Ženski informaciono-dokumentacioni trening centar
CIKLUS TRIBINA
Rod i levica 2
Beograd, 2013.
Ciklus tribina: ROD I LEVICA 2
Izdavač:
Ženski informaciono-dokumentacioni trening centar (ŽINDOK)
Urednice:
Lidija Vasiljević
Tamara Skrozza
Prilozi:
Dokumentaciona i pres kliping arhiva ŢINDOK Centra
Dizajn:
Biljana Todorovski
Transkript:
Nebojša Noveski
Štampa:
TIM Agency
Beograd 2013.
Ova publikacija je nastala zahvaljujući
podršci fondacije
Rosa Luksemburg iz Nemačke.
Sadržaj
Žene i sindikati
Strana 5
Ekonomsko osnaživanje žena
Strana 17
Rod i levica - Kultura i subkultura
Strana 23
Rod, levica i politike različitosti
Strana 31
Rod, levica i politike mentalnog zdravlja
Strana 37
Aktivizam, mediji i društvene mreže
Strana 51
Rod, levica i majčinstvo - opstajanje majki
Strana 59
Rod, levica i ekofeminizam
Strana 67
Prilog: Kratak pregled tribina
Tamara Skrozza
Strana 78
Ciklus: ROD I LEVICA 2
Ţenski informaciono dokumentacioni trening centar (ŢINDOK) je u saradnji sa Domom
omladine Beograda i uz podršku Fondacije „Roza Luksemburg“ pokrenuo 2012. godine prvi
ciklus predavanja/tribina na temu ROD I LEVICA na osnovu koga je decembra 2012. godine
izdata i publikacija pod istim nazivom koja obuhvata tekstove učesnica/ka. Ove godine
nastavljen je projekat i uraĎen drugi ciklus predavanja/tribina ROD I LEVICA 2.
Cilj projekta ROD I LEVICA je emancipacija kroz edukaciju i otvaranje prostora za kritičko
mišljenje i preispitivanje opusa socijalnih pokreta sa posebnim osvrtom na feminizam na
prostorima bivše Jugoslavije. Tema roda i levice zapostavljena je i obojena mnogim
predrasudama i zato predstavlja izazov, izvor inspiracije i nadamo se zanimljiv podstrek za
sve aktiviste/aktiviskinje, studente/studentkinje, istraživače/ istraživačice, kao i sve one
kojima je bavljenje alternativnim politikama zadovoljstvo i oblast interesovanja.
Održane tribine:
14. mart 2013. - Žene i sindikati
Uĉesnice: Jovanka Zlatković – Udruţenje S.T.R.I.K.E, Gordana Stojaković – Udruţenje S.T.R.I.K.E,
Jasminka Marić – Sekcija ţena UGS "Nezavisnost" i Sidonija Vukotić – Sekcija ţena Saveza samostalnih
sindikata Srbije
28. mart 2013. - Ekonomsko osnaživanje žena
Uĉesnice: Radmila Gujaniĉić – Ţenski centar, Uţice; Nadeţda Budimović – Udruţenje ţena Pešĉanik,
Kruševac i Bojana Minović – Udruţenje Fenomena, Kraljevo
25. april 2013. - Kultura i subkultura
Učesnici/e: Nenad Radić - istoričar umetnosti, Olga Dimitrijević – dramaturškinja, Tanja Marković –
aktivistkinja
23. maj 2013. - Rod, levica i politike različitosti
Učesnici/e: Dr Jelisaveta Blagojević, profesorka na FMK Singidunum i Studijama Roda, Dušan Maljković koordinator Kvir studija, Slavĉo Dimitrov - istraţivaĉ i koordinator, Institut Euro-Balkan (Skoplje)
13. jun 2013. - Rod, levica i politike mentalnog zdravlja
Učesnici/e: Ivana Mandarić, socijalna radnica i TA psihoterapeutkinja (Ljubljana), Jana Damjanov,
psihoterapeutkinja i edukatorka psihodrame (Novi Sad) i Jelena Milić, defektološkinja i psihoterapeutkinja
12. septembar 2013. - Aktivizam, mediji i socijalne mreže
Učesnici/e: Magda Janjić, Sajber Van Der Last (Ţene sa Interneta) i Miloš Ranĉić (Vikipedija, Srbija)
10. oktobar 2013. - Rod, levica i majčinstvo - opstajanje majki
Učesnici/e: Iva Nenić, Ana Vilenica i Marija Lukić
07. novembar 2013. - Ekofeminizam
* osim: Rod,levica i
politike mentalnog
zdravlja, autorski
radovi panelistkinja
Učesnici/e: dr Dragana Popović – profesorka biofizike na Fakultetu veterinarske medicine, Aleksandra
Ţikić – feministiĉka aktivistkinja i ekofeministkinja, mr Olivia Đureković-Tešić – savetnica pokrajinskog
sekretara u Sekretarijatu za urbanizam, graditeljstvo i zaštitu ţivotne sredine
Ova publikacija predstavlja transkripte razgovora realizovanih u sklopu ciklusa Rod i levica 2*.
5
Najavni plakat ciklusa tribina ROD I LEVICA
Doma omladine Beograda, mart 2013.
Tribina*: "Žene i sindikati"
ĉetvrtak, 13. mart 2013. u 19:00
DOB//Klub
Ciklus: ROD I LEVICA 2//Učesnice: Jovanka Zlatković - Udruţenje
S.T.R.I.K.E, Gordana Stojaković - Udruţenje S.T.R.I.K.E, Jasminka Marić - Sekcija
ţena UGS "Nezavisnost" i Sidonija Vukotić - Sekcija ţena Saveza samostalnih sindikata
Srbije
Dom omladine Beograda i Ženski informaciono-dokumentacioni trening centar (Ženski INDOK
centar) uz podršku Fondacije „Roza Luksemburg“ nastavljaju ciklus predavanja/diskusija na
temu ROD I LEVICA.
Kroz prvu, uvodnu temu ciklusa "ROD I LEVICA - ŽENE I SINDIKATI", govorićemo o udruţivanju
ţena u sindikatima, naĉinima njihovog delovanja i odluĉivanju, kao i o znaĉaju aktivnog uĉešća ţena u
sindikatima. U okviru panela osvrnućemo se i na radna prava ţena, kao i naĉine borbe i neformalog
udruţivanja.
Jovanka Zlatković, novinarka, osnivaĉica i koordinatorka udruţenja "S.T.R.I.K.E." koje se bavi pravom na rad.
Radila je kao novinarka i urednica na razliĉitim programima RTV Novi Sad i Radiju 021, kao predavaĉica u
Novosadskoj novinarskoj školi na predmetu radio novinarstva kao i u NVO “Ţenske studije i istraţivanja”. Saradjuje i
sa drugim feministiĉkim organizacijama. Od 2008.g ima status slobodne novinarke. Od Od 1980.g povremeno je
pisala za dnevne novine: “Danas”, “Dnevnik”, “Gradjanski list” i ĉasopis “Biznis i finansije”. Piše za publikacije više
nevladinih organizacija. Dobitnica više novinarskih nagrada Autorka je kampanje “Nije u planu”, koja je 2000.godine
proglašena za najbolju kampanju u Vojvodini u okviru predizborne kampanje za promene. Kreirala je programsko
restruktuiranje Radija 021 i formatiranje stanice koja se pozicionirala na prvo mesto medju 36 ĉlanica Asocijacije
nezavisnih elektornskih medija u Srbiji (ANEM), po istraţivanju Strategic marketinga (2004.g). Ĉlanica je NUNS-a.
Autorka knjige “Uzvodno do 021” u izdanju Radija 021. (1999.g), koautorka publikacije "Vodiĉ za štrajk" u izdanju
organizacije "S.T.R.I.K.E." (2010.) kao i urednica publikacije : Putokaz za radna prava, izdanje "S.T.R.I.K.E." (2012.)
Stojaković Gordana osnivaĉica je više ţenskih organizacija (Novosadski ţenski centar, Ţenske studije Novi Sad,
Ţensko putujuće pozorište, CikCak inicijativa). Veĉ deset godina koordinira projekat Znamenite ţene Novog Sada u
okviru koga je prikupljena obima dokumentacija o istorijatu ţenskog pokreta u Vojvodini i biografijama znamenitih
ţena. Diplomirala je na Prirodno matematiĉkom fakultetu Univerziiteta u Beogradu, i završila specijalistiĉke rodne
studije u Centru za rodne studije Univerziteta u Novom Sadu (2005). Doktorirala sa temom Rodna prespektiva u
novinama Antifašistiĉkog fronta Jugoslavije 1945-1953 (2011). Objavila je više publikacija meĊu kojima su:
Znamenite ţene Novog Sada I (Novi Sad, 2001); Neda - jedna biografija (Novi Sad, 2002); Diskursne osobine
privatne prepiske o knjizi Srpkinja njezin ţivot i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas
(1909-1924) (Novi Sad, 2005); AFŢ Vojvodine 1942-1953 (Novi Sad, 2007), Skica za potret: Antifašistiĉki front ţena
Vojvodine 1942-1953 (Novi Sad, 2011), Prilog za istoriju ţenskog pokreta u Vojvodini i Srbiji u 19. i 20. veku (Novi
Sad, 2011), Solidarnost ili lajkovanje: Dnevnik feministkinje o feminizmu i levici u Srbiji (1978-2007) (Beograd, 2011).
Dobila Nagradu za ravnopravnost polova Vlade AP Vojvodine (2008).
Jasminka Marić, po zanimanju profesorka.razredne nastave sa radnim staţom od 26 godina, stalno zaposlena u OŠ
”Branko Radiĉević u Smederevu kao uĉiteljica. Ĉlanica UGS NEZAVISNOST je od 2000.g. kao jedna od osnivaĉica
granskog sindikata prosvetnih radnika NEZAVISNOST na podruĉju Smederevskog okruga, a od 2006.god. je
predsednica Sekcije ţena prosvetnih radnika GSPRS NEZAVISNOST. U 2011. god. je postala predsednica Sekcije
ţena Ujedinjenih granskih sindikata NEZAVISNOST koji broji 15 grana.
* Najava tribine
preuzeta sa veb sajta
Doma omladine
http://
www.domomladine.or
g/debate/tribina-zene
-i-sindikati-3498/
Sidonija Vukotić, sekretarka Samostalnog sindikata trgovine Srbije i ĉlanica Predsednistva Sekcije ţena SSSS.
Sekcija ţena Saveza samostalnih sindikata Srbije je ĉlanica meĊunarodne Konfederacije sindikata i ţenske mreţe
MKS jugoistoĉne Evrope i zalaţe se za "graĊenje društva na demokratskom principu, društva nediskriminacije i
tolerancije, za ekonomski i socijalno odrţivi razvoj, za poštovanje radnih, socijalnih i sindikalnih prava ţena, za
slobodu organizovanja i zaštitu prava zaposlenih i drušrvo bez diskiminacije i puno poštovanje rodne ravnopravnosti"
Cilj projekta ROD I LEVICA je emancipacija kroz edukaciju i otvaranje prostora za kritiĉko mišljenje i preispitivanje
opusa socijalnih pokreta sa posebnim osvrtom na feminizam na prostorima bivše Jugoslavije. Tema roda i levice
zapostavljena je i obojena mnogim predrasudama i zato predstavlja izazov, izvor inspiracije i nadamo se zanimljiv
podstrek za sve aktiviste/aktiviskinje, studente/studentkinje, istraţivaĉe/ istraţivaĉice, kao i sve one kojima je
bavljenje alternativnim politikama zadovoljstvo i oblast interesovanja. Svi su dobrodošli na naša predavanjima, koja
su osmišljena tako da nakon teorijskog uvoda u specifiĉnu temu, ostavljaju prostor za razgovor i debatu.
6
ČETVRTAK, 13. MART 2013.
Tribina: "Žene i sindikati"
Učesnice: Jovanka Zlatković - Udruţenje S.T.R.I.K.E, Gordana Stojaković - Udruţenje
S.T.R.I.K.E, Jasminka Marić - Sekcija ţena UGS "Nezavisnost" i Sidonija Vukotić Sekcija ţena Saveza samostalnih sindikata Srbije
Moderacija: Violeta AnĎelković, ŢINDOK
............
Violeta Anđelković: Dobro veče, počećemo sada. Ja sam Violeta iz Ţenskog INDOK Centra i
ţelim najpre da vam se zahvalim što ste došli večeras naročito po ovakvom vremenu. Kao što
moţda neki od vas znaju, Ţenski INDOK Centar je još prošle godine pokrenuo serijal tribina na
temu „Rod i levica“. Prošle godine smo negde obrađivali više teorijske i opšte teme vezane za
feminizam, rod i levicu generalno i na kraju godine smo objavili jednu publikaciju koja se zove „Rod
i levica“ po samom imenu serijala i koju moţete skinuti na našem sajtu. Ove godine smo odlučili da
nastavimo sa serijalom tribina koje će biti nešto specifičnije i obrađivaćemo različite teme, a ono
što još ţelim da dodam jeste da sve ovo radimo zahvaljujući Domu Omladine Beograda i uz pomoć
fondacije Roza Luksemburg. Večerašnja tema je „Ţene i sindikati" i samnom su večeras drugarice iz
sindikata i udruţenja S.T.R.I.K.E. koje će nam se sada predstaviti i ukratko reći nešto o svom radu i
sekcijama sindikata i udruţenja.
Gordana Stojaković: Ja sam Gordana Stojaković, dolazim iz Novog Sada iz grupe S.T.R.I.K.E. To
je jedna aktivistička grupa koja se bavi pre svega ţenskim pravima ali i pravima radnika i radnica
uopšte. O toj grupi će malo više reći Jovanka u svom izlaganju. Ja ću ipak nešto malo više govoriti o
iskustvima ţena u sindikalnim organizacijama s nekog istorijskog aspekta vrlo kratko i ono što mene
najviše se zanima to je o iskustvima feminističkog pokreta koji mogu biti interesantni i značajni za
novu levicu i nove sindikate.
Jovanka Zlatković: Ja sada mogu da nastavim pošto sam ja iz iste grupe, Jovanka Zlatković grupa
S.T.R.I.K.E. Goca je rekla da ću vas malo upoznati sa tim aktivizmom naše grupe. Mi smo relativno
mlada grupa iako članice imaju dosta godina no mi se bavimo radnim pravima, zaštitom radnih
prava, lobiranjem za promenu zakona, saradnjom sa sindikatima i naravno pre svega edukacijom. U
protekle dve ili tri godine radili smo prevashodno edukaciju za sindikate, radili smo istraţivanja
uporedo sa tom edukacijom. Sprovodili smo istraţivanja koja su pokazala zanimljive rezultate i kada
su u pitanju i sindikati ali i pozicije ţena unutar tog radnog korpusa, istraţili smo na primer šta je to
što zaposleni radnici najmanje poznaju ili znaju i na osnovu toga smo objavili sad ovu poslednju
publikaciju koja je u decembru izašla ili nešto malo ranije, i koja upravo treba da bude sama pomoć
zaposlenima, jer u njoj, na osnovu istraţivanja prethodnih godina govorimo vrlo praktično o tome
na koji način radnici sami sebi mogu da pomognu s obzirom da su druga neka istraţivanja pokazala
da je vrlo mali procenat zaposlenih sindikalno organizovano, da postoji puno onih koji ne mogu da
budu sindikalno organizovani zato što i postoji određena vrsta zabrane nepisanih nekakvih pravila
novih kompanija u Srbiji i tako dalje i ta istraţivanja su opet značajno pokazala neke druge stvari
koje su bitne sad za ovu temu a to je koje su razlike između muškaraca i ţena, šta se to vidi iz tih
istraţivanja što razlikuje muškarce i ţene koje su zaposlene, njihovu poziciju, radno mesto, ko je na
koji način ili eksploatisan ili ugroţen ali o tome ćemo nešto kasnije, toliko za početak.
7
Jasminka Marić: Dobro veče svima ja sam Jasminka Marić, po zanimanju profesor ili učiteljica.
Radim u osnovnoj školi „Branko Radičević“ u Smederevu 26 godina. Inače od nedavno sam
predsednica Sekcije ţena Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“, tačnije od 11.11.2011., na
neki način jako mlada na poziciji tako velike organizacije ali svojim radom u sindikatu od 2000.
godine i svojim predstavljanjem prosvete i Sekcijom ţena grane prosvete dala veliki doprinos
samom radu i afirmaciji sekcije ţena. Što se Sekcije ţena „Nezavisnosti“ Ujedinjenih granskih
sindikata tiče ona je formirana još 1998. godine. Ove godine nam je mali jubilej - 15 godina
postojanja i rada i na ovom skupu su trebale da budu i moje prethodnice. Na ţalost zbog
vremenskih uslova i gripa nisu tu ali svakako tu sam ja da pojasnim i predočim čime se bavi moja
organizacija. Sekcija ţena je 1998. godine, kao što sam rekla, osetila potrebu da na jedan javni
nastup i način predstavljanja, promoviše poloţaj ţena pa samim tim i da se potrudi da sva ta
takozvana zakonska prava, zakonski okviri, omoguće ţenskoj strani da poboljša svoj poloţaj kako u
političkom tako i u ekonomskom, pa i u socijalnom dijalogu. Što se tiče našeg rada davno još od
2000. godine imali smo SOS telefon oformljena besplatna linija na koju su mogle da se jave sve ţene
koje su imale problem po bilo kom osnovu: da li je to nasilje u porodici ili na poslu, nasilje kod
poslodavca. Ta telefonska linija je radila deset godina kao i naši pravnici koji su zastupali ţene koje
su nam se javile. Otvorile su nam malo vidike i krenule smo da afirmišemo Ustav Srbije, da
definišemo Zakon o radu, da učestvujemo u velikim kampanjama i u promociji samih ţena i tadašnje
velike neravnopravnosti pa i samim tim Ustav na našu inicijativu i na našu zajedničku saradnju sa
koleginicama iz Samostalnog sindikata. Obično su sindikati malo skeptični, svako za sebe u svom
domenu zna da nameće „ja pa ja“, međutim mi ţene, ja moram da se pohvalim, jako dobro
sarađujemo sa Samostalnim sindikatom i u nekim zajedničkim akcijama smo uspele da promenimo,
kao što sam već rekla, i Ustav, da se tu definišu određene diskriminacije koje postoje a samim tim
Zakon o radu koji je 2005. godine već prepoznao Zakon o rodnoj ravnopravnosti iz 2009. Znači,
naša akcija je bila kad smo osetile potrebu da se javlja mobing u Srbiji i 2004. godine u Novom Sadu
smo odrţale prvu tribinu na tu temu jer nam je SOS telefon ukazao na smernice gde je problem.
Od 2004. do 2005. radile smo na medijskoj kampanji na promociji i toga da se na neki način vidi, pa
je onda 2005. usledila i ta zakonska procedura: 2009. godine Zakon o rodnoj ravnopravnosti,
takođe Zakon protiv zlostavljanja na poslu. To su sve segmenti gde smo mi imali velikog učešća u
tome. Pri našoj Sekciji ţena, i u mojoj organizaciji, postoji Centar za istraţivanje koji nam jako
pomaţe da odradimo ankete kada radimo te tribine. Obično radimo ankete i na osnovu tih anketa
smo mogle opet da dođemo do zaključka kakvi se problemi javljaju i šta se sve dešava. Toliko toga
bih mogla da kaţem ali eto to su neki segmenti o Sekciji ţena našoj i uopšte u Ujedinjenim granskim
sindikatima u kojima ţivim i radim kao volonter naravno, jer moja osnovna delatnost je prosveta ali
kao volonter zaista izgaram da se nešto poboljša, da se sami zakoni poprave i dosta toga je
prihvaćeno. Sada radimo na tome da se poštuju ti zakonski okviri. Ono što je doneto je da kako
poslodavac tako i drţava, pa i sami radnik, da informišemo ţene, da ih upoznamo sa tim šta je to
novo, da ih na neki način spremimo da budu i same pregovarači, kako bi popravile svoje kolektivne
ugovore ukoliko njihove grane nisu to potpisale, pa samim tim i da mogu da poprave taj kolektivni
ugovor. Znači zaista jedan rad, jedna onako svesrdna davanja sebe i dosta toga je urađeno. Naravno
o svemu ćemo tome još detaljnije, to su eto neki okviri gde se Sekcija ţena ujedinjenih granskih
sindikata „Nezavisnost“ nalazi. Hvala.
Sidonija Vukotić: Dobro veče svima, ja sam Sidonija Vukotić, sekretar Samostalnog sindikata
trgovine Srbije i član predsedništva Sekcije ţena Saveza samostalnih sindikata Srbije. Ja mogu da
govorim i sa više pozicija jer naša Sekcija ţena na terenu prikuplja upravo ove podatke, mi nemamo
ovaj kao UGS „Nezavisnost“ ali naše ţene skupljaju na terenu podatke koji su nama vaţni za dalji
8
rad Sekcije ţena. Međutim, ono što ja vidim kao sekretar Sindikata trgovine, ovaj grana, gde je
najviša masovnost zaposlenih ţena, iz tih razloga je Sindikat trgovine Srbije oformio Sekciju mladih i
Sekciju ţena za razliku od ostalih delatnosti, da su oni punopravni članovi i njihovi predstavnici
našeg Republičkog odbora sa punim pravom glasa i pravom učešća u radu Republičkog odbora. Mi
njih ne doţivljavamo kao telo koje je tu negde pomaţe kao stručne sluţbe nego ih doţivljavamo kao
telo koje je sastavni deo Republičkog odbora i neko ko kroz svoje edukacije i aktivnosti širi
sindikalizam, jer u procesu privatizacije Sindikat trgovine Srbije u jednom danu je gubio po pet-šest
hiljada članova. Mi imamo danas preko deset hiljada članova koji su uglavnom mladi ljudi, ţene i
muškarci, i pokušavamo da ih osnaţimo odnosno da taj strah iracionalni koji oni imaju, jer
konvencijama međunarodnim Ustavom i zakonom njima je dozvoljeno da budu sindikalno
organizovani. To je još jedan razlog bio da mi njih priključimo Republičkom odboru i da paralelno
sa nama i našim iskustvom Republičkog odbora prenosimo znanje na njih, širimo to dalje, naravno
kroz podatke koje kolege skupljaju na terenu i Sekcije ţena. Sad ćemo raditi projekte za Sekciju
mladih i Sekciju ţena, moramo da počnemo od nule ne bi li proširili sindikalizam, jer mislimo da
nosioci širenja sindikalizma i motivacije na širenju sindikalizma i podizanju svesti, to mogu sa
nevladinim organizacijama, što ja do sada nešto nisam videla sad u poslednjih par godina. Ja sam
zagovornik, kao i jedan deo Sekcije ţena, saradnje sa nevladinim organizacijama, jer tako mislimo da
moţemo postići daleko daleko veće uspehe, nego sindikati sami i kad organizujemo proteste protiv
Zakona o radu pa nadalje, svih zakona vezanih za bezbednost, sigurnost, zdravlje na radu, mobinga,
zlostavljanje i tako dalje. Mi se ne bavimo kućnim zlostavljanjem nego isključivo zlostavljanjem na
poslu i mobingom na poslu, a za to drugo maltretiranje postoje druge organizacije i ne beţimo od
toga da sarađujemo sa njima, ali to nije posao sindikata - posao sindikata je ravnopravna zaštita,
kolektivni ugovor; mi učestvujemo direktno u kolektivnim pregovorima zajedno sa zaposlenima u
sindikalnim organizacijama, ja mogu da kaţem da velike multinacionalne kompanije od Delezea,
Metroa, Ideje, Merkura, sad više ne mogu ni da se setim, ali velike multinacionalne kompanije su
naši članovi i samo u jednoj postoji dva sindikata, tri, a u ostalima ne postoji ni jedan više sindikat
sem Sindikata trgovine Srbije koji je jedini reprezentativni sindikat na teritoriji Republike Srbije.
Pored toga Samostalni sindikat trgovine Srbije je, uvidevši da na našem terenu i okruţenju ima sve
više multinacionalnih kompanija, oformili smo Forum jugoistočne Evrope koji se širi sa novim
članicama i onda smo prepoznali i da je potrebno osnovati i Forum mladih pri Forumu jugoistočne
Evrope, ne bi li kroz tu međunarodnu, odnosno saradnju jugoistočne Evrope, videli da nije samo u
Srbiji tako kako jeste, nego da ta znanja koja se mogu steći i u zemljama u okruţenju mogu
primeniti ovde zajedno sa nama na poboljšanju Zakona
o radu i svih ostalih zakona vezanih za radno pravo i
sve ono što sledi iz radnog odnosa. za sad toliko.
Violeta: Hvala puno. Pre nego što nastavimo i
vratimo se na radna prava i zaštitu radnih prava, čemu
bi volela da posvetimo jedan deo tribine, ja bih volela
da nam Gordana sada da neki mali uvod o sindikalnom
udruţivanju ţena i istorijski pregled.
Gordana: Pošto ja nemam samo taj istorijski pristup,
pošto se bavim istorijom ţena i istorijom ţenskih prava
i ţenskih organizacija, nego imam i jedan štrajk zapisan
u svojoj ćelijskoj osnovi, kada prođete kroz štrajk, koji
pri tom i vodite, znači na čelu ste neke grupe ljudi koja
9
Tribina ciklusa Rod i
levica: Žene i sindikati,
Dom omladine Beograd,
mart 2013.
je u jednoj jako teškoj situaciji, onda se to jako zabeleţi u vašem nervnom sistemu, u vašem
ćelijskom sistemu, i to je nešto što ne moţete zaboraviti čitav ţivot. Dakle, sada govorim sa jednog
istorijskog aspekta jer mislim da je vrlo bitan. Zašto? Zato što su se ţene uvek, istorijski gledano,
teško uključivale u sindikat; između dva svetska rata poloţaj im je bio jeziv, budući da nisu imale ni
politička prava, bile su potpuno zavisne od muţeva, imale su od 45 do 70 posto niţe plate za isti
posao koji su radile. Zbog toga su sindikati, a kasnije komunistička partija, imali posebne programe i
posebne proglase i posebne planove da se ţene što više uključuju u sindikate. Čak i u vreme AFŢ-a,
iako su tada ţene bile masovnije u sindikatu, postojali su očigledni problemi, koje je AFŢ štampa
zabeleţila, a to su bili problemi koji su se ticali poloţaja radnica, a pod radništvom, do ovog
savremenog perioda, od dvehiljadite pa nadalje, su se uglavnom podrazumevali industrijski radnici.
Dakle, jako teški uslovi rada za ţene koje su masovno ulazile u privredu su ocenjivani kao posledica
toga što nije bilo puno ţena na mestima odlučivanja. Dakle to je bio problem, jer većinsko članstvo
u sindikatu nije bilo osetljivo na probleme ţena koji su opet bili specifični jer zaista poloţaj ţena i
muškaraca u svetu rada nikada nije isti. Dakle, ti problemi su naravno kasnije u socijalističkoj
Jugoslaviji bili nekako prevazilaţeni na razne načine, da bi se dvehiljadite, kada je došlo do ove
transformacije društveno-političkog sistema u jedan okrutni kapitalizam, došlo do spoznaje da je
sindikat to dočekao potpuno nespremno za to i kako su se stvari dešavale svi znamo, jednostavno
drţava se povukla iz svega onoga što su bila socijalna davanja, ţene su bile naročito ugroţene jer su
morale da se bore za svoja radna mesta i u isto vreme da se bore za opstanak sopstvenih porodica,
pomoći nije bilo niotkuda i to je bilo jedno stravično vreme. Da je odnos prema sindikatu vrlo
nepovoljan pokazuje i naše istraţivanje o kome ce Jovanka nešto više reći, a ja ću samo reći
sledeće: dvestotinetrideset anketa radnika i radnica govore da je preko 83 posto ţena i 82 posto
muškaraca van sindikata, a oni koji su u sindikatu ocenili su nedovoljan rad sindikata, dakle, ocenom
najniţom od 1 do 2, u procentu preko 80 i muškarci i ţene. To govori o onome što jeste odnos
prema sindikatu. Sada kad govorimo o novom radništvu onda ja podrazumevam tu mnoštvo
identiteta, dakle to su ljudi koji su u svetu rada zaposleni i oni koji su van sveta rada, odnosno
nezaposleni. Kada govorim o tom novom radništvu onda mislim na obe kategorije, ove koje sam
pomenula, a kada govorim o novoj levici onda mislim da je to jedan front ili jedna koalicija koja tek
treba da se stvori, koju će svakako činiti i neki od sindikata, koji će činiti levičarske grupe, moţda i
partije, koji će činiti feminističke grupe, koji će činiti anarhističke grupe. Dakle, to će biti jedna
koalicija koja će morati da odgovori i moraće da ima posebnu agendu ţenskih prava. Zašto? Sada ću
preći na ono što je iskustvo feminizama, mislim da je to jako bitno. Kada kaţem feminizam onda
mislim na teoriju i praksu koja uči da je ţenski princip potpuno ravnopravan muškom principu. Po
toj definiciji ţene samim rođenjem su feministkinje, mislim tu nema nikakve dileme. Šta je iskustvo
feminizma koji se naročito razvio devedesetih godina kao jedan bunt protiv rata i svega onoga što
se dešavalo? To je ulazak u sferu političkog. Dakle, vi se morate sukobiti sa onim što je problem u
društvu tako što ćete ući u onaj prostor gde se odlučuje o stvarima koje se kasnije reperkutuju na
vaše ţivote. Ne moţete problem sačekati u prostoru gde se on ispoljava. Feminizmi su to uradili sa
problemom nasilja nad ţenama odnosno nasilja u porodici. Dakle, vi znate da je to bio jedan
politički ozbiljan rad koji je kasnije rezultirao donošenjem mnogih zakona, odnosno zakona koji
sada to tretiraju kao krivično delo, ali uključivanjem raznih institucija društva koje sada rade na tom
problemu, Centri za socijalni rad, policija itd., a paralelno su feminističke grupe davale podršku
svima kojima je taj problem bio vaţan. Drugo vaţno iskustvo feminizama je da su one napravile
otklon od one komunističke ideologije, da se oslobođenje ţena moţe desiti kroz oslobođenje
radničke klase, ipak one su rekle - ne, ne priznajemo subkultiviranost klasnog pitanja ţenskom
pitanju jer naravno kako je i Simon de Bovoar rekla - ţenska situacija je mnogo komplikovanija,
odnosno muškarce i ţene ne moţemo posmatrati samo kao ekonomske entitete, a to što je ţena
10
radnica, ta funkcija je podjednako vaţna kao i njena reproduktivna sposobnost. U tom smislu se
mora voditi računa o jednoj posebnoj agendi ţenskih prava i nova levica mora biti osetljiva na tu
priču. Drugo, mislim da je i ovo naše istraţivanje pokazalo vrlo vaţnu stvar a to je da ţena u
procesu rada ipak ima drugi odnos i drugo mesto nego muškarac i kako Unkovski Korica pametno
piše - da je uvek sumnjiva jer se pretpostavlja da će biti okrenuta porodici, a manje odana kapitalu.
Dakle, ona je stalno pod sumnjom i to je tačno, to je pokazano i u ovom našem istraţivanju. Kako
je pokazano? Tako što: probleme u radnom pravu su imale ţene svih starosnih dobi, znači od 20
godina do 55, 60 godina, dok su muškarci imali probleme samo u onom kasnijem ţivotnom dobu,
dakle kada je njihova snaga već bila sumnjiva kapitalu i već nisu bili toliko interesantni. Dakle sad ću
zaključiti: nova radnička klasa se mora postojati kroz sindikalne i partijske borbe dakle mora se
boriti protiv sistema koji tlači i muškarce i ţene. Nije nikakva tajna, postoji taj objašnjeni princip
jedinstvenog fronta, to je već Trocki sa Lenjinom razradio, da će se unutar borbe za pojedinačne
zahteve praktično voditi borba za pridobijanje te nove radničke klase, da se krajnji ciljevi te borbe
ne zadrţavaju u kapitalizmu, dakle, borba protiv sistema. To vidimo u primeru Sirize. Dakle to je
opet jedna koalicija gde se stalno odlučuje između reformskog i revolucionarnog, a mera šta će se
primeniti jeste interes radnika; sad tu dolazimo do jedne nove situacije a to je, iz starog do novog
pitanja, da li je moguće da veliko angaţovanje ţena na poziciji moći u politici moţe da donese
kvalitativne promene kada je društvo u pitanju, i neke feminističke teoretičarke smatraju da moţe,
međutim Ema Goldman smatra da to nije moguće. Zašto? Zato što su svi sistemi političke moći
potpuno apsurdni i ne mogu da donesu nikakve pozitivne rezultate i nije bitno ko šta tu radi,
problem je u sistemu, znači, borba mora biti protiv sistema. Tako da je moja neka konstatacija da
kao što će se unutar te neke koalicije mera između realnog i reformatskog određivati u odnosu na
interese radničke klase tako se nova levica mora odnositi prema novoj agendi za ţenska prava tako
što će mera biti poloţaj ţena u svakodnevnom ţivotu, jer svakodnevni ţivot to je prostor koji
objedinjuje sve ţenske identitete: da li je to zaposlena ţena ili nezaposlena, to znači odnosi se na
svet rada, ili je to majka i domaćica. Znaci svi identiteti su tu, ali redosled tih funkcija i intenzitet ne
moţe da određuje ni patrijarhat ni kapitalizam.
Violeta: Hoćete li nam sada predstaviti rezultate istraţivanja?
Jovanka: Da se nadoveţem na ovo što je Gordana počela, koji su ti neki od rezultata našeg
istraţivanja i onda bih ja otvorila još jednu temu koja proizilazi iz ove i za koju mislim da na osnovu
svega onoga što čujemo u javnosti i ono što se dešava u sindikatima i nastupima sindikalnih lidera
itd., koja bi mogla da otvori to pitanje ideološke konfuzije koja postoji na sindikalnoj sceni. Mi
govorimo ovde o levici i rodu, a zašto o levici, zato što po difoltu nekom levičarski stavovi ili
levičarski zahtevi dobrim delom se poklapaju sa zahtevima sindikata i vi ćete danas čuti od mnogih
sindikalnih lidera da se oni ne bave politikom. Dakle postoji i ta konfuzija šta je to baviti se
politikom i kako se odrediti uopšte i videćete da našoj političkoj sceni, odnosno da na sindikalnoj
sceni postoji ta velika konfuzija, gde imate vrlo različite političke stavove unutar jednog sindikata i
to u među, ne govorim o onima običnim članovima, govorim samo o onima koji su nekakvi
funkcioneri itd., jedni su ortodoksni desničari, jedni nisu ništa, treći misle da su levičari. U samom
sindikatu ne postoji ideološka ta obojenost koja po difoltu bi trebala da izađe iz sindikata i da bude
levičarska, jer politički zahtev je par ekselans kada vi traţite pravo na štrajk. To nije nešto što je
van politike, to je politički stav u suštini i on je identičan sa onim što i levica traţi. Imamo tu
konfuziju i dodatno onda u tom kontekstu imamo i konfuziju koja se reflektuje i na tu poziciju ţena
u sindikatu jer se to prenosi, naravno, i ja bih volela da čujem od predstavnica sindikata kakav je
njihov stav i vrlo bi me zanimalo kakva je ta struktura upravljanja kad govorimo o tome, koliko
sindikati funkcionišu kao patrijarhalne strukture, koliko ţene u ova dva najveća sindikata, koliko su
11
one zastupljene, da li se u tom vrhu sindikalnom nalazi bilo koja ţena, znam da je to bio problem,
imamo istu poziciju kao što imamo i u dominantnom društvu, u sindikatu se to preslikava. Preći ću
na podatke koji su zanimljivi i mogu da ukaţu na to, Gordana je već rekla, da su ispitanici i ispitanice
navele da nemaju poverenja u sindikate i da nisu učlanjeni. Ţene su čak dale mnogo niţe ocene
nego muškarci za rad sindikata a videćete i zašto. Kada smo ih pitali kome su se obraćali prilikom
problema koje su imale, sindikatu se obraćao 2,1 posto, prevashodno se obraćaju poslodavcima,
kod ţena je to 76 posto, kod muškaraca oko 56 posto, a sindikatu se obraća 2,15 posto ţena i 33
posto muškaraca, tu je značajna razlika. Kada smo pitali ko je reagovao od ovih kojima ste se
obratili, onda imamo da ţene kaţu da je u 2,15 posto slučajeva reagovao sindikat. Odgovor sa
najvećim procentom i kod ţena i kod muškaraca je bio da niko nije reagovao, uz put smo ih pitali i
za nadleţne institucije kao što je inspekcija rada itd. Dakle, jasno je odakle to veliko nepoverenje
zbog toga što, u najvećem broju slučajeva, niko ne reaguje na te probleme zaposlenih. Ono što je
Gordana napomenula, da ţene imaju problem ili da su tokom čitavog radnog veka u problemu kada
je u pitanju njihovo radno iskustvo i taj odnos i sa poslodavcima i sa društvom, to je sada prvi put u
Srbiji objavljen takav podatak, dakle da nisu ţene samo u onom periodu diskriminisane kao i
muškarci, to je onaj period koji se sada popularno zove ejdţizam, nakon 50-te, sad već nakon 45 i
sve niţe se ta granica spušta, ţene su pod pritiskom od starta, od zapošljavanja i tu postoje perfidni
mehanizmi kojima se poslodavci sluţe da ţene odvrate da budu vernije porodici nego kapitalu.
Potpisuju se blanko ugovori koji mogu da budu ugovori za otkaz ako odete na trudničko bolovanje
i ona u svom radnom veku u fertilnom periodu, kada stvara porodicu, je ugroţena jer kapital ne
voli one koji odsustvuju sa posla i gleda da ih eliminiše, zatim kada je u naponu radne snage
izloţena je zlostavljanju, diskriminaciji, seksualnom zlostavljanju, onda ulazi u period kada nikome
nije potrebna i gledaju da je što pre sklone. Za muškarce problem je u tom periodu, oni nemaju
probleme od starta nego kada završavaju svoje radne vekove. To su najbitniji podaci, pogotovu ovaj
da je ţena konstantno u poziciji pritiska i diskriminacije tokom čitavog radnog veka. Toliko.
Violeta: Ja bih vas sada zamolila Jasminka i Sidonija da nam kaţete, da se nadoveţem na Jovankino
pitanje, nešto o poloţaju ţena u sindikatu, organizovanju ţena u sindikatu i problemi sa kojima se
susreću.
Jasminka: Naravno, pitanje koje je jako dobro i upečatljivo je koliko ţena ima na rukovodećim
pozicijama. Na početku sam rekla da dolazim iz grane prosvete. Ako ćemo realno, u samom
obrazovanju, u tom krugu gde usvajamo nova znanja, u same škole, vrtiće, fakultete, procentualno
je oko 85 posto ţena zaposlenih. Ako govorimo sa pozicija rukovodstva škola preko 80 posto je
muškaraca direktora osnovnih ili srednjih škola ili fakulteta. To je putokaz gde su ţene. U mom
sindikatu na kongresu koji je bio 11. novembra 2011. godine od 202 delegata bilo je 45 ţena ili 22,3
posto. U glavnom odboru od 37 članova osam je ţena ili 22 posto. U izvršnom odboru od 9
članova je 1 ţena ili 11 posto i na kraju u nadzornom odboru od 5 članova 2 su ţene ìli 40 posto.
Ţene su svuda gde je mesto piskarala, ţene su sekretarke u administraciji ali od 15 grana u našem
sindikatu ni jedna grana nema predsednicu grane, na ţalost ali je tako. Ţena nema. Šta je to sa
ţenama? Ako znamo da je stanovništvo na zemlji oko 50-50, a samo je 1 posto ţena vlasnica velikih
bogatstava, šta nam to govori? Od celokupnog stanovništva tek jedna desetina ţena radi. Gde je
naša svest? Imamo dosta siromašnih, neobrazovanih, pa sad mi, kao neke ţene koje ţelimo da
doprinesemo i poboljšamo neki zakon ili da ratifikujemo neku konvenciju koja poboljšava poloţaj
ţena, utičemo na vladu da vršimo edukaciju, opismenjavanje ţena tamo gde su nepismene, opet
kada se to svede na primat porodice, opet muškarac ima prednost u tome. Treba da se ţena
opismeni, ali neka ide glava porodice, on je muškarac. Ako se borimo protiv siromaštva, za pomoć
porodici koju dajemo na spisku je opet muškarac. Iskrivljena slika. U mom kolektivu je od 73
zaposlenih 68 je ţena, ima samo 5 muškaraca. Preko 70 posto ţena nisu pogledale kolektivni
12
ugovor koji je njima garancija boljih prava i koji su im prioriteti i zašto ima 5 slobodnih dana i zašto
ima 7 dana i pravo na to i to. Nema vremena da pročita kolektivni ugovor i ja to ne mogu da
shvatim. Da nju to ne interesuje. Seti se da moţda postoji neki sindikat onda kada se radi
kriterijumi tehnološki viškovi, pa će moţda doći na poziciju da bude višak i da nema gde da bude
raspoređena, e onda je zanimaju stvari. Ja sam ih molila da pogledaju, da pročitaju, da daju
doprinos, daju predlog koji će poboljšati naš poloţaj zaposlenih – e ja nemam vremena, ţurim,
moram kući, imam autobus, sve se slaţem s tobom što ti kaţeš ali sad ne mogu. I ovde mi je ţao
što je ovako malo ţena. Ovo su tribine gde mi dolazimo do novih saznanja i informacija. Ja sam bila
prošle godine u 8 gradova Srbije i odrţala 8 tribina da promovišem naš kolektivni ugovor i naša
prava, zakone koji ţeni garantuju bolje pozicije. Bio je impozantan odziv muškaraca, ţena opet
nema a ja drţim Sekciju ţena i tribinu za ţene. Ţena je zaokupljena svojim kućnim poslovima pa ţeli
da bude i što se reprodukcije tiče tu je porodica, deca, kuća pa javni ţivot, ali moramo da priznamo
da nismo dovoljno zainteresovani za neke stvari, a onda je drugi kriv. Ko je kriv ako ne pričamo i
ne progovorimo javno? Neke stvari su nedopustive, neka osnovna prava koja nam zakon garantuje
da nismo informisani, upućeni, to govori o našoj svesti, ali onda nije kriv predsednik sindikata, onda
sam ja kriva jer nisam dala minimum da dođem do informacija. Mi delimo flajere sa uputstvima šta i
kako ako dođe do suda da zna kome da se obrati i moram da pohvalim moj sindikat koji je uloţio
inicijativu da objedinimo zakone o radnim sporovima, a mi znamo koliko traje radni spor, koliko
vremena traje i traje, ako sam dobila otkaz, dok pravda dođe, i ugleda svetlost dana, katastrofa.
Znači, uloţili smo jednu inicijativu kada smo sazvali konferenciju za novinare da objavimo to što
ţelimo da se procesi završe kraće, došla je samo jedna medijska kuća, za njih je to nevaţno, a to
nam je velika stvar koja će doprineti da se spor pre završi, da dođemo do pravde i počnemo da
stičemo poverenje jedni u druge. Iskreno, dosta je urađeno našim SOS telefonom. Imali smo preko
1000 besplatnih pravnih slučajeva koje smo zastupali bez obzira da li su ţene članice sindikata, čim
su se javile ukazale su na problem, reagovali smo. Ţao mi je što gospođa Lepa Ţivanović nije mogla
da dođe da priča o problemima, jer je i ona pravnica, kako ih je rešavala. Imamo Veru Kondić koja
je takođe ekspert za mobing i pravni osnov, kako zaštititi sebe i sebi pomoći, ali moramo i same da
nešto preduzmemo, moramo same da se malo zaloţimo. Početak je i sa Socijalno-ekonomskim
savetom delovali smo na to da u našoj skupštini bude 30 posto ţena i to se promenilo i to je dobro
ali gde su naših 30 posto kvote u našim sindikatima i našim rukovodstvima. Zašto smo dobre samo
da budemo piskarala zar među nama nema divnih sposobnih ţena koje mogu dalje sve to da guraju
ali moramo zajednički napred, morate i vi da nam s te strane budete vetar u leđa, da pomognemo
jedni drugima, nekad i kaţemo ova ravnopravnost nas moţda i ubi, moraš da budeš dobra majka,
dobra domaćica, dobra na poslu, dobra u firmi, a gde smo onda mi tu. Ali muškarac ne moţe da
pere sudove, to je sramota. Ţena moţe, ništa joj ne fali, moţe da vozi auto, rilja baštu, kopa, pere
sudove, ţena sve moţe. Mora naša kompletna svest da se promeni kako bi i sam poloţaj ţena malo
poboljšao.
Gordana: Ja moram da reagujem. Mislim da nije problem u ravnopravnosti, to je u redu, problem
je u sistemu koji drobi i ţene i muškarce, ţene naročito, jer one su dvostruko opterećene. Ali bio
je period kada su ţene bile masovno angaţovane, to je period AFŢ-a. Mlađi i ne znaju da je taj
period postojao. Tada su se napravili gigantski koraci ka ţenskoj ravnopravnosti. Ţene su tada
osvojile pozicije i nove profesije, veliki broj je postao ekonomski nezavistan, zakoni su bili takvi,
zakoni koje mi sada gubimo, jer ne znamo kako su teško osvajani. Bilo je vreme kada je bilo
moguće osvojiti taj prostor, zato što su ljudi imali svest da se radi nešto za opšte dobro. Danas ne
postoji ništa što se radi za opšte dobro, pogledajte kakav je ovo sistem koji ne samo da drobi ljude,
cedi, oni su potrošna roba koja treba da donese kapital, nemaju vremena za privatni ţivot, trpe svi
zbog sistema. Sistem treba da se promeni. Nema ni jedne institucije koja moţe bez greške da se
13
prepozna da radi za opšte dobro. Samo 23 posto ispitanika u toj našoj anketi je
reklo da bi ţelelo da sazna vise o zakonu o štrajku i o tome kako štrajkovati. Šta
to znači? Da uopšte ne veruju u solidarnost i zajedništvo. Korpus naroda,
muškaraca i ţena, je potpuno razbijen. Šta su ţeleli? Ţeleli su da saznaju nešto o
pravnoj zaštiti kako bi lično mogli da se angaţuju u rešavanju svojih problema.
Potpuno smo razbijeni, nema solidarnosti koja je ključna reč ovoga vremena jer je
skupocena i nedostajuća i opšti interes. Ovde je sve razbijeno i mislim da je
suština da se mi među sobom ne nadmudrujemo, nego sloţimo da je sistem taj
koji to radi i da je borba protiv ovog sistema suština naše priče i onoga šta
hoćemo.
........
Tribina ciklusa Rod i
levica: Žene i sindikati,
Dom omladine Beograd,
mart 2013.
Sidonija: Ja se ne bih sloţila da je problem u sistemu već u onima koji čine taj
sistem, a to je svako od nas kao pojedinac i ako ne budemo sebe menjali i
pokazivali ostalima oko sebe da se moţe menjati, a to smo mi pojedinci u svojim
kućama i u organizacijama u kojima radimo. Ako se ţena povlači pred svakim
muškarcem kao nejaka, ja mislim da je ona samo fizički nejaka jer iza svakog
uspešnog muškarca stoji uspešna ţena, što je apsolutno tačno, i sada oni ne bi bili frustrirani, ali
mislim da sve potiče iz kuce gde majka svoje sinove mazi, pazi, doručak u krevet, mogu da dolaze
kad hoće, odlaze kad hoće, nisu sposobni za ovo, nisu sposobni za ono, što mislim da apsolutno
nije tačno, a ćerke su te koje treba sutra da slušaju, budu poslušne, dobre majke, supruge,
ljubavnice i još dobre i na poslu i da ih svaki dan čeka supica. Supicu moţe i muškarac da skuva,
moţe da ispegla, da pričuva decu, da ih odvede u vrtić, i da sa dobrom organizacijom posla u kući,
ne gledajući svoje majke koje su navikle da rade kako su navikle, nego da se prilagode novom dobu.
Ja sam majka dva sina i apsolutno ne priznajem podelu posla na muške i ţenske i jedino dogovor
moţe da napravi kako ćemo funkcionisati u kući, da svako bude uspešan u svom poslu, radi na sebi,
raste i napreduje i to j nešto što svako od nas mora da radi čitav ţivot. Da ovim apsolutno nikako
ne mogu da se sloţim jer kaţem imam iskustvo od dvadeset godina i apsolutno ono s čime mogu da
se sloţim to je da ne postoji solidarnost. Solidarnost u društvu uopšte ne postoji, a sindikat bi
trebalo da bude jedna od organizacija gde je solidarnost jako razvijena. Ono što bi ja rekla kad su
koleginice pomenule sudove rada, pre nego što kaţem koliko su kod nas zastupljeni muškarci i
ţene od članstva do organa, mislim da je krucijalna stvar da bi s smanjio proces sudstva i ispoštovao
Zakon o radu ono što imaju zapadne zemlje a to su sudovi rada i pre nego što dođe do suda rada i
da vrši se u roku od 6 meseci sa specijalizovanim advokatima, jer iz svoje prakse govorim; ovaj,
srela sam pravnika i pravnika, ima onaj sistem što si završio da nisi ovaj završio danas ti ne bi mogao
da diplomiraš praksu advokata, da se razumemo sve i svasta. Advokatura je isto što i lekar
specijalista, isto što i pravnik ovaj specijalista u oblasti krivičnog prava, porodičnog prava,
građanskog prava itd. zato su nam i potrebni sudovi rada gde ne rade po kazni sudije nego su
eksperti za radno pravo da mi kao sindikalci ne moramo da im objašnjavamo šta je posao jednog
člana sindikata pogotovu predsednika sindikata, sekretara republičkog odbora, predsednika
republičkog odbora i da napiše od reči do reči, pričam iz prakse, kad pravnik po struci radi u
sindikatu, izvrstan pravnik, izuzetan poznavalac radnog prava i statuta koji objašnjava šta je posao
jednog sindikalca, ona to sve zapiše i onda donese odluku, posle 13-14 godina vođenja radnog
spora, prvu negativnu odluku jer je to poslodavac pa je ovaj svedočio u korist stranke koja je u
postupku tuţilac. Pre nego što bi došli do sudova rada ja sam imala arbitraţe i uspešno su završene,
to je sve stvar praktike kako će ko od nas da radi i kako će da prilazi članstvu i ima li članstvo
14
poverenja u njega. Onog momenta kad se pojavite pred članstvom, ja znam, mogu da vam pričam
priče od jutra do sutra, ali ne bih da vas davim, u svim ovim velikim multinacionalnim kompanijama
koje su došle sa strane mi smo pravili sindikate i ubedili smo poslodavce da mi nismo rušilački
faktor, ono što se priča o sindikatima, da nam je cilj da firme uspešno posluju, da ostaju dugo na
našem trţištu, da rastu i upošljavaju što više ljudi, naravno sa zaradama od kojih moţe da se ţivi, a
ne kao do sada da se iznosi kapital napolje preko banaka multinacionalnih kompanija itd. Da bi rekla
da bi kod nas u sindikatu moglo biti i bolje da su ţene više zainteresovane i da nemamo ovako
podeljenu strukturu, da čak i u organima predsedništva se ne nalaze ţene iz Sekcije ţena i iz Sekcije
mladih. Članstvo u Sindikatu saveza Srbije broji 505 hiljada, to su zadnji podaci, od toga je 232.300
ţena ili 46 posto. Ukupan broj granskih sindikata u periodu 2006-2009 je 28, a u periodu 20102011 je 28. Broj ţena predsednika 2008. je 9, a 2011. je 7. Broj ţena predsednika bio je 32, sada je
25. Kongres, kao najviši organ Saveza samostalnih sindikata Srbije od 2006-2009 je imao 390
muških i ţenskih delegata, a 2010-2011. bilo je 398. Broj ţena delegata od 2006-2009 je 137, a 2010
-2011. je 139, nije velika razlika ali je neka razlika, u procentima je ostalo 35 ţena i na jednom i na
drugom Kongresu. Ukupan broj muških i ţenskih članova koji čini veće su 102 člana 2006-2009., a
2010-2011. je 114. Broj ţena članova veća – 20, sad ih je 19. Procentualno broj ţena smanjio se u
Veću Srbije koji je posle Kongresa najviše telo. Predsedništvo - muškarci i ţene 2006-2009. je 21, a
2010-2011 je 30, od toga broj ţena 2006-2009. je 2, a 2010-2011 je 6. Procenat ţena 2006-2009. je
9,5 posto, a 2010-2011 je 20 posto. Znači u predsedništvu je procenat ţena porastao kao i njihovo
učešće u odlučivanju. Teritorijalna sindikalna tela koja danas funkcionišu, a nadamo se da će u
reformi biti drugojačije organizovani po principu zapada, ima sledeće: ukupan broj predsednika
teritorijalnih kancelarija u periodu 2006-2011. je ostao isti - 147. Broj ţena predsednica po teritoriji
na kancelarijama 2006-2009. je 13, a sada je 22. Procenat ţena u odnosu na 2006-2009. kad je bio
8,8 je danas 15 posto, znači povećan je broj učešća ţena na teritoriji. U Savezu samostalnih
sindikata Srbije učešće ţena u organima, u telu organa ne naravno u svim, raste. Pojedine ţene su
odlučile da menjaju svoj ţivot i način ţivota i da se uključe aktivno u reformu na svim nivoima pa i u
sindikatu jer sindikat ne postoji radi sebe nego postoji radi zaposlenih, i opet ponavljam računamo
na mlade jer u zadnjih 10 godina, zapravo zadnjih godina privatizacije imamo 10.000 novih članova,
po prvi put zaposlenih, koji do sada nikada nisu bili članovi sindikata i ono što sam ih ja pratila kao
mlade na nekim seminarima pokazali su izuzetnu inteligenciju, izuzetno obrazovanje, izuzetnu
zainteresovanost za bavljenje sindikatom. Naša Sekcija mladih ima još jednu akciju a to je da u
srednjim školama priprema mlade kadrove u smislu da znaju svoja prava, svoje obaveze kad prvi
put odu kod poslodavca. Sve je stvar „faktor čovek“ pre svega, ti koji se pojavljuju, čast izuzecima,
koji se pojavljuju u medijima nekad nastupaju sami, nekad u koordinaciji, to ne bih komentarisala, ali
u svakom slučaju ono što su ljudi sa kojima ja sarađujem u sindikatu i ostale kolege su izuzetno
posvećeni, nemaju praznik, nemaju vikend, nemaju popodne slobodno, maltene svoj ţivot su
posvetili radu u sindikatu. I svaki kolektivni ugovor koji smo uradili mi zajedno sa zaposlenima u tim
kompanijama je dobar, uvek moţe bolje, tamo gde smo nailazili na kolektivne ugovore koji su bili
„resavska škola“ mi smo bili šokirani neznanjem onih koji su radili te kolektivne ugovore na štetu
zaposlenih. Mala grupica ljudi je tu profitirala i danas pokušavamo da, gde je moguće, ispravimo
kolektivne ugovore i da radnik dobije platu koju zasluţuje. Postoji još jedna stvar koju socijalnoekonomski Savet apsolutno ne razlikuje a to je minimalna i osnovna cena rada. Minimalna cena rada
sluţi za firme koje su na ivici rentabiliteta ne bi li pokušali da se izvuku solidarno sa poslodavcem,
ako dobro vodi kadrovsku i poslovnu politiku, uglavnom nailazimo na jako nekvalitetne kadrove,
takvo nam je trţište, oni jeftinije koštaju, lakše se i menjaju, a osnovna cena rada koju ekonomski
Savet uporno ne donosi se primenjuje, ne postoji apsolutno nego se minimalna cena rada
15
primenjuje u svim delatnostima, da li su društvene ili proizvodne ili bilo kog tipa, kao osnovna cena
rada što je apsolutno nedopustivo. Jer ako neko pozitivno posluje onda ne moţe da primenjuje
minimalnu cenu rada kao osnovnu cenu rada. U slučaju da imamo razumnog poslodavca, ne
pričamo o delatnostima, uvek se ogradim, društvenim, kao što su zdravstvo i školstvo, jer bez
obrazovanih radnika i radnika zdravijih nema ni privrede, ovaj, to su segmenti koje smo mi zapustili
potpuno, zato i imamo trţište rada kakvo imamo, pa nam odlični kadrovi odlaze preko grane a
ostaje ono što nam ostaje - entuzijasti ostaju tako da je na nama zajedno sa nevladinim
organizacijama, ankete me nikad nisu mogle ubediti da je to tačno o čemu pričate, uvek dobro
dođu da bi se nešto menjalo, ovaj mislim, zajednički da menjamo nešto jer mislim da nešto se moţe
promeniti samo ako sindikati zajedno sa nevladinim organizacijama kao što je to u Evropi i u svetu
uopšte, sem u Srbiji gde smo onda izdajice, neprijatelji drţave itd, budemo sarađivali i podatke koje
ko skupi usmeravali u pravom pravcu a mislim da u Zakonu u radu koji je sada na pomolu ovi koji
nam prezentiraju ono što je osnovno to se ne dotiče školstva, zdravstva, predškolaca, gde je
poznat osnivač, nego tamo gde ima više poslodavaca, pa nam se i tu trţište rasulo gde imamo unije
raznoraznih, pa ne moţemo dobiti reprezentativnog poslodavca s kojim moţemo sklopiti granski
kolektivni ugovor i poboljšali status onih koji rade u privredi, pogotovu u trgovini. To odgovorno
mogu da tvrdim, gde nam je potrebno 6000 poslodavaca da bi došli do granskog kolektivnog
ugovora pa ono sto moţemo na nivou preduzeća da ispregovaramo to nam je uspeh ali s time
nismo zadovoljni jer nam radnici u trgovini, kad mi uzmemo da pročešljamo šta primaju, navodno
primaju iznad minimalne cene rada, oni primaju ispod minimalne cene rada i to 3-4 godine, znači
neko uzima pare ili iznosi napolje ili neko od menadţmenta puni dţepove. Ja bih mogla još mnogo
toga da pričam ali ja bih volela da se vi uključite jer mnogo toga počinje od vaspitanja i vaše ţelje
koliko ţelite da radite na sebi i koliko ţelite da se uključite.
Diskusija
.........
Tekst je deo transkripta razgovora realizovanog u sklopu ciklusa Rod i levica na temu Ţene i
sindikati, odrţanog u beogradskom Domu omladine 14. marta 2013.
16
Tribina*: "Ekonomsko
osnaživanje žena"
ĉetvrtak, 28. mart 2013. u 19:00
DOB//Klub
Ciklus: ROD I LEVICA 2//Uĉesnice: Rada Gujaničić – Ţenski centar, Uţice; Nadežda
Budimirović – Udruţenje ţena Pešĉanik, Kruševac i Bojana Minović – Udruţenje Fenomena,
Kraljevo
Dom omladine Beograda i Ženski informaciono-dokumentacioni trening centar (Ženski INDOK
centar) uz podršku Fondacije „Roza Luksemburg“ nastavljaju ciklus predavanja/diskusija na
temu ROD I LEVICA.
U okviru druge teme ciklusa "ROD I LEVICA – EKONOMSKO OSNAŽIVANJE ŽENA" govorićemo o
razliĉitim programima, radionicama i predavanjima o socio-ekonomskom osnaţivanju ţena koji su
raĊeni i koji se jos uvek sprovode, poloţaju nezaposlenih ţena, ţena iz ruralne sredine, kao i o
zadrugama i drugim formalnim i nefromalnim oblicima udruţivanja ţena.
Radmila Gujaničić je po profesiji pravnica i radi kao koordinatorka za ekonomsko osnaţivanje ţena
Ţenskog centra u Uţicu. Posebne oblasti profesionalnog interesovanja su pravni i ekonomski aspekti
za kreiranje programa ekonomskog osnaţivanja ţena, poznavanje razliĉitih vrsta propisa koji se
odnose na pravni i finansijski aspekt poslovanja pravnih lica i privrednih subjekata, poznavanje
knjigovodstvenih poslova i poslova iz domena finansijske operative. Njen rad se direktno odnosi na
kreiranje programa za zapošljavanje ţena (ţene iz kategorije teško zapošljivih lica) koje ukljuĉuje
razliĉite vrste znanja i praćenje društvenih i politiĉkih trendova kao i praćenje trendova u
zapošljavanju, kombinovanje sa sredstvima donatora kroz konkurse i sredstva NSZ kroz programe
aktivnih mera zapošljavanja.
Nadežda Budimović roĊena je 1958. godine u Kruševcu, diplomirala ţurnalistiku na FPN u Beogradu,
radi kao urednica kruševaĉkog nedeljnika GRAD. Feministkinja je, aktivistkinja Udruţenja ţena
Pešĉanik, trenerica na programu „Ţene to mogu u medijima“, trenutno asistentkinja na projektu
„Ţenski informativno edukativni centar“ koji Pešĉanik realizuje uz podršku švedske donatorske
organizacije Kvinna til Kvinna, kao saradnica uĉestvovala je i u realizaciji projekta „Urodnjavanje
politike zapošljavanja grada Kruševca“, realizovanog od maja 2011. do jula 2012. godine uz podršku
UN WOMAN.
Bojana Minović je aktivistkinja u Udruţenju Fenomena poslednjih 6 godina. Kroz projekte koji se tiĉu
ekonomskog osnaţivanja ţena se upoznala sa poloţajem ţena na trţištu rada, kao i poteškoćama s
kojima se nose ţene koje su odluĉile da se bave biznisom. Radila je na programima gde je obuĉavala
ţene da koriste raĉunare i internet i da stiĉu baziĉna ili napredna IT znanja i veštine u zavisnosti od
njihovi potreba, kao i korišćenje tehnologije za poboljšanje konkurentnosti na trţištu rada.
Cilj projekta ROD I LEVICA je emancipacija kroz edukaciju i otvaranje prostora za kritiĉko mišljenje i preispitivanje
opusa socijalnih pokreta sa posebnim osvrtom na feminizam na prostorima bivše Jugoslavije. Tema roda i levice
zapostavljena je i obojena mnogim predrasudama i zato predstavlja izazov, izvor inspiracije i nadamo se zanimljiv
podstrek za sve aktiviste/aktiviskinje, studente/studentkinje, istraţivaĉe/ istraţivaĉice, kao i sve one kojima je
bavljenje alternativnim politikama zadovoljstvo i oblast interesovanja. Svi su dobrodošli na naša predavanjima, koja
su osmišljena tako da nakon teorijskog uvoda u specifiĉnu temu, ostavljaju prostor za razgovor i debatu.
* Najava tribine
preuzeta sa veb sajta
Doma omladine
http://
www.domomladine.or
g/debate/tribinaekonomskoosnazivanje-zena/
ČETVRTAK, 28. MART 2013.
Tribina: "Ekonomsko osnaživanje
žena"
Učesnice/i: Rada Gujaničić - Ţenski centar, Uţice; Nadeţda Budimirović - Udruţenje
ţena Peščanik, Kruševac i Bojana Minović - Udruţenje Fenomena, Kraljevo
Moderacija: Lidija Vasiljević, ŢINDOK
............
Lidija Vasiljević: Tema večeras je Ekonomsko osnaţiivanje ţena, i s obzirom da je veoma vaţna i
za levicu i feminizam, trudićemo se da se fokusiramo na njene različite aspekte. U tom kontekstu
imamo i tri gošće koje dolaze iz različitih organizacija. Počećemo sa Radom Gujaničić, iz Ţenskog
centra u Uţicu koja je veoma dugo u ovoj oblasti prisutna. Ona je feministička aktivistkinja koja je
pokrenula jednu od prvih inicijativa za ekonomsko osnaţivanje u okviru Asocijacije za ţenske
inicijative. Rado, reci nam nešto o počecima inicijativa za ekonomsko osnaţivanje
Rada Gujaničić: Dobro veče svima, jako mi je drago da sam pozvana na ovu tribinu iz razloga što
se spominju rod i levica u nekom drugom kontekstu. Inače sve levičarske ideje koje su povezane sa
feminizmom, zadnjih 20 godina nisu toliko vidljive i prisutne i javnosti. Mladi ljudi se na tim idejama
ne vaspitavaju iako zahvaljujući feminiskinjama- levičarkama mi danas imamo neke vaţne stvari, kao
što su pravo na glas, na obrazovanje, na školovanje itd. Nismo dovoljno svesni značaja tih ideja, i
ţrtava koje su morale da budu date. Treba da se prisećamo tih ţena i učimo ţensku istoriju. Borba
za prava stalno traje, i u sferi rada, iako ih u teoriji ih ima, u praksi se ta prava mnogo krše.
Postojala je ideja da, kad krenemo u kapitalizam, svi ćemo svi biti kapitalisti. Zapravo je činjenica da
će jako mali broj ljudi imati veliku moć, što je rekla Marina Blagojević pre neki dan na tribini u
Medija centru, da smo svi mi postali najamni radnici… U Asocijaciji za ţensku inicijativu, postojala je
inicijativa levičarki, i tamo smo se trudile da se sve te ideje ne zaborave i razmišljale smo na koji
način u tom tranzitivnom periodu moţemo da radimo na ekonomskom osnaţivanju ţena. Odlučile
smo da radimo na ţenskom zadrugarstvu, i tu su se pojavile razne profesorke, teoretičarke koje su
se time bavile, i napisale su knjigu koja je posluţila kao osnov, i onda smo vodili kampanju, išle smo
kroz Srbiju i govorile o zadrugarstvu i o tome šta bi sve ţene mogle da rade kroz tu inicijativu.
Nastalo je 13 ţenskih zadruga i mi smo bile jako optimistične, mislile smo da će drţava pomagati
kooperative (kako smo ih zvale) kao npr. u Švedskoj gde se to dešava, sa uređenim fondovima.
Počele smo ţene da učimo kako da se udruţuju i upravljaju zadrugama. Ubrzo smo shvatile da naša
drţava nema volju da to razvija. Smatrale smo da je jako veliki broj ţena sa stručnim znanjima i
menadţerskih sposobnosti bez posla, a one su još uvek konkurentne, i smatrale smo da one mogu
da okupe neke mlade ţene koje imaju niţe kvalifikacije, i da praktično naprave neki tim onih koje su
visoko kvalifikovane sa ovim drugima i da se tako sarađuje. U Uţicu je nastalo pet zadruga:
obrazovna, knjigovodstvena, zemljaradnička i dve zdravstvene. Kroz praktične probleme smo
zapravo videli kakve sve prepreke naše društvo postavlja pred zadrugu. Pisale smo svima koji su
tada bili odgovorni, da bi rešili probleme, zbog trgovinskog suda, jer smo morale da izgubimo više
meseci na to. Mi smo takvo društvo da kad nam političari kaţu da nešto ne ide, onda to, ne ide, bez
18
obzira što imamo ustavno i zakonsko pravo. Do 2008. godine je knjigovodstvena zadruga jako lepo
radila. Preko donacija smo donele opremu, ţene su se organizovale kako im odgovara. Onda je
2006. Godine, u maju, Ministartsvo donelo uredbu po kojom se knjigovodstvnenim zadrugama
oduzima ta delatnost, i od tada su mogle samo agencije time da se bave. Od onda smo se trudile da
izmenimo zakon o zadrugama. Od 2002. do danas je bilo pet pokušaja da se donese Zakon o
zadrugama, zadnji put je to bilo 2010. godine gde je samo Ministartsvo bilo predlagač. Mi smo
aktivno učestvovale, i u neke delove Zakona smo uspeli da ubacimo nešto što je vaţno, ali ne u
okviru štedno kreditnih fondova koje bi trebalo da drţava da, za razvoj zadruga, jer je to
neophodno. Kod nas je sve monipolizovano, vlada treba da se odluči, hoće li da reši pitanje
nezaposlenosti ili ne, nezvanično smo čule da i to što smo uspele da ubacimo u nacrt 2010. će sve
biti obrisano… Taj zakon je vraćen iz Skupštine, tako da je jasno da u Srbiji ne postoji politička
volja da se zadrugarstvo razvija. A zašto je zadrugarstvo vaţno za reševanje pitanja siromaštva ?
Prva zadruga koja je bila formirana u Engleskoj je formirana da bi se nabavljala roba po poštenim
cenama. Nakon toga su nastala zadruţna pravila o kojima ću vam kasnije nešto reći. Suština zadruge
je nešto što je nam je veoma vaţno u feminizmu, a to je demokratičnost, solidarnost, i samopomoć
- pravo svakog čoveka da se samoorganizuje. Šta to znači? Imam pravo, na samopomoć , da
preţivim. Nama se to poklapa s onim što jeste feministički pokret. S jedne strane ţene da se
organizuju, a da rade da zarađuju i s druge strane da imaju kontrolu nad tim sredstvima, kontrolu
nad svojim ţivotom, a ne da postanu najamne radnice, za minimalnu cenu rada koja je oko 17.000
dinara. Uopšte mi nije jasno kako su došli do te cene rada. To je nešto strašno. S druge strane vi u
zadruzi ne moţete zarađivati mnogo više novca ali ipak imate neku kontrolu nad svojim ţivotom,
učestvujete u nekim procesima i osećate se kao ljudsko biće, a ne kao ljuštura.
Lidija: Pored otpora drţave i njenih institucija, da li bi ste nam rekli kakvo je iskustvo u praksi?
Koji su sve bili izazovi, i kakva su vaša saznanja na osnovu toga?
Rada: Evo ako smo mi u Uţicu uspevali, mi smo kombinovali sredstva donatora, pratili konkurse,
kombinovali aktivne mere zapošljavanja i ono što smo mogli da zaradimo na trţištu dajući određene
usluge. Na taj način smo uspevali da premostimo te nedostatke, koje bi moţda imali iz nekog
razvojnog fonda. Najuspešnije je radila obrazovna zadruga, uglavnom škole stranih jezika i kursevi
računara. Zdrastvene zadruge još uvek postoje, mada se nisu mnogo razvile, ali ipak zadovoljne
smo što su one preţivele. Drago nam je što je nešto od toga ipak zaţivelo, i zbog toga što javni
sektor više nema prostora za to… Problem sa zemljoradničkim zadrugama je isto tako u zakonima,
koji ne prepoznaju domaću hranu. Vi da bi ste proizvodili i pakovali hranu, oni vas obavezuju da
imate tehnologa, maltene fabriku, i to je gotovo nemoguće, da mali proizvođači to ispune, s druge
strane drţava reketira te proizvodjače (kad im zatreba para, oni pošalju neku inspekciju). U svetu
osamsto miliona ljudi posluje preko neke zadruge, a u Evropi 92 miliona, što je dokaz koliko je to
značajan sektor.
Lidija: Sa nama je Bojana Minović iz organizacije Fenomena. Bojana, Fenomena je radila
istraţivanje vezano za preduzetništvo, i to u okviru projekta koji se bavi ekonomskim osnaţivanjem
ţena - preduzetnica. Da li bi nam rekla prvo nešto o projektu, pa zatim i o istraţivanju?
Bojana Minović: Počele smo s radom 2006 godine, jer nam se nametnula problematika koja se
tiče nasilja nad ţenama. Dve godine smo se bavile temom nasilja nad ţenama, i reproduktivnim
pravima ţena, dok u jednom momentu nismo shvatile koliko su ekonomski nezavisne ţene u boljem
poloţaju od ekonomski zavisnih ţena, i koliko je kombinacija nasilja nad ţenama i ekonomske
19
Tribina ciklusa Rod i
levica: Ekonomsko
osnaživanje žena, Dom
omladine Beograd,
mart 2013.
zavisnosti, pogubna. Napravile smo istraţivanje koje se
tiče poloţaja ţena na trţištu rada, i osnaţivanju ţena u toj
sferi na različite načine. Prvi pilot projekat smo imale s
nezaposlenim ţenama, gde smo ţelele da promovišemo
preduzetništvo, shvativši kasnije da nismo mogle da
imamo kapaciteta da nastavimo da radimo na tome,
okrenule smo se ţenama koje su već bile u biznisu i tada
su se pojavile UN Women koje su nas finasijski podrţale
u tom projektu. Realizovali smo ga tokom 2011/12.,
projekat se zvao: Radna prava ţena - promocija ţenskog
preduzetništva i društveno odgovorno poslovanje. Mi
smo uspele na projektu koji je teţak 18.000 evra, da
napravimo niz rezultata, to je tipično ţenski, sad kad to
gledam vidim šta je sve bilo tu. To su: radionice, seminari, obuke, sastanci, brošure, filmovi, sati i
sati rada... Od podataka koji nisu razvrstani po polu, bez podataka, dobijete hrpu podataka gde su
ţene preduzetnice u Kraljevu, privredna društva i preduzetničke radnje. Ţene su imale potebu za
organizovanjem, ali nisu znale kako, nisu razumle značaj udruţenog rada. Zahvaljujući našoj
saradnici iz knjigovodstva, napravili smo selekciju samostalnih ţena u biznisu, jer postoji niz firmi
koje se vode na ţene, ali zapravo one to ne rade. Neke od ţena samo pokrivaju svoje muţeve koji
tu rade. Kasnije smo shvatile da su mnoge ţene koje su bile nezaposlene, zbog toga se okrenule
samostalnom biznisu, dok muškarci prave firme po drugom principu, drugim putevima ulaze u
biznis. Uglavnom, bilo nam je jasno da radnjama često upravljaju ţene, ali samo formalno, zapravo je
to samo pokriće. Uradile smo intervjue sa njima i pokušale smo da učinimo da shvate svoj
potencijal, i za početak naprave udruţenje, u tome smo i uspele jer je ono registrovano u
septembru 2011. godine i tome je prethodio niz obuka, sastanaka, strateškog planiranja. One imaju
i sajt na internetu gde je i baza podataka o 35 preduzetnica, od kojih se nekih 15 pojavljuje u našoj
brošuri. Ono što je zanimljivo, i mogla bih da podelim s vama da je jedan od osnovnih problema bio
to što su ţene imale otpor prema ovom procesu umreţavanja, govoreći da im je svaki minut
dragocen, kada smo ih pitale šta to znači, zašto ne nađu vremena da unaprede svoj posao, one su
govorile o tome da imaju posao i u firmi, ali i kod kuće, jer su kod kuće imale tradicionalnu ulogu,
koja je podrazumevala potpunu kontrolu nad stvarima u domaćinstvu… Ţene su često govorile,
nemoj da me zamajavaš, nemam ja vremena za to. I jako su opterećene, naročito mogućnošću
naplate. Pored svakodnevnih problema, imaju problema i sa raznim oteţavajućim okolnostima, iako
je jedna od strategija za smanjenje siromaštva zapravo povećanje zapošljivosti ţena, ništa se zapravo
tu ne radi… Ovde imam i neke statistike koje ukazuju na to da ţene često nisu imale sredstva, niti
podršku sredina, a takođe je i postojao problem neravnopravnog tretmana na trţištu
preduzetništva. Kao pozitivan faktor navodile su ţelju za boljom zaradom i da same sebi budu
gazdarice. Najmanje prisutan motiv je bio veća mogućnost u ostvarivanju poslovne karijere.
Pretpostavljam da taj motiv mora da sazri, i da dođe na red.
Rada: Postoje istraţivanja koja potvrđuju činjenicu da ţene najčešće ulaze u privatan biznis zbog
preţivljavanja, a ne da bi ostvarile neku karijeru, niti veću zaradu. To karakteriše mala preduzeća
koja vode ţene. Imala sam i iskustva sa ţenama koje nisu imale kontrolu nad novcem dok je firma
fino napredovala, a kada je dolazilo do situacija da krene na dole, i kada se ide na sud da se
ispunjavaju određene obaveze, one su postajale potpuno same u tome. Morale bi da vrate dugove.
20
Bojana: Ţene koje su u našoj bazi podataka se bave različitim zanimanjima, od usluţnih delatnosti,
do teške metalurgije. Predsedcica udruţenja je cvećarka, koja je uključila celu porodicu u biznis,
rekla je da često ne moţe da posluje jer je uţasava muški princip poslovanja, gde se sve rešava u
kafani. Paralelni dogovori su se uvek odvijali mimo glavnih, i rekla je da ţene mogu isto to, ali da nije
transparentno, a da stvari izgledaju drugačije kada ţene posluju. Zvuči kao generalizacija, ali to je
njihovo mišljenje… Neke mlade ţene su time ohrabrene i zahvaljujući i medijskoj pokrivenosti
obaveštene, tako da je mnogo veće interesovanje. Ţene svih godina su se uključile u to.
Rada: Nije dovoljno mladih ţena uključeno u preduzetništbvo, i to je vaţna tema.
Lidija: Iz Peščanika, organizacije iz Kruševca sa nama jeNadeţda Budimović. Kakvo je vaše iskustvo
na projektu pomoći zapošljavanja ţena?
Nadežda Budimirović: Peščanik se nije bazično bavio ovom temom, međutim razumele smo
kroz čitav korpus tih iskustva, koliko je ekonomsko osnaţivanje ţena vaţno za sve aspekte rada s
njima, i potaknute serijom edukacija, počele smo i time da se bavimo. Mi smo radile projekat kojim
smo monitorisale rodne aspekte trošenja budţetskih para u Kruševcu, i htele smo da proverimo
koliko je rodno osetljiv, i koliko doprinosi mogućnosti da ţene dobiju posao. To smo radile 2011. i
2012., kroz taj proces monitoringa lokalnog akcionog plana, videle smo koliko su gradske politike
nesenzibilisane po tom pitanju a i putevi su zatvoreni da se to uradi. Uradile smo analizu lokalnih
akcionih planova i napravile preporuke za pravljenje novog akcionog plana sa uključenom
komponentom rodne osetljivosti, kroz tu analizu smo shvatile da su lokalni akcioni planovi zapravo
prepisivani planovi Nacionalne sluţbe zapošljavanja, bez ikakvog uvida šta je potrebno jednoj
lokalnoj uzajednici. Rezultati su pokazali da oni nisu ni na koji način učinili boljom situaciju, već su
problem produbljivali. Savet za zapošljavanje koji sprovodi mere aktivnog zapošljavanja, takođe,
nema ni jednu ţenu u svojim redovima. Ne samo da nema nijednu ţenu, već ni jednu osobu iz teţe
zaposlivih kategorija, iako u tom lokalnom akcionom planu stoji da je tu romska populacija, invalidi,
lokalno raseljena lica, i na kraju i ţene kao teţe zapošljiva kategorija… U istraţivanju smo koristile
dve fokus grupe, jedna grupa su bile nezaposlene ţene, a druga korisnice tih fondova koji su
izdvajani u prethodnom lokalnom planu. Pokazalo se da od deset grantova koje su podelili, zapravo
jako malo, tačnije samo jedna korisnica je opstala, i to je jedna preduzetnička radnja… Od korisnica
smo čule da je 1690.000 jako malo, tako da su morale da uloţe duplo, generalno ţene nisu imale šta
da uloţe, i nisu imale imovinu i često se nalaze u drugačijoj socijalno-ekonomskoj situaciji u odnosu
na muškarce. Ukolko bi postojao fond kojim bi se povećao iznos dobili bi smo veću zaposlenost
ţena. Dobili smo povratnu informaciju, kroz jedan rukom pisan zapisnik sa sastanka na kome su
razmatrali i ovaj naš zahtev i preporuke, od 16 članova saveta, imali smo samo jednog koji se
zauzimao za nas. Svi ostali su pohvalili činjenicu da je takav posao urađen, ali se nisu sloţili s
preporukama… Dobili smo takođe i odgovor da bi povećanjem tog iznosa za ţene, zapravo došlo
do diskriminisanja muškaraca. Kao i obično, kako se to već dešava s krađom ideja, neke stvari su
oni ipak prihvatili, i nisu ih preimenovali kao naše. Mi smo preporučile i da se rade rodne analize,ili
rodno osetljive statistike, jer smo imale mnogo problema da dođemo do podataka, Nacionalna
sluţba je imala nešto malo rodnih statistika, ali sve drugo je bilo bez takvim informacija. Takođe,
bilo bi vaţno ispitati, zašto je dolazilo do odustajanja, šta je to, da li je proceduralna mera, šta
uraditi da se broj odustajanja smanji. Ono što je bio rezultat svega toga je da je naš grad počeo da
radi rodnu statistiku zaposlenih u javnom sektoru, naravno nigde se ne zna da to ima veze sa
Peščanikom, kao što ništa drugo nema veze sa Peščanikom. Kruševac je u zadnje vreme postao
jedno, da tako kaţem, nebezbedno mesto, ne osećaju se ţene u ţenskim organizacijama bezbedno.
Sad imamo vladu od 11 članova, bez ijedne ţene i imamo javna preduzeća bez ijedne ţene na čelu
21
javnih preduzeća. Kada smo postavili to pitanje gradonačelniku javno, dobili smo odgovor da je to
jako teţak posao koji zahteva celodnevno angaţovanje, i da je to bio njihov način da zaštite lepši
pol, šta god to značilo. Ono što sam zaboravila da kaţem je da je Peščanik projekat radio uz
podršku Saveta za rodnu ravnopravnost, čiji smo pridruţeni član.
Rada: Nešto bih da dodam, mi smo kao Ţenski centar dosta prisutni u Uţicu i zna se da smo mi
zastupali ţene u borbi protiv korupcije , diskriminacije i što kaţe Nada osećate se nebezbedno, ali
meni se dopalo da sam ja kao članica Ţenskog centra bila u Savetu dve godine i lepo sam ja tamo
kao članica Saveta mogla moge stvari da predlaţem, i onda razumete, sasvim je drugačije kad niste
tamo. Mi smo razvili posebne programe za samozapošljavanje seoskih ţena, druga stvar formirali
smo radne grupe koje se odnose na Nacionalnu stragiju za poboljšanje poloţaja ţena, i sad mi
odjednom imamo 25 osoba koje se bave tim temama, među njima ima dosta stručnjakinja, i to se
proširilo kao grupa koja ima određenu moć, a i naša predsednica je bila vrlo lukava i uspelo joj je da
predsednika skupštine ubedi da postane član tog Saveta, i on sam sada vidi kako ozbiljno radimo.
Stvari počinju da se kreću u nekom drugom pravcu, i u vođenju statistike u Upravama, i mnogo je
dobro što smo taj Savet zapravo ojačale, i imale smo sreće i da je neka od tih političarki ţelela time
da se bavi.
Diskusija
.........
Tekst je deo transkripta razgovora realizovanog u sklopu ciklusa Rod i levica na temu Ekonomsko
osnaţivanje ţena, odrţanog u beogradskom Domu omladine 28. marta 2013.
Tribina ciklusa Rod i
levica: Ekonomsko
osnaživanje žena, Dom
omladine Beograd,
mart 2013.
22
Najavni plakat ciklusa tribina ROD I LEVICA
Doma omladine Beograda, april 2013.
Tribina*: "Rod i levica - Kultura
i subkultura"
ĉetvrtak, 25. april 2013. u 19:00
DOB//Klub
Ciklus: ROD I LEVICA 2//Govore: Olga Dimitrijević, dramaturškinja, Tanja Marković, aktivistkinja
i Nenad Radić, istoriĉar umetnosti
Dom omladine Beograda i Ženski informaciono-dokumentacioni trening centar (Ženski INDOK
centar) uz podršku Fondacije „Roza Luksemburg“ nastavljaju ciklus predavanja/diskusija na
temu ROD I LEVICA.
U okviru druge teme ciklusa "ROD I LEVICA – Kultura i subkultura" naše gošće/gosti će predstaviti
razliĉite aspekte odnosa levice i roda u okvirima filma, slikarstva i vizuelnog identiteta ţena u doba
socijalizma, a takoĊe ćemo se pozabaviti i savremenim izrazima u okvirima angaţovanog pozorišta i
strip-arta.
Olga Dimitrijević - Diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Na odseku
Rodnih studija Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti, odbranila MA tezu „Telo narodne
prevaĉice na srpskoj Estradi: konstrukcije nacionalnih identiteta posle 2000. godine“. Drama „Internat“
premijerno izvedena u pozorištu Dadov oktobra 2009. godine. Scenaristkinja je dokumentarnog filma
„BuĊenje“ (r. Irena Fabri, 2010). Od 2010. godine ĉlanica redakcije QT magazina i Centra za kvir
studije i predavaĉica na filmskim tribinama u Domu omladine. Dobitnica Sterijine nagrade za
savremeni dramski tekst “Radnici umiru pjevajući” 2012. godine.
Nenad Radić - Istoriĉar umetnosti, docent pri Seminaru za muzeologiju i heritologiju Odeljenja za
istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, od 2010. godine. Bavi se
muzeologijom, istorijom kolekcionarstva i istorijom moderne umetnosti. Jedan je od urednika Zbornika
Seminara za studije moderne umetnosti, Filozofskog fakulteta u Beogradu.Od 2002. do 2004. godine
bio je kustos Likovne zbirke Josipa Broza Tita u Muzeju istorije Jugoslavije. Autor je brojnih muzejskih
izloţbi (Solo Goya 2002, Kupaĉice 2003, Praznik 2004. itd.) kao i izloţbi moderne umetnosti. Izloţba
„Zbirka slika druga predsednika“, kao i prateća knjiga „Pusen i petokraka“ rezultat su njegovog
višegodišnjeg rada i istraţivanja na polju istorije umetnosti, kao i na polju politiĉke i društvene istorije.
Tanja Marković - Diplomirala je psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. PohaĊala je Studije
kulture i roda (AAOM) i Magistarske studije Univerziteta umetnosti u Beogradu, odsek Teorija
umetnosti i medija. Jedna je od osnivaĉica teorijsko-umetniĉkog kolektiva Uz)bu))na))) i Centra za kvir
studije. Tekstove je objavljivala u ĉasopisima: TkH, Scena, ProFemina, Treći trg, Agon i u nekoliko
knjiga. Izlagala je u Beogradu, Beĉu, Temišvaru i San Diegu, a performanse izvodila u Zagrebu,
Ljubljani, Londonu, Beogradu. Koautorka je dve drame: Diskretne ţene, dekorativno dete, danska
doga (Scena, Novi Sad, 2008. i Nova drama www.nova-drama.org; u reţiji Bojana ĐorĊeva izvedena
na Trećem programu Radio Beograda, 2012.) i Plovidba (javno ĉitanje na Sterijinom pozorju, Novi
Sad, 2009. i u gledališĉu Glej, Ljubljana, 2008). Bavila se psiholingvistiĉkim istraţivanjem. Aktivistiĉki
saraĊivala sa Ţenama na delu, Centrom za nenasilnu akciju i Ţenama u crnom.
* Najava tribine
preuzeta sa veb sajta
Doma omladine
http://
www.domomladine.or
g/debate/tribina-rod-i
-levica-kultura-isubkultura/
Cilj projekta ROD I LEVICA je emancipacija kroz edukaciju i otvaranje prostora za kritiĉko mišljenje i preispitivanje
opusa socijalnih pokreta sa posebnim osvrtom na feminizam na prostorima bivše Jugoslavije. Tema roda i levice
zapostavljena je i obojena mnogim predrasudama i zato predstavlja izazov, izvor inspiracije i nadamo se zanimljiv
podstrek za sve aktiviste/aktiviskinje, studente/studentkinje, istraţivaĉe/ istraţivaĉice, kao i sve one kojima je
bavljenje alternativnim politikama zadovoljstvo i oblast interesovanja. Svi su dobrodošli na našim predavanjima, koja
su osmišljena tako da nakon teorijskog uvoda u specifiĉnu temu, ostavljaju prostor za razgovor i debatu.
24
ČETVRTAK, 25. APRIL 2013.
Tribina: "Rod i levica - Kultura i
subkultura"
Učesnice/i: Olga Dimitrijević, dramaturškinja, Tanja Marković, aktivistkinja i Nenad
Radić, istoričar umetnosti
Moderacija: Lidija Vasiljević, ŢINDOK
............
Lidija Vasiljević: ....Dobro veče svima. Današnja tema jeste naravno vezana za rod i levicu kao i
sve prethodne ali ovog puta ćemo se baviti implikacijama u kulturi i subkulturi a pre svega ćemo se
baviti, jednim delom realnosti vezanim za način doţivljavanja ţene, predstavljanje ţene u doba levice
kao mejn strima tj. u doba socijalizma u kome su neki od nas odrastali. Tom prilikom ćemo se
naravno pozabaviti likom i delom Jovanke Broz koja jeste bila inspiracija, muza, drugarica i prva
dama istovremeno. Jako puno kontradiktornosti je vezano za njen lik i delo, privatan ţivot, i čak i
danas podiţe mnogo prašine ono sto ona povremeno izjavljuje u medijima. Prvi današnji
glasnogovornik je Nenad Radić, istoričar umetnosti koji se inače bavi podrobno likom i delom
Jovanke Broz. Reći će nam zašto je toliko fasciniran njome moţda kasnije.
Nenad Radić: Dobro veče, drago mi je što ste se okupili u ovako lepom broju iako je napolju lep
dan. Ja otvaram ovu tribinu jednom neobičnom temom predstavom Jovanke Broz. Počećemo
jednom slikom o kojoj sam ja inače pisao. Moje interesovanje za Jovanku Broz je sporedno, ja sam
se prvenstveno bavio zbirkom Josipa Broza Tita zato što sam radio u Muzeju istorije Jugoslavije kao
kustos likovne zbirke, zapravo zbirke druga predsednika koja se tamo čuva. Kao što znate nekad je
bila deo Memorijalnog centra Josip Broz Tito. Trenutno predajem na Fakultetu muzeologiju i neke
druge predmete u okviru seminara za Studije muzeologije i heritologije na Odeljenju za istoriju
umetnosti. Jovanka je bila nezaobilazna tema, izuzetak koji moţda potvrđuje pravilo. Ja se bavim iz
aspekta pojavnosti, društvene istorije, istorije umetnosti u najširem humanističkom značenju. Moja
istraţivanja znači nisu ograničena na istoriju umetnosti. Ovo je portret Jovanke Broz iz 1952.
godine. Rezidencija Josipa Broza je zapečaćena posle njegove smrti, a Jovanka je ubrzo iseljena i
dosta njenih predmeta je ostalo. Prostor je pretvoren u izloţbeni, Memorijalni centar je otvoren
1982. godine, tu je ostao i ovaj portret iz 1952. godine kada se Jovanka prvi put pojavila na javnoj
sceni. Ona je Tita upoznala u toku rata, 1945. godine je došla na sluţbu u Beli dvor, u rezidenciji je
bila kućepaziteljica, domaćica vile, sve vreme smerno u pozadini njegovoj, izgradnje društva i
građenja sopstvenog lika, a ovaj portret je nastao posle njihovog tajnog venčanja. Jovanka se
pojavljuje tek u septembru 1952., povodom prijema kod Entoni Idna, premijera Velike Britanije. Tu
dolazimo do paradoksa drugarice Jovanke u zlatnom ramu u haljini od plave svile sa belim
rukavicama i ruţama. Drţanje Jovanke Broz, smerno i pasivno, nije bilo spontano, ona je bila
proizvod aparata koji je pravio Titovu predstavu kako je ona trebala da izgleda u očima domaće
javnosti i sveta. Ona će se kao otelotvorenje Jugoslavije u ţenskom rodu mnogo više pojavljivati u
svetskim nego u domaćim medijima, uvek zajedno sa Titom, u njegovoj senci. Od 1951. godine ona
godinu dana provodi u Rimu u tajnosti gde je na obuci lepim manirima, načinu oblačenja,
25
transformiše se u fizičkom izgledu. Ovaj portret je prvi put izloţen prošle godine. 1954. godine će
Đilas objaviti tekst „Anatomija jednog morala“ o dvostrukom moralu vrha levice, kritikovao je
odnos dvostrukosti u odnosu na bračne partnere kod najviših funkcionera. Radilo se o slučaju Peke
Dapčevića i njegove supruge koja nije bila podobna za to visoko društvo jer nije imala radničku
prošlost, bila je glumica iz građanske porodice. Jovanka je pre transformacije izgledala grublje, sa
izraţenim obrvama, potpuno drugačijeg drţanja, u svedenoj garderobi, a onda odjednom dobija
auru Holivuda jer Tito je bio oboţavatelj holivudskog glamura i postaje kemp ikona. Ovo je slika iz
spavaće sobe Jovanke Vlaha Bukovca, hrvatskog slikara. Ovo je fotografija Jovanke iz 1956. 1952.
godine se u Jugoslaviji objavljuje roman „Rebeka“ i krajem te godine prikazuje Hičkokova „Rebeka“,
film o skromnoj devojci koja se udaje za aristokratu i u senci je njegove pokojne ţene koja je
kontraverzni lik. Jovanka je bila u senci Titove prethodne ratne veze koja se završila tragično,
drugarica je preminula od tuberkuloze u Belom dvoru. Đilas je karakterističnu Jovankinu pozu
nazvao jugo osmeh. Ovo je slika iz 1956. u vrtu Uţičke 15, pogledajte kako glamurozno izgleda ovaj
par na vrhu levice. Ovo je iz posete Francuskoj, ovo je otvaranje nekog preduzeća, za domaću
javnost gde nema prilagođavanja publici. Znalo se mesto gde se ona pojavljuje u javnosti. Ovo je
scena gde ona izlazi iz aviona i prelazi na kamilu, ovo je slika njihovog svadbenog putovanja u
Grčkoj. Ovo su ekskluzivne 4 fotografije koje je slikao Tito. Ovde je fotografija gde ona obavlja
kućne poslove, krpi i šije. Ona na ovim slikama nema taj osmeh, deluje setno, umorno, iscrpljeno, a
na nekim slikama deluje kao da ne ţeli da bude fotografisana, vidi se otpor, Tito je progoni svojim
fotoaparatom. Titovo pravljenje ţene koja će biti u skladu sa njegovom predstavom je pigmalionski
čin koji je njemu koristio, ona je iskorišćena u propagandne svrhe, to je trajalo dosta dugo do
poznih 70 tih godina, do tada je bila prva drugarica SFRJ, teška uloga koju je na početku lako
obavljala, a onda sve teţe. Zanimljivo u ovoj priči i kontraverzno za naše razmišljanje o levici i rodu
nije samo odnos stvaranja ovakvog lika, ikone, predstave, već i odnos vrha vlasti, podela sfera na
mušku i ţensku sferu i naš odnos prema prvoj drugarici. Koliko je on izbrisan iz našeg pamćenja.
Ovo je model koji se preuzima sa zapada, američki model prve dame, Tito će biti sahranjen isto
kao i Ruzvelt, dosta je preuzeto iz američke ikonografije, vizuelne, a manje iz istočne.
Pretpostavljam da bi sada mogli od svih supruga predsednika iz istočnih zemalja da se setite jedino
Elene Čaušesku. Svi znaju kako je izgledala Jovanka. Mi smo potisnuli tu sliku tog ideala muškoţenskog para na vrhu vlasti. Supruga današnjeg predsednika Srbije više nema tu simboliku i teţinu,
ovo je sistem koji je dotrajao, mada u drugim društvima to postoji.
Lidija: Koliko je Jovanka bila zanimljiva slikarima i vajarima, na bilo koji način?
Nenad: Postoji slika Omera Mujadţića, portret Boţidara Jakaca sa pudlicom i skulptura u mermeru
koja je u Beogradu. Nije bila mnogo popularna. Tito je bio više prisutan, njegov lik je zašao u sve
sfere, a Jovankin je ostao u sferi privatnog, ali fotografija je napravila tu glamuroznu sliku koja se
kopirala. Ţene su imitirale Jovanku, postojale su sandale koje su se zvale Jovanka, trudile su se da
podraţavaju tu sliku i tu dolazi do promene predstave ţene. U socrealizmu se gubi rodna razlika,
ţena je izjednačena sa muškarcem i prestaje da bude inspiracija. Interesantne su umetnice u tom
periodu, skulptorka Olga Jančić i plejada skulptorki. Pre rata je to bila muška profesija. Mi smo imali
sjajne slikarke i pre drugog svetskog rata, a posle su izjednačene u sistemu obrazovanja. Do prvog
svetskog rata ţene ne smeju da prisustvuju časovima anatomije jer ne smeju da vide nago telo. Ovo
se malo menja između dva rata, ali ţene teško dobijaju stipendije, a ta slika se znatno menja posle
drugog svetskog rata i to je posledica opšte atmosfere u društvu. Primer Jovanke je kontroverzan i
zasluţuje našu paţnju.
26
Lidija: Razgovaraćemo sa Olgom Dimitrijević
dramaturškinjom koja se bavi aktivizmom kroz
umetnost, kroz pisanje i druge forme izraţavanja vezane
za teatar. Počećemo od komada „Radnici umiru
pevajući“.
Olga Dimitrijević: „Radnici umiru pevajući“ je moj
pokušaj da spojim leve i rodne politike za koje smatram
da je vaţno da nađu svoje mesto u javnom prostoru.
Siţe komada je jednostavan. Imamo mali grad u Srbiji,
fabriku koja je privatizovana, radnici ne dobijaju platu,
stalno se nešto obećava a ne ispunjava, oni stupaju u
štrajk, vlasniku se to ne dopada, u saradnji sa visokim
predstavnikom gradske vlasti pravi plan za razbijanje
štrajka. Seje se razdor među štrajkače. Tu su Zoran,
Goran i Danica, ljubavni trougao, Goran i Danica su u
braku, Goran i Zoran se takmiče ko ce da vodi štrajk,
Zoran ispada iz igre jer je njegova ćerka pevačica koja spava sa gazdom fabrike, a Goran prihvata
dogovor i prodaje štrajk. Na kraju ostajemo sa Danicom koja odbija da završi štrajk i odlučuje da
umre a društvo joj prave Milica pevačica i hor majki koji sve vreme prati i komentariše radnju. Kada
sam ovo pisala meni su radnički protesti bili najbolnija tema. Cela sematizovanost predstavljanja
protesta u medijima je bila zaprepašćujuća kao i rascepkanost protesta, a isti scenario se stalno
ponavljao. Kupilo se, pa se napravi malverzacija pa ide štrajk, pa se nešto obeća, pa se stane, i kao
da se ništa nije dogodilo. Pitanje je bilo kako vratiti identifikaciju i podršku publike i čitatelja
komada deprivilegovanim ljudima kojima se komad bavi. Shvatila sam da to moţe biti kroz povratak
na 19. vek i melodramu. Istorijska melodrama koja je cvetala po predgrađima grada se danas smatra
niţim ţanrom za široke mase sa trivijalnim zapletima, dvoje se vole, treći im smeta, crno beli likovi
itd. Ta melodrama je međutim odgovarala i postala izraz publike koja je to gledala i korespondirao
sa ţivotnim okolnostima u kojima se publika nalazila. U melodrami se sve dešava zato što je svet
takav kakav jeste, sve nejednakosti, suze i plač se dešavaju zbog društvenog poretka i što ga je
nemoguće promeniti. Upotrebila sam te odlike melodrame na ovom tekstu i pojačala ih do mere da
je postalo evidentno da društveni kontekst utiče na sudbinu junaka i u ovoj situaciji ga jasno
moţemo opipati. Melodrama pruţa mogućnost da sprovedete politiku od početka do kraja bez
problema, svi junaci su crno beli, zna se ko je dobar, ko loš. Kad pričamo o privatizaciji za mene
nema sivih zona, zna se ko je opljačkao, a ko nema šta da jede zbog toga. Pogledaćemo početak
predstave, sve se dalje razvija u istom pravcu. Hor majki peva pesmu koja je varijacija na pesmu
Dragane Mirković. To je scena gde pokušavam da uspostavim o čemu će se tu raditi, koja će biti
forma i da ta scena bude dovoljno eksplozivna da navede na dalje čitanje...... Premijera je prošla
dobro, tekst je pisan nekolokvijalnim govorom, nije to klasičan dramski govor na koji smo navikli,
dosta je pisano u stihu, tekst je polulibreto. Rediteljka je bila inspirisana agitpropom i postavila je
sve da se likovi kreću zafiksirano, izgovaraju rečenice na plejbek, što je imalo višeslojno
metaforično značenje, likovi zauzimaju poze koje govore o statusu likova u društvu. U pitanju je
hermetički jezik, predstava nije najkomercijalnija iako zaplet ima te trivijalne komercijalne
momente. Kritika je odlepila, to je bilo čudno, svi kritičari su pisali od umereno do vrlo pozitivnih
kritika. Nama je bilo sumnjivo kako se toliko kritičara koji različito misle, slaţu oko ovoga.
Predstava je na Sterijinom pozorju dobila sedam nagrada i onda su usledili skandali.
27
Tribina ciklusa Rod i
levica: Kultura i
subkultura, Dom
omladine Beograd,
april 2013.
Lidija: ...Kritičari su se bavili temom, formom i jednim i drugim, a najviše muzikom, svi su pomenuli
narodnu muziku...
Olga: Svi su se zakačili za upotrebu songova i muzički ţanr koji je korišćen, folk. Nekima se to
dopadalo, neki su bili oprezni ili nisu odobravali aboliranje narodnih pevačica u drami. Ja smatram
da folk ume da bude divna i emotivna muzika, ali ga koristim i zato što je folk nešto što je široko
polje koje u sebi ima sve ţivo, najpatrijahalnije poruke, najliberalnije, emancipatorske, ima i primera
o gej ljubavi, i o bacanju s mosta u reku. Koncept melodrame uključuje muzičke numere. Folk je
jedini koji je mogao da uđe muzički u samu dramu, to je saundtrek sveta u kome se drama odvija.
ne bi funkcionisalo da svi slušaju npr EKV. Taj saundtrek kroz tekstove dodatno govori o radnji,
daje emotivnu notu svemu, i daje komentar na teze koje govore o folk muzici, a zapravo govore o
preziru prema širokim narodnim masama. Htela sam da to obrnem i bavim se time što je narodna
masa obespravljena. Milicin lik predstavlja srpski san, to je treća generacija ţena, prva je hor majki,
druga je Danica. Milica pokušava da nađe prostor za sebe, ona ima svoju politiku. Razbijala sam
stereotip o narodnim pevačicama kao ţenama bez mozga. Milica menja svoja uverenja kroz dramu
sa ciljem. Ona finansijera nalazi iz ličnih ubeđenja, ona ostaje pored Danice koja odlučuje da umre,
ona prva vraća solidarnost u celu priču koju je ljubavni trougao i kolektiv koji štrajkuje izgubio.
Lidija: Sada ćemo preći na Tanju Marković, koautorku feminističko levičarskog stripa. Tanja, kako
je došlo do te ideje?
Tanja Marković: Sa autorkom Nikoletom sam se upoznala radeći na projektu uzbuna, onlajn
časopisa čiji se prvi broj bavio temom feminizma i umetnosti, pokrenula ga je Ana Vilenica, imao je
levičarsku perspektivu. Likovi u stripu su gospođa Statler i Valdorf. Oni su kao ona dva cinična
kritičara iz Mapet šoua. Osetili smo da sve sto se tiče levice, aktivizma i umetnosti se često svrstava
u polje malograđanske aktivnosti i otuda smo zauzele taj politički nekorektan stav da te naše babe
daju sebi za pravo da sede u loţi u krznu i preispituju da li su umetnice ili su radnice i sl. To su
dijalozi koji se često vode na sceni savremene umetnosti. Pojavljuje se teorijska definicija koja to
destabilizuje, da je radnik svako ko radi u fabrici, a ova teorijski sofisticiranija bi bila da je umetnik
radnik zato što ne poseduje sredstva za proizvodnju odnosno da su umetnici u poziciji tog rada ali
da to nije isto kao radnik u fabrici, zato što taj radnik nema prostor da artikuliše svoj problem, dok
umetnik ima taj simbolički prostor, ali ga često koristi da se bavi društveno nerelevantnim temama.
Meni je bilo lakše da se borim sa malograđanštinom u sebi nego da upirem prste sa pojavama na
sceni. Ovde se babe bave time da li da osnuju još jednu političku partiju. Inače meni na početku nije
bila bitna ta popkulturna referenca na likove iz Mapet šoua, to je htela Nikoleta, ja sam htela da im
dam lokalna imena.
Lidija: ...Feminizam se napada za to da zastupa politike identiteta koja slabi levičarsku kritiku,
moţda ima i nešto što će to da reflektuje. Šta bi još rekla o toj teorijskoj zaleđini, načina na koji ste
prezentovali vaše stavove?
Tanja: Obe pripadamo i feminističkoj sceni i levoj sceni u nastajanju ali i sa povremenim otklonom
od obe scene u smislu da ja više pripadam feminističkoj sceni, ja ne razumem otkud taj sukob, čini
mi se kao da se obe scene ponašaju kao da su konkurencija jedna drugoj, što kapitalizam i hoće.
Izvukla sam stari citat Simon de Bovar. Citat je iz hrvatskog antifašističkog časopisa „Nepokorni
grad“ iz 1975., feministkinja nazivala se ona levičarkom ili ne, jeste levičarka po definiciji. Ona se
bori za potpunu ravnopravnost, za pravo da bude jednako vaţna i značajna kao bilo koji muškarac.
Stoga je u njezinu ustanku za rodnu ravnopravnost sazdan zahtev za klasnom ravnopravnošću.
28
Rodna borba utelovljuje klasnu borbu, no klasna borba ne utelovljuje rodnu. Feministkinje su dakle
izvorne levičarke, one su levo od onoga što danas nazivamo političkom levicom. On je ispustio da
se bavi tim klasnim pitanjem. To što stiţe kao odgovor iz feminizma je feministička politička
ekonomija koja počinje ponovo da postavlja pitanja u vezi sa radom, sa neplaćenim kućnim radom,
sa dvostrukom opresivnošću ţena sa time da je nega i briga nepriznata kao rad. Sa krizom ţene
prve bivaju otpuštene.
Lidija: Šta je za tebe vaţno da podeliš vezano za tvoj aktivizam?
Tanja: Ja sam delovala kroz nekoliko grupa, sarađivala sa Ţenama na delu, Ţenama u crnom i
Centrom za nenasilnu akciju. U vezi sa radom u Centru za nenasilnu akciju, ono što je kritika levice
iz ugla mirovnog aktivizma, a to je da procesi suočavanja sa prošlošću ne mogu da se pretrče tek
tako i da se kaţe da je rat bio posledica klasne borbe i da je sluţio da se opljačka radnička klasa.
Jeste to je tačno ali bez dubljeg emotivnog suočavanja, naročito u Srbiji, to nije do kraja završeno,
postoji bojazan da će to u nekoj transgeneracijskoj traumi da se vrati u nekom budućem
osvetničkom pohodu. To teorijsko objašnjenje jeste nešto što stoji i ne moţe da se ospori ali se
meni nekad čini da na sceni levice se kaţe da ovi Srbijanci oni bi samo da se bave prekopavanjem i
prebrojavanjem leševa i ne bave se vaţnim a to je gde su nestale fabrike i radnici i kome su otišle
pare u dţep. I onda kad kaţete ljudima iz Sarajeva šta sad fetišizujete te leševe meni to zvuči
zastrašujuće. Ali pošto je to mlada levica, onda njoj dozvolimo da bude na taj način neosvešćena.
Diskusija
.........
Tekst je deo transkripta razgovora realizovanog u sklopu ciklusa Rod i levica na temu Kultura i
subkultura, odrţanog u beogradskom Domu omladine 25. aprila 2013.
Tribina ciklusa Rod i levica:
Kultura i subkultura, Dom
omladine Beograd,
april 2013.
29
30
Najavni plakat ciklusa tribina ROD I LEVICA Doma
omladine Beograda, maj 2013.
Tribina*: "Rod, levica i politike
različitosti"
ĉetvrtak, 23. maj 2013. u 19:00
DOB//Klub
Ciklus: ROD I LEVICA 2//Govore: dr Jelisaveta Blagojević, profesorka na FMK Singidunum i
Studijama Roda, Dušan Maljković - koordinator Kvir studija, Slavčo Dimitrov - istraţivaĉ i
koordinator, Institut Euro-Balkan (Skopje)
Dom omladine Beograda i Ženski informaciono-dokumentacioni trening centar (Ženski INDOK
centar) uz podršku Fondacije „Roza Luksemburg“ nastavljaju ciklus predavanja/diskusija na
temu ROD I LEVICA.
U okviru ĉetvrte teme ciklusa ROD I LEVICA bavićemo se povezanošću Queer teorije, kao i LGBT
pokreta i levice. Naše gošće/gosti, su teoretiĉari/ke u oblasti queer teorije, roda i kulture, pitanja
identiteta i narativa, lgbt pokreta. Kroz diskusiju o razliĉitim taĉkama spajanja i /ili sporenja, kao i
oblicima delovanja queer teorije u politikama levice, putovaćemo kroz pitanja filozofije, kulture,
knjiţevnosti, filma, aktivizma ali i svakodnevnog ţivota. Pridruţite nam se!
Dr Jelisaveta Blagojević Diplomirala filozofiju na Filozofskiom fakultetu u Beogradu, magistrirala na
Otvorenom univerzitetu London & CEU, a doktorirala na Univerzitetu u Novom Sadu. Pionirski se bavi
obrazovanjem i vaspitavanjem u oblasti Rodnih studija, kao i teoriji Roda i kulture u našoj sredini.
Vanredna je profesorka na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum u Beogradu,
predavaĉica na Ţenskim studijama, gostujuća predavaĉica na Fakultetu politiĉkih nauka u Beogradu, u
okviru ameriĉkog SIT programa (Study Abroad Balkans: Gender, Transformation and Civil Society),
kao i na Euro-Balkan Institutu u Skoplju. Autorka je i koautorka brojnih radova iz oblasti queer teorije,
roda, savremene politiĉke filozofije.
Dušan Maljković (1975). Filozof, publicista i prevodilac. Završio Ţenske i Istopolne studije. Objavio i
mnogobrojne teorijske i knjiţevne radove u zemlji i inostranstvu. UreĊivao prvu knjiţenu homoerotsku
ediciju Kontrabunt u izdavaĉkoj kući RENDE, emisiju na Radiju Beograd 202 Gayming i prvi domaći ne
-strejt web-site Gay-Serbia.com. Autor i saradnik mnogobrojnih umetniĉkih projekata i projekata u
domenu ljudskih prava. Urednik-saradnik u izdavaĉkoj kući Karpos i ĉlan saveta ĉasopisa Novi
plamen. Trenutno koordinira seminar kvir studija na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogadu
i ureĊuje ĉasopis za kvir teoriju i kulturu QT.
Slavčo Dimitrov (1984) je diplomirao Komparativnu i opštu knjiţevnost na Univerzitetu „Ćirilo i
Metodije“, a masterirao je na Studijama roda i filozofije. Trenutno u istoj oblasti radi na doktoratu. Bavi
se istraţivanjima, nastavom i koordiniranjem projekata u okviru Vizuelnog i Kulturološkog istraţivaĉkog
centra na institutu za Socijalna i Humanitarna istraţivanja Euro Balkan. Saradnik je u nastavi na FMK
Singidunum, direktor je Koalicije koja se bavi Seksualnim i zdravstvenim pravima Marginalizovanih
grupa. Autor je mnogih radova iz oblasti teorije filma, roda, seksualnosti i identiteta, a oblasti njegovog
interesovanja su takodje i queer teorija, identitet i narativi, rod i kulturna teorija.
* Najava tribine
preuzeta sa veb sajta
Doma omladine
http://
www.domomladine.or
g/debate/tribina-rodlevica-i-politikerazlicitosti/
Cilj projekta ROD I LEVICA je emancipacija kroz edukaciju i otvaranje prostora za kritiĉko mišljenje i preispitivanje
opusa socijalnih pokreta sa posebnim osvrtom na feminizam na prostorima bivše Jugoslavije. Tema roda i levice
zapostavljena je i obojena mnogim predrasudama i zato predstavlja izazov, izvor inspiracije i nadamo se zanimljiv
podstrek za sve aktiviste/aktiviskinje, studente/studentkinje, istraţivaĉe/ istraţivaĉice, kao i sve one kojima je
bavljenje alternativnim politikama zadovoljstvo i oblast interesovanja. Svi su dobrodošli na našim predavanjima, koja
su osmišljena tako da nakon teorijskog uvoda u specifiĉnu temu, ostavljaju prostor za razgovor i debatu.
32
ČETVRTAK, 28. MART 2013.
Tribina: "Rod, levica i politike
različitosti"
Učesnice/i: Dr Jelisaveta Blagojević, profesorka na FMK Singidunum i Studijama Roda,
Dušan Maljković - koordinator Kvir studija, Slavčo Dimitrov - istraţivač i koordinator,
Institut Euro-Balkan (Skopje)
Moderacija: Lidija Vasiljević, ŢINDOK
............
Lidija Vasiljević: Dobro veče svima, malo smo kasnili, kao i obično da sačekamo da se skupi
publika. Dobro došli na još jednu tribinu u okviru cirkusa Rod i levica u organizaciji Ţenskog
INDOK centra i Doma omladine a koji podrţava fondacija Roza Luksemburg. Današnja tema jeste
nešto kolokvijalno naslovljena „Politike različitosti i rod i levica“, govorićemo uglavnom o kvir
politici u kontekstu roda i levice, ali ćemo po potrebi izaći iz tog okvira. Danas imamo troje gostiju
od kojih je Jelisaveta Blagojević istovremeno i uvodničarka ovog razgovora, Dušan Maljković i
Slavčo Dimitrov.... Ja bih prepustila Jelisaveti reč.
Jelisaveta Blagojević: ...Kao neku uvodnu napomenu i tako kako me je Lidija predstavila kao
uvodničarku, ja ću onda dosledno tom svom motivu i strasti za ovu temu i početi sa pitanjima.
Dakle moje prvo pitanje jeste – u naslovu stoji pojam „levica“ i zapravo ono što bi meni bilo
beskrajno značajno to je da učestvujemo u nekom razgovoru gde ćemo zapravo imati prilike da
čujemo šta se danas podrazumeva pod tim pojmom. Ono što mene muči je pre svega tradicija
mišljenja, pa u tom smislu i neke politike koja se oslanja na poststrukturalizam, koja nas između
ostalog upućuje na to da je jezik takođe domen političkog delovanja i da je jezik nezaobilazna karika
u onome što podrazumevamo kao političko. U tom smislu, različiti teoretičari i teoretičarke
upućuju na to da je istorijska prevaga u zapadnom svetu desne misli, desničarske politike i
konzervativnih ideja se pre svega desila tako sto je desničarska misao preuzela jezik. Danas kada
pokušavamo da artikulišemo šta je leva misao i koje su leve ideje mene brine sumnja da mi
zapadamo u zamku onog što je konzervativna misao, desna misao, koja se bavila jezikom već
predvidela i ukalkulisala kao svaku vrstu kritike. Ako postoji prostor za ono što ja danas mogu da
razumem i prepoznam kao leva misao ili politika, onda je to rad na mišljenju i jeziku, dakle na
otvaranju mišljenja i jezika za nešto drugačije, za drugačije pojmove i izmišljanje novih koncepata i
ideja, novih vrsta odnosa društvenih i novih oblika zajednice... Teme kvir i levo su nešto što ide
paralelno, što nije dovoljno problematizovano u svim vezama i aspektima ali dva pojma koja mogu
da doprinesu da se preuzimaju ideje koje bi otvorile neke nove mogućnosti. Često se nudi kao leva
perspektiva mišljenja i politike kao nešto što podrazumeva i ima vrstu prisile. Jeste da je to
perspektiva,i da se podrazumeva da se polazi od ekonomske dimenzije i od klasnog pitanja. Mene
muči činjenica je da i sami kritičari i kritičarke kapitalizma i oni koji se prepoznaju kao leva misao i
naslanjaju na tradiciju marksizma i sami artikulišu nešto što je vaţno za ovaj znak pitanja nad
pojmom levica a to je da je ključni simptom kapitalizma kao ideologije to da ekonomska sfera sama
sebe determiniše kao ključnu sferu koja je dominantna. Onda je i ta prinuda da levu misao nuţno
33
povezujemo sa ekonomskim i klasnim zapravo deluje kao nešto što obnavlja logiku kapitalizma koja
je već uhvaćena u tu zamku desnog konzervativnog i odrţavanja statusa kvo. Mesto da se sučele
paralelno ono sto nudi kvir teorija i leva misao jeste to da i jedna i druga pozicija svoje političke
zahteve radikalno postavljaju i ne traţe ništa manje nego da se sama logika mišljenja jezika i
delovanja temeljno mora dovesti u pitanje i da moraju da se traţe i mapiraju alternative kako u
jeziku i mišljenju, tako i u delovanju...
Dušan Maljković: ...Tvoje pitanje je dobro i ono za mene postavlja drugo pitanje a to je zbog čega
bi vezali pitanje kvir aktivizma, popularnije gej emancipacije, sa levicom. Nije nuţno sva desnica
homofobična. postoje primeri desnih intelektualaca koji nemaju problem sa gej pitanjem mislim na
Nebojšu Pajkića, Isidoru Bjelicu i njima slične tako da ne postoji nuţno vezivanje ove emancipatorne
političke priče sa levicom, ali moja teza do koje sam došao istraţujući istorijski odnos između gej
pokreta i levice jeste da je levica potencijalno bila više na strani emancipatorne priče i da je
istorijski, uz sva moguća zastranjenja koja su u tom smislu bila aktuelna, ona ipak više bila na strani
gej emancipacije od desnice. Ovde sam naveo citat Markiza de Sada od koga dosta toga počinje,
neki bi rekli i završava, mada ja ne bih tvrdio tako jaku tezu. Naime, on prvi u istoriji moderne
filozofije egalitarizuje homoseksualni i heteroseksualni odnos. U njegovo doba još nisu formirani ti
pojmovi, to nam tek donosi druga polovina 19 veka, ali način na koji se on izraţava sugeriše da ga
moţemo čitati i u tom kontekstu. Kakve Markiz de Sad ima veze sa levicom videćemo ako čitamo
širi kontekst „Filozofije u budoaru“ gde on kroz lik viteza Dolomansea iznosi svoj politički program.
On se zalaţe za ukidanje privatne svojine, neku formu utopijskog socijalizma itd., tako da u njegovoj
misli svakako ima i levih elemenata. Dţefri Guarer, britanski antropolog, ga naziva prvim
racionalnim socijalistom zato što francusku burţoasku revoluciju opisuje ne kao borbu burţoazije
protiv aristokratije već kao ove dve instance ujedinjene u borbi protiv proleterijata. Kada je
kontekst francuske revolucije tu, Markiz de Sad piše dosta toga u Bastilji, a francuska burţoaska
revolucija je sa ove praktično političke strane i mesto rađanja savremenog epokrata tako da se
Markiz tu i hronološki i misaono poklapa sa tim događajem, budući da je jedan od rezultata te
revolucije dekriminalizacija homoseksualnosti i Napoleonov kod koji tu dekriminalizaciju proširuje
dalje po Evropi. Kako se Napoleon povlači, tako se i zakon povlači, imamo po negde i
rekriminalizaciju i ta situacija dugo opstaje sve do Oktobarske revolucije 1917. kada Lenjin takođe
dekriminalizuje homoseksualnost. Za Lenjina je to bila neka vrsta ostatka burţoaskog morala,
burţoazija je aristokratiju napala upravo zbog raskalašnog seksualnog ţivota i u borbi koristi tu
vrstu moralističke osude i to Lenjinu daje povoda da dekriminalizuje istopolne odnose. U 19. veku
imamo polako prvo kovanje pojma, pa onda i razvoj homoseksualnog identiteta, u Engleskoj je
najpoznatiji primer Oskar Vajld, ovde je ta veza vidljiva i Lenjin ne uvodi poseban identitet već se
fokusira na sam seksualni odnos koji biva dekriminalizovan. On nema politiku identiteta i taj konflikt
će se zadrţati do danas pošto je od osamdesetih godina gej pokret ušao u konzervativniju ljudsko
pravašku fazu insistirajući na izgradnji i osnaţivanju gej identiteta, na konstrukciji novih
subjektivnosti koje podrazumevaju u savremenom kapitalizmu i određeni ţivotni stil, novu ţivotnu
formu koja je danas uklopljena u neoliberalni kapitalizam. To nije uvek bilo tako. Često mi
prigovaraju o tome zašto stalno insistiram da gej pokret treba da se pribliţi nekoj vrsti univerzalnog
klasnog oslobađanja, zašto se gej pokret ne bi borio isključivo za sebe, zašto je teret na nama a ne
na nekom drugom, ja onda kaţem, dobro a zašto mi to ne bismo preuzeli posto takvu vrstu
tradicije političkog mišljenja imamo od sedamdesetih godina, ako ne i ranije.
34
Slavčo Dimitrov: Moja ideja za danas je da pokušam da mislim o mogućnostima preko kojih se
mogu objediniti u jedan koncept. Koncept onoga što je zajedničko za kvir identitet, i ono što je
levica, što je vidljiva povezanost između ta dva pokreta...Moj cilj je da odustanem od rasprava koje
pokušavaju da nađu neke osnove za tu političku alijansu preko geneologija koje bi postavili neki
nadistorijski označitelj koji bi ostvario te obe teorijske pozicije...Analogija ide preko kapitalizma,
odustajem od traţenja zajedničkog neprijatelja, ono što je politika identiteta od toga odustajem, jer
mi ne daje priliku da pratim širi politički projekat. Pokušaću da uvedem neke termine, preko kojih
bi se postavila zajednička politička subjektivizacija, a da to bude minimalni transcendentni
zajednički označitelj koji je van identiteta, ali da otvorim mesto koje je izvan onog na kome stojim, i
da razmislimo o korporealnosti (telesnost), koji nasleđujemo od feminizma i relativno filozofije fenomenologije i Nancija... Mesto na kome se levica i kvir aktivizam objedinjuju, sastaju je radikalna
rekonceptualizacija -. za ono sto je socijalno zajedničko, je redefinicija kolektivnih tela, drugih
načina bivanja socijalnim, što kod Nansija znači bivanje zajedno (in common)..., jedino preko
relacija s drugima, koja od nas čini ne-identitet već singularnost koja je pluralna i međusobno
promenljiva. Ova postavka stoji nasuprot ideji slobodnog trţišta (free market), nasuprot politikama
identiteta, fetišističke logike. Ova politika ima horizontalnu viziju nasuprot privilegiji, otvorenost
ideji demokratije koja je uvek nedostiţna i nasuprot politici isključivanja. To bi bila pozicija koja
nema svoj arche, koja nema princip koji se smatra za početak, i princip na osnovu koga se uređuje
vladanje u društvu, pozicija koja bi uzela u obzir materijalnost koju čine tela, što je moguće jedino
u zajednici...Nezaustavljivi utopizam, utopija koja je večno otvoreni horizont politike, mesto iz koga
se suočavaju ove politike je nešto što bih nazvao: leva, makar bila ekonomski determinisana, a
druga, kvir, kao afektivna telesna teza - mesto slomljenih materijalnih svetova. Oba pokreta, kako
ih danas znamo kao podeljene, ono što rade je jedno praznina oko koje se kreira punoća socijalnih
odnosa, značenja, mesto koje je odsustvo temelja, koje čini bivanje zajedno. Centralni pojam je
telesnost i jedan i drugi pokret to rade. Ima veliko istraţivanje Ejleštajna iz 1926. godine,
prekarijarni radnike, centralni pojam je samo telo, i afektivne investicije između pritisaka i zahteva
koji nameće svakodnevni ţivot, koji nameće kapitalizam...Ona smatra da je telo afekat centralno,
ljudski kapaciteti za odrţivost celog ţivota u kontinumu, nema relacije u odnosu na produktivnost u
odnosu na radno vreme, proizvodnju. Bio je veliki broj intervjua, u okviru kojih se videla velika
eksploatacija sebstva, produţena, tela i uvek postojanje napora da se ostane aktivna, i da se bude
zapošljiv (employable). Centralna kategorija je vreme, jer glavna fraza je danas: nemam vremena,
vreme je eksploatisano preko neoliberalizma, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti jer moramo da
budemo kompetetivni u budućnosti kao radna snaga. Knjiga Sofie Papadopulos „Escape rules“,
kapitalizam danas je emboded kapilalizam.... jer taj kapitalizam danas, je moguć jedino preko
eksploatacije telesnosti...Poenta ove priče je da telesna iskustva koje se doţivljavaju, da su ona sva
izvan domena reprezentacije i prepoznavanja. Ono što je kognitivni kapitalizam ne uzima u obzir
sve ono što čine telesna iskustva, ona su iskustva ranjivosti, sistem ekspolatacije ţivog rada s jedne
strane, ali i uz neprepoznata telesna iskustva su jedna ekscesna realnost.... Pre nekoliko godina
rađeno je istraţivanje sa migrantkinjama iz Indonezije koje bi mogle biti analizirane kao primer…
Drugačijih načina organizovanja, alternativnih zajednica, izvan domena reprezentacije i
prepoznavanja... Zadnjih godina se pojavilo nešto što se zove antisocijalni preokret, Ovaj celi
preokret se fokusira na afektivnim iskustvima koje preţivaljavaju gej ljudi, i jesu radikalna pol, poziva
za gej mejsntrim pokret danas, glavna tačke je – politika stida... Silva Tompkings „Emocija stida“
dovodi do prekida socijalne veze, tj. dešava se kada se očituje prekid socijalne veze, i ona
omogućava pojavljivanje ega, ono što je zanimljivo je mesto na kome neko postane, jeste
konkretno mesto na kome se pojavljuje stid. Stid je mesto izvan mene. Emocija stida je zapravo
najbolji pokazatelj ranjivosti čoveka kao telesnog bića, i zavisnost od socijalnog ţivota i ţivota s
drugima... Kako iz tog nepriznatog mesta kreitrati drugačije relacije, politike, neradikalne, ne
asimilirajuće?...Dve pozicije se objedinjuju koje je mesto telesna iskustva, radikalne ranjivosti, svih
pozicija koje su predmet eksploatacije (heteronomrmativnost, nacionalizam itd.), to je prva tačka
objedinjenja. Ta ranjivost pokazuje da je socijalna konekcija prethodi mom postojanju, prethodi
identitetu, i iz nje proizilazi milion mogućnosti koji su izvan normativosti.
35
Dušan: Kada smo započeli kvir studije, razišli smo se odmah na početku u vezi sa odnosom gej
emancipacije i levice, ja sam forsirao tu stranu, Adrijana nije bila na mojoj strani, a Jelisaveta je
problematizovala i insistirala na onom znaku pitanja što mislim da je bila dobra stvar da se ukaţe na
pluralitet pozicija, ja sam insistirao na tome da pojam kvir ne određujemo posredstvom nekog gej
elementa već da kaţemo da je gej ono što odstupa od hetero normativnosti generalno, a da
heteronormativnost moţemo da poveţemo sa nizom uobičajenih praksi i normi koje se vezuju za
heteroseksualnost. Ja ću u ovu definiciju uključiti i odstupanje od homonormativnosti što po
analogiji homonormativnost moţemo da poveţemo sa savremenim gej pokretom, a za kvir pokret
moţemo da veţemo odstupanje i kritički odnos koji prema tome postoji. Argumenat kritičkog
odnosa s obzirom na pitanje braka jeste odnos prava. Ako koristimo argument ravnopravnosti, tj.
da je brak podjednako dostupan i homo i heteroseksualnim osobama onda se pitamo šta je sa
ravnopravnošću koju brak subvertrira na nivou prava budući da daje vise prava ljudima koji su u
braku u odnosu na ljude koji nisu i onda jedan manifest jedne radikalne grupe kaţe, postoji 1138
federalnih prava i obaveza koje se daju venčanim osobama, odnosi se na SAD. Postavlja se pitanje
zašto da se borimo za 1138 prava za neke ljude umesto da se borimo za sva prava za sve ljude. To
bi bila pozicija univerzalizma koju sam ja pokušao da istaknem: da li je gej pokret apsolutno i
kompletno uključen u kapitalizam bez mogućnosti da donese još neku vrstu subverzije ? Ja nemam
jasan odgovor. Ovaj mejnstrim deo mi se čini da jeste, ali kritika tog dela mi se čini da nosi neki
potencijal. Ako ste me pratili na tri tačke, Markiz de Sad, pa Lenjin, pa Manifest iz 1969., to su razne
varijante gej pokreta gde se levi element pojavljuje na različit način. Kod Markiza je to povezano sa
projektom utopijskog socijalizma gde se egalitarizuju seksualni odnosi, kod Lenjina je to podtema u
okviru šire klasne revolucije, a u trećoj instanci imamo seksualnu revoluciju koja insistira na klasnoj
i rasnoj diskriminaciji... Šta moţe da se koristi kao argumentacija za kritiku levice, prvo je
problematizacija revolucionarne prakse levice i to u kontekstu gej emancipacije. Postoji problem
seksualne manjine i njenog poloţaja nakon revolucije koji je lošiji u Rusiji, Kini i Kubi. Druga tačka je
problem odnosa revolucije i evolucije, od revolucionarnih sedamdesetih evolucioni model u
kontekstu kapitalizma je dao dobre emancipacijske učinke barem za burţoaske gej subjekte. Dţon
de Milio je tu u pravu, to su zlatne osamdesete. Svaki put kada kapitalizam ulazi u krizu mi imamo
porast homofobije, što se najbolje vidi na primeru savremenih francuskih demonstracija. Poslednje
je ono što se generalno zamera marksizmu a to je redukcionizam niza kompleksnih problema na
klasnu razliku i zanemarivanje homofobije, rasizma i mizoginije kao autonomnih problema. Mi sad
vidimo koliko je stvar kompleksna i koliko se ova vrsta ove naše situacije gde se mi bavimo kvim
teorijom slabo oslanja na ono sto u Srbiji imamo u gej aktivizmu. Tu je rascep vrlo velik i način na
koji je prajd danas politički zasnovan i kako artikuliše svoje zahteve, priprema strategiju, razrađuje
taktike kao što je sedenje na stiroporu pred policijskim kordonom, meni se čini da je neka vrsta
spajanja ove vrste kvir kritičke perspektive i tog aktivizma neophodna jer ćemo imati neuspešan
prajd. Način na koji mi politizujemo seksualnost je vrlo sporan. Tu ima još mnogo otvorenih
pitanja...
Diskusija
.........
Tekst je deo transkripta razgovora realizovanog
u sklopu ciklusa Rod i levica na temu Rod,
levica i politike različitosti, odrţanog u
beogradskom Domu omladine 23. maja 2013.
Tribina ciklusa Rod i levica: Politike različitosti,
Dom omladine Beograd, maj 2013.
36
Najavni plakat ciklusa tribina ROD I LEVICA Doma
omladine Beograda, jun 2013.
Tribina*: "Rod, levica i politike
mentalnog zdravlja"
ĉetvrtak, 23. maj 2013. u 19:00
DOB//Klub
Ciklus: ROD I LEVICA 2//Govore: Ivana Mandarić (Ljubljana), socijalna radnica i TA psihoterapeutkinja; Jana Damjanov (Novi Sad), psiho-terapeutkinja i edukatorka psihodrame i Jelena Milić
(Beograd), defektološkinja i psihoterapeutkinja. Moderatorka tribine: Lidija Vasiljević,
psihoterapeutkinja i edukatorka psihodrame, ŢINDOK.
Dom omladine Beograda i Ženski informaciono-dokumentacioni trening centar (Ženski INDOK
centar) uz podršku Fondacije „Roza Luksemburg“ nastavljaju ciklus predavanja/diskusija na
temu ROD I LEVICA.
U okviru pete teme ciklusa "ROD I LEVICA“ bavićemo se Rodno inkluzivnim i anti-diskriminativnim pristupima u
okvirima politika mentalnog zdravlja. Antidiskriminativni pristupi predstavljaju razliĉite strategije, mere i tehnike, ĉijom
se primenom spreĉavaju, ublaţavaju ili minimiziraju diskriminativni procesi u okvirima mentalnog zdravlja. Ovakav
pristup, ili bolje reĉeno pristupi koji dele platformu uvaţavanja i jednakog tretmana svih rasnih, klasnih, nacionalnih,
etniĉkih, religijskih kao i seksualnih opredeljenja, neophodan su deo savremenih i politiĉki korektnih pristupa u
razliĉitim oblicima pruţanja psihosocijalne podrške. Savremene tendencije politika mentalnog zdravlja, jasno odlikuje
i razvoj inkluzivnih modaliteta, ukljuĉujući i rodno inkluzivne pristupe u okvirima postojećih formi psihoterapijskog,
savetodavnog, i suportativnog rada. Gošće tribine su psihoterapeutkinje koje u svoj pristup ukljuĉuju politiĉku i
vrednosnu dimenziju. Razgovaraćemo o primerima dobrih praksi u radu sa marginalnim grupama, suportativnom
radu kao i integrativnom pristupu u psihoterapiji.
Ivana Mandarić – RoĊena 1978. u Somboru. Diplomirala je 2000. godine na Pravnom fakultetu Univerziteta u
Zagrebu, smer socialni rad. Od 2010. godine je sertifikovana transakciona analitiĉarka (CTA), a od 2012. je u okviru
International Transactional Analysis Association postala edukator za uvodni kurs iz transakcione analize.Ove godine
je magistrirala socialnu antropologiju na Fakultetu za postdiplomske humanistiĉne studije u Ljubljani (ISH). Od 2004.
je zaposlena u Centru za leĉenje zavisnika o zabranjenim drogama, u Psihijatrijskoj bolnici u Ljubljani. Uţa interesna
podruĉja, pored psihoterapije i leĉenja zavisnosti, su multikulturalizam, marginalne grupe, stigmatizacija, socijalna
iskljuĉenost.
Jana Damjanov je magistrantkinja na smeru iz kliniĉke psihologije (Filozofski fakultet, Novi Sad) i studentkinja
mastera iz psihodrame na Univerzitetu u Vusteru,Velika Britanija. Poseduje Nacionalni sertifikat za psihoterapiju i
Evropski sertifikat za psihoterapiju, kao psihodramska terapeutkinja. Registrovana je kao psihodramska terapeutkinja
pri Britanskoj psihodramskoj asocijaciji, u okviru koje je u treningu za trenera psihodrame. Bavi se individualnom i
grupnom psihoterapijom, kao i psihodijagnostikom u okviru privatne prakse. Neke od specifiĉnih oblasti interesovanja
su joj: zdravstvena psihologija, rad sa pacijentima u terminalnoj fazi bolesti, psihoonkologija, rad sa marginalizovanim
grupama i pojedincima, integrativni i eklektiĉki pristup u psihoterapiji, istraţivanja u psihoterapiji, itd.
Jelena Milić Jerković - Diplomirala na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, smer za prevenciju i tretman
poremećaja ponašanja. Od 2001. godine aktivna u nevladinom sektoru u oblasti edukacije o prevenciji zloupotrebe
psihoaktivnih supstanci, prevenciji HIV-a i PPI, rodno zasnovanom nasilju, trgovini ljudima, komunikacijskim
veštinama, team building i anti stres programima. Poseduje dugogodišnje iskustvo rada na terenu (outreach),
savetovanja i pruţanja psihosocijalne podrške ţenama i pripadnicima/ama marginalizovanih grupa. Vodila je grupu
za podršku i osnaţivanje seksualnim radnicima/ama, a trenutno vodi psihodramske iskustvene radionice i
kontinuiranu psihoterapijsku grupu.
* Najava tribine
preuzeta sa veb sajta
Doma omladine
http://
www.domomladine.or
g/debate/tribina-rodlevica-i-politikementalnog-zdravlja/
Lidija Vasiljević je psihološkinja, magistarka studija roda i politike i doktorantkinja socijalne politike i socijalnog rada
(FPN, Beograd). Poseduje Nacionalni sertifikat za psihoterapiju i Evropski sertifikat za psihoterapiju, kao
psihodramska terapeutkinja. Registrovana je kao psihodramska trenerica i supervizorka pri Britanskoj psihodramskoj
asocijaciji. Ima dugogodišnje iskustvo u radu s marginalizovanim grupama i edukovana je u radu sa ţrtvama nasilja i
torture. Bavi se individualnom i grupnom psihoterapijom, i aktivizmom na polju rodne ravnopravnosti, politika
mentalnog zdravlja i ostvarivanju rodne inkluzivnosti u savetodavnom i terapijskom radu.
Cilj projekta ROD I LEVICA je emancipacija kroz edukaciju i otvaranje prostora za kritiĉko mišljenje i preispitivanje
opusa socijalnih pokreta sa posebnim osvrtom na feminizam na prostorima bivše Jugoslavije. Tema roda i levice
zapostavljena je i obojena mnogim predrasudama i zato predstavlja izazov, izvor inspiracije i nadamo se zanimljiv
podstrek za sve aktiviste/aktiviskinje, studente/studentkinje, istraţivaĉe/ istraţivaĉice, kao i sve one kojima je
bavljenje alternativnim politikama zadovoljstvo i oblast interesovanja. Svi su dobrodošli na našim predavanjima, koja
su osmišljena tako da nakon teorijskog uvoda u specifiĉnu temu, ostavljaju prostor za razgovor i debatu.
38
ČETVRTAK, 23. MAJ 2013.
Tribina: "Rod, levica i politike
mentalnog zdravlja"
Učesnice: Ivana Mandarić (Ljubljana), socijalna radnica i TA psiho-terapeutkinja; Jana
Damjanov (Novi Sad), psiho-terapeutkinja i edukatorka psihodrame i Jelena Milić
(Beograd), defektološkinja i psihoterapeutkinja.
Moderacija: Lidija Vasiljević, psihoterapeutkinja i edukatorka psihodrame, ŢINDOK.
Lidija Vasiljević
Mitovi o ženskim bolestima
Granice normalnosti i mentalnog poremećaja kroz celu istoriju su konstituisane na način koji nije
rodno neutralan, već rodno obeleţen. Rod je upisan u čitavu konstrukciju zvanične medicinske
kategorizacije mentalnih poremećaja. Na putu društvenog pripitomljavanja ţena u mašine za
zadovoljavanje potrebe drugih, mnoge ţene pruţaju otpor ulaskom u psihičku krizu ili bolest. Veza
između pravila ponašanja i psihičkih poremećaja kod ţena je mnogo očiglednija, nego kod
muškaraca, pošto se najčešće radi o pravilima koja su uspostavljana na osnovu predrasuda i
konvencija moralnog karaktera ili stereotipnih uloga, koje su posluţile da odraze rastojanje i razliku
između muške i ţenske moći. Osnovna razlika između problematičnih muškaraca i ţena, bila je u
tome što se ţenina normalnost merila u odnosu na njenu funkciju u patrijarhalnom društvu - koje
se vladalo prema zakonima muškaraca. Pravila ponašanja ţena, vekovima su se odnosila na telesnu i
porodičnu sferu, s izričitom moralnom konotacijom, koja se tiče ţenine sposobnosti ili
nesposobnosti da se uklopi u idealnu sliku dobre ćerke, majke, seksualnog objekta. Problem ove
nejednakosti u dijagnostici i njenoj teţini, uslovio je povećanu stigmatizaciju pacijentkinja.
Po misljenju Lakana, psihoanalitičara koji je imao veliki uticaj na postmodernu misao, ţene su izvan
jezika, javnog diskursa, kulture i zakona. Ţena se ne definiše onim što jeste već onim što nije:
odsustvom falusa kao osnovnog „označitelja”.
Nedostatnosti – Konceptualizacija žene u odnosu na ono što NIJE ili NEMA
Histerija
Prateći putovanje histerije po ţenskom telu, otkrićemo dve strategije koje ideologija uvek
upotrebljava za dokazivanje svojih tvrdnji: naturalizaciju i univerzalizaciju socijalnih činjenica.
Naturalizacija ţenskog identiteta manifestovala se u prebrojavanju „ţivaca“ kojih navodno u
ţenskom telu ima više nego u muškom, što se naziva „feminizacijom nervnog sistema” i
„maskulinizacijom muskulature. Šarkoovsko-frojdijanski model histerije modifikuje se u periodu
oko Prvog svetskog rata, uključivanjem u klasifikacije mentalnih bolesti poput DSM III, kao oblik
histeriodnog ponašanja. Taj tip ponašanja obuhvata simptome kao što su zavođenje u komunikaciji,
centriranost na sebe, korišćenje fizičkih atributa da bi se skrenula paţnja okoline. Ovakvi simptomi,
39
slični onima koje je Frojd pronalazio u svojim studijama međutim mogu ukazivati na posledice
preranog seksualnog iniciranja u detinjstvu, incesta, zanemarivanja ili porodičnog nasilja.
Naţalost, iako je psihoanaliza davala rezultate u redukovanju postojećih simptoma, ciljem uspešne
terapije smatrala se sposobnost i volja da se prihvati sopstvena polna uloga. Histerija je igrala
veoma veliku ulogu u usponu psihoanalize, te je na simboličan način doprinela i njenom
vrednovanju kao terapijske tehnike. Kerol Smit Rozenberg (Carol Smith Rosenberg) smatra da je
„psihoanaliza dete histerične ţene.“
Depresija
Depresivni obrazac ponašanja predstavlja tradicionalni način na koji se većina ţena nosi sa
osećanjima besa, agresije i nezadovoljstva okrećući ih „ka unutra“, jer je njihovo ispoljavanje i
odigravanje socijalno neadekvatno. Pored primarne dobiti u odigravanju društveno prihvatljive
uloge, sekundarna dobit od depresije svakako je izazivanje naklonosti i razumevanja okoline
Depresivnost je takođe neophodno analizirati u odnosu na ţivotne faze u kojima se prevalentno
javlja. Tradicionalno prihvaćena simplifikacija ţenine funkcije isključivo na reproduktivnu i negujuću
ulogu, uslovljava da prestanak mogućnosti obavljanja tih uloga (u menopauzi i/ili kada su deca
odrasla) izaziva depresivnu reakciju. Socijalni pritisak za stvaranje potomstva, koji se emituje na
drugu generaciju, zapravo produţava vek ovoj negujućoj ulozi i ţenama ponovo nudi „smisao
postojanja“ ovog puta kroz ulogu bake.
Granični poremećaji ličnosti i trauma
Pronadjena je značajna korelaciju između MMPI profila zlostavljane ţene (inventara procene
ličnosti koje je široko prihvaćen u dijagnostici) i ţene koja pati od ozbiljnijih psihijatrijskih
poremećaja: borderline ličnosti i/ili šizofrenije. Da bi na osnovu DSM klasifikacije psihijatari i/ili
terapeuti dobili adekvatnu dijagnozu, oni moraju dobro da poznaju dinamiku ponašanja zlostavljanih
ţena. Simptomi koji ukazuju na ozbiljnu deteriorizaciju ličnosti nastalu usled postajanja šizofrenije
Tribina ciklusa Rod i
levica: Politike
umnogome se poklapaju s kliničkom slikom zlostavljane ţene: povlačenje i socijalna izolacija,
mentalnog zdravlja,
paranoidne epizode, deteriorizacija prethodnih nivoa funkcionisanja, kao i samodestruktivnost. No,
Dom omladine Beograd,
iako su na pojavnom nivou ista, ta izmenjena ponašanja imaju potpuno drugačije izvore jer se
jun 2013.
simptomi kod ţrtava zlostavljanja vrlo često mogu pomešati s
graničnim stanjem, gde se javljaju nedostatak kontrole,
netolerancija, impulsivnost,nepredvidljivo ponašanje.
Anoreksija
Kao dve strane iste medalje, bulimija i anoreksija govore o
pojavno različitom ispoljavanju problema koji je duboko
ukorenjen u kreiranju rodnih uloga, predstava o idealnoj lepoti,
borbi za kontrolom i komunikacijom s primarnim osobama u
porodici.Način terapijskog rada sa osobama koje odlikuju ove
kategorije poremećaja, uključivao bi pruţanje podrške u
istraţivanju predistorije nasilja (naročito seksualnog
zlostavljanja), proradi osećanja krivice i stida, istraţivanju i
prihvatanju svoga tela kao i rad na povratku kontrole.
40
Norme i dijagnostika
Različiti modeli i kriterijumi kojima se definiše normalnost kroz celu istoriju su konstituisane na
način koji nije rodno,rasno,klasno neutralan . Rod je upisan u čitavu konstrukciju zvanične
medicinske kategorizacije mentalnih poremećaja.
Pre nego što se uključila u tokove mentalnog zdravlja kao lekarka i terapeutkinja, ţenu prati duga
predistorija pacijentkinje. Problem normi mentalnog zdravlja koje se kroz istoriju primenjuju na
ţene prepoznajemo u njihovoj maskulinocentričnosti (pravljene su prema modelu muškarca),
subjektivnosti (donosio ih je muškarac), kao i mizoginiji i dogmatičnosti koji su uticali na njeno
formiranje. S obzirom na to da je ţena posmatrana kao „druga“, kao ona koja je „u odnosu na“
muškarca (koji je sam po sebi autoritet i standard poređenja), morala je biti na gubitku, dok su
porodica, deca i institucije društva bile samo posredna merila njene normalnosti
Najvaţnije zamerke tradicionalnom testranju ličnosti, mogu se grupisati oko tri principa: strukture
testova, tumačenja rezultata, uključivanja spoljnih faktora (kao što je sredina
Testovi mogu biti diskriminišući na različite načine, mogu sadrţavati neadekvatna pitanja,
neadekvatno normirane uzorke, interpretaciju, ili po svom sastavu mogu biti etnocentrični,
heterocentrični, klasistički ili rasistički. Jezik koji se koristi u procenama i dijagnostici trebalo bi da
bude rodno, rasno i klasno neutralan, što on često nije. Način na koji terapija funkcioniše,
podrazumeva procenu značenje izrečenog i validiranje u određenom priznatom sistemu i prema
pravilima. Neka od značenja su privilegovana, jer je i proces „ozdravljenja“ vezan za konformiranje i
prihvatanje dominantnih vrednosti patrijarhalne kulture.
Posledice pogrešnog pristupa očituju se u reprodukovanju seksističkih viđenja patrijarhalne kulture,
ustanovljavanju neravnopravnog poloţaja procenjivanog subjekta u odnosu na eksperta, i
isključivanju mogućnost dvosmerne komunikacije. Koliko je proces dijagnostičke procene često
dovoljno neutemeljen u rodnim kategorijama, pokazuje činjenica da se i do devet puta više ţena
nego muškaraca, moţe pronaći u kategorijama graničnih slučajeva (borderline ličnosti), dok kasnije
analize pokazuju da su velika većina dijagnostikovanih zapravo ţrtve zlostavljanja.
Upućivanje na uticaj pola, roda i kulturoloških razlika na učestalost, poreklo, dijagnostiku i tretman
psiholoških (psihijatrijskih) problema, u oblasti mentalnog zdravlja do skoro je u potpunosti
izostajalo. Poslednjih godina, postoji veliki raskorak u stepenu pridavanja paţnje pitanju roda u
psihoterapiji. Dok je za jedne rod pokazatelj pravca, definicije, dijagnoze i ekspresije simptoma, za
druge je on i dalje nebitan faktor. Moć koja je u rukama eksperta treba da se minimizira u korist
interesovanja za klijenta/kinju. I sama struktura inventara ličnosti sastoji se često od vrlo
seksističkih diskriminatornih izjava.
Rodno inkluzivni pristup edukaciji
 Osvešćivanje sopstevnih stereotipa, otpora, konflikata vezanih za određene grupe (LGBT,
Rome)
 Prepoznavanje interiorizovane marginalizacije i samoisključivanja, jačanje kapaciteta
 Prihavatnje fleksibilnih uloga u okvirima terapijskog rada: prihvatanje odgovornost i vs zloupotrebe moći
41
 U terapijskom radu u proces davanja značenja klijentovom svetu je pod uticajem rodnih
stereotipa samog terapeuta, što moţe predstavljati prepreku i problem u funkcionisanju
klijenta -edukanti moraju naučiti da koiste rodno senzitivan i nediskriminiativni jezik
psihoterapije
 Razvoj odgovormosti ali i granica u radu sa različitim kategorijama : rad na osećaju krivice
onih koji nisu imali traumatična iskustva,rad na rodnim identitetima i prihvatanje različitosti
sopstvenih uporišta identiteta, rad na kontinumu rodnih uloga,mapiranje rodnih identiteta,
prepoznavanje transgeneracijskih poruka (dozvola i zabrana –preskribovani identiteti)
 Poseban naglasak u psihodrami se stavlja na promenu nezadovoljavajućih uloga,
preispitivanje ličnih stavova, sposobnost ulaska u uloge drugog i promenu sopstvene
percepcije uveţbavanjem novih uloga.
Ka anti- diskriminativnom pristupu
Uvećanje broja klijenata koji pripadaju različitim kulturnim, rasnim i klasnim grupama i seksualnim
opredeljenjima, dovelo je do toga da se principi koji su uglavnom bili primenjivi na belog, imućnog
muškarca heteroseksualne orijentacije, počinju dovoditi u pitanje. Veliki uticaj znanja iz oblasti
socijalnog rada, feminističke teorije i prakse u oblasti mentalnog zdravlja, kao i razvoj
transdisciplinarnih pristupa psihoterapiji i savetovanju, otvara nove prostore za ostvarenje
inkluzivnosti. Umesto kreiranja boljeg, tišeg i uklopljivijeg stila klijenta/kinje koji će zadovoljiti
društvene norme, inkluzivni pristup ukazuje na mogućnost kreiranja potencijala da se prihvati
koncept doţivotnog psihičkog razvoja.
Uključivanje antidiskriminacionih praksi uz adekvatno upoznavanje sa problemima roda, rase, klase i
psihoseksualnog identiteta aspektima terapijskog rada u u proces obrazovanja umnogome bi
rekonstruisalo tradicionalni pristup problemima mentalnog zdravlja,i omogućilo bolji tretman
manjinskih i stigmatizovanih grupa u radu.
Jana Damjanov
ROD, LEVICA I POLITIKE MENTALNOG ZDRAVLJA
Pretpostavka koja često dolazi iz klasičnog kliničkog/psihoterapeutskog konteksta je da istorijske,
socijalne, kulturne i individualne razlike u stavovima, vrednosnim određenjima, pogledima na svet,
ţivotnim filozofijama, mogu lako da se pretoče u klinički/terapijski kontekst. Bilo koji psihoterapijski
modalitet ili bilo koja psihoterapijska praksa koja ne uzima u obzir rad na predrasudama i
diskriminaciji i koja posmatra problematiku klijenata van socijalnog konteksta ukazuje na naivnost i
površnost u pristupu.
Kada govorimo o antidiskriminatornoj praksi u psihoterapijskom radu, tri teme su veoma vaţne:
1. Moć – terapijski savez je u svojoj suštini i polje gde različte strukture moći mogu da
intereraguju. U tom kontekstu, terapuetovo ponašanje, modeli koje zadaje i repezentuje, a
posebno patologizirajući jezik nose značajnu moć i, ukoliko nisu u okvirima egalitarnosti,
mogu voditi ka diskriminaciji.
42
2. Jezik nikad nije apolitičan i neutralan i on je jedno od osnovnih oruđa u psihoterapijskom
radu, a kategorizacije i klinička određenja vode ka diskriminaciji i stigmatizaciji. Jezik ne sluţi
samo za opisivanje realnosti, on određuje realnost
3. Različitost i diskriminacija odnosno, relaciono – predrasude su bez sumnje subjektivne, a
njihov destruktivni impakt na terapiju moguće je uhvatiti samo kroz relacioni model (u
individualnoj terapiji kroz odnos terapeuta i klijenta, a u grupnoj kroz interakcije članova
grupe i terapeuta)
U kontekstu ove teme, promocija razumevanja i samorefleksija mogu bii jako značajno oruđe kada
ţelimo da imamo antidiskriminativne i neopresivne terapijske prakse. Isto onoliko koliko je vaţno za
klijente da osveste sopstvene predrasude, stavove, uverenja, tako je i za terapeuta vaţno da bude
iskren prema sebi i da razume sopstvena uverenja, sopstvene konstrukte, predrasude i osećanja.
Nedostatak razumevanja konkretne osobe ili konkretne grupe i njihove problematike moţe ozbiljno
omesti efektivnost psihoterapije. Sama terapeutova svesnost o diskriminaciji, zamena neadekvatnog
jezika adekvatnijim, socijalno prihvatljivijim izrazima, bez autentičnog i realnog kontakta sa osobom/
grupom nije dovoljna. Diskriminacija nije teorijski koncept koji neko treba da razume, nego je to
socijalna realnost u kojoj se ţivi.
RAD SA MARGINALIZOVANIM GRUPAMA – PRIMERI
S obzirom da sam psihodramska terapeutkinja, ovir koji uzimam govoreći o radu sa
marginalizovanim grupama, dolazi iz konteksta teorije i filozofije psihodrame. Psihodrama kao
terapijski modalitet ima prvenstveno egzistencijalistički i humanistički pristup u radu sa grupama,
pojedincima i pojedinkama.
Interesantan je i istorijski podatak u vezi psihodrame i psihoanalize. Naime, otprilike u isto vreme u
Beču, kada je Frojd kreirao psihoanalizu i radio iz psihoanalitičkog okvira sa svojim klijentima u
svojoj ordianaciji, Moreno, je radio “na terenu” grupe sa trudnicama, seksualnim radnicama,
izbeglicama u izbegličkim kampovima, zatvorenicima, itd. Isto tako, jednom nedeljno organizovao je
u okviru jednog Bečkog pozorišta „Living newspaper“ – to je bila kratka pozorišna predstava u kojoj
su odigravali aktuelne dnevno-političke događaje. Dalje, transgeneracijski gledano, psihoanalitički
okvir je kretao iz elitističkog pristupa, dok je psihodramski okvir imao humanistički,
egzistencijalistički i socijalistički princip. Isto tako, Moreno je odbacivao ideju o patocentričnosti
društva ili osobe, on je smatrao da se normalno i patološko određuje repertoarom ţivotnih uloga,
te fleksibilnošću i mogućnošću lakšeg prelaska iz jedne u drugu ulogu. Odnosno, njegov stav je bio
da je mera mentalnog zdravlja nivo spontanosti i kreativnosti koji osoba ima. Takođe, on je smatrao
da na smanjenje spontanosti i kreativnosti najviše utiču kulturna konzerva i robopatija – neki
uvreţeni obrasci ponašanja/već unapred zadate uloge koje nam društvo, institucije, sistem
postavljaju i koje se onda robopatski sprovode što smanjuje individualnost i uništava spontanost i
kreativnost jedinke.
U mom dosadašnjem radu sa marginalizovanim grupama, imala sam prilike da radim grupe sa
Romskim adolescentima i adolescentkinjama, kao i sa ţenama sa invaliditetom. Jedan od osnovnih
principa kojima sam se rukovodila u radu sa grupama je to da svaki problem ima svoju socijalnu
komponentu i ne moţe se posmatrati odvojen od socijalnog okruţenja, kao ni od poruka koje su
učitane u kulturu i društvo. Drgi vaţan princip u radu bio je da su grupe heterogene - kod Romskih
43
adolescenata – mešana grupa po polu, kao i na nivou etničke pripadnosti; kod ţena sa invaliditetom
grupa je homogena jedino po polu, po svemu drugom je heterogena, a članice su i ţene sa i ţene bez
invaliditeta. Ideja sa heterogenim grupama je zapravo ideja antigetoizacije marginalnih grupa, kao i
kreiranje makroplana i stvaranje veće realnosti koja postoji kako i na makroplanu, tako i na
mikroplanu u okviru terapijske grupe.
Neke od smernica kojima sam se rukovodila su: nedirektivan pristup u radu, postavljanje
fleksibilnijih granica, pronalaţenje tema na osnovu dogovora sa grupom, praćenje potreba pojdinaca/
pojedinki i čitave grupe, itd.
Kror projekat „Osnaţivanje kroz umetnost“, grupni psihoterapijski rad bio je usmeren ka temi
ţenske seksualnosti iz rodne, antidiskriminativne i feminističke perspektive. Neke od tema za rad:
 Odnos društva u kreiranju doţivljaja seksualnosti
 Odnos i uticaj porodice na doţivljaj seksualnosti
 Transgeneracijsko mapiranje seksualnosti
 Mapiranje tela – šta je to što je učitano, a šta je moje
 Ko kreira estetiku tela
Ono što je posebno bilo vaţno u radu sa ovom grupom ţena je uvaţavanje različitosti i
organizovanje grupe u skladu sa potrebama – personalna asistencija, prilagođavanje veţbi potrebama
svake učesnice, itd.
Primer jedne radionice: Rad na temu „Odnos društva i seksualnosti“ – identifikacija individualnog
odnosa i stava o načinu na koji je društvo, i u pozitivnom i u negativnom smislu bojilo pitanje
seksualnosti. Kao rezultat ovog rada dobili smo na grupnom planu univerzalizaciju teme kroz
zajedničko deljenje iskustva – saznavanje da je osnov svega strah, nesigurnost, nedostatak
samopouzdanja, naučeni/učitani stid i krivica
Pravio se kolaţ na ovu temu – za ţene sa motornim invaliditetom bilo je potrebna asistencija, za
ţene sa oštećenjem vida rad na glini, itd.
Jelena Milić
Grupe podrške namenjene seksualnim radnicama/ima
U tekstu koji sledi govoriću o grupi podrške namenjenu seksualnim radnicama/ima, koju sam vodila
u okviru JAZAS-a (Asocijacija za borbu protiv side)
Kako je počelo?
JAZAS – Asocijacija za borbu protiv side je u septembru 2004. godine započela POP projekat
(Power of prevention), sa ciljem prevencije HIV/AIDS-a među posebno osetljivim grupama stanovništva, odnosno seksualnim radnicama/ima*.
Na samom početku, oformljen je outreach tim (terenski tim) koji je bio sačinjen od 12 muškoţenskih parova (6 devojaka i 6 mladića) I koji je imao zadatak da izlazi na različite terene (hotspotove gde se okupljaju seksualne radnice), kako bi najpre uspostavio kontakte sa njima, a onda
nastavio kontinuirano da radi.
44
Outreach rad (sinonimi: rad na ulici, ulični socijalni rad, rad na uglu, terenski rad,
mobilni tim) je rad izvan institucionalnih okvira i pokazao se kao najbolji za grupe
stanovništva koje su nepoverljive prema institucijama sistema ili nemaju mogućnost
da dođu do institucija (zbog stigmatizacije, diskriminacije).
Outreach rad je planirana, dugotrajna aktivnost, koja se ne završava jednim
susretom, podelom materijala i slično. Obuhvata: komunikacijsku podršku, učenje,
obezbeđivanje pomoći, terapijsku intervenciju, posredovanje, zalaganje.
Podrazumeva uspostavljanje poverenja, gradnju odnosa i savladavanje okolinskih
problema.
Ovakav rad, omogućio mi je da upoznam ciljnu grupu (ţene, muškarce i transrodne
osobe koje se bave seksualnim radom) i da radim sa njima, da im, pored
zdravstvenih informacija, pruţam i psihosocijalnu podršku u netradicionalnim
okvirima (koji su mi do tada bili poznati).
Ovaj rad, sam po sebi je veoma značajan jer ne čekamo da klijenti dođu kod nas, već odlazimo na
„njihov teren“, gde se oni osećaju sigurno i tu im pruţamo ono što im je potrebno. Izlaskom na
teren smo imali priliku da ispitamo njihove potrebe i da vidimo šta bi oni voleli da im pruţimo.
Pored brojnih prednosti, outreach rad nije pogodan za obavljanje duţih razgovora jer ne moţe da
obezbedi privatnost i sigurnost. Zato je 2008. godine Drop-in centar (mesto gde mogu doći svi/e
oni/e koji/e se bave seksualnim radom).
Aktivnosti koje su se održavale u Drop in centru su:







Druţenje, ćaskanje uz kafu, čaj
Savetovanje sa lekarima različitih specijalnosti
DPST (dobrovoljno i poverljivo savetovanje i testiranje)
Savetovanje sa advokaticom
Savetovanje sa socijalnom radnicom
Grupe samopomoći
Mogućnost upotrebe kupatila i pranja veša
Otvaranjem Drop in centra, stvarena je mogućnost za održavanjem grupa samopomoći.
Grupe samopomoći namenjene seksualnim radnicama/ima su imale svoju evoluciju.
Najpre su to bile psihoedukativne grupe koje smo vodile koleginica (porodična psihoterapeutkinja)
i ja.
„Za razliku od terapijskih grupa, koje imaju lečenje kao cilj i koje se oslanjaju na interakciju članova
i na terapijsko vođenje i koji usmeravaju članove na “korigovanje emocionalnog dozivljaja”,
psihoedukativne grupe teţe da povećaju znanje članova i promene njihovo ponašanje kroz naglasak
na edukativnim strategijama, koje se koriste u učionicama.”(Yalom,1995)
Ideja nam je bila da na početku (dok se ne uspostavi kohezija grupe i odnos poverenja) radimo na
zadatu temu. S obzirom da se projekat bavio pitanjem prevencije HIV/AIDS-a, ove grupe su imale i
za cilj da povećaju znanje o ovim temama, kao i da dovedu do promene kod pojedica, kod grupe i
promene u zajednici. Neke od tema su bile: HIV/AIDS i druge polno prenosive bolesti, reproduk-
45
Tribina ciklusa Rod i
levica: Politike
mentalnog zdravlja,
Dom omladine Beograd,
jun 2013.
tivno zdravlje, kontracepcija, partnerski odnosi, brak i porodica, roditeljstvo. U početku, grupa je
funkcionisala kao psihoedukativna, da bi nakon 6 meseci prerasla u grupu podrške.
Grupe podrške se osnivaju za članove koji se suočavaju sa sličnim ţivotnim izazovima. Glavni cilj je
pomoći članovima da umanje doţivljaj stresa kroz uzajamnu podršku , deljenje načina suočavanja sa
stresom, informisanje i poverenje. Slušanje i prihvatanje tuđih iskustava stvara empatijsko razumevanje i upostavljanje socijalne mreže .
Koleginica i ja smo imale zadatak da obezbedimo da grupa funkcioniše, da stvorimo atmosferu
poverenja i sigurnosti kako bi članovi grupe svoja iskustva koristili pozitivno, da odnosi između
članova grupe budu srdačni, da svaki član bude podrţan i daje podršku drugim članovima.
Razlika između grupe podrške namenjene seksualnim radnicama/ima i između neke druge grupe je
ta što nikada nismo mogle da znamo koliko će ljudi doći. Nekada je bilo po 20-oro njih, a nekada
po 5. Razlog ovome je što osobe koje se bave seksualnim radom ne mogu da predvide šta će im se
dogoditi do sledećeg susreta. Seksualni rad je inkriminisan zakonom o javnom redu i miru i osobe
koje se bave seksualnim radom plaćaju novčanu kaznu ili se kaţnjavaju kaznom zatvora do 30 dana,
pa se dešava da nekada ne dođe ni jedna jer je prethodne noći bila velika racija i sve seksualne
radnice su završile u zatvoru.
Bez obzira na visok stepen empatije i senzibilisanosti u radu, dešavalo se tokom rada da nam učesnici kažu kako mi ne možemo da razumemo sve kroz šta oni prolaze, jer nikada nismo radile na
ulici. To je stvorilo potrebu za angažovanjem i uključivanjem nekoga ko se bavi ovim poslom i ko
deli slična iskustva.
U JAZAS-u su već postojale osobe peer edukatori/ke koji se bave ili su se bavili seksualnim radom,
a koji su prolazili obuke za rad na terenu, za vođenje grupa samopomoći i sl. Jedna osoba, koja je
pokazala najveći stepen interesovanja i senzibilitet za rad sa drugima se izdvojila kao neko ko će
nastaviti, zajedno sa mnom, da vodi grupu. Tako je grupa prerasla u grupu samopomoći.
Grupe samopomoći su nov socijalni model za poboljšanje kvaliteta života ljudi baziran snazi
udruživanja samih ljudi koji imaju slučne potrebe, probleme ili interese.
U grupama samopomoći mogu se okupiti:
 - ljudi koji spadaju u marginalizovane članove društva ( osobe sa invaliditetom, Romi,
seksualne radnice, osobe sa zdravstvenim problemima i sl.),porodice sa stigmatizovani
članom i ljudi koji su se privremeno našli u teškoj situaciji (npr. razvedeni, udovci,
samohrane majke i sl.)
 - ljudi međusobno povezani pripadnošću , kao što su verske, etničke grupe i sl.
 - interesne grupe koje žele postići neke ciljeve (ekološke grupe, mirovne grupe itd.)
Grupe samopomoći mogu da predstavljaju:
 Izvor emocionalne podrške, pronalaženja prijateljskog okruženja gde se “deli “iskustvo,
briga ili problem.Mesto gde su svi uvaženi.
 Izvor informacija kako o samom problemu kojeg neki član delegira tako i izvor informacija
kako se problem može rešiti –ako grupa ima isti interes
46
 “Uzor” - prisustvo članova koji su imali isti problem koji su uspešno rešili (uliva poverenje i






pozitivan stav).
Kao i u drugim oblicim agrupnog rada, u grupi samopomoći su postavljena pravila
Poverljivost ( poverenje)
Odgovornost
Vreme (dolazak; vreme izlaganja tj.učešća)
Uvaţavanje (sadrţaj koje drugi članovi iznose, poštovanje različitosti u mišljenju i u svakom
drugom smislu)
Rečnik
Razlika između profesionalne pomoći i grupe samopomoći

Način da se učesnici/e osnaže i razviju kapacitete za samozastupanje, samoorganizovanje.

Održavaju se u okruženju u kome su učesnici jednaki, nema autoriteta niti razlika u moći
(kao npr. između doktora i pacijenata)

Zasnivaju se na sličnim iskustvima kako voditelja tako i učesnika. U okruženju grupe
samopomoći svi učesnici su odlučili da se okupe oko sličnih iskustava, teme, problema.

Cilj je osnaživanje članova grupe u pronalaženju sopstvenih kapaciteta i unutrašnjih izvora
snaga učesnika

Preuzimanje kontrole i odgovornosti za kvalitet života u budućnosti
Procesi u grupi samopomoći
 članovi razvijaju identifikaciju sa referentnom grupom
 uče iz sopstvenog i tuđeg iskustva, probaju nove načine savladavanja problema i o njima
razmišljaju;
 ravnopravni članovi razvijaju otvorenost, poverenje
 Razvijaju odgovarajuće oblike druženja
 emocionalna podrška među članovima- osećaj povezanosti
 poboljšanje statusa pojedinca-pripadnost grupi povećava otpornost na pritiske okoline
 Oblikuju se, formiraju grupne vrednosti - najvažnija uzajamna pomoć.
 svaki član grupe je aktivan, produktivan
 neposredno učešće svakog člana kod postizanja ciljeva
Seksualne radnice” vide” sebe kao osobe koje nisu vredne kao drugi ljudi u društvu (autostigma),
imaju lošu sliku o sebi i veoma nizak nivo sampoštovanja. Takođe misle da su osobe bez
perspektive i mogućnosti drugog izbora, da su osobe koje nisu potrebne najbliţima, društvu.
Grupe samopomoći su omogućile seksualnim radnicama/ima da „podele“ svoje probleme u sredini
koja ih neće osuđivati i odbacivati. Takođe su u grupama naučile kako da komuniciraju bez uvreda,
kako da se izbore za svoja prava i na koji način mogu da se udružuju u borbi za svoja prava.
Tim koji im je bio na raspolaganju se uvek odnosio sa poštovanjem i uvažavanjem, što je njima
omogućilo da počnu ponovo da veruju drugima i povrate poverenje u ljude.
Kao rezultat rada sa seksualnim radnicama, nastala je organizacija seksualnih radnica „Sloboda
prava“, koja će nastaviti da zastupa prava seksualnih radnica i da unapređuje njihov položaj u
društvu.
47
*Seksualna radnica/
radnik – u pozadini
ovog izraza je da ne
uključuje osudu i da se
naglase uslovi pod
kojima se seksualne
usluge prodaju. Seksualni radnici/ce uključuju žene, muškarce i
transrodne odrasle
osobe starije od osamnaest godina koji
primaju novac ili robu
u zamenu za seksualne
usluge. Osobe koje
prodaju seks, a mlađe
su od osamnaest
godina, smatraju se
žrtvama komercijalne
seksualne eksploatacije.
»Svakodnevna stvarnost ţena već sadrţava zavisnost u sebi.«
Roswita Soltau
Izraţanje ljudskih poteškoća i trpljenja je kulturno određeno. U zapadnim kulturama jako često
izraţava kroz probleme zavisnosti. Ono što definira zavisnot nije samo kultura, već i rod. ako
govorimo o tome, da postoji ţenska i uška priorda, onda moţemo govoriti o muškoj i ţenskoj
zavisnosti. Šta bi bila ţenska specifika zavisnosti? Zavisnost ţena je u pravilu neprimjetna i tiha.
Najčešće se radi o zavisnsoti o legalnim drogama, alkoholu i tabletama, koja podupiro sveprisotno
očekivanje, da se ţene ćuteći moraju nosi sa svakodnevnim problemima.
Pojam zavisnosti moţemo razumeti na dva glavna načina – kao zavisnost o određenim supstancama
i kao poloţaj, u kojem se određena osoba nalazi u odnosu sa drugom. Promatrajući ţenski
socijalizacijski obrazac, vrlo brzo vidimo, da se ţene socializiraju u poloţaj zavisnsoti, što vrlo brzo
generira i zavisnost o određenim supstancama:
 ţene sebe prepoznaju preko odnosa s drugim
 ţene postavljaju tuđe potrebe pred svoje
 nisko samopouzdanje sprečava ţenama da traţe prostore unutar kojih bi mogle zadovoljiti
svoje potrebe i vrlo brzo se počinju kriviti za stvari, koje ne idu po planu
 zabrana izraţavanja ljutnje generira temeljnu sumnju u sebe i svoje sposobnosti, budući da
im nije dozvoljeno stupati u konflikte. (Zaviršek, 1994:181)
Zbog spomenutih socijalizacijskih karakteristika se ţene češće odlučuju ponašati po predviđenim
obrascima, ređe se otvoreno konfrotiraju sa stvarima, sa kojima nisu zadovoljne, češće pokušavaju
»izdrţati, stisnuti zube«, biti strpljive, neupadljive i konflikte usmeravaju protiv sebe. Moţemo doći
do zaključka, da je uzimanje droga kod ţena zapravo manifestacija specifičnog odnosa do sebe i
sveta oko sebe.
Kao što ej već spomenuto, ţene se obično odlučuju za supstance, koje će podupretu njihovu sliku
nekonfliktnih i neproblematičnih članova društva, zato su njihov izbor obično legalne droge –
benzodiazepini, alkohol, vrlo često i hrana. Pitanje je, šta se događa sa ţenama, koje se odluče za
drogu koja u polju spolnih stereotipa vaţi za »mušku« drogu. Ukoliko pogledamo samu etimologiju
riječi heroin, vidimo da je vezana na »muškost«– heroisch znači herojski i jak. Budući da se na
osobe zavisne o drogama stereotipno veţe stigma nekoga ko prenosi zarazu, čije tijelo je uprljano,
kontaminirano, to zavisnice dodatno opterećuje, budući da s svojom nemoralnošću kontaminiraju
ne samo svoje tijelo, već i svoju (potencijalnu) djecu. Ţensku zavisnost n eopterećuje »samo«
pitanje legalnosti i medicine, nego i pitanje moralnosti, koje generira dvojnu stigmatizaciju. Moţda
najbolji primer dvojne stigmtizacije se moţe vidjeti na primejru odgovora pacijenata sa odeljenja za
lečenje zavisnika – na pitanje, da li bi stupili u partnerski odnos sa osobom koja je također zavisna o
drogama, pacijentice su u pravilu odgovarale, da im to nije bitno, dok je muški dio u pravilu
odgovorio, da za svoju partnericu nikako ne bi ţeljeli imati zavisnicu o drogama. Ili, ako citiram
jednog od pacijenata, zavisnika o heroinu: – »Nema ništa ruţnije od ţene koja pije pivo iz flaše.«
U toj točki moţemo primjetiti određeni paradoks - ţene su socijalizirane u zavisnsot, njihova
identiteta se prepoznaje preko drugih, s kojim su nekom odnosu zavisnosti, po drugoj strani je
ţena, zavisna o društveno nepoţeljnim supstancama, označena kao nemoralna. Često je ţena, koja
48
brine o drugima i o kojoj ovise drugi, zapravo ovisna o nekom trećem, najčešće o onom za koga
brine. Istovremeno je zavisna i o različitim supstancama, upravo zato, da bi se opisani double-bind
sistem brige i podređenosti mogao odrţavati.
Ukoliko pojednostavimo, moţemo zaključiti da ţene postaju zavisne zbog odnosa – za razliku od
muškaraca, ţene upoznaju sa nelegalnim drogama u pravilu njihovi partneri. Ţene zavisne od
alkohola najčešće kao razlog navode ţelju po opuštanju, ţelju po smanjivanju napetosti , koja
proizilazi iz brige za druge. Ţene se prepoznavaju kroz odnos, koji karakterizira zavisnost, ukoliko
postanu zavisne o drogama, bivaju stigmatizirane i isključivane iz odnosa.
Razlozi za razvoj zavisnosti kod ţena se vrlo značajno razliku od etiologije zavisnosti kod
muškaraca. Trenutni modeli liječenja zavisnosti unutar medicinskog diskurza nisu osjetljivi za te
razlike i uveliko podrţavaju dvojno stigmatiziranje i isključivanje ţena zavisnica. Donekle smo uspjeli
ponuditi prostor podrške ţenama zavisnicama osnivajući ţensku grupu. Unutar te grupe pacijentice
imaju mogućnost proraditi sadrţaje kao što su iskustva traume, nasilja, autostigmatizacije,
majčinstva i sl. koja bi inače ostala neprimjećena i zanemarena.
Ivana Mandrarić
Tribina ciklusa Rod i
levica: Politike
mentalnog zdravlja,
Dom omladine Beograd,
jun 2013.
49
50
Najavni plakat ciklusa tribina ROD I LEVICA Doma omladine
Beograda, septembar 2013.
Tribina*: "Mediji, aktivizam i
društvene mreže"
ĉetvrtak, 12. septembar 2013. u 19:00
DOB//Klub
Ciklus: ROD I LEVICA 2//Govore: Magda Janjić, Sajber Van Der Last (Ţene sa Interneta) i Miloš
Rančić (Vikipedija, Srbija)
Dom omladine Beograda i Ženski informaciono-dokumentacioni trening centar (Ženski INDOK
centar) uz podršku Fondacije „Roza Luksemburg“ nastavljaju ciklus predavanja/diskusija na
temu ROD I LEVICA.
U okviru šeste teme ciklusa u ovoj godini "ROD I LEVICA - aktivizam, mediji i socijalne mreže"
bavićeno se naĉinima uticaja tzv. novih medija na aktivizam u okvirima roda i levice. Postoje li
strategije uklapanja i preklapanja virtuelne i politiĉke realnosti? Kakav i koliki uticaj sami novi mediji
imaju na promene koje su nastale u konceptu aktivizma? Da li su socijalne mreţe zamenile i
preoblikovale dosadašnja uporišta socijalnih pokreta? Pored socijalnih mreţa, takoĊe ćemo se baviti
internet grupama, blogovima i forumima. Posebnu paţnju ćemo posvetiti slobodnom pristupu
informacijama u okvirima njihovog politĉkog znaĉaja. Naše gošće/ gosti na ovoj tribini biće aktiviskinje,
blogerke i Internet grupe koje se putem novih medija obraćaju javnosti.
Magda Janjić, roĊena 1977. u Beogradu. Poslednjih nekoliko godina, javnosti poznata kao blogerka,
od 2001. godine se bavi novinarstvom (prvo kao novinarka spoljnopolitiĉke rubrike u Dnevnom listu
Danas, a zatim, kao zamenica urednika u Blicu, i urednica za društvene medije za integrisanu
redakciju Ringier Axel Springer). Od 2013. godine u Nedeljniku NIN je kolumnistkinja, i urednica za
društvene mreţe.
Cyber Wanderlust, je pseudonim nezavisne blogerke, net-art umetnice i samostalne sajberfeministiĉke aktivistkinje. Bavi se temom borbe za ţenska prava na Internetu, i pravima
marginalizovanih grupa. SaraĊivala je sa raznim aktivistiĉkim grupama i pojedincima/kama na
Internetu, a najnoviji projekat u kome uĉestvuje su – Ţene s interneta.
Miloš Rančić (1973), sistem administrator i internet aktivista. Organizovao je zajednicu oko Vikipedije
na srpskom, uĉestvovao u osnivanju Vikimedije Srbije i Haklaba Beograd. Trenutno na odmoru od
društvenog angaţovanja.
Cilj projekta ROD I LEVICA je emancipacija kroz edukaciju i otvaranje prostora za kritiĉko mišljenje i preispitivanje
opusa socijalnih pokreta sa posebnim osvrtom na feminizam na prostorima bivše Jugoslavije. Tema roda i levice
zapostavljena je i obojena mnogim predrasudama i zato predstavlja izazov, izvor inspiracije i nadamo se zanimljiv
podstrek za sve aktiviste/aktiviskinje, studente/studentkinje, istraţivaĉe/ istraţivaĉice, kao i sve one kojima je
bavljenje alternativnim politikama zadovoljstvo i oblast interesovanja. Svi su dobrodošli na naša predavanjima, koja
su osmišljena tako da nakon teorijskog uvoda u specifiĉnu temu, ostavljaju prostor za razgovor i debatu.
*****************************
* Najava tribine
preuzeta sa veb sajta
Doma omladine
http://
www.domomladine.or
g/debate/tribinaaktivizam-mediji-isocijalne-mreze/
“U toku današnje tribine iz ciklusa ROD I LEVICA biće ukratko govora i o nedavno pokrenutom portalu
za promociju ženskog stvaralaštva www.femix.info, koji je deo programa Projekat Femix.
Koordinatorka projekta reći će nešto o osnovnoj zamisli i elementima portala i pozvati učesnike i
posetioce tribine da daju sugestije o njegovom razvoju kao i da doprinose njegovim sadržajima.
Vidimo se u 19h!” - FB event
52
ČETVRTAK, 12. SEPTEMBAR 2013.
Tribina: "Mediji, aktivizam i
društvene mreže"
Učesnice/i: Magda Janjić, Sajber Van Der Last (Ţene sa Interneta) i Miloš Rančić
(Vikipedija, Srbija) i gošće Tatjana Nikolić (Projekat Femix) i Violeta AnĎelković
(ŢINDOK)
Moderacija: Lidija Vasiljević, ŢINDOK
............
Lidija Vasiljević: Današnja tema je aktivizam, društvene mreţe i mediji. Tanja iz Femiksa će
predstaviti program koji ona radi.
Tatjana Nikolić: Ja sam Tatjana, koordinatorka programa Femiks, mreţa ţenskog stvaralaštva, to
je projekat koji se bavi rodnom ravnopravnošću sa fokusom na polje umetnosti, kulture pre svega.
U okviru ovog projekta je organizovan Femiks fest, festival ţenskog stvaralaštva, objavili smo tri
godišnje kompilacije muzike sa ţenskim autorstvom, organizovali koncerte i filmske večeri ţenskih
autora i radionice. Pokrenuli smo portal Femiks info. To je portal ţenskog stvaralaštva posvećen
promociji i afirmaciji ţenskog stvaralaštva i aktivizma. Događaji na kojima nastupaju ţene umetnice
nisu na jednak način vidljivi u javnosti i sa time se bori Femiks. Uočavajući da se klasični mediji ne
bave na poseban način ţenskim stvaralaštvom mi smo odlučili da popunimo tu nišu u medijskom
prostoru i stvorimo on-line medij koji će sistematski i redovno i planski pratiti ţensku kulturnu
produkciju u Srbiji. Ja bih ukratko prošla kroz portal da vidite koji su njegovi glavni elementi.
Femiks info se sastoji iz vesti kao centralnog dela portala koji se bavi ţenskim kulturnim
događajima, a takođe informacijama i temama iz oblasti zalaganja za rodnu ravnopravnost. Vaţna je i
muzička produkcija sa ţenskim autorstvom, imamo top listu strane ţenske muzike i najnovijih
singlova domaće ţenske muzike. Tu je odeljak za video produkciju. Tu je odeljak diktafon sa
intervjuima, za sada to je ansambl Miraţ, pozorišna trupa. Tu je naša kampanja “Dodaj svoju notu”
za povećanje broja muzičarki na domaćoj sceni. To je transkript sa sastanka koji smo napravili tim
povodom. I tu je i razgovor sa finaliskinjama takmičenja Fejm leb populizatora nauke. Sve tri
finalistkinje ovogodišnjeg takmičenja su bile devojčice u nauci i mi smo pokušali da ih podstaknemo
da se i naukom bave pošto je i to polje u kome su manje zastupljene. Eks eks libris je pdf edicija
ţenske poezije. Tu je biblioteka koja za sada ne moţe da se meri sa nekim drugim, ali pokušavamo
da na taj način doprinesemo. Vaţan aspekt Femiks portala je da on bude baza umetnica u Srbiji.
Lidija: Počinjemo sa temom današnje tribine, govorimo o novim medijima, tema je feministički
aktivizam. Uvod u ovu temu je kratka priča o tome šta je Ţenski INDOK centar radio po pitanju
istraţivanja ţena u javnoj sferi kroz medije. Violeta će dati kratak uvod o ovoj temi.
Violeta Anđelković: Moja ideja je da pored onoga što INDOK radi od 1997., a to su mediji,
analiza, monitoring medija i pres kliping, da se vratim još ranije u osamdesete i devedesete. Nakon
prve feminističke konferencije koja je odrţana ovde i sada već 35 godina od Drug-ce ţene,
53
formirana je grupa Ţene i društvo, imamo ovde predstavnicu, kao neformalna grupa. Ono čime sam
se ja bavila za ovu tribinu jeste na koji način su se ţene bavile medijima u periodu osamdesetih i
devedesetih kada su najaktivnije bile grupe Beogradski ţenski lobi, Ţene i društvo i mnoge druge i
na koji način su prenosile informacije. Da bi stigli do novih medija bitan je i način prenošenja
informacija o nama i kao i reakcije. Za taj period je kratko bilo karakteristično da su se pisala
pisma, apeli i reakcije. Informacije su se delile na lifletima, pravile su se publikacije, prevodili su se
tekstovi, sve je bilo kucano mašinom, pa kopirano i to su bile informacije koje su se širile u javnost
na trgovima. Na ulicama su se radile javne ankete i ono što je nestalo krajem devedesetih su ta
pisma i te reakcije. Sve je to u konceptu poloţaja ţena u društveno političkom sistemu i negde
političko u tom periodu nije izdvajano iz koncepta mizogenog izveštavanja medija o ţenama. To su
stari članci, ovo je tekst iz 1987., tada se dosta kucalo i prekucavalo, ovo je sa tribine pornografija u
medijima i nasilje u društvu. Pisala su se otvorena pisma, to je isto jedan vid komunikacije, pisala su
se pisma javnosti, a i direktno apeli pretsedniku drţave i političarima. Ovo je pismo koje je stiglo od
časopisa Konekšn iz Kalifornije, ovo je reakcija na članak “Seks bataljon” iz 1991. godine, da je
poslat seks bataljon 300 ţena na ratište, ovo je reakcija glavnom i odgovornom uredniku Borbe.
1995. godine sa Pekinškom deklaracijom počinju na globalnom nivou ţene da se bave medijima i
analizom medija u smislu izveštavanja o ţenama. 1997. ŢINDOK je nastao kao program u okviru
Asocijacije za ţenske inicijative. ŢINDOK se bavi pres klipingom prateći dnevnu štampu i neke
mesečnike. Sekli su se i obeleţavali isečci iz novina i napravljena je velika pres kliping arhiva. Tako
se radilo do 2006., a onda se počelo sa praćenjem on-line izdanja. Rađeni su i monitoring i analize
izveštavanja radio i tv emisija i interneta. Pokrenuti su mnogi časopisi, prvi pres kliping bilten i
Novosti sa ţenske scene. Ţene su pokrenule informativne časopise i internet i mail. Pomenuću
Ţene i internet. Mi smo radili na obrazovanju ţena da koriste internet i mail, to je tada bilo nešto
najnovije. Probali smo i da uključimo ţene iz unutrašnjosti na internet. Okupljale su se i grupe kao
što su Inicijativa za ekonomsku demokratiju, Drugačiji svet je moguć, tu su bili anarhisti i iz tih
druţenja pokrenuti su projekti kao što su Indymedia i Wikimedia i Kontrapunkt. Indimedija kao
nezavisni centar globalnog karaktera je zatvoren na proleće. Indimedija Srbija je imao dve ţene i pet
muškaraca i bili smo u dobrim odnosima. Indimedija je slična mreţama, ljudi mogu sami da pišu
članke i objavljuju ih i pišu komentare. Te vesti su s vremena na vreme išli na globalnu Indimediju, a
mi smo sve to povremeno kontrolisali pogotovu politički. Ja sam se bavila time i na ţalost to se
svelo na par osoba, a bio je otvoren prostor za sve. Sa druge strane ja sam se bavila desnicom u
Srbiji, to je bio portal ţena organizacija kao što je Blood and Honour koje su imale spisak svih
ţenskih organizacija i naših imena. Njihova ideologija je bela ţena i belo dete. Indimedija je okupljala
i sve ţene koje su radile u Indimedijama u svetu gde smo mi interno raspravljale o samoj
problematici i odnosima unutar centara gde je bilo i mizoginije i stereotipa. Zatim bitan je portal
Kontrapunkt koji se bavio ţenskim pitanjem i pratio tu aktivističku stranu. ŢINDOK je počeo da se
bavi istraţivanjima i edukacijom, urađeno je mnogo istraţivanja, radilo se po Srbiji po pitanju
medijskog izveštavanja, radilo se sa novinarima i novinarkama i studentima i studentkinjama na
fakultetima i snimljen je i dokumentarni film “12-15%” čiji naslov pokazuje prisutnost ţena u
medijima. Počeli su da se prave veb sajtovi i mejl liste.
Lidija: Stali smo kod toga kako je došlo do brţeg protoka informacija, prelazimo na Sajber Van
Der Last našu gošću, internet aktivistkinju koja će govoriti o projektu Ţene sa interneta.
Napravićemo razliku u odnosu na to kako su stvari ranije izgledale, kako danas izgledaju i kako je
sve to krenulo.
54
Sajber Van Der Last: Ţene sa interneta su
nastale 2013. godine. Mi smo bile pod stresom od
informacija koje smo dobijale i odlučile smo da
napravimo front koji će reagovati na te članke o
ubijenim, silovanim i poniţavanim ţenama. Naš prvi
nastup je vezan za slučaj ubijene studentkinje Stele
Gundelj pa je 15 dana trajala medijska hajka
uperena na nju koja je poginula. Strašno je bilo da
ţenske organizacije nisu reagovale i u internet
prostoru nije bilo ţenske reakcije. Počeli su da
izlaze tekstovi da je ubica bio fin momak koji to
nije ţeleo da uradi. Mi smo tada uradile prvu
akciju. Nas je desetak, poznate smo javnosti. U
februaru je Ana Milanović pisala savetu za štampu.
Mi smo htele da čujemo šta oni imaju da kaţu o
rodno zasnovanom govoru mrţnje. Taj slučaj se
završio neuspešno, našu prepisku sa savetom
moţete pročitati na našoj stranici. Usledile su
druge akcije. Suština našeg bavljenja tom temom medijskog predstavljanja ţena je fokusiranje na
internet. Mi smo same pokušale da napravimo neke promene i u nekoliko slučajeva je mišljenje
ţena sa interneta uzeto kao relevantno mišljenje u sveopštoj poplavi mišljenja oko nekih stvari koje
su uzburkale javnost a tiču se ţena.
Lidija: Da li je to bilo iznenadjenje za tebe?
Sajber: Ne, nisam bila iznenađena, ja sam prodţekt menadţer i bavim se strategijskim načinima
kako da mi kao ţene istupimo i kako da se čujemo na internetu, steknemo publiku i komunikaciju.
Zanimljivo je da portal kao što je “Na dlanu” objavi tekst koji bi mi stavili na svoj fejsbuk. Danas je
teško da ti napišeš neku kritiku i da to dodje u kritikovani medij.
Lidija: Kakve su reakcije, da li ima nekih ekstremnih?
Sajber: Ima. Ima raznih ljudi koji čitaju našu stranicu, to je deo internet kulture, ima mnogo stvari
koje nisu postojale. Na primer neka od nas objavi post, to svako moţe da komentariše. Imamo
puno negativnih i bezveznih komentara, izloţene smo kritici više nego kada bi imali svoj blog sa
filtriranim komentarima. Ovo je mnogo brţi medij u tom smislu. Zato su ovde neke ţene ostale
anonimne i ne potpisuju svoje ime jer su izloţene medijskom linču. Sve se moţe preokrenuti u ţutu
štampu. Meni nije potrebna ta zaštita, imam pseudonim, ali on je umetnički i ne sluţi da ja sakriijem
identitet, ali ponekad je i zaštita. Nije bitno ko govori ni da li je tekst potpisan.
Lidija: To je brz medij, vest od juče danas se zaboravi, šta je ono što moţe da ostane kao trajni
rezultat takvog aktivizma? Da li podizanje svesti moţe nekako da se izmeri? To će donatori pitati.
Sajber: Mi smo neformalna grupa, radimo tek 8 meseci, moţda ćemo mi nešto menjati, za sada
imamo ovu platformu. Ja ne znam da li ste vi čuli da neko govori o rodno zasnovanoj mrţnji, o
tome se tek u novije vreme govori. To je deo mejnstrim kulture, a onda se ta kultura slomi na
nekoj pojedinačnoj osobi. Imam utisak kao da smo mi hakovale neki prostor. Uradile smo nešto što
pojedinac ne bi mogao, to je slučaj sa Minom, manekenkom koja je posluţila da se priča o temi
55
Tribina ciklusa Rod i
levica: Mediji, aktivizam
i društvene mreže, Dom
omladine Beograd,
septembar 2013.
laţne optuţbe za silovanje. Tu je i tema abortusa. Mi smo pokušale da kaţemo da to kako mi
primamo te vesti iz medija vrlo često ima svoju agendu i ţrtva moţe da bude bilo ko. Ta ţena je bila
ţrtva i na kraju je emigrirala, mi smo uspeli da dođemo do nje. Njoj je ţivot bio ugroţen i kada
sutra izadje na ulicu verovatno će neko da joj radi nešto. Feministkinje treba na to da reaguju,
pitanje je kako i šta uraditi.
Lidija: Da li internet aktivistkinja mora stalno da bude online? Ti stalno šalješ neke postove.
Sajber: Sada se to više očekuje od Ţena sa interneta. Publika šalje vest, hoćete li nešto reći o
tome, to ide od ţute štampe. Imali smo deo zastrašujući humor Fejsbuka, mizoginija na društvenim
mreţama se odnosi na jedan video u kome jedan momak stavlja devojku u krevet, daje joj čaj jer je
ona došla pijana s njim i to je video koji poručuje evo šta treba da uradite kada vidite pijanu
devojku. Ne znam ko je taj video pravio, on je kruţio. Mi smo gledali komentare gde je bilo
komentara, on je peder, on je šonja, ja bi to jebo, svega je bilo, nas je zanimalo ko su ti ljudi i koliko
imaju godina, jesu li najmlađi ili stariji. Bilo ih je od osnovne škole do 50 godina muškarci, svi sa
različitim etničkim poreklom i drţavljanstvom, nas je fasciniralo kako oni kada treba da govore
najgore stvari o ţenama prevazilaze sve razlike, sloţni su i Hrvati i muslimani i Srbi oko toga šta
treba raditi ţeni kada je pijana. Meni je nezamisliva ta vrsta kulture kao da pričamo o šezdesetim
godinama i kako se ta uţasna šovinistička kultura vratila. Toga je puno na netu.
Lidija: Sa nama je Miloš Rančić, internet aktivista. Ti si upućen u temu rodne ravnopravnosti u
okviru Vikipedije. Zanima nas uključenost ţena i sadrţaji, koliko su mizogini.
Miloš Rančić: U pitanju je gik kultura i uvođenje novih tehnologija. Daću vam istorijski pregled,
zatim uzroke, pa trenutno stanje. Kad god imate programera muškog seksistu, recite mu da je prvi
programer bila ţena, Ada Bajron, Bajronova ćerka. Prvi računari su bili kabasti, do sedamdesetih je
glavni izlazni uređaj bio printer, dakle ne gledate u ekran, već štampate na printeru. Glavni uređaji
za memoriju su bile bušene kartice. Glavni tehnološki pravac je bio inţinjerija, muškarci su bili
dominantni, daktilografkinja je bilo tradicionalno ţensko zanimanje i one su posle drugog svetskog
rata postale operatorke, a onda i programeri na tim primitivnim računarima. Programiranje postaje
muškarcima sve zanimljivije, oni potiskuju ţene. Osamdesete godine ja ne znam ni jednu drugaricu
koja je imala računar. Nije se igrala ni jedna devojčica, to je bilo potpuno odsustvo interesovanja.
Devojčice su bile tako vaspitavane. Devedesetih se stvari popravljaju. Kada se pogleda struktura
studenata, to je zanimljivo. U mojoj generaciji nije bilo devojaka na Mašinskom fakultetu, na ETF-u
malo, na Matematičkom malo više, a on je danas dominantno ţenski. ETF ima dosta ţena, a ima ih i
na Mašinskom. Asistenti iz mojih generacija na Matematičkom fakultetu su uglavnom muškarci, iz
devedesetih su ţene. Uzroci su jasni. Ja sam napravio 2007. istraţivanje vezano za Vikipediju
odnosno Vikimediju, zašto ima samo 8% ţena. Intervjuisao sam ţene iz pokreta, odgovor je bio da
onih koji uređuju Vikipediju ima malo i imaju negativno iskustvo zbog nasilne kulture. Ljudi će se na
Vikipediji ili baviti manje bitnim temama ili biti spremni da ulaze u sukobe. Osoba koja ne ulazi u
sukobe će lakše postati administrator, a kada ta ţenska osoba dođe na neku poziciju moći, uslovno
rečeno, muškarcu se preti batinama i ubistvom, ţenama silovanjem i ubistvom. Kada se dođe u
Vikimedijine strukture, tu je drugačije. Ţenama je tu dobro. Ţene koje su ušle organizaciono ne
solidarišu se sa ţenama dole, postoji neka vrsta klasne razlike. Sada su se stvari promenile. Ţene
više participiraju. Danas je dobro biti ţena programer. Krenule su inicijative za veću participaciju
ţena u tim kulturama, danas je jako dobro biti ţena. Moţete da odete na Pajton konferenciju, samo
tako što moţete da kaţete ja znam da programiram u Pajtonu, ili ja sam ţensko i htela bih da učim
programiranje.
56
Sajber: Danas postoje razni fondovi i strategije da se ţene uključe u tu oblast, imaš danas i reakciju
muškaraca koji su u istom poslu, da tako kaţem, oni se ţale na to da se ţenama daje prednost.
Argument koji si ti sada upotrebio da se ţenama daje više mogućnosti je sličan argumentu koji npr
ţene DJ-evi dobijaju na sceni, to je ono, kao, dovoljno je da znaš da mašinu uključiš i to je to…
Lidija: Znači govorimo o merama pozitivne diskriminacije?
Miloš: Ja smatram da je to skroz ok, to za Pajton, Pajton finansira to, to je njihova inicijativa. Sad su
se napokon stvorili uslovi za to. Ja sad kad vidim 8 posto ţena u Vikipediji, u Vikimediji npr. 15
posto, što je nešto više, ali dođemo na Vikimaniju, što su godišnja okupljanja, tu ima 35 posto.
Prosto zato što će se pre odabarti ţena, biti podrţana da dođe na takvo mesto. To su sad priče o
temi da nisu ţene jedina marginalizovana grupa tu. Ja sam video da je na Vikimaniji, Amerikanci 50
posto prisutni, broj crnaca nula i onda sam počeo njima to da pričam, oni su tamo 20 posto
stanovništva, ali to je problem. I onda, iza toga na sledeći skup, dođe crnkinja.
Lidija: Znači vredelo je komentarisati i reagovati... Još jedno pitanje, što se tiče jezika koji se
koristi, dobro bi bilo da nam kaţeš, koliko su prisutni stereotipi, mizoginija u jeziku, u
formulacijama?
Miloš: Sve to zavisi od konkretne mikrozajednice. Postoje neke stvari koje realno, sticajem
okolnosti, nisu bile problem. Na srpskoj Vikipediji, mikrozajednica je odradila posao da ne postoji,
u komunikaciji, da ne postoji seksizam. Ono što definitivno stvar, je da se ništa ne moţe menjati,
ako se čeka da zajednica sama to reguliše, već se mora aktivno menjati. Zajednice prosto koštaju,
dolazi dotle da kada im pominjete problem, oni kaţu - o čemu on to sad priča? E sad, s druge
strane, kada su te stvari počele da bivaju u fokusu, koji je globalno širi fokus, npr. Haklab. Haklab
smo počeli da pravimo prošle godine i zajedno sa Dez Milošević koja je članica borda internet
društva, što je interesantno jer je ţena, ona je htela da napravi Haklab i donirala je svoj prostor i mi
ga imamo od proleća prošle godine. Bilo nam je vaţno da ne naprvimo situaciju kakva je na drugim
mestima, već da ţene budu prisutne. Da ne bude onakva atmosfera, uobičajena, ljudi se druţe,
počnu muškarci da piju pivo i da pričaju o ţenama, i te priče se završavaju... mislim, to sve mora da
se kontroliše. Jako je kod nas veliko angaţovanje po tom pitanju, Marko Đorđević učestvuje...U
subotu počinjem da drţim kurs u Haklabu, na temu Društvo i tehnologija, gde ćemo početi o
društvu i gikovima, i o onim koji to nisu, i da dam neke korisne informacije o tome kako se to radi.
Pozvane ste da dođete.
Lidija: Magda Janjić je naša poslednja gošća, izvini što si čekala toliko dugo. Mi smo te danas
pozvale ovde da govoriš iz uloge blogerke i osobe koja na njima govori o mnogim vaţnim pitanjima,
koja su između ostalog i feministička pitanja, pitanja ţenskih prava i pitanja koja govore tome šta se
ţenama sve dešava. Govoreći o sebi, dotičeš i ta vaţna pitanja. Kako izlaziš na kraj sa tom ulogom?
Magda Janjić: Dok ste vi pričali, ja sam baš razmišljala i shvatila kako taj moj lični aktivizam nije ni
postojao dok nisam dobila reakcije ţena i to je onda postao taj moj lični aktivizam. Mislim da je
jedan od prvih mojih blogova bio “Ja soundtrack za batine imam”, koji je govorio o nasilju u nekom
tinejdţerskom dobu, između muškarca i devojke, i ja sam tada shvatila da imam puno nekih
iskustava, i loših i dobrih u tom nekom razvoju sebe kao ţene. I onda sam ja počela da pišem sve
dalje, dalje i dalje, i onda sma dobijala sve više reakcija, tako da sam onda mogla da razumem da
predstavljam jednu marginalizovanu grupu koja samo nema gde, nema prostora, niti hrabrosti da
govori o tome. Ja ne znam kako sam imala hrabrosti da govorim o tome. Ja sam krenula da pišem iz
57
vrlo sebičnih razloga, zato što je meni tako bilo lakše, i da bih se ja suočila sa nekim svojim
problemima. Onda su počele da se javljaju uglavom devojke i ţene, i govorile o tome, to se desilo i
meni, i događale su se te identifikacije. Njima je bilo lakše da se poveţu, jer tu sam bila ja, s nekim
imenom i prezimenom, onda su razmišljale, to mora da je to...
Lidija: To mora da je istina?
Magda: Da, to mora da je istina, i niko tu sada ne ţeli da nas prevari. Kako sam ja pisala te blogove,
došlo je da treba da postavim pitanje dokle ću ja ići sa tim temama, koliko ću ja sebe ogoliti, ali na
ţalost, nema drugog načina. Mislim, ne mogu sada da prekidam, mada trenutno pauziram pisanje
bloga, jer sam shvatila da počinjem da razmišljam o tome šta bi ljudi hteli da čitaju, pa sam se malo
zgrozila. Ljudi su počeli da se ţale kao, ti samo pišeš mračne teme, ali to jesu mračna iskustva. Ja
sam probala nešto lepo, ali ovo je univerzalno ili kao teţak je ţivot ţena, tako da ne znam kako da
razgalim čitalačku publiku. Osim nekih trenutaka mislim da to nema smisla, ne mogu sada da
zabavljam šire narodne mase, ali ljudi su to počeli da traţe, tipa, napiši nešto lepo.
Lidija: Interesantno je zato što su počeli da te prate upravo zbog toga što si pisala o nekim teškim
temama, trenucima i ogolola si se.
Magda: Da, ali ljudima je dosta, dosta im je toga u fazonu su, nije sve tako crno, hajde nešto fino.
Lidija: Da vide da ide na bolje kod tebe, pa će moţda i kod njih tako?
Magda: Moţda, ne znam. Ali mislim da pisanje mog bloga jeste jedna konfort zona, jer je pisanje o
mračnim temama, ali ne na način na koji to moţemo svakodnevno da vidimo u medijima, jer mediji
na odvratan način predstavljaju ţene koje su jako povređene i silovane ili ubijene. Ja to radim na
neki tzv. romantičarski način, ali podjednako strašno i ne planiram u skorije vreme da odustanem.
Kada se budem setila i prizvala divne događaje kojih ima, ali da oni mogu da imaju neku poentu, ali
ne da bude samo tako. Ja pišem poeziju, pa tamo razgaljujem, ali ovo je već poprimilo neke druge
razmere, jer se meni puno ţena javilo.
Lidija: Da li komuniciraš s njima i koliko? Ima li primera da si razvijala neku dublju komunikaciju?
Magda: Da, komuniciram s njima, ali ostaje na tome. Ja imam puno materijala, ali moram da
pauziram. To jeste neki emotivni i mentalni danak koji ja plaćam, nije sad to ništa strašno, kao da ja
dramim, jao koliko to meni energije oduzima, ne. Ali sad sam primetila da ponavljam stare blogove,
šerujem ih i ljudi misle da su to novi i to moţe da pije vodu, zato što mi niko ne plaća za to.
Krenula sam od početka..
Lidija: Tako rade ljudi i sa tezama i doktoratima, nije to ništa čudno. Ali, tvoja potreba je zapravo
da nađeš neko vreme za sebe, a da i dalje budeš prisutna?
Magda: Naravno, nije tu ista publika, uvek su tu neki novi. Neka te devojke i ţene imaju priliku da
čitaju i taj moj blog, pa neka kroz njega shvate da ne moraju...
Diskusija
.........
Tekst je deo transkripta razgovora realizovanog u sklopu ciklusa Rod i levica na temu Mediji,
aktivizam i društvene mreţe, odrţanog u beogradskom Domu omladine 12. septembra 2013.
58
Najavni plakat ciklusa tribina ROD I LEVICA Doma
omladine Beograda, oktobar 2013.
Tribina*: "Rod, levica i
majčinstvo - opstajanje majki"
ĉetvrtak, 10. oktobar 2013. u 19:00
DOB//Klub
Ciklus: ROD I LEVICA 2//Govore: Iva Nenić, Ana Vilenica i Marija Lukić
Dom omladine Beograda i Ženski informaciono-dokumentacioni trening centar (Ženski INDOK
centar) uz podršku Fondacije „Roza Luksemburg“ nastavljaju ciklus predavanja/diskusija na
temu ROD I LEVICA.
Tema sedmog susreta u ovom ciklusu tribina "ROD I LEVICA“ je Majčinstvo. Naše gošće su
teoretiĉarike i aktiviskinje koje su pisale, razmišljale i reagovale na ovu temu, na sebi svojstven
naĉin. Majĉinstvo je sloţena tema, koja je istovremeno prisutna, ali i kontadiktorna , kako u okvirima
samog feminitiĉkog pokreta i teorije, tako i u naĉinima percipiranja (tumaĉenju) uloge majke.
Razgovaraćemo o psihološkim, filozofskim, pravnim kao i antropološkim aspektima uloge majke u
okvirima feminizma i levice. TakoĊe ćemo govoriti o razliĉitim ulogama majke, koje podrazumevaju i
majke „pokreta“,“organizacija“,“politika“. Predstavićemo i knjigu „Postajanje majkom u neoliberalnog
kapitalizmu“, koja je nedavno promovisana u Beogradu.
Iva Nenić je diplomirala etnomuzikologiju (2004, FMU, Beograd) i magistrirala na Grupi za teoriju
umetnosti i medija Univerziteta umetnosti (2009, Beograd). Radi kao asistentkinja na Katedri za
etnomuzikologiju FMU i kao saradnica na master studijama Grupe za teoriju umetnosti i medija.
Saradnjuje sa Centrom za ţenske studije, Istraţivaĉkom stanicom Petnica, Beogradskom otvorenom
školom i drugim obrazovnim i istraţivaĉkim institucijama. Njena istraţivanja usmerena su na popularnu
i neo/post-tradicionalnu kulturu i umetnost XX I XXI veka, identifikaciju i rodne identitete, teoriju
ideologije, konaĉno i na razvijanje hibridnih/transdisciplinarnih diskursa na mestu ukrštanja studija
kulture, kritiĉke teorije i etnomuzikologije. Veruje da teorija mora biti praksa.
Ana Vilenica je doktorirala je na Grupi za teoriju umetnosti i medija na Interdisciplinarnim studijama
Univerziteta umetnosti u Beogradu. Radi kao istraţivaĉica na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.
istraţivaĉica i feministiĉka teoretiĉarka društva, kulture i umetnosti. Urednica je knjiga „Postajanje
majkom u neoliberalnom kapitalizmu“, "Na ruševinama kreativnog grada" (sa kuda.org) i ţurnala „uz)
bu))na)))“. Autorka je brojnih tekstova u kojima se bavi savremenim reţimima materinstva,
feministiĉkim umetniĉkim praksama, ulogom umetnosti u procesima urbanih regeneracija,
samoobrazovanjem, istorijom i teorijom umetnosti.
Marija Lukić je magistarirala pravne nauke, Odbranivši rad Analiza nasilja u porodici – Kriminološka
perspektiva na katedri za Kriviĉno pravo i kriminologiju 2003. Takodje je završila specijalizaciju iz
oblasti Ljudksih prava na Univerzitetiu Kolumbija (Njujork). Dugo godina je radila kao savetnica iz
oblasti ljudskih prava (UNDP), Nacionalna savetnica za ljudska prava (OEBS),menadţerka fonda za
pravnu pomoć, koordinatorka programa Jednake mogućnosti(Glas razlike). Kao koordinatorka projekta
„Nasilje u porodici u Srbiji“ bila je zaduţena za izradu metodologije i sprovoĊenje prvog istraţivanja u
Srbiji o kriviĉnopravnom odgovoru na nasilje u porodici. Autorka je mnogobrojnih publikacija i
saradnica Centra za ţenske studije.
* Najava tribine
preuzeta sa veb sajta
Doma omladine
http://
www.domomladine.or
g/debate/tribina-rodlevica-i-majcinstvoopstajanje-majki/
Cilj projekta ROD I LEVICA je emancipacija kroz edukaciju i otvaranje prostora za kritiĉko mišljenje i preispitivanje
opusa socijalnih pokreta sa posebnim osvrtom na feminizam na prostorima bivše Jugoslavije. Tema roda i levice
zapostavljena je i obojena mnogim predrasudama i zato predstavlja izazov, izvor inspiracije i nadamo se zanimljiv
podstrek za sve aktiviste/aktiviskinje, studente/studentkinje, istraţivaĉe/ istraţivaĉice, kao i sve one kojima je
bavljenje alternativnim politikama zadovoljstvo i oblast interesovanja. Svi su dobrodošli na naša predavanjima, koja
su osmišljena tako da nakon teorijskog uvoda u specifiĉnu temu, ostavljaju prostor za razgovor i debatu.
60
ČETVRTAK, 10. OKTOBAR 2013.
Tribina: "Rod, levica i majčinstvo opstajanje majki"
Učesnice/i: Iva Nenić, Ana Vilenica i Marija Lukić kao i gošća Tanja Marković
Moderacija: Lidija Vasiljević, ŢINDOK
............
Lidija Vasiljević: Dobro veče. Večerašnja tribina je tematski vezana za majčinstvo rod i levicu što
je veoma kompleksno pitanje. Gošće tribine o majčinstvu su: Ana Vilenica, teoretičarka feminizma,
Tanja Marković aktivistkinja i teoretičarka, one će predstaviti knjigu „Postajanje majkom u doba
neoliberalnog kapitalizma“, a zatim ćemo govoriti o pravnim aspektima majčinstva, tu je Marija
Lukić, pravnica, sa Ivom Nenić, ćemo razgovarati o teoriji kulture i govoriti o identitetu majke.
Počećemo sa pitanjem kako je došlo do toga da ova knjiga nastane u ovom momentu.
Ana Vilenica: Ja sam počela da se bavim istraţivanjem vezanim za ovu temu pre pet godina kada
sam uočila da postoji odsustvo kritičkog bavljenja ovom temom u kontekstu neoliberalnog
kapitalzma u društvu u kome smo sada. U javnom prostoru postoji konstantna opsesija
populacionim politikama, belom kugom itd. Sa druge strane, većina tekstova feministkinja koje su
ovde pisale o tome su se pre svega bavile tim problemima nacionalizma i materinstva. Uočila sam
da postoji praznina proizvodnje znanja u tom polju. S druge strane je odsustvo praksi bavljenja tim
problemima, a vaţno je da pokušamo da svi zajedno artikulišemo taj problem: šta to znači
materinstvo danas? Materinstvo je određeni skup praksi, nege, brige, zaštite dece, paţnje‚ sa druge
strane to je oblik društvene kontrole regulacije zakona drţavom i kapitalom. Svako društvo koje je
zasnovano na eksploataciji rada drugog, proizvodi reţime materinstva. Takva društva uvode oblike
kontrole i regulacije kako bi pre uzele reproduktivne mogućnosti ţena i kontrolisale sa
ekonomskim ili drţavnim ciljevima. Majke se instrumentalizuju u diskursima i praksama kao one
koje reprodukuju radnu snagu i vojnike za drţavu i slično, a sa druge strane konstantno
materinstvo se naturalizuje i taj rad majki se čini nevidljivim. To su konstantni procesi. To je
integralni deo kapitalističkog društva. Postajanje majkom je značilo da je to proces ulaţenja u polje
delovanja neoliberalnih reţima koji se na različite načine proizvode i oni su uvek klasno, rasno,
rodno zasnovani i imaju neokolonijalne implikacije. Reţime materinstva danas odlikuje totalna
privatizacija i individualizacija odgovornosti za reprodukciju vlastitog ţivota. Da se vratim na izjave
vezane za Oktobarski salon, gde se ispostavila razlika između dobrog i lošeg feminizma, dobri
feminizam materinski reproduktivni i loš lezbejski neprijateljski. Bez obzira koliko svesno ili
nesvesno je ta osoba izjavila to što je izjavila (da su organizatorke Oktobarskog salona udate
normalne ţene i nisu lezbejke), ona reprodukuje jedan određeni diskurs o kome moramo da
pričamo da bi razumeli o čemu se radi. To je deo neoliberalne ideologije koja vodi kampanju za
povratak porodičnim vrednostima i insistiranje da se majke‚ vrate u kuće, da budu lepe, nasmejane i
da se ţrtvuju za dobrobit svoje porodice i društva. Mesto porodice je ključno za razumevanje
onoga što se danas dešava. U trenutku krize, drţava koristi porodicu kao mesto za baferovanje
krize i pokušava da tako reši svoje probleme.
61
Lidija: Pre nego što nam izloţiš rezultate istraţivanja, vratila bih te na pitanje
koje ima veze sa najavom za Oktobarski salon, a to je teza koju ti analiziraš u
svom tekstu - aktuelni konsenzus da je vreme feminističkih borbi završeno i
da se sada bavimo fajn tjuningom feminizma, ima prostora za neţnost, sitne
paţnje, drugu vrstu solidarnosti. Šta je sa tom tezom, koliko to ima veze sa
idejom da mi smo izvojevali vaţne bitke i sada radimo druge stvari?
Ana: Tu se radi o evakuaciji radikalnih feminističkih kritičkih praksi i diskursa
i to je kompleksno polje koje moţemo objasniti kroz različite procese. Jedan
od njih je integracija feminističkih zahteva u sistem gde se kroz kvote prava
ţena proširuju, a sa druge strane u stvarnosti nema efekta jer imamo druge
mere koje nas konstantno vraćaju u začarani krug neoliberalnog reţima
materinstva. Sa druge strane taj proces je podrţan mejnstimizacijom
feminističkog pokreta, koji postaju integralni deo proizvodnje tih
normalizacijskih mera, pa moţemo u javnom prostoru da kaţemo da nam
feminizam više ne treba, da je feminizam prevaziđen. Krajem osamdesetih u
Americi su se dešavali slični procesi.
Tribina ciklusa Rod i
levica: Rod, levica i
majčinstvo - opstajanje
majki, Dom omladine
Beograd,
oktobar 2013.
Lidija: Sad je pitanje u zemljama tranzicije kao što je naša, s obzirom da
drţava ne moţe da izdvoji sredstva, da pozitivno potkrepi neokonzervatizam
u smislu vraćanja ţena u porodicu zato što će biti i ekonomski zbrinute.
Ovde postoji društveni pritisak i u smislu rađajte decu, ali ne postoji ekonomsko potkrepljenje tom
pritisku. Postoje druge mere - sjajan primer u tvom tekstu je kampanja: Bitka za bebe.
Ana: Meni je bilo zanimljivo, vezano za taj primer, ideja šta se dešava sa javnom socijalnom
zašitom? Model pokazuje kako dolazi do privatizacije i pranja onih koji su se obogatili devedesetih i
sada tajkuni postaju oni koji obezbeđuju ono što je nakada bilo javno dobro, a nastavlja se politika
borbe protiv bele kuge i insistiranje da ţene što više rađaju. Vreme je krize, i drţava koristi
porodicu kao model za ekonomsku regeneraciju, a mere štednje dozvoljavaju drţavi da vodi
porodičnu politiku jer se javlja dihotomija roditeljstvo - siromaštvo. Ono što je dobro u roditeljstvu
treba da posluţi u rešavanju siromaštva. Dešava se individualizacija odgovornosti. Daću primer
skupa 15. maja na Dan porodice kada je Ministrarstvo rada organizovalo skup socijalne integracije i
međugeneracijska solidarnost inspirisana smernicama Ban Ki Muna da političari treba da prepoznaju
porodicu kao resurs. To nam govori kako drţava koristi porodicu. Brankica Janković, drţavna
sekretarka u Ministarstvu rada je istakla da treba podstaći rađanje ali i odgovorno roditeljstvo, jer
nije cilj da se rodi što više dece koja će odmah po rođenju postati korisnici socijalne pomoći. Koje
su mere koje oni preduzimaju za to? To nije povećanje dečijeg dodatka, ili pojeftinjenje vrtića,
ukidanje pdv-a. Oni insistiraju da se radi na podsticanju generacijske i međugeneracijske
solidarnosti. To je mera koju predlaţe naša drţava. I predlaţu unapređivanje volontarizma, predlaţu
da se unapredi postojeći Zakon o volontiranju kako bi se stimulisale volonterske aktivnosti. Sledeća
mera koju su predloţili je uvođenje nove usluge za koju će biti izdvojeno više miliona, a to je
institucija porodičnog savetnika. Nemamo ekonomsku pomoć nego se i dalje radi na dobrim
roditeljima koji rešavaju problem siromaštva. Trošimo novac na uvođenje porodičnog savetnika u
Centrima za socijalni rad. To radi drţava kao trogodišnji projekat u saradnji sa UNICEF-om i
fondacijom Novak Djoković. Tu vidimo priču modela društvenih dobrotvora koji postaju provajderi
onoga što je javno dobro.
62
Lidija: Na koji način se nemajčinstvo kaţnjava u neoliberalnom kapitalizmu? Kako se podstiče
rađanje po narudţbini za potrebe belih bogatih ţena od strane majki iz trećeg sveta?
Tanja Marković: U trenucima krize, kada se drţava fokusira na porodicu imamo te reakcionarne
politike, ovde imamo primer da je loš lezbejski nereproduktivni feminizam pretnja, ali taj diskurs, to
što je ta ţena izjavila samo je deo jedne šire priče koja pokazuje da se u trenutcima krize
nereprodukcija postaje pretnja, a u lokalnom kontekstu s obzirom na ceo diskurs u javnom
prostoru to kaţnjavanje se dešava na više nivoa, od onog u porodičnom setingu do onog šireg,
društvenog... Postojao je predlog da se oporezuju oni koji ţive sami. Ove neoliberalne mere su
dramatične i u razvijenim zemljama zapada jer mi ovde ţivimo ostatke socijalne drţave, imamo
sećanje na socijalizam, postoje generacije koje ne mogu lako da obrišu to što su imale. Vidimo
koliko je teško u Americi izgurati nešto što je u interesu svih građana, mislim na zdravstveni sistem,
politički sistem oko toga se potpuno blokira tako da u nekom smislu paradoksalno neke stvari se
ovde ne uzimaju zdravo za gotovo, taj liberalni individualistički koncept, sam se snađi, to sećanje na
socijalizam taj okvir još obezbeđuje. Ono što smo mi knjigom donele to su kroz istoriju feminizma
mesta u kojima su feministkinje pokušavale da se organizuju da stanu na put takvim stvarima.
Zanimljiv je pokret italijanskog autonomističkog feminizma iz sedamdesetih i njihove nadnice za
kućni rad. Postoji nešto što je neplaćeni kućni rad, koji je osnova svake kapitalističke akumulacije i
on je pre tog radnika u fabrici o kome piše Marks. Ta je domaćica neprepoznata kao radnik, a kad
bi se sve te domaćice ujedinile u globalni štrajk kapitalizam bi se urušio. Zato feministkinje prave
zahtev koji je nemoguć sistemu da isplati te nadnice, svesne da je to utopistički zahtev da bi
pokazale kako sistem počiva na plećima nepoznatih ţena.
Lidija: Kada si već otvorila pitanje o potrebi balansiranja feminizma i levice kad je pitanje
majčinstva otvoreno, da li moţeš da nam kaţeš o tim tačkama koje su konfliktne, gde se ta dva
opredeljenja poklapaju, a gde postoji problem?
Ana: Savremena levica zamera feminizmu da se on previše kulturalizovao, previše ušao u politike
identiteta, da je izgubio svoju kritičku oštricu, da previše ide ruku pod ruku sa liberalnim
feminizmom koji se najbolje uklopio u mejnstrim. Često sa levice dolazi kritika kao da ne postoji
ništa što je marksistički feminizam i kao da ne postoje drugi oblici feminizma koji nisu liberalni. To
je nepoznavanje i svrstavanje svih feminizama u jedan koš, a druga stvar je posmatranje feminističkih
zahteva kao partikularnog interesa koji u drugi plan stavlja klasnu borbu, a da zapravo sve
feministkinje treba da se podrede tim ciljevima, da mi svi treba da branimo socijalnu drţavu, a da ne
treba da imamo nijanse oko toga. Opšte mesto je da se na različitim panelima feministkinje koje se
tiču levice stave kao ikebana, imate pet panela gde govore muškarci o ključnim temama iz
ekonomije, a onda ide panel o feminizmu gde govore ţene, ili se postave knjige velikih muških
autora sa levice a samo taj dan kada je feministički panel se pojave neke autorke i to se brzo skine
sa stola. Naša knjiga je i kritikovala mejnstrim feminizam koji misli da je dovoljno samo razmišljatio
o kvotama. U vezi sa definisanjem dobrog feminizma, vaţan je tekst Nine Pauer - Nereproduktivni
futurizam gde ona debatuje i razmatra tezu Edelmana koji piše o fašizmu sa dečijim licem što mi
ovde imamo, sa dečijim šetnjama. Ide se u odbranu porodice, a u stvari su fašističke vrednosti
progona grupe koja je jedna od najugroţenijih u društvu. Feministkinje ranijih generacija su bile
svesne da se nisu bavile ovom temom, nama je zato bilo bitno da objavimo ovu knjigu. Ne smemo
da prepustimo temu majčinstva desnici koja se oko nje lako okuplja, zna se da će Dveri govoriti u
javnosti o porodici, zbog toga nam je bilo vaţno da iz leve perspektive govorimo o majčinstvu.
63
Lidija: Sada ćemo razgovarati o pitanju identieteta majki uzimajući u obzir kulturološki aspekt.
Iva Nenić: Hoću da kaţem, na početku, da ja, govoru o majčinstvu, pristupam sa određenim
zazorom zato što i kao teoretičarka i kao feministkinja i kao majka ne osećam da je tema majčinstva
i identitet mene kao majke u izvesnom smislu kompromitovan time što se neretko
instrumentalizuje‚ u svrhe govora iz određene teleološke perspektive... Zapravo, retko kad sam
imala priliku da čujem diskusiju o savremenom majčinstvu u Srbiji koja bi na neki način reflektovala
konkretne svakodnevne i strukturne probleme majki sa kojima se ja susrećem. Ja ću braniti
perspektivu o identitetu majke kao nečemu što moţe da bude predmet našeg razmatranja što je
vredno političke borbe. Za početak da ne govorimo da majka u singularu ima nekakav identitet
nego da osobe koje ulaze u proces majčinstva zapravo ulaze u određene obrasce identifikacije u
kojima se ono što je lično i ono što je javno susreću na poseban način. Oblik tog susreta mene
najviše zanima. Kada govorimo o kulturalnim modelima majčinstva moţemo da izdvojimo nekoliko.
To je tradicionalni model, koji neoliberalni kapitalizam baštini iz prethodnih struktura, to je poznati
ideal majke kao garanta nacije. Ovde je tekst iz novina Srpske patrijaršije koji govori o pravoslavnoj
majci. (citat) “Ništa u životu nije tako određeno, tako strašno kad se ne poštuje i tako divno kao uloga
majke. Na nju se žena priprema od najmlađih dana uči se gledajući svoju majku, čuvajući mlađu braću i
sestre, ljuljajući lutke. Oko pedesetih godina ovog veka uloga majke je počela da se menja. Široka
propaganda o tome da su roditelji neobrazovani i da decu zato treba štititi od njihovog neznanja i slati ih
od malena u državna obdaništa sa celodnevnim boravkom učinila je da se uloga majke potpuno promeni.
Devojčice su vaspitavane da su ravnopravne sa dečacima a ne da su posebna bića koja su u sadejatvu sa
drugim posebnim bićima, nego potpuno jednake muškarcima“...Ovaj tekst je preteran i za ljude koji su
pravoslavni vernici, on proizvodi određene subjekte i to je stvar sa kojom moramo da računamo
kada kritikujemo sa pozicija dekonstrukcije mehanizama neoliberalnog kapitalizma koji kreira
reţime majčinstva... Ne smemo zanemariti činjenicu, da neokonzervativne patrijarhalne ideologije
proizvode određene subjekte i da je to stvar koja se mora napadati... Drugi model saţima veštački
konstruisanu dihotomiju, ili uspešna poslovna ţena ili majka, ne moţe i jedno i drugo. Postoji
kanonizovan model ove dihotomije, brojne poznate ličnosti, odavde i strane zvezde govore kako je
moguće imati i karijeru i dete mada je pravo ostvarenje ţene u biološkoj reprodukciji... Za mene,
kao teoretičarku, ključan je način uvođenja majčinskog u prostor javnog. Savremena feministička
teorija koja nešto i proizvodi i menja, mora krenuti od etnografije svakodnevnih iskustava ţena. U
maju je bila konferencija koja je pokrenula vaţna pitanja, bilo je dosta ţena i vaţnih otvoreni stvari,
ali u međuvremenu se nije pokrenula inivcijativa, istraţivanje kako bi saznali šta majke danas muči u
poređenju sa onim što mi vidimo kao relevantne probleme. Ja krivim i sam feminizam, trougao: rod
levica, majčinstvo je jako vaţan, jer se bojim da u tom stepenu odnosa gde levica tretira feminizam
kao stariju sestru, ali po strani, a majčinstvo postaje samo jedna tema gde se vrše nespretne bitke a
to nije etički prema majkama. Bilo je pitanje o odnosu prema nemajčinstvu, ako se ono kaţnjava u
neoliberalnom kapitalizmu. Primer je članak: Previše pametna da bude majka. Kakva je veza između
inteligencije i majčinstva? Odgovor je da ţene sa većom inteligencijom imaju manju ţelju da osnuju
porodicu. To je nonsens, ali iz perspektive običnog čitaoca, neko će to uzeti za ozbiljno... Ja uvek
postavljam pitanje: kako tekst moţe da deluje? Medijski šareniš svakako ima ozbiljne efekte... Kako
biti i majka i biti ovde i sada? To je ključni momenat kada govorimo o majčinstvu kao krivici, uvek
uskraćenosti, balansiranju između majčinstva i karijere. Ideja o krivici opstaje i starija je od
aktuelnog reţima. Nema jednog stabilnog patrijarhata, već postoji momenat koji se baštini i ja bih se
osvrnula na pitanje klase i roda i rekla da represija povodom roda prethodi u oblike klasne
represije.
64
Lidija: Sada ćemo da razgovaramo sa Marijom Lukić. Napravićemo istorijsko poređenje sa
periodom socijalizma. Kako su majke pravno podrţavane tada, a kako osporavane? Često čujemo
kako je u vreme socijalizma sve bilo lako. Da li je to baš tako?
Marija Lukić: Ja se bavim pravnom teorijom i praktičnim politikama. Majčinstvo u feminističko
pravnom diskursu je došlo kao tema sedamdesetih godina kada je princip jednakosti sa muškarcima
bio ključni i kada su ţene probale da budu najmanje majke. Feministkinje su pokušale da to pitanje
stave po strani kako bi bile jednake sa muškarcima i dobile jednaki tretman. To je čist neoliberalni
koncept. Meni je zanimljivo to, da se taj koncept privremene radne nesposobnosti tokom drugog
stanja i dojenja zadrţao do danas, takav kakav je bio izraţen sedamdesetih godina. Postoji koncept
podruštvljavanja brige o deci, ali to nije dovelo do promene koncepta majčinstva. Ostvarena majka
nije imala druga prava i slobode sem onoga što je diktirao kapitalizam, a to je da je prostor
privremene nesposobnosti prostor iz koga treba što pre izaći, jer se javno tako vrednuje. Privatni
izbor makar bio društveno prihvatljiv jeste ekonomski neisplativ. Druga stvar jeste moje viđenje
savremenog feminističkog pokreta koji je u krizi zbog profesionalizacije feminizma i oslabljenja
zahteva za društvenim promenama, što se ogleda u kosturu koji je ostao takav kakav je u odnosu
na majčinstvo. Privatna sfera nije vrednovana i vi niste vredan član tog društva. Gender
mainstreaming je mogao da donese bolje rezultate da nije ušao u političku strukturu, mi nemamo
profesiju koja se bavi rodnom ravnopravnošću. Ako ste deo političkog establišmenta vi ne moţete
da traţite radikalne promene već igrate sa podeljenim kartama. Situacija iz devedesetih je bila takva
da smo morali da imamo pravce koji nisu doveli do najboljih ciljeva, ali su bolji od onoga što se tada
nudilo. Majčinstvo u zakonima je privremena radna nesposobnost, to nudi EU osim u zemljama
Skandinavije jer imate do 20 nedelja bolovanja. U Nemačkoj postoji bolovanje do 14 meseci, a
muškarac moţe da ostvari 2 meseca unutar njih. Tendencija kod nas je da se čini da se sektor
osnaţuje kad muškarci uđu u njega što je veoma pogrešno. To je prisutno u EU. Privatna sfera neće
zablistati ako muškarci uđu u nju, ona mora biti vrednovana suštinski samo onda kada izađemo iz
materijalističkog kapitalizma, kada postanete roditelj vi niste isti kao neko ko te obaveze ima.
Odlazeći na posao ako neko očekuje da zaboravite na bolesno dete, to je iluzija, ljudi nisu roboti. Vi
morate da postanete vrednovati kada učinite izbor. Ţene koje rađaju ne treba da budu povlašćene,
privatnu sferu treba revalidirati... Sećanje na socijalizam nas gura u situaciju gde imamo
ambivalentna osećanja i zahteve. Srbija je zemlja tranzicionog kapitalizma. Nema mehanizma zaštite
prava koja se inače nude. Godinu dana plaćenog odsustva postoji u zakonu, ali ima mnogo slučajeva
otpuštanja posle odsustva, naravno poslodavci neće napisati da su otpustili ţenu zbog toga, već će
naći drugi razlog. Vođenje postupka je teško, košta mnogo i sa neizvesnim je ishodom. Mi smo u
tački u kojoj moramo da razumemo da ţivimo u okolnostima u kojima moramo da zahtevamo
radikalne promene, mora doći do preraspodele bogatstva na širem planu. Zakoni koji nam se čine
da su socijalno osetljivi naročito prema ţenama, zakoni koji nude veliku zaštitu, u praksi mogu da
znače konstantnu diskriminaciju. Moţe se jačati mehanizam kaţnjavanja poslodavaca koji krše pravo
zaposlenih ţena da budu majke, ali poslodavac moţe da izabere i mnogo drugih koji će pristati na
gore uslove. Priča o levici mora ići uz priču o feminizmu. Fragmetrani zahtevi će se baviti
pojedinačnim pitanjima, ali neće doneti nuţnu društvenu promenu. U socijalizmu su škole bolje
radile, ali su ţene i dalje funkcionisale kao i danas.
Diskusija
.........
Tekst je deo transkripta razgovora realizovanog u sklopu ciklusa Rod i levica na temu Rod, levica i
majčinstvo - opstajanje majki, odrţanog u beogradskom Domu omladine 10. oktobra 2013.
65
66
Najavni plakat ciklusa tribina ROD I LEVICA
Doma omladine Beograda, novembar 2013.
Tribina*: "Rod, levica i
ekofeminizam"
ĉetvrtak, 7. novembar 2013. u 19:00
DOB//Klub
Ciklus: ROD I LEVICA 2//Govore: dr Dragana Popović, Aleksandra Žikić i Olivia Đureković-Tešić
Dom omladine Beograda i Ženski informaciono-dokumentacioni trening centar (Ženski INDOK
centar) uz podršku Fondacije „Roza Luksemburg“ nastavljaju ciklus predavanja/diskusija na
temu ROD I LEVICA.
Na poslednjem panelu u okviru ciklusa Rod i levica, bavicemo se temom ekofeminizma i njegovom
znacaju. Ucesnice ce nas upoznati sa pojomom ekofeminizma i njegovim istorijskim tokom a takoĊe
će govoriti o privatizaciji prirodnih resursa, GMO, i ucescu zena u ekoloskim organizacijama.
Dragana Popović, dr, biofizika (Univerzitet u Beogradu). Profesorka biofizike na Fakultetu
veterinarske medicine u Beogradu. Koordinatorka Centra za studije roda (2000-2011) i predavaĉica na
Fakultetu politiĉkih nauka u Beogradu (master program Rod i politika). Ĉlanica UreĊivaĉkog odbora
ĉasopisa za feministiĉku teoriju Genero. Koordinatorka projekta Ţene i akademija na Balkanu (20052006), i uĉesnica projekta Rodni stereotipi u prirodnim naukama u Jugo-istoĉnoj Evropi (UNESCO,
2005). Objavila više od 200 radova iz radijacione/biofizike, popularnih nauĉnih ĉlanaka i prevoda
nauĉnih eseja i knjiga. Nauĉni interest: obrazovanje, ţene u prirodnim naukama, istorija nauke.
Znaĉajne publikacije: Women and Physics in Yugoslavia (Paris, 2002); Women and Education in
Serbia and Japan: Post War Stories (Tokio, 2005); Science, Gender and Power (Blagoevgrad, 2005);
Od ciriškog kruga do studija roda: rod i visoko obrazovanje u Srbiji (Beograd, 2009); Analiza rodne
dimenzije u visokoškolskom obrazovnom materijalu (Beograd, koaut. 2010); Ekofeminizam – nova
politiĉka odgovornost (Beograd, 2012: uvodni tekst); Ţene u prirodnim naukama – Od Arhimeda do
Ajnštajna (Glasnik, Beograd, 2012).
Aleksandra Žikić roĊena je 1973. u Nišu. Studirala je srpski jezik i jugoslovensku knjiţevnost. U
feministicki aktivizam usla je 1993. godine. Govorice o povezanosti potcinjavanja zena i potcinjavanja
prirode, odnosno o vezi izmedju patrijarhata i kapitalizma, sa posebnim osvrtom na problem
privatizacije prirodnih resursa.
* Najava tribine
preuzeta sa veb sajta
Doma omladine
http://
www.domomladine.or
g/debate/tribina-rodlevica-iekofeminizam/
Olivia Đureković Tešić (10.06.1969, Novi Sad). Završila Prirodno-Matematiĉki fakultet u Novom
Sadu (1994), Odsek za biologiju. Magistrirala na ACIMSI – Centar za rodne studije, Univerzitet u
Novom Sadu (2007). Radila je kao profesorka biologije u osnovnim i srednjim skolama u Novom
Sadu. Paralelno sa prosvetnim radila je na Televiziji Novi Sad, u Dokumentarnom programu, kao
novinaka – saradnica i voditeljka emisije: "Nauĉni mozaik", "Škola zdravlja" i lovaĉkiribolovaĉki magazin "Ĉeka". Na Radio "Stotka", Novi Sad autorka je emisije o ekologiji "Zeleni
talas". Od jula 2001. do maja 2002. radi kao koordinatorka na projektu "Dokumentaciono-Informativni
Centar" pri Ţenskim studijama i istraţivanjima u Novom Sadu, a juna 2003. diplomirala je
alternativne interdisciplinarne dvogodišnjie Ţenske studije i istraţivanja "Mileva Marić Ajnštajn". Zvanje
magistra nauke stekla je na Univerzitetu u Novom Sadu, ACIMSI – Centar za rodne studije, sa
magistarskom tezom: „Ranjivost ţenske populacije u uslovima zagaĊene ţivotne sredine na primeru
Panĉevo“, 2007. godine. Od maja 2002. zaposlena je u Vladi AP Vojvodine kao samostalna struĉna
saradnica za razvoj neprofitnog sektora u Vojvodini, a od februara 2004. radi u Pokrajinskim
sekretarijatu za urbanizam, graditeljstvo i zaštitu ţivotne sredine sa zvanjem savetnice pokrajinskog
sekretara. Uĉestvovala je u izradi većeg broja projekata iz oblasti eko-ruralni razvoj i zaštite ţivotne
sredine Vojvodine, kao i na meĊunarodnim projektima u cilju unapreĊenja zaštite ţivotne sredine.
Cilj projekta ROD I LEVICA je emancipacija kroz edukaciju i otvaranje prostora za kritiĉko mišljenje i preispitivanje
opusa socijalnih pokreta sa posebnim osvrtom na feminizam na prostorima bivše Jugoslavije. Tema roda i levice
zapostavljena je i obojena mnogim predrasudama i zato predstavlja izazov, izvor inspiracije i nadamo se zanimljiv
podstrek za sve aktiviste/aktiviskinje, studente/studentkinje, istraţivaĉe/ istraţivaĉice, kao i sve one kojima je
bavljenje alternativnim politikama zadovoljstvo i oblast interesovanja. Svi su dobrodošli na naša predavanjima, koja
su osmišljena tako da nakon teorijskog uvoda u specifiĉnu temu, ostavljaju prostor za razgovor i debatu.
68
ČETVRTAK, 10. OKTOBAR 2013.
Tribina: "Rod, levica i ekofeminizam"
Učesnice/i: dr Dragana Popović, Aleksandra Ţikić i Olivija Đureković-Tešić
Moderacija: Violeta AnĎelković, ŢINDOK
............
Violeta Anđelković: Dobro veče, ja sam Violeta iz Ţenskog INDOK Centra i ţelim da vas
pozdravim još jednom na poslednjoj tribini ovog ciklusa Rod, levica i ekofeminizam. Samnom su
večeras Dragana Popović, dr biofizike i profesorka na Fakultetu veterinarske medicine, Aleksandra
Ţikić, feministička aktivistkinja i ekofeministkinja i Olivija Đureković Tešić, savetnica pokrajinskog
sekretara Pokrajinskog sekretarijata za urbanizam, graditeljstvo i zaštitu ţivotne sredine. Za
početak daćemo reč dr Dragani i ona će nas uvesti u temu ekofeminizam i sam pojam.
Dragana Popović, dr: Hvala. Ja ću se truditi da budem kratka i da dam neki osnovni uvid kako se
ekofeminizam razvijao i odakle vuče korene. Htela bih da kaţem dve stvari, u okviru feminističkog
okvira, koliko ja pratim, on je moţda najdalje na levici, a sa druge strane pratim sudbinu tih
graničnih disciplina kojim sam se ja bavila, biofizika za koju su biolozi govorili to je biologija, a
fizičari to je fizika, e tako ekofeminizam u zemljama gde je nastao nije našao svoje pravo mesto. Ja
bih najkraće ekofeminizam definisala kao kritiku dominacije nad ljudskom prirodom i ostalim
drugostima. I u tom smislu i danas se vode rasprave da li je to nauka, da li je to samo jedna struja u
okviru feminizma ili je neka specifična ideologija za XXI vek. Ekofeminizam sjedinjuje i teoriju i
aktivizam. On moţe da se definiše kao društveno-politički pokret koji povezuje neke osnovne
elemente feminističke teorije i sve ono što je crpeo iz pokreta za zaštitu ţivotne sredine ali ne
samo to. Ekofeminizam ukazuje na suštinsku sličnost ili jednakost između muške dominacije nad
ţenama, u porodici i društvu, i uništavanja prirode onim istim metodama koje su zasnovane na
osnovnim pretpostavkama, stavovima i predrasudama patrijarhalnog i kapitalističkog sistema. On
takođe ukazuje na vezu između rasizma, seksizma i drugih nejednakosti i dominacije nad prirodom
kao direktnim posledicama tog osnovnog motoa kapitalističkog sistema, kako kaţe Vandana Šiva
„profit is god, god is profit“ i to je ono što pokreće taj sistem kao takav i to je ta ciljna tačka
ekofeminizma. U tom smislu, ekofeministkinje govore o trostrukoj marginalizaciji – nad ţenama,
nad prirodom i nad onim što smo mi nazivali „zemlje trećeg sveta“. Istorijski, ekofeminizam vuče
korene iz socijalne ekologije Mareja Vukčina koji je bio sociolog i filozof, pionir ekološkog pokreta,
sam sebe je definisao kao anarhistu, utemeljivač tzv. komunalizma i imao je značajnu ulogu u
pokretu zelenih i značajan aktivista u antinuklearnom pokretu šezdesetih godina. Ekofeminizam je
sledio ideje grass root pokreta koji smatra da su problemi ţivotne sredine direktno povezani sa
društvenom hijerarhijom u savremenom kapitalističkom sistemu tj. da su posledica te kompetitivne
„grow or die“ tj. „proizvodi ili nestani“ filozofije kojoj moţemo da se suprotstavimo samo
kolektivnom akcijom. Pokreti za očuvanje ţivotne sredine su bili veoma raznovrsni i po metodama,
i po ciljevima, i po teorijskim utemeljenjima ali su svi oni blisko povezani sa pokretima za mir,
ljudska prava, prava ţena, prava deteta i prava ţivotinja. Danas ja vidim ekofeminizam kao deo
nečega što bih nazvala savremeni enviromentalizam koji sjedinjuje ekološke nauke, akcije za zaštitu
ţivotne sredine i politički pokret. Ključne reči u tome su, pored svega onoga što nosi feminizam
kao takav, ono što se naziva biodiverzitet, i u biološkom i kulturnom smislu, prava neljudskih vrsta i
69
sve one promene sa kojima se suočavamo, klimatske promene, globalno zagrevanje, kisele kiše i
drugi problemi ţivotne sredine. Takođe, jedna druga teorijska osnova na koju se oslanja
ekofeminizam je radikalni enviromentalizam čiji je predstavnik Kristifor Manes, autor knjige „Green
Age – Radical Enviromentalism And Unmaking Of Civilisation“ u kojoj on dovodi u pitanje osnovne
ideje zapadnog sveta, ne samo pitanje odrţivog razvoja, već i pitanje religije, filozofije, zahteva
povratak prirodi i zagovara građansku neposlušnost, uništavanje opreme i sprečavanje svih onih
projekata koji su ekološki štetni. Kako same utemeljivačice ekofeminizma, kao što su Kerol Voren,
Dţoan Čejni, Melani Mejlor definisale ekofeminizam, on pokušava da ujedini zahteve i osnovne
postavke ekološkog i feminističkog pokreta i na teorijskom nivou to je diskurs koji povezuje
feminističku kritiku sa kritikom patrijarhata i dominacije nad neljudskom prirodom i ostalim
drugostima. U teorijskom smislu ekofeminizam ima sva obeleţja takozvane stand point teorije tj. da
ima lokalni značaj koji je veoma značajan. Zašto su se ekologija i feminizam sreli? Kao što kaţe Val
Planvud, australijska filozofkinja i ekofeministkinja, kao i priroda ţene su se smatrale distanciranim
od razuma, raspuštenim, emocionalno i fizički, telesno haotičnim i ţivotinjskim, i da ona ista
ideologija koja je korišćena da podredi ţene, korišćena je da opravda pretpostavljenu inferiornost
necivilizovanih ili primitivnih kultura, pretpostavljenu superiornost gospodara prema robu, gazde
prema zaposleniku, mentalnog prema manuelnom radniku. To je bila ta ravan gde su se feministički
i ekološki pokreti susreli. Sam termin „ekofeminizam“ ili „ekološki feminizam“ uvela je 1974.
godine francuska filozofkinja i feministkinja Fransoa Divon i ona ga je definisala kao filozofiju i
politički pokret koji je pokazao da isti društveno mentalni sklop koji je doveo do dominacije nad
ţenama doveo je i do uništavanja prirode. Marija Mies je smatrala da to treba da bude filozofija koja
mora da poveţe ljudsku vrstu, neljudske vrste i majku zemlju. Ja ovde naglašavam „majku zemlju“
zato što je ta tačka pominjanja majke zemlje ili gaia bila jedna od centralnih tačaka kritike
ekofeminizma od strane drugih feminističkih struja. Osnovna ideja da je muško vlasništvo nad
zemljom dovelo do razvoja dominantne kulture patrijarhata koja se na kraju manifestuje u
eksploataciji ljudi, ţena, zemljišta i ţivotinja koji se posmatraju samo kao ekonomski resursi. I tu
tezu o ljudskim i neljudskim vrstama kao ekonomskim resursima su Vandana Šiva i Marija Mies
razvili u svojoj knjizi „Ekofeminizam“ i ja mislim da je to do danas najbolje štivo koje objašnjava sve
i političke, aktivističke, ekonomska i druga utemeljenja ekofeminizma. U početku je bilo dosta
kritika baš i od strane samih feministkinja, baš pominjanjem tog termina majke zemlje ili gaia, i
mnoge feministkinje su smatrale da se ekofeminizam nedovoljno bavi društvenim poloţajem ţena i
da se suviše bavi tom, na neki način, mističnom vezom čoveka i prirode, posebno jedna njegova
grana koja je vezana opet sa jednim drugim pokretom dubinskom ekologijom, i da na taj način samo
pojačava one dihotomije, već ustaljene, ţena – priroda, muškarac – kultura, i tu je moţda u prvom
trenutku i bilo nekih elemenata za tu kritiku, međutim, tokom devedesetih godina ekofeminizam je
prerastao te nedostatke i stvarno je uključio te ekonomske, političke teme tako se taj termin
„majka zemlja“ ili gaia koristi samo u jednom metaforičkom smislu. Zanimljivo je da u okviru
različitih feminističkih struja, u okviru različitih feminizama tog tako razruđenog feminističkog
pokreta vi imate i različite ekofeminističke struje, ili ekofeminizme, tako da pojedine zastupnice,
teoretičarke i aktivistkinje se na različiti način deklarišu iako je nekad teško baš uočiti sve te razlike.
Imate nešto što se naziva „socijalni ekofeminizam“ koji naglašava ulogu roda u političkoj ekonomiji i
potencira poloţaj ţene u proizvodnji i procesu reprodukcije, znači ekonomski poloţaj ţena, imate
„feministički enviromentalizam“ koji smatra da korišćenje prirodnih resursa treba da bude različito
i prilagođeno različitim rodnim ulogama, imate „feministički poststrukturalizam“ koji objašnjava
odnos roda i prirode kao pitanje identiteta i razlika, „liberalni feministički enviromentalizam“ koji
govori da ţena mora da ima aktivnu ulogu u očuvanju ţivotne sredine i da nosi svoj deo
odgovornosti i ono glavno nosi ideju o ekonomski i politički osnaţenoj ţeni da bi one mogle
70
aktivno da učestvuju u tome. Imate nazad nešto što se sve češće koristi kao termin to je
„feministička politička ekologija“ koja se sada trudi da i feminističku teoriju i kulturnu ekologiju,
političku ekologiju poveţe u jedan jedinstven koncept. Vidite u stvari koliko se danas taj termin
ekologija koristi a nekad čak i zloupotrebljava. Ali u svakom slučaju, ekofeministkinje naglašavaju da
je rod značajan faktor u pristupu i kontroli prirodnih resursa, kao i klasa i rasa i etnicitet i da sa
druge strane ţene mogu da doprinesu jednoj političkoj akciji, preobraţaju ţivotne sredine i samom
konceptu odrţivog razvoja ma šta to značilo, o tom konceptu moţe se opet razgovarati. Iako je
feminizam nastao, da kaţem u prvom svetu, pre svega u SAD, on nije imao takav odjek u Evropi ali
su posebno značajni ekofeministički pokreti u onome što smo nazivali „treći svet“ i ja bih tu navela
dva imena Vandana Šiva, indijska fizičarka, mi ovde imamo u publici nekoga ko je lično poznaje, i ne
samo nju. Dakle, ona se odrekla sve karijere u fizici, bila je značajna u pokretu Čipka u Indiji, to je
bio pokret gde su štitili drveće tako što su ga grlili da ne bi došlo do seče šuma, ili na primer da
pomenem u Keniji Vangari Matai koja je dobila Nobelovu nagradu za mir 2004. godine. Svi ti
pokreti su na neki način pre svega bili aktivistički, posle su dobili jedno teorijsko utemeljenje ali su
se oni javili kao odgovor, kao nešto kao postkolonijalna ţenska alternativa i suprotstavljanje tom
razvojnom projektu zelena revolucija gde se išlo za tim da se dobije što više obradivih površina,
znači da se veći prostori Azije, Afrike pa i Juţne Amerike pretvore u plodno zemljište i da se samim
tim veliki deo zelenih površina uništi a onda i ono, na šta je Vandana Šiva posebno i ukazivala,
autohtone biljne kulture i ne samo biljne kulture. Što se tiče pokreta u Evropi ja ću samo pomenuti,
jedno ima za koje ste verovatno čuli, to je najpoznatija evropska ekofeministkinja Petra Keli,
nemačka političarka, osnivačica partije Zelenih koja je 1992. god. tragično završila ţivot, ubio je i
saborac Gert Bastian i ta njena smrt je i danas ostala politička kontraverza, da li je to stvarno bilo
ubistvo kao završetak neke ljubavne priče ili je imalo neku političku pozadinu. Ikona ekofeminizma
je danas svakako Vandana Šiva i ono što je centralna tačka njenog aktivizma – ona se zalaţe za
tradicionalno gajenje hrane i očuvanje tradicionalnih načina obrade zemlje, odnosno zalaţe se za
očuvanje kulturnih različitosti. Ona kaţe da taj deo koji je pre svega u tradicionalnim kulturama, u
zemljama u razvoju, zemljama „trećeg sveta“ u proizvodnju hrane najvećim delom su bile uključene
ţene i one same sebe doţivljavaju kao čuvarke tradicionalnog znanja vezanog za proizvodnju hrane i
čuvarke kulturne tradicije tradicionalne medicine i ukoliko se sada njima oduzme ta mogućnost
tradicionalnog očuvanja tih vrednosti na taj način oni gube svoj kulturni identitet i tako se kulturni
identiteti uništavaju... Ono što je takođe zanimljivo i gde je ekofeminizam imao jednu značajnu
posledicu u akademskoj teoriji, ekološkoj teoriji – ideološko izvorište ekofeminizma je bila ta već
pomenuta hipoteza o gaii koji je sedamdesetih godina XX veka razvio britanski naučnik Dţejms
Lavrok i po kojoj ţivot na zemlji treba posmatrati kao jedinstven organizam. I to je zaista bila jedna
revolucionarna hipteza jer do tada su pojedine discipline se nekako čvrsto drţale tih svojih oblasti
istraţivanja i ekologija ili ono što smo nekad nazivali „biosfera“ odnosila se samo na biljke i
ţivotinje. Danas, u akademskim krugovima i u savremenoj teoriji vi kad kaţete „biosfera“ ona sada
uključuje i ţivi i neţivi svet, uključuje i atmosferu, i litosferu odnosno zemljište, i hidrosferu, vodene
tokove, i uključuje ono što se naziva „sociosfera“ odnosno uključuje društvene aktivnosti ljudi...
Ekofeministički pokret je imao neke značajne aktivističke inicijative i on je bio posebno osamdesetih
godina dosta značajan, imali ste na primer ţensku akciju Pentagon kada su ţene ispred Pentagona
demonstrirale protiv upotrebe nuklearnog oruţja, imali ste 1971. ekofeminističku konferenciju
Ţene i ţivot na zemlji, 1984. je osnovana Međunarodna ţenska mreţa otpora genetski
reproduktivnom inţenjeringu i takođe Feministički institut za mir Ţena zemlja. Međutim, ja moram
da kaţem da sa jedne strane ekofeministički pokret je, postigavši na neki način svoj cilj da probudi
interes na drţavnom nivou za te probleme što jeste bio uspeh, devedesetih godina i u ovoj sada
deceniji preuzimanjem tih aktivnosti od strane drţave tj. kada su te aktivnosti o zaštiti ţivotne
71
sredine prešle u nadleţnost drţava na neki način je to umrtvilo ekofeministički pokreti u političkom
i aktivističkom smislu i vi sada imate akcije koje se javljaju, koje su pojedinačne, koje su vezane za
pojedine probleme, ali imate utisak da je taj pokret na globalnom ipak izgubio na svom zamahu... Ja
bih sada pomenula još jedno uporište feminističkog pokreta a to je deep ecology ili dubinska
ekologija koja kao nova grana ekološke filozofije posmatra ljudsku vrstu odnosno društvo kao
integralni deo ţivotne sredine, podjednako vrednuje, i mislim da je to ono što je značajno što je
ekofeminizam preuzeo, ljudsku i neljudsku vrstu i uvodi novu kategoriju tzv. enviromentalne etike
smatrajući da sve vrste, i ljudske i neljudske imaju podjednako pravo na ţivot i razvoj... Sam termin
deep ecology uveo je norveški filozof Arne Nis još početkom sedamdesetih ali je bilo potrebno
nekih dvadesetak godina da se steknu uslovi da taj temin uđe u upotrebu i da se ta etička pitanja
vezana za neljudske vrste postave i on je pošao od kritike ekologije kao nauke, koja se bavi samo
činjenicama vezanim za ţivotnu sredinu, on odgovara na ta fundamentalna etička pitanja na koji
način moramo da se trudimo u najvećoj meri da napustimo naš antropocentrični način razmišljanja
i da prihvatimo da svi oblici ţivota imaju pravo na ţivot kao univerzalno pravo i to je ona tačka od
koje bi savremeni ekofeminizam u trećem milenijumu trebalo da kreće i jeste to već u velikoj meri
prihvaćeno...
Violeta: Hvala puno Dragana... Sada bih dala reč Aleksandri Ţikić...
Aleksandra Žikić: Ja ću govoriti o toj nekoj paraleli između patrijarhata i kapitalizma i to je
suštinska veza budući da Vilhelm Rajh u knjizi „Prodor seksualnog morala“ iz 1935. godine
objašnjava da je patrijarhat nastao zapravo onog trenutka kada je nastala privatna svojina. Tek kada
je prvi čovek ogradio neko zemljište i rekao „ovo je moje“, tek tada je trebalo kontrolisati i
seksualno ponašanje ţene jer je bilo bitno sada čije dete će ona da rodi, ko tada nasleđuje.
Patrijarhat po njemu, on je proučavao neka plemena koja su još na nivou matrijarhata, je nastao tek
kada je nastala privatna svojina i to je suština. Tu su neke sličnosti koje sam ja izdvojila: prva je
„naučena bespomoćnost“, to je kada neko stalno nešto radi umesto vas dok vas na kraju ne učini
bespomoćnom. To isto negde nama radi kapitalizam. Dţon Zerzan, anticivilizacijski anarhista,
govori o tome da ako pogledamo prve kamene alate sasvim je jasno da oni imaju taj neki egalitarni
karakter, svako ih moţe napraviti i svako ih moţe koristiti. A kako zalazimo u doba tehnologije sve
se to usloţnjava i nama je sada potreban sve veći broj specijalista i stručnjaka, da bi uopšte mogli da
rukujemo nečim, sada imamo sve te uređaje lake za upotrebu, mi samo trapavo mrdamo prstom
po ekranu i sve je odjednom tu. Ali mi u tom procesu nekako gubimo svoje sposobnosti i veštine,
nekada su ljudi znali recimo sami da naprave svoje radio aparate, a danas skoro niko više to ne
ume. Danas se sve industrijski proizvodi, i hrana i odeća i obuća i lekovi, mi ništa od toga skoro da
ne bismo umeli sami. Boţidar Mandić iz Porodice bistrih potoka, prve eko komune koja postoji u
podnoţju planine Rudnik od 1977. godine, prilično patrijahalnog karaktera, opisuje kako kada su se
tu doselili i zasadili nešto prve godine nisu znali na koju stranu treba da okrenu pa im nije niklo.
Druga neka sličnost jeste ta teţnja za posedovanjem ţivota. Vandana Šiva naglašava da je tehnologija
genetskog inţenjeringa samo izgovor za patentiranje semena, odnosno patentiranje ţivota. Na
osnovu genetskih modifikacija oni će moći da tvrde da su stvorili nove organizme kakvih nema u
prirodi, tj. da imaju pravo intelektualnog vlasništva nad sopstvenim tehnološkim inovacijama. U
Indiji, posledica takvog biopiratstva je da je nekih 250.000 ljudi izvršilo je samoubistvo zbog
nemogućnosti da otplaćuju nagomilane dugove multinacionalnim kompanijama. Na osnovu laţnih
obećanja, kompanije su seljacima prodavale genetski modifikovano seme koje je lišeno
reproduktivne moći. To je značilo da su oni morali da prestanu sa vekovnom praksom čuvanja i
razmene semena i da svake godine kupuju novo seme od multinacionalnih kompanija kao što je
72
Monsanto. Širom sveta se uvode novi
zakoni o semenu na osnovu kojih se vrši
obavezna sertifikacija semena, cena je
prevelika za male poljoprivrednike i onda
ih to primorava da zavise od velikih
korporacija koje proizvode seme. Treća
sličnost bi bila ta teţnja da se kontroliše
ţivot. Uz pomoć nauke sve što je vezano
za rađanje stavljeno je pod kontrolu, pa
tako imamo veštačku oplodnju, surogat
materinstvo, genetsku modifikaciju
biljaka i ţivotinja, kloniranje. Nedavno je
otvorena prva „fabrika beba’’ u Indiji u
kojoj će stotine siromašnih ţena biti
surogat majke za parove sa Zapada.
Zatim, sličnost jeste i definisanje rada za
odrţanje ţivota kao nerada, to je ono da
se sav ţenski rad smatra za nerad...
Vandana Šiva kaţe da je granica
proizvodnje definisala rad i proizvodnju
za odrţanje ţivota kao ne-proizvodnju i ne-rad: ako proizvodiš ono što konzumiraš onda ne
proizvodiš. Još jedna sličnost jeste nerazmišljanje o patnjama drugih. Na primer, sirovine za izradu
mobilnih telefona uglavnom potiču iz rudnika u afričkoj drţavi Kongo i njihova eksploatacija
uključuje i rad dece u rudnicima. Elektronski otpad najčešće završava u Gani, tamo se reciklira, a
hemikalije koje se pri tom oslobađaju odlaze u zemlju i vodu. Većina elektronskih uređaja se
proizvodi u Kini u fabrikama u kojima se i radi i ţivi i koje liče na radne logore, a nakon serije
samoubistava napravili su sigurnosne mreţe ispod prozora kako bi to sprečili i psihičko stanje
radnika popravljaju sletovima. I još jedna sličnost jeste progon onih koji se nisu prilagodili. Arundati
Roj kaţe da je ministar unutrašnjih poslova Indije izjavio da ţeli da 70 posto stanovništva Indije
bude u gradovima, što podrazumeva preseljenje oko 500 miliona ljudi. Tako da se u šumama
centralne Indije i mnogim ruralnim oblastima vodi velika bitka. Rudarske kompanije, graditelji brana
i puteva proteruju milione ljudi sa njihovih poseda. Ovo su ljudi koji nisu deo potrošačke kulture,
koji još nisu prihvatili zapadnjačke ideje o civilizaciji i napretku. To su ljudi koji još uvek znaju tajne
odrţivog ţivota, to su vodiči za našu budućnost, kaţe ona.... Ja sam napravila neku malu kratku
istoriju ekofeminizma... Ekofeminizam obuhvata ideju da su potčinjavanje ţena i potčinjavanje
prirode blisko povezani i termin je nastao prvi put 1974. godine u radu francuske feministkinje
Fransoaz dEbon, "Feminizam ili smrt".... Pre nego što je termin ekofeminizam uopšte postojao,
američka pomorska biologičarka Rejčel Karson napisala je 1962. godine knjigu „Tiho proleće“, u
kojoj je objavila da su pesticidi, poput DDT-a, smrtonosni ne samo za insekte već i za druge ţive
organizme. Knjiga je imala jak uticaj i DDT je 1972. godine zabranjen za korišćenje u poljoprivredne
svrhe, međutim proizvedene su hiljade novih hemikalija u međuvremenu. Tako recimo francuski
dokumentarni film iz 2008. prikazuje decu obolelu od leukemije i drugih kancerogenih oboljenja u
oblastima gde se vinogradi zaprašuju pesticidima koji zatim dospevaju u podzemne vode. Film se
zove „Deca će optuţiti nas“... Ekofeminizam podrazumeva i decentralizaciju belog feminizma.
Vandana Šiva smatra se za jednu od najznačajnijih ekofeministkinja današnjice. Započela je svoj
aktivizam 1974. godine u Indiji, kada se grupa od oko trideset ţena sa Himalaja okupila da spreči
seču šuma. Seča šuma izazvala je stvaranje klizišta, poplave i velike erozije zemljišta i primorala ţene
73
Tribina ciklusa Rod i
levica: Rod, levica i
ekofeminizam,
Dom omladine
Beograd,
novembar 2013.
iz okolnih sela da se penju više u planine da prikupe grane za ogrev. Sada je to poznato kao Čipko
pokret, što na hindu jeziku znači “prilepiti se”, a naziv odraţava praksu ţena koje su protestvovale
tako što su stavljale svoje ruke oko stabala drveća obeleţenog za seču i odbijale da se sklone. Ova
praksa kasnije je postala popularna i u drugim krajevima sveta, a nazvana je "grljenje drveća".
Vandana Šiva je doktorirala fiziku. Napisala je 20-ak knjiga, među kojima su najznačajnije: "Ostati u
ţivotu: ţene, ekologija i razvoj" iz 1988., knjiga "Ekofeminizam" koju su ona i Marija Miles napisale
1993., "Ratovi za vodu: privatizacija, zagađivanje i profit" iz 2002., knjiga koja je prevedena u
Hrvatskoj 2006., itd. Ona je jedna od najglasnijih u borbi protiv genetski modifikovanog semena.
Pokrenula je organizaciju za očuvanje biodiverziteta Navdanja 1987. godine, zahvaljujući kojoj je do
sada osnovano stotinak javnih banki semena širom Indije i sačuvano preko 3000 vrsta pirinča. Na
farmi Navdanja osnovala je i Bakin univerzitet, gde se uči demokratija koja podrazumeva prelazak
sa antropocentrizma na ekocentrizam, uţivanje u darovima prirode bez eksploatacije i akumulacije,
odnosno uţivanje u samom ţivotu i to je prva faza za izlazak iz kapitalizma. Vangari Muta Matai je
dobila Nobelovu nagradu za mir 2004. godine i tako ujedno postala i prva osoba koja se bavi
zaštitom ţivotne sredine i prva ţena iz Afrike koja je dobila Nobelovu nagradu. Takođe je i prva
ţena u Istočnoj i Centralnoj Africi koja je završila doktorat, doktorirala je biologiju. Pokrenula je
Pokret zelenog pojasa 1977. godine koji je zbog posledica erozije zemljišta okupio ţene iz ruralnih
područja Kenije da stvaraju vlastite rasadnike i sade drveće, a zatim se proširio i na druge afričke
drţave, tako da je zasađeno ukupno 30 miliona stabala. Ovaj pokret inspirisao je i UN da pokrenu
sličnu kampanju u okviru koje je zasađeno 11 milijardi stabala širom sveta. Za nju je Pokret zelenog
pojasa bio značajan i zbog toga što je pomogao ţenama u Keniji da otkriju da nisu bespomoćne u
odnosu na svoje muţeve, seoske poglavare i predsednika drţave. Kerolin Merčant je američka
filozofičarka i istoričarka koja je 1980godine napisala knjigu "Smrt prirode: ţene, ekologija i naučna
revolucija", gde period Prosvetiteljstva opisuje kao period u kome je nauka počela da prirodu
atomizira i disekcira. Kaţe da je pre toga priroda smatrana za majku svih stvari, a da se naučna
revolucija potrudila da je isecka na komade kako bi otkrila njene tajne i tako mogla da je
kontroliše.... Citira da je Frensis Bekon, koga nazivaju ocem moderne nauke, rekao da naučna
otkrića imaju moć da osvoje i obuzdaju prirodu. Ona kaţe da je na taj način priroda od nečeg što je
ţivo postala nešto inertno, što je sve vodilo ka budućoj kapitalističkoj eksploataciji, jer niko ne bi
ubijao svoju majku, kopao po njoj vadeći zlato i sakatio njeno telo. I ako priroda nije ţiva onda se
ništa tu ne ubija. Istovremeno, u kombinaciji sa razvojem industrijalizacije i usponom kapitalizma,
ţenski rad poput tkanja biva zamenjen mašinama, kao i rad u poljoprivredi, što dovodi ljude u
gradove još više ih udaljavajući od prirode i prizora uticaja industrijskog zagađenja na nju... Kada se
spominje seciranje treba svakako spomenuti i da je Ana Kingsford jedna od prvih ţena koje su
završile medicinski fakultet u Engleskoj i jedina osoba u to vreme, u pitanju je druga polovina 19.
veka, koja je dobila diplomu a da nije izvršila nikakav eksperiment na ţivotinjama. Bila je
vegetarijanka i puno je pisala o tome. Petra Keli zasluţna je za formiranje nemačkih Zelenih 1980.
godine, za koje je izjavila da nisu ni levo ni desno nego ispred, a koje je na kraju i napustila, jer iako
su osnovani kao neka vrsta anti-partijske partije, pretvorili su se u stranku opsednutu borbom za
moć. Rođena je u mestu Ginzburgu, odakle je rodom bio i ratni zločinac Jozef Mengele, tako da je
Keli nosila sa sobom moralni teret odgovornosti posleratne generacije Nemaca. Pozivala je na
odbacivanje rata kao političkog instrumenta, na radikalno razoruţanje, uklanjanje stranih vojnih
baza, ukidanje vojnih saveza, zaustavljanje proizvodnje i prodaje oruţja. Posebno je upozoravala na
nuklearno, biološko i hemijsko oruţje. Smatrala je da patrijarhat kao sistem muške dominacije
preovladava i u kapitalističkim i u socijalističkim zemljama. Ono što je ona uvidela jeste da je suština
patrijarhata mnogo šira, tako da borba protiv patrijarhata obuhvata pre svega borbu protiv
autoriteta i hijerarhije koja vlada u društvu. Ta hijerarhija nije samo zastupljena u porodici, već i u
74
političkim odnosima koji se baziraju na dominaciji. Smatrala je da treba oduzeti moć iz ruku drţave
i centralizovane birokratije. Govorila je da bogate industrijalizovane drţave treba da prestanu da
koriste superiornu ekonomsku moć i da ograniče svoju potrošnju globalnih resursa, jer povećanje
izvoza iz zemalja takozvanog Trećeg sveta neće ishraniti gladne Afrikance, pa pravo pitanje nije šta
mogu siromašne zemlje da učine da bi se osamostalile nego šta mogu bogate zemlje da učine da
postanu samodovoljne. Govorila je da treba prekinuti imperijalizam smeća, odnosno skladištenje
toksičnog i nuklearnog otpada u siromašnim zemljama, kao i izvoz opasnih tehnologija. Upozoravala
je da će nekoliko stotina multinacionalnih korporacija uskoro kontrolisati svet... Klaudija fon
Verlhof je nemačka profesorka političkih nauka i osnivačica nemačkog ogranka Planetarnog
pokreta za zaštitu Majke Zemlje. Napisala je knjigu „Promašaj moderne civilizacije i borba za
dubljim alternativama“, koja je objavljena 2011. i u kojoj iznosi svoju Kritičku teoriju patrijarhata.
Ona posmatra borbu levice za novi socijalizam kao još jedan patrijarhalni projekat, jer u njihovim
programima nalazimo istu terminologiju koju koristi desnica: napredak, povećanje proizvodnje,
podizanje standarda. Pokret za Majku Zemlju opredeljuje se za odnos prema zemlji kakav imaju
urođenici na globalnom Jugu, proistekao iz pretkolonijalnih, preteţno matrijarhalnih civilizacija.
Kaţe da je Tesla prvi dokazao da je naša planeta ţivi organizam, a ne mrtva stvar kako sugeriše
savremena nauka, odgovorna za umiranje prirode od 17. veka, praćeno ubijanjem ţena proglašenih
za veštice. Ona smatra da je definicija matrijarhalne civilizacije kao vladavine ţene ili majke
pogrešna. Matrijarhat znači „na početku majka“ i bazira se na činjenici o poreklu ţivota u majci.
Kaţe da alhemija ima svoje korene u matrijarhalnoj baštenskoj civilizaciji takozvanog Raja. Nakon
pobede patrijarhata, uz pomoć ratova nametnutih kao društveni cilj, alhemičarska tradicija je prešla
na patrijarhat i iskusila velike promene i izopačenja, a naročito uspostavljanjem kapitalizma.
Patrijarhat moţe biti realizovan samo putem stvaranja uz pomoć uništavanja. Krajnji cilj je
preuzimanje prirodnih resursa Majke Zemlje, s namerom da je pretvori u sistem koji je moguće
uključiti i isključiti po ţelji. I samo još dva konkretna primera. Radţastan je selo u Indiji sa osam
hiljada stanovnika koje zasadi 111 stabala drveća za svaku rođenu devojčicu. Tokom prethodnih 7
godina zasađeno je više od 250 000 stabala, a oko njih još i dva i po miliona stabljika aloavera kako
bi ovo drveće bilo zaštićeno od termita. To je postalo i izvor profita, a tokom poslednjih sedam
godina nisu imali ni jednu policijsku prijavu u selu. Takozvane „bračke heroine“ su četiri ţene koje
su ostavile civilizaciju, neke od njih i svoje redovne poslove, i iz Rijeke se preselile na ostrvo Brač
pre nekih pet-šest godina. Leti ţongliraju i čiste apartmane, u jesen beru masline i rade različite
vrtlarske poslove, a povremeno i putuju. Imale su sreću pa su slučajno upoznale jednog Bračanina
koji im je bez naknade ustupio zemljište. Malu kuću u kojoj ţive su same doradile i obloţile
kamenom, a ona je inače u uvali bez struje i vode, pa koriste solarnu energiju zahvaljujući
konvektoru koji su im poklonili permakulturisti iz jednog istarskog sela. Njihova vrata su uvek
otvorena prijateljima iz celoga sveta, s tim da se od svake pridošlice očekuje da se uključi u rad
zajednice u vreme koje provedu tu sa njima. Cilj im je napraviti nehijerarhijsku zajednicu koja će se
bazirati na samoodrţivosti, nekakvo malo eko selo koje bi se bavilo permakulturom, odnosno
uzgajanjem voća i povrća bez upotrebe pesticida i genetski modifikovanog semena... Ekvador je prvi
priznao prava prirode u svom Ustavu, 2008. a Bolivija je prva koja je donela Zakon o Majci Zemlji
koji će prirodi dati jednaka prava kao i ljudima, 2012. Ekofeminizam govori o vladavini ljudi nad
prirodom, muškaraca nad ţenama i bogatih nad siromašnima, tako da otvara prostor i za uključenje
muškaraca koji se suprotstavljaju kapitalizmu, anarhista i ekologa tako da je interesantno i to da
ekofeminizam nije čisto ţenski pokret i okuplja i dosta muškaraca.
Violeta: Hvala Aleksandra. Sada će nam Olivia predstaviti svoje istraţivanje i njegove rezultate,
izvoli
75
Olivia Đureković Tešić: Dobro veče. Na početku ţelim da se zahvalim organizatoru što su me
pozvali na ovaj skup. Moram priznati da sam se jako obradovala kada sam čula da će se pričati o
ekofeminizmu... Ja bih samo da dopunom svoje predstavljanje. Ja radim u Sekretarijatu za
urbanizam, graditeljstvo i zaštitu ţivotne sredine i od samog osnivanja sam u Sekretarijatu. Pošto
sam po osnovnom vokabulara obrazovanja biolog, radim u Sektoru za zaštitu prirode i od samog
početka su mi povereni poslovi da se bavim saradnjom sa udruţenjima građana koja se bave
pitanjima zaštite ţivotne sredine. Ja sam za večeras pripremila jednu da kaţem pragmatičnu priču
„Rodni aspekt zaštite ţivotne sredine kroz ekološki aktivizam“... Na početku sam htela da vidimo
osnovne odrednice, pošto često nisu jasni ti termini, značenja prirode i ţivotne sredine. Priroda je
sveukupni materijalni svet, obuhvata ţivi i neţivi svet i sve te zakonitosti i sile koje deluju u njemu.
U sklopu prirode posmatramo ţivotnu sredinu, ona jeste prirodno okruţenje ali ţivih bića sa
njihovim uzajamnim delovanjem. Kada tu ţivotnu sredinu spojite sa kulturnom baštinom vi dobijate
skroz jednu posebnu dimenziju, odnosno moţete onda ţivotnu sredinu sagledavati sa aspekta takve
ţivotne sredine koju je stvorio čovek, kao što je grad, selo, ulica... to jeste ţivotna sredina ali se
razlikuje od prirodne sredine. Zaštita ţivotne sredine se po Ekološkom leksikonu definiše kao
društveno politički kontekst koji ima za cilj edukaciju javnosti o problemima zagađenja ţivotne
sredine i podsticaj na rešavanje tih problema... U tom kontekstu ţivotne sredine čovek je samo
jedan od mnogobrojnih ţivih bića koja postoje, čiji ţivot zavisi od uticaja međusobno povezanih i
prirodnih i socijalnih sistema, i čovek sebe posmatra u kontekstu ţivog sveta, uspostavljaću tu
kompleksnu mreţu ţivota na planeti. Na ţivotnu sredinu ima veliki broj uticaja ali najveći uticaj ima
najsavršenije i najorganizovanije ţivo biće, a to je čovek, i upravo s tog gledišta čovek bi morao da
ima i moralni i praktični zadatak da se brine o svojoj okolini, o svojoj ţivotnoj sredini od koje zavisi
u koju koristi. Međutim čovek često negativno utiče na ţivotnu sredinu ili kaţemo da ima negativan
antropogeni uticaj na prirodu i to moţete veoma lako da sagledate, tu analogiju i na negativne
socijalne pojave koje imate. Odnosno, dok god postoji hijerarhija u društvu, ta diskriminacija,
dominacija, odnosno taj patrilinarni dualizam, uvek će postojati dominacija čoveka nad prirodom,
čoveka nad čovekom, muškarca nad ţenom, jedne etničke grupe nad drugom, to preslikavanje
stanja u društvu tog patrijarhalnog modela na prirodu. U toj trci za očuvanjem ţivotne sredine za
svoje mesto se bore i ekofeministkinje i one upravo apeluju da je ţivotna sredina permanentno
ugroţena kompleksom faktora, kako društvenih, političkih, istorijskih i one upravo kritički
promišljaju taj hijerarhijski sistem vrednovanja u društvu odnosno na taj patrilinarni obrazac. Ono
po čemu su ekofeministkinje prepoznatljive je da one propagiraju vrednosti diverziteta,
nehijerarhijske odnose, odnosno insistiraju na tim egalitarističkim principima, da postoje jednaka
prava za sve entitete i zalaţu se za nove vrednosti i strukture u društvu koje se neće temeljiti na toj
dominaciji nad prirodom i na dominaciji nad ţenom... Simbioza ekologije i feminizma u tom
feminističkom diskursu se zasniva na zajedničkom imenitelju da oni teţe da promene sadašnji
patrijarhalni društveni model koji se smatra da je uzročnik degradacije ţivotne sredine i opresije
nad ţenom. Ono što je karakteristično za ekofeministički identitet ili za ekofeministkinje je da su
one dvostruke aktivistkinje, bore se za prava ţena i za prava prirode, imaju neku medijatorsku
ulogu i kao što smo čulu od profesorke, kao što postoje feminizmi tako postoje i ekofeminizmi,
različiti esencijalni, radikalni, liberalni itd. to govori o raznorodnosti tj. razlikama u koncepcijama
unutar samog pokreta... Sprovela sam jedno istraţivanje, ispitivala sam, opipavala ekološki aktivizam,
tu rodnost ekološkog aktivizma. Pošto svake godine aţuriram tu bazu podataka i na osnovu tog
korpusa sam pravila ovo istraţivanje – ekološki aktivizam kao učešće javnosti u aktivnostima na
rešavanju problema koji se tiču zaštite ţivotne sredine... Upravo na ţivotnoj sredini moţete videti
negativan uticaj čoveka i to se baš pokazalo sa jednim velikim udruţivanjem građana koji ţele da
daju doprinos ili učestvuju u rešavanju ili otklanjanju tih negativnih uticaja odnosno rešavanju
76
problema u ţivotnoj sredini. U Vojvodini je registrovano 205 udruţenja... Ţene imaju značajnu
ulogu u ekološkom aktivizmu i to baš kroz podizanje ekološke svesti. Na osnovu tog istraţivanja
rodnog aspekta u ekološkom aktivizmu došla sam ponovo do tog podatka da je ekološki aktivizam
ţenski. U tih 205 organizacija ja sam sprovela jednu anketu koja se sastojala od tri pitanja i slala
putem mejla ili pitala telefonom, i dobila sam odgovore od 136 organizacija što je više od 60%...
Kao što vidite broj udruţenja u kojima su brojnije ţene, članice u odnosu na muškarce je 66, 53
udruţenja gde su brojniji muškarci i 17 gde je podjednak broj muškaraca i ţena... Ovaj podatak da
su ţene brojnije u ekološkom aktivizmu pokazuje mi u stvari jedno osiromašenje društva, kada se
ţene zatvaraju, ne izlaze javno, ne deluju javno i moţda je to samo rezultat tog naglašenog
patrijarhata ili retradicionalizacije... Na ovom grafikonu sam ţelela da prikaţem ko je lider,
predsednik organizacije i tu je interesantan rezultat da je, pogledajte 37 organizacija gde su ţene
lideri, a 29 organizacija je gde su brojnije ţene ali su muškarci lideri. Tamo gde su brojniji muškarci,
ţena je lider u samo 7 organizacija... Sve to daje patrijarhalnu sliku da ţene nisu spremne da budu
lideri, da budu na tim čelnim mestima jer jednostavno biti liderka je da ste ne prihvaćeni sa muške
strane a kritikovani sa ţenske strane da funkcionišete po modelu muške uloge. I ţene jednostavno
nisu spremne da budu na isturenim čelnim mestima, da budu liderke na osnovu ovoga što sam
videla i što sam dobila. Mislim da bi trebalo ţene da se motivišu i jača njihova svest o aktivizmu i
učešće u javnom ţivotu i upravo mi je imperativ da se napravi dugoročna rodno sezibilisana
strategija zaštite i unapređenje ţivotne sredine.
Dragana: Ono što sam htela da kaţem da nisam sigurna da čovek ima najveći uticaj na ţivotnu
sredinu, to je naša zabluda, mi se veoma teško nosimo sa nekim ozbiljnim promenama, sa
klimatskim, tornadima, poplavama. Prilično smo bespomoćni i mislim da je problem da mi
prepoznamo tu svoju ulogu. Drugo, ja ne bih rekla da društvo preslikava svoje odnose na prirodu,
pre bih rekla da smo mi preslikali velikim delom te odnose. U prirodi vi imate jednu veoma
izraţenu hijerarhiju i priroda je poprilično, što se tiče etike, ako bi preslikali naš antropocentrični
sistem tu nema etike, tu prosto jači pobeđuje. Tako da ima tu problema u definiciji. Ono što je,
meni se čini problem na koji se nedovoljno ukazuje u okviru ekofeminizma i teorijski i aktivistički,
to je što su danas rezultati naučnih istraţivanja a pre svega u oblasti biotehnologija finansirana od
korporacija i to je jedan veliki problem jer vi potpisujete kada odlazite na posao, ili uzimate
projekat, da nećete objavljivati. Rezultati vaših istraţivanja su vlasništvo kompanije i mislim da je to
najveći problem što se tiče i biotehnologije i genetski modifikovane hrane. Kada govorimo o
prisutnosti ţena u ekološkim organizacijama, ja sam već rekla da postoje te neke granične oblasti
koje se u naučnoj hijerarhiji manje vrednuju. Ja se plašim da je to isto jedan od razloga zašto su
ţene upućene više u te oblasti, a ovo što ste vi rekli o dominaciji, to je pitanje pozicije moći i ako
ste na pozicijama moći onda će teško moći neko nad vama da dominira, vi zauzimate i sama
pozicija vama daje određenu moć.
Diskusija
.........
Tekst je deo transkripta razgovora realizovanog u sklopu ciklusa Rod i levica na temu Rod, levica i
ekofeminizam odrţanog u beogradskom Domu omladine 7. novembra 2013.
77
PRILOG
Kratak pregled tribina
Autorka:
Tamara Skrozza
ROD I LEVICA 2 - ŽENE I SINDIKATI
Dom omladine Beograda, 14. mart 2013.
Uĉesnice: Jovanka Zlatković – Udruţenje S.T.R.I.K.E, Gordana Stojaković – Udruţenje S.T.R.I.K.E,
Jasminka Marić – Sekcija ţena UGS "Nezavisnost" i Sidonija Vukotić – Sekcija ţena Saveza
samostalnih sindikata Srbije
Pored toga što su ciljevi ţenske i ciljevi sindikalne borbe po mnogo čemu slični, postoji i
niz sličnosti izmeĎu statusa ţena i statusa sindikata u Srbiji danas. Kako je pokazala
tribina o ţenama i sindikatima, odrţana u okviru ciklusa "Rod i levica", i jedne i druge
opterećuju političko-ekonomski sistem, loša zastupljenost u različitim segmentima, ali i
naporna borba za promenu uloga koje im je društvo odavno dodelilo ili onih koje im se
nameću. Sve to, meĎutim, nije uticalo na efikasnije udruţivanje ţena u sindikatima, kao ni
na evenutalno poboljšanje poloţaja radnica, ali i ţena u društvu uopšte.
Kako to u praksi izgleda, prikazano je kroz konkretne podatke.
Prema istraţivanju Udruţenja S.T.R.I.K.E, više od 80 odsto ţena i muškaraca nisu
učlanjeni u sindikate, a 80 odsto onih koji jesu, njihov su rad ocenili najniţom ocenom.
Ono što je istaknuto kao specifično, jeste činjenica da su ţene sindikatima dale lošije
ocene nego muškarci. "Kada smo ih pitali kome su se obraćali u situacijama kada su imali
neki problem, 76 odsto ţena i 56 odsto muškaraca kaţe da su se obraćali poslodavcima.
Sindikatima se istovremeno obratilo 2.15 odsto ţena i 33 odsto muškaraca. To je značajna
razlika", navela je Jovanka Zlatković. "Kada smo ih dalje pitali kako su postupili oni
kojima su se obratili za pomoć, u 2.15 odsto slučajeva rečeno je da je reagovao sindikat.
Najveći procenat, meĎutim, rekao je da niko nije reagovao".
Zahvaljujući ovom istraţivanju, prvi put je objavljeno i naglašeno da su ţene, za razliku
od muškaraca, ugroţene tokom čitavog svog radnog veka, u svim starosnim dobima.
"Ţene su pod pritiskom od samog starta, od momenta zapošljavanja. jer postoje jako
perfidni mehanizmi kojima se poslodavci sluţe da bi odvratili ţene da budu vernije svojoj
porodici nego kapitalu. Kapital, naime, ne voli one koji odsustvuju s posla. Dok je u
naponu radne snage, ţena je izloţena seksualnom zloostavljanju, nasilju, diskriminaciji, a
onda ulazi u period kada više nikome nije potrebna i kada gledaju da je što pre sklone.
Muškaraci imaju najviše problema u periodu kada završavaju svoj radni vek. dok je ţena
konstantno pod pritiskom", kaţe Jovanka Zlatković.
Tokom ove tribine, izneto je nekoliko mogućih razloga kako za nepoverenje ţena prema
sindikatima, tako i za loš status zaposlene ţene. Pre svega, učesnice su istakle nepovoljan
uticaj društvenog i političkog okruţenja. U tom kontekstu, više je puta ponovljeno da su
privatizacije dovele do drastičnog pogoršanja statusa zaposlenih, da mnogi radnici nisu
potpisali kolektivne ugovore, ili da su oni koji su potpisani bili loši. S druge strane,
istaknuto je i da pravi problem nisu trenutne okolnosti, već globalni trend u kojem su ljudi
postali potrošna roba u sluţbi velikog kapitala. Govoreći o toj temi, Gordana Stojaković iz
Udruţenja S.T.R.I.K.E. ocenila je da "nije problem u ravnopravnosti, već u sistemu koji
drobi i muškarce i ţene". Ona kao moguće rešenje ističe formiranje nove levice - koalicije
koja bi okupila sinidkate, političke partije, anarhističke grupe, feminističke grupe, a koja
bi trebalo da ima i posebnu agendu ţenskih prava.
Postavljeno je takoĎe i pitanje o političkom identitetu sindikata. "Danas mnogi sindikalni
lideri kaţu da se ne bave politikom, a takoĎe imate i različite političke stavove unutar
sindikalnih rukovodstava", kaţe Jovanka Zlatković, uz napomenu da je zahtev za pravo na
štrajk "par ekselans politički zahtev".
79
Iako meĎu sindikatima obično ne vlada sloga, status ţena u njihovoj strukturi uglavnom je
sličan - i uglavnom preslikan u odnosu na poziciju ţene u patrijarhalno ustrojenom
društvu. To je vrlo konkretno predstavila Jasminka Marić iz Sekcije ţena UGS
"Nezavisnost", navodeći podatke iz svog sindikata i iz svoje struke. Po njenim rečima, u
prosveti ţene čine 85 odsto ukupno zaposlenih, a u školama je više od 80 odsto muškaraca
-direktora. Na kongresu sindikata "Nezavisnost" odrţanom 2011, od 202 delegata, bilo je
45 ţena. Od 37 članova Glavnog odbora, osam su ţene; u Izvršnom odboru, od devet
članova, jedna je ţena. Jedini donekle veći procenat ţena zastupljen je u Nadzornom
odboru, gde su od ukupno pet članova, dve ţene.
Govoreći o istoriji feminističkog pokreta u kontekstu borbe za radna ljudska prava, i
Gordana Stojaković osvrnula se na zastupljenost ţena u strukturama moći, ističući da "da
se morate sukobiti s onim što je problem u društvu, tako što ćete ući u prostor gde se
odlučuje". Ona je istovremeno podsetila da teoretičarka Ema Goldman smatra da
angaţovanje ţena na pozicijama moći ne moţe da donese kvalitativne promene u društvu,
jer su "svi sistemi političke moći potpuno apsurdni i ne mogu da donesu pozitivne
rezultate".
Kao jedan od brojnih problema apostrofiran je i jedan koji se ne moţe lako definisati, a
spada podjednako u domen politike, sociologije i psihologije. U više je navrata, naime,
ocenjeno da ljudi više nemaju osećaj da rade za opšte dobro i da je solidarnost u bazičnom
smislu te reči nestala. To pokazuje i istraţivanje udruţenja S.T.R.I.K.E, gde svega 23
odsto ispitanika kaţe da bi ţelelo da sazna nešto više o zakonu o štrajku. Istovremeno, oni
su ţeleli da što više saznaju o pravnoj zaštiti, kako bi se lično angaţovali na rešavanju
svojih problema. Ovo je ocenjeno kao gubitak vere u solidarnost i zajedništvo, što bi
takoĎe moglo da se smatra posledicom delovanja kapitalističkog stila poslovanja i politike
prema zaposlenima.
U meĎuvremenu, postoje i praktični problemi s kojima se - po oceni učesnica - suočavaju
i sindikati, i ţene. Kao predstavnica Saveza Samostalnih sindikata Srbije, Sidonija
Vukotić navela je da "ljudi ne znaju da postoje sindikati, zato što nas nema u medijima",
sugerišući da bi sindikati trebalo da dobiju svoju satnicu u sredstvima javnog
informisanja. S druge strane, Jasminka Marić iz "Nezavisnosti" skrenula je paţnju na
činjenicu da u svom radu konstantno ima problem sa ţenama koje su ili nezainteresovane
za sindikalnu borbu, ili nemaju vremena da se bave bilo čime izuzev svojih svakodnevnih
obaveza. Navodeći da su na tribinama o radnom pravu koje se organizuju širom Srbije
prisutni uglavnom muškarci, ona je upozorila da ţene zbog toga ne mogu da tvrde kako
im je "neko drugi kriv": "Nedopustivo je da nismo upućene u stvari koje se tiču naših
prava, da ne pruţamo ni minimum truda da se informišemo".
Pitanja i komentari publike odnosili su se uglavnom na situaciju u sindikatima, razloge
nepoverenja prema sindikalnom rukovodstvu, kao i na moguće načine za poboljšanje
statusa zaposlenih, posebno ţena. Prisutni su konstatovali da sindikati moraju da promene
način ophoĎenja prema članstvu i da svoje aktivnosti prilagode savremenom dobu.
TakoĎe, zaključeno je da ţene ne smeju da budu označene kao krivci za ono što im se
dešava.
Učesnice tribine i publika bili su ipak saglasni da sindikati u budućnosti moraju da rade u
saradnji sa nevladinim sektorom i svim grupama i organizacijama koje se bave radnim
pravom, ţenskim pravima, ali i ljudskim pravima uopšte.
80
ROD I LEVICA 2 - EKONOMSKO OSNAŽIVANJE ŽENA
Dom omladine Beograda, 28. mart 2013.
Uĉesnice: Radmila Gujaniĉić – Ţenski centar, Uţice; Nadeţda Budimović – Udruţenje ţena Pešĉanik,
Kruševac i Bojana Minović – Udruţenje Fenomena, Kraljevo
Borba za prava ţena u XXI veku podrazumeva i borbu za njihovo ekonomsko
osnaţivanje. U vreme višegodišnje ekonomske krize, oštre konkurencije na trţištu rada i
monopola velikih kompanija u svim segmentima ţivota, ne moţe se zapravo ni govoriti o
rodu, feminizmu ili ravnopravnosti, ukoliko se ne govori o poloţaju ţene u vladajućem
ekonomskom okruţenju.
Iskustva koja su iznele učesnice na tribni posvećenoj toj temi u okviru ciklusa "Rod i
levica", govore u prilog tezi da su savremene ţene prinuĎene da - radi sopstvenog
opstanka - primene alternativna rešenja u okviru kojih će naći zaposlenje, obezbediti
egzistenciju i ostvariti se kao ličnosti.
Ţensko zadrugarstvo svakako je jedno od takvih rešenja, posebno imajući u vidu da je
zadrugarstvo i svetski trend: u ovom trenutku, pribliţno osamsto miliona ljudi posluje
preko zadruga, od čega čak 92 miliona u Evropi. Ţeleći da u novonastalim ekonomskim
uslovima zaštite ideje i ţenska prava ustanovljena u vreme bivše Jugoslavije, članice
uţičkog Ţenskog centra su 2000. odlučile da rade baš na razvijanju zadrugarstva. Po
rečima Radmile Gujaničić, članice ovog udruţenja smatrale su da je bez posla ostao veliki
broj ţena koje su imale menadţerske sposobnosti i stručnost, ali su zbog svojih godina
postale nekonkuretne. Ideja je bila da bi one mogle da oko sebe okupe timove ţena koje
nemaju dovoljno iskustva ili imaju niţu stručnu spremu, a takoĎe su ostale van trţišne
utakmice: na taj način, obe ove grupacije ţena došle bi do zaposlenja.
Posle kampanje širom Srbije, tokom koje su govorile o udruţivanju, usavršavanju veština i
stručnih znanja, formirano je trinaest zadruga, od čega pet u Uţicu: obrazovna,
knjigovodstvena, zemljoradnička i dve zdravstvene. Iako su postojala očekivanja da će
drţava pomoći ovakve incijative - ako ništa drugo, ono u interesu smanjenja siromaštva, to
se nije dogodilo. Naprotiv. Čak je odbijen i predlog Ţenskog centra da se u izmene zakona
o zadrugarstvu unese mogućnost osnivanja štedno-kreditnih zadruga, a zadruge bez njih
ili drţavnih fondova za zadrugarstvo, jednostavno nisu odrţive.
Knjigovodstvena zadruga, koja je okupljala nekoliko iskusnijih ţena, uspešno je radila oprema je nabavljena preko donacija, zakupljen je poslovni prostor, bilo je dosta klijenata,
ali je u maju 2006. ministarstvo ekonomije donelo uredbu da tim poslom mogu da se bave
samo agencije, a ne i zadruge. Ţene koje su vodile zadrugu zbog toga su bile prinuĎene da
nastave rad kao agencija, s tim što i dalje koriste svoju "zadrugarsku" opremu i prostorije.
Osim knjigovodstvene, uspešne su bile i druge zadruge. "Kombinovali smo sredstva
donatora, aktivne mere zapošljavanja i ono što smo uspevale da zaradimo na trţištu. Tako
smo uspevale da premostimo manjak sredstava zbog nedostatka drţavnih fondova ili
štedno-kreditne zadruge", objašnjava Radmila Gujaničić. "Najuspešnije nam je radila
obrazovna zadruga, koja je davala privatne časove jezika ili obuku računara, kao i
zemljoradnička zadruga koja je opstala uprkos problemima. Tu je ideja bila da
proizvodimo zdravu hranu i da okupimo ţene u seoskim sredinama, da podiţemo njihovu
svest, da ih organizujemo i pomognemo da njihovi proizvodi doĎu lakše na trţište, a da mi
ţene koje kupujemo te proizvode znamo da kupujemo zdravu hranu".
81
Udruţivanje ţena pokazalo se kao uspešna metoda i u drugim slučajevima. U okviru
projekta "Radna prava ţena - promocija ţenskog preduzetništva i društveno korisnog
poslovanja", udruţenje "Fenomena" iz Kraljeva se tokom 2011. i 2012.godine bavilo
pripremom ţena iz srednjih i malih preduzeća za bolje organizovanje i zajedničko
sprovoĎenje akcija. Kao rezultat ove inicijative, 35 preduzetnica formiralo je i registrovalo
sopstveno udruţenje.
Navodeći neke od zanimljivijih nalaza istraţivanja sprovedenog meĎu ovim
preduzetnicama, Bojana Minović iz udruţenja "Fenomena", rekla je da su u pitanju ţene
koje uz poslovnu, istovremeno obavljaju i svoje tradicionalne uloge u kući, što dovodi do
konstantnog preoptrerećenja. Rezultati pokazuju da se, osim neravnopravnosti na trţištu i
manjkom podrške sredine u kojoj ţive, one se bore i sa tradicionalno muškim principom
"poslovanja u kafani".
Sve učesnice tribine istakle su da drţavna politika, način trošenja budţetskih sredstava, pa
i stav nadleţnih institucija, nikako ne doprinose poboljšanju ekonomske pozicije ţena.
Kako to u praksi izgleda, ilustruje istraţivanje udruţenja "Peščanik" iz Kruševca, koje je
2011. napravilo iskorak iz svojih uobičajenih aktivnosti i pratilo rodne aspekte trošenja
novca iz gradskog budţeta. Cilj je bio da se proveri koliko je taj budţet "rodno osetljiv",
odnosno koliko njegovi nosioci prepoznaju ţenu kao teţe zapošljivu kategoriju i koliko
pomaţu ţenama da dobiju posao. "Kroz taj monitoring smo zapravo videle da su gradske
politike nesenzibilisane za ţene i da su putevi ka senzibilisanju potpuno zatvoreni", kaţe
Nadeţda Budimović.
Po njenim rečima, pokazalo se da su lokalni planovi zapravo "prepisani planovi
Nacionalne sluţbe za zapošljavanje, bez osvrta na ono što je potrebno lokalnoj zajednici".
Kao takvi, ovi planovi ne samo da nisu pomagali neravnoteţi izmeĎu muškaraca i ţena na
trţištu rada, već su taj disbalans dodatno produbljivali. Pored toga, zapaţeno je da u
Savetu za zapošljavanje, kao organu koji donosi lokalne akcione planove i sprovodi
lokalne politike zapošljavanja, nema nijedne ţene ili osobe iz teţe zapošljivih kategorija.
Ţeleći da tu situaciju poprave, članice "Peščanika" napisale su nekoliko preporuka i
poslale ih Savetu za zapošljavanje: da se uvede najmanje 30 odsto ţena u Savet, da se
mere aktivne politike prilagode specifičnostima Kruševca, da se prethodno ispitaju
kapaciteti i potrebe, da se te mere uporede sa merama odrţivog lokalnog razvoja, da se
uvede monitoring sprovoĎenja akcionih planova. Ono što je posebno zanimljivo jeste
predlog da se formira fond za podsticaj zapošljavanja ţena. UtvrĎeno je, naime, da je od
preduzeća formiranih grantovima za zapošljavanje opstalo samo jedno. "Od tih ţena smo
čule da je to zato što je 160 hiljada dinara jako malo i da su one morale da uloţe još bar
toliko. A one najčešće nemaju imovinu i novca kojim bi povećale iznos granta", kaţe
Nadeţda Budimović. Savet za zapošljavanje nije prihvatio nijednu od ovih preporuka.
"Čak smo imale informaciju iz Nacionalne sluţbe zapošljavanja da bi formiranje fonda za
podsticaj zapošljavanja ţena bila diskriminacija muškaraca".
Ovo nije i jedino bizarno objašnjenje koje su članice "Peščanika" dobile u kruševačkim
institucijama. Pošto u gradskoj vladi nema nijedne ţene, a na čelu svih javnih preduzeća
su isključivo muškarci, one su od gradonačelnika traţile odgovor na pitanje zašto je to
tako. Odgovor je zapravo bio teza kojom se ţenama širom sveta suštinski uskraćuje pravo
na rad. "Rečeno nam je da su to teški poslovi koji ponekad zahtevaju i 24-očasovno radno
vreme, te da su oni tako ţeleli da zaštite lepši pol", kaţe Nadeţda Budimović.
82
Kao jedan od velikih problema u kontekstu ekonomskog osnaţivanja ţena istaknuto je da
veliki broj ţena samo formalno rukovodi svojom firmom, a da svim sredstvima i
mehanizmima upravljanja raspolaţu muškarci - ţene "stupaju na scenu" i preuzimaju
odgovornost tek kada firma propadne i kada moraju da se vraćaju dugovi.
TakoĎe, pomenuta je razlika izmeĎu ţena u gradovima i ţena u seoskim sredinama. "Ţene
u gradu, koje su radile i ostale bez posla, obično su u nekoj vrsti depresije, u očekivanju.
A ţene sa sela su svakog dana u dodiru sa prirodom, sa zemljom i ţivotom, i potrebno im
je samo malo podrške", kaţe Radmila Gujaničić, ističući da njena organizacija stalno radi
s ovom grupom ţena. Posebno je, kako ističe, bila zanimljiva računarska i internet obuka
namenjena ovoj ciljnoj grupi.
Pitanja publike odnosila su se na ekonomski status ţena koje imaju bolesnu decu, na
primenu svetskih iskustava u zapošljavanju ţena, ali i na odnos feminističke teorije i
udruţivanja ţena. Odgovarajući na pitanje koliko se ţene kroz praktičan rad uče
feminizmu i rodnim ulogama, Radmila Gujaničić rekla je da "mi o tome mnogo pričamo,
ali ne u smislu feminizma, jer se taj termin kod nas posmatra na odreĎeni način". Po
njenim rečima, zadruţna pravila su demokratičnost, jednakost, otvorenost, samopomoć i
solidarnost: "Imam pravo na samopomoć da preţivim, a to se poklapa sa onim što jeste
feministički pokret. Da ţene rade i zaraĎuju, ali da imaju i kontrolu nad tim sredstvima i
nad svojim ţivotom. Postoje različiti načini menjanja svesti. Ne moramo te ţene da učimo
feminizmu. One sada to ţive".
Uprkos problemima i predrasudama koje i dalje postoje prema ţenama na trţištu rada,
učesnica tribine i publika zaključile su da samoorganizacija pomaţe ţenama da se
ekonomski osamostale i ostvare svoja prava - posebno u situaciji kada u ekonomiji vlada
zakon jačeg, a javni sektor i uobičajeni kanali zapošljavanja više nemaju prostora za
proširenje.
83
ROD I LEVICA 2 – KULTURA I SUPKULTURA
Dom omladine Beograda, 25. april 2013.
Učestvovali: Nenad Radić - istoričar umetnosti, Olga Dimitrijević – dramaturškinja, Tanja Marković –
aktivistkinja
Način predstavljanja roda u okvirima vizuelenih umetnosti oduvek je bio indikator
identiteta ţena u odreĎenom istorijskom periodu i socijalnom okruţenju. Isto tako, odnos
jednog vremena i umetnosti tog vremena prema levici,4 dobar je pokazatelj generalnog
usmerenja tog društva – kako njegove geneze, odnosa prema ljudima koji ga čine, tako i
njegovih stremljenja. Učesnice i učesnici tribine o kulturi i supkulturi, odrţanoj u okviru
druge teme ciklusa „Rod i levica“ pokazali su, meĎutim, da bi analizi predstavljanja levice
i roda trebalo prići naročito oprezno, pošto su njihovi aspekti mnogo kompleksniji nego
što bi se očekivalo na prvi pogled.
U sklopu razgovora o vizuelnom identitetu ţena u doba socijalizma, istoričar Nenad Radić
analizirao je način doţivljavanja lika i dela Jovanke Broz, ilustrujući to slikama i
fotografijama nastalim tokom braka sa Josipom Brozom. Ističući da je od venčanja 1952.
godine, do poznije faze Titove vladavine, ona bila vaţan faktor izgradnje njegovog imidţa
i otelotvorenje Jugoslavije u ţenskom rodu, Radić je objasnio da je to bio proizvod
čitavog aparata koji je radio na izgradnji njene predstave u očima domaće i meĎunarodne
javnosti. Tokom 1951, Jovanka je šest meseci provela u Rimu, kod porodice Velebit, gde
je obučavana lepim manirima, etikeciji, prigodnom oblačenju, posle čega doţivljava
potpunu transformaciju – pre svega u fizičkom smislu. „Ona na starijim fotografijima
izgleda mnogo grublje, sa izraţenim obrvama, drugačijeg drţanja, u potpuno svedenoj
garderobi. Sada odjednom dobija auru Holivuda, jer je Josip Broz bio veliki oboţavatelj
holivudskog glamura, i postaje neka vrsta kemp ikone“, kaţe Radić. „Ono što je za nas
ovde paradigmatično nije samo stvaranje jednog lika, već odnos vrha vlasti prema podeli
na mušku i ţensku sferu, kao i naš odnos prema liku i delu prve drugarice. To je
preslikavanje zapadnog modela prve dame i preuzimanje američke ikonografije“.
Ni savremeno doba, kako će se pokazati tokom razgovora, nije lišeno višeslojnog i
kompleksnog učitavanja značenja kada je u pitanju predstavljanje ţena i različitih
socijalnih grupa. Predstava „Radnici umiru pevajući“, koju je napisala Olga Dimitrijević,
kao i reakcije na samu predstavu, ukazuju na niz stereotipa o ţenama odreĎenih profesija,
muzici koju sluša veći deo stanovništva, ali i procesima u transformaciji drţavnog u
privatno vlasništvo. Radnja drame smeštena je u mali grad u Srbiji i fabriku koja je
privatizovana, gde radnici ne dobijaju plate i zbog toga odlučuju da stupe u štrajk. Pošto
se to vlasniku fabrike ne dopada, on s predstavnikom lokalne vlasti stvara razdor meĎu
štrajkačima koji će i razbiti štrajk. MeĎu štrajkačima su Zoran, Goran i Danica, koji čine
ljubavni trougao od pre dvadeset godina: Goran i Danica su u braku, a Zoran i Goran se
bore za vodeću poziciju u štrajku. Zoran ispada iz igre, zbog toga što mu je ćerka Milica
pevačica koja spava s gazdom fabrike. Goran prihvata ponuĎeni dogovor i prodaje štrajk.
Njegova supruga Danica odbija da napusti štrajk i odlučuje da umre, a društvo joj prave
Milica pevačica i hor majki koji sve vreme prati i komentariše radnju, izvodeći pritom
muziku baziranu na popularnoj folk muzici.
„Ja folk ne koristim samo zato što to ume da bude divna i emotivna muzika, već i zbog
toga što je to jedno jako široko pollje, koje u sebi ima najrazličitije poruke – i one
patrijarhalne, i one najliberalnije; i one emancipatorske; i primera o gej ljubavi i bacanju s
84
mosta u reku. Štagod zamislili, tamo to ima“, kaţe Olga Dimitrijević. „Folk je jedini
muzički ţanr koji je mogao da uĎe u dramu, jer je to saundrek sveta u kome se drama
odvija. Bilo bi potupuno sumanuto da svi tu slušaju EKV. TakoĎe, to je saundtrek koji
potcrtava radnju, daje emotivnu notu svemu, ali i komentar na teze koje govore o folk
muzici, a zapravo govore o našem preziru prema širokim narodnim masama. To sam htela
da obrnem i da kaţem kako se malo bavimo obespravljenošću narodne mase“.
Po rečima autorke predstave koja je na „Sterijinom pozorju“ dobila sedam nagrada,
izuzetno je značajan lik pevačice Milice, pošto je ona „reprezent onoga što je srpski san“.
Kao treća generacija ţena u drami, ona pokušava da naĎe prostor za sebe, ali istovremeno
tačno zna šta hoće, ima jasne stavove i uverenja: ona će napustiti svog finansijera i ostati
pored Danice, vraćajući na taj način solidarnost u tok čitave priče. Prema rečima autorke,
ideja je bila da se razbiju stereotipi o narodnim pevačicama „kakve imamo na filmu i u
pozorištu, da su to neke glupače bez mozga“.
Vaţan aspekt ove predstave jeste činjenica da je ona dramaturški i ţanrovski zasnovana na
melodrami XIX veka. „U melodrami, svi zapleti dogaĎaju se zato što je društveni poredak
takav kakav je i teško ga je, pa i nemoguće, promeniti. Melodrama još pruţa mogućnost
da vašu politiku sprovedete bez problema. Svi junaci su crno-beli i zna se ko je dobar, a ko
je loš. U tom smislu, to mi je savršeno odgovaralo, jer u priči o privatizaciji nema sivih
zona, nego se zna ko je opljačkao, a ko nema šta da jede“.
Kao koautorka feminističko levičarskog stripa, vrlo oštro usmerenog ka kritici aktuelne
aktivističke i levičarske scene, Tanja Marković iznela je niz aspekata svog rada, koji
izazivaju ne samo javne kontroverze, već i lične dileme. Likovi ovog stripa su gospoĎe
Statler i Valdorf, inspirisane istoimenim junacima serije Mapet šou, koji cinično
komentarišu sve što se dešava meĎu glavnim akterima na bini. Zaključivši da bi sve što se
tiče levice, aktivizma i umetnosti najčešće svrstali u malograĎanske aktivnosti, dve
autorke zauzele su „politički nekorektan stav da te naše babe sede u loţi i krznu i
metafizički se preispituju da li su umetnice ili su radnice, ako su umetnice da li su i
radnice, ako su radnice da li su i umetnice“.
Ističući da su u pitanju dijalozi koji se često vode na sceni savremene umetnosti, bez
kontakta sa realnim radnicima i uz fanataziju o tome kako ţivi radnička klasa, Tanja
Marković objašnjava da je lično imala problem s činjenicom da su junakinje označene kao
„babe“. Uprkos opasnosti od pospešivanja mizoginog stava prema starijim ţenama,
prihvatila je kompromis i glavne junakinje funkcionišu kao dobro situirane malograĎanke
koje su politički „in“, koje se bave temama u trendu, koje barataju aktivističkim
diskursom, ali „ne proizvode nikakav učinak, izuzev osećanja da su zadovoljne time što
misle da su angaţovane intelektualke“.
Svojim delom autorke kritikuju društvene krugove kojima i same pripadaju, što je takoĎe
bilo problematično. „Mi smo vodile borbu oko toga da li je naš koncept samokritika ili
samo kritika. Za mene je bilo mnogo lakše da ostanem u polju samokritike, kritike nas kao
tih malograĎanki koje često koristimo svoj simbolički prostor nesvesne učinika koji
proizvodimo: potpuno lagodno, ne razmišljajući da je to privilegija koju većina ljudi
nema. Meni je bilo lakše da se obračunavam s malograĎanštinom u sebi, nego da upirem
prst u pojave na sceni i tuĎe zablude“.
Pitanja publike odnosila su se na značaj Jovanke Broz u kolektivnom sećanju, njen
konkretan uticaj na modu, ponašanje i ţivot ljudi u Socijalističkoj Federativnoj Republici
85
Jugoslaviji, kao i na suštinu uloge koja joj je bila namenjena. TakoĎe, postavljeno je
pitanje o subverzivnoj snazi folk muzike i njenoj funkciji u ţivotima širih narodnih masa.
Konačno, govorilo se i o odnosu feminizma i levice, tipovima ţena-uzora u vremenu
socijalizma, razlici izmeĎu ţena-ratnica i ţena konstruisanih po uzoru na Holivud.
ROD, LEVICA I POLITIKE RAZLIČITOSTI
Dom omladine, 23. maj 2013.
Uĉestvovali: Dr Jelisaveta Blagojević, profesorka na FMK Singidunum i Studijama Roda, Dušan
Maljković - koordinator Kvir studija, Slavĉo Dimitrov - istraţivaĉ i koordinator, Institut Euro-Balkan
(Skopje)
Tokom tribine posvećene rodu, levici i politikama različitosti, odrţanoj u okviru ciklusa
Rod i levica, bilo je reči o više kompleksnih tema: počevši od jezika levice, queer teorije,
preko odnosa unutar LGBT pokreta, stava levice prema homoseksualizmu tokom istorije,
do problema telesnosti, legalizacije gej brakova i kritike braka kao institucije.
U uvodnom izlaganju, profesorka FMK Singidunum i Studija Roda Jelisaveta Blagojević
fokusirala se na pitanje da li je desničarska misao preuzela jezik, odnosno da li su upravo
zbog preuzimanja jezika desna misao, desničarske politike i konzervativne ideje imale
istorijsku prevagu u zapadnom svetu. Ona je istakla da u današnje vreme levu misao ili
politiku karakteriše pre svega rad na mišljenju i jeziku, otvaranju mišljenja i jezika za
nešto drugačije, za drugačije pojmove i izmišljanje novih koncepata i ideja, novih vrsta
odnosa i novih oblika zajednice.
„Često se kao leva perspektiva mišljenja i politike nudi nešto što podrazumeva da se
polazi od ekonomske dimenzije i klasnog pitanja“, kaţe profesorka Blagojević, istučući da
„prinuda da levu misao nuţno povezujemo sa ekonomskim i klasnim zapravo deluje kao
nešto što obnavlja logiku kapitalizma, koja je već uhvaćena u zamku desnog
konzvervativnog odrţavanja statusa kvo“. U tom smislu, ona objašnjava da bi queer
teorija i leva misao trebalo da radikalno postavljaju svoje zahteve i ne traţe „ništa manje
nego da sama logika mišljenja jezika i delovanja“ temeljno dovedu u pitanje, da se traţe i
mapiraju alternative, kako u jeziku i mišljenju, tako i u delovanju.
S druge strane, koordinator Queer studija Dušan Maljković suprotstavio se ovom stavu i
zapitao zašto bi queer aktivizam bio povezan baš sa levicom. „Nije nuţno sva desnica
homofobična. Postoje primeri desnih intelektualaca koji nemaju problem sa gej pitanjem –
mislim na Nebojšu Pajkića, Isidoru Bjelicu i njima slične“.
Istraţujući istorijski odnos izmeĎu gej pokreta i levice, Maljković je došao do zaključka
da je levica ipak bila više na strani gej emancipacije nego desnica. Tokom svog izlaganja,
on je izneo istorijski najbitnije momente koji potkrepljuju tu tezu. Maljković na početku
navodi primer Markiza de Sada, koji prvi u istoriji moderne filozofije izjednačava
homoseksualni i heteroseksualni odnos, ali se istovremeno zalaţe za ukidanje privatne
svojine i neku formu utopijskog socijalizma. Osim toga, on pominje i francusku
revoluciju, u čije se rezultate ubraja i dekriminalizacija homoseksualnosti, kao i
„Napoleonov kod“ koji tu dekriminalizaciju proširuje dalje po Evropi. Ova dostignuća
postepeno će nestajati s propašću Napoleonovog carstva, da bi posle Oktobarske
revolucije 1917. Lenjin ponovo dekriminalizovao homoseksualnost. Maljković kaţe da u
86
tom trenutku nije bilo politike identiteta, i da će se taj konflikt zadrţati do savremenog
doba, pošto je od osamdesetih godina gej pokret ušao u konzervativniju fazu, insistirajući
na izgradnji i osnaţivanju gej identiteta, na konstrukciji novih subjektivnosti koje
podrazumevaju i odreĎeni ţivotni stil, „novu ţivotnu formu koja je danas uklopljena u
neoliberalni kapitalizam“. Maljković takoĎe sugeriše da bi gej pokret trebalo da se pribliţi
nekoj vrsti univerzalnog klasnog oslobaĎanja i bori se isključivo za sebe.
Izlaganje istraţivača Instituta Euro-Balkan Slavča Dimitrova takoĎe se ticalo odnosa
izmeĎu levice i queer teorije i queer identiteta, s tim što je on tom odnosu prišao na
drugačiji način. Citirajući više savremenih autora, Dimitrov se fokusirao pre svega na
problem eksploatacije telesnosti, stida i socijalnih odnosa.
Nakon uvodnih izlaganja, učesnici su se, pored odnosa levice prema različitosti, detaljnije
bavili pitanjem legalizacije gej brakova i odnosima unutar gej pokreta. Tokom diskusije,
naglašeno je da nije potrebno da se dočeka legalizacija gej braka, kako bi se kritikovao
brak kao institucija, kao i da u savremenom društvu osobe koje su u braku imaju mnogo
veća prava nego one koje to nisu.
Ukazano je, takoĎe, na povezanost izmeĎu aktuelne ekonomsko-političke situacije i stav
prema LGBT osobama. „Svaki put kada kapitalizam ulazi u krizu, mi imamo porast
homofobije, što se najbolje vidi na primeru savremenih francuskih demonstracija.
Poslednje je ono što se generalno zamera marksizmu, a to je redukcionizam niza
kompleksnih problema na klasnu razliku i zanemarivanje homofobije, rasizma i
mizoginije kao autonomnih problema“, rekao je Dušan Maljković.
87
ROD I LEVICA – AKTIVIZAM, MEDIJI I SOCIJALNE MREŽE
Dom Omladine, 12. septembar 2013.
Uĉestvovali: Magda Janjić - blogerka i novinarka, Sajber Van Der Last - Ţene sa Interneta i Miloš
Ranĉić - Vikipedija, Srbija.
Brzina razvoja interneta i sve veći značaj društvenih mreţa učinili su da praktično nijedan
segment društvenog ţivota bez njih ne moţe da se razvija, ali ni da se analizira ili prati. S
druge strane, opet zahvaljujući internetu, takozvani tradicionalni mediji postali su mnogo
brţi nego ranije, formalno otvoreni za komentare svoje publike, ali takoĎe i sve manje
skloni da poštuju etičke kodekse novinarstva i pravila poštene trţišne utakmice. U toj
situaciji, ţenski i aktivizam uopšte, dobili su široko polje delovanja, ali su se istovremeno
suočili i s brojnim problemima.
Učesnice i učesnici tribine "Aktivizam, mediji i socijalne mreţe", odrţane u okviru
ciklusa "Rod i levica" izneli su svoja iskustva, ali su takoĎe diskutovali o odnosu virtuelne
i društvene realnosti, tehnološkom obrazovanju ţena i njihovoj zastupljenosti u IT sektoru,
kao i o mogućim formama internet aktivizma u budućnosti.
Kao jedan od najvećih problema prisutnih u savremenim medijima i na društvenim
mreţama, istaknut je rodno zasnovan govor mrţnje – manifestovan pre svega kroz
negativno predstavljanje ţena ţrtava nasilja.
Predstavnica projekta Ţene sa interneta, poznata pod pseudonimom Sajber Van Der Last,
ispričala je da je ovaj projekat nastao početkom 2013, kao direktna reakcija na informacije
svakodnevno prisutne na društvenim mreţama: "Mi smo odlučile da napravimo front koji
će reagovati na članke o ubijenim, silovanim i poniţavanim ţenama. To je bio ozbiljan
dogovor izmeĎu nas, a prvi naš nastup bio je u vezi s ubistvom studentkinje Stele Gundelj,
kada je petnaest dana trajala hajka zašto se to desilo i kako se to desilo. Ta medijska hajka
je, naţalost, bila usmerena na nju. Ono što je nama bilo strašno, jeste da nije bilo nikakvih
reakcija od strane ţenskih organizacija i da je internet prostor, koji ima toliku publiku, bio
bez ţenkse reakcije. Kap koja je prelila čašu bila je kada su počeli da izlaze tekstovi u
kojima je ubica predstavljen kao jedan fini momak, koji to nije ţeleo da uradi".
Prva akcija Ţena sa interneta bila je da se tim povodom obrate Savetu za štampu, ali
reakcije ovog tela nije bila zadovoljavajuća. Ipak, usledile su druge akcije, bazirane na
medijskom predstavljanju ţena, što je uključivalo kako novine, radio i televiziju, tako i
internet. "Imamo organizacije koje se bave štampom, ali ne postoji front orijentisan na
ovu stranu. Mi smo zapravo htele da same sebi napravimo prostor i da doprinesemo nekoj
promeni.Tokom godine, bilo je nekoliko slučajeva kada je mišljenje Ţena sa interneta
uzeto kao relevantan parametar ili neko relevantno mišljenje, u sveopštoj poplavi
mišljenja o različitim stvarima koje su uzburkale javnost, a koje su se ticale ţena", kaţe
Sajber Van Der Last, ističući da su njihove stavove prenosili čak i zvanični mediji.
Uprkos tome što je ţenski aktivizam prisutan na društvenim mreţama, statistički je i dalje
manja zastupljenost ţena na internetu. Pre šest godina, Miloš Rančič uradio je istraţivanje
koje je pokazalo da na Vikipediji zastupljenost ţena nije 20 posto kako se mislilo, već
svega 8 posto. "Intervjuisao sam odreĎen broj ţena iz pokreta, i dosta njih reklo mi je da
imaju negativna iskustva zbog nasilne kulture. One zahvaljujući tome mogu da biraju hoće
li se baviti nekontroverznim temama ili će da ulaze u sukobe. S tim što će one koje ulaze u
sukobe, imati veće šanse da postanu administratorke. Tada, čim se doĎe do pozicije neke
uslovne moći, mada to nije moć u pravom smilsu te reči, opet dolazi do sukoba u kojima
88
se muškarcima preti batinama i ubistvom, a ţenama silovanjem i ubistvom". Rančić ipak
ističe da se situacija donekle promenila i da ţene imaju prednost pri angaţovanju u nekim
IT projektima ili prilikom izbora onih kojima će biti plaćeno učešće na različitim internet
ili tehnološkim skupovima.
Manja zastupljenost ţena na interentu objašnjena je, izmeĎu ostalog, i činjenicom da se
devojke ne ohrabruju u ţelji da se tehnološki edukuju – ili, kako je tokom razgovora s
publikom istakla jedna učesnica, "niko me nije sputavao da odem na Prirodnomatematički fakultet, ali dobijala sam podršku samo za stvari koje nisu 'muške". Ističući
da u svojoj generacije nije imao vršnjakinje koje su bile posebno zainteresovane za
računare, Miloš Rančić napomenuo je da su mlaĎe generacije to drastično promenile:
"Ranije skoro da i nije bilo devojaka na mašinskom, elektrotehničkom i matematičkom
fakultetu, a mislim da danas na matematičkom dominiraju studentkinje. TakoĎe, asistenti
iz mojih generacija na matematičkom fakultetu uglavnom su muškarci, a iz generacije
osamdesetih uglavnom ţene".
Zahvaljujući širokoj zastupljenosti interneta i njegovoj "demokratičnosti", tj. otvorenosti
za najrazličitije stavove, praktično sve ţene na interentu – bile one aktivistkinje, blogerke
ili "obične" korisnice društvenih mreţa – ţrtve su agresivnih ili neumesnih komentara.
Tom problemu je na ovoj tribini posvećena velika paţnja, ali je istovremeno istaknuto da
pravog rešenja nema – bar ne dok se drţava ozbiljno ne "umeša" i ne počne da na neki
način reguliše neprimerene sadrţaje. "Aktivizam na društvenim mreţama podrazumeva da
najšira grupa ljudi dolazi da komunicira s nama. Tu ima jako puno stvari koje u drugim
formama nisu postojale. Slobodno je komentarisanje, pa imamo puno negativnih i puno
bezveznih komentara. Više smo izloţene kritici, nego da imamo neku svoju "sigurnu
kuću", gde su komentari filtrirani. To je i razlog zbog kojeg mnoge ţene u našem
kolektivu ne ţele da potpišu svoje tekstove i ostaju anonimne. Neko je rekao: "Zašto meni
treba da mi sutra izaĎe slika u Alo novinama?". Na ovaj način bile bi izloţene medijskom
linču, jer i to je trend, da se sve moţe pretvoriti u ţutu štampu, u neku intrigu", kaţe
Sajber Van Der Last.
Po njenim rečima, poseban su problem mlade ţene – srednjoškolke, koje su konstantno
targetirane na društvenim mreţama. "Psiholozi u školama još nisu spremni za to, a to je
sve prisutnija pojava. Osim programiranja, trebalo bi razvijati emocionalnu inteligenciju u
vezi sa mreţom, kako ćeš ti da se zašititš. To ne znači da mi samo moramo da učimo da se
štitimo, ali trebalo bi napraviti edukaciju kako da ne izgoriš zbog onoga što ti je neko
uradio na internetu".
S druge strane, i ţene koje nisu direktno napadane na internetu, imaju svoje dileme. "Ja
sam krenula da pišem iz potpuno sebičnih razloga, da bi meni bilo lakše, da bih se lakše
suočila sa svojim problemima. Onda su počele da se javljaju uglavnom devojke i ţene,
koje su se identifikovale sa mojim iskustvima. Činjenica da sam se ja potpisivala,
verovatno je za njih značila da je to sve istina. Pitanje je bilo koliko ću ja sebe ogoliti",
ispričala je Magda Janjić, koja trenutno pauzira s pisanjem novih blogova. "Počela sam da
razmišljalm šta bi ljudi hteli da čitaju, pa sam se malo zgrozila – ţalili su se da stalno
pišem mračne teme. Teţak je ţivot ţena i ne znam kako bih razgalila publiku. To je
vremenom prešlo u lični aktivizam, i ja sada ne mogu da zabavljam šire narodne mase, a
to su ljudi počeli da mi traţe. Moj blog se bavi mračnim stvarima, ali ne na način koji
89
imamo prilike da vidimo u medijima svakog dana. Ja to radim na neki romantičarski
način, što je podjednako strašno".
Iako su problemi ţena na društvenim mreţama brojni i uglavnom bazirani na matricama
koje se javljaju i realnom ţivotu, nesumnjivo je da je internet uveliko pomogao ţenskom
pokretu i omogućio ranije nezamislive forme aktivizma. U tom smislu, učesnice i učesnici
imali su priliku da se prisete početaka aktivizma na internetu, a kroz kratku rekapitulaciju
Violete AnĎelković iz INDOK-a i na ne tako davne obuke ţena za rad na računarima, prve
tehnološke prepreke i lagani prelazak u internet eru.
TakoĎe, tokom tribine izneto je nekoliko primera uspešnih kampanja na globalnom nivou,
a najavljeno je pokretanje novih domaćih ţenskih portala i internet grupa.
ROD I LEVICA – MAJČINSTVO
Dom omladine, 10. oktobar 2013.
Uĉesnice: Ana Vilenica - teoretiĉarka feminizma, Tanja Marković – aktivistkinja i teoretiĉarka, Iva
Nenić – asistentkinja na katedri za etnomuzikologiju FMU i istraţivaĉica popularne i neo/posttradicionalne kulture i umetnost XX I XXI, Marija Lukić – pravnica
Uprkos obimnosti teorijske i umetničke graĎe koja se tiče majčinstva, ono je svakako
jedna od tema koje pretenduju da bude neiscrpne i nikad do kraja definisane. To je
pokazala i tribina posvećena majčinstvu u okviru ciklusa "Rod i levica". Panelistkinje i
publika diskutovali su o odnosu levice i feminizma prema majčinstvu, značaju teme
majčinstva u feminističkoj teoriji, različitim identitetima majke, kao i brojnim praktičnim
problemima koji se u najširem smislu tiču majčinstva, ali istvoremeno konstatovali da nisu
uspeli da se dotaknu čitavog niza tema koje se odnose na rod, levicu i majčinstvo.
Predstavljajući knjigu „Postajanje majkom u neoliberalnom kapitalizmu“, urednica tog
izdanja Ana Vilenica objasnila je da postoji odsustvo kritičkog bavljenja majčinstvom u
kontekstu neoliberalnog kapitalizma, baš kao i odsustvo aktivističkih praksi usmerenih
prema problemima majčinstva. Po njenim rečima, majčinstvo jeste nega, briga, paţnja i
obučavanje, ali takoĎe i "oblik društvene kontrole" regulisane zakonom, drţavom i
kapitalom: "Svako društvo koje je zasnovano na eksploataciji rada drugog, proizvodi
reţime materinstva. Takva društva uvode te oblike kontrole i regulacije, kako bi preuzele
reproduktivne mogućnosti ţena i kontrolisale ih u odreĎenim ekonomskim ili drţavnim
ciljevima. Tako se majke instumentalizuju u diskursima i praksama kao one koje
reprodukuju radnu snagu, kao one koje reprodukuju vojnike. S druge strane, materinstvo
se konstantno naturalizuje i taj rad majki se čini nevidljivim. To je konstantan proces,
integralni deo kapitalističkog društva i nije nešto što moţemo tek tako da rešimo, jer je
sama baza kapitalističkog društva zasnovana na tome".
Vilenica je naglasila da u trenucima krize drţava uvek koristi porodicu kao mesto za
ublaţavanje efekata te krize, ali da istovremeno materinstvo u današnje doba podrazumeva
odsustvo praktične pomoći drţave – naprotiv, ono podrazumeva povlačenje drţave,
privatizaciju i individualizaciju odgovornosti. Tome u prilog govori i činjenica da je
Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike promovisalo ideju povećanja
generacijske i meĎugeneracijske solidarnosti, kao i stimulisanje volonterske aktivnosti –
umesto konkretnih mera socijalne politike, predlaţe se još veći angaţman porodice i
90
dobrovoljno angaţovanih osoba. TakoĎe, uskoro se uvodi i institucija porodičnog
savetnika u centrima za socijalni rad: "To radi drţava, kao trogodišnji projekat, koji se
sprovodi u saradnji sa UNICEF-om i fondacijom Novak Đoković. Vidimo, dakle, model
društvenih dobrotvora koji kroz privatno-javno partnerstvo, postaju provajderi onoga što
je nekada trebalo da bude javno dobro", ocenjuje Ana Vilenica.
Tanja Marković, takoĎe urednica knjige "Postajanje majkom u neoliberalnom
kapitalizmu", napominje da je jedna od ideja bila da se kroz istoriju feminizma ukaţe na
mesta na kojima su feministkinje pokušavale da se organizuju i stanu na put problemima u
vezi s majčinstvom i neplaćenim kućnim radom. Ona u tom smislu podseća na inicijativu
italijanskih feministkinja koje su traţile da taj rad bude plaćen. "Neplaćeni kućni rad je
osnova svake kapitalističke akumulacije, pre radnika zaposlenog u fabrici. Kad bi se sve
te domaćice, majke, ţene koje rade potpuno nevidljivo, ujedinile i stupile u štrajk,
kapitalizam bi se kao sistem urušio".
TakoĎe, ona je istakla kako desnica preko teme majčinstva lako okuplja ljude, pa je bilo
vaţno da tema majčinstva bude promišljena i iz perspektive levice. "Feministkinje ranijih
generacija bile su svesne da se nisu bavile ovom temom, ali su sada shvatile da tu temu ne
smeju da prepuste desnici".
U kontekstu diskusije o savremenom majčinstvu, postavilo se i pitanju o identitetu majke
u današnjem društvu – da li ona postoji kao jasna, fiksirana i prepoznatljiva kategorija, ili
je u pitanju nešto što se instrumentalizuje u korist ove ili one ideološke perspektive. Po
mišljenju Ive Nenić, majka u singularu nema neki poseban identitet, ali "osobe koje ulaze
u procese roditeljstva i majčinstva, ulaze zapravo u odreĎene obrasce i identifikacije, u
kojima se ono što je lično i što je političko, što je privatno i što je javno, susreću na jedan
poseban način".
Ona je apostrofirala dva osnovna kulturna modela majke u Srbiji danas: tradicionalni –
koji neoliberalni kapitalizam baštini iz prethodnih društvenih struktura, okoštali ideal
majke kao garanta nacije, večito uronjene u sopstvenu esenciju, i model "ili-ili" – koji
saţima veštački konstruisanu dihotomiju baziranu na izboru izmeĎu uspešne poslovne
ţene ili majke. Oba modela, Iva Nenić je ilustrovala prilozima iz štampanih medija (lista
Pravoslavlje s jedne, i listova Story i Glorija s druge strane), napominjući da neko ovakve
modele i tekstove moţe da smatra nonsensom, ali da oni svakako utiču na nekoga. "Kao
majka, i to kao majka devojčice, ja lično svedočim na koji se način rod zbilja proizvodi,
utiskuje u dečija tela, u dečije umove, kroz drţavni obrazovni aparat, i mogu da
pretpostavim da takva vrsta medijskog šareniša svakako ima odreĎenog efekta i u
ozbiljnim razmerama utiče na to kako mi kao subjekti različitih rodova, kao ţene i
muškarci, dečaci i devojčice, ljudi različitih identiteta, zasnivamo i svoje porodice, i
formiramo svoje odnose i prema sebi, i prema drugima".
Iako u Srbiji i dalje postoji svojevrsna nostalgija za vremenom socijalizma, kao navodno
boljom i sigurnijom epohom, koncept majčinstva se od tog vremena nije promenio u
stanovništa pravnih teorija. Ističući da je to vrlo indikativno, Marija Lukić osvrće se na
činjenicu da je takav koncept majčinstva u feminističko pravnom diskursu nastao upravo
tokom sedamdesetih godina, kada su ţene pokušale da najmanje budu majke, tj. da
minimalizuju svoje biološke karakteristike. Feministkinje su tada, kako kaţe, pokušale da
to pitanje marginalizuju, ne bi li bile jednake s muškarcima, što je zapravo bio "čist
liberalni, sad i neoliberalni kapitalistički koncept" privremene radne nesposobnosti ţene u
drugom stanju i dok doji dete.
91
Po rečima Marije Lukić, trudna ţena i ţena koja doji ekonomski je neisplativa za
kapitalizam, te se zbog toga smatra da je iz prostora privremene nesposobnosti neophodno
što pre izaći i doći do javnog, jer se javno, kao takvo, vrednuje. "Vi za jedan kapitalistički
model, koliko god on bio socijaldemokratski, ne postojite, dok ne uĎete u trţišnu
utakmicu".
Zemlje EU još su rigidnije od Srbije kada je u pitanju koncept majčinstva, jer se, izuzev u
skandinavskim zemljama, ţenama omogućava da u stanju "nesposobnosti" budu izmeĎu
14 i 20 nedelja. S druge strane, ni situacija u Srbiji nije baš onakva kakvom se na prvi
pogled čini. "Kada pogledate naš Zakon o radu, vidite da imate godinu dana plaćenog
odsustva radi brige o detetu. Ali, imate gomilu slučajeva da ţene budu otpuštene kada se
vrate na posao. Sasvim je jasno da se muškarci neće lako upecati na zabranu
diskriminacije – neće vam napisati da vas otpuštaju zbog toga što ste bili na odsustvu
godinu dana, ali će naći drugi način da vas otpuste. Znam gomilu slučajeva u kojima se
ţene ne vrate na mesto koje su imale, iako to zakonodavac takoĎe garantuje. VoĎenje
postupka za pitanje diskriminacije danas je u Srbiji izuzetno teško, ono po pravilu košta i
pitanje je kakav će ishod biti".
Ocenjujući da privatna sfera mora da bude valorizovana i da to moţe da se dogodi samo
kada izaĎemo iz materijalističkog kapitalizma i fokusiranosti na zaradu, Marija Lukić
posebno je naglasila da osoba koja postane roditelj više nije ista zaposlena osoba kakva je
bila ranije. "Iluzija da odlazeći na posao, moţete da zaboravite da imate dete. Ljudi nisu
roboti, niti mi ţivimo u svetu u kome postoje vrata kroz koja moţete da proĎete i budete
malo u privatnoj, a malo u nekoj drugoj sferi. Vi morate da budete vrednovani, priznati,
onog trenutka kada učinite izbor. Ako je to izbor da se bude majka, i ako društvo to gleda
kao prihvatljivu kategoriju, onda to mora da izrazi u zakonima".
U više navrata, panelistkinje su se osvrnule i na savremeni feminizam u kontekstu
majčinstva, ali i promenjenih društvenih okolnosti. Postoji, naime, tendencija da se smatra
kako je vreme feminističkih borbi završeno i kako je sada vreme za neku drugu vrstu
solidarnosti. Ana Vilenica navela je da je tokom istraţivanja o feminističkim praksama u
izvoĎačkoj umetnosti bilo ispitanica koje su navele da je feminizam prevaziĎen i da nam
više nije potreban. "Pre svega, reč je integraciji odreĎenih feminističkih zahteva u sistem,
gde se kroz različite kvote, politike i drugo, prava ţena konstantno proširuju, dok s druge
strane, u stvarnosti, nemamo nikakve efekte, jer postoje druge mere koje nas stalno
vraćaju u začarani krug neoliberalnog reţima materinstva".
Tokom svog izlaganja, Marija Lukić naglasila je da je feministički pokret u krizi zbog
profesionalizacije feminizma i ideje gender mainstreaminga-a "koja je oslabila zahteve za
društvenom promenom koja se najbolje ogleda u kosturu koji je ostao takav kakav je u
odnosu na majčinstvo". Po njenim rečima, ova ideja mogla je da donese mnogo bolje
rezultate da se nije ušlo u političku strukturu: "Mi danas zapravo nemamo profesije
bavljenja rodnom ravnopravnošću. Ako uĎete u drţavnu strukturu i postanete deo
establišmenta, vi više ne moţete da traţite radikalne promene, već igrate sa kartama koje
su vam podeljene".
Diskusiju sa publikom obeleţila su pitanja o pravnoj regulativi u vezi s plaćanjem
alimentacije, diskriminatornim zakonima, osećaju krivice kod savremenih majki,
promenama u feminističkom pokretu, ali i stanju u ginekološkoj praksi i novim pristupima
92
poroĎaju. TakoĎe, raspravljalo se alternativnim modelima organizovanja majki u
obavljanju neplaćenog kućnog rada.
Umesto klasičnog zaključka, tribina je okončana spiskom tema koje ovaj put nisu mogle
da budu obraĎene, a koje sigurno zavreĎuju ozbiljnu debatu i još jednom pokazuju koliko
je majčinstvo kompleksno, višeslojno i višeznačno: deseksualizacija majki, odnos
feminizma prema majkama, solidarnost, istopolni roditelji, populacione politike danas,
pitanje odsutnih očeva, da li očevi mogu da budu dobre majke, majčinstvo kao uloga.
ROD I LEVICA - EKOFEMINIZAM
Dom omladine, 7. novembar 2013.
Uĉesnice: dr Dragana Popović – profesorka biofizike na Fakultetu veterinarske medicine, Aleksandra
Ţikić – feministiĉka aktivistkinja i ekofeministkinja, mr Olivia Đureković-Tešić – savetnica pokrajinskog
sekretara u Sekretarijatu za urbanizam, graditeljstvo i zaštitu ţivotne sredine
Poslednja tribina u okviru ciklusa Rod i levica bavila se, baš kao i sve dosadašnje, temama
koje su izuzetno značajne kako za poziciju ţene u savremenom svetu, tako i za opstanak
tog sveta. Kroz analizu pojma ekofeminizma i prikaz istorije i najznačajnih teorijskih
polazišta ovog pokreta, govorilo se i privatizaciji prirodnih resursa, genetski
modifikovanim organizmima, ekološkim komunama, aktivistkinjama koje su uticale na
globalne tokove,
učešću ţena u ekološkim organizacijama, sličnostima izmeĎu
patrijarhata i kapitalizma i mnogim drugim temama.
U svom izlaganju, dr Dragana Popović fokusirala se pre svega na pojam ekofeminizma i
njegovu poziciju u odnosu na druge feminizme. Po njoj, ekofeminizam moţe da se
definiše kao kritika dominacije nad neljudskom prirodom i ostalim drugostima, ali je za
njega ključno da ujedinjuje teoriju i aktivizam, odnosno da je u pitanju društveni i i
politički pokret koji povezuje osnovne elemente feminističke teorije i sve ono što je crpeo
iz pokreta za zaštitu ţivotne sredine. "On takoĎe ukazuje na suštinsku sličnost ili jednakost
izmeĎu muške dominacije nad ţenama u porodici i u društvu, i uništavanja prirode, onim
istim metodama koje su zasnovane na osnovnim pretpostavkama, stavovima i
predrasudama patrijarhalnog i kapitalističkog sistema. On takoĎe ukazuje na vezu izmeĎu
seksizma, rasizma i drugih društvenih nejednakosti i dominacije nad prirodom, kao
direktnih posledica osnovnog mota kapitalističkog sistema "profit je bog, bog je profit". U
tom smislu, ekofeministkinje govore o trostrukoj dominaciji: nad ţenama, nad prirodom,
ali i nad onim što smo mi nazivali zemljama trećeg sveta", kaţe dr Popović.
Korene ekofeminizma ona pronalazi u socijalnoj ekologiji Mareja Bukčina, sociologa i
filozofa koji je sebe definisao kao anarhistu, a imao je značajnu ulogu u pokretu Zelenih i
antinuklearnom poketu. Pored toga, istakla je da je ekofeminizam takoĎe sledio ideje
"grasrut" pokreta, koji je smatrao da su problemi ţivotne sredine direktno povezani sa
društvenom hijerarhijom u savremenom kapitalističkom sistemu, odnosno da su posledice
kompetitivne "proizvodi ili nestani" filozofije kojoj ne moţemo da se suprotstavimo
individualno, već samo kolektivnom akcijom.
Radikalni enviromentalizam još je jedna teorijska osnova na koju se oslanja ekofeminizam
– predstavnik ovog pokreta je Kristifor Manes, autor knjige "Green Rage – Radical
Enviromentalism And Unmaking of Civilisation", u kojoj dovodi u pitanje osnovne ideje
zapadnog sveta – ne samo pitanje odrţivog razvoja, već i pitanje religije i filozofije,
93
zagovara povratak prirodi i graĎansku neposlušnost, uništavanje opreme i sprečavanje
svih onih projekata koji su ekološki štetni.
Inače, sam pojam ekofeminizam uvela je 1974. francuska filozofkinja i feministkinja
Franosa Dibon i ona ga je definisala kao filozofski i politički pokret koji je pokazao da isti
društveno-mentalni sklop koji je doveo do dominacije nad ţenama, dovodi i do
uništavanja prirode.
"Zašto su se feminizam i ekologija sreli?", upitala je dr Popović. "Kao što kaţe Val
Plambut, australijska filozofkinja i ekofeministkinja, kao i priroda, ţene su se smatrale
distanciranim od razuma, raspuštenim, emocionalno, fizički i telesno haotičnim i
ţivotinjskim. A ista ona ideologija koja je korišćena da podredi ţene upotrebljena je i da
opravda pretpostavljenu inferiornost necivilizovanih kultura i pretpostavljenu superiornost
gospodara prema robu, gazde prema zaposleniku, mentalnom prema manuelnom radniku".
S druge strane, Aleksandra Ţikić, istakla je da "ekofeminizam govori o vladavini ljudi nad
prirodom, mušakaraca nad ţenama i bogatih nad sirmoašnima, tako da on otvara prostor i
za uključenje muškaraca – svih onih koji su protiv kapitalizma, anarhista i ekologa. To
nije čisto ţenski pokret, okuplja i dosta muškaraca.
U kontekstu ekofeminizma, ona je navela nekoliko bitnih sličnosti i paralela izmeĎu
patrijarhata i kapitalizma. Pre svega, tu je osnovna paralela, koju je primetio još Vilhelm
Rajh, ističući da je patrijarhat nastao kada je nastala i privatna svojina: tek tada je, naime,
trebalo da se kontroliše seksualno ponašanje ţene, pošto je bio neophodan nadzor nad
time čije će dete ona roditi, tj. ko će naslediti svojinu.
Osim toga, patrijarhat i kapitalizam dotiču se i na polju tzv. naučene bepsomoćnosti –
kada neko stalno radi nešto umesto vas, dok vas ne učini bespomoćnim. To, kako navodi
Aleksandra Ţikić, čini kapitalizam. Ona je navela reči Dţona Zerzana koji kaţe da su alati
nekada imali egalitarni karakter, a da danas, kako zalazimo u doba tehnologije, imamo sve
veći broj specijalista i stručnjaka koji su nam potrebni da bismo mogli da rukujemo
nečim. "Mu suštinski gubimo svoje veštine i svoje sposobnosti, i postajemo nesposobni da
sami ţivimo u ovom svetu. Danas se sve industrijski proizvodi i mi ništa od toga ne bismo
umeli sami".
Pomenuta je takoĎe i "teţnja da se poseduje ţivot", odnosno činjenica se tehnika
genetskog inţenjeringa koristi kao izgovor za patentiranje semena, tj. ţivota. "Na osnovu
tih genetskih modifikacija, oni će moći da tvrde da su stvorili nove organizme, kakvi ne
postoje u prirodi, i da imaju pravo intelektualnog vlasništva nad tim svojim inovacijama.
Posledica tog biopiratstva u Indiji jeste to da je za petnaest godina 270 hiljada ljudi
izvršilo samoubistvo. Njih su multinacionalne kompanije svojim laţnim obećanjima
navele da kupuju genetski modifikovano seme, ali im nisu im rekli da je to seme lišeno
reproduktivne moći, da će oni i naredne godine morati da kupuju, da neće moći da ga
čuvaju, razmenjuju itd. Cena se polako povećava svake godine, a oni su uzeli kredite koje
ne mogu da vrate i izvršili su samoubistvo", navela je Aleksandra Ţigić. Ona je kao bitnu
još navela i teţnju da se kontroliše ţivot – pošto patrijarhat nije u stanju da raĎa ţivot,
trudi se da raĎanje stavi pod kontrolu: tako imamo veštačku oplodnju, surogat
materinstvo, genetsko modifikovanje biljaka i ţivotinja, kloniranje. Pored toga, za odnos
patrijarhata i kapitalizma bitno je definisanje ţenskog rada kao nerada, progon onih koji se
nisu prilagodili, kao i nerazmišljanje o patnjama drugih.
94
I jedna i druga uvodničarka istakle su da je ekofeminizam na neki način pobudio paţnju
drţavnih aparata i da postoje primeri priznanja dostignuća ovog pokreta. U tom smislu,
navedeno je da je Ekvador prvi priznao prava prirode u svom Ustavu iz 2008, da je
Bolivija 2012. donela zakon o Majci Zemlji koji prirodi daje jednaka prava kao i ljudima,
ali i da je još 1992. na svetskoj konferenciji o odrţivom razvoju u Riju, odrţan seminar
"Ekofeminizam: rod, razvoj i ţivotna sredina".
Na tribini posvećenoj ekofeminizmu, bilo je reči i o prisutnosti ţena u domaćim
organizacijama za zaštitu ţivotne sredine. Pošto svake godine aţurira bazu podataka
udruţenja graĎana koja se bave zaštitom ţivotne sredine, Olivia Đureković-Tešić
istraţivala je prisutnost ţena u ovim udruţenjima u Vojvodini. Navela je da u Vojvodini
postoji 205 udruţenja i da je, prema njenim nalazima, taj aktivizam preteţno ţenski. U
njenoj anketi učestvovalo je 136 udruţenja i organizacija - pokazalo se da u 66 većinu
čine ţene, u 53 muškarci, dok je u 17 broj muškaraca i ţena izjednačen. Problem,
meĎutim, nastaje kada se doĎe do pitanja liderstva. "U 37 organizacija liderke ili
predsednice su ţene. Od ukupno 66 organizacija gde većinu čine ţene, u 29 muškarci na
liderskim pozicijama. U samo sedam organizacija, od ukupnog broja onih u kojima
dominiraju muškarci, liderke su ţene. Tamo gde je podjednak broj muškaraca i ţena,
duplo je više muškaraca lidera", kaţe Olivia Đureković-TešićTokom debate s publikom, bilo je reči o najpoznatijim ekofeministkinjama, odnosu tj.
nepostojanju odnosa izmeĎu darvinizma i ekofeminizma, kao i različitim pravcima unutar
ekofeminizma.
95
Ženski informaciono-dokumentacioni trening centar
Women’s information-documentation Training Centre
e-mail: [email protected]
web: www.zindokcentar.org
Ženski INDOK Centar se bavi ostvarenjem ravnopravnosti žena u javnoj sferi, fokusirajući se
pre svega na medije. Kritičkom analizom sadržaja, istraživanjima i edukacijom, ostvarujemo
komunikaciju između samih medija i njihovih korisnika/ca. Cilj nam je da se na taj način
smanje mizogini i stereotipni sadržaji.
C I LJ E V I
političkom konceptu.
Smanjenje mizoginih i polno stereotipnih sadrţaja i
balansirano predstavljanje ţena i muškaraca u
javnosti kroz:
- kreiranje nestereotipne slike o ţenama u medijima
kroz monitoring analizu i edukaciju medija
- povećanje vidljivosti stereotipa o ţenama u
javnosti kroz aţuriranje dokumentacionih i
informacionih baza podataka
Godine 2003. INDOK postaje članica Regionalne
mreţe informativno-dokumentarnih centara jugoistočne Evrope (REWIND Net), dok se 2005.
godine pridruţuje meĎunarodnoj mreţi Global
Media Monitoring koja okuplja članice iz više od
120 zemalja sveta.
ISTORIJAT
INDOK Centar je projekat čiji su pojedini elementi
nastajali postupno i razvijani u okviru beogradskog
Centra za ţenske studije, istraţivanja i
komunikaciju (CŢSIK). Prvi detaljan nacrt projekta
je izraĎen 1997. godine, za potrebe CŢSIK-a.
Projekat koji je razvijen u okviru Asocijacije za
ţensku inicijativu prilagoĎen je potrebama
feminističke scene u Beogradu i SR Jugoslaviji za
dostupnijim
osnovnim
informacijama
o
aktivnostima ţenskog pokreta i ţenskih grupa.
Godine 1999. glavne aktivnosti INDOK-a se
usmeravaju ka monitoringu medija i kreiranje baza
podataka i arhiva ţenskog aktivizma prateći razvoj
ţenskih organizacija i njihov rad. Kreiran je bilten
“Novosti sa ţenske scene” i pres kliping bilten
“Presarijum”.
INDOK je učestvovao u kreiranju “Nacionalnog
plana akcije za poboljšanje poloţaja ţena i
promociju rodne ravnopravnosti” u Srbiji, kao
jedna od radnih grupa u oblasti “Ţene i mediji”.
Godine 2007. kreiran je prvi on-line pres kliping
bilten “Ţenerama”.
U januaru 2007. godine INDOK Centar je
registrovan kao nezavisna nevladina organizacija
Ţenski
informaciono-dokumentacioni
centar
(ŢINDOK).
U decembru 2007., ŢINDOK inicira kreiranje
Ţenske Aktivističke Medijske mreţe sa glavnim
ciljem
da poveća efikasnost reagovanja na
mizogine i stereotipne sadrţaje u medijima i
promoviše strategije i vrednosti mehanizama za
ostvarivanje rodne ravnopravnosti u javnoj sferi.
Od proleća 2008. ŢINDOK postaje saradnik u
nastavi na predmetu “Drugost u medijima” na
Fakultetu za medije i komunikaciju Univerziteta
“Singidunum”.
Glavni fokus programa INDOK Centra su mediji, U junu 2008. ŢINDOK organizuje panel diskusiju
zakoni i poloţaj ţena u postojećem javnom i na temu “Studentski pokret 1968. i feminizam u
YU - Njegova/Njena 68?”, a u oktobru 2008.
ŢINDOK je organizovao dvodnevnu konferenciju
posvećenu obeleţavanju 30 godina prve
feminističke konferencije na našima prostorima
“Drug-ca ţena”.
U novembru 2008. ŢINDOK je odrţao trening za
medijski monitoring za 14 predstavnica sedam
ţenskih nevladinih organizacija širom Srbije.
U januaru 2009. ŢINDOK je objavio izveštaj
“Rodna ravnopravnost u medijima i kroz medije”
koji obuhvata rezultate monitoringa lokalnih
medija u sedam gradova Srbije.
Godine 2009. ŢINDOK pokreće prvi broj internet
izdanja koje se bavi analizom medija “3M – Media
Monitoring Magazine” i a 2010. pokreće svoj prvi
blog.
Saradnja sa fondacijom Roza Luksemburg:
Tokom 2009, ŢINDOK je odrţao treninge za više
od 50 novinara i novinarki iz različitih medija u 4
grada Srbije (Beograd, Novi Sad, Valjevo i Niš) i
predavanja za više od 40 studenata i studentkinja
novinarstva širom zemlje.
U junu 2009., u saradnji sa Omladinskim centrom
CK 13 i Alternativnim kulturnim Centrom AKO
(Novi Sad), ŢINDOK je učestvovao u oranizaciji
konferencije “1968 i novi socijalni pokreti u exYU“.
Arhiva Ženskog INDOK Centra:
Dokumentaciona arhiva
Arhiva dokumenata o ženskom pokretu sakuplja i
obrađuje pisane i štampane dokumente,
promotivne materijale i fotografije vezane za aktivnosti
žena i ženskih grupa zemlji i u svetu. Arhiv obuhvata
dokumentaciju od sredine 70tih godina prošlog veka,
kao i određeni broj dokumenata iz ranijeg perioda.
Poseban segment arhive je zbirka tekstova, rukopisa i
dokumenata koje je INDOK dobio od Nede Božinović.
Pres kliping arhiva
Pres kliping arhiva INDOK Centra je nastala 1998. godine
i od tada svakodnevno prikuplja i obrađuje članke
vezane za žene, a objavljene u dnevnim i mesečnim
izdanjima štampanih i on-line medija. Članci se
arhiviraju kako u fizičkom tako i u elektronskom obliku.
97
Tokom 2010. ŢINDOK je snimio dokumentarni
film edukativnog karaktera pod nazivom “1215%“ posvećen načinu predstavljanja ţena i drugih
manjinskih grupa u medijima.
U okviru projekta ROD I LEVICA, 2011 godine, u
izdanju Ženskog INDOK Centra objavljene su
četiri je publikacije koje sakupljaju materijale iz
dokumentacionog arhiva i obrađuju teme vezane
za istoriju ženskog pokreta kod nas i u regionu:
SOLIDARNOST ILI LAJKOVANJE: Denevnik
feministkinje o feminizmu i levici u Srbiji (19782007), DUGA STRMA UZBRDICA: Budućnost
vidljivosti i prepoznatljivosti ženskih organizacija
u Srbiji, U ZONI POLITIČKOG: Feministički
odgovori i inicijative u savremenoj Srbiji OSMI
MART: Istorija jednog praznika
Novembra 2011. na FMK Singidunum,
organizovana je Jesenja škola: ROD I MEDIJI i
održan KURS: ROD, JEDAKOST,
UKLJUČIVANJE za studente i studentkinje
Fakulteta.
Tokom 2012. godine ŽINDOK je u saradnji sa
Domom omladine Beograd pokrenuo serijal tribina
pod nazivom Rod i levica čiji je nastavak usledio i
tokom 2013. Krajem 2012. objavljena je
publikacija Rod i levica sa tekstovima učesnica/ka
tribina na srpskom i engleskom jeziku.
98
Download

Rod i levica 2 .pdf