Ţenski informaciono-dokumentacioni trening centar
CIKLUS TRIBINA
Rod i levica 3
Beograd, 2014.
Ciklus tribina: ROD I LEVICA 3
Izdavač:
Ženski informaciono-dokumentacioni trening centar (ŽINDOK)
Urednice:
Lidija Vasiljević
Tamara Skrozza
Dizajn i priprema za štampu:
Biljana Todorovski
Štampa:
TIM Agency
Beograd
Beograd 2014.
Ova publikacija je nastala zahvaljujući
podršci fondacije
Rosa Luksemburg iz Nemačke.
Sadrţaj
Milica Milonjić
Feminizam Roze Luksemburg kao anti-autoritarizam i
internacionalizam: Rod i ljevica vs. diktatura i nacionalizam
Strana 7
Ana Rajković
Idania Fernandez - ikona latinoameričkog gerilskog feminizma Strana 13
Anita Dragosavac
DRUG-CA ŢENA 1978. / JUGOSLOVENSKA ŢENA=
JUGOSLOVENSKI PROBLEM
Strana 35
Čije je „ţensko pitanje“? Antifašistički Front Ţena unutar
i izvan socijalističke transformacije društva
Strana 40
Redefinisanje društvenog položaja jugoslovenskih ţena
u ranom socijalizmu putem omladinskih radnih akcija.
Primer čačanskih omladinskih brigada
Strana 47
Andrea Jovanović
Nikola Baković
Aleksandra ĐorĊević Glasilo AFŽ "Ţena danas"
Strana 52
Gordana Stojaković
VIDA TOMŠIČ - ZAŠTO JE UKINUT AFŢ
Strana 58
Haktan Ismail
Levi feminizam - gde je skrenuo feminizam?
Strana 73
Milica Batriĉević
Neoliberalni reţimi transformacije zdravstvene zaštite
u Srbiji: slučaj reproduktivnog zdravlja
Strana 85
Marksistička i poststrukturalistička kritika „politika
identiteta“ i njene implikacije na pitanje odnosa kategorija
klase i roda
Strana 99
Milana Kostić
Prilog: Kratak pregled tribina prvog dela ciklusa
Magda Janjić
Strana 109
Prilog: Kratak pregled tribina drugog dela ciklusa
Tamara Skorzza
Strana 117
Ciklus: ROD I LEVICA 3
Ţenski informaciono dokumentacioni trening centar (ŢINDOK) je u saradnji sa Domom
omladine Beograda i uz podršku Fondacije „Roza Luksemburg“ pokrenuo 2012. godine prvi
ciklus predavanja/tribina na temu ROD I LEVICA na osnovu koga je decembra 2012. godine
izdata i publikacija pod istim nazivom koja obuhvata tekstove uĉesnica/ka. Nakon toga
projekat je nastavljen i tokom 2013. godine, pri ĉemu je izdata i publikacija ROD I LEVICA 2.
Treći deo ciklusa tribina je odrţan tokom 2014. godine podeljen u dve tematske celine: prva
koja se odnosi na feminizam, levicu i javnu sferu i druga koji se odnosi na sam istorijski
razvoj. Pri organizovanju drugog segmenta tribina, ŢINDOK je objavio javni poziv za radove
pod nazivom “Feminizam i levica - nekad i sad” podeljen u tri oblasti: "Ţene koje su pomerale
granice – feminizam i levica, poĉeci – IX i XX vek", "Feminizam u socijalizmu – socijalizam
u feminizmu" i "Novi izazovi feminizma i levice – XXI vek". Kao odgovor na poziv pristiglo
je desetine apstrakata iz zemlje, regiona i inostranstva i neki od njih su predstavljeni i na
ogranizovanim tribinama u Domu omladine tokom 2014. godine. Ova publikacija ROD I
LEVICA 3 je nastala sa ciljem da objavimo neke od pristiglih radova.
Cilj projekta ROD I LEVICA je emancipacija kroz edukaciju i otvaranje prostora za kritiĉko
mišljenje i preispitivanje opusa socijalnih pokreta sa posebnim osvrtom na feminizam na
prostorima bivše Jugoslavije. Tema roda i levice zapostavljena je i obojena mnogim
predrasudama i zato predstavlja izazov, izvor inspiracije i nadamo se zanimljiv podstrek za
sve aktiviste/aktiviskinje, studente/studentkinje, istraţivaĉe/ istraţivaĉice, kao i sve one
kojima je bavljenje alternativnim politikama zadovoljstvo i oblast interesovanja.
Odrţane tribine:
19. februar 2014. - Redefinisanje feminizma: izazov stereotipima, simlifikaciji,
predrasudama
Moderatorka i uvodničarka: Tamara Skrozza. Učesnice: Sanja Pavlović, Vikimedija, Sajber Vanderlast,
Žene sa interneta, Vedrana Lacmanović, Ženska mreža protiv nasilja
16. april 2014. - Biografije feministkinja
Moderatorka i uvodničarka: Dubravka Đurić. Učesnice: Jelena Anđelovski, Hana Ćopić i Sanja Pavlović
28. jun 2014. - Ţene koje su pomerale granice - počeci IX i X vek
Učesnici/e: Milica Milonjić, Crna Gora, Oršolja Pošfai, Mađarska, Ana Rajković, Hrtvatska i Lela Vujošević,
Srbija.
27. septembar 2014. - Feminizam i levica, nekad i sad
Moderatorka i uvodničarka: Anita Dragosavac. Učesnici/e: Andrea Jovanović, Nikola Baković i Aleksandra
Đorđević.
2. novembar 2014. - Novi izazovi femniizma i levice - XXI vek
6
Najavni plakat ciklusa tribina ROD I LEVICA 3
Doma omladine Beograda, mart 2014.
Tribina*: "ŽENE KOJE SU POMERALE
GRANICE - POČECI 19. I 20. VEKA"
sreda, 18. jun 2014. u 19:00
DOB//Klub
Ciklus: ROD I LEVICA
Dom omladine Beograda i Ženski informaciono-dokumentacioni trening centar (Ženski INDOK
centar) uz podršku Fondacije „Roza Luksemburg“ nastavljaju ciklus predavanja/diskusija:
ROD I LEVICA 3
Počinjemo drugi tematski blok naših tribina izlaganjem radova pristiglih na konkurs: Feminizam i
levica: nekad i sad (“Feminism and Left – beginnings and nowdays“).
Ove srede, otvaramo prostor za radove u okviru prve teme: Žene koje su pomerale granice feminizam i levica, počeci 19. i 20. vek.
Namera nam je bila da uključujući istraživački rad i analize biografija ličnosti koje su obeležile istoriju
feminizma i levice ovog perioda, dotaknemo različita pitanja. Radovi obuhvataju različite ličnosti koje
su po mišljenju aktivistkinja i feminističkih istraživačica značajne i inspirativne za analizu.
Na tribini ćete imati prilike da upoznate sledeće teme i panelistkinje:
- “Feminizam Roze Luksemburg” – panelistkinja Milica Milonjić, spec. politikologije i saradnica
“Instituta alternative” Podgorica, Crna gora
- “Nadežda Krupskaja - emancipacija radne žene kroz edukaciju” - panelistkinja Oršolja Pošfai
sa Etveš Lorand univerziteta, Budimpešta, Mađarska
- “Idanija Fernandes - ikona latinoameričkog gerila feminizma“ - panelistkinja Ana Rajković,
doktorantkinja studija Moderne i savremene hrvatske istorije u evropskom i svetskom kontekstu,
Filozofski fakultet u Zagrebu, Hrtvatska
- “Kragujevčanke koje su pomerale granice” – panelistkinja Lela Vujošević, sociološkinja i
istraživačica Centra za naučno-istraživački rad Srpske akademije nauka i umetnosti, Unuverzitet u
Kragujevcu, Srbija
Uvodničarka i moderatorka ove tribine će biti Tanja Vukša, koja je masterirala na Fakultetu Političkih
nauka na temi “Levica i borba za emancipaciju žena”, aktivistkinja Centra za politike emancipacije
(CPE) i aktivna učesnica inicijative za stvaranje Društvenog centra OKTOBAR u Beogradu.
Postanite (i ostanite) učesnice i učesnici oživljavanja istorije feminizma i levice!
* Najava tribine
preuzeta sa veb sajta
Doma omladine
http://
www.domomladine.or
g/debate/lat/tribinazene-koje-su-pomerale
-granice-poceci-19-i20-veka
Cilj projekta ROD I LEVICA je emancipacija kroz edukaciju i otvaranje prostora za kritičko mišljenje i
preispitivanje opusa socijalnih pokreta sa posebnim osvrtom na feminizam na prostorima bivše
Jugoslavije. Tema roda i levice zapostavljena je i obojena mnogim predrasudama i zato predstavlja
izazov, izvor inspiracije i nadamo se zanimljiv podstrek za sve aktiviste/aktiviskinje, studente/
studentkinje, istraživače/ istraživačice, kao i sve one kojima je bavljenje alternativnim politikama
zadovoljstvo i oblast interesovanja. Svi su dobrodošli na naša predavanjima, koja su osmišljena tako
da nakon teorijskog uvoda u specifičnu temu, ostavljaju prostor za razgovor i debatu.
6
Milica Milonjić
Feminizam Roze Luksemburg kao
anti-autoritarizam i internacionalizam:
Rod i ljevica vs. diktatura i
nacionalizam
1. Uvod
Feminizam Roze Luksemburg vezan je za njen anti-autoritarizam i nov i
drugaĉiji naĉin promišljanja politiĉkog. Njena kritika birokratizacije i totalitarnih
tendencija unutar boljševiĉkog sistema upućuje na opravdanost identifikovanja
pojma socijalizma kao dostizanja istinske jednakosti i ostvarivanja socijalne
pravde na globalnom nivou.
Autoritarni politiĉari i politiĉke partije bojali su se ideja Luksemburg.
Zbog glasne kritike Lenjinovog „ultracentralizma“ i stanovišta da se socijalizam
ne moţe dekretirati ili uvoditi putem ukaza, Ruska komunistiĉka partija je se
odriĉe i proglašava njeno uĉenje za jeres, dok oštro protivljenje ratu i
narastajućem militarizmu i kritikovanje njemaĉkih socijaldemokrata za posljedicu
ima njeno hapšenje i kasnije ubistvo.
Na raĉun njenog imena, borbe i djela ĉulo se obilje laţi i od burţoaske
reakcije i od izdajnika i oportunista u meĊunarodnom radniĉkom pokretu, a
zvaniĉna sovjetska teorija osporavala joj je mjesto koje joj pripada.1 Tako Verner
Sombart, ugledni „burţoaski“ profesor sociologije piše: „Najbjesniji su socijalisti
oni ljudi koji su opterećeni najjaĉim resentimanom. Tipiĉno je: krvoţedna,
otrovna duša Roze Luksemburg bila je opterećena ĉetvorostrukim resentimanom:
kao ţena, kao stranac, kao Ţidovka i kao bogalj“, dok je Pik njena shvatanja
nazivao „sifilisom Kominterne“.2 Sa Staljinovim ĉlankom „O nekim pitanjima
istorije boljševizma“, objavljenim 1931. godine, njeno revolucionarno djelo je
izdvojeno, odnosno izbaĉeno iz marksistiĉke misli kao „ideološki izvor i teorijski
temelj trockizma“. U skladu sa time, u Boljševiĉkoj sovjetskoj enciklopediji
7
Paul Frelih, Roza
Luksemburg, Rad,
Beograd, 1954, str.
VIII
2 Ibid.
1
navodi se sljedeće: „Ekonomska koncepcija Luksemburgove najtješnje je
povezana sa ĉitavim sistemom njenih polumenjševiĉkih grešaka - u suštini se
javlja njihovom ekonomskom osnovom. Tipiĉne greške luksemburgijanstva,
precjenjivanje uloge stihijnosti u radniĉkom pokretu, potcjenjivanje i umanjivanje
uloge partije oslanjaju se u velikoj mjeri na duboko pogrešno shvatanje
ekonomskog procesa koji stihijno automatski vodi kapitalizam u slom. “3U stvari,
nikakav luksemburgizam ne postoji, već se upravo Roza Luksemburg smatra
najvjernijim nastavljaĉem misli Karla Marksa.
Ova samouvjerena, odvaţna, duhovita mlada ţena naišla je i u njemaĉkoj
socijaldemokratiji na nepovjerenje, zavist i odbacivanje, kao i bezgraniĉan
entuzijazam i bliskost. Aplaudirali su joj kada je podrţavala stav rukovodstva, a
kaţnjavana je kada je njeno djelovanje prerastalo u problematiĉnu smetnju,
odricalo se udobnog statusa kvo i pozvalo rukovodstvo na aktivnost. Kako navodi
u pismu Leu Jogišesu iz maja 1899, od poĉetka svog rada u Berlinu znala je da je
ona "neko ko ne pripada klanu, ko na raspolaganju nema niĉiju zaštitu sem
sopstvenih laktova ... neko koga se nisu u velikoj meri bojali samo neprijatelji ...
već i saveznici ... neko ko im daje osećaj da bi bilo najbolje da je što duţe
odvraćaju, jer ona moţe brzo da ih nadmaši".4
Ibid, str. IX
Rosa Luxemburg and
Hannah Arendt:
Against the
Destruction of
Political Spheres of
Freedom , Sidonia
Blättler, Irene M.
Marti and Senem
Saner, Hypatia, Vol.
20, No. 2,
Contemporary
Feminist Philosophy
in German (Spring,
2005), pp. 88-101 (moj
prevod)
5 Ibid.
6 Nevedeno prema:
Lenin, Rosa
Luxemburg and the
Dilemma of the NonRevolutionary
Proletariat, Charles F.
Elliott, Midwest
Journal of Political
Science, Vol. 9, No. 4
(Nov, 1965), pp. 327338 (moj prevod)
3
4
Uprkos velikoj popularnosti koju je uţivala u nemaĉkoj
socijaldemokratiji, Luksemburg je ostala do smrti neko ko je drţan u blizini dok je
sluţila odreĊenoj svrsi, ali je odbaĉena ĉim je ta svrha ispunjena. Njeno
pogubljenje, tolerisano, ako ne i u potpunosti podrţano od strane vlade pod
voĊstvom socijaldemokrata, uspostavilo je, prema Hani Arent, "taĉku bez
povratka za njemaĉku ljevicu" i istovremeno "prekretnicu izmeĊu dvije epohe u
Nemaĉkoj".5
2. Sloboda, individualizam i spontanost nasuprot autoritarizmu
partijskih struktura
Kako se Marks i Engels nisu detaljno bavili pitanjem odnosa Partije i
proleterijata, ostavljeno je njihovim nasljednicima da riješe ovo pitanje. U Statutu
Prve internacionale navodi se da “emancipacija radniĉke klase mora biti osvojena
od strane same radniĉke klase“6. Ali na koji naĉin? Koju strategiju voĊe
socijalistiĉke revolucije treba da zauzmu, posebno ukoliko proleterijat ne uspije
na putu samoemancipacije?
8
Sa dva razliĉita odgovora na ovo pitanje, Roza Luksemburg susrela se na
poĉetku XX vijeka. Na jednoj strani bilo je socijaldemokratsko odbacivanje
revolucionarnog predvoĊenja masa, na koje se gleda kao na reformizam i
oportunizam, a na drugoj centralistiĉko odbacivanje samostalnosti masa, odnosno
pretvaranje revolucionarne vizije u diktatorsko predvoĊenje masa.7 Izbjegavajući
oba ekstremna viĊenja, Roza je uspjela ostati vjerna ideji kreativnog potencijala
samo-organizacije proleterijata.
Za Rozu Luksemburg samo "aktivni, nesputani, energiĉni, politiĉki ţivot
najšire mase ljudi (...) koji sam moţe ispraviti sve uroĊene nedostatke socijalnih
ustanova"8 predstavlja neophodnu politiĉku atmosferu u kojoj se ĉoveĉanstvo
moţe razviti u pravcu pravedne budućnosti.
U svom djelu „Šta da se radi?“, Lenjin zahtijeva strogo disciplinovanu i
centralizovanu organizaciju profesionalnih revolucionara, koji ne bi posvetili
svoje „slobodne veĉeri“, već svoje cjelokupno postojanje ideji revolucije. Oni bi
spolja nametnuli klasnu svijest ruskom proleterijatu. Organizacija ruskih
socijaldemokrata treba da odrţava rigidnu tajnost i specijalizaciju funkcija.
Demokratiji ne moţe biti mjesto u takvoj organizaciji. Tako zasnovana partija je,
po Lenjinovom mišljenju, najbolji i adekvatni tumaĉ autentiĉnih interesa
proletarijata. Štoviše, ne samo da "ispravno" tumaĉi prave interese proletarijata
nego ih, tako reći, stvara i usaĊuje u konfliktnu društvenu stvarnost.
Roza Luksemburg je oštro napala Lenjinov „ultra-centralizam“ i
uskraćivanje kreativne uloge proleterijatu u socijalistiĉkom pokretu. Sakriven
meĊu brojnim raspravljanim konceptima Roze Luksemburg, kao što su klasna
svijest, masa, spontanost i akcija, jeste koncept emancipacije koji iako se
eksplicitno ne pominje, moţe se rekonstruisati na osnovu ideja prezentiranih u
njenim djelima. Specifiĉna osobina ovog koncepta jeste zahtjev za individualnom
emancipacijom, ĉija će realizacija biti moguća kada se mase ukljuĉe u
samorefleksiju i kada pojedinci poĉnu pojmiti sebe u odnosu na druge i u odnosu
na društvenu cjelinu. Sve društvene promjene koje će dovesti do socijalistiĉke
budućnosti mogu nastati samo iz svijesti, volje i borbe proletarijata - znajući,
ţeljeći i djelujući zajedno da formiraju klasnu svijest. Ali, ono što Luksemburg
nikad ne zaboravlja jeste ĉinjenica da je klasa sastavljena od pojedinaca koji su
sposobni za emancipaciju. Ovdje se subjektivitet ne promišlja kao apriori
jedinstvo, već kao nešto što se razvija kroz interakciju.
9
Milenko Marković,
Roza Luksemburg Trajna aktuelnost
političke misli o
demokratskom
socijalizmu, u:
Gde je
nestala Roza
Luksemburg, Zbornik
radova sa naučne
konferencije
„Recepcija ideja Roze
Luksemburg u Srbiji/
SFRJ“, Res Publica,
Beograd, 2011, str.
183.
8 Rosa Luxemburg and
Hannah Arendt:
Against the
Destruction of
Political Spheres of
Freedom , Sidonia
Blättler, Irene M.
Marti and Senem
Saner, Hypatia, Vol.
20, No. 2,
Contemporary
Feminist Philosophy
in German (Spring,
2005), pp. 88-101 (moj
prevod)
7
Klasna disciplina, shvaćena kao "dobrovoljna koordinacija svjesnih
politiĉkih radnji društvenog sloja", ne moţe biti nametnuta spolja već stvorena
slobodnom voljom pojedinaca, koji ne mogu ĉak ni privremeno biti predstavljeni
od strane nekog drugog. Ona gleda na moguće greške, skretanja i poraze do kojih
moţe doći u klasnoj borbi kao na neophodne stanice na putu prosvijećenosti
masa. Roza Luksemburg vidi „greške napravljene od strane istinski
revolucionarng radniĉkog pokreta kao nemjerljivo plodonosnije i vrjednije od
nepogrešivosti najboljeg od svih mogućih centralnih komiteta"9. Ona smatra da
rukovodstvo stranke prekoraĉuje svoja ovlašćenja kada ţeli da ograniĉi samoaktivnost masa, tvrdeći da ih vodi u pravom smjeru, dok zapravo namjerava da ih
zaštiti od grešaka.
Demokratske strukture, ukljuĉujući i aktivno politiĉko uĉešće masa,
protivrjeĉe konceptu koji poĉiva na elementima centralizma, zavjere,
nepokolebljive discipline i kontrole od strane dalekoseţnog unutrašnjeg centra
moći. Dok je Lenjin ţelio da klasna svijest i organizacioni autoritet budu
nametnuti od vrha na dolje, ona je ţeljela da se uzdignu od baze ka vrhu. Zbog
toga Roza kaţe da se socijalizam ne moţe dekretirati ili uvoditi putem ukaza od
strane bilo kojeg odbora, komiteta ili parlamenta. Transformaciju mogu zapoĉeti i
sprovoditi samo mase ljudi.10 Ako se disciplina proleterijatu nameće spolja,
postoji bojazan da, u odsustvu promišljanja i volje, masa postane samo zbir „ruku
i nogu koje se kreću mehaniĉki“.
Organizational
Questions of the
Russian Social
Democracy: http://
www.marxists.org/
archive/
luxemburg/1904/
questions-rsd/
ch02.htm
10 What does the
Spartacus League
Want, December
1918.
11 Gde je nestala Roza
Luksemburg, Zbornik
radova sa naučne
konferencije
„Recepcija ideja Roze
Luksemburg u Srbiji/
SFRJ“, Res Publica,
Beograd, 2011, str. 12.
9
Rozino predviĊanje se objestinilo sa poĉetkom Prvog svjetskog rata. Sa
odricanjem klasne borbe od strane tadašnjeg socijaldemokratskog rukovodstva,
radniĉki pokret je sam sebe negirao. Svijest o sopstvenom socijalnom poloţaju,
sopstvenim interesima i potrebama, formirana kroz dugi niz godina godina i
mukotrpnom borbom, bila je uništena. Masama radnika nareĊeno je da se vrate
nazad u sluţbu burţoazije. Pod sloganom "otadţbine" i "nacije" identifikovali se
sa klasnim neprijateljem. "Ovaj svetski rat", Luksemburg piše 1915. iz zatvora, "
to je povratak u varvarstvo za obje klase, a za proletarijat istovremeno i u
zavisnost. Sarkastiĉno je komentarisala izjave istaknutih socijaldemokratskih
funkcionera da je Internacionala oruţje radniĉke klase u vrijeme mira ali ne i u
vrijeme rata, rijeĉima „proleteri svih zemalja ujedinite se u miru, a koljite se u
ratu“11. Koliko je Roza bila u pravu kada je osuĊivala nametanje socijalizma
10
spolja i zalagala se za samoosvješćenje
proleterijata upravo zbog toga što u suprotnom
postaje podloţan iskorišćavanju od strane razliĉitih
ideologija, najbolje potvrĊuje skok u surovi
nacionalizam i militarizam '90-ih na prostorima
bivše Jugoslavije.
3. ViĎenje nacionalizma
Roza Luksemburg se oštro protivila
militaristiĉkim i nacionalistiĉkim tendencijama. I u
ovom pogledu, njeno viĊenje se veoma razlikovalo
od Lenjnovog. Ona razumije opasnosti politiĉke
solidarnosti zasnovane na „onome što jesi“, za
razliku od onoga što „misliš i radiš“. Luksemburg pokazuje kako je nacionalizam
proizvod burţoazije, koji s vremenom prevazilazi granice nacionalne drţave u
svojoj potrazi za beskrajnim bogaćenjem, koristeći pravo nacionalnog
samoopredjeljenja kako bi opravdao kapitalistiĉku ekspanziju u inostranstvu. Na
drugoj strani, ta ekspanzija iskljuĉuje mogućnost nacionalnog samoopredjeljenja
u ne-evropskim regionima i time negira univerzalnost ovog "tzv." prava.
Teza koju zastupa Roza Luksemburg jeste da nacionalni identitet maskira
klasne podjele. Luksemburg koristi klasiĉni marksistiĉki argument da se jedinstvo
moderne nacije-drţave zasniva na prevlasti burţoazije da bi osigurala geografsko
podruĉje kao "unutrašnje ili domaće trţište za vlastitu proizvodnju roba", koje se
kasnije naziva "otadţbina". U djelu „Nacionalno pitanje“ ona navodi: „Ne
moţemo traţiti jedinstveno pitanje za poljsko nacionalno pitanje za Košĉelskija i
njegovog konjušara.“12 Ne morate znati ko je Košĉelski da bi shvatili poentu. Ona
takoĊe tvrdi da nacionalistiĉki pokreti maskiraju teţnju da se zavlada ljudima, pod
izgovorom da se osvoji sloboda za te ljude.
Roza Luksemburg je izrekla i svojevrsnu kritiku militarizma i terora u
svom djelu „Šta hoće Savez Spartaka?“: „Proleterska revolucija ne zahteva teror
da bi ostvarila svoje ciljeve; ona mrzi i prezire ubijanje. Nije joj potrebno ovo
oruţje, jer se ne bori protiv pojedinaca, već protiv institucija, i zato što ne ulazi u
arenu sa naivnim iluzijama ĉije razoĉarenje da će traţiti da osveti.“13
11
Tribina ciklusa Rod i levica 3:
ŽENE KOJE SU POMERALE
GRANICE - POČECI 19. I 20.
VEKA, Dom omladine
Beograd,
jun 2014.
Navedeno prema:
From Politics to
Paralysis: Critical
Intellectuals Answer
the National Question,
Joan Cocks, Political
Theory, Vol. 24, No. 3
(Aug., 1996), pp. 518537.
13 What does the
Spartacus League
Want, December
1918.
12
4. Zaključak
Roza Luksemburg je u svojim djelima razvila koncept politiĉkog koji je
orjentisan ka slobodi i koji naglašava priznavanje razlika kao pretpostavku za
mogućnost postojanja kritiĉke diskusije o normama, tradiciji i autoritetu, za
mogućnost postojanja kapaciteta za donošenje neprisiljenih odluka i za razvijanje
individualne odgovornosti.
Tokom cijelog ţivota borila protiv tendencija koje pokušavaju da definišu
striktne granice unutar grupe i uspostave jasne elemente diskriminacije autsajdera,
bilo da se radi o nacionalizmu, Partiji, sindikatima, feminizmu. Kroz njeno
uĉenje, jedan od kljuĉnih pojmova marksistiĉke teorije, pojam „alijenacije“,
dobija prošireno znaĉenje i moţe se tumaĉiti kao otuĊenost u odnosu na takve,
nametnute spoljne strukture. Iako sebe nije smatrala feministkinjom, zalaţući se
za ovakve principe, Roza Luksemburg je dala nemjerljiv doprinos (re)definisanju
samog pojma feministiĉkog.
12
Ana Rajković
Idania Fernandez - ikona
latinoameričkog gerilskog feminizma*
Saţetak:
Cilj je rada, u kontekstu društveno-kulturoloških obrazaca Latinske Amerike te
Sandinistiĉke revolucije u Nikaragvi, analizirati djelovanje Idanije Fernandez, koje je
boreći se u FSLN-u (Frente Sandinista de Liberación Nacional) pomicala rodne granice,
pridajući gerilskom ratovanju majĉinstvo kao sastavni dio revolucionarnog djelovanja.
Navedena se analiza postavlja u širi kontekst utjecaja ljeviĉarskih gerilskih pokreta na
jaĉanje feminizma, koje je uslijedilo nakon okonĉanja gerilskih sukoba. S obzirom da je
potonje nemoguće analizirati bez šireg društveno-politiĉkog, ali i kulturološkog aspekta
Latinske Amerike, uvodni dio rada obuhvaća ulogu ţena u društvenim previranjima u 19.
i 20. stoljeće, u okviru dominirajućih kulturoloških obrazaca marijanstva i maĉizma.
Ključne riječi: Latinska Amerika, gerila, feminizam, Nikaragva, Idanie
Fernandez, Sandinistiĉka revolucija, gerila, ljevica
Uvod
Latinska je Amerika zbog svoje burne prošlosti, ratova za neovisnost,
niza revolucija, vojnih puĉeva te ljeviĉarskih pokreta, postala sinonim za gerilsko
ratovanje. Sukladno je tomu konstruiran rodno uvjetovan narativ o jakim muškim
figurama koje su se nalazile na ĉelu većine društveno-politiĉkih previranja.
Naime, gotovo kroz cijelu povijest Latinske Amerike od ratova za
neovisnost, koji su se vodili krajem 18. i poĉetkom 19. stoljeća1, preko 19.
stoljeća i razdoblja caudillosa2 do 20. stoljeća i niza revolucija, stvarane su
* Termin gerilski feminizam nije općeprihvaćen u znanstvenoj zajednici, stoga se u ovom radu koristi isključivo kako bi
se interpretirala povezanost ljevičarske gerile s društveno-političkom emancipacijom ţena, koja je jednim dijelom
ostvarena u gerilskom okviru. Stoga, povezanost ljevice na prostoru Latinske Amerike i feminizma najbolje
predstavlja spomenuta sintagma.
Ratovi za neovisnost predstavljaju najslavnije razdoblje latinoameričkog prostora. Naime, u okviru su navedeni
ratova zemlje Latinske Amerike stekle neovisnost od španjolske krune. Tme su kolonijalni poloţaj u kojemu su se
nalazile od 16. stoljeća.
2 Caudillo je bio naziv za političko-vojnoga vođu koji je sve do 1870. drţao vlast na nacionalnoj i regionalnoj razini, a
koji je vladao drţavom uz pomoć niza manjih caudillosa. (u: Kos-Stanišić, Lidija, Latinska Amerika. Povijest i politika,
Zagreb, 2009., 31.-32.)
1
13
maĉistiĉke ikone, poput Joséa Martíja3, Simóna Bolívara4, Emiliana Zapate5,
Fidela Castra6 ili Ernesta Che Guevare7. Ikone su stvarane u okviru permanentnih
sukoba, koji su još više generirali uzdizanje maĉizma u društvu. S druge strane, u
navedenim povijesnim okvirima, potpuno je zanemarivana ili marginalizirana
uloga ţena.
U kontekstu je navedenog vaţno istaknuti kako su cijela povijesna
razdoblja, u kontekstu društveno-politiĉke prevlasti u Latinskoj Americi, nazvana
prema muškim voĊama. Tako je razdoblje poĉetka 20. stoljeća u Urugvaju
nazvano batiljizmom, prema Joséu Batlleu y Ordoñezu8 (1903.-1907; 1911.1915), razdoblje peronizma u Argentini oznaĉava vlast Juana Dominga Peróna9
(1943.-1955.; 1973.-1974.) dok razdoblje stronizma oznaĉava gotovo 40-godišnju
diktaturu Alfreda Stroessnera10 u Paragvaju.
Sukladno navedenom, rodno uvjetovana dominacija muškaraca postala je
sastavni dio kulture latinoameriĉkog prostora. Na taj je naĉin ovaj prostor
konstruirao specifiĉan diskurs unutar kojega prevladavaju romantiĉarske vizije o
borbi izmeĊu dobra i zla, u kojima prevladavaju maĉistiĉke figure kao iskljuĉivi
nosioci društvenih promjena.
José Martí (1853.-1895.) kubanski pjesnik i heroj rata u borbi za neovisnost od španjolske krune. Kubanski
nacionalni junak.
4 Simón Bolívar (1783.-1830.) je juţnoamerički vojskovođa i drţavnik, koji je zbog svoje politike i ideje o
jedinstvenoj Juţnoj Americi te borbi protiv španjolske kolonizacije prozvan Osloboditeljem Južne Amerike. Nakon
završetka borbi za neovisnost, došlo je do niza sukoba između novo nastanih drţava. Razočaran međusobnim
sukobima, Bolívar odlazi u dobrovoljno izgnanstvo na Jamajku, međutim uslijed tuberkuloze, umire na putu
5 Emiliano Zapata (1879.-1919.) meksički revolucionar koji se borio protiv reţimske vlasti, zahtijevajući
preraspodjelu zemljišta siromašnim seljacima, čime je postao simbol antifeudalne borbe i revolucije.
6 Fidel Castro (1926.-), vođa kubanske revolucije. Do 2008. bio je predsjednik Kube kada uslijed zdravstvenih
problema napušta sve političke duţnosti.
7 Ernesto Che Guevara (1928.-1967.) rođenjem Argentinac, a političkim i revolucionarnim djelovanjem Kubanac.
Osvajanjem Santa Clare tijekom Kubanske revolucije doprinio je pobjedi snaga Fidela Castra i rušenju diktature
Fulgencija Batiste. Uz Fidela Castra, Raula Castra, Camila Cienguegosa te Juana Almeide predstavlja, u literaturi,
najznačajniju osobu Kubanske revolucije. Šireći ideju foco teorije (formiranje malih gerilskih skupina) odlazi u Kongo.
Nakon Konga, Che po principu foco teorije, osniva gerilsku skupinu u Boliviji u kojoj je 1967. godine ubijen.
8 José Batlle y Ordoñez (1856.-1929.) uveo je niz socijalnih reformi te zasluţan je za poboljšanje radnih uvjeta u
Urugvaju. Bio je član Colorado stranke (Partido Colorado)
9 Juan Domingo Perón (1895.-1974.) bio je argentinski predsjednik u dvama mandatima. Svoju je politiku
nacionalizacije industrije i smanjenja stranog utjecaja u Argentini, nazvao trećim putem, između socijalizma i
kapitalizma. Također je izraţavao određene sklonosti prema fašizmu. Naslijedila ga je druga supruga Isabela Perón.
10 Alfredo Stroessner (1912.-2006.) obavljao je duţnost predsjednika u devet mandata. Vladavina mu je obiljeţena
otmicama, mučenjima, korupcijom te izrazito antikomunističkim djelovanjem. Jedina komunistička zemlja s kojom je
uspostavio diplomatske odnose ...bila je Jugoslavija. Nakon svrgnuća u vojnom puču, 1989. pobjegao je u Brazil, gdje
je ţivio sve do smrti.
3
14
MeĊutim, u okviru drugog vala ljeviĉarskih revolucija (od pobjede
Kubanske revolucije, 1959. godine) ţene u kontekstu gerilskih pokreta zauzimaju
sve znaĉajnije pozicije, ĉime dolazi do njihovog šireg društveno-politiĉkog
djelovanja. Naime, većina gerilskih skupina u svojim programima naglašavala je
rodnu ravnopravnost, kao temeljnu politiĉku agendu. Potrebno je istaknuti da je
isticanje rodne ravnopravnosti, dijelom bilo uvjetovano politiĉkom taktikom s
ciljem stvaranja šireg fronta odnosno gerilske baze. Unatoĉ tomu ţene u
ljeviĉarskoj gerili ostavile su znaĉajan trag, kako u borbi tako i u širem društvenopolitiĉkom kontekstu.
Posebno mjesto, kao lučonoša feminizma u gerili, zauzima Sandinistiĉka
revolucija u Nikaragvi, koja je zapoĉela 1961. godine. Razlog tomu, osim
feministiĉke platforme, svakako je pristup velikog broja ţena Revoluciji, koje su
se nalazile u samom vrhu komandnog lanca. Prema nekim procjenama upravo je u
Sandinistiĉkoj revoluciji, sudjelovao najveći broj ţena u odnosu na sve ostale
ljeviĉarske revolucije u Latinskoj Americi.11
Jedna od najznaĉajnijih sandinistiĉkih gerilki, svakako je, Idanie
Fernandez, koja je svojim djelovanjem uvelike pomicala granice rodno i
stereotipno uvjetovane uloge ţene u Latinskoj Americi. Stoga će se u ovom radu,
Idaniji Fernandez pristupiti u širem povijesno-politiĉkom okviru Latinske
Amerike i njezinih kulturoloških odrednica, s ciljem analiziranja povezivanja
feminizma i ljeviĉarskih ideja nikaragvanske gerile odnosno Sandinistiĉke
revolucije.
Naime, povijesni je okvir Latinske Amerike iznimno bitan te predstavlja
nezaobilaznu analizu u shvaćanju i nastanku feministiĉkog pokreta u okviru
Sandinistiĉke revolucije. Navedeno se oĉituje i u izjavi pokojnog venezuelanskog
predsjednika Huga Cháveza, koji je ponavljajući credo Sandinistiĉke revolucije,
izjavio kako nema istinske revolucije bez emancipacije žena.
Kako bi se u potpunosti shvatio, rodni aspekt gerile, potrebno je osvrnuti
se na društveno-povijesnu ulogu ţena na prostoru Latinske Amerike.
Ilja A. Luciak, After the Revolution: Gender and Democracy in El Salvador, Nicaragua, and Gutatemala, Baltimore, 2001.,
16.
11
15
1. Društveno-politička uloga ţena u Latinskoj Americi
Iako se moţda naoko tako ne ĉini, ţene su uvelike utjecale na oblikovanje
ovog prostora, od kolonijalnog preko razdoblja ratova za neovisnosti, pa sve do
suvremenog doba.
Naime, ţene su itekako bile aktivne ĉlanice svih društvenih previranja i
dogaĊanja, u jednoj od najdinamičnijih regija na svijetu. Tako autorice Saraha
Radcliffe i Sallie Westwood, u knjizi ViVa'. Woman and popular protest in Latin
America12, navode niz primjera aktivne društveno-politiĉke uloge ţena. U
kontekstu navedenog, istiĉu se primjeri borbe ţene, poĉevši od kolonijalnog doba
do eko-feministiĉkih pokreta u Venezueli, borbe ţena za pravo na zemlju u
Brazilu te politiĉka angaţiranost ţena u Meksiku.
Razlog konstruiranja diskursa u kojemu prevladava rodna nejednakost,
koji zatim generira stvaranje iskrivljene slike o društvenoj ulozi ţena, vjerojatno
predstavlja ĉinjenica, koju navodi Dina Meaza, prema kojoj je povijest Latinske
Amerike stvarana i borbama ţena, ali problem je u tome što ţene ne pišu povijest,
stoga ih niti nema u povijesnim interpretacijama.13
U okviru navedenog, iz povijesnog je narativa, potpuno izostavljena
uloga Isabele de Guevara, Španjolke koja je brodom došla u Latinsku Amerike te
koja je već na svome putu prema Novom svijetu, odigrala iznimnu ulogu brinući
se o muškoj posadi.14
Tijekom su ratova za neovisnost ţene takoĊer odigrale znaĉajnu ulogu,
iako je ovo razdoblje, kako je prethodno navedeno, postavljeno u povijesne okvire
rodne nejednakosti.
Naime, dok se s jedne strane slave osloboditelji poput Simóna Bolívara,
Manuela Piara ili Santiaga Mariñoa, ţene poput Manuele Saenz, Joaquina de
España, Baltzare Chiza ili Policrape Salvarrieta, gotovo su potpuno zanemarene u
okvirima povijesnih istraţivanja.
Jedna od najpoznatijh ţena toga radzoblja svakako je Venezuealanka Manuela Saenz, na koju se često referira kao na Osloboditeljicu Osloboditelja. Taj
Radcliffe, Sarah A.; Westwood, Sallie, ViVa'. Woman and popular protest in Latin America. New York i London, 1993.
Serra, Benjamin, „Latin American women and their fight against fear“, Third World Resurgence 271/272, Penang,
2013., 43.- 44.
14 Jehenson, Myriam Yvonne, Latin-American Women Writers: Class, Race, and Gender. New York, 1995
12
13
16
naslov stekla je, spasivši Bolívaru ţivot, kojega su politički protivnici pokušali
otrovati. Iako je imala veliku ulogu tijekom borbi za neovisnost, njezina se uloga
uglavnom analizirala u kontekstu ljubavne veze s Bolívarem.
U okviru je rodnog aspketa borbe za neovisnost, potrebno istaknuti 22godišnju Policrap Salvarreta, koja je ubijena, nakon što španjolskoj vojsci nije
htjela otkriti poloţaj pobunjenika. U povijesti je ostala poznata kao La Paloma
(golubica) te heroina kolumbijske neovisnosti.
Osim u ratovima za neovisnost ţene su takoĎer bile aktivne u političkoj
borbi za ukidanje ropstva. U kontekstu te borbe posebno se ističe Venezuelanka,
Joaquina de España, koja je zajedno s muţem, sudjelovala u organiziranju pobune
robova, početkom 19. stoljeća.
Ţene su takoĊer odigrale znaĉajnu ulogu i tijekom niza revolucija, koje su
obiljeţile Latinsku Ameriku od početka 20. stoljeća. Tako su ţene bile aktivne
pripadnice gerilskih odreda u okviru Meksičke revolucije, koja je pod vodstvom
Emiliana Zapate trajala u razdoblju 1919.-1917. Ţene su u revoluciji sudjelovale
u dvama okvirima: kao vojnikinje (Las Soldaderas) te kao intelektualke. Osim što
su se nalazile na prvoj crti bojišnice one su još obavljale niz drugih duţnosti,
poput medicinskih sestara, kuharica, špijuna i ostalog.
Za jednu od najpoznatijih revolucija u svijetu, koja se odigrala na Kubi,
prema povjesniĉaru Pedru Alvarezu, zasluţna je Celia Sánchez. MeĊutim Celia
Sánchez, koja je organizirala urbani dio Pokreta 26. srpnja (Movimiento 26 de
julio), unatoĉ ogromnoj vaţnosti Kubanske revolucije i njezinim mnogobrojnim
analizama, u okviru gotovo svih humanistiĉkih i društvenih znanosti, ostala je
potpuno zanemarena. Unatoĉ ĉinjenici da bez stvaranja revolucionarne baze i
regrutiranja seljaka, iskrcavanje gerilaca s jahte Granma, na kojoj su bili Raul i
Fidel Castro te Ernesto Che Guevara, ne bi rezultiralo svrgavanjem Batistinog
reţima, Celia je ostala velika nepoznanica Kubanske Revolucije. Osim Celije,
sliĉnu sudbinu povijesnog ignoriranja doţivjela je i njezina suborkinja Haydée
Santamaría, koja je zajedno s Castrom sudjelovala u napadu na vojarnu Moncada,
1953. godine, kojim je i zapoĉela Kubanska revolucija.
U okvir je navedenog potrebno istaknuti kako je Kubanska revolucija
imala poseban ţenski odred nazvan, Mariana Grajales, prema zaĉetnici
kubanskog feminizma.
17
Osim u kubanskoj gerili valja istaknuti i veliku ulogu ţena u ljeviĉarskim
gerilama u Urugvaju, Peru i Kolumbiji.
U kontekstu ovog razdoblja svakako je vaţno istaknuti kako je upravo
1950-ih godina došlo do intenziviranja u ostvarivanju općeg prava glasa za ţene. 15
Tako su ţene u Nikaragvi 1955. godine ostvarile pravo glasa. Nasuprot tomu ţene
su u Ekvadoru ostvarile pravo glasa dvadeset i šest godina ranije, 1929. godine,16
time je ta zemlja postala prva u okviru Latinske Amerike u kojoj je ostvareno
opće pravo glasa odnosno njegova rodna jednakost.
Prije analiza rodnih karakteristika ljeviĉarske gerile, potrebno je nakratko
se osvrnuti na kulturološki okvir unutar kojega je determiniran submisivni poloţaj
ţene u Latinskoj Americi, kako bismo metodom komparacije (prije-poslije) mogli
uvidjeti promjenu odnosa prema ţenama u gerili, uzimajući u obzir anakroni
tradicionalni, maĉistiĉki odnos.
1.2 Poloţaj ţena u okviru kulturoloških obrazaca marijanstva
(marianismo) i mačizma (machismo)
Duboko su ukorijenjeni kulturološki obrasci uvelike utjecali na
sekundarni poloţaj ţena u latinoameriĉkom društvu. U tom kontekstu
dominirajuće kulturološke obrasce predstavlja marijanstvo i maĉizam. Unutar su
tih kategorija ţene bile odreĊene iskljuĉivo obiteljskim ţivotom, brakom i
Katoliĉkom crkvom.
Naime, marijanstvo predstavlja povezivanje ideala Blaţene Djevice
Marije s ulogom ţene17 u širem društvenom kontekstu, unutar kojega ona biva
definirana iskljuĉivo kroz majĉinsku ulogu. Time je ţena lišena gotovo svih
ostalih društvenih uloga. U skladu s navedenim muškarac predstavlja voĊu, kako
u politiĉkom okviru tako i u okviru obiteljskog doma. Na taj naĉin ţena sve svoje
uloge iscrpljuje u okviru majke i supruge.
Drugi, bitan kulturološki obrazac predstavlja maĉizam. Prema nekim je
sociolozima razlog stvaranja maĉistiĉke kulture usko povezan s burnom poviješću
U ovom su razdoblju ţene ostvarile pravo glasa na Haiti (1950.) u Boliviji (1952.), Meksiku (1953.), Hondurasu i
Peru (1955.) te Kolumbiji (1957.). Ranije su pravo glasa ţene ostvarile u Brazilu (1932.), Venezueli (1946.) itd.
16 Iste su godine ţene ostvarile pravo glasa i u Portoriku, ali samo pasivno, tek su 1937. godine ostvarile puno pravo
glasa.
17 Kryzanek , Michael J. , Latin America: Change and Challenge, New York, 1995., 34.
15
18
puĉeva i vojnih diktatura. Naime, zbog takvih bolnih iskustava iz prošlosti traţila
se ĉvrsta liĉnost i ĉvrsta ruka koja bi sprijeĉila daljnje sliĉne dogaĊaje.
Sukladno navedenom stvoren je politiĉko-kulturološki diskurs, unutar
kojega nije bila mjesta za ţene. Unatoĉ tomu od poĉetka 20. stoljeća na podruĉju
Latinske Amerike dolazi do prodora feministiĉkih ideja, koje u sebi nose
odreĊene specifiĉnosti u odnosu na Anglo-saksonski feminizam, kojemu se ĉak u
odreĊenim aspektima i suprotstavljaju. Upravo će se te specifiĉnosti najviše
manifestirati u kontekstu sudjelovanja ţena u gerilskim pokretima.
2. Odnos gerile i feminizma u kontekstu latinoameričke ljevičarske
gerile
Vaţno je naglasiti kako sam pojam i razvoj gerile nije nastao na prostoru
Latinske Amerike. Naime, povijest gerilskog ratovanje seţe još u rimsko doba, a
konture današnje borbe oblikovane su tijekom Napoleonove vladavine odnosno
njegovih borbi na Pirinejskom poluotoku poĉetkom 19. stoljeća. Unatoĉ širokoj
rasprostranjenosti gerile odnosno gerilskog naĉina ratovanja (tako je tijekom
Drugog svjetskog rata došlo do masovne pojave gerilskog naĉina ratovanja u
okviru partizanskih jedinca), mogli bismo reći, kako Latinska Amerika ipak
predstavlja sinonim za gerilsko ratovanje. Ovakvo je uvjerenje najvjerojatnije
rezultat djelovanja, najpoznatijeg el comandantea Ernesta Che Guevare.
Okviri definiranja gerile, predstavljaju široki dijapazon. Tako se od
poĉetnog definiranja gerile kao „malog rata“, razvila teorija o gerili kao nizu
militantnih taktika manje skupne s ciljem suprotstavljanja vladi ili stranoj vojnoj
okupaciji.18 Kao temeljena gerilska taktika, u knjizi War of the Flea: The Classic
Study of Guerrilla Warfare, navodi se hit-and-run.19
Jednu od najĉešće primjenjivanih definicija dao je Mao Zedong, prema
kojemu gerila podrazumijeva male vojne skupine, koje primjenjuje
nekonvencionalne metode borbe s ciljem napada na drţavne i vojne objekte.20 U
okviru navedene definicija, Mao je izvršio distinkciju izmeĊu gerile i terorizma.
18 Beckett,
Ian F. W., Encyclopedia of Guerrilla Warfare. Santa Barbara, 1999., ix.
Taber, Robert, War of the Flea: The Classic Study of Guerrilla Warfare. Washington, 2002., ix.
20 Mao Tse Tung, On Guerrilla Warfare, (prev. Samuel B. Griffith,), New York & Washington, 1961., 42.-43.
19
19
Naime, prema njemu, dok teroristi napadaju civilne objekte s ciljem stvaranja
kaosa i straha gerilci napadaju iskljuĉivo vojne ili policijske objekte.
Unatoĉ postojanju odreĊenih gerila koje bismo mogli kategorizirati u
okviru konzervativnih politiĉkih nazora21, većina gerilskog ratovanja veţe se uz
ljeviĉarske, a na prostoru Latinske Amerike i uz marksistiĉke odnosno
antiimperijalistiĉke ideje te borbu protiv desniĉarskih reţima.
Upravo antiimperijalizam te borba protiv domaćih despotskih
predsjednika i diktatora, predstavljaju svojevrsnu poveznicu izmeĊu gerila i
feminizma u Latinskoj Americi. Feminizam u okviru latinoameriĉkog prostora,
već je od samih svojih poĉetaka vezan uz antiimperijalistiĉko djelovanje.
Naime, feminizam je u Latinskoj Americi je 1920-ih godina došao u
sukob s feministiĉkim pokretom u SAD-u, uslijed diskriminacije te
omalovaţavanja istog pokreta u Juţnoj Americi, ali i svrstavanjem ţena Latinske
Amerike u sekundarne okvire borbe. Naime, Carrie Chapman Catti22 je javno
diskreditirala feministiĉki pokret u Latinskoj Americi, istiĉući manjak
obrazovanja njegovih predvodnica. Tada je postalo oĉito postojanje diskrepancije
izmeĊu viĊenja ţenskih prava u Latinskoj Americi u odnosu na Sjedinjene
Drţave.
Stoga su Bertha Lutz23 i Paulina Luisi24 ustale protiv takvog
patronizirajućeg odnosa te razvile jedinstveni feministiĉki pokretu u okviru
latinoameriĉkog prostora, u kojemu je veliku ulogu imao i antiimperijalizam.
Ovakav odnos moţemo promatrati u širem politiĉkom kontekstu odnosa
SAD i Latinske Amerike. Naime, SAD su oduvijek prostor juţnog kontinenta
doţivljavale kao svoje dvorište. Tako su već 1823. godine proglasile Monroevu
doktrinu, kojom se zapravo zabranjuje europskim zemljama (posebno Portugalu i
Španjolskoj) miješanje u ameriĉke poslove. Time je zapravo jednostrano odluĉeno
Među najpoznatije desničarske gerile, između ostalih, ubraja se i kolumbijski AUC (Autodefensas Unidas de Colombia)
Chapman Catt (1895.-1947.) predstavlja najistaknutiju ţenu u povijesti američkog feminizma. Bila je vođa
sufraţetskog pokreta te voditeljica kampanja za ostvarivanja političkog prava glasa za ţene, koje su Amerikanke
ostvarile 1920. godine, uvrštenjem 19. amandmana u američki Ustav.
23 Bertha Lutz (1894.-1976.) utemeljiteljica brazilskog feminizma, zahvaljujući njezinim djelovanjem ţene su u Brazilu
1934. godine, ostvarile pravo političkog glasa. Jedna je od četiriju ţena koja je potpisala povelju UN iz San Francisa,
1945. godine.
24 Paulina Luisi (1875.-1949.) predvodnica urugvajskog feminističkog pokreta te prva ţena koja je u toj zemlji stekla
diplomu doktorice medicine.
21
22 Carrie
20
postojanje sfera utjecaja i implicitno prisvajanje Latinske Amerike kao sfere
utjecaja Sjedinjenih Drţava.25
U okviru hladnoratovskog razdoblja, glavninu ameriĉke politike
predstavljao cilj sprjeĉavanja razvoja komunizma u dvorištu. Takva je politika
dovela do niza ameriĉkih intervencija26 na ovom podruĉju, zapoĉetih s
intervencijom u Gvatemali i rušenjem demokratski izabranog predsjednika Jacoba
Arbenza27.
Stoga je vidljivo kako se sluţbena politika ameriĉke vlade direktno
manifestirala i na odnos ameriĉkih feministkinja prema ţenama u Latinskoj
Americi i njihovom feministiĉkom pokretu. Rezultat je takvog utjecaja
antiimperijalistiĉki element latinoameriĉkog feminizma.28
U kontekstu takve ameriĉke vanjske politike na ovom prostoru formirale
su se gerilske jedinice, koje su osim antiimperijalizma isticale i borbu protiv
domaćih korumpiranih reţima. U skladu s takvim djelovanjem, u ĉlanku
Guerrilleras in Latin America: Domestic and International Roles,29 navodi se
kategorizacije gerile, s obzirom na ciljeve njihove borbe. U okviru navedene
klasifikacije, istiĉu se dvije vrste gerile. Jednu predstavlja gerila ĉiji fokus
djelovanja ĉini promjena društveno-politiĉke odnosa izvan granica matiĉne
drţave (kubanska gerila te gerile koje djeluju u Paragvaju, Brazilu i Argentini)30.
Drugu vrstu gerile ĉine skupine koje nastoje dovesti do društvenih promjena
unutar nacionalnih granica.
U potonju kategoriju ubraja se i Sandinistiĉka revolucija u Nikaragvi. U
ĉlanku se navodi kako je participacija ţena veća u gerili, ĉiji fokus ĉini promjena
društveno-politiĉkih odnosa u drţavnim okvirima. Naime, prema istraţivanjima,
Sellers, Charels; May, Henry; McMillen, Neil R., Povijest Sjedinjenih Američkih Država, Zagreb, 1996., 96.-97.
Među mnogobrojnim američkim intervencijama na području Latinske Amerike ističe se rušenje brazilskog
predsjednika Joãoa Goularta (1964.), čileanskog predsjednika Salvadora Allendea (1943.), pokušaj drţavnog udara u
Venezueli, 2002., godine, itd.
27 Drţavni udar u Gvatemali, 1954., godine, bio je prvi udar u kojemu su sudjelovale SAD s ciljem rušenje
socijalističkog predsjednika Jacoba Arbenza zbog nacionalizacije privatnih poduzeća. Naime, takva je politika
pogodila, tada jednu od najvećih američkih kompanija United Fruit Company., koja je polagala pravo na plantaţe
banana u toj zemlji.
28 Jedna od temeljnih kritika koja se upućuje feminizmu u Latinskoj Americi jest da se unutar njega naglasak postavlja
na antiimperijalizam i politički karakter, dok se pri tome poloţaj ţena odnosno rodna politika postavlja sa strane.
Stoga čak postoje teze kako se rodna pitanja iskorištavaju u političke svrhe.
29 Margaret Gonzalez-Perez, „Guerrilleras in Latin America: Domestic and International Roles“, Journal of Peace
Research, (gl.ur. Ho-Won Jeong), 43/3., 2006., Oslo, 313.-329.
30 Kao fokus djelovanja internacionalne gerile navodi se borba protiv kapitalizma, imperijalizma, neoliberalizma, etc.
25
26
21
ţene smatraju kako postoje veći izgledi za promjenom odreĊenog statusa ili stanja
u domaćim, nego u internacionalnim okvirima.
U kontekstu kako je većina gerila ĉinila revolucionarnu ljevicu, ţene su
ustajući protiv represivnog sustava, u okviru gerile, pristajale uz ljeviĉarske ideje.
Na taj je naĉin ostvarena veza izmeĊu feminizma i ljeviĉarske gerile, u ĉijim se
okvirima promicala rodna ravnopravnost, koja je dolazila posebno do izraţaja jer
su strukture vlasti većinom bile konzervativno i maĉistiĉki uvjetovane.
O vaţnosti ţena u gerilskom ratovanju, pisao je Che Guevara u knjizi
Guerilla Warfare, u kojoj navodi kako je uloga ţene iznimno vaţna u okviru
razvoja revolucionarnih procesa.31 Fidel Castro je tako kao najzasluţniju osobu za
pobjedu Kubanske revolucije, naveo Celiju Sanchez, bez koje bi pad Batistinog
reţima bio nemoguć.
Stoga Che Guevara, u navedenoj knjizi piše kako se ţena moţe jednako
uspješno boriti kao i muškarac. MeĊutim, Che ipak naglašava njezinu ulogu u
mirnodopskim vremenima, stoga navodi ulogu ţene kao uĉiteljice, kuharice i sl.
U okviru navedenoga vidljivo je kako je u gerilskoj teoriji i praksi
posebna paţnja usmjerena prema rodnoj ravnopravnosti i priznavanju uloge ţena
u tom, naoko, iskljuĉivo maĉistiĉkom kontekstu.
S obzirom kako je za uspjeh gerile potrebna masovna mobilizacija i
podrška lokalnog stanovništva, njezin razvoj takoĊer obuhvaća bitnu ulogu ţena,
za razliku od konvencionalnog ratovanja. U kontekstu navedenog, istraţivaĉko
podruĉje odnosa feminizma i gerile predstavlja zanimljivu temu, prije svega i
zbog premise, prema kojoj gerila podrazumijeva dominaciju maĉizma.32 U
ljeviĉarskim gerilama, diljem Latinske Amerike vlada je rodna osviještenost. U
tom se kontekstu posebno istiĉu gerile u Gvatemali (Unidad Revolucionaria
Nacional Guatemalteca, URNG), San Slavadoru (Frente Farabundo Martí para la
Liberación Nacional, FMLN) te Nikaragvi (Frente Sandinista de Liberación Nacional, FSLN).
31 Ernesto
Che Guevara, Gurerilla Warfare, 1997., 11.1.-113.
ulozi ţena u gerilskim pokretima na prostoru Latinske Amerike, između ostalih, pisali su Kampwirth, Karen,
Women & Guerrilla Movements: Nicaragua, El Salvador, Chiapas, Cuba, Philadelphia, 2002.; Radical Women in Latin America:
Left and Right (ur. Victoria González-Rivera i Karen Kampwirth), Philadelphia, 2001.; Lobao, Linda M., „Women in
revolutionary movements: Changing patterns of latin American guerrilla struggle“,Dialectical Anthropology, 15/1990.,
br. 2-3, 211.-232.
32 U
22
3. Nikaragva - povijesni kontekst Sandinističke revolucije33
Povijest Nikaragve uklapa se u širu sliku povijesti latinoameriĉkih
zemalja. Nakon stjecanja neovisnosti (1821.) i niza unutarnjih sukoba, vlast je
prešla u ruke zemljoposjednika (compradora) koji su omogućili „neograniĉen
gospodarsko-politiĉki utjecaj SAD“.34 Iako su se ameriĉke snage povukle 1925.
godine, SAD zadrţale su potpunu kontrolu nad gospodarstvom i financijama.
Stoga je već 1926. godine došlo do ustanka pod vodstvom Augusta Césara
Sandina (1895.-1934.) što je dovelo do povratka ameriĉkih trupa u Nikaragvu.
Sandinove jedinice povukle su se u planine i vodile gerilski rat, meĊutim 1934.
godine Sandnio je ubijen, a na mjesto nikaragvanskog predsjednika dolazi
Anastasio Somoza, kojega će naslijediti njegov sin Luis Somoza, nakon
kratkotrajne vladavine Leonarda Argüella35.
Uslijed sve represivnijeg i korumpiranijeg Somozinog reţima, poĉetkom
1960-ih godina, uz kubansku pomoć, dolazi do grupiranja nikaragvanskih
pobunjenika u Hondurasu. Uskoro dolazi do formiranja Frente Sandinista de
Liberación Nacional (Sandinistiĉki front nacionalnog osloboĊenja, FSLN),
nazvanog prema Augustu Sandinu.36
Veliki se broj ţena, u okviru politike masovne mobilizacije, pridruţio
FSLN-u. Naime, FSLN je bio temeljen na feministiĉkoj platformi, kreirajući time
politiku rodne ravnopravnosti, koja je u prethodno navedenim povijesnokulturološkim obrascima bila potpuno marginalizirana.
4. Razvoj rodne ravnopravnosti u okviru Sandinističke revolucije
Potrebno je istaknuti kako pristupanje ţena gerili nije bilo rodno
motivirano, već iskljuĉivo socijalno ili politiĉki. Tako se u knjizi After the
Revolution: Gender and Democracy in El Salvador, Nicaragua, and Gutatemala,
navodi kako su ţene pristupale ljeviĉarskim pokretima, konkretno
Potrebno je napomenuti kako je pridjev sandinistički FSLN-u, dodan dvije godine nakon osnutka
Ogorec, Ratovi stoljeća, Rijeka, 2011., 68.
35 Leonardo Argüella svrgnut je drţavnim udarom, uslijed pokušaja vođenja neovisne politike u odnosu na SAD.
36 Time je otpočeo dugotrajni gerilski rat, koji se intenzivirao krajem 1970-ih godina, a koji neće završiti niti Somozinim padom, nego će se nastaviti tijekom 1980-ih u obliku građanskog rata između Sandinsita i Contrasa, potpomognutih SAD-om. Naime, tijekom građanskog rata u Nikaragva, 1980-ih, izbila je jedna od najvećih afera američke
administracija za vrijeme Ronalda Reagana, nazvana Iran-Contra. Naime, SAD financirale su desničarsku gerilu u
Nikaragvi, Contrase, novcem dobivenim prodajom oruţja Iranu, koji je bio pod embargom uvoza istoga.
33
34 Marinko
23
sandinistiĉkom, zbog politiĉke represija koju je provodio Somozin reţim37.
MeĊutim upravo je sve veće pristupanje ţena rezultiralo izrazito jakim
feministiĉkim elementom, po kojemu je Revolucija kasnije postala poznata.
Margaret Gonzalez-Perez,38 analizirajući razloge zbog kojih ţene
pristupaju gerili, izmeĊu ostalog, navodi sociopsihološku perspektivu. Naime,
ţene uslijed općeg nezadovoljstva uzrokovanog, siromaštvom te manjkom
obrazovanja, u gerili pronalaze naĉin na koji mogu direktno i aktivno sudjelovati
u promijeni takvog stanja. Osim ovoga elementa, navodi se takoĊer i marijanstvo
(marianismo) koje, kako je prethodno navedeno, podreĊuje ţenu obiteljskim
duţnostima dok javna sfera u potpunosti pripada muškarcima.
Osim navedena dva elementa, autorica, kao pokretaĉke ĉimbenike,
ţeninog sudjelovanja u gerili, navod još i antikolonijalizam te nacionalizam.
U kontekstu nikaragvanske gerile, svakako je jedan od razlog pristupanju
ţena bio i široka feministiĉka platforma, koja je raskidala s to tada dominirajućim
kulturološkim obrascima i povijesnim nasljeĊem.
Naime, većina je ljeviĉarskih organizacija i gerila tijekom 20. stoljeća,
otvorila put k većoj emancipaciji ţena, zalaţući se za potpunu rodnu
ravnopravnost. Ove su ideje imale i politiĉku pozadinu, utemeljenu na potrebi
masovne mobilizacije kako bi se ostvarili ciljevi Revolucije. Unatoĉ tomu,
Sandinistiĉke je revolucija upravo zbog navedenog elementa postala povijesnim
okvirom razvoja feminizma u Latinskoj Americi te ogledni primjerak povezivanja
ljeviĉarskih ideja i feminizma.
Ukidanje rodne diskriminacije, navedeno je kao jedan od ciljeva u
gerilskoj platformi iz 1969. godine.39 Prema nekim istraţivanja do 1987. godine
zabiljeţeno je gotovo 67% aktivnih ĉlanica pokreta.40
Ţene su se u Nikaragvi poĉetkom 60-ih godina poĉele u većem broju
prikljuĉivati ljevici. Tako se grupa ţena koja je dijelila lijevu ideološku
Ilja A. Luciak, After the Revolution: Gender and Democracy in El Salvador, Nicaragua, and Gutatemala, 16.-17.
Margaret Gonzalez-Perez, „Guerrilleras in Latin America: Domestic and International Roles“, Journal of Peace
Research, (gl.ur. Ho-Won Jeong), 43/3., 2006., Oslo, 313.-329.
39 Vidi: Montoya, Rosario, Gendered Scenarios of Revolution. Making New Men and New Women in Nicaragua, 1975–
2000, Tucson, 2012.
40 „Woman's Role in the Sandinista Revolution“ (http://www.stanford.edu/group/arts/nicaragua/discovery_eng/
women/index.html; pristupljeno 20. V. 2014.)
37
38
24
opredijeljenost okupila u organizaciji Fedración Democrática. Bile su to ţene,
koje su podupirale Socijalistiĉku partiju i FSLN. Ubrzo su, 1967. godine, ustrojile
organizaciju pod nazivom Alianza Patrióica Nicaragüense, koja je zapravo
predstavljala organizaciju iz koje su se regrutirali ĉlanovi FSLN.
MeĊutim, sve do kraja 1960-ih, ţene su bile iskljuĉivo u pozadini. Tek je
1967. godine, Gladys Báez41 kao prva ţena pristupila FSLN-u. Feministiĉki je
predznak Revolucija dobila nakon smrti prve gerilke, Luise Amande Espinoze. U
spomen je na njezinu smrt, utemeljena organizacija za ţenska prava u Nikaragvi,
Asociación de Mujeres Nicaraguenses Luisa Amanda Espinoza (Udruţenje
nikaragvanskih ţena Luisa Amanda Espinoza, AMNLEA).
Takve i sliĉne organizacije pruţile su politiĉki glas feminizmu, unatoĉ
kritici kako se AMNLEA podvrgnula sluţbenoj politici FSLN-a.
Kako je prethodno istaknuto, krajem 1970-ih došlo je od intenziviranja
borbi u okviru sukoba s vladinim snagama. Gotovo su 30% FSLN-a, u tom
razdoblju ĉinile ţene, koje su obavljale sve duţnosti od zapovjednica do logistiĉke
potpore. U knjizi Women Challenge the Myth, navodi se kako su ţene do 1984.
godine zauzimale gotovo 50% zapovjednih mjesta u sandinistiĉkoj gerili.42
The Guradian je 2002. godine objavio ĉlanak Daughter of the
revolution,43 u kojemu se navodi primjer bivše gerilke Gioconda Belli, koja je
izjavila kako je oruţje nosila jednako prirodno kao i torbicu.
Veći broj ţena u nikaragvanskoj gerili zabiljeţen je nakon 1978. kada je
Dora María Téllez44, druga u zapovjednoj liniji, izvela upad u Nacionalnu palaĉu,
pri ĉemu je zajedno sa svojom jedinicom uzela 1 500 taoca, zahtijevajući puštanje
uhićenih Sandinista, na slobodu.
Stoga, dok s jedne strane istraţivanja pokazuju da pristupanje ţena gerili
nije bilo rodno uvjetovano, profesorica Linda Reif, sa Sveuĉilišta Alberta, istiĉe
kako je ipak razlog odaziva ţena Sandinistiĉkoj revoluciji bilo uvrštenje rodne
Iako se tijekom boravka u planinama teško razboljela uslijed obolijevanja od sedam različnih vrsta parazita, odbila
je napusti gerilu. Nakon što je bila zarobljena, trebalo joj je tri godina da se potpuno oporavi.
42 „Woman's Role in the Sandinista Revolution“ (http://www.stanford.edu/group/arts/nicaragua/discovery_eng/
women/index.html; pristupljeno 20. V. 2014.)
43 „Daughter of the revolution“, The Guardina, 13. XI. 2002.
44 Dora María Téllez (1955.-) premda je činila sami vrh zapovjednog lanca FSLN-a, nakon raskola unutar pokreta,
sredinom 1990-ih godina postaje njegova najveća kritičarka tvrdeći da je pokret reformom i institucionalnim
djelovanjem izdao temeljne principe iz gerilskih dana.
41
25
ravnopravnosti u okvire politiĉkog djelovanja gerile. Time se FSLN pozicionirao
nasuprot dominirajućem maĉizmu Somozine diktature, a samim time i pridobio
veći broj ţena za ljeviĉarske ideje, koja je gerila proklamirala.45
Na taj je naĉni ljevica pruţila okvir većoj emancipaciji ţena za razliku od
rigidnog samovlašća Anastasija Somoze, iako je naţalost nakon 1990-ih godina
jedan dio gerilaca uvelike napustio feministiĉku platformu.46
S intenziviranjem borbi rastao je i broj ţena koje su bile ravnopravno
ukljuĉene u gerilske aktivnost. Osim prethodno navedene Dore María Téllez,
izmeĊu brojnih gerilki koje su sudjelovale u Saninistiĉkoj revoluciji svakako treba
navesti Claudiju Chamorro Lacyso, koja se unatoĉ svome aristokratskom
podrijetlu odluĉila pridruţiti sandinistiĉkim borcima. Prema izjavi zapovjednika
Edéna Pastora, poznatijeg kao Comandante Cero, Cladija je bila hrabrija i u
ţivotu i u smrti od bilo kojega muškog gerilca.47
Unatoĉ sudjelovanju velikog broja ţena u nikaragvanskoj gerili, Idania
Fernandez, uslijed niza zasluga i naĉina na koji je ubijena, pretvorena je u mit i
simbol ţenskog otpora u okviru revolucionarnih pokreta. Stoga nam upravo
njezino djelovanje, postavljeno u kontekst gerilske borbe odnosno feminizma,
predstavlja ogledni primjera ţene koja je svojim djelovanjem pomicala granice.
5. Idania Fernandez – prava meĎu jednakima
Heroina Sandinistiĉke revolucije, Idania Fernandez, roĊena je na poĉetku
burnog revolucionarnog i antiimperijalistiĉkog razdoblja. Naime, samo dvije
godine nakon njezinog roĊenja, 1952. godine, došlo je do pada gvatemalskog
predsjednika Arbenza dok je 1956. godine zapoĉela Kubanska revolucija.
U vrtlogu revolucionarnog djelovanja, sa samo ĉetiri godine, Idania je,
1956. godine svjedoĉila masakru nad studentima, kojega je izvršio Somozin
reţim, u gradu Leonu. Uzimajući u obzir politiĉki kontekst njezinog odrastanja,
Vidi: Refi, Linda, L., „Woman in Latin America Guerrilla Movements: A Comparative Perspective“, JSTOR,
Comparative Politics, 18/1986., br. 2, 147.-169.
46 Valja istaknuti kako je 1995. godine došlo do razdora unutar FSLN, uslijed čega je jedan dio bivših gerilaca, među
kojima je bila i Dora Maríja Tellez, osnovao stranku Movimiento de Renovación Sandinista (Sandinista Renovation
Movement ,MRS), optuţujući FSLN za izdaju načela. U skladu s time Daniel Ortega, sadašnji predsjednik FSLN-a i
predsjednik Nikaragve, u suprotnosti s nekadašnjom feminističkom podlogom pokreta, danas je ţestoki protivnik
pobačaja i ţeninog prava odlučivanja.
47 Claudia Chamorro Lacyso, organizirajući Pastorov bijeg, poginula je u siječnju 1977. godine.
45
26
svakako valja naglasiti i utjecaj Teologije oslobođenja48, koja je tijekom 1960-ih i
1970-ih godina bila priliĉno raširena meĊu ljevicom Latinske Amerike. Na taj je
naĉin spoj religijskog elementa i politiĉke brutalnosti uvjetovao gerilsko odnosno
ljeviĉarsko djelovanje ove revolucionarke.
Stoga pod utjecajem vezivanja nauka Teologije oslobođenja i
marksistiĉkih revolucionarnih pravaca, Idania je već kao 20-godišnja studentica
ekonomije u Panami, pristala uz revolucionarna gibanja u Nikaragvi, koja su
formirala njezinu gerilsku svijest.
Njezin je rad u poĉetku bio više vezan uz logistiku. Tako da je Idanija u
Panami bila zaduţena za zbrinjavanje gerilaca koji su ranjeni prelazili granicu ili
koji su bjeţali pred vojskom te ilegalno dolazili u Panamu. MeĊutim svjedoĉeći
sve većoj i brutalniji odmazdi nad sandinistiĉkim gerilcima Idanija se, nakon
boravak u Panami49, odluĉuje za povratak u Nikaragvu i pridruţivanje gerili.
Iako su u Panami, postojali kampovi za obuku gerilaca, uslijed sve manje
potpore predsjednika Omara Torrijosa, Idania je vojnu obuku prošla na Kubi,
postavši time punopravni ĉlan FSLN-a. U kontekstu navedenog redovito je
putovala, u okviru tajnih misija na Kostariku.
S obzirom kako se potkraj 70-ih godina oĉekivao konaĉni pad Somozinog
reţima, Sandinisti su pripremali poĉetka završne ofenzive. Stoga je došlo do
otvaranja novih frontova. Sudjelujući u završnim ofenzivama, Idania je u rujnu
1978. godine ranjena na sjevernom Nikaragve.
Uskoro je došlo do niza ustanaka u Monimbou, Matagalpai i ostalim
mjestima, uslijed takvog razvoja situacije, Sandinisti su se odluĉili razdijeliti
zapovjedništvo na dvije glavne insurekcijske jedinice: Frente Interno u glavnom
gradu, Managui te na Zapadnu komandnu sa sjedištem u gradu Leonu, kojoj je
dodijeljena i Idania. Razlog je tomu je bilo njezino iskustvo u logistiĉkom
organiziranju. Naime bilo je potrebno pridobiti lokalno stanovništvo, studente i
radnike odnosno izvršiti regrutaciju za posljednju ofenzivu.
Teologija se oslobođenja posebno raširila među zemljama Trećega svijeta, učeći kako Isus Krist ne predstavlja
samo iskupiteljski , nego i osloboditeljski značaj za sve potlačene i poniţene ljude u svijetu. Najpoznatiji predstavnik ove
teologije bio je Camilo Torres (1929.-1966.), svećenik koji se pridruţio kolumbijskoj gerilskoj organizaciji Ejército de
Liberación Nacional, ELN. Njegov najpoznatiji citata, u skladu s Teologijom oslobođenja glasi: da je Isus živ, on bi danas
bio gerilac.
49 Godine 1973. Idania se preselila u Panamu.
48
27
Nakon kratkog puta u Panamu na susret s Omarom Torrijosom, koji je
pozvao Sandiniste na razgovor, Idania se u oţujku 1979. godine vratila u
Nikaragvu u jedinicu Dore Marije Tellez, nazvanoj Rigoberto López Pérez.
Situacija u Nikaragvi pribliţavala se kulminaciji, a Sandinisti su uslijed
brutalnog masakra Somozinog reţima nad stanovništvom u Leoni, Masayi te
Esteli, odluĉili kako je režimu odzvonilo.
Sukob se intenzivirao u travnju 1979. godine, a predvodnica gerilskih
odreda bila je Zapadna komandna, ĉiji se najveći broj ĉlanova sredinom
navedenog mjeseca nalazio u sigurnoj kući u okolici grada Leona, koju su
Somozini vojnici, uslijed izdaje jednakog ĉlana gerile, napali. Uslijed okršaja
poginuli su svi ĉlanovi navedene komande dok su Idania i Araceli Perez Darias
odvedene u vojnu utvrdu el Fortin de Acosaco, u kojoj su podvrgnute strašnom
muĉenju.50
Nakon nekoliko dana zarobljeništva, Idania Fernandez je zajedno s
Aracelijom Perez Darias, ubijena 16. travnja 1979. godine.
Svega nakon nekoliko mjeseci Somozin reţim je pao, a Idania je, kako je
napisala u pismu kćeri, svoj život ostavila kao primjer.
5.1 Gerilka, majka, ţena
U skladu s navedenom motivacijom ţena za ulaska u gerilu, i na primjeru
Idanie oĉituje se kako rodna ravnopravnost nije bila dominirajući faktor u odnosu
na politiĉku motiviranost. Unatoĉ su tomu, moţda i nesvjesno gerilke doprinijele
formiranju feministiĉkog diskursa u okviru revolucije odnosno gerile. Na taj se
naĉin u okvirima ljeviĉarske gerile rušio kulturološki obrazac o podreĊenoj ulozi
ţena, kako u kontekstu vlastite obitelji tako i u širem društveno-politiĉkom
kontekstu.
Idanijino se pomicanje granice, ponajprije oĉituje u njezinoj interpretaciji
uloge majke. Naime, 1975. godine, rodila je djevojĉicu, koju je nazvala prema
poginuloj gerilki Claudiji Chamorro Lacyso, kojoj je htjela u nasljeĊe ostaviti
ljepotu slobode i mira.
50
Vojarna je predstavljala sjedište Somozine vojske za zapadno područje.
28
Prema Idaniji, uloga majke spaja se s ulogom revolucionarke i time
prelazi kulturološki determinirajući granicu kućnog praga. Na taj naĉin ona u
okviru Sandinistiĉke gerile, ne stvara samo bolji svijet za svoju kći, nego za cijelo
čovječanstvo. Time se zapravo majĉinstvo koje tradicionalno pripada kontekstu
obitelji te intimnih odnosa postavlja u širi društveno-politiĉki kontekst.
Premda se moţe uĉiniti kako Idania podĉinjava rodni aspekt politiĉkom
ili revolucionarnom cilju, ona u pismu, upućenom kćeri, s jedne strane, u okviru
isticanja elementa ĉovjeĉnosti, obuhvaća široki društveni aspekt, stvarajući na taj
naĉin potpunu rodnu ravnopravnost. Dok, s druge strane, istiĉući svoju majĉinsku
ulogu, naglašava njezinu vaţnost u revolucionarnom ratu. Time se njezina
primarna uloga širi, ĉime prelazi uobiĉajene granice majčinske dužnosti.
Spajajući majĉinsku duţnost s ljeviĉarskim idejama, u okviru gerile,
Idania pridonosi stvaranju novog narativa, vezanog uz gerilu i feminizam. Naime,
tome odnosu, u kontekstu navedenog, pridodaje majĉinstvo kao izraz istinskog
humaniteta koji je potreban svakom revolucionaru/ki u njegovoj/njezinoj borbi.
5.2 Gerilski feminizam ili san o utopiji
Idania Fernandez, svojim je djelovanjem u okviru sandinistiĉke gerile,
zajedno s ostalim gerilkama, dekonstruirala mit o gerili kao iskljuĉivo
maĉistiĉkom okviru djelovanja. Naime, naglašavanjem uloge majke, kao ljudskog
bića koje je u širokoj sluţbi ĉovjeĉnosti, ona je ustala, ne samo protiv Somozinog
reţima nego i protiv patrijarhalne perspektive koja je dominirala latinoameriĉkim
društvima.
Hodajući po blatnjavim stazama, probijajući se kroz dţunglu u strahu od
zaraze malarijom Idania je, suprotstavljajući se gotovo kanoniziranoj ideji kako
samo mačo gerilci stvaraju bolji svijet, ostavila neizbrisiv trag, kako u gerilskom
tako i feministiĉkom okviru.
Naglašavajući ulogu majke, kao braniteljice ljudske humanosti, Idania
nikako nije zanemarila rodni aspekt svoga gerilskog djelovanja, dapaĉe ona ga je
postavila u šire dimenzije dodajući mu ulogu nositelja društvenih promjena.
U kontekstu navedenog u knjizi Ser madre en Nicaragua51, predstavljena
su svjedoĉanstva majki, koje su izgubile djecu u Revoluciji. U spomenutoj knjizi,
majke/revolucionarke istiĉu kako im je upravo majĉinstvo dalo snagu za borbu.
51 Solá,
29
Roser; María Pau Trayner. Ser madre en Nicaragua. Testimonios de una historia no escrita, Barcelona, 1988., 13-244.
Najbolje o majĉinskoj revolucionarnoj ulozi svjedoĉi Idanino pismo,
upućeno kćeri, koje je napisala naporedno prije svoje smrti, 16. travnja 1978.
godine.
Moja najdraža mala kćeri52,
(…)
Revolucija zahtijeva cjelokupnu predaju svakog od nas. Naša nas svijest
potiče da postanemo sudionici revolucionarnih procesa.
Moja je najveća želja da uskoro osvane dan kada ćeš živjeti u slobodnom
društvu, u kojemu ćeš se moći ispuniti kao istinsko ljudsko biće, u svijetu u
kojemu će svi ljudi radije biti braća i sestre, nego li neprijatelji. Voljela bih s
tobom hodati ulicama, rame uz rame, i vidjeti vesele dječje osmijehe, parkove i
planine. Htjela bih se veseliti tvoj radosti, vidjeti naše ljude kako rastu kao sretna
djeca, postaju nove osobe, pošteni i svjesni svoje odgovornosti prema ljudskom
rodu. Morat ćeš naučiti cijeniti cijeli ovaj raj mira i slobode, u kojom ćeš uživati.
Kažem ovo jer su naši najbolji ljudi prolili krv za taj cilj, i to su učinili s
ogromnom ljubavlju za ljude, za slobodu i za mir kao i za dobrobit budućih
generacija. Učinili su to za djecu poput tebe, kako ne bi osjetili represiju,
poniženje, glad i bijedu, koju su osjetili mnogi ljudi u našoj lijepoj Nikaragvi. Ovo
ti sada govorim u slučaju da više ne dobijem priliku. To je lako moguće jer smo
svjesni našeg puta kao i naših neprijatelja. Osjećamo da ćemo u slučaju smrti,
umrijeti kao pravi revolucionari u punom smislu te riječi. Znamo da ćemo zauzeti
naše mjesto u povijesti kao što smo znali preuzeti odgovornost i dužnost. To je
naše najveće zadovoljstvo kao revolucionara, kao ljudskih bića i kao majki. Majka
ne označava samo ženu koja je rodila i brinula se o djetetu. Biti majka znači
cijelim bićem osjećati patnju djece, muškaraca i mladih ljudi, diljem svijeta, kao
da su svi oni plod naše vlastite utrobe. Moja je najveća želja da postaneš prava
žena sa čistim osjećajima i velikom ljubavlju za cijelo čovječanstvo. Moje je želja
da naučiš braniti pravdu gdje god je ona napadnuta, protiv svakoga i svugdje.
Kako bi to mogla činit moraš najprije biti istinsko ljudsko biće. (….) Uzmi
najbolje od svake revolucije i revolucionara kao primjer i primjenjuj naučeno
52 Pismo
je objavljeno u knjizi With Passion and Compassion: Third World Women Doing Theology, (ur. Fabella, Virginia;
Oduyoye, Mercy Amba), New York, 1988. (prijevod Ana Rajković)
30
svaki dan, kako bi svakim novim danom postale bolja osoba. Uvjerenost da ćeš do
učiniti, pruža mi veliki mir.
Ne želim ti ostaviti riječi, obećanja ili moralne prodike. Ono što ti
ostavljam je stav prema životu….
Kada se sjetim tvog prelijepog lica
prelijepog poput cvijeta i slobode
još se više predajem borbi,
donoseći Revoluciji tvoj osmijeh
sjećam te se svaki dan.
Uvijek te zamišljam, točno onakvom kakva jesi.
Uvijek voli naš narod i čovječanstvo.
S cijelom ljubavlju koja je u tvojoj majci, Idania.
Do slobode! Domovina ili smrt!
Zaključak
Prostorni je kontekst Latinske Amerike, veći dio svoje povijest, proţet
permanentnim borbama, koji su mu s jedne strane pridodali gotovo mitsku
aureolu borbe protiv despotskih reţima, dok s druge strane, u kulturološkim
okvirima ovaj je prostor dugo vremena interpretiran kao izrazito maĉistiĉki okvir,
unutar kojega su gotovo u potpunosti dokinite mogućnosti ţenskog participiranja
u društveno-politiĉkim promjenama.
Razvoj je takvog diskursa doprinio odreĊenoj rodnoj iskljuĉivosti, u
kontekstu uloge ţena, koje su unatoĉ tomu itekako bile aktivne sudionica svih
društveno-politiĉkih promjena.
Do promijene navedenog odnosa dolazi tijekom drugog revolucionarnog
vala, za ĉiji je uspjeh bila presudna široka narodna potpora, koja je posebno
ukljuĉivala ţene. Stoga se od poĉetka 1960-ih godina stvara ljeviĉarska gerila/
revolucionarni pokreti, ĉije su politiĉke platforme direktno upućene ţenama.
31
U kontekstu navedenog, istiĉe se Sandinistiĉka revolucija u Nikaragvi
odnosno Frente Sandinista de Liberación Nacional (FSLN), kao gerilski pokret u
kojem je zabiljeţena najveća participacija ţena.
Osim logistiĉke uloge, ţene su bile zastupljene u najvišim zapovjednim
ĉinovima, boreći se na prvim crtama protiv reţima Anastasija Somoze. Uz gerilke
poput Dore María Téllez ili Claudije Chamorro Lacyso, svakako se istiĉe Idania
Fernandez, koju mnogi svrstavaju uz bok najvećih latinoameriĉkih revolucionara,
poput Joséa Martíja ili Ernesta Che Guevare. Naime baš poput navedenih i Idania
je revoluciji dala ţivot, postavši time dio kolektivne svijesti o nuţnosti borbe za
utopiju.
Djelovanje Idanije Fernandez moţemo promatrati u trostrukom kontekstu.
U kontekstu njezine uloge kao revolucionarke, ţene te majke. Spajajući sve tri
uloge u okviru Sandinistiĉke revolucije, s ciljem stvaranja boljeg svijeta, Idania je
pomicala granice determinirane uloge ţene kao i granice majĉinstva, dodajući mu
revolucionarni aspekt, kao iskonski naĉin brige za cijelo ĉovjeĉanstvo.
Djelovanje Idanije Fernandez omogućava širu analizu utjecaja ţena u
gerilskim pokretima kao i dekonstrukciju mita o iskljuĉivo maĉistiĉkom
gerilskom djelovanju. Naime, premda je dugo vremena prevladavalo uvjerenje
kako prostor gerilskog djelovanje ukljuĉuje muške figure, u kontekstu djelovanje
Idanije Fernandez otkriva se novo istraţivaĉko podruĉje koje ispituje odnose
ţena/feminizma te gerile/revolucije.
U kontekstu navedenog Idania Fernandez, predstavlja znaĉajnu povijesnu
osobu, ĉija se djelatnost ne moţe jednodimenzionalno odrediti. Stoga ona svojim
djelovanjem ujedinjenje, ali i pomiĉe duboko ukorijenjene granice rodne prevlasti
kao i borbe za bolje sutra. Na taj naĉin ona zasluţuje znaĉajnije mjesto, kako u
feministiĉkom tako i u povijesno-politološkom okviru, koje nadilazi uobiĉajenu
retoriĉku glorifikaciju.
Moţemo zakljuĉiti kako je Idania u svojoj donkihotovskoj borbi ipak
uspjela pomaknuti krute granice predrasuda i rodne tipizacije, ostavivši nam svoj
život kao primjer.
32
Najavni plakat ciklusa tribina ROD I LEVICA
Doma omladine Beograda, april 2014.
Tribina*: "FEMINIZAM I LEVICA:
NEKAD I SAD"
sreda, 17. septembar 2014. u 19:00
DOB//Klub
Ciklus: ROD I LEVICA 3
Govore: Anita Dragosavac, moderatorka i panelistkinje/panelisti Andrea Jovanović, Nikola
Baković i Aleksandra ĐorĎević.
Dom omladine Beograda i Ženski informaciono-dokumentacioni trening centar (Ženski INDOK
centar) uz podršku Fondacije „Roza Luksemburg“ nastavljaju ciklus predavanja/diskusija:
ROD I LEVICA 3
Nastavljamo drugi tematski blok naših tribina izlaganjem radova pristiglih na konkurs: “Femininizam i
levica: nekad i sad“ (Feminism and left - beginnings and nowdays)
Na ovom panelu biće predstavljeni radovi u okviru druge teme: Feminizam i socijalizam – Ideje i
prakse koje su otvorile prostor za levi feminizam u bivšoj Jugoslaviji (Feminism and socialism – Ideas
and practices which created the space for left feminism in ex Yugoslavia).
Namera nam je bila da uključujući istraživački rad i analize događaja koji su obeležili istoriju feminizma
i levice ovog perioda, dotaknemo različita pitanja.
Na tribini ćete imati prilike da upoznate sledeće teme i panelistkinje:
- Drug-ca žena 1978. / Jugoslovenska žena = Jugoslovenski problem –
uvodničarka i moderatorka Anita Dragosavac
- Čije je žensko pitanje? Antifašistički front žena (AFŽ) unutar i izvan
socijalističke transformacija društva – panelistkinja Andrea Jovanović
- Redefinisanje društvenog položaja jugoslovenskih žena u ranom
socijalizmu putem omladinskih radnih akcija ORA - panelista Nikola
Baković
- Glasilo AFŽ-a „ŽENA DANAS“ (1943 – 1953) - panelistkinja Aleksandra
ĐorĎević
Postanite (i ostanite) učesnice i učesnici oživljavanja istorije feminizma i levice!
* Najava tribine
preuzeta sa veb sajta
Doma omladine
http://
www.domomladine.or
g/debate/lat/tribinafeminizam-i-levicanekad-i-sad
Cilj projekta ROD I LEVICA je emancipacija kroz edukaciju i otvaranje prostora za kritičko mišljenje i
preispitivanje opusa socijalnih pokreta sa posebnim osvrtom na feminizam na prostorima bivše
Jugoslavije. Tema roda i levice zapostavljena je i obojena mnogim predrasudama i zato predstavlja
izazov, izvor inspiracije i nadamo se zanimljiv podstrek za sve aktiviste/aktiviskinje, studente/
studentkinje, istraživače/ istraživačice, kao i sve one kojima je bavljenje alternativnim politikama
zadovoljstvo i oblast interesovanja. Svi su dobrodošli na naša predavanjima, koja su osmišljena tako
da nakon teorijskog uvoda u specifičnu temu, ostavljaju prostor za razgovor i debatu.
34
Anita Dragosavac
DRUG-CA ŢENA 1978. /
JUGOSLOVENSKA ŢENA=
JUGOSLOVENSKI PROBLEM
Istoriju organizovanog feministiĉkog rada na ovim prostorima moţemo
pratiti od vremena Kneţevine Srbije (1815-1882) do danas... Stare prakse su se
nadovezivale na nove i ĉinile istoriju ţena u Srbiji, potom i Jugoslaviji,
uzbudlјivim, uglavnom progresivnim i nikad do kraja razjašnjenim procesom. U
mnoštvu datuma i dogaĊaja, neretko loše interpretiranih ili u najmanju ruku
prećutanih, nailazimo na ţene, pritisnute mizoginijom, kako iznova i iznova,
zbijaju redove i ustaju u borbu i odbranu svojih sloboda, prava, jednakosti... Nјih
su inspirisale, usmeravale i vodile ţene, koje slobodno moţemo nazvati
avangardom ţenskog pokreta, a koje su odbijale da prihvate nametnute im
standarde ţivlјenja. Okuplјajući se oko znaĉajnih datuma, organizacija,
konferencija, marševa i štrajkova, one nisu predstavlјale neki sluĉajni istorijski
incident, već pruţeni odgovor i reakciju na aktuelni sistem vrednosti i pritiske
društveno politiĉkog sistema.1
Da je ţena ''Drugi pol'' potvruĊuju istorijski tragovi u svim zabeleţenim
periodima i sistemima. Ţena je bila ''drugo'' i u komunistiĉkom odnosno
socijalistiĉkom poredaku, koji je obećavajući mnogo, ţenu sa vrha liste prioriteta,
spustio u zaĉelјe. Da se u socijalizmu, po ţenskom pitanju nije ''stiglo i preteklo''
govori ĉinjenica, da mnoga pitanja nisu uopšte dospela na javnu debatu i agendu.
Otuda u konferenciji Drug-ca iz 1978., otklon prema aktuelnom statusu quo i
zauzimanje stava u kom se pozivalo na društveni dijalog i problematizaciju stanja
u kome ţive ţene u Jugoslaviji. U širem kontekstu, konferencija je predstavlјala
konstruktivnu kritiku jugoslovenskog samoupravnog sistema iznutra, budući da
domaće feministkinje, u tom trenutku, ne nastupaju sa antisocijalistiĉkih pozicija.2
Izneveravanjem autentiĉnih marksistiĉkih programa, osmišlјenih da sluţe
i unapreĊuju poloţaj ţena, ĉemu u prilog stoji ĉinjenica o ukidanju AFŢ-a 1953.,
35
1 Vidi Gizela Bok,
Žena u istoriji Evrope,
Beograd, 2005.
2 Chiara Banfiglioli,
Remembering the
conference,ComradeWoma
n. The Woman's
Question: A New
Approach, Utrecht.
2008
u periodu razvijenog socijalizma o kome je ovde reĉ, stiglo se do toga da su se
ţenskim politikama, na idejnom i praktiĉnom nivou bavili lјudi koji su bili
postavlјani od strane Partije, ili su pak, bili nezainteresovani i nesposobni
kadrovi.3
To je dovelo do evidentnog usporavanja ako ne i potpunog zanemarivanja
politike emancipacije ţena. U takvom stanju sazreva ideja o organizovanju Drugce, i ne iznenaĊuje što je organizuje grupa ţena koja pokušava da zaobiĊe
institucionalne okvire i pravila, ovim ĉinom jasno odbijajući da podrţi zvaniĉnu
drţavnu ideologiju, koja ţensko pitanje svrstava i ne odvaja od klasnog.
MeĊutim, kada se razmišlјa o Drug-ci, ne bi trebalo gubiti iz vida priliĉno
relaksiranu i dobrim delom liberalizovanu društvenu klimu. Naime, represivni
karakter komunistiĉkih odnosno socijalistiĉkih reţima, karakteristiĉan i za rani
period SFRJ, polako je bivao napuštan, o ĉemu posebno govore dešavanja vezana
za ĉuvenu 68.- u, i zamenjivan modelom mekog socijalizma koji je išao na ruku
filtriranju društvenih nezadovolјstava.4 To je, izmeĊu ostalog, razlog što neke od
inostranih gošći konferencije Jugoslaviju i jugoslovenske feministkinje vide bliţe
zapadnom politiĉkom i kulturološkom modelu, nego onom iza Gvozdene zavese.
Ovakvo viĊenje stvari potvrĊuju napisi u domaćoj štampi, koja sam
dogaĊaj i ţene okuplјene oko njega, percipira kao pozapadnjeĉene elemente koji
struje meĊu jugoslovenskim ţenama, ali i društvu u celini. Iz ovoga ne bi valјalo
zaklјuĉiti da je jugoslovenski mainstream odobravao vetrove koji su duvali sa
Zapada, naprotiv. Štampa bliska sistemu i Partiji, izmeĊu redova, upozorava da
postoje crvene linije i da ih nije pametno prelaziti.5 Dakle, optuţbe zapadnih
feministkinja da su domaće isuviše blizu Partiji i sistemu koji treba suštinski da
kritikuju i, kroz feministiĉku teoriju preispituju, nisu opravdane.
3 Boţinović Neda,
Žensko pitanje u Srbiji u
XIX i XX veku,
Beograd, 1996.
4 Đorđe Tomić, Petar
Atanacković, Društvo u
pokretu. Novi društveni
pokreti u Jugoslaviji od
1968 do danas, Novi
Sad, 2009.
5 Vidi spisak štampe
na kraju rada
Kritikujući nedovolјnu autonomnost i autentiĉnost jugoslovenskog
feministiĉkog pokreta, zapadne gošće su pokazale izvestan stepen nerazumevanja
domaće politiĉke scene i kulture, kao i prirode i raznovrsnosti jugoslovenskog
samoupravnog sistema. Sa stanovišta razliĉitih politiĉkih pozicija, kao i
kulturoloških i demokratskih tradicija, nisu mogle biti mogle izbegnute razlike u
tumaĉenjima i prilazima ţenskom pitanju. Sledstveno tome, kritikujući domaći
koncept i formalizam u pristupu emancipaciji ţena, strankinje su promovisale
zapadni model emancipacije, koji je favorizovao osnaţivanje ţena kroz rad u
grupi, podizanje samosvesti, stavlјajući akcenat na problematizaciju tema koje
36
dolaze iz tzv. privatne sfere. Danas se moţe reći da su opravdana oba stanovišta,
pošto u trenutku o kome se govori strane feministkinje, primera radi, nisu imale
dozvolјen abortus, dok domaće nisu imale razvijenu teorijsku i praktiĉnu mreţu
samostalnih ţenskih organizacija i društava. Šarenilo stavova i mišlјenja, ĉini se,
ujedinilo je oznaĉavanje patrijarhata kao krovne institucije svih nepravdi i
ograniĉenja nametnutih ţenama, bez razlika u poreklu, jeziku, rasi, socijalnom
statusu i dr.6
Na prepoznavanju razlika i uporeĊivanju feministiĉkih iskustava kod nas
i u svetu, nije se stalo na ovoj konferenciji. Ona je otvorila još jednu, podjednako
vaţnu temu, kroz pitanja razlika i komplesnosti unutar samog jugoslovenskog
feminizma. U nikad do kraja dovršenoj i, pravno, ekonomski, politiĉki i
kulturološki unificiranoj drţavi, kakva je bila Jugoslavija, feminizam nije mogao
izbeći lutanja i nestalnosti.7 Drug-ca zato predstavlјa taĉku okuplјanja
jugoslovenskog feminizma, pošto nije bilo uobiĉajeno a ni lako sprovodlјivo
okuplјanje feministkinja iz razliĉitih delova zemlјe. Bila je to jedinstvena prilika
da se progovori i ĉuje o poloţaju ţene u razliĉitim delovima drţave, nepovezanim
i sve dalјim republikama, koje su sve više klizile u posebnosti i nezavisnost. U
drţavi koju su sve više opterećivali problemi ekonomske, etniĉke i verske prirode,
izgledalo je da je feminizam, dostizanjem formalne jednakosti, izgubio smisao i
aktuelnost. I dok su se ''drugovi-voĊe'' vraćali ţenskom pitanju samo u prigodnim
prilikama (izbori, praznici i sl.), pokušavajući da otupe seĉivo feministiĉkog
maĉa, u ĉemu im je nedvosmisleno pomagala rastuća nezaposlenost ali i,
neiskornjena nepismenost, neobrazovanost i neobaveštenost dela ţenske
populacije u Jugoslaviji, ţene okuplјene oko Drug-ce sa pozornice konferencije,
apeluju na sve veću marginalizaciju ţena i njihovo potiskivanje u drugi plan, ''dok
se ne reše vaţnija i ozbilјnija pitanja.'
''Progutati knedlu'' i priznati da socijalizam nije uspeo da reši ţensko
pitanje u već naĉetom jugoslovenskom sistemu, nije bila nimalo jednostavna
stvar...Još je manje bilo prijatno ĉuti analize dostupnih podataka i istraţivanja, o
kojima se razmatralo na skupu a koja su porazno govorila o stanju meĊu ţenama.
To se pre svega odnosilo na nemogućnost i realnu spreĉenost ţena da ostvare sve
svoje potencijale, bez obzira na to što se u javnosti širila slika ţene, koja ako ţeli,
moţe istovremeno da bude i ''ţena maĉkica, majka, domaćica, radnik,
samoupravlјaĉ i dr''. No, ipak se ĉini da je u jugoslovenskoj javnosti postojao veći
37
Chiara Banfiglioli,
Remembering the
conference,ComradeWoma
n. The Woman's
Question: A New
Approach, Utrecht.
2008
7 Vera Gudac Dodić,
Žena u socijalizmu,
Beograd, 2006.
6
stepen razumevanja za onu vrstu problema koji su dolazili iz sfere
javnog, a ticali su su se nejednakih nadnica, jednakosti na trţištu
rada i radnih odnosa uopšte. Ipak, evidentno je da ni ti problemi
nisu nikad kontinuirano i do kraja bili rešeni. Pozivanjem na Ustav,
koji je uistinu, ţenama doneo neka od prava koja ranije nisu imale,
suštinski se izbegavalo preuzimanje odgovornosti za to što mnoga
druga ţenska prava nisu bila poštovana ili proširivana.
Tribina ciklusa Rod i
levica 3: Feminizam
nekad i sad, Dom
omladine Beograd,
septembar 2014.
Kao što je već naglašeno, jugoslovenski patrijarhat je omogućio
ţenama formalnu, ali ne i suštinsku jednakost. Na mnogo veći otpor
i ignorisanje ţene u Jugoslaviji su nailazile kada su pokušavale da
pomere granice dozvolјenog u domenu privatne sfere. Muškarci u
SFRJ u većinskom broju, nisu lako pristajali na promene
tradicionalnih uloga u kući, teško se odriĉući svog povlašćenog poloţaja u istom.
Prituţbe ţena na skriveni i neskriveni seksizam, smatrali su smešnim, a svoj
doţivlјaj ţene kao objekta poţude i reprodukcije preovlaĊujućom suštinom
ţenstvenosti. Diskusije o promenama u savremenoj porodici, ĉesto potencirane od
strane ţena, takoĊe nisu bile dobrodošla tema, jer su pored pukotina koje su
otkrivale u domenu privatnog, one ukazivale i na nebrigu drţave i nedovolјno
staranje o mladima.
I jugoslovensko društvo kao i gotovo sva ostala na svetu, ţeni namenjuje
skromne, ponizne osobine i pozadinsku ulogu. Da bi u bilo kom smislu mogla da
napreduje, ţena je uglavnom morala biti dvaput bolјa od svog muškog
konkurenta. S druge strane, ĉesto je kao i muškarac bila kreator društvenih
nepravdi, koje su takoĊe bile sastavni deo jugoslovenskog socijalizma, a odnosile
su se na statusne razlike, klase, nepotizam, korupciju, diskriminaciju i dr.
U sistemu koji je poĉev od 70-ih god. 20. veka gubio na vitalnosti,
napredne inicijative nisu mogle u potpunosti biti zadovolјene. MeĊutim, ne treba
zaboraviti zavidan napredak, ostvaren na mnogim nivoima u pogledu pobolјšanja
poloţaja ţena. U tada već prezaduţenom jugoslovenskom društvu, ĉak i kada je
bilo volјe da se promene vezane za uslove u kojima ţene ţive ostvare, ĉesto nije
bilo sredstava, dovolјno struĉnosti, infrastrukture i dr. Zato je svaki feministiĉki
korak napred, u društvu koje ima tradiciju sporog napredovanja bio dragocen, a
Drug-ca da nam je otkrila da brojni ţenski problemi imaju univerzalan karakter i
otud jugoslovenska ţena nije bila samo jugoslovenski problem.
38
Izvori i literatura:
Štampa:
1. M.S, ''Drug-ca Ţena'', Bazar, 28. oktobar 1978, str. 16.
2. Slobodanka Ast, ''Šta ţene hoće'', Nin, 12. novembar 1978. str. 24
3. N. Marković, „'Kako pripitomiti dvonoţnog mačora'', List Saveza Socijalističke Omladine Srbije,
11. novembar 1978. str. 15
4. D. Bukumirović, ''Da li je vaţna i potpetica'', Politika, 2. novembar 1978, str. 15
5. Tanja Prica, ''Šta je to ţensko pitanje'', Polet, List Saveza Socijalističke omladine Hrvatske, 6.
novembar 1978, str. 8.
6. Mihailo Blečić, ''Ţena'', List za život i lјubav, 29. oktobar 1978, str. 9
Literatura:
1. Boţinović Neda, Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku, Beograd, 1996.
2. Chiara Banfiglioli, Remembering the conference,ComradeWoman. The Woman's Question: A
New Approach, Utrecht. 2008.
3. Gizela Bok, Žena u istoriji Evrope, Beograd, 2005.
4. Vera Gudac Dodić, Žena u socijalizmu, Beograd, 2006..
5. Zaharijević Adriana, Lončarević Katarina, Kratak istorijski pregled važnijih datuma za
feminizam u Srbiji i svetu, Beograd, 2008.
6. Zaharijević Adriana, Postajanje ženom, Beograd, 2010.
7. Danijel Keţić, Pisani mediji iz vremena socijalističke Jugoslavije u kontekstu istorijskih
izvora, Tokovi istorije, 1/2013, INIS, 2013.
8. Gordana Stojaković, Solidarnost ili lajkovanje, dnevnik feministkinje o feminizmu i levici u Srbiji
(1978-2008), Beograd, 2011.
9. Đorđe Tomić, Petar Atanacković, Društvo u pokretu. Novi društveni pokreti u Jugoslaviji od
1968 do danas, Novi Sad, 2009.
10. Nadeţda Ĉačinović, Rod i levica, pitanje klase u feminizmu, Beograd, 2012.
Internet strane:
1. www.slobodnifilozofski.com/2011/12/nada-ler-sofronic-mlade-zene-ne-smiju.html
2. http://crvenared.files.wordpress.com/2011/11/danijela-duganc5beic487-c5beivanovic487profemina-fragmenti-c5beenskih-sjec487anja-1978-i-danas.pdf
3. http://www.arhivaskc.org.rs/hronografije-programa/velike-manifestacije/5840-drug-ca-zenazensko-pitanje-novi-pristup-27-30-oktobar-1978.html
4. http://zindokcentar.org/text/text5.htm
5. http://www.zindokcentar.org/files%20srp/izdavastvo.htm
39
Andrea Jovanović
Čije je „ţensko pitanje“?
Antifašistički Front Ţena unutar i izvan
socijalističke transformacije društva
Pitanje kojim bih volela da zapoĉnem jeste zašto bismo se bavili
Antifašistiĉkim Frontom Ţena (AFŢ) danas, u ovom kontekstu i gotovo šezdeset
godina nakon njegovog (samo)ukidanja? Prvo, uverenja sam da je AFŢ jedan
redak primer ţenske organizacije koja je poĉela da postoji tokom Drugog
svetskog rata, a koja je nastavila da postoji i posle njega, i što je moţda još
vaţnije, posle socijalistiĉke revolucije koja se dogodila tada na ovim prostorima.
Drugo, radi se o organizaciji koja je, s jedne strane, uĉestvovala u izgradnji
jugoslovenskog socijalistiĉkog društva, a koja se, s druge strane, istovremeno
bavila ţenskom emancipacijom i osloboĊenjem ţena. Imajući to u vidu, verujem
da bi danas istoriju AFŢ-a trebalo uzeti u obzir prvenstveno fokusirajući se na dva
vaţna i meĊusobno povezana pitanja:
(1) Da li je socijalistiĉki projekat per se dovoljan za prevazilaţenje
patrijarhalnih odnosa i ostvarivanje ţenskog osloboĊenja? I, ako je odgovor na
ovo negativan,
(2) šta onda moţemo nauĉiti na osnovu AFŢ iskustva i iskoristiti u
današnjem kontekstu sa ciljem da razvijemo neki vid uspešnog oblika
organizovanja ţenske borbe?
Volela bih da zapoĉnem sa kratkim pregledom istorijata AFŢ-a u cilju da
stavim stvari u njihov kontekst, kao i da bi oni koji još uvek nisu dovoljno
upoznati sa ovom temom dobili neki osnovni uvid u nju, pre nego što preĊem na
analizu istog kako bih pokušala da dam odgovore na prethodna dva pitanja.
AFŢ je zapoĉeo sa svojim radom već tokom prve godine Drugog svetskog
rata na Balkanu. Mnoge od njegovih ĉlanica već su bile ukljuĉene u levi
aktivizam, a mnoge od njih su došle iz „Sekcije mladih“ jedne starije
jugoslovenske ţenske organizacije po imenu „Ţenski pokret“. Vaţno je već na
40
poĉetku naglasiti da je većina njih već tada bila uĉlanjena u tada ilegalnu
Komunistiĉku partiju Jugoslavije.
Postojala su dva vaţna razloga zbog kojih je oformljena druga ţenska
organizacija i sada ću ih samo navesti ovde. Prvo, dok je tokom tridesetih godina
dvadesetog veka bilo moguće da komunistkinje rade sa i unutar ove starije, ĉesto
vrlo liberalno i graĊanski orijentisane organizacije, ujedinjavajući se povodom
borbi za ţensko pravo glasa, situacija se promenila kada je postalo oĉigledno da je
poĉetak rata izvestan. Dok su ţene iz ovog starijeg pokreta verovale da neki „veći
dogaĊaji stupaju na svetsku scenu“ i da „nije pravo vreme da se postavlja ţensko
pitanje“, mlade aktivistkinje koje su mahom dolazile iz redova komunistiĉke
partije verovale su upravo suprotno: da ţene jesu i da bi morale biti sposobne da
uĉestvuju u ovim dogaĊajima koji će promeniti svet. Drugo, već na samom
poĉetku rata, praksa je pokazala da su u pravu: njihova uloga u ratu nije samo bila
moguća, već je vrlo brzo postala nuţna. U ovom tekstu, neću se fokusirati na
ulogu ţena u ratu, jer mi to nije tema i jer verujem da je o tome već dosta toga
napisano. Volela bih samo da u tom pogledu naglasim jednu vaţnu poentu. Usled
mnogih razliĉitih razloga i uslova, o kojima naţalost ne mogu ovde dublje
govoriti, uĉešće ţena u ratu i njihova suštinska uloga u njemu bila je presudna za
postizanje njihove jednakosti sa muškarcima, barem na nivou
narodnooslobodilaĉke borbe. One su na jednakom nivou kao i muškarci
uĉestvovale u borbi, bile su birale za naĉelnice partizanskih odbora, imale su
jednako pravo glasa unutar njih, itd. Vaţna stvar koju bi ovde trebalo upamtiti
jeste da ova sloboda nije bila samo formalna: radilo se o stvarnoj jednakosti, koju
su ţene u borbi uţivale svakog dana.1
TakoĊe je vredno pomena da je relativno kratko pred poĉetak Drugog
svetskog rata ţenska organizacija okupljena u „Sekciji mladih“ predstavljala
najveći i najbrojniji politiĉki pokret u Jugoslaviji. Kada je rat poĉeo, njihovi
ciljevi izneti su veoma jasno: uĉešće u narodnooslobodilaĉkoj borbi, ali i, „rame
uz rame“ sa tim, rad na pitanju ţenskog osloboĊenja.
Sada ću preći na period posle završetka rata i pokušati da navedem neke
bitne uloge koje su pripale organizacijama AFŢ-a. Vaţno je da uzmemo u obzir
situaciju i kontekst u kojem se Jugoslavija nalazila u tom trenutku: rat je bio
gotov i ostavio je zemlju opustošenom – nije bilo hrane, nije bilo odeće, gotovo
trista hiljada dece izgubilo je barem jednog roditelja, i dakle, zemlja je morala biti
izgraĊena iz temelja. U toj situaciji, AFŢ preuzima ulogu javnih sluţbi. Radilo se
o dobro organizovanom, delimiĉno centralizovanom pokretu, koji je zahvaljujući
41
1 Ovo naravno ne
znači da unutar NOBa nisu postojali različiti
otpori ţenskoj
jednakosti i
oslobođenju. Naime,
bilo bi veoma naivno
misliti tako nešto –
atmosfera na ovim
prostorima u to vreme
bila je dosta
konzervativna, a
patrijarhalne strukture
su proţimale i
partizanske odrede
kao i bilo koji drugi
segment društva. No,
vaţno je primetiti da,
pored velike podrške
koju su ţene uţivale
među nekim
pripadnicima
partizanskih odreda,
one same su se na
dnevnom nivou borile
za svoju jednakost i
unutar ratnih borbi.
Verujem da ne bi bilo
preambiciozno reći da
je moţda i taj
momenat bio veoma
vaţan za sticanje
njihovog
samopouzdanja i
neodustajanje od
borbe za ţenska prava
tokom ratnih godina.
svojoj ulozi u ratu bio veoma poznat i blizak narodu, i imao moć da mobilizuje
ţensku populaciju u velikim brojkama. Njegovi ciljevi samo su se malo promenili
u odnosu na one iz ratnog stanja. Na prvom mestu, bilo je potrebno da i ţene
uĉestvuju u izgradnji budućeg socijalistiĉkog društva, a na drugom, iako je nova
drţava formalno prihvatila i pravno uvela formalnu rodnu jednakost, u to vreme je
prevladalo mišljenje da je ţenama potrebna njihova sopstvena organizacija, koja
neće biti odvojena od drţave, ali koja će i dalje imati odreĊenu autonomiju u
bavljenju „ţenskim pitanjem“. U to vreme, ţensko pitanje znaĉilo je mnogo
razliĉitih stvari: emancipaciju, opismenjavanje, politiĉko obrazovanje, ulazak u
javnu sferu, ulazak u sferu nadniĉkog rada, obrazovanje u pogledu majĉinstva,
zdravstveno obrazovanje, i tako dalje. Ţene su takoĊe predstavljale veliku
potencijalnu radnu snagu koja je morala biti iskorišćena. Centralni komitet KPJ
napisao je pismo 1945. godine u kojem se izraţava podrška organizacijama i radu
AFŢ-a, a gde se takoĊe navodi da je on integralni, ali ne i podređeni deo
Narodnog Fronta, tadašnje glavne politiĉke organizacije. Na taj naĉin, barem neko
vreme, ţene su bile u mogućnosti da (p)ostanu subjekti svoje sopstvene
emancipacije.
Stvari su se promenile već 1950. godine. Na trećem kongresu AFŢ-a,
odrţanom u oktobru mesecu, promenjen je njegov status: iako ostaje ţenska
organizacija, AFŢ-e postaje sekcija unutar Narodnog Fronta, što donosi novu
podelu rada u ove dve organizacije – ţene bi od sada trebalo da se bave posebno
„ţenskim problemima“, dok bi politiĉki rad i rad na kulturnom uzdizanju bio
prenet na organe Narodnog Fronta. Pitanje o tome da li je nuţno da postoji
autonomna ţenska organizacija ponovo je poĉelo da se postavlja. Mnoštvo
razliĉitih teorija je strujalo unutar javnog mnjenja: usled promene
makroekonomske politike zemlje, došlo je do mnogih „seĉa“, a kao posledica toga
zatvarane su i ustanove za brigu o deci, mnogi ljudi su dobili otkaze, a pitanja
poput „Da li bi ţene uopšte trebalo da budu radnice?“, „Nije li bolje da ostanu u
kućama i rade ono što im je prirodno dodeljeno da rade?“ i sliĉno, ponovo su
došla na dnevni red. Iako voĊstvo partije nije bilo blisko ovim shvatanjima, u
nekom trenutku je postalo oĉigledno da su ona poĉela da se šire i meĊu drugim
politiĉarima, ali i meĊu narodom. Istaknute ĉlanice AFŢ-a bile su takoĊe svesne
ovih tendencija. 1952. godine, na šestom kongresu Saveza Komunista Jugoslavije,
organizacije koja je zamenila komunistiĉku partiju, voĊstvo AFŢ-a je postavilo
ovo pitanje i insistiralo na tome da, citiram Vidu Tomšić, zakoni „koji štite ţene i
garantuju im jednakost nisu dovoljni, niti bi oni mogli biti jedini uslov za
42
realizaciju njihove stvarne jednakosti. Veoma bismo pogrešili“, tvrdila je Vida,
„ako bismo poverovali da put ka punoj jednakosti ţena nije prepun objektivnih i
subjektivnih prepreka, poĉevši od opšte zaostalosti, koja je posebno raširena meĊu
seoskim ţenama, kao i velikog tereta koje one imaju da nose, usled kuće i
porodice, do pogrešnog shvatanja ţenske pozicije“.
Iako im je komunistiĉko voĊstvo – ukljuĉujući Aleksandra Rankovića i
samog Tita – ponovo pruţilo podršku, u godini koja će doći polako je postalo
oĉigledno da nešto nije u redu i da stvari moraju da se promene. Ĉak su i statistike
govorile isto: daleko manje ţena nego muškaraca je uĉestvovalo u politiĉkom
radu, pismenost meĊu ţenama nije rasla (iako je AFŢ uĉinio ogroman posao po
ovom pitanju, dolazilo je sve više novih generacija mladih ţena koje nikada nisu
nauĉile da ĉitaju i pišu, a u nedostatku javnih škola, postalo je nemoguće da AFŢ
aktivi sami obave sav taj posao), ustanove za decu su zatvarane i sa uvoĊenjem
novih deĉijih dodataka, mnoge ţene su odluĉile da popuste pod pritiscima,
napuste svoje poslove i vrate se brizi o domaćinstvu.
Uzeću u obzir samo još jednu godinu, 1953., i ĉetvrti kongres Narodnog
Fronta, koji je zasedao u januaru, a na kojem je ta organizacija promenila svoje
ime u Socijalistiĉki Savez Radnog Naroda (SSRN), kao i svoje metode rada.
Pored ostalih izmena, ponovljeno je da je AFŢ zaista obavio veoma bitan posao,
ali da je sada situacija promenjena i da će stvari i na tom nivou takoĊe morati da
se menjaju. Odluĉeno je da će SSRN osnovati poseban odbor koji će raditi sa
ţenama, a AFŢ je prihvatio svoju novu ulogu koja je bila svedena iskljuĉivo na
emancipaciju seoskih ţena i unapreĊenje zaostalih domaćinstava, dok će ĉitav
politiĉki, javni i kulturni rad sa ţenama biti prepušten novim odborima SSRN-a.
Ne zadugo potom, u septembru iste godine, AFŢ je odrţao sopstveni
kongres na kojem je, posle duge i naporne rasprave, odluĉeno da će se
samoukinutu. Objašnjenje za ovu odluku glasilo je da „postojanje autonomne
ţenske organizacije nekako ĉini da izgleda kao da je ţensko pitanje izolovano od
društva kao celine i da to vodi separacijama unutar radniĉke klase“. Veoma je
vaţno istaći da su mnoge AFŢ aktivistkinje i delegatkinje na kongresu bile veoma
nezadovoljne ovom odlukom, a neke od njih su i protestovale. Kada je postalo
jasno da nema vraćanja nazad, mnogi odbori su ukinuti i mnoge aktivistkinje su se
pasivizirale i iskljuĉile iz politiĉkog rada kao takvog. MeĊutim, to nije bila jedina
reakcija: druga je došla od ţena iz niţih slojeva društva, a posebno onih sa sela.
One su bile veoma iziritirane i razoĉarane ovom odlukom i ĉesto se moglo ĉuti
43
kako govore „o onim sjajnim vremenima“ kada su imale politiĉke sekcije,
analfabetske kurseve, i dr. Ĉeste reakcije su glasile: „Muškarci imaju partiju da
debatuju o politici, i imaju kafane da provode slobodno vreme, a mi sada nemamo
ništa“.
Sa ovim ću završiti ovaj istorijski deo teksta i preći na analizu. Koristiću
se trima linijama analize, i izneti tri poente koje bih volela da istaknem s obzirom
na njih. Svaka od njih predstavlja pokušaj da odgovorim na prvo i delimiĉno na
drugo pitanje koja sam postavila na poĉetku. Treba ih uzeti provizorno i imati u
vidu da bi ih dalje trebalo razvijati.
Prva poenta koju bih volela da iznesem je u vezi sa odreĊenom napetošću
na koju nailazimo kada analiziramo odnos AFŢ-a kao ţenske organizacije i ostalih
socijalistiĉkih organizacija. Radi se o napetosti, ili moţda ĉak protivreĉnosti,
izmeĊu klasnog pitanja i ţenskog pitanja. Kako bih ovo objasnila i dodatno
ilustrovala, iskoristiću već pomenuti deĉiji dodatak kao primer. Kada je ova mera
uvedena, ona je takoĊe bila i društveno osetljiva: bogatije porodice su dobijale
manju novĉanu pomoć, a siromašnije veću, shodno svojih drugim primanjima. Iz
klasne perspektive, ovo ima itekako smisla. MeĊutim, kada ovaj fenomen
sagledamo iz ţenske perspektive, uviĊamo da ne samo da je ta mera sama po sebi
imala uticaj na to da ţene odluĉe da se odreknu svojih poslova i vrate se kućnom
radu i radu brige i nege dece, već je to uĉinila u nejednakoj meri: primarno su
ţene iz niţih slojeva radniĉke klase bile te koje su donele takvu odluku, što je bilo
poraţavajuće ako se uzme u obzir da su upravo one te koje su istovremeno bile
najiskljuĉenije iz javne sfere, meĊu kojima je stepen nepismenosti bio najveći,
koje su najmanje bile ukljuĉene u politiĉka zbivanja, itd. Ukoliko nemamo ţensku
organizaciju koja bi mogla da ukaţe na aspekte poput ovoga i koja bi branila neka
drukĉija rešenja, moţda poput zahteva da se ta sredstva uloţe u izgradnju više
javnih vrtića i škola, imaćemo loše posledice kao što je bila ova.
S druge strane, na osnovu iskustva AFŢ-a, moţemo uvideti da odnos
izmeĊu ţenske organizacije i socijalistiĉke organizacije ne moţe biti odnos
izmeĊu partikularnog i opšteg. Kao što je, nadam se, jasno na osnovu istorijskog
dela ovog teksta, jedna od glavnih problematiĉnih tendencija bila je fenomen
„specijalizacije“, odnosno procesa u kojem je AFŢ prestao da bude ţenska
organizacija za socijalistiĉku borbu i izgradnju socijalistiĉkog društva i postao
ţenska organizacija za ţensko pitanje.
Druga poenta koju bih ţelela da napravim je da je od samog poĉetka
svima bilo kristalno jasno, ne samo AFŢ-u, već i voĊstvu partije, da je problem
44
koji je izazivao poteškoće na putu ka ţenskom osloboĊenju leţao negde drugde, a
ne u oblicima organizacije AFŢ-a. Problem je bio patrijarhat, a patrijarhat nije
iskljuĉivo ţensko pitanje, već je u zbilji povezan sa oblikom društva kao celine. U
tom smislu, ukratko bi trebalo pomenuti i nuţnost istorizacije onda kada
govorimo o patrijarhatu, kako ne bismo završili bilo u nekom vidu redukcionizma
bilo u aistorijskom esencijalizmu.
Otpor ţenskom osloboĊenju nije dolazio samo od ţena, i nadam se da se
ovo neće shvatiti esencijalistiĉki, već prvenstveno od muškaraca, i to ne samo od
tzv. obiĉnog ĉoveka, već i od nekih pripadnika i nekih voĊa partije (dobar primer
za to bio je Milovan Đilas). AFŢ je bila ženska organizacija, ĉije su ĉlanice bile
samo ţene i ĉija je ciljna grupa bila isključivo ţenska populacija. Izuzev razliĉitih
proklamacija i deklaracija koje su stizale od strane nekih ĉlanova voĊstva partije,
pogotovo Tita, na organizacijskom nivou nije postojao nikakav konkretan rad sa
muškarcima po ovom pitanju. Iako su zakoni propagirali formalnu jednakost
polova, praksa je pokazala da je to bilo daleko od potpune jednakosti, ĉak dalje i
od jednakosti koju su ţene stekle i za koju su uspele da se izbore tokom ratnih
godina, a zahvaljujući nekim objektivnim okolnostima. Upravo je patrijarhat ono
što svodi pitanje rodne jednakosti na pitanje koje se tiĉe ekskluzivno ţena. Dakle,
moţda moţemo zakljuĉiti da nije dovoljno imati samo-ţensku organizaciju, iako
je to neophodno barem za neko vreme, već da muškarci takoĊe moraju biti deo
ovog projekta i procesa. Potreban je organizovan konkretni terenski rad sa njima, i
da se, umesto pasivnih posmatraĉa koji samo slušaju direktive, iako ih ne
razumeju i većinski se ne slaţu sa njima, uĉine aktivnim uĉesnicima, tj. aktivnim
saborcima ţena u ovoj borbi, koja, na kraju krajeva, nije borba samo za ţensko
osloboĊenje, već za društvo kao celinu.
Konaĉno, treća poenta tiĉe se, a takoĊe je u tesnoj vezi sa prve dve,
pitanja nuklearne porodice. Iako su ţene stekle mnoga prava u porodiĉnom
zakonu koja nikada ranije nisu uţivale, poput apsolutnog prava na razvod, prava
na legalni status vanbraĉne dece da budu priznata, i, u sedamdesetima, pravo na
abortus, nuklearna porodica kao model nikada nije dovedena u pitanja. Ĉak
nasuprot, ĉesto je predstavljana kao dobar model koji bi samo trebalo ojaĉati. I
ponovo, u primeru deĉijeg dodatka moţemo takoĊe da uoĉimo jednu drugu
zanimljivu stvar: u trenutku kada je ekonomska sloboda ţena trebalo da raste s
obzirom na sredstva koja su dobile, ono što se u zbilji desilo je da je ona gotovo
ukinuta. Zapravo, ţene su vraćene na obavljanje ne-nadniĉnog reproduktivnog
rada unutar nuklearne porodice. U pokušaju da rasvetlimo ovaj proces, nailazimo
45
na suštinsko pitanje: zašto se, pored mnogih razliĉitih procesa koji su mogli da
zapoĉnu u ovom trenutku, nametnuo upravo proces vraćanja ţena iskljuĉivu na
funkciju reproduktivne radnice?
Teza koju bih ovde branila jeste da su istrajnost nuklearne porodice i nenadniĉnog ţenskog kućnog rada, ĉak i unutar nominalno socijalistiĉkog
jugoslovenskog društva, bili posledica istorijske ĉinjenice da se nadniĉni rad u
svom modernom obliku mogao nametnuti kao dominantni oblik rada u
Jugoslaviji tek nakon socijalistiĉke revolucije. Pre Drugog svetskog rata,
Jugoslavija je bila zaostala i preteţno poljoprivredna zemlja i postala je moderna
industrijalizovana zemlja tek sa socijalizmom. To je u sebe ukljuĉivalo razvitak
modernih oblika nadniĉnog rada, sa svi kontradikcijama koje taj proces
podrazumeva, ukljuĉujući i domestikaciju radnji neophodnih za reprodukciju
radne snage. Ovaj proces se naravno razlikovao od istog u kapitalistiĉkoj
modernizaciji, meĊutim pokazuje neke uznemirujuće sliĉnosti.
Na osnovu iskustva AFŢ-a i rodnog pitanja uopšte u Jugoslaviji moţemo
nauĉiti da je razvoj socijalizma znaĉio mnogo više od nacionalizacije ekonomije i
stvaranja pune zaposlenosti radnika i radnica, koji su i dalje ostali nadniĉna radna
snaga. Nadniĉni oblik uvek ima svoje posledice, a jedna od njih je da ponekad
stavlja rodnu i klasnu emancipaciju u sukob jednu s drugom. Ove kontradikcije
nisu rešene u istorijskim socijalizmima i ostaju hitan zadatak za bilo koji sliĉan
pokušaj u budućnosti.
Pored toga, da zakljuĉim, pitanje odvajanja ţenske politiĉke organizacije
takoĊe ostaje otvoreno. Mnogi ortodoksni marksisti i socijalisti bi insistirali da
odvojene ţenske organizacije sluţe samo tome da „razrede“ zajedniĉki klasni
interes ujedinjenog proleterijata u njegovom maršu ka slavnoj socijalistiĉkoj
budućnosti. MeĊutim, šta ako ţensko pitanje nije samo mala smetnja u takvom
slavnom maršu, već je nuţni aspekt potpunog teorijskog i politiĉkog razumevanja
metoda i ciljeva same klasne emancipacije? Odvojene ţenske organizacije bi u
tom sluĉaju bile nuţne u cilju da ţensko pitanje ne bude automatski podvedeno
pod navodno hitnije i bitnije politiĉke ciljeve – ali nikada odvojene u smislu da se
ţensko pitanje razume kao potpuno nezavisno i nepovezano sa drugim
problemima ĉije rešavanje podrazumeva jedna potpuna politiĉka i društvena
emancipacija. U tom smislu, ĉeste tendencije tzv. nove levice da ţensko pitanje
vide kao još jedan od privezaka koji će nakaĉiti svom pokretu takoĊe nije
zadovoljavaći put. Razliĉitost-u-jedinstvu ţenskog pitanja je politiĉka zagonetka
koja je istorijski zaustavljena ukidanjem AFŢ-a i koja još uvek ostaje da se reši.
46
Nikola Baković
Redefinisanje društvenog položaja
jugoslovenskih ţena u ranom
socijalizmu putem omladinskih radnih
akcija.
Primer čačanskih omladinskih brigada
(1946-1952)
Ideološki temelј socijalističkom fenomenu radnih akcija u Jugoslaviji
udarili su selјaci iz uţičkog kraja i Saničke doline, koji su herojski snabdevali
partizansku vojsku hranom nadohvat nemačke artilјerije tokom 1941-42. godine.1
Nakon osloboĎenja, Ujedinjeni savez antifašističke omladine (od maja 1946.
Narodna omladina Jugoslavije) je inicirao dobrovolјan rad na snabdevanju
ogrevom i raščišćavanju ruševina po gradovima,2 što je bio samo uvod u
grandiozne infrastrukturne projekte obnove i forsirane industrijalizacije (19461952) koji su počivali na dobrovolјnom radu omladine i radnika. Prvi takav
projekat na saveznom nivou bila je „Omladinska pruga“ Brčko-Banovići 1946,
koja je trebalo da poveţe plodna polјa Vojvodine sa bogatim rudnicima uglјa u
centralnoj Bosni,3 dok je naredna godina donela još veći poduhvat, prugu ŠamacSarajevo.4 Ipak, najambicioznije savezne akcije ticale su se konstrukcije deonice
Autoputa „Bratstvo-jedinstvo“ Zagreb-Beograd i podizanja Novog Beograda
1948-1950.5 Skupa s brojnim drugim republičkim i lokalnim radnim akcijama,
preko milion mladih Jugoslovena je učestvovalo u obnovi zamlјe i ispunjavanju
Prvog petogodišnjeg plana,6 sa vrtoglavom prosečnom stopom prijavlјivanja od
80%.7
Izrazito militarizovana atmosfera u logorima nije bila slučajnost za Tita,
jer „lјudi iskovani u radu mogu izdrţati svaku borbu, bilo radnu bilo ratnu“.
Radne akcije su tako postale jedan od najparadigmatičnijih aspekata
socijalističkog projekta stvaranja „novog čoveka“ (a time svakako i „nove ţene“
kao sastavnog dela ovog koncepta, s obzirom da su radne akcije bitno uticale na
47
1 Predrag M.
Anastasijević,
Voluntary Labour
Actions of the Yugoslav
Youth (New Delhi:
Tanjug, 1952), 6;
Srećko Mihailović i
Grujica Spasović, Tito,
radne akcije. Stvaraoci
neodoljivog poleta
(Beograd: Istraţivačko
-izdavački centar
Saveza socijalističke
omladine Srbije, 1979),
11-13.
2 Jovan Golubović i
dr. (prir.), Beograd –
Grad akcijaša (Beograd:
Gradska konferencija
Saveza socijalističke
omladine Beograda,
1985), 18.
3 Mihailović i
Spasović, n.d., 23-27.
4 Isto, 29-31, 114.
5 Slobodan Selinić,
"Omladina gradi
Jugoslaviju (Savezne
omladinske radne
akcije u Jugoslaviji
1946-1963)“, Аrhiv,
Časopis Arhiva Srbije i
Crne Gore 1-2 (2005):
88-89.
6 Slobodan Selinić,
"Počeci Novog
Beograda - prva faza
izgradnje Novog
Beograda 1947-1950.“,
Tokovi istorije (2007):
75.
7 Srećko Mihailović,
Omladinske radne akcije.
Rezultati socioloških
istraživanja (Beograd:
Istraţivačko-izdavački
centar Saveza
socijalističke omladine
Srbije, 1985), 9-10.
društvenu vidlјivost ţena) i mesto gde se „prekalјuju i izlaze iz rada novi lјudi, s
novim pojmovima o radu“.8 Dobrovolјni rad omladine je tako bio ne samo izvor
jeftine radne snage za ambiciozne projekte obnove, već i socijalni „lepak“ za
povezivanje omladine iz raznih krajeva drţave, radi diseminacije diskursa
„bratstva i jedinstva“. U tom procesu, mlade Jugoslovenke su „kovane“ kao
dugotrajan politički i društveni konsolidator novog sistema, s ulogom
učvršćivanja tek rekonceptualizovanih društvenih odnosa i struktura moći, kao i
internalizovanja revolucionarnog ideološkog narativa, putem odabira pouzdanog
budućeg partijskog kadra. Sam akt dobrovolјstva je u sebi nosio implicitnu
kooperaciju s reţimom, čije su ideološke „pilule“ spremno „gutane“ skupa s
daleko vaţnijim i dalekoseţnijim koristima emancipacije prethodno podreĎenih
grupa i njihovog sveukupnog razvoja. U ovom radu će, stoga, biti analiziran uticaj
omladinskih akcija na promenu statusa ţena, kao i tenziju izmeĊu zvaniĉne
emancipatorske retorike i često ambivalentne prakse u ranoj fazi jugoslovenskog
socijalizma, kroz mikroistorijsku perspektivu omladinskih radnih brigada iz
ĉaĉanskog kraja (lјubićsko-trnavski, dragačevski i rudnički srez) slatih na savezne
radne akcije tokom njihovog „prvog talasa“, odnosno od 1946. do 1952.
Mihailović i
Spasović, n.d., 21-31.
9 Mihailović i
Spasović, n.d., 21-31.
8
Uklјučivanje devojaka u radno aktivno stanovništvo je bio jedan od
najbitnijih preduslova izgradnje autentičnog identiteta radničke klase. Rodna
jednakost, pravno utemelјena Ustavom iz 1946. godine, bila je jedan od osnovnih
postulata komunističke ideologije, s misijom da mobiliše sve lјudske resurse u
izgradnji novog tipa društva. Iako je izdrţavanje omladinskih logora i vanradnih
aktivnosti iziskivalo daleko više novca nego smeštaj kvalifikovanih radnika, Tito
je uvideo značaj akcija po ideološku indoktrinaciju mladih Jugoslovenki, čija je
lojalnost „kupovana“ profesionalnim, društvenim i intelektualnim resursima
neophodnim za podsticanje njihove društvene pokretlјivosti, a koji im nisu mogli
biti ponuĎeni u rodnim mestima. Ovako skupe i zahtevne aktivnosti (koje su
pokrivale širok opseg vidova usavršavanja, od analfabetskih kurseva, čitalačkih
kruţoka, kulturno-umetničkih sekcija, preko političko-ideološke edukacije,
sportskih takmičenja, do časova voţnje itd.) stavlјene su na raspolaganje
dobrovolјcima kako bi njihov odziv bio na zadovolјavajućem nivou, jer „ako se
omladini budu davali samo lopate i krampovi, niko tamo neće ići“.9 Ipak,
društveni habitus takve emancipatorske retorike i zvaničnih napora u Jugoslaviji
je bilo jedno patrijarhalno društvo, obeleţeno predmodernim autoritarnim
modelom porodice i podreĎenim poloţajem ţene. TakoĊe, većina partijskih
48
funkcionera je dolazila upravo iz ruralnih sredina, još uvek pod uticajem
tradicionalnih vrednosti, dok je tanak sloj emancipovanih i obrazovanih ţena iz
meĎuratne burţoazije bio marginalizovan nakon rata. Ove okolnosti su uzrok
specifičnoj tenziji izmeĎu ideološki zasnovane inkluzije ţena u sve sfere društva i
ostataka patrijarhalnog sistema u stavovima mnogih komunista.
Narodna omladina je posvetila posebnu paţnju vrbovanju što više
omladinki za učešće na akcijama, pogotovo na saveznim projektima, koji su
podrazumevali višenedelјni boravak u udalјenim i izolovanim logorima, kao
savršenim mestima za neometano sprovoĎenje ideo-političkih programa
edukacije i emancipacije. Iako je sveukupno učešće ţena u jugoslovenskim
brigadama, bar prema zvaničnim izveštajima saveznih organa, bilo čak 45% (na
primeru Novog Beograda 1948. godine),10 u čačanskim brigadama je ovaj udeo
bio znatno manji, uglavnom ispod deset procenata, što je odgovaralo srazmeru
omladinki iz najpatrijarhalnijih delova drţave, poput Kosova i Makedonije.
Ovako slab odziv devojaka iz čačanskog kraja se moţe videti na spiskovima
pojedinih brigada koje su slate na savezne akcije: lјubićko-trnavska brigada na
Novom Beogradu 1949. (13 ţena od 246 ĉlanova),11 druga dragačevska brigada
na Autoputu (8 od 155),12 treća dragačevska (15 od 161),13 prva lјubićko-trnavska
iz 1950. (15 od 214),14 druga lјubićko-trnavska iz 1950. (17 od 133), itd. Ovaj
udeo se nije popravio ni do 1951, kada je na prugu Banjaluka-Doboj poslata
brigada od 242 člana, od kojih svega 17 omladinki.15 Štaviše, ĉaĉanske
gimnazijalke su više puta javno kritikovane zbog slabog odziva na gradnju
Autoputa.16 Agitatori su 1949. istakli da mnoge devojke koriste izgovor „da se
operišu od krajnika i slično“, umesto da „shvate da je danas 1949. i da danas čak i
najnezainteresovaniji učestvuju u izgradnji socijalizma“.17 Teško je objasniti
otkud ovako mali broj devojaka koje su se prijavlјivale za akcije u Čačku,
pogotovo s obzirom na to da je KPJ imala nekoliko vrlo istaknutih funkcionerki
iz tog kraja, kao i prilično aktivan i dobro organizovan ogranak Antifašističkog
fronta ţena. Najverovatniji razlog jeste tada još uvek dominirajući patrijarhalni
porodični model i nesklonost roditelјa da dozvole kćerkama da provedu nekoliko
nedelјa bez roditelјskog nadzora u preteţno muškom društvu. TakoĎe,
nedovolјno personalizovana agitacija meĎu devojkama, ĉesto smatranim
nesposobnima za teške fizičke poslove i logorske ţivotne uslove, bila je još jedan
faktor koji je odmogao većem učešću ţena na akcijama. U svakom slučaju, slab
odziv devojaka na radne akcije je ostao jedan od glavnih povoda za (samo)kritiku
u čačanskom ogranku Narodne omladine u ovom periodu.
49
10 Selinić, „Počeci
Novog Beograda“, 84.
11 Međuopštinski
istorijski arhiv u
Čačku (MIAČ), Fond
Omladinske radne
brigade (ORB), kutija
2, fascikla 2, Dnevnik
zanimanja, Novi
Beograd, 30. jun 1949.
12 MIAČ, ORB k-3, f6, Spisak brigadira.
13 MIAČ, ORB k-3, f7, Knjiga evidencije
članova brigade 1.8.7.9.1949.
14 MIAČ, ORB k-3, f1, Knjiga evidencije
članova 1. Ljubićkotrnavske brigade (maj
1950).
15 MIAČ, ORB k-3, f10, Spisak brigadira koji
1951. odlaze na
izgradnju autoputa.
16 S.A., “Školska
omladina Čačka
učestvovaće na
izgradnji autoputa
Bratstvo-Jedinstvo”,
Slobodni glas, 9. maj
1948, 4.
17 Mil. Bosić, “Umesto
jedne – dve brigade
formira srednjoškolska
omladina za radne
akcije”, Slobodni glas,
26. maj 1949, 3.
“Prva brigade žena
lјubićko-trnavskog
sreza otišla je na rad u
Pančevački rit”,
Slobodni glas, 26. maj
1949, 2.; “Brigada
ţena Čačka i lјubićkotrnavskog sreza vratila
se sa izgradnje Novog
Beograda kao najbolјa
brigada“, Slobodni glas,
14. novembar 1949, 2.
19 “Povratak radne
brigade Ratko
Mitrović sa
omladinske pruge”,
Slobodni glas, 16.
novembar 1946, 2.
20 Danica Otašević,
„Udarnici su bili
ponos sela“, Čačanski
glas, 27. avgust 1987,
12.
21 MIAČ, ORB, k-2, f3, Zapisnik sa sastanka
1. avgust 1949.
18
Ipak, zanimlјiv izuzetak preteţno muškim brigadama su bile isklјučivo
ţenske brigade, koje je organizovao i slao lokalni ogranak AFŢ-a. Jedna takva
brigada od 67 ţena (doduše, svih starosnih doba) je poslata 1949. da pomogne u
isušivanju močvara u juţnom Banatu. Nјihova iskustva na radu su bila
paradigmatična u pogledu napora vlasti da uravnoprave radnike obaju rodova kao
pripadnike homogene društvene grupe. Iako je šef gradilišta prvobitno sarkastično
dočekao brigadirke uz komentar: „dodeliše nam ţensku brigadu, a sad treba zapeti
što više“, vrlo brzo su se dokazale u radu i čak postale udarna brigada, radeći sat
vremena duţe svakog dana kako bi nedelјom imale slobodan dan za posetu
muzejima i bioskopima, kao sastavnom elementu njihovog duhovnog i
intelektualnog osamostalјenja i napredovanja. Pogotovo je bitno to što se brigada
sastojala od graĎanki i selјanki, time ne samo rušeći rodne stereotipe, već i
prevazilazeći socijalni jaz izmeĎu različitih segmenata stanovništva.18 Ovakve
„ženske“ brigade su konačno omogućile ženama da ravnopravno i ujednačeno
pokaţu svoje veštine na radilištu, za razliku od svega dveju udarnica meĎu
ĉlanovima prve brigade „Ratko Mitrović“ na Omladinskoj pruzi 1946.19 TakoĎe,
zabeleţen je i redak slučaj da je ţena komandovala brigadom, kao u slučaju Jele
Lazović iz Zablaća na izgradnji Sevojna 1952. Tokom te akcije dogodila se i
jedna interesantna anegdota, kada su najviši omladinski rukovodioci došli u
iznenadnu inspekciju čačanskoj brigadi i zatraţili da vide komandira brigade.
Nakon što im je rečeno da komandir „spava sa drugaricom u šatoru“, bili su
spremni da izreknu tešku kaznu, da bi se zaprepastili videvši da je „krivac“, u
stvari, devojka.20
Ipak, i pored zvanične retorike i svih napora vlasti usmerenih ka
emancipaciji ţena, u praksi je ţivot u logoru najčešće bio obeleţen starom rodnom
podelom poslova. Odrţavanje higijene u barakama, pranje veša i kuvanje su bili
gotovo isklјučivo u nadleţnosti ţena, a ukoliko nije bilo dovolјno brigadirki za
obavlјanje tih poslova, traţena je „ispomoć“ u lјudstvu od lokalnog AFŢ-a.
TakoĎe, suprotno strahovima briţnih roditelјa, brigadni komandiri su paţlјivo
nadzirali ponašanje brigadirki i izveštavali o svakom vidu „nedrugarskog“ odnosa
s muškim delom logora. Tako je uredno beleţeno i raspravlјano koje su devojke
napuštale kamp tokom noći „kako bi se susrele s momcima iz susednog logora na
pola sata“,21 dok je jedna srednjoškolka javno prokazana zato što se vratila u logor
pet sati kasnije nego što joj je dozvolјeno, jer je išla na igranku u Beograd, iako je
50
u samom logoru bila organizovana zabava.22 Vojni instruktor pete lјubićkotrnavske brigade je bio skoro izbačen kada je zateknut na reci s jednom
brigadirkom.23 Manje sreće je imalo troje brigadira (dve devojke i jedan mladić)
iz prve srednjoškolske brigade „Rade Azanjac“, koji su izbačeni nakon što su
viĎeni dok je momak „hvatao za grudi i lјubio“ jednu drugaricu, dok je druga,
„koja je istog morala“, posmatrala. Nјihovo izbacivanje je bilo dodatno ideološki
obrazloţeno primedbom da je mladić „sin reakcionara, verovatno poslan ovamo
da potkopava ugled“, dok je jedna od devojaka bila nedavno otpuštena iz pošte,
navodno takoĎe zbog neprikladnog ponašanja.24 Promiskuitet nije bio tolerisan ni
muškarcima, što se da videti iz ličnih karakteristika, u kojima se često
preispitivala politička pouzdanost zbog sklonosti „čestom menjanju drugarica“ i
„avanturizmu i alkoholu“.25 Ipak, iz diskursa koji su omladinski rukovodioci
koristili, kao i iz disciplinskih mera izricanih za ovakve prestupe, vidi se da je
ţenski promiskuitet i „nemoral“ posmatran (ali i kaţnjavan) prilično stroţe nego
muški.
Gornji primeri pokazuju ambivalentnost odnosa novih vlasti prema
emancipaciji ţena i seksualnosti omladine. S jedne strane, komunistička retorika i
ideološki postulati su svesrdno podrţavali rodnu jednakost i uklјučenje ţena u
radne procese i izgradnju novog društva. Emancipovanje polovine stanovništva je
bilo neodvojivi deo uzdizanja statusa radničke klase u celini, i involviranje mladih
ţena u propagandni mehanizam omladinskih brigada je bio preduslov za uspešno
širenje komunističkih ideja meĎu širom populacijom. Ipak u stvarnosti, stari
patrijarhalni poredak, skupa s ideološki učitanim moralnim asketizmom, doveo je
do stroge kontrole seksualnog ţivota omladinaca, i svaki vid „razvrata“ je tretiran
kao znak političke nepouzdanosti i ideološke slabosti. U tom smislu, i mladići i
devojke su bili paţlјivo nadzirani, mada je ţensko „nevalјalstvo“ nailazilo na
daleko stroţu osudu i kazne. Time je partija takoĎe jasno stavila do znanja da
namerava da izbriše granicu izmeĎu javne i privatne sfere, teţeći da uspostavi
operativnu kontrolu nad čitavim privatnim ţivotom. Ovakvo prisvajanje
moralnosti od strane drţave uklјučivalo je dovoĎenje seksualnog čina u etički
vrednovan odnos s političko-ideološkom podobnošću. Na taj način je
socijalistička „nova ţena“ umnogome prolazila kroz slična iskustva i bila
ograničena dugovečnim stegama patrijarhalnog društvenog habitusa (tek
površinski načetog preideologizovanim diskursom ravnopravnosti) kao i „stara
ţena“, dajući procesu ţenske emancipacije u drugoj Jugoslaviji izrazito
ambivalentan karakter.
51
MIAČ, ORB, k-2, f5, Knjiga dnevne
zapovesti 1. i 2. čačanske
srednjoškolske ORB
“Rade Azanjac” (1948).
23 MIAČ, ORB, k-3, f3, Zapisnici sa sastanka
štaba i partijske ćelije 5.
Ljubićsko-trnavske
brigade (1948).
24 MIAČ, ORB, k-3, f4, Karakteristike
brigadira 1.
srednjoškolske brigade
“Rade Azanjac” (1948).
25 MIAČ, Lični fond
Velimira Cvetića,
Karakteristike članova
ORB “Ratko
Mitrović” (1946).
22
Aleksandra ĐorĎević
Glasilo AFŽ "Ţena danas"
Uvod
Da bi se razumeli diskursi u jednom jugoslovenskom feministiĉkom listu
koji je bio jedno od glasila Komunistiĉke Partije Jugoslavije potrebno je podsetiti
na ĉinjenicu da je ţensku emancipaciju najglasnije zagovarala Partija. Upravo
ravnopravnost ţene, odnosno poloţaj ţene u jednoj zemlјi, ogleda se u politiĉkim
pravima koja ona uţiva, zatim u poloţaju koji joj odreĊuju zakoni njene zemlјe
(graĊanska prava) i najzad u onome što i najbitnije, a to je ekonomski poloţaj koji
ţena stvarno ima. Ako ti uslovi nisu ostvareni onda ţene nisu ravnopravne i pored
zakona koji eventualno govore o njenoj ravnopravnosti. Zbog toga proces
emancipacije ţena u prvim godinama socijalistiĉke Jugoslavije nije moguće
posmatrati van sistema Antifašistiĉkog Fronta Ţena (AFŢ), koji je bio glavni
pokretaĉ novih ţenskih uloga u društvu.
AFŢ je korišćen u raznim društvenim i politiĉko-vaspitnim akcijama,
preko kojih je KPJ, pre svega i sa glavnim cilјem, pokušavala da okupi ţene oko
svog politiĉkog programa! Zbog toga je njegova štampa klјuĉan element za
razumevanje poloţaja ţena i problema sa kojima su se one suoĉavale.
Hijerarhijski sistem AFŢ-ove štampe podudarao se sa hijerarhijom
politiĉke strukture AFŢ1-a pa je tako Žena danas bio list koji je prenosio poruke
širem ĉlanstvu i sluţio kao uzor za ureĊivanje lokalnih AFŢ-ovih listova. AFŢ je
izdavao Ženu danas kao svoje glavni glasilo, a Centralni odbori u republikama su
izdavali svoja nacionalana glasila, kao i posebna izdanja na jezicima nacionalnih
manjina. Kao nacionalni ĉasopis AFŢ Crne Gore je izdavao list "Naša ţena". U
1 AFŢ
Jugoslavije predstavlјao organizaciju Narodnooslobodilačkog pokreta Jugoslavije nastalu sa cilјem da okupi
ţene u borbi protiv fašista pod okrilјem KPJ. Osnovan je na Prvoj zemalјskoj konferenciji odrţanoj u Bosanskom
Petrovcu 6. decembra 1942. godine. Posle Drugog svetskog rata i oslobođenja Jugoslavije, AFŢ je i dalјe radio na
političkoj mobilizaciji ţena kao i u svim oblicima društvene delatnosti. Juna 1945. godine odrţan je Prvi kongres ţena
AFŢJ, a Drugi – januara 1948. – oba u Beogradu. Treći kongres AFŢJ odrţan je u Zagrebu 1950. godine, dok se
Četvrti kongres AFŢJ odrţao 1953. u Beogradu. Na tom kongresu ukinut je AFŢ kao posebna i jedinstvena
organizacija nakon čega je osnovan Savez ţenskih društava, koji se prevashodno bavio pitanjima iz oblasti socijalnog
rada.
52
Makedoniji je AFŢ osim "Makedonke"’i ''Prosvetene ţene'' izdavao još dva lista
namenjena albanskim i turskim manjinama. AFŢ Bosne i Hercegovine je izdavao
ĉasopis "Nova ţena". U Sloveniji je izlazila "Naša ţena''. Izdavaĉku delatnost
AFŢ Hrvatske je bila vrlo razvijena, izlazile su: "Ţena u borbi", "Naša moda",
"Ţena" i dnevni list "Rijeĉ ţene". AFŢ Srbije je izdavao ĉetiri meseĉna ĉasopisa,
od koji je glavni bila ''Zora'' koja će se i fuzionisati sa ''Ţenom danas'', a dva su
bila namenjena nacionalnim manjinama: "Agimi" za albanske i "Dolgozne" za
maĊarske nacionalne manjine.
Istorijat časopisa Žena danas
Pokretanje lista koji bi diskretno prenosio politiĉku platformu KPJ, Partija
je poverila grupi mladih komunistkinja iz Omladinske sekcije2 Ženskog pokreta3.
U leto 1936. godine, u stanu dr Irene Stefanović u Beogradu, na širem sastanku
KPJ, SKOJ-a i simpatizera Partije, utvrĊena je ureĊivaĉka politika ĉasopisa, izbor
saradnika kao i finansiranje i rasturanje ĉasopisa.4 List je pokrenut, pod okrilјem
Ženskog pokreta, kao legalan i nezavistan sa zadatkom da podiţe politiĉku svest
ţena Jugoslavije.
U broju iz januara-februara 1938. se tvrdi da list nije glasilo ni jedne
organizacije već organ ženske svesti, a za glavne cilјeve postavlјa: feminizam,
čovečnost i prosvećenje. U uvodnoj reĉi prvoga broja objašnjen je zadatak lista:
"…Da bi naše ţene bile obaveštene o svim dogaĊajima koji se dešavaju u svetu,
da bi imale gde da iznesu svoja mišlјenja i, najzad, da bi se upoznale sa borbama i
uspesima svojih drugarica u drugim zemlјama, mi pokrećemo ovaj list". U prilog
Preko grupe komunistkinja povedeni su pregovori sa upravom Ženskog pokreta, a u koju su po zadatku Partije već
bile uklјučene Mitra Mitrović i Dobrila Karapandţić, u to vreme članovi Komisije za rad među ţenama pri PK KPJ
za Srbiju, za osnivanje Omladinske sekcije. Uprava je prihvatila predlog jer je smatrala da će na taj način stvoriti
podmladak koji će oţiveti organizaciju. Tako je Omladinska sekcija Ţenskog pokreta počela rad u jesen 1935. godine.
Najvaţnija zajednička akcija Ženskog pokreta i Omladinske sekcije bila je priprema zborova za pravo glasa ţena koji su
odrţani 20. oktobra 1935. godine i osnivanje Žene danas. Iako je bila formalno vezana za Ţenski pokret Sekcija je u
suštini dejstvovala samostalno, imajući svoju upravu i predsednicu, prvo Mitru Mitrović. Aktivnost Omladinske
sekcije Ţenskog pokreta se odvijala pod neposrednim rukovodstvom Partije, a za čiji rad se starala partijska ćelija čiji
se sastav menjao tokom vremena. Do sukoba dolazi u jeseni 1939. godine. između komunistkinja i starijih članica
Ženskog pokreta. Na godišnjoj skupštini Ženskog pokreta 1940., članice Omladinske sekcije su ponovile svoje stavove, tj da
stoje na stavovima Partije, i nakon te skupštine Sekcija je prekinula rad i prestala formalno da postoji. Nјene članice
će se odazvati pozivu KPJ i uklјučiti u borbu za vreme Drugog svetskog rata.
3 Ženski pokret je osnovan u Beogradu aprila 1919. pod imenom Društvo za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava, kao
feminističko i nestranačko udruţenje sa cilјem da se bori za pravo glasa ţena. Društvo će ubrzo proširiti svoje
zadatke, učestvovati u stvaranju domaćih i stanih udruţenja i prometi ime u Ženski pokret.
4 Žena danas,fototipsko izdanje, Beograd 1966. VI.
2
53
tome da list promoviše i politiĉku platformu KPJ govori i
jedan od cilјeva "koji polazi od vekovne podreĊenosti ţena i
potrebe da se one masovno aktiviraju i ujedine u širokom
frontu borbe za socijalizam, demokratiju i mir."5 Ipak,
komunizam je u skladu sa vaţećom zabranom rada KPJ
promovisan posredno. Ono što bi cenzura zabranila u obliku
pisanog govora Žena danas bi promovisala slikom.
Dolores Ibauri - La Pasionarija,
Žena danas, br. 38-39
Za prvu urednicu izabrana je Radmila Dimitrijević.
Krajem 1937. zamenila ju je Olga Timotijević, a od poĉetka
1940., do zabrane lista polovinom iste godine, urednice su
bile i Mira Vuĉković i Ljerka Babić. Do 1941. godine izašlo
je dvadeset devet brojeva ĉasopisa. Broj 30 je cenzura
zaplenila u novembru 1940. Žena danas će za vreme rata
ponovo poĉeti da izlazi na osloboĊenoj teritoriji u bosanskom
selu Drinićima u januaru 1943. godine. Ratne urednice su
bile Mitra Mitrović i Olga Kovaĉić Kreaĉić. One su uspela da
izdaju tri broja Žene danas (br. 31, 32, i 33), a još jedan broj
je bio poslat na štampanje u Bari u Italiji, gde je bila baza
NOVJ, ali je on izgublјen.6
Sa januarskim brojem iz 1943. poĉinje istorija Žene
danas kao glasila AFŢ. Nakon rata prve glavne urednice su
bile Mitra Mitrović Đilas i Blaţenka Mimica, a redakcija se
nalazila u Rasavskoj ulici u Beogradu. Izlaskom broja 59. iz
marta-aprila 1949. Blaţenka Mimica će samostalno ureĊivati
ĉasopis. Od broja 73. iz jula 1950. izdavanje ĉasopisa
preuzima Novinsko-izdavaĉko preduzeće Narodnog Fronta
"Politika" iz Beograda.
Tokom 1950. je došlo do spajanja lista Žena danas i
Radnica tako da se od broja 79. iz januara 1951. Žena danas
bavi i pitanjima radnica. Sada je tematika vezana za
privredne probleme dodatno razraĊivana i na stranicama su
se sve više poĉele pojavlјivati radnice, novatorke u
Žene učestvuju u izgradnji nove Jugoslavije,
Žena danas, br. 72, februar 1950.
5
6
Žena danas, januar-februar 1938. str. 3.
Isto.
54
proizvodnji, udarnice, zadrugarke kao i heroji rada i fronta.
Žena danas je naroĉito isticala Sonju Erbeţnik kao heroja
rada na koju se treba ugledati.
Već od narednog broja, tj. od 80-og, Blaţenka
Mimica nije više glavna urednica, umesto nje su postavlјene
Mara Radić i Sloboda-Mara Galenković. Sa brojem 89 iz
novembra 1951., na prvoj strani će stajati u zaglavlјu
"Ĉasopis AFŢ-a Jugoslavije"7, a od narednog broja
ureĊivaĉkom kolegijumu se priklјuĉila i Nata Hadţić.8
Centralni odbor AFŢ-a će preuzeti izdavanje lista od Politike
od broja 94/95 za april-maj 1952. godine. Mesec dana kasnije
i redakcija dobija novi prostor i seli se iz Resavske 34 u Zmaj
Jovinu broj 12.
U toku 1953. dolazi do krupnih promena na samo u
listu već i u ĉitavoj strukturi AFŢ-a. Već od broja 103 iz
januara 1953. kao urednica je potpisana samo Nata Hadţić, a
mesto redakcije je premešteno u Kirovlјevu broj 29 izlaskom
broja 106/107 iz aprila-maja iste godine. Poslednji broj koji je
izašao kao "Ĉasopis AFŢ-a Jugoslavije" je broj 111 iz
septembra 1953. godine, već naredni broj 112 iz oktobra je
izdao Savez ţenskih društava Jugoslavije. Ukidanjem AFŢ-a
1953. godine Žena danas je postala organ Saveza ženskih
društava, a od 1961. izlaziće kao izdanje Konferencije za
društvenu aktivnost žena Jugoslavije, a 70-ih će izlaziti u vidu
dodatka dnevnog lista Borba. Poslednji broj lista Žena danas
iz štampe je izašao 1982. godine.
Naslovnica iz vremena kada se AFŽ
preorijentisao na socijalne teme Žena danas,
br. 79, januar 1951.
*
Žena danas je se formirala sa cilјem da ima moderan
izgled sa obilјem fotografija, a vodilo se raĉuna i o mišlјenju
ĉitalaca tako je još u meĊuratnom periodu sproveo anketu
Žena danas, novembar 1951, br. 89, 1.
Žena danas, decembar 1951, br. 90, 1.
9 Žena danas, novembar 1938. str. 22.
7
8
55
Žena danas najavljuje proslavu 8. marta,
Žena danas, br. 80, februar 1951.
meĊu svojim ĉitatelјkama i ĉitaocima, anketirajući ih o
izgledu ĉasopisa, temama koje obraĊuje, da li se ĉita ceo
tekst…9 Žena danas se obraćala svim ţenama, majkama,
domaćicama, radnicama, ĉinovnicama, intelektualkama, a
naroĉito se trudila da istakne stav o jednakosti ţena svih
nacionalnosti pa su tako i tekstovi pisani na ćirilici i latinici
kao i ijekavskom i ekavskom nareĉju, u zavisnosti od
porekla autorki ali i mestu rasturanja ĉasopisa sve do 1952.
kada su poĉeli izlaziti tekstovi na pismu porekla autorki.
Urednice su u toku celog posleratnog perioda imale
problema sa neredovnim platišama i vrlo ĉesto su na
poslednjim strana apelovale na ĉitatelјke da redovno
izmiruju svoje pretplate, ali i podsticale ih da i same uzmu
uĉešća u rasturanju lista i tako ostvare profit.
"Bez zara na licu - bez mraka u duši", Žena danas,
br. 81, mart 1951.
Josip Broz Tito na naslovnici Žene danas povodom
jubileja, Žena danas, br. 100-101, oktobar-novembar
1952.
Tokom svog delovanja kao glavno glasilo AFŢ
Žena danas je još uspela da obavestila svoje ĉitatelјke i da
će se uskoro poĉeti sa serijskom proizvodnjom najlon
ĉarapa, odgovorila na pitanje zašto igraĉke za decu ne mogu
da budu jeftinije, šta pokloniti draganu za roĊendan, šta
poneti na plaţu i kako izraĉunati plodne i neplodne dane.
Žena danas je savetovala i kako da napravite kupatilo koje
će biti skriveno u plakaru. Urednice nisu upućivale savete
samo ĉitatelјkama. Obraćale su se i arhitektama da vode
raĉuna prilikom projektovanja zgrada i obavezno da izgrade
terasu, jer ţene nemaju gde da suše veš.
Žena danas je bio list koji je išao u korak sa
vremenom i interesovanjima svojih ĉitatelјki i sa tim cilјem
su urednice pokrenule od januara 1952. rubrike Zabavni
kutak koji se bavi enigmatikom kao i delјenjem kupona za
besplatne kozmetiĉke tretmane. Godine 1952. Žena danas
poĉeće da daje savete kako bi ţene trebalo da se šminkaju i
da to ne mora znaĉiti i lak moral. "Ima ţena koje se ne
šminkaju okoline radi u kojoj ţive i rade. Da li se one
moraju odreći lepote i nege? Budite uverene da nega koţe
ne znaĉi i koketnost" savetovala je ţene Žena danas!
56
Zaklјučak
Proces emancipacije ţena u prvim godinama socijalistiĉke Jugoslavije nije
moguće posmatrati van sistema Antifašistiĉkog fronta ţena Jugoslavije koji je
imao klјuĉnu ulogu u procesu transformacije ţenskih uloga u društvu.
Jugoslovenska istoriografija je period 1945-1953. oznaĉila kao vreme sveopšteg
entuzijazma, industrijalizacije i prosvećivanja. Ulazak ţena u industriju poĉetkom
50-ih Žena danas je ispratila obimnim izveštajima o fabriĉkim radnicama i
njihovim podvizima. Ţene tada osvajaju potpuno nove radne prostore, postaju
traktoristkinje, mašinovoĊe, zidarke, magacionerke... Pa ipak, izmeĊu prioriteta
Partije i prioriteta koji bi doprineli afirmaciji ţene neprikosnoveni su bili oni
partijski. Gašenjem AFŢ-a 1953. godine ţene su izgubile svoj poseban prostor i
ostale su samo ‟‟ĉlanovi‟‟ Partije.
Danas je jasno da donošenjem novih zakonskih regulativa nisu
izjednaĉena prava muškaraca i ţena i da je bilo potrebno pojaĉati društveni rad
jer je najteţi deo procesa emancipacije društva ipak bio proces transformacije
mišlјenja. Moramo podvući i da je AFŢ, preko svojih podstruktutra a izmeĎu
ostalog i Žene danas, značajan zbog svog doprinosa sazrevanju, sagledavanju i
početku rešavanja ţivotnih pitanja ţene i porodice.
Bibliografija
Štampa
- Žena danas
Literatura
- Žena danas, fototipsko izdanje,
Beograd 1966
Tribina ciklusa Rod i
levica 3: Feminizam
nekad i sad, Dom
omladine Beograd,
septembar 2014.
57
Gordana Stojaković
VIDA TOMŠIČ - ZAŠTO JE UKINUT
AFŢ*
Rad posvećujem mojim savremenicama, Mladim antifašistkinjama Zagreba
U Vojvodini borba za redefinisanje poloţaja ţena u javnoj i
privatnoj sferi dva i po veka1 kretala se putevima bez prethodnih uzora
koji nisu znaĉili uzlaznu liniju, već ĉesto i bolnu regresiju.
Višegeneracijska borba ţena za sopstvena prava imala je i uzlazne
trenutke, a meĊu takvima je i period postojanja Antifašistiĉkog fronta ţena
Jugoslavije (1942-1953), najmasovnije ţenske organizacije, ne samo u
Vojvodini i Srbiji, nego i u istoriji savremenih drţava koje su ĉinile
socijalistiĉku Jugoslaviju2.
....
Iskustvo Antifašistiĉkog fronta ţena (AFŢ)3 se ne moţe posmatrati
kao ţenski aktivizam koje je imalo podjednak intenzitet i domete u svim
delovima socijalistiĉke Jugoslavije i pored toga što je bio utemeljen na
istom ideološkom planu ţenske ravnopravnosti, zakonima koji su to
potvrĊivali i drţavnim finansijama koje su u nekim domenima podrţavali
izlazak ţena iz porodiĉnog kruga (plaćeno poroĊajno odsustvo, jaslice,
obdaništa, zdravstvena zaštita, školovanje, briga o trudnicama, dojiljama i
* U ovoj publikaciji su objavljeni delovi teksta. Ceo rad mozete procitati na veb sajtu grupe STRIKE:
www.pravonarad.info
1 Promene ţenske situacije u svakodnevnom ţivotu u Vojvodini moţemo pratiti počev od sredine 18. veka. U
Novom Sadu, na primer, među značajne datume upisujemo događaj kada je Marija Štrajt kao babica postala prva
ţena gradska sluţbenica (1749) ili kada je Marta Neškova kao prva Srpkinja završila srednju školu (1757) (Stojaković
ur. 2001: 25, 63-64 ) .
2 1943-1945. Demokratska Federativna Jugoslavija (DFJ); 1945-1963. Federativna Narodna Republika Jugoslavija
(FNRJ)
3 AFŢ Jugoslavije je bio krovna organizacija svih republičkih organizacija AFŢ-a, ali u isto vreme nesamostalna
organizacija jer je prema Statutu bila kolektivni član Narodnog fronta Jugoslavije. Pokrajinska organizacija AFŢ-a
Vojvodine bila na vrhu vertikale koju su činile seoske, gradske okruţne i sreske organizacije AFŢ-a. U isto vreme
Pokrajinska organizacija AFŢ-a Vojvodine je bila sastavni deo AFŢ-a Srbije.
58
deci). Razloge4 za to treba traţiti u nejednakom privrednom i kulturnom
razvoju pojedinih delova FNRJ i razlikama koje su proisticale iz
patrijarhalnih normi oslonjenih na razliĉite verske tradicije.... Politiĉki rad
Vide Tomšiĉ spada u nepoznato nasleĊe borbe jugoslovenskih ţena za
sopstvena prava i zasluţuje jedan poseban osvrt, makar o dogaĊaju kakav
je ukidanje AFŢ-a, naroĉito zbog ĉinjenice da je u periodu 1948-1953 bila
liderka AFŢ-a Jugoslavije odgovorna za rad organizacije.
Cilj mi je da analizom politiĉkih stavova koje je ĉlanstvu prenosila
Vida Tomšiĉ analiziram argumentaciju o ukidanju AFŢ-a i to u kontekstu
potreba koje su bile prikazane u izveštajima i reportaţama o radu
organizacija AFŢ-a u Vojvodini.
....
AFŢ je najšira organizacija ţena koja treba da od njih stvori
svesne graditelj(k)e socijalizma (1948-1949)
Jedna od teza Vide Tomšiĉ u periodu poleta AFŢ-a je da je to
organizacija koja ima „mogućnosti najšireg obuhvatanja radnih ţena i
majki“ i kapacitet da se kroz mnoge aktivnosti bori protiv „ropske prošlosti
koja se pokazuje u mnogim stvarima u svakodnevnom ţivotu
ţena“ (Tomšiĉ Zora, januar 1948: 9-10). Da bi ţene mogle da se ukljuĉe u
procese graĊenja socijalistiĉkog društva AFŢ je morao da osmisli i
organizuje masovni politiĉki rad koji bi objasnio nuţnost povezanosti
ţivota ţena sa razvojem socijalistiĉkih društveno-politiĉkih odnosa. Bio je
to proces „izgradnje novog socijalistiĉkog ĉoveka“ (Isto, 10) koji je
podrazumevao i ţenu, izgradnja novih odnosa meĊu polovima gde je ţena
bila pozvana da ravnopravno sa muškarcima uzme uĉešće u privrednom,
kulturnom i politiĉkom ţivotu zemlje. To nije bio jednostavan ni lak
zadatak jer su ţene morale da savladaju viševekovno nasleĊe opresije i
nejednakosti ili ropskog poloţaja ĉije je uzroke Vida Tomšiĉ objašnjavala
Primer ove različitosti je Srbija gde se u Vojvodini već dva veka pre AFŢ-a podrţavalo obrazovanje ţenske dece i
izlazak ţena u javnu sferu, gde su dometi organizacija AFŢ-a bili značajni i Kosmeta gde od 1945. počinje borba za
izlazak jednog broja ţena iz kuće, skidanje zara i feredţa (Stojaković, 2012: 74).
4
59
tradicionalnim marksistiĉkim stavovima o postojanju „privatnog vlasništva
i klasnog društva“ (Tomšiĉ Zora, avgust-septembar 1948: 1).
Nuţnost masovnoh organizovanja ţena, njihovog mobilisanja i
ukljuĉivanja u projekat izgradnje socijalizma Tomšiĉ je videla kao uslov
bez koga se ne moţe i to potkrepila Lenjinovim stavom da se socijalistiĉki
prevrat ne moţe desiti bez masovnog uĉešća ţena (Isto, 1), ali ne bilo
kakvog uĉešća već da se moraju „podići najniţi slojevi do istorijskog
stvarališta“ (Isto, 3). Prihvatiti istorijsku odgovornost u kreiranju novog,
boljeg poloţaja ţena bio je proces menjanja svesti samih ţena, podizanje
opšteg nivoa obrazovanja ţena, a to je ukljuĉivalo i politiĉku edukaciju. U
tom kontekstu AFŢ je imao cilj i odgovornost da kroz masovni politiĉki
rad ţene transformiše u „svesne graditelje socijalizma“ (Isto, 3).
Pored ideloško-politiĉke osnove na kojima se gradila nova ţenska
situacija nezaobilana stepenica su bili zakoni. U „novoj Jugoslaviji“
zapisala je Tomšiĉ „ţensko pitanje kao takvo ne postoji“ jer je rešeno „s
pitanjem vlasti“ koja je „u rukama radnog naroda“. Iz toga proizlazi da
Ustav FNRJ i odgovarajuće zakonodavstvo „ozakonjuju prava ţena u svim
oblastima politiĉkog, ekonomskog i društvenog ţivota“ (Isto, 3). Da bi
ţene mogle da koriste prava koja im pripadaju morale su da saznaju o
njima, a za to su bile zaduţene posebne sekcije AFŢ-a i AFŢ štampa.
U organizacionom smislu organizacije AFŢ-a je trebalo da budu
„gipke u svojim formama“ da osluškuje potrebe ţena u svakodnevnom
ţivotu i da“ inicijativu ţena pravilno poveţu sa opštim zadacima izgradnje
socijalizma“ (Tomišĉ Zora oktobar 1948: 2). U svakodnevnom ţivotu te
gipke organizacione forme koje su mogle da se prilagode potrebama ţena
„po pojedinom pitanju“ su bili aktivi (a negde sekcije) od kojih su mnogi
formirani ili gašeni u odnosu na situacije u svakodnevnom ţivotu. MeĊu
stalnim aktivima5 bili su oni koji su se bavili ulaskom ţena u privredu,
U svakodnevnom ţivotu se dešavalo da se u aktivu o savremenom povrtarstva utvrdi da postoji jedan broj
nepismenih ţena ili da se ustanovi da je potrebno organizovati predavanja o ličnoj higijeni, suzbijanju vašaka, bolesti
prljavih ruku ili kako odrţavati higijenu u domaćinstvu... ili se pokazala potreba za aktivima za za umlade majke na
temu zakonske zaštite majki u radnom odnosu. To je značilo da su aktivnosti kreirane u odnosu na potrebe koje su
se sukcesivno izkazivale u svakodnevnom ţivotu ţena određenog mesta i opštine.
5
60
obrazovanjem ţena, zaštitom majki i dece, a meĊu ad hock su bili aktivi za:
pomoć porodiljama, pomoć kolonistima, ĉekanje u redu za snabdevanje
umesto zaposlenih ţena iz organizacije, borbu protiv gubara, praktiĉnu
nastava o novim naĉinima proizvodnje povrća....
Druga organizaciona forma rada organizacija AFŢ-a su bili
masovni skupovi poznati kao konferencije AFŢ-a, gde se nije moglo voditi
raĉuna o razliĉitim potrebama i interesima ţena. Vida Tomšiĉ je
konferencije AFŢ-a okarakterisala kao prevaziĊene forme rada uz ogradu
da se ne sme „doneti zakljuĉak da ne treba više sazivati opšte konferencije
ţena na teritoriji osnovne organizacije“ naroĉito u vezi sa: povećanjem
broja ţena u zadrugama, povećanjem produktivnosti rada, pitanjima ishrane
i snabdevana (školskih kuhinja i menzi), politiĉkim pitanjima i problemima
zaštite majki i dece (Isto, 2-3). Ona je zakljuĉila da još uvek „postoji
potreba, negde veća negde manja posebnog rada sa ţenama pa s tim i
posebnih konferencija AFŢ“ (Isto, 3). Pored ovih organizacionih formi koji
su obuhvatali svo ĉlanstvo AFŢ-a obiĉno u mesnim, organizovala su se
savetovanja (edukacija) rukovotkinja aktiva, osnovnih i sreskih
organizacija AFŢ-a jer je formiranje rukovodećih struktura AFŢ-a na
sreskom i opštinskom nivou bio uslov za sistematski i kontinuirani rad
ĉitavog AFŢ sistema6. Uz sve prethodno Vida Tomšiĉ podvlaĉi znaĉaj
plana ukljuĉivanja ţena u rad Narodnih odbora, sindikata i ukljuĉivanje
aktivistkinja AFŢ-a na politiĉke seminare KPJ i Narodnog fronta.
Organizacije AFŢ-a definisanim navedenim ciljevima i
organizacionom strukturom trebale su da tokom 1948-1949. omoguće
Da bi se podrţao sistem AFŢ-a od 1947. uvedene su profesionalne funkcije počev od gradskih ili mesnih odbora
AFŢ-a. To je rezultiralo boljom organizovanošću unutar AFŢ sistema i uvođenjem komplikovanog sistema
evidencije i statistike koja pruţa dobar uvid u sve aktivnosti ţena počev od osnovnih do republičkih organizacija i na
kraju AFŢ-a Jugoslavije. Centralni odbor AFŢ-a Jugoslavije dao je uputstva glavnim sreskim i gradskim odborima
AFŢ-a o vođenju statistike. Cilj je bio uvesti „knjigu rada“ koju su osnovne jedinice organizacije uvek morale uredno
da vode. Bilo je potrebno i nuţno znati koliko u organizacijama ima „ţenskih glasača, koliko je ţena obuhvaćeno
radom organizacije, koliko je aktiva po pojedinim pitanjima...“ (Stojaković, 2007). Da bi se to ostvarilo osmišljeno
je 12 vrsta formulara u zavisnosti od toga koji odbor popunjava i kom odboru AFŢ-a šalje. U formularima su se
nalazile sledeće rubrike: naziv sela odnosno osnovne organizacije, čitalačke grupe /broj grupa, broj obuhvaćenih
ţena/, broj seoskih odbornica /odbornice AFŢ-a/,broj odrţanih sednica za 3 meseca, jer su se izveštaju slali
tromesečno/,ţene u dobrovoljnim radnim akcijama, konferencije /broj, broj ţena/, aktivi /12 grupa aktiva/:
čitalačke grupe, analfabetski tečajevi, domaćinstvo, pomoć trudnim ţenama i porodiljama, pravilna nega
novorođenčadi, uredno pohađanje škole seoske dece, ţivinarstvo, povrtarstvo, kuvanje... (Stojaković, 2007).
6
61
ĉlanicama da daju „sve svoje snage“ da bi se masovno ukljuĉile u privredu
i kao „radnice, udarnice, novatori“ gde će „raditi direktno na ostvarenju
zadataka industrijalizacije“, a „radne ţene na selu“ će biti „u prvim
redovima borbe za socijalistiĉki preobraţaj sela“ (Tomšiĉ, Glas žena mart
1949: 3). Na kraju ovog niza aktivnih ţenskih uloga koje su oglašene kao
najpotrebnije Vida Tomšiĉ je pomenula i uĉiteljice, vaspitaĉe i
negovateljice koji će da „vaspitaju naše mlado pokolenje da iz njega rastu
novi graditelji socijalizma“ (Isto, 3). Tokom 1948 i 1949. uobiĉajen diskurs
podrazumevao je afirmativni prikaz uloge KPJ i druga Tita u razvoju
jugoslovenskog socijalizma i osudu napada na rukovodstvo KPJ i Tita
obznanjenu u Rezoluciji Informbiroa7 1948, koju su, kako piše Tomšiĉ,
„radnici i radnice i svi radni ljudi naše zemlje“ sa „ĉuĊenjem, ogorĉenjem i
gnušanjem“ odbacili (Isto, 2). Rezolucija Informbiroa je podstakla akcije
AFŢ-a u korpusu projekta „socijalistiĉki preobraţaj sela“ koje su za cilj
imale ukljuĉenje što većeg broja ţena u zadruge, otvaranju stalnih i
sezonskih obdaništa, akcije opismenjavanja i edukacije ţena na selu na
planu zdravstvene kulture, ţenskih prava, politiĉke kulture i veština za
svakodnevni ţivot (kursevi šivenja, kuvanja, spremanja zimnice i sl.).
Pišući o zadacima AFŢ-a u okviru projekta socijalistiĉke rekonstrukcije
sela Tomšiĉ je naglasila kao primarni zadatak AFŢ-a pomoć oko osnivanja
i uĉvršćivanja seoskih radnih zadruga i ukljuĉivanje ţena u njih, zatim
politiĉki i edukativni rad u vezi sa pitanjima setve, otkupa, poreza, borba
protiv stoĉnih i biljnih bolesti i sl. (Tomšiĉ, Zora jun 1949: 2).
Organizacijama AFŢ Tomšiĉ je poruĉila da u pasivnim krajevima od
siromašnog seljaka/seljanke ne treba praviti zadrugara već „od njih
napraviti industrijske radnike“ jer je „ogromna oskudica radne snage u
našoj industriji“ (Isto, 2).
....
7 Međunarodna
organizacija komunističkih i radničkih partija –Informbiro je posebnom Rezolucijom osudio KPJ jer
„zataškava klasnu borbu u jugoslovenskom društvu, naročito na selu gde jača kulački element...“ (Petranović 1981:
477) Od 1948. Kada je Rezolucija Informbiroa donesena do 1952. FNRJ će biti pod snaţnim političkim i
ekonomskim pritiskom socijalističkog bloka na čijem čelu je bio SSSR.
62
AFŢ treba da pruţi pomoć narodnoj vlasti u pitanjima majke i
djeteta (1950-1953)
Na savetovanju gradskih organizacija AFŢ-a u junu 1950. u
Zagrebu Vida Tomšić je u diskusiji o planiranim aktivnostima AFŢ-a pošla
od premise da „smo u izvjesnoj mjeri, ako se to moţe kazati za cijelu
zemlju, jedan od naših zadataka priliĉno izvršili... u izvjesnom smislu u
nekim djelovima naše zemlje a naroĉito u gradovima, već postigli da je
ţena ravnopravna“ (Tomšiĉ, Glas žena septembar 1950: 1). Kako je dalje
objasnila Tomšiĉ radilo se o ravnopravnosti koja nije bila samo na nivou
ideologije i zakona već o transformaciji koja se desila u samim ţenama
tako da se „ţena osjeća ravnopravnom“ (Isto, 1). Sledeća teza koju je
iznela Tomšiĉ je da je proces „podizanja ţena“ do „politiĉkog nivoa“ na
kojem su muškaci je završen, uz dodatak da se radilo o nekom
neodreĊenom korpusu ţena koji je oznaĉen kao „prosjeĉno govoreći“ (Isto,
1). Iz toga proistiĉe da je s jedne strane nepotrebno politiĉki edukovane i
motivisane ţene zadrţavati u AFŢ-u jer one mogu da nastave rad u
Narodnom frontu i KPJ, a s druge, da postoji jasna spoznaja da proces
transformacije ţenske situacije nije podjednak u svim delovima
Jugoslavije, jer „ima nacionalnih manjima, ţena pod feredţom koje još
neće da idu zajedno sa muškarcima“ (Isto, 1-2). Rad organizacija AFŢ-a se
u periodu koji sledi morao transformisati tako da se prilagodi potrebama
svake sredine i to poĉev od direktivnog instruisanja (u zaostalim
sredinama) do ĉvršćeg povezivanja sa lokalnim organima vlasti i KPJ gde
će ţene koje su politiĉki edukovane ukljuĉivati u aktivnosti, ali ne tako što
će prihvatati „ samo ţenske probleme“ (Isto, 2). Zadaci koje će ţene
preuzimati u Narodnom frontu nisu samo ţenska već društvena briga, mada
„će se odvajati izvjesna pitanja koja leţe ţenama i koja su u tom smislu
ţenska pošto ih mi rješavamo, ali mi ćemo na nekom terenu uzeti na sebe
svakojaka druga pitanja: pitanje higijene stanova i smrtnosti djece, pitanja
suzbijanja bolesti, epidemije malarije, sifilisa i drugih ... (Isto, 2).
Pored transformacije naĉina rada AFŢ-a i potrebe tešnje saradnje sa
lokalnim vlastima organizacije Tomšiĉ je smatrala da AFŢ-a treba
63
transformisati tako što će se ukinuti profesionalne funkcije jer nisu
doprinele većoj aktivnosti ţena, već su ih, kako je tvrdila Tomšiĉ, koĉile.
Umesto plaćenih odbornica i rukovotkinja AFŢ-a Tomšiĉ je zagovarala
uspostavljanje dobrovoljnosti na naĉin da se u organizacije i rukovodeća
tela AFŢ-a biraju ţene koje će, uz svoj svakodnevni rad, volonterski raditi
u AFŢ-a. U gradovima, gde se oĉekivalo da ovaj predlog ima uspeha, to su
trebale da budu: profesorice, doktorice, pravnice, domaćice i sl. koje bi bile
u stanju „da zajedniĉki prodiskutuju probleme i da daju osnovne smjernice
za rad sa ţenama“ (Isto, 2). Uz profesionalni rad u organizacijama AFŢ-a,
kako je obrazlagala Tomšiĉ, trebalo ukinuti evidenciju i statistiku jer je
„postala arhivski materijal i nije nam ništa pokazivala“, a ostaviti „osnovnu
evidenciju da bi gradski odnosno kotarski (oblasni) odbor znao gdje ima i
koliko osnovnih organizacija, da zna koliko ima sela da prema tome moţe
uglavnom rukovoditi, a za ostalu aktivnost ţena ne treba da se bojimo da će
spasti“ (Isto, 2). Jednom reĉju organizacije AFŢ-a treba što tešnje da se
poveţu sa Narodnim frontom jer će „onda biti jasno šta će ţene
raditi“ (Isto, 3). Tomšiĉ je imenovala aktivnosti i zadatke kojima
organizacije AFŢ-a treba da se bave u periodu koji dolazi: pruţanje pomoći
radnoj majci, zaštita matere i materinstva, ishrane u gradovima i raspodele
mleka preko MeĊunarodnog deĉjeg fonda.
Za veći deo ĉlanica AFŢ-a novine u radu organizacije koje je
izloţila Tomšiĉ, a prenela AFŢ štampa, bile su neoĉekivani i što je još
vaţnije nejasane. Ovo se posebno odnosilo na odnos AFŢ-a i Narodnog
fronta. Kako se pokazalo u nekim organizacijama je shvaćeno „da AFŢ-a
nema, da nije potreban“, a u drugim da je i dalje bio „AFŢ jedina forma
rada meĊu ţenama“ („Šta se na Kongresu odluĉilo i kako da radimo“, Žena
danas 81 (1951): 1). Ono što je bilo sasvim jasno je da je KPJ imao novi
plan za AFŢ, koji je u naĉelu obrazloţen potrebom da se program i
organizaciona struktura organizacije uvedu u novi ciklus društvenog
razvoja - kao „jedan korak u daljem razvijanju socijalistiĉke
demokratije“ (Isto, 1). Da bi se pojasnile stvari Izvršni odbor Centralnog
odbora AFŢ-a Jugoslavije, kojim je predsedavala Vida Tomšiĉ, jasno je
64
poruĉio: „Celokupnim masovno-politiĉkim i kulturno-prosvetnim radom
meĊu ţenama treba da rukovodi Narodni front“, organizacije AFŢ-a treba
da budu sekcije „odgovarajućeg“ odbora Narodnog fronta koja treba da
predlaţu šta treba raditi meĊu ţenama (Isto, 1). Odbori AFŢ-a su u tom
novom programu trebali da budu i „komisije odgovarajućih tela Partije i
Fronta koji prate podizanje politiĉke svesti ţena i sve pojave koje se na
terenu dešavaju“ (Isto, 1). Obrazloţenje za ovaj zaokret je bilo da je AFŢ
nedovoljno politiĉki radio meĊu ţenama. Nejasne direktive o novom
naĉinu rada AFŢ-a pogodile su i sistem vertikalne povezanosti
organizacije, koji u nekim delovima bio prekinut, što je uz ukidanje
profesionalnih funkcija uĉinilo da u mnogim organizacijama AFŢ-a „ rad
prestane“ (Isto, 2). Izvršni odbor Centralnog odbora AFŢ-a je ĉak zakljuĉio
da „nepostojanje osnovne organizacije AFŢ-a ne znaĉi u isto vreme i
nepostojanje odbora AFŢ-a na toj teritoriji“ (Isto, 2). Plan je bio da se
unutar Narodnog fronta organizuju aktivi ţena po pojedinim pitanjima koji
bi se vremenom razvili „u samostalna društva“8 (Isto, 2). Peti plenum
Centralnog odbora AFŢ-a Jugoslavije je oglasio najvaţnije zadatke i uloge
namenjene ţenama na naĉin gde se sugeriše da je to proizvod volje samih
ţena: „ţene Jugoslavije najviše su zainteresovane za dobar rad ustanova za
zaštitu majki i dece“ (Žena danas 84-85 (1951): 2).
Da je socijalistiĉka Jugoslavija ušla u novu fazu razvoja društvenih
odnosa, gde se preispitivao poloţaj ţena, a u tom kontekstu i ţenski
aktivizam u okvirima AFŢ-a, svedoĉi govor Vide Tomšiĉ odrţan povodom
8. marta 1952. U uvodnom delu Tomšiĉ je pošla od osnovne teze „istinske“
ravnopravnosti ţena koja je znaĉila aktivno uĉešće ţena u društvenoj
proizvodnji, njihovoj ekonomskoj nezavisnosti „koja im jedina daje
mogućnost da se u ţivotu stvarno osećaju nezavisnim i
samostalnim“ (Tomšiĉ, Žena danas 93 (1952): 1). Radilo se, kako je
8U
sladu sa tim Izvršni odbor Centralnog odbora AFŢ-a Jugoslavije je doneo odluku o osnivanju Udruţenja
univezitetski obrazovanih ţena, jedine građanske ţenske organizacije (osnovane 1927 u Kraljevini SHS) kojoj je
dozvoljeno da obnovi rad u socijalističkoj Jugoslaviji. Inicijativni odbor organizacije izabran je 18. aprila 1951. u
Beogradu u prostorijama Narodnog fronta (Žena danas 83 (1951): 8).
65
objasnila Tomšiĉ o tome da je svakoj ţeni data mogućnost da se obrazuje,
zaposli, profesionalno afirmiše i da za isti rad budu isto plaćena kao
muškarci. Pitanje iskoraka iz porodiĉnog kruga i reproduktivnog rada ţena
kao ograniĉavajućeg faktora za uĉešće ţena u društvenoj proizvodnji u
socijalistiĉkoj Jugoslaviji, kako je rekla Tomšiĉ, nije nestalo već se
zaoštrilo. S jedne strane proces industrijalizacije socijalistiĉke Jugoslavije
zahtevao je ukljuĉenje ţena u proizvodnju, a s druge strane zaostala
domaćinstva zahtvala su njihov ogroman rad. Modernizacija domaćinstva
prema Tomšiĉ nije bila „prioritet socijalistiĉke izgradnje“, a znaĉilo je
osnivanje servisnih ustanova, zanatstva i usluga, razvoja prehrambene
industrije i poboljšanjem sistema snabdevanja (Isto, 1). UvoĊenje
samoupravljanja Tomšiĉ je pozdravila kao korist za društveni razvoj kroz
„istinsku brigu za povećanje produktivnosti “, ali je primetila da su
paralelno postojale i tendencije koje su ţenu zbog materinstva videle kao
nerentabilnu radnu snagu ( Isto, 1). Tomšiĉ je to objasnila kao ostatak
malograĊanskih shvatanja pobeĊenih nazadnih snaga koje ţele da ţenu
vrate u kuću i koje su uzrok „smanjivanja aktivnog uĉešća ţene u
politiĉkom ţivotu“9 zemlje (Isto, 7).
U uvodnom referatu u IV kongresu AFŢ-a, koji je oznaĉio kraj
organizacije, Vida Tomšiĉ je o radu i samoj organizaciji izgovorila pregršt
pozitivnih ocena, a dodala je i iskrenu dozu topline, neoĉekivanu u
situaciji u kojoj je izgovorena. Za nju je AFŢ bio „snaţna i ĉvrsta“...
„velika i omiljena organizacija miliona ţena Jugoslavije do juĉe
zapostavljenih koje je probudila Oslobodilaĉka borba i naša Revolucija“,...
„škola desetina i stotina hiljada ţena koje su tu u AFŢ-u u svojoj
organizaciji nauĉile da politiĉki ţive“.... organizacija koja je oslanjajući se
„na teţnje i sopstvene sopstvene snage ţena samih, povele odluĉujuću
protiv zaostalosti, nepismenosti, sujeverja i predrasuda““... „škola koja je
pomogla brţem razbijanjem okova prošlosti“, ukljuĉila ţene u „redove
graditelja socijalizma“...(Tomšiĉ, Žena danas 112 (1953): 10) Stotine i
Na opštinskim izborima u Vojvodini 1952. među apstinentima su dominirale ţene.... U 201. selu u Vojvodini bilo je
šest sreskih odbora bez i jedne ţene odbornika i devet sreskih odbora sa po 1 ţenom – članicom... (Stojaković,
2007).
9
66
stotine aktivistkinja AFŢ-a, kako je Tomšiĉ zakljuĉila bile su „u svako
doba spremne da izvršavaju zadatke na koje bi ih pozvala Komunistiĉka
partija i drug Tito“, a izvršavanju zadatih aktivnosti AFŢ je „dopro do
poslednjeg sela u našoj zemlji“. (Isto, 10, 11). Uprkos tome, ceneći
okolnosti stvorene novim društveno-politiĉkim odnosima, dalji ţivot
organizacije, makar i sa izmenjenim ciljevima, promenom organizacione
strukture i naĉinom rada, za Tomšiĉ bio je nemoguć. Kao argumente za
gašenje organizacije Tomšiĉ je prvo ponudila one koji se odnose na samu
organizaciju: jednoobraznost organizacija, dupliranje rada, šablonsko
rešavanje problema bez obzira na potrebe u konkretnoj sredini,
birokratizam (Isto, 11). Zatim je ponudila i argumente koji su se odnosili
na promenu društveno-politiĉkog konteksta koji je znaĉio promenu drugih
masovnih organizacija pre svih Narodnog fronta koji se transformisao u
Socijalistiĉki savez radnog naroda, koji nadalje treba da bude „faktor
razvoja novih socijalistiĉkih shvatanja“ (Isto, 11). U tim okolnistima kako
je objasnila Tomšiĉ postojanje posebne ţenske organizacije znaĉilo bi
„odvajanje ţena iz našeg zajedniĉkog politiĉkog ţivota“ i shvatanja da se
“za ostvarivanje prava ţena one moraju same boriti protiv ostalog
društva“. Rešenje koje će se po ukidanju AFŢ-a primeniti bilo je
organizovanje Komisije za rad meĊu ţenama pri odborima Socijalistiĉkog
saveza radnoj naroda Jugoslavije. Zadatak novosnovanim telima je da
ukljuĉi ţene u politiĉki ţivot i podspeši „raznovrsnu društvenu aktivnost“,
ohrabrivanje samoinicijative graĊana koja će dovesti do povećanja
ţivotnog standarda (Isto, 11). Metodi rada će zavisiti od sredine gde se rad
odvija. Paraleno će se podrţavati rad posebnih ţenskih društava koja su u
nekim delovima zemlje već osnovana, a koja će se baviti unapreĊenjem
domaćinstava, pomaganjem deĉjih ustanova, edukacijom i pomoći
majkama i deci i sl. Tomšiĉ je u završnici referata pozvala aktivne ĉlanice
AFŢ-a da se ukljuĉe u postojeća ili osnuju nova društva koja će se baviti
majkama i domaćicama i tako im pomoći da budu aktivne u društvenom
ţivotu zemlje a da ne trpi njihov liĉni ţivot (Isto, 11). Uz to je objavila da
će se društva tog tipa udruţiti u Savez ţenskih društava Jugoslavije koje će
nastaviti meĊunarodnu aktivnost koju je do tada imao AFŢ....
67
Socijalistički patrijarhat10
Polazeći od zakonski utemeljenje ravnopravnosti muškaraca i ţena,
uĉešću ţena u privrednom i politiĉkom ţivotu zemlje i posebnoj zaštiti
majki i dece ţene moţe se reći da su ţene u perodu 1945-1950. u
socijalistiĉkoj Jugoslaviji snaţno iskoraĉile u javnu sferu i dajući veliki
doprinos graĊenju novog, pravednijeg društva. U Vojvodini su merljivi
rezultati promene ţenske situacije na planu obrazovanja, uĉešća u
politiĉkom i privrednom ţivotu respektabilni, a dati su kako kroz zbirne
pokazatelje ţenskog aktivizma tako i kroz mnogobrojne reportaţe i
izveštaje gde se imenom i prezimenom pominju junakinje izgradnje
socijalizma u mnogobrojnim aktivnim ulogama (Stojaković, 2012).
Promena društveno-politiĉkog konteksta od 1950. kroz procese
decentralizacije i samoupravljanja, većom i širom kompetencijama
narodnih odbora u okviru Narodnog fronta (koji je kasnije transformisan u
Socijalistiĉki saveza radnog naroda) uslovila je promenu strukture politiĉke
i ekonomske moći. Sastavni deo ovog procesa bilo je i preispitivanje
ideoloških postavki emancipacije ţena i uloge AFŢ-a u novoj fazi razvoja
socijalizma. Sagledavši ţensku situaciju u socijalistiĉkoj Jugoslaviji liderka
AFŢ-a Jugoslavije Vida Tomšiĉ je 1950. zakljuĉila da je ţena ravnopravna
sa muškarcem u izvesnom smislu i izvesnoj meri i da je ţena „prosjeĉno
govoreći“ dostigla politiĉki nivo muškarca (Tomšiĉ, Glas žena septembar
(1950): 1). Kategorije: u izvesnom smislu, izvesnoj meri i proseĉno
govoreći u doba kada se u sistemu AFŢ-a zapisivala svaka aktivnost ţena
znaĉe da Tomšiĉ nije nameravala da izreĉene tvrdnje o dostignutoj
emancipaciji ţena podrţi procenama koliki bi to bio broj ţena. Plan je bio
da se taj, doduše nejasno definisan korpus politiĉki edukovanih ţena
umesto u AFŢ-u ukljuĉi u rad KPJ i Narodnog fronta u rešavanje svih
pitanja, a ne samo onih koja se vezuju za korpus tradicionalno ţenskih
aktivnosti. To je u naĉelu bio dobar plan ukljuĉenja ţena u razliĉite
Izraz sam pozajmila od Nede Boţinović koja je o ukidanju AFŢ-a rekla: „Opet patrijarhat na djelu. Svaki put se
nađe izgovor da se ţena vrati nazad. Ovdje se nije radilo o čistom patrijarhatu, nego o socijalističkoj ideologiji... Bilo
je teško prihvatiti ţenu kao ravnopravnog čovjeka...“ (Stojaković ur. 2002: 48).
10
68
strukture odluĉivanja. Ali nije bilo jasno o kom broju ţena je reĉ, na kojim
novoima moći bi one bile u prilici da uĉestvuju u odluĉivanju i sa kojim
efektima u odnosu na interese ţena? U razradi ovog plana, imenujući
pitanja razliĉita od tradicionalno ţenskih Vida Tomšiĉ nije vadila iz
korpusa privrede i politike već je to drugo navela ovim redosledom: pitanje
higijene stanova i smrtnosti djece, pitanja suzbijanja bolesti, epidemije
malarije, sifilisa i drugih (Tomšiĉ, Glas žena septembar 1950: 2). Radilo se
o utapanju organizacija AFŢ-a u odgovarajuće organizacije Narodnog
fronta radi ekonomije nege i brige.
Drugi, opet nedefinisani korpus ţena, koji bi ostao u AFŢ-u trebalo
je da se osloni na volonterski rad profesorica, doktorica, pravnica,
domaćica od kojih su mnoge posle redovnih obaveza na poslu i kod kuće u
AFŢ-u trebalo da se bave: pruţanjem pomoći radnoj majci, zaštiti matere i
materinstva, ishrane u gradovima i raspodele mleka preko MeĊunarodnog
deĉjeg fonda (Tomšiĉ, Glas žena septembar 1950: 3). Plan se opet odnosio
na ţene u gradu koje su prema Tomšiĉ proseĉno govoreći dostigle
ravnopravnost. Tu su bile i novoformirane ţenske organizacije za zaštitu
majke i deteta i Udruţenje univerzitetski obrazovanih ţena koje su trebale
da apsorbuju deo potreba za ţenskim aktivizmom, pa je Tomšiĉ zakljuĉila
da postojanje organizacije AFŢ-a nije nuţnost, naroĉito ako na terenu
deluje odbor ţena unutar Narodnog fronta.
Ekonomska samostalnost jednog broja ţena, tako podrţavana u
prvim godinama stvaranja socijalistiĉke Jugoslavije, kao temelj na kome se
ţene zaista i osećaju ravnopravnim u odnosu na muškarce, oĉito je najpre
bila posledica potrebe za nedostajećom radnom snagom, zatim deo
emancipatorskog plana. Ekonomska samostalnost ţena graĊena je na
podeli na muške i ţenske poslove, što je dovelo do dvostruke pa i trostruke
opterećenosti ţena: s jedne stane udarniĉki proizvodni rad, s druge rad u
domaćinstvu i još povrh svega društvo politiĉki rad. Rešenje za slaganje
ţenskih uloga koje su poloţaj ţena ĉesto ĉinili neizdrţivim bilo je već više
puta konstatovano (Sabo, prema Stojaković, 2007), a Tomšiĉ ga je samo
iznova upotrebila. Radilo se o nabrajanju sledećih koraka u razvoju
69
društva: modernizacija domaćinstva, razvoj usluţnih delatnosti, trgovine i
industrije široke potršnje što je sve trebalo da izmesti deo domaćiĉkih
poslova iz kuće. Jedino se nije znalo kada će nabrojani procesi zapoĉeti, ali
se te 1952 . znalo, a Tomšiĉ je otvoreno rekla, da oni nisu bili prioriteti
socijalistiĉke izgradnje, naroĉito ne modernizacija domaćinstva (Tomšiĉ,
Žena danas 93. (1952): 1).
U vezi sa temeljnim stavovima koje je o AFŢ-u iznela Tomšiĉ na
poslednjem kongresu organizacije postoji interesantan kontrast: s jedne
strane ona je u istorijskom smislu govorila o AFŢ-u kao o ĉvrstoj i moćnoj
organizaciji koju su ţene volele, a s druge strane konstatovala da je to
postala organizacija koja je getoizirala ţene i kako je Tomšiĉ tvrdila
ohrabrivala stavove da se za ostvarivanje sopstvenih prava one bore protiv
ĉitavog društva (Tomšiĉ, Žena danas 112 (1953): 10). Argumentacija o
nepotrebnosti AFŢ-a je sliĉna onoj koju je pre Drugog svetskog rata
koristila KPJ u odnosu na feministiĉke graĊanske organizacije kada je
definisanje posebnih ţenskih zahteva u borbi za ţenska prava KPJ tumaĉila
izmeĊu ostalog i kao borba protiv muškaraca (Boţinović 1996: 128).
Problem u vezi sa argumentacijom o potrebi ukidanja AFŢ-a je bio i u
tome što su organizacijom uvek rukovodile komunistkinje visoko
pozicionirane u sistemu KPJ, koje nisu primenile poznati diskurs
samokritke kako bi ocenile i sopstveni rad u AFŢ-u ili pokušale da
analiziraju probleme u vezi sa procesom emancipacije kojim je kao i
drugim procesima u socijalistiĉkoj Jugoslaviji rukovodila KPJ.
Posledica novih direktiva u vezi sa ţenskim aktivizmom i uopšte
poloţajem ţena u društvu mogle su se vrlo brzo osetiti što je bio znak
krhkosti novih, tek osvojenih ţenskih uloga. U referatu na IV kongresu
AFŢ-a Tomšiĉ je upozorila na promenu poloţaja ţena u društvu koja se u
nekim situacijama regredirao ka tradicionalnim ulogama ţena u
kapitalizmu: udaja kao naĉin izdrţavanja ţena i zavisnost od muţeva koji
zaraĊuju. Tendencije o kojima je Tomšiĉ upozorila bila su po njenom sudu
posledica nepravilno shvaćene decentralizacije, demokratizacije društvenih
odnosa i shvatanja o ulozi ţena u društvu koje je okaraterisala kao ostatak
70
malograĊanskih shvatanja pobeĊenih nazadnih snaga. Ali neovisno od
toga i pre promena društveno-politiĉkog plana bilo je delova socijalistiĉke
Jugoslavije gde su tradicija i obiĉaji u porodiĉnim odnosima i u vezi sa
poloţajem ţena bili jaĉi od novih socijalistiĉih zakona, kao što je bilo
podruĉje Kosmeta, gde je ipak bilo aktivnosti AFŢ-a. U takvim sredinama
AFŢ je ĉesto bio jedina podrška ţenama u pravljenju makar i skromnih
iskoraka iz porodiĉnog kruga.
Tomšiĉ je propustila da nove tendencije regresije u pogledu
poloţaja ţena ozbiljnije razmatra u kontekstu neuspeha socijalistiĉkog
ideološko-politiĉkog plana emancipacije ţena koji se zaustavio na
bedemima tradicionalnog, privatnog i porodiĉnog ţivota i na granicama
razliĉitih kulturološko-patrijarhalnih normi u koje su ţene ţivele. Deo tog
neuspeha bilo je i gašenje AFŢ-a i promena odnosa prema poţeljnim
ţenskim ulogama. U kontekstu novih društvenih odnosa Tomšiĉ se
zaustavila na nivou javnog upozorenja zbog „oĉitih nastojanja da se ţena
pretvori u lutku koja misli da je za njen društveni poloţaj od najvećeg
znaĉaja njen spoljašnji izgled, i da samo time, a ne svojim radom, sebi
ozbeĊuje mesto u društvu“ jedan broj ţena se „okrenuo modi i
prevaziĊenim naĉinima ponašanja (Tomšiĉ, Žena danas 112 (1953): 10).
Ova promena bila je vidljiva naroĉito u „dnevnim i drugim
novinama“ (Isto, 10).
....
Na kraju kada se govori o AFŢ-u i procesima emancipacije ţena u
prvim godinama stvaranja socijalistiĉke Jugoslavije mora se zakljuĉiti da
se radi o perodu poleta, optimizma i beskrajnog rada, kada su mase ţena
napravile korake od sedam milja na društvenoj lestvici, otvorile prostor
slobodnog izbora u privatnoj feri, osvojile mnoga zanimanja i nove
profesije (kao što su novinarstvo i pravosuĊe), a zatim je KPJ domete s
poĉetka velikog emancipatorskog vala proglasila dovoljnim u prkos
potrebama ţena u svakodnevnom ţivotu.
71
Literatura
Boţinović, Neda (1966) Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku.Beograd: Devedesetčetvrta.
Petranović, Branko (1981) Istorija Jugoslavije 1918-1978. Beograd: Nolit.
Rowbotham, Sheila (1983) Svest žene – svet muškaraca. Beograd: Studentski izdavački centar USSO
Savić, Svenka (1993). Diskurs analiza. Novi Sad: Filozofski fakultet
Stojaković, Gordana (ur.) (2001) Znamenite žene Novog Sada I. Novi Sad : Futura publikacije.
Stojaković, Gordana (ur.) (2002) Neda - jedna biografija. Novi Sad : Futura publikacije.
Stojaković, Gordana (2007) CD- AFŽ Vojvodine 1942-1953. Novi Sad: izdanje autorke
Stojaković, Gordana (2012) Rodna perspektiva u novinama Antifašističkog fronta žena (1945-1953)
Tomšič, Vida (1980) Ženska v razvoju socijalistične samoupravne Jugoslavije. Ljubljana: Delavska enotnost/Naša
ţena.
Šušnjić, Đuro (1973) „Analiza sadrţaja“ . Kritika sociološke metode: uvod u metodologiju društvenih nauka . ur. Đuro
Šušnjić. 247-248. Niš: Gradina.
Vasić, Vera (1995) Novinski reklamni oglas, Studija iz kontekstualne lingvistike. Veternik: LDI.
Rezolucije, uredbe, referati i zaključci:
„Rezolucija Drugog kongresa AFŢ Jugoslavije“, Zora januar (1948): 22-23.
„Rezolucija AFŢ Jugoslavije Izraţavamo svoje puno poverenje u rukovodstvo KPJ sa drugom Titom na čelu“,
Zora, jul (1948): 5-6
„Doneta je Uredba o osnivanju dečjih jasala i vrtića“, Zora avgust-septembar (1948): 15.
„Zaključci Petog plenuma Glavnog odbora AFŢ-a Srbije“, Zora novembar (1948): 7-8
„Rezolucija o osnovnim narednim zadacima KP Srbije“, Zora januar (1949): 4-6.
„Šta se na Kongresu odlučilo i kako da radimo“, Žena danas 81 (1951): 1
„Zaključci Petog plenuma AFŢ Jugoslavije odrţanog 15 i 16 juna 1951 u Beogradu“, Žena danas 84-85 (1951): 23.
„Referat Vide Tomšič- Mesto i uloga ţenskih organizacija u današnjoj etapi razvitka socijalističkih društvenih
odnosa“, Žena danas 112 (1953): 6-12
Članci:
J. B., Tito „Potrebno je da se i muškarac i ţena obostrano bore za otklanjanje negativnih shvatanja o odnosu
prema ţeni – Posle Kongresa Maršal Tito primio je grupu delegatkinja, na čelu sa Vidom Tomšič, kojima je
između ostalog rekao“, Žena danas 112 (1953): 1).
“Jedna nova mera za zaštitu majke i deteta”, Glas žena 11 (1950): 6.
„Novi ţivot naših radnica“, Glas žena 1 (1948): 5
Tomšič, Vida „Masovni politički rad među ţenama – jedan od najvaţnijih zadataka AFŢ-a“, Zora, januar (1948): 9
-10.
Tomšič, Vida „Partija je pokazala ţenama pravilan put njihove borbe“, Zora, avgust-septembar (1948): 1-3.
Tomšič, Vida „Organizacioni zadaci AFŢ-a“, Zora, oktobar (1948): 4-6.
Tomšič, Vida „U izgradnji socijalizma mi idemo putem koji nam je ukazao Peti kongres KPJ. Iz referata drugarice
Vide Tomšič na svečanoj akademiji povodom proslave 8. marta“, Zora mart (1949): 1-3.
Tomšič, Vida „Ţene Jugoslavije u borbi za izgradnju socijalizma“, Glas žena, mart (1949): 1-3.
Tomšič, Vida „Zadaci i rad organizacije AFŢ-a u socijalističkoj rekonstrukciji sela“, Zora juni (1949): 1-2.
Tomšič, Vida „Kako treba raditi u našoj organizaciji“, Glas žena, septembar (1950): 1-3.
Tomšič, Vida „Kako treba ubuduće raditi među ţenama“, Zora, oktobar-novembar (1950): 2-5.
Tomšič, Vida „Povodom 8. marta - Uloga ţena u socijalističkoj izgrdnji. Pretstavnica Antifašističkog fronta ţena
Jugoslavije i član CK KPJ drugarica Vida Tomšič odrţala je 7. marta preko Radio Ljubljane ovaj govor“, Žena
danas 93 (1952): 1,7.
72
"NOVI IZAZOVI FEMINIZMA I LEVICE - XXI VEK"
Haktan Ismail
Levi feminizam - gde je skrenuo
feminizam?
MeĊunarodni radniĉki krik bio je “Radnici nemaju domovinu”, to je znaĉilo da
izmeĊu pojedinca i ĉoveĉanstva nisu prepreka nacionalne granice već kapital. Ovo se
svakodnevno potvrĊuje u sadašnjoj eri globalnog kapitalizma. Dakle, doslednost
istorijsko-materijalistiĉkom metodu nas upućuje na nešto sliĉno recimo i u pravcu
ugnjetavanja ţena u ovoj partijarhalnoj sredini. Zapravo, to bi bilo da na putu
emancipacije ţena pre svega stoji njena materijalna nesigurnost i beda bez ikakvog
pravnog akta. Klasno rastrojstvo je motor patrijarhalnih praksi u svim društvenim
aspektima.
U nastavku ovog teksta biće analizirano i objašnjeno par stvari vezanih za
probleme i prespektive pitanja feminizma danas.
Prvo, biće problematizovan koncept i samog pojama rodne ravnopravnosti u
odnosu na polnu ravnopravnost. Zatim kritiĉki će biti obraĊivan koncept modernog
mejnstrim feminizma kao ograniĉavajući koncept u izraţavanju nuţnih promena ka
postizanju njegovih deklarativnih ciljeva, kao i situacija izmeĊu stvarnog i formalnog
poloţaja u ovom podruĉju. Nadalje biće razmatrano pitanje feminizma i njegova uloga u
klasnoj borbi. Za kraj, ali najvaţnije i kljuĉno za perspektive feministiĉke borbe, biće
definsanje svega onoga što trzište, onako kako ga znamo, vrednuje/evaluira ili ne
vrednuje (ne evaluira) kao ženski rad. Zapravo ovde će biti pokušaj da se proširi korpus
vrednovanog rada, prije svega od strane trţišta, a stoga i onoga šta znaĉi sam izraz - javno
priznati rad.
Glavni cilj ovog našeg teksta je zapravo to da se ukaţe na feministiĉke aktivnosti
kao deo u sklopu antikapitalistiĉke borbe uopšte. Ovako biće jasnija i vidljivija razlika
izmeĊu kolektivnog/socijalistiĉkog feminizma nasuprot liberalnog/individualnog
orijentisanog feminizma - klasnog nasuprot rodnog identiteta u društvenom domenu.
Pritom, polazna taĉka ovakvih saznanja je da ekonomski odnosi su determinanti
svih ostalih odnosa u zajednici, ukljuĉujući i specifiĉne interpersonalne odnose u društvu.
Haktan Ismail
Pokret za socijalnu pravdu – LENKA, Skoplje
Rodna ili polna ravnopravnost/neravnopravnost..?
Danas, od mnoge vrste ljudskog roda preživeo je
samo jedan i to je Homo sapiens ( savremeni čovek )
U rodnim studijama skoro da postoji opšta saglasnost o pojmu roda, u
nauĉnoj literaturi ovaj pojam koristi se kako bi sugerisao na socijalne razlike
determinisane i odreĊene od polnih razlika. MeĊutim, da razgraniĉimo ove dve
stvari.
1
Pol je sklop bioloških karakteristika koje odreĊuju nekog kao muškarca
(muţjak) ili ţenu (ţenka). Pritom ove karakteristike su iskljuĉivo prirodnog
(fiziĉkog, fiziološkog) karaktera. Ove karakteristike su prirodna kategorija poput
hromozoma, organa itd. Tu ima jedan mali deo poplulacije ĉoveĉanstva koji ne
daje jasnu biološku distinkciju pola, a to je poznato kako interseksualnost.
Za razliku od pola, rod je socijalna kategorija, i pojavljuje se tokom
istorije, a odnosi se na socijalne i psihološke razlike polnih razlika izraţene na
društvenoj razini.2 OdreĊivanje roda ljudskog bića je posledica socijalizacije koja
pak u krajnoj liniji i jeste reproduciranje opšte i već uspostavljene kulture. Ono što
je problem, a jeste odlika savremene post-moderne (burţoaske) prakse u politici,
je to da odreĊene ljudske karakteristike, kako prirodne tako i kulturne
karakteristike pojedinca kao ljudskog bića, su nepotrebno unete u sami centar
rasprave o organizaciji politiĉkog zajednici. Tako da ovakav društveni tretman
ove karakteristike pojedinaca iste predstavlja kao tangente društvenog
interesovanja, odnosno po njima se graĊanstvu pripisuju identiteti društvene klase.
I kako što to beleţi ĐurĊa Kneţević, da ovo nije puka kriva svest, nego je zapravo
autentiĉna svest iskrivljenih odnosa.3 Parktiĉnije ovo se desilo sa mnogo stvari, od
religije, rase, etinĉke pripadnosti, navike i tradicije pa tako evo nas sve do
bioloških karakteristika ĉoveka. Neo-burgeos politika bi sve da podruštveni (da
napravi/proglasi zajedniĉkim) samo ne i imovinu. Velika je šteta od politiĉkog
diskurzivni kontekst pola. Naime, dopuštajući da se polni identitet reflektuje u
politiĉkom/društvenom diskursu kao rodni identitet imanentno je stvorio
Naravno, koliko god društvene konstrukte omogućavaju ba bude znastvene, to jest apsolutne i jednoznačne
Identity, Encyclopædia Britannica Online, 2007. http://www.britannica.com/EBchecked/topic/228219/
gender-identity#md-media-strip-tab-video-content
3 Đurđa Kneţević: Feminizam i ljevice – MAINSTREAMOM U DESNO, rad u zborniku „Kriza, Odgovori, Levicaprilozi za jedan kritićki diskurs“, Rosa Luxemburg Stiftung, Beograd , 2012. god.
1
2 Gender
74
nelogiĉne veze sa seksualnom orijentacijom osobe. A ipak moderni (liberalni)
feministiĉki pokreti uporno se kreću u prilog i potvrdu ovog diskursa. Ovi pokreti
su tako duboko uglavljeni u ovaj poguban diskurs da ĉak korišćenje jeziĉke
diferencijacije muškog i ţenskog su im postale glavne i jedinstvene agende. Po
svakoj ceni ţele da rodni identitet gurnu u politiĉko-drušveni diskurs, što
praktiĉnije kako bi se to reklo, pucaju u svoje koleno. Prije svega zato što jezik je
društveni, istorijski konstrukt i on ne mora uvek izraţavati polnu diferencijaciju,
to jest ne mora da uvek pravi razliku o rodu, pogotovo ako se radi o nekim
svakodnevnim i obiĉnim svarima. Dakle, sa nefavoriziranjem koncepta roda,
neutralizuje se društvena konstalacija u odnosu na polne razlike koje postoje kod
ĉoveka. U tom smislu, za odreĊivanje seksualnosti nude se i drugi pojmovi kao
pandan na pojmove heterosekusalno, homoseksualno i biseksualno. To su
pojmovi koji bi se pripisivali ponašanjima, a ne ljudima. Takvi su na primer
androphilic, gynecophilic i ambiphilic, koji opisuju seksualne/erotske partnere i
partnerke koje osoba preferira (andro = muško; gyneco = ţensko; ambi = oba;
philic = voleti)4.
Ono na šta hoćemo da ukaţemo je to da biološka/fiziološka priroda
ĉoveka ne treba da bude uzak i ĉvrst društveni okvir, ona bi trebala izraţavati
prioritete i potrebe u pravcu generalnog društvenog zalaganja i obaveza. Stoga
treba naglasiti da trenutno rod je sredstvo za društvenu podelu moći, odnosno ta
razlika je samo društveni konstrukt koji koristi da biološke razlike budu
predstavljene kao društvene. Stoga omogućuje se muška dominacija i hrani se
seksizam, a i samo postojanje roda znaĉi potlaĉenost socijalne jednakosti polova.
Rodna ravnopravnost i jednakost – deklaracija ili činjenica?
Oslobođenje predstavlja istorijsko delo, a ne delo misli (Karl Marks u
„Nemačka ideologija)“
Retki su današnji društveni problemi koji nisu direktan proizvod
kapitalizma, i jedan od takvih je zapravo ovaj nepravda prema ţenama, i
patrijarhalna dominacija nad njim. Ĉak moţda ovo nije i jedini problem koji
kapitalizam nije proizveo direktno nego ga je nasledio od svoje društvene tradicije
i istorijske prošlosti. MeĊutim kapitalizam (privatna svojina, slobodno trţište,
4 Milton
Diamond, Pol i rod se razlikuju – polni i rodni identiteti nisu isti, veb strana: http://transserbia.org/tekstovimainmenu-41/40-pol-i-rod-se-razlikuju-polni-i-rodni-identitet-nisu-isto
75
monetarno-robna proizvodnja itd.) iako nije stvorio ovaj problem, on je i te kako
zasluţan za njegovu svakodnevnu reprodukcija u svim slojevima društva i
interpersonalnih odnosa u javnoj sveri. Jednom prilikom jedna od najvećih likova
u istorijskoj borbi za emancipaciju ţene, Ema Goldman to će da izrazi na sledeći
naĉin:
„Sistem koji prisiljava žene da prodaju svoju ženstvenost i
nežavisnost najvecem ponuđacu je grana istog tog žlog sistema koji
omogucava da nekoliko ljudi živi od bogatstva koje proižvodi 99% od
ljudi – ljudi koji moraju da se trude i robijaju da jedva drže telo i dusu
žajedno, a plodovi njihovog rada se absorbuju i prisvojavaju od strane
tih nekoliko neaktivnih vampira koji su okruženi sa svakim luksužom
koji mogu da kupe/plate.“5
Dakle, ipak društvena jednakost i ravnopravnost meĊu polovima nije
moguća sa uniformnim konceptom jednakosti i ravnopravnosti, pogotovo ne sa
onim koncepom koji je definisan od strane liberalnog feminizma, svedena na
formalno-pravnu i trţišno-dostupnu jednakost koja ostaje bez sadrţaja nemajući
materijalne uslove za njeno postizanje i uţivanje u njoj. Ukratko, u ovakvim
okolnostima klasne raslojenosti svaka sloboda košta mnogo sredstava. Apropo
toga, izostanak sredstava znaĉi podloţnost milosti i nemilosti kulturnom i
istoriskom miljeu u datom trenutku zateĉene stvarnosti. Za ovo nije dovoljna
jednakost pred zakonom i trţištem, tradicuonalna patrijarhalna matrica u
regulaciju odnosa izmeĊu polova predstavlja realnu prepreka u ostvarivanju
faktiĉke rodne jednakosti i ravnopravnosti. Štaviše, jednakost na trţištu rada, za
koju liberalni feministi misle da će dovesti do emancipacije ţena, ne uzimajući u
obzir proces proizvodnje i njene uslove kako i proizvodnje ţene unutar obitelji,
ţene dovodi u nezavidan poloţaj koji znaĉi ekspolatisanje na dva fronta. Tako i
sama ĉinjenica da se ovaj sklop mera i rešenja odvija bez nagoveštaja i ţelje za
temeljnom restruktuacijom društva u celini, je dokaz da pomenuta ravnopravnost
nije moguća unutar eksploatatorskih ekonomskih odnosa - odnosa koji se u ovom
sluĉaju pojavljavaju kao baza na kojoj se kulturna matrica gradi kao nadogradnja.
Liberalistiĉki tip opredeljenja polne ravnopravnosti jedino moţe unaprediti
Ema Goldman „Анархизмот и прашањето на полот“, http://lenka.mk/2013/06/anarhizmot-i-pasanjeto-na-polot/
#.Utkp4PtDXgk
5
76
emancipaciju ţena u društvu samo ako je to isto društvo materijalno visoko
razvijeno. Naime, kao što su bile one iz zapadnih društava za vreme zenita drţave
blagostanja. Ali sve ovo je samo privid u društvo koje ipak u osnovi ima
kapitalistiĉki naĉin proizvodnje (stoga naravno i odreĊivanje potrošnje - neizbeţni
konzumerizam). Taĉnije, dešava se iskljuĉivanje problema sa javnog sfere, privid
o rešenom problemu odrţava se jedino na taj naĉin što se isti finansira. Zatim,
kako se i sada primećuje, u vreme krize i pada profitne stope, situacija koja je
neizbeţna za takav naĉin proizvodnje i razmene dobara, sve ovo ne funkcioniše.
Problem baĉen pod tepih sada zbog kratkoće tepiha dolazi na površinu i postaje
vidljiv. Te famozne mere štednje prvo udaraju baš te programe i politike koje
finansiraju aktivnosti koje se koriste od strane ţena. Naime, situacija koja ukazuje
na fiktivne nivoe ravnopravnosti i ţensku emancipaciju je postignuta ranije. Sledi,
ţene koje postaju uskraćene za te privilegije gube samopouzdanje i odluĉnost, pa
su primorane da trpe opresiju okoline, i tako patrijarhat i konzervativizam
dobijaju na relevantnosti i pogodan teren.
Moramo naglasiti znaĉaj odnosa izmeĊu feminizma i marksizma, odnosno
socijalizma. Prvenstveno zbog izuzetne vaţnosti ekonomske teorije i njenim
zalaganjem kao osnove transformacije, prije svega politike a posle i društva u
celini. Otuda sledi da feminizam jedinstveno u kombinaciji s marksizmom/
socijalizmom moţe da obećava eliminisanje svakog tipa dominacije u javnoj sferi,
ukljuĉujući i patrijarhalnu.
Moţda bi neke liberalne feministkinje zabeleţile, kao što su takoĊe i pre
zabeleţile, da je problem što „marksizam je usmeren samo na klasu, a zanemaruje
problem pola odnosno ţena“. Ali ne zaboravimo da je kapitalistiĉki sistem ostao
slep za seksizam u proizvodnoj i privatnoj sferi, a marksizam je naglasio više puta
da ukoliko moţda trţišna ekonomija ne proizvodi rodne nepravde, ona ih svakako
snaţno intenzivira i odrţava. U ovom smislu je i koncept marksizma o
ekonomskom/materijalnom osloboĊenju kao granica ljudske istorije ka putu
progresa društva.
Ali ovde ipak u duhu samokritike bi naveo jedan uzrok feministiĉkog
pomicanja na desno.6 Naime, feminizam je izgubio tu pupĉanu vezu s
Iako neki od autora priznaju da je pomicanje feminizma na desno problem i uzrok za jedno tako pomicanje i
kompromitovanje pre svega levice, ali ipak za to ne krive samu levicu. Vidi na primer, Đurđa Kneţević: Feminizam i
ljevice – MAINSTREAMOM U DESNO, rad u zborniku „Kriza, Odgovori, Levica - prilozi za jedan kritićki
diskurs“, Rosa Luxemburg Stiftung, Beograd , 2012 god.
6
77
marksizmom u trenutku kada je levica napustila kritiĉku poziciju i politiĉki
angaţman koji je bio naklonjen ka temeljnijim promenama i kritici fundamenta
postojećeg društva. Ovako je feminizam kao specifiĉan deo levice pao u isti
poloţaj kao i moderna levica, pa tako posvećenost jednakosti i ravnopravnosti
imalo je pred sobom ideal jednakog prava za prodaju radne snage na slobodno i
nezauzdano trţište i dajući jednaku dozu krvi u surovom procesu proizvodnje
rame uz rame sa muškarcima. Upravo je ovakva levica imala veliki deo krivice za
takva zbivanja u feminizmu, jer zato što za razliku od feminizma levica bi trebalo
da bude viša politika, to jest ideologija koja podrazumeva ideje za holistiĉke
organizacije/reorganizacije društva u njegovoj celini.
Feminizam shvaćen u savremenoj NGO-formi kao što navodi i ĐurĊa
Kneţević u gore spomenutom delu, „ostao je na pukoj obranbenoj poloţaju „nas,
ţjena“ s neizbjeţnim esencijalistiĉkim implikacijama. Stoga se paţnja okrenula
kolektivnom identitetu i zastupanju kolektivnih prava ţena kao posebne grupe, a
ne, recimo, poopćavanju onih prava koja su formalno opća, ali su u postojećim
socijalnim, ekonomskim, politiĉkim i kulturnim uvjetima više-manje uskraćena
ţenama.“7
Feminizam kao i socijalizam ne moţe biti samo alat za objašnjavanje
stvarnosti, on treba nuţno biti pokretaĉka snaga koja je naklonjena ka radikalnoj
promeni postojećeg stanja. To podrazumeva da je revolucionarno opredeljenje
imanentno sredstvo za postizanje deklariranih ciljeva feminizma.
Femnizam – identitet i/ili klasa?
„Klasna borba je borba žena! Borba žena je klasna borba!“
Ovo je bio slogan iz 1970-te, posebno feministiĉkog pokreta iz Danske
"Crvene ĉarape". Na ţalost, kako što navodi i Frederiksen, liberalne feministinje
danas mešaju se suoĉavajući se sa ovim sloganom8, ali ipak, jel, još uvek po
celom svetu ţene su potlaĉene i potisnute kao od strane patrijarhata tako i od
strane ekonomskog sistema društva. Ovo neće ni biti drugaĉije dokle god postoji
taj spoj slobodnog trţišta i patrijarhalne tradicije, i tradicije uopšte svakako. Još
6
Isto.
7 Marie
Frederiksen, Borba ţena u klasnoj borbi (Борбата на жените и класната борба – Втор дел, превел Томислав
Захов Мара), dostupno na veb strani: http://zahovistika2.blog.mk/2010/03/08/borbata-na-zhenite-i-klasnataborba-prv-del-2/
78
više, ovako će ţene biti ĉak dva puta više potisnute i potlaĉene, pre svega kao
radnice, a potom i svakako kao osobe ţenskog pola.
Nema sumnje da borba ţena ima klasni, to jest socijalistiĉki kontinuitet i
poĉetak, naravno. MeĊunarodni dan ţena, 8. mart, zapravo je dan ţene radnice.
Ova ideja je inicirana od strane socijalistiĉkog pokreta s poĉetka XX veka. Prvi
Dan ţena je slavljen 28. februara 1909. godine u SAD, na inicijativu
Socijalistiĉke partije Amerike. U augustu 1910., konferencija socijalistiĉkih ţena
usvojila je prijedlog o godišnjem odrţavanju dana akcije za radnice. U prvoj
godini dan akcije je odrţan u nedelju u martu, ali od tada je osnovan kao 8. mart.
Konferenciju je sazvala istaknuta socijalistkinja Klara Cetkin, liderka tadašnjeg
MeĊunarodnog socijalistiĉkog sekreterijata ţena. Cetkin je predloţila osnivanje
MeĊunarodnog dana ţena. 99 ţena iz 17 razliĉitih zemalja je uĉestvovalo na
konferenciji koja je odrţana u Kopenhagenu u Domu Jagtvej 69 (kasnije poznat
kao Ungdomšuzet).9
Jasno je da je problem ţena klasni problem, koji je zapravo i artikulisan
feministiĉkim jezikom od strane socijalistkinja kako što su Klara Cetkin i Rosa
Luksemburg. Time se ovo pitanje ne moţe odvojiti od klasnog problema celog
društva.
Iz raskola u radniĉkom pokretu za vrijeme Prvog svjetskog rata, na
reformistiĉko i revolucionarno krilo, proizašao je i raskol ţena. Sitnoburţoaske
ţene nisu mogle da shvate klasni antagonizam društva, pa su tako njihovi interesi
stali na ograniĉenom dijapazonu ţenske emancipacije: pravom na glas, pravom na
karijeru i sliĉno. Revolucionarno krilo na ĉelu sa Cetkin i Luksemburg, koje se
nakon ruske revolucije osniva kao Treća komunistiĉka internacionala, podrţavala
je obiljeţavanje 8. marta kao MeĊunarodnog dana ţena.
Antikapitalistiĉka borba ţena ima ukorenjenu tradiciju i na Balkanu, i
posebno je to vidljivo u Antifašistiĉkoj borbi u Drugom svetskom ratu. U toj borbi
su ţene bile istaknute rame uz rame s muškarcima. Na poĉetku NOB-a, u vreme
kada se osnivaju prvi organi narodne vlasti, ţene se masovno, zajedno s
muškarcima, prikljuĉuju širokom Narodnom frontu. Na sve strane zemlje su
formirane razne ţenske organizacije sa istim ciljem, osloboĊenje od okupatora i
masovno se prikljuĉivanje NOB-u sa raznoraznim ulogama, od ratnih i politiĉkih
9 http://www.internationalwomensday.com/about.asp#.U2ZHOnZkY1F
79
voditeljica do lekarki i kuvarica. ţene su uĉestvovale sa svim svojim znanjem u
potpori revolucije i borbe, kao na frontu tako i pozadini fronta gde su se skupljale
sile samog fronta. Zatim, moţe sigurno da se kaţe da bez uloge ţena, posebno iza
frontske uloge, uspeh oslobodilaĉke snage u toj borbi bio bi doveden pod veliku
sumnju. Nakon pobede u toj oslobodilaĉkoj borbi, formirali su se organizacije
ţena na istoj osnovi kao i organizacije Narodnog fronta, kojih su bili deo i kao
kolektivni ĉlanovi. I samo to naknadno fromiranje AFŢ-a (Antifašistiĉki Front
Ţena), a posebno njegovih direktnih akcija kao što su bile „lekcije ĉitanja“ i
„analfabetski kursevi“, koji su imali za cilj da okupe ţene u selima i gradovima i
kroz direktan kontakt s njima pri edukativno-ideološkom obrazovnom sistemu da
antikapitalistiĉke poruke prenose jasno i nedvosmisleno.10
Ukoliko bi se osvrnuli na socijalistiĉke borbe ţena na podruĉju
Makedonije, bavili bi se likom i delom Rose Plaveve i Nakije Bajram, koja je,
usput reĉeno, supruga istaknutog socijaliste Ferida Bajrama. Rosa11 je u danima
Mladoturske revolucije, zajedno s Nakijom, organizovala turske ţene u borbi
protiv zara i feredţe12. Rosa Plaveva 1908. godine organizuje demonstracije u
Skoplju za ravnopravnost ţena, a 1909. godine zajedno sa svojim suprugom
Ilijom Plavevim, radi na osnivanju Socijal-demokratske organizacije u Skoplju,
koja je osnovana na 1. maja 1909. godine. Rosa Plaveva 1917. godine prikuplja
potpise iz skopskih ţena za rezoluciju koja traţi osloboĊanje Rose Luksemburg i
Karla Libknetoma iz zatvora, uspeva je da prikupi oko 100 potpisa. U 1919. bila
je jedna od osnivaĉa SRPJ, a na 29. februar u 1920. godine formirala je
„Organizaciju ţena socijalistkinja“ u Skoplju. U ovoj organizaciji zagovarala je
jednake plate za muškarce i ţene, ukidanje kapitalistiĉke eksploatacije, kao i
aktivno i pasivno biraĉko pravo ţenama.13
Šta se tiĉe današnjeg, liberalnog, postmodernog shvatanja emancipacije
ţene, koje vode priliĉno dobro situirane i materijalno dobro obezbeĊene ţene, ono
Gordana Stojaković, „AFŽ 1946 – 1953: pogled kroz AFŽ štampu“, Rod i levica – ciklus tribina, 2012 Beograd,
Str. 14, veb strana: http://www.zindokcentar.org/pdf/rlevicaweb2standard.pdf
11 Rosa, koja je govorila izvrstan turski jezik, početkom XX veka u svojoj kući u Skoplju dva meseca je krila osnivača
Turske Republike i njenog prvog predsednika Mustafu Kemala Ataturka. Ovu priču iz svoga ţivota Ataturk je upisao
i u svojm dnevniku dnevnik. Vidi ovdje : http://star.vest.com.mk/default.asp?
id=119158&idg=6&idb=1801&rubrika=Revija
12 „zar“ je crna tanka tkanina kojom ţene u islamu pokrivaju oči i lice, a „feredţa“ je crna tkanina kojom ţene
prekrivaju telo.
13 Vidi: http://star.vest.com.mk/default.asp?id=119158&idg=6&idb=1801&rubrika=Revija, http://
freedomfanclub.blogspot.com/2008/03/blog-post.html
10
80
pokušava da pitanje ţena veštaĉki odvoji od pitanja opšte ljudske emancipacije
kako centralnog bića društva. Upravo ovde liberalni feminizam je suviše
esencijalistiĉki kada pokušava da da rešenje problema ţena time da bi zajednica
bila puno bolja ako bi ista bila voĊena samo ţenama. Dakle, pitanje se svodi na –
identietet - ili burţoaskim jezikom reĉeno, kako bi zvuĉalo „nauĉno“, koristi se
termin „dţender“, kao i razne druge apstrakcije umesto pitanja klase. Ţensko
pitanje odvojeno od zalaganja za celokupnu ljudsku emancipaciju postavlja se
suvoparno kao pitanje o suprotnosti ţena i muškaraca.
Kada je postmoderni feminizam raskinuo istorijsku vezu s levicom,
izgubio je svoj sastavni deo, to jest napustio je materijalistiĉku analizu stvarnosti,
a kao posledicu toga u mejnstrim prostoru odrţava se reakcionarni liberalni
femnizam koji se vrlo dobro slaţe sa kulturom kapitalistiĉkog slobodnog trţišta.
Ono što je i najvaţnije da se napomene ovde, bar sa socijalistiĉkog/
antikapitalistiĉkog stanovništa, je to da upravo ovakav talas feminizma znaĉajno
utiĉe na diskreditaciju progresivnog feminizma.
Bez radniĉko-teorijskog diskursa nema celovite i seobuhvatne
artukulacije društvenih problema, pa tako i problema polne ravnopranosti. Ova
pitanja pola i klase ne mogu biti iscrpljena ni pribliţno bez klasne analize
stvarnosti, upravo radi ĉinjenice da su kapitalizam i patrijarhat strukturno
povezani. Sloboda koju socijalizam podrazumeva je osloboĊenje podredjenosti
ĉoveka ĉoveku, bez obzir a na njegov pol.
Ţena radnik
Prvi preduslov za oslobodjenje žena je njihovo ponovo uključivanje u
društvenu industriju.
Fridrih Engels
Ugnjetavanje i opresiјa ţena zauzima dosta razliĉite oblike širom sveta, i
to u zavisnosti od kulturnih i istorijskih okolnosti. Ali u ovo doba, pod velikim
pritiscima i uticajima na društvene odnosime od strane tako moćnih efekata
globalizacije, gotovo da i jeste već unificirano. Ono što je vaţno je da ovo
ugnjetavanje, bez obzira na njegov oblik, ima isto poreklo i stoga pa i isto rešenje.
Uzimajući u obzir materijalne uslove i njihov razvoj kroz istoriju, kao
osnove u odreĊivanju odnosa razliĉitih subjekata u društvu, materijalistiĉki
pristup je jedini naucni pristup bez trivijalnih metafiziĉkih pretpostavki, na što su
81
pak sklone ove savremene graĊanske nauke. Engels u "Poreklu porodice,
privatnog vlasništva i države", objašnjava kako se u svetu dogodio taj istoriski
poraz ţenskog pola, odnosno, tako što je rad ţena izgubio svoj javni karakter, rad
ţena je prestao da se javno vrednuje. Ista je situacija i sa kapitalistiĉkim
društvom. To je društvo za koje graĊanski ekonomisti u svojim
makroekonomskim proraĉunima nemaju parametra za merenje rada unutar
porodice, kao veoma bitan faktor u reprodukciji materijalnog svakodnevnom
ţivotu. Ovo proizlazi uglavnom iz licemerne podele javnog i privatnog u
politiĉkoj filozofiji u kojoj burţoaska razmatranja nalaze svoj temelj o tome što bi
trebalo da bude i znaĉi jedna politiĉka zajednica. Naime, burţoaski politiĉki
filozofi i ekonomisti, rad oko stvaranja ţivota i njegovog uzgoja, ne smatraju
realnim oĉekujući rad bez nadoknade. Pitanje klase kao društveni problem, prvi
put se pojavilo se na Ĉetvrtoj svetskoj konferenciji Ujedinjenih naroda o ţenama
odrţanoj u Pekingu, koja se ustvari odrţala tek u 1955 godine!14 Sa jednim
ovakvim stavom u potpunosti su ignorisani svi dotadašnji napori i nastojanja, pa i
uspesi naših Rose i Nakije pa sve do globalnih operacija postizanja Goldman i
Luksemburg. Zapravo jasno je da ovi graĊanski mislioci ne prave distinkciju
izmeĊu polnog identiteta kao prirodne karakteristike razlicitosti i klasnog
identiteta kako jedinstvenog bez obzira na pol jednog socijalnog pojedinca. Kako
što će primetiti Dţulijan Benson: „Ovo „osloboĊenje‟, koje liberalne feministkinje
ţele opisati kao pobedu za ţene, realno nije ništa drugo osim istovar sve ove
tegobe vremena direktno s mnogih, već preumornih, leĊa radnica“.15
Na neki naĉin, mesto koje ţene i muškarci imaju u distribuciji snage i
moći u društvu, u velikoj je meri odreĊeno od mesta koje zauzimaju u podeli
samog rada. Ali ovde se mora biti oprezniji, jer oni podele rada razumeju
iskljuĉivo kao podelu na muški i ţenski rad. Da jeste ima tu nešto istine, ali s
obzirom da se u jednim ovakvim okolnostima rad oznaĉava kao ţenski degradira
se i omalovaţava, NE zbog toga što postoje odreĊene mehaniĉke osobine
izvršavanja ovog istog rada, nego što ove aktivnosti rada obavlja populacija ţena.
Vidi na primer kod - Катерина КАРЕСКА, „Родова еднаквост на пазарот на труд во Република Македонија“ - УДК
331.5:305(497.7)"2009/2011", достапно: http://www.mnd bitola.mk/attachments/article/24/Gender%20equality%
20in%20the%20labor%20market%20in%20the%20Republic%20of%20Macedonia.pdf
15 Џулијан Бенсон, „За Меѓународниот ден на работничките – борете се против угнетувањето на жените“, Превод на
Томислав Захов, достапно на неговиот блог: L'AMI DU PEUPLE: http://zahovistika2.blog.mk/2013/03/11/zamegjunarodniot-den-na-rabotnichkite-%E2%80%93-borete-se-protiv-ugnetuvanjeto-na-zhenite/
14
82
Ono što hocemo da ukaţemo je da sama polna podela rada nije nešto
samo po sebi sporno, bar ne u onome što znaĉi javna politiĉka zalaganja. Ono što
jeste problem je predisponiranosti polne podele rada klasi, koja samo reprodukuje
kulturu u društvu koje ovaj vid rada smatra kao nešto što nije javno korisno. Ovde
je reĉ o jednoj velikoj polnoj diskriminaciji, s time što ţene izvršavaju veliki deo
rada koji je neplaćen. Kao posledice ove situacije je to da sam takav rad nema
društveni javni status – društvenog korisnog rada. U vezi ovog pitanja autori dela
„Ka novom socijalizmu“ (1993) konstatuju sledeće:
„Zbog same svoje privatne prirode, klasne protivurecnosti ižmeđu
ekploatatora i eksploatisanih imaju tendenciju da se pojavljuju se u
obliku licnih antagonižma. Ekonomska klasna borba manifestuje se
krož svađe, moralnim pritiscima, premlacivanjem supruga,
napustanjem i ražvodima.“16
Ulazak ţena u proizvodnju, doveo je do transformacije porodice, i jasno
je pokazao da je porodica tradicionalna, dekadentna i represivna institucija
društva. Porodica u ovoj ulozi je samo sredstvo za reprodukciju patrijarhalnih
(tradicionalnih) i strogo hijerarhijskih odnosa. Naime, ovo je još jedan od
marksistiĉkih dokaza o tome zašto nije uspeo Jugoslovenski socijalizam. Naime,
ovaj sukob starih navika i novih mogućnosti u ovom sluĉaju proizvodi dvostruku
opterećenost ţena. Pored toga što rade u kucanstvu, moraju da rade i izvan njega,
odnosno prinuĊene su da prodaju svoji trud i na trţištu rada. Oko ove, rekao bih
kljuĉne karike ĉije bi premošĉavanje znaĉilo i prelaţenje granice kapitalistiĉkog
okvira društvenog sistema, to jest oko neobzirnosti društva za ţenski rad koji se
ulaţe za potrebe porodice, još Engels u spomenutom delu daje kljuĉne primedbe:
„Nista nije bolje i sa pravnom jednakoscu i muskaraca i žena u braku.
Njihove pravne nejednakosti, koje smo nasledili iž ranih drustvenih odnosa,
nisu ražlog vec posledica ekonomskog ugnjetavanja žena“
Zakljuĉak bi bio da ne postoji rešenje za problem ţena u kapitalistiĉkim
zadatim uslovima unutar društva. Ovo pitanje premašuje granice kapitalistiĉke
proizvodnje i razmene, kao i cela ta društvena (regresivna) kultura, koja proizlazi
kao posledica ovih ekonomskih kapitalistiĉkih odnosa. Zato ovi baziĉni odnosi u
16 W.Paul
Cockshott and Allin F.Cottrell, Towards a New Socialism, 1993.
http://ricardo.ecn.wfu.edu/~cottrell/socialism_book/new_socialism.pdf
83
društvu treba da budu nadmašeni menjajući njihove uloge koje imaju u
reprodukciji samog ţivota. Šta bi znaĉilo da se u socijalizmu moţe naĉi rešenje.
Naime, to bi se uradilo kroz opštu brigu i zaštitu dece, njihovog obrazovanja,
opštu kućnu i zdravstvenu negu, kroz podruštvljavanje domaćih zadataka
stvaranjem javnih praonica, kuhinja itd. - kroz garantovanje jednakih nadoknada
(kompenzacija) i sistem pune i praviĉne zaposlenosti. Na ovaj naĉin biće
aktivirani svi potencijalni proizvodni kapaciteti društva. Stoga poboljšaće se i
meĊusobna interakcija pojedinaca u društvu preko njihove, na ovaj naĉin, veće
zavisnosti jednog od drugog. Sve ovo bi dovelo dotle da se konaĉno moţe jasnije
videti da se neki od problema, koji su globalno nastali i samim tim su i ista pretnja
za globalno društvo, mogu rešiti iskljuĉivo zajedniĉkim naporom i zdruţenim
snagama.
Literatura
Fridrih Engels, “Poreklo porodice, privatne svojine i države“
W. Paul Cockshott i Allin F. Cottrell, Towards a New Socialism, 1993.
Đurđa Kneţević: Feminizam i ljevice – MAINSTREAMOM U DESNO, rad u zborniku „Kriza,
Odgovori, Levica - prilozi za jedan kritićki diskurs“, Rosa Luxemburg Stiftung, Beograd , 2012. god.
Rod i levica – ciklus tribina, "Antifašizam i ženski pokret nakon Drugog svetskog rata", Gordana
Stojaković, str 19., 2012. Beograd.
Џулијан Бенсон, „За Меѓународниот ден на работничките – борете се против
угнетувањето на жените“.
Сузана Симоновска, Половата поделба на трудот - фактор на женската дискриминација,
Универзитет “Св. Кирил и Методиј”, Скопје Филозофски факултет, Институт за родови
студии, УДК 316.346.2 : 316.663 (497.7).
Катерина КАРЕСКА, „Родова еднаквост на пазарот на труд во Република Македонија“ УДК 331.5:305(497.7)"2009/2011".
Marie Frederiksen,”Borba žena i klasna borba“.
Milton Diamond, „Pol i rod se razlikuju – polni i rodni identiteti nisu isti“
Ема Голдман, „Анархизмот и прашањето на полот“. ??? Anarhizam i feminizam???
Gender Identity, Encyclopædia Britannica Online, 2007.
Лиз Мендел, Роза Луксембург и женското прашање – „Марксизам во нејзиниот крвоток“,
2009 год.
84
Milica Batričević
Neoliberalni reţimi transformacije
zdravstvene zaštite u Srbiji: slučaj
reproduktivnog zdravlja*
APSTRAKT
U radu ću definisati pojam zdravlja i ukazati na razliĉite faktore koji utiĉu na
zdravlje. Nakon toga ću istaći povezanost i posledice zdravstvenog stanja stanovništva u
odnosu na ekonomsku krizu, mere koje se preuzimaju povodom nje, a pod uticajem su
meĊunarodnih institucija i vladajuće neoliberalne politike. Mogućnost i dostupnost
prevencije reproduktivnog zdravlja ţena razliĉitim restriktivnim uredbama se smanjuje,
pri ĉemu zdravstvene usluge nisu dostupne svima na jednak naĉin. Analizirajući posledice
politike mere štednje iz leve perspektive potrebno je uporedno preispitati i razliĉite akcije
koje nisu inicirane od strane drţave u domenu zdravstva, a koje se tiĉu direktno ili
indirektno ţena i odnosa drţave prema tim akcijama. Ova analiza nuţna je za objašnjenje
strukturnih razloga ţenske podreĊenosti, ali i za objašnjenje razornih posledica koje
ekonomska kriza i kapitalizam uopšte imaju u ovom kontekstu.
KLJUČNE REČI: zdravlje, reproduktivno zdravlje, neoliberalizam, mere
štednje, populaciona politika
POJAM ZDRAVLJA
Zdravljem se smatra stanje kompletnog fiziĉkog, mentalnog i društvenog
blagostanja1. Ma koliko se zdravlje ticalo svakog pojedinca i pojedinke ponaosob,
ono i te kako predstavlja društveno, ekonomsko i politiĉko pitanje. Nejednakost,
siromaštvo, eksploatacija i nasilje mogu se shvatiti kao faktori koji uzrokuju loše
zdravlje, a neretko i smrt siromašnih i marginalizovanih slojeva društva.
Ekonomske promene na globalnom planu utiĉu na zdravlje ljudi kao i na
dostupnost zdravstvenih i svih drugih socijalnih sluţbi. Neoliberalna politika
posledica je delovanja malog broja moćnih drţava i institucija poput
* Ovaj rad je inicijalno nastao kao završni rad u okviru alternativnog programa Ţenskih studija na Fakultetu
politickih nauka. Autorka se zahvaljuje na podršci u toku pisanja Adriani Zaharijević, Andrei Jovanović, Ivani
Anđelković, Ivani Kolakovi, Jeleni Šapić i Đorđu Milosavu.
1 (Zdravlje, 2003:7).
85
MeĊunarodnog monetarnog fonda (MMF), Svetske banke i Svetske trgovinske
organizacije (STO). Negativan uticaj na ţivot ljudi, naĉin sticanja zarade, zdravlje
i standard rezultat je neregulisane politike multinacionalnih kompanija i
gorenavedenih institucija2. Javno finansirane zdravstvene usluge bivaju dostupne
sve manjem broju ljudi.
Zdravlju treba pristupiti analizirajući ga društveno, dakle naglašavajući
da loše zdravstveno stanje pojedinca ili pojedinke nije samo posledica bolesti po
sebi, već je to kombinacija razliĉitih faktora3. MeĊu ove faktore, osim biološkopsiholoških faktora, ubrajaju se prirodna i ţivotna sredina, društveno-ekonomski
faktori, odnosno politiĉko-ideološke strukture4. Siromašni za razliku od onih sa
višim prihodima i obrazovanjem, mnogo se ĉešće razboljevaju i umiru zbog
uslova ţivota u kojima ţive5. Zdravlje je, moţemo zakljuĉiti, duboko politiĉka
kategorija. Klasna pripadnost, rasa, pol, seksualnost i pripadnost odreĊenoj
nacionalnoj manjini predstavljaju društvene determinante zdravlja. U radu ću
analizirati zdravlje kao politiĉku kategoriju, a na primeru Srbije fokusirajući se na
reproduktivno zdravlje ţena.
Reproduktivno zdravlje, prema definiciji Svetske zdravstvene
organizacije (SZO), predstavlja stanje fiziĉkog, mentalnog i socijalnog
blagostanja u svim oblastima vezanim za reproduktivni sistem u svim ţivotnim
dobima, te i da ljudi imaju mogućnost zadovoljavajućeg i bezbedanog seksualnog
ţivota6. Prema ĉlanu 3 Zakona o zdravstvenoj zaštiti7 pravo na zaštitu imaju
graĊani i graĊanke Republike Srbije, kao i svako ko ima prebivalište ili boravište
u Republici. Time je ovo pitanje pravno regulisano, ali u praksi mnogi graĊani i
graĊanke nemaju pravo na korišćenje usluga javno finansiranog zdravstva, te ću
upravo problem dostupnosti javno finansiranih ginekoloških pregeda u Srbiji
preispitati u daljem radu.
Iako postoje uredbe za poboljšanje i unapreĊenje statusa zdravstvene
zaštite ţene, a posebno preventivnih mera zaštite, ĉini se da njihova glavna uloga
ostaje i dalje u domenu deklarativnog. O tome govori i Pravilnik o dopuni
(Svetska, 2003: 19).
(28. maj, 2003: 23).
4 (Turza, 2005, 107)
5 (http://www.womenngo.org.rs/sajt/sajt/izdanja/autonomni_zenski_centar/nasa_tela_mi/
zene_sistem_zdravstvene_zastite.htm, 12.4.2013).
6 (WHO, definicija).
7 (http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_zdravstvenoj_zastiti.html, 3.4.2013).
2
3
86
Pravilnika o sadrţaju i obimu zdravstvene zaštite8 Republiĉkog fonda za
zdravstveno osiguranje (RFZO) usvojen u avgustu 2012. godine. Po usvojenim
izmenama9 preventivni ginekološki pregled, bez plaćanja participacije, ţene
starije od 15 godina mogu obaviti jednom u tri godine. U njemu se navodi i da
ţene starosti od 25 do 69 godina samo jednom u tri godine mogu uraditi ciljani
pregled radi otkrivanja raka grlića materice, kao i da ţene od 45 do 69 godina
mogu jednom u dve godine uraditi ciljani pregled radi otkrivanja raka dojke.
Istraţivanje koje je 2011. sproveo tim Klinike za ginekologiju i
akušerstvo Kliniĉkog centra Srbije na uzorku od 1000 ispitanih ţena10, pokazalo
je da više od polovine njih nije bilo na ginekološkom pregledu tokom poslednje
dve ili više godina. Svaka peta ţena u Srbiji ide na redovne preglede kod
ginekologa ili ginekološkinje, a većina odlazi samo kada ima tegobe ili kada se u
neposrednoj okolini, porodici ili na radnom mestu, desi da neka ţena otkrije da je
bolesna. Na redovnost odlaska11 na ginekološki pregled ne utiĉe obrazovanje
ţena: naprotiv, ţene višeg obrazovanja takoĊe zanemariju preglede12. Dosadašnji
rad na edukaciji i prevenciji nije adekvatan što pokazuje mali broj obavljenih
preventivnih pregleda.
PROMENA POLITIKE REPRODUKTIVNOG ZDRAVLJA U
KONTEKSTU MERA NEOLIBERALIZMA I NJENE POSLEDICE
Savremene ideologije se reflektuju na zakone i propise. Jedna od kljuĉnih
taĉaka neoliberalne agende jeste preraspodela budţetskih sredstava smanjivanjem
troškova javnih servisa. Mere štednje se ogledaju kroz rezove i finansijko i
regulatorno povlaĉenje drţave iz javnog sektora. Kada su mere štednje poĉele da
se primenjuju (posle poĉetka krize) kako bi stabilizovale krizu drţavnih dugova,
(http://www.rfzo.rs/index.php/component/content/article/405-dopuna-obim, 3.4.2013).
(http://www.rfzo.rs/download/pravilnik_sadrzaj_obim_prava2012.pdf, 3.4.2013).
10 Na samom sajtu klinike (http://www.kcs.ac.rs/index.php/klinike/klinika-za-ginekologiju-i-akuserstvo, pristup
27.4.2013) nije dostupno istraţivanje, ali se ovi podaci koriste najčešće kada se izveštava i piše o ovoj temi.
11 Tokom 2012. godine na nivou Srbije prema izveštajima RFZO kod ginekologa ili ginekološkinje na preventivnom
pregledu bilo je svega 259.954 žene, dok je 216.103 ciljano otišlo na pregled zbog ranog otkrivanja raka grlića materice (Večernje novosti, 23.2.2013). Izabranog ginekologa ili ginekološkinju ima svega 1,3 miliona ţena u drţavnoj
sluţbi (Večernje novosti, 26.4.2013). Prema rezultatima popisa iz 2011. u Srbiji živi 3.189,716 žena starijih od 15
godina (http://pod2.stat.gov.rs/ObjavljenePublikacije/Popis2011/Knjiga%206_Ferilitet_Fertility.pdf, 11.4.2013), te
se moţe zaključiti da je je procenat onih koji idu na preglede u javno finansiranim zdravstvenim ustanovama malo
veći od 8%.
12 (B92, 21.2.2011).
8
9
87
usledili su prepoznatljivi ishodi koji znaĉajno odreĊuju smer kretanja ekonomske
politike, a njihova meta su uglavnom ostaci drţave blagostanja i drugi troškovi u
socijalnom sektoru. Rezovi u javnom zdravstvu imaju i izraziti biopolitiĉki
potencijal, pa utiĉu i na ţenska reproduktivna prava13. Smanjenje dostupnosti
preventivnih usluga ginekoloških pregleda svakako se moţe tumaĉiti kao
povlaĉenje drţave iz regulisanja javno dostupnog zdravstva i treba analizirati koje
su njegove posledice.
Zaposlenima u zdravstvu koji su navikli da upotrebnu vrednost svojih
usluga isporuĉuju direktno korisnicima i korisnicama nije jednostavno da
tranformišu svoj rad tako da podleţe kriterijumima robne proizvodnje. Kao
priprema za mere štednje, u zdravstvu se uvodi standardizacija te robe (rezultati
su merljivi), rad se segmentizuje i boduje prema efikasnosti. Time se otvara
prostor za outsourcing (prebacivanje delova internog poslovnog procesa na druge
organizacije) i upravljanje produktivnošću14. U oktobru 2012. godine Ministarstvo
zdravlja Srbije uvodi nove mere plaćanja lekara i lekarki prema uĉinku15. Za ovaj
rad relevantan podatak je da ginekolog ili ginekološkinja treba da prime 30 ţena
na dan16. Da bi se odrţao nizak broj zaposlenih koje finansira drţava, akcenat se
stavlja na postignutu normu, sa tim da su ovi normativi iznad onoga što bi bilo
realno u takvim okolnostima17. Od lekara i lekarki se traţi da budu restriktivniji18,
prepisuju manje lekova i reĊe šalju pacijente i pacijentkinje na dijagnostiku. U
procesu racionalizacija usluga, a radi manjeg odvajanja novca iz budţeta, pitanje
je kakve mogu da budu posledice na kvalitet usluga pacijenata i pacijentkinja i da
li će strah od visokih kazni uticati na odluku da neki lek ne bude prepisan ili neki
pregled preporuĉen. Znatna smanjenja budţeta drţava pogoĊenih krizom, sve
veća nezaposlenost i smanjeni prihodi poslediĉno ĉine da se manje ljudi nego
ranije obraća lekaru ili lekarki i moţe sebi da priušti potrebne lekove. Zbog svega
(Čakardić, 2012: 45-49).
(Centar za politike emancipacije, 9.4.2013).
15 (B92, 1.10.2012).
16 (Večernje novosti, 14.5.2013).
17 Doktorka Nevenka Dimitrijević, predsednica Sindikata lekara i farmaceuta smatra da lekar ili lekarkau smeni ne bi
smeo da primi više od 25 pacijenata i da to treba regulisati normativima. Takođe dodaje:”Što je više pacijenata,
kvalitet zdravstene zaštite je lošiji, a povećava se rizik da se napravi neki propust, jer u takvoj guţvi ne moţe se sva
krivica svaliti na lekara ako je morao da odlučuje brzo i pod pritiskom” (Večernje novosti, 14.5.2013).
18 Ako komisija RFZO ustanovi da je Pravilnik o propisivanju lekova prekršen, lekari i lekarke moraju da plate i do
200.000 dinara (B92, 15.4.2013).
13
14
88
toga neophodni su jaki programi socijalne zaštite, ali oštre mere štednje su u
mnogim zemljama razorile zaštitne mehanizme19. Istovremeno, prema rezultatima
izveštaja merenja Evropskog zdravstvenog potrošaĉkog indeksa Srbija je
poslednja u Evropi po kvalitetu zdravstvene zaštite20. Ovakvi rezultati oslikavaju
materijalnu situaciju u kojoj se zdravstveni sistem Srbije nalazi.
Pošto su objavljene izmene pravilnika, usledile su reakcije. Na Facebooku je osnovana stranica Moje pravo na godišnji ginekološki pregled21 koja ima
preko 3.000 ĉlanova i ĉlanica, kao i peticija22 koju je potpisalo preko 2.700
graĊana i graĊanki. Forum ţena Lige socijaldemokrata Vojvodine je takoĊe
reagovao zbog donošenja uredbe insistirajući da je drţava duţna da na
adekvatan naĉin i pravovremeno obezbedi svojim graĊankama zdravstvenu
uslugu, koja im, kako kaţu, „moţe spasiti ţivot”23.
Republiĉki fond za zdravstveno osiguranje Srbije se povodom izmene
pravilnika oglasio saopštenjem da su u izradi pravilnika uĉestvovali ĉlanovi i
ĉlanice Republiĉke struĉne komisije koju ĉine struĉnjaci i struĉnjakinje
Ministarstva zdravlja, Instituta Batut i RFZO-a. Svi oni definisali su kriterijume
sa kojima je Ministarstvo zdravlja24 izrazilo saglasnost. Po njihovim reĉima,
RFZO plaća ginekološke preglede za ţene jednom godišnje koji obuhvataju
kompletan ginekološki pregled, uzimanje brisa, Papanikolau test, kolposkopiju i
pregled dojke. Pored toga, oni napominju da ţene ne mogu same da insistiraju i
(Karanikolos et al, 2013).
Indeks se formira na osnovu sledećih parametra: informisanosti i prava pacijanata i pacijentkinja; dostupnosti,
odnosno vremena čekanja na lečenje; ishoda lečenja; opsega i dostupnost medicinskih usluga i politike primene
lekova(http://www.healthpowerhouse.com/files/Index-matrix-EHCI-2012-120508-final-A3-sheet-substrate.pdf,
27.4.2013, Prema: http://www.healthpowerhouse.com/index.php?
option=com_content&archive=news&view=article&id=328%3A&itemid=54&menu=yes, preuzeto 27.4.2013).
21 (https://www.facebook.com/groups/427188237344784/, pristup 7.5.2013),
22 (http://www.gopetition.com/petitions/moje-pravo-na-godi%C5%A1nji-ginekolo%C5%A1ki-pregled.html,
pristup 7.5.2013).
23 (Akter, 10.10.2012).
24 Kontradiktornost u radu Ministarstva zdravlja i ostalih nadleţnih organa se ogleda, sa jedne strane, u
ograničavanju pristupa preventivnoj zdravstvenoj zaštiti, a sa druge, u promovisanju prevencije kao najboljeg vida
zaštite. U posebnom odeljku na sajtu posvećenom prevenciji ističe se da je u Srbiji među ţenskom populacijom
upravo najrasprostranjeniji rak dojke i grlića materice i da će u skladu sa tim biti organizovani preventivni skrining
pregledi (http://www.rfzo.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=173, 9.4.2013). Svakog dana u
Srbiji jedna ţena umre, a četiri se razbole od raka grlića materice. Ukoliko se bolest otkrije na vreme u potpunosti je
izlečiva, te je redovna kontrola jedini pravi i sigurni lek za ovu bolest. Same korisnice zdravstvenih usluga kaţu da je
ovo dobra ideja jer je mnogo ţena zapostavilo svoje zdravlje, tako da je u interesu svih ţena da se odazovu pozivu.
Međutim, iako je planirano da RFZO pokriva sve dodatne troškovedomovima zdravlja, do maja meseca 2013.
godine domovi zdravlja nisu od Fonda dobili ni dinara, pa je to verovatno razlog zašto neke ustanove još ne pozivaju
ţene na skrining raka grlića materice (RTS, 7.5.2013).
19
20
89
da traţe da im se pregled obavi kada ţele, ili u kraćem periodu od godinu dana. Sa
druge strane, lekari i lekarke iz Doma zdravlja su ovim povodom izjavili/e kako je
ovo pravilo od skoro vaţeće, jer je struka izdala pravilnik o tome kako potreba za
ĉešćim pregledima ne postoji, te da, dakle, oni moraju da se ophode kako je
napisano u tom pravilniku. Ţene mogu da se pregledaju i ĉešće, ali se ĉesto
ispostavi da RFZO osporava fakture za preglede (odnosno kaţnjava neplaćanjem)25.
Dok jedni daju izjave da je struka rekla da ĉešći pregledi nisu potrebni, drugi
lekari izjavljuju kako su preventivni pregledi nešto na ĉemu se insistira, što je
najbitnije i o ĉemu se najviše priĉa sa ţenama. Potrebno je na pregled doći kada
ne postoje tegobe. Rak grlića materice kasno daje simptome, pa se pregledi
preporuĉuju na šest meseci do godinu dana26. Protivreĉne izjave same struke
govore koliko je medicina u stvari politiĉna i ideologizovana27 kao i da je u
funkciji sistema i njegovih odluka.
Drţava raznim merama institucionalizovano, putem Ministarstva i ostalih
nadleţnih tela, ţenama oduzima moć da odluĉuju o svom zdravlju. Tako i sam
predstavnik RFZO napominje „da ţene same ne mogu da insistiraju i da traţe da
im se pregled obavlja onda kada one hoće ili u kraćem periodu od godinu dana”28.
Kakve posledice ovo ima po ţene? Obraćanje lekarkama i lekarima zbog tegoba
jeste rezultat neuspešne preventive29 koja bi trebalo da bude opšte mesto i uvek
vaţeće naĉelo. Sa druge strane, društvenom kontrolom, odnosno
onemogućavajući ţenama da odluĉe u svoje ime kada će otići kod lekara ili
lekarke, patrijarhalni i kapitalistiĉki sistem ih još više postvaruje. To znaĉi da sa
jedne strane drţava aktivno uĉestvuje u kontrolisanju, zabranama i regulisanju
odreĊenih prava koja su striktno u vezi sa interesom distribucije kapitala, dok se
(Blic, 10.10.2012).
(RTS, 11.10.2012).
27 Prema poslednjim preporukama Američke agencije za hranu i lekove Papanikolau (PAPA) test će biti istisnut i
ţene će raditi samo HPV test. Stručna javnost ističe da ne zna koji razlog osim ekonomskog bi mogao da bude uzrok
ovako drastičnih promena kriterijuma vezanih za preventivne ginekološke preglede.
Neki predstavnici i predstavnice medicinske javnosti postavljaju pitanje da li iza promena preporuka za testiranje stoji
namera proizvođača HPV testova za većom prodajom. U mnogim zemljama gde ţene izbegavaju redovne
ginekološke preglede ili su im zbog siromaštva nedostupni ovi zaokreti u pogledu na preventivne ginekološke
preglede mogu da donesu mnogo štete. Više od 85 % smrtnih slučajeva od raka grlića materice je u siromašnim
zemljama (Večernje novosti, 10.8.2014).
28 (Blic, 10.10.2012).
29 Kako ne postoji seksualno obrazovanje u školama, edukacije se vrše putem javnih kampanja i obeleţavanjem
određenih datuma. Medicinski eksperti i ekspertkinje često teme o zdravlju i prevenciji obrađuju samo sa medicinske
tačke gledišta, uz upotrebu stručne terminologije, nevodeći računa o onima kojima su emisije ili članci namenjeni,
odnosno koliko će ţene razumeti taj specijalistički rečnik.
25
26
90
sa druge strane odriĉe se odgovornosti za brigu o prevenciji (koja treba da bude
koji treba da je društveno dostupna svima), prepuštajući je pojedincu i pojedninki.
U svetlu ovih analiza treba postaviti pitanje da li sve ţene u Srbiji imaju
uopšte pristup zdravstvenoj zaštiti. Ĉak i da su zdravstvene usluge dostupne
svima koji ţive u Srbiji, leĉenje i prevencija podrazumevaju korišcenje lekova ĉiji
se troškovi u potpunosti ne pokrivaju iz budţeta30. Osim skoro uobiĉajene rodne
diskriminacije koju ţene trpe na trţištu rada, one bivaju diskriminisane i po
godištu, etniĉkoj pripadnosti, izgledu, seksualnom identitetu, pa i mestu u kojem
ţive (ruralne sredine). Nadleţni iz Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne
politike navode kako poslodavci nekada i u samom postupku selekcije eliminišu
potencijalne radnice koje su pred sklapanjem braka ili one koje su kratko u braku,
a skriveni razlog je ĉešće i dugotrajno odsustvo31 ţena radnica.
Zbog loše pozicije na trţištu rada i velikog procenta nezaposlenosti u
Srbiji, ţene pristaju na uslove prekarnog rada koji prati umanjena zarada i
nepostojanje socijalne zaštite. Veliki je broj onih koje ne rade (formalno na
trţištu, ali su deo reprodukcije kapitalizma kroz kućni rad) pa time zavise od tuĊih
doprinosa, a taj doprinos isto moţe biti uslovljen efektima ţivota u kapitalizmu u
kojem veliki broj njih ne dobijaju redovno uplaćen doprinos32, pa time i ĉlanovi i
ĉlanice njihovih porodica zdravstvenu zaštitu. Potrebno je napomenuti da zakoni
Republike Srbije ne prepoznaju istopolno partnerstvo tako da su ţene koje
formalno ne rade, a ĉije partnerke rade, onemogućene su da imaju zdravstveno
osiguranje. Ovo pokazuje da ne moţe da se izdvoji jedna ranjiva grupa, već da
kapitalizam obespravljuje gotovo sve ţene.
U ekonomijama zemalja kapitalistiĉke periferije, a takva je svakako i
Srbija, zdravstvenu strukturu rekonstruiše liberalizacija i potreba da se zdravstvo
odvoji od kontrolnih mehanizama koji podrazumevaju finansiranje iz budţeta.
Kada se uloga vlade u zdravstvu redukuje, vakuum koji se pojavljuje popunjava
30 (Mondo,
1.2.2013).
U knjizi Putokаz zа rаdnа prаvа udruţenjа „S.T.R.I.K.E. ” jedan od najvaţnijih rezultata jeste rаzlikа u prisustvu
diskriminаcije između muškаrаcа i ţenа. On pokazuje dа su ţene u Srbiji diskriminisаne od samog ulaska na trţište, а
muškаrci tek nаkon četrdesete godine (Crno na belo, 1.12.2012). Gledajući na žene tokom fertilnog perioda (a to je
od njihovog ulaska na tržište rada) kao na potencijalne trudnice i majke koje će otići na bolovanje (iako to pravo
imaju i muškarci) i na čije mesto će biti zaposlena druga osoba za čiji posao će morati da se plaćaju dve plate,
poslodavci žene uslovljavaju da potpisuju kratkoročne i ugovore na određeno, te su one ranjivije na tržištu rada.
32 Ono što je poznat podatak je da je tokom 2012. godine 90.000 radnika i radnica ostalo bez socijalnog osiguranja,
pa time i prava na zdravstvenu zaštitu jer poslodavci nisu uplaćivali poreze i doprinose (Novi magazin, 19.5.2013).
31
91
privatni sektor kojim rukovodi logika profita. Kada vlade ograniĉe svoje sisteme
opšte zdravstvene zaštite, one postavljaju bogate u poziciju da brinu samo o
sopstvenom zdravlju jer ostali gube pravo na javno finansirano zdravstvo, a
nemaju sredstava da se leĉe plaćajući usluge koje su im do tada bile dostupne. To
za posledicu ima da opšti zdravstveni sistem i ljudi koji su obuhvaćeni njime
postaju prosjaci, marginalizovani i zavisni od milostinje33. Smanjenje sredstva u
zdravstvu, pa i ginekologiji, takoĊe dovodi do toga da laboratorije u ustanovama
više nisu u mogućnosti ili prosto neće da obavljaju specijalizovane analize, pa
lekari koriste priliku da pacijente upućuju na privatne laboratorije i konzilijume.
Osim toga, farmaceutske kompanije direktno kontrolišu ponudu, koliĉinu i
raznovrsnost lekova na trţištu. Potencira se prepisivanje skupljih i uvoznih lekova
i na taj naĉin se smanjuje broj lekova koji su potpuno pokriveni osiguranjem.
Drţava donosi sve restriktivnije pravilnike, uredbe i zakone, ali oni se ne
primenjuju. To je tendencija po kojoj se zakoni menjaju protiv interesa onih na
koje se primenjuju, sporo tako da se to ne primeti, te izostaje adekvatna reakcija,
da bi se na kraju završilo u sistemu koji većinu ljudi ostavlja potpuno
obespravljenim. Posledicu propisivanja pravilnika kojim se ţenama ograniĉava
pristup preventivnim pregledima bez participacije vidimo u okretanju onih ţena
koje uopšte mogu da priušte plaćanje tih usluga privatnom zdravstvu. To je
dovelo do toga da ţene danas licitiraju za kupone34 koji će im omogućiti popust za
ginekološki pregled na istim sajtovima gde mogu da se kupe vauĉeri za ćevape ili
dubinsko pranje vozila. Kupone za popust na usluge u privatnim ordinacijama i
klinikama dobijaju uz dnevne novine ili kupovinom u odreĊenim marketima. To
kao posledicu ima i to da ţene ne mogu da imaju stalnog ginekolga ili
ginekološkinju, već, traţeći ekonomski najpovoljnije rešenje, svaki put menjaju
klinike ili ĉekaju nove akcije i popuste (kao da kupuju odeću ili obuću na
sniţenju, a ne da se odnose prema svom zdravlju, pa time i ţivotu) za pregled u
klinici u kojoj su ranije bile pacijentkinje. To znaĉi da moţe proći i duţi period
predviĊen za kontrolu, kao i da ne postoji mogućnost da ove ţene poseduju
jedinstven zdravstveni karton u ĉiji će uvid imati isti ginekolog ili ginekološkinja.
33
(Zdravlje, 2003:7-9).
34 http://www.popusti.rs/2500-din-pregled-dojki-i-stitaste-zlezde-sa-prikazom-promena-d4816,
http://
www.pricebook.rs/sr/ponuda/-/2335, pristup 9.4.2013
92
POPULACIONA POLITIKA: ANALIZA KAMPANJE „BITKA ZA
BEBE”
Populaciona politika predstavlja mere kojima se podstiĉe ili ograniĉava
raĊanje za potrebe odreĊene drţave, nacije, rase, klase, vere. Postoje dve osnovne
tendencije: pronatalitetna i antinatalitetna. U nekim zemljama postoje istovremeno
obe tendencije, pronatalitatna za većinsku (dominantnu) naciju/rasu/klasu i
antinatelitetna za manjinsku, odnosno potĉinjenu. Ove tendencije mogu biti
usmerene protiv interesa, potreba i ţelja ţena. Mogu imati represivni, mizogini i
rasistiĉki karakter35. Istovremeno postojanje pro i antinataitalnih mera politike
mogli su se prepoznati poĉetkom devedesetih u Srbiji36. Iako je odluka o raĊanju
ili neraĊanju osnovno pravo svake ţene namera odreĊene poluacione politike
neretko biva instrumentalizovana za postizanje ciljeva kapitala, pa shodno tim i
drţave, nacije, crkve, ili partije.
Kampanju „Bitka za bebe” pokrenuo je Fond B92 poĉetkom septembra
2011 . godine. Kako u samom saopštenju stoji: „Cilj akcije je prikupljanje
sredstava za kupovinu stotinu novih inkubatora za zbrinjavanje naših najmlaĊih i
najugroţenijih sugraĊana”38. Autori i autorke kampanje u pozivu kampanje
objašnjavajući ko je ciljna grupa izdvajaju bebe i za njih koriste sintagmu
„najugroţeniji sugraĊani”. U kapitalizmu u kome je većina stanovništva
obespravljena i egzistencijalno ugroţena, pitanje je da li je potrebno da se tek
roĊena deca izdvajaju kao najugroţenija39.
37
Kampanja „Bitka za bebe” i dalje traje, te je stoga potrebno analizirati
kako samu akciju, tako i njenu realizaciju. Sam naziv akcije sadrţi reĉ „bitka”,
istovremeno40 pozivajući ,,hrabre ljude” ĉija ,,dobra volja i hrabrost” za svaki nov
ţivot i bebu omogućava, kako istiĉu,,,dostojanstven ţivot” generacijama koje
35 (Zajović,
2003: 87).
Agresivnost mešanja države u regulaciji porodičnih odnosa i materinstvakoji utiču na formulisanje specifičnih mera
populacione politike počeli su tada i bili su izrazito neoliberalni. Ovde treba napomenuti da regulacija drţave nema
uvek agresivni karakter. Tako je nakon II svetskog rata u SFRJ drţava imala i te kako učešće u regulaciji ovih odnosa,
ali u cilju razbijanja patrijarhalnih struktura. Odgovor države na vladajuću alarmantnu retoriku populacione eksplozije
na Kosovu i zabrinutost demografske struke za nisku stopu fertiliteta u Srbiji bila je pretočena u stvaranje različitih
tela, saveta, centara, zakonskih programa i zvaničnih dokumenata upozorenja. U medijima su se koristile stručne
ekspertize u cilju opravdanja populacione politike (Višić, 2013: 102-104).
37 (http://www.fondb92.org/projekti/69-bitka-za-bebe.html, 10.4.2013).
38 (B92, 1.9.2011).
39 U ovom slučaju bebe se posmatraju kao homogeni subjekti, ne vodeći računa o ekonomskom poloţaju u kom se
nalaze njihovi roditelji.
40 (http://www.bitkazaporodilista.rs/code/navigate.php?Id=8, 10.4.2013).
36
93
dolaze, dok je na ,,hrabrim ljudima“ da izaberu „front” na kojem će se ,,boriti” i
„pobediti”. Kako završavaju u pozivu: ,,Heroji ne mogu sami i zato smo sada svi
do jednog pozvani da se za njih borimo. Ovo je bitna za sve hrabre ljude! Ovo je
bitka za ţivot! Ovo je bitka za bebe!”. Cela akcija je marketinški prikazana
militaristiĉki kroz korišćenje jezika rata, bitki, pobeda, frontova i heroja. Bebe su
na taj naĉin postale proizvod, odnosno cilj pobede nekakve borbe. Na taj naĉin se
ţena dehumanizuje41 i objektifikuje tako što se ne uzima u obzir njeno iskustvo
raĊanja, već ţensko telo postaje „mašina za raĊanje”. Bebe postaju iskljuĉiva
vrednost „za koju se valja boriti na frontu“, a da se pri tom gubi iz vida naĉin na
koji se te bebe raĊaju, pa se majke sledstveno ovakvoj logici tretiraju kao oruţje,
to jest - svojevrsna reproduktivna mašina. U ovoj višegodišnjoj akciji ne postoji
mesto za razmišljanje o vaţnosti iskustva ţena u porodilištima, odnosno
neadekvatnih uslova koji tamo vladaju i neadekvatnih uslova za smeštaj i brigu o
novoroĊenoj deci. Sa druge strane ovom akcijom naglašavajući „da su svi do
jednog pozvani” mobiliše se solidarnosti stanovništva i privrednih subjekata koji
mogu i ţele da pomognu, a time se istovremeno ,,skida” socijalna odgovornost sa
drţave. Na koji naĉin se drţava odnosi prema ovoj akciji, jasno pokazuje odluka
predsednika Tomislava Nikolića da odlikuje Sretenjskim ordenom trećeg stepena
Verana Matića zbog sprovoĊenja akcije koja, kako navode, doprinosi opštem
dobru graĊana i graĊanki Srbije42. Nakon analize akcije moţemo zakljuĉiti da je
drţavno odlikovanje dato neoliberalno sprovedenoj inicijativi za ono što bi trebalo
da obezbedi sama drţava.
Kupovina inkubatora i poboljšanje uslova u porodilištima potrebna je radi
boljeg tretmana majki i novoroĊene dece. Ipak, potrebno je sagledati celokupno
polje delovanja gore navedene akcije. Sa jedne strane, drţava odlikuje i daje
legitimitet akciji koja se moţe posmatrati kao nešto što pospešuje populistiĉki
diskurs drţave. Sa druge strane, ona prebacuje odgovornost na „hrabre
ljude” (kako stoji u pozivu) da uplaćuju novac. Upravo ti ljudi su ţrtve
kapitalizma u kome drţava odustaje od ulaganja u javna dobra i nekadašnji javni
sektor (u ovom sluĉaju finansiranje zdravstvenih usluga, ali i kvaliteta
infrastrukture zdravstvenih usluga), a većina graĊana i graĊanki posledice toga
oseća svakodnevno. Isti oni ljudi koji su godinama svedoci povlaĉenja drţave iz
Iako se u pozivu na akciju spominju bolji uslovi u porodilištima u samom tekstu ne postoji reč „majka“. Bolji
uslovi u porodilištu direktno će uticati i na poboljšanje uslova majkama, ali se nigde eksplicitno na to ne poziva.
42 (B92, 14.2.2013).
41
94
regulative i obezbeĊivanja kvaliteta zdravstva i zdravstvene zaštite se danas
odazivaju pozivu da uplate novac drţavnim bolnicama, iako se budţet te iste
drţave puni porezima koje oni takoĊe plaćaju. U prilog tome govori podatak43 da
je za godinu i po dana više od milion pojedinaca i pojedinki i 700 kompanija
prikupilo 2,5 miliona evra za opremu. Masovnost uĉešća ljudi u ovakvim
akcijama ne predstavlja nikakav problem, naprotiv. Problem nastaje kada
solidarnost, filantropija i novac naroda biva iskorišćen tako da se drţavi
omogućava da se odrekne odgovornosti. Uz to, akcija je podrţana od strane
mnogih kompanija u sklopu politike korporativne filantropije i to predstavlja
posebnu temu o kojoj je potrebno pisati i razmišljati, posebno o tome kako u
kapitalizmu kompanije kreiraju dobar imidţ baveći se problemima koje bi drţava
trebalo da rešava. Na osnovu podataka koje sam navela moţe se zakljuĉiti da
drţava izbegava poboljšanje uslova u redovnoj prevenciji i kontroli zdravlja, dok
podrţava inicijative kao što je gore navedena „Bitka za bebe“ koje poboljšavaju
kvalitet usluga i smeštaj u porodilištima.
ZAKLJUČAK
Kriza menja prioritete nacionalnih vlada podrivajući njihovu sposobnost
da obezbede brigu o siromašnima, bolesnima i slabima. Oni koji stvaraju politiku,
prvenstveno zadovoljavaju finansijske potrebe malog broja dobrostojećih
pojedinaca, medicinskih ustanova i zdravstvene industrije. To šteti zdravlju i
blagostanju ţena44 širom sveta45. Kako ginekolozi i ginekološkinje iznose razliĉite
informacije o tome na koliko je potreban preventivni pregled i „šta struka kaţe”,
moţe se zakljuĉiti da njihovo mišljenje nije nezavisno od uticaja razliĉitih aktera i
akterki i njihovog promišljanja o „najracionalnijem” vidu prevencije i odvajanja
iz budţeta za zdravstvo. Dok definicija SZO reproduktivnog zdravlja
podrazumeva ljude koji su u mogućnosti da imaju zadovoljavajući i bezbedan
seksualni ţivot, ostaje pitanje da li je u kontekstu mera štednja i povlaĉenja
drţave iz zdravstvenog sektora to moguće. Nasuprot ovim tendencijama, zdravlje
43 (BIF,
22.4.2013).
Siromašne ţene praktično nemaju mogućnosti lečenja na odgovarajući način. One nemaju novaca i ne mogu da
slede čak ni osnovna uputstva za lečenje, kao ni pristup alternativnom lečenju, jer su i ovi načini često veoma skupi u
odnosu na njihov ţivotni standard.
45 (http://www.womenngo.org.rs/sajt/sajt/izdanja/autonomni_zenski_centar/nasa_tela_mi/
zene_sistem_zdravstvene_zastite.htm, 12.4.2013).
44
95
mora imati prioritet pri izradi lokalne, nacionalne i meĊunarodne politike. Treba
insistirati da sve ekonomske politike budu podloţne evaluacijama i da uvaţavaju
kategoriju roda i klase46, kao i da se preusmeravaju sredstva za vojne potrebe u
ulaganja u zdravstvo i druge prioritete. Isto tako, vlade treba da izrade
zdravstvene programe koji će odgovarati konkretnim biološkim i društvenim
potrebama ţena47. Potrebno je obrazovati ţene48 da poznaju svoje telo, te im
omogućiti da slušaju svoje potrebe i same odluĉe (a ne ograniĉeno zakonima,
uredbama i pravilima koje propisuje drţava) kada će otići na preventivni pregled i
istovremeno omogućiti zdravstvene usluge dostupne na svim nivoima zdravstvene
zaštite, kao i potpuno finansijski dostupne lekove, kontraceptivna sredstva i
abortus. Ovo pitanje se ne odnosi parcijalno samo na mogućnost prevencije i
ostalih usluga reproduktivnog zdravlja, već i zdravlja i zdravstva uopšte, a time i
kreiranja ekonomske politike.
Ovaj rad ţeli da se kritiĉki sagleda figuriranje neoloberalnih reţima u
neĉemu što se duboko tiĉe ţenskog tela. Ukazivanjem problema na neoliberalne
politike, ovaj rad se udaljava od mejnstrim feminizma. Razliĉite feministiĉke
teorije i aktivizam koji iz njih proizilazi obuhvataju veliki broj tema. Nakon
drugog talasa feminizma, nastupila je pacifikacija feministiĉkog otpora i u
mejnstrimu dolazi do jaĉanja reakcionarno-liberalne feministiĉke politike koja
ide ruku pod ruku sa kvazi-emancipatorskim potezima neoliberalne ideologije49.
U tom kontekstu potrebno je stalno problematizovati odreĊene feministiĉke
pozicije, posebno kada one pretenduju da budu samo i iskljuĉivo reforministiĉke.
Promene kojima one teţe su kozmetiĉke, odnosno nisu strukturalne, i samim tim
su u sluţbi kapitala, a time i kapitalizma i patrijarhata. Politiĉko-ekonomski
stavovi i programi koje potpisuju takve partije i organizacije svojom ideologijom i
programima pogaĊaju i eksploatišu ugnjetavane slojeve društva, pa tako i ţene, te
su duboko antifeministiĉke. Mere štednje, kao posledice krize neoliberalizma su
klasno-polna politika koja najteţe pogaĊa potlaĉene slojeve društva (pa tako i
46 (Svetska,
2003: 20).
2003:10-11).
48 Neophodno je edukacija populacije na svim nivoima koja neće isključiti nijednu ţenu,. U nastavu je potrebno
uvesti seksualno obrazovanje. Drţava u kojoj postoji versko obrazovanje, a ne postoji seksualno, govori o
prioritetima koje postavlja kao bitne za obrazovanje.
49 Solidarišući se sa neoliberalizmom kao dominantnim društveno-ekonomskim modelom, liberalni feminizam
prestaje da uviđa vezu između klasnog sistema i ţenske podređenosti, a pitanja koje je takav feminizam otvarao nisu
predstavljala opasnost za sistem (Čakardić, 2012: 45-46).
47 (Zdravlje,
96
ţene) i kroz ovaj rad sam pokušala da pokaţem koje to posledice ima na njihovo
reproduktivno zdravlje. Levo feministiĉki pristup izuĉavanju zdravlja i
reprodukcije daje okvire razumevanju strukturnih uzroka potlaĉenosti ţena danas.
Kako istiĉe bel huks, feminizam mora da postane u masi baziran politiĉki pokret
da bi mogao da ima revolucionaran, transformatorski uticaj na društvo 50.
NVOizacija feminizma51 (njegova profesionalizacija) i drugih masovnih pokreta
koja se desila nakon 60ih godina prošlog veka dovela je do komercijalizacije,
pacifikacije i ograniĉavanja. Jedino masovni pokret koji će se organizovati
odozdo i koji će solidarno okupiti ne samo ţene, već ukljuĉiti i druge potlaĉene
grupe u patrijarhatu i kapitalizmu i dovesti, ne do poboljšanja poloţaja svih tih
grupa unutar ovog sistema i strukture, već do stvaranja novog u kome se pitanje
dostupnosti javnog zdravlja neće postavljati.
SPISAK KORIŠĆENE LITERATURE
28. maj- Međunarodni dan akcija za ţensko zdravlje” (2003), u S. Zajović (prir.), Ţena, zdravlje, razoruţanje,
Ţene u crnom, Beograd, str. 22-24;
Akter (2012): Forum žena LSV pitaju ministarku, Akter, 10.10.2012, http://akter.co.rs/27-drutvo/17717-forumena-lsv-pitaju-ministarku.html, (pristup 7.5.2013);
AŢC: “Ţene i sistem zdravstvene zaštite” u Naše telo i mi, AŢC, http://www.womenngo.org.rs/sajt/sajt/izdanja/
autonomni_zenski_centar/nasa_tela_mi/zene_sistem_zdravstvene_zastite.htm, ( pristup 12.4.2013);
B92 (2013): RFZO: Samo 18 lekara dobilo desetku, B92, 15.4.2013, http://www.b92.net/info/vesti/index.php?
yyyy=2013&mm=04&dd=15&nav_category=12&nav_id=705305, (pristup 16.4.2013);
B92 (2013): Nikolić odlikovao Verana Matića, B92, 14.2.2013, http://www.b92.net/info/vesti/index.php?
yyyy=2013&mm=02&dd=14&nav_category=12&nav_id=686753, (pristup 10.4.2013);
B92 (2012): Od danas lekari plaćeni po učinku, B92, 1.10.2012, http://www.b92.net/info/vesti/index.php?
yyyy=2012&mm=10&dd=01&nav_category=78&nav_id=647594, (pristup 13.4.2013);
B92 (2011): Bitka za bebe - Akcija Fonda B92 za donaciju 100 inkubatora, B92, 1.9.2011, http://www.b92.net/
video/videos.php?nav_category=1291&yyyy=2011&mm=09&dd=01&nav_id=539003, (pristup 10.4.2013);
B92 (2011): Svaka peta žena ide kod ginekologa, B92, 21.2.2011, http://www.b92.net/zdravlje/vesti.php?
yyyy=2011&mm=02&nav_id=494300, (pristup 15.4.2013);
BiF (2013): Medijii humanitarna akcija, beda na naslovnoj strani, B92, 22.4.2013, http://bif.rs/2013/04/mediji-ihumanitarne-akcije-beda-na-naslovnoj-strani/, (pristup 27.4.2013);
Blic (2011): Todorović, S, Ginekolozi moraju da prime pacijentkinje bez obzira na novi pravilnik ,,jednom u tri
godine”, Blic, 10.10.2011, http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/346961/Ginekolozi-moraju-da-prime-pacijentkinjebez-obzira-na-novi-pravilnik-jednom-u-tri-godine, ( pristup 9.4.2013);
Zajović, S. (2003), ,,Šta je populaciona politika”, u S. Zajović (prir.), Žena, zdravlje, razoružanje, Ţene u crnom,
Beograd, str. 87;
,,Zdravlje za sve ţene- zdravlje za sve sada!” (2003), u S. Zajović (prir.), Žena, zdravlje, razoružanje, Ţene u
crnom, Beograd, str. 7-12;
(huks, 2006:10).
nevladinih organizacija odaje utisak ispunjavanja vakuma koji ostavlja drţava kada se povuče. One smiruju
politički bes, a pod etiketom pomoći i dobročinstva dele ono što bi ljudima po pravu trebalo da pripada. U tom
kontekstu analiza kampanje „Bitka za bebe” bila je relevantna za ovaj rad (H-alter, 9.9.2014).
50
51 Rad
97
Karanikolos et al, (2013), Financial crisis, austerity, and health in Europe, http://images.derstandard.at/2013/03/27/
lancetfinancialcrisiseurope.pdf, (pristup 9.4.2013);
Novi magazin (2013): Bez socijalnog osiguranja ostalo 90.000 radnika, Novi magazin, 19.5.2013, http://
www.novimagazin.rs/ekonomija/bez-socijalnog-osiguranja-ostalo-90000-radnika, (pristup 22.5.2013);
Mondo (2013): Koji lekovi idu na recept, Mondo, 1.2.2013, http://www.mondo.rs/s276611/Magazin/Zdravlje/
Koji_lekovi_idu_na_recept.html, (pristup 13.4.2013);
Plakat „Bitka za bebe”, http://www.bitkazaporodilista.rs/code/navigate.php?Id=8, (pristup 10.4.2013);
RZZS (rezultati popisa): Stanovništvo, Fertilitet ženskog stanovništva, http://pod2.stat.gov.rs/ObjavljenePublikacije/
Popis2011/Knjiga%206_Ferilitet_Fertility.pdf, (pristup11.4.2013);
RTS (2013): Rak grlića materice je izlečiv, RTS, 7.5.2013, http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%
A1tvo/1318556/Rak+grli%C4%87a+materice+je+izle%C4%8Div.html, (pristup 22.5.2013);
RTS (2012): Pravilnik u neskladu s preporukama lekara?, RTS, 11.10.2012, http://www.rts.rs/page/stories/ci/
story/124/%D0%94%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE/1189074/%D0%9F%D1%80%D0%B0%
D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%BD%D0%B8%D0%BA+%D1%83+%D0%BD%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%
BB%D0%B0%D0%B4%D1%83+%D1%81+%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%83%D0%
BA%D0%B0%D0%BC%D0%B0+%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D0%B0%D1%80%D0%B0?.html, (pristup
14.4.2013);
RFZO: Kampanja „Srbija protiv raka”, http://www.rfzo.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=173,
(pristup 9.4.2013);
RFZO: Pravilnik o sadržaju i obimu prava na zdravstvenu zađtitu iz obaveznog zdravstvenog osiguranja i o participaciji
za 2012. godinu, http://www.rfzo.rs/index.php/component/content/article/405-dopuna-obim, http://www.rfzo.rs/
download/pravilnik_sadrzaj_obim_prava2012.pdf, (pristup 3.4.2013);
RFZO: Pravilnici, http://www.lat.rfzo.rs/index.php/pravilnici.html, http://www.lat.rfzo.rs/download/obim_sadrzaj/
TABELA1-2013.pdf, (pristup 9.4.2013);
,,Svetska narodna skupština za zdravlje/ narodni pokret za zdravlje” (2003), u S. Zajović (prir.), Žena, zdravlje,
razoružanje, Ţene u crnom, Beograd, str. 19-21;
Turza, K. (2005), Medicina i društvo- sociološki aspekti, Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd;
Večernje novosti (2013): B. Radivojević, Kod lekara kao na trkama, Večernje novosti, 14.5.2013, http://
www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:433858-Kod-lekara-kao-na-trkama, (pristup
24.5.2013)
Večernje novosti (2013): B. Radivojević, Hiljade građana još bez lekara, Večernje novosti, 26.4.2013, http://
www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:431495-Hiljade-gradjana-jos-bez-lekara, (pristup
27.4.2013);
Večernje novosti (2013): J. Su, Svi beže od preventivnih pregleda, Večernje novosti, 23.2.2013, http://
www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:421136-Svi-beze-od-preventivnih-pregleda, (pristup
27.4.2013);
Večernje novosti (2014): A. R, Dolazi li kraj Papanikolau testa?, Večernje novosti, 10.8.2014, http://
www.novosti.rs/vesti/zivot_+.304.html:504469-Dolazi-li-kraj-Papanikolau-testa, (pristup 1.9.2014);
Višić, T. (2013), “Nacionalne populacione politike i konstrukcija materinstva u post-socijalističkoj Srbiji”, u A.
Vilenica (ur), Postajanje majkom u vreme neoliberalnog kapitalizma, Uz)bu))na))) , Beograd, str. 91-130;
H-alter (2014): Arunditi Roy, NVO-izacija otpora, H-alter, 9.9.2014, http://www.h-alter.org/vijesti/nvo-izacijaotpora, (pristup 11.9.2014);
huks, b. (2006), Od margine ka centru, Feministička94, Beograd;
Centar za politike emancipacije (2013): Ursula Huws: Javni sektor u doba krize kapitalizma, CPE, 9.4.2013, http://
pe.org.rs/osvrti/ursula-huws-javni-sektor-u-doba-krize-kapitalizma-intervju, (pristup 13.4.2013);
Crno na belo (2012): Ima li mesta ravnopravnosti na tržištu rada?, Crno na belo, 1.12.2012, http://
www.crnonabelo.com/ima-li-mesta-ravnopravnosti-na-trzistu-rada/, (pristup 22.5.2013)
Ĉakardić, A. (2012), “Spol i klasa”, u L. Vasiljević (prir.), Ciklus tribina: Rod i levica, ŢINDOK, Beograd, str. 45-52;
FOND B92, http://www.fondb92.org/projekti/69-bitka-za-bebe.html, (pristup 10.4.2013);
Health consumer powerhouse: Euro Health Consumer Index 2012, http://www.healthpowerhouse.com/index.php?
option=com_content&archive=news&view=article&id=328%3A&itemid=54&menu=yes, (pristup 27.4.2013);
WHO (definicija): WHO: Reproductive health, http://www.who.int/topics/reproductive_health/en/, ( pristup
3.4.2013).
98
Milana Kostić
Marksistička i poststrukturalistička
kritika „politika identiteta“ i njene
implikacije na pitanje odnosa kategorija
klase i roda
1. Uvod
U ovom radu će biti predstavljena kritika praktiĉno-politiĉkih aktivnosti i
teoretskih koncepata koji u stoje u osnovama tih politiĉkih aktivnosti, a koji se
objedinjuju pod imenom „politike identiteta“. TakoĊe, biće predstavljene kritike
„politika identiteta“ koje polaze sa poststrukturalistiĉkih i materijalistiĉkih
pozicija. Mada su materijalistiĉki i diskurzivno-teoretski odgovori na pitanja koja
nameće razmatranje tematike „politika identiteta“ uglavnom predstavljali dva
polarizovana i iskljuĉiva pristupa (Hale 1997: 567), u ovom radu će biti
razmotreni uvidi obe pozicije, ne samo zato što one predstavljaju dve najrazornije
kritike „politika identiteta“, već i upravo zbog toga što na konkretnom pitanju
„politika identiteta“ mogu biti istraţeni dometi samog neslaganja, ali i moguće
zajedniĉke osnove ovih teoretskih pristupa. U skladu sa tim biće procenjena i
aktuelnost takvih kritika i njihova relevantnost za neka od gorućih, kako
teoretskih, tako i društveno-politiĉkih pitanja.
2. OdreĎenje pojma „politika identiteta“
Pod sintagmom „politike identiteta“, kako navodi Adriana Zaharijević,
najĉešće se podrazumeva niz politiĉkih aktivnosti, koje poĉivaju na uverenju da
postoji specifiĉno zajedniĉko iskustvo, izvedeni interes ili kolektivni identitet koji
deli izvesna grupa ljudi (Zaharijević 2008: ). Takve politike se uobliĉavaju na
raznolikim osnovama. Neke od njih tiĉu se roda i pola, druge telesnih (ne)
sposobnosti, veroispovesti, seksualne orijentacije i sliĉno. Ipak, ono što je kljuĉno
99
za, kako konceptualizovanje, tako i dalje praktiĉno perpetuiranje „politika
identiteta“ jeste da, ne samo svi pojedinci dele zajedniĉku karakteristiku, već da
ih upravo priroda te karakteristike ĉini marginalizovanim u društvu.
Da bi se preciznije odredio ovaj pojam, biće iskorišćena jedna ilustracija.
Primera radi, tokom osamdesetih godina XX veka, grupa nikaragvanskih
sindikalnih aktivistkinja radila je u okviru Sandinista Radniĉke Unije (CST).
MeĊutim, krajem te decenije, ove radnice i aktivistkinje postale su zasićene
„univerzalnom kategorijom klase“, koja nije ostavljala dovoljno prostora kako za
razmatranje iskustva samih ţena unutar sindikalnog pokreta, tako ni za kritiku
patrijarhata. Upravo u trenutku u kom su formirale sopstvenu organizaciju koja je
postala posvećena partikularnim iskustvima, interesima i borbi radnica, one su
ušle u domen „politika identiteta“ (Criquillon 1995: 209).
3. Kritike „politika identiteta“
a. Marksistička i socijalistička kritika „politika identiteta“
Takav naĉin formulisanja politiĉkih zahteva i programa bio je od velikog
znaĉaja krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina XX veka. Ipak, vrlo brzo
su usledile brojne kritike, kako na taj naĉin politiĉkog organizovanja, tako i na
skup filozofskih pozicija koji je leţao u osnovi takvog društvenog delovanja.
Jedna od znaĉajnih kritika je upravo dolazila sa levice. Prema većini levih
teoretiĉara i teoretiĉarki, „politike identiteta“ predstavljaju neku vrstu odustajanja
od klasne analize, taĉnije, analize materijalistiĉkih i ekonomskih uzroka represije
zarad prihvatanja „kulturne kritike“ (Farred 2000: 627). Prema mnogim
leviĉarima, takva vrsta društvene kritike jeste površna i vrlo ĉesto zapada u
sopstvene unutrašnje protivreĉnosti. Takav dvodecenijski uspon i znaĉaj „politika
identiteta“, mnogi leviĉari su tumaĉili kao kraj radikalno-materijalistiĉke kritike
(McNay 2008: 126-161). Prema tim kritiĉarima, u krajnjoj instanci, posledice
politiĉkog delovanja koje poĉiva na identitetskim pretpostavkama jesu
nepolitiĉke, upravo zbog toga što, posvećujući se kulturnim prilagoĊavanjima
(taĉnije, pitanjima jezika, identiteta i sliĉno) unutar dominantnog ekonomskog
sistema, one ne samo što ne uspevaju da problematizuju ekonomske strukture
današnjeg, kasnokapitalistiĉkog društva, već i odvlaĉe paţnju od takvog
teorijskog i društveno-politiĉkog delovanja.
100
Sa pozicija koje uzimaju klasu kao primarnu kategoriju, tvrdi se da
„politike identiteta“ ne uspevaju da proizvedu istinsku društvenu promenu. Ĉini
se da problemi ţena radniĉke klase jesu razliĉiti u odnosu na probleme ţena
srednje i viših klasa. Prema ovim kritiĉarima, nejasno je na koji bi se naĉin ţene
mogle organizovati kao politiĉka grupa, na koji naĉin bi mogle postati
progresivna sila koja zagovara radikalnu društvenu promenu.
Dakle, većina marksista smatra da fokus analize ţenskog pitanja upravo
treba da bude relacija ţena i ekonomskog sistema, a ne ţena i muškaraca.
Pretpostavka je da će odnos ţena i muškaraca biti razjašnjen u okvirima u kojima
će se razmatrati iskljuĉivo odnos ţena i ekonomskog sistema (Hartmann 1979:
98).
b. Kritika filozofske koncepcije pojma „politika identiteta“
U ovom odeljku biće izneto nekoliko kritiĉkih osvrta na
konceptualizaciju identiteta koja je bila dominantna unutar „politika identiteta“.
Prema nekim autorkama (McNay 2010: 513) filozofska adekvatnost politika
priznanja (na šta bi se, grubo uzevši, mogle svesti politike identiteta) jeste upitna.
Naime, identitetski zahtevi koji su u srţi mnogih današnjih društvenih pokreta
predstavljaju zahteve za priznanjem unutar jednog isuviše pojednostavljenog
shvatanja moći. Prema Meknej, mada zahtevi za prepoznavanjem i priznanjem
tipiĉno poĉinju od stanovišta prema kom subjekt jeste nuţno situiran, oni prebrzo
napuštaju radikalne posledice koje takav pogled ima, oni tumaĉe subjekt kao
apstraktan entitet, odvojeno od šireg društvenog sistema moći, ne uviĊajući da ti
širi društveni sistemi moći zapravo stvaraju uslove za partikularne „identitete“.
Dakle, ĉini se da modeli ĉije premise ukljuĉuju takvu vrstu identifikacije
jesu neadekvatni; oni ne uzimaju u obzir sloţenosti našeg postajanja. Druga vrsta
kritike fokusirana je na tvrĊenje da se da istost koja se zahteva unutar same grupe
ne moţe predstavljati osnovu za širu politiĉku solidarnost. Primera radi, politiĉki
zahtevi koji za svoju osnovu imaju „ţenski identitet“ ne uspevaju da se u
jednakoj meri pribliţe „muškarcima“, iako su i oni jednako pogoĊeni
patrijarhatom. To, doduše, nije problem samo politiĉke prakse, već upravo
posledica ovakvog naĉina konceptualizacije „identiteta“ i „politika identiteta“.
Naime, unutar takve vrste konceptualizacije ĉesto se ne uzima u obzir da razlike
101
unutar same grupe mogu biti veće nego razlike u odnosu na spoljašnji okvir, već
takva vrsta „identifikacije dovodi do hipostaziranja i homogenizovanja subjekata i
grupa.
c. Praktično-političke kritike “politika identiteta”
Na samom poĉetku, izneću nekoliko opštih prigovora konceptu „politike
identiteta“, taĉnije njegovog praktiĉno-politiĉkog aspekta:
1. etniĉki ili kulturni identiteti neizbeţno proizvode „problem
sukobljenih lojalnosti“ unutar veće grupe, poput nacije, u koju su
mnogi takvi identiteti ukljuĉeni; neki autori su tvrdili da takve vrste
politika povećavaju razlike, intensifikuju mrţnju i antagonizme;
jednom reĉju, kritika je usmerena na tvrĊenje da ukoliko identitet sam
intensifikuje konflikt, tada će pokreti zasnovani na ideji identiteta
oslabiti mogućnosti koalicije i voditi separatizmu (Schlesinger 1991:
226) (ĉini se da takvu ulogu „identiteta“i, preciznije nacionalnog i
etniĉkog identiteta moţemo prepoznati u sukobima tokom
devedesetih godina na prostoru SFR Jugoslavije)
2. Druga vrsta kritike je ukazivala na to da „politike identiteta“
ohrabruju reifikaciju grupnih identiteta, što poslediĉno, kako Nensi
Frejzer
navodi,
vodi
„konformizmu,
netoleranciji
i
patrijarhalizmu“ (Fraser 2000: 112-113); nasuprot prethodnoj vrsti
kritike koja se ticala relacija meĊu grupama, ova kritika se tiĉe
problema koji mogu postojati na nivou relacija unutar jedne grupe:
konformitet, arbitrarno odreĊenje autentiĉnosti, nenaglašavanje i
neohrabrivanje unutrašnjih razlika i onemogućavanje otvorene debate
ukazivanjem na unutrašnje kritiĉare kao na neautentiĉne i nelojalne.
d. Post-strukturalistička kritika
U narednom delu rada biće ocrtane najznaĉajnije karakteristike
poststrukturalistiĉke kritike „politika identiteta“.
Poststrukturalistiĉki kritiĉari, naime, smatraju da „politike identiteta“
poĉivaju na pogrešnom shvatanju subjekta. Takvo shvatanje pretpostavlja
metafiziku supstancije, tj. da kohezivni, samoidentiĉni subjekt ontološki prethodi
bilo kakvoj vrsti društvene nepravde (Butler 1999).
102
Ovaj subjekt ima odreĊene esencijalne atribute koji defnišu njen ili
njegov identitet, kom su nametnuti oblici socijalizacije koji uzrokuju njegovo ili
njeno internalizovanje neesencijalnih atributa. Ova pozicija, kako ovi kritiĉari
smatraju, pogrešno predstavlja kako ontologiju identiteta, tako i njen politiĉki
znaĉaj. Alternativni pristup, koji nude poststrukturalisti jeste da je subjekt sam
uvek već proizvod diskursa, koji predstavlja u isto vreme i uslov mogućnosti za
odreĊenu poziciju subjekta, ali i ograniĉenje razliĉitih vrsta oblika samoodreĊenja
koje pojedinci mogu preuzeti i prihvatiti.
Dalje, poststrukturalisti smatraju da nema „pravog“, „stvarnog“,
„zbiljskog“ identiteta (ni individualnog, ni grupnog) koji je odvojiv od njegovih
uslova mogućnosti. Dakle, kako su uslovi mogućnosti ti na osnovu kojih subjekti
nastaju, ali u isto vreme i bivaju marginalizovani, bilo koji politiĉki zahtev koji se
tiĉe identiteta mora se izboriti sa paradoksom koji podrazumeva delanje iz takve
subjekatske pozicije, kojoj se u isto vreme mora suprotstaviti.
Ipak, to ograniĉenje predstavlja sam uslov performativnosti; kako sama
Dţudit Batler tvrdi:
“Ono što shvatamo kao performativnost roda – a nikako nije posredi
neobuzdani voluntarizam – pokazaće se nemogućim bez uzimanja u obzir
politiĉkih uslovljenosti koje su prelomljene kroz psihu” (Batler 2001: 126).
Fokusirajući se na sam “ţenski identitet”, Batler u Nevolji s rodom tvrdi
sledeće:
“Drugim reĉima, trenutna konstrukcija femininiteta je tako duboko
preklopljena sa nasiljem nad ţenama da će takvi pokušaji uvek završavati
ojaĉavajući upravo onaj diskurs koji nastoje da podriju” (Butler 1990: 55).
Suštinsko za ovu poziciju je upravo tvrĊenje da bilo koji zahtev za
identitetom (ili, kako je to jedna od autorki formulisala, „priznavanjem“) u isto
vreme za svoj konstitutitvni element ima i iskljuĉivanje.
Dakle, opasnosti politika identiteta su, prema ovim kritiĉarima, upravo u
tome što politike identiteta predstavljaju kao autentiĉna ona svojstva koja su
zapravo odreĊena kroz opoziciju prema Drugom. Preuzimati takav identitet kao
sopstveni prosto uĉvršćuje njegovu zavisnost spram dominantnog Drugog, i dalje
internalizuje i pojaĉava opresivnu hijerarhiju.
103
Drugu vrstu kritike formulisala je Vendi Braun (Wendy Brown). Ona
argumentuje protiv onoga što naziva “ressentiment” („moralne osvete
bespomoćnih“). Naime, ona argumentuje da politike identiteta imaju svoje
poreklo u liberalnom kapitalizmu; unutar takve društvene konstelacije, politiĉko
delovanje zasnovano na identitetu uvek u isto vreme nemilosrdno produbljuje te
iste “ranjive identitete“ (ĉiju „ranjivost“ na neki naĉin ipak nastoji da otkloni).
“Politizovani identitet stoga iskazuje sebe, tvrdi o sebi, jedino kroz ukopavanje,
ponovno izraţavanje, dramatizovanje i upisivanje svog bola u politiku; ono nema
budućnost – za sebe ili druge – koja trijumfuje nad ovim bolom” (Brown 1995:
74).
Postavlja se pitanje za koje politiĉke alternative post-strukturalistiĉki
model moţe biti osnova. Zastupnici politika identiteta su sugerisali da je
poststrukturalizam politiĉki impotentan, sposoban samo za dekonstrukciju i
nikada za akciju (Hartsock 1998: 205-226).
S druge strane, moglo bi se tvrditi da postoje politiĉki projekti koji su
motivisani poststrukturalistiĉkim tezama. Primera radi, konceptualna umetnost
Adrijana Pajpera (Adriana Piper) nastoji da razori pretpostavljenu samoidentitetiĉnost rase, pokazujući kako je taj koncept uvek aktivno interpretiran i
rekonstituisan, nikada odreĊen i samooĉigledn.
Ipak, ovaj model nije primenjiv (niti primenjivan) samo u umetnosti:
primera radi, Linda Zerili (Linda Zerilli) diskutuje radove jednog feministiĉkog
kolektiva u kojima se odbija shvatanje na potĉinjenog statusa ţena zasnovano na
subjektu u imekontinualnih praksa slobode.
Dakle, moţe se zakljuĉiti da je pitanje „politika identiteta“ bilo višestruko
kritikovano, ali u isto vreme i prepoznato kao znaĉajno, reĉima Linde Alkof:
„Naravno, identitet je danas deo rastuće industrije u akademiji, preko
humanistiĉkih i društvenih nauka, utiĉe ĉak i na pravo i studije komunikacije.
Konstitutivna moć roda, rase, seksualnosti i drugih oblika identiteta je konaĉno,
odjednom prepoznata kao relevantni aspekt gotovo svih istraţivaĉkih projekata;
ipak, istovremeno sa ovom akademskom komodifikacijom raste i tendencija da se
identitet tumaĉi kao politiĉki i metafiziĉki problematiĉan, neki bi rekli
patološki“ (Alcoff, 1994). Dakle, ĉini se da kontinuirana intelektualna kriza koja
okruţuje “politike identiteta”, paradoksalno, oznaĉava i njenu vaţnost za
savremenu politiĉku filozofiju i praksu, o ĉemu će biti više reĉi u narednom
odeljku.
104
4. Umesto zaključka - aktuelnost pitanja odnosa identiteta i
klase i moguća razrešenja
Iz prethodno izloţenih postulata na kojima se zasnivaju politike
identiteta, kao i iz kritike koja je takvim politikama upućena sa levice, ĉini se da
postoji jasna kolizija izmeĊu politiĉkih programa koji se zasnivaju na
identitetskim premisama, nasuprot onih koji u prvi plan stavljaju pitanja
ekonomije i klasne nejednakosti u društvu.
Ipak, ĉini se da aktuelna društveno-politiĉka dogaĊanja zahtevaju
preispitivanje te zaoštrenosti i, moguće, traţenje novih kompromisa.
Problemi koji su motivisali pokrete zasnovane na politikama identiteta
jednako su aktuelni koliko i zaoštravanje ekonomskih nejednakosti. Primera radi,
ignorisanje manjinskih kultura u obrazovnim sistemima, , nasilje nad ţenama i
dalje proţima naše ţivote, „jednakost“ za kvir ljude i dalje se u najvećem broju
sluĉajeva zasniva na istosti sa heteroseksualnom subjektivnošću i tome sliĉno.
S druge strane, kako je već napomenuto, radikalizovanje ekonomskih i,
uopštenije, društvenih nejednakosti prouzrokovano novom ekonomskom krizom,
koja je zapoĉela 2008. godine, kao i brojni socijalni nemiri koji su kao posledica
te radikalizacije nastali (moţda je najbolji primer za to pokret „Occupy“)
oznaĉavaju povratak klasnim politikama. Ipak, ĉini se da se politiĉko delovanje
takvih grupa u velikoj meri nastavlja na ranije politiĉke i aktivistiĉke prakse,
zasnovane na obrascima identitetske i kulturne politike. Preciznije, ĉini se da se
identitetske i klasne politike mogu nadopuniti. Veliki doprinos „politika
identiteta“ borbi koja je za svoj osnovni zahtev ipak ispostavlja ekonomsku
jednakost je upravo u redefinisanju konkretnih politiĉkih praksi i tehnika
njihovog sprovoĊenja. VoĊenje politike zasnovane na identitetskim
pretpostavkama rezultovalo je u decentralizovanoj i slojevitoj politiĉkoj
aktivnosti, samo znaĉenje politiĉke aktivnosti je diversifikovano i transformisano.
Inovacije u domenu strategija i taktika jesu proizvod višedecenijskih napora
uklanjanja razlike izmeĊu javne i (navodno nepolitiĉke) privatne sfere, koji se
jesu odvijali u okvirima „politika identiteta“ (Hale 1997: 567).
Sliĉno tome, mnogi autori tvrde da se pogoršanje ekonomskih razlika
moţe razumeti ne samo kao klasna, već kao i feministiĉka i anti-rasistiĉka borba,
da se spajanje klasnih i identitetskih politika moţe istraţivati i kroz konkretne
105
prakse, Taĉnije, osnovna motivacija jeste ekonomska, ali ona se sada odvija na
nov naĉin, koji ostavlja prostor za pitanja identiteta, što se upravo i oĉitava na
konkretnim postupcima i naĉinima delovanja novih politiĉkih pokreta.
Neophodno je, meĊutim, pomenuti
da takve prakse moţda ne
predstavljaju dovoljno dobru osnovu za potvrdu kompatibilnosti identitetskih i
klasnih politika. Naime, ĉini se da tenzija meĊu njima opstaje i na praktiĉnopolitiĉkom nivou: kako je već napomenuto - politike identiteta podrazumevaju
rasparĉavanje i partikularizaciju, iskljuĉivanje pojedinaca van identitetski
definisane grupe i homogenizaciju pojedinaca unutar grupe. Upravo zbog toga se
ĉini da je ipak potrebno razmotriti da li postoji osnova za celovitiju analizu takvih
partikularnih borbi.
Odnos klasnih i ekonomskih, nasuprot identitetskim i kulturnim
politikama, ali i odnos post-strukturalistiĉke i marksistiĉke kritike “politika
identiteta”, kao i politiĉka potentnost takvih kritika moţda moţe biti
transformisan pomoću novih teoretskih predloga. Jedan od njih je predlog Linde
Alkof. Naime, Linda Alkof odbacuje i univerzalizovane koncepcije roda koje
kulturne feministkinje zastupaju i dekonstrukciju kategorije “ţena” kojoj teţe
post-strukturalistiĉke feministkinje, tvrdeći da se u oba sluĉaja radi o
neistorijskim i akontekstualnim pristupima.
Njena alternativa je da analizira feminitet kao pozicionalnost.
Pozicionalnost ima dve dimenzije (Alcoff 1994: 65). Prvo, to je društveni
kontekst koji odreĊuje i pozicionira individuu i lišava je, kako moći tako i
mobilnosti. Drugo, to je politiĉka polazišna taĉka, koja podrazumeva afirmaciju
kolektivnog prava.Naime, biti ţena tada bi znaĉilo biti lišena jednakosti, a biti
feministkinja podrazumevalo bi preuzimanje odgovornosti za ispravljanje takve
situacije. Alkof spasava kategoriju “ţene” braneći interpretaciju prema kojoj ta
kategorija stiĉe svoje društveno znaĉenje zahvaljujući odreĊenom društvenom i
istorijskom kontekstu (Alcoff 2005: 151); na tom tragu ona postaje bliska
marksistiĉkim i socijalistiĉkim stanovištima o društvenoj uslovljenosti. Ĉini se da
se upravo na tom tragu moţda i mogu pomiriti pomenuta kritiĉka stanovišta.
Dalje, ona predlaţe politiku zasnovanu na takvoj koncepciji identiteta
koja će ostavljati prostor i za dinamiĉnost kategorije identiteta (time uvaţavajući
poststrukturalistiĉku kritiku), ali i za objektivnost društvenih praksi (time
uvaţavajući marksistiĉku kritiku). Ona tvrdi da samo-identifikovanje pomoću
106
rasnih ili polnih odrednica ne bi podrazumevalo prosto prihvatanje „tuţne
ĉinjenice nasilja“, već razumevanje sopstvene veze sa istorijskom zajednicom,
prepoznavanje objektivne društvene pozicije, i, istovremeno, uĉestvovanje u
razmatranju znaĉenja i implikacija sopstvenog identiteta. Ona smatra da ne treba
odbaciti kategoriju identiteta kao „iluziju koja nam je nametnuta spolja ili
pogrešnu predstavu“; već je treba interpretirati tako da se uvaţe kulturna
znaĉenja, društvene prakse, varijabilnosti iskustva.
Takvo shvatanje kategorije identiteta upravo ostavlja prostor za pomirenje
sa materijalistiĉkom kritikom. Naime, Vendi Braun sugeriše da su ĉesto
„kapitalistiĉka stradanja“ premeštana u polje drugih identiteta (Brown 1995, 5960). Uz interpretaciju i analizu identiteta koju predlaţe Alkof, ĉini se da bi se
ponovo mogle prepoznati i uvaţiti i ekonomske osnove onoga što se u datom
trenutku tumaĉi kao stradanje koje za osnovu ima identitet.
Konaĉno, ĉini se da i sama dinamika globalnog kapitalizma za posledicu
ima produbljivanje jaza izmeĊu veoma razvijenih i veoma nerazvijenih zemalja;
kao i dalje marginalizovanje ţena i osoba sa zdravstvenim smetnjama (posebno u
nerazvijenim zemljama). Stoga se ĉini da će se ekonomske i identitetske politike
moći nadopunjavati u budućnosti (to se moţe videti upravo i na primeru antikapitalistiĉkih pokreta koji sve više u obzir uzimaju identitetska politiĉka pitanja
(Lott 2000). Dakle, iako deluju kao nepomirljiva stanovišta – univerzalistiĉko
naspram partikularsitiĉkog, ono zasnovano na konceptu klase naspram onog
zasnovanog na (de)konstrukciji identiteta, materijalistiĉko naspram
poststrukturalistiĉkom - ĉini se da tek uvaţavanje obe pozicije omogućuje
konzistentnu društvenu analizu i kritiku.
Literatura:
Alcoff L. 1994. “Cultural Feminism versus Post-Structuralism: The Identity Crisis in Feminist
Theory.” In Culture/Power/History , eds., Nicholas Dirks et al. Princeton: Princeton University Press.
Batler Dţ. 2001. Tela koja nešto znače: o diskurzivnim granicama “pola”. Beograd: Samizdat B92.
Butler J. 1999 [1990]. Gender Trouble: Feminism and the Subversion of Identity. New York: Routledge
Butler J. 2011. “Bodies in Alliance and the Politics of the Street.” Transversal
Brown W. 1995. States of Injury: Power and Freedom in Late Modernity. Princeton: Princeton
University Press.
107
Criquilln A. 1995. The Nicaraguan women's movement: feminist reflections from within. In New
Politics of Survival: Grass-roots Movements in Central America, ed. M Sinclair, pp. 209-38. New
York: Monthly Review Press.
Farred G. 2000. “Endgame Identity? Mapping the New Left Roots of Identity Politics.” New Literary
History 31:4: 627–48.
Hale. C.R. 1997. Cultural Politics of Identity in Latin America, In: Annual Review of Anthropology ,
Vol. 26, (1997), pp. 567-590.
Hartmann H. 1997. The Unhappy Marriage of Marxism and Feminism: Towards a More Progressive
Union. U L. Nicholson (ed.), In: The Second Wave: A Reader in feminist Theory. New York and
London: Routledge, pp. 97-122.
Hartsock N. C. M. 1998. The Feminist Standpoint Revisited and Other Essays. Boulder: Westview.
Lott E. 2000. After Identity, Politics: The Return of Universalism, In: New Literary History, Vol 31,
No 4 (Is There Life After Identity Politics), pp. 665-680.
McNay L. 2010. “Feminism and Post-Identity Politics: The Problem of Agency.” Constellations 17:4:
512–525.
McNay L. 2008. Against Recognition. Cambridge: Polity.
Zaharijević A. 2008. “Gde je politika u politici identiteta? [Where is Politics in Identity Politics?]”,
U: Profemina 51-52.
108
PRILOG
Kratak pregled tribina
prvog dela ciklusa
Autorka:
Magda Janjić
Najavni plakat ciklusa tribina ROD I LEVICA
Doma omladine Beograda, april 2014.
110
ROD I LEVICA 3 - REDEFINISANJE FEMINIZMA :
IZAZOV STEREOTIPIMA, SIMPRIFIKACIJI,
PREDRASUDAMA
Dom omladine Beograda, 19. februar 2014.
Moderatoka: Tamara Skrozza
Govornice:
Sanja Pavlović, studentkinja završne godine Fakulteta političkih nauka, aktivistkinja Wikimedie i
Internet društva Srbije.
Sajber Vanderlast, nezavisna blogerka, net art umetnica i samostalna sajber feministička aktivistkinja.
Sajber se bori za ţenska prava na internetu, kao i pravima marginalizovanih grupa, učesnica je u
projektu Ţene sa interneta.
Vedrana Lacmanović, asistentkinja na projektu Mreţa Ţene protiv nasilja, iza sebe ima bogatu
karijeru i iskustvo u različitim institucijama kao što su Crveni krst, Centar za socijalni rad.
Tema tribine, odrţane 19. februara 2014. bila je “Redefinisanje feminizma”, odnosno
izazovi feminizma. Na tribini se govorilo o spereotipima, simplifikaciji i predrasudama
koje se tiĉu feminizma, ali i o izveštavanju o ţenama, jeziku koji se koristi na društvenim
mreţama, i u medijima, kada su u pitanju ţene.
Sanja Pavlović iz Vikimedije podsetila je posetioce tribine na istorijat same Vikipedije i
njen značaj. Vikipedija je nastala 2001. godine i već tada je predstavljala jedinstveni
eksperiment u vidu enciklopedije koja je nastala kao jedan slobodan prostor u kom mogu
da pišu svi zainteresovani, odnosno eksperti, bez ikakve novčane nadoknade. Ideja je bila
da se na jednom mestu skupi svo to svetsko znanje i sam osnivač Dţimi Vejls više puta je
izjavio da svi mogu da ureĎuju, što je značilo da je to prilika i da se sve manjine odnosno
različitosti širom sveta naĎu na jednom mestu. Sanja je to, kako je sama rekla, povezala
upravo sa tim feminističkim pojmom etike i brige jer Vikipediju čine volonteri i ona je
zasnovana na principima da su svi koji ureĎuju tu da bi brinuli jedni o drugima i da moţe
da se čuje svačiji glas. MeĎutim, prema njenim rečima, čak ni 13 godina nakon njenog
nastajanja Vikipedija nije u potpunosti zadovoljila sve te kriterijume i naţalost nije
neutralno mesto onako kako je to njen tvorac zamislio. Poraţavajuća činjenica je da
editorki na Vikepidiji ima samo osam do deset odsto i naţalost, naglašava Sanja: “Wiki
svet je naţalost muški svet.”
Sanja se osvrnula na srpsku Vikipediju, na kojoj po nekim statistikama postoji preko 242
hiljade članaka i preko 136 hiljada registrovanih korisnika, za koje je teško utvrditi koji
procenat njih čine ţene. Navedeno je i par negativnih primera, kao to da na srpskoj
Vikipediji ne postoji članak na temu Rod, ono što je na engleskom Gender. TakoĎe,
ĉlanak “Silovanje” zasnovan je na samo jednoj jedinoj reĉenici i ne postoji ništa više o
tome. TakoĎe na Vikipediji se za termin “seksizam” kaţe da je to termin koja označava
diskriminaciju suprotnog pola, prosuĎivanje gledanjem na muškarce i ţene na osnovu
polnih karatkteristika.
Sajber Vanderlast je istakla angaţovanje neformalne grupe ţena, koje su se već bavile
medijskim reprezentacijama ţena i koje iza sebe imaju blogove na temu senzibilizacije
ljudi koji su prisutni na društvenim mreţama na teme feminističkih problema i poloţaja
ţena u Srbiji, a naroĉito u medijskom prikazu ţena. Ţene sa interneta su se okupile nakon
111
brutalnog ubistva Stele Gundelj kada je pokrenuto i pitanje izveštavanja o tom ubistvu.
Kako je rekla Sajber, one su kontaktirale Savet za štampu i pobunile su se zbog nekih
tekstova koji su izašli, ali su dobile odgovor da bez obzira što postoje brojne nepravilnosti
u vezi sa izveštavanjem o tom ubistvu, da one kao nezavisne graĎanke ne mogu ništa da
urade. “U štampanim medijima u Srbji piše se bez ikakvog poštovanja ţena i bez
novinarskog kodeksa, na naša pisma protesta nijedna od novinarskih organizacija nije
reagovala,” rekla je Sajber Vanderlast. MeĎutim, na internetu je nastala kritična masa
ţena koja je poĉela da reaguje .
Vedrana Lacmanović se u okviru Mreţe Ţene protiv nasilja bavi praćenjem medijskog
izveštavanja o nasilju nad ţenama i o ubistvima ţena. Ta mreţa već pet godina
svakodnevno iščitava medijske članke jer nigde ne postoji sveobuhvatna statistika o
rasprostranjenosti nasilja nad ţenama, pa ni o najbrutalnijem obliku - femicidu. Tokom tih
godina primećen je trend rodne nesenzibilisanosti i diskriminatornog pisanja u medijima
gde se otvara problem posthumne viktimizacije ţrtve. U svom izlaganju Vedrana
Lacmanović se osvrnula na zakonski okvir koji su mediji duţni da poštuju, kao i na jasan
način na koji mediji mogu da izveštavaju. MeĎutim, kako je rekla, čak ni ti minimumi koji
su postavljeni u ovoj oblasti se ne poštuju. TakoĎe, Zakon o javnom informisanju kao
krovni zakon definiše šta je to informacija koju javnost opravdano ima interes da zna i
koji jasno definiše da je zabranjena svaka vrsta informisanja i iznošenje ideja kojima se
vrši diksriminacija ili se podstiče na mrţnju ili nasilje prema nekom licu ili grupi na
osnovu seksualne orijentacije, pola ili etničke pripadnosti. Prema rečima Vedrane
Lacmanović, sve to ima veze sa predrasudom da je ţena kriva za nasilje koje trpi, da ga je
ona na neki način izazvala. TakoĎe ono što je primećeno tokom dugogodišnjeg rada
Mreţe je da dolazi do romantizacije partnerskih odnosa pa se onda govorio zločinu iz
strasti, patološkoj ljubomori, i novinari često naslovima svojih članaka ustvari navode
publiku na jedan stav pre nego što i počnu da čitaju sam članak. Iz svega toga proizilazi
predrasuda da nasilnici ubijaju ţene zato što ih vole. Na taj način razmišljaju ljudi koji ne
poznaju dovoljno dinamiku nasilja. Moderatorka tribine Tamara Skrozza zaključila je da
i pored brojnih treninga i edukacija novinara koje je drţao i Ţenski Indok centar, kao i
različite ţenske grupe, u Srbiji i dalje imamo nepromenjenu situaciju.
“Ne samo što moramo da se bavimo redefinicijama i promenama definicija nego svakog
dana moramo da se vraćamo na početak. Svaka nova generacija se susreće sa uvek istim
problemima, “ navela je Skrozza.
Tribina ciklusa Rod i levica 3:
Redefinisanje feminizma: izazov
stereotipima, simplifikaciji,
predrasudama, Dom omladine
Beograd, februar 2014.
112
113
Najavni plakat ciklusa tribina ROD I LEVICA
Doma omladine Beograda, april 2014.
ROD I LEVICA 3 - BIOGRAFIJE FEMINISTKINJA
Dom omladine Beograda, 16. april 2014.
Moderatoka: Dubravka Đurić, knjiţevnica u aktivizmu
Govornice:
Jelena Anđelovski - pesnikinja i aktivistkinja
Hana Ćopić - lingvistkinja i aktivistkinja
Sanja Pavlović - aktivistkinja,Vikipedija
Na poĉetku same diskusije Dubravka Đurić je otvorila pitanje biografija (moderna
biografija) i njihove veze s pojavom graĊanske klase. Dominacija biografije poĉinje da
utiĉe na umetniĉku prozu, tako da imamo mešanje fikcija i dokumentarnih tehnika, smatra
Dubravka. Hrvatska teorija knjiţevnosti uvodi pojam “pseudo autiobiografija”, gde se
pominju Dubravka Ugrešić, Daša Drndić, iz Srbije Judita Šalgo i Ljiljana ĐurĊić, kao
autorke koje, mešaju fiktivno sa autobiografskim. Vrlo je bitno da multikuluralizam i
politika identiteta baš insistiraju na proizvodnji što većeg broja pseudo fikcionalnih ili
pseudo bografskih ili pseudo autobiografskih knjiţevnih dela, gde zapravo konstrukcija
ţenskog identiteta ili LGBT identiteta kroz poeziju i prozu, ima funkciju u
samodefinisanju jedne grupe.
Hana Ćopić je izlaganje poĉela primerom, kada se u mejnstrimu govori o rodno
osetljivom jeziku, da se uglavnom govori o politiĉki korektnom jeziku kroz površne
primere koji se na završavaju stereotipima i banalizacijom. Sa druge strane tu su I
feministiĉke lingvistkinje i feministkinje koje se dugi niz godina bave ovom temom.
“Ţelim da se podsetimo onog za šta ja mislim da je kljuĉno kada govorimo o jeziku,
odnosno o naĉinu na koji ga promišljamo, dakle ono što je presudno kada govorimo o
feministiĉkom i aktivistiĉkom jeziku, a to su moć, politika, upornost i doslednost u
kreiranju jeziĉke stvarnosti koju ţelimo da stvorimo”, nastavlja Hana.
Hana je istakla da - osnovna definicija jeziĉkih prava podrazumeva pravo pojedinaca i
pojedinki da individualno upotrebljavaju jezik sa drugim ĉlanovima svoje jeziĉke grupe i
bez obzira na status koji njihov jezik ima. Ta lingvistiĉka prava proistiĉu iz opštih
ljudskih prava, a pre svega prava na nediskriminaciju i na slobodu izraţavanja. Ako
pokušamo sa najjednostavnijim eksperimentom, a to je da zamislimo tzv. obrnuti svet
odnosno da ţenski rod primenjujemo u obraćanju koje se odnosi na sve ljude srešćemo se
sa podsmehom.
114
Jelena AnĊelovski je govorila, kako je sama rekla, sa praktiĉarske strane i na osnovu svog
spisateljskog iskustva. Govoreći o spisateljskom aktivistiĉkom iskustvu,prepoznala je
nekoliko nivoa u svom radu: literarno umetniĉki nivo, knjiţevni, i politiĉki nivo, koji je
apsolutan i konstantan.
Što se tiĉe dalje ideje tzv. aktivistiĉkog pisanja, Jelena smatra, da je pre svega potrebno
pristupiti sa pozicije ţenskog iskustva.
Sanja Pavlović iz Vikimedije je govorila o postojećim biografijama poznatih liĉnosti na
društvenoj mreţi Fejsbuk. Analizirajući prisutnost ţenskih biografija, iznela je podatke
koji potvrdjuju predominaciju muških biografija, i nevidljvost aktivistkinja u odnosu na
“prihvaćena ţenska zanimanja” poput pevaĉica i glumica.
Tribina ciklusa Rod i levica 3:
Biografije feministkinja, Dom
omladine Beograd, april 2014.
115
116
PRILOG
Kratak pregled tribina
drugog dela ciklusa
Autorka:
Tamara Skrozza
117
ŽENE KOJE SU POMERALE GRANICE - FEMINIZAM
I LEVICA
Dom omladine Beograda, 18. jun 2014.
UĈESNICE:
Milica Milonjić - spec.politikologije i saradnica “Instituta alternative” Podgorica, Crna gora,
Oršolja Pošfai sa Etveš Lorand univerziteta, Budimpešta, Mađarska,
Ana Rajković - doktorantkinja studija Moderne i savremene hrvatske istorije u evropskom i
svetskom kontekstu, Filozofski fakultet u Zagrebu, Hrvatska
Lela Vujošević - sociološkinja i istraţivačica Centra za naučno-istraţivački rad Srpske akademije
nauka i umetnosti, Unuverzitet u Kragujevcu
Tanja Vukša - aktivistkinja Centra za politike emancipacije (CPE) i aktivna učesnica inicijative za
stvaranje Društvenog centra OKTOBAR u Beogradu
Ţene koje su pomerale granice u ma kojoj oblasti, ĉesto su ostajale bez priznanja, brzo
zaboravljane i zanemarivane. Ipak, svaka od njih - ĉak i one koje se nisu direktno bavile
pravima ţenama - doprinela je da ţene XXI veka ţive makar malo bolje od njih i njihovih
savremenica. Analizirajući biografije nekolicine takvih ţena, panelistkinje na tribini "Žene
koje su pomerale granice - feminizam i levica, počeci XIX i XX vek"otvorile su niz pitanja
bitnih za istoriju kako feminizma, tako i leviĉarske misli uopšte.
Radovi koje su predstavile, a koji su uĉestvovali na konkursu "Feminizam i levica: nekad i
sad", bili su fokusirani pre svega na pitanje koliko je borba za emancipaciju bila povezana
s politiĉkim, ekonomskim i društvenim promenama, odnosno s progresivnim pokretima
koji su se javljali u odreĊenim istorijskim periodima i na odreĊenim prostorima: od gerile
u Juţnoj Americi, preko sovjetske revolucije i zapadnoevropskog socijalizma, do
Šumadije.
Istorijski i sociopolitiĉki okvir okruţenja u kojem su se delovale ove leviĉarke i
feministkinje, prikazala je u uvodnom izlaganju Tanja Vukša, koja se fokusirala kako na
pojam levice i feminizma, tako i na njihove domete i ideje koje su ih u najvećoj meri
oblikovale. Pre svega, ona je naglasila da i feminizam i levica pripadaju modernoj epohi,
jer leva politiĉka poicija i u teorijskom i u praktiĉno politiĉkom smislu podrazumeva
"fundamentalnu promenu društva, proizvodnih odnosa i njima poslediĉnih institucija". S
tim u vezi, kako je rekla, i "feminzam ima kritiĉku distancu u odnosu na zadate okvire
društvenog konteksta, jer generiše pobunu protiv svih struktura moći, zakona i normi koje
zapravo drţe ţenu u drugorazrednom poloţaju".
Vukša je analizirala razlike izmeĊu liberalnog i levog feminizma, domete
emancipatorskih politika, kao i elemente kojima su socijal utopizam, sindikalna
udruţenja i boljševizam doprineli feministiĉkom pokretu. Istiĉući kako se ţenama u
118
postrevolucionarnoj Rusiji jamĉilo pravo na rad, kao i jednakost zarada i pravo na
porodiljski dopust, ona je napomenula da o tamošnjim, izuzetno progresivnim socijalnim
zakonima, "Evropa tada nije mogla ni da sanja" - bili su to ţensko pravo glasa, puna
zakonska ravnopravnost u braku, razvoj uzajamnim sporazumom, pravo na abortus i
dekriminalizacija homosekualnosti. "Deklarativno egalitarna društva, zahvaljujući svojoj
ideologiji, uĉinila su velike pomake u poboljšanju poloţaja ţena, ali nisu mnogo uĉinila
po pitanju stvarne emancipacije ţena", zakljuĉila je Vukša.
Ĉitajući danas leve klasike, ti idejni i kategorijalni aparati koje su oni ostavili za sobom,
znaĉajni su društveno i teorijski, u smislu sveobuhvatnog prikaza sistemskog praćenja
ţena u društvu.
Jedna od biografija koje su analizirane na ovoj tribini bila je i biografija Roze
Luksemburg. Govoreći o njenom feminizmu, Milica Milonjić istakla je da ona nije
stvarala dela koja su se direktno bavila pitanjem prava ţena, ali da je veći deo svoje
energije i svog ţivota uloţila u to kako dostići društvo slobodnih, samosvesnih i jednakih
pojedinaca, koje bi rezultiralo i punom emancipacijom ţena.
U pismima Klari Cetkin iz 1918, Roza Luksemburg je sebe nazivala feministkinjom i
isticala ţelju da poĉne da piše o ţenskom pitanju, ali je vrlo brzo posle toga ubijena - to je
i razlog zašto postoji svega nekoliko njenih tekstova na tu temu, pre svega o ţenskom
pravu glasa. S druge strane, u njenom delu konstantno je insistiranje na slobodi,
individualnost i spontanosti, nasuprot bilo kakvom autoritarizmu, pa i autoritarizmu
partijske vrhuške koja je trebalo da sprovede revoluciju. Ovo je bila i glavna taĉka razlaza
izmeĊu Roze Luskemburg sa ĉelnicima nemaĉke socijaldemokratske partije, ali i sa
većinom leviĉarskih mislilaca tog doba.
U tom smislu, Milica Milonjić naroĉito je apostrofirala njeno neslaganje s Lenjinovim
ultracentralizmom. Slagali su se po pitanju neophodnosti revolucije, ali je Roza
Luksemburg - za razliku od Lenjina - insistirala da bez samoemancipacije proletarijata
nije moguće dostići ţeljeni nivo socijalizma. Za razliku od nje, ĉiji je fokus bio na
aktivnom, nesputanom i energiĉnom politiĉkom ţivotu najšire mase ljudi koja moţe
ispraviti sve nedostatke društvenih ustanova, Lenjin je zahtevao strogo disciplinovanu
organizaciju profesionalnih revolucionara koji bi spolja nametnuli klasnu svest
proletarijatu. "Smatrala je da se socijalizam ne moţe dekretirati ili uvesti putem ukaza, jer
transformaciju mogu sprovoditi samo mase ljudi, u kreativnom potencijalu promišljanja i
volje. U suprotnom, kaţe ona, postoji opasnost da ta masa postane samo zbir ruku i nogu
koje se kreću mehaniĉki. Onda mogu biti podloţni iskorišćavanju razliĉitih ideologija, što
se i desilo", istakla je Milica Milonjić.
Savremenica Roze Luskemburg, Nadeţda Krupskaja, najpoznatija je kao supruga
Vladimira Iljiĉa Lenjina, ali je panelistkinja Oršolja Pošfai u svom izlaganju više puta
istakla da je ta ĉinjenica donekle zasenila njen neverovatan doprinos uspostavljanju
socijalistiĉkog obrazovanja i emancipaciju ruskih ţena tim putem.
119
Još u predrevolucionarno vreme, dok je s Lenjinom boravila što u izgnanstvu, što u
emigraciji, Krupskaja je vrlo jasno iznela svoja osnovna feministiĉka naĉela. Poĉetkom
XX veka, tokom izgnanstva u Sibiru, napisala je prvi znaĉajniji rad - "Zaposlena ţena",
gde piše da je pozicija
zaposlene ţene u društvu neraskidivo povezana sa poloţajem radniĉke klase i da će,
samim tim, pobeda radniĉke klase dovesti i do emancipacije ţena. Ona još piše da su ţene
zavisne od muškaraca - najpre od svojih oĉeva, a zatim i od muţeva. Zbog toga, ukoliko
ţele da postanu potpuno nezavisne, najpre moraju da postanu finansijski samostalne.
Posle revolucije, Krupskaja preuzima voĊstvo nad ţenskim ogrankom partije i ulazi u
rukovodstvo narodnog komesarijata za obrazovanje. Jedan od ciljeva nove vlade, istakla
je Oršolja Pošfai, bio je iskorenjivanje nepismenosti: pre revolucije samo 3 odsto ruske
dece pohaĊalo je školu, 28 odsto stanovništva znalo je da ĉita i piše, a samo 13 odsto ţena
bilo je pismeno. Komesarijat je bio nadleţan za sva pitanja koja su se ticala obrazovanja,
pa tako i za povećanje mogućnosti za obrazovanje ţena. Ono je od poĉetka bilo percipirao
kao kljuĉni faktor za izmenu statusa ţena i njihovu punu integraciju u politiĉki,
ekonomski i društveni ţivot: verovalo se da će baš obrazovanje transformisati ţenu u
radnicu i graĊanku novog društva.
Na ţalost, uticaj komesarijata i same Nadeţde Krupskaje postepeno je opadao, da bi posle
Lenjinove smrti i Staljinovog preuzimanja vlasti 1927. skoro potpuno nestao. "Figurirala
je više simbol - kao Lenjinova udovica i "narodna majka". U svojim poznijim godinama,
postajala je sve konzervativnija i odrekla se mnogih ideala koje je ranije zastupala",
istakla je Pošfai. Ipak, dostignuća Nadeţde Krupskaje bila su vrlo konkretna: zahvaljujući
njenoj delatnosti, za nepune dve decenije, nivo pismenosti meĊu ruskim ţenama dostigao
je 81.6 odsto, a krajem tridesetih godina XX veka škole je pohaĊao podjednak broj
muškaraca i ţena.
Borba za ţenska prava u Srbiji išla je nešto drugaĉijim tokom, ali je - po reĉima
panelistkinje Lele Vujošević bilo mnoštvo ţena koje su, iako uglavnom nisu bile deo
politiĉkih pokreta, svojim ţivotom svedoĉile emancipaciju. Fokusirajući se na znamenite
ţene koje su obeleţile istoriju Kragujevca i svaka na svoj naĉin pomerale granice i kršile
do tada vaţeća pravila, ona je istakla da je uvid u biografije ovih ţena bitan zato što nas
ohrabruje da se suoĉimo s današnjim vremenom i okolnostima. da tragamo za novim
alternativama i novim uglovima posmatranja.
Jedna od ţena koje su uticale na emancipatorske pomake u ţivotu ţena XIX veka u Srbiji,
bila je i Ljubica Obrenović, supruga kneza Miloša Obrenovića. Osim što je davala pravac
politiĉko-društvenim promenama u zemlji, drţala kljuĉeve drţavne kase i ubirala poreze,
ona je unela promene i u svakodnevicu. "Tokom ruĉka, ţenama i deci bilo je zabranjeno
da sede za stolom sa muškarcima, sa domaćinom i ostalom muškom gospodom, već su ih
dvorile. MeĊutim, 27. januara 1838, kneginja Ljubica je zajedno sa svojom decom prvi
put sela za trpezu za veĉerom, prilikom posete jedne strane delegacije, što je bio prvi
takav sluĉaj", isriĉala je Lela Vujošević. "Ljubica je nosila graĊansku nošnju i uticala je
120
na svog supruga da i on uĉini isto. Prilikom posete jednom vašaru, ona je svoju suknju
skratila do ĉukljeva. Priĉaju mi potomci oĉevidaca da su njihove bake to snimile i odmah
sledećih nedelja i su one poĉele da skraćuju svoje suknje".
Pored kneginje Ljubice, meĊu znamenite Kragujevĉanke svakako se ubrajaju i Sofija
Vukadinović - prva maturantkinja u Srbiji, koja je dozvolu za svoje obrazovanje morala
da dobije direktno od ministra prosvete, sestre Ninković - politiĉki obrazovane
feministkinje, koje su bile nadomak ostvarenja svoje ideje o pokretanju prve ţenske škole
u Srbiji, kao i Katarina Bogdanović - autorka prvog srednjoškolskog udţbenika u Srbiji.
Iako je opšta percepcija gerile maĉistiĉka, izlaganje panelistkinje Ane Rajković pokazalo
je da to uopšte ne odgovara istini. Naprotiv. Govoreći o Idaniji Fernandez, ikoni
latinoameriĉkog gerila feminizma, ona je naglasila da je burna prošlost zaista stvorila jake
i poznate maĉistiĉke figure u Latinskoj Americi, ali da je istovremeno unutar gerilskog
pokreta konstantno razvijana i feministiĉka platforma. "Jaĉi utjecaj feminizma i rodno
uvjetovanog diskursa javlja se šezdesetih godina, sa poĉetkom sandinistiĉke revolucije ĉiji
je kredo bio da nema revolucije bez emancipacije ţene, odnosno nema emancipacije ţene
bez revolucije. Ta će feministiĉka platforma biti preneta ĉetrdeset godina kasnije, u okviru
revolucije Huga Ĉaveza, koji je upravo taj dio feministiĉke platforme prenio u Venezuelu
poĉetkom XXI stoljeća", kaţe Ana Rajković.
Ona istiĉe da su latinoamerikanke do tada bile neopravdano zanemarene u istorijskom
diskursu, a da je njihov poloţaj bio definisan marijanizmom i maĉizmom, kao
dominirajućim kulturnim obrascima. U tom smislu, leviĉarska gerila - kao pokret borbe za
drţavnu nezavisnost i antimperijalizam, donela je velike promene, u ĉemu leţe i razlozi
motivacije ţena da mu pristupe. "O vaţnosti i utjecaju ţena u revolucionarnom procesu
pisao je i Ĉe Gevara, koji je muške i ţenske revolucionare izjednaĉio po sposobnosti.
Smatrao je da muški revolucionari nisu ništa spretniji ili bolji u odnosu na ţene. Takvu
teoriju Fidel Kastro je podigao za stepenicu nagore interpretirajući kubansku revoluciju
kao "revoluciju u revoluciji". U njegovoj definiciji, prva revolucija oznaĉava politiĉki
prevrat na Kubi, a druga oznaĉava emancipaciju ţene, odnosno promjenu poloţaja ţena u
kubanskom društvu, koja je nastupila 1959. Fidelovom pobjedom". Latinoamerikanke
nisu samo krenule putem emancipacije, već su preuzele i visoke rukovodeće pozicije
unutar samih gerilskih pokreta: osamdesetih godina, ĉak polovina zapovednih mesta u
nikaragvanskoj gerili pripadalo je ţenama.
Idanija Fernandez delovala je u Nikaragvi u okviru sandinistiĉke revolucije, a zbog izdaje
jednog saborca uhapšena je, muĉena i na kraju ubijena 16. aprila 1979. Pismo koje je
ostavila ćerki zapravo je njena feministiĉka platforma i raskidanje sa tradicionalnom
definicijom majĉinstva - ona majku stavlja u sluţbu gerile, odnosno revolucije i na taj
naĉin majci daje politiĉki kontekst. Fernandez piše: "Majka ne oznaĉava samo ţenu koja
je rodila i brinula se o djetetu. Biti majka znaĉi cijelim bićem osjećati patnju djece,
muškaraca i mladih ljudi diljem svijeta, kao da su svi oni plod naše vlastite utrobe. Moja
121
je najveća ţelja da postaneš prava ţena, sa ĉistim osjećajima i velikom ljubavlju za cijelo
ĉovjeĉanstvo". Majĉinstvo tako postaje sastavni deo leviĉarske gerile, u sluţbi je ĉitavog
ĉoveĉanstva, što pomera rodno ukorenjene granice.
Na ţalost, dolaskom na vlast, a zatim i gubitkom vlasti sandinistiĉkog fronta ostalo je
malo od prvobitne feministiĉke platforme. Po reĉima Ane Rajković, današnji front je ĉak i
protiv prava na abortus.
Osim doprinosa feminizmu, ţene ĉije su biografije analizirane na ovoj tribini, delile su i
sliĉnu sudbinu: sve su bile osporavane tokom ţivota, a zaboravljene ili pogrešno
predstavljane nakon smrti. Sudbina Roze Luksemburg u tom je smislu moţda i
najilustrativnija. Po reĉima Millice Milonjić, mnogi njeni savremenici svojim su govorom
mrţnje moţda doprineli ĉinjenici da je vremenom poţelela da piše i o ţenskom pitanju.
Tako je, recimo, Verner Sombart, ugledni burţoaski profesor sociologije o njoj napisao:
"Najbesniji su socijalisti oni ljudi koji su opterećin najjaĉim rezentimanom. Tipiĉno je.
Krvoţedna, otrovna duša Roze Luksemburg bila je opreterećena ĉetvorostrukim
rezentimanom: kao ţena, kao stranac, kao Ţidovka, i kao bogalj". Osim toga, nazivana je
"otrovnom kuĉkom" i "sifilisom Kominterne".
Braĉni odnos Nadeţde Krupskaje zauvek je zasenio njen rad na polju obrazovanja i prava
ţena. Kada je umrla Ljubica Obrenović, tadašnja štampa nije ni pomenula njenu smrt uprkos nesumnjivim drţavotvornim zaslugama koje je imala. Panelistkinja Lela
Vujošević je tokom svog rada traţila ne samo pisane dokumente o ţenama koje su
pomerale granice, već i njihove grobove, a u toj je potrazi došla do poraznih rezultata:
grobovi tih ţena su jednostavno prekopani. S grobom Katarine Bogdanović to nije sluĉaj,
ali je ova ţena - dobitnica najviših drţavnih priznanja tog doba, jednostavno zaboravljena.
Jedini njen trag u Kragujevcu bio je knjiţevni klub koji je nosio njeno ime, ali je i to ime
promenjeno 2011.
Što se tiĉe Idanije Fernandez, zanimljivo je poreĊenje izmeĊu nje i Ĉe Gevare. Iako imaju
sliĉnu sudbinu - došli su iz imućnijih porodica, oboje su bili u revoluciji, oboje su
pogubljeni - Ĉe Gevara je planetarno poznat, dok većina ljudi za Idaniju nije ni ĉula.
122
FEMINIZAM I SOCIJALIZAM - IDEJE I PRAKSE KOJE
SU OTVORILE PROSTOR ZA LEVI FEMINIZAM U
BIVŠOJ JUGOSLAVIJI
Dom omladine Beograda, 17. septembar 2014.
Učestvovali:
Anita Dragosavac
Andrea Jovanović
Nikola Baković - istoričar-arhivist Međuopštinskog istorijskog arhiva u Ĉačku
Aleksandra Đorđević - istoričarka
Iako su u doba jugoslovenskog socijalizma ţene bile formalno izjednaĉene s muškarcima,
njihov poloţaj bio je daleko od ideala za koji su se zalagale ţene koje su imale aktivnu
ulogu kako u borbama tokom Drugog svetskog rata, tako i u izgradnji socijalistiĉkog
društva. Suoĉene s problemima dominantnog patrijarhata, nametnutih pravila u sferi
privatnog, dvostrukih aršina u mnogim oblastima, kao i sukobima unutar samog
socijalistiĉkog pokreta i drţavnog sistema, one su na razliĉite naĉine nastavljale borbu
koju su zapoĉele još pre rata. Na tribini "Feminizam i socijalizam - ideje i prakse koje su
otvorile prostor za levi feminizam u bivšoj Jugoslaviji", govorilo se baš o toj borbi i tim
problemima.
Radovi koji su predstavljeni uĉestovali su na konkursu "Feminizam i levica: nekad i sad",
a bili su posvećeni vaţnim konferencijama u vreme jugoslovenskog socijalizma,
istorijskom znaĉaju AFŢ-a i okruţenju u kojem je ova organizacija delovala, radnim
akcijama kao pojavi koja je uticala na status ţena u SFRJ, ali i listu koji je bio glasilo
AFŢ-a a koji je bio daleko sadrţajniji od savremene ţenske štampe.
U uvodnom izlaganju posvećenom istorijskom kontekstu u kojem se kretala
jugoslovenska ţena i društvenim okolonostima koje su odreĊivale njenu borbu, Anita
Dragosavac istakla je da se istorija organizovanog feministiĉkog rada na ovim prostorima
moţe pratiti još od XIX veka, ali da je istorija ţena u Jugoslaviji - koliko god bila
uzbudljiva i progresivna - ipak jedan "nikad do kraja razjašnjen proces". Po njenim
reĉima, u doba socijalizma mnogi aspekti ţenskog pitanja uopšte nisu dospeli na javnu
debatu i agendu, te je i konferencija Drug-ca odrţana 1978. predstavljala "otklon prema
aktuelnom statutu kvo i zauzimanje stava u kom se pozivalo na društveni dijalog i
problematizaciju stanja u kome ţive ţene u Jugoslaviji". Pošto su se do tada ţenskim
politikama bavili uglavnom partijski kadrovi, u suštini nezaintersovani ili nesposobni,
Drug-cu je organizovala grupa ţena koja je pokušavala da zaobiĊe institucionalne okvire i
pravila, na taj naĉin istovremeno odbijajući da podrţi koncept kojim se ţensko pitanje
nije odvajalo od klasnog.
Konferencija je odrţana u vreme relaksiranije i liberalnije društvene klime, odnosno u
periodu kada je represivnost ranog perioda SFRJ polako napuštana i zamenjivana
123
modelom modelom mekog socijalizma - zahvaljujući tome, jugoslovenske feministkinje
bile su percipirane bliţim zapadnom kulturološkom modelu, nego one koje su delovale
iza Gvozdene zavese. Ipak, kako kaţe Ana Dragosavac, to nije znaĉilo da izmeĊu njih i
gošći iz inostranstva nije bilo nerazumevanja: "Kritikujući domaći koncept i formalizam u
pristupu emancipaciji ţena, strankinje su promovisale zapadni model emancipacije, koji
je favorizovao osnaţivanje ţena kroz rad u grupi, podizanje samosvesti, stavljajući
akcenat na problematizaciju tema koje dolaze iz tzv. privatne sfere. Danas se moţe reći da
su opravdana oba stanovišta, pošto u tom trenutku strane feministkinje, primera radi, nisu
imale dozvoljen abortus, dok domaće nisu imale razvijenu teorijsku i praktiĉnu mreţu
samostalnih ţenskih organizacija i društava". Razliĉitost stavova je, s druge strane,
ujedinila uĉesnice u oceni da je patrijarhat krovna institucija svih nepravdi i ograniĉenja
nametnutih ţenama, bez obzira na njihovo poreklo, jezik, rasu ili socijalni status.
Konferencija je takoĊe bila prilika da se uĉesnice saznaju kako ţive ţene u razliĉitim
delovima tadašnje drţave, kao i da apeluju na sve veću marginalizaciju ţena i njihovo
potiskivanje u drugi plan, dok se ne reše "vaţnija" i "ozbiljnija" pitanja. Naime, podaci
koji su na konferenciji razmatrani, govorili su da je stanje ţenskog pitanja poraţavajuće,
da socijalizam nije uspeo da ga reši i da je jugoslovenski patrijarhat ţenama omogućio
samo formalnu jednakost: to se posebno odnosilo na sferu privatnog, jer većina
muškaraca u SFRJ nije lako pristajala na promene tradicionalnih uloga u kući i porodici.
Istiĉući da je zahvaljujući svemu ovome, ţena u SFRJ morala biti "dvaput bolja od svog
muškog konkurenta" kako bi mogla da napreduje, Ana Dragosavac takoĊe napominje da
je baš u to doba ostvaren i zavidan napredak u pogledu poboljšanja poloţaja ţena. "U
društvu koje ima tradiciju sporog napredovanja, svaki feministiĉki korak bio je dragocen,
a Drug-ca nam je otkrila da brojni ţenski problemi imaju univerzalan karakter i otud
jugoslovenska ţena nije bila samo jugoslovenski problem", zakljuĉila je ona.
Iako je samoukinut još 1953. godine, Antifašistiĉki front ţena (AFŢ), kao organizacija
koja je uĉestvovala u izgradnji jugoslovenskog socijalistiĉkog društva, a istvoremeno se
bavila ţenskom emancipacijom i osloboĊanjem ţena, i dalje je ozbiljna tema
razmatranja. Izlaţući istoriju, probleme i dostignuća ovog pokreta, panelistkinja Andrea
Jovanović istakla je da bi se u tom smislu trebalo fokusirati na pitanje da li je
socijalistiĉki projekat per se dovoljan za prevazilaţenje patrijarhalnih odnosa i
ostvarivanje ţenskog osloboĊenja, a (ako je odgovor na to negativan) upitati se i šta
moţemo da nauĉimo na osnovu AFŢ iskustva.
Na samom poĉetku, tokom prve godine Drugog svetskog rata na Balkanu, ĉlanice AFŢ
stale su na stanovište da ţensko pitanje ne sme da ĉeka rešavanje drugih velikih problema,
već da su ţene sposobne da uĉestvuju u velikim dogaĊajima koji su se spremali. Pokazalo
se da su bile u pravu, jer su malo potom potpuno ravnopravno s muškarcima uĉestvovale
u borbama, ne zaboravljajući pritom rad na pitanju ţenskog osloboĊenja.
Posle rata, u opustošenoj zemlji, AFŢ je preuzeo ulogu javnih sluţbi i dalje insistirajući
kako na svojoj ulozi u izgradnji socijalistiĉkog društva, tako i na potrebi da ţene imaju
sopstvenu organizaciju, koja neće biti odvojena od drţave, ali će i dalje imati odreĊenu
autonomiju u bavljenju emancipacijom ţena.
124
Samo nekoliko godina kasnije - 1950, AFŢ na svom trećem kongresu postaje sekcija
unutar Narodnog fronta, što je znaĉilo da će se ubudće baviti samo "ţenskim
problemima", ostavljajući politiĉki rad, opismenjavanje, obrazovanje i kulturno uzdizanje
drugim organima. Istaknute ĉlanice AFŢ su u meĊuvremenu upozoravale na
zabrinjavajuće tendenicije koje su ţenu opet vraćale u status pre uvoĊenja rodne
jednakosti, posebno istiĉući da je put ka punoj jednakosti pun prepreka koje stvara opšta
zaostalost i pogrešno shvatanje ţenske pozicije. U tom trenutku, daleko manje ţena nego
muškaraca uĉestvovalo je u politiĉkom radu, pismenost meĊu ţenama nije rasla,
zatvarane su ustanove za decu, a zbog uvoĊenja novih deĉijih dodataka, mnoge ţene su
napustile svoje poslove i vratile se u domaćinstvo.
Bez obzira na to, već 1953. odluĉeno je da AFŢ postane telo koje će se baviti iskljuĉivo
emancipacijom seoskih ţena i unapreĊenje zaostalih domaćinstava, što je znaĉilo dodatno
ograniĉavanje njegovog polja delovanja. Iste godine, ĉlanice AFŢ odluĉile su da ukinu
svoju organizaciju, objašnjavajući to tezom da "postojanje autonomne ţenske organizacije
nekako ĉini da izgleda kao da je ţensko pitanje izolovano od društva kao celine i da to
vodi separacijama unutar radniĉke klase".
Analizirajući ove dogaĊaje, Andrea Jovanović skrenula je paţnju na napetost izmeĊu
AFŢ-a kao ţenske organizacije i ostalih socijalistiĉkih organizacija, istiĉući da je to
najoĉiglednije u merama koje je drţava sprovodila kako bi olakšala poziciju socijalno
ugroţenih grupa, istovremeno utiĉući na pogoršanje statusa ţena u istim tim grupama. S
druge strane, ona je istakla da je AFŢ-u probleme pravila ne struktura i funkcija
organizacije kao takve, već patrijarhat koji je povezan s oblikom društva kao celine.
Navodeći još da ţensko pitanje ne sme da bude podvedeno pod navodno hitnije i bitnije
politiĉke ciljeve, ali ne u smislu da ono bude potpuno nezavisno i nepovezano s drugim
problemima, Andrea Jovanović ocenila je da ĉeste tendencije tzv. nove levice da ţensko
pitanje vide kao još jedan od privezaka koji će nakaĉiti svom pokretu nije zadovoljavajući
put: "Razliĉitost u jedinstvu ţenskog pitanja je politiĉka zakonetka koja je istorijski
zaustavljena ukidanjem AFŢ-a i koja još uvek ostaje da se reši".
Baš u vreme posleratnog delovanja AFŢ-a, razrušena zemlja izgraĎivana je pre svega
putem voloterskog rada na omladinskim radnim akcijama. Po mišljenju paneliste Nikole
Bakovića, ove akcije uticale su na promenu statusa ţena, ali i ukazale na često
ambivalentnt prakse u ranoj fazi jugoslovenskog socijalizma. U svom izlaganju, on je
skrenuo paţnju na činjenicu da je uključivanje devojaka u radno aktivno stanovnštvo bio
jedan od najbitnijih preduslova izgradnje autentičnog identiteta radničke klase i da je - s
tim u vezi - Josip Broz Tito uvideo značaj akcija za ideološku indoktrinaciju
Jugoslovenki, čija je lojalnost "kupovana" profesionalnim, društvenim i intelektualnim
resursima koji su im bili neophodni za podsticanje društvene pokretljivosti, ali nedostupni
u rodnim mestima.
Navodeći niz primera iz tog doba, Baković je ocenio da su ţene često uspele da dokaţu da
su fizički dovoljno spremne za teške poslove i loše uslove u akcijaškim logorima, ali da
su tom akcija rušile ne samo rodne stereotipe, već i prevazilazile socijalni jaz izmeĎu
različitih segmenata - pre svega u brigadama u kojima je bilo i graĎanki i seljanki. S
125
druge strane, on kaţe i da je ţivot u logoru najčešće bio obleţen starom rodnom podelom
poslova: "Odrţavanje higijene u barakama, pranje veša i kuvanje bili su gotovo isključivo
u nadleţnosti ţena, a ukoliko nije bilo dovoljno brigadirki za obavljanje tih poslova,
traţena je ispomoć u ljudstvu od lokalnog AFŢ-a. TakoĎe, suprotno strahovima briţnih
roditelja, brigadni komandiri su paţljivo nadzirali ponašanje brigadirki i izveštavali o
svakom vidu nedrugarskog odnosa s muškim delom logora". Baković je ispričao i da je
raspravljano koje su devojke napuštale kamp tokom noći "kako bi se susrele s momcima
iz susednog logora na pola sata", kao i da je ţenski promiskuitet i "nemoral" na
omladinskim radnim akcijama posmatran i kaţnjavan mnogo stroţije nego muški. U
vreme kada se mnogo diskutuje o sadrţini i kvalitetu tzv. ţenske štampe, neki detalji
ureĊivaĉke politike lista Ţena danas, koji je s povremenim prekidima i uz promenu forme
izlazio od 1938. do 1982, deluje više nego avangardno. Iako je prvobitno pokrenut pod
okriljem omladinske sekcije Ţenskog pokreta - koji je funkcionisao kao neka vrsta
preteĉe AFŢ-a, iz koga je ovaj i potekao, posle Drugog svetskog rata on i zvaniĉno
postaje glasilo AFŢ- koje je prenosilo poruke širem ĉlanstvu i sluţilo kao uzor za
ureĊivanje lokalnih AFŢ-ovih listova. U broju iz januara-februara 1938, navodi se da list
"nije glasilo ni jedne organizacije, već organ ţenske svesti", dok se kao njegovi glavni
ciljevi postavljaju feminizam, ĉoveĉnost i prosvećenje. Uvodnik prvog broja još je
eksplicitniji: "Da bi naše ţene bile obaveštene o svim dogaĊajima koji se dešavaju u
svetu, da bi imale gde da iznesu svoja mišljenja i, najzad, da bi se upoznale sa borbama i
uspesima svojih drugarica u drugim zemljama, mi pokrećemo ovaj list". Iako je
komunizam promovisan posredno, zbog zabrane rada KPJ i opšte atmosfere, meĊu
proklamovanim ciljevima istiĉe se i da list polazi od "vekovne podreĊenosti ţena i
potrebe da se one masovno aktiviraju i ujedine u širokom frontu borbe za socijalizam,
demokratiju i mir".
U svom izlaganju posvećenom ovom listu, Aleksandra ĐorĊević istakla je da je u pitanju
bilo moderno izdanje s obiljem fotografija, kao i da su sprovoĊene ankete s ĉitateljkama i
ĉitaocima, kako bi se ispitale njihove ţelje, potrebe i mišljenja. Navodeći da se Ţena
danas obraćala svim ţenama - majkama, domaćicama, ranicama, intelektualkama, itd. ona je ocenila da je vidno bilo isticanje tava o jednakosti ţena svih nacionalnosti.
Tekstovi su tako pisani na ćirilici i na latinici, ijekavskom i ekavskom nareĉju, u
zavisnosti od porekla autorki. Zanimljivo je takoĊe da je od 1952. objavljivan Zabavni
kutak sa enigmatskim zadacima i kuponima za besplatne kozmetiĉke tretmane
Istorijat ovog lista takoĎe je neobičan. Do 1941. izašlo je 29 brojeva, trideseti je
zaplenjen u novembru 1940, a usred rata, 1943. godine - na osloboĎenoj teritoriji
bosanskog sela Drinići - objavljeno je i prvo ratno izdanje, kao i još dva broja. S tim
izdanjima zapravo počinje istorija lista kao glasila AFŢ-a. Tokom 1950. spojeni su listovi
Ţena danas i Radnica, pa se od tada to objedinjeno izdanje bavi privrednim temama i
piše o inovatorkama u proizvodnji, udranicama, zadrugarkama, heroinama rada i fronta.
Posle samoukidanja AFŢ-a 1953, naredne brojeve izdavao je Savez ţenskih društava
Jugoslavije, od 1961. list izlazi kao izdanje Konferencije za društvenu aktivnost ţena
Jugoslavije, da bi od 70-ih počeo da se objavljuje kao dodatak dnevnog lista Borba.
Poslednji broj objavljen je 1982. godine, što predstavlja ne samo zavidan staţ, već i dobru
ilustraciju značaja koji je štampi i informisanju ţena pripisivan u to vreme.
126
Ženski informaciono-dokumentacioni trening centar
Women’s information-documentation Training Centre
e-mail: [email protected]
web: www.zindokcentar.org
Ženski INDOK Centar se bavi ostvarenjem ravnopravnosti žena u javnoj sferi, fokusirajući se
pre svega na medije. Kritičkom analizom sadržaja, istraživanjima i edukacijom, ostvarujemo
komunikaciju između samih medija i njihovih korisnika/ca. Cilj nam je da se na taj način
smanje mizogini i stereotipni sadržaji.
Godine 2003. INDOK postaje ĉlanica Regionalne
Smanjenje mizoginih i polno stereotipnih sadrţaja i mreţe informativno-dokumentarnih centara jugoistoĉne Evrope (REWIND Net), dok se 2005.
balansirano predstavljanje ţena i muškaraca u
godine pridruţuje meĊunarodnoj mreţi Global
javnosti kroz:
- kreiranje nestereotipne slike o ţenama u medijima Media Monitoring koja okuplja ĉlanice iz više od
120 zemalja sveta.
kroz monitoring analizu i edukaciju medija
- povećanje vidljivosti stereotipa o ţenama u
INDOK je uĉestvovao u kreiranju “Nacionalnog
javnosti kroz aţuriranje dokumentacionih i
plana akcije za poboljšanje poloţaja ţena i
informacionih baza podataka
promociju rodne ravnopravnosti” u Srbiji, kao
jedna od radnih grupa u oblasti “Ţene i mediji”.
C I LJ E V I
ISTORIJAT
Godine 2007. kreiran je prvi on-line pres kliping
INDOK Centar je projekat ĉiji su pojedini elementi bilten “Ţenerama”.
nastajali postupno i razvijani u okviru beogradskog U januaru 2007. godine INDOK Centar je
Centra za ţenske studije, istraţivanja i registrovan kao nezavisna nevladina organizacija
komunikaciju (CŢSIK). Prvi detaljan nacrt projekta Ţenski
informaciono-dokumentacioni
centar
je izraĊen 1997. godine, za potrebe CŢSIK-a.
(ŢINDOK).
Projekat koji je razvijen u okviru Asocijacije za U decembru 2007., ŢINDOK inicira kreiranje
ţensku inicijativu prilagoĊen je potrebama Ţenske Aktivistiĉke Medijske mreţe sa glavnim
feministiĉke scene u Beogradu i SR Jugoslaviji za ciljem
da poveća efikasnost reagovanja na
dostupnijim
osnovnim
informacijama
o
mizogine i stereotipne sadrţaje u medijima i
aktivnostima ţenskog pokreta i ţenskih grupa.
promoviše strategije i vrednosti mehanizama za
Godine 1999. glavne aktivnosti INDOK-a se
ostvarivanje rodne ravnopravnosti u javnoj sferi.
usmeravaju ka monitoringu medija i kreiranje baza
podataka i arhiva ţenskog aktivizma prateći razvoj Od proleća 2008. ŢINDOK postaje saradnik u
ţenskih organizacija i njihov rad. Kreiran je bilten nastavi na predmetu “Drugost u medijima” na
“Novosti sa ţenske scene” i pres kliping bilten Fakultetu za medije i komunikaciju Univerziteta
“Singidunum”.
“Presarijum”.
Glavni fokus programa INDOK Centra su mediji, U junu 2008. ŢINDOK organizuje panel diskusiju
zakoni i poloţaj ţena u postojećem javnom i na temu “Studentski pokret 1968. i feminizam u
YU - Njegova/Njena 68?”, a u oktobru 2008.
politiĉkom konceptu.
ŢINDOK je organizovao dvodnevnu konferenciju
posvećenu obeleţavanju 30 godina prve
feministiĉke konferencije na našima prostorima
“Drug-ca ţena”.
U novembru 2008. ŢINDOK je odrţao trening za
medijski monitoring za 14 predstavnica sedam
ţenskih nevladinih organizacija širom Srbije.
U januaru 2009. ŢINDOK je objavio izveštaj
“Rodna ravnopravnost u medijima i kroz medije”
koji obuhvata rezultate monitoringa lokalnih
medija u sedam gradova Srbije.
U okviru projekta ROD I LEVICA, 2011 godine, u
izdanju Ţenskog INDOK Centra objavljene su
ĉetiri je publikacije koje sakupljaju materijale iz
dokumentacionog arhiva i obraĊuju teme vezane
za istoriju ţenskog pokreta kod nas i u regionu:
SOLIDARNOST ILI LAJKOVANJE: Denevnik
feministkinje o feminizmu i levici u Srbiji (19782007), DUGA STRMA UZBRDICA: Budućnost
vidljivosti i prepoznatljivosti ţenskih organizacija
u Srbiji, U ZONI POLITIĈKOG: Feministiĉki
odgovori i inicijative u savremenoj Srbiji OSMI
MART: Istorija jednog praznika
Godine 2009. ŢINDOK pokreće prvi broj internet
Novembra 2011. na FMK Singidunum,
izdanja koje se bavi analizom medija “3M – Media
organizovana je Jesenja škola: ROD I MEDIJI i
Monitoring Magazine” i a 2010. pokreće svoj prvi
odrţan
KURS:
ROD,
JEDAKOST,
blog.
UKLJUĈIVANJE za studente i studentkinje
Godine 2012. godine ŢINDOK je u saradnji sa Fakulteta.
Domom omladine Beograd organizovao prvi
Tokom 2012. godine ŢINDOK je u saradnji sa
dvodnevni Ţenski medijski forum “ŢENERAMA”
Domom omladine Beograd pokrenuo serijal tribina
sa ciljem povećanja vidljivosti rada ţenskih grupa i
pod nazivom Rod i levica ĉiji je nastavak usledio i
organizacija i njihovim javnim predstavljanjem.
tokom 2013. i 2014. godine. Krajem 2012.
Godine 2013. “ŢENERAMA” je bila posvećena
objavljena je publikacija “ROD I LEVICA” sa
obeleţavanju 35 godina prve feministiĉke
tekstovima uĉesnica/ka tribina na srpskom i
konferencije DRUG-ca ţena.
engleskom jeziku, a krajem 2013. godine
objavljena je publikacija “ROD I LEVICA 2” koja
obuhvata transkripte odrţanih tribina tokom 2013.
Saradnja sa fondacijom Roza Luksemburg:
Tokom 2009, ŢINDOK je odrţao treninge za više godine.
od 50 novinara i novinarki iz razliĉitih medija u 4
grada Srbije (Beograd, Novi Sad, Valjevo i Niš) i
predavanja za više od 40 studenata i studentkinja
novinarstva širom zemlje.
U junu 2009., u saradnji sa Omladinskim centrom
CK 13 i Alternativnim kulturnim Centrom AKO
(Novi Sad), ŢINDOK je uĉestvovao u oranizaciji
konferencije “1968 i novi socijalni pokreti u exYU“.
Tokom 2010. ŢINDOK je snimio dokumentarni
film edukativnog karaktera pod nazivom “1215%“ posvećen naĉinu predstavljanja ţena i drugih
manjinskih grupa u medijima.
128
129
Download

- Ženski INDOK centar