Odnosi Rusije i Srbije
na početku XXI veka
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
1
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
- zbornik radova© ISAC Fond
Priredio
Žarko N. Petrović
Izdavač
ISAC Fond
International and Security Affairs Centre
Centar za međunarodne i bezbednosne poslove
Kapetan Mišina 5
11000 Beograd
www.isac-fond.org
Ovo izdanje je objavljeno zahvaljujući podršci Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Norveške
Za izdavača
Nikola Petrović
Dizajn
Nenad Baćanović
Štampa
Colorgrafx
ISBN: 978-86-86383-12-9
Beograd, 2010.
Publikacije ISAC fonda podržane su velikodušno od strane INSTITUTA ZA OTVORENO DRUŠTVO
2
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Sadržaj
Žarko N. Petrović
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka................................................................................................................. 5
ISTORIJSKI I POLITIČKI ASPEKTI ODNOSA RUSIJE I SRBIJE...................................................................... 9
Prof. dr Miroslav Jovanović
Dve Rusije: o dva dominantna diskursa Rusije u srpskoj javnosti.............................................................................................11
Aleksej Timofejev
Mitovi o Rusiji i dinamika razvoja ruskih spoljnopolitičkih interesa na Zapadnom Balkanu......................................................19
Žarko N. Petrović
Rusko-srpsko strateško partnerstvo: sadržina i domašaj ........................................................................................................25
NEKOLIKO POGLEDA NA SAVREMENU RUSIJU..................................................................................... 41
Dr Nikolaj Petrov
Ekonomska kriza u Rusiji i njeni efekti na unutrašnju i spoljnu politiku...................................................................................43
Mikhail Vinogradov
Vlast u Rusiji: Sistem donošenja odluka i društveni kontekst..................................................................................................49
Dr Olga Sadovskaja Aleksandrovna
Sloboda izražavanja u Rusiji – ruski masovni mediji: Sloboda, cenzura ili samokontrola?........................................................57
Dr Zorana Z. Mihajlović Milanović
Energetsko ekonomski odnosi Rusije, suseda i Evropske unije – energetska zavisnost i/ili međuzavisnost...............................61
Dr Modest Kolerov
Uvodno izlaganje na II okruglom stolu ISAC Fonda posvećenom rusko-srpskim odnosima 21.IV 2009. godine .........................71
Dr Nikolaj Petrov
Uvodno izlaganje na II okruglom stolu ISAC Fonda posvećenom rusko-srpskim odnosima 21.IV 2009. godine ........................75
BEZBEDNOSNI OKVIR U EVROAZIJI.................................................................................................... 81
Dr Andrei Zagorski
Rusija i Zapad: revizionizam ili status quo..............................................................................................................................83
Dr Endrju Monagan
Postavljanje agende? Ruski pogledi na tekuće odnose između Rusije i Zapada .......................................................................89
Srđan Gligorijević
Rusija, Srbija i NATO..............................................................................................................................................................95
Žarko N. Petrović
Ruska vizija bezbednosti u Evropi i Srbija ............................................................................................................................101
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
3
ULOGA RUSIJE U OBEZBEĐENJU ODRŽIVE ENERGETSKE BEZBEDNOSTI REGIONA JUGOISTOČNE EVROPE...115
Dr. Igor Tomberg
Perspektive saradnje između Jugoistočne Evrope i Rusije u obezbeđivanju dugoročne energetske bezbednosti kontinenta... 117
Dr Pavel K. Baev
Nulta opcija u virtuelnoj trci gasovoda: Rusija i EU bi trebalo da smanje ambicije u oblasti energetike.................................. 125
Dr. András Deák
Procena posvećenosti Rusije izgradnji Južnog toka do 2015. godine.....................................................................................131
Dr. Konstantin Simonov
Ruski energetski interesi u Jugoistočnoj Evropi....................................................................................................................139
Milan Simurdić
Ruska energetska politika i Balkan .....................................................................................................................................147
Dr. Zorana Mihajlović Milanović
Srpski energetski sektor – stanje i rusko – srpski energetski odnosi danas.................................................................................. 153
Anatolij Pomorcev
Energetski sporazum Srbije i Rusije, dve strane jedne medalje.............................................................................................163
Dr Zorana Z. Mihajlović Milanović
Energetska bezbednost zemalja u svetlu ruske energetske politike.....................................................................................167
Dr Igor Tomberg
Uvodno izlaganje na III okruglom stolu ISAC Fonda posvećenom rusko-srpskim odnosima 19. X 2009. godine ...................... 175
Dr Pavel Baev
Uvodno izlaganje na III okruglom stolu ISAC Fonda posvećenom rusko-srpskim odnosima 19. X 2009. godine ...................... 177
SARADNJA U OBLASTI KULTURE I RELIGIJE IZMEĐU RUSIJE I SRBIJE....................................................181
Prof. dr. Miroslav Jovanović
U senci gasa i politike: kulturni i duhovni kontakti, veze i saradnja Srbije i Rusije..................................................................183
Dr. Goran Miloradović
Ruski/sovjetski kulturni uticaj u Srbiji/Jugoslaviji u XX i XXI veku..........................................................................................193
4
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Odnosi između Srbije i Rusije: trogodišnji bilans
Žarko N. Petrović1
U predvečerje završetka pregovora o statusu Kosova i Metohije, 2007. i 2008.g, na političkoj sceni
Srbije došlo do istorijski veoma čestog, ali ovoga puta prilično intenzivnog porasta entuzijazma u vezi
sa Rusijom, njenim interesima, prioritetima, kao i njenom spoljnom politikom na Zapadnom Balkanu.
Učestale su bile pohvale savremenoj Rusiji - između ostalog i njenom unutrašnjem političkom modelu2.
Ovakav razvoj događaja doveo je do porasta broja građana koji su u Rusiji počeli da vide politički resurs
na koji bi Srbija mogla da se ozbiljno osloni. Te pohvale, htenja i kretanja, imala su, međutim, mahom
emotivnu i iracionalnu osnovu, koja je ležala u bliskosti naroda (definisanog etnički a ne građanski), te
u zajedničkom verskom i kulturnom nasleđu, koje bi trebalo, po toj logici, prosto prevesti na politički
nivo. Razlozi za taj entuzijazam su ležali, naravno, u problemu vezanom za status Kosova, ali i sve većem
broju ekonomskih i političkih problema. Rusija je, kao mnogo puta do sada u srpskoj istoriji, viđena
kao zaštitnica, sa dovoljnim političkim i ekonomskim kapacitetom da pomogne pri rešavanju srpskih
problema. Pri tome bili su mahom ignorisani naučni i racionalni argumenti o mestu i ulozi Rusije: od
očiglednih – geografske udaljenosti, pa preko onih malo sofisticiranijih – realnih interesa i politike Rusije,
do sasvim teleoloških – ruskog viđenja budućnosti Srbije i njenog društveno – političkog modela.
Usled veoma snažnog emotivnog diskursa koji je obeležavao nastupe mnogih stručnjaka i analitičara,
vidljiva je bila potreba da se trezvenije analizira i realnije sagleda spoljna politika Rusije. Potrebno je
bilo širiti informacije o savremenoj Rusiji i kritički predstaviti kako dobre, tako i loše strane ove, za Srbiju
veoma značajne zemlje. Konačno, usled velikog zaokreta koji je zvanična srpska spoljna politika napravila
od 2008.g. u pravcu Moskve, razvila se i potreba za analizom takvih kretanja u svetlu težnje Srbije da se
integriše u EU.
Tokom protekle dve godine, Centar za međunarodne i bezbednosne poslove - ISAC fond pružio je forum
za diskusiju velikom broju domaćih i stranih autora, te je i organizovao nekoliko okruglih stolova na teme
vezane za Rusiju i rusko-srpske odnose. Celokupan materijal koji je nastao kao rezultat projekta dostupan
je na web prezentaciji ISAC fonda. Na samom kraju ovog dvogodišnjeg projekta, ISAC fond želi da sumira
zaključke, te da ih predstavi javnosti u Srbiji.
Polazna pretpostavka ISAC fonda bila je da u Srbiji postoji malo informacija o savremenoj Rusiji, koje
dolaze pre svega iz pristrasnih izvora - bilo zapadnih bilo ruskih. A i tumači tih informacija često i sami
bivaju pristrasni, iskrivljujući objektivnu sliku Rusije, i rusko-srpskih odnosa. Dajući prostora i ruskim i
srpskim autorima, ISAC fond je težio da postigne balans između objektivnosti autora i reprezentativnosti
pravca mišljenja koji svaki od njih zastupa, kako u Srbiji tako i u Rusiji. Ekstremni stavovi bili su ignorisani.
Istovremeno, ISAC fond je nastojao da podrobnije analizira rusko – srpske odnose. Nekoliko puta u istoriji
rusko – srpskih odnosa dešavalo se da očekivanja i želje elita dvaju zemalja budu pogrešno shvaćene ili
interpretirane, što je vodilo razočarenju i naglom padu kvaliteta odnosa između zemalja. Ova konjuktura
u odnosima nije najbolji način za izgradnju održivih odnosa, koji bi trebalo da stoje na zdravim osnovama
i očekivanjima. Nekoliko tekstova odabranih u ovoj publikaciji podrobno razvijaju ovu tezu.
1) Žarko N. Petrović, MSt je direktor istraživanja Centra za međunarodne i bezbednosne poslove, ISAC fonda.
2) Slobodan Antonić, “Putinizam” – ideja patriotske elite, Nova srpska politička misao,
četvrtak, 05. februar 2009. http://www.nspm.rs/prikazi/qputinizamq-ideja-patriotske-elite.html?alphabet=l
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
5
Razlozi i način približavanja između Rusije i Srbije
Od 2007.g, odnosno od kako je postalo jasno da će status Kosova biti rešen nepovoljno po teritorijalni
integritet Srbije, srpsko rukovodstvo je pokušavalo da nađe način da spreči nezavisnost Kosova.
Od proglašenja nezavisnosti Srbija je težila da uspori tempo priznanja Kosova i prenese raspravu sa
političkog na pravni teren. U tom poduhvatu neophodno je bilo obezbediti podršku stalnih članova
Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija (UN), pre svega Rusije. Podrška Rusije sprečila je prijem Kosova
u većinu međunarodnih institucija, posebno u one u kojima Rusija ima pravo veta, kao što su UN i OEBS.
Osim toga, ova podrška doprinela je da u Generalnoj skupštini UN bude izglasana Rezolucija A/63/L.2,
kojom se od Međunarodnog suda pravde tražilo savetodavno mišljenje o legalnosti jednostranog
proglašenja nezavisnosti Kosova. Komunikacija i saradnja koja je uspostavljena između ruskih i srpskih
vlasti u tom periodu bila je intenzivna i ispunjena sadržajem. Rusija je 2009.g. proglašena za jedan od
stubova srpske spoljne politike3, dok je između dve zemlje uspostavljena „strategija“ zajedničkih nastupa
na međunarodnom nivou4. Ova strategija je podrazumevala koordinaciju nastupa na međunarodnom
planu po važnim pitanjima za obe zemlje. Srbija je podržala neke diplomatske pozicije Ruske Federacije
u Ujedinjenim nacijama i OEBS-u.5 Ovakav sadržaj odnosa naveo je ruske i srpske zvaničnike da govore,
tokom čitavog ovog perioda, o strateškom partnerstvu između dve zemlje. 6
Istovremeno, Rusiji su se odškrinula vrata za ponovno uspostavljanje nekih pozicija koje je izgubila u
ovom delu Evrope posle završetka Hladnog rata. Povratak Rusije na Balkan bio je umnogome olakšan
bliskom saradnjom sa Srbijom.7 Srbija je, usled potrebe za ruskom podrškom oko Kosova uspostavila
bliske odnose sa Rusijom u političkim i ekonomsko-energetskim pitanjima, dok je Rusija. zarad promocije
svojih pre svega ekonomsko – energetskih interesa u ovom delu Evrope, ustanovila trajnu i čvrstu političku
podršku Srbiji. Konkretno, ruski Gazpromnjeft je kupio 51% srpskog monopolističkog preduzeća Naftna
industrija Srbije (NIS) i zaključeni su ugovori o izgradnji dela gasovoda Južni tok preko teritorije Srbije kao
i podzemnog skladišta gasa Banatski dvor. Takođe, intenzivno su se vodili razgovori i o drugim ruskim
strateškim investicijama u srpsku privredu, koji se, međutim, nisu ostvarili.
Ekonomsko energetska saradnja, koja se ogleda pre svega u ugovoru o slobodnoj trgovini između Rusije
i Srbije i saradnji u naftno-gasnoj privredi, osnovni su element ekonomske saradnje između Rusije i Srbije.
Politička saradnja izvan ovog ekonomsko – energetskog okvira ima svoje ograničenja. Od nastupa Rusije
pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu na raspravi o zahtevu Generalne skupštine UN da se ovaj
sud izjasni o legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova i podrške koju je tada pružila Srbiji, vidljiva je
stagnacija u odnosima. Srbija se pridružila uvodnoj i završnoj izjavi EU na Ministarskom savetu OEBS-a
u Atini, decembra 2009.g. Takođe, Srbija je ubrzo prešla dve značajne prepreke na evropskom putu: vize
EU za građane Srbije (izuzev one sa Kosova) su ukinute od 19. decembra 2009.g, a Srbija je krajem iste
godine podnela kandidaturu za članstvo švedskom predsedništvu EU, bez obzira na to što Sporazum o
stabilizaciji i pridruživanju, tada, još nije stupio na snagu. Ovi koraci su približili Srbiju EU.
Granice približavanja
Tri godine pošto je otpočelo približavanje Rusije i Srbije inicirano ruskom podrškom srpskoj politici prema
Kosovu, moguće je sagledati neke granice tog približavanja. Rusija je daleko vidljivija i prisutnija ne samo
u Srbiji, već i na čitavom zapadnom Balkanu. Ona je potpisala brojne energetske ugovore sa zemljama
u regionu, iako je njen uticaj prvenstveno vidljiv u Srbiji i Srbima naseljenom delu Bosne i Hercegovine.
3) Tadić: „EU najvažniji cilj“ 12. januar 2009 http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2009&mm=01&dd=12&nav_
category=11&version=print
4) Video konferencije za štampu ministara Lavrova i Jeremića, gde je ministar Jeremić govorio o ovoj strategiji http://www.mid.
ru/brp_4.nsf/clndr?OpenView&query=21.2.2009&Lang=%D0%D3%D1%D1%CA%C8%C9
5) Žarko Petrović, Rusko – srpsko strateško partnerstvo: Sadržina i domašaj, ISAC fond, Beograd, http://www.isac-fund.org/lat/
publishing.php
6) Žarko Petrović, Rusko – srpsko strateško partnerstvo: Sadržina i domašaj, ISAC fond, Beograd, http://www.isac-fund.org/lat/
publishing.php
7) Dušan Reljić, Rusija i Zapadni Balkan, ISAC fond, Beograd, http://www.isac-fund.org/lat/publishing.php
6
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Taj uticaj je porastao u Srbiji i zauzeo je stabilno mesto na njenoj političkoj sceni. Ugovor o izgradnji baze
za vanredne situacije u blizini Niša, potpisan prilikom posete predsednika Medvedva Srbiji, omogućio je
Rusiji da, putem primene njene napredne tehnologije, pokuša da projektuje deo svoje „meke moći“ na
Balkanu. Razmene nagrada i priznanja istaknutim pojedincima, intenzivna ekonomska i kulturna saradnja dovele su do jasnih i stabilnih pozicija Rusije u Srbiji. Kada se tome doda sve intenzivnija podrška koju
zvanična Moskva pruža Republici Srpskoj, stalna podrška Srbiji u vezi sa pitanjem statusa Kosova, jasno je
da su popularnost i uticaj Rusije postali trajni faktor na srpskoj političkoj sceni.
Rusija, međutim, ne nudi nikakav politički okvir Srbiji u kojem bi Srbija mogla da nađe alternativu EU.
Štaviše, dokument ruskog ministarstva spoljnih poslova koji je procureo u javnost maja 2010.g,8 jasno
govori o interesima i prioritetima Rusije na Balkanskom poluostrvu, koji su vezani za energetiku i
ekonomiju, odnosno za vrlo konkretne i precizne načine ostvarivanja konkretnih dobiti za Rusiju. Prioritet
za Rusiju su pitanja „čvrste bezbednosti“ i post sovjetski prostor, na kojem Rusija i dalje igra dominantnu,
često odlučujuću ulogu. U tim okvirima, Rusija je i formulisala svoju politiku prema Balkanu i Srbiji. Njeni
glavni prioriteti su pre svega sprečavanje širenja NATO pakta i zaključenje novog Ugovora o bezbednosti
u Evropi. Oba ova pitanja uključuju Srbiju i oba su isključivo bilateralnog karaktera.
Uzimajući u obzir prošlost koju Srbija ima sa NATO paktom, jasno je da je to zemlja u kojoj Rusija lakše
nego drugde može da nađe plodno tlo za sprečavanje da NATO potpuno integriše ovaj deo Evrope. Kada
je u intervjuu dnevnom listu „Press“ 9. januara 2010., srpski ministar odbrane Dragan Šutanovac, vezao
evropski sistem vrednosti za saradnju sa evroatlantskim sistemom bezbednosti i sugerisao ulazak Srbije
u NATO, bilo je nekoliko i zvaničnih ruskih reakcija: predsednik spoljnopolitičkog komiteta Državne Dume
Konstantin Kosačov i ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov su se negativno odredili prema perspektivi
ulaska Srbije u NATO, dok je ruski ambasador pri NATO Dmitrij Rogozin čak vezao ovo pitanje sa pitanjem
ruske podrške nepriznavanju Kosova.9 Kao znak daljeg razilaženja političkih prioriteta Srbije i Rusije,
prilikom posete ruskog predsednika Medvedeva Srbiji, postalo je jasno da predsednik Tadić i srpsko
rukovodstvo neće podržati njegovu inicijativu za zaključenje novog Ugovora o bezbednosti u Evropi.10
Ovo pitanje je imalo solidnu diplomatsku važnost za Rusiju, pošto je jedan od osnovnih argumenata u
korist potrebe za ovakvim ugovorom bila činjenica da u Evropi postoje zemlje, (kao što je Srbija) koje
ne teže ulasku u NATO, te je i samim tim potreban jedan širi okvir u kojem bi se garantovala i njihova
bezbednost.11
Ponovni zaokret Srbije u stranu Evrope nije prošao neprimećen u Rusiji, ali je njena reakcija na promenu
srpske politike u odnosu na strateško partnerstvo sa Rusijom izostala. Rusija je, kao i do tada nastavila
da podržava teritorijalni integritet Srbije i da dalje promoviše svoje ekonomsko-energetske interese u
regionu. Ovakva situacija govori o nekoliko stvari: pre svega, ruski interesi u regionu su jasni, prilično su
rudimentarni i strogo bilatrealni tj. oni ne podrazumevaju nikakve zajedničke političke okvire sa zemljama
sa ovog prostora. Osim toga, Rusiji je jasno da Srbija nema mnogo prostora za politički manevar, te ne
reaguje negativno na približavanje Srbije EU, ali zadržava pravo oštrije reakcije u slučaju približavanja
NATO-u, čije širenje Rusija doživljava kao pretnju. Nadalje, Rusija je ostala dosledna politici praćenja
srpske politike u vezi sa Kosovom, te u vezi sa ovim pitanjem nije povlačila samostalne poteze. Samim
time, Rusija nije ni u jednom momentu samostalno širila manevarski prostor Srbije, znajući da bi je takav
maraton dosta izmorio, a bez većih izgleda za medalju. Nepriznavanje Kosova od strane multilateralnih
tela je, štaviše, zgodno za Rusiju, jer uvek ima spreman argument na kritike u vezi sa njenim priznavanjem
nezavisnosti otcepljenih gruzijskih provincija – Abhazije i Južne Osetije. Na posletku, Rusija nije zemlja
8) Program efikasnog korišćenja spoljnopolitičkih faktora na sistemskoj osnovi u cilju dugovočnog razvoja Ruske Federacije.
(Программа эффективного использования на системной основе внешнеполитических факторов в целях долгосрочного
развития Российской Федерации), http://www.runewsweek.ru/country/34184/
9) Rogozin: Možete u NATO, bez Kosova, 6. februar 2010., http://www.b92.net/info/vesti/index.
php?yyyy=2010&mm=02&dd=06&nav_id=409229
10) Izjave za štampu po završetku rusko-srpskih pregovora na najvišem nivou 20. oktobra 2009. godine. (Заявления для прессы
по итогам российско-сербских переговоров на высшем уровне. Dostupno na ruskom jeziku na: http://www.kremlin.ru/transcripts/5782
11) Vidi Dr. Vladimir Voronkov, The European Security Treaty After Corfu, str. 2 www.crep.ch/en/pdf/09-07-13+Voronkov+article_
ENG.pdf
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
7
koja olako menja svoju spoljnu politiku. Ona razmišlja u decenijama na jednom prostoru i konjukturne
promene srpske spoljne politike, izazvane traumatičnom epizodom sa Kosovom, ne mogu momentalno
da izazovu rusku reakciju, ali mogu da uvere kako ruske tako i zapadne lidere da je Srbija nedosledna.
Zaključak
Od početka rešavanja pitanja statusa Kosova, a naročito od proglašenja njegove nezavisnosti, u obe
zemlje je porastao entuzijazam u vezi sa međusobnom saradnjom. Intenziviranje parlamentarnih
kontakata, uključujući i Sporazum o parlamentarnoj saradnji koji je bio potpisan u oktobru 2009.g,
nagrade istaknutim pojedincima, i slično, doveli su do atmosfere kako povećanih očekivanja od Rusije
u Srbiji tako i do ruskih očekivanja da će Srbija imati više razumevanja za neke njene spoljnopolitičke
prioritete. Ta očekivanja se nisu, međutim pretvorila u snažniju političku saradnju. Najvidljiviji primer
toga je odbijanje Srbije da podrži novi Ugovor o bezbednosti u Evropi. Uprkos očekivanjima i retorici, u
realnosti je malo elemenata za snažnije povezivanje između Rusije i Srbije.
Dva su osnovna zadatka pred političkim elitama u Srbiji: pre svega, razumevanje spoljno – političkih
prioriteta Rusije, njenog mesta i uloge u savremenom svetu i, drugo, adekvatno sagledati mesto Srbije u
toj ruskoj viziji. Tim putem i redosledom mogli bi se pravilno proceniti da li se Srbija uklapa ili ne u takvu
viziju te, samim time, koje su granice približavanja Rusije i Srbije.
8
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Istorijski i politički aspekti
odnosa Rusije i Srbije
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
9
10
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Dve Rusije: o dva dominantna diskursa Rusije
u srpskoj javnosti
Prof. dr Miroslav Jovanović1
Krajem 2008. i početkom 2009. godine u srpskoj javnosti su vođene ostrašćene debate u vezi sa
potpisivanjem naftno-gasnog aranžmana sa Rusijom i prodajom NIS-a. Slične, pomalo histerične, debate
vođene su tokom proleća 2007. godine oko pitanja mogućeg ruskog veta u SB UN, povodom odlučivanja
o budućem statusu Kosova2.
Ta dva događaja – uz čitav niz drugih pokazatelja – jasno svedoče da je savremena srpska javnost izuzetno
fokusirana na Rusiju, događaje vezane za Rusiju i na savremene (ali i istorijske) rusko-srpske odnose i veze.
Dva diskursa Rusije
I tokom ovih poslednjih događaja srpska javnost se ponovo, po ko zna koji put, prilično jasno polarizovala.
Posmatrano u krajnostima srpske javne scene, na jednoj strani su, apologete Rusije, koje u Rusiji vide
„zaštitnicu“, „starijeg brata“ ili „spas“ za Srbiju, srpski narod, pravoslavni duh i sl. Ta strana spektra veoma
često se vezuje za Tomislava Nikolića, kratkovekog predsednika Skupštine Srbije (u maju 2007), koji se tada
„proslavio“ neumesnom i nespretnom izjavom o Srbiji kao „ruskoj guberniji“, od koje se kasnije odricao3.
Na toj strani se nalaze i intelektualci poput Veselina Đuretića, koji se javno zalažu za „konfederaciju Rusija
– srpske zemlje, kao jedini spas za srpstvo“4 i koji, kao i Nikolić u svoje vreme, nude Rusiji vojnu bazu
na Kopaoniku5. Poput Radomira Smiljanića, koji je osnovao Udruženje srpsko-ruskih klubova „Putin“ u
Srbiji6, i takođe se zalaže „ako Bog da, da ostvarimo naš cilj i da postanemo deo Ruske federacije“7. Ili,
pak, Save Živanova, koji naglašava da „Treba težiti da se Rusija upozna i utoliko će se više voleti“8.
Na drugoj strani imaginarnog fronta, nalaze se oni koji na Rusiju gledaju, sa podozrenjem, kao na
„izvorište svih zala“ kojeg se treba kloniti, jer, smatraju, Rusija teži i uvek je težila da okupira i kolonizuje
Srbiju. Pri tom Rusiju, savremenu rusku politiku, kao i ulogu V.V. Putina ili D.A. Medvedeva, u ruskoj i
svetskoj politici ocenjuju pod – teško je oteti se utisku – snažnim uticajem zapadnih stereotipa, sa jedva
prikrivenom zluradom kritičnošću i sklonošću ka nadmenom deljenju lekcija o demokratiji i ljudskim
pravima. Među brojnim negativnim, nimalo umesnim, a neretko i nipodaštavajućim izjavama o Rusiji
i aktuelnim ruskim političarima, svakako se izdvajaju stavovi predsednika LDP-a Čedomira Jovanovića,
1) Prof. dr. Miroslav Jovanović je profesor je na Filozofskom fakultetu u Beogradu i saradnik ISAC fonda na projektu Praćenje ruskosrpskih odnosa.
2) Uporediti npr. „Antonijević: Rusija neće popustiti“, Glas javnosti, 6.6.2007 (http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2007/06/06/srpski/P07060503.shtml); Slobodan Samardžić: SAD ne odlučuju o nezavisnosti Kosova – „Amerikanci prave račun bez krčmara“, Glas
javnosti, 12.6.2007 (http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2007/06/12/srpski/T07061101.shtml); Rezolucija iz dva koraka ili ruski
veto, Danas, 11/06/2007 (http://www.danas.rs/vesti/politika/rezolucija_iz_dva_koraka_ili_ruski_veto.56.html?news_id=113394);
Srbija i Rusija brane Kosovo, Press online, 06.06.2007 (http://www.pressonline.rs/page/stories/sr.html?view=story&id=12804);
Ruska podrška Srbiji za Kosovo, Politika online, 10.06.2007 (http://www.politika.rs/rubrike/Svet/t30993.sr.html);
3) “EU otima i ponižava, Rusija pomaže”, INTERVJU: Tomislav Nikolić, Politika online, 10.06.2007 (http://www.politika.rs/rubrike/
Politika/t27907.sr.html)
4) INTERVJU: Veselin Đuretić, istoričar, Konfederacija Rusija – srpske zemlje - jedini spas za srpstvo, Glas javnosti, 09.5.2008
(http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-09-05-2008/konfederacija-rusija-srpske-zemlje-jedini-spas-za-srpstvo)
5) Nikolić: Ruska baza na Kopaoniku ili Pasuljanskim livadama, Blic online, 19.12.2007
(http://www.blic.rs/politika.php?id=23853); INTERVJU: Veselin Đuretić, istoričar, Ruska baza pravi ravnotežu, Glas javnosti,
07.7.2008 (http://www.glas-javnosti.rs/clanak/tema/glas-javnosti-07-07-2008/ruska-baza-pravi-ravnotezu)
6) Intervju Radomir Smiljanić, pisac, o svoja tri nova romana spremna za štampu, Odupreti se zloduhu vremena, Glas javnosti,
30.6.2008 (http://www.glas-javnosti.rs/clanak/kultura/glas-javnosti-30-06-2008/odupreti-se-zloduhu-vremena)
7) INTERVJU - Radomir Smiljanić, o svom novom književnom projektu „Trilogija rasula“, Samo nas Rusija može spasti, Glas javnosti, 7.11.2007 (http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-07-11-2007/samo-nas-rusija-moze-spasti)
8) “Treba težiti da se Rusija upozna i utoliko će se više voljeti”, Radio Svetigora 2008 (http://www.svetigora.org/node/3155)
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
11
poput onog da potpisivanje ugovora o prodaji NIS-a predstavlja „kolonizaciju Srbije do koje dolazi kroz
realizaciju energetskog sporazuma sa Rusijom“9, odnosno da „Vrlo dobro znamo zašto smo klekli pred
Rusijom. Klekli smo zbog Kosova“10. Takođe i Vesne Pešić „Znate, Rusija je priznala kakvu Srbiju ona hoće,
a ja ne isključujem da je ovom izjavom priznala da je sama učestvovala u ubistvu Zorana Đinđića“11. A na
toj strani spektra se nalaze i javni delatnici poput, Petra Lukovića, koji za ugovor o prodaji NIS-a tvrdi da je
„najsramniji ugovor u novijoj srpskoj istoriji“ i da je „Boris Tadić, voljenoj Rusiji poklonio Naftnu industriju
Srbije (NIS) pod takvim ponižavajućim uslovima prema kojima je i nemačka kapitulacija u Prvom
svetskom ratu izgledala časno“12. Zatim Vladimira Gligorova, koji govoreći o savremenoj Rusiji zaključuje
da „autokratski režim teži da se sukobima nameće demokratskim zemljama, posebno ako one nemaju
značajnu vojnu moć, bar ne takvu kakvom raspolaže Rusija“13. Ili poput Nikole Samardžića, među čijim
brojnim izjavama o savremenoj Rusiji i Vladimiru Putinu, prečesto izrečenih sa velikom dozom arogancije,
se izdvajaju one o Putinu. „On je jedan KGB-ovski doušnik neobrazovani, koji lupeta s vremena na vreme.
Ja ne bih preterivao u isticanju neke njegove uloge i njegovih sposobnosti, mislim da ih on nema...“14. Dok
EU zamera na popustljivoj politici prema Putinu i Rusiji, zaključujući: „Ali, šta se dešava sa EU-om?! Oni ne
mogu da se izbore sa jednim prosečnim, primitivnim KGB-ovcem kakav je Vladimir Putin!“15.Naravno, u
srpskoj javnosti ima i onih autora koji se trude da daju što je moguće uravnoteženiju sliku o Rusiji16, ali je
činjenica da su međusobno isključivi pro & contra stavovi, nabijeni emocijama i, stoga, politički veoma
kurentni u unutar političkim borbama u Srbiji, mnogo prisutniji i imaju znatno veću snagu u društvu
kojem se stalno nameću imperativne odluke u ključu ili/ili (što se lepo uklapa u priču o „dve Srbije“ –
zapravo dve marginalne političke i ideološke grupe u Srbiji, koje agresivnim javnim nastupom stvaraju
privid da je Srbija ideološki i politički oštro raspolućena i da je jedina njena perspektiva, zapravo, izbor
za jednu od te dve mogućnosti – što, naravno, ni na koji način ne odgovora stvarnom stanju stvari, već
isključivo agresivnim i logoreičnim zagovornicima te pojednostavljene podele). Ti međusobno isključivi
diskursi mogu se tumačiti na više nivoa:
1. na nivou različitih političkih „kodova“ koji odražavaju dve suprotstavljene političke / ideološke pozicije
(u tom smislu oni se mogu „čitati“ i tumačiti i kao pozicija „prve“, odnosno „druge“ Srbije, i kao „ruska“,
odnosno „američka“ / „zapadna“ vizija Rusije i ruske politike u srpskom društvu, odnosno proruske i
proameričke / prozapadne političke pozicije);
2. na nivou dominantna društvenih stereotipa / mitova – koji su već dva veka prisutni u srpskoj kulturi i
koji su postali deo kolektivnog mentaliteta (koji odražavaju davnašnju podeljenost srpskog društva na
rusofile i rusofobe, koja se može pratiti, u kontinuitetu, najmanje od 1878);
3. na nivou različitih slojeva istorijskog pamćenja i ideološkog nasleđa: romantičarskog, komunističkog,
staljinističkog...;
Činjenica da u srpskom javnom govoru preovlađuju dva diskursa koji, u velikoj meri, predstavljaju ili
nekulturno dodvoravanje ili nekulturno nipodaštavanje i omalovažavanje Rusije, tj. da su u javnosti
najglasniji zagovornici primitivnog, neumesnog rusofilstva, odnosno primitivne, arogantne rusofobije,
jasno pokazuje da je iz srpskog javnog diskursa u velikoj meri potisnuto racionalno sagledavanje
međusobnih odnosa.
Potiskivanje racionalnog i dominacija emotivnog odnosa prema politici je jedna od ozbiljnih konstanti,
ali i mana srpskog političkog mentaliteta. No, njegova praktična posledica – u ovom konkretnom
9) Čedomir Jovanović, predsednik LDP, Taoci političkih ambicija, Poligraf 24.12.2008 (http://b92.fm/channel/Poligraf/28928.
html)
10) Transkript govora Čedomira Jovanovića u Skupštini Srbije na sednici o potvrđivanju energetskog sporazuma sa Rusijom,
Skupština Srbije, 05.09.2008. (http://www.ldp.rs/vesti.84.html?newsId=1693)
11) Država protiv Srbije, Intervju za list Dani, 05.03.2008 (http://www.ldp.rs/vesti.84.html?newsId=1225)
12) Petar Luković & Tomislav Marković, Tadić, ruski Deda Mraz: Elementarno, dragi Borise!, Elektronske Novine, Objavljeno: Sre,
24. 12. 2008. 16:59 (http://www.e-novine.com/sr/srbija/clanak.php?id=20537)
13) Ruski problem - Vladimir Gligorov, Peščanik, 17.08.2008 (http://www.pescanik.net/content/view/1849/1060/)
14) Tangenta srca, Peščanik, 14.09.2006 (http://www.pescanik.net/content/view/1206/206/)
15) Nikola Samardžić, Srbija prva treba priznati nezavisno Kosovo, Nezavisni magazin BH Dani, Broj 553 - 18.01.2008 (http://www.
zokster.net/drupal/node/814)
16) Poput tekstova Petra Popovića i Slobodana Samardžije u listu Politika, ili u svoje vreme Dragoslava Rančića u NIN-u.
12
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
slučaju – znači da dominacija dva diskursa u srpskom javnom govoru: od ekstremnog rusofilstva, do
ekstremne rusofobije – ukazuje na dominaciju emotivnog (voleti vs. mrzeti) i potiskivanje racionalnog u
sagledavanju složenog pitanja kompleksnih rusko-srpskih odnosa (kako u sadašnjosti, tako i u prošlosti).
Pri tom, iako su oba pristupa u osnovi iracionalna, bez obzira na pozitivne ili negativne predznake kojima
operišu, i bazirana na subjektivnom sagledavanju ruske politike ili rusko-srpskih odnosa – u međusobnim
rasprama, obe strane tvrde da je njihov stav „objektivan“ a druga strana se optužuje za „emotivan“ pristup.
Naravno, to ne treba posebno ni dokazivati, radikalno pozitivne odnosno negativne percepcije Rusije,
ruskih političara ili Rusa u srpskoj javnosti, malo toga ili gotovo ništa ne govore o samoj Rusiji. Te apologetske
ili nipodaštavajuće predstave, zapravo pokazuju da srpsku javnost i društvene elite – fokusirane na same
sebe – zapravo i ne interesuje stvarna, realna slika i informacija o Rusiji i onome što se u njoj događa.
One govore o nama i našem poimanju sveta oko sebe, o mitološkom poimanju iskustva srpsko-ruskih
odnosa tokom poslednjih decenija i vekova, o našoj sklonosti ka stereotipnim predstavama kada je reč
o „drugom“, u ovom slučaju Rusima i Rusiji. Transponovane u prošlost ove predstave nude sliku Rusije
koja je samu sebe, tj. svoju imperiju podnela kao žrtvu, da bi „zaštitila“ Srbiju 191417, odnosno o Rusiji
koja je „izdala“ Srbiju 1878, zaključivši San-Stefanski mirovni ugovor i stvorivši Veliku Bugarsku18. Na taj
način, Rusija se zapravo preobraća u simbol koji ima upotrebnu vrednost isključivo u srpskom političkom
govoru i ideološkim borbama.
Veliki problem – kada je reč o potiskivanju racionalnog i dominaciji emotivnog, zasnovanog na stereotipima
i mitovima, sagledavanja srpsko-ruskih odnosa – predstavlja činjenica da isticanje iracionalnog diskursa
(voleti vs. mrzeti Rusiju) nameće srpskoj javnosti (i veoma često srpskoj politici) krajnje veštački izbor –
u vidu imperativne dileme/odluke: ili Evropa ili Rusija, odnosno na metafizičkom nivou odluke između
Istoka i Zapada19. Što pojačava i inače prenaglašene sklonosti prisutne u srpskoj politici i javnosti ka
nekakvom stalnom nametanju donošenja imperativnih političkih odluka, ka stalnom razvrstavanju
srpskog društva, javnih ličnosti i političara na „naše“ i „njihove“. Takve podele u malom i nerazvijenom
društvu i zemlji kakva je Srbija predstavljaju veliko opterećenje, onemogućavajući profilisanje racionalne
spoljne politike.
Do koje se mere srpsko-ruski odnosi percepiraju emotivno može pokazati i činjenica da u Srbiji veliki
broj naučnika i publicista smatra za nužno i oportuno da se javno oglasi i analizira srpsko-ruske odnose,
savremenu rusku politiku ili političare. Ukupan broj tekstova objavljenih u štampi i na internetu, teško da
se može i prebrojati. A o kolikoj i kakvoj produkciji je reč, dovoljno je podsetiti da je u poslednjih 10-tak
godina objavljeno najmanje 30 knjiga o savremenoj Rusiji20. (Pri tom, u istom periodu nije objavljeno ni
približno toliko knjiga domaćih autora o SAD i drugim zapadnim zemljama). U velikom broju slučajeva
reč je o radovima sa unapred postavljenom hipotezom (mahom glorifikacija Putina i Rusije), što pokazuju
i sami naslovi: „Vladimir Putin i Vaskrs Rusije“ (2001), „uspon Rusije“ (2002), „Zapad ili Rusija“ (2004), „novi
put Rusije“ (2005).
17) Tema nedelje: Buđenje Rusije, Sava Živanov, Politika online, 18.02.2007 (http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Budjenje-Rusije/t20106.sr.html)
18) Uporedi npr.: Dubravka Stojanović, Srbi i Rusi, Blic online, 15.01.2009 (http://www.blic.rs/temadana.php?id=74306
19) Bez obzira na dvoumljenja u daljoj ili skoroj prošlosti između “istočnog” i “zapadnog prolaza” (Borislav Pekić) i na strahovanja
od, i otpora prema “vesternizaciji”, orijentacija na evropski Zapad (a ne na Istok) donosila je napredak i modernizaciju u svim
oblastima. (Ljiljana J. Baćević, Srbi i Evropa, Beograd 2001, 7)
20) B. Gvozdenović, Rusija, zemlja iznad zemlje : sećanje: kao juče, Beograd 2002; V. Đurić Vladimir Putin i vaskrs Rusije, Beograd
2001; V.Đurić, Vladimir Putin i Vaskrs Rusije. Deo 2: Na polovini puta, Beograd 2004; V.Đurić, Putinizam: istorija, teorija, praksa, Beograd 2008; Lj.Milinčić, Vladimir Putin: Moja bitka za Kosovo, Beograd 2007; D.Milićević Priče iz Rusije, Beograd 2002; Đ.Milošević,
Vreme stida i zločina, Novi Sad 2006; Đ.Milošević Rusija na raskršću, Novi Sad 2003; P.Rak, Nacionalistička internacionala, Beograd
2002; J.Salević, Male ruske priče, Beograd 2004; A.Uzelac Deca Putina, Beograd 2005; J.Kurjak, O.Popović-Obradović, M.Šuković,
Rusija, Srbija, Crna Gora, Beograd 2000; J.Kurjak, Političke promene u Rusiji 1990–1996, Beograd 2000; Z.Milošević, Rusko
pitanje danas, Beograd 2006; D.Mirović, Zapad ili Rusija, Beograd 2004; Ruska politika na Balkanu : zbornik radova(Uredila Jelica
Kurjak), Beograd 1999; V.Vereš, Srbija i Rusija - realnost i zablude, Beograd 2000; S.Živanov, Rusija u vreme Jeljcina - društveni
procesi i političko organizovanje (1990-1999), Beograd 2002; S.Živanov, Rusija na prelomu vekova - poslednja decenija Ruskog
carstva od završetka Krimskog do početka Prvog svetskog rata (1855 - 1914), Beograd 2002; S.Živanov, Pad ruskog carstva. 1-2,
Beograd 2007; S.Živanov, Rusija i raskol Evrope: odnosi između evropskih sila pred Prvi svetski rat : od Berlinskog kongresa do
početka rata (1878-1914), Beograd 2005; N.B. Popović, Srbija i carska Rusija, Beograd 2007; D.Petrović, Geopolitika postsovjetskog prostora, Beograd, Novi Sad, 2008; D.Petrović, Rusija na početku XXI veka. Geopolitička analiza, Novi Sad, Beograd 2007;
D.Petrović, Demografska obeležja savremene Rusije, Beograd 2007; i dr.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
13
Kada je reč o domaćim autorima, fascinira činjenica da svoje „mišljenje“ u najvećem broju slučajeva iznose
ljudi koji ne samo da nemaju neka specijalna znanja o Rusiji, o nijansama ruske politike ili ruske stvarnosti,
niti se Rusijom bave na bilo koji način (istraživački, analitički...) – već često ne znaju ni najosnovnije činjenice
o savremenoj Rusiji ili ruskoj istoriji21. Oni, po pravilu, svoj stav baziraju na impresionizmu utemeljenom
u emotivnom doživljaju i Rusije, i srpsko-ruskih odnosa (čini mi se..., mislim da..., to me podseća na...) – a
zaključke izvode na osnovu utilitarnosti iznetih stavova u unutrašnjoj srpskoj politici.
Poseban problem ovakvog pristupa ogleda se u činjenici da autori na taj način ne prezentiraju srpskoj
javnosti objektivnu informaciju o Rusiji, već u „priču“ o Rusiji, zapravo u ruski kontekst vrše „učitavanje“
srpske politike i srpskih projektovanih želja. To„učitavanje“ se može prepoznati u ogromnom broju radova.
Ipak, posebno su karakteristični u tom pogledu knjiga Ljubinke Miličić „Putin: Moja borba za Kosovo“22
– koja već samim naslovom sugeriše da je tadašnji ruski predsednik rešio ne da vodi rusku politiku ili da
se bori za ruske interese, već da se „bori za Kosovo“, poput srednjovekovnog krstaša. Ili pak razmatranje
Slobodana Antonića koji, na marginama knjige Vinka Đurića, pokušava da objasni formiranje „putinizma“
kao ideologije „patriotske“ elite, kojoj „učitava“ čitav niz izuzetno pozitivnih društvenih osobina, koje ljudi
koji žive u savremenoj Rusiji ni na koji način i nikakvim čarobnim štapićem ne mogu prepoznati, poput:
toga da je treće načelo „putinizma“ napredak za sve, ne samo za bogate, tvrdnje da „putinovci“ (istina ni
približno nije objašnjeno šta se podrazumeva pod tim pojmovima) nisu korumpirani, što je posledica
tradicionalnog morala, da je načelo „putinizma“ kvalitetno patriotsko obrazovanje… Svakako, sledi
neizbežna konstatacija, da Srbija, iako nije tako velika i moćna kao Rusija i stoga ne može doslovno da
prekopira putinizam, neizbežno mora naučiti koliko je važna posvećena, moralna i patriotska elita23.
I čemu to vodi – srpski javni diskurs je u 99% slučajeva preplavljen tekstovima ili izjavama koje se jasno
svrstavaju u jednu od dve mitološke matrice: u onu o Rusiji kao „zaštitnici“, odnosno u onu o Rusiji kao
„izvorištu svih zala“. Na taj način – „učitavanjem“ savremenih srpskih političkih potreba – Rusija u srpskom
javnom diskursu postaje svojevrstan politički kod. Koji opet, po pravilu služi razvrstavanju na „naše“ i
„njihove“.
Emotivan odnos i potiskivanje racionalnog takođe se iskazuje i kroz jasno uočljiv „doživljaj“ Rusije (ruske
politike, kulture, društva). Najveći broj autora, kada piše o Rusiji doživljava je kao ravnu sebi, tj. Srbiji – i u
toj ravni, sa obe strane, autori podučavaju Rusiju (kako bi trebalo da „pravilnije“ vodi politiku da bi zaštitila
Srbiju, odnosno šta i kako „mora“ učiniti u npr. zaštiti ljudskih prava i sl. – kao da je Srbija priznati svetski
lider u toj oblasti).
U tom smislu karakteristično je da u oba dominirajuća diskursa preovladava samorecepcija Srbije kao
jednake u odnosu na Rusiju (uostalom kao i u odnosu na druge „velike“ države, Nemačku, Britaniju,
Francusku...), koja je zapravo sasvim iluzorna24.
Za razliku od Srbije – Rusi i rusko društvo Srbiju i srpski narod doživljavaju krajnje racionalno (ukoliko ima
emotivnog i iracionalnog odnosa, on se može uočiti u odnosu prema Crnoj Gori, dok se kod starijih može
uočiti specifičan odnos prema Jugoslaviji).
21) Neki od njih ne umeju čak ni da ispravno napišu ime ruskog predsednika Jeljcina u originalu (D. Petrović, Rusija na početku
XXI veka. Geopolitička analiza, Novi Sad-Beograd 2007, str. 577.), odnosno tvrde da ni ne žele da posete Rusiju, jer „Ne putujem
u zemlje u kojima su ljudi nejednaki, pretežno siromašni, nesrećni, lišeni osnovnih prava i perspektive u demokratiji i kulturi
napretka, razvoja i trpeljivosti“ (Nikola Samardžić, Mesec u Sibiru, Peščanik, 24.02.2009 (http://www.pescanik.net/content/
view/2737/78/))
22) Lj. Milinčić, Vladimir Putin: Moja bitka za Kosovo, Beograd 2007
23) Slobodan Antonić, “Putinizam” – ideja patriotske elite, NSPM, četvrtak, 05. februar 2009 (http://www.nspm.rs/prikazi/
qputinizamq-ideja-patriotske-elite.html); Pri tom Slobodan Antonić, verovatno, misli na onu elitu, čiji je jedan od najistaknutijih
predstavnika Sergej Polonski, ostao poznat po frazi „ko nema milijardu, može da ide u d..e“ (Sneslo bašnю, Эkspress gazeta online,
Opublikovano 22 Oktяbrя 2008g. (http://eg.ru/daily/politics/11366/print/)
24) Dovoljno je navesti samo nekoliko podataka: Srbija se prostire na 88.361 km² - a Moskva i Moskovska oblast na 47.000 km²;
Srbija ima 7.479.437 stanovnika (sa Kosovom – 8.116.552), a Moskva 10.126.424 (sa Moskovskom oblašću 16.744.962 stanovnika);
London ima 8.278.251 u urbanoj zoni, odnosno 13.063.441 žitelja u „širem“ Londonu), a Pariz (10.142.977 u urbanoj zoni, odnosno
12.067.000 u gradu sa okolinom); Novi Sad, drugi po veličini grad u Srbiji ima 191.000 stanovnika (na široj teritoriji grada ukupno
298.139), dok jedan moskovski rejon, Čertanovo – ima 341.633 stanovnika, itd.
14
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Istorijski okvir rusko-srpskih odnosa i percepcije Rusije
Složeni trovekovni odnosi Rusije i Srbije, u kojima je bilo i saradnje i pokroviteljstva, ali i sučeljavanja
i nesklada, teško se mogu objasniti i još teže razumeti, ako se o njima razmišlja u pojednostavljenim
crno-belim stereotipnim kategorijama o „matuški“, „dobroj zaštitnici“, odnosno „zloj, despotizmu i tiraniji
sklonoj“ Rusiji. Ipak, jedno je sigurno, kad god su se, u protekla tri veka, donosile odluke o sudbini Srbije
i srpskog naroda, Rusija se uvek na ovaj ili onaj način, trudila da učestvuje u tom odlučivanju, po pravilu
štiteći svoje vitalne interese (kako u vreme Petra Velikog, kada su mu se Srbi obratili za zaštitu od Turaka
sa jedne i unijaćenja sa druge strane, tako i danas, kada je na dnevnom redu međunarodne zajednice
rešavanje pitanja konačnog statusa Kosova).
Ukoliko se posmatraju generalni trendovi razvoja uzajamnih srpsko-ruskih odnosa tokom tri veka, jasno
se uočavaju periodi bliske saradnje, pokroviteljstva, zaštite, ali i sukoba i sučeljavanja, takođe se ističe
nekoliko ključnih tačaka i događaja.
Intenzivni srpsko-ruski odnosi u modernom dobu počeli su se razvijati još od kraja 17. veka (mada je
pojedinačnih kontakata bilo i ranije, još od srednjeg veka), kada su se srpski narodni prvaci, predvođeni
patrijarhom Arsenijem III Crnojevićem, obratili ruskom caru Petru I Velikom za pomoć radi oslobođenja
od turske vlasti i kada je Rusija Petra Velikog odlučila da povede aktivniju politiku na Balkanu (što je, uz
ostale reforme i promene epohe Petra I, označilo početak njene odlučnije borbe za svoje mesto među
vodećim evropskim državama).
Tokom 18. veka, međusobne odnose karakterisala je činjenica da su se Srbi obraćali Rusiji najčešće sa
molbom ili da vojno, politički, prosvetno, kulturno, duhovno i finansijski pomogne njihovu borbu za
oslobođenje od Turaka, odnosno – pošto je srpski narod, nakon Bečkog rata i seobe pod patrijarhom
Arsenijem III, živeo podeljen u dve države Austriji i Turskoj – da ih zaštiti od katoličkog pritiska i pokušaja
unijaćenja na teritorijama pod Habzburškom i mletačkom vlašću. Bilo je to vreme i masovnih seoba
Srba iz Habzburške imperije u Rusiju, 1724. i 1747. godine, potaknuto svakako i osećanjem političke,
kulturne i duhovne bliskosti. Tokom tog veka Rusija je uspela, boreći se sa Habzburzima za politički uticaj
na ovom prostoru, da se nametne kao pokrovitelj pravoslavnih balkanskih naroda, te je 1774. godine,
prilikom zaključivanja mira u Kučuk-Kajnardžiju, za sebe izborila ulogu pokrovitelja pravoslavnih naroda
na Balkanu.
Na početku „dugog“ 19. veka Srbi su, još tokom Prvog srpskog ustanka (1804-1813), jasno pokazali da
očekuju suštinsku podršku od Rusije. Bilo da je reč o ustaničkoj deputaciju, predvođenoj protom Matejom
Nenadovićem, koja je još krajem 1804, poslata u Peterburg da od Rusije zvanično zatraži pomoć, ili o
političkim projektima Mitropolita Stefana Stratimirovića, i Jovana Jovanovića, episkopa bačkog, koji su se
obraćali ruskom caru Aleksandru I, nudeći mu da Rusija uspostavi neku vrstu protektorata nad Srbijom.
No, tokom ustanka došlo je i do prvih sukoba i razilaženja između Karađorđa i ruskog predstavnika
Rodofinikina.
Ulogu zaštitnice, garanta i pokrovitelja Srba u Turskoj (koju je preuzela prilikom potpisivanja Bukureškog
mira sa Turskom, 1812), Rusija je imala tokom većeg dela 19. veka, iako njena politika nije uvek i u
potpunosti zadovoljavala srpske nade i očekivanja.
Period ruskog pokroviteljstva potrajao je do velikog političkog preokreta u uzajamnim odnosima 1878.
godine, kada je, nakon San-Stefanskog mira, a kasnije i Berlinskog kongresa (na kome je Srbija stekla
nezavisnost), došlo do prvog radikalnog razlaza srpske i ruske politike. Tada je Rusija političke ambicije
na Balkanu usmerila ka Bugarskoj, dok je Srbiju voljno prepustila austrijskoj sferi uticaja. To zahlađenje u
odnosima, i svakako srpsko razočarenje ruskom politikom, prevladano je tek nakon povratka na presto
dinastije Karađorđević 1903. godine (koja je bila u bliskim odnosima sa ruskim carskim domom), i
učvršćivanja na vlasti radikala Nikole Pašića.
Tokom 20. veka u nekoliko navrata dolazilo je do radikalnih preokreta u rusko-srpskim odnosima. Najpre
je, nakon povratka Srbije politici oslonca na Rusiju, u vreme izbijanja Prvog svetskog rata, 1914, Rusija
Nikolaja II dala bezrezervnu podršku Srbiji, izloženoj austro-ugarskom ultimatumu i pritiscima. No, uskoro
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
15
je usledio dramatičan zaokret – rušenje dinastije Romanov (dotadašnjeg pokrovitelja Srbije). A potom i
nestanak, kroz revolucionarne preobražaje i Građanski rat, 1917-1920, i same Ruske imperije. Ideološke
isključivosti i radikalizam, uticali su na odluku kralja Aleksandra (inače ruskog đaka) i Nikole Pašića, da sa
novom, komunističkom tvorevinom, SSSR, prekinu bilo kakav politički kontakt.
Intenziviranje odnosa, ali u potpuno drugačijem međunarodnom kontekstu, drugog svetskog rata,
trijumfa SSSR, širenja sovjetske imperije na Istočnu Evropu i pobede komunista u Građanskom ratu u
Jugoslaviji, usledilo je od 1944. godine. To je predstavljalo novi snažan i dubok zaokret u međusobnim
odnosima, koji su građeni u okvirima komunističke ideologije i posmatrani i ocenjivani iz te vizure. No,
ubrzo, već 1948. godine, došlo je do sukoba Broza i Staljina i novog radikalnog preloma u odnosima. Od
najbližih saveznika, Jugoslavija i SSSR su postali ogorčeni protivnici u okviru komunističkog sveta.
Kraj 20. veka doneo je nove potrese, iskušenja i izazove. Obe države prošle su kroz traumatično zajedničko
iskustvo „pada komunizma“, 1985-1991, kada su se raspale obe federacije, sovjetska i jugoslovenska.
Jeljcinova Rusija, iako poražena u Hladnom ratu, nastavila je po inerciji da se ponaša kao velika sila (tražeći
svoje mesto u posthladnoratovskom svetu), a Miloševićeva Srbija je tokom „ratova za jugoslovensko
nasleđe“, veoma često upirala svoje poglede ka „matuški Rusiji“, očekujući pomoć – ili preciznije, očekujući
da će se sučeljavanje Rusije i Zapada obnoviti i da će SRJ ponovo zauzeti svoje „udobno“ mesto između
dva suprotstavljena bloka. Tih godina Rusija se trudila da učestvuje u odlučivanju o ratnim pitanjima
u bivšoj Jugoslaviji, ali njen angažman i moć nisu zadovoljavali nerealne ambicije srpskog političkog
rukovodstva (koje se i inače prečesto vezivalo za ruske političke marginalce, pa je neke od njih i finansijski
pomagalo u nadi da će doći na vlast), što je stalno izazivalo nova razočarenja (pogotovo tokom i posle
NATO bombardovanja Srbije 1999. godine).
Političke promene u Srbiji, 5. oktobra 2000. godine, donele su nove promene u međusobnim odnosima.
U velikoj meri i zbog Miloševićevih nerealnih očekivanja od Rusije, a delom i zbog ruske odluke da
se „povuče“ sa Balkana, odnosi prvih godina 21. veka, su naglo zahladneli (toliko, da predsednik SRJ
Koštunica u junu 2001. godine napravio diplomatski gaf ne dočekavši ruskog predsednika Putina na
aerodromu, prilikom njegove prve posete Srbiji nakon oktobarskih promena 2000. godine, već ga je
čekao u zgradi SIV-a).
***
Od početka 18. veka, generalna percepcija Rusije na ovim prostorima, uveliko je zavisila od međusobnih
političkih odnosa. Pre tog vremena, u periodu 15-18. veka, u percepciji Rusiji među Srbima dominirala je
bazično religiozna ideja o Moskvi kao „Trećem Rimu“ (čije je elemente moguće prepoznati i u potonjim
vremenima). Nakon Bečkog rata, obraćanja srpskih velikodostojnika caru Petru Velikom i nakon seoba Srba
u Rusiju, tokom 18. veka, među srpskim stanovništvom dominirala je predstava o „velikom pravoslavnom
caru“, kao zaštitniku Srba, dok su srpski putnici doživljavali Rusiju, usled velikog broja Srba koji su se tamo
preselili, kao svoju „treću domovinu“.
Devetnaesti vek je doneo predstavu o Rusiji, kao predvodniku probuđenog slovenstva. Istina, i u tom
vremenu bilo je uzdržani i stavova prožetih skepticizmom, kada je u pitanju Rusija25. Ali je politički preokret
1878. godine, doneo prve začetke rusofobije u srpskom društvu. Naredni, 20. vek, visoko ideologizovan
zbog pobede komunista u Rusiji – doneo je dve krajnosti, ideološki bliski srpski komunisti videli su u
Rusiji predvodnika obespravljenih i poniženih, a njeni protivnici, krvavu komunističku despotiju.
Prelom 1948. godine, ponovo je doneo jednu važnu novinu u percepciji Rusije (SSSR). Od tog doba, domaći
komunisti su vodili – nikada do kraja ne dovedenu – borbu protiv sovjetskih, oko toga ko je pravoverni
naslednik i tumač Marksa i Lenjina. Tu „borba“, koju je slikovito opisao M.S. Gorbačov, nakon susreta sa
Miloševićem, kroz konstataciju „on me je dva sata ubeđivao kako treba da vodim Rusiju“ – prerasla je u
jedan, naracionalan i arogantan manir, da su ovdašnji političari i intelektualci „navikli“ da „vode“ rusku
25) Uporediti npr. Jakov Ignjatović, „Šovinizam ruski u Srba“, u: J. Ignjatović, , Publicistički spisi. Knj. 2, Novi Sad, Priština 1989, 67-82.
16
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
politiku26, a na da se usklađuju sa njom. Otuda je, tokom 1990-tih, tako često Milošević nalazio podršku
u krugu ruskih političkih marginalaca, i otuda su usledila brojna, duboka razočarenja ruskom politikom
tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije i tokom NATO bombardovanja.
Savremena dilema: Srbija – EU vs. Srbija – Rusija?
Po mom mišljenju jedinstvena mogućnost koja danas stoji pred Srbijom je – I RUSIJA I EU. Druga varijanta
u savremenoj srpskoj politici jednostavno nije moguća. Sa jedne strane, ukoliko svi susedi Srbije uđu
u EU i NATO, čemu svi teže, a neki se tamo već i nalaze – potpuno je iluzorno tražiti perspektive Srbije
van EU. Rusija, sa svoje strane, niti hoće, niti ekonomski može zameniti EU, u takvim pretpostavljenim
okolnostima. Sa druge strane, svaka ozbiljna politička snaga u Srbiji (koja pretenduje da vrši vlast, u bližoj
ili daljoj budućnosti) jednostavno mora računati sa „ruskim faktorom“ u svom političkom delovanju. I to,
čak, ne toliko u međunarodnim odnosima (konkretno u odnosima prema Rusiji ili EU) – već pre svega
u unutrašnje političkim odnosima. Jer, potpuno napuštanje svakog ozbiljnijeg političkog kontakta sa
Rusijom, zauzimanje oštrog antiruskog stava i izražena antiruska (rusofobska) retorika, usled niza faktora
(istorijskih odnosa, kolektivnog mentaliteta i sećanja, do bombardovanja NATO 1999 i samoproglašenja
nezavisnosti Kosova 2008), nedvosmisleno bi otvorila ogroman prostor za one političke snage koje bi (ili
to već čine, često jeftinom propagandnom retorikom), vrlo lako zauzele taj prostor i nametnule se kao
veoma ozbiljna (odlučujuća?) politička snaga u Srbiji.
26) „Srbi se uporno suprostavljaju i brane otadžbinu. A Rusija spava. Branimo i Rusiju, istovremeno se trudeći da je probudimo“
(Vojislav Šešelj, „Srpski narod i novi svetski poredak“, Novi svetski poredak, (http://www.antiglobalizam.com/?lang=cyr&str=nsp)
„Nerealno je ako Rusija i dalje bude išla linijom potisnute istorijske i tradicionalne svesti, ako i dalje bude sledila put „diplomatske ekvidistance“ i mešala babe i žabe na tlu prethodne Jugoslavije. Zbog ovoga se i danas sa ogorčenjem kritikuju Srbi,
dok se „hrvatski junaci pod Staljingradom“ i dalje protiv Srba upotrebljavaju, kao što je to radio Tito. (...) Otuda i ona podvala
priznanja nezavisnosti Crne Gore predsedniku Putinu, iako je ovaj na vreme rešenje za dve srpske celine video u Srpskoj Federa­
ciji. Procviliće ruska Rusija ako se uskoro u Boki, u učilištu Petra Velikog, susretne sa NATO bazama... (INTERVJU: Veselin Đuretić,
istoričar, Konfederacija Rusija – srpske zemlje - jedini spas za srpstvo, Glas javnosti, 09.5.2008 (http://www.glas-javnosti.rs/clanak/
glas-javnosti-09-05-2008/konfederacija-rusija-srpske-zemlje-jedini-spas-za-srpstvo))
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
17
18
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Mitovi o Rusiji i dinamika razvoja ruskih
spoljnopolitičkih odnosa na Zapadnom Balkanu
Aleksej Timofejev1
Apstrakt: U radu se posmatra dinamika razvoja ruskih spoljnopolitičkih interesa na zapadnom Balkanu i mitovi
o tim interesima prisutnim na ex-jugoslovenskom prostoru. Autor je pokušao da izdvoji niz faza u kojima su se
ruski interesi na Balkanu menjali u zavisnosti od unutrašnjih prilika u Rusiji i njenog položaja u svetu. Mešanje
ruskih stavova iz različitih razdoblja i predstava o nekom spoljnopolitičkom kotinuitetu ruske politike na Balkanu,
predstavljaju jedan od fakotra u stvaranju mitova zastupljenih u „rusofilskim“ i „rusofobnim“ krugovima srpskog
društva.Tradicionalne srpske predstave o Rusima počele su da se formiraju pre početka 19. veka. Veze između
srpskih manastira i Moskve (dolazak knjiga, ikona i odredjene finansijske pomoći) bile su jedini oblik ruskog
prisustva na Balkanu u 15,16 i 17. veku. U 18. veku, Rusija je postala mesto ciljane imigracije dela srpskog
stanovništva iz austrijskih predela. Usled rusko- turskih ratova u 18. i 19. veku, dolazi do aktivnog mešanja
Rusije u događaje na Balkanu. Sve ovo davalo je sliku Rusije kao „zaštitnika Srba“, što je i vodilo stvaranju
stereotipa. Usled intenziviranja predstave o „Rusima kao zaštitnicima Srba“, kod dela stanovništva došlo je
do formiranja suprotnih stavova. Naivna vera u to da Rusija „uvek brani Srbe“, i ekstrapolacija pojma „majke“
na jednu inostranu državu veoma često su vodile ekzaltiranim, nerealnim očekivanjima i „zahtevima“2. Usled
sudara realnosti sa zacrtanom slikom, dolazilo je do frustracija i „pada ideala“, te su se sipmatije pretvarale u
fobije. Određenu ulogu u stvaranju negativne mitološke konstrukcije vezane za Rusiju odigralo je i uključivanje
srpske elite u evropske kulturne tokove u obliku poslovnih ili školskih veza sa Bečom i Parizom. Uz akademska
znanja i određene radne navike, dolazilo je do upijanja lokalnih stereotipa, a time i do prihvatanja lokalnih
„geopolitičkih koncepata“ kod jednog dela srpskog građanstva. Na taj način, dolazi do određene podele Srba
po pitanju „rusofilije“ ili „rusofobije“. Simpatije i fobije smanjile su se donekle nestankonm Carske Rusije nakon
1917, kada je veći značaj dobila „desna“ ili „leva“ orijentacija nego li ljubav prema „zapadu“ ili „istoku“.
Situacija je počela da se transformiše 30-tih godina jačanjem ekstremnog nacionalizma u Nemačkoj i
jačanjem Nemačke kao snažne države uopšte. Kritika jugoslovenskog centralizma s desne strane, kod
Hrvata i Bošnjaka, počela je da dobija mnogo masovniji karakter nego ista kritika sa ekstremno levih
pozicija. Najzad, ovaj trend dostigao je svoj vrhunac za vreme Drugog svetskog rata. Stvaranjem NDH,
kao države koja je ostvarila državotvorne tendencije značajnog dela Hrvata i dela Bošnjaka, došlo je do
čitavog spleta okolnosti – od „inspirisanog iz Moskve“ partizanskog ustanka, sve do učešća Hrvatske
legije u pešadijskim i „zrakoplovnim“ operacijama na Istočnom frontu. Sve u svemu, ovo je vodilo jačanju
negativnih predrasuda u vezi sa SSSR- om i Rusijom. Kao i za vreme Prvog svetskog rata, masovna
propaganda i ratne okolnosti nisu mogle da ne ostave traga na masovnoj svesti pojedinaca. S druge
strane, većina Srba i Crnogoraca našla se u teškim okolnostima zbog okupacije, od gubitka državnosti pa
sve do genocida. Usled toga, opet dolazi do revitalizacije slike o Rusiji kao „zaštitnici“. Ova revitalizacija
išla je paralelno sa daljim razvojem koncepta „Rusije kao protivnika srpskog blagostanja“ kod određenih
delova društva. Usled komplikovanog i vešeslojnog građanskog rata u Jugoslaviji, različite frome
imaginarnih prestava o Rusiji nijansirale su se do pojave posebnih „proruskih i prosovjetskih stereotipa“,
„antisovjetskih i u isto vreme i antiruskih koncepata“, „antisovjetskih i u isto vreme rusofilskih“ pa čak i
„antiruskih i u isto vreme prokomunističkih stavova“. Ova podeljenost srpskog građanskog društva, uz
određene premutacije, doživela je naše doba.
U većini zemalja bivše Jugoslavije, vladajuće elite, pa i širi društveni slojevi, uspeli su da prepoznaju u
Rusiji ne političkog protivnika ili saveznika već ekonomskog partnera, čije tržište i investicioni potencijali
mogu da se iskoriste na uzajamnu korist, bez ikakvih političkih konsekvenci i uplitanja tradicionalnih
mitova i stereotipa, i bez odstupanja od čvrste evroatlanske orijentacije. Na ovaj put u poslednje vreme,
1) Mr Aleksej Timofejev je doktorant Filozofskog fakulteta u Beogradu i radi na Institutu za noviju istoriju Srbije.
2) Ровински П.А., Записи о Србији : 1868-1869 : (из путникових бележака), Нови Сад, 1994; Русские о Сербии и сербах. Под.
ред.Шемякин А.Л., Спб., 2006
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
19
ima priliku da izađe i Srbija, u kojoj se pak i danas oseća, u odnosu prema Rusima i Rusiji, teret čvrstih
mitoloških konstrukcija vezanih za fobije ili simpatije pojedinaca, njegove familije i okruženja. Formule:
„otac me stavio u krilo i pričao o Rusiji“ ili „deda mi je zavetovao da se čuvam Rusa“, i danas mogu da se
čuju u neformalnim razgovorima iz usta brojnih stanovnika Srbije.
U „simpatijama“ i „fobijama“ naroda Zapadnog Balkana vezanim za Rusiju možemo da izdvojimo
glavnu liniju zabluda – predstavu o nekom „trajnom ruskom odnosu prema Balkanu“. Istorijski gledano,
jedva možemo da govorimo o nekom apsolutnom kontinuitetu ruske spoljne politike na Balkanu ili u
Jugoistočnoj Evropi. Logičnije je da se izdvoji niz posebnih manje povezanih razdoblja u ruskoj spoljnoj
politici kada je dolazilo do neprekidnog praćenja nekih pojedinačnih zacrtanih kurseva.
Prvo razdoblje ruske politike na Balkanu. Uslovne granice tog razdoblja možemo da povučemo: od
uspostavljanja ruske države nakon tatarske najezde u 15. veku , do sredine 18. veka. U to doba, istočna
granica Turskog carstva ležala je duboko na istoku, na području savremene Ukrajine. Zbog toga je
prirodno da su se svi pravoslavni narodi pod vlašću „bezbožnih agarjana“ posmatrali kao jedna daleka i
malo poznata periferija pravoslavnog sveta u dubokoj pozadini susedne neprijateljske islamske carevine.
Pomoć, u obliku crkvenih predmeta, odeće i dozvola na prikupljanje novca u Rusiji, davala se u to doba
Srbima i Crnogorcima na osnovu konfesionalne bliskosti. Jezička srodnost mogla je da da samo tehnička
olakšanja u komunikaciji, ali nije se uzimala u obzir u slučaju donošenja nekih odluka. Pomoć, koja se u
to doba pružala pravoslavnom stanovništvu Balkana od strane ruskih crkvenih krugova, nije prevazilazila
granice konfesionalne solidarnosti i humanitarne aktivnosti, i nije imala neku dublju državnu osnovu.
Drugo razdoblje ruske spoljne politike na Balkanu. Dolaskom na vlast Ekaterine II (1762—1796), dolazi do
promene u balkanskoj politici Rusije. Dolazi do formulacije ruskih državnih interesa na Balkanu. Nakon
prvog rusko-turskog rata iz doba Ekaterenie (1768—1774), došlo je do potpisivanja mirovnog ugovora u
Kučuk-Kajnardži. Ovde je Rusija po prvi put zatražila, a Porta priznala, eksluzivno pravo Rusije na „zaštitu
pravoslavnih naroda pod vlašću Porte“, što je pružilo Rusiji mogućnost da se meša u unutrašnje prilike
u Porti u toku čitavog sledećeg veka. Do još većih promena došlo je u toku sledećeg rusko-turskog rata
(1787—1792). Tada je, uz podršku svog savetnika i građanskog supruga Grirorija Potemkina, Ekaterina
II lansirala takozvani „grčki projekat“. Ovde moramo da pomenemo da je „grčki“ u ruskom jeziku sve do
kraja 18. veka značio „balkanski“, a same Grke Rusi su nazivali „Jelenima“ po grčkom samonazivu. Zato je i
ovaj „grčki projekat“ u stvari označavao „balkanski“ projekat. Dakle, radilo se o projektu podele evropske
Turske na dva dela, između Austrije i Rusije. Istočni deo Balkana sa Carigradom morao je da se pretvori
u neku „obnovljenu Vizantijsku imperiju“ vazalnu prema Rusiji i sa unukom Ekaterine Konstantinom na
čelu. Nacrt predloga o podeli bio je iznesen i u pregovorima sa Austrijom 1789. godine. Međutim, usled
smrti naklonjenog ovoj ideji Jozefa II (1790), promotera ove ideje, Grigorija Potemkina (1791) i same
Jekaterine (1796), ovaj projekat bio je prekinut, a sam rat, iako pobedonosan, nije doneo nekih promena
na političkoj mapi Balkana. Interesantno je da je Zapadni Balkan bio ostavljen van ruske interesne sfere
čak i u najspektakularnijem obliku ruskih ekspanzionističkih apetita ocrtanom u „grčkom projektu“.
Logika rusko-turskih ratova vodila je tome da je uskoro, u toku narednog rusko-turskog rata (1806—
1812), došlo i do kopnenog dolaska ruskih trupa na granice Zapadnog Balkana. Ovi događaji poklopili su
se sa Prvim srpskim usntakom. Već u ovom prvom dodiru možemo da naziremo „modus vivendi“ koji će
pratiti ponašanje Rusije u zapadnom delu Balkanskog polustorva, a pre svega u Srbiji, od tada pa nadalje.
Moskva nema ambicija da uključi ovaj prostor u sastav Imperije. Zvučale su molbe rukovodilaca ustanka
za uključivanje Srbije u sastav „Ruske imperije“ motivisane nadom da će ovo povećati zainteresovanost
Rusije za sudbinu Srba3. Međutim, Rusija nije imala ambiciju da uključi u svoj sastav ratobornu i
siromašnu pokrajinu u centru Balkanskog poluostrova, opkoljenu sa svih strana snažnjim i ne baš
prijateljski raspoloženim imperijama. Rusija je videla u Srbima samo „pravoslavne hrišćane“ i maksimum
koji je mogla da ponudi bila ja briga o njihovom statusu u okviru strane imperije. Ova briga bila je
drugorazredno pitanje u slučaju kada bi došlo do direktne pretnje po interese same Rusije. Bukureški
mir (1812), Akermanski ugovor (1826) i Adrijanopoljski mir (1829) dosledno su , između drugih zahteva
Rusije, fiksirali obavezu Turske da čuva pravo Srba na autonomiju. I Turska, pod pretnjom ruskog oružja,
3) Moramo da pomenemo da su se ovi kontakti ostvarivali paralelno uz kontakte sa Francuskom i Austrijom koje su dobijale
slične ponude.
20
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
svaki put je prava Srba na autonomiju morala da prizna. Definitivno, ovaj put bio je završen 1878, kada je
Turska morala da prizna nezavisnost Srbije. Međutim, i 1878. na kraju ovog puta, kao i 1812. na početku
ovog puta, interesi Imperije imali su primat, i, ako su interesi Srba ili nekih drugih „štićenika“ dolazili sa
njima u konflikt, morali su da budu potisnuti. Uostalom, ova logika odnosa velikih sila i njihovih malih
saveznika tipična je u svim vremenima.
Veoma je teško da čvrsto odredimo šta je bilo u osnovi ove „odbrane pravoslavnih hrišćana“, i to ne samo
Srba, već i Grka, Bugara, Crnogoraca i dr. Da li se ovde radilo samo o perfidnom načinu slablenja Turske
(a kasnije i Austrije)? Veoma je verovatno da je ova motivacija imala dominantni značaj. Ne možemo
da tvrdimo, čak i u slučaju istočnog dela Balkanskog poluostrova, da se radilo o potencijalnoj pripremi
tla za neku dalju ekspanziju. Valahija i Bugarska u 18. i 19. veku, u različito vreme, nalazile su se u ulozi
teritorija pod privremenom ruskom okupacijom. Međutim, nikad ni u jednom ruskom ili stranom arhivu
nije pronađen dokumenat koji bi pokazivao želju Rusije za trajnošću ove okupacije. Ruska okupaciona
administracija na Balkanu nikada nije gradila veće vojne objekte, utvrđenja ili pruge (kao što je Rusija
radila naprimer na Kavkazu) , što nam daje mogućnost da negiramo ovu drugu predpostavku. Kao treću
moguću motivaciju možemo da iznesemo i to da je Rusija, sve do sloma imperije 1917, predstavljala
ne samo apsolutnu monarhiju već i neku vrstu „pravoslavne teokratije“. Uloga pravoslavne crkve bila je
izuzetno velika, kao i nivo religijske motivacije ne samo kod širih društvenih slojeva već i kod vladajućih
krugova Rusije. Rusiju carskog doba mogli bismo da uporedimo sa nekom vrstom savremene Saudijske
Arabije, zemlje koja pruža podršku istovernicima u svetu ne samo zbog ekomskih i političkih već i zbog
iracionalnih verskih motivacija.
Drugo razdoblje ruske politike na Balkanu završilo se potpunim neuspehom, ako bismo ga posmatrali
kao pokušaj ekspanzije. Međutim, ako ga posmatramo kao pokušaj stvaranja nezavisnih pravoslavnih
država na Balkanu, prijateljskih prema Rusiji, moramo da kažemo da su ovi ciljevi bili skoro potpuno
ostvareni. Događaji Prvog balkanskog rata, kada su nekadašnji „štićenici“ Rusije presudili osmanskoj
dominaciji u Evropi, mogu da se posmatraju kao trijumf ove politike. Još jedna od osobina ruske politike
tog doba na Balkanu bila je skoro potpuno odsustvo ekonomskog pokrića odnosa Rusije prema Balkanu.
Trgovinski presek rusko-srpskih, rusko-bugarskih, rusko-crnogorskih i rusko-grčkih odnosa i njegova
uloga u privrednom balansu ovih zemalja bila je isto tako zanemarljiva početkom dvadesetog kao
i krajem osamnaestog veka. Jedino težnja Rusije da kontroliše moreuze Bosfor i Dardanele može se
donekle povezati sa ekonomskim interesima.
Treće razdoblje ruske spoljne politike na Balkanu. Nakon revolucije i građanskog rata 1917-1921. godine,
Rusija nestaje sa političke karte sveta i država dobija naziv-skraćenicu – SSSR. Nova država koja je bila
formirana sprovodi svoju apsolutno nepovezanu sa prethodnim periodom politiku na Balkanu. Kao
primer ove potpuno drugačije politike, možemo da navedemo sovjetsku ratnu pomoć Turskoj u borbi
protiv Grka, koju je mlada sovjetska država pružala Ataturku u oružju i vojnim specijalistima za vreme
grčko-turskog rata (1919-1922) .
Ovu politiku trećeg „sovjetskog“ doba moramo da podelimo na nekoliko podrazdoblja, jer se sovjetska
spoljna politika u to doba, pa i prema Zapadnom Balkanu, nekoliko puta menjala i to temeljno.
Prvo takvo podrazdoblje povezano je sa radom Kominterne – međunarodne organizacije sa centrom u
Moskvi i sa željom da se ostvari neka „svetska revolucija“. Usled političkih promena, došlo je do potpunog
sloma u tradicionim shvatanjima širih ruskih društvenih slojeva o Balkanu i balkanskim narodima. Kritika
svega što je radio „prokleti carizam“ dovela je i do poptunog negiranja svih koraka i veza koje su uspele da
se uspostave između Rusije i pravoslavnih naroda Balkanskog poluostrva. Tome je doprinela i hajka protiv
akademske slavistike ,promena kadra u diplomatiji i vladajućoj birokratiji uopšte. Bitnu ulogu u ovom
svesnom uspavljivanju svesti naroda o postojanju Balkana imala je i relativno povoljna klima po ruske
političke emigrante i vatrene neprijatelje boljševika, koja se formirala u zemljama Balkana, a pre svega
u Jugoslaviji i Bugarskoj, u međuratnom razdoblju. Jugoslavija je prednjačila u tome, a čak nije imala
ni diplomatske odnose sa SSSR-om sve do 1940. godine. Pozicija Kominterne nije bila nimalo mekša.
„Jugoslavija – tamnica naroda“, a „velikosrpski šovinisti – ugnjetači potlačenih Makedonaca, Hrvata,
Albanaca, Crnogoraca, Mađara, Nemaca i Italjiana“. Kasnije, usled dolaska Hitlera na vlast u Nemačkoj
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
21
,i jačanja vlasti Staljina u SSSR-u, Kominterna je umekšala svoju oštrinu. Došlo je i do korekcije stavova
o Jugoslaviji. Kominterna više nije iznosila tvrdnje o veštačkoj versajskoj tvorevini, već samo o potrebi
za federalizacijom Jugoslavije kao države. Posle izbijanja Drugog svetskog rata, bili su uspostavljeni i
sovjetsko-jugoslovenski odnosi (u leto 1940.). Međutim, ovo otopljavanje odnosa nije značilo i prekid
sovjetskih pokušaja da se po svaku cenu odgodi Hitlerov neizbežan napad na SSSR. Neutralnost SSSR-a
nije bila prekinuta ni nakon munjevitog uništavanja Jugoslavije od strane Vermahta. Usled napada
Nemačke na SSSR, došlo je do aktivizacije kadrova KPJ posebno pripremljenjih u školama i kursevima
Kominterne i početka partizanskog rata, koji se pretvorio u Građanski rat.
Drugo kratko ali veoma bitno podrazdoblje sovjetske spoljne politike na Zapadnom Balkanu počelo je u
jesen 1944, usled dolaska u Srbiju sovjetskih trupa koje su oslobodile Srbiju od Nemaca. Instalirali su u
Beogradu okrutnu partizansku vlast. Od tada, pa do 1948,na vlasti u Jugoslaviji nalazio se jedan prema
Moskvi vazalni režim. Koreni ovog stanja ležali su u ranijim dogovorima između Staljina, Ruzvelta i
Čerčila. Međutim, ovde opet mora da se izdvoji relativno mali značaj zapadnobalkanskog regiona na
mapi moskovskih interesa. Veoma je indikativna lakoća sa kojom je Staljin prihvatio Čerčilovo „fiftififti“ u definisanju budućnosti Jugoslavije. Manje je poznato, ali nakon uvida u otvorene sovjetske
arhive očigledno, kako lako je Staljin odustao od Jugoslavije nakon konflikta 1948. Iako granične čarke
i provokacije nisu bili zanemarljive, Moskva pak nikada nije ozbiljno razmatrala opciju vojno-policijskog
povratka Jugoslavije pod svoju kontrolu. Bilo bi pogrešno smatrati zanemrljivim ovo kratko ali veoma
intenzivno doba sovjetskog sizereniteta u Jugoslaviji za unutrašnje prilike u zemlji. Tragovi ovih kontakta
ostali su uočljivi u Srbiji sve do kraja 90-tih godina, na najrazličitijim nivoima: od izgleda oficirskih vojnih
knjižica, do udžbenika istorije Starog Veka. Ovo kratko podrazdoblje zanimljivo je i po tome što je po
prvi put došlo do pokušaja određene ekonomske ekspanzije Moskve na Zapadnom Balkanu. Doduše,
u uslovima komandno-administrativne socijalističke privrede, ova ekspanzija imala je relativno nasilan
karakter. Prvi i poslednji put u istoriji ruskih i sovjetskih akcija na području zapadnog Balkana, došlo je i
do snažne kulturne ekspanzije, koja je, za razliku od ekonomskih pokušaja, ostavila u kasnijem vremenu
nešto više tragova.
Od pogoršavanja odnosa 1948, pa sve do pada SSSR-a, možemo da izdvojimo treće podrazdoblje u politici
SSSR-a prema Jugoslaviji. Odnosi između Moskve i Beograda tog doba bazirali su se na blokovskoj podeli
u kojoj Jugoslavija nije bila na strani SSSR-a (na primer za vreme Mađarske krize 1956, Čehoslovačke krize
1968, za vreme događaja u Afganistanu i Poljskoj). Indikativno je to da se u vojnim pravilima i vežbama
JNA spremala da brani zemlju i od plavih strelica nacrtanih sa zapadne strane zemlje i od crvenih strelica
uperenih sa istoka. Tek sedamdesetih godina, sa popuštanjem osećaja ugroženosti kod jugoslovenskog
establišmenta, došlo je do jačanja sovjetsko-jugoslovenskih ekonomskih i kulturnih veza. Međutim, ovo
jačanje nije imalo dominantan karakter i u svakom slučaju imalo je sekundarni karakter, ne samo za SSSR
već i za Jugoslaviju, ekonomski i kulturno vezanu za zemlje Zapadne Evrope, pre svega Nemačku. Veoma
indikativna je statistika srpskog izvoza i uvoza za 1991. godinu. Izvoz SFRJ 1991. vredeo je 13,8 mlrd USD
(deo Srbije - 4,5 mlrd USD), a uvoz - 14,8 mlrd USD (Srbija - 5,2 mlrd USD). Osnovni potraživač srpskog
izvoza bila je Nemačka (1,1 mlrd USD) i tek nakon nje - SSSR (0,8 mlrd USD)4. Nemačka je bila i glavni
izvoznik robe u Srbiju (1,9 mlrd USD) u poređenju sa 0,7 mlrd USD sovjetske robe. U kulturnom kontaktu,
moderna produkcija kulture SSSR-a (muzika i film), iako prisutna u Jugoslaviji, nije mogla da se takmiči
sa modernom zapadnoevropskom i američkom kulturnom ekspanzijom koja je potpuno poplavila
socijalističku Jugoslaviju.
Četvrto razdoblje ruske spoljne politike na Balkanu. Usled pada komunističke ideologije i nestanka SSSR i
SFRJ, došlo je do novog zaokreta u istoriji ruske spoljne politike na Balkanu. Ovo poslednje savremeno
razdoblje ruskih spoljno političkih mera na Balkanu zaslužuje jedno posebno istraživanje5. Možemo
da iznesemo nekolikoglavnihsmernica ove politike. Rusija od 1991, pa sve do danas nema posebnih,
zvaničnih političkih ciljeva na Balkanu. Sve od 1991. do 2009, Rusija nijednom nije personificirala svoje
saveznike u političkim elitama ni u jednoj zemlji Zapadnog Balkana. Investicija ruskih tajkuna u značajne
4) Ekonomske sankcije i li vojno mešanje Nezavisimaya gazeta 18 juna 1992.g. (Экономические санкции или военное
вмешательство//Независимая газ. - 1992. - 18 июня).
5) Vidi naprimer relativno staro, ali metodološki ispravno Rusija na Balkanu (Россия на Балканах. Науч. доклады / Моск. Центр
Карнеги; Вып. 8, Москва, 1996).
22
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
lokalne medije u zemljama Zapadnog Balkana skoro da nije ni bilo. Ni u Srbiji, niti u Crnoj Gori, da ne
govorimo već o drugim zemljama Zapadnog Balkana, nijedna novina ili TV stanica nije se pretvorila u
dosledan glasnik nekog „posebnog ruskog pogleda“, iako postoje više primera „markiranih“ medija druge
orijentacije u svim zemljama regiona.
Jedinstveni slučaj doslednog ispoljavanja posebnog stava od strane ruske zvanične politike za sada jeste
primer statusa Kosova. Ipak, i sad, kao i devedesetih godina, osnovni vidljiv cilj nije neki realni rezultat
u samom regionu, već potreba ispoljavanja određene „spoljnopolitičke poruke“ partnerima na velikoj i
dalekoj od Balkana političkoj pozornici. Devedesetih,poruka je zvučala kao: „mir po svaku cenu“, a ove
decenije: „mir ali bi bilo dobro da nas poštujete“. Danas se Balkan nalazi van ruske definisane interesne
političke sfere i ovde su prisutni samo ekonomski interesi Rusije, mahom vezani za privatne poslovne
projekte, bez veće državne podrške. Jedini izuzetak jesu projekti vezani za energetski sektor. Bez obzira
na sav značaj po region, i bez obzira na snažnu rusku institucionalnu potporu, i ovi projekti nisu usmereni
na postignuće nekih većih rezultata u regionu, već su u značajnijoj meri upućeni na postizanje određenih
ekonomskih ciljeva Rusije u EU. Teško je govoriti o nekom iole bitnom kulturnom prisustvu Rusije u
regionu. Nivo aktivnosti ruskih kulturnih centara daleko zaostaje za sličnim američkim, nemačkim,
španskim i francuskim insitucijama. Čak i masovno prisustvo ruskih turista u Crnoj Gori slabo se oseća van
hotelijersko-ugostiteljskih objekata namenjenih dočeku gostiju iz Rusije. Rusija, nastala posle raspada
SSSR-a, definitivno je prihvatila na Zapadnom Balkanu ulogu krupne i razvijene države koja ima svoje
ekonomske interese, ali nema ambicija ili kapaciteta velike sile. Višekratnim ponavljanjem da nema
ništa protiv evropskih integracija Srbije (ili drugih zemalja regiona), Rusija je težila da pokaže odsustvo
nekih vlastitih političkih ambicija u regionu. Ni atlanske integracije regiona savremena zvanična Rusija
nijednom nije kritikovala dosledno i čvrsto kao što je imala priliku da kritikuje težnju ka pristupanju NATO
bivših sovjetskih republika. Spada u domen mitova i navodna prisnost ruskih veza sa Srbijom. Odnosi
sa Crnom Gorom, Bosnom i Hrvatskom nisu gori, ako nisu bolji, od onih koji su se uspostavili između
Moskve i Beograda. O tome veoma dobro svedoče ne samo izjave ruskih ambasadora u ovim zemljama
već i isti nivo viznih olakšica koje su dobili u Rusiji državljani ne samo Srbije već i Hrvatske, Crne Gore ili
Bosne . Ponekad odnosi drugih ,,eks-Yu» republika sa Rusijom imaju čak i veću prisnost nego na ruskosrpskoj relaciji. U tom kontekstu možemo da pomenemo pozitivniju klimu za ruske investicije u Crnoj
Gori, hrvatsko priznanje svojih državljana ruskog porekla zvaničnom nacionalnom manjinom i neke
druge pojave.
Generalno gledano, bilo bi pogrešno tvrditi da je postojala neka stalna i neprekidna politika Moskve na
Balkanu. Međutim, isto tako bilo bi preterano tvrditi da nova razdoblja u ruskoj politici na Balkanu nisu
imala nikakvih veza sa prethodnim razdobljima. Četiri izdvojena razdoblja u ruskoj spoljnoj politici na
Balkanu donosila su veoma bitne promene. Mešanje ruskih spoljnopolitičkih interesa u zapadnom delu
Balkanskog poluostrva iz različitih razdoblja, vodilo je i vodi stvaranju različitih „rusofilskih“ i „rusofobskih“
mitova. Još jedan izvor ovih mitova jesu brojne „teorije zavera“: o navodnoj umešanosti Rusije u državne
udare u Srbiji, 29. maja 1903. ili 27. marta 1941, o tome da „Tito nije bio Hrvat već ruski enkevedejac“ ili
o tome da je „pokojni S.Milošević bio saveznik zvanične Rusije“. U najmodernije „teorije zavere“ spada
navodna želja Rusije da dobije neku vojnu bazu u Crnoj Gori ili u Srbiji. Ove vanekonomske teorije i
objašnjenja stvaraju jedan specifičan odnos prema krupnim ruskim investicijama u Srbiji. Simptomatično
je i apokaliptično prikazivanje u srpskim medijima zahlađenja odnosa između SAD-a i Rusije, pri kraju
mandata prethodnog predsednika SAD-a, kao nekog uvoda u nuklearni Armagedon. Ove „teorije zavere“
dobijaju različitu obojenost u zavisnosti od toga da li analitičar, novinar ili obični govornik u kafani deli
„fobije“ ili „filije“ prema Rusiji. Ni jedno, ni drugo ne pomaže stabilizaciji Zapadnog Balkana kao jedne
evropske regije koja ranije ili kasnije mora da prođe put evroatlanske integracije do kraja. Na kraju krajeva,
ovi mitovi ne služe niti interesima EU niti interesima Rusije u zemljama Zapadnog Balkana. U okviru ovih
mitova nema mesta za racionalno razmišljanje, ni za viziju globalne i veoma čvrsto uzajamno povezane
savremene svetske privrede.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
23
24
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Rusko-srpsko strateško partnerstvo: sadržina i domašaj
Žarko N. Petrović1
Uvod
Sa jednim od tri2, odnosno četiri3, stuba svoje spoljne politike – Ruskom Federacijom, Srbija ima
intenzivne odnose od 2007. godine. Najvidljiviji aspekt bilateralnih odnosa, pored gradnje Južnog
toka, odnosno celokupne saradnje u energetici, jeste zajednički pogled na pitanje statusa Autonomne
Pokrajine Kosova i Metohije. Ovo pitanje je pokrenulo i druga pitanja značajna sa aspekta međunarodnog
prava i međunarodnih odnosa. Na primer, od avgustovske krize u Gruziji 2008. godine, Srbija se nijednom
nije pridružila Evropskoj uniji u njenoj poziciji na sednicama Stalnog saveta OEBS-a.4 Isto tako, Srbija
je glasala protiv rezolucije Generalne skupštine Ujedinjenih nacija o pravu izbeglica (interno raseljenih
lica) na povratak u Abhaziju.5 Pored toga, Srbija se sa „simpatijama“6, odnosno „razumevanjem“,7 odnosi
prema inicijativi ruskog predsednika Medvedeva o zaključenju novog Ugovora o bezbednosti u Evropi.
Ove usklađene pozicije govore o tome da postoji jasna koordinacija, razumevanje, pa čak i strategija
zajedničkih nastupa na međunarodnom nivou, između vlasti Republike Srbije i Ruske Federacije, kako po
pitanju statusa Kosova tako i po drugim međunarodnim pitanjima.8 Ovu intenzivnu političku saradnju
svakako treba posmatrati u kontekstu integracija Srbije u njen „prvi stub“ – Evropsku uniju. Na primer, u
Izveštaju o napretku za 2008. godinu9, Evropska komisija je jasno rekla da u sprovođenju naftno-gasnog
aranžmana sa Rusijom Srbija mora da pazi da se poštuju odredbe Ugovora o energetskoj zajednici, koji je
deo evropskih integracionih procesa Srbije.10 Ovo je jasan signal da Evropa od Srbije očekuje ponašanje
u skladu sa pravilima „kluba“ u koji Srbija želi da uđe, odnosno da ona nije protiv saradnje sa Rusijom sve
dok je ta saradnja u okviru evropskih pravila.
Opšti zaključak je da je ovaj „ruski stub“ srpske spoljne politike sve jači. Iako se njegova čvrstoća još uvek
ne može uporediti sa čvrstoćom stuba koji se zove Evropska unija, s obzirom na to da, prema podacima
Republičkog statističkog zavoda Srbije, više od polovine ukupne spoljnotrgovinske robne razmene Srbije
1) Žarko N. Petrović, Mst, je direktor istraživanja ISAC Fonda. Godine 2008. i 2009. autor je bio politički savetnik u Misiji OEBS-a u Gruziji (do prestanka aktivnosti te misije). Stavovi izneti u ovom tekstu su isključivo autorovi, zasnovani na javnim podacima, i ne odražavaju
stavove Republike Srbije, OEBS-a kao organizacije ili bilo koje druge njene države učesnice.
44) Evropska unija, Sjedinjene Američke Države i Ruska Federacija čine „tri stuba“ na kojima počiva srpska spoljna politika Ova tri
stuba, i ranije pomenuta u istupanjima srpskih zvaničnika, bili su poslednji put jasno formulisani u obraćanju predsednika Tadića
srpskim ambasadorima u januaru 2009. godine. Tadić: „EU najvažniji cilj“ 12. januar 2009, dostupno na: http://www.b92.net/info/
vesti/index.php?yyyy=2009&mm=01&dd=12&nav_category=11&version=print
3) Prilikom poslednje posete predsednika Tadića Kini, on je govorio o tome da je i Kina jedan od stubova srpske spoljne politike.
Intervju predsednika Republike Srbije Borisa Tadića „Politici“, Tadić: Kina strateški partner Srbije, dostupno na: http://www.politika.
rs/rubrike/Politika/Tadic-Kina-strateshki-partner-Srbije.lt.html
4) EU ima zajednički stav u vezi sa pitanjima gruzijsko-ruskog sukoba u avgustu 2008. godine. i predsedavajuća država EU iznosi
taj stav na sednicama Stalnog saveta OEBS-a u Beču. Susedi Srbije, Crna Gora i Makedonija, redovno se pridružuju stavu EU.
5) Rezolucija Generalne skupštine UN GA/10708, 15. maj 2008, dostupno na: http://www.un.org/News/Press/docs//2008/
ga10708.doc.htm
6) Intervju stalnog predstavnika Rusije u OEBS-u, V.I. Voronkova, Rosijskaja gazeta, 20. avgust 2008, dostupno na: http://www.
mid.ru/Brp_4.nsf/arh/62547841B1A28DDCC32574AB0055AC1B?OpenDocument
7) Stenogram izjava i odgovora na pitanja medija Ministra spoljnih poslova Rusije S.V. Lavrova na zajedničkoj pres konferenciji
o rezultatima pregovora s ministrom spoljnih poslova Srbije, V. Jeremićem, Moskva 20. februara 2009. godine. (Стенограмма
выступления и ответов на вопросы СМИ Министра иностранных дел России С.В.Лаврова на совместной прессконференции по итогам переговоров с Министром иностранных дел Сербии В.Еремичем, Москва, 20 февраля 2009 года),
dostupno na: http://www.mid.ru/brp_4.nsf/0/B38351266782BAE6C32575670037ABC8
8) Video konferencije za štampu ministara Lavrova i Jeremića, gde je ministar Jeremić govorio o ovoj strategiji, dostupno na:
http://www.mid.ru/brp_4.nsf/clndr?OpenView&query=21.2.2009&Lang=%D0%D3%D1%D1%CA%C8%C9
9) Brussels, 05.11.2008, SEC(2008) 2698 final, dostupan na:
http://ec.europa.eu/enlargement/pdf/press_corner/key-documents/reports_nov_2008/serbia_progress_report_en.pdf
10) Ugovor je potpisan 25. oktobra 2005. godine u Atini, ratifikovan je od strane nadležnog organa RS 19. jula 2006. godine, a
stupio je na snagu 1. jula 2006. godine. Službeni glasnik RS, broj 62/2006 od 19/07/2006
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
25
otpada na EU 11, on dobija i na snazi i na značaju. Naime, od 2004. godine naovamo vrednost trgovinske
razmene sa Rusijom je u konstantnom porastu. Srbija najviše uvozi iz Rusije, u vrednosti od gotovo
milijardu dolara godišnje, i to su uglavnom rezultati uvoza energenata. Sa druge strane, u Rusiju izvozi
uglavnom lekove, poluproizvode i nešto hrane.12
U ovom pregledu biće analizirana pitanja vezana za rusku podršku Srbiji u vezi sa pitanjem statusa Kosova
i povratnu spregu koju Rusija očekuje od Srbije na političkom i ekonomskom planu.
Pregled se neće baviti ekonomskim pitanjima posebno, ali će ih dotaći kako bi ukazao na njihov značaj
u sklopu političkih odnosa. Osnovna teza je da je politička saradnja, odnosno „strateško partnerstvo“
između Rusije i Srbije, onako kako je postavljeno, za Srbiju nepovoljno, jer ne uzima u dovoljnoj meri u
obzir prioritete evropskih integracija Srbije. Pored toga, politika Srbije prema Rusiji, postavljena na ovaj
način pre svega zbog ruske podrške statusu Kosova, mora da uzme u obzir činjenicu da ruska podrška
u vezi sa pitanjem statusa Kosova nema odlučujući uticaj na rešenje ovog pitanja. Takođe, činjenica da
Rusija ima različit stav u odnosu na gruzijske provincije, od onog koji ona ima u vezi sa Kosovom, baca
senku na politiku podrške principu teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije. Usled toga, može se reći
da bi, u okviru spoljno-političkih prioriteta Srbije, integracija u EU trebalo da ima centralno mesto, dok je
saradnja sa Rusijom bilateralno pitanje, koje integraciju ne bi smelo da ugrožava ni u jednom trenutku.
Prava mera saradnje između Srbije i Rusije je „praktična – dvostrana saradnja“13, koja ne sme da ugrozi
evropsku perspektivu Srbije. Ovaj pregled nema, međutim, nameru da sugeriše da postoji plan Rusije
da omete evropske integracije Srbije, niti da sugeriše da je bilo koja analizirana akcija Rusije nelegitimna
sa stanovišta ruskih interesa – onakvih kakve ih vidi samo rusko rukovodstvo. Naprotiv, pregled teži da
pokaže da je odgovornost na srpskom rukovodstvu da ruske inicijative, one koje oslikavaju ruske interese,
treba prihvatati samo ukoliko one ne štete evropskim integracijama Srbije.
Kvalitativni pomak u rusko-srpskim odnosima početkom 2009. godine
Često se ističe da je kvalitativni pomak u bilateralnim odnosima između dve zemlje nastao kada je 25.
januara 2008. godine u Moskvi potpisan Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije
o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede. Srpska strana je, međutim, ratifikovala ovaj sporazum tek 10.
septembra 2008. godine, zakonom koji je na snagu stupio osam dana kasnije. Ovaj sporazum je svoj život
započeo tek prilikom posete predsednika Tadića Moskvi u decembru 2008. godine.
Strateško partnerstvo u energetskoj sferi, koje je najavljeno u januaru 2008. prilikom potpisivanja sporazuma,
u julu iste godine, prilikom posete ministra Vuka Jeremića Moskvi, vratilo se u „praktičnu dvostranu
saradnju“.14 To bi se možda moglo pripisati ruskim nedoumicama u vezi sa zastojem u ratifikaciji Naftnogasnog sporazuma iz januara 2008. godine. Sastanak Borisa Tadića i Sergeja Lavrova u Njujorku, pred
zasedanje Generalne skupštine UN u septembru 2008, i ruska aktivna podrška izglasavanju rezolucije
ovog tela, kojom se traži savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde u vezi sa jednostranim
proglašenjem nezavisnosti Kosova, ipak su unapredili ovu saradnju. Prilikom decembarske posete
predsednika Tadića Moskvi oba predsednika su javno, pred svoj sastanak, pomenula «strateške odnose»
između Srbije i Rusije.15 Posle ove posete postalo je jasno da vlasti Srbije imaju ozbiljne namere u pogledu
naftno-gasnog aranžmana i da su „tvrde“ po pitanju nepristanka na promenu statusa Kosova. Ovom
posetom je, dakle, zaista utrt put strateškim odnosima između dve zemlje, ali tek pošto su oba ova pitanja
jasno utvrđena i zacrtana u odnosima između dve zemlje.
11) Republički zavod za statistiku, podaci dostupni na: http://webrzs.stat.gov.rs/axd/index1.php?SifraVesti=356&Link=
12) ibid http://webrzs.stat.gov.rs/axd/spoljna/index1.php
13) Intervju Zvaničnog predstavnika ruskog Ministarstva spoljnih poslova Andreja Nesterenko u vezi sa predstojećom posetom
ministra spoljnih poslova Srbije V. Jeremića, 16 jul 2008, na ruskom dostupno na: http://www.mid.ru/Brp_4.nsf/arh/6319B2237D5
B4F40C325748800295D18?OpenDocument
14) ibid
15) Početak sastanka s predsednikom Srbije Tadićem, 24. decembra 2008. godine, na ruskom jeziku dostupno na http://www.
kremlin.ru/text/appears/2008/12/210958.shtml
26
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Prilikom posete ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića Rusiji, 20. februara 2009, ministar spoljnih
poslova Rusije Sergej Lavrov je na konferenciji za štampu posle razgovora opisao stanje odnosa između
Srbije i Rusije kao obostranu zainteresovanost za građenje strateškog partnerstva. Pre Jeremićeve posete
Moskvi, 19. februara 2009, zvanični predstavnik Ministarstva spoljnih poslova Rusije Andrej Nesterenko
rekao je da je radna poseta u skladu sa dogovorom o produženju intenzivnih rusko-srpskih kontakata na
visokom političkom nivou u cilju razvoja projekata dvostrane saradnje, koordinacije pristupa i diplomatskih
napora u međunarodnim problemima.16 Ovi su, prema Nesterenku, upravljeni na pravljenje strateškog
partnerstva. Ruska podrška srpskoj politici u vezi sa pitanjem statusa Kosova i strategija zajedničkih
nastupa na međunarodnom planu podrazumevaju i zajedničke nastupe u vezi i sa drugim pitanjima na
međunarodnom planu. Na primer, prilikom posete ministra Jeremića Moskvi, 20. februara 2009, ministar
Lavrov se zahvalio srpskom kolegi na zainteresovanom pristupu Srbije ruskoj inicijativi o zaključenju novog
Ugovora o bezbednosti u Evropi.17 Prilikom njihovog razgovora na neformalnom Ministarskom savetu
na Krfu, potvrđena je obostrana spremnost Rusije i Srbije ka tesnoj koordinaciji napora po ključnim
međunarodnim pitanjima, uključujući problem Kosova.18
Međutim, pre prolećne posete ministra Jeremića, ruski zvaničnici i kada su govorili o strateškom
partnerstvu između Rusije i Srbije, govorili su o strateškom partnerstvu u energetskoj sferi (istina, koristeći
nekoliko različitih termina). Pitanje je, dakle, šta je to što je strateško partnerstvo u gorivno-energetskoj sferi19
pretvorilo u strateško partnerstvo između Rusije i Srbije? U izjavama ruskih zvaničnika prilikom ove radne
posete srpskog ministra nije više bilo prethodnog kvalifikativa „strateškog partnerstva u energetici“, koji
je određivao stanje odnosa između Srbije i Rusije do tada. Taj kvalifikativ je postojao i tokom razgovora
između Lavrova i Jeremića na Ministarskom savetu u Helsinkiju20 i prilikom prethodnih kontakata između
ruskih i srpskih zvaničnika.21 Na posletku, poseta predsednika Medvedeva Srbiji, najavljena za 20.
oktobar 2009. kao prvorazredan politički događaj, takođe je usmerena na to da se utvrde orijentiri za dalje
učvršćivanje strateškog partnerstva.22
Odnosi između Rusije i Srbije su se u 2009. intenzivirali i podigli na nivo na kojem nisu bili decenijama.
Kontakti i saradnja postoje u privredi, ekonomiji i u vojno-političkoj sferi. Potpisivanjem sporazuma o
izgradnji srpskog dela gasovoda„Južni tok“ i prodajom NIS-a, te planovima za izgradnju i osavremenjivanje
podzemnog skladišta gasa „Banatski dvor“, uz sve ocene da je reč o političkim dogovorima, ova saradnja
je uobličena na način da oslika ne samo srpske interese u vezi sa Kosovom, već i mnoge ruske interese.
Istovremeno, drugi primeri takođe govore u prilog ovoj oceni. Lista proizvoda na koje se ne plaća ili se
plaća manja carina u Ugovoru o slobodnoj trgovini je proširena.23 Pored Moskovske banke očekuje se
ulazak većih ruskih banaka u Srbiju, kao što je Gazprom banka, što će olakšati uslove za širenje ruskog
16) Intervju zvaničnog predstavnika ruskog Ministarstva spoljnih poslova Andreja Nesterenka u vezi sa predstojećom posetom
ministra spoljnih poslova Srbije V. Jeremića, 19 februara 2009.godine, na ruskom jeziku dostupno na http://www.mid.ru/Brp_4.
nsf/arh/342FA6A377E5EA48C3257562004EDC0A?OpenDocument
17) Stenogram izjava i odgovora na pitanja medija ministra spoljnih poslova Rusije, Sergeja Lavrova, na zajedničkoj konferenciji
za štampu sa ministrom spoljnih poslova Srbije ,Vukom Jeremićem, na ruskom dostupno na: http://www.mid.ru/brp_4.nsf/0/
B38351266782BAE6C32575670037ABC8
18) O razgovoru ministara Lavrova i Jeremića na Krfu, 29. juna 2009. godine na ruskom dostupno na: http://www.mid.ru/Brp_4.
nsf/arh/4E76296504640C9AC32575E4004E07F9?OpenDocument
19) Predsednik Rusije Vladimir Putin, prilikom potpisivanja Naftno-gasnog sporazuma 25. januara 2008. godine, dostupno na na
ruskom jeziku: http://www.kremlin.ru/appears/2008/01/25/2006_type63377type63380_158116.shtml
20) Razgovor između Lavrova i Jeremića u Helsinkiju, dostupno na ruskom jeziku na: http://www.mid.ru/brp_4.nsf/0/B1C55C0EC386A565C32575150068BCC6
21) Lavrov – Tadić, 25. septembra 2008. godine u Njujorku na zasedanju GS UN, O sastanku ministra Lavrova sa Tadićem,
dostupno na ruskom jeziku na: http://www.mid.ru/Brp_4.nsf/arh/7CE4EDBF6A43E661C32574CF002059C3?OpenDocument ().
22) Telefonski razgovor između predsednika Medvedeva i Tadića, dostupno na ruskom jeziku na: http://www.kremlin.ru/sdocs/
news.shtml?day=5&month=08&year=2009&Submit.x=3&Submit.y=6&value_from=&value_to=&date=&stype=&dayRequired=no
&day_enable=true#
23) Ratifikovan Sl. list SRJ - Međunarodni ugovori”, br. 1/2001. U skladu sa članom 4. stav 2. Sporazuma između Savezne vlade
Savezne Republike Jugoslavije i Vlade Ruske Federacije o slobodnoj trgovini između Savezne Republike Jugoslavije i Ruske
Federacije, kojim je predviđeno da će strane ugovornice svake godine usaglašavati izuzetke iz režima predviđenog u članu 1
ovog sporazuma, koji će se primenjivati na osnovu bilateralnih protokola, koje potpisuju strane ugovornice u skladu sa zakonodavstvom svojih država, na sedmom zasedanju Radne grupe za unapređenje trgovinsko - ekonomske saradnje i usavršavanje
mehanizama trgovine između Republike Srbije i Ruske Federacije, dana 3. aprila 2009. godine u Beogradu je potpisan Protokol
o izuzecima iz režima slobodne trgovine, za koji nije pravno jasno da li podleže novoj ratifikaciji ili će se primenjivati direktno na
osnovu potpisa članova Radne grupe.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
27
biznisa u Srbiji. Srbija je od Rusije zatražila kredit od milijardu američkih dolara, koji se razmatra, a za koji
se smatra da će biti odobren.24 Pored toga, posle dugogodišnjeg odlaganja, trebalo bi da počne remont
Hidroelektrane Đerdap I, koji bi trebalo da sprovede ruska kompanija Silovije Mašini. Od aprila 2009.
godine ruski inženjeri rade na uklanjanju bombi zaostalih iz vremena NATO bombardovanja.25 Takođe,
sprovodi se remont oružja i vojne opreme Vojske Srbije, koja je uglavnom ruskog porekla.
Nameće se zaključak da Rusi nisu do kraja 2008. i ratifikacije Naftno-gasnog sporazuma govorili o
strateškom partnerstvu na isti način na koji su to počeli da čine posle ratifikacije. Takođe, niz prethodno
spomenutih promena je usledio tek pošto su Srbija i Rusija utvrdile osnove svog strateškog partnerstva,
koji nisu mogli da budu samo trgovina, investicije i saradnja po pitanju statusa Kosova, jer je to nešto što
interesuje pre svega Srbiju. Potrebno je bilo naći u osnovi za strateško partnerstvo i ono za šta je Rusija
zainteresovana. Rusija je jasno rekla da to uključuje i saradnju u naftno-gasnoj sferi, pod uslovima koji su
na kraju i dogovoreni, i saradnju na međunarodnom polju. 26 Od tog vremena se zaista može govoriti o
strateškom partnerstvu.
Trenutno se, dakle, mogu izdvojiti tri odrednice strateškog partnerstva između Rusije i Srbije: (1) ruska
podrška srpskoj politici u vezi sa statusom Kosova; (2) koordinacija stavova dveju država u odnosu
na druga međunarodna pitanja; (3) nesmetana realizacija strateških ekonomskih projekata kao što je
projekat Južni tok i celokupni naftno-gasni aranžman između Rusije i Srbije.
Pitanje statusa Kosova: ruska pozicija
Od početka razgovora o statusu Kosova, Rusija je bila na stanovištu da se rešenje mora naći uz saglasnost
obe strane, bez „veštačkih rokova“.27 Proglašenje nezavisnosti je usledilo kada je postalo jasno da Rusija
neće popustiti i da samostalnost Kosova neće dobiti verifikaciju u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Kremlj je uvek isticao podršku politici Srbije u odbrani principa teritorijalnog integriteta i suvereniteta.
Ova podrška je, međutim, u Srbiji često bila tumačena kao podrška i odbrana Srbije, što nikada nije
bila namera ruskih zvaničnika. Ruska pozicija po pitanju statusa Kosova je precizna: Rusija brani princip
suvereniteta i teritorijalnog integriteta, a ne Srbiju kao državu. U odbrani principa, Rusija podržava
sadašnju srpsku politiku u odnosu na status Kosova, ali ne vrši odbranu Srbije. Bilo bi teško zamisliti
situaciju u kojoj bi Rusija pružila bilo kakvu političku ili vojnu pomoć ukoliko bi Srbija pokušala da svoj
teritorijalni integritet na Kosovu brani vojno, ili da ga brani na intenzivnijem političkom nivou (na primer,.
ekonomskim sankcijama u odnosu na Kosovo).
Rusija je još sredinom 2003. godine povukla svoje trupe sa Kosova, uz obrazloženje da bi dalje prisustvo
vojnika samo bilo opravdanje za razvoj koji se kreće u pravcu koji Rusija smatra pogrešnim.28 Ovaj stav
je Rusiju oslobodio odgovornosti da praktično bude uključena u pitanja vezana za status Kosova i
život manjina, a smanjio Rusiji troškove te operacije. Rusija se povukla na nivo rasprave o principima
u međunarodnim telima i bilateralnim i multilateralnim forumima. Ovaj potez je učinjen još pre nego
što je formulisana politika u vezi sa opcijama za budući status Kosova i pre nego što je utvrđen okvir za
nezavisnost Kosova, što je usledilo posle nasilja 17. marta 2004. godine. Tada je, naime, izmenjen dotadašnji
pristup standardi pre statusa u pravac koji je od tog pristupa napravio više slogan nego politiku.29
24) Ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin, dostupno na: http://www.b92.net/info/vesti/index.
php?yyyy=2009&mm=08&dd=06&nav_category=11&nav_id=375064
25) Prema podacima ruskog Ministarstva za vanredne situacije, od 6. aprila do 12. avgusta specijalisti iz Centra za spasilačke
operacije sa posebnim rizikom ovog ministarstva, ispitano je 539 413m2 teritorije, a planira se rad na još 418 000. Nađeno je 177
eksplozivnih naprava, Dostupno na na ruskom jeziku na: http://www.mchs.gov.ru/portal_news/detail.php?ID=22992
26) Još prilikom posete Beogradu, 9. oktobra 2007, Aleksej Miler, prvi čovek Gazproma, rekao je da su „sve naše poslovne saradnje deo jednog složenog projekta, tj. naše učešće u privatizaciji NIS-a smatramo delom strateške saraadnje sa Srbijom“. „Vreme“,
18. oktobar 2007.
27) Russia opposes artificial deadlines for Kosovo settlement, Ria Novosti 17:2521/06/2007. Dostupno na: http://en.rian.ru/russia/20070621/67606516.html
28) Izjave za štampu i odgovori na pitanja o rezultatima sastanka s predsednikom Vlade Srbije, Vojislavom Koštunicom. Tekst na
ruskom dostupan na: http://www.kremlin.ru/text/appears/2004/06/65300.shtml
29) Izveštaj Kai Eide-a, Sveukupni pregled situacije na Kosovu. Dostupan na: http://www.ico-kos.org/?id=6
28
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Ipak, Rusija je zadržala kancelariju u Prištini i aktivnu saradnju sa UNMIK-om, kao i nekoliko policajaca
koji su radili u sastavu UNMIK policije. Takođe, Rusija je bila uključena u konsultacije u vezi sa konačnim
statusom Kosova. Međutim, njen stav da se strane moraju dogovoriti bez rokova nije naišao na podršku
među državama transatlantske zajednice, pre svega u Vašingtonu. Od početka utvrđivanja nezavisnosti
Kosova, Rusija je davala određenu diplomatsku podršku Srbiji, koja je vremenom rasla, što je i dovelo
do odlaganja proglašenja nezavisnosti za neko kratko vreme. Ruska pozicija je sve vreme bila tumačena
neophodnošću uvažavanja međunarodnog prava, Helsinškog završnog akta iz 1975. i principima
suvereniteta i teritorijalnog integriteta.
Međutim, Rusija je do avgusta 2008. prikriveno, a od tada i otvoreno, imala potpuno obrnuti pristup
u slučajevima gruzijskih provincija, Abhazije i Južne Osetije. Naime, posle vojne intervencije 8 – 12.
avgusta i poraza gruzijskih snaga koje su ušle u Južnu Osetiju, kao i njihovog izbacivanja iz Kodorskog
klanca u Abhaziji, Rusija je 26. avgusta 2008. priznala ove dve gruzijske oblasti kao nezavisne države.
Čineći to, Rusija je istakla da je Gruzija počinila zločin verolomnim napadom na Chinvali,30 čime je sama
okončala svoj teritorijalni integritet.31 Pored toga, Gruzija je napala Južnu Osetiju dok su trajali pregovori
pod međunarodnim okriljem (za razliku od Srbije). Ruski argumenti za priznanje ovih dveju provincija
jesu da je to način da se obezbedi sigurnost ovih „republika“. Takođe, mnogi argumenti Rusije u prilog
nezavisnosti Abhazije i Južne Osetije, mutatis mutandis, argumenti su država transatlanske zajednice u
slučaju Kosova, što je jedna vrsta odgovora Rusije na ignorisanje u slučaju Kosova. Suočena sa optužbama
da je nedosledna u svojem tumačenju i primeni međunarodnog prava, s obzirom na to da je po pitanju
Kosova imala sasvim drugačiji stav, Rusija je formulisala da je tačno da se slučajevi Kosova i Abhazije i
Južne Osetije ne mogu uporediti, jer Srbija nije napala Kosovo kao Gruzija Južnu Osetiju, te je slučaj Južne
Osetije sui generis, a ne slučaj Kosova.32 Rečima predsednika Medvedeva:
Naše kolege su mi govorile više nego jednom da je slučaj Kosova jedinstven slučaj, kao što pravnici kažu casus
sui generis. U redu, ako je taj slučaj jedinstven, onda je i ovaj slučaj [Gruzije] takođe jedinstven.33
Dva različita slučaja ili dva standarda za iste slučajeve: Kosovo i gruzijske provincije
Abhazija i Južna Osetija
Rusko rukovodstvo je sve vreme pravilo paralele između slučaja Kosova i odmetnutih gruzijskih
provincija. Za Rusiju, pitanje statusa Kosova i jednostrano proglašenje nezavisnosti priznato od većine
članica transatlanske zajednice bilo je presedan, koji važi i za Abhaziju i Južnu Osetiju. Mnoge države
post-sovjetskog prostora, kao što su Ukrajina, Azerbejdžan, Gruzija, Moldavija, zemlje Centralne Azije,
ne pomišljaju da priznaju Kosovo, ali ni Južnu Osetiju ili Abhaziju. Ovakav stav je suprotan nastojanjima
transatlantske zajednice da dokaže da je slučaj Kosovo sui generis, jedinstven, koji se ne može primeniti
na druge konflikte.34 Upravo je ovaj stav, tretiranja Kosova kao sui generis slučaja, odnosno zanemarivanje
stava Rusije u poslednjih desetak godina u odnosu na Kosovo, ono što je motivisalo Rusiju da stvori novi
sui generis slučaj u Abhaziji i Južnoj Osetiji.
30) Istupanje ambasadora D.E. Tarabina, po posebnim zadacima Ministarstva spoljnih poslova Rusije, na zasedanju prve radne
sesije EKOB OEBS, 23. jun 2009. godine „Pristupi i rad OEBS u oblasti ranog upozoravanja, sprečavanja i regulisanja konflikata,
kriznog regulisanja i postkonfliktnoj rehabilitaciji, Beč, 23. juna 2009. godine na ruskom dostupno na: http://www.mid.ru/Brp_4.
nsf/arh/CE6A9D086155121CC32575E00055A9EA?OpenDocument
31) Vidi takođe Objavu Ministarstva spoljnih poslova Rusije, od 25. avgusta 2009. Godine, na ruskom dostupno na: http://www.
mid.ru/brp_4.nsf/0/4107A0E2642142ABC325761D0022E2AA
32) Sergej Lavrov, Licem u lice sa Amerikom: Između nekonfrontacije i konvergencije, Žurnal „Profil“, br. 38, oktobar 2008, na
ruskom jeziku dostupna na: http://www.mid.ru/Brp_4.nsf/arh/B3C8684DEA14B242C32574E1002FD07B?OpenDocument
33) Medvedev brani rešenje o dve republike (Медведев отстаивает решение о двух республиках), http://news.bbc.co.uk/hi/
russian/russia/newsid_7583000/7583005.stm
34) Vidi Bruno Coppieters, The Recognition of Kosovo: Exceptional but not Unique, Readings in European Security, Centre for
European Policy Studies, International Institute for Security Studies, Geneva Centre for the Democratic Control of Armed Forces &
Geneva Centre for Security Policy.2009.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
29
Odbijanje Rusije da prizna Kosovo i diplomatska i politička podrška Srbiji, uz istovremenu diplomatsku,
političku, ekonomsku podršku gruzijskim provincijama čije je većinsko stanovništvo, poput kosovskih
Albanaca, posle oružanih sukoba tražilo nezavisnost od Gruzije, postavlja pitanja konzistentnosti ruske
politike u odnosu na etničke konflikte. Ukoliko se uporede slike iz ove dve provincije, dobiće se pomešan
rezultat. I pored toga što postoji niz sličnosti između njih i Kosova, na koje se Rusija poziva, postoji i niz
razlika, na koje se opet pozivaju zapadne zemlje. Na kraju ostaje malo suštine, izuzev toga da su realni
interesi prevladali nad principima i pravom.
Međutim, potrebno je uporediti i interese, kako transatlantske zajednice za priznanje nezavisnosti Kosova,
tako i Rusije za priznanje Abhazije i Južne Osetije. Samo tada će se dobiti potpuna slika razvoja i rezultata
ovih događaja koji su obeležili početak 21. veka.
Rat u Abhaziji 1992 – 1993. godine je, prema podacima Međunarodne krizne grupe, odneo oko osam
hiljada života.35 Završen je 1994. godine Moskovskim ugovorom, koji je uspostavio razdvajanje zaraćenih
strana i politički format za pregovore. Od 1994. godine počeli su pregovori pod pokroviteljstvom UN-a,
koji su trajali do maja 2009. godine, kada su se završili potpunim neuspehom i kada se Misija Odeljenja
za mirovne operacije UN u Abhaziji, Gruziji, završila njenim povlačenjem. Iako i dalje postoji pregovorni
format, kroz takozvani “Ženevski proces“, između Gruzije, Rusije, Abhazije i Južne Osetije, koji se bavi
bezbednošću i povratkom raseljenih lica, Ujedinjene nacije više nemaju misiju na terenu. Od samog
početka Rusija je imala mirovni kontigent u takozvanoj zoni konflikta između Abhazije i Gruzije, koji je
bio pod mandatom mirovnih operacija Zajednice nezavisnih država (ZND) i koji su podržavale Ujedinjene
nacije. Do 2007. godine Abhazija je bila potpuno integrisana u ekonomski sistem Rusije i od nje zavisna.
Rusija je počela da deli svoje pasoše stanovnicima Abhazije i, do 2007. godine, gotovo svi stanovnici
negruzinske nacionalnosti . dobili su ruske pasoše. Rusija se dva meseca posle proglašenja nezavisnosti
Kosova, 6 marta 2008. godine,. i zvanično povukla iz sankcija koje su ZND uspostavile nad Abhazijom 1996.
i uspostavila formalne veze između Rusije i de fakto vlasti Abhazije (i Južne Osetije)36. Istovremeno, valja
napomenuti da je Abhazija sve vreme uživala podršku neformalnih krugova u Rusiji, ali i zvaničnih, kao što
je bila politička i ekonomska podrška grada Moskve pod vođstvom dugogodišnjeg gradonačelnika Jurija
Lužkova. Rusija je, na primer, gotovo sve vreme isplaćivala penzije stanovnicima Abhazije. Ove činjenice
su uticale na to da Gruzija, ali i neke zemlje transatlantske zajednice, od 2004. godine ne smatraju Rusiju
za poštenog posrednika, već za stranu u konfliktu.
U sukobima u Abhaziji raseljeno je, prema podacima Međunarodne krizne grupe, oko 239000 stanovnika
Abhazije, mahom Gruzina, koji su do sukoba činili etničku većinu u toj autonomnoj regiji i ukupno oko
46% svih stanovnika Abhazije. De fakto vlasti u Abhaziji su 1999. godine dozvolile ograničeni povratak
Gruzina u Galsku regiju, na granici sa Gruzijom (oko 45 000–50 000 ljudi), ali su sve vreme ostali na
stanovištu da se većini Gruzina ne može dozvoliti povratak, jer bi se ratna katastrofa iz 1992. godine
ponovila37. Priznanje Abhazije desilo se uprkos činjenici da je više od polovine stanovništva bilo izgnano
iz Abhazije (46% Gruzina i još nekoliko procenata pripadnika drugih nacionalnosti, koji su odmah po
izbijanju prvog sukoba izbegli).
Događaji u Južnoj Osetiji nisu se suštinski razlikovali od događaja u Abhaziji. Sukob 1991– 1992. godine
ostavio je, doduše, manje žrtve – oko 1000 ubijenih. Međunarodni okvir za pregovore od 1993. godine
bio je pod okriljem Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju. U okviru takozvane Zajedničke
kontrolne komisije, tela sastavljenog od predstavnika Ruske Federacije, Gruzije, vlasti Južne Osetije i vlasti
Severne Osetije, nikakvog suštinskog pomaka u pregovorima nije bilo za sve vreme „zamrznutosti“ ovog
konflikta. Ruska Federacija je i u ovom kraju imala svoje trupe, takođe pod okriljem mandata ZND.
35) Izveštaj „Abhazija danas“, dostupan na: http://www.crisisgroup.org/home/index.cfm?id=4377&l=1
36) Izjava za medije ruskog Ministarstva spoljnih poslova: http://www.ln.mid.ru/Brp_4.nsf/arh/79C58F476CAEC4E8C3257404005
8934C?OpenDocument
37) Iintervju De fakto predsednika Abhazije Sergeja Bagapša. Dostupno na ruskom na: http://www.apsny.ru/apsnynews/apsnynews.php?mode=more&more=13626
30
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Kada su propali svi pokušaji gruzijskih vlasti da promene pregovorni format u kojem je Rusija dominirala
i u kojem nije bilo perspektive dobijanja rezultata u korist teritorijalnog integriteta Gruzije38, predsednik
Saakašvili se odlučio na vojnu akciju. Vojna akcija završila se neuspehom, uz velika pitanja koja se tiču
vođenja rata na svim stranama, a pogotovo na strani trupa koje su pripadale neformalnim vlastima Južne
Osetije. Sukob se završio posredovanjem francuskog predsednika Sarkozija i dogovorom o principima
obustave vatre i početka novog pregovornog procesa. Ovi principi nikada nisu potpisani u istovetnoj
varijanti od strane Rusije i Gruzije, ali su na terenu imali praktičan efekat zaustavljanja sukoba i ruskog
napredovanja unutar Gruzije. Do 10. oktobra 2008. godine ruske snage su se povukle iz gotovo svih
delova Gruzije van Južne Osetije. I u ovom slučaju, gruzinsko stanovništvo je potpuno proterano iz Južne
Osetije, a njihova imovina je mahom uništena39.
Bez obzira na to da li će se slučajevi Kosova, Abhazije i Južne Osetije smatrati za precedent ili ne, činjenica
je da između ovih slučajeva postoje kako velike sličnosti, tako i ogromne razlike. U oba konflikta Rusija je
do avgusta 2008. godine podržavala princip teritorijalne celovitosti Gruzije i glasala za svaku rezoluciju
Saveta bezbednosti UN i svako rešenje Stalnog saveta OEBS-a koji su tu celovitost potvrđivali. U praksi
je Rusija pomagala stanovnike ovih dveju gruzijskih rejona, prvenstveno davanjem državljanstva Ruske
Federacije, što je anuliralo bilo kakvu potrebu ovih ljudi da budu deo Gruzije ili idu u Tbilisi. Rusija je davala
i praktičnu podršku u vidu novca, trgovine, otvorenih i poluotvorenih granica i slično. Ovaj dvostruki
kolosek Rusija je pravdala humanitarnim razlozima i potrebom da se pomogne stanovnicima ovih regija,
koje je tvrdoglava politika Tbilisija stavljala u neizdrživ položaj.
Oba ova konflikta u Gruziji treba posmatrati u kontekstu potrebe Rusije da zadrži svoj uticaj na Južnom
Kavkazu. Stremljenjem i eventualnim ulaskom Gruzije u NATO, ruske vojne snage u Jermeniji bi ostale
izolovane. Osim toga, alternativni putevi za prevoz energenata, nafte i gasa iz Prikaspijskog regiona i iz
Centralne Azije, postali bi otvoreni i slobodni od mogućeg ruskog uticaja. Posle sukoba iz avgusta 2008.
godine i jednodušne podrške Gruziji, koju su u manjoj ili većoj meri dale države transatlantske zajednice,
Gruzija je jasno stavila do znanja da će se povući iz ZND, čime bi nestao mandat ruskih snaga u Abhaziji i
Južnoj Osetiji. Rusija se odlučila na priznanje nezavisnosti delimično i zbog toga što je, usled pomenutih
realpolitičkih argumenata, bilo potrebno sačuvati tamo prisustvo vojske, a time i uticaj u ovim regijama.
Od tada ruski vojnici u ovim dvema oblastima borave na osnovu sporazuma koji je Rusija zaključila sa
njima po priznanju njihove nezavisnosti. Interesi Rusije su, dakle, jasno prevladali nad principijelnim
interesom čuvanja i zaštite teritorijalnog integriteta svake zemlje.
Posle priznanja nezavisnosti Kosova, autonomne oblasti suverene zemlje, Rusija je zauzela stanovište da
je pojam državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta sada sasvim relativizovan. Pri tom se ispoljila
bojazan da bi slabljenje načela suvereniteta moglo negativno da se odrazi na teritorijalnu celovitost Rusije,
imajući u vidu probleme na Severnom Kavkazu.40 Zbog toga, u ruskoj percepciji međunarodnih odnosa
jedina opcija bila je demonstracija sile. Ovo je, između ostalog, i jedan od glavnih razloga zbog čega se
Rusija tako intenzivno protivi širenju NATO pakta, koji doživljava ne direktno kao vojnu pretnju, koliko kao
nešto što politički itekako sužava opcije, uključujući i opciju sile, u slučaju nestabilnih severnokavkaskih
republika Čečenije, Ingušetije, Dagestana, pa i drugih republika. U njima postoje nasilni elementi, pa i
teroristi, koji zagovaraju nezavisnost od Rusije, a NATO na nestabilnom delu ruskih granica ipak je nešto
sasvim drugačije od NATO-a na, za Rusiju stabilnim, baltičkim granicama.
Ruski odgovor na priznanje nezavisnosti Kosova, promišljen i konzistentan do avgusta 2008. godine, do
kada je Rusija imala jaku principijelnu poziciju zasnovanu na međunarodnom pravu i praksi, relativizovana
je promenom politike Kremlja. Njeno moralno visoko mesto je poljuljano a, samim tim, i njena mogućnost
da utiče na bilo koga i ubeđuje u potrebu poštovanja principa teritorijalnog integriteta i suvereniteta
Srbije u odnosu na slučaj Kosova. Čak i najbliži ruski partneri u Šangajskoj organizaciji za saradnju i
38) Gruzija se od prve polovine 2007. zalagala za promenu pregovornog formata po principu 2+2+2, OEBS i EU + Rusija i Gruzija
+ vlasti Južne Osetije i paralelne Privremene uprave Južne Osetije lojalne vladi u Tbilisiju.
39) Podrobne informacije o događajima se mogu naći na sajtu Human Rights Watch-a: http://www.hrw.org/en/europecentralasia/georgia, i Amnesty International-a http://www.amnesty.org/en/region/georgia
40) Za informacije o situaciji i sukobu na Severnom Kavkazu vidi: http://www.kavkaz-uzel.ru/articles/139142, takođe, Gregory
Shvedov, Caucasus – Confrontation or Cooperation, Prvi izveštaj u okviru projekta praćenje rusko – srpskih odnosa, http://www.
isac-fund.org/publishing.php#analysis
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
31
Organizaciji ugovora o kolektivnoj bezbednosti, koje uključuju neke od najbližih ruskih saveznica, kao
što su Belorusija, Kazahstan, Kirgistan i Jermenija, nisu sledili putem Rusije i nisu priznali Abhaziju i Južnu
Osetiju. Godinu dana posle avgustovskih događaja, samostalnost tih provincija nije priznao niko izuzev
Nikaragve, mada sa neizvesnim unutrašnjim posledicama za ovu zemlju.
Učinak i posledice
Uprkos najavi Vašingtona da želi da «resetuje» odnose sa Rusijom i zamrzavanju perspektive članstva
Gruzije i Ukrajine u NATO, pitanje Kosova, Južne Osetije i Abhazije tamo je gde je i bilo, bez ikakve
perspektive za promenu. U suštini, Rusija je, sledeći realpolitik principe, intervencijom u Gruziji povukla
neke „crvene linije“, sprečila integraciju Gruzije i Ukrajine u NATO pakt i problematizovala mogućnost
alternativnih puteva snabdevanja energentima preko Gruzije. Čineći ovo, izgleda da Rusija sledi svoju
ranije definisanu doktrinu privilegovanih interesa.41
S druge strane, priznanje nezavisnosti Kosova podržao je znatan broj država, ali ne i većina članica
Ujedinjenih nacija. Ipak, za podršku otcepljenju Kosova opredelile su se mnoge države u čije
integracione procese Srbija želi da se uključi. Interes ovih država za priznanje Kosova, i pored očiglednih
stremljenja SAD da zadrže svoj uticaj u jugoistočnoj Evropi putem razvijanja najboljih mogućih odnosa sa
demografski najmlađom nacijom u Evropi – Albancima, ipak, primarno leži u stabilnosti ovog dela Evrope
i potrebi da se ovaj deo Evrope integriše u Evropsku uniju, što je u saglasnosti sa stremljenjem većine
građana Srbije.42 Samim tim, razlozi za dejstva transatlantske zajednice i Rusije u vezi sa pitanjima statusa
Kosova i gruzijskih provincija Abhazije i Južne Osetije suštinski se razlikuju. Dok ruski razlozi za priznanje
gruzijskih provincija podrazumevaju interese Rusije, razlozi transatlantske zajednice teže, istina s mnogo
protivrečnosti, nalaženju opšteg interesa.
Može se zaključiti da ruska politika u odnosu na Kosovo ima barem dve strane. Sa jedne strane, to je
politička i diplomatska podrška Srbiji – državi sa kojom Rusija tradicionalno ima dobre odnose i u kojoj
je Rusija, a posebno ruski narod, popularna, usled tradicionalnih i često mitskih predstava o prijateljstvu,
panslavizmu i pravoslavlju. Samim tim, Rusija dobija mogućnost da posle čitave decenije od demokratskih
promena u Srbiji svoje poslovne interese i svoje političke interese uspešno brani u jugoistočnoj Evropi,
posebno u Srbiji.43 Istovremeno, ako se pogleda spektar odnosa između Rusije i transatlantske zajednice,
vidi se spisak problema i nesporazuma, kod kojih je pitanje Kosova i gruzijskih provincija samo jedno,
dosta nisko kotirano pitanje. I ruski i zvaničnici iz transatlantske zajednice znaju da je pitanje razoružanja,
Ugovora o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi, energetske bezbednosti i regulisanje pitanja
nuklearnih programa Irana i Severne Koreje, te stabilizacija Avganistana, za šta je sve potrebna saradnja
Rusije, daleko važnija od pitanja ovih teritorija.
Samim tim, moguće je govoriti o „podršci“ Rusije Srbiji, ali ne i o „odbrani Srbije od strane Rusije“. Ta
podrška, iako prisutna, uslovna je i relativna. Uslovna je budući da se Rusija zalaže za pravni način rešenja
teritorijalnih i etničkih konflikata na evroatlantskom prostranstvu, osim u slučaju kada su vitalni ruski
interesi ozbiljno ugroženi, kada je, kako je Kremlj pokazao u Gruziji, moguće od ovih principa odstupiti
sledeći primer transatlantske zajednice u vezi sa Kosovom. Ovaj pristup Rusije je daleko od trenutne
pozicije koju Srbija ima da „nikada neće priznati Kosovo“. Rusija šalje poruku da je nezavisnost Kosova
od Srbije moguća uz odgovarajuće uslove, na primer, ako su oni pravno definisani u novom Ugovoru
o bezbednosti u Evropi, za šta se Rusija zalaže u okviru svoje inicijative za zaključenje novog Ugovora o
41) U intervjuu ruskom Prvom kanalu 31. avgusta 2008. godine predsednik Medvedev rekao je da Rusija ima regione privilegovanih interesa, kao i druge zemlje sa državama sa kojima ima tradicionalno priateljske i specijalne odnose. Ti regioni se ne graniče
nužno sa Rusijom. Na ruskom dostupno na: http://www.kremlin.ru/appears/2008/08/31/1917_type63374type63379_205991.
shtml
42) Izveštaj Međunarodne krizne grupe, Breaking the Kosovo Stalemate: Europe’s Responsibility Europe Report N°185 21 August
2007 http://www.crisisgroup.org/home/index.cfm?id=5018&CFID=13514066&CFTOKEN=32288909
43) Vidi Pavel Kandelj, «Балканизация» Европы vs «европеизация» Балкан, 15-06-2008, “Россия в глобальной политике”. №
3, Май - Июнь 2008, П.Е. Кандель – к. и. н., ведущий научный сотрудник Института Европы РАН.
32
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
bezbednosti u Evropi.44 Samim tim, rusko insistiranje na sporazumnom rešenju pitanja statusa Kosova
je samo privremeni diplomatski stav, do momenta kada se ovi pravni stavovi usaglase, sa ili bez srpske
podrške. Takođe, podrška je relativna jer je Rusija svojom akcijom u ogledalu Kosova Gruziji priznala da
makar i ne bilo pravno obavezujućih i definisanih principa u slučaju postojanja određenih odgovarajućih
uslova, kao što su u gruzijskom slučaju napad od strane centralnih vlasti, princip suvereniteta i teritorijalnog
integriteta može relativizovati i čak anulirati, a pravu abhaskog i osetinskog naroda na samoopredeljenje
može se dati prioritet. Naime, već posle potpisivanja ukaza o priznanju, predsednik Medvedev je rekao
da Rusija poštuje sve principe Helsinškog završnog akta, čiji III i IV princip podrazumevaju teritorijalni
integritet država, a VIII princip jednakih prava i samoopredeljenja naroda:45
Noću, 8. avgusta 2008. godine, u Tbilisiju su napravili svoj izbor: Saakašvili je izabrao genocid (...) Narodi Južne
Osetije i Abhazije su se više puta izjašnjavali na referendumima podržavajući nezavisnost svojih republika.
(...)
S obzirom na nastalu situaciju, neophodno je doneti rešenje. Uzimajući u obzir slobodnu izjavu volje osetinskog
i abhaskog naroda, rukovodeći se odredbama Statuta Ujedinjenih nacija, Deklaraciji iz 1970. godine o
principima međunarodnog prava koji se tiču prijateljskih odnosa između država, Helsinškim završnim
aktom KEBS-a iz 1975. godine i drugim osnovnim međunarodnim dokumentima, ja sam potpisao Ukaz o
priznanju nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije od strane Ruske Federacije.(...) To je jedina mogućnost kako bi
se sačuvali životi ljudi.
Osim toga, ruska zvanična politika je tvrdila da je priznanje nezavisnosti jedini način na koji se može
obezbediti čvrsta bezbednost ovih republika, implicitno dajući još jedan argument u korist priznanja
nezavisnosti određenih teritorija u svetu.46
Koristeći, dakle, mutatis mutandis iste argumente kao i članice transatlantske zajednice u vezi sa statusom
Kosova, predsednik Medvedev je napravio recipročan odgovor na priznanje nezavisnosti srpske pokrajine.
Nedavna izjava premijera Rusije Vladimira Putina vodi još očiglednijem zaključku:
Međunarodni pravni subjektivitet Abhazije i Južne Osetije nastupa u momentu njihovog priznanja od strane
makar i jednog od subjekata međunarodnih odnosa (...) Samim tim, priznanje Rusije je dovoljno (...) S moralnoetičke tačke gledišta, u potpunosti je osnovano poređenje Kosova, precedenta Kosova, sa Abhazijom i Južnom
Osetijom. Nikakve razlike u suštini nema. I ovde i tamo postoje etnički konflikti, i ovde i tamo je bilo kršenja
zakona.47
Jasno je da je Rusija, sledeći svoje realpolitik interese, priznala Abhaziju i Južnu Osetiju. Učinila je to koristeći
iste argumente kao i države transatlantske zajednice. Čineći to, međutim, ona je relativizovala principe
na koje se pozivala do tada u vezi sa Kosovom. Takođe, ona je nastavila relativizaciju i međunarodnog
prava i principe iz Helsinškog završnog akta, što dalje razvodnjava bilo kakvu diskusiju u vezi sa statusom
Kosova. Naposletku, predlažući zaključenje novog Ugovora o bezbednosti u Evropi i uključujući drugi
princip jedinstvenog rešenja etničkih konflikata u taj predlog, Rusija je poručila da na prošlost treba
staviti tačku, ostaviti status quo i definisati pravila za budućnost.
Ruska inicijativa za zaključenje novog Ugovora o bezbednosti u Evropi
Inicijativu da se zaključi novi Ugovor o bezbednosti u Evropu lansirao je predsednik Medvedev u
Berlinu 5. juna 2008, a zatim na Svetskom forumu o politici u Evijanu 8. oktobra 2008. godine. On je
44) Pogledati drugi princip predsednika Medvedeva na konferenciji o svetskoj politici u Evijanu, Francuska. http://www.kremlin.
ru/eng/text/speeches/2008/10/08/2159_type82912type82914_207457.shtml
45) Dostupan na: http://www.osce.org/search/?displayMode=3&lsi=1&q=helsinki+final+act&GO=GO
46) Izjava za medije Ministarstva spoljnih poslova Rusije, 25. avgusta 2009. godine, na ruskom dostupno na: http://www.mid.ru/
brp_4.nsf/0/4107A0E2642142ABC325761D0022E2AA
47) ITAR Tass, susret između premijera Rusije Putina i predsednika Južne Osetije Kokojtija, dostupno na: http://www.itar-tass.
com/level2.html?NewsID=14271740&PageNum=0 , takođe http://news.mail.ru/politics/2853710 Pogledati i vest sa RTS-a,
dostupnu na: http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/Srbija/116721/Putin+o+Kosovu+i+Abhaziji.html
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
33
tada predstavio osnovne principe tog novog Ugovora.48 Isprva maglovita ideja je poprimila konture u
oktobru, kada je Medvedev pristao, posle konsultacija sa francuskim predsednikom Sarkozijem, da se o
ovoj inicijativi raspravlja u okviru OEBS-a. Bez obzira na principe, „korpe“ i istoriju OEBS-a,49 Rusija tvrdi da
ono što je potrebno promeniti u evropskoj saradnji, jesu u stvari garancije takozvane tvrde bezbednosti
(hard security), imajući u vidu da je to ono što je zakazalo u avgustu 2008. godine.
Zamenik ministra spoljnih poslova Rusije Aleksandar Gruško, na Forumu za bezbednost i saradnju
OEBS-a 18. februara 2009. godine u Beču, istakao je značaj donošenja pravnoobavezujućeg dokumenta
u čijoj pripremi bi, pored država članica i organizacija poput NATO, EU i OEBS, učestvovale i Organizacija
ugovora o kolektivnoj bezbednosti (eng: CSTO, ruski: ОДКБ) i Zajednice nezavisnih država (ZND). Ovaj
ugovor bi se, prema Gruškou, odnosio samo na «čvrsta» bezbednosna pitanja i ne bi se bavio pitanjima
«ljudske dimenzije bezbednosti» (slobodni izbori i ljudska prava) ili ekonomskim i ekološkim pitanjima,
isključujući time druge dve „korpe“ OEBS-a. Ovim je Rusija formulisala svoje prioritete na međunarodnom
nivou.
Medvedev je u ovu inicijativu uključio i potrebu za usaglašavanjem principa na osnovu kojih bi se regulisali
etnički i teritorijalni konflikti na evroazijskom prostranstvu (drugi princip iz govora D.A. Medvedeva na
Svetskom forumu o politici u Evijanu, 8. oktobra 2008).50
Na Ministarskom savetu u decembru 2008. godine, ministar Lavrov je tokom neformalnog ručka izložio
potrebu za novim Ugovorom o evropskoj bezbednosti i ponovio principe koje je predsednik Medvedev
istakao u Evijanu. U predvečerje neformalnog Ministarskog samita na grčkom ostrvu Krfu, on je govorio u
Beču na godišnjoj konferenciji OEBS-a, „Osvrt na probleme u oblasti bezbednosti“, 23. juna 2009. godine.51
Govoreći o atmosferi koja traži promenu čvrstog sistema bezbednosti, Lavrov je rekao da je posle raspada
hladnog rata nestao razlog za podeljen evroatlantski prostor, koji se, po njegovom mišljenju, stvarao
postepenim otkidanjem zalogaja teritorije bivšeg Varšavskog pakta i približavanjem ruskim granicama.
Govoreći o principima koje bi novi ugovor trebalo da ima, Lavrov je ponovio principe koje je istakao
predsednik Medvedev u Evijanu, s tim što je neke proširio. Prvom principu, koji se između ostalog odnosio
na savesno ispunjenje međunarodnih obaveza i poštovanje „političke nezavisnosti država“, Lavrov je
dodao nemešanje u unutrašnje poslove država. Ovim je Lavrov istakao nezadovoljstvo inicijativom EU
za uspostavljanjem „Istočnog partnerstva“52, odnosno širenje uticaja EU, po mišljenju Rusije, na ruske
neposredne susede i države za koje Rusija smatra da ulaze u njen region privilegovanih interesa. Pored
48) Govor Medvedeva na svetskom forumu o politici, Evian, France. Dostupno na:
http://www.kremlin.ru/eng/text/speeches/2008/10/08/2159_type82912type82914_207457.shtml
49) Tri „korpe“ OEBS-a su: političko-vojna dimenzija bezbednosti (prva), ekonomska dimenzija bezbe dnosti i dimenzija životne
sredine (druga) i ljudska dimenzija bezbednosti (treća).
50) Prvo: potvrdi bezbednost evroatlantskog prostora, poštovanje međunarodnog prava, suvereniteta, teritorijalnog integriteta
i političke nezavisnosti država, kao i poštovanje svih drugih principa koji proističu iz Statuta Organizacije Ujedinjenih nacija.
Drugo: ugovor bi trebalo da je garancija jedinstvenog tumačenja i poštovanja u ugovoru jasno potvrđenog principa nedopustivost primene sile ili pretnje upotrebnom sile u međunarodnim odnosima, da obezbedi jedinstveni pristup prevenciji i mirnom
rešenju konflikata na evro-atlanskom prostranstvu, sa akcentom na nepristrasnom pregovornom rešenju, uz poštovanje mišljenja
svih strana i bezuslovnom poštovanju mehanizama održavanju mira. Treće: obezbeđenje jednake bezbednosti, koja se objašnjava
trima „ne“ 1) ne obezbeđivati svoju bezbednost na uštrb bezbednosti drugoga; 2) ne dozvoliti radnje (preduzete od strane vojnih
saveza ili koalicija) koje potkopavaju jedinstvo zajedničkog bezbednosnog prostora; 3) ne razvijati vojne saveze koji mogu da
prete bezbednosti drugih stana ugovornica. Pri tome, prema predsedniku Medvedevu, danas je neophodno koncentrisati se
na vojno-politička pitanja, s obzirom na to da su takozvana čvrsta bezbednosna pitanja (hard security) ona koja danas igraju
ključnu ulogu i s obzirom na to da upravo ona danas trpe deficit kontrolnih mehanizama. Četvrto: ugovorom je važno potvrditi
da nijedna država i nijedna međunarodna organizacija ne mogu imati ekskluzivno pravo na održavanje mira i stabilnosti u Evropi.
Peto: bilo bi celishodno ustanoviti osnovne parametre kontrola nad naoružanjem i „razumnu dovoljnost“ u vojnoj industriji, a
takođe i nov kvalitet, procedure i mehanizme saradnje na pitanjima kao što su nerasprostranjenje, trgovina drogom i terorizam.
Uz to, potrebno bi bilo oceniti koliko su nekada napravljene strukture do sada bile adekvatne. Predsednik Medvedev je podvukao
da on ni u kojoj meri ne predlaže da se ruši ili slabi ono što je do sada napravljeno, već harmoničniji rad na osnovu jedinstvenih
pravila. Dostupno na:
http://www.kremlin.ru/eng/text/speeches/2008/10/08/2159_type82912type82914_207457.shtml
51) Pun tekst govora na ruskom jeziku: Izazovi čvrstoj bezbednosti na evroatlantskom prostoru, uloga OEBS-a u stvaranju
pouzdanog i efikasnog bezbednosnog sistema. (вызовы жесткой безопасности в евро-атлантике роль обсе в создании
устойчивой и эффективной системыбезопасности).Dostupno na: http://www.mid.ru/brp_4.nsf/0/aded9c34ee795d2bc32575de003decd1
52) Russia’s Lavrov Lashes Eu Over New ‘Eastern Partnership’ 22 March 2009, dostupno na: http://www.eubusiness.com/newseu/1237635122.1/
34
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
toga, Lavrov je spomenuo i neophodnost da se poštuje pravo svake države na neutralnost, što može da se
odnosi i na Srbiju i njenu proklamovanu vojnu neutralnost.53 Na posletku, Lavrov je istakao četvrti princip,
prema kome nijedan vojni savez ne može imati ekskluzivno pravo na održavanje mira i stabilnosti na
evroatlanskom prostoru, što je jasna referenca na NATO. Poput svoga zamenika Gruškoa u Beču, Lavrov
je istakao potrebu za jedinstvenim pristupom rešenja konflikata, posredno poredeći Kosovo i Abhaziju i
Južnu Osetiju. Na kraju svog nastupa, Lavrov je bio jasan. Ukoliko ova vizija saradnje na evroatlantskom
prostoru u oblasti bezbednosti ne bude realizovana, preti „perspektiva punoj renacionalizaciji ili
privatizaciji vojno-političke bezbednosti, sa svim proističućim neželjenim posledicama“. Ovaj stav
jasno oslikava rusku poziciju, kao i dugoročne perspektive OEBS-a, a time i rusku viziju bezbednosti na
evroatlantskom prostranstvu, koja je u političkom smislu usko vezana za proces OEBS-a.
Predsedavajuća OEBS-om Grčka prihvatila je da sazove neformalni Ministarski savet, prvi takve vrste, na
grčkom ostrvu Krfu, 27. i 28. juna 2009. godine. Ovaj događaj, koji je okupio ministre spoljnih poslova
gotovo svih članica OEBS-a, pružio je priliku Rusiji da dalje razradi svoju inicijativu. Reakcije sa ovog
sastanka su uzdržane. Ako se uzme u obzir da je do sastavljanja Helsinškog završnog akta prošlo nekoliko
godina od Brežnjevljeve inicijative i mnoštvo sastanaka u raznim forumima i formatima, nije čudo što
je za sada situacija još nejasna. Ministarka spoljnih poslova Grčke Dora Bakojanis (Dora Bakoyannis) u
uvodnom izlaganju je rekla da učesnici tek treba da se dogovore o „cilju, sadržaju i okviru dijaloga“, što
očito znači da je ovaj proces tek u početnoj fazi.54 Ekspertski komentari se slažu da je ova inicijativa pre
svega uperena na zaustavljanje širenja NATO i učvršćivanja ruske uloge u evropskim bezbednosnim
pitanjima.55
Srbija i ruska inicijativa
Još je 20. avgusta 2008. u intervjuu «Rosijskoj gazeti» (dakle, svega dva i po meseca od prve pomene ove
inicijative) vršilac dužnosti predstavnika Rusije pri OEBS-u Vladimir Voronkov rekao da se Srbija, zajedno
sa članicama Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti (Rusija, Belorusija, Jermenija, Kazahstan,
Kirgistan, Tadžikistan i Uzbekistan) odnosi prema inicijativi sa simpatijama.56 Ovaj ugovor je pomenut i
prilikom posete ministra Jeremića Moskvi, kada je Lavrov izrazio zahvalnost za, istina u tom trenutku
samo zainteresovan, pristup Srbije ovoj inicijativi.57
Za Srbiju je ova inicijativa dvostruko važna. Pre svega, pitanja bezbednosti koja ova inicijativa pokreće
za Srbiju, kao članicu međunarodne zajednice i državu sa perspektivom članstva u Evropskoj uniji, jesu
važna. Međutim, u trenutnoj situaciji je neobično važan drugi princip predsednika Medvedeva. On glasi:
Ugovor bi trebalo da dâ garancije jedinstvenog tumačenja i poštovanja u Ugovoru jasno potvrđenog principa
nedopustivosti primene sile ili pretnje upotrebnom sile u međunarodnim odnosima, da obezbedi jedinstveni
pristup prevenciji i mirnom rešenju konflikata na evro-atlantskom prostranstvu, sa akcentom na
nepristrasnom pregovornom rešenju, uz poštovanje mišljenja svih strana i bezuslovno poštovanje
mehanizama održavanja mira;
Simpatije Srbije za ovaj Ugovor i naizgled preslikana srpska pozicija povodom Kosova, u principu broj dva
predsednika Medvedeva, lako bi se mogli shvatiti kao podrška Srbiji u njenom nastojanju da se putem
53) Paragraph 6 of the Resolution of the National Assembly of the Republic of Serbia on the Protection of Sovereignity, Teritorial
Integrity and Constitutional Order of the Republic of Serbia, (Rezolucija Narodne skupštine Republike Srbije o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka republike srbije (Official Gazette of the Republic of Serbia “Sl. glasnik RS”, br.
125/2007);
54) Sunday 28th June 2009 - Plenary Session Minister Bakoyannis Opening Remarks, dostupno na: http://www.osce.org/cio/
item_1_38493.html
55) Vidi, na pimer,. Michael Emerson, The Struggle for a Civilised Wider European Order, Elements for European Securitz Strategz,
CEPS Working Document No. 307/October 2008, dostupno na http://shop.ceps.eu/BookDetail.php?item_id=1752
56) Stalni predstavnika Rusije u OEBS-u, V.I. Voronkov, Rosijskaja gazeta, 20. avgust 2008. Dostupno na: http://www.mid.ru/
Brp_4.nsf/arh/62547841B1A28DDCC32574AB0055AC1B?OpenDocument
57) O radnoj poseti ministra spoljnih poslova Srbije Jeremića Rusiji, na ruskom dostupno na: http://www.mid.ru/brp_4.nsf/0/
CACB23E641F8901CC325756300440DA7
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
35
pregovora dođe do rešenja pitanja konačnog statusa Kosova. Međutim, ova inicijativa se mora posmatrati
u kontekstu drugih, sličnih, akcija Rusije na međunarodnom planu.
Rusija u prvi plan na međunarodnom nivou ne iznosi slučajeve Kosova, Abhazije i Južne Osetije, već pitanje
principa, koji dolaze do izražaja u sklopu nastojanja da se reši svaki od ovih slučajeva. Baveći se ovim
pitanjima na principijelnom nivou, Rusija ističe nedoslednost transatlantske zajednice koja ima jedne
standarde u slučaju Kosova, a sasvim druge u slučaju gruzinskih provincija. Međutim, iako Rusija ponavlja
podršku principijelnom stavu Srbije, pitanje Kosova nije, na primer, našlo mesta u Medvedevljevom
govoru posle sastanka sa američkim predsednikom Obamom, dok je ovaj vrlo jasno istakao podršku
SAD teritorijalnom integritetu Gruzije.58 Rusija je mnogo puta ponovila da je pitanje gruzijskih provincija
rešeno. Samim tim, može se zaključiti da je drugi princip inicijative za zaključenje novog Ugovora
o bezbednosti u Evropi više pokušaj da se nađe način kako da se tretiraju ostali teritorijalni konflikti,
Pridnestrovlje i Nagorno Karabah (ne i Čečenija), na post-sovjetskom prostranstvu, nego pokušaj da se
vreme vrati unazad i ponovo, na osnovu tih principa, otvori pitanje statusa Kosova i gruzijskih provincija.
Srpska spoljna politika nema veliki broj opcija na raspolaganju u vezi sa ovom inicijativom. Kao zemlja
kandidat za članstvo u EU, Srbija neće imati mogućnost da, u skladu sa sopstvenim nahođenjem, bira koje
će zahteve u oblasti spoljne i bezbednosne politike EU prihvatiti, a u odnosu na koje će imati sopstveni
stav. Od države kandidata se očekuje da prati Uniju u ovoj oblasti. Čak iako EU ne bude imala jedinstvenu
politiku u odnosu na ovu inicijativu, nije realno očekivati preveliku razliku u stavovima. Napredak Srbije
ka članstvu u EU, kao što se to pokazalo u slučaju holandskog odbijanja ratifikacije Ugovora o stabilizaciji
i pridruživanju, zavisi od svih država članica EU, uključujući i one koje bi bile najradikalnije u svom stavu
prema ovoj inicijativi. Samim tim, Srbija bi trebalo oprezno da nastupa na ovom frontu.
Predlog novog Ugovora o evropskoj bezbednosti još uvek je sporan i njegova sudbina je neizvesna.
Jasno je, međutim, da on oslikava jedan veliki deo trenutnog spora između Rusije i zemalja transatlantske
zajednice, pre svega u vezi sa širenjem NATO-a. Iako postoji načelno raspoloženje na Zapadu da se ruskim
zahtevima unekoliko izađe u susret, pitanje je do koje mere. Ukoliko ovaj predlog Srbiju stavi u situaciju da,
zbog strateškog partnerstva sa Rusijom, aktivno podržava ovakve ruske predloge i inicijative, to se može
negativno odraziti na evropsku perspektivu Srbije. Međutim, podrška ovakvim inicijativama ne mora da
bude problem za Srbiju, ukoliko ova inicijativa ne bude predstavljala problem u odnosima između Rusije
i EU. Ali, ukoliko EU zemlje budu imale zajednički stav, koji je različit ili suprotan ruskom, kako je to često
slučaj u okviru OEBS-u, Srbija nema prostor za nezavisnu i neutralnu poziciju.
Naposletku, pitanje je da li je Rusija ovu inicijativu pokrenula zbog toga što je bezbednost na evropskom
kontinentu stvarno ugrožena, ili da bi zaustavila širenje NATO i američki uticaj u istočnoj Evropi i
koliko-toliko dobila priznanje, makar i prećutno, evropskih partnera da Rusija u bliskom susedstvu ima
privilegovane interese. Ona nije u predložene principe ovog novog Ugovora stavila pitanje rešenja
zamrznutih etničkih konflikata zato što stvarno ima probleme sa njima, već da bi legalizovala svoje
priznanje Abhazije i Južne Osetije i da bi sprečila eventualne neželjene akcije transatlantske zajednice u
ostalim zamrznutim konfliktima u Pridnestrovlju (između zvaničnih vlasti u Moldaviji i rusko-ukrajinske
manjine) i u Nagorno Karabahu (između Azerbejdžana i Jermenije). Samim tim, ova inicijativa ima malo
izgleda da donese nešto novo u pogledu pitanja statusa Kosova.
Srbija svoju podršku diplomatskim inicijativama Rusije, uključujući i ovu najpoznatiju o zaključenju novog
Ugovora o bezbednosti u Evropi, mora da posmatra u kontekstu prioriteta svojih evropskih integracija.
U ovom kontekstu, Srbija nema onu slobodu akcije koju, u principu, od nje Rusija očekuje, na isti način
na koji očekuje da države članice Saveta Rusija – NATO u tom savetu nastupaju u svojstvu država, a ne
članica bloka. U tom kontekstu, strateško partnerstvo sa Rusijom, koje uključuje podršku Srbije ovakvim
inicijativama, ima malo izgleda na uspeh ukoliko Srbija ostane pri tome da je vrhunski prioritet pristupanje
Evropskoj uniji.
58) Zajednička konferencija za štampu sa predsednikom Sjedinjenih Američkih Država, Barakom Obamom, o rezultatima ruskoameričkih pregovora, 6. jul 2009. godine, dostupno na ruskom jeziku: http://www.kremlin.ru/transcripts/4733
36
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Nesmetana realizacija strateških ekonomskih projekata
Ruska strana je bila nemalo iznenađena odugovlačenjem ratifikacije naftno-gasnog aranžmana tokom
2008. godine. S obzirom na to da je u decembru 2008. stavljena tačka na nedoumice oko toga da li će
Srbija ispuniti svoje obaveze iz međudržavnog ugovora od 25. januara 2008. godine, ovaj deo dogovora
je smatran za ispunjen.59
Trvenja koja postoje između ruske i srpske strane u vezi sa mnogim ekonomskim sporazumima nisu nova.
Lukoil-ova kupovina Beopetrola 2000. godine takođe nije prošla bez problema.60 Takođe, na remont
Đerdapa I, koji je deo rešenja klirinškog duga Rusije iz vremena Sovjetskog saveza prema Srbiji, čeka se već
nekoliko godina, što usled krivice srpske, što ruske strane, uz nadu da će konačno početi u 2009. godini.61
Problemi ruskih preduzeća i investitora vezanih za poslovanje u Srbiji nedavno su zaslužili pažnju i samog
ambasadora Konuzina, doduše u konstruktivnom maniru.62 Za sve ove probleme pogrešno bi bilo
optuživati samo jednu stranu. Koliko je postojalo nesavesnih postupaka na srpskoj strani, toliko je bilo i
brzopletih poteza sa ruske strane, koja prilikom kupovine preduzeća u Srbiji ne sprovodi dužnu pažnju,
pravnu i finansijsku reviziju stanja i poslovanja preduzeća, na način na koji to čine zapadne kompanije.63
Postavlja se pitanje kako treba da se rešavaju ekonomski problemi između dve zemlje, posebno
u slučajevima kada se radi o ogromnim infrastrukturnim projektima, kao što je puštanje u promet
gasovoda Južni tok sa planiranih 63 milijarde m3 gasa, od čega bi barem 20 milijardi m3 trebalo da
bude transportovano kroz Srbiju. Ekonomski gledano, ovaj gasovod bi bio od velike koristi za Srbiju.
Ruska strana uvek ističe značaj i razvoj naftno-gasnog aranžmana. Drugim rečima, celokupnost ovog
aranžmana je nešto iza čega stoji čitava ruska država i tu, sa srpske strane, ne bi smelo da bude bilo kakvih
problema u realizaciji. Ipak, pitanja koja se postavljaju, počev od pravnih problema koji mogu nastati u
vezi sa eksproprijacijom zemljišta, radnim sporovima i uopšte sa svim stvarima koje nisu vezane za državu
Srbiju, već za treća lica koja bi učestvovala u projektu izgradnje Južnog toka, nisu zanemarljiva. Ona bi
mogla da se pojave isto kao i druga ekonomska pitanja i pitanja životne sredine. Ruska Federacija je
potpisivanjem Memoranduma o izgradnji gasovoda Južni tok u Sočiju,64 međutim, jasno postavila rokove
kada bi Južni tok trebalo da bude stavljen u pogon – kraj 2015. godine. Samim tim, odlaganja zasnovana
na problemima u Srbiji nisu prihvatljiva. Od Srbije se očekuje da sva pitanja u unutrašnjem sistemu reši,
i to na način koji nikako ne ugrožava napredak ovog projekta. Na primer, u članu 9 Memoranduma o
razumevanju između Gazprom eksport d.o.o i Srbijagas-a podrazumeva se dobijanje izuzetka od pravila
100% regulisanog pristupa trećih strana kapacitetima Banatskog dvora, a takođe i bilo koje druge neophodne
dozvole kako bi se Gazprom eksportu obezbedilo nesmetano pravo korišćenja svih kapaciteta. Jasno je da
je na srpskoj strani da obezbedi sve ove dozvole. Srbijagas takođe jemči da nema ničega što bi moglo
zasmetati, otežati ili zakomplikovati mogućnosti realizacije projekta Banatskog dvora.
Takođe, prisutni su i problemi vezani za pravila EU koje bi Srbija morala da poštuje, konkretno Ugovora
o osnivanju energetske zajednice.65 Ovaj ugovor jasno podrazumeva transparentne odnose, unifikaciju
tržišta, pospešivanje konkurencije i učvršćivanje zaštite životne sredine. Izveštaj o napretku Srbije je jasno
pokazao da Evropa itekako gleda pažljivo na sporazume koje Srbija pravi, kada je Evropska komisija rekla
da Srbija mora da pazi da naftno-gasni sporazum bude u skladu sa Ugovorom o osnivanju energetske
59) Naftno – gasni sporazum – potpisana dokumenta, http://www.srbija.gov.rs./vesti/specijal.php?id=100983
60) Srpski energetski sektor – stanje i rusko – srpski energetski odnosi danas
Dr. Zorana Mihajlović Milanović, Prvi izveštaj u okviru projekta „Praćenje rusko – srpskih odnosa“, str. 39, dostupno na: http://
www.isac-fund.org/lat/publishing.php#analize
61) B92 Remont HE Đerdap kasni osam godina, 14. avgust 2008, dostupno na: http://www.b92.net/info/komentari.php?nav_
id=313438
62) Konuzin: Veliki napredak u saradnji, dostupno na: http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.
php?yyyy=2009&mm=08&dd=05&nav_id=374922
63) Razgovor autora sa jednim od ruskih službenika srpskog preduzeća koje je kupljeno od strane ruskog partnera.
64) Potpisan u ruskom gradu Sočiju, 15 maja 2009.g., između Gazproma, i parntera italijanske kompanije ENI, Srbijagas-a, grčke
kompanije DESFA Corporation, i bugarske kompanije: Bulgarian Energy Holding. Vidi Vladimir Socor, Jamestown Foundation,
Eurasia Daily Monitor, http://www.jamestown.org/single/?no_cache=1&tx_ttnews[tt_news]=35043
65) Ugovor o osnivanju energetske zajednice potpisan je u Atini 25.10.2005. Na snagu je stupio 01. juna 2006.godine. Srbija
ga je ratifikovala 19. jula 2006. godine. Ovo je prvi dokument u oblasti energetike koji ima obavezujući status, potpisan između
zemalja Jugoistočne Evrope i EU.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
37
zajednice.66 Iako mnoge zemlje EU učestvuju u projektu Južnog toka, situacija i snaga i politički uticaj
države koja je već u EU i Srbije koja još uvek nije ni kandidat za članstvo ne može se porediti. Rusija
je, međutim, jasna u svom stavu da je nesmetana realizacija strateških infrastrukturnih projekata deo
strateškog partnerstva između Rusije i Srbije. Samim tim,, na Srbiji je da nađe način kako, ali realizacija
mora da se postigne i gas mora da teče Južnim tokom, naravno, ukoliko ga bude, što još uvek nije izvesna
činjenica.
Zaključci
Suštinski problem Rusije je njena rastuća izolovanost.67
Strateško partnerstvo između Ruske Federacije i Republike Srbije, dakle, ima tri odrednice: rusku
podršku srpskoj politici u vezi sa statusom Kosova; koordinaciju stavova dveju država u odnosu na druga
međunarodna pitanja; nesmetanu realizaciju strateških ekonomskih projekata, kao što je projekat Južni
tok i celokupni naftno-gasni aranžman između Rusije i Srbije, a takođe i drugih projekata koji postoje ili
mogu da budu dogovoreni.
Integracija Srbije u EU uživa ogromnu podršku građana68 i samim tim bi trebalo da ima centralno mesto
u spoljnoj politici Srbije. Saradnja sa Rusijom je bilateralno pitanje, koje integraciju ne bi smelo da ometa.
Prava mera saradnje između Srbije i Rusije je praktična, dvostrana saradnja, u pitanjima koja ne mogu
da naškode evropskoj perspektivi Srbije. U ta pitanja ne spadaju ruska podrška srpskoj politici u vezi
sa statusom Kosova, niti srpska podrška ruskim diplomatskim inicijativama, kao što je inicijativa za
zaključivanje Ugovora o bezbednosti u Evropi, jer oba ta pitanja mogu da škode integraciji Srbije u EU.
Ministar Jeremić je u Moskvi 20. februara 2009. godine najavio još jedan veliki strateški infrastrukturni
projekat.69 Do današnjeg dana nije postalo jasno šta je ministar Jeremić imao na umu. Nagađanja
stručne javnosti su da je u pitanju prodaja Elektroprivrede Srbije (EPS), i / ili gradnja metroa u Beogradu.
Najavljena poseta predsednika Medevedeva sa sobom nosi sadržaj koji je bitan za Srbiju. Ovo je već
najavljeno praktičnim instrukcijama datim ministarstvima i departmanima koje pripremaju posetu.70
Predsednik ne dolazi u Srbiju samo da obeleži 20. oktobar 1944, dan kada je Crvena armija zajedno sa
partizanskim jedinicama isterala nacističke okupatore iz Beograda, već će ta poseta imati vrlo konkretan
sadržaj. Uzimajući u obzir da je u Rusiji predsednik odgovoran za spoljnu politiku, Medvedevu je važno
da, pored simboličnog obeležavanja slavnog dana iz istorije Crvene armije, omogući dodatan, konkretan,
zamah odnosima između Rusije i Srbije i time sebi upiše dodatni spoljnopolitički poen u ruskoj unutrašnjoj
politici.71
U pripremanju posete na srpskoj strani, kao i u razvoju saradnje, makar ona bila i strateško partnerstvo
sa Rusijom, potrebno je imati na umu rusko viđenje ovog strateškog partnerstva. Ambasador Rusije
Konuzin je u svom govoru na Okruglom stolu ISAC Fonda u Beogradu još 21. aprila 2009. ukazao da Srbija
za Rusiju, kao strateški partner, ima „relativan karakter“, a „po mišljenju mnogih Srba, Rusija jeste strateški
partner Srbiji“, mada ne stavljaju svi isto značenje šta je Rusija kao strateški partner“.72 Drugim rečima,
Rusija je mnogo važnija Srbiji nego obrnuto i potrebno je, pre svega, da Srbi razumeju šta znači strateško
66) Brussels, 05.11.2008, SEC(2008) 2698 final, dostupan na:
http://ec.europa.eu/enlargement/pdf/press_corner/key-documents/reports_nov_2008/serbia_progress_report_en.pdf
67) Dmitrij Trenin, rusko izdanje časopisa „Spoljna politika“ dostupno na: http://www.globalaffairs.ru/articles/0/9044.html
68) Na referendumu bi 79 odsto izašlih podržalo članstvo u EU, četvrtak, 18 jun 2009.godine, dostupno na: http://www.seio.
sr.gov.yu/code/navigate.asp?Id=104
69) Video konferencije za štampu ministara Lavrova i Jeremića, dostupno na: http://www.mid.ru/brp_4.nsf/clndr?OpenView&q
uery=21.2.2009&Lang=%D0%D3%D1%D1%CA%C8%C9
70) Telefonski razgovor Dmitrija Medvedeva s predsednikom Srbije Borisom Tadićem. Dostupno na: http://www.kremlin.ru/
sdocs/news.shtml?day=5&month=08&year=2009&Submit.x=3&Submit.y=6&value_from=&value_to=&date=&stype=&dayRequir
ed=no&day_enable=true#
71) Mihail Vinogradov, Vlast u Rusiji: Sistem donošenja odluka i društveni kontekst, Treći izveštaj u okviru projekta Praćenje
rusko-srpskih odnosa, strana 15, dostupan na: http://www.isac-fund.org/publishing.php#analysis
72) O jedinstvenoj ruskoj politici prema Balkanu ili o fazama ove politike od 1992. do danas, dostupno na: http://www.isacfund.org/video/007.html
38
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
partnerstvo sa Rusijom. Teško je ne saglasiti se sa ovim stavom Ambasadora Konuzina. Građanima Srbije i
srpskim elitama je neophodno da razumeju šta znači strateško partnerstvo sa Rusijom i koju cenu ono sa
sobom nosi. Izbor Rusije kao strateškog partnera je legitiman politički izbor, ali samo ako je zasnovan na
informisanom konsenzusu u srpskom društvu.
Samim tim, za poziciju Srbije strateško partnerstvo sa Rusijom, kako je postavljeno, nije povoljno na
dugi rok, jer može da naškodi njenim evropskim integracijama. Međutim, u implementaciji zajedničkih
projekata, odnosno u razvijanju praktične, dvostrane saradnje, Srbija može da razvije uzajamno korisne
odnose, ukoliko neprestano ima na umu prioritete svojih evropskih integracija. U tom slučaju, ekonomska
saradnja koja je zasnovana na transparentnim pravnim pravilima, kako srpskim unutrašnjim, tako i
evropskim, može da doprinese kako dobrobiti Srbije, tako i razvoju kvalitetnih i održivih odnosa između
Srbije i Rusije.
Preporuke
1. Podrška Rusije oko pitanja statusa Kosova nema odlučujući značaj u rešavanju tog pitanja, kako
zbog realne pozicije Rusije u međunarodnim odnosima, tako i zbog njene politike u vezi sa gruzijskim
provincijama Abhazijom i Južnom Osetijom. Samim tim, trebalo bi smanjiti značaj ruske podrške ovom
pitanju u unutrašnjoj politici u Srbiji i sprečiti stvaranje slike da ruska podrška igra značajniju ulogu u
rešenju ovog pitanja. Ovu podršku ne bi trebalo uzimati u obzir prilikom sklapanja bilateralnih ekonomskih
i drugih aranžmana na državnom nivou između Rusije i Srbije.
2. Srbija nema slobodu akcije u spoljnoj i bezbednosnoj politici u međunarodnim odnosima, ukoliko
teži integraciji u EU. Samim tim, podrška Srbije politici ili inicijativama, kao što je inicijativa za zaključenje
novog Ugovora o bezbednosti u Evropi, ne bi trebalo da se daje izolovano od stava većine u EU, jer bi takva
politika mogla Srbiju lako da dovede u konflikt sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU.
3. Bez obzira na značaj strateških ekonomskih projekata, kao što je projekat izgradnje gasovoda Južni
tok, Srbija mora da vodi računa o svojim pravnim i političkim obavezama, a posebno obavezama na koje
joj Evropska komisija skreće pažnju – obaveza da se poštuje Ugovor o energetskoj zajednici! Politike i
međudržavni ugovori koji su u suprotnosti sa ovim odredbama mogu u perspektivi, bez obzira na učešće
drugih država koje su već članice EU, da dovedu Srbiju u položaj da bira između energetske bezbednosti,
koju bi Rusija obezbedila, i integracija u EU. Politika koja ima za cilj da obezbedi energetsku bezbednost
Srbije ne može se voditi izolovano od drugih politika i političkih prioriteta, kao što je prioritet integracije
u EU.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
39
40
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Nekoliko pogleda
na savremenu Rusiju
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
41
42
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Ekonomska kriza u Rusiji i
njeni efekti na unutrašnju i spoljnu politiku
Nikolaj Petrov1
Politička dimenzija krize
Ekonomska kriza koju Rusija sada preživljava ima dvojaku prirodu. Ona je globalna ali i domaća ekonomska
kriza, kojoj je katalizator bila ona globalna. Model ruskog ekonomskog razvoja, zasnovan na izvlačenju
prirodnih resursa, približava se logičnom kraju. Nesposobnost Rusije da održi brzi rast ekonomije samo
je pitanje vremena.
Iako politička kriza i reformisanje ruskog političkog sistema, kao posledica te krize, izgledaju neizbežnim,
masovni socijalni nemiri verovatno nisu ono što će do toga dovesti. Prema sociolozima, potrebno je oko
godinu dana da se gubitak posla i nemogućnost da se zadrži ustaljeni način življenja pretvori u politički
protest. Sistemska margina sigurnosti, usled ovog faktora, prenosi se daleko iza 2009.god., s obzirom na
postojeće ogromne finansijske rezerve koje mogu da obezbede određene socijalne garantije.
Najveća pretnja stabilnosti povezana je, pre svega, sa ekstremno neefikasnim menadžmentom koji može
da izazove lokalni kolaps i nemogućnost da spreči ekspanziju lokalne krize na nivo države; osim toga, i sa
intenziviranjem borbi klanova elite u situaciji kada se resursi smanjuju i kada slabi sposobnost da osoba
na vrhu drži elite pod kontrolom. Prema tome, najverovatniji scenario je pojava političke krize ne direktno
iz ekonomske, već iz borbi elita i krize menadžmenta.
U uslovima ekonomske krize koja se produbljuje, neizbežno je da će se broj javnih konflikata u regionima
povećavati. Pravo pitanje jeste pitanje njihovog dometa, gde oni mogu da budu ograničeni, tj.
lokalizovani. U neposrednoj prošlosti, Kremlj je dao prednost poslušnim funkcionerima koji su popunili
pozicije gubernatora, zanemarujući kandidate sa dokazanim sposobnostima za vođstvo. Ako bi sutra
ovi gubernatori morali da se obrate ljutoj gomili koja se protivi vlastima, većina njih ne bi bila dorasla
tom izazovu. Postoje ljudi koji bi mogli da se nose sa ovom turbulentnom situacijom. Većina njih jesu
iskusni političari iz Jeljcinove ere, koji su preživeli demonstracije i proteste kasnih 1980-tih i ranih 1990tih. Međutim, danas, njihov broj ne prelazi desetinu.
Kriza čini slabosti političkih i menadžerskih sistema vidljivijim i suštinskim , i povećava cenu greške.
Osnove previše upravljane demokratije
Previše upravljana demokratija (PUD), koja je bila sagrađena u Putinovoj Rusiji, jeste kompleksni
ešalonski sistem, koji omogućava vlastima da eliminišu javnu kontrolu i izbegnu javnu odgovornost, u
isto vreme čuvajući privid poštovanja demokratskih procedura. Postoje tri nivoa kontrole u sistemu PUD
koji uključuju upravljanje akterima, institucijama i pravilima igre. Osnovni elementi Putinovog PUD su:
(1) snažan predsednički sistem upravljanja, na uštrb svih drugih institucija i aktera, uključujući oba doma
Parlamenta, sudstvo kao i poslovne i regionalne elite; (2) državna kontrola medija, koja se koristi da utvrdi
javno mnjenje kroz dozirane i flitrirane poruke; (3) kontrolisane izbore koji više ne služe kao mehanizam
u kojem učešće uzima javnost, već služe da bi se odluke koje elite donose legitimisale;
Oslabljene institucije ne mogu više da ispune svoju ulogu u okviru sistema. Njih postepeno zamenjuju
„substituti“ koji su potpuno kontrolisani od strane predsednika i nemaju nezavistan izvor legitimizacije.
1) Nikolaj Petrov je Stariji konsultant i istraživač u Moskovskom centru Karnegi, gde je i član Naučnog saveta.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
43
Kremlj je, vođen potrebom olakšavanja praktičnog menadžmenta, uništio sistem kontrole i balansa koji je
tada još uvek, iako ne savršeno, ipak funkcionisao. Sistem koji je nastao kao rezultat toga bio je sveden
na čisto mehaničku konfiguraciju,2 kojoj nedostaje fleksibilnost u pogledu reakcije na promenu situacije
i nije sposoban na samoprilagođavanje i samorazvoj.
Konfiguracija vlasti je veoma rigidna i mehanička. Budući da nema sistem kontrole i balansa koji bi
pomogao da se prilagodi permanentno menjajućoj spoljnjoj sredini, niti dozvoljava fleksibilnost na
glavnim „zglobovima“, stalno ima potrebu za ručnim upravljanjem i podešavanjem. Kao rezultat toga,
makro menadžeri sistem, koji je jako malobrojan, mora da se nosi sa različitim urgentnim problemima
. Posebni interesi dominiraju nad opštim, i taktika ima prednost u odnosu na strategiju. Kao posledica
toga, niski kvalitet učinka pogoršan je nedostatkom transparentnosti i bezbrojnim administrativnim
konfliktim koji sprečavaju slobodan i brz protok informacija.
Usled gore pomenutih razloga, PUD je ne samo neefikasan i samim tim vrlo skup već njegova neefikasnost
vremenom raste. Bilo u Rusiji ili Venecueli, ovo čini da takav sistem snažno zavisi od stalnog povećanja
novčanih priliva koji bi nadomestili rastuću neefikasnost. Sistem, prema tome, nije samodovoljan i zavisi
od spoljnih faktora kao što je cena nafte ili gasa.
Mehanizam menadžmenta je previše primitivan u poređenju sa veoma komplikovanim predmetom
kojim se pretvara da upravlja. Sporedni efekti, a posebno, ako ne i isključivo, najneposredniji uzimaju se
u obzir i mogu lako da prevagnu nad željenim rezultatom. (Postoji nedostatak analize uspeha i troškova
tog uspeha kako na stadijumu donošenja odluke, tako i na stadijumu pošto je odluka doneta, što čini
mnoge odluke neefektivnim ili čak kontraproduktivnim. Menadžment demokratije iz jednog centra,
koji ne uzima u obzir regionalne različitosti, donosi različite rezultate, koji mogu da dovedu do željenih
konsekvenci u nekim slučajevima, međutim, do sasvim neželjenih u nekim drugim slučajevima. To je
još jedna ozbiljna protivrečnost PUD-a koja se nalazi između nedeljive vlasti i rigidnog centralizma u
upravljanju i različitih reakcija u društvu, koje se umnogome razlikuju prema regionalnim, urbano –
ruralnim, statusnim, etničkim i drugim linijama.
Previše uprošćeni PUD sistem, zasnovan na vertikalnom lancu komande, ne samo da nema odgovarajuće
teže i protivteže već nema ni siguran mehanizam koji ga onemogućava da se nosi sa velikim sistemskim
krizama koje nastaju kao rezultat loše planiranih, neizbalansiranih ili prosto neadekvatnih odluka. PUD je
progresivno uništio ili oslabio sigurne mehanizme kao što su:
− Slobodni i nezavisni mediji;
− Parlament koji predstavlja interese glavnih socio-političkih i regionalnih grupa; ozbiljne diskusije o
najvećim reformskim planovima;
− Priliku za društvo da izrazi svoje preference putem manje – više slobodnih i fer izbora u kojima su
oslikane različite nacionalno važne stvari , kao i putem referenduma o najvažnijim pitanjima;
− Gubernatore koji su izabarani narodnom voljom i kojima je dat fiksan mandat , pa su samim tim
odgovorni svojim glasačima;
− Dovoljno NVO, uključujući i think-tankove i organizacije koje prate događaje, a koji su sposobni da, u
isto vreme, obezbede i nezavisno preispitivanje vladinih planova i odluka, ali i da uzbune kako vlasti tako
i društvo u slučaju da odluke predstavljaju pretnju.
PUD je tehnološki najprefinjeniji kada se primenjuje na izbore. Sistem se oslanja na sledeće elemente:
nedopustivo visoke pragove za učešće, koji uključuju finansijske i direktne administrativne takse za
učešće, kao i brojne prepreke; izmanipulisan izbor kandidata; jako regulisan pristup k medijima; isti
akter koji ustanovljava pravila učestvuje na izborima i ima vlast da nadgleda da li su pravila poštovana.
Jednom, kada se nepravilnost nađe, represivne mere odmah slede. Izborne komisije rade sve to što je
gore navedeno, a same su kontrolisane od strane centra, policijskih i bezbednosnih organa i sudova koji
2) Kada je institute menjao substitutima, Putin im nije ostavio mesta za manevarski prostor ili bilo kakvu slobodu akcije, i
samim tim čvorovi sistema su povezani na veoma rigidan način.
44
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
svi rade u dogovoru jedni sa drugima. U odsustvu transparentne i javne kontrole, akter koji postavlja
pravila slobodan je da ih promeni u svako doba, ukoliko postojeća pravila ne donesu potreban rezultat.
Konačni rezultat je mreža „mina“ koje su stvorene u samom izbornom sistemu.3 Osnovna protivrečnost
PUD-a sastoji se u tome da se ne može obezbediti unapred određeni rezultat izbora i, u isto vreme,
zadržati demokratski dekor. To čini model PUD-a nestabilnim i čini da on neizbežno skreće u stranu: ili sve
jačeg upravljanja ili u stranu demokratije. Drugim rečima, da bi se unapredio PUD model, koji nikako da
donese željeni rezultat, Vlada mora ili da poveća upravljanje, ili da dozvoli više demokratije.
Isključivanjem političkih snaga i bezbrojnih građana, čije interese oni predstavljaju, iz učešća u (a)
izborima, (b) procesu donošenja odluka koje slede, PUD sistem ne samo da podriva samog sebe, u smislu
legitimiteta i efikasnosti, već i pretvara potencijalnu sistemsku opoziciju u anti-sistemsku opoziciju. Cena
eliminisanja svakodnevne građanske kontrole vlasti i zapušavanja kanala kojim bi se para puštala može
biti eksplozija kadra da uništi čitav sistem.
Zasnovan na ličnosti onog ko ostaje na vrhu, pre nego na balansu institucija, PUD sistem je potencijalno
veoma nestabilan. To predstavlja ogroman politički rizik, posebno kada sistem, kao ogromna vrteška,
gubi momentum kako se prenos vlasti na glavnoj političkoj funkciji približava...
PUD ne može samog sebe da reprodukuje. Samim tim, zahteva manuelno upravljanje, konstantne
intervencije spolja. Kombinacija nedostataka komandnog sistema i nedostataka demokratskog sistema
traži ogroman i komplikovan blok za nadgledanje. U suprotnom, postoji jako iskušenje za elitu srednjeg
sloja da počne previše da upravlja izborima i zloupotrebi postojeće prilike u svoju korist. Upravo taj
rastući blok za nadgledanje, koji bi trebalo da nadomesti opadajuću javnost i transparentnost, postavlja
dodatan teren na sistem i čini ga čak i još manje fleksibilnim.
Lični karakter sadašnjeg ruskog političkog režima i slabost svih drugih institucija, izuzev institucije
predsednika, čini da je popularnost Putina - Medvedeva4 od vitalnog značaja za sistem. To je jedina baza
za relativnu političku sigurnost, udica na kojoj se drži čitav politički sistem. Za razliku od 1998.god., kada
je sistem preživeo veoma nepopularnog predsednika usled snage Gornjeg i Donjeg doma Federalnog
Parlamenta, ništa sada ne bi moglo da nadomesti nedostatak poverenja u lidera. Upravo zato je ne samo
sam Putin već i cela politička klasa zainteresovana za držanje Putinovog rejtinga na visokom nivou, što
postaje sve komplikovanije usled krize i opadajućeg ekonomskog prosperiteta.
Kako se vlasti nose sa krizom?
Vlada se nosi sa ekonomskom krizom na reaktivan način, ponašajući se kao vatrogasac. Njena dejstva
izgledaju uglavnom logično, iako u mnogim slučajevima kasne. Ono što je, po mom mišljenju, još važnije
jeste nedostatak odgovarajućih akcija u političkoj sferi i u sferi menadžmenta.
Predsednik Medevedev je u svom obraćanju o stanju nacije kritikovao sistem na veoma oštar način:
„Državna birokratija je, baš kao i pre 20 godina, vođena istim nepoverenjem ka slobodnom pojedincu
i aktivnosti. Birokratija periodično pravi noćnu moru biznisu, kako nešto ne bi bilo učinjeno pogrešno,
preuzima kontrolu nad masovnim medijima, kako nešto ne bi bilo učinjeno pogrešno, meša se u izborni
proces, kako pogrešna osoba ne bi bila izabrana, pritiska sudove, kako pogrešna osoba ne bi bila osuđena
itd“.
3) To su: skupljanje potpisa i njihova provera, izveštaji kandidata o njihovim profitima i vlasništvu, količina i tehnički detalji
o finansiranju kampanje, pravila agitacije. Postoji šou u predgrađu Petrograda, gde deca trče na popločanom terenu, a mlaz
fontane se može pojaviti bilo kad i pod bilo kojom od ploča, i niko ne zna gde i kada. Postoji neprimetni, stari čovek koji zna i
koji sedi sa strane paleći ovaj ili onaj mlaz fontane s vremena na vreme. Nešto slično se dešava sa pomenutim minama: pravila
su ustanovljena na takav način da ih svaki kandidat može prekršiti bilo kad bilo gde. Vlasti gledaju kroz prste na ova kršenja do
određenog momenta, ali, u svako doba, spremni su da kazne kandidata koji im nije po volji, potpuno legalno. Prema tome, tu se
radi o selektivnoj primeni prava.
4) Iako je objavljena popularnost Medvedeva prilično visoka, ipak je par procenata niža od Putinove. Činjenica da oscilira na
apsolutno isti način kao i Putinova ukazuje na to da je reč, zapravo, o popularnosti jednog lidera, pri čemu je Medvedevljeva
samo odraz Putinove.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
45
Dijagnoza koju je predsednik učinio izgleda dobra, međutim, lek koji je prepisao je apsolutno neadekvatan.
Medvedevljev politički paket uključuje dekorativne izmene koje se tiču političkih partija i sastava oba
doma Parlamenta. Oni nemaju ništa zajedničko sa stvarnim problemima sa kojima se sistem suočava,
uključujući ekstremno slabu podelu vlasti, i vertikalno i horizontalno, nedostatak povratne informacije
između vlasti i društva, skoro potpuno odsustvo predstavljanja grupnih interesa regionalnih i socijalnih
grupa.
Postoje dve škole mišljenja: konzervatori, „čuvari“, koji misle da Rusija treba da sačeka još malo pre nego
što kriza prođe i situacija pre krize se vrati i „činitelji“ koji traže momentalne strateške akcije, ne samo za
suprtstavljanje krizi već i za pripremu države na život posle krize. Ne samo da su potonji malobrojniji
već su i oni podeljeni u dva tabora: „statisti“ odnosno zagovornici „trećeg puta“, koji su za izolacionizam
i ekonomski nacionalizam i „liberali“ koji traže institucionalne reforme i širu saradnju sa Zapadom. Pošto
su ovi liberali manjina u manjini, šanse za promenu kursa ne izgledaju relane u sadašnjim okolnostima
(„liberalni činitelji“ su u manjini među „činiteljima“ koji su za uzvrat manjina u odnosu na „čuvare“).
Ko može da profitira od krize?
Među pozitivnim posledicama krize može se pomenuti nemogućnost da se nastavi sa paternalističkim
modelom i u država – građanin i u centar – regioni odnosima. Prema tome, iako i građanstvo i regioni
sada pate od krize, mogu u rezultatu da izvuku korist iz nje.
Regionalni izbori 1. marta bili su prvi koje je Rusija imala tokom krize. Kako je „borba interpretacija“
rezlutata izbora u punom zamahu, skoro svaka politička partija tvrdi da je pobedila. Lideri partije
„Jedinstvena Rusija“ objavljuju činjenicu kako je partija pobedila, čak i pod teškim ekonomskim uslovima
u svih devet regionalnih parlamenata, gde su izbori održani. Njihovi protivnici ističu da je Jedinstvena
Rusija imala ne samo mnogo lošiji učinak u svim regionima u poređenju sa izborima za državnu Dumu
2007.god. već je i ozbiljno izgubila svugde gde je postojao makar i najmanji zračak kompeticije.
Gubici partije u očima javnosti verovatno su manje važni od gubitka značaja među regionalnim političkim
elitama. Najveće nazadovanje Jedinstvene Rusije desilo se ne samo u velikim gradovima, gde postoji
velika i manje podložna kontroli populacija glasača, već i među kavkaskim republikama. Jedinstvena
Rusija je u proseku izguvila oko 10 procenata svoje uobičajene glasačke baze, ali u Kabardino – Balkariji
i Karačevo – Čerkeziji5, gubici su bili 25 posto. Ovo ukazuje na kraj monopola Jedinstvene Rusije među
regionalnim administrativnim elitama u regionima.
Slika postaje još interesantnija i raznovrsnija na nivou opština. To je mesto gde lični uticaj kandidata
igra veću ulogu, a rigidna državna kontrola političke mašinerije nije toliko vidljiva. Jedinstvena Rusija je
pobedila u Novosibirsku, Čeljabinsku, Čiti, Birobidžanu i Blagovešensku, gde su dotadašnji gradonačelnici
bili ponovo izabrani uz veliku podršku. U gradovima gde je drugi krug izbora bio potreban – Smolensku,
Murmansku, Petropavlovsk-Kamčatski i Tomsku, dotadašnji gradonačelnici iz Jedinstvene Rusije su
ili izgubili u prvom krugu, ili imaju dobre šanse da izgube u drugom krugu kada opozicioni glasači
konsoliduju snage dajući podršku jednom kandidatu. U Tveru, Komunistička partija je pobedila jasno i
ima duplo više glasova u gradskom parlamentu nego Jedinstvena Rusija. Jedinstvena Rusija nije uspela
da dostigne 40-procentnu zastupljenost u gradskom parlamentu u Brijansku, Ulan – Ude-u i Toljatiju. U
Toljatiju, drugo mesto je otišlo opozicionom pokretu „Decembar“, koji uključuje predstavnike iz „Jabloka“
i Pravoe Delo.
Ne samo partije koje su učestvovale već i ceo izborni sistem prošao je test uspešnosti u kriznoj situaciji. Iako
se zemlja još uvek itekako bori sa prevazilaženjem ekonomske krize, ušla je u novi period političke aktivnosti.
Slabost Jedinstvene Rusije, koja se jasno videla tokom izbora 1. marta, samo ce se povećavati tokom vremena.
Ovde su neumoljivi brojevi izbornih rezultata od manjeg značaja od rastućeg političkog rivalstva unutar partije,
nesporazuma između partijskih regionalnih i federalnih vođa i konflikta između Jedinstvene Rusije i lokalnih
5) Etničke republike Ruske Federacije.
46
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
političkih elita koji su isplivavali na površinu čak i tokom poslednjih izbora pre dve godine. Jedinstvena Rusija
se postepeno transformiše iz monolitne birokratije, pod strogom kontrolom Kremlja, u nešto što podseća na
stvarnu političku stranku. Za kratko vreme, Jedinstvena Rusija bi mogla da izgubi svoj status dominantne
partije.
Kremlj se suočava sa još jednim problemom od strane lojalnih „opozicionih partija“ u Dumi. Kako budu
dobijali sve više podrške glasača, njihova lojalnost Kremlju će iščezavati. Sa druge strane, trenutno protestno
raspoloženje mu verovatno neće obezbediti značajnu, dugoročnu podršku u sistemu u kome dominira
Jedinstvena Rusija i njene spin – off partije u Dumi.
Stvarna liberalizacija partije i izbornog sistema je neizbežna i mora da zameni sadašnji, samo dekorativni
sistem pod predsednikom Dmitrijem Medvedevim. Ako Kremlj ne preduzme konkretne korake u tom pravcu
do sledećih izbora, rastući pritisak kod nezadovoljnih glasača ,koji nemaju prostora da ispolje svoju ljutnju,
jednostavno će razneti poklopac tog lonca.
Kriza i spoljna politika
Prema Fjodoru Lukjanovu6, osnovna paradigma ruske spoljne politike nikada se nije promenila, iako je
bilo promena u putanji vezanoj za fluktuacije u balansu sila, kako stvarnih, tako i percipiranih od strane
Kremlja. Odnosi sa Zapadom, koji nisu zasnovani na zajedničkoj ideologiji, izgledaju kao ,,okozaoko»
i mogu da budu opisani kao ciklično gore- dole, sa prosečnim trajanjem ciklusa od oko četiri godine.
Godine 2008, rat u Gruziji označio je dno trenutnog ciklusa i sledeći vrhunac treba očekivati u 2010.god.
Kriza još uvek nije dovela do revizije koncepata ni spoljne, niti unutrašnje politike. Procep između socijalno
– ekonomske situacije koja se menja i kursa spoljne politike povećava se. Mislim da je strateška greška
napravljena ne samo u avgustu 2008.god. već i ranije, počevši od Putinovog govora u Minhenu 2007.god.,
kada je nova „oštra“ doktrina spoljne politike predstavljena, ali vreme koje je izabrano za to predstavljanje ju
je učinilo čak duplom greškom. Međutim, kako je predstavljena u medijima kao „Rusija koja ustaje sa kolena“,
dobila je značajnu javnu podršku i dovela je do povećanja popularnosti Putin-Medvedeva. Kriza u celom svetu
promenila je politički dnevni red i bacila u senku događaje u Gruziji, šaljući političkoj eliti u Rusiji pogrešnu
poruku. Događaji iz januara 2009.god., u vezi sa rusko – ukrajinskim gasnim ratom, to jako dobro ilustruju.
Može se videti promena u ruskoj politici u pogledu „bliskog susedstva“ koje se smatra za „zonu ruskih
privilegovanih interesa“. Kremlj je odbacio merkantilni pristup iz 2005 – 2008.god., koji je bio uzet
posleNarandžaste revolucije, i odlučio da kapitalizuje rusku relativnu finansijsku prednost, sa ciljem da povrati
svoj uticaj u post – sovjetskom prostoru dajući zajmove Jermeniji, Kirgistanu, Moldaviji i čak i Ukrajini.
Revizija ruske spoljne politike je teško moguća pre nego što ruskim političkim elitama postane potpuno
jasno da je „zlatno doba“ petro-blaga i ambicija „energetske supersile“ završena. Rusija ne pati jedina zbog
krize, već i sve druge države takođe pate. To je dalo „čuvarima“ razlog da misle da će za godinu i nešto kriza
biti završena, cene sirovina će se ponovo vratiti na nivo pre krize i da će oni moći da nastave sa spoljnim i
unutrašnjim političkim konceptima koji su dobili svoj konačni oblik u 2007.god. Biće potrebno neko vreme da
se shvati da ne samo što će kriza trajati dugo vremena i što će oporavak ekonomije zahtevati još više vremena
već će i će i izlaz za Rusiju biti vrlo različit od ulaska.
Zaključak
Ne bih očekivao nikakvih suštinskih promena pre jeseni 2009.god., kada će se verovatno osetiti prvi znaci
političkog mamurluka među ruskim elitama. Ta ista mreža finansijske sigurnosti, koja spašava obične Ruse
ozbiljnih patnji koje su rezultat krize, omogućava Vladi da izvrši sve socijalne obaveze i time održi sva
ranija obećanja, sada sprečava Vladu da donese ozbiljne odluke uključujući preispitivanje i reviziju kako
6) Prezentacija od 12. marta 2009.godine.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
47
domaćih, tako i spoljno- političkih koncepata koji su u srži problema upravo zbog krize. Veliki akumulisani
finansijski resursi motivišu politiku elitu da odloži komplikovane odluke u ovim sferama putem kupovine
skupih odlaganja. Problem leži u tome što je vreme koje je već kupljeno protraćeno na premišljanja o
promenama u ruskoj poziciji u svetu u krizi i posle krize, a postoji potreba da modernizuje svoje spoljne
i unutrašnje- političke doktrine kao i čitav upravljački i politički sistem, kako bi se odgovorilo novim
izazovima. Međutim, postoje samo dve moguće osnovne opcije: ili ubrzana politička evolucija, u slučaju
da je sistem sposoban da je iznese kako bi preživeo, ili dolazak do dna, koji bi bio praćen pojavom novog
sistema. I kako vreme prolazi, sve je manje prostora za manevrisanje.
48
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Vlast u Rusiji: Sistem donošenja odluka i društveni kontekst
Mikhail Vinogradov1
Ocenjujući političku situaciju u Rusiji, neophodno je izdvojiti šest osnovnih faktora koji uslovljavaju
donošenje najvažnijih političkih odluka:
1.Najveći deo političkih i javnih institucija (uključujući Parlament i političke partije), nemaju veliku ulogu
u političkom životu i samo formalno donose odluke koja su predsednik i premijer već doneli.
2.Interakcija između predsednika Dmitrija Medvedeva i premijera Vladimira Putina ima protivrečan
karakter. Bez obzira na dobre lične odnose, Medvedevu i Putinu je sve teže da pređu preko nesuglasica
koja se pojavljuju.
3.Sistem donošenja odluka često se određuje odnosom snaga između vodećih uticajnih grupa, mada
većina njih nema jasne političke poglede.
4.Donošenje spoljnopolitičkih odluka je koncentrisano u rukama predsednika i premijera. Uloga drugih
institucija (uključujući i Ministarstvo spoljnih poslova) nije velika. Pri tome, donošenje tih odluka često je
diktirano unutrašnjom političkom konjukturom.
5.Bez obzira na ekonomski krizu, javnost ne pokazuje većeg interesovanja za politiku. Držeći kontrolu
nad televizijom i sprečavajući pojavu opozicionih pokreta, ruska vlast prilično efektivno upravlja dnevnim
redom.
6.Uloga političkih eksperata u sistemu donošenja rešenja se smanjila. U poslednje vreme se preduzimaju
pokušaji povećanja uloge eksperata ali, sve u svemu, oni, kao i Parlament i političke partije, samo
odobravaju odluke već donete od strane činovnika, a ne učestvuju u njihovoj razradi.
Uloga javnih institucija
Uloge javnih i političkih institucija, uključujući Parlament i političke partije, značajno su devalvirale kao
rezultat promena koje su nastale tokom mandata Vladimira Putina. Parlament je faktički bio skrajnut
od učešća u donošenju političkih odluka i u svome radu potčinjen administraciji predsednika. Što se
tiče političkih partija, tokom poslednjih osam godina, dominantnu poziciju dobila je partija Jedinstvena
Rusija (Единная Россия), čiji je formalni lider Vladimir Putin. Ona je dobila i većinu na federalnom i na
regionalnom nivou. Međutim, Jedinstvena Rusij“ nije postala instrument kontrole političkih elita i centrom
donošenja odluka. U suštini, ulazak u partiju olakšao je prolazak u parlamente na svim nivoima, ali ne
nalaže neke ozbiljne obaveze pred bilo kakvim grupama.
Još dve partije: Pravedna Rusija i Pravoe Delo, formalno su bliske vlasti, samo što nemaju takav nivo uticaja
kakav ima Jedinstvena Rusija.
Ozbiljan pad uloge izbora u političkom životu Rusije posledica je pomenutih promena. Najznačajniji
događaji u političkom životu nisu kampanje za izbore (čiji su rezultati obično predvidivi), već konkurencija
između neformalnih uticajnih grupa. Poslednjih godina su upravo one vodile glavnu borbu za državne
resurse (alokaciju budžetskih sredstava, kontrolu nad državnim kompanijama i korporacijama, stvaranje
preferencija za biznis koji je pod njihovom kontrolom) u vreme kada je Parlament samo formalno
potvrđivao odluke koje je izvršna vlast već donela, ne pokazujući značajan uticaj na njihov sadržaj.
1) Mihkail Vinogradov je Predsednik fonda „Peterburgska politika“ iz Moskve.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
49
Odnos Predsednik – Premijer
Odluka Vladimira Putina da napusti poziciju predsednika, i ustupi mesto šefa države Dmitriju Medvedevu,
nije mogla da ne utiče na raspodelu političkih snaga. Sa formalne tačke gledišta, ruski ustav daje široke
mogućnosti za preraspodelu ovlašćenja između predsednika i premijera. Na primer, taj osnovni zakon
ne određuje jasno ko kontoliše rad ministarstava sile – da li šef države ili šef vlade (njihova potčinjenost
predsedniku utvrđena je federalnim zakonom „o Vladi“, koji je, u slučaju potrebe, lako promeniti).
Nominalno, predsednik može da smeni premijera, ali to je teško zamisliti u praksi, s obzirom da
parlamentarnu većinu ima Jedinstvena Rusija koju vodi Putin. Formalno gledano, predsednik ima dovoljno
mogućnosti za akciju i u ovom slučaju, ali ne izgleda kao da je spreman da se njima koristi.
Odnosi među Putinom i Medvedevom su pretrpeli dve krize. Prva kriza se desila u leto 2008.god.
Rasteća ljubomora Putina ka Medvedevu se završila rusko – gruzinskim ratom koji je dozvolio Putinu da
demonstrira kako upravo on vlada situacijom. U podršku ovome stavu, postojala je čitava serija signala
koji su ukazivali na to da je upravo Putin doneo osnovne odluke. Indirektno je to potvrđivala i francuska
štampa koja je prenela da je Nikola Sarkozi ubeđivao upravo Putina da ne dopusti napad na Tbilisi. Osim
toga, potonja međunarodna izolacija Rusije (niko nije očekivao da će ona biti tako kratkotrajna) bila je
gubitak za Medvedeva, koji je imao određeni kredit poverenja kod zapadnih partnera Rusije. Nije slučajno
to što je, prema podacima istraživanja javnog mnjenja Levada centra iz februara 2009.god., 34% građana
Rusije bilo ubeđeno da je realna vlast u Rusiji u rukama Putina (pre godinu dana tako je mislilo 20%), 12%
da pripada Medvedevu (u 2008.god. tako je mislilo 23%), a u rukama obojice podjednako – 50% (u 2008.
god. tako je mislilo 41%). Osim toga, premijer je preuzeo na sebe donošenje mnogih ključnih rešenja u
vezi sa finansijskom podrškom krupnih preduzeća u uslovima ekonomske krize.
Medvedev nije bio posebno protiv toga. Prećutno je pristao na ulogu političara broj dva i čak je dao
razloga glasinama o ostavci i zameni sebe Putinom. Međutim, početkom 2009.god., situacija se ponovo
promenila. Eksperti su sve češće počeli da govore o tenzijama u odnosima između dva najviša činovnika.
Cela serija koraka (rezultat rusko – ukrajinskog konflikta sa gasom, objavljivanje poternice za biznismenom
Jevgenijem Čičvarkinom) počela je da se tumači, u okruženju Medvedeva, kao izrazito neprijateljska.
Kao odgovor na to, Medvedev je ozbiljno pojačao kritiku Vlade u svojim nastupima i preduzeo čitav niz
koraka, koje je javnost tumačila kao znak nastupanja dugo očekivanog „opuštanja kontrole“. Sama kriza
sve češće se tumačila od strane Medvedeva kao šansa za širenje sopstvene samostalnosti, a u medijima
su se sve češće počeli imenovati kandidati za zamenu premijera. Međutim, potencijal za interakciju
Medvedeva i Putina nije iscrpljen: oni potpuno mogu da regulišu nesuglasice. Osim toga, nije isključeno
da je provociranje Medvedeva ,u stranu samostalnosti, zamka Vladimira Putina koji teži da konačno
dezavuiše težnju Medvedeva ka samostalnosti.
Uticajne grupe u ruskoj vlasti
Kao u vreme Borisa Jeljcina, tako i u vreme Vladimira Putina, osnovna intriga u ruskoj politici jeste
borba između različitih elitnih klanova i grupa koja nije javna. Kao pravilo, grupe su ujedinjene ličnom
bliskošću njenih učesnika, postojanjem zajedničkih iskustava u radu i zajedničkih poslovnih interesa.
Ponekad, među tim grupama postoje zajednički pogledi na politički ili ekonomski kurs, ali taj faktor nije
principijelan za njih.
Tokom mandata Vladimira Putina, šef države nije ulazio u bilo kakav konkretni klan i nastupao je kao
arbitar među njima. Sada je situacija unekoliko drugačija. Budući da nema snažne ljudske resurse,
Dmitrij Medvedev neizbežno nastupa kao ujedinjujuća osnova jednog od klanova, gde ulazi grupa
njegovih najbližih ljudi (ministar pravde Aleksandar Konovalov, šef Višeg arbitražnog suda Anton Ivanov,
opunomoćeni predstavnik predsednika na Uralu Nikolaj Viničenko). Ta grupa jača zahvaljujući bliskosti s
Medvedevovm i još nizom uticajnih biznismena i činovnika (šef Gazprominvestholdinga Ališer Usmanov,
bivši šef administracije predsednika Aleksandar Vološin, sekretar za štampu predsednika Natalija
Timakova). Neki eksperti ubrajaju u ovu grupu prvog zamenika šefa administracije predsednika Vladislava
Surkova i ekonomskog savetnika predsednika Arkadija Dvorkoviča. Naravno, unutar pomenutog klana
50
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
postoji oštra borba (posebno oko ličnosti Surkova), ali tokom godine Medvedevljevog mandata njegova
komanda je ostala relativno cela.
U ekonomskoj sferi moguće je istaći dve ključne grupe: oko zamenika premijera Igora Sečina i Alekseja
Kudrina. Sečin je moćan činovnik koji se tokom Putinovog mandata oslanjao na organe javnog reda. U
poslednje vreme je promenio sferu svog osnovnog interesovanja, i sada se, pre svega, bavi naftom i drugim
granama energetike. U rukama Sečina je kontrola nad državnom kompanijom Rosnjeft i Ministarstvom
energetike. Nivo ličnih ambicija Sečina unekoliko se smanjila, međutim, u „uticajnu grupu“ koju on vodi
ulaze i takve autoritativne figure kao što je predsednik Državne Dume Boris Grizlov, predsednik Istražnog
komiteta pri Državnom tužilaštvu Aleksandar Bastrikin, šef kompanije Rosnjeft Sergej Bogdančikov. Neki
eksperti u vezu sa ovom Sečinovom grupom dovode i prvog zamenika premijera Viktora Zubkova (koji je
bio premijer 2007 – 2008) i njegovog zeta, ministra odbrane Anatolija Serdjukova.
Druga grupa je ujedinjena oko ministra finansija Alekseja Kudrina. Među njenim najuticajnim
predstavnicima je predsednik Centralne banke Sergei Ignjatijev i predstavnici niza ekonomskih
državnih organa. Osnovni zadatak Kudrina je zaštita budžetskih sredstava (u tom smislu i napunjenog
Stabilizacionog fonda) od napada lobista. Danas se Stabilizacioni fond sastoji iz Rezervnog fonda (136
milijardi dolara) i Fonda nacionalnog blagostanja (83 milijarde dolara). U 2009. predlaže se potrošnja 55%
sredstava Rezervnog fonda i 19% sredstava Fonda nacionalnog blagostanja za pokrivanje budžetskog
deficita.
Grupe Sečina i Kudrina ne treba bez rezerve pripisivati „putinskom“ ili „medvedevskom“ taboru. Sočin
je „genetski“ blisak Putinu, ali, u slučaju potrebe, uspostavlja odnose i sa predsednikom. Dugogodišnji
bliski saradnik Putina je i Kudrin. Međutim, značaj pozicije ministra finansija, zajedno sa političkom
podrškom jednog od „veterana“ ruske politike Anatolija Čubajsa (koji je uspeo da nađe zajednički jezik sa
Medvedevom), dozvolio je Kudrinu da ne bude u sredini konfrontacije dva tabora.
Relativno novi i usko „putinski centar gravitacije“ je rukovodstvo kabineta vlade sa šefom vice premijerom
Sergejem Sobjanjinom koji aktivno unapređuje svoje ljude na visoke pozicije. Kao i ranije, ozbiljne pozicije
ima grupa Sergeja Čemezova, šef kompanije Rossiyskie tehnologii, koji je uspeo da proguta veliki broj
ruskih kompanija uključujući i one koje su proizvodile naoružanje. Konačno, „lična garda“ Putina je kao i
ranije društvo Gasprom koju vodi Aleksej Miler.
Druge grupe, koje su imale moć tokom mandata Vladimira Putina, u poslednje vreme smanjile su nivo
svog političkog nametanja. Ranije uticajne figure (npr. šef Ruskih pruga Vladimir Jakunjin, biznismen Jurij
Kovaljčuk, bivša glava Službe za borbu s narkoticima Viktor Čerkesov) za sada su na periferiji. To važi i
za niz „oligarha“. Roman Abramovič i Oleg Deripaska sada se fokusiraju na probleme spasa sopstvenog
biznisa.
Težina nekada superuticajnih ministarstava sile u poslednje vreme je pala. Raniji „teškaši“ (Igor Sečin, bivši
direktor FSB Nikolaj Patrušev) su se, iz raznih razloga, udaljili od aktivnog učešća u rukovođenju snažnim
blokom. Šefovi Ministarstva unutrašnjih poslova i Tužilaštva, Rašid Nurgalijev i Jurij Čajka, prihvaćeni su
kao privremene i nedovoljno uticajne figure.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
51
Informacija o grupnoj pripadnosti najuticajnijih ruskih političara:
Predsednik
Dmitrij Medvedev
Osnova mu je status predsednika i njegova sopstvena
uticajna grupa.
Premijer
Vladimir Putin
Nastupa kao arbitar u borbi različitih uticajna grupa.
Šef administracije predsednika
Sergej Nariškin
Ima iskustvo u radu kako sa D. Medvedevom, tako i sa V.
Putinom. Relativno je pasivni činovnik.
Prvi zamenik šefa administracije
predsednika
Vladislav Surkov
U poslednje vreme zbližava se sa D. Medvedevom,
međutim, drugi saradnici predsednika ga prihvataju
krajnje negativno.
Prvi zamenik premijera
Igor Šuvalov
U okviru Vlade vodi borbu sa ekonomskom krizom.
Politički nije samostalan. Čuju se različiti scenariji o
njegovoj karijere, od skore ostavke
do premijerstva;
Prvi zamenik premijer
Viktor Zubkov
Nivo političkih ambicija je relativno nizak;
Zamenik premijera, inistar finansija
Aleksej Kudrin
U uslovima borbe za budžetna sredstva nalazi se pod
jakim napadom lobista. Ipak, ima veliki potencijal za
preživljavanje i relatvnu samostalnost.
Zamenik premijer
Igor Sečin
Uticajna figura zahvaljujući kako ličnim vezama unutar
elite, tako i kontroli nad značajnim delom energetskog
sektora.
Zamenik premijera Rukovodilac
aparata Vlade
Sergej Sobjanin
Bavi se jačanjem aparata Vlade u interesu V. Putina.
Zamenik premijera
Aleksandar Žukov
Uticaj postepeno slabi.
Zamenik premijera
Dmitrij Kozak
Bio je jedna od najvidljivijih ličnosti u okruženju V. Putina,
ali, usled sukobljivosti karaktera, postepeno je skrajnut
na periferiju.
Ministar inostranih poslova
Sergej Lavrov
Uticaj opada usled drugorazrednog značaja Ministarstva
inostranih poslova
Ministar odbrane
Anatolij Serdjukov
Čovek V. Zubkova. Uspeo je da dobije zavidan autorite
unutar elite, ali nije mnogo popularan u Armiji.
Ministar unutrašnjih poslova
Rašid Nurgalijev
Čovek N. Patruševa. Smatraju ga za privremenog čoveka
na čelu Ministarstva unutrašnjih poslova.
Ministar pravde
Aleksandar Konovalov
Čovek D. Medvedeva
Direktor Federalne službe
bezbednosti (FSB)
Aleksandar Bortnikov
Bio je uzdignut u prvi plan uz učešće I. Sečina. Pokušava
da ne pokaže političku samostalnost.
Predsednik Centralne banke
Sergej Ignjatijev
Čovek A. Kudrina.
Sekretar Saveta bezbednosti
Nikolaj Patrušev
Posle odlaska sa mesta direktora Federalne službe
bezbednosti uticaj se smanjio.
Predsednik Državne Dume,
Predsednik Visokog saveta partije
Jedinstvena Rusija
Boris Grizlov
Čovek I. Sečina i N. Patruševa.
Predsednik Saveta federacije i
Predsednik partije Pravedna Rusija
Sergej Mironov
Relativno autonomna no malo uticajna ličnost.
Predsednik Gazproma
Aleksej Miler
Gazprom faktički lično kontroliše Putin
Direktor Gosnanotehnologija
Anatolij Čubajs
Iskusni politički „teškaš“. Ima sređene odnose i sa V. Putinom i
D. Medvedevom i s A. Kudrinom. U budućnosti je moguće da
ode u stranu Medvedeva.
52
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Mehanizam razrade spoljnopolitičkih odlukа
U suštini, donošenje spoljnopolitičkih odluka ograničeno je na predsednika i premijera. Uloga Ministarstva
spoljnih poslova je relativno mala. Taj posao je na Upravi spoljne politike administracije predsednika i
njenom povereniku Sergeju Prihodko-u. U leto 2008.god., pojavila su se očekivanja da će takav centar
da se pojavi i u Vladi, koji bi vodio Jurij Ušakov, ali on nije pokazao veliku aktivnost. Uloga pomenutih
struktura svodi se na pripremu projekata koje predsednik ili premijer mogu da prihvate ili odbiju. Osim
toga, svoje spoljnopolitičke projekte mogu da predlažu i druge strukture (npr. Gazprom).
U pogledu raspodele funkcija između Putina i Medvedeva, tu situacija nije sasvim jasna. Postoji tačka
gledišta koja identifikuje meke korake u spoljnoj politici sa Medvedevom, a tvrde sa Putinom. Predsedniku
i premijeru delimično je koristan taj stereotip, mada njegova tačnost izaziva sumnju, bez obzira na to što
je očigledno da je Medvedevu potrebna podrška međunarodnih partnera Rusije (pre svega Zapadnih). S
velikom uslovnošću može se reći da Putin češće učestvuje u donošenju odluka koja se tiču međunarodne
energetske saradnje kao i politike Rusije u većini zemalja Zajednice nezavisnih država. Sam Medvedev
više se bavi odnosima sa Sjedinjenim Američkim Državama, zapadnoevropskim državama i učestvuje u
formatima G8 i G20.
Uzimajući u obzir da ruski ustav nedovoljno jasno razgraničava funkcije (formalno to je sfera uticaja
predsednika, mada postoje široke mogućnosti za manevar), može se očekivati da će se nejasnost ovde
održati. Sve u svemu, pobeda Baraka Obame na izborima za predsednika Sjedinjenih Država okreće ruske
vlasti ka ponovnom uspostavljanju odnosa sa Zapadom. Međutim, taj proces će se menjati s periodičnim
bljescima patriotske aktivnosti (u tom smislu i na Balkanu), a takođe i „energetskim ratovima“ (mada se
značaj energetike za sada verovatno smanjuje). Pri tom, treba imati u vidu da ruska politička elita ima
velike probleme prilikom razrade dugoročne spoljnopolitičke strategije. Često dejstva na međunarodnoj
areni nose verovatnije propagandni karakter (mobilizacija sopstvenih građana na borbu s Ukrajinom
i Estonijom, demonstracija nesaglasnosti sa Zapadom u vezi sa pitanjem Kosova), koji ne samo da ne
donose osetljive koristi već i otažavaju realizaciju drugih međunarodnih projekata. Na primer, žestoka
kritika vlasti Estonije u vezi sa spomenikom Sovjestkom vojniku je isprovocirala Taljin da podigne ekološke
proteste u vezi sa građenjem Severno evropskog gasovoda, i napravila pretnju realizaciji ovog krajnje
važnog projekta za Rusku Federaciju.
Javno mnjenje
Ekonomska kriza postala je ozbiljni izazov kako za odnose između uticajnih grupa, tako i za razradu
ekonomske politike, ali i stanje javnog mnjenja. Kriza može, bez sumnje, izazvati ozbiljne političke
promene, ali takvih promena, do sada, nije bilo. Međutim, nije bilo ni ozbiljnih promena u javnom životu.
Ni jedna opoziciona snaga, Komunistička partija Ruske Federacije, Liberalno Demokratska partija Rusije,
Pravedna Rusija, Pravoe Delo ili Solidarnost nije napravili ozbiljne pokušaje da iskoristi smanjenu podršku
koju ima vlast kod građana, radi rasta sopstvene popularnosti. Velike akcije protesta u Vladivostoku,
Blagovešensku i Krasnojarsku imale su stihijski karakter i nisu bile organizovane od strane neke partije.
Na prošlim izborima,1. marta, u devet regionalnih parlamenata prvo mesto zauzela je Jedinstvena Rusija
(mada su na izborima za gradonačelnike nekih gradova pobedili opozicioni kandidati).
Podaci socioloških istraživanja o podršci vlastima u uslovima ekonomske krize u nekoj meri se razlikuju.
Po podacima fonda Javno mnjenje, početkom marta, Medvedevu je verovalo 52% intervjuisanih (pre
nekog vremena taj pokazatelj bi bio viši i činio bi 56%, ali u svakom slučaju je veći od nivoa podrške
Medvedevu u momentu predsedničkih izbora – 45%). Nivo poverenja Putinu je stabilan i nalazi se na
nivou 65 – 70%. Ostaje nizak nivo podrške opozicionim partijama. Za Jedinstvenu Rusiju, po podacima
fonda Javno mnjenje, spremno je da glasa 53%, za Komuniste 9%, za Pravednu Rusiju ,sa predsednikom
Gornjeg doma parlamenta Sergejem Mironovim na čelu, 5%, nivo podrške liberalnim Jabloka i Pravoe
Delo je 1%.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
53
Na taj način, trenutno vlast ima mogućnost da ne dopusti prerastanje protestnog raspoloženja u rast
popularnosti opozicije. Međutim, nije isključeno da će u slučaju dalje destabilizacije situacije vlast morati
da traži„krive“ na koje će da padne odgovornost za krizu. U februaru 2009.god., u ulogu tih„krivih“ stavljeni
su guverneri – lideri četiri ruska regiona koji su bili otpušteni. Nije isključeno (mada je manje verovatno) da
će objektima kritike vlasti postati i krupni biznismeni ili pojedini ministri. U slučaju ozbiljnog pogoršanja
socijalne situacije, moguć je rast nezadovoljstva građana predsednikom, premijerom, partijom Jedinstvena
Rusija. Međutim, srdžba građana još uvek nije praćena potragom alternativnih političkih programa ili
snažnih lidera. Osim toga, građani nemaju jasnu tražnju za alternativnim ekonomskim kursom, a diskusije
o tome u medijima gotovo da i nema. Slab interes javnosti za alternativama ,u sprezi sa niskim interesom
građana za politiku uopšte, za rusku vlast je šansa da preživi ekonomsku krizu bez obziljne destabilizacije.
Osim toga, vlast uspeva da u punom obimu isplati socijalna plaćanja (penzije, dodatke itd.) i izbegne
ozbiljna kašnjenja u plaćanju plata kako u državnim, tako i u privatnim preduzećima.
Još jedna varijanta za širenje podrške građana vlasti je imitacija spoljne pretnje od strane neke države
(SAD, Ukrajina, Gruzija, Estonija, Poljska itd.). Po pravilu, borba sa takvom pretnjom dovodi do velike
društvene podrške vlastima. Ali, takav rast podrške obično se vidi tek tokom jednog, dva meseca. Vlast
nije spremna da ide previše daleko u međunarodnoj konfrontaciji, a za narod su sve aktuelnije socijalne
parole i pokušaj da se povećaju zarade. Zbog toga je efektivnost korišćenja imidža „snažne države“
ograničena, a „patriotske“ kampanje nisu moguće češće od dva do tri puta godišnje.
Uticaj eksperata
Tokom poslednjih godina, uticaj eksperata na donošenje političkih odluka se znatno snizila u Rusiji.
Procedura razrade odluka nema javni karakter. Najveću bliskost vlasti, po pravilu, imaju ne autori ideja
koje se mogu realizovati, već oni politikolozi i sociolozi koji najaktivnije učestvuju u popularizaciji već
donetih odluka
Moguće je istaći tri kategorije ruskih eksperata s tačke gledišta njihovog javnog odnosa prema činidbama
vlasti. Prvu grupu čine politikolozi i sociolozi koji javno istupaju sa podrškom većini činidaba vlasti. U
ovu grupu spadaju Aleksej Arbatov, Vitalij Ivanov, Sergej Markov, Andranik Migranjan, Vjačeslav Nikonov,
Dmitrij Orlov, Gleb Pavlovski, Valerij Vadejev, Valerij Fjodorov i Aleksej Česnakov.
U ,,neutralnu» kategoriju mogu se ubrojitii eksperti koji imaju neutralnu poziciju. U većini slučajeva oni
nastupaju s kritikom vlasti, i malo su potrebni kao „popularizatori“ donetih odluka. U tu grupu spadaju
Dmitrij Badovski, Igor Bunjin, Jevgenij Gontmaher, Sergej Karaganov, Fjodor Lukjanov, Boris Makarenko,
Aleksej Malašenko, Jevgenij Minčenko, Dmitrij Oreškin, Nikolaj Petrov, Andrej Rjabov i Dmitrij Trenjin.
Na posletku, radikalnu kategoriju predstavljaju ,,za sebe» eksperti koji u svakom slučaju učestvuju u
opozicionim pokretima ili koji istupaju sa žestokim ispadima u odnosu na Vladimira Putina ili Dmitrija
Medvedeva. Najpoznatiji među njima su Mihail Deljagin, Vladimir Miov, Andrej Piontkovski, Vladimir
Pribilovski, Mark Urnov i Ljilja Ševcova.
U poslednje vreme, predsednik je stavio do znanja da je spreman na aktivniju interakciju sa „neutralnom“
kategorijom eksperata. To je uslovljeno kako očiglednom potrebom vlasti za idejama u vezi sa borbom s
ekonomskom krizom, tako i neophodnošću korekcije mehanizma javne propagande, kako bi se izbegao
dalji rast protestnog raspoloženja.
Zaključak
Prognozirajući razvoj događaja u 2009. godini, moguće je pretpostaviti da će se u spoljnoj politici produžiti
kurs ka regulisanju nesporazuma zapadnoevropskim zemljama i Sjedinjenim Državama. Prepreka na tom
putu ostaće politika na postsovjetskom prostoru: neregulisani konflikt sa Gruzijom, predstojeći izbori za
predsednika Ukrajine u decembru, želja da se iskoristi kriza za učvršćivanje ekonomskih pozicija Rusije
54
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
u zemljama bivšeg SSSR-a , izazivaće periodične nalete emocija i pogoršavati odnose Ruske Federacije i
zapadnih partnera. Istovremeno, kako pokazuje spor o sudbini vojne baze u Kirgiziji, Moskva i Vašington
su spremni na civilizovanu „trgovinu“ o ključnim strateškim problemima regiona.
U untrašnjoj politici, tendencija ka „olabljivanju“ može da dobije dalji razvoj. Ali, taj proces neće biti
postepen i, uzimajući u obzir nedostatak konsenzusa unutar vlasti, biće periodično praćen kratkoročnim
pokušajima „zamrzavanja“ političkih sloboda. Bez obzira na protivrečnosti između različitih tabora u
okviru vlasti, ne treba očekivati raskol unutar nje. Ali, u perspektivi takav raskol može postati moguć ako
se desi suštinsko pogoršanje ekonomske konjukture.
U socijalno ekonomskoj sferi, „rezerve stabilnosti“ će verovatno biti minimalne do jeseni. Najverovatnije,
opozicija neće moći da iskoristi krizu za rast sopstvene popularnosti. Međutim, ako se produži pogoršanje
ekonomske situacije, vlastima će biti sve teže da se suprotstave padu poverenja u njih same od strane
naroda. U tom slučaju, napori vlasti koncentrisaće se na zaustavljanje konsolidacije opozicionih snaga.
Verovatnost drugog scenarija razvoja političkog pluralizma i značajnog širenja političkih sloboda tokom
2009. godine za sada nije više od 20 – 25%.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
55
56
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Sloboda izražavanja u Rusiji
Ruski masovni mediji: Sloboda, cenzura ili samokontrola?
Dr Olga Sadovskaja Aleksandrovna1
Danas, kako u Rusiji tako i u inostranstvu, postoje dva oprečna viđenja situacije povodom zaštite prava
na slobodno izražavanje u Rusiji i, kao i uvek, jedno je optimistično i zvanično, a drugo pesimistično i
opoziciono.
Prema stanovištu ruske Vlade, ona brižljivo i delotvorno štiti slobodu građana da prime bilo koju
informaciju i štiti medije u njihovom naporu da bilo koje informacije prenesu građanima. Prema izjavi
Ruske delegacije na Trinaestom sastanku o primeni ljudske dimenzije OEBS-a, Ruski mediji su slobodni,
nezavisni i objektivni i, prema tome, nepristrasni u pokrivanju događaja kako u zemlji tako i u inostranstvu.
Kao podršku takvoj tvrdnji delegacija je pružila statističke podatke, prema kojima postoji 92,850
registrovanih medija u Rusiji. Postojećih 150 televizijskih kanala opslužuje više od tri hiljade privatnih i
svega četiri stotine državnih TV kompanija, što, prema stanovištu Ruske Vlade, govori o visokom stepenu
nezavisnosti u informisanju građana. Osim toga, broj aktivnih Internet korisnika je u stalnom porastu i
vodi smanjivanju interesovanja za štampane medije, od kojih značajan segment delom finansira ruska
Vlada. Sve u svemu, statistike Vlade treba da ubede stranog posmatrača da ništa i niko ne ugrožava
slobodu izražavanja u Rusiji.
Sa druge strane, zastupnici opozicionog stanovišta tvrde da sloboda izražavanja u Rusiji praktično više
ne postoji i da Vlada ima potpunu kontrolu nad svim radio stanicama, TV kanalima i medijskim izdanjima.
Štaviše, nedavno je Vlada počela da napada poslednja uporišta slobode izražavanja kao što su blogovi,
analitički materijali i lični stavovi čitalaca na Internetu. Prema većini predstavnika opozicionih stranaka
i nevladinih organizacija koji rade na ovom polju, sloboda izražavanja je u Rusiji skoro nestala tokom
poslednjih nekoliko godina i situacija se naglo pogoršala od 2000-te godine. Za one koji se bave ovim
pitanjima slučajevi zabrane ili pokušaji zabrane izdavanja novina, koje su izražavale opozicione stavove
su dobro poznati. Na primer, 2002. godine pokušana je zabrana izdavanja jednog od najvećih opozicionih
glasila „Novaya Gazeta“, kada je Mezprombank tužio list tražeći značajnu sumu novca od tog lista. Ipak,
ovaj pokušaj je propao i list je preživeo. U februaru 2003.g. “Noviye Izvestiya” – list koji je izražavao oštru
kritiku vlasti je zabranjen. Često se, kao primer kršenja prava na slobodu izražavanja u Rusiji mogu
navesti slučajevi podizanja optužnica protiv novinara zbog kritičkih publikacija protiv vlasti. Jedan od
njih je čuveni, kako u Rusiji tako i u inostranstvu, slučaj Stanislava Dmitrijevskog, istoričara, javne ličnosti
i glavnog urednika sada zabranjenog lista “Pravo-zashita”, koji je uslovno osuđen na tri godine zatvora
zbog objavljivanja obraćanja ruskom narodu Ičkerija Zakajeva, potpredsednika Vlade Republike Čečenije,
i obraćanja Evropskom Parlamentu Aslana Mashadova, Predsednika Republike Čečenije. Smatrano je da
ovo objavljivanje izaziva međuetničku mržnju. Suđenje Dmitrijevskom je sprovedeno uz kršenje principa
jednakosti stranaka u procesu, većina dokumenata je bila falsifikovana a skoro niko od svedoka odbrane
nije pozvan, uprkos zahtevima i žalbama od strane advokata odbrane.
Nesumnjivo, ovi upečatljivi primeri kršenja slobode izražavanja novinara i slobode građana da dobiju
informacije su ubedljiviji od suvih statistika vlasti o Internet korisnicima. Ipak, konkretni primeri koji su
izabrani za određenu svrhu neće odraziti celu sliku, i statistike takođe mogu biti upotrebljene i za i protiv.
U principu, sloboda izražavanja nije više termin nejasnog značenja za obične ljude u Rusiji. Većina
građana Rusije veoma dobro zna da je cenzura zabranjena, sloboda medija garantovana, i da je pravo
svake osobe da traži, prima, izražava, stvara i prenosi informacije slobodno na svaki zakonom dozvoljen
1) Dr. Olga Sadovskaja Aleksandrovna je zamenik direktora međuregionalne organizacije “Komitet protiv torture“, sa sedištem u
Nižnjem Novgorodu i stručnjak za pitanja međunarodne zaštite ljudskih prava.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
57
način zaštićeno. Ipak, oni koji bi hteli da traže i pronose informacije koje smatraju važnim, će se suočiti
sa drugim izazovom, kombinacijom svima jasnih reči „zabrana propisanom zakonom“! Zvanično, zaista,
cenzura je u Rusiji zabranjena – ne postoji vlast, čija je dozvola potrebna za objavljivanje informacija
na TV kanalu ili za objavljivanje članka u štampanom izdanju. Međutim, važno je obratiti pažnju na to
da prema dva Federalna Zakona („O masovnim medijima“i „O borbi protiv ekstremističkih aktivnosti“),
članci, intervjui, TV programi i ostali novinarski radovi mogu lako biti smatrani ekstremističke (izazivanje
socijalne, etničke, rasne, verske mržnje, podsticanje nasilne promene vlasti itd.) ili, u nekim slučajevima,
pornografskim iako zapravo nisu takve. Ruska jurisprudencija je već imala mnogo primera kada su zbog
kritike vlasti oni koji su joj bili suprotstavljeni smatrani ekstremistima i bili osuđivani na različite zatvorske
kazne, efektivno ili uslovno, uz zabranu njihovih novinskih izdanja. Jedan od njih je gorepomenuti
slučaj Dmitrijevskog. Štaviše, nejasni termini ovih zakona dozvoljavaju krivičnu osudu branilaca i
kolega gorepomenutih pojedinaca. Nejasna i fluidna interpretacija termina „ekstremistička aktivnost“2
dozvoljava da se takvom smatra svaki po vlasti nepovoljan akt ili izjava. Drugi problematičan pravni akt
je pravilo koje obavezuje javne organizacije da se ograde od ekstremističkih izjava koje daju njihovi
predstavnici. Drugim rečima, ako jedan od lidera organizacije, uključujući tu i medije učini „javnu izjavu
kojom podstiče na izvršenje ekstremističke aktivnosti, bez preciziranja da je to njegovo ili njeno lično
mišljenje“, to udruženje ili organizacija „je obavezno da se od takve izjave ogradi, javno u roku od pet
dana od dana kada je izjava učinjena“. Ista obaveza je nametnuta i u slučajevima kada je pomenuti lider
organizacije osuđen presudom suda za „zločin ekstremističkog karaktera“. Prema tome „ako odnosna
građanska, verska ili druga organizacija ne učini takvo javno odricanje, to će biti smatrano kao dokaz da
je njena aktivnost ekstremistička“.
Stoga, Vlada poseduje jedinstveni instrument kombinaciju dva federalna zakona zajedno sa navedenim
članom Krivičnog Zakona, koje može koristiti selektivno protiv određenih pojedinaca i medija.
Vlada takođe poseduje preventivni mehanizam u obliku upozorenja. Na primer, u 2007.g. Federalna
služba nadzora nad masovnim komunikacijama i vezama je izdala 74 upozorenja ruskim medijima za
kršenje člana 4. (širenje ekstremističkog materijala) Zakona „O masovnim medijima“. Interesantno je
da se prema Vladinom stavu ovaj broj upozorenja ne može smatrati progonom nepoželjnih novinara,
obzirom na veliki broj masovnih medija u zemlji. Ipak, treba proceniti, ne količinu, nego samu validnost
izdatih upozorenja, koja je osporena od strane ruskih aktivista za zaštitu ljudskih prava, međunarodnih
eksperata i ruskih advokata. Premda je većina izdatih upozorenja bila bez osnova, nisu bili odbijeni. U
slučaju ponovljenog upozorenja, vlasti mogu razmatrati zabranu organizacije, a dostupnost preventivnih
upozorenja može efikasno podržati ustanovljavanje krivičnog postupka prema publikaciji koju vlasti
smatraju ekstremističkom.
Takođe je nemoguće ne pomenuti činjenicu da je od 1993. više od 200 novinara ubijeno u Rusiji. Uz
retke izuzetke, profesionalna aktivnost preminulih, koji su kritikovali unutrašnju ili spoljnu politiku Vlade
ili njenu praksu sprovođenja zakona, je bila pravi razlog njihove smrti. Većina ubistava još nije istražena.
Ovo ne pokazuje samo nedostatak profesionalizma vlasti koje sprovode zakone, već takođe pokazuje
2) Ekstremistička aktivnosti (ekstremizam):
Nasilna promena osnova ustavnog uređenja i kršenje integriteta Ruske federacije;
Javno zagovaranje terorizma i drugih terorističkih aktivnosti; podsticanje socijalne, rasne, etničke ili verske mržnje; propagiranje
isključivosti, superiornosti ili inferiornosti čoveka na osnovu socijalnog, rasnog, etničkog, verskog ili jezičkog porekla ili stava
prema religiji; kršenje prava, sloboda i zakonitog interesa čoveka i građanina zavisno od njegovog ili njenog socijalnog, rasnog,
etničkog, verskog ili jezičkog porekla ili stava prema religiji; sprečavanje korišćenja prava građana da biraju i budu birani na
izborima, učešća na referendumu ili povreda tajnosti glasanja uz korišćenje ili pretnju nasiljem;
Sprečavanje zakonitih radnji državnih organa, organa lokalne samouprave, izbornih komisija, javnih i verskih udruženja ili drugih
organizacija uz korišćenje ili pretnju nasiljem;
Činjenje prekršaja koji su navedeni pod „e“ u članu 63. Krivičnog Zakonika Ruske federacije; propagiranje ili javno isticanje
nacističkih znamenja ili simbola ili znamenja i simbola koji podsećaju na nacistička znamenja i simbole do mere koja izaziva
zabunu; javno podsticanje na činjenje gorepomenutih radnji ili javno širenje očigledno ekstremističkog materijala, kao i njegovo
pravljenje i čuvanje radi masovnog propagiranja; javno ili očigledno lažno optuživanje osoba koje su na zvaničnoj dužnosti u
Ruskoj Federaciji ili na zvaničnoj službi u delu Ruske Federacije, za njihovo postupanje tokom izvršavanja njihovih dužnosti da
su izvršavali kažnjiva dela navedena u ovom članu; organizacija i pripremanje gorepomenutih akata; i takođe podsticanje na njihovo preduzimanje; finansiranje ili druga pomoć u organizaciji i pripremanju gorepomenutih akata uključujući pružanje obuke,
poligrafske i materijalne i tehničke baze, telefonskih i drugih oblika komunikacija ili pružanje IT usluga; http://www.consultant.ru/
online/base/?req=doc;base=LAW;n=76617
58
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
da Vlada nije zainteresovana da štiti novinare od napada. Svakako, niko ne može tvrditi da je likvidacija
opozicionih novinara izvršena od strane vlasti, ali isto tako niko ne može poreći da je država imala obavezu
da ih štiti.
Prema izveštajima Reportera Bez Granica3 – međunarodnoj organizaciji koja između ostalog nadzire
zaštitu prava na slobodno izražavanje – fizičko nasilje i ekonomske kazne, koje se odnose na novinare i
masovne medije, su najrealnije pretnje slobodi izražavanja u Rusiji. Nekoliko nezavisnih medijskih izdanja
je zabranjeno kao rezultat neopravdanih poreskih prijava. Počevši od 2007.g. Rossiyskaya Gazeta (zvanične
novine Vlade Ruske Federacije) redovno objavljuje listu zvanično zabranjenih materijala u Rusiji koji su
proglašeni ekstremističkim od strane suda. Lista uključuje štampana izdanja, muzičke albume i filmove,
i napravljena je na osnovu sudskih odluka. Prva lista je objavljena 14. jula 2007.g. i u početku je sadržala
14 stavki. Do 18. juna 2008. već je sadržala 151 stavku. Ovo je učinjeno u skladu sa Federalnim Zakonom
„O borbi protiv ekstremističkih aktivnosti“ koji navodi da se federalna lista ekstremističkih materijala
ima objavljivati redovno u mas-medijima. Ovo stvara situaciju da masovni mediji moraju uvesti interna
pravila samoregulacije, tj. cenzuru, kako bi nastavili svoje aktivnosti. Kao rezultat, dobijamo medije koji
umesto da šire informacije, propagiraju jednu određenu tačku gledišta Vlade. O prijemu informacija se
može govoriti kada čovek ima mogućnost da se upozna sa različitim mišljenjima u vezi sa određenim
događajem i može da formira svoje sopstveno mišljenje. Sa druge strane, propaganda je poruka, čak iako
je izjavljena samo nekoliko puta i to od strane različitih lica ali koja sadrži samo jedan stav o događaju.
Takođe, propaganda nije ograničena samo na državne medije, kojima je ovo uobičajeni posao, već je
mogu činiti i načelno gledano nezavisni TV kanali i medijska izdanja. Danas se u Rusiji može primetiti
fenomen „pro-vladinog samocenzurisanja“. Informacija, pre objavljivanja na nevladinim kanalima
prolazi ne spoljnu nego unutrašnju cenzuru, čija je svrha da budu emitovane samo one informacije koje
odgovaraju vlasti. Drugim rečima, svrha je ispuniti očekivanja i ne biti primećen.
Ovaj fenomen može da objasni očigledno nazadovanje novinarstva u Rusiji što stvara još više uslova
koji podstiču instituciju samocenzure određenog izdanja ili kanala. Međutim, nemoguće je adekvatno
proceniti da li su gore navedeni faktori jedini razlozi samocenzure ili je ona nastala takođe i iz želje za
stvaranjem većeg profita emitovanjem popularnijih zabavnih programa.
U isto vreme, Internet ostaje relativno nesputana zona gde postoji stvarna prilika za širenje i primanje
bilo kakvih informacija. Postoje izolovani slučajevi pritiska na blogere koji izražavaju oštru kritiku prema
postojećem režimu, ali nedovoljno da bi se tvrdilo da je sloboda izražavanja ugrožena i na Internetu.
Za razliku od drugih post-Sovjetskih zemalja, u Rusiji nema prepreka za stvaranje i pristup sajtovima
sa gledištima drugačijim od zvaničnih. Internet korisnici mogu dobiti informacije o slučajevima Ane
Politkovske, Dmitry Kholodova, Paul Khlebnikova i o drugim ubijenim novinarima ili da pristupe člancima
stranih izdanja i vestima stranih TV kanala. Međutim, Internet korisnik u ovom slučaju informacije mora
tražiti samostalno što ponekad predstavlja gubitak vremena. Ovo svakako predstavlja niži nivo pristupa
informacijama od dobijanja informacija preko televizije. U mnogim slučajevima korisnici nemaju
mogućnost da razumeju informaciju jer nije dostupna na ruskom jeziku i ne može se naći u drugim
izvorima. Pored toga, važno je primetiti da i pored tvrdnji državnih statistika koje tvrde da postoji 30
miliona kompjutera povezanih na Internet u Rusiji, samo mali deo populacije ima pristup alternativnim
informacijama preko ovog izvora.
Neophodno je primetiti da je jedan od glavnih preduslova slobode izražavanja da svaka osoba ima
slobodan pristup informacijama ako ih želi. To znači da neko ne treba da ulaže trud da bi saznao
informacije sa različitim stavovima o istom događaju – one treba da budu pružene od strane medija,
kako privatnih tako i državnih. Internet ne treba da bude jedini izvor različitih informacija i obaveza je
države da to garantuje.
Stoga, postoje dva glavna problema sa slobodom izražavanja u Rusiji danas. Prvo, i pored prava na
slobodno izražavanje mišljenja, nema načina za saopštavanje različitih informacija društvu. Drugo, čak
iako neko uspe da iskaže nezavisno mišljenje i da se obrati široj publici, nema garancije da ova radnja
neće biti smatrana ekstremističkom ili da neće biti ograničena na neki drugi način. Sa druge strane, tačno
3) http://www.rsf.org/
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
59
je takođe da više nema „gvozdene zavese“ u Rusiji, i da svako može naći bilo kakve informacije o bilo kom
političkom, poslovnom, kulturnom ili drugom pitanju u slučaju potrebe. Međutim, činjenica da traženje
informacija zahteva napore za nalaženje istih, pokazuje ograničen pristup informacijama običnom
korisniku.
Treba primetiti da sloboda izražavanja nije i nikad neće biti apsolutna, zbog toga što će uvek imati
svoje neprijatelje i nedostatke u vidu mogućnosti zloupotreba. Sloboda izražavanja izgleda podseća na
horizont – savršenu liniju koja se vidi ali se ne može dosegnuti. To je ideal koji se ne može ostvariti ali koji
treba pratiti zato što njegov izostanak može značiti degradaciju društva i kontrolu države nad društvom.
U današnje vreme Rusija je stala i polako, ali sigurno, se kreće unazad i precrtava slobode izražavanja sa
liste zajamčenih prava i sloboda. Međutim, to nije samo krivica Vlade već i u mnogo čemu samog društva
koje je, zauzeto rešavanjem sopstvenih ekonomskih problema prestalo da obraća pažnju na to šta vidi
i čuje, što za rezultat ima nemogućnost uticaja na sadržaj informacija. Očigledno, nedostatak težnje ka
zaštiti slobode izražavanja i zaštiti slobode pristupa informacijama od strane društva govori o njegovoj
nezrelosti i preokupiranosti praktičnijim problemima, često finansijskog karaktera. Takođe, nedostatak
težnje države ka zaštiti slobode izražavanja pokazuje da ona ima nešto da sakrije od svojih građana.
Sada je moguće sa uverenošću reći da zvanične vlasti neće zaštititi slobodu izražavanja u Rusiji svojom
inicijativom, ali se takođe može konstatovati i to da realne mogućnosti za zaštitu postoje i da u odsustvu
volje države, društvo samo mora rešiti ovaj problem, radi svoje sopstvene koristi.
60
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Energetsko ekonomski odnosi Rusije, suseda
i Evropske unije – energetska zavisnost i/ili međuzavisnost
Dr Zorana Z. Mihajlović Milanović1
Globalna ekonomska kriza je rezultirala i ozbiljnim strukturnim problemima, što nosi sa sobom
usporavanje globalnog ekonomskog “output-a” (u 2009.godini, projektuje se njegov rast od samo 0,93%
(WB), ili 0% (IMF), do 3,01% u 2010.godini). Činjenica da je Kongres SAD odobrio jednogodišnje trošenje,
u iznosu koji je nezapamćen još od II svetskog rata, govori o ,,danku” globalne krize (1 trillion US$), sa još
uvek neizvesnim ishodom i dinamikom.
U zemljama u razvoju i nerazvijenim, projektuje se rast od oko 4,45% (2009) i 6,06% (2010). Sa druge
strane, razvijene zemlje će se susresti sa sporijim rastom od 0,15% (2009) i 2,04% (2010). I Svetska banka
je u 2009. godini projektovala realnu cenu za barel nafte od 56,67$.
Koliko je veliki pad u oblasti energetike pokazuje i pad u ostvarenom
GDP sektora energetike u II kvartalu 2008. od 1,7%, što je pad u odnosu
na I kvartal kada je beležio rast od 5,3% .
Svetska finansijska kriza, koja je započela kao resursna a potom kreditna i finasijska, itekako utiče na
odnose velikih energetskih sila, poput Rusije i njenih potrošača, u prvom redu Evropske Unije. Dodatno
su značajni odnosi Rusije i njenih susednih država, bilo da su u pitanju odnosi sa zemljama Centralne
Azije (Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan, Turkmenistan i Uzbekistan), ili zemljama Kavkaza (Jermenija,
Azerbedžan i Gruzija) i/ili odnosi sa zemljama Istočne Evrope (Belorusija, Moldavija, Ukrajina).
Odnosi Rusije i Evropske unije igraju veoma važnu ulogu u energetskoj politici i izvoznim tržištima.
Najveće ruske energetske kompanije dobile su kredite za investicije, a na bazi dugoročnih ugovora sa
zemljama EU. Ove zemlje (sa Nemačkom unutar njih) napravile su bilateralne ugovore sa Gazpromom
na rok od 35 godina. Takva vrsta ,,ugovora u četiri oka”, prema mišljenju mnogih svetskih analitičara, kao
i Evropske komisije, može ugroziti slobodno tržište i princip fleksibilnosti na njemu. Zbog toga je danas
energetska sigurnost energetski siromašne, Evropske Unije ugrožena.
Još 1991.godine, EU je preuzela inicijativu za promovisanje energetske kooperacije unutar zemalja članica
i diverifikaciju energetske ponude. Principi su inkorporirani u Deklaraciji o Energetskoj povelji.2
Iako svesna značaja koherentne energetske politike, svaka zemlja EU pojedinačno gradi svoje odnose sa
Rusijom. Nemačka i Italija najveći su uvoznici ruskog gasa, i pojedinačno dogovaraju svoje energetske
ugovore. Bilateralni dogovori oko izgradnje Južnog toka, između zemalja potencijalnih trazitera sa
1) Zorana Mihajlović – Milanović je Savetnik ISAC fonda za pitanja energije i energetske bezbednosti iz Beograda.
2) Deklaracija o energetskom ugovoru 1991.g. Ugovorne odredbe se fokusiraju na četiri široke oblasti: zaštita stranih investicija, zasnovanih na produženju nacionalnog tretmana ili naj povlašćenije nacije tretmana (koji god da je povoljniji) i zaštitu protiv
ključnih nekomercijalnih rizika;
Ne diskriminacioni uslovi za trgovinu energetskim materijalima, proizvodima i opremom vezanom za energiju zasnovanoj na
pravilima Svetske trgovinske organizacije, i odredbe koje osiguravaju pouzdan prekogranični tranzit i protok energije kroz cevovode, mreže i druge vidove transporta;
Rešavanje sporova između država učesnica i, u slučaju investicija, između investitora i domaćih država;
Promocija energetske efikasnosti i pokušaja da se minimizira uticaj an životnu sredinu proizvodnje i upotrebe energije.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
61
Gazpromom, jesu jedan od primera i umanjenja moći pregovora. Ruska zvanična energetska strategija
poručuje da je energetska bezbenosti najvažniji element u ruskoj nacionalnoj sigurnosti!
Iako je svojim prvim akcionim planovima sprovođenja ciljeva energetske politike (još iz 1997.godine) EU
okrenuta kako liberalizaciji, otvaranju tržišta, jedinstvu unutrašnjeg, tako i solidarnosti između zemalja
članica i bezbednosti ponude nafte, gasa i električne energije, do danas se ovaj princip nije primenio. Ni
jedna zemlja nije spremna da se odrekne bilateralnih ugovora sa ruskim Gazpromom, objašnjavajući
takav stav različitošću u stepenu gasne i/ili naftne zavisnosti od Rusije.
Evropska zavisnost od ruskog monopola na gas Gazproma može biti veća pretnja
regionu od vremena bivše armije Sovjetskog saveza.
(2006, Tracan Basescu, predsednik Rumunije u govoru u Jamestown fondaciji u Vašingtonu)
Energetska bezbednost EU moguća je samo uz: diverzifikaciju izvora i ruta energetske ponude, jačanje i
širenje mreže zemalja članica, kao i porast transparentnosti ponude i solidarnosti između zemalja članica.
Sa druge strane, strah Rusije u ovoj oblasti odnosi se na potencijalnu mogućnost zemalja Centralne Azije
da obave transport energetskih resursa kroz Rusiju, odnosno njene gasovode i naftovode, a da prethodno
ne naprave dogovor sa Moskvom. Problemi koji su danas vrlo aktuelizovani u ruskom energetskom
sektoru tiču se:
- dovoljnosti energetskih potencijala, imajući u vidu porast tražnje za energentima, kao i dugogodišnje
nedovoljne investicije u gasnu i naftnu infrastrukturu u Rusiji,
- potencijalne mogućnosti zastoja i/ili prekida u isporukama, a kao odraz ekonomsko političkih pritisaka
najvećeg snabdevača Evrope gasom, ruskog Gazproma,
- mogućnosti izolacije “upstream” zemalja od Evrope, a od strane Rusije održavanjem gotovo
monopolističke kontrole gasovoda od Kaspijskog regiona do Evrope. Evropa će teško doći do nafte i gasa
iz ovog regiona, a da prethodno ne napravi dogovor sa Moskvom.
- ozbiljnog problema pada efikasnosti u modernizaciji i izgradnji novih kapaciteta, a zbog visokog
stepena korupcije u ruskom energetskom sektoru, čime se direktno utiče na onemogućavanje definisanja
zajedničke energetske politike EU. Indeks percepcije korupcije u Rusiji 2008.godine iznosio je 2.1 (10.0
najmanja korupcija), čime je Rusija zauzela 147. mesto na svetskoj lestvici. Indeks sklonosti davanja mita
ruskih kompanija u inostranstvu je 5.9, i od posmatranih 30 zemalja, nalazi se na 22 mestu.
-
Tabela 1. Rangiranje odabranih zemalja prema indeksu percepcije koruprcije 2008. godine
Odabrana zemlja
Rang (iznos)
Odabrana zemlja
Rang (iznos)
Estonija
27 (6.6)
Ukrajina
134 (2.5)
Letonija
52 (5.0)
Rusija
147 (2.1)
Litvanija
58 (4.6)
Belorusija
151 (2.0)
Turska
58 (4.6)
Azerbedžan
158 (1.9)
Gruzija
67 (39)
Kirgistan
166 (1.8)
Bugarska
72 (3.6)
Turkmenistan
166 (1.8)
Jermenija
109 (2.9)
Uzbekistan
166 (1.8)
Izvor: Transparency International godišnji izveštaj za 2008.g.
62
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Već duže vreme postoji jasna volja EU da diverzifikuje snabdevača gasa, odnosno da smanji uticaj
Rusije. Jedan od glavnih aduta Evrope jeste izgradnja Nabuko gasovoda. On je prilika da se diverzifikuje
snabdevač, jer bi gas dolazio iz Kaspijskog basena i Bliskog istoka.
Problem sa kojim se Nabuko suočava tiče se izvora snabdevanja gasom. Zemlje kao Kazahstan,
Turkmenistan, Azerbejdžan, Egipat i Irak su u raznim vremenima smatrani potencijalnim snabdevačima.
Ipak, ni jedna od njih nije se eksplicitno pokazala zainteresovanom da snabdeva evropsko tržište.
Azerbejdžan (uz malu pomoć Iraka) bi mogao da snabdeva ovaj gasovod, kao i tri centralne azijske
države (Kazahstan, Turkmenistan i Uzbekistan), koje raspolažu dovoljnim rezervama gasa. Moguća
alternativa pravca snabdevanja jeste i Iran (koji je na 3. mestu po bogatstvu gasom, iza Rusije i Katara).
Ipak, uloga Irana i njegovi planovi po tom pitanju nisu jasni ni danas. Dodatno, potencijalni problem
izaziva i ponašanje Turske, koja je bitan tranzitni koridor, kako za Nabuko, tako i za BTC/BTE gasovode
(unutar Konzorcijuma formiranog radi izgradnje Nabuko gasovoda, turska državna kompanija je akcionar
sa 16.7%). Turska blokira progres i pregovore oko ovog gasovoda, iza čega svakako stoje razlozi političke
prirode vezani za članstvo ove zemlje u EU.
Gasna krize januara 2009.godine, kojom je 80% potrošača ruskog gasa bilo talac loše energetske politike
i narušenih ekonomsko političkih odnosa, dodatno je potencirala potrebu za bržom izgradnjom Nabuko
gasovoda. EU vidi šansu u postojanju dva gasna polja u Turkmenistanu, a u vlasništvu britanske kompanije.
Potencijalne rezerve procenjene su kao jedne od pet najvećih na svetu (The South Yolotan-Osman Gas
polje, i Zashlar polje)3.
Ne treba izgubiti iz vida činjenicu da planirani Nabuko gasovod može inicijalno da snabdeva samo oko
1% evropskog tražnje, a do 2018.godine između 3 i 4%.
Ja iskreno verujem da puno ujedinjenje našeg kontinenta ne može nikad biti
dostignuto dok Rusija, kao najveća evropska država, ne postane deo evropskog
procesa... Danas gradeći nezavisne demokrateske države, mi delimo iste vrednosti i
principe na kojima počiva većinski evropski narod.
Pismo ruskog predsednika Vladimira Putina povodom 50godišnjice postojanja EU (2007)
EU uvozi 57% gasa, od kog iznosa je 41% iz Rusije (24% je domaća proizvodnja, i 18% iz Alžira). Gas je
25% energetskih poreba EU, koja godišnje troši oko 505 mlrd m3 ovog energenta4. Domaća proizvodnja
opada, jer su naftna polja u Norveškoj i Baltičkom moru dosta iscrpljena.
Tabela 2. Evropska unija - Uvoz energenata iz Rusije, mil €
Energija
2003
%
2004
%
2007
%
49993
60,8
75798
67,3
94632
65,8
Izvor: EUMonitor, 2009
Za četiri godine, od 2003. do 2007.godine, udeo uvoza energije EU u ukupnom uvozu iz Rusije povećao
se za 5%, dok se uvoz energije povećao za 89%.
3) Otuda i poseta predsednika Tukmenistana Nemačkoj, ali i Briselu i US. Proizvodnja je moguća, postepeno na 70 mlrd m3
godišnje. U ovom momentu Turkemenistan prodaje sam svoj gas Rusiji oko 50 mlrd m3 godišnje, i nešto malo Iranu. Postoje
planovi za izvoz u Kinu i Evropu, upravo za Nabuko gasovod.
4) Nafta oko 37%, i 18% ugalj i 14,3% nuklearna energija .
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
63
Međuzavisnost Rusije i Evropske Unije je jaka. Rusija je jedan od glavnih trgovinskih partnera EU. EU sa
Rusijom, kao glavnim partnerom, ima 51,5% trgovine 2007.godine. Ona je takođe i jedan od najvažnijih
investitora u Rusiji, jer blizu 75% stranih direktnih investicija u Rusiji dolaze iz EU članica. U trgovini
dobrima EU za 1,61x više uvozi iz Rusije, nego što u nju izvozi. Strane direktne investicije EU ka Rusiji su
17x više nego Rusije ka EU. U trgovini uslugama, izvoz usluga EU u Rusiju je za 1,56x veći nego EU uvoz
usluga u Rusiju.
Iako je svima jasno, pa i samoj Evropi, da Rusija koristi energiju i svoje izvore kao političko oružje, tražnja
za gasom u Evropi raste, zbog čega se opravdano sumnja da postojeći ruski izvori neće biti dovoljni. Zbog
toga se razmišlja o iranskim izvorima, ali to na drugoj strani rađa određene rezerve u odnosima sa SAD,
koje teško mogu da pomire način i ophođenje Rusije u ovim odnosima, i/ili da potpomognu rešavanju
problema skučenosti energetske politike Evrope. Na prvi pogled, interes ruske kompanije u prodaji gasa,
kao i svih ostalih u svetu, jeste maksimiziranje profita. Na drugi pogled, Rusija ovim putem demonstrira
svoju „energetsku moć“ nad grupacijom zemalja koje nemaju dovoljne količine energije.
Razlog za zabrinutost SAD leži u strahu da dolazi do smanjenja njenog uticaja na Evropu, a vodi povećanju
uticaja Rusije na Evropu. Strategija Rusije je dosta jasna. Ona će, svakako zatvorenom energetskom
ponudom i visokim cenama gasa obezbediti sebi određene političke ustupke. Pored toga, koristi i koristiće
postojeći nedostatak energetske ponude, ili druge ekonomske slabosti u zemljama potrošačima energije,
da kupi ili preuzme sredstva u energetskom sektorima tih zemalja, sa ciljem da koristi ta sredstsva kao
politički uticaj. Rusko energetsko „blagostanje“ i snaga potpomognuti su ruskom spoljnom politikom u
delu odnosa sa SAD, kao i evropskim interesima. U odnosima sa svojim susedima, kao i EU i SAD, Rusija
je prilično dogmatistički nastrojena, upravo onako kako raste njen uticaj. Razlozi za ovakvo ponašanje
mogu se izvući iz reakcija na pojedine događajie u oblasti energetike.
Rusko - Ukrajinski odnosi i/ili nesporazumi
Kasne 2005.godine, Rusija je upozorila vladu u Kijevu da će za njih cena ruskog gasa bitno porasti. Ukrajina
je protestvovala optuživši Rusiju da pokušava da destabilizuje pro-zapadnu vladu Victora Juščenka.
Ruska konfrontacija sa Ukrajinom, preko cene gasa u januaru 2006.godine, dovela je do smanjenja
i ukidanja isporuke Kijevu, sa ciljem „da ne naškodi Evropi“, izrodila se u svetsku gasnu krizu. Nekoliko
sati, koliko je gasovod bio zatvoren, nekoliko zemalja u Evropi (uključujući Austriju, Poljsku, Slovačku
i Nemačku) prijavile su opadanje pritiska u gasovodima od 15-40%. Situacija se ponovila i tri godine
kasnije (2008/2009). Ono zbog čega je ova prva gasna kriza značajna jeste činjenica da se po prvi put
odrazila na sigurnost snabdevanja Zapadne Evrope. Iako je Gazprom danima povećavao isporuke, kako
potrošači u Evropi ne bi osetili prekide, to nije bilo dovoljno. Ukrajina je nastavila da koristi upravo taj gas,
pa reakcija Gazproma nije dala pozitivne efekte.
Upravo tada, u gasnoj krizi, počelo se razmišljati o pouzdanosti Rusije kao snabdevača energentima5.
Rusko-Ukrajinska gasna kriza okarakterisana je kao buđenje Evrope i prvi veliki udar na energetsku
stabilnost. Pitanja, poput onih koji se donose na pouzdanost Rusije kao snabdevača, kao i onih koji se
tiču mogućnosti da Moskva koristiti svoju energetsku moć kao buduće političko oružje6, postala su
primarna.
5) Analiza javnog mnjenja je pokazal da 58% Amerikanca i 59% Evropljana „izražava sumnju oko uloge Rusije kao energetskog
snabdevača“ ’ The German Marchall Funds Transatlantic trends 2007)
6) The Russian-Ukrainian Gas Crisis of January 2006, John Than Stern Oxford Institute for Energy Studies, January 2006
64
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Odnosi Rusije i Ukrajine aktuelni su još od 1991.godine, jer 4/5
Gazpromovog izvoza, koji je primarni izvor prihoda ove kompanije,
upravo „idu“ preko Ukrajine. Ukrajinska industrija, toplovodna mreža,
funkcionisanje sektora domaćinstava projektovani su da koristi jeftin
ruski gas. Danas, dvadeset godina kasnije, Ukrajina je zavisna od ruskog
i turkmenistanskog gasa, po cenama koje ova zemlja teško podnosi.
Primera radi, cena ruskog gasa u Ukrajini za sektor industrije, u odnosu
na cenu gasa u Rusiji za ovaj sektor, je 63% bila viša 2008, sa projekcijom
da u 2009. godini bude viša za 72%!
Dodatno, potrošnja gasa u Ukrajini smanjena je (2008/2003) za blizu 9%, a cena gasa povećana za 259%
(2008/2003). Kada se tome dodaju projekcije da će kroz ukrajinski tranzitni pravac do 2012.godine biti
transportovano manje gasa za oko 10%, onda je jasno da će se ova zemlja suočiti sa teškom ekonomskom,
kao i energetskom krizom.
Tabela 3 - Rusko Ukrajinska trovina gasom (+/- %)
UVOZ
2008/2003
TRANZIT
2008/2003
Ukrajina – potrošnja
+ 12,6 %
Obim transporta ka Evropi
+0,5%
Ukrajina – uvoz
-17,4 %
Obim transporta ka ZND
-82,1%
Ukrajina – proizvodnja
+ 6,7 %
Cena tranzita
+55,9%
Ukupna vrednost uvoza
+ 197,2 %
Vrednost usluga tranzita
+48,6%
Ukrajina proizvodi oko 25% gasa za pokrivanje sopstvenih potreba, zbog čega uvozi najveći deo iz
Turkmenistana i Rusije. Nabavljeni gas iz Turkmenistana „putuje“ preko 3000km do Ukrajine Centralno
Azijskim gasovodom, koji kontroliše Gazprom, odnosno ruska vlada.
Govoreći o pravim uzrocima krize, jedni su mišljenja da je to bio način da se uputi poruka biračima
u Ukrajiini za koga treba da glasaju i kome da budu bliži. Drugi, pak, da je Gazprom zaista bio vođen
ekonomskim interesima u maksimizaciji cena gasa i minimizaciji transportnih taksi koje plaća za gas, kako
bi došao do evropskih potrošača. Kao i da iza svega stoje lični interesi dela menadžmenta Gazproma,
bazirajući se na kompleksnosti dogovora između Gazproma i ukrajinske državne kompanije za naftu i gas
NAK Naftohaz Ukraine , da se nabavka i plaćanje gasa obavi preko „misteriozne“ posredničke kompanije
Ros UkrEnergo.
Potpuno je sigurno da su svi razlozi u igri, i da je svaki tačan. Treba podsetiti da je ova posrednička firma
50% u vlsništvu Gazproma, i da je njeno poslovanje bilo pod velikom aferom i istragom nakon Ruži­časte
revolucije u Ukrajini, a zbog nerazjašnjenih vlasničkih i svih drugih poslova. Čelnici Gazproma su istragu
nazivali lov u mutnom7. Ipak, upravo ta kompanija ima ekskluzivitet u snabdevanju Ukrajine turkeni­
stanskim gasom od januara 2006.godine. Dobivši sva prava na budući celokupni uvoz gasa, ona je ulazeći
u “joint venture” sa državnom kompanijom Naftogaz postala snabdevač mreže od preko 50 miliona ljudi
i vitalne rute uvoza gasa ka EU.
Ponavljanjem konflikta na ulazu u 2009.godinu, koji je na mnogo drastičniji način osetila čitava Evropa,
još je više dalo podstreka ideji izgradnje zaobilaznih gasovoda Severni i Južni tok.
7) Od samog osnivanja 2004.godineRosUkrEnergo, ovu kompaniju prate velike kontroverze, posebno u delu koji se odnosi na
vlasnišvo, odnosno misteriju ko čini 50% koje za te tajne vlasnike drže-predstavljaju Raiffeisen Investment i njena čerka ’ Austria
Raiffeisen Zentrabank. vlasništva ove kompanije.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
65
Gasovod Severni tok
Bilateralnim sporazumom Nemačke i Rusije postavljene su osnove izgradnje gasovoda kroz Baltičko
more (od Rusije do Nemačke). Poljska i Litvanija su se suprotstavile najglašavajući da Nemačka nema
nameru da koordinira svoju strategiju gasovoda unutar Evrope, kao i da takav sporazum može uticati na
energetsku i bezbedonosnu politiku Baltičkih zemalja i Poljske. Upravo je ovaj dogovor Rusije i Nemačke
probudio mnoge sumnje kako u Evropi, tako i u SAD. Posebno su glasni bili oni koji su objašnjavali da
gasovod može omogućiti Gazpromu da zaustavi dotok gasa Poljskoj, kroz koju ide Yamal gasovod do
Nemačke8.
Nadalje, izgradnja ovog gasovoda jeste mogućnost i način da Ruska država, preko kompanije Gazprom,
podeli Evropu, odvajajući, na jednoj strani, zemlje koje nisu gasno zavisne (poput Francuske i Velike
Britanije), od onih koje to jesu (Nemačke koja je četvrti najveći potrošač gasa u svetu) i onih koje su
nekada pripadale bivšem sovjetskom bloku.
Optimistički Severni tok jeste samo dopuna postojećem gasovodnom sistemu, jer tražnja za gasom ima
uzlazni trend. Novom Energetskom politikom EU, do 2020.godine, projektuje se rast primarne energetske
tražnje za gasom od 27,3-36,6% (u zavisnosti od kretanja cena nafte), dok će u isto vreme, proizvodnja
gasa unutar EU pasti od 43-46,8%. Uvoz gasa ostvariće rast od 13,3%, zbog čega će gasna uvozna zavisnost
EU-27 u 2020. godini, u odnosu na 2005.god. porasti na 73,1%.
Ovo je ozbijan i ekonomski i politički rizik, jer su predviđenost i efikasnost tržišta električne energije i
gasa neophodni za dugoročne investicije kako za korisnike, tako i za konkurenciju. Nestabilnost cena bilo
nafte / gasa i efekti nestabilnosti direktno se odražavaju na ekonomiju EU. Onog momenta kada cena
barela nafte dostigne 100US$/bbl, energetski račun EU za uvezenu naftu njenih 27 članica je oko 170
mlrd €, a godišnji rast za svakog građanina je 350€.
Kontrolisani od strane Rusije
Nisu kontrolisani od Rusije
Distributivni drugi
Infrastr oblik ponude
PLANIRANI
U IZGRADNJI
Rusko – Beloruski odnosi
Pored Ukrajine, Belorusija obezbeđuje tranzit ruskog gasa kroz tri rute. Najstarija od njih, izgrađena u
sovjetsko vreme, jeste ruta gasovoda Northern Light Pipeline, kojim se gas pomera ka Ukrajini i ukršta
sa drugim ruskim i centralno azijskim rutama snabdevanja. Najbitniji Yamal Pipeline transportuje gas iz
Zapadnog Sibira ka Poljskoj. Ovo je perspektivan gasovod, imajući u vidu izvore njegovog snabdevanja,
pa ga Gazprom smatra strateškim projektom i planira njegovo proširenje.
8) The Yamal Pipeline dugačak 4196km, spaja naftna polja u Zapadnom Isbiru sa Nemačkom. Započet 1992.godine
međudržavnim sporazumima Rusije-Belorusije-Poljske. Prvi gas do Nemačke krenuo 1997.godine. Kapacitet gasovoda je 33 mlrd
m3.
66
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Značaj Belorusije ogleda se u efikasnoj opciji zaobilaženja Ukrajine. Gasovodi u Belorusiji su vlasništvo
državne kompanije „Beltransgas“. Iako se kroz Belorusiju prolazi značajan gasovod, tranzitne takse koje
Belorusija ostvaruje su niske u odnosu na međunarodne standarde9. Zavisnost od Rusije je očigledna i
visoka, što je pokazala i gasna kriza u 2007.godini, koja je rezultirala preuzimanjem kontrolnog paketa
akcija u Beloruskom gasovodnom monopolu (BelTranzGaz) u zamenu za dogovorenu cenu gasa
(100US$/1000m3). Iako je prekogranično investiranje uvek poželjno, u slučaju Rusije ka ZND zemljama i
EU može biti i „strateška manipulacija“.
Rusko – Bugarski odnosi
Imajući u vidu strateški značaj izgradnje Južnog toka, kojim će se omogućiti povećanje prihoda od
izvoza gasa za rusku kompaniju, ali i dominacija u snabdevanju Evrope i zemalja Balkana, postavši
čvorište budućeg gasovoda, Bugarska je dodatno postala značajna za Rusiju. Ova zemlja je značajna i za
snabdevanje ruskog gasa ka Turskoj, Grčkoj i Makedoniji. Kroz nju se danas prelazi oko 13,5mlrd m3, sa
planom proširenja izgradnjom Gasovod Južni potok. Iako raniji pregovori Gazproma i Bugarske nisu bili
laki, postignut sporazum o izgradnji Južnog toka, u delu koji će proći kroz Bugarsku, može se smatrati
veoma uspešnim sa stanovišta Bugarske. Pored povoljnog odnosa u budućoj zajedničkoj kompaniji,
zaduženoj za gasovod, dogovorena je izgradnja nuklearne elektrane, kao i naftovoda AMBo BurgusaAleksondropulos.
Rusko – Gruzijski odnosi
Gruzija je specifično važna zemlja za tranzit ruskog gasa ka Jermeniji. Poseban značaj ona će imati na
relaciji istok – zapad, kod The South Caucasus Pipeline (SCP, kapaciteta 7 mlrd m3), koji će se snabdevati
Turska sa gasnog polja (Azeri Shah Deniz field). Koliko su odnosi između Rusije i Gruzije narušeni govori
i incident iz 2006.godine, kada je Rusija optužena da je izvršila diverziju nad gasovodom u Gurziji, kako
bi ova zemlja prodala svoju gasnu mrežu (january 2006, predsednik Gruzije Mihail Saakašvili). Gruzija
zadovoljava najveći deo energetskih gasnih potreba azerbejdžanskim gasom, i gasom iz Irana, naročito
od momenta (2005.god.) , kada je Rusija podigla cenu gasa po 1000m3 (110US$). Ipak, narušeni energetski
i ekonomski odnosi samo su rezultat duboko narušenih političkih odnosa. Rezultat ovakvih relacija jeste
narušavanje energetske stabilnosti regiona, i pouzdanosti Rusije kao snabdevača energentima.
Tabela 4 - Prodaja baltičkim zemljama i ZND zemljama ruskog gasa (mlrd m3)
2006
2007
% od domaće potrošnje
gasa
Ukrajina
2085
2240
66
Belorusija
724
763
98
Baltičke zemlje
173
243
78
Azerbejdžan
141
0
35
Gruzija
64
36
100
Source: Energy Information Administration, http://www.eia.doe.gov/emeu/cabs/Russia/pdf.pdf
9) U 2004., kao i 2005.godini dogovoreno je da Gazprom snabdedva Beltragas sa 10,2mlrd m3 gasa po ceni od
46,68$/1000m3, i tranzitnom taksom od 0,75$/100km na Ukrajinskom tranzitu, i 0,46$/100km na Yamal ruti!! Sama cena gasa
je već 2004.godine bila bitno viša nego 2003.godine za 55% (bila 30,10$/1000m3). Yamal je ruta za snabdevanje Eu zemalja,
dugačka 575 km kroz Belorusiju, pa je ukupna tranzitna tarifa na Poljskoj granici 2,64$/1000m3
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
67
Rusija – Baltičke zemlje
Za razliku od ostalih bivših sovjetskih republika, zemlje poput Litvanije, Letonije i Estonije, često danas
nazvane Baltičke zemlje, brže su se razvijale, ostvarivši visoke stope privrednog rasta (7% 2006.g), sa
uspostavljenom tržišnom ekonomijom. Iako nisu niti veliki proizvođači, niti potrošači, one su bitan
tranzitni koridor za protok ruske nafte. Kroz samo tri bitne luke (Luka Ventspills – Letonija, Luka Butinge
– Litvanija, Luka Primorsk) transportuje se dnevno oko pola miliona barela nafte, od 2002.godine. Cilj
ovih zemalja je odavno, a posebno poslednjih godina, da se brže uključe u energetsko tržište Evrope,
počev od njihove elektroenergetske mreže koja je zastarela, vezana za Rusiju, čime su gotovo izopšteni
iz evropskog sistema, do gasne mreže. Usled toga, region će se uključiti na Nordijsko tržište električne
energije, kao što se između Finske i Estonije postavlja Balticonnector gasovod. Za raliku od ostalih bivših
sovjetskih zemalja, baltičke zemlje su svake godine sve manje zavisne od Rusije, čime se moć uticaja na
ovom delu smanjuje.
Kada se imaju u vodu specifičnosti energetsko- ekonomskih odnosa u Evropi i Rusiji, kao i buduće potrebe
za dodatnim količinama energije, postavlja se pitanje: da li ima prostora za bolje odnose Rusije i Evropske
Unije? Jedan i jedni način da EU diverzifikuje rute i snabdevače jeste ustanovljenje tzv.istočno-zapadnog
koridora, od Kaspijskog regiona do Evrope, zaobilazeći i Rusiju i Iran.
SAD i EU imaju u osnovi različita mišljanja o ruskoj ulozi u evropskoj energetskoj sigurnosti. Većina
EU zemalja, svesna svoje energetske bezbednosti, ima cilj da dođe do potrebnih količina gasa iz svih
raspoloživih izvora, makar oni bili i dalje dominantno ruski. Sa druge strane, SAD svojim pristupom
fokusirane su na smanjenje energetske zavisnosti od Rusije kao snabdevača, pre nego na obezbeđenje
potrebne ponude Evropi. SAD planiraju da mnogo više eksploatišu kavskasku naftu, praveći tako
put ka Evropi, i stvaraju nove ponude gasa od Azerbejdžana i Centralne Azije (primarno Kazahstan i
Turkmenistan), kao i transport za Tursku kroz novi gasovod ispod Kaspijskog mora (The Trans-Caspian
Pipeline TCP). Jednom, kada gas dođe do Turske, može biti slat ka Evropi kroz drugi planirani gasovod
Nabuko (31mlrd m3 godišnje).
Zaključna razmatranja
Planirana izgradnja gasovoda Severni i Južni tok će povećati udeo potrošnje ruskog gasa u zemljama
njihove rute uključujući i Nemačku (Severni tok), kao i Bugarsku, Mađarsku, Srbiju, Sloveniju i Austriju
(Južni tok), ali će pružiti mogućnost zaobilaženja postojećih ruta tranzitnih zemalja (Ukrajina, Belorusija i
Poljska). Kako god nazvali takvu mogućnost: „energetska bezbednost“ ili „energija kao specijalno oružje“,
Gazprom će imati mogućnost da ukine, smanji ili prekida dotoke gasa ovim „problematičnim“ zemaljama.
Koliko je to bitno za ovu kompaniju, govori i njena rešenost da pravi gasovode uprkos kako strateškim
nedoumicama, tako i veoma visokoj ceni njihove izgradnje (posebno za Severni tok). Pored potencijalne
opasnosti po zemlje tranzitere, jasan je cilj koji treba da onemogući bilo koga drugog da se pojavi
na evropskom gasnom tržištu. Dodatno, Gazprom će izbeći i plaćanje tranzitnih taksi koje su najveće
pojedinačni i skupi troškovi. Ali će izbeći i troškove vezane sa političkim rizikom, radeći biznis u Ukrajini,
Belorusiji i Poljskoj.
Evropska Komisija je tehnički pozdravila izgradnju Severnog toka, kao što se nije bunila ni protiv
izgradnje Južnog. Ova dva gasovoda će transportovati dodatnih 85mlrd m3 gasa godišnje ka Evropi, što
je rešavanje projektovanog rasta tražnje. Dodatno, zemlja koja je najveći uvoznik ruskog gasa, Nemačka,
biće nezavisna u odnosu na rusko-ukrajinske i/ili rusko-beloruske gasne nesporazume.
Dijalog između Rusije i Evrope, kako zemalja članica EU, tako i onih koje će to tek biti, mora postojati, s tim
da će do određenih promena sigurno doći, posebno u delu većeg i intenzivnijeg angažovanja Evropske
komisije u delu podrške jedinstvenom gasnom tržištu Evrope. Ovo će sigurno dovesti do drastičnijih
mera i obaveza prema zemljama koje imaju direktnije odnose sa Rusijom, a najveće su i najjače u EU
(Francuska, Nemačka, Italija). Pored toga, gotovo je nezamislivo dalje funkcionisanje bez jasno formiranog
68
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
zajedničkog regulatornog okvira, čime bi EU bila izopštena i sačuvana iz svih mogućih budućih političko
energetskih šokova (direktno kroz ustanovljenje The European Network of Transmission System Operators for
Gas (ENTSOG), i The Agency for the Cooperation fo Energy regulators (ACER)). Formiranje regulatorne mreže
Jugoistočne Evrope ništa manje nije važno, a moguće je upravo iniciranom izgradnjom interkonektivne
gasne mreže (The New European Transmission System NETS).
Diversifikacija treba da se odvija kako u delu povećanja konkurencije na evropskom gasnom tržištu,
dobijanju energije iz novih izvora, tako i promovisanju zapadnih investicija u Centralnoj Aziji.
Bibliografija
2006., Security Implication of Russian energy Policy, Keith Smith Policy Brief, Centre for European Policy
Studies
1994., Energy Treaty Declaration
Global Witness, “It’s a Gas – Funny Business in Turkmen-Ukraine Gas Trade” (April 2006), available • e at
www.
globalwitness.org/reports/show.php/en.00088.html (accessed May 15, 2006).
Gregory V. Krasnov, and Josef C. Brada, “Implicit Subsidies in Russian–Ukrainian Energy Trade,” Europe-Asia
Studies 49, No. 5, July 1997, pp. 825–844.
Gregory V. Krasnov, and Josef C. Brada, “Implicit Subsidies in Russian–Ukrainian Energy Trade,” Europe-Asia
Studies 49, No. 5, July 1997, pp. 825–844.
Simon Pirani, “Ukraine’s gas sector.” (Oxford Institute of Energy Studies, June 2007) Available at http://
www.
oxfordenergy.org/pdfs/NG21.pdf
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
69
70
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Uvodno izlaganje na II okruglom stolu ISAC fonda
posvećenom rusko-srpskim odnosima 21. iv 2009. godine
Dr Modest Kolerov1
Prva tema: Savremena Rusija, njeni susedi i region(i) privilegovanih interesa
O savremenoj Rusiji
U kakvom novom svetu živi Rusija? Rusija živi u svetu u kome je nova globalna ekonomija umrla. U
poslednjih 20 godina Rusija ima posla sa susedima koji se rukovode principima ne samo ekonomskog, već
i političkog nacionalizma. Ako posmatramo sa praktične tačke gledišta, Rusija postoji kao centralizovana
država tek poslednjih osam, devet godina. Često se zaboravlja da je Rusija realno višenacionalna
federativna država, a mogućnosti federalnog centra u odnosu na mnoge federativne države i regione
u velikoj meri su ograničene. Osim toga, državna statistika ne unosi u statistiku pravilno srednji i mali
biznis, a to je 40% privrede. I zbog toga, kada govorimo o stepenu liberalnosti ruske privrede, moramo
da damo ozbiljna pojašnjenja. Državni kapitalizam, čak i u periodu apogeje svog razvoja, nikada nije
predstavljao više od polovine privrede. Ne treba zaboraviti da je u ruskoj političkoj misli već više od
sto godina prisutna predstava o tome da je unutrašnja politika Rusije jasno odvojena od spoljne. Kada
slušamo izjave da Rusija treba da se modernizuje, da joj predstoji liberalizacija, danas, u doba krize, niko
ne može da odredi po kom modelu će se to odvijati. Danas, ekonomski nacionalizam odnosno okretanje
ka unutrašnjoj tražnji, postao je trend čak u celoj Evropi. (...)
U poslednje vreme, posle krize, unutrašnja ruska politika se nažalost donekle vraća na 90-e godine. Brojni
su slučajevi da centar ponovo ne može da se izbori sa regionalnim i nacionalnim vlastima. Partijski sistem
u Rusiji već odavno odgovara onome što se već desilo u Evropi – političkih partija XIX veka više nema. To
su ili političke grupe, ili klubovi, ili organizovane izborne grupe. Takođe je važno da spoljna politika nije
ono sveto pismo kojim se rukovodi država. U Rusiji spoljnu politiku vodi predsednik, a ne Ministarstvo
inostranih poslova i njegova koncepcija spoljne politike. (…) Nova koncepcija spoljne politike koju je
prošlog leta odredio predsednik zaostaje 10 godina za realnošću. Tek prošle godine Rusija je priznala
da treba da štiti svoje nacionalne interese tako što će štititi nacionalne interese svojih suseda kao
privilegovane, a upravo to je već radila u poslednjih 10 godina. To nije imperijalizam, to je minimalna
odbrana sopstvene kuće na sopstvenim granicama.
Još jedan tipski faktor koji postoji u Rusiji jeste da većina komercijalnih projekata koja se realizuje napolju
ne zavisi od unutrašnje politike. Ono što se još odvija u Rusiji, posebno sada u vreme krize, su unutrašnje
diskusije gde se sa jedne strane pojavljuju birokratski, vladajući demokratski liberali, sa druge demokratski
suverenisti, a sa treće birokratske prozapadne snage.
Važno je spomenuti i da se državna televizija odavno pretvorila u sredstvo masovnog kulta i psihoterapije.
Ali postoji i opozicioni centralni kanal. Opoziciono je 90% štampanih medija, kao i 90% internet medija.
Auditorijum interneta jednak je auditorijumu novina. A na televiziji naše bake verovatno gledaju meksičke
serije, a ne politiku. Tako da problem nije u tome da li postoji ili ne postoji autoritarni režim. Problem je u
tome što se ispostavilo da Rusija, kao i svi drugi u svetu, nije spremna za globalnu krizu. Najprogresivnije
grane privrede koje su prošle investicionu kapitalizaciju na zapadu - prve su stradale. I zbog toga se danas
dešava prirodna orijentacija prema unutrašnjoj tražnji koja nema nikakvog političkog smisla. Očekuju
nas sa velikom verovatnoćom konflikti na Kavkazu i Srednjoj Aziji. Bankrot baltičkih zemalja je već
realnost. Ispred sebe imamo situaciju da će se Moldavija pripojiti Rumuniji itd. To je važnije nego bilo koja
spoljnopolitička koncepcija. U toj situaciji osnovno što Srbija treba da očekuje od Rusije jeste da Rusija
1) Dr Modest Kolerov je glavni urednik agencije REGNUM iz Moskve.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
71
potvrdi svoje investicione i energetske projekte. No, energetski složena situacija Rusije sa Ukrajinom čini
da energetski projekti na Balkanu nemaju alternativu.
Posebno je značajan problem Kosova. (…) Za razumevanje stava Rusije u vezi sa Kosovom treba da se
uzmu o obzir sledeće činjenice. Ponašanje Rusije u vezi sa Kosovom nije bio planirani program dejstava.
Njen stav prema Kosovu bio je više moralni nego pragmatični. Ruska elita je bila intelektualno pripremljena
za pojavu problema Kosova, i o tome svedoče brojne knjige iz kojih se vidi da su slični problemi bili
proučeni, kao što su problem Katalonije, Kurdistana, Zapadne Sahare itd.
Ako ne polazimo od praznih formula o modernizaciji, konačna prognoza biće pesimistična a to je polazno
stanovište Rusiji. Pred nama je degradacija, ekonomska i politička. Tamo gde postoji degradacija, tamo
postoji i eksplozija nacionalizma i unutrašnjih konflikata. Rusija i Rusi nemaju izbora osim da budu jaki.
Osnovni problem je u tome koliko će država imati novca (novca koji postoji) kako bi se održao raniji
socijalni nivo. O tome može slobodno da se pročita u neslobodnim ruskim medijima.
O regionima privilegovanih interesa
Rusija faktički nema granicu sa Kazahstanom niti sa zemljama Srednje Azije. U tom smislu, Rusija je
potpuno bez zaštite od terorizma i od narko-trafikinga iz Avganistana. Rusija je prihvatila oko 10 miliona
gastarbajtera iz okolnih stranih država. Ona je postala osnovno tranzitno čvorište u privredi i ekonomiji
tih okolnih država. I zbog toga privilegovani interesi jesu zona tranzita, migracija i bezbednosti. Sam
termin okolne, susedne države (backyard) dolazi iz američke Monroove doktrine. Ta doktrina je živa i
danas i implementacija te doktrine se uklapa u novu globalnu koncepciju od Kosova do Kine. Taj isti
koncept postoji i u političkom jeziku Španije, Nemačke i Francuske. Sa esencijalne tačke gledišta new
neighbourhoodi eastern partnership predstavlja takođe zonu privilegovanih interesa Evropske unije (dalje
u tekstu EU). Razlika je samo u tome što zemlje istočnog partnerstva neće donositi političke odluke, već
isključivo delegirati svoj politički suverenitet u zapadno partnerstvo. Vojna kontrola NATO nad vojskom
Ukrajine i Gruzije je već činjenica. Zbog toga stupanje Srbije kao ostrva u EU i NATO nema alternativu. S
druge strane, stupanje u EU Srbiji ne garantuje teritorijalnu celovitost. I to je takođe pesimistična realnost.
Druga tema: Rusija na Balkanu. Srbija i ruski interesi na Balkanu.
Trebalo bi dati i jedno dopunsko viđenje o zapadnom diskursu, percepcijama i stereotipima događaja
na Balkanu, a koje nije u konfliktu sa ovim što je izrečeno . Bez ikakve sumnje, u razvoj odnosa Srbije
i Rusije utkani su i nasleđe Ćirila i Metodija i pravoslavlja, kao i sve što se događalo u poslednjih sto,
stopedeset godina. Međutim, to je samo polovina istine. U odnosu na Srbiju, ruska diplomatija i spoljna
politika imale su, normalno, prekide u razvoju i bile su umnogome istorijski uslovljene. Ali u poslednjih
150 godina politika Rusije prema Srbiji iza sebe je uvek imala realni opštenacionalni konsenzus. Politika
nije uvek bila dosledna tom konsenzusu, ponekad je bila i u konfliktu sa njim, ali je iza te politike uvek
stajao konsenzus i to je činjenica. Iz istorije XIX veka se zna koliko je bilo teško ruskim dobrovoljcima koji
su se vraćali iz ratova na Balkanu da se prilagode životu u miru, posle još jednog u nizu oslobodilačkih
ratova. Sa tačke gledišta javnosti (…), dolazak Putina na vlast bio je rezultat šoka zbog onoga što je Rusija
preživela pre toga, kao i događaja u vezi sa Kosovom. Za većinu ruskog stanovništva bilo je jasno da je
Srbija samo početak, i da to isto može da se dogodi i sa Rusijom ako ne stane na noge. I to je očigledna
istorijska činjenica.
Sa kontekstualne tačke gledišta mi i dalje živimo u kontekstu raspada Otomanske, Austrougarske i Ruske
imperije sa početka XX veka. Mi se nalazimo unutar te eksplozije koja nije završena, a konfiguracija koja
će se formirati posle te eksplozije još nije poznata.
Pre nego što završim, napraviću malu digresiju u vezi sa onim što su srpske kolege rekle u vezi sa evropskom
perspektivom. U zvaničnim dokumentima Evropske unije Srbija ne samo da nema status kandidata nego
72
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
nema ni status potencijalnog kandidata, dok Kosovo ima. Rusiji nije potreban agent uticaja unutar EU,
nije joj potreban posrednik sa EU. Rusija i EU su u direktnoj komunikaciji. To je roba koju Rusija ne može
da kupi.
A što se tiče perspektive situacije na Balkanu, potpuno je moguće da se približavamo novim konfliktima
i novim nemirima. I u tim novim konfliktima Rusija ne samo što će moći, već će i biti dužna da pomogne
zbog toga što to odgovara njenim nacionalnim interesima.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
73
74
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Uvodno izlaganje na II okruglom stolu ISAC fonda
posvećenom rusko-srpskim odnosima 21. iv 2009. godine
Dr Nikolaj Petrov1
Prva tema: Savremena Rusija, njeni susedi i region(i) privilegovanih interesa
Savremena Rusija
(o pojednostavljenoj predstavi Rusije na Zapadu)
Kondoliza Rajs je 18. septembra 2008. godine u Fondu German Marshall istakla da je Rusija zemlja koja
postaje sve više autoritarna u unutrašnjim poslovima, i sve agresivnija u spoljnoj politici. Trebalo bi
naglasiti da postoji jedna razumljiva veza između ruske spoljne i unutrašnje politike. (...) Odgovor ćemo
dati pomoću osvrta na proces donošenja odluka i političku organizaciju u Rusiji. Tokom osam godina
Putinovog predsedničkog mandata konstantno su slabile, korak po korak, državne institucije, osim same
predsedničke funkcije. Funkcije institucija preuzela su različita tela koja nemaju nikakvu nezavisnost i
legitimnost, što je veoma važno kako za unutrašnju tako i za spoljnu politiku Rusije. Takođe, odnos
između centralne vlasti i regiona bi se mogao opisati kao klatno koje se neprestano kreće. Za vreme
predsednika Jeljcina ovo klatno je otišlo predaleko u pravcu regiona. Tako da je bio potreban Putin da
ponovo uspostavi centralnu vlast. Međutim, on je izabrao najlakši način da to uradi. Pošto je uživao veliku
popularnost, te je odabrao da ne pokušava da igra različite igre sa parlamentom, različitim političkim
partijama i različitim institucijam, već da učvrsti svoju predsedničku moć, što je dovelo do slabljenja
institucija. Ako se osvrnemo na osam godina Putinove vlasti, vidljivo je da su postojale dve veoma
različite faze: prva, veoma efikasna faza, koja je trajala do 2003. godine tokom koje je državni centar
obnovio svoju moć i smanjio autonomiju regiona koji su počeli da liče na nezavisne srednjevekovne
kraljevine (…); i druga, kada je krajem Putinovog prvog mandata klatno nastavilo da ide u smeru koji je
vremenom postao pogrešan. Rusija danas izgleda kao previše centralizovana i previše unitarna država.
Ne postoji sistem mehanizama kontrole i balansa u odnosu prema regionima, kao ni prema različitim
socijalnim grupama. Vladimir Putin je oslabio sigurnosne mehanizme. Rusija, kao politički sistem, imala
je te mehanizme oličene u parlamentu koji se mogao suprotstaviti vladi, zatim u slobodnim medijima i
regionalnim vladama koje su nekad bile birane i koje su mogle da se suprotstave namerama federalnih
vlasti. Nepostojanje sigurnosnih sistema, kao i mehanizama provera i balansa, dovelo je do neefikasnosti
u upravljanju, što za vreme ekonomskog prosperiteta nije bilo toliko bitno. Ovo se desilo zbog toga što
su finansijski prilivi zamagljivali neefikasnost i usvajanje ponekad čak i nerazumnih odluka, koje su se
donosile bez obzira na reakcije iz regiona. Sada to više nije slučaj. U doba krize vreme teče mnogo brže,
što je onemogućilo sistem kvazi mehanizama provere i balansa koji je prestao da funkcioniše kako treba.
Kako je taj sistem funkcionisao za vreme Putina? Konačne odluke su se odlagale što je duže moguće,
omogućavajući različitim učesnicima u procesu da dopru do predsednika koji je donosio krajnju odluku.
Neke odluke nisu donošene mesecima, što je omogućavalo postizanje balansa između različitih klanova
i slojeva interesa. Ovo više nije moguće, pošto se odluke moraju donositi u kratkom vremenskom roku,
što mogućnost postizanja balansa između različitih interesnih grupa čini još težom nego što je to
bilo pre. Dakle, nameće se zaključak da unutar interne političke mašinerije u Rusiji raste neefikasnost.
Njena modernizacija i veća sofisticiranost su nužni kako bi mogla da odgovori na menjanje okruženja.
To naravno podrazumeva uvođenje elemenata političkog takmičenja, što se i dešava, mada ne toliko
brzo koliko treba. Potrebno je ponovo uspostaviti neke elemente federalizma koji su nestali. Pitanje je
da li ovaj sistem ima dovoljno vremena da se modernizuje, inače će biti nemoguće da se nosi sa svim
izazovima sa kojima se danas suočava. (...) Problem je više vezan za sferu upravljanja i političku sferu, dok
1) Nikolaj Petrov je Stariji konsultant i istraživač u Moskovskom centru Karnegi, gde je i član Naučnog saveta.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
75
u ekonomskoj sferi vlada deluje prilično aktivno. (...) Najverovatnije da dokle god ima zaliha novca, neće
postojati razlozi za vladu da promisli rezultate spoljne politike primenjene tokom prošle godine.
Raste jaz između unutrašnje politike i spoljnopolitičkih koncepata sa jedne strane i svakodnevnog
okruženja vezanog za ekonomsku krizu. To je lako dokazati u unutrašnjoj politici gde su stvoreni veoma
restriktivni sistem političkih partija, te veoma težak izborni sistem – pre krize oni nisu smatrani za
neefikasne. Danas oni stvaraju veoma razumljive probleme. U Rusiji zvanično postoji samo šest političkih
partija, od kojih četiri imaju svoje predstavnike u parlamentu, i sve četiri su lojalne Kremlju. Za vreme krize
upravo izbori vrše mnogo više funkcija od jedine koju imaju u današnjem političkom sistemu Rusije, a
koja se svodi na davanje legitimnosti vlasti. Na izborima bi trebalo kreirati i radnu agendu za novu vladu,
zatim se vrši provera podrške političkom kursu koji je prethodna vlada utvrdila, promoviše se politička
utakmica, i na kraju ispušta se pritisak koji je stvoren u prethodnom periodu. To je jedna veoma važna
funkcija izbora u vreme krize. Po meni, promene i u unutrašnjoj i u spoljnoj politici su skoro neizbežne,
ali smatram da ne treba očekivati promene sve dok se novac iz tzv. sigurnosne rezerve, a koji je bio
akumuliran tokom prethodnih pet godina ne potroši. Dakle, politička elita nije bila spremna za reformu
pre krize, dok je trenutno zauzeta reakcijom na samu krizu. To nas navodi na zaključak da dokle god kriza
traje ne postoji nada da će se desiti revizija spoljne i unutrašnje politike.
Postoji nada da će ubrzo da se završi, ali niko ne zna ko će se na kraju naći u relativno pobedničkoj situaciji
(koji sloj političke elite, prim. prev.). Tako da bih opisao situaciju unutar vlasti kao balans između tzv.
čuvara i delatnika. Čuvari smatraju da treba sačekati trenutak kada će biti dovoljno novca za reformu, te
da nije potrebno modernizovati politički sistem, niti revidirati spoljnu politiku pre kraja krize. Delatnici sa
druge strane, koji su u manjini, smatraju da ozbiljne korake u tom pravcu treba preuzeti odmah, pre nego
što država ostane bez novca, kako bi pripremili državu za još veću krizu. Dakle oni smatraju da će se kriza
produžiti i da ne postoje šanse da će se sa njenim krajem situacija vratiti na staro, tamo gde je bila pre
početka krize. Ovaj zaključak je veoma bitan.
Bez obzira koliko će još kriza da traje, očekivanja da će sve biti kao i pre su pogrešna. Tim pre što se
Rusija suočava i sa dve druge krize koje su u senci velikih ekonomskih problema. Jedna je povezana sa
usvajanjem novog ekonomskog modela – neposredno pre krize je postalo jasno da je period ekonomskog
oporavka i razvoja zaustavljen i da je potrebno kreirati novu ekonomsku strategiju. Strategija koja je
bila usvojena 2007. godine se zasnivala na veoma skupim i ogromnim državnim operacijama, kao i na
promociji industrijske modernizacije koja je bila slična onoj u SSSR-u tokom 40-ih i 50-ih godina. U to
vreme postojali su veliki projekti kao što je sovjetski svemirski program (...). Zahvaljujući činjenici da su u
ovih nekoliko projekata uloženi ogromni napori došlo je i do veoma značajnog napretka u tim oblastima.
Ovaj koncept je pogrešan. Pošto se desila kriza on nije došao do izražaja, tako da u ovom trenutku nema
aktivnog dijaloga o budućnosti ruske ekonomije. (…)
Trebalo bi dodatno pojasniti ranije spomenutu premisu o čuvarima i delatnicima. Čuvari su u većini. To je
razlog što se vlada ponaša više kao vatrogasac bez ijednog pokušaja da se revidira politika. Nažalost, nije
verovatno da će kada ponestane novca i kada se uveća relativna politička težina delatnika, vlada pomeriti
više ka liberalnom smeru. Suštinski, delatnici se dele na dve skupine. Postoje delatnici koji pozitivno
gledaju na izolaciju i koji favorizuju ekonomski nacionalizam, te ističu premisu da je za pobedu Rusiji
potrebno da se izoluje od ostatka sveta. Njihova proporcija među delatnicima je daleko veća od liberala,
koji podržavaju globalizacione procese i poboljšanje odnosa Rusije sa ostatkom sveta. Nažalost, liberalni
delatnici su i dalje manjina unutar manjine. Stoga, možemo da se nadamo da se ova kriza neće previše
brzo razvijati, kako bi politički režim imao vremena da se modernizuje iznutra, a da će za isto to vreme
liberali, koji su trenutno u dvostrukoj manjini, povećati svoj značaj.
Region(i) privilegovanih interesa
Uobičajno je da postoje dve karakteristike koje se odnose na same ruske poteze u spoljnoj politici, kao i u
načinu na koji se gleda na ove poteze. Jedna se povezuje sa nekom vrstom imperijalističkih namera. Druga
je povezana sa činjenicom da se Rusija nakon osam godina neprekinutog rasta našla u mnogo snažnijoj
76
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
poziciji, te da smatra da njena uloga u međunarodnim odnosima ne odgovara njenoj moći i ambicijama.
Naravno, normalno je da drugi učesnici nisu srećni sa ruskim pretenzijama za većom ulogom, te se to
odnosi i na zonu privilegovanih interesa. Pre nego što je NATO počeo da se širi, postojala je ideja da se
uspostavi nekakav balans, koju su sovjetski i kasnije ruski lideri dogovarali sa Zapadom. Bio je predviđen
nestanak Varšavskog pakta, dok se NATO ne bi širio na druge države, posebno ne na bivše članice
prethodno spomenute bivše vojne alijanse. To se nije desilo, i neko vreme Rusija je posmatrala NATO kako
se približava njenim granicama. Iako su donošene različite deklaracije o transformaciji NATO iz vojnog
saveza ka nekoj vrsti organizacije koja promoviše demokratiju, to nikad nije ozbiljno prihvaćeno niti od
strane javnosti u Rusiji, niti od strane njenih vojnih zvaničnika. Stoga možemo posmatrati Deklaraciju o
zoni privilegovanih interesa pre svega kao reakciju na događaje u evropskoj politici i na one poteze za koje
se smatra da nisu veoma prijateljski prema Rusiji. (…) Ovom deklaracijom se ističe da postoje zemlje gde
Rusija ne može da prihvati da se njeni interesi ne uzimaju u obzir prilikom donošenja odluka. (…) Treba
da imamo na umu da je nemoguće sedeti skrštenih ruku a da jedna zemlja tretira ceo svet kao svoju zonu
privilegovanih interesa. Rusija možda više nije supersila, ali je i dalje velika evropska sila, te je nemoguće
da ona ne reaguje i na neki način ne prisili druge učesnike u igri da prihvate njen nacionalni interes.
Rusija i njeni susedi
(o zoni privilegovanih interesa, o Ukrajini i njenom spoljnopolitičkom kursu, o kritičkoj re-evaluaciji
sovjetske prošlosti)
(...)Postoji problem koji je povezan sa činjenicom da je Rusija (slično kao i Srbija) ostatak jedne velike
države, velike imperije. Svi ostali delovi te velike imperije imaju mogućnost da eksploatišu antiruske
sentimente u cilju konstruisanja vlastitih nacionalnih identiteta. Ovo je prilično razumljivo, te u Ukrajini,
ako želite da izgradite ukrajinsku državnost, vi nužno morate da se suprotstavljate Rusiji (...). Dakle,
Rusija je u jednoj veoma nezahvalnoj poziciji. To je jedini deo bivšeg SSSR-a koji ne može da eksploatiše
antiimperijalističke sentimente, antiruske sentimente. I to je problem koji bi se mogao opisati kao
nedostatak proruskih političkih elita u zemljama Zone privilegovanih interesa. To možemo lako ilustrovati
na primeru ukrajinskih elita. Pogledajte sve ukrajinske predsednike – da bi izgradili sopstvenu državnost
morali su da se suprotstavljaju Rusiji. To je razlog zašto je Kučma, koji nije znao ukrajinski pre stupanja na
vlast, svoj mandat završio na antiruskim pozicijama. Tako da je to veoma kontroverzna pozicija za Rusiju.
Posle Narandžaste revolucije Putin je rekao Juščenku da se Kremlj nije mešao u unutrašnje stvari Ukrajine
i da nije podržavao antivladine snage niti u jednoj zemlji. Ono što nije spomenuo jeste da Rusija nema
mogućnost da podržava antivladine snage, zbog toga što i ne postoje proruske antivladine snage. Rusija
može da optužuje Lukašenka da igra na različitim stranama i da ponekad zauzima antiruske pozicije, ali
za Rusiju ne postoji drugi izbor. Rusija treba da podržava Lukašenka zato što bi bilo koji drugi lider bio
više antiruski nastrojen nego što bi to Lukašenko ikada bio. U budućnosti će verovatno biti drugačije,
ali u ovom trenutku kada predstavnici Rusije govore o Zoni privilegovanih interesa, oni ne samo da se
suočavaju sa protivljenjem Zapada već i sa većinom političkih elita zemalja koje se mogu smatrati da
pripadaju toj Zoni.
Za razliku od ostalih postsovjetskih država, Rusija se nije vrednosno odredila prema vlastitoj prošlosti,
što drugima omogućava da je posmatraju kao državu u kojoj su ostale očuvane stare sovjetske prakse
unutar nove ruske vlasti. To predstavlja problem. Da se osvrnemo na „ukrajinsku glad“ (tzv. Holodmor
1932-33 prim.prev.). Ruska pozicija je prema ovom događaju prilično razumljiva – to nije bio genocid
nad Ukrajincima, nego genocid nad svim građanima SSSR-a. Ali Rusija se nije potrudila da dâ jasno i
razumljivo objašnjenje ovog svog stava. I umesto da ga daju, odgovor ruskih vlasti je bio da ne učestvuju
na komemorativnim svečanostima u Ukrajini posvećenim ovom istorijskom događaju. Ruski predstavnici
su izgubili propagandni rat (...). Ruske vlasti treba kritikovati zbog neodlučnosti da stave jasno do znanja
da je nasleđe SSSR-a zapravo naše zajedničko nasleđe, i da ga treba razdvojiti od moderne Rusije. (....)
U Rusije je protraćen pravi momenat da se kritički odredi prema prošlosti, a koji se desio početkom 90ih. Danas je to nemoguće uraditi, pre svega zato što se različite političke opcije različito odnose prema
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
77
Staljinu i njegovom dobu, da li ga treba okriviti zbog njegovih dela ili ga treba veličati kao pobedničkog
i slavnog vođu SSSR-a.
O vrednostima Rusije i Zapada
(o vrednosnim razlikama Rusije i Zapada, o postojanju ruske meke moći)
Pitanje ko su pobednici a ko gubitnici Hladnog rata i dalje je otvoreno. U početku se nametalo shvatanje
da je SSSR izgubio, i to u ideološkom smislu – te bi stoga Rusija mogla da posmatra sebe ne kao gubitnika
već možda i kao pobednika. Međutim, tokom vremena se pod udruženim uticajem Zapada i ruske političke
elite nametnulo mišljenje da je Rusija u stvari izgubila u Hladnom ratu, te da bi zato trebalo da se ponaša
na drugačiji način. Ovakav stav je postao veoma raširen i čak i danas se može čuti u diskusijama. Postoje
mnogi slučajevi u skorašnjoj istoriji da su ruske vlasti optuživale Zapad za licemeran odnos. Najočigledniji
je primer Kosova, ali postoji još mnogo drugih. Bile su organizovane mnoge debate da li Rusi dele iste
vrednosti sa ostalim Evropljanima, ili su od njih različiti zbog misteriozne „ruske duše“. Potrebno je istaći
da postoji mnogo socioloških istraživanja koja pokazuju da su suštinske vrednosti iste. Čak, na primer,
u nekim vrednosnim određenjima Poljska je mnogo različitija od Zapadne Evrope nego Rusija. Jedina
prava razlika (između Rusije i Evrope) tiče se vrednosnog određenja prema ulozi pojedinca i ulozi države.
U ruskoj tradiciji, država znači mnogo više od pojedinca, i to je razlog na osnovu kojeg se ruske vrednosti
mogu smatrati različitim od evropskih. Dakle tu postoji percepcija o tome šta predstavlja država, a koja
je zasnovana na većinskom stavu ruskih građana, i koja se veoma razlikuje od evropske percepcije. To je
posledica ruske istorije i ne može biti promenjeno za kratak vremenski period. No, ono se ipak polako
menja i možemo da primetimo da je mlada generacija u Rusiji potpuno identična mladoj generaciji svuda
na svetu (...).
Prethodno navedeno nas dovodi do značenja meke moći. Odnosno, zašto je Rusija toliko neefikasna u
upotrebi meke moći? Izgleda da postoji puno objašnjenja, a jedno od njih je da meka moć daje rezultate
tek posle dužeg perioda primene. Ona dakle zahteva strateško promišljanje, određenu stabilnost političkih
elita i njihovu sposobnost da stvore strategiju delovanja. Sve donedavno u Rusiji nije postojala mogućnost
za strateško razmišljanje, pre svega zbog komplikovanog političkog razvoja. U ruskim strukturama vlasti
tokom 90-ih niko ne može da razmišlja o interesima koji prevazilaze okvire bliske budućnosti, pre svega
zato što su se borili za svoje trenutne, kao i interese u bliskoj budućnosti. To je razlog zašto je Rusija
veoma loš igrač kada je reč o mekoj moći. Donekle bi se moglo objasniti činjenicom da Rusija nikad nije
bila dovoljno umešna da investira u instrumente meke moći, mada se neki od njih mogu nazreti za vreme
Staljina. Kasnije, on se potpuno oslonio na tvrdu moć, najviše zbog toga što ova vrsta moći daje rezultate
u kratkom vremenskom roku. Dakle, ako razmišljate strateški i ako investirate u budućnost, onda ste
sposobni za razvijanje meke moći. A ako ne, onda ne postoje načini da je stvorite. Odnedavno, izgleda da
se neki elementi meke moći ponovo pojavljuju, i iako ne izgleda da mogu da učine neku razliku nasuprot
tvrdoj moći, siguran sam da će biti mnogo više razvijeni u budućnosti, te da će ruska politika i samim tim
postati više sofisticirana.
Druga tema: Rusija na Balkanu. Srbija i ruski interesi na Balkanu.
(O jedinstvenoj politici Rusije ka Srbiji i/ili o fazama te politike od 1992. godine do danas, o ruskom
predlogu novog ugovora o bezbednosti u Evropi)
Spoljna politika je jedna od retkih oblasti gde je nacionalni konsenzus praktično očigledan, i to je lako
primetiti ukoliko pogledamo na rejtinge različitih poteza Vladimira Putina tokom drugog predsedničkog
mandata. Postoji jedan očigledan kontinuitet Jeljcinove i Putinove spoljne politike (...), i najveća razlika
78
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
je u tome što je Rusija za vreme Jeljcina u mnogo slučajeva postupala na određeni način zbog svoje
nemoći, a ne u skladu sa svojim namerama i strategijama. Međutim, neki od planova koji su stvoreni za
vreme Jeljcinove administracije implementirani su kasnije i u unutrašnjoj i u spoljnoj politici. Veoma je
važno posmatrati balans između negativnih i pozitivnih elemenata ruske spoljne politike, kao i između
reaktivnih i proaktivnih elemenata iste. Meni izgleda da je ruska spoljna politika bila mnogo više reaktivna
nego proaktivna, kao u slučaju ovih ideja koje se tiču evropske bezbednosti. I u mnogim slučajevima to
je bila reakcija na postupke koji su shvatani kao poniženje bivše supersile koja je izgubila svoj status. A
to je ključan razlog za nacionalni konsenzus oko kursa spoljne politike. Postoji jako osećanje poniženja
kod većine Rusa u vezi sa činjenicom da zemlja koja je nekad imala veoma značajnu međunarodnu ulogu
danas nema taj značaj. I to je razlog zašto podržavaju povratak Rusije na svetsku scenu.
Od raspada SSSR-a antiamerikanizam je bio karakteristika četiri perioda, od kojih su dva vezana za Srbiju.
Jedan se desio 1999. godine, a drugi kada je došlo do tzv. rešenja za Kosovo. To ne znači da Srbija igra
značajnu ulogu u ruskoj spoljnoj politici, ali predstavlja veoma dobar indikator ruskih odnosa sa Zapadom
uopšte.
Kada govorimo o Kosovu, treba da se osvrnemo i na događaje od prošlog leta na Kavkazu, u kojima su sve
strane izgubile. Ruska politika u odnosu na Kosovo više je nego pragmatična. Nema sumnje da je rusko
priznanje Abhazije i Južne Osetije bilo takođe pragmatično. U svakom slučaju, ti potezi su stavili Rusiju u
veoma komplikovanu poziciju, pogotovu u odnosu na sopstvene probleme i odnose među republikama.
Danas se priča o povratku 90-ih i perioda veće samostalnosti (republika) – što se dešava ukoliko centralna
vlast slabi. Rusija se suočava sa izazovima vlastitoj suverenosti u kavkaskim republikama, i naći će se
u veoma komplikovanoj poziciji zbog presedana Kosova, ali i Abhazije i Južne Osetije. Nažalost, ruska
spoljna politika se može objasniti kao crno-bela ili pro ili antizapadna. Ona bi, pre svega, trebalo da bude
proruska, nego ili prozapadna ili antizapadna. S vremena na vreme može se čuti od različitih eksperata
da je za vreme Jeljcina ruska spoljna politika bila previše prozapadna, dok je za vreme Putina previše
antizapadna. Izgleda da u oba slučaja ona nije bila dovoljno proruska, iako bi trebalo da bude takva.
I poslednje pitanje koje se da postaviti je koliko je ešalonska ruska spoljna politika? Nažalost, iako postoji
nacionalni konsenzus, spoljna politika se ne zasniva na različitim vrstama veza i kontakata, već na vladinim
odlukama. Čak i u slučaju srpsko-ruskih odnosa kontakti i interakcija na nivou običnih građana mogli bi
da budu dosta aktivniji, i nadam se da neće biti toliko ispolitizovani kao što su bili u prošlosti. Mnogo
puta su ti odnosi bili privatizovani od strane nacionalističkih snaga u zemlji. Postoji ogromni potencijal za
razvoj spoljne politike, ali ne one prevashodno zasnovane na vladi ili spoljne politike kao takve, već one
koja je zasnovana na kontaktima između ruskih državljana i drugih građana, drugih Evropljana.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
79
80
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Bezbednosni okvir u Evroaziji
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
81
82
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Rusija i Zapad: Revizionizam ili status quo?
Dr Andrei Zagorski1
Rezime
Dve godine nakon objavljivanja Putinove oštre Minhenske strategije, njen bilans je ostao izrazito dvojak.
Oni koji veruju da se isplatila oštra politika ukazuju na to da je Rusija opet faktor u međunarodnoj politici,
dok SAD i njeni evropski saveznici teže ka tome da ponovo uključe Moskvu, odrede zajednička rešenja za
kontroverzne teme i učvrste saradnju sa Rusijom u vezi sa pitanjima od zajedničkog interesa.
Gruzijski rat iz 2008. godine nije suštinski izmenio ovu strategiju. Nastavak razgovora o novom sporazumu
sa Evropskom unijom krajem 2008.g., bez ikakvih ustupaka od strane Rusije kao i rad Saveta Rusija – NATO
početkom 2009.g., služe kao primer da su EU i NATO nastavile posao kao i obično sa Rusijom, uključujući
tu i razgovor o novom Ugovoru o kontroli nuklearnog naoružanja i razgovor o Evropskoj protivraketnoj
odbrani. Odlaganje pristupa Ukrajine ili Gruzije NATO se smatra naročitim uspehom ruske politike.
Sa druge strane, oštra politika koju je primenjivala Moskva nije rešila nijedno od pitanja koja je Putin
postavio. Proširenje NATO-a na bivši Sovjetski savez za sada je stavljeno na čekanje, ali se više postavlja
pitanje kada i kako nego da li uopšte. Protivraketna odbrana u Evropi je predmet razgovora. Ishod ovog
procesa još uvek otvoren, iako se očekuju izvesna usporavanja u implementaciji projekta. Ratifikacija
Usklađenog Sporazuma o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi iz 1990.g. (CFE) je trenutno
mnogo manje izvesna nego što je to bila pre nego što je Rusija privremeno prestala sa primenom tog
sporazuma. Mnogo bitnija je, međutim, činjenica da Moskva nije ili je slabo napredovala oko dobijanja
garancija da će SAD prihvatiti njene zahteve da se zamrzne status quo u njenom neposrednom susedstvu.
Moskva uglavnom nije uspela da izvuče korist iz očekivanog razilaženja politika pojedinačnih zapadnih
zemalja. Godina 2009.g, smatra se ključnom za određivanje konačnog bilansa Minhenske strategije.
Uvod
Nakon vrhunca u 2002 – 2003.g., odnosi Rusije sa Zapadom od 2004. i 2005. g, počeli su postepeno da
se pogoršavaju. Sve agresivnija politika Ruske Federacije, koja se fokusirala na geopolitički definisan
nacionalni interes, bila je umnogome podgrejana sumnjom da Zapad, a naročito SAD, sledi revizionističku
politiku u neposrednoj okolini Rusije podržavajući, ako ne i podstičući promenu režima u Ukrajini, Gruziji
i, navodno, i u drugim državama naslednicama Sovjetskog saveza, uključujući i Rusiju. Od tada se Moskva
umešala u raznorazne sporove sa SAD i jednim brojem njenih saveznica, posebno to u vezi sa nezavisnošću
Kosova, planova za dalje NATO proširenje (naročito u pogledu Ukrajine i Gruzije), zanemarivanje kontrole
naoružanja od strane Bušove administracije i predviđenih razmeštanja protivraketnih sistema SAD-a u
Češkoj i Poljskoj. Ti planovi su viđeni kao dalje zadiranje u shvatanje status quo- a od strane Rusije koji se
pojavio nakon završetka Hladnog rata.
Suočena sa sve lošijim odnosima sa Evropskom unijom, Moskva je morala da bira između dve osnovne
političke opcije. Mogla je ili da teži obnavljanju dobrih odnosa sa EU, značajno poboljšavajući odnose sa
državama članicama sa kojima ima nesuglasice, ili, odbijajući kompromise, mogla je da teži da nadvlada
kritičare Rusije u okviru Unije, učvršćujući svoje partnerstvo sa članicama EU sa kojima je uspostavila
blisko partnerstvo tokom proteklih godina. Moskva se očigledno bila opredelila za tu drugu opciju.2
1) Dr Andrej Zagorski je glavni istraživač i profesor na Državnom institutu za međunarodne odnose u Moskvi (MGIMO Univerzitet).
2) Pogledati članak Ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova koji je objavio dnevnik »Izvestiya« 3. jula 2007: http://www.mid.
ru/brp_4.nsf/2fee282eb6df40e643256999005e6e8c/6cab521da8730cb2c325730d00254ab0?OpenDocument (10 July 2007).
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
83
U svetlu ove situacije tadašnji ruski predsednik (od 2008. – premijer) Vladimir Putin izrekao je oštar govor
na 43. Minhenskoj konferenciji o bezbednosnoj politici 10. februara 2007.g.,3 koja je najavila promenu u
ruskoj politici. Od tada se na Rusiju gledalo kao na ponovo rođenu regionalnu ili čak globalnu silu, koja
se vraća svetskoj politici nakon perioda slabosti. Analitičari su Putinov govor u Minhenu tumačili čak i
kao nagoveštaj da Rusija sve više postaje revizionistička snaga nezadovoljna „postignutim sporazumima,
i dogovorima koji su postignuti u proteklih dvadeset godina, dok je Rusija navodno bila preslaba da
efikasno odbrani svoje interese.“4
Reakcija Zapada na novu rusku politiku bila je dvostruka. On nije imao potrebu da ispunjava svaki zahtev
Moskve i time umanji svoje političke mogućnosti. Zapad takođe nije hteo ni da zalazi u neku vrstu
konfrontacija sa Rusijom. Umesto toga i SAD i njeni evropski saveznici težili su da temeljno poboljšaju
komunikaciju sa Moskvom i da je ponovo aktiviraju na političkom nivou. Dok su bili spremni da pronađu
kompromis u vezi sa ovim pitanjima koja nisu bila centralna za politiku Zapada, nisu bili spremni da
prave, sa druge strane, nepotreban kompromis oko pitanja koja su glavna za njih.
O tome šta predstavljaju najbitnija pitanja a šta ne, bilo je očigledno različitih mišljenja, kao i o tome šta
je osnovni interes SAD-a i pojedinačnih evropskih nacija. Ovo je pokrenulo debatu oko toga koliko Zapad
može i koliko bi trebalo da se povinuje ruskim interesima i da time ohrabri nadu u Moskvi da može da
iskoristi razlike između SAD-a i određenog broja njenih evropskih saveznica.
Bilans Putinove Minhenske strategije ostaje, međutim, dvojak. Ubedio je vlade Zapada da pokažu
razumevanje za Moskvu. U isto vreme Kremlj se pokazao kao nesposoban da unese razdor između
evropskih saveznika i SAD i da postigne ijedan od svojih deklarisanih ciljeva. Postoje velika očekivanja
da se ponovnim pokretanjem odnosa između SAD-a i Rusije pod novom vladom SAD-a može doprineti
menjanju ovog bilansa u narednim mesecima. Ukoliko se ovo očekivanje ne ispuni, neuspeh Minhenske
strategije postao bi očigledan.
Rusija i SAD
Odnos između SAD-a i Rusije proteklih godina je uglavnom bio obeležen sve većim jazom između
blještave retorike i slabog sadržaja5. Glavni pokretači koji su podsticali saradnju bili su, uglavnom, u
oblasti bezbednosti i oblasti energije.6 Međutim, čak je i tu zajednički interes bio prilično neznatan, kao
što se pokazalo na primeru rasprave oko iranskog nuklearnog dosijea, ili ograničene saradnje u vezi sa
Avganistanom. Osim toga, saradnja između ove dve zemlje nije podstaknuta nijednim jačim ekonomskim
interesom. Međusobna trgovina je ostala relativno slabo razvijena (pogledati sliku 1), iako veći deo stranih
investicija u Rusiji potiče iz SAD-a. Trgovina između SAD-a i Rusije rasla je faktorom 2,5 u poslednjih
dvanaest godina, znatno sporije nego ruska trgovina sa drugim delovima sveta, naročito sa Evropskom
unijom, Kinom ili Japanom. U 2007. godini udeo SAD-a u ukupnom spoljnotrgovinskom prometu Rusije
opao je na 57% nivoa na kojem je bio 1995.g.
3) Engleski tekst pogledati na:
http://www.securityconference.de/konferenzen/rede.php?sprache=en&id=179.
4) Stephen Sestanovich, Russian-American Relations: Problems and Prospects. Prepared Testimony before the House Foreign
Affairs Committee, 17. maj 2007.g.
Dostupno na: http://www.cfr.org/publication/13354/russianamerican_relations.html (skinuto 05. marta 2009.). Pogledati takođe:
Andrei Zagorski, Moskau will das Verhältnis zum Westen neu verhandeln, in: Russland Analysen, br. 141, 6.07.2007, str. 2–6
(takođe dostupno na http://www.russlandanalysen.de).
5) Andrew Kuchins, Vyacheslav Nikonov, Dmitri Trenin, U.S.-Russian Relations: The Case for an Upgrade. – Moscow: Moscow
Carnegie Center, 2005, str. 1.
6) Ibidem.
84
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Slika 1: Udeo SAD-a u spoljnoj trgovini Rusije, 1995 – 2007.g. u %
Izračunato na osnovu podataka Ruske državne agencije za statistiku: http://www.gks.ru (23.11.2008.)
Istovremeno u Moskvi se pojačavao strah oko razgovora o proširenju NATO-a na post – sovjetski prostor,
a naročito oko odobravanja akcionog plana za prijem Ukrajine i Gruzije u članstvo u NATO – MAP
(Membership Action Plan). Moskva se oštro protivila predviđenom razmeštanju protivraketne odbrane
SAD-a u Evropi i insistirala je da se bilo kakva protivraketna odbrana vrši ili u vidu zajedničkog poduhvata
sa Rusijom, ili da se uopšte ne vrši. Kasnije u 2007.g., Moskva je suspendovala CFE sve dok NATO države
ne ratifikuju adaptirani Sporazum iz 1999.g. i garantuju da će mu članice Alijanse koji još nisu potpisnice
CFE-a (naročito baltičke zemlje), pristupiti. Ukazujući na planove SAD-a oko otvaranja baza u Bugarskoj i
Rumuniji, Moskva je težila ka ponovnom ugovaranju tj. preradi CFE-a. Odnosi između Rusije i SAD su se i
dalje komplikovali kroz spor oko sudbine Sporazuma START-1, koji je dopuštao transparentno smanjenje
ruskog i američkog nuklearnog arsenala i koji ističe u decembru 2009.7
Kao podršku svojim zahtevima, Moskva je težila da dobije podršku svojih evropskih partnera koji su bili
zabrinuti unilateralizmom Bušove politike, njegovim zanemarivanjem kontrole naoružanja, i opasnosti
uvoza u NATO konflikta sa Rusijom, ukoliko bi se ubrzao prijem Ukrajine i Gruzije u Alijansu. Naročito
Nemačka i Francuska, ali i Italija, Mađarska ili Holandija i Grčka su težile da izbegnu konflikt sa Rusijom u
vezi sa pitanjem proširenja, a delile su sa Rusijom zabrinutost oko održavanja režima kontrole glavnog
oružja, a naročito CFE-a.
Moskva je uspela da postigne nekoliko taktičkih prednosti u svojoj politici, ali je očigledno da na kraju
nije uspela da ostvari svoje zahteve. Samit NATO-a koji je održan u Bukureštu početkom aprila 2008.g.,
pokazao je konsolidaciju Alijanse koja se godinu dana pre toga sve više činila podeljenom oko pitanja
koja su dolazila iz Moskve. Odluke koje su donete u Bukureštu ali i pre tog sastanka, u velikoj meri su
najavljivale neuspeh Putinove Minhenske strategije.
Iako NATO nije uspeo da postigne konsenzus u vezi priključenja Ukrajine i Gruzije MAP-u, Alijansa se
obavezala na politiku otvorenih vrata za obe zemlje, eksplicitno im nudeći članstvo u budućnosti. U jesen
2008.g., nakon rata u Gruziji i sve većih domaćih političkih sporova u Ukrajini, odlučila je da se više ne
fokusira na pitanje odobravanja MAP-a u pogledu bilo koje od ovih zemalja, već da umesto toga nastavi
da ih priprema za prijem na bazi godišnjeg akcionog plana. Iako je to još uvek podložno konsenzusu u
okviru Alijanse, članstvo Ukrajine i Gruzije sada više predstavlja pitanje kada nego da li.
Samit [NATO 2008.g. prim prev] u Bukureštu je takođe podržao planove za razmeštanje protivraketne
odbrane SAD-a u Evropi,8 stavljajući time tačku na nadanja Moskve o podeli Alijanse po tom pitanju.
7) Za više informacija pogledati: Andrei Zagorski, Russia and the US: The Kabuki Dancing Over?, u: Russian Foreign Policy. The
EU–Russia Centre Review, tačka osam. – Brussels: The EU–Russia Centre, Oktobar 2008, str. 102–110.
8) “Proliferacija balističkih projektila predstavlja sve veću pretnju snagama, teritorijama i stanovništvu Alijanse. Protivraketna odbrana predstavlja deo šireg odgovora na ovu pretnju. Mi stoga prepoznajemo znatni doprinos zaštiti Saveznika od
dalekometnih balističkih raketa, koja će biti pružena planiranim angažovanjem protivraketne odbrane SAD koja je bazirana u
Evropi. Tražimo načine da to povežemo sa postojećim naporima protivraketne odbrane NATO-a kao način da se osigura da će to
biti sastavni deo bilo koje buduće široke protivraketne strukture NATO-a. Uzimajući u obzir princip nerazdeljivosti bezbednosti
Alijanse kao i solidarnosti NATO-a, od Saveta u stalnom zasedanju tražimo da razvije mogućnosti za sveobuhvatnu protivraketnu strukturu kako bi se proširila pokrivenost svih teritorija i populacija Alijanse koje inače nisu pokrivene sistemom SAD-a
tokom razmatranja na našem Samitu 2009. i da to uključi u bilo koje svoje buduće odluke“. Videti tačku 37 Deklaracije samita u
Bukureštu od 03. aprila 2008, dostupno i na: http://www.nato.int/docu/pr/2008/p08-049e.html (06.04.2008).
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
85
NATO države su 28. marta 2008.g. takođe izdale sporazumni odgovor nudeći Rusiji kooperativni pristup
kod rešavanja spora oko CFE-a, ukoliko se Moskva vrati na obaveze iz tog režima. Istovremeno su
konsolidacija ruskih protektorata u Abhaziji i Južnoj Osetiji i utvrđenje ruskih vojnih baza u njima nakon
rata u Gruziji dalje narušile prvobitnu rusku nadu oko ponovne revizije CFE režima.
Time Putin, na kraju svog predsedničkog mandata, nije uspeo da sprovede svoju Minhensku agendu.
Takođe, on nije uspeo u poslednjem pokušaju da Buša navede na veću predusretljivost prilikom
njihovog sastanka 5. i 6. aprila 2008.g., u južnom ruskom gradu Sočiju. Strateška okvirna deklaracija
koja je potpisana na sastanku9 podrazumeva spisak od 7 strana sa tačkama dnevnog reda, postojećim
sporovima i obećanjem Moskve da dalje razmatra kooperativna rešenja koja SAD nudi od 2007.g. Bilo je
očigledno da će, uprkos stalnim konsultacijama, Moskva odlučiti da sačeka dok se ne učvrsti nova vlada
u Vašingtonu, uz neodređeno očekivanje da se može postići bolji dogovori sa Obamom.
I dalje je, međutim, otvoreno da li će se ova očekivanja isplatiti. Obamina administracija je u Moskvi
dobila kolebljivo priznanje za njenu deklarisanu otvorenost za ponovno angažovanje Rusije, da obrati
više pažnje na kontrolu naoružanja, i da ponovo proceni razmeštanje protivraketne odbrane u Evropi
i približavanje Ukrajine i Gruzije NATO-u u dugoročnijem procesu. Otvoreno je, dakle, i pitanje da li će
se rešenja Obamine administracije, koja bi mogla biti ponuđena Rusiji, bitno razlikovati od onih koje je
nudila Bušova vlada?10 Kao što su prvi koraci nove administracije pokazali, njena se politika u pogledu
spornih tačaka sa Moskvom nije znatno udaljila od prethodne vlade SAD-a.11
Kao što su prvi pokušaji pokazali, novo započinjanje razgovora između Moskve i Vašingtona je sve osim
lako. Ni nezvanično ponuđena ideja o daljem smanjivanju nuklearnih bojevih glava na po 1.000 za SAD
i Rusiju, niti ponuda da se razmeštanje protivraketne odbrane u centralno-istočnoj Evropi uslovi bližom
saradnjom Moskve i ublažvanjem stava u vezi sa iranskim nuklearnim programom, nisu probudile
entuzijazam kod Moskve. Sastanak između Hilari Klinton i Sergeja Lavrova u Ženevi 6. marta 2009.g. nije
najavio neki vidni napredak.
Rusija i Evropska unija
Između 2000.g. i 2008.g., u periodu izvanrednog privrednog rasta u Rusiji, njeni ekonomski odnosi sa
Evropskom unijom bili su odlični i pored niza trgovinskih nesuglasica. U isto vreme, a naročito počev
od 2006.g., politički odnosi su bili sve više zategnuti. Nakon sastanka na samitu u blizini ruskog grada
Samare, u maju 2007.g., mnogi su počeli da govore o otvorenoj krizi tih odnosa. Jaz koji se otvorio između
Rusije i Evropske unije nastavio je da se produbljuje nakon rata u Gruziji 2008.g. i gasne krize između
Rusije i Ukrajine početkom 2009.g.
Obe strane su priznale da je obostrani odnos izrazito značajan za njih, ali da su takođe spoznale opasnost
od njegovog pogoršanja. Ruski ministar inostranih poslova, Sergej Lavrov, naglasio je da je „Evropska
unija naš najznačajniji ekonomski i politički partner. […][Evropska unija] je naš direktni sused, najveća
svetska ekonomska zajednica, prioritetno tržište za Rusiju, izvor investicija i novog know-how“.12 Bivši
komesar za trgovinu EU Peter Mandelson ponovio je ovu procenu da „u dvadeset prvom veku naš stalni
9) Deklaraciju na engleskom pogledati pod: Text of the US-Russia Strategic Framework Declaration. The Associated Press,
nedelja, 06. april 2008. Dostupno: http://www.iht.com/articles/ap/2008/04/06/america/US-Russia-Text.php (poslednji put skinuto
04.03.2009).
10) U vezi pokušaja SAD-a da umiri ruske brige u pogledu protivraketne odbrane u Evropi pogledati, između ostalog: Andrei Zagorski, Die Kontroverse über amerikanische Raketenabwehr in Europa: Lösungsversuche in der Sackgasse?, u: US-Raketenabwehr
und russische Reaktionen. Reihe Studien der Sozialwissenschaftlichen Schriftenreihe des Internationalen Instituts für Liberale
Politik. – Wien: IILP, decembar 2007. – str. 18–24.
11) Neue Töne im transatlantischen Dialog. Grosse Konstanz bei den grundlegenden Interessen der USA, u: Neue Zürcher Zeitung, 09.03.2009, str. 1, 2.
12) Lavrovova izjava pred Ruskom unijom preduzetnika 06. jula 2007:
http://www.mid.ru/brp_4.nsf/2fee282eb6df40e643256999005e6e8c/3d2b7fb9bc6eb410c32573100048f24a?Open Document
(10. jula 2007).
86
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
cilj mora, po mom mišljenju, da bude duboko partnerstvo, zasnovano na dalekosežnim ekonomskim
intergracijama koje obuhvataju evropski kontinent – uključujući i Rusiju”.13
Ovom zaključku se, međutim, suprotstavila generalna trezvena procena političkih odnosa. Mandelson je
priznao da oni prolaze kroz tešku fazu i da predstavljaju „jedan od najvećih i najkomplikovanijih izazova
u evropskoj politici i spoljnoj politici“ jer sadrži „nivo nesporazuma ili čak nepoverenja koje nismo videli
još od kraja Hladnog rata“.
Sergej Lavrov je odgovorio Mandelsonu14 izražavajući brigu da „su naši odnosi oduvek bili i da će ostati
komplikovani u vremenu koje nam predstoji“. Iz ruske perspektive proširenje EU u 2004.g. i 2007.g. je
za posledicu imalo unošenje anti-ruskog raspoloženja koje ima duboke korene kod određenog broja
novih država članica, kao što su Poljska i Baltičke države.15 Počev od 2006.g, partnerstvo sa EU je u okviru
Evropske unije u senci sporova oko njegovih osnovnih principa, kao i niza sporova koji uključuju Rusiju i
pojedinačne članice EU, kao što su Estonija, Litvanija, Poljska ili Velika Britanija16. Zatim je dalje pogoršano
ratom u Gruziji iz 2008.g. i sporom sa Ukrajinom.
Sporne tačke sa Evropskom unijom uključuju inter alia, energetsku saradnju u svetlu rastućih briga oko
obezbeđenja energetskog snabdevanja iz Rusije i značajne zavisnosti Evrope od ruskog gasa.
Ruska politika prema njenim susednim državama predstavlja temu rastuće zabrinutosti unutar EU,
naročito u svetlu uključivanja ovih država u okvire Evropske politike susedstva (ENP).
Sve više autoritativna vlast u Rusiji ostaje druga oblast razmimoilaženja koja sputava viziju strateškog
partnerstva zasnovanog na zajedničkim vrednostima.
Ruska rasprava o Evropskoj uniji je sve više pod uticajem teorije zavere koji tvrdi da EU ulazi u geopolitičko
takmičenje sa Ruskom Federacijom u zajedničkom susedstvu i cinično sledi sebične ciljeve na račun
Rusije.
Sva ova pitanja su snažno uticala na prvobitnu odluku Rusije i EU da učvrste svoje “strateško partnerstvo”
novim sporazumom koji bi zamenio Sporazum o partnerstvu i saradnji iz 1994.g. U međuvremenu su
Rusija i EU protsto suočene sa izazovom vraćanja konstruktivnom partnerstvu, više nego određivanjem
šta bi njihovo strateško partnerstvo moglo da znači u daljoj budućnosti.
Ovakav sled događaja je naterao Moskvu da primeni oštriju politiku, naročito nakon neuspeha EU u
novembru 2006.g., da postigne saglasnost u vezi mandata za pregovore o novom ugovoru. Bez odluke
EU, Moskva se okrenula ka pojačanom bilateralnom dijalogu sa „prijateljski nastrojenim“ članicama, kao
što su Nemačka, Francuska, Italija, Austrija, Grčka i Mađarska, težeći da skrajne kritičare Moskve u okviru
Evropske unije i da im ne dozvoli reviziju prethodne politike Evropske unije u pogledu Rusije.
Razgovor između Rusije i EU kao da se oporavljao u 2008.g. Nakon 18 meseci internih nesuglasica Evropska
unija je najzad odobrila mandat za pregovore sa Rusijom. Pregovori su konačno pokrenuti u leto.17
Suspendovani u septembru 2008.g. od strane EU zbog krize u Gruziji, nastavljeni su u novembru [iste
godine], pokazujući time postepeno posao kao i obično u odnosima sa Rusijom. Razgovori su, međutim,
nastavljeni sa kompleksnijom pozadinom nego što je to bio slučaj kada su započeti. U okviru Evropske
unije se koalicija entuzijasta i skeptika oko Rusije nije značajno promenila. Međutim, za entuzijaste je
postalo mnogo teže da nadglasaju skeptike.
13) EU i Rusija: naš zajednički politički izazov. Govor Petera Mandelsona, Bolonja, 20. april 2007.
14) Sergej Lavrov u Izvestiya 3. jula 2007, pogledati napomenu 2.
15) Ova analiza se pojavila u izjavi ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova 06. jula 2007. Pogledati fusnotu 12.
16) Za rezime ovih sporova pogledati: Cornelius Ochmann, Andrei Zagorski, Breaking the stalemate: The EU and Russia in 2008,
u: Spotlight Europe (The Bertelsmann Stiftung), br. 2008/1, januar 2008. Pogledati takođe: Mark Leonard, Nicu Popescu, A Power
Audit of EU-Russia Relations, London: The European Council on Foreign Relations, 2007; The bilateral relations of EU member
states with Russia, Brussels: EU-Russia Centre Review, izdanje V, oktobar 2007.
17) Pogledati između ostalog., Prospects for a new EU–Russia Agreement, in: Spotlight Europe, br. 2008/08, jul 2008.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
87
Zaključak
Bilans Minhenske strategije ostaje pomešan.
Oni koji su verovali da se oštra politika isplatila ističu da je Rusija opet značajan faktor, kao što je prikazano
pokušajima SAD-a i njenih evropskih saveznika da ponovo uključe Rusiju, odrede zajednička rešenja,
i osiguraju rusku saradnju u pogledu pitanja od zajedničkih interesa, kao što su Avganistan ili odnos
prema iranskom nuklearnom dosijeu.
Rat u Gruziji nije značajno promenio ovu politiku Zapada. Ponovno pokretanje razgovora u vezi sa novim
sporazumom sa Evropskom unijom i radom Saveta Rusija – NATO služi kao primer da su EU, NATO i SAD
nastavili po starom sa Rusijom.
Nova vlada SAD-a teži ka ponovnom angažovanju Rusije i posebno je otvorena za dogovor oko kontrole
nuklearnog nauružanja. Ona proverava druge oblasti politike uključujući proširenje NATO-a i evropsku
protivraketnu odbranu. Kao poseban uspeh ruske politike smatra se odlaganje pristupa Ukrajine i Gruzije
u NATO MAP-u.
Pokretanje razgovora o novom sporazumu sa Evropskom unijom „bez ikakvih ustupaka“ Rusije u pogledu
njenih sporova sa pojedinačnim državama članicama, kao da potvrđuje da je politika „preglasavanja“
„novajlija“ u Evropskoj uniji angažovanjem „ruskih prijatelja“ imala uspeha, čekajući na ishode tih
razgovora i ratifikaciju rezultirajućeg sporazuma.
Sa druge strane oštra politika koju je primenjivala Moskva nije rešila nijedno od pitanja koja je Putin
postavio. Proširenje NATO-a na bivši Sovjetski Savez za sada je stavljeno na čekanje, ali se politika otvorenih
vrata Alijanse nije uzela u ponovno razmatranje. Protivraketna odbrana u Evropi je predmet razmatranja
ali su ishodi tog procesa još uvek otvoreni, iako se očekuju izvesna usporavanja kod implementacije
projekta. Ratifikacija adaptiranog CFE sporazuma je sada mnogo manje izvesna nego što je to bila pre
nego što je Rusija suspendovala sporazum iz 1990.g.
Međutim, mnogo je značajnije da Moskva nije postigla nikakav ili je postigla slab uspeh oko dobijanja
garancija da će SAD prihvatiti njene zahteve da se zamrzne status quo u njenom neposrednom susedstvu.
Moskva u velikoj meri nije uspela da izvuče korist iz očekivanog razilaženja politika pojedinačnih zapadnih
zemalja. I pored preostalih razlika, očuvanje jedinstva NATO-a i EU pokazalo se kao mnogo veća vrednost
za njegove članove nego ispunjavanje ruskih zahteva.
Godina 2009. smatra se ključnom za određivanje konačnog bilansa Minhenske strategije. Razne diskusije
predstoje u ovoj godini uključujući i one u vezi sa protivraketnom odbranom, kontrolom nuklearnog ili
konvencionalnog oružja. Najveći broj ovih odluka zavisi od ishoda političke procene Obamine vlade na
koje Moskva jedva može da ima uticaja. Ukoliko bilans Minhenske strategije ostane i dalje slab kao što je
to trenutno, rašće i potreba da se ponovo razmotri. Ovo je naročito tačno ako se uzme u obzir ekonomska
kriza koja primorava Rusiju, SAD i Evropsku uniju da bliže sarađuju i da izbegavaju sukobe.
88
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Postavljanje agende?
Ruski pogledi na tekuće odnose između Rusije i Zapada
Dr Endrju Monagan1
Nedavno rusko pojavljivanje na međunarodnoj sceni okarakterisano je kao kontradiktorno i kontroverzno.
Istovremeno, samouverena ali i nesigurna ruska politika spoljnih poslova i bezbednosti karakterisana
je osećanjem stalne slabosti i ranjivosti, ali istovremeno obnovljenom snagom. Moskva samu sebe
predstavlja kao uzor i internacionalni stub koji teži da privuče partnere, ali i dalje nastavlja sa politikom koja
odbija potencijalne partnere. Protekli meseci su, naravno, obeleženi i internacionalnom kontroverzom
oko konflikta između Rusije i Gruzije, priznavanjem Abhazije i Južne Osetije od strane Moskve i spora oko
gasa između Rusije i Ukrajine.2
Ovaj rad istražuje razvoj događaja u 2008.g. i početkom 2009. godine i posledice tih protivrečnosti za
ruske odnose sa Zapadom. Rad će prvo obraditi poglede Moskve na međunarodne poslove, pre nego što
ukratko prikaže zamisao o ulozi Rusije u međunarodnim poslovima i njene predloge za internacionalne
reforme, fokusirajući se naročito na novi evropski koncept bezbednosti. Nakon toga se okreće određenim
ograničenjima sa kojima se Moskva suočila u svojoj ambicioznoj agendi pre nego što istraži osnove
odnosa između Rusije i Zapada i odgovore Zapada na predloge koje je Moskva dala.
Vreme promena:
Moskve percipira da međunarodni odnosi prolaze kroz znatne promene, uz praktičan uticaj SAD-a koji se
umanjuje, unoseći sa sobom i privlačnost anglo-saksonskog modela u pogledu ekonomskog i političkog
vođstva i anglo-saksonskih „vrednosti“. Ruski ministar spoljnih poslova, Sergej Lavrov, primetio je u junu
2008.g. da su međunarodni odnosi dostigli neku vrstu „kraja istorije“, pri čemu se novi pristup koji su
usvojile države (uključujući Rusiju) bazira na ideji takmičenja oko toga da se postane „istinski globalan“
i poprimi civilizacijska dimenzija. Moć i uticaj, argumentirao je, postaju sve više difuzni, a potreba za
kolektivnim vođstvom među jednakim je sve urgentnija. Takođe, on tvrdi da je u toku jedan prirodni
proces formiranja „novog međunarodnog koncepta – političkog i finansijsko-ekonomskog - koji će
udovoljiti novoj realnosti“.3
Lavrovove izjave kao da reflektuju konsenzus koji je nastao u Moskvi, čije je oblikovanje naglašavao tadašnji
predsednik Putin u svom govoru na Minhenskoj konferenciji o politici bezbednosti u februaru 2007. Ovaj
govor, iako u mnogo čemu predstavlja ponavljanje stalnih percepcija i briga Moskve, služi kao razvođe
zapadnih pogleda na Rusiju i podvlači promenu pristupa Moskve prema međunarodnim odnosima, u
pravcu aktivnije politike inostranih poslova, koja postavlja kreativne ideje kako bi postigla rezultate.4
Ova aktivna agenda uključila je predlaganje specifičnih inicijativa, kao što su zajedničko rukovođenje
radarskom stanicom u Gabali (kao alternativa SAD-u za razvijanje sistema raketne odbrane u Poljskoj i
1) Dr. Andrew Monaghan je savetnik na istraživanjima Odeljenja za istraživanja pri Odbrambenom Koledžu NATO. Stavovi izneti u
ovom tekstu su isključivo autorovi, i ne odražavaju nužno stavove Severnoatlantske alijanse ili odbrambenog koledža NATO.
2) Ovi značajni događaju su kompleksni i sporni ali se njihova detaljna analiza nalazi van oblasti ovog rada. I pored toga se
pojavio značajan deo literature koja ih istražuje. Korisne početne tačke su: Whither Georgia? The Impact of Russian Actions Since
August 2008, Chatham House Seminar Summary, dec. 2008.g., dostupna na:
http://www.chathamhouse.org.uk/research/russia_eurasia/papers/view/-/id/693/; Roberts, J. Russia and the ZND: Energy relations in the Wake of the Russia-Ukraine Gas Crisis. Paris: EUISS, feb.2009; Pirani, S, J. Stern & K. Yafimova. The Russo-Ukrainian Gas
Dispute of January 2009: a comprehensive assessment. Oxford Institute for Energy Studies Paper, NG27. februar 2009. g. http://
www.oxfordenergy.org/pdfs/NG27.pdf
3) Lavrov, S. “Russia and the World in the 21st Century”, Russia in Global Affairs, br.3, jul-sept. 2008.
4) Kosachov, K. “Russia and the West: Where the differences lie”, Russia in Global Affairs, br.4, okt.-dec. 2007.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
89
Češkoj Republici) i dosta drugih širih ideja, kao što je reformisanje međunarodnih struktura. Dakle, ovo je
svet koji se menja, a u kojem Moskva smatra da ima ulogu u formiranju događaja i predlaganju ideja koje
bi doprinosile radikalnim reformama međunarodnih političkih i ekonomskih sistema. I zaista, Moskva će,
prema izjavi predsednika Medvedeva, „insistirati“ na tome.5
Takođe, izgleda da viši funkcioneri vide opasnosti za ruske interese – čak i za samu Rusiju – naročito od
strane Zapada. Optužbe da su unilateralne akcije od strane SAD-a destabilizovale međunarodne odnose,
stvarajući uslove u kojima terorizam može da cveta i u kojima dolazi do širenja oružja za masovno
uništenje, dopunjene su izjavama da je Zapad podržavao političke pokrete koje su destabilizovale države
na granicama sa Rusijom i da su čak isprovocirale rat na jugu Kavkaza u avgustu 2008.g. Ovaj konflikt je
bio „izgovor“, naveo je predsednik Dmitri Medvedev, da brodovi NATO-a uđu u Crno more i da se ubrzaju
planovi oko utvrđivanja američkog sistema protivraketne odbrane u Evropi. „Moramo da pokrenemo
mehanizam koji može da blokira pogrešne, sebične i ponekad jednostavno opasne odluke koje donose
pojedini članovi međunarodne zajednice“, tvrdio je predsednik Medvedev, dodavši da nema smisla da
se prikriva činjenica da je konflikt delimično podstaknut „sujetom američke vlade koja je zatvorila uši
za kritiku i preferirala unilateralne odluke“. Na ove optužbe Moskva sada dodaje kritiku na ulogu SAD-a
u međunarodnoj ekonomskoj krizi i recesiji koja se širi, prouzrokujući time štetu samom sebi i drugima
(uključujući i Rusiju).6
Ovo je dakle svet u kojem Moskva mora da gleda svoje interese, tvrde ruski funkcioneri – delom
podržavajući međunarodno pravo i zajedničke strukture ali i delujući unilateralno kako bi odbranili
interese Rusije kada su oni ugroženi. Medvedev je izjavio da Rusija „mora da koristi međunarodno pravo i
da deluje u okviru međunarodnih organizacija kao što je UN […] ali […] moramo da damo čvrst odgovor,
vojni odgovor na pretnje ukoliko je to potrebno, jer je to jedini način koji garantuje suverenitet naše
zemlje”.7 Ako su u prošlosti uspeli pokušaji „da se Rusija stavi na svoje mesto“, danas je to „jednostavno
neprihvatljivo“, navodi predsednik, pošto Moskva ima sposobnost da se suprotstavi, istakne i odbrani
svoju agendu.8
Dakle, ako Moskva veruje u to da može da formira međunarodne događaje, ona takođe vidi svet u kojem
Moskva mora da reaguje na akcije i uticaj drugih aktera – Medvedev je naglasio da su vojna akcija u
Gruzuji, primera radi, ali i ponovno naoružanje odgovori na akcije koje su preduzeli drugi (uključujući
SAD i NATO), i tvrdi da su ovo situacije koje su nametnute Moskvi.9
Rusija u svetu:
Strateški horizonti Moskve su se stoga znatno proširili u „post-minhenskom“ svetu, nakon što je prihvatila ulogu regionalne
moći na globalnom horizontu. Ruske vlasti često izjavljuju da je Rusija postala snažnija i uspešnija – transformacija praćena vraćanjem
na odgovarajuće mesto u svetskim poslovima i promena u načinu ophođenja drugih prema ovoj zemlji.10 Ovaj status se zasniva na
znatnoj ekonomskoj snazi koja je nastala iz izvoza energije. Sa povećanjem cene nafte, ogromne ruske rezerve nafte i gasa postale
su stub ekonomije koja je odslikvala rapidni rast iznad ostalih novostvorenih tržišta.11
Jedan bitan aspekat ovog „odgovarajućeg mesta“ u međunarodnim odnosima je da Moskva teži da se
sama postavi kao validan „centar vrednosti“ – predstavljajući legitimitet sopstvenih vrednosti i težeći
da se suprotstavi uticaju Zapada, Moskva pokušava da bude politički, ekonomski i kulturno atraktivnija.
Moskva pokušava da izgradi raznolikost međupovezanih mreža, u kojim bi Rusija predstavljala
evroazijski centar za bezbednost, koji se odražava u Organizaciji sporazuma o zajedničkoj bezbednosti
5) Ibid.
6) Medvedev, D. Address to the Federal Assembly of the Russian Federation, 5 nov. 2008. www.kremlin.ru
7) Medvedev, D. interview with Russian Television Channels, 24 Dec. 2008. www.kremlin.ru
8) Ibid.
9) Medvedev, Address to the Federal Assembly; pogledati takođe npr. “Russia’s Medvedev Claims NATO Expanding to Russia’s
borders”, RIA Novosti, 17 mart 2009.g.
10) Medvedev, D. Speech 11 Dec. 2007. www.medvedev2008.ru
11) O dubljoj diskusiji o ruskoj ekonomiji, pogledati npr, Hanson, P. “The Russian Economic Puzzle: Going Forwards, Backwards
or Sideways?”, International Affairs, Vol.83, No.5. 2007; Cooper, J. “Russia and the Economic Crisis”, The World Today, Vol.64, br.11,
nov. 2008.
90
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
(CSTO), ekonomijama kroz razvoj Evroazijske ekonomske zajednice (EvrAzEZ) i utvrđivanju Rusije kao
internacionalnog finansijskog i transportnog centra u jezgru šire zone rublje. Osim toga bi Moskva
predstavljala politički centar, nudeći koncept „suverene demokratije“. Moskva se kao takva nada da će
privući srednje razvijene države, naročito – ali ne isključivo - na prostoru bivšeg Sovjetskog saveza. Taj
model bi predstavljao alternativu prodornom modelu ekonomskog i socijalnog razvoja koji nudi EU,
koji pretpostavlja široke i skupe ekonomske i socijalne reforme.12 Ovo je, prema tome, svesna paralela
zapadnim demokratskim organizacijama – koje Moskva naziva „demokratija mesijanizma“ Zapada.
Predlozi Moskve za novi internacionalni koncept – određivanje agende?
U ovom kontekstu viši ruski funkcioneri su predložili reformisanje međunarodne arhitekture. Deo ovih
predloga je prvi javno izneo predsednik Medvedev u junu 2008, koji su bili praćeni javnim diskusijama
visokog profila u oktobru u Evijanu i u decembru na OEBS-ovom Ministarskom savetu ministara spoljnih
poslova u Helsinkiju. Predlozi odražavaju tvrdnju Moskve da trenutni koncept podseća na “način
razmišljanja blokova za vreme Hladnog rata” i da nije sposoban da se suoči sa opasnostima i izazovima
ovog veka, već da njegovo trajno postojanje stvara novu nestabilnost deleći evropsku bezbednost.
Predlozi su formulisani prema glavnim načelima ruske politike inostranih poslova. Oni uključuju jasnu
potvrdu osnovnih načela bezbednosti, uključujući poštovanje međunarodnog prava i suverenitet,
teritorijalni integritet i političku nezavisnost, odbijanje korišćenja sile u međunarodnim odnosima,
utvrđivanje simetrične bezbednosti, odbijanje jedne države ili organizacije koja bi imala ekskluzivno
pravo da održava mir i bezbednost u Evropi i da utvrđuje osnovne parametre kontrole naoružanjA i
nove opasnosti kao što je širenje oružja za masovno uništenje, terorizma i trgovine drogama. Ova načela
uključuju tri negacije: nepromovisanje sopstvene bezbednosti na račun drugih, nevršenje akcija u
okviru Alijanse u zajedničkoj zoni bezbednosti i nestvaranje vojnih alijansi na račun bezbednosti drugih
potpisnika.
Moskva je nakon toga koncipirala predloge za dramatičnu promenu svetskog ekonomskog poretka.
Njeni predlozi podrazumevaju reformu internacionalnih finansijskih instituta, sprovođenje rigoroznije
finansijske discipline i spoljne finansijske kontrole za najveće države i utvrđivanje novih nadnacionalnih
čvrstih valuta koje kontroliše Međunrodni monetarni fond (IMF) ili drugi finansijski centar. 13 Ovi predlozi
su bili uručeni G20 za debatu na samitu u aprilu.
Prepreke za agendu Moskve:
Čak iako postoji širok konsenzus koji se razvio u Moskvi, precizniji ciljevi izvan njega ostaju slabo definisani.
Naročito u definisanju toga šta su nacionalni interesi Rusije pojedinačno i-ili praktično. U suštini, ciljevi
jedva da idu dalje od sprečavanja spoljnih mešanja u poslove Rusije. Agenda Moskve takođe deluje
kontradiktorno – iako teži da bude atraktivna partnerima koji su njeni istomišljenici, ona podjednako teži
da sprovede sopstvene interese Rusije. Ovo ukazuje na to da sa jedne strane partneri mogu biti u obavezi
da ispune interese Moskve ukoliko je to neophodno, ali i da Moskva može da ne bude voljna da pomogne
partnerima u nečemu što bi moglo negativno da se odrazi na interese Rusije. Predlozi za novi koncept
evropske bezbednosti su, u vreme pisanja ovog teksta, u istoj meri nerazvijeni, i sastoje se od tri stranice
nejasno definisanih ideja.
Štaviše, dok je Moskva na mnogo načina jasno povećavala svoju snagu stvarajući velike finansijske
rezerve, takođe se suočila sa brojnim unutrašnjim teškoćama i njena sposobnost projekcije svoje snage je
ostala ograničena. Iako su ruski vojni izdaci porasli, razlog za to je dugo i ozbiljno neinvestiranje i nemar.
To je pored ostalog dovelo do degeneracije ključnih kvalifikacija i tehničkog kapaciteta. Dakle, iako je
12) O diskusiji u vezi s tim, pogledati Karaganov, S. “A New Epoch of Confrontation”, Russia in Global Affairs, vol. 5, br. 4, okt.-dec.
2007.
13) Pogledati predloge Rusije sa samita u Londonu (april 2009), 16 mar. 2009. www.kremlin.ru
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
91
pobeda ruske vojske nad Gruzijom demonstrirala ruski vojni kapacitet, takođe je otkrila i slabo stanje
njenih oružanih snaga i potrebu za značajnom reformom.14
Rusija se podjednako suočila sa raznim unutrašnjim ekonomskim problemima. Dok se rast Rusije
zasnivao na velikim rezervama energenata, neefikasno rukovođenje i ograničeni razvoj novih projekata
su narušavali rast ovog ključnog sektora ruske ekonomije. Rusija je, prema tome, trenutno uhvaćena u
duplu zamku: cene nafte su niske i time utiču na širi ekonomski rast. Međutim, kada opet budu porasle,
ruska proizvodnja će se usled nedostatka investicija suočiti sa uskim grlom. I zaista, i sama Rusija je
suočena sa mogućnošću manjka gasa, nafte i struje.15 Na duže staze je Rusija suočena sa posledicom
velikog demografskog pada i deficitom radne snage. Domaći problemi uključuju dakle razne stadijume
korupcije i balast ogromne birokratije koji narušavaju efikasnost i guše ekonomski rast i razvoj.16
Sve ove prepreke sprečavaju Rusiju u tome da implementira svoju agendu, i sve su otežane širokom
međunarodnom finansijskom i ekonomskom krizom. Poslovi Rusije su ozbiljno pali pod uticaj krize, a
vlada je potrošila znatnu sumu svojih rezervi pokušavajući da balansira rublju.17 Dok su ruske finansijske
rezerve ostale velike i uprkos višim ruskim organima prema kojima će Rusija nastaviti sa sprovođenjem
svojih ciljeva, postoje dve posledice finansijske krize za Moskvu. Kao prvo, kao što je priznato od strane
ruske vlade, pogoršali su se izgledi za utemeljivanje rublje kao internacionalne rezervne valute i Rusije kao
središta zone rublje. Kao drugo, kriza je imala bitne domaće posledice stvarajući tešku ekonomsku klimu
sa sve većim brojem nezaposlenih i manjim platama, stvarajući brige o domaćoj političkoj i socijalnoj
stabilnosti i odvraćajući pažnju od značajnih projekata inostrane politike.
Osim toga su nakon rata između Rusije i Gruzije i gasnog spora odnosi sa Zapadom su postali kompleksniji.
Opšte gledano je transatlantska zajednica podeljena u pogledu svog odnosa prema Rusiji – neke države
su više a neke manje naklonjene ruskoj agendi. Rat između Rusije i Gruzije dalje je doprineo ovoj podeli,
ali je doveo i do obustave odnosa između NATO i Rusije i do obustave pregovora između EU i Rusije o
novom sporazumu o partnerstvu. Ove tenzije su pojačane nestašicama gasa u Evropi koji je predstavljao
ishod rusko – ukrajinskog konflikta oko gasa u januaru.
Pregovori oko sporazuma između EU i Rusije ponovo su započeti u decembru 2008.g. i odnosi između
NATO-a i Rusije su formalno ponovo započeti u martu 2009.g., ali je rat u Gruziji naglasio niz protivrečnosti
u odnosu Rusije i Zapada. Ovo uključuje konceptualni i praktični pristup. Praktično su neke države poput
Francuske, Italije i Španije težile da se upuste u odnos sa Rusijom i dale su javnu podršku predlozima
Moskve oko novog koncepta.18
Međutim kao što je već pomenuto, mnoge države, uključujući i one pozitivno nakolonjene, primetile su
da im nedostaju najbitniji elementi. Naročito je važno da je namera Moskve da učestvuje u postojećim
organizacijama, naročito Organizaciji za evropsku saradnju i bezbednost (OEBS) i Severnoatlantski pakt
(NATO) i da se fokusira na agendu političko-vojne bezbednosti. Fokus odgovora od Zapada bio je ipak
stavljanje diskusije u format OEBS-a i težnja da se održi postojeći koncept, uključujući NATO, a da osnova
šire definicije bezbednosti uključi i ljudsku dimenziju. Pristup Zapada koji je bio uopšteno pozitivan se
suštinski dosta razlikovao od agende Moskve – iako su akteri Zapada prepoznali ograničenja i nedostatke
trenutnog koncepta, svaka praktična diskusija mora se održi na osnovu onoga što već postoji. Pored
toga postoje i značajne konceptualne razlike. Primera radi, poglede Moskve na to da trenutni koncept
odražava “inerciju” sistema Hladnog rata negiraju mnogi na Zapadu koji vide značajnu transformaciju na
kontinentu nakon završetka Hladnog rata.
Ove razlike su se skupile i pokazale u konfliktu u Južnom Kavkazu u avgustu 2008. i nakon toga
priznavanjem Južne Osetije i Abhazija od strane Moskve. Rusija je tvrdila da je odbijanje ovog priznavanja
14) O skorijoj diskusiji o ovome pogledati McDermott, R. “Russia’s Armed Forces: the Power of Illusion”, Russie.NEI.Visions, br.37,
mar. 2009.
15) Monaghan, A. Stakhanov to the Rescue? Russian coal and the Troubled Emergence of a Russian Energy Strategy, ARAG rad
07/34. Swindon: Defence Academy of the UK, Nov. 2007.
16) Diskusiju o ovome pogledati u izveštajima ruskih medija, naročito u listu Vedomosti i Gazeta, npr. od 19. i 20. marta 2009..g
17) Diskusiju o ekonomskim problemima sa kojima se suočava Rusija, pogledati Hanson i Cooper, op. cit.
18) Više o diskusiji u pogledu predloga Moskve oko novog evropskog koncepta bezbednosti pogledati od ovog autora Russia’s
“Big Idea”: “Helsinki 2” and the Reform of Euro-Atlantic Security, NDC report, 3 dec. 2008.
92
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
od strane Zapada odslikavalo duple standarde imajući u vidu priznavanje Kosova od strane Zapada.
Zapad je međutim težio da naglasi svoju podršku za gruzijski teritorijalni integritet.19 Osim toga su mnogi
sa Zapada ukazali na to da ruske akcije ne samo da pogoršavaju slučaj Moskve oko suprotstavljanja
priznavanja Kosova, nego i da odslikavaju protivrečnosti u ruskim političkim načelima odbijanja korišćenja
sile i poštovanja suvereniteta. Ukratko, iako postoji interes Zapada u predlozima Rusije, postoje i brojne
razlike koje ograničavaju stepen do kojeg će Zapad ići da bi zadovoljio Rusiju.
Zaključci
Moskva predlaže ambicioznu ali loše definisanu agendu. Ona se suočava sa mnogim preprekama prilikom
njene implementacije. Iako postoje evropske države koje su spremne da razmotre predloge Moskve za
debatu oko postojeće arhitekture, sami predlozi nisu detaljno razrađeni; postoje takođe i oni koji ukazuju
na brojne kontradikcije naročito u pogledu suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Budući da je, dakle,
agenda Moskve bitna, podvlačeći i evoluciju velike kohezije u ruskom strateškom načinu razmišljanja
i nameru Moskve da bude obavezan igrač u međunarodnim odnosima, ovo predstavlja sami početak
dugog procesa jedne debate i diskusije o spornim tačkama. Osim toga postoji mnogo zapadnih država
i naravno organizacija kao što su EU, OSCE i NATO koje ne samo da su potvrdile svoje namere da zadrže
trenutni okvir, nego i imaju potpuno drugačiji pristup agendi.
Ne postoji „novi Hladni rat“ kao što se to često tvrdi: etablirani su i brojni mehanizmi kroz koje se grade
odnosi, kao i značajne ekonomske i energetske međuzavisnosti. Ove glavne razlike u agendi podstiču,
međutim, negativnu priču u odnosima, i mada to nije ireverzibilno, ove kontradikcije se teško mogu
prevazići brzo i bez fokusiranog, dinamičnog liderstva koje bi ih prevazišlo.
19) Postoji veće odstupanje u ovom pristupu. Dok je Zapad težio da dobije međunarodno priznanje za nezavisnost Kosova i
isto tako sugerisao da neuspeh Moskve oko dobijanja internacionalne podrške za priznavanje Južne Osetije i Abhazije predstavlja grešku u ruskoj politici, ruski funcioneri su navodili da ona ne teži dobijanju međunarodne podrške za njeno priznavanje, i
umesto toga fokusiraju njene argumente na potrebu zaštite ovih entiteta i pružanje vojne pomoći u tu svrhu.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
93
94
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Rusija, Srbija i NATO
Srđan Gligorijević1
Uvod
Srbija je, zvanično, pristupila programu Partnerstvo za mir (i Savetu evroatlantskog partnerstva) 14. decembra
2006. godine, mnogo kasnije od većine država u tranziciji, iz Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope.
Na primer, 14 godina kasnije od Rusije. Razlozi za odlaganje formalnog uključivanja Srbije u institucije
evroatlantskog partnerstva su višestruki: izdržljivost autoritarnog anti-zapadnog režima tokom 90-tih
godina prošlog veka, složeno nasleđe decenije oružanih sukoba u bivšoj Jugoslaviji (uz jasne obaveze
prema Haškom tribunalu), jedinstveno i bolno iskustvo koje je Srbija doživela sa vazdušnom kampanjom
NATO 1999.godine, kao i izvestan nedostatak podrške od strane nekih država članica Severnoatlantske
alijanse. Međutim, temeljnije definisanje dalje pozicije prema ubedljivijem približavanju Srbije Alijansi, i
u dogledno vreme članstvu u njoj, van svake sumnje predstavlja jedan od glavnih izazova srpske spoljne
i bezbedonosne politike, na početku 21. veka.
Pored iscrpljujućeg bombardovanja Srbije (i Crne Gore) od strane NATO, u proleće 1999. godine, koji
trenutno predstavlja glavni kamen spoticanja blagonaklonijeg pristupa Srbije prema NATO, sadašnja
nevoljna atmosfera u Srbiji, u vezi sa Alijansom, takođe je posledica i pogrešnih ideoloških shvatanja,
emotivnog rasuđivanja, očiglednog nepoznavanja prirode, strukture i transformacije NATO, neshvatanja
savremenih međunarodnih odnosa, kao i iracionalnog razmišljanja. Jedna od najprisutnijih pogrešnih
predstava, naročito podržavana od strane nekih konzervativnih političkih krugova u Srbiji, je da bi snažnija
saradnja sa NATO, i kasnije članstvo u njemu, poremetili odnose Srbije sa Rusijom. Osim toga, u Srbiji
postoji preovlađujuća predrasuda da je odnos Rusije i NATO oduvek bio u najvećoj meri neprijateljski i,
samim tim, uskraćen za bilo kakav vidljivi oblik saradnje ili vrednijeg dostignuća.
Uprkos mnogim prisutnim poteškoćama, kao i dosadašnjim dvama ozbiljnim zastojima (1999. godine, i
neposredno nakon rata u Gruziji 2008. godine), odnosi Rusije i NATO razvijali su se u brojnim vidovima,
podstaknuti podudarnim interesima i zajedničkim izazovima. Iako su, na nivou visoke politike, značajne
političke razlike uticale na te odnose, saradnju Rusije i NATO obeležila su zadivljujuća praktična dostignuća
i pragmatični pristup nizu odbrambenih i bezbednosnih pitanja. Mnoga od tih dostignuća mogla bi da
predstavljaju dobar temelj za promišljanje dalje politike Srbije prema NATO, a neki od ustanovljenih i
proverenih oblika saradnje između Rusije i NATO mogli bi da posluže kao uzori i smernice za delotvornije
povezivanje Srbije sa Severnoatlantskom alijansom.
Rusija i NATO: pragmatičan odnos
Rusija je razvijala svoje odnose sa NATO, od 1991. godine. Skoro deceniju nakon osamostaljenja Ruske
Federacije, pitanja vezana za NATO bila su u samom središtu pažnje ruske spoljne politike.2 Svoj današnji
stav prema NATO, Rusija je ukratko iznela u nedavno objavljenom Spoljnopolitičkom konceptu (u julu
2008. godine). U njemu je navedena jasna tvrdnja da “sa stanovišta realne procene uloge NATO, Rusija
smatra važnim obezbeđivanje progresivnog razvoja međusobnog delovanja u okviru Saveta Rusija-NATO
u interesu obezbeđivanja predvidljivosti i stabilnosti u evroatlantskom regionu”.3
1) Mr Srđan Gligorijević je Direktor analitike ISAC fonda
2) Dmitri Trenin, NATO and Russia: Sobering thoughts and practical suggestions, in NATO Review, Summer 2007, NATO HQ,
dostupno na: http://www.nato.int/docu/review/2007/issue2/english/art1.html
3) The Foreign Policy Concept of the Russian Federation, President of Russia, Official Web Portal, dostupno na: http://www.
kremlin.ru/eng/text/docs/2008/07/204750.shtml
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
95
Saradnja između Rusije i NATO zvanično je počela 20. decembra 1991. godine, na prvom sastanku Saveta
za severnoatlantsku saradnju (NACC). Interesantno je da je tokom tog sastanka Sovjetski savez prestao
da postoji. Nekoliko godina kasnije, 1994. godine, Rusija je pristupila programu Partnerstvo za mir, a
već 1996. godine ruski vojnici angažovani su u Bosni i Hercegovini, rame uz rame sa svojim kolegama
iz Alijanse, u mirovnoj operaciji IFOR, pod vođstvom NATO. Naredni važan korak ka uspostavljanju bliže
saradnje između Rusije i NATO napravljen je u Parizu, 27. maja 1997. godine, kada je potpisan Osnivački
akt o uzajamnim odnosima, saradnji i bezbednosti između NATO i Ruske Federacije. Osnivački akt je
odražavao promenu bezbednosnog okruženja u Evropi i isticao posvećenost Rusije i NATO zajedničkom
izgrađivanju trajnog mira u evroatlantskom regionu. Tom prilikom, ustanovljen je novi forum, pod
nazivom Stalni zajednički savet.
Ovaj Savet je ustanovio okvir za saradnju, izgradnju poverenja i dogovaranje o bezbednosnim pitanjima
od zajedničkog interesa, između Alijanse i Rusije. Savet se redovno sastajao na nivou ambasadora, kao i
na nivou ministara spoljnih poslova i odbrane, a po potrebi, i na nivou šefova država i vlada.
Uspešna saradnja između Rusije i NATO došla je do izražaja tokom primene Dejtonskog mirovnog
sporazuma i stabilizacije Bosne i Hercegovine. Osim toga, ruska misija pri NATO ustanovljena je u martu
1998. godine. Ipak, različiti stavovi NATO i Rusije o načinu rešavanja krize na Kosovu i Metohiji, 1999.
godine, i čvrsto rusko protivljenje bombardovanju Srbije (i Crne Gore) doveli su do povlačenja Rusije
iz Stalnog zajedničkog saveta, uzrokujući, na taj način, zastoj u radu ovog tela. Međutim, saradnja se
nastavila kroz nekoliko zajedničkih aktivnosti, uključujući i učešće Rusije u mirovnoj misiji SFOR, u Bosni
i Hercegovini. Konačno, nakon vrlo aktivne diplomatske uloge u završnoj fazi Kosovske krize, Rusija je
učestvovala sa svojim jedinicama u misiji KFOR, od juna 1999. godine.
Uskoro nakon toga, krenulo se sa oživljavanjem ruske saradnje sa NATO, čemu je doprinelo nekoliko
značajnih događaja. Na primer, istog dana (12. avgusta 2000. godine) kada se desila nesreća na ruskoj
podmornici Kursk, NATO je ponudio pomoć u spasavanju posade. Osim toga, neposredno nakon
terorističkih napada 9. septembra 2001. godine, Rusija je otvorila svoj vazdušni prostor za koalicione snage
koje su bile angažovane u Afganistanu za borbu protiv Talibana, i takođe stavila je na raspolaganje važne
obaveštajne podatke, kao doprinos borbi protiv terorizma. U februaru 2001. godine, NATO je, u Moskvi,
otvorio Kancelariju za informacije, čija je svrha bila da poboljša uzajamno poverenje i razumevanje, kao i
da informiše rusku javnost o aktivnostima Alijanse i saradnji Rusije i NATO. U skladu sa povoljnim razvojem
međusobnih odnosa, uspostavljen je Savet NATO-Rusija, tokom Samita NATO-Rusija, u Rimu, maja 2002.
godine.
Savet NATO-Rusija čini 26 država članica NATO i Rusija, kao forum koji unapređuje mogućnosti za
međusobni dijalog i delovanje u oblastima od zajedničkog interesa, zamenjujući Stalni zajednički savet.
Najvažnija odlika Stalnog saveta je ta da je međusobna saradnja ustanovljena na principu jednakosti i
konsenzusu između svih 27 država učesnica, što je suštinska razlika u odnosu na prethodni okvir Stalnog
zajedničkog saveta, koji je delovalo prema formuli NATO+1.
Savet NATO-Rusija sastaje se na različitim nivoima: jednom mesečno na nivou ambasadora, dva puta
godišnje na ministarskom nivou, a kada je potrebno, na nivou šefova država i vlada. Pored toga, jednom
mesečno, sastaju se vojni predstavnici, a dva puta godišnje susreti se odvijaju na nivou načelnika
generalštabova. Sastancima Saveta NATO-Rusija predsedava generalni sekretar NATO. U okviru Saveta
NATO-Rusija, posebno su se razvijale neke oblasti saradnje: borba protiv terorizma, sprečavanje širenja
oružja za masovno uništenje, unapređenje interoperabilnosti, upravljanje krizama, kontrola naoružanja,
protivraketna zaštita zone operacije, reforma sistema odbrane, civilna zaštita i naučna saradnja.4
Skoro istovremeno sa pokretanjem rada Saveta NATO-Rusija, 2002. godine, u Moskvi je otvorena NATO
Vojna kancelarija za vezu, sa ciljem povezivanja Vojnog komiteta NATO i Ministarstva odbrane Rusije.
Te iste godine, zajednički NATO-Rusija centar za prekvalifikaciju počeo je sa radom, pomažući višku
vojnog kadra u Rusiji pri povratku u civilni život. Takođe, 2003. godine, uspostavljena je posebna direktna
4) Robert E. Hunter et al., NATO and Russia: Bridge-Building for 21st Century, White Paper, RAND and Institute for US and
Canada, Santa Monica, 2002, 37str..
96
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
telefonska linija između kancelarija generalnog sekretara NATO i ministra odbrane Ruske federacije. U
međuvremenu, Rusija je povukla svoj kontingent, raspoređen u mirovnim misijama na Balkanu. Tokom
posete generalnog sekretara NATO, Jap de Hop Shefera, Moskvi, u aprilu 2004. godine, potpisani su
sporazumi o uspostavljanju vojnih kancelarija Rusije u obe strategijske komande Alijanse. Iste godine,
Savet NATO-Rusija usvojio je Akcioni plan protiv terorizma, koji je uključivao konkretne inicijative za
sprečavanje, borbu i ublažavanje posledica terorističkih napada. Osim toga, 2005. godine, ministri spoljnih
poslova Saveta NATO-Rusija pokrenuli su pilot-projekat obuke avganistanskog i cenralnoazijskog osoblja
za borbu protiv narkotika .
Rusija se, 2006. godine, učešćem fregate Pitliviy, aktivno pridružila antiterorističkoj operaciji u Mediteranu,
Aktivno nastojanje, koja se odvija pod vođstvom NATO. Tokom 2007. godine, ruska Duma je ratifikovala
Sporazum o statusu snaga u okviru programa Partnerstvo za mir (poznat kao PfP SOFA), a još jedna ruska
fregata Ladniy bila je uključena u operaciju Aktivno nastojanje. Takođe, u aprilu 2008. godine, Rusija i NATO
potpisali su dokument kojim se omogućava tranzit kopnenim putem preko ruske teritorije za ne-vojnu
opremu namenjenu NATO operaciji ISAF, u Afganistanu. Povremeno, održavane su zajedničke vežbe u
oblastima kao što je reagovanje na elementarne nepogode, protivraketna zaštita zone operacije, kao i
potraga i spašavanje na moru. Međutim, kao posledica sukoba u Gruziji, u avgustu 2008. godine, vojna
saradnja između Rusije i NATO ponovo se našla u zastoju.
Srbija i NATO: Neobičan dnevni red
Po svemu sudeći, Srbija još uvek nije donela jasnu političku odluku da se značajnije približi NATO. O
tom pitanju vlada potpuna ravnodušnost, a Vlada se ne trudi da među građanima nađe podršku za
približavanje NATO. Podrška javnosti za članstvo Srbije u NATO, prema istraživanju Medium Gallup-a,
obavljenom u jesen 2007. godina, je 28% ispitanih, dok se čak 55% protivi članstvu u NATO.5 Pored toga,
u Srbiji su učestale zvanične izjave o navodnoj neutralnosti države, koja nalazi svoje opravdanje u jednoj
neobavezujućoj rezoluciji Narodne Skupštine o Zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog
poretka Republike Srbije, usvojenoj krajem decembra 2007. godine.6 Povodeći se nedostatkom javne
podrške za dalje približavanje Alijansi, ni jedna od glavnih političkih partija u Srbiji nema na dnevnom
redu članstvo u NATO. Bez obzira na to, Srbija je postepeno gradila svoju saradnju sa Alijansom, pre
i posle pristupa programu Partnerstvo za mir. Međutim, ova saradnja još uvek se odvija uz oklevanje,
samoograničenja i bez entuzijazma. Kao posledica toga, Srbija koristi samo delić raspoloživih mogućnosti
koji Alijansa nudi državama partnerima. U poređenju sa drugim državama članicama Partnerstva za mir,
Srbija daleko zaostaje u stvaranju opipljivijeg odnosa sa Alijansom.
Prekretnica u uspostavljanju saradnje između Srbije i NATO desila se nakon demokratskih promena u
Beogradu, u oktobru 2000. godine, i jasnog opredeljenja nove Vlade Srbije da radi zajedno sa Alijansom
u cilju pronalaženja mirnog rešenja krize koja je nastala kao rezultat albanske pobune na jugu Srbije, dva
meseca kasnije. Od tog trenutka nadalje, posete visokih civilnih i vojnih zvaničnika Vlade Srbije sedištu
NATO i Komandi združenih snaga (u Napulju) odvijale su se često i redovno. Štaviše, 4. marta 2001. godine,
na vrhuncu napora za uspostavljanje poverenja i saradnje u dogovoru sa NATO, snagama bezbednosti
Republike Srbije dozvoljeno je da uđu u Kopnenu zonu bezbednosti, koja se u širini od pet kilometara
proteže duž administrativne linije sa Kosovom i Metohijom, a uspostavljena je nakon bombardovanja
1999. godine. Osim toga, u Vazdušnoj zoni bezbednosti takođe je primenjeno fazno smanjenje.
Nadalje, vazdušne linije preko Srbije (i Crne Gore) za potrebe misija pod vođstvom NATO u regionu,
prevashodno SFOR i KFOR, uspostavljene su 20. decembra 2002. godine. Ministar spoljnih poslova Državne
zajednice Srbija i Crna Gora, Goran Svilanović zvanično je zatražio prijem u program Partnerstvo za mir,
19. juna 2003. godine. Poseta Lorda Robertsona, tadašnjeg generalnog sekretara NATO Beogradu, 26
5) Javno mnjenje Srbije o evro-atlantskim integracijama, Medium Gallup, dostupno na: http://www.atlanticcouncil.org.yu/
6) Rezoluciju Narodne skupštine Republike Srbije o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike
Srbije donetu 26 decembra 2007, dostupnu na: http://www.parlament.sr.gov.yu/
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
97
novembra 2003. godine, na njegovom oproštajnom putovanju kroz zemlje bivše Jugoslavije nesumnjivo
je bila istorijski pomak napred.
Istinski izazov i veoma važan trenutak za dalje odnose između Srbije i NATO predstavljalo je izbijanje
nasilja na Kosovu i Metohiji, 17. marta 2004. godini. Iznenađeni, u prvom trenutku, žestinom nasrtaja
ekstremnih albanskih grupa, KFOR nije reagovao dovoljno brzo na te snažne napade na srpske enklave.
Zahvaljujući odgovornoj akciji tri ključna čoveka u NATO (Jap de Hop Shefera, generalnog sekretara;
generala Džejmsa Džonsa, vrhovnog savezničkog komandanta snaga u Evropi, kao i admirala Gregorija
Džonsona, komandanta združenih snaga u Napulju) situacija se u velikoj meri stabilizovala, nakon slanja
rezervnih snaga, kao pojačanja već prisutnim trupama na Kosovu (u tom trenutku, oko 18,500 vojnika).
U cilju prevazilaženja institucionalnih prepreka u saradnji sa Srbijom, izazvanih kašnjenjem u njenom
pristupanju programu Partnerstvo za mir, NATO je pokrenuo Prilagođeni program saradnje, u junu 2003.
godine, koji je omogućio Srbiji da učestvuje u određenim aktivnostima Partnerstva za mir. Ove aktivnosti,
u najvećoj meri, odnosile su se na obrazovanje i obuku. Prilagođeni program saradnje odvijao se tokom
tri godišnja ciklusa. U međuvremenu, Srbija (i Crna Gora) je zaključila sa NATO, Sporazum o tranzitnim
aranžmanima, 18. jula 2005. godine, čiji je cilj bio da logističi unapredi pristup ka operacijama NATO na
Zapadnom Balkanu, kao i vezu između njih samih.
Najdelotvorniji pozitivni korak koji je Alijansa načinila prema Srbiji, u smislu podrške reformi sistema
odbrane, bilo je uspostavljanje Grupe za reformu odbrane, na inicijativu Kraljevine Norveške. Ta Grupa
je osmišljena kao zajedničko telo Ministarstva odbrane Srbije (i Crne Gore) i NATO, a odobrio ju je
Severnoatlantski savet. Grupa za reformu odbrane počela je sa aktivnostima u februaru 2006. godine.
Grupom kopredsedavaju šef Direkcije za planiranje snaga NATO, i pomoćnik ministra odbrane Republike
Srbije za politiku odbrane. Aktivnost DRG je organizovana kroz plenarne sastanke i šesnaest radnih
stolova.
Konačno, Srbija je pozvana da pristupi Partnerstvu za mir i Savetu evroatlantskog partnerstva, na NATO
samitu u Rigi, u novembru 2006. godine, zajedno sa Bosnom i Hercegovinom, i Crnom Gorom. Ceremonija
potpisivanja Okvirnog dokumenta održana je u sedištu Alijanse, u Briselu, 14. decembra 2006. godine.
Odmah nakon toga, NATO je otvorio svoju vojnu kancelariju za vezu pri Ministarstvu odbrane Srbije,
18. decembra 2006. godine. Cilj otvaranja NATO vojne kancelarije za vezu u Beogradu je da bude spona
između Alijanse i vojnih institucija Republike Srbije, u vezi sa praktičnim pitanjima primene Sporazuma o
tranzitnim aranžmanima. Takođe, NATO vojna kancelarija za vezu podržava aktivnosti Srbije u programu
Partnerstvo za mir, kao i rad Grupe za reformu odbrane.
Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova Srbije, predstavio je Prezentacioni dokument, u sedištu NATO,
5. septembra 2007. godine, devet meseci nakon što je Srbija bila pozvana da se priključi programu
Partnerstvo za mir. Za razliku od Prezentacionih dokumenata ostalih država Zapadnog Balkana, ovaj koji
je predstavila Srbija, ne sadrži jasno izraženu nameru države da postane članica NATO.
Naročito važno za dalje korake u pogledu unapređenja odnosa Srbije sa Alijansom, bilo je potpisivanje
Sporazuma o bezbednosti informacija sa NATO, od strane Dragana Šutanovca, ministra odbrane
Republike Srbije, i Jap de Hop Shefera, generalnog sekretara Alijanse, 1. oktobra 2008. godine, u sedištu
NATO. Štaviše, ovom prilikom, ministar Šutanovac se obratio Severnoatlanskom savetu. Potpisivanjem
Sporazuma o bezbednosti informacija sa NATO, Srbija je otklonila značajnu prepreku u svojoj saradnji sa
Alijansom, koja je otežavala formalnu i dinamičniju evroatlansku integraciju Srbije.
Nažalost, kao posledica odluke ministara odbrane država članica NATO, donete na sastanku 12.-13. juna
2008. godine, da podrže nove zadatke NATO na Kosovu i Metohiji, koji podrazumevaju pomoć u izgradnji
Kosovskih bezbednosnih snaga, Vojska Srbije je prekinula sastanake na visokom nivou sa KFOR.7
7) General Opening remarks by NATO Secretary General, Jaap de Hoop Scheffer, Meeting of the North Atlantic Council with
non-NATO KFOR contributing nations, NATO HQ, 12 June 2008, http://www.nato.int/docu/speech/2008/s080612a.html; General
Ponos in Ground Safety Zone, Serbian MoD, 28 August 2008, http://www.mod.gov.yu/novi_eng.php?action=fullnews&id=1065
98
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Odnosi Rusija-NATO: Neke pouke za Srbiju
Iako Rusija i NATO, do sada, nisu razvili čvrsto strateško partnerstvo, bez sumnje su razvili zavidno
pragmatično partnerstvo. Sasvim sigurno, iskustva iz skoro dve decenije dugog procesa građenja odnosa
Rusije sa Severnoatlanskom alijansom mogu biti, u velikoj meri, veoma korisna za unapređenje odnosa
Srbije sa NATO.
Neko može da se nađe u zabludi potcenjujući dostignuća Stalnog zajedničkog saveta i Saveta NATORusija, kao i celokupne saradnje između Rusije i Alijanse. Međutim, kao što je gore pomenuto, postoji
bogata istorija ovog odnosa. Štaviše, ostaje činjenica da bi bez Stalnog zajedničkog saveta i Saveta NATORusija, odnosi između ova dva činioca, tokom poslednjih sedamnaest godina, bili manje predvidljiivi,
manje usmeravani i manje kooperativni. Stoga, rezultat bi, u svakom slučaju, trebalo oceniti kao pozitivan.
Sa svoje strane, Srbija bi trebalo ozbiljno da razmotri konstruktivne i praktične aspekte saradnje Rusije
i NATO, i uzme u obzir dragocena dostignuća iz dosadašnjeg odnosa Rusije i NATO, primenjujući ih na
odgovarajući način, u skladu sa svojim potrebama i mogućnostima. U svom odnosu prema NATO, Srbija
bi trebalo mnogo da radi kako bi dostigla nivo i opseg saradnje koji je Rusija dostigla sa Alijansom, do
sada.
Uopšteno gledano, bilo bi korisno za Srbiju da usvoji pristup umnogome primenjivan u odnosima Rusije
prema NATO: pažljivo se odnositi prema preuzetim obavezama i postavljenim ciljevima saradnje, trudeći
se da suštinske teškoće i prepreke budu značajno umanjene, a da praktična saradnja bude razvijena u
najvećoj mogućoj meri, gde god je to moguće. Uprkos činjenici da je Srbija razvila široku saradnju sa
NATO, i dalje postoji prostor za unapređenje, čemu bi neka iskustva Rusije bila naročito korisna.
Rusija je bila jedna od vodećih država ne-članica NATO koje su dale konkretan doprinos mirovnim
operacijama pod vođstvom NATO, pridružujući se misiji IFOR u Bosni i Hercegovini, od 1996. godine,
i produžujući učešće u SFOR misiji, sve do 2003. godine.8 Nakon raspoređivanja misije KFOR, takođe
pod vođstvom NATO, na Kosovu i Metohiji, juna 1999. godine, Rusija je svojim kontigentom značajno
doprinela delovanju te misije, sve do povlačenja 2003. godine.
Pored toga, Rusija je bila prva država ne-članica NATO koja se pridružila operaciji zajedničke odbrane,
uspotavljenoj na osnovu člana 5. Severnoatlantske povelje, kada je 2006. godine ruska fregata Pitliviy
učestvovala u pomorskoj protivterorističkoj operaciji Aktivno nastojanje, u Mediteranu. Još jedna ruska
fregata, Ladniy, uključena je u ovu operaciju, 2007. godine.
Srbija se još uvek drži veoma uzdržano u pogledu učešća u mirovnim operacijama. Njeno učešće u UN
mirovnim misijama je upadljivo simbolično, s obzirom da u njima učestvuje tek sa nekoliko posmatrača
u Liberiji i Obali slonovače, kao i šestočlanim medicinskim timom, u Demokratskoj Republici Kongo. Za
razliku od ostalih država članica Partnerstva za mir, Srbija još uvek nije prepoznala važnost doprinosa
mirovnim operacijama, kao izuzetnom spoljnopolitičkom sredstvu. Samim tim, Srbija ostaje jedna od
retkih država Partnerstva za mir koja do sada nije učestvovala ni sa posmatračima, ni sa trupama u nekoj
operaciji pod vođstvom NATO.
Rusija je otvorila svoju misiju pri NATO, u martu 1998. godine. Deset godina kasnije, Srbija još uvek nema
uspostavljenu misiju pri NATO. Informacija o odluci Vlade Srbije da otvori misiju pri NATO, objavljena je
3. novembra 2008. godine.9 Međutim, između ovog početnog koraka i istinskog početka rada misije
proći će izvesno vreme, uz još nekoliko uslova koji će morati biti ispunjeni. Na primer, Srbija još uvek nije
potpisala Sporazum o statusu misija i predstavnika trećih država pri NATO. Odlaganje operacionalizacije
misije Srbije pri NATO stavlja Srbiju u veoma nepovoljan položaj, u trenutku kad bi joj bio neophodan
otvoren i direktan kanal za komunikaciju sa Alijansom, o velikom broju pitanja koja se tiču njenog
nacionalnog interesa.
8) Paul Fritch, The NATO-Russia partnership: More Than Meets the Eye, in NATO Review, Summer 2007, NATO HQ,Dostupno na:
http://www.nato.int/docu/review/2007/issue2/english/analysis1.html
9) Web-stranica Ministarstva spoljnih poslova Srbije, 3 November 2008, http://www.mfa.gov.yu/Bilteni/Engleski/b031108_e.
html#N2
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
99
Iako je NATO otvorio svoju vojnu kancelariju za vezu u Beogradu, u decembru 2006. godine, sa mandatom
da se bavi isključivo vojnim temama, naročito delikatni odnosi između Srbije i Alijanse zahtevaju veće
napore javne diplomatije, koji bi mogli biti ostvareni kroz neki mogući civilni deo vojne kancelarije za
vezu, ili kroz posebnu celinu po ugledu na NATO kancelariju za informacije u Moskvi. Kao i u Moskvi, svrha
takvog rada bila bi da unapredi međusobno poverenje i razumevanje između Srbije i Alijanse, kao i da
pomogne informisanju javnosti u Srbiji o temama koje se odnose na NATO
Iako je Rusija već uspostavila svoje vojne kancelarije u obe strategijske komande Alijanse (u Monsu i
Norfolku) i uputila svoje vojno osoblje u neka tela Partnerstva za mir, Srbija još uvek nije odredila svoje
vojno osoblje ni na jedno od mesta u integrisanoj komandnoj strukturi ili institucijama Alijanse, koja
su dostupna državama Partnerstva za mir. Ovo je slučaj i sa Višim kursom u NATO koledžu u Rimu. To
je vrhunski šestomesečni kurs namenjen polaznicima koje očekuje imenovanje na istaknute položaje u
civilnoj i vojnoj strukturi NATO, kao i na dužnosti u vezi sa NATO u nacionalnim ministarstvima odbrane i
spoljnih poslova. Rusija je redovno slala svoje polaznike na taj kurs, dok Srbija, iako pozivana, to do sada
nije učinila. Tako, ona ostaje jedina država članica Partnerstva za mir koja nije imala svog polaznika na
Višem kursu NATO koledža.
Ruska Duma je, 2007. godine, ratifikovala Ugovor o stausu snaga u programu Partnerstvo za mir (poznatiji
kao PfP SOFA), koji omogućava izvođenje zajedničkih vežbi i obuke, u okviru programa Partnerstva za mir.
Srbija još uvek nije potpisala ovaj važni ugovor.
Zaključak
Bezbednosno okruženje Srbije i njene unutrašnje političke i bezbedonosne prilike ne dozvoljavaju joj da
ostane van glavnog toka evroatlanskih integracija. Jedini razumni put Srbije leži u saradnji, uzajamnom
razumevanju i uključivanju u širu evroatlansku zajednicu. Štagod da se desi, Srbija i region ne mogu da
izbegnu svoju evroatlansku budućnost. Mogu samo ići ka tom cilju sporije ili brže. Nedavni događaji na
Južnom Kavkazu, koji su ocrtali jasnija strateška određenja u evroatlanskoj zoni, uz jasnu evroatlansku
orijentaciju svih suseda Srbije, ističu neophodnost i važnost uobličavanja nove politike odnosa Srbije
prema glavnim evroatlanskim institucijama. Imajući to u vidu, Srbija bi trebalo da se ugleda na Rusiju kao
državu koja je gradila specifične odnose sa NATO, rukovodeći se konkretnom korišću za svoje nacionalne
interese. U toj nameri, Srbija može da upotrebljava i prilagođava svojim potrebama i mogućnostima, ideje,
koncepte, pristup, kao i iskustva koje je Rusija do sada koristila i unapređivala. Istovremeno, potrebno je
podići svest u Srbiji o dostignućima, obimu i intenzitetu saradnje Rusije sa NATO. Uz to, postoji potreba za
objašnjavanjem činjenice da približavanje i moguće članstvo Srbije u NATO ni na koji način ne može biti
štetno za Rusiju. Za te napore, kao i za celu evroatlantsku integraciju države, Srbiji su potrebni temeljno
informisani donosioci odluka, koji bi trebalo da čine hrabrije korake i povedu, a ne kao do sada, slede
prilično iskrivljeno javno mnjenje.
100
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Ruska vizija bezbednosti u Evropi i Srbija
Žarko N. Petrović1
Odmeren stav Srbije u vezi sa inicijativom ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva za zaključenje novog Ugovora
o bezbednosti u Evropi je korak u pravcu ispunjenja kriterijuma za članstvo Srbije u Evropskoj uniji (EU). Krfski
proces je definisao teme za unapređivanje evropske bezbednosti koje šire diskusiju o pitanju bezbednosti Evrope
izvan onoga što je predsednik Medvedev prvobitno hteo da postigne i o čemu nacrt ovog Ugovora, objavljen
29. novembra 2009. godine, govori. Samim tim, oprezna i odmerena politka Srbije u vezi sa ovom inicijativom je
pravilan izbor, s obzirom na to da Srbija ima (ili će uskoro imati) i pravnu i političku obavezu da prati Zajedničku
spoljnu i bezbednosnu politiku EU. Ostale zemlje kandidati i potencijalni kandidati za članstvo u EU iz susedstva
Srbije ovu pravno-političku obavezu poštuju odavno. EU je formulisala stav u vezi sa ovom inicijativom i čitavim
Krfskim procesom u okviru kojeg se inicijativa formuliše i razvija. Pridruživanjem zajedničkom stavu EU iznetom od
strane švedskog Predsedništva na Ministarskom savetu u Atini, Srbija je takođe počela da ispunjava tu obavezu.
Time je Srbija značajno umanjila argumente skeptika u vezi sa proširenjem EU na Zapadni Balkan koji su zabrinuto
posmatrali strateško partnerstvo između Rusije i Srbije. I pored ruske težnje da o ovoj inicijativi države odlučuju
pojedinačno, Srbija, kao ni ostale države EU nema prostor za privatizaciju pitanja međunarodne bezbednosti.
Istovremeno, bezbednosni izazovi za Rusiju nisu isti kao bezbednosni izazovi za Srbiju. Ruska inicijativa cilja na to
da poboljša rusku bezbednost. Jedino zajedničkim pristupom sa ostalim zemljama EU Srbija može da odgovari
bezbednosnim izazovima Srbije.
Kontekst srpske pozicije
Srbija je počela da formuliše odmerenu politiku u vezi sa inicijativom predsednika Rusije Dmitrija
Medvedeva za zaključenje Ugovora o bezbednosti u Evropi. Prilikom zajedničke konferencije za štampu
20. oktobra 2009. u Beogradu, predsednik Tadić je rekao da Srbija ostaje otvorena za sve buduće inicijative
u tom kontekstu [kontekstu inicijative – prim. au.]2 Ovaj stav je daleko od očekivanja Rusije da će Srbija
otvoreno podržati ovu inicijativu. Ta očekivanja Rusije nisu bila neopravdana. Još u avgustu 2008.
godine, u jeku najveće krize u odnosima između Rusije i zapadnih zemalja – krize u Gruziji – Srbija se sa
simpatijama3 odnosila prema inicijativi ruskog predsednika Medvedeva o zaključenju novog Ugovora
o bezbednosti u Evropi. Ovaj ugovor pomenut je i prilikom februarske posete ministra Jeremića Moskvi,
kada je ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov izrazio zahvalnost za zainteresovan pristup Srbije
ovoj inicijativi.4 Rusija u formatu svojh odnosa sa zapadnim partnerima teži bilateralnim odnosima sa
pojedinačnim državama, pre nego odnosima sa savezima država (EU i NATO). Na primer, prilikom stvaranja
Saveta Rusija–NATO 2002. godine, dogovoreno je da je to savet država članica NATO i Rusije – dakle, ne
1) Žarko N. Petrović je direktor istraživanja Centra za međunarodne i bezbednosne poslove, ISAC fond, i bivši politički savetnik u Misiji
OEBS-a u Gruziji. Ovaj tekst predstavlja lične stavove autora.
2) Izjave za štampu po završetku rusko-srpskih pregovora na najvišem nivou 20. oktobra 2009. godine. (Заявления для прессы
по итогам российско-сербских переговоров на высшем уровне. Dostupno na ruskom jeziku na: http://www.kremlin.ru/transcripts/5782
3) Intervju stalnog predstavnika Rusije u OEBS-u, V.I. Voronkova, Rossijskaja gazeta, 20. avgust 2008, vršilac dužnosti predstavnika Rusije pri OEBS-u Vladimir Voronkov rekao je da se Srbija, zajedno sa članicama Organizacije ugovora o kolektivnoj
bezbednosti (Rusija, Belorusija, Jermenija, Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan i Uzbekistan) odnosi prema inicijativi sa simpatijama,
dostupno na ruskom jeziku na: http://www.mid.ru/Brp_4.nsf/arh/62547841B1A28DDCC32574AB0055AC1B?OpenDocument
4) Stenogram izjava i odgovora na pitanja medija Ministra spoljnih poslova Rusije S.V. Lavrova na zajedničkoj pres konferenciji
o rezultatima pregovora s ministrom spoljnih poslova Srbije, V. Jeremićem, Moskva 20. februara 2009. godine. (Стенограмма
выступления и ответов на вопросы СМИ Министра иностранных дел России С.В.Лаврова на совместной прессконференции по итогам переговоров с Министром иностранных дел Сербии В.Еремичем, Москва, 20 февраля 2009 года),
dostupno na: http://www.mid.ru/brp_4.nsf/0/B38351266782BAE6C32575670037ABC8
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
101
jedinstvenog NATO-a kao vojno-političkog saveza.5 U govoru pred narodnim poslanicima Republike
Srbije, 20. oktobra 2009, predsednik Rusije, Medvedev, doslovce je rekao:
Za Rusiju je, naravno, glavno da novi (...) članovi Evropske unije razvijaju dobre odnose sa Ruskom Federacijojm
kako članstvo u Evropskoj uniji ne bi nanosilo štetu (...) i kako bi doprinosilo razvoju tesnog međusobnog
razumevanja. To se, naravno, u potpunosti odnosi i na Srbiju.6
Ako se uzme u obzir činjenica da nacrt novog Ugovora o bezbednosti u Evropi7 podrazumeva ratifikaciju
barem 25 država članica OEBS-a, onda je jasno da je Rusiji bitno da svaka pojedinačna država, pa i Srbija,
ima pozitivan stav prema ovoj inicijativi. Štaviše, jedno od obrazloženja ove inicijative je da državama koje
ne pripadaju NATO, EU ili Organizaciji Ugovora o kolektivnoj bezbednosti potreban jedan ovakav ugovor
– a Srbija je svakako jedna od tih država.8 Osim toga, strategija zajedničkih nastupa na međunarodnom
planu, koju Srbija i Rusija imaju u vezi sa pitanjem Kosova9 davala je izvesni osnov ruskoj strani da
očekuje recipročnu predusretljivost Srbije u vezi sa pitanjem koje je od vrhunskog značaja za Rusiju –
bezbednost u Evropi.
Međutim, odmerena politika Srbije u vezi sa ovom inicijativom je njen pravilan izbor. Kao država koja
želi da postane kandidat za članstvo u EU, Srbija nema i ne bi trebalo da ima opcije za vođenje nezavisne
spoljne politike u tako važnom segmentu kao što je međunarodna bezbednost.10 Naime, u članu 10
Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU (SSP) govori se o tome da će politički dijalog između Srbije
i EU biti razvijan i da će doprineti uspostavljanju bliskih veza solidarnosti i novih formi saradnje između
strana uključujući:
Zajedničke poglede na bezbednost i stabilnost u Evropi, uključujući stvari koje su pokrivene Zajedničkom
spoljnom i bezbednosnom politikom EU.
Iako SSP nije još stupio na snagu, član 10 SSP-a podrazumeva deo srži političkog dijaloga između Srbije
i EU. Samim tim, u skladu sa članom 18 Bečke konvencije o ugovornom pravu iz 1969. godine, Srbija ima
obavezu da se Ugovor ne liši svog predmeta i svog cilja pre nego što stupi na snagu.
Osim toga, i pored podrške ovoj inicijativi od strane svih država Organizacije Ugovora o kolektivnoj
bezbednosti,11 Rusiji je potrebno još mnogo glasova država članica OEBS-a da bi ova inicijativa zaživela.
Podrška Srbije ne bi značajnije doprinela njenom usvajanju, s obzirom na to da pomenute države i Srbija
čine svega osam od pedeset šest država koje bi trebalo da se pozitivno izjasne o ovoj inicijativi. Potreba
Rusije za jednim ovakvim dokumentom može biti nesporna. No, na prvom mestu postavlja se pitanje šta
bi bila dodata vrednost postojanja ovakvog ugovora za bezbednost Srbije u kontekstu njenog stremljenja
ka evropskim i evroatlantskim integracijama.
5) Doslovce na engleskom:... to bring together NATO member states and Russia to identify and pursue opportunities for joint action
at twenty, we hereby establish the NATO-Russia Council. In the framework of the NATO-Russia Council, NATO member states and Russia
will work as equal partners in areas of common interest..., NATO-Russia Relations: A New Quality, Declaration by Heads of State and
Government of NATO Member States and the Russian Federation, 28 May. 2002, dostupno na: http://www.nato.int/cps/en/SIDAD1BF205-ED37B58E/natolive/official_texts_19572.htm
6) Govor u Narodnoj skupštini Srbije, 20. oktobra 2009. godine, (Выступление в Народной скупщине Сербии, 20 октября
2009 года), na ruskom jeziku dostupno na: http://news.kremlin.ru/news/5783
7) http://eng.kremlin.ru/text/docs/2009/11/223072.shtml
8) Vidi Dr. Vladimir Voronkov, The European Security Treaty After Corfu, str. 2 www.crep.ch/en/pdf/09-07-13+Voronkov+article_
ENG.pdf
9) O ovoj strategiji govorio je ministar Jeremić na zajedničkoj konferenciji za štampu sa ministrom Sergejem Lavrovom 20.
februara 2009, dostupno na: http://media.mid.ru/video/video_list.html
10) Pogledati član 10 stav 1. tačka d. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između EU i Srbije, dostupan na: http://www.
delscg.ec.europa.eu/code/navigate.php?Id=534, kao i član 18 Bečke konvencije o ugovornom pravu, (Uredba o ratifikaciji Bečke
konvencije o ugovornom pravu (“Sl. list SFRJ - Međunarodni ugovori i drugi sporazumi”, br. 30/72).
11) Pored Rusije u ovoj organizaciji članice su i: Belorusija, Jermenija, Kazahstan, Kirgistan, Uzbekistan i Tadžikistan.
102
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Osvrt na ruske bezbednosne nedoumice
Rusija je najveća država na svetu čiji interesi ne mogu da se posmatraju samo u evropskom
integracionističkom i postmodernom kontekstu. Ona je etnički i religiozno heterogena zemlja što je
čini podložnom centrifugalnim tendencijama. Osim toga, čuveno i pomalo mitski kvalitetno sovjetsko
obrazovanje, više je pogodno sovjetskom, nego modernom vremenu. Relativno nizak stepen modernog
i vrhunskog obrazovanja utiče (slično kao i u Srbiji!) na to kako ruske elite posmatraju svet. One danas
svet percipiraju u dimenzijama nacionalnog interesa, suvereniteta i sfera interesa. Trideset prvog avgusta
2008, u intervjuu ruskom Prvom kanalu, predsednik Medvedev je rekao da Rusija kao i sve zemlje ima svoj
region privilegovanih interesa.12 O privilegovanim interesima govorio je i ministar spoljnih poslova Rusije
Sergej Lavrov kada je kritikovao inicijativu EU za stvaranje Istočnog partnerstva za neke države bivšeg
SSSR-a, koje je video kao širenju sfere uticaja [tj. privilegovanih interesa EU – prim. au.]13
Ideološka pobeda liberalne demokratije nad socijalizmom/komunizmom redefinisala je prioritete
transatlantske zajednice. Idealizam je preovlađivao nad realizmom a spoljna politika zapadnih zemalja je,
barem devedesetih godina 20. veka, sve više tvrdila da se zasniva na vrednostima liberalne, predstavničke
i kompetetivne demokratije, vladavini prava i poštovanju ljudskih prava. Već posle prvog vrednosnog
izazova u Bosni, zapadne zemlje su odlučile da zanemare protivljenje Rusije vojnoj akciji protiv bosanskih
Srba i u februaru 1994. sprovedu ograničene napade na njihove oružane položaje. Slična politika stavljanja
sopstvenih vrednosti iznad postojećeg međunarodnog prava, vođena je i od početka krize na Kosovu
uključujući i bombardovanje Jugoslavije, bez odobrenja Rusije, što je izazvalo žestoko protivljenje Rusije.
Rusija je brzo prevazišla svoje žestoko protivljenje bombardovanju Jugoslavije 1999, što zbog potrebe
saradnje sa Zapadom u rešenju svoje unutrašnje ekonomske situacije, što zbog problema koje je Milošević
Rusiji stvarao kako u bilateralnim odnosima između Rusije i Srbije, tako i u odnosima Rusije sa Zapadom.
Bombardovanje Jugoslavije je, međutim, ostavilo dubok trag na rusku percepciju sopstvene bezbednosti
i ta NATO akcija obeležava rusko poimanje bezbednosnih pitanja na evroatlantskom prostoru do današnjih
dana. Ta akcija, takođe, oslikava srž razloga ruskog protivljenja širenju NATO. Sledeća vojna akcija, ovoga
puta samo Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije u Iraku 2003. godine, koja je bila otvoreno
zasnovana samo na interesima, a ne na vrednostima, ozbiljno je promenila osećanje bezbednosti u Rusiji.
Ovaj unilateralizam je u ruskoj percepciji predstavljao direktan izazov nacionalnim interesima Rusije.
Razlog tome, prema ruskom mišljenju, leži u činjenici da je takva unilateralna akcija ostala bez ikakve
međunarodne reakcije – izuzev nekoliko skromnih izjava i akcija u okviru Saveta Evrope.14 Samim tim,
za Rusiju je jedini način da se efikasno zaštiti od ovakvog unilateralizma bilo povećanje sopstvene snage.
Izuzev perioda odličnih odnosa neposredno posle terorističkih napada 11. septembra 2001. i intenzivirane
saradnje u borbi protiv terorizma, period 1999–2005. godine obeležen je nizom nesporazuma između
Rusije i zapadnih zemalja, koji su dalje produbili osećanje ugroženosti u Rusiji. Godine 2002. SAD su se
povukle iz Sporazuma o protivbalističkim raketama iz 1972. Godine 2003, 2004. i 2005. bile su obeležene
posebnim fenomenom obojenih revolucija u kojima je većina u ruskoj političkoj eliti videla pretnju za
sopstvene nacionalne interese, s obzirom na to da su percipirale da nove političke elite u tim zemljama
slede zapadni kurs na uštrb odnosa sa Rusijom i suprotno interesima Rusije. Dolazak na vlast prozapadnih
elita u Gruziji (2003), Ukrajini (2004) i pokušaj promene suštine vlasti u Kirgistanu (2005), u Rusiji
percipirani su kao ideološka borba i širenje sopstvene sfere uticaja onda kada je Rusija ideologiju bila
napustila.15 Naravno, za potrebe analize stanja međunarodne bezbednosti koje se fokusira na percepciju
u raznim državama, neophodno je po strani ostaviti legitimnost takvih odluka novih političkih elita u tim
državama koje imaju legitimno pravo da same biraju svoju spoljnopolitički kurs.
12) Intervju Dmitrija Medvedeva televizijskim kanalima: Prvom kanalu, Rusija i NTV kanalu, 31. avgusta 2008. godine, Soči
http://eng.kremlin.ru/speeches/2008/08/31/1850_type82912type82916_206003.shtml
13) Belorusija, Ukrajina, Moldavija, Jermenija, Gruzija i Azerbejdžan su države učesnice „Istočnog partnerstva“. Lavrov je kritikovao ovu inicijativu Poljske i Švedske i njeno usvajanje na Samitu EU kao širenje sfere interesa EU. Russia’s Lavrov lashes EU
over new ‘Eastern Partnership’, 21 March 2009, http://www.eubusiness.com/news-eu/1237635122.1/
14) The concept of preventive war and its consequences for international relations, 8 June 2007, Doc. 11293, dostupno na:
http://assembly.coe.int/Mainf.asp?link=/Documents/WorkingDocs/Doc07/EDOC11293.htm
15) Sergej Kara-Murza, Revolucije na izvoz (Револуции на экспорт) Eksmo Algoritm Knjiga, 2006.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
103
Nadalje, problemi oko ratifikacije i stupanja na snagu izmenjenog Sporazuma o konvencionalnim
snagama u Evropi i odbijanje razgovora o isticanju Ugovora START I o ograničenju nuklearnih bojevih
glava i projektila od strane tadašnje američke administracije, dodatno su povećali ruske brige. Planovi za
postavljanje trećeg pozicionog mesta globalne protivraketne odbrane, radara u Češkoj i raketa u Poljskoj,
navodno za odbranu od raketa Irana i Severne Koreje, kao i retorika koja je jasno govorila o tome da je
članstvo Ukrajine i Gruzije u NATO-u nešto što je izvesno, dovelo je do konkretne ruske akcije. Desetog
februara 2007. godine, predsednik Rusije Vladimir Putin održao je svoj čuveni Minhenski govor,16 koji je
označio povratak odnosa između Rusije i država transatlantske zajednice u stanje latentnog sukoba. U
decembru 2007. Rusija je suspendovala Ugovor o konvencionalnim snagama u Evropi i zauzela je jako
aktivnu i konfrontacionu retoriku u vezi sa protivraketnim štitom i širenjem NATO-a na Ukrajinu i Gruziju.
Razgovori i konačno priznanje nezavisnosti Kosova, suprotno željama Rusije, još su više odaljili političke
platforme Rusije i većine u transatlantskoj zajednici. Događaji i rat u Gruziji u leto 2008. doveli su do
suspenzije pregovora o novom Ugovoru o partnerstvu i saradnji između EU i Rusije i suspenziju rada
Saveta Rusija–NATO, kao i niz bilateralnih posledica između Rusije i zemalja transatlantske zajednice – što
je svelo odnose između Rusije i transatlantske zajednice na najniži nivo od kraja Hladnog rata.
Pomenuti problemi mogu se sumirati u dva osnovna pitanja: pitanje unilateralizma SAD i njenih najbližih
saveznika17 i pitanje širenja i globalizacije ambicija i uloge NATO.18 Njih, međutim, ne treba posmatrati
izolovano od opšte bezbednosne situacije u Evroaziji. Jasno je da je unilateralizam, koji je preovlađivao
tokom mandata predsednika Buša za Rusiju, predstavljao negaciju dogovorenih principa opšte i
kooperativne bezbednosti.19 Ipak, šire gledano, mogu se izdvojiti dve osnovne odrednice bezbednosne
situacije u Evroaziji: (1) usled širenja NATO-a na gotovo sve zemlje Istočne Evrope i neke zemlje bivšeg
SSSR-a, bezbednosna klima se promenila. Dok se smanjenje tenzija i poboljšanje bezbednosne klime
oseća u svim zemljama koje su u NATO-u ili u kojima je NATO prisutan, to nije slučaj na postsovjetskom
prostoru. Pomenuti problemi doprinose toj promenjenoj klimi koju Rusija doživljava na svoju štetu. Uzevši
u obzirom da NATO ne uključuje Rusiju i da Savet Rusija–NATO ne funkcioniše na način kako bi to Rusija
htela, ona se oseća prinuđenom da ponovo, kao u vreme Hladnog rata, svoju bezbednost i svoj nacionalni
interes definiše geopolitički,20 te da ponovo promoviše ideju sfera privilegovanih interesa i uticaja; (2) s
obzirom na to da Rusija percipira da je klima bezbednosti u oblasti tzv. hard security promenjena na njenu
štetu, ona pokušava da vodi proaktivnu politiku u ovoj sferi – prvi put od kraja Hladnog rata, a možda
čak i prvi put od stvaranja KEBS-a 1975. godine. U suštini, Rusija ne doživljava NATO kao egzistencijalnu
pretnju, već kao političkog suparnika koji sužava i broj i opseg vojno-političkih opcija na ruskom
raspolaganju. NATO u pribaltičkim državama, ma kako nepoželjan, nije ni izbliza tako veliki problem kao
NATO na nestabilnim ruskim granicama između Severnog i Južnog Kavkaza ili u Ukrajini. Globalizacija
uloge NATO-a i na vrednostima zasnovana politika NATO-a i njegovih članica značajno umanjuju Rusiji
tako omiljene realpolitičke opcije, u kojima su pravila igre jasna i nisu podložna različitim tumačenjima i
vrednosnim interpretacijama. Zbog toga, Rusija oseća da mora da pokaže inicijativu kako bi realpolitiku
ponovo oživela.
16) Govor predsednika Putina na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti, http://www.securityconference.de/Conference2007.268.0.html?&L=1
17) Izazovi čvrstoj bezbednosti na evroatlantskom prostoru, uloga OEBS-a u stvaranju pouzdanog i efikasnog bezbednosnog sistema. (вызовы жесткой безопасности в евро-атлантике роль обсе в создании устойчивой и эффективной
системыбезопасности).Dostupno na ruskom jeziku na: http://www.mid.ru/brp_4.nsf/0/aded9c34ee795d2bc32575de003decd1
18) Govor zamenika ministra spoljnih poslova Rusije A.V. Gruško na zajedničkom zasedanju Foruma za saradnju u oblasti
bezbednosti i Stalnog saveta OEBS-a, Beč, 18. februara 2009. godine (Выступление заместителя Министра иностранных дел
России А.В.Грушко на совместном заседании Форума по сотрудничеству в области безопасности и Постоянного совета
ОБСЕ, Вена, 18 февраля 2009 года) dostupno na ruskom jeziku na: http://www.mid.ru/Brp_4.nsf/arh/4B31D15B1DFBDAE6C3257
561005D0285?OpenDocument:
19) Vidi Istanbulsku povelju, Istanbulski dokument 1999. godine, January 2000, PCOEW389, dostupan na: www.osce.org/
item/4051.html
20) O tome koliko su uspešno geopolitički definisani nacionalni interesi vidi: Dr Andrej Zagorski „Rusija i Zapad: revizionizam ili
status quo?“, Centar za međunarodne i bezbednosne poslove, str 9, dostupan na: http://www.isac-fund.org/download/Pracenje_
rusko-srpskih_odnosa-4.pdf
104
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Istovremeno, najavljeno resetovanje21 odnosa između Rusije i SAD dalo je polovične rezultate. I pored
približavanja stavova predsednika Obame i Medvedeva u vezi sa iranskim nuklearnim programom
i saradnje na problemima u Avganistanu te (još uvek ne potpuno jasne) promene planova za sistem
protivraketne odbrane u Evropi, kao i zamrzavanje razgovora o ulasku Ukrajine i Gruzije u NATO, nijedno
otvoreno pitanje na dnevnom redu između Rusije i SAD nije do kraja rešeno. Oba predsednika su se
dogovorila da zaključe novi Ugovor koji bi došao kao zamena za START I ugovor, što je u interesu obe
zemlje. Petog decembra 2009. stari START I je istekao a novi Ugovor još nije zaključen. Međutim, i pored
velike razlike u stavovima može se pretpostaviti da će strane povodom ovog pitanja naći zajednički jezik
u bliskoj budućnosti.
Nova inicijativa
Petog juna 2008. u Berlinu, ruski predsednik Dmitrij Medvedev lansirao je svoju ideju o novom Ugovoru o
bezbednosti u Evropi. Tom prilikom predsednik Medvedev govorio je o Evropskom samitu gde bi učešće
uzele sve evropske države.22 Ovo su analitičari procenili kao pokušaj stvaranja podele između Evrope i
Severne Amerike.23 Ideja bezbednosti u Evropi koja ne uključuje SAD odmah je odbačena.24 Novi predlog
ne predviđa ljudska prava kao element bezbednosti. On teži uspostavljanju u Evropi onog balansa koji
Rusija vidi kao narušenog usled širenja NATO i postavljanja američkog protivraketnog štita.25 Inicijativa
je od samog početka koristila termine jedinstvena, kooperativna i nedeljiva bezbednost, u pokušaju da
dokaže da su upravo ti pojmovi, ranije definisani Završnim aktom iz Helsinkija i drugim dokumentima iz
okvira OEBS-a, izgubili na svojoj važnosti. Osim toga, Rusija insistira da se o ovoj inicijativi raspravlja u više
različitih foruma, kao što su Savet Rusija–NATO, EU–Rusija samit i bilateralni razgovori. Međutim, rasprava
izvan OEBS-a o ovoj inicijativi je za mnoge zapadne države neprihvatljiva. Prema nekim izveštajima, desio
se nesporazum na liniji Rusija–Kanada, kada je na pripremnom sastanku za sednicu poslednjeg Saveta
Rusija–NATO (4. decembra), a prvog zvaničnog posle krize u Gruziji 2008. godine, Rusija pokušala da na
dnevni red ovog foruma stavi raspravu o novoj inicijativi predsednika Medvedeva.26 Iako je nesporazum
bio brzo rešen i iako je Rusija pokrenula ovo pitanje na Savetu, izgleda da države članice ovog foruma
neće duplirati posao OEBS-a raspravom o ovoj inicijativi.27
21) Američki potpredsednik Joseph Biden je u svom govoru u Minhenu na 45. godišnjoj konferenciji o bezbednosti, dve godine
posle čuvenog govora Vladimira Putina objavio potrebu da se pritisne „reset“ dugme. Govor dostupan na: http://www.securityconference.de/Joseph-R-Biden.234.0.html?&L=1
Sedmog marta 2009. godine, državni sekretar SAD Hilari Klinton i ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov objavili su u
Ženevi „resetovanje“ odnosa između SAD i Rusije. Tom prilikom je nastao problem u prevodu jer je američka strana englesku reč
rese na ruski jezik prevela kao peregruska, što znači prenaprezanje tj. preopterećenje, dok je prava reč perezagruska http://news.
bbc.co.uk/2/hi/7930047.stm
22) Govor na sastanku sa nemačkim političkim, parlamentarnim i građanskim liderima, 5 jun 2008. godine, Berlin (Speech
at Meeting with German Political, Parliamentary and Civic Leaders, June 5, 2008, Berlin) http://eng.kremlin.ru/speeches/2008/06/05/2203_type82912type82914type84779_202153.shtml
23) Boby Lo, Medvedev and the New European Security Architecture, Centre for Eruopean Reform, Policy Brief, strana 3.dostupan na: www.cer.org.uk/pdf/pbrief_medvedev_july09.pdf,
24) Predsednik Francuske Nikola Sarkozi prilikom susreta sa predsednikom Medvedevim u Evijanu na Svetskom forumu o politici 8. oktobra 2008. godine vrlo jasno je istakao da se o reformi bezbednosti mora razgovarati u okviru OEBS-a tj. u formatu koji
uključuje SAD., vidi: World Policy Conference – Speech by M. Nicolas Sarkozy, President of the Republic, http://www.ambafranceuk.org/President-Sarkozy-s-World-Policy.html
25) Govor Predsednika Medvedeva u Evianu “World Policy Conference”, 8. oktobra 2008, http://www.kremlin.ru/appears/2008/10/08/1619_type63374type63377type82634_207422.shtml
26) Interfax 1 decembar 2009. godine, http://www.interfax.ru/politics/news.asp?id=112666&sw=%D0%EE%E3%EE%E7%E
8%ED&bd=2&bm=11&by=2009&ed=2&em=12&ey=2009&secid=0&mp=1&p=1; NATO usporila inicijativu Medvedeva (НАТО
притормозила инициативу Медведева), http://www.ng.ru/world/2009-12-02/1_nato.html
27) Sastanak Severnoatlantskog saveta na nivou ministara spoljnih poslova održan u sedištu NATO-a u Briselu 4. decembra
2009. godine, izjava za štampu, (Meeting of the North Atlantic Council at the level of Foreign Ministers held at NATO Headquarters, Brussels) dostupna na: http://www.nato.int/cps/en/natolive/news_59699.htm?mode=pressrelease
NATO–Rusija, veoma ograničena renesansa (НАТО–Россия: сильно ограниченный ренессанс) http://www.rian.ru/analytics/20091204/197028730.html, NATO je prvo zastrašio, ali je posle sve potpisao dostupno na: http://www.kommersant.ru/doc.
aspx?DocsID=1287688&NodesID=5 vidi takođe vest AFP-a, http://www.google.com/hostednews/afp/article/ALeqM5iQ8CKgDrHQ3P0nRcAc281RfYTgQ
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
105
Predsednik Medvedev je ideju prvi put konkretizovao na Svetskoj konferenciji o politici u Evijanu
(Francuska), 8. oktobra 2008. godine. Konkretizacija je uključivala pet principa. Prvi princip znači
poštovanje međunarodnog prava, suvereniteta, teritorijalnog integriteta i političke nezavisnosti država.
Drugi princip novog Ugovora trebalo bi da garantuje jedinstveno tumačenje i poštovanje principa
nedopustivosti primene sile ili pretnje upotrebom sile u međunarodnim odnosima i da obezbedi
jedinstveni pristup prevenciji i mirnom rešenju konflikata na evroatlantskom prostranstvu. Treći princip bi
trebalo da obezbedi jednaku bezbednost, koju objašnjavaju tri ne: 1) ne obezbeđivati svoju bezbednost
na uštrb bezbednosti drugoga; 2) ne dozvoliti radnje (preduzete od strane vojnih saveza ili koalicija)
koje potkopavaju jedinstvo zajedničkog bezbednosnog prostora; 3) ne razvijati vojne saveze koji mogu
da prete bezbednosti drugih strana ugovornica. Četvrtim principom bi se potvrdilo da nijedna država i
nijedna međunarodna organizacija ne mogu imati ekskluzivno pravo na održavanje mira i stabilnosti u
Evropi, a peti se odnosi na kontrolu naoružanja, nerasprostranjavanje oružja, trgovinu drogom i terorizam.
Uz to, potrebno bi bilo oceniti koliko su nekada napravljene strukture do sada bile adekvatne.
Inicijativa je brzo dobila pažnju. Već na Ministarskom savetu OEBS-a u Helsinkiju, u decembru 2008.
godine, tokom neformalnog ručka, ministar Lavrov je dobio priliku da izloži potrebu za novim Ugovorom
o evropskoj bezbednosti. Njegov zamenik Aleksandar Gruško, je na Forumu za bezbednost i saradnju
OEBS-a 18. februara 2009. godine u Beču, istakao neophodnost međusobne saradnje, kao i primere kada
je ta saradnja zakazala. On je istakao između ostalog, neprimenjivanje sile, poštovanje suvereniteta,
integriteta granica i teritorijalnu celovitost, te privrženost mirnim sredstvima regulisanja konflikata i
kontrolu nad oružjem kao prioritetna pitanja koja su oslabila vojnim operacijama na Balkanu, priznanjem
Kosova i katastrofom na Kavkazu. Gruško se fokusirao samo na čvrsta bezbednosna pitanja (hard security)
i nije se bavio pitanjima ljudske dimenzije bezbednosti (slobodni izbori, demokratske institucije, ljudska
prava i vladavina prava) niti ekonomskim i ekološkim pitanjima, isključujući time druge dve korpe OEBS-a.
Time je Rusija jasno formulisala svoje prioritete međunarodne saradnje.
Ovom inicijativom Rusija je jasno stavila do znanja dve stvari. Pre svega, ona nije zadovoljna širenjem
i globalizacijom uloge NATO-a, s obzirom na to da njime dominiraju SAD, čiji unilateralizam Rusija
doživljava kao pretnju. Ono što je, međutim, važnije je da je ovom inicijativom Rusija jasno istakla da su
joj bitna vojno-politička pitanja bezbednosti i da su pitanja vrednosti, oivičena u trećoj korpi OEBS-a –
ljudska dimenzija bezbednosti, pitanja koja podrazumevaju promociju i zaštitu ljudskih prava i slobodne
izbore, nešto što Rusiju zanima daleko manje. Štaviše, u svom obraćanju Federalnom parlamentu Ruske
Federacije oktobra 2008. godine, predsednik Medvedev je istakao i određene, posebne, ruske vrednosti,
koje ne moraju nužno da se poklapaju sa zapadnim vrednostima.28
U predvečerje Ministarskog saveta OEBS-a u Atini, 29. novembra 2009, na internet – sajtu predsednika Rusije
objavljen je nacrt Ugovora o bezbednosti u Evropi. Nacrt teži da izgradi efektivne mehanizme saradnje koji
bi trebalo da reše izazove i pretnje u sferi bezbednosti. Pozivajući se na pet već postojećih međunarodnih
dokumenata,29 nacrt uspostavlja kooperativnu bezbednost na principima nedeljive, jednake i zajedničke
bezbednosti.30 Srž nacrta izgleda da leži u članu 2 koji u prvom stavu određuje da država potpisnica
neće preduzeti, učestvovati ili podržati akcije ili aktivnosti koje značajno utiču na bezbednost druge države
potpisnice ili država potpisnica, dok u drugom stavu ustanovljava obavezu država koje su članice vojnih
saveza, koalicija ili organizacija da obezbede da takvi savezi, koalicije ili organizacije poštuju principe iz
pomenutih pet dokumenata i prvog člana nacrta. Poslednji, treći stav drugog člana nacrta ustanovljava
obavezu država da ne daju svoju teritoriju ili da ne koriste teritoriju druge države potpisnice za planiranje
ili izvršenje oružanog napada protiv bilo koje druge države potpisnice ili bilo koje druge akcije koja
značajno utiče na bezbednost države ili država potpisnica. Osim toga, nacrt podrazumeva proceduru
u slučaju da se pojave pitanja u vezi sa odredbama Ugovora ili nesaglasnost ili sporovi o tumačenju.
Nacrt dalje uspostavlja mehanizam: (1) konsultacija između država potpisnica; (2) konferencija država
28) Obraćanje Federalnom Parlamentu Ruske Federacije, 5. novembra 2008. godine (Послание Федеральному Собранию
Российской Федерации, 5 ноября 2008 года), dostupno na ruskom jeziku na: http://www.kremlin.ru/transcripts/1968
29) Povelju UN, Deklaraciju o principima međunarodnog prava koji se tiču prijateljskih odnosa i saradnje između država u skladu sa Poveljom UN (1970. godine), Helsinški završni akt (1975. godine), Deklaraciju iz Manile o mirnom rešavanju međunarodnih
sporova (1982) i Povelju o bezbednosti u Evropi (1999. godine).
30) Na ruskom jeziku: (ненанесения ущерба безопасности друг друга), u engleskom prevodu undiminished;
106
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
potpisnica; i (3) vanrednu konferenciju. Konsultacije su sada formalan način kojim se pokreće mehanizam
u slučaju da jedna država potpisnica proceni da postoji kršenje ili pretnja kršenja Ugovora (od strane samo
države potpisnice – ne i treće države ili nedržavnih aktera). Ukoliko barem dve države zatraže, depozitar
Ugovora će zakazati konferenciju država potpisnica. Konferencija će imati kvorum ako prisustvuju dve
trećine država potpisnica a odluke konferencije će biti donete konsenzusom i biće obavezujuće. Treba
odmah napomenuti da će ovaj Ugovor stupiti na snagu po isteku deset dana od dana deponovanja
dvadeset pete ratifikacije države potpisnice ili međunarodne organizacije. Vanredna konferencija bi bila
sazivana samo u slučaju oružanog napada ili pretnje oružanim napadom. Ona bi imala kvorum ukoliko bi
prisustvovale četiri petine država potpisnica i odlučivala bi po principu „konsenzus minus jedan“, (dakle
glas one države koja je napala ili koja preti napadom ne bi se uzeo u obzir). Nacrt takođe ostavlja na snazi
postojeće ugovore koje su države potpisnice ranije potpisale, ostavlja sistem i mehanizam UN po strani i
ostavlja pravo država potpisnica na neutralitet.
Već i površna analiza nacrta, međutim, ukazuje na nekoliko njegovih karakteristika: pre svega, u na­
crtu mesto nije našao jedinstveni pristup prevenciji i mirnom rešenju konflikata na evroatlantskom
prostranstvu, kao ni pitanja u vezi sa kontrolom naoružanja, nerasprostranjivanjem oružja, trgovinom
drogom i terorizmom. Osim toga, jasno je da ovaj nacrt, ovakav kakav je, u fokus stavlja dve ruske
brige: (1) unilateralizam pojedinačnih država koji, prema ovom nacrtu, biva značajno smanjen; (2) iako
se u nacrtu ne govori izričito o širenju vojnih saveza, odnosno širenju NATO-a, ta dejstva bi se mogla
posmatrati u sklopu formulacije aktivnosti koje značajno utiču na bezbednost...iz člana 2, stav 2,a samim tim
podležu proceduri iz nacrta. Nadalje, (3) relativno mali broj ratifikacija neophodan za stupanje Ugovora
na snagu može se tumačiti kao nastavak pokušaja Rusije da države odlučuju pojedinačno, a ne u sklopu
vojno-političkih saveza ili u sklopu EU. Sa 25 ratifikacija dobija se izvesna kritična masa dovoljna za
političku težinu. Istovremeno, procedura za pristupanje Ugovoru bila bi teža kasnije – 180 dana od dana
pristupanja i to samo ako nema prigovora pristupanju te države. Takođe, (4) nacrt predviđa da bi Ugovor
mogle da potpišu i međunarodne organizacije, i to NATO, EU, OEBS (za čiji se pravni subjektivitet Rusija
odavno zalaže, ali koja još uvek ne bi mogla da potpiše ovaj Ugovor u sadašnjem obliku njenog pravnog
subjektiviteta), Organizacija Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (CSTO) i Zajednica nezavisnih država
(ZND). Ovo podrazumeva, bez svake sumnje, pokušaj ostvarenja ruske davnašnje želje da izjednači značaj
njenih sopstvenih integracionih projekata (CSTO, ZND) koji su zašli u izvesne probleme u vezi sa svrhom
svog postojanja i unutrašnjom koherentnošću između država članica. Naposletku, insistiranje na pravno
obavezujućim odlukama konferencije i vanredne konferencije je ono što Rusiju najviše interesuje. Ona vidi
dosadašnji sistem kao sistem političkih obaveza koji nedovoljno čvrsto garantuje principe bezbednosti,
što bi, pretpostavka je, pravna obaveza kvalitativno promenila.31
Inicijativa je skromnija od principa i mišljenja koje su do sada ruski zvaničnici predstavljali u javnosti.
Njenih 14 članova fokusiraju se na čvrsta pitanja bezbednosti, širenje NATO-a i sprečavanje unilateralizma
pojedinačnih država. Primetno je odsustvo pokušaja regulisanja etničkih konflikata na evroatlantskom
prostranstvu, nešto što je krasilo većinu nastupa ruskih zvaničnika do objavljivanja nacrta ove inicijative.
Ovo odsustvo se može dvojako tumačiti: ili je Rusija izgubila interes za pravno regulisanje etničkih i
teritorijalnih konflikata, šaljući time poruku da je za nju pitanje Abhazije i Južne Osetije rešeno (pa time i
Kosova), ili Rusija šalje poruku da za nju pitanja teritorijalnih i etničkih konflikata više ne spadaju u čvrsta
pitanja bezbednosti (hard security). Ukoliko je potonja interpretacija tačna, onda postojećiteritorijalni i
etnički konflikti (Nagorno Karabakh i Pridnestrovlje) i mogući teritorijalno-etnički konflikti (Krim u Ukrajini)
ne bi ušli u raspravu o pitanjima bezbednosti. Time već tri države (Azerbejdžan, Moldavija i donekle
Ukrajina) dobijaju nacrt Ugovora koji uopšte ne dotiče najznačajnije pitanje njihove bezbednosti.
Naposletku, pitanje je šta ova inicijativa donosi novo međunarodnoj bezbednosti izuzev pravno
obavezujućeg karaktera odluke konferencije i vanredne konferencije i stavljanja na istu ravan
međunarodnih organizacija na evroatlantskom prostranstvu. Kada se uporede sa stavovima Stalnog
saveta OEBS-a u Beču–koji je sličan forum za diskusiju–stavovi konferencije i vanredne konferencije se
ne bi suštinski razlikovali. Na kraju krajeva, većina od pet dokumenata na koje se inicijativa poziva, a
31) Govor predsednika Medvedeva na Univerzitetu u Helsinkiju i odgovori na pitanja publike, 20. april, 2009. godine, dostupan
na: http://eng.kremlin.ru/speeches/2009/04/20/1919_type82912type82914type84779_215323.shtml
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
107
posebno Povelja UN, već ima obavezujući karakter i nejasno je kako bi obavezujući karakter Ugovora ili
odluka tela u sklopu ove inicijative bio kvalitativno drugačiji od obaveza koje proističu iz tih dokumenata.
Krfski proces
Predsedavajuća OEBS-om, Grčka, organizovala je neformalni Ministarski savet na ostrvu Krfu, 27. i 28.
juna 2009. Ovaj događaj, prvi takve vrste, pružio je priliku Rusiji da dalje predstavi svoju inicijativu.
Neformalni samit lansirao je Krfski proces, koji bi trebalo da razradi ovu inicijativu. Međutim, Dora
Bakojanis, tadašnja ministarka spoljnih poslova Grčke, već je u uvodnom izlaganju rekla da učesnici
tek treba da se dogovore o cilju, sadržaju i okviru dijaloga, što je očito značilo da je ovaj proces bio u
vrlo početnoj fazi.32 Govoreći u predvečerje tog neformalnog saveta u Beču na godišnjoj konferenciji
OEBS-a, Osvrt na probleme u oblasti bezbednosti, 23. juna 2009. godine33 o atmosferi koja traži promenu
čvrstog sistema bezbednosti, ministar Lavrov istakao je da je posle raspada Hladnog rata nestao razlog za
podeljen evroatlantski prostor, koji se, po njegovom mišljenju, stvarao postepenim otkidanjem zalogaja
teritorije bivšeg Varšavskog pakta i približavanjem ruskim granicama. Lavrov je ponovio principe koje je
istakao predsednik Medvedev u Evijanu, s tim što je neke proširio. Prvom principu, koji se između ostalog
odnosio na savesno ispunjenje međunarodnih obaveza i poštovanje političke nezavisnosti država, Lavrov
je dodao nemešanje u unutrašnje poslove država i ponovo je posredno uporedio Kosovo sa Abhazijom i
Južnom Osetijom, više kako bi istakao nedoslednost Zapada, nego da traži reviziju postojećeg stanja. Na
kraju svog nastupa, Lavrov je bio jasan: ukoliko ova vizija saradnje na evroatlanskom prostoru u oblasti
bezbednosti ne bude realizovana, preti perspektiva punoj renacionalizaciji ili privatizaciji vojno-političke
bezbednosti, sa svim proističućim neželjenim posledicama.
Zapadni komentatori slažu se da je ova inicijativa pre svega uperena na zaustavljanje širenja NATO-a i
učvršćivanja ruske uloge u evropskim bezbednosnim pitanjima.34 Rusija nikada nije pristala da raspravu
o novoj inicijativi vodi isključivo u okviru OEBS-a.35 Štaviše, ruski predstavnici ovu temu pokreću i u
okviru Saveta Rusija–NATO, i u okviru bilateralnih kontakta i u okviru EU–Rusija samita. Ranija pozicija EU,
istaknuta 18. februara 2009. godine u Beču je da je OEBS mesto na kome EU želi da se o ovoj inicijativi
raspravlja.36 Češko Predsedništvo EU takođe je istaklo da su u današnjem sistemu bezbednosti sve tri
dimenzije OEBS-a podjednako važne. Potvrđujući posvećenost Helsinškom završnom aktu i Pariškoj
povelji, tadašnje EU predsedništvo istaklo je da će se u debati jačanje bezbednosti EU voditi sopstvenom
strategijom bezbednosti. Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Crna Gora, Makednonija, kao i Turska, Island,
Lihtenštajn, Ukrajina i Moldavija pridružile su se ovoj izjavi EU. Srbija nije! Ministarka spoljnih poslova
Grčke - predsedavajuće OEBS-om, istakla je tih dana da je potrebno žuriti polako i da bezbednost traži
političko-vojnu saradnju između država, vođenje zdravih ekonomija i zaštitu životne sredine kao i zaštitu
ljudskih prava i osnovnih sloboda.37
Jedna od pozitivnih posledica inicijative je nova tema i novi zamah za OEBS, koji se suočava sa sve većim
ćorsokakom u svom delovanju. Stavovi Rusije, pa i nekih drugih postsovjetskih država su da se OEBS
fokusirao na prostor istočno od Beča i da radi mahom na širenju zapadnih ideja, bez obzira na lokalne
prilike, vrednosti i nijanse. Zatim, do Ministarskog saveta u Atini 1–2. decembra 2009. godine, bilo je deset
neformalnih diskusija na nivou ambasadora u Beču, koje su se fokusirale na bezbednosne izazove iz sve tri
32) Sunday 28th June 2009 - Plenary Session Minister Bakoyannis Opening Remarks, dostupno na: http://www.osce.org/cio/
item_1_38493.html
33) Pun tekst govora na ruskom jeziku: Izazovi čvrstoj bezbednosti na evroatlantskom prostoru, uloga OEBS-a u stvaranju
pouzdanog i efikasnog bezbednosnog sistema. (вызовы жесткой безопасности в евро-атлантике роль обсе в создании
устойчивой и эффективной системыбезопасности).Dostupno na: http://www.mid.ru/brp_4.nsf/0/aded9c34ee795d2bc32575de003decd1
34) Vidi, na pimer,. Michael Emerson, The Struggle for a Civilised Wider European Order, Elements for European Security Strategy, CEPS Working Document No. 307/October 2008, dostupno na: http://shop.ceps.eu/BookDetail.php?item_id=1752
35) Dov Lynch, stariji savetnik generalnog sekretara OEBS-a, The EU – Russia Centre Review, dvanaesto izdanje, Russia, the OSCE
and European Security, November 2009, strana 6. dostupno na: http://www.eu-russiacentre.org/reviews
36) Češko predsedništvo EU, FSC-PC.DEL/8/09, 18. februara 2009. godine,
37) Uvodni govor predsedavajuće OEBS-om, njene ekselencije ministarke spoljnih poslova Grčke gđe Dore Bakojanis na zimskom zasedanju Parlamentarne skupštine OEBS-a, Beč 19. februar 2009. godine, CIO.GAL/25/09, 19 February 2009.
108
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
dimenzije.38 Budućnost inicijative nije jasna, ali se smatra da bi trebalo da se fokusira na otvorenu diskusiju
u okviru OEBS-a, da postoji u okviru sve tri dimenzije OEBS-a i da ne sme da preurani sa predviđanjem
rezultata. Rusija nije zadovoljna progresom. Na 595. sednici OEBS-ovog Foruma za bezbednost i saradnju,
18. novembra 2009. godine, države organizacije CSTO, podržale su rusku inicijativu.39
Tema Krfskog procesa i nove bezbednosne arhitekture u Evropi bila je dominantna na ministarskom
savetu OEBS-a 1–2. decembra u Atini. Nastup Rusije bio je obeležen već objavljenom inicijativom, koja je
bila dostavljena svim predsednicima i svim sekretarijatima međunarodnih organizacija koje su uključene
u raspravu o inicijativi svega nekoliko dana pre Ministarskog saveta. Samim tim, o ruskom nacrtu suštinski
se nije ni raspravljalo, koliko se raspravljalo o principima, s obzirom na to da su sve zapadne zemlje
odbijale razgovor o inicijativi dostavljenoj neposredno pre saveta.
Rusku poziciju izložio je ministar Lavrov.40 Tvrdeći da promene u OEBS-u kasne on je istakao potrebu
za balansom u radu OEBS-a. Lavrov se nije fokusirao toliko na sadržaj inicijative, koliko na potrebu za
njenim ozbiljnim razmatranjem u budućnosti. Iako je Lavrov podržao ostale dimenzije OEBS-a, dimenziju
ekonomije i životne sredine i ljudsku dimenziju, istakao je, naročito u vezi sa ovom poslednjom,
da se ona ne sme razvijati u vakuumu gde se ne uzimaju u obzir aktivnosti drugih međunarodnih
organizacija kao što su Savet za ljudska prava i Savet Evrope. On je istakao potrebu za pregovorima oko
bezbednosnih mera i mera za povećanje poverenja iz Bečkog dokumenta, potrebu za oživljavanjem
Ugovora o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi i potrebu za prevencijom i rešenjem konflikata,
transnacionalne pretnje, uključujući terorizam i organizovani kriminal i trgovinu drogom. U njegovom
govoru nije bilo mesta za energetiku. Pristup Rusije su u manjoj ili većoj meri ponovo podržale članice
Organizacija Ugovora o kolektivnoj bezbednosti.
Zajedničku poziciju EU iznelo je švedsko Predsedništvo. Ističući potrebu za sveobuhvatnom, nedeljivom
i uključujućom bezbednošću, kao i dosadašnji bezbednosni učinak širenja EU u Evropi, Predsedništvo je
istaklo da dijalog u okviru Krfskog procesa ima potencijal kada je zasnovan na dogovorenim principima
OEBS-a. EU je posvećena konstruktivnom radu sa svim državama kako bi se postigao suštinski i balansirani
cilj bez kompromisa u vezi sa osnovnim principima. EU je istakla potrebu za formulisanjem stvarnih pretnji
bezbednosti u Evropi i pet tema koje bi trebalo da daju stratešku orijentaciju za te stvarne pretnje: (1)
jačanje prevencije i rešenja konflikata; (2) jačanje odgovora na transnacionalne pretnje i izazove; (3) načini
za unapređenje ljudskih prava, fundamentalnih sloboda, demokratije i vladavine prava; (4) kontrola
naoružanja i mere bezbednosti i podizanja nivoa poverenja; (5) načini kako da se poprave nedostaci u
primeni postojećih OEBS-ovih obaveza u okviru sve tri dimenzije OEBS-a. U okviru ovih principa, EU je
istakla potrebu za radom na Ugovoru o konvencionalnim snagama u Evropi, postojećim teritorijalnim
i etničkim konfliktima u Moldaviji, Gruziji i Azerbejdžanu, podržala je suverenitet i teritorijalni integritet
Gruzije. Na posletku, EU je podržala autonomni rad Kancelarije za demokratske institucije i ljudska prava
(ODIHR) i predstavnika za slobodu medija. Srbija se pridružila izjavi EU.
Iako su sve države pozdravile Krfski proces i istakle njegovu važnost, one ga razumeju drugačije. Za Rusiju i
njoj najbliže pomenute države, ovaj proces bi trebalo da dovede do rešenja pitanja deficita i fragmentacije
bezbednosti,41 dok za zapadne države on ima šire značenje. Pre svega, zapadne države ovaj proces
doživljavaju kao ne previše hitan, tj. bez konkretnih rokova (open-ended).42 Osim toga, većina zemalja
ističe da je on usmeren na povećavanje poverenja između država, implicitno u kontekstu rusko-gruzijskog
38) Dov Lynch, Stariji savetnik generalnog sekretara OEBS-a, The EU – Russia Centre Review, dvanaesto izdanje, Russia, the OSCE
and European Security, November 2009, strana 12. dostupno na: http://www.eu-russiacentre.org/reviews
39) FSC.JOUR/601, Organization for Security and Co-operation in Europe 18 November 2009, dostupno na: http://www.osce.
org/fsc/documents.html
40) Govor g. Sergeja Lavrova, ministra spoljnih poslova Ruske Federacije na sedamnaestom sastanku Ministarskog saveta OEBSa, 1. decembra 2009. godine u Atini, MC.DEL/19/09, 1 December 2009, dostupan na: http://www.osce.org/conferences/mc_2009.
html?page=documents&session_id=542
41) Pogledati izjavu beloruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Martinova, MC.DEL/35/09, dostupno na: http://www.osce.
org/conferences/mc_2009.html?page=documents&session_id=543
42) Vidi izjave ministara spoljnih poslova Rumunije (MC.DEL/32/09) i Estonije (MC.DEL/44/09), dostupno na: http://www.osce.
org/conferences/mc_2009.html?page=documents&session_id=543
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
109
rata 2008. i ruske suspenzije Ugovora o konvencionalnim snagama u Evropi.43 Najveći broj zapadnih
zemalja je u vezi sa Krfskim procesom istakao sledeće: (1) OEBS je jedini tj. prirodni forum za raspravu
o ovoj inicijativi; (2) ljudska dimenzija bezbednosti ne sme biti zanemarena a promocija i poštovanje
ljudskih prava uključene su u sve rasprave o bezbednosti; (3) neodvojivi deo bezbednosti u Evropi je
prevencija i rešavanje teritorijalnih i etničkih konflikata; (4) celokupna diskusija o evropskoj bezbednosti
trebalo bi da se razvija kao dodatak postojećim helsinškim obavezama, a ne kao njihova alternativa; (5)
Ugovor o konvencionalnim snagama u Evropi trebalo bi ponovo da oživi (Ujedinjeno kraljevstvo je čak
izdvojilo Rusiju kao zemlju koja krši svoje obaveze iz tog Ugovora). Francuska,44 Nemačka45 i Finska46
imale su konkretne konstruktivne predloge kako da Krfski proces nastavi putem na kojem se nalazi.
Kanada je istakla da proces treba da teži širim horizontima i fokusira se na najvažnija bezbedonosna
pitanja uključujući nove transnacionalne pretnje i pretnje izvan OEBS regiona; SAD su istakle potrebu za
nastavljanjem napora kako bi se prilagodili novim izazovima i pretnjama evropske bezbednsoti kao i
pravo država da biraju svoje sopstvene saveze i bezbednsone strukture i potrebu da zemlja domaćin da
saglasnost za boravak stranih trupa na njenoj teritoriji, što je jasna insinuacija na situaciju u vezi sa ruskim
trupama u Moldaviji (Pridnestrovlju) i Gruziji (Abhazija i Južna Osetija).47 Ujedinjeno Kraljevstvo istaklo je
neširenje nuklearnog oružja kao temu evropske bezbednosti i napravilo je paralelu između toga da se
ono nikada nije osećalo bezbednije i činjenice da istinska percepcija u Rusiji, bilo da je tačna ili netačna,
govori o tome da postojeće evropske strukture ne zadovoljavaju ruske potrebe, ali i da mnoge druge
zemlje učesnice OEBS-a, npr. u Centralnoj ili Jugoistočnoj Evropi i na Kavkazu takođe osećaju jedan stepen
neizvesnosti u vezi sa svojom bezbednošću.48 Poljska je istakla da je neophodno fokusirati se na postojeće
bezbednosne mehanizme Evrope koji su već potvrdili svoju efikasnost, dok je Krfski proces odgovarajući okvir
za razgovor o novim idejama u vezi sa evropskom bezbednošću.49 Nekoliko država, uključujući i SAD, istakle
su energiju kao važan faktor evropske bezbednosti.
U ministarskoj deklaraciji o Krfskom procesu OEBS-a,50 istaknuto je da je Krfski proces već doveo do
unapređenja kvaliteta bezbednosti i doprineo revitalizaciji političkog dijaloga u OEBS-u od Vankuvera do
Vladivostoka. Ovaj proces bi trebalo da bude zasnovan na principima jednakosti, partnerstva, saradnje,
uključivosti i transparentnosti. Odluka br. 1/09 o nastavku i produbljivanju Krfskog procesa51 određuje
da će se budući dijalog fokusirati na: (1) postojeće OEBS-ove norme, principe i obaveze; (2) ulogu
OEBS-a u ranom upozoravanju, prevenciji i rešavanju konflikata, upravljanju krizama i rehabilitaciji posle
konflikata; (3) ulogu kontrole naoružanja i mere bezbednosti i povećanje poverenja; (4) transnacionalne
i multidimenzionalne pretnje i izazove; (5) ekonomska pitanja i izazove za životnu sredinu; (6) ljudska
prava i osnovne slobode, kao i demokratiju i vladavinu prava; (7) povećavanje efikasnosti OEBS-a; (8)
interakcija sa drugim organizacijama i institucijama na osnovu Platforme o kooperativnoj bezbednosti
iz 1999. godine i drugih pitanja koja bi države mogle da smatraju važnim. Prvi sledeći izveštaj o Krfskom
procesu očekuje se krajem juna meseca 2010. godine, kada će predsedavajući dostaviti na dalje
razmatranje predloge država učesnica OEBS-a u okviru Krfskog procesa nazajedničkom sastanku Stalnog
saveta OEBS-a i Foruma za bezbednost i saradnju.
Rezultati Ministarskog saveta u Atini za Rusiju su polovični. Iako je jasno da će Krfski proces biti nastavljen,
teme iz Odluke 1/09 idu mnogo dalje i od onoga što je Rusija nameravala i od onoga što ruski nacrt
novog ugovora predviđa. Isticanje široke lepeze problema od strane zapadnih država jasno govori o
43) Npr. izjava Rumijane Dželeve, ministarke spoljnih poslova Bugarske, (MC.DEL/15/09), dostupna na: http://www.osce.org/
conferences/mc_2009.html?page=documents&session_id=542
44) (MC.DEL/17/09) dostupno na: http://www.osce.org/conferences/mc_2009.html?page=documents&session_id=542
45) Izjava Werner Hoyer-a državnog ministra u saveznom ministarstvu spoljnih poslova, (MC.DEL/74/09), http://www.osce.org/
conferences/mc_2009.html?page=documents&session_id=543
46) (MC.DEL/38/09) http://www.osce.org/conferences/mc_2009.html?page=documents&session_id=543
47) (MC.DEL/61/09) http://www.osce.org/conferences/mc_2009.html?page=documents&session_id=542
48) (MC.DEL/45/09) http://www.osce.org/conferences/mc_2009.html?page=documents&session_id=543
49) Izjava državnog podsekretara u ministarstvo spoljnih poslova Poljske, Grazyna Bernatowity, (MC.DEL/31/09) dostupno na:
http://www.osce.org/conferences/mc_2009.html?page=documents&session_id=543
50) „Reconfirm-Review-Reinvigorate Security and Co-operation from
Vancouver to Vladivostok„ MC.DOC/1/09, 2 December 2009
51) MC.DEL/1/09, 2. decembar 2009. godine, dostupno na: http://www.osce.org/conferences/mc_2009.
html?page=documents&session_id=549
110
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
tome da nema govora o mogućnosti vraćanja na geopolitičku prirodu međunarodnih odnosa u Evroaziji.
Insistiranje na ljudskoj dimenziji bezbednosti i na novim izazovima, kao i na revitalizaciji Ugovora o
konvencionalnim snagama u Evropi, te čak i na energetskoj bezbednosti, izgleda više kao preuzimanje
inicijative od strane zapadnih zemalja da iskoriste Krfski proces za snažniju aktivnost OEBS-a, aktivniju
interakciju sa Rusijom nego na situaciju u kojoj se Rusiji izlazi u susret. Pitanje regulisanje konflikata koje je
bilo sadržano u drugom principu iz Evijana prešlo je u dnevni red zapadnih zemalja, dok u ruskom nacrtu
novog Ugovora nije našlo mesta. Naposletku, dok je niz država, uključujući i EU, švedsko Predsedništvo,
ponovo podržao teritorijalni integritet Gruzije, ministar Lavrov ni jednom rečju nije pomenuo Kosovo
iz čega se može zaključiti da pitanje Kosova ne predstavlja deo ruske inicijative za zaključenje novog
Ugovora o bezbednosti u Evropi. Istovremeno, odbijajući da o novom Ugovoru raspravlja samo u okviru
OEBS-a tj. u okviru Krfskog procesa, Rusija poručuje da su za nju ovaj proces i samo zaključivanje novog
Ugovora dva podudarna ali ipak odvojena procesa.52
Srbija i ruska inicijativa
Posle početnih simpatija odnosno zainteresovanosti za ovu inicijativu, Srbija je počela da vodi odmerenu
politiku. Pomenuta izjava predsednika Tadića distancirala je politiku Srbije u odnosu na ovu inicijativu –
barem dok se ista ne bude iskristalisala i dok Rusija sa ostalim državama transatlantske zajednice ne dođe
do kakvog-takvog zajedničkog stava.
Istovremeno, Srbija se pridružila, zajedno sa svojim susedima, uvodnoj53 i zaključnoj54 izjavi švedskog
Predsedništva EU na Ministarskom savetu u Atini, što je svakako korak napred u odnosu na prethodni
Ministarski savet u Helsinkiju, kada je Srbija ostala jedina država u regionu koja se nije pridružila završnoj
izjavi francuskog EU Predsedništva.55 Odmerenost krasi i izjavu ministra Jeremića na Ministarskom
savetu.56 Podržavajući Krfski proces, Jeremić je govorio o nekonzistentnosti promene osnovnih principa
i zajedničkih vrednosti na prostoru OEBS-a, u kontekstu unilateralnog proglašenja nezavisnosti Kosova
– ne pominjući izričito rusku inicijativu. Ističući potrebu za iskrenim dijalogom o pojačanju bezbednosti
on nije predlagao konkretne teme, kao drugi ministri, poručujući time da Srbija (izuzev pitanja Kosova)
podržava ono što je švedsko EU Predsedništvo reklo u izjavama kojima se Srbija pridružila.
Proces pregovaranja pre potpisivanja Helsinškog završnog akta bio je proces od oko 2400 sastanaka. Nije
teško pretpostaviti da je i ova inicijativa još uvek daleko od realizacije. Ruskoj strani se, međutim, žuri.
Ona ne želi da dalje živi u neizvesnosti oko pitanja sopstvene bezbednosti. Zbog toga traži saveznike u
pojedinačnim državama, a posebno državama koje ne streme članstvu u NATO, kao što je Srbija. Osim
toga, ruska poziciija od početka lobiranja za ovu ideju je bila da je ovakav ugovor nešto što je potrebno
zemljama koje ne pripadaju i ne žele da pripadaju ni jednom bloku. Naposletku, ruska pozicija i jeste
da države treba pojedinačno da razmišljaju i odlučuju o ovoj inicijativi, a ne kao pripadnice bilo kakvih
blokova. To je upravo ono što je teško zamislivo jer ni NATO zemlje niti članice EU ne mogu da privatizuju
jedno tako važno zajedničko pitanje kao što je bezbednost u Evropi, makar iz čisto normativnih razloga,
s obzirom na obavezujuće norme donete u okviru NATO i EU.
Međutim, ruski uticaj u Srbiji jača i dalje. On se ogleda kako u ruskoj podršci srpskoj politici u vezi sa
pitanjem statusa Kosova, tako i u deklarisanoj nameri da pomogne Srbiji da postane regionalni lider u
52) Dr. Vladimir Voronkov, The European Security Treaty After Corfu, str. 5 www.crep.ch/en/pdf/09-07-13+Voronkov+article_ENG.
pdf
53) Statement by H.E. Mr. Carl BILDT, Minister of Foreign Affairs, Sweden/EU, http://www.osce.org/conferences/mc_2009.
html?page=documents&session_id=542
54) Swedish Presidency of the European Union - EU Closing Statement, http://www.osce.org/conferences/mc_2009.
html?page=documents&session_id=545
55) Statement by The European Union at the Closing Session of the Sixteenth Meeting of the OSCE Ministerial Council,
MC.DEL/80/08, 5 December 2008, dostupno na: http://www.osce.org/conferences/mc_2008.html?page=documents&session_
id=343
56) Obraćanje sedamnaestom sastanku Ministarskog saveta Organizacije za bezbednost i saradnju u Evropi, Nj. e. Vuk Jeremić,
ministar spoljnih poslova Republike Srbije , Atina, 2. decembra 2009. godine, MC.DEL/54/09, http://www.osce.org/conferences/
mc_2009.html?page=documents&session_id=544
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
111
oblasti proizvodnje energije.57 Osim toga, ruska podrška srpskoj poziciji u Bosni u vezi sa butmirskim
procesom daje dodatan zamah ruskom uticaju na Zapadnom Balkanu. Ovaj uticaj se lako može pretvoriti
u politički kapital koji može da bude investiran u slučajevima kada ruska strana proceni da je ta investicija
njen vrhunski nacionalni interes. To do sada nije bio slučaj, ali se takav scenario ne može isključiti.
Srbija bi, usled svoje vojne neutralnosti, na prvi pogled, mogla da podrži ovu inicijativu. To bi svakako
doprinelo da se kreditni aranžmani sa Rusijom završe brže nego što je to sada slučaj. Podrška Srbije ovoj
inicijativi, bi, međutim, Srbiju stavila u položaj preko puta stola sa EU – a pored Rusije. Tu trenutno sede
još Belorusija, Jermenija, Kazahstan, Kirgistan, Uzbekistan i Tadžikistan. Uz svo poštovanje ovih država, ni
jedna od njih ne teži ulasku u EU niti ima šansu za to.
Postoji razlika u ruskom pristupu bezbednosti i načinu njenog unapređivanja i položaja Srbije i njenih
bezbednosnih izazova. Srbija, izuzev pitanja Kosova (i eventualno situacije u BiH) deli bezbedonosne
pretnje i izazove sa ostalim državama u regionu. Iako i za Srbiju i za Rusiju postoji zajednički problem
koji se ogleda u realnom ili zamišljenom unilateralizmu pojedinih država, drugi osnovni bezbednosni
problem Rusije – pitanje širenja NATO na Ukrajinu i Gruziju ima malo posledica za Srbiju,budući da je ona
okružena NATO zemljama. Samim tim, politika Srbije morala bi da uzme u obzir saradnju sa EU i NATOom, naročito imajući u vidu da Strategija odbrane Republike Srbije izričito govori o tome da Srbija ne
smatra neprijateljem nijednu državu niti savez.58 Osim toga, u srpskoj javnosti, odavno postoji rasprava
o tome treba li Srbiji NATO ili ne. Postoji stav da Srbija ne bi trebalo da se bavi izbacivanjem Rusije iz
Centralne Azije i sličnim akcijama NATO.59 Slična logika može se primeniti i na ovu inicijativu, s obzirom
na to da bi podrškom inicijativi Srbija podržavala u pretežnoj meri rusku bezbednost, po cenu trvenja sa
zemljama u čije društvo želi da uđe – EU zemljama.
Za razliku od prošlogodišnjeg ministarskog saveta OEBS-a u Helsinkiju, na ovogodišnjem u Atini 1-2
decembra 2009. Srbija se dva puta pridružila zajedničkom stavu EU koje je dalo švedsko predsedništvo.
Ovo pridruživanje je pravilan izbor srpskog rukovodstva i predstavlja korak u pravcu ispunjenja obaveze
Srbije iz člana 10. Ugovora o stabilizaciji i pridruživanju.
Zaključak
Odgovoran stav srpskog rukovodstva u vezi sa ovom inicijativom ima dalekosežne posledice. Sa jedne
strane, Srbija jasno poručuje skepticima u vezi sa proširenjem u Evropi da Srbija ne ulazi u rusku sferu
uticaja, ma kako dobri odnosi i visok nivo bilateralne saradnje bio između Srbije i Rusije. Sa druge strane,
Srbija daje primer odmerene politike evroskepticima u Srbiji, posebno onima koji zagovaraju približavanje
ili čak integraciju sa Rusijom i prebacuje na njih teret dokazivanja da je približavanje ili integracija sa
Rusijom nešto što je za Srbiju dobro. Naposletku, predsednik Tadić u jeku približavanja Srbije i Rusije i
stvaranju strateškog partnerstva (u energetici) povlači jasne granice. Rusija zna ili bi morala da zna da
Srbija nema opciju da vodi nezavisnu politiku i daje podršku ovakvoj inicijativi. Prema tome, uzimajući
u obzir težnju Srbije evropskim (što Rusija barem retorički podržava)60 i evroatlanskim integracijama
(Partnerstvo za mir), Rusija ne bi trebalo da shvati nedostatak srpske podrške kao nešto što je usmereno
protiv nje ili protiv dobre bilateralne saradnje između Rusije i Srbije. Bez obzira na to što Rusija ima niz
legitimnih žalbi na situaciju u međunarodnoj bezbednosti, Srbija nije ta zemlja koja joj može značajnije
pomoći u unapređivanju te situacije. Ona može samo da bude i verovatno će i biti konstruktivan bilateralni
i multilateralni partner, ali nikada ne izlazeći iz okvira prioriteta EU integracija.
57) U ovom kontekstu vidi izjavu ambasadora Ruske Federacije Aleksandra Konuzina, Rusi bi da grade nuklearku u Srbiji, 30.
novembar 2009. godine, dostupna na: http://www.b92.net/biz/komentari.php?nav_id=395464
58) Strategija odbrane Republike Srbije, Beograd, april 2009. dostupna na: http://www.mod.gov.rs/lat/dokumenta/strategije/
strategije.php
59) Boško Mijatović, NATO? (op-ed), dostupno na: http://www.politika.rs/pogledi/Bosko-Mijatovic/NATO.sr.html
60) Govor predsednika Medvedeva u Narodnoj skupštini Republike Srbije. (Выступление в Народной скупщине Сербии), 20.
oktobra 2009. godine, Dostupno na ruskom jeziku na: http://www.kremlin.ru/news/5783
112
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Govor ministra Jeremića u Atini kojim je podvukao ko-sponzorstvo Srbije nacrtu ministarske deklaracije
o 65-godišnjici završetka Drugog svetskog rata je dobar primer pamćenja prošlosti što je i za Rusiju i
za Srbiju važno. Uz dobru ekonomsku i kulturnu saradnju, to predstavlja pravu meru približavanja i
koordinacije između Srbije i Rusije.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
113
114
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Uloga Rusije u obezbeđivanju
održive energetske bezbednosti
regiona Jugoistočne Evrope
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
115
116
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Perspektive saradnje između Jugoistočne Evrope
i Rusije u obezbeđivanju dugoročne energetske
bezbednosti kontinenta
Dr Igor Tomberg1
2009. godina – godina krize – unela ja kardinalne promene u već, kako je to izgledalo, formiranu predstavu
o tržištu nafte i gasa koja se činila pozitivnom. Novogodišnji «gasni rat» između Rusije i Ukrajine potvrdio
je negativnu tradiciju jer je, još jedanput, demonstrirao slabost današnje konstrukcije energetskog
tržišta. Pobednika nije bilo, ali su zato gubitke pretrpeli svi – i isporučilac, i tranziter, i potrošači. Zaključci
i ocene konflikta, kao i njegove posledice, u osnovi su dijametralno suprotni, i to je izraženo u kasnijim
postupcima i izjavama učesnika na tržištu. Stvara se tisak da na gasnom frontu Rusija vodi rat «protiv svih».
Taj antagonizam ne predstavlja ništa novo, ali ako je ranije bilo moguće smatrati da je on «diskuzivnopozicioni», danas nezadovoljstvo zbog stavova i postupaka Moskve poprima nekakav histerični karakter.
Takav politički kontekst, kao i ceo niz događaja u poslednje vreme bezuslovno utiču na perspektive
energetske bezbednosti Evrope, posebno u uslovima kada se realnost svetskih tržišta nafte i gasa naglo
promenila.
Novi energetski poredak
Jedan od simptoma globalne krize u sferi energetike jeste činjenica da najveća iskušenja čekaju svetsku
energetiku tek posle njenog kraja. I danas se u Rusiji ponovo razmatraju ustaljeni stavovi, čak i strategije,
kako bi se mogle predvideti realije vremena posle krize i kako bi se obavile pripreme za nove paradigme
svetskog energetskog tržišta.
Počev od sedamdesetih godina prošlog veka celokupna strategija energetskog tržišta bila je zasnovana
na ideji stalnog porasta potrošnje. Međutim, sadašnja kriza demonstrirala je suprotnu tendenciju i to
ne samo u narednim godinama, već i u daljoj perspektivi za mnoga tržišta. Tržišta su se suočila sa brzim
i širokim smanjenjem tražnje goriva i energije, a pri tome, kako pokazuju analize, zaokret globalne
tendencije bio je pripreman odavno, a kriza, pošto se vremenski poklopila, postala je snažan katalizator
dubljih razloga za stvaranje novog stanja energetskog tržišta.
Treba priznati da politika razvijenih zemalja u oblasti štednje energenata i razvoja alternativnih izvora
energije postepeno počinje da daje rezultate. Smanjenje udela proizvodnja koje zahtevaju veliki utrošak
energije u strukturi privrede, stalno povećanje standarda energetske efikasnosti uz trajnu ekonomsku
stagnaciju već dovodi do smanjenja čak apsolutnih obima tražnje. Važno je da se u zemljama Organizacije
za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) novi standardi u vezi sa energetskim kapacitetima uvode na nivou
normativa. A normativi i dalje važe čak i kada su cene energetskih resursa najniže, kada o konkurentnosti
alternativnih izvora energije ne treba ni govoriti. Kao rezultat dobijamo smanjenje utroška energije u
privredi, a u doglednoj perspektivi i smanjenje tempa rasta (ili čak apsolutnih) obima tražnje energenata
u zemljama OECD. Na taj način čak delimično ispunjenje zadataka postavljenih u okviru energetskog
plana Baraka Obame i evropskog programa «20-20-20», dovešće do stagnacije tražnje nafte i gasa u SAD
i Evropi već u srednjoročnoj perspektivi.
1) Dr Igor Tomberg je Stariji savetnik – istraživač pri Centru za istraživanje energetike, Instituta svetske ekonomije i međunarodnih
odnosa Ruske akademije nauka i profesor na Moskovskom državnom institutu za međunarodne odnose (MGIMO).
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
117
Ako se tome doda koncepcija bezbednosti isporuka koja preovladava u razvijenim zemljama, težnja
ka diverzifikaciji izvora uvoza, kao i podržavanje povećanja sopstvene eksploatacije, praktično će se
neizbežno ispostaviti da su obimi uvoza nafte i gasa u razvijene zemlje znatno niži nego što se prognoziralo
poslednjih godina.
U Gazpromu se oseća napetost
Početkom ove godine smanjenje tražnje na glavnim tržištima osetio je u potpunosti ruski gasni
monopolista Gazprom. Pokazatelji kompanije su minus 20,8 odsto u eksploataciji za četiri meseca
i dvostruko smanjenje izvoza. Osnovni razlog za neuspeh je smanjenje tražnje kako unutar zemlje (za
3,7% u februaru), tako i mnogo ozbiljnije – daleko van njenih granica. I bez obzira na to što prognoze
Gazproma pretpostavljaju smanjenje isporuka Evropi za svega 5% godišnje, podaci iz prvih meseci, kao
ni statistika rasta tražnje gasa u Evropi, ne predstavljaju osnovu za takav optimizam.
Ako se uz to uzme u obzir prognozirani pad cena gasa sa prosečnog nivoa od oko 400 dolara za hiljadu
kubnih metara prošle godine na 210 do 230 dolara sredinom ove godine, finansijske perspektive ruskog
monopola na gas nisu vedre. Zanično planirani obim smanjenja zarade Gazproma od izvoza u Evropu
iznosi za sada oko dvadeset devet milijardi dolara.
Ali, pri tome paradoksalno je jačanje uzajamne zavisnosti Evrope i Rusije u isporukama gasa. Sredinom
avgusta ove godine Međunarodna energetska agencija (MEA) objavila je sveže podatke o potrošnji gasa
u EU za maj. Tražnja goriva se smanjuje, konstatuje MEA: ako je u prvom kvartalu pad u odnosu na nivo
iz 2008. godine iznosio 5%, prema rezultatima za period januar-maj iznosi već minus 8,5 odsto (samo u
maju tražnja je smanjena za 14% dо 31,3 milijarde kubnih metara). U isto vreme pad tražnje pomogao je
Gazpromu da obnovi udeo na evropskom tržištu: u I kvartalu on je iznosio svega 16% (dok je godinu dana
ranije bio 23%), a u maju već 32%, kako se vidi iz podataka MEA.
U Gazpromu su uvereni u to da se ne događa ništa što je posebno dramatično – kompanija će povećati
izvoz u drugom polugodištu: u Evropi će popunjavati rezerve gasa u rezervoarima i setiće se glavnog
principa iz njihovih ugovora sa Gazpromom – «uzmi ili plaćaj». Ali, ipak će se, prema godišnjim rezultatima,
izvoz smanjiti u poređenju sa 2008. godinom za 10,5 % dо 142,3 milijarde kubnih metara za Evropu i
Tursku, kako glase zvanične prognoze Gazproma.
Gazprom istiskuju iz Evrope
U poslednje vreme odvijaju se promene u geografskoj strukturi evropskog uvoza gasa koje nisu povoljne
za ruske izvoznike gasa. U januaru su nedostaci u isporukama ruskog goriva kompenzovani povećanjem
uvoza iz Norveške, Alžira i Libije. Obimi dodatnih isporuka konkurenata nisu bili naročito veliki: prekid
ukrajinskog tranzita evropski uvoznici dočekali su sa rezervoarima napunjenim «do vrha». Ipak, sama ta
činjenica prihvaćena je u Briselu sa oduševljenjem, kao rezultat politike diverzifikacije, a za Gazprom čak
i privremeno smanjenje udela na tržištu teško da je u sadašnjim uslovima poželjno.
Jedan od vodećih eksperata ruske gasne privrede, zamenik portparola Državne dume i predsednik
Ruskog gasnog društva, Valerij Jazev, smatra da se danas «odvija kontinuirani rad na istiskivanju Rusije i
Gazproma iz Evrope». Ova izjava data je na konferenciji za štampu 21. aprila ove godine.
Zvaničnici Evropske unije zaista iskazuju bojazan od politizovanog ruskog monopoliste, ali očigledni su i
objektivni procesi kriznog perioda koji potkrepljuju težnju Evropljana da diverzifikuju izvore snabdevanja
zbog veće energetske bezbednosti u izjavama Brisela.
Uopšte, tema energetske bezbednosti, prema tome koliko se često pominje i koliko intezivno se o njoj
diskutuje u Evropi, može, verovatno, da konkuriše temi globalne finansijske krize i njenih posledica. Kada
se uzme u obzir ukupna situacija u ekonomiji – smanjenje tražnje goriva i pad njegove cene, tako velika
118
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
pažnja izaziva nedoumice. Sasvim je očigledno da Brisel rešava dvostruki zadatak: da odvuče pažnju sa
realnih problema u vezi sa krizom i ne uvek uspešnih pokušaja da se ona prevaziđe, a da pri tome postavi
temelje za budućnost, kada tražnja i cene energenata počnu da se povećavaju i pozicije isporučilaca
(uključujući i Rusiju) budu objektivno jače.
Politički projekti gasovoda na jugu Evrope
Rastuće protivurečnosti između Rusije i zemalja potrošača njenog goriva primetne su ne samo u sferi
političke ili pravne «nadgradnje», već i u konkretnim projektima organizacije snabdevanja gasom. Pitanja
u vezi sa polaganjem gasovoda, uslovima tranzita goriva po svom značaju već su praktično prevazišla
ranije uobičajene probleme u vezi sa smanjenjem naoružanja ili postavljanjem raketa. Nova geopolitička
„igra cevovoda“ privlači sve više učesnika, nudi sve više projekata i, koliko god da je paradoksalno, često
stavlja u drugi plan i devalvira jedinstveni objektivni cilj – energetsko obezbeđenje ekonomskog razvoja.
Ovakav zaključak je očigledan ako se analizira ponašanje učesnika. Evropljani u svom već skoro
manijakalnom insistiranju na diverzifikaciji izvora isporuka pokušavaju da nametnu Gazpromu svoja
pravila igre, a ta pravila su za Gazprom očigledno neinteresantna i diskriminaciona. Očigledni su pokušaji
da se istisne ruski isporučilac koji obezbeđuje jednu četvrtinu uvoza. I gde je tu energetska bezbednost?
Projekat gasovoda Nabuko obično se predstavlja kao ozbiljna pretnja ruskom izvozu gasa. Pretpostavlja
se da će njime u Evropu preko Male Azije poteći iranski i turkmenski gas. Evropska unija ima nameru
da na taj način smanji energetsku zavisnost od Rusije. Prema mišljenju nezavisnih eksperata, Južni tok i
Nabuko nisu samo konkurenti, već se međusobno isključuju zato što će potrebe za gasom u zemljama
Evropske unije u perspektivi, kako je već bilo navedeno, biti znatno manje od obima isporuka koje su u
ponudi.
Zvanični stav ruskih vlasti je da dva projekta gasovoda na jugu Evrope nisu konkurenti.. «Što više
mogućnosti bude za isporuku gasa potrošačima, to bolje» – izjavio je potpredsednik Vlade Igor Sečin,
koji je nadležan za kompleks energetike i goriva. To mišljenje poklapa se sa stavom evropskih zemalja
koje su spremne da podrže oba projekta. U isto vreme trka koja se u poslednje vreme zaoštrila – koji će
od projekata biti pušten brže – ne samo da ne odgovara tako uzdržanom stavu, već i šteti normalnom
procesu priprema tačnih ekonomskih proračuna efikasnosti i konkurentnosti.
Razgovori o tome kako su ti projekti jedan drugome konkurencija i da je zato neophodno po svaku cenu
preteći Južni tok apsolutno su neumesni zato što se za Gazprom u vezi sa aktiviranjem gasovoda Nabuko
ne događa ništa strašno. Druga stvar je da je za Gazprom taktički važno da nastavi sa pritiskom na ključne
zemlje u vezi sa realizacijom Južnog toka. U tom slučaju on može da stekne odmah nekoliko prednosti
– sa jedne strane da ubrza samu izgradnju, a sa druge, koliko god to bilo paradoksalno, da se izbori za
učestvovanje u projektu Nabuko pod uslovima koji su za sam Gazprom povoljni. Pošto dobije pristup
do Nabuka, Gazprom će samo pojačati svoje prisustvo u istom Kaspijskom regionu Centralne Azije, i na
evropskom tržištu (o čemu će kasnije biti reči).
Pretpostavlja se da će gasovod Južni tok proći po dnu Crnog mora iz Novorosijska do bugarske luke
Varna. Dalje će dve njegove grane proći preko Balkanskog poluostrva u Italiju i Austriju mada njihove
tačne trase za sada nisu utvrđene. Prema planovima, projekat treba da počne sa radom 2013. godine.
Propusna moć gasovoda treba da iznosi šezdeset tri milijarde kubnih metara gasa godišnje. Ukupni obim
investicije u projekat procenjuje se na dvadeset pet milijardi evra.
Memorandum o uzajamnom razumevanju u vezi sa realizacijom projekta između italijanske kompanije
ENI i Gazproma potpisan je 23. juna 2007. godine u Rimu. Zatim se 8. januara 2008. godine projektu Južni
tok priključila Bugarska, 21. januara Vlada Srbije i Gazprom potpisali su paket sporazuma koji sadrži učešće
Srbije u projektu. Rusija i Mađarska potpisale su sporazum o saradnji pri realizaciji projekta 28. februara.
Najzad, 29. aprila projektu se priključila Grčka. Danas se u fazi usaglašavanja nalazi nacrt odgovarajućeg
sporazuma sa Slovenijom, a u planu je potpisivanje međuvladinog sporazuma sa Austrijom.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
119
Može da se dogodi da se projektu priključe druge zemlje, ali njihovo učešće ticaće se samo mreže
gasovoda na kopnu. Onaj deo koji će proći po dnu Crnog mora pripadaće Gazpromu i italijanskom ENI u
jednakim udelima – 50 odsto prema 50 odsto.
Projekat Nabuko pretpostavlja transport prirodnog gasa u evropske zemlje, tako što će obići Rusiju –
preko Azerbejdžana, Gruzije, Turske, Bugarske, Mađarske, Rumunije i Austrije. Pri tome on treba da bude
nastavak već postojećeg gasovoda Baku – Tbilisi – Erzurum. Početak izgradnje novog gasovoda planira
se u 2010. godini, a početak isporuka gasa tim gasovodom planira se od 2014. godine. Njegov kapacitet
je trideset jedna milijarda kubnih metara, a vrednost izgradnje je osam milijardi evra.
Dva događaja iz jula i avgusta 2009. godine još su više zaoštrila političku borbu oko konkurentskih
projekata snabdevanja juga Evrope – evropskog Nabuka i rusko-italijanskog Južnog toka.
U Ankari je 13. jula potpisan međuvladin sporazum u vezi sa projektom Nabuko. Potpisali su ga premijeri
Turske, Austrije i Mađarske i ministri energetike Bugarske i Rumunije.
Indikativno je da su u ceremoniji potpisivanja sporazuma uzeli učešće samo predstavnici zemalja
koje će biti tranzitne, ali ne i isporučioci. Uzbekistan, Kazahstan, Turkmenija, tim pre Iran, nisu preuzeli
nikakve formalne obaveze u vezi sa punjenjem gasovoda Nabuko. Osim toga, krajem juna Gazprom je sa
Državnom naftnom kompanijom Azerbejdžana potpisao sporazum o kupovini azerbejdžanskog gasa u
perspektivi. Posle toga Baku objektivno ne može da se smatra ozbiljnim učesnikom projekta. Upravo gas
sa azerbejdžanskog nalazišta Šah-Deniz trebalo je da postane izvor punjenja prve faze gasovoda Nabuko
(deset milijardi kubnih metara).
U poslednje vreme govori se o Turkmenistanu kao glavnom potencijalnom isporučiocu. Turkmenistan je
sumnjivo iskoristio eksploziju koja se svojevremeno dogodila na gasovodu i sada već govori o ponovnom
razmatranju svoje politike u vezi sa gasom. Predsednik Gurbanguli Berdimuhamedov podržao je projekat
Evropske unije – gasovod Nabuko – koji će omogućiti stvaranje novih trasa za isporuku gasa. «Pitanje
suverenog prava izbora trase isporuka energenata direktno je povezano sa formiranjem njihovih cena»,
izjavio je Berdimuhamedov. To u prevodu znači da je Ašhabad spreman da gas proda onome ko više plati.
Iako Gazprom ne želi da kupuje gas po ceni koja odgovara turkmenistanskoj strani, Ašhabad je rešen
da razmotri sheme i uslove isporuka svojih energenata na Zapad, uključujući Gazprom. Mogući pravci
isporuka su Evropa preko gasovoda Nabuko, Kina i Iran.
Teško da će Moskva dozvoliti Ašhabadu da učestvuje u puštanju gasovoda Nabuko u rad, a Turkmenistan
za sada nema kud sa svojim gasom. Malo povećanje isporuka Iranu neće rešiti problem, a ono je
ograničeno diskusijama povodom cene, iako su se avgusta ove godine strane dogovorile o izgradnji
dodatnih kapaciteta gasovoda i povećanju obima kupovine turkmenistanskog gasa od strane Irana sa
osam milijardi na dvadeset milijardi kubnih metara godišnje. Brzo puštanje u rad gasovoda prema Kini
teško da je moguće zbog finansijskih i resursnih normi, kao i zbog nepostojanja formule cene. Ovakva
situacija trajaće minimum dve-tri godine. Formalno, planira se da cev proradi sledeće godine, ali za protok
značajnih obima ona neće biti spremna pre 2012, 2013. godine.
U realnosti, pretnje Turkmenije da će promeniti svoju politiku u vezi sa gasom ili da će pokušati da
„odigra na evropsku kartu“ Kremlj naročito ne uzbuđuju. Kao prvo, zbog toga što ideja da se Nabuko
obezbedi resursom za račun turkmenistanskog gasa u principu ne može da se realizuje u sledećih deset
godina. Za početak izgradnje gasovoda prvo treba da se odredi pravni status Kaspijskog mora i njegovog
dna – a to već mnogo godina ne uspevaju da urade države koje imaju izlaz na Kaspijsko more (Rusija,
Iran, Azerbejdžan, Kazahstan i Turkmenija). Pokušaj da se gasovod postavi po dnu Kaspijskog mora
ignorišući interese ostalih zemalja u potpunosti može da izazove naglu reakciju – posebno Irana, koji
ne isključuje upotrebu sile na slične pokušaje. Moskva, takođe, zbog jačanja svog uticaja na Kaspijskom
moru, ne isključuje čak ni mogućnost upotrebe sile. Kako se navodi u Strategiji nacionalne bezbednosti
Ruske Federacije do 2020. godine borba za resurse na Kaspijskom moru u potpunosti može da izazove
„poremećaje odnosa snaga koji postoji u blizini granica Ruske Federacije». U toj situaciji, kako je rečeno u
strategiji, Rusija mora da ojača svoje vojno prisustvo u regionu. Rusija i Iran zbog toga mogu jednostavno
da blokiraju proces određivanja pravnog statusa Kaspijskog mora. U poslednje vreme poklapanje interesa
120
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Moskve i Teherana dobija i praktičnu potporu: početkom avgusta oni su prvi put na Kaspijskom moru
održali zajedničku vojnu vežbu uz učešće oko 30 brodova.
Dalje, u Turkmenistanu ne postoji infrastruktura za transport energenata sa zapadnih nalazišta do obala
Kaspijskog mora. Pokušaji turkmenistanskog rukovodstva da je izgradi za ruski novac nisu urodili plodom.
I najzad, evropsko poslovno društvo nije spremno za velika ulaganja u Turkmenistanu zato što ne veruje
u bajkovite rezerve gasa u toj zemlji.
Drugi važan događaj koji je imao uticaj na raspored snaga u gasnoj konfrontaciji kod južnih granica Evrope
bila je poseta predsednika Vlade Rusije, Vladimira Putina i novi sporazumi sa Turskom u sferi energetike.
Prema tim sporazumima Gazprom dobija dozvolu za vršenje seizmičkih i ekoloških istraživanja u isključivoj
ekonomskoj zoni Turske, a takođe i preliminarnu saglasnost za izgradnju gasovoda Južni tok. Podrška
Turske omogućava da se značajno ojačaju pozicije Južnog toka. U isto vreme, izgradnja cevovoda kroz
turske vode omogućava da se odabere trasa između Rumunije i Bugarske, koja se u poslednje vreme nije
naročito pozitivno izjašnjavala o ruskim projektima.
U isto vreme, ni sudbina projekta Južni tok, kome su ruski predstavnici privrženi, i to podvlače svuda gde
je to moguće, za sada nije sasvim očigledna.
Prema preliminarnim proračunima, vrednost izgradnje gasovoda Nabuko iznosiće osam milijardi evra, a
Južnog toka je, ako se računa varijanta kapaciteta od šezdeset tri milijarde kubnih metara, dvadeset pet
milijardi evra.. Uz to, posle posete Vladimira Putina Ankari, Turska je počela da se pogađa oko celog niza
ustupaka u svoju korist, koji će, u slučaju da ih Rusija prihvati, dovesti do poskupljenja Južnog toka.
U uslovima kada padaju i cene i tražnja, zarada kompanije od izvoza u 2009. godini prema prognozama
Ministarstva finansija, Ministarstva ekonomije i samog Gazproma može da se smanji u poređenju sa 2008.
godinom za najmanje dvadeset devet milijardi američkih dolara. Pri tome, čisti dug koncerna, prema
procenama, sada je veći od četrdeset sedam milijardi dolara. Osim toga, gasovodni program koncerna ne
odgovara smanjenju tražnje gasa, kao ni smanjenju njegove eksploatacije u Rusiji. Ukupni izvoz ruskog
gasa u zemlje koje su daleko od njenih granica iznosio je 2008. godine 158,4 milijarde kubnih metara,
pri čemu je neiskorišćeni kapacitet u cevima premašio trideset sedam milijardi kubnih metara, ili 19%
nominalne propusne moći. Podsetićemo da su u prvom kvartalu 2009. godine isporuke Evropi smanjene
za 50%, a zvanično planirani obim smanjenja evropske zarade iznosi oko dvadeset devet milijardi dolara.
To znači da najbliže perspektive infrastrukturnih ambicija monopoliste nisu blistave.
Slabljenje političke podrške Južnog toka u Evropskoj uniji zajedno sa finansijskim teškoćama Gazproma
može ozbiljno da zakoči realizaciju ovog projekta. Zato nije slučajno što je na samitu o gasu u Sofiji
ministar energetike Ruske Federacije Sergej Šmatko u svom govoru pomerio puštanje projekta u rad za
2015. godinu.
U međuvremenu Gazprom je obnovio razmatranje projekta «Plavi tok 2» –proširenje kapaciteta
postojećeg cevovoda sa ciljem realizacije na tržištima Izraela, Libana i celog tog regiona. Ne sme se
isključiti mogućnost da se radi o nastojanju da se razmotre i druge varijante stabilnog snabdevanja
gasom Južne Evrope. Ipak, realnost svetske ekonomske krize može da unese korekcije i u, reklo bi se,
najčvršće političke projekte koji su najosmišljeniji.
Ni ideja priključenja Ruske Federacije tom istom gasovodu Nabuko ne predstavlja izuzetak. Tim pre što su
se pozivi Gazpromu da uzme učešće u tom projektu kao isporučilac više puta ponavljali. Premijer Turske,
Redžep Tajip Erdogan, u svom govoru na ceremoniji potpisivanja sporazuma u Ankari izrazio je nadu da
će Rusija, kao i Iran, učestvovati u realizaciji gasovoda Nabuko: «Mi se zalažemo za to da se Iran priključi
projektu kada se steknu uslovi, a takođe se nadamo i učešću Rusije u njemu. Čak je i gore pomenuti
Ričard Morningstar izrekao slatkorečivo priznanje: „Mi želimo da Rusija učestvuje u projektu kao partner,
i možemo da joj damo ponudu o isporuci gasa u okviru gasovoda Nabuko“.
Jedan od mogućih scenarija razvoja događaja je spajanje svih hipotetičkih južnih gasovoda u jedinstveni
projekat pod uslovnim nazivom «Južni koridor». I bez obzira na to što sve strane sada očigledno insistiraju
na zaštiti sopstvenih predloga, nema smisla potpuno isključiti i takvu varijantu.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
121
Teoretska perspektiva da se Nabuko može puniti ruskim gasom uvek je sadržala mogućnosti fine
političke igre, interesantnih poteza i promena, a moguće je, i materijalnu dobit. Analizirajući perspektive
širenja gasovoda Plavi tok nevoljno privlači pažnju njegovo presecanje sa trasom gasovoda Nabuko kod
Ankare. Mogućnost manevrisanja obimima povećava se i zarad nastavka Plavog toka ka jugu, prema
Siriji i Izraelu, na primer. Presecanja sa evropskim gasovodom mogla bi da budu odlučujući argument u
konkurenciji Gazproma za izvoz azerbejdžanskog gasa. Moglo bi se računati na podršku Evropljana i u
složenim pregovorima sa Turskom u vezi sa uslovima tranzita (a ne preprodaje) ruskog gasa.
U toj varijanti postoji i potencijalna mogućnost „otsecanja“ Irana od evropskog tržišta radi zamene
iranskog gasa za ruski (ili za gas iz srednje Azije). Važan geopolitički zadatak Gazproma uvek je bio da
usmeri gorivo potencijalnog konkurenta na Istok. Moskva nije slučajno uvek pružala podršku ne samo
projektu „Mir“ gasovodu Iran – Pakistan – Indija, već je spremna da učestvuje u tako egzotičnom početku
kao što je transavganistanski gasovod, koji će u perspektivi turkmenistanski gas odvesti u pravcu istoka.
Poseta Vladimira Putina Ankari demonstrirala je pojavu određene fleksibilnosti u politici Moskve. Kao
dodatni bonus za dozvolu izgradnje Južnog toka Turska je od Rusije dobila principijelnu saglasnost
da razmotri mogućnost uticaja na realizaciju projekta naftovoda Samsun–Džejhan. Turska je više puta
pozivala Rusiju da učestvuje u tom projektu, koji treba da spoji crnomorsku luku Samsun i sredozemnu
luku Džejhan i da omogući transport nafte trasom koja obilazi Bosfor i Dardanele na Crnom moru.
Operatori projekta su turski holding Calik Energy i italijanska kompanija Eni. Pri tome odluka Rusije o
mogućem učešću u ovom projektu nimalo neće smanjiti interesovanje ruskih kompanija za realizaciju
projekta „Burgas-Aleksandropolis“ za isporuku ruske nafte u Evropu. Na taj način Rusija, isto kao i Turska,
može da postane učesnik u dva faktički konkurentska projekta – moguća korist pobedila je političke
preference.
Uz pitanje «pouzdanosti isporuka»
Evropska unija iznosi svoju ideju o diverzifikaciji isporuka skoro isključivo kao sredstvo za povećanje
energetske bezbednosti, pošto Rusija, navodno, nije pouzdani isporučilac i prevelika zavisnost Evrope
od Moskve ugrožava tu bezbednost. U «prizemnijoj» varijanti tu misao često prate sumnje evropskih
analitičara u sposobnost Rusije da obezbedi gorivo za rastuće potrebe privrede Evropske unije.
Istina, tokom poslednje godine ova misao očigledno se ne iznosi više tako glasno. Pre svega, primećuje
se smanjenje utroška energenata u Evropi zbog krize, i to smanjenje, kao što je već rečeno, uticalo je
na izvozne isporuke Gazproma. To je koštalo kompaniju ne samo smanjenja eksploatacije za skoro 20
procenata, već i smanjenja prodaje u Centralnoj Aziji i kod ruskih «nezavisnih» proizvođača gasa.
Ali postoje i dalje perspektive koje takođe za ruske isporučioce gasa ne obećavaju povećanje tražnje u
Evropi. Prognoze potrošnje gasa u toj zoni stalno se smanjuju. U poslednjoj deceniji procene tražnje za
2020. bile su smanjene za sto osamdeset milijardi kubnih metara, i za sto trideset pet milijardi kubnih
metara smanjili su se prognozirani obimi uvoza. Osnovni razlog je nova energetska politika zemalja
Evropske unije, usmerena ka manjem utrošku energije u privredi i ka razvoju alternativnih izvora energije.
I mada mnogi u Evropi evropske planove u tim oblastima ocenjuju kao ne sasvim realne, maglovitost
perspektiva postaje već realna, a ne mitska pretnja za energetsku bezbednost. Ako se uzme u obzir dužina
investicionog ciklusa u energetici i potreba da se blagovremeno izgradi transportna infrastruktura, odluke
je neophodno donositi danas, u uslovima ozbiljnih budžetskih ograničenja i krajnje visoke nedefinisanosti
spoljnih uslova.
Nedefinisanost u procenama tražnje i odsustvo želje da se razmotre pitanja obezbeđenja „bezbednosti
isporučioca“ u Moskvi izazivaju nezadovoljstvo, i to nije slučajno. „Nova energetska strategija EU“, koja je
objavljena novembra 2008. godine i koja pretpostavlja smanjenje specifične tražnje energetskih resursa
za 20 % i odgovarajući pad izvoza gasa, u Moskvi je naišla na veoma jasnu reakciju: „Evropa mora da
odluči da li joj je potreban gas koji se kroz cevovod isporučuje u obimima koji su ponuđeni, ili joj on nije
potreban. Ako joj nije potreban, mi nećemo graditi cevovod, već fabrike za prevođenje gasa u tečno
122
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
stanje i slaćemo ga na svetska tržišta“ – izjavio je Vladimir Putin posle pregovora sa premijerom Finske M.
Vanhanenom i time je započeo još jednu u nizu diskusija o izboru modela razvoja izvoza gasa.
Zbog toga je u savremenim uslovima realno postaviti pitanje ne o tome da li će Rusija uspeti da popuni
postojeće gasovode i one koji se planiraju, već o tome da li Evropa po obimu predstavlja dovoljno i
pouzdano tržište za ruski gas i kolike su garancije za ogromne gubitke koji se od Rusije zahtevaju za
obezbeđenje snabdevanja EU gasom?
Zaključak
Stabilnost tranzita ruskog gasa kroz teritoriju Ukrajine nastavlja da izaziva sumnje kod evropskih
potrošača, pa čak i kod isporučioca – Gazproma. U zoni najvećeg rizika, kao i prošle zime, nalaze se zemlje
Jugoistočne Evrope, koje praktično nemaju izvore isporuke gasa koji predstavljaju alternativu tranzitnom
toku kroz ukrajinsku teritoriju. Faktički, svi napori Moskve da organizuje trase za isporuku goriva u pravcu
juga Evrope, koje su alternativne ukrajinskim, usmereni su ka maksimalnom isključenju tranzitnih rizika
i garantovanom obezbeđenju energetske bezbednosti potrošača. Prevelika, često do nivoa histerije,
politizacija tih uglavnom tehničkih i finansijskih problema izaziva nervozu i nerazumevanje u Rusiji i ima
negativan uticaj na stabilnost tržišta i cena.
U današnje vreme zbog pada proizvodnje usled krize mi imamo „tržište prodavca“, a posledica toga su
pokušaji pritiska na Rusiju koja je prodavac nafte i naftnih derivata. Ali, ta situacija je privremena: neizbežni
izlaz iz krize i zatim neminovno povećanje tražnje i cena promeniće situaciju do njene suprotnosti. Evropa
nije jedino tržište i potpuno je moguće da kriza otvara mogućnost i čak diktira potrebu da se prekine
monopsonija u izvozu nafte i gasa kako za račun osvajanja novih tržišta, tako i za račun razvoja grane
proizvodnje LNG. U čitavom nizu slučajeva iza nadobudnih izjava potencijalnih budućih isporučilaca –
Turkmenistana, Azerbejdžana, Irana i drugih, kao i njihovih apologeta iz grupe evropskih potrošača ne
stoje ni realne rezerve, niti mogućnosti njihove eksploatacije i transporta u bliskoj budućnosti.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
123
124
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Nulta opcija u virtuelnoj trci gasovoda: Rusija i EU bi trebalo
da smanje ambicije u oblasti energetike
Dr Pavel K. Baev1
Uvod
U proleće i leto 2009. godine bili smo svedoci spektakularnog, povremeno čak grotesknog, takmičenja
između Rusije i EU u obezbeđivanju novih tokova gasa u Jugoistočnoj Evropi. Konferencije u Sofiji i Pragu,
sponzorisane od strane EU, podudarile su se sa skupom u Sočiju, koji je sazvao premijer Vladimir Putin, kao
i sa bilateralnim razgovorima u Moskvi i Bakuu, koje su vodili predsednici Dmitri Medvedev, Ilham Alijev
i Gurbangulu Berdimuhamedov2. Generalni direktor Gazproma, Aleksej Miler, samouvereno je tvrdio na
godišnjoj skupštini održanoj krajem juna da će gasovod Južni tok činiti 35% ruskog izvoza gasa u Evropu
2015. Godine. Nekoliko nedelja kasnije, uz veliku pompu, u Ankari je potpisan međuvladin sporazum o
gasovodu Nabuko, posle čega je u avgustu usledio rusko-turski energetski sporazum.3
Zvanično, Evropska unija nema ništa protiv uključivanja gasovoda Južni tok u svoju viziju «južnog
koridora», a Rusija je izjavila da je ravnodušna prema projektu Nabuko. Putin je dao samo jedan mali
savet: «Pre nego što se ulože milijarde dolara u cev koja će biti zakopana u zemlju, trebalo bi videti gde
će ići gas koji će prolaziti kroz tu cev.»4 Kako stvari stoje sada, sredinom 2009. godine, čini se da će
oba projekta biti sprovedena, u cilju otvaranja dvaju paralelnih tokova gasa prema tržištima Jugoistočne
Evrope do sredine sledeće decenije.
Međutim, ni EU ni Rusija nisu uzele u obzir uticaj sve veće recesije, koja je već sada snažna i potencijalno
razarajuća i usled koje su najpreciznije energetske prognoze iz razdoblja od 2006. do 2008. godine postale
izrazito besmislene. Ovakvo poricanje realnosti možemo razumeti kao psihološki odgovor preraslih i
relativno uspešnih birokratija koje su iznenada izgubile sigurnost i pravac. Međutim, jasno je da će vrlo
brzo i EU i Rusija morati da se suoče sa vrlo neprijatnom stvarnošću i da, u skladu sa tim, smanje svoje
ambicije u oblasti energetike.5 Sasvim je moguće da ni projekat Nabuko, ni projekat Južni tok neće
preživeti ovu «korekciju», a u ovom radu ćemo sagledati moguće sprovođenje i posledice takve «nulte
opcije».
Krhke osnove i besmisleno planiranje
Poslovi u vezi sa gasom trebalo bi da se razlikuju od promenljivog naftnog tržišta svojom većom stabilnošću,
obezbeđenom dugoročnim ugovorima i materijalizovanom u sistemu cevovoda, koji proizvođače i
potrošače drži u stalnoj i čvrstoj vezi. Ipak, u drugoj polovini prve decenije 21. veka, ovaj posao postaje
sve turbulentniji i sada sve ključne osnove deluju uznemirujuće nesigurno. Upravo je „svađa oko gasa“
1) Dr Pavel K. Baev je profesor i istraživač Međunarodnog instituta za istraživanje mira, Oslo, Norveška. Autor se zahvaljuje na podršci
u istraživanju ruske politike u oblasti energetike, koju je dobio od Norveškog saveta za istraživanje.
2) Uravnoteženu analizu možete pronaći u: Timothy Krysiek & Katherine Hardin: Uslovi za saradnju? Evolucija cevovoda Četvrtog
koridora i Južnog toka (Conditions for Cooperation? The Evolution of the Fourth Corridor Pipelines and the South Stream), Izveštaj
CERA, april 2009. Dobru analizu iz ruskog ugla pružio je Mihail Zigar u Ratu tokova, Kommersant-Vlast, 18.5.2009.
3) Ed Crooks: Nema prijatelja, već samo partnera u realnoj politici oko gasovoda (No Friends, Only Partners in Pipeline Realpolitik),
Financial Times, 6.8.2009.
4) Na zajedničkoj konferenciji za štampu sa italijanskim premijerom Silvijom Berluskonijem, 15.5.2009.
vidi (http://premier.gov.ru/eng/visits/ru/106/2876.html).
5) Ova analiza se zasniva na radu Pavela Baeva: Takmičenje projekata za kaspijske energetske puteve: Rusija i EU se suočavaju sa
ograničenjima stvarnosti (Competing Designs for Caspian Energy Highways: Russia and the EU Face Reality Checks), PONARS Eurasia
Memo 55, Vašington: Univerzitet Džordžtaun (Georgetown University), maj 2009.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
125
između Rusije i Ukrajine u januaru 2006. otvorila oči mnogim evropskim potrošačima, koji su morali da
konstatuju da su nevolje u vezi sa tranzitom samo deo kompleksnog problema, skrivenog u ključnim
aranžmanima šokantno niske transparentnosti.6
Nakon ove mini krize visoke rezonantnosti EU je usredsredila brigu na sposobnost Gazproma da isporuči
adekvatne količine u sledećoj deceniji, jer moćna kompanija očigledno nije dovoljno investirala u svoju
osnovnu imovinu, dok je potražnja u Rusiji ubrzano rasla.7 Paralelno sa brigama oko ispolitizovanog
ponašanja Gazproma, javili su se i zahtevi za smanjenjem emisija gasa i ekološkom svešću, uprkos činjenici
da je prirodni gas jedan od najčistijih izvora energije. Tako je moćni lobi, koji je zagovarao „diverzifikaciju“,
ispleo mnogobrojne mreže oko Brisela. Njegova aktivnost bila je fokusirana na set uputstava poznatih
kao „20-20-20“. Ta uputstva elaborirana su u većem broju dokumenata, uključujući Energetsku bezbednost
i akcioni plan solidarnosti iz novembra 2008. godine, koji predviđa da će, na nivou cena nafte blizu 100
američkih dolara po barelu, uvoz gasa u EU 2020. godine biti niži za 3-5% u odnosu na 2005.8
Gazprom je bio veoma uznemiren zbog ovog namernog kršenja njihovog omiljenog principa
„bezbednosti potražnje“, ali su bili skloni da to tumače kao trijumf nerealnog „ekološkog“ razmišljanja.
Povećali su investicije u razvoj ogromnog naftnog polja Bovanenkovskoje na Jamalu [poluostrvo na
severu Rusije prim prev], ali je njihov glavni odgovor „političkim fobijama“ EU bio negovanje partnerstava
sa velikim evropskim energetskim kompanijama. Među njima su i E.ON i ENI, koje su, imajući svoje
razloge za sabotiranje planova Komisije za liberalizaciju, mogle da mobilišu efikasnu podršku svojih
„matičnih država“. Mogla je to biti pobednička strategija da „rat oko gasa“ nije u januaru 2009. godine
naneo dodatnu štetu poslovnoj reputaciji Gazproma i izazvao u prvom kvartalu zapanjujući pad od 40%
u obimu izvoza u EU.9 Miler i ostali čelnici Gazproma pokušavaju da na lice navuku masku optimizma i
tvrde da će se tok vratiti u normalu u drugoj polovini godine, ali morali bi uzeti u obzir i stav da je predlog
o smanjenoj potražnji u EU sve ozbiljniji.
Sigurno postoje razne varijacije između potpunog iznosa za EU i njenih opštih recepata. Na primer, za
Španiju diverzifikacija znači dobijanje pristupa ruskom gasu kroz cevi. Jasno je da je u Jugoistočnoj Evropi
potrošnja energije značajno niža od EU proseka (uostalom, nekoliko zemalja ove regije nisu ni članice
Evropske unije), a ciljevi razvoja koji bi doveli do izjednačavanja mogu biti postignuti samo stvaranjem
novih industrijskih korisnika, uz širenje sektora usluga i turizma. Ovo tržište, međutim, ima visoku
elastičnost cena, a to stvara dilemu „bazara gasa“ za proizvođače i potrošače. Prvi mogu da lansiraju
skupe projekte, kao što je Južni tok čiji je cilj da nadoknadi troškove isporučujući velike količine gasa po
visokim cenama, dok drugi mogu te isporuke da koriste samo ukoliko su cene razumno niske. Očigledna
pretpostavka Gazproma da je „era jeftinih fosilnih tečnih goriva prošla“ nalazi na vrlo malo kupaca na
Balkanu.
Može li Ukrajina postati prihvatljiva alternativa?
Jedan argument koji često nedostaje u debatama o Južnom koridoru jeste taj da bi njegovo otvaranje
neizbežno umanjilo ulogu Ukrajine u energetskim i političkim pitanjima Evrope. I zaista, najnoviji
ruski plan za Južni tok ima za cilj kapacitet od 63 bcm, što bi ostavilo svega oko 40-45% izvoza u EU
preko ukrajinske teritorije. Sadašnjim sporazumom između Moskve i Ankare, putanja gasovoda preko
ekskluzivne ekonomske zone Turske u Crnom moru zavisi od postavljanja drugog stuba cevovoda Plavi
6) Jedan od novijih primera je odluka Evropske komisije da nametne visoke novčane kazne najznačajnijim nemačkim i
francuskim kompanijama za formiranje kartela. Vidi: Antitrust: Komisija kažnjava E.ON i GDF Suez sa po €553 miliona za učešće na
tržištima gasa Francuske i Nemačke, Brisel, IP/09/1099, 8.7.2009. (http://ec.europa.eu/competition/index_en.html).
7) Vidi rad Nadežde Viktor (Nadejda Victor): Ruska gasna kriza: preteći nedostatak predstavlja težak izbor (Russia’s Gas Crunch:
Looming Shortfall Poses a Tough Choice), Vašington Post (Washington Post), 6.4.2006.
8) Proniciljivu analizu dao je Pierre Noël: Beyond Dependence: How To Deal With
Russian GaS, Policy Brief 9, European Council on Foreign Relations, novembar 2008.
9) Kratku procenu štete možete videti kod Elene Mazneve: Tržište je izgubljeno, Vedomosti, 16.6.2009.
126
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
tok, kojim se njegov kapacitet povećava na 24 bcm. To bi smanjilo tranzit preko Ukrajine za još 5%, dok bi
cevovod Severni tok preko Baltičkog mora takođe smanjio tranzit za najmanje 10%.10
Namera Gazproma (i Putina) da smanje ukrajinsku kontrolu izvoza nikad nije bila pod sumnjom, ali ono
što je manje očigledno jeste anti-ukrajinski profil projekta Nabuko. Prvi stub (planiranog kapaciteta od
10-15 bcm) mogao bi imati pre svega političko-psihološki efekat. Međutim, puni kapacitet od 30-35 bcm
predstavljao bi značajan dovod gasa iz još uvek neodređenih (ali definitno neruskih) izvora. Zajedno
sa povećanjem uvoza tečnog prirodnog gasa, ovim planom bi se smanjio udeo uvoza gasa u EU preko
ukrajinske teritorije, možda i do nivoa ispod 30%,.11 Nije uopšte nemoguće da i projekat Nabuko i projekat
Južni tok postanu stvarnost, što bi u svakom smislu izbrisalo Ukrajinu sa evropske gasno-političke mape.
Na ovoj mapi jedan od glavnih faktora će postati Turska, koja teži da ne bude samo tranzitna zemlja, već
i da koncentrisanjem glavnih tokova gasa i razvojem kapaciteta za trgovinu postane „gasno čvorište“,.
Uopšte nije sigurno da bi za EU, a naročito za države Jugoistočne Evrope, ovo„gasno čvorište“ predstavljalo
bolji aranžman od sadašnje „učestalo konfliktne“ situacije. Jer Turska je, u istoj meri kao i Ukrajina, sklona
da izvuče maksimum komercijalnih i političkih dobitaka iz kontrole nad glavnim gasovodima. Ekonomska
situacija u ovoj zemlji nije ništa manje opasna, a problemi recesije utiču i na ponašanje vlade. Takođe,
postoji i dodatna komplikacija: EU je zaustavila, možda čak i zauvek, prijem Turske u članstvo. Stoga
frustracija proizašla iz truda koji nije urodio plodom može da navede tursku političku elitu da pritisne
evropske interese, kako bi ih podsetila na neispunjena obećanja.12
Pokušavajući da nastavi razvitak projekta Nabuko, Evropska komisija je svesna i nimalo oduševljena
mogućim jačanjem energetskog profila Turske. Otuda blic razgovori sa ukrajinskim vlastima o
modernizovanju gasne infrastrukture proleća 2009. godine, čiji je rezultat bila zajednička deklaracija,
koja je Moskvu toliko uznemirila da nije mogla pružiti razumnu reakciju.13 Gazprom, bolje od bilo koga,
razume hitnu potrebu za poboljšanjem cevovoda i pumpi u Ukrajini, koje su još od sovjetskih vremena
u veoma lošem stanju. Putin i Miler su, međutim, kategorički protiv davanja novca Kijevu u tu svrhu, bez
obzira na bilo kakva obećanja o stvaranju nezavisnog i transparentnog operatora. Njihov glavni plan je
da smanje kontrolu ukrajinske države nad gasnom infrastrukturom na čisto simboličan udeo u vlasništvu,
a da Gazprom postane stvarni rukovodilac, možda u partnerstvu sa E.ON i nekoliko drugih evropskih
„prvaka“.
Ove „zle“ namere, koje vode do krađe „dragulja u kruni“ potpuno su neprihvatljive za ukrajinske vlasti,
ali su oni takođe veoma zabrinuti zbog eventualnog gubljenja tranzitnih privilegija. Teško je potpuno
se složiti sa premijerkom Julijom Timošenko, koja je na bezbednosnoj konferenciji u Minhenu rekla
novinarima da je„sada pokretati pitanje o zaobilaženju Ukrajine putem alternativnih gasovoda besmislena
ideja“.14 Ova uskogruda izjava ipak sadrži i izvesan smisao, jer je ukrajinska opcija daleko najrazumnija
kada je reč o uštedi. Evropska komisija je obećala da će izdvojiti dve i po milijarde evra za modernizaciju
ukrajinske gasne infrastrukture, što bi moglo biti manje od polovine ukupnih troškova. Ali kapacitet ovog
sistema cevovoda može se onda proširiti na 150 bcm, dok je preliminarna procena troškova za prvi stub
projekta Nabuko oko osam milijardi evra, a račun za Južni tok može da dostigne dvadeset milijardi evra.15
Upravo sitne čarke između elitnih grupa čine glavnu prepreku EU da ozbiljno razmotri ukrajinsku opciju.
10) O ruskim perspektivama, videti rad Natalije Grib: Južna bujica, Komersant, 18.5.2009; Ali Alijev (Ali Aliyev): Spoljni cevovod,
Ekspert, 15.5.2009.
11) Dobro uređenu zbirku tekstova o ovoj temi pronaći ćete u knjizi koju je uredila Katinka Bariš (Katinka Barysch): Cevovodi,
politika i moć: Budućnost energetskih odnosa EU i Rusije (Pipelines, Politics and Power: The Future of EU-Russia Energy Relations),
London: CER, 2008.
12) “Politički korektnu” procenu politike gasa Turske dao je evropski komesar za proširenje Oli Ren (Olli Rehn) u svom govoru:
Turska kao energetsko čvorište za Evropu - perspektive i izazovi, 4.3.2009. (http://www.europa-eu-un.org/articles/en/article_8535_
en.htm); oštriju analizu ćete pronaći kod Katinke Bariš: Uloga Turske u evropskoj energetskoj bezbednosti, CER esej, London, decembar 2007. (http://www.cer.org.uk/pdf.essay_turkey_energy_12dec07.pdf )
13) Povodom ovih razgovora, vidi članak Alena Rajlija (Alan Riley): Gasni sporazum između EU i Ukrajine nije nerealan san (EUUkraine Gas Deal Is No Pipe Dream), Wall Street Journal, 22.4.2009; povodom ruske reakcije, videti rad Alija Alijeva: Ljutita Rusija,
Ekspert, 24.3.2009.
14) Izjavu možete pročitati na njenom blogu: Julija Timošenko na bezbednosnoj konferenciji u Minhenu, 7.2.2009. (http://www.
tymoshenko.com.ua/ukr/news/first/7020/).
15) Vidi članak: Onaj koji plaća za gasovod vodi igru (He Who Pays for the Pipeline Calls the Tune), The Economist, 16.7.2009.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
127
Međutim, postoji šansa da predsednički izbori zakazani za 17. januar 2010. godine učine da se lakše
upravlja Ukrajinom, dok bi sasvim verovatan odlazak Viktora Juščenka iz političke arene uklonio glavni
izvor iritacije za Rusiju.
Rusija razmatra odnose sa Gazpromom – ne radi se o tome „šta ako“
Prirodni gas zauzima središnje mesto u ruskoj spoljnoj politici ne samo zbog posebnog kvaliteta ovog
izvora energije, kojim Rusija obiluje u velikoj meri (čak iako je do njega teško doći), i koji ga čini tako
vrednim za Evropu, već to i posledica posebnog učešća ruskih vlasti u visoko monopolizovanim poslovima
u vezi sa gasom, koji su započeli u ranoj Putinovoj „eri“ i razvili se dо sadašnjе, velike, mešavine različitih
interesa, tako da je nemoguće utvrditi da li Gazprom Kremlju postavlja ciljeve ili mu služi kao sredstvo.16
Rekonfiguracija ruskog sistema moći usled uzdizanja Dmitrija Medvedeva na vrhunsku poziciju nije
se mnogo promenila u tom smislu, jer se vladajući dijumvirat i dalje blisko poistovećuje sa planovima
Gazproma, kao što i dalje sa entuzijazmom lobira za svaki posao.
Ova simbioza bez presedana je važan izvor snage za Gazprom, povećavši njegovu moć prodiranja na
evropska tržišta, ali je takođe uplašila mnoge države i organe EU, koji su postali skloni da ovo prodiranje
smatraju neprijateljskim preuzimanjem. Taktičke prednosti su na taj način prerasle u strateški hendikep,
tako da se sada svaki politički problem koji Moskva ima u evropskim odnosima, poput recimo zastoja u
pregovorima o novom Sporazumu o partnerstvu i saradnji, negativno odražava na poslovanje sa gasom.
Ovaj efekat možda je manje upečatljiv u poslovima sa Turskom. Međutim, teško da bi, bez ponovne
procene putanje Rusije nakon rata sa Gruzijom, došlo do mobilizacije političkih i birokratskih nastojanja
u EU oko projekta Nabuko, što srednjoročno može da ozbiljno oslabi pozicije Gazproma na tržištima
Jugoistočne Evrope.17
Ovo ujedinjavanje Kremlja i Gazproma, međutim, nema stalni karakter, a sve dublja recesija već
predstavlja izazov za ovu vezu, zbog činjenice da se interesi ruske države ne podudaraju potpuno sa
interesima Gazproma. Mora se odustati od plana za povećanje domaćih cena gasa na nivo cena izvoza, a
sve veći deficit u državnom budžetu primorava Ministarstvo finansija da traži ozbiljno povećanje poreza
za Gazprom.18 Nagli pad prihoda i dobiti prouzrokovao je smanjenje od 15%, a možda čak i do 25%, u
investicionom programu Gazproma u 2009. godini, dok će se 2010. dostupni resursi još smanjivati.19
Zdravo ekonomsko rasuđivanje diktira stavljanje u stranu, ako ne i potpuno odustajanje od plana za
izuzetno skup projekat Južni tok, koji samo tvrdoglava politička volja može održavati u ovako nemogućoj
situaciji.
Putin može ostati vezan za ovaj gasovod bez obzira na sve, ali njegova politička budućnost se ne
može uzeti zdravo za gotovo u ekonomskom i društvenom okruženju tako drastično izmenjenom u
poređenju sa „zlatnim godinama“ prosperiteta, za koji se sa velikom sigurnošću obećavalo da će trajati
do 2020. godine.20 Suviše centralizovani politički režim, zasnovan na distribuciji naftnih prihoda koji
ravnomerno rastu, očigledno je nadživeo svoju svrhu, a oporavak Rusije iz razarajuće recesije zavisio bi
od usvajanja fleksibilnijih i efikasnijih političkih mehanizama.21 Karakter ovakve transfiguracije ne može
se blagovremeno uočiti u ovom trenutku (a i besmisleno je spekulisati o Putinovim ličnim izborima i
opcijama). Takođe, paralele sa prethodnom krizom iz perioda od 1989. do 1992. godine nisu mnogo
korisne, ali mogu dati mali uvid u vezu između dubine ekonomske krize i obima političke revolucije.
16) Relevantnu analizu možete pronaći u knjizi koju su uredili Svante E. Cornell & Niklas Nilsson: Evropska energetska bezbednost:
Dominacija Gazproma i alternativni kaspijski izvori (Europe’s Energy Security: Gazprom’s Dominance and Caspian Supply Alternatives),
Vašington DC: Univerzitet Johns Hopkins (Johns Hopkins University), 2008.
17) Vidi: Matvej Ganapolski: Cena reči, Ežednevni žurnal, 16.7.2009. (http://ej.ru/?a=note&id=9285)
18) O povećanju poreza za Gazprom, vidi: Dmitri Butrin: Rezervni monopol, Komersant, 2.7.2009.
19) O investicionim perspektivama Gazproma, vidi: Petr Nereba: Smanjenja se obavljaju na poslovan način, Komersant, 14. jul
2009.
20) Vidi: Pavel Baev: Deset godina na vrhu: Putin drži foto sesiju i posećuje Tursku, Eurasia Daily Monitor, 10.8.2009.
21) Zdravu analizu ove transformacije pružio je Nikolaj Petroy u predavanju: Ruski politički mehanizmi I kriza, Bilingua, 25.6.2009.
(http://www.polit.ru/lectures/2009/06/25/crisis.html).
128
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Sasvim je moguće da bi Rusija izbegla bilo kakav veliki politički kolaps i izvukla korist iz „blage“ evolucije
političkog sistema. Međutim, postoji malo razloga za verovanje da bi tokom te evolucije Gazprom uspeo
da sačuva jedinstveni pristup i vezu sa političkom vlašću. Bez ovakvog pokroviteljstva, poslovno carstvo
Gazproma prvo bi se raspalo na marginama (na primer izbacivanjem Gazprom-Media), zatim bi otišlo
nekoliko samostalnih jedinica (kao što su Gazprom-Bank i Gazprom-Neft) i na kraju bi transport morao da
se odvoji u posebnu kompaniju.22 Takva demonopolizacija, koja bi sledila skicu plana reforme Gazproma
od početka 2003. godine, trajala bi nekoliko godina. Ali, ako se počne ubedljivo, EU bi mogla da izvrši
ponovnu procenu rizika energetske bezbednosti i to bi moglo da rezultira zaustavljanjem njenih planova
za Južni koridor, uključujući i nesrećni gasovod Nabuko.
Zaključci
Još uvek se ne može u potpunosti izmeriti kumulativni uticaj jednog prekida trenda (naglog pada, za
kojim je usledila nesigurna stabilizacija cena nafte) i dva bitna događaja (rusko-gruzijskog rata i ruskoukrajinskog „rat oko gasa“) na energetsku bezbednost u Jugoistočnoj Evropi. Međutim, čini se mogućim
da su neposredne lekcije naučene od strane EU i Rusije, usredsređenih na izgradnju gasovoda Nabuko,
odnosno Južni tok, u ozbiljnoj meri pogrešno protumačene. Glavni nedostaci ovih lekcija odnose se na
resurse i rizike. EU je pretpostavila da je deset do dvanaest milijardi evra prihvatljiva cena za projekat koji
nema garantovane izvore snabdevanja, kao i da je moguće upravljati rizikom otuđenja Rusije, koja je i
dalje glavni izvor gasa. Rusija je bila uverena (ili, bolje rečeno, Putin) da bi trebalo potrošiti, a ne uložiti,
dvadesetpet milijardi evra za projekat koji nikad ne bi pokrio troškove i da podrivanje platnog bilansa
Ukrajine ne bi predstavljalo rizik već dobru priliku.
Držeći se pozitivnog razmišljanja o aktuelnoj krizi i njenoj bliskoj budućnosti (a ne o periodu nakon
krize), nadali bismo se da bi se ove lekcije mogle opovrgnuti ponovnom procenom troškova, pre nego
suočavanjem sa rizicima. I zaista, Rusija teško da može da ostane u stanju poricanja i posle 2009. godine,
jer je prava mera budžetskog deficita priznata, a potreba za trošenjem akumuliranih finansijskih rezervi
počinje da prevazilazi njihovu stvarnu veličinu. Problem za EU ne leži toliko u traženju načina prikupljanja
sredstava za lansiranje projekta Nabuko, koliko u sakupljanju i donošenju „spasonosnog paketa“ za
Ukrajinu, koja nastoji da plaća svoje mesečne račune za gas Rusiji i može biti primorana da izjavi suvereno
pravo na neispunjavanje obaveza neposredno pre predsedničkih izbora. Mada je za političke lidere važno
da obezbede utehu, oni moraju biti svesni da ponavljanje fraze „sve će proći“ dovodi do nerazumnog
poricanja. EU i Rusija će na kraju izaći iz krize, ali se neće vratiti u status quo ante.
22) Iscrpna analiza pitanja Gazproma može se pronaći kod Borisa Nemcova i Vladimira Milova: Putin i Gazprom, Nezavisni
ekspertski izveštaj, Moskva 2008. (http://www.milov.info/2008/08/putin-i-gazprom).
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
129
130
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Procena posvećenosti Rusije izgradnji Južnog toka
do 2015. godine
Dr Andraš Deak1
U poređenju sa njegovim zapadnim takmacima, Nabukom i ITGI-em (Interkonektor Turska-Grčka-Italija),
slučaj Južnog toka izgleda prosto. Nabuko se, na primer, susreće sa određenim brojem značajnih poteškoća,
koje u najvećoj meri skoro da i ne postoje u ruskom projektu: on obuhvata nekoliko relativno malih
energetskih kompanija bez značajnog tržišnog portfolija ili imovine, a sputan je nerešenim pitanjima
vođstva, uprkos svoj moralnoj i finansijskoj podršci SAD i EU. Tranzit kroz Tursku – sa svim ekonomskim i
političkim pitanjima – biće tvrd orah u budućnosti, a koordinacija velikog broja različitih i često suprotnih
interesa čini bilo kakvu prognozu roka za završetak radova veoma teškom.
U svetlu ovoga, Južni tok izgleda kao jasan projekat. Njegova realizacija zavisi skoro isključivo od Gazproma.
Uz snažan status dobavljača i ogromnog portfolija evropskog tržišta, kompanija stvarno nema razloga da
se mnogo brine o nalaženju dodatnih količina gasa ili potražnje, kao ni da brine o izbegavanju najvećih
tržišta na tom putu. Moskva ima jaku pregovaračku poziciju u odnosu na male tranzitne države. Prema
tome, nasuprot Nabuko projektu, realizacija Južnog toka je „pitanje jednog aktera“, dok ruska upornost i
mogućnosti igraju gotovo odlučuju ulogu.
Izazovi i sumnje
Južni tok ima kratku, ali spektakularnu, istoriju. Juna 2007. godine ENI i Gazprom su potpisali memorandum
o projektu, dok je Putin predstavio ideju balkanskim liderima u Zagrebu nekoliko dana pre toga.
Međudržavni ugovori su bili potpisani sa Bugarskom, Srbijom i Mađarskom u januaru i februaru 2008.
Godine. U 2009. godini projekat je prešao u sledeću fazu: većina studija o izvodljivosti bi trebalo da
bude završena do kraja godine, čime se otvara mogućnost za potpisivanje obavezujućih ugovora. Posle
nekoliko promena originalnog plana, zamišljeno je da Južni tok ima kapacitet od šezdesettri milijarde
metara kubnih, a prema polu-zvaničnim procenama Gazproma, njegova izgradnja bi trebalo da košta
dvadesetpet milijardi evra. Ruski politički lideri, Putin i zvaničnici Gazproma nekoliko puta su izjavili da će
mreža biti u pogonu do kraja 2015. godine.
Brzina i zamajac projekta su zaista zapanjujući. Nadimak „munjevita cev“, koji se koristi u nezvaničnom
evropskom slengu, apsolutno je odgovarajući, posebno u poređenju sa sporim progresom drugih sličnih
projekata u regionu. Moskva zaista izgleda odlučna i ambiciozna, zainteresovana da ima novi, ogromni
tranzitni koridor u doglednoj budućnosti. Uprkos ovim utiscima, postoji ipak malo prostora za skepsu.
Kritičari, uopšteno gledano, ukazuju na dva značajna tipa pitanja, koja mogu da predstavljaju pretnju
projektu.
A) Prvi tip pitanja bavi se izvodljivošću, a to se opet naslanja na prethodno i uopštenije pitanje o
kredibilitetu Gazpromovih rokova. Bili smo svedoci, na primer, velikog potcenjivanja kompleksnosti i
rizika projekta Severni tok, što je prouzrokovalo, blago govoreći, značajno kašnjenje u izgradnji. Za polje
Shtokman, koje je bilo prioritetan projekat pre nekoliko godina, bilo je obećano da će biti povezano na
sistem gasovoda već 2013. godine, što je čak i prema mišljenju nekih partnerskih kompanija bio nerealan
rok,.2 Razvoj polja Bovanenkovskoye, glavnog projekta na poluostrvu Jamal, još uvek je teško proceniti
1) Dr Andraš Deak (Andreás Deak) je direktor istraživanja Centra za studije proširenja EU, Centralno-evropskog univerziteta.
„Truba na trillion”, Vedomosti, 06.02.09.
2) Predstavnik Statoil Hydro, vlasnik 24% projekta, je javno izrazio sumnju u ovaj rok. Vidi: “Credit Crisis May Delay Shtokman
Project” http://www.rigzone.com/news/article.asp?a_id=70459
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
131
usled nedovoljno informacija o njegovom napretku. Tehnološki zaostaci i kašnjenja su uobičajeni
fenomen u industriji, ali ruski monopol možda ima previše optimističan pogleda na svoj potencijal za
gradnju i sposobnost koordinacije. Ovi rizici u odnosu na ruska obećanja su spoljni. To znači da se oni
ne odnose na ruske ambicije da se sagradi nova infrastruktura, već na implementaciju toga. Gazprom će
možda loše voditi ove projekte, ali to ne dovodi u pitanje njegovu volju da izgradi ove mreže.
U pogledu prethodnog poređenja, Južni tok nije manje kompleksan od svojih takmaca. Na potezu od
skoro 900 km od Rusije do Bugarske, cev mora biti položena na ekstremnu dubinu od 2000 metara, što
je već na samoj granici naših tehnoloških mogućnosti. Gazprom jednostavno nema inžinjerskih veština
i znanja da sam radi u takvim uslovima. Štaviše, morska zona ima nerešen pravni status. S obzirom na to
da nije podeljena između priobalnih država, rešenje morskog dela gasovoda dobija političke i pravne
konotacije sa, između ostalih, Ukrajinom, jednim od glavnih protivnika projekta. Takođe, skoro da
ništa nije urađeno u smislu dobijanja odobrenja za operativnu proceduru pred Evropskom komisijom.
Neki uslovi koji su postavljeni, na primer u međudržavnom ugovoru sa Mađarskom, nisu usaglašeni sa
pravom EU, što pretpostavlja dugačak proces odobrenja u Briselu. Čak iako odbijanje od strane evropskih
regulatnornih tela nije mnogo verovatno, ozbiljni ustupci će morati da budu učinjeni od strane Gazproma
kako bi pravna rešenja gasovoda bila usklađena sa komunitarnim pravom. Svi ti rizici moćiće stvarno da
budu ispitani tek pošto studija izvodljivosti bude završena, a pregovori o posebnim pitanjima započnu.
Postavljanje rokova u tako promenljivim uslovima izgleda kao politički ili taktički korak. Ne slučajno,
Moskva je već pomerila rok za konačnu realizaciju sa 2013. godine na 2015. godinu, što dodatno,ruši njen
kredibilitet.
B) Ipak, prave brige u vezi sa rokovima za završetak Južnog toka jesu, „unutrašnja“ ruska razmatranja
ovog projekta. Nije sasvim jasno do koje mere su ruski politički krugovi i, što je još važnije sam Gazprom,
posvećeni realizaciji gasovoda u ovom vremenskom okviru. Kritičari često dovode u pitanje neke ruske
izjave po različitim osnovama, kojima se ističu ogromni troškovi gradnje, već postojeći kapacitet tranzita
kroz Ukrajinu i nestabilna politička i strateška razmatranja. Uzimati bilo koje od ovih razmatranja kao
argument za sumnju u kredibilitet ruskih planova, ipak je stranputica. Originalna inicijativa je bila
zasnovana na jednom broju različitih stimulusa, ciljeva i ponekad pristupa. Da bi se napravila validna
procena, moraju se uzeti najvažnija razmatranja i analizirati se u njihovom sopstvenom kontekstu.
Međutim, pre nego što se krene u tu stranu, trebalo bi uočiti dve važne stvari. Prvo, sigurno je da je
dugoročni ruski interes da sagradi novu mrežu na datom „južnom“ pravcu. Ruska frustracija u vezi sa
postojećim tranzitnim putevima je neverovatno visoka. Kao što smo videli u slučaju BTS mreže naftovoda
i naftnog terminala u Primorsku, svi novi sistemi bi trebalo da budu izgrađeni uz minimalne tranzitne
rizike. Prema tome, sumnje bi trebalo tumačiti kao skepsu prema predstavljenom roku, a ne prema celom
projektu kao takvom. Istovremeno, gasovodi Severnog i Južnog toka stvoriće za tranzit 2015. godine
ukupni dodatni kapacitet od 118 milijardi m3 gasa, čime će skoro udvostručiti trenutni ruski kapacitet u
tom pravcu (141,6 milijardi m3 je prošlo kroz Ukrajinu i Belorusiju u 2007. godini). Prema tome, čak iako
prihvatimo rusku želju da ne pravi nove gasovode kroz problematične tranzitne zemlje, može se iskazati
legitimna zabrinutost u vezi sa obimom poduhvata koji može da promeni sliku celog tranzita energije
kroz Istočnu Evropu.3 Kredibilitet je pitanje od posebnog značaja za male balkanske i centralno-evropske
države učesnice, koje su često potpuno zavisne od tranzita preko Ukrajine. Diverzifikacija snabdevanja je
veliki prioritet za njih. Ako Južni tok ne bude spreman na vreme, odnosno ako pretrpi značajna odlaganja,
ove zemlje bi mogle da naprave drugačije investicione odluke, kako bi se nosile sa svojom zavisnošću.
Rok je ono što je važno.
Drugo, politika Rusije da propagira buduće planove za cevovode u regionu jeftina je i profitabilna politika.
U slučaju Srbije, tokom kupovine NIS-a od strane Gazpromnefta, Južni tok je bio ključni argument u prilog
relativno male cene. U ovom slučaju, obećanje brze implementacije Južnog toka bio je ključan instrument
3) Maximum Russian exports to Europe are projected at 200 bcm in 2015. Baltic, Finnish and most of the Turkish exports go
through separate pipelines, while the CIS member Moldova gets its demand via Ukraine. This means, that total capacity needed
via Belarus and Ukraine do not exceed 170-175 bcm. Calculations on the basis: Jonathan Stern: “The Russian Gas Balance to 2015:
difficult years ahead”, in: “Russian and CIS Gas Markets and Their Impact on Europe”, Simon Pirani (ed.), Oxford Institute for Energy
Studies, Oxford, 2009, pp. 54-93.
132
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
u ubeđivanju Beograda. Ustvari, suočena sa sličnim ponašanjem Amerikanaca, Moskva nije imala drugih
opcija,. SAD su takođe propagirale Nabuko kao prihvatljivu srednjeročnu opciju u regionu, bez bilo kakve
stvarne poslovne obaveze. Koristeći Južni tok kao adut za pregovore, Moskva je već prikupila stvarne
dobiti, čineći istovremeno samo ograničene obaveze za izgradnju istog. Postoji očigledna asimetrija
između ruskog profita i dosadašnjih troškova, a u stvarnosti, politička uveravanja budućih tranzitnih
zemalja samo neznatno povećavaju šansu da će Južni tok biti završen do 2015. godine.
Uopšteno govoreći, postoje tri glavnа unutrašnja“ ruska zapažanja u vezi sa projektom Južnog toka koja
su vredna pažnje.: prvo, gradnja nove velike infrastrukture je najlakši, ako ne i jedini, način za Gazprom da
dobije imovinu u Evropi; drugo, Rusi bi želeli da se otarase nepouzdanog tranzitnog puta kroz Ukrajinu;
treće, Gazprom bi želeo da sačuva svoju kontrolu nad evropskim tržištima u odnosu na svog rivala Nabuko
i projekat ITGI.
Važno je shvatiti da će procena projekta Južni tok vrlo zavisiti od toga koji je od ova tri stimulansa najjači
u svom uticaju na Gazpromove buduće korake. Ako bi se, na primer, Gazprom fokusirao prvenstveno na
sticanje nove infrastrukture u ovim zemljama, mogao bi da odabere da gotovo isključivo prati sopstveni
plan napretka realizacije. U ovom slučaju bez pretnje da će propustiti priliku, Gazprom ne bi morao da žuri
da troši mnogo novca na tržišta koja je ionako već obezbedio. U isto vreme, ukrajinski tranzit je svakako
glavobolja za Gazprom. Najveći planovi napretka razvoja Južnog toka su se do sada obično pojavljivali u
vezi sa eskalacijom odnosa između Kijeva i Moskve. Ako prihvatimo ovo pitanje kao važan stimulans iza
ruskih dejstava, stvorićemo logičnu vezu između Južnog toka i ukrajinskog tranzita. U ovom slučaju, malo
verovatan pozitivan razvoj događaja u vezi sa ukrajinskim tranzitom mogao bi da značajno smanji rusku
želju da se kreće unapred sa projektom Južnog toka. Na posletku, geografska struktura Južnog toka je
gotovo identična sa Nabuko-ITGI mrežom., U oba slučaja oslanjali bi se, makar i delimično, na centralnoazijske kapacitete, sugerišući da se oni mogu smatrati za konkurentne projekte. Teško je zamisliti da
bi Nabuko na primer, čak i sa procenjenim kapacitetom od samo 10 milijardi m3 (i mogućnosti za još
20 milijardi m3), ostavio dovoljno mesta za još jedan gasovod. Gradnja jedne od ovih dveju mreža bi, u
najmanju ruku, značila odlaganje druge.
Moguće strategije Gazproma
Politika „nove imovine“. Vertikalna integracija i sticanje evropske imovine bio je važan cilj Gazproma još
od njegovog osnivanja ranih devedesetih. Međutim, unutrašnje slabosti i nepovoljan bilans na tržištima
gasa otežali su ostvarenje ovih ciljeva. Pošto je konsolidovao domaću situaciju, menadžment Milera je
mogao da se stvarno vrati ovom zadatku tek 2004. I 2005. godine.
Postoje u osnovi samo dva načina da se dođe bliže evropskim potrošačima. Jedan način je ponovno
pregovaranje oko Gazpromovih dugoročnih ugovora o snabdevanju. Budući da imaju vremenski okvir
na 20 do 25 godina, ovi ugovori definišu gotovo svaki važan aspekt veze između Gazproma i evropskih
kompanija, uključujući cenu, količinu i mesta trgovine. Za Gazprom, jedina mogućnost da lako promeni
uslove u svoju korist, jesu retki ponovni pregovori o ovim pravnim okvirima. Od 2006. godine većina
evropskih kompanija je produžila svoje ugovore na dodatnih 20 do 30 godina. Ovi uključuju, između
ostalog, dostavu Nemačkoj, Austriji, Češkoj Republici, Italiji i većini balkanskih država. Novi element
ovih ugovora je da su oni dozvolili Gazpromu da uđe na lokalna tržišta. Kompanije „čuvari“ i nacionalni
zaštitnici kao što su ENI ili OMV, garantovali su da mali deo nacionalnog tržišta bude snabdevan direktno
od strane Gazproma ili od strane akcionarskih društava. Sve zajedno, međutim, ovo je bio relativno
skroman ustupak od strane Evropljana – definitivno nedovoljan za rusku kompaniju – dok je potpisivanje
dugoročnih ugovora o snabdevanju zatvorilo mogućnost za Gazprom da dobije dalje koncesije za
sledećih 20 do 25 godina.
Gazprom ima lošu istoriju učešća u privatizaciji postojećih istočnoevropskih gasnih mreža, i pati od svih
stega i prepreka koje su uzrokovane njegovim statusom monopoliste. Nova infrastruktura, međutim,
posebno u slučaju skupog čuvanja gasa i prateće infrastrukture gasovoda, mogla bi biti efektivno
sagrađena uz uključivanje Rusije. Gazpromovo prisustvo obezbeđuje značajne garancije za investitore, u
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
133
smislu pitanja o snabdevanju i maksimalnom obrtu. Tipični postojeći primeri Gazpromovog učešća jesu
primeri evolucije uloge ove kompanije na nemačkom tržištu od 1993. godine, zamena imovine Severnog
toka i gradnja austrijskog skladišta u Hajdahu. Zapadne kompanije koje učestvuju u zajedničkim projektima
mogu da budu uverene u to da Rusi više vole da koriste zajedničke objekte, obezbeđujući maksimalne
profite za sve partnere. Pored prospekta finansijske dobiti partneri u Južnom toku imaju još jedan razlog
da dopuste Gazpromu da dođe na njihovo domaće tržište, a to je: veća sigurnost snabdevanja. Većini ovih
zemalja nedostaju značajan kapacitet za tranzit, industrijske osnove i fondovi da izgradi jeftine skladišne
kapacitete. Sa izuzetkom Mađarske, nijedan od partnera nije odlučio da izgradi skladišta iz budžetnih
sredstava. Uvek je jeftinije i sigurnije da se takve odluke naprave zajedno sa Gazpromom. Južni tok ne bi
bio izvodljiv bez jasnih garancija Gazproma da će ovu novu mrežu i koristiti. Međutim, imajući imovinu
Gazproma na svojoj teritoriji, ove zemlje će biti u boljoj poziciji u pregovorima sa ruskim monopolom i
moći će da obezbede domaću nabavku.
Sa ruske tačke gledišta, gradnja evropskog dela Južnog toka na kopnu relativno je mali i pogodan
poduhvat. Dva kraka mreže ne bi koštala više od pet milijardi evra (ili čak i mnogo manje) i Gazprom ima
dobre šanse da obezbedi većinu građevinskih narudžbina. U zamenu za finansiranje sopstvenog dela od
dve do dve i po milijarde evra, Gazprom bi mogao da dobije direktan pristup i postane dominantan igrač
na lokalnim tržištima. Nikada ne bi mogao da kupi postojeću infrastrukturu po tako niskoj ceni. Centralno
pitanje za Gazprom jesu vankopneni deo i deo kroz rusku teritoriju, koji bi činili najveći deo ukupnih
troškova projekta. Formalno, ne postoje pravne veze između ovih elemenata. Južni tok je sačinjen od šest
nacionalnih delova, bez bilo kakve veze između njih, izuzev Putinovih obećanja. On se u ovome veoma
razlikuje od projekta Nabuko, gde je ceo gasovod izgrađen u okviru jedne kompanije i regulatornog
okvira. Moskva gradi mrežu prateći staru logiku nezavisnih nacionalnih gasovoda, što maksimizira njenu
pregovaračku poziciju. Logično, Gazprom bi mogao da podeli implementaciju svake sekcije. Kopneni
kapaciteti bi mogli lako da budu sagrađeni i snabdeveni po ugovorenih 10+10 milijardi m3 nivoa iz starog,
postojećeg sistema Progress kroz Ukrajinu. Skupi vankopneni deo gradnje mogao bi početi, a kašnjenja
bi bila, makar pravno gledano, prihvatljiva. Ova konstrukcija bi donela neke gubitke, usled duže tranzitne
rute iz Ukrajine do Bugarske i potom nazad na sever,4 ali u zamenu za to Gazprom bi dobio značajnu
fleksibilnost u ugovornom sistemu Južnog toka. Ako Gazprom pratio ovu logiku, rok od 2015. godine ima
malo više kredibiliteta u odnosu na kopneni, gde kompanija ima više stvarnih obaveza, nego u odnosu
na vankopneni deo, gde su neka zakašnjenja mnogo verovatnija.
Realizacija projekta putem ovog scenarija bi unapredila bezbednost snabdevanja za većinu država
učesnica. Međutim, kako bi se pojasnili i skicirali mogući rezultati tokom faze gradnje, za male zemlje
partnere bilo bi uputno da harmonizuju svoje politike u odnosu na projekat. Pregovaranje samo sa i kroz
Moskvu, i nedostatak multilateralnog okvira, luksuz je koji se u tako skupom i kompleksnom projektu ne
može dozvoliti. Obavezujući rok u multilateralnom okviru je mnogo sigurniji od bilateralnih obavezivanja
i političkih obećanja.
4) Gazpromova aktivnost je pokazala neke znake koji nagoveštavaju da ovaj scenario ostavlja otvorenim. Budući da je zakupio
rumunske i bugarske tranzitne kapacitete za još 20 do 25 godina, ozbiljno ispituje oslobađanje ovog potencijala putem gradnje
novog kraka gasovoda Plavi tok ka Turskoj. Ruski monopol još uvek insistira na renovaciji i mogućem proširenju, posebno južnog
dela ukrajinskog sistema.
134
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Karta 1 – Infrastruktura izvoza gasa u Tursku
Izvor : Vašingtonski institut za politiku na Bliskom istoku (The Washington Institute for Near East Policy), 2006
Strategija ukrajinskog tranzita. Ukrajinski, i u manjoj meri beloruski, tranzit već nekoliko godina je najveći
izazov za Gazprom. Uprkos svim naporima tokom poslednje dve decenije, 70% celokupnog izvoza gasa
u Zapadnu Evropu još uvek teče kroz ovu zemlju, što predstavlja neugodnu zavisnost ruskog liderstva i
prouzrokuje ogromne finansijske gubitke za Gazprom. Smanjenje zavisnosti i gubitaka može se dostići
samo putem konsolidacije ukrajinske gasne industrije prema ruskim uslovima ili prosto putem isključenja
ove zemlje iz vertikalnih lanaca. Prva opcija ima visoke političke torškove i troškove prestiža, kako je i
pokazano tokom dva „gasna rata“ 2006. i 2009. godine, iako bi čak i ovi troškovi mogli da se pokažu kao
vrlo relativni ako bi se u obzir uzela astronomska cena gradnje alternativnog sistema. Štaviše, ukrajinska
mreža gasovoda nudi ne samo najjeftiniju tranzitnu rutu u tehničkom smislu, već takođe poseduje i
jedinstveni kapacitet od 34 milijarde m3 za gas, koji bi teško mogao da se zameni čak i dugoročno gledano.
Prethodnih godina, Moskva je nameravala da podrži potpuno isključivanje Ukrajine iz svog lanca izvoza.
Slično govoreći i ovog puta, realistično je misliti da je pravi cilj Kremlja da oslabi ukrajinsku pregovaračku
poziciju i smanji sopstvenu zavisnost putem gradnje alternativnih kanala izvoza na Zapad. Neki od ovih
zadataka, međutim, mogli bi možda već biti dostignuti gradnjom Severnog toka, gde bi značajan deo
kapaciteta (možda 20 do 30 milijardi m3) mogao da bude iskorišćen za svrhu diverzifikacije tranzita.
Značajno pitanje u pogledu napora Gazproma ka diverzifikaciji jeste da li će alternativni kapacitet
dovoljno omekšati poziciju Kijeva, kako bi se dostigao dogovor, i do kada se to može postići? U tom smislu,
promenljiva politička situacija u Ukrajini stavlja Gazprom u zaista nezgodan položaj. U ugovorima iz 2009.
godine, Gazprom je pristao na pravne i finansijske obaveze da koristi barem 110 milijardi m3 kapaciteta
ukrajinskog tranzita u narednih jedanaest godina. Ovo pokazuje da Moskva nije stvarno računala da će
druge, nove, tranzitne rute biti dostupne u ovom periodu – iako ovo može da bude samo pesimistička
pratpostavka i neka vrsta polise osiguranja za Gazprom. Ono što izgleda realnije jeste pretpostavka da
Mosvka nije odustala od sticanja imovine ukrajinskog tranzitnog sistema, koji bi, ukoliko bi se ostvario,
stvorio vrlo negativnu perspektivu za Južni tok. Što je bolja situacija sa ukrajinskim tranzitom, manji je
pritisak na Gazprom da krene napred sa Južnim tokom. U tom kontekstu važno je primetiti da je, uprkos
svoj brutalnosti rusko-ukrajinskih odnosa, Gazprom mirno napredovao u postizanju dogovora u vezi
sa putevima tranzita. Prinudio je Kijev da potpiše gotovo zapadnjački ugovor za snabdevanje i uspeo
je u izolovanju Ukrajine u odnosu na ovo pitanje na Zapadu. Moskva je triumfovala u dogovorima sa
Belorusijom, a, otpisivanje mogućnosti sličnog ishoda sa Ukrajinom, makar i kratkoročno, može da bude
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
135
ozbiljna greška. Rok 2015. godine za Južni tok je mogao da bude taktički potez nadolazećeg ogoljenog
konflikta između dve strane.
Rivalska strategija. Sumnja da će Južni tok biti napravljen kao rivalski Nabuko i ITGI je široko rasprostranjena
među zapadnim analitičarima, iako je redovno demantovana od strane Gazproma. Prema tim optužbama,
ciljne zalihe gasa u rivalske projekte će dolaziti uglavnom iz istih, centralnoazijskih izvora i prolaziće
kroz iste države. Jedina osnovna razlika bi bila ta što bi gas prodavala jedna tranzitna kompanija sama
(Gazprom), što bi dodatno povećalo njen uticaj na ovim tržištima. Prema takvim mišljenjima analitičara,
jedini cilj Moskve je da spreči gradnju zapadnih gasovoda i sačuva svoj monopol kako na strani ponude,
tako i na strani potražnje.5 Štaviše, kontrolišući masu gasovodnih sistema na Balkanu, Gazprom bi čak
mogao da utiče na iračko ili iransko snabdevanje Evrope.
Sve u svemu, izgleda da je Gazpromova osnovna filozofija u pogledu gasne industrije da pojača sve
izložene strahove. Logika „onaj ko ima cev ima i gas“ prisutna је u svim investicijama Gazproma. Međutim,
Južni tok je planiran da bude izgrađen u državama koje prate obavezna pravila konkurencije EU. U njima
bi kapaciteti gasovoda trebalo da budu otvoreni za sve dobavljače. Gazprom može da zatraži izuzetak
u Briselu, ali značajni deo gasovoda bi ipak trebalo da bude ponuđen i trećim licima. Čak i ako pravila
nisu savršena, to znači da imati imovinu u pravnom licu može samo da poveća kontrolu nad njegovim
kapacitetom, ali to ne obezbeđuje potpuni autoritet. Ukoliko Generalni direktorat EU za zaštitu
konkurencije primeni pravna sredstva u odnosu na Južni tok i prinudi učesnike da poštuju i potpuno
primene Direktivu o gasu, Gazprom neće biti jedini koji će koristiti gasovod. Radni, online kapacitet i
veza sa turskom mrežom 2015. godine olakšali bi izvoze sa Bliskog istoka i Kaspijskog basena u Evropu,
izbegavajući na taj način Gazpromov saldo. Gazprom se može nadati na nesavršenosti u regulatornom
okviru, ali mnogo će zavisiti od nacionalnih i evropskih regulatornih tela u odlučivanju kako će Južni tok
u stvarnosti funkcionisati.
U ovom kontekstu, „rivalska interpretacija“ možda ima neke logičke osnove, ali neće stvoriti crnobelu situaciju. Ustvari, relativno rani završetak Južnog toka će pomoći Evropi da ustanovi ugovore sa
alternativnim dobavljačima. Ako Gazprom stvarno želi da zaustavi Nabuko, najbolje mesto za mešanje
je Turska. Turska potrošnja se oslanja na rusku nabavku i ta zemlja se još uvek nije pridružila Evropskoj
energetskoj zajednici. Budući da ima jako rastuću tražnju za gasom, Moskva ima mnogo veći uticaj
nad Ankarom nego nad drugim državama Nabukoa. Neka vrsta zajedničkog upravljanja snabdevanja
koje dolazi sa Bliskog istoka i iz Kaspijskog basena mnogo je realističniji scenario, nego onaj po kome
će Gazprom sačuvati pun kapacitet kontrole nad Južnim tokom. Uz ponudu da Južni tok bude kanal za
tranzit i garancije pouzdanog snabdevanja Ankare, Gazprom bi mogao da traži deo gasnog tranzita kroz
Tursku. Prateći ovaj tok misli, gradnja Južnog toka bi mogla da bude zamišljena kao rival konkurentskim
zapadnim projektima, ali bi bilo greška karakterisati ovo kao odlučujući odnos. U suštini, međutim,
„logika takmičenja“ čini pouzdanost roka 2015. godine slabijom, jer takođe pretpostavlja da će zavisnost
od projekta Nabuko rasti tokom narednih godina.
Zaključak
S obzirom na to da smo već stavili neke znakove pitanja iza pouzdanosti roka 2015. godine, moramo da
se zapitamo sada zašto bi Moskva predstavila tako blizak datum kao rok. Najverovatniji odgovor je neka
vrsta tumarajući-usput-efekta. Imajući bezbroj dobrih argumenata da izgradi nove tranzitne koridore za
budućnost i trpeći snažnu gasovodnu konkurenciju na Balkanu, Rusi su morali da načine potez. Njihovo
uključivanje, međutim, nije moglo da dobije stvarni kredibilitet bez roka izgradnje. Obavezivanje Moskve
na Južni tok nije bilo rezultat odgovornog planiranja unapred, već postepen proces u kojem je političko
„guranje“ igralo značajnu ulogu. Nije Gazpromov menadžer bio taj koji je davao izjave o skorom završetku,
već najviši politički lider zemlje. Iako se moglo misliti da je ovo kredibilnije obećanje, u stvarnosti je ono
manje pouzdano. Političari imaju tendenciju da budu više nestrpljivi u stvarima vezanim za energetiku
5) Toby Vogel: “Will South Stream push EU off course?”, u: European Voice, 30.04.08. http://www.europeanvoice.com/article/
imported/will-south-stream-push-eu-off-course-/60547.aspx
136
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
nego sama industrija. Kada je Gazprom uspeo da odloži prvobitni rok za 2013. godinu, verovatno je morao
da se gorko bori protiv toga da sledeći rokovi ne budu postavljeni pre 2015.godine,. Rani rok ustvari
pogoršava pregovaračku poziciju Gazproma suočenog sa problemom u vezi sa projektom u Austriji,
nesaglasnostima oko kapaciteta sa ENI-em i značajnim finansijskim stegama, i može da se pretvori u
glavobolju za kompaniju u budućnosti. Putin nije taj koji će da bude odgovoran za bilo kakve neuspehe
pri ostvarivanju plana, već Gazprom.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
137
138
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Ruski energetski interesi u Jugoistočnoj Evropi
Dr Konstantin Simonov1
Glavni energetski izazovi u regionu
Dijalog o energetici između Rusije i zemalja Jugoistočne Evrope razvija se na prilično nekonzistentan i
komplikovan način. S jedne strane, postoje očigledne pozitivne stvari koje unapređuju našu saradnju.
Zadržale su se određene ekonomske veze između Rusije i bivših socijalističkih zemalja: u nizu slučajeva
postoje kulturne i etničke veze koje olakšavaju implementaciju modela saradnje. S druge strane, elita
tih država je opterećena različitim istorijskim kompleksima, kojima se najaktivnije promovišu teze o
»ruskoj pretnji« u Evropi. Čak i u Srbiji, religiozno, kulturno, istorijski i jezički vrlo bliskoj Rusiji, postoje
vrlo uticajne snage koje zagovaraju tvrd stav prema Moskvi. Rusija i takozvana »evropska opcija«, koju
su izabrale zemlje regiona, u međusobnoj su suprotnosti. Prema našem mišljenju, dilema »Evropa ili
Rusija« je pogrešna. Ipak, očigledno je da sećanje na »velikog brata« prilično snažno sprečava saradnju
između Rusije i zemalja koje često percipiraju ruske investicije i nove projekte kao korake ka ponovnom
uspostavljanju sovjetskog carstva.
Kao rezultat toga, ispostavlja se da su zemlje u Jugoistočnoj Evropi spremne za ideje koje se često čuju u
Briselu, a odnose se na diverzifikaciju isporučilaca i umanjenje energetske zavisnosti od Ruske Federacije.
Štaviše, takva zavisnost je posebno snažna u Jugoistočnoj Evropi. Ranije je to viđeno kao prednost (pored
toga, ovaj region je bliži Rusiji nego Francuska i Nemačka, što znači jeftiniji gas zbog kraćeg transporta).
Sada se to, međutim, smatra ozbiljnom političkom pretnjom, jer Rusija ostaje monopolistički snabdevač
energetskih resursa. Međutim, sada dolazi svakodnevno pitanje – koliko brzo će Brisel biti sposoban
da obezbedi isporuke alternativnih izvora ugljovodonika regionu? Štaviše, nekim delovima Albanije,
južne Srbije i Kosova potrebno je proširenje gasovoda, dok Makedonija uopšte nema infrastrukturu
snabdevanja gasom.
Dakle, kako bi trebalo oceniti rusku energetsku politiku u regionu? Prema balkanskim mas-medijima,
dominantna pozicija ruskih kompanija u Jugoistočnoj Evropi nije slučajnost, nego dugoročna politička
strategija. Postoji, takođe, mišljenje da su tokom protekle decenije ruske firme sistematski ostvarivale
svoje planove koje podržava novo rukovodstvo Rusije, kako bi se stekle političke poluge uticaja kroz
energetski sektor. Veruje se da ruske kompanije šire svoj uticaj u regionu tako što kupuju postojeće firme,
a kada taj pristup ne funkcioniše, osnivaju sopstvena preduzeća. To je bio prilično skup proces, ali sa
ciljem da se postepeno proširi njihov uticaj. U međuvremenu su neke države u regionu već pristupile EU,
dok su druge spremne za to. Zaključak je da će Rusija upotrebiti Jugoistočnu Evropu kao mostobran za
političku ofanzivu protiv EU.
Osim toga, te zemlje je najviše pogodio januarski rat gasom između Rusije i Ukrajine. Stara Evropa ima
dobro razvijen sistem podzemnih skladišta gasa koja su iskorišćena da se upumpaju znante količine
ruskog gasa u 1. kvartalu 2008. Kao rezultat toga, Nemačka, Francuska, Italija i Austrija bile su dobro
pripremljene za zatvaranje dotoka gasa; za to vreme je Istočna Evropa bila najpogođenija. Kao posledica
toga, zemlje u ovom regionu su se našle u prilično jedinstvenoj situaciji. Za evropsku birokratiju one
su simbol ruske energetske perfidnosti. Ali, Brisel više voli da im pruži samo verbalnu podršku. Sistem
podzemnih objekata skladištenja gasa se ne razvija, a region neće zaista dobiti skoro validne izvore kao
alternativu gasu, ako ih uopšte dobije. Ne sme se zaboraviti da će usled umanjenja proizvodnje gasa u
Evropi, udeo uvoznog gasa naglo porasti. Prema procenama Međunarodne agencije za energiju, 2030.
godine će udeo uvoznog gasa porasti na 85% u gasnom saldu EU. To znači da će Nabuko i drugi projekti
služiti samo da nadoknade smanjenje proizvodnje gasa u staroj Evropi. Istočna Evropa je potrebna samo
kao svedok pretnje energetske zavisnosti od Rusije. Ali taj region neće dobiti punu podršku Brisela za
1) Dr Konstantin Simonov je generalni direktor Fondacije za bezbednost nacionalne energije iz Moskve.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
139
zaštitu svoje energetske bezbednosti. Zbog toga su zemlje u Istočnoj Evropi suočene sa teškom dilemom:
ili da pokušaju da normalizuju saradnju sa Rusijom, ili da je i dalje demonizuju na zahtev Brisela, a da pri
tome zauzvrat ne dobiju validna alternativna rešenja.
Ruske kompanije u sektoru nafte i prerade nafte Jugoistočne Evrope:
da li stvari stoje tako strašno?
Aktivna ekspanzija ruskog poslovanja u Istočnu Evropu počela je sa naftnom industrijom. Rusi su želeli
da dobiju naknadna (downstream) sredstva u Evropi, i to je bilo moguće samo u njenom istočnom delu
– mogućnosti da se kupe takva sredstva u Evropi su davno minimizirane iz političkih razloga. Prozor
mogućnosti je bio otvoren; štaviše, tim zemljama je preko bio potreban novac. Razmotrimo: da li je
iskustvo saradnje u naftnoj industriji bilo pozitivno ili negativno i da li su ruske kompanije ispale tako
strašne.
Udeo ruske nafte na tržištu regiona je prilično znatan. U Mađarskoj iznosi 98% tržišta, 90% u Bugarskoj,
80% u Srbiji i 40% u Grčkoj. Osim toga, ruske kompanije poseduju niz rafinerija nafte i benzinskih pumpi.
Međutim, to dugo nije brinulo ni stanovništvo ni političku elitu. Ekspanzija se nastavila, ali to je prolazilo
prilično mirno. U međuvremenu, ruske korporacije su stekle kontrolu nad vrlo interesantnim sredstvima.
Najaktivnija kompanija u regionu je LUKOIL, apsolutni lider među ruskim naftnim firmama u pogledu
eksploracije tržišta maloprodaje u inostranstvu.
Decembra 2006. ConocoPhilips je prodao 376 benzinskih pumpi LUKOIL-u. Oni su poslovali pod brendom
Jet i bili su locirani u šest zemalja, uključujući 30 u Mađarskoj i 14 u Slovačkoj. Kasnije, u aprilu 2008, LUKOIL
je od Petrol Holding-a kupio 75 benzinskih pumpi u Bugarskoj i skladište nafte blizu Sofije. Vrednost posla
je bila 237 miliona evra: 156,1 milion evra za benzinske pumpe (ca. 2,1 milion evra po benzinskoj pumpi)
i 80,9 miliona evra za skladište. U Bugarskoj kompanija ima ca. 74% udela u trištu veleprodaje naftnih
proizvoda. Stoga LUKOIL poseduje 562 benzinske pumpe u Bugarskoj.
LUKOIL poseduje naftnu rafineriju u Burgasu (Neftochim Bourgas); ruska firma je kupila kontrolni udeo
oktobra 1999. za 101 milion evra. Početkom 2005. naftna kompanija je povećala svoj udeo u rafineriji
Burgas na 93,16% nakon što je kupila 22,05% pogona na osnovu ponude. Rafinerija proizvodi bezolovni
benzin, dizel i petrohemijske proizvode koji odgovaraju evropskim standardima kvaliteta. Rafinerija
prerađuje ca. 6–7 miliona tona nafte godišnje.
Neftochim Burgas je jedina rafinerija nafte u Bugarskoj. Ona proizvodi ca. 80% automobilskog goriva koje
se potroši u Bugarskoj; istovremeno, izveze se jedna trećina naftnih proizvoda koje proizvede Neftochim
Burgas.
Važno je što je posao sa LUKOIL-om rezultirao rastom investicija u preduzeću. Naftna kompanija nastavlja
sa proširenjem rafinerije za čiji se kapacitet očekuje da će porasti. Godine 2007. u rafineriji je puštena u
rad jedinica za isomerizaciju; jedinica za prečišćavanje hidriranjem kapaciteta 1,7 miliona tona godišnje
je trenutno u finalnoj fazi izgradnje. Osim toga, proširuje se kapacitet katalitičke drobilice na 2 miliona
tona godišnje. Godine 2011. rafinerija u Burgasu biće sposobna da preradi 10 miliona tona u poređenju
sa sadašnjih 8,8 miliona tona godišnje.
Udeo LUKOIL-a u rumunskom tržištu iznosi ca. 22%. Ruska naftna kompanija poseduje lanac od preko
300 benzinskih pumpi u toj zemlji, kao i Petrotel-LUKOIL rafineriju u Ploiestiju sa kapacitetom od 2,4
miliona tona nafte godišnje. Ruski vlasnik je obezbedio investicije u preduzeću. Godine 2007. pušten
je u rad i turbogenerator sa kapacitetom od 24 megavata; kao rezultat toga, kombinovani kapacitet
grejne stanice objekta dostigao je 61 megavat. Prvi stepen renoviranja grejne stanice je završen. Ukupno,
projekat renoviranja predviđa izgradnju kotla kapaciteta grejanja od 245 megavata u 2. kvartalu 2009.
koji će koristiti naftni koks kao gorivo.
140
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
U glavnom gradu Crne Gore, Podgorici, LUKOIL je kupio šest benzinskih pumpi koje su pripadale Roksped
Petrol-u koji je od 2005. godine aktivno sarađivao sa ogrankom LUKOIL-a u Srbiji, LUKOIL Beopetrolom.
Ruska naftna firma je platila 26,5 miliona evra za kupovinu, što je bilo 4,5 miliona evra po benzinskoj
pumpi. Prema evropskim standardima, to je bila visoka cena, jer u Evropi jedna benzinska pumpa košta
prosečno ca. između 1 i 2 miliona evra.
U Hrvatskoj je LUKOIL kupio EUROPA-MIL. Ova firma je posedovala pet benzinskih pumpi u Zagrebu i
Splitu i pet parcela za izgradnju benzinskih pumpi. Prosečna dnevna prodaja na jednoj benzinskoj pumpi
EUROPA-MIL iznosila je 11 miliona tona naftnih proizvoda, u poređenju sa prosečno 7,9 miliona tona na
LUKOIL pumpi 2007. godine.
Pored benzinskih pumpi EUROPA-MIL poseduje sopstveni železnički terminal za naftne proizvode sa
kapacitetom skladištenja od 8.000 m³ blizu Vukovara na Dunavu. (Novembra 2006. kompanija je započela
izgradnju male fabrike za proizvodnju biogoriva sa projektovanim kapacitetom od 35.000 tona na osnovu
tog terminala.) Kao rezultat toga, LUKOIL je dobio mogućnost da prodaje naftne proizvode praktično u
celoj zemlji.
Prvobitno, terminal u Vukovaru nije imao dozvolu za rečni transport i pretovar. Dobijanje te dozvole je
bio uslov koji je LUKOIL postavio vlasnicima firme EUROPA-MIL pre kupovine. Tako ruska firma može da
koristi rečne tankere i da isporučuje naftne proizvode duž Dunava. LUKOIL poseduje 180 benzinskih
pumpi u Srbiji i šest u Makedoniji.
Vredi napomenuti da nije bilo ozbiljnog skandala u vezi sa aktivnostima LUKOIL-a. Kompanija nije
percipirana kao instrument uticaja Kremlja. Iako je LUKOIL započeo svoju strategiju dominacije na tržištu
1998. godine, malo posmatrača je smatralo politiku ruske naftne firme pretnjom. To je, verovatno, zbog
toga što je LUKOIL privatna kompanija. Osim toga, američki koncern ConocoPhilips ima 20% udela u njoj.
Stav prema kompanijama koje direktno kontroliše ruska vlada u međuvremenu se potpuno promenio.
Međutim, one su takođe započele da aktivno posluju u Srbiji i Bosni i Hercegovini. To se odnosi na
Zarubezhneft, kao i na ogranak Gazprom-a, Gazprom Neft.
Kompanija Zarubezhneft ima sredstva na tržištu u Republici Srpskoj (delu Bosne i Hercegovine). Ona
poseduje rafineriju nafte u Bosanskom Brodu sa godišnjim kapacitetom od 4,2 miliona tona, kao i Fabriku
za proizvodnju motornih ulja „Modriča“ sa kapacitetom proizvodnje do 70.000 tona motornog ulja
godišnje i 78 benzinskih pumpi. Godine 2009. ruska firma planira da poveća broj svojih benzinskih pumpi
na Balkanu na ca. 150. Ubuduće, prema šefu Zarubezhneft-a Nikolaju Bruniču, kompanija će povećati
broj sopstvenih benzinskih pumpi na Balkanu na 300 nakon što se pusti u rad druga faza rafinerije nafte
u Bosanskom Brodu, koja će omogućiti da rafinerija poveća svoj kapacitet prerade sa 1,2 miliona na 4,2
miliona tona nafte godišnje u 2010. i 2011. godini.
U februaru 2009. Gazprom Neft je konačno završio kupovinu 51% udela u srpskom NIS-u, dok je Gazprom
sa svoje strane obećao da će sprovesti ogranak glavnog gasovoda Južni tok kroz ovu zemlju i izgraditi
podzemno skladište gasa blizu Novog Sada. NIS-TNG – ogranak za proizvodnju tečnog naftnog gasa
Naftne industrije Srbije, naftna je kompanija koja je angažovana u rafinisanju nafte i prodaji naftnih
proizvoda, kao i proizvodnji ugljovodonika u Srbiji i Angoli. Obim proizvodnje NIS-a iznosi ca. 1 milion
tona nafte godišnje.
Kompanija poseduje rafinerije nafte u Pančevu i Novom Sadu sa kombinovanim kapacitetom od 7,3
miliona tona godišnje. NIS poseduje sopstvenu prodajnu mrežu (ca. 500 benzinskih pumpi) i vodeći je
isporučilac naftnih proizvoda na srpskom tržištu jer proizvodi ca. 85% naftnih proizvoda koji se potroše
u zemlji.
Transakcija je započeta krajem 2007. godine i nastavljena preko godinu dana. Rusija je platila 400 miliona
evra, i dala saglasnost za investiciju dodatnih 550 miliona evra do 2012. godine.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
141
Te transakcije su izvršene na mnogo dramatičniji način nego kupovine LUKOIL-a. Bilo je optužbi da se
pokušava stvaranje zone ruskih interesa, i sumnjalo se da u pozadini stoji »energetska vlast Moskve«. Ali,
postoje tri tačke koje treba izdvojiti.
Prvo, te optužbe omogućuju da se iscenka više koristi od ruskih kompanija, što počinje plaćanjem neke
vrste poreza. Tako zemlje Istočne Evrope počinju da naplaćuju više od ruskih firmi. Te zemlje koriste ideju
ruske pretnje u komercijalne svrhe, a ne iz straha. Na primer, Gazprom Neft je platio dosta visoku cenu za
srpska sredstva nakon političkog cenkanja koje je uticalo na njen rast.
Drugo, lokalne kompanije moraju da se takmiče protiv ruskih firmi koje dolaze na tržište, a nisu uvek u
stanju da to izdrže. U tom slučaju one pribegavaju političkim optužbama. Posebno je kupovina Bosanskog
Broda od strane Zarubezhneft-a ozbiljno uzdrmala pozicije naftne kompanije INA. INA je isporučivala
većinu svojih proizvoda ovom tržištu, ali na osnovu dogovora ruska kompanija je mogla da prodaje
gorivo po mnogo nižoj ceni nego što je to činila hrvatska firma. Kao rezultat toga, INA je čak morala da
transportuje svoje gorivo u Italiju kako bi ga uništila u specijalnim pogonima, što je rezultiralo značajnim
finansijskim gubicima.
Treće, prilično je teška adaptacija ruskih kompanija novom kapitalu; ali to nije zbog političkih neslaganja.
Razmotrimo situaciju u vezi sa Gazprom Neft-om i njenim srpskim kapitalom.
U ovom slučaju postoji kolizija između dva sistema menadžmenta koja nema veze sa politikom. Otvoreno
govoreći, u Južnoj Evropi postoji vrlo specifična radna etika – ljudi su navikli da rade bez mnogo napora
i da budu prilično dobro nagrađeni. Svaki pokušaj da se nateraju da rade više i efikasnije rezultira
ogorčenjem. S druge strane, ruski vrhunski menadžeri su navikli na velike plate i bonuse, i ako moraju da
umanje troškove svojih preduzeća, to neće učiniti o sopstvenom trošku. Jasno je da dolazak novih mladih
menadžera u Naftnu industriju Srbije iz Gazprom Neft-a, koji su utvrdili vrlo povoljne finansijske uslove
za svoj rad i na svaki mogući način demonstriraju da su elita, svesno držeći srpske radnike na razdaljini,
često ima za posledicu razumljivo ogorčenje radnika preduzeća. Ali taj konflikt nema nikakve veze sa
upotrebom ozloglašenog energetskog oružja protiv Srbije.
Stoga iza političkih objašnjenja često stoje ekonomski interesi. Ali negativna pozadina je već stvorena.
Kao rezultat toga, bilo koja ruska kupovina rezultira vrlo negativnom reakcijom u regionu, čak i kada je
kupac privatna kompanija. Svaka transakcija se posmatra kao rast ruskog političkog uticaja. Jasan primer
je kupovina udela u mađarskom MOL-u od strane Surgutneftegas-a. Reakcija Mađarske na tu transakciju
živo pokazuje kako su se odnosi sa Jugoistočnom Evropom pogoršali.
Krajem marta 2009. Surgutneftegas, četvrti po veličini ruski proizvođač nafte i gasa, potpisao je
ugovor o kupovini paketa akcija od 21,2% u mađarskom Magyar Olaj-es Gazipari Nyilvanosan Mukodo
Reszvenytarsasag (MOL) od austrijske OMV grupe. Transakcija je iznosila 1,4 milijarde evra. Surgutneftegas
je privatna kompanija, iako ima prilično netransparentnu vlasničku strukturu o kojoj kruži dosta glasina.
Istovremeno, kompanija i njen šef Vladimir Bogdanov uživaju veliki autoritet u ruskoj naftnoj industriji.
Ugovor je zaključen 29. i 30. marta 2009, na vrhuncu političke krize koja je rezultirala ostavkom mađarskog
predsednika vlade Ferenc-a Gyurscany-ja. Gordon Bajnai, koji je zamenio Gyurscany-ja, osudio je kasnije
tu transakciju. Izjava mađarskog ministra inostranih poslova Peter-a Balazs-a, data u intervjuu za EuroActiv
Hungary, vrlo je demonstrativna u tom pogledu: »Problem u slučaju MOL-a jeste što ne znamo ko stoji iza
toga. Ruske metode su zasnovane na vizantijskoj tradiciji, ne na protestantskoj etici. Teško je pregovarati
sa predstavnicima takve kulture«.
Evropski parlamentarac koji zastupa Mađarsku, Andras Gyurk, u pismenoj formi je ispitao kod Evropske
komisije da li ona smatra da je prodaja akcija MOL-a Surgutneftegas-u u skladu sa evropskim principima
transparentnosti.
Sledeći komentar hrvatskog stručnjaka, koji je ostao anoniman, objavljen je u novinama Javno: »Pristup
ruskog Surgutneftegas-a vlasničkoj strukturi mađarske naftne kompanije MOL je kulminacija decenijskih
pokušaja ruskih kompanija da osvoje tržišta Jugoistočne Evrope. Oni već igraju dominantnu ulogu na
mnogim tržištima, ali nisu imali uspeha u Mađarskoj i Hrvatskoj. Ali sada, nakon što su kupili udeo u
142
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
MOL-u i tako ušli u vlasničku strukturu hrvatske INA-e, ruska firma priprema teren za sticanje kontrole nad
energetskim tržištima Jugoistočne Evrope, od Slovenije do Bugarske. Dominacija na tim tržištima je jedan
od ruskih dugoročnih strateških ciljeva; zato se u bliskoj budućnosti može očekivati porast političkog
pritiska Moskve na mađarsku i hrvatsku vladu«.
Kao rezultat toga, Surgutneftegas je postao značajan akcionar u MOL-u, ali još nije upravljao kompanijom.
Surgutneftegas je čak optuživan zbog podmuklih planova da osujeti izgradnju Nabuka, što je prilično
kontroverzna izjava – kapital MOL-a nije dovoljan da bi se osujetio taj projekat. Kompaniji Surgutneftegas
je odbijena registracija u registru akcionara; kao rezultat toga, kompaniji nije bilo dozvoljeno da prisustvuje
skupštini akcionara 23. aprila.
Gasni projekti: diverzifikacija isporuka neće rešiti sve energetske probleme u regionu
Pitanje gasa je čak više politizovano, i nakon januarskog gasnog rata imeđu Rusije i Ukrajine, koji je najviše
pogodio jugoistočni deo Evrope, ono je prilično dramatično i o njemu se aktivno razgovara. Mnogi
političari u regionu požurili su da donesu zaključak: da li je neophodno da se umanji uticaj Rusije po
svaku cenu. U međuvremenu će biti prilično teško da se to učini. Dovoljno je analizirati sledeću statistiku:
2007. godina
2008. godina
Mađarska
7,5 (udeo 70%)
8,9
Rumunija
4,5 (udeo 20-25%)
4,2
Bugarska
2,8 (94%)
2,9
Grčka
3,1 (80%)
2,8
Srbija
2,1
2,2
Hrvatska
1,1
1,2
Slovenija
0,6 (50%)
0,6
Bosna i Hercegovina
0,3
0,3
Makedonija
0,1
0,1
Obim isporuka nije tako veliki u poređenju sa Zapadnom Evropom. Međutim, zavisnost od Rusije je
znatna. Zato zemlje u ovom regionu živo podržavaju zahteve za diverzifikaciju isporuka, računajući
posebno na projekat Nabuko. Ali, zemlje Jugoistočne Evrope često zaboravljaju da su uglavnom deo
Evrope, i zato bi problem gasne ravnoteže trebalo primeniti na celu Evropu generalno, a ne odvojeno
na njene južne, istočne, severne i zapadne delove. I ovde nastupaju glavni problemi. Pre svega, to je pad
proizvodnje gasa u Evropi.
To znači da Nabuko niti će spasiti Evropu od ruskog gasa, niti će pokriti smanjenje sopstvene proizvodnje
gasa Evropske Unije. Za sada gasna ravnoteža Evropske Unije nije pogođena. Udeo uvezenog gasa u EU
za poslednjih 20 godina već je napomenut. To znači da je zadatak postavljen pogrešno. Evropa mora
hitno da potraži dodatne, a ne alternativne izvore isporuka. Trebalo bi da razmišlja o tome da dobije nov
gas, a ne o diverzifikaciji. Samo se čini da je to jedna te ista stvar. U stvari, sa političke tačke gledišta, to
su potpuno različiti pristupi. Prvi pristup znači da je glavni zadatak Evrope da se oslobodi zavisnosti od
Rusije. Drugi pristup, koji Evropa treba da sledi, jeste da neprijatelj nije Rusija, nego rastući deficit gasa.
Zbog toga se zadatak ne sastoji u tome da se smanji potrošnja ruskog gasa, nego da se nađu mogućnosti
da se dobije gas od drugih zemalja, jer samo ruski gas neće zadovoljiti potrebe EU za ovim energentom.
Osim toga, jako se preteruje u isticanju zavisnosti od ruskog gasa. Udeo Rusije na evropskom tržištu gasa
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
143
je retko premašivao 25%; u prvom kvartalu 2009. Norveška je čak premašila udeo Rusije. Međutim, u EU
se niko nije bunio zbog norveške pretnje.
Ideje o energetskoj efikasnosti i razvoju obnovljivih izvora energije posebno su popularne u Evropi
tokom poslednje godine; te ideje se odslikavaju u konceptu 20-20-20. Sve u svemu, pravac je ispravan.
Ali ti grandiozni izgledi novih vrsta energije, koje Evropa zamišlja, jako podsećaju na planove izgradnje
komunizma u Sovjetskom Savezu u nekoj određenoj godini. Strategija 20-20-20 je nerealistična, imajući
u vidu zamišljeni period. To znači da će potražnja gasa u Evropi biti prilično velika.
U stvari, to je glavni problem Nabuka. Čak i ako se ovaj gasovod izgradi, neće rešiti evropske probleme
snabdevanja gasom. Njegov kapacitet je isuviše mali – samo 31 milijarda m³. Svi drugi aspekti koje ruska
strana voli da naglasi, u stvari su sekundarni, iako su osnovani. To su aspekti u vezi sa bazom resursa,
bezbednosti tranzita i neminovno rastućom ulogom Turske, koja zasigurno neće zadovoljiti sve zemlje
na jugu Evrope.
Planirano je da prva linija gasovoda isporuči gas iz Azerbejdžana (oko 7–8 milijardi m³ godišnje), Iraka
(7–8 milijardi) i Egipta (ca. 1–2 milijarde). Ali, čak i ako započne druga faza Shakh Deniz nalazišta u
Azerbejdžanu u punom kapacitetu i ako Baku na kraju odbije da proda velike količine gasa Gazprom-u,
malo je verovatno da će Azerbejdžan sâm napuniti Nabukovu prvu liniju. To će akcionare Nabuka učiniti
vrlo zavisnim od Iraka. Igra postaje isuviše riskantna jer niko nema dugoročno razumevanje razvoja
situacije u Iraku, kao i toga i da li će nivo političke stabilnosti u toj zemlji biti dovoljan za rad gasovoda.
Dugoročno će biti neophodno da se pregovara sa Irakom, ali je teško predvideti razvoj događaja u toj
državi.
Nabuko i Južni koridor
Izvor: Nabuko Gas pipeline GmbH
Rusija predlaže jedan drugi projekat – Južni tok. On se smatra konkurentom Nabuka, imajući u vidu stav
EU po tom pitanju. Kao rezulta toga, situacija je najopasnija – Evropa je na ivici gasnog deficita, i u takvoj
situaciji je svaki gasovod za nju koristan. Ali, umesto toga, Južni tok i Nabuko su međusobno suprotstavljeni
i konkurencija između njih se teško može nazvati zdravom. Kao rezultat toga, svaki projekat je usmeren
protiv konkurenta, pre nego ka unapređenju sopstvenih prednosti. Nažalost, ovo se odnosi i na politiku
Rusije. Međutim, u svakom slučaju takvi razvoji samo povećavaju energetske rizike za Evropu.
Štaviše, u Istočnoj Evropi postoji paradoksalna situacija. Južni tok i Nabuko počinju da konkurišu za
tranzitne rute; neke zemlje svhataju da imaju dobru priliku da dobiju koncesije od oba projekta. Kao
rezulta toga, interesi individualnih zemalja počinju da odnose prevagu nad zdravim evropskim interesima.
144
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Južni tok
Izvor: Izvor: Gazprom
Za sada nacije Istočne Evrope pokušavaju da stave Rusiju pod pritisak zbog Nabuka. Ali, kasnije se situacija
može preokrenuti. Posebno novi predsednik vlade Bugarske Boiko Borisov, lider GERB partije koji je
pobedio na poslednjim izborima, istakao je neophodnost da se suspenduju pregovori sa Rusijom oko
projekta Južnog toka. On je to rekao uprkos činjenici da je bugarski predsednik Georgi Purvanov potpisao
sporazum o učešću u Južnom toku juna 2007. koji je parlament ratifikovao jula 2008. Štaviše, Rusija je
preferirala opciju Bugarske nego opciju Turske i Rumunije, što će omogućiti Bugarskoj mogućnost da
zaradi preko 300 miliona evra od tranzitnih taksi godišnje.
Sasvim je moguće da je to samo ucenjivanje koje će, međutim, zahtevati dodatne troškove sa ruske
strane kako bi se obezbedila lojalnost novog rukovodstva Bugarske. Slična je situacija u vezi sa Srbijom.
Generalni direktor Srbijagasa Dušan Bajatović izjavio je da će njegova zemlja učestvovati u Nabuku
ukoliko se dâ odgovarajući predlog. I to uprkos činjenici da se Beograd u Moskvi shvata još uvek kao
saveznik Rusije na Balkanu, a od Srbije se očekuje da bude glavni korisnik (proporcionalno svojoj veličini
i stanovništvu) implementacije projekta Južnog toka.
Logika Bugarske i Srbije je vrlo jednostavna – one shvataju da je ruski premijer Vladimir Putin već umešan
u bitku oko gasovoda na jugu Evrope i da želi da pobedi po svaku cenu. U takvoj situaciji tranzitna zemlja
može stvarno da se cenka za određena sredstva ili beneficije od ruskog premijera. Međutim, za bogatstvo
Rusije i Gazprom-a, politika ispunjavanja zadatka po svaku cenu može da se ispostavi prilično opasnom.
Za Putina je vrlo važno da postigne cilj i pokaže da je bilo kako je on hteo. To je skopčano sa greškama, ali
u takvoj situaciji Evropa neće imati koristi, nego će izgubiti iz istog razloga – u uslovima dolazećeg manjka
gasa, važno je da se ostvari maksimalni broj realističnih projekata. Štaviše, postavljanje gasovoda je dug
i skup proces.
Osim toga, Putin može da reaguje na ucenjivanje tako što će promeniti rutu Južnog toka. Putin je 6.
avgusta potpisao sa Turskom protokol o saradnji u sektoru gasa, prema kojem Turska treba da dozvoli
Rusiji da izvrši geodetske radove u svojim teritorijalnim vodama u okviru projekta Južnog toka. To, možda,
znači da će se ubuduće Moskva vratiti ideji Plavog toka – 2. Južni tok je, u stvari, zamenio Plavi tok – 2 pre
nekog vremena, i sada može da se dogodi obrnuto. Ali, malo je verovatno da će to biti od koristi Rusiji i
zemljama u Jugoistočnoj Evropi.
Glavni zaključci
Rusija je zainteresovana za jačanje svog prisustva u energetskom sektoru Jugoistočne Evrope. Ali to ne
treba shvatiti kao pretnju Evropi ili politički motivisan korak. Najveći isporučilac i najveći potrošač trebalo
bi da prekinu svoje političke optužbe i da što pre započnu aktivniju ekonomsku saradnju. Rusija i zemlje
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
145
Jugoistočne Evrope imaju pozitivno iskustvo direktnih investicija u projekte prerade nafte, ali tokom
poslednjih nekoliko meseci svaki potez, čak i privatnih ruskih kompanija, posmatra se u političkom svetlu.
Takav pristup može blokirati rast kapitalnih investicija u energetskom sektoru regiona, što će pre svega
loše uticati na zemlje Jugoistočne Evrope.
Sa svoje strane, Rusija bi trebalo da se usredsredi na poboljšanje transparentnosti svojih poslova. To se,
uglavnom, odnosi na industriju gasa. U regionu je bilo nekoliko skandala u vezi sa sistemom prodaje
gasa. Posebno je krajem oktobra 2008. pokrenuto pitanje poslovanja posrednika u gasnim transakcijama
između Rusije i Jugoslavije. Yugorosgaz, kojeg kontroliše Gazprom, dobio je godišnji honorar u ukupnom
iznosu od 35 miliona evra (honorar od 5% od ukupnog obima isporuka). To je rezultiralo ostavkom šefa
Srbijagasa Saše Ilića.
Kasnije su Gazprom i Srbija postigli sporazum o nizu dodatnih dokumenata u okviru međuvladinog
sporazuma o saradnji u energetskom sektoru. Strane su se dogovorile da Srbijagas poveća svoj udeo u
mešovitom preduzeću Yugorosgaz sa 25% na 49%, a da Gazprom zadrži 51%.
Bugarska je zabrinuta zbog jednog drugog posrednika – Overgas Holding Ink. To je mešovito preduzeće
Gazprom-a i Overgas Holding AD, osnovano 1995. na bazi pariteta. Udeo Gazprom-a je 50%, i udeo
Overgas Holding AD takođe 50%. Kompanija je angažovana oko izgradnje i održavanja tranzita i glavnog
gasovoda u Bugarskoj, i učestvuje u prodaji gasa u toj zemlji. Bugarska je postavila pitanje eliminacije
posrednika, ali Gazprom insistira da se on zadrži za sada.
Čini se da će institucija posrednika postepeno nestati u budućnosti, što bi trebalo da poveća poverenje
između strana. Bila bi optimalna sledeća strategija: Rusija bi poboljšala transparentnost svog poslovanja
u Evropi, dok bi Evropljani smanjili nivo politizacije. Mislim da je najrazumniji način da se povrati zdrav
razum u saradnji između Rusije i Jugoistočne Evrope ekonomizacija našeg energetskog dijaloga. To je
razlog zbog čega bi greške koje se čine trenutno mogle dosta da koštaju obe strane.
146
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Ruska energetska politika i Balkan
Milan Simurdić1
Osnovne postavke ruske spoljne energetske politike
Ukoliko spoljnu politiku posmatramo kao svojevrsni produžetak unutrašnje politike, onda nam taj postulat
može značajno olakšati analizu ruske spoljne energetske politike, uključujući njenu implementaciju u
regionu Balkana.2 Predmet ovog prikaza biće prirodni gas, uz povremene osvrte na naftu, kao neizbežnu
„drugu stranu medalje“ ruske energetske politike. Prethodno, nekoliko napomena o gasu. Za razliku od
nafte, kojom se trguje na svetskom „spot“ tržištu, gas se do krajnjih korisnika uglavnom transportuje
gasovodima. Gasovodi se često protežu preko nekoliko država, sa različitim političkim i ekonomskim
uređenjima. To ih čini „osetljivom“ robom, podložnom raznim uticajima (političkim, ekonomskim,
geografskim itd.) duž celog lanca - od proizvođača, preko tranzitnih država do potrošača. Rečju, gas je
izraženo „geopolitička“ roba.3 Sve je prisutnija ocena da je „geopolitika energetskih odnosa zamenila ili
apsorbovala tradicionalnu geopolitiku vojnih balansa“.4
Prirodni gas smatra se gorivom budućnosti, kako zbog obimnih rezervi tako i usled ekološke prihvatljivosti.
Sagorevanje gasa proizvodi oko 40 % manje štetnih gasova od uglja i 30 % manje nego nafta. Pošto se
klimatske promene polako probijaju u vrh svetske politike, to je dodatni argument što se gas označava
kao gorivo budućnosti. Procene govore da će gas biti najbrže rastući izvor primarne energije u svetu:
narednih godina po značaju i zastupljenosti prevazići će ugalj, a do 2050. i naftu. Gas je više od običnog
energenta. Veoma je tražen i profitabilan u hemijskoj i metalnoj industriji, a pogotovo za proizvodnju
struje.5
Kako bi odgovorili na ovako ambicioznu temu uzećemo u obzir nekoliko elemenata: osnove ruske
energetske politike, povezanost sa spoljnopolitičkom koncepcijom i strategijom nacionalne bezbednosti.
Taj okvir ćemo potom preneti u region Balkana, u period od poslednje dve godine, od kada je Rusija
pokrenula projekat izgradnje gasovoda Južni tok. To nas dovodi i do energetske politike EU koja se
susreće sa ruskom energetskom politikom, ne samo na izvorima gasa, već i u tranzitnim državama i na
Balkanu. Pošto su gasovodi dugotrajni i složeni projekti, neizbežno ćemo skrenuti temu do izvora gasa.
Ponudićemo na kraju i osnovne zaključke i prognoze.
1) Milan Simurdić je predsednik Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji i bivši ambasador SR Jugoslavije i Srbije i
Crne Gore u Hrvatskoj (2001 – 2005).
2) O značaju gasa i nafte za Rusiju najbolje govore podaci da iz tog sektora dolazi skoro četvrtina BDP, bezmalo dve trećine
prihoda od izvoza i polovina prihoda državnog budžeta. Vidi: „Cevovodi, politika i moć“, Centar za evropsku reformu, London,
prevod na srpski jezik, Evropski pokret u Srbiji, Beograd, 2009, str. 3.
3) Definicija geopolitike koju imamo u vidu je ona koju su dali J. Barnes, M.H.Hayes, A.M.Jaffe i D.G.Victor u uvodu knjige
Natural Gas and Geopolitics-from 1970 to 2040, Cambridge University Press, Cambridge, 2006. Prema njima, radi se o uticaju
geografskih, kulturnih, demografskih, ekonomskih i tehnoloških faktora na politički diskurs među akterima na međunarodnoj
sceni. „Ono što je važno u ovoj definiciji je relativna, ali i zajednička dobit iz moguće saradnje“, kažu autori i ističu da države koje
se odlučuju da uvezu velike količine gasa stavljaju bezbednost svojih energetskih sistema delimično u ruke drugih. To, zauzvrat,
daje i isporučiocima i korisnicima gasa udeo u unutrašnjoj političkoj stabilnosti druge strane. Dakle, „to je ono što podrazumevamo pod „geopolitikom gasa“- ne samo beskrajna trku za globalnom pozicijom, već i velike političke akcije vlada, investitora i
drugih ključnih protagonista koji odlučuju koji će se gasni projekti izgraditi, kako će se deliti dobit i kako će se upravljati rizicima
zavisnosti od međunarodne trgovine gasom“.
4) Dimitri Trenin, Geopolitika energije u odnosima Rusija-EU, Cevovodi, politika i moć, Centar za evropsku reformu, London,
prevod na srpski jezik, Evropski pokret u Srbiji, Beograd, 2009, str. 15.
5) Svetske rezerve gasa koncentrisane su u relativno malom broju država: svega pet država kontroliše 67 odsto svetskih rezervi
gasa - Rusija, Iran, Katar, Saudijska Arabija i Emirati. Rusija poseduje 27 odsto rezervi gasa, a sa Iranom zajedno kontroliše polovinu potvrđenih svetskih rezervi. Moskva će zasigurno ostati glavni svetski proizvođač gasa u narednim decenijama. Poređenja
radi, SAD poseduju 3 odsto svetskih rezervi. Rezerve su na mestima udaljenim od budućih mesta najveće tražnje - SAD, EU, Kine,
Indije, Brazila. Zbog toga se procenjuje da će rastuća uloga gasa sve više uticati na odnose proizvođača i potrošača, a time i na
svetsku političku scenu. Oko 80 odsto svetskih rezervi gasa, ali i nafte, nalazi se u vlasništvu i pod kontrolom država izvoznica i
njihovih energetskih kompanija.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
147
Polazišta aktuelne ruske energetske politike definisana su u dokumentu „Ruska energetska strategija
do 2020.“, koji je usvojen 2003.6 godine. Polazna konstatacija je da „Rusija poseduje velike energetske
resurse – na teritoriji nalazi se jedna trećina svetskih rezervi gasa, jedna destina rezervi nafte, jedna petina
rezervi uglja i 14 % rezervi uranijuma, ali i snažan energetski kompleks koji je temelj ekonomskog razvoja
i instrument unutrašnje i spoljne politike“. Energetska politika treba da bude usmerena na promenu
od snabdevača sirovinama ka aktivnom učesniku na globalnom tržištu, što je zadatak od „strateškog
značaja“. To obezbeđuje energetsku bezbednost Rusije i ona ostaje „stabilan i pouzdan partner
evropskih država i cele svetske zajednice“.7 Strategija identifikuje Evropu i Aziju kao primarna tržišta
za rusku spoljnu energetsku politiku formulacijom da „strateškim interesima Rusije odgovara formiranje
zajedničke energetske politike, kao i energetske i transportne infrastrukture u regionima Evrope i Azije,
uz obezbeđenje nediskriminirajućeg tranzita energije“. Država će „podsticati učešće ruskih kompanija u
razvoju i realizaciji velikih međunarodnih projekata u transportu gasa i nafte prema Zapadu i Istoku“, stoji
u dokumentu. Pažnju privlači i sledeći deo: „ Problemi tranzita za Rusiju, koja ima jedinstvenu geografsku
i geopolitičku poziciju, imaju posebno značenje... Tržište Centralne i Zapadne Evrope će biti jedno od
najvećih tržišta u narednih 20 godina“.
Ruska koncepcija spoljne politike iz 2008. o energiji govori šturo. Međutim, ona postavlja značajne
zadatke pred rusku diplomatiju: „ jačanje strateškog partnerstva sa vodećim proizvođačima energetskih
resursa, razvoj aktivnog dijaloga sa državama potrošačima i tranzitnim državama (...) mere za održavanje
pouzdanog energetskog snabdevanja praćene odgovarajućim aktivnostima usmerenim na stabilnost
tražnje i bezbednost tranzita“. Vredi izdvojiti i zadatak posvećivanja posebne pažnje proizvođačima
energije na Bliskom istoku što je od „strateškog značaja za ruske nacionalne interese“.8 U odnosu na
prethodnu strategiju nacionalne bezbednosti, energija dobija izraženije mesto u novom tekstu i to u
dva aspekta: kao resurs i kao bezbednosno pitanje. Energija je predstavljena kao instrument moći koji
jača poziciju Moskve u međunarodnim poslovima i obezbeđuje resurse za strateško odvraćanje.9 Dakle,
u punoj meri važe reči tadašnjeg predsednika Putina koji je 2005. rekao da „Rusija nema druge oblasti
u kojoj može da bude lider“ jer poseduje konkurentne, prirodne i tehnološke prednosti koje je mogu
postaviti na vodeće mesto u globalnom energetskom sektoru. Istom prilikom, na sastanku Nacionalnog
saveta za bezbednost, rekao je i da je „energija najvažnija sila svetskog ekonomskog napretka. Tako je
oduvek bilo, tako će biti i u budućnosti“.10
Gasprom predstavlja oličenje ruske energetske spoljne politike.11 Reč je o kompaniji u većinskom
državnom vlasništvu.12 Nastala je iz sovjetskog Ministarstva za gas i po osnovnoj zamisli trebalo je da
objedini sisteme za eksploataciju i prenos gasa u Rusiji, Ukrajini i Belorusiji. Kontroliše 80 % ruskih rezervi
gasa i celu infrastrukturu za gas, odnosno transportnu tj. tranzitnu mrežu gasovoda.13 Gasprom nije
privatizovan na isti način kao naftna privreda. Iako nema spora oko ocene namera Gasproma da kontroliše
ceo gasovodni lanac od izvora, preko tranzita, do kupaca na stranim tržištima, mišljenja o pozadini te
politike se razlikuju. Prema jednima, Gasprom nije odustao od namere da kontroliše celokupni sistem
za distribuciju gasa, pogotovo u Centralnoj i Istočnoj Evropi.14 Jer, ko kontroliše gasovode, kontroliše i
6) Summary of Energy Strategy of Russia for the Period up to 2020, vidi na: ec.europa.eu/energy/russia/events/doc/2003_strategy_2020.en.pdf
7) Za razliku od potrošača za kog energetska bezbednost označava stabilno, pouzdano i po prihvatljivim cenama snabdevanje
energentima (naftom i gasom), za proizvođača to znači stabilnu i predvidiljivu tražnju i cene koje opravdavaju po pravilu velike
iznose koji se ulažu u istraživanje, proizvodnju i transport energije. (Napomena autora.)
8) The Foreign Policy of the Russian Federation, 12.07.2008, vidi na www.kremlin.ru
9) Russian Analytical Digest, No.62, 18.6.2009,http://www.res.ethz.ch/analysis/rad/index.cfm
10) Russia: Is Georgian Gas Crisis Evidence of Moscow’s New Energy Strategy, RFE/RL, 23.01.2006,http://www.rferl.org/content/
article/1064978.html)
11) Ovogodišnja Forbes lista postavlja Gasprom na 22. mesto od 500 najuspešnijih svetskih kompanija; na prvom mestu je
takođe energetska kompanija Royal Dutch Shell.
12) Moscow Times je 27.5. izvestila da je pre godinu dana Gasprom bio na trećem mestu liste najvećih svetskih kompanija sa
tržišnom kapitalizacijom od trista pedeset milijardi dolara. Ove godine pao je na 40. mesto sa kapitalizacijom od sto dvadeset
milijardi dolara
13) Gasprom kontroliše skoro 160 000 km gasovoda, sa 218 kompresorskih stanica i 25 podzemnih skladišta. Sistem je 2008.
primio sedamsto četrnaest milijardi metara kubnih gasa, http://eng.gazpromquestions.ru/index.php?id=6
14) Vidi: Gazprom’s Expansion in the EU-Co-operation or Domination, Agota Loskot-Strachota, Center for Eastern Studies, Warsaw, 2008, http://www.isn.ethz.ch/isn/Digital-Library
148
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
kupca.15 Tome su suprotstavljene ocene da „Gasprom, kao i Rusija, želi da zaradi novac, da bude snažan,
bogat i poštovan“. Gaspromovi potezi pogrešno se tumače kao sredstvo neke političke strategije:„energija
jeste politički posao, ali je, u celini uzevši, biznis“.16
Dominantna reč iz navedenih dokumenata upravo je „tranzit“. On je od ključnog značaja za rusku spoljnu
energetsku politiku. Za Rusiju je podjednako važno da zadrži, kako tranzitni monopol, tako i presudni
uticaj u energetici postsovjetskog prostora, u strateškom „bliskom susedstvu“. Rusija bi da spreči, u
slučaju gasa, ponavljanje onoga što se dogodilo sa naftom: izgradnje naftovoda BTC, koji je kaspijsku
naftu doveo do Mediterana van ruske teritorije.17
Ruska energetska politika i Balkan
Ruska energetska politika na Balkanu može se posmatrati kao deo nadmetanja za pristup, kontrolu i
uticaj u poslovima sa gasom i naftom, pogotovo u Kaspijskom basenu i Centralnoj Aziji.18 Jer, Balkan
predstavlja poslednju etapu u dopremanju nafte i gasa iz tog regiona na putu prema, u slučaju gasa i
gasovoda, evropskom tržištu, odnosno kada je reč o nafti do luka koje je odnose na svetsko tržište. Taj
region sve se više dovodi u vezu sa „novom velikom igrom“, tj. savremenom replikom borbe za uticaj
imperijalne Britanije i carske Rusije iz XIX veka.19 Na stranu istorijske paralele, stavovi današnjih aktera, a
njihov broj sve je veći, suprotstavljeni su na nekoliko linija podele. Raspad Sovjetskog Saveza otvorio je
mogućnost ulaska stranih kompanija u naftom i gasom bogati Kaspijski region i Centralnu Aziju. SAD su
formulisale strategiju „koridora Istok-Zapad“, koja bi preko Crnog mora, Kavkaza i Kaspijskog mora dovela
do otvaranja ovog prostora za eksploataciju i tranzit energenata. U suštini, EU podržava ovaj koncept i
nastoji da se samostalno pojavi na tamošnjim energetskim izvorima, nudeći koncept „Novog puta svile“.20
Na isti region sa povećanim angažovanjem računa i Kina koja je uspela da sklopi dugoročne ugovore o
kupovinama nafte i gasa sa Kazahstanom i Turkmenistanom. Rusija na sve ovo gleda sa podozrenjem
i reaguje nastojanjem da očuva primat iz sovjetskog doba, kako kada je reč o pristupu izvorima, tako
i kada je reč o tranzitu gasa i nafte koji želi da u što većoj meri usmeri preko svoje teritotorije. „ Ruska
energetska strategija zasnovana je na principu što dužeg zadržavanja kontrole nad resursima u Centralnoj
Aziji, a uključuje kontrolu nad proizvodnjom i tranzitom energije, kao i sticanje udela u infrastrukturi i u
energetskim kompanijama u Evropi“, ocena je iz jedne studije ruskog nastupa u tom regionu.21
Začeci aktuelnog ruskog energetskog interesa u našem regionu sežu u sovjetski period, u sedamdesete
godine prošlog veka, kada se odvijala brza i obimna gasifikacija u SSSR-u i državama SEV-a. Na to je
uticao i prvi naftni embargo nakon arapsko-izraelskog sukoba 1973. i okretanje evropskih potrošača
snabdevanju naftom iz SSSR-a, ali i do tada nedovoljno zastupljenom energentu - gasu. U to vreme gas
je, preko Mađarske, stigao i do Jugoslavije.22 Raspad SSSR –a i promene u državama Saveta za uzajamnu
ekonomsku pomoć neko vreme zaustavile su širenje gasnih poslova. Vreme raspada Jugoslavije i ratnih
sukoba bilo je vreme kada su poslovi sa gasom na Balkanu obustavljeni. Ipak, još je 1996. formirano
zajedničko rusko-srpsko preduzeće Jugorosgas, a 2006. Srbiji je ponuđeno učešće u projektu Plavi tok II,
koji je bio preteča sada aktuelnog projekta Južni tok.
15) Roman Kupchinsky, Russia: Does Gazprom Have a master Pipeline Plan, RFE/RL, 30.1.2006. http://www.rferl.org/content/
article/1065233.html
16) Dimitri Trenin, Geopolitika energije u odnosima Rusija-EU,„Cevovodi, politika i moć“, Centar za evropsku reformu, London,
prevod na srpski jezik, Evropski pokret u Srbiji, Beograd, 2009, str. 23.
17) Bitno je imati u vidu da je Rusiji izuzetno važno da sačuva Iran, sa drugim najvećim rezervama gasa na svetu, pod svojim
uticajem i što duže van dosega evropskih kupaca. Strateško gasno partnerstvo sa Teheranom omogućava Moskvi da koketira sa,
za sada, samo idejom formiranja „OPEC za gas“, odnosno sa idejom kartelizacije gasa.
18) Milan Simurdić, „Geopolitika prirodnog gasa“, feljton, Ekonomist magazin, Beograd, mart-maj 2008, brojevi 409-415.
19) Detaljnije u knjizi Lutz Kleveman, The New Great Game - Blood and Oil in Central Asia, Atlantic Books, London, 2003.
20) Deklaracija sa Praškog samita EU, maj 2009, dostupna na www.eu2009.cz
21) Europe’s Energy Security, Gazprom’s Dominance and Caspian Supply Alternatives, Central Asia-Caucasus Institute&Silk Road
Studies Program, Washington D.C. Stokholm, 2008, http://www.isdp.eu/files/publications/books/Job5_EnergySecurity.pdf
22) U zapadne delove Jugoslavije - Sloveniju i Hrvatsku - dospeo je preko Austrije, a ne gasovodom duž teritorije Jugoslavije
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
149
Aktuelnu fazu ruske energetske politike u regionu oličava projekat gasovoda Južni tok. Lansiran je kao
rusko- italijanski projekat kompanija Gasprom i Eni, neposredno pre energetskog samita u Zagrebu
2007.23 Na tom skupu ruski predsednik Putin ovako je obrazložio rusku energetsku politiku na Balkanu:
„Strateški cilj koji realizujemo je osiguranje pouzdanog snabdevanja energijom za sve države u regionu...
naša politika uzima u obzir uključenje balkanskih država u proces evropskih integracija, pa smo spremni
da naše odnose razvijamo u saradnji sa EU“. Istakao je da su „ruski odnosi sa partnerima na Balkanu
tradicionalno zasnovani na međusobnim simpatijama, zajedničkim duhovnim tradicijama, bliskosti
jezika i kultura i zajedničkoj istoriji“. Da se radi o celovito osmišljenom, regionalnom pristupu potvrđuju
reči Putina da je „od interesa razvoj gasne mreže u Makedoniji i proširenje gasne mreže na Albaniju, južnu
Srbiju i Kosovo“.24 Usledili su brojni kontakti i potpisivanje osnovnih ugovora o izgradnji gasovoda Južni
tok sa državama na potencijalnoj trasi.25 Na njenom severnom kraku sa Srbijom i Mađarskom, dok su u
toku pregovori sa Austrijom i Slovenijom. Na južnom kraku sa Bugarskom i Grčkom. Za sada se radi o
preliminarnim, neobavezujućim dokumentima jer će konačna studija izvodljivosti biti okončana krajem
2010. Primetno je zalaganje ruske diplomatije da se na gasovod priključi što više država.
Projekat gasovoda Južni tok dočekan je brojnim komentrima. Većina analiza ističe da je prioritetna
tranzitna funkcija regiona, ali sve više se navodi i značaj balkanskog tržišta. U suštini, prisutni su, kako
geopolitički, tako i ekonomski razlozi. Tako,recimo, ima ocena da je Moskva svesna nastojanja Evrope da
diverzifikuje snabdevanje gasom, pa teži da konsoliduje svoju poziciju u balkanskim državama, pre svega
na njihovom energetskom tržištu, jer se radi o budućim članicama EU.26 U tom kontekstu, ukazuje se da
se „Balkan već dugo percipira kao region od posebnog ruskog interesa i teško da će se toga osloboditi
u bliskoj budućnosti“.27 Izdvaja se i stav da „Rusija želi da proširi svoj uticaj kako bi napravila protivtežu
orijentaciji balkanskih država prema NATO-u i EU. Ruski energetski interesi osnovno su sredstvo jačanja
ruskog uticaja u regionu Balkana i Jugoistočne Evrope. Oni su deo energetske strategije prema EU, sa
gasovodom Južni tok i naftovodom Burgas-Aleksandropuli kao glavnim projektima“.28 Ruska energetska
politika susreće se na Balkanu sa dva aspekta energetske politike EU. Prvo, značajan deo balkanskih
aktera već je u članstvu EU (Grčka, Rumunija, Bugarska) i primenjuje zajedničku energetsku politiku EU,
koja je još uvek prevashodno nadležnost država članica. Brisel pojačava angažovanje na dva plana: na
prvom kroz jačanje regulative za unutrašnje tržište i bolju povezanost gasovodne infrastrukture, a na
drugom kroz intenzivnu spoljnu energetsku politiku radi pronalaženje novih izvora snabdevanja. Drugo,
i one balkanske države koje nisu u članstvu Unije praktično su akteri procesa stabilizacije i pridruživanja
sa otvorenom perspektivom članstva. Istovremeno, članstvom u Energetskoj zajednici one su faktički
integrisane u unutrašnje energetsko tržište Evropske unije. Preuzele su obavezu da primenjuju propise
EU u oblastima gasa i struje. To znači da se u regionu Balkana ruska energetska politika susreće sa EU
koja ima ambiciju da širi svoje propise i na rusko blisko susedstvo29 kroz „izvoz“ svoje regulative i širenje
važenja pravila unutrašnjeg tržišta, čime jača svoju energetsku bezbednost.
Za oba aktera prioritetan je tranzitni značaj regiona. U slučaju Rusije radi se o alternativi prevelikoj
zavisnosti (oko 80 %) od tranzita preko Ukrajine, dok se za EU radi o nastojanju da se smanji zavisnost od
ruskog gasa (prosečno 25 % potrošnje i oko 40 % uvoza gasa) i formiranju od Rusije nezavisnih pravca
snabdevanja. Nadmetanje oličava utakmica dva projekta - Južni tok i Nabuko. Bez obzira na odmerene
zvanične izjave dve strane, prema kojima oni nisu međusobno suprotstavljeni, retorika posmatrača
i analitičara liči na „rat gasovoda“. Grubo govoreći, Južni tok verovatno može da računa na dovoljno
gasa, ali i na neizvestan plasman. Takođe, cela trasa na južnom i severnom kraku od Bugarske još nije
sklopljena. Nabuko ima kupce ali, u ovoj fazi, ne i dovoljno gasa. Računa na snažnu podršku SAD. EU
23) Može biti zanimljivo istaći da je formiranje Gasproma rađeno po modelu upravo italijanskog energetskog koncerna Eni. Vidi
tekst u ruskom Komersantu, 30.8.2008. na http://www.kommersant.com/p845604/Gazprom_Business_Gas/
24) Govor Putina na energetskom samitu u Zagrebu, 24.6.2007, dostupan na www.kremlin.ru
25) Opširnije o Južnom toku na www.gazprom.ru
26) Nicolo Sartori, Russia’s Energy Strategies in the Balkans, Interns Yearbook, Analytica, Skopje, 2009, str. 48. http://www.analyticamk.org/files/Yearbook_2008.pdf
27) Peter Bonin, The last reserve of the imagined Great Power-On the significance of the Balkans for Russian political and economic actors, New Balkan Politics, br.3, 2002
28) Vidi: Dr Mark A Smith,Russian Energy Interest in the Balkans, Defence Academy of the United Kongdom, 2008, http://www.
da.mod.uk/colleges/arag/document-listings/balkan/08(07)MAS.pdf/view
29) Milan Simurdić, Partnerstvo umesto proširenja, Danas, Beograd, 31.5.2009.
150
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
poseduje značajnu polugu uticaja preko regulative tržišta za gas sa kojom Južni tok tek treba da se
sučeli. Protiv oba projekta je ekonomska i finansijska kriza, ali i pad tražnje gasa.30 U suštini radi se o
dva pristupa energetici. U slučaju Rusije, čiji gasovodi skoro isključivo vode na Zapad, orijentacija je na
vertikalno integrisane, monopolske kompanije poput Gasproma, dok EU zagovara liberalizaciju tržišta,
antimonopolsku regulativu i konkurentnost.31
Uočljiva je užurbana gasovodna diplomatija duž celog energetskog lanca, pogotovo oko projekata Južni
tok i Nabuko. Izgradnja gasovoda sadrži četiri faze: konceptualnu, političku, komercijalnu i fazu izgradnje.
Oba projekta nalaze se na sredini između političke i komercijalne faze. Sada se „prelamaju stvari“konačna studija izvodljivosti za Južni tok stiže sledeće godine, kada stiže i finansijski okvir za Nabuko.
Kada se pogleda najšira slika, sasvim je moguće da resetovanje odnosa Vašingtona i Moskve zahvati i ovu
temu i odgovori na pitanje da li je energetska bezbednost pitanje saradnje ili nadmetanja. To potvrđuje
Bela kuća najavom razgovora o saradnji u energetici, pogotovo o diverzifikaciji snabdevanja van Rusije
i regiona na način koji ne uključuje „igru nulte sume“.32 Deo odgovora mogao bi da bude relativno brzo
poznat, što ne znači da će globalna energetska jednačina i njen regionalni, balkanski deo biti brzo rešeni.
Zaključci, prognoze
Ruska energetska strategija na Balkanu sastavni je deo ukupnog spoljnopolitičkog nastupa Rusije
u regionu - „prvi ešalon“ nastupa. Ruski energetski interesi i planovi koincidiraju sa približavanjem
regiona EU. Države Balkana već su u članstvu EU ili su indirektno, preko Energetske zajednice, sektorski
integrisane u Evropsku uniju. Energetika je u samoj srži odnosa Rusija-EU, to znači da je Balkan deo
institucionalizovanog energetskog dijaloga Rusije i EU, na strani Brisela. Taj proces tek je u začetku i
može se očekivati da će Rusija nastojati da, pre pune integracije regiona u Uniju, maksimalno pojača
svoje prisustvo. Ovaj dijalog ne odvija se u vakuumu, na njega u značajnoj meri utiču kretanja u svetskim
poslovima. U tom dijalogu ima elementa i saradnje i nadmetanja. Proces ima dve dimenzije: političku
i ekonomsku, koje su isprepletene, međusobno se dopunjuju i dinamično smenjuju - čas nadvladava
politika, pa i geopolitika, čas ekonomija. Ono što je za jednu stranu politika, za drugu može biti ekonomija
i obrnuto. Energetska bezbednost postala je deo strategije nacionalne bezbednosti, kako Rusije, tako i EU,
što dodatno povećava značaj teme. Nepodeljeno je razmišljanje da su EU i Rusija energetski međuzavisne
i da je to dugoročno jedan od suštinskih faktora u njihovim odnosima. Odvojeno je pitanje da li Rusija
dovoljno ulaže u nove izvore gasa i transportnu mrežu. Naime, među kupcima u EU provejava bojazan da
u uslovima stalnog rasta domaće potrošnje i niskih investicija u nova nalazišta u dogledno vreme može
doći do značajnog smanjenja količina ruskog gasa za izvoz. Potrebna je nova formula za međusobnu
zavisnost – Rusiji su potrebna finansijska sredstva i tehnologija, kupcima u EU ruski gas.
Ekonomska i finansijska kriza, praćena padom tražnje gasa može na kraći, pa i srednji, rok da utiče na
spoljnu energetsku politiku Rusije. Sukcesivne gasne krize na relaciji Moskva-Kijev narušavaju poverenje
u pouzdanost ruskih isporuka gasa. Na geopolitiku gasa negativno se odrazio sukob u Gruziji 2008.
Projekti koji nose veću meru geopolitike u odnosu na ekonomske kriterijume mogli bi da čekaju na
povoljnije vreme za rešavanje. Međutim, jednom zacrtane trase gasovoda i naftovoda žive sopstveni
život nezavisno od realizacije i mogu značajno da utiču na politiku svih aktera.
Nastavak nadmetanja gasovoda i naftovoda na Balkanu u konceptu „igre nulte sume“ (zero sum-game)
ne donosi održivo rešenje. Potrebne su obostrano dobitne kombinacine (win-win) – komplementarni,
a ne konkurentni, međusobno isključivi projekti. I za Srbiju, uz poželjnu izgradnju Južnog toka, prioritet
30) Milan Simurdić, Takmaci ili saradnici, Danas, Beograd, 06.07.2009.
31) U studiji Evropskog saveta za spoljne odnose „How to Deal with Russia Gas“ autor Pierre Noel iznosi da se od 1980. uvoz
ruskog (sovjetskog) gasa u Evropu zapravo prepolovio, sa 80% na 40 %. Ruski gas sada predstavlja samo 6,5 % primarnog
energetskog snabdevanja EU, što je skoro nepormenjen procenat već 20 godina. Tako će, tvrdi ovaj autor, ostati u u bliskoj
budućnosti. Problem, tvrdi Noel, nije zavisnost već podele u EU, pa je pravi odgovor u jačanju unutrašnjeg tržišta za gas u EU.
Studija dostupna na www.ecfr.org
32) Obama to Press Kremlin on Energy, The Moscow Times, 03.07.2009,http://www.themoscowtimes.com/article/600/42/379258.htm
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
151
su različiti izvori i pravci dopremanja gasa. Ne bi trebalo sumnjati da je široka i razgranata gasovodna
infrastruktura u regiona zapravo u funkciji stabilizacije regiona. Jednom izgrađeni gasovodi, pogotovo u
regulisanom okruženju, sa predvidljivim i transparentnim pravilima igre, doprinose stabilnosti.
14.07.2009.
152
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Srpski energetski sektor – stanje i rusko-srpski odnosi
Dr. Zorana Mihajlović Milanović1
Srbija i njen energetski sektor se nalazi na putu od istoka ka zapadu, u centralnom delu regiona Jugois­toč­
ne Evrope. Region Jugoistočne Evrope (Albanija, Bugarska, BiH, Hrvatska, Makedonija, Rumunija, Srbi­ja,
Crna Gora, UNMIK-Kosovo) se nalazi na raskrsnici svih bitnih tranzitno energetskih koridora, čineći ve­zu
na relaciji istok – zapad mnogo efikasnijom i ekonomičnijom. Iako je od 90-tih godina prolazio kroz te­žak
period karakterisan krupnim ekonomskim i političkim promenama, često kulminiranim sukobima, gra­
đan­skim i verskim ratovima, veći deo regiona od sredine 90-tih godina kreće na put oporavka i uzlaznog
tren­da razvoja. Danas su zemlje ovog regiona u završnim fazama ili su prošle kroz promene, realokaciju
i res­trukturiranje kapitalnih sektora, posebno energetskih. U Srbiji se tek u naredne dve godine očekuju
ista dešavanja.
Budući da je energetika regiona na prekretnici, kako zbog novog razvojno-investicionog ciklusa, i novog
mo­dela poslovanja na tržišnom i profitabilnom principu, dešavanja u srpskom sektoru, direktno će uticati
na energetsku sliku regiona. Ubrzan razvoj ovog regiona, rast GDP uslovio je i rast tražnje za energijom, i
to po prosečnoj stopi od 1% (1991-2001). Kombinacija smanjenja raspoloživosti kapaciteta (dotrajalosti) i
po­većanja tražnje za energijom, rezultirala je od 2001. godine deficitom u obezbeđenju dovoljnih količina
ener­gije. Samo do 2012. godine, do kada će prosečna godišnja stopa rasta energije biti 2,3% (2002 – 2012), u
ovom regionu treba da bude izgrađeno 4500 MW novih energetskih kapaciteta (ili oko 5 milijardi evra inves­
ti­cija), a do 2025.godine 15000 MW novih, i 11500 MW revitalizovanih kapaciteta (procenjenih investicija na
35 milijardi evra). Upravo zbog nedostatka novih kapaciteta, i investicija, koliko god imao dobar strateški
po­ložaj, region JI Evrope je potencijalno usko grlo protoka energije. Potreba za organizovanim, brzim i za­
jed­ničkim rešavanjem problema rezultirala je inicijativom Evropske Unije, i prihvatanjem te inicijative od
stra­ne zemalja regiona Jugoistočne Evrope o kreiranju i potpisivanju Ugovora o uspostavljanju Energetske
za­jednice zemalja Jugoistočne Evrope (potpisan u Atini 25.10.2005., ratifikovan od strane EU i na snagu
stu­pio 01. juna 2006.godine). Ovo je prvi dokument u oblasti energetike koji ima obavezujući status, pot­
pi­san između zemalja JIE i EU. Ratifikovanjem Ugovora u parlamentima zemalja potpisnica ozvaničena je
obaveza kreiranja (EU i 9 zemalja partnera) zakonodavnog okvira za uspostavljanje jedinstvenog integri­
sa­nog energetskog tržišta. Ciljevi Energetske zajednice zemalja JIE su: stvaranje uslova i animacija ulaska
novih investicija u energetski sektor (posebno električne energije i gasa), kako bi mreža bila sigurna,
kreiranje jedinstvenog tržišta električne energije (dozvoljavajući prekograničnu trgovinu i vezu sa tržištem
EU), povećanje bezbednosti ponude, i jačanje uslova za nesmetanu zaštitu životne sredine u relaciji sa
energetskom ponudom regiona.
Ukupna energetska ponuda i potrošnja Zajednice za energetiku JIE (Mt oe)*
Energetska ponuda
Albanija
BiH
Domaća proizvodnja
Neto uvoz
Uvozna zavisnost,%
Finalna potrošnja
2,1
2,4
1,2
1,2
51
5
3,3
1,6
32
3
Hrvatska
8,9
3,8
5,2
58
7,1
Makedonija
2,7
1,5
1,2
45
1,7
1
0,6
0,4
40
0,8
16,7
11,4
5,3
41
9,7
Crna Gora
Srbija
1) Doc Dr Zorana Mihajlović – Milanović je Savetnik za pitanja energetike i energetske bezbednosti ISAC Fonda i predavač na Univerzitetu “Megatrend”
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
153
nastavak tabele sa prethodne strane
Kosovo-UNMIK
2
1,2
0,8
40
1
Bugarska
18,9
10,2
9,1
48
9
Rumunija
39,6
28,7
12
30
26,1
Ukupno
97,2
61,9
36,8
38
60,5
*t oe – tona ekvivalentne nafte (tone of oil equivalent), jedinica za energiju, kao količina energije realizovana kroz sagorevanje jedne tone sirove nafte
Izvor: Energy in the Western Balkans, IEA, 2008
Razvoj ovog energetskog tržišta je koordinisan od strane Evropske komisije, čime su energetski sektori
ovog regiona „jednom nogom“ u Evropskoj Uniji.
Srbija je članica Energetske zajednice, što je potvrdila ratifikacijom Ugovora o osnivanju (jul 2006, Sl.glasnik
RS 62/06), odnosno usvajanjem Zakona o ratifikaciji Ugovora o uspostavljanju Energetske zajednice.
U energetskoj ponudi Regiona, Srbija učestvuje sa 17.2%, a u finalnoj potrošnji 16%. Posmatrano prema
tipu energetskog izvora, Srbija se izdvaja sa učešćem uglja (30%), dok je na drugom mestu po ponudi
hidroenergija (23%), a na četvrtom po ponudi sirova nafta (23.4%).
Upravo zbog toga, izazovi koji su pred Srbijom nisu ništa manji, a odgovornost političkog i ekonomskog
establišmenta je uvećana.
Od demokratskih promena u Srbiji (2000) u oblasti energetike nije se mnogo učinilo. Pored Zakona
o energetici, donetog čak četiri godine kasnije (2004), Strategije razvoja energetike Srbije do 2015.
godine (2005), i Programa njenog ostvarenja (čak 2007), osnivanja Agencija (regulatorne i za energetsku
efikasnost), suštinski, na razvoju, restrukturiranju i podizanju efikasnosti, nije učinjeno gotovo ništa.
Pored toga, zbog neusaglašenosti sa evropskim direktivama, zakon o energetici je u procesu izmena,
a Strategija razvoja energetike je zastarela. Država je u većem delu energetskog sektora Srbije više bila
maćeha nego majka, posebno u oblasti poslovanja javnih preduzeća, koja su i dalje visoko neefikasna i
većinom u gubitku (procenjeni gubitak JP Elektroprivreda Srbije za 2008.godinu je 20 milijardi dinara ili
oko 240 miliona evra). U periodu od 2000-2008.godine cena električne energije se u Srbiji povećala za
540%, dok je rast plata u Srbiji bio ispod 100%. I pored toga, gubici se gomilaju, potrošnja energije raste
(za 9% i 23% u periodima 2008/2002., i 2015/2008), a novi objekti se ne grade. Kapitalni energetski objekti
su izgrađeni do sredine 80tih godina, od kada nastaje period dezinvestiranja, koji traje i danas. Građani
Srbije su kroz povećanje cena električne energije, prethodnih godina finansirali neefikasnost, i korupciju
unutar EPS-a, umesto da su finansirali nove elektroenergetske objekte.
Pogubno delovanje države vidljivo je i na primeru preduzeća Naftna industrija Srbije. Da bi se tržište
nafte i naftnih derivata stavilo pod kontrolu, odnosno pružila prilika NIS-u da uposli svoje prerađivačke
kapaciteta i modernizuje rafinerije u Pančevu i Novom Sadu, država je 2001. godine posebnom uredbom
regulisala uslove i način uvoza i preradu nafte, odnosno derivate nafte (Službeni glasnik RS 92/2007).
Uredbom o uslovima i načinu uvoza i prerade nafte, zabranjen je uvoz osnovnih derivata nafte osim u
154
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
slučajevima kada je ugrožena stabilnost u snabdevanju domaćeg tržišta, kada je NIS-u dozvoljavano da
izvrši interventni uvoz. Da bi se obezbedile dodatne investicije, cena prerade bila je daleko viša nego u
regionu. NIS je na taj način već osam godina subvencioniran sa 160 miliona evra godišnje. Ako se zna
da je i pored toga, NIS danas “na početku”, bez tehnološki modernih rafinerija, bez investicija, stariji osam
godina, da je kvalitet derivata u Srbiji lošiji nego u Evropi, kao i da su potrebne investicije u NIS danas oko
1.2 milijardi evra, onda je jasno da je novac završio u kanalima korupcije. Za proteklih osam godina NIS je
mogao izgraditi još jednu modernu rafineriju, učestvovati kao investitor u naftnim privredama u regionu
i biti istinski lider.
Pored toga, u prvim godinama od 2000-te, država nije imala jasnu strategiju restrukturiranja i vlasničke
transformacije NIS, zbog čega se dešavalo da poslovodne garniture ovog preduzeća, uz blagoslov
svojih političkih lidera, krenu u privatizaciju delova NIS-a, direktnim pogodbama. Potpisivanjem raznih
memoranduma o saradnji, ugovora o dugoročnoj kooperaciji, strateški partneri su iskazivali svoje
interesovanje, a poslovodstva su pokušavala da bez javnosti transformišu delove NIS-a (po nekoliko puta).
Da bi se ovo stanje rešilo, država je smogla snage i 2005 godine javnim pozivom izabrala privatizacionog
savetnika za NIS (Merrill Lynch i Raiffesen International AG). Iako je savetnik predočio strategiju priva­
tizacije, putem javnog tendera, postepeno u 3.faze, i iako je tu strategiju Vlada Srbije usvojila, samo
nekoliko meseci kasnije, Vlada se opredelila za prodaju NIS-a direktnom pogodbom, u većinskom paketu
akcija (51%). Takvo ponašanje ne samo da je poraz sopstvene Vlade, nego je pokazalo da nema jasnog
stava niti strategije razvoja energetskog sektora. Pored toga ovo je bio jasan signal investitorima, da i
odluke Vlade mogu “preko noći” da se menjaju, a da za tako šta ne postoji jasno obrazloženje.
Uopšte odsustvo javnih poziva i tendera, direktni pregovori, porast korupcije u bazičnim granama
naročito energetici su ozbiljne prepreke i otežavajući faktori budućeg razvoja energetike ne samo Srbije
već i regiona. Rezultat je postojanje neefikasnog sektora, bez potrebnih investicija i ambijenta da se one
privuku i realizuju.
Energetski sektor Srbije – stanje 2008. godine
Srbija je energetski siromašna zemlja. Rezerve kvalitetnih energenata nafte i gasa su simbolične i čine
manje od 1% u ukupnom bilansu rezervi Srbije, dok preostalih 99% čine energetske rezerve uglja, u
kojima dominira niskokalorični ugalj lignit.
Rezerve fosilnih goriva u Srbiji, Mt oe
eksploatacione
Ugalj, sa Kosovom
2.741
Nafta i gas
Ukupno
geološke
3.883
20
60
2.761
3.943
773
1.091
Ukupno bez Kosova
Izvor: Strategija razvoja energetike Srbije do 21015. godine
Pored energetsko – resursnog siromaštva, bilans Srbije ukazuje na tendenciju povećanja energetske
zavisnosti, kako primarne energije (nafte, gasa, uglja), tako i sekundarne (električne energije). Ukupna
energetska uvozna zavisnost je još od 2004.godine viša od one koja je projektovana za 2015.godinu
(35,9% do 38,4%, u zavisnosti od scenarija usporenog ili dinamičkog ekonomskog razvoja). U 2008.godini
uvozna zavisnost je 42%.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
155
Potrošnja finalne energije će porasti do 2015.g za 22%, prosečno godišnje 3-5%, dok će u isto vreme
domaća proizvodnja primarne energije ostvariti sporiji rast (od 20%), prosečno godišnje 1,75%. Sektorski
bilansi pokazuju da će do 2015.godine najviše rasti uvoz električne energije (329%), uglja (142%),
prirodnog gasa (43%) i nafte (14%).
Projekcija finalne potrošnje (2015/2006) po energentima pokazuje najviši rast potrošnje gasa od 156% i
uglja od 77%, ali i rast potrošnje nafte (29%) i električne energije (22%).,
Gas će u Srbiji biti veoma tražen energent. Njegova šira upotreba je proklamovana kao jedan od prioriteta
Strategije razvoja energetike, a operativno predočena Nacionalnim akcionim planom, kojima se planira
gasifikacija najmanje 400 hiljada domaćinstva i povećanje upotrebe gasa u proizvodnji električne energije
(za preko 300%). Upravo zbog toga projekti koji se sprovode u ovom sektoru moraju biti sprovedeni na
javan i pregledan način, putem tendera i javnih poziva.
Ranjivost, nedovoljne investicije i odsustvo svake kontrole realizacije strategija rodilo je puno problema
– kritičnih tačaka u srpskom energetskom sektoru:
156
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Kritične tačke energetskog sektora Srbije – 2008.godina
Gasni sektor
Naftni sektor
1. Niske rezerve domaćeg gasa (9% srpske potrošnje, uvoz
91%),
1. Rezerve sirove nafte procenjene na najmanje 40tak
godina (50 mil t oe),
2. Rast finalne potrošnje gasa za 57%, uvoza 73% (za
period 2015/2003),
2. Domaća proizvodnja nafte zadovoljava 20% srpske
potrošnje
3. Rast gubitaka u prenosu i distribuciji gasa za 69%
(2015/2003)
3. Rast finalne potrošnje nafte za 27%, uvoza 15% (za
period 2015/2003),
4. Nerazvijena gasna infrastruktura:1. jedan pravac dotoka
gasa (Rusija – Ukrajina – Mađarska (Horgoš) – Srbija), 2.
disproporcija u razvijenosti distributivne mreže i stepenu
gasifikacije severnog (95%) i centralno-južnog dela zemlje
(ispod 45%)
4. Projekcija potrošnje motornih goriva od 72%
(2026/2007)
5. Disparitet u cenama energenata koji izaziva oscilacije u
potrošnji i upotrebi gasa
6. Netransparentne procedure i realizacija projekta
gasifikacije Srbije,
7. Gubitak statusa nabavke gasa direktno od proizvođača
(Ruska Federacija), a uvođenja posrednika u nabavku,
8. Ugrožena energetska stabilnost zbog ne-operativnosti
podzemnog skladišta gasa u Banatskom Dvoru,
potencijalnog kapaciteta 850 mil m3 godišnje
5. Zastarela infrastruktura i tehnologija – posebno u
oblasti rafinerijske prerade,
6. Niska iskorišćenost kapaciteta od rafinerijske prerade
od samo 46,5%, usled tehnološke zastarelosti (Pančevo i
Novi Sad),
7. Nedovoljno investiranje u domaća istraživanja i
proizvodnju nafte, kao i koncesije u inostranstvu,
8. Nedostatak fer konkurencije i odnosa između privatnih
prodavaca naftnim derivatima,
9. Neiskorišćenje uljnih škriljaca kao načina dobijanja
sintetičke nafte. Procenjene rezerve 2 milijarde tona, iz
kojih je moguće dobiti oko 200 miliona t nafte,
10. Monopol i favorizovanje državne kompanije NIS, kako
kroz postojanje Uredbe o zabrani uvoza derivata, tako i
kroz dozvole za eventualni interventni uvoz derivata,
11. Disparitet između kvaliteta i cene naftnih derivata
u Srbiji (kvalitet na najnižem nivou u Evropi, a cena na
najvišem)
Elektroenergetski sektor
Obnovljivi izvori energije, i toplotna energija
1. Rast finalne potrošnje električne energije od 22%, a uvoza 1. Neiskorišćenost potencijala obnovljivih izvora energije
od preko 400% (za period 2015/2003)
procenjenog na 3,83 miliona t oe godišnje
2. Dominacija niskokaloričnog uglja lignita u proizvodnji
električne energije,
3. Viši gubici u prenosu i distribuciji električne energije (za
samo četiri godine 2008/2002., godina porasli za 64%), u
odnosu na region,
2. Struktura energetskog potencijala OIE ukazuje na
dominaciju potencijala biomase (63%), sunčeve (16,7%),
potencijala u malim vodotocima (10,4%), geotermalni izvori
(5,2%) i vetru (5%),
3. Nedostatak zakonske i podzakonske procedure u
ovoj oblasti (Uredba o statusu povlašćenih proizvođača,
4. Nemogućnost raspolaganja energetskim potencijalom
podsticajne mere, izmene i dopune zakona o energetici,
uglja Kosovsko Metohijskog basena, kao i elektroenergetskih
Uredba o minimalnom udelu električne energije
objekata (termoelektrana, kopovi uglja, distributivna mreža)
proizvedene iz OIE i kogeneracije)
na teritoriji Kosova i Metohije, od 1999.godine (rezerve uglja
Kosovskog basena zauzimaju 2.mestu u Evropi, i 5. mesto u 4. Nepostojanje zakona o racionalnoj upotrebi energije i
svetu)
podsticajnih mera države, i Fonda za energetsku efikasnost
5. Zastoj u izgradnji elektroenergetske infrastrukture više od 5. Nemogućnost kontrole javnih komunalnih preduzeća
18 godina,
koja se bave proizvodnjom i prenosom toplotne energije,
a koja su pod ingerencijom lokalnih samouprava, iako
6. Monopolski položaj Elektroprivredne delatnosti, koji
direktno utiču na energetski bilans zemlje,
direktno utiče na rast troškova i cena, i dezinvestiranje
6. Nepostojanje strategije razvoja i upotrebe
7. Nezainteresovanost države da se ustanovi i razvija tržište
kogenerativnih postrojenja koja bi u isto vreme proizvodila
električne energije, bez obzira na to što bi to povoljno
toplotnu i električnu energiju i time podigla energetsku
delovalo na konkurentnost cele privrede
efikasnost i obezbedila dovoljno energenata
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
157
U situaciji u kojoj se danas nalazi energetski sektor Srbije, za promene koje su neminovne, a koje se odnose
na restrukturiranje, privatizaciju kao i poštovanje direktiva Evropske Unije iz ove oblasti sa jedne strane, i
održavanja energetske stabilnosti zemlje sa druge, neophodna je potpuna transparentnost i otvorenost
procesa. Ukoliko toga nema, a sve su naznake da će toga biti manje, onda će monopol države Srbije, koji
postoji u energetskom sektoru biti zamenjen monopolom druge države i njenih nekoliko preduzeća.
Na taj način ne samo da će biti ugroženi svi principi tržišne ekonomije, već će to postati ograničavajući
faktor razvoja energetskog i svih ostalih sektora u zemlji. To je dodatno i signal regionu i potencijalnim
investitorima o nesigurnosti njihovih ulaganja.
Imajući u vidu bogatstvo Ruske Federacije gasom, kao i decenijsku oslonjenost Srbije ka ovom dobavljaču,
nije nelogično da energetski sektor i na dalje nastavi nabavku od ove zemlje. Ono što jeste neobično
jeste da se gotovo ceo energetski sektor bez tenderske procedure, direktnim pogodbama (sporazumima
o strateškom partnerstvu) prepušta ruskim kompanijama. Odgovornost je svakako na srpskoj strani,
koja nije jasnije definisala pravce, kriterijuma i načine razvoja energetike, koja je čak bila u stanju da ne
poštuje ni sopstvenu odluku (Vlada Srbije – odluka o načinu vlasničke transformacije NIS-a), ili koja je
zbog sopstvenog nečinjenja izgubila partnerski odnos u kompaniji Jugorosgaz, a koja je od 2007.godine
posrednik za nabavku gasa za Srbiju.
Možda najveća odgovornost leži u svesnom obmanjivanju javnosti, od strane političkog establišmenta,
koji putem pretnji i ucena i stvaranjem straha u javnosti od ugrožene energetske stabilnosti odnosno
zastoja u energetskoj ponudi, opravdava svoje postupke netransparentne rasprodaje energetskog
sektora Srbije.
Istorijski, ruski kapital je u Srbiju ušao pre četiri decenije učestvujući u montaži današnjih 6 (od 12) turbina
HE Đerdap 1. Do danas one su isporučile potrošačima preko 200 milijardi kWh energije, čime je njihov
radni vek završen. Problemi vezano za otpočinjanje revitalizacije blokova na HE su ozbiljni, postoje već
nekoliko godina i prete energetskoj stabilnosti regiona. Od 2001.godine traju pregovori o otpočinjanju
ovog posla (poslovi ugovoreni 2002.godine sa ruskom kompanijom OAO „Silovije mašini“ Moskva, vredan
100,7 miliona dolara), a za dug koji ruska strana ima prema Srbiji. Stalne promene uslova sa ruske strane,
odlažu i potpisivanje ugovora ali i početak radova.
Na dalje, nakon 2000.g, kupovinom 79,5% kapitala, ruska naftna kompanija LukOil postaje vlasnik
kompanije koja se bavi trgovinom naftnim derivatima Beopetrol, za 207 mil evra (117 mil evra + 85 mil
evra projektovane investicije u periodu do 5 godina + 5 mil evra za socijalni program). Na žalost, obećane
investicije LukOil Beopetrol nije izvršio, pravdajući se nepotpunom dokumentacijom oko vlasništva nad
pumpama – bez obzira što je za taj problem znao prilikom kupovine. Uvažavajući opravdanje, Agencija
za privatizaciju je zbog neizvršenih investicija lišila srpski budžet dodatnih 30 miliona evra na konto
ugovorne kazne!
Kontinuiran odnos sa ruskom stranom traje jedino u nabavci gasa. Srbija ugovara potrebne nabavke
prirodnog gasa od ruskog Gasproma (Gazexporta), na godišnjem nivou. Međutim dešavanja poslednjih
godina u ovoj oblasti, rezultirali su ozbiljnu aferu, u koju je prema spekulacijama medija i javnosti upleten
politički vrh.
Ova kompanija je na volšeban način promenila svoju vlasničku strukturu, rezultirano većinskim učešćem
stranih partnera (25% JP Srbijagas, 25% Centrex Beč, i 50% Gazprom). Postojanje zajedničke kompanije
JugorosGaz na teritoriji Srbije, sa sobom je donelo obilje problema, koji će se tek osetiti u vremenu koje
dolazi:
1. Osnovano državnim sporazumom 1966. godine, kao a.d., sa 50:50% učešća srpske i ruske strane, a
radi gasifikacije Srbije, izgradnje magistralnog gasovoda Niš-Dimitrovgrad i trgovine gasom. Do 2001.
u partnerstvu sa srpskom stranom izgrađena deonica Niš-Pojate (MG 9), koja je ujedno i deonica
magistralnog gasovoda MG 10 Niš Dimitrovgrad.
2. Gubitkom partnerskog učešća u ovom preduzeću, sopstvenim nečinjenjem, Srbija gubi mogućnost
ravnopravnog statusa kako u vlasništvu magistralne deonice, tako i budućoj gasifikaciji istočne i južne
Srbije
158
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
3. Dobijanjem statusa preduzeća koje obavlja poslove od opšteg interesa, januara 2007.godine (od
strane tadašnjeg tehničkog ministra u Vladi Srbije), JRG postaje paralelno preduzeće javnom preduzeću
Srbijagas. Srbija je na taj način, bez procedure i kriterijuma, i bez postojanja lojalne konkurencije, a pre
svega bez strategije o vlasničkoj transformaciji gasne delatnosti, uvela na „mala vrata“ konkurenta u
najprofitabilniji deo gasnog biznisa.
Od 2007.godine (01. 01. 2007), JRG je posrednik u nabavci gasa za Srbiju (godišnja potrebna količina gasa
se kreće od oko 2,3 milijardi m3, a profit koji ovo posredničko preduzeće na taj način ostvaruje je oko 30
miliona evra godišnje. Iako se u srpskim medijima još od 2006.godine govori o postojećim i potencijalnim
problemima sa JRG, tek je donošenjem odluke o poskupljenju gasa (oktobar 2008.g), među opozicionim
političkim partijama u Skupštini, i javnosti se ovaj problem nanovo otvorio. Ovog puta se očekuje rasplet
nakon istraživanja i rada jedinica Privrednog kriminala i Republičkog tužioca.
Pored trenutno otvorene afere oko posrednika gasa, u Srbiji se politička koplja ukrštaju, mnogo više
sa ciljem skupljanja dodatnih političkih poena, nego radi primene jasnih i zdravo razumskih mišljenja
vezano za Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i
gasne privrede (potpisan i ratifikovan u Moskvi, u januaru a u Beogradu u septembru 2008.godine).
Uzimajući u obzir aktuelne zakone u Srbiji u kojima se regulišu uslovi i način obavljanja predmetnih
energetskih delatnosti, aranžman sa Ruskom Federacijom je u suprotnosti sa njima (kao i sa acquis
communnantare EU). Bez obzira što Srbija još uvek nije u obavezi da primeni sve relevantne zakone EU,
opredeljenost Srbije ka putu u EU, potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji, kao i Ugovora o energetskoj
zajednici zemalja JI Evrope, morao je biti valjan razlog da se u aranžman na ovakav način ne ulazi. Sa
druge strane, upravo je položaj Srbije i njen korak do EU jedan od razloga ruske strane, čime ona bez
obaveze poštovanja mnogih pravila i standarda EU, ulazi na prostor EU, sa još jedne „nepokrivene“ rute.
Ovaj dokument je za Srbiju, u odnosu na sve ostale koje je RF sklopila sa drugim zemljama, a vezano za
izgradnju gasovoda Južni tok, daleko najnepovoljniji. Najveći problem jeste status tzv.“vezane trgovine“,
po kojoj Srbija prodaje direktnom pogodbom NIS, a za uzvrat dobija krak gasovoda. Čak i kada bi se
zanemarila činjenica postojanja ovakvog najprimitivnijeg načina poslovanja (trampa – feudalizam),
ostaje veliki broj nerešenih pitanja i problema.
1/ Samo prolaskom magistralnog kraka gasovoda moguće je obezbediti gasnu energetsku stabilnost,
prihode od tranzitiranja gasa i dugoročnu geostratešku poziciju Srbije. Pretpostavljeni kapacitet
Sporazumom od „minimum 10 milijardi m3 godišnje“ (član 4), ne samo da nije dovoljan, već ne
predstavlja magistralni krak. Ako se zna da je 2006.godine potpisan Memorandum o razumevanju između
Gazexporta i Ministarstva energetike Srbije radi izgradnje transportnog gasovoda preko teritorije Srbije
(prema granici sa Hrvatskom) dužine 400 km, i kapaciteta između 18 do 20 milijardi m3 godišnje, onda
uslovi iz Sporazuma iz 2008. godine ukazuju na smanjenje zainteresovanosti ruske strane za prolazak
magistralnog kraka kroz Srbiju. Imajući u vidu da će gasovod Južni tok ukupno imati kapacitet između 3033 milijardi m3/godišnje, srpski magistralni krak bi trebalo realno da ima min. 15 milijardi m3/godišnje.
2/ U gasnom delu Sporazuma se pretpostavlja i rešavanje izgradnje podzemnog skladišta gasa Banatski
Dvor, ali nedovoljnog kapaciteta od 300 mil. m3 godišnje. Skladište gasa je od izuzetnog značaja jer
se njime obezbeđuje energetska stabilnost, kako pokrivanjem potrošnje u pikovima potražnje, tako i
pri drugim mogućim poremećajima ponude gasa. Da je Srbija imala operativnu I fazu ovog skladišta u
vreme gasnog rata između Rusije i Ukrajine (zima 2005/2006), ne bi imala za 50% smanjen dotok gasa,
zaustavljenih 184 privredna subjekta i ozbiljne probleme u energetskom sektoru.
Ovo skladište gasa prema svim procenama i strategijama može i treba da bude regionalno, sa odavno
projektovanim kapacitetom od 800 do 860 mil. m3 gasa godišnje. Imajući u vidu da je strateški partner
zainteresovan za ovo skladište ali tako što će razviti samo polovinu mogućeg kapaciteta, onda je pitanje
postojanja „magistralnog“ kraka gasovoda kroz Srbiju „na dugom štapu“.
3/ Pitanje osnivačkog i samim tim upravljačkog udela/kapitala u budućoj kompaniji zaduženoj za poslove
sa gasom odražava mišljenje ruske strane o srpskom partneru, i inferiornost i nesposobnost srpske. Ruski
partner će biti vlasnik većinskog (51%) a Srbijagas manjinskog udela (49%) novoosnovane kompanije.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
159
Ni u jednom sporazumu, ni sa ijednom drugom zemljom ruski partner nije većinski vlasnik već ima
partnerski odnos (50% : 50%).
Izgradnja i korišćenje gasovoda za transport gasa se planira bez jasno definisanih zakonom propisanih
obaveza, a koje treba da se odnose na: uslove obavljanja delatnosti od opšteg interesa (transport prirodnog
gasa i upravljanje transportnim sistemom). Transport i upravljanje magistralnim gasovodom (gasovod
visokog pritiska) je od vitalnog značaja za svaku zemlju, i on po svojoj vrsti jeste prirodni monopol (i
mora biti regulisan). Ovi uslovi su jasno definisani Zakonom o energetici, Zakonom o ratifikaciji Ugovora
o uspostavljanju Energetske zajednice, direktivom 2003/55/EC (O Zajedničkim pravilima za unutrašnje
tržište prirodnog gasa).
Iako je jasno da će studija kompletnog gasovoda Južni tok biti gotova tek posle 2009.godine, kojom će
se znati pojedinosti kapaciteta i ruta gasovoda, zabrinjava pritisak ruske strane, i odobravanje srpske,
za zaključenjem kupoprodajnog ugovora o vlasničkoj transformaciji NIS-a. Pregovaranje vezano za NIS
obuhvata nekoliko veoma važnih delova i detalja.
1/ Cena po kojoj se prodaje NIS i sa kojom se dosta spekuliše u javnosti (400 mil evra) je samo jedan od
elemenata, ali nikako prioritetan. NISu su potrebne ogromne investicije, koje se procenjuju na najmanje
1 milijardu evra, pa naznaka „minimum 500 miliona evra“ (Protokol) nije precizna, niti dovoljna.
Dogovorena prodaja (između dve strane) u slučaju rafinerija je suprotna zakonu, i opšte prihvaćenim
tržišnim pravilima. One se prodaju – daju na upravljanje, bez jasno definisanih obaveza vezanih za
očuvanje životne sredine, kvaliteta derivata i obaveza razvoja, unapređenja i održavanja proizvodnih
postrojenja (što bi bila obaveza posebno imajući u vidu Program ostvarenja strategije energetike Srbije
do 2015.godine).
2/ Pitanje istraživanja i proizvodnje domaće nafte i gasa se posebno ne tretira u Protokolu, a od presudne
je važnosti za dostizanje određenog stepena energetske sigurnosti zemlje. Domaća nafta pokriva 20%
srpskih potreba, a gas oko 10%. Ne postoji ni jedan razlog da srpska strana prodaje pravo na eksploataciju
svojih domaćin resursa. Srpska nafta je dobrog kvaliteta i nisko sumporna (ispod 0,5% sumpora) i najvećim
delom pripada grupi lake nafte sa više belih komponenti (benzini i dizeli). Ne treba napominjati da su sa
ekološke strane lake nafte sa niskim sadržajem sumpora (ispod 0,5%) pogodnije za rafinerijsku preradu.
Rezervi domaće nafte ima za još najmanje 40 godina, dok su procenjene geološke rezerve 3x veće od
bilansnih, što ukazuje na potrebu daljih istraživanja. Pored toga, Srbija je bogata jednom vrstom vrlo
kvalitetne naftenske nafte, retke sirovine pogodne za proizvodnju kvalitetnih ulja i maziva. Sa godišnjom
proizvodnjom ove nafte i njenom preradom (u ulje za transformatore, i naftenska bazna ulja) Naftagas
bi mogao da ostvari dodatnih 1 milijardi dolara godišnje (cena naftenskog baznog ulja je 1000 – 1250
evra/t, a ulja za transformatore 1600 – 1800 evra/t).
Kako je NIS kompanija koja raspolaže sa svim segmentima naftne privrede – sistem primarne energije
(proizvodnja sirove nafte i gasa, uvoz nafte), sistem transformacije primarne energije (obrada sirove
nafte u rafinerijama) i sistem finalne energije (potrošnja finalne energije za energetske i neenergetske
svrhe), neophodno je Ugovorom precizirati visinu investicija po određenim segmentima, kao i dinamiku
ulaganja. Programi i projekti modernizacije moraju obuhvatiti: ulaganja u širenje istraživanja na teritoriji
Srbije, ulaganje u raspoložive proizvodne kapacitete za istraživanje i proizvodnju nafte, podizanje
tehnološkog nivoa radi proizvodnje evro dizela i benzina, tehnološkog razvoja rafinerija, podizanja
tehničko tehnološke pouzdanosti procesnih i vanprocesnih postrojenja, ulaganja u oblasti zaštite životne
sredine
3/ Protokol o prodaji NIS-a ni jednom rečju ne tretira ekološke standarde, što je morao biti „znak za
uzbunu“. Naime, ruska strana Sporazumom predviđa i da 2012.godine zadrži monopol na uvoz nafte,
kao i moratorijum na evropske ekološke standarde. Ako neko treba da ima monopol na uvoz nafte, onda
vlasnička transformacija NIS-a nije ni potrebna. NIS danas ima monopol na uvoz nafte, pa tu promene
nema. Mnogo ozbiljniji problem jeste pitanje ekologije. Država Srbija se bar koliko toliko trudi da poboljša
stanje u ovoj oblasti, što je izuzetno teško bez dodatnih investicija. Ali ukoliko strateški partner traži
moratorijum, onda on jasno pokazuje nevoljnost da se bavi ekologijom. Srbiji ne treba ni jedan jedini
160
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
barel nafte, niti litar evro dizela, ako će to da dovede do povećanja smrtnosti od kancera pluća dece u
npr. Pančevu.
Bez obzira što svaki privredni subjekt podleže srpskim zakonima o zaštiti životne sredine, imajući u vidu
tešku ekološku situaciju u Pančevu, budući Ugovor mora sadržati odredbe koje će obavezati dodatno
strateškog partnera da koristi i primeni najnovije energetske, ekološke i ekonomski efikasne tehnologije.
Jedino je to garancija. U suprotnom, to može značiti da naftna privreda neće dobiti savremenu i tehnološki
moderne a samim tim i efikasnu opremu. U situaciji kada je energetska efikasnost Srbije za 5 puta niža u
odnosu na svetski prosek, i čak 8 puta u odnosu na prosek zemalja OECD, prirodan je zahtev države da svi
koji ulažu donose nove i moderne tehnologije.
4/ Pitanje opstanka Uredbe o zabrani uvoza derivata koja se planira da opstane „najmanje dve godine“ je
neobičan zahtev (Uredba o zabrani uvoza derivata ne može važiti duže od 31.12.2010.godine, jer postoje
određene obaveze koje je Srbija prihvatila potpisivanjem Ugovora o energetici zemalja JI Evrope, a koji
je ratifikovan jula 2006). Opstankom Uredbe, i nakon potpisivanja Ugovora, Srbija štiti rusku privatnu
kompaniju!
Svako potpisivanje i zaključivanje kupoprodajnog ugovora o prodaji NIS-a je rizično ukoliko nema
Studije izvodljivosti za gasovod Južni tok, ili pismene garancije da će magistralni krak tačno određenog
kapaciteta gasovoda (potrebnog kapaciteta) proći kroz Srbiju.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
161
162
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Energetski sporazum Srbije i Rusije, dve strane medalje
Anatolij Pomorcev1
Krajem 2008. godine Vlade Srbije i Rusije, su nakon više meseci iscrpljujućih pregovora, konačno postigle
dogovor o svim tačkama međudržavnog energetskog sporazuma, koji je potpisan još 25. januara 2008.
godine.
U skladu sa postignutim dogovorom, ruska strana će u skorije vreme postati vlasnik 51% akcija srpskog
naftnog giganta NIS. Za kontrolu nad NIS-om, novi vlasnik, kompanija «Gasprom njeft» će izdvojiti 400
miliona evra u vidu jednokratne isplate u budžet Srbije, a do 2012. godine investirala u modernizaciju
postrojenja NIS još 547 miliona evra. Za uzvrat, ruski vlasnik će, između ostalog, dobiti dve rafinerije
u Pančevu i Novom Sadu, čiji je godišnji kapacitet prerade 4,073 miliona tona sirove nafte.2 Nakon
modernizacije proizvodnih pogona dve rafinerije, njihov ukupan kapacitet proizvodnje može biti
povećan do nivoa od 7 miliona tona sirove nafte godišnje. Prema rečima predstavnika «Gasprom njeft-a»,
koji ne poseduje pogone za preradu nafte, ulaganja u modernizaciju NIS je jedan od prioriteta. Osim
toga, ozbiljan interes za rusku stranu predstavlja razgranat prodajni sistem NIS.3 Međutim, suština
energetskog dogovora nije u naftnom, već u gasnom segmentu tog dokumenta. Prema Ugovoru, ruska
strana čiji interes zastupa kompanija Gasprom, uzima na sebe obavezu izgradnje srpskog dela gasovoda
«Južni tok» i skladišta gasa u Banatskom Dvoru. Treba napomenuti da su želju da se priključe «Južnom
toku», izrazile i Bugarska, Grčka, Italija, Mađarska, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Austrija i Slovenija.
Bez obzira na to što su vlada i Parlament Srbije pozitivno ocenili energetski sporazum, potpisan u januaru
2008 godine, u srpskoj javnosti su stalno pominjani negativni aspekti ovog dokumenta. U datoj situaciji
poželjno je podrobno analizirati sve vrline i mane ovog sporazuma, kako bi se stvorila njegova objektivna
slika.
Naftni deo
Jedan od glavnih argumenata protivnika realizacije ugovora je teza o «nepravedno niskoj ceni NIS-a»,
koja počiva na proceni tržišne vrednosti 100% akcija NISa, koju je sprovela agencija Deloitte u junu
2008 godine. Prema toj proceni, vrednost NIS na 30.06.2008. bila je 2,2 milijardi evra.4 Na osnovu ove
procene stvara se slika da je prodaja NIS-a za 400 miliona evra štetna po srpski budžet (koji je navodno na
gubitku od 1,8 milijardi evra) i dugoročni ekonomski interes Srbije. Pri tome učesnici diskusije ignorišu
nekoliko činjenica, koje pobijaju njihovu tezu. Kao prvo, 400 miliona evra je cena koja je ponuđena za
samo 51% akcija NIS. Dakle, ako uzmemo u obzir ovu procenu Deloitte-a, 51% akcija ne bi mogao koštati
više od 1,1 milijardi evra. Kao drugo, treba imati u vidu da je data procena izvršena pre nastupanja «vruće
faze» ekonomske krize, u doba kada je cena nafte a samim tim i kapitalizacija svake naftne kompanije
nalik NIS-u, bila na najvišem nivou. Od tada se situacija radikalno promenila – cena nafte je pala 5 puta,
shodno tome pala je i cena naftnih kompanija.5 Prema tome svako pozivanje na procenu iz juna 2008.g.
jednostavno gubi svaki smisao. Osim toga, izostavlja se činjenica da je «Gasprom njeft» obavezan da uloži
547 miliona evra u modernizaciju pogona NIS-a, kao i da preuzme dugove NISa u iznosu manjem od 10
miliona evra. Bitno je spomenuti, da dogovor precizira da ruska strana mora uložiti ovu sumu, bez obzira
1) Anatolij Pomorcev je analitičar i novinar lista РБК Daily iz Moskve.
2) Zvanični podaci NIS iz 2004 godine, http://www.nis.rs/
3) 500 pumpi na teritoriji Srbije i Crne Gore, godišnji promet do 2,5 miliona tona naftnih derivata – zvanični podaci NIS iz 2004
godine, www.nis.rs
4) http://www.media.srbija.sr.gov.yu/medsrp/dokumenti/nis_izvestaj_trzisna_vrednost.pdf
5) na primer, akcije LUKOIL su u periodu od 14. septembra do 15 novembra 2008. godine izgubile 49% svoje tržišne vrednosti,
http://www.lenta.ru/articles/2008/11/19/compare/
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
163
na posledice ekonomske krize. Ako ovaj aspekt ugovora ne bude ispoštovan do kraja 2012. godine, srpska
strana dobija mogućnost poništavanja celokupnog ugovora o kupoprodaji NIS-a.
Sledeći u nizu argumenata protivnika energetskog aranžmana je navodni gubitak kontrole nad
nacionalnom naftnom kompanijom i njenom nepokretnom imovinom, u koju ulaze i nalazišta nafte
i gasa na teritoriji Srbije. Prema konačnom dogovoru Moskve i Beograda, srpska strana će zadržati
značajan uticaj na proces donošenja odluka na nivou kompanije, preko svojih predstavnika u nadzornom
i upravnom odboru, kao i niz menadžerskih pozicija. Šta više, bez saglasnosti srpske strane, nemoguće je
donošenje odluka strateškog karaktera (sve dok Beograd kontroliše 10% akcija).
Tokom pregovora, srpska strana je izborila i značajne socijalne garancije. Ugovor o prodaji NIS-a, prema
rečima srpskih zvaničnika, garantuje da do 2012. godine neće biti otpuštanja osoblja, plate će biti u skladu
sa inflacijom i ekonomskom situacijom u zemlji, a otpremnina za radnike koji će dobrovoljno napustiti
firmu iznosiće 750 evra po godini radnog staža, što je najveći iznos otpremnine u istoriji srpske privatizacije.
Srpska strana je sa manje uspeha prošla u ekološkom segmentu pregovora. Dakle, ruska strana je izrazila
spremnost da investira u obnovu ekološke zaštite rafinerija, do 60 miliona evra, ali srpska vlada je pristala
da kompenzuje ekološku štetu u iznosu od 25% novčanog iznosa kupoprodajnog ugovora (100 miliona
evra). Uzimajući u obzir da se ekološki incidenti na području rafinerija dešavaju relativno često, možemo
da konstatujemo da će Vlada Srbije morati samostalno da eliminiše njihove posledice.
Iz gore navedenog proizlazi zaključak da prodaja NIS-a donosi srpskoj strani više dobrog nego lošeg. Srpski
budžet formiran u situaciji svetske ekonomske krize, dobija 400 miliona evra u kešu, i još 547 miliona evra
će tokom 3 godine garantovano biti uloženo u modernizaciju zastarelih pogona srpskih rafinerija. Nakon
završetka programa modernizacije, srpske rafinerije će biti u stanju da proizvode gorivo po standardima
EU. Povećanje obima proizvodnje, pružiće Srbiji mogućnost da postane izvoznik naftnih derivata po prvi
put u njenoj modernoj istoriji. Relativno negativnim, može se smatrati privremeno smanjenje kapaciteta
prerade nafte, zbog neophodnih radova na modernizaciji pogona i opreme.
Ruska strana dobija na korišćenje razgranatu prodajnu mrežu i moćnu bazu proizvodnje naftnih derivata,
koja, ipak, zahteva ulaganja zarad modernizacije. «Gasprom njeft» dobija mogućnost prerade svoje nafte
na teritoriji Evrope, što po svemu sudeći može biti iskorišćeno kao odskočna daska za dalji prodor na
evropsko tržište. Treba napomenuti da ruske naftne kompanije već imaju pozitivno iskustvo poslovanja u
regionu. Misli se na rafinerije u Bugarskoj (vlasništvo kompanije LUKOIL), i u Republici Srpskoj (vlasništvo
kompanije «ZARUBEŽNJEFT»). Nema nikakvih naznaka da «Gasprom njeft», treća po veličina naftna
kompanija Rusije, neće uspeti da pretvori NIS u moderan i efektivan holding.
Gasni deo
Prema postignutom dogovoru, preko teritorije Srbije će prolaziti deo gasovoda «Južni tok» dug 400
km. Osim toga, koncern «Gasprom» moraće da finansira i sprovodi radove na izgradnji skladišta gasa u
Banatskom Dvoru. Studija izvodljivosti gasovoda i mapa njegovog puta (prema poslednjoj informaciji)
će biti gotovi do 2010. godine, a strategija izgradnje skladišta gasa – do 2009.g., posle čega će se početi
sa gradnjom ova dva objekta. Treba reći da krovni ugovor potpisan u decembru 2008.g. ne sadrži u svom
tekstu precizne finansijske i ekonomske garancije, što ne daje Beogradu u ovom trenutku mogućnost
obraćanja međunarodnoj arbitraži u slučaju nepoštovanju ugovora. Ali, ovaj dokument, kao i Sporazum
potpisan u januaru 2008.g. sadrži više političkih garancija, iza kojih stoje autoriteti tadašnjeg i sadašnjeg
predsednika Ruske Federacije, Vladimira Putina i Dmitrija Medvedeva. Znajući specifičan sistem ruske
vlasti, možemo da tvrdimo da garancije takve vrste imaju veću težinu od bilo kojih klasičnih ekonomskih
ili finansijskih. Bez obzira na to, formalne garancije ruske strane biće date nakon završetka studije
izvodljivosti u 2010. godini.
Smatramo neosnovanim i tvrdnje o mogućem odustajanju Rusije od izgradnje «Južnog toka». Treba
napomenuti da osim Srbije u datom projektu učestvuju i Italija, Bugarska, Grčka i Mađarska, a interesovanje
164
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
pokazuju i Austrija, Bosna i Hercegovina, Slovenija i Hrvatska.6 Dakle, realizacija ovog projekta nije
vezana samo za Srbiju, te, samim tim, odustajanje Moskve od obaveza prema Beogradu bi označio krah
kompletnog projekta i poništavanje mnogo značajnijih obaveza, a u sadašnjim uslovima verovatnoća
toga je jednaka nuli. Posle modernizacije skladišta gasa Banatski Dvor, kapacitet istog biće 300 miliona
kubika gasa, što će pružiti Srbiji mogućnost formiranja operativnih zaliha, za slučaj prekida dotoka gasa
tokom vanrednih situacija. Radni obim skladišta iznosi 10% ukupne godišnje potrošnje gasa u Srbiji i ta
količina daje mogućnost stabilnog snabdevanja potrošača u određenom vremenskom roku.
Očigledno je, da će sklapanje gasnog aranžmana imati nekoliko pozitivnih posledica za Srbiju, od kojih
je prva otvaranje više hiljada radnih mesta. Ukupna finansijska težina projekata po izgradnji srpskog dela
«Južnog toka» i skladišta gasa procenjuje se najmanje na 2 milijarde evra. Obzirom na to da će najmanje
pola izvođača radova biti srpske firme, dolazimo do pretpostavke da će najmanje 1 milijarda evra, tokom
nekoliko godina, biti ubrizgana direktno u srpsku ekonomiju. Ruske firme, koje će raditi na području
Srbije, će takođe trošiti na njenoj teritoriji značajna finansijska sredstva, a gradnja gasovoda će zahtevati
i modernizaciju, između ostalog, i putne infrastrukture Srbije.
Početak rada gasovoda, planiran najkasnije do 31 decembra 2015 godine, obezbediće neprekidno
snabdevanje Srbije gasom iz «prve ruke», pružajući Beogradu mogućnost da se odrekne usluga mađarske
kompanije MOL, koja tranzit ruskog gasa srpskoj strani naplaćuje do 70 miliona dolara godišnije.7 Šta
više, sa početkom eksploatacije gasovoda Srbija i sama dobija ulogu tranzitne zemlje, imajući na umu da
vlastite potrebe Srbije ne prelaze granicu od 3 milijarde kubika gasa godišnje, najmanji mogući kapacitet
srpskog dela «Južnog toka» definisan je brojkom od 10 milijardi kubika gasa godišnje. Prema tome,
tranzit dodatnih 7 milijardi kubika gasa potrošačima u EU i regionu bi mogao donositi budžetu Srbije do
150 miliona evra godišnje.
Prema mišljenju bivšeg ministra energetike Srbije Aleksandra Popovića, relativno jeftin ruski gas bi mogao
odigrati podsticajnu ulogu za srpsku industriju, čiji je razvoj bio usporen zbog nedostatka energenata.
Dodatni impuls dobiće i projekat razvoja gasne mreže u centralnoj i južnoj Srbiji, što će se pozitivno
odraziti na životni standard lokalnog stanovništva. Ne treba zanemariti i politički efekat početka rada
gasovoda - «Južni tok» pretvara Srbiju u ozbiljnog regionalnog igrača i daje Beogradu status energetskog
centra Balkanske regije. Pretpostavka da će Brisel, zbog zbližavanja Srbije i Rusije, da se «naljuti» na
Beograd, ne izgleda verodostojno: Poznato je da u gradnji «Južnog toka» učestvuje više, zemalja EU, te
konačni potrošači ruskog gasa u Italiji i Austriji neće puno razmišljati o tome, preko kojih zemalja njima
stiže gas. Prema procenama analitičara «Gasprom-a», u narednih 5 godina EU će potrošiti oko 200 milijardi
kubika gasa, a projekti «Gasprom-a» u koji spada i «Južni tok», doprineće zadovoljavanju datih potreba.
Treba napomenuti da obim proizvodnje gasa na izvorima «Gasprom-a» neprekidno raste – od 512 milijardi
kubika u 2001 godini do 548,6 milijardi u 2007. Dakle, teza o tome da «Gasprom» 2015 godine neće imati
dovoljno gasa da napuni «Južni tok» izgleda neutemeljena – tokom poslednjih par godina ruski koncern
je započeo eksploataciju 9 novih gasnih polja, čiji se ukupni kapacitet procenjuje na 195,7 milijardi kubnih
metara gasa godišnje, a 2015 godine ukupna proizvodnja gasa će dostići 610-615 milijardi kubika.8
Zaključak
Očigledno je da će energetski sporazum potpisan između Rusije i Srbije u decembru 2008 godine
pozitivno odraziti na srpsku ekonomiju. Naftna industrija Srbije, nad kojom kontrolu Beograd neće
izgubiti, će dobiti neophodne investicije i mogućnost da zauzme mesto ključnog igrača na regionalnom
tržištu naftnih derivata. Vlada Srbije će dobiti 400 miliona eura jednokratne isplate za akcije, rešiće pitanje
modernizacije NIS i obezbediće radnicima datog preduzeća određene socijalne garancije. Izgradnja
gasovoda i skladišta gasa garantovaće Srbiji određeni nivo energetske bezbednosti, uvećaće njen politički
6) http://top.rbc.ru/economics/29/04/2008/162134.shtml
7) http://www.danas.rs/vesti/ekonomija/tranzit_ruskog_gasa_donosi_zaradu_od_70_ miliona_dolara.4.html?news_
id=148828
8) http://www.gazprom.ru/articles/article20015.shtml
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
165
i ekonomski potencijal, što je veoma bitno u svetlu intenzivnog dijaloga o pridruživanju Srbije EU. Rusija,
će sa svoje strane, dobiti proizvodne kapacitete u jednoj od evropskih zemalja i ojačaće svoje ekonomsko
prisustvo u strateškom regionu Evrope.
166
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Energetska bezbednost zemalja Jugoistočne Evrope
u svetlu ruske energetske politike
Dr Zorana Z. Mihajlović Milanović1
„Kako danas stoje stvari, ako ne promenimo svoj energetski sistem na radikalan način u narednih deset
godina, ’točkovi će otpasti’“.
IEA, Fath Birol Chief Economist, 2008
Energetska bezbednost, privredni razvoj i efikasnost zaštite životne sredine već dugo su osnovni i
uzajamno povezani ciljevi zbog kojih danas nijedna nacionalna ekonomija ne može konstatovati da je
„energetski bezbedna“. Ono što se može zaključiti jeste bipolarnost – jedni imaju puteve dolaska do
energije uz sve višu i teško održivu političku cenu, a drugi ogromne zalihe energetskih resursa pomoću
kojih žele da diktiraju budući globalni razvoj.
U cilju obezbeđenja energije za naftne i gasne kompanije, gasovodne i naftovodne infrastrukture,
proizvođače, distributere i druge u energetskom biznisu, otvaraju se nove mogućnosti, ali i novi i visoki
rizici. Ipak, ni posle više od 30 godina od prve energetske krize nije rešena najvažnija jednačina globalnog
sveta – obezbeđenje dovoljnih količina energije, na ekonomski, energetski i ekološki prihvatljiv način!
Pored legende da se nakon devet meseci od najvećeg „blackouta“ (prekida u napajanju strujom) u New
Yorku (1977), broj novorođenih povećao za 35%, sve drugo daleko je od romantičnog. Opljačkane radnje,
odžepareni građani... i procenjena šteta na oko trista miliona dolara, ali i prvi put jasno prepoznatljiv strah
od nedostupnosti i nedovoljnosti energije. Strah postoji i danas. I te davne 1977. i 2009. godine, nakon
druge gasne krize, jasno je da je energija uslov održivosti modernog društva.
Energetske krize i ratovi nisu iza nas. Oni traju i direktno utiču na energetsku i nacionalnu bezbednost
putem smanjenja energetske efikasnosti, niže ponude, rasta cena i duboke geopolitičke tenzije. U
energetskim krizama i ratovima nema pobednika - svi su gubitnici.
Smanjenje proizvodnje u zemljama potrošačima (koje utiče na povećanje njihove uvozne zavisnosti),
nedostatak investicije u energetsku infrastrukturu2, političke nesigurnosti i sukobi direktno utiču na nivo
energetske bezbednosti regiona i sveta3, smanjenje intenzivnosti i usporenost u realizaciji energetskih
politika regiona. Primera radi, rešenje za EU u vezi sa njenom gasnom sigurnošću je poznato, i tiče se
potrebe za diverzifikacijom (koja je više u domenu priče, nego realnosti), ali i saradnje EU radi definisanja i
realizacije jedinstvene energetske politike. Jasno je da bez jedinstvene politike, nema i neće biti sigurnosti
snabdevanja, a danas se živi u konstantnoj energetskoj krizi. To što su prva i druga gasna kriza obeležene
početnim danima 2006. i 2009, godine ne znači da su toliko i trajale. Trajale su i pre toga, a traju i danas.
Jasno je da nije moguće ostvariti razvoj ukoliko se ponuda i tražnja energije ne susretnu, pa mišljenje
da su zemlje imaoci energetskih resursa u boljoj poziciji ne odgovara realnosti. Hoće li Rusija, na primer,
imati koristi ili štete od toga što će zatvoriti gas Evropi4? Može li sa sobom poneti milijardama vredne i
1) Doc Dr Zorana Mihajlović – Milanović je Savetnik za pitanja energetike i energetske bezbednosti ISAC Fonda i predavač na Univerzitetu “Megatrend”
2) Procene Međunarodne agencije za energetiku (IEA) su da postoji potreba za ulaganjem oko dvadeset triliona dolarado 2025.
godine u energetsku infrastrukturu.
3) Rat u Iraku (zbog kojeg će decenije biti potrebne da se proizvodnja vrati na predratni nivo), sukobi u Ekvatorijalnoj Africi,
duboko poremećeni odnosi snabdevača-proizvođača i potrošača, političkim interesima vođeno smanjenje/povećanje dotoka
energetskih sirovina poput nafte i gasa.
4) Samo u toku trajanja druge gasne krize Gazprom je dnevno gubio dvesta miliona američkih dolara.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
167
hiljadama kilometara dugačke gasovode – naftovode? Šta bi se desilo sa ekonomijom Rusije kada bi se
budžet ove zemlje smanjio za 50%, ukoliko bi zemlje EU prestale da koriste i plaćaju gas5?
Poznato je da od ukupnog izvoza gasa iz Rusije 94% ide ka evropskim zemaljama. U Evropi, ruski gas
čini 38% evropskog uvoza. Projekcije budućnosti opominju i jedne i druge, i o budućnosti se danas
mora voditi računa. Potrebe za uvozom gasa u EU (u 2030-oj) biće povećane za 5-6 puta, u odnosu na
njenu proizvodnju gasa. Neke zemlje Evrope imaju znatan udeo u uvozu gasa iz Rusije, poput Nemačke i
Italije, pa ne čudi njihova primarna okrenutost bilateralnim dogovorima sa Rusijom, a na uštrb evropske
jedinstvenosti. Poslednjih godina Gazprom zaključuje ugovore sa Eni (Italija), Gaz de France (Francuska),
Gasunie (Holandija), Basf (Nemačka), E.On Ruhrgas (Nemačka). Očajnički želeći pristup energiji, i, naravno,
profit, evropske kompanije igraju jedna protiv druge, kako bi dobile što bolje uslove i prednosti. Ako neka
i ne bi htela da prihvati pravila Moskve, konkurent će na ista brzo pristati (ostavljajući prvu kompaniju bez
ičega). Dodatno, ovakva ekonomska i energetska međuzavisnost i te kako utiče na spoljnu politiku EU jer
umanjuje njenu mogućnost uticaja i podrške ključnim alijansama u Evropi i Aziji, posebno balkanskim
zemljama, zemljama Centralne Evrope, i Azije, kao što su Ukrajina, Gruzija, Azerbejdžan, Kazahstan i
Turkmenistan, koje su glavne tranzitno-proizvođačke zemlje. Ruski gas takođe čini 98-100% potrošnje u
Belorusiji, Estoniji, Finskoj, Gruziji, Letoniji i Moldaviji.
Oko jedne četvrtine snabdevenosti EU dolazi od jedne kompanije – ruskog Gazproma – od čega se
80% isporučuje jednom rutom, kroz Ukrajinu, koja je kritična tačka transporta, posebno za Rusiju6.
Raspadom SSSR-a, Evropa se suočila sa postojanjem dualnog monopola: monopola Rusije u količini
odnosno volumenu gasa i nafte, i monopolom Ukrajine nad transportnim rutama. To svakako umanjuje
manevarski prostor EU, koja je dodatno i energetski siromašna.
Energetske nestašice električne energije EU će biti u mogućnosti da reši ponovnom renesansom nuklearne
energije i delimično energijom iz obnovljivih izvora energije, ali problemi koji postoje sa naftom i gasom
neće ići tom brzinom. Tečni naftni gas, biodizeli i biogoriva jesu opcije za koje je potrebno mnogo ulaganja
i moći će samo delom da zadovolje energetsku tražnju, a rezultati se mogu očekivati tek u decenijama
koje dolaze.
Kako je za „tango potrebno dvoje“, svako zaoštravanje ili poboljšavanje odnosa na relaciji EU-Rusija
rezultira ugrožavanjem ili stabilnošću snabdevanja evropskih potrošača. Ukoliko dobavljač gasa odbije
da obezbedi gas ili ga ponudi po nerazumno visokoj ceni, potrošač nije u stanju da reaguje i okrene
se drugom izvoru u kratkom periodu (potrošač neće imati drugu mogućnost nego da prihvati uslove
ponuđača ili da nastavi „bez gasa“ što nije prihvatljivo). Sa druge strane, ako se dogovorno sklope
5) U januaru i februaru 2009.godine tranzit gasa preko Ukrajine smanjen je za 50%. Kroz Ukrajinu je prošlo jedanaest milijardi
m³ gasa što je 53,2% manje nego u istim mesecima 2008. godine. Osnovni razlog jeste smanjenje potrošnje u Evropi, usled velike
krize, ali ovaj pad prihoda će se i te kako odraziti na budžet i ekonomiju Rusije. U prvoj polovini 2009. godine Gazprom će od
prodaje gasa zemljama van CIS-a zarađivati 36-42% manje nego u istom periodu 2008. godine (dvanaest milijardi dolara ).
6) Relacije između Rusije i Ukrajine počele su da se hlade od izbora u Ukrajini 2004. godine, kada je pobedio prozapadni „proNato“ političar Victor Yushcenko, pa je i sigurnost isporuke dovedena u pitanje. IEA analitičar (Tom Gold) rekao je: „It is difficult to
remove politics from anything to do with Ukraine and Russia“. Dok je Ukrajinu vodio proruski političar nije bilo ovakvih problema,
a cena gasa prema ovoj zemlji takođe je, kao i danas, bila ne-konkurentna, tačnije tada je smatrana prijateljskom.
168
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
sporazumi o izgradnji velikih infrastrukturnih projekata, a potom promena vlade dovede to moratorijuma
na iste, onda je poruka jednako loša kao u situaciji „političkog“ smanjenja dotoka gasa određenoj zemlji.
Rešenje za EU jeste jasan odnos i dogovor sa ruskom stranom u vezi sa svim pitanjima u ovoj oblasti,
uključujući i ona vezana za izgradnju novih gasovoda i naftovoda. Ništa manje značajni jesu odnosi sa
tranzitnim zemljama, kao na primer zemljama Jugositočne Evrope. One su karika bez koje nije moguće
uspostaviti kvalitetnu saradnju u odnosima Rusija–EU, EU–Rusija. Potpisivanjem Ugovora o energetici
zemalja Jugositočne Evrope, ove zemlje postale su korak bliže EU. Imajući u vidu njihovu dugogodišnju
političku i ekonomsku vezanost za bivši SSSR, kao i jak uticaj i nasleđe tog perioda, formiranje Energetske
zajednice ogroman je korak za te zemlje i politički uspeh, odnosno dobitak za EU.
Region Jugoistočne Evrope čini populacija od pedest pet miliona stanovnika, smeštenih u čak devet
zemalja, i bruto društveni proizvod u 2008. godini od četiri stotine sedamnaest milijardi dolara.Iako je
broj stanovnika približno jednak broju stanovnika Italije ili Francuske, bez energetski razvijenih zemalja
Jugoistočne Evrope, energetski rezultatza EU bile bi nestašice energije i energenata, a za Rusiju pad
efikasnosti. Upravo je u tome komparativna prednost celog regiona, posebno zemalja kao što su Srbija,
Bosna i Kosovo.
Ukoliko ove zemlje ne budu političke stabilne i investiciono zadovoljene, komparativna prednost dobrog
geostrateškog položaja koju imaju, pretvoriće se u svoju suprotnost. Postaće usko grlo razvoja, ne
toliko njih samih, koliko celog regiona. Samo do 2012. godine ovom regionu potrebno je 440 MW novih
elektroenergetskih kapaciteta. Dalja ulaganja se do 2020. godine procenjuju na čak trideset milijardi evra.
Tabela 1. Planirani proizvodni infrastrukturni energetski kapaciteti do 2012. godine u regionu Jugoistočne
Evrope, MW
termo
hidro
nuklearni
Albanija
578
243
821
BiH
677
913
1590
Bugarska
2100
-129
Hrvatska
807
146
953
Makedonija
10
694
704
Crna Gora
210
150
360
Rumunija
-3594
194
Srbija
602
152
Region
1390
31,3%
2363
53,2%
-109
800
ukupno
1862
-2600
754
691
15,5%
4444
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
169
Mnogo je kritičnih tačaka budućeg energetskog statusa regiona. One najvažnije odnose se na sledeće:
1. Nedovoljnost energetskih kapaciteta (49,5GW) osnovni je uzrok prekida u napajanju. Devastiranje
infrastrukture dovelo je do potrebe za novih 4500MW, odnosno do potreba ulaganja oko pet milijardi
evra do 2012. godine,
2. Prosečna godišnja stopa rasta tražnje za energijom procenjuje se na 2,3% (sa 1714 na 2194TWh) do
2012. godine (što je duplo više u odnosu na prethodnu deceniju),
3. Investiciona klima je i dalje u većem broju zemalja nedovoljno pogodna za investitore, posebno sa
stanovišta njihove zaštite (politika, zakonodavstvo, regulativa, tarifne reforme),
4. Sektorski, najveći potrošači energije su domaćinstva, što ukazuje na nedovoljan razvoj industrije, ali i
na sigurni rast tražnje za energijom u godinama koje dolaze,
5. Proizvodnja gasa i nafte je limitirana zbog oskudice u rezervama. Zapadni Balkan veomaje zavisan od
uvoza fosilnih energetskih izvora van regiona,
6. Energetska intenzivnost7 je visoka, i preko 2,5 puta viša nego u regionu EU.
Iako su vlade zemalja Jugoistočne Evrope, koje su početkom 2000. godine izrazile spremnost za
restrukturiranjem sektora i uspostavljanjem tržišta energije, potpisale Ugovor o energetici8, mnoge
aktivnosti ne odvijaju se brzinom kojom bi trebalo, što se direktno odražava na smanjen priliv investicija,
odnosno usporavanje izgradnje novih kapaciteta.
Mogućnosti za investiranje u ovom regionu ima mnogo, ali će one ostati samo „potencijalne“ ukoliko
u ovim zemljama odredbe Ugovora o energetici zemalja Jugoistočne Evrope ne budu intenzivnije, a
direktive Evropske unije se ne budu striktno primenjivale.
Strateški energetski ciljevi regiona Jugoistočne Evrope ne mogu da odstupaju od strateških ciljeva
EU u delu koji se tiče bezbednosti ponude, prihvatljivih i očekivanih cena energenata (koje podstiču
konkurentnost, a ne monopolizam), kao i ekološke i energetske održivosti. Trenutno stanje u regionu
daleko je od ovih postulata: energetska bezbednost je u padu, cene električne energije, gasa i derivata
nafte niti su očekivane niti su konkurentne, a udeo ugljenika u energetskim izvorima u proizvodnji
energenata stalno raste. Solucije koje stoje pred ovim zemljama na dugi rok su jasne: povećanje udela
obnovljivih izvora u energetskom miksu i povećenje proizvodnje biogoriva, podizanje globalnog
7) Energetska intenzivnost jeste prosečna količina energije potrebna za proizvodnju jedne jedinice bruto društvenog dohotka.
8) Ugovor o uspostavljanju Energetske zajednice zemalja Jugoistočne Evrope potpisan je u Atini 25.10.2005, a ratifikovan od
strane EU i na snagu stupio 1. juna 2006. godine. Ovo je prvi dokument u oblasti energetike koji ima obavezujući status, potpisan
između zemalja Jugoistočne Evrope i EU. Ratifikovanjem Ugovora u parlamentima zemalja potpisnica ozvaničena je obaveza
kreiranja (EU i 9 zemalja partnera) zakonodavnog okvira za uspostavljanje jedinstvenog integrisanog energetskog tržišta.
Ciljevi Energetske zajednice zemalja Jugoistočne Evrope su stvaranje uslova za ulazak novih investicija u energetski sektor, kao
i otvaranje tržišta energije ovih zemalja u skladu sa direktivama EU, uz jačanje uslova za nesmetanu zaštitu životne sredine u
realaciji sa energetskom ponudom regiona.
170
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
partnerstva ovih zemalja i EU, ulaganje u energetske tehnologije9 – posebno u fosilne izvore sa niskim
procentom ugljendioksida i energetsku efikasnost.
Tabela 2. Kretanje proizvodnje električne energije 2007/2005., %
BiH
Bugarska
Hrvatska
Grčka
Makedonija
Rumunija
Srbija+CG
Uk.proizvodnja
el.energije
-6,5
-13,8
-1,8
+4,0
-6,3
+2,8
-1,5
Iz TE
17,8
5,4
28,7
9,8
0,3
-3,4
8,0
Iz HE
-33,3
-47,5
-31,8
-40,5
-28,8
-21,5
-19,3
Iz NE
-27,0
37,4
Geografski, lokacija između energetskih resursa bogatih (Rusija, Kaspijskih region, Bliski istok) i glavnih
energetskiih potrošača Zapadne i Centralne Evrope čini region geopolitički atraktivnim,a energetski i
ekonomski značajnim. Šansu koja stoji pred Jugoistočnom Evropom da postane najveći „hub“ za tranzit
gasa od Bliskog istoka, Centralne Azije i Kaspijskog regiona do potrošača EU moguće je realizovati samo
uz dobro razvijenu infrastrukturu.
Tabela 3. Rang indeksa ekonomskih sloboda i percepcije korupcije u zemljama Jugoistočne Evrope i Rusiji
Zemlja
Rang indeksa
ekonomskih
sloboda 2009
Rang indeksa
percepcije
korupcije 2008
Zemlja
Rang indeksa
ekonomskih
sloboda 2009
Rang indeksa
percepcije
korupcije 2008
Bugarska
56
72
Albanija
62
85
Rumunija
65
70
Turska
75
58
Makedonija
78
72
Crna Gora
94
85
Srbija
109
85
Hrvatska
116
62
BiH
134
92
Rusija
146
147
Potrebno je još mnogo uraditi da bi ovaj region mogao da zadovolji stalno rastuću tražnju za energentima,
posebno gasom. Koliko mogućnosti za proizvodnju električne energije postoje, toliko mogućnosti i stanje
rezervi gasa i nafte ukazuju da je ovaj region bio i jeste zavisan od uvoza. Visoki udeo ruskog gasa u uvozu
imaju Litvanija, Letonija, Mađarska i Slovačka. Pored toga, zemlje poput Litvanije, Estonije, Bugarske i
Poljske korsite gas u velikom obimu u petrohemijskoj industriji. Ako ga nema, te fabrike prosto moraju
biti zatvorene, a petrohemisjki proizvodi uvezeni.
Osnovne karakteristike gasne privrede regiona posebno se ogledaju u nedostatsku skladišta, nepostojećoj
ili nerazvijenoj gasovodnoj mreži, niskoj upotrebi gasa, ali visokoj zavisnosti od jednog dobavljača (Rusije).
Iako su se zemlje Jugoistočne Evrope opredelile za reformu gasne privrede, promene su mnogo sporije
nego što se zahtevalo i očekivalo. Koliko je gas na „tankoj“ niti u ovom regionu, govore i dve gasne krize,
a posebno druga (januara 2009), koju su ove zemlje i te kako osetile. Snabdevanje upravo Rumunije,
Bugarske, Srbije, Grčke, Makedonije i Hrvatske bilo je ozbiljno ugroženo.
9) Godišnje investicije EU u energetske tehnologije su oko jednu milijardu evra u periodu 2007-20123.godine.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
171
Tabela 4. Udeo gasa u energetskom miksu svake zemlje regiona i odnos uvezenog gasa iz Rusije u odnosu na
ukuponu potrošnju gasa u Jugoistočnoj Evropi, %
Bugarska
Grčka
Rumunija
Hrvatska
Srbija
BiH
Makedonija
Udeo gasa u energetskom miksu
14
9
35
27
12
7
4
Uvoz gasa iz Rusije u komparaciji sa
ukupnom potrošnjom
87
80
35
39
88
100
100
Kod većine zemalja gas primarno dolazi iz Rusije preko Ukrajine. Dve zemlje (Rumunija i Hrvatska) imaju
značajnije učešće domaćeg gasa, a druge dve (Bugarska i Srbija) raspolažu domaćim gasom, ali u manjim
količinama. Kako je region spona u snabdevanju gasom od Rusije ka EU, to su strateški ciljevi ovih zemalja
i ciljevi buduće investicione politike:
1.
Rast upotrebe gasa (bilo u proizvodnji električne energije, bilo u potrošnji domaćinstava, grejanje
i hlađenje),
2.
Jačanje regionalne integracije kako bi se na najmanju moguću meru sveli eventualni prekidi u
napajanju (kako u pogledu investiranja u gasnu infrastrukturu tako i u pogledu razvoja tržišta), i
3.
Ulaganje u gasna skladišta i interkonektivne mreže.
Prosečna godišnja stopa rasta tražnje za gasom u regionu Jugoistočne Evrope biće 2,6% ali sa velikim
varijacijama u zavisnosti od zemlje do zemlje. Potrebe za gasom dovešće do rasta projektovane tražnje
do 2025. godine za 72% (i to sa 26,2 milijarde m³ 2005. godine na četrdest pet milijardi m³ u 2025. godini).
Nedostatak u ponudi gasa, koji će se u tom periodu stvoriti biće povećan za čak 96%.
Najviše prosečne stope rasta tražnje za gasom ostvariće upravo one zemlje koje su trenutno u regionu
mali potrošači gasa, i samim tim nedovoljno gasifikovane – Albanija i Bosna i Hercegovina. Sa druge
strane, nedostatak dovoljne ponude gasa (gap supply) beležiće, Bugarska, Hrvatska i Srbija uključujući i
Kosovo.
Tabela 5. Tražnja za gasom i supply gap zemalja Jugoistočne Evrope
Rumunija
Bugarska
Srbija
Hrvatska
BiH
Makedonija
Albanija
Kosovo
CG
Prosečna godišnja stopa rasta tražnje
za gasom
1,7
3,2
1,9
1,0
6,1
3,8
10,2
15,5
1,0
2025/2015, supply gap%
+92
+106,6
+140
+233
+83
+57
+42,8
+200
+16,6
Tržište Jugoistočne Evrope relativno je malo u uslovima sadašnje i buduće potrošnje gasa, zbog čega je
ulaganje u razvojnu energetsku infrastrukturu još izazovnije. Ukoliko se gas bude nabavljao po razumnim
cenama, može se očekivati da ekonomska i profitna strana investicija budu bolje.
Veći broj zemalja regiona ima jednog uvoznika i jednu prenosu kompaniju za gas, sa izuzetkom, na primer,
Srbije koja ima Jugorosgaz, koji je prenosna kompanija za jug, a Srbijagas za sever i centralni deo zemlje.
BiH koja koliko god da je geografski mala, ali mala i po količinama gasa koje troši, ima čak tri prenosne
kompanije. Sa druge strane, stanje i trend u regionu ukazuju na veći broj distributivnih kompanija.
172
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Tabela 6. Gasni sektor regiona
Tržište
Uvoznici
Prenosne kompanije
Distributivne kompanije
Rumunija
Romgaz
Transgaz
Distrigaz Nort
Distrigaz Sud
Dr.male- dist.komp.
Bugarska
Bulgargaz
Bulgargaz
Veliki broj
Srbija
Jugorosgaz
Srbijagas
Jugorosgaz
Srbijagas
JRG
Mnoge
lokalne dis.kom
Hrvatska
INA
Plinacro
Veliki broj
BiH
Energoinvest
Gaspromet Pale
Sarajevogas Lukovica
BH gas Sarajevo
Zvornik Stan
Sarajvogas Sarajevo
Sarajevogas Lukavica
Visokogas
Makedonija
Makpetrol
GAMA
Kako gas dolazi od jednog dobavljača – izvora, jasno da izvori i potencijalne rute snabdevanja gasom
ovog regiona uključuju pored ruskog gasa (kroz postojeće i/ili nove rute) i kaspijski (Nabuko i/ili drugi),
ali i gas južnih izvora (Iran, Irak, Egipat). Dodatni način ublažavanja nedostatka gasa sigurno je i širenje
upotrebe tečnog naftnog gasa (koji bi mogao biti isporučen Mediteranom iz Severne Afrike – Egipta,
Libije i Alžira.)
Potencijalni regionalni projekti snabdevanja EU kojim će se pokrivati buduća tražnja Jugoistočne Evrope
odnose se kako na one koji će crpeti ruski gas, tako i na one koji će upumpavati kaspijski gas. Neće biti
moguće izgraditi sve gasovode, pre svega zbog stepena isplativosti investicija, niti izgraditi i konkurente
konkurenata (Nabuko i Južni tok).
Tabela 7. Potencijalni glavni regionalni projekti
Glavni gasovod
gas
Tranzitne zemlje
kompanije
TGI Turska-Grčka-Italija
kaspijski
Turska, Grčka i Italija
Edison (Italija), DEPA
(Grčka), i Botas (Turska)
TAP Trans Adriatic Gas
kaspijski i/ili ruski
Turska, Grčka, Albanija i Italija
EGL (Švajcarska)
IAP Ionina Adriatic Pipeline
kaspijski
Turska, Grčka, Makedonija, Kosovo,
CG, BiH, Hrvatska, Slovenija, Italija
EGL (Švajcarska)
Plinacro, Hrvatska
Nabuko
kaspijski
Turska, Bugarska, Rumunija,
Mađarska, Austrija
Botas (Turska), Bulgargaz
(Bugarska), Transgaz
(Rumunija), Mol (Mađarska),
i OMV (Austrija)
GUEU White Stream GruzijaUkrajina-EU
kaspijski,
Azerbejdžan
Gruzija-Rumunija ili GruzijaUkrajina-Rumunija, ili GruzijaHrvatska-Poljska
GUEU Inc, privatni
konzorcijum registrovan u
SAD
Blue Line, Blue stream II
ruski, Turkmenistan
preko Rusije
Bugarska, Srbija, BiH, Hrvatska
Gazprom
South Stream, Nord Stream
ruski, Turkmenistan
preko Rusije
Bugarska, Rumunija, Mađarska
Gazprom
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
173
Zaključak
Da bi se situacija rešila i da bi evropski potrošači bili zasigurno snabdeveni u godinama koje dolaze nisu
dovoljne samo direktive10, poput nove koja se odnosi na povećanje bezbednosti snabdevanja gasom u
EU, promene strateških planova. Neophodno je postizanje dogovora između glavnih aktera, na prvom
nivou EU i Rusije, a potom zemalja tranzitera,kao što su to zemlje Jugoistočne Evrope, i zemalja koje bi
bile dodatni mogući snabdevači iz Kaspijskog regiona.
Ono što je svima zajedničko jeste obezbeđenje dovoljne ponude na ekonomski i energetski realnim
osnovama. Od zrelosti vladara iz senke – politike i njenih intersa – zavisiće i dinamika izgradnje gasovoda/
naftovoda.
10) Nova Direktiva EU o bezbdnosti snabdevanja gasom (jul 2009), kojom se zemlje članice obavezuju da preuzmu mnoge
aktivnosti kako bi sprečile moguće prekide u napajanju gasom. Do marta 2014.godine, one treba ili da obezbede dovoljne kapacitete skladišta gasa ili diverzifikuju svoju energetsku ponudu i da mogu da izdrže minimum 60 dana prekida u dotoku gasa. Do
31.03.2001.godine definisaće se Plan za hitne situacije, a do istog datuma 2014. godine zemlje članice treba da potvrde da imaju
potrebnu gasnu infrastrukturu, a prema zahtevu Direktive.
174
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Uvodno izlaganje na III okruglom stolu ISAC Fonda
posvećenom rusko-srpskim odnosima 19. X 2009. godine
Dr. Igor Tomberg1
(...) Sledeće izlaganje pružiće jednu širu perspektivu na situaciju sa gasom u Rusiji. (...) Situacija u vezi
sa trgovinom gasom nije optimistična, a taj zaključak se temelji na nekoliko sledećih činjenica. Položaj
Gazproma u Evropi, iako se poboljšava, u ovom momentu uopšte nije zavidan. Ruski planovi za
trgovinu gasom koji datiraju s početka 2008. godine, u vreme pre krize bili su postavljeni veoma visoko,
sa predviđenim visokim obimom trgovine. To je bio ruski odgovor na sumnje Evropljana da je Rusija
sposobna da isporuči dovoljne količine gasa evropskom tržištu. Ali od prošlog septembra situacija se
potpuno preokrenula. Potražnja za ruskim gasom je dramatično opala, u prvoj polovini godine čak za
40-45%. U to vreme, zemlje članice Evropske unije (dalje u tekstu EU) su se u potpunosti oslonile na svoja
skladišta gasa koja su skoro ispraznila. (...) U ovom trenutku situacija se značajno popravila pošto se ta ista
skladišta sada moraju napuniti. Sledeći problem su uzmi ili plati ugovori. Za rusku stranu, najinteresantnija
je svakako sigurnost potražnje. A ova sigurnost je u Evropi prilično labava imajući u vidu ogromne
investicije Gazproma, kao što su gasna polja u Jamalu, veliki gasovodi unutar i izvan zemlje.
Gasovodi Severni tok i Južni tok su veoma skupi projekti. Bez sigurnosti potražnje, pitanje je da li je bolje
sačuvati taj novac i sačekati. U tom smislu, treba uputiti na rusku energetsku strategiju do 2030. godine
- planovi za izvoz gasa sada su mnogo skromniji i rezervisaniji. Gazprom i država su početkom 2009.
godine analizirali situaciju, izmenili planove i usporili dotadašnji tempo.
Osnovno pitanje je gasovod Južni tok, budući da suma od 25 milijardi dolara, u ovom trenutku, predstavlja
popriličan novac za Gazprom. Ruska poslovica kaže, sedam puta meri i jedanput seci. Treba biti siguran da
će Gazprom više od sedam puta izmeriti, što je i razlog za pesimizam oko izgradnje Južnog toka u sledećem
periodu. Možda kasnije, ukoliko bi to i dalje bilo politički opravdano i vezano sa ruskim interesima u
regionu. Možda će gasovod biti konstruisan u nešto drugačijoj formi. (...) Političko takmičenje između
Nabuka i Južnog toka nije veoma racionalno. Postoji prostor za ostvarivanje kombinacije ova dva projekta.
(...) Nabuko je planiran kao takozvani kolektivni gasovod: 5 milijardi kubnog metra gasa bi dolazilo iz
Azerbejdžana, 5 milijardi kubnog metra iz Iraka, nešto gasa iz Irana itd. Pitanje je zašto se ne bi uzeo ruski
gas? Gazprom nije bio u pravu kada je odbio ovu mogućnost. (…)
Kapacitet gasovoda Plavi tok I i II je negde oko 25 do 30 milijardi kubnih metara, što predstavlja priličnu
količinu. Turska sama za sebe sigurno ne može da prihvati toliku količinu gasa, pa je plan bio da se deo
isporuči u Siriju, Jordan i Izrael. Ali totalni kapacitet ovog tržišta je oko 5-6 milijardi kubnog metra gasa.
Pitanje je gde će da ide ostatak gasa? Ovo daje povoda za sumnju da je predviđeno da se Plavi tok II i
Nabuko na neki način spoje. Veoma interesantna politička odluka za oba regiona. (…) Na taj način bi
bio rešen problem Irana, pošto pri ruskoj gasnoj strategiji iranski gas treba da se šalje na istok. Rusiji i
Gazpromu ne treba iranski gas u Evropi, pošto bi to oštetilo tržište.
Trenutna situacija na gasnom tržištu je veoma čudna. Gasni ugovori su sklopljeni na dug period, a nivo
cena varira od slučaja do slučaja, što uglavnom iznosi oko 300 dolara (za 1000 m3) (….). I tu je problem sa
uzmi ili plati ugovorima. Na prvom mestu Turska, a zatim i neki drugi veliki Gazpromovi kupci pokušavaju
da poreknu ili čak izbegnu ovaj princip – ali bez istog principa Gazprom ne bi bio u prilici da snabdeva ove
zemlje sa dovoljno gasa. Tu se stvorila jedna interesantna situacija. Rusija ne uzima gas iz Turkmenistana
– a i ona treba da uzme ili da plati, što je Gazprom odbio. (…) A zašto bismo onda uzeli novac od Zapadne
Evrope ili od Turske?
1) Dr Igor Tomberg je Stariji savetnik – istraživač pri Centru za istraživanje energetike, Instituta svetske ekonomije i međunarodnih
odnosa Ruske akademije nauka i profesor na Moskovskom državnom institutu za međunarodne odnose (MGIMO)
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
175
Trebalo bi spomenuti da je Rusija razvila novu energetsku strategiju. Stara energetska strategija bila
je apsolutno netačna, i u stvarnosti mnoga predviđanja i projekcije u toj strategiji bila su apsolutno
besmislena. Napokon, to je promenjeno najviše aktivnošću akademskih institucija, ali i uz pomoć
Gazproma i velikih naftnih kompanija. Napravili su strategiju za sledećih 20-30 godina, koja čeka na
potvrdu Vlade Ruske federacije. (…). Prema ovom dokumentu potražnja za naftom će do 2030. opasti
za 6,4%, ali će udeo u snabdevanju Evrope opasti još više, dok će u pravcu istoka rasti. Dakle, po ovoj
projekciji, ruske zalihe goriva će neizbežno postati orijentisane ka regionu Azija – Pacifik, u koji ulaze
Kina, Južna Koreja, Japan i druge zemlje. Ovo je ruska verzija diversifikacije, i ona će se desiti.. Izvoz gasa
u Aziju - Pacifik će biti oko 20% ukupnog izvoza, dok je u ovom trenutku neznatan. (...) Investicije koje ova
strategija predviđa iznose manje-više 2000 milijardi dolara u energetskom sektoru. Ova suma je prilično
velika za 20 godina investiranja. Oko 600 milijardi dolara bi se uložilo i u gasnu i u naftnu industriju, dok bi
se do 800 milijardi dolara uložilo u sektor električne energije. Takođe, izvoz gasa bi trebalo da se poveća za
45-53%, a ukupni izvoz gasa za 350-370 milijardi kubnog metra. Kao što je već istaknuto, 20% izvoza biće
namenjeno regionu Azija - Pacifik. Tečni prirodni gas predstavljaće oko 14-15% ukupnog izvoza gasa. (...)
Planovi su, dakle, prilično veliki i oni uključuju trećinu tržišta za 30 godina. (...)
Postoje i pozitivne vesti, a to je da je Gazprom početkom oktobra objavio da je u trećem kvartalu nivo
prodatog gasa na evropskom tržištu dostigao nivo od pre krize – 1,35 milijardi kubnog metra svakog dana.
U svakom slučaju ova kompanija neće uspeti da ispuni svoje prethodne planove. Ukupna proizvodnja
Gazproma će biti možda za 40-45 milijardi kubnog metra manja nego u 2008. godini, dakle, negde oko
490 milijardi m3. A sledeće godine će biti oko 540 milijardi m3 .
(…)
Treba istaći jednu činjenicu koja se tiče međunarodne trgovine. Situacija u bivšoj Jugoslaviji me veoma
podseća na situaciju u bivšem SSSR-u. U poslednje vreme Rusija ponovo pokušava da uspostavi sve one
pokidane veze sa svojim susednim državama koje su nekad bile članice SSSR-a. Poslednji primer toga je
obnavljanje rusko-turkmenistanskih veza – stari gasovod koji je bio uništen sada je popravljen. Možda će
i trgovinske veze ponovo biti uspostavljene, a možda i ne. (…)
Kada govorimo o integraciji, ne mogu se složiti da je međunarodno prisustvo uvek pozitivno. Na
primer, tokom pripremanja Beloveškog ugovora, kojim je utvrđen način dezintegracije SSSR-a, jedno od
glavnih pitanja je bilo pravo vlasništva nad ukrajinskim gasnim sistemom. Dogovoreno je da će se ovo
pitanje raspraviti sledeće godine, sa naznakama da će svi sovjetski sistemi za transport gasa, uključujući
i ukrajinski, preći pod rusko vlasništvo. Ovaj problem je i dalje aktuelan, a uticaj Brisela na njega nije
veoma pozitivan. Ukrajinski sistem za transport gasa je postao neka vrsta političkog džokera. Za mene
je potpuno negativna odluka EU od prošle godine da ponudi Ukrajini rekonstrukciju njenog gasnog
sistema bez Rusije. To je, pre svega, tehnička stvar a ne politička. Gazprom se nikad neće složiti da prodaje
gas na rusko-ukrajinskoj granici.
176
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Uvodno izlaganje na III okruglom stolu ISAC Fonda
posvećenom rusko-srpskim odnosima 19. X 2009. godine
Dr. Pavel K. Baev1
(…) Fokus sledećeg izlaganja biće prevashodno vezan za gas, ne toliko što je to vrsta goriva jedinstvene
efikasnosti, nego što je to pre svega veoma ispolitizovana vrsta goriva. (…) Početkom ove godine održan
je niz seminara, konferencija i samita na ovu temu, da bi ista odjednom nestala iz fokusa javnosti – kao
da su problemi o kojima je bilo reči nestali. No, ništa nije rešeno – sva pitanja su i dalje otvorena, a sama
agenda diskusije je svedena na dve konkurentske opcije: projekte gasovoda Južni tok i Nabuko. U stvari,
na stolu su četiri opcije. Jedna od njih je veoma sigurna i definitivno će ostati na stolu bez obzira na
sve, a to je ukrajinska opcija, odnosno modernizacija gasovoda koji prolaze kroz Ukrajinu. To naravno
nije opcija koja ne podrazumeva velike troškove, ali je definitivno jeftinija nego sve ostale. Druga opcija,
Južni tok, podrazumeva da ruski gas obilazi Ukrajinu i ide ispod Crnog mora direktno u EU. Treća opcija
ne uključuje ruski gas, projektom Nabuko predviđeno je da gas dolazi preko Turske u EU. I četvrta opcija,
Plavi tok II, na koju ću se osvrnuti kasnije, predviđa konstrukciju gasovoda koji ide preko Crnog mora u
Tursku. Diskusija o svim ovim opcijama je zastala, i to ne zbog slepe ulice do koje se stiglo u pregovorima,
nego prvenstveno zbog toga što nijedna strana nije bila u mogućnosti da se obaveže. Pogotovo što zastoj
nema veze sa ličnim sujetama – razlozi su mnogo dublji. Ako pogledamo šta se dešava u Rusiji, videćemo
da je situacija prilično čudna. U jednom danu premijer Putin je diskutovao o projektu Južni tok. Nedugo
potom odveo je grupu zapadnih zvaničnika u Jamal, ističući da prirodni tečni gas predstavlja budućnost
i da je to projekat koji treba da bude glavni cilj. Sledeće nedelje on je otišao u Kinu, sada ističući da glavni
cilj treba da bude izvoz gasa u Kinu. Sveukupno gledajući, to je veoma loš način za vođenje poslovne
politike. Ono što je nužno i što svi očekujemo, to je stabilnost i predvidljivost. Tržište gasa mnogo je
manje turbulentno, i samim tim mnogo stabilnije od tržišta nafte. Neki govore da je do odlaganja došlo
zbog Bugarske. Nova vlada u Bugarskoj je odlučila da joj treba vremena da promisli sve opcije i da se
vrednosno odredi prema svim ugovorima koji su bili potpisani. Reakcija svih ostalih učesnika je bila da
Bugarska može i treba da uzme koliko god vremena joj treba, pre svega što takav razvoj situacije može
da se iskoristi kao opravdanje za nedonošenje odluka. (…) Glavni razlozi za ovu neodlučnost su povezani
sa novim neizvesnostima na tržištu gasa, i pri tom ne mislim na cene. Nepredvidljivost cena je oduvek
postojala i ostaće faktor na koji se ne može sa sigurnošću računati. Ukoliko neko pokuša da stavi „prst“ na
to, opeći će ga.
S tim u vezi, treba sačiniti listu glavnih neizvesnosti. Na strani potražnje postoje dve glavne neizvesnosti.
Jedna je sigurno povezana sa krizom. Mi nemamo načina da znamo da li je kriza gotova, a po mom
mišljenju nije. Kakav će oporavak biti, kakve ćemo lekcije iz toga naučiti i kako će to uticati na potražnju,
niko ne može da kaže. U toj krizi smo i dalje, i oporavak, ukoliko ga uopšte ima, veoma je krhk. Druga
neizvesnost na strani potražnje vezana je za klimatske promene. U Evropskoj uniji je doneta Direktiva
20-20-20. Inače, već neko vreme u Evropi postoji veoma snažan zamajac da se smanji potrošnja fosilnih
goriva. Sa ekonomske strane gledišta, ovo je potpuna besmislica. S druge strane, ukoliko želite da
investirate u nešto što bi moglo, a i ne mora nužno, da ima efekat kroz 50 godina, onda ne govorimo o
racionalnom izboru. A politika se u suštini ne zasniva na racionalnom izboru, već pre svega na težnji da
se osećamo dobro. Ako je to cilj koji EU želi – da se oseća dobro, onda taj cilj mora da se uzme za ozbiljno,
bez obzira na slabo ekonomsko opravdanje.
Na strani ponude ima mnogo više neizvesnosti nego na strani potražnje, moguće je nabrojati najmanje
pet. Prva neizvesnost, koja je veoma kompleksna, je Rusija. Postoje pre svega tehničke nepoznanice oko
odlaganja ulaganja u Jamal, Štokman i druga velika gasna polja. Ove nepoznanice su pre svega vezane za
1) Dr Pavel K. Baev je profesor i istraživač Međunarodnog instituta za istraživanje mira, Oslo, Norveška. Autor se zahvaljuje na podršci
u istraživanju ruske politike u oblasti energetike, koju je dobio od Norveškog saveta za istraživanje.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
177
Gazprom, koji je ogromna kompanija, ali neverovatno neefikasna i neekonomična, i koja očigledno nije
sposobna da samostalno izvede projekte ove veličine. Tu je i politička strana nepoznanice, zato što je kriza
pogodila Rusiju sa izuzetnom oštrinom, koja će svakako imati uticaja na njenu političku budućnost. Ne
treba odmah povlačiti paralelu sa 1991. godinom, ali nam tadašnja dešavanja mogu dati neku osnovu za
predviđanje mogućeg obima političke krize. (…). Druga neizvesnost na strani ponude je Ukrajina, gde je
problem više vezan za sam tranzit gasa. Ova zemlja se u poslednjih nekoliko godina pokazala kao prilično
nestabilna, veoma nepouzdana i teška za saradnju – dakle, tu je i neizvesnost. Sledeća neizvesnost je
Turkmenistan. Niko ne može sa sigurnošću da zna koliko rezervi postoji, kako ćemo do njih doći i u kom
pravcu će sama zemlja da krene. Četvrta neizvesnost je Irak. (…) Poslednja neizvesnost je vezana za
Iran. U poslednjih dvadeset godina globalno energetsko tržište bilo je ozbiljno ugroženo zato što dva
glavna snabdevača (misli se na Iran i Irak prim. prev.), koji imaju rezerve nafte duplo veće nego u Rusiji,
nisu funkcionisala normalno. Ta nestabilnost je izazvala velike turbulencije na globalnom energetskom
tržištu. Ako Irak ili Iran postanu stabilniji i pouzdaniji, i samim tim pogodniji za eksploataciju, situacija bi
se dramatično promenila. Ne samo po pitanju cena, već i po pitanju dostupnih količina, što bi omogućilo
veću predvidljivost u budućnosti.
Prethodno smo naveli dve neizvesnosti na strani potražnje i pet neizvesnosti na strani ponude. Na
osnovu toga, prosta računica nam kaže da postoji najmanje 128 različitih mogućih budućnosti. Takav
izbor bi bio možda lak za računar, ali ne i za ljudski um. Lako možemo da izaberemo između tri izbora,
možda bi nam bilo malo teže oko četiri, dok bi pet već predstavljalo problem. Stodvadeset i osam izbora
je praktično nemoguć zadatak. Uz manji intelektualni napor možemo da smanjimo broj izbora – ukoliko
predvidimo da će Irak ostati manje-više kakav jeste, i ako odstranimo Iran, smatrajući da će i on nastaviti
da bude u sličnom položaju. Nadalje, ako Turkmenistan ostavimo po strani, baš zbog toga što je potpuna
nepoznanica – to nas i dalje ostavlja sa 16 različitih budućnosti. I kad njih bolje pogledamo, verovatno jedna
od ovih 16 budućnosti podrazumeva onu u kojoj bi Južni tok mogao biti izgrađen. Takođe, dve opcije bi
podrazumevale gradnju Nabuka, pošto i Rusija i EU u ovom momentu veoma ozbiljno razmišljaju o tome
šta je isplativo. Kriza je doprinela da svaka zemlja preispituje svoje kapacitete i sopstvenu budućnost,
a Rusija to čini više od svih. Pre godinu dana ruski zvaničnici su izjavili da će dati dve milijarde dolara
Islandu. Prošle nedelje, Island je dobio čvrst negativan odgovor iz Moskve za kredit od pola milijarde. A
Ukrajini je dat drugi negativan odgovor na kredit od 5 milijardi. Rusija dakle ozbiljno razmišlja o tome šta
je isplativo. (…)
Ova diskusija će se nastaviti, i malo je verovatno da će sutrašnja Medvedevljeva poseta (Srbiji prim.prev.)
malo šta promeniti. (…) Ono što će verovatno uticati na budućnost su dva događaja koja su pred nama.
Prvi su izbori u Ukrajini. Postoji šansa (…) da će zemlja ponovo postati „upravljiva“. Naravno, ekonomska
situacija se neće čudesno popraviti, ali značajna je i sama mogućnost da će se rusko-ukrajinski odnosi
razvijati nabolje. No, to ne možemo predvideti u ovom trenutku. Takođe, švedska odluka o projektu
Severni tok bi takođe napravila veliki iskorak. Iako ne bi direktno uticala na tok događaja na jugu, uticaj
ove odluke bi svejedno bio veoma snažan. Premijer Vladimir Putin je investirao mnogo od svog ličnog
kredibiliteta u taj gasovod koji bi išao dnom Baltičkog mora. On lično želi da se ovaj projekat realizuje,
što stavlja Švedsku u veoma nezgodnu poziciju. Ova država nema nikakav interes da odobri projekat
gasovoda. Ipak, ona oseća pritisak od strane nekih zemalja Evrope, zato što je projekat veoma važan za
evropsku energetsku sigurnost. (…)
Nije veoma verovatno da će sva „jaja“ biti stavljena u „korpu“ Ukrajine. Razum nalaže da je potrebno da
postoji druga opcija na jugu, a po nekima najracionalnija opcija je da se ruski gas koji bi stizao u Tursku
preko Plavog toka II poveže na novi gasovod ka Evropi. Naravno, taj gasovod onda ne bi trebalo nazvati
Nabuko, zato što se sva ideologija koja stoji iza ovog projekta pre svega protivi ruskom gasu. (…).
(…)
Postoji stav da je energija osnova civilizacije. Da, ovo je veoma bitna perspektiva, pogotovo u kontekstu sa
evropskom opsesijom za energetskim izvorima koji izgledaju dobro, a to su zeleni energetski izvori – vetar
i sunce. U suštini, to stvara Evropu nekonkurentnom na civilizacijskom nivou. S tim u vezi, nije tačan stav o
EU i Rusiji i njihovim filozofijama zasnovanim na postmodernizmu (EU) i geopolitici (Rusija). Tačno je da je
178
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
geopolitika uticajna na odluke u Rusije, ali takođe postoji i mnogo čistog komercijalnog rezonovanja koje
direktno utiče na rusku spoljnu politiku. Takođe, nije tačno da je postmodernizam preovlađujući pravac
u EU – nacionalizam je takođe uticajan. Kako su oba trenda prisutna u obe države/bloka, mogli bismo
da pretpostavimo da u pitanjima energetike postoji perspektiva koja se bazira na ponudi i potražnji. Ali,
postoji i druga perspektiva, a to je suprotstavljenost težnji zasnovanih na komercijalnim odnosima i težnji
zasnovanih na bezbednosti. I nije tačno da za Evropu važi jedno, a za Rusiju drugo. Obe dimenzije su
prisutne kod oba igrača.
Ako govorimo o pitanju transporta gasa i Ukrajine, smatram da bi novi ukrajinsko-ruski gasni rat mogao
da vrati Nabuko u žižu pažnje. (…) U tom slučaju Nabuko bi bio atraktivniji nego ikada ranije.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
179
180
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Saradnja u oblasti kulture
i religije između Srbije i Rusije
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
181
182
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
U senci gasa i politike:
kulturni i duhovni kontakti, veze i saradnja Srbije i Rusije
Prof. dr. Miroslav Jovanović1
Kada se danas govori o srpsko-ruskim odnosima, kako prošlim, tako i savremenim, akcenat se, gotovo
po pravilu, stavlja na političke veze. No, istorija međusobnih odnosa nedvosmisleno pokazuje da su
podjednako značajne, ako ne i značajnije, bile kulturne, umetničke, duhovne, religiozne i crkvene veze
dva naroda (svakako i naučne veze, ali one – zbog svoje mnogostrane specifičnosti, prevazilaze okvire
jednog opšteg pregleda).
U istorijskoj ravni te veze, kontakti i uticaji mogu se pratiti od, Srednjeg veka, kontakta Stefana Nemanje
sa ruskim monasima i često spominjanog, susreta Rastka Nemanjića sa ruskim monahom, koji je srpskog
princa „sklonio“ da primi monaški postrig u ruskom manastiru Sv. Pantelejmona, na Svetoj Gori, krajem
12. veka, i, svakako neopravdano zaboravljenog, srpskog monaha Lazara koji je projektovao prvi časovnik
u moskovskom Kremlju, početkom 15. veka. Preko srpskih (južnoslovenskih) uticaja na rusku kulturu i
pismenost, primera radi tokom 15. veka, odnosno materijalne i kulturne pomoći srpskim manastirima
i crkvi, koju su srpski monasi i sveštenici dobijali prilikom brojnih poseta Rusiji od 16. do kraja 18. veka,
kao i kulturne i prosvetne pomoći koju je početkom 18. veka srpski narod u Habzburškoj monarhiji dobio
od ruskih imperatora. Do, primera radi, međusobnih veza i kontakta i snažnog međusobnog prožimanja
i uočljivog kulturnog, umetničkog, naučnog i duhovnog uticaja koji su u srpskoj sredini ostavile brojne
ruske izbeglice, našavši početkom dvadesetih godina 20. veka prijem u srpskoj sredini, nakon izgona i
egzila iz Domovine. Najzad, i do brojnih savremenih veza, kontakta i uticaja koje su u dve sredini ostavili
veliki umetnici, poput Milorada Pavića, Konstantina Kostjukova, Nikite Mihalkova ili Emira Kusturice.
Brojni, raznovrsni i bogati sadržaji viševekovnih kontakta, uticaja, saradnje, kulturne i duhovne razmene
srpskog i ruskog naroda, Srbije i Rusije, formirali su specifičan i prepoznatljiv prostor kulturnog i duhovnog
dodira, prožimanja i preplitanja. On je prepoznatljiv posebno u srpskoj sredini, mada bi se teško moglo
reći da je i u ruskoj zanemarljiv.
Na žalost, često se dešava da se čak i ti bogati i raznoznačni sadržaji i aspekti međusobne kulturne i
duhovne razmene dva naroda, u javnom diskursu krajnje pojednostavljeno ili apsolutizuju i glorifikuju, ili
pak negiraju i odbacuju – čime se svode isključivo na pojednostavljene crno-bele simbole, pogodne za
upotrebu u dnevnopolitičkim razmiricama.
Iz tog razloga svedoci smo zanimljive pojave. Naime, dok se za sferu politike i političkih odnosa, slobodno
može reći da ima malo stručnjaka koji ih dobro razumeju i pouzdano mogu da tumače savremenu politiku
Rusije/Srbije, a (pre)mnogo onih koji „imaju mišljenje“, iako nemaju mnogo (ili čak uopšte) znanja o
savremenom političkom stanju ili međusobnim odnosima, njihovoj istoriji, ali zato imaju snažno izraženu
ambiciju da ih, uprkos nepoznavanja, javno tumače i svoje „mišljenje“ promovišu. Dok se, za ekonomsku
(i, još uže, energetsku) sferu rusko-srpskih odnosa slobodno može konstatovati da ima srazmerno malo
stručnjaka koji ta pitanja suštinski razumeju, i da je još manje njih spremno da se, povodom ekonomskih
odnosa ili energetske saradnje, javno oglašava – svesno i voljno prepuštajući javne debate intelektualcima
„opšte prakse“, koji „imaju mišljenje“ o gotovo svim aktuelnim pitanjima, pa i problemu rusko-srpske
ekonomske i energetske saradnje. Nasuprot tome, za sferu duhovnosti i kulture se, sa sigurnošću, može
konstatovati da ima dosta stručnjaka koji se izuzetno dobro razumeju u pitanja međusobne kulturne i
duhovne saradnje, međusobnog (u)poznavanja i afirmacije. Reč je o ljudima koji su ne samo posmatrači
i pasivni korisnici, već i aktivni učesnici u navedenim procesima. Koji su decenijama činili i zaista mnogo
1) Prof. dr. Miroslav Jovanović je profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu i savetnik ISAC fonda na projektu Praćenje rusko-srpskih
odnosa.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
183
učinili na uspostavljanju i održavanju kulturnih i duhovnih kontakta, na afirmaciji kulturnih i duhovnih
vrednosti jedne sredine u drugoj i na afirmaciji kulturnih i duhovnih vrednosti vlastite sredine van granica
svoje zemlje. Ali, da paradoks bude potpun, oni, za razliku od intelektualaca „opšte prakse“, veoma retko
dobijaju priliku da u javnoj sferi govore o savremenim rusko-srpskim odnosima, pa čak i o problemima
sa kojima se suočavaju. A, što je posebno važno, podjednako retko mogu računati na sistemsku
institucionalnu podršku svom radu.
Sferu rusko-srpskih kulturnih i duhovnih veza, karakteriše još jedna, specifična pojava. U javnosti se
često mogu čuti krajnje pojednostavljeni stavovi, ispunjeni specifičnom vrstom emotivnog naboja:
da savremene srpsko-ruske kulturne i duhovne veze nisu na nivou tradicionalnih, istorijskih kontakta
i veza dva naroda; da je učenje ruskog jezika, i generalni interes za ruski jezik, među srpskom decom
i roditeljima, u dramatičnom opadanju; da je neophodno učiniti dodatne napore da se dva naroda –
istorijski, sudbinski i duhovno upućena jedna na drugi – detaljnije i sveobuhvatnije „upoznaju“; da je
neophodno da se kulturna dostignuća jedne sredine promovišu u drugoj... Posledično, stiče se utisak
da su međusobni kulturni i duhovni odnosi i razmena gotovo u potpunosti „zamrli“, da su nedovoljni
i neuočljivi, i da je, stoga, neizostavno potrebno učiniti napor da se prošire i prodube veze, kontakti i
neguje međusobno (u)poznavanje...
Površno posmatrano – na nivou dnevne impresije medijskih prostora – zaključak da su međusobne veze,
kontakti i međusobna recepcija prilično slabi i nerazvijeni (u svakom slučaju nedovoljni u odnosu na
bogatu istoriju međusobnih odnosa i saradnje i na visoke domete ruske, odnosno srpske kulture), možda
bi se mogao i razumeti.
No, veoma često nije najjasnije na kakvim osnovama se zasniva ta svedena, isključiva, crno-bela impresija
o nedovoljnosti savremenih srpsko-ruskih kulturnih i duhovnih veza, kontakta, preplitanja i prožimanja.
Da li je reč o nasleđu tradicionalne, emotivne percepcije međusobnih veza i kontakta (oličenim u
rusofilstvu / srbofilstvu – ako se o takvom nečem može govoriti u ruskoj sredini?). Da li se radi o osećaju
političke bliskosti, utkanom u kolektivni mentalitet, izgrađivanom tokom 20. veka na veoma različitim i
difuznim osnovama (na, stereotipnog tumačenim, vezama dve države i naroda u vreme Prvog svetskog
rata, odnosno političkoj i ideološkoj bliskosti vladajućih režima u vremenu Hladnog rata). Najzad, da li je
reč o refleksiji savremenih političkih projekcija o saveznicima i neprijateljima, o „nama“ i „njima“, o „istoku“
i „zapadu“, duhovnoj jednovernosti, srodnosti...
Ili je, ipak, reč o realnoj projekciji savremenih mogućnosti, kulturnih potreba i budućeg razvoja u obe
sredine?
Navedene dileme su još izraženije, ukoliko se ima u vidu činjenica da i savremeno srpsko, podjednako
koliko i rusko društvo, žive u vremenu opšte političke, privredne, ali i kulturne globalizacije – što dodatno
podvlači dilemu čime je potkrepljen taj emotivni žal, ali i kakvi su stvarni sadržaji i perspektive savremene
srpsko-ruske duhovne i kulturne saradnje.
Pokušajmo, u tom pravcu, da postavimo nekoliko pitanja i ponudimo nekoliko mogućih okvira za
razmišljanje.
Prostor kulture
Ukoliko želimo da se racionalno odnosimo prema stvarnosti u kojoj živimo, da je suštinski razumemo – a
ne da je tumačimo emotivno, ili na nivou svedenih dnevnopolitičkih simbola – ako želimo da problemski
analiziramo i kontekstualizujemo savremene kulturne odnose i veze, percepciju ruske kulture u srpskoj
sredini, i srpske u ruskoj, moramo imati u vidu nekoliko činjenica. Na prvom mestu, neophodno je tačno
razgraničiti šta se sve može podrazumevati pod pojmovima kultura, kulturna saradnja, razmena, percepcija
i sl. Jer upravo od tog određenja umnogome i zavisi generalno razumevanje savremenih srpsko-ruskih
kulturnih odnosa i saradnje.
Da li je reč o generalnoj percepciji kulture, shvaćene (pojednostavljeno rečeno) u diskursu kulture „remekdela“ (elitne kulture). Ili je pak reč o znatno širem diskursu, koji obuhvata i masovnu kulturu, podjednako
koliko i kulturu „remek-dela“. Zatim, da li je reč o kontekstu u kome se kulturni kontakt svodi isključivo
184
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
na percepciju elitne kulture, ili je reč o znatno širem okviru razumevanja kulture – shvaćene kao mreže
značenja koja određuje jedno društvo i na okupu drži sve njegove članove, kao proizvodnja, širenje,
prostor, usvajanje... Najzad, da li se razmišlja isključivo o percepciji kulture u kulturnim institucijama tzv.
„visoke kulture“, ili je pak reč o prisustvu ruske kulture u srpskim (odnosno srpske u ruskim) medijima i
javnosti uopšte.
Neophodno je imati jasan i uravnotežen odnos prema svim navedenim pojmovima, da bi se razmatranje
savremenih srpsko-ruskih kulturnih veza i odnosa izmestilo iz čisto impresionističkog diskursa.
Naime, svako ko prati napore na promovisanju ruske kulture u srpskoj sredini (ili, obratno, srpske u ruskoj)
mora konstatovati da veze, i to ne tako slabe, već izuzetno sadržajne, zapravo postoje. Za pažljivog,
zainteresovanog i objektivnog posmatrača, više je nego uočljivo da se – ako se analizira srpsko-ruska
kulturna razmena sadržaja elitne kulture – teško mogu naći utemeljene osnove za izraženo nezadovoljstvo
karakterom i kvalitetom odnosa i saradnje. Naprotiv.
Slobodno se može konstatovati da je savremena ruska kulturna produkcija prisutna i jasno uočljiva u
srpskoj sredini. Za to je dovoljno navesti tek nekoliko upečatljivih primera. U poslednjih nekoliko godina,
pa i tokom proteklih par decenija, srpski čitaoci mogli su se upoznati sa prevodima dela gotovo svih
najznačajnijih savremenih ruskih pisaca – Viktor Peljevin, Ljudmila Ulicka, Boris Akunjin, Viktor Jerofejev,
Vladimir Sorokin... U isto vreme, jasno je uočljivo stalno prisustvo klasičnih ostvarenja ruske kulture u
srpskoj kulturnoj sredini: dela Dostojevskog, Tolstoja, Bulgakova, Čehova, Puškina i dr., stalno se, i iznova,
objavljuju. U prevodu su postala dostupna i dela niza značajnih stvaralaca, poput Konstantina Leontjeva,
Nine Berberove, Gajta Gazdanova, Sergeja Dovlatova, Venedikta Jerofejeva (da spomenem samo neke).
Objavljen je i niz važnih dela istaknutih ruskih mislilaca, iz perioda tzv. ruskog “srebrnog veka” - Berđajeva,
Vl. Solovjeva, Danilevskog, Trubeckog, Tihomirova, Franka, Uspenskog, Višeslavceva, Fjodorova... Sa druge
strane, srpski gledaoci su imali priliku da se na festivalima (ređe u bioskopskoj distribuciji ili posredstvom
televizije), upoznaju sa najznačajnijim filmskim ostvarenjima ruske kinematografije – Nikita Mihalkov,
Aleksej Balabanov, Karen Šahnazarov, Stanislav Govoruhin i dr. Takođe, srpska publika mogla je da čuje
niz najistaknutijih svetskih muzičkih virtuoza i dirigenata, poteklih iz ruske muzičke tradicije i škole, da
vidi veliki broj najistaknutijih baletskih zvezda Baljšog teatra, da čuje čuvene ruske horove... Najzad, srpski
gledaoci imali su prilike da vide neke od najvrednijih ostvarenja u domenu TV serija, poput Moskovske
sage ili Štićenice („Favoritka“), kao i niz kvalitetnih savremenih ruskih dokumentarnih serijala u okviru
projekta „Kriminalna Rusija“.
Zaključak o tome da se teško može iskazati nezadovoljstvo, kada je reč o prisustvu elitne ruske kulture
u srpskoj sredini, jasno potvrđuje čak i površna kvantitativna analiza. Na osnovu nekoliko pokazatelja
(izračunatih ad hoc, za potrebe ovog priloga), jasno se može ilustrovati i potkrepiti tvrdnja da položaj
i percepcija ruske elitne kulture u savremenoj Srbiji, nije ni u kakvom podređenom ili diskriminisanom
položaju u odnosu na druge velike svetske kulture.
Primera radi, analiza ukupne izdavačke produkcije knjiga u Srbiji tokom 2009. godine, pokazuje da je
– od ukupno 23.034 naslova monografskih izdanja objavljenih tokom godine – knjiga prevedenih sa
nekog od svetskih jezika ukupno bilo 4.697 (20%)2. Među prevodima, najveći broj je sa engleskog jezika
(američkih, britanskih, australijskih, ali i autora iz drugih zemalja) – 1.741 knjiga (37%). Dok su prevodi sa
ostalih jezika znatno ređi – sa francuskog 335 knjiga (7,1%), sa ruskog 237 knjiga (5% ukupne produkcije
prevoda), sa italijanskog 205 (4,4%), sa nemačkog 192 knjige (4,1%), sa španskog 82 knjige (1,7%), i sa svih
ostalih jezika po manje od jednog procenta – primera radi, sa japanskog 30 knjiga (0,6%), mađarskog 29,
norveškog 23 (0,5%), rumunskog 14, kineskog 9 knjiga (0,2%) itd.
Takođe, ako se analizira program Beogradske filharmonije u sezoni 2009/2010, lako se može uočiti da
je među 26 gostujućih dirigenata sa svih kontinenata, troje (12%) poreklom iz Rusije/SSSR, i da je steklo
2) Analiza izvršena na osnovu podataka dobijenih preko sistema za pretragu baza podataka COBISS, Narodne biblioteke Srbije.
Dobijeni podaci, iz kojih su isključena periodična izdanja, ne predstavljaju apsolutne, već približne vrednosti – kako zbog karaktera samog pretraživača COBISS, tako i zbog sistema unosa i prezentacije unetih podataka. Ali kako podaci ne pretenduju na
iscrpnost, već su u funkciji ilustracije iznetih stavova i zaključaka, dobijene vrednosti se mogu koristiti kao okvirni pokazatelji .
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
185
obrazovanje u vodećim ruskim konzervatorijima. Odnosno da je od 30 gostujućih solista u istoj sezoni 7
(23%) poreklom iz Rusije ili sa prostora bivšeg SSSR, poteklih iz ruske muzičke tradicije i škole.
U isto vreme, analiza programa dva poslednja beogradska filmska festivala FEST-a, za 2009. i 2010. godinu,
jasno pokazuje da ruska kinematografija nije bila ni najmanje diskriminisana ili zapostavljena. Naprotiv. Od
ukupno 132 filma nove produkcije prikazanih u 2009. i 2010. godine, u zvaničnim programima FEST-a, 85
su činili filmovi nacionalnih produkcija a 47 koprodukcijska ostvarenja dve ili više zemalja. Među filmovima
zasebnih nacionalnih kinematografija, najviše je prikazano iz nacionalne produkcije SAD, ukupno za dve
godine 14 filmova (16%), što se moglo i predvideti (ali ni približno u meri u kojoj se to moglo očekivati).
Na drugom mestu po zastupljenosti su bili filmovi francuske nacionalne kinematografije, ukupno 8 (9%),
a na trećem iz ruske kinematografije, ukupno 6 filmova (7%), Odnosno, isto onoliko filmova sa koliko
je bila predstavljena i srpska kinematografija (6). A zatim sledi južnokorejska produkcija – sa 5 filmova,
italijanska – 4, austrijska – 4, indijska – 4, japanska – 3, hrvatska – 3, odnosno, ukrajinska, grčka, brazilska,
iranska, češka, švedska, poljska, meksička, albanska, jermenska ili gruzijska, koje su u ove dve godine bile
zastupljene sa jednim filmom.
Najzad, kurioziteta radi, treba navesti i činjenicu da je u čitanci za Prvi razred osnovne škole, jednog od
ovlašćenih izdavača (Kreativni centar), od ukupno 31 autora, na čijim tekstovima deca u Srbiji stiču prva
(sa)znanja o srpskom jeziku i književnosti, 26 domaćih i 5 stranih. Od stranih autora, reč je o tekstovima
jednog Danca, Hansa-Kristijana Andersena i čak četvorice ruskih književnika: Lava Tolstoja, Vladimira
Sutejeva, Korneja Čukovskog i Semjona Kogana (čak 80% od stranih autora, odnosno 13% od ukupnog
broja autora).
Imajući pred sobom ove podatke, teško je odbraniti tezu da su prisustvo, percepcija i promocija ruskih
kulturnih vrednosti u srpskoj sredini zanemarljivi, u opadanju ili marginalizovani. Pogotovo ako se tome
doda i produkcija specijalizovanog časopisa za rusku književnost i kulturu, „Ruskog almanaha“, koji već
14 godina opstaje u srpskoj kulturi zahvaljujući samopregornom radu braće Paunković ili delatnost male
izdavačke kuće „Logos“, Vladimira Medenice, sa impozantnom produkcijom nekih od najznačajnijih
mislilaca i autora ruske kulture 19. i 20. veka. Zatim delatnost niza kulturnih ustanova, poput Jugoslovenske
kinoteke, ili pojedinih pozorišnih kuća, koje razvijaju svestranu saradnju sa ruskim kulturnim delatnicima
i institucijama. U tom pogledu značajan prostor za prezentaciju kulturnih sadržaja otvaraju i sajt Rastko
(Projekat Rastko-Rusija)3, u internet prostoru, odnosno, u najavi, novopokrenuti, izuzetno luksuzni
(najblaže rečeno), specijalizovani časopis „Rusija danas“, u sferi štampanih medija.
Svakako, navedene ilustrativne analize – odmah se možemo saglasiti – akcenat stavljaju pre svega na
spoljašnji, više formalni, kvantifikativni okvir čitavog problema. Sveobuhvatnija, sadržinska analiza, bez
sumnje, bitno bi proširila analitičke okvire i mogućnosti, razumevanja i tumačenja čitavog problema. No,
teško da bi i ona bitno promenila zaključke o generalnim trendovima prezentacije i moguće percepcije
ruske kulture „remek-dela“ u srpskoj sredini.
Sa druge strane zamišljene linije razmene – kada je reč o prisustvu, percepciji i promociji srpskih kulturnih
vrednosti u ruskoj kulturnoj sredini – mora se konstatovati da je srpska kultura u mnogo manjem stepenu
prisutna u savremenoj Rusiji, no što je to ruska u Srbiji. No, to je i logično s obzirom na odnos veličine dve
zemlje i kvantitet dve kulturne produkcije. Ipak, može se slobodno konstatovati da je u savremenoj ruskoj
kulturi uočljivo prisustvo i percepcija najistaknutijih dometa srpske elitne kulture, poput dela Milorada
Pavića, u književnosti ili Emira Kusturice, u kinematografiji.
Sasvim je, međutim, drugačija situacija kada je reč o promociji kulture „remek-dela“ u srpskoj javnosti
i medijima, odnosno o prezentaciji produkcije i sadržaja ruske masovne kulture u srpskom medijskom
prostoru i srpskoj masovnoj kulturi, i obratno, srpske u ruskom medijskom prostoru. Jednostavno,
prosečan srpski konzument masovne kulture nikada nije čuo za neku od savremenih ruskih estradnih
zvezda, poput Filipa Kirkorova, Anželike Varum, Timatija, Zemfire, Dime Bilana i dr., podjednako kao što ni
ranije nije imao nikakvog pojma o čuvenim ruskim estradnim umetnicima, poput Ale Pugačove ili Josifa
Kobzona, ili pak o “bardovima” Visockom, Okudžavi, Galiču i drugima. A mladi u Srbiji, u svoje vreme, nisu
3) http://www.rastko.rs/rastko-ru/
186
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
imali nikakve, ni približne predstave, o čuvenim ruskim rok grupama i izvođačima poput Akvarijuma,
Nautilus Pompilusa, Alise, DDT, Aleksandra Bašlačova, Nolja, Graždanskaje oborone, Janke Djagiljeve,
Instrukcije po viživaniju... Posmatrano iz tog diskursa, zaista se mora konstatovati da je prisustvo ruske
kulture u srpskoj sredini jedva vidljivo (ako je uopšte uočljivo), a srpske u ruskoj praktično i ne postoji
(uprkos „slavnoj“ tradiciji i urbanim legendama o čuvenim, gotovo mitološkim, gostovanjima naših
estradnih umetnika, Đorđa Marijanovića, Radmile Karaklajić, 7. mladih i dr. u SSSR, 60-tih i 70-tih godina
20. veka).
A upravo taj aspekt, svakodnevne percepcije kulturnih sadržaja u hiper-realnosti medija masovne
komunikacije – preplavljenih popularnom kulturom i njenim brojnim i različitim supkulturnim
derivatima – čini mogućom i realnom impresiju o nedovoljnoj zastupljenosti (u nekim tumačenjima, čak i
diskriminaciji) ruske kulture u srpskoj sredini.
Naime, impresija o nedovoljnoj zastupljenosti ruske kulture u srpskoj približava se, ili se čak i podudara,
sa egzaktnim podacima do kojih se može doći, čak i površnom ad hoc analizom televizijskog prostora.
Istina, analiza televizijskog programa kao osnovnog medijskog prostora prezentacije i percepcije sadržaja
masovne kulture, odnosno filmova i TV serijala (telenovele, „sapunske opere“...), kao osnovnih formi
prezentacije i recepcije sadržaja masovne kulture – može se dovesti u pitanje kao prilično pojednostavljen
pristup, imajući u vidu sve veći značaj interneta, upravo kao prostora prezentacije i razmene sadržaja
masovne kulture. Ali takva vrsta analize ipak daje najpogodnije parametre za tumačenje čitavog fenomena,
iz nekoliko razloga. Prvo, upravo televizijski program (pogotovo kada je reč o ubedljivo najvećem broju
pripadnika srednje i starije generacije) čini apsolutno dominantan medij percepcije sadržaja masovne
kulture. Drugo, s obzirom na niz karakteristika televizije kao medija, moguće je i dalje je posmatrati kao
najpogodnije sredstvo za prenošenje određenog kulturnog koda, u smislu niza semantičkih značenja
koja određuju jedan društveni i kulturni model.
Jer, upravo televizijski program – iako se možemo složiti sa davnašnjom ocenom Entoni Gidensa da je
„televizija stalni tok, ali je televizijski program - zbrka“ – odlično reprezentuje upravo mrežu značenja koja
se prenose i promovišu, prostor širenja, usvajanja i prožimanja kulturnih kodova i obrazaca. I kako izgleda
taj prostor?
Za potrebe ovog pregleda analiziran je program jednog kablovskog operatora u Beogradu (SBB), koji
u osnovnoj ponudi ima 75 kanala, tokom jednog dana (24 časa). Za analizu je svesno izabran jedan
sasvim običan radni dan, četvrtak 11. mart 2010. godine4. Analiza je bila fokusirana na program 32
televizijska kanala koji emituju filmove i TV serije na srpskom jeziku (od kojih je, realno, mogao biti
analiziran program 29 televizijskih kanala5). Preostala 43 kanala imaju dominantno drugačije sadržaje –
emituju ili kolažne programe isključivo na stranim jezicima (4), na nemačkom, francuskom, španskom i
italijanskom – što ih čini gotovo apsolutno nedostupnim prosečnom srpskom gledaocu; ili predstavljaju
isključivo informativne kanale (4), ili su programski profilisani isključivo u odnosu na jednoobrazan
sadržaj: sport (9), muzika (5), putovanja i životinje (3), dokumentarni (8), dečji (7), moda i džet-set (2)
ili propagandni program (1). I evo čime su ispunjeni vreme i prostor, kada je reč o produkciji masovne
kulture u prostoru srpskih medija masovne komunikacije (imajući u vidu pre svega filmska ostvarenja i
televizijske serije). Srpski gledaoci su na 32 analizirana kanala, tokom 24 časa, 11. marta, mogli gledati
47 filmova (ne računajući njihove reprizne termine, uglavnom tokom noći), ili približno 70 sati filmskog
programa. Među filmovima prikazanim toga dana, 39 su bili savremene ili starije američke produkcije
4) Prilikom analize akcenat je stavljen isključivo na analizu filmske i produkcije TV serija, i to samo prvog prikazivanja, a ne i
njihovog repriziranja, mahom u noćnim i ranim jutarnjim terminima, što je gotovo pravilo na svim televizijama. Analizom nisu bili
obuhvaćeni dečiji kanali i produkcija animiranih filmova – iako su vrlo znakoviti – iz razloga što informacije o programima nisu
lako, a često uopšte dostupne (izvestan broj televizija uopšte nema svoje internet sajtove, a veliki broj televizija na svojim internet sajtovima, podjednako kao i u štampanim medijima, ne daje čak ni najosnovnije podatke o emitovanom programu – naslov
filma u originalu, ime reditelja, zemlju produkcije i sl.). Sadržaj muzičkih kanala bilo je fizički nemoguće analizirati sinhrono, u
realnom vremenu, a u programskim šemama nema preciznijih, niti bilo kakvih podataka o sadržini reprodukovane muzike. Iz
sličnih razloga nisu analizirani kanali koji se bave modom i džet-setom. Mada se upravo sadržaji ovih kanala (animirani filmovi,
popularna muzika, moda i „svet slavnih“) umnogome predstavljaju obrasce širenja i prenošenja određenih kulturnih kodova
karakterističnih za globalnu masovnu kulturu.
5) U tri navedena slučaja ( jedan je ART TV), program nije mogao biti analiziran, pošto bilo kakvi precizniji podaci o sadržaju programa, jednostavno uopšte nisu dostupni u bilo kom obliku, na samoj televiziji, u štampi ili na internetu.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
187
(83%), 4 su bila domaća (starija SFRJ, i novija srpska produkcija), 2 britanska i po jedan italijanski i kineski.
Istoga dana bile su prikazane 102 epizode različitih TV serija, što je, ne računajući reprizne termine, činilo
dodatnih 68 sati programa. Od tog broja bilo je prikazano 60 američkih serija (59%), 14 latinoameričkih
– meksičkih, kolumbijskih i dr. (14%), 7 britanskih (7%), 5 domaćih – SFRJ/Srbija (5%), 5 hrvatskih – mada
se jedna od njih prikazivala paralelno na dve ili tri televizije (5%), 3 italijanske i 3 australijske, 2 španske i
po jedna turska, nemačka i kineska. Da bi stekla potpunija slika o karakteru ukupnog programa, trebalo
bi dodati da preostali program popunjava ogromna količina animiranih filmova (minimum 40 epizoda
– bez repriznih termina – pretežno američkih i dalekoistočnih), brojnih rijaliti-šou-a (uostalom urađenih
gotovo isključivo prema preuzetom zapadnom modelu i obrascu), zatim prenosa i odloženih snimaka
sportskih događaja (najmanje 15 fudbalskih utakmica, 5 košarkaških, 3 hokejaške, 10-tak automobilskih
trka itd.), i nesaglediva količina spotova popularne muzike i priloga iz sveta mode i džet-seta. Naravno,
u tako uobličenom medijskom hiper-realnom vremenu nije se našlo mesta ni za jedan ruski film, ili TV
serijal.
Dakle, od analiziranih 768 sati emitovanog programa na 32 kanala (od ukupno preko 1.700 sati, na
75 televizijskih kanala tokom 24 časa) – gotovo 300 sati programa, 11. marta 2010. godine, isključivo
se, pojednostavljeno posmatrano, svodilo na promociju / širenje jednog, u većoj ili manjoj meri
unifikovanog, kulturnog koda popularne, masovne kulture – američkog, sa supkulturnim supstratima u
vidu latinoameričkih i dalekoistočnih „sapunica“.
Kakvi se zaključci, na osnovu iznetih činjenica mogu doneti?
Na prvom mestu, kada se radi o sferi masovne kulture, sasvim je razumljivo da se teško može očekivati
ikakva radikalna promena. Jednostavno, mora se imati u vidu da živimo u eri globalizacije, eri kokakolonizacije (kako je slikovito definisao Reinhold Wagnleitner6), holivudizacije..., kulturnog prostora
i društvenog života u celini. Da živimo u vremenu snažnog i neshvatljivo masovnog nagomilavanja „u
vis“ svih vrsta informacija (T.H. Eriksen7), pa i sadržaja masovne kulture, kakav nije zapamćen u istoriji
čovečanstva. Da se danas, tokom samo 24 sata, savremeni čovek suoči sa više informacija, no što su ih
ljudi 8. ili 9. veka percipirali za čitav vek. Da živimo u eri u kojoj, kako je briljantno definisao A. Bartoševič,
„umetnost predstavlja tek preludijum za koktel i PR“. U takvoj globalnoj hiper-realnosti masovnih medija,
apsolutnu prevlast imaju sadržaji američke masovne kulture. Iz jednostavnog razloga – jer se radi o
produktima najveće svetske industrije masovne kulture (u doslovnom značenju tog pojma). Industrije
kojoj po kvantitetu ne može parirati niti jedna druga produkcija masovne kulture (ni dalekoistočne, ni
latinoameričke, ni kineska, ni indijska). Pojednostavljeno rečeno, niti jedna kultura u svetu, izuzev američke
industrije masovne kulture, nije u stanju da proizvede takvu količinu filmova da bi se popunila dnevna
“norma” jednog kablovskog operatora u Srbiji od, prosečno, 70 sati filmskog programa emitovanog tokom
24 časa. Tako posmatrano, celokupna godišnja ruska savremena filmska produkcija, bila bi “iscrpljena” za
manje od sedam dana.
Imajući sve to u vidu, jasno je zašto ni jedan od velikih ruskih filmskih hitova poslednjih godina, tzv.
blockbuster-a, poput filmova 9 рота, Стиляги, Обитаемый остров, Адмирал, Однокалссники i dr., ili
sve brojnijih ruskih telenovela, koje se snimaju više sezona, kakve su primera radi Бригада, Колдовская
любовь, Солдаты, Не родись красивой, Моя pрекрасная няня, Счастливие вместе, Татьянин день,
Сpальный район, Маргоша, След Саламандры i sl., nemaju realnu mogućnost da se izbore za svoje
mesto u srpskom medijskom prostoru, u konkurenciji američkih, pa čak ni latinoameričkih teleserijala.
Posebno pitanje može se otvoriti kada je reč o samim sadržajima ovih filmova i telenovela, koje su – iako
u izvesnoj meri ponavljaju opšte klišee i obrasce američkih uzora – u velikoj meri namenjene gotovo
isključivo ruskom (i postsovjetskom) gledaocu, i u tom smislu sadrže jedan prilično zatvoren kulturni kod,
prilično udaljen od ovdašnjih konzumenata sadržaja masovne kulture. Koliko je bitno otvoreniji kulturni
kod važan za percepciju ponuđenih sadržaja, potvrđuje i primer dečijeg animiranog serijala Смешарики,
urađenog u dovoljno univerzalnom kulturnom obrascu, da je mogao biti široko prihvaćen među mlađom
populacijom u Srbiji. No, to otvara sasvim drugu dimenziju problema.
6) R.Wagnleitner, Coca-Colonization and the Cold War: The Cultural Mission of the United States in Austria After the Second World
War, North Carolina 1994.
7) Tomas Hiland Eriksen, Tiranija trenutka: Brzo i sporo vreme u informacionom društvu, Beograd 2003.
188
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
U sličnom kontekstu može se, sa druge strane, razmišljati i o produkciji srpske masovne kulture i
nemogućnosti da ona nađe svoje mesto u ruskom medijskom prostoru. S tom razlikom što je, kvantitativno
posmatrano, srpska produkcija neuporedivo manja čak i od ruske (da se o američkoj ili latinoameričkim
i ne govori), te je na „tržištu“ masovne kulture u neuporedivo lošijem položaju u odnosu na ponude
razvijenijih industrija masovne kulture. A kada je reč o sadržaju srpske produkcije, tek za njega se može
konstatovati da je zatvoren u kulturni kod koji može biti prepoznat, gotovo isključivo, u srpskoj sredini,
i ređe na postjugoslovenskom prostoru. Kulturni kod snažno obeležen dominantnom kvazi-ruralnom
samorecepcijom srpske masovne kulture i društva, koje se neretko „diči“ činjenicom da su turbo-folk i
kvazi-ruralni sadržaji (festival trube u Guči, odnosno brojni teleserijali o selu i ruralnom mentalitetu: Stižu
dolari, Selo gori a baba se češlja, Moj rođak sa sela, Bela lađa i sl.) – glavni „kulturni eksportni brendovi“
Srbije. To se možda može razumeti ako se eksport odnosi isključivo na postjugoslovenski prostor, i retko
na prostor Balkana – ali o mogućnosti neke šire, evropske ili svetske percepcije tih sadržaja teško da može
biti i pomisli.
U tom smislu „žal“ za većim prisustvom ruske kulture u prostoru srpske masovne kulture, odnosno srpske
u ruskoj, gotovo da je deplasiran. Naravno, može se diskutovati o tome koliko su procesi globalizacije
ili koka-kolonizacije „dobri“, a koliko „loši“ (čak se veoma lako možemo saglasiti o njihovim, nesumnjivo,
lošim stranama) – ali mi ih ne možemo niti sprečiti, niti preokrenuti. Oni su, jednostavno, stvarnost u kojoj
žive današnji naraštaji, i u okviru koje će, po svemu sudeći, živeti budući naraštaji. Njihovo odbacivanje,
žigosanje i anatemisanje, svakako ne može pomoći njihovom razumevanju, a upravo je njihovo
razumevanje potrebno da bi se promišljali okviri i realne mogućnosti savremene i pretpostavljene buduće
rusko-srpske duhovne i kulturne saradnje.
U sličnom diskursu može se razmišljati i o gubljenju / povećanju interesa za učenje ruskog jezika u srpskoj
sredini. Jednostavno, interes za učenje jezika prirodno opada u meri u kojoj međusobni kontakti dve
države i dve ekonomije slabe. A ti kontakti su, u vremenu tranzicije, bitno manji u odnosu na razdoblje
socijalizma. Jednostavno, kada (i ako) bude više Rusa u srpskoj sredini, kada (i ako) Rusi budu imali interes
(privredni, turistički ili lični – npr. ako im se omogući da kupuju zemljište i kuće), prirodno će se povećati
interes za učenje ruskog jezika. Bez tog impulsa teško je očekivati neko dramatičnije poboljšanje.
Najzad, kada je reč o kulturi „remek-dela“, o elitnoj kulturi – teško bi se moglo reći da je situacija loša. Pre
bi se moglo konstatovati da je zadovoljavajuća. No, prilično je složeno proceniti da li je – u meri u kojoj
kulturna razmena postoji, i u kojoj se održava – iscrpljen sav potencijal rusko-srpske kulturne saradnje. No,
ono što je očigledno, i što se već i površnom analizom može uočiti, da je veći deo ove razmene ostvaren (i
da se kontakati održavaju), ili u potpunosti van, ili uz minimalnu institucionalnu podršku. Čini se kao da u
institucijama koje se bave ovim pitanjima, ne postoji previše izražen interes za uspostavljanje, održavanje
i negovanje kulturnih veza i kontakta. I čini se da je upravo to segment međusobnih rusko-srpskih veza, u
okviru koga se može razmišljati o proširivanju i produbljivanju međusobne kulturne saradnje.
Prostor duhovnosti
Pitanje duhovnih, religioznih i crkvenih srpsko-ruskih veza i kontakta u velikoj meri je međuzavisno i
prožeto sa kompleksom pitanja vezanih za srpsko-rusku kulturnu saradnju i razmenu.
Duhovne veze ruskog i srpskog naroda takođe imaju dugu istoriju – one uostalom i predstavljaju prve
ozbiljnije rusko-srpske kontakte, još u Srednjem veku. Naročito bliske i razgranate bile su u periodu od
16. do kraja „dugog“ 19. veka. Dok su tokom 20. veka duhovne veze dva naroda i dve crkve prolazile kroz
različite turbulencije (u velikoj meri povezane sa dva autoritarna, ateistička režima koji su vladali u Rusiji
i Srbiji tokom većeg dela tog veka), ali su i pored toga bile ispunjene brojnim kontaktima, međusobnim
prožimanjima i uticajima. To se pre svega odnosi na period između dva svetska rata, kada je u Srbiji
boravio veliki broj ruskih izbeglica, kada je sa blagoslovom SPC, na njenim teritorijama delovala RPZC,
vreme koje su obeležili bliski i brojni kontakti ruskih i srpskih duhovnika, sveštenika, monaha i vernika (i
kada su, primera radi, uticaji ruskih monaha i monahinja bili ključni za obnovu ugašene tradicije ženskog
monaštva u okrilju SPC).
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
189
No, kada se govori o savremenim odnosima, na prvom mestu treba imati u vidu njihovu kompleksnost, i
što je još značajnije višeznačnost i slojevitost same simbolike međusobnih veza dva pravoslavna naroda
i dve pravoslavne, sestrinske crkve. Naravno da se u tim odnosima, i još više simbolici, snažno odražavaju
tradicije međusobnih veza i prožimanja – ali, uprkos tome, ona ne čini jedini sadržaj savremenih veza i
odnosa. Naprotiv.
Pitanja duhovnosti i religioznosti, koje se tako snažno nametnulo i u Rusiji i u Srbiji nakon sloma
komunističkih režima u dve zemlje, početkom devedesetih godina 20. veka, ne iscrpljuje se, niti se može
iscrpsti samo pitanjem položaja crkve (RPC i SPC) u društvu, odnosno međusobnim odnosima crkava.
Mada međusobni odnosi dve crkve čine značajan, u institucionalnom pogledu možda i ključan, aspekt
međusobnih odnosa – u opštem kontekstu duhovnih veza dva naroda, veoma su značajna i pitanja
religioznosti, vere, pokloničkog poštovanja svetinja, opšte verske samorecepcije stanovništva, kao važne
sastavnice identiteta u oba društva...
Naravno, uvek postoji opasnost da se te složene i višeznačne veze emotivno, pojednostavljeno percipiraju
i tumače. Takav pristup neretko u sebi krije opasnost da se zapadne u prilično mistična (ponekad i
mistifikatorska) tumačenja prema kojima „jednovernost“ i „jednoplemenost“ – u jednoj metafizičkoj,
vanvremenskoj ravni – prilično pojednostavljeno, preobraćaju u zaključke o istovrsnosti vere, religioznosti
i duhovnosti. Da bi se, na tako svedenoj osnovi, izvodili dalekosežni zaključci. Poput zaključka đakona
Andreja Savostiškog: „[Evropa] je mrtva. Evropa je materijalni raj a duhovni ad (...) Evropa je napravila svoj
izbor, Evropa ne ide sa Gospodom i ka Gospodu, ona živi bez Boga, a Srbija je sa Bogom (...)”8...
U takvim slučajevima, nikada nije izlišno podsetiti na jedno izuzetno slikovito poređenje dve verske
prakse, koje je još 1928. godine – na osnovu iskustva međusobnog kontakta – zabeležila Zinaida Hipijus:
„Srpsko pravoslavlje nije u potpunosti identično sa ruskim pravoslavljem. Niže ili više, lošije ili bolje - to je
sad drugo pitanje, ali nije isto: životnije je i narodnije, prostije i što je najvažnije - veselije je“9.
Dakle, kada je reč o percepciji savremenih rusko srpskih duhovnih veza, i njih karakteriše gotovo identičan
krug pitanja, dilema, problema i generalnih trendova koji se nameću i kada se analiziraju savremeni
kulturni odnosi.
Naime, evidentno je da veze, kontakti, prožimanja i saradnja, nesumnjivo postoje, da su izuzetno sadržajni
i bogati. Počev od samih crkvenih veza, preko razgranate delatnosti ruskog podvorja u Beogradu (Srbiji),
odnosno srpskog podvorja u Moskvi (Rusiji). Zatim školovanja budućih srpskih sveštenika i teologa u
ruskim duhovnim seminarijama i akademijama. Do veoma razvijenih palomničkih putovanja srpskih
vernika u Rusiju i posete ruskih svetinja10, ali i čestih poseta i obilazaka monaha i ruskih vernika svetinjama
SPC, poput palomničkih tura С Вятки (koje se organizuju od 2006. godine sa blagoslovom mitropolita
Vjatskog i Slobodskog Hrisanfa11. Odnosno pomoći koju savremena ruska država daje, primera radi
obnovi srpskih crkvenih i duhovnih svetinja na Kosovu i Metohiji12.
8) „PORT ARTURSKA IKONA MAJKE BOŽIJE U SRBIJI“
(http://www.manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/port_arturska_ikona_majke_boije_u_srbiji/)
9) З.Н.Гиппиус, “Письмо о Югославии “, в: За Свободу, Варшава, (А САНУ, 14386, 2541.)
10) Primera radi, jedno takvo 12-dnevno palomničko putovanje i obilazak svetinja Rusije, koje u organizaciji Eparhije Bačke treba
da se održi u maju 2010. godine, podrazumeva obilazak: 09.05 Moskva. Obilazak Trojice-Sergijeve Lavre. Poklonjenje moštima Sv.
Sergija Radonješkog; 10.05 Murom-Divjejev. Obilazak Svjato-Trojickog i Blagoveštanskog manastira i hrama Sv. Nikolaja. Dolazak
u Serafimo- Divjejevski manastir. Poklonjenje moštima Sv. Serafima Sarovskog i čudotvornoj ikoni Umilenije; 11.05 DivjejevVladimir-Moskva. Obilazak Uspenskog sabora (čestice moštiju Sv. Aleksandra Nevskog, mošti Sv. Kneza Andreja Bogoljubskog,
čudotvorne ikone Vladimirska, Bogoljubska, freske prep. Andreja Rubljova). Manastiri Svjato-Uspenski Kneginjin, Svjato Bogoljubov. Hram Pokrova na Nerli, itd. (http://www.eparhija-backa.rs/putovanja/svetinje-rusije-0)
11) Uporedi: „Паломничество в Сербию“ (http://www.rusk.ru/analitika/2009/12/17/palomnichestvo_v_serbiyu/);
„Паломничество в Сербию и Черногорию“ (http://www.svyatky.ru/vpechatleniya/vpp2/);
12) Reč je o projektu, definisanom tokom 2008. godine, prema kome je Rusija, na inicijativu tadašnjeg predsednika Vladimira Putina, izrazila spremnost da učestvuje sa oko 2 miliona dolara, i različitim drugim vidovima tehničke i ekspertske pomoći, u obnovi
i zaštiti srpskih duhovnih svetinja na Kosovu –
Pećke patrijaršije Gračanice, Visokih Dečana, Bogorodice Ljeviške... (http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/
Dru%C5%A1tvo/465371/Rusija+obnavlja+srpske+svetinje+na+Kosmetu; http://www.rtv.co.rs/sr_lat/drustvo/rusija-obnavljasvetinje-na-kosovu_60096.html, takođe i: http://zabelezi.com/category/Vesti/rusija-obnavlja-srpske-svetinje-na-kosmetu/)
190
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
No, kada je reč o generalnoj percepciji duhovne saradnje, mora se – kao i u slučaju kulture – konstatovati
da je ona slabo (praktično nikako) zastupljena u hiper-realnosti medija masovne kulture. To, posledično,
čitavo polje duhovnosti, kao uostalom i kulture (uključujući i gotovo sve napore za produbljivanje,
proširenje i održavanje visokog nivoa kontakta, saradnje i prožimanja) u velikoj meri ostavlja na marginama
javnog diskursa.
Najzad, kada je reč o duhovnosti, takođe se može postaviti pitanje institucionalne podrške. Ali svakako
na drugačiji način – pošto sama crkva, kao institucija, u velikoj meri pokriva i rešava niz najvažnijih
organizaciona pitanja.
***
Najzad, bilo da je reč o kulturnim ili duhovnim (uostalom, podjednako koliko i naučnim) srpsko-ruskim
vezama i kontaktima, međusobnim uticajima i prožimanjima – mogao bi se izvesti jedan, generalan
zaključak. Veze i kontakti, nesumnjivo, postoje. Obeležene su relativno bogatom razmenom i brojnim,
različitim sadržajima. No, realnost i rezultati te kulturne, duhovne (ili naučne) razmene, saradnje i
prožimanja, gotovo po pravilu teško su vidljivi u javnom diskursu, u prostoru hiper-realnosti masovnih
medija. U toj hiper-realnosti, kojom dominiraju produkti industrijalizovane masovne kulture, nema
previše (a često nema uopšte) mesta za prezentaciju za drugačije sadržaje. Pri tom, taj hiper-realni prostor
mas-medija je, po prirodi, takav da će bilo kakva politička izjava, stav ili gest, odnosno realizovan, ili tek
nagovešten ekonomski projekat – potisnuti u duboku senku bilo koje kulturno, duhovno ili naučno
pregnuće (bez obzira na njihov realan značaj).
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
191
192
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Ruski/sovjetski kulturni uticaj u Srbiji/Jugoslaviji
u XX i XXI veku
Goran Miloradović1
U ovoj kratkoj analizi ruskog kulturnog uticaja u Jugoslaviji/Srbiji polazi se od pretpostavke da je sfera
kulture usko povezana sa sferom politike i ideologije. Iz toga proističe značaj proučavanja kulturnih relacija:
one mogu biti pokazatelj odnosa među državama i narodima jer su određene političkim potrebama i
ideološkim modelima. Da bi se skicirali rusko-srpski odnosi ovde će biti korišćena tri indikatora: gledanost
sovjetskog/ruskog filma u Jugoslaviji/Srbiji, prevođenje ruske literature na srpski jezik, i učenje ruskog
jezika u Jugoslaviji/Srbiji. Akcenat će biti na današnjoj situaciji.
Prvo pitanje koje bi trebalo postaviti jeste da li je uopšte moguće govoriti o rusko-srpskim kulturnim
odnosima u dvadesetom veku, tj. od 1918. do 1991. godine.2 U tom periodu paralelno postoje sovjetska
i jugoslovenska država, a njihove međunarodne uloge se ne poklapaju sa prethodnim i kasnijim ulogama
Rusije i Srbije. S obzirom da je kulturna saradnja povezana i uslovljena političkim odnosima, treba imati
u vidu da su politika i ideologija Sovjetskog Saveza i Jugoslavije različite od politika i ideologija Rusije i
Srbije. Utoliko su rusko-srpski kulturni odnosi, s jedne strane, pojam iz dublje prošlosti i mogu se pratiti
počev od XVI veka do kraja Prvog svetskog rata, a s druge strane su sasvim nov fenomen i mogu se pratiti
tek tokom poslednje dve decenije.3
Jugoslavija je formirana na mirovnoj konferenciji u Parizu, voljom sila pobednica. Njena uloga bila je da
sprečava reviziju posleratnog uređenja Evrope i da bude prepreka mogućem širenju sovjetske države i
njene ideologije na Zapad. To je bitno drugačija funkcija od uloge koju je do 1918. godine imala Srbija
kao prijateljska država i, povremeno, štićenik Ruske Carevine.
Prvi svetski rat i Oktobarska revolucija izazvali su prekid kulturne saradnje nove države Jugoslavije sa
Sovjetskom Rusijom. Dotadašnji odnosi preneti su na predstavnike ruske emigracije, usled nemirenja
jugoslovenskih vlasti sa novim stanjem. Ruski emigranti bili su svojevrsni nastavljači tradicionalnih
veza. To potvrđuje činjenica da su ruski književnici, likovni umetnici i arhitekte, koji su našli pribežište
u Jugoslaviji, bili su uglavnom okrenuti tradicionalnim umetničkim formama, dok su jedino pozorišni
umetnici bili skloni da prate moderne tokove u pozorištu.4 Odnos jugoslovenskih vlasti, a pre svega srpske
političke elite, prema ruskim izbeglicama predstavlja indikator dubine razlika u odnosu na vrednosti koje
je pretstavljala sovjetska država, pa i na njenu kulturu.
Nasuprot vrlo razvijenoj kulturnoj delatnosti ruske emigracije, kulturna razmena sa Sovjetskim Savezom
je u Kraljevini Jugoslaviji smatrana za mogući kanal neprijateljske propagande, pa je energično suzbijana
i kontrolisana. Takav odnos proizlazio je, osim iz ideoloških razlika u odnosu na sovjetsku vlast, i iz
međunarodne političke funkcije Jugoslavije kao dela „francuskog sistema“ bezbednosti u Evropi.
Prvi znaci popuštanja cenzure javili su se sredinom tridesetih godina. Tada je u Jugoslaviji prvi put
dopušteno prikazivanje sovjetskih filmova zabavnog karaktera, u kojima je cenzurisana svaka ideološka
poruka. Uzrok promene odnosa prema sovjetskom filmu je pojava nacističke pretnje u Evropi. Za sezonu
1934/35. godine otkupljeno je osam sovjetskih filmova, od kojih je cenzura dozvolila da se prikazuje
1) Dr Goran Miloradović je istoričar i saradnik Instituta za savremenu istoriju u Beogradu.
2) Navedeni vremenski okvir se u istorijskoj nauci smatra zaokruženom celinom za koju se uobičajio izraz „kratki dvadeseti vek“ i
ne poklapa se sa kalendarskim dvadesetim vekom.
3) O počecima te saradnje vidi: Moskva–Srbija, Beograd–Rusija: dokumenta i materijali, Tom I, Društvene i političke veze (grupa
autora), Beograd/Moskva 2009.
4) Jovanović, Miroslav, Ruska emigracija na Balkanu 1920–1940, Beograd 2006, str. 409–442.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
193
šest5, a za sezonu 1935/36. godina naručeno je još sedam filmova u kojima nije bilo političkog sadržaja.6
Tome su naruku išli i sami Sovjeti, koji su snimali gotovo isključivo vesele i zabavne filmove, bez ikakve
propagande.7 Poslednja je distribuirana komedija Volga-Volga (Grigorij Aleksandrov, 1938), septembra
1940. godine.8 Tome je prethodilo hitno uspostavljanje diplomatskih odnosa sa SSSR-om usled pogoršanja
međunarodnih okolnosti, a posebno zbog pada Francuske maja 1940 godine.9
Sredinom 1940. godine grupa jugoslovenskih intelektualaca je pokušala da osnuje Društvo prijatelja
Sovjetskog Saveza. Verovatno su smatrali da klima pogoduje poboljšanju odnosa sa SSSR-om. Inicijator
je bio dr Ivan Ribar iz Demokratske stranke. Međutim, taj predlog su jugoslovenske vlasti odbile. Trend
porasta kulturne saradnje potpuno je prekinut 1941. godine, kada je Jugoslavija okupirana od sila
Osovine, a Sovjetski Savez napadnut i delimično okupiran.
Obnova saradnje je počela još pre završetka Drugog svetskog rata. Prva muzička priredba u oslobođenom
Beogradu oktobra 1944. organizovana je u Narodnom pozorištu, od strane pripadnika Crvene armije.
Sledila su brojna gostovanja sovjetskih umetnika i drugih intelektualaca u Jugoslaviji kao i jugoslovenskih
u SSSR-u. Već 14. januara 1945. godine u Beogradu je konstituisano Društvo za kulturnu saradnju
Jugoslavije sa SSSR-om. Među 59 osnivača našli su se brojni poznati intelektualci, komunisti i rusofili.10
Do kraja 1946. godine Društvo je uključivalo preko 15.000 članova, imalo 80 lokalnih odbora i izdavalo
luksuzni časopis Jugoslavija-SSSR.11 Međutim, usled izbijanja sukoba između Jugoslavije i SSSR-a 1948.
godine već tokom proleća 1949. godine aktivnosti Društva su u celoj zemlji svedene na nulu.
Razlog zaokreta leži u tome što je socijalistička Jugoslavija posle Drugog svetskog rata imala istu
međunarodno-političku funkciju koju je imala i Kraljevina Jugoslavija u međuratnom periodu. Iako je
poredak u obnovljenoj državi bio staljinistički, ona je postala prepreka širenju sovjetskog uticaja na Zapad
i katalizator nezadovoljstva u Istočnoj Evropi. Privlačna slika uspešnog socijalizma sa višim životnim
standardom, koju je Jugoslavija nudila, ugrožavala je lojalnost članica socijalističkog lagera. Glavni kanal
uticaja Jugoslavije na druge socijalističke države bila je kultura.
Film kao izuzetno popularan i sugestivan medij ujedno je i pouzdan indikator političkog uticaja. Sovjetski
filmovi su 1945. činili 62%, a od 1946. do 1950. godine više od polovine repertoara jugoslovenskih
bioskopa, ali su 1951. usled sukoba sa SSSR-om, potpuno uklonjeni. Ponovo se pojavljuju 1955. godine,
ali samo kao margina filmskog programa (2,32%), a primat preuzimaju holivudska i zapadnoevropska
produkcija. Ipak, sa popravljanjem političkih odnosa i sovjetski film se postepeno oporavljao, tako da je
do 1964. godine činio oko 14% filmskog repertoara u Jugoslaviji.12
Ali sredinom 1960-ih godina značaj filmskog medija i u Jugoslaviji počinje da opada, ustupajući glavnu reč
televiziji, tako da je i taj oporavak sovjetske kinematografije na jugoslovenskom tržištu krajnje relativan.
5) Škrabalo, Ivo, 101 godina filma u Hrvatskoj 1896.–1997:Pregled povijesti hrvatske kinematografije, Zagreb 1998, str. 101; Mikac,
Marijan, „Ruski filmovi kod nas“, u: Nova Evropa, , knj. XXVIII, br. 3, marta 1935, str. 88–89 ; Ostojić, Stevo, „Rat, revolucija, ekran,
Zagreb 1977, str. 12.
6) Ostojić, Stevo, „Rat, revolucija, ekran, Zagreb 1977, str. 13–14.
7) Mikac, Marijan, „Novi ruski filmovi“, u: Nova Evropa, knj. XXVIII, br. 8, avgusta 1935, str. 267. U vreme prve petoletke, kada se
masovno gladovalo (1932–33. godine) i kada su posle ubistva Kirova (1934) vršene sistemske pripreme za period terora, sovjetska
filmska produkcija je apolitičnim i veselim temama nastojala da ublaži nezadovoljstvo stanovništva i prikrije stvarno stanje u
zemlji. Geler, Mihail; Nekrič, Aleksandar, Utopija na vlasti. Istorija Sovjetskog Saveza, Podgorica 2000, str. 243, 247–249.
8) Vidi: Dnevnik Online, 2. II 2002. http://www.dnevnik.co.yu/arhiva/02-09-2002/Strane/servisi.htm, (29.09.2008).
9) Jugoslavija je i pre toga menjala odnos prema SSSR-u. Vidi knjigu u izdanju Nolita, završenu maja 1940: Dragović, Vuk, SSSR.
Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika, Beograd 1940.
10) Najpoznatiji su: Antun Augustinčić, Isidora Sekulić, Raša Plaović, Radoš Novaković, Lojze Dolinar, dr Ivan Ribar, dr Siniša
Stanković, Sreten Stojanović, dr Pavle Savić, Milovan Đilas, Rodoljub Čolaković, Radovan Zogović, Marko Ristić, Božidar Maslarić,
dr Vladislav Ribnikar, Đuro Salaj, Oskar Danon, Rato Dugonjić, Boris Ziherl, Bane Andreev, Jara Ribnikar, Moša Pijade i Leposava
Nešić-Pijade. GARF, fond R-5283 (VOKS), op.17, d. 530, l. 15. Kopije Zapisnika sa sastanka osnivača i Smernica utvrđenih na sastanku Akcionog odbora 1. februara 1945, koje je Povereništvo unutrašnjih poslova NKOJ-a potvrdilo svojim rešenjem br. 212/45,
od 10. II 1945. godine.
11) „Rad Društva za kulturnu saradnju Jugoslavije sa SSSR“, u: Jugoslavija–SSSR, 14, decembar 1946, str. 39 (iz izveštaja sa Prve
skupštine društva).
12) Jugoslavija 1945–1964. Statistički pregled, Beograd 1965, стр. 328.
194
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Krajem XX i početkom XXI veka ruski film predstavlja zanemarljiv deo filmskog repertoara u Srbiji.
Analizom ponude nekoliko najbolje snabdevenih mreža video klubova u Beogradu i Srbiji (Žabac, 7200
naslova; Moro, 6300 naslova; Lav, 10800 naslova), utvrđeno je da se njihova ponuda sovjetskih/ruskih
filmova svodi na vrlo uzak repertoar od 20-ak filmova, računajući tu i koprodukcije. Pri tom, ni jedan video
klub nije imao sve te filmove: Žabac – 10; Moro –13; Lav –16.
Ti filmovi se po vremenu nastanka mogu podeliti u tri kategorije:
1. Sovjetska produkcija iz 1950-ih i 1960-ih godina
2. Ruska produkcija iz 1990-ih
3. Ruska produkcija iz 2000-ih
Odgovor na pitanje zašto je tako malo ruskih/sovjetskih filmova na repertoaru u Srbiji i zbog čega su u
pitanju upravo ti filmovi može se dati posle analize strukture tih filmova.
Sovjetsko filmovi uglavnom su ekranizacija klasičnih dela ruske književnosti. Javlja se ukupno šest takvih
naslova:
Ana Karenjina i Rat i mir Lava Tolstoja
Idiot, Braća Karamazovi i Zločin i kazna Fjodora Dostojevskog
Tihi Don Mihaila Šolohova
Razlog interesovanja za te filmove leži u tome što se književna dela po kojima su nastali nalaze u sastavu
obavezne lektire za srednje škole u Srbiji. Zbog njihove obimnosti i niske čitalačke kulture većeg dela
omladine u Srbiji ustalio se običaj da se umesto čitanja pogledaju sovjetski filmovi, koji za razliku od
američke prerade istih dela vrlo verno prenose sadržaj knjiga. Izuzetak predstavlja film Aleksa Dundić iz
1958. godine koji je još uvek aktuelan jer je u pitanju koprodukcija sa Jugoslavijom, u kojoj igraju i brojni
srpski glumci, a tema je vezana delimično i za srpsku istoriju.13 Najzad, tri sasvim različita filma iz tog
vremena nalaze se na tržištu usled nesumnjivog kvaliteta koji je izdržao probu vremena: Rubljov, Moskva
suzama ne veruje i Pokajanje.
Filmovi iz devedesetih specifični su pre svega zato što su u pitanju skoro isključivo koprodukcije Rusije sa
jednom ili više Evropskih država. Tri su filmovi Nikite Mihalkova (Urga, Varljivo sunce i Sibirski berberin), a
jedan Reži Varne-a (Istok-Zapad). Izuzetak je jedino Brat (1997), koji najavljuje blage promene iz naredne
decenije.
Očito je da su, osim političke volje, bogata produkcija i reklama presudni faktori koji utiču na gledanost
filma svuda gde su gledaoci naviknuti na holivudski standard, pa je tako i u Srbiji. Posledica toga je da
je američki film na jugoslovenskom tržištu bio prisutan sa 4,66% 1945. godine, sa preko 39,65% 55 i
20,20% 1964. godine14, da bi na početku XXI veka dosegao uticaj od oko 80%. Takvo stanje uporedivo je
sa situacijom između dva svetska rata, kada je američki film skoro potpuno dominirao u Jugoslaviji.
Da i ruski film, kada je urađen u bogatijoj produkciji i malo bolje reklamiran, može da nađe publiku u Srbiji,
pokazuje nekoliko filmova sa početka XXI veka: Brat 2, Noćna straža, Dnevna straža, Borba sa senkama,
Povratak, Mongol.
13) Druga sovjetsko-jugoslovenska koprodukcija je film U planinama Jugoslavije (Abram Rom, 1946).
14) Jugoslavija 1945–1964. Statistički pregled, Beograd 1965, str. 328.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
195
Tabela 1: Sovjetski/ruski filmovi u video klubovima u Srbiji
NASLOV FILMA
REŽISER
PRODUKCIJA
GOD.
Aleksa Dundić
Leonid Lukov
SSSR, Jugoslavija
1958
Idiot
Ivan Pirjev
SSSR
1958
Tihi Don 1–3
Sergej Gerasimov
SSSR
1958
Ana Karenjina 1–2
Aleksandar Zarhi
SSSR
1967
Rat i mir 1–4
(samo prva tri dela u
opticaju)
Sergej Bondarčuk
SSSR
1968
Zločin i kazna 1–2
Lav Kulidžanov
SSSR
1969
Braća Karamazovi 1–3
Ivan Pirjev
SSSR
1969
Rubljov 1–2
Andrej Tarkovski
SSSR
1969
Moskva suzama ne veruje
Vladimir Menjšov
SSSR
1979
Pokajanje
Tengiz Abuladze
SSSR
1984
Urga
Nikita Mihalkov
Rusija, Francuska
1992
Varljivo sunce
Nikita Mihalkov
Rusija, Francuska
1994
Sibirski berberin
Nikita Mihalkov
Rusija, Francuska, Italija,
Češka
1999
Istok-Zapad
Reži Varne
Francuska, Rusija, Bugarska,
Španija, Ukrajina
1999
Brat
Aleksej Balabanov
Rusija
1997
Brat 2
Aleksej Balabanov
Rusija, SAD
2000
Povratak
Andrej Zvjagincev
Rusija
2003
Noćna straža
Timur Bekmanbetov
Rusija
2004
Borba sa senkama
Aleksej Sidorov
Rusija
2005
Dnevna straža
Timur Bekmambetov
Rusija
2006
Mongol
Sergej Bodrov st.
Rusija, Nemačka,
Kazahstan, Mongolija
2007
Sledeći pokazatelj ruskog kulturnog uticaja u Srbiji je prevođenje literature. Analizom prevoda sa pet
najrasprostranjenijih evropskih jezika na srpski jezik tokom 90-ih i 2000-ih u uzajamnom katalogu
biblioteka Srbije (COBISS)15, dobija se sledeća slika:
Tabela 2: Učestalost prevođenja sa pet najrasprostranjenijih jezika na srpski
JEZIK
1990/1999
2000/2009
+
%
italijanski
709
1728
1019
143,72
engleski
9440
17126
7686
81,42
francuski
2412
3500
1088
45,11
nemački
2039
2519
480
23,54
ruski
2573
2908
335
13,02
15) U pitanju je aktivna baza podataka u kojoj se podaci svakodnevno ažuriraju, te se stoga navedeni podaci postepeno menjaju
i treba ih uzeti sa dozom rezerve.
196
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Tokom poslednje decenije XX veka (1990–1999. godine) u katalogu Narodne biblioteke Srbije (NBS) našlo
se 926 naslova prevoda sa ruskog.16 Izdvajaju se dve posebno brojne i jasno definisane celine:
Beletristika 380 naslova ili 41%.
Teologija, mistika, konzervativna filozofija, crkvena literatura 112 naslova ili 12,10%.
Tabela 3: Beletristika objavljena tokom 1990-ih
AUTOR
BROJ NASLOVA
RASPON TIRAŽA
Fjodor Dostojevski
51
1.000–10.000
Aleksandar Puškin
23
1.000–15.000
(Bajka o ribaru i ribici)
Nikolaj Gogolj
16
500–5.000
Lav Tolstoj
14
500–5.000
Anton Čehov
10
1.000–3.000
Mihail Šolohov
8
2.500–5.000
Mihail Bulgakov
7
1.000–1.500
(5 H Majstor i Margarita)
Sergej Jesenjin
7
500–6.000
Vladimir Nabokov
7
1.000
Danil Harms
7
500–5.000
Marina Cvetajeva
7
500–3.000
Aleksandar Beljajev
6
10.000–20.000
(5 H Zvezda kec)
Eduard Limonov
6
2.000
Aleksandar Solženjicin
5
500–2.000
Po broju prevednih naslova približila si im se i dva naučnika:
Pavel Rovinski (etnograf )
7
nepoznati tiraži
Lav Vigotski (psiholog)
6
1.500
Tabela 4: Teologija, mistika, konzervativna filozofija, crkvena literatura objavljena tokom 1990-ih
autor
Nikolaj Berđajev
broj naslova
raspon tiraža
22
500–1.000
Mihail Epštejn
7
1.000
Pavel Florenski
6
500–2.500
Vladimir Solovjov
6
300–500
Sergej Bulgakov
5
300–700
Nikolaj Fjodorov
3
500–600
Georgije Florovski
1
1.000
16) Uzeta su u obzir i preštampavanja ranijih prevoda. Pobrojane su sve bibliografske jedinice, od višetomnih monografija do
pojedinačnih kratkih tekstova štampanih u časopisima. Podaci u katalogu NBS takođe se ažuriraju i postepeno dopunjuju.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
197
Takvi sadržaji se objavljuju vrlo često u časopisu za veru i kulturu Istočnik.
Tokom prve decenije XXI veka u katalogu Narodne biblioteke Srbije (NBS) našlo se 2176 naslova prevoda
sa ruskog.17 Dve prethodno definisane celine ponovo su jasno uočljive, i obe su doživele drastičan porast:
Beletristika 1070 naslova ili 49,20%.
Teologija, mistika, konzervativna filozofija, crkvena literatura 516 naslova ili 23,71%.
Tabela 5 Beletristika objavljena tokom 2000-ih
AUTOR
BROJ NASLOVA
RASPON TIRAŽA
Fjodor Dostojevski
98
500–1000 (Večni muž, Braća Karamazovi – 50.000)
Lav Tolstoj
45
500–5.000 (Ana Karenjina – 130.000)
Aleksandar Puškin
40
500–5.000 (Bajka o caru Saltanu–15.000)
Anton Čehov
37
500–2.000
Nikolaj Gogolj
32
500–1.000 (Mrtve duše – 50.000)
Aleksandar Genis
27
1.000
Sergej Jesenjin
25
500–2.000
Boris Akunjin (Grigoriй Čhartišvili)
22
1000–2.000 (4 H Azazel )
Mihail Bulgakov
19
500–1.000
Mihail Šolohov
18
1000–7.000 (samo Tihi Don)
Viktor Peljevin
15
700–1.000
Ljudmila Ulicka
12
500–2.000 (Providne priče – 15.000!)
Vladimir Sutejev
12
2.000 (12 H Bajke i sličice)
Josif Brodski
11
500 (mahom u časopisima)
Boris Pasternak
11
1.000–5.000 (Doktor Živago – 35.000)
Ivan Bunjin
10
1.000–8.000
Aleksandar Solženjicin
10
1000–3.000
Danil Harms
9
500–1.000
Aleksandar Zinovjev
9
500–1.000
Nina Berberova
8
2.000
Ivan Turgenjev
7
1.000–2.000
Čingiz Ajtmatov
7
500
Nikolaj Afanasjev
7
1.000
Gajto Gazdanov
7
1.000
Vladimir Nabokov
7
500–1.000
Vladimir Vojnovič
6
1.000
Vladimir Sorokin
6
500–1.000
Jurij Poljakov
5
500–1.000
Valentin Černih
1
500–1.000 Moskva suzama ne veruje (1980) 7 izdanja za 4
godine 2006-2009
17) Uzeta su u obzir i preštampavanja ranijih prevoda. Pobrojane su sve bibliografske jedinice, od višetomnih monografija do
pojedinačnih pesama štampanih u časopisima.
198
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Tabela 6: Teologija, mistika, konzervativna filozofija, crkvena literatura objavljena tokom 2000-ih
AUTOR
BROJ NASLOVA
RASPON TIRAŽA
Nikolaj Berđajev
23
500–1.000
Ignatij Brjančaninov
12
500
Teofan Zatvornik
10
500–2.000
Jovan Kronštatski (sveti)
10
500
Vladimir Solovjov
9
500–1.000
Pavel Florenski
8
500–1.000
Georgije Florovski
8
500–1.000
Aleksandar Šmeman
8
500–3.000
Boris Višeslavcev
7
500
Georgije Gurđijev
7
500–1.000
Sergej Bulgakov
5
500
Averkije (džordanvilski arhiepiskop)
5
500–1.000
Novi fenomen je pojava literature iz oblasti alternativne medicine:
Genadij Malahov nadrilekar,
TV voditelj
37
500
Alternativna medicina
24
500–1.000
Bioenergija
17
500–1.000
Specifikum za sebe je renesansa šahovske literature, slabo izražene ‘90-ih: tokom 2000-ih štampano je čak
66 naslova.
Treba pomenutu i da u izdanju Književnog društva Pismo iz Zemuna od 1992. godine izlazi specijalizovani
časopis Ruski almanah koji u prevodu na srpski objavljuje izbor iz savremene ruske literature. Za 19 godina
izašlo je četrnaest brojeva, a glavni urednik je Zorislav Paunković. Uglavnom je reč o prvom pojavljivanju
dela ruskih autora na srpskom jeziku. Čitav niz ruskih pisaca i intelektualaca postao je dostupan srpskom
čitaocu zahvaljujući tom časopisu: Dovlatov, Peljevin, Dobičin, Baškirceva, Vaclav Nižinski, Gazdanov, Danil
Andrejev, Arsenij Tarkovski, Solženjicin, Averincev, a od starijih Konstantin Leontjev, Leonid Andrejev,
Vasilij Rozanov, Aleksej Losev, Mihail Bakunjin i niz drugih. Ukupno više od stotinu najistaknutijih ruskih
stvaralaca, uključujući i za srpskog čitaoca tako izuzetne i retke sadržaje kao što je ruska rok-poezija
Jegora Ljetova i Romana Neumojeva.
Poslednji indikator ruskog/sovjetskog uticaja u Jugoslaviji/Srbiji u HH veku je učenje ruskog jezika.
Ruski je kao obavezan strani jezik u osnovne i srednje škole u Srbiji uveden 1946. godine, ali je ukinut
po izbijanju sukoba sa SSSR-om 1948. godine. Vraćen je u nastavu nekoliko godina kasnije, ali mu je
popularnost naglo opala i sredinom pedesetih bio je „gotovo na izdisaju“.18
Prema jednoj sovjetskoj analizi, prvih godina posle rata u Jugoslaviji se u svim srednjim školama i na
fakultetima predavao ruski jezik, ponekad kao drugi, a ponekad kao jedini živi strani jezik. Međutim,
18) „Učenje ruskog jezika - nekad i sad“, RTV sreda, 10. decembar 2008. Naslovi.net
http://www.naslovi.net/2008-12-10/rtv/ucenje-ruskog-jezika-nekad-i-sad/951860 Intervju sa predsednikom Slavističkog društva
Srbije prof. dr Bogoljubom Stankovićem; Beta, „Raste interesovanje za učenje ruskog jezika u Srbiji“, u: Blic, 13. 10. 2008, http://
www.blic.rs/Vesti/Drustvo/60777/Raste-interesovanje-za-ucenje-ruskog-jezika-u-Srbiji. Intervju sa Jelenom Ginić, sekretarem
Slavističkog društva Srbije.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
199
utvrđeno je da na fakultetima na „[...] jednog predavača [...] dolazi 150–200 studenata. Jasno je da
je značaj nastave ruskog jezika na taj način sveden na nulu. Posebno su se tokom 1948–49. godine
univerzitetske vlasti trudile da raznim manevrima otežaju predavanje ruskog jezika u visokom školstvu.
[...] U beogradskim gimnazijama tri četvrtine predavača je prošlo samo ubrzane kurseve ruskog jezika i
često znaju manje od svojih učenika. Nije redak slučaj da na molbu samog učitelja na času čita, prevodi
i čak tumači učenik ruskog porekla. Predavači te kategorije [...] pišu na tabli primere na nekakvom
fantastičnom rusko-srpskom jeziku. [...]“19 Nije to bila osobenost samo škole. Na tek nešto malo manje
fantastičnom „srpsko-ruskom jeziku“ bili su štampani i neki tekstovi „prevedeni“ sa ruskog u časopisu
Jugoslavija–SSSR, glasilu Društva za kulturnu saradnju Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom.20 Jasno je da
ranije nezamisliva masovnost učenja ruskog jezika pod ovakvim okolnostima nije mogla da ostavi dublji
trag u kulturi, iako je takvu politiku obrazovanja forsirala vlast.
Promena međunarodne pozicije zemlje početkom pedesetih godina dovela je i do preorijentacije u
učenju stranih jezika. Do početka sedamdesetih godina u 70–80% škola u Beogradu roditelji su za svoju
decu kao nastavni predmet birala pre svega engleski jezik, zapostavljajući ruski, nemački i francuski.
Jedan pažljivi i obavešteni posmatrač je konstatovao da „[...] Apsolutna dominacija engleskog ravna je
nekadašnjoj apsolutnoj dominaciji ruskog, a u oba slučaja pokazivala se apsolutna zavisnost režima od
jednog ili drugog političkog (ideološkog) sistema, sa ekonomskim, kulturnim i drugim izvorima. [...]“21
Obe jednostranosti u ponudi učenja stranih jezika, i one u korist ruskog i one u korist engleskog, bile
su posledica odluke države i odraz njene međunarodne pozicije. Neformalni otpor ruskom jeziku posle
rata vodili su stari, predratni kadrovi u obrazovanju, koji su time izražavali svoj stav prema komunističkoj
ideologiji, a masovno prihvatanje engleskog godina otkriva stav ljudi rođenih u socijalizmu prema
polovima koje su činile dve ideologije.
Međutim, početkom sedamdesetih godina XX veka, zbog razvoja sovjetske nauke i tehnologije, ruski
jezik je ponovo postao popularan. Tada je prijemni ispit za učenje ruskog jezika na Filološkom fakultetu
u Beogradu polagalo po 300 studenata godišnje. Krajem 90-ih i početkom 2000-ih za prijemni ispit za
studije ruskog se prijavljivalo dvadesetak studenata (15 puta manje!), a taj broj se u septembru povećavao
jedino zahvaljujući onima koji nisu uspeli da upišu studije drugih stranih jezika. Tek 2008. godine prvi put
je, posle više od jedne decenije, interesovanje studenata za ruski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu
bilo toliko da je broj prijavljenih (106) gotovo dvostruko premašio broj slobodnih mesta na katedri (59).
Međutim, u privatnim školama i na institutima za strane jezike ruski se i dalje veoma retko predaje. Prema
podacima Slavističkog društva Srbije, danas se ruskim u određenoj meri služi oko 15 odsto populacije u
Srbiji, ali su to, najčešće, pripadnici starijih generacija.22
Početkom 2000-ih znatan broj profesora ruskog jezika je izgubio radno mesto, ali se u poslednjih godinudve deo profesora ruskog vraća u učionice, tako da je 2008. godine u Srbiji bilo oko 500 aktivnih nastavnika
i profesora ruskog jezika, nasuprot sedamdesetih i osamdesetih godina kada ih je u Srbiji bilo oko 2.000.23
19) ГАРФ, Ф5283, Оп.17, Д.556, л. 75. Постановка народного образования в Югославии (Справка), 20. IV 1949, экз. Nо 1. U
pitanju je detaljna analiza celokupnog obrazovnog sistema u Jugoslaviji na 46 gusto kucanih stranica.
20) Tako se može пročiтaтi, nпr: „Počeo je da daje пlodove gibrid od ukršтavanja jabuke i kruške dobijen naučnom saradnicom T.
A. Gorškovom“, i sl. Vidi: „Novi radovi mičurinaca“, u: Jugoslavija–SSSR br. 1, novembar 1945, sтr. 44.
21) Krsтić, Dragan, Psihološke beleške 1974–1975, Beograd 1992, sтr. 368–369. Krsтić je bio član državne komisije za uvođenje
sтranih jezika u osnovne škole, тako da je imao uvid u sтaтisтičke пodaтke, пonašanje пredsтavnika režima i пonašanje rodiтelja.
22) „Učenje ruskog jezika - nekad i sad“, RTV sreda, 10. decembar 2008. Naslovi.net
http://www.naslovi.net/2008-12-10/rtv/ucenje-ruskog-jezika-nekad-i-sad/951860 Intervju sa predsednikom Slavističkog društva
Srbije prof. dr Bogoljubom Stankovićem; Beta, „Raste interesovanje za učenje ruskog jezika u Srbiji“, u: Blic, 13. 10. 2008, http://
www.blic.rs/Vesti/Drustvo/60777/Raste-interesovanje-za-ucenje-ruskog-jezika-u-Srbiji. Intervju sa Jelenom Ginić, sekretarem
Slavističkog društva Srbije.
23) „Učenje ruskog jezika - nekad i sad“, RTV sreda, 10. decembar 2008. Naslovi.net
http://www.naslovi.net/2008-12-10/rtv/ucenje-ruskog-jezika-nekad-i-sad/951860 Intervju sa predsednikom Slavističkog društva
Srbije prof. dr Bogoljubom Stankovićem; Beta, „Raste interesovanje za učenje ruskog jezika u Srbiji“, u: Blic, 13. 10. 2008, http://
www.blic.rs/Vesti/Drustvo/60777/Raste-interesovanje-za-ucenje-ruskog-jezika-u-Srbiji. Intervju sa Jelenom Ginić, sekretarem
Slavističkog društva Srbije.
200
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Zaključak
Ruski/sovjetski kulturni uticaj u Srbiji/Jugoslaviji tokom XX veka bio je tesno vezan sa zbivanjima na
međunarodnoj političkoj sceni, a posebno sa međusobnim odnosima dveju država. Generalno, bolji su
bili odnosi Rusije i Srbije nego Sovjetskog Saveza i Jugoslavije.
Periodi porasta sovjetskog kulturnog uticaja u Jugoslaviji bili su kratkotrajni, politički uslovljeni, i bez
dubljih i dalekosežnijih efekata. Sovjetski uticaj za vreme socijalističke Jugoslavije pre bi se mogao svrstati
u sferu modernog mita nego činjenica. U Jugoslaviji su dominirali zapadni uticaji, pre svega američki.
Sfera kultirnih odnosa bila je, osim politikom, određena i ideologijom. I najniži i najviši stepen ruskog/
sovjetskog kulturnog uticaja u Srbiji/Jugoslaviji bio je određen pre svega političkim trenutkom i
ideološkim potrebama.
Prekid svih odnosa Jugoslavije sa sovjetskom Rusijom posle Prvog svetskog rata, pa i kulturnih, bio je
izraz ideološkog neprihvatanja komunizma.
Nagli i masivni porast sovjetskog uticaja posle Drugog svetskog rata bio je posledica promene ideološkog
modela u Jugoslaviji, a prekid tog uticaja je posledica političkog zaokreta Jugoslavije ka Zapadu, početkom
1950-ih godina.
Nestanak socijalističkih federacija, SSSR-a i Jugoslavije, doneo je i promenu ideologije u Rusiji i Srbiji, tj.
okretanje tradicionalnim vrednostima, konzervativizmu i religioznosti. Utoliko se može govoriti o početku
obnove kulturne saradnje, odnosno ruskog kulturnog uticaja u Srbiji.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
201
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
327(497.11:470)”19/20”(082)
327.56:351.88(4+5)(082)
351.824.11(470)(082)
ODNOSI Srbije i Rusije na početku XXI veka : [zbornik radova] /
[priredio Žarko N. Petrović]. - Beograd : #ISAC fond - International
and Security Affairs Centre = Centar za međunarodne i bezbednosne
poslove, 2010 (Beograd : Colorgrafx). - 201 str. : graf. prikazi ; 21 cm
Tiraž 500. - Napomene i bibliografske reference uz tekst.
ISBN 978-86-86383-12-9
a) Безбедност (политика) - Евроазија - Зборници
b) Русија - Србија - 20-21в - Зборници
c) Русија - Енергетска политика - Зборници
COBISS.SR-ID 179363084
202
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka
Download

Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka