Стаза Православља
The Path
of
Orthodoxy
The Official Publication of the Serbian Orthodox Church in North and South America
Volume 49May 2014
No. 05
The Serbian Orthodox Church to her spiritual children at Pascha, 2014
IRINEJ
By the grace of God
Orthodox Archbishop of Pec, Metropolitan of Belgrade-Karlovci and Serbian Patriarch,
with the all the Hierarchs of the Serbian Orthodox Church – to all the clergy, monastics, and all the sons and daughters of our Holy Church:
grace, mercy and peace from God the Father, and our Lord Jesus Christ, and the Holy Spirit, with the joyous Paschal greeting:
Today is the Spring-time of our souls,
For coming forth from the tomb,
Christ shines like the sun,
Dispelling the gloom of our sins!
We will sing out to Him,
forgloriously has He been glorified!
CHRIST IS RISEN! INDEED HE IS RISEN!
mystery of Christ the Savior’s descent into the tomb, His
stay there and His Resurrection, the Holy Apostle Paul
exclaims: Death, where is thy sting? O Hell, where is thy
victory? Contained in the mystery of the Resurrection –
that is, in the mystery of the Resurrected Lord Christ - is
our victory over sin, death and the devil. That is why it
(Paschal service hymn)
was necessary that Christ become Emanuel (God is with
us); that is, it was necessary that He take upon Himself our
hen an early spring
entire human nature and
arrives after a long
indivisibly and without
and cold winter, all of nature
mingling unite it with
and God’s creation rejoices
the divine nature in
in the sun and its warm rays
His one and distinctive
and energy which illuminates
God-Man Hypostasis,
and warms everything and
so that as the God-Man
all things without exception.
(Theanthropos) He might
Everything then glorifies
win over Adam’s sin
the Lord, the Giver of sun
of disobedience to God
and spring. So do we, dear
the Father and destroy
brothers and sisters and our
the consequences of
dear spiritual children, after
the original sin. The
a cold and terrible winter of
God-Man Christ, not
sin, especially after the killing
only God or only Man,
of the God-Man Jesus Christ
defeated Satan, sin and
on Holy Friday on Golgotha,
death! This mystery
seeing today the Resurrected
of victory the Lord
Christ, do we joyfully exclaim
foretold even during
and sing: Today is the SpringHis temptation after
time of our souls! Christ – the
His baptism in the river
Sun of life from the East – has
Jordan, saying: “Away
risen and shone from the tomb.
with you, Satan! For
He has expelled a dark storm of
it is written, ‘You shall
our sins! Him let us magnify
worship the Lord your
for He has been glorified! That
God, and Him only you
is why we are joyful today, that
shall serve.’” (Saint
is why together with the angels
Matthew 4:10)
in heaven and with all people
Reminding you
His Holiness Kyr IRINEJ, Patriarch of the Serbian Orthodox Church, served the Paschal Liturgy in the
of this world do we gloriously
of these truths of the
Cathedral of Saint Archangel Michael in Belgrade, Serbia
sing: Christ is risen from the
Gospel, we call you
dead, trampling down death by
today, on this day of the
death, and upon those in the tombs bestowing life.
winter of sin and death in the depths of Hades. Death had
Resurrection, to be in truth and in essence, communicants
Among the many names used by the Church
reigned over us. Having descended into the grave, He has
of a new and eternal Life, of the new and eternal Spring,
hymnographers in praising the Resurrected Christ we
destroyed Hades, He has shattered the chains of sin and
Christ the Lord. “Let no one weep for his iniquities, for
notice the name Spring. Rightly indeed, they call Him so
continued on p. 4
death and has freed us. In explaining the anthropological
W
NG-Midwest Diocese
Clergy Meeting and Confession
With the blessing of His Grace Bishop Longin of New
Gracanica and Midwestern America the diocesan clergy
gathered for confession on Thursday, April 10, 2014 at the
see of the Diocese, Monastery New Gracanica at Third Lake,
Illinois. Matins was served at 9 o’clock in the morning. The
young, newly-ordained priest Fr. Aleksandar Vujkovic, while
deacons Aleksandar Petrovic and Nikolaj Kostur sang at
the chanter’s stand. His Grance Bishop Longin and clergy
attended Matins. Clergy confession followed the service.
With the bishop’s blessings serving at confessors
were Archimandrite Thomas Kazich, Abbot of Monastery New Gracanica and V. Rev. Stavrophor Bogdan Zjalich, retired priest from the Chisholm parish.
Beforehand Bishop Longin addressed the clergy with words
about confession as well as instructions of confessing, which
must be sincere and open, filled with repentance. After confession refreshments were served. At 11:30 the clergy met
again at the monastery trapeza where, led by their archpastor,
they addressed various pastoral issues, as well as the upcoming Diocesan annual assembly which will be held together
with the Diocesan Days, scheduled for June 13-15, 2014. His
continued on p. 3
In this issue:
for the Lord Jesus Christ is the Spring of our new life. That
is not a coincidental poetic construction. Here it is not the
spring as an annual season that we talk about; rather, it
is a deep understanding of the meaning and significance
of spring as our beginning of new life of nature and
everything in it.
Until the Resurrection of our Lord Jesus Christ, that
is, until His descent into Hades, we were chained in the
Clergy Confession for Cleveland, Washington and Pittsburgh
Deaneries in Eastern Diocese
With the blessings of His Grace
Bishop Mitrophan of Eastern America
Clergy Confession for the Cleveland,
Washington and Pittsburgh deaneries
was held on Wednesday, April 9, 2014.
Bishop Mitrophan was unable to
attend as he had travelled to Zagreb
to attend the funeral of His Eminence
Metropolitan Jovan of ZagrebLjubljana, of blessed memory.
Officiating at the Presanctified Liturgy
was His Grace Bishop Sava, retired
Bishop of Slavonia. Concelebrating
with the bishop were: Archimandrite
Seraphim (Alavanja), Hieromonk Fr.
Platon (Jovic), V. Rev. Stavrophor
Dragoljub Malich, V. Rev. Stavrophor
Rodney Torbic, V. Rev. Stavrophor
Aleksandar Vlajkovic, V. Rev. Zivojin
Jakovljevic and Rev. Christopher
Rocknage. V. Rev. Stavrophor Rastko
Trbuhovich was confessor.
• Stewarship, p. 3 • New from Sebastian Press, p. 4 • Our View, pp. 6-7 • Serbian Section, pp. 8-12 •
Page
TwoM
ay 2014
The Path of Orthodoxy
The Path of Orthodoxy
The Official Publication of the Serbian Orthodox Church
in North and South America
Editorial Staff
English Section Editors
V. Rev. Rade Merick, Senior Editor
530 North Fourth Street
Steubenville, OH 43952
email:[email protected]
Contributing Editor
V. Rev. Milovan Katanic
65 South Keel Ridge Road
Hermitage, PA 16148
Phone:724-342-1198
email: [email protected]
V. Rev. Dr. Bratislav Krsic
3025 Denver Street
San Diego, CA 92117
Phone: 619-276-5827
email: [email protected]
For address correction:
Business and Circulation Address
The Path of Orthodoxy
P. O. Box 883
Bridgeport, WV 26330
email: [email protected]
Editorial
Serbian Editor
V. Rev. Nedeljko Lunich
300 Stryker Ave
Joliet, IL 60437
email: [email protected]
V. Rev. Thomas Kazich
P.O. Box 371,
Grayslake, IL 60030-0371
Phone: (847) 223-4300
email: [email protected]
Technical Editor
Vesna R. Meinert
email: [email protected]
Letters to the editor are welcomed and encouraged. All letters and manuscripts submitted for
publication must be signed and contain the author's
name and address. Please send materials through
email or MS Word format.
The Path of Orthodoxy is a monthly publication
with a double issue printed for the months of July
and August. Subscriptions are $12.50 per year for
U.S. residents and $15.00 per year (U.S. funds only)
for Canadian subsribers.
The Numbers Game
UCK Graffiti Painted on Dechani
Monastery Gate
The graffiti with the acronym of the
Kosovo Albanian wartime rebel organization
UCK (Kosovo Liberation Army) was
painted last night on the gate of Visoki
Decani Monastery, one of the major Serbian
Orthodox sites in Kosovo. This is the most
recent provocation in the series of similar
incidents by K/Albanian extremists who have
painted hate speech graffiti on the walls of
the Djakovica Orthodox church and Serbian
homes in Orahovac earlier this year. This
time the extremists left their message on the
Monastery Decani gate, just a few dozens
of meters away from the Italian KFOR
peacekeepers’ checkpoint.
The Diocese of Raska-Prizren sees
this act as an open threat to Visoki Decani
Monastery and its monastic brotherhood, as
this site has already suffered four grenade
attacks by Kosovo Albanian militants in
the last 15 years of the international peace
and has been exposed to frequent threats
by the UCK veterans. Regrettably, this
latest provocation seems to be a result
of the increased nationalist rhetorics that
is circulating in local Albanian media.
The media campaign is targeting Decani
Monastery although its monks sheltered
Kosovo Albanian refugees during the
war.This latest incident also shows that
the security of Serbian Orthodox sites in
Kosovo is still endangered even in cases
when the security is entrusted to NATO led
peacekeepers.
The Abbot of Visoki Decani Monastery
Fr. Sava Janjic informed the international
military and civilian representatives about
the latest incident and requested increased
security measures for this world-known
Christian site that was inscribed in the
UNESCO list of the World Cultural Heritage
in 2005. Fr. Sava stated that although such
provocations endanger security of monks,
pilgrims and tourists visiting the Monastery
they primarily damage the image of Kosovo
that is currently the only territory in Europe
where Christian monuments are still in
danger.
Diocese of Raska-Prizren
Kansas Parish Honors
Fr. Aleksandar Bugarin
Christ is Risen!
Numbers. They tell us many things: the weather, our grades, scores;
not to mention prices, stocks, calories, our speed, the time, the date.... Just
about everything.
We use them in church as well. How many times have we been asked:
How big is your church? How many stewards do you have? What’s your
weekly average attendance? In responding I sometimes wonder what these
numbers truly reveal. Can the success of a parish – the state of a parish be measured by the amount of people who attend liturgy Sunday mornings?
In a way, I suppose, one of the guidelines given to us by Christ when
He established His Church is number based: “where two or three are
gathered in my name” (Matt. 18:20). Admittedly, there is no hint of a
divine commission here that we obsess over any specific number of people.
No, it is more definitive than anything else, revealing the nature of the
Church as community. At another place, however, Christ takes it a step
further when He actually gives His commission to “go and make disciples
of all nations” (Matt. 28:19). Yet, even here, where everyone is called, it is
still not a matter of quantity. After all, it’s easy to fill the pews with people,
bodies, numbers. A disciple is a different matter for it suggests one who is
disciplined.
So then, are numbers important? In a way, yes. They’re important
because we’re all important to God. And they’re important to the church
just as well but not in the way we might think. The church’s numbering
system doesn’t fit in the mindset of our consumer society where the
customer is always right and must therefore be pleased so they keep
coming back. Or, to put it more bluntly: the church doesn’t need us, we
need the church.
It was on this very topic of numbers and church attendance that I
pondered during Lent as I commiserated with a fellow priest over the poor
attendance we had that morning for Presanctified. The same could be said
for weekday liturgies or even the Sundays of summer. Is it really important
how many people come? Does it say anything about our faith? If that were
the case what would the stadium-sized churches of TV evangelists say
about their faith? No, if anything it reveals something about us.
Pascha was a beautiful day. Churches everywhere were filled. So was
ours. And as parishioners filed out of church one by one into the sunny
day, to the sound of children laughing and the chatter of friends and family
coming together, church numbers came to mind again. Truth be told,
the church filled with people didn’t stir in me any feelings of success, an
accomplishment to pride myself in. But there was a joy, one felt not only by
me but by everyone there. It is not in the numbers themselves but in the fact
we’re all there. We’ve all been invited and the church calls us each week
to that sacred gathering. Why we don’t see those numbers every Sunday
is because it takes more than just a warm feeling to bring us to church - it
takes discipline.
To that very discipline, dear readers, have we all been called. And in
all of life’s calculations and numberings it is that very calling which is the
only one that counts!
Fr. Milovan Katanic
Visit us online at
w w w.serborth .or g
• Read the newest issue of the Path • News and Upcoming Events
• Standing Committees updates!
Fr. Aleksandar Bugarin is pictured with his Protinica Gordana and their children at a
banquet held in his honor at St. George Serbian Orthodox Church on March 30, 2014.
On Sunday March 30, 2014 Proto
Aleksandar Bugarin, parish priest of St.
George Serbian Orthodox Church in Lenexa,
Kansas was honored with a recognition
banquet honoring and congratulating him
on receiving the highest priestly award: a
pectoral cross and elevation to protojerejstavrofor. Proto Aleks was presented the
distinguished award by Bishop Longin on
August 31, 2013 at the consecration of St.
Demitrius Serbian Orthodox Church in Des
Moines, Iowa, which Proto Aleks helped
a young Serbian community to purchase
and works with them to establish their
parish life. Proto Aleks has served as St.
George parish priest for almost 20 years. In
addition, for a few years he has assisted as
priest to St. Michaels’s Serbian Orthodox
Church in Kansas City, Kansas and for the
past five years has served monthly liturgy in
Des Moines and at other times performed
weddings, baptisms, and funerals served the
spiritual needs of the community. Fr. Aleks
started serving the new Serbian community
in Des Moines, which mostly consisted of
newcomers since 2002. With the exception of
several years when the priest from All Saints
Serbian Orthodox parish from South Dakota
administrated, he will continue to serve St.
Demetrius in Des Moines until a parish
priest is appointed. He also makes a yearly
pilgrimage to Serbia and Croatia taking
people to see the land of their ancestors and
to meet the relatives they never knew existed.
The congregation of St. George
recognizes Father Aleks as a dedicated
man of God who is always available to his
parishioners in times of sadness and in times
of happiness. Stephen Lemley of Serbian
National Federation Lodge # 43; Mira
Cubric, choir president; Pattie Milosivich,
vice-president of Sv. Petka kolo sestara; Petar
Bajich, President of the church board and
Father Chris Rowe of Holy Trinity Orthodox
Church in Overland Park paid tribute to Proto
Aleks. Father Aleks is very involved with
the children of his parish- training altar boys
and all children in our parish church school,
as well as adult education. Acknowledging
Protanica Gordana and the help and support
she gives him, Father also introduced his
three teen-age children, Jelena 19, Stevan 17,
and Kristijana, 13. A delicious Lenten meal
was prepared by Sv. Petka President Lisa
Gribble and her helpers. Beverly Douglas
made the bread and Alexis Bajich made a
beautiful cake in the shape of a cross with
“Axios” (worthy) written on it. Many other
ladies brought sumptuous homemade posno
desserts. The banquet was a joyous occasion
and an opportunity for the congregants of St.
George Church and many parishioners from
Proto Aleks’ second parish of St. Demetrius
in Des Moines to show their respect and
thanks to Proto Aleks. Thanking everyone
present for their support, Proto closed with
a prayer.
Jan Supica
The Path of Orthodoxy
May 2014P
age Three
Bishop Longin ordains Dcn. Nikolaj Kostur
to Holy Priesthood
On Palm Sunday, April 13, 2014, His Grace Bishop
Longin of New Gracanica and Midwestern America
served Hierarchical Divine Liturgy at St. George Serbian
Orthodox Church in Joliet, Illinois. Serving with
Bishop Longin were Parish Priest and Hierachical Dean
of Chicago, Archpriest-Stavrophor Nedeljko Lunich,
Archpriest-Stavrophor Bogdan Zjalich, Protodeacon
Milovan Gogic, Protodeacon Victor Lochmatow
(ROCOR) and Parish Deacon Nenad Jakovljevic.
Responses were beautifully sung by the local choir and
the church was filled with many, many faithful. After
the Great Entrance, Bishop Longin ordained Diocesan
Deacon Nikolaj Kostur to the Priesthood.
Fr. Nikolaj, son of Archpriest-Stavrophor Lazar and
Protinica Mira Kostur, is a graduate of the Holy Trinity
Seminary (BTh - 2005) and of Saint Vladimir’s Seminary
(MTh - 2009). On July 26, 2009, Fr. Nikolaj was married
to Katherine Wolkow, daughter of Rev. Protodeacon Pavel
and Anna Wolkow of St. Seraphim Russian Orthodox
Church of Sea Cliff, New York, by His Grace, Bishop
Longin of New Gracanica and Midwestern America.
After his wedding, Fr. Nikolaj began his service to the
Diocese, first as Librarian of Joe Buley Memorial Library
at New Gracanica Monastery and then later as Manager
of the Diocesan Bookstore. On the feast of St. Nicholas,
December 19, 2009, His Grace Bishop Longin ordained
Fr. Nikolaj to the Holy Diaconate. Fr. Nikolaj served as
Diocesan Deacon from 2009 until his ordination to the
Holy Priesthood, as well as Personal Secretary of Bishop
Longin from 2009 until the present time. He and Popadija
Katherine have three children: Lazar (2010), Kasijana
(2012) and Marija (2014).
During his tenure as Diocesan Deacon, Fr. Nikolaj
visited most of the parishes of the Diocese with Bishop
Longin, as well as traveled with His Grace to the
Eastern American and Western American Dioceses, the
Metropolitanate of Australia and New Zealand and the
Greek Orthodox Patriarchate of Jerusalem.
Fr. Nikolaj will serve at the Diocesan See, New
Gracanica Monastery, and continue working in the
Diocesan Office until his appointment to one of the parishes
of the Diocese of New Gracanica and Midwestern America.
Two-Thirds of Kosovo
Metohija Serbs Still in Exile
BELGRADE – The Serbian Orthodox Church (SPC) in
Kosovo-Metohija remains the mainstay of Serbian identity,
although it is difficult to speak of normal church life with
two thirds of SPC believers from the province still in exile,
Bishop Teodosije of Raska-Prizren and Kosovo-Metohija
has said.
“Thanks to God, our holy sites are as safe as they can
be at this moment, and we will do everything to ensure their
long-term survival,” Bishop Teodosije told the Christmas
issue of Vecernje novosti.
The protection of our holy sites, provided by Kfor, has
been of great significance in the post-war period, as it would
have been very difficult to preserve them otherwise, he said.
“Although the protection now provided by the Kosovo
police cannot be compared to that provided by Kfor in the
past, there have been no major incidents so far, so even this
solution is better than having no protection at all,” Teodosije
said.
Kfor is still securing the Visoki Decani monastery,
which has been the target of four armed attacks by ethnic
Albanian extremists, Bishop Teodosije said, adding that
local ethnic Albanians staged protests outside the monastery
just days ago.
Recalling that ethnic Albanian terrorists in KosovoMetohija have destroyed around 150 temples and monasteries,
he said that, even after such violent acts, no one can diminish
the significance of the Serbian spiritual and cultural heritage
in Kosovo-Metohija.
Our monasteries are not merely monuments, they are
living communities of monks in whose liturgical life the
Kosovo Serbs are participating, Bishop Teodosije said.
Today there is no one in the international community
who does not see the contribution our church has made to
spirituality and culture, and any attempt of violence against
our holy sites would also be detrimental to Kosovo’s ethnic
Albanians themselves, Bishop Teodosije said.
“I can say, with great gratitude to God, that we have
revived some empty parishes. I would particularly like to
mention Pristina, Vucitrn, Urosevac, Pec, Istok, Djakovica
and, of course, Prizren, where much has been done recently
on reconstructing damaged frescoes in the Church of Our
Lady of Ljevis,” he said.
Bishop Teodosije described as very promising the
revival of the school of theology in Prizren, which currently
has 37 students and eight lecturers, adding that two other
schools of the Serbian Orthodox Church are expected to be
revived in 2014.
Source: InSerbia
Orthodox Church in Kosovo
Robbed
ZVECAN – The Orthodox church and the parish house
in the Babin Most village in northern Kosovo-Metohija were
robbed last night by unknown perpetrators, Zvecan-based TV
Most reported early Monday.
It is the third time the church, situated just outside Obilic,
has been targeted by robbers.
This time, the thieves also broke down the parish house
door, stole the keys to a car worth around EUR 7,000 and
drove off, priest Bosko Klicaric said.
Klicaric said that he feels unsafe, demanding that the
police, who rarely visit him, find the perpetrators so that the
damage caused by the robbery can be redressed.
Source: InSerbia
Thoughts on Stewardship
His Grace Bishop Longin and clergy of New Gracanica and Midwestern America gathered for confession on
Thursday, April 10, 2014 at the see of the Diocese, Monastery New Gracanica at Third Lake, Illinois
NG-Midwest Diocese Clergy Meeting and Confession
continued from p. 1
Grace in his opening remarks set the tone for this meeting
and discussion. As opinions were exchanged regarding the
diocesan annual assembly, pastoral issues and the mission
of the clergy in their respective parishes was addressed. The
next matters on the agends were:
1. Assembly reports: how much are clergy included
in these. The Diocese has not received all annual
reports from the church-school congregations.
2. The relationship between clergy and church
boards.
3. Activities in adult education.
4. Transfer of clergy - from parish to parish: by need
or mistake, discussion of the possible need.
5. A response of the clergy to the Diocesan invitation:
promptness in responding.
6. Our Diocese in relation to its work in the Central
bodies of the Serbian Orthodox Church in North
and South America.
7. The issue of the diocesan website.
A discussion ensued to all the abovementioned matters
and suggestions were given which will be submitted to the
appropriate bodies. A lunch was served by the diligent sister
Rada, from the monastery kitchen, assisted by her brother
Zdravko and sister Nikolic, who, together with her brother
Nikola, gave each diocesan parish a tray for altar use. An
Akathist was served at the monastery church in conclusion.
And so concluded the clergy meeting with a prayer to God
that He strengthen us for the new endeavors, for the benefit of
our Holy Church and the salvation of the souls entrusted to us.
V. Rev. Stavrophor Nedeljko Lunich
In
Reflection from a
parishioner...
a Gospel reading, we learn about the rich and
the poor, all they had and didn’t have, one
with an earthly reward and one with a Heavenly reward.
As I read these verses and the reflection from the Holy
Fathers, I thought about the rich man and all that God
had blessed him with. The rich man chose not to be a
good Steward and not to share any of his wealth with
Lazarus – although he had an abundance of everything.
How many times do I walk by the homeless
person? How often do I avoid making eye contact with
the woman carrying the sign “Please Help Me” on the
exit ramp if the highway? How many times to I pass
judgment on the person in need when I should not? How
many times do I say “I am just too busy to spend an hour
at the homeless shelter?”
From this Gospel reading, I decided to change how
I approach these situations, not just from the perspective
of sharing what God has provided for me, but, from the
thought that I will be judged based on what I have done
and my Stewardship as part of my personal Salvation!
The Path of Orthodoxy
P
age FourM
ay 2014
New offerings from Sebastian Press
of the Western American Diocese
www.westsrbdio.org/sebastianpress
Available For The First Time In The United States!
History Of The Serbian Orthodox Church
In America And Canada
1891-1941
By Bishop Sava Of Sumadija
Published by Kalenic
Diocese of Sumadija
H e l p P r e s e rv e !
The CHRISTIAN HERITAGE of
KOSOVO and METOHIJA
T he Spiritual, Historical, and Aesthetic
Heart of the Serbian People
Per the decision of the Episcopal and Central
Council of our Holy Orthodox Serbian Church in
America (at the meeting held in Libertyville and Chicago, December 6, 2013), the important book, The
Christian Heritage of Kosovo and Metohija, is to be
published by the middle of this year in English. This
book is a living testimony to the phenomenal
efforts of the Serbian Orthodox Church to create an
exceptional spiritual and material culture, preserving
its century-old monuments and the Christian heritage
of Kosovo and Metohija. This book, therefore, belongs in every Serbian home.
The new English edition draws a large amount of
material from the 1987 Serbian publication, including the Foreword from Patriarch Pavle of blessed
memory. This monograph contains texts from our
noted historians, theologians, journalists, artists,
and more importantly, translated historical documents and charters, and various historical and recent
communiqués and reports of our tragic Kosovo fate.
This 1,000-page book is hardbound and in full
color, illustrated with over 400 color reproductions
of all of our most significant historical figures, monasteries, churches, frescoes, icons, and other artifacts.
The Christian Heritage of Kosovo and Metohija will serve as a symbol to us all, and to all
future Serbian generations that, in spite of all the
temptations of history, they ensure that our Kosovo
testament be lasting.
We encourage you to participate in our efforts to
preserve our rich Serbian Orthodox heritage through
the printing of this rare, valuable, but also very expensive publication.
The names of all those who donate more than
$100 will be noted at the end of this book dedicated
to its contributors.
Pre-order! Place your order before the book is
released and get a discount of 50%.
WESTERN AMERICAN DIOCESE
1621 West Garvey Avenue
Alhambra, CA 91803
626 289 9061, 626 284 1484 (fax)
E-mail: [email protected]
FOR ANY QUESTIONS PLEASE CALL
ANA DENKER AT: (847) 571-3600
VISIT OUR ONLINE STORE AT: www.
westsrbdio.org/sebastianpress
The history of the Serbian Orthodox Church in America and
Canada is of interest not only for Serbian history but American
and Canadian history as well. Bishop Sava’s book, originally
written and published in the Serbian language, is now available
in English as well.
Therefore, it is commendable that Nicholas Borota, an
admirer of Bishop Sava, conceived the idea of having Bishop
Sava’s book translated and published in English.
In fact, much of the book is documentary in nature - with
lengthy quotations provided from documents held in different
official archives of the Serbian Orthodox Church on both sides of
the Atlantic. The history of the trials, tribulations and triumphs of
Serbs in America and Canada is told in their own words, as they
struggled to attain their goal of establishing a Serbian Diocese
of their own. And yet only a hierarch of Bishop Sava’s intellect
and status, only a hierarch who had lived and fulfilled his calling
in both the old and new worlds, could have collected, organized
and presented this material in such a manner – forthright and with
no attempt to smooth over the occasional bumps in this history.
Within the pages of this remarkable work, our readers will familiarize themselves with many important
issues such as: the immigration of Serbs in America and Canada; the Serbian spiritual mission; Bishop Nikolaj
of Ohrid and his first visit as well as later reports and proposals; the appointment of the first Serbian Bishop
in America, Archimandrite Mardarije.
During those formative years we learn about the education of the candidates to the priesthood, the
establishment of parishes throughout the US and Canada, having the first Serbian Orthodox Monastery, St. Sava in
Libertyville and many
more developments in
To order these and other publications from Sebastian Press:
our not so distant past.
WESTERN AMERICAN DIOCESE
1621 West Garvey Avenue, Alhambra, CA 91803
626 289 9061, 626 284 1484 (fax)
E-mail: [email protected];
History of Serbs in America is a History of America
A book promotion was held for All Roads
Lead To Jackson by Milina Jovanovic at the Office
for cooperation with the diaspora in the region,
a publication of the Western American Diocese,
Sebastian Press.
A two hour lecture of the true historical life
of Serbs was delivered in the overfilled hall of the
Office for cooperation with the diaspora, about
Serbs who have spent already two centuries in
California and have left behind strong traces, as
they continue to do today. The author, a sociologist
by profession, spent ten years researching, used
many parameters in her methods of shaping her
research in a study which in English has turned
into “All Roads Lead To Jackson.”
Perhaps coincidental, we could say, “All roads
lead to St. Sava Church”, which is the oldest church
in the west.
A tall hill dominating the northern California
mining town of Jackson Chosen was chosen as the
location for the construction of the first Serbian
church in America. Some hundreds of Serbian
immigrants lived at that time in Jackson and the
surrounding area, mostly from Hercegovina,
Boka, Montenegro and Vojvodina. Though they
were poor, since the majority of our immigrants
worked the least paying jobs, the idea of building
a church was received with excitement and they
devoted themselves to the task at hand. Despite
the difficulties, Serbian immigrants succeeded in
building a beautiful church of finely cut stone with
a large bell tower. The then hieromonk Sebastian
Dabovich blessed it on December 4, 1884. The
church was frescoed by Miloje Milinkovic. The
priest Sebastian Dabovich was depicted for the first
time in the St. Sava Church thanks to iconographer
Milinkovic.
As Milina Jovanovic’s book testifies, the
property that the Serbs purchased at that time was
not ideal, yet today our Church has an inescapable
location, a symbol of Jackson which can be seen at
continued on p. 5
The Path of Orthodoxy
May 2014
Page Five
The Serbian Orthodox Church to her spiritual children at Pascha, 2014
May the Resurrected Christ our Lord shatter the chains
of injustice, unlawfulness and hypocrisy with which the
sons of illegality have bound the Archbishop of Ohrid and
Metropolitan of Skoplje Kyrr Jovan who through us greets
the entire Orthodox and justice-loving world.
Praying to the Resurrected Christ our Lord that
the love of God always and incessantly fill your entire
being, we once again greet you wholeheartedly with the
salutation more important than any other salutation:
continued from p. 1
pardon has shown forth from the grave,” exclaims St. John
Chrysostom. May no one fear death any longer for from
it the Savior has freed us; He Who with His death on the
Cross has extinguished death and made free all those over
whom it has reigned. Today we celebrate the Resurrected
Christ. We celebrate the death of death, we celebrate the
destruction of Hades, we celebrate the beginning of new
life, we celebrate Him Who is the Cause of all of that, the
only blessed and most glorified One unto the ages of ages.
Our entire faith, hope and love is established upon the
truth of the Resurrection of Christ the Savior, who with the
Resurrection from the dead laid not only the cornerstone of
His Church but also the faith of all of us who are baptized
in the name of the Father and the Son and the Holy Spirit.
We believe and confess Him “who rose again on the third
day according to the Scripture”. Without the Resurrected
Christ the Lord not only would our faith be empty but it
would burst as the bubble made of soap. The Holy Apostle
Paul who experienced the True and Resurrected Lord Jesus
Christ in a special way concludes: “And if Christ is not
risen, your [our] faith is in vain”. (I Corinthians 15:17)
That is the empirical faith of the Apostle to the nations
and the Church of Christ. May God grant it that we also,
having experienced the Resurrected Christ, boldly and
without fear sing: Christ is risen!
Unlike the Apostle Paul, the other Holy Apostles,
who experienced the horror of Great and Holy Friday,
as well as the Holy Myrrhbearing Women, experienced
Christ’s Resurrection in a different manner. The news that
Christ had risen and appeared to Cephas - that is, to the
Apostle Peter - and “some of the women”, brought fear
and trembling and some even began to doubt. Instead
of joy and faith they were seized by fear and doubt. In
doubting the news that the Teacher had risen the Apostle
Thomas went the furthest when, with not much thought,
he said: “Unless I see in His hands the print of the nails,
and put my finger into the print of the nails, and put my
hand into His side, I will not believe.” (Saint John 20:25)
It is nothing strange and unusual if we bear in mind the
spiritual battles and sufferings that the Apostles underwent.
The fearful judgment of Great and Holy Friday, the
judgment of the God-Man Christ, had left behind even
more dreadful consequences for the Holy Apostles and
those who followed Him and those who hoped that He
would free them of the Roman oppression. Their hope
and faith dispersed while watching His terrible judgment,
while watching how man, merciless and harsh, judges and
to the cross crucifies their Teacher and Savior of the world,
the Lover of mankind. The fear from within and the fear
from without, the fear from the Sanhedrin, from Pontius
Pilate, from the Jews, fear from all around! The fear had
seized the disciples and apostles and they dispersed on all
sides as sheep without a shepherd. Knowing well in their
hearts, their fear and their thoughts, the Lord comes in
their midst informing them that He is risen and tells them:
“Be of good cheer, I have overcome the world” (Saint John
16:33) and “do not doubt, but rather have faith!
Today He comes to us who are afraid and frightened,
dear brothers and sisters, to us frightened of the global
world order and disorder, of great and small inquisitors,
and of new Pilates, who once again judge and determine
truth and justice and once more threaten God’s inheritance
on earth with Golgotha. To us today He communicates this
message: Do not be afraid! I have overcome the world!
Recognizing in Him the Victor of every sin and every
death and injustice with our faith, let us have courage
and let us not fear those who, not knowing what they are
doing, still ask: what is Truth? But we, having experienced
the Resurrected Lord as Truth above all truths, having
gathered around Him today on the spiritual Zion, let us
glorify and praise Him for “all God-enlightened lights
from the West and from the North of the sea, and from
the East His children, glorifying Him through centuries”.
“Today is the day of the Resurrection, let us be illumined
by the celebration! says the Church hymnographer adding:
“Let us embrace each other and let us say brothers
to even those who hate us and let us forgive all by the
Resurrection!” May the hymn and glorification of Christ
who glorified us flow from our voices and our hearts.
With the all-victorious and all-joyous greetings Christ is
risen! we greet you all one more time, dear children of
St. Sava in our homeland and those throughout the world
in the diaspora. The Resurrection is a Feast Day of panOrthodox unity and all-Christian fellowship. In the name
of Christ Resurrected we call you all to the oneness and
unity in His Church. He who is not in communion with
the Church, which He has bought with His blood, is not
with Him - with Christ the Lord. Without Christ there is
no Church, and the Church is never without Christ. That
is why without the Church there is no salvation. Outside
the Church there is only the lonely “autonomous” man
without a home, with his disobedience to God and His
Church, with his egoism and opposition to the Holy Spirit
like Adam expelled from Paradise. Such people the Lord
Himself calls the doors of hell which will not prevail
Christ is Risen! Indeed He is Risen!
Given at the Serbian Patriarchate in Belgrade at Pascha 2014.
Your prayerful intercessors before the Risen Lord:
Archbishop of Pec,
Metropolitan of Belgrade-Karlovci and
Serbian Patriarch IRINEJ
Metropolitan of Montenegro and the Coastlands AMPHILOHIJE
Metropolitan of Dabro-Bosna NIKOLAJ
against the Church.
We especially greet our suffering brothers and sisters
in Kosovo and Metohija who, despite being discriminated
and in the chains of captivity, celebrate with us today
the victory of Good over evil, Life over death, Christ
Resurrected over the demonic powers of darkness.
With the same love in the Resurrected Christ the Lord
and with warm prayers we greet today all our brothers and
sisters in Dalmatia and Lika, Kordun, Banija, Slavonija
and Baranja.
With Christ is risen! we also greet all of our brothers
and sisters in Republika Srpska, Federation of Bosnia
and Herzegovina, Montenegro, Slovenia and the former
Republic of Yugoslavia – Macedonia, most especially
the latter ones who at the forefront with their unjustly
imprisoned Archbishop suffer for the unity of the Church
and for the purity of the Orthodox Faith.
We pray especially today to the Conqueror of sin,
death and human injustice for our brothers and sisters
in Christ the Lord in the Middle East, Bosnia and
Herzegovina and Ukraine, with wishes and prayers that
the light of Christ’s Resurrection dispel the darkness of
sin which hovers over Ukraine, that it may enlighten the
minds and souls of the sowers of hatred towards Holy
Orthodoxy and the Russian Orthodox people.
Bishop of Sabac LAVRENTIJE
Bishop of Srem VASILIJE
Bishop of Banja Luka JEFREM
Bishop of Budim LUKIJAN
Bishop of Canada GEORGIJE
Bishop of Banat NIKANOR
Bishop of New Gracanica – Midwestern America LONGIN
Bishop of Eastern America MITROPHAN
Bishop of Backa IRINEJ
Bishop of Great Britain and Scandinavia DOSITEJ
Bishop of Zvornik-Tuzla CHRYSOSTOM
Bishop of Osijek and Baranja LUKIJAN
Bishop of Western Europe LUKA
Bishop of Timok JUSTIN
Bishop of Vranje PAHOMIJE
Bishop of Sumadija JOVAN
Bishop of Branicevo IGNATIJE
Bishop of Milesevo FILARET
Bishop of Dalmatia FOTIJE
Bishop of Bihac and Petrovac ATANASIJE
Bishop of Budimlje and Niksic JOANIKIJE
Bishop of Zahumlje and Hercegovina GRIGORIJE
Bishop of Valjevo MILUTIN
Bishop of Raska-Prizren TEODOSIJE
Bishop of Nis JOVAN
Bishop of Western America MAXIM
Bishop of Gornji Karlovac GERASIM
Bishop of Australia and New Zealand IRINEJ
Bishop of Krusevac DAVID
Retired Bishop of Zvornik-Tuzla VASILIJE
Retired Bishop of Zahumlje and Hercegovina ATANASIJE
Retired Bishop of Central Europe KONSTANTIN
Retired Bishop of Slavonia SAVA
Vicar Bishop of Jegar PORFIRIJE
Vicar Bishop of Moravica ANTONIJE
Vicar Bishop of Lipljan JOVAN
Vicar Bishop of Remezijan ANDREJ
THE ARCHDIOCESE OF OCHRID
Archbishop of Ochrid and Metropolitan of Skoplje JOVAN
Bishop of Polos and Kumanovo JOAKIM
Bishop of Bregal and locum tenens of the Diocese of Bitolj MARKO
Vicar Bishop of Stobija DAVID
[Path of Orthodoxy translation]
New from Sebastian Press
All Roads Lead To Jackson continued from previous
page
the very entrance to the city. Serbs interlaced themselves
in American history here, so the existence of Serbs in
California is not only a part of Serbian history, but also
American. As good people, good hosts, builders, inventors,
at responsible positions, Serbs and their descendants fought
for their authentic and recognizable place cooperating
remarkably with others.
It is interesting that this part of America succeeded in
preserving it’s own system of values, not succumbing to
the pressures of the media which had been telling American
citizens for two decades already that Serbs are bad.
“California is not the rule but an exception to this,” said
Milina Jovanovic, those she questioned replied that Serbs
are a good and cooperative people. Those she surveyed
mostly replied in English (90%) since this is a generation
which has forgotten its native tongue. We learned that
there are no Serbian schools and that the church services
are conducted mostly in English.
In her telling of this book writer and academic
Krinka Vidakovic Petrov, who at one time served as our
ambassador to Israel, offered a small study of studies in
which she left nothing out: stressed the many deserving
names in preserving our identity, language, culture, faith,
of which the author speaks, giving brief notes of their lives
and work and transcripts of their conversations. Roads,
streets, parks have been named after Serbs in Jackson. An
unavoidable figure without whom we Serbs, nor Jackson
for that matter could do without is Milo Radulovic who
is addressed in relation to the issue of McCarthyism, and
greatly assisted the author in her work.
Milina Jovanovic has been living in America for
decades now and deals with women issues in her social
work. Serbian women in California became widows at an
early in life as their husbands, who worked as miners under
difficult conditions became sick and died at a young age.
They were wonderful wives and mothers who had led a
number of children on their path in life; at the same time,
active in both the Serbian and American community,
devoted parishioners, committed to charity and work in
the Circle of Serbian Sisters.
Journalist Vjekosav Radovic spoke of the book and
noted that the author of “All Roads Lead to Jackson” uses
the term the Golden West, which is not common. This
research and book can be a model for others, as well as
for us in Serbia, especially for our younger generations,
that we might preserve our identity, for without such
testimonies we won’t be able to speak the truth in the
future. Praising the book were also American journalists
and authors: Michael Parenti, Joe Lauria, George Wright,
as well as Andrej Grubacic from the California Association
of Professors.
The cover bears an artistic piece Amador County by
the hand of Bishop Maxim of Western America, thanks
to whom this book has seen the light of day.
Among the many guests attending the book promotion
were also the American Srbobran editor Aleksandar Petrov,
Protodeacon Radomir Rakic, editor of the information
service of the Serbian Orthodox Church; Gradimir Stanic,
manager of the Foundation for Publications and Printing
Press of the Serbian Orthodox Church as well as Olivera
Milanovic from the International Radio Serbia which has
been in existence for nearly eight decades.
“You Serbs in Jackson are lucky for you know who
you are!” is a statement heard often among the citizens
of California.
This year will be dedicated to Fr. Sebastian Dabovich.
The great work of Milina Jovanovic shows us only a small
amount of Serbian values in America. Milina leads us on
this road of further work and testimony of spreading the
truth about Serbs throughout the world.
Zorica Zec
The Path of Orthodoxy
P
age SixM
ay 2014
Our
V
iew
O
ur
V
iew
O
ur
view
Our View
A
Q
&
The Youth Pages
of
The Path
of
Orthodoxy, May 2013
Questions and Answers about the Ascension of our Lord celebrated forty days
after Pascha – the Resurrection of our Lord and Savior Jesus Christ
Q. Would you please explain the significance of the Ascension of our Lord that we celebrate forty
days after the Pascha?
A. The Ascension of our Lord is always celebrated on the fortieth day after Pascha, since it took place
as recorded in the Scripture on the fortieth day. In the
Orthodox Church calendar it is considered a movable feast
day, in other words, the date of its celebration depends on
the date when Pascha is being celebrated. What is important to remember is that it is always on the fortieth day after
Pascha and it is always on a Thursday.
The significance of the Ascension of our Lord is described in the hymns of the Feast day, particularly Matins:
“O Christ, having taken upon thy shoulders our nature,
which had gone astray, thou didst ascend and bring it unto
God the Father.” (Canon for the Ascension, Ode 7)
Christ ascended to heaven with both natures, that
is, His divine and human nature; with His ascension He
brought our human nature to the throne of God where He
sits on the right side of God the Father: Having raised our
nature, which was deadened by sin, Thou didst bring it
unto Thine own Father, O Savior.” (Canon for Ascension)
Q. Where is the Ascension of our Lord recorded in the
Scriptures?
A. The Ascension of our Lord is recorded in the following New Testament books: St. Mark 16:19-20, St. Luke
24:50-53, Acts 1:9-11.
Q. What mountain did Christ ascend from?
A. The Lord Jesus Christ ascended from the Mount
of Olives. Immediately following the Lord’s Ascension St.
Luke records the following in the Acts of the Apostles:
“Then they returned to Jerusalem from the mount called
Olivet, which is near Jerusalem, a Sabbath day’s journey.”
(Acts 1:12)
Q. For how long do we celebrate the feast of the
Ascension of our Lord?
A. We celebrate it from the fortieth day after Pascha
(when it actually falls, always on a Thursday) until the
Friday before the feast day of the Pentecost – the Descent
of the Holy Spirit upon the Apostles.
In the Orthodox Church the celebration of the major
feast days is threefold, or three phases: the preparation for
the celebration (pre-festal celebration), the actual celebration of the feast, and the apodosis or leave-taking of the
celebration or feast. All this is visibly marked in the Church
calendar for the faithful to follow, but most especially in the
hymnology of the Church. This is why it is so important to
participate in all services of the Church by paying close
attention to the hymns being chanted.
Q. Please, provide the text of the troparion and kontakion for the Ascension of our Lord Feast Day.
A. Troparion: Thou hast ascended in glory, O Christ
our God, bringing joy to Thy disciples, for Thou didst reassure them through Thy blessing of the promise of the Holy
Spirit. For Thou art the Son of God, the redeemer of the
world.
Kontakion: When Thou didst fulfill Thy
dispensation for our sakes, and united the
things on earth with the things in heaven,
Thou didst ascend in glory, O Christ
our God, in no way divided, but remaining inseparable, and crying
to those that love Thee ‘I am
with you and no one shall
be against you.
The Orthodox Christian View on Abortion
A
&
Q
Taken from Contemporary Moral Issues Facing the Orthodox Christian
by Stanley S. Harakas
One of the most threatening social and moral problems facing our nation today is the ever-increasing prevalence and acceptance of abortion. Three out of every ten
pregnancies in America end with the deliberate expulsion
and death of the human fetus. That adds up to more than
one million abortions each year. Furthermore, many of our
Christian brethren of other Churches are heard declaring
abortion to be an individual right under Christian freedom.
In the light of these awesome realities, it is necessary to express the position of our Eastern Orthodox
Church in regard to the complex problem of abortion
as found embodied in her great historical, theological, and moral tradition. There is need to settle the
hearts and minds of our Orthodox faithful who are
being forced to deal with this issue with increasing
frequency.
Early Condemnation
Since the earliest days of her existence, the
Christian Church has consistently declared willful
abortion of a human fetus to be equivalent to murder.
St. Basil in the fourth century declared that, “Those
who give potions for the destruction of the child conceived in the womb are murderers; as are they who
take the poisons which kill the child (8th canon of St.
Basil).”
Thus, if we are to give trustworthy response
to the intricate questions provoked by the abortion
controversy arising in our own era, we must give heed
to the theological and ethical concerns which guided the
early Church in formulating her pronouncements. We must
remember as well that her counsel arose out of a spirit of
love and a consequent pastoral concern for the moral and
spiritual well-being of the Christian flock.
Our Faith Provides the Reasons
As Orthodox Christians, we profess that all life comes
from God and that human life represents the most precious
gift that our Creator has bestowed upon us. That God
Himself places ultimate value on the sanctity of human life
is evident by the fact that out of His great love for us, “He
gave His only-begotten Son, that whoever believes in Him
should not perish but have eternal life” (John 3:16).
Human life is not an unconditional gift from God, but
carries with it certain responsibilities. That God considers
the taking of an innocent life to be a particularly heinous
crime is evident, not only from the Sixth Commandment,
but also from the story of Cain and Abel recounted in Genesis 4:1-6. Further, the Incarnation of the Logos has, for all
eternity, sanctified all human life, in both its physical and
spiritual aspects.
In his creation, man is given the imprint of God’s own
image and likeness; Adam’s fall shattered the image and
destroyed the likeness but through the Second Adam’s
Life, Death and Resurrection the image is mended and the
likeness restored. This means, not only that human existence and personhood mirrors the Divine, but also that we
all have the potential of growing more and more like God
until we reach union with Him. This transformation involves
the whole human person, body and soul, as witnessed by
the transfigured and incorruptible flesh of the Resurrected
Christ.
Finally, since God is perfect beyond our human
comprehension, the process of growing more like God, of
“developing our personhood”, is a never ending one for
every human being. It begins at conception and continues
to the very moment of our physical death. Thus, no human
being is a “person” or entirely “human” in the fullest sense,
since none of us are exactly like God. Yet all human beings share the same potential developing into “persons”
whether they be in the womb, at the prime of life, or on
their deathbed. The potential for “personhood” of the human fetus is evident not only from the Orthodox concept of
psychosomatic unity, but from Scripture. As Orthodox, we
believe that the Divine Logos came to occupy the human
body of Jesus from the moment of conception (Luke 1:2638); and Mary’s cousin Elizabeth, the mother of St. John
the Baptist, testifies that “the babe in my womb leaped for
joy” (Luke 1:44) when she heard the sound of the Virgin
Mary’s voice.
Is Abortion a Woman’s Right?
One of the most common arguments used by
supporters of abortion on demand is that a woman’s right to privacy extends to control over what
happens within her own body, including the contents of her uterus. This argument was accepted by
the Supreme Court (as far as the first three months
of pregnancy are concerned) in its 1973 decision
on abortion. Some advocates of this position go so
far as to refer to the nascent life as a cancerous
growth, or “piece of extraneous tissue”, that has invaded the mother’s womb. Orthodoxy rejects such
notions due to the great value attached to life by
God, and the fact that life is a gift which no persons
has the right to take. If we do not have the right to
take our own lives, how much more so must it be
that we have no right to take the innocent life of the
embryo or fetus in the womb? If our bodies are “temples of
the Holy Spirit” as we profess, then to kill an innocent human being is a crime, not only against that person, but also
against the Holy Spirit. That the developing persons inside
the mother’s womb has a life separate from its mother is
evident from the fact that its chromosomal makeup is different from the mother’s since it is a combination drawn from
both mother and father. Further, it is genetically unique;
its particular combination of traits and characteristics shall
never be repeated.
Is the Fetus a Person?
A second argument commonly made by those who favor abortion “rights” is that, particularly if the removal of the
nascent life occurs during the first few weeks of pregnancy,
no human person, or person who is “fully human” has been
destroyed. They also claim that unwanted children will not
continued on the next page
The Path of Orthodoxy
May 2014P
age Seven
On May 6th (April 23rd on Julian calendar) we commemorate:
Saint George, The Holy and Great Martyr
(Taken from the Prologue of Ohrid by St. Nikolai Velimirovic)
Troparion (Tone 4)
SINCE
thou art a liberator and
deliverer of captives, a help
and succour of the poor and needy, a healing
physician of the sick, a contender and fighter
for kings, O great among Martyrs, the victoryclad George; intercede with Christ God for the
salvation of our souls.
This glorious and victorious saint was born in Cappadocia the son of wealthy and virtuous parents. His father
suffered for Christ and his mother then moved to Palestine.
When George grew up, he entered the military, where in
his twentieth year, attained the rank of a Tribune and as
such was in the service of the Emperor Diocletian. When
Diocletian began the terrible persecution against Christians,
George came before him and courageously confessed that
he is a Christian.
The emperor had him thrown into prison and ordered
that his feet be placed in a stockade of wooden hobbles and
that a heavy stone be placed on his chest. After that, the
emperor commanded that George be tied to a wheel under
which was a board with large nails and he was to be rotated
until his entire body became as one bloody wound. After that,
they buried him in a pit with only his head showing above the
ground and there they left him for three days and three nights.
Then George was given a deadly poison to drink by
some magician. But, through all of these sufferings, George
continuously prayed to God and God healed him instantly
and saved him from death to the great astonishment of the
people. When he resurrected a dead man through his prayer,
many then accepted the Faith of Christ.
Among these also was Alexandra, the wife of the Emperor Athanasius, the chief pagan priest and the farmers: Glycerius, Valerius, Donatus and Therinus. Finally the emperor
ordered George and his wife Alexandra beheaded. Blessed
Alexandra died on the scaffold before being beheaded. St.
George was beheaded in the year 303 A.D. The miracles
that have occurred over the grave of St. George are without
number. Numerous are his appearances, either in dreams
or openly, to those who have invoked him and implored his
help from that time until today.
Enflamed with love for Christ the Lord, it was not difficult for this saintly George to leave all for the sake of
this love: rank, wealth, imperial honor, his friends and the
entire world. For this love, the Lord rewarded him with the
wealth of unfading glory in heaven and on earth and eternal
life in His kingdom. In addition, the Lord bestowed upon
him the power and authority to assist all those in miseries and difficulties who honor him and call upon his name.
View on Abortion
continued from previous page
have the opportunity of developing into “responsible
personhood,” or will jeopardize the “personhood” of
parents and siblings, due to the added burden they
impose.
In opposition, we profess that no human being is
ever fully a “person”, but that all persons have the potential to become “fully human”, to achieve union with
God. Therefore, we cannot declare on the basis of
“personhood” that the fetus in the womb has no value,
or lesser value in the eyes of both God and man than
a person born.
Are Exceptions Possible?
When the life of the mother is in jeopardy due to
her pregnancy, then an exception to the prohibition on
abortion may be allowed. Such situations are always
tragic, particularly for the mother - who faces the terrible choice between her own life and that of the child
growing within her. But here, the particular circumstances of the situation (e.g., terminally ill mother,
or existence of several other children who would be
orphaned) must be taken into consideration, in a spirit
of Christian love and sacrifice. It is certainly senseless for both lives to be lost. Any decision of this sort
should be made by the woman in consultation with her
medical and spiritual advisors, as well as the father of
the child.
In cases of rape or incest, due to the unnatural
and often violent character of these crimes, as well
as the danger of disease, it is urged that medical
procedures take place as soon as possible to flush
out the sperm before fertilization or implantation can
occur. Young women should be instructed that such
action take place immediately (no later than 3 days
after impregnation). But once implantation occurs, the
pregnant woman should carry the child to term, and
the alternative of adoption should be approached in a
spirit of Christian love.
In cases where the possibilities are high, or it is
definitely known that the child will be born severely
deformed or retarded, no exception can be made.
Even such human beings are created in the image of
and likeness of God. At the same time, however, no
couple should be forced to bear the financial, emotional, or social burden that falls on those parents of such
“exceptional children”. The Orthodox Church should
lend its support to any legislation which would provide
funds and adequate facilities for the care of these
persons in a nurturing environment.
No other exceptions are acceptable reasons
for permitting abortions. The Church emphasizes,
however, that all women involved in problem pregnancies deserve to be treated with compassion, Christian
love, and pastoral understanding. The possibility of
giving the child up to an adoption agency should be
suggested, and the stigma attached to such a sacrifice,
usually made for the welfare of the child and not the
convenience of the mother, should be actively opposed.
Support should be provided for the unwed mother, as
well as a place of residence, if none exists. We cannot
insist on the necessity to avoid abortion, if we do not
at the same time provide an environment of Christian
nurture and safety to both mother and child. It was the
fourth century father of the church, St. Basil, who noted
that regarding abortion “there is involved the question of
providing justice for the infant to be born” (2nd Canon).
Those women who in human weakness opt for abortion,
should be welcomed back into the Christian fold in a
spirit of love and forgiveness if they sincerely repent of
their sin with the understanding that we are all subject
to sin.
Political Action
For the Orthodox, the Ecumenical Council is the
highest authority. The sixth Ecumenical Council, held in
the year 691, decreed in its ninety-first canon the following: “As for women who furnish drugs for the purpose of
procuring abortion and those who take fetus-killing poisons, they are made subject to the penalty prescribed
for murderers.” Several other canons and pronouncements of church fathers, very similar to the above
canon, have embedded in Orthodox Christian teaching
the conviction that abortion is an act, regardless of the
means employed, of the unjust killing of a human being,
that is, of murder. For the Orthodox Christian Church, it
is incomprehensible how a well-ordered state can permit, tolerate or encourage any form of murder. Rather, it
is the duty and responsibility of the state to protect the
innocent and the weak.
As members of the Orthodox Church, therefore we
should consider it our duty to support proper political
efforts aimed at prohibiting abortion, except in extreme
circumstances. We should also support any legislation aimed at assisting unwed or unsupported pregnant
women, or to disseminate information, with a Christian
orientation, with the purpose of preventing unwanted
pregnancies from occurring in the first place. Orthodoxy
affirms that the only proper place for conjugal love is
within the bounds of Holy Matrimony, but express our
sympathy and understanding to those who bear the
unfortunate consequences of not adhering to this moral
precept. It is therefore obvious that the Orthodox Christian Church, whose position on this issue has stood the
test of two thousand years of its history, stands opposed
today to all efforts to continue to make abortion the
permitted practice of this nation.
Announcing
The 9th Annual
Youth Conference of the Serbian
Orthodox Church
in North and South America
Phoenix, Arizona
The Host Parish:
St. Sava Serbian
Orthodox Church in Phoenix
The Theme:
Suffering in Orthodoxy:
The greater the struggle, the glorious
the triumph.
For Questions:
Please contact
Protopresbyter-Stavrophor Stevan Rocknage,
chairman of the National Committee for Youth
Ministry of The Serbian Orthodox Church
of North & South America,
412-672-1872 or
visit: www.serborth.org
Scriptural quotation:
From the Book of Proverbs 16:3-4
“The beginning of a good way is to do righteous things, and this is more acceptable to God
than to offer sacrifices. He who seeks
the Lord will find knowledge
with righteousness, and
those who seek Him
rightly will find
peace.”
OOururVView
iewOur View Our View
Our View is the official publication of The Serbian Orthodox Youth Ministry Committee and is a regular feature of The Path of Orthodoxy.
Comments can be directed to the committee via e-mail at: [email protected]
Page EightM
ay 2014
The Path of Orthodoxy
The Path
of
Orthodoxy
Стаза Православља
The Official Publication of the Serbian Orthodox Church in North and South America
Том (ваљум) 49Мај 2014
Бр. 05
Беседа Митрополита Амфилохија на парастосу
Владици Мардарију (Ускоковићу)
-Мардарије цркву гради, умире од гладиСрпска Православна Црква
својој духовној деци о Васкрсу 2014. године
ИРИНЕЈ
по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит
београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске
Православне Цркве, свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима
наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега
Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосан васкршњи поздрав:
Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!
Данас је пролеће душама нашим:
Христос из гроба као сунце засија,
Мрачну буру грехова наших одагна.
Њега песмом величајмо јер се прослави!
(Пасхална богослужбена песма)
К
ада после дуге и хладне зиме гране рано пролеће,
целокупна природа и творевина Божја обрадује се
сунцу, његовим топлим зрацима и његовој енергији која
све и сва, без разлике, обасјава и греје. Тада све слави
Господа, Даваоца сунца и пролећа. Тако и ми, браћо и
сестре и драга децо духовна, после ледене и ужасне зиме
греха – особито после убиства Богочовека Исуса Христа
на Велики Петак на Голготи – видевши данас Христа
Васкрслога, радосно кличемо и појемо: Данас је пролеће
душама нашим! Христос – Сунце живота са Истока – из
гроба васкрсе и засија! Мрачну буру грехова наших одагна!
Њега песмом величајмо јер се прослави! Зато смо данас
радосни, зато заједно са анђелима на небесима и са свим
људима овога света ликујући певамо: Христос васкрсе из
мртвих, смрћу смрт поразивши и онима у гробовима живот
даровавши.
Међу многим именима којима црквени песници величају
Христа Васкрслога запажамо и назив Пролеће. С правом Га
тако називају јер Господ Исус Христос јесте Пролеће нашег
новог живота. То није случајна песничка конструкција.
Ту није реч о пролећу као годишњем добу већ је посреди
дубоко поимање смисла и значења пролећа као почетка
новог живота природе и свега у њој.
До Васкрсења Господа Исуса Христа, односно до
Његовог претходног силаска у ад, били смо у оковима зиме
греха и смрти у аду преисподњем. Смрт је господарила над
нама. Сишавши у гроб, Он разруши ад, покида окове греха
и смрти и ослободи нас. Објашњавајући богочовечанску
тајну силаска Христа Спаситеља у гроб, Његовог боравка у
њему и Његовог Васкрсења, свети апостол Павле ликујући
пита: Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? У тајни
Васкрсења, односно у тајни Васкрслога Господа Христа,
садржана је наша победа над грехом, смрћу и ђаволом.
Зато је и било потребно да Христос постане Емануил (Бог
са нама), тојест да узме на Себе сву нашу људску природу
и да је нераздељиво и несливено сједини са божанском
природом у једној и јединственој богочовечанској Личности
Својој, па да као Богочовек победи адамовски грех
непослушности Богу и Оцу и сатре последице првороднога
греха. Богочовек Христос, а не само Бог или само Човек,
победи сатану, грех и смрт! Ту тајну победе Господ је
најавио и приликом кушања после Његовога крштења
у реци Јордану рекавши: “Иди од мене, сатано, јер стоји
написано: Господу Богу својему поклањај се и њему
јединоме служи” (Мт. 4, 10)
Подсећајући вас на ове јеванђелске истине, позивамо
вас да данас, на дан Васкрсења, будемо истински и
суштински причасници новог и вечног Живота, новог и
вечног Пролећа, Христа Господа. “Нека данас нико не плаче
због греха и сагрешења, јер опроштај из гроба засија”,
узвикује свети Јован Златоуст. Нека се више нико не боји
смрти јер нас од ње ослободи Спаситељ Који крсном смрћу
Својом угаси смрт и ослободи оне над којима је она владала.
Ми данас славимо Христа Васкрслога. Славимо смрт смрти,
славимо разрушење ада, славимо почетак новог живота,
славимо Узрочника свега тога, Јединог Благословеног и
Препрослављеног у векове векова.
На истини Васкрсења Христа Спаситеља, Који
је Васкрсењем из мртвих Себе положио не само као
крајеугаони камен Цркве Своје већ и вере свих нас који
continued on p. 10
У првој половини децембра 2013. године милости Господње,
Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски и
Митрополит Црногорско-приморски др Амфилохије (Радовић), више
пута је посетио први манастир СПЦ у Америци и Канади, Свети
Сава у Либертивилу. На дан упокојења блаженопочившег владике
Мардарија Ускоковића (+1935), 12. децембра, заједно са својим
домаћином и сабратом Преосвећеним Владиком Новограчаничкосредњезападноамеричке епархије Лонгином, уз активно присуство
студената и професора Богословског факултета Свети Сава,
одслужен је парастос првом српcком владици на овом континенту.
Високопреоосвећени Митрополит Амфилохије потом je одржао
и беседу покрај крипте унутар манастирског храма, вечне куће
вољеног владике нашег Мардарија. На самом почетку беседе је
напоменуо да је Епископски савет наложио Владици Западноамеричком Максиму (Васиљевићу) да се проучи животопис владике
Мардарија (као и преподобног Севастијана Џексонског – Дабовића),
“несумњиво једног од апостола наше Цркве и васељенске Цркве...и
да се после тог проучaвања доставе њихова житија, (преко Светог
Синода) Светом Архијерејском Сабору, на мајском заседању идуће
године, са препоруком, молитвом, молбом, да њих двојица као
апостоли савремени, нарочито
на Америчком континенту, буду
прибројани лику Светих.”
У својој беседи
М и тр о п о ли т Ам ф и ло хи ј е
је потом у кратким цртама
изложио живот владике
Мардарија који је “као неки
метеор заблистао на небу
цркве у првој половини 20.
века. Очевидно је да је то
човек био од призвања Божјег.
Ако је од једанаесте године он
желео да се замонаши, то није
случајна прича.”
Владика Мардарије
је рођен у селу Корнет у
Љешанској нахији у Црној Гори.
“У селу Корнет је био
и манастир у своје време,
очевидно из времена
Немањића. И данас постоје
темељи тог манастира. То
је остваило дубоког трага
нарочитo на житеље тога
места као и на породицу
Ускоковић. Из те породице
је такође био у 17. вијеку и
један Митрополит Црногорски
и скендеријски, који се такође
звао Мардарије Ускоковић.
Дакле, пошто у
једанаестој години никоме
на памет није пало да њега
монаши, онда је он већ у једанаестој, дванаестој, послан био на
школовање у Београд. У то време је велики број ђака одлазио,
пошто тада у Црној Гори, практично и није било школа. Cамо je била
учитељско-богословска школа и не знам да ли је била отворена
гимназија. Школство је тек било у повоју. Велики број ђака је под
веома тешким условима, пешке ходајући до Београда, стизао и тамо
служио код богатих породица да би могли да се школују. Међу те
спадају и веома угледне личности, познати песници, тога времена.
Само да поменем нашег професора богословије у Раковици –
Трифуна Ђукића. Он ми је причао како је он са брашњеницом коју му
је спремила мајка, требао да прође преко Турске, јер Васојевића део
није био ослобођен. Данима су ишли тако, нe знам како су стизали,
где су ноћивали како би стигли до Београда. Један од таквих је био
и Мардарије.
УБеограду се школовао, међутим, како каже Драгутин
Драгутиновић у Животопису његовом - није се мицао од Саборне
цркве. Стално се кретао око Саборног храма докле га није приметио
тадашњи Митрополит Србије Димитрије, и видео код тог детета
нешто посебно. Он га је и послао, препоручио жичком владици
Сави да га смести у Студеницу што je овај и учиниo. Међутим, није
прошло пет, шест месеци његовог боравка у Студеници када он би
замонашен. Као веома младога, као дете га практично замонашише.
Након своје деветнаесте године Митрополит Димитрије га је
послао, односно Српска Влада (очигледно и да је Црногорска Влада
у томе учествовала) на школовање у Русију. Тамо је учио семинарију
у Житомиру а онда у Кишињеву. Bеома брзо их je окончао. Мислим
да је завршио за две године, четири године семинарије, да би онда
за две године завршио Духовну Академију Петровградску и већ тада
постао познат. Тамо је и рукоположен за јеромонахa и прочуо се као
велики беседник.
Пошто je то већ било време Првог светског рата, oн је широм
Русије посећивао заробљенике из Аустроугарске војске, наше
Словене, Србе.. До Сибира је ишао да их теши, храбри, да их духовно
укрепљује, јер је био изузетно човекољубив. Слао је велику помоћ,
коју је скупљао, у Србију и Црну Гору, некада и неколико стотина
хиљада рубаља.
Муњевито је постао познат у руским круговима. Доспео је
до царскога двора на коме се сукобио са чувеним, проклетим
Распућином који га је јавно напао. Због његових беседа почели су да
га прозивају и у Думи. Он је са једне стране очевидно био испуњен
вером, а са друге, задахнут свесловенском идејом, такозваним
покретом Славјанофила. Том су покрету припадали Достојевски,
чувени философ и теолог Хомјаков (о коме ви сигурно учите на
Факултету), као и многи други најзначајнији руски писци и културни
црквени делатници 19. века. Сачуване су посланице Хомјакова и
других које су они из Славјанофилских кругова упућивали браћи
Србима. Владика Мардарије
је био један од проповедника
јединства словенских народа
у јединствену државу на
чијем челу би се налазила
Русија. То се очигледно
није допало многима који су
били Германофили, односно
такозвани западњаци. Била
су два покрета у Русији: тај
западњачки на једној страни
и покрет Славјанофила
на другој. Тога је било и у
нашем народу, очевидно
не у толикој мери, али је
несумњиво било. Као што у
осталом и данас имате ово
што се догађа на светском
плану и што се догађа и са
Русијом, а нарочито што се
догађа са нашим народом,
нашом судбином, да то није
ништа друго него оно што
је настало од тих трагичних
раскола и збивања с’ почетка
20. века. Светозар Марковић,
на пример, као и многи други
били су тако да кажемо,
западњаци; Обреновићи су
били аустрофили, док су
Карађорђевићи од самога
почетка били русофили као и
Петровићи на Цетињу. Један
од тих православних био је и
наш Мардарије који је оставио иза себе неколико списа за које верујем
да су овде сачувани у његовој архиви: Завештање Русији, О Христу,
потом једна књижица односно збирка његових проповеди штампана
у Русији. Био је проповедник испуњен огња духовнога, његова је реч
била савремена и жива, зато се и дотицала срдаца широм Русије, од
Петрограда до Москве.
Године 1917. почиње Револуција када је чак био изабран
од Козака за представника њихове епархије на Великом Сабору
Московском, који је одржан 1917-1918. године. Међутим, он није
доспео да учествује у том Сабору, него је отуда (Керенски тако пише
у његовом житију), упућен овде у Америку у време епископа Тихона,
потоњег московског Патријарха.
У Америци је већ била оформљена руска епархија и сви
православни у почетку су на Америчком континенту се окупљали око
ње. Благодарећи мисији преко Аљаске која је дошла, 1770. године
(на овим просторима Руска Црква је први мисионар Православља),
и наш народ, који је већ у то време почео да долази (седамдесетих
година 18. века), такође је пришао руској цркви. Срби су тада заједно
са Русима стварали прве црквене заједнице и општине а у исто време
већ је почињало и подвајање. С једне стране појавила се цариградска
патријаршија која је основала своју архиепископију; с друге стране,
међу нашима је био тај покрет да се повежу са Београдом, поготово
после обнове Пећке Патријаршије. Дакле, јеромонах Мардарије је био
од 1917. године на челу српске мисије за Србе који су припадали у то
време руској епископији. Након краћег времена чак су га изабрали
continued on p. 11
The Path of Orthodoxy
May 2014P
age Nine
Упокојио се у Господу Митрополит загребачко-љубљански Јован (Павловић)
У четвртак, 3. априла 2014. године, преставио се у Господу
Митрополит загребачко-љубљански Јован Павловић.
Кратка биографија
Митрополита загребачко-љубљанског Јована
Блаженопочивши Митрополит загребачко-љубљански Јован
је рођен 22. октобра 1936. године, у славонском селу Мединцима,
код Подравске Слатине, од родитеља Саве и Јулке Павловић.
Основну школу је завршио у родном месту, а нижу гимназију са
малом матуром у Подравској Слатини. После тога се уписује у
Богословију Светог Саве у манастиру Раковици. Као ученик њене
прве послератне петоразредне генерације, стиче средњешколско
образовање у времену од 1951. до 1956. године. На Богословском
факултету СПЦ у Београду дипломирао је 1963. године, после
чега одлази на постдипломске студије у Немачку, где је на
Евангелистичкој академији у Шлезвигу и Теолошком факултету
у Килу проучавао евангелистичку теологију, а на ЛудвигМаксимилијан Универзитету у Минхену студира римокатоличку
теологију и византологију код знаменитог професора Бека.
Боравио је и у Белгији у бенедиктинском манастиру Шефтон, а у
Немачкој и бенедиктинском манастиру Марна Лах код Кобленца
и у Нидералтаиху код Минхена, где се богослужења обављају
по византијском и западном латинском обреду. По завршетку
постдипломских студија враћа се у отаџбину и ставља на
располагање својој Цркви. Свети архијерејски синод га поставља
за суплента Богословије у Призрену, где је радио у току школске
1966/67. године.
На почетку идуће 1967/68. године, по потреби службе,
премештен је за суплента Боголсовије у манастиру Крки, где
га Епископ далматински Стефан монаши 18. новембра 1967.,
а сутрадан, 19. новембра, у Босанском Грахову рукополаже у
чин јерођакона. У чин јеромонаха рукоположен је 2. марта 1969.
године у Кистању.
Поред наставничке дужности и дужности главног васпитача
у Богословији, као и редовних манастирских послушања, о. Јован
је све до избора за епископа успешно руководио школском и
манастирском библиотеком. Професорски испит из практичне
групе богословских предмета полаже 16. марта
у Саборном храму
1972. године и недуго потом Свети архијерејски
Преображењас Господњег у
синод поставља га за професора ове Богословије…
Загребу.
Свети синод именује га за члана Комисије
Према изричитој
за преузимање сакралних црквених предмета
жељи, митрополит Јован
који су за време Другог светског рата однети и од
сахрањен је у крипти
тада се налазили у Повијесном музеју и другим
Саборног храма. Његовој
културним установама у Загребу.. Поред тога, бива
Светости, првојерарху
на састанку Комисије Светског савеза цркава за
СПЦ, саслуживали су
међуцрквену помоћ, одржаном 4. децембра 1967.
Митрополит црногорскоу Београду. Учествуује на инетрнационалним
приморски г. Амфилохије
црквеним конференцијама. Са епископом
и Преосвећена Господа
Стефаном присуствовао је јубиларној прослави
Епископи: сремски Василије,
Римокатоличке цркве одржаној у Сплиту и Солину,
бањалучки Јефрем, будимски
септембра 1976. године….
Лукијан, шумадијски Јован,
Свети архијерејски сабор изабрао га је за
далматински Фотије –
епископа СПЦ 21. маја 1976. године…Митрополит
администратор упражњене
Јован је био члан Светог архијерејског синода
Епархије загребачкоу више мандата. Администрирао је Славонском
љубљанске, бихаћкои Горњокарловачком епархијом. У Пећкој
петровачки Атанасије,
патријаршију, 1990. године председавао је Светим
горњокарловачки Герасим,
аргхијерејским сабором.
као и високопреподобни
Одлуком Светог архијерејског сабора од
архимандрити Гаврило
23. маја 1992. године изабран је за председника
из манастира Лепавине
Епископског савета СПЦ у Републици Хрватској, па
и Михајло из манастира
је у том својству потписао Уговор са председником
Блаженопочивши митрополит Јован
Гомирје, и други
Владе Ивицом Рачаном о односима Српске
Metropolitan Jovan of blessed memory
свештенослужитељи. Касније
православне цркве и Владе Републике Хрватске.
је стигао и Преосвећени
Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ
епископ источноамерички г. Митрофан…Били су присутни и
из 1994. године проширена је јурисдикција Епархије загребачкопредставници Римокатоличке цркве у Хрватској предвођени
љубљанске и на Србе у Републици Италији…Оснивањем Епархије
кардиналном Јосипом Бозанићем, као и папски нунције г.
аустријско-италијанско-швајцарске Митрополит је разрешен од
Алесандро Дерико. Били су и представници републичке и градске
духовног старања над вернима у Италији.
власти предвођени председником Ивом Јосиповићем и Миланом
Ради неговања односа са Римокатоличком црквом
Бандићем. Био је присутан и предсједник Српског народног вијећа
Митрополит Јован је више пута био делегат Патријарха српског
г. Милорад Пуповац…
Павла и имао прилику да поздрави папу Јована Павла II.
На опелу од новопрестављеног митрополита Јована беседом
Митрополит је посебну пажњу поклањао манастиру Лепавини и
се опростио Његова Светост Патријарх Иринеј, између осталог,
манастирском братству са следећеим речима: ‘’Митрополит Јован ће много недостајати
архимандритом Гаврилом
у нашем садашњем животу, али се надамо да Господ брине
на челу, као титуларни
о свему, па ће се побринути да Митрополит добије достојног
Епископ лепавински
наследника своје мисије, своје катедре и да ће ова Епархија,
и викарни епископ
као и цела Црква, чинити оно што јој је Господ оставио да чини
Патријарха српског
и оно што је неопходно свима нама данас. Митрополит је био
Германа, а од 1982.
човек љубави, а такав човек нам је потребан, не само овде него
године као Митрополит
и свугде. Многи проблеми не решавају се мржњом. Ватра се не
загребачки.
гаси ватром. Проблеми се решавају љубављу и договором. И у
Опело блаженопочившем митрополиту Јовану
Funeral Service for Metropolitan Jovan of blessed memory
Заупокојена
Литургија и опело
блаженопочившем
Митрополиту
загребачко-љубљанском
Јовану
Његова Светост
Патријарх српски г.
Иринеј началствовао
је заупокојеном светом
Литургијом и опелом
блаженопочившем
Митрополиту загребачкољубљанском Јовану
нашем практичном животу увек завршавамо договором. То значи
да је тако могло и у почетку. Многе патње би биле спречене и
многе несреће се не би десиле. Потребно је разговарати отворено
и људски. Митрополит је био тај човек, а такав нам треба и овде
и на сваком месту. Хвала вам што сте данас својим присуством
утешили нашу тугу. Нека вам се Господ одужи у другоме и као што
каже наш народ ‘да се сусрећемо у радоснијем тренутку’. Но, и
ово је од Бога. Тако треба прихватити и ово треба разумети. Нека
Господ упокоји душу нашег драгог Митрополита Јована’’.
У име свештенства, монаштва и верног народа од
митрополита Јована опростио се високопреподобни архимандрит
Гаврило који је истакао Митрополитову љубав, добра дела и поуке
којима нас је поучавао…
continued on p. 10
Исповест и молитвено сабрање свештенства Епархије НГСЗА
С благословом Његовог Преосвештенства г.
2. Однос свештеника и црквених одбора.
Лонгина епископа НГСЗА обављена је исповест
3. Активности на пољу образовања
епархијског свештенства у четвртак, 10. априла
одраслих.
2014. године у седишту Епархије, манастиру Нова
4. Размештање свештеника – премештање
Грачаница у Трећем Језеру, Илиноис.
са парохије на парохију: целисходност,
У 9 сати ујутро служено је јутарње
потреба или погрешка: конкретни разговор о
богослужење. Служио је млади,
евентуалној потреби.
новорукоположени, свештеник Александар
5. Одговор свештеника на позив из
Вујковић, а за певницом су певали ђакони
Епархије: ажурност у пријављивању доласка
Александар Петровић и Николај Костур. Његово
или недоласка.
Преосвештенство епископ г. Лонгин и свештеници
6. Наша Епархија у контексту рада
присуствовали су јутарњем богослужењу.
централних тела СПЦ у Северној и Јужној
По завршетку јутарњег богослужења
Америци.
обављена је исповест свештенства. С благословом
7. Питање епархијске веб-странице.
Епископа исповедници су били високопреподобни
По свим горњим питањима дискутовало
архимандрит Томас Казић, игуман манастира
се у одговарајућем смислу и дати су извесни
Нова Грачаница и високопречасни протојерејпредлози и сугестије, које ће се доставити
ставрофор Богдан Зјалић, умировљени парох
надлежним телима.
чисхолмски. Пре приступа исповести Његово
У одређеном времену учињена је пауза
Преосвештенство епископ Лонгин се обратио
за ручак који је сервирала вредна сестра
свештеницима с поуком о значају исповести,
Рада, домаћица манастирске кухиње, уз помоћ
као и упутствима за исповест, која мора да буде
домаћина манастирске сале брата Здравка и
искрена и отворена, прожета покајањем.
сестре г- ђе Николић, која је овом приликом са
После исповести било је мало послужење
својим братом Ђорђем Николићем даровала
Његово Преосвештенство епископ Лонгин са свештенством, His Grace Bishop Lonin with clergy
кафом и питом од јабука.
свакој парохији у Епархији једну тацну за
У 11:30 свештеници су се сабрали у
Пошто су измењена мишљења по неким питањима у вези са олтарску употребу..
манастирској сали да би предвођени својим архипастиром осврнули Епархијском годишњом скупштином , прешло се на пастирска питања
По завршетку састанка служен је акатист у манастирском
се на извесна питања у пастирској служби, као и дискутовали о и свештенопастирску мисију у парохијама. Следећа питања била су храму.
предстојећем програму за Епархијску годишњу скупштину, у склопу на дневном реду:
Тако је завршен овај братски свештенички састанак с
епархијских дана, заказану за 13. – 15. јуни 2014. године.
1.Питање скупштинских извештаја: колико су свештеници молитвом Господу да нас укрепи и оснажи за нова прегнућа, а на
Његово Преосвештенство у свом уводном осврту дао је тон укључени у то. Епархији нису достављени сви годишњи извештаји ползу наше Свете Цркве и на спасење душа поверене нам пастве.
овом састанку и разговору.
црквеношколских општина.
о. Н.Л.
Page
TenM
ay 2014
The Path of Orthodoxy
Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2014. године
continued from p. 8
се крстисмо у име Оца и Сина и Светога Духа, утемељена је
сва наша вера, и нада, и љубав. Ми верујемо и исповедамо
Њега „Који је васкрсао у трећи дан, по Писму”. Без Васкрслога
Христа Господа наша вера не би само била празна већ би се
и распршила попут мехура од сапунице. Свети апостол Павле,
који је на посебан начин искусио Истинитог и Васкрслог Господа
Исуса Христа, закључује: “Ако Христос не васкрсе, узалуд је
вера наша” (IKop. 15, 17). То је искуствена вера Апостола народâ
и Цркве Христове. Нека би дао Бог да и ми, искусивши данас
Христа Васкрслога, смело и без страха певамо: Христос васкрсе!
За разлику од апостола Павла, други свети апостоли,
који су доживели страхоту Великог Петка, као и свете жене
мироносице, на другачији начин су искусили Васкрсење
Христово. На вест да је Христос васкрсао и да се јавио Кифи,
тојест апостолу Петру, и “некима од жена”, обузе их страх и
трепет, а неки посумњаше. Уместо радости и вере, њих обузе
страх и сумња. У сумњи у вест да је Учитељ васкрсао најдаље
је отишао свети апостол Тома који без много размишљања
рече: “Док не видим ране од клинова и не метнем прст у
ране од клинова, нећу веровати.” Ништа чудно и необично
ако се има у виду кроз какве су духовне борбе и страдања
прошли свети апостоли! Страшни суд Великог Петка, суд над
Богочовеком Христом, оставио је још страшније последице
на светим апостолима и онима који су ишли за Њим и који
су се надали да ће их Он ослободити окова римског ропства.
Њихова нада и њихова вера распршиле су се док су гледали
страшно судилиште над Њим, док су гледали како немилосрдни
и сурови човек суди и на крст разапиње Учитеља њиховог
и Човекољубивог Спаситеља света. Страх изнутра и страх
споља, страх од Синедриона, од Понтија Пилата, од Јудејâ,
страх одасвуд! Страх је обузео ученике и апостоле и они се
распршише на све стране као овце без пастира. Знајући добро
њихова срца, њихове страхове и њихове помисли, Господ долази
међу њих јављајући им да је васкрсао и поручује им: “Не бојте се,
ја победих свет” (Јн. 16, 33), и: Не будите неверни него верни!
Данас Он долази и нама уплашенима и преплашенима,
браћо и сестре, уплашенима од глобалног светског поретка
и беспоретка, од великих и малих инквизитора, а и од нових
Пилата, који поново суде и пресуђују истини и правди и поново
прете Голготом наслеђу Божјем на земљи. И нама Он поручује
данас: Не плашите се! Ја победих свет! Вером препознајући
у Њему Победника свакога греха и сваке смрти и неправде,
охрабримо се и не плашимо се оних који, не знајући шта
чине, још питају: шта је Истина? Ми пак, искусивши Васкрслога
Господа као Истину над истинама, данас, сабрани око Њега на
духовном Сиону, славимо Га и величајмо јер Му дођоше “сва
богопросвећена светила са Запада, од Севера и мора, и од
Истока деца Његова, славећи Га кроз векове”. “Данас је дан
Васкрсења, озаримо се торжеством!” кличе црквени песник и
додаје: “Загрлимо једни друге, рецимо браћо и онима који нас
мрзе и свима све опростимо Васкрсењем!” Нека из наших грла,
а пре тога из наших срца, потече песма и слављење Христа
који нас прослави. Свепобедним и сверадосним поздравом
Христос васкрсе! још једанпут поздрављамо све вас, драга
децо светосавска у отаџбини и у расејању широм света. Васкрс
је празник свеправославног јединства и свехришћанског
заједништва. У име Христа Васкрслога позивамо вас на јединство
и слогу у Цркви Његовој. Ко није у јединству са Црквом коју Он
стече крвљу Својом, није ни са Њим, Христом Господом. Без
Христа нема Цркве, а ни Црква никада није без Христа. Зато ван
Цркве нема спасења. Ван Цркве је усамљени, “аутономни”,
бездомни човек са својом непослушношћу Богу и Цркви, са
својим егоизмом и противљењем Духу Светоме, попут Адама
изгнаног из раја. Такве људе Сâм Господ назива вратима пакла
која неће надвладати Цркву Божју.
Посебно поздрављамо нашу страдалну браћу и сестре
на Косову и Метохији који, иако у оковима неслободе,
обесправљености и дискриминације, данас са нама славе
победу Добра над злом, Живота над смрћу, Христа Васкрслога
над демонским силама таме.
Са истом љубављу у Васкрслом Христу Господу и топлим
молитвама данас поздрављамо и сву нашу браћу и сестре у
Далмацији и Лици, на Кордуну, у Банији, Славонији и Барањи.
Са Христос васкрсе! поздрављамо такође сву нашу браћу
и сестре у Републици Српској, Федерацији Босне и Хрцеговине,
Црној Гори, Словенији и Бившој Југословенској Републици
Македонији, нарочито ове последње који, на челу са својим
неправедно утамниченим Архиепископом, страдају за јединство
Цркве и за чистоту вере православне.
Посебно се данас молимо Победитељу греха, смрти и
људске неправде за нашу у Христу Господу браћу и сестре на
Блиском Истоку, Босни и Херцеговини и у Украјини, са жељом
и молитвом да светлост Христова Васкрсења разагна таму
греха која се надвила над Украјином и да просветли ум и душу
сејачима мржње према светом Православљу и према руском
православном народу.
Нека Васкрсли Христос Господ покида окове неправде,
безакоња и лицемерства којима синови безакоња оковаше
Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована кога
преко нас поздравља читава православна васељена и читав
правдољубиви свет.
Молећи се Васкрслом Христу Господу да вас љубав
Божја увек и непрестано испуњава, још једанпут вас срдачно
поздрављамо поздравом важнијим од сваког другог поздрава:
Христос васкрсе!
Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2014.
године.
Ваши молитвеници пред Васкрслим Христом:
Архиепископ пећки, Митрополит београдскокарловачки и
Патријарх српски ИРИНЕЈ
Са свим отачаственим архијерејима Српске Православне Цркве
Упокојио се у Господу
Мит. Јован...
continued from p. 9
Потом се обратио узорити кардинал Јосип Бозанић,
надбискуп загребачки речима: ‘’Ваша Светости, драга сабраћо
у епископској служби, свештеници, драга браћо и сестре, данас
сам био на Литургији у Саборној цркви у повлаштеном положају.
Наиме, често пута према служби, богослужење морам водити што
захтјева концентрацију на сами ток Литургије, а данас сам настојао
бити присутан по молитви и на заједништву. Осјећао сам да то
што се говори и благовјести у Јеванђељу, како се моли, да је то
наше заједништво. Чини ми се да је то много веће и много јаче од
онога у чему се разликујемо. Премда са тугом у срцу, због губитка
драгог пријатеља, радо сам дошао на овај догађај из поштовања
према покојном митрополиту Јовану у којем сам увијек цијенио
једну мирноћу, у чијој сам личности увијек проналазио разборитог
човјека и архипастира. Због тога ће нам много недостајати, али
вјерујемо да Бог зна што чини и свјетло које је оставио оно ће
свјетлити нама који остајемо иза њега. За вријеме молитвене
осмине, крајем јануара мјесеца ове године, смо били заједно
у Саборној цркви и у загребачкој катедрали, то су били наши
последњи сусрети. Истовремено, вјерујемо да оно заједништво
које смо тада имали сада је још снажније и јаче. Можда је то знак
да обе наше Цркве, римокатоличка и православна, пред нашим
вјерницима и пред нашим народима, учине један нови напор који
би био видљив’’.
Још су се од блаженопочившег митрополита Јована
опростили владика Фотије, администратор Епархије загребачкољубљанске, изасланик Председника Србије г. Николића г. Милета
Радојевић, председник Српског народног вијећа г. Милорад
Пуповац. Сви су истакли велики допринос митрополита Јована у
међуцрквеним и међунационалним односима.
Извор: Епархија загребачко-љубљанска
(Summary: Metropolitan Jovan of Zagreb-Ljubljana Serbian
Orthodox Diocese fell asleep in the Lord on April 3, 2014 in Zagreb,
Croatia. Funeral service for Metropolitan Jovan of blessed memory was
held Saturday, April 5, 2014 at the Holy Transfiguration Cathedral in
Zagreb. Interment was at the Cathedral’s crypt. His Holiness Patriarch
Irinej presided at the funeral service, assisted by several bishops and
clergy. The Roman Catholic Cardinal of Zagreb Josip Bozanic was
present as well as the President of the Croatia Mr. Ivo Josipovic with
other church and government dignitaries. The Serbian people in Croatia
were represented by the President of the Serbian Council Mr. Milorad
Pupovac. The Holy Synod of the Serbian Orthodox Church appointed
Bishop Fotije of Dalmatia to be the administrator of the vacant Diocese
of Zagreb-Ljubljana.)
Вечерње богослужење у манастиру Св. Марка у Лорену, Охајо
Vespers in St. Mark Monastery in Lorain, Ohio
Недеља Православља у манастиру Св. Марка, Охајо
Архијеерјско намесништво кливеландско већ више од 25
година прославља Недељу Православља у манастиру Св. Марка
у Лорену, Охајо. Тако и ове године, 9. марта у 5 сати окупило
се око 150 верника на вечерње богослужење из Кливеланда и
околине.
Вечерње богослужење су служили сви присутни
свештеници: прота-ставрофор Ђуро Мајерле, прота-ставрофор
Ђорђе Милеуснић, прота Живојин Јаковљевић (архијерејски
намесник), о. Миољуб Матић, о. Драган Гороњић, о. Милан
Пајић, о. Милан Медаковић, ђакон Љубиша Митровић, као и
старешина манастира архимандрит Леонтије Алавања. Певницу
са групом наших верника водио је наш добри верник г. Ранко
Бојовић.
На крају вечерње изнешене су у литији иконе на средину
храма где је прочитан СИНОДИК о иконама на српском и
енглеском језику. По распореду архијерејског намесника
част је имао да проповеда старешина манастира на тему:
“О Православљу и иконама са посебним освртом, о икони
Богородице ‘Тројеручице’ Хиландарске, коју су имали прилику
да целивају сви присутни, и да буду помазани светим јелејем.
Овом приликом су чтецирали Јован Стрнед и Момир Тољагић.
Посебно нас је обрадовало велико присуство наше деце и
омладине.
На крају се прешло у манастирску халу на заједничко
послужење. Било је ово једно мало молитвено и духовно
сабрање у манастиру Св. Марка, које ће нам остати у лепом
сећању.
Архимандрит Леонтије,
Старешина манастира
(Summary: The Sunday of Orthodoxy for Cleveland Deanery
was held in St. Mark Monastery in Lorain, Ohio. The clergy from the
Deanery served the Vesper Services. Homilist was archimandrite
Leontije, Abbott. He spoke on the theme of Orthodoxy and meaning of the icons… After Vespers a Lenten meal was served in the
Monastery hall…)
May 2014
The Path
of P
Orthodoxy
age
Проповед на Пређеосвећеној Литургији у
Петак 4. Недеље Великог Поста
Упокој Господе
Прота Раде Вимбиш, 1955 – 2014
(храм Св. Симеона Мироточивог, Јужни Чикаго, Илиноис)
Протојереј Добривоје В. Милуновић
Чини ми част што сам вечерас имао прилику да служим Свету
Литургију Пређеосвећених дарова у овом дивном храму посвећеном
Светом Симеону Мироточивом. Ове године, или прошле по неким
историчарима, навршава се 900 година од рођења Светог Симеона,
родоначелника светородне лозе Немањића.
Српска држава и Српска Црква основане су и утемељене на
четири свете личности као на четири непоколебива стуба: Светом
Симеону и Светој Анастасији, и њиховим синовима Светом Сави и
Светом Стефану Првовенчаном, првом крунисаном краљу Србије.
Од пет чланова породице чак њих четворо су унети у диптих
светих, случај веома редак у историји не само нашег већ и осталих
православних народа.
Свети Симеон Немања био је страх и трепет времена у коме
је живео, како за свој српски народ, тако и за народе који су га
окруживали. Обдарен физичком снагом и красотом, као и дубоким
смислом за поштење и праведност, савременици су му се дивили и
о њему причали легенде. Но, тешко да би приче и писанија о Светом
Симеону надживеле њега и његово време, да он своје раскошне
царске одоре није заменио скромном, монашком ризом. А све је
почело његовим опирањем и бунтом против одласка најмлађег му
сина, Растка, у врт Мајке Божије на Свету Гору Атонску.
Свети Јован Златоусти, обраћајући се “неверујућем оцу” чији се
син замонашио, каже да је његов син, који је постао монах, “због своје
просте и изношене одеће познатији не само од дворјана, него и од
самог крунисаног цара.” Тако и наш Свети Симеон бива славнији када
је постао најпростији светогорски монах него када је био најславнији
владар младе и снажне српске државе, коју су сви поштовали и од
ње зазирали. Ако не постоји разлог да се сумња у стархопоштовање
које је народ гајио према Светом Симеону, онда имамо још мање
разлога да сумњамо у Немањину љубав и страх од Бога. Он се, као
и ми вечерас, молио молитвом вечерашње службе: “Господе, даруј
нам све што иштемо за спасење, и удостој нас да Те волимо, и да
Те се бојимо од свега срца нашега, и у свему творимо вољу Твоју.” У
речима ове молитве налазимо одговор Немањине мудрости која га
је учинила човеком светим и бићем бесмртним и, по речима светог
апостола Петра, причасником Божанске природе. (2 Петр. 1, 4)
Свима нама тешко је да се одрекнемо благодати и задовољстава
овога света. Тако је било кроз читаву историју рода људскога, тако
је и данас. Свети Јован Златоусти, велики пастир и архијереј Цркве
Христове, овако описује то наше стање: “На тренутак, хоћу да се
користим свим добрима која су ми на дохват руке, а касније ћу се
бавити невидљивим добрима; задовољићу свој стомак, препустићу
се задовољствима, уживаћу у садашњем животу; дај ми данас, а
сутра – теби препуштам... Да окусим радост и задовољство и да
пукнем од њих.” Свети Јован додаје: “Кад би могле да говоре, свиње
не би рекле ништа друго.”
Eleven
Ову причу о Светом
Симеону Немањи вечерас
користим да бих указао на
две највеће жртве савремене
цивилизације и друштва у коме
живимо: истину и породицу. Обе
ове жртве, истина и породица,
не само да се међусобно
не искључују, већ су блиско
повезане будући да су плод
истог узрока – одсуства страха
Божијег и љубави Божије.
Савремени човек жели да ужива у овом кратком животу на земљи
без Христа који је “пут и истина и живот.” (Јн. 14, 6) Питање односа
Христа и истине давно је дефинисао велики руски мислилац и писац
Достојевски, који је између осталог рекао једну просту али велику
истину: Човек без великих искушења не може да дође ни до великих
вредности. О односима у породици и браку послужићу се учењем
Светог Јована Златоустог, великог (давидовског) познаваоца
људске душе.
Међу Оцима Цркве, Св. Златоуст је најдубље разумео величину
хришћанске породице и брака, најбоље је говорио о супружанском
јединству, о опасностима које га угрожавају, о радостима домаћег
огњишта, утврђеног на заједничкој вери. Свети Јован Златоуст,
брижни пастир и педагог Цркве, знао је да се: “Свет састоји од
градова, градови – од домова, а домови – од мужева и жена, и
зато, када дође до сукоба између мужа и жене, у домове улази рат.
Када се домови ускомешају, и у градовима долази до немира. Када
су узнемирени градови, неминовно се и цела васељена испуњава
пометњом, ратовима и сукобима.”
Благообразно устројство и функционисање православне
породице се остварује на водећем принципу – принципу љубави:
“Љубав нас”, каже Златоусти, “изграђује, сједињује и повезује међу
собом. Она је глава, корен, извор и мати свега доброг и свих блага,
источник освећења, почетак и крај врлине. Љубав све побеђује, и
ништа не може тако привући као љубав. Љубав је велика наставница,
она може да поправља обичаје, да исцели пороке и да води ка
благочешћу и добронарави.”
Златоусти поучава мужа да буде хришћански педагог своје
жене: “А шта, рећи ћеш. Ако је жена свадљива, ако је немарна,
ако има и мноштво других мана? Све то одважно подноси и немој
је одбацивати због тих недостатака, него их исправљај. Ти зато и
заузимаш место главе, да би знао да исцелиш тело.”
И жена би требало да буде педагог свога супруга: “Заиста, жена
благочестива и разумна најпре може образовати мужа и уредити
Протојереј
Раде Вимбиш је
рођен 2. децембра
1955. године у
Лос Анђелесу,
Калифорнија,
од оца Едвина
и мајке Десанке
(Самарџић).
Завршио је
основну школу
и гимназију у
Монтебелу, округ
Лос Анђелеса, где
је и живео. Потом
је завршио први
Протојереј Раде Вимбиш
степен факултета
V. Rev. Rade Wimbish
(А.А.) у Колеџу
Рио Хондо, након чега се уписа на Теолошки факултет СПЦ
у Београду, где је дипломирао 1985. године. Након тога се
вратио у Епархију западноамеричку, где је служио као ђакон
при Саборном храму Св. Стефана Првовенчаног у Алхамбри,
Калифорнија, и епархијски секретар.. У чин свештеника је
рукоположен 1986. године и постављен на парохију Св. Саве
у Купертину, Калифорнија, а потом на новоосновану парохију
Покрова Пресвете Богородице у Санта Клара, Калифорнија,
до 2005. године, када се због здравствених проблема
пензионисао. По пензионисању се вратио у Србију и живео у
Крагујевцу све до свог упокојења, 9. марта 2014. године.
Бог да му душу прости!
(Summary: V. Rev. Rade Wimbish was born December 2,
1955, in Los Angeles, California. He finished elementary and high
school in Montebello, Los Angeles County, where he lived. He
then completed the first level of education at Rio Hondo College,
after which he entered at the Theological Faculty in Belgrade,
where he graduated in 1985. After that he returned to the Western
Diocese, where he served as a deacon at the St. Steven’s Cathedral in Alhambra, California and worked as the Diocesan Secretary. He was ordained to the priesthood in 1986 and appointed to
the parish of St. Sava in Cupertino. He was later appointed to the
newly established parish of the Holy Virgin in Santa Clara where
he remained until the year of 2005 at which time he returned to
Serbia, due to health problems. He lived in Kragujevac until his
passing on March 9, 2014. May his memory be eternal!
continued on p. 12
Беседа Митрополита Амфилохија
continued from p. 8
вери и спремности да носи Крст Христов, родила Сами знате какав је значај манастира Светог православље и његову мисију овде. Јер то двоје
овде за епископа али није рукоположен него се се ова светиња. Нема никакве сумње да то је изнад Саве у Либертивилу за нашу Цркву, за наш народ никада не смеју да буду раздвојени.
вратио у Београд. У то време је у Америку био свега Божије дело и дело владике Мардарија. на овом континету, а у исто време и за свеукупно
Дакле, треба проучити његово житије.
послан, од Српске владе,
Има много дивних сведочанстава о
Владика Николај, који
светости његовог живота и код владике
MОЛБА APPEAL
је оставио дубоког трага
Николаја и код других који су били његови
овде у Америци, посебно
Да ли на доњим сликама препознајете некога од присутних?
савременици, а ето и из Русије. Једно од
у животу нашег народа,
сведочанстава испричао ми је Владика
Do you recognize anyone in thеse pictures?
апостолским служењем и
Лонгин. Када је овде прошле године био
Right: Архимандрит
сведочењем православља
архимандрит Василије Гондикакис, који
Мардарије са
на овим просторима. Бог је
је био игуман манастира Ивирона (сада
свештенством и
ту негде сјединио двојицу
живи негде у скиту код тог манастира),
народом у Либертивилу,
несумњиво савремених
овде је видео фотографију епископа
1913.године
апостола наше Цркве и
Мардарија. Ништа он није знао нити
Archimandrite Mardarije
уопште Православља.
чуо за њега, ни ко је ни шта је. Стао
with the clergy and people
Односно тројицу:
је, каже, пред његову фотографију in Libertyville, 1913
Севастијана Дабовића,
несумњиво пред његову икону - и рече:
нашег првог свештеника
‘Много је занимљив овај лик. Ко је овај
рођеног на овим просторима;
човек?’ И заиста, када видите његову
Below: Владика
Владику Николаја и владику
фотографију види се да је то човек
Мардарије са народом
Мардарија. По повратку у
унутарњег духовног живота, то се види
након освећења Српске
Србију владика Мардарије је
по његовом ставу, по његовим очима, по
куће Свети Сава у
био у манастиру Раковици, па
његовом лику који зрачи. Није чудо да
Либертвилу, 1922. године
је тек после поново биран за
је светогорац Василије кога знам и који
Bishop Mardary with the
епископа, а 1925-26. године
је једна изузетна личност, духовни син
people after the consecraрукоположен и упућен на овај
великог савременог светитеља Пајсија
tion of St.Sava Home in
континент.
Светогорца..није случајно да је он то
Libertyville, 1922
Како је остало записано
осетио.
од Божидара Пурића,
Ви сте сигурно знали да је данас
чувеног нашег књижевника
њему годишњица. Ја сам синоћ тражио
Са влагословом
и политичара: Мардарије
и добио књигу о владици Мардарију од
Преосвећеног владике
Цркву гради, умире од глади.
оца Николаја - хвала му - и погледам Лонгина молимо Вас да нас
Човек огромне жртве, који
12. децембар. Синоћ после 10 сати сам
контактирате.
је наилазио на велико
погледао и рекао ‘па ово је као чудо што
Наше контакт имејл
неразумевање у Русији,
сам ту књигу баш сада добио’ и кажем
адресе:
ништа мање неразумевања
владици да му одржимо помен.
churchhistorystsava@
није доживео ни овде од
Ако Бог да, ја се надам да идуће
gmail.com или ruzicamarсвојих. Многи су се ругали
године певамо и тропар новом апостолу
[email protected]
“некакав луди калуђер хоће
Либертивилском, епископу и мученику,
По окончању
да гради манастир”. Треба
страдалнику и исповеднику Мардарију.
истраживања, сви
проучити и видети кроз какво
Бог да му душу прости!
прикупљени материјали
страдање је тај човек прошао
Молитвама Светог оца нашег
постаће део епархијске
од Русије, које није престало
Мардарија Либертивилског Господе
архиве.
ни овде у Америци.
Исусе Христе Боже наш помилуј и спаси
Међутим, благодарећи
нас. АМИН!”
управо тој његовој дубокој
Припремила: Ружица Марић (Чупић)
The Path of Orthodoxy
Page
TwelveM
ay 2014 Проповед на Пређеосвећеној Литургији у Петак 4. Недеље Великог Поста
continued from p. 11
Address Service Requested
The Path of Orthodoxy
Official Publication of the Serbian
Orthodox Church in the USA and Canada
P. O. Box 883 Bridgeport, WV 26330
Non-Profit Organization
U.S. Postage Paid
Indiana, PA 15701
Permit No. 12
његову душу према својој жељи. Јер ни пријатеље,
ни учитеље, ни старешине неће он послушати тако
као своју жену када га она поучава и даје савете.”
Говорећи о деци, Златоусти благовести:
“Дете служи као својеврсни мостић, тако да тамо
(у браку) троје чине једно тело, будући да дете
сједињује једну страну са другом. Исто као што
два града, раздвојена реком, чине један град, ако
постоји мост који одржава међусобну везу међу
њима, тако је то и овде, или, пак, још и више, јер је
тај мостић изграђен од оба бића њихова.”
О бризи о деци и њиховом подизању од самог
рођења он говори: “Тек што се роди дете, отац се
на сваки начин стара не како да му живот усмери,
него како да га украси и да га одене у злато и
дивне хаљине. Шта то радиш човече? Ради чега му
вешаш свет о врат? Детету треба добар васпитач
да га усмерава, а не злато.” О женској пак деци
упозорава: “Девојка која је у мајчинској одаји
васпитавана да жуди за женским украшавањем,
кад изађе из очеве куће незгодна је и мучна своме
мужу – тежа од порезника који изнуђује порез.”
Из богате ризнице пастирског старања
Великог Јерарха Цркве Православне навешћу
још неколико богомудрих савета: “Не престајем да
вас молим, да вас преклињем и да вас подстичем
да пре свега другог доводите у ред своју децу.
Тиме ћеш показати да заиста бринеш о своме
детету, а бићеш за то и награђен... Макар био
свестан хиљаде својих невоља, ипак изнађи бар
неку утеху у својим невољама. Одгаји Христовог
подвижника! Одгајај атлету Христовог! Дај детету
оно што је велико, а не оно што је мало. Научи га
да љубомудрује (то јест да живи хришћански).
Оно што је најважније јесте добро понашање а не
оштроумност, моралност а не снага говора, дела
а не речи. Ако се у душу, док је још млада, урежу
добре поуке, нико их више неће моћи избрисати
када постану тврде као печат, попут воска.”
Златоуст даје својеврсне методичке
препоруке родитељима, нарочито, у погледу
вођења педагошких разговора са децом. Основни
садржај хришћанских разговора са децом би, по
Златоусту, требало да чине библијске приче и
Житија Светих – њихово читање и тумачење.
“Научи дете да буде скромно и човекољубиво,”
пише Златоусти... “И немој да мислиш да све то
захтева много времена. Ако од почетка строго
наступиш и припретиш и поставиш толико чувара,
довољна су два месеца да се све постигне и да се
ствар доведе до природне постојаности... Нека се
дете учи да пости; ако не стално, а оно два дана
у току недеље: среду и петак. И у цркву да иде...
Има и нешто друго: треба га учити да се моли са
много ревности и умиљења... Има и још нешто;
пређимо сада на оно што је од свега важније, а
што свиме влада. А шта је то? То је разумност.
Овде је потребно много труда да би га учинили
разборитим, и да би се он од сваке неразумности
ослободио. Овај део мудрољубља је изузетно
велики и чудесан: задобијање знања о Божијим
стварима, о свему ономе што људе онамо чека,
о паклу, о Царству. „Почетак мудрости је страх
Господњи.” (Приче Сол. 1, 7)
“Молим вас и преклињем вас, љубљени“ –
саветује хришћанске родитеље Златоуст – „да се
много старамо о нашој деци и да на све могуће
начине бринемо о спасењу њихових душа.”
“Занемаривши сваки изговор, постарајмо се
да будемо очеви племените деце, градитељи живих
храмова Христових, старатељи небеских ратника,
подстичући их и, на сваки начин, потпомажући
њихово дело, како бисмо и ми били саучесници у
освајању њихове круне. То што не водимо рачуна
о сопственој деци, управо и урушава сву васељену,
јер се старамо о њиховом изгледу, а занемарујемо
њихову душу.”
У васпитању деце, Златоусти нарочито истиче
улогу мајке. Први учитељ детета јесте његова
мајка... Верско, као и свако друго васпитање
започиње још у време мајчине бременитости
кроз молитву Богу за нерођено дете и за достојан
хришћански живот детета када се буде родило.
Први месеци и године живота детета у педагошком
смислу потпуно зависе од мајке, деца од ње
добијају прво знање о Богу, уче од ње да се моле,
да савршавају крсно знамење, мајка дете уноси у
цркву и доноси пред иконе у цркви и кући.
Златоустова породична педагогија је у
потпуности прожета идеалом црквености детета,
али и сваког члана породице. Хришћанска
породица, као “мала” или “домаћа црква”,
представља предворје Царства Божијег. Зато
Свети Златоуст саветује: “Не удаљуј се од Цркве,
јер од Цркве ништа није силније. Црква је твоја
нада, твоје спасење, твоје уточиште. Црква је виша
од Небеса и шира од земље.”
Драга браћо и сестре, свети Јустин српски
пише да ако би се Свето Јеванђеље могло исказати
у две речи, те би речи биле: Пост и Молитва. О
овим двема речима говориће нам и сам Господ
Исус Христос у Његовом Јеванђељу које ћемо чути
у недељу. По светим оцима Цркве, молитва је дах
живота, нерви душе, златна киша која се излива
у човекову душу, неисцрпни извор благодати,
небеско благо. Молитва је кључ који отвара врата
Небеског Јерусалима и лествица којом се душа
пење ка престолу Божијем. Молитва је васкрсење
човекове душе пре васкрсења тела, предукус и
предворје раја.
Све ово, драга браћо и сестре, дубоко је
било урезано у бићу оца наше нације – Светог
Симеона Немање и његове свете породице. Он
је добро знао да је човек биће створено за рај
и не може се умирити док не нађе рај. Свети
Василије Велики је говорио: “Човек је биће коме је
заповеђено да постане Бог!” Наш свети отац Јустин
ово потврђује речима: “Мисија је Цркве да својим
члановима осигура бесмртност и вечност.” Човек
је створен за вечност, његова истинска домовина,
његов родни дом је небо. Овде, на земљи, он је
изгнаник и туђинац. Кад човек заборавља на своје
предназначење, кад му се чини да је његов живот
само кратки пут од рођења до смрти, од колевке
до гроба – он постаје најнесрећније биће на земљи.
Спознавши ово, Свети Симеон је оставио мала
блага овога света и определио се за велика блага
небеска. Тим вечним добрима обогатио је не само
себе и свој дом, већ и породицу рода нашега, која
ево траје и претрајава пуних девет векова. Нека
би дао Господ да Васкрсење Христово које ћемо
ускоро прославити буде предукус и нашег личног
преображења и васкрсења и предворје вечног
живота. Амин.
Сабрана дела Светог владике Николаја
Кад данашњи нараштај
буде сасвим изумро, Николај
Велимировић биће легенда и
историчари ће скупљати сваки
делић који би могао да пружи
обавештење о њему. Његов
живот, ако икада буде написан,
показаће свету какав може да
буде српски свештеник. Њиме ће
се његов народ увек поносити.
Стеван Грам
Са благословом Његовог
Преосвештенства Епископа
шабачког г. Лаврентија из
штампе је изашло допуњено
издање Сабраних дела Светог
владике Николаја Велимировића.
Надахнут истим речима чувеног
новинара светског гласа, Стивена
Грама, Преосвећени владика
Лаврентије се потрудио да речи
Светог Николаја, коме се дивила тадашња
светска културна елита, поново дођу у руке
свога народа и буду читане. У српском
народу готово да не постоји дом у коме нема
бар неколико Николајевих речи записаних
на благослову изнад кућних врата: Боже,
благослови оног ко улази у овај дом, заштити
и сачувај оног ко из њега излази, и дај мир
ономе ко у њему остаје. У репринт издању
доносимо Сабрана дела Светог владике
Николаја по мисионарској цени у жељи да
дела нашег златоустог проповедника буду
приступачна сваком нашем вернику.
Министар у Вилсоновој влади (1933.)
Џон Кингсбури записао је следеће: “Ви Срби,
можда не знате колико је владика Николај, који
припада читавом хришћанском свету, поштован
и цењен у Америци. Он је за свој народ учинио
много. Верујем као појединац највише. На
заказане беседе у појединим градовима Америке,
људи су путовали по неколико сати брзим
возовима да чују његове пророчке речи. Ја сам
лично поносан што се убрајам у приајтеље тог
великог српског сина.”
Данас, више него
икада, народ се диви
Николајевим беседама,
оне су заступљене
свугде, а народ је тај
који осећа потребу за
њима. Имајући у виду
потребу у народу за
Николајевим делима,
Епархија шабачка
се одлучила за овај
мисионарски подухват
у коме жели да
пошаље Николајеве
речи ‘’његовом’’
народу. Сабрана
дела Светог владике
Николаја охридског и
жичког штампана су у
тринаест томова, тврд
повез – графокожа са златотиском.
Контакт за информације и поруџбине: 381
064-800-6239; [email protected]; www.
nikolajvelimirovic.blogspot.com
Ђакон Саво Лазић
(Summary: The literary work of St. Bishop Nikolaj has been published by the Diocese of Sabac,
in 13 volumes. The price is 15 euro…To order
please call 381 064-8000-8239, or email to savo.
[email protected]).
Махмут се вратио Православљу
Угледни београдски економиста Махмут
Бушатлија потврдио је за ‘’Вести’’ да се вратио
Православљу, након 500 година, колико је
његова породица провела у исламској вери.
-Вратио сам се коренима након пет векова,
колико дуго смо били исламизирана породица.
Не мислим да је то нешто необично, јер сам се
вратио тамо где смо раније припадали’’, изјавио
је Бушатлија, један од најцењенијих економских
стручњака за стране инвестициеј у Србији.
Потомак Станка Скендер-бега Црнојевића
и Махмут-паше Бушатлије вратио се на Сретење
Господње, 15. фебруара, у Православну веру. Он
је, како је саопштено из Митрополије црногорскоприморске, на крштењу добио име Станко, а
тај свети чин примио је у цетињској цркви на
Ћипуру, на гробу Ивана Црнојевића. Крштење је
обавио секретар ЕУО Митрополије црногорскоприморске, архијерејски намесник цетињски о.
Обрен Јовановић.
Након крштења Митрополит црногорскоприморски Амфилохије, миропомазао је Станка.
‘’Цео чин обављен је у црквици на Ћипуру, а
Митрополит црногорско-приморски Амфилохије
је моје кум. Иначе сам велики поклоник идеала
француске револуције и париске комуне, чија је
идеја слична хришћанству’’, каже др Бушатлија.
У литургијској беседи на Сретење
Господње, митрополит Амфилохије је подсетио
да је Станко Црнојевић пре пет стотина година
дошао као санџак-бег на Цетиње.
“Данас, на овај дивни празник, његов
потомак је примио свето посвећење на гробу
свога праоца Ивана Црнојевића, у оном
манастиру који је подигао Иван Црнојевић. У
манастиру који је био и остао духовно огњиште,
Повратак Коренима: Крштење Махмут Бушатлије - Станко Црнојевић
Return to the roots: Baptism of Mahmut Busatlija – Stanko Crnojevic
светилиште и просветилиште овога града и
овога народа. Обасјан светлошћу, истином и
љубављу Божјом, Махмут се вратио своме дому,
својој светињи’’, рекао је владика Амфилохије.
Пашина глава уз Светог Петра Цетињског
“Као митрополит црногорски данас
сам схватио онај благослов Светога Петра
Цетињскога после битке на Крусима 1796.
године, када су му Црногорци донели главу
Махмут-паше Бушатлије. И када је узео његову
главу у своје руке, између осталог је рекао:
‘Када би они који су у овом дуњалуку знали чија
је ово глава, заридали би и у црно се обукли.
Ову главу, под мојим проклетством, да чувате,
и да се нико не усуди да је скрнави’. И од тада,
до данас, глава Махмут-паше Бушатлије се
чува у цетињском манастиру, поред ћивота
Светога Петра Цетињског’’, казао је Митрополит
црногорско приморски.
Извор: “Вести”
(Summary: Well-known economist Dr Mahmut
Busatlije returned to the Orthodoxy. He was baptized
and miropomazan in Cetinje, in a small church at
Cipur… His baptismal name is Stanko Crnojevic. He
is descendant of Ivan Crnojevic…His Eminence Metropolitan Amfilohije greeted newly baptized Stanko
Crnojevic (Mahmut Busatlija) and welcomed him to
the Faith of his ancestors…)
Download

Стаза Православља - Serbian Orthodox Church in North and