали су
на будућу административно-територијалну поделу.
Године 1833. херцеговачки санџак добио је статус посебног пашалука, па је, како истиче Хазим Шабановић,
„некадашњи босански пашалук био разбијен у два
посебна ајалета, босански и херцеговачки“.6 Седиште
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
санџака пренето је из Пљеваља у Мостар. Историчар
Галиб Шљиво, међутим, сматра да је Али-ага Ризванбеговић
за заслуге у борби против Градашчевића произведен у
пашу са два туга, добивши на самосталну управу
херцеговачки санџак, али да је херцеговачки санџак
остао у саставу босанског ејалета.7 Хамдија Капиџић
пише да је Али-паша за свој рад добио „Херцеговину као
посебну административну област, потпуно одвојену од
Босне, и везирски чин, 14. јануара 1833. године“.8
Херцеговина је била подељена на 19 кадилука, међу
којима је био и пљеваљски („Таслиџа“) коме су припадали и Дробњак са Шаранцима. Две године касније,
1835. године, укинуте су капетаније, војводалуци и
сердарства а оба пашалука подељена на муселимлуке,
„који су се углавном подударали са кадилуцима, тако да
је сваки кадилук представљао један муселимлук или срез“.9
Најкрупније измене у административно-управној
подели босанског вилајета унео је Омер-паша Латас
(1850-1852). Промене су уследиле након једног жестоког
политичког обрачуна централне власти са босанским и
херцеговачким беговатом који је серијом буна исказивао
отпор реформама Порте. Седиште босанског вилајета
пренето је 1851. из Травника у Сарајево. И раније је
седиште вилајета на кратко било у Сарајеву, између 1833.
и 1839/40. године. Омер-паша је укинуо дотадашње
класичне османске управне јединице санџак и кадилук
и увео нову административно-управну поделу на
кајмакамлуке (округе) и мудирлуке (срезове). Босански
вилајет делио се на шест кајмакамлука (сарајевски,
травнички, бањалучки, бихаћки, зворнички, новопазарски)
а херцеговачки на три – мостарски, требињски и
пљеваљски. У оквиру три херцеговачка кајмакамлука
било је 16 мудирлука. Херцеговина је изгубила посебан
статус који је имала за време Али-паше Ризванбеговића
– Сточевића.10 Пљеваљски кајмакамлук био је подељен
на три мудирлука: Пљевља, Колашин и Пријепоље. На
чело управних јединица Омер-паша Латас је уместо
домаћих људи поставио углавном Османлије из
Цариграда и других делова Турске.11
Омер-пашина административно-територијална
подела остала је на снази све до јула 1865. године када је
уредбом о босанском вилајету обновљен босански
вилајет као једна јединствена провинција. Вилајет се
делио на седам санџака: сарајевски, травнички, бихаћки,
бањалучки, зворнички, новопазарски и херцеговачки.
Пљевља су тада први пут у својој историји припала
новопазарском санџаку са седиштем у Сјеници, где је
8
9
Hazim Šabanović, Bosanski pašaluk. Postanak i upravna podjela, Sarajevo 1982, 47, 95.
Galib Šljivo, Bosna i Hercegovina 1813.1826, Banja Luka 1985, 21.
Исти, Bosna i Hercegovina 1827-1849, Banjaluka 1988, 35.
4
Исто, 14-17.
5
Hamdija Kruševljaković, Kapetanije u Bosni i Hercegovini, Sarajevo 1954, 232.
6
H. Šabanović, nav. delo, 232.
1
2
3
било седиште ранијег новопазарског кајмакамлука. На
челу санџака, који се делио на казе налазио се и даље
кајмакам, а на челу казе мудир. Новопазарски санџак је
сада обухватао територију далеко већу него што је икада
раније обухватао и био је подељен на 10 каза: Нови
Пазар, Сјеница, Пљевља (Таслиџа), Нова Варош,
Пријепоље, Бијело Поље са Бихором, Митровица, Беране
(Васојевићи), Колашин и Трговиште. Каза Гусиње која се
помиње 1865. године била је у саставу новопазарског
санџака само до 1868. године. „Од те године Гусиње се
више не спомиње ни као каза ни као нахија у саставу
вилајета Босна, односно санџака Нови Пазар“. У
гусињској кази налазила се нахија Плав, у нововарошкој
нахија Прибој, а у новопазарској нахија Бањска.12 Јула
1872. године новопазарски санџак је на кратко издвојен
из босанског вилајета и заједно са нишким санџаком,
који је издвојен из румелијског вилајета, формиран је
новопазарски вилајет. Врло брзо је повраћено пређашње
стање. Нико тако добро и прецизно није дефинисао
историјску генезу новопазарског санџака као Карл Сакс,
аустријски официр, вицеконзул, а од 1873. конзул у
Сарајеву. Он пише о „уском земљишном појасу“ којим је
Босна и Херцеговина повезана са осталим турским
провинцијама. Тај уски појас, односно „округ Нови Пазар
ни у ком случају није историјски оквир земље него је то
онај округ који је некада припадао српској области
Рашкој и Старом Влаху и тек је као турски пашалук Нови
Пазар уједињен са ејалетом Босна“.13 Године 1876., према
Хајрудину Ћурићу, поново је одвојен херцеговачки
вилајет, који је добио и своју штампарију „у приземљу
накадашњих сараја Али-паше Ризванбеговића на
Суходолини у Мостару“. Службени лист је био „Неретва“
на српском и турском језику (ћирилским и арапским
словима). Излазио је једном недељно у 300 примерака.
Први број је изашао 2. марта 1876. а последњи 16.
децембра исте године. Почетком 1877. херцеговачки
вилајет је укинут и претворен у санџак.14 Почетком
фебруара 1877. године новопазарски санџак је коначно
издвојен из босанског вилајета и припојен новоформираном косовском вилајету.15 Међутим, у пролеће 1880,
после аустроугарске окупације Босне и Херцеговине и
крупних политичких промена на Балкану, основан је
пљеваљски санџак са седиштем у Пљевљима. Њега су
чинили пљеваљска и пријепољска каза и прибојски
мудирлук. Такво стање остало је све до ослобођења 1912.
године. Новопазарски санџак је наставио да постоји до
1901. године, прво са седиштем у Сјеници (1877-1882), а
G. Šljivo, Bosna i Hercegovina 1827-1829, 194, 226.
Hamdija Kapidžić, Ali-paša Rizvanbegović i njegovo doba, Sarajevo 2001, 63.
H. Šabanović, nav. delo, 232.
10
Isto.
11
Ahmed S. Aličić, Uredjenje bosanskog ejaleta od 1789. do 1878. godine, Sarajevo 1983, 60-64.
12
Исто, 122-123.
13
K. Sax, Skizzen uber die Bewohner Bosniens, mit einer geographischen Einleitung, Wien 1864, 2.
14
Хајрудин Ћурић, Школске прилике муслимана у Босни и Херцеговини 1800-1878, Београд, 1965, 28-30.
15
Исто, 234.
7
(1804-1913)
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
потом у Новом Пазару. Године 1901. основан је нови
сјенички санџак са четири казе (сјеничка, бјелопољска,
нововарошка и колашинска односно доњо-колашинска),
са седиштем у Сјеници.16 Беранска и трговишка каза
припојене су пећком санџаку а новопазарска приштинском санџаку.
На европским географским и етнографским
картама Пљевља се све негде до средине XIX века
убрајају у Херцеговину, а од тог времена па до ослобођења 1912. припадају историјско-географској области
Рашка или Стара Србија. Већ на познатој карти
европске Турске водећег немачког и европског картографа Хајнриха Киперта, објављеној у Берлину 1853.,
простор од Љубишње до Рибарића означен је именом
„Рашка“ (Rascien).17 Сматра се да је ова карта (која је
објављена и 1855, 1870. и 1877), названа и „чувена
Кипертова карта европске Турске“, била „највиши домет
у приказивањима БиХ на ситноразмјерним картама
европске Турске“.18 Теодор Ипен, једно време аустроугарски „цивилни комесар“ у Пљевљима, на карти
Рашка у прилогу књиге Нови Пазар и Косово (Стара
Рашка) пљеваљски крај убраја у Рашку.19 Исто становиште има и Хајнрих Ренер на карти Картографски
преглед Босне и Херцеговине објављеној у књизи Кроз
Босну и Херцеговину у Берлину 1896. године.20 На
почетку обимног војнообавештајног елабората о Пљевљима
и косовском вилајету, објављеном у Бечу 1899, истиче се
да је земљоузина између Србије и Црне Горе позната као
Рашка. „На северу Рашка се простире до границе
Босне“.21 Енглез Алфред Стед користи назив Стара
Србија.22 Поред домаћих истраживача, користе га и
страни истраживачи као што су Александар Фјодорович
Гиљфердинг, Гастон Гравје и многи други.
ПОЧЕЦИ СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ
ПРЕПОРОДА
Између „босанске џаде“ и неоствареног
Карађорђевог сусрета с Херцеговцима
на Тари код Пљеваља
Од почетка XIX века Пљевља су као и цело
Османско царство улазила у епоху ослободилачких покрета,
политичких ломова и потреса, међусобних обрачуна
179
локалних босанских и херцеговачких феудалаца,
великих друштвених, социјалних и културних промена.
Цела Европска Турска постала је током XIX и почетком
XX века поприште сукобљених интереса великих сила.
Пљевља више нису живела релативно мирним животом
престонице Херцеговине из претходних векова. Јачи или
слабији европски историјски ритмови преламали су се и
у развитку пљеваљског друштва, које се после више
векова стабилности, у XIX и почетком XX века мењало
убрзано, како у начину привређивања, нарочито у
трговини, тако и у просвети, култури, духовном животу,
архитектури, укључујући и свакодневни живот у
чаршији. Мењали су се и менталитет и навике
становника вароши. Слика Пљеваља овог „најдужег века
Империје“, како га је назвао турски историчар Илбер
Ортајли, била је огледало шароликости и
противречности друштва Царства у последњој фази
његовог дуготрајног слабљења и распадања.
Пљевља су почетком XIX века била и даље у
саставу херцеговачког санџака, односно у оквирима
босанског вилајета. И даље су била седиште херцеговачког санџак-бега, односно престоница Херцеговине.
Херцеговачки санџак је у административно-управном
погледу био подељен на 12 кадилука: пријепољски,
колашински, таслиџански (пљеваљски), чајнички,
фочански, невесињски, мостарски, благајски, столачки,
љубињски, никшићки и гатачки. Политички и друштвени живот почетком XIX века био је сав у знаку
великих промена које је донела Српска револуција 1804.
године са свим својим покретима и последицама у
земљама у којима је живео српски народ.
На социјалном плану криза османског феудализма, са свим злоупотребама домаћих феудалаца,
погађала је на првом месту српско православно
становништво. Ток историјских догађаја, с једне стране
– постепено слабљење и повлачење Османског царства
из Европе и, с друге стране, јачање и политичко организовање српског ослободилачког покрета, одражавали
су се директно на прилике у Пљевљима и пљеваљском
крају. Аустро-турски и руско-турски ратови током XVIII
века отворили су питање даљег опстанка Османског
царства у Европи. Појавили су се многи планови и
пројекти политичког преуређења Југоисточне Европе, од
принца Еугена Савојског до „грчког пројекта“ руске
царице Катарине. За судбину Срба и православних
хришћана уопште, врло важну улогу имао је Кучук
Кајнарџијски мировни уговор између Русије и Турске
1774. године, након шестогодишњег рата (1768-1774).
Andres Birken, Die Provinzen des Osmanischen Reiches, Wiesbaden 1976, 71.
Generalkarte von der Europaischen Turkei, Berlin 1853.
Ratimir Gašparović, Bosna i Hercegovina na geografskim kartama od prvih početaka do kraja XIX vijeka, Sarajevo 1970, 190-193.
19
Novibazar und Kosovo (Das Alte Rascien), Wien 1892.
20
Heinrich Renner, Durch Bosnien und die Hercegovina, kreuz und quer, Berlin 1896. У прилогу карта: Ubersichtsкartchen von Bosnien und der
Hercegovina.
21
Detailbeschreibung des Sandžaks Pljevlje und des Vilajets Kosovo ( Mit 8 Beglagen und 10 Tafeln) Wien 1899,1.
22
Servia by the Servians. Compiled and edited by Alfred Stead, London 1909.
16
17
180
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
Мир је отворио епоху вишедеценијског руског протектората над православним балканским хришћанима, до
завршетка Кримског рата 1856. године. Крајем XVIII и
почетком XIX века неколицина образованих Срба (међу
којима је поред архимандрита Арсенија Гаговића и Саве
Текелије, карловачки митрополит Стефан Стратимировић
и епиоскоп бачки Јован Јовановић) излази са пројектом
обнове Славено-србског царства под покровитељством
Русије. Аутономија Влашке и Молдавије, а потом и
стварање Републике седам сједињених острва (Јонска
острва) 1800. године убрзала је међу Србима организовање ослободилачког покрета који би водио ослобођењу и уједињењу Срба.
Озбиљна политичка, економска, социјална и
идејна криза Османског царства, која се продубљивала
из деценије у деценију, погодовала је избијању револуционарног националног и социјалног покрета. Томе је
највише допринео процес читлучења, појава, како пише
Недим Филиповић, да се „нагомилавање чифлука у
једној руци врши на тај начин што се уз и даље постојање
тимарског система и система хасова, увлачи између
спахије, односно емина, и раје, треће лице, које те
чифлуке посједује, и на рачун сељакова рада заједно са
спахијом побире ренту“.23 Није редак случај у Босни и
Херцеговини крајем XVIII и у XIX веку, истиче
Филиповић, да једна породица „на свом сопственом
оџаклук-тимару или туђем оџаклук-тимару (уз услов
феудалне узајамности у овом другом случају) отима
земљу од раје а да то правно замаскира фиктивном
купњом.“ Цео проблем ослободилачких покрета почетком
XIX века има и своју врло важну социјалну страну
питања. Уочљиво је било стално повећање филурије као
основног пореза земљорадничког хришћанског становништва. Становништво је губило раније повластице и
силом прилика увлачено у процес читлучења. Овакав
процес илуструје један документ из 1804/5. године,
заправо попис прихода од филурије у кадилуцима
Пљевља и Пријепоље на читлуцима хаџи Смаил-бега
који је имао ранг паше. „Он је скупљене приходе од
филурије, - пише Недим Филиповић, коју плаћају његове
чифчије предао сакупљачу филурије Бихаћа Ахмед-аги.
Види се да се филурија плаћа као еквивалент за десетину.
Она је утростручена, а на сваку филурију је извршено још
и повећање од двије паре на име трошка за сакупљача.“24
Читлучење је лишавало сељака земље. Такво стање
стварало је широко незадовољство међу рајом, а било је
случајева и да незадовољни муслимански сељаци
отказују давање десетине спахијама и читлук сахибијима.
Почетак Српске револуције 1804. године унео је
велики преокрет у животу становништва Пљеваља и
(1804-1913)
пљеваљског краја. Стање је у целој покрајини постало
нередовно, вршене су мобилизације, сакупљана храна и
организовани походи против Карађорђеве Србије. Кроз
овај део Старе Херцеговине водио је пут који је спајао
Босну и Херцеговину са Цариградом. У овом крају и
околним областима босански и херцеговачки феудалци
имали су знатне поседе који су били угрожени акцијом
српских устаника. За српски ослободилачки покрет ова
област је била важна зато што је била вековна спона
између Шумадије и околних области, с једне стране, са
Херцеговином, Црном Гором, Брдима, Зетом и
Приморјем, на другој страни. Везе су деценијама и
стотинама година одржаване великим делом из правца
Ужица преко манастира Свете Тројице и даље преко
манастира Довоље и Мораче до Острога, или преко
прелаза у Тепцима на Тари, манастира Подмалинска,
Бијеле и Жупе Никшићке до Острога.25
Пљевља су за Османлије била важна не само као
седиште херцеговачког санџака већ и као важно
средиште на главном путу који је везивао босански
вилајет са главнином Османског царства. Зато се током
целог трајања Првог српског устанка, а на известан
начин и деценијама касније, страховало од повезивања
и сусрета Срба из Шумадије и Старе Србије са Србима у
Херцеговини и Црној Гори, што би довело до пресецања
„босанске џаде као пута од прворазредне стратешке
важности“. На правцу од Травника до Новог Пазара већ
крајем 1804. године радило се на утврђивању и
проширењу путева, поправљању мостова, припремању
конака и хране за војску. Пљеваљски мутеселим Синанпаша писао је, заједно са кадијом, сарајевском Хаџи
Ахмед-бегу (Палошу) да му у помоћ пошаље неколико
стотина људи. Сарајевски мутеселим кренуо је у Пљевља
са 55 војничких коњаника.26
Босански валија је још 1806. године процењивао да
је „Таслиџа озбиљно угрожена“ како због акција из
правца београдског пашалука тако и због локалних
устаничких и хајдучких акција. Валија Хусрев Мехмедпаша издаје 1807. бујурулдију у којој између осталог каже
да „српски невјерници и црногорски одметници договор
учинивши навалише на путу босанског ајалета на неке
градове и то Нову Варош, Таслиџу, Пријепоље и њихове
околине са намјером да затворе босански пут и због тога
да се повећа тамо војска и потреба приспјешеми молбе и
имами“. Налаже се мутеселиму пљеваљском Смаил-бегу
и Хашим-бегу, мутеселиму пријепољском, да одмах
крену у помоћ. Сам валија је кренуо из Травника за Нови
Пазар, прошавши кроз Пљевља, Пријепоље и Сјеницу.27
Поред војничког, босански пут је имао и изузетан
трговачки значај, како за Турску тако после 1806. и за
18
Nedim Filipović, Dva pitanja iz problematike Prvog srpskog ustanka, Pregled, br.2, februar 1954, Sarajevo, 90.
N. Filipović, nav.delo 98.
Љ. Дурковић-Јакшић, Србијанско-црногорска сарадња (1830-1851), Београд 1957, 3.
26
Kemura Šejh Sejfudin, Prvi srpski ustanak pod Karađorđem od godine 1219. po hiđ. ili 1804. po l. do dobitka autonomije, Sarajevo 1914, 31 – 32.
27
Исто, 161-167.
23
24
25
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
181
(1804-1913)
Француску као новог турског савезника. Отварање
француског конзулата у Травнику 1807. године
сведочило је о новом прегруписавању снага и савезника
(конзулат је радио до 1814. године). По Наполеоновој
замисли кроз босански вилајет је требало да пролази
копнени пут који би везивао Француску са Левантом јер
су морски путеви били угрожени од стране Енглеза.28
Године 1807. босански валија Хусрев Мехмед-паша
смењен је и постављен за солунског валију, а на његово
место дошао је ранији велики везир Ибрахим Хилмипаша, дотадашњи солунски валија. Стигавши у Нови
Пазар на путу за Травник валија је издао заповест у којој
се између осталог каже: „....Еј, ви ефендије, мутеселими
и остали горе наведени, пригледајте путеве те их
поправите, ћуприје, калдрме и остала опасна мјеста куд
ћу доћи и проћи и то да се што прије поправи са знањем
шериатских судаца и под надзором татарског ми
одабаше Алије. Зато вам ову бујрулдију пишем са
босанског дивана и шаљем; кад вам приспије помоћу
Бога гледајте да се равнате и радите по садржају исте, а
од противности клоните се и чувајте“.29
Српски ослободилачки покрет имао је великог
одјека у пљеваљском крају како међу сеоским тако и међу
варошким српским становништвом и пре него што је
Карађорђе започео продор у правцу Старе Херцеговине и
Васојевића 1809. године. Многи подаци говоре о
покретима раје и о њеном бежању са земље, првенствено
ради великих редовних и ванредних намета, али и због
солидарности са устаничким покретом. Крајем 1805.
године упућена је бујурулдија кадији Пљеваља и
беговима, агама и осталој властели у којој се тражи да се
због побуне раје у кадилуку Стари Влах, према Новој
Вароши из Пљеваља упути две стотине људи. У једној
другој бујурулдији од 31. марта 1806. године говори се о
покретима раје и солидарности са устаницима у селима
Старохнићи, Закућје и Поникве. Муслимански феудалци
Пљеваља се 2. јуна 1806. године жале да раја напушта
земљу у њиховом кадилуку, молећи да босански диван
удовољи жељама раје како би се она вратила на своје
земље. Агама и беговима није било у интересу да земља
годинама стоји необрађена. Устанички покрет захватио
је и пљеваљско градско становништво које је напуштало
Пљевља и повезивало се са устаницима. Турска власт је у
таквим случајевима, било да је реч о сеоском или
варошком становништву, прибегавала конфискацији
имовине, нарочито земље, свима онима који су
прилазили устаницима. Конфискована имовина је
припадала углавном крупним феудалцима. У једној
бујурулдији од 30. јуна 1807. наређује се да се заплени сва
покретна и непокретна имовина „једног попа и неког
Алексе и Јевте, становника Плевља, који су прво били
пребјегли српским побуњеницима али су се вратили и
било им је опроштено, но они су изненада поново
пребјегли устаницима и горња мјера била је одмазда јер
се показало да су се та лица била повратила због
прикупљања података потребних устаницима“.30 Нешто
касније, 1810. године налазимо сличан пример
конфискације земље петорице хришћанских сељака из
села Кучин у кадилуку Пријепоље, јер су заједно са
„српским издајницима ударили на кадилук Пријепоље,
пришавши устаницима у нападу на пријепољску варош.
Пресуђено је да се њихова земља додели Хаџи-Смаил
бегу, сину Мехмед паше, мутеселиму Таслиџе који се
борио „за вјеру и државу“.31 Као што често бива у
немирним временима било је активности које нису
проистицале из строге верске подељености, над којом су,
каткад, преовладавали материјални мотиви. Једна
исправа од 20. јуна 1806. године сведочи да су три
православна сељака из села Миловића у пљеваљском
кадилуку заједно са Хајдар-беговим сином Салихом
опљачкали на путу извесног Илију из Сарајева и његову
жену. Исте године један спахија „ провалио је у кућу једне
муслиманке и покрао јој накит и друге ствари“.32
Српски ослободилачки покрет у Старој Херцеговини
на почетку XIX века нашао се између два српска
гравитациона центра, два државна средишта у настајању
– Црне Горе и Шумадије. Она се, стога, од почетка
устанка у Шумадији почела колебати, између савета
руских изасланика и владике црногорског у крајевима
који су били ближе Црној Гори, и одлучнијег иступања
области Источне Херцеговине – на простору од Мораче,
Ускока, Дробњака и Пиве до Лима. Русија је, наиме, све
до 1806. године имала савезнички уговор са Турском,
дајући приоритет сузбијању француског утицаја у
источном Средоземљу и на Балкану.33 Зато Карађорђев
позив Херцеговцима 1804. године, у коме је поред
осталог стајало да је дошло „сада време и случај, да се и
ви ослободите и с нама сједините“, није наишао на јачи
одзив због противљења руског изасланика грофа Марка
Ивелића и, под његовим утицајем, митрополита Петра I
и архимандрита пивског Арсенија Гаговића.34 Ипак,
Дробњаци, Никшићани и Пивљани су молили Петра I,
средином 1804, да се дигне на устанак: „Устани, господине,
Бога ради јер нам је боље у слободи живјети један дан,
него оволику муку и напаст трпљети. Ја сада, ја никада !!!“
Руски цар Александар I послао је 1805. у Црну Гору
и Херцеговину у својству „специјалног представника“
Степана Андреевича Санковског са задатком да проучи
182
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
тамошње прилике, ојача руски утицај, утврди бројно
стање Срба и Турака и припреми војне снаге које би се
могле употребити у случају Наполеоновог искрцавања на
јадранску обалу.35 Санковски је 5. новембра 1805. поднео
врло опширан и детаљан извештај министру иностраних
послова Русије кнезу Адаму Чарторијском. Навео је,
поред осталог, да у Херцеговини има 8.800 хришћанских
домова, од чега 880 у пљеваљском кадилуку. Процењиво
је да херцеговачки Срби могу дати око 20.000 људи под
оружјем, а да Турци имају под оружјем 6.850 војника,
концентрисаних већином у градским утврђењима, и то
највише у Мостару (1500), Требињу (1000), Стоцу (1000),
Никшићу (900), Колашину (800), Клобуку (500) и нешто
мање у другим утврђењима. Представници Срба пљеваљског и никшићког кадилука посетили су Санковског
с молбом „да их Русија неизоставно узме под своје покровитељство“. Санковски је свима саветовао да са стрпљењем и ћутањем очекују срећни дан њиховог ослобођења,
о чему брине руски Цар и да ради тога без сагласности
Цара ниште не предузимају против Турака.36
Упркос наведеним инструкцијама, 33 Дробњака на
челу са Гаврилом и Јованом Шибалијом, отишли су 1805.
Карађорђу у Шумадију. Има вести да су српски устаници
и хајдучке групе марта 1806. угрожавали Стари Влах,
Пљевља, Прибој, Рудо, Вишеград.37 Сличне вести се
понављају и у пролеће 1807. године, када су остаци
Прибоја и Вишеграда поново спаљени. Новембра те
године Турци су страховали од усклађених дејстава на
Нову Варош, Пријепоље и Пљевља из праваца београдског пашалука и из правца херцеговачких и брдских
племена. Заиста, већ око 1. фебруара 1807. Карађорђе је
имао планове да се са Црногорцима и Херцеговцима
сретне у Дробњацима или код Пљеваља.38
Година 1809. означава преломну годину у Карађорђевом покушају да продором према Рашкој, Херцеговини и Босни оствари свој циљ ослобођења и
уједињења дела српског народа. Било му је врло важно
да пресече тзв. „босанску џаду“ и успостави директну везу
са Херцеговином, Васојевићима, Брдима и Црном Гором.
Планирао је да се са Херцеговцима сретне на Тари код
Пљеваља, а са Црногорцима на Тари код Колашина.
Карађорђе је из Београда упутио писмо дробачком
војводи Гаврилу Шибалији, 12. априла 1809. године у
коме га подсећа на боравак у Тополи када су се „за свашто
разговарали како ћемо Турке побеђивати“. Пише да је
Русија сада заратила с Турском и њена војска је „веће
Дунаво прешла и на Турке ударила, и нама су заповедили
29
да и ми што пре на Турке ударимо, а ми смо веће пре тога
готови били и са свим пределима куд је народ српски
јесмо у договору били и тајно смо ји џебаном подпунили
и прочим потребами“. Када ми започнемо први бој, пише
Карађорђе, „онда ће сав народ сербски оружје дигнути и
ударити против Турака, и разделили смо војске све куде
ће која ударити: једну смо војску наредили управо преко
Ерцеговине како ће прећи на Тару. Зато препоручујем
вама и витезовима твојим да покажете јуначество старо
и подигнете оружје ваше и возбудите народ отуда од Таре
воде и потрудите се да се на Тари састанемо и да се
сојединимо и Турке да изтерамо, да очистимо своје
отечество како што је и у прво време било“.39
Наступајући према Старој Рашкој Карађорђе је
планирао да, за почетак, узме два важна градска
утврђења – у Новој Вароши и Сјеници, а затим тврђаву у
Новом Пазару. Желео је да на овај начин упостави
контролу над, за Босну изузетно важним, делом пута од
Лима до планине Рогозне. Пошто је крајем априла 1809.
ослободио Нову Варош, са главнином војске упутио се
према Сјеници, а део снага послао је према Пријепољу. У
писму војводи Антонију Пљакићу, из Сјенице, 4. маја
1809, коме је дао задатак да постепено опседа Нови
Пазар, Карађорђе каже да је Хаџи Продана и Мутапа
послао Арсенију Ломи у Нову Варош „и Препољу да се
окрену“, а он сам ће пошто сврши опсаду тврђаве у
Сјеници, пола војске окренути Пазару и на њега ударити,
„а пола би војске окренуо амо Таслиџи и Препољу“.40
Расположиви историјски подаци указују да се игуман
манастира Св. Тројице код Пљеваља Авакум налазио у
устаничком штабу у Новој Вароши и вероватно Сјеници.
Прота Милутин у писму војводи Антонију Пљакићу
говори о одзиву Херцеговаца и помиње игумана Авакума:
„Ерцеговци сви редом за нами хоће и с нама заједно све
на душмана ступају и срцем и душом и добро ће бити ако
Бог да“ - пише прота Милутин. На крају писма, писаног у
Новој Вароши, каже: „Игуман Авакум из Троице от
Плеваља љубезно вас поздрављает“.41 Игумана Авакума
помиње и Карађорђе у писму војводи Антонију, после
освајања Сјенице 10. маја 1809. у коме поред осталог каже
– „шаљемо вама ово писмо што е вам послао игуман
Авакум“.42 И братство манастира Довоља било је једно од
средишта устаничког покрета. Забележена традиција
сведочи да се његов игуман Јован (Рондовић) прикључио
Карађорђевом покрету још крајем 1806. године. Један
запис сведочи о страдању манастира Довоља 1809. године,
његовом првом великом пустошењу. Сва манастирска
И. С. Достян, Описание Черногории начала XIX в. в донесениях С. А. Санковского, Славяно-балканские исследования, Москва 1972, 291-336.
Исто, 327.
Богумил Храбак, Босна и Херцеговина у доба Првог српског устанка, Бања Лука 2004, 48.
38
Исто, 144.
39
Историјски архив Шумадије, инв. бр. 991, Карађорђе Петровић Гаврилу Шибалији, Београд, 30. март / 12. април 1809.
40
Архив САНУ, Историјска збирка бр. 770, преписи И. Стојановића бр. 501, Карађорђе Петровић Антонију Пљакићу, у Сјеници 21. априла / 4. маја 1809.
41
Исто, бр. 503, Прота Милутин војводи А. Пљакићу, Нова Варош 25. априла / 8. маја 1809.
42
Исто, бр. 504, Карађорђе Петровић Антонију Пљакићу, у Сеници, 27. априла / 10. маја 1809. године.
35
Midhat Šamić, Francuski izveštaj o Bosni početkom XIX vijeka (1806-1813), Građa, knj. XI, Naučno društvo BiH, Sarajevo 1961, 5-7.
S. Kemura, nav. delo, 176
30
N. Filipović, nav. delo 99.
31
Isto.
32
Isto, 100.
33
Славенко Терзић, Русија и Српска револуциа (1804-1815), Европа и Српска револуција 1805-1815, Нови Сад 2004, 225-226.
34
Миленко Вукићевић, Карађорђе, књ. II, 1804-1807, Београд 1912, 224-239.
28
(1804-1913)
36
37
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
183
(1804-1913)
имовина је била разнета и многе црквене сасуде и
драгоцености.43 Калуђери су с муком спасили ћивот с
моштима Св. Арсенија. Традиција такође говори да се
доста пљеваљских Срба и са сеоског подручја прикључило Карађорђевој војсци око Нове Вароши.
Три дана после пада Сјенице, Сулејман-паша
Скопљак добио је наредбу да с босанском војском крене
у помоћ Пљевљима и Пријепољу. Босански валија је
писао да су „српски одметници“ навалили на Нову
Варош, Пријепоље и Сјеницу и да Сарајлије и Фочаци
под командом мутесарифа клишког санџака Сулејманпаше „лете Таслиџи и Пријепољу“.44 „Све је стрепило
пред катастрофом, а нико се није бринуо, како да се
препријечи“ - пише Сафвет-бег Башагић-Реџепашић.45
Пљевља су била, у сваком погледу, на великом удару због
војничких операција. На путу од Травника до Пљеваља
и Пријепоља 1809. кадије су бринуле за исхрану људи и
стоке. Велики терет изискивала је и мобилизација и
опремање војске за походе на Србију. Године 1812. босански
валија одређује Пљевљаке да заједно са Чајничанима и
Рогатичанима чувају Вишеград.
После блиставих Карађорђевих победа над Сулејманпашом Скопљаком у Сјеници и над пећким Нуманпашом на Суводолу, за време одмора у Сјеници, док се
спремао да крене према Новом Пазару, средином јуна
1809. стигло је око 350 Васојевића, Брђана, Дробњака и
Морачана на челу са Јованом Шибалијом. Француски
генерални конзул у Травнику, Пјер Давид, пореклом
Јеврејин, писао је средином јуна генералном провидуру
Далмације Дандолу о „пренеражењу“ које су у Босни
изазвале победе Срба над Турцима и о „незадовољству
Турака према њиховим вођама, које оптужују да су се
предали Србима“. Везе Босне са осталим деловима
Османског царства биле су прекинуте све до јула месеца.
Морало се путовати преко Дубровника. Током августа,
међутим Французи су опет путовали кроз Пљевља,
Пријепоље и Сјеницу.46 После Карађорђевих победа на
Сјеници, митрополит Петар је почео размишљати о
акцији. У писму гувернадуру Вуку Радоњићу од 29. јуна
1809. Митрополит истиче: „И тако ми главари ровачки и
морачки пишу, ако сад не пођемо да послијед немамо
рашта ходити зашто ће Сербли скоро до границе наше и
преко Пљеваљах доћи како су дошли преко Бихора у
Васојевиће“.47 Међутим, разочаран поразом код Ниша,
као и држањем руске војске и изостанком директне руске
војне помоћи, Карађорђе је крајем јуна донео одлуку да
повуче своје снаге са истурених делова фронта према
Лиму и Дрини на Јавор и Поникве.
Нове наде за јачу ослободилачку акцију у
Херцеговини, па и пљеваљском крају, појавиле су се 1812.
године. Та нада је проистицала из тзв. руског плана
адмирала Чичагова. Током дугих руско-турских преговора
о престанку ратних дејстава (који су окончани миром у
Букурешту, 28. маја 1812), Руси су ради успоравања
Наполеоновог продора према Москви настојали, преко
архимандрита Арсенија Гаговића, да изазову широке
устаничке акције у Херцеговини и цео покрет усмере
према Далмацији где је требао изазвати устанак против
Француза. Међу групом угледних Херцеговаца који су
1812. стигли у Тополу била су и два Пљевљака – Милисав
Паро и Милић Н. Прикупили су се у Ужицу, одакле су
заједно с Гаговићем путовали за Тополу. Поред поменутих
Пљевљака у делегацији су били и Гаврило Шибалија из
Дробњака, Илија Ђедовић из Мораче, Антоније Котлица
од Колашина, Матија Јушковић из Никшића, Никола Н.
из Мостара, Сава Кулић из Пиве, Јакша Гачанин из Гацка
и Стеван Поповић из Невесиња.48 Шибалија је, уз
Карађорђеву сагласност отупутовао у Букурешт у штаб
руске Дунавске армије. Међутим, брз Наполеонов продор
у Русију приморао је Русе да повуку своје снаге из Србије
и са Балкана. Адмирал Чичагов, који је заменио Кутузова
на челу Дунавске армије, послао је грофа Марка Ивелића
у Тополу да Карађорђу и Херцеговцима саопшти промену
политичких прилика. Ивелић је обавестио Херцеговце о
одустајању од јадранске експедиције и саветовао им да се
врате у завичај.49
ПОКУШАЈИ ТУРСКИХ РЕФОРМИ
И ЛОКАЛНИ ОТПОРИ
Погубљења у Пљевљима и Травнику:
попа Милутина Церовића, Бећир-паше
и Мехмед-паше Селмановића.
Пљеваљски заим под Острогом.
Похара Свете Тројице
После угушења Српске револуције Порта је
одлучила да доведе у ред стање у босанском вилајету и
да сузбије самовољу и осионост босанско-херцеговачких
ајана и капетана. Босански валија, са седиштем у
Травнику (који се често називао и везиром) по традицији
Владимир Ћоровић, Манастир Довоља, Српски манастири у Херцеговини, Београд 1999, 232.
S. Kemura, nav. delo, 211.
Safet beg Bašagić-Redžepašić, Kratka uputa u prošlost Bosne i Hercegovine (od g. 1463.-1850.), Sarajevo 1900, 122.
46
Midhat Šamić, Francuski izveštaji o Bosni početkom XIX vijeka (1806-1813), Gradja, knj. XI, Naučno društvo BiH, Sarajevo 961, 62-63.
47
Ристо Драгићевић, Документи из архиве црногорских гувернадура, Историјски записи V, 1950, 203.
48
В. С. Караџић, Скупљени историјски и етнографски списи, књ. I, Београд 1898, 208-209.
49
Радош Љушић, Вожд Карађорђе, друга књига, Београд-Горњи Милановац 1995, 157.
43
184
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
је био паша са три туга. „Порта је сваке године – пише
историчар Шљиво – на трећи дан рамазанског бајрама
обнављала указ о потврђивању или о постављању новог
валије“.50 Валије су се у Травнику задржавале у просеку
између једне и три године. Одржавале су редован диван,
у пашином конаку (сарају), коме су присуствовали поред
босанско-херцеговачких санџак-бегова и ајани, и други
најугледнији људи према пашином позиву, а када се
радило о војним питањима и унутрашњем реду сазивани
су сви капетани из пашалука. Вилајет је и у првој
половини XIX века почивао на тимарском уређењу и
спахијама као основном војном потенцијалу које је
окупљао алајбег, док су капетани били заповедници
стајаће војске. Сукоби босанских и херцеговачких великаша
попримали су понекад обележје правог грађанског рата.
Почетком XIX века јаничари су, као посебан род војске
знатно ојачали и постали снага која је ометала
модернизацију Турске, будући често носилац нереда и
побуна. У другој деценији XIX века јаничара је у
босанском вилајету било укупно између 70-120.000 у
деветнаест градова. Целокупним корпусом јаничара
командовао је сарајевски забит, јер их је у Сарајеву било
далеко највише, откуда је и долазила највећа непослушност босанском валији.
Број и структура становништва босанског вилајета
у првој половини XIX века заснива се углавном на
проценама страних конзула и обавештајаца. Према
подацима аустријског конзула Митесера из 1811. године
у босанском вилајету је било 620 хиљада мушких глава,
од којих 255 хиљада православних, 200 хиљада
муслимана, 135 хиљада римокатолика, 25 хиљада Јевреја
и 5 хиљада Цигана.51 Не располажемо подацима о верској
структури становништва пељеваљског кадилука почетком
XIX века. Међутим, аустријски конзул у Травнику, барон
Симбшен је 1818. године сачинио извештај о војним
снагама босанског вилајета, заправо броју људи способних за оружје, по кадилуцима и тврђавама. Према овим
подацима Пљевља („Таслиџа“) су под командом ајана
имала укупно 8.000 војника, и то 3 хиљаде муслимана и
5 хиљада хришћана.52
Од гушења Првог српског устанка па до гушења
буне Хусеин-бега Градашчевића и устоличења Али-паше
Ризванбеговића за херцеговачког везира, траје готово
непрекидна борба централне власти да спроведе реформе
у босанском вилајету и отпори босанско-херцеговачког
беговата да онемогући те реформе. Радило се о реорганизацији војног устројства – припремама за укидање
јаничара и увођење низами-џедида, редовне војске. У
пролеће 1813. у Травник је стигао нови валија Али-паша
Деренделија, суров и немилосрдан човек, пре тога
44
45
Galib Šljivo, Bosna i Hercegovina 1813-1826, 18.
Исто, 27.
Исто, 25.
53
Исто, 28.
54
Коста Н. Костић, Наши нови градови на југу, Београд 1922, 71.
50
51
52
(1804-1913)
заповедник 12.000 крџалија. На примеру мостарске
породице Дадића 1814. на челу са Алијагом Дадићем
видело се да ће искористити сва средства у завођењу
реда. Куће су им биле сравњене са земљом, имања разграбљена, а породице готово истребљене. Врло тешко је
излазио на крај са побуњеним Сарајлијама који су
спречавали дотурање муниције у Босну. Почетком 1815.
пресрели су код Пљеваља караван са 400 товара
муниције за валију, послате из Цариграда и сместили је
у сарајевску тврђаву. Опозиција Портиним реформама,
на чијем челу су стајали спахије, капетани, улема, стално
је јачала што је само увећавало анархично стање. Ово
својеврсно опозиционо јавно мњење стварало се у
кафанама и џамијама. И валије су доприносиле таквом
стању, јер су, да би попунили своје касе, повећавали
намете, чему су се супротстављали поједини великаши.
Валије су, са ретким изузецима, били Османлије који су
свој положај користили и да се што више обогате.
Становништво босанског вилајета било је и даље
оптерећено разним дажбинама. Џизију (главарину)
плаћали су хришћани који нису били у војној служби.
Године 1809. џизија је износила 3,2 пјастера по глави, а
1819. године 4,5 пјастера. Према попису харачких глава
из 1819. године у свим кадилуцима босанског вилајета
било је 98.001 глава, од којих у пљеваљском кадилуку 651
глава. „Босански дефтердар је препустио сакупљање
харача закупцима – пише Галиб Шљиво – који су имали
велике добити од тога. Тако је поменуте 1819. године
цјелокупан приход од харача који је износио 292.000
пјастера био уступљен закупцима за 420.750, с тим да
они имају право да уберу главарину од принудно
повећаног броја становника, у сваком случају до 138.000
глава“.53 Зависни сељаци (кметови) давали су десетину
(земљарину), затим кућарину и разне друге дажбине.
Становништво босанског вилајета пратиле су и друге
невоље. Године 1813. појавила се куга, ширила се током
1814. и 1815, па и 1816. године. Захватила је практично
целу Херцеговину и ширила се нарочито у летњим
месецима. Куге је било и у Пљевљима на друму према
Цариграду, Чајничу, Горажду. Појавила се поново у
Херцеговини почетком 1823. године. Има података да је
„касаба Таслиџа“ 1836. пострадала и од колере од које су
умрле четрдесет две особе. Пљевља је 1818. године
задесила велика барутна експлозија, којом приликом је
погинуло много људи и изгорела „сва чаршија“.54
Двадесете и тридесете године XIX века, последње
деценије Пљеваља као престонице Херцеговине, испуњене су немирима, обрачунима и нередима. После
Сулејман-паше Скопљака (1816-1818), Морали Абубекир-
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
паше, Дервиш Мустафа-паше и Сеид Мехмед Руждипаше, у Травник је на дужност босанског валије 29. марта
1820, у пратњи више од 1000 коњаника, стигао Сеид Али
Џелал-паша, у народу познат као Џелалудин-паша. Стигао
је преко Приштине, Новог Пазара, Пљеваља и Фоче.
Остао је на том месту до краја 1822. године, али је његова
управа остала изразито забележена у свести народа.
Оцењиван је као строг, праведан и нагао. Имао је моћ
коју до тада није имао ниједан босански валија, и завео
ред и мир који до тада нису виђени у овим покрајинама.
Аустријски извори су га сматрали праведним према
свима „без разлике на вјеру“, а чувени немачки историчар Леополд Ранке је записао: „Вршио је правду
неумољиву, непоткупљиву и тога ради је веома био
повољан раји, која ништа друго није ни тражила него
тако заштиту закона, али је то толико мање било по вољи
беговима босанским“.55 Остале су забележене његове
речи окупљеним великашима на почетку владавине:
„Недјела која сте починили изазвала су највеће Портино
негодовање. Ви сте или сами разбојници и злочинци,
или такве људе узимате у заштиту. С којим правом
можете себе називати капетанима или заповједницима?
Какав то народ представљате?“56 У жестоком завођењу
реда Џелал-паша је погубио и неке пљеваљске прваке.
Сафвет-бег Башагић наводи међу онима који су били
„особито на гласу“ Бећир-пашу, муселима пљеваљског,
Дрнду алајбега, Ибрахим-бега Пријепољца и друге.57
Неки други извори помињу и пљеваљског муселима
Ибрахим-бега Селмановића58
Расположиви извори сведоче да је Џелал-паша
убио пљеваљског муселима Бећир-пашу Селмановића и
брата му Мехмед-пашу, вероватно 1820. године.59 Неки
други извори указују да је Бећир-паша убијен 1823.60
Убиству Мехмед-паше Селмановића претходило је
Мехмед-пашино убиство у Пљевљима свештеника из
Дробњака Милутина Церовића, оца Новице Церовића.
Не постоји сагласност у тачном утврђивању године
погубљења проте Церовића, свакако између 1813. и 1820.
године. Према неким писаним изворима и народној
традицији Селмановићи нису били довољно чврсти у
управљању Дробњацима (који су били посед Селмановића
и део пљеваљског кадилука) што је приморавало
травничког везира да често предузима походе и заводи
ред. Убиство Милутина Церовића требало је, наводно, да
послужи као доказ одлучности Селмановића да владају
Дробњацима. Према усменој традицији Мехмед-паша је
185
на превару домамио Церовића у Пљевља, да би му дао
војводство, а затим је наредио да се посече на сред
чаршије. После погубљења паша Селмановића, они више
нису излазили у Дробњаке да купе харач. Уместо
Селмановића муселимство над Дробњацима добио је
Смаил-ага Ченгић, који је од Селмановића откупио право
купљења харача у Дробњацима. Сматра се да је то било
1820. године.61 Имао је чардаке у Јунча Долу и радо
излазио у лов по Дурмитору, а његов син Дед-ага је
чардаке пренео у Жабљак.
Стање анархије и безакоња у босанском вилајету и
херцеговском санџаку било је у извесној мери и последица крупних потреса који су угрожавали Османско
царство у првој половини XIX века. Босанско-херцеговачка
властела је била врло тврдокорна у супротстављању
реформама султана Махмуда II (1808 – 1839). Султан је
1826. године укинуо јаничаре. То је изазвало снажну
јаничарску побуну у Цариграду која је угушена уз
стравично крвопролиће. Долазак фермана о укидању
јаничара изазвао је њихову побуну, нарочито у Сарајеву.
Разаслали су писма у све босанско-херцеговачке кадилуке позивајући на побуну. У самом Сарајеву било је око
12000 јаничара. Побуном су захваћени кадилуци Сарајево,
Травник, Пљевља, Мостар и Фоча у којима је било
јаничара, али је било побуне и у кадилуцима где није
било јаничара. Почетком 1827. буљукбаша колашински
Хајдар Мицановић са 100 својих присталица боравио је у
Пљевљима очекујући Сарајлије. Колашинци су похарали
манастир Св. Тројицу а калуђери су се од њиховог зулума
разбежали по околним селима.62 Крајем 1826. Порта је
за босанског валију поставила београдског мухафиза
Абдурахим-пашу. Почетком фебруара 1827. угушена је
јаничарска побуна у Сарајеву чиме је престао отпор и у
целом вилајету. Јаничари су каменовали угледног
сарајевског првака Фадил-еф. Шерифовића јер није
пристао уз њихову побуну. Валија је наредио да се посеку
Ибрахим-ага Бакаревић, Мустафа-ага и Сулејман-ага
Тахмиџија, Фејзил-ага Сурнелић, Абди-ага Милошевић,
Ибрахим Пињо и јаничарски забит Алијага. Њихове
одрубљене главе послао је у Цариград где су изложене
пред вратима султановог сараја.63 Прикупивши додатне
војне снаге из Скопља и других крајева Босне, Абдурахим
паша је са око 10.000 војника под оружјем наставио
крвав обрачун са босанским јаничарима. Завладао је
страх и масовно бежање из вилајета. Према једном писму
цетињског митрополита Петра I из априла 1827. пљеваљ-
Цит. према: G. Šljivo, Bosna i Hercegovina 1813-1826, 285.
Исто, 226.
S. Bašagić, Kratka uputa..., 131.
58
Драг. М. Павловић, Покрет у Босни и Албанији противу реформи Махмуда II, Београд 1913, 5.
59
Љубомир Дурковић-Јакшић, Убиство у Пљевљима сввештеника Милутина, оца Новице Церовића из Дробњака и Мехмед-паше
Селмановић, Дурмиторски зборник, На извору Вукова језика 1, Титоград 1991, 211-219.
60
Safet beg Bašagić, Znameniti Hrvati, Bošnjaci i Hercegovci u turskoj carevini, Zagreb 1931, 14.
61
Љ. Дурковић-Јакшић, нав. дело, 219; Светозар Томић, Смаил-ага Ченгић, Годишњица Николе Чупића, књ. XXXVI, Београд 1927, 248-249.
62
Жарко Шћепановић, Средње Полимље и Потарје, Београд 1979, 181
63
Galib Šljivo, Bosna i Hercegovina 1827-1849, Banja Luka 1988, 40-41.
55
56
57
186
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
ски заим утекао је у манастир Острог. Неколико недеља
касније митрополит бележи да су људи Абдурахим-паше
„идући за Цариград, пролазили кроз Пљевља са натовареним одсјеченим главама на неколико коња“.64 Године
1828. у Пљевљима је опет дошло до некакве побуне којој
су се прикључили Колашинци. Општем стању анархије у
Царству погодовали су и крупни унутрашњи потреси као
што је био грчки устанак започет 1821. године и нарочито
велики рат Русије и Турске 1828-1829. године завршен
Једранским мировним уговором. У босанском вилајету
је тешко ишло са купљењем војске и хране за овај рат.
За и против султана: Пљевља између
Хусеин-капетана Градашчевића
и Али-аге Ризванбеговића
После окончаног грчког устанака, стварањем
независне Грчке, и руско-турског рата, Порта је 1831.
имала времена да крене са одлучнијим спровођењем
реформи у Босни и Херцеговини. У септембру 1828. за
босанског валију дошао је недовољно одлучан и благи
Али Намик-паша, који се, међутим, био истакао у рату
против Грка. Почетком 1831. године стигао је из
Цариграда нарочити комесар да помогне босанском
валији увођење реформи. Велики везир Мехмед Решидпаша налазио се у Македонији са новом, модернијом
војском. Забринут за своје привилегије и свој статус
након спровођења реформи, највећи број босанских
капетана (осим браће Сулејманпашића) окупљених око
младог али врло богатог градачачког капетана Хусеинбега Градашчевића (могао је тада имати 29 година),
донео је на своме збору у Тузли (25. јануара / 5. фебруара
1831) одлуку да се свим силама одупре: увођењу нове
војске, нових пореза и уступању Србији подринских
нахија. Одлучено је да се тражи независност Босне.65
Донета је одлука да се створи савез са Мустафа-пашом
скадарским и договор о заједничкој акцији.
Против Градашчевићевог покрета изјаснили су се
сви херцеговачки муселими: Али-ага Ризванбеговић,
Смаил-ага Ченгић, Хасан-бег Ресулбеговић, Лутфи-бег
Реџепашић, никшићки капетани Осман Мушовић и
раније поменути босански Сулејманпашићи – Ибрахим,
Мухамед и Осман. Центар султанових присталица био је
Столац где је маја 1831. стигао и валија Али Намик-паша.
Градашчевић је успео да освоји Травник, али је велики
везир Мехмед Решид-паша успео да војском порази
његовог савезника Мустафа-пашу скадарског који је
капитулирао у Скадру. Храбри и енергични Хусеин-
(1804-1913)
капетан успео је са 25.000 војника да допре до Косова (18.
јуна 1831) и да на Косову пољу потпуно порази низамску
војску великог везира. „Кад је требао прећи из става
победника у државнички, пише Х. Капиџић, Хусеинкапетан или није умио или није могао да то учини /.../
Више ратник него државник и политичар, Хусеинкапетан није могао да прави јаче потезе“.66 Градашчевић
је на почетку побуне тражио од великог везира да их „не
приморава на нову вјеру и правила којих досад није било,
која не могу да се сложе с нашим старим правилима и
старом муслиманском вјером“, као и „да се ниједном
нашем земљопоседнику не одузима његово имање, већ
да га свак ужива како је то и досад чинио“.67 Његов
политичко-социјални програм био је конзервативан,
супротстављен свему новом што је Порта намеравала да
уведе, чак и новим униформама. Иако је за кратко постао
везир у Травнику, Градашчевић („Змај од Босне“ - како га
је народ звао) није имао снаге да се супротстави султановој
војсци од 30.000 људи коју је предводио Махмуд Хамдипаша. Ређали су се његови порази код Бањске (на
Косову), код Пријепоља, Горажда, на Палама и код Витеза,
чиме је био отворен пут према Сарајеву и Травнику.
Поражен, пребегао је у Славонију и интерниран у Осијек.
У позну јесен 1832. преко Земуна и Београда стигао је у
Цариград где је убрзо умро.
Доступни извори не пружају могућност да се
потпуније реконструише слика Пљеваља и пљеваљског
краја у овом бурном времену. Крајем маја 1831.
Градашчевићева војска овладавши Доњим Полимљем
успела је да успостави територијални континуитет са
скадарским пашом, од Пријепоља преко Бијелог Поља
до Гусиња и Рожаја. У септембру је, међутим, велики
везир заробио Мустафа-пашу скадарског. „Од Пљеваља
па према југозападу – до Стоца, Требиња и Никшића у
областима источне Херцеговине, контролу већ нису
имали људи Хусеин капетана Градашчевића већ присталице свргнутог везира, односно присталице султанове“.68
Као и обично у превратним временима било је колебања
и вагања која ће страна победити. Већ од лета 1830. око
реке Таре трајали су непрекидни обрачуни између
присталица и противника реформи, али и између колашинских племена и Турака. На Градашчевићевој страни
је било братство Мицановића (Раповићи, Мемићи,
Бошковићи и др.), а има вести да се њихов буљук-баша
Хајдар Мицан са 100 људи још увек налазио у
Пљевљима. Током септембра 1831. године травнички
везир Намик-паша се тешком муком пробијао од Стоца,
преко Таре, Пљеваља и Лима до границе београдског
пашалука. Везир је имао око 300 својих пратилаца, а још
око 3-4.000 људи пратње предводио је Смаил-ага
Жарко Лековић, Дробњак у првој половини XIX вијека, Београд 2001, 77.
Драг. М. Павловић, нав. дело, 11; Hamdija Kapidžić, Ali-paša Rizvanbegović..., 49.
H. Kapidžić, nav. delo, 54.
67
Цит. према: G. Šljivo, Bosna i Hercegovina 1827-1849, 136.
68
Владимир Стојанчевић, Јужнословенски народи у Османском царству од Једренског мира 1829. до Париског конгреса 1856. године, Београд 1971, 59.
64
65
66
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
Ченгић. У пратњи је било и око 300 Дробњака (сто коњаника и двеста пешака) на челу са Шујом Караџићем,
Амзом (Шћепаном) Томићем, Ђоком Маловићем и
Новицом Церовићем. На Бобову их је дочекала војска
Хусеин-капетана, састављена од Фочака, Пљевљака,
Пријепољаца и Колашинаца, али су Смаил-агине снаге
разбиле противника.69 Један други извор наводи да је
Намик Али-пашу у пробијању до београдског пашалука
пратио и Зулфикар-паша „из Таслиџе“ који је преко
Крушевца, Ниша и Лесковца ишао у Скопље да великом
везиру пренесе поруку херцеговачких стрешина.70 Има
мишљења да је црногорски владика Петар II Петровић
Његош подржавао Градашчевића, „који је послао
пљеваљског Хафиз-агу на преговоре Црногорцима, а он
је њему игумана“.71 Игуман Мојсије Зечевић, из Васојевића,
преговарао је у Пљевљима са Хафиз-агом. Његош је 25.
новембра 1831. године упутио писмо Хафиз-аги прихватајући његов предлог да игуман Мојсије дође у Пљевља
ради договора о „заједничкој борби против османске
власти“. У јесен 1831. има вести да су некакви Руси, који
су стигли у Црну Гору с циљем да се простор до Таре
припоји Црној Гори, имали под Острогом сусрет са
попом Видом из Шарана са којим су дошли Ибрахим-ага
Пиџарић, Ахмет-ага и Хафиз-ага из Таслиџе у пратњи
игумана тројичког Герасима и пљеваљског кнеза Мојсија
Радовића.72
Сафвет-бег Башагић сматра да је Хусеин-капетан
после победе на Косову постао осион, непристојан „чак и
према својим друговима“ што је довело до осипања
његове војске већ у Приштини. „Видећи Хусејин капетан,
да ће се све разићи, дигне се и он, па преко Пријепоља и
Таслиџе, гдје се показа у правој слици, кад посијече
неколика члана из моћне породице Селмановића, да
покаже осталим безима своју моћ и силу“.73 Војничком
слому Градашчевићевог покрета огроман допринос дали
су Арбанаси који су се после пораза скадарског паше
окренули султану, и чак предводили султанову војску у
походу на Босну. Од укупно 30.000 војника 18.000 су
били Арбанаси, а 12.000 регуларне јединице. Калуђер
манастира Св. Тројице пљеваљске Прокопије обавестио
је ужичког сердара Јована Мићића, пореклом из Горње
Мораче, о колонама рањеника Градашчевићеве војске,
која се враћа из Вучитина, водећи много празних коња.
Призренац Махмуд паша је најзаслужнији за победу над
пријепољским мутеселимом Хаџи Мујагом, почетком
маја 1832. године. Не успевши да задржи султанову
војску преко Лима мутеселим је жив пао у руке непријатеља, а цело Пријепоље је опљачкано. Трагичну судбину
187
Градашчевићевог покрета можда најбоље илуструје
управо судбина Хаџи Мујаге, бившег новопазарског
забита: „Да би му се наругали и понизили га, узјахали су
га на магарца лицем окрнутим према репу и тако га
провели кроз Пријепоље. Он је узвикивао „Зар нигдје
нема Турчина да ме убије и да ме ове бруке опрости?“, на
шта му је одговорено: нема овдје Турака; само сте ви
Бошњаци прави Турци“.74
Пљевља у сенци „Стамбола у Мостару“.
Походи на Доњи Колашин.
Неуспех реформи: лични интерес
испред државног
Изгледало је да је прави победник крвавих сукоба
1831-1832. године био Али-паша Ризванбеговић.
Суверено је као „мали цар“ владао Херцеговином од 1833.
до 1851. године. Потицао је из Стоца, из кога је потицала
цела позната беговска породица Ризванбеговића. Као
награду за своју борбу на страни султана, пише Х.
Капиџић, Ризванбеговић је „добио Херцеговину као
посебну административну област, потпуно одвојену од
Босне, и везирски чин, 14. јануара 1833. године“.75 Султан
га је произвео у пашу са два туга. Седиште Херцеговине
пренето је из Пљеваља у Мостар и Пљевља од тог времена
више неће бити тако важно покрајинско административноуправно средиште. Прогласивши у Мостару султанов
ферман о свом постављењу за херцеговачког пашу, Алипаша је окупљеним првацима и народу наводно рекао:
„Никоме од данас није потребно да иде цару, ни у
Стамбол: ево вам Стамбола у Мостару, а ево вам и цара у
Мостару“. Пљеваљски кадилук, заједно са Колашином,
Шаранцима и Дробњацима био је један од 15 кадилука
Херцеговине за време Али-пашине управе. Али-паша је
Колашин одвојио од пријепољског и припојио пљеваљском кадилуку. Иако се Али-паша Ризванбеговић борио
на страни присталица султанових реформи, цело његово
владање је показало да није био присталица тих
реформи. Вешт, лукав и политички врло спретан умео је
годинама да прикрива своје право уверење. Само пет
година пошто је постао неприкосновени господар Херцеговине, почело се говорити да су његовом владавином
незадовољни и хришћани и муслимани у свим кадилуцима. Увео је нове порезе и намете. Као што је познато
сви хришћани од 7 – 80 година живота традиционално
су плаћали харач (џизију), затим вергију или порез на
188
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
земљу (што је било веће оптерећење за сељака), чибук,
порез на ситну стоку (овце и козе) који се од сточног
десетка временом злоупотребљавао и узимао као петина,
и десетак – „ушур“ од прихода са земље – сир, вуна, лој,
воће, зелениш, живина, јаја и др.76 Али-паша је повећао
харач, постао је знатно већи него у другим вилајетима (на
сваку харачку главу повећао је за један цванцик), затим
плаћање ђумрука (на сваког вола је тражио по три
цванцика), а десетину од прихода на земљу је убирао
тако строго „да нико није смио обрати ниједну воћку док
се не преда десетина“.77 Против њега су почели да говоре
и његови дотадашњи пријатељи Смаил-ага Ченгић и
Хасан-бег Ресулбеговић.
Али-паша Ризванбеговић се већ првих година своје
владавине суочио са нередима и побунама у граничним
областима својег пашалука – у Доњем и Горњем
Колашину. Старо историјско-географско име Доњи
Колашин за област између Таре и Лима је данас готово
нестало; северна граница ове области ишла је од Левер
Таре, преко Глибаћа, Дубочице и Матаруга до Бродарева.78
Доњем Колашину су поред осталог припадала села
Вранштица, Вранеш, Коврен, Лиса, Комаран, Горице,
Стожер, Вруља, Маоче, Мојковац, Лепенац, Крупице,
Пренћани, Потпеће, Барице и друга. У добром делу ове
области, поред православних Срба, живела су и јака
стара српска братства која су не тако давно прешла на
ислам, као што су били Каљићи, Мицановићи, Мекићи,
Мушовићи, Усовићи и други. И кад није био било каква
засебна област, Колашин је по старом племенском
обичају имао обласног племенског старешину. Најчешће
су били из куће Мушовића али је и свако братство имало
свог старешину. Позната породица Петронијевића у
Београду старином је из ове области. Нису много марили
за централну власт, па је отуда настала и она узречица:
„Тара не зна за цара“. Архимандрит Нићифор Дучић је
1888. године у „Братству“, органу Друштва св. Саве,
објавио надахнут прилог Колашин, приједјел и племе у
Херцеговини. Колашинци муслимани, „јунаци на
крајини“, предњачили су у турској војсци кад би кретала
на Дробњаке, Морачу, на Васојевиће или на Црну Гору,
„а често су се и сами завађали и по српским племенским
навикама крвили“ - пише Дучић.79 Племенске и
братственичке везе међу становништвом Колашина биле
су јаке, без обзира на верску подељеност, иако је
традиција о пореклу код муслиманског живља постепено
потискивана. Нићифор Дучић наводи занимљив пример
из средине XIX века, боја на Барицама, око моштију св.
Арсенија из манастира Довоље, између локалних
православних Срба и колашинских муслимана, с једне
(1804-1913)
стране, и Морачана, Ровчана, Пипера и Бјелопавлића, с
друге стране.
Да би увео ред у Колашину Али-паша је 1834.
године послао Смаил-агу Ченгића са 5.000 војника. У
походу против Колашинаца учествали су и Дробњаци,
Пивљани и нека друга херцеговачка племена под заповедништвом Смаил-агиног сина Рустем-бега Ченгића.
Смаил-ага је око 3 месеца боравио у Павином Пољу,
покупио харач који Доњи и Горњи Колашин нису плаћали
седам година, поставио нове главаре и наводно посекао
„много људи“ нарочито у Вранешу.80 Четири године
касније, 1838, Смаил-ага Ченгић је по наредби Али-паше
Ризвангеговића опет кренуо на Колашин, али са 15.000
војника. Крајем 1838. године Смаил-ага је из Гацког
стигао у Пљевља, водећи са собом Дробњаке, Пивљане и
Гачане и почео је да купи „све Србе и Турке“ ради похода
на Колашин. Велику војску предводили су поред Смаилаге и Зулфикар-ага фочански и Исмаил-бег, пријепољски
муселим, који се кретао према Вранешу. Према казивању
једног Пљевљака који је био очевидац догађаја (у
изворима се наводи и као „Лазар Вуковић“ и „Лазар
Ђуровић“) херцеговачка војска покорила је Колашин и
попалила га. Извори бележе да су погинула два Србина и
четири Турчина. Колашинци су морали да плате порез и
харач, као и да дају из сваке колибе „по два човека, тј. 109
људи у таоце као гарантију да ће одржати уговорени
мир“. Колашинци, према том договору, нису више смели
ићи у „лоповлук“ већ су морали Али-паши дати шест кеса
новаца, предати лопове између себе, плаћати порез и
харач и помагати раји, односно Србима. Ужички сердар
Јован Мићић је преко својих поверљивих људи из
Пљеваља и калуђера манастира Св. Тројице врло пажљиво
пратио све што се збивало у источној Херцеговини.
Средином 1839. године Али-паша Ризванбеговић је
писао Петру II Петровићу Његошу (а добио је писмо и од
Смаил-аге Ченгића) о томе „да су Цинциревић и Пушеље
из Мораче убили неке људе око Пљеваља и мал им
понијели“. Његош је одговорио Смаил-аги Ченгићу да му
је „то јако жао, зато ћу одмах и наредити да се врати мал
који су узели и да се они педепшу ако се ухвате“.81
У процесу реформисања турске управе и постепеног увођења неких европских друштвених начела,
Хатишериф од Гилхане, из 1839. године, требало је до
означи важну прекретницу. Преминулог султана реформатора Махмуда II наследио је његов најстарији син Абдул
Меџид (1839 – 1861) који је своје ступање на престо
прокламовао „корисним реформама“ (tanzimat-i hayrye).
Нови закони ће се заснивати, стајало је у уводу Хатишерифа
од Гилхане, на начелима заштите части, живота и
69
Светозар Томић, нав. дело, 250.
В. Стојанчевић, нав. дело, 63.
G. Šljivo, Bosna i Hercegovina 1827-1849..., 125; Ђоко Д. Пејовић, Из историје подручја Пљеваља и Бијелог Поља од краја XVIII до
средине XIX вијека, Историјски записи 4, Титоград 1979, 95-96.
72
Ж. Лековић, нав. дело, 87-89.
73
S. Bašagić, Kratka uputa..., 141-142.
74
G. Šljivo, Bosna i Hercegovina 1827-1849..., 148.
75
H. Kapidžić, Ali-paša Rizvanbegović..., 63.
70
71
76
В. Стојанчевић, нав. дело, 72-73.
G. Šljivo, Bosna i Hercegovina 1827-1849..., 291-292.
(Theodor Ippen), Novibazar und Kossovo (Das Alte Rascien), Wien 1892, 76.
79
Нићифор Дучић, Колашин, приједјел и племе у Херцеговини, Књижевни радови архимандрита Нићифора Дучића, књ. 3, Београд 1893, 339-340.
80
Ж. Лековић, нав. дело, 98-99; Жарко Шћепановић, Средње Полимље и Потарје, Београд 1979, 182.
81
Петар Петровић Његош, Писма, II, 1838-1842, Београд 1953, 181.
77
78
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
иметка, регулисања пореског система и убирања обавеза,
регулисања војне обавезе и равноправности свих поданика без разлике на веру и сталеж. Целокупно становништво се назива једним именом поданици, предвиђено
је једнако пореско оптерећење свих поданика, зависно од
материјалог стања, јавно суђење и друга начела. У свим
вилајетима, санџацима и казама формирана су управна
већа (меџлиси). У меџлисима санџака и каза било је и
немуслимана.
Као и раније, а и деценијама касније, реформе су у
Босни и Херцеговини али и у другим покрајинама
спровођене споро и тешко и често су остајале мртво слово
на папиру. Није се увек радило само о политичким
опструкцијама него и о менталитету и друштвеној свести.
Аустријски лекар Риглер, који је дуго времена провео у
Цариграду на увођењу санитарних мера, написао је 1859.
студију Прилог познавању садашњих Турака. Само неки
примери уверљиво илуструју менталитет, навике и нарави
тога света, не само муслиманског, него и хришћанског.
Турски чиновници, пише Риглер, су склони преварама и
подмитљивости и најпре брину за себе па тек онда за
државни интерес. „Државна ризница, каже Османлија,
једнако је наисцрпна као што је неисцрпно море, ко стоји на
њему и себе самог заборавља, тај себе не воли“. Испоруке
сукна, платна, коже, животних намирница, лекова „потајно
се уступају оном ко највише нуди, при чему мито дијели
министар рата са својим адлатусом.“ Заиста, свако у Турској
гледа само своје интересе, док су државни интереси
неважни. Турци прихватају европске форме, али не и
европско мишљење. Сви послови обављају се успорено, „јер
брзина је дјело ђавола“. Турци не цене време, бележи
Риглер. Чиновници у канцеларијама „разбијају“ време
пушењем и разговорима о дневним догађајима. „На свим
вијећањима непрестано се пуши и пије кафа, често се
започне нова расправа а да се није донио никакав закључак
о претходној расправи. Често се изгубе наредбе и
извештаји, па ако се нека одлука не спроводе одмах већ
послије неколико дана се заборави на њу као да никад није
ни донесена. Кад се то догађало у Цариграду онда се може
само нагађати како је у провинцијама и локалној управи“.
Може се, наравно, претпоставити како је могло бити у
Пљевљима и у херцеговачком пашалуку. Један од
песимистичних закључака др Риглера гласио је: „Увјерен
сам да ако и управа земље падне или дјелимично дође у
хришћанске руке, да ни они државну политику неће боље
водити од Турака самих, пошто су карактерне црте као што
су љубомора, интригирање, морална поквареност које
обиљежавају османску администрацију исто тако карактеристичне за хришћане“.82 Можда су оваква гледишта
једног Немца и претерана, праћена поједностављивањем,
189
али несумњиво доста верно илуструју дух епохе без кога је
тешко разумети историјске чињенице. Реч је о појави дугог
трајања.
Ова општа слика османског друштва када је реч о
државној управи, била је још уверљивија на микро
плану. Али-паша Ризванбеговић је био апсолутни господар Херцеговине, на патријархалан начин, користећи
сваку прилику за огромно лично богаћење и богаћење
његових синова и родбине. Одговарао му је положај
скоро полунезавине Херцеговине са слабом одговорношћу
према Порти. Један његов син се помиње као муселим у
Пљевљима 1842. године, вероватно Рустем-бег који је
тада имао чин миралаја (пуковника).83 За другог сина,
Хафиз-пашу, везано је вешање осам Шљиванчана, код
Пљеваља, 1848. године. Према једном допису из
Пљеваља који је објавио Глас Црногорца, Хафиз-паша је
дошао у Пљевља и дозвао осам Шљиванчана и још
четири Србина из Тепаца. Поред осам Шљиванчана,
Хафиз паша је обесио и једног Србина из Бобова и два из
Доњег Колашина. Држао их је на вешалима седам дана и
није дао да се укопају, бележи анонимни хроничар из
Пљеваља. „А пошто прођу седам дана оду му пљеваљски
трговци и однесу товар кафе и товар шећера и он им тада
допусти да их закопају у једну гробницу“.84 Велико
богатство омогућило му је да новцем свршава послове у
Цариграду. Скоро све босанске валије у XIX веку стизале
су из Цариграда, тако да је именовање Али-паше за
херцеговачког везира било одступање од правила и
традиције. Временом је Али-паша стекао два јака противника – Смаил-агу Ченгића и Хасан-бега Ресулбеговића
из Требиња. Смаил-ага је, као што је познато, убијен у
Дробњацима у јесен – 5. октобра 1840. године, на
Мљетичку, приликом купљења харача. Непун месец дана
касније, 2. новембра, уследила је освета под командом
Хасан-бега Ресулбеговића у којој су са својом војском
учествовали и пљеваљски Селмановићи. Историчар
Хамдија Капиџић сматра да нема много основа за
народно предање у Гацку, које помиње Сафвет-бег
Бешагић „да је Али паша у споразуму с владиком Петром
Његушем приредио Смаил-аги овај крвави пир“.85
Требињског заповедника Хасан-бега Ресулбеговића Али
паша је 1846. сменио и поставио за муселима у Пљевљима.
Хасан-бег, међутим, није прихватио да иде у Пљевља и
повукао се на своје имање крај Требиња, а Али-паша
„није имао ни снаге ни смјелости да га натјера на послушност“. Крајем 1847. године стижу вести о немирима
хришћана у источној Херцеговини, поред осталог и у
Пљевљима и Колашину. Два трговца из Пљеваља, Србина,
опљачкана су те године. Све је указивало на појачана
насиља над рајом и све већа оптерећења разним наметима.
Galib Šljivo, Bosna i Hercegovina 1849-1853, Banja Luka 1990, 44-49.
Safvet beg Bašagić, Znameniti Hrvati-Bošnjaci i Hercegovci u turskoj carevini, Zagreb 1931, 64.
84
Глас Црногорца, 19. августа/1. септембра 1874. године. У допису се каже да су шест Срба обешена на путу према Пријепољу („Турци га зову
Стамбол-џада“), а пет на путу према Босни („Босна џада“). Међутим, на спомен обележју Шљиванчанима у Оџаку пише да су обешени 1836. године.
85
S. Bašagić, nav. delo, 156; H. Kapidžić, Ali-paša Rizvanbegović..., 82.
82
83
190
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
Несређени аграрни односи, све већа анархија и
стални отпор реформисању покрајина натерали су Порту
да коначно сломи вишедеценијски отпор босанскохерцеговачког беговата модернизацији и уведе Танзимат
у овим покрајинама. Та мисија поверена је царском
генералу Омер-паши Латасу (од 1846. године постао је
мушир односно маршал) који се већ истакао у енергичном угушивању устанка Друза, Курда и Арбанаса. У
његовој војсци било је и пољских и мађарских емиграната,
официра, који су прешли на ислам. Ушао је у Сарајево 4.
августа 1850. године. Чекајући долазак Омер-паше у
Босну, а да би га одобровољио, Али-паша Ризванбеговић
је наредио пљеваљском муселиму, бимбаши Ахмету
Пузићу Сточанину да припреми храну и конаке за војску.
Крајем 1850. године, у свом дворцу на Буни, где се био
повукао након сусрета у Сарајеву са Омер-пашом и након
буне у Мостару, Али-паша је приликом сусрета са новим
валијом Хајредин-пашом окупио све херцеговачке
прваке и улему, међу њима и пљеваљског муселима
Ахмета Пузића. Омер-паша је, међутим био уверен у
подземну непријатељску акцију Али-паше Ризванбеговића,
тако да су сви покушаји додворавања и лукавства били
осуђени на пропаст. Још приликом боравка у Сарајеву на
тајном састанку у конацима Мустафа-паше Бабића
договорено је „да се треба оружјем одупријети Латасу и
новим мјерама“, а главну реч је водио Ризванбеговић.86
Када је Мухамед Скендер-бег (пољски гроф Илински) са
редовним низамским трупама и Арбанасима ушао у
Мостар, Али-паша је 15. фебруара 1851. морао доћи са
Буне, „свечано дочекан у својој резиденцији од низама са
свим почастима“. Топови су му пуцали, бележи хроничар
Јукић, Скендер-бег је изашао пред њега и скут му
пољубио, да би у два сата по поноћи исти Скендер-бег
ушао у његове одаје и саопштио му наредбу, да се као
бунтовник лишава сваке части и достојанства. Војници
су га заједно са сином Хафиз-пашом одвели у тамницу.
Настало је хапшење његове породице и пљачкање
имовине. Омер-паша Латас је убрзо из Мостара упутио
писмо аустријском генералном конзулу Атанасковићу:
„Одмах, по мом доласку у Мостар, дао сам да се уклоне
знаци досадашње неограничене власти: крваве коце са
предњих зидова Али-пашина сараја. Тим је становништво осјетило да милост танзимата неће допустити да
ови знаци срамоте постоје. Јуче сам био на Буни и
освједочио сам се да су поменути коци искоришћавани
недавно и нашао сам да на неким више а на неким мање
стоје осушене главе са кожом и косом, на Али-пашину
срамоту. Одмах сам наредио да се главе сахране под
ћошком Али-пашине куле, а да се коци поломе“.87 Омерпашине снаге су у походу на побуњену Босанску Крајину
86
(1804-1913)
повеле са собом и заточеног херцеговачког везира.
Убијен је, наводно нехотично, на путу од Јајца према
Бања Луци. Победник се није устезао од најгорих
понижења тек да још једном потврди да су слава и власт
крхки и пролазни: „На старој мостарској ћуприји Алипаша је постављен на губаву мазгу, окренут сапима и с
репом у руци „херцеговачки цар“ је посљедњи пут
пројахао кроз свој Мостар. Губаву мазгу водио је пашић,
Хафиз-паша“.88
Омер-паша је 1850-1851. године угушио покрете
босанских и херцеговачких бегова који су се оружјем
одупирали увођењу реформи. Многи од њих су прогнати из
Босне. Они никако нису могли да прихвате изједначавање
у правима са хришћанским становништвом. Босанска и
херцеговачка раја је интимно подржавала Омер-пашине
мере, али она од тога није имала користи. Омер-паша је
почетком 1852. наредио прикупљање оружја од раје,
сумњајући у њену лојалност. У Пљевљима, Пријепољу,
Фочи и Чајничу оружје је одузимао Јахја-бег. Пљевља су,
такође, била једно од места у којима је ускладиштено
прикупљено оружје. Муслимански земљопоседници су и
даље носили оружје. Иначе, највише је прикупљено пиштоља, ножева од сребра и пушака са дугим цевима.
Омер-паша Латас је отишао из Босне 1852. године.
Пре тога је, као што је раније изнето, увео сасвим нову
организацију покрајина: Босна је подељена на шест, а
Херцеговина на три кајмаклука, а ови су се даље делили
на мудирлуке. Почетком шездесетих година Дервиш-паша
Ченгић се помиње као један од првих људи Херцеговине.
Таква подела остала је на снази до 1865. године, до
уредбе о уређењу босанског вилајета које је, како пише
Х. Шабановић, објављена 1864. а у Босни је спроведена
1865. године. Пљевља су према Омер-пашиној подели
била седиште једног од три херцеговачка кајмакмука коме
су поред Пљеваља припадали Пријепоље и Колашин.
Сарајево је уместо Травника постало средиште вилајета.
Омер-паша је створио услове за несметано обављање
трговине, порушио је „пандурнице“ и укинуо пандуре
који су бринули о сигурности путева, започео је градњу
пута од Сарајева до Травника. Од 1865. као што је већ
изнето, Пљевља су једна од 11 каза новопозарског санџака.
Према турском званичном попису године 1865. у пљеваљском кајмакамлуку („Таслиџа“) је било: православних
– кућа или фамилија 1.073, и мушких глава 6.713; мухамеданских кућа или фамилија 792, и мушких глава 2.935.89
Аустроугарски генералштабни мајор Јохан Роскијевич је
1868. објавио у Лајпцигу и Бечу резултате својих истраживања. Он даје сумарне бројке становништва по покрајинама
босанског вилајета: Босна, Херцеговина и Рашка (
„Rascien, Kreis Novibazar, mit dem Amtssitze zu Sjenica“). У
A. S. Aličić, nav. delo, 67.
Цит. према: H. Kapidžić, Ali-paša Rizvanbegović..., 175.
Исто, 177.
89
Статистички податци о Босни, Херцеговини и једном крају Старе Србије. По званичним турским изворима, Гласник Српског ученог
друштва књ. III, Београд 1866, 225.
87
88
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
191
(1804-1913)
новопазарском санџаку, према Роскијевичу живело је
100.000 православних, 23.000 муслимана, 200 Јевреја и
1.800 Цигана.90
Аграрно питање у Босни и Херцеговини, па и у
пљеваљском крају, било је у основи многих друштвених
потреса, буна па и националних покрета. Тимарски систем
у Османском царству укинут је 1839. године, односно „правно
лишавање спахија сваке улоге и значаја у друштвеној и
војној организацији Царства“, иако је тај процес постепено започет 1834. године. У Босни и Херцеговини, као и
обично, реформе су касниле или су спровођене половично.
Босанске спахије, након укидања тимарског система и
ленске коњице, нису пристајале да буду преведени у
жандармеријске снаге, па су на крају преведени у посебан
корпус назван suvari redifa (коњичка резерва).91 Практично је укидање тимарског система окончано 1851.
реформом Омер-паше Латаса.
ПЉЕВЉА У АГРАРНИМ
И НАЦИОНАЛНО-РЕВОЛУЦИОНАРНИМ
ПОКРЕТИМА (1852-1875)
Од средине XIX века па до краја Велике источне
кризе (1875-1878), Пљевља и пљеваљски крај деле судбину
околних области и покрајина под турском влашћу. С
једне стране, аграрни покрети српског сељаштва, а делом
и сиромашних муслиманских сељака, проистицали су из
дубоке економске и друштвене кризе Османског царства,
које није успео да стабилизује ни широки програм
унутрашњих реформи најављен Хатихумајуном из 1856.
године. Најављена модернизација Царства обухватала је
политичка права и грађанску једнакост свих поданика,
без обзира на верску и етничку припадност, затим
реформу администрације и нарочито велике промене у
економском животу (израдња путева и канала, организација банака, реформа новчаног и финансијског система).
Још у доба Кримског рата (1853-1856) Турска је упала у
државне дугове који су временом доносили нове и
различите форме економске и политичке зависности од
богатих западних сила. Од 1854, када је Порта закључила
први инострани зајам код париских и лондонских банака
(ради покрића војних расхода – куповине наоружања у
земљама кредиторима) до свог првог банкротства 1875,
Турска је закључила укупно 16 иностраних зајмова у
износу од 5,3 милијарди франака. Добар део тог новца
расипан је на луксузне гозбе, забаве, свадбе, али и за
покриће огромних буџетских дефицита и других дворских
издатака. Само за свадбу ћерке султана Абдула Меџида
(1839-1861), Фатме, са сином великог везира, потрошено
је више од 40 милиона франака.92
Широким економским програмом који је
најављен Хатихумајном, нису биле предвиђене никакве
радикалне реформе у аграру, као кључној области турске
економије. Истина, 1858. донет је Закон о земљи из кога
је касније проистекао низ аграрних правних уредби, али
то није битније утицало на побољшање економског и
социјалног положаја хришћанске раје. И поред тога што
је добрим делом остао само на папиру, програм реформи
је објективно пружао претпоставке за даље јачање
националних покрета хришћанских народа, у првом реду
њиховог културног развитка и духовне еманципације, у
крилу црквено-школских општина. Међутим, за разлику
од султана Абдула Меџида, који је био присталица
европских норми живота и ширења европске културе,
уметности и науке у Турској, султан Абдул Азис (18611876) био је подозрив према свим променама које су
доводиле у питање традиционалне исламске вредности
и установе.
Социјална основа
српског устаничког покрета
Неспремност османске власти да реши питање
власништва над земљом стајала је у основи српских
аграрних покрета – бројних сељачких буна и устанака у
Босни и Херцеговини током 50-тих, 60-тих и 70-тих
година XIX века. Као што је познато, велика већина
хришћанског становништва у Босни и Херцеговини
имала је статус зависних сељака, кметова, док је такав
статус имао сасвим незнатан проценат домаћих муслимана.
Отуда непрестано и тешко прожимање социјалних и
националних циљева, што је навело историчара
Милорада Екмечића да закључи „да је аграрни покрет
национална револуција и да нека друга, без њега, и не
постоји“.93 Пре Екмечића, Сретен Вукосављевић је такође
закључио да су честе буне током XIX и почетком XX века
„све биле и аграрне, колико и националне“. Финансијским
оптерећењима сељака и њиховој општој имовинској и
социјалној несигурности, нарочито је допринео процес
читлучења током XVIII и XIX века. Услед свеопште
анархије која је из деценије у деценију захватала
Царство, исцрпено честим великим ратовима и бунама,
192
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
сељак, поред спахије, добија углавном насиљем још
једног господара – читлук-сахибију. Зависни сељак се
звао чифчија (у народу чипчија) или једноставно кмет.
Нова господарска права, пише Сретен Вукосављевић,
„нису била из оног аграрног система који је турска
држава била успоставила у освојеним нашим областима.
Агалуци су били нови облици разних давања – већих и
тежих него давања спахијама; разни облици обавеза,
почев од давања једног дела свих прихода са земљишта,
па, у неким крајевима све до давања женске послуге аги
кад изиђе на чардак или на кулу на селу, или до
коришћења прве ноћи. Ни једног од тих нових господарских права на почетку није било ни у законима, ни у
правним обичајима турским, ни у пракси. Постала су из
насиља сва.“94 Спахијска права је успоставила држава
освајањем, а агинска права су „стварали појединци мимо
државе, насиљем, а тек доцније, кад су се стабилизовала
агинска права, су и продавана/.../ Терет на чифлицима ага
је повећавао постепено. Када се утврди деветина, прешао
би на осмину, па на седмину, па до трећине или
половине.“95 Ага се, пише Вукосављевић, „уметнуо са
својим господарским правима између сељака и првог
аграрног господара, спахије“. Великим исламизовањем,
или имигрирањем муслимана из области које је Царство
губило од краја XVII и током XVIII и XIX века, ствара се
многобројно повлашћено становништво из кога долазе
нови аграрни господари који оптерећују сељаке, поред
старих и новим аграрним обавезама. Досељавањем већег
броја повлашћених муслимана у хришћанска (рајинска)
српска села, агина заштита постаје све потребнија.
„Помаже га и власт, иако га задуго не признаје за
легалног.“ Вук Караџић пише да су српска хришћанска
села „највише Турци на силу и у различнијем невољама
почитлучили“, али и да су читлук-сахибије „своје чифчије
чувале и колико је који могао браниле од осталијех
Турака“.96 Положај чифчија, врло лепо је описао Танасије
Пејатовић у познатој студији Средње Полимље и Потарје.
Дужности чипчије, пише Пејатовић, према аги или
читлук-сахибији су „сем давања трећине или четвртине
жита или трећине сена, да му држи на кесиму овце или
краве а на изору говеда, јефтиније него осталима; да му
надгледа и ради под јефтинији најам земљу коју ага испред
себе сеје; да му долази на мобу кад је сазива при копању,
орању, косидби, жетви, окопавању кукуруза или сечењу
„грађе (јапије)“. Наравно да постоји и низ других обавеза.97
Током XIX века, са реформама које су уносиле
више реда, аге су на известан начин стабилизовале и
прећутно легализовале своја господарска права над
чифчијама. Они су постали „и језгро и главна снага
Studien über Bosnien und die Herzegovina, von Johann Roskiewicz k.k.major in Genneralstabe, Leipzig und Wien (F.A.Bockhaus) 1868. У
прилогу је дата карта под насловом Bosnien, die Herzegovina und Rascien са основним подацима о административно-управној подели, броју
становништва и његовој верској структури.
91
Ahmed S. Aličić, Uredjenje bosanskog ejaleta od 1789. do 1878. godine, Sarajevo 1983, 20-21.
92
А.Д.Новичев, История Турции, IV (1853-1875), Ленинград 1978, 84-85.
93
Милорад Екмечић, Устанак у Босни 1875-1878, треће измењено издање, Београд 1996, 10.
грађанства у турској држави“, живе у варошима и
градовима, па и кад се баве трговином или занатством
ипак главне приходе добијају са својих поседа. Дешавало
се да су читава села у појединим крајевима Херцеговине
прелазила у руке локалних ага, тако да су поједине
муслиманске породице имале на разним странама
огромна земљишна богатства. Тако су, на пример,
Ченгићи средином XIX века имали велика имања у
Пљевљима, Бољанићима, Потпећу, Оџаку, али и у
многим другим крајевима око Фоче, Вишеграда, Гацка,
Миљевине и других места. Зна се да су, поред Сарајева,
имали своје оџаке и куле у двадесет места Босне и
Херцеговине.98
Неуспех реформи у Босни и Херцеговини и све
бројније злоупотребе од стране ага и бегова и локалних
власти, проузроковали су серију устанака и буна у периоду
1852-1862. Десетина је била основни државни порез, али
она није била увек тачно утврђена. Да би дошла до новца,
нарочито због огромних издатака у време ратова, држава
је давала десетину у закуп. После одласка Омер-паше
Латаса, пише Галиб Шљиво, „закупници су били узрок
незадовољства кметова. Десетина је одузета од спахија; у
ствари, спахије је нису више наплаћивале за себе, него је
она морала бити предата закупницима.“99 Међу закупцима се појављују и хришћански трговци. Забележене су
многе злоупотребе приликом сакупљања десетине,
закупници су често у тајним везама са највишим
представницима власти, тако да бројне жалбе кметова
нису решаване, а често су и кажњавани што су се усудили
да их поднесу. То је слика једног корумпираног друштва,
готово типична за балканске прилике, све до наших дана.
Убирање пореза било је нарочито ригорозно крајем 1852.
и током 1853. године. Устанци су у мањој или већој мери
имали одјека и у пљеваљском крају. Од 1851/52. године
незадовољство сељаштва и његово све веће финансијско
оптерећење, изазивало је управо издавање десетине у
закуп, и нарочито стални пораст тога закупа. Устанци,
праћени порастом хајдучије, избијају у Дробњацима,
Грахову, Бањанима, Никшићкој Жупи, Пиви, Зубцима и
околним областима.
Већ почетком јануара 1851. кренула је побуна
сељака пљеваљског кадилука, због захтева власти да се
„дају нове количине хране за царску војску“, али и због
високих пореских оптерећења. Бес је био уперен против
насеља локалних ага и људи Али-паше Ризванбеговића,
а нарочито против Муле Алије Мицана. Турске власти су
страховале да и део пљеваљских муслимана, пре свега
због наметања нових пореза, може поћи за устаницима.
Неки извори указују да муслиманско становништво,
Сретен В.Вукосављевић, Историја сељачког друштва, I, Организовање сељачке земљишне својине, Београд 1953, 302.
Исто, 303.
Вук Стеф. Караџић, Српски рјечник, Београд 1977, 826.
97
Петар Мркоњић (Танасије Пејатовић), Средње Полимље и Потарје у Новопазарском санџаку, Антропогеографска истраживања,
Насеља српских земаља, Расправа и грађа, књ. 1, Београд 1902, 309.
98
Душан Берић, Устанак у Херцеговини 1852-1862, Београд – Нови Сад 1994, 41-42.
99
Galib Šljivo, Bosna i Hercegovina 1849-1853, 405.
94
90
(1804-1913)
95
96
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
193
(1804-1913)
заједно са православним Србима, изгони „из својих села
пореске чиновнике, нарочито оне које је непосредно слао
Али-паша“.100 Власт је појачала мрежу доушника у
Пљевљима, као и у другим варошима, а има вести да је у
пролеће 1851. у Пљевља послато једно поверљиво лице
да појача шпијунски рад, како би се што боље сазнало
расположење становништва и његове намере. Током
1852. власт је приступила оправци путева од Мостара
према Фочи и Пљевљима, ради лакшег кретања низама и
редифе, чији је број новембра те године износио око 8.000
људи – на простору између Пљеваља, Никшића, Гацког и
Мостара. Нови херцеговачки мутесариф Исак-паша, родом
из Антепа, укинуо је 1857. харач који је раја плаћала и
заменио га аскеријом, којом се православни откупљују од
војничке службе. Пљеваљски кадилук (Пљевља са
Дробњаком) плаћао је раније харач у износу од 85.050
пјастера, а сада аскерију у износу од 101.060 пјастера.101 И
наредних година трајало је непрекидно устаничко врење,
тако да на пример у лето 1858, као и током 1859. стижу вести
да устаничке чете контролишу цео простор између
Колашина и Пљеваља.102 Између 1854. и 1858. године, Јоксим
Кнежевић са Шаранцима, често је упадао на подручје Доњег
Колашина, сукобљавајући се са локалним муслиманским
вођама на Тари, на Барицама, Премћанима, у Тари
Ђурђевића, на Бистрици Мушовића. Помиње се и
„спаљивање Таре Ђурђевића“.103 Власт је одговорила
појачавањем војне посаде у Пљевљима страхујући да би се
могла поновити ситуација из 1809. године, и да би у случају
напада Србије и Црне Горе могао бити угрожен главни пут
који преко Пљеваља, Сјенице и Новог Пазара води према
унутрашњости Царства, Турци су 1860. приступили копању
шанчева око Пљеваља и Сјенице.104
Епоха националног оптимизма:
организације и устанци
Током 1861. године, на простору пљеваљског краја,
осећа се јача активност Црне Горе, нарочито Маша
Врбице, изасланика и поверљивог сарадника војводе
Мирка Петровића. Војвода Мирко је, супротно ставовима
Русије и Србије, да после једне велике кризе као што је
био Кримски рат, још није време за нове заплете на
Балкану, већ од краја 1860. радио на систематским
ратним припремама, убеђен да ће Црна Гора бити у
стању да подигне устанак у околним областима који би се
могао претворити „у један свеопшти устанак против
Турске“.105 Мирко Петровић је, вероватно, био понет
великом црногорском победом над Турцима на Грахову,
маја 1858. Турски пораз је заиста био страховит.
Средином 1861. он је припремао терен да се у погодном
тренутку устаничке акције пренесу и на просторе Потарја
и Полимља, па и шире. Машо Врбица је средином те
године упућен „у околину Колашина и Пљеваља“, с
циљем да организује један јачи одред устаничких снага
„који је на дати знак и у погодном моменту“ требало да
почне са акцијама у поменутим областима и даље према
Кнежевини Србији. Врбица је, наводно, почетком јуна
1861, „ступио у додир са српским становништвом пљеваљског мудирлука“ чији су га „гласници“ обавестили „да
у околини Пљеваља има 3.000 људи спремних за
оружану борбу, а од тога двије трећине је било наоружано и готово да одмах отпочне са оружаним акцијама,
чим би Врбичин корпус прешао на њихову територију“.106
По наредби кнеза Николе, у Врбичин корпус требало је
да уђе и 600 Шаранаца, Дробњака и Пивљана, „с тим да
нико од њих не смије носити црногорске војничке
ознаке“. Тешко је, без додатних извора, утврдити стварну
јачину устаничких снага у пљеваљском крају, као и
основаност написа у новосадском Србском дневнику, да
устаничке чете средином 1861. нападају пљеваљску варош
из више праваца, „пале је и пустоше у неколико наврата“.107
Велики пораз Црне Горе у рату против Турске
1862. године сведочи о томе колико су крупни ратни
планови били у несразмери са стварном војном и
економском снагом Црне Горе. Изузетак представља
победа устаничких снага у боју на Шаранцима, августа
1862, над снагама пљеваљског кајмакама Ибрахим-бега
Алајбеговића. Наиме, према ратним плановима војводе
Мирка, Новица Церовић добио је команду над Пивљанима,
Дробњацима, Ускоцима и Шаранцима, са задатком да
наступа у правцу Гацка, Пљеваља и Колашина. Када је
дошло до продора турских снага кроз љешанску и
ријечку нахију, Церовић је са Јоксимом Кнежевићем и
Жарком Љешевићем већи део својих снага прикључио
главнини црногорске војске, што је навело Ибрахим-бега
Алајбеговића да из Пљеваља крене у поход на Шаранце,
Језера и Дробњаке. Вероватно је то учинио да би
привукао устаничке снаге на себе, да не крену у помоћ
Црној Гори, иако се у Пљевљима говорило да је кренуо у
поход да би спречио упад шаранских устаника на
територију пљеваљског мудирлука.108 Алајбеговић је под
својом командом имао око 1000 башибозука, неколико
Д.Берић, нав. дело, 198, 204.
Прокопије Чокорило, Љетопис Херцеговине 1831-1857, с руског превео Лука Шекара, Љетописи, Сарајево 1976, 70-71.
Д.Берић, нав. дело, 523.
103
Ж. Шћепановић, нав. дело, 192.
104
Д. Берић, нав. дело, 643-644.
105
Бранко Павићевић, Црна Гора у рату 1862., Београд 1963, 135-136.
106
Исто, 137.
107
Д.Берић, нав. дело, 815.
108
Б. Павићевић, нав. дело, 356.
100
101
102
194
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
чета регуларне војске и „нешто мобилисаних хришћана“
који су, како наводи Жарко Шћепановић, били коморџије,
док је против себе имао језеро-шарански одред од око
400 људи. У саставу устаничких снага налазили су се
истакнути хајдучки харамбаша Мићо Глушћевић (из
Камене Горе) са извесним бројем хајдука са простора
између Таре и Лима.109 Не претпостављајући, уопште, да
се устаничке снаге налазе на овоме терену, после одласка
Новице Церовића, пљеваљски кајмакам је залогорио у
селу Руданца, нашавши се у потпуном окружењу устаника.
Пораз је био катастрофалан. Не само да је главу изгубио
Ибрахим-бег, као командант, него и велики део његовог
одреда (према извештају који су стигли до руског
конзула у Дубровнику „једва ако се спасила половина
читавог Ибрахим-беговог одреда“). Историчар Бранко
Павићевић сматра да у свим изворима „број турских
губитака у боју на Руданцима очевидно је претјеран“.
Устаници су имали 60 мртвих, а међу њима је био и
храбри харамбаша Мићо Глушчевић. Заплењен је велики
ратни материјал, а један заплењени јахаћи коњ упућен је
на поклон црногорском кнезу Николи.110 После погибије
Ибрахим-бега, Омер-паша Латас наредио је да ћехаја
сарајевског валије, Мустафа-паша, са 500 војника из
Гласинца, привремено преузме положај пљеваљског
кајмакама и команданта пљеваљског гарнизона.
Покушаји административних
и друштвених реформи:
први турски пописи становништва
Историја Пљеваља не може се довољно објаснити
и разумети без познавања ширих прилика које се увек
преламају кроз пљеваљску историју. Нарочито од друге
половине XIX века, када долази до снажног политичког,
привредног и културног продора западних сила на
Балкан и у Османско царство у целини. После Кримског
рата и Париског мира (1856), којим је дотадашњи руски
протекторат над православним хришћанима у Османском
царству замењен колективним протекторатом западних
сила, међународно присуство у Турској, у свим видовима,
јачало је из дана у дан. Скоро све велике силе отварају
своје конзулате и конзуларне агенције у Босни и
Херцеговини, а у некима од њих, као на пример аустријском, седе углавном официри. Аустрија је отворила
генерални конзулат у Травнику (1850), који је убрзо са
премештањем седишта вилајета пренет у Сарајево. Затим
вицеконзулат у Мостару (1851) и конзуларне агенције у
Бања Луци (1852), Ливну (1853), а касније и у Тузли.
Француска је отворила конзулат у Сарајеву 1853. године.
(1804-1913)
Већ током 1853. Аустрија је упутила и посебне емисаре –
официре, очигледно са основним задатком да проуче Босну
и Херцеговину војно-стратегијски и обавештајно. Били су
то капетан Милошевић, пуковник Ђорђе Стратимировић,
потпуковник Вагнер, и генерал-мајор Мајерхофер. Убрзо
се отварају и конзулати Русије у Сарајеву (1856), а касније и
Мостару (1858), Енглеске (1856), Пруске (1861), Италије
(1863). Конзули и конзуларни чиновници, нарочито
официри, путују и описују ове покрајине, а повећава се и
број страних путника и путописаца који објављују своје
белешке о овим земљама. У тим делима налазе се и корисне
белешке о Пљевљима и околини, о политичким, социјалним
и културним приликама.
Од средине XIX века имамо прве поузданије
податке о становништву Пљеваља и околине. Први
службени попис извршен је 1851. године, за време Омерпаше Латаса, и њиме је обухваћен само број кућа и
мушких глава. Ђорђе Пејановић је у књизи Становништво Босне и Херцеговине извршио детаљну анализу
овог пописа, упоређујући га са прорачунима других
истраживача, у првом реду чувеног немачког картографа
Хајнриха Киперта и руског конзула у Сарајеву
Александра Гиљфердинга. На основу свих тих података
Пејановић је дошао до закључка да је око 1851. године, у
целој тадашњој Босни и Херцеговини (којој је припадао
и пљеваљски крај), било око 1.077.956 душа (укупно
становника) и то: православних 485.800 (45%), муслимана око 402.500 (37,50%), католика око 178.200 (16,50%),
Цигана 9.286 (0,8%) и Јевреја 2.170 (0,20%).111 Јеромонах
Нићифор Дучић објавио је у Санкт Петербургу 1859.
године, у зборнику Босна, Херцеговина и Стара Србије
(на руском), који је саставио А.Ф. Гиљфердинг, статистичке податке из турског пописа 1851 о требињском,
пријепољском, пљеваљском и невесињском кадилуку.112
Подаци о територији данашње пљеваљске општине нису
потпуни, јер су Пљевља заједно са Колашином и
Дробњацима чинила један кадилук, а Дучић је донео
податке о селима из ближе околине Пљеваља и није дао
податке за села која су припадала Доњем Колашину.
Поред тога, нека данашња пљеваљска села припадала су
пријепољском кадилуку. Према овим подацима, у
пљеваљском кадилуку (без Колашина) био је укупно 781
дом са 2.845 мушких глава муслиманских, и 967 домова
и 3.760 хришћанских мушких глава. У целом Колашину
(чији је један мањи део чинио пљеваљски део Доњег
Колашина) било је 1.039 домова и 2.570 глава муслиманских, и 546 домова и 1.688 глава хришћанских. Како
се брзо мењала верска структура становништва између
Таре и Лима, врло уверљиво сведочи Танасије Пејатовић
у својој поменутој студији, истичући да „стари људи веле
да пре 200 година у Колашину и Кричку није било ни три
Ж. Шћепановић, нав. дело, 197.
Б. Павићевић, нав. дело, 356-357.
Ђорђе Пејановић, Становништво Босне и Херцеговине, Београд 1955, 31.
112
Босния, Герцеговина и Старая Сербія, Сборникъ, составленный А. Гильфердингомь, С. Петербургъ 1859, 675-694.
109
110
111
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
195
(1804-1913)
куће мухамеданске“. Од насиља која су временом
постајала све већа, православни Срби су се спасавали
исламизацијом, јер „чешће је требало или се турчити,
или напуштати огњиште и бежати далеко од њега“.113
Број домова и мушких глава у делу пљеваљског краја,
према турском попису из 1851. године
Хришћ.
дом.
душа
Муслиман.
дом.
душа
Пљевља
(Таслиџа)
115
900
535
3.900
Насеље
Црљенице
13
120
-
-
Којовићи
5
40
-
-
Рудница
4
32
-
-
Замрштен ?
2
15
-
-
Југово
15
130
-
-
Крће
30
250
4
30
Бољанићи
15
127
10
95
Ковач
20
160
20
164
Жидовићи
9
89
-
-
Бушње
8
76
-
43
Брвеница
20
159
5
Глисница
15
125
-
-
Црно Брдо
20
162
-
-
Потоци
10
86
-
-
Нићифор Дучић није донео податке о насељима
Доњег Колашина који данас припадају Пљевљима – од
Крупица, Вашкова и Премћана, до Глибаћа, Косанице,
Маоча, Вруље и свих насеља која улазе унутар овога
полукруга. За цео Колашин, укључујући и варош
Колашин, сматрало се да има 350 хришћанских домова и
2.600 мушких глава, и 500 муслиманских домова и 3.200
мушких глава. Невелико утврђење Колашин, истиче се,
насељено је само муслиманима. Турски попис је показао
да је у Дробњацима 1851. године било 580 хришћанских
домова и 4.000 мушких глава.114 Село Поблаће је уписано
у пријепољски кадилук и то са 60 хришћанских домова и
450 мушких глава, и 40 муслиманских домова са 280
мушких глава. Тешко је рећи у којој мери је овај попис
поуздан. Ово је био први званичан попис и свакако је
морао трпети неискуство и аљкавост османске администрације. Поред тога, с разлогом се може веровати да је
из више узрока (порез, мобилизација) умањен стварни
број мушких глава. Четрнаест година касније, 1865,
након административне реорганизације босанског
вилајета и прикључења Пљеваља новопазарском санџаку,
извршен је нови попис. Располажемо сумарним подацима за кадилуке Пљевља („Таслиџа“) и Колашин:115
православни
Кадилук
Кућа или
фамилија
муслимани
Мушких
глава
Кућа или
фамилија
Мушких
глава
Орља
4
35
-
-
Пљевља
1.073
6.713
792
2.935
Врба
10
79
-
-
Колашин
634
2.906
915
2.663
170
Подгора
10
80
20
Трновице
15
125
-
-
Плијешевина
12
105
-
-
Шљиванско
15
120
2
16
21
Лађане
7
59
3
Какмужи
15
123
-
-
Врбица
10
79
-
-
Бобово
35
278
-
-
Ограђеница
15
120
-
-
Потпеће
15
118
20
173
Крушево
4
30
5
37
Матаруге
60
405
-
-
Отиловићи
20
146
-
-
Бучје
13
102
-
-
Застене
5
38
-
-
200
1.450
10
78
Пљеваљско Поље
113
Поред ових званичних, недовољно поузданих,
постоји и више других прорачуна, углавном из пера
страних официра и конзула који су боравили у Босни и
Херцеговини, такође недовољно поузданих. Аустроугарски
официр и конзул Густав фон Темел (касније је био и
посланик на Цетињу), добар стручњак за Југоисточну
Европу, објавио је 1867. године податке по санџацима
босанског вилајета. Део који се односи на новопазарски
санџак изгледа овако:
Нови Пазар (Рашка)
мухамеданци
католици
грчко-оријентални хришћани
израелити
Цигани
61.150
/
79.948
95
807116
П. Мркоњић (Т. Пејатовић), нав. дело, 283.
114
Іеромонахъ Никифоръ Дучичъ, Опытъ статистическаго описанія Требиньскаго, Прhпольскаго и Невесиньскаго округовь
Герцеговины, Босния, Герцеговина и Старая Сербия..., 678, 688-692.
115
Статистички податци о Босни, Херцеговини и једном крају Старе Србије. По званичним турским изворима. Гласник Српског ученог
друштва, књ. III, Београд 1866, 224-225.
116
Gustav von Тhoemmel, Geschichtliche, pоlitische und topographisch–statistische Beschreibung des Vilajet Bosnien, das ist das eigentliche
Bosnien nebst türkisch Сrоatien, der Hercegovina und Rasсien, Wien 1867, 76-77.
196
Један други официр аустријског генералштаба
мајор Јохан Роскиевич, на служби у конзулату у Сарајеву,
проучавао је Босну и Херцеговину 1863. и 1864. године,
да би 1865. у Војногеографском институту у Бечу израдио
карту ових покрајина. На карти под насловом Босна,
Херцеговина и Рашка (на немачком) изнео је податке по
административно-управној подели покрајине и броју и
верској структури становништва. Карта је објављена као
прилог књизи Студије о Босни и Херцеговини (на
немачком).117 Пљевља су једна од десет каза новопазарског санџака који се води под покрајинским именом
Рашка, као што су и покрајинска имена Босна и
Херцеговина („Rascien, Kreis Novibazar, mit dem Amtssitze
zu Sjenica“ – Рашка, санџак Нови Пазар, са службеним
седиштем у Сјеници). Према Роскијевичу, новопазарски
санџак у целини има 125.000 становника, од чега православних хришћана („Griechen nicht unirt“) – 100.000;
муслимана 23.000; Цигана 1.800, и Јевреја 200. И ови
подаци захтевају додатна истраживања.
Османска администрација никада није успела да
изврши детаљан попис становништва у овим областима,
као што ће то урадити аустроугарска администрација,
после окупације Босне и Херцеговине. Све турске реформе
током XIX века текле су веома споро, а у балканским
покрајинама свакако најспорије. Старе навике и традиције
напуштане су врло тешко и мучно. Ферман о реформама
1856. објављен је на интервенцију великих сила и био је
„исход неизбежног развоја догађаја и спољног притиска“.
Турски историчар Илбер Ортајли констатује да је османска
држава овим ферманом „уствари, платила цену за помоћ
Европе у време Кримског рата“, рата Турске и европске
коалиције против Русије, а да они који су „реформама
дали додатна права мањинама у Османском царству“
настојали су „да учине да се заборави оно што су дали“.118
Фанатични муслимани су принцип једнакости поданика
свих вера сматрали богохуљењем. „Народ у вилајетима –
пише Ортајли – правио се као да није чуо за овакво
правило. У локалним меџлисима, у које су заједно на
саветовање позивани муслимански и немуслимански
чланови, муслимани се нису уздржавали да понизе
немуслимане.“119 Уску управљачку танзиматску групу
турских државника, као што су Али-паша и Фуад-паша,
чинили су заправо османски националисти. „Принцип
једнакости свих грађана био је усмерен ка стварању новог
османског државног национализма или патриотизма.“120
Илбер Ортајли с правом закључује да „у веку
стицања националне свести Ферман о Танзимату и
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
Ферман о реформама, само су убрзали националне и
социјалне реакције“. То је онај општи друштвени,
социјални и идејни амбијент и историјског развитка
Пљеваља током XIX и почетком XX века. Сељачки
устанци и уопште аграрни покрети претварали су се у
националне покрете, о чему сведочи и српски национални покрет – у коме су Пљевља имала запажену улогу.
Саферском наредбом из 1859. године, која је требало да
представља корак даље у реформисању социјалних
односа, потврђен је систем закупничких односа између
читлук-сахибија и чифчија, који је већ деценијама
постојао и представљао „резултат дужег процеса
читлучења“. Саферска наредба „претворила је сељака
привидно у закупника земље, чији су пуни власници
стварно остали бегови“.121 Закуп десетине једно је од
питања које је било узрок многих сељачких побуна. До
1839, када су укинути спахилуци, десетину су у име
државе скупљале спахије, а од тада она се углавном даје
закупцима на убирање и тај закуп се добија лицитацијом.
Велики број закупаца били су хришћани, понекад и
бегови, а често се појављивао и „подзакупац“. Утеривање
десетине уз помоћ власти често је доводило до насиља.
Закуп десетине био је један од главних извора турских
државних прихода.122 Присталице Танзимата су, пише
Ортајли, „желеле да укину закуп, али то нису могле“, јер
је неразвијеном економском систему са распрострањеном сеоском производњом систем закупа био
„најпогоднији финансијски систем који је могао да
обезбеди сређивање прихода и расхода османске
државе“. Уосталом, све до 1863. године Османско царство
није имало „уредан и систематичан буџет“.123
Џевдет-пашина мисија у Пљевљима (1864)
Ради увођења реда у удаљеним провинцијама и
сузбијања плиме корупције и злоупотреба, султан Абдул
Азис започео је слање посебних изасланика у поједине
провинције, да би се видело како се у њима спроводе
реформе. У Босну и Херцеговину је 1863. стигао Џевдетефендија, заправо Ахмед Џевдет-паша (1823-1895),
турски државник и историчар. Његов секретар био је
Паско Васа-ефендија, пореклом Арбанас, који је оставио
занимљиве податке о мисији Џевдет-ефендије.124
Део записа односи се и на прилике у Пљевљима.
У Херцеговини, бележи Васо-ефендија, само су мусли-
117
Johan Roskiewicz, Studien uber Bosnien und die Herzegovina, Leipzig und Wien, F.A.Brockhaus, 1868, 424. У прилогу књиге карта Bosnien,
die Herzegovina und Rascien, са подацима о санџацима, казама и верској структури становништва.
118
Илбер Ортајли, Најдужи већ империје, превод с турског и предговор Мирјана Маринковић, Београд 2004, 100-101.
119
Исто, 82.
120
Исто, 98.
121
М.Екмечић, Устанак у Босни 1875-1878..., 26-29.
122
Исто, 34.
123
И.Ортајли, нав. дело, 144.
124
Pasko Vasa-efendija, Bosna i Hercegovina za vrijeme misije Dževdet-efendije, preveo prof. Cvjetko Popović, Sarajevo 1958, 103.
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
мани власници имања, док хришћани не поседују земљу.
Аге и бегови, као власници земље, наставили су „под
изговором старих привилегија“ да држе „свој незаконити
положај“, преоптерећујући кметове „целокупним порезом
који пада на земље које они обрађују, а они сами од тога
су плаћали само врло незнатан део на вредност добара
која су поседовали у градовима свог седишта“.125 Православни и католици добили су право да граде нове цркве
и поправљају старе. Џевдет-ефендија обишао је скоро све
крајеве Босне и Херцеговине, и све вароши и градове, а
наредио је генералу Махмуд-паши да поврати Колашин
у турске руке, чиме се муслиманско становништво
вратило у своје куће и на своја имања. Његова мисија
трајала је укупно 18 месеци.
Џевдет-ефендија је са пратњом боравио у
Пљевљима месец дана, и то средином 1864. године. Из
Сарајева је кренуо на пут 26. маја, ради прегледа санџака
Пљевље „чија је рђава управа изазвала много жалби од
стране народа“, јер су рачуни Пљеваља нађени „окаљани
крађом и расипништвом“. У Пљевљима је, пише Васоефендија, „државна управа била заиста у жалосном
стању“, што је јасно из следећих записа секретара мисије:
„Кајмакам и сви остали чиновници примали су мито,
чинили проневере и истовремено немилице трошили
државни новац. Народ је трпео многа злостављања од
стране чиновника. Мудир из Колашина је унапред узео
двоструки порез. Малмудин (финансијски управник)
украо је влади своту од 200.000 пјастера, не рачунајући
намирнице и муницију која је ишчезла за време рата са
Црном Гором. Најзад, у управи овог санџака нашао се
дефицит од готово милион пјастера“.126 Становништво је
потраживало доста велике своте „за неплаћени пренос“ и
жалило се на друге неправде због подмитљивости
државних чиновника. Васо-ефендија бележи да су
кајмакам Пљеваља, два мудира и кадија из Колашина
смењени и оптужени, а њихова имања продата на јавној
лицитацији ради наплате њихових дугова. Више домаћих
бегова који су починили злоупотребе и утврђено је да су
криви, „били су затворени и морали су вратити
неправедно стечен новац“.127 Да ли је све овако било,
могло би се знати тек након увида у све папире Џевдетефендије.
Пљевља у српским националним плановима
Насупрот тежњама танзиматских турских вођа, да
се постепеним реформама и изједначавањем поданика
свих вера, јачају осећаји припадности османској држа125
197
вној идеји, код хришћанских народа јача национална
свест, добрим делом и под утицајем европских националних покрета, нарочито немачког и италијанског.
Пљеваљско грађанство, нарочито пљеваљски трговци,
свештенство и монаштво, али и сељаштво као најбројнији слој, учествују у српском националном покрету,
прихватајући идеју ослобођења и уједињења у
јединствену српску националну државу. Главни ослонац
националног рада налазио се у Србији и Београду као
главном центру, а тек од краја XIX века Црна Гора
покушава на организованији начин да оствари утицај у
пограничним селима на десној обали Таре – од Вашкова
до Ограђенице. У Београду се 1847. оснива родољубиво и
борбено омладинско књижевно друштво Дружина
младежи српске, које је било претеча Уједињене
омладине српске (1866). Дружина је одржавала везе са
ђачким дружинама у свим развијенијим српским
срединама. Новосадски лист Србски дневник, који је
1852. покренуо Данило Медаковић, веома живо је пратио
прилике у Херцеговини, Босни, Црној Гори и Старој
Србији. У њему има доста вести и о Пљевљима. Познати
национални идеолог Светозар Милетић објавио је у овом
листу, почетком 1861, чланак о српским тежњама,
шаљући на крају мудре поруке: „Срби, будимо себи
верни; против силе и времена никуд никамо; зато
будимо стрпљиви (...) али свакако будимо уверени да ће
доћи и наше време. Бог наш, који је Црну Гору сачувао,
који је Србију после четири стотине година васкрсао, који
је срца Змај-Деспота Вука, кнеза Павла Јакшића, браће
Бакића, Манастирлије и стотине иљада српски јунака
окрепио – он је још жив, он ће и нас сачувати“.128 У
Сарајеву се 1866. оснива Друштво србске омладине, „по
свој прилици тајно“ – каже Скерлић, а Васа Пелагић
оснива на Цетињу 1872. богословску дружину Црногорски
борац. У Новом Саду се 1866. ствара Уједињена омладина
српска, коју је тадашњи цетињски архимандрит Нићифор
Дучић благословио као „узвишено предузеће омладине“.
На скупштини омладине у Вршцу, августа 1871, за председника је изабран црногорски војвода Машо Врбица.129
Пошто је мађарска влада забранила рад Омладине, јер је
сматрала да у њој могу деловати само Срби из АустроУгарске, омладински рад је пренет у Црну Гору. Архимандрит Васа Пелагић организује током 1871. омладинске
одборе „и преко поузданих људи обилно растура омладинске књиге и патриотске прогласе“, по Скадру,
Подгорици, у Беранама, Гусињу, Пљевљима, Бијелом
Пољу, Пећи и Фочи.
Током 1871. године Цетиње је постало средиште
организовања српског омладинског патриотског деловања. На Цетињу су 1871. боравили Лаза Костић и Миша
Исто, 70-72.
Исто, 95-96.
127
Исто, 96.
128
Јован Скерлић, Омладина и њена књижевност (1848-1871), Београд 1906, 84; Светозар Милетић, О српском питању, избор и предговор
Чедомир Попов, Нови Сад 2001, 44.
129
Ј. Скерлић, нав. дело, 129.
126
198
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
Димитријевић, председник и секретар Годишњег омладинског одбора, званично ради крштења црногорског
престолонаследника. Том приликом су, заједно са
Машом Врбицом, „скројили план како да се изведе револуционарно дело ослобођења и уједињења српства“.130
Поред Костића, Димитријевића и Пелагића, на Цетиње
су стигли и Милан Кујунџић, Ђока Влајковић и Коста
Угринић из Војне границе. У црногорској престоници је
тада, 1871, основана Дружина за уједињење и ослобођење
српско, и израђен њен статут. На почетку статута се каже
да „Срби из свију крајева, одушевљени за ослобођење и
уједињење српских земаља, састављају дружину којој је
задатак да употреби сва могућа средства, те да се што
скорије сви српски крајеви ослободе од туђег господства,
и уједине у једну државу“. Поред поменутих личности, и
Маша Врбице као домаћина, у Дружину су ушли и Јован
Сундечић, кнез Дедо Јанковић (Илија гроф Јанковић),
конте Ђорђе Војновић, проф. Лука Зоре, Крсто Кулишић,
Јово Ерцег Скобла и Симо Поповић. Учесницима скупа
на Цетињу кнез Никола је рекао „да дели њихове погледе
на будућност, али ако желе да с њим сачувају добре
односе, нека га оставе да у политици сам слободно делује
и нека напусте социјална и друга питања“.131 Пелагић је
на Цетињу објавио књижицу У аманет Србину и
Српкињи. Већ током шездесетих година на српској
националној и политичкој сцени појављују се знаци
династичког ривалства, што ће се током наредних
деценија преламати и кроз збивања на простору
Пљеваља. Сав јавни и културни живот Срба, нарочито
међу млађим светом, у знаку је националне историје,
косовских тема и уопште историјских мотива у поезији и
књижевности. Устанак Луке Вукаловића у Херцеговини
1862. снажно је одјекнуо по свим српским покрајинама.
Код младих људи, током 60-тих година, нарочито је био
изражен романтичарски култ Црне Горе. Била је то
исувише идеализована, романтичарска и некритичка
слика Црне Горе, која је у очима младих Срба, нарочито
у Војводини, била поетска, кршна, увек под оружјем и
увек у бојевима, „српска Спарта“.
Сва ова књижевна и национална друштва и
удружења широм српских земаља деловала су у релативно уском кругу људи, али су несумњиво допринела
неговању и јачању мисли о ослобођењу и уједињењу
српског народа. Посебну улогу имале су тајне националне организације, које су од средине XIX века створене
уз помоћ владе Србије. Домет ових организација није био
нарочито снажан, нити су увек биле довољно
организоване, али су свакако заслужне за јачање идеје,
нарочито у ширим слојевима народа, о потреби општег
српског устанка који би довео, пре свега, до ослобођења
130
(1804-1913)
Срба у покрајинама Османског царства. Водећи човек
овог тајног националног покрета био је Илија Гарашанин,
који је још од 1845. одржавао везе са угледнијим људима
из свих околних покрајина, обавештавао се о тамошњим
приликама и давао упутства шта би требало радити. У
Херцеговини је нарочито одржавао везе са мостарским
трговцима, а свакако и са трговцима других херцеговачких градова. Његови главни сарадници на овоме послу
били су Јован Мариновић, Томо Ковачевић и Матија Бан.
Сви заједно су одржавали живе везе са дубровачким
протом Ђорђем Николајевићем (1807-1896), који је имао
врло разгранате везе са људима из целе Херцеговине.
Добру сарадњу имали су и са херцеговачким архимандритом Јоаникијем Памучином, који је од 1835. живео
стално у Мостару, у кругу владике Јосифа. Руски конзул
Гиљфердинг забележио је о њему да га сва Херцеговина
зна и поштује, и назива га „народни човјек“.
Почетак планског рада из Београда означио је
Устав политичке пропаганде имајући се водити у
земљама Славено-турским, по коме се почело радити од
1. јуна 1849. План су сачинили Мариновић, Ковачевић и
Бан, свакако „по споразуму, упутствима и пристанку Илије
Гарашанина“, који је тада био министар унутрашњих дела
Србије.132 Занимљиво је да су и Томо Ковачевић и Матија
Бан били католици, и да је Ковачевић образован за фратра
на Пештанском универзитету. Циљ овога покрета био је
припремање и организовање „свестраног и једновременог
устанка на оружје“ српског народа за ослобођење од
турске власти, а сачињена је истовремено и прилично
чврста структура организације по покрајинама. У целом
послу веома се рачунало на блиску сарадњу са црногорским владиком Петром II. Гарашанин је планом за 1848.
препоручивао својим агентима да утичу на „христијане и
Турке“ (домаће муслимане), да се између себе што боље
сложе, против Османлија, а „Турке нарочито треба
уверавати да ће им вера и њихови фамилијарни обичаји
бити поштовани од Срба, као што то њини најстарији
обичаји и заслужују“.133 Српска влада и српске националне организације схватали су потребу сарадње са
муслиманским становништвом Босне и Херцеговине,
чија је подршка била важна посебно у тренутку ослобођења ових области. Нарочито је Гарашанин схватао
важност измирења хришћана и муслимана и искрено
препоручивао Мићу Љубибратићу да ради на томе у
Херцеговини. Љубибратић је 1874. био остварио неку
врсту споразума преко Мухамед-бега Санџактарбеговића
из Стоца, и Амзи-бега Ризванбеговића и његовог сина (који
је живео у Сарајеву), али у Београду, после пада Гарашаниновог (1867) и смрти кнеза Михаила (1868), више нису
показивали много интереса за ову врсту рада.134
Исто, 132.
131
Васо Војводић, Рад Србије на политичкој пропаганди у Босни и Херцеговини (1868-1873), сепарат из Историјског гласника бр. 1-2, и
3-4, за 1960, Београд, 9-11.
132
Драг. Страњаковић, Политичка пропаганда Србије у југословенским покрајинама 1844-1858 године, Београд 1936, 12.
133
Исто, 35.
134
В. Војводић, нав. дело, 28-35.
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
Нема довољно извора који би посведочили ко су
били главни сарадници Гарашанинове организације у
Пљевљима, средином XIX века. Извесни Аџи Јевто из
Пљеваља био је 1844. године „један од истакнутијих
завереника у Херцеговини“.135 Могуће је да је то Јевто
Радовић, предак Радовића. Крајем 1852. из Пљеваља се
писмом Томи Ковачевићу јавља свештеник Никола
Поповић. Крајем 60-тих и почетком 70-тих година XIX
века стање у пљеваљском крају било је хаотично, са пуно
хајдучије и насиља. Према једном војнообавештајном
извештају из 1865. насловљеним Турско војничко стање
у Босни, Херцеговини, Бугарској и Србији 1865. г. Турци
су у Пљевљима (Херцеговина) имали скоро најмање
војника од свих херцеговачких градова: „Таслиџа –
низама и инфантерије 632, топџија 28, свега војника 660,
топова – 4 пољска топа, сандука џебане – за топове 102,
за пушке 293, разних ђулета 2.119, трнокопа, лопата и
секира – 563“. У Колашину је, на пример, било 2005
војника, у Мостару 1.149, у Гацку 863, у Никшићу с
сл. 1 - Маринко Леовац, устанички вођа и харамбаша,
значајна личност српског покрета (рођен у Крћама)
199
кулама 859. У Пљевљима није било башибозука, док је у
Требињу било 1.200 војника.136 Са српске стране, праве
се планови и организују тајне чете за дизање општег
устанка против Турака. Тако је то трајало из године у
годину, све до избијања устанка у Херцеговини 1875.
године. Ратне планове у Београду, у којима се увек
рачуна на подршку устаничких и хајдучких вођа у
околним српским покрајинама, правили су углавном
Нико Јокановић, звани Окан, бивши аустријски официр
Антоније Орешковић и Херцеговац Мићо Љубибратић.
Окан је био бивши сарајевски трговац који је избегао у
Србију 1859. Говорило се да је истовремено био и
аустријски агент, уз прећутну сагласност српских власти.
У опширном плану о организовању и подизању устанка
у Босни и Херцеговини Окан је предвиђао да се у
питањима Херцеговине мора остварити тесна сарадња са
кнезом Николом. У тачки 11. свога плана из 1868. године
изнет је део операција који се тицао пљеваљског краја.
Планом је било предвиђено да из Србије, код Мокре Горе,
границу пређе „јака чета од 600 момака“, од које
половина да пређе Дрину испод Вишеграда, па главним
друмом да продире пут Рогатице и Мокрог ка Сарајеву,
успут дижући народ; друга половина обишавши Вишеград,
такође, требало би да пређе Лим, узбуни пљеваљску и
чајничку нахију, и, ако узмогне, што пре пређе Дрину код
Горажда, заузме ову варошицу и сјединивши се у Рањену
с Херцеговцима наступа даље ка Сарајеву. „Уз ове чете да
се придодаду врло познати јунак Маринко Леовац и врло
ваљани поп Јосиф.“137
У измењеном плану који је Окан доставио Ристићу
августа 1870. предвидео је да се део одреда, који ће
оперисати у правцу Горажда, повећа на око 1000 војника
лаке пешадије. У Ужицу се већ од раније налазила група
херцеговачких вођа и харамбаша, који су преко
начелника ужичког округа Станоја Симића примали
новац за издржавање, упућен од стране Министарства
иностраних дела. Помоћ су примали у дукатима. На
списковима се налазе Маринко Леовац, Јован
Глушчевић, Вук Јововић, Окица Видаковић, Иван
Крћанин, Милован Глушчевић, Ђуро Глушчевић, Перо
Васовић и Јован Васовић.138 Међу главним људима
националног рада у Босни и Херцеговини, који су
одржавали везе са Намесништвом у Београду, пре свега
са Јованом Ристићем, били су Теофил (Богољуб)
Петрановић, Васо Пелагић, Сава Косановић и још
неколико њихових сарадника. Петрановић је био родом
из Дрниша, а за учитеља у српској школи у Сарајеву
дошао је 1862, где је био и управитељ 1865-1869. Ови
људи су одржавали везе са многим угледним сељацима и
сељачким првацима у Босни и Херцеговини. Петрановић
200
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
је септембра 1869. протеран из Сарајева, а при одласку
из Босне предао је архимандриту Сави Косановићу „тајну
буквицу“ којом се служио у преписци са Орешковићем и
Ником Јокановићем. Косановић је 1871. објавио врло леп
и користан рад Српске старине у Босни, који је
очигледно проистекао из његовог националног рада, што
се уосталом назире и из његових речи на почетку чланка:
„Пре неког времена, о распусту школском, путовао сам
из Сарајева до у Вранеш окружја колашинског, највише
ради промјене ваздуха, којом приликом свраћао сам у
неке цркве и манастире од којих су многе порушене и
запуштене, те узгредно у том путовању прибиљежио сам
неке старине и записе, а нешто сам и доцније на мјесту
прикупио“.139 Крајем 1869. Богољуб Петрановић је у
Београду поднео намеснику Јовану Ристићу детаљан
извештај о политичком раду у Босни и списак „усталаца
народних“, преко којих су спремљене народне чете.
Поред осталих, на списку се налазе прото Вуле Госпић из
Пљеваља, Аћим Веселичић из Пријепоља и поп Ристо из
манастира Милешеве. Петрановић пише да је Сава
Косановић био главни за одржавање односа са сељацима,
а да су он и Косановић поднели, преко руског конзулата
у Сарајеву, предлог да се отвори 20 нових школа у Босни
(на сваку по 50 дуката годишње). Тај предлог је наводно
био прихваћен од стране Петроградског добротворног
комитета.140 На челу овог комитета налазио се једно
време А.Ф.Гиљфердинг, а међу угледним члановима био
је и писац Фјодор М. Достојевски.
Анархија и насиље. Пљеваљске
устаничке вође и хајдучке харамбаше
У Србији су пажљиво прикупљана обавештења о
турским војним снагама у суседним покрајинама. То је
био део општих припрема за дизање устанка. Октобра
1870, ужички окружни начелник Станоје Симић, известио је Министарство иностраних дела да у Пљевљима,
Пријепољу и Бијелом Пољу има по два буљука турских
војника, дакле по две стотине људи.141 Ради што бољих
припрема општег устанка у околним покрајинама,
српска влада је, као што је већ изнето, финансирала више
угледних народних вођа и хајдучких харамбаша из Босне
и Херцеговине, који су негде од 1866. па до 1875, а неки и
после 1878, живели у више градова Србије. Прваци из
источне Херцеговине били су концентрисани у Ужицу.
Из пљеваљског краја и околине у Ужицу се налазе
Маринко Леовац, Јован Глушчевић, Вук Јоловић, Нинко
Колџија, Иван Крћанин, Милован Глушћевић, Ђуро
Глушчевић, затим Пивљани Жарко Љешевић и Јован
Кулић, а ту си и Окица Видаковић и Јован и Перо
Васовић.142 Маринко Леовац је рођен у Крћама 1821, иако
је пореклом из породице Мијатовића из Подгоре, одакле
су услед турског насиља дошли у Крће. Четовао је дуго са
Мићом и Јованом Глушчевићем, да би после Мићове
погибије прешао са Јованом у Ужице, 1866. Вук Јоловић
је био родом из Црљеница. Јован Глушчевић (брат
Мићов) рођен је у Каменој Гори 1821. Познати хајдучки
харамбаша у Потарју и Полимљу био је Ристан Шарац,
родом из Матаруга, један од угледних вођа био је и поп
Јосиф Поповић из Бабина. Сви су они са хајдучким
четама правили заседе и нападали локалне насилнике
на друмовима и по селима. Због опасности од прогона из
Пљеваља је у Ужице пребегао и трговац Средоје Марковић
Ћузо. Све поменуте избеглице и четовође одржавају у
Србији везу са Михаилом Мићом Љубибратићем и
архимандритом Нићифором Дучићем.
Крајем августа 1872. године у Београду је одржан
скуп Херцеговаца. Поред Љубибратића и Дучића ту су
били и војвода Жарко Љешевић, капетан Окица
Каљевић, наредник Стеван Зимоњић, Маринко Леовац,
Јован Глушчевић и Зелен Кулић. Положили су заклетву
да ће подићи устанак у Херцеговини 1873. године
обавезујући се да ће сложно и храбро да „почну на ослобођењу и уједињењу српског народа, те да их никаква
себична сила и корист неће од тога одвратити“. Истовремено питају српску владу – хоће ли 1873. заратити са
Турском.143 Оваквих и сличних планова било је доста тих
година: често су нереални, прецењују сопствену и
потцењују снагу противника, а у великој мери су
инспирисани од руских словенофилских комитета чак и
мимо званичне руске политике. Влада Србије је са
опрезом прихватала овакве иницијативе, зазирући од
ризика или могуће тајне уплетености неке од великих
сила, у првом реду Аустро-Угарске. Јован Ристић је 1875.
био за широку самоуправу Срба у Босни и Херцеговини и
Старој Србији. Полазна основа тога предлога у 24 тачке
(за који је тврдио да га кнез Милан није одобрио) била је
– да народ у овим покрајинама жели да се уједини са
Србијом, а одустаће од своје намере уколико му се
обезбеди општинска, нахијска и црвено-школска
самоуправа коју ће гарантовати пет великих европских
сила потписница Париског мира (1856).144
Крајем 60-тих и почетком 70-тих година XIX
века, вести из пљеваљског краја изгледају као узбудљива
криминална хроника. Српско сеоско али и варошко
становништво Пљеваља и околине изложено је разним
Сава Косановић, Српске старине у Босни, Неколике биљешке, Гласник Српског ученог друшва, књ. XII, Београд 1871, 158.
АСАНУ, Ф. Јована Ристића, XVII/1, бр. 6, Богољуб Петрановић Јовану Ристићу, Београд 10/22. децембар 1869.
Архив Србије, Политичко одељење, 1870, III/1. Извештај Ст. Симића Министарству иностраних дела, Ужице, 10/22. октобар 1870.
142
АСАНУ, Фонд Ј. Ристића, IX/6, бр. 9/301-302, Списак редовних месечних издатака Министарства иностраних дела за ванредне потребе;
Архив Србије, ПО, 1869, XII, Списак херцеговачких избеглица који су примали новац из МИД-а за месец април, Ужице 3/15. мај 1869.
143
Исто, Београд, 17/29. августа 1872.
144
Исто, ф. Матија Бан, XVII, бр. 69, План по коме је Ј.Ристић хтео да предузме акцију 1875.
139
Bosna u tajnim političkim izvještajima Františeka Zacha iz Beograda (1843-1848) Uvod i izbor Vaclav Začek, Sarajevo 1976, 106.
136
Архив САНУ, Фонд Јована Ристића, сигн. X/1, инв.11/3
137
Архив САНУ, Фонд Јована Ристића, XII/5, бр. 565, Гроцка 18/30. септембар 1868. Нико Окан Јовану Ристићу шаље препис свога пројекта
који је некада преко Николе Христића упутио кнезу Михаилу; В.Војводић, нав. дело, 16.
138
Архив Србије, Политичко одељење XII, 3/15. мај 1869. Списак херцеговачких избеглица који примају помоћ од МИД-а.
135
(1804-1913)
140
141
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
201
(1804-1913)
врстама насиља муслиманских одметника, а понекад и
представника власти. Новине Црногорац, а потом Глас
Црногорца, пуне су вести о разним врстама насиља и
терора, што сведочи о општој анархији, несигурности и
неспособности или неспремности власти да се суочи са
свеопштом анархијом. Има вероватно у тим дописима
понекад и претеривања у оценама, али су чињенице
несумњиво уверљиве и тачне. Иначе, рубрика са
дописима увек носи наслов Из Херцеговине. У разним
врстама насиља предњаче Авди Боко са Усовићима, Ћор
Гано Мицановић и Мехмед Корјенић, звани Ђерђелез.
Почетком јуна 1871. Авди Боко са својом хајдучком
дружином напао је на торове неког Чабаркапе, чије се
име не помиње, али се каже да је „Србин из села Крупице,
из кадилука пљеваљског, човјек доста имовит“. Он је
лежао међу стоком када су Турци напали торове и успео
је „малом пушком“ да убије синовца Авди Боке и да му
одсече главу. Заптије су исте ноћи ухапсиле Чабаркапу и
одвеле у Пљевља, а потом у Сјеницу, у тамошњу тамницу,
док „његово све Турци опљачкају и покупе по кући, и
стоку оћерају, а јадна фамилија Чабаркапа остане без
ништа“.145 У породичној традицији се каже да је реч о
Николи. Током јуна 1871. стижу вести о нападу „Турака“
из Левер Таре, на Васа Робовића из Пљеваља, у Краљевој
Гори, баш под караулом, којом приликом је тешко
рањен. Тих дана је, такође у Краљевој Гори, убијен
кириџија Никола Абазовић, а у Пљевљима је убијен
Милован Цупара и пребијен Миле Шећер коме је отето
50 дуката.146 Турске власти, каже се, обећавају истрагу,
али све остаје на речима јер кајмакам Сали-бег не обраћа
пажњу на то. Јуна 1871. Мухамед Селмановић, син Сулејманбега Селмановића, напао је попа цркве на Илином Брду,
Риста Милака: прво је покушао да уђе с коњем у цркву, а
онда је покушао коцем да убије попа. Доста жалби
односи се на „Турке Колашинце“, који „данас јавно бију,
краду, отимају, пријете“. Крајем јуна исте године убили
су Антонија Јањуша у воденици, а почетком јула, у селу
Маочу, унук Фета Мицановића убио је у воденици Риста
Чанчулу.147 Октобра те године Колашинци су убили
Богдана Бујака из Маоча, такође у воденици, а у Матаругама
је убијен Никола Веселичић, рођак Аћима Веселичића из
Пријепоља.148 Крајем те године дописник јавља да је у
Пљевља („има 120 кућа српскијех, а 650 турскијех“) стигао
табор низама и да је „пао“ у куће хришћанске. Покушали
су да опљачкају манастир Свету Тројицу.
У пролеће 1873. године Авди Боко, са 20 Усовића
(„бију и сијеку Србе, пљачкају коње, волове, краве“) убио
је два Бошковића („пред кућнијем прагом посијеку“).
Они себе називају, каже се у допису, „газије Мухамедова
Курана“.149 У Вранешу, крајем новембра исте године,
Каљићи су убили Петра Влаховића, „а жену му узму и на
силу потурче“; Каљићи су на силу одвели кћер попа
Лазара Ципаровића, Јелену, „дијете од 13 година“.150 На
све жалбе, бележи дописник Црногорца, „кајмакам и
меџлиси“ говоре: „Јаваш рајо, јаваш, све ће бити иншала“.
Дописник на крају закључује: „Само је један Сулејман-бег
Селмановић, меџлис, који правду љуби. Кућа Селмановића
вазда се добро одликовала од другијех. Да су сви Турци
као Селмановићи не би због неправде хришћани трпили,
као што трпе“.151 Има такође доста вести и о глобама које
над народом чини владика херцеговачки (грчки Фанариот),
али и домаћи свештеници. За попа Лаза Шиљка из
Поблаћа каже се да узима „за подушје домаћина вола, а
домаћице краву, а ко нема, томе неће гроба опојати.
Колико је тако некрштене дјеце умрло, јер има сиротиње
која не може дати краву или јуне“.152
146
147
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
веће кризе која би се завршила давањем мандата
Монархији да „заведе ред“ у овим покрајинама. Људи на
терену, изложени свакодневним невољама, вероватно
нису много размишљали о таквим међународним последицама догађаја.
Устанци су по свему судећи више затекли владу у
Београду него црногорског кнеза Николу. Међутим,
пљеваљске хајдучке и националне вође које су радиле на
устанку биле су у Србији, углавном у Ужицу. Кнез Никола
је још у марту 1875, неколико месеци пре избијања
устанака, закључио да догађаје треба пажљиво пратити
„и у погодном тренутку ствар устанка узети у своје руке“.
Већ је припремао своје изасланике са задатком да се
приближе Тари и организују „четице“ које би нападале
муслиманска села и турску војску.154 У Добриловину је
крајем јуна послао Вукашина Баша Божовића, а у Језера
сердара Јола Пилетића, кога је убрзо заменио Бајом
ПЉЕВЉА У СРПСКОМ
ОСЛОБОДИЛАЧКОМ ПОКРЕТУ
1875 – 1878.
Анархично стање, насиља, изразито неповољни
аграрни и друштвени положај сељака хришћана, њихова
везаност феудалним односом и потпуна зависност од
земљопоседника, насиље закупаца десетине и њено
стално повећавање – одређивали су укупан социјални и
друштвени положај сељака у османском друштву.
Устанци у Босни и Херцеговини, покренути средином
1875., одјекнули су снажно и у Пљевљима и пљеваљском
крају. Вође и организатори устаничког покрета били су
архимандрит Св. Тројице Пахомије, Митар Робовић,
трговац, Петар Марић из Вијенца, поп Новак Старчевић
из Ограђенице, Филип Војиновић из Вишњице, свештеници Јосиф Поповић и Стеван Јањушевић из Бабина,
хајдучке вође Нинко Колџија из Крњаче и Миле Комарица
из Бучја.153 Околности које су довеле до устанака у овим
покрајинама готово ни у чему се нису разликовале од
стања у пљеваљском крају. У науци није до краја осветљена улога спољног фактора, на првом месту АустроУгарске, у тајном инспирисању устанака ради отварања
Црногорац, лист за политику и књижевност, Цетиње, бр. 20, 5/17. јун 1871.
Црногорац, бр. 21, 12/24. јун 1871.
Црногорац, 10/22. јул и 17/29. јул 1871.
148
Црногорац, бр. 38, 16/28. октобар 1871.
149
Глас Црногорца, недјељни лист за политику и књижевност, Цетиње, 28. април / 10. мај 1873.
150
Глас Црногорца, 26. новембар / 8. децембар 1873.
151
Црногорац, 10. јул / 22. јул 1871.
152
Исто.
153
Илија Вуковић, Преглед историје Пљеваљског среза до 1941. године (у) Прилог у крви, Пљевље 1969,24-25
145
202
сл. 2 - Прокопије Бујишић, архимандрит манастира Бање
код Прибоја, народни трибун (рођен у Вруљи)
Бошковићем. Сердару Пилетићу је дат налог „да с
Јоксимом Кнежевићем, Живком Шибалијом и Лазаром
Бошковићем дигну буну на десној обали Таре колико
дубље узмогну“.155 Сталним сукобима са јаким муслиманским братствима у Горњем Потарју – Каљићима,
Мушовићима и Мекићима, и Мицановићима и Ђурђевићима у пљеваљском крају отворен је дуги и исцрпљујући
фронт око Таре (устаници из Пренћана су се са породицама и покретном имовином пребацили у Језера и
Шаранце). Устаничка активност подстакнута са Цетиња
захватила је углавном села десне обале Таре – Прошћење,
Барице, Вашково, Пренћане, Ограђеницу, Бобово и
Слатину. Током августа 1875. устаници из Језера и
Шаранаца нападали су на Ограђеницу, Мештревац,
Слатину и Бобово. Са њима су били и локални устаници
као Марко Тањевић и други. На овом простору налазиле
су се турске карауле на Пријеком Долу и изнад Доње
Стубице, на Мештревцу су била „3 чардака пуна низама“
(редовне војске) док је на простору Бобова логоровало
неколико табора низама. На почетку устаничког покрета
уочава се међусобна суревњивост два српска државотворна
цента – Цетиња и Београда, нарочито изражена код
црногорског кнеза Николе. Већ 1. августа са Цетиња се
захтева да се Шаранци и Језерци придруже устаницима и
опколе Пљевља, док је 11. августа Јолу Пилетићу и Новици
Церовићу дат налог „да одмах узму Пљевља“. Сматрајући
да би неуспех у нападу на Пљевља изазвао деморализацију, препоручивала се опрезност у планирању.
Међутим, уколико би се дознало да је војвода Жарко
Љешевић из правца Ужица прешао на турску територију,
„напад на Пљевља требало је одмах извести, макар и по
цијену већих жртава и продужити освајање све до Лима“.156
Током августа 1875 устанички покрет захватио је
цео пљеваљски, пријепољски, прибојски и нововарошки
крај који су одржавали везе са устаничким вођама у
Ужицу. На Илиндан 1875. у манастиру Бањи код Прибоја
архимандрит Прокопије Бујишић, који је био у сталној
вези са Глушчевићем, Љешевићем, Леовцем и другима у
Ужицу, организује договор народних првака и свештеника да се са устанком крене на Велику Госпојину.
Прокопије Бујишић је рођен у Вруљи, 18. октобра 1839.
године. Световно име му је било Јован. Као младић је
отишао у Св. Тројицу пљеваљску, ту је научио да чита и
пише, затим је постао искушеник, а 1866. године рукоположен је за јерођакона а потом јеромонаха. Године 1870.
произведен је за игумана и архимандрита манастира
Бања.157 На скупу у Бањи је усвојен Проглас, који је
написао прота Милан Ђурић из Ужица у коме се уочава
и политичко-дипломатска страна целе акције, јер се
истиче борба против „Османлија – Турака“ и инсистира
на народу „све три вјере“ и на слободи и правима
Жарко Шћепановић, Средње Полимље и Потарје, Историјско-етнолошка расправа, Београд 1979, 210-211.
Цит. према. Ж. Шћепановић, нав.дело 211.
Ж. Шћепановић, нав. дело, 213.
157
Вукоман Шалипуровић,Устанак у западном делу Старе Србије 1875-1878., Титово Ужице 1968, 31.
154
155
156
(1804-1913)
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
„читавог народа“. У Прогласу се између осталог каже:
„Свака вјера, свачије право, образ и имање биће нам
светиња. Ко буде непријатељ овоме рату за слободу,
крстио се или клањао, главом ће као издајица свога рода
платити. Зато устајмо сложно – на оружје синови Босне,
Херцеговине и Старе Србије“.158 И са црногорске стране је
било идеја о придобијању дела муслиманског живља за
устанак. Идеја о сарадњи са домаћим муслиманима у
борби против Турака није била нова, на њој је још 1848.
радио Илија Гарашанин, затим кнез Михаило, Мићо
Љубибратић, Нико Окан. Догађаји су, међутим, показали
да „та политика према беговима није била лишена
политичке наивности“.159 Ипак, када је реч о Пљевљима,
у каснијем периоду, пример Омер-бега Бајровића
показује да она није била сасвим без одјека.
Устанак је био планиран за Велику Госпојину јер
су тога дана требале да упадну чете Јована Глушчевића,
Жарка Љешевића, Маринка Леовца и других. Влада
Србије се држала обазриво, упозорења су стизала са више
страна. Кнез Милан је 13. августа обавестио владу да му
је руски посланик у Бечу Новиков казао „како би требало
одма престати са даљим шиљањем добровољаца к
устанцима“.160 Међутим, устанички вал је до те мере
захватио простор између Пљеваља и Прибоја да се није
дочекала ни Велика Госпојина, већ су под вођством проте
Јевта Поповића и одметнутих Бабинаца уз помоћ
околних села – Звјезда, Јунчевића, Сељана, Јабуке,
Камене горе и Обарди нападнути турска караула и хан на
Јабуци, 12. августа 1875. Прекинут је турски телеграф
Пријепоље-Пљевља. Турске снаге из Пљеваља и
Пријепоља кренуле су у помоћ, али су устаници одбили
напад. Охрабрени првим успесима напали су и спалили
хан на Трлици, пресекли телеграф и кренули дубље у
пљеваљски крај са намером да ухвате везу са устаницима
преко Таре. Цео овај покрет познат је као Бабинска буна.
Митар Робовић је предводио једну чету која се кретала
према планини Ковачу, напао турске посаде у Готовуши
и Бољанићима, а затим се упутио према Глибаћима у
којима је запалио турску жандармеријску станицу.161
Устанички покрет је захватио велики број села пљеваљског краја.
Крајем августа 1875. године уследила је турска
противофанзива, нарочито у правцу Бобова и Ограђенице где су биле концентрисане јаке устаничке снаге.
Неки истраживачи с правом говоре о Бобовској буни. Две
чете турске војске које су кренуле у овом правцу
предводили су мајор Махмуд Бајровић и Мехмед-бег
Селмановић. После њиховог неуспеха почетком септембра,
на Бобово, Ограђеницу и Мељак су кренуле јаче турске
снаге. У једном кланцу у Какмужима устаници под
158
203
(1804-1913)
160
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
је због устаника у Какмужима војска у Бобову у великој
опасности и да у пљеваљском кадилуку „само пет-шест
села хришћанских није се побунило“.162 Немири су
захватили и Крупице. Пред насиљем домаћих муслимана
Андрија Перуничић је убио Муја Фелаовића, а освета је са
друге стране стигла старог Богдана Перуничића.
Мутесариф је упозоравао валију на тешко стање у
пљеваљском крају, тражећи да се хитно упуте појачања у
Пљевља од најмање два батаљона војске и 50 000 гроша
за храну: „У околини Пљеваља устаници иду несметано и
четири дошле чете са пуковником Ахмед-бегом једва су
довољне да осигурају варош Пљевље. Кад се узме у обзир
да су устаници узели важна места и да су борбени, а како
су се побунили сви хришћани па су њихове снаге веће
сл. 3 - Поп Жарко Љешевић, војвода пивски, вођа
херцеговачке устаничке емиграције у Ужицу
вођством Милована Станковића, Митра Робовића,
Филипа Војиновића и Живка Кушљевића напали су чету
низама под командом капетана Хасан-бега која је носила
тродневно следовање за јединице у Бобову. Чета је
потпуно разбијена а устаници су запленили сву храну и
муницију. Велики успех устаника забринуо је турску
власт и војне команданте. Новопазарски мутесариф је
јављао босанском валији средином септембра 1875. да су
устаници „основали чете од 50 и 100 људи“, да у
Пренћанима и Ђурђевића Тари има пуно одметника, да
Цит. према: В. Шалипуровић, нав.дело, 44.
Милорад Екмечић, Устанак у Босни 1875-1878. Треће, измењено издање, Београд 1996, 62.
Архив Србије, ПО, к.132, бр.82, Београд 23.октобра 1875. Шта е српска влада радила за подпомагање устанка кои се у Ерцеговини
месеца јунија ове 1875. године појавио, из пера Данила Стевановића, „министра на расположењу“.
161
В. Шалипуровић, нав. дело 45-47.
159
204
сл. 4 - Спасоје Војиновић, један од устаничких вођа у
Средњем Потарју
162
(1804-1913)
него снаге војске и недовољно је војске да их разбије, из
дана у дан устаници добијају већу снагу па представљају
велику опасност“.163 На челу жилавог устаничког отпора
Ограђенице, Бобова, Мељака и околних села стајале су
четовође Спасоје Јовић, поп Новак Старчевић, Милован
Станковић, Митар Робовић и Филип Јеловац.
Крајем септембра и почетком октобра 1875. године
боље организована и ојачана турска војска кренула је у
жесток обрачун у два правца – према Бабинама и према
Тари. Турске трупе кретале су према Бабинама из правца
Пљеваља и Вранеша. Жестоке борбе водиле су се око
Јабуке и Побјеника. Запаљена су сва села од Трлице и
Јабуке до Побјеника, а буљуци стоке отерани су у
Пријепоље и Пљевља. Исти такав обрачун водио се и са
друге, хришћанске стране. Бабинска буна угушена је на
најсуровији начин. „Побуна се завршила на штету
побуњеника – пише Танасије Пејатовић – и онда је
настало пљачкање и паљење села; народ се јатомице
исељавао у Србију и напуштао своја огњишта. Висораван
између Пљеваљског поља и долине лимске била је готово
пуста, а куће попаљене и са земљом сравњене“.164 Са
друге стране, из правца Ужица, на турску територију су
крајем августа 1875. упале добровољачке устаничке чете
предвођене Жарком Љешевићем, Маринком Леовцем,
Јованом Глушчевићем, Вуком Јоловићем и Ристом
Михаиловићем. Почетком септембра, тачније 3.
септембра, заузет је Прибој у коме су устаници попалили
куће и џамије. Део тих чета, у потери за мањим турским
одељењима, заузео је многа села до Пљеваља и
Пријепоља. У жестокој турској противофанзиви крајем
септембра Турци су палили сва села од Сјенице и Нове
Вароши до Прибоја па и манастир Бању. Убијали су све
одрасле „а протина сина у Новој Вароши жива одераше“.
Турске снаге предводили су бригадни генерал Мехмед
Али-паша и приштински Осман-паша (укупно око 8 000
војника). С леве стране Лима, поред осталих јединица,
нападала је и једна чета низама под командом капетана
прве класе Осман-ефендије из Пљеваља. Међу устаничким четовођама у Ужицу планиран је продор према
Пљевљима, нарочито након вести током септембра и
октобра о борбама у пљеваљском крају. Генерал Ранко
Алимпић који је 1875. радио на организовању добровољачких чета, а касније командовао Дринским корпусом
1876-1878. године, бележи да му је Жарко Љешевић
говорио да би ваљало ударити на Нову Варош и ићи даље
на Пљевља. У извештају влади о стању према Босни и
Херцеговини средином октобра 1875. Алимпић истиче:
„Ерцеговци бију се око Пљеваља и наша одевуд помоћ
била би врло значајна“.165 Већина четовођа је, пише
Алимпић, да се помогне браћи која бију бој с Турцима
Исто, 50.
Цит. према: В. Шалипуровић, нав.дело, 51.
Танасије Пејатовић, Средње Полимље и Потарје у Новопазарском санџаку. Антропогеографска испитивања, Етнографски зборник
СКА,IV,276.
165
Живот и рад генерала Ранка Алимпића у свези са догађајима из најновије српске историје, Написала удовица Милева, Београд 1892,512.
163
164
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
205
сл. 5 - Савардак, честа кућа сиромашних чифчија
сл. 6 - Четовођа Средоје Марковић - Ћузо, трговац из Пљеваља
око Пљеваља. Он је посебно уочио Вука Јоловића дајући
сликовит портрет његове личности: “Један између њих,
кога сви сматрају као најосуднијег и најмудријег – Вук
Јоловић, Треће чете старешина – Ерцеговац из Црљеница
код Пљеваља, а досељеник у Ужицу, око 45 година стар,
смеђ, огрубео од краста, види се врло частан човек и
јунак, ваљан четовођа и мени се највише допада за
четовање. Мало говори, али неизмерно види се одважан.
Он се највише држао у Турској и види се највише жали
што се непуштају у помоћ осталој браћи Ерцеговцима.
Он је и сам ишао те Турке уходио, па мислим да би се
велика успеха имало када би се одовуда сад упало и
Пљевљу пошло“.166
На другој страни фронта, према Тари, турске снаге
(редовна војска састављена од низама и редифе)
предводио је бригадни генерал Фуад-паша и пуковник
(миралај) Салих-бег. Турске снаге у Пљевљима ојачане
су снагама из Нове Вароши, Пријепоља и свих села око
Пријепоља и Пљеваља. На челу башибозука налазио се
муфтија Вехбија Шемсикадић. Главнина на челу са
генералом Фуад-пашом кретала се према Пренћанима и
Левер Тари, а десно крило преко Крушева ка Мељаку,
Бобову и Ограђеници. Потискујући устанике у овим
селима ово крило се постепено повијало према Левер
Тари. На левој страни, војсци Фуад-паше садејствовали
су колашински Турци и башибозучки одреди Доњег
Колашина. Октобра 1875. године на челу устаничких чета
на простору од Прошћења до Крупица и Пренћана
налазе се Филип Галовић из Прошћења, Саво Радојчић
из Добриловине, затим Танасије Бошковић, Јаков и
Вукосав Марковић, Спасоје Војиновић, Перко Чабаркапа,
поп Перо Перуничић, Божо Шестовић и други. Са
локалним устаницима се налазило и одељење устаника
из Језера и Шаранаца. Најжешћа борба вођена је 24. и
25. октобра на Пренћанима где је било концентрисано
око 800 устаника. Устанички отпор је скршен 25. октобра
када је штитећи мост на Тари погинуо и војвода Трипко
Џаковић, један од истакнутих вођа у Потарју.167 Убрзо су
потиснуте и устаничке снаге у Вашкову под командом
Јоксима Кнежевића чиме су практично све устаничке
166
Исто, 514-515.
Глас Црногорца од 1/13. новембра 1875. доноси текст о погибији Трипка Џаковића. Поред осталог се каже: „На Пренћане погибе војвода
шараначки Трипко Џаковић, којему је дан прије на истом мјесту погинуо отац Симо. Од како је букнуо овај устанак херцеговачки војвода Трипко
са капетаном Јоксимом Кнежевићем управљао је војском шараначком“. Џаковић је имао 36 година. Истражујући у Архиву спољње политике
Русије у Москви, писац овога текста је међу архивском грађом срео и страницу Гласа Црногорца са текстом о Т. Џаковићу.
167
206
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
снаге биле потиснуте преко Таре. Турци су попалили
Пренћане, Крупице, Барице и околна села а становништво је побегло преко Таре у збегове.168 Пребегли су
Перуничићи, Чабаркапе, Марковићи, Вуковићи, Рондовићи,
Кнежевићи и друге породице. Попа Пера Перуничића
Турци су убили касније, 1890. године.
На другој страни, водиле су се такође жестоке
борбе између турске војске и устаника у селима око
Краљеве горе и Љубишње. Највише устаника изгинуло
је на Пријеком Долу, њих седам, главе су свима одсечене,
а још три су погинула у Меком долу. Погинуло је и осам
ускока. Тада су погинули и Мијаило и Милан Голубовићи
из Бобова.169 Нарочито жесток сукоб десио се са
устаничком четом у Вишњици коју су предводили Филип
Војиновић и Милован Станковић. У снажном турском
јуришу погинуло је 16 устаника на челу са Војиновићем и
Станковићем. Милета Војиновић бележи да је цела чета
(преко 60) заноћила код Војиновића на славу, уочи
Лучиндана, а напад се десио на сами Лучиндан, 30.
октобра. У Пљевља је однето укупно 18 посечених
глава.170 Турци су разорили село Вишњицу и породицу
Војиновића, а преостали чланови братства преселили су
се у Пренћане.171 Преживело становништво ових села
пребегло је на леву обалу Таре, изложено несносним
невољама због зиме и великих снегова. Тиме је био
сломљен велики устанички покрет 1875. у пљеваљском
крају. Неки од устаника и четовођа наставили су касније
борбе 1876. и 1877.
Првих месеци 1876. године Србија и Црна Гора су
се припремале за рат против Турске. Почетком јуна те
године у Венецији је потписан уговор о савезу између две
државе а затим и војна конвенција. Поред других
одредаба чланом 6 војне конвенције постигнут је договор
о подели сфера ратних операција. Та линија је ишла
преко територије пљеваљског краја правцем од Бијелог
Поља на Стожер, затим на планину Љубишњу до саставе
Таре и Пиве и даље Дрином, с тим што је територија
северно од ове линије припадала сфери утицаја Србије.172
Јуна 1876. године у Ужицу је образован Доброваљачки
кор под командом архимандрита Нићифора Дучића који
је имао задатак да дејствује у правцу западног дела Старе
Србије, у оквиру Јаворске војске. У кору се налазило
више Пљевљака, као команданата, командира или
устаника. Вук Јоловић је био полубатаљонски командант
у Првом батаљону. Архимандрит Прокопије Бујишић
168
(1804-1913)
био је почасни командант Трећег батаљона док је
Маринко Леовац био командант полубатаљона у Трећем
батаљону. Средоје Марковић Ћузо из Пљеваља био је
командир једне од добровољачких чета као и Нинко
Колџић (Колџија) из Крњаче. Први батаљон Добровољачког кора сачињавали су устаници из пријепољског,
прибојског и пљеваљског краја.173 У бици на Радоини јула
1876. погинуо је брат Маринка Леовца, Новица Леовац, а
рањен је Средоје Марковић Ћузо трговац из Пљеваља,
комадир чете. Средином 1876. већи број добровољаца
одликован је од стране српског кнеза Милана
Обреновића: сребрном медаљом за храброст одликовани
су Маринко Леовац, Вук Јоловић и Прокопије Бујишић.
На почетку Другог српско-турског рата крајем
1877. године поново је формиран Устанички кор под
командом Нићифора Дучића. Архимандрит Прокопије
Бујишић постављен је за комесара кора. Маринко Леовац
и Вук Јоловић су постављени за команданте полубатаљона док је Средоје Марковић Ћузо постао командир
друге чете. Почетком јануара 1878. налазили су се на
положајима на Увцу. По завршетку Другог српко-турског
рата влада је Таковским крстом одликовала архимандрита Прокопија Бујишића, Маринка Леовца, Вука
Јоловића и Средоја Марковића Ћуза. Леовац и Јоловић
су касније дуго живели у Ужицу, јер се и јуна 1887. налазе
на Списку месечних издатака из ванредних трошкова
Министарсва иностраних дела.174
С друге стране главнина црногорских ратних
акција била је усмерена према Херцеговини тако да су
снаге према Потарју биле у одбрамбеној позицији.
Крајем марта 1876. вођене су борбе у селу Вишњици.
Устанике је предводио Митар Робовић. Почетком јуна
1877. године било је сукоба у Вранешу и на Стожеру.
Напад на Стожер извело је једно веће одељење из састава
пољско-колашинског и језеро-шаранског батаљона са
снагама локалних устаника, које су предводили Ристан
Шарац и Спасоје Војиновић. Нападнути су доњостожерски
катуни („ђе и сам Асан-бег главом плати“), заплењено је
око 3 000 ситне и 1 000 грла крупне стоке, а уништена је
и турска караула у Горњем Стожеру. У повратку на месту
званом Ђатло устаници су упали у заседу припремљену
од стране Фејза Каљића и хоџе Гушмира из Бијелог поља
где су доживели велики пораз. Према неким подацима
погинула су 24 устаника а помиње се и податак од 50
погинулих. Од локалних учесника борбе погинуо је Драго
Ж. Шћепановић, нав. дело, 215-216.
Милета Војиновић, Пљеваљски крај-прошлост и порекло становништва, Пљевља 1993, 186-188.
Исто,192.
171
В. Шалипуровић, нав.дело, 69.
172
Ж. Шћепановић, нав. дело, 219.
173
В. Шалипуровић, нав.дело 89-91.
174
АСАНУ, ф. Ј. Ристић, Између докумената сигн.IX/6, инв.9/301 и 9/302, налази се већи број спискова са именима и новчаним износима,
без сигнатуре и инвентара. Већином се ради о устаницима из разних српских предела. Али ту је и сердар Јоле Пилетић, који је 1887. живео у
Нишу и за месечно издржавање добијао 150 динара, војвода Жарко Љешевић 117, Леовац је на пример добијао 58, Матија Бан, Нићифор Дучић,
Мићо Љубибратић и други. Ту су међутим и лица која су обављала разне обавештајне послове: Осман Абдули „тајни агент у Цариграду“ добијао
је месечно износ у вредности 300 динара
169
170
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
207
(1804-1913)
Перуничић. Ристан Шарац је погинуо 10/23. септембра
1877. у Крупицама (Ривине). Средином 1878. окончана је
Велика источна криза која је пљеваљском крају уместо
ослобођења донела аустроугарске трупе на Доловима.
СУСРЕТ АУСТРОУГАРСКОГ БАЛКАНА
И ОРИЈЕНТА У ПЉЕВЉИМА (1879-1908)
Од 1878. Пљевља су у сваком погледу снажно ушла
у орбиту „аустроугарског Балкана“, са свим позитивним
и деструктивним значењима овога политичко-културног
појма. Аустро-Угарска је на Берлинском конгресу (13.јун13.јул 1878), као што је познато, поред добијања мандата
да окупира Босну и Херцеговину добила и право да
запоседне део тадашњег новопазарског санџака у складу
са чл. XXV Берлинског уговора и на основу претходног
споразума са Турском. Пре тога, већ током Велике
источне кризе, она је одлучно ставила до знања Србији и
Црној Гори, али и Русији, да је против било каквог
територијалног ширења двеју српских држава у том
правцу. Истина, Русија је у Сан Стефану, 3. марта 1878,
за разлику од Србије, била врло дарежљива према Црној
Гори дајући јој границу од Дрине, Лимом до Пријепоља
и затим до Рожаја, остављајући Бихор и Рожаје Црној
Гори. Европа је поништила одредбе Санстефанског уговора.175
Дух Берлинског конгреса и општи политички
правац прилика на Балкану који је њиме означен ставили
су Пљевља у сасвим нов политички амбијент, далеко
сложенији од претходних деценија. Главни политички
циљ Аустро-Угарске био је спречавање стварања било
какве веће српске или словенске државе, потискивање
руског утицаја са Балкана, осигурање копнене територијалне везе из Босне и Херцеговине преко Старе Рашке
ка вардарској долини и албанским племенима, и на крају
– продор према Солуну, Источном Медитерану и
Блиском истоку. Гроф Ђула Андраши, министар
спољних послова Монархије је често истицао да
новопазарска област представља „врата Истока“ и
„најкраћи копнени пут који се географски наставља на
вардарску долину“.176 Запоседањем макар и дела те
области спречава се могућа заједничка граница Србије и
Црне Горе. Пошто је окупација Босне и Херцеговине
„стала на главу змији словенској“, ново политичко стање
треба обезбедити увођењем трупа у новопазарски санџак
сл. 7 - Муфтија Мехмед Нурудин Вехби Шемсикадић,
вођа отпора аустроугарској окупацији
ради контроле „војничких и трговинских путева на
целом пространству“. Војна позиција у овој области,
говорио је Андраши, „изгледа ми као одбрамбени бедем
за утврђења Босне и Херцеговине. Новопазарски санџак
је за Босну исто што и посједовање Босфора за Црно
Море“.177 Поред политичких и стратегијских, важни су
били и економски мотиви запоседања, односно обезбеђење пута за једну далекосежнију мисију – отварања
„Блиског Истока за аустроугарску привреду“.178
Војне и цивилне власти у Босни и Херцеговини су
биле нестрпљиве да се што пре запоседне лимска долина
Новак Ражнатовић, Црна Гора и Берлински конгрес, Цетиње 1979,33.
176
Kasim Isović, Austrougarsko zaposjedanje Novopazarskog Sandžaka 1879.godine, Godišnjak Istorijskog društva Bosne i Hercegovine, god. IX
(1957), Sarajevo 1958, 109; Hamdija Kapidžić, Pripreme za austrougarsko prodiranje u albansko etničko područje iz Novopazarskog sandžaka,Radovi
Filozofskog fakulteta u Sarajevu, knj.VI, Sarajevo 1971,415-418.; Ђурђе Јеленић, Новопазарски санџак и политичка равнотежа на Балкану
(одштампано из Дела) Београд 1910, 9-15
177
Цит. према: K. Isović, nav.delo, 111.
178
Tomislav Kraljačić, Kalajev režim u Bosni i Hercegovini (1882-1903), Sarajevo 1987, 37.
175
208
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
и успостави чврста и природна граница на Лиму. Најзад
је 21. априла 1879. године закључена Конвенција између
Аустро-Угарске и Турске о увођењу аустроугарских трупа
у Прибој, Пријепоље и Бијело Поље. Касније су уместо
Бијелог Поља трупе ушле у Пљевља, као место муфтије
Шемсикадића и центар антиаустроугарске агитације.
Укупан број аустроугарских трупа није требало да пређе
4-5 000 војника, колико је у тим местима могла држати
и турска страна. Предвиђено је да се у случају потребе, у
споразуму са Турском, запоседање може проширити и на
остале делове новопазарског санџака. „Султанов суверенитет је осигуран и муслиманима је остављено право да
у својим јавним молитвама спомињу његово име и на
мунарама истичу вјерску заставу гдје је то и до сада
чињено“.179 Потписивање Конвенције изазвало је незадовољство и муслиманског и православног српског становништва. Уосталом, Смаил-бег Селмановић-Таслиџак из
Пљеваља командовао је војском која се у Босни супротставила уласку аустроугарских трупа.180 У тој војсци су
били и муслимани и православни. Када су из Пљеваља
кренули за Босну муслимани су носили своје барјаке
(Хајдар Тахирагић, Мујо Кулоглија и други), а православни
Срби су носили крсташ-барјаке (Јакшић, Ђенисијевић,
Ћирковић, Радовић, Самарџић).181
Аустро-Угарска је највише зазирала од политичке
активности пљеваљског муфтије Мехмеда Нурудина
Вехби Шемсикадића (1827-1887), организатора и идејног
вође отпора аустроугарској окупацији Босне и Херцеговине,
а затим увођења трупа у Пљевља, Прибој и Пријепоље.
На том послу је у Пљевљима сарађивао са Тодом
Радовићем, Пером Хаџијакшићем, Гавром Самарџићем,
Јоком Ђенисијевићем и Гавром Ћирковићем.182 Шемсикадић
је покушавао да створи широк фронт отпора, повезујући
се и са Србима и са Албанцима. Аустроугарска дипломатија
и тајне службе су процењивале да иза покушаја тквог
организовања стоји Русија. Са истом пажњом као и
муфтија Шемсикадић, праћена је активност Мића
Љубибратића. Ишло се чак дотле да се сматрало да је у
новопазарском санџаку основан комитет као огранак
петроградског Словенског комитета. Међутим, као
главни вођа отпора уласку аустроугарских трупа означен
је Шемсикадић. Он је обилазио Нови Пазар, Нову Варош,
Пљевља, Пријепоље, Беране, Бијело Поље... Аустроугарски
посланик у Цариграду гроф Зичи је, пратећи у стопу
муфтијину активност, дошао до закључка да је он „један
изванредно даровит, окретан и радин човјек чије је
темељито знање повезано са изванредном енергијом и
способношћу. Али оно што његовом упливу сасвим
179
посебно доприноси јесте његово необично говорништво,
неодољива снага која његов аудиториј испуњава
ентузиазмом и одушевљава на најодважнија дјела. Он је
прави народни трибун, наравно у исламском смислу.“183
Шемсикадић, међутим, није добио помоћ од Албанаца
коју је очекивао, јер га је аустроугарска акција међу њима
неутралисала. Био је депримиран њиховим држањем.
Посланик са Цетиња Темел је уверавао Андрашија да је
држање Црне Горе према окупацији Босне и Херцеговине
и новопазарског санџака “коректно, пријатељско и
корисно“.184 На крају, да би затворила круг око муфтије и
потпуно га изоловала, Аустро-Угарска је настојала да,
преко грофа Зичија, код Порте и Султана дискредитује
Шемсикадића, да му се ускрати помоћ и свака активност,
и да га „на сваки начин уклони из Санџака, па чак и из
Цариграда, и нека га пошање негдје далеко у интернацију“.185 Султан је под притиском Зичија позвао
Шемсикадића на свој двор, држећи га под надзором, али
кад се у акцију укључио енглески посланик Лајард,
султан је Шемсикадића заиста послао у интернацију:
Двор и Порта ускраћују му сваку помоћ и султан му даје
Чекмеџе чифлик на обалама Мраморног мора.Муфтија
Шемсикадић, међутим, није престао са својом активношћу. Извештавајући о турској агитацији против окупације Босне и Херцеговине, посланик Србије у Цариграду
Стојан Новаковић пише да средиште актуелне радње
против аустријске окупације у Босни јесте „некакав
муфтија из Таслиџе на којега овдашња знатна лица доста
полажу“.186
Улазак трупа могао је да почне. У Сарајеву је 26.
јуна 1879. између аустроугарских и турских официра
завршен споразум о коначном и детаљном запоседању
дела новопазарског санџака. У име Аустро-Угарске
преговоре је водио војвода од Виртемберга. Проблем су
представљали слаби путеви. Припреме су биле темељне.
Образоване су биле две колоне – северна и јужна, с тим
да су главне снаге наступала према Пљевљима. Јужна
колона, чији је командант био генерал Килич, концентрисала се код Чајнича и Горажда. У обе колоне наступало је
укупно 7 000 војника, са комором од 1 000 коња и још 1
200 грла друге запрежне стоке. Војвода Виртемберг са
пуковником Алборием руководио је целом операцијом
из Чајнича. Генерал Килич је већ 9. септембра био пред
Пљевљима, а 10. септембра 1879. град је опкољен колонама
са три стране и све околне коте запоседнуте. Трупе су,
међутим, мирно ушле у град у коме су споразумно остале
и турске трупе. Трупе су ушле у Прибој 8. септембра а у
Пријепоље 14. септембра. Одмах је успостављена веза
К. Isović, nav.delo,120.
Hamdija Kapidžić, Sarajevo u avgustu 1878. godine, Prilozi za proučavanje istorije Sarajeva, knj. I, Sarajevo 1963, 117.
Mustafa Pijalović, Pljevlja sa okolinom u prošlosti i sadašnjosti, Sarajevo 1997, 146.
182
Uzeir Bećović, Husein-pašina džamija. Prilozi za monografiju, Podgorica 2006, 194.
183
Цит. према: К. Isović, nav.delo,127.
184
Исто, 130.
185
Исто,132.
186
Архив Србије, Политичко одељење, пов.450, извештај Стојана Новаковића, Цариград 14. новембра 1886.
180
181
(1804-1913)
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
209
(1804-1913)
између запоседнутих места. Због хладноће војска није
могла остати под шаторима па су трупе привремено
смештене у кућама локалног становништва.
После војничког запоседања Пљеваља, Прибоја и
Пријепоља уследила је и нова административно-територијална подела. Пљевља су, непуних пола века након
премештања седишта херцеговачког санџака у Мостар,
постала седиште пљеваљског санџака (1880), у који су
улазиле пљеваљска и пријепољска каза и прибојски
мудирлук.187 Ова територија је издвојена из дотадашњег
новопазарског санџака. Аустроугарска управа је пре
уласка трупа, а и после, зазирала од могућих устаничких
акција. Андраши је имао „пуно повјерење у такт, умјереност и дипломатску вјештину војводе од Виртемберга
коме је био повјерен задатак да запосједне долину
Лима“.188 Ипак, појавила се хајдучија, нарочито у
источној Херцеговини, на челу са Стојаном Ковачевићем.
Отпор против новог пореског система и војног закона (4.
новембра 1881) прерастао је почетком 1882. у Херцеговачки устанак, нападима на жандармеријске станице и
пандурске карауле. Као вође устанка означени су Перо
Тунгуз, Омер Шачић, Перо Радовић, Салко Форта, Васо
Буха, Ибрага Тановић, Трипко Вукаловић, Лазар Сочица
и други. У њиховим четама су били заједно и православни Срби и муслимани.Гацко је у почетку било у
најтежој ситуацији али страховало се и од напада на
аустроугарске гарнизоне у Фочи и Чајничу. У Горњем
Подрињу су било нарочито активни Перо Тунгуз, Стојан
Ковачевић и Салко Форта, а од домаћих људи Хусо
Врева.189 Из пљеваљског санџака је упућен један батаљон
војника у Фочу и Чајниче. Фоча је нападнута почетком
фебруара 1882. године са око 600 устаника под командом
Стојана Ковачевића. Снагама ка Загорју и према Трнову
командовао је Ибрахим-бег Ченгић Куталија. Међу
устаницима је било идеја да се формира устаничка влада
и објави декларација о измирењу Срба и муслимана под
геслом: „За крст часни и вјеру Мухамедову“.190
Аустроугарске снаге из Фоче и Горажда одржавале
су везу са снагама у Пљевљима и околини. Већ у априлу
и мају 1882. успостављен је и појачан кордон на десној
обали Дрине, према Тари и турској граници. Устаници су
ликвидирали жандармеријску касарну у Челебићима, а
28. марта је нападнуто Чајниче. Међу устаничким
вођама на десној обали Дрине истичу се Петар Тошић од
Пљеваља, Ибрахим-бег Ченгић Куталија и Хоџић из
Грдијевића. Аустроугарска војска са четири колоне под
командом генерала Обадића из Фоче у садејству са
трупама из Пљеваља под командом генерала Кукуља
кренула је у потеру за устаничким снагама. Аустроугарске
снаге из пљеваљског санџака дејствовале су у споразуму
са турским властима. Трупе из Пљеваља кретале су се у
две мање колоне, са којима је ишла по једна турска чета
са главним задатком да спрече пролаз устаницима код
Витине и Подгоре.191 Аустроугарска војска је гонила
устанике према Тари и турској граници, заузела
Челебиће и крстарила кроз Мештревац, док су се они
склонили у Бобово и Ограђеницу. Аустро-Угарска је почела
да формира кордон према турској граници.
Званични представници турске власти су, ипак,
одржавали тајне везе са одметницима. Један од њих био
је Риза-бег, турски посланик на Цетињу, а једна делегација је посетила Дервиш-пашу у Скопљу. Постојао је и
један покушај продора херцеговачких и црногорских
добровољаца из Бугарске под вођством руског капетана
Стева Ивановића, родом из Црне Горе, са Цетиња,
свакако у организацији словенофилских комитета.
Ивановић је почетком јуна 1882. са око 20 добровољаца
стигао у Бобово и Ограђеницу, настојећи да ојача чету и
пробије се у област горње Дрине. Аустроугарске трупе су
упале у Бобово и Ограђеницу. Црна Гора је јако зазирала
од могућег преласка Ивановића са добровољцима у Црну
Гору, па је Машо Врбица обавестио капетана Живка
Шибалију у Језера да има обавештења да ће добровољци
прећи Тару на Пренћанима, да би ишли даље у
Херцеговину, и да стога обезбеди сва места на Тари где
би се могло прећи и не допусти да пређу у Црну Гору.
Шибалија је требало да их упути устаничком вођи
Тањевићу да их овај преведе преко Дрине или код
Куталије („тако нека буду тамо упућени, али и то да нико
не зна да су од вас упућени“).192 Капетан Митар Кнежевић
из Шаранаца јавио је 7. јуна 1882. да су добровољци из
Србије (наводно чета од 30 људи) прешли тајно преко
Лима „поред стража аустрински и турски, али помоћу
Срба у Турској. Уз помоћ Срба прешли су преко Коријена
изнад Пљеваља. И одмах су потражили и нашли Спасоја
Војиновића са „друштвом својевољаца“.193 Ивановић је
успео да сакупи чету од 80 људи и да се 9. јуна сукоби са
аустроугарским трупама код Челебића. Са Ивановићем
су били и локални устаници окупљени око Петра
Тошића, Марка Тањевића, Драга Ћосовића и Јована
Каровића јачине око 190 људи.194 Оружје су набављали
од турских трговаца. Да би спречиле стварање већег
устаничког језгра аустроугарске трупе су средином јула
предузеле концентричну офанзиву на Ограђеницу и
Бобово из правца Босне и Пљеваља. Према Ивановићевим
обавештењима напад је кренуо из Пљеваљаа 16. јула са
Andreas Birken, Die Provinzen des Osmanischen Reiches, Wiesbaden 1976, 71.
Hamdija Kapidzić, Hercegovački ustanak 1882 godine, Sarajevo 1958, 60.
Исто, 163.
190
Цит. према: H. Кapidžić, nav. delo, 183-184.
191
Исто, 217-218.
192
Исто, 274.
193
Цит. према: H. Кapidžić, nav. delo, 274.
194
Исто, 275.
187
188
189
210
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
сл. 8 - Сулејман Хаки-паша, пљеваљски мутесариф
око 1 600 аустроугарских и 100 турских војника. На
Челебиће је стигло 2 000 аустроугарских војника из
Босне. Пред далеко јачим снагама добровољаци су се из
упоришта Ограђенице повукли низ тарске литице,
гоњени и у кањону од мањих аустроугарских потерних
оделења. Гоњених 20 добровољаца је морало да заплива
„у безбрође“. Капетан Ивановић је интерниран у
Подгорицу, а затим је морао да напусти Црну Гору.
Пљеваљски санџак је био најмањи од санџака у
косовском вилајету. На челу санџака стајао је мутесариф
Сулејман Исмаил Хаки ферик биринџи-паша (рођен
195
196
197
(1804-1913)
1841) пореклом Арбанас, који је истовремено био и војни
командант. Остао је у Пљевљима од 1879. до 1908.
године. У пљеваљској чаршији се сматрало да је био
„врло озбиљан, елегантан, достојанствених и префињених
манира, разборит, рјечит. Али кажу и племените душе,
није се могао. а вјероватно ни хтио. уклопити у средину“.195
У Пљевљима је била смештена 70-та анадолска регимента,
чији је командант од 1879. године био Сулејман Хакипаша. Као припадник исламског дервишког реда
бекташија, показивао је известан степен толеранције
према хришћанима. Поред мањег броја турских чиновника, локалну свиту Сулејман-паше чинили су најугледнији представници фамилија домаћих муслимана –
Бајровића (пореклом из Никшића), Корјенића
(пореклом из Корјенића, источно од Требиња), старих
пљеваљских породица Селмановића, Дрнди и других.
Највећи утицај имао је Мехмед-паша Бајровић. Казама
су управљали кајмаками, а нахијама мудири, с тим што
пљеваљска каза није имала кајмакама већ је њоме
управљао директно мутесариф. У тренутку уласка
аустроугарских трупа, у турском гарнизону је био свега
један батаљон војника, који је повучен септембра 1880.
године тако да је Турска укупно у пљеваљском санџаку у
то време имало 600 војника.196 У аустроугарском гарнизону на Доловима, у Пљевљима, налазила се команда
Прве (касније Девете) брдскe бригаде. Аустро-Угарска је
током осамдесетих година успела да изгради велики и за
оно време врло модеран војнички логор, варош за себе у
пљеваљској вароши. Логор је имао две целине - источну
и западну. У источном делу поред више мањих зграда
постојала је и једна већа пешадијска касарна, гарнизонски затвор, магацини хране и бараке за разне војне
потребе. Западни логор, испресецан парковима и вртовима
имао је три дела: први, команда 9. брдске бригаде,
генералов стан, официрска касина и римокатоличка
гарнизонска капела (освећена тек 1907); други део, са обе
стране цесте симетрично поређане и широким дрворедима растављене бараке за пешадију, коњицу и артиљерију, као и главна стража; и трећи, болница. Касније,
почетком XX века, изграђене су и две касарне на Малом
Богишевцу.197
Аустроугарске војно-политичке и
верско-културне студије пљеваљског краја
План детаљних истраживања запоседнутих
области Средњег Полимља и Потарја и ширих простора
Старе Србије и Албаније, израђен је након окупације
Босне и Херцеговине и увођења аутроугарских војних
Hamdija M. Drnda, Priče iz pljevaljske kasabe, Pljevlja 2003, 8.
М. Костић, нав. дело, 97.
Карло Пач (Patsch), Из Пљеваљског Санџака, Гласник Земаљског музеја књ.XXI (1909), Сарајево, 113-114.
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
сл. 9 - Детаљ из аустроугарског логора на Доловима вештачко језерце са хладњаком
посада у Пљевља, Прибој и Пријепоље.198 Бриљантно
вешти окупациони управник Босне Бењамин Калај, члан
Мађарске академије наука, био је заједно са Лајошом
Талоцијем идејни творац и душа целог програма. Један
мали пример из 1891. сведочи о дубини замисли и идеја
Б. Калаја: тражио је да се део моштију кнеза Лазара из
Раванице у Врднику пренесе у Житомислић, да Херцеговци
не би ишли у Острог и Св. Петру на Цетиње. Карловачки
патријарх се није сложио.199 Године 1885. у Сарајеву је
основано Музејско друштво за Босну и Херцеговину
(председник је био др Коста Херман, потпредседник
Мехмед-бег Капетановић, тајник др Јулије Маканец), а
1888. године отворен је Земаљски музеј који је почео са
издавањем свога часописа Гласник Земаљског музеја у
Босни и Херцеговини. Од 1893. године у Бечу су на
немачком језику излазили одабрани радови из Гласника,
по Калајевој замисли, под насловом Wissenschaftliche
Mitteilungen aus Bosnien und der Hercegovina. До 1914.
године изашло је укупно 12 великих свезака.200 Др Карло
Пач је 1904. године основао Институт за истраживање Балкана са врло добром концепцијом и
211
амбициозним и свеобухватним истраживањима: I
Путовања и запажања (природњачка, географска и
етнографска истраживања) II Извори и истраживања
(филолошко-историјска истраживања) III Инвентари и
библиографије.201 Историчар Хамдија Капиџић написао
је врло добру студију о раду овога Института. После
анексије Босне и Херцеговне Институт све више делује у
функцији аустроугарске балканске политике. Карло Пач
као први човек ове установе је инсистирао, нарочито
1913. године, да Сарајево треба да буде средиште
аустроугарских балканских истраживања: генерал Оскар
Поћорек је, подржавајући Пача, пише Х. Капиџић,
подвукао да је „Монархија посједом Босне и Херцеговине
постала највећа балканска држава и не би требало ни под
којим условима дозволити да Сарајево не постане
средиште истраживања Балкана, што би било од
нарочитог значаја за будуће запосједање Албаније“.
Сва истраживања Средњег Полимља и Потарја
била су или директно организована и координирана из
команде окупационих трупа у Пљевљима, или заједно са
командом трупа у Сарајеву и пре свега са Земаљским
музејем у Сарајеву. Команда у Пљевљима редовно је
слала извештај команди 15. корпуса у Сарајеву, а ова
влади у Бечу. Посебно важну улогу при трупама у
Пљевљима имао је „цивилни комесар“ или „политички
референт“, мада се често назива и вицеконзул и конзул.
У почетку је то био генералштабни официр, а постављало
га је војно министарство у сагласности са шефом генералштаба и министра спољних послова. Први цивилни
комесар био је генералштабни капетан Оскар Мелцер, од
септембра 1879. до 1. фебруара 1884. године. Њега је
наследио Алфред Маир, дотадашњи вицеконзул аустроугарског конзулата у Сарајеву који је поред француског и
турског знао и српски језик.202 Главни печат овим
истраживањима током 80-тих и 90-тих година XIX века,
а свакако и касније давао је Теодор Ипен (1861-1935)
један од водећих аустроугарских албанолога и аустроугарских балканских дипломата. При команди окупационих трупа у Пљевљима Теодор Ипен је од 1888. до
1891. године вршио дужност „цивилног комесара и
политичког референта“. Теодор Антон Ипен је рођен у
Чешкој, у јеврејској фамилији која је примила католичанство, завршио је Оријенталну академију (Академију
за оријенталне студије) у Бечу. Поред чешког и руског
владао је добро и енглеским и француским језиком, а
имао је и додатна економска и војна знања и специ-
198
Kasim Isović, Austro-ugarsko zaposjedanje Novopazarskog Sandžaka 1879.godine, Godišnjak Istorijskog društva Bosne i Hercegovine, god.
IX (1957), Sarajevo 1958,109-137.
199
T.Kraljačić, nav.delo, 104
200
Славенко Терзић, Пројекат „аустроугарског Балкана“у Босни и Херцеговини (О идеолошким основама научних истраживанја и
научне пропаганде),Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена, Београд 1995, 407-423.
201
Hamdija Kapidzić, Institut za istraživanje Balkana u Sarajevu 1904-1918 (Namjena i planovi), Radovi Filozofskog fakulteta u Sarajevu, knj.II
(1964), Sarajevo 1964, 7-51; Исти, Prilozi poznavanja Instituta za istraživanje Balkana u Srajevu (1904-1918), Godišnjak ANUBiH, knj. VI, Centar za
balkanološka istraživanja 4, Sarajevo 1968, 135-154.
202
Мита Костић, Из историје Срба у новопазарском санџаку после Берлинског конгреса 1878, Гласник Скопског научног друштва, књ.
XXI, Скопље 1940,95.
212
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
сл. 10 - Насловна страна књиге Теодора Ипена
„Нови Пазар и Косово“ (Стара Рашка)
јалности. Пре доласка у Пљевља био је конзул у Скадру
1884-1887. године. Након одласка из Пљеваља 1891.
године нашао се у аустроугарском конзулату у Цариграду,
а 1893. године у Јерусалиму. Из Јерусалима се вратио у
Скадар, у коме је остао дужи низ година, да би затим
имао важне дипломатске дужности у Амстердаму, Атини
и Лондону. Био је члан аустроугарске делегације на
конференцији амбасадора у Лондону 1912/13. године.203
За време боравка у Пљевљима Теодор Ипен је
очигледно врло детаљно и брижљиво истражио област
не само пљеваљског и новопазарског санџака него и
целог косовског вилајета. Објавио је две веће студије које
се поред осталог баве и Потарјем и Полимљем. Прво је у
Гласнику Земаљског музеја за 1891. (јануар-март)
објавио кратку студију под називом Рашка, коју је затим
(1804-1913)
на немачком језику објавио у Бечу 1894. године у Wissenschaftliche Mitteilungen. Затим је већ следеће године
објавио, анонимно, познату студију Novibazar und
Kosovo (das Alte Rascien).204 Расправа о Рашкој бави се
пре свега именом области, њеним кратким географским
описом и историјским развитком и на првом месту
савременим политичким и верским приликама. Она је
по својој суштини била део напора Бењамина Калаја да
инаугурише „босанску нацију“ и да ту нацију прошири и
на простор пљеваљског и новопазарског санџака, што се
нарочито види из рецензије ове књиге коју је дао Лајош
Талоци. Талоци између осталог истиче да је Ипен својом
књигом демантовао низ „великосрпских“ историјскополитичких лажи да су Нови Пазар и Косово одувек били
српски и да следствено томе морају остати српски.205
Наиме, бошњаштво је за Калаја само мост до босанске
нације. Он је сматрао да босанска нација представља
заједницу све три конфесије, које међусобно обједињује
заједничка прошлост у оквиру посебног развоја Босне.
Ипен инсистира на имену Рашка уместо имена Стара
Србија, које сматра српским „политичким називом“ као
и турско политичко име „Косово“. Он изричито каже да
„истинску стару Србију“ треба „означити њезиним
легитимним именом Рашка“, име „које се додуше вазда
познавало, али је полако испало из обичаја“. Рашка, по
Ипену, „обухвата политичке срезове (казе): Пљевље
(Таслиџа), Пријепоље, Колашин, Бјелопоље (Акова),
Сјеница, Нова Варош, Беране, Рожај, Нови Пазар,
Митровица, Дреница, Вучитрн, Приштина, Гилан и
дјеломице Прешево“. Описујући етнографске, политичке
и верске прилике, Ипен се, поред осталог, доста детаљно
бави и Доњим Колашином. Истиче да су од свих
„Босанаца“ Колашинци „остали најдивље племе“. Ево
шта Ипен каже: „Колашинци су фанатични мухамедовци,
но изледа да њихова побожност нема дубљег темеља;
многи у млађим годинама радо пију ракију, сувише
домаћу шљиву пију преко мјере. Често бива да се
колашински мухамедовац ожени хришћанком и не
тражећи од ње да се потурчи. Тако је и настала она ријеч:
„Отац ми клања, мајка ми се крсти а ја се каменим“. Ако
понекад неки од њих и изгледа да је поштен и вјеран, у
опште им човјек не може много вјеровати јер их грабежљивост често наводи на подмуклост и вјероломство“. У
најпознатије колашинске родове Ипен убраја
Мицановиће, Ђурђевиће, Храповиће, Штроке, Каљиће
(Краљићи), Мушовиће, Мартиновиће, Мекиће, Куфре,
Тутиће, Љуце и друге. Али Ипен, гледајући ствари из
угла интереса монархије коју представља изванредно,
уочава да „вјерозаконске разлике играју на Балканском
полуострву, изузевши у Арбанаса, већу улогу него ли
народносне; тако је и раздиоба становништва Рашке по
Anneliesse Wernicke, Theodor Anton Ippen, Ein österreichischer diplomat und albanienforsher, Wisbaden 1967, 167.
Рашка. Црта од консула Теодора Ипена, Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини, књ.II (1891) 148-159; Novibazar und Kossovo
(Das Alte Rascien). Eine studie, Wien 1892, 158.
205
T. Kraljačić, nav. delo, 271.
203
204
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
сл. 11 - Сељачка кућа Андрије Дујовића у Бољанићима
вјероисповести важан моменат за ситуацију ове
провинције“. Ипен такође уочава да Арбанаси имају
„веома јаку експанзивну снагу у себи, те су тако племена
источне Албаније прекорачила границе својега подручја
према Рашкој на истоку и сјеверу“.206 Занимљиво је да он
уопште не помиње Херцеговину, чије је седиште Пљевље
било од 1576-1833. Идеолози аустроугарске балканске
политике показивали су завидну политичку вештину и
лукавство, користећи и продубљујући етничке или
регионалне разлике и особености. Године 1898. покренут
је прорежимски лист „Српски Балкан“, с циљем да у
почетку пише повољно о Србији и Црној Гори, како би
задобио поверење Срба, „а доцније, даће се лако
окренути“.207 Докле је све ишла „брига“ аустроугарског
режима сведочи чињеница да је земаљска влада 23.
августа 1915. забранила растурање књиге песама Авда
Карабеговића, објављене у Београду 1905. године, јер су
песме наводно „политички и религиозно агресивне“.
Теодор Ипен у поменутој студији, поред осталог,
уочава значајну улогу духовних споменика Рашке. За
манастир Свету Тројицу у Пљевљима каже да је
„творевина Немањића; у њему се чува као света
реликвија владичанска патарица св. Саве. Кад су Турци
тијело овога свеца однијели из Милошева у Биоград,
један се побожан човјек помоћу мита дочепао палице,
која је уз тијело била, да барем то сачува земљи“. Међу
Немањића задужбине Ипен бележи и цркву Светог
Арханђела Михаила у Поблаћу, манастир Бању код
Прибоја, Милешеву, Ђурђеве Ступове, Грачаницу... „Даље
су разорени манастири Арханђел, Дорољ (Довоља),
Блишкова и Соколац у Колашину“.208
213
Студија Novibazar und Kosovo је шира и темељнија
верзија претходне кратке расправе о Рашкој. Она је
далеко систематичнија и чини је тринаест поглавља.
Поред географског, етнографског, историјског, политичкоадминистративног и културног прегледа, Ипен је прилично исцрпно описао и све важније градове овога подручја
и њихове области. Потарје и Полимље су описани у
трима главама које се тичу Пљеваља, Колашина и Лима
са Бијелим Пољем, Прибојем и Беранима. Ипен је
очигледно добро упознао ове области, од историје до
савремених прилика. Описује важније планине, путеве,
варошке квартове, значајне фамилије, демографску и
верску структуру становништва па чак и флору и фауну.
Што се Пљеваља тиче један део данашње пљеваљске
општине описан је у делу о Пљевљима, а други део у делу
о Колашину. Ипен даје границу између Доњег Колашина
и Пљеваља и каже да северна граница Колашина иде од
села Нефертаре преко Глибаћа, Дубочице, Матаруга до
Бродарева, и тако чини линију од Таре до Лима. Прилично детаљно описује кричку нахију, кричка братства,
Пренћане, затим Вранеш, Равну Ријеку... Помиње све
значајније цркве и манастире, поред Довоље, на пример,
и остатке старих градова и манастира као што је Заступ и
други.209 Ипенова студија и друге, касније, студије
проистицале су из јасних инструкција које је добијао
„цивилни комесар“ или „политички референт“. Његови
основни задаци били су: „1) изналажење политичке
поделе и то не само санџака Новог Пазара, него и целога
вилајета Косова до детаља; 2) што је могуће тачније
установити број становништва; 3) проналажење како се
број становника дели по верама; 4) изналажење броја
становника по народности; 5) устројство управе и
судства; 6) проучавање саобраћаја, железница, пошта,
телеграфа и цеста; 7) испитивање како стоји с народним
образовањем“210 Извештаји доносе детаљне податке о
исељавању становништва из Црне Горе и Старе Рашке у
Србију, нарочито 1889-1894. Становници Дробњака,
Пиве и Никшића исељавали су се правцем Левер ТараПљевља-Нова Варош. У току октобра и новембра 1889.
исељено је из Црне Горе у Србију око 7.500 глава. Око
5.400 прошло је преко Пљеваља, у три групе, и то из
Грахова, Бањана, Рудина, Никшића, Пиве, Дробњака,
Језера и Шаранаца. Прелазак турске границе из правца
Црне Горе био је дозвољен само код Ограђенице, Левер
Таре и Пренћана. Прелаз код Ограђенице чувале су
заптије, а код друга два места граничне трупе.211 Током
1888-1890 уочава се и јаче исељавање српског становништва у Србију из Новог Пазара, Сјенице, Нове
Вароши и Пријепоља.
Рашка....,153.
Kultura i umjetnost u Bosni i Hercegovini pod austrougarskom upravom, Građa, Redaktor Risto Besarović, Sarajevo 1968, 481-482.
Рашка...153.
209
Novibazar und Kosovo...., 62-88.
210
Мита Костић, Из историје Срба у новопазарском санџаку после Берлинског конгреса 1878, Гласник Скопског народног друштва, хњ.
XXI, Скопље 1940,94.
211
М. Костић, нав.дело, 103.
206
207
208
214
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
сл. 12 - Андрија Дујовић из Бољанића са супругом испред куће (у типичној народној ношњи)
Најпотпунији приказ Старе Рашке, односно
тадашњег косовског вилајета дат је у врло исцрпној
војнообавештајној студији аустроугарског Генералштаба
објављеној 1899. године у Бечу под насловом Detailbeschreibung des Sandzaks Plevlje und des Vilajets
Kosovo. Настала је као резултат темељних двадесетогодишњих истраживања цивилних комесара и команде
аустроугарских посадних трупа. Студија има 306 страна,
врло ситног слога, и тематски је структуирана на следећи
начин: Географија, по областима (једна област носи, на
пример, наслов „планине између Дрине, Таре и Ибра“);
Воде (реке, извори, језера); Клима; Саобраћај (цесте,
стари путеви, транспортна средства, железница, пошта,
телеграф и телефон и др.); Државна организација
(политичка организација, црквене прилике, финансије,
безбедност); Становништво; Насељена места (градови,
пијаце, села и веза међу њима); Санитарне прилике;
Ресурси (у целини и посебно у сваком месту). Посебно су
описане саобраћајне комуникације у свим правцима и
њихова могућа употреба за војне потребе, са свим
212
Цариградски гласник, 18. децембар 1898.
детаљима, као што су надморска висина, типови мостова,
извори питке воде, температура лети и зими, погодни
газови и др. Студију прати низ врло детаљних карата
различите намене. Занимљиво је да када се говори о
словенском становништву увек се говори о Србима
„гркоисточне и мохамеданске вере“ (Serben – gr.-orient;
moh). У неким изворима помиње се аустроугарски конзулат
у Пљевљима, али може бити да је тако називан „цивилни
комесаријат“. Крајем 1898. аустроугарски вице-конзул
Готлиб Пара унапређен је у конзула и поверена му је
управа конзулата у Скопљу.212
Цивилни комесеријат у Пљевљима је имао врло
развијену мрежу својих сарадника, конфидената и међу
православним Србима и муслиманима. Користио их је за
различите сврхе. Једно темељно рекогносцирање терена
између Пљеваља и Пећи, у лето 1903. године извршио је
извесни Јово Поповић, који је са породицом живео у
Пљевљима, као конфидент комесеријата, који га је за
учињене услуге редовно исплаћивао у златним наполеонима. Маја, јуна и јула 1903. године добио је задатак
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
215
(1804-1913)
сл. 13 - Камени мозаик на Малом Богишевцу изнад Пљеваља: полумесец са звјездом и иницијали
цара Фрање Јосифа (идеолошки знак времена)
да прође и опише следеће маршруте: „Пљевље-Бијело
Поље-Беране-Пећ; Пећ-Андријевица; Андијевица-БеранеБуковица-Сухидол (преко Пештера)–Сјеница; СјеницаСухидол-Буковица-Рожај-Пећ“. Његов извештај има низ
занимљивих детаља. На пример, жали се да из Берана,
при наиласку из правца Пљеваља није могао да пође за
Андријевицу „пошто са свих страна навалише разне
уходе и шпијуни, српски, турски и црногорски, распитујући ко сам ја? И куда ћу даље? Зато остадох до
повратка из Пећи невешт чинећи се свему“. А ево како
описује положај Срба у Пећи: „Пећанци Срби, били су
намјерни, још прошле године порадити на томе да из
свих вароши Ст. Србије, по два човека изаберу и саставе
једну депутацију, која би на све европске дворове дошла,
са молбом да их из ропства избаве и спасу. Па тога су
мишљења и сад, ако се стање ствари сад увођењем
рефорама не поправи“. Пошто је био од стране српских
патриота откривен у Пљевљима и пријављен турским
властима, „огорчени“ Поповић се 1903. преселио у Пећ,
радећи и даље за комесеријат у Пљевљима од кога је и
добијао новац – обично 15 до 30 златних наполеона за 2-
3 месеца преко аустроугарског конзулата у Призрену и
Митровици. Потписивао се на признаници „Јова
Поповић – Шнајдер“ или „Јова Поповић – Зеница“.213
Године 1903. цивилни комесар у Пљевљима био је
извесни Percher.
Међу истраживачима Пљеваља, пљеваљског краја
и Средњег Полимља и Потарја који су се бавили и
археолошким наслеђем и савременим политичкокултурним приликама истиче се др Карло Пач, сарадник
Земаљског музеја у Сарајеву, а од 1904. године и
руководилац Института за истраживање Балкана.
Археолошка истраживања др Карла Пача саопштена су
у студији „Sandžak novopazarski u rimsko doba“ која се у
доброј мери надовезују на претходна истраживања
Харнеса саопштена у едицији Archеologisch-epigraphische Mitteilungen. Пач је боравио на овом простору у лето
1894. године по налогу Музеја, у пратњи свога колеге из
Музеја Вејсила Ћурчића, и уз свесрдну помоћ аустроугарских официра у Пљевљима, Пријепољу и Прибоју.
Он сам каже да је Пљевља и околину „свуд унакрст
обишао“ и то три пута. Први пут је ишао до Левер Таре,
213
Stjepan Antoljak – Ismet Dermaku, Izveštaj austrougarskog uhode o prilikama na teritoriji izmedju Plevlja i Peći 1903. godine, Godišnjak
Arhiva Kosova II – III (1966-1967), Priština 1970, 255-270.
216
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
трагом написа који је пре њега објавио Теодор Ипен;
други пут је ишао преко Дубочице и Љутића у Горње и
Доње Матаруге, а трећи пут до врела Бушње северозападно од Пљеваља. Након тога обишао је Полимље, пре
свега манастир Милешево, Хисарџик и село Дренову, а
потом низ Лим, Бистрицу, Бању прибојску и Увац.
Његова студија има низ врло занимљивих података који
могу бити драгоцена основа за потпунија истраживања.
За данашње Комине, односно град Municipium S, Пач
бележи: „Народ то мјесто зове Старо Пљевље, или по
турски Eski-Kasaba... Оранице и ливаде посуте су на
далеко развалинама. Послије кратког оријентирања није
тешко распознати диспозиције укупне основе. Разабире
се велик зараванак, који је окружен високим брежуљцима
од рушевине, које за цијело потјечу од јавних зграда, али
опет и простора између себе остављају за улице, које се
ондје стјечу и које се попут канала распознају међу
шикаром обраслим громилама. Поједине су од тих
громила и хрпа прероване, тражили су овуда грађу, а
можда и блага. За градњу цркве на Илијину брду ено
сељаци баш сада добављају камење, разумије се, из
„каменолома“ у Старом Пљевљу“.214 Пач бележи све
локације на којима је нашао занимљиве споменике овога
несталог града, пре свега у фамилији Селмановића –
Дервиш-бега, Мустај-бега, Сали-бега, Мехмед-бега, затим
Хаџи-аге Паповића, код куће Јестровића на Радосавцу, у
штали Неша Павловића, око Хусеин-пашине џамије, на
Чесми у Чаршији и на другим местима.
Студија др Карла Пача Из Пљеваљског Санџака,
овјављена 1909. године такође у Гласнику Земаљског
музеја бави се више савременим, оновременим политичким, верским и културним приликама између Таре и
Лима, али има доста и археолошког материјала. Боравио
је на овом простору у јесен 1907. године. Обимна студија
садржи детаљне описе путовања од Горажда и Чајнича
до Пљеваља, укључујући и занимљиве етнографске и
географске детаље, као што је детаљан опис Бољанића,
затим „попут тврђаве опасани чардак“ Мехмед-паше
Бајровића на Готовуши у близини тамошње аутроугарске
касарне. Пач је посебно описао варош Пљевља, али и
најдетаљније аустроугарски логор у Пљевљима, који је у
суштини представљао варош за себе, са три дела. Доноси
чак и фотографију гарнизонске римокатоличке капеле и
занимљиве податке о раду „Аустро-угарске народне
школе“ у војном логору (Osterreichisch-ungarische Volksschule). Пач се у овом раду дотиче и питања тзв. „босанчице“
као посебне ћирилице. У фочанском крају, у племену
Ченгића, пише Пач, ово писмо се зове „Стара Србија“.
Осим племства, каже Пач, „пишу у Фочи овим писмом
такођер и фамилије у које су се удале жене Ченгића,
надаље поједини муслимански свеченици и трговци,
међу овим такођер и православни“. У Пљевљима се ово
писмо зове „Стара јазија“ или „Тембелска јазија“ и њиме
214
215
(1804-1913)
сл. 14 - Омер-бег Бајровић
се служе фамилије Бајровић (пореклом из Никшића) и
Корјенић (из Корјенића, источно од Требиња) и
неколико муслиманских свештеника.215 Пач је опет, као и
1894. године детаљно описао рушевине „старих Пљеваља“
и аустроугарска ископавања 1899. и 1906. године. Поред
капетана Фрања Ивановића, натпоручника Вилима
Фатина, Пач нарочито истиче улогу генерала Рудолфа
Лангера. Већи део споменика пренет је у логор на
Доловима ради уређења логора и генераловог врта, а део
су генерал Лангер, мајор Норберт Миколашек и војни
лекар Поспишил поклонили босанскохерцеговачком
Земаљском музеју. Последњи аустроугарски командант
у Пљевљима био је генералмајор Адолф барон пл. Ремен
Karlo Patsch, Sandžak novopazarski u rimsko doba, Glasnik Zemaljskog muzeja, knj. VI (1894), Sarajevo, 466-467.
Карло Пач, Из Пљеваљског Санџака, Гласник Земаљског музеја књ. XXI ( 1909 ), Сарајево, 119.
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
од Баренсфелда (како му је гласила званична пуна
титула) а вицеконзул Л. гроф Драшковић.216
Међу пљеваљским Србима, нарочито образованијима,
није било никакве дилеме у погледу стварних намера
Аустро-Угарске. Аустроугарске и војне и политичке активности у Пљевљима и пљеваљском санџаку су пажљиво
праћене из Србије. Због стратешког значаја области
сматрало се да је аустроугарски рад овде „најјачи и
најинтензивнији“. Априла 1906. војне снаге у гарнизону
на Доловима су појачане, одраније се подижу путеви
између гарнизона а на појединим местима утврђења са
посадама. „Врши рекогносцирање терена у најширем
обиму, у свако доба и на све начине“. У политичком
погледу придобијају људе за себе (новцем, разним
концесијама, лиферацијама) који потом са кругом својих
присталица пропагирају аустроугарске интересе. „Преко
тих људи и преко својих агената стварају омразу између
Срба и Турака и изазивају нереде“, а кад дође до сукоба
„јављају се као посредници и пријатељи Срба“. Одвраћају
„Србе од Србије служећи се најгаднијим денунцијацијама“.217
Аустроугарске трупе су се повукле из Пљеваља и пљеваљског санџака 1908. године али десиће се оно што је
Мехмед-паша Бајровић 1909. године „у поверењу“ рекао
директору Гимназије Петру Косовићу – „да позитивно
држи да ће Аустријанци опет ући у Санџак“.
Повлачење трупа из пљеваљског санџака било је у
функцији јачања војних снага у БиХ ради проглашења
анексије. Командант Девете брдске бригаде у Пљевљима
генерал-мајор Ремен је страховао од новог политиког
стања, насталог после младотурске револуције, укључујући и предстојеће парламентарне изборе за цариградски
парламент. Сматрао је да „врховну власт у пљеваљском
санџаку формално има Сулејман-паша“ али је његова
власт таква да му је чак и ађутант отказао послушност.
Команда бригаде је забранила војницима приватне
изласке у град „и увела први степен приправног стања за
трупе“ у граду. Све вежбе су отказане, Сулејман-паша је
био веома утучен, страховао је од погубљења.218
Анексија Босне и Херцеговине и повлачење
аустроугарских трупа 1908. године имали су велики одјек
у Пљевљима и целој области пљеваљског санџака.
Аустроугарске трупе су прво напустиле Пријепоље и
Јабуку, а затим су се заједно повукле и са Долова,
евакуишући све што се могло понети укључујући и звоно
са капеле у Доловима. Пријему који је приликом одласка
216
217
приредио аустроугарски генерал Срби нису присуствовали,
а одлазак са Долова оглашен је артиљеријским пуцњима.
Поводом анексије Босне и Херцеговине у Пљевљима је
формиран одбор у који је ушло седам муслимана и четири
Србина а зборови против анексије манифестовали су
јединство муслимана и Срба. У жестоком отпору
анексији истицао се нарочито Омер-бег Бајровић, светла
личност пљеваљске средине, који је изјавио „да ће са
1.000 добровољаца муслимана доћи у Србију и борити се
против Аустро-Угарске“.219 Омер-бег Бајровић је делио
ставове оне групе образованих муслимана који су себе
сматрали делом српског народа исламске вероисповести,
као што су у Босни и Херцеговини били Осман Ђикић,
Авдо Карабеговић, Омер-бег Сулејманпашић–Скопљак,
Смаил-ага Ћемаловић и други. Омер-бег СулејманпашићДеспотовић, син Мустај-бега Сулејмановића из чувене
фамилије Скопљака, објавио је 1897. године у мостарској
Зори песму Српству која чини суштину његове поезије
„и целе његове животне мисије“.220 Ђикић, Карабеговић
и Сулејманпашић су 1900. објавили збирку песама
Побратимство. Сулејманпашић је 1906-1907. издавао
Босанскохерцеговачки гласник, С. Ћемаловић је издавао
лист Мусават (1906-1911, Мостар – Сарајево), касније је
заједно са Ђикићем издавао Самоуправу (1911-1912,
Сарајево), а сам Ђикић је уређивао Гајрет (1907-1911,
Сарајево).221 О Омер-бегу Бајровићу је занимљиву
белешку оставио директор пљеваљске Гимназије
Никшићанин Петар Косовић (крајем фебруара 1908):
„Овде у Пљевљима живи неки Омербег Бајровић, ближи
сродник паше Бајровића. То је релативно млад човек, од
својих 35 година, а стања је веома доброг. Посећује наше
кафане, воли помало да пије, и радо се дружи с нашим
учитељима. Себе назива Србином мухам. вере, што је
овде иначе велика реткост и показује се у свакој прилици
пријатељ Србима“.222 Аустро-Угарска је у корену сасецала
овакве идеје , како у Босни и Херцеговини тако и у
Рашкој области. У Архиву Босне и Херцеговине за 1908.
годину постоји мноштво конфидентских извештаја који
сведоче о праћењу свих угледнијих српских интелектуалаца, српске штампе, организација, удружења,
школа али и других личности за које се сумња „да раде за
Србију“.223 Својим ставовима Омер-бег Бајровић се
замерио турским властима па је чак био ухапшен и
спроведен у затвор у Сјеници, али је пуштен уз посредовање грађана и владе Србије. Када су аустроугарске
Исто, 117-119.
217
Милић Ф. Петровић, Документа о Рашкој области 1900-1912, Београд 1995, 125-126. Капетан Чедо Поповић Министарству иностраних
дела Србије, 30. јуна 1906.
218
Ђорђе Микић, Аустро-Угарска и младотурци 1908-1912, Бањалука 1983, 87.
219
Исто, 300.
220
Омер-бег Сулејманпашић-Деспотовић, Српству, приредио и предговор написао Јово Бајић, Београд 2001, 195.
221
Владимир Ћоровић, Муслимани у новијој српској књижевности, „Преглед“ 9-12 (1912), Сарајево 1913.
222
М. Ф. Петровић, Докуменат о Рашкој области 1900-1912, 190.
223
Архив Босне и Херцеговине – Сарајево, Президијал протокол, бр. 350, 1271, 1352, 1399, 1590, 1685, 1754. Постоји посебна рубрика Српска
организација у Босни и Херцеговини. У стопу се прати Словенски југ, Јован Дучић, Алекса Шантић, Лука Ћеловић, Петар Кочић и многи други.
Има више конфидентских извештаја из Пљевља и пљевљског краја (агенти су под шифром, а међу њима има и Срба) праћен је свако ко је нешто
значио међу Србима. Било који вид српске активности сматран је „великосрпством“.
218
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
трупе продрле 1914. до Пљеваља и Пријепоља Омер-бег
Бајровић је ухапшен у Пријепољу, одведен у Сарајево, где
је после мучења издахнуо (Смаил-ага Ћемаловић је
током Првог светског рата интерниран у злогласни логор
Арад, који је преживео, али су га усташе убиле 1944.
године). У Пљевљима су се јављали добровољци који су
одлазили у Србију да би се борили против анексије Босне
и Херцеговине. Прво је кренуло 12 младића, а затим је
18. септембра из Пљеваља и околине у Србију као
добровољци отишло 30 младића. Сву ову активност, као
и целокупан српски национални и културни рад, АустроУгарска је тумачила као „великосрпску пропаганду“ и
„великосрпску опасност“.224
Покушај отварања конзулата
Краљевине Србије у Пљевљима
При команди аустроугарских трупа у Пљевљима
налазио се центар политичко-пропагандног и обавештајног рада у западном делу Старе Србије. Њиме је, као
што је већ речено, руководио „цивилни комесар“, или
како се још често у изворима назива „вице-конзул“. Србија
је била веома заинтересована за збивања у овом за њу
изузетно важном и геополитички и национално
осетљивом простору. Године 1887. отворени су српски
конзулати у Скопљу и Солуну, а 1889. у Приштини и
Битољу. Простор Средњег Потарја и Полимља пратили
су конзулат у Приштини и царинарница на Јавору.
Пошто је приштински конзулат био доста далеко, у
Београду је донета одлука да се затражи отварање
конзулата у Пљевљима. Августа 1890. председник владе
Србије генерал Сава Грујић упознао је начелника Главног
генералштаба са предлогом да се отвори конзулат у
Пљевљима. У подужем писму Грујић говори о
аустријским трупама на Доловима код Пљеваља,
Готовуши и на Бољанићима, у Прибоју и Пријепољу. У
Пљевљима, пише Грујић, „постоји швабски консулвицеконсул који агитује много, имају доста својих
шпијуна, међу којима на жалост има и неколико лица
православних“.225 Излажући у детаље све видове аустроугарског обавештајног рада, Грујић истиче да аустроугарски
„консул зна сваког Турчина у главу од првих главнијих
мухамеданаца од Пљеваља до Косова и кад који којом
трговином ради или виђења ради дође у Пљевља,
швапски консул стара се да се с њим види и разговори“.
Мутесарифа Сулејман-пашу „Швабе“ зову „сваке суботе
увече на вечеру и на бал“. Да би се „тај отров српски
сузбио док је раније – пише Грујић – добро би било да се
установи српски конзулат који би водио бригу и о Босни
сл. 15 - Стојан Новаковић, познати научник,
посланик Србије у Цариграду 1886-1891.
и Херцеговини, будући чешће пута трговци из тих
провинција долазе у Пљевља“. Занимљиво је да Грујић
истиче да су Сулејман-паша, његов „први доглавник
Вехби-ефендија, најглавнији телеграфист“ и полицијски
комесар Ибрахим-ефендија, пашин рођак „колико могу“
наклоњени Србима. Новембра 1890. у новинама је
изашла вест да је Народна скупштина Србије буџетом за
1891. предвидела отварање конзулата у Пљевљима.
Почетком септембра 1891. године министар
иностраних послова Србије Мих. Кр.Ђорђевић упутио је
посланику у Цариграду Стојану Новаковићу шифровану
депешу следеће садржине: „Намеран сам да поставим за
вицеконсула у Плевљу г.Петра Бојовића, капетана,
официра. Изволите уобичајеним путем то саопштити
Порти и о резултату ме известити. На могућу примедбу
да је официр, можете одговорити да има преседана и да
смо оскудни у дипломатском особљу, а г. Бојовић влада
224
Der Banjaluka Prozess. Deutsche Uebersetzung nach dem kroatischen Originaltexte nachgeprüft vom Orientalischen Seminar in Berlin,
Bearbeitet, von Generaloberst Stephan Freiherrn Sarkotić von Lovćen, vormals Landeschef von Bosnien-Herzegowina, I-II, Berlin 1933, 437.
225
Милић Ф. Петровић, Документа о Рашкој области 1890-1899, Београд 1997, 130.
226
АС, ПО, Посланству у Цариграду (шифрована депеша), 20. августа/2. септембар 1891, у Београду.
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
страним језицима“.226 Новаковић је одмах задужио
драгомана посланства Тадију Теркана (који се бавио
„вађењем егзекватура“) да на Порти тражи „егзекватуру“
као да је именовање већ извршено. Тај посао, пише
Новаковић, и за велике силе траје 4-5 недеља у најмању
руку. У садашњим приликама тешко је знати како ће се
ново министарство понашати, јер „доскорашњи Велики
везир тешко да би нам дао егзекватуру на том месту,
особито ако би осетила Аустрија и против тога почела
радити. И у овај мах, ако ништа не дозна тамошње турско
или аустријско посланство, надамо се да ћемо с егзекватуром успети. У противном, бојати се интрига аустриских“.227
На додатно ургирање из Београда Новаковић је
одговорио „да тај посао треба времена“ и да је дознао да
је турски министар спољних послова Саид-паша упутио
„начелништву у Плевљу питање о потреби консулата“.228
У међувремену, за новог посланика Србије у Цариграду
дошао је Сава Грујић, бивши председник владе. Он је
почетком децембра 1891. обавестио министра Ђорђевића
да је „на поверљив начин“ дознао да је Порта питала
косовског валију у Скопљу „да ли има каквих незгода за
турску владу и да ли је потреба за српску владу да се
такав консулат отвори“. Министар спољних послова
Саид-паша је изјавио да чека одговор косовског валије.229
Грујић је обавестио конзула у Скопљу Владимира Карића
да колико може утиче на валију. Међутим, до отварања
конзулата у Пљевљима није дошло. Команда аустроугарских трупа у Пљевљима заузимала се „код турског
команданта Сулејман-паше да се српски конзулат не
отвори“230 Ова идеја ће се и касније повремено појављивати, али је оснивање Српске гимназије у Пљевљима
1901. бар донекле умањило недостатак конзулата. Помињало се и оснивање руског конзулата у Пљевљима, али
није познато да ли је Русија заиста званично тражила
отварање конзулата, или је то била само жеља
пљеваљских Срба.231
АГОНИЈА ОСМАНСКОГ ДРУШТВА
Пљеваљски санџак се од свог оснивања (1880)
налазио у посебном геополитичком положају. Укљештен
између Србије и Црне Горе, сасвим на западној граници
Османског царства односно тадашњег косовског вилајета,
219
са јаким аустроугарским трупама у три његове главне
вароши и мањим јединицама на истуреним тачкама као
што су Готовуша, Бољанићи, Метаљка, Јабука, са
турском влашћу која је осећала да сваким даном све више
губи то подручје – пљеваљски санџак је био позорница
политичких интрига, социјалних и аграрних сукоба,
борби више обавештајних служби. На малом простору
било је исувише много сукобљених интереса. Све то је
давало додатну динамику и драматику друштвеном и
политичком животу Пљеваља и пљеваљског краја. Слаба
и безвољна власт, нередовне плате чиновника, са
мутесарифом Сулејман Хаки-пашом који је покушавао
да балансира између различитих страна, остављало је
простор анархији, безакоњу и насиљу свих врста. О томе
сведочи и судбина бимбаше (мајора) Ибрахима,
команданта пљеваљског батаљона турске војске, чије је
седиште било у Пријепољу. Настојао је да заведе какавтакав ред међу својом војском, којој је, насупрот, имао
сасвим уређене и дисциплиноване аустроугарске трупе. У
септембру 1903. његови војници су упали у штаб „везали
га, стрпали у подрум и три дана му нису давали ни воде
ни хране“. Ослобођен је тек кад је стигла турска војска из
Пљеваља, а батаљон је кажњен премештањем у Битољ.232
Из дана у дан хајдучија је узимала све више маха.
Јављала се и међу муслиманским становништвом
нарочито на простору Ђурђевића Таре међу братствима
Ђурђевића, Раповића, Кријештораца и Мартиновића.
Хајдуковали су и Бошковићи из Маоча и Каљићи и
Мехоњићи из Вранеша. Нападали су на српске куће и
имања, тукли и пљачкали. Током 1903. и 1904. сељаци из
Косанице, Глибаћа, Ђурђевића Таре, Вашкова, Пренћана
и Кричка жалили су се на ова насиља турским
капетанима у Кричку и Глибаћима, а затим и Сулејман
Хаки-паши.233 Шверц и свакодневне крађе били су
редовна појава и то са обе стране. Управник царинарнице са Јавора пише о томе почетком 1903: „Сваки иоле
куражан човек гледа да што макне из Турске не
гледајући чије је, српско или турско, само да освети
Косово, како се овде вели. Ове крађе чине велико зло
Србима и страшно нас дискредитују, а Турци то експлоатишу“.234 Ово се у истој мери односило и на стање у
пограничним селима на левој и десној обали Таре. На
десној обали предњачила су села Бобово и Пренћани.
Директор пљеваљске Гимназије Илија Лалевић се
посебно жалио на Пренћане. Да би се спречиле крађе и
шверц игуман Св. Тројице Василије Поповић и директор
220
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
Гимназије Лалевић позвали су прваке пограничних села
на договор код Сулејман Хаки-паше, али појава се
очигледно није могла обуздати. Анархија је праћена
исељавањем Срба у Србију. У пролеће 1904. велики број
Дробњака и Шаранаца се преко пљеваљског краја иселио
у Србију, а њима се прикључило око 120 Пљевљака,
највише из породица Тошића, Робовића и Ћосовића.
Населили су се у топлички крај.
Српски покрет од аграрне стихије до прве
политичке партије у Турској
Нередовно стање у западним крајевима Старе
Србије, пре свега у пљеваљском, али и у сјеничком
санџаку, кулминирало је великим аграрно-националним
покретом 1903-1905. и 1906-1907. који је у литератури
означен као „Раоничка буна“. Постојали су сасвим
објективни разлози за један такав покрет али не треба
искључити ни подстицаје са стране – у овом случају
аустроугарских тајних служби којима је одговарао што
већи метеж. У јесен 1903. турске власти су објавиле
увећање пореза на крупну стоку (агнам), на говеда и
коње, и то 12 гроша на говече, 18 гроша на коња и 30
гроша на јахаћег коња - седланика. До тада се плаћао
227
АС, ПО, пов. 1183, Стојан Новаковић министру Мих. Кр. Ђорђевићу, 22. септембра 1891, Цариград (шаље препис писма 24. августа 1891)
АС, ПО, пов. 1155, шифроване депеше С. Новаковића министру иностраних дела, Цариград, 28. септембра 1891 (по старом календару)
АС, ПО, пов. 1476, С. Грујић министру Мих. Кр. Ђорђевићу, Цариград 25. новембра 1891. (по старом календару).
230
М. Костић, нав. дело, 106.
231
М. Ф. Петровић, Документи о Рашкој области 1900-1912, 66.
232
Вукоман Шалипуровић, Раоничка буна. Аграрни покрет у западним крајевима Старе Србије 1903-1905, Сјеница 1969,42.
233
Милић Ф. Петровић, Документи о Рашкој области 1900-1912, 75-78. У писму из фебруара 1904. са потписом јеромонаха Сава
(Ћосовића), пароха косаничког, 11 коџобаша, 8 меџлиса и 6 првака – домаћина детаљно су изнета сва насиља у косаничкој, глибаћкој, битинској
и Ђурђевића јавти од стране Ђурђевића, Мартиновића, Раповића и Кријештораца.
234
Цит. према: В. Шалипуровић, нав. дело, 54-55.
228
229
сл. 16 - Мехмед-паша Бајровић,
најутицајнија личност пљеваљског санџака
235
236
(1804-1913)
само порез на ситну стоку. Имајући у виду чињеницу да
је сточарство било основа привређивања на селу,
укључујући и кириџилук са коњима, разумљиво је да је
то било велико ново економско оптерећење сељака.
Сеоско становништво је одбило да плаћа овај порез и
поред, у почетку (током новембра и децембра 1903)
помирљивог става Сулејмана Хаки-паше. Наоружали су
се и формирали својеврсне устаничке логоре. Предњачила су села Барице, Прошћење, Крупице, Пренћани,
Вашково, Бобово, Ограђеница, Мељак и околна села. У
Бобову се појавио из Србије комита Милан Робовић,
наредник српске војске. Међутим, цела дипломатија
Србије и влада су били одлучно за смиривање покрета.
Влада је сматрала да буна иде у прилог само АустроУгарској која ће је користити за „даље окупирање Старе
Србије“.235 У том смислу деловао је и игуман Св. Тројице
Василије Поповић, а овај став је и иначе саопштаван
најчешће у црквама.
На иницијативу Мехмед-паше Бајровића одржан
је 18. јануара 1904. у Пљевљима састанак угледнијих ага
и бегова, трговаца, свештеника и учитеља из Пљеваља и
Пријепоља. Упућене су депеше султану, великом везиру,
инспектору Ћамил-паши и косовском валији у којима се
молило да се укине порез на говеда и коње у пљеваљском
санџаку. У Цариград је отпутовао и Сулејман Хаки-паша.
Одговор је био јасан: порез се мора плаћати а уколико
неко буде напао војнике и заптије приликом пребројавања стоке биће одговорено силом. Најупорнија су била
села Бобово и Пренћане предвођена првацима Филипом
Јеловцем, Ђурицом Божовићем и Гараном Пуповићем.
У Пренћанима је комита Милија Јовановић Масјека убио
неколико Турака. На инсистирање игумана Василија
Поповића у Пљевља је маја 1904. код паше стигла група
народних првака предвођена Спасојем Војиновићем и
Лазаром Кнежевићем. Тражили су од паше да смени
заповедника пренћанске карауле Саит-ефендију „да им
дају аскер па ће онда они „комите гонити“ јер „порез не
могу плаћати док им Турци узимају оружје“. Поред
Милана Робовића из Србије су међу сељаке стигли и
комита Петар Тошић и учитељ Јаков Војиновић. Побуна
се проширила на Крњачу, Бучје, Поблаће, Готовушу,
Бољаниће, Ковач. У неким селима су престале да раде
школе. Србија је била одлучна да се побуњеним сељацима
не дотура оружје, а сличан став имали су и представници
Црне Горе који су Бобовцима и Пренћанцима саветовали
да плате порез и између себе протерају комите. Међутим,
команда Прве брдске бригаде из Пљеваља је јављала
обавештајном бироу Генералшаба у Бечу о кријумчарењу
оружја из Србије. Покрет српског становништва има
„провокативан карактер“, каже се даље, али Сулејманпаша је изјавио да Турци имају довољно снаге да покрет
држе под контролом.236 Средином марта 1904. вођена је
преписка између аустроугарског Министарства рата и
В. Шалипуровић, Раоничка буна, Сјеница 1969, 73.
Аустроугарска и Србија 1903-1918. Документи из бечких архива, II (1904). Сабрао и уредио Андрија Раденић, Београд 1973, 9-10, 53-55.
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
221
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
сл. 18 - Филип Ђурашковић, трговац, утицајна
личност пљеваљске црквено-школске општине
сл. 17 - Панорама Пљеваља почетком XX века
Министарства иностраних послова о размештању окупационих трупа у подручју Лима у случају ширења немира.
Команда 15. корпуса из Сарајева и Прве брдске бригаде
из Пљеваља обавештавале су о контактима са Сулејманпашом који није одбацио могућност да се аустроугарске
трупе, у случају јачег српског покрета, стационирају у
Бобову или Ограђеници, и у Пренћанима.237
Покрет је несумњиво био социјално мотивисан,
аграрне прилике су биле несређене, али било је ту и
национално-политичких циљева, мањим делом и
елемената хајдучије коју уносе комите. Аграрни покрет,
без довољно јасног програма и без било каквог чвршћег и
организованијег вођства предводе „ветерани“ из 1875-1878.
Нинко Колџић, Филип Јеловац, Спасоје Војиновић, затим
комитске вође Петар Тошић из Бушања, Драго Ћосовић из
Косанице, Милан Робовић, Милија Јовановић Масјека, а у
први план избијају и млађи прваци као што су поред
учитеља Јакова Војиновића, Гаран Пуповић, Ђурица
Божовић, Лазар Кнежевић, Грујица Ћузовић, свештеник
Михаило Перуничић, Васо Јечменица и други. Има
индиција да су неки од њих имали контакте са аустро-
222
угарским службама. Почетком 1905. у Св. Тројици се на
једном скупу расправљало о плаћању пореза. Присуствовали су Ђурица Божовић и Горан Пуповић из Бобова,
учитељи из Ограђенице и Бобова, затим Филип Јеловац,
првак мељачки, директор Гимназије Илија Лалевић,
професор Мирко Поповић и свакако игуман Василије
Поповић. Бобовци и околна села су били одлучни да не
плаћају порез иако су их сви угледни пљеваљски Срби и сам
игуман одвраћали од тога, тврдећи „да ће тиме изазвати
неред и дати могућност да се умеша Аустро-Угарска“.
Већина пљеваљских Срба али и представника Србије
сумњала је у стварну улогу Филипа Ђурашковића због
његових честих сусрета и блиских веза са аустроугарским
конзулом Драшковићем (Хрватом франковачке оријентације). Ђурица Божовић је такође био у срдачним односима
са Ђурашковићем. Стеван Самарџић, управитељ пљеваљских основних школа, је сматрао да из ових побуна
несумњиво стоје Драшковић, а у потаји и Мехмед-паша
Бајровић, говорећи да то „није од цара“. Драшковић, „идући
сваки дан по лову по оближњим селима“ храбри сељаке,
обећава им своју помоћ и чашћава их. Бајровић се, затим,
на дуже (преко Сарајева) склонио у Беч, где је остао до у
касну јесен 1905, а био је у аудијенцији и код грофа Агенора
Голуховског, министра иностраних послова.238 Аустријски
официри из Пљеваља а и чиновници из Босне агитовали су
1904. године у Бобову и селима ближе босанској граници
да се одупиру новом турском порезу, па су се међу сеоским
првацима, због уздржаног става Србије и Црне Горе,
јављали гласови: „Ако нам не може помоћи Црна Гора или
Србија, помоћи ће нам Аустрија“. Аустријанци су обећавали
подршку чак и ако устану на оружје, ширена је пропаганда
да под аустријском управом „за седам година неће
никаква данка давати; у војску само ће оне узимати, који се
буду под њиховом управом рађали“.239 На смиривању буне и
плаћању пореза нарочито су радили игуман Василије
Поповић, директор Гимназије Илија Лалевић, пљеваљски
тровци и управитељ српских основних школа Стеван
Самарџић. Током 1904. стигла је султанова наредба којом
се укида порез на крупну стоку у пљеваљском санџаку.
Побуна је изнова кренула августа 1905. када су
турске власти после жетве покушале да наплате десетину
Исто, 212.
и уз њу порез за школе и прирез уз порез. Већина села је
била у побуњеничком покрету: Рабитље, Грево, Калушићи,
Шумани, Зекавице, Жидовићи, Хоћевина, Мељак,
Глисница, Брвеница, Бушње, Крће, Бољанићи, Потковач,
Југово, Отиловићи, Обарде и Рудница. У више села
формирани су прави побуњенички логори. Неке логоре
обилазе аустроугарски официри. Покрет, поред бунта
против десечара и закупаца десетине је имао и елементе
анархије и пљачке: „ове чете пале жито ага и бегова и
Срба и муслимана и гоне њихову стоку“.240 Од паше
Бајровића је узето 15 волова, од Ђена Ђенисијевића 8 и
тако редом. У септембру 1905. сељаци су протестовали
пљеваљским улицама и одржали велики збор испред
Пиваре. Турске власти ухапсиле су 15 сељака из
Жидовића, Калушића и Пљеваљског поља, а у Отиловићима
су убиле 2 и ранили 1 сељака. Око Пљеваља се било
искупило око 2 000 сељака, претећи да нападну варош
(„сва касаба целу ноћ била је на опрезу“). Опет је дошло
до пљачке волова и овнова из торова Ђена Ђенисијевића,
Дрнде, Бајровића, Адбеговића, Шећеровића, Пера
Живковића, касније и Филипа Ђурашковића. Стално се
наметало питање – ко подржава буну? Српска дипломатија је за овај покрет заинтересовала руску, италијанску и француску дипломатију, које су утицале на
султана да опет донесе одлуку о укидању новоуведеног
пореза и приреза у пљеваљском санџаку, али само за
сељаке. У Пљевља су ради спровођења одлуке стигли
руски и аустроугарски конзул из Митровице, Орлов и
Цамбауер. Руски конзул је предлагао да оду у села и чују
побуњенике, али Цамбауер на то није пристао. Уместо
тога, позвани су сеоски прваци на челу са Нинком
Колџијом и саопштена им је одлука, пред турским и
аустроугарским генералима. Крајем септембра 1905.
побуна је окончана. Муслиманске аге и бегови, као и
српски трговци нису били задовољни оваквим исходом,
тим пре што су економски пострадали током побуне.
До новог, али још снажнијег покрета дошло је
1906-1907. године. Наиме, турске власти нису укинуле
новоуведене порезе већ су само одложиле њихову
примену. У пролеће 1906. почео је поновни разрез пореза
на крупну стоку и приреза за школе. Повећан је и порез
аскерија (војница). Опет су се побунила села од Ћехотине
до Таре и према Метаљци. Формирани су логори у
Ковачу и Хоћевини, одржани зборови у Какмужима,
Мељаку и Поблаћу. На великим зборовима у Какмужима
17. марта и Хоћевини 24. априла 1906. окупили су се
сељаци из Косанице, Потпећа, Драгаша, Шљиванског,
Плијешевине, Пауча, Глиснице, Пљеваљског поља и
околине. Донели су одлуку да ће плаћати све старе
порезе, али да не прихватају повећање и увећање нових
пореза, нарочито пореза на крупну стоку и на школе.241
М. Ф. Петровић, Документи о Рашкој области 1900-1912, 96-97, 109, 114.
Владимир Ћоровић, Односи између Аустро-Угарске и Србије у XX веку, Београд 1992, 27.
Цит. према: В. Шалипуровић, Раоничка буна.... I, 92.
241
Вукоман Шалипуровић, Раоничка буна. Аграрни покрет у западним крајевима Старе Србије 1906-1907, друга књига, Прибој 1970,36.
238
239
240
237
(1804-1913)
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
223
224
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
сл. 19 - Турска пешадија у Пљевљима
Говорили су Филип Јеловац, Ђурица Божовић, Зако
Ћосовић и други прваци. Сулејман Хаки-паша је у Пљевљима
већао са целим меџлисом и са игуманом Василијем
Поповићем, а кад убеђивање није помогло послао је
војску. До јачег сукоба дошло је у селу Лађанима.
До новог окупљања народних првака дошло је у
Трновицама, под Љубишњом: ту су били Филип Јеловац
из Мељака, Ђурица Божовић из Бобова, Зако Ћосовић из
Косанице, Милан Милинковић из Поблаћа, Васиљ Лечић
из Подгоре, Јоксим Малиџан из Шљиванског, Павле
Ђачић из Хоћевине, Јован Чепић из Какмужа, Михаило
Бајчета из Брвенице, Шћепан Дамјановић и други. Све
поруке из Србије и Црне Горе ишле су на смиривање буне,
а пошто је и Сулејман-паша обећао да се порез „за сад неће
купити“ покрет се примирио. Уследило је, међутим,
хапшење сељака: на три године затвора турски суд је
осудио Милана Милинковића и Баја Пивљанина (имао је
тада 20 година), а у Пашином долу је убијено неколико
сељака. Ствари су се заоштравале, а турске власти су
манастир Св. Тројица чак прогласиле за комитско гнездо.
И док је српска дипломатија настојала на све
начине да смири овај аграрни покрет, побуна је 1906. кренула
и на другој страни пљеваљске казе у Пренћанима, али и
у суседству на целом простору Вранеша. Разлог је био
исти - одбијање да се да порез на крупну стоку и школе.
Још током 1904. па затим 1905. турска војска, башибазук
и одметници побили су или испребијали многе Србе
сељаке. Када су Турци 1905. кренули да попале Крупице
у одбрани села погинуо је Божо Шестовић, четовођа из
устанка 1875. године. Из Маоча су убијени Малиша Бујак
и Иван Бујишић, а рањени Јово Бабић, Урош Цвијовић
и жена Стевана Грбовића.242
Пошто је српски аграрно-национални покрет
узимао све више маха и већ трајао неколико година,
Турска је решила да се енергично обрачуна са побуњеним
крајевима. Прво је, у јесен 1905. у инспекцију послат
генерал Шемси-паша Чоловић – Бишевац, родом из села
Бишева. Скуп муслиманских (Смаил-бег Хасанбеговић,
Диздаревићи, Козићи, Раповићи и други) и српских
првака у Шаховићима, седишту доњоколашинске казе,
није дао никакве резултате. Шаховићки кајмакам наредио
је подизање караула у Барицама, Стожеру и Прошћењу
и успоставу мудирлука у Прошћењу, забранивши
прелазак Таре са обе стране. У мају 1906. у Левер Тари је
убијен Миле Радовић из Пљеваља који је држао хан. Сви
ови догађаји довели су до велике српске оружане побуне
– од Вранеша, преко Стожера и Барица до Прошћења, и
села из пљеваљског краја – Пренћана, Вашкова, Крупица,
Борове, Котлајића, Маоча, Мијаковића и околних села.243
Турци су сматрали да у позадини догађаја стоје Црна
Гора, Италија и Србија. Са црногорске стране устаници
су заиста „за кратко потпомогнути и са два тајно убачена
сл. 20 - Пљеваљска чаршија са Хусеин-пашином џамијом
батаљона црногорске војске“.244 Борбе су почеле 13. маја
1906. и трајале су месец дана. Турска војска из Вранеша
кренула је на устанике, чинећи насиља и злочине над
нејачи и женама. Водиле су се крваве борбе, било је
много мртвих и рањених, убијана су српска деца, силоване жене. У Стожеру су две жене убијене каменовањем
а четири силоване. Турска војска палила је српска села,
Срби су палили муслиманска села. Међу вођама устанка
налазили су се Спасоје Војиновић, Илија Шестовић из
Стожера, Лазар Кнежевић из Вашкова, Јаков Мрдак из
Барица и многи други прваци из Стожера, Барица,
Прошћења, Горица и суседних села.
Главнокомандујући у турском наступању на
устанике био је генерал Шемси-паша Чоловић – Бишевац,
који је имао на располагању 13 батаљона пешадије,
артиљерију и коњицу. Аустроугарски конзул из Митровице
Цамбауер обавестио је министра спољних послова
Голуховског о српском покрету отпора и репресивним
244
242
243
Исто, 52.
Исто, 54-55.
245
246
мерама турске власти. Конзул је говорио о ангажовању 2
низамска погранична батаљона и 8 батаљона из Новог
Пазара, Сјенице, Нове Вароши и Бијелог Поља.
Разматрано је могуће држање Србије и Црне Горе.245
Заједно са Шемси-пашом је био и генерал Шукри-паша,
најспособнији турски артиљерац, командант артиљерије
III корупуса, као и још четири генерала: из Битоља
дивизијскли генерал Осман Рифат-паша, из Скопља
дивизијски генерал Анвери-паша, дивизијски генерал
Нури-паша и бригадни генерал Хасан-паша. Мобилисана
је велика војска од Солуна до Пљеваља. У помоћ су
стигли и Арнаути из пећке и руговске нахије. Шемсипаша је са скупљеном војском кренуо из Новог Пазара 17.
маја - преко Пештера за Бијело Поље. Настала је општа
мобилизација коња и коморџија. Пљеваљска стајаћа
војска остала је у околини Пљеваља. Сердар Јанко
Вукотић је стигао у Жабљак, а затим у Добриловину са
намером да прође Тару и сретне се са Шемси-пашом.246
Ж. Шћепановић, нав. дело, 232.
Аустро-Угарска и Србија. Документи из бечких архива, IV, (1906). Сабрао и уредио Андрија Раденић, Београд 1989, 330.
Н. М. Потапов, руски војни агент у Црној Гори, приредио Р. Распоповић, том II, Дневник 1906-1907, 1912, 1914-1915, Подгорица-Москва 2003, 94.
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
сл. 21 - Шемси-паша Чоловић Бишевац
По свему судећи до сусрета није дошло. Пошто је са три
стране опколио Вранеш, Шемси-паша је кренуо у напад.
Најжешћа борба вођена је на Стожеру 25. маја 1906. у
којој је било доста погунулих са обе стране. Турци су 4.
јуна заузели Барице и запалили их. Жестока борба
вођена је у Пренћанима 6. јуна где су биле окупљене све
устаничке снаге од Маоча, Борове, Стожера и Барица.
Борба је и овде била жестока са жртвама на обе стране.
Шемси-паша је запалио Пренћане 10. јуна 1906. године и
наредио да се поруше сви мостови на Тари.247 Истог дана
у Пренћанима су убијени Мића, Илија и Ристо
Војиновић. Шемси-паша је хтео да поубија и прваке
Змајевића али су ови умакли. Била је то права казнена
експедиција Шемси-паше. Попаљена су села Борова,
Крупице, Пренћане, Вашково, Маоче, Котлајићи и
околина, као и Стожер, Прошћење, Барице, Горице и
друга села. Турска војска је, поред пљачкања имовине и
стоке, учинила свирепе злочине над цивилним становништвом. Забележен је већи број убијених и силованих
жена и девојака као и малолетних дечака.248 И поред
247
248
249
225
обећања о слободном повратку на згаришта и некој врсти
амнестије, турске власти су почетком 1907. похватале
многе народне прваке и осудиле их на дугогодишње
казне. Коџобаша Лазар Кнежевић из Вашкова осуђен је
на 101 годину робије. Сви су спроведени у тамнице
Скопља и Солуна где су остали до младотурске
револуције 1908. године. Када су се нашли на слободи
Шемси-паша већ није био међу живима: убио га је у
Битољу 1908. турски официр, присталица младотурака,
док је излазио из Телеграфа.
Револуционарна организација „Јединство и напредак“,
позната као Младотурци, извела је 1908. године државни
преврат. Тајно политичко друштво младотурака „Османско
јединство“ основано је 1889. године у Цариграду, а 1894.
променило је име у „Јединство и напредак“. Идеја о
равноправности народа наишла је на подршку свих
народа у Царству, међу њима и православних хришћана.
На снагу је поново ступио устав из 1876. године, уследила
је и амнестија политичких криваца, проглашена је
слобода штампе, збора и договора. Сви народи су са
великим оптимизмом очекивали резултате политичких
промена, одржавани су зборови по свим већим местима.
Као и обично у таквим приликама, политичка еуфорија
попримала је елементе стихије. У Пљевљима је одржан
велики народни збор на коме су присуствовали и Срби и
мислимани, као и изасланици из суседних општина
Босне и Херцеговине. Пре збора „ђаци основне школе и
гимназије са српским и турским заставама прошли су
кроз српске махале и главну чаршију, узвикујући
слободи, уставности и равноправности народа у
Турској“.249 На скупу су говорили директор Гимназије
Петар Косовић, учитељ Прокопије Шиљак и наставник
Симо Шиљак, а у име делегације Горажда, Фоче и
Чајнича Ристо Прцовић и бег Ченгић.Скуп се касније
преместио пред турску касарну где је поред Прокопија
Шиљка говорио и турски официр Акиф. Шиљак је
говорио о слози Срба и муслимана наводећи примере
Мехмеда Соколовића, Ћуприлића и Марка Краљевића.
У беледији (општини) је приређена вечера за угледније
грађане, у чаршији се играло коло, а касније у Милетбашти је приређена забава са игранком.
Одмах се почело са захтевима за сменом чиновника. По махалама је изабран одбор од 81 члана који је
изабрао уже тело од 11 чланова у коме су била 4 Србина.
Смењено је 17 турских чиновника, 7 муслиманских кметова
(муктара) и 6 српских кметова (коџобаша). Муслимани
су тражили смену мутесарифа Сулејманa Хаки-паше, док
су Срби били против, али паша је сам дао оставку и са
аустријским официрима преко Босне отишао у
Цариград. У Пљевљима је 19. августа 1908. формиран
младотурски одбор, који је 4. септембра отворио свој
клуб у који се уписало само 10 Срба, међу њима Лазар
В. Шалипуровић, Раоничка буна II, 60-61.
Исто, 62-63.
Вукоман Шалипуровић, Културно-просветне и политичке организације у Полимљу и Рашкој 1903-1912, Нова Варош 1972, 250.
226
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
Шећеровић и Петар Косовић. Младотурску организацију
водили су официри турског гарнизона у Пљевљима, а од
локалних муслимана ушли су Мехмед-паша Бајровић,
Корјенић и други који у суштини нису подржавали
младотурски покрет.250 Уместо Сулејман-паше за новог
мутесарифа дошао је Февзи-бег Чакмак, пуковник,
командант солунске жандармерије (године 1941. биће
маршал, начелник Генералштаба Турске). У косовском
вилајету је формирана вилајетска скупштина у коју су из
пљеваљског санџака ушла 4 посланика: Филип Ђурашковић
и Мехмед-паша Бајровић из Пљеваља, Мурат Хашимбеговић
из Пријепоља и Алекса Борисављевић из Прибоја.
Међутим, Мехмед-паша Бајровић је тајно био на челу
опозиције против младотурака.
После проглашења амнестије у пљеваљски крај су
се вратиле избегле комите и народне вође из времена
устаничког покрета 1903-1907. Стигли су Јаков Војиновић,
који је боравио у Ужицу, затим Лазар Кнежевић, Илија
Војиновић, Мијат Војиновић, Миливоје Марковић, Урош
Тамбурић и други. Вратиле су се и комите Павле
Шљукић, Радисав Попадић, Јован Кубуровић, Видак
Џаковић и Тодор Џарић. Јаков Војиновић је добио
учитељску службу, али се није вратио у Пренћане због
противљења Црне Горе.
Нове политичке прилике у Османском царству
пробудиле су наду код православних Срба да ће доћи до
знатно бољих услова за њихов политички, друштвени и
културни живот. Младотурска најава реформи била је
углавном декларативна јер је отпор конзервативног дела
беговата, старотурака, био исувише јак. Ипак,
захваљујући новом турском уставу започело је политичко
организовање Срба у Турској па и у пљеваљском санџаку.
Срби у Турској су на скупу у Скопљу, 10-13. августа 1908.
формирали иницијативни одбор за оснивање своје прве
националне грађанске странке Српске народне организације Срба Османлија. Председник иницијативног
одбора био је Богдан Раденковић, а скупу су из Пљеваља
присуствовали Стеван Самарџић и Лазар Јанкуловић,
наставник пљеваљске гимназије. У Скопљу је донета
одлука да се оснују месни, срески и окружни одбори,
донет је правилник за избор посланика за предстојећу
обласну скупштину и скупштину у Скопљу за цео косовки
вилајет. За председника среског одбора Српске народне
организације у Пљевљима изабран је Стеван Јовашевић,
за секретара Лазар Јанкуловић, а чланови су били: Ђено
Ђенисијевић, Филип Ђурашковић, Јосиф Бајић, Лазар
Шећеровић, Ђорђе Пејановић, Димитрије Шиљак и
Стеван Самарџић. Доста спора је било око избора Лазара
Шећеровића па су одмах после прве седнице одбора
оставке поднели Филип Ђурашковић и Јосиф Бајић.251
Обласна скупштина Српске народне организације
одржана је у Сјеници 19. октобра 1908. године а у њеном
250
251
252
(1804-1913)
сл. 22 - Учитељ Стеван Самарџић, писац, секретар
покрајинске скупштине Српске народне организације у
Скопљу (1908)
раду су учествовали и представници муслимана из свих
каза.252 Из Пљеваља су присуствовали Илија Самарџић,
Јово Милинковић, Лазар Јанкуловић, Филип Ђурашковић
и Ђорђе Пејановић. Смисао заједничке скупштине био је
подршка младотурској револуцији и осуда анексије
Босне и Херцеговине.
Скупштина Српске народне организације је
почела са радом у Скопљу 2. фебруара 1909. године.
Пљевља су представљали трговац Стеван Јовашевић,
свештеник Данило Шиљак и наставник гимназије Стојан
Зафировић. Поред ових Пљевљака у раду скупштине
учествовали су и учитељ Стеван Самарџић испред Нове
Вароши и Јован Ћирковић у име епархијске управе
Исто, 251-252.
Вукоман Шалипуровић, Културно-просветне и политичке организације у Полимљу и Рашкој 1903-1912, Нова Варош 1972, 258-261.
Ђ. Микић, нав. дело, 116.
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
Рашко-призренске митрополије. Стеван Самарџић је
изабран за једног од два секретара скупштине. На скупштини су доминирале три главне теме: политичке
прилике, економске прилике и црквено-школске прилике.
О школству је поред осталих говорио и Јован Ћирковић,
док су о економским питањима поред осталих учесника
говорили Стеван Самарџић и Данило Шиљак. Самарџић
је заједно са Сретеном Вукосављевићем покренуо питање
чифчија, као основно економско питање. Самарџић је
говорио о тешком положају чифчија, о повећању пореских
обавеза тражећи да се укине десетина и чифчијски
односи. „Никакав напредак – говорио је Самарџић – ни
благостање не може бити док сељак не буде сопственик
оне земље коју обрађује“. Он се залагао за то да турске
власти обезбеде сталност чифчија, како ага не би могао
отерати чифчију кад му се прохте. Врло је занимљив и
далековид био Самарџићев предлог да се оснују
земљорадничке задруге за помоћ сељацима као и да се
оснује српска банка у којој би били обједињени сви
фондови растурени на разним странама, у црквама и
школама. Већина Самарџићевих ставова унета је у
резолуцију о економским питањима. На крају скупштине
изабран је главни одбор од 12 чланова, међу њима и
Стеван Самарџић.
На основу устава који је султан донео под
притиском младотурске револуције, донет је изборни
закон и 1908. године су расписани избори за отоманску
скупштину у Цариграду. Један санџак је чинио један
изборни округ, право гласа имали су мушкарци који су
напунили 25 година као и војска и жандармерија. Избори
су били посредни преко изабраних посланика – повереника, који су у седишту општине (беледије) бирали
посланика за цариградски парламент. Казе (срезови)
били су подељени на изборне јединице. Пљевља су
имала 31 изборну јединицу. Окружни одбор Српске
народне организације за сјенички и пљеваљски санџак у
договору са црквено-школским општинама поднео је
предлог Централном одбору у Скопљу да Срби иду на
изборе сами са својом странком, да у поменута два
санџака добију једно посланичко место за цариградски
парламент као и да сенатор из ове области буде Србин.
Кандидат за сенатора био је Филип Ђурашковић из
Пљеваља. Међутим, централни одбор Српске народне
организације постигао је договор са представницима
младотурског покрета Јединство и напредак да Срби на
изборе иду заједно са муслиманима на листи јединствене
младотурске организације. Централни одбор је прихватио да заједнички кандидат за пљеваљски санџак буде
Васфи-беј а да кандидат за сенатора буде Јован
Шантарић из Пећи уместо Филипа Ђурашковића. И сам
Ђурашковић се одрекао у корист Шантарића. Оваквим
договором Срби су изгубили јер су објективно с обзиром
на број становника имали прилику да добију једно
посланичко место, а Турци нису одржали реч па је
253
227
(1804-1913)
Шантарић изгубио за сенатора. На крају, укупно 42
посланика–повереника изабрали су Васфи-беја, адвоката
из Цариграда, за посланика пљеваљског санџака у
цариградском парламенту, за период 1908-1912. године.
Изгледало је у почетку да ће Васфи-беј знати да
цени подршку Срба. У Пљевљима је 21. септембра 1909.
Васфи-беј присуствовао скупу свих посланика-повереника
пљеваљскпог санџака и истакнутих грађана. На састанку
се поред осталог расправљало да ли да пљеваљски
санџак остане као такав или да се укине. Сви присутни
посланици су били против укидања пљеваљског санџака
осим Ахмеда Корјенића који не само да је тражио
укидање пљеваљског санџака већ је захтевао „да војска
заведе диктатуру и сузбије и угуши српску пропаганду
која прети нашој отаџбини“. Том приликом је дошло до
свађе између Војислава Ненадића и Корјенића. Сутрадан
22. септембра српски посланици су посланику Васфибеју поднели захтев од 27 тачака на српском и француском језику тражећи да се о њиховим предлозима донесу
законске одредбе у цариградском парламенту. Као прво
и основно тражено је „да се призна народност Србима
(милет), јер народ овога краја свагда се Србином
слободно називао. Срби јесмо, Срби и остајемо, наши
дедови и прадедови Србима су се називали, па и ми
хоћемо тим именом да се називамо; ово нам народно
обележје не може нико узети; а примамо да Србима
Османлијама називамо се, јер смо се у отоманској
држави родили, живимо и као такви желимо да умремо“.
Срби су даље тражили личну и имовинску безбедност, и
слободу и једнакост без разлике вере и народности,
црквене и школске привилегије које има Цариградска
патријаршија, слободан извоз производа у суседне
државе, довршење пута од Митровице до Рудог и до Таре,
у свим судовима да буде Срба чланова колико и
муслимана, затим да држава у Пљевљима обезбеди два
лекара („да буду дужни и по селима ићи и бесплатно
лечити“), поштанску везу преко Метаљке и Рудога и
друге захтеве. Нарочито је био важан захтев под бројем 4:
„Према броју и способности тражимо сразмерно једнак
број Срба и муслимана у државну службу да се примају“.253
Васфи-беј је овом приликом посетио и манастир Св.
Тројицу заједно са пљеваљским мутесарифом. Поново је
посетио Пљевља 1910., и одржао говор у клубу младотурака где су углавном били турски војници и муслимани. Био је гост Мехмед-паше Бајровића са којим је
заједно отишао у Цариград. Од врло добро и темељно
срочених захтева пљеваљских Срба није било ништа.
Нови парламентарни избори у Турској расписани
су у рано пролеће 1912. године. Почетком марта
младотурски комитет је одржао састанак у Скопљу са
српским народним првацима на коме је постигнут
споразум да Срби и Српска народна организација
гласају за кандидате младотурака. Испред Пљеваља
састанку је присуствовао Филип Ђурашковић који је
В. Шалипуровић, Културно –просветне и политичке организације..., 289-291.
228
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
истовремено био кандидат за сенатора, у име младотурака кандидат за посланика за пљеваљски санџак био је
поново Васфи-беј, док је опозициони кандидат у име
старотурака био Мехмед-паша Бајровић. Младотурци су
доживели велики пораз на парламентарним изборима
1912. тако да је за посланика пљеваљског санџака за
цариградски парламент изабран Мехмед-паша Бајровић,
вођа старотурске политичке групације.
Једна од последица анексије био је велики прилив
мухаџира из ових покрајина у Пљевља и пљеваљски крај
нарочито у периоду 1908-1911. године. Мухаџирско питање
није довољно осветљено у науци, нарочито његови узроци
и последице. Јован Цвијић је 1910. написао кратак али
врло зналачки чланак, са дубоким научним разумевањем, О исељавању босанских мухамеданаца, закључивши да је исељавање почело после окупације 1878. али
да је од анексије „узело највеће размере“.254 Већина
мухаџира пролазила је кроз Београд возом за Солун,
раније генерације Цвијић је сретао по Турској, у лето
1905. био је са њима у Бруси. „Не само из хуманих побуда
– пише Цвијић – већ и из националних морају дакле
Срби најживље настојавати да се босански мухамеданци
не исељавају“. Босански мухамеданци су „бивши Срби,
знатним делом српско племство“, али „отпавши од вере
и народне свести српске, ови мухамеданци су тежили да
се прикажу достојни нове вере и нових положаја и
стављали су се у све већу супротност према својим сународницима, који су остали у старој вери.“255 Историјска
несрећа „је учинила да је знатни део босанских Срба“
променио веру и народно осећање. „Сада мора због тога
да нестане знатног дела босанских мухамеданаца“ који
ће се „потпуно претопити у један азијски народ, који им
је у ствари најдаљи од свих народа с којима су до сада
ступали у додир“. Који је био стварни узрочник те дуге
историјске појаве разложно је објаснио француски
антропогеограф Гастон Гравје.256 Турске власти ишле су
на руку мухаџирима било тиме што су им омогућавале да
отимају манастирску и црквену земљу или што су аге и
бегови терали чифчије са своје земље коју су давали
мухаџирима. У околини Пљеваља таквих примера је
било доста 1910. и 1911. године. Михаила Боровића из
Хоћевине отерао је ага Хилмија Мулвић, ага Махмуд
Селмановић из Пљеваља продао је имање у Коминима
мухаџирима и протерао чифчије Гавра и Милована
Кнежевића и Јована Вукојичића, ага Ајро Корјенић је
протерао са свог имања Јоксима Папића из Видара,
Смаил Трхуљ Михаила Лазовића из Бољанића, ага Салко
Катана избацио је из куће и са имања Тода Коковића и
тако редом. Било је много оваквих примера.257 Према
(1804-1913)
непотпуним подацима из пљеваљског краја су 1910.
године са имања протеране 82 породице чифчија.
Православно становништво Пљеваља увећавало се
нарочито после 1878. године, доласком са села, мада је
престало после повлачења аустроугарских трупа 1908,
док се број муслиманског становништва повећавао након
окупације Босне и Херцеговине, затим из области Никшића
и Колашина после ослобођења 1878. године, нарочито
након анексије Босне и Херцеговине 1908. године. Највише
мухаџира насељено је у пљеваљском санџаку. Само у
периоду 1908-1911. године, 190 породица мухаџира
насељено је у пљеваљској кази из Босне и Херцеговине.258
У пријепољској кази насељено је 56 породица.
Последњих неколико година уочи ослобођења
анархија, безвлашће и насиља су расли из дана у дан.
Безвлашће је нарочито владало у селима на десној обали
Таре од Вашкова до Бобова и Ограђенице, свуда где је
била турска војска у караулама. Власт мутесарифа из
Пљеваља се овде готово није осећала. Чести су напади у
воденицама, отимање стоке, пчела, сена. Наил Реџовић
убио је Мила Ненадића из Косанице и опљачкао му
стоку. У заштити сиротиње нарочито се истицао Омербег Бајровић који је често сносио и последице. Почетком
децембра 1910. он је заједно са Војиславом Ђерасимовићем,
Драшком Џуверовићем и Драгом Јоксимовићем стражарно спроведен преком суду у Скопљу. Честе су крађе,
паљевине, разбојништва, отимачине, убиства, има насилног
превођења на ислам и тако даље. Турски граничари у
Пренћанима пребили су сељака Јосифа и силовали једну
девојчицу од петнаест година.259 Године 1911., у Краљевој
Гори нападнута је група сељака из Црне Горе која је
гонила 12 товара жита купљених на пијаци у Пљевљима.
Напали су их Раповићи са 25 наоружаних одметника и
опљачкали жито. Омер-бег Бајровић је сељацима дао 12
товара свога жита бесплатно, исплативши им трошак за
пут који су имали долазећи у турски суд.260 Имеђу Лима
и Таре, у доњокашинском крају, одметничку чету су водили
Рустем Бамбур из Маоча и Мехмед Реџовић из Козице.
У мери у којој је расла анархија и насиље у свим
областима Европске Турске, па и у Полимљу и Потарју,
јачао је и српски комитски покрет иза кога је стајала
организација Народна одбрана основана 1905. у Београду.
У Скопљу је постојао тајни одбор Народне одбране на
чијем челу је био Богдан Раденковић, а у њему су поред
осталих били и Јован Ћирковић из Пљеваља и Лазар
Јанкуловић професор пљеваљске Гимназије. Један од
активних чланова Народне одбране био је и Мирко
Поповић родом из Ужица који је две године службовао у
Пљевљима као професор Гимназије. Међу комитским
Јован Цвијић, О исељавању босанских мухамеданаца, Српски књижевни гласник, књ. XXIV, Београд 1910, 906-917.
Исто, 913.
Гастон Гравје (G. Gravier), Емиграције Муслимана из Босне и Херцеговине, „Преглед“ бр. 7 и 8, 15. јануар 1911, Сарајево, 475-484.
257
М. Ф. Петровић, Документи о Рашкој области 1900-1912, 316-318.
258
Иван Косанчић, Новопазарски санџак и његов етнички проблем, Београд 1912, 64-65.
259
Вукоман Шалипуровић, Културно-просветне и политичке организације у Полимљу и Рашкој 1903-1912, Нова Варош 1972, 309.
260
Исто
254
255
256
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
229
(1804-1913)
вођама су се истицали Петар Тошић, Драго Ћосовић,
учитељ Јаков Војиновић и Павле Шљукић са Јабуке. Сви
су они били повезани са организацијом Народна одбрана.
Са приближавањем Првог балканског рата војничка и
обавештајна организација српског покрета постојала је
све чвршћа. На том послу нарочито су били активни
Петар Тошић и Драго Ћосовић, али и наставници пљеваљске Гимназије на челу са директором Александром
Марићем. Тошић је преносио поруке и наређења између
руководства организације и људи на терену.
ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО:
ЗАЧЕЦИ МОДЕРНИЗАЦИЈЕ
Од 1880. године, када постају седиште пљеваљског
санџака, Пљевља постају на известан начин главна
варош Старе Рашке, односно западног дела Старе Србије.
Више се окрећу према Призрену, Скопљу и Солуну.
Посебну политичку важност, а тиме и трговачку
привлачност Пљевља добијају увођењем аустроугарских
трупа 1879. године. Наглашену политичку лојалност
према Аустро-Угарској, а разуме се на првом месту према
Турској, испољавали су муслимански прваци окупљени
око Мехмед-паше Бајровића, и део српских трговаца на
челу са Шећеровићима. Бајровић је захваљујући војним
лиферацијама за аустроугарске гарнизоне стекао велико
богатство, о чему је сведочио и његов летњиковац чардак на Готовуши, у близини аустроугарске војне
посаде, са украсним шибљем, цвећем, водоскоцима и
пауновима. Верска идентификација, као и везивање за
османску државну идеју у највећој мери су опредељивали
политичко и друштвено понашање домаћег муслиманског света. Чим је Турска објавила рат Грчкој 1897.
године, који је проглашен за „свети рат“ - „џихад“, поводом
устанка на Криту, у Пљевљима се јавило око 500 добровољаца, међу њима и немоћни старци. Према Грчкој је
одмах кренуо контигент од 350 добровољаца (касније су
одлазиле још неке мање групе), међу којима се налазило
и 10 хришћана.261
Већина страних путописаца почетком XIX века
сматра Пљевља главним местом у Херцеговини. Не
постоје прецизни статистички подаци о броју становника
у вароши. Капетан Мазалијер наводи да су Пљевља 1806.
године имала 5-6 хиљада становника,262 Вјекослав Клајић
пише 1878. године да Пљевља имају 7 хиљада становника, две деценије касније помиње се 8 000 становника
(Пријепоље 4 000), док Јевто Дедијер бележи статистичке податке из 1913. године према којима су Пљевља
имала 7.940 становника.263 У недостатку прецизних
статистичких података могуће је претпоставити да је
више разлога утицало на демографско стање: ратови,
болести, гладне године, миграције. Једна необична и
ретка вест о Пљевљима стигла је из Беча 28. априла 1889.
године (11. маја по новом календару): „Јуче у 3 часа и 40
минута био је силан земљотрес у Пљевљима, који је
трајао 3 секунде; ишао је са запада на исток“.264
Верска структура становништва Пљеваља утицала
је не само на урбанистичко-архитектонско лице вароши,
него на укупни друштвени живот.265 Муслимани су у
вароши чинили, нарочито у другој половини XIX и
почетком XX века, знатну већину у односу на православне, с тим што су у етничком погледу они углавном
били исламизовани Срби. Ретке су биле породице
турског или другог несловенског порекла. Муслимани и
православни су живели углавном у засебним, одвојеним
деловима вароши, и чинили су задуго, у културном и
духовном погледу, две одвојене средине, али у целини са
јаком оријенталном атмосфером. Јачањем модерне
трговине, и модерније просвете, нарочито од времена
доласка аустроугарских трупа у Пљевља, православни и
муслимани улазе у заједничке трговачке и друге послове,
чиме се увећавају њихови социјални и људски контакти.
Томе је у извесној мери допринело и увиђање дела
муслиманских виђенијих првака, да је Аустро-Угарска
једнако непријатељска према муслиманима као и према
православним Србима. Пљеваљска каза је била територијално велика (Крњача, Бучје и сва села у Поблаћу
припадала су пљеваљској кази) и имала је за оне услове
прилично развијену администрацију која је била
надлежна за цео санџак. Уз мутесарифа постојао је и
меџлис (савет) који су чинили: мутесариф, заступник
кадије (наиб), начелник администрације, начелник за
финансије и четири грађанина од којих су двојица били
Срби. Према подацима из 1898. поред меџлиса било је 10
одсека, међу њима и привредни, трговински, царински,
одсек шумарства, одсек полиције и други. При привредном одсеку, на пример, постојао је савет у коме је
поред мутесарифа и још неколико чиновника било и 5
грађана – 3 муслимана и 2 православна Србина. Комисија
за просвету је поред председника и секретара, имала и 6
чланова из редова грађана од којих су 3 били муслимани,
а 3 православни. Варош је имала 10 махала са 1.127 кућа.
Пљеваљска општина (беледија) је имала председника,
писара, чауша и одбор од 4 члана, од којих је један био
Србин. Општина је имала и лекара и апотекара. Према
истом извору, у Пљевљима је радио 581 дућан (што
230
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
изгледа претерано осим ако се податак не односи за цео
санџак), 43 магазе, 39 ханова (у целој кази-срезу), 20
табахана (кожара), 217 воденица (за целу казу), 2 фабрике,
4 циглане, 2 новчана завода (Хаџиатлагић-Бајић и Штедионица манастира Св. Тројице). Манастирска штедионица
је имала своју филијалу у Прибоју. Пљеваљска каза
(срез) имала је укупно 44.450 становника.266 Од јавних
зграда у вароши је било – 2 хамама, 8 џамија, 1 медреса,
1 руждија, 24 мејтефа, 7 мектаба, 1 читаоница, 5 цркава (у
целој кази-срезу), 1 српску основну школу, 1 српску
гимназију, 1 манастир и 13 државних зграда које је
држала турска војска и администрација.267
Економско уздизање вароши
Традиционално занимање становништва пљеваљске вароши били су трговина и занатство, док се
становништво на селу бавило углавном сточарством и
земљорадњом. Муслиманске аге и бегови живели су у
вароши, од својих поседа, део њих се бавио и трговином,
а обичан свет углавном ситном трговином и занатима.
Мухаџирске махале окупљале су већим делом муслиманску сиротињу. Танзиматске реформе средином XIX
века отварале су простор за економско јачање хришћана
широм Османског царства, па и у Пљевљима, док се
муслиманска властела углавном држала традиционалног
убирања прихода са својих поседа. Са новим духом
времена и јачањем хишћанских покрета слабила је и
економска снага муслиманске властеле. Српско грађанство
у Пљевљима држало је велики део робног промета, део
занатства, а крајем XIX и почетком XX века и већи део
почетних облика банкарства и индустрије. Срби почињу да
улазе у органе власти (меџлисе и судове), формирају своје
просветне и културне установе. Француски конзул у
Сарајеву Леополд Моро наводи 1866. године да је главни
трговачки центар у Херцеговини Мостар, али да на
„другом мјесту“ долазе Фоча, Пљевља („Таслиџа“) и Столац,
па тек онда Коњиц, Љубушки, Требиње и Никшић.268
Француски конзул истиче да је већина херцеговачких трговаца неписмена, са малим дућанима, али да позајмљују
новац уз „грдне камате“ (24 до 30 % годишње). У вароши,
истиче Моро, постоји својеврстан савез између крупних
трговаца хришћана и муслиманских бегова.269
Економски живот у Пљевљима има своје успоне и
падове, али од средине XIX века он је све више под
Симон Јоановић, Новопазарски санџак 1878-1900, V наставак, Новопазарски зборник 11, НовиПазар 1987, 131-132.
Коста Н. Костић, Наши нови градови на југу, Београд 1922, 71.
Dr Јевто Дедијер, Нова Србија, Београд 1913, 299.
264
Одјек, Београд, 30. април 1889.
265
Vehbija Bambur, Stara gradska kuća u Pljevljima (у) Uzeir Bećović, Husein-pašina džamija, Podgorica 2006, 211-213.
262
263
утицајем европске трговине и економских токова.
Пљевља су, поред осталог, важно средиште на трговачком путу из Босне, преко Новог Пазара, Скопља и
Солуна за Егејско море. Период 1878. до 1908. године је
најдинамичнији. Томе је допринело снабдевање турског
и аустријског гарнизона. Већина пљеваљских трговаца
извози пољопривредне производе, а увози индустријску
робу. Извозе сир, кајмак, масло, лој, кожу, вуну, стоку и
грађу, а увозе већином колонијалну и мануфактурну
робу. Извоз тече преко Босне у Аустро-Угарску и Италију,
а у Турску и Грчку преко Солуна, одакле иде даље према
Блиском истоку. Бољем извозу доприносе и нове
саобраћајне везе, нарочито пруга Митровица-СкопљеСолун. Увози се из Аустро-Угарске, Србије, Италије,
Француске, Енглеске. Међу пљеваљским муслиманима
истичу се трговци Селмановићи, Бајровићи, Ћинаре,
Хаџиатлагићи, Корјенићи, Дрнде, Трхуљи и други, а међу православним Србима – Бајићи, Ђенисијевићи, Шећеровићи,
Јанићијевићи, Живковићи, Марковићи-Ћузе, Грујичићи,
Рабреновићи, Тодорићи, Радовићи, Ђурашковићи и
други. Крајем XIX века у Пљевљима ничу трговачка друштва, попут друштава Веселичић-Шећеровић-Бајровић,
Хаџиатлагић-Бајић, Бајровић-Стевовић, или новчани
заводи као што су Бајић-Хаџиатлагић и Штедионица
манастира Св. Тројице. Зарађени новац пљеваљски
трговци Срби држе делом у банкама Србије, а делом
заједно са муслиманима у банкама у Солуну и
Цариграду. Мехмед-паша Бајровић је новац држао у
банкама у Бечу. Ипак, стеченим капиталом пљеваљски
трговци започињу прве кораке у развитку пљеваљске
индустрије: индустрије пива, прехрамбене индустрије
(прерада меса и месних производа), индустрије грађевинског материјала и млинске индустрије. Године 1889.
Шећеровићи су са Чехом Виндачеком отворили Пивару
у Пљевљима. Пивара је имала око 40 радника, а производила је око 200 хектолитара пива.270 Поред пиваре у
Пљевљима је радила и фабрика цигле и црепа (Циглана),
мањи парни млин, и већа радионица за израду црева за
кобасице (кобасичарски занат доносе Чеси и Мађари
окупљени око аустроугарског гарнизона). Стара Пљевља
су још у римско доба имала посебне циглане.271 Почетком
XX века помињу се и две модерне пећи за справљање
креча, као и мањи парни млин.272 Све то, међутим, није
било довољно да Карло Пач 1907. уочи било какав утицај
новог времена након 1878. године. „Плевље је данас као
и прије у диспозицији, градњи кућа, поплочавању цеста
и – чистоћи, толерантности према пашчади и у опће
погледом на лијеност и тратење времена са стране
Вукоман Шалипуровић, Раоничка буна, друга књига, Прибој 1970, 10-11.
Исто
Midhat Šamić, Francuski putnici u Bosni i Hercegovini u XIX stoljeću 1836-1878, Sarajevo 1981,168.
269
Исто, 169.
270
Вукоман Шалипуровић, Раоничка буна, 1, Сјеница 1969, 21-22; Б. Перуничић, Извештај о стању у округу Пљеваљском 1913,
Историјски записи, књ. XIX, 3-4, Титоград 1962,
271
др Карло Пач, Из Пљеваљског санџака, Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини, књ. XXI (1909), Сарајево 1909, 131.
272
Ј. Дедијер, нав. дело, 300.
266
267
268
261
(1804-1913)
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
231
(1804-1913)
становништва, потпуна оријентална варош, коју из
далека украшују мунаре и вртови“.273
Поред трговине, Пљевља су била позната и по
веома бројним старим занатима, као што су обућари,
ковачи, казанџије, кујунџије, златари, пушкари, пекари,
вуновлачари, бербери, кројачи, терзије, ћурчије, колари
и други. У ранијим вековима нарочито је била развијена
производња сахтијана од козијих и јагњећих кожа у
познатим табаханама у Пљевљима. И током прве половине XIX века, па и средином века, сахтијан се извозио
на аустријско и немачко тржиште. Према званичним
турским подацима у Пљевљима је у току 1852. године
припремљено 30.000 кожа сахтијана.274 Последњих деценија XIX века стижу и нови занати: фотографи, молери,
лимари, механичари, сајџије. Прву фотографску радњу
у Пљевљима отворио је 1892. године Никола Настић,
школован у Бечу, а прву приватну апотеку крајем века
Ристо Вукотић, школован у Цариграду.275 Како је изгледала верска структура власника трговачких и занатских
радњи у Пљевљима сведочи статистика Сима Шиљка из
1912. године: православних Срба – трговаца 10, кројача 4,
абаџија 5, лончара (грнчара) 2, врећара 2, обућара 2,
столара 6, терзија 5, ханџија 5, механџија 50, кујунџија 2,
трговаца шпицерајских 6 и др.; муслимана - трговаца 50,
бакала 150, ханџија 6, кафеџија 6, пекара 30, о било је и
обућара, терзија, сајџија, кројача и др.276
Главни пословни део Пљеваља и средиште друштвеног и културног живота била је Чаршија са својим
дућанима и ћепенцима, хановима, хотелима и занатским
радњама. Поред заједничког средишта, муслимани и
православни су имали и своје посебне уже центре окупљања. Уз старе ханове, са собама за спавање, кафаном,
коњушницом и магазом, какви су у ово време на прелазу
два века у Пљевљима били на пример, ханови паше
Бајровића, Мурата Вејзовића, или Мехмед бега Селмановића,
у Пљевљима су у српском делу вароши никли и
модернији хотели, као што су биле две Бајића гостионице
(хотели) и гостионица Велика Србија у Варош-махали.
Међу скоро стотинак кафана у Пљевљима почетком XX
века истицале су се кафане Народна башта (или Милет
башта) и кафана Друштвене пиваре.277 Пљевља су ипак
носила печат вароши оријенталног типа, али са брзим
продором европских схватања у урбанистичком и
архитектонском уређењу вароши. Архитектонска традиција
и високи културни домети старих Пљеваља огледала се у
кући-двору беговске породице Селмановића, док нове
средњоевропске продоре и домете православног трговачког слоја репрезентује кућа Шећеровића.278 Сасвим
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
засебну целину, варош за себе, представљао је аустроугарски војни логор на Доловима, који није проистекао
из привредног и трговачког живота самих Пљеваља, већ
је подигнут с циљем да импресионира свет ових области
под видом виших „цивилизаторских“ циљева АустроУгарске. „Бура повлађивања одјекне - забележио је др
Карло Пач 1907. године - кад зазвучи корачница Радецкијева и принца Еугена“.279 Пошто логор није подлегао ни
турској на аустроугарској царини јефтини су били и
страни луксузни артикли, француски коњак, sherry,
шампањац „најфиније марке“ и др.280
ПРОСВЕТА И КУЛТУРА
Просвета и култура су поред трговине, индустрије
и архитектуре били најочигледнији показатељи модернизације пљеваљског друштва, у првом реду међу православним Србима.
Турске школе
Посебност просветно-културних прилика код
муслимана проистицала је из чињенице да се просвета
одвијала на турском језику. Главне просветне установе
код муслимана почетком XIX века биле су сибјан мектеб
и медреса, док се тек у другој половини XIX века оснивају
руждије. Главну бригу о сибјан мектебима и медресама
водили су вакуфи (задужбине). Министарство просвете
основано је 1847. године, али тек од просветних реформи
проистеклих на основу Закона из 1869. године држава је
почела да води рачуна о раду општих школа. Сибјан
мектеб је био основна школа, у трајању од четири године,
са програмом веронауке, писања, рачуна, турске историје
и земљописа. Мектеби су подизани обично уз џамије и
давали су почетно верско образовање. Приликом
путовања по новопазарском санџаку 1869. године,
босански валија је наредио да се пет мектеба у
пљеваљском кадилуку „поправе од вишка вакуфског
прихода“. Следеће, 1870. године, валија је пролазећи
кроз Пљевља сазнао да учитељи у мектебима служе без
плате и да због тога не врше савесно своју дужност
(учитељи су по правилу требали да имају плату од 150
Карло Пач, Из Пљеваљског Санџака, Гласник Завичајног музеја XXI (1909), 117.
Игњат И. Димић, Босански сахтијан, његова проиводња и припремање, Дело, књ.7 (1895), Београд,84.
Узеир Бећовић, Пљевља. Трагом времена, друго допуњено издање, Пљевља 1996, 69.
276
Новица Ракочевић, Стање на црногорско-турској граници уочи балканског рата (1908-1912), Историјски записи, књ. XIX, 3-4, Титоград 1962, 489.
277
Исто, 74-75; Ј. Дедијер, нав. дело, 300.
278
V. Bambur, Stara gradska kuća u Pljevljima..., 211-213.
279
К. Пач, нав. дело, 116.
280
Исто.
273
232
сл. 23 - Зграда мектеба код Хаџи Зекерија џамије
гроша).281 Медреса је била стара исламска школа, у коју
се долазило по завршеном мектебу. Према салнамама за
1873-1877. годину у пљеваљском кадилуку је радила једна
медреса, док су у целом новопазарском санџаку биле
свега три медресе.282 Према истом извору у Пљевљима је
било 12 сибјан-мектеба. Познати пљеваљски муфтија
Мехмед Нурудин Вехби еф. Шемсикадић, који се истакао
у отпору аустроугарској окупацији Босне и Херцеговине,
учио је медресу у Сарајеву, Симзаде Абдул Керимову
медресу, у народу звану „Дрвенија“, због „дрвене ћуприје“
преко Миљацке.283 У Пљевљима се у XIX веку помиње
Осман-пашина медреса за коју неки страживачи претпостављају да постоји од друге половине XVII века.284 Зграда
медресе је наводно била изграђена „попут медресе
Мехмед-паше Соколовића у Истанбулу“. Улаз и дућани
били су у средишњем делу, на спрату дерсхана и три
просторије, а у краковима зграде, лево и десно било је 11
соба за ученике. Поред сибјан мектеба и медреса,
постојале су и руждије, прве државне, световне школе у
босанском вилајету, основане у Турској 1847. године.
Биле су нека врста грађанске школе, у рангу ниже
реалке. Трајале су четири године и оспособљавале су
ученике за нижа чиновничка звања. Пљеваљска Руждија
основана је крајем 1866. или почетком 1867. године,
пише Хајрудин Ћурић, а први учитељ био је Салих Сабри
ефендија, који се спомиње на испиту крајем 1869.
године.285 У пљеваљској руждији учили су се арапски,
турски и персијски, а од европских немачки и француски
језик. Поред осталог учила се трговачка и административна коресподенција. У школи је било и
православних Срба али врло мало. Руждију је, на пример,
завршио Ристо Вукотић, први Србин апотекар у
Пљевљима који је апотекарство завршио у Цариграду.
Пљеваљска руждија престала је са радом 1909. године
274
275
Др Хајрудин Ћурић, Школске прилике муслимана у Босни и Херцеговини 1800-1878, Београд 1965,94-95.
Исто, 106-107.
Исто, 110.
284
Драгана Кујовић, Сегмент културне прошлости Пљеваља: активност и значај тзв. „турских школа“, Гласник Завичајног музеја
4, Пљевља 2005, 61.
285
X. Ћурић, нав. дело, 152.
281
282
283
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
233
сл. 24 - Манастир Света Тројица код Пљеваља
када је основана Идадија, виша гимназија, која је прво
била смештена на Доловима, а касније на Стрaжици.
Идадију су похађала деца из Пријепоља, Прибоја, Нове
Вароши, Сјенице, Колашина и Бијелог Поља. Школа је
имала и интернат.286 Године 1912. Турци су у Пљевљима
имали 1 петоразредну гимназију, 4 мушке и две женске
троразредне основне школе, медресу и турску државну
гимназију – идадију (са пет разреда).287 Потпунији приказ
турских школа у Пљевљима није могуће дати без доступности грађе на османско-турском језику за коју верујемо
да је сачувана и да ће једнога дана бити истражена.
Српске школе
Просветни живот православних Срба у Пљевљима
и пљеваљском крају почетком XIX века концентрисан је
286
око школе у манастиру Св. Тројице и школе у манастиру
Довољи. После страдања манастира Милешеве, Бање,
Вранштице, Равне Ријеке и Блишкове, Св. Тројица је
била главно средиште образовања калуђера и свештеника,
као што су у школи у Довољи учили „многи свештеници
горњих села пљеваљског и бјелопољског краја“.288 Неки
истраживачи тврде да је школа у Св. Тројици „радила
непрекидно од XVI века“, доводећи на неки начин у везу
преписивачки рад Гаврила Трoјичанина и сликарство
Андрије Раичевића током XVII века са радом школе. У
раном XVIII веку „манастир је имао посебну зграду за
школу, што је била реткост у то доба, јер је настава
обично обављана у конацима“. Зграда је 1733. прекривена „јер јој је био пропао кров“, и наставила је да ради до
издвајања школе из манастира и градње нове школе у
вароши.289 Има мишљења да нека врста прве српске
школе у Пљевљима изван манастира Св. Тројице постоји
Д. Кујовић, нав. дело, 62-63.
Б. Перуничић, нав. дело, 528.
Др Радмила Петковић-Поповић - Вукоман Шалипуровић, Српске школе и просвета у западним крајевима Старе Србије у 19. веку,
Прибој 1970, 25-26; Влад. Р. Петковић, Манастир Вранштица, Братство XX, Београд 1926, 58-60; Владимир Ћоровић, Манастир Довоља, Гласник
Скопског научног друштва, XIII, Скопље 1934, 41-47; Ђурђе Бошковић, Архитектонски споменици на Тари и под Осоговом, ГСНД, XII (1933).
289
Исто, 24-25.
287
288
234
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
још од 1745. и да је настава држана „у приватним кућама,
обично код појединих ђака“.290 Турске власти у Пљевљима
дозволиле су 1823. године градњу српске школе у вароши.
Године 1831. у пљеваљској школи су као учитељи радили
Јован Рајовић, Захарије Бојаџија и Михаило Новаковић.
Школа је 1849. године имала 45 ђака.
Путујући кроз Пљевља у лето 1857. године руски
конзул у Сарајеву Александар Фјодорович Гиљфердинг
је забележио да бригу о својим црквама и манастирима и
о духовном интересу народном „нисам осетио нигдје тако
снажно као у Пљевљима“.291 Гиљфердинг је несумњиво
оставио занимљиве записе о пљеваљском крају, али је
значајан и по томе што је из ризница махом разрушених
пљеваљских манастира однео врло драгоцене старе
рукописне књиге. Ни из далека се још увек не зна шта је
све однето из пљеваљских манастирских и других
ризница, укључујући и приватне збирке, и расуто по
европским и светским библиотекама, музејима или
приватним збиркама. Књиге које је однео из манастира
Св. Тројице, Дубочице, Довоље и Св. Михаила Арханђела
у Тари, Гиљфердинг је 1868. године поклонио Руској
царској библиотеци у Санкт Петербургу. У данашњој
Руској националној библиотеци, у Одељењу старих
рукописа и ретких књига налазе се укупно двадесеттри
књиге (или делови књига) из четири поменута пљеваљска манастира од којих је неколицина писана на
пергаменту и потичу с краја XIII или XIV века а остале су
углавном из XIV-XVII века. У Збирци А. Ф. Гиљфердинга
налазе се књиге из следећих пљеваљских манастира: Св.
Тројица – Четворојеванђеље Твртка Припковића (пергамент, XIV век), Зборник поука (папир, XVI-XVII в.),
Одломци из Пролога (папир, средина XV в., према В.
Мошину вероватно из Пљеваља); Довоља – Апостол
(пергамент, XIV в.), Четворојеванђеље (папир, последња
четвртина XIV в.), Маргарит (папир, средина XIV в.),
Поуке аве Доротеја (папир, средина XIV в.), Зборник
(папир, друга четвртина XV в.), Зборник (папир, крај XIV
в., 1380-1395), Богородичник (папир, XVI в.), Четворојеванђеље молдовлашко (папир, XVI век), Сопоћански
зборник светих житија (папир, 1526. г.), Зборник (папир,
XVI-XVII в.), Зборник (папир, XVI-XVII в.); Св. Арханђел
Михаило – Јеванђеље апракос молдовлашко (папир, XVI
в.), Четворојеванђеље молдовлашко (папир, XVI в.),
(1804-1913)
Зборник поука (папир, XVI в.), Богородичник (папир,
1597), Служебни минеј за јун-август, један део – одломак
(папир, XVI в.), Лествица Јована Лествичника (папир,
око 1330. г., четири листа, нема почетка и краја, листови
од влаге слепљени), Патерик азбучни (папир, средина
XVI в.), Дионисије Аеропагит с тумачењима Максима
Исповедника (папир, 1365-1375); Дубочица – Јеванђеље
с Апостолом (пергамент, највероватније трећа четвртина
XIII в.).292 Годинe 1870. учитељ Сава Косановић, каснији
босанско-херцеговачки митрополит, пропутовао је пљеваљским крајем и оставио драгоцене белешке нарочито
о манастиру Св. Тројици у Пљевљима (Рукописне србуље
у М. Тројици), и нешто краће о манастирима Дубочици,
Блишкови, Соколцу, Добриловини, Довољи и Арханђелу
у кањону Таре.293
Велике заслуге за развитак просвете у пљеваљском
крају, као и културе у целини, имају пљеваљски трговци,
али и Кнежевина а касније Краљевина Србија која је
веома много учинила за развитак пљеваљске просвете и
образовања у целини. Министарство просвете Србије је
већ средином XIX века издвојило посебну суму за помоћ
српским школама у Турској и за издржавање питомаца
из околних српских области под турском влашћу. Кнез
Александар Карађорђевић је 1852. одобрио суму од 600
талира за ту намену, а шест година касније сума је
повећана на 2.000 талира. Године 1854. стипендију
(„благодејање“) је добио Јосиф Живковић из Пљеваља,
ђак другог разреда Београдске гимназије. Главна помоћ
пљеваљској школи у књигама, другом школском
прибору и новцу стизала је из Београда, преко
пљеваљских трговаца. Пљеваљски Срби се обраћају
Министарству просвете у Београду почетком 1859. и
траже помоћ у књигама и издржавању школе. Као
чланови црквено-школске општине помињу се Васо
Радовић, Стево Живковић, Ристо Лончар и Анто
Живковић.294 У молби се траже школске књиге и истиче
да је „место убого и има много сиромаха, да није могуће
да могу такове за новце купити“, а једва и учитеља
плаћају и то „од мале науке“. Државна штампарија је 13.
маја добила налог да трговцу из Пљеваља Перу
Богићевићу изда 190 школских књига и то: по 25 Штица
малих, Српских буквара и Читанки за I разред, по 10
Читанки за II и III разред, Свештеничких историја,
Љубомир Дурковић-Јакшић, Просветна делатност манастира Свете Тројице код Плеваља (1823-1912), Брезнички записи бр. 2, Пљевља 1990, 27.
Александар Гиљфердинг Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Сарајево 1972, 279.
Российская национальная библиотека – Санкт Петербург, Отдел рукописей и редких книг, ф. 182, Гильфердинг А. Ф. Собрание,
опись1. Збирку А. Ф. Гиљфердинга у Одељењу рукописа и ретких књига Руске националне библиотеке у Санкт Петербургу истраживао сам крајем
јуна 2007. године, захваљујући изузетној предусретљивости особља Библиотеке. У белешкама уз књиге за седам књига се каже да су „из
Колашина“. Пошто Гиљфердинг у књизи Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији каже да је у Колашину (мисли на Доњи Колашин)
обишао само напуштене манастире Довољу и Св. Михаила Архађела, из контекста путописа чини се да тих седам књига пре може припадати Св.
Михаилу Арханђелу („кренусмо из Довоље да бисмо видјели једну другу запуштену богомољу у Колашину – Манастир Св. Арханђела Михаила“).
Изричито се само за Богородичник из 1597. године каже да је из „храма Архангела Михаила на Тари“. Међутим Гиљфердинг сам каже да је нашао
мноштво рукописа у разрушеном манастиру и да је „оставио пун круг минеја и других богослужбених књига у 17. вијеку“. Сасвим је могуће да неке
од ових књига могу бити и из Довоље. Занимљиво је да за Довољу каже да „рукописа има много али су сви новијег датума“, у чему га потпуно
демантују његове белешке уз сваку књигу коју је однео („нађено у манастиру Довоља“).
293
Сава Косановић, Српске старине у Босни. Неколике биљешке, Гласник Српског ученог друштва, књ.XII, Београд 1871. 163-185.
294
Љ. Дурковић-Јакшић, нав.дело, 30.
290
291
292
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
сл. 24 - Прота Вукола Госпић
Сабраних молитви, Првих молитви, Кратких рачуница,
Кратких катихизиса, Општих земљописа, Писмених
састава, Земљописа Србије и Турске, Малих српских
граматика и Српских прегледница и по 3 Часловца и
Псалтира.295 Пљеваљска црквено-школска општина се
поново обраћа Министарству просвете 1863. године
жалећи се на сиромаштво: „Наша школа неима никаквих
школских уредаба, неима књига, неима мапа, неима
табли за рачун, неима скамија, неима штица, неима
таблица малих ни унутрашњих ни спољних уредаба
којих би требало да има“. Министарство просвете је
преко пљеваљских трговаца Стевана Живковића и Васа
Шећеровића послало 183 школске књиге. Три године
касније, 1866, школа је поново молила за помоћ у
књигама и новцу да не би престала са радом. Добила је
220 уџбеника, послатих преко Милоша Грујичића и
Јакова Живковића, а близу 200 је послато почетком
1868.296 Године 1867. школски одбор у коме су били прота
Вукола Госпић, хаџи Јевто Радовић, Перо Богићевић,
Јевто Шећеровић, Свето Цвијетић, Анто Живковић,
Ђорђе Михаиловић, Јанко Тиранић, Радован Шећеровић,
295
235
(1804-1913)
297
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
сл. 25 - Учитељ Тодор Росић
Стево Живковић и Миле Грујичић донео је одлуку да се
почне градња нове основне школе. Министарство
просвете Србије је помогло градњу са 35 дуката царских.
Почетком 1868. у Београду је боравио игуман манастира
Св. Тројице Христифор Вукојичић тражећи новчану
помоћ за завршетак основне школе у Пљевљима. Кнез
Михаило је одобрио суму од 50 царских дуката.297
Залагањем митрополита Михаила, који је у свакој
прилици пружао помоћ, добијене су и књиге за основну
школу: Буквара 50, Малих црквених историја 30, I
Читанка 30, II Читанка 20, III читанка 10, Катихизиса 20,
Рачуница 20, Првих знања 20, Малих српских граматика
20, Малих земљописа 20, Писмених састава 10,
Географски атлас 1, Штице велике 2, Поука о домаћем
лечењу болести 2.298 У налогу Министарства просвете се
каже: „Нека Управитељство Правитељствене књигопечатње
изда Христифору, игуману манастира Пљевља из
Херцеговине“ поменуте књиге. Крајем 1868. године
Министарство просвете је преко мокрокорског карантина
упутило на игумана Христифора Вукојичића 775 књига
за нову пљеваљску школу. У школи су 1868. године ра-
Радмила Петковић-Поповић - Вукоман Шалипуровић, нав. дело, 36-37.
Исто, 40.
Љ. Дурковић-Јакшић, нав.дело, 33.
298
Архив Србије, МП, III, бр. 571/1869, Митрополит Михаило Управитељству државне књигопечатње, Београд 27. фебруар/11.март 1868,
Налог Министарства просвете Државној штампарији да изда књиге за школу у Пљевљима.
296
236
сл. 26 - Учитељи Јован Ћирковић, В. Јоксић и
Јевтан Мрав (с лева на десно)
дила два учитеља: Илија Павасовић (60 дуката царских
годишње), родом из Неродимља и Перо Костић (40
дуката), родом из Пљеваља. Године 1873. помиње се
„Сава Николић бив. учитељ у Пљевљима“.299 Школа је
добила помоћ у књигама из Београда и 1874., преко
јаворског ђумрука, а 1876. помиње се сума од 10 дуката
помоћи за пљеваљску школу.
Политичке прилике после Берлинског конгреса и
долазак аустроугарских трупа у Пљевља 1879. били су
нови изазови и за пљеваљско школство. Учитељи су били
делом са стране, а што је време више одмицало све више
из Пљеваља. Од 1879. до 1884. учитељ у Пљевљима био је
Григорије Чемерикић из Призрена, а поред њега се
помиње и Јово Митрановић који је завршио богословију
у Београду. Од 1883. године у Пљевљима се помиње и
Женска основна школа са четири разреда и учитељицом
(1804-1913)
Маријом Илић из Београда. Школске 1892/3. учитељица
женске основне школе била је Даринка Кубуровић, која
одлази крајем 1893. а на њено место долази Роксанда
Томић. Школске 1889/90. у пљеваљској школи је било
132 ученика од којих су 32 биле ученице, док су као
учитељи радили Јово Протић и Јово Митрановић.
Неколико година касније, школске 1892/93. мушка
основна школа је имала 109 ученика, а женска 86, при
чему је само у првом разреду женске школе било уписано
53 ученице. Поред Јова Митрановића који је предавао III
и IV разреду, од 1893. у мушкој школи као учитељ ради
Тодор Росић, свршени богослов родом из Пљеваља
(предаје I и II разреду).300 Женска школа је била прекинула рад једно време, наводно због недостатка учила.
Како је време одмицало повећавао се и број ђака и
учитеља. Школске 1895/96. мушка основна школа у
Пљевљима имала је 115 ученика, а женске 83. Учитељи
су били Тодор Росић (I и II разред), Стеван Антонијевић
(III и IV разред), а учитељице Риста Бујишић и Милица
Трмчевић. Уочљива је честа промена учитељског кадра.
Године 1897. пљеваљска мушка школа има 121, а женска
85 ученика. Тодор Росић је и даље предавао I и II
разреду, док се као нов учитељ појављује Јевтан Мрав.
Риста Бујишић је предавала I и II разреду женске школе,
а Анђа Мрав III и IV разреду. Плате учитеља
финансирала је делом Србија, а делом пљеваљска
црквено-школска општина чији су чланови 1898. године
били: игуман Василије Поповић (председник), Дико
Грујичић, трговац, Ђено Ђенисијевић, трговац, Миле
Обрадовић, трговац и деловођа.301 Полагању испита
понекад је присуствовао Сулејман Хаки-паша и други
турски чиновници.
Школске 1899/1900. године у пљеваљској мушкој
школи било је 116, а у женској 64 ученика. Појављују се
нови учитељи: Јордан Милетић, Митар Пантић (раније
учитељ у Новом Пазару), Милица Маринковић и
Надежда Петровић. Следеће, 1901. године поред Митра
Пантића, учитељи су Прокопије Шиљак, Милица
Србовић и Стака Вукојичић, а 1903. већ је већина
учитеља родом из Пљеваља: Гавро Пејатовић, Стеван
Самарџић, Прокопије Шиљак, Стака Вукојичић и
Милица Србовић. Школске 1903/4. године поред напред
поменутих учитеља у школи ради и Јосиф Јевђевић.
Школа није радила од 20. фебрура до 1. марта 1904. „због
заразе великих краста“. Школске 1905/6. у школи је као
учитељица радила Марија Самарџић, супруга Стевана
Самарџића, која је умпла 1907. године. Школске 1907/8.
поред С. Самарџића, П. Шиљка и Ј. Јевђевића као учитељи
раде Милица Бојовић, Антоније Тодоровић и Драга
Тодоровић. Током школске 1909/10. године разболео се
299
АСАНУ, ф. Ј. Ристић, с. XXVII/1, инв.27/23. Президијално начелнику Округа ужичког, Београд 25. август /7. септембар 1873.
Обавештење да се одбија Николићева молба да му се дају књиге за неку од школа у Старој Србији, јер се књиге дају само на молбу црквеношколске општине.
300
Р. Петковић-Поповић – В. Шалипуровић, нав. дело, 269.
301
Исто, 271.
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
237
патријаршије. На место управитеља пљеваљских
основних школа после Самарџића дошао је Прокопије
Шиљак,а у јесен 1911. Шиљка је заменио Марко
Симоновић. Школске 1911/12. у пљеваљској основној
школи је уписано 218 ученика и ученица а на испит је
изашло 212.302
сл. 27 - Учитељица Марија Самарџић, супруга Стевана
Самарџића (сакупљала женске народне песме)
Стеван Самарџић, управитељ пљеваљских основних
школа, и велики национални радник. Умро је у априлу
1910. Био је то велики губитак за Пљевља, српску
просвету али и српску књижевност (о чему сведочи
његова збирка приповедака Из наше нахије). Објављивао
је приповетке у Делу, Босанској вили, Новој Искри,
Голубу, волео је француски језик и преводио са њега,
дописивао се са Николом Кашиковићем, уредником
Босанске виле, Петром Кочићем, Јанком Веселиновићем
и другима. Иначе школске 1909/10. у пљеваљској
основној школи је било 209 ученика и ученица. Све
пљеваљске школе су биле затворене од 11. маја 1910. до
Васкрса 1911, због одбијања учитеља и наставника да
предају сведочанства на оверу турским властима уместо
рашко-призренском митрополиту – што је било у складу
са црквено-школском аутономијом Цариградске
Школа у Довољи (Пренћани) је радила „све до
1859.“. Калуђери манастира учили су преко зиме децу
околних села „писању и читању“. Школа је, према неким
подацима, престала са радом 1859, наводно због
страдања манастира, иако је манастир већ 1857. године
био напуштен. Школа је поново отворена 1. септембра
1897. залагањем Србије, а за учитеља је постављен Јаков
Војиновић.303 Његов отац Радован погинуо је на
Вишњици 1875. године. Школа у Пренћанима је, према
извештају школског ревизора Митра Пантића крајем шк.
1897/98, почела са радом 1. септембра шк. 1896/97, у I
разреду је имала 43 ученика и 3 ученице, а у II 7 ученика.
Војиновић је постављен за учитеља 15. августа 1897.
године. „Школа је зграда црквена“, каже Пантић,
„направљена је за новац од прихода манастира Довоље“,
лепа је, има 3 собе, учионица је пространа и светла. Кад
је ревизор питао децу да отпевају песму коју највише
воле, почеше певати: „У Николе Господара, доста блага,
доста пара“.304 Према неким подацима школа је радила у
приватној кући Петра Рондовића на Орашцу. За рад
школе у Довољи била је заинтересована и Црна Гора. То
је свакако било познато и Јакову Војиновићу. Да ли да би
предупредио своје уклањање из школе у Довољи, или из
неких других локалних међубратственичких разлога,
Јаков Војиновић је 15/28. марта 1898. године упутио
опширно писмо министру иностраних послова Црне
Горе војводи Гавру Вуковићу. На почетку, Војиновић
детаљно упознаје министра Вуковића о завршетку
градње нове школе у Довољи (октобар 1897 – фебруар
1898), истичући значај Довоље као задужбине „славних
Немањића“. Пише, даље, о „оданости и верности на
спрам Дома Петровића по чијој жељи и предузет је и овај
рад“. У грађењу школе пише Војиновић, нису учествовали Кнежевићи, Вуковићи и Рондовићи из Пренћана,
по његовом мишљењу, на наговор Митра Кнежевића,
командира шаранског. Трговац из Пљеваља Филип
Ђурашковић поклонио је материјал за градњу , а локално
становништво је учествовало у градњи школе. У Списку
лица који су саградили школу у Довољи Војиновић је на
првом месту издвојио оне који су давали материјал,
довлачили грађу, хранили мајсторе и дали новац у
готовом: Спасоје Војиновић (21 форинта аустријска),
Јосиф Војиновић (19 ф.а.), Митар Војиновић (8 ф.а.),
Радивоје Змајевић (10 ф.а.), Раде Џомбић (7,5 ф.а.),
Вукоман Шалипуровић, Културно-просветне и политичке организације у Полимљу и Рашкој 1903-1912, Нова Варош 1972, 120-124.
303
Р. Петковић-Поповић – В. Шалипуровић, нав. дело, 272. Статистика школа у рашко-призренској епархији, коју је уочи балканских
ратова сачинио администратор Епархије, архимандрит Сава Протић наводи да је школа у Пренћанима отворена 1892. године.
304
Документи о Рашкој области 1890-1899, 513-515.
302
238
Вукота Перуничић (5 ф.а.), Лазар Војиновић, Јован
Брајковић и Андрија Перуничић. Поред њих градњу су
помогли и следећи мештани: Јосиф Голубовић, Ристо
Голубовић, Мијат Зековић, Голуб Ћосовић, Јосиф
Перуничић, Милован Перовић, Мића Војиновић, Никола
Војиновић, Петар Војиновић, Раде Војиновић, Симеун
Јечменица, Милован Џомбић, Радосав Перуничић и Вук
Лалевић. Учитељ Војиновић је уз поменути извештај
приложио и препис молбе која је поднета султану за
„оправку манастира Св. Довоље задужбине славних
Немањића“. И у овом и у другим документима као ктитор
се помиње краљ Милутин. Занимљиво је да Јаков
Војиновић обавештава Гавра Вуковића о свом сусрету са
Мехмед-пашом Бајровићем у Пљевљима: „Не пропуштајући ни једнога часа а да не потражим нове путове којима
би какво добро у интерес Црне Горе и Господара дошло,
пише Војиновић, био сам код великаша турског Махмута
Бајровића“. Бајровић је, каже Војиновић, више склон да
подржава Црну Гору него Србију.305 Иначе школска
зграда је од развалина манастира била удаљена око 20
минута и била је подигнута близу турске карауле на
црквеном земљишту. Црногорски изасланик командир
(мајор) Ђуза Вукотић пренео је жељу његове владе
Јакову Војиновићу да се уклони из Пренћана, а сличан
налог стигао је са Цетиња преко Митра Кнежевића
Јаковљевим рођацима. Вукотић је у касно пролеће 1898,
на Тари, саопштио Војиновићу у присуству његовог
стрица Јосифа да не може „овде отворити српску школу“,
а ако није спреман да ради у корист Црне Горе – „ударићемо ти 50 батина у сред Пренћана“.306 Занимљиво је
да је на челу оних који су били против Јакова као учитеља
у Пренћанима био Спасоје Војиновић, затим Радуле
Вуковић, Радисав Морачанин, Живко Рондовић (коџобаша),
Ђорђије Кнежевић, Митар Војиновић. Међутим, доста
народа је било и за учитеља Војиновића.307
Већ у другој половини 1898. године црногорски
министар просвете одредио је Јакова Војиновића „за
учитеља у Подгорици што је овај одбио па му је полиција
у Никшићу наредила да се не сме из Никшића никуд
удаљавати“. Уместо Јакова Војиновића за учитеља у
Довољи постављен је извесни Арабашевић (Абазовић ?)
из Језера.308 У школи су као учитељи радили Периша
Рајковић, Милутин Дабетић, Зарија Јоксимовић, Никола
Мишовић, Радоња Пешић, Зарија Васојевић, Михаило
Куртовић, Душан Ковач и студент Бошко Марковић.309
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
Школа на Илином Брду према подацима Рашкопризренске епархије отворена је 1860. године. Главни у
њеном раду били су свештеници Шиљци. Као почетак
редовног рада школе узима се 16/29. децембар 1891.
године када је школу отворио учитељ Јован Ћирковић и
у њој остао до 1896. године. При отварању у школу је
уписано „38 ђака и 3 у трећи разред“. Ћирковић је
организовао и вечерњу школу за описмењавање старијих
младића. Од 1893. године у школи је радила и учитељица
Даринка Ћирковић. Године 1896. учитељ је постао
Василије Марић, свршени богослов, затим 1897. долази
Вук Секулић, а 1898. Милинко Миодраговић. Школске
1899. школа је имала три разреда и 19 ученика, од којих 3
ученице. Нови учитељ Нићифор Цвијетић, свршени ђак
Призренске богословије, дошао је 1900. и задржао се до
1908. године, а наследио га је Миладин Симић-Никчевић
из Бање код Прибоја. У јесен 1911. за учитеља је дошао
Јевта Тасић из скопског краја, који је остао до ослобођења
1912. Школске 1903/4. године у школу је уписано 38
ученика, а школске 1911/12. године 43, од којих 7 ученица.
Нова двоспратна зграда школе на Илином Брду завршена
је 1908. године залагањем црквено-школске општине,
али и грађана Пљеваља. Прилог од 25 дуката дали су
браћа Бајићи - Јосиф, Михаило, Спасо и Алекса.310
Школа у Мељаку отворена је у јесен 1896. године,
прво у приватној кући, да би 1897. била подигнута нова
зграда. Школа је подигнута на пределу између Мељака и
Подгоре, на месту званом „Црквиште“ (где је некада била
црква), а на једном блоку школе стајао је натпис: „Српска
православна школа у Подгори. Подиже поп Јаков Шиљак
спомоћу народа српскога 1897. године“. Шиљак је био
тамошњи парохијски свештеник. Поред попа Шиљка за
подизање школе заслужни су били мештани: Васиљ
Лечић, Тришо Радовић, Ристан Зечевић, Миленко
Дујовић, Марко Лучић и Живан Марковић.311 Учитељ је
постао Голуб Зечевић из истог села, а имао је само основну
школу завршену у Пљевљима. У први разред уписано је 15
ученика. Од школске 1898/9. до 1903. године учитељ је
био Никола Пејатовић. Школске 1898/9. у првом разреду
је било 7, у другом 11, а у трећем 3 ученика.312 Због тзв.
раоничке буне школа није редовно радила, као ни већина
других школа у пљеваљском крају. После одласка Николе
Пејатовића учитељи су се често мењали: школске 1905/6.
долази Василије Думић, 1907/8. Драгомир Обрадовић,
305
Државни архив Црне Горе – Цетиње, Фонд Министарство иностарних дјела, бр. 516, Јаков Р. Војиновић министру иностраних дјела
војводи Гаври Вуковићу, 15/28. марта 1898, Довоља. О манастиру Довољи, св. Арсенију и захтеву за обновом видети: Стев. И. Самарџијић,
Манастир Довоља, „Нова искра“, година седма, 1905, 181-182,
306
Документа о Рашкој области 1890-1899, 511.
307
Исто, 516.
308
Жарко Лековић, Пренћани крајем XIX и почетком XX вијека, Гласник Завичајног музеја 5, Пљевља 2006, 72.
309
Видоје Деспотовић, Пљеваљско школство до 1998 године, Пљевља 1999, 25.; Љубомир Дурковић-Јакшић, нав. дело, Брезнички записи
3, Пљевља1991, 49.
310
В. Шалипуровић, Културно-просветне и политичке организације..., 124-126.
311
Љубомир Дурковић-Јакшић, нав.дело, Брезнички записи 3, Пљевља 1991, 47.
312
Р. Петковић-Поповић – В. Шалипуровић, нав. дело, 275
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
239
(1804-1913)
до 41 (1911). Према истраживањима Марка Јеловца на
која се позива Видоје Деспотовић учитељи у бобовској
школи су били, поред Милоша Џамбасовића (из Тепаца),
Томо Јоксимовић, Томо Јовановић, Љубомир Зечевић,
Алекса Бојовић, Милутин Дабетић и Блажо Радовић.315
Школа у Ограђеници, почела је са радом у јесен
1898. у кући Живка Џувера, издржавана од Црне Горе.
Уписано је 14 ученика, а први учитељ је био Милован
Старчевић. Следеће 1899. школа је радила у Слатини у
кући Марка Тањевића. Број ученика се кретао од 14 на
почетку до 70 школске 1911/12. године. После Старчевића
као учитељи су радили Игњат Крњевић, Ђукан
Лабудовић, Секула Вешовић, Божо Брајовић.316
сл. 28 - Учитељ Никола Пејатовић
1910. Ђорђе Јановчевић, затим кратко Нићифор Лисичић
и школске 1911/12. Јован Трајковић из скопског краја.
Школске 1903/4. у мељачку школу је уписано 23 ученика
(изашло на испит 17, два понављала), школске 1909/10. 22 ученика (први разред 13, други 4, трећи 1, четврти 4), а
шк. 1911/12. – 17 ученика (први разред 10, други 5, трећи 2,
четвртог разреда није било).313
Школа у Бобову почела је са радом у јесен 1896.
године, у приватној кући Гарана Пуповића. Уписано је 15
ученика од којих је 1897. на испит изашло 10, док је 5
напустило школу. Први учитељ Милош Џамбасовић
имао је само основну школу, а плату је примао у натури
од сељака чија су деца ишла у школу. Године 1898.
Министарство просвете Србије упутило је за учитеља
Милана Илијића, али због сукоба са Црном Гором није
ступио на дужност.314 Школа је касније радила у кући
Соковића у Зборној Главици, а затим је подигнута нова
школа у Морајицама. Број ученика се кретао од 15 (1896)
Школа у Отиловићима отворена је јануара 1899.,
мада према статистици Рашко – призренске епархије реч
је о 1898. години. Први учитељ био је Милан Ненадић,
призренски богослов, који је на том месту остао до 1903;
а настава је одржавана „у згради која је служила као
капела на гробљу“. Рашко-призренски митрополит
Нићифор наредио је да школу склоне са гробља. У првој
години рада у школу је уписано 42 ученика, на испит је
изашло 12, а понављало је 5 ученика. Епидемија богиња
и пољски радови су главни разлози малог изласка на
испит.317 Од школске 1904/5. до пензионисања 1910.
учитељ је био искусни Никола Пејатовић, затим га је
кратко наследио Михаило Јевђевић из Жирче код
Прибоја, а од фебруара 1911, дошао је Јован Атанацковић
из скопског краја. Због побуна 1903-1907. настава није
била редовна. Школске 1911/12. уписано је 35 ученика од
којих 1 ученица (у први разред 14, у други 10, у трећи 10
и четврти 1 ученик).318
Школа у Косаници почела је са радом у
новоподигнутој згради у засеоку Орнице 1901/2. године.
У први разред је било уписано 34 ученика и 8 ученица.
Први учитељ био је свештеник Драгиша Поповић који је
радио до 1908. године. Његовим одласком школа је
престала са радом.319 Радила је о трошку Црне Горе.
Школа у Глисници почела је са радом у јесен 1900.
по програму из Црне Горе, у приватној згради Симеуна
Пејовића. Уписано је 16 ученика и 3 ученице. Први учитељ
био је Петар Ранитовић. Школа није радила 1902-1907.
Током 1907. изграђена је нова школа која је почела са
радом 1908/9. Учитељи су били Ристан Павловић, Радосав
Јоксимовић, Драгиша Јоксимовић и Блажо Чуровић.320
240
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
Школа у Бољанићима почела је са радом 1901/2.
године, према црногорском програму и у приватној кући.
Уписано је 37 ученика и 3 ученице. Први учитељ је био
Милан Џамбасовић. Школске 1902/3. паша Бајровић је
поклонио парцелу за градњу школе. Учитељи су били
Никола Лаиновић и Ристан Павловић. У једном аустроугарском војном извештају из јануара 1904. године говори
се о „разарању српске школе у Бољанићима“, по свему
судећи од локалних муслимана, али се Сулејман-паша
заложио да школа опет почне да ради.321 Број ученика
кретао се од 40 на почетку до 62 школске 1913/14.322
Школа у Ковачу почела је са радом у јануару 1904. и
то на молбу грађана Ковача упућену Министарству
иностраних послова Србије. Они су сами подигли скромну
школску зграду, а Министарство је удовољило њиховом
захтеву да за учитеља буде постављен Игњат Шиљак.
Шиљак је убрзо примио свештенички чин па је 1905. за
учитеља дошао Ђорђе Васић, а већ следеће 1906/7. заменио
га је Василије Думић. Због градње нове школске зграде коју
је село само подизало, школа није радила до јесени 1909.
Школске 1909/10. за учитеља је дошао Владислав Пузовић
из Тоца кога је у јесен 1911. заменио Душан Јаковљевић.
Јануара 1904. у школу је уписано 29 ученика, од којих 6
ученица (на испит је изашло 17 ученика и 2 ученице, а
остали су током године напустили школу). Школске
1909/10. уписано је 11 ученика од којих 1 ученица (7 у први,
2 у други и 2 у трећи разред). У јесен 1911. уписано је 15, а на
испит је крајем школске године изашло 11 ученика.323
Школа у Хоћевини помиње се од 1904. године
када је учитељ био Јосиф Чепић, који је добио уџбенике
од Црне Горе, али не и плату. Према статистици Рашкопризренске епархије школа у Хоћевини постоји од 1901.
године. Школске 1905/6. школу је почела да финансира
Србија а за учитеља је постављен Стојан Студић, свршени
ђак призренске богословије, родом из Митровице који је
у Хоћевини остао до 1909. године. Од 1909. за учитеља је
дошао Душан Радичевић са завршеном учитељском
школом у Скопљу. Радичевић је премештен 1910. и
школа више није радила до краја турске власти.
Радичевић се жалио на јако оронулу школску зграду.
Школске 1909/10. у хоћевинској школи је било 12 ђака (у
првом разреду 4, у другом 5 и у четвртом 3 – трећег
разреда није било). Када су турске власти дозволиле рад
школа 1911. године, после забране из 1910., ниједан ђак
није дошао у школу – „јер је већ био крај школске године
а почели су и пољски радови“.324
Школа у Обардима је почела са радом 21.
децембра 1908. године. Мештани су током лета те године
сами подигли зграду и обратили се Рашко-призренској
митрополији и Министарству иностраних послова
Србије да им обезбеде учитеља. Пошто учитељ није
дошао одмах управитељ црногорских школа из Берана
Цемовић понудио је учитеља кога би издржавала Црна
Гора али се томе супротставио директор пљеваљске
Гимназије Косовић. Србија је за првог учитеља поставила
Милосава Љујића, који је завршио учитељску школу у
Скопљу. Љујић је остао у школи до 1911. али је школа
радила само годину дана јер су је турске власти затвориле.
За новог учитеља 1911. године постављен је Миливоје
Кајевић, који је такође завршио учитељску школу у
Скопљу. У школској 1911/12. години уписано је 36 ученика
(у први разред 21, у други 6, у трећи 8 и у четврти 1).325
Талентовани свршени основци пљеваљских
школа настављали су даље школовање као питомци,
„благодејанци“, српске владе углавном у Београду мање
у Призрену, Алексинцу, Скопљу и другим градовима. Ево
једног кратког прегледа питомаца школованих у
Београду 1890-1894: Гимназија – Стеван Тановић (1890),
Ристо Пејатовић (1891), Гавро Пејатовић (1891), Танасије
Пејатовић (1891), Стеван Самарџић (1891), Вукашин
Поповић (1893), Вук Секулић (1893), Урош Бујишић (1894);
Учитељска школа – Јово Вранеш (1896), Јован Ћирковић
(1891); Богословија – Димитрије Шиљак (1893).326 Колико
је био јак и ведар дух ових младих Пљевљака сведочи
чињеница да су тројица од њих – Танасије и Ристо
Пејатовићи, браћа, и њихов брат од тетке, по мајци, Стеван
Самарџић, издавали у Београду руком писани илустровано-сатирични лист Типар (1893-1895).327
Слику школских прилика у Пљевљима допуњује
постојање „Аустроугарске народне школе“ (Osterreichischungarische Volksschule), на немачком језику, са четири
разреда, за децу аустроугарских држављана, с тим што су
школу могла посећивати и деца страних држављана са
дозволом команде бригаде. Трошкове је сносила
босанско-херцеговачка земаљска влада. Новембра 1907.
године у школи је било 47 ученика - деце официра,
подофицира и „код логора настањених Албанеза“.328
Аустро-Угарска и Србија 1903-1918. Документи из бечких архива, II, ...,55.
Исто, 29.
В. Шалипуровић, Културно-просветне и политичке организације..., 128-129.
324
Исто, 129-131.
325
Исто, 102-103.
326
Р. Петковић-Поповић – В. Шалипуровић, нав. дело, 166-167.
327
Велики народни Типар, Шаљиво-стоки и илустровани листић за узданицу Србинову 1893-1895, фототипско и транскрибовано издање,
приредили Добрило Аранитовић и Радоман Ристо Манојловић, Пљевља 2007.
328
К. Пач, нав. дело, 115.
321
322
В. Шалипуровић, Културно-просветне и политичке организације..., 127-128
314
Р. Петковић-Поповић – В. Шалипуровић, нав. дело, 275
315
В. Деспотовић, нав. дело, 24.
316
Исто, 26.
317
Р. Петковић-Поповић – В. Шалипуровић , 275-276.
318
В. Шалипуровић, Културно-просветне и политичке организације..., 126-127.
319
В. Деспотовић, нав. дело, 29-30.
320
Исто, 29.
313
(1804-1913)
323
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
241
(1804-1913)
242
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
Српска гимназија у Пљевљима
Оснивање Српске гимназије у Пљевљима 1901.
године представља историјски датум просветног и
културног живота не само у Пљевљима и пљеваљском
крају него и у целом Потарју и Полимљу. Пре оснивања
пљеваљске Гимназије радиле су три српске гимназије у
Османском царству – Скопљу, Солуну и Цариграду.
Гимназија у Пљевљима почела је са радом 5/18.
новембра 1901. године. Њени оснивачи били су
Краљевина Србија, Рашко-призренска митрополија и
Српска православна црквено-школска општина у
Пљевљима. Идеје за оснивање јављају се крајем XIX
века, и потицале су од људи из Пљеваља и појединих
представника Србије. Главни циљ је био да се оснивањем
гимназије у Пљевљима створи јако културно и просветно
средиште које би послужило образовању српске интелигенције и истовремено био противтежа политичкопропагандном и културном утицају Аустро-Угарске из
Босне и Херцеговине али и из самих Пљеваља из
аустроугарског гарнизона на Доловима. Српска православна црквено-школска општина у Пљевљима обратила
се 17. јула 1894. београдском митрополиту Михаилу
молећи да се омогући отварање V разреда. Иницијатива
је 1897. потекла од рашко-призренског митрополита
Дионисија (Петровића). На питање министра
иностраних послова, августа 1897, преко јаворског
цариника да ли су Пљевљаци спремни да приме
одређене обавезе према гимназији (смештај, огрев,
послуга и намештај) пљеваљска црквено-школска
општина је дала потврдан одговор. Следеће 1898. године
и јаворски цариник Ђорђе Радуловић се залаже за
оснивање гимназије.329 Идеју о оснивању гимназије 1898.
године изнео је игуман манастира Св. Тројице Василије
Поповић: „Ми смо на прагу пропасти, писао је он, ако се
овде у Пљевљу не отвори гимназија и трговачка школа,
а тако и учитељи основних школа ако се не буду
најљубазније са свима понашали (...) Пљевља су врата
аустријске пропаганде, похитајмо да врата подупремо“.330
У почетку је било говора о оснивању средње школе у
Пљевљима. Често се помињала трговачка школа.
Министарство иностраних послова Србије је средином
1899. године тражило од конзула у Скопљу и Приштини
да поднесу своје и мишљење рашко-призренског
митрополита Дионисија о идеји да се у Пљевљима оснује
трговачка школа.331 Истовремено и црквено-школска
општина из Пљеваља обратила се рашко-призренском
митрополиту са захтевом да се отвори већа школа,
односно пети разред основне или први разред полугимназије.
329
330
331
сл. 31 - Сејфо Шеховић, наставник турског језика у
Српској гимназији
сл. 29 - Танасије Пејатовић, професор, даровити
истраживач, први директор Српске гимназије у Пљевљима
Р. Петковић-Поповић – В. Шалипуровић, нав. дело, 172-173.
Цит. према: Р. Петковић-Поповић – В. Шалипуровић, нав. дело, 115.
Милић Ф. Петровић, Пљевљска гимназија 1901-2001. Монографија 1901-1941, Пљевља 2001, 63-65.
сл. 30 - Печат Гимназије
(на српском и османскотурском језику)
Средином 1901. године пљеваљска црквено-школска
општина обратила се новом рашко-призренском митрополиту Нићифору (Перићу) с молбом да се „отвори већа
школа у Пљевљима, која би могла служити и околним
варошицама као Новој Вароши, Пријепољу, Бијелом
Пољу, Прибоју итд; јер је наша варош подесна да се
отвори већа школа“. Митрополит је био за отварање или
трговачке или занатлијске школе али не гимназије. У
свакој прилици се истицало да отварње средње школе у
Пљевљима треба да спречи одлазак српске деце из
Пљеваља и целог краја на школовање у Босну. Министар
спољних послова Србије Михаило Вујић, средином 1901.
подржао је захтев из Пљеваља да се у вароши отвори
нижа гимназија. У писму српском конзулу у Скопљу
Куртовићу од 24. јула 1901. министар Вујић истиче да су
Пљевља „једно од најважнијих места а на домак граници
босанској“ и да аустроугарска пропаганда жели да „децу
из тих крајева одводе у Сарајево, где их, као државне
питомце, васпитавају, по разним школама у којима се
спремају за пропаганду аустријско-политичке аспирације.
332
Цит. према: М.Ф.Петровић, Пљеваљска гимназија...., 69-70.
сл. 32 - Насловна страна студије
Танасија Пејатовића
Да бисмо појачали тај рад, кад већ нисмо могли успети
да тамо имамо свој консулат, потребно нам је да од
Плевља начинимо јачи културни центар.“332
Иако је митрополит Нићифор упорно инсистирао
на трговачкој школи министар иностраних послова
Србије Михаило Вујић се почетком септембра 1901.
године ипак одлучио за грађанску школу, именујући 13.
септембра за наставнике школе Танасија Пејатовића,
дотадашњег суплента Српске гимназије у Скопљу и
Стевана Самарџића учитеља у Новој Вароши. Касније су
за рад у Српској гимназији распоређени Гавро Пејатовић
свршени ученик Трговачке академије и Стана Јовановић
учитељица женског рада у Девојачкој школи у Скопљу.
Наставник турског језика био је Сејфо Шеховић. У први
разред Гимназије уписано је 70 ученика, тако да је
Српска гимназија у Пљевљима свечано отворена 18.
новембра 1901. године (по новом календару). У првом
разреду Гимназије били су заступљени следећи предмети:
веронаука, српски језик, турски језик (за ученике)
француски језик, географија, јестаственица (биологија –
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
243
(1804-1913)
зоологија и ботаника), аритметика, геометрија, цртање,
лепо писање, женски рад (за ученице).333 Гимназија је
већ школске 1904/5. уписивала ђаке у четврти разред. Од
укупно 99 ђака 22 су били уписани у четврти разред.
Први директор Гимназије био је Танасије Пејатовић
(1875-1903) који је у Београду завршио Другу мушку
гимназију а затим историјско-географски одсек Велике
школе као питомац српске владе. Од 1899. до 1901.
предавао је историју, географију и српски језик у Српској
гимназији у Скопљу. Био је човек ретког талента, једнако
даровит и за науку и за уметност. Његова студија Средње
Полимље и Потарје, писана у врло младим годинама,
одаје сасвим зрелу научну мисао, што је у тренутку
његове преране смрти истакао Јован Цвијић. Слично
признање стигло је и од такође великог научника
Љубомира Стојановића. У предговору треће књиге
Записа и натписа записао је: „Скоро половину овде
објављених нових записа (око 600) послали су ми које
моји лични пријатељи, које пријатељи овога посла на
244
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
позив Српске краљевске академије. На првом месту да
поменем рано преминулог Атанасија Пејатовића из
Пљеваља који ми је послао преко 300 записа из ман. Св.
Тројице и из Новопазарског санџака“.334
Свакако велику заслугу за оснивање Гимназије
имала је пљеваљска црквено-школска општина на челу
са председником Василијем Поповићем, игуманом Св.
Тројице и члановима Милом Обрадовићем, Ђорђем
Јанићијевићем, Лазаром Шећеровићем, Ђеном Ђенисијевићем, Михаилом Бајићем, Илијом Самарџићем, Пером
Живковићем, Таном Ћирковићем, Јовом Милинковићем
и Михајлом Живковићем али и пљеваљским трговцима
– добротворима који су давали прилоге Фонду за
помагање сиромашних ђака као што су Васо и Михаило
Живковић, Војислав, Јован и Алекса Ђенисијевић, Ђоко
Шећеровић и други. Године 1903. при Гимназији је
отворена и Девојачко-раденичка школа. После преране
смрти Танасија Пејатовића дужност директора
Гимназије до 1913. године обављали су Илија Лалевић
сл. 34 - Нова зграда Српске гимназије (1907)
сл. 33 - Кућа породице Лаза и Ђорђа Р. Шећеровића (1898)
333
334
Исто, 77.
Љубомир Дурковић-Јакшић, Писма Танасија Пејатовића Љубомиру Стојановићу, Археографски прилози 15, Београд 1993, 254.
(1903-1906), Петар Косовић (1907-1911) и Александар
Марић (1911-1913). Сви они су били образоване личности.
Илија Лалевић (1873-1940) је завршио нижу гимназију
на Цетињу, затим Прву београдску гимназију и класичне
језике на историјско-филолошком одсеку Велике школе
у Београду, у Пљевљима је предавао српски језик и
историју. Петар Косовић је Гимназију учио у Ваљеву а на
Великој школи у Београду је завршио историју и географију. Алекдандар Марић је после завршене Учитељске
школе студирао германистику на Универзитету у Јени у
Немачкој. У Београду је на Филозофском факултету завршио српски језик и књижевност.
У Српској гимназији у Пљевљима радили су као
професори и наставници људи широке културе и
образовања, од којих се већи број већ тада бавио научним
радом а касније су постали угледни ствараоци у својим
областима. Школске 1902/3. напред поменутим наставницима прикључили су се Тодор Боровњак и Ђорђе
Пејановић. Боровњак је предавао српски и француски, а
Пејановић математику и геометрију. Школске 1904/5. у
Гимназији су почели да раде Мирко Поповић, професор
из Ужица и Васа Стајић, суплент из Пакраца. Ђакон
Симо Шиљак, свршени ђак богословије у Призрену
предавао је веронауку од маја 1903. Почетком 1905/6.
године у Гимназији су као професори почели са радом
Глиша Елезовић (касније познати оријенталиста) и
његова супруга Косара Бабић – Елезовић, која је постала
и управитељица Девојачко-раденичке школе, академски
сликар Миленко Атанацковић из Бијељине (са завршеном
сликарском академијом у Бечу) и Василије Марковић
који је оставио препознатљив траг у српској историографији. Марковић је 1909. одбранио докторску дисертацију Историја српских манастира, потом је отишао за
професора Друге београдске гимназије. Школске 1907/8.
појављују се као нови професори Никола Милић, Лазар
Јанкуловић и више наставника Девојачко-раденичке
школе. Почетком школске 1908/9. у Гимназију су стигли
Ђорђе Константиновић, Коста Костић, Милан Миле
Вуковић, Стојан Зафировић, Ламбро Тозијевић и
Александар Прљинчевић. Од 1909. до 1911. у Гимназији
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
је као наставник цртања и певања радио Димитрије
Јевтовић – Полимац.335 Све податке о наставницима и
професорима Гимназије објавио је Милић Ф. Петровић
у монографији о пљеваљској Гимназији. У Гимназији је
редовно обележаван Савиндан, и по правилу, програм је
имао два дела: преподневни са беседама, и поподневни
односно вечерњи са забавом.Увече су обично присуствовали и угледни пљеваљски муслимани као СулејманХаки паша, Мехмед-паша Бајровић, Мехмед и Ахмед
ефендије Корјенићи и други.
Велику несрећу за Гимназију и Пљевља у целини
представљао је пожар почетком школске 1904/5. који је
до темеља уништио зграду. То је била зграда старе
основне школе, коју је српска црквено-школска општина
уступила за гимназију. Сматрало се да је инспирација за
ово недело дошла од аустроугарске агентуре у Пљевљима.
Одмах је формиран Одбор за подизање нове зграде у који
су ушли архимандрит Василије Поповић, Илија Лалевић,
директор Гимназије, трговац Ђено Ђенисијевић, Лазар
Шећеровић, Перо Јанићијевић, Спасоје Бајић, Милан
Грујичић и Арсо Живковић, берберин Милан Поповић и
Васа Стајић, суплент Гимназије као деловођа.
Импресивна је солидарност српског народа и његових
пријатеља са свих страна у прикупљању помоћи за
подизање нове зграде. Од укупно 162.110 гроша и 33 паре
98.891,10 гроша обезбедила је Краљевина Србија,
Пљевља су сакупила добровољни прилог од 14.713 гроша
и 10 пара и обезбедила зајам од Српске православноцрквене општине 24.218 гроша, а остатак су прикупили
Срби из других српских крајева.336 Међу већим
добротворима истицали су се манастир Св. Тројица 3.000
гроша, Ђоко и Лазо Шећеровићи 3.000 гроша, Друштво
Св. Саве из Београда као први прилагач 6.000 гроша,
Одбор за помагање Старе Србије и Македоније 3.000
гроша, Срби из Цариграда на челу са српским послаником Ђорђем Симићем 1.212 гроша, Срби из Солуна и
њихови пријатељи 932,10 гроша, Срби из Осијека
2.645,00 гроша, Омер-бег Бајровић 30 наполеона у злату,
Срби из Пећи 2.132,26 гроша, Друштво Цетињска
читаоница 2.125,17 гроша, затим из Карловаца, Сенттомаша,
Мостара, Фоче, Прибоја, Мохола (Бачка), Травника,
Босанског Брода, Чајнича, Скадра, Беча, Париза,
Бијељине, Пријепоља, Битоља, Гњилана, Врања, Бара,
Чачка, Бијелог Поља, Приштине, Сталаћа, Призрена,
Босанске Градишке, Новосадске Српске гимназије и
других места.337 Нова зграда Гимназије отворена је 1907.
године.На отварању је учествовало Српско–православно
певачко друштво „Братство“, а изведен је и
позоришни комад „Љубавно писмо“. Турске власти су
биле затвориле Гимназију 12. маја 1910. и она није
радила до Васкрса 1911. године.338 Директор Гимназије
М. Ф. Петровић, Пљеваљска гимназија, 93-137.
Исто, 172-178.
Исто, 178-189; Љ. Дурковић-Јакшић, нав. дело, 40-45.
338
В. Шалипуровић, Културно-просветне...,140, 143-146.
335
336
245
(1804-1913)
246
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
Александар Марић покренуо је 1911. иницијативу за
изградњу интерната Гимназије. Значајан прилог дале су
црквено-школске општине Пријепоља, Прибоја, Пљеваља,
Мехмед-паша Бајровић, Омер-бег Бајровић и други.
Набављена је и опрема за интернат. Због ратних догађаја
и уступања Пљеваља Црној Гори заустављено је отварање интерната.
У Пљевљима се последњих деценија XIX века
јављају прве установе модерног културног живота.
Тешко је утврдити развијеност културних навика у
Пљевљима у ранијем периоду, средином XIX века. У
босанском вилајету је 1866. године почело излажење
Босанског вјестника, ћирилицом и Вуковим правописом, под уредништвом Милоша Мандића. Исте
године, у мају, почиње да излази службени вилајетски
лист Босна на српском и турском језику, ћирилским и
арапским словима (последњи број изашао је јула 1878).
Један од уредника био је Мехмед Шакир Куртћехајић,
родом из Бијелог Поља. Он је био и уредник Сарајевског
цвјетника, на српском и турском језику који излази
1872. године. Шездесетих и седамдесетих година у
Србији излази више листова као што су Српске новине,
Видовдан и други, а на Цетињу 1871. године почиње да
излази Црногорац а потом Глас Црногорца. Нема
поузданих података колико је и који од ових листова
стизао у Пљевља и каква је била читалачка публика. Од
1895. године Срби у Османском царству добијају свој лист
на српском језику, Цариградски гласник, који је излазио
до 1909. године и који је доносио доста занимљивих
прилога из живота Пљеваља и пљеваљског краја.
сл. 36 - Пљеваљске грађанске породице Ђенисијевић, Пејатовић и Радовић
сл. 35 - Сребрни ћемер, крај XIX века
(Завичајни музеј Пљевља)
Развитку културног живота у Пљевљима знатно је
допринело оснивање Српског-православног певачког
друштва Братство 1889. године, које је имало и Српску
читаоницу. Касније ће о томе бити више речи. Због
несређених прилика како у држави тако и у пљеваљској
средини друштво је имало прекида у раду. Једна од
активнијих личности у пљеваљском животу био је трговац Михаило Бајић, скупљач претплате за Цариградски
гласник, једно време и председник Братства.339
Пљеваљско друштво је, тако, у временима за која се не
може рећи да су била ни лака ни једноставна, али која су
била пуна вере у националну и културну енергију, успело
да од Пљеваља створи јак регионални трговачки,
просветни и културни центар који је зрачио на широком
простору Старе Херцеговине и Старе Србије. Културни и
национални хоризонти српског пљеваљског грађанства
превазилазили су локалне видике.
Додатни импулс културном животу Пљеваља
давали су ђаци и студенти који су се о распустима вра-
337
339
Цариградски гласник, 4. јануар 1896, 18. јануар 1896.
ћали у Пљевља. Године 1904. обележена је стогодишњица Првог српског устанка. Ристо Пејатовић је те
године на државном конкурсу за израду бисте Карађорђа
добио прву награду пославши свој рад из Венеције за
Београд. Културна друштва као што јер било Српско
православно певачко друштво „Братство“ била су главна
средишта културног и уопште националног рада.
Култура је требало да има водећу улогу у духовним
припремама националног уједињења, као што је то,
уосталом, био случај и код Немаца и Италијана. Ту
мисао је почетком XX века изнова подвукао велики
научник Стојан Новаковић чланком Уједињујмо се
културом!, објављеним у дубровачкком Срђу 1908.
године: „Дижимо једно српство културом, овим лијепим
језиком и уједињеном просвјетом народном. Прионимо
сви да нађемо средства којима се то може извршити.
Духовноме раду једини је господар наша добра воља. А
духовни је рад орао силнијех крила; њему нема граница
ни брда. Њему су „свуда броди гдје год дође води“ У
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
247
(1804-1913)
данашњем вијеку слободе њему сметње нема до у
нашем незнању, у нашем немару, у нашој духовној
лијености, у нашој непоузданости и у нашој невјери“.340
Значајну улогу имала су и спортска друштва која су
окупљала омладину као што је било друштво Соко у
Скопљу које је водио директор скопске гимназије
Алекса Станишић. Соколско друштво у Пљевљима
основано 1911. било је у ствари огранак скопског
друштва. 341 При Гимназији је постојала ђачка дружина
Стража. У Пљевљима је 1910. основано Обласно
учитељско удружење које је имало своју стручнопедагошку књижницу и читаоницу.342 И у сеоским
школама је било нешто мало књига. Обично зими, у
школама се увече окупљао народ, и поред народне
забаве – песама и игара говорило се и о неким општим
националним питањима. Гусларске вечери су јачале
поуздање у сопствену снагу, а подсећање на народну
традицију јачало је националну свест. Нарочито су биле
свечане и добро посећене светосавске прославе, на
првом месту у Пљевљима. И оне су имале свој сценарио.
У једном извештају средином фебруара 1910. се између
осталог каже: „Овде у Пљевљима згодно је распоређена
прослава Светог Саве: на главну прославу пре подне не
позивају се Турци, те се ту може србовати колико се и
докле се хоће; они се позивају само увече на забаву, па
се та забава удеси да им буде по вољи“.343
Од српских листова који су излазили у Турској, у
Пљевљима су највише читани и растурани Цариградски
гласник и Вардар. Цариградски гласник је доносио
велики број дописа из Пљеваља и пљевљског краја из
пера учитеља, наставика, свештеника и трговаца и често
је, у недостатку архивске грађе, драгоцен извор за
проучавање прилика у пљеваљском крају. Календар
Вардар је почео да излази после младотурске револуције.
Листови из Србије су до 1908. године углавном уношени
илегално, јер су их турске власти забрањивале. Највише
су се читали Политика, Самоуправа, Правда, Трговачки
гласник. Из Пљеваља су повремено демантовали писање
неких од ових листова. Стизали су и листови из других
српских средина као што су Застава, мостарска Зора,
Глас Црногорца, Босанска вила, Бранково коло и други.
Врло је радо читан и хумористично-сатирични лист
Типар, иако није увек и на време стизао.
У Пљевљима је 1909. године почео да излази лист
Лим, са главним уредником Ћамилом Курбеговићем.
Лист је био протурски орјентисан и подржавао је турску
званичну политику. Почетком 1910. у Пљевља је дошао
изасланик централног одбора младотурског покрета
Јединство и напредак Митхад-ефендија. Циљ његове
посете био је да привуче Србе младотурској организацији. На заједничком састанку православних Срба и
муслимана, који је организовао, предложио је да у
редакцију Лима уђе пола Срба а пола муслимана и Турака,
да излази два пута недељно, и то једном на српском а
други пут на турском језику. Срби су одбили да уђу у
редакцију и прихвате Лим као свој лист, због држања
Турака према српским националним организацијама.344
Иоле развијени културни живот Срба у пљевљској
вароши није се могао замислити без књижаре. Септембра
1894. године цариник са Јавора Јосиф Студић предложио
је да се у Пљевљима отвори књижара која би школске
књиге (уџбенике) добијала из Скопља, на основу одобрења
турских просветних власти. Књижару би требало отворити у Пљевљима и због тога „што је то место познато
као слободније, због аустријске војске“, а Сулејман –
паша је „човек потпуно светски изображен“.345 Почетком
априла 1897. Михаило Живковић је добио званичну
дозволу за отварње српске књижаре у Пљевљима.
Пљеваљско друштво је особено и по томе што је
крајем XIX и почетком XX века изнедрило први слој
пљеваљске интелигенције, углавном школованих учитеља
и трговаца. За разлику од школованих муслимана који
су свој траг остављали у далеком Багдаду, Каиру или
Цариграду, православни Срби су се мање или више
враћали у пљеваљску средину, било да су се школовали
углавном у Београду, мање у Призрену, Скопљу и Солуну,
или у другим европским центрима. Тој групи првих
пљеваљских интелектуалаца припадају Марко Поповић,
приповедач, песник и драмски писац, Танасије Пејатовић,
Ристо Пејатовић, Стеван Самарџић, Петар Росић (касније
патријарх Варнава), а у млађој генерацији која стасава
уочи Првог светског рата налази се лекар Урош Ружичић
и његов млађи брат Гојко Ружичић, лингвиста. Било је
Пљевљака који су студирали на страни као што су први
академски сликар - вајар Ристо Пејатовић, у Прагу (усавршавао музику), Саво Самарџић, иконописац, завршио
студије у Москви, или први пљеваљски композитор Војо
Ђенисијевић, који је завршио студије у Бечу, члан и један
од водећих људи Братства. Били су то врло талентовани људи који су по правилу умирали врло млади. Све
ове личности су мање или више допринеле јачању
културног живота у Пљевљима и непосредно или
посредно утицале на формирање за локалне услове
прилично јаког друштвеног и културног круга који је
постао носилац брзог препорода пре свега пљеваљске
вароши. Рад Кола српских сестара у Пљевљима, пљеваљске књижаре и сличних облика културног живота
такође заслужује истраживања. У Пљевљима се 1901.
Stojan Novaković, Ujedinjujmo se kulturom!, Срђ-Srđ, god. VIII, Dubrovnik br. 1-5, 31. januara 1908, 2.
В. Шалипуровић, Културно-просветне и политичке организације, 232.
Исто, 236.
343
Цит. према: В. Шалипуровић, Културно-просветне и политичке организације, 238-239.
344
Исто, 241-242.
345
М.Ф.Петровић, Документа о Рашкој области 1890-1899,Београд 1997, 392.
248
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
године оснива прво омладинско Друштво за борбу
против алкохолизма. Наравно, манастир Св. Тројица је
и даље имао своју значајну носећу улогу у духовном, али
и у ширем културном животу. Прославе Св. Саве у
Пљевљима су биле главна духовна и културна свечаност
у вароши. Беседе изговорене на тим свечаностима су
често биле врло зналачке и модерне. На Савиндан 1896.
године Тодор Росић је беседио на тему О страху и
бојазни.346 Драгоцене описе Пљеваља крајем XIX и
почетком XX века оставили су углавном странци као што
су Теодор Ипен, Симон Јоановић, др Карло Пач, Гастон
Гравје и други.
Црква
Црква је, свакако, имала изутетно важну улогу у
духовном, просветно-културном али и политичком животу
српског народа у целини, па тиме и пљеваљског краја.
Таква улога проистицала је не само из вишевековног
неговања старих државних и културних традиција, него
и из аутономних права православне цркве у Османском
царству, која су била утврђена црквено-школском аутономијом. У погледу црквене јурисдикције пљевљски крај
је и током највећег дела XIX века припадао Херцеговачкој,
односно Херцеговачко-захумској митрополији. Тек од
1894. године пљеваљски крај је припојен Рашкопризренској епархији. Посебан проблем за српски народ
у целини представљало је укидање Пећке патријаршије
1766. године и стављање њених епархија у надлежност
Васељенске или Цариградске патријаршије. Недостатак
самосталне црквене организације Срба у Турској од тог
времена па до ослобођења 1912. године био је у суштини
највећи проблем српског народа у неослобођеним деловима Царства.
Од укупно девет херцеговачких митрополита
током XIX века до 1888. шест су били Грци а три Бугари.
Први Србин херцеговачки митрополит 1888. постао је
Леонтије (Радуловић), али је убрзо уместо њега дошао
митрополит Серафим (Перовић) који је на тој столици
остао од 1889. до 1903. године. Крајем 18. и почетком XIX
века херцеговачки митрополит био је Ананије (17721802). За његово време, каже се у једном запису „покри се
манастир Довоља с царскијем ферманом...покри се
славнијем покровом клисом“.347 Њега је наследио
митрополит Јеремија (1803-1815), цариградски Грк који
је на тој столици седео у тешко време српског националног
покрета 1804-1815. године. Тада су страдали многи
манастири а нарочито је 1809. пострадао и потом до 1814.
(1804-1913)
запустео манастир Довоља. Од почетка 18. до средине
XIX века у Довољи су лежале мошти чувеног свеца Св.
Арсенија.348 После смрти митрополита Јеремије и
сахране у манастиру Житомислићу наследио га је митрополит Јосиф (1817-1836, 1848-1854), такође цариградски
Грк.349 Сматрало се да је митрополит Јосиф био вешт
дипломата и да је нарочито био лојалан према Али-паши
Ризванбеговићу у време његових обрачуна са Хусеинкапетаном Градашчевићем. Митрополита Јосифа је
наследио митрополит Прокопије I (1837-1838), по свему
судећи цариградски Грк по пореклу, мада има мишљења
и да је био Бугарин. У сваком случају показао се као
веома среброљубив, јер је из манастира Св. Тројице код
Пљеваља, да би наводно вратио неки дуг, однео многе
скупоцене ствари које су се у њему нашле (сребрне
тањире, виљушке, кашике, серџаде...).350 После краткотрајног боравка митрополита Прокопија I дошао је
митрополит Аксентије III Петров Чешменџијев, 18381848., пореклом Бугарин, рођен у Самокову. Аксентије је
такође био похлепан на новац јер један извор каже „дође
владика Авксентија 1838. и много трошка Херцеговина
поднесе“. Обилазио је често епархију, али је остао
забележен по увођењу многих нових намета и глобљењу
свештеника и народа. Међу новим наметима увео је и
љубочестије (добродошлица) на сваку кућу. Био је врло
суров према свештеницима, а у свештенички чин је
рукополагао и оне који га нису били достојни нити су
били елементарно писмени. Јоаникије Памучина је у
Животопису Серафима Шолаје оставио драгоцене податке
о митрополитовом боравку у Пљевљима. Иако му је
седиште било у Мостару, у Пљевљима је провео време
1839-1843. године. Чим је 1. априла 1838. стигао у Мостар
„он се одма по Ускрсу опреми и отиђе у Таслиџу (Плевље),
да одонуда започне народ глобити“. Са собом је повео о.
Серафима (Шолају) који је био сведок страшне тираније
Аксентијеве. Тражио је од свештеника велике суме
новца, а кад сиромашни пљеваљски и пријепољски
свештеници то нису могли одмах дати „сазва их све један
дан у манастиру Св. Тројицу, на броју 12, и посла момке
те му набраше бреме штапа и донесоше фалаке, па их
изведе пред цркву, а он сједе на сточић и запали дебелу
чибучину, па нареди да све један поп другога бије /.../
Послије баци на њи анатему и афоризму“, а њихове
парохије даде другима који су му одмах исплатили. За
потврђивање игумана узимао је 6 до 10 хиљада гроша. За
освештање цркве 100 дуката. Запопио је „просте чобане
и пропале трговце“ и узео им 60-80 дуката, а за исто
толику суму продао им је парохије. Отац Серафим је
говорио: „Јест и велики постник и богомољац, што оно
српска пословица вели: никад га богомољнијега, а
340
341
342
346
Цариградски гласник, 1. фебруар 1896.
Цит. према: Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд-Подгорица-Крагујевац 1996, 14.
Ст. Станојевић, Архиепископ Арсеније (1233-1263, + 28 октобра 1266), Гласник Историјског друштва у Новом Саду, књ. V, Сремски
Карловци 1932, 331-341; Нићифор Дучић, Свети Арсеније архијеписког српски, у Довољи у Колашину, Братство II, Београд 1888, 155-157.
349
Недељко Радосављевић, Херцеговачки митрополити 1766-1878, Историјски часопис LVII (у штампи).
350
Књажеска канцеларија. Ужичка нахија (1831-1839), књига друга, приредио Недељко Радосављевић, Београд-Ужице 2006, 308-309.
347
348
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
неумољнијега“.351 Сматра се да је био потпуно у рукама
писара Али-паше Ризванбеговића, Грка Јована Ангелопулоса,
са којим је својевремено ступио у кумовске односе.352
После одласка Аксентија, на херцеговачкој митрополитској столици само годину дана остао је митрополит
Партеније, Грк, наследио га је митрополит Григорије (18541864), такође Грк. Има мишљења да је Григорије био
митрополит херцеговачко-захумски само до 1860. године.353
Григорија је наследио митрополит Прокопије II (1864-1875),
пореклом Бугарин, мада је добро знао српски језик на коме
је служио, проповедао и обраћао се верницима.
Највећа помоћ са стране, ако изузмемо Србију,
српским црквама и манастирима стизала је из Русије.
Грофица Антонина Дмитријевна Блудова, дворска дама
и чланица Словенског добротворног комитета у Петрограду
послала је априла 1864., преко проте Михаила Ф.
Рајевског при руском посланству у Бечу новчану помоћ
„за погореле келије у Пљевљима“.354 Грофица Блудова је
била кћерка Дмитрија Николајевича Блудова, председника
Руске академије наука (1855-1861), а од 1861. Државног
савета. Забележено је да је митрополит Прокопије II
епархију обилазио о свом трошку и да је помагао
отварање српских школа. За време његове управе
обновљен је манастир Милешева 1868. године. Почетком
1874. године свештеник из села Поблаћа „пљеваљског
округа“обратио се руском конзулу у Сарајеву А. Н.
Кудрјавцеву с молбом да се храму Св. Арханђела
Михаила у Поблаћу подаре богослужбене књиге, црквене
утвари и јерејска одежда. Азијски департман Министарства иностраних послова Русије упознао је с тим
Оберпрокурора Светог Синода 27. марта 1874,
достављајући у прилогу превод молбе и саму молбу на
српском. Потписници су били јереј Лазар, јереј Сава,
Алекса Филиповић, Иван Перовић, Ђоко Мариновић и
Мирко (презиме нечитко). У писму се поред осталог
каже: „Храм је изграђен 1833. године под називом Св.
Арханђела Михаила на мјесту храма Св. Параскеве
разрушеног у вријеме косовског страдања. Више од 200
породица долазе у њега ради служења Богу“.355 Последњи
херцеговачко-захумски митрополит из редова Грка био
је Игњатије (1875-1888), рођен на острву Лезбос 1828, а
богословску школу завршио је на острву Халки, елитној
школи Васељенске патријаршије.356 Митрополит Игњатије
је протествовао против намере да се Пљевља и
Пријепоље одвоје од Херцеговачке митрополије због
чега је био у немилости код аустроугарских власти.
249
Почетком септембра 1891. архимандрит манастира
Милешеве Теодосије и угледни грађани Пријепоља
тражили су од београдског митрополита Михаила савет
да ли да остану и даље у Херцеговачко-захумској
епархији, што они желе, или да се припоје Рашкопризренској епархији. Ако не могу да остану у
Херцеговачко-захумској епархији изнели су идеју да се
постави посебан епископ за Пљевља, Пријепоље и
Прибој који би био подређен херцеговачком митрополиту.357
Митрополит Михаило је био за то да се ова област
припоји Рашко-призренској епархији, али само уколико
би митрополит постао Сава Косановић. Почетком маја
1893. јаворски цариник Ђорђе Радуловић обавештава
Министарство иностраних послова да му из Пљеваља
јављају да Сулејман-паша ради да се „његова област“
одузме од Херцеговачко-захумске и припоји Рашкопризренској митрополији. Наиме, пљеваљски мутесариф
је био против било каквих посета херцеговачког митрополита Серафима (Перовића) Пљевљима и Пријепољу
која су још увек, бар формално, припадала његовој
митрополији. Тако су ови крајеви практично остали без
владике. Влада Србије је током 1891-1893. радила на томе
да се за Пљевља и Пријепоље из Херцеговачко-захумске
митрополије, и Прибој из Сарајевске митрополије,
образује посебна епископија, сасвим самостална, или да
се за ову област постави викар рашко-призренском митрополиту Мелетију.358 Коначно, 21. марта 1894. године
Свети Синод Васељенске патријаршије у Цариграду
донео је одлуку да се поменути делови Херцеговачке и
Сарајевске митрополије припоје Рашко-призренској
митрополији.359 Крајем јула 1894. рашко-призренски
митрополит Мелетије, иако већ у дубокој старости,
посетио је Пљевља, управо у време када је 27. јула умро
Христифор Вукојичић, архимандрит Св. Тројице и
председник пљеваљске црквено-школске општине.
Митроплит је свештеника Тодора Вукојичића поставио
за проту, иако је већина народа била за Јована Госпића.
Убрзо пошто су Пљевља и Пријепоље 1894. године
припојени Рашко-призренској епархији којом је од 1854.
до 1895. управљао митрополит Мелетије родом из Сереза
за новог рашко-призренског митрополита дошао је 1896.
Србин Дионисије (Петровић). Био је то важан догађај за
српски народ. Остао је на жалост кратко, само до 1900.
године када је умро у Скопљу. Рођен је 1858. у Босанској
Градишки, у Београду је завршио Богословију а затим
богословску школу на Халки. Хиротонисан је у
Јоаникије Памучина, Животопис Серафима Шолаје (у Прокопије Чокорило – Јоаникије Памучина – Стака Скендерова, Љетописи, Сарајево 1976, 140-145.
Н. Радосављевић, Херцеговачки митрополити..., Сава, епископ шумадијски, нав. дело, 10.
Сава, епископ шумадијски, нав. дело, 142.
354
Југословени и Русија. Документи из архива М. Ф. Рајевског 40-80 године XIX века, том II, књ.1, Београд 1989,126
355
Архив внешней политики России, Москва, Фонд Славлянский стол, No146, On. 495, д. 3966, л. 5, Азијски департман МИД-а –
Оберпрокурору Светог Синода, 14/27. марта 1874.
356
Н. Радосављевић, Херцеговачки митрополити...
357
Милић Ф. Петровић, Документа о Рашкој области 1890-1899, 167-168.
358
Исто, 279.
359
Исто, 310-311.
351
352
353
250
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
сл. 37 - Митрополит рашко-призренски
Дионисије (Петровић)
Цариграду. Митрополит Дионисије је веома заслужан за
развитак српске просвете у пљеваљском крају. Наследио
га је митрополит Нићифор (Перић) који је на месту
рашко-призренског митрополита остао од 1901. до 1911.
године. Рођен је 1862. у Баранди, у Банату. Гимназију и
Богословију завршио је у Београду а замонашио се у
манастиру Враћевшници. Богословску школу на Халки
уписао је 1889. а завршио 1892. године. Хиротонисан је у
Цариграду. Пре него што је постао рашко-призренски
епископ, тада архимандрит Нићифор Перић, урадио је
врло користан посао тиме што је на српски превео књигу
која је доносила све правне одредбе проистекле из
православне црквено-школске аутономије у Турској као
и све правилнике и црквена правила Цариградске
патријаршије о унутрашњој организацији и раду
православне цркве. Наслов књиге је гласио Опште
одредбе о управи црквених и народних послова православних хришћана поданика Њ.Ц. Величанства
(1804-1913)
султана под управом васељенскога престола.360 Такође
је веома много учинио за просветно-културни и духовни
живот Пљеваља и пљеваљског краја.
Крајем 1896. године, уочи Митровдана, митрополит
Дионисије Петровић стигао је у Пљевља у којима је остао
до маја 1897. На Јабуци га је дочекало 50 коњаника.
Поред настојања да се избори за обнову неких порушених цркава и манастира као што су манастир Довоља
и конаци код цркве у Оцркављу у Поблаћу, главни
митрополитов циљ је био да смири жестоке сукобе и
узајамна оптуживања у црквено-школској општини у
Пљевљима. Каснији игуман Св. Тројице Серафим
(Џарић) пише да када је са села дошао у Пљевља 1890.
„међу православним грађанима бијаше велики раздор,
сво грађанство беше подељено у два табора на Бајићевце
и Шећеровце“.361 Велика суревњивост владала је и међу
свештеничким фамилијама Шиљака и Вукојичића.
Приликом Дионисијеве посете Сулејман-паши, „на сред
чаршије срете га један Турчин и обали га с коња“.362 По
свему судећи иза овог инцидента стајали су аустријски
агенти. Аустријски посланик у Цариграду барон Хајнрих
Каличе радио је „свим силама“ код Порте да се митрополит Дионисије одмах удаљи из Пљеваља и врати у
Призрен. Десетак година касније, 1906. турска полиција
је у Пљевљима ухапсила монаха Милоша (Мартирија
Бегечког). Јасно је да је то било дело аустроугарске агентуре.
Монах је осумњичен за „антиаустријско деловање у
Босни по налогу српске владе“. Цивилни комесар при
команди окупационих трупа је инсистирао да се монах
Милош преда аустроугарским властима на Метаљци, и
преко Босне, испоручи угарским властима (пошто је био
родом из Војводине).363 Касније током аустроугарске
окупације и Првог светског рата, окупатор је обесио
свештеника Михаила (Перова) Перуничића са Борове и
то 14. августа 1917. само зато што је почетком века био
активан у српском народном покрету.
Према статистици Рашко-призренске епархије у
Пљевљима и пљеваљском протопрезвитерату године
1899. било је: цркава у којима се служило 2, цркава у развалинама 5, манастира у којима се служило 2, манастира у
развалинама 5, игумана 1, протојереја (почасни) 1, јереја
9, јеромонаха 2, монахиња 1, парохија 12, православних
домова 1.732.364 Ова статистика свакако није потпуна, бар
кад се тиче о броју цркава и манастира у развалинама,
који је на жалост био знатно већи. Према теренским
записима Милете Војиновића, а делимично и сопственим теренским истраживањима токо 1998. и 2000.
године са групом колега из Историјског института САНУ,
(у организацији Завичајног музеја из Пљеваља), крајем
360
Опште одредбе о управи црквених и народних послова православних хришћана поданика Њ.Ц. Величанства султана под управом
васељенскога престола, 1888, године, превео архимандрит Нићифор Перић, Београд 1900.
361
Доживљаји игумана Серафима Џарића, приредио Милић Ф. Петровић, Пљевља 2004, 33.
362
М. Ф. Петровић, Документи о Рашкој области 1890-1899, 416.
363
Аустро-Угарска и Србија. Документи из бечких архива, IV (1906), 578.
364
Стојан Новаковић, Балканска питања, Београд 1906, 518-520. Новаковић је сматрао да се „на домове у Старој Србији треба рачунати
просечно по 8-10 душа“.
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
сл. 38 - Поп Ристо Ненадић са супругом (на венчању)
XIX века у рушевинама је било најмање 13 манастира и
око 46 цркава. Развалине манастира: Довоља, Св. Арханђел
Михаило на Тари, Маоче (Борчане), Орлић – Козица,
Левер Тара (Кућишта-Црквиште), Кобиловац (Калуђерско
врело), Оџак, Ограђеница (Ћелиште), Какмужи, Глисница
(Елезовићи), Поблаће (Бара – Ћелије), Готовуша (испод
Љесковца на имању Витомира Леовца), Доња Брвеница
(Оцркавље); разрушене цркве: Вашково (код школе),
Варине, Мијаковићи (у близини садашње школе),
Марина Шума, Вруља (Ђурића брдо – Црквиште),
Матаруге, Љутићи (Комарице, Дубрава), Обарде, Битине,
Заглавак, Рудница, Отиловићи (на Окруму и на „једном
брежуљчићу“ у селу како у Цариградском гласнику од 8.
септембра 1899. године пише Милан Ненадић), Црљенице,
Бобово (Враца), Мељак, Какмужи (црква Св. Спаса),
Хоћевина, Шљиванско, Задубље, Горње село, Крушево
(Црквина), Илино брдо (Илина главица), Трновице,
Градац (Доњи), Лучића Мељак (Црквина), Нанге, Честин
365
366
367
251
(Брдо), Сречање (Беркиња), Потковач – Улице, Мељена
(Црквине), Оцркавље (на граници Поблаћа), Поблаће,
Рађевићи (Трговиште), Јагодњи До, Зорловићи (Башча),
Страхов До, Јасике (код Ковача), Подгробница (Рађевићи),
Илијина главица (код Јакубовог гроба), Бушње (изнад
извора на малој стени), Поткукањ, Жидовићи (Гука), До
(испод Чемерна, Црквиште), Југово (Задубље), Окрум (десно
од Готовушке реке), Мале Крће (Смрдан, Црквиште).
У пролеће 1897. године митрополит Дионисије
замонашио је попа Јакшу Ћосовића, пароха косаничког.
Јеромонах Сава како је гласило његово монашко име
привремено је опслуживао косаничку парохију манастира
Довоље. Јеромонах Василије (Поповић), тада рукоположен, постао је игуман Св. Тројице и архијерески намесник
за протопрезвитерат пљеваљски. Дотадашњи игуман
Гедеон премештен је за старешину Ђурђевих ступова код
Берана. Парох бобовски био је Димитрије Шиљак
(опслуживао је и парохију Крће), а Тодор Вукојичић је
уместо Св. Тројице добио да опслужује парохију
Црљенице.365 Од укупно 1 732 православна дома 1899.
године у пљеваљском протопрезвитерату број домова по
парохијама био је следећи: град Пљевља 308 домова,
парохије – црљеничка 226 домова, бобовска 175,
илинобрдска 92, врбска 100, бољанићка 88, потпећка 90,
крћанска 72, поблаћка 290, отиловићка 129, пренћанска
81 и крупичка 101.366
Црквено-школска општина у Пљевљима била је
најбогатија и најмоћнија општина у целој области, пре
свега захваљујући пљеваљским трговцима, занатлијама и
другим угледним грађанима. Она је нарочито била
активна крајем XIX и почетком XX века и поред
унутрашњих сукоба који су оптерећивали њен рад.
Пљевљски Срби су одвајали средства за црквеношколску општину, за издржавање манастира Св. Тројице
и рад школа у пљеваљском крају. Има података да је још
у периоду 1862-1866. при манастиру Св. Тројица постојао
Школски фонд у који су своје прилоге давали пљваљски
трговци, занатлије и други грађани али и већи број
добротвора са стране. Почетком 1862. кнегиња Васиљчикова
из Русије пслала је преко руског конзула у Мостару
Безобразова 950 гроша.367 Године 1896. основан је Фонд
сиромашних ђака („Ђачка штедионица“). Српска православна црквено-школска општина је за тутора изабрала
Ђорђа Јанићијевића, који је на тој дужности остао до
1902. године. Фонд је служио помагању сиромашних
ђака из пљеваљске општине. Поред поменутих фондова,
захваљујући улозима пљеваљских трговаца и других
добростојећих Срба, црквено-школска општина је 1907.
основала Фонд манастира Свете Тројице. Фонд се брзо
развијао, дајући новац под интерес трговцима,
занатлијама и сељацима за откуп земље од ага и бегова
као и за плаћање разних дажбина. Позајмљивао је новац
Цариградски гласник, 15/28. март 1897.
Иван Иванић, Из црквене историје Срба у Турској у XVIII и XIX веку, Београд-Нови Сад 1902, 140.
Љ. Дурковић-Јакшић, Просвјетна дјелатност манастира Св. Тројице код Пљеваља 1823-1912, Брезнички записи 3, Пљевља 1991, 55.
252
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
сл. 39 - Пљеваљске грађанске породице Пејатовић, Росић, Ђенисијевић
(са њима и рођак Милан Минић из Пријепоља, касније сликар и архитекта, власник хотела „Мажестик“ у Београду)
(без интереса) учитељима и професорима када би им
касниле плате из Србије. Примера ради, током 1909,
1910. и 1911. издато је сељацима за откуп земље од ага и
бегова 43.160 гроша, за откуп десетине 23.940 гроша, а
за набавку семена и стоке 15.960 гроша. Кључно питање
је било како да сељаци што пре дођу до своје земље.
У Фонду је често долазило до сукоба између
председника Фонда Филипа Ђурашковића и игумана Св.
Тројице Василија Поповића, који је био председник
управног одбора. Српска црквено-школска општина у
Пљевљима пружала је сталну помоћ сеоским општинама
за градњу школа и оправку цркава. Године 1906. у управи
црквено-школске општине били су: председник архимандрит Василије Поповић, Спасоје Бајић, Лазар
Шећеровић, Ђено Ђенисијевић, Миле Поповић, Перо
368
Ђенисијевић и деловођа Ђорђе Пејановић. Следеће, 1907.
године управу чине: председник архимандрит Василије
Поповић, Филип Ђурашковић, Јосиф Бајић, Михаило
Живковић, Јован Милинковић, Јован Бујишић, Јанићије
Јанићијевић, Јакша Поповић, Хаџи Јакшић, Ристан
Леовац, Стеван Јовашевић и деловођа Стеван Самарџић.368
Сукоби у општини су били врло чести. Повремено су их
смиривали митрополити Дионисије и Нићифор.
Детаљан извештај о стању у Пљевљима и пљеваљском
крају у јесен 1906. године, као и у околним областима,
митрополит Нићифор Перић је поднео председнику
Владе Србије и министру иностраних послова Николи
Пашићу, почетком септембра 1907. године. Почетком XX
века сукобљавали су се свештеници Шиљци са архимандритом Василијем Поповићем. Касније се развио
В. Шалипуровић, Културно-просветне и политичке организације..., 211-223.
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
253
254
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
сл. 40 - Сабор у манастиру Свете Тројице
сукоб Филипа Ђурашковића са Василијем Поповићем и
другим трговцима. Током 1909 и 1910. за председника
општине долази Филип Ђурашковић, док се игуман
Василије Поповић повукао а касније је престао да буде и
архијерејски намесник па је на његово место дошао
Димитрије Шиљак. Сукоб се поново појавио између
Шећеровића и Бајића са Филипом Ђурашковићем.
Ђурашковић је остао председник општине до краја
турске владавине. Поред пљеваљске, црквено-школске
општине су постојале и у Ковачу, Хоћевини, Мељаку,
Бобову, Пренћанима, Отиловићима и Илином Брду.
Општине које нису имале цркве имале су само школски
одбор, јер су цркву имале само општине на Илином Брду
и Отиловићима. Општина у Пренћанима имала је
црквено-школски одбор јер је бринула о манастиру у
рушевинама – Довољи. Све ове општине водили су
сеоски свештеници.369
После оставке рашко-призренског митрополита
Нићифора (Перића) 1911. године, појавио се потпуно
непотребан и по обе стране штетан сукоб између Србије
и Црне Горе око избора новог рашко-призренског
митрополита. Србија је као кандидата предложила
369
Исто, 226.
370
Исто, 330.
Богдана Раденковића, а Црна Гора Гаврила Дожића.
Избор Раденковића није био срећан, прво зато што
уопште није био замонашен, а друго, био је врло активан
у комитском покрету и као такав осуђиван од турских
власти. Влада Србије покушала је да га замонаши у
манастиру Хиландару али то није могло бити учињено
без дозволе Патријаршије у Цариграду. Ипак, по налогу
из Београда рукоположио га је велешко-дебарски
епископ Варнава (Росић) у једном манастиру код
Тетова.370 Добио је монашко име Василије. С друге стране
Васељенска патријаршија је рукоположила за рашкопризренског митрополита Гаврила Дожића и одбила
кандидатуру Богдана (Василија) Раденковића. Међутим,
пошто нови митрополит није могао отићи у епархију без
берата великог везира, Турска је намерно одуговлачила
целу ствар и ослобођење 1912. епархија је дочекала без
митрополита. Више од годину дана трајале су непотребне кампање и изјашњавања подршке једном и другом
кандидату што је могло ићи на руку само Турцима.
У историји Српске православне цркве, а наравно
и у историји Пљеваља и пљевљског краја сасвим
изузетно место има каснији српски патријарх Варнава
сл. 41 - Новопострижени инок Варнава (Росић),
мај 1905. Санкт Петербург
(Росић). Рођен је као Петар Росић 29. августа 1880.
године у Пљевљима, од оца Ђорђа и мајке Христине –
Крсмане из породице Пејатовића. Крштен је у цркви Св.
Тројице. Његови родитељи имали су још четири сина:
Данила, Тодора, Алексу и Уроша. Петар Росић је
завршио основну школу у Пљевљима 1892. године код
учитеља Јована Госпића и Јована Митрановића.
Богословију у Призрену завршио је 1899. године.371
Управа Богословије на челу са ректором протом Стевом
Димитријевићем решила је да Петар Росић треба да
настави студије у Духовној академији. Препоруку за
богословске студије на Петроградској императорској
духовној академији, упућену Светом Синоду Руске
православне цркве написао је митрополит Дионисије, а
помоћ је пружио и руски конзул у Призрену. Пошто је са
успехом положио пријемни испит Петар Росић је примљен
у академију, „на потпуно слободно издржавање – из
средстава Св. Синода“.372 Много година касније сећао се
371
сл. 42 - Велешко-дебарски епископ Варнава (Росић)
у орнату (1910)
свог доласка у руску престоницу. „Први сам пут дошао у
Русију 1900. године. Био сам неисказано очаран величанством северне престолнице, а срдачни дочек, не само од
свештенства и мојих школских другова него и од сваког,
па и најпростијег Руса, освајао ме је“.373 Ректор академије
био је епископ Борис Плотњиков, човек огромних способности, зналац пет страних језика. Млади студент Петар
Росић радио је „и дању и ноћу“, посећујући истовремено
духовне, религиозно-филозофске и друге скупове и
предавања. Управо у то време у Русији је било веома
активно Религиозно-просветно друштво. Други центар
религиозне мисли у Петрограду представљали су чувени
Религиозно-филозофски скупови. На седнице се улазило
на препоруку два члана управе, а у управи су поред
осталих били Д. С. Мерешковски, В. В. Розанов и многи
други. У то време се у души Петра Росића дубоко укоренила мисао о монаштву. „На мене је Петроград – сећао
се касније патријарх Варнава – моћна, строга и прекра-
Сава, епископ шумадијски, нав. дело, 50.
372
Вл. А. Мајевски, Српски патријарх Варнава и његово доба, књига I, с руског превео протопрезвитер – ставрофор, проф. Александар
Живановић, Осијек 1933, 42-43.
373
Исто, 46.
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
255
(1804-1913)
сна престолница, произвео особит, неизгладив утисак;
богата лавра, знаменита академија, образована, даровита
и високо културна јерархија, дивни богати и велелепни
храмови, чудни, овијени старином, манастири с чудотворним иконама и прекрасним живописом, величанствене
црквене службе, складни певачки хорови. За сав мој
живот је оставила у души мојој дубок траг необична
побожност народа и необична његова пријазност,
покорност Божијој вољи, дирљива предусретљивост,
доброта и гостопримство; силни утисак су произвели и
оставили на мене за цео мој живот историјски споменици руске славе и моћи, проминентни црквени и
државни радници који су ушли у историју, учењаци,
писци, скупови који фрапирају, а који су пружали тако
много поуке срцу слушалаца...“.374
Занимљиво је да за цело време свога школовања у
Русији (1900-1905) Петар Росић ниједном није посетио
своју породицу ни Пљевља. Путовао је у Москву, на
молитву и поклоњење у Тројичко-сергијевску лавру,
посетио је Кијев и знамениту Кијевско-печерску лавру,
био на Волги. После дугог размишљања и искушеништва
Петар Росић приступи 30. априла 1905. монашком
постригу. Дирљиви свештени обред обавио је ректор академије и његов духовни отац епископ Сергије. Јерођакон
Варнава је 5. јуна 1905. посвећен у чин јеромонаха. Пре
него што ће напустити Русију, јеромонах Варнава је
заједно са својим духовним оцем по монаштву епископом
Сергијем посетио знаменити Валански манастир, који су
почетком 10. века основали иноци подвижници Сергије
и Герман на пустом острву званом Валан.
Из Петрограда јеромонах Варнава је о руском
трошку отпутовао у Цариград ради уписа на богословију
на Халки. Од Одесе је путовао морем до Цариграда у који
је стигао 5. августа 1905. године. Чим је дошао у
Цариград постао је свештеник при српском посланству.
Сарађивао је у Цариградском гласнику, окупљао Србе,
управљао српском школом и блиском сарађивао са
Цариградском патријаршијом. Учио је грчки језик и
проучавао религиозно-црквене прилике у Патријаршији.
У пролеће 1906. посетио је Палестину да се поклони
Гробу Господњем. Посетио је Јерусалим, био у Јафи, а
затим у повратку стигао у Хиландар на Свету Гору где је
посетио и друге манастире, међу њима и Пантелејмон.
Свети Синод Цариградске патријаршије изабрао је
јеромонаха Варнаву 18. марта 1910. за епископа Дебарсковелешке епархије. Хиротонија је извршена 10. априла
1910. у суботу Св. Праведног Лазара, у патријаршијском
храму Св. Великомученика Георгија.
256
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
Још једна личност из Пљеваља оставила је
значајан траг у црквеној историји српског народа. То је
Михаило (Шиљак), епископ рашко–призренски 19201928. Рођен је 1873. у Поблаћу код Пљеваља. Богословију
је завршио у Рељеву а Духовну академију у Казану,
Русији. Рукоположен је у чин ђакона 26. августа а у чин
презвитера 29. августа 1905. До избора за рашко–призренског епископа 17. новембра 1920. био је професор
богословије и гимназије. Умро је 25. августа 1928. у
Призрену и сахрањен у старој призренској цркви Св.
Великомученика Георгија.375
(1804-1913)
Пљевљима од 1886. до 1912. године. Знао је турски,
арапски и персијски језик.
Дугогодишњи имам Хусеин-пашине џамије, али и
других пљеваљских џамија Мехмед еф. Цоковић рођен је
1877. у Пљевљима у којима је провео цео дуги животни
век. У Пљевљима је завршио мектеб 1896., руждију 1900.
и пљеваљску медресу 1912.380
Политички амбијент економског развитка:
добротворна и културна мисија
пљеваљских трговаца
Исламска заједница
Не постоји довољно доступних поузданих извора
о организацији исламске заједнице, њеним службеницима (мујезини, имами, хафизи, вероучитељи) и
верским достојанственицима (муфтије), у Пљевљима и
пљеваљском крају у XIX и почетком XX века. Кратак али
прегледан приказ пљеваљских џамија, у граду и по
селима, укључујући и период о коме се овде говори, дао
је Узеир Бећовић у књизи о Хусеин-пашиној џамији.376
Још крајем XIX века, 1894. године, Карло Пач из Земаљског
музеја у Сарајеву дотакао се неких пљеваљских џамија
али само у контексту римских споменика који су у њих
уграђени или су се налазили у њиховим двориштима
(Чутковац џамија, Дедага џамија, Хусеин-пашина
џамија, Муслук џамија, Серхат џамија).377 Поуздано се
зна да је у Пљевљима у XIX веку било 9 џамија (Хусеинпашина, Хаџи Ризван Чауша, Хаџи Хасанова, Бубичина,
Хаџи Зекерија, Одобаша, Хаџи Алијина Мисри АхмедБег, Јусуф Кадијина и Хамидијина, у народу звана и
Селмановића џамија).378 Узеир Бећовић је дао детаљне
податке о срушеним џамијама, како у граду тако и по
селима, било због небриге, или као последица политичких и ратних збивања и обрачуна током XX века.
Од пљевљских муфтија из XIX века најпознатији
је свако Мехмед Нурудин Вехби Шемсикадић (око 18271887). Школовање је започео у Пљевљима, наставио у
Ђумишића (Дрвенија) медреси у Сарајеву, а затим у
Цариграду. По повратку, у Пљевљима је постао професор
у Руждији, а за муфтију је именован „око 1866.године“.
Уживао је углед у народу, како пише Бећовић, „трудио се
да успостави ред у анархичном животу Таслиџе.
Забранио је неке адете који су били анахрони, а који
нијесу имали потпоре ни у кур’ану ни у хадису“.379 О
374
Исто, 76.
375
Сава, епископ шумадијски, нав. дело, 331-332. Писац ових редова, у оквиру историјско-геогрфских истраживања Призрена и
призренског краја 1996. посетио је цркву Св. Ђорђа и у малој црквици у порти, поред главног храма, са великим изненађењем угледао поломљену
надгробну плочу епископа Михаила (Шиљка).
376
Uzeir Bećović, Husein-pašina džamija. Prilozi za monografiju, Podgorica 2006.
377
Karlo Patsch, Sandžak novopazarski u rimsko doba, Glasnik Zemaljskog muzeja VI (1894), 470-474.
378
У. Бећовић, нав. дело, 158.
379
Исто, 193.
сл. 43 - Мехмед Зекеријах - Ћинара, нишки муфтија (1910)
касније Врховни муфтија (1921)
његовој политичкој делатности у време Велике источне
кризе 1875-1878. и касније, говори се у овој књизи на
другом месту. Његова политичка активност је била тако
интензивна да би свакако могла бити предмет једне
засебне студије.
Нишки муфтија с почетка XX века, Мехмед
Зекеријах–Ћинара рођен је у Пљевљима 1878., где је
завршио основну школу а затим руждију 1894. Од 1895.
до 1908. године боравио је у Цариграду на исламским
теолошким студијама. Муфтијски испит положио је
1909. а исте године постављен је за нишког муфтију, а
убрзо и за нишког кадију. Касније је постао Врховни
муфтија (1921).
Пљевљски муфтија (1930) – Абдулах Ајнија
Бајрактаревић, иако рођен у Горњем Вакуфу (1862)
највећи део свог животног века провео је у Пљевљима.
Завршио је медресу у Сарајеву и високу верску школу у
Цариграду. Био је наставник Руждије и Идадије у
380
381
Исто,201-202.
Јевто Дедијер, Нова Србија, Београд 1913, 301.
Као и људи и градови имају своју судбину, која је
варљива и тешко предвидива нарочито у балканским
приликама у којима се скоро сваких неколико деценија
мењају границе и саобраћајно–културни правци.
Пљевља су током своје историје знала да искористе све
предности вароши која се налази на важном друму који
је вековима ишао са Приморја према источном Егеју и
Леванту, односно Солуну и Цариграду. Она су у сваком
погледу напредовала када су имала око себе широко
залеђе без државних граница и других баријера, а по
правилу су венула када су њихове широке и разгранате
пословне и културне везе биле ометане близином
државне границе. Tако је било и у средњем, а тако и у
двадесетом веку. Пишући о Пљевљима одмах после
ослобођења од турске власти, Јевто Дедијер можда није
био у свему у праву када је 1913 године анализирао
трговачке прилике у Пљевљима и нарочито будућност
привредног развитка Пљеваља. „У трговачком погледу
Пљевље данас стоје врло слабо“ – пише Дедијер “Од како
је укинут дубровачки друм и веза с Дубровником, од тада
је и трговина сведена на минимум. Данас се већином
трговина и саобраћај води са Босном, али у малој мери
/../ Саобраћај се врши колима, из Пљевља воде друмови
за Пријепоље, Метаљку – Устипрачу, и недовршен друм
Пљевље – Северин – Рудо, којим се саобраћај врши
коњима, кириџилуком. По данашњем своме положају
политичком поделом Санџака, економске прилике ове
вароши с дана на дан ће опадати, због чега се бојати да и
сама варош тотално не пропадне.“381 Време је показало
да је ова бојазан Јевта Дедијера била оправдана и није
преувеличана. Он, свакако, није био дубље упућен у
историјски развитак Пљеваља, али је готово инстиктивно осетио све мане и предности његовог географског
положаја и утицај политичких граница на путне правце
које добрим делом намеће и сам географски амбијент.
Јер, као што је познато, географија у доброј мери одређује
не само привредни развитак или архитектуру једног
града него и менталитет, психичка својства и начин
живота једнога места – од одевања до начина исхране .
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
257
(1804-1913)
258
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
сл. 45 - Панорама Пљеваља с почетка века: поглед према Малом Богишевцу - лево аустроугарски натпис „Držte se Hanaci“
сл. 44 - Три богата српска трговца (с лева на десно):
Лазо Шећеровић - Пљевља, Васо Стевовић - Прибој и Глиша Веселичић - Пријепоље
Однос економског развитка и степена разноврсности културног живота је велика тема научне
историографије, па самим тим и историје Пљеваља.
Период 1878 – 1912. је у новијој историји Пљеваља
својеврстан пример динамичног привредног развитка и
утицаја тога развитка на социјалне и културне прилике у
најширем смислу, укључујући и ритам урбанизације
вароши и архитектонску панораму у целини. Политичке
прилике имају увек велики утицај на привредни
развитак једнога града или области.
У периоду 1879-1908, па и даље, у Пљевљима су се
сусрели Исток и Запад, прво војнички - трупе двеју
империја једне поред других али и политички и економски и културно. Она су у поменутом периоду доспела
у разумљиво интересовање међународне дипломатије,
нашла су се на раскрсници неколико важних међународних политичких, економских и саобраћајно-културних
праваца. Привредно–саобраћајна експанзија је по правилу претходила територијално–војној експанзији, а
увек је била ефикаснија и са дуготрајнијим резултатима.
Боравак аустроугарских трупа у Пљевљима уз истовремени турски војни гарнизон, њихово ривалство у сваком
погледу, као и повратак војностратегијске и политичке
важности Пљеваља коју су она била изгубила после
премештања седишта Херцеговине 1833 у Мостар, све то
је утицало на уочљив привредни, друштвени и културни
напредак Пљеваља 1880-1908. године. Могло би се рећи
да су опет постала најзначајнија варош на простору од
Мостара до Призрена.
Образлажући током припрема за анексију 1908
године свој пројекат такозване новопазарске железнице,
која је требало да обезбеди спој железничке пруге од
босанске границе до турске железнице у Косовској
Митровици, министар спољних послова Аустро-Угарске
барон Алојз Ерентал је свој империјални продор представио као „приближавању Истока Западу“. Његов амбасадор
у Цариграду гроф Јован Палавичини био је много директнији, истичући да „када буду постављене шине од
босанске границе до Митровице, уследиће ускоро, само
по себи, освајање овога земљишта мирним путем. Наша
култура ће се пробити заједно са железницом полако али
сигурно до Солуна, који ће постати аустроугарска лука.“382
Оваква намера Аустро-Угарске није остала тајном
за најугледније представнике српског грађанства у
Пљевљима и део муслиманских виших кругова предвођених Омер-бегом Бајровићем. Боравак аустроугарског
гарнизона са свим луксузним и унапред срачунатим
ефектима у пљеваљској средини на различите начине
уздрмао је вишевековни релативно мирни живот пљеваљске вароши и несумњиво имао и позитивне али и по
националне интересе негативне последице. Средњеевропски узори постали су инспирација пљеваљским
трговцима и грађанству, не само за стицање материјалне
добити него и начина живота у целини. Аустроугарски
гарнизон на Доловима, требало је да буде огледни
пример наводне цивилизаторске мисије на Балкану.
Политички амбијент који су донеле аустроугарске
окупационе трупе илустровали су идеолошки украси на
брдима око вароши ( камени мозаици): у два реда је био
сложен натпис „Držte se Hanaci!“, који је у ствари био
ратна лозинка 54. пука гроф Alt-Starhemberg, још од
битке код Somma Campagna (1848): свако је слово било
382
дугачко 48м, сваки потез слова широк 4м, а знак узвик
16м квадратних. Царски иницијали Фрање Јосифа на
Боровој главици били су дугачки 75 корака. Једном
годишње мозаици се премазују свежим кречом, а уочи
Царевог рођендана 17. августа, царски иницијали се
осветљавају светиљкама начињеним од стотина конзерви.
На дан Султановог ступања на престо Аустријанци су на
Малом Богишевцу поред царских иницијала F. Ј.
украшавали и звезду и полумесец.
Живљи и већи промет који је у Пљевља стигао са
доласком аустроугарских трупа ојачао је нарочито
пљеваљску трговину, али и занатство и друге делатности,
мада, када је реч о занатству, ново време је донело
постепено нестајање неких старих заната а настајање
нових. Аустро-Угарска је ради својих војних потреба
градила путеве Метаљка–Пљевља–Јабука–Пријепоље, а
касније започиње изградњу путева Пријепоље–Прибој и
Пљевља–Прибој. Караванска трговина и даље је
доминирала на старим трговачким путевима. Пљевљаци
су још од средњег века били познати трговци, и та
традиција се настављала у вековима под турском влашћу.
Крајем деветнаестог и почетком двадесетог века мањи
Димитрије Ђорђевић, Царински рат Аустро-Угарске и Србије 1906-1911, Београд 1962, 522-523.
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
сл. 46 - Перо Јанићијевић са породицом
сл. 47 - Михаило С. Бајић са породицом
259
260
број трговаца бавио се трговином на велико док је већина
ту разноврсну робу даље продавала у својим малим
радњама. Међу трговцима који су се истицали својим
пословима, нарочито лиферацијама за османску и
аустроугарску војску, истицали су се Бајровићи, у првом
реду Мехмед–паша Бајровић, затим Бајићи, Ђенисијевићи,
Корјенићи, Шећеровићи и други. Велики број пљеваљских породица бавио се трговином . Наводимо овде само
неке трговачке куће: Абдићевићи, Бајићи, Бајровићи,
Бавчићи, Безаревићи, Драгашевићи ( Благоје), Дрнде,
Ђенисијевићи (Војо и Ђено), Филип Ђурашковић,
Живковићи, Грујичићи, Јанићијевићи, Хаџиатлагићи,
(Хајрудин и Ферид), Нико Пејатовић, Нико Рабреновић,
Селмановићи (Дервиш и Нурко), Перо Тодовић, Шећеровићи
и други. Јављају се и прва трговачка друштва и то удруживањем капитала пљеваљских трговаца са трговцима
из Полимља као што су друштва Веселичић – Шећеровић
– Бајровић, Хаџиатлагић – Бајић, Бајровић – Стевовић,
а затим и новчани заводи.
Пљевља су вековима била важно трговачко
извозничко и увозничко место. После 1878. доста су била
упућена на правац Сарајево -Трст, куда су извозила своје
производе а узозила колонијалну и индустријску робу.
Са Сарајевом су била везана лепим колским путем.
Међутим, после изградње железнице Сарајево - Увац,
Пљевља су почела да губе улогу увозничког и извозничког средишта, јер је трговина почела да заобилази
Пљевља и да иде више преко Прибоја.
Из редова богатијег трговачког сталежа православних Срба формира се крајем деветнаестог века, као што
је већ речено, малобројна српска интелигенција. Трговци
и други богатији грађани школују своју децу, углавном
синове, највише у Србији, затим по Турској, АустроУгарској (укључујући и Чешку), нешто мање у
Швајцарској и Француској. Највећи број Пљевљака
школује се у Србији као питомци српске владе. Само
школске 1896/97 годину у Богословско-учитељској
школи у Призрену налазило се осам ученика из
Пљеваља. Пљеваљски муслимани нису имали школе ни
организације на српском језику, јер је школовање у
турским државним школама на турском језику. Један део
муслиманске омладине школовао се у Цариграду.
Српски трговци у Пљевљима постају крајем
деветнаестог века запажени добротвори како школа у
Пљевљима и потом мањег броја сеоских школа, тако и
добротвори Српског-православног пјевачког друштва
Братство, прве читаонице и свакако различитих
културних свечаности и догађаја у вароши. Међу
мноштвом прилагача на светосавској забави у Солуну
1896. године, у корист сиромашних ђака српске школе
„Дом науке“, међу којима је било доста страних
дипломата, банкара, официра – јављају се и пљеваљски
трговци – Стеван Бајић 38 гроша и Јосиф Живковић 28.
Исте године у фонд за сиромашне ђаке на светосавској
прослави у Куманову своје прилоге су дали: Стево Бајић
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
110 гроша, Јосиф А.Живковић 23гр., Гедеон Марић,
игуман манастира Св.Тројице 11,20 гр., Димитрије
Шиљак, свештеник 11.20, Јован Госпић свештеник 11,20,
Миле Бошковић трговац 11,20 гр. Стеван Антонијевић,
учитељ 5,30 гр., Тане Ћирковић 5,30 гр., Јован
Милинковић трговац, 11.20 гр. Можда овакав одзив
потиче отуда што је управитељ српске школе у Куманову
био Пљевљак Јован М. Ћирковић. Прилоге у фонд за
сиромашне ђаке у Митровици , за светосавску прославу,
дали су следећи Пљевљаци: Обрад Обрадовић 11,20 гр.,
Миле Ђ.Радовић 11,20 гр., Павле Тошић 5,30 гр., Ђурица
Божовић 5,30 гр. На светосавској забави у Новој Вароши
1896 године такође у фонд за сиромашне ђаке прилоге
су дали: Стево Бајић 48 гр., браћа Шећеровићи, Димитрије
Анастасијевић, Јосиф Живковић по 24 гр., Васо Марић,
Вук Стојкановић, Миле Обрадовић по 22 гр., Стево
Милинковић, Саво Дамјановић и Јаков Недић по 11 гр.,
Забележено је такође крајем 1898. године да су Лазо
Шећеровић, трговац из Пљеваља и Ристо Радуловић трговац
из Сарајева „при своме поласку на пут ради својих трг.
послова из Пљеваља у Сарајево (...). даривали сваки по
пола наполеона у злату, за сиромашну школску децу.“
Ова позитивна културна енергија и размах
трговачких послова утицали су не само на јачање
пљеваљског просветног и културног живота нарочито
после оснивања Гимназије 1901, него и на општи изглед
вароши и хигијенске и културне навике. Гастон Гравје је
забележио да су Пљевља „својом великом пијацом и
чистим улицама доста измакла осталим варошима
тадашњег пљеваљског и сјеничког санџака“. Јевто
Дедијер је 1913. године записао: „Варош је сасвим чиста
и лепа, што је чини најбољом вароши у Санџаку а по
чистоти сигурно је од најбољих вароши ослобођених
крајева. Ипак, поред многих оријенталских особина
(дућани с ћепенцима, турске кафане, неколико ханова ),
она има изглед средње–европске вароши, у којој се поред
сл. 48 - Једна од кућа Мехмед-паше Бајровића (на Јалији)
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
горе набројаних грађевина могу видети и модерне радње,
боље кафане, ханови – хотели и много лепих приватних
зграда”*
На привредни развитак Пљеваља скренуо је
пажњу влади у Београду и начелник пљеваљског округа
Милорад Јовановић 1913. године: “Забачен и без путева,
нарочито далеко од железничке пруге, Пљевље слабо
има изгледа на јаче напредовање. Сиротиње, и то лење
сиротиње има у њему врло много. Ако се доцније не буду
овде отвориле какве фабрике или бар веће радионице,
Пљевље ће увек остати без напретка и стално ће
вегетирати.“ Време од 1878-1912. показује како се и у
компликованим политичким приликама, радом,
стрпљењем, солидарношћу и мудрошћу може постићи
доста за развитак своје вароши. Пљеваљски трговци су,
иако људи без посебног академског образовања, били
велики добротвори не само пљеваљске него и српске
просвете и културе у целини. Они су материјални
егоизам надилазили бригом за јавни интерес и опште
добро. У томе је тајна напретка свих развијених културних средина.
Српско-православно
певачко друштво „Братство“
Српско-православно певачко друштво „Братство“
(како је у почетку гласио пун назив), основано 1889.
године, било је прво модерно културно друштво пљеваљских Срба. Годину дана пре у Сарајеву је основано
Српско-православно црквено пјевачко друштво „Слога“.
Јевто Дедијер је записао (1912/1913) да је уз „Братство“
сл. 49 - Печат Српског певачког друштва „Братство“
261
била „увек и српска читаоница, коју је иста судбина
постизавала као и `Братство`“.383 У години оснивања
„Братства“ било се навршило 500 година од Косовске
битке.
Политичку, верску и културну стратегију АустроУгарске, пратила је добро и дугорочно осмишљена борба
за утицај у јавном мишљењу, „борба за душе“. У Босни и
Херцеговини Калај је одмах кренуо са концептом
„босанске нације“: цела политичка стратегија добија и
дубља историјско-филозофска објашњења (сукоб „духа
Истока“ и „духа Запада“) припрема се пројекат покатоличења босанско-херцеговачких муслимана...384 Сви ови
догађаји довели су до дубоког отрежњења, до свеукупног
преиспитивања праваца даљег рада на ослобођењу – у
крилу српске политичке и културне елите. Књига, школа,
култура – постају главни носиоци борбе, поузданија и по
резултатима трајнија средства. Главни правац активности
Србије, уместо Босне и Херцеговине, усмерава се према
Старој Србији и Македонији. Политичка и културна
активност Срба у Старој Србији, тада у Турској, усклађује
се са легалним и од стране турских власти дозвољеним
формама реда. Основни облик тога рада у Османском
царству, као што је већ изнето, биле су црквено-школске
општине, на основу привилегија Васељенске патријаршије. Оне су биле једино могући оквир свеукупног
духовног и просветно-култног живота хришћана у
Османском царству. Тако се и српска црквено-школска
општина у Пљевљима јавља као оквир целокупног
културног и просветног живота пљеваљских Срба, па и
„Братства“ и Српске читаонице, односно књижнице. По
свом основном културном лику Пљевља су, као што је
запазио и Пач, имала изглед оријенталне вароши, али са
знацима новог времена. Један посетилац Пљеваља, с
почетка XX века, 1912. године, забележио је да „по
природи Пљевља имају прилично романтичан положај,
сличан положају Сарајева, али је тај природни положај
нагрђен људском руком, јер су Турци сва брда око
Пљеваља оголели и у камен претворили, док је пре
извесног времена на тим брдима била густа шума.“385
Имала су лепу и пространу чаршију, са старинским
дућанима дуплих ћепенека. Чаршија је делила варош на
српски православни и муслимански део, с тим што је
муслимански био много већи. Православни део су
чинила три кварта, или махале: Моћевац, Гувна и Варош.
У време оснивања „Братства“ Пљевља су могла имати око
7.000 – 8.000 становника, већином муслимана.
Оснивање Братства је било саставни део напора
Срба у Старој Србији на оснивању нових школа,
просветних и културних друштава, књижара, читаоница.
Преокрет у том правцу значило је отварање Призренске
262
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
сл. 50 - Михаило С. Бајић, један од председника „Братства“
богословије (1871). Из Београда је помоћ у просветном и
културном послу долазила од „Друштва Светога Саве“,
основаног 1886. године. Председник друштва био је
познати професор опште књижевности на Великој
школи Светомир Николајевић. Главни задатак друштва
био је: да шири просвету и негује национално осећање и
врлине у српском народу. Друштво је имало свој часопис
„Братство“, који излази од почетка рада друштва, са
основним начелом на насловној страни часописа – „Брат
је мио које вјере био“. У духу тога начела, често је објављивало прилоге из народне и епске традиције Срба мухамеданаца (могуће је да је име „Братство“ настало управо по
узору на Братство Друштва Светога Саве.
Нема много података о околностима и садржају
рада „Братства“ у првим годинама након оснивања 1889.
године (у исто време у Призрену је основано певачко
друштво „Цар Урош“, које се и данас тако зове). На
жалост, вероватно богата архива Братства сагорела је
заједно са зградом друштва 1. децембра 1941. године која
се налазила у улици Принца Ђорђа (касније Тршова),
наспрам данашње Гимназије.386 Између два рата у згради
Братства су приказиване биоскопске представе.387 Не
(1804-1913)
изгледа много вероватном тврдња Стева Леовца, коју је
Љубомир Дурковић забележио 1954. године, да је
Братство „укинула Цариградска патријаршија по наговору грчког владике“, јер Грци према овим крајевима
нису имали претензије. Вероватније је да је сметња
дошла од турских власти, на инспирацију из команде
аустроугарске бригаде са Долова. Јер, 1889. године у
Београду је одмах након доласка на власт Пашића и
радикала основано и друштво Велика Србија, чији је
председник постао песник и књижевник Драгутин Илић.
Пошто је активност друштва била од почетка усмерена
према земљама преко Дрине, међу различитим аустроугарским службама је настала права узбуна.
Српско-православно певачко друштво „Братство“
је као средиште организованог културног живота Срба,
наилазило на противакцију са аустроугарске стране (у
бечким извештајима, на пример, игуман манастира
Св.Тројице Василије Поповић оптужује се за развијање
„великосрпске пропаганде“). Отуда, вероватно, и долазе
чести прекиди у његовом раду, поред пословичне српске
неорганизованости и недостатка социјалне дисциплине,
односно осећаја за заједнички интерес. Друштво је обновљено 1891. године 1. децембра, и радило је негде до
1894-1895. Обнавља се поново јануара 1897. године.
Средином 1897. архимандрит манастира Св. Романа
Данило Недељковић пише о бројном певачком друштву
у Пљевљима. Он каже да митрополит Дионисије,
залажући се за отварање гимназије, тражи макар два
способна наставника „и ако је икако могуће, да један од
њих буде музикалан, како би могао бити хоровођа јер је
установљено певачко друштво од 40-50 чланова“.388
Септембра 1900. године Пљевљак Ристо Пејатовић (18791904), тада учитељ у Новом Пазару, упућен је о трошку
владе Србије на двогодишње додатно усавршавање
вокалне и инструменталне музике у приватној музичкој
школи Ф. Пивода у Прагу. У образложењу ове одлуке
наглашава се да „гајење српске песме и обучавање
певању нашега народа у неослобођеним крајевима од
неоцењиве су важности и нама су за то неопходно
потребни учитељи нотног певања у којима сада трпимо
велику оскудицу“.389 Пејатовић је као питомац завршио
нижу гимназију у Београду, а потом богословију 1898.
године. Био је талентован сликар и вајар, а у пљевљској
гимназији био је учитељ певања и цртања.
Друштво поново престаје са радом 1901. године, и
по трећи пут обнавља рад 5. октобра 1906. године, са
новим председником Ђорђем Пејановићем и управом
коју су чинили: Сава Радуловић, потпредседник, Миле
Дебељевић, деловођа, Владета Шећеровић, благајник,
одборници: Стеван Леовац, Андрија Пјановић и М.
Лаковић, књижничар. У Контролни одбор су ушли Урош
*
Ј. Дедијер, нав.дело, 299
Др Јевто Дедијер, Нова Србија, Београд 1913, 299-300.
Васиљ Поповић, Калајева идеја о покатоличењу босанских муслимана, „Правда“, Божић 1940.
385
Варош Пљевља – положај, становништво и знаменитости (у): Илустрована ратна кроника, часопис о догађајима балканског рата, бр.
7, Београд, четвртак 8. новембра 1912.
Војкан Бојовић, Српско певачко друштво „Братство“ Пљевља 1889-1941, Брезнички записи 7-8, Пљевља 1997, 63.
Нијаз Коштовић, О пљеваљском професионалном позоришту од 1949. до 1957, Брезнички записи 2 (1990), 112.
Цит. према Р. Петковић- Поповић – В. Шалипуровић, нав. дело 172.
389
Милић Ф. Петровић, Пљеваљска гимназија 1901-2001; Документи 1901-1914, 1, Пљевља 1999, 87-90.
383
386
384
387
388
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
Милинковић, Гавро Пејатовић, Јован Бавчић и Јаков
Илић.390 У архиви манастира Св.Тројице чувао се највећи
део локалне грађе о друштву. У извештајима из Пљеваља
и о Пљевљима који се налазе у Архиву Србије такође има
података о раду друштва. Мора бити да се у архиву
аустроугарске окупационе управе у Босни и Херцеговини
(грађа се чува у Архиву Босне и Херцеговине) и у Бечу
такође налази занимљива грађа. Штета је што чланови
друштва нису остављали своје белешке или успомене као
што је штета што Пљевља нису имала свој архив, и што
пљеваљски Музеј није у ранијим временима повео већу
бригу о сакупљању материјала који би сведочили о
друштву.
Друштво „Братство“ било је организовано на
принципу редовних и помажућих чланова; чланови су
добијали дипломе, а у средини печата друштва налазио
се лик св. Саве. На меморандумима друштва у почетку је
иза имена и седишта – Пљевља, стајало „Херцеговина“.
Приликом обнављања 1891. године „Братство“ је имало
28 редовних и помажућих чланова: Јован Митрановић,
Тодор Росић, Јован Протић, Саво Недић, Дико Којовић,
Спасо Обрадовић, Тодор Живковић,, Стево Дебељевић,
Нико Пејатовић, Јаков Бајић, Ристо Николајевић, Сретен
Кубуровић, Ристо Бајчета, Илија Цвијетић, Јосиф Амдић,
Саво Дамјановић, Васо Поповић, Јован Кнежевић, Томо
Оџаклија, Васо Радуловић, Радован Бијелић, Гавро
Кујунџић, Михаило Бијелић, Кирило Ћирковић, Дико
Дамјановић, Ристо Росић, Јањуш Мораит, Јосиф Стијеповић,
а помажући: Спасо Ружичић, Душо Бавчић, Јаков Бајић
и Јован Протић.
Нема много података о музичком и стручном делу
рада. То би лепо могао да истражи један музиколог.
Године 1894. помињу се хоровође (привремени) за
црквено (Спасоје Бајић) и за народно певање (учитељица
Женске школе Роксанда Томић). Три године касније
(1897) као хоровођа се помиње Јован Госпић. Друштво је
оптуживано да пева не само црквене него и националне
песме. Оно и јесте деловало као инспиратор ширих
друштвено-културних активности и окупљања. Године
1894. тражило је да се огради српско гробље, примера
ради, прикупљало је прилоге за болесне учествовало у
сахранама и давало помоћ за сахрану.
Друштво „Братство“ учествовало је са програмом
на свим локалним приредбама, забавама и селима.
Вежбало је у манастиру, основној школи и Гимназији. Од
1906. године бележи се и увођење свирања (односно
обуке на музичким инструментима). Друштво је учествовало у свим црквеним свечаностима и у ношењу крста.
„Братство“ се највише истицало на прославама
Савиндана. Те прославе су нарочито постале свечане од
263
доласка Србина на рашко-призренску митрополитску
столицу у Призрену, почетком 1896. У делегацији
најугледнијих Срба из Старе Србије који су ишли у
Цариград да захвале Васељенском патријарху Антиму за
избор Србина за митрополита нашао се Михаило С.
Бајић трговац из Пљеваља (прота Вукола Поповић из
Пријепоља, прота Василије Церовић из Сјенице, Х. Петар
С. Мирчетовић из Призрена, Х. Живко Г. Шантарић из
Пећи, Стеван Х. Арсић из Приштине и Ђорђо Којовић из
Нове Вароши). Бајић је био и председник „Братства“
1897-1901. године, а сакупљач претплате за Цариградски
гласник. Свечане прославе Савиндана показују колико су
стари Пљевљаци брижљиво неговали српску идеју и
православну духовну традицију. На прослави Св. Саве
почетком 1896. године, која се после литургије у Св.
Тројици одвијала засебно у мушкој и женској основној
школи, учитељи и учитељице су основали Ђачку
штедионицу за помоћ сиромашним ђацима.391 Прослави
Савиндана 1897. године био је присутан и митрополит
Дионисије, који је на Савиндан произвео „у монашки чин
обудовљеног свештеника Јакшу Ћосовића, пароха довољскога“.392 „Српско-православно црквено-пјевачко
друштво“ отпјевало је на прослави Савиндана тропар св.
Сави, а увече је држало светосавску забаву у корист
сиромашних ученика. У Цариградском гласнику од 21.
августа 1897. године најављено је да ће Српскоправославна црквено-певачка дружина „Братство“,
чији је председник Михаило Бајић, одржати забаву са
игранком (19. августа) у славу 22-годишњице ступања на
престо Њ. Ц. В. „нашег општељубљеног владаоца и
султана Абдула Хамида II“ Приход је намењен
друштвеној каси и сиромашним ученицима српских
основних школа у Пљевљима.393
Цариградски гласник је у броју од 11. септембра
1897. објавио опширан извештај о прослави царског дана
у Пљевљима и о забави Српског православног певачког
друштва „Братство“. Писац је изгледа Стеван Самарџић
(потпис Ст. С.). Уочљив је удварачки тон дописа, што је,
изгледа, неминовна појава на балканским просторима
када је власт у питању. У част ступања на трон
„Премилостивог Султана Абдул Хамида Хана II“, стоји у
тексту, „наше младо певачко друштво „Братство“, које
стоји под покровитељством Њ. В. Преосв. Љубљеног
нашег Архипастира Митрополита Дионисија, приредило
је истога дана (19. авг.) у вече, сјајну забаву у дворници
Српске основне школе“.394 По „околним брдима горело је
безброј светиљки у разним бојама и натписима“;
друштво је „изнад школе направило месец и звезду“, са
осветљењем“; у дворани је присуствоао велики број
представника војске и локалне администрације, као и
Љ. Дурковић-Јакшић, Просвјетна активност манастира Свете Тројице код Пљеваља (1823-1912)¸ Брезнички записи 3, Пљевља 1991, 65.
Цариградски гласник, 18. јануар 1896.
Исто, 6. фебруар 1897.
393
Исто, 21. август 1897.
394
Исто, 11. септембар 1897.
390
391
264
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
сл. 51 - Војислав - Војо Ђенисијевић, стожер окупљања
омладине у „Братству“ школован у Београду и Бечу, човек
широке културе и образовања (компоновао „Пљеваљско
коло“)
бројно грађанство, православних и муслимана. Председник „Братства“ Михаило Бајић одржао је том приликом
беседу, изневши заслуге Султана, поред осталог, као
заштитника просветних установа на српском језику, као
и за избор Србина за митрополита.
Хор Братство, стоји даље, отпевао је песме тако
да је „све присутне задивило“; хор је припремао „један
наш млади земљак – богослов, који је из љубави према
овој младој установи обучавао друштвени хор“. Краћи
поетско-драмски програм је изгледао овако: г. В.
Шећеровић декламује Змајеву Песму о песми, а г. Јов.
Бујишић такође један део из Бербер Трајка; чланови
друштва су играли шаљиву игру Шаран од Змаја тако „да
је публика мислила да пред њом нису обични почетници
већ доста извежбани глумци“: истицали су се г.г. Настић,
Милинковић, Ј. Гојковић, Св. Жугић, као и г-ца Д.
Топаловићева. Госпођица Ј. Јакшићева отпевала је уз
392
395
396
Цариградски гласник, 22. март 1901.
Исто, 1. март 1901.
(1804-1913)
гусле народну песму „Свети Сава“. „После томболе
наступила је игранка“. Прво коло повео је Ахметефендија Корјенић са председником друштва Бајићем, „а
за тим су се низала редом једна за другим народна кола
до беле зоре“. У закључку писац Ст. С(амарџић) бележи
о Братству следеће: „Ова наша млада установа полагано али сигурно напредује, налазећи све лепши одзив у
грађанству; па држим да ће још боље напредовати кад
друштво буде имало свога сталног хоровођу“.
Пада у очи велика приљежност и одзив друштва
„Братство“ и пљеваљског грађанства у помоћи сиромашним ђацима. То показује да су идеали просвећивања
стајали високо на скали друштвених вредности. Приходи
са сваке светосавске забаве ишли су по правилу у корист
Фонда за помоћ сиромашним ђацима српских школа.
Прослава Светога Саве 1901. године чији је домаћин био
Ристо Бајић, била је једна од најсвечанијих. Програм је
имао четири целине: I Ускликнимо...; поздравна реч
учитељице Стаке Вукојичић: О српској школи некад и сад
и њеном опстанку; Химна Султану: Декламација Св.
Сави од А. Шантића; Кога да поштујемо од А. Шантића,
Ко је Лала од Змаја; II комад Љубавно писмо од К.
Трифковића, „играју чланови српске омладине“; III гусле,
Михаило Потпарић; IV Томбола.395
Осим пљеваљских Срба, православних, светосавској прослави су присуствовали и аге и бегови муслимани: синови Мехмед-паше Бајровића, браћа Корјенићи,
Бећир-ефендија Трхуљ.. .Приход са вечерње забаве ишао
је као и увек у фонд за сиромашне ђаке српске школе.
Ево неких од приложника: Јосиф Живковић 25 гр., Ђено
Ђенисијевић 25, Бећир-еф. Трхуљ 71, Ахмет еф. Корјенић
26, Стева Бајића синови 25, Василије Поповић, игуман
Св. Тројице 26, Мухамед еф. Корјенић 37 гр. 20 п., Ђорђо
Јанићијевић 18 гр. 30, Латиф бег Бајровић 16 гр., Јосиф
Бајић, Перо Бајић, Гавро Живковић, Серафим Џарић,
Вуле Драгашевић, Тодо Радичевић.396
Посебно истакнуту улогу у Српско-православном
певачком друштву Братство имао је Војислав – Војо
Ђенисијевић (1882-1918) из старог српског пљеваљског
братства. Образована и даровита личност, широког круга
интересовања, поред браће Пејатовића, Стевана Самарџића
(1877-1910), Марка Поповића (1869-1931), приповедача,
песника и драмског писца, био је један од највећих
интелектуалаца пљеваљског краја с почетка XX века. Ту
је, наравно и Саво Самарџић, иконописац, док су браћа
Ружичићи, лекар и академик Урош (1891-1966) и светски
познати лингвиста Гојко (1894-1977) тек почињали своју
академску каријеру. Војо Ђенисијевић је у Београду
завршио Прву гимназију а затим Трговачку академију.
Године 1904. наставио је и завршио студије у Бечу на
Експортној академији. У Бечу се веома посветио музици
– „својој великој љубави“, усавршава виолину, компонује,
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
265
(1804-1913)
црта, пише стихове, учи језике.397 У Братству је био
стожер окупљања српске омладине, имао је изузетну
културну, просветну и националну мисију.398 Поред
осталог, конпоновао је Пљеваљско коло. После ослобођења 1912. био је и председник пљеваљске општине. Са
браћом Јованом и Ацом интерниран је у аустроугарске
концентрационе логоре Нежидер и Болдогасон. На
повратку за Пљевља 1918. је умро и сахрањен је
Босанском Броду.
Српска читаоница је била саставни део културних напора пљеваљског друштва „Братство“. Свакако да
је књижница са читаоницом у „Братству“ била приручног
карактера, нарочито у почетку, али са развитком
друштва развијала се и књижница. Почетком XX века
Друштво је у својој читаоници имало у оно време добре и
познате часописе: Дело, Тежак, Босанска вила, Српски
сион, Бранково коло и друге. Поред манастирске
библиотеке, и библиотеке „Братства“, у Пљевљима су до
1912. године деловала још и Ђачка и Наставничка
књижница при Гимназији, Књижница ђачке дружине
(основана 1911. при основној школи) и Педагошка
читаоница и књижница (коју су основали учитељи 1911.
године).399 Најдалековидији у овом послу био је Танасије
Пејатовић, истичући у свом предлогу црквено-школској
општини 1902. године о установљењу ђачке и
наставничке књижнице да се поред других књига наруче
и издања Српске књижевне задруге (основана 1892) и да
се Општина упише за члана утемељивача СКЗ: „И ми
заузимамо у Српству видно мјесто, те не треба да
изостанемо иза других, који су и слабији и сиромашнији
од нас“.400 Пљеваљске библиотеке и читаонице, као и
њихови читаоци – тема су колико занимљива, толико и
значајна за историју културе и образовања у овоме граду.
Са Српским правосланим пјевачким друштвом
„Братством“ и његовом читаоницом почиње модерни
културни живот у овој вароши.
Историја Братства показује да су Пљевља већ
крајем осамдесетих година XIX века имала довољно јак
слој српског грађанства који је могао да прихвати идеје
културног и друштвеног препорода. Тај препород се
огледао не само у просветним и културним установама,
већ и у култури у најшире смислу тог појма – у архитектури (кућа Шећеровића), трговачком пословању,
култури становања, одевања, свакодневном животу, све
до широког круга личних, породичних и друштвених веза
са развијеним српским културним срединама као што су
били Скопље, Призрен, Солун, Битољ, Београд, Ужице,
Сарајево, Цетиње, Мостар, Дубровник, Скадар, Трст. Та
чињеница је, истовремено, показатељ широког културног
и политичког видокруга Пљевљака на раскршћу два века.
Многи странци, путници или путописци, бележе
Пљевља као „чисту и лепу варош“. Француски антропогеограф Гастон Гравје, пишући о новопазарском санџаку,
забележио је да „и данас својом великом пијацом и
чистим улицама Пљевље је доста измакло од осталих
вароши“.401 Пљеваљско село је било сиромашно и
економски и културнo заостало, са традиционалном
привредом и начином живота. У својим националним
захтевима село је било радикалније и одлучније док се
варошки свет за те циљеве више борио просветним,
културним и економским средствима. Буне почетком
века као што је Раоничка носе сељаци. Сељак је углавном
био чивчија, зависни сељак, који није имао своју земљу,
већ је обрађивао агинску земљу. Тај аграрни фактор је
такође утицао на борбеност села.
ОСЛОБОЂЕЊЕ ПЉЕВАЉА 1912. ГОДИНЕ
Ослобођење Пљеваља 28. октобра 1912. године
било је део заједничких напора две српске државе –
Србије и Црне Горе на ослобођењу дела неослобођеног
српског народа, овога пута у Старој Србији и делом у
Македонији. Био је то део општих напора блаканских
хришћанских држава за истискивањем Турака из Европе
(Србије, Црне Горе, Грчке и Бугарске). На војничком
плану директни противник је била Турска. На
политичком, боље рећи на спољнополитичком, главни
противник је била Аустро-Угарска. Владала је неизвесност. Није искључивана могућност њене директне
војничке интервенције, нарочито у коридору између
Србије и Црне Горе, у Рашкој, где је до 1908. године
држала своје војничке посаде.
По турском ратном плану, главнину турских снага
у овом делу Старе Србије, заправо Рашке, требао је да
чини редифа (резерва), претежно Арбанаси који су се
слабо одазивали наређењу за мобилизацију. Поред
низама (редовне војске) и редифе, турске трупе су били
састављене и од башибозучких јединица (нерегуларних
трупа састављених од локалног становништва). На десној
обали Таре Турци су у периоду 1906-1911. године подигли
цео систем доста јаких караула у којима су биле смештене посаде састављене од низама. Није била поуздано
утврђена укупна јачина турске војске у пљеваљском
крају. У Пљевљима су била стационирана два батаљона
60. низамског пука и један батаљон редифе са
артиљеријом и митраљезима. Командант турских снага у
Пљевљима био је генералштабни потпуковник Алија
Муфтази родом из Анадолије.
Војкан Т. Бојовић, Породица Ђенисијевић, „Пљеваљске новине“, 15. фебруар 2003.
В. Бојовић, Српско певачко друштво „Братство“..., 64.
Љ. Дурковић-Јакшић, ... III, 62-63.
400
Цит. према: Љ. Дурковић-Јакшић, ... III, 63.
401
Гастон Гравје, Новопазарски санџак, Српски књижевни гласник XXX (1913), 134.
397
266
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
Прикупљене турске трупе нису биле у стању да пруже
јачи отпор српским снагама, и поред појединих контраудара; најборбенији у одбрани Турске и турске државне
идеје су се показале башибозучке јединице састављене од
исламизовних Срба. Верски фактор је у свему био испред
њихове етничке припадности. Али, извесне старе верскообичајне традиције су трајале. Пишући о исламизацији
становништва Левер Таре Узер Бећовић је то врло добро
уочио: „О томе да Муслимани у свом селу потичу од
православног живља говоре и многобројни истовјетни
обичаји, који су се задржали до ових дана . На примјер,
заједнички ђурђевдански уранак и вашари (тефериџи) на
тај дан, затим на Видовдан, Илиндан (Алиђун). То су и
нерадни дани за све становнике“.402 Већина је примила
ислам у 17-18. веку: Ђурђевићи, Кријешторци, Бошковићи,
Мицановићи, Каљићи. Они нису следили један круг
херцеговачких образованих муслимана око Османа Ђикића
који су себе сматрали Србима муслиманске вере. То је
изванредно уочио поменути Нићифор Дучић, архимандрит, у студији о Доњем Колашину, позвавши 1888.
године на заједничку борбу против туђина. Ево шта он
каже: „Шта значи јединство вјере у једноме по поријеклу и
језику истоме народу, који није на висини културној, ето
рјечита примјера и потврде у Колашину, у томе српском
‘par excellence’ јуначком племену, које је вјером прошарано
и преполовљено! – Његове по вјероисповести двије половине
нијесу имале: ни једнога заједничког циља; ни удружене
борбе за своје ослобођење од туђина, који их је притиснуо.
Што до данас није ослобођен цио Колашин, као
што су око њега са три стране племена, која нијесу вјером
раздвојена, узрок је, очевидно, вјерска поцијепаност! –
Камо среће до тога није у српскоме народу. – А кад је зли
удес већ давно то створио, жељети је, да се освијесте сви
синови једнога народа, ма којега закона били, поштујући
једни другима слободу савјести и вјере, навикавајући се
на праву трпљивост вјерску, па да сложно заједнички
раде за: слободу својега отачаста; опстанак своје
народности, просвјету и бољитак“.403
Овај племенити и мудри апел архимандрита
Дучића остао је скоро без одзива. И то се показало уочи
и током Првог балканског рата.
Оба владара су се обратила ратним прокламацијама, у којима су истакли политичке циљеве
предстојеће борбе. Први се обратио краљ Никола, 9.
октобра 1912. Ево неких његових речи:
„Црногорци!
Тужни вапај који допире из Старе Србије од тамошње наше потлачене браће, не може се даље подносити.
Онамо немилосно кољу не само људе него жене и
нејаку ђецу српску. Гладно, јадно и плијењено српско се
робље потуца по горама и око гаришта својијех домова
кликујући вас, да га заштитите и избавите.
(1804-1913)
сл. 52 - Командир (мајор) Машан Божовић,
командант Тарског одреда
Дужност и љубав рода налажу вам да похитате
браћи у помоћ. Пратиће нас симпатије свега образованог
свијета, свега нашега српског рода и осталога
Словенства/.../ Тамо ћемо се срести са нашом драгом
браћом из Србије, које предводи њен витешки Краљ, мој
љубљени зет, да се с њима жељно загрлимо, заједно
носећи потлаченима слободу.
Нека се благословом Божјим и Светог Петра
остваре снови из моје младости, кад сам пјесмом
наговјештавао овај знаменити дан и загријевао српске
груди вјером да оружани морамо поћ:
Онамо онамо, за брда она!“404
Краљ Србије Петар I обратио се ратном прокламацијом 18. октобра и, порeд осталог казао следеће:
„Најновији догађаји ставили су опет на дневни ред
решавање судбине Балканскога полуострва, па с тим и
судбину Старе Србије, те славне али тужне мајке наше
Краљевине где је историјско језгро српске државе, старих
краљева и царева, где су славне Немањићске престонице:
новопазарски Рас, Приштина, Скопље, Призрен; где
398
399
402
403
404
Uzeir Bećović, Lever Tara i njeno stanovništvo. Drugo dopunjeno izdanje, Pljevlja 2004, 31.
Нићифор Дучић, Колашин, приједјел и племе у Херцеговини, Књижевни радови архимандрита Нићифора Дучића, књига 3, у Биограду 1893, 342.
Балкански рат у слици и речи, уредио Душан Мил. Шијачки, дрго издање, Београд 1922, 237.
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
сл. 53 - Командир (мајор) Вуле М. Кнежевић,
командант Језеро-шаранског батаљона
живе наша браћа по крви, по језику, по обичајима, по
народној свести, жељама и тежњама /.../
Ја сам зато у име Божје наредио мојој јуначкој
војсци да пође у свети бој за слободу наше браће, за бољи
живот и напредак Краљевине Србије. Наша браћа
Црногорци већ ките свежим ловорима своје победне
заставе, а с нама данас ступају напред и јуначке савезничке војске бугарска и грчка /.../
Моја ће војска у Старој Србији поред хришћана
затећи и Србе муслимане, који су нама тако исто драги, а
с њима и Арбанасе, хришћане и муслимане, с којима наш
народ живи заједно већ хиљаду и три стотине година,
обично делећи с њима срећу и несрећу. Ми им свим
доносимо слободу, братство, једнакост у свему са
Србима“.405
Озбиљнију сметњу ратној акцији Србије и Црне
Горе у западном делу Старе Србије представљла је
поменута неизвесност у погледу држања Аустро-Угарске.
Она је овде била са својим трупама 30 година и позна405
267
вала је, у детаље, сваку стопу земље (што се види из
елабората Детаљан опис пљеваљског санџака и
косовског вилајета (Беч 1899, на немачком).
Два месеца пре ослобођења Пљеваља свештеник
Симо Ј. Шиљак доставио је Јовану С. Пламенцу,
министру унутрашњих дела и заступнику министра
просвете и црквених послова Црне Горе један мањи
елаборат под насловом Пљевље и околина. Поред
обавештења о становништву, просвети, економским и
политичким приликама, Шиљак је нарочиту пажњу
обратио на повољне војно стратегијске правце као
најсигурније путеве за кретање из правца Црне Горе
према Пљевљима.406 Никица Кнежевић пише да су
приликом мобилизације Тарског одреда на Жабљаку од
1. до 8. октобра 1912. били наименовани (помоћни)
штабови од угледнијих људи из села са десне обале Таре:
Спасоје Војиновић, Вукота Перуничић, Радуле Вуковић,
Јосиф Голубовић, Перко Чабаркапа, Лазар и Машан
Кнежевић, Данило и Зако Ћосовић. Имали су задатак да
дижу устанак, а сачињавали су „привремени савјетодавни штаб при штабу Тарског одреда“.407 Ратне операције црногорског Прекотарског одреда (како га називају
војни историчари), који је дејствовао као левокрилна
група Источног одреда, трајале су од 9 – 28. октобра 1912.
године. Заступник шефа штаба („кога уопште није било“)
Одреда, потпоручник Никица (Никола) В. Кнежевић,
пише, скоро 60 година касније да „према општем плану
за мобилизацију, концентрацију, стратегијски развој и
операције црногорске војске противу Турске 1912.
године, Тарски одред није био предвиђен. У времену
извршења мобилизације из извјесних разлога формиран
је набрзину под називом: Сјеверна колона Источног
одреда, а за вријеме операција назван је Тарским
одредом“.408 Одредом је командовао мајор Машан
Божовић, школован официр. Од првобитног задатка да
штити границу на Тари од Добриловине до тромеђе Црне
Горе, Турске и Аустро-Угарске, одред је прешао у офанзиву
на простору од Вашкова до Бобова и Ограђенице.
Прекотарски одред су сачињавали језеро-шарански
батаљон Дурмиторске бригаде, и добровољачки батаљон,
назван у почетку пренћанско-крупичко-барички (три
чете са простора Вашково, Крупице, Пренћани, Селац;
једна чета никшићка, потомака Херцеговаца који су се
1878. настанили у Никшићу и две чете из рејона БобовоОграђеница). Одред је имао и два спорометна брдска
топа. Добровољачким батаљоном је командовао мајор
Петар Ђурашковић.409
Језеро-шарански батаљон је имао око 1.000 људи,
а добровољачки батаљон око 1.500. Никица В. Кнежевић
тврди да су оба батаљона имала око 1 600 бораца.410
Исто,236-237.
Радослав Распоповић, Прилике у пљеваљском крају уочи ослобођења 1912, Гласник Завичајног музеја 1, Пљевља 1999, 183-191.
Никица В. Кнежевић, Ослобођење Пљеваља 1912. године, Пљевља 1971, 38-39.
408
Исто, 10.
409
Први балкански рат 1912-1913 (Операција црногорске војске) аутор Митар Ђуришић, пешадијски потпуковник, Београд 1960, 225-226.
410
Н. В. Кнежевић, нав.дело, 13.
406
268
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
Јачина турских трупа била је следећа: у Пљевљима два
батаљона 60-ог низамског пука, један батаљон редифе,
већи број башибозука и једна батерија топова. Није
утврђено тачна јачина посаде граничних караула:
Изјаловица, Орашац, касарна у Пренћанима, Шејтанкула, Рахман-кула, Штрбина, Кричак (к. 1359) и по једна
у рејону Бобова и Ограђенице. Према једном извештају
команде одреда процењивало се да се у Пренћанима
налази око 400-500 низама и два топа. Ту су биле
концентрисане најјаче турске снаге.411 Турци су имали и
телеграфску везу Пренћани-Пљевља.
Прекотарски одред је прешао у напад 9. октобра,
пребацивши се преко Таре, ноћу између 2 – 5 сати. У
првом удару заузета је већина утврђења на линији
Орашац-Вашково-Пренћани-Ујач. Из Пљеваља су
пристигле додатне турске трупе, редовне војске и
башибозука и започео је јак противнапад на Борову
главу, подржаван турском артиљеријом и митраљезима.
Борба је вођена по густој магли, турска ватра је била
изразито надмоћнија. Трупе Прекотарског одреда
морале су да се помере према рејону Крупица, ближе
колашинској групи, затраживши хитну помоћ од два
батаљона и два брзометна топа.
Командант Источног одреда је, по налогу краља Николе
упутио наређење команданту Прекотарског одреда „да
нипошто не предузима напад ка Пљевљима, чак и кад би
могао“, него да се држи на достигнутој линији. 412 Краљ
Никола је све време зазирао од реакције Аустро-Угарске.
Језеро-шарански батаљон је, после прегруписавања својих снага, у реону карауле Штрбина, заједно
са ојачаним пренћанско-крупичко-баричким батаљоном,
17. октобра заузео Котлајиће, Крупице и Чавањ. За
извиђање у правцу Гавања, Пандурице и Градине
(Карауле) упућени су делови пренћанско-крупичкобаричког батаљона састављеног од људи који су добро
познавали терен, под вођством Милоша Перуничића и
Машана Кнежевића. У правцу Црног врха, односно
Кричка-Косанице, истурена је Тепачка чета из Језерошаранског батаљона под командом поручника Петра
Каљевића. Тепачка чета стигла је на Црни врх (кота 1440)
и ту цела заноћила. Удаљена од главнине без довољно
обезбеђења чета је пред зору нападнута од локалног
башибозука и делова низама. Погинуо је комадир чете
са 7 војника, а 9 их је рањено. Међутим, једна извиђачка
патрола пренћанско-крупичко-баричког батаљона коју
је предводио командант батаљона барјактар Илија
(Спасојев) Војиновић „који се за овај задатак добровољно
пријавио“ (Н. Кнежевић), запалила је караулу Кричак
„односно штаб низамског граничног сектора који се
налазио на Косаници“.413
Непријатељске трупе су 18. октобра поново извршиле
напад на делове Прекотарског одреда на линији Кричак
(1804-1913)
сл. 54 - Потпуковник Миливоје Анђелковић,
командант Јаворске бригаде
- Црни врх – Чавањ - Крупице. Турске снаге су биле
јачине два батаљона низама, митраљеска чета са 4 оруђа
и врло бројне башибозучке јединице. Башибозук је ишао
напред, подржаван митраљеском ватром а иза су се
кретали низамски батаљони. Црногорске и јаке локалне
добровољачке снаге су потиснуте на линију Доњи Чавањ
- Штрбина – Котлајићи - Горње Крупице - Калуђерске
Луке. Башибозук је попалио Пандурицу и околне
засеоке. Паљења је било и са друге стране, у Левер Тари
и другим околним селима где је живело муслиманско
становништво. Рано ујутру 19. октобра турске снаге су
кренуле у офанзиву на целом фронту, али је касније
низамска команда тежиште напада усмерила на село
Котлајиће, односно котлајићко гробље и подигнуте
шанчеве на узвишењу око гробља. Напад је подржаван
јаком митраљеском ватром. Котлајиће су браниле
устаничке снаге из Крупица, Пренћана, Вашкова и
околних засеока. После три узастопна јуриша турске
снаге су око четири сата поподне заузеле Котлајиће. У
последњем јуришу на Котлајиће погинуо је и командант
башибозука бимбаша (мајор) Мујо Раповић, из Маоча,
407
411
412
413
Први балкански рат 1912-1913 (Операција црногорске војске) аутор Митар Ђуришић, пешадијски потпуковник, Београд 1960, 226.
Исто, 227-228.
Н. В. Кнежевић, нав.дело, 16-18.
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
сл. 55 - Мајор Илија Радивојевић, командант батаљона
Дринског пука Јаворске бригаде, први ушао и Пљевља, у
рану зору 28. октобра 1912. године
док су устаничке снаге током борби имале осам погинулих и једанаест рањених. Барјактар Илија Војиновић
„је јуначки пао у шанцу на Котлајићима баш у тренутку
када и бимбаша Раповић на другој страни пред
шанцем“.414 На Котлајићима је убрзо после Војиновића
погинуо и Љубоје Терзић.415 Црногорске снаге су се
повукле на линију Вис-Балкан (изнад Борисављевице) –
Црни врх (изнад Загребца) – Катабун, са наслоном левог
крила на Ујач и кањон Таре. Стање је било критично.
У свануће 20. октобра непријатељ је напао
положаје Балкан-Црни врх. Жестоке борбе вођене су око
Црног врха. Језеро-шарански батаљон је имао 4 мртва и
269
13 рањених бораца, и то скоро све на Црном врху.
Појачања из Бијелог Поља стигла су 19. октобра увече и
20. октобра ујутру (прошћенски добровољачки батаљон
под командом Секуле Бошковића). Пре подне, 21.
октобра, уместо очекиваног напада уочено је повлачење
непријатеља на целом фронту, што је било последица
уласка Србије у рат и наступања Јаворске бригаде према
Пљевљима. Прешло се у противнапад и гоњење непријатеља.416 Снаге Тарског одреда су 22. октобра заузеле
Битине, Глибаће, Ђурђевића Тару и Левер Тару и
повезале се са тепачком четом и добровољцима из
Бобова и Ограђенице. Након борби одред је овладао
рејоном Потпећа и по наређењу команданта Источног
одреда Јанка Вукотића задржао се на достигнутом
положају. Божовић је имао наређење да „даље не изводи
операције, па чак иако би био у могућности да узме
Пљевља“. Сматра се да је краљ Никола то учинио због
страха од реаговања Аустро-Угарске, а делимично и због
опасности од јаког турског противнапада. Нешто касније
командант Источног одреда је поново скренуо пажњу
Божовићу на поменуту наредбу краља Николе, изричито
нагласивши: „Немој ни помишљати да продужиш пут
Пљеваља до нове наредбе“.417
Командант одреда је тих дана упутио пет људи
правцем Матаруге - Обарде - Камена гора, са задатком да
организују нове добровољце. Та група је, пише
потпуковник Митар Ђуришић, „у рејону с. Јабуке
ступила у везу с деловима српске Јаворске биргаде и
заједно с њима ушла у Пљевља. Истог дана, нешто
касније, у варош су ушле и јединице Прекотарског
одреда“.418 Краљ Никола је јако водио рачуна о мишљењу
Беча. Аустроугарски посланик је известио свога
министра да му је краљ Никола пре рата „својевољно“
обећао да „неће изводити операције у Санџаку уколико
српска војска не буде оперисала на тој страни“. Плашећи
се, како пише историчар Н. Ракочевић, да би га сматрали
„прекршитељем дате ријечи“ покушао је преко кћерке
Ксеније да оправда улазак црногорске војске у Пљевља:
29. октобра 1912. обавестио је, преко кћерке, аустроугарског посланика „да је командант колоне мајор
Машан Божовић на своју руку ушао у Пљевља“.419
Србијанска Врховна команда је рачунала да ће
брзо овладати Рашком, и тиме, поред осталог, ставити
Аустро-Угарску пред свршен чин којим би се
предупредила њена реакција. Ослобођење Пљеваља
извршила је Јаворска бригада под командом потпуковника Миливоја Анђелковића. Анђелковић је био
414
Новица Ракочевић, Ослобођење Пљеваља и Камене Горе у балканском рату 1912. године, Сеоски дани Сретена Вукосављевића VII,
Пријепоље 1979, 141.
415
Радослав Распоповић, О војним губицима пљеваљског краја у Првом свјетском рату према подацима пуковника Вукашина
Божовића,Гласник Завичајног музеја 2, Пљевља 2001, 222. Милисав Кнежевић је погинуо на Изјаловици 15. октобра, а Ђуро Кнежевић на
Коријену 23. октобра.
416
Н. В. Кнежевић, нав.дело, 20-23.
417
Н. Ракочевић, нав. дело, 139-140.
418
М. Ђуришић, нав. дело, 229.
419
Н. Ракочевић, нав. дело, 144-145.
270
добар официр, дуго је командовао пуком, уочи
Балканског рата био је први ађутант престолонаследника
Александра. Бригада је формирана почетком октобра
1912. године, чинили су је трећи пешадијски прекобројни
дрински пук, и четврти пешадијски пук другог позива,
састављени претежно од Ваљеваца, Подринаца и
Ужичана. Бригада је у борбу кренула са Јавора преко
Кладнице на Сјеницу, затим из Сјенице преко Милошевог
дола на Пријепоље, потом на Јабуку и у правцу Пљеваља.
Сјеница је ослобођена 24. октобра, уз губитке и на једној
и на другој страни, јер је на сјеничкој висоравни била
главна тачка турске одбране.
Већ 16. октобра 1912. године штаб бригаде располагао је обавештајним подацима да се у Пљевљима
налази 450 турских аскера, 1800 резервиста, 1 брдска
брзометна батерија, 2 пољска топа и 4 митраљеза. У
поноћ 25/26. октобра Врховна команда је наредила
бригади да у Сјеници остави „посаду“ и да наступа ка
Пљевљима („на Пљевље“). После ослобођења Пријепоља
27. октобра главнина бригаде заноћила је испод Јабуке у
Звјезду и Чаушевићима са предстражом на линији
Бразда-Јабука-Јабланица. У 7 сати увече у команду
бригаде стигли су изасланици Пљеваља, тражећи „услове
за предају вароши“. Донели су вест да су турске снаге од
једног низамског и два редифска батаљона са четири
митраљеза одступиле ка Метаљци. У 10 сати увече издата
је заповест за покрет ка Пљевљима. Према заповести
број 267, бригада је пошла са Јабуке у 7.3о ујутру. „Пре
поласка бригаде - забележено је у Операцијском дневнику
- још у 4 часа пре подне послат је мајор Илија Радивојевић
са двема четама да заузме варош и не дозволи да се
државна имовина развуче пре доласка бригаде. И ове су
чете ушле у варош у 8.30 час. пре подне. После њих ушло
је и око 150 Црногораца у Пљевља.“420 Мајор Радивојевић
је поднео посебан извештај о уласку у Пљевља. Иначе
мајор Илија Радивојевић је рођен у ваљевском округу, у
селу Брезовица, 1871. године, Војну академију је завршио
у Београду, командовао је четом и батаљоном, полицијском жандармеријом, а три године је провео на
војном усавршавању у Русији. Као награду за улазак у
Пљевља добио је чин потпуковника, и команду над
Деветнаестим шумадијским пуком, али је на жалост
погинуо у јуришу против Бугара 1913. године и то први
од команданата пукова. Сахрањен је у Београду 10. јула
1913. године. Један од бораца Јаворске бригаде је овако
описао дочек у Пљевљима: „У вароши су нас дочекали
грађани, частећи нас на све стране, а дечаци и девојчице
засипали су нас цвећем. Петнаести и 16. октобар (28. и
29. по новом календару) били су за нас дани славе“.
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
Бригада је размештена у вароши, са обезбеђењем
од једног батаљона и брдске батерије на линији
Чемерно-Хан Клисура-Жидовићи. Коњица је заноћила
код Хана на Ковачу („Хан Ковачи“), и одатле је послала
извештај у 9 сати увече „да се турски одред налази код
Хана Пољане“. Бројно стање Јаворске бригаде на дан
ослобођења Пљеваља, према Операцијском дневнику
било је следеће: официра 135, подофицира 1227, редова
9459, коња 1617, волова 425 и кола 322. У Операцијском
дневнику је забележен и улазак црногорске војске: „Са
бригадом ушло је у Пљевље и северно црногорско
одељење под командом мајора Божовића. Ово одељење
има до 2.500 војника, од којих је само 1.000 - један
батаљон - црногорских трупа, а остало су добровољци. Са
командантом црногор. одељења учињен је споразум, да
Црногорци напусте варош, и да се пребаце на леву обалу
Ћехотинске реке, тако да ова река потпуно одваја њихове
трупе од наших“.421
По уласку трупа одмах су формиране комисије за
пријем оружја и преглед свих државних зграда и
магацина. У 3 сата ујутру, 29. октобра команда бригаде
добила је извештај од командира коњичког ескадрона да
се турски одред спрема за прелазак у Босну, „да има око
8 војника убијених што нису хтели ићи у Босну, да у
одреду влада највећи неред и да је он тражио да се одред
преда“. Команда је наредила да се одмах формира једно
одељење које ће као појачање отићи ка Метаљци и
заједно са ескадроном натерати одред на предају. Одељење је састављено од једног вода митраљеза, једног
вода брдске артиљерије, 60 пешака у 12 кола, 18 официра
и 24 ордонанса на коњима. Кренуло је из Пљеваља у 4
сата ујутро према Метаљци, али је турски одред прешао
границу око 6 сати ујутру, а његови војници су били
разоружани одмах по преласку у Босну. Српске трупе су
у Пљевљима нашле 10 турских официра. Они су
саслушани, а затим су написмено дали „часну реч да се за
све време рата, неће борити против наше војске“. Пошто
су сви желели да остану у Пљевљима, то им је дозвољено,
„с тим да се на њих обрати пажња“. Врховна команда из
Скопља је наредила 30. октобра да се у Пљевљима остави
мали гарнизон јачине једног батаљона, чија ће једна чета
бити у Пријепољу, а све остале трупе да се врате и
прикупе у Сјеници. Међутим, Врховна команда је сутрадан
издала нову наредбу - да главнина трупа остане у Пљевљима,
с тим да се један пук пешадије упути у Сјеницу.
Већ 30. октобра започела је организација нове
власти у Пљевљима, или како је забележено у Операцијском дневнику, „уређује се станица у Пљевљу, за
начелника је постављен директор у Пљевљу Александар
420
Војни архив Војске Србије, пописник бр. 2, Операцијски дневник Јаворске бригаде од 25. IX до 24. XII 1912. године, стр. 15; Први балкански
рат 1912-1913 (операције црногорске војске), трећа књига, Војноисторијски институт ЈНА, Београд 1960, 229. Пишући о покретима и борбама
Прекотарског одреда, аутор Митар Ђуришић, пешад. потпуковник, каже следеће: „Командант одреда је тих дана упутио пет људи правцем с. Матаруге
- с. Обарде - Камена Гора (к. 1483), са задатком да организује нове добровољце. Та група је 28. октобра у рејону с. Јабуке ступила у везу с деловима
српске Јаворске бригаде и заједно с њима ушла у Пљевља. Истога дана, нешто касније, у варош су ушле и јединице Прекотарског одреда.“
421
Операцијски дневник Јаворске бригаде ... , 15/28. октобар 1912,15.
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
Марић, а за помоћника ппоручник Милорад Ристић“. Од
Врховне команде је 31. октобра затражено да се поставе
начелници за пљеваљски и сјенички округ, да се поставе
финансијски стражари према босанској граници и да се
на Метаљци постави комесар. Истовремено издато је
наређење командантима места у Сјеници, Пријепољу и
Пљевљима о одржавању реда и сигурности као и
„експедирању заплењених ствари“. Продужено је
примање оружја и осталог прибора од становништва,
„извршен је претрес неколико станова“, Врховна команда
је обавештена о тешкоћама за исхрану трупа. Пошто је
бригада располагала са врло малом количином брашна и
соли предузете су све мере да се убрза „довлачење свих
потреба из позадине, као и да храну превлаче из Босне
лиферанти без царине“.422 После скоро 450 година живота
под туђинском влашћу, ослобођење Пљеваља 28. октобра
1912. било је датум коме нема равна по значају у историји
овог града. Била је то у правом смислу историјска
прекретница. Отварала се епоха новог слободног живота у
слободној националној држави. Спајање Србије и Црне
Горе, успостављање заједничке границе, опасно је узнемирило непријатеље српског ослобођења и уједињења. У
Бечу, Берлину и Риму нису могли мирно спавати. Први
светски рат који је почео годину и по дана након
ослобођења Пљеваља, био је покушај тих сила да се
онемогући територијално повезивање двеју српских
држава и њихово могуће уједињење.
ПЉЕВЉА У КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ
1912/13: перспектива успешног
регионалног развитка
У историјској науци је мало познато да су Пљевља
и знатан део пљеваљског краја били у саставу Краљевине
Србије нешто више од годину дана, и да су Пљевља била
седиште пљеваљског округа Краљевине. Сачувана грађа
у Војном архиву Војске Србије пружа могућност да се
осветли тај недовољно познати период у историји
Пљеваља, од ослобођења па до разграничења између
Србије и Црне Горе, на основу споразума потписаног у
Београду 12. новембра 1913. године. Година дана живота
у Краљевини Србији значила је стварање темеља за
велике цивилизацијске и друштвене промене. Или, још
прецизније, почетак - више наговештај, друштва привредног
напретка, административног и друштвеног реда, са изгледима за релативно брзу интеграцију после ослобођења са
развијенијим друштвом Краљевине Србије.
У наредби инспектора полиције при Главном
генерал-штабу Милорада Вујичића, 28. октобра 1912.
271
године у Врању, тражи се формирање осам округа у
новоослобођеним областима, али се међу њима не
наводи пљеваљски округ. Набројани су следећи окрузи:
новопазарски (Нови Пазар, Сјеница, Митровица), приштински, кумановски, скопљански, тетовски, дебарски,
поморски (седиште Драч, са срезовима драчки, тирански,
елбасански, љешки), призренски (Призрен, Ђаковица,
Пећ). Међутим, са почетком ратних дејстава и ослобођењем Пријепоља, Пљеваља, а потом Нове Вароши и
Прибоја, наређено је формирање пљеваљског округа.
Заправо, команда бригаде је 2. новембра 1912. године за
начелника пљеваљског округа привремено поставила
мајора Илију Радивојевића, предложивши истовремено
Врховној команди да се у Пљевљима уреди и судство.
Бригада је три дана поред прикупљања оружја и
инвентарисања заплењеног материјала радила на
уређењу вароши. Прикупљена су и послата за Ивањицу
два транспорта заплењених турских брзометних пушака,
два Крупова топа и девет сандука са муницијом. Од
Врховне команде је 2. новембра тражено „да се одреди
даљи циљ бригаде“. Већ 3. новембра команда бригаде је
јавила Врховној команди да је готова телеграфска линија
Пљевља-Пријепоље, али да се што пре упуте телеграфисти који недостају. После неколико дана, 6. новембра
1912. године Врховна команда из Скопља је наредила да
се у Пљевљима „уреди само општинска власт и да се ту
остави само један батаљон“ а да се бригада прикупи у
Сјеници. Већ 8. новембра извршен је покрет главнине
бригаде из Пљеваља према Сјеници.
Убрзо после ослобођења пљеваљског краја поставило се питање разграничења између Србије и Црне
Горе. Командант места у Пљевљима јавио је 15. новембра
телефоном команди бригаде у Сјеници да је командир
црногорског одељења у Пљевљима у име црногорске
владе наредио „свима виђенијим грађанима да иду на
Цетиње да се поклоне Краљу и да траже да Плевље и
околина подпадне под Црну Гору“. Командир релејне
станице на Јабуци јавио је команди да се у касарни на
Јабуци настанила група локалних Срба, подстакнута од
стране црногорских трупа. Команда бригаде је истог дана
преузела мере да разјасни новонасталу ситуацију. Војни
прота Милан Ђурић, познати ужички радикалски трибун
послат је у Скопље, у Врховну Команду, „да усмено
објасни однос између нас и Црногораца, као и државну
потребу да Пљевље остане у нашим рукама и да добијемо
према Босни и суву границу“. Команда бригаде је и 16.
новембра тражила од Врховне команде „да се повуче
граница између наших и црногорских трупа, те да би се
избегао сваки сукоб“. На овом питању се радило и по
војној линији, од стране штаба Јаворске бригаде, и по
цивилној - преко начелника пљеваљског округа
Милорада Јовановића. Командант места из Пљеваља
обавестио је штаб бригаде 17. новембра да му је командир
422
Исто, 17. У дневничкој белешци бригаде од 20. октобра / 2. новембра 1912. унет је податак да је командант црногорског северног оделења
мајор Божовић усмено саопштио „да је добио наређење, да одмах иде на Пећ и да ће оставити на левој обали Ћехотинске реке малу посаду“.
272
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
црногорског одељења чија је команда била смештена у
Пљевљима, одговорио „да терен између Јабуке и Плевља
сматра као црногорски, и да ће сваку повреду ове
територије сматрати као повреду државне територије“.
Штаб бригаде је о томе обавестио Врховну команду која
је наредила „да се према Црногорцима мирољубиво
поступа, осигуравајући територију која је заузета“. Штаб
се поново обратио 20. новембра Врховној команди с
молбом „за дејство да се црногорско одељење пребаци на
леву обалу Ћехотине, без икакве власти на десној обали“.
Слични проблеми јављали су се и на Пештери, јужно од
Сјенице, где су црногорске власти из Бијелог Поља
наговарале поједине тамошње грађане да иду на Цетиње
и траже присаједињење Црној Гори. „Команданти места
у Пљевљу и Пријепољу јавили су 28. новембра да
Црногорци не дозвољавају купљење оружја јужно од
линије Пљевље - Јабука“. Начелник пљеваљског округа
упутио је 25. новембра 1912. године хитан телеграм
Врховној команди у Скопљу следеће садржине: „Молим
за обавештење које су границе повереног ми Округа. Ово
ми је нарочито потребно због образовања општина у
срезу Пљевљанском према реци Ћехотини чију је леву
обалу посела црногорска војска, а Штаб са посадом
сместила у самом Плевљу“. Инспектор полиције при
Врховној команди у Скопљу Милорад Вујичић одговорио
је 28. новембра: „Наша власт треба да се распростире у
срезу Плеваљском од села Козице па на село Подборово,
а онда реком Ћехотином, а лева страна те реке остаје
Црногорцима. Исто тако наша власт треба да буде и у
оним селима, у којима су Црногорци на десној страни те
реке, ако таквих села има“.423
Већ сутрадан, 29. новембра, начелник пљеваљског
округа Јовановић се хитно обратио Врховној команди
(инспектору полиције Вујичићу), обавештавајући га да је
„вечерас примио акт од овдашње црногорске посаде
којим ме извештава да сматра за своју територију сав
предео са леве стране пута идући од Јабуке друмом ка
Плевљу, па све до Плевља и правцем до реке Ћехотине.
На том простору је вели она завела своју администрацију“. Врховна команда је 11. децембра телеграфски
наредила окружном начелнику да треба што пре да
изврши организацију округа и срезова и да постави
општинске власти, обавештавајући га такође да у
пљеваљском округу граница према Црногорцима иде
следећом линијом: „Од босанске стране све реком
Ћехотином до села Подборови; од Подборова на село
Козицу, тако да оба та села остану у нашој страни. Од
Козице планина Зечија глава, па на село Буковик које
остаје у нашој страни“, од Буковика на Водице и даље.
Начелник пљеваљског округа је 27. децембра 1912.
обавестио Врховну команду, да начелник пљеваљског
среза није „увукао у састав дотичне општине и село
Подборова јер је оно на левој страни реке Ћехотине, где
423
(1804-1913)
сл. 56 - Милорад Јовановић, нечелник пљеваљског округа
Краљевине Србије 1912/13. године
су Црногорци“. Тражио је упутства. Вујичић је већ
сутрадан 28. децембра одговорио: „Ако Црногорци нису
заузели село Подборово и ако нису у њему поставили
своју власт, поставите ви одмах нашу власт и у овом
селу“. Тако је било у детаљима. Важније од тога било је
успостављање заједничке границе Србије и Црне Горе
после толико векова живота под туђинском влашћу.
Отворио се пут ка српском уједињењу, које ће бити
обзнањено шест година касније, 26. новембра 1918.
године, одлуком Велике народне скупштине српског
народа у Црној Гори. Аустро-Угарска је киптела од беса
што се десило оно против чега је она непрестано радила
још од почека XIX века. Њени наследници ће током XX
века чекати прилику за реванш.
Организација цивилне власти била је у домену
министарства унутрашњих дела. Министар Стојан Протић
наредио је већ 9. новембра да Пљевља, Пријепоље и Нова
Варош буду укључени у састав пљеваљског округа, а да
Архив Србије, Штаб Врховне команде 1912-1913, Полицијско одељење, Б -2387.
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
на челу округа буде Милорад Јовановић до тада члан
управе Београда.424 По свему судећи новопостављени
начелник округа је стигао крајем новембра 1912. године,
јер се први његови извештаји јављају већ на самом
почетку децембра. Јовановић је убрзо почео са организацијом власти, пре свега начелства у Пљевљима, а
затим и среских и општинских власти. У складу са
наређењем Штаба Врховне команде од 29. новембра
1912. начелник пљеваљског округа је извршио организацију општина и срезова и поставио прве органе нове
власти. Начелник је 31. децембра 1912. поднео детаљан
извештај о организацији округа, границама, организацији власти по општинама и срезовима, броју општина,
села и заселака, као и о верској структури становништва
по домовима у свим селима, општинама и срезовима.
Јужна граница пљеваљског округа ишла је од села
Козице, на Зечију главу, Буковик, Водице, Кобиљу главу,
Кашаљ у срезу сјеничком, па источно од Каћева, на
Милешевску реку до Хисарџика, гребеном Косатице,
одатле право на Бискупице, пела се до више Селишта
(срез сјенички) на Хан у Дервенти, реком Вељушницом,
до ушћа у Увац, затим Увцем до ушћа Кладничке реке, па
онда реком Кладницом до Кладничке клисуре и одатле
право на Јавор. Округ је имао три среза: пљеваљски,
пријепољски и нововарошки. У њему је укупно било 27
општина, 117 села, 390 заселака и укупно 9027 домова од
којих је 4323 било хришћанских, а 4704 муслиманских.
Док су општине организоване на сасвим новим
принципима од оних који су владали за време турске
власти, границе срезова су са малим изузецима биле у
ствари границе турских каза. За време турске власти
заправо и није било општинских власти, већ су постојале
тзв. „јавте“ (кметије) којима су управљали муктари и
коџобаше. Нове општине су организоване на сасвим
другим принципима и са много већим овлашћењима, а
нарочито у погледу судске власти. Због велике
раштрканости села и великог броја малих засеока нова
власт је имала проблема да рационално групише села у
општинске границе. Због такве разбацаности села, јављао
се и проблем одржавања безбедности. У почетку се јављао
и проблем материјалних средстава: „Потребно је што пре
створити могућност - пише начелник округа Милорад
Јовановић - да општине у новоослобођеним крајевима
добију одобрење за привремени разрез на грађане по
пореским главама, како би се могле издржавати.“425
Пљеваљски срез је имао укупно 10 општина, 43
села, 202 засеока, са 2450 домова, од којих су 1242 били
хришћански, а 1215 муслимански. Срез су чиниле
273
следеће општине: варош Пљевља, бољанићка, бучевска,
ђаковичка, забрђска, крњачка, ковачка, крћевинска,
сочичка и отиловићка. Општинску управу чинили су
председник и кметови (свако село имало је свога кмета).
Носиоци нове власти у пљеваљском срезу биле су следеће
личности: варош Пљевља - председник Мурат-бег
Селмановић и кметови Алекса Бајић и Урош
Милинковић (у Пљевљима је било 1096 муслиманских и
359 хришћанских домова); Бољанићи - председник Јевто
Ненадић и кметови Милан Дујовић (Бољанићи), Раде
Јелић (Рађевићи), Суљкан Чаковић (Страхов До) и Вучко
Пивљанин (Крће); Бучје - председник Сава Милићевић
и кметови Прокопије Србљановић (Бучје), Перко
Радовић (Застјење), Ристо Пријовић (Горњи Голеши) и
Обрад Бекоња (Калуђеровићи); Готовуша – председник
Ристо Вранеш и кметови Обрад Тошић (Готовуша),
Стјепо Дамјановић (Југово), Саво Гогић (Жидовићи) и
Секула Бајчетовић (Брвеница), Игњат Кнежевић
(Глисница) и Смајо Жига (Градац); Ђаковићи председник Милан Милинковић и кметови Раде
Лаковић (Ђаковићи), Јусо Ашћерић (Заостро), Милисав
Бошковић (Бранчићи) и Алил Декарац (Бурићи); Забрђе
- председник Стојан Мановић и кметови Милош
Јаћимовић (Забрђе), Стеван Милошевић (Стрмац) и Вук
Буквић (Батковићи); Крњача - председник Јаков
Јечменица и кметови Грујица Комарица (Крњача),
Ђорђе Брашанац (Љељеница), Саво Спајић (Ограде) и
Ђорђе Станић (Црљенице); Ковач - председник Петар
Драшковић и кметови Вук Газдић (Ковач), Недељко
Живковић (Рајшићи), Веиз-бег Ашимбеговић (Рашчићи),
Осман-бег Тахирбеговић (Сирчићи), Дервиш-бег Томас
(Јаовићи); Крћевина - председник Марјан Ковачевић и
кметови Дервиш Кожо (Крћевина), Илија Даниловић
(Ајловина), Рустем-бег Бавчић (Бавчића Ријека) и Јевто
Никачевић (Плањско); Сочице - председник Обрад
Станковић и кметови Ђорђе Аранитовић (Сочице),
Средоје Дамјановић (Заградина), Тане Станковић
(Пенезићи), Мујо Шеовић (Плашче); Отиловићи председник Стево Ћузовић и кметови Јосиф Ирић
(Отиловићи), Михаило Грујичић (Вијенац), Милан
Ненадић (Матаруге), Абдула Штрока (Козица) и Јован
Ајдуковић (Миљевићи).426
Сачувана архивска грађа о раду пљеваљског округа
пружа могућност за доста добру реконструкцију укупног
политичког, културног, привредног и на крају свакодневног живота. Десетак дана након ослобођења из
Штаба Врховне команде из Скопља је наложено
Министарству финансија да се што пре поставе царинске
424
Архив Србије, Штаб Врховне команде 1912/13, Министарство унутрашњих дела - Инспектору при Врховној команди Милораду А.
Вујичићу, Београд 9. новембра 1912. године.
425
Исто, Извештај начелника округа пљеваљског М. К. Јовановића инспектору полиције при Врховној команди у Скопљу Мил. Вујичићу,
Пљевља, децембра 1912.
426
Исто. Избор општинских управа начелник М. Јовановић је овако образложио: „За општинске часнике постављени су најпоштенији
људи. Начелницима среским, који су избор људи за општинске часнике вршили по подацима прикупљаним од угледнијих мештана, ставио сам
у дужност, да све без разлике постављене часнике стално контролишу, па чим утврде чију неисправност, да га одмах уклоне и замене другим
потпуно исправним лицем.“ За деловође су узети махом учитељи.
274
власти на граници са Босном и Херцеговином, „због јаког
саобраћаја на граници Пљеваљског округа са Херцеговином и Босном“. Нова власт је убрзано решавала многа
практична питања, између осталог и утврђивање
вредности новца који је до тада био у употреби у односу на
динар. На простору пљеваљског округа коришћен је
раније, поред српског и турског, и енглески и аустроугарски новац. Један динар вредео је један черек, тј. једну
четвртину сребрне меџидије. На државним касама није се
примао новац турског система изузев ефективног злата:
једна турска златна лира вредела је 22 динара и 60 пара.
Начелник штаба Врховне команде војвода Радомир
Путник наредио је 23. децембра 1912. да се сачувају све
књиге турске администрације - пореске, катастарске,
благајничке, формуларе, документацију која се тиче
распоређивања и наплате пореза - и да се све „остави на
каквом сигурном месту, у нарочитој соби“. Крајем 1912.
године, тачније 27. децембра министар правде је са
потписом краља Петра именовао судију и остале чиновнике Окружног суда у Пљевљима. За судију је именован
Душан Живановић, секретар друге класе пиротског
првостепеног суда, за секретара друге класе Милорад
Пантелић, писар прве класе ужичког првостепеног суда и
за писара друге класе Михаило Димитријевић, писар исте
класе ужичког првостепеног суда. Суд је имао четири
одељења: пријавничко, пупилно, кривично и интабулационо. Међу чиновницима и службеницима нових
органа власти налазимо и Пљевљаке (и православне и
муслимане), на пример Нићифора Лисичића који је 5.
децембра 1912. постављен за практиканта у срезу
пљеваљском са годишњом платом од 720 динара, или
Алију Арнаутовића и Адема Прандовића. Поред суда у
Пљевљима је почетком 1913. године организован и
пљеваљски жандармеријски одред, са командиром Ђорђем
Тошићем, капетаном прве класе. Нисмо успели да
сазнамо бројност одреда, али у једном писму командира
Тошића начелству округа крајем маја 1913. стоји да је
примљено још 20 жандарма, и да се шаљу у Скопље, „ради
свршавања курса у команди жандармеријској у Скопљу“.
Нова власт у пљеваљском округу је нарочиту
пажњу посветила јавном реду и безбедности. Начелник
округа је свакодневно телеграфски обавештавао Врховну
команду у Скопљу о свему што се десило на територији
округа, од убистава, чедоморстава, самоубистава, насилних
одвођења и силовања, разбојништава, крађе стоке,
пожара, временских непогода, случајних несрећа и слично.
Јављао је одмах телеграфски, а потом у редовним
месечним извештајима о стању безбедности у округу.
Истраживач ће на основу ове грађе сазнати доста о
приликама у округу. Међу преступима на првом месту
долази крађа стоке, нарочито у нововарошком и пријепољском срезу. Чести су и пожари од паљевине сена до
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
кућа и воденица. Тако, на пример, сазнајемо да је ноћу
између 22. и 23. фебруара 1913.сагорела воденица Хаџибега Бајровића из Пљеваља на потоку у месту „Под
Врацима“ у општини ђаковачкој или на пример да се
између 8. и 9. јуна око пола два ноћу запалила кухиња
Риста Ненадића, пљеваљског свештеника, саграђена од
борове грађе; пожар је захватио појату, шталу и кућу али
је захваљујући војсци и полицији брзо локализован; код
попа Риста је на стану био и командант црногорске
посаде. Сазнајемо такође да је 28. априла 1913. око један
поподне падао град у Пљевљима и околини - „да је земља
била сва покривена ледом“, као и да се 8. јуна увече
„провалио Злодо“ и поплавио један део вароши и 20
дућана. Штаб Врховне команде из Скопља је скренуо
пажњу начелнику округа да није задовољан са личном и
имовинском безбедношћу у округу, тражећи да се
предузму најенергичније мере да се безбедност гарантује
и кривци оштро казне, „у противном Штаб ће према
чиновницима тога округа, а нарочито старешинама
преузети мере за уклањања са тих звања“. Начелник
округа се правдао да одржавању добре безбедности смета
велика раштрканост кућа по селима и засеоцима и
нарочито недостатак жандарма. Крађу стоке објашњавао
је сиромаштвом становништва округа, чија је беда
повећана ратним приликама. Да би се безбедност
повећала наређено је среским начелницима да до доласка
жандарма у споразуму са командантима места шаљу
честе војничке патроле које ће крстарити стално по срезу,
а биће састављене од исправних војника. „Патроле имају
дужност да се јаве сваком председнику општине и кмету,
који има да упише њих у њихову књигу: каква је општа
безбедност у том крају и да потврди једновремено дан и
час доласка и одласка патроле“. Да би се спречила крађа
стоке начелник је издао наредбу да свако лице мора имати
уверење општинске власти ако било где тера стоку; нико
се није смео удаљити из места пребивалишта без
одобрења општинске власти, а без одобрења среске власти
нико није смео прећи у други срез. Међу многим
догађајима занимљив је и детаљан извештај о смрти
угледног пљеваљског трговца Ђорђа Шећеровића, и
понашању у вези са тим бившег попа, а сада капетана
црногорске пљеваљске капетаније Сима Шиљка, и
свештеника Димитрија-Дика Шиљка. На дан манастирске
славе Дико Шиљак је ударио Ђорђа Шећеровића који му
је био пришао руци, тражећи благослов, након чега је
Шећеровић изгубио свест и умро после 40 сати. Догађај се
десио 4/17. јуна 1913. и очигледно је имао политичку
позадину. Радило се о сукобу између присталица Црне
Горе и краља Николе, с једне, и присталица Србије, с друге
стране. Начелник округа Јовановић је о догађају детаљно
известио инспектора полиције при Врховној команди у
Скопљу Милорада Вујичића, 16/29. јуна 1913. године.427
427
Исто, Б-2388, Начелник пљеваљског округа М. Јовановић инспектору полиције при Врховној команди у Скопљу М. Вујичићу, Пљевља
16/29. јуна 1913. године. На крају се додаје да је Ђорђева удовица Јулева поднела тужбу против Димитрија Шиљка, али да су односи са
представницима црногорске власти и поред свега „врло добри и пријатељски“.
ПЉЕВЉА НА ПУТУ У НОВО ДОБА
(1804-1913)
Почетком марта 1913. године начелник округа је
поднео детаљан извештај о стању путева у округу и
дотадашњем раду на просецању нових путева. Једини
колски пут добро урађен био је пут који је водио од
Кобиље главе и границе сјеничког среза преко
Пријепоља и Пљеваља до Метаљке, који су градили
Аустријанци. Био је широк пет метара и служио је
углавном за војне потребе. Још „за време аустроугарске
окупације ових крајева започета је израда пута ПљевљеСеверин, који је од Сућеске трасиран преко босанског
земљишта за неких од десет километара“. Начелник је
предлагао да се пут трасира преко територије пљеваљског
округа, јер је потребан нарочито ако се буде задржала
царинарница на Северину и преко њега веза за Босном.
Роба која је стизала до Северина преносила се „са
великим тешкоћама“ до Пљеваља товарним коњима.
Становништво пљеваљског краја обраћало се
новим властима различитим молбама и захтевима, како
православни Срби тако и муслимани. Стиче се утисак да
је нова власт задобила поверење пљеваљског становништва и да се старала да уведе ред, законитост, и једнакост
свих грађана пред законом, иако није било ни лако ни
једноставно изменити, за кратко време, једно тешко
политичко, социјално и економско наслеђе. Примера
ради, пљеваљски муфтија Дервиш Шећеркадић молио је
окружног начелника да се издаје плата (4 лире турске
месечно) породици вакуфског благајника Хајрудинефендије, „који је оставио шесторо сирочади“. Занимљива
је и једна молба Хамид-аге X. Мујевића од 22. априла / 5.
маја 1913. да му се дозволи одлазак на хаџилук у Меку. У
молби се каже: „Ја као мухамеданац да бих се одазвао
својој дужности намеравам у идући - први четвртак
отпутовати преко Босне у Меку (Хеџаз) ради хаџилука
тако како бих могао прве постове испостити у Меки која
је у великој даљини од Пљеваља; којом приликом
покорно умољавам Господина начелника да ми изволи
телеграфично добавити дозволу на мој рачун како не бих
изостао ове године.“ Начелник је претходно тражио
мишљење суда општине града Пљеваља - „хоће ли
молилац заиста ићи на хаџилук?“, на шта је председник
општине Мурат-бег Селмановић одговорио потврдно.
Начелник је молбу проследио полицијском одељењу
Врховне команде у Скопљу с предлогом да му се дозволи
одлазак на хаџилук.
Начелник округа Милорад Јовановић старао се
нарочито да удари темеље добром привредном, просветном и културном развитку. Његов извештај о стању
у пљеваљском округу, заправо цела једна сјајна студија,
сведочи о образованој личности и о великој озбиљности
са којом је пришао проучавању прилика у округу и
275
предлозима шта би требало учинити за његов убрзани
развитак. Током априла 1913. Јовановић је пропутовао
цео округ. Извештај садржи драгоцене податке о
путевима, природним условима за пољопривредну
производњу, о шумском богаству, о рудном благу и
минералним водама, аграрним приликама, о народу у
целини, просвети, црквама, манастирима, организацији
власти, црквено-школским општинама, здравственим
приликама. Међу мерама које је предлагао помињемо
само неке. С обзиром да кожарски занат има добру
традицију у Пљевљима, могла би се основати и фабрика
коже и тако обрађена кожа извозити. У Пљевљима би се
могла основати и фабрика за предиво, јер би околина
могла да је снабдева довољном количином одличне вуне.
Пљеваљска пивара, основана 1889, приватно предузеће
Шећеровића компаније производи годишње око 200
хектолитара пива и извози га по округу и до Сјенице.428
Међу мерама које је предузимала нова власт за привредни
развитак округа наводимо слање семенског кукуруза из
Београда. Министарство привреде је 26. маја 1913. године
обавестило Врховну команду у Скопљу да је послало
железницом за Митровицу „један вагон кукуруза скорозрелца за Начелство округа Плеваљског, ради бесплатног раздавања привредницима искључиво за семе.“
На прву годишњицу ослобођења Пљеваља 28.
октобра 1913. године руководство града упутило је
депешу Народној скупштини Србије. У депеши је стајало
следеће: „На данашњи дан када је прошле године сунце
слободе обасјало нас и нашу варош, сунце које је било
оличено у храброј и непобедимој српској војсци чији сте
представници ви, господо народни посланици,
благодарни и захвални вечито а прослављајући дан
ослобођења свога, грађани вароши Пљевља поздрављају
дичне представнике Србије и српског народа, са жељом
да послужите на дику, понос и уједињење целога српства.
Нека би Бог дао, да се у вашој средини ускоро види и
представник овога краја, који ће бити тумач наших жеља.
У то име кличемо: Живели представници народа
српског! Живео краљ Србије Петар I, живела српска
војска!“ Депешу су потписали председник општине
Мурат-бег Селмановић и чланови управе: Алекса С.
Бајић, Урош Милинковић и Љуба Тодоровић.429
Године 1913. дошло је до исељавања муслимана у
Турску, нарочито са простора пљеваљског краја лево од
Ћехотине. Разлози су били сложени - и историјски и
савремени. Злоупотребе и појаве насиља само су
подстицале овај процес.430 Проблем је доста документовно осветлио историчар Бранко Бабић. Узроци су,
пише Бабић, „најчешће политички – нетрпељивост
према новом режиму и носталгија за Турском“.
428
АС, МУД, ПФ XV, р. 41/913. Окружни начелник М. К. Јовановић Штабу Врховне команде Полицијском одељењу у Скопљу, Пљевља, 30.
априла /13. маја 1913. године. Трговини Пљеваља веома је шкодила и висока црногорска царина, одмах преко моста на Ћотини, на пример „на
један обичан раоник“ - један динар!
429
Стенографске белешке Народне скупштине Србије, VIII редовни састанак, 16/29. октобар 1913, 183.
430
Ж. Шћепановић, нав. дело, 246.
Download

пљевља на путу у ново доба (1804-1913)