ЧАСОПИС
ЗА ИСТОРИЈУ, ЕТНОЛОГИЈУ, АРХЕОЛОГИЈУ И УМЕТНОСТ
НОВА СЕРИЈА
БРОЈ 2/2010
ЗАВИЧАЈНИ МУЗЕЈ
АЛЕКСИНАЦ
ЗАВИЧАЈНИ МУЗЕЈ АЛЕКСИНАЦ
ALEKSINAC HERITAGE MUSEUM
За Издавача/Publisher
Лидија Ракоњац, проф.
Главни и одговорни уредник/Editor-in-chief
др Драган Алексић
Редакција/Editorial board
Проф. др Слободан Бранковић
Проф. др Србобран Бранковић
Александар Никезић, проф.
Лидија Ракоњац, проф.
Миодраг Спирић, проф.
Александар Стојановић
Секретар редакције/Editorial secretary
Зоран Стевановић, проф.
ISSN 1821-4061
Издавање часописа финансира
Завичајни музеј Алексинац
3
САДРЖАЈ
Чланци/Articles
Милорад Стојић, Београд
Нови налази из Рутевца и питање намене, порекла, места израде и етничке атрибуције „Појасева“ типа Мраморац
New findings from Rutevac and problems of use, origin, place
of manufacture and ethnic attribution of “Mramorac” type belts ....................... 7
Др Коста Николић, Београд
Организација Југословенске војске у отаџбини на југу Србије 1942-1944.
The Organization оf Yugoslav Army in the Fatherland in
the South of Serbia 1942-1944.............................................................................20
Зоран Стевановић, професор, Алексинац
Александар Динчић, Ниш
Властимир Весић – последњи командант Делиградског корпуса
Југословенске војске у отаџбини
Vlastimir Vesic-the Last Commander of Deligrad Corps of
Yugoslav Army in the Fatherland ........................................................................52
Мр Марина Гавриловић, Ниш
Музика и музичари у учитељској школи у Алексинцу 1896-1940
Music and Musicians in Aleksinac Teacher School (1896-1940) ...................... 66
Нинослав Станојловић, проф., Јагодина
Библиографија радова протојереја-ставрофора
Бранислава П. Коруновића (1878-1954)
Archpriest-stavrophor Branislav P. Korunovic’s Bibliography ........................... 85
Александар Никезић, Алексинац
Завичајни музеј Алексинац
Aleksinac Heritage Museum ................................................................................89
4
Знамените личности/Famous Persons
Божица Младеновић, Ниш
Софија Пећанац (од поштоване жене до „народног непријатеља“)
Sofija Pecanac-from Respected Woman to “Enemy Of The People” .... .....................97
Истраживања/Research
Данијела Милчић, професор, Алексинац
Заборављена лексика подручја Црне Траве положај,
физичко-географске одлике и порекло становништва.............................106
Критике и прикази/Critics and Reviews
Др Маја Станојевић, Алексинац
Милутин Ђуричковић, Златне речи, Алма, Београд, 2010 ......................116
Александар Стојановић, Београд
Жупски Зборник, часопис за историјска, културолошка и
природњачка истраживања Жупе, Александровац 2006-2009 ............... 118
Александар Стојановић, Београд
Бој на Чегру 1809. у историји и традицији балканских народа,
ИНИС, Београд 2010........................................................................................120
Александар Милетић, Београд
Dragoslav Nenadović, Putem milosti NATO „Milosrdni anđeo“ u
Aleksincu mart-juni 1999. dokumenti-sećanja-komentari, Aleksinac 2009 ... 123
Александар Лукић, Београд
Миодраг Спирић, Зоран Стевановић, Занатство у Алексинцу и
околини од 1911. до 1944. године, Алексинац 2009. ................................... 126
Научни и културни живот/Scientific and cultural events
Гордана Чађеновић, Крушевац
Витковачко поље у праисторији, изложба Крушевачког
Народног музеја................................................................................................128
5
Лидија Ракоњац, професор, Алексинац
Зиндан – римско насеље PRAESIDIUM POMPEI, изложба
Завичајног музеја Алексинац и Народног музеја Крушевац,
Мали салон Куће Симића, Крушевац, 26. јул 2010. године.......................130
Јелица Илић, Зајечар
Белгија у Србији, Галерија САНУ, Београд ................................................... 132
Александар Милетић, Београд
Акварели Златка Павловића, Кућа Ђуре Јакшића,
Скадарлија, Београд ........................................................................................ 136
Проф. др Миливоје Јовановић, Ниш
Павле Насковић Пејзажи, Галерија УЛУС-а, 11-23. новембар 2010. ........ 138
Василије Стојановић, професор, Алексинац
IN MEMORIAM Андреј Александрович Гардењин (1934-2009) ............. 141
Репринт другог броја листа Караџић из 1900. године
Reprint of the Second Edition of Original Karadzic Journal (1900) ...............143
Упутство ауторима за предају рукописа
Instruction for Authors .....................................................................................178
Чланци/Articles
7
УДК 39.902/904 (497.11)
Милорад Стојић
Археолошки институт, Београд
НОВИ НАЛАЗИ ИЗ РУТЕВЦА И ПИТАЊЕ
НАМЕНЕ, ПОРЕКЛА, МЕСТА ИЗРАДЕ И
ЕТНИЧКЕ АТРИБУЦИЈЕ „ПОЈАСЕВА“ ТИПА
МРАМОРАЦ*
Сажетак: Недавно је у Рутевцу код Алексинца нађен пар готово истоветних
сребрних предмета, познатих као појасеви типа Мраморац, какви су налажени искључиво у Поморављу и у зони Велике конфлуенце. Објављена су 24
таква предмета; 20 је од сребрног лима, два од позлаћеног сребрног лима и два
од златног лима. То што на њима не постоји било шта чиме би се крајеви
закопчавали или причвршћивали на неку подлогу (тканину или кожу), искључује њихову намену за опасивање људи; вероватно су чинили делове опреме
световно/верских старешина – ленте – широке траке, крцате симболима,
ношене преко рамена и груди – истовремено култни предмети и знаци достојанства личности које су их носили. Из чињеница да су сви ови предмети
нађени на одређеној територији и да су оштећена изазвана употребом реконструисана, указују да су израђивани и одржавани у једној или више локалних радионица у Поморављу. Предмети су припадали Трибалима, јер је једино
тај старобалкански народ археолошки и на основу историјских извора потврђен у Поморављу, у „трибалској равници“, и то управо у раздобљу крај VI
– V век пре н.е. од када датирају и ти луксузни предмети.
Кључне речи: „Појасеви“ типа Мраморац, ленте, сребро, Поморавље, Аутаријати, Трибали.
*
Овај рад је објављен у часопису Старинар књига LVIII/2008. под насловом „NEW
FRIENDS FROM RUTEVAC AND DELIBERATION ON PURPOSE, ORIGIN PLACE OF
PRODUCTION AND ETHNIC ATTRIBUTION OF MRAMORAC TYPE BELTS“
Караџић Број 2/2010
8
П
риликом копања темеља за нову цркву Огњене Марије (поред
старе) у селу Рутевцу, 17. III 2007. године, нађен је пар сребрних
предмета, познатих као појасеви типа Мраморац (Слика 1). На
том месту није постајало било шта што би евентуално указивало на хумку. Предмети су пронађени на дубини приближно 0,8 м, на ивици
речне терасе, изнад саме долине Јужне Мораве. Чим су радници, који су копали темељ, пронашли ове предмете, свештеник је обавестио Сашу Ристић,
колекционара из Рутевца. Господин Ристић је фотографисао предмете in sity,
а касније их је преузео и чува их у својој збирци (Слика 2-3). На снимку се
види да су ти сребрни предмети били кружно савијени, један у другоме. Других налаза није било. На бочним странама (у профилу) рова за темељ нису
се видели трагови укопа, што указује да је укоп у који су похрањени појасеви
био релативно узан.
Предмети из Рутевца истоветни су према украсу и величини, димензија
0,97 x 0,17 м, један предмет је масе 385, други 400 гр (незнатно оштећени примерак), а начињени су од лима уједначене дебљине.1 Оштећење на једном примерку настало је приликом земљаних радова. За разлику од већине предмета
овог типа, који су, пре него што су похрањени, били дуго у употреби, а многи
искрзани, напукли и чак крпљени, на овима се не виде трагови употребе. Пре-
Слика 1. Рутевац, локалитет црква Огњене Марије, предмети су нађени на
месту обележеним крстом
1
Подаци о маси предмета преузети су од власника.
Чланци/Articles
Слика 2. Предмети in city
9
Слика 3. Предмети in city
ма величини и броју украсних мотива ови „појасеви“ припадају групи мањих
димензија и скромније украшених.
Приближно 1/3 „појаса“ чини трапезасто проширен део, док је остатак
тракаст (Слика 4-14). Украс је симетрично распоређен као и на свим осталим
предметима истог типа. Дуж ивице трапезастог дела, у техници пунктирања,
изведена је трака, унутар које се налазе: тракасти мотив у виду старословенског слова (аз), мотив пешчаног сата или лабриса, мотив свастике чији су
завршеци у облику слова Ч и тракаста свастика уобичајеног облика. На том
делу изведено је и 12 калотастих испупчења, распоређених унутар и око поменутих мотива. Узани – тракасти део ових сребрних предмета оивичен је
пунктираним тачкама, а украшен је са два реда ромбоида, чија је унутрашња
половина декорисана пунктирањем.
Предмети из Рутевца према облику и декорацији веома су слични примерцима из Мраморца, Новог Пазара и још некима.2 Једина разлика у односу
Слика 4. „Појас“ 1
2
Слика 5. „Појас“ 1,
снимак унутрашње стране
Valtrović 1987, 30; Mano-Zisi/Popović 1971, 1969, 191-208, (196, Taf. 68-70).
Караџић Број 2/2010
10
Слика 6. „Појас“ 1,
детаљ ширег краја
Слика 7. „Појас“ 1,
детаљ ужегкраја
Слика 8. „Појас“ 1,
Слика 9. „Појас“ 1,
детаљ унутрашње стране
детаљ ширег краја
Слика 10. „Појас“ 2
Слика 11. „Појас“ 2,
снимак унутрашње стране
Чланци/Articles
11
Слика 12. „Појас“ 2, детаљ
Слика 13. „Појас“ 2, детаљ
Слика 14. „Појас“ 1, детаљ
на све остале предмете истог типа је у томе што углови на ширем делу примерака из Рутевца нису заобљени.
До сада су објављена 24 предмета истог типа од сребра и злата, укључујући и ове предмете из Рутевца (Слика 15). Известан број таквих предмета
налази се у иностранству, али све указује да су и они пронађени на подручју
Србије. Ови предмети налажени су у Поморављу и на Тителском платоу. Повремено, у аукцијским каталозима нуде се на продају предмети истог типа, без
података о месту налаза, али је могућно да и они потичу из поменутих регија
наше земље.
Ови предмети сматрани су појасевима, мада на њима није било делова
за закопчавање нити причвршћивање тог предмета за неку органску подлогу
(тканину или кожу).3 На једном од скорије нађених појасева од позлаћеног
сребрног лима из Батинца налази се два пута поновљена стилизована фигурална композиција која се може разумети само око се сцена посматра водоравно, што значи да је цео предмет био предвиђен да буде постављен вертикално, према својој подужној оси, што искључује могућност да су коришћени
за опасивање људи.
3
Valtrović, Ibid.
Караџић Број 2/2010
12
За утврђивање намене, порекла, места израде и етничке атрибуције релевантни су следећи подаци:
• Објављена су 24 скупоцена предмета у виду појасева од сребрног и
златног лима украшених геометријским мотивима, у мањем броју
вегетабилним (мотив палмете), а пар из Батинца био је украшен два
пута поновљеном истоветном фигуралном композицијом.4
• Највећи број тих предмета – 20 је од сребрног лима, два од позлаћеног сребрног лима и два од златног лима.5
4
5
Stojić 2007, 55, Abb. 5.
Према обавештењу сарадника, постоје и примерци израђени од бронзаног лима
из Поморавља који се чувају у приватним збиркама у Београду.
Чланци/Articles
•
•
•
•
•
•
•
6
7
8
9
10
13
Сви ови скупоцени предмети пронађени су у Поморављу – 19 примерака и – пет примерака – у доњем Потисју.6
То су најлуксузнији и најскупоценији предмети у унутрашњости Европе у раздобљу од краја VI и у V веку пре н.е.
То је, такође, најбројнија врста великих предмета од сребра и злата у
Европи, из времена које одговара крају архајског и почетку класичног периода Грчке.
На њима не постоји било шта чиме би се крајеви закопчавали или
причвршћивали на неку подлогу (тканину или кожу), што искључује њихову намену за опасивање људи.7
И два пута поновљена стилизована фигурална композиција на предметима те врсте, која се може разумети само ако се сцена посматра
водоравно, значи да су они били предвиђени да буде постављени
вертикално, према својој подужној оси – такође, искључује могућност да су ти коришћени за опасивање људи.8
На основу података да су у Умчарима заједно са појасевима нађени
и делови људског скелета, а да новопазарско благо потиче из хумке,
чији су део инвентара такође чинила два појаса, закључено је да су
ти предмети представљали прилог у гробовима. И оба пара појасева
из Батинца, према свему судећи, такође потичу из гробова.9
На свим овим предметима, изузимајући примерке из Рутевца, веома
су видљиви трагови интензивне и релативно дуге употребе. Сви они
су, више или мање, оштећени употребом – излизани, искрзани и напукли; код извесног броја напуклине су саниране узаним сребрним
тракама причвршћене сребрним нитнама, а на некима су веома успешно реконструисани првобитни мотиви, такође у сребру, према
изворном угледу.10
Stojić 2007, Ibid, 52-53 Abb. 1.
У Средњој Европи, поготово са подручја од Боденског језера, на истоку, до Женевског
језера, на западу, нађено је приближно 700 појасева од бронзаног лима из раздобља
VI – IV век пре н.е., који су ужи и знатно краћи од „појасева“ типа Мраморац, и који
имају појасне копче и елементе за причвршћивање на тканину или кожу; више декоративних мотива са њих слични су онима са сребрних и златних „појасева“ из Поморавља: калотаста испупчења, ромбови у низу, свастике, мотив пешчаног сата; на њиме
нема мотива палмете нити фигуралних композиција; ти средњоевропски предмети
израђени су у континенталном геометријском стилу, док предмети из Поморавља и
доњег Потисја одражавају прожимање европске геометријске традиције са источномедитеренским фигуралним елементима: Kilian-Dirlmeir 1972.; Stojić 2007.
Stojić 2007, 55, Abb. 5.
Stojić 1986, 25, Idem 2007; Налаз пара ових предмета из Рутевца доводи у питање да ли они увек имају гробни контекст.
Stojić 1986, 86.
Караџић Број 2/2010
14
•
•
•
•
•
11
12
13
Из чињеница да су сви ови предмети нађени на одређеној територији и да су оштећена изазвана употребом реконструисана, указују
да су израђивани и оправљани у једној или више локалних радионица у Поморављу и (или), евентуално, доњем Потисју.
Предмети нађени у пару су истоветни или веома слични.
На основу налаза из Новог Пазара, с краја VI века пре н.е., и аналогија са некрополе Синдос, ови предмети датују се у раздобље од краја
VI века и прву половину V века пре н. е.11
Ови најновији налази, први из басена Јужне Мораве, оснажују
претпостављени пут утицаја златарства из залеђа Солуна на тореутику у Поморављу.12
Ови предмети су припадали Трибалима, јер је једино тај старобалкански народ археолошки и на основу историјских извора потврђен
у Поморављу, у „трибалској равници“, и то управо у раздобљу крај VI
– V век пре н. е. од када датирају и ти луксузни предмети13
Sindos 1985, Kat. Nr. 56-57, 89, 97, 108, 115, 117, 181-182, 200, 217, 349, 357, 362, 381, 417,
437, 456, 477, 481.
О културним везама Поморавља и Македоније, односно солунске регије:
Stojić 2007, 63-64. И од раније су постојали одређени налази који су се могли
повезати са налазима типа Мраморац, а који потичу из басена Јужне Мораве,
међу којима је позлаћена сребрна наруквица из Вртишта из VI века пре н.е.
чији је јадан крај трапезасто раскуцан и украшен с горње и доње стране у
техници пунктирања мотивима који подсећају на поједина слова из грчког
алфабета, а други се завршава кугласто: Garašanin/Ajdić 1971, Kat. br. 470; Vasić
1987, T. LXVIII/16, Idem 1994; наруквица из Вртишта је је сличног облика као
сребрни прстен из Пећке Бање, само што је раскуцани део ужи: примерак из
Пећке Бање: Археолошко благо Косова и Метохије 1998, Кат бр. 228.
За разлику од претходних периода, постоји одређен број литерарних извора
о географском положају појединих области трибалске земље у последњем
раздобљу развоја овог народа, на основу којих је, међутим, немогућно
утврдити границе целе земље тог народа. Најстарији писани извор о једном
делу трибалске територије потиче од Херодота (485-425. године пре н.е.),
“оца историје”, који, највероватније, преноси податке логографа (логограф =
историчар и географ) Хекатеја. Хекатеј из Милета био је неуморни путник,
који је за потребе персијског краља Дарија и његове освајачке политике, у
последњој четвртини ВИ века пре н.е. и на почетку В века пре н.е. прикупљао
податке о Европи и Азији, које је објавио у свом делу Gęs períodos (земљопис).
Ту је, поред осталог, дао опис и многих области у сливу Дунава, укључујући,
и Поморавље. Извесно је да је баш од овог Милећанина, Херодот у писању
своје Историје –Historíai (приповедања) преузео податке о рекама Ангро
(Јужна Морава или Западна Морава заједно са Ибром) и Бронго (Велика
Морава) и трибалској равници. „Из илирске земље тече према северу река
Ангро и утиче у трибалску равницу (pedion to Triballikon) и у реку Бронго,
Чланци/Articles
•
•
14
15
Археолошка грађа из периода VI – V век пре н.е. на подручју јужне Бачке и Баната, која је веома слична истовременој археолошкој
грађи у Поморављу, указује да су ти делови такође припадали истом
народу.
Да је намена тих предмета била култна указују јединствен облик и
мотиви који су заступљени на сваком примерку, то су мотиви у облику великог старословенског слова (аз), пешчаног сата (или лептира) и свастике (чија је алтернација палмета, што потврђује примерак из околине Пожаревца).14
а Бронго у Истар. Тако Истар прима обе велике реке“ Постоје извесне
недоумице да ли је Хекатејева и Херодотова река Ангро – Јужна Морава
или, вероватније, Западна Морава заједно са Ибром. Сигурно је, међутим,
да је Бронго – Велика Морава, а трибалска равница – pedion to Triballikon
– Великоморавска котлина. Имајући у виду чињеницу да Великоморавска
котлина није посебно велика према површини, извесни стручњаци се питају
због чега би ови антички писци наводили у свом делу једну такву, невелику
регију, када не помињу знатно веће области у овом делу света. Ако се,
међутим, има у виду: континуитет живота у тој котлини током свих развојних
периода Трибала, њен стратешки значај у прелазној зони из северног у
централни Балкан, одбрамбени системи, утврђења, број насеља и некропола,
укључујући ту и насеља и некрополе с краја VI и почетка VI века пре н.е,
материјалне доказе о контактима становништва ове области са најстаријим
грчким колонијама на западном делу црноморске области, не изненађује да
су баш за ту област знали славни грчки историчари; Стојић 1997, 119, 123,
126-128. 119-133: Развој Трибала на простору од долине Ибра и Овчарскокабларске клисуре на западу до Искера на истоку и од ушћа Тисе на северу
до Грделичке клисуре на југу у периоду VI – IV век пре н.е. карактерише
повезаност са грчкомакедонским светом. Прву везу са тим светом остварили
југозападни делови те заједнице крајем VI и на почетку V веке пре н.е., што
репрезентују налази из Пећке Бање, Новог Пазара, Атенице и Крушевице. У
првим деценијама В веке пре н. е. замрле су везе те регије с грчким светом,
али су убрзо успостављене везе средишње области те популације – басени
Јужне Мораве, Велике Мораве и доњег Потисја са Македонијом, облашћу
око Солуна, што потврђују аналогије за низ елемената (изглед, величина,
врсте материјала, украсни мотиви) који се налазе на луксузним предметима
типа Мраморац. Вероватно у време грчко-персијских или пелопонеских
ратова прекинуте су везе тог света с облашћу у чијем се средишту налази
моравска удолина. У последњим деценијама V века пре н. е., истовремено са
гашењем веза оствариваним моравско-вардарском удолином, најисточнија
област (између Тимока и Искера) поменуте популације преузима примат у
односима са грчким светом.
Иначе, симболичко значење свастике и палмете (палме) је изразито
позитивно и слично: Chevalier/Gheerbrant 1983, 661-662, 474.
Караџић Број 2/2010
16
•
•
•
•
•
•
•
•
•
15
16
С обзиром да су налажени по два истоветна примерка као гробни
прилог сахрањене индивидуе, извесно је да су припадали једној особи, која их је истовремено употребљавала.
Једна особа може да носи два таква предмета искључиво ако су пребачена преко рамена, извесно, ширим крајем на грудима; само тако
(у усправном положају) би симетричан украс дошао до изражаја, а
фигуралне композиције биле разумљиве.
Овакви предмети, чији шири део износи 1/3 дужине и ˝ укупне масе
без додатне опреме могу се носити пребачени преко једног и другог
рамена.
Проблем је, међутим, у томе што се такви лимени предмети природно савијају у круг (онако како су нађени и појасеви у Рутевцу),
што значи да су тешко могли да стоје припијени уз тело.
Да су ти предмети опасивали људски струк (који је обао) не би постојао разлог да се они искрзају и напукну, јер напуклине на тракастим лименим предметима настају када се они неприродно савијају,
као што су највероватније савијани на људским раменима.
Није искључено, мада је мала вероватноћа, да су ти предмети могли да буду део опреме у храму, односно олтару, али се у том случају
поставља питање зашто би таква опрема била оштећена, очигледно,
честом мануелном употребом и, посебно, зашто би завршила као
прилог у гробу индивидуе, чак и ако је он свештеник.
Може се закључити да су ови скупоцени предмети вероватно чинили делове опреме световно/верских старешина – ленте – широке
траке, крцате симболима, ношене преко рамена и груди – истовремено култни предмети и знаци достојанства личности која их носи.15
С обзиром на све што је предочено, за ове велике и скупоцене предмете одговарајући назив је лента.16
Искључена је могућност да су ти предмети припадали Аутаријатима
или Илирима уопште, што потврђују следеће чињенице:
Све до недавно, управо су ови луксузни предмети типа Мраморац
сматрани илирским и чак доказом да су Илири, односно Аутаријати
освојили Поморавље, а оправдање за такав став налажен је у неколико сличних бронзаних бронзаних предмета с илирског подручја
(али не увек и са аутаријатског) и украшених истом техником, мада
веома скромно, који су означени као прототипови за будуће велике
луксузне предмете у Поморављу.
О симболичком значењу ових предмета: Stojić 2007, 62-64.
Лента - руски назив за широку траку преко рамена и груди на којој се носе
висока одликовања: Речник српскохрватскога књижевног језика 1969, 186.
Чланци/Articles
•
17
Схватљиво је да велелепни и бројни тореутски производи (појасеви,
ленте, траке, наушнице, наруквице и други), какви су они са македонског Синдоса, утичу на златарство у неким суседним и ближим
регијама, али је невероватно да предмети какви су они са илирског
подручја буду предлошци за највеће и најскупоценије предмете у
унутрашњости Европе у VI и V веку пре н.е.
• Према писаним изворима, до продора Аутаријата са свог матичног
подручја према југоистоку Балканског полуострва дошло је крајем
IV века пре н.е., 335. године, у време повратка Александра III (будућег
Александра Великог) из похода на Трибале, односно приближно 200
година касније од када датирају налази типа Мраморац.17
• Чак и да је до продора Аутаријата према истоку преко Поморавља
дошло крајем VI или у V веку, за шта, иначе, нема основа у грчким
изворима нити у археологији, тешко би се објаснила постојећа дистрибуција налазишта „појасева“ типа Мраморац – моравска удолина
– доње Потисје, две регије у оси север – југ, од којих једна није чак ни
на Балканском полуострву.
• На крају, немогуће је повезати дистрибуцију било које врсте археолошке грађе на једном кардиналном правцу са етничким продором
у другом кардиналном правцу (Аутаријати су се кретали у смеру запад-исток, а ленте су налажене на правцу север-југ).
• Иначе, нигде на аутаријатском (нити илирском) подручју није нађен
ни један примерак скупоцених предмета попут поменутих у Поморављу и доњем Потисју.
• Још увек има присталица о аутаријатском, односно илирском пореклу тих предмета, иако је немогуће бранити такав став, јер како,
на пример, поред осталог, објаснити то да нека популација која није
производила нити располагала одређеном врстом изузетно скупоцених репрезентативних предмета на свом матичном подручју,
одједном, на некој претпостављеној освојеној територији какво је
Поморавље и доње Потисје (!!!), такве предмете у новој средини масовно производи, дуго и интензивно користи.18
Најновији пар предмета од племенитог метала типа Мраморац из Рутевца – долина Јужне Мораве - који се објављују у овом раду први су предмети
овог типа о којима постоје поуздани услови налаза, и то негробног карактера.
Тај налаз, с обзиром на своју локацију, потврдио је значај вардарско-моравске комуникације и солунске регије за развој златарства у Поморављу у В веку
пре н. е.
17
18
Papazoglu 1969, 69-97.
Vasić 2005, 29-31.
Караџић Број 2/2010
18
NEW FRIENDS FROM RUTEVAC AND DELIBERATION ON PURPOSE,
ORIGIN PLACE OF PRODUCTION AND ETHNIC ATTRIBUTION OF
MRAMORAC TYPE BELTS
Summary
During digging of the foundations for new Mary of Fire’s church (next to
old church) in Rutevac village a pair of silver objects, circularly bent one in other,
was found. This kind of objects are known as Mramorac type belts. At the spot of
discovery there was nothing that could possibly indicate location of mound. The
items were found at a depth of approximately 0.8m, on the edge of the terrace above
the valley of South Morava. The objects were photographed in situ, and they are
kept in a private collection in Rutevac. On the photo shot, on the sides (profile)
of the trench for the foundation, the traces of a burial can not be seen, suggesting
that the burial of the stored belts was relatively narrow. Items from Rutevac are
identical in decoration and size, measuring 0.97 x 0.17 m, and are made of consistent
thickness tin. One of them was slightly damaged during ground works. Unlike most
objects of this type, which before being stored were long in use, and many frayed,
cracked and even patched, this objects do not show signs of use. According to the
size and number of decorative motifs of these “belts”, they belong to the group
of smaller and more modestly decorated ones. Approximately 1/3 of the “belt” is
trapezoidal expanded area , while the rest of it has a shape of stripe. The decoration
is symmetrically distributed as in all other objects of the same type.
Objects from Rutevac are very similar to examples from Mramorac, Novi Pazar
and some others places, in form and decoration type. To this moment, a total of 24
objects of this type, made from gold and silver, were published (including items from
Rutevac). They all have origins in Morava valley and the zone of Tisa confluence. It
is almost certain that this object were belonging to tribe elders and chieftains, and
that they were some kind of dignity insignias and cult objects. According to most
recent researches, they belonged to Tribals, because the Tribals are the only tribe
that was historically and archaeologically confirmed in area of Morava valley, in the
period of 6th-5th Century B.C.
Чланци/Articles
19
Библиографија
Археолошко благо Косова и Метохије 1998 - Археолошко благо Косова
и Метохије, Каталог изложбе, Приштина – Београд.
Chevalier/Gheerbrant 1983, Chevalier, J./Gheerbrant, A., 1983, Rječnik
simbola, Zagreb.
Гарашанин/Ајдић 1971, М. Гарашанин/Р. Ајдић, Праисторијске културе
Поморавља и источне Србије, Ниш.
Kilian-Dirlmeir 1972 – I. Kilian-Dirlmeir, Die hallstattzeitlichen Gürtelbleche
ubd Blechgürtel Mitteleuropas, PBF XII 1, München.
Mano-Zisi/Popović 1971 – Dj. Mano-Zisi./Lj. Popović, Der Fund von Novi
Pazar (Serbien), Bericht der Römisch-Germanischen Kommission 1969,
Berlin, 191-208.
Papazoglu 1969 – F. Papazoglu, Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba,
Sarajevo.
Речник српскохрватскога књижевног језика 1969 - Речник српскохрватскога књижевног језика, Нови Сад – Загреб.
Sindos 1985, ΣΙΝΔΟΣ, Καταλογος Εκθεσης, Θεσσαλονικη.
Stojić 1986 – M. Stojić, Gvozdeno doba u basenu Velike Morave, SvetozarevoBeograd.
Stojić 1997 – M. Stojić, Les caractéristiques principales de la culture triballe,
in: The Thracian World at the Crossroads of Civilizations I, Bucharest, 119133.
Stojić 2007 – M. Stojić, Zwei neue Gürtel aus Edelmetall viom Typ Mramorac
aus Batinac in Serbien, Praehistorische Zeitschrift 82. Band . 2007. Heft 1,
51-65.
Валтровић 1987 – М. Валтровић, Старине из села Мраморац, Старинар 4.
Vasić 1987 – R. Vasić, Oblast istočnog Kosova, južne Srbije i severne Makedonije,
Praistorija jugoslavenskih zemalja V, Sarajevo.
Vasić 1994 - R. Vasić, Srebro i zlato V i IV veka pre n.e. u Srbiji, Zbornik
Narodnog muzeja XXIV, Čačak.
Vasić 2005 – R. Vasić, Die Eisenzet im Zentralbalkan-chronologische und
etnische Fragen, in: Silber der Illyrer und Kelten im Zentralbalkan,
Eberdingen 2004, 29-31.
Караџић Број 2/2010
20
УДК 94.355/359 (497.11)
Коста Николић, Научни саветник
Институт за савремену историју
Београд
ОРГАНИЗАЦИЈА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВОЈСКЕ У
ОТАЏБИНИ НА ЈУГУ СРБИЈЕ 1942-1944.
Сажетак: У тексту се пише о организацији националног покрета отпора
српског народа – Југословенске војске у Отаџбини – на југу Србије. У центру
анализе јесу деловање Команде Јужне Србије („Горски штаб бр. 110), Топличког корпуса и Нишавске групе корпуса ЈВУО. Рад је написан на основу извора
првог реда из тзв. „Четничке архиве“ која се чува у Војном архиву у Београду,
као и других релевантних извора и литературе.
Кључне речи: Србија, окупација, војска, покрет отпора, четници, комунисти
Н
ационални покрет отпора српског народа настао је из мале групе
официра и војника Војске Краљевине Југославије који су одбили да признају капитулацију априла 1941. Из те групе, на чијем је
челу био тадашњи генералштабни пуковник Драгољуб Михаиловић, током 1941. развио се веома широк покрет који је активно учествовао у
устанку, било самостално, било са партизанима. Касније је међу њима дошло
до сукоба из кога се развио грађански рат који је и обележио историју Србије у Другом светском рату. После слома устанака, Михаиловић и Врховна
команда приступили су стварању широке илегалне организације из које је
требало да настане права војска која би, у тренутку опште савезничке офанзиве, задала „одлучујући ударац“ немачком окупационом апарату у Србији.
Југ данашње Србије у организацији ЈВУО покривала је Команда Јужне Србије
– „Горски штаб број 110“, под командом мајора, па потпуковника Радослава
Ђурића који је маја 1944. прешао на партизанску страну. Под овим појмом
подразумевало се његово традиционално значење српског југа у који је спадала и Македонија. На територији данашње јужне Србије деловао је Топлички корпусу ЈВУО, под командом пуковника Милутина Радојевића, а од 1944.
Чланци/Articles
21
и Нишавска група корпуса. Догађаји у овом историјском оквиру предмет су
анализе у овом раду.
***
После пропасти устанка, Михаиловић и његови сарадници проценили
су да српски народ, без директне војне помоћи Савезника, није у могућности
да се сам ослободи. Због тога је у начелу усвојена тактика сталног узнемиравања окупаторских трупа акцијама (диверзије и саботаже) мањег обима које
неће изазвати одмазду, а помоћи ће савезничку борбу „у границама наших
моћи“ и омогућити стварање војске која би успешно дејствовала у тренутку опште војне акције против Осовине. Дугорочни циљеви такве стратегије
били су: 1) Спасити биолошку супстанцу српског народа; 2) Сачувати и повећати морални и политички капитал стечен 27. марта 1941. године и очувати међународни континуитет Краљевине Југославије; 3) Створити ефикасну
војну организацију на територији целе Југославије која ће, после протеривања окупатора, успоставити легалну власт; 4) Остварити борбено и духовно јединство српског народа.
У својим првим сударима са Немцима, српски ројалисти претрпели су
знатне губитке, посебно у официрском кадру, а заједничке акције са партизанима довеле су само до сурових репресалија. После тога, њихов најважнији
циљ био је да сачувају и себе и народ и одрже пламен српског патриотизма да
би касније, у складу са општом савезничком офанзивом, ослободили земљу.
Михаиловић се, дакле, одлучује за тактику класичних покрета отпора, какви
су постојала у Француској, Пољској, Норвешкој или Холандији: притајити
се, непријатеље узнемиравати пасивним отпором, у директне сукобе улазити
само у самоодбрани, повремено вршити саботаже и мање герилске нападе.
За то време изграђивати довољно јаку организацију спремну да у „одсудном
моменту“ изведе општи устанак кроз фронтални сукоб. Али, у тим земљама
није беснео грађански рат.
Као најсигурнију меру за сузбијање отпора, Немци су изабрали казнене експедиције и репресалије, па је Михаиловићева акција неминовно била
ограничена на спорадична дејства из планинских уточишта. Због начина регрутације и снабдевања бораца, Михаиловић је био принуђен да води статични герилски рат. Немци нису имали довољно снага да прогоне „четнике“
по планинским пределима, али су их држали приковане у мањим местима и
у селима по Србији. Мирослав Трифуновић, уз Михаиловића једини генерал у Покрету, од 1942. године командант Србије, рекао је једном приликом
Живку Топаловићу о стратегији ЈВУО следеће: „Једно коњичко одељење које
јаши путем и не врши чак ни бочна извиђања по селима, не представља за
нас никакву опасност. Шта они могу видети с пута? Наш је посао сакрити
им стварност и несметано продужити пораст наше снаге, док њихове снаге
22
Караџић Број 2/2010
падају све ниже и ниже. Изазивати сада сукобе са њима, значи зауставити
пораст наше снаге, створити невољу маси становништва и узбунити то
становништво против нас“.1
У првој половини 1942. године, Михаиловић од савезничке Врховне команде Блиског Истока добија поруке да се уздржи од акција већег обима. На
тактику утичу и јасне инструкције Југословенске владе да се не диже превремени устанак. Прву поруку такве природе, Слободан Јовановић је Михаиловићу упутио 26. априла: „Не приступајте без наоружања и голоруки
већим акцијама због несразмере у жртвама. Продужите организовање у целој
земљи и чекајте одсудни час“.2 И наредне поруке из овог периода говориле
су о подизању устанка само у случају искрцавања јачих савезничких снага у
Југославији или слома Немачке.
Нова реорганизацији ЈВУО изведена је по територијалном начелу. Војне
јединице директно су биле, по принципу обрнуте пирамиде, везане за село,
општину и срез. Оперативне јединице биле су јединице под оружјем: илегални, тзв. шумски одреди, формирани у чете, батаљоне, бригаде и корпусе.
На сваки срез, долазила је по једна бригада. И организација територијалних
јединица изведена је по срезовима. Од величине среза и насеља, зависила је
и величина територијалних чета. Њихови основни задаци били су: старање о
миру и поретку у срезу, а у тренутку општег устанка рушење комуникација,
техничких објеката и ометање саобраћаја.3
Војна организација почивала је на Упутству број 5 које је Михаиловић
издао 14. фебруара 1942. Упутство је предвиђало чету као основну јединицу,
батаљон од 2-3 чете, бригаду од 3-5 батаљона и корпус од 2-5 бригада. Чете
су се разликовале по мобилности, задацима и саставу. Прву категорију чета
чиниле су оперативне јединице са обвезницима од 20 до 30 година старости,
предвиђене за ударна борбена дејства; другу категорију чиниле су чете са
обвезницима од 31 до 40 година (обављају саботаже на путевима и железници, руше мостове и остале комуникације); трећу групу чета попуњавали
су обвезници од 41 до 50 година старости – снабдевају оперативне јединице.
Чете друге и треће категорије, биле су под командом среских команданата.
По већим градовима, организацију је требало спроводити по систему копчи
(један нађе двојицу) како би се спровело „буђење националне идеје и успостављање нове Југославије, онемогућавање комуниста и фашиста, презирање
народних издајника Љотића и његових слугу, презирање и избацивање из
друштва свих оних који служе непријатељу”.4
1
2
3
4
Живко Топаловић, Србија под Дражом, Београд, 2004, 50.
Војни архив, Београд, фонд: Емигрантска влада Краљевине Југославије, 9Ф-1-58.
ВА, Четничка архива, 15-9-30.
Исто, 1-3-10.
Чланци/Articles
23
Друге и треће категорије чета представљале су територијалну војску, везану за своја села. Њихов основни задатак био је да штите народ од немачких
потера или пљачке, стварањем система обавештавања и извиђања, као и да
одржавају ред у селима, преузимајући на себе функцију цивилне власти. Најважнији део оперативне војске била је бригада, замишљена као мобилна, покретна јединица која ће изводити сложене операције, али ће и она, све до 1944.
године, остати везана за своја села. Формација бригаде прописивала је да она
има: 1) штаб бригаде, 2) штабну чету, 3) коњички ескадрон, 4) пионирски
вод и 5) штабну комору. Штаб бригаде састојао се од: команданта, начелника штаба, ађутанта, благајника, интенданта, лекара, свештеника, болничара,
сталног пратиоца команданта бригаде и дактилографа или писара. Штаб је
требало да има и пропагандно-обавештајно одељење (шеф одељења, способна и добро писмена лица, фотограф, дактилограф). Штабна чета требало је да
има: командира, водника, заставника, болничара, комесара, кувара, возача,
аутомобил и музику (ако их буде било). Вод за везу: радио-телеграфисту, по
пет ордонанса пешака, ордонанса коњаника, ордонанса „велосипедиста“ и
курира; затим, 30 бораца и специјалисте: артиљерца, митраљесца, инжињерца, телефонисту, механичара и аутомеханичара. Коњички ескадрон: два
вода од по 30 коњаника, уз остало потребно људство. Пионирски вод: 40 до
50 војника-пионира: минери, столари, дрводеље, ковачи, лимари и слично:
„Дужност је овог вода да отклања све препреке на путевима на које се може
наићи приликом покрета бригаде“. Штабна комора требало је да се стара о
исхрани људства по четама.5
Посебно тешки услови за извођење организације били су на југу Србије,
традиционалном партизанском упоришту. Извештаји су говорили како су
многа села у Топлици „тако рећи потпуно комунистичка. Њихови агенти несметано шире пропаганду и придобијају народ за комунизам“. Национални
рад био је отежан и због деловања многих политичких покрета: апарата српске владе, оружаних одреда Косте Пећанца и Димитрија Љотића, бугарског
војног и цивилног окупационог апарата, а у области Ниша активан је био и
Гестапо: „Делатност ових одреда створила је хаос и духовну поремећеност
код правилно оријентисаног родољубивог грађанства“. Нарочито тешко
стање наступило је после пропасти устанка када су „многе српске главе пале
и у ропство одведене, а народ остао без оружја. У окупираном делу бугарске
власти су повеле нечувену хајку“.6
5
6
Исто, 7-1-34.
Исто, 1-3-15. – Први „весници“ са Равне Горе у област реке Нишаве дошли су
у јануару 1942. године: „Њихов задатак у прво време састојао се у испитивању
ситуације на терену за систематски рад на организовању свих позитивних
снага, честитих и некомпромитованих, који могу бити јемство за успешан народни и државни посао, који су себи поставили равногорски борци. Радило се под
паролом За Краља и Отаџбину и равногорски барјак добија све више пристали-
24
Караџић Број 2/2010
Наредбом генерала Михаиловића од 24. марта 1942. године, формирана
је Команда Јужне Србије: Горски штаб број 110. Територија команде покривала је југоисточну Србију од Копаоника до Старе Планине, Македонију
и Космет. Први командант штаба био је мајор Радослав Ђурић.7 Он већ на
простор Горње Јабланице стигао крајем марта. У почетку је живео у строгој
илегали, контактирао је са малим бројем људи, а временом је успоставио организацију чија је основа била „тројка“. Из прве „тројке“ сваки појединац би
организовао нову „тројку“ за коју друга двојица нису знала. Први ослонац
био је у легализованим одредима, а у мају 1942. придобијено је и шест Пећанчевих јединица (Расинска, Јасичка, Трнавска, Лесковачка, Корвинска и
Бованска). Осим тога, 4. чета XII добровољачког одреда из Соко Бање, прихватила је равногорску команду. У Алексинцу је формирана и омладинска
чета са 150 чланова, а секције су постојале у Соко Бањи и Ражњу. Главна
тешкоћа у раду био је, ипак, слаб одзив активних официра „који када се одазову постају невешти и неумешни у раду“. Поседовали су „жељу за влашћу и
положајима, а рад остаје као споредна ствар. Нарочито се показују незгодни
за рад на терену, јер слабо подносе теренске тешкоће. Свако тражи да му се
прво пруже гаранције за живот и послератне награде“.8
Средином априла 1942. године и у околини Ниша почео је рад на терену, у првом реду пропагандни. И овде је био присутан проблем са активним
официрима: многи сматрају да је сваки рад преурањен и да треба чекати
даљи развој догађаја. У Пироту је живело доста југословенских официри
који су се из немачког заробљеништва спасили изјашњавањем као Бугари.
Тако су се и сада понашали: „И поред свих настојања, молби, објашњења, па
и наредби у име Врховне команде, елитни официри нису хтели да уђу у организацију нити да пређу на територију Србије. Таквим поступцима рђаво
репрезентују свој крај, који је национално високо изнад схватања ових људи
који су до јуче били браниоци своје Отаџбине”.9
7
8
9
ца: мора се напоменути да су српске власти у овом крају биле благонаклоне према овој националној организацији и у свакој прилици помоћ указивале“. (Исто,
99-5/1- 14)
ВА, ЧА, 181-6-18.
Исто, 99-1-8. – О начину рада на терену јужне Србије, сведочи британски поручник Мајкл Лиз: „Оно што ме је највише изненадило, било је интегрисање сељака
са овим четницима-ројалистима. Сељаци, од којих је један део носио дуге, старе
пушке, набачене преко леђа, деловали су као курири, обезбеђивали су транспорт,
доносили су храну и пиће. Неки од њих, очито локалне вође, разговарали су са
Ђурићем и његовим официрима на равној нози. Није било сервилности, али ни
непријатељства. На том пропланку видели смо нешто од српских обичаја који
израстају из српске историје. Све је то деловало тако природно и човек је осећао
да то траје дуго“. (М. Лиз, Силовање Србије, Београд, 1992, 143).
ВА, ЧА, 99-5/2-14.
Чланци/Articles
25
Нова реорганизација покрета отпора изведена је у јуну 1942. и од тада се
може говорити о стварном постојању Југословенске војске у Отаџбини. Нов
концепт био је условљен унутрашњим потребама али је подстицај дошао
споља. После заплетених односа проистеклих из тзв. Каирске афере, круг
људи око Слободана Јовановића, председника југословенске владе у емиграцији, одлучио је да се Врховна команда остатака Југословенске војске из Каира пренесе у окупирану земљу. Иницијативу за то покренуо је 9. јуна мајор
Живан Кнежевић, шеф војног кабинета председника Јовановића. Предности
једне такве одлуке биле су, сматрао је Кнежевић, у следећем: Михаиловић
има потпуно организован штаб, упознат је са целом организацијом у Југославији која треба да ступи у акцију у одсудном часу. Михаиловићев штаб
био је потпуно спреман да преузме улогу Врховне команде: „Борбом у окупираној Отаџбини већ више од годину дана, штаб ђенерала Михаиловића не
само да се одржао, него се показао и потпуно дорастао да узме на себе улогу
Врховне команде. Овај штаб је не само организовао потребне снаге и успешно
водио борбу са окупаторима, него је васпостављена веза и са извесним бугарским и румунским круговима за заједничко дејство“.10
Кнежевић је истицао како је преко потребно да Михаиловић постане
Начелник штаба Врховне команде, али су за овакав предлог ипак били пресудни разлози спољне природе: „Садашња наша Врховна команда у Каиру
потчињена је у најбуквалнијем смислу енглеској команди на Блиском истоку.
Последњи догађаји у Каиру и насилна смена наше Врховне команде 5. марта ове године, показали су сву незгоду да се једна тако висока институција,
као што је Штаб Врховног команданта Његовог Величанства Краља, налази
под командом Штаба не енглеске Врховне команде, већ Штаба на једном од
многобројних војишта Британске империје. Образовањем Врховне команде
од штаба ђенерала Михаиловића, избегле би се све незгодне последице потчињавања овог штаба ма ком савезничком штабу“.11
Догађаји су се одвијали веома брзо. Краљ Петар је 10. јуна наредио Слободану Јовановићу да се Врховна команда пренесе у окупирану Отаџбину и
за њеног начелника постави Михаиловић.12 Већ 17. јуна он је „за велика дела
своја и дела својих бораца“ унапређен у чин армијског генерала.13
***
У јесен 1942. на југу Србије деловали су: Јужно-моравски, Јабланички,
Власински, Топлички, Чегарски, Нишавски и Делиградски корпус у оквиру
Штаба 110. Средином 1943. из састава штаба издвојен је Топлички корпус,
10
11
12
13
ВА, Емигрантска влада, 162-3-28.
Исто.
ВА, ЧА, 294-1-1. Укази бр. 661 и 662.
Службене новине Краљевине Југославије, 8. август 1942. Указ бр. 709.
26
Караџић Број 2/2010
а почетком 1944. Чегарски и Нишки. Командант бугарског окупационог корпуса, генерал Николов, у једном свом извештају указао је на методе рада
четника на југу Србије: постојали су „добро закамуфлирани штабови националног покрета Д. Михаиловића. Чланови тог покрета сакривају се иза
службених положаја и овлашћења. Налазе се међу руководством владиних
четника, међу официрима СДС-а, међу свештеницима, учитељима и државним службеницима“.14 Генерал Николов је приложио и списак од 194 такве
особе које је требало ухапсити.
Штаб 110 покривао је и део Македоније насељен српским становништвом, али без војних формација. Крајем 1942. године у Скопљу је оформљен Национални комитет који је требало да прими власт када за то буде
дошао моменат, али су бугарске власти брзо похапсиле његове чланове. Један
огранак комитета нешто дуже је радио у Тетову (покривао је Доњеполошки срез) ограничен на пропагандни рад. Малобројни и притиснути строгим
режимом окупације, Срби нису могли да створе значајнији организациони
центар за националну борбу у Македонији: „Најјачи непријатељи организације су Бугараши који дејствују на немачке власти ради уништења не само
организације, него и свог српског живља. Ту акцију потпомаже група омладинаца и интелектуалаца (на жалост, све наших ђака) Арнаута и добар део
арнаутске чаршије“.15
На крају 1943. формација ЈВУО приведена је крају. Територија Србије
била је прекривена мрежом од шест команди (Србије, Војводине, Источне
Србије, Јужне Србије, Београда и Старог Раса) и 34 корпуса. Свака команда
била је подељена на корпусне групе (три до четири корпуса). Војна организација одговарала је хијерархији цивилне управе: корпусна група: командант
округа; бригада: командант среза; батаљон: командант општине. Најстарији
по рангу иза Михаиловића био је генерал Мирослав Трифуновић. Он је био
командант Србије и водио је организациону, административну и позадинску
службу. Најважнији Трифуновићев задатак била је инспекција над командантима корпуса. Имао је право да производи подофицире и изриче дисциплинске мере; активно је стварао политичке везе на терену. Како пише Живко
Топаловић, Михаиловић је ценио његову скромност и оданост: „Трифуновић
14
15
Наведено према: Јozo Tomšević, Četnici u Drugom svjetskom ratu, Zagreb, 1979, 183.
– Јабланички корпус имао је четири бригаде (1, 2. и 3. Јабланичка и Летећа),
Топлички пет (1. и 2. Косаоничка, 1. и 2. Топличка и Летећа), Јужно-моравски седам (Пољаначка, 1. и 2. Врањска, Лесковачка, Моравска, Ристовачка и
Летећа), Власински четири (1. и 2. Власотиначка, Масуричка и Босиљеградска
бригада) Чегарски, Нишавски и Делиградски корпус своје војне формације попунили су иће током 1943. (Живан Стојковић, Хранислав Ракић, Никола Илић:
Четници у лесковачком крају 1941-1944, Лесковац, 1993, 67)
ВА, ЧА, 101-5-13.
Чланци/Articles
27
није имао никаквих амбиција да се сам истакне, већ је доприносио расту Дражиног угледа. То је ретка особина официра“.16
Почетком 1944. године, дошло је до укрупњавања јединица и формирања девет група корпуса ЈВУО: Велико-моравска, Западно-моравска, Јужноморавска, Расинско-топличка, Млавско-смедеревска, Посавско-колубарска,
Нишавска, Церско-мајевичка и Шумадијска група корпуса.
***
Нема рата без злочина у њему, посебно према цивилима. Страдање недужних исто је тако неминовност као и унутрашње слабости једне војске,
покрета отпора или герилске организације која учествује у рату. Многи су
узроци који доводе до таквих појава: карактер рата, тип војне организације
која се изграђује, особине људи који воде ту организацију, али и менталитет
народа на који се одређени покрет ослања. У случају Југословенске војске у
Отаџбини, деловали су сви ти чиниоци, понекад притајено, понекад рушилачки, али и многи други који су, ипак, тешко објашњиви и који су збуњивали савременике, изазивали огорчење, како у Покрету, тако и у народу. Војна
служба која се у рату врши далеко од линије фронта, доводи до различитих
врста преступа који највише погађају народ. Атмосфера у којој нема фронтовског ратовања, погодује невојничком понашању. Најчешћи примери су
силасци у околне варошице и градове, напијања, бескорисна пуцњава, упади на суседне територије и непотребна убиства. Људство ЈВУО је у већини
случајева водило порекло са терена на коме се кретало, па су ти случајеви
често имали одлике комшијско-рођачких чарки или хајдучија. Познати су и
примери класичног насиља појединаца над народом.
У редовима ЈВУО било је доста авантуристичких фигура карактеристичних за мутна времена у којима уобичајене вредносне одреднице уступају место инстинктима. Нејасних представа о патриотизму, заборављених
појмова закона и дисциплине и слободно тумачених категорија морала, ти
људи неретко су водили засебне ратове, само формално признавајући Михаиловићеву команду. Негативне појаве у ЈВУО углавном су у њеном вођству
објашњаване као неизбежна последица једног револуционарног доба, али је,
чини нам се, више истине било у томе, како је 1942. констатовала Команда
Србије, да су се у Покрет „увукли корупционаши и каријеристи“.17 Снага
Југословенске војске у Отаџбини зависила је од два елемента: старешинског
кадра и наоружања. Као и у другим герилским покретима пре и за време
Другог светског рата, командни кадар био је дифузан. Поред изузетно способних герилских вођа, било је и команданата који нису могли да се снађу
у компликованом рату. Трећу групу чинили су они који су рат схватали као
16
17
Ж. Топаловић, Србија под Дражом, 22.
ВА, ЧА, 21-4-21.
28
Караџић Број 2/2010
приватну ствар, своје одреде као телесну заштиту, а територију којом су командовали као лични посед.
Недостатак способних официра у ЈВУО био је условљен са три основна
фактора: огроман број старешина одведен је у заробљеништво после априлског рата; одлазак једног дела у Недићеве формације и пасивност. Када је
рат почео, у првим редовима били су најспособнији и најхрабрији. Многи су
изгинули 1941. и већ прве ратне године ЈВУО остаје без више елитних официра, па ће њену основну снагу чинити младе и неискусне старешине. Тако
је избор официра за команданте бригада и корпуса био доста сужен, посебно
јер су се старији официри нерадо одлучивали за ломатање по планинама и
живот у илегали. Стога су од активних официра најбројнији били потпоручници, поручници и капетани, па је Михаиловић морао да подофицире и
жандармеријске официре унапређује у официре и они су најчешће командовали батаљонима. Када је генерал Недић организовао, по угледу на немачке
формације, пољску и граничну стражу, лако је прикупио командно особље
„и по градовима се могло видети официра на све стране“. Када је генерал
Михаиловић позивао те исте и многе друге официре у шуму, они су радије
бирали сигурност и удобност. Зато је ЈВУО морала да ствара официре. Активирано је много резервиста, па чак и каплара из ранијих жандармеријских
јединица. Убрзо ће бити организовани и курсеви за резервне официре и они
су веома брзо унапређивани.
У највећем броју случајева, војна структура и рад корпуса зависили су
од рада команданата. Њихово залагање или незалагање, способност или незнање, често су директно утицали и на изглед појединих јединица. Команданти срезова углавном су били резервни официри или разни чиновници,
па је командант корпуса на својој територији постајао „газда“: управљао је и
војним и цивилним пословима, делио имања, разводио бракове, расправљао
наследства. Председници општина из Недићеве администрације имали су
само привидну власт. Тако су команданти ЈВУО рано показали склоност да
на својој територији све решавају сами, као некад нахијски кнезови. Сваки
старешина хтео је да буде најважнији, па су се један према другоме често
односили као непријатељи, тако да је Михаиловић доста времена губио у
настојању да их измири.
Превише је старешина радило независно и прилагођавало се непријатељу, да би могла бити створена ефикасна војна организација чија је најважнија одлика дисциплина, а најзначајнија војна компонента - организациона
повезаност. Њихов изглед није се много разликовао од типичног изгледа наоружаног балканског човека који живи на терену: многи су носили браде као
симбол жалости због изгубљене државе. Уз разнолику униформу и делове
сеоске ношње, ишао је и незаобилазни нож (кама или официрски бодеж) аутомат и реденици. Унапређења активних официра била су врло ретка, све до
Чланци/Articles
29
лета 1944. када се чинило да ће се тако подићи морал и ефективност војске.
До тада су унапређења била искључиво по заслузи. Чин често није био мерило вредности у хијерархијској структури већ, што је сасвим нормално за
герилу, ко је пре дошао у шуму и ко је био утицајнији на терену. Наредници
и потпоручници могли су да одржавају дисциплину и борбену готовост јединица искључиво на основу свог личног ауторитета. Понекад су официри које
је Михаиловић смењивао, организовали народ свог краја како би они утицали да се одлука промени. Обично би једна делегација долазила код генерала
и тражила да се њихов командант не смењује. То је била пропратна појава у
територијалној војној организацији, када је постојала јака веза, успостављена на различитим основама, између локалних команданата и народа. Тешко
је проценити да ли је у питању била наклоност или страх. Углавном, команданти корпуса тешко су се одвикавали стечених навика.
Потпуковник Милутин Радојевић, командант Топличког корпуса, трудио се да елиминише све негативне појаве и изгради здраву и јаку организацију. Тако је 19. јануара 1943. оштро критиковао команданта једног батаљона: „Слушај ти! Нисам ја тебе одредио за команданта батаљона тамо да се
пијанчи, пуца и ништа не ради, већ да се народне масе национално васпитавају и свесно сврставају у редове нове Југословенске војске у Отаџбини. Ви сте
тамо Божић и Нову годину провели као Костини четници: уз пуцањ, песму и
женска друштва, а то је у данашњим приликама и околностима у којима се
налазе Срби срамота. Данас су паметна лица смерна, ледена и озбиљна а не
пијана и блесава, јер народ то не цени већ презире, а организација се срозава.
Ако нећете да играте достојну српску улогу, ја ћу вас пречистити све до последњег. Ко почне да брља или да расплињава оно што сам са најбољим мојим
друговима урадио, платиће својом главом“.18
У априлу 1943. дошло је до нових невоља на терену Топличког корпуса.
Потпуковник Радојевић наредио је војницима и старешинама да прекину са
међусобном злобом, свађом и завидношћу, да нико не тежи за чином, звањем
и личном коришћу и „да све то презире“. Да сви раде за добро народа и националне идеје јер се води борба и за социјалну правду, бољу будућност и
поштену државну управу и друштвени поредак.19
Ипак, у истом том месецу, на територији једне јединице, убијен је извесни поручник Урошевић, о чему је тужан запис оставио један његов сабрат по
оружју: „На дан 24. априла, на Велику Суботу, пронађен је леш поручника
Урошевића и да би трагедија била већа, он је унакажен. Свако ће за свој рад да
положи рачуне. Једино чега се грозим у овом конкретном случају, то је начин
извршења. Он је више него бруталан. Дело је извршено тако нехумано и нечовечно да човеку мозак мора да престане да ради. На овакав начин не осуђује
18
19
Исто, 82-1-5.
Исто, 82-3-2; Наређење од 25. априла 1943.
Караџић Број 2/2010
30
се на смрт један официр, па макар он био ђаво црн, па чак и опасан, сем да
је у бекству, па се изречена казна не би могла извршити на један војнички,
частан начин. Наредио сам да се пренесе и закопа пристојно на гробљу. Тамошња трагедија ме довела до тога да сам уистину био спреман да кољем,
иако још у животу ништа нисам убио. Гробар, неки Милан Пешин, тај скот
од човека, раскопао га је и скинуо му одело. Ја сам био ван себе. Осим Чиче не
познајем никога, а најмање дошљаке, који би могли да ме лише онога на шта
немају ни основног права. Ја сам дисциплинован, а нарочито као Равногорац.
Мирно чекам решење надлежних и не идем одавде. Бојим се за исход целе ове
ствари по организацију“.20
Још је више проблема било у Нишавској групи корпуса, судећи по извештају мајора Весића од 26. априла: „Видим да наши Равногорци врло мало обраћају пажњу на своје понашање и држање, да им је свеједно какав утисак ће
да оставе у народу и да ли ће их народ волети или мрзети“. Посебно ружан
утисак остављали су употреба алкохола, неуљудно понашање према женском свету и недисциплина: „Народу се показују као распасана, недисциплинована руља, пушке носе по селу као мотке, као пањ на рамену, неки забаце
шајкачу на теме“. Честе су биле свађе и псовке пред сељацима: „Дужност
је старешина да уложе сав труд и вољу да своје јединице доведу у војнички
калуп и да их оспособе не само за добре борце, већ и за праве чуваре-заштитнике свега што је добро, поштено и народно“. Команданти бригада имали
су свету дужности и историјску мисију да народ вежу за „Равногорство до
максимума. Приметим ли или сазнам да се овако не ради и да се и даље ради
старим излапелим методама пропале Југославије, онда ћу одговорне старешине смењивати са положаја и ставити под суд“.21
Због константно лошег рада, Милутин Радојевић (у међувремену унапређен у пуковника) писао је 3. маја 1943. генералу Михаиловићу следеће:
„Стање у Топлици и Јабланици је очајно и молим за наређење да се са овим
што пре рашчисти, јер то тражи народ од нас на које једино у овим судбоносним моментима рачуна и од кога тражи спас, заштиту живота и части“.22 Радојевић је тражио хитну акцију против партизана, а пре тога је требало посмењивати многе старешине, пре свега поручника Душана Поповића,
команданта 1. нишке бригаде и капетана Александра Петковића, команданта
4. нишке бригаде: „Плашљиви су као зечеви: 11. априла натерало их је у бекство 70-так партизана, међу којима и четири женске. Побегли су са бригадама тако да ни метка нису испалили, а Петковић је оставио партизанима
20
21
22
Исто, 38-6-15.
Исто, 99-6-37.
Исто, 99-4/1-14.
Чланци/Articles
31
целу архиву и знаке распознавања. Не умеју да воде људе у борби и због тога
њихови војници најчешће раде баш оно што би непријатељ и хтео“.23
Осим тога, на територији Чегарског корпуса почело је прикупљање новца од народа без прописног издавања признаница. Прикупљена храна није
плаћана нити су издаване било какве признанице: „Тек када сам ја ставио
примедбу да тако не може да буде и да Југословенска војска у Отаџбини није
просјачко друштво, већ војска која репрезентује темеље правде и части, почело се са давањем признаница, али опет онако како не ваља, а то је: једну
признаницу на све што је узето из једног села“.24 Многе старешине нису могле да се „сроде са опрезношћу и одбаце удобност; сви се вежу за смештај по
селима са великом разуђеношћу и слабим обезбеђењем. Једино и само због јавашлука, настрадао је Виктор у Косанчићу, једна наша бригада у Тимоку, два
батаљона у срезу Сврљишком, једна бригада у последњој акцији на Јастрепцу,
неки делови у Топлици, код Широких њива где су их партизани напали на спавању, скидајући се са тавана истих кућа у којима су наши војници спавали.
Пре неколико дана, 15 војника Власотиначког корпуса заробљено је ноћу, у
кући на спавању од стране партизана; 11. априла нападнута је на спавању 4.
нишка бригада у једној школи, јер командант није имао ништа за своје обезбеђење, сем једног стражара“.25
Као што то обично бива, све слабости одједном испливају на површину и то када је тако нешто најмање потребно. На југу Србије оне су биле
најупечатљивије. Штаб Нишавске групе корпуса видео их је у следећем: 1)
Јединствена команда није постојала, као ни заједнички рад, већ раштркана
борба без плана; 2) У борбама са партизанима, јединице су биле развучене
по дубини „те није било могуће командантима да парирају изненађења“; 3)
Тројке су заказале, самосталног рада и иницијативе није било: „Зашто да
партизани, које воде недовршени ђаци и пропалице, буду бољи борци и да
знају боље да поступају у борби од наших бораца, када код нас има много
више и много бољих стручњака. Ово је грех који се не може опростити, грех
према борцима, народу, Отаџбини и Краљу“; 4) Појаве бекства из борбе биле
су масовне: „Неки су пали толико далеко да су се заустављали тек на десетом километру од места где се водила борба“; 5) Рад санитетске службе био
је неадекватан, а обавештајна служба није добро организована: „Десило се да
су партизани били у једном селу и по цео дан, а да их нико није нападао“; 6)
Кретање јединица не прати адекватно обезбеђење „те партизани приређују
изненађења која нас коштају скупо“.26
23
24
25
26
Исто.
Исто.
Исто.
Исто, 99-7-4.
Караџић Број 2/2010
32
Радослав Ђурић и „Горски штаб број 110“
Генералштабни мајор Радослав Ђурић (рођен 22. марта 1906. у Сарајеву,
од оца Ђорђа и мајке Љубице) представља једну од најопскурнијих личности која се уопште појавила на српској ратној позорници у Другом светском
рату. Од окупацијских дана 1941. па до маја 1944. припадао је Равногорском
покрету. Био је на најодговорнијим функцијама у ЈВУО, а рат је завршио као
партизански командант. Официр пун противуречности: од високог патриотизма, доследне борбе за снажење ЈВУО, до ситних свађа са потчињеним
старешинама и другим командантима, уплетености у аферу око смењивања
генерала Михаиловића и ласцивне везе са вишеструким агентом, лепотицом
Вером Пешић – српском „Мата Хари“.
У устаничким данима 1941. Ђурић је командовао четничким јединицама у долини Западне Мораве – од Чачка до Краљева. Припадао је оном кругу
официра који се највише залагао за сарадњу са партизанима, чак и у ситуацији
када је друга страна припремала отворену издају. Због тога је од својих ратних
другова оптуживан за комунистичког симпатизера, што може да буде опште
место, али је Ђурићево понашање октобра 1941. било симптоматично, посебно у борбама око Краљева, јер је упорно инсистирао да се одржи устаничко
јединство у ситуацији када је, приликом напада на град 13. октобра, изостала
партизанска подршка, што је довело до великих губитака Јеличког одреда.
У току почетка сукоба са партизанима, Ђурић је 2. новембра добио наређење од Михаиловића да повуче снаге са опсаде Краљева и упути их ка
Чачку, ради заузимања града. Ђурић је о томе одмах обавестио Штаб Чачанског НОПО. После тога је отишао на Равну Гору и од Михаиловића тражио
да повуче наређење. Сам Михаиловић је о томе забележио: „Ђурић само са
партизанима. Наређење за деблокаду Краљева показао Молу [Момчило Радосављевић, командант Чачанског НОПО] и одложио напад на Чачак за три
дана, позивајући за то време комунисте на вечеру. После тога они напали.
Једној чети партизана чак и вратио оружје. Да се више не употребљава у
срезу Трнавском“.27
Користећи општу збрку и слабе комуникације, Ђурић је, без Михаиловићевог одобрења, желео да преузме команду над свим четничким снагама
око Чачка, али му то, после интервенције капетана Богдана Марјановића,
није успело. Ипак је успео да спречи напад на Чачак у току ноћи измећу
5. и 6. новембра, па су четници изгубили иницијативу на том фронту. Шта
је тиме хтео да постигне, да ли да спречи братоубилачки рат, како је сам
говорио, или је био „црвени провокатор“ како су га оптуживали, тешко је
рећи. У току ових догађаја, Ђурић је 6. и 7. новембра упутио два писма Ратку
27
ВА, ЧА, 12-1-23/7.
Чланци/Articles
33
Митровићу, политкому Чачанског НОПО, у којима је тражио да се постигне
договор и избегне сукоб. Иако је заступао ставове о партизанској кривици за
раскол, није учествовао у борбама. Због тога се на њега већ отворено сумњало да ради за партизане, посебно у Јеличком одреду, па је, изгледа, покушан
и атентат на непослушног мајора.
Пошто је овај простор за Ђурића био исувише „врућ“, почетком марта
1942. по Михаиловићевом наређењу, отишао је у Источну Босну у инспекцију и обилазак терена. Ђурић је прво стигао у Братунац, у штаб Јездимира
Дангића. Утисци су му били крајње неповољни: „Разочарао сам се, јер сам
мислио да цела ствар представља бар донекле један организовани апарат. На
жалост, већ у самом штабу, ако се тако може назвати, не зна се ни ко пије
ни ко плаћа. Нико није био у стању да ми изнесе бројно стање наоружаних
одреда. Реч командовати не може се применити јер су команданти самостални и ретко кад су извршавали наређења. Поред тога, има известан број
војвода које је Дангић постављао наредбом и са њима је сада најтеже. Углавном, никаквог ауторитет код потчињених нема. По материјалном питању,
такође је хаос и нико никоме не полаже рачуна. Заиста сада Босна за нас
представља проблем. Наши планови за рад из Босне у општој акцији, после
оваквог стања, само су лепа замисао, али далеко су од остварења“.28
После повратка из Босне, крајем марта 1942. мајор Ђурић је постављен
за команданта Горског штаба 110. У лесковачки крај стигао је у априлу. Главна активност у првим месецима састојала се у ширењу организације и покушајима да се четнички одреди Косте. Пећанца ставе под команду Штаба 110.
Крајем априла Ђурић је обавестио Михаиловића да је формирао организацију у селима око Сурдулице и Владичиног Хана, а да се рад у Лесковачком,
Јабланичком, Власотиначком и Врањском срезу успешно одвија. Ђурић је у
својој пропаганди објашњавао народу да покрети генерала Михаиловића
и Косте Пећанца немају ништа заједничко, осим имена „четник“. Пећанца
је називао „сарадником окупатора“ и често му је претио смрћу. На другој
страни, истицао је да је ЈВУО за борбу против окупатора, али тек у тренутку
општег устанка. До тада треба имати стрпљења и радити на организовању
војске и народа. Наглашавао је да су партизани прерано подигли устанак,
али је избегавао да према њима спроводи репресивне мере.
До краја 1942. Ђурић је веома успешно организовао свој штаб: развио је
снажну пропаганду, придобио већи број официра и Пећанчевих војвода, успоставио пунктове у СДС-у. Официри из Штаба 110 (потпуковник Милутин
Радојевић, потпуковник Стеван Рајчевић, мајор Радован Спасић, капетани
Благота Бошковић, Бранко Боричић, Живојин Марковић и Јован Миладиновић) повезивали су се са угледним људима, официрима који су још били ван
Покрета, председницима општина, чиновницима, свештеницима, учитељи28
ВА, ЧА, 34-4-54/1.
Караџић Број 2/2010
34
ма, трговцима. Тако је већ 4. јуна 1942. у Оруглици, где пре тога организацији ЈВУО није постојала, основана 1. јабланичка бригада са чак 870 бораца,
истина слабо наоружаних.
Радослав Ђурић је организовао и широку обавештајну мрежу на југу
Србије. Главни центар – Обавештајни одсек број 2 – налазио се у Нишу, а
одељења у Лесковцу и Прокупљу. Извршен је и продор у Специјалну полицију у Лесковцу, Поглаварство окружне команде СДС, такође у Лесковцу,
Државну и Граничну стражу у Грделици, Власотинцу, Лебану, Медвеђи, Тулару, Сијеринској Бањи, Вучју, Косанчићу и другим местима.
Ђурић је био један од главних људи Покрета за одржавање везе са Бугарском, у складу са Михаиловићевом концепцијом о стварању југословенскобугарске конфедерације. Одржавао је везу са пуковником Дамјаном Велчевим
и Георгијем Димитровим „Геметом“. Такође, био је у контакту и са пуковником Мухаремом Барјактаријем у Албанији, као и са пуковником Наполеоном
Зервасом, вођом Националне демократске грчке војске – ЕДЕС.
У првој години свога рада на југу Србије, Ђурић је често писао ватрена
писма Кости Пећанцу у којима је осуђивао његов „издајнички и денуцијантски“ рад: „До сада сте скривеним путевима, нама познатим, обавештавали
Бугаре и Гестапо о многим нашим корацима, а пре неки дан дали сте, тим
истим каналима, списак најугледнијих Топличана окупатору! Мора да сте
потпуно утонули у гестаповске воде када сада отворено и под пуним својим
потписом ширите лажне гласове, покушавате да створите забуну и дајете
непријатељу податке о честитим Србима“.29
Списак Пећанчевих грехова био је дугачак: „Ви сте човек који је сам себе
унапредио у команданта свих четничких одреда. Ви сте за време рата одбили да извршите наређење Врховне команде. Ви сте над 40. хиљада српских
гробова давали 22 године највећа и најсветија четничка уверења бугарским
шпијунима и разноврсним жентуринама. Ви сте 23. фебруара 1942. године
издали наређење о паљењу српских села. Ви сте тражили казнену експедицију
за Јастребац и стрељање 300 најугледнијих домаћина. Ви сте стално запослени на послу уништавања борбеног духа и морала српског народа. Ви стално
обавештавате Гестапо и не знате шта је то српска војничка и четничка
част. Вама је сигурно познато, господине Миловановићу, да сте Ви обичан
војни бегунац, па због тога себи дозвољавате да будете и бедник, који сматра
да лукаве работе и прљави трикови могу покрити користољубље и болесну
славољубивост, а лепе речи прљава дела и издајство Отаџбине“.30
Септембра 1942. дошло је до првих сукоба са партизанима, када је Лесковачки НОПО кренуо у акцију „чишћења“ горњег Поречја. Напад је извршен
20. септембра. У време борби, бугарска војска је топовима тукла партизанске
29
30
Исто.
ВА, ЧА, 83-4-56.
Чланци/Articles
35
положаје, па је то искоришћено да се Ђурићеви борци оптуже као бугарски
сарадници. Тај период карактеристичан је и по нападима усамљених партизанских група и убиствима команданта ЈВУО и угледних људи, антикомунистички оријентисаних. Партизанске терористичке акције настављене су све
до краја 1942. године.
Како истичу хроничари лесковачког краја, Ђурић је за то време имао толерантан став према партизанима: са некима је контактирао и преговарао како
би их придобио. О томе сведочи и Ђурићево одбијање да помогне бугарску
офанзиву на партизане у првој половини марта 1943. која је изведена на простору Лебане – Куршумлија – Прокупље. Његови противници указују и да је
слабо извео организацију на територији којом је командовао: није сарађивао
са домаћим старешинама и изазвао је сукоб са М. Радојевићем, каснијим командантом Топличког корпуса, јер је у свој штаб примио браћу Сотировић,
Ратомира и Ратибора, које је Радојевић протерао из свог корпуса, под оптужбом да сарађују са партизанима. Због тога је Радојевић 9. маја 1943. отказао
послушност Ђурићу. Ту одлуку образложио је вишим чином и дужим стажом
у илегали и одбијао је сваки састанак са командантом Штаба 110.
У наредби коју је издао 9. маја, потпуковник Радојевић је указао на поручника Ратибора Сотировића, иначе команданта 1. Топличке бригаде, као
на човека који је избегавао борбе са партизанима: „За ову кривицу требао је
бити стрељан, али ово нисам урадио из разлога што ми је било потребно да
се ближе утврди његова поузданост, а поред тога знало се поуздано да стоји
под утицајем брата који ради свим силама да се против партизана не употребљава оружје и ову његову идеологију народ у Топлици зна. Овај штаб и
топличка зона нису више под утицајем Штаба 110 и затражио сам да будем
под непосредном командом Врховне команде или да се топличка зона преда
команданту Горског штаба 1А којим командује ђенерал Трифуновић. Ово сам
учинио из више разлога, а нарочито што је командант Штаба 110 млађи од
[мене] и што штити оне који су комунистички навијачи. Ратибор и Ратомир Сотировић омогућили су опстанак и кретање појединих партизанских
групица у околини Блаца, те им као таквима више нема места у Топлици.
Ако Срби хоће да буду национални борци за Краља и Отаџбину на пољу части, борба за чишћење олоша, издајника и безбожника има да се води онако
како српска дужност налаже сваком Србину и Српкињи“.31
Већ 11. маја љутито је писао генералу Михаиловићу: „Ја нећу ни да чујем
за неке његове захтеве, пошто сам старији и творац топличке организације
а не он. Он је дошао код мене а не ја код њега. Ђурићева наређења не признајем, нити њега за неког претпостављеног. Ја њему да заповедам могу, али
он мени никако. Ја сам илегалан од 17. априла 1941. године и био сам први у
борбама са Немцима, те према томе, моје је право. Да ме потцењује ма ко,
31
ВА, 84-6-23/1.
Караџић Број 2/2010
36
није се родио, а Ви видите ако ће те да поступите са Вашим војницима. Док
није дошао Штаб 110, код мене је ишло све како ваља, а после он ми створи
хаос и сада нигде на ваља, а ја се упињем да поправим овде, онде и тамо.
Неискреност, личну корист и болесне амбиције не ценим, нити поштујем. У
Топлици не признајем никога изнад себе, сем Врховне команде“.32
Генерал је послао Миодрага Палошевића, као делегата Врховне команде, да испита разлоге сукоба. Да се Радојевић разљутио због браће Сотировић, Палошевића је 26. јуна 1943. известио командант 2. Косаничке бригаде:
„Лично ми је познато да су браћа Сотировић у току прошле године одбили да
приме борбу са партизанима и селу Заграђу, општине Иванкулске и тиме се
први пут јавно оградили да су симпатизери комуниста. Највећи злочин пред
народом и свима нама јесте стварање расцепа између господе Радојевића и
Ђурића и ко је то успео није достојан да живи, а ја смело тврдим да је ово
једино заслуга Ратибора Сотировића и његових помагача. Наводим пример
разоружања једног одреда који је водио Ратомир Сотировић. Одред је разоружан као комунистички, а после сам био доведен у врло тежак положај, јер
сам их као активне чланове наше организације, а који се и данас налазе под
командом мајора Ђурића, требало да пустим (јер је био је био у питању јасно
постављен задатак од команданта штаба 110) а са друге стране, постојало
је наређење команданта Штаба 33 да се спроведу. Народ у реону поверене ми
бригаде јако је незадовољан и јавно негодује против свих вођа који су га у овај
положај довели“.33
Сукоб се није смиривао. Крајем 1943. Ђурић је чак наредио да се потпуковник Радојевић разоружа: „Ово је створило ужас у народу“. Радојевић није
ухапшен, али је смењен са дужности команданта корпуса. На његово место
Ђурић поставља капетана Милана Стојановића: „Иако нисам имао амбиције
за овако висок положај који ми је привремено поверен, примио сам се њега са
великим идеалима да у Топлици исправим оно што је пропуштено погрешним
вођењем од стране наших виших старешина“.34
Убрзо ће се капетан Стојановић уверити да су браћа Сотировић шетна
по општу ствар, да они у ствари раде за комунисте, а да их Ђурић, сада већ
у чину потпуковника, неоправдано штити. Сукоб између Радојевића и Ђурића, осим што је уносио дефетизам у народ, користио је супротној страни:
„Комунисти су свађу искористили за своје проширење, наводећи у својој пропаганди да се наше старешине боре само за положај“.35
На територију под Ђурићевом командом, у периоду од априла до августа
1943. спустило се више британских мисија. Оне су покривале планину Козјак,
32
33
34
35
Исто.
ВА, ЧА, 88-2-3.
ВА, ЧА, 88-2-14.
Исто.
Чланци/Articles
37
долину Јужне Мораве, Грделичку клисуру, територију од планине Кукавице
и Поречја до Врања, простор око Стубла, Реткоцера, Жупе и Блаца. Прва
мисија спуштена је 19. априла 1943. у Стублу, на челу са капетаном Џорџом
Семером (G. Semmer). Број мисија и њихових чланова касније је толико нарастао да је то представљало велику сметњу у раду. О томе је Ђурић једном
приликом обавестио генерала Михаиловића: „Не знам зашто ми шаљете и
тог Енглеза Фреда. Код мене у штабу имам их седам. Најављен је и девети из
Каира. У мом реону налазе се енглески официри: при Нишком штабу, на Сувој
Планини – 3, на Кукавици, код Јужно-моравског корпуса – 3, код Топличког
корпуса – 3, код Другог косовског корпуса – 2“.36
Почетком јуна 1943. Бугари су напали Ђурићев штаб, у коме се тада налазила британска мисија, на челу са поручником Мајклом Лизом. Погинули
су поручник Петар Ћирић и четири Енглеза, а двојица су теже рањени. Током
јуна, бугарска офанзива против одреда ЈВУО је настављена, а следећег месеца
Ђурић је извео и прву офанзивну акцију против партизана, на линији: Туларски Вис – Реткоцер – Секирача; 26. јула партизанима су нанесени значајни
губици - 21 погинули и 6 рањених. У августу, офанзивне акције преносе се
на планину Радан; 3. августа Ђурићеви четници напали су територију Јабланице, Пусте реке и Пасјаче, како би се продужило ка Кукавици и Јастрепцу.
Током 12. августа, Ђурић је наредио општи напад на партизане на Радан планини. Ова офанзива скоро је у потпуности успела, а борбе су вођене све до
21. августа. Губици су били обострани и исказана је сва суровост грађанског
рата на југу Србије.
Средином августа 1943. у Ђурићев штаб дошли су капетан Бун и наредник Фок: „Хтели су нешто самостално да раде. Мој ађутант их је опоменуо
и марински подофицир је опсовао мајку. То нисам могао трпети и због тога
сам их упутио у Врховну команду одакле су и дошли“.37
Да ли је Ђурић желео само да заштити достојанство својих људи или да
створи неприлику генералу Михаиловићу, тешко је проценити. Ипак, изгледа да је Ђурић у једном тренутку био „кандидат“ да замени Михаиловића на
положају начелника штаба Врховне команде ЈВУО, у складу са британским
планом о „дворској револуцији“. Симптоматично је и то да је Ђурић често
забрањивао извођење саботажа на својој територију, упркос Михаиловићевим наређењима, или је давао одобрења за мање, безначајне саботаже. Да
су Британци озбиљно рачунали на Ђурића, указује и извештај пуковника
Коупа од 21. новембра 1943. партизани би сарађивали са Ђурићем ако се он
отворено супротстави Михаиловићу, али је његов положај отежавала чињеница да су поједине старешине из Штаба 110 имале директну комуникацију
са генералом.
36
37
Исто.
ВА, ЧА, 20-4-45.
Караџић Број 2/2010
38
Чини се да се Ђурић крајње озбиљно припремао за преврат, о чему говори
једна доста нејасна афера са Михаиловићевим наређењем о мобилизацији за
борбу против партизана, у тренутку када су 2. и 5. дивизија НОВЈ покушале
продор у Србију, у јесен 1943. Р. Ђурић је то наређење британској мисији у свом
штабу представио као инструкцију за сарадњу са Немцима и Бугарима у борби
против партизана, што је, наравно, одмах прослеђено у Каиро као дуго очекивани „доказ“ Михаиловићеве „издаје“. Ипак, тај „доказ“ никада није обелодањен, нити званично употребљен против Михаиловића, а Мајкл Лиз сматра
да је у преводу учињена намерна грешка како би се генерал компромитовао. О
Ђурићевом понашању у овој афери, Лиз пише: „Убеђен сам да је Ђурић намерно играо све улоге које су водиле у неку крајност да би лично профитирао, без
обзира у ком смеру ће се политика одвијати“.38 И Лиз потврђује да се у Форин
Офису размишљало о Ђурићу као о Михаиловићевом наследнику.
У тренутку када нико од официра ЈВУО у Србији није више примао британску војну помоћ, Радослав Ђурић је и даље, све до јануара 1944. редовно
добијао авио-пошиљке ратног материјала, што иде у прилог тумачењу да је
пристао на сарадњу са Британцима у вези смењивања Михаиловића и склапања компромиса са партизанима. Ипак, током децембра 1943. он је учествовао у једној великој офанзиви против партизанских снага у Топлици и Јабланици. Напад је планиран из долина река Јабланице и Косаонице на Радан
планину. На другој страни, Расински корпус требало је да нападне малобројне
партизане у Крушевачком округу и да избије на Јастребац, а одатле ка Топлици. Снаге из околине Ниша требало је да пређу на леву обалу Јужне Мораве и
нападну партизане у Пустој Реци. Борбе су почеле 9. и 10. децембра, а највећи
интензитет достигле су 15. децембра 1943. Према извештају мајора Младена
Младеновића, команданта Нишавске групе корпуса, партизани су имали више
стотина погинулих (што треба примити са резервом, јер је вероватно реч о
уобичајеном претеривању), а ЈВУО око 80.
Крајем децембра 1943. и почетком јануара 1944. Ђурић се борио против
партизана на планини Кукавици. Био је незадовољан понашањем појединих
официра, што је у доста оштрој форми саопштио Михаиловићу 3. јануара
1944. године: „Питам ја Вас, господине министре, да ли је ово достојно високих идеала због којих смо дошли у шуму и да ли је часно за једног правог Равногорца? Је ли то херојски и мушки? На бази легалности функционишемо, а
наши водећи људи на бази подмуклости убијају да би себи остварили болесне
амбиције и уништили сведоке за своја разбојништва из користољубља“. 39
И овом приликом изнео је своје огорчење против Милутина Радојевића:
„За ова његова досадашња дела унапређен је у чин пуковника и представља
Вашег делегата. Зар су то носиоци обнове и будућности српског народа! Се38
39
М. Лиз, Силовање Србије, 221.
ВА, ЧА, 89-1-23.
Чланци/Articles
39
тите се да сте ме потпуно самог упутили на југ, без икаквих веза иако никада нисмо били у овим крајевима. Овде су тада царевали само комунисти“.40
Ђурићеви противници истицали су да је он оваквим „патриотским“ извештајима желео само да се оправда пред Михаиловићем и прикрије своје
амбиције. Ускоро су целе јединице почеле да напуштају Ђурића и прелазе на
територију под контролом Расинског корпуса. То су урадили борци 3. јабланичке бригаде, па је Ђурић од Михаиловића тражио да „енергично заустави
овакве појаве“.
***
Једна од најзанимљивијих епизода из српског рата, везана је за љубавну
авантуру Радослава Ђурића и Вере Пешић, лепотице из Соко Бање, вишеструког агента, за коју је тешко утврдити која је њена базична веза. Чини се да
је то рад за КПЈ, мада су исто тако јаке индиције које упућују на Гестапо.
Вера Пешић је рођена 1919. године. Удала се веома млада, са 16. година,
за богаташа, неког Крчевинца из Београда. Без мужа остаје већ 1937. године,
са непуних 18. година. Од тада почиње њена мистерија. Сигурно је да је постала члан СКОЈ-а, привучена идејама о слободној љубави. Савременици су о
њој забележили: „Лепа, добре конструкције и обликовања, међу многобројним
обожаваоцима зрачила је као неодољива магнетна сила. Бројни обожаваоци
јурили су за њом као вукови, али Вера је добро маневровала и очекивала најповољнију ситуацију. Свесна своје лепоте и ‘сировог’ шарма, као готово све
њене вршњакиње сањала је о лепом животу, лепим и луксузним хаљинама,
отменом друштву, љубавним доживљајима и велеварошком животу, који је
нарочито у Београду, у предвечерје рата, био нарочито буран. Изузетне симпатије гајила је према официрима“.41
Симпатије према официрима нису биле само резултат Верине склоности, већ и њеног обавештајног рада. По налогу КПЈ, крајем 1938. покушала је
да, преко пуковника Д. Стојановића, начелника 2. обавештајног одељења Ђенералштаба војске Краљевине Југославије, постане обавештајац, али у томе
није успела. У њеном досијеу је забележено: „Тврдоглава, препотентна, о
војним знањима нема појма, не говори ни један страни језик, авантуристкиња. За тајну војно-обавештајну службу у нашим условима није подобна.
Због урођене женствености и пријатног изгледа, можда би би могла да се
искористи за политичку, привредну или пропагандну службу, наравно, после
претходног оспособљавања за такве делатности“.42
40
41
42
Исто.
Наведено према: Коста Николић, Историја Равногорског покрета, 3, Београд, 1999,
380.
Историјски архив Београда, Немачка обавештајна служба (BDS). Досије В. Пешић.
40
Караџић Број 2/2010
Већ почетком 1939. године постала је љубавница Карла Крауса, шефа
VI одељења Управе безбедности Трећег Рајха за рад у иностранству, који је
био задужен за обавештајни рад у Југославији. Тако је Вера започела своју
каријеру немачког обавештајца. После једне неопрезности, ухапшена је од
стране београдске полиције. Из затвора је ослобађа лично Виктор фон Херен, немачки посланик у Београду. Није осуђена, али је протерана из Београда. Отишла је у Беч. Вратила се 1941. и поново активирала у Гестапоу, али,
изгледа, задржала и своје везе са КПЈ
Почетком 1942. постала је љубавница генерала Паула Бадера, команданта Србије, можда по налогу КПЈ. На другој страни, мајор Синиша Оцокољић
упозорио је 1. новембра 1942. генерала Михаиловића на круг жена које раде
за Гестапо, чији је шеф била Добрила Главинић, која је за Немце радила бесплатно. У тој групи била је и Вера Пешић, као и Слободанка-Боба Станишић
из Пожаревца, пријатељица Вере Милетић (припадале су истој ћелији КПЈ),
са којом је Милан Калабић чак намеравао и да се венча. Боба Станишић је
старијег Калабића испоручила Гестапоу.
Почетком 1943. Веру Пешић налазимо као љубавницу пуковника Живојина Ђурића, који је илегално радио за Равногорски покрет. Гестапо га је ухапсио
9. јануара 1943. а већ три дана касније Вера је затражила његово ослобађање.
У подужој представци Немачкој обавештајној служби (на шест страна), наглашавала је да хапшење Ж. Ђурића представља доказ да у Србији владају,
директни или индиректно, само приврженици Лондона. Вера је оптужила чак
и Милана Недића да је одговоран за Ђурићево хапшење, јер је генерал Ђурића
сматрао кривцем за хапшење Милана Калабића, свог личног пријатеља.43
Вера је успела да издејствује ослобађање Живојина Ђурића и од тада он
ради за Гестапо. Од 28. априла 1943. заједно су радили за Специјалну полицију. По налогу Танасија Динића (изгледа да је и он био Верин љубавник)
у мају 1943. отишли су на југ Србије. Повезали су са одељењем Гестапоа у
Лесковцу. Главни помоћници били су им браћа Перовић, Миливоје и Мирко.
Вера је била интимна са Миливојем, а Живојин Ђурић је веома брзо постао
Окружни начелник у Лесковцу, а Вера његова секретарица: „Потпуковник
Ж. Ђурић, чим је преузео власт, кренуо је да обилази округ. Иде човек без
икакве оружане пратње, скоро као на сељачку свадбу, иако комунисти на све
43
Вера је истицала да је Ж. Ђурић „народу јавно говорио против Лондона и његовог
штетног утицаја на целу српску историју и против комуниста и против Београда,
уколико тај Београд држи стару линију оријентације и ради дволично са окупатором. Пуковник Ђурић је најпоштенији човек у Србији са којим су Немци уопште дошли у контакт. Пуковник Ђурић је један од ретких Срба који је прилазио Немцима
са достојанством и који је као такав могао импоновати српском народу на линији
сарадње. Баш као такав, он је једини човек који на терену може да ликвидира Дражу
Михајловића и рад његових људи. То му је и био циљ који је изводио својим методама“. (ИАБ, БДС).
Чланци/Articles
41
стране жаре и пале. У његовој пратњи стално је Вера Пешић. Она присуствује и зборовима. Народ гледа са великим чуђењем. Није, у то време, наш
народ научио да жене долазе на политичке зборове. То му потпуно личи на
комунистички обичај. Убрзо Ж. Ђурић постави некакав радни одбор при општинској управи у Лесковцу. У њему су све сам чланови Комунистичке партије још из доба 1920. године“.44
Подаци немачке обавештајне службе (БДС) изричито указују да су Ж.
Ђурић и Вера били њени сарадници. Под 16. јуном 1943. забележен је пријем
њиховог извештаја о „необичном говору Јозефа Матла у Лесковцу – нападао
је нацисте и Гестапо“.45 Вера је успевала да ослободи многе комунисте из
српске полиције, интервенцијом преко немачке тајне полиције у Лесковцу.
Мирко Живановић, један од чиновника српског Министарства унутрашњих
послова, о томе је забележио: „Ова жена, способна и дрска, била је све опаснија и и опаснија по интересе српског народа. Њен рад је донео многобројним
Србима пропаст и смрт. Она је била не само на папиру, већ и у суштини
активан комуниста. Код Немаца је служила са двоструким циљем: да заштити комунисте и партизане и да поједине антикомунисте оптужи и
онемогући тиме што ће их Немци стрељати. Са четницима је одржавала
везе, да би што лакше могла разбити српске националне одреде у шуми. По
свему изгледа да је била и љубавница шефа Гестапоа у Лесковцу“.46
Већ у августу 1943. Вера је дошла на територију Штаба 110. Одмах ступила у везу са Кукавичким НОПО. Убрзо је, међутим, ухапшена као немачки
агент. Испитивана је у штабу Радослава Ђурића од 16. до 25. септембра. О
томе је Ђурић обавестио британског мајора Руперта Роа, истичући како намерава да је стреља. Информација је доспела до каирског штаба СОЕ који 17.
октобра јавио бригадиру Чарлсу Армстронгу, шефу британске војне мисије
при Врховној команди ЈВУО, следеће: „Вера Пешић, бивша љубавница генерала Бадера и агент Гестапоа, била је отета и сада се налази у рукама Ђурића.
Послали смо важан упитник за ислеђивање Вере“.47
Верином саслушању присуствовао је и мајор Ро. Да ли је Вера била фатална жена за Ђурића, или су обоје радили за истог „послодавца“, остаје
тајна. Али, после саслушања састављен је фалсификовани записник који је
мајору Ђурићу послужио као оправдање за Верино ослобађање.
Према тако сачињеном записнику, Вера је своје везе са Немцима и комунистима објаснила низом случајности: „Једном приликом, сасвим случајно,
упознала сам се, пред кућом у којој сам становала, са неким Краусом који ми
је рекао да је из судетских крајева. Краус ми се није много допао, али је према
44
45
46
47
ИАБ, БДС.
Исто.
Наведено према: К. Николић, Историја, 3, 382.
Исто.
Караџић Број 2/2010
42
мени био врло љубазан и понашао се солидно, тако да сам све више према
њему осећала пријатељску наклоњеност. Познанство са Краусом постало је
судбоносно по мој живот. Због тога што сам се дружила са Краусом, осумњичена сам да сам у служби Немачке, па су ме наше власти притвориле. У Управи града Београда доживела сам велико разочарење јер сам третирана као
шпијунка и проститутка само зато што сам се дружила са једним Немцем.
Успела сам да јавим моме другу Марушић Слободану, који је иначе истакнути
комуниста, да сам у притвору. Он је обавестио Крауса који је интервенисао
преко фон Херена, а овај преко намесника Павла и ја сам онда пуштена из
истражног затвора. Кад је пакт закључен, ја сам била сва срећна, јер сам веровала да ћемо бити поштеђени ратне несреће. А када је пакт пао, била сам
сва утучена, јер сам предосећала ужасну катастрофу. Рат је био на прагу. Из
немачког посланства су ме саветовали да напустим град и пођем последњим
возом у правцу Немачке. Добила сам пасош, али се нисам могла да одлучим да
пођем на пут једино зато да само себе спасим, јер сам осећала да и ја треба
да патим са нашим народом и да поднесем његову судбину“.48
Вера је причала како је одбила да ради у немачком пропагандном одељењу
„Југоисток“ за плату од 12. 000 динара, да је дошла у сукоб са многим Србима – немачким агентима, да је радила само обичне послове, користећи своје
знање немачког језика. Ако је са неким Немцима и била у контакту, онда је то
било само како би им указала на потребу ублажавања репресивних мера према народу: „Ово сам чинила са симпатијама за српски национал-социјализам
као појам, а не као експонент немачког национал-социјализма”.49
Слично је објашњавала и своје везе са партизанима, од априла 1943. године: „Третирали смо питања опште светске и политичке ситуације, а највише смо се интересовали о ситуацији на фронтовима, а посебно о борбама
у Босни“. Користећи своја познанства, спасила је животе многим људима
оптуженим да раде за генерала Михаиловића. На југ Србије дошла је после
многих разочарења која је доживела у Београду, са једином намером да помогне народу свога краја: „Моја линија је окупљање најбољих српских вредности, потпуно обједињених око онога што исходом овог рата мора неминовно доћи. Нисам се упуштала у процену шта би као поуздано морало доћи,
али сам остајала на гледишту да оно што долази треба да сусретне окупљене најбоље наше снаге које то имају прихватити и даље спроводити“.50
Категорички је одбила и да је на било који начин сарађивала у прогону
Равногораца: „Честе потере Немаца за штабом мајора Ђурића могу једино
објаснити добро организованим обавештајним апаратом Немаца“. Оптужила је низ официра из штаба 110 за сарадњу са Немцима и Бугарима. О
48
49
50
Исто, 385.
Исто.
Исто, 386.
Чланци/Articles
43
понашању мајора Ђурића рекла је следеће: „Понашање команданта, мајора
господина Ђурића, није у почетку било непријатељско. Чак су ми учињене
извесне повластице. Став иследника био је на достојанственом одстојању.
Категорички одбијам да је постојала жеља да се некоме приближим у циљу
побољшања мог положаја. Желела сам и увек ћу желети да се уврстим у ред
бораца, без обзира на коме месту, којима је циљ да лажи, на којима је све засновано, падну и да их замени истина. Истина изражена као нови појам владавине и као став човеков у животу наспрам природе и човечанства. Стојим
спремна да поднесем осуду силе између оних пукотина раздераног система.
Жалим што ћу можда живот оставити тамо у мраку“.51
Шта Радослав Ђурић није унео у службени записник који је достављен
и Врховној команди ЈВУО? О томе је после рата, 8. септембра 1953. причао
Петар Јанковић из Медвеђе, благајник штаба 110, човек који је присуствовао
Верином саслушавању. Она је одмах изјавила да ради за Гестапо и да искрено
верује у немачку победу: „У почетку је имала дрско држање и није хтела
ништа да говори. Када јој је један Енглез, који је по одобрењу Ђурића могао
присуствовати ислеђењу и постављати јој питања, понудио цигарету, загледао се у њу и поставио јој питање – Да ли смо се ми негде раније видели?
– она му је одговорила: – У Софији. Затим је проговорила и за једно послеподне признала све. Том приликом је детаљно причала и о свом везивању за
Немце, познанству са Краусом, задацима које је од њега добијала, о наградама, вожњама аутомобилом, хапшењу, одласку у Беч на лечење које користи
за свршавање курса Гестапоа; о састанку Геринга са Костом Пећанцем који
је она организовала у Софији, о повезивању са неким генералом Новаковићем,
користећи родбинске везе, од кога је црпела податке војне природе који су Немцима користили; о хапшењу у моменту пуча, протеривању у Лебане и Сијеринску Бању, где је ослобођена на интервенцију неког сенатора Драговића;
о доласку неких виших немачких официра по њу, одмах по капитулацији, о
учешћу у стварању Комесаријата и Недићеве владе, о везама са појединим
личностима из немачке команде за Југоисток, о крстарењу по Србији, Грчкој
и Бугарској. Све је то било записнички констатовано, а на крају сваке странице био је Верин потпис, а нас присутних са стране. Она је извршила само
мање исправке и допуне и то баш мојим налив-пером. Себе је приказивала као
национал-социјалисту, као присталицу хитлеризма, говорећи да без победе
хитлеризма нема слободе за човечанство и тако се држала сво време истраге. Лично сматрам да јој је омогућио Ђурић да измени записник како то годи
њој, а свакако и њему, након што му је постала љубавница“.52
Уместо стрељања, како је најављивао, Ђурић Веру прима – у свој кревет. Британски капетан Мур обавестио је Каиро: „Ђурић сада обедује и иде
51
52
Исто, 387.
Исто, 388.
Караџић Број 2/2010
44
у шетњу са Вером, упркос тврдњама да ће је осудити на смрт. Унаоколо се
говори да Вера на неки начин контролише Ђурића. Молим Вас, замолите Михаиловића да нареди Ђурићу да Британцима препусти саслушавање Вере и
да је онда стреља“. И Михаиловић је, међутим, био против тога да Британци
испитују Веру. Ђурићу је јавио следеће: „Енглези су тражили да њихов официр саслуша Веру Пешић. Ми смо им одговорили да смо суверена држава и да
наше грађане можемо само ми саслушавати. Енглези су изјавили да се према
вери Пешић има много пажње и да сте Ви стављени под њену контролу. Ја
у то не верујем, али ипак потребно је да се (она) удаљи из Вашег штаба и
далеко од Енглеза“.53
Жена са којом је Ђурић до тада живео, Рускиња Маријола Берђајева,
лекар у Штабу, извршава самоубиство у новембру 1943. године: „У селу
Согоњеву, срез Косанички, у кући једног доброг домаћина, на очиглед целог
штаба, врши самоубиство из револвера потпуковника Радослава Ђурића,
али иако тешко рањена у плућа, још је жива. Вера Пешић плаши се и преко поручника Владе Јовановића успева да тешко рањена докторка Берђајева
буде дотучена“.54 Осим што је постала Ђурићева љубавница, Вера добила и
функцију уредника „Равногорске речи“, службеног листа Штаба 110. Њени
најближи „сарадници“ били су браћа Сотировић. Истовремено, све већи број
Ђурићевих опонената на мистериозан начин завршио је у бугарским рукама.
Стање је достигло тачку кључања. Интриге, оговарања, напуштање јединица,
мучна писма генералу Михаиловићу, оптужбе и контра-оптужбе постали су
суморна свакодневица на југу Србије.
Већ спомињани Петар Јанковић, резервни пешадијски потпоручник, 24.
децембра 1943. писао је огорчено писмо Радославу Ђурићу: „Радио-Лондон
је месеца фебруара 1942. године, пре Вашег доласка у овај крај, објавио да је
дужност свих правих Срба да што пре убију злогласну немачку шпијунку Веру
Пешић, љубавницу злогласног доктора Крауса. Прошле године, Ви сте наредили њено хватање или ликвидирање и за извршење тога одредили награду
од 200. 000 динара. Жандармеријски наредник Владимир Б. Јанковић извршио
је Ваше наређење, ухватио Веру Пешић и Вама живу предао. Дали сте му
80. 000 бугарских лева и унапређен је у чин жандармеријског потпоручника.
Спроведена је истрага. Иследник је био судски капетан Андрија Божовић, а ја
сам био присутан. Писменим признањем Вере Пешић, које се налази у актима
њене кривице, утврђено је: 1) Да је Вера Пешић у служби немачког Гестапоа од
1939. године; 2) Да је помоћу свог рођака, генерала Љубе Новаковића, увукла
Гестапо у наш ђенералштаб још 1940. године; 3) да је 27. марта 1941. године
ухапшена као немачка шпијунка, али да је 6. априла, приликом бомбардовања
Београда, успела да побегне; 4) Да је својим радом убрзала пропаст Југосла53
54
Исто.
Исто, 389.
Чланци/Articles
45
вије; 5) Да су Немци после капитулације Југославије упутила двоја своја дипломатска кола у Сијеринску бању по Веру Пешић и да је Вера, у пролазу кроз
Медвеђу, поздрављала Србе национал-социјалистичким поздравом и викала
Хајл Хитлер !; 6) Да су немци пред свако стрељање Срба у Београду подносили
њој спискове ухапшених и она је својом руком бележила и одређивала ко да се
стреља; 7) Огрезла сва у српској невиној крви, она је тражила све више и више
невиних српских жртава. Месеца априла 1943. године, Гестапо је упућује као
свог делегата при Окружном начелству у Лесковцу код пуковника Живојина
Ђурића. Пуковник је играчка у њеним рукама. Месеца јуна 1943. године иде
четири пута код партизана на Кукавици. После њеног последњег састанка,
партизани убијају на истом месту на коме је држала састанак, три Немца.
Немци зато стрељају у Лесковцу 120 присталица Драже Михаиловића, међу
којима капетана Јововића. На тај начин Вера Пешић ликвидира све ваљане
људе Драже Михаиловића у Лесковцу и Лесковац прилази партизанима; 8)
Вера је признала да је изграђена комунисткиња и да је члан Комунистичке
партије од 1937. године и да се са одобрењем комунистичког вођства налази
у служби Гестапоа за рачун комуниста; 9) После спроведене истраге, капетан
Божовић предао вам је сва акта њене кривице. Вера је сва очајна, стрепи за
свој прљави живот. Од Немаца добро васпитана у лукавости и непоштењу,
смишља план достојан само ње и њене подлости, достојан само једне покварене и продане душе, достојан само немачке шпијунке. Хоће да приђе Вама.
Живот њен у питању је и треба јој Ваша заштита. Чини све мозгом и својим
телом. Телом јој не успева. Рускиња Маријола Берђајева ужива Вашу љубав.
Вера заводи младог резервног поручника Владу Јовановића, Вашег ађутанта
и он са успехом глуми и одиграва од Вере спремљену и дату улогу. Ви жалите
Берђајеву, али гледајући поред себе лепушкасту и младу немачку шпијунку,
видите да нисте много изгубили. Место Рускиње, доћи ће немачка Шпијунка.
Биће мала промена и развратни живот и даље ће тећи. Српски народ се крсти и чуди. Види да нема правде“.55
Према изворима српске владе, веза Вере Пешић и Радослава Ђурића
имала је дубљу позадину: „Некако у то време, национални одреди заробе архиву једне партизанске јединице јужно од Прокупља. Према поверљивом извештају неког политичког комесара, који се крио под ратним именом ’Шоп’,
партизани су ступили у везу са Дражиним командантом, ђенералштабним
мајором Радославом Ђурићем. Са овим истим мајором, по свим прикупљеним
подацима, имали су везе Вера Пешић и окружни начелник Живојин Ђурић. У
извештају политичког комесара ’Шопа’, тврди се да је он постигао споразум
са мајором Ђурићем о заједничкој сарадњи. Та сарадња је значила да се одред
мајора Ђурића претвори о одред народно-ослободилачке војске и то у току
три фазе. У првој фази, мајор Ђурић остаје командант свога одреда, али не
55
Исто, 390-391.
Караџић Број 2/2010
46
доноси никакве самосталне одлуке. Те одлуке доноси његов помоћник, један
партизански официр. У тој истој првој фази, одред мајора Ђурића добија
један мали број партизана, који имају да се измешају са његовим четницима
да би могли да врше пропаганду за комунизам. У другој фази мајор Ђурић повлачи се у штаб Народно-ослободилачке војске, а команду одреда преузима његов помоћник, партизански официр, чије име извештај не помиње. У трећој
фази, о одред долази већи број опробаних партизана, а Ђурићеви четници,
после политичког преваспитавања, растурају се у разне партизанске одреде,
како би се избегло да они остану заједно“.56
Даљи развој догађаја у многоме потврђује ове наводе.
Један од распамећених људи из Штаба 110 писао је генералу Михаиловићу о Вери: „Лепа жена, богата. После окупације наше земље, она је била на
служби у Министарству унутрашњих дела код Танасија Динића. Била је у
обавештајној служби Гестапоа и у интимним односима са заповедником Србије, генералом Бадером. Ђурић није хтео да спроведе Веру у Врховну команду
и са њом се саживео. У јесен 1943. године преместио је свој штаб у Сијеринску
Бању у кућу мајке Верине“. Људе из Ђурићеве околине посебно је огорчило
то што је њихов командант Божић 1944. године провео у кући Вере и Анђе:
„Велики српски празник проводи у друштву две најпоквареније жене у овом
крају. У друштву Анђе коју од ране младости, па и сада, јашу Арнаути и у
друштву њене кћери која је у покварењаштву наследила своју мајку. Стара
курва и шпијунка Анђа ликује и национално свесном потпоручнику Владимиру Јанковићу поручује: Ј.... ти мајку пећанску, ускоро ћу ти твоје официрске еполете ставити под главу, у гробу! Национално свесним медвеђанима
поручује: Медвеђани, ј.... вам мајку. Све ћу вас побити и спалити. Доћи ће
Бугари и Немци. Ако они не дођу, доћи ће партизани. Осам сам отерала
у гроб, отераћу и све остале, ни семе неће од вас остати! Потпуковника
Радослава ценили смо, поштовали, помагали, жртвовали се за њега и волели
га. Али, шта то вреди. За њега су важније две шпијунке, две курве, него цео
српски народ“.57
Верина мајка Анђа била је друга супруга Милана Пешића, рођеног ујака
Живка Топаловића, који је живео у Лесковцу. Анђа, пореклом Црногорка и
знатно млађа од свог супруга, учествовала је у балканским ратовима као борац, са пушком у руци, у једном четничком одреду. Добила је чак и војводску
титулу. За време Првог светског рата, Анђа је била у вези са бугарским мајором, командантом Лесковца, и из тог односа рођена је Вера. Сам Топаловић
о томе пише: „Ја не знам да ли је та прича истинита. Мој ујак је то дете
заволео и у његовом подизању нашао смисао свог живота. У Лесковцу су људи
56
57
Исто, 391.
Исто.
Чланци/Articles
47
веровали да је Верин прави отац био онај бугарски официр и да је њему по
облику била слична“.58
Крајем јануара 1944. послушност Ђурићу отказао је и потпоручник
Владимир Јанковић, човек који је ухапсио Веру Пешић: „Округ Лесковачки,
Ниш, Београд и цела Шумадија знају да је Вера Пешић немачка шпијунка, да
је много и много национално исправних Срба отерала у гроб. То је истина
и она се ничим не може побити. За све то народ ће јој судити и она то не
може избећи, иако је својим великим лукавством и покварењаштвом успела
да стекне Вашу привремену заштиту. Због свега тога ја сам код Вас у немилости, док две најпоквареније жене уживају Вашу заштиту. Уколико по
Вашем мишљењу и по мишљењу Анђе и Вере Пешић, а за опште добро, треба
да будем лишен чина, онда нека се то и учини. Ако треба да изгубим главу,
онда нека и то буде. Свестан сам да за праведност српске ствари могу само
једном изгубити главу и не жалим је. Не могу да се помирим са тим да ми једна бугарска и једна немачка шпијунка стално шаљу поруке и прете“.59
Иако контроверзна личност, Ђурић је одбијао сваки покушај сарадње са
Немцима. Крајем новембра 1943. у штаб Другог косовског корпуса стигао је
извесни пуковник М. Ћосић, шеф обавештајне службе Српске државне страже, са предлогом о легализацији свих корпуса ЈВУО на југу Србије. Обећане
су плате, одећа и оружје под условом заједничке борбе са Немцима против
партизана, што је Ђурић одбио. У фебруару 1944. Крајскомандантура из Лесковца, преко Окружне команде СДС-а, покушала је да ступи у везу са ЈВУО.
Састанак је требало да буде одржан на путу између Лесковца и Лебана, али
га је Ђурић забранио.
У наредби од 3. фебруара о томе је рекао: „Од свих наших непријатеља
свакодневно и упорно се проносе гласови како ми имао неки споразум са Недићем и везе са окупатором. Свакоме треба да је јасно да се иза овога крије
тенденција да се наша организација компромитује пред народом. И поред
најстрожијих наређења Врховне команде да нико не сме доћи ни у контакт,
а камоли у сарадњу са окупатором и њиховим сателитима, поједина неодговорна лица у циљу своје личне безбедности, покушавају да дођу у везу са
нашим непријатељем. Таква лица, пролазећи кроз села, уносе забуну у народ
и тврде да имамо неки споразум. Сва таква лица су у служби непријатеља.
Уколико би поједини команданти подлегли таквим вестима и исте подржавали, а да не говорим о вези, са истима ћу најстрожије поступати: стрељање
пред стројем. Сви команданти треба да заузму став некомпромисне борбе
са окупатором и свим његовим слугама. Сви они који су малодушни и који се
58
59
Ж. Топаловић, Србија под Дражом, Београд, 285.
ВА, ЧА, 888-9-35/5.
Караџић Број 2/2010
48
боре за своју безвредну главу и џеп, нека одмах напусте наше редове и ступе у
службу окупатора, са издајицом Недићем и Љотићем“.60
Радослав Ђурић је доста пажње посвећивао дисциплини у одредима и
поштовању командне хијерархије. У наредби од 20. фебруара 1944. посебно
је скренуо пажњу на недолично понашање појединих старешина и војника
„који не само што политизирају, већ се понашају као у кафани, чак и псују,
што је више приличило кочијашима него ли војницима“. Истовремено, забранио је долазак војницима у његов штаб без одобрења претпостављеног
старешине, као и појаве да потчињени критикују официре; приликом подношења извештаја, није било дозвољено коментарисање. На тај начин, Ђурић је
настојао да сузбије све веће незадовољство због своје везе са Вером Пешић.
***
У пролеће 1944. ситуација око Вере и њене мајке постала је неподношљива. Капетан Ђорђе Супић из команде Србије 24. априла обавестио је
Михаиловића: „За Веру Пешић има овај штаб следеће тачне податке: пре
рата била у немачкој обавештајној служби због чега је избачена из Београда.
После окупације стално виђена у друштву гестаповца и познатог немачког
шпијуна Крзнарића. Била запослена код немачког пропагандног одељења“.
Стање у Штабу 110 било је на ивици отвореног сукоба. Сплетке, међусобна
оптуживања и неизвршавање наређења постају опора реалност. Михаиловић
почетком маја доноси одлуку да се за команданта Јужне Србије постави генерал Мирослав Трифуновић, командант Команде Србије. Цео случај дошао је у
руке Живка Топаловића коме је Михаиловић рекао: „Чуо сам да је Вера нека
лепотица, па се бојим да ми у Штабу не начини чудо. За Ђурића сам наредио
да буде под јаком стражом овамо спроведен. Не могу просто да верујем како
су наши људи могли бити тако малоумни да се са њоме упусте, кад су знали
да је Вера сумњива и да је била у служби код Недића и код Немаца“.61
Топаловић је из документације, добијене од Михаиловића, сазнао да десеторица официра тешко оптужују Ђурића због везе са Вером Пешић која се
повезала и са Недићем и са Немцима, како би обављала обавештајну службу
за оне за које радила још од пре рата – комунисте: „На тај начин је створена
деморализација на целом фронту. Официри траже да се овоме стање што
пре учини крај. Они предлажу суђење Ђурићу у Штабу Врховне команде“.62
Топаловић пише како је то сазнање за њега било веома болно: „Да ли
је моја дужност, као човека и сродника, да штитим ове две жене од сигурне
смрти? Ја сам се ломио око тога шта да учиним и одлучио сам се. Ја нисам
60
61
62
Исто.
Ж. Топаловић, Србија под Дражом, 286-287.
Исто, 287.
Чланци/Articles
49
упућивао ни моју ујну ни моју сестру од ујака да се везују ни за Недића, ни за
Немце, ни за комунисте. Оне су зреле жене и оне су свој пут саме изабрале, па
нека сносе и последице таквог опредељења“.63
Радослав Ђурић је ухапшен 18. маја 1944. Сијеринској Бањи, у кући Анђе
Пешић. Преки суд је био кратак и немилосрдан – Вера и њена мајка стрељане
су иза породичне куће. Ђурић је требало да буде спроведен у Штаб Врховне
команде, али је на волшебан начин успео да побегне. Сведоци су причали да
је то чинио само у доњем вешу. Прикључио се партизанима. Врховна команда ЈВУО реаговала је прогласом од 17. јуна: „Потпуковник Радослав Ђурић
показао се слаб и недорастао своме задатку да се снађе у данашњим приликама ни са војском, ни са народом. Услед његове неспособности, ослабљена
је организација, мада је тамо цео народ био исправан. Његови потчињени
команданти одлучили су да га смене“.
Након преласка у партизане, Ђурић се јавно обратио народу и веома негативно говорио о генералу Михаиловићу и Равногорском покрету. Тако је 2.
јула, на збору у Медвеђи, лично прочитао један проглас у том духу. Говорио
је како је Михаиловић још у новембру 1941. донео наредбу за борбу против
партизана и од тада је то био главни циљ четника. Због тога је, говорио је
Ђурић, дошло и до отворене сарадње са Немцима, па је било „потпуно јасно“
да је Д. Михаиловић издајник. Ђурић је почео да пружа отпор таквој политици смењивањем појединих официра и забрањивањем било каквих контаката
са окупатором. Веру, наравно, није спомињао. Награда је била унапређење у
чин пуковника.
Савременици су Ђурића описивали као противуречну личност: као способног официра који је знао да се прилагоди ситуацији на терену, вешто избегавајући конфликте што му је, на врућем простору Топлице и Јабланице
омогућило да извуче живу главу. Замерано му је због толерантног односа
према партизанима које је, опет, често потцењивао. Мало је урадио на пропаганди идеја и циљева Равне Горе, а није успео да спроведе чврсту организацију и уведе неопходну дисциплину: „Он се плашио да би инсистирање на
чврстини могло да изазове револт према њему код прилично самоуверених и
необузданих брђана, а поготову што је он за њих био само странац“.64
Противници су оптуживали Ђурића да је спречио одлучни обрачун са
партизанима на Радан планини, у зиму 1943-1944. године: „Након одласка
партизанске бригаде из Топлице и Јабланице у Босну код Тита, партизани
су ослабили у аутоматским оруђима и ми би смо их могли само са једном
бригадом растурити. Стајали смо ту, међутим, са преко 5. 000 бораца под
командом Р. Ђурића. Овај издајник наређивао је да се чека. Из тих разлога
и оклевања да се продре на терен Титових партизана у доњу Топлицу и Јаб63
64
Исто, 287-288.
ВА, ЧА, 90-3-45.
50
Караџић Број 2/2010
ланицу, извесни официри жалили су се Врховној команди. Изгледало им је да
Ђурић намерно саботира борбу која се води на живот и смрт. Али је Дража
више веровао Ђурићу неголи свима осталима“.65
Слика коју су британски официри оставили о Ђурићу није баш ружичаста. Описиван је као човек наклоњен распусном животу, као лош командант, склон самовољи, неомиљен код војника, а омрзнут код официра који
су му били потчињени. Мајкл Лиз је о њему записао: „Мајор Ђурић био је
професионални војник, четрдесетих година. Био је висок, са прилично равним
цртама лица као код народа централне Азије. Иако је био пријатељски расположен, није у мени побудио поверење од самог почетка. Поред свега тога,
деловао је сасвим командантски“.66
Лиз описује и Ђурићево понашање приликом једног сукоба са Бугарима, почетком јуна 1943. када су погинула четири члана британске мисије:
„Ђурић се гадно понео. Стража није била одговарајућа, а он је побегао први.
Био је подмукао човек, а у наредним месецима често смо имали разлога да му
не верујемо. Када је Бил Коуп преузео мисију од Семера, Ђурић је изманипулисао њега и његовог заменика Руперта Роа користећи, више пута, њихово
непознавање. Сасвим је сигурно да их је, на пример, намерно завео у вези са
сигналом о Михаиловићевој колаборацији. Зашто би се Ђурић тако понашао
није јасно, али је могуће да је он хтео да код Британаца замени Михаиловића.
Михаиловић му никада није веровао и између њих је долазило до неспоразума
и у другим приликама“.67
Радослав Ђурић је умро 15. маја 1980. године у Београду, као пензионисани пуковник ЈНА.
65
66
67
Исто.
М. Лиз, Силовање Србије, 245.
Исто. – Лиз пише и о неким детаљима из Ђурићевог личног живота: „Ма каква била
истина, Ђурић је постао растројен због нечег личног, што га је очигледно лично
притискало. Посветио се познатој бившој шпијунки Гестапоа, предратној комунисткињи Вери Пешић која је била љубавница једног немачког генерала. Била је заробљена и довели су је Ђурићу да је испита и убије. Уместо тога, постала је његова
љубавница“. (Исто).
Чланци/Articles
51
THE ORGANIZATION OF YUGOSLAV ARMY IN THE FATHERLAND IN
THE SOUTH OF SERBIA 1942-1944
Summary
After the defeat of uprising in Serbia, at the end of 1941, High Command of
Yugoslav Army in the Fatherland begun the creation of a wider illegal organization
in the field, one that should develope into real army in time of full Allies offansive. Aim of organization was to form military and territorial commands, likewise
military formations, that should cover the whole territory of Serbia. In south of
Serbia that organization was Command of Southern Serbia, formed on March 24th,
1942, by order of General Mihailovic. It consisted of Gorski stab (Mountain headquarters) No. 110, Toplica corps of Yugoslav Army in the Fatherland and Nisava
corps group. Minor military units and formations were organized locally, and they
were tied to village, municipality or county. Operational units under the weapons
were the illegal forest groups, set in established companies, battalions, brigades and
corps. Although the organization of Yugoslav Army in the Fatherland was military
superior to political and ideological rivals- the communist-lead partizan movement
of resistance during the 1942-1944 period, many negative circumstances contributed to decline of its military power over time. Lack of trained and competent officers, poor discipline in the army, lack of activity and deterioration of personal and
combat moral contributed to decline of power the most. On top of it all stood poor
behavior and bad example set by highest officers, including major Radoslav Grujic,
the commander of Headquarters 110.
Караџић Број 2/2010
52
УДК 94.929 (497.11)
Зоран Стевановић, проф., ОШ „Љупче Николић“, Алексинац
Александар Динчић, Ниш
ВЛАСТИМИР ВЕСИЋ – ПОСЛЕДЊИ КОМАНДАНТ
ДЕЛИГРАДСКОГ КОРПУСА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ
ВОЈСКЕ У ОТАЏБИНИ
Сажетак: Рад представља покушај да се на основу архивских извора и релевантне литературе прикаже судбина Властимира Весића, официра Југословенске војске у отаџбини и последњег команданта Делиградског четничког
корпуса. Истраживање је смештено у контекст грађанског рата у Србији,
чији је исход разрешен доласком Црвене армије.
Кључне речи: Четнички покрет, Властимир Весић, Делиградски корпус, Бугари, Немци, партизани, ражањски срез, , Горски штаб 180, Црвена армија...
Детињство и војно школовање
В
ластимир Весић је рођен 3. маја 1906. у Крушевцу, у свештеничкој
породици, од оца Душана и мајке Милице. Основну школи и гимназију (6 разреда) је завршио у Крушевцу. 1 Нижу школу Војне академије је уписао 1. октобра 1925. и завршио је 1. априла 1928..
У чин активног пешадијског каплара произведен је 1. априла 1926, у поднаредника, 1. октобра 1926, у наредника, 1. октобра 1927, у потпоручника, 1.
априла 1928, у поручника, 1. априла 1932. године. Вишу школу Војне академије
у 39. класи похађао је од 1. октобра 1935. до 1. октобра 1939. године. Капетана
II кл., 1. постао је априла 1936. а капетан I кл., 1. априла 1939. године. У Сарајеву је 1932. године завршио курс за везу.
Налазио се на служби у: 14. пешадијском пуку као водник (1. IV 1928-17.
VI 1933), 8. пешадијском пуку као командир одељења за везу (30.VI 1933-27.
1
Основни подаци о Властимиру Весићу узети су из његовог официрског досијеа Општине Крушевац, увидом у протокол крштених лица за 1906. годину.
Чланци/Articles
53
VI 1936), 5. чети 39. пешадијског пука као командир (4. VI 1936-1. X 1937),
Вишој школи Војне академије као слушалац (1. X 1937-1. X 1939) и 5. чети 6.
пешадијског пука као командир од 1. октобра 1939. до избијања рата.2
У четничкој организацији војводе Косте Пећанца
Априлски рат га је затекао у Бијељини. Избегао је заробљавање и прикључио се четничкој организацији Косте Пећанца где је обављао дужност инспектора трупа са подручја ражањског среза, на којој се није превише истицао.
Крајем 1941. године, Пећанац га је поставио за начелника штаба Ражањског
четничког одреда који је водио војвода Живота Стефановић. У јануару 1942.
постављен је за команданта Ћићевачког четничког одреда, а следећег месеца је
враћен на положај инспектора трупа. Тада се налазио у Александровцу. Крајем
марта 1942. постављен је за команданта Ражањског четничког одреда који је
учествовао у акцији против партизанских одреда на подручју Топлице и Малог
Јастребца.3 У то време Весић је већ имао прве додире са Горским штабом XII у
Рибарској бањи и изразио жељу да помогне организацију Југословенске војске
у отаџбини на територији среза Ражањског. На ову одлуку пресудно је утицала
савезничка радио-пропаганда о генералу Дражи Михаиловићу.
Командант Ражањске бригаде
Положај команданта Ражањског четничког одреда Весић је вршио као
легализовани официр под командом Равне Горе. Како су Немци све више сужавали Пећанчеву власт, тако је све више четника прелазило под Дражину
команду. Коначно, у децембру 1942, после укидања четничких одреда војводе Косте Пећанца, Ражањски одред је трансформисан најпре у Ражањски батаљон, а потом у бригаду Југословенске војске у отаџбини и прикључен Делиградском корпусу, у чијем саставу је тада била само Сокобањска бригада.4
Весић је врло брзо омасовио четнички покрет на овом простору. У Ражњу је имао круг поузданих људи на које је могао да се ослонити, а неки од
њих су и материјално помагали четнике.5
2
3
4
5
Војни архив (ВА) Београд, фонд официра војске Краљевине Југославије, број регистра 1, број картона 3. (Картон личних и службених података официра (војних чиновника). Картон ваздухопловног капетана I класе Властимира Д. Весића, с. 1-12.
Када је Весић постављен за команданта, Одред је бројао 5 официра, 95 четника, 97 пушака, 1 пушкомитраљез, 2 пиштоља, 2 каме, 1.230 метака и 2 бомбе Историјски архив
Крушевац, (ИАК)Четничка организација у крушевачком округу (1941-1945), с. 1-10.
Исто.
То су били Чедомир Поповић, учитељ, браћа Чеда и Драгољуб Марковић, власници млина, Љубомир Цемовић, адвокат у пензији, Сава Стефановић, трговац, а
54
Караџић Број 2/2010
Командант Горског штаба 180 и Чегарског корпуса
Пре предузимања велике војне акције против партизанских снага, које су
се налазиле у Топлици, генерал Михаиловић је сменио команданта Нишавске групе корпуса, потпуковника Младена Младеновића-Виктора и на његово
место поставио мајора Властимира Весића, док је Ражањску бригаду преузео
поручник Миодраг Рајић.6
Дужност команданта Горског штаба 180, који се налазио на месту званом
„Голубановац“ на самој Сувој планини, мајор Весић је званично примио 12.
марта 1944. године.7 У штабу је затекао резервног капетана Бату Сотировића,
који је после одласка потпуковника Младеновића привремено био на челу
Штаба, и још двадесетак људи. који се налазио на, било је двадесетак људи.
Старешине су на шајкачама носили кокарду а војници само српску заставу. Команданта Весића је сачекао поручник Душан Тодоровић и предао му
рапорт и предао му дужност. Весић се обратио старешинама и војницима
и пошто се представио прегледао је магацине оружја, хране, интендантско
одељење, прегледавао књиге, итд.8
О томе је поднео је опширан извештај Врховној команди:
„Дужност команданта Горског штаба 180 примио сам 12. марта 1944
године. Затекао сам следеће стање у штабу и на реону:
6
7
8
касније су се придружили Сава и Раде Завишић, трговци, Душан Брачинац, трговац, Михајло Нешић, апотекар, Блашко Стефановић, трговац, Пера Стефановић,
кафеџија, Станимир Ђокић, кројач, Рајко Ракић, кафеџија, доктор Вељко Боцић
и други. Млин браће Марковић стално је радио за четнике, док је Сава Стефановић добровољно дао 300-400.000 динара за учвршћивање четничког покрета
у ражањском срезу. Душан Брачинац „Врцко“ је као прилог дао Весићевим људима 5-6 пара веша, осам пари цокула, 300 килограма пасуља и 1.000 килограма
кукуруза, а једном приликом и 100.000 динара. Том приликом је, наводно, рекао
„Дао сам вам преко 500.000 динара а даћу вам и милион динара. За то не тражим
никакву потврду.“ Драгослав Миловановић, Немирне шуме (Ражањ и село Варош
кроз даљу прошлост и народноослободилачку борбу 1941-1945. године), Београд,
1968, с. 91-92.
Милослав Самарџић, Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког
покрета, књ. 4, Крагујевац, 2007, с. 584. Генерал Михаиловић је јавио Кесеровићу да
је наредио новопостављеном команданту Горског штаба 180 да ступи у вези с њиме
и да упути снаге у заједничком договору.
ВА, Четника архива (ЧА), к. 99, док. С-В-16684.
Изјава Милана Станковића, припадника Горског штаба 180 – забележио Александар
Динчић (2002).
Чланци/Articles
55
У ГОРСКОМ ШТАБУ 180.
Старешине: Резервни пешадијски капетан II класе Михајло Р. Губеренић,
бивши шеф кривичне полиције у Нишу, као човек и старешина врло добро поступа, те га ради тога сви воле.
– Активни инжињеријски поручник Душан В. Тодоровић, као старешина и као човек врло добар. Потпуно изграђен равногорац. Неуморан раденик. Са војницима и народом лепо се опходи те га сви воле.
Користан и неопходно потребан овоме штабу.
– Нижи војни чиновник II класе Радомир Сотировић, доста заузимљив.
Са народом и војницима не уме да поступа добро, те га то и не воле.
Старешине га не трпе.
– Санитетски поручник др. Милан Д. Шијачки, идеалан борац на пољу
Равногорства. Познаје све људе у овоме крају и детаљно познаје прилике под које треба живети и радити.
– Подофицири врло добри, но недовољно припремљени за идеолошку
борбу која се води и која нам престоји.
Војници: активни, млади и снажни, вредни и послушни, но недовољно припремљени за идеолошку борбу. Не знају зашто се налазе у нашим редовима.
Оружје: 4 пушкомитраљеза „Збројовка“, 2 Холандиска, 3 митраљете и 45
пушака.
Одело и обућа: Одело и обућа испод сваке критике. У правом смислу речи
голи и боси. Сви су са свињским опанцима. Већина их је са поцепаним. Већ,
чарапе, топло одело, шалове и рукавице скоро ни један нема. Оно што имају
све је бедно.
Формација штаба
У самом штабу не постоји ни једно одељење које би у овако великом штабу требало да постоји. Ту није било ни начелника штаба, ни интенданта, ни
благајника, ни комесара, ни омладинске секције, ни пропагандне акције, ништа
и ништа.
Архива је сва уништавана. Материјалних књига и докумената нема
никаквих. Деловодника и операцијског дневника нема. Прегледи наоружања и
бројног стања, скице реона корпуса, подаци о старешинама о обавештајној
служби, о објектима на реону нема. Једном речју нема ништа што би требало
да личи на један овако велики и важан штаб.
Официри из штаба нису знали ни за какве податке о бројном стању, распореду јединица на својим реонима. Бригаде немају своје штамбиље и бројеве.
Они нису криви за све ово. Крив је мој претходник, који према својим сарадницима није имао никакво поверење и од њих је све крио.
Караџић Број 2/2010
56
Ни од једног официра, подофицира и грађанина нисам чуо ни једну једину
добру реч за мајора Младена Младеновића. О њему се сви изражавају најгоре.
Грде га за целокупни неуспех у овоме крају. Тврде да је непоштен. Однео је и
радио апарат који је лична својина овога штаба. Однео је и све материјалне
књиге и све шифре.“ 9
Весић је одмах предузео низ мера да среди стање у штабу. Организовао
је обавештајну, курирску и пропагандну службу. Успео је да придобије за сарадњу нишког новинара Милорада Милошевића из Беле Паланке, који је писао текстове у листу „Источна Србија“, званичном гласилу штаба, који је излазио два пута месечно и који је покренут у сврху пропагандне активности.10
Као командант Нишавске групе корпуса руководио је операцијама које
су изводиле јединице Књажевачког, Нишавског и Чегарског корпуса. Највећа
акција био је покушај преласка преко Јужне Мораве и пробијање ка Малом
Јастрепцу. Прелаз је био отежан, јер су га спречавали Немци и Бугари. У извештају Врховној команди од 13. марта, мајор Весић пише да се део Нишавског
корпуса због концентрације Бугара повукао према Озрену и Девици. Чегарском корпусу који се налазио близу Јужне Мораве је наредио да најхитније
пређе реку на сигурном месту, северно или јужно од Ниша, али ово наређење
није могло бити извршено. Једино је део Књажевачког корпуса прешао Мораву и упутио се ка Малом Јастрепцу, међутим, како тамо нема других снага Нишавске групе корпуса, вратио се на своју матичну територију. Нешто раније,
Јужну Мораву је прешао и део Нишавског корпуса и његова Белопаланачка
бригада се са заједно са Моравском бригадом Делиградског корпуса сукобила
са партизанским снагама код села Кулина, где је имала губитака. Тако је у борбама против партизана у Топлици употребљен само Расински корпус.11
Командант Расинско-топличке групе корпуса, потпуковник Драгутин
Кесеровић је упорно инсистирао код генерала Михаиловића да му Весић пошаље Нишавску групу корпуса, али су партизани у међувремену прешли са
територије коју су контролисали Бугари и угрозили снаге које су остале на
терену. У таквој ситуацији, Весић је поставио 450 људи да обезбеђују прелазе
преко Јужне Мораве, док се Нишавски корпус борио на терену против партизанских снага. Ускоро су се јединице вратиле на свој терен пошто акција
преласка јединица преко Јужне Мораве није успела.
Због лошег стања и велике дезорганизације у редовима Чегарског корпуса, Весић је, циљем да јединицу консолидује у априлу и мају исте године, боравио на подручју нишког среза и Заплања, где је корпус највише дејствовао.
О томе је известио Врховну команду:
9
10
11
ВА, ЧА, к. 99, док. С-В-16684.
ВА, ЧА, к. 277, рег. бр. 6/1-11.
М. Самарџић, н. д, Генерал Михаиловић..., књ. 4, с. 589.
Чланци/Articles
57
„Чегарски корпус нисам могао да употребим за акцију у Топлици због дезертирања војника. Само из једне бригаде дезертирало 40 војника и отишло у
Ниш. Из друге једне бригаде војници се побунили. 6 коловођа осуђено на смрт.
Казна због неумешаности старешина није извршена. Због овога морал је био
пољуљан. Налазим се на реону Чегарског корпуса Одржао сам пропагандни курс
за једну половину старешина а друга долази 5-IV. Успеха има изванредних. Цео
крај препородићу за кратко време. Образовао сам јаку пропагандну секцију и
радим са великим еланом.“12
У исто време вођене су и борбе против партизана. О једној у којој је учествовао као командант Чегарског корпуса, известио је Врховну команду 12.
априла:
„Водио сам борбу са групом црвених. После 2 сата напада уз стрме падине
Суве планине потпуно смо разбили црвене. Ухватио сам рањеног политичког комесара Јеврејина Петера Вајду. Извукли су неколико рањених користећи
маглу. Погинуо ми је један војник. Гоњење сам продужио. Ова је група дошла из
околине Пирота.“13
Месец дана касније, о још једној тешкој борби која је вођена на превоју
Ракош, у подножју Суве планине у којој је страдало много партизана и четника, 21. маја је известио је Врховну команду:
„Јединице Нишавског корпуса напале су 14-V-групу од три партизанске
бригаде у југоисточном делу Суве планине. Борба је вођена 4 часа. Мрак је прекинуо борбу. Партизани су имали велики број мртвих и рањених. Тачно није
утврђено. Заробљено 7 партизана, један пушкомитраљез и један машингевер.
Ми смо имали 18 мртвих, 20 рањених и 8 заробљених. Трећа бригада Чегарског
корпуса напала је партизане. У два маха разбила је њихове противу нападе
па се повукла. Погинула 4 партизана и 3 заробљена. Наша 2 војника пала у
руке партизанима. После овога партизани се повукли на Бугарску територију. Покренуо сам и Књажевачки корпус, али су се партизани пребацили у
Црну Траву, те није стигао да учествује у борби. Учествовала прва, пета и
седма партизанска бригада. Вођа неки Брка. Заробљеници изјављују да је око
12. маја вршена мобилизација у срезовима: Врањска Бања, Босиљград и Крива
Паланка. Партизани су примили 7 транспорта у Црној Трави. Имају енглеска
оружја, бацаче, машингевере и пушкомитраљезе. Имају нешто и одела и спреме енглеске. Њихова намера је била да се пребаце у Јабланицу и на Јастребац.
У овоме су осујећени.“14
Крајем априла, одлази у села на левој обали Нишаве, која су сматрана партизанским, да би обишао нишке бригаде Чегарског корпуса. О његовом боравку
12
13
14
ВА, ЧА, к. 277, рег. бр. 4/1-10.
ВА, ЧА, к. 277, рег. бр. 4/1-31. До доласка капетана Мирка Ћирковић за команданта
корпуса, мајор Весић је обављао дужност команданта.
ВА, ЧА, к. 277, рег. бр. 6/1-37.
Караџић Број 2/2010
58
у нишком крају сазнали су и Немци и затражили преговоре у циљу заједничке
борбе против партизана. О томе је известио Врховну команду, 8. маја:
„Шеф Гестапоа у Нишу тражи састанак са мном. Обећава: оружје и муницију за борбу противу комуниста, да ми потпуно узмемо власт у своје руке
ван градова. Да нас не гоне, пусте из лагера све наше људе, да их више не хапсе,
да Бугари напусте нашу земљу када ми узмемо власт ван градова, ми да их не
дирамо у пролазу путевима и железницом и у градовима и да се све ово одржи
у највећој тајности. Моје је мишљење: да су они највећи лажови на свету, да
им не верујемо ништа, да желе да нас компромитују, да су слаби, да не верују
много Бугарима. Са друге стране ми и тако имамо скоро потпуну власт ван
градова. Они нису у могућности више да нас гоне. Наши људи су напустили
тако градове па ће их сада теже гонити и хапсити. Једино ако би могли да
извучемо оружје и муницију и то само преко страже. Молим издајте ми наређење по овоме.“15
До првог контакта са Немцима дошло је 13. маја, када су четници напали
један немачки одред је на Јужној Морави. Заробљени Немци су тражили мајора Весића да са њиме разговарају. Весић је дошао и разговор са Немцима који
је трајао пуних шест часова. После тога, пустио их је са оружјем да се пребаце
на леву обалу Јужне Мораве. Немачки фелдкомандант у Нишу је затражио да
четничка делегација дође у Ниш на преговоре. Четници су пристали и ову делегацију су чинили Недељко Голубовић, Миодраг Ивановић и Миливоје Панковић, сви из Чегарског корпуса. Она је отишла у Ниш 18. маја. Из разговора
са Немцима који је вођен у згради Команди пете Армије, у Нишу видело се
да Немци више не верују Бугарима и само су тражили дозволу од четника да
могу вршити бојева гађања на Селичевици, обзиром да су они контролисали
ту територију. Делегација је покушала да искористи немачку слабост и затражила је 100 пушкомитраљеза типа „Зорка“, 500 пушака и 75.000 метака, као и
обећање Немаца да се уопште не мешају у борбе са партизанима које четници
буду водили.16
Само два дана после разговора са Немцима на Јужној Морави, мајор Весић се налази у Горњем Матејевцу, а потом у Бреници. Сазнавши за његово
присуство Бугари су изненада напали штаб у Бреници. О тој акцији известио
је Врховну команду, 16. маја:
„На дан 15. маја у 13 часа и 30 минута напали су Бугари у селу Бреница
северно од Ниша једну моју групу у којој сам био са мојим штабом, првом нишком бригадом и пуковником Радојевићем. Ја нисам прихватио борбу. Пуковник
Радојевић да би се извукао морао је да прихвати борбу. Лакше је рањен испод
десног колена пуковник Радојевић. Других жртава није било.“17
15
16
17
М. Самарџић, н. д, Генерал Михаиловић..., књ. 4, с. 372.
ВА, ЧА, к. 99, док. С-Х-471.
ВА, ЧА, к. 277, рег. бр. 6/1-25.
Чланци/Articles
59
У јуну су се још више распламсале борбе са партизанским снагама које су
упорно покушавале да се пребаце из источне Србије на Јастребац, што су четнички корпуси настојали да спрече. Командант Србије, ђенерал Мирослав
Трифуновић је био мишљења да се партизани сабију на уском простору око
планине Буковика, да се подухвате са више страна уз помоћ СДС и униште.
Нишавска група корпуса је имала задатак да гони партизане на тој линији и
да им затвори јужни правац. У том циљу, као и због преко потребног оружја,
мајор Весић је ступио у контакт са командама СДС у Нишу, Алексинцу и Ражњу које су пристале да садејствују са четницима у борбама против партизанских бригада.
Партизанска 9. бригада и Нишки одред стигли су у нишка села 12. јуна.
Из правца сокобањског среза пристизали су четници који су требали да онемогуће евентуални повратак у случају да се простор око Јужне Мораве успешно затвори, а партизани натерају у повлачење. У том циљу, Нишавска група корпуса добила је сложени задатак - да нападне партизанску 9. бригаду и
Нишки одред у Крављу. Мајор Весић је издао наредбу свим бригадама Чегарског корпуса за покрет у правцу Кравља.18 Међутим, четници су закаснили и
партизани су налетели на јединице СДС из Ниша које су се концентрисале на
потезу од Врела до Кравља, очекујући помоћ четника у заједничкој борби. До
тешке борбе дошло је 13. јуна 1944. на излазу из села Кравље, на потезу „Недељана“, где је стража доживела тежак пораз. Партизани су успели да заробе
60 војника СДС, који су остали без муниције, и све их стрељали. Остали су се
разбежали у правцу Ниша.19 Истога дана, у подне је стигла сврљишка бригада,
претходница Нишавске групе корпуса и повела нова борба с партизанима,
која је трајала до мрака. Сутрадан су десетковани партизани успели да преко
ноћи пређу Јужну Мораву и повуку се на Јастребац.
У другој половини јуна 1944. четници су водили тешке борбе против
партизана у Источној Србији, највише око Буковика. Мајор Весић се 11. јуна
налази у селу Бели Поток, а неколико дана касније долази код потпуковника
Велимира Пилетића са којим постиже договор да се партизани зауставе на
линији Влашко Поље-Скробница. Код Скробнице долази до тешке борбе.20
18
19
20
ВА, ЧА, к. 99, док. С-Х-499.
ИАН, м. ф. 3, снимак 62.
Народни музеј Ниш, Архивалије четника Драже Михаиловића, књига примљених
депеша команде Источне Србије.
Караџић Број 2/2010
60
Командант Делиградског корпуса
У првој половини јула командант операција у Источној Србији, потпуковник Велимир Пилетић, је сменио дотадашњег команданта Делиградског
корпуса, мајора Брану Петровића и за новог команданта поставио мајора
Властимира Весића. Ову промену је прихватио и командант Србије, генерал
Мирослав Трифуновић.21 Весић је одмах упућен у ражањски крај да прикупи
војску за предстојећи битку са партизанима на Буковику. Са сменом се није
лако мирио претходни командант, што се види из извештаја мајора Весића
Врховној команди од 15. јула:
„Налазим се у срезу Ражањском са ђенералом Трифуновићем. Потребно је
да и ви дођете овамо. Брана Петровић прави чуда да се поново врати. То се не
сме дозволити ни по коју цену јер ћемо сасвим изгубити срезове. Алексиначки, Ражањски и Бањски. У општем интересу предложио сам да Љуба Патак
прими мој део штаба, а ја ћу примити Делиградски корпус, а мајор Ратковић
Тимочки корпус. Капетан Тодоровић из мога штаба да прими Бањску бригаду.
Молим да ово и ви покренете. У случају да не можете доћи ми да спречимо
пропаст срезова Делиградског корпуса.22
Генерал Трифуновић је, 17. јула 1944, издао наређење да отпочне покрет
трупа за борбу против партизана.
Партизани потучени код Кривог Вира, повукли се ка селу Јошаница и
Буковику. Наређујем најхитније концентрични покрет по следећем ради
уништења партизана: Гогићева група корпуса: Шетка-Ражањ-Алексинац;
Тимочки корпус: Буковик-село Црни Кал-Алексинац; Млавски корпус: БуковикМозгово-Алексинац; Крајински корпус: Јошаница-Буковик-село СуботинацАлексинац; Књажевачки корпус: Соко Бања-Алексинац, Део Нишавског корпуса правцем село Мирановац до села Давидовац. Део Чегарског корпуса правцем
село Каменица до села Кравље. Најтешња веза са суседима. Три пута дневно
да ме извештавате о ситуацији. Достављено Весићу, Пилетићу, Оцокољићу,
Љуби Патку. Нека Весић достави Нишавском и Делиградском корпусу.23
У бици на Буковику Делиградски корпус је учествовао у саставу Велико-моравске групе корпуса којом је командовао мајор Тодор Гогић. За време
самог боја Весић се налазио на командном положају у селу Скорица..
Хапшење од Совјета
21
22
23
Исто.
Исто.
Исто.
Чланци/Articles
61
Септембарска мобилизација јединица ЈВО затекла је мајора Весића као
команданта Делиградског корпуса у околини Ражња где су се водиле тешке
борбе с партизанима, посебно са 24. бригадом, код села Витошевац, 10-12. октобра 1944. Овде су партизанске снаге тешко потучене, имале су 30 мртвих и
30 заробљених, због чега је командант бригаде затражио помоћ 23. бригаде.24
О кретању мајора Весића налазимо података у исцрпном извештају команданта Расинско-топличке групе корпуса, потпуковника Драгутина Кесеровића од 3. априла 1945. године:
«14. октобра у 6, 30 часова стигао је у мој штаб командант Делиградског корпуса, мајор Весића, са једним руским потпоручником, чијег се имена
не сећам. Одмах је одржана конференција на којој сам присуствовао ја, мој
помоћник потпуковник Пилетић, поручник Крамер, руски поручник и мајор
Весић. Руски поручник је најавио да има овлашћење да регулише односе између наших трупа и Руских трупа које надиру према Крушевцу. Рекао је да
ћу ја остати као командант у Крушевцу , да се наше трупе третирају као
савезничке, да се партизанима не дозвољава долазак у Крушевац и да ће ако
покушају да нас нападну бити разоружани. Мајор Весић је дошао као сведок
да потврди, да се према нашим јединицама поступа као према савезницима,
јер је један део његовог корпуса под пуном ратном опремом ишао заједно са
Русима као претходница у правцу Крушевца.»25
Одмах по нападу на Крушевац и ослобођењу града, међу првим јединицама после Расинско-топличке групе корпуса улазе и борци Ражањске бригаде Делиградског корпуса са мајорем Весићем. О том уласку, потпуковник
Кесеровић, пише:
«У Крушевцу је формиран одбор од највиђенијих грађана, издат проглас,
те обавештење да су Немци истерани из Крушевца и да је Крушевац заузет и
око 10, 30 часова стигао је прво командант колоне Руски потпуковник, затим
4 пуна камиона потпуно наоружаних војника мајора Весића, потом руске јединице на коњским колима и најзад њихове јединице које су ишле пешице, а којима
смо ми били упутили у сусрет наше камионе да их пребаце за Крушевац.»26
О боравку мајора Весића у Крушевцу сведочи изјава његовог сестрића,
Душана Васовића. Весић је искористио свој боравак у родном граду да би посетио породицу. Најпре је узео свог сестрића и колима га провозао кроз град.
Говорио је да ће узети два-три Титова човека у прву Владу. Боравио је и у
својој кући са женом и децом, тамо ручао и после узео да и децу провоза. Није
прошло много од братимљења Руса и четника, а Руси су почели по граду да
разоружавају четнике. Мајора Весића су пронашли у центру града. Возио је
ауто који је зауставила руска патрола, питајући чија је та машина и тражили да
24
25
26
ИАН, микрофилм 4, снимак 41 и 43.
ВА, ЧА, к. 99, док. С-В-12189.
Исто.
62
Караџић Број 2/2010
пође с њима. Он је испратио децу кући и отишао са Русима. У хотелу «Париз»
био је разоружан Стављајући свој пиштољ на сто резигнирано је рекао: «Нека
ово служи на част Црвеној армији». Са групом својих војника и старешина
везан је вођен од главне улице према гимназији да би колона потом скренули
према споменику косовским јунацима. Строј је пратио један партизан-комуниста на коњу. На питање шта ће бити са тим људима, одговорио је: «Њима ће
судити народни суд». Потом је колона скренула у бочну улицу, после чега су
сви затворени у гимназији. Сутрадан су их спроводили даље, на север. Уз пут
је мајор Весић повикао: «Авиони!» То је за тренутак помело спроводиоце, што
је искористио и побегао са неколицином четника и тако се спасио.27
О хапшењу и бекству Весића, потпуковник Кесеровић је писао:
«Разоружавање мојих снага прво је отпочело на положају, а доцније и у
самој вароши. Јединице мајора Весића, налазиле су се под оружјем у Крушевцу,
међутим када је мени упућен позив за састанак, позван је и мајор Весић да
дође код своје јединице. Тада му је наређено да се војници са оружјем попну у
камион и тада их је један руски официр, који је ишао аутомобилом испред
ових камиона, довео код хотела «Европе» и наредио паркирање у улици између хотела «Европа» и кројачке радње Станка Катића-тј Чолак Антићеве
улице. Тек тада мајор Весић приметио је, да су са свих страна блокирани
од Руских трупа. Тада је овај руски официр наредио да војници и старешине
оставе оружје у камионима, а они да се построје испред камиона. Мајор Весић је протестовао и тражио да га пријаве команданту дивизије, јер му после
потписаног споразума са Русима никако није било јасан овај поступак, па је
сматрао да је по среди каква забуна. Међутим, руски официр ово је категорички одбио и позвао га да он и његови војници изврше наређење у противном
трупе које су их блокирале употребиће оружје. Војници су били неодлучни, али
им се мајор Весић обратио са речима: «Јунаци, нека ова превара служи на част
славној руској Црвеној армији». После тога већи део војника положио је оружје,
а један део користећи настао метеж, побегао је у току следеће ноћи, пробио
се кроз блокаду. Разоружани војници заједно са мајором Весићем, затворили
су у затвор престојништва полиције. У то време са положаја су и из вароши
доводили наше разоружане војнике код споменика и у овој првој партији било
их је укупно око 5-700. Ту код споменика, скидане су ознаке-амблеми и еполете
нашим војницима и старешинама, малтретирани и тучени од стране руских војника и партизана, а затим су и они спроведени у логор, где су предати
на чување партизанима. Према изјави одбеглих, који су били разоружани, сви
су били претресени од стране руских нижих старешина и војника најмање
20 пута и том приликом одузете су им све приватне ствари, тако да ни један више није имао ни часовник, ни прстени нити чега другог од вредности.
27
Изјава Душана Васовића, сестрића потпуковника Властимира Весића, забележио
Милослав Самарџић (2002).
Чланци/Articles
63
Формално су били опљачкани. Неки од наших старешина били су побијени
још исте вечери од стране комуниста. Исти посао био је и са Српском државном стражом, која је заједно са нама учествовала у разоружавању Немаца.
Интересантан је случај који се десио са наредником-водником СДС Радоњом
Главатовићем. Приликом његовог разоружавања на улици био је лично присутан руски ђенерал, командант дивизије, који је из свога џепа извадио пуну
шаку петокраких звезда и овом познатом борцу понудио да узме један комад.
Главатовић је поздравио генерала и рекао му: «Ја сам југословенски подофицир
и осим државног грба, нећу да носим никакве друге амблеме нити пак ознаке».
Руски генерал је овим поступком био страховито револтиран и наредио да
Главатовића воде у затвор. Приликом спровођења Главатовић је успео да побегне. Све ове догађаје посматрао је из свога затвора (собе у хотелу «Паризу»),
где је био под стражом, амерички поручник Крамер. Са нашим разоружаним
војницима поступак је био најгори, односно много гори него са заробљеним Немцима, које смо заједно са немачким пуковником предали Русима. Партизани
који су чували наше војнике наизменично са Русима пљачкали су наше војнике,
а приликом спровођења пешице од Крушевца за Параћин, Руси партизани
су кундачили наше војнике и старешине. Храну им у опште нису давали, а
када би ко покушао да пије воду, поред друма из баре, био је на лицу места
убијен или у најбољем случају премлаћен. Један наш војник успео је да побегне
из колоне, али гоњен од стране Руса на коњима ухваћен, доведен пред колону
и ту убијен из митраљете. Пре него што је убијен успео је само у толико да
узвикне: «Живео Краљ Петар Други». У близини села Каоника, мајор Весић, је
викнуо: «Склањајте се ево аутомобила», спроводници су се збунили и ускомешали и ову прилику искористио је мајор Весић и нешто војника, да побегну у
разне правце.»28
Касније је пронашао неразоружану групу потпуковника Кесеровића и са
њом се повлачио у правцу Чачка, а касније преко Ивањице у Босну.
Повратак из Босне и погибија
Мајор Весић је у Босни унапређен у потпуковника и добио наређење да
се као командос пребаци у Србију.29 Приликом преласка Дрине његова група
од 30 људи делимично је уништена, а КНОЈ је успео да зароби Оливеру Николић, службеницу из Сокобање, која се налазила са Весићем у пратњи. Касније
28
29
ВА, ЧА, к. 99, док. С-В-12189.
Изјава Душана Васовића, сестрића потпуковника Властимира Весића, забележио
Милослав Самарџић (2002).
64
Караџић Број 2/2010
је стрељана у Крушевцу. О Када је стигао у централну Србију, остало му је
свега 20 људи.30
Весић се вратио у ражањски крај са Миодрагом Тасићем и Животом Стефановићем. Довео је 17 четника, а Тасић 12. Обе групе су доспеле до села Мрзенице код Сталаћа, где су се растале. Преко Ђуниса, моста на Јужној Морави,
села Прасковча и поља између Ражња и Липовца отишао је на брдо Висока у
пардичке појате. Група партизана из Ражња, која је претраживала Буковик,
у потери за четницима, 30. априла увече се поделила у две групе да би преноћила. Једна група је остала у Грабову и друга отишла у Подгорац, где су се
распоредили по кућама. Претходног дана Весић са Животом Стефановићем
стигао у Грабово и сместио се у кући Радивоја Милића. Сутрадан, 30. априла
1945, Радивоје Милић је обавестио десетара Тису Степановића да се на његовом тавану крију четници, међу њима и Весић. Партизанска десетина је одмах
распоређена и о томе је обавештен Миле Копча, командант ОЗН-е Ражња.
Када је стигао у Грабово блокирао је Радивојеву кућу и позвао Весића на предају. Са тавана се после неколико позива нико није јавио. После тога Копча
се попео на плот, провукао аутомат под стреху и испалио неколико рафала.
Опет се нико није јављао. Радивоје их је уверавао да су четници заиста на
тавану, иза оџака. Онда је Копча бацио бомбу и она је експлодирала у једној
соби. Експлодирала је и друга бомба у другој соби али ни тада се нико није
јавио са тавана. Тада је наишао пијани Војислав Благојевић и рекао да ће он
да се попне на мердевине да види. Када се приближио оџаку померио је неколико ћерамида, видео је мртвог Весића и живог Стефановића. Са тавана су се
чули пиштољски меци, а потом и детонација бомбе. Живота Стефановић није
желео да се преда жив и активирао је бомбу испод себе. Пре њега то је исто
учинио и Весић. Истога дана лешеви Животе Стефановића и Властимира Весића су пребачени у Ражањ и истакнути на пијаци. Сутрадан су одвезени до
корита Липовачког потока и ту покопани.31
Као капетан војске Краљевине Југославије одликован је орденом Златне
медаље за ревносну службу (1931) и Медаљом војничке врлине за изведену
обуку (1936). Ожењен је био Милицом Владисављевић, ћерком Ане и Слободана Владисављевића из Крушевца. Имали су сина Александра (1934), као и
ћерке-близнакиње Веру и Ану (1938).
30
31
Архив Србије(АС), фонд БИА, фасцикла 55, Списак стрељаних лица од стране
ОЗН-е.
Д. Миловановић, н. д, с. 169-170.
Чланци/Articles
65
VLASTIMIR VESIC-THE LAST COMMANDER OF DELIGRAD CORPS OF
YUGOSLAV ARMY IN THE FATHERLAND
Summary
This article represent an attempt to describe military carrier of officer Vlastimir
Vesic, from his position of Chief of collaborative Chetnik organization of Kosta
Milovanovic Pecanac, to commander of Deligrad chetnik corps, the largest military
formation of Yugoslav Army in the Fatherland. His rise in officer hierarchy was,
without doubt, a product of personal abilities, and didn’t had any connction with
his personal contacts. Vlastimir Vesic’s organization abilities came to sight in
enlargement of chetnik movement in Razanj area, while his military abilities were
proven in numerous operations against Germans, Bulgarians and Serbian State
Guard, and also against rival partizan organization.
Караџић Број 2/2010
66
УДК 78.371 (497.11)
мр Марина Гавриловић, Алексинац
МУЗИКА И МУЗИЧАРИ У УЧИТЕЉСКОЈ ШКОЛИ У
АЛЕКСИНЦУ 1896-1940
Пријемни испит Учитељске школе у Алексинцу
С
вестраност музичке наставе у Учитељској школи указује на значај
музичког образовања и уметничке надградње ондашњих учитеља.
Музикалност и добар слух будућих учитеља и учитељица провераван је на пријемном испиту, који је сваке године претходио упису
у учитељску школу. Подобност кандидата се није одређивала само из стечене
дипломе о завршеној основној школи, већ су јасно истицани посебни захтеви, који су имали пресудну улогу за пријем на даље школовање. Ученици
са слабим видом, говорном маном, лошим слухом и „они који немају глас за
певање како би могли и своје ученике обучавати у певању“ нису испуњавали
потребне услове за будуће учитеље.1
Упис ученика у I разред алексиначке Учитељске школе условљаван је
здравственим стањем и поседовањем музичких способности будућих ученика. Пријем кандидата обављао је Наставнички савет на основу успеха из
претходног школовања, извештаја лекарске комисије и комисије за проверу
музичког слуха. Школске 1896/97 године, организован је пријемни испит за
121 кандидата, а у школу је примљено свега 40 ученика. Услед недостатка слуха пријемни испит није положило чак 37 ученика, а 8 ученика се није појавило на лекарском прегледу и на провери слуха и гласа. Строг критеријум
на пријемном испиту указује на озбиљан однос према музичкој вештини и
јасном ставу да ни један ученик није приман у школу ако није положио испит
из провере слуха.2
1
2
Наставник, VI, св. 10, Београд, 1898. 610.
др Бранко Перуничић: Алексинац и околина. Београд, 1978. 1416.
Чланци/Articles
67
Услед недостатка интернатског простора и лоших животних услова у тескобним и нездравим приватним становима, многи ученици су „заобилазили“
алексиначку учитељску школу и одлазили у Јагодину. Због недовољног броја
пријављених ученика ( у први разред се примало 40, а на упису се често јављало само 25 ученика) Професорски савет је био принуђен да прими све ученике, па чак и болесне.3 У таквим моментима пријемни испит је губио своју
сврху, јер није ни био спроведен.
Током година број пријављених ученика је растао, а самим тим јачао је и
значај пријемног испита. Најтеже школовање у учитељској школи у Алексинцу било је у прве три послератне године 1919-1921. У тешким животним условима знатан утицај на млађе ђаке имали су старији ученици, који су у школу
примани по строжијем предратном критеријуму, па је зато свако од њих знао
да свира на неком инструменту. Ученици су се у поподневним часовима пре
редовне наставе окупљали оке сенке борова иза школе, где су певали, свирали
и преслишавали се за испите. Млађе генерације су их помно пратиле и гледале у њих као у „богове“, сањајући истовремено о својим будућим успесима. 4
Наставници алексиначке учитељске школе били су заслужни за добар успех многих генерација у наукама и вештинама, јер су већ на пријемном испиту
спроводили строги критеријум. На седници наставничког већа одржаној на
крају школске 1920/21. године донели су следећу одлуку: „Да би, у идућој школској години успех био још бољи, одлучено је: да се обрати већа пажња на избор
ученика те да се примају потпуно здрави, с потпуно развијеним слухом...“5
Захваљујући строгом критеријуму на пријемном испиту и стручном педагошком раду наставника музике и црквеног певања, музичко образовање
је у овој школи било изузетно цењено и знатно је утицало на успех ученика.
Школске 1898/99. године у III разреду испит из црквеног певања није положило шест ученика, у II разреду два, а у I разреду чак десет ученика.6
За одличан успех из музике и нотног певања ученици су посебно истицани и јавно похваљивани. За напредак у музичким вештинама, само три године по оснивању школе и реализовању музичке наставе, први пут је јавно
похваљено 22 ученика.
Музичко образовање у Учитељској школи реализовало се кроз ове предмете: црквено певање, нотно певање, музика ( свирање на виолини), хор и
оркестар.
3
4
5
6
др Бранко Перуничић, наведено дело, 1545.
мр Звонимир Шуњеварић: На изворишту учитељства. Алексинац, 1991. 129.
Јован С. Јовановић,: Споменица. Ниш, 1921. 270.
Извештај Учитељске школе у Алексинцу 1898/99. 114.
Караџић Број 2/2010
68
Школски ансамбли
Захваљујући стручном раду многих музичких педагога оног времена, у
школи су постојала два ансамбла – вокални и инструментални, односно ученички хор и оркестар.
Хор је био састављен од мушких певача, талентованих ученика, који су
изводили композиције у четворогласном ставу. Хорски наступи су се у почетку практиковали на прослави Св. Саве, а репертоар се састојао из интонирања
народне и светосавске химне. Током времена у хорски репертоар уводиле су
се народне и уметничке песме, а наступи су се проширили на многе хуманитарне концерте и приредбе поводом разних свечаности и јубилеја. Прославе
Св. Саве, забаве, концерти и многе заветине, утицали су на културни и уметнички препород становништва Алексинца и околине, а највеће заслуге припадају ученицима и наставницима музичких вештина учитељске школе.
После одобрења министарства за упис женске деце у учитељске школе, хор
је почео да ради као мешовити ансамбл. Између два рата, хорски репертоар се
заснивао на Мокрањчевим руковетима и другим српским и страним композицијама. Многи ученици су са великим жаром учествовали у хорском певању, а
осећања која су произилазила из тог чина описивали су на следећи начин:
„Дивно је певати у хору. Човек осећа да својим гласом лично акордира,
прави сазвучје са осталим ученицима. Сам тај акт даје неко особито задовољство човеку“.7
Од послератне обнове школе ( 1919), ондашњи наставник музике Ј. Травањ, оформио је ђачки хор, који је, осим обавезног учествовања у школи, певао и на сахранама. До 1921. године хор је учествовао на 24 парастоса и опела.8 У времену између два рата, погребни мушки хор водио је ђак учитељске
школе, неки Дракче, који је касније постао наставник музике у учитељској
школи у Сомбору. Погребни хор је по позиву породице покојника певао делове опела и пратио покојника од цркве до гробља. Певало се: Свјати боже,
мало и велико амин, Подај господи, Господи помилуј ( једном и три пута). Поворка је на путу до гробља обично застајала на важнијим раскрсницама, где
се уз хорско певање и чинодејствовање свештеника обављало краће опело.
Опроштај од покојника погребни хор би пропратио уз певање Со свјатими
упокој Христа раба твојего. Материјална надокнада покојникове породице
омогућавала је џепарац сиромашним школарцима. Половину зарађене суме
задржавала је учитељска школа, а свако од двадесетак певача добијао је 4-6
динара по опелу.
7
8
мр Звонимир Шуњеварић, наведено дело, 138.
Исто, 126.
Чланци/Articles
69
Чланови погребног хора су црквене песме учили сами, без наставничког
надзора, а уз помоћ приручника за нотно пјеније, које је, умножено на шпилографу за неколико динара продавао старији ученик Слободан Ђукић.9 Уз
помоћ упутства и познавања нота, хористи су могли да науче много црквених
песама. Бољи певачи певали су соло у цркви нпр. Посланицу Светог апостола
Павла: „Ко галактон посланија Апостола Павла чтеније. Волмен“...
Оркестар је већ 1897. године био образован од најбољих школских „свирача“, а састојао се из следећих инструмената: I, II и III виолине, I и II флауте,
пиколо флауте, чела, контрабаса и великог и малог бубња. Оркестар је веома
успешно свирао на концертима и на школским игранкама. Добијао је позитивне критике и сматран је одличним ансамблом.10 Од одабраних чланова
школског хора и оркестра 1904/1905. године оформила се ђачка певачка дружина са мањим оркестром, под управом матураната учитељске школе Богдана Михајловића и Боривоја Поповића. У саставу ове музичке секције радила
је и школа играња, коју је за своје другове и ученике ове школе отворио и
водио Тихомир Нешић, ученик III разреда.
У школи није било великих талената за свирање, али је свако од ученика
показивао склоности ка појединој врсти музике. Интерпретирана су народна
кола, али и романсе, серенаде, менуети... Ученици су свирали на школским
виолинама и на својим личним инструментима. Виолине у личној својини
нису биле ручно прављене и квалитетне, већ су то били инструменти серијске
израде тзв. „јакоже даске“. Могле су да се набаве са футролом у алексиначкој
књижари, код трговца Светозара Стоиљковића, за 200-350. динара.11
Музичка збирка
Од инструмената коришћених за свирање на часу и у оркестру, формирана је музичка збирка. У првој школској години збирка се састојала из једног
хармонијума америчког система и једног виолончела. Следеће године збирка
је повећана са 39 државних виолина, које су пренесене из затворене нишке
учитељске школе. У недостатку средстава за куповину других музичких инструмената неопходних за формирање школског оркестра, организовали су се
јавни концерти и предавања, а од прихода са тих манифестација куповани су
ови инструменти: „један контрабас, један велики бубањ са нужном опремом,
један мали добош, две концертне виолине, један пиколо, шест налоња и известан број музикалија“. Средства зарађена при добротворним концертима
9
10
11
Исто, 195.
Јован С. Јовановић, наведено дело, 228.
Звонимир Шуњеварић, наведено дело, 200.
Караџић Број 2/2010
70
утрошена су и за поправку виолина добијених из нишке учитељске школе.12
Ова веома богата музичка збирка потпуно је уништена за време бугарске окупације у Првом светском рату. По сведочењу ондашњих становника, Бугари
су сва расположива наставна средства из кабинета, заједно са свим школским
збиркама запаковали и транспортовали у Софију.13
Музичка збирка је поново оформљена 1921. године, када је алексиначка
учитељска школа од Краљевине Југославије добила инструменте у вредности од 7600 динара. Инструментаријум се састојао од 40 виолина, две виоле,
виолончела и контрабаса. Директор школе је са одушевљењем примио нове
инструменте уз коментар: „На овај начин ученици ће учити музику одиста
на инструментима, те се неће од наставника тражити да буду „блажији“ у
оцењивању ученика. Недостаје нам добар оркестар. Од идуће школске године
и тога ће бити. За попуну ђачког оркестра недостају: велики бубањ, добош,
триангл и тасови, што ће се такође у току године набавити“.14
После 1921. године музичка збирка се налазила у саставу кабинета за музичку наставу, који је располагао разноврсним инструментима за школски
оркестар. То су: клавир, хармонијум, контрабас, виолончело, две виоле, тридесет четири виолине, флаута, тромбон, кларинет, пиколо, џаз-бубањ и мали
бубањ. У школској 1932/33. години набављен је и један крилни рог. Осим поменутих инструмената, у фонду музичке збирке налазило се петнаест пултова и петнаест различитих партитура.15
Током година за музичку збирку нису куповани нови инструменти, па је
она временом, уз слабији квантитет постајала све сиромашнија. У школској
1939/40. години музички кабинет је располагао са музикалијама и музичким
инструментима уредно заведених у регистар музичке збирке од броја 1 до
броја 17. Број виолина се смањио од тридесет четири на свега седамнаест.16
Немогућност набављања нових инструмената и музикалија у периоду између два рата, проистицала је услед скромних материјалних средстава школе
и честог недостатка наставника музичких вештина.
Црквено певање
Црквено певање у учитељској школи било је саставни део хришћанске
науке и сврставало се у научне предмете. Наука хришћанска је заузимала прво
место у ђачком прозивнику са важном улогом у духовном образовању учи12
13
14
15
16
Извештај Учитељске школе у Алексинцу 1898/99.
Јован С. Јовановић, наведено дело, 228.
Исто.
Извештај Учитељске школе у Алексинцу 1932/33. 27.
Извештај Учитељске школе у Алексинцу 1939/40. 41.
Чланци/Articles
71
теља, а црквено певање је представљало музичку надградњу. Значај црквеног
певања и строг критеријум приликом оцењивања сагледавамо из школског
извештаја за 1900/1901. годину, када је на учитељском испиту четири кандидата добило слабе оцене из науке хришћанске и црквеног певања.17 Осим певања на школским часовима, ученици су били дужни, да стечено знање усавршавају сваке недеље у цркви, учествујући на вечерњој и јутарњој служби.
Предавачи црквеног певања били су свештеници алексиначког намесништва, који су, као хонорарни наставници у учитељској школи, радили по
следећем реду:
•
•
•
•
•
•
Ђорђе З. Јовановић, свештеник, радио је као учитељ црквеног певања ( са прекидом од 1898-1900) од 09. октобра 1896- 1915. године.
Дамаскин Поповић, јеромонах, у школи је, у звању суплента, предавао црквено певање и веронауку од 1. јануара 1898. до 1900. године.
Милун Ј. Јовановић, ђакон, предавао је црквено певање од 1898. до
1900. године, а примљен је на место свештеника Ђорђа З. Јовановића.
Живојин Ристић, свештеник из села Суботинца (околина Алексинца), предавао је певање и веронауку од 12. августа до 12. новембра
1919. године.
Стојан Стошић, свештеник, радио је као предавач црквеног певања
од 12. децембра 1919. до 6. фебруара 1920. године.
Бранислав Брана Коруновић, свештеник, предавао је црквено певање од 26. фебруара 1920. до 1941. године.18
Од наведених свештеника најинтригантнија личност био је Ђорђе З. Јовановића. Својим понашањем је 1903. године допринео развоју ученичких
демонстрација19, а 1915. године је мучки убијен од Бугара у селу Јелашници
код Ниша. Сушта супротност свештенику Ђ. З. Јовановићу био је протојереј
ставрофор Бранислав Брана Коруновић. Омиљен и уважаван, уживао је велики углед. Ученици су га веома ценили. На крају школске године Учитељској
17
18
19
др Бранко Перуничић, наведено дело, 1497.
Јован С. Јовановић, наведено дело, 160.
Један од разлога изазивања немира 24. и 25. фебруара 1903. године било је и
непрофесионално понашање свештеника Ђорђа З. Јовановића, који је често долазио
пијан на наставу, па је оваквим ставом изазвао незадовољство и нетрпељивост
ученика. Повод за ученичке демонстрације представљало је привођење у полицију
два ученика учитељске школе, под сумњом да су полупали прозоре попу Ђоки
Јовановићу. У демонстрацијама је учествовало 128 ученика и сви су потписали
резолуцију у којој, између осталог, изражавају протест према неморалном понашању
свештеника Јовановића „што је за осуду не само као човеку, већ као и свештеном
лицу које шири веру и морал“., др Бранко Перуничић, наведено дело, 1526.
72
Караџић Број 2/2010
школи и гимназији поклањао је по неколико књига да се, као награда, доделе
ђацима за врло добар и одличан успех.20
Уџбеници за музичке вештине
Црквено певање
За црквено певање у Учитељској школи у Алексинцу користили су се уџбеници под називом Православно црквено пјеније I и II део, аутора Николе
М. Трифуновића, ђакона Саборне цркве у Београду. Приликом наруџбине
уџбеника за алексиначку Учитељску школу 9. септембра 1898. године, Православног црквеног пјенија није било на стоваришту, па се настава црквеног певања у првим годинама рада изводила без Трифуновићевих књига.21 И поред
наведеног уџбеника црквено певање се учило по слуху и напамет, уз црквено
правило аутора Живка Брановића.22
Православно пјеније Николе Трифуновића служило је као подсетник
ученицима који су познавали црквене мелодије, а оним ђацима који нису
знали црквено певање није могао да буде од користи. Гласови нису имали
нотни запис, већ су све композиције тадашњих аутора биле превођене у примитивне знакове – триле. Триле су показивале само трајање појединих тонских висина, а интонација и варијације у појединим гласовима су морале да се
запамте. Први знак „I“ одговарао је трајању од једне четвртине и звао се прав,
други знак „Г“ је представљао половину и звао се крив, а трећа трила „т“ је носила назив остављајућа и трајала је као цела нота, а некада и дуже, нарочито
кад се налазила на завршетку стихире.23 Примитивне и назадне триле биле
су стално критиковане, а ученици су, захваљујући Трифуновићевој методи,
све више губили вољу за црквеним певањем. На челу борбе против Трифуновићевих књига као школских уџбеника стајао је српски митрополит Теодосије Мраовић, који се залагао за укидање примитивних уџбеника и увођење
нових књига са нотним записима. То је уједно представљало и почетак рада
на нотном певању и укидање застареле методе певања по слуху.24
Школска књига са трилама и „кукама“ уместо нота, задавала је подједнако велику главобољу и ученицима Богословије и ђацима учитељских школа. Ученици црквеног певања су се непотребно оптерећивали тумачењем и
памћењем нелогичних симбола, који су, и у алексиначкој учитељској шко20
21
22
23
24
Миодраг Спирић, наведено дело, 133.
др Бранко Перуничић, наведено дело, 1429.
Исто, 1477.
Никола М. Трифуновић: Осмогласник – православно црквено пјеније. Београд, 1900. 12.
Зорислава М Васиљевић: Рат за српску музичку писменост. Просвета, Београд, 2000.
33-34.
Чланци/Articles
73
ли били узрок многих мука и протеста. Године 1903 ученици првог разреда
„моле да црквено певање не буде најглавнији предмет, јер због њега махом
губе благодејање, а нарочито се жале на „куке“, почем се, на жалост, у тој школи не предаје нотно певање“.25
Нотно певање
Све до школске 1929/30. године уџбеници за музику и нотно певање нису
били приказани у школским извештајима. Претпоставља се да су наставници
музике предавали певање и свирање по личном афинитету, а ђаци су учили
из својих бележница. Од 1929. године музичка литература се сводила на две
књиге: Основи музичке уметности од Милоја Милојевића и Школа за виолину аутора Владимира Ђорђевића.
Од 1938. године користили су се уџбеници Основи музичке уметности од
М. Милојевића, Збирка одабраних песама и Школа за виолину од В. Ђорђевића.
Педагошка и концертна делатност
Алексиначка учитељска школа није имала сталне наставнике за нотно
певање и музику. За разлику од нишке учитељске школе у којој су наставу изводили само Чеси, у Алексинцу су радили и наставници српске народности,
који су били познати музички педагози и композитори. Наставници музичких вештина су руководили школским хором и оркестром, и уз одржавање
многобројних приредби и концерата, успешно су учествовали у културном
животу града. У учитељској школи су предавали по следећем реду:
Јанићије Поповић је 1896. године у Учитељској школи радио као хонорарни наставник музике. Истовремено је предавао у алексиначкој гимназији
српски и немачки језик и земљопис (географију).26 Разрешен је дужности 11.
септембра 1897. године, а на његово место је постављен Јулијус Брож.27
Јулијус Брож (1860-1912) родио се у Моравској у месту Лхота. Његов
отац Фрања Брож радио је као директор школе и хоровођа, па је, Ј. Брож музички таленат највероватније наследио од оца. Основну школу завршио је у
Вестињу, прва два разреда гимназије у Оломуцу, а друга два разреда реалке у
Простојеву.
25
26
27
др Бранко Перуничић, наведено дело, 1567.
Бранислав Р. Јочић и Миодраг Б. Спирић: Алексиначка гимназија 1865-1995. Центар
за културу, Алексинац, 1995. 327.
Наставник, VIII, св. 8, Београд, 1897. 462.
74
Караџић Број 2/2010
Трогодишњу учитељску школу завршио је у Фрајбургу, а једну годину оргуљске школе у Прагу. У Бечу је полагао испит за хорског диригента и
учитеља певања. Педагошким радом се бавио од 1894. године. Његово прво
радно место било је у нижој гимназији у Великом Градишту, где је радио као
хонорарни наставник. За време боравка у Алексинцу прешао је из католичке
у православну веру. Предавао је у Јужној Србији, Ваљеву и Београду. Пензионисан је 1911. године, а упокојио се 1912. године у Београду.28
Претписом Министра просвете и црквених послова од 11. септембра
1897. године П. Бр. 13296, Јулије Ц. Брож је премештен из великоградиштанске ниже гимназије у Учитељску школу у Алексинцу, на место привременог
учитеља вештина II класе. Осим нотног певања и музике, у I и II разреду предавао је лепо писање и цртање слободном руком. За увежбавање школског
хора и оркестра држао је ванредне часове.29
Долазак Јулија Ц. Брожа за наставника нотног певања и музике знатно
је уздигао квалитет музичког образовања. Правилном наставном методом и
квалитетом личног образовања Ј. Брож је код ученика изазвао велико интересовање за похађање часова музичких вештина. Школске 1897/98. године у
I разреду музику је учило 50, у II 29, у III 49 и у IV разреду 18 ученика. Осим
изучавања теорије музике, ученици су певали у хору и увежбавали свирање
на виолини. Певање је било обавезно за све ученике, а за свирање је на почетку школске године била потребна посебна пријава.
Ј. Брож се залагао за осавремењивање наставе за коју је сматрао да је
исувише бирократска, а без имало практичног знања. И најбољи учитељи ондашњег времена били у сталном страху да се не огреше о наставни програм.
Многи од њих су, под сталним притиском бирократских норми, несвесно гушили своју креативност. Ј. Брож је стално истицао посебну вредност и лепоту музичке уметности, и говорио је да је музика „најдивнија вештина коју је
човечји дух икада пронашао.“ Изражавао је посебно жаљење што се у Србији
музичка вештина не цени довољно, колико и хемија, математика... Предлагао
је да се учитељима да одређена слобода и флексибилност у излагању обимног
градива из друштвених и природних наука, да би били у стању да на почетку
и на крају школске године, а такође и о Св. Сави, са песмом и музиком приређују школске свечаности. Увидевши важност песме, сматрао је да је она јединствено средство за очување српства и формирање позитивног карактера
будућих учитеља. Позивајући се на познате стихове сматрао је да песма, осим
што је одржала српски народ, сада треба да га уздигне и узвиси:30
28
29
30
Владимир Р. Ђорђевић: Прилози биографском речнику српских музичара. САНУ,
Београд, 1950. 5.
Извештај Учитељске школе у Алексинцу 1897/98. 82.
Ј. Ц Брож: Значај уметности, Извештај Учитељске школе у Алексинцу 1897/98. 75-78.
Чланци/Articles
75
Па што Србин јоште живи
Крај свих зала,
Песма га је одржала
Њојзи хвала.
Своје ставове о погледу квалитета и важности музичке вештине Ј. Брож
је спроводио у настави и у раду са школским ансамблима. Од талентованих
ученика учитељске школе образовао је мушки четворогласни хор. У току
школске године хор је увежбао осам композиција које је изводио самостално
и једну композицију у заједничком извођењу са хором алексиначке гимназије. То су:
•
•
•
•
•
•
•
•
Д. Јенко: Народна химна и Хајд јунаци;
К. Станковић: Ускликнимо с љубављу;
Ј. Маринковић: Народни збор ( Хеј трубачу) и III коло;
П. Димић: Бојна труба;
Дирингер: Бродар на узбурканом мору;
Потоцки: Звонови;
Др Ј Пачу: Коло наших сељака;
В. Лисински: Там где стоји.
У мешовитом хору са ђацима гимназије изводила се композиција В.
Ђорђевића под називом Ој остај с Богом.31 Из наведених хорских композиција различите тежине и на основу каснијих писаних и усмених казивања о
веома квалитетном хорском извођаштву, сагледава се сериозни прилаз и огромни труд предметног наставника у припремању „хорског певаштва“.
Осим хорског певања Ј. Брож је у школи неговао и инструменталну музику. Оркестарски репертоар је био састављен из српских песама, маршева,
смеша ( сплетова ) и неколико класичних комада (пијеса), па је, поред хорског певања, и оркестарско музицирање било на завидном нивоу. Примена
инструмената симфонијског оркестра, без обзира на скромне извођачке могућности ученика, указује на жељу за стварањем правог оркестарског звука
и уметничког репертоара. У току школске године музичка секција је често
концертрирала. У оквиру професорских предавања организовали су се и
кратки концерти на којима је школски ансамбл наступао са две вокалне и
две инструменталне композиције. У сарадњи са ђацима учитељске школе, на
концертима су учествовала и цивилна лица разних професија. Тако је г-ђица
Олга Лешчинскова свирала на виолини, а доктори медицине Петар Дојић и
Ф. Хаусман на хармонијуму и флаути. На концертима је дириговао Ј. Ц. Брож,
а често је и сам учествовао певајући соло и свирајући у терцету на виолонче31
Извештај Учитељске школе у Алексинцу 1897/98. 89.
76
Караџић Број 2/2010
лу. Музичко образовање је у алексиначкој учитељској школи за само годину
дана показало видне резултате, захваљујући професионалном раду квалитетног професора Ј. Ц. Брожа и свесрдним залагањем талентованих ученика.32
Од 1898. до 1899. године музичке вештине предаје учитељ Божидар Божа
Јоксимовић (1868-1955). Родом из Свилајнца, завршио је учитељску школу, а
1888. године похађао је приватну музичку школу власника Тоше Андрејевића
у Београду. Музичку надградњу стекао је на конзерваторијуму у Прагу где су
му композицију предавали K. Knittl и K. Stecker. Радио је као хоровођа многих
певачких друштава у Београду. Бавио се мелографијом и музичком педагогијом, а био је и сарадник у музичким и књижевним часописима. Написао је
оперу Женидба Милоша Обилића (1901), балет Скочи-девојка (1942) и више
сценских музичких дела. Од инструменталне музике најзначајнији су: Концерт за виолину у Е-дуру (1930), Гудачки квартет, Клавирски трио и Дувачки
квинтет. Вокалној музици посветио је низ хорова a cappella и три литургије.
Аутор је Музичког буквара који је 1938. године дочекао VIII издање.33 У коауторству са Владимиром Р. Ђорђевићем ( тада наставником певања и музике
у Учитељској школи у Јагодини) из области етномузиколошког истраживања
народних песама, игара и инструмената, настао је значајан рад под називом
Питања за прикупљање музичких обичаја код Срба.34
Јован Ђ. Мирковић рођен је 6. јула 1871. године у Београду где је завршио прва два разреда гимназије. У Панчеву је похађао комуналну школу на
немачком језику (III – VI) и гимназију на мађарском језику ( I-V). Школовање
је наставио у Симоновој трговачкој школи у Берлину, а солидно музичко образовање је стекао на конзерваторијуму у Прагу. Од 1898-1899. године био је
капелник Српског народног позоришта у Новом Саду, а од 1. септембра 1900.
године постављен је за учитеља музике и нотног певања у Учитељској школи у Алексинцу и хонорарног наставника музике у алексиначкој Гимназији.35
Осим наставног рада извршавао је дужност школског и градског библиотекара.36 У алексиначким школама радио је до 1912. године као учитељ музике
IV класе. Године 1933, објавио је методски приручник под називом: Школа
певања за први разред средњих школа. 37
32
33
34
35
36
37
Група аутора: На изворишту учитељства. Алексинац, 1991. 115.
др Крешимир Ковачевић: Лексикон југославенске музике. Југословенски лексикографски завод „Мирослав Крлежа“, Загреб, 1984. 391.
Тихомир Р. Ђорђевић: Караџић, I, бр. 6, Алексинац, 1899. 7.
За време боравка у Алексинцу учитељ Ј. Мирковић је радио и у алексиначкој гимназији. Предавао је нотно певање, хорско певање, немачки језик и лепо писање. Бранислав Р. Јочић и Миодраг Б. Спирић, наведено дело, 84.
Извештај Учитељске школе у Алексинцу 1909/10. 4.
Владимир Р. Ђорђевић, наведено дело, 34.
Чланци/Articles
77
У погледу квалитетног музичког извођаштва школског хора и оркестра,
Јован Ђ. Мирковић је био следбеник Јулија Ц. Брожа. Од многобројних наступа на школским и другим свечаностима издвајамо ове активности:
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
2. августа 1903. године одржана је ученичка забава у школи са певањем, свирањем, читањем и играњем;
27. августа 1903. године приређена је ђачка забава, поводом престолонаследниковог рођендана;
12. октобра 1903. године уз наступ школског оркестра одржана је
школска свечаност у славу Бранка Радичевића;
14. фебруара 1904. године ученици су прослављали стогодишњицу
Карађорђевог устанка уз пригодно певање свирање и рецитовање;38
9. јануара 1905. године приређен је хуманитарни концерт због санирања штете приликом пожара гимназије у Плевљима;
14. јануара 1905. године одржан је хуманитарни концерт у корист
алексиначке гимназије;
23. јануара 1905. године уз свирање ђачког оркестра организована је
школска игранка;39
Ђачка дружина „Путник“ је са школским хором и оркестром у току
1905. године одржала приредбе у Лесковцу, Врању, Смедереву и Параћину;40
27. фебруара 1910. године одржана је забава са игранком у корист
ђачког фонда, намењеног екскурзијама и другим путовањима. На забави је учествовала драмска секција, школски хор и оркестар.41
У току извођења школских екскурзија 1910/1911. године, ученички
хор је, у недостатку материјалних средстава, приређивао по један
концерт у следећим градовима: Смедереву, Београду, Крушевцу, Пироту и Врању.42
Ј. Ђ. Мирковић је био изузетно вредан радник. На предлог заступника
управитеља алексиначке учитељске школе Петра М. Илића, упућеном Министру просвете 2. августа 1905. године, предложен је за унапређење са прелазом у вишу класу.43 Музичко-педагошки рад учитеља Јована Ђ. Мирковића
током наставничког стажа у алексиначкој учитељској школи, показао је завидан успех на многобројним забавама, прославама и концертима. Контину38
39
40
41
42
43
Јован С. Јовановић, наведено дело, 229.
Исти, 231.
Звонимир М. Шуњеварић, наведено дело, 118.
Извештај Учитељске школе у Алексинцу 1909/10. 12.
Јован С. Јовановић, наведено дело, 106.
др Бранко Перуничић, наведено дело, 1600.
78
Караџић Број 2/2010
итет активног музичког извођаштва Ј. Мирковића, подстицао је разумевање
уметничког израза и стварање музичке публике у алексиначкој провинцији.
Јован Травањ (1874-1957) је рођен 17. јануара у месту Турији у Бачкој.
Музичко образовање стекао је на Хрватском глазбеном заводу у Загребу, где
је музичку теорију учио код Ћ. Јунека, а певање код Е. Камароте. Бавио се
педагошким и композиторским радом. У основним школама у Високом, Брчком и Тузли радио је као учитељ, а од 1. септембра 1912. године први пут је у
алексиначкој учитељској школи почео да ради као наставник музике. Указом
министра просвете О.Н. бр. 53709, од 6. августа 1925. године премештен је по
потреби у мушку учитељску школу у Скопљу.44 Музику је касније предавао
у средњим школама у Јагодини, Неготину и Сомбору где је водио и певачка
друштва. Компоновао је црквена и световна дела за мушке и мешовите хорове, а објављене су Литургија (1933) и I руковет (1934).45
Просветарску делатност наставника Ј. Травња ометале су ратне године,
које су за собом оставиле материјалну и духовну пустош. Почетком школске
1914/15. године, Министар просвете је све ученике учитељске школе у Алексинцу упутио у неготинску учитељску школу, а са њима и наставнике вештина: Ј. Травња за музику и Карла Куглера за гимнастику.46 Наставник певања
је по војној дужности одмах био распоређен на место писара неготинске војне станице. Да би учитељска школа у Алексинцу могла да настави са радом,
управитељ школе Сретен В. Вукашиновић је 11. августа 1915. године упутио
министру просвете молбу за ослобађање наставника од војних обавеза. Дана
15. септембра исте године министру просвете је упућено још једно писмо следеће садржине: „Наставник певања г. Јован Травањ на војној је дужности у
Неготину, као писар тамошње војне станице. Молим господина Министра, да
изволи подејствовати да се г. Травањ ослободи војне дужности и упути на рад
у школу“.47 Министар просвете није реаговао на апеле управника С. Вукашиновића, а Јован Травањ се са фронта вратио половином јануара 1918. године.48
У првој послератној години наставнички колектив Учитељске школе у Алексинцу је имао девет предавача, а међу њима је био и Ј. Травањ.
Наставник музичких вештина, Ј. Травањ, истовремено је радио и као хонорарни наставник музике у алексиначкој гимназији. За кратко време оформио је хор и оркестар у Учитељској школи и хор у Гимназији. Заједнички наступ сва три ансамбла одржан је 1913. године на вечерњем концерту поводом
школске славе Свети Сава. На концерту су изведене ове музичке нумере:
44
45
46
47
48
Службени гласник министарства просвете, Београд, 1925.
Група аутора: Лексикон југославенске музике 2. Загреб, 1984. 469.
Јован С. Јовановић, наведено дело, 248.
др Бранко Перуничић, наведено дело, 1766.
Исто, 1515.
Чланци/Articles
79
1.
2.
4.
6.
8.
Народна химна ;
М. Топаловић: Дечја химна – двогласно уз пратњу на клавиру;
Сватовац – у разним варијацијама уз пратњу на клавиру;
М. Топаловић: Ковачев савет - двогласно уз пратњу на клавиру;
Ст. Ст. Мокрањац: Ат му седи нане и Три су сеја збор збориле - пева
мешовити хор гимназије и Учитељске школе;
9. Бинички: Да су мени очи твоје - пева Јов. Травањ, наставник музике,
уз пратњу на клавиру;
10. Ст. Мокрањац: Краљичка и Славска песма - пева мешовити хор;
11. Гебауф: а) Allegro, б) Romanze, в) Minore - изводи ђачки оркестар Учитељске школе.49
Школске 1920/21. године, у програму светосавске прославе током церемоније резања колача, осим светосавске и народне химне хор је отпевао и две световне песме. Значај прославе школског патрона за ученике и грађанство посебно је назначен присуством многобројне публике, која је, у недостатку слободног
простора у школској сали, пратила програм и из школских ходника. Као посебни гости на светосавској свечаности присуствовали су руски емигранти.50
Наставник музике Ј. Травањ је, осим дириговања школским ансамблима, веома често на приредбама имао солистичке наступе и улогу корепетитора. На концерту одржаном 24. маја 1921. године, поводом оснивања прве
Учитељске школе, школска дружина „Будућност“ је у част присутних гостију
приредила концерт са игранком. На концерту је учествовао и учитељски хор
алексиначке секције Југословенског учитељског удружења. Садржај програма је обогаћен виолинским соло наступом г. Воје Поповића учитеља у селу
Краљеву, уз клавирску пратњу г-ђице Кнез Милојковићеве и соло песмом у
извођењу баритона Др Радмана, уз клавирску пратњу наставника Ј. Травња.51
Од оснивања учитељске школе у Алексинцу па све до 1924. године, музичку наставу су предавали истакнути српски музичари. Били су то композитори, музички педагози и теоретичари, а свако се посебно истицао у раду са
вокалним и инструменталним школским ансамблима. Од 1924. године па све
до Другог светског рата музику и нотно певање предавали су наставници на
локалном нивоу и скромнијег публицитета. То су: Коцијан Густав, Станковић
Милутин и Васић Иванка.
49
50
51
Просветни гласник, , Београд, 1913.
Јован С. Јовановић, наведено дело, 268.
80
Караџић Број 2/2010
Густав Коцијан је као „наставник дневничар за музичке вештине“52 у
Учитељској школи у Алексинцу радио од 1930. до 15. марта 1933. године.53
Предавао је певање и свирање у I, II, IIIаб и IVаб, хор и оркестар, са укупним
фондом од 18 часова недељно.54
Био је то руски емигрант, дипломирани клавириста, који је после Другог
светског рата предавао клавир у средњој музичкој школи у Нишу. Поседовао је истанчан слух и невероватан музички професионализам, па је у свакој
ситуацији проверавао музикалност и знање својих ученика. Осим школске
музичке секције руководио је и ђачким погребним хором. За време спровода
упоређивао је тонске висине при запевању нарикача и плача чланова покојникове породице са појединим интервалима. Стално је говорио ученицима:
„Слушајте, ово је прекомерна кварта (или велика и мала секунда итд.)“.55
За време двогодишњег службовања у Алексинцу Г. Коцијан је оставио
плодоносни рад у настави и на многобројним концертима хора и оркестра,
које је често, за време наступа пратио на клавиру. Критике о хуманитарном
концерту у корист фонда сиромашних ученика одржаном 15. марта 1933.
године у згради Учитељске школе, забележене су у тадашњем нишком дневном листу: „На концерту је наступио мешовити хор са неколико складних и
веома пријатних песама, а оркестар који броји преко 25 чланова-ца извео је
неколико мелодичних тачака“.56 Професор Коцијан је имао добру уметничку
сарадњу са колегама, школским професорима, који су са посебним музичким нумерама, а у заједничком програму са хором и оркестром, наступали на
школским свечаностима.57 На многим концертима поводом Св. Саве, Фонда
сиромашних ученика, набавке и оправке школских музичких инструмената и
фонда у корист ђачких екскурзија изводиле су се следеће композиције:58
Хорски репертоар (мешовити хор) Оркестарски репертоар
– Химна Св. Сави; – У циганском логору, марш – М. Ошајт;
– Национална химна; – Китица српских песама – Ф. Шидак;
– Plainte d’amour – A. Tellier; – У бој, у бој – И. Зајц;
– Три народне песме – Шпољар; – Југославија – М. Обујлан;
– IV руковет – Ст. Ст. Мокрањац; – Млади војаки – М. Парма;
52
53
54
55
56
57
58
мр Звонимир Шуњеварић, наведено дело, 162.
Извештај Учитељске школе у Алексинцу 1932/33. 12.
Извештај Учитељске школе у Алексинцу 1930/31. 7.
Подаци забележени по причању Јовице Гвриловића (1941) академског музичара из
Алексинца, ученика Г. Коцијана у средњој музичкој школи у Нишу од 1956. до 1960.
године, сада проф. у пензији ВМШ у Нишу и ПА Душан Тривунац у Алексинцу.
Нишке новине, IV, бр. 12, 1933. 2.
Извештај Учитељске школе у Алексинцу 1929/30. 13.
Извештаји Учитељске школе у Алексинцу: 1929/30; 1931/32; 1932/33.
Чланци/Articles
81
– Планинар – А. Ферстер;
– Из братског загрљаја – Ф. Вилхер;
– Југославија – И. Оцвирк;
– Станко Премел – В. Коротан;
– На прозору – В. Водопивац;
– Мешовите народне песме – В. Жганац:
а) Под копином, б) О Јела Јелица,
в) Где су оне птичице, г ) Дорица плеше.
Репертоар школских професора
• Г. Лангер: Бакица – виолина проф. Ципра Фрањо, клавирска пратња
проф. Алексопуло Александар;
• Ј. Матинковић: Какве цура очи има – пева г. Ранковић Аксентије суплент, уз пратњу клавира;
• Херман: Баркарола – композиција за четири виолине и клавир, изводе наставници: Ципра, Легетић, Алексопуло, Фишер и Станковић.
Од 1933. године због дефицита у буџету Учитељска школа није могла да
запосли сталног наставника музичких вештина, па је ангажовала Станковић Милутина учитеља вештина из алексиначке гимназије. М. Станковић
је додељен Учитељској школи 25. априла одлуком Министра просвете С. н.
бр. 9454/33. услед редуцирања норме из матичне школе.59 Нови хонорарни
наставник је због болести често одсуствовао, музичка настава је стагнирала,
а хорски и оркестарски репертоар се осетно смањио.
При резању славског колача школске 1933/34. године певао је ученички хор
који је спремио Фрањо Ципра, професор учитељске школе. У току ове школске
године није било наставника за музику, па је највероватније проф. Ф. Ципра
припремио и хорске композиције које су изведене на светосавској прослави:60
Државна химна
Светосавска химна
Сличице из села – женски хор
Планинар – Ферстер, мушки хор
Услед немилог догађаја, који је уследио 9. октобра 1934. године, трагичне смрти Витешког Краља Александра I Ујединитеља, светосавска свечаност
је веома скромно и примерено поменутој трагедији, одржана у заједници са
59
60
Извештај Учитељске школе у Алексинцу 1932/33. 12.
Извештај Учитељске школе у Алексинцу 1933/34. 10.
Караџић Број 2/2010
82
овдашњом гимназијом,. Интониране су само обавезне химне. Народну химну
отпевао је хор учитељске школе, а Химну Св. Сави – хор гимназије.61
Редовна музичка настава почела је да се одвија тек од школске 1935/36.
године, а три године касније 14. маја 1939. године одлуком Министарства
просвете IV Бр. 5040 од 12. V 1939. школа је ослобођена од приређивања гимнастичког јавног вежбања и музичког концерта због „немања наставника“.62
Наредне школске 1939/40. године одлуком Министарства просвете II Бр. 2976
од 13. фебруара 1940. год. за музичке вештине ангажована су два хонорарна
наставника из алексиначке гимназије: за свирање је постављен Станковић
Милутин учитељ вештина са 12 недељних часова, а за певање Васић Иванка,
привремена учитељица вештина са 6 часова недељно.63
Преглед музичких композиција изведених
од 1933. до 1940. године64
Хорске композиције:
Државна химна; Вилхар: Хајд’ јунаци;
Светосавска химна; В. Новак: Санак спава;
Сличице из села – женски хор; И. Зајц: За краља и дом;
Ферстер: Планинар –мушки хор; Бинички: Тиха ноћ;
Југославијо Ој; Непознати аутор: Опроштај;
Из братског загрљаја; Ројш: Красна земљо Истро мила;
Бошњаковић: Молитва Југославије; Мокрањац: III руковет;
Вилхар: Расти ружо; Д. Јенко: Коло народних песама;
Хорејшек: Млади сви будмо ми; Водопивец: Жабља свадба;
Оцвирк: Наш краљ јунак; Бошњаковић: Песма из Војводине;
Д. Јенко: Струнам; Товачовски: Боже живи.
Бошњаковић: Песме из Јужне Србије;
Оркестарске композиције:
• У циганском логору;
• Вјекослав Рах: Дух словенски, потпури;
• И. Зајц: Ђачка песма;
61
62
63
64
Извештај Учитељске школе у Алексинцу 1934/35. 12.
Извештај Учитељске школе у Алексинцу 1938/39. 14.
Извештај Учитељске школе у Алексинцу 1939/40. 3.
Извештаји Учитељске школе у Алексинцу од школске 1934/35. до 1939/40.
Чланци/Articles
•
•
•
•
•
•
83
Мофат: Гавота;
Моцарт: Менует;
Ралис: Кад пролеће дође;
Ј. Хајдн: Анданте:
И. Зајц: У бој;
Плејел: Менует.
Вокалне, инструменталне и вокално-инструменталне композиције:
• Трезвењачка химна – ученички хор и дует на виолини, свирају ученици III разреда;
• В. Лисински: Просто зраком птица лети – пева Ђорђевић Драгиша, IV;
• В. Лисински: Предиво је прела – певају у дуету Костић Софија и Јовановић Добрила II, клавирска пратња г-ца Ципра Лидија, учитељица;
• А. Шрабец: Далматински шајкаш – пева Живковић Загорка IV, клавирска пратња Јелена Станисављевић IV;
• Неколико приморских песама – пева Живковић Загорка IV, пратња
на хармонијуму Бранковић Миодраг IV;
• Ф. Бера: Весели трубач – на клавиру су свирале Стевановић Радмила
IV и Станисављевић Јелена III;
• Хавајски дует – певају Јеленић Радомир V и Бранковић Миодраг IV;
• Две народне песме – пева Николић Димитрије IV.
Разноврсна музичка делатност Учитељске школе у Алексинцу, остварила
је велики значај у музичком описмењавању учитеља, а многобројни концерти
школских ансамбала утицали су на културни развој града и стварање музичке публике.
Резиме
Музичко образовање у Учитељској школи реализовало се кроз певање,
свирање на виолини, црквено певање, хор и оркестар. Свестраност музичке наставе у Учитељској школи указује на значај музичког образовања и
уметничке надградње ондашњих учитеља. Концертну делатност обављали
су школски ансамбли: хор и оркестар. Концерти су се одржавали поводом
школског патрона Св. Саве, јавних музичких часова, јубилеја и многих хуманитарних наступа у корист школских фондова. Извођене су вокалне, инструменталне и вокално инструменталне композиције домаћих и страних аутора.
У саставу музичког кабинета налазила се и збирка музичких инструмената,
Караџић Број 2/2010
84
која је 1921. године имала клавир, хармонијум, контрабас, виолончело, две
виоле, тридесет четири виолине, флауту, тромбон, кларинет, пиколо, „џазбубањ“ и мали бубањ. Сви ученици имали су и своје виолине.
Наставници музике до 1924. године били су познати музички педагози
чешке и српске националности: Јанићије Поповић, Јулијус Брож, Божидар
Јоксимовић, Јован Ђ. Мирковић и Јован Травањ. Од 1924. године па све до
Другог светског рата музику и нотно певање предавали су наставници на локалном нивоу и скромнијег публицитета: Густав Коцијан, Милутин Станковић и Иванка Васић.
Разноврсна музичка делатност Учитељске школе у Алексинцу, остварила
је велики значај у музичком описмењавању учитеља, а многобројни концерти
школских ансамбала утицали су на културни развој града и стварање музичке публике.
MUSIC AND MUSICIANS IN ALEKSINAC TEACHER SCHOOL (1896-1940)
Summary
Music education in Teacher school was conducted by singing, playing on violin, Church singing, choir and orchestra. Versatility of music education in Teacher
school indicates high level of importance of music education and artistic aspirations of teachers at that time. Concerts were conducted by school ensembles: choir
and orchestra. Concerts were organized at St. Sava’s day, public music performances, various anniversaries and aid performances for school funds. Repertoire was
made of vocal, instrumental and vocal-instrumental compositions of domestic and
international authors. As a part of music class existed collection of music instruments, which contained a piano, harmonium, double bass, cello, 2 violas, 34 violins,
flute, trombone, clarinet, piccolo, “jazz-drums” and “small drums” in 1921. All students also had their own violins.
Until 1924, professors of music were famous music educationalists of Serbian
and Czech nationality: Janicije Popovic, Julius Broz, Bozidar Joksimovic, Jovan Dj.
Mirkovic and Jovan Travanj. From 1924. to WWII music and singing were taught
by local professors of modest reputation: Gustav Kocijan, Milutin Stankovic and
Ivanka Vasic.
Variety of music activities at Teacher school in Aleksinac had a great importance in process of music education of teachers, while numerous concerts of school
ensembles influenced culture grow of Aleksinac and formation of music audience.
Чланци/Articles
85
УДК 01.322 (497.11)
Нинослав Станојловић, проф.
Јагодина
БИБЛИОГРАФИЈА РАДОВА ПРОТОЈЕРЕЈАСТАВРОФОРА БРАНИСЛАВА П. КОРУНОВИЋА
(1878-1954)
Сажетак: Протојереј-ставрофор Бранислав Брана П. Коруновић (Глоговац
код Јагодине, 1878 – Алексинац, 1954), дугогодишњи намесник алексиначки
и парох прве парохије у граду на Моравици, остао је упамћен као предани и
угледни свештеник, вероучитељ и добротвор. Мало је, широј јавности, познато да је био и сарадник више листова и часописа, углавном, црквених.
Кључне речи: Алексинац, црква, Бранислав Коруновић, библиографија.
Б
ранислав Брана Коруновић рођен је 1878. године, у селу Глоговцу,
код Јагодине, од мајке Милеве и оца Петра, дугогодишњег свештеника глоговачког, родом из ресавског села Богаве. Иначе, Милева и
Петар – Пера А. Коруновић имали су седморо деце, од којих шесторицу синова. Сва Бранина браћа стекла су пристојно образовање, а најзнаменитији међу њима био је гласовити српски архитекта Момир П. Коруновић
(Глоговац код Јагодине, 1883 – Београд, 1969), аутор бројних здања по Србији
и Југославији.
Брана Коруновић је основну школу учио у родном Глоговцу, нижу гимназију у оближњој Јагодини, да би даље школовање наставио у Београду, где
је 1898. године, завршио Богословију. Као и многи други млади богослови,
своје службовање започео је као учитељ и то у селу Драгојевцу, код Шапца, у
периоду од 1898. до 1903. године.
За ђакона је рукоположен августа 1903. у Крагујевцу, а за свештеника
септембра исте године, поставши парох у селу Плажану, код Деспотовца.
Свештеничку службу наставио је 1907. године у новој Војштанској парохији,
коју су чинила села: Војска, Рајкинац, Мачевац и Гладна, у тадашњем ресавском срезу.
86
Караџић Број 2/2010
Током Првог светског рата доживео је судбину многих Срба, који су морали да напусте отаџбину и преко сурове Албаније, оду у Грчку. Након пробоја Солунског фронта вратио се у Србију, и после краћег задржавања на
својој последњој дужности војштанског пароха, упућен је у Призрен, где је
неколико месеци обављао дужност председника тамошњег црквеног суда. Из
Призрена је упутио писмо, 1919. године, епископу нишком Доситеју, у коме
је тражио премештај за Алексинац. Исте године молба му је уважена и бива
постављен за намесника алексиначког и пароха прве алексиначке парохије.
На овој црквеној дужности остао је до 1953. године, када је пензионисан, као протојереј-ставрофор. У граду на Моравици, али и шире, током дугогодишње службе, стекао је велики углед. Остало је забележено да је, осим
свештеничке функције, низ година обављао и дужност вероучитеља у алексиначким школама.1
Прегледом библиографије црквених часописа и листова, али и личним
увидом у исте, дошли смо до нових детаља везаних за личност и дело проте Бране Коруновића. Ови нови биографски прилози откривају проту Брану
као успешног црквеног писца, почев од 1911. до 1933. године. Према досадашњим истраживањима, сарађивао је у следећим листовима и часописима:
Хришћанин, Наша црква, Преглед цркве Епархије жичке, Преглед цркве Епархије нишке, Весник Српске цркве и Весник.
Теме којима се бавио у својим радовима биле су разноврсне, од религијских прича, преко црквене статистике, проблема свештеничког удружења и
свештеника-удоваца, до теолошких и историографских текстова.
Протојереј-ставрофор Бранислав Брана П. Коруновић умро је 1954. године у Алексинцу.2
1
2
С. Живковић, Протојереј-ставрофор Брана Коруновић, парох алексиначки,
(некролог), Гласник Српске православне цркве, бр. 1-2, Београд 1954, стр. 19; Ж. Д.
Вучковић, Архитекта носио Јагодину у срцу, Нови пут, бр. 1672, Јагодина, 1. март
2000, стр. 7; М. Спирић, 170 година постојања у народу и за народ алексиначке цркве
Св. Николе 1837-2007, Алексинац 2007, стр. 133-134.
Б. А. Цисарж, Један век периодичне штампе Српске православне цркве, том I, Београд
1986, стр. 37-40, 49, 55-56, 61, 137,145,150,156,199,278,357,428,430,433; Исти, Један
век периодичне штампе Српске православне цркве, том II, Београд 1991, стр. 45, 90,
166, 218, 241, 263, 294, 329, 354, 388, 421, 440, 506; Ј. Д. Митровић, Грађа за историју
и библиографију српске периодике до 1920. године, Београд 1984, стр. 20,76,114; В.
Драговић, Српска штампа између два светска рата, Београд, 1956, стр. 47-48, 189.
Чланци/Articles
87
Библиографија радова Бранислава Коруновића.
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
19.
20.
21.
Дете ме спасло, Хришћанин , Београд, 1911, бр. 14, стр. 123-126.
Ту нам је спас, Наша црква, Пожаревац, 1914, бр. 6, стр. 111-113.
Христос нас зове, Преглед цркве Епархије нишке, Ниш, 1920, бр. 2,
стр. 27-29.
Статистика и свештенство, Преглед цркве Епархије нишке, Ниш,
1922, бр. 5-6, стр. 21-25.
У удружењу сви, Преглед цркве Епархије нишке, Ниш, 1922, бр. 11-12,
стр. 15-16.
Наше удружење, наше ствари и ми, Преглед цркве Епархије нишке,
Ниш, 1923, бр. 1-2 , стр. 20-27.
Чувајмо се! Преглед цркве Епархије нишке, Ниш, 1923, бр. 7-10 , стр.
35-37.
Шта смета начину и методу за јачање пастирства? Весник Српске цркве, Београд, 1923, бр. 9-10 , стр. 45-53.
У удружење, Весник, Београд, 1924, бр. 1, стр. 2.
Како он? Весник, Београд, 1924, бр. 25 , стр. 2-3.
Страшан сан, Весник , Београд, 1924, бр. 29, стр. 3.
Мишљење о питању брака удових свештеника и начину његовог решења, Преглед цркве Епархије нишке, Ниш, 1924 , бр. 5-6 , стр. 30-32.
Брак удових свештеника, Весник Српске цркве, Београд, 1924, бр. 910, стр. 482-494.
Храм Св. Саве, Весник, Београд, 1925 , бр. 14 , стр. 1.
Не уносимо забуну (удовичка црнина ) , Весник , Београд, 1925, бр. 18,
стр. 2.
1876–1926 (У част и славу палим борцима на Делиграду), Преглед цркве Епархије нишке, Ниш, 1926, бр. 7-8, стр. 283-285.
1876–1926 (Успомене), Весник, Београд, 1926, бр. 29, стр. 1-2.
Помоћ поплављенима, Весник, Београд, 1926 , бр. 30, стр. 1.
Народ о другом браку свештеника, Весник Српске цркве, Београд,
1926, бр. 12, стр. 849-852.
Фонд за црквену народну књигу, Весник, Београд, 1927, бр. 3, стр. 2.
Потреба редовног, тачног и преданог одржавања богослужења у светим храмовима (реферат на VIII свештеничкој скупштини), Весник
Српске цркве, Београд, 1927, бр. 9-10, стр. 545-550.
Караџић Број 2/2010
88
22. Прве жртве, Преглед цркве Епархије Нишке, Ниш, 1928, бр. 10, стр.
415-417.
23. 13. и 14. јули 1916. године, Преглед цркве Епархије жичке, Чачак, 1929,
бр. 1, стр. 28-30.
24. Свештеник, дужности, парохија, Преглед цркве Епархије нишке,
Ниш, 1929, бр. 3, стр. 54-60.
25. Седница Главног одбора и њен рад, Преглед цркве Епархије нишке,
Ниш, 1929, бр. 5-6, стр. 136-137.
26. Са X редовне свештеничке скупштине, Преглед цркве Епархије нишке, Ниш, 1929, бр. 10, стр. 269-271.
27. Седница Главног одбора и њен рад, Преглед цркве Епархије нишке,
Ниш, 1929, бр. 10, стр. 171-172.
28. С мора, Преглед цркве Епархије нишке, Ниш 1939, бр. 11, стр. 353-355.
29. Веронаука у основним школама, Преглед цркве Епархије нишке, Ниш,
1931, бр. 8, стр. 210-211.
30. После годишње скупштине у Нишу, Преглед цркве Епархије нишке,
Ниш, 1931, бр. 10-11, стр. 294-296.
31. Српски свештени – Прилике у прошлости и садашњости и његове
дужности, Весник Српске цркве, Београд, 1932, бр. 2, стр. 116-120.
32. Утисци са ревизије веронауке и напомене вероучитељима, Преглед
цркве Епархије нишке, Ниш, 1932, бр. 8, стр. 146-151.
33. Дом мира слепих девојака у ман. Св. Стевана у срезу Алексиначком,
Преглед цркве Епархије нишке, Ниш, 1932, бр. 9, стр. 177-178.
34. Један запис из протокола цркве Алексиначке, Преглед цркве Епархије
нишке, Ниш, 1933, бр. 1-3, стр. 20-22.
ARCHPRIEST-STAVROPHOR BRANISLAV P. KORUNOVIC’S
BIBLIOGRAPHY
Summary
Long-term dedicated priest work of honorable archpriest-stavrophor Branislav
Brana Korunovic (1878-1954), especially in Aleksinac (1919-1953) wasn’t left unnoticed in both professional and articles considering rich local history of Aleksinac.
Despite that, Korunovic’s articles published in several professional magazines and
his activity in field of church literature are still mostly unknown to general public.
This article represents tribute to biography of this famous priest.
Чланци/Articles
89
УДК 069.391/397 (497.11)
Александар Никезић, кустос
Завичајни музеј Алексинац
ЗАВИЧАЈНИ МУЗЕЈ АЛЕКСИНАЦ
Сажетак: У прилогу се говори о оснивању музеја у Алексинцу 1963. и 2003.
гoдине. Наведени су основни подаци о музеју, збиркама и техничкој опремљености. На крају је дат списак изложби и активности музеја од оснивања до
данас.
Кључне речи: Завичајни музеј, оснивање музеја, Центар за културу и уметност, збирке, изложбе.
З
авичајни музеј Алексинац основан је одлуком СО Алексинац на седници од 24. новембра 1963. По истој одлуци музеју се даје имовина
на управљање, која се састоји од зграде музеја, канцеларијског материјала, витрина за чување докумената и другог музејског материјала.
Музејом ће управљати Савет музеја и Управни одбор. Оснивачки акт ставио
је музеју у задатак да документима и историјским предметима на музејски начин приказује развој материјалне и духовне културе, друштвено-историјска
збивања, да прикупља и сређује документе, предмете и споменике од значаја.1
Први директор музеја била је Гордана Мирковић, историчар уметности из
Алексинца. Реизабрана је за директора фебруара 1969.
Према сећању госпође Гордане Мирковић, идеја о оснивању музеја у
Алексинцу потекла је од Савеза бораца Другог светског рата и тадашњег председника општине Алексинац, Ранка Стевановића. Савез бораца је располагао
са већим бројем фотографија из Другог светског рата, дневником Момчила
Поповић и са неколико десетина новчића који су прикупили учитељи сеоских
школа са територије општине Алексинац, већином са локалитета Зиндан код
Ћићине. Тај материјал чинио је иницијални фонд музеја. На инсистирање гђе Мирковић, музеј је смештен у старој згради у улици Момчила Поповића
бр. 20, са образложењем да је то најстарија очувана кућа у граду и да она може
пружити одговарајући амбијент потребан музеју. Зграда је у то време имала
1
Решење СО Алексинац бр. 18253 од 23.11.1963.
90
Караџић Број 2/2010
још један део (слика 1) који је био у врло лошем стању и пошто су грађевинске
службе без консултација са надлежним Заводом за заштиту споменика културе оцениле да није исплативо поправљати га, он је срушен, а остатак зграде
је саниран и дат на употребу музеју. Зграда Завичајног музеја проглашена је
1985. спомеником културе.2
Одмах након формалности оснивања приступило се прикупљању предмета за будуће збирке музеја3. Многе старе алексиначке породице поклањале
су или за симболичну суму новца продавале оне делове покућства који данас
чине највредније предмете етнолошке збирке (делови старе градске ношње,
метално и дрвено посуђе, породичне фотографије...) Од набављених предмета формирана је стална поставка, тзв. „старинска соба“ и „соба НОБ-а“.
У периоду од 26. јуна 1973. до 31. маја 1974. директор музеја био је Александар Ратковић, археолог из Требиња, данас доктор археолошких наука у Заводу за заштиту културног - историјског наслеђа Републике Српске.
Од 1975. до 1991. музеј је у саставу Радничког универзитета у Алексинцу. О делатности музеја у овом периоду нисмо успели да добијемо никакве
податке. Издвајањем Центра за културу и уметност из Радничког универзитета збирка Завичајног музеја додељена је, без формалних одлука, новоформираном Центру за културу и уметност, што се тада чинило логичним и
оправданим. У документацији се наводи да је током 1992. музејску поставку
видело 1800 посетилаца и да је планирано да се музејско двориште уреди и
огради. Наредне године у дворишту музеја приређују се концерти и филмске
представе. Већ 1994. музеј рaди само повремено, односно према потреби и по
захтеву посетилаца. Запостављена зграда обијана је 1995. и 1996.
Дана 24. 4. 1996. инспектор Министарства културе посетио је стару зграду музеја и покренуо питање њене реконструкције и адаптације у музејски
простор. Према његовом налогу, а сходно Решењу о утврђивању надлежности музеја према врстама уметничко-историјских дела и према територији,4
Народни музеј у Нишу упутио је 29. 5. 1996. комисију која је утврдила стање
музејске збирке при Центру за културу у Алексинцу. Констатују се неадекватни услови у којима се налазе музеалије и занемаривање основних музеолошких принципа. Налаже се хитно повлачење музејских предмета у адекватан
простор, дезинсекција и дератизација свих просторија и ангажовање одговарајућих стручњака који би се даље старали о предметима.
Такође, Народни музеј нудио је сваку стручну помоћ. Општински органи
узели су у обзир извештај комисије, али је вероватно услед недостатка средстава стање остало непромењено. Републички завод за заштиту споменика
2
3
4
Одлука ИО СО Алексинац бр. 011-37 од 29. 03. 1985.
Ако изузмемо једног помоћног радника, г-ђа Мирковић је била једини радник
музеја.
Службени гласник РС бр. 28/95.
Чланци/Articles
91
културе из Ниша констатовао је након прегледа зграде 1998. да је објекат изузетно руиниран. На тај начин музејска делатност је у потпуности престала.
Овакав однос према музеју резултирао је пропадањем зграде и збирки, као и
урушавањем угледа музеја. У Извештају музеја и музејских збирки упућеном
Заводу за статистику за 2000. годину, Завичајни музеј је уписан као јединица
у саставу Центра за културу и уметност. Из извештаја се види да музеј није
био отворен за јавност и да је имао 1330 предмета распоређених у неколико
збирки. Очигледно је да велики број предмета који припадају фото–документационој збирци тада није био убројан у музејски фонд. Уз податке да музеј
поседује фототеку и архиварије види се и да је целокупна активност музеја за
2000. годину била једна изложба. Издавачка делатност није постојала.
Током 2002. године сазрева идеја о неопходности обнављања музеја и 16.
децембра ИО СО Алексинац доноси одлуку о именовању чланова Организационог одбора Завичајног музеја у Алексинцу. Једини задатак овог тела је
„ревитализација Завичајног музеја.“5 Уз велики ентузијазам чланови организационог одбора су у току децембра 2002. и јануара 2003. уредили просторије, очистили запостављене предмете и делимично их репарирали. Велику
подршку напорима Организационог одбора пружили су стручњаци Народног музеја из Ниша. Стекли су се минимални услови за оживљавање музеја,
али статус музеја и даље није био дефинисан. Општинска управа имала је
недоумице око тадашњег статуса, јер није било јасно да ли је музеј формално
део Центра за културу. Увидом у архиву СО Алексинац и Центра за културу
и уметност, утврђено је да не постоје одлуке или решења која музеј стављају
под надлежност друге установе. Након тога, СО Алексинац је на седници од
05. 11. 2003. донела одлуку о оснивању установе Завичајни музеј Алексинац,
са седиштем у улици Момчила Поповића бр. 20. Статут установе донет је 05.
04. 2004. За директора музеја именован је Владимир Јанковић, академски сликар из Алексинца.
Као и већина музеја у Србији и алексиначки музеј смештен је у згради
чија је првобитна намена била стамбени простор, а не музејска делатност.
Трочлана комисија Народног музеја Београд посетила је музеј 08. 06. 2004.
и дала је свој Извештај6 од 29. 06. 2004. из ког се види да је зграда музеја заједно са предметима који су у њој веома угрожена. Поред уочених пропуста
у раду са експонатима (поједини етнографски материјал био је прикуцан за
зид ексерима), констатује се и присуство штеточина, влаге, прашине и ризик
од пожара због дотрајале инсталације. Општи закључци били су: недостатак
простора, неадекватни микроклиматски услови, стална опасност од пожара
и могућност дејства загађивача на археолошки материјал. Комисија је дала
препоруке и предлоге за адаптацију музејског простора у складу са принци5
6
Решење ИО СО Алексинац, бр. 02-137/02 од 16. 12. 2002.
Извештај о стању Завичајног музеја у Алексинцу, бр. 379/3-1 .
92
Караџић Број 2/2010
пима превентивне заштите. Међутим, пошто оснивач није могао да обезбеди довољно средстава до краја 2004. санирана је само кровна конструкција
на згради. Поред наведених техничких проблема, новоформирана установа
имала је и проблем недостатка стручних кадрова који ће делимично бити решен тек 2005. године.
Ипак, Завичајни музеј је и поред свих тешкоћа испуњавао задатке из домена своје делатности и током 2004. и 2005. приређен је низ запажених изложби, а грађани су са великим интересовањем пратили све активности музеја. Медији су, такође, пратили рад музеја и пружали му велику подршку.
Током 2005. локална самоуправа обезбедила је музеју додатне, привремене, просторије на коришћење у улици Душана Тривунца бр. 7, у којима су
формирани депо и препараторска лабораторија, а у којима се и данас налазе канцеларије установе. Највећи део музејског фонда временом је пренет у
депо, који је пружао нешто боље услове него просторије у старој згради. Са
друге стране, настао је проблем пренатрпаности материјала, јер је површина
депоа око 40 квадратних метара што отежава организацију рада.
Према ревизији од јануара 2009. музеј поседује 5117 предмета распоређених у етнолошку, археолошку, ликовну, фотографску, историјску, нумизматичку и природњачку збирку, што га сврстава у категорију музеја комплексног типа. Будући да не постоји довољно средстава за откуп, збирке се увећавају, углавном, захваљујући поклонима грађана, посебно након изложби које
су добро медијски пропраћене.7
Средином 2009. Завичајни музеј је учествовао у анкети коју је спровео
Завод за проучавање културног развитка Београд (у даљем тексту Запрокул).
Анкетом су обухваћена 74 музеја у Србији или 84% од укупног броја музеја
који данас функционишу. На основу резултата овог истраживања згодно је
статистички упоредити стање нашег музеј кроз главне сегменте у односу на
актуелно стање музеја у Србији.8 Подаци говоре да је Завичајни музеј међу
првих пет музеја у Србији по броју изложби из сопствених фондова у периоду од 2006. до 2008., а ако се узме у обзир и 2009. позиција наше установе је
и боља што сигурно одлично звучи, али ова хиперпродуктивност била је, углавном, у функцији проналажења своје публике и места тек основаног музеја
у културној понуди Алексинца.
Већина изложби била је добро осмишљена и испланирана, али пошто
није вођена прецизна документација о броју посетилаца усудићемо се да изнесемо процену да је изложбе из фонда музеја посетило преко 5000 посети7
8
Од свих добротвора којима Завичајни музеј дугује велику захвалност, морамо
издвојити госпођу Томиславу Гаротић из Алексинца, која је поред бројних предмета
поклонила музеју и највећи део своје вредне библиотеке.
Мартиновић Драгана, Јокић Биљана, Музеји Србије – Актуелно стање, Завод за проучавање културног развитка, Београд, 2009.
Чланци/Articles
93
лаца, од чега 70% деце школског узраста од 7 до 17 година. Број посета био
би већи када би музеј имао сталну поставку у старој згради. Само тада бисмо
могли да уз одговарајући маркетинг, у потпуности одговоримо на сарадњу
са туристичком организацијом и дамо допринос туристичкој понуди града.9
Гостујуће изложбе су, такође, имале велики број посетилаца, што због своје
атрактивности и несвакидашњег садржаја (Ледено доба, Воштане фигуре),
што због високог реномеа гостујућих музеја (Природњачки музеј, Народни музеј Београд). Међутим, поред општег утиска јавности, медија и самих
радника музеја да су изложбе биле успешне није постојао процес евалуације
(оцењивања) изложби, а то се директно одражава на процесе планирања програма за убудуће (једна одлично посећена изложба не значи да ће привући
исти број посетилаца, ако се репризира). Међутим, недостатак евалуације и
стручне јавности је проблем скоро свих музеја ван престонице. Реално занимљиве изложбе које се организују ван Београда у „малим“ музејима, иако
позитивно оцењене у својим срединама, налазе се толико ван фокуса стручне
јавности да на њих нема никаквог реаговања.10
Као што је већ наглашено, музеј као главну зграду користи објекат који
је културно добро што је случај и са 76% музеја у земљи. Такође, као и већина
музеја (преко 60%) и наш се ослања на пасивне системе заштите (металне
решетке, катанци..) јер је због недостатка средстава још увек недоступна савремена заштитна опрема (видео надзор, алармни уређаји), а када се говори о
техници у депоу налазимо се испод републичког просека, јер не поседујемо
неке од савремених апарата. Са друге стране, формирање солидно опремљене
препараторске лабораторије чини битан технолошки искорак. Будући да је
почетком 2009. године извршена целокупна ревизија збирки (у односу на 39%
музеја у Србији) створени су услови да се повећа проценат њихове обрађености који је на веома ниском нивоу.
Осим кроз повремене изложбе, музеј је отворен за сарадњу са стручњацима и истраживачима. Нарочито се у последње време осећа заинтересованост матураната који пишу радове са тематиком из локалне историје и
студената који су заинтересовани за архитектуру старе музејске зграде. Са
повећањем процента обрађености збирки у наредном периоду, моћи ћемо да
музејске фондове учинимо још доступнијим свим заинтересованим. Нарочито би могао да буде интересантан архивски материјал који се чува у музеју,
али до сада није стручно обрађен, па је као такав недоступан јавности. Током
9
10
У Западној Европи се процењује да једно отворено место у музеју, уз примерени
маркетинг, подразумева још 1,5 радно место ван њега. Сразмерно томе, пораст
броја музеја и запослених у њима позитивно делује на укупан привредни/
економски раст. (Шола Томислав, Маркетинг у музејима или о врлини и како је
обзнанити, Клио, Београд, 2002.
Гавриловић Љиљана, Музеологија у вакуму, Етноантрополошки проблеми, Београд,
2006.
94
Караџић Број 2/2010
2009. године успешно је реализована идеја о покретању издавачке делатности
кроз мултидисциплинарни часопис „Караџић“.
Период непостојања музеја као самосталне установе нанео је непроцењиве
штете културној баштини нашег краја. Поред дела музејског фонда који је у
том интеррегнуму био остављен без стручног надзора да временом пропадне,
огроман број предмета значајних за етнологију нестали су из употребе у сеоским домаћинствима и градским породицама уместо да нађу своје место у музејским витринама. Данас је све теже доћи до аутентичних предмета, нарочито
до оних израђених од текстила. Слично важи и када је археологија у питању,
иако је наша општина једна од богатијих археолошким локалитетима. Под
сталним ударом дивљих археолога исцрпљивала су се налазишта, а артефакти
завршавали код богатих колекционара широм света. Задатак је музеја да овакве
негативне процесе заустави како бисмо сачували свој идентитет и особеност
познату као „алексиначко поморавље“. Уз јасно дефинисану подршку оснивача и уз ангажовање адекватних стручњака Завичајни музеј биће носиоц ширег
пројекта заштите и очувања културне баштине наше општине.
Зграда Завичајног музеја Алексинац
Чланци/Articles
95
Изложбе и активности
Преглед изложби и активности услед недостатка документације не може
се сматрати потпуним.
–
–
–
–
–
–
–
–
–
–
–
–
–
–
–
–
(1968-1972)
Прослава 100-годишњице рођења Тихомира Ђорђевића 18. октобар
1968.
Изложба „40 година ФК Напредак“, новембар 1968.
„Пленеристи и импресионисти“, пролеће 1969. Изложба Народног
музеја из Београда која је садржала 38 уметничких слика.
„Борба наших народа за слободу 1914-1918.“ Октобар 1970. Изложба
у сарадњи са Војним музејом из Београда.
У сарадњи са Заводом за заштиту споменика културе из Ниша, током 1970. извршени су спасавалачки конзерваторски радови на цркви св. Стефана у Липовцу.
Прослава 100-годишњице Учитељске школе, 8. мај 1971.
УНЕСКО-ва изложба „Сликарство 1900-1925.“ од 27. марта до 2. априла 1972. која је садржала 90 квалитетних репродукција великих
светских сликара. Пре него је враћена УНЕСКО-у изложба је приказана у још 39 градова СФРЈ.
Године 1972. гостовала је изложба Народног музеја Београд „Реализам у српском сликарству 19. века“ Могла су се, између осталих, видети дела Ђорђа Крстића, Уроша Предића и Паје Јовановића.
(2004-2010)
Алексинац и околина у Првом српском устанку, фебруар 2004.
Археолошко благо Алексиначког поморавља, 04. јун – 20. јун 2004.
Душан Мишковић, легат Завичајног музеја у Алексинцу, 21. јануар
– 1. фебруар 2005.
Текстил 19. и прве половине 20. века, 30. март – 15. април 2005.
Алексинац и околина на фотографијама 1876 – 1941. год, 3. јун – 18.
јун 2005.
Ликовна колонија Хиландар, 2005.
Ћилими, заборављено благо српске куће, 23. децембар 2005. – 13. јануар 2006.
Делиград, 1806. Српско – турски рат 1876. септембар 2006.
Караџић Број 2/2010
96
–
–
–
–
–
–
–
–
–
–
–
–
–
–
–
–
–
Плакати 1945 – 1960. 30. јануар – 9. фебруар 2007.
Делиградски корпус ЈВуО, јун 2007.
Влашки обредни хлеб, 20. октобар 2007.
Ђорђе Андрејевић Кун, 2007.
Колонија „Бакар“ – Бор, 2007.
Изложба воштаних фигура, 2007.
Изложба поводом 170 година храма св. Николе у Алексинцу, 2007.
Ледено доба, фебруар 2008.
Дани Алексинца у Руском дому, изложба предмета историјске збирке, 23. април 2008.
Занатство у Алексинцу и околини, 26. новембар 2008.
Немилосрдни анђео, 4. април 2009.
Приче из старог Алексинца, 5. јун 2009.
Три битке за слободу Србије, 21. август 2009.
Хлеб нашег завичаја, 20 октобар 2009.
Промоција часописа „Караџић“, 27. јануар 2010.
Ноћ музеја – изложба ликовне збирке, 15. мај 2010.
Витковачко поље у праисторији, 4. јун 2010.
ALEKSINAC HERITAGE MUSEUM
Summary
Museum in Aleksinac was founded in 1963, and housed in old town house
on Momcila Popvica Street No. 20, as its first headquarters. Starting collection was
modest, but it was enlarged trough the years by gifts or repurchase. Some collections were formed, likewise permanent exhibition in old town house. In the year
1975. museum lost its status of independent institution, and was denounced to museum collection of Worker University. From 1991. museum was part of Center for
culture and art. In that period, collection and building weren’t managed by qualified
people, and as a consequence property deteriorated, causing formal warning from
state services of Republic of Serbia. In the year 2003. museum was re-established as
a independent institution, which was granted with building for museum depot, laboratory and office in Dusana Trivunca Street No.7, in year 2005. Museum contains
over 5000 objects classified in ethnological, archeological, photographic, historical,
numismatic, natural science and art collections.
Знамените личности/Famous Persons
97
УДК 94.929 (497.11)
Божица Младеновић
Департман за историју
Филозофски факултет, Ниш
СОФИЈА ПЕЋАНАЦ
(од поштоване жене до „народног непријатеља“)
Сажетак: У раду је приказан животни пут Софије Пећанац од омиљене
девојке и жене до „народног непријатеља“ и „ратног злочинца“. Описујући
живот супруге четничког војводе Косте Пећанца, указали смо на сву подељеност и трагичност српске историје у 20. веку.
Кључне речи: Софија Пећанац, Коста Пећанац, породица, Први светски
рат, Други светски рат, 1889-1961
И
деја о писању биографије Софије Пећанац лагано је сазревала годинама. Проучавајући изворе и литературу приликом израде магистарског рада Жена у Топличком устанку 1917. (Београд, 1996)
посебно смо се трудили да пронађемо податке о Софији Пећанац,
супрузи четничког војводе Косте Пећанца. На своје велико изненађење и разочарење, нашли смо само неколико спорадичних података, који су били недовољни да створимо слику о једној личности. У причама људи који су познавали или виђали Софију Пећанац, увек се наглашавало да је била изузетно
лепа жена, која је у браку са Костом Пећанцем много пропатила и страдала.
Причали су нам да је у периоду између два светска рата била изузетно поштована од суграђана из Куршумлије, не само стога што је била супруга војводе
Пећанца, него, пре свега, због своје доброте и племенитости. Преломни тренутак у остварењу наше замисли настао је када смо упознали госпођу Роксанду
Васиљевић. Она је била супруга Милана Пећанца и Софијина снаха. На изглед
крхка, али психички јака особа, без обзира на тегобан живот који је водила,
успела је да сачува неке породичне ствари, књиге, новине у којима се писало о
породици Пећанац. Такође је много тога запамтила па нам је могла одговорити на нека питања на која нисмо пронашли одговоре у изворима којима смо
располагали. Тиме смо попунили празнине у истраживањима и истовремено
Караџић Број 2/2010
98
стекли потпунију представу о овој жени. Поред усмених разговора које смо
више пута водиле, госпођа Васиљевић понудила нам је и скромне остатке породичне документације. Важни су документи које је издала нова револуционарна власт, успостављена по завршетку Другог светског рата – признаница о
ратној штети нанетој породици Пећанац, молбе које је Софија слала за доделу
социјалне помоћи, те пресуда окружног суда у Нишу, који је њену свекрву осудио на пет година затвора са принудним радом. Тако је затворен круг а нашим
пером је написана прича о животу Софије Пећанац.1
Софија Пећанац, девојачко Милосављевић је 72. године ходала овим светом. Судбина или шта већ, одредила јој је да их проживи врло динамично,
често у беди и сиромаштву, али је било и периода релативно добрих услова
за живот. Била је вољена и поштована, али и предмет одијума и мржње оних
који су победили у грађанском рату у Србији. По милости божјој, подарила
је живот четири пута и осетила лепоту материнства. Три сина и једна ћерка
били су „поклон“ који би свака мајка пожелела. А потом је за две ратне године
остала без троје деце. Живела је са човеком који је био ратник и војник и читав свој живот подредио тим циљевима. Он је волео своју супругу, али је умео
и да је остави у поодмаклој трудноћи да би се придружио четничкој акцији.
Софија је живот проживела у неколико српских градова. Рођена је у Алексинцу. По удаји живела је у Куршумлији. Једну годину Великог рата провела је у
Нишу, а у Неготину је била интернирана са сином Миланом. По завршетку
рата наставила је живот у породичној кући у Куршумлији. У међуратном периоду је осам година боравила са породицом у Београду. Пред почетак Другог светског рата вратила се у Куршумлију са сином. У истом граду живела је
следећих пет година. У Другом светском рату остала је без последњег детета,
сина Милана и супруга. По окончању ратног вихора је стицајем неповољних
околности морала да се пресели у Ниш. Следеће место њеног боравка био је
затвор Забела код Пожаревца, пуних пет година. Њен животни пут окончао
се у Нишу, а вечна кућа ове жене налази се на нишком градском гробљу.
***
У породици Милосављевић из Алексинца рођена је 1889. године друга
ћерка, по имену Софија. Отац Јован и мајка Томанија имали су већ девојчицу
Никосаву, а пар година касније рођено је треће женско дете – Александра.
Четврти по реду био је син, који је, на велику несрећу родитеља, умро веома
млад. Јован Милосављевић је био трговац, а његова супруга Томанија домаћица. Милосављевић је, захваљујући послу којим се бавио, могао да школује
1
Божица Младеновић, Софија Пећанац (1889-1961), у: Токови историје, 1-4/1999,
Београд 1999, 409-420. Такође доста података о Софији може се наћи и у биографији
Коста Миловановић Пећанац 1879-1944, (Београд 2003, 2006) која је коауторско дело
Б. Младеновић и М. Павловића.
Знамените личности/Famous Persons
99
своје ћерке. Све три, иначе веома паметне и надарене, завршиле су школе које
су изабрале према неким својим интересовањима. Никосава и Александра
су завршиле учитељску школу, док се Софија определила за женску занатску
школу. Насупрот сестрама, које су се одушевљавале учитељским позивом,
Софија је од малих ногу волела да се модерно облачи и дотерује. Та навика из
младости остала јој је до краја живота. Врло духовита, занимљива и забавна
девојка, волела је да игра и пева и да се дружи са девојкама и младићима. На
сачуваним фотографијама из младости гледамо девојку крупних, паметних
очију, са књигом у десној руци, утегнуту у мидер, дуге црне косе, сакупљене
у пунђу. По изразу лица примећујемо да је мислила да није створена за неки
„обичан“ живот. У најмању руку, да је маштала и размишљала да ће живети у
некој богатој грађанској породици, са обавезном послугом.
Време у коме су рођене и касније стасавале сестре Милосављевић, било је
врло богато догађајима. Био је то период привредног, економског и културног
полета и напретка српске државе. Краљевина Србија је на прелазу из 19. у 20.
век доживљавала бурне промене, међу којима и промену владајуће династије.
Почетком 20. века започела је акција за ослобођење Срба који су остали под
турском влашћу после Берлинског конгреса 1878. године. Четничка акција је,
са извесним прекидима, трајала од 1904. до 1911, с тим што је после младотурске револуције наступило доба варљивог затишја, од око две године.
Софијина старија сестра Никосава добила је прво запослење у селу Драгуша у околини Прокупља. Млада учитељица је живела у истом селу. Са много полета почела је описмењавати сеоску децу. Софија је често долазила у
посете сестри и помагала јој у гајењу деце. Тада је Софија Милосављевић била
девојка од 16-17 година, већ стасала у лепотицу истанчаног укуса, изразито
висока, витка, дуге црне косе, увек елегантно обучена. Једно путовање је из
основа променило живот младе девојке. Тада је упознала четничког војводу
Косту Пећанца.
Изгледа да је до познанства дошло сасвим случајно. О првом сусрету немамо тачних података да бисмо поуздано могли знати када и где се десио.
Може се претпоставити да се збио при крају 1907. године, када је четнички
војвода кратко боравио у Куршумлији. О њему се већ приповедало да је храбар предводник чете која се борила против турске војске и арнаутског башибозука. Пећанац је имао 28, а Софија 18 година, што значи да је момак био
десет година старији од девојке. Не зна се тачно ни где су се момак и девојка
упознали. Могло је то бити у Куршумлији или Прокупљу, али и у Драгуши,
ако је Пећанца пут нанео до неког саборца или пријатеља. Како било да било,
до сусрета је дошло. Коста Пећанац је на млађану Софију оставио снажан
утисак, тако да је она одмах рекла старијој сестри: „Овај момак ће бити мој!“
Госпођица Милосављевић се, по њеним накнадним сећањима, потрудила
да заинтересује момка за себе. Умела је да на игранци као случајно испусти
100
Караџић Број 2/2010
марамицу из руку, али се увек налазио ту Коста Пећанац који је галантно
притрчавао и подизао марамицу, дајући је Софији у руку и при том је „случајно“ додирнуо. Ни Пећанцу није недостајало маште и смелости, па се сваки
пут налазио на железничкој станици у Прокупљу баш у време када је Софија
путовала и помагао јој да се попне у воз.
Чиме је Пећанац могао освојити Софију? То је, по причама саме Софије,
била љубав на први поглед. На фотографији из периода њиховог вереништва
види се лепа девојка са шеширом на глави, у дугој хаљини, огрнута крзном.
Пећанац је у цивилном оделу, са шеширом на глави. Уместо уобичајене униформе, обукао је модеран сако. На домалом прсту десне руке носио је веренички прстен. Једино се по дугачким, кожним чизмама, које сежу до колена
примећује да је војник. У сваком погледу Софија је била добра прилика за Пећанца: по пореклу, друштвеној припадности и физичком изгледу. Софија је
била из грађанске трговачке породице, школована и лепо васпитана девојка.
Коста Пећанац је девојци неоспорно могао импоновати као егзотични јунак
и национални борац. Био је и у песмама опеван. Приповедало се о његовој
храбрости и јунаштву у борбама.
Софија и Коста венчали су се вероватно у пролеће 1908. године. Свадба
је прослављена у Алексинцу, у кући Софијиног оца Јована Милосављевића.
Девер је био Ђорђе Ристић – војвода Скопљанче, а кум Глигорије Божовић.
Коста Пећанац је живео у Куршумлији, у изнајмљеном момачком стану. Ту му
се придружила Софија. Она је пристала да напусти градску средину у којој
је до тада живела и дошла је у варошицу под Самоковом. Софија, или како
су је из милоште звали Соја, убрзо је постала центар пажње у Куршумлији.
Увек дотерана, лепо обучена, са модерном фризуром и цветом на грудима, то
је била Соја Костина, која је будила интересовање и мушког и женског света.
Млади брачни пар започео је заједнички живот у изнајмљеној соби. И када су
постали родитељи били су без сопственог крова над главом. При крају 1908.
Софија је родила прво дете, сина Милована. Најстарији син добио је име по
деди, оцу Косте Пећанца Миловану Миловановићу. Годину дана касније, Софија је родила другог сина Ивана, а 1911. трећег сина Милана. Синови су добили имена по прослављеним јунацима из народних епских песама – Ивану
Косанчићу и Милану Топлици.
Пећанац је читавог живота био и остао војник и ратник. Од 1910. године
појачане су четничке борбе у Македонији, којима се придружио. Све обавезе
пале су на Софијина леђа. Њене обавезе су се стално увећавале: одгој и васпитање деце, вођење домаћинства, набавка свих кућних потрепштина. Одрасла
и васпитавана у грађанској породици, она је и своју децу васпитавала у таквом маниру. Помоћ јој је пружала млађа сестра Александра. На супруга и оца
њено четворо деце се никада није могла ослонити. Како је касније говорила,
муж јој никада није говорио ни куда одлази ни када ће се вратити. На почет-
Знамените личности/Famous Persons
101
ку брака то јој је тешко падало, а касније је постало ствар навике и реалност.
Свој начин животa је ипак сама одабрала, када је заволела Косту Пећанца и
пристала да се уда за њега.
Војвода Пећанац је био у буквалном смислу речи бескућник. Када је
отишао да ратује, Софија је остала у поодмаклој трудноћи и са два сина као
подстанар у Куршумлији. Пећанац је у дворишту оставио двоје чеза, сав свој
капитал. Софији Пећанац је временом све више сметао живот под туђим кровом, са малом децом у влажним просторијама без довољно светлости. Зато
је одлучила да купи кућу. Продала је Костине чезе, али је то било недовољно.
Стога је морала да позајми новац од свог оца и неких његових пријатеља трговаца. Накупила је довољно пара за куповину куће, власништво управника
пореског одељења у Куршумлији, „порезника“ Ристе Угриновића. По обављеној куповини, Софија је 1912. године добила у суду тапију на кућу на своје име.
Када се Пећанац вратио са једног од својих четовања, нашао је супругу и децу
у новој кући, али није пронашао своје чезе. Био је дубоко погођен Софијиним
поступком. Није га ни питала, а продала му је пар чеза, које су му биле драга
успомена. Уживао је да упрегне белце и вози се са четницима, док су коњи касали а народ га поздрављао. Преке нарави, не размишљајући много, потегао је
пиштољ на Софију. Она му је рекла: „Ја нисам Циганка, па да се стално селим
из једне куће у другу и вучем децу као мачка мачиће. Ја сам из домаћинске куће
и нисам навикла на чергарски живот. Хоћу да и моја деца имају кућу“. Пећанац
је после тих речи вратио пиштољ у футролу. У тој кући је Софија 1913. родила
четврто дете, ћерку Милицу. Породица је ту живела до завршетка Другог светског рата, а и данас је, мада руинирана, иста кућа сачувана.
Породица Косте Пећанца је на почетку Првог светског рата била у Куршумлији. Друга година Првог светског рата донела је Софији велику тугу.
Њен првенац Милован изненада се крајем лета разболео и умро. Сахрањен
је на куршумлијском гробљу. Месец дана касније је и српска војска кренула у
повлачење ка обалама Јадранског мора. Међу њима је био и Коста Пећанац.
Пре тога је сазнао за смрт најстаријег сина. Софија је са троје деце остала
у Куршумлији. Почетком новембра 1915. једна аустроугарска чета је ушла у
град. Дошли су и до куће породице Пећанац, где их је дочекала Софија, држећи у наручју Милицу. Царско-краљевски војник је нешто питао жену, што
она није разумела. Солдат се наљутио, истргао дете из мајчиног наручја и бацио га на земљу. Од ударца Милица је добила јако крварење, које Софија није
успела да заустави. Било је ратно време, до лекара се тешко долазило и детету
није било спаса. Софија је тако, стицајем несрећних околности, за непуна два
месеца изгубила ћерку и сина.
Следећу годину Софија је са Иваном и Миланом провела у Куршумлији.
Бугарски војници су стално долазили у кућу и претресали, малтретирајући
при том укућане. Синови, већ довољно велики да схвате шта се догађа, увек су
102
Караџић Број 2/2010
присуствовали преметачинама. Једном приликом су војници извели Софију
из куће и повели је са собом. Иван и Милан су трчали за мајком. У центру варошице била су направљена вешала. Бугари су довели Софију испод вешала
са намером да је обесе. Окупатори су „само“ испитивали храброст жене војводе Пећанца. Скинули су је са вешала и отерали је кући. Иван је гледао како
му мајку изводе на вешање и много се уплашио. Тај страх седмогодишњег дечака је довео до смртног исхода. Софија и Милан су се потом преселили у
Ниш, одакле су интернирани у Неготин.
После завршетка рата чекала је Софију и Милана кућа у Куршумлији. Породица је била преполовљена, мања за три члана: Милована, Ивана и Милицу.
Софија и Милан су били озбиљно болесни. Последице логора осећали су годинама касније. Софија је трајно упропастила здравље. Добила је туберкулозу
и крволиптање. Некадашња лепотица је због вашију морала да се ошиша до
главе. Породица је била навикнута на скроман живот. Софија је наставила
свој стари посао. Шила је и издавала собе станарима. Као птица феникс, која
се рађала из сопственог пепела, и Софија се лагано враћала у живот. Ратне
ране и породичне трагедије постале су само ружна прошлост. Поново је Соја
Костина била пријатна жена, са цветом на грудима, коју су многи волели и
поштовали.
Породица је живела у Куршумлији до 1933. године, када је Милан Пећанац уписао Правни факултет у Београду. Софија није хтела да напусти Куршумлију. Ту је био њен дом, пријатељи, гробови њене деце. Онда јој је супруг
рекао: „Изгубићемо и то једно дете што нам је преостало!“ Плашио се да се
њихов син неће снаћи сам у великом граду. У Београду су живели као подстанари у Молеровој улици. Породица је тешко живела. Запослио се и Милан као чиновник у Бродарском друштву, да би поправио кућни буџет. Због
тога млађи Пећанац није завршио факултет. Са оцем, који је био председник
Удружења четника, он је одлазио на свечаности и славу. Софија је углавном
време проводила у своја четири зида, радећи послове домаћице. Она је, као
уосталом и већина тадашњих жена, поштовала мужа и врло зазирала од њега.
Могло је да се деси да се понекад нашали и у шали га нешто увреди, али се
увек знало ко је главни у кући.
У Београду је породица остала до пролећа 1941. Пред рат се Софија са
Миланом вратила у Куршумлију. У лето је Коста Пећанац послао поверљивог
четника да му доведе сина. Софија је вратила четника рекавши му да не да
Милана. Стари војвода је био неумољив: „Вежите кучку за бандеру, а Милана
ми доведите. И он има обавезу да брани земљу, као и сви други“. Тако се и
десило. Софија је остала у Куршумлији, а Милан се прикључио своме оцу у
лето 1941. За време грађанског рата који се водио између четника и партизана, Софија је све време била у Куршумлији. Милан Пећанац је био четнички
командант Куршумлије. Он се у септембру 1942. године оженио Роксандом
Знамените личности/Famous Persons
103
Коста Миловановић-Пећанац са својом супругом, пашенозима и свастикама
Стоје с лева на десно:1. Коста Миловановић-Пећанац, 2. Александар Поповић, учитељ из Ниша и 3. Божидар Поповић, учитељ из Лесковца.
Седе с лева на десно: 1. Софија Миловановић, 2. Александра Поповић и
3. Никосава Поповић.
(Фотографија је добијена од Данице-Секе Поповић из Алексинца. Даница
Поповић (девојачко Митровић) је рођена у Алексинцу 1923. године у познатој алексиначкој хотелијерској породици. Удала се за Љубишу Поповића,
сина Никосаве и Божидара Поповића. Са њим је родила два сина и живела
заједно до Љубишине смрти. Данас са својом породицом живи у Алексинцу
у осамдесет осмој години живота потпуно ментално очувана.
Учитељи Александар и Божидар Поповић нису били сродници, Исто презиме, Поповић је чиста случајност.)
Милошевић, ћерком Радивоја Милошевића из Куршумлије. Девојка је била
из познате и угледне куће. Роксанда Пећанац је врло мало времена провела са
својим мужем. Ипак, било је довољно дуго да остане у другом стању и продужи трајање породици Пећанац, рођењем сина Косте у јулу 1943. године. Косту
млађег крстили су у Нишу. Кум је био Глигорије Божовић. Војвода Пећанац
је тада први и последњи пут видео унука имењака. У 1944. години Софија је
доживела две тешке трагедије: убиство супруга Косте (мај 1944) и стрељање
сина Милана од нове револуционарне власти у Београду крајем октобра или
почетком новембра.
104
Караџић Број 2/2010
За Софију Пећанац су искушења наступила у јесен 1944. Јужна Србија је
ослобођена од окупатора и нова револуционарна власт је ступила на сцену.
Она је имала 55 година, а терет одржања породице пао је на њена леђа. Прво
је осетила бугарски терор. Ноћу је нова власт слала бугарске војнике који су
од окупатора постали ослободиоци, да малтретирају две жене. Роксанда је по
целу ноћ проводила будна, лежећи са дететом и дојећи га да не заплаче. Терет
малтретирања подносила је Софија. Бугарски војници су је псовали, вређали,
шутирали јој и ломили намештај. Врло брзо, нова власт је одузела Софији
кућу и сав иметак, образлажући да одузимају власништво Косте Пећанца.
Дозволили су јој само да понесе неке кућне ствари. Прво место становања
двема женама и једноипогодишњем детету који су избачени из куће био је
кокошињац у дворишту Силвије Шуловић. Остале су и без пара, али су се некако сналазиле да преживе. Шиле су мараме и хеклале да би обезбедиле парче
хлеба за себе и дете, „колико да се не умре од глади“. Софија је продавала
ствари које су јој преостале.
Кад више није могла да издржи нехумане услове живота у Куршумлији, Софија је са снахом и унуком отишла да живи у Нишу. Становали су
у Цвијићевој улици у сутерену куће Софијине сестре Александре. И тамо се
наставила њихова беда и гладовање. Софија је писала молбе за социјалну помоћ, али су одговори увек били негативни. Онда се неко „сетио“ да жена четничког војводе Пећанца није довољно кажњена. Ухапшена је 9. марта 1949. и у
истражном затвору у Нишу била до 14. априла. Тога дана је у Окружном суду
нишке области одржано суђење 60-годишњој Софији Пећанац. Суд је донео
одлуку да је крива и осудио је на казну лишења слободе са принудним радом
у трајању од пет година. Споредна казна био је губитак појединих грађанских
права: бирачког права, права на стицање и вршење функција у друштвеним
организацијама и удружењима и право јавног иступања од две године. Судска
одлука је у потпуности извршена. Софија је одробијала својих пет година, без
дана амнестије, у Забели код Пожаревца. У Ниш се вратила 1954. када је имала
65 година. Поново је писала молбе за додељивање социјалне помоћи, пошто је
била стара и неспособна за обављање тежих физичких послова. Опет су стизали негативни одговори. Софија је силом прилика била принуђена да нешто
ради. Чувала је децу некој жени, да би од ње добила парче хлеба и који динар да преживи. Касније је чувала непокретну жену и својој снахи говорила:
„Није ми тешко. Поред ње ћу и ја нешто да поједем“.
Софија Пећанац је умрла у Нишу 1961. године, на рукама свога унука
Косте. Живела је 72. године.
Знамените личности/Famous Persons
105
SOFIJA PECANAC-FROM RESPECTED WOMAN TO
“ENEMY OF THE PEOPLE”
Summary
This article describes life of Sofija Pecanac, Chetnik commander Kosta Pecanac’s wife. It is based mostly on narrative historical sources-the memories of family
members and contemporaries. Sofija Pecanac (born Sofija Milosavljevic) passed a
long way from beautiful girl coming from respected merchant family, popular and
honored wife of vojvoda Pecanac, to the “enemy of the People”. Characterized as a
enemy by new revolutionary government, she was punished with 5 years of imprisonment and other measures-confiscation of property that brought famine and poverty. Grief for her four lost children followed her to her grave.
Караџић Број 2/2010
106
УДК 91.801.3 (497.11)
Данијела Милчић, проф., ОШ „Љупче Николић“
Алексинац
ЗАБОРАВЉЕНА ЛЕКСИКА ПОДРУЧЈА ЦРНЕ ТРАВЕ
ПОЛОЖАЈ, ФИЗИЧКО-ГЕОГРАФСКЕ ОДЛИКЕ И
ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА
„На југоистоку Србије, 66 km југоисточно од Лесковца, у горњем и средњем
сливу Власине протеже се широка планинска област, оивичена Грделичком
клисуром и долином Јужне Мораве са запада, огранцима Суве планине са севера, српско-бугарском границом са истока и планином Варденик и Власинским
језером са југа. Читава ова област носи назив ЦРНА ТРАВА.“1
раној историјској прошлости ових крајева мало се зна. Први подаци датирају тек из 14. века. У време пропасти српске државе овом
области господарили су Константин и Драгаш Дејановић. Након
тога, овај крај потпада под турску власт. У народу се сачувало
предање како је овај крај био изразито богат „гвозденом рудом“ од које су се
правиле „ненадмашне секире и оружје“. Да су предања истинита, потврђују
данас остаци тзв. вигњишта и самокова, места за добијање руде, којих има у
бројним селима ове области.
Црнотравски терен је планинског карактера. Омеђен је планинама Чемерник, Острозуб и Плана. Две трећине читаве површине су шуме. У рекама
се огледа велика енергетска снага. Река Власина извирала је из Власинског
блата, након чега је Блато претворено у Власинско језеро.
Што се порекла становништва тиче, може се закључити да се оно у ове
крајеве насељавало из више разлога: бежећи од турских зулума, народ је привукла шумовита планинска земља; други су пак долазили у доба експлоатације
руде на овом простору; а у 16. и 17. веку овај терен насељавају сточари тзв. Власи, по којима је добила назив и река Власина. У новијој историји, бежећи од сиромаштва, овај планински крај све већи број становништва напушта, одлазећи
у ниже крајеве, околне градове. То миграционо кретање познато је под називом
О
1
Радомир Костадиновић: Црна Трава и Црнотравци, Лесковац, 1968. стр. 7.
Истраживања/Research
107
Шопска струја. Оно је довело до тога да је данас овај крај потпуно запустео јер
су се на овом простору задржала само ретка старачка домаћинства.
Након ослобођења од Турака рударство у овм крају нагло престаје, а у
недостатку плодних обрадивих површина народ је био приморан да се бави
занатством - печалбарењем. Занатлије су најчешће биле или грађевинари тзв.
дунђери или пинтери. Црнотравски грађевинари надалеко су чувени. А пинтери су најпре у печалбу ишли у околину Лесковца и Власотинца, да би касније одлазили у Крајину (у Хрватској), у Крушевац, Крагујевац и Пожаревац.
Писменост је у ове крајеве продрла још 1811. Године, преко поп-Анђелка
и поп-Стевана. Црква је у то време спроводила значајну просветну и културну мисију.
Различито досељеничко становништво и миграциона кретања, значајно
присуство Турака, власника рудника у овом крају, развој занатства, близина
бугарске границе, условили су и богатство лексике овог краја. Са умирањем
старачког становништва, у неповрат и заборав одлази и бројно језичко благо које је сведок прошлих времена и вишевековне историје и традиције овог
краја. Овај рад је бар покушај да се делић богате лексике овог краја сачува .
Говорне особине подручја Црне Траве
Говор овог краја припада призренско-тимочком дијалекту. Говори овог
типа имају од 13. века посебан развојни пут, те се он због тога разликује од
свих осталих говора штокавског наречја. Најзаслужнији за њихово проучавање је био проф. Александар Белић. Говори овог типа имају посебну граматичку структуру, јер су сачували оне говорне особине које су у другим говорима штокавског наречја давно ишчезле и јер су развили говорне одлике
које их битно повезују са блиским македонским и бугарским језиком (проф.
Белић у својој књизи Дијалекти источне и јужне Србије, напомиње да је утицај македонског језика на ове говоре већи него утицај бугарског језика).
Ови говори чувају полугласник, а битна одлика је и чување африкате дз
(дзид). Фонема Х је ишчезла (ајдук, гре), фонема Ф такође, често се замењује
фонемом В (влаша, кава). Гласови с,ш,ж врло често прелазе у ц или ч ако се
нађу поред неког експлозивног гласа (пченица, пцује, липцала). Сугласничке групе обично се на крају речи упрошћавају (несвес). Аорист се значајно
употребљава (дојдо, доодише), футур I се гради од краћег облика помоћног
глагола хтети и презента глагола (ћу дођем), компаратив и суперлатив се граде помоћу речце по или нај (поголем, најголем). Учестала је употреба краћег
(енклитичког) облика заменице за свако лице си: ћу си идем. У овом говорном типу ново јотовање није увек доследно извршено (дојде, здравје). Акценат
речи овог краја често је, али не увек, на последњем или претпоследњем слогу
Караџић Број 2/2010
108
(на ултими и пенултими: жен , ја му каз ). Под утицајем несловенских језика
у овим говорима изгубиле су се деклинације (промене по падежима), појавио се члан, што се подводи под тзв. балканистичке промене, које су у основи
прогресивне.
Лексика покућства и алата
ПОКУЋСТВО
Собни намештај:
а) за спавање:
СЛ МАРИЦА- старинска постеља
РОГ ЖА- постеља на поду
КР ВЕТ- куповни лежај
ТОМАН- лежај без наслона
К УЧ- са високим наслоном
КОЛ
КА –дечји лежај
ЛЕЛ ЈКА- дечји лежај на љуљање
Столице:
ДУБ- дечја шеталица
СЕД ЉКА- мала столица (за децу)
КЛ ПА- за више особа
ПЕШ ЧКА КЛ ПА- клупа без наслона
б) за одела и рубље:
КРЕД НАЦ- са фиокама
ШИФУЊ Р- без фиока
К ВЧАГ- дрвени сандук за чување одеће
Н ТКАЗНА- ноћни ормарић поред кревета
Кухињски намештај:
АСТ Л- општи назив
Истраживања/Research
109
АСТ ЛЧЕ- мали сто
С ФРА, ТРП ЗА-округли сто
Ш МЛИЦА- висока столица
ТРОН ШКА, ТРОН ШЧЕ- ниска столица
Пећи и њихови делови:
К ЋА- општи назив кухиње
ВИГ Њ- врста огњишта
С НДУЧЕ- сталак за дрва
ВЕР ГЕ, ВЕРИЖЊ ЧА- место изнад огњишта за кување
ВАТР ЉЧЕ, М ШИЦЕ, ОЖ Г или ЖАР Ч- лопатица за вађење жара
К БЕ- ниска лимена пећ
ПЛ ТНА-горња плоча на шпорету
Р НГЛА- круг у средини плотне
ПЕПЕЉ РА- кутија за пепео
Р ЛНА- пећница
В ТРИШТЕ- део за ложење
Судови за кување и прибор за јело:
С ДОВИ- општи назив
а) Земљани судови:
В ЧВА
Г НЕ
ЂУВЕЧ РКА
КАД ЛНИЦА
ПАН ЦА
Т ФЧЕ
ЦР ПЊА
Караџић Број 2/2010
110
б) Метални судови:
Б КЛИЦА
ВРШН К
САЧ
в) Прибор:
АНЏ Р- нож за сечење
БАКР Ч- велики суд
БР ТВА, ЗАКЛАП Ч- нож на склапање
ВАРЈ ЧА- велика дрвена кашика
В ЛИЦА- виљушка, прибор за чврсту храну
ЗАСТР Г, СОЛ РЧЕ- мала посуда за со
ЛОЖ ЦА- кашика, прибор за течну храну
ПАН ЦА, ТИГ Њ- суд без поклопца
Т ЦНА, ПОСЛУЖ ВНИК- метални суд за сервирање
ЧОРБ ЛУК- пластични или стаклени суд за сервирање
Ш РПА- суд са поклопцем
Посуде и справе за мешење хлеба и других врста теста:
За мешење теста:
В НГЛА
К РЛИЦА
Т КМЕ
ВРШН К- метални поклопац за покривање црепње
КР ШЊА- корпа за ношење хране
М ША- метална шипка за подизање вршника
МЕС Љ- крпа за прекривање хлеба
Н ЋВИ- за чување хлеба
С ТО- за сејање брашна
Истраживања/Research
СУК ЉКА- оклагија за развијање тест
ЦР ПЊА- земљана посуда за печење хлеба
Посуде за млеко и млечне производе:
Б ЧКА- за справљање маслаца
КАЧ - посуда за сир
КР Г- дрвена плоча за притискивање сира при цеђењу
ТАН ЋКА, КОТЛ ЧЕ- суд за мужу
ЦЕ
ЛО- газа којом се цеди сир
ЧУР ЛА- дрво за убирање маслаца
Посуде за воду и алкохолна пића:
а) Дрвени:
БУКЛ ЈА
КОНД Р
ЏБ НЕ
б) Земљани:
В ДРО
КРЧ Г
СТ ВНА, СТОВН
ТЕСТ ЈА
ЧЕП ЊА
в) Метални:
К ВА
г) Стаклени:
БОК Л
Ч ША
ШИШ
д) Од тикве:
111
Караџић Број 2/2010
112
ДУЛ ЈКА
ВУН ЈА- левак за пресипање течности
Посуде за прање:
Л ВОР- мања посуда
Л НАЦ- за искувавање веша
Ш ФОЉ, КОР ТО- велика посуда
Прекривачи, простирке и платнене кесе:
ВИР НГА- завеса од тканине
З ДЊАК- поред кревета, на зиду
Ј СТУЧЕ- платно за чување игала
КРП РА, ПОЊ ВА- простирка на поду од вуне или другог платна
СТ ЉЊАК- вежени
ЋИЛ М, ПОСТ ЉКА- прекривач на кревету
Ч РШАВ- од платна
Ч ШЉАР- платнена кеса за чешљеве
ШПАЛ ТНА- застор на прозорима, завеса
Светиљке и њихови делови:
ВОШТ НИЦА, ЛОЈ НИЦА, СВЕЋ - са отвореним пламеном
ГАС РЧЕ- застакљена лампа за кућу, на петролеј
ФЕЊ Р- спољна лампа
Оставе:
МБАР, ПРЕС К- за жито
БАЧВ РА- за бурад
КАЗАН ЦА- просторија за печење ракије
Истраживања/Research
113
3.1.1. АЛАТИ
АШ В- лопата
БАБ ЉА- затезач на столу за рендисање
БИЧК ЈА- тестера
ВИГ Њ- за заустављање воденичног точка
ЈЕГ - троугласта турпија
КАНТ Р- врста мале ваге
КЕС Р- алат за сечење дрвета, за вађење ексера
КЛАЧЕТ РКА- даска која изазива вибрације воденичног точка и омогућава пролазак зрна до воденичног точка
КЛАЧЊ К, ТУЧН К- направа за ситњење паприке
КОП ЧКА- полукружно ренде
К СИЦА- за сечење гвожђа
КР СН - дебело дрво, служи за поткивање говеда
МАЛАМ ШКА- већа мистрија
М ЛТЕРКА- мала мистрија
МАТ КА- мотика
М НГЕЛЕ- стега
М ОВИ- за загревање ваздуха у ковачници
Н ЖИЦЕ- маказе
ОСТР ЛО- камени оштрач за косу
П ПРИЦА- метална направа која покреће воденични точак
ПРОБ ЈАЦ- за бушење гвожђа
РАМП В- велико ренде
Р ЗА- метална направа за затварање врата (налик брави)
РЕШ ТО- метална справа за сејање и чишћење жита
СВ ДЛО- ручна бушилица
Караџић Број 2/2010
114
СЛ БА, СЛ БА- мердевине
Т ЗГА- сто за рендисање
ТР КСЕР- струг за обраду дрвета
Т ЛИЦА- направа за дораду лана
ТРНАК П- пијук
ТРОР ШКА- велика вила
УТОР Ч- алат за сечење фалца (жљеба) на бурету
ЦИВ Н- сужени део система за покретање воденичног точка
ЧЕК Н- чекић за накивање косе
ЧУК- чекић
ШАЈТ В- направа за мерење количине течности у бурету
ШИН К- посуда која у воденици служи за смештање жита за млевење
ШТ МЕЗ- за прављење рупа у дрвету
ШТР НГЛА- пајсер
Коњска опрема:
ЖЕЛ ЗА- металне направе које се стављају коњу на копита, уместо да се
на испаши везује ужетом („Да се закл пи у жел за“)
ЗЕНГ ЈЕ- каишеви на седлу
КОЛ Н- каиш којим се везује самар
ОГЛ В- поводац за коња
ПОДРЕП ШНИЦА- каиш испод репа који придржава самар
САМ Р- товар који се ставља уместо седла
Делови разбоја:
Б ДО- танке дрвене летвице од дрена кроз које пролази пређа
ВИТ Л- направа на којој се чува пређа да се не би оштетила
КРОСН , ВРАТ ЛО- дугачко обло дрво на које се намотава пређа
МАТОВ ЛКА- направа у облику слова Т за намотавање пређе
Истраживања/Research
115
НАБРД ЛО- дрвена направа у коју се ставља брдо
Н ТКА- пређа, основа при ткању
ПОДН ШКА- папучица при ткању
СОВ ЉКА- дрвена направа при ткању која пролази кроз потку
СТР НИЦЕ- дрвени костур разбоја
Ц ВКА- танко дрво од зове на које се намотава предиво
ЛИТЕРАТУРА
1. Др Асим Пецо, Преглед српскохрватских дијалеката, Београд: Научна
књига, 1991.
2. Радомир Костадиновић, Црна Трава и Црнотравци, Лесковац, 1968.
Караџић Број 2/2010
116
Др Маја Станојевић
Висока школа за васпитаче
струковних студија, Алексинац
МИЛУТИН ЂУРИЧКОВИЋ, ЗЛАТНЕ РЕЧИ, АЛМА,
БЕОГРАД, 2010
„Пословица је дух једног,
а памет многих.“
Голсворти
Н
едавно се у издању
„Алме“ из Београда
појавила збирка светских народних пословица за децу и младе, са симболичним
називом „Златне речи“ чији је приређивач Др Милутин Ђуричковић,
професор Високе школе за васпитаче струковних студија у Алексинцу. Ауторово бављење народном књижевношћу, проучавањем и
сакупљањем усмених умотворина,
које траје већ неколико година, је
резултирало бројним прилозима из
ове области који су већ публиковани у разним листовима и часописима (Стремљења, Баштина, Јединство, Нови свет). Проучавајући
народне умотворине, Ђуричковић
је објавио 35 радова, поезије, прозе,
монографија, студија, критика, антологија, хрестоматија, сатире, зборника и приручника, међу којима су
најзначајнија три издања из области
фолклористике, од којих је једно за
одрасле, а остала два за децу и младе.
Ради се о следећим књигама:
Критике и прикази/Critiques and Revievs
– Ход по сунцу, Српске народне умотворине из Метохије
(Београд, 2003),
– Народна веровања и обичаји
(Београд, 2007) и
– Народнe легенде и предања
(Београд, 2007).
Наставак таквог континуираног и
систематског рада на истраживању народних умотворина представља и овај
избор светских пословица, сакупљен са
разних страна: из књига, часописа, филмова, превода итд. Ђуричковићеве књиге из фолклористике су наишле на добру
рецепцију у актуелној књижевној критици, као и код ширег круга читалаца.
„Златне речи“ обухватају народне пословице из 82 земље, које је приређивач
распоредио према азбучном редоследу
– од Авганистана, Азербејџана и Алжира
до Шведске, Шпаније и Шри Ланке. Овим
избором деца и млади се први пут сусрећу са обиљем народних пословица са
свих континената, које су специфичне на
свој начин и одсликавају неки народ, његов менталитет, обичаје, морал, традицију
и, пре свега, педагошко-васпитни однос
према (нај)млађима. У кратком „Уводу“
објашњава се изостанак српских народних пословица, које су, као што и јесте,
веома доступне и приступачне, за разлику од народних пословица широм света.
Приређивач наводи да наслов „Златне
речи“ нимало није случајан. „Пословице
заиста јесу речи од злата, вредне и поучне
у сваком погледу“ (стр. 6).
Пошто се у пословицама налазе неки
мање познати изрази, на крају књиге
имамо и „Речник мање познатих речи“, у
коме је све лепо објашњено и образложено по азбучном редоследу.
У „Поговору“ Ђуричковић наглашава да је овај избор рађен „са основним
117
циљем да се деца школског узраста потпуније упознају са овом врстом кратких
умотворина“ (163 стр.), која се по поучности разликује од изрека. Без обзира
о чијим пословицама се ради, све оне
су мање-више сличне по свом елементу
дидактичности и савета, што може бити
и од практичне користи за било кога.
Колективно искуство и памћење, а нарочито истинитост, чине њихово основно
поетичко својство, преношено са генерације на генерације усменим путем.
Рецензент др Миливој Радић прецизно уочава вредности овог издања, те истиче да је реч о светским народним пословицама које су „својим садржајем, порукама и мудрословљем посвећене деци
и омладини, да их нечему науче, саветују
и васпитају. Са тим циљем конципирано,
ово џепно издање је драгоцено, иако се
мора рећи да имамо само неколико сличних избора, али за одрасле читаоце (...)
Све су оне занимљиве и подстицајне на
свој начин и верно одсликавају народ и
друштво у коме су настале (170 стр.).
Светске народне пословице за децу и
младе пажљиво су одабране и тематски
прилагођене циљаној читалачкој публици, а према захтевима и сазнањима развојне психологије. Приређивач је користио обимну литературу да би свој посао
обавио како треба. Заступљена грађа врло
је богата и разноврсна, а уједно захвална
за сваку врсту анализе и тумачења са различитих аспеката (етнографског, етичког,
педагошког, социолошког, историјског).
„Златне речи“ представљају праву ризницу светских народних пословица за децу и младе, али и за одрасле.
Аксиолошко-етичка димензија веома
је присутна, јер својом сугестивношћу
и слојевитошћу пословице заговарају
правдољубље, мудрост, искуство, истину, храброст, саосећајност, слободу...
118
Караџић Број 2/2010
Александар Стојановић
Београд
ЖУПСКИ ЗБОРНИК, ЧАСОПИС ЗА ИСТОРИЈСКА,
КУЛТУРОЛОШКА И ПРИРОДЊАЧКА
ИСТРАЖИВАЊА ЖУПЕ, АЛЕКСАНДРОВАЦ
2006-2009
И
страживање локалне историје и
локалних културних особености неизоставни је део процеса
изградње и очувања личног и националног идентитета. Брига о сопственом културном наслеђу и прошлости огледало
је степена цивилизацијске развијености
једног народа. У историјској науци проучавање прошлости једног места или
мање средине назива се микроисторија,
и она представља камен темељац великих научних синтеза. Последњих година
у светској историографији присутна је
тенденција проучавања проблематике
„одоздо“, тј. од локалног нивоа, преко
националног до глобалног. У Србији
се такође могу уочити одређени покушаји праћења ових глобалних научних
стремљења, али се превасходно услед недостатка материјалних средстава у тим
покушајима није далеко одмакло. Може
се констатовати да је брига о локалном
културном наслеђу у Србији на ниском
нивоу, веома слабо материјално потпомогнута од стране државних институција и локалне самоуправе, и практично
сведена на ниво личне иницијативе посвећених ентузијаста.
Насупрот општој слици лошег стања
културе и науке у мањим срединама
стоји светао пример сарадње Института
за савремену историју и Завичајног музеја Жупе, оличен превасходно у континуираном издавању Жупског зборника,
мултидисциплинарног научног часописа од 2006. године до данас. Са јасним
циљем промовисања локалне историје,
традиције и културе александровачког
краја, овај часопис поред истраживања
локалне и националне историје нуди и
читав низ квалитетних радова из области агрохемије, виноградарства, екологије, демографије, етнологије, археологије и филолошких дисциплина. Овакав
спој хуманистичких и природних наука
представља појаву каква се ретко може
срести у научним и публицистичким издањима у Србији.
На челу редакције часописа налазе
се његови уредници, Иван Брборић и др
Драгомир Бонџић, а велике заслуге за успех Жупског зборника припадају и проф.
др Момчилу Павловићу, директору Института за савремену историју (Београд),
једном од иницијатора часописа, и човеку који је омогућио институционалну
Критике и прикази/Critiques and Revievs
финансијску подршку овом издавачком
подухвату. У четири до сада објављена
броја Жупског зборника мењао се број и
распоред рубрика, од којих су се усталиле: „Чланци и расправе“, „Прилози“,
„Грађа“, „Критике и прикази“ и „Хроника“. Часопис је опремљен табеларним
приказима, шематизмима, графиконима
и црно-белим фотографијама, а највећи
део расправа и научних чланака пропраћен је резимеима на српском и енглеском језику. Критичко сагледавање
прва четири броја Жупског зборника доводи до закључка да се научни ниво часописа прогресивно развијао, што се може
уочити на основу квалитета објављених
радова, али и имплементације стандарда
за научне публикације. Из области локалне историје александровачког краја (која
се овде у већини чланака ипак посматра
у нешто ширем контексту Крушевачког
округа) истичу се радови сарадника Института за савремену историју Драгомира
Бонџића („Жупски срез 1945-1949“, „Прве
реакције среског комитета КП Александровац после резолуције Информбироа
1948“ и „Студенти из Крушевачког округа на Београдском Универзитету 1945/46.
године“), Срђана Цветковића („Репресија
у Крушевцу и околини после ослобођења
1944. године“) и Момчила Павловића
(„Сведочење о ослобођењу Крушевца
1944.“), као и сарадника Института за
новију историју Србије Алексеја Тимофејева („Ослобођење Крушевца од Немаца у јесен 1944“) и Момчила Исића
(„Материјално страдање основних школа у Крушевачком округу за време Првог
светског рата“). За проучавање специфичних језичких особености Жупе драгоцени су радови Милоша Марковића:
„Неакцентоване дужине у говору Жупе“,
„Деклинација именица у говору Жупе“
и „Примери говора Жупе“. Из области
археологије објављени су радови Сање
Црнобрње: „Прилог проучавању архео-
119
логије и историје Козника“ (коауторство
са Иваном Брборићем) и „Касноантички
метални налази (крстообразне фибуле
и појасна гарнитура) из Александровца
Жупског“, Гордане Чађеновић “Трифуновића Јама – јама из винчанског периода
на локалитету Витковачко поље” као и
рад Марина Бугара „О заштитним археолошким истраживањима на локалитету
Витковачко поље код Александровца“.
Зоран Ђукић објавио је два рада која
се баве проблематиком екологије и рециклаже сировина („Отпадна биомаса
из пољопривреде као обновљиви извор
енергије – са освртом на Жупу“ и „Сињевац: управљање отпадом и проблеми регионалне депоније на примеру општине
Александровац“), а објављен је и читав
низ радова из области агрохемије, агроекономије, виноградарства и винарства
насталих махом коауторствима аутора
из александровачког краја. Такође, у форми прилога објављено је и више кратких
биографија локалних знаменитих личности. У рубрици „Хроника“ се систематски прате и представљају културна
дешавања у Жупи током читаве године.
Квалитетом објављених радова и великом тематском разноврсношћу Жупски зборник се профилисао као један од
најистакнутијих српских локалних научних часописа. У њему је сублимирана
готово комплетна културна и научна
делатност александровачког краја, што
представља редак и похвалан пример
сарадње научника из различитих дисциплина и културних радника, и максималне искоришћености скромних материјалних средстава у племенитом циљу
развоја науке и очувања традиције и локалне културне баштине. Из наведених
разлога Жупски зборник је за релативно
кратко време свог излажења постао један
од стубова културне делатности у својој
средини, без кога би жупска културна
сцена свакако била много сиромашнија.
Караџић Број 2/2010
120
Александар Стојановић
Београд
БОЈ НА ЧЕГРУ 1809. У ИСТОРИЈИ И ТРАДИЦИЈИ
БАЛКАНСКИХ НАРОДА, ИНИС, Београд 2010
– Зборник радова са међународног научног скупа
одржаног 29-30. маја 2009. године у Нишу –
Г
рад Ниш је у периоду од 29. до 30.
маја 2009. године био домаћин
међународног научног скупа Бој на
Чегру 1809. у историји и традицији балканских народа. Значај овог научног догађаја препознат је и од државних установа, те је од стране Одбора за неговање
традиција ослободилачких ратова Србије уврштен у званични Програм обележавања значајних историјских догађаја
ослободилачких ратова Србије. Обележавање овог значајног јубилеја је поред
научног скупа подразумевало музејску
изложбу као и читав низ манифестација
културно-забавног карактера.
Учешће на скупу узели су бројни
еминентни научници из Србије, док је
међународни карактер скупа обезбеђен
учешћем једног броја истраживача из
Бугарске. Организатори су изразили
жаљење због чињенице да скупу нису
присуствовали сви истраживачи из Србије који су се афирмисали у проучавању
ове проблематике, као и због изостанка научника из Руске Федерације иначе
традиционално присутних у српској
научној јавности, поготово када је реч о
проблематици ослободилачких ратова и
историји Србије у XIX веку. Ипак, висок
научни ниво и неоспорни квалитет на-
учног скупа, а самим тим и зборника радова, обезбеђен је учешћем великог броја
признатих историчара, чланова Српске
академије наука и уметности (САНУ),
сарадника Института за новију историју
Србије, Балканолошког института САНУ,
Института за стратегијска истраживања,
Института за савремену историју, Филозофског факултета у Новом Саду, Фило-
Критике и прикази/Critiques and Revievs
зофског факултета у Нишу, Универзитета Мегатренд, Војног музеја, Историјског
музеја Србије, Историјског архива Јагодина, Историјског архива Призрен као
и појединих самосталних истраживача.
Највећи број приложених радова третира војну проблематику, али се мора
констатовати да постоји велика тематска
разноликост радова (перцепција битке у
уметности и традицији, перцепција битке у иностранству, етичка и психолошка
анализа Синђелићевог чина, проблематика историје цивилизације и опште политичке историје). Хронолошки оквир
представљених радова далеко је шири од
одредница које се налазе у имену научног скупа и зборника радова.
Премда својим квалитетом то уистину заслужују, презентовање свих радова
приложених за овај зборник радова није
могуће из разумљивих техничких разлога. Стога ће акценат бити стављен на
представљање радова од већег научног
значаја. Од радова посвећених широј историјској позадини Устанка и битке на
Чегру истичу се радови Османско царство на прелому векова (XVIII-XIX)-покушај реформи у доба Селима III аутора
Мирослава Павловића и Душка М. Ковачевића и Петар из Гложана-ресавски
кнез-један покушај биографије аутора др
Софије Божић. Павловић и Ковачевић су
на основу стране литературе дали један
осврт на реформе Селима III, посебно на
део који се односио на Балкан. Софија
Божић је на основу оскудних извора
осликала лик Петра из Гложана, најзначајнијег кнеза Србије из времена кнежинске самоуправе, погубљеног у Сечи
кнезова. Од бројних радова који се баве
војном проблематиком треба истаћи рад
академика Владимира Стојанчевића Хајдук Вељково војевање на нишком фронту 1809. године. Академик Стојанчевић
је превасходно на основу наративних
историјских извора, уз коришћење не-
121
објављене архивске грађе и литературе,
дао општи оквир устаничког деловања
после мира у Слобозији, а потом и детаљно описао војну акцију Хајдук Вељка на
нишком фронту. Нинослав Станојловић
се нишким фронтом бавио кроз призму
деловања кнеза Милоја Тодоровића у
свом раду О учешћу левачког кнеза Милоја Тодоровића у бојевима око Ниша,
доказавши на основу историјских извора
да је кнез Милоје посредно учествовао у
самом боју, што представља нову чињеницу у науци. Учешће још једног локалног устаничког вође представљено је у
раду Ђорђа Петковића Учешће ражањске
војске са војводом Ђорђем Крагићем на
Каменици 1809. године. Мр Добривоје Јовановић аутор је рада Заустављање турске офанзиве после пораза на Чегру. Он је
на основу приређене архивске грађе дао
преглед војних догађаја од пораза на Чегру до заустављања османске офанзиве,
уз осврт на реперкусије које су порази на
Чегру и Делиграду имали на међусобне
односе устаничких вођа, планове и циљеве Устанка. Др Славица Ратковић-Костић
представила је кратак историјат српске
народне војске и њене организације од
Првог Устанка до укидања 1883. године
у свом раду Војна организација за време
Првог српског устанка (Стварање народне војске у Србији). Драгиша Костић
приложио је рад Устанички продор у Заплање, Лесковачко поље и Топлицу у време
офанзивне акције 1809. године, у коме се
озбиљно бавио војним дешавањима у позадини нишког фронта, што представља
проблематику која је у српској историографији из непознатих разлога до сада
често заобилажена. Преглед радова из
чисто војне проблематике закључује рад
Бранка Богдановића Устаничка и турска артиљерија 1804-1809, у коме аутор,
иначе један од највећих српских експерата из области историје наоружања, пред-
122
ставља карактеристике обеју артиљерија
и даје компаративни приказ.
Прелаз у погледу третиране проблематике представља рад Нејединство међу
устаничким вођством-узрок пораза на
Каменици 1809. аутора Мирослава Пешића. Аутор се осим војног аспекта боја
на Каменици бавио и његовом предисторијом-личним несугласицама између
устаничких вођа, као и последицама које
је битка имала на даљи ток устанка. Значај Каменичке битке за националну историју Срба наглашен је и у раду проф.
др Бориславе Лилић Опсада Ниша, Каменичка битка 1809. и Ћеле кула-велики
догађај у историји српског народа. У раду
је учињен детаљан осврт на војни аспект
целокупних догађања, а дата је и анализа
политичких и културних последица саме
битке. Ћеле кулом као најмаркантнијим
спомеником устаничког ратовања поред
проф. Лилић бавио се и Мирослав Видосављевић у свом раду Нишка Ћеле-кула
кроз историју. Дубоким трагом који је
Чегарска битка оставила у српској књижевности и науци бавили су се Зоран
Миладиновић у свом раду Чегарски бој
у српској књижевности и мр Иван Мијатовић у раду Између историје и традиције-Јован Мишковић о боју на Чегру.
Перцепцијом ове битке у иностранству
баве се четири изузетно значајна рада,
писана махом на основу до сада некоришћених иностраних извора (архивске
грађе, штампе и наративних извора) и
литературе. Први од њих је дело Пал
Шандора Извештаји мађарске штампе
о збивањима Првог српског устанка 1809.
године у коме је аутор изнео извештаје из
неколицине репрезентативних мађарских листова. Др Љубодраг П. Ристић је у
свом раду Први српски устанак и Чегар у
британским путописима XIX века српску научну јавност упознао са белешкама
које су о Устанку, Нишу и Чегру начинили
бројни британски путописци, укључујући
Караџић Број 2/2010
Мери Дарам, Херберта Вивијена, Вилијема Милера, Едмунда Спенсера, Вилијема
Дентона, као и многе друге путописце
и авантуристе мање познате српској јавности. Представама о Србији, Карађорђу
и Устанку у руској јавности бавио се
Алексеј Тимофејев у свом раду БантишКаменски о Србији и Србима за време
Првог српског устанка. Прилог студијама
имагинологије. Проблемску целину радова посвећених перцепцији Устанка и Чегра у иностранству адекватно заокружује
рад Јованке Ђорђевић Јовановић Одјеци
Првог српског устанка у грчкој историографији, у коме ауторка презентује писања
грчких историчара од XIX века до данас.
У њима се открива веза Првог српског устанка са Филики Хетеријом и процесом
националног буђења Грка и њихове борбе
за ослобођење и самосталност., а устанак
посматра као “најважнији догађај са почетка XIX века”.
Изузетно драгоцен прилог овом
зборнику радова представља библиографија Битка на Чегру 1809, коју су израдиле Сузана Станковић, Маја Новаковић
и Ивана Петковић. Ова библиографија
обухвата монографије, рукописе, радове из периодике и некњижну грађу, и од
велике је употребне вредности сваком
истраживачу историје Првог српског устанка и боја на Каменици (Чегру).
борник радова Бој на Чегру 1809. у
историји и традицији балканских народа значајна је научна публикација, која
је квалитетом својих радова постала незаобилазно штиво за све истраживаче
и заљубљенике у српску историју XIX
века. Сви радови су пропраћени резимеима на српском и енглеском језику, а
зборник садржи и бројне фотографије
у боји и црно-белој техници и табеле.
Издавање ове публикације помогло је
Министарство за науку и технолошки
развој Републике Србије.
Критике и прикази/Critiques and Revievs
123
Александар Милетић
Београд
DRAGOSLAV NENADOVIĆ, PUTEM MILOSTI NATO
„MILOSRDNI ANĐEO“ U ALEKSINCU MART-JUNI 1999.
DOKUMENTI-SEĆANJA-KOMENTARI,
ALEKSINAC 2009.
П
ублициста Драгослав Ненадовић
је, поводом обележавања десетогодишњице НАТО агресије на
СР Југославију, објавио обимну монографију о бомбардовању Алексинца априла
и маја 1999. године. Књига је заснована
на бројним документима и аутентичним сведочанстава, који заузимају највећи њен део. Како је аутор и сам био
непосредни актер догађаја на значајним
управним функцијама (члан Општинског кризног штаба СО Алексинац, члан
Регионалне комисије за обезбеђење и
прихват хуманитарне помоћи у Нишу
и председник Општинске организације
СПС-а), биле су му доступне важне
информације и поверљива документа,
тако да његове анализе доприносе да
ово дело представља више од профаног
сведочанства једног учесника. Међутим,
будући да кроз читаву књигу провејава
снажни емотивни набој, његови ставови
неминовно изражавају личну перцепцију
ових догађаја.
Књига је подељена у 14 поглавља:
Прво поглавље Здружена сила – заједнички подухват чланица сила осовина
НАТО на почетку доноси врло преглед-
ну, садржајну и детаљну хронологију
догађаја о времену рата из 1999. године,
од политичких дешавања која су непосредно претходила НАТО бомбардовању
до завршетка рата. Следи ауторова анализа и валоризација целокупних догађаја
и појашњавање самог назива НАТО операције „Милосрдни анђео“‘. Даље аутор
доноси статистику о ратној штети, разарањима и жртвама, процену степена
загађености околине и анализу начина
ратовања. Посебан део поглавља заузима
избор текстова о реаговању дела светске
заједнице која се противила бомбардовању. Поглавље се завршава ауторовим
размишљањем о деструкцији човечности и општег моралног посрнућа међународне заједнице.
У другом поглављу, Сурово бесмислено време, које се бави самом алексиначком трагедијом представљен је „Календар дешавања“, односно хронологија
трагичних догађаја у Алексинцу. Дати
су изводи из најважнијих саопштења
личности, институција и медија, поруке
са парола на протестним скуповима у
Алексинцу, опис бомбардовања у ноћи 5.
априла и 28. маја, службени записник о
124
увиђају, списак погинулих и повређених,
гранатирања и уништења воза у Грделичкој клисури као и сет фотографија
разорених цивилних објеката.
Треће поглавље, Дани резистенције,
пожртвовања и надахнућа, посвећено је
свакодневном животу грађана за време
бомбардовања у коме нам аутор приказује понашање грађана и деловање установа у ванредним условима. Доноси податке, документоване аутентичним извештајима, о задужењима, активностима и
резултатима Општинског кризног штаба,
Извршног одбора Скупштине општине
Алексинац, Општинског штаба цивилне заштите. У засебним потпоглављима представљено је деловање МУП-а,
Противпожарне полиције, правосуђа,
здравства и система социјалне заштите на територији општине Алексинац,
руковођење снабдевањем, деловањем
привредних субјеката у управљању фондовима, јавним предузећима, установама, саобраћају, култури, спорту, цркви,
црвеном крсту, политичким странкама
и др. Посебан утисак оставља избор из
поезије инспирисане бомбардовањем,
радова Алексинчана. Поглавље садржи
и веома важна документа Комисије за
утврђивање ратне штете, Министарства
за локалну самоуправу и Републичког
завода за статистику.
Четврто и пето поглавље, Даривања
херојском народу и Свет је дошао да пружи руку, баве се примерима ангажовања
појединаца за време бомбардовања и
садрже списак личности, институција и
организација које су симболично пружале помоћ и подршку грађанима Алексинца за време рата.
Седмо и осмо поглавље, Време људскости и Пут и дух добра, хришћанске
несебичности и братских осећања, баве
и хуманитарном помоћи из иностранства и пијететом и саосећањима разних
Караџић Број 2/2010
организација, друштава пријатељства,
градова и појединих личности из иностранства према грађанима Алексинца
захваћених ратом.
Девето поглавље, На путу опоравка – радови на обнови документовано
приказује рад на санирању штете и обнављању објеката, као и фазе тих радова
и вредновање резултата.
Десето поглавље, Град мирољубља свету на почињену му несрећу: зло савладај
добрим, посвећено је симболичкој димензији догађаја и приказује поруке, апеле и
симболичне чинове протеста грађана.
Алексинац – селективна хуманитарна НАТО колатерала, назив је једанаестог поглавља у коме аутор анализира
и објашњава синтагму ‘’колатерална
штета’’ коју су званичници НАТО-а и
политичари земаља које су учествовале у бомбардовању често користили
када би долазило до цивилних жртава
и разарања цивилних објеката. Као прилог текст садржи и цитате званичника
НАТО-а и политичара у којима се ова
синтагма користи, као и личности које
су опонирале ова објашњења.
Поглавље дванаест, Сведочанства
страдалника: животне драме и исповести, на преко педесет страница доноси
потресна и сведочанства о бомбардовању Алексинца, цивилним жртвама,
разарању града и проживљавању и утисцима самих сведока догађаја.
У тринаестом поглављу, Нека озбиљно постављена питања Алексинчанима
аутор поставља низ реторичких питања
о морално-сврсисходној димензији бомбардовања Алексинца.
Последње, четрнаесто поглавље са
називом Листа и речник најчешће коришћених НАТО термина и израза садржи терминологију коришћену за време
рата 1999. године, разне кованице, синтагме и описе акција. По наслову пог-
Критике и прикази/Critiques and Revievs
лавља стиче се утисак да се аутор бави
само ратним вокабуларом коришћеним
од стране НАТО алијансе, међутим,
дугачки списак садржи и термине коришћене и са југословенске стране.
На крају аутор завршава књигу посебним поглављем под називом Уместо
епилога (у очекивању правде) где сублимира, пре свега личне утиске, запажања,
и размишљања о универзалним вредностима правде, морала и истине.
125
На крају треба такође напоменути
да ово дело, ипак, није производ професионалног научног истраживања, већ
представља облик сведочанства. Стога, а
и због велике количине важних докумената, несумњиве аутентичности, и запажања аутора као једног значајног учесника догађаја, и великог броја фотографија
које допуњавају визуелни исказ, ова књига може послужити будућим истраживачима као драгоцен допунски извор.
126
Караџић Број 2/2010
Александар Лукић
Београд
МИОДРАГ СПИРИЋ, ЗОРАН СТЕВАНОВИЋ,
ЗАНАТСТВО У АЛЕКСИНЦУ И ОКОЛИНИ ОД 1911.
ДО 1944. ГОДИНЕ, АЛЕКСИНАЦ 2009.
М
иодраг Спирић је својим вишедеценијским ангажовањем на
проучавању прошлости Алексинца и околине дао драгоцен допринос
националној историографији и оставио
дубок траг у алексиначким културним
круговима. Зоран Стевановић један је од
његових млађих следбеника, који се последњих година афирмисао већим бројем
чланака и монографија везаних за проблематику историје Алексинца. Књига
Занатство у Алексинцу и околини од
1911. до 1944. године настала је њиховим
заједничким радом, и представља драгоцену збирку углавном необјављених
историјских извора са пропратним текстом, али у форми монографије.
Монографија Занатство у Алексинцу
и околини од 1911. до 1944. године састоји
се предговора аутора, двадесет и једног
насловљеног поглавља, основног текста
и списка историјских извора и литературе на крају дела. У самом раду уочавају
се три веће целине: прва - основни текст
(од стране 9 до стране 224), друга- фотографије са објашњењима (од стране 224
до стране 320) и трећа - Документа (од
стране 321 до стране 440).
У првој тематској целини (од 9. до
224. стране), која је и најважнија, аутори су приказали мноштво извора, али уз
мало ауторског текста. Тако у поглављу
Занатско-трговачка стручно-продужна школа сазнаје се из докумената о начину функционисања поменуте школе,
списковима ученика који су је похађали,
законима које су министарства доносила поводом устројења и рада занатске
школе у Алексинцу. У истом поглављу
аутори су, на основу прегледаних извора, установили да је постојао хроничан
проблем нередовног доласка ученика на
наставу, што представља један од ређих
примера да су аутори изворе и тумачили
и доносили закључке на основу њих.
У поглављу Хуманитарна делатност
занатлија у току окупације аутори су
навели да су занатлије из Алексинца и
околине давали прилоге, између осталог,
и за избеглице и обнову Смедерева. Пред
читаоцима се пружају спискови прилагача и своте сакупљеног новца или ствари,
документи о оснивању Одбора за прикупљање помоћи избеглицама, али без
већег ауторског текста, што такође иде у
прилог оцени рада као специфичне збир-
Критике и прикази/Critiques and Revievs
ке историјских извора. У читавом раду се
може препознати намера аутора да презентују историјске изворе и грађу, али
без опширнијих тумачења и пропратног
ауторског текста. На употребу научног
апарата у делу наилази се прилично ретко, а са жаљењем се може констатовати
да и у тим случајевима критички апарат
није уређен по највишим важећим стандардима историографије.
Друга целина рада испуњена је
црно-белим фотографијама Алексинца и околине из наведеног периода и
каснијих времена, на којима су приказане панораме Алексинца, занатлијске
радње и власници радњи, чланови њихових породица, занатлијски радници,
занатске алатке и занатски производи.
Аутори су врло детаљно и јасно испод
сваке фотографије објаснили шта је на
њој представљено, где и када, сваку личност, догађај и сваки предмет. Део рада
са фотографијама посебно је драгоцен и
стога што аутори нису дали опис заната,
па се млађа читалачка публика о природи неких данас већ заборављених заната
може информисати једино уз помоћ тих
фотографија. За локалну историографију и ширу читалачку публику овај део
127
књиге је несумњиво најинтересантнији,
јер ће многи Алексинчани на тим фотографијама лако пронаћи своје рођаке и
претке.
Трећи део рада испуњен је факсимилима докумената: потврда о плаћању
пореза, купопродајних уговора, спискова занатлија, разних уверења, записника
... Скенирана су калфенска и мајсторска
писма, те вредносне хартије алексиначких занатлија. И овај део урађен је јасно
и прегледно; уз сваки документ дато је
краће објашњење у форми легенде.
Аутори су овим радом дали историјској науци једну специфичну збирку
историјских извора о занатству у Алексинцу и околини. Овим радом свакако
ће се сачувати многи извори о занатству
у Алексинцу и околини у назначеном периоду, о занатлијама тог краја и њиховим
удружењима и то је оно што му даје и
вредност и значај, као и чињеница да ће
бити незаобилазан истраживачима који
се буду бавили овом проблематиком. Монографија Занатство у Алексинцу и околини од 1911. до 1944. године представља
пионирски подухват у својој проблемској
области, и утире пут даљим истраживањима, које ће, надамо се, уследити.
128
Караџић Број 2/2010
Гордана Чађеновић музејски саветник,
Народни музеј Крушевац
ВИТКОВАЧКО ПОЉЕ У ПРАИСТОРИЈИ, ИЗЛОЖБА
КРУШЕВАЧКОГ НАРОДНОГ МУЗЕЈА
П
оводом годишњице општине
Алексинац 5. априла 2010. године, Завичајни музеј у Алексинцу
приредио је гостујућу изложбу крушевачког Народног музеја, Витковачко поље у
праисторији, аутора Гордане Чађеновић.
Изложба је била први пут отворена
2003. године у Великој сали Народног
музеја Крушевац, после чега су уследила
гостовања у Параћину, Врњачкој Бањи,
Трстенику, Вршцу, Панчеву, Прокупљу,
Лозници, Ваљеву, Ћуприји, Зрењанину
и Бору.
На изложби су приказани 145 експоната и 14 постера, од којих два са уводним текстовима о самој винчанској култури, два са текстовима о истраживању
Витковачког поља, а на 10 постера су
увећане представе најзначајнијих витковачких фигурина.
Материјал који је приказан на овој
изложби потиче са локалитета Витковачко поље и припада винчанској култури,
једној од најважнијих култура млађег каменог доба и представља резултат вишегодишњих археолошких истраживања.
Сама Винчанска култура названа је
по великом праисторијском насељу пронађеном у селу Винча, на десној обали
Дунава, 11 км од Београда. Захватајући
ширу територију Балканског полуострва, и егзистирајући у периоду од прве
половине 6. до средине 4. миленијума
пре нове ере представљала је једну од
најзначајнијих праисторијских култура
на нашим просторима.
На постојање налазишта у Витковачком пољу археолошкој јавности скренута је пажња средином шездесетих година
20-ог века случајним налазима три главе
винчанских фигурина, које својом монументалношћу представљају јединствене
примерке у светској археологији и данас
се налазе у Завичајном музеју у Александровцу.
Захваљујући поменутим атрактивним налазима из Виткова, Народни музеј
Крушевац и Регионални Завод за заштиту
споменика културе из Краљева предузели су сондажна археолошка ископавања
на локалитету Витковачко поље 1969. и
1971. године. Тада су археолошки документовани први значајни резултати који
су говорили о животу неолитског човека
у Витковачком пољу. После дуже паузе,
археолошке кампање су настављене 2001.
и 2003. године и још једном су потврдиле
значај овог локалитета.
Критике и прикази/Critiques and Revievs
Главну карактеристику овог локалитета представља велики број антропоморфних фигурина од печене земље које
се одликују својом уникатном лепотом.
У питању су фигуре са троугаоним или
петоугаоним обликом лица, издуженим
носем и бадемастим очима, а неретко
је приказана и коса у виду густих уреза
или стилизованих пунђи. На појединим
фигуринама често су наглашене и гениталије, као и представа одеће и накита.
Полазећи од често постављеног питања у науци да ли је уметност одувек
постојала, за фигурине из Виткова, се
може рећи да су стваране изван уметничких побуда свог творца и биле су, пре
свега, творевине богу намењене.
Оне су, свакако, у вези са духовним
животом и веровањима винчанских
земљорадника, али се научници разилазе
129
у тумачењу њиховог значења и функције.
Професор др Д. Срејовић претпоставља
да су у првом реду, женске антропоморфне статуете пре биле инструмент него
предмет култа везаног за земљу, плодност и обнављање живота. Дакле, оне
нису биле симболи врховног божанства,
велике богиње мајке, већ, магијски инструменти коришћени приликом различитих обреда у вези са култом плодности. У прилог таквом тумачењу, како
наводи др Д. Срејовић, иде и чињеница
да су оне налажене у значајном броју на
свим винчанским локалитетима, да нису
имале одређено место вредно посебног
поштовања, већ су налажене свуда, вероватно одбачене, пошто су испуниле
своју функцију инструмента у одређеној
обредној радњи.
Детаљ са изложбе
130
Караџић Број 2/2010
Лидија Ракоњац, проф.
Завичајни музеј Алексинац
ЗИНДАН – РИМСКО НАСЕЉЕ PRAESIDIUM
POMPEI, изложба Завичајног музеја Алексинац и
Народног музеја Крушевац, Мали салон Куће Симића,
Крушевац, 26. јул 2010. године
У
Малом салону Куће Симића, једном од објеката у саставу крушевачког Народног музеја, реализована је изложба под називом Зиндан –
римско насеље Praesidium Pompei, коју су
заједнички приредили Завичајни музеј
Алексинац и Народни музеј Крушевац.
Аутори изложбе су Душан Рашковић,
археолог Народног музеја Крушевац и
Александар Никезић, историчар Завичајног музеја Алексинац.
На изложби су представљени налази
који потичу са локалитета Зиндан, који
се налази у селу Ћићина код Алексинца,
у близини цркве Св. Марије. Археолошки материјал са Зиндана је врло квалитетан и разноврстан, премда сви познати
предмети спадају у категорију случајних
налаза, јер на овом налазишту никада
нису вршена систематска стручна археолошка истраживања. Податак делује веома изненађујуће, ако се има у виду да су
локалитет забележили пионири српске
археологије још у другој половини деветнаестог столећа.
Изложба, осим што представља презентацију налаза са Зиндана, скреће па-
жњу на неопходност хитног извођења
систематских археолошких истраживања
овог локалитета, који би сигурно довели
до врло значајних открића који би бацили додатно светло на античку прошлост
овог дела Србије.
У простору Малог салона Куће Симића изложени су експонати који припадају фондовима алексиначког и крушевачког музеја, али и приватним збиркама. На тај начин представља нам се антички Зиндан, кроз налазе који сведоче о
различитим аспектима живота римског
човека на нашим просторима.
О духовном и религијском животу
говоре нам бронзане фигурине Херакла
и Меркура, док делови мермерне пластике на којој су видљиви рељефи у облику
јонских стубова указују и на велику вероватноћу да је на овом месту постојао
бар један храм посвећен неком од божанстава римског пантеона. Континуитет
живота на овом локалитету у античком
периоду потврђују бројни налази новца, почев од ковање Месемврије, грчке
колоније на црноморској обали, преко
сребрног новца римске републике, док су
Научни и културни живот/Scientific and cultural events
најчешћи налази бронзаног новца из IV
века, кованог пред сам сумрак римског
периода у данашњем Поморављу.
Да је на овом месту егзистирало значајно насеље, чији су становници живели
луксузним животом тога доба, сведоче
налази римског стакла и украсне стаклене пасте, као и цеви античког водовода
и остаци фреско декорације, која је красила зидове римских купатила – терми.
Утисак атрактивности само се појачава
при погледу на налазе антропоморфних
бронзаних светиљки, луксузних фибула
различитих типова и појасних украса и
копчи. На изложби се могу видети и квалитетне стилус игле, оловно огледало,
бронзано звоно, прстење украшено разноврсним мотивима, бронзана матрица
за израду украсних језичака...
О животу на овом налазишту, пре
и после римског доба, сведоче и налази
који се датују у период латена, млађег
гвозденог доба, када је на овим просторима доминирало келтско племе Скордисци, као и предмети који се могу везати за рановизантијску епоху, односно
временско раздобље од VI до краја VII
века нове ере.
131
Аутори изложбе подвлаче теорију
по којој се на месту локалитета, који је
данас познат под називом Зиндан, налазило римско насеље Praesidium (или
mansio) Pompei, које се наводи у бројним
римским путним мапама (итинерерима)
из III и IV века нове ере.
Изложба у Кући Симића представља
увод у сарадњу алексиначког и крушевачког музеја на истраживању локалитета Зиндан. Два музеја постигла су договор о изради заједничког пројекта, а
циљ биће истраживање овог налазишта
које ће за последицу имати расветљавање прошлости овог насеља и коначно
убицирање римског насеља Пресидиум
Помпеи, чиме ће значајно бити употпуњена историјска карта Србије у античком периоду, као што ће и ашови и
шпахтле пажљивих археолога сигурно
на светло дана изнети нове значајне археолошке налазе који ће привући бројне
стручњаке и љубитеље археологије да
посете будуће, знатно допуњене, изложбе о локалитету Зиндан.
Караџић Број 2/2010
132
Јелица Илић, кустос, аутор изложбе,
Народни музеј Зајечар
БЕЛГИЈА У СРБИЈИ
И
зложба „Белгија у Србији до
1918. године“ део је пројекта
„Присуство Белгије у Србији“,
који је започет 2006. године. Првобитна
идеја је била да се истражи постојање
некадашње индустријске пруге, дуге 82.
километра, коју је белгијско акционарско
друштво изградило у источној Србији.
Иницијатор пројекта био је самостални
истраживач, покојни господин Небојша
А. Јовић. Највише захваљујући његовом
ангажовању и ентузијазму реализована
је изложба „Белгијска пруга – 120 година
прве индустријске пруге у Србији“ маја
2007. године у Неготину, под покровитељством Историјског архива Неготин.
Аутор изложбе је, припремајући је, упутио позив Амбасади Краљевине Белгије
у Београду, на који се одазвала Њена
Екселенција госпођа Дениз де Хауер
(Denise de Hauwere) и пријатно изненађена интересовањем за белгијска друштва у Србији, наставила не само да подржава пројекат већ се и активно укључила у истраживања. Са тим у вези је и
посета госпође Франсоаз Мари Пеманс
(Françoise-Marie Peemans), архивисткиње
у Министарству спољних послова Белгије. Она је почетком новембра 2007. године дошла у Србију и приликом посете
Неготину поклонила копије историјске
грађе о изградњи пруге. Оригинали поменутих докумената налазе се у Архиву
Министарства спољних послова Белгије
у Бриселу а копије у фонду Историјског
архива Неготин.
Једном покренуто интересовање отварало је стално нове видике и сазнања,
а Клуб љубитеља Тимочких пруга из За-
Научни и културни живот/Scientific and cultural events
јечара је, током 2008. године, организовао читав низ активности од „Пешачких
носталгија“, шетњи трасом пруге, у две
етапе априла и маја месеца, до откривања спомен-плоче у Влашком Долу,
на месту прве станице пруге и изложбе
„Белгијска пруга крај Тимока“ у Зајечару, септембра исте године. Од самог почетка свесрдну помоћ пројекту пружали
су господин Јосип Вебер, новинар листа
„Пруга“ и Железнички музеј у Београду.
И док су се у источној Србији развијале
теме о руднику Вршка Чука и брикетници у Радујевцу, две крајње тачке које је
пруга спајала, у Београду се готово паралелно одвијао пројекат о сарадњи Народне банке Белгије и Народне банке Србије. Повезивање два пројекта и размена
сазнања били су природни след догађаја.
Постепено се отворила тема о целокупном утицају Белгије на економски развој
Србије до 1918. године, а изложба је реализована захваљујући стручној помоћи
читавог низа сарадника. Треба посебно
истаћи ангажовање господина Петра
Аранђеловића из Клуба љубитеља Тимочких пруга, уз чије посредовање је остварен контакт са господином Ненадом
Говедаревићем из Ниша, потом господина Ненада Војиновића из Историјског
архива Неготин, господина Александра
Никезића из Завичајног музеја Алексинац, госпође Весне Ковач и госпође
Снежане Радосављевић из Галерије Народне банке у Београду, као и госпођице Миле Ђуровић из Амбасаде Краљевине Белгије у Београду. Захваљујући
заједничком раду сакупили смо велики
број фотографија и докумената, од оних
опште познатих и често објављиваних у
литератури, преко мање познатих из званичних институција – архива и музеја,
до потпуно непознатих из приватних
збирки. Посебно је занимљив покушај
реконструкције траса, како рударских
пруга тако и трамвајских шина, које је
133
урадио господин Говедаревић. За потребе изложбе направљено је 25 графички
дизајнираних паноа, рад госпођице Марије Радоњић, графичког дизајнера из
Зајечара. Једини аутентичан експонат је
брикет из Радујевца са монограмом, који
је пронађен у Дунаву, а власништво је
Клуба љубитеља Тимочких пруга. Одлучили смо да изложба са свим пратећим
материјалом буде двојезична, на српском
и француском, и самим тим прилагођена
како публици у Србији, тако и публици
у Белгији.
***
Тематски изложба је конципирана
тако да прати три основне линије: однос између држава, долазак стручњака и
преузимање концесија, у оквиру које се
као посебна целина издвајају инвестиције у Београду.
Прву линију чине панои који полазе
од чињенице да су Краљевина Белгија и
Кнежевина, односно, Краљевина Србија
у XIX веку већ на први поглед показале
извесне сличности, од географске димензије, до историјског момента, где централно место у прошлости обе државе заузима 1830. година, када су након векова
проведених под туђинском влашћу почеле самостално да се развијају. У даљем
следу реконструисане су додирне тачке у
прошлости и, са тим у вези, треба нагласити неколико момената: дипломатски
односи успостављени су одмах по признавању самосталности Кнежевине Србије на Берлинском мировном конгресу,
1878. године. Непосредно по добијању
независности и међународног признања,
закључен је и трговински споразум са
Белгијом, који је садржао заједничку одредбу о обостраној највећој повластици,
што је у пракси значило да роба и трговци
земаља потписница уговора имају равноправан положај. Споразум је касније, уз
134
одредбе Рударског законика, омогућио
преузимање концесија за руднике. У
међусобном односу две државе посебно
је значајна прва деценија XX века, када је
у време тзв. Царинског рата српска влада,
у настојању да се ослободи аустроугарске
превласти у привреди и снажног утицаја
у политици, потражила нова тржишта,
међу којима је било и белгијско.
Друга тематска линија прати долазак
белгијских стручњака у Србију. Показало се да су контакти између две државе
постојали и пре успостављања дипломатских односа, почевши од стручњака
фабрике топова у Лијежу, који су 1851.
године помогли изградњу и пуштање у
рад „Тополивнице“ у Крагујевцу, преко
инжењера Краљевског белгијског друштва рудника који су 1857. године позвани
у инспекцију рада рудника Мајданпек,
до помоћи Народне банке Белгије у организацији рада Народне банке Србије и
штампања у Бриселу прве српске папирне новчанице, 1884. године.
Трећом тематском линијом, којој је
посвећена највећа пажњу и централно
место на изложби, обухваћено је преузимање рудника од стране акционарских друштава од краја 80-их година XIX
века. Истовремено су отпочела и велика
улагања на изградњи инфраструктуре
у рудницима, а све у циљу како би роба
из Србије постала конкурентна на европском тржишту. Већу целину представља прича о Српском индустријском
друштву које је преузело прву концесију
1887. године за рудник угља Вршка Чука,
изградило пругу и у Радујевцу подигло
фабрику за брикетирање угља. Представљена су и Акционарска друштва која
су држала руднике у Мајданпеку, Добри,
Јелашници и Алексинцу. Мало пажње је
посвећено слабије познатим и неистраженим рудницима, у којима је присуство
Белгијанаца било спорадичном, као и уд-
Караџић Број 2/2010
руживању са аустријским, француским,
енглеским, па чак и норвешким капиталом и стварању мешовитих друштава.
У оквиру овог дела издваја се посебна целина о белгијском капиталу у
Београду, кроз причу о фабрици шибица и преузимању трамваја и осветљења
престонице.
Све набројане тематске линије су
хронолошки поређане.
***
Изложба, унапред планирана као
путујућа, кренула је у обилазак српских
градова. Прво је отворена у Београду, 6.
октобра 2010. и већ тада се наметнуло
питање „Шта је било после 1918. године?“, чиме нам је публика сама скренула
пажњу да је жељна да сазна још. Овом
приликом смо се временски ограничили
до 1918. године, а ту нам је смерница била
лично, стручно интересовање и могућност за истраживање, као и ограничено
време за реализацију изложбе. За период
који је уследио, између два светска рата,
намећу нам се две велике теме за размишљање, анализирање, па и евентуални
наставак пројекта: стаклара у Панчеву и
Алексиначки рудници. Стаклара, која је
основана после Првог светског рата изложбом није обухваћена, мада су истраживања у Панчеву већ одавно узела маха.
На другој страни Алексиначки рудници
су само површно обрађени. Надам се
да ће колеге наставити да развијају ове
теме, можда не у виду изложбе, постоје
иницијативе за снимање документарног
филма, писање монографије или научног
рада, па чак и развоја туристичке дестинације. Облици и форме за даљи развој
идеје су, чини нам се, неограничени.
А нама, после свега, остаје осећање
да присуство Белгије у прошлости Србије није било ограничено, оличено
кроз појединце, како се у први мах мог-
Научни и културни живот/Scientific and cultural events
ло учинити. Однос наше две државе у
прошлости пружа нам доста оптимизма
за будућност, наговештава нам лепу сарадњу и пријатељство на свим пољима
135
рада, а белгијски народ, наклоњен, и ни
мало далек какав нам се чинио пре почетка пројекта.
Арнолд Прим у Алексинцу
Караџић Број 2/2010
136
Александар Милетић
Београд
АКВАРЕЛИ ЗЛАТКА ПАВЛОВИЋА, КУЋА ЂУРЕ
ЈАКШИЋА, СКАДАРЛИЈА, БЕОГРАД
З
латко Павловић је рођен 1947. у
Алексинцу, у предграђу Кукиш.
Своје прве радове изложио је још
као основац (у седмом разреду основне
школе) 1963. године. Прву самосталну
изложбу приредио је као ученик у холу
Учитељске школе 1966. године. До сада
је учествовао на преко четрдесет колективних изложби а приредио је тридесет
самосталних. Његово уметничко деловање испољава се у форми песништва и
ликовне уметности, у преко 6000 акварела и бројним песничким исповестима.
Самосталне изложбе имао је у готово
свим већим градовима Србије, а у иностранству је излагао у Леману (Француска),
Хисару (Бугарска), Шпарјтенбаху (Швајцарска) и у Загорју од Сави (Словенија).
Радови Златка Павловића одавно су
признати и цењени, како у земљи тако и у
иностранству. Павловићеве слике налазе
у галеријама и приватним колекцијама у
више од 30 држава света (Шведска, Нови
Зеланд, Малезија, Аустралија, САД), као
и у приватним колекцијама његових
пријатеља у земљи и родном му Алексинцу. Његове слике се налазе у преко 70
службених просторија у земљи. Посебну
пажњу завређује податак да је Златко
Павловић радио копије Рембрантових
цртежа и акварела поводом четиристоте
године рођења овог генијалног уметника
барокног сликарства. Ови радови изложени су у Међународном културном
центру у Београду, Филозофском факултету у Косовској Митровици, Национално-културном центру у Новом Пазару и
Нишком културном центру. Павловић је
аутор и осам мурала, петнаест заштитних знакова, више позоришних плаката,
илустрација књига и часописа и др. Добитник је бројних признања за свој стваралачки рад, а као уредник програма библиотеке и истраживача добио посебно
признање Народне библиотеке Србије.
Заступљен је у монографијама Мајстори
акварела, пејзажи и Мајстори акварела,
мртва природа и портрет. Златко Павловић је познати дародавац својих радова и
учесник хуманитарних акција.
Део уметничког надахнућа Златка
Павловића отелотворен је у поетској
уметности и писаној речи. Аутор је књига поезије „Између вечери и јутра“ и „Насликати песму“ и монографије „Прилог
историји ШОМО ‘Владимир Ђорђевић’
Алексинац“ и „Последњи дуел Слободана
Јовановића Банане“. Активно учешће остварио је у преко 20 ауторско-стручних
изложби, а истакао се и као организатор
Научни и културни живот/Scientific and cultural events
манифестација: 140 година читалаштва у
Алексинцу (библиотека „Вук Караџић“),
Владимир Ђорђевић – етномузиколог
(документа и фотографије), изложба
‘’Век фудбала’’ у Алексинцу (документи
и фотографије).
Поред уметности, Павловић се истакао и у областима спорта, културе, туризма и образовања, и својим деловањем
оставио неизбрисив траг у културним
токовима Алексинца и околине. Током
вишедеценијског рада, био је председник
клуба и председник управног одбора КК
„Напредак“, оснивач Дечије ликовне колоније, један од иницијатора и оснивача
хора „Шуматовац“, оснивач Удружења
ликовних уметника Алексинца.
Изложба Златка Павловића одржана
од 22. 10. до 4. 11. 2010. године је његова
четврта самостална изложба акварела
у Београду. Одржана је у Скадарлији, у
кући Ђуре Јакшића, чиме је Павловић
137
постао први Алексинчанин чији су
радови изложени у Скадарлији. Представљено је 25 акварела, насталих током
последњих годину дана. Катарина Вељковић и Марта Живковић, ученице ОШ
„Љупче Николић“ из Алексинца казивале су ауторове стихове, а свој уметнички
допринос дао је и ансамбл „Дукат“, извођењем аутентичне староградске музике. Изложба је забележила велику посету
и адекватно је пропраћена од стране локалних и националних медија.
Централни мотиви Павловићевих
уметничких дела нераскидиво су повезани са алексиначким поднебљем и реком
Моравом. Његовим акварелима доминирају гране и вода, пејзажи и дивља природа. Ипак, иако су ови елементи готово
увек присутни у ауторовим делима, њих
обликује време, стварност и тренутно
осећање уметника.
Караџић Број 2/2010
138
проф. др Миливоје Р. Јовановић
Филозофски факултет Ниш
ПАВЛЕ НАСКОВИЋ ПЕЈЗАЖИ, ГАЛЕРИЈА
УЛУС-а, 11-23. новембар 2010.
Љубичаста сенка зиме
- поводом најновије изложбе слика Павла Насковића –
У Галерији УЛУСА у Београду од 7.
до 23. новембра 2010. године, изложио је
своје најновије слике сада већ еминентни
српски сликар и ликовни педагог Павле
Насковић из Алексинца.
Када је својевремено Милан Кашанин, најбољи познавалац српског сликарства у периоду око половине прошлога века, писао и о књижевницима, замерао је критичарима што поред анализе
њиховог дела, не кажу нешто и о њима
као људима. Поштујем ову Кашанинову
сугестију и дајем свој прилог.
Павле Насковић рођен је 1946. године
у Одевцу код Косовске Каменице, али је
одрастао у Алексинцу, где и данас живи и
ради као професор ликовне културе у Високој школи струковних студија за васпитаче. Студије сликарства, као и постдипломске студије, завршио је у Београду у
класи професора Божидара Продановића.
Члан је УЛУСА од 1975. године.
Иако превасходно сликар, Павле
Насковић је увек био и истакнути ликовни педагог. То не подразумева само
његов професионални рад у школи, већ
и изразито ангажовање на окупљању за
сликарство даровите деце, па је тако са
променљивом срећом трајала Дечја ликовна колонија, у ствари, ликовна школа
у Липовцу код Алексинца, чији је покретач и руководилац дуго година био Павле Насковић.
Највиши ликовни ангажман Насковић је остварио у формирању Ликовне Колоније Јесен Рибарске Бање, која
континуирано ради већ двадесет и једну годину у Рибарској Бањи, што за ову
малу и скрајнуту средину јесте културна
манифестација највишега реда. Његова
је заслуга што је Колонију одбранио од
насртаја аматерских сликара и сачувао
јој и уздигао углед до размера најбоље
ликовне колоније у Србији.
Павле Насковић је на овој изложби показао двадесет и две слике -уља
у великим форматима. Најмања слика је 90x100см, а већина је у формату
120x140см.
Слике су само један исечак из Насковићеве огромне продукције и на њима је
доминантна тема зимски пејзаж из околине Алексинца, Рибарске Бање, Јастрепца, Копаоника, Бованског језера...
Изложба је ограничена темом, тако да
понуђени пејзажи са мотивима зиме имају
тамни тоналитет са расутим белинама у
контрасту. Због тога на овој изложби нема
Научни и културни живот/Scientific and cultural events
јачих колористичких слика које су доминанта Насковићевог сликарства.
Упркос тематском ограничењу, понуђене слике, густе и тајанствене, својим
црним и љубичастим тоновима, носе
ауторово магијско осећање у откривању
природе, које употпуњава размера земље
и неба, нудећи сугестију недокучивости.
Мотиви су усамљено дрвеће, предели, оголела поља, љубичасти висови брда
и друго.
Слике показују Насковићеву укорењеност и везаност за домицилно тло
из кога му долази стваралачка инспирација и потпуно аутономни ликовни израз са великом експресивном енергијом
и дисциплиновано вођеном сликарском
артикулацијом. На овај начин аутор показује своју изворност, која у себи сједињује емоцију и израз, сликарство и
живот. Његов експресионизам није оптерећен ни социолошки ни егзистенцијал-
139
но, то је експресионистичко очитавање
живота око себе и његових рефлексија у
себи, па отуд у неким моментима лирска
светлуцавост у искричавом љубичастом
тону којим је најснажније истакнута сугестија леденог дана и као материјална
реалија и као психолошка пројекција
унутрашње визије.
Насковић гледа свет око себе, али на
његовим платнима није пуко преписивање из природе, он слика екстерни утицај преломљен кроз призму свога стваралачког ега и тада настаје слика драматична, силна у нагону, циктаво звучна
у боји. Тако природни облици постају
носиоци његових емоција.
Зато су и потези на овим сликама
разнолики и сукобљени, а фактура слике
рустична и храпава.
На платнима Павла Насковића нигде нема човека, а опет, све је у метафизичком смислу повезано са човеком и
140
његовом свакодневном збиљом и уобразиљом.
Усамљена крушка или два у небо забијена јаблана мотиви су који испуњавају слику у перцептивном смислу, али
гледалац је изазван, чак и приморан да
промишља изван виђеног, уносећи у слику своју емпирију као дослух виђеном и
наговештеном.
Сваки од мотива на сликама Павла
Насковића има помало и носталгичан
тон, који се препознаје у жељи да се сачувају предели у којима је живео и кроз
које је радознало ходао.
И на основу овог малог исечка из огромног сликарског опуса Павла Насковића, може се закључити да је реч о сликару који носи у себи праенергију земље
Караџић Број 2/2010
на којој борави и коју је још од детињства
понео на врховима прстију, у ноздрвама,
на језику, у шумовима, и зато јој је остао
веран и посвећен. Његова платна се пуне
том енергијом у конкретном простору.
Насковић не слика са фотографија и у
собним папучама. Он не преза да скочи
у снег и на њему постави своје платно,
да на некој од врзина нађе заветрину
одакле хвата мотив и савладава изазов,
да километрима пешачи до призора који
може да га узнемири и понесе.
Ово је Павле Насковић, сликар и
човек. То је у добром мери нагласио и
познати сликар Здравко Вајагић у својој
уводној речи на отварању ове Насковићеве изложбе.
In memoriam
141
Василије Стојановић, професор
Алексинац
IN MEMORIAM
Андреј Александрович Гардењин (1934-2009)
Петог јуна 2009. год. Алексинац је
обележавао свој Дан општине. На свечаности поводом овог јубилеја биле су
позване делегације Амбасаде Руске Федерације, Руског дома у Београду и наш,
увек радо виђени гост и пријатељ, Андреј Гардењин. Званичници Општине
и ми који смо се с њим дружили и сарађивали, били смо затечени вешћу да
Андреј Александрович није могао доћи
због срчаног удара који га је задесио у
ноћи пред полазак за Алексинац, а потресени и искрено ожалошћени вешћу
да је преминуо у току дана.
Андреј Александрович Гардењин
је рођен 22. јула 1933. год. у руској болАндреј Александрович Гардењин
ници у Панчеву, у породици руских
емиграната који су после Октобарске
револуције и грађанског рата потражили уточиште, у Србији и Београду где
су били срдачно примљени. Андреј Александрович води порекло од старих
руских аристократских породица – са очеве стране од кнежевске породице
Гардењиних, а са мајчине стране од славног ратничког рода Рајевских. Сам
Андреј Александрович није истицао своје аристократско порекло – своје
детињство, младост и зрело доба провео је у Београду и осећао се правим
Београђанином. У београдској Трећој мушкој гимназији није се разликовао
од својих српских школских другова који су га од милоште звали Дишка.
142
Караџић Број 2/2010
У младости се активно бавио спортом, посебно мачевањем, у чему је био
првак државе и члан репрезентације Југославије. У зрелијим годинама написао је неколико научно-стручних радова из области мачевања и био члан
стручних комисија у атлетици и ватерполу. За свој допринос у развоју аматерског спорта у Београду и Југославији, од стране Председника СФРЈ одликован
је Орденом рада и многим спортским, јавним и друштвеним признањима.
У Клиничком центру у Београду радио је до пензије као физиотерапеут.
После пензионисања посветио се истраживачком раду о животу и раду руске
емиграције у Србији. Прикупљени обимни драгоцени материјал, све документе, књиге и фотографије из ове области, поклонио је Архиву Југославије.
У том племенитом послу сарађивао је са многим установама и истакнутим руским и српским личностима – са амбасадором Руске Федерације у
Београду, са Руским домом, са Архивом Руске Федерације у Москви, са Руским
фондом културе на челу са познатим глумцем Никитом Михалковим, са музејом Рајевских у Разумовки, у Украјини, и Општином Алексинац у Србији.
Посебни интерес у истраживачкој активности, Андреј Александрович је
поклонио свом далеком претку пуковнику Николају Николајевичу Рајевском,
који је као добровољац у српској војсци погинуо у боју код Горњег Адровца
у августу 1876. год. Неостварени сан Андреја Александровича била је обнова и стављање у функцију некадашње школске зграде у порти Руске цркве
у Горњем Адровцу, задужбине породице Рајевских. У циљу анимирања познатих и важних чинилаца и прикупљања финансијских средстава за рестаурацију ове зграде, Андреј Александрович се, нажалост безуспешно, обраћао
многим руским и српским личностима, чак и градоначелнику Москве.
Благородни труд Андреја Александровича није остао незапажен. О томе
говоре многе дипломе и повеље – и од тадашњег владике Нишког господина
Иринеја и од Министарства спољних послова Руске Федерације, од Руског
дома у Београду, од Руског фонда културе у Москви.
Скупштина општине Алексинац је постхумно доделила Похвалу Андреју
Александровичу Гардењину за његово племенито дело у очувању успомене
на пуковника Рајевског и на очувању Руске цркве у Горњем Адровцу – материјалног доказа његове жртве за српску земљу и српски народ.
Ентузијаста у свему чиме се у животу бавио, у последњим годинама и
буквално, у последњим данима свог живота, Андреј Александрович је горео
жељом да обнови овај споменик пријатељства и братства по оружју руског и
српског народа.
Андреј Александрович Гардењин је сагорео у тој благородној жељи!
143
144
145
146
147
148
149
150
151
152
153
154
155
156
157
158
159
160
161
162
163
164
165
166
167
168
169
170
171
172
173
174
175
176
178
178
Лист Караџић Број 2/2010
УПУТСТВО АУТОРИМА ЗА ПРЕДАЈУ РУКОПИСА
– Радови се пишу на српском језику, ћириличним писмом, у фонту
Times New Roman Unicod на енглеској тастатури величине 12, са размаком редова 1,5, и бочним маргинама од по 3 цм. Користи се програм
Word програмског пакета Office 98 или новијег.
– Рад са прилозима (фотографије, цртежи, табеле) треба предати на
ЦД-у и у једном одштампаном примерку
– На налепници ЦД-а уписати име и презиме аутора и наслов рада
Текстови не би требало да буду дужи од два ауторска табака (32 стране са
1800 знакова по страни) укључујући фусноте и резиме
– Сви радови морају имати:
- апстракт дужине до 8 редова
- кључне речи – до 6 речи
- резиме до једне стране
– Прилози/илустрације се предају у електронској форми, на ЦД-у, у минималној резолуцији од 300 dpi при оригиналној величини прилога, у
TIFF формату, са одговарајућом легендом и именом аутора фотографије или другог прилога или извором из којег је прилог преузет
– Страна имена и називи пишу се у фонетској транскрипцији, са оригиналом у загради (приликом првог навођења)
– Стручни термини на страном језику пишу се курзивом
– Фусноте/напомене (у тексту на дну стране)
– Приликом цитирања/навођења дела/извора треба користити следеће
узоре:
Навођење/цитирање књиге:
Презиме, Име, Наслов књиге (курзивом), Место, Година издања, страна
и/или илустрација
(пр.)
Ако се наводи/цитира текст из књиге/зборника/периодике/каталога:
Презиме, Име, „Наслов текста“, Наслов књиге/зборника/каталога (курзивом), аутор/приређивач/уред. Презиме, Име, (Град, година) страна и/или
илустрација
(пр.)
Приликом поновног навођења истог рада у тексту користи се:
Презиме Име, op. cit, или исто, страна и/или илустрација
In memoriam
179
пр. Археолошки споменици, или 1954...
Приликом цитирања/навођења истог дела два или више пута заредом
користи се:
Ibid, или Исто страна и/или илустрација
пр: Ibid или Исто, стр. 127.
Приликом цитирања/навођења преведеног текста иза наслова, у загради,
навести име преводиоца).
Приликом навођења/цитирања преведеног текста или илустрације из каталога изложбе, навести „каталог изложбе“ иза наслова истог.
– Радови се не враћају.
Одлуку о објављивању рада доноси Редакција на основу стручног
мишљења два рецензента који су у истом или вишем научном звању у
односу на аутора. Евентуалне измене у раду вршиће се уз сагласност аутора а на основу мишљења рецензената.
Извршни издавач/Executive Publisher
ИП Сигнатуре, Београд
Лектура/Proof reading
Милена Шећеровић
Преводи на енглески/Translator
Александар Стојановић
Техничка обрада текста/Design
Ана Контић
УДК
ISSN 1821-4061
Штампа/Print
Пекограф, Земун
Тираж/Copies
300
Download

Часопис Караџић бр. 2 - Завичајни музеј – Алексинац