KAKO SE NAŠTIMOVATI
UZ POMOĆ BIOFIDBEKA
(Izdavač C.P.P. Društva Psihologa Srbije, 2005)
Čovek kao muzički instrument-bolest je raštimovanost
Ako vam kažem da sam danas nekako sav raštimovan, da li ćete to
shvatiti kao metaforu? Pa, nije čovek violina, da može da se raštimuje! Ili možda
jeste? Ne baš violina, već mnogo složeniji muzički instrument. Instrument sa
bezbroj struna, zvončića, duvačkih instrumenata, bubnjeva...Ma, ceo orkestar. I
kompozitor, i instrument, i orkestar...koji svira, “dok ne odsvira svoje”. Ne, to
nije metafora, već živa istina. Čovek je živi muzički instrument, kao i sva živa
bića. Životna energija, kako god je zvali, struji kroz nas i proizvodi kretanjevibracije. Kada se to strujanje odvija lagano i ritmično, kao kod mačke koja
prede, mi doživljavamo zadovoljstvo. Naša osećanja su opažanja tih nevoljnih
pokreta koji se dešavaju u telu. Tih vibracija u nama. Da, osećanja su vibracije.
“Dobre vibracije”, ili “loše vibracije”, koje proizvodimo u sebi i širimo ih oko
sebe. Kako mi opisujemo svoja osećanja? Kažemo da: drhtimo od straha,
tresemo se od besa, treperimo od sreće...Naši mišići, kao svaka struna koja ima
određeni tonus, ili zategnutost, i kroz koju struji energija, vibriraju i proizvode
neki ton. Mi ne čujemo te tonove ušima, jer su vibracije male amplitude i niske
vrekvencije, ali registrujemo tu “muziku” na neki drugi način, drugim čulom
koje nema ime. Kako bismo inače znali i osećali da smo raštimovani, ako
nemamo čulo za te nečujne tonove, i neki ugrađeni ukus kojim razlikujemo
dobru i lošu muziku koja svira u nama.
Nešto od te muzike možemo čuti i običnim ušima. Prislonimo glavu na
nečije grudi, i čućemo “tika-taka”. Naš metronom, ili bubnjar, zvani Srce, udara
ritam. Kao i svaki bubnjar, Srce pravi najviše buke. Možda zato da bismo ga čuli
i da bismo vodili računa da ne ispadnemo iz ritma. Ako bismo pozajmili
slušalice od nekog čika doktora čuli bismo jasnije i drugi deo naše ritam sekcije.
Pluća, poput metlica koje se prevlače preko činela, dopunjavaju ove ritmičke
pulsacije. Kasnije ćemo videti koliko je važno za naše zdravlje da se usklade
ritmovi srca i pluća. Ako poslušamo bolje, čućemo da srce kuca u muzičkom
intervalu koji nazivamo kvarta. Pustimo li vazduh pri disanju da malo zatreperi
glasne žice, čućemo, kao da dolaze od neke duvačke sekcije, tonove udaha i
izdaha između kojih je muzički interval kvinta (Ako ste opušteni). Prvo što
“naučimo” kada promolimo glavu na ovaj svet je disanje. Srce je već lupalo
svoju kvartu i ranije. Da li je slučajno što naša ritam sekcija svira baš u tim
intervalima-kvarti i kvinti?
1
Sećam se da je prvo što sam naučio kada su me podučavali sviranju gitare
kvintni krug. Pošto sam bio nestrpljiv, pa sam želeo da me odmah nauče da
sviram neke pesme, a ne da biflujem skale...”Vidi mali...” govorili su mi, “onda
moraš da naučiš kvintni krug. To ti je osnova za pratnju. Ako kreneš iz C-dura,
sledeći akord je G-dur...ako kreneš iz D, sledeći je A...samo izbrojiš pet celih
tonova. To ti je prosto kao disanje. Prima, kvarta, kvinta...i znaš da pratiš na
gitari stotinak jednostavnih pesama...” Naučio sam kvintni krug, i prodisao
muzički. Oni koji su me podučavali vezi između kvintnog kruga i disanja (i
otkucaja srca) nisu bili teoretičari muzike. To im je palo na pamet tek onako.
Intuitivno. U svakodnevnom jeziku postoje reči i izrazi koji u sebi kriju mnoge
psihološke i fiziološke istine, ali grešimo u tome što ih, uglavnom, ne shvatamo
bukvalno. Nemojte i vi da napravite istu grešku. Ono što pišem, shvatite
bukvalno.
Da li se čuje krv koja protiče kroz vene? Naravno. Sve što struji kroz
nešto čuje se. U stvari, proizvodi neki zvuk. Taj zvuk nije čujan našim ušima, ali
je zvuk. Ako bismo imali neku spravu koja bi ga pojačala, ili ga transponovala
za koju oktavu više, mogli bismo ga čuti. Onda bismo imali povratnu
informaciju o tome kako zvučimo. Na engleskom, imali bismo feedback, ili, po
srpski, fidbek, povratnu informaciju o nekoj našoj biološkoj funkciji. Tako je
skovan naziv biofidbek. I mišići koji trepere proizvode zvuk. Sve što treperi
proizvodi zvuk. Na električnoj gitari je ispod žica postavljen magnet koji prenosi
impuls preko kabla do pojačala, pa on odatle ide do zvučnika...I mi čujemo ono
što se svira na električnoj gitari. Neko čudo tehnike bi to isto moglo da uradi sa
treperenjima naših mišića. Možda bismo tada mogli čuti kako zvuče naša
osećanja. Kada bismo to mogli, kada bismo imali povratnu informaciju o tome
kako zvučimo svakog momenta, da li bismo dozvolili da se toliko loše muzike
nakupi u nama? Da li bismo na vreme primetili da se postajemo raštimovani ili
da ispadamo iz ritma?
Ono što zovemo bolest, nije ništa drugo do ta raštimovanost i ispadanje iz
ritma. Kada su nam strune previše napete, ili medicinskim rečnikom postajemo
hipertonični, može nam se, vremenom, desiti da obolimo od raznih “hiper”
bolesti. Na primer, od hipertenzije. Struna koja se previše nateže može, opet
vremenom, i da popusti, pa da omlitavi. Zavisno od toga koja struna koja je
popustila, dijagnostifikovaće nam doktori neku bolest sa latinskim imenom koje
počinje sa “hipo...”. I hiper i hipo znači da smo ispali iz našeg osnovnog
tonaliteta, da falširamo. A to nas, onda, košta zdravlja. Zdravlje je
naštimovanost, ritam. Bolest je raštimovanost, aritmija. Zato je bitno da “imamo
sluha” za sebe i za druge. I to treba shvatiti bukvalno.
Wilhelm Reich, psihoanalitičar i orgonski terapeut, govorio je o tome da
životna energija, koju je nazivao “orgon”, protiče kroz telo, paralelno sa
telesnom osom, određenim ritmom. Kada je prolaz neometan i ritmičan, kao kod
crva, osoba je mentalno zdrava i oseća zadovoljstvo strujanjem života kroz sebe.
On je takav slobodan ritmički protok energije kroz telo nazivao “refleksom
2
orgazma”. Možda i nije tako loše biti crv. Protok životne energije kroz telo
doživljavamo kao osećanja. Znamo da je čovek, za razliku od životinja,
sposoban da potiskuje svoja osećanja. On to ne čini samo mentalno, već i
telesno. Da bi se zaštitio od bola, čovek gradi od svojih mišića oklop, kao neki
srednjevekovni vitez. Nesvesne hronične tenzije određenih grupa mišića
sprečavaju slobodan tok energije, a samim tim i intenzitet osećanja. Oklop ima
segmentarnu, kružnu strukturu. Rajh je ustanovio sedam slojeva tog mišićnog
oklopa (očni, oralni, vratni, dijafragmatski, trbušni i karlični), a njegov učenik i
nastavljač njegovog dela, Aleksander Lowen, ustanovio je da postoji i osmi
segment (noge) koji je funkcionalno povezan sa prvim (očnim). Interesantno. Ne
podseća li vas to na muzičku skalu od sedam osnovnih tonova, sa osmim tonom,
oktavom, koji je, u našem doživljaju, isti kao i prima(prvi) samo viši za oktavu.
Do, re, mi,fa,sol, la, si do. Zamislite životnu energiju koja pokušava da na našim
strunama odsvira neku melodiju osećanja, a tamo neki uplašeni Ego denfuje
žice. Za svaki ton, po jedan denfer, ili kako kaže Reich, segment mišićnog
oklopa. Jadne li muzike. A i zdravlja. Malo se toga može komponovati sa
nekoliko prigušenih tonova. I bolna i prijatna osećanja se sviraju na istim
“žicama”, pa nas odbrana od bola košta i zadovoljstva. Mnogima je, stoga, život
često dosadan i prazan. Sviraju istu, prigušenu i monotonu pesmu, dok “ne
odsviraju svoje”. Zato bivaju dosadni i drugima. Onu staru “koliko para, toliko i
muzike.”, mogli bismo zameniti sa “koliko osećanja, toliko i muzike”.
Svoju životnost moramo platiti spremnošću da podnosimo bol i ne
oklopljavamo se pred njim. Sve se svira na istim žicama. Ako ih prigušimo da
ne zasviraju melodije bola i straha, nećemo imati na čemu da zasviramo ni
melodije ljubavi, radosti i zadovoljstva. Na žalost, svi smo oklopljeni u izvesnoj
meri. Radost i sreću ne možemo uloviti i trajno pripitomiti kao domaće
životinje. Ta osećanja traže kretanje, stalno menjanje i obogaćivanje životne
simfonije. I najlepša melodija postane dosadna ako je stalno slušamo. Ali, mi
želimo sigurnost i često smo spremni da tu iluziju platimo denfovanjem svojih
struna. To nam je lakše nego da postanemo majstori koji upravljaju svojim
muzičkim instrumentom i sviraju onako kako oni hoće. Majstor ume i da priguši
strune kad treba, kad hoće da izvede neku melodiju za koju odgovara takav ton.
Ali, on to ne čini nesvesno i hronično. On upravlja svojim instrumentom.
Štimuje ga sam kada se raštimuje. Ne zove doktore u pomoć. Ne guta lekove ili
neke druge supstance za “štimung”. On sam stvara svoj štimung. Biofidbek je
jedna od veština koje mogu da pomognu čoveku da upravlja svojim
“instrumentom”, svojim telom, fiziologijom, osećanjima.
Svi se rađamo sa sposobnošću da razlikujemo zadovoljstvo od bola.
Izgleda da je i ta sposobnost povezana sa nekim našim muzičkim ukusom, sa
osećajem za ritam. Evo kako: Kada smo napeti, vrpoljimo se. Kada osetimo jači
bol, trzamo se, grčimo, uvrćemo, krivimo...U agoniji dolazi do konvulzija. Kao i
kada umiremo. Svi pokreti bola su nekoordinisani i aritmični. Sigurno je da bi to
ružno zvučalo kada bismo mogli da čujemo. Kada osećamo zadovoljstvo
3
pokreti su koordinisani i ritmični. Harmonični. U stanjima većeg uzbuđenja
postaju brži, ali zadržavaju ritmičnost i koordinaciju. Orgazam je, kao i smrt,
konvulzija. Ali ritmična i jedinstvena konvulzija. Razlika je drastična, mada
neke ljude plaši sličnost pa se plaše i orgazma. U reakcijama našeg tela na bol i
zadovoljstvo možemo tražiti korene našeg osećanja za lepo. Korene ukusa. Svi
se rađamo sa ukusom. Možda bismo mogli i da obrnemo red stvari, pa da se
zapitamo zašto osećamo zadovoljstvo u pokretima koji imaju ritma, a bol u
neritmičnim i isprekidanim pokretima. Možda je bol estetska reakcija organizma
na aritmiju? Da li naš ukus proističe iz različitog reagovanja tela na bol i
zadovoljstvo, ili su, možda, bol i zadovoljstvo estetski doživljaji organizma?
Reakcije organizma na lepu ili ružnu unutrašnju muziku. No, da ne istražujemo
sada da li je prvo nastala kokoška ili jaje, jer to nije cilj ove knjige. Dovoljno je
da razumemo da postoji povezanost naših telesnih funkcija, osećanja,
zdravlja...sa time da li je naše telo, naš muzički instrument, dobro naštimovan, i
da li svirajući na njemu ispadamo iz ritma ili iz tonaliteta. Ako to razumemo,
moći ćemo da shvatimo i važnost koju mogu imati povratne informacije o našim
životnim funkcijama, ili biofidbek, za učenje veštine vladanja našim muzičkim
instrumentom-telom. Možete ovu priču o biofidbeku kao načinu da se čovek
naštimuje shvatiti i kao mali kurs iz primenjene muzike. Šta je potrebno prvo
naučiti?
Prva preporuka je: Uhvati ritam. Koji ritam? Mogao bih da odgovorim
“svoj ritam”, ali veliki broj ljudi više ne zna koji je to njihov ritam. Usklađujući
se sa ritmovima koje nam nameće društvo, ili naša ambicija, često izgubimo
osećaj za svoj ritam. Videćemo, kasnije, da su svi poremećaji, ili stanja koja
zovemo bolesti, samo odraz ili posledica sviranja našeg tela u ritmovima koji
nam ne odgovaraju, ili ispadanje iz ritma. Lowen je zadovoljstvo definisao kao
“svesno opažanje ritmičke, pulsatorne aktivosti tela.”. “Ove nevoljne
aktivnosti...”, kaže on, “imaju ritmičnost koja se menja zavisno od stepena
uzbuđenja u celom organizmu i u pojedinim delovima tela. Različiti ritmovi
međusobno se usklađuju, a odvojeni pokreti se slivaju u jedan, obrazujući
spontani pokret u celom telu. Tok osećanja u telu je kao reka koja se formira
stapanjem mnogih potoka, od kojih svaki nastaje od brojnih malih potočića. Ali,
proces formiranja reke je samo deo prirodnog ciklusa kretanja vode od mora ka
planini i nazad opet do mora. Koreni zadovoljstva zadiru duboko u čovekovu
vezu sa prirodom...Osećanje zadovoljstva koje proističe iz prirodnog i pravilnog
ritma života prožima sve naše aktivnosti i odnose...Sve telesne aktivnosti su
urođeno ritmične. Nisu izuzetak ni voljni pokreti, mada su pod svesnom
kontrolom. Ali, pošto su pod kontrolom ega, možemo se kretati neritmički, ako
ego ignoriše telesnu potrebu za zadovoljstvom, i postavlja preterani cilj.”
Ritam je, dakle, osnova zadovoljstva, mentalnog i fizičkog zdravlja, a i
dobre muzike. Ritam postoji i u makrokosmosu i u mikrokosmosu. U
periodičnosti kretanja nebeskih tela, kao i pusliranjima u samoj strukturi atoma i
molekula. Zdravlje je sposobnost organizma da se uskladi sa tim ritmovima.
4
Reich je opisao pulsatornu, ritmičku aktivnost kod crvenih krvnih zrnaca
čoveka. Nervno tkivo ispoljava periodičnost u svom funkcionisanju, što se
odražava kroz ritmičnost moždanih talasa kada ih registrujemo
elektroencefalogramom (EEG). Kada budemo govorili o neurofidbeku,
videćemo da svaki moždani ritam, teta, alfa, gama, beta...odgovara određenom
mentalnom i fizičkom stanju. Od moždanih ritmova zavisi da li smo opušteni, ili
napeti, koncentrisani ili rasejani...Čak i običan komad srčanog mišića nastavlja
spontano da pulsira kada je stavljen u fiziološki rastvor. Ritmičnost na ćelijskom
nivou govori nam o tome da je ritam urođeni kvalitet života. Izvorno značenje
reči persona je takođe muzičko: Per sona znači po zvuku. Mi smo ono što
sviramo, muzika koja nastaje treperenjem našeg organizma. To je naša ličnost,
naša per-sona.
Seksualna funkcija je, takođe, periodični, ritmični fenomen u čitavom
životinjskom i biljnom svetu. Od cvetanja biljaka, do mesečnog ciklusa žene
(periode). Poznata je veza između menstrualnog ciklusa i lunarnog meseca.
Veza između ove dve pojave je misterija, kao i mnoge druge pojave vezane za
ritmičke aktivnosti života. Astrolozi decenijama pokušavaju da otkriju
povezanost naših ritmova sa ritmovima univerzuma. Neke veze ritmova prirode
sa ritmovima naših aktivnosti su očigledne. Vidljivo je kako se naši ritmovi
menjaju u odnosu na dan i noć, leto i zimu, proleće i jesen. U tome smo srodni
sa biljnim i životinjskim svetom. Međutim, za razliku od biljaka i životinja,
mnogi od nas ne poštuju svoje prirodne ritmove. Radimo onda kada je
organizmu vreme za odmor, ili zgubidanimo kada smo fiziološki spremni za rad,
neozbiljni smo u ozbiljnim situacijama, a ukočeni kada je vreme za zabavu.
Kada bismo oslušnuli samo jedan od naših ritmova, ritam disanja, ubrzo bismo
uvideli koliko smo van ritma života. Brojni terapijski pravci, metodi relaksacije,
joga, bioenergetika...govore nam o tome koliko je važan način na koji dišemo za
naše mentalno i fizičko zdravlje. Zar je to uopšte potrebno reći? Zar to svako ne
zna? Zar čoveka treba opominjati na takve stvari? Očigledno je da treba. I to
nam pokazuje koliko smo izgubili sluh za sebe.
Ispričaću vam jedan glupi vic, iz serije glupih viceva o gluposti plavuša.
Ne zato što mislim da su plavuše glupe, ili zato što volim tu vrstu viceva, već
zato što taj vic, na humoristički način, govori o našem nedostatku sluha za
sopstvene ritmove. Vic ide ovako: Došla plavuša kod frizera sa slušalicama od
volkmena na ušima. Frizer je pokušavao da sazna kako gospa želi da bude
ošišana, ali dotična plavojka nije čula njegova pitanja jer je na ušima imala
dotične slušalice. Nesrećni frizer je skinuo plavuše slušalice, ali, avaj, plavuša
poče da se guši i izdahnu, nesrećnica, na frizerskoj stolici. Mučeni frizer, sav
uspaničen, stavi slušalice na svoje uši, ne bi li čuo šta je to slušala pokojnica.
“Udahni, izdahni, udahni, izdahni, udahni, izdahni...”, čuo je zapanjeni frizer.
Kada bismo postavili senzore koji snimaju naš obrazac disanja u toku dana, pa
onda pogledali grafikon, ili čuli zvučne signale koji odgovaraju ritmu i amplitudi
našeg disanja, to jest kada bismo dobili biofidbek obrasca disanja, mnogi od nas
5
bi uvideli da bi nam dobro došle neke slušalice sa snimkom, poput onoga koji je
slušala plavuša iz vica. Nemam nameru da popujem, ili bilo koga vređam. I sam
sam “grešnik”, i često “plavuša” kada je moje disanje u pitanju, ali se barem
trudim da ispravim svoj obrazac disanja.
Disanje obezbeđuje kiseonik za metaboliške procese i održava vatru
života. U svim orijentalnim i mističnim filozofijama tajna najvećeg blaženstva je
u pravilnom, ritmičnom disanju. Udisaj aktivira naš simpatički nervni sistem, a
izdisaj parasimpatički. Naše srce reaguje na aktivaciju koja dolazi iz ta dva dela
našeg autonomnog nervnog sistema i usporava i ubrzava svoj ritam. Što je veća
razlika između tog usporavanja i ubrzavanja, ili HRV(Heart Rate Variability) to
je srce zdravije. Dakle, i zdravlje našeg srca zavisi od ritma i dubine našeg
disanja. U samim jezičkim izrazima možemo otkriti povezanost između odlika
ličnosti i načina na koji osoba diše. Za emotivnu, pristupačnu, otvorenu i
srdačnu osobu bez krutih načela, kaže se da je širokogruda, to jest da diše punim
plućima. Za skučene, sitne duše, kaže se da su uskogrudi ljudi. Naravno, izraz ne
govori o veličini grudnog koša, već o obrascu disanja osobe. Disanje je,
očigledno, vezano za osećanja. Bez vazduha nema ni plamena, ni vatrenosti. Ni
zadovoljstva. Potiskivanje vlastitog disanja je jedan od najčešćih načina
suzbijanja osećanja. Utuljivanje životne vatre da nas ne bi opekla jara bolnih
osećanja čini i to da su nam i zadovoljstva mlaka i da jedva tinjaju.
Opasno je izgubiti svoj ritam ili ga pobrkati sa tuđim. Ispričaću vam jednu
pričicu o jednom istraživanju na jadnim bubašvabama. Ne znam zašto ću vam
ispričati baš tu priču, ali ona ne može da vam škodi, a možda nekome bude i od
koristi. Možda neko i zaključi nešto iz nje. Izvesna Dženet Harker, biolog, htela
je da dokaže da se koordinacija između ćelija postiže posredstvom hemijskih
materija koje u sebi nose vremenske signale. Ova pomalo sadistički nastrojena
naučnica otkinula je jednoj bubašvabi glavu hirurškim putem tako da mučena
bubašvaba ne iskrvari. Grešna buba nije crkla, ali je izgubila koordinaciju i
počela da se kreće nasumice i bez cilja. Onda je naučnica na leđa obezglavljene
bubašvabe prikačila naopačke okrenutu drugu bubašvabu sa glavom, i cevčicom
im spojila krvotoke. Ovako spojena bubašvaba sa dva tela i jednom glavom
funkcionisala je gotovo normalno. Opet je pokazivala tipično cirkadijalno
(cirkadijalni ritam-dnevni ritam) ponašanje u kojem se aktivnost ograničava na
period nakon sumraka. Nešto je kroz krv davaoca prenosilo poruku o dnevnom
ritmu. Harkerova je utvrdila da je izvor tih informacija o ritmu i vremenu
subsofagealni ganglion. Taj subsofagealni ganglion se sa lakoćom može
presaditi sa člana jedne grupe na obezglavljenog pripadnika druge grupe, i onda
nameće primaocu sopstveni ritam. Ali, ako bi primaoc zadržao sopstveni
«pejsmejker», sopstvenu glavu, ili taj dotični ganglion, došlo bi do velike
nevolje. Dodatni ganglion se pokazao kao smrtonosno oružje. Posedovanje dva
merača vremena, ili ritmova, koji šalju dve suprotne poruke, nesrećnog insekta
je dovelo do potpune konfuzije, dezorganizovanog ponašanja, malignog tumora
utrobe, i smrti. Konfuzija ritmova je kod bubašvabe izazvala smrt. Ispada da joj
6
je bolje bilo bez glave, nego sa dva merača ritma. Koje bi moglo biti
naravoučenije iz ove «basne»? Dobro, mi ,ljudi, nismo bubašvabe, ali ipak,
narode, ne dajte glavu, ali ne dajte ni da vam neko drugi diktira vama stran
ritam, pa makar taj drugi bio i vaš sopstveni ego. Uhvatite svoj ritam, i svirajte
svoj život po njemu. No, to je lakše reći nego uraditi. Život je težak, i mnogo je
toga što nas izbacuje iz ritma. Postoje brojni načini, metodi koji nam mogu
pomoći da primetimo kad smo raštimovani i kad ispadamo iz ritma, i uz pomoć
kojih možemo da naučimo veštine ovladavanja sopstvenim ritmovima.
Biofidbek je jedan od tih metoda, i zato ću vam reći nešto o njemu.
7
Šta je to biofidbek?
Da li je to, možda, neki novi lek?
Biofidbek je proces učenja kontrole nad sopstvenim psihofiziološkim
funkcijama. Nad sopstvenim ritmovima. Biofidbek nije lečenje, nije medicinska
procedura, nije lek. On je pre jedan edukacioni proces učenja posebnih um-telo
veština. Učenje da se prepoznaju fiziološki odgovori i da se menjaju nešto je
slično kao učenje vožnje bicikla, tenisa, ili sviranja klavira. To zahteva
vežbanje. Kroz vežbu, upoznajemo sopstvene psihofiziološke obrasce
reagovanja na stres, i učimo da ih kontrolišemo, da ne bi oni kontrolisali nas. Na
taj način se odvikavamo od loših navika, naviknutih reakcija, i učimo nove,
bolje odgovore na život i teškoće koje on nosi. Učimo da se naštimujemo i
uhvatimo ritam života.
Zašto bi ljudi uopšte želeli i uložili trud da nauče da kontrolišu te
nesvesne, fiziološke procese? Zato što na taj način mogu da poboljšaju svoje
zdravlje bez upotrebe lekova, da se oslobode nekih psihosomatskih tegoba, i da
poboljšaju sopstveno funkcionisanje i uspešnost u mnogim aktivnostima i
oblastima života.
Na čemu se zasniva taj biofidbek?
U suštini, to nije ništa posebno novo. Reč biofidbek znači povratna
informacija o biološkim funkcijama. Učenje kontrole životnih funkcija na
osnovu povratnih informacija. U tom procesu se koristi savremena tehnologija.
Naše životne funkcije se snimaju senzorima, ti signali se prenose u kompjuter,
poseban softver obrađuje signale, i nama na ekranu pokazuje promene koje se
dešavaju u našim moždanim talasima, pritisku, provodljivosti kože, pulsu...i
drugim funkcijama. Ako je neka od naših životnih funkcija na
nezadovoljavajućem nivou, mi pokušavamo da je dovedemo do optimalnih
vrednosti, a na monitoru vidimo da li u tome uspevamo.
Od samog rođenja mi, zapravo, učimo na osnovu povratnih informacija.
Tako učimo sve svoje veštine: govor, socijalna ponašanja, motorne veštine...Da
nemamo povratnu informaciju o tome da li nešto radimo dobro ili ne, ništa ne
bismo ni naučili. Ako pogrešno izgovorimo reč, neko nas ispravi. Ako
napravimo pogrešan korak, padnemo pa nas zaboli. Ako smo «nevaljali»,
dobijemo po guzi. I to je povratna informacija, ili, što bi rekli Englezi,
«feedback». Ne bojte se, u biofidbek treningu nema lupanja po guzi. Ja to samo
onako, primera radi. Da objasnim proces.
Međutim, naše fiziološke funkcije se odigravaju iznutra, u nama. Ne
vidimo ih, ne čujemo, niko nam na njih ne ukazuje pažnju. Nemamo dobru
povratnu informaciju. A vremenom prestanemo i da obraćamo pažnju na ono što
8
se odvija automatski, sve dok nas ne zaboli, ili dok ne počnemo da se osećamo
loše. To što nas boli jeste povratna informacija, ali mi ne znamo šta da radimo sa
njom. Nismo učili veštinu svesne kontrole tih životnih funkcija. Onda tražimo
spoljašnju pomoć od čika doktora, ili nekih drugih pomagača, psihologa,
psihijatara. Najčešće dobijemo lekove koji umesto nas, hemijskim putevima,
relativno uspevaju da dovedu te fiziološke funkcije u normalu. Međutim, lekovi
mogu imati i negativna dejstva, a, ako ih često uzimamo možemo postati zavisni
od njih. Da li je to nužno? Zašto bismo to radili, ako možemo biti «sami svoj
doktor» i naučiti da kontrolišemo brojne fiziološke reakcije našeg organizma bez
upotrebe lekova? Najefikasniji i najbrži način da to naučimo je biofidbek.
Savremena tehnologija nam omogućava da «vidimo sebe iznutra», da u istom
trenutku vidimo da li grešimo ili činimo nešto pravilno sa svojim organizmom.
To je odlična osnova za učenje.
Mnoge fiziološke funkcije se mogu svesno kontrolisati. Ovladavanje tim
veštinama može imati dalekosežne posledice na zdravlje. I fizičko i psihičko
zdravlje. Bez mnogo napora možemo naučiti da popravimo našu cirkulaciju, da
promenimo ritam disanja, da razmekšamo napetost mišića, podignemo svoje
enegretske potencijale, čak i da treniramo svoj mozak da «proizvodi» talase koji
su vezani za stanja relaksacije ili koncentracije, da aktivira levu ili desnu stranu
moždane kore po potrebi...Čak se i individualni nervi mogu trenirati. Najveća
prednost ovog metoda leži u tome da kroz uspehe u učenju samokontrole
sopstvenih fizioloških, telesnih funkcija, osoba uči da samostalno, brzo i
efikasno utiče na sopstveno zdravlje i dobrobit, i tako postaje nezavisna od
terapeuta. Brojna istraživanja ukazuju na to da biofidbek kao metod nema
premca u učenju samoizlečenja, kao i to da nema nikakve negativne efekte.
Studije su pokazale da mi možemo imati mnogo više kontrole nad takozvanim
«nevoljnim» telesnim funkcijama nego što smo ikada mogli da pomislimo.
Poznato je šta su sve jogini u stanju da čine sa svojim telima, da mogu da toliko
umanje npr. disanje i otkucaje srca da izgledaju kao da su mrtvi, ne daj Bože.
Neki od njih mogu čak da budu zakopani po nekoliko dana u sanduku ispod
zemlje, i da, kada ih otkopaju u dogovoreno vreme, vrate svoje funkcije u
normalu, kao da se ništa nije desilo. Naravno, za takve veštine su potrebne
godine posebnog vežbanja, samoposmatranja, majstor učitelj...Ali, i njihovo
sticanje veština se, u osnovi, zasniva na fidbeku, ili povratnoj informaciji koju
dobijaju «dubinskim osluškivanjem i posmatranjem sebe». Većina nas nema
vremena ni volje za to. No, srećom, savremena nauka nam može pomoći da uz
mnogo manje truda i upornosti naučimo neke od tih veština. Nećemo baš postati
jogini ili zen majstori, ali možemo u velikoj meri ovladati svojim telom i te
veštine upotrebiti za kvalitetniji život. Nije nužno da budemo bolesni da bismo
učili ove veštine kao sretstvo za prevladavanje bolesti. I ako nam je dobro,
možemo, uz pomoć ovih veština, naučiti kako da nam bude još bolje.
Ustvari, mi to često i činimo, ali nismo znali da se to zove biofidbek. Kad
pogledamo u toplomer, i vidimo da imamo povišenu temperaturu, preduzimamo
9
nešto da je smanjimo, pijemo čajeve, jedemo voćke... Kad stanemo na vagu, pa
vidimo da smo se ugojili, smanjujemo kaloričnu hranu...Biofidbek instrumenti
su samo usavršene sprave za merenje biosignala koje su napravljene tako da
nam služe kao neka vrsta «šetog čula» koje detektuje unutrašnje telesne funkcije
i ritmove sa većom osetljivošću i preciznošći nego što mi sami to možemo.
Mašine nam samo omogućuju da «vidimo» ili «čujemo» šta se dešava unutar
našeg tela.
Oblici biofidbeka:
Da nadgledam sve ritmove svoje, kakve vrste fidbeka postoje?
Rekli smo da se uz pomoć biofidbeka mogu nadgledati mnogi fiziološki
procesi i da se može vežbati njihova kontrola. Najčešće su to:
Temperatura:
Temperatura se meri senzorima postavljenim na domalim prstima.
Merenje temperature ukazuje i na kontrakciju glatkih mišića koji okružuju
kapilare, što utiče na to koliko krvi dolazi do vrhova prstiju. Kada su mišići
napeti, temperatura je manja, jer zbog te stegnutosti manje krvi dolazi do prstiju.
Tu hladnoću u rukama doživljavamo kad smo pod stresom. Na primer kada
idemo na neki razgovor za dobijanje posla, ili razgovaramo sa nekom osobom
od koje nam zavise neke važne stvari u životu. Naravno, ruke mogu biti hladne i
kad su izložene niskoj temperaturi. Ovde govorimo o hladnim rukama pri
normalnoj spoljašnjoj temperaturi. Često možemo videti da postoji znatna
razlika u temperaturi izmerenoj na prstima leve i desne ruke. Mozak je
organizovan tako da je desna hemisfera povezana sa aktivnostima leve strane
tela, a leva sa aktivnostima desne strane. Neki kliničari veruju da razlika u
temperaturi leve i desne ruke ukazuje na to da postoji razlika i disbalans u
aktivnostima leve i desne hemisfere. To važi i za druga bilateralna merenja (ona
koja se obavljaju na obe strane tela) kao što su EMG (elektromiogram, meri
aktivnost mišića) i BSR (bazični odgovor kože, ili psihogalvanski refleks-GSR,
meri aktivnost znojnih žlezda, znojenje dlanova). U slučajevima razlike
temperature leve i desne ruke, cilj vežbanja je da se uspostavi balans između
temperature leve i desne strane, kao i da se nauči zagrevanje ruku do normalne
telesne temperature. Posledica toga nije samo zagrevanje ruku, već u
uvežbavanje relaksacije i adekvatnijeg odgovora na stres.
Još 1939 godine su Mittelman i Wolf pokazali da eksperimentalno
izazvani afektivni poremećaji dovode do pada temperature u prstima. To je
razumljivo, jer aktivacija simpatičkog nervnog sistema (pod stresom) dovodi do
sužavanja perifernih krvnih sudova. Nekoliko godina kasnije ovi istraživači su
10
merili promene temperature vrhova prstiju kod klijenata na psihoanalitičkom
tretmanu. Ispostavilo se da je dolazilo do vazokonstrikcije u prstima kad god bi
se pojavio neki konflikt. Do vazodiletacije (širenja krvnih sudova) dolazilo je
kada bi klijent prevazišao neku inhibiciju, slobodno se izrazio. Promena u
temperaturi prstiju bila je povezana sa stepenom emotivnog stresa, bilo da ga je
osoba svesna ili ne. Pad u temperaturi prstiju bio je najveći kada je osoba
pokušavala da potisne svoja osećanja ili da ih negira. Onda kada osoba nije
svesna svojih emotivnih konflikata.
Iz navedenih istraživanja mogu se izvući sledeći zaključci od značaja za
biofidbek:
1)Postoji jasna povezanost između emotivne napetosti i temperature prstiju.
2)Postoji povezanost između stepena pada temperature prstiju i intenziteta
anksioznosti osobe.
3) Pad temperature prstiju neće sprečiti to što je osoba nesvesna svojih
emotivnih konflikata. “Ako laže koza, ne lažu rogovi.”, kaže stara narodna
poslovica. Temperatura prstiju je mnogo objektivniji pokazatelj nivoa stresa ili
anksioznosti od toga da li je osoba svesna svog emotivnog stanja.
4) Ako je osoba u stanju da razume svoje emotivne odgovore, ako veruje u
svoju sigurnost i superiornost, može da zadrži višu temperaturu prstiju i pod
stresom. Čovek može da ima izvesnu voljnu kontrolu nad temperaturom prstiju
tako što će održavati određeno mentalno stanje.
Ustanovljeno je da 85% osoba koje pate od migrene imaju hladne ruke
(25-30ºC). Biofidbek trening koji je dovodio do povišenja temperature prstiju
značajno je bio povezan sa redukcijom migrenozne glavobolje. Neki
hipnoterapeuti koriste temepreaturni biofidbek da bi prepoznali u kakvom je
stanju njihov hipnotisani pacijent. Kada dođe do naglog pada temperature
prstiju, oni znaju da pacijent doživljava neka snažnije neprijatne emocije, i da će
se vratiti u svesno stanje. Po reakcijama temperature prstiju oni saznaju i to koje
reči ili fraze pomažu u tome da se osoba dublje opusti i uđe u dublji hipnotički
trans.
EMG-Elektromiogram
Mišićna aktivnost se meri elektromiogramom koji detektuje električnu
aktivnost određenih mišića, najčešće trapeznih (ramena) i temporalnih (vilice,
skalp). Mišićna napetost ukazuje na stres. Na primer, ljudi obično reaguju na
stres besom, stežući vilice i zube. Psihoanalitičar, i tvorac orgonomije Wilhelm
Rajh, utvrdio je da je nesvesna hronična mišićna napetost telesni mehanizam
kojim se potiskuju osećanja. On je te nesvesne mišićne napetosti nazivao
telesnim oklopom. Prema Rajhu, osećanja su protok energije kroz telo, vibracije
koje ta energija izaziva. Naši mišići vibriraju kao strune. Tresemo se od straha,
11
drhtimo od besa, treperimo od sreće...Hroničnim mišićnim napetostima
sprečavaju se te vibracije, a samim tim i osećanja. Rajh je kombinovao
psihoanalizu sa radom na telu. Ustanovio je da otklanjanjem hroničnih napetosti
mišića često dolazi do proboja osećanja i nesvesnih, postisnutih sadržaja. Pod
emotivnim stresom, naši mišići se grče. Kad smo besni, na primer, pa se
uzdržavamo, stežemo vilice, podižemo ramena i povlačimo ih unazad (kao da
hoćemo da pokažemo «drž’ me da ga ne ubijem»...Ako smo hronično besni, i
još nesvesni toga, i taj grč mišića vilice i ramena postaje hroničan i nesvesan.
EMG biofidbek ima sličan cilj kao i tehnike koje je Reich koristio za otklanjanje
muskularnih tenzija: otklanjanje mišićnih napetosti, reedukaciju i reanimaciju
povređenih mišića. Ukoliko se, prilikom relaksacije mišića, pojave i potisnuta
osećanja ili konfliktni sadržaji, preporučuje se psihoterapija. Mnogi
psihoterapeuti kombinuju psihodinamski rad sa biofidbek treningom.
Da bi se merio EMG, potrebno je da se koža očisti i samolepljivi senzori
sa provodljivim gelom se prikače na mišiće. Mišićna aktivnost se meri u
mikrovoltima, i najčešće se kreće u rasponu od 5-40 mikrovolta. Cilj
relaksacionog biofidbek treninga je da se smanji mišićna aktivnost na opseg od
0,5-2,5 mikrovolta. Potpuno relaksiran mišić pokazuje ativnost oko 1-2
mikrovolta. Nesvesne mišićne aktivnosti (povezane sa stresom) na čelu, u vratu,
ramenima...kreću se 5-30 mikrovolta. Voljne kontrakcije bicepsa mogu dostići i
električnu aktivnost od 100-300 mikrovolta.
EMG biofidbek se pokazao efikasnim u otklanjanju tenzionih glavobolja,
bolova u leđima i vratu, reedukaciji i rehabilitaciji mišića posle šloga, kod
inkontinencije, bruksizma (škrgutanje zubima u snu), kod bolesti povezanih sa
stresom kao što su čir ili astma, kod sportskih povreda...U rehabilitaciji
pacijenata posle šloga, na primer, EMG može detektovati izvesnu električnu
aktivnost mišića i kada osoba ne oseća nikakve senzacije u paralizovanom udu i
ne može da ga pomeri voljno. EMG aparat pojačava signal koji dolazi iz
paralizovanog ekstremiteta, pretvara ga u zvuk, i pacijent postaje svestan te
aktivnosti, svestan da je «tamo nešto još živo». Tada njegov nervni sistem može
da stimuliše više mišićne aktivnosti. Može eventualno doći do pojavljivanja
novog nervnog završetka u zahvaćenom regionu, i do toga da pacijent povrati
izvesnu mobilnost.
EMG se češće koristi da bi se poboljšala relaksacija mišića koji su se
napeli pod stresom. Kada elektrode registruju mišićnu napetost, aparat daje
signal kao što je zvuk ili neko svetlo u boji, tako da možemo da konstantno
nagledamo sopstvenu mišićnu aktivnost, da se fokusiramo na to kako osećamo
napetost i naučimo da je prepoznamo u svakodnevnom životu čim počne da se
stvara. Biofidbek treningom, dakle, možemo naućiti da kontrolišemo te mišićne
napetosti pre nego što se pojačaju, izazovu bol ili druge fizičke probleme. Ljudi
su obično svesni efekata snažnijih aktivnosti mišića, ali ne i nižih, hroničnih
nivoa aktivnosti koje ne izazivaju vidljive pokrete ili opazive senzacije. Takve
12
aktivnosti uglavnom ostaju neopažene, hronične, i dovode do zamora mišića i
bola.
EMG biofidbek nalazi sve više oblasti primene. Koristi se i u radu sa
slepim osobama za treniranje prikladne facijalne ekspresije, kod tretiranja
blefarospazma (nevoljno treptanje), kod tikova, mucanja, vežbanja gluvonemih
da pravilno izgovaraju glasove...Sve više ga koriste i kiropraktičari, ortopedi i
fizioterapeuti da bi pokazali efekte svojih terapijskih aktivnosti mereći
muskularni imbalans i promene koje se dešavaju u toku tretmana. «Healty
computing» , ili prevencija poremećaja koji nastaju usled svakodnevnog i
dugotrajnog korišćenja kompjutera, još jedna je oblast u kojoj je EMG biofidbek
pokazao efikasnost.
BSR-Basic Skin Response-Bazični odgovor kože, ili GSR-Galvanic Skin
Response (ili resistance)-provodljivost kože:
BSR je mera aktivnosti znojne žlezde na površini kože, najčešće na
rukama. Mnogi ljudi reaguju hladnim rukama i vlažnim dlanovima na stresne
situacije, kao što su upoznavanje novih ljudi, ili pred neki nastup pred
publikom...Vlažnost dlanova nastaje zbog pojačane aktivnosti znojnih žlezda.
Znojne žlezde izlučuju slani rastvor kao odgovor na emocionalne i stresne
stimuluse. BSR senzori se kače elastičnim trakama na prvi i drugi prst leve i
desne ruke. Nije neobično da se izmeri aktivnost 150-500 kilooma pre treninga.
Cilj treninga je da se smanji aktivnost znojnih žlezda na opseg između 850-1600
kilooma. Kod ove mere, što je veći broj to je telo mirnije. Što je osoba
opuštenija, ruke su suvlje i zato je električni otpor kože veći. Stres i anksioznost
stimulišu sekreciju znojnih žlezdi, ruke postaju vlažnije, i opada električni otpor
kože. Znamo da je voda dobar provodnik elektriciteta i, samim tim, opada otpor.
GSR biofidbek se pokazao posebno efikasnim u tretmanu fobija,
anksioznosti, u procesu relaksacije subjekata za vreme hipnotičke sugestije.
GSR se, kod finijih instrumenata, može razdvojiti u dve komponente:
-Tonična vrednost, koja je ustvari apsolutna vrednost GSR (izražena u
kiloomima) i povezana je opštim «tonom», ili tonusom organizma. On pokazuje
koliko su naše «strune» (ili, kako se kaže u narodu, «živci») napete ili opuštene.
-Fazična vrednost, koja je povezana sa brzim, trenutnim odgovorom na
emotivni stimulus. Na primer, neočekivani zvuk, vizualni ili kinestetički
stimulus, dovešće do skoka fazičnog odgovora na GSR u roku od 3-6 sekundi.
Emotivni stimulusi mogu biti i unutrašnji. Na primer neka neprijatna pomisao
može dovesti do toga da GSR aparat, za nekoliko sekundi, «propišti»-to jest da
da auditivni biofidbek u obliku tona visoke frekvencije koji nas obaveštava
koliko nas je misao uzrujala. Biofidbek fazične vrednosti se koristi u terapiji da
bi se smanjila preterana emotivna reaktivnost osobe i pojačala samokontrola.
13
Takođe se koristi i u psihoterapiji kao sretstvo nadgledanja emocionalnog stanja
osoba koja je na tretmanu.
Normalni opseg Tonične GSR vrednosti kod potpuno opuštene osobe je
od 800-2000 Kiloma, a kod umerene opuštenosti oko 300-800. Kod anksioznih
stanja dolazi do progresivnog sniženja toničnih vrednosti od 300 na 70, ili čak i
niže. Kod opuštene osobe fazična vrednost je normalno veoma niska (ispod 10
kilooma) a emocionalna reakcija može dovesti do tipičnog «pika», naglog skoka
GSR faznih aktivnosti.
Zbog ove osobenosti GSR da pokazuje bazičnu reakciju na stres u roku od
nekoliko sekundi, GSR je često sastavni deo takozvanih «detektora laži», ili
poligrafa. Koncept detektora laži je vekovima star. Još su stari Kinezi imali svoj
način detektovanja laži koji se zasnivao na poznavanju fizioloških reakcija na
stres. Optuženima su stavljali suvi pirinač u usta za vreme ispitivanja. Nakon
ispitivanja pregledali bi pirinač. Ako je bio suv, to je značilo da je optuženi kriv.
Da laže. Nervna napetost koja je povišena laganjem, to je danas naučno
potvrđeno, usporava ili blokira lučenje pljuvačke, i usta se suše. Moderni
detektori laži, poligrafi, ne koriste suvi pirinač, ali koriste suve ruke, ili mokre,
oznojene ruke. Poligrafi mere više fizioloških funkcija (zato se i zovu «poli») i
zapisuju ih (otuda ono «graf»). To su one funkcije koje posebno ukazuju na
porast uzbuđenja i stres: promene u ritmu disanja, krvnom pritisku i električnom
otporu kože-GSR. Cilj biofidbek treninga, naravno, nije da se otkrije laž, ali nam
povratna informacija o našim fiziološkim odgovorima može pomoći da
otkrijemo, makar kroz igru, kako ponekada lagimo sami sebe. Pa dobro, to
radimo i ako se psihoanaliziramo, samo što se, na ovaj, biofidbek način, «šarena
laža» može i videti i čuti kad zapišti. Malo smo skrenuli sa osnovne teme, ali ne
mari. To je zbog ritma. Fokusiramo pažnju na temu, pa je onda malo raširimo,
pa onda opet fokusiramo...Papir nije skup. Idemo dalje za iste pare.
Puls i varijabilnost pulsa (HRV-heart rate variability):
Puls se meri brojem otkucaja u minutu. Brži otkucaji srca su često
izazvani stresom. Srce može da ubrazano lupa kada smo uplašeni. Druge vrste
stresa, kao što je to slučaj kod depresije, mogu da dovedu do usporenog pulsa.
Da bismo izmerili puls, postavljamo na prst senzore koji detektuju svaki otkucaj
srca. Takođe se meri i varijabilnost pulsa, i trening se usmerava ka specifičnim,
zdravim kardiovaskularnim obrascima. Ta tehnika je poznata kao RSA
(Respiratory sinus aritmia) trening. Cilj treninga je da se nauči kontrola pulsa u
opsegu 56-66 otkucaja u minutu i pojača HRV (promenjivost brzine otkucaja
srca). Da malo pojasnimo ove pojmove i važnost HRV za zdravlje srca.
RSA je prirodni ciklus promena ritma srca koji nastaje zbog uticaja
disanja na aktivnost simpatičkog i parasimpatičkog nervnog sistema i nerva
Vagusa koji reguliše rad srca. Taj dotični nerv, zvani Vagus, je neka vrsta
kočnice za srce. Medicinskim rečnikom, on inhibira brzinu kucanja srca i snagu
14
kontrakcija. Kada udahnemo, smanji se aktivnost Vagusa, i srce počne da kuca
brže. Kada izdahnemo, dešava se obrnuto. Pojača se dejstvo Vagusa, i srce
uspori rad. HRV je, dakle, promena ritma srca od otkucaja do otkucaja, i ona
može da nam posluži kao indirektna mera zdravlja srca jer pokazuje da li postoji
dobar balans između aktivnosti simpatičkog nervnog sistema (ubrzavanje,
aktivacija) i parasimpatičkog dejstva nerva Vagusa (usporavanje, relaksacija).
Živ čovek nije mašina, metronom, pa da kuca bez promena u ritmu, bez duše.
HRV je mera sposobnosti srca da odgovori na normalne, regulatorne impulse
koji određuju njegov ritam. Nekoliko ozbiljnih studija je pokazalo da na osnovu
HRV može dobro da se predvidi smrtnost u prve dve godine nakon srčanog
udara.
HRV se može meriti i izražavati u vremenskim jedinicama ili u
frekvencijama. Kada se izražava u vremenskim jedinicama, milisekundama, ta
mera označava interval između dva otkucaja srca, ili standardnu devijaciju od
prosečnog vremena koje protekne između dva otkucaja srca. Zlatni standard za
merenje HRV u vremenu je da se snima 24 časa Holter monitorom.
Na varijabilnost srčanog ritma utiče više faktora, kao što su uzrast i
zdravstveni status. HVR opada sa starenjem. Takođe je niži kod ljudi koji imaju
neaktivan stil življenja, i kod onih koji imaju koronarna srčana oboljenja,
hipertenziju ili dijabetsku neuropatiju. Viša HRV vrednost pokazuje da postoji
bolji balans između simpatičkog i parasimpatičkog uticaja na srce. Generalno,
HRV je veća kada su ljudi opušteni i kada dišu pravilno i sporo. Biofidbek HRV
trening pomaže osobama na treningu da umanje povišenu aktivnost simpatičkog
(ili simpatetičkog) nervnog sistema koja je povezana sa stresom i anksioznošću.
Razlika između maksimalne brzine kucanja srca prilikom udisaja, i
minimalne prilikom izdisaja, naziva se RSA (respiratorna sinusna aritmija). Što
je veća razlika brzine između udisaja i izdisaja, veća je i dilatacija bronhija i
njihova sposobnost da unesu vazduh. Veza između disanja i HRV je tesna.
Uspostavljanje harmonije između disanja i rada srca dovodi i do veće RSA, što
pozitivno utiče na zdravlje osobe. Razvijeni su brojni metodi usmereni na
dostizanje te harmonije od kojih su najpopularniji joga i autogeni trening.
Biofidbek metod je pružio nove mogućnosti za sticanje veština usklađivanja
disnja i rada srca jer je omogućio vežbačima da vide i čuju kada dođe do
promena u RSA, i dobiju informaciju da li idu ispravnim putem. Prilikom RSA
treninga vežba se dijafragmatsko relaksaciono disanje i pri tome prate i promene
RSA. Vežbaču se daje instrukcija da diše stomakom. Udisaj je prirodan, a
izdisaj spor i lagan, sa malčice zatvorenim usnama. Pri tome, on vidi kako skala
merača pulsa skače prilikom udisaja, i spušta se prilikom izdisaja. Takođe čuje i
ton koji postaje viši sa udisajem, a spušta se sa izdisajem. Cilj ove procedure je
je da se podigne RSA kroz sinhronizaciju brzine disanja i otkucaja srca. Obično
za nekih 10-15 seansi koje traju po 15-20 minuta, vežbači razviju stabilne
navike dijafragmatskog relaksacionog disanja sa maksimalnim RSA.
15
Respiracija-disanje:
Respiracija se takođe meri brojem udisaja u minutu, obično postavljanjem
merača oko stomaka i grudi. Disanje postaje brže, pliće i neujednačeno kad smo
pod stresom, iznenađeni ili uplašeni. Neretko ljudi imaju frekvenciju disanja od
16-30 udaha u minutu pre treninga. Cilj treninga je da se smanji ta učestalost na
6-12 dubljih i ujednačenih udaha u minutu, i da se uspostavi zdrav obrazac
disanja.
Disanje je od suštinskog značaja za ljudski život. To je tako očito, da je
čudno kako ljudi postanu nesvesni činjenice da način na koji dišemo utiče na
našu fiziologiju, emocije, psihološko stanje, pa i na našu podsvest. Mi uglavnom
nismo svesni načina na koji dišemo. Za vreme biofidbek treninga posmatra se
obrazac disanja kod vežbača. Obrazac disanja se odnosi na nekoliko stvari: na
to da li dišemo pretežno grudnim košem ili stomakom, na ritam disanja, na
brzinu disanja i brzinu kretanja vazduha za vreme udisaja i izdisaja, i na to
kolika je pauza nakon izdisaja. Prosečna učestalost disanja kod osobe koja nije
trenirana je oko 12-16 udisaja (i izdisaja) u minutu. Za vreme sporog
dijafragmatskog disanja kroz nos učestalost je od 3-8 u minutu. Ne postoje
apsolutne respiratorne vrednosti. Raspon se razlikuje kod svake osobe.
Forsiranje osobe da se vežbom uklopi u neku normiranu brzinu disanja ili
količinu udahnutog vazduha može da izazove patologiju.
Najčešći nefunkcionalni obrazac disanja je tendencija da se diše gornjim
delom toraksa-grudnog koša bez korišćenja stomaka (taj obrazac se naziva
obrnuto ili paradoksalno disanje). Kod grudnog disanja se nepotrebno koriste
pomoćni mišići i troši veća energija, a da pri tome ne dolazi do kompletne
ventilacije pluća. Drugi nefunkcionalni obrazci disanja su plitko i brzo disanje sa
dahtanjem i uzdasima, zadržavanje daha, podizanje gornjeg dela grudnog koša i
ramena, kompresija grudnog koša na kraju izdisanja, i redukcija respiratorne
sinusne aritmije (RSA). Kada se diše normalno, puls skače prilikom udisanja i
opada prilikom izdisanja. Hiperventilacija i nefunkcionalno disanje umanjuju tu
zdravu promenjivost srčanog ritma. Biofidbek trening dijafragmatskog disanja
bez napora smanjuje preterano fiziološko uzbuđenje koje izaziva simpatički
nervni sistem i potpomaže regeneraciju. Pokazao se blagotvornim u tretmanu
različitih problematičnih stanja kao što su astma, koronarni poremećaji srca,
hipertenzija, epilepsija, bol, talasi vrućine kod menopauze, sindrom
hiperventilacije i napadi panike.
Biofidbek obrazca disanja uključuje više oblika merenja i monitoringa:
Merenje pokreta širenja i skupljanja stomaka i grudnog koša, EMG-aktivnosti
mišića stomaka i grudnog koša, količinu udahnutog vazduha, količinu ugljen
dioksida u izdahnutom vazduhu, zasićenost kiseonikom u krvotoku, RSA
(respiratorna sinusna aritmija)-varijabilnost brzine otkucaja srca...
16
Figure 1 i 2 pokazuju disfunkcionalan i funkcionalan obrazac disanja:
slika 1.disanje pretežno u grudi (thoracic)nepotrebno pojačava EMG aktivnost
scaleno/trapeznih mišića kada se uporedi sa dijafragmatičnim disanjem.
17
slika 2.Snimak pre treninga pokazuje brzo grudno disanje sa nedostatkom RSA.. Posle
treninga –pokazuje sporo dijafragmatsko disanje bez napora sa prisustvom RSA.
Neurofidbek (EEG):
Moždani talasi se mere elektroencefalogramom. Obično se ti talasi
svrstavaju u četri opsega frekvencija-učestalosti u sekundi: (mada postoje i
drugačije klasifikacije) Teta(4-7 Hz), Alfa(8-12Hz), Beta(13-20) i Gama(iznad
20). Cilj treninga je da se uvežba prepoznavanje u kom opsegu mozak
funkcioniše, kako doživljavamo koje stanje aktivnosti, i kako da voljno pređemo
u ono stanje koje nam je potrebno za određenu aktivnost. Generalno, i
uprošćeno, Beta i Gama su korisni za direktne aktivnosti i obavljanje određenih
poslova, koncentraciju, Alfa stanja su dobra ako želimo relaksiranu budnost,
meditaciju..., a Teta mogu biti korisni za kreativnost, dnevno sanjarenje,
maštanje (teta talase ponekad nazivaju putem u nesvesno). Pri merenju
moždanih talasa senzori-srebrni diskovi, postavljaju se obično na tri lokacije:
centar čela, baza skalpa desno od centra (ocipitalna tačka I), i baza skalpa levo
od centra (ocipitalna II). Kod tretmana ADD senzori se obično postavljaju na
sredini lobanje.
Za razliku od telesnih merenja o kojima smo govorili, EEG je veoma
složena pojava. Bitni su brojni podatci koje EEG merenja pokazuju. Procenat u
kojem se kod određene osobe pojavljuju određeni talasni opsezi, njihova snaga,
zatim odnos EEG aktivnosti između dve hemisfere...Moždani talasi reaguju na
suptilne psihifiziološke promene, zavise i od toga da li su oči otvorene ili
zatvorene, da li govorimo, od sadržaja naših misli...Zbog toga je EEG biofidbek
daleko komplikovaniji za rad i zahteva mnogo više znanja od stručnjaka koji ga
primenjuje. Prilikom treninga relaksacije, najčešće se počinje od reduciranja
aktivnosti u opsegu 13-35 Hz (Beta-Gama) jer je taj opseg karakterističan za
budno stanje i često povezan sa nepotrebnom tenzijom koju održavamo u našim
18
telima, kao da stalno moramo da uradimo nešto veoma važno. Ne umemo da se
opustimo kad je potrebno jer smo stalno na nekom oprezu. Kad se ovlada
umanjivanjem beta i gama aktivnosti mozga, može se preći na treniranje jačih
alfa aktivnosti i relaksacije, a zatim ohrabriti osoba na treningu da vežba i
ulaženje u teta stanje.
Generalno, fidbek je od najveće koristi kada vežbač prima informacije iz
više modaliteta odjednom, mada neki praktičari biraju da za neke posebne
probleme radi primarno sa jednim modalitetom (Na primer da koriste pretežno
trening temperature kad rade sa problemom migrenozne glavobolje.)
Multimodalni trening daje informaciju o organizmu kao celini u kojoj su različiti
telesni sistemi u stalnoj interakciji i pokušavaju da dostignu usklađenost,
homeostazu. Postoji jedna biofidbek igrica koja je meni posebno interesantnaigrica sa muzičkim instrumentima. Različite životne funkcije su, softverski,
povezane za zvukove različitih instrumenata i, ako hoćemo da nam zasvira ceo
orkestar, moramo da uskladimo sve funkcije koje se mere. Da zvučimo kao
celina. Postepeno možemo naučiti kako je u nama sve povezano, i kako je loš
balans između telesnih funkcija vezan za loša stanja, a dobar balans za dobra
stanja i zdravlje. Postaje nam očigledno da mi tu nismo pasivna žrtva raznih
stanja i navika, već da, u velikoj meri, možemo da «dirigujemo svojim
orkestrom».
Kako izgleda jedna Biofidbek seansa?
Šta će tamo da mi rade!?
Na tipičnoj biofidbek seansi klijent sedi u udobnoj stolici dok su na njega
prikačeni biofidbek instrumenti sa senzorima na površini kože (obično na
ramenima, prstima, leđima, i glavi). Električni impulsi sa tih delova tela se
snimaju i prikazuju na monitoru kompjutera u obliku grafikona ili drugih
vizuelnih predstava kao što su, na primer, mandale ili video animacije. Pored
toga, vežbač može primati i zvučne signale kao povratnu informaciju. Povišene
ili snižene muzičke tonove, koji pretstavljaju povišavanje ili snižavanje telesnih
funkcija koje se mere. Pre početka treninga izmere se i snime razne fiziološke
funkcije osobe koja se trenira, kako bi biofidbek praktičar imao uvid u
vežbačevo opšte fiziološko stanje. Ta saznanja mu pomažu da odredi šta treba
da se vežba i menja, i da prema tome prilagodi trening. To se radi na prvim
sastancima i traje 1-2 sata. Praktičar obično ima svoj ekran, na kojem se
uglavnom vide razni grafikoni, a vežbač na svom egranu gleda interesantnije i
njemo razumljivije prikaze fizioloških odgovora u obliku slika, video igrica i sl.
Te igrice su napravljene tako da vežbača puštaju da napreduje u igri ako uspe da
fiziološku funkciju koja se uvežbava dovede na željeni nivo.
19
Za šta se sve može koristiti biofidbek?
Ima li tu nečega i za mene?
Rekli smo već da je biofidbek metod auto-treninga. Onaj koji trenira uči
se da sam ovlada svojim simptomima, ili da poboljša sopstvene aktivnosti.
Nakon samo nekoliko seansi, vežbač (tako ćemo ga zvati, jer termin pacijent ne
odgovara metodu koji se zasniva na učenju, treniranju, iz kojega lečenje samo
po sebi proizilazi) može da trenira i bez biofidbek opreme, kao i da primeni
svoje novostečene veštine u svakodnevnom životu. Biofidbek je prikladan
pristup učenju u svim područjima života gde je poželjna dobra samokontrola i
efikasnost. U kombinaciji sa adekvatnim mentalnim treningom, pokazuje
izrazito dobre rezultate u sledećim oblastima:
-Trening uspeha, vrhunskog izvođenja. U sportu, muzici, biznisu...
-Optimizaciji radnih strategija, efikasnosti na radu, motivaciji zaposlenih
-Prevenciji i otklanjanju raznih psihosomatskih simptoma
-U otklanjanju psiholoških problema (posebno anksioznosti, depresije,
poremećaja spavanja)
-Kod problema sa učenjem (loša koncentracija, specifični problemi u
učenju, disleksija, hiperaktivnost, školske fobije...)
-Burn-out sindrom-sindrom sagorevanja, hroničnog zamora
Medicinske indikacije za uspešnu primenu biofidbeka su:
-Migrene i glavobolje
-loša cirkulacija
-Preterana napetost mišića
-Cervikalni sindrom
-Simptomi stresa
-Krstobolja, bolovi u leđima
-Seksualne disfunkcije
-«Ženski» zdravstveni problemi, bolna menstruacija...
-Srčana aritmija
-Hronični bol
-Hipo/hiper aktivna tiroidna žlezda
-Astma
-Dijabetes
-Hipertonija/hipotonija
-Paraliza
-Anksioznost
-Raynaud-ov Sindrom (poremećaj cirkulacije koji izaziva neprijatno
hladne ruke)
-Epilepsija
20
-Rehabilitacija povreda mišića
-Gubitak kontrole bešike i debelog creva-kontrole pražnjenja
-Autizam
-Bolesti zavisnosti (narkomanija, alkoholizam)
-Poremećaji sistema za varenje
-Visok ili nizak krvni pritisak
-Srčane aritmije
Rekli smo da i zdravi ljudi mogu imati puno koristi od biofidbek treninga.
Pokazalo se da je biofidbek posebno efikasan u:
-Optimizaciji uspeha (sport, učenje, radne sposobnosti...)
-Prevenciji bolesti i ojačavanju imunog sistema
-Savladavanju teškoća u učenju i disleksije
-Treniranju memorije
-Redukciji i izbegavanju stresa
-Sportskim treninzima
-Treninzima relaksacije
-Mentalnim treninzima
-Razvijanju i održavanju pozitivnog mišljenja, pozitivnog stava prema
životu
-Razvijanju samokontrole i samosvesnosti
-Kontroli stanja meditacije, transa...
-Povećavanju energetskih potencijala.
Biofidbek je posebno koristan za decu ! Veoma često, i sa izizetnim uspehom se
koristi u školama za prevladavanje školom izazvanog stresa, trening
samopoštovanja i sigurnosti u sebe, probleme sa učenjem i koncentracijom,
migrene, glavobolje, tremu...Klincima, a bogami i omladincima, biofidbek
trening je zabavan. Učenje kontrole fizioloških funkcija se odvija preko brojnih
zabavnih video igrica. Igrice se ne rešavaju džojstikom, mišem, preko
tastature...Ne, nema upotrebe ruku. Igra se umom. Uzbudljivo je videti da je
misao akcija. Da mentalne aktivnosti nisu samu komešanja misli u našoj glavi.
Sve što pomislimo i osetimo proizvodi neku fiziološku reakciju, i mi to vidimo
na ekranu. Igrice se rešavaju preko bio signala koje senzori snimaju na glavi i
telu deteta. Te signale obrađuje poseban softver, i «pušta» mlađanog igrača da
napreduje u igri i pređe na sledeći nivo samo ako uspe da «naštimuje» svoje telo
da proizvodi onakve signale kakvi su poželjni za dostizanje stanja relaksacije, ili
koncentracije...ili nekog drugog željenog stanja. Na primer, kod neurofidbeka
(vežbanje mozga), majmun iz igrice će uspeti da podigne loptu ako igrač
«proizvede» snažnije takozvane «beta» talase, a smanji «teta» moždane talase.
Beta talasi su potrebni za koncentraciju, a teta nas uvode u dnevno sanjarenje,
maštarije, lutanje misli...Ko od nas, posebno u pubertetu, nije imao takve
probleme kada je bilo potrebno da se nateramo na bubanje, a život je tako lep i
21
interesantan...a napolju...Eh. Roditelji su nam govorili da se učiti mora, i da
bismo imali više vremena za igru i razonodu kada bismo se skoncentrisali,
odradili obaveze što brže, pa posle igranjac. No, to je lako reći, a teško uraditi.
E, zato je tu čika Biofidbek. Da malo treniramo mozak, kao što treniramo
mišiće. Da ga uključimo do daske kad treba da se zbrza učenje, da pri tome
isključimo «pundravce», pa da ga onda pustimo na otavu kad dođe vreme za
ladovinu. Taj klik-klak prekidač možemo da ugradimo u glavu vežbanjem, uz
pomoć biofidbeka.
To što zovemo «pundravcima» koji dete obuzmu kada treba da se
koncentriše i nešto uradi, ili ono što zovemo «previše živahno dete», često je
odraz problema koje psiholozi označavaju oznakama ADD i ADHD. Šta mu je
sad pa to? To su skraćenice za Attention Defficit Disorders, i Attention Defficit
Hiperactivity Dissorders. U prevodu na srpski, da nas ceo svet razume, to znači
Poremećaji Deficita Pažnje i Poremećaji Hiperaktivnosti i Deficita Pažnje.
Kasnije ću više govoriti o tim problemima. Bitno je reći to da se biofidbek
najčešće koristi kao najefikasniji metod za prevazilaženje upravo ovih problema.
Zbog toga je blagorodan za upotrebu u školi. Brojna istraživanja govore nam o
tome da oko 5-15% procenata dece muči muku sa ovim ADDeovima i
ADHDeovima. Ova prva muka znači da je dete otsutno, nezainteresovano,
sanjari, nepažljivo je i teško uči, ali nije mnogo nemirno, iliti hiperaktivno. A
ova druga muka, sa velikim H, znači da su tu i žestoki «pundravci» koji mu ne
daju da se skrasi. Ranije se smatralo da sve to prođe kad dete poraste, i kad mu
dođe «iz guze u glavu», ali, novija istraživanja koja su pratila sudbinu takve
dece, govore nam da se takvo stanje zadržava i kad se izađe iz detinjstva u oko
70% slučajeva. E, to je već ozbiljna stvar! Ono što nam se oprašta dok smo
derišta, teško da može da prođe kad omatorimo. Ta istraživanja kažu još i to da
su oni koji ne izađu na kraj sa ovim svojim osobinama često skloni
impulsivnosti, narkomaniji, alkoholizmu, delikvenciji...Što je mnogo veči
problem od nepažljivog i odsutnog deteta, ili nestašnog deteta sa hiperaktivnim
pundravcima. Lepo je biti živ i živahan. To je zdravom detetu «u opisu radnog
mesta». I nije cilj učenja biofidbeka da se umanji životnost. Naprotiv. Cilj je da
se stekne sposobnost vladanja sobom, da nas ta životnost ne bi koštala života.
Uostalom, to je cilj i svakog vaspitanja.
Još jedna bitna prednost ovog metoda, posebno za decu, je u tome što ga
korisnici ne doživljavaju kao nekakvo lečenje koje im je potrebno zato što su
bolesni, niti kao prevaspitavanje jer su nevaspitani, niti kao psihoterapiju, jer su
malo ćaknuti. Oni dolaze da «treniraju mozak», kao što idu na sport da bi
trenirali mišiće. Biofidbek seansa im liči na odlazak u igraonicu za kompjuterske
igrice. Bitna razlika između ovih igrica, i običnih kompjuterskih igrica je u tome
što su biofidbek igrice zdrave i što se pomoću njih ovladava životno korisnim
veštinama.
22
Koliko «seansi» je potrebno, u proseku?
A jel’ može to na brzaka?
Dužina trajanja treninga zavisi od raznih faktora. Pre svega od vrste
problema i odnosa vežbača prema treningu. Ako i kod kuće vežbate ono što ste
radili na treningu, mnogo brže ćete postići uspeh. Kao i kod svakog drugog
učenja. Biofidbek je, generalno, kratkotrajna terapija sa dugotrajnim efektima.
Uobičajeno je potrebno oko 15 treninga da bi došlo do značajnog poboljšanja u
redukciji simptoma. Naravno, kod ozbiljnijih problema, kod paralize i
neuroloških poremećaja, neophodan je znatno duži period treninga da bi se
postigli značajniji rezultati. U većini slučajeva, mnogo toga se može uvežbati
«na brzaka».
Kako biofidbek funkcioniše?
Ma, u čemu je tu štos?
To još nije u potpunosti jasno ni naučnicima. Većina njih veruje da je
ključna komponenta uspeha biofidbek treninga kod mnogih problema zapravo
relaksacija. Posebno kod onih tegoba koje su posledica stresa, ili ih stres
pojačava. Poznato je kakav uticaj stres može da ima na telo. Stresni događaji
izazivaju snažne emocije, koje su praćene određenim fizičkim, fiziološkim
odgovorima. Mnoge od tih odgovora, fizioloških reakcija kontroliše takozvani
simpatički nervni sistem, mreža nervnog tkiva čija je funkcija da pripremi
organizam za slučaj opasnosti, za borbu ili za beg. Taj tipični obrazac odgovora
nastao je, verovatno, u ona davna vremena istorije ljudske vrste kada je većina
ljudi bivala suočena uglavnom sa fizičkim opasnostima. Iako su opasnosti sa
kojima se današnji čovek suočava mnogo ređe fizičke, naše telo reaguje kao da
jesu. Zenice nam se šire da bi propustile više svetla. Znoj izbija na površinu,
smanjujući tako mogućnost povrede kože. Krvni sudovi bliži koži se skupljaju
da bi smanjili krvarenje, dok se oni u mozgu i mišićima šire da povećaju dotok
kiseonika. Gastrointestinalni trakt, uključujući stomak i creva, usporava svoje
aktivnosti da bi smanjio količinu energije koja se troši na varenje. Srce kuca
jače, a krvni pritisak skače. Normalno, kada se stresni događaj završi, ljudi se
smire, posebno ako su mogli da urade nešto da izađu na kraj sa tom opasnošću.
Da pobegnu od opasnosti, ili da se izbore sa njom. Ali, šta se dešava ako to nisu
u stanju.
Najčešći primer koji se navodi za stresnu situaciju danas je primer sa
odvratnim šefom na poslu. Normalno, to je mnogim ljudima stresna situacija jer
su uhvaćeni u konflikt. Šef te malteretira, i ti si, kao normalan čovek, besan na
njega. Telo ti se priprema za borbu. Ali, pošto ti posao zavisi od njega, onda
moraš da se kontrolišeš i ignorišeš svoj bes. To je već klasika. Opšte mesto.
Ćutiš i trpiš, a iznutra sve kuva, dok ne prokuva. Ili, kad se zaglavimo u
23
saobraćaju. Ne možemo ništa da uradimo da se izvučemo iz toga. Nema ni
napred, ni nazad. Takve situacije mogu da učine čoveka bukvalno bolesnim.
Telo se pripremi za akciju, a ne možeš da učiniš ništa. To se zove stres. (Možda
je to skraćenica od sebe treseš). Dobro, ne reaguju svi isto. Ljudi se razlikuju u
načinu na koji reaguju na stres. Kod nekih jedna funkcija, kao što je krvni
pritisak, skoči, dok kod drugih ostane normalna. Mnogi eksperti veruju da taj
fizički odgovor na stres može da postane navika. Kada se telo često uzbuđuje,
jedna ili više funkcija mogu da postanu permanentno hiperaktivne. Posledica
toga može da bude oštećenje telesnih tkiva.
Ciljevi biofidbek treninga su, uglavnom, usmereni upravo na to da
promene tu naviknutu reakciju na stres koja može da izazove bol ili bolest,
poremećaj. Mnogi od nas su, jednostavno, zaboravili kako da se opuste. Čak
nismo često ni svesni toga, ne obraćamo pažnju. Nije ni čudo, kako živimo.
Upravo ta povratna informacija o fizičkom odgovoru kao što je, na primer,
promena temperature kože, ili napetost mišića, pomaže vežbaču da da prepozna
relaksirano stanje. Povratna informacija, fidbek signal, može biti doživljena od
vežbača i kao nagrada što je uspeo da nešto uradi ispravno. Na primer, prijatan
zvuk kad uspe da spusti pritisak, ili relaksira mišić. To je nešto slično kao kad
se učitelj violine konačno nasmeje kad mladi muzikant prestane da škripi, i
konačno proizvede čist ton. Svi smo mi pomalo, ili malo više, raštimovani
muzički instrumenti, a biofidbek može da nam pomogne da «čujemo» te falš
tonove i da naučimo da se naštimujemo.
Posebnu vrednost takvi povratni signali mogu imati u tretmanu pacijenata
koji imaju paralizovane ili spastične mišiće. Za takve osobe biofidbek je kao
osnovni oblik treniranja neke veštine. Nešto kao učenje da se šutne lopta.
Umesto da gleda u loptu koju ne može da šutne, osoba zamišlja šut, pokušava da
aktivira mišiće koji bi trebali da izvedu šut, i gleda u monitor preko kojega
dobija informaciju o aktivnosti mišića koji bi trebali da budu uključeni u pokret.
Tada može videti da neki mišići nisu potpuno zahvaćeni paralizom, i pokušati da
ih vežba. Samo to što vidi da u njegovim udovima nije sve mrtvo, može ga
ohrabriti i uliti mu novu volju da trenira.
Naravno, ne treba imati nerealna očekivanja. Biofidbek nije magija koja
može da izleči sve. Trening u ovladavanju fiziološkim funkcijama može biti od
koristi u rešavanju mnogih problema, ali nije lek za sve. Da vidimo kako on
može da pomogne kod konkretnih problema. Biofidbek se najviše koristi u radu
sa problemima bola i stresa, dok su osnovna područja primene neurofidbeka
poremećaji pažnje, hiperaktivnost, padavice, manjih povreda glave i bolesti
zavisnosti.
24
Biofidbek za anksioznost i paniku
Kako da iskuliram?
Tradicionalne biofidbek i neurofidbek tehnike mogu biti izuzetno korisni
za učenje ovladavanja anksioznošću. Anksiozni odgovor je još jedan od načina
na koji nervni sistem može da preterano reaguje pod stresom. Naravno, postoji i
normalna anksioznost kao prikladan odgovor na situaciju. Problem nastaje kada
anksioznost postane hronična, naviknuta. Slično je i sa paničnom reakcijom, kod
koje postoji snažna reakcija nervnog sistema na neku opasnu situaciju, ili
situaciju koja se doživljava opasnom, a koja može takođe postati hronična i
naviknuta reakcija i pokretati se na neki beznačajni «okidač», na umišljenu
opasnost, ili čak «bez razloga» (svesnog). Najčešće anksioznost i panika mogu
biti izazvani ili pojačani plitkim disanjem. Umirujući efekti konvencionalne
biofidbek tehnike mogu biti od velike pomoći u ovladavnju anksioznim
stanjima, dok neurofidbek može za kratko vreme pomoći da se stabilizuje nervni
sistem kako ne bi olako pravio panična stanja. Bilo bi dobro da sada malo
razjasnimo šta je to biofidbek, a šta neurofidbek.
Kakva je razlika između biofidbeka i neurofidbeka?
Biofidbek se generalno odnosi na korišćenje signala dobijenih merenjem
periferne fiziologije, kao na primer merenjem temperature kože, napetosti
mišića, provodljivosti kože, pulsa i disanja. Svim ovim funkcijama, naravno,
upravlja centralni nervni sistem. U tom smislu se može reći da se kompletan
biofidbek odnosi na mozak. Često čujemo ono «Ma, sve je to u glavi...».
Međutim, lakše je objasniti zašto treniramo anksioznu osobu da zagreje ledene
ruke, ili da produbi disanje, nego zašto je potrebno da trenira baš određene
frekfencije moždanih talasa. Blisko je našem svakodnevnom iskustvu da nam se
ruke ohlade, ili da se dlanovi znoje kad smo napeti. Ili da nam disanje postaje
pliće. I neurofidbek spada u oblast biofidbeka. EEG, ili elektroencefalogram, je
zapis frekfencija naših moždanih talasa. Određene frekfencije moždanih talasa
povezane su sa određenim stanjima psihe i tela, i vežbajući da promenimo
frekvencije moždanih talasa, ujedno učimo i da promenimo svoja
psihofiziološka, emotivna stanja. Ali o tome ćemo kasnije, kada budemo
govorili o neurofidbeku detaljnije. Ova napomena služi samo da bih objasnio
značenje termina.
Vratimo se na anksioznost i paniku. Svima su nam poznati spoljašnji
signali anksioznosti: znojavi dlanovi, osećaj skupljanja u grudima, lupanje srca,
seksualni problemi, leptiri u stomaku, razdražjivost, drhtanje ruku, osećaj da
gubimo kontrolu nad sobom, ili da nastupa panika...Sve su to delovi fiziološkog
25
odgovora na stanja «bori se - beži», o kojima smo već govorili. Kada postoji
stvarna spoljašnja opasnost, naš prirodni odgovor se zove strah. Kada opasnost
prođe, organizam bi trebalo da se opusti i vrati u normalno stanje. Međutim, kod
anksioznosti je opasnost stvorena iznutra, u našoj glavi, i plaši nas i onda kada
ona ne postoji objektivno, spolja. Međutim, od sebe, od te opasnosti koju smo
«utripovali», kako se kaže u žargonu, ne možemo ni da pobegnemo, niti da se
borimo sa njom. I zbog toga ostajemo u produženom, biološki nepotrebnom
uzbuđenju. Još uvek osećamo opasnost, ali ne vidimo da postoji izlaz. Postoje
dva moguća puta da se oslobodimo ovih unutrašnjih mora. Jedan put
pretstavljaju takozvane «otkrivajuće psihoterapije», kojima zalazimo u svoje
nesvesno i dovodimo u svest stvarne uzroke koji su doveli do toga da neke
strahove zakopamo u tame nesvesnog dela naše psihe odakle nas, kao neki
bauci, plaše i kad spoljašnje opasnosti nema. Taj put može biti efikasan, ali
obično dugo traje. Druga mogućnost, (ova dva puta ne isključuju jedan drugog.
Naprotiv, mogu se dopunjavati), sa istim ciljem, je učenje kontrole vlastitih
fizioloških odgovora. Biofidbek je jedan od oblika takvog učenja. To su putevi u
kojima koristimo sopstvene mogućnosti stvaranja balansa u našem umu i telu.
Mnogi od nas, međutim, često biraju «lakši put», uzimanje nekih spoljašnjih
regulatora kao što su lekovi, koji su često štetni, ili alkohol, droge...i druge vrste
sredstava koja bi trebalo da obave posao umesto nas samih, a da nismo ni svesni
koliko ne koristimo sopstvene mogućnosti.
Kada je anksioznost u pitanju, dešava se to da kada spoljašnja opasnost
više nije prisutna, naša pažnja se fokusira na simptome same anksioznosti. Onda
počinjemo da se plašimo, na primer, da ćemo izgubiti svest zato što teško
dišemo. Ili postajemo opsesivni, jer nam srce lupa, da možemo dobiti srčani
udar, i slično. Možemo postati anksiozni svaki put kad primetimo kako se naše
telo oseća, i tako pojačamo anksioznost još više. Tu nastaje «vrzino kolo», ili
začarani krug. Što me više svrbi, to se više češem, što se više češem to me više
svrbi...i nikad kraja. Možemo postati anksiozni i kada se samo setimo kako smo
bili anksiozni u nekoj situaciji, pa nešto nismo uradili kako treba...Pa se onda
uplašimo da nam se to ne ponovi, jer nemamo kontrolu nad anksioznim
stanjima...
Jedan od načina da se neutrališe anksioznost je da se «isključe» simptomi
«borise-beži» odgovora, kao što isključimo alarm u slučaju lažne uzbune. Samo
kada bismo znali gde je «dugme» u nama za to isključivanje. Imamo ga, samo
ne znamo gde je, i kako da ga koristimo. Kroz biofidbek trening brze i efikasne
relaksacije, mi zapravo učimo da brzo prebacimo «prekidač» sa pozicije «bori
se-beži» na poziciju «iskuliraj», ili «opusti se». Naučimo kako se to radi, i gde
nam je «prekidač». Time se prekida začarani krug anksioznosti koje se plašimo
kao da je spoljašnji neprijatelj, i time je još više pojačavamo. Teško je zamisliti
da neko bude u isto vreme relaksiran i anksiozan. Kada jednom naučimo ovo
isključivanje anksioznosti relaksacijom, ta veština nam ostaje zauvek. Kao kada
26
naučimo da vozimo bicikl. I u učenju vožnje bicikla najvažniji je da naučimo da
sami održavamo balans. Tako je i sa balansiranjem našim telom i umom.
Depresija i biofidbek
Kako da se odmrznem?
Slična stvar se dešava i sa depresijom. Depresija je, izgleda, prihvatanje
činjenice da ni borba ni beg nisu moguće opcije. Priroda nas je podarila
mehanizmom «bori se-beži» kao sredstvom samozaštite. Međutim, postoji i
treća mogućnost, koju i neke životinje koriste. To je mogućnost «zamrzavanja»,
ili «kao da je mrtav». Valjda će grabljivica proći ako ne voli lešine. To je često i
strategija depresivnih. U sve komplikovanijim socijalnim odnosima mnogi
pribegavaju baš toj bespomoćnoj zamrznutoj poziciji. Međutim, to može «skupo
da košta». Ta vrsta potčinjavanja i bespomoćnosti ima takođe štetne fizičke
efekte. Kod depresije dolazi da velikog skoka biohemikalija koje su povezane sa
stresom, a koje potiskuju naš imuni sistem, kao što su ACTH i kortizol.
Labaratorijske studije pokazuju da bespomoćnosti dovodi do velikog skoka
kortizola. Jasna povezanost između povišenog kortizola, ACTH i depresije, i
povezanost između bespomoćnosti, mirenja sa sudbinom, potčinjenosti i
depresije, daju nam jasan uvid u to kako neurofidbek deluje kao moćan
antidepresant:
Prvo, pokazalo se neurofidbek trening smanjuje nivo kortizola i ACTH.
Drugo, biofidbek direktno i dramatično smanjuje bespomoćnost, podređenost i
prihvatanje frustracije, i podiže naš nivo svesti da možemo da upravljamo
sopstvenim emotivnim stanjima i fiziologijom. Time dobijamo mogućnost da
izbegnemo poziciju bespomoćne žrtve koja ne može ni da se bori, niti da beži,
već mora da se umrtvi. Život nam može nametnuti mnoge teške situacije, ali mi
možemo da utičemo na to kako ćemo da reagujemo na njih. Nismo u vlasti
instinktivnih odgovora. Mogu se uvežbati i bolji načini reagovanja na sve
složenije uslove života.
Šta će se i kako vežbati prilikom biofidbek treninga zavisi od
individualnog načina ispoljavanja anksioznosti. Osobe kod kojih se anksioznost
ispoljava pretežno u mišićnoj napetosti, vežbaće više uz pomoć elektromiografa
(EMG) da bi smanjile mišićnu napetost. Kod onih kod kojih preterano reaguje
autonomni nervni sistem, od pomoći će najviše biti trening regulacije periferne
temperature ili pulsa. Kod osećanja gubitka kontrole, ili pažnje,
izbezumljenosti...dodaće se EEG trening («trening mozga»), zajedno sa
treningom provodljivosti kože (EDR ili GSR)...Brojne studije pokazuju da se
poboljšanje i značajno umanjenje simptoma postiže sa 6-12 treninga, kada se
radi o vežbačima sa voljom da se aktivno uključe u trening, i kada nisu u pitanju
27
kompleksnija i hronična stanja. U tim slučajevima potreban je duži period
treninga.
Kao i kod svakog drugog učenja, proces se uglavnom odvija na
nesvesnom nivou. Radnje postaju automatske, kao kod vožnje bicikla. Nije ni
potrebno da mi ukapiramo baš sve što radimo, kako uspevamo da regulišemo
neku funkciju. Kada bismo stalno mislili o tome kako hodamo, verovatno bismo
se brzo zamorili, ili se pre sapleli i pali. Ni igrač u sportu nije svestan svih radnji
koje obavlja kad izvršava neku veštinu. Kad bismo pomislili na to šta sve mozak
uradi da bi u svakom trenutku regulisao ono što se dešava u našem telu, uplašili
bismo se od složenosti zadatka. I učenje veština samoregulacije uz pomoć
biofidbeka se uglavnom zasniva na nesvesnim procesima. Mi negde
«ukapiramo» kako se to radi, nesvesno, i nije bitno da li umemo to da objasnimo
sebi i drugima. Bitno je da funkcioniše i da postepeno stičemo poverenje u to da
smo u stanju da «držimo uzde», da kontrolišemo sopstvene fiziološke reakcije,
da ne bi one kontrolisale nas. To poverenje dalje utiče pozitivno na proces
regulacije životnih funkcije i omogućava nam da sve bolje izlazimo na kraj sa
životnim teškoćama. I tu se stvara začarani krug, kao kod anksioznosti, samo u
pozitivnom smeru. «Što više verujem u sopstvene sposobnosti kontrole životnih
funkcija, sve mi bolje ide. Što mi bolje ide, to više verujem u sebe...» E, kad se
setim kako sam uspeo da promenim sopstvene moždane talase na biofidbek
treningu, zašto ne bih verovao da to mogu i kad me šef nervira i žena sekira (ili
muž, svejedno. A možda i nije svejedno?)
Biofidbek u borbi protiv bola
Kako da postanem fakir?
Ovladavanje reakcijama na bol je jedno od područja primene biofidbeka u
kojima se ova vrsta treninga pokazala posebno efikasnom. Sve vrste biofidbeka
mogu biti korisne u primeni na ovom području, u zavisnosti od toga o kakvom
se bolu radi. Na primer, primena vežbanja uz pomoć EMG (elektromiograma) je
veoma korisna kod onih koji pate od hroničnih mišićnih tenzija kao što je to kod
bolova u krstima, tenzione glavobolje... Dodatna vežbanja kontrole temperature
i GSR mogu pomoći u relaksaciji. «Relaksacija» na kauču uz T.V. kakvu
najčešće praktikujemo može nas delimično opustiti. Ali, ako su nam ruke pri
tome hladne, to je pokazatelj da se nismo opustili dovoljno. Svi znamo da i
psihološka stanja direktno utiču na osetljivost za bol. Strah i anksioznost
pojačavaju tu osetljivost. Na primer, ako brzo i plitko dišemo, imamo duge
pauze u disanju, ili ubrzano dišemo pa dođe do hiperventilacije, poremeti se
odnos kiseonika i ugljen dioksida u krvi, i dolazi do povećanog bola i umanjenja
naše sposobnosti da bol podnosimo. Zato je veoma važan deo biofidbek treninga
kod ovladavanja bolom trening disanja.
28
Biofidbek moždanih talasa je posebno efikasan kod onih mehanizama
bola koji potiču iz samog nervnog sistema. To se posebno odnosi na hronični bol
koji je vezan za nizak prag osetljivosti na bol, na preosetljivost. Treba znati da
osetljivost na bol nije neka apsolutna veličina, kao što je to na primer nivo
kiseonika u krvi. Ljudi se razlikuju po osetljivosti na bol. Bol je ono što naš
centralni nervni sistem doživi kao bol. Ono što naš nervni sistem, ako smo
preosetljivi, doživi kao bol, neko drugi neće ni primetiti jer ima niži prag
osetljivosti. Taj prag osetljivosti se može podići vežbanjem uz pomoć
biofidbeka. Sami podizanjem praga osetljivosti neće doći do reakcija kao što su
grčenje muskulature, plitko disanje...pa će se time umanjiti i ono što izaziva bol.
I tu se stvara cirkularna reakcija u pozitivnom smeru, prekidanjem cirkularne
reakcije koja bol izaziva i podstiče njegov dalji razvoj. Da objasnimo, ukratko,
kako biofidbek pomaže u smanjivanju nekih posebnih oblika bola.
Tenziona glavobolja i bol u vratu:
Biofidbek treningom se može učiti i smanjivanje mišićne tenzije mišića
skalpa i vrata ili poboljšanje cirkulacije (obično se to radi vežbanjem da se
zagreju ruke. To je indirektan, ali lako merljiv način smanjivanja odgovora na
stres.). U većini slučajeva biofidbek se kombinuje sa relaksacionim treningom
koji uključuje sporo abdominalno disanje, fokusiranje na osećanja težine i
toplote u različitim delovima tela ili vizualiziranje prijatnih slika. Poređenja
rezultata različitih studija efikasnosti pokazuju uspešnost biofidbeka u
otklanjanju glavobolja i migrenoznih bolova za 45-60%, što je otprilike i
efikasnost poznatih lekova za glavobolju. Kombinacija lekova i biofidbeka
povećava efikasnost lekova na 79%. Naravno, ovde se radi o proseku. Kod
nekih osoba je dejstvo mnogo veće i trajnije, dok drugima biofidbek trening
pomaže u manjoj meri. Kao i kod svake druge terapije, efekat zavisi i od
motivacije vežbača. Najviše koristi imaju oni koji su spremni da vežbaju i kod
kuće, i koji steknu poverenje u vlastite sposobnosti da regulišu svoju fiziologiju,
i glavobolju. Može se reći da su te osobe razvile veru u svoj «unutrašnji lokus
kontrole» i smanjile potrebu za spoljašnjim regulatorima kao što su lekovi ili
druga spoljašnja sredstva.
Vaginizam-bol izazvan grčenjem mišića vagine prilikom penetracije
Pre nego što su se razvili intravaginalni senzori, najčešći tretman
vaginizma satojao se u korišćenju «raširivača», ili dilatatora-plastičnih cilindara
različite večličine, čija je funkcija bila da «nateraju» mišiće oko vagine da se
rastegnu i relaksiraju, kako bi dozvolili bezbolnu penetraciju. To se obično
radilo u ordinaciji lekara. Kasnije su se razvila i prikladnija sretstva, i
pacijentkinje su mogle da «vežbaju» i kod kuće, stavljajući same te diletatore.
Prvo manje, pa onda veće. Taj metod se pokazao efikasnim, ali je bilo potrebno
mnogo nedelja rada da bi se postigli rezultati. I to nije uspevalo kod svih oblika
29
vaginizma. Diletatori pasivno istežu karlične(vaginalne) mišiće za koje se
pretpostavlja da su se skratili kroz godine hronične tenzije. Problem kod većine
osoba koje imaju problem sa vaginizmom je to što se ne radi o stvarno
skraćenim mišićima, već o aktivno zgrčenim mišićima. Nakon izvesnog perioda
od upotrebe diletatora, tenzija bi se ponovo vraćala.
U poslednjih tridesetak godina postalo je jasno da je EMG
(elektromiografski) biofidbek koji se zasniva na snimanju i prikazivanju
aktivnosti (na ekranu) zahvaćenih mišića pacijentima, najefikasniji način da se
pacijentkinje nauče da uspostave voljnu kontrolu nad tim posebnim mišićnim
grupama. To smo već videli i u tretmanu glavobolja, bolova u vratu i ramenima,
i mnogim drugim grupama mišića. «Princip je isti, sve su ostalo nijanse», kako
reče Đoka Balašević. Ono što važi za glavu, važi i za vaginu. Praksa je pokazala
da žene koje pate od vaginizma nemaju nikakvih problema kod postavljanja,
uvlačenja u vaginu vaginalnih senzora, jer prilikom toga one imaju kompletnu
kontrolu, za razliku od penetracije u seksualnom činu. U praksi, osobi se prvo
pokaže kako proces funkcioniše. Na primer tako što joj se senzori postave na
nadlakticu. Kada joj postane jasno kakav je odnos između senzacija, voljnih i
nevoljnih kontrakcija, i povratnih informacija koje vidi na ekranu kompjutera, i
nakon nekoliko sekvenci vežbanja koncentracije i relaksacije, trening se
premešta na karlične mišiće. Uz pomoć EMG aparata, osoba brzo vidi i spoznaje
efekat njenih nesvesnih, nevoljnih kontrakcija karličnih mišića na sprečavanje
penetracije tokom seksualnog čina. Zatim nauči da ih voljno kontroliše. Često se
to nauči čak tokom prve seanse. Ponekada je potrebno par nedelja kućne vežbe.
U svakom slučaju je mnogo brže i efikasnije od upotrebe «raširivača». Pored
toga, ovo je aktivan proces i daje vežbačici samopouzdanje zbog uverenja da
može sama da kontroliše svoje mišiće i odstrani bol. Ovo važi i za bolove
prilikom menstruacije. Posebno je važno reći da je vaginizam problem koji se
lako leči, Obično je potrebo jedna do dve seanse, možda par nedelja kućnog
vežbanja. Najvažnije je da žena shvati da se ne radi o anatomskim problemima.
Jednostavno, potrebno je samo da nauči kako da opusti vaginalne mišiće. Jedina
komplikacija je, ponekad, muški partner koji neće da dozvoli ženi da uspostavi
čak ni najmanju kontrolu. Međutim, u tom slučaju, psihoterapija je potrebna
njemu. Ponekada je potrebno reći «pacijentkinjama» koje duže pate od ovog
problema da, prvih nekoliko nedelja, u toku seksualnog odnosa zauzmu pozu u
kojoj su one gore. Tako imaju veću kontrolu nad penetracijom, i mogu da
postepeno savladaju strah. Neki muškarci to teško prihvataju. Ali, može biti od
pomoći ako im žene kažu da je «doktor tako prepisao». I u toku seansi osoba se
može pripremati za realnost, seksualni čin, tako što će zatvoriti oči i zamisliti
penetraciju, zatim otvoriti oči i pogledati svoj EMG na ekranu.
Vulvalni bol (Vulvadynija)
30
Mogućnost oslobađanja od ovog bola je potrebno istaći, baš zato što
većina žena koji od njega pate veruju da tu nema pomoći. A nije tako. Vulvalni
bol je deo multidimenzionalnog poremećaja vezivnog tkiva. Obično žene sa
ovim problemom imaju generalizovan bol kože vulve, pomešan sa drugim
neprijatnim senzacijama kao što su peckanje, bockanje, suvoća, otoci...na
vulvalnoj ili analnoj koži. Karakterističan je gorući bol kao reakcija na pritisak
ili rastezanje. Mogu se pojaviti i urološki simptomi, dubok, dosadan bol, ili
probadajući bol u zadnjici. Vestibulitis je poseban oblik vulvalnog bola koji se
odnosi na bol na ulazu u vaginu. Istraživanja su pokazala da, uz druge tretmane,
promenu ishrane i specifične medikamente, biofidbek može biti od velike koristi
u smanjivanju simptoma kod ovih problema. Vežbanje relaksacije mišića
karličnog poda, kada je spazam tih mišića prisutan, dalo je povoljne rezultate u
otklanjanju bola.
Biofidbek se koristi i za otklanjanje hroničnih bolova. Na bol, i upotrebu
biofidbeka i neurefidbake za njegovo otklanjanje, vratićemo se kasnije, kada
budemo govorili o neurofidbeku. Da još malo razmotrimo neke oblasti primene
«klasičnog» biofidbeka.
Upotreba biofidbeka kod inkontinencije-gubitka kontrole pražnjenja
bešike i creva
Gubitak kontrole nad mokrenjem događa se osobama svih uzrasta, ali je
najčešći kod dece. Takozvano «noćno mokrenje», ili mokrenje u snu je čest
problem. Naravno, mnogo veću nevolju pretstavlja nesposobnost zadržavanja
mokrenja u svesnom stanju. Osoba sa takvim problemom nije u stanju da radi,
da bez straha izađe van kuće...Među osobama sa ovim problemom najviše je
žena (oko 75%). Postoje različite vrste nedostatka urinarne kontrole, od gubitka
kontrole pod stresom, do refleksnog gubitka kontrole...ali da ne idemo sada u
detalje. Gubitak kontrole je simptom nekog drugog poremećaja, a ne poremećaj
po sebi. Do toga može doći iz više razloga kao što su gubitak kontrole mišića
zbog starenja, porođaja, infekcije bešike, propratnih efekata lekova, povrede
kičmene moždine, prostate, preterane težine, poremećaja nervnog sistema (kao
što je multipla skleroza), dijabetesa...U velikom broju slučajeva, biofidbek može
da pomogne takozvanom reedukacijom mišića, to jest učenjem pojačavanja
voljne kontrole nad mišićima. Kod osobe se prvo senzorima (periometrom)
ispita aktivnost i snaga mišića karličnog poda. Zatim joj se pokaže kako ti mišići
rade i kako da vežba seriju takozvanih «Kegelovih vežbi». Za vreme tih vežbi
koje treba da ojačaju mišiće senzori se nalaze na mišićima koji se treniraju, a
povratnu informaciju o aktivnosti i snazi mišića osoba vidi na monitoru. Osoba
treba da vežba i kod kuće. U prvim nedeljama poželjno je da iznajmi neki
portabl biofidbek aparat kao pomoćno sretstvo. Uspeh dosta zavisi od aktivnosti
vežbača. Sam biofidbek trening obično traje 3-6 seansi sa stručnjakom, i oko
osam nedelja kućnog vežbanja.
31
Pre nego što pređemo na druge oblasti primene biofidbeka i neurofidbeka,
vreme je da se prvo malo bolje upoznamo sa neurofidbekom.
Šta je to neurofidbek? Kako on funkcioniše?
Kako da treniram mozak?
Neurofidbek neki zovu još i «trening mozga». Kada gledamo EEG zapise
na monitoru kompjutera, oni potsećaju na igrajuće talase koje vidimo dok
gledamo grafikon neke muzike na monitoru kompjutera. Mogu se prepoznati
određeni ritmovi po kojima mozak organizuje svoje aktivnosti kao dirigent.
Međutim, može mu se desiti i da ispadne iz ritma, i ceo orkestar, organizam,
deluje raštimovano i aritmično. To se onda zove bolest.
Neurofidbek, ili EEG biofidbek, je tehnika učenje bazirana na tehnologiji
koja koristi kompjuter da bi osobi koja uči dobila informacije o obrascima
sopstvenih moždanih talasa. Cilj toga je da osoba nauči kako da modifikuje
sopstveni obrazac moždanih talasa, ako mozak ne funkcioniše kako treba i
«ispada iz ritma». EEG biofidbek tehnika je proces u kojem se suptilne
informacije od moždanih talasa pojačavaju, i pokazuju vežbaču u obliku
kompjuterske igre. Cilj treninga je da se mozak obuči da svojom voljom pravi
promene na kompjuterskom grafičkom displeju i na zvučnim signalima, i to
takve promene koje predstavljaju poželjna mentalna stanja. Npr. ako je poželjno
stanje pojačavanje alfa moždanih talasa i relaksacija, vežbač trenira mozak da
«podigne» loptu na ekranu, a može je podići samo ako pojača alfa
talase...Moždani talasi su «džojstik» kojim se igraju neurofidbek igrice.
Neurofidbek se koristi u tretmanu brojnih problema, i obično traje od 2060 seansi. Generalno, može se podeliti u dve kategorije: Alfa-Teta trening, i
SMR-Beta trening. Da razjasnimo šta predstavljaju te oznake Alfa, Teta, SMR,
Beta...
Poznato je da je ljudski mozak elektrohemijski organ. Iako snaga
elektriciteta koji proizvodi nije velika, električna aktivnost mozga se ispoljava u
vidu talasa koji se mogu meriti. Talasi koje proizvodi ljudski mozak su različitih
frekvencija (učestalosti). U određenim stanjima dominiraju određene
frekvencije. Određeni opsezi frekvencija moždanih talasa označeni su
pomenutim oznakama. Postoje različite klasifikacije. Navešćemo jednu. Delta
talasi-od 0,5-4 Hz (Herca. Oznaka za učestalost talasa u sekundi), Teta-4-8 Hz.,
Alfa- 8-13Hz, SMR (senzorimotorni ritam)-12-15HZ, Beta-15-35Hz, Gama-3550Hz.
32
Delta talasi su povezani sa dubokim snom. Pojavljuju se u najdubljoj
meditaciji i spavanju bez snova. Izvesne frekvencije u delta opsegu okidaju
lučenje hormona rasta koji je posebno značajan za regeneraciju organizma i
proces izlečenja. Zbog toga je duboki, okrepljujući san toliko važan za proces
izlečenja. Delta talasi su moždani talasi najniže frekvencije i najveće amplitude.
Kada, na primer, odemo u krevet i malo čituckamo neku knjigu pre nego što
zaspemo, najverovatnije ćemo biti u stanju nižih beta talasa. Kada spustimo
knjigu, ugasimo svetlo i sklopimo oči, naši moždani talasi će usporiti u alfa
ritmu, zatim će još sporije zavibrirati u teta ritmu, dok ne utonemo u san i delta
stanje. Poznato je i to da ljudi spavaju u ciklusima od 90 minuta. Iz dubokog
sna u delta talasima tada se prelazi u teta frekvencije, i dolazi do aktivnog
sanjanja. U toj fazi spavanja dešavaju se brzi pokreti očiju (Rapid Eye
Movement, skraćeno REM) zbog kojih se ta faza sna i naziva REM fazom. Lada
se budimo, polako ulazimo u teta stanje, zatim u alfa (ako ne isključimo dosadni
budilnik i lepo se vratimo u naš slatki delta san). Ako imamo vremena, još malo
budni dremkamo u teta stanju dok nam se vraćaju u svest neki doživljaji iz
prethodnog dana, ili nam dolaze dobre ideje o tome kako da kreativno potrošimo
nastupajući dan. E, onda dođe «surova» stvarnost kad moramo stvarno da se
napregnemo, i zategnemo naše nerve da zavibriraju brže i rešavaju životne
probleme.
I Teta (4-8Hz) talasi su spori i povezani su sa stanjima kao što su dnevno
sanjarenje i pospanost. Pojavljuju se najčešće u snu, ali takođe dominiraju i u
stanjima duboke meditacije. Optimalni nivo za duboke misli je opseg teta talasa.
U tom opsegu, naša čula su povučena iz spoljašnjeg sveta i usmerena na
unutrašnje signale. Teta stanja su mistična zona koju obično doživljavamo kada
se budimo iz sna ili padamo u san. Teta meditacija pojačava kreativnost,
intuiciju i druge ekstrasenzorne sposobnosti. Osoba koja vozi autoputom, i
odjednom shvati da se uopšte ne seća poslednjih dvadesetak kilometara, obično
je u teta stanju. Za to vreme, dok opušteno, rutinski vozi u teta stanju, padaju joj
na pamet obično dobre ideje koje slobodno teku bez cenzure. Teta je, uglavnom,
veoma pozitivno mentalno stanje.
Alfa talasi su povezani sa stanjima relaksacije i nefokusirane pažnje,
kreativnim aktivnostima. Prisutni su za vreme sanjanja i lagane meditacije kada
su oči zatvorene. U alfa stanjima dolazimo do kreativnosti koja leži neposredno
ispod naše svesnosti. Alfa talasi su sporiji talasi veće amplitude. Osoba koja je
završila neki zadatak, i sela da se odmori, obično je u alfa stanju. Dok šetamo
bez obaveza u prirodi, ili nadjemo slobodnog vremena pa meditiramo, ulazimo u
alfa stanja.
Beta talasi spadaju u brzotalasne aktivnosti i karakteristični su za stanja
povišene svesnosti, koncentracije i fokusirane pažnje. Dominiraju u našem
budnom stanju kada je pažnja usmerena ka saznajnim ciljevima i spoljašnjem
33
svetu. Kada je mozak uzbuđen i aktivno učestvuje u nekoj mentalnoj aktivnosti,
on generiše beta talase. Osoba koja je u nekoj aktivnoj konverzaciji biće u beta
stanju. U žustroj debati proizvodiće visoke beta talase.
SMR talasi su nazvani tako jer se pojavljuju u senzorimotornom regionu,
i povezani su sa inhibiranjem motornih odgovora. Kada bismo želeli da nešto
uradimo, da ustanemo sa stolice za vreme časa, ili da igramo, ili obavimo neku
drugu fizičku aktivnost, pa se uzdržimo, pojaviće se SMR talasi u
senzorimotornom regionu mozga.
Gama talasi su vezani za više mentalne funkcije, objedinjavanje podataka
iz različitih delova mozga u celinu i višu perspektivu. Vezani su za stanja
hipersvesnosti, ali i za stanja intenzivnog stresa, panike, besa...Postoje i moždani
talasi izvan ovog opsega, ali da se ne upuštamo u priču o izuzetnim stanjima
svesti jer, iako je veoma interesantna, izlazi iz okvira namene ove knjige.
Kada govorimo o stanjima alfa, beta, teta, delta...to znači da jedna vrsta
talasa dominira. Ali, treba znati i to da su i sve ostale vrste talasnih aktivnosti
uvek prisutne, iako umanjene, ili tek jedva prepoznatljive.
Da biste mogli da prepoznate navedene moždane talase, ako ih sretnete
negde, evo vam i jedna njihova sličica.
Trening protokoli
Neurofidbek protokoli se zasnivaju na tome da se pojačaju, inhibiraju ili
usklade određeni EEG ritmovi. Videli smo da su određeni ritmovi povezani sa
određenim subjektivnim stanjima i ponašanjima. No, stvari nisu tako
jednostavne. Određeni moždani talasi imaju i svoju dobru i lošu stranu. Na
primer, teta talasi mogu biti povezani sa zbunjenošću i budnim sanjarenjem, a i
sa intuicijom i povezanošću sa dubljim nivoima svesnosti. Nekada nam mogu
smetati da se koncentrišemo i obavimo dnevne poslove, a mogu nas dovesti i do
34
dubokih stanja svesti o sebi. Ili na primeru beta talasa možemo videti da su
povezani sa fokusiranošću, promišljenim i logičnim mišljenjem, ali takođe mogu
biti vezani i za razdražljivost i uznemirenost. Da li će se određeni EEG talasi
pojačavati ili suzbijati nije stvar proste logike. To zavisi od stanja osobe koja
trenira, od njenih ciljeva, i namera trenera koji je trenira. Pored toga što
prisustvo određenih ritmova govori o stanju mozga, i odsustvo ritmova je takođe
indikativno za stanje nervnog sistema. Prisustvo EEG ritmova ukazuje na to da
postoji sinhronizovana, koordinisana aktivnost većeg broja nervnih ćelija, ali to
ne znači nužno da je ta populacija ćelija uključena u neku određenu obradu
podataka. Na primer, kada se mozak bavi nekim aktivnim misaonim procesom,
alfa talasi su potisnuti jer su nervne ćelije zauzete radeći nezavisno, i nisu u
stanju da produkuju zajednički alfa ritam. To ću malo pojasniti kada budem
govorio o takozvanom «sqaush» protokolu neurofidbek treninga.
Postoje dva osnovna pravca neurofidbek treninga. Ako se radi trening
niskih frekvencija(alfa-teta), obično dolazi do stanja relaksacije, intuitivne
svesnosti ili dubljih nivoa svesti. Trening u ekstremno niskim frekvencijama
može dovesti i do stanja sličnih transu. Treninzi visokih vrekvencija(niže beta ili
beta) koriste se za dovođenje u stanje budnosti, organizacije, oštrine uma i
kontakt sa spoljašnjom stvarnošću. Takvi treninzi se rade u kraćim seansama od
niskofrekventnih, sa češćim pauzama. Ako su ekstremni, takvi visokofrekventni
treninzi mogu dovesti do uznemirenosti i razdražljivosti.
Alfa-Teta trening: (4-12 Hz) najčešće se primenjuje u treningu odvikavanja od
zavisnosti, post-traumatskih poremećaja i drugih problema kod kojih je potrebno
postići relaksaciju. Promena odnosa između Alfa i Teta talasa (pojačavanje Alfa,
smanjivanje Teta) , može pospešiti pozitivne psihološke promene, poboljšati
aktivnosti, i osećanje svesnosti. Poseldica alfa/teta treninga je treninga stanje
relaksacije. Kada se teta talasi pojačaju dolazi se do stanja dubje svesnosti.
Osoba dolazi u dublji kontakt sa autentičnim mislima i osećanjima. Alfa/teta
seanse mogu da budu dugotrajne. Čitav sat, ili čak i duže. Kako seansa odmiče,
prelazi se sa dominacije alfa talasa na dominaciju teta talasa. Kada osoba
provede neko vreme u teta stanju, obično se oseća izuzetno relaksirano, gotovo
omamljeno. Ponekad je potrebno podučiti treniranog nakon ovakve seanse kako
da se vrati u redovno stanje, da ne ode sa seanse u preterano osetljivom i
okrenutom ka unutra stanju svesti.
SMR – niže Beta trening (12-18Hz) koristi se više kod poremećaja
uzbuđenja, raspoloženja, pažnje i ponašanja. Često se koristi u trtmanu
ADD/ADHD, padavice, i drugih poremećaja u kojima postoji indikacija da
mozak ima probleme u organizaciji svojih aktivnosti. Obično se radi na desnoj
strani mozga (tačka C4), i seanse traju od 15-30 min. Nakon SMR treninga
osoba se obično oseća relaksirano i energizovano, podignutog raspoloženja,
organizovana i efikasna.
35
Beta Trening-Koristi se kada je cilj energizacija osobe, podizanje
aktivnosti. Često se javlja takozvano «aha» iskustvo kada osoba otkrije posebno
mentalno stanje povezano sa beta talasima. Beta se najčešće trenira na levoj
hemisferi (C3 tačka), mada može da se trenira i na bilo kom drugom delu
mozga. Postoji i mogućnost negativnih efekata beta treninga kao što su
razdražljivost, agitacija, iritabilnost, ili osećaj osobe da je sva «hiper». Zato su
beta treninzi obično kraći i traju od 5-10 minuta. Uobičajeno se kratkotrajni beta
treninzi rade na kraju EEG seanse da bi se trenirana osoba dovela u stanje veće
energije i budnosti.
Squash protokoli-protokoli ućutkivanja moždanih talasa koriste se da bi se
osoba naučila da potisne produkciju moždanih ritmova. Zašto je to dobro!?
Fiziološko objašnjenje je povezano sa razumevanjem fenomena koji proizvode
merljivu EEG energiju. Naime, moždani talasi se produkuju kada se veći broj
kortikalnih ćelija depolarizuje unisono, stvarajući značajan površinski
potencijal. To sinhronizovano ponašanje dovodi do ritmičnih talasa određenih
frekvencija. Sa druge strane, jasno je da se brojne korisne aktivnosti mozga
odvijaju kada se kortikalne ćelije ne ponašaju unisono, već rade individualno.
«Svaka vaška obaška». Dobro, ne baš svaka. Ali, to je normalno stanje stvari
kada mozak procesuira informacije. Zbog toga, kada treniramo mozak da
potisne EEG energiju, mi potstičemo nezavisno ponašanje kortikalnih neurona,
suprotno od sinhronizovanog, grupnog. To vam je kao i u ljudskom društvu.
Nekada je dobro da ljudi umeju da rade sinhronizovano u grupi, a nekada je
potrebno da samostalno obavljaju svoje aktivnosti. Treba znati i jedno i drugo, i
fleksibilno se prebacivati iz jednog u drugo stanje svesti, po potrebi. Skvoš
protokoli se mogu raditi na bilo kom delu mozga, mada dobar deo praktičara
preferira izvesne delove kao na što su frontalno ili centralno područje.
Trening nadgledanja uma-cilj ovakvog treninga je više upoznavanje i
prepoznavanje određenih stanja svesti. Na displeju kompjutera se vidi
kompletan EEG spektar. Osoba, uz pomoć trenera, uči da vizualno prepozna
određena EEG stanja, i da ih poveže sa svojim osećanjima, stilom mišljenja.
Oblasti primene neurofidbeka
Napraviću pregled oblasti u kojima se uspešno primenjuje neurofidbek, sa
kratkim, osnovnim informacijama o tome na čemu se zasniva trening u
pojedinim oblastima. Počećemo sa primenom neurofidbeka u radu sa decom i
omladinom. Najčešće se, sa uspehom, koristi kod sledećih problema:
36
-Attention Deficit Hyperactivity Disorder (ADHD) & ADD, ili po srpski:
Poremećaji slabosti pažnje, sa ili bez hiperaktivnosti:
-Autizam
-Epilepsija
-Problemi sa učenjem
-Poremećaji spavanja
ADD/ADHD
ADHD je problem koji se manifestuje kroz nepažljivost, rasejanost,
zbunjenost i impulsivnost. Istraživanja su identifikovala tri podvrste ovog
problema, koje se razlikuju po tome šta od navedenih simptoma dominira u
ponašanju. Kod jedne podvrste je problem pretežno nedostatak pažnje. Kod
druge je dominantna impulsivnost i hiperaktivnost, dok je treća kombinacija
nedostatka pažnje, hiperaktivnosti i impulsivnosti. Merenjima moždanih talasa
kod dece sa ovakvim problemima ustanovljeno je da oni otežano «proizvode»
Beta moždane talase iznad 14 Hz, i da kod njih dominiraju Teta talasi koji se
kreću u opsegu od 4-8Hz. Da bi mogao da uči, i da se koncentriše, mozak mora
da funkcioniše «brže», da emituje viši nivo Beta talasa, i umanji nivo Teta
talasa. Poremećaj odnosa emitovanja Beta i Teta talasa dovodi, dakle, do loše
koncentracije. Promena tog Beta-Teta odnosa se može uvežbati, i to je cilj
neurofidbek treninga u radu sa klincima koje muči gorespomenuti ADHD.
Potrebno je da malo «treniraju mozak», a ne samo mišiće, čemu su oni
hiperaktivni posebno skloni. Kako se to trenira mozak? Kroz neurofidbek video
igrice u kojima su džojstik moždani talasi deteta. Kada se oni ubrzaju, pređu u
Beta opseg, napreduje se u igri. To se dešava i kada se umanji snaga Teta talasa.
Dete ne zna svesno u čemu je caka, ali uči putem uslovljavanja, pokušaja i
pogrešaka. Kada mu u igrici krene, nešto u njemu, nesvesno, kaže: «Aha, u tome
je fora...», i zapamti šta je urađeno, iako ne bi znalo da to i formuliše svesno.
Kao kada se uči vožnja bicikla. Uspeh u igri ga motiviše da ide dalje, i malo po
malo, dete uvežba ovu veštinu i pri tome se slatko naigra. Ovo su videoigrice od
kojih nema štete, samo koristi. Koje ne odvajaju dete od učenja, i spoljašnjeg
sveta, već mu pomažu da stekne sposobnosti da kontroliše svoj mozak i
ponašanje, i zbog toga stekne veće samopouzdanje.
Autizam
Pokazalo se da neurofidbek može biti od koristi i deci oboleloj od autizma
da poboljšaju verbalnu, fizičku i socijalnu komunikaciju. Rezultati rada sa
37
decom uz pomoć ove metode vidljivi su u poboljšanom govoru,
komunikativnosti, balansu, razumevanju i poboljšanoj, prikladnijoj facijalnoj
ekspresiji. EEG biofidbek trening očito pomaže takvoj deci da smanje čulnu
preosetljivost, i da prikladnije reaguju na promene u okolini. (često su njihove
reakcije na svaku promenu rutine dramatične)
Epilepsija
Epilepsija je jedna od prvih problema na kojima je isproban neurofidbek, i
zato ima najviše kliničkih istraživanja u toj oblasti. Pokazalo se da neurofidbek
u velikoj meri koristi u tretmanu različitih tipova epilepsije, uključujući petit
mal, grand mal, i kompleksne parcijalne napade. Uz pomoć neurofidbek
treninga znatno se umanjuje količina lekova potrebna da bi se sprečili napadi.
Posebni problemi u učenju
Problemi u učenju se mogu pojaviti kod jednog ili više osnovnih procesa
koji su uključeni u razumevanje pisanog ili izgovorenog teksta. Nedostatci se
mogu ispoljiti u auditornim funkcijama, ili u memorijskim, ili u funkcijama
obrade informacija (procesiranju), i izazvati probleme u razumevanju ili sećanju
reči, u ispoljavanju ili primanju govornog ili pisanog jezika, u pisanju slova, ili
kapiranju matematičkih koncepata. I kod ovakvih problema se ispostavilo da
postoje povišeni Alfa i Teta talasi koji ometaju tekuće mentalne aktivnosti. Kada
se treningom uspe u smanjivanju Alfa i Teta talasa, dolazi do poboljšanja u
sposobnosti čitanja, pisanja, crtanja, matematičkim sposobnostima, pa čak dolazi
i do boljih rezultata na testovima inteligencije. Povećava se IQ skor, koeficijent
inteligencije. To ne znači da je dete postalo inteligentnije vežbanjem mozga, već
da su otklonjene smetnje koje su mu onemogućavale da svoju inteligenciju
pokaže na efikasan način.
Problemi sa spavanjem
Problemi sa spavanjem uključuju noćno mokrenje, hodanje u snu, pričanje
u snu, noćne more, i anksioznosti povezane sa padanjem u san - nesanicu.
Neurofidbek trening, čak i kad se koristi za tretiranje drugih problema, može
usput da pomaže i problemima sa spavanjem. Treniranje mozga da preuzme
samoregulaciju fiziološkog uzbuđenja na prvi znak promene, dovodi i do toga da
se poboljša kvalitet spavanja. Mozak koji je savladao veštinu kontrole ne mora
da bude u svesnom stanju da bi je koristio. Veština je nesvesna, i «uključuje» se
po potrebi, na znak poremećaja fiziološke ravnoteže.
38
I kod odraslih osoba se neurofidbek primenjuje kod problema
anksioznosti, panike, epilepsije, problema sa učenjem, poremećaja sna...isto kao
i kod dece. Koristi se i u prevladavanju drugih poteškoća koje se kod dece ne
javljaju ili su retke, kao što su:
Auto-Imuna Disfunkcija
Chronic Fatigue Syndrome (CFS)(Sindrom hroničnog zamora)
Hronični bol
Depresija
PMS-Predmenstrualni sindrom
Moždani udar/manje traumatske povrede mozga
Post traumatski stres poremećaji
Tourett-ov Sindrom
Druge primene u sportu i drugim oblicima «vrhunskog izvođenja» «Peak Mental Performance»
Auto-Immune Disfunkcije
Bolesti zavisnosti
Autoimune bolesti
Značajne kliničke potrvrde ukazuju na to da neurofidbek može biti od
pomoći kod simptoma autoimunih bolesti, bolesti koje nastaju jer je imuni
sistem u ratu sa normalnim telesnim ćelijama koje ne uspeva da adekvatno
razlikuje od stranih tela. Biofidbek ne leči bolest, i ne može da obrne proces, ali
može u mnogo čemu da olakša patnje obolelih. Kod poremećaja kao što su
dijabetes, reumatoidni artritis, ili lupus, primećeno je da postoje poboljšanja
vezana za neurofidbek trening u smislu višeg nivoa energije, boljeg spavanja,
fokusirane pažnje, smanjene oscilacije raspoloženja, normalizacije praga
osetljivosti na bol, i poboljšanja opšteg stanja. U slučaju dijabetesa tipa I, stanja
u kojem je gubitak sposobnosti tela da proizvodi insulin posledica autoimunog
poremećaja, EEG biofidbek traning može pomoći da se postigne bolja
tolerancija na varijacije nivoa glukoze. Pacijenti izveštavaju da se osećaju jači i
energičniji, kao i to da manje osećaju bol povezan sa perifernom neuropatijom
koji se pojavljuje u poodmaklijim stadijumima bolesti. Kod dijabetesa tipa II,
gde je problem uglavnom u regulaciji šećera, treningom se može postići da
39
dodatne doze insulina ne budu potrebne, da se umanji potreba za insulinom, i da
osoba oseća da je sposobna za bolju samoregulaciju nivoa energije, spavanja,
pažnje i promene raspoloženja.
Kod reumatidnog artritisa osoba koja od njega pati se neurofidbek
treningom može osloboditi bola u toj meri da joj nisu potrebni medikamenti
protiv bolova. Vežbanje je usmereno na podizanje praga osetljivosti na bol i
prekidanje mehanizma hroničnog bola. Pretpostavlja se da postoji i neki
direktniji uticaj na mehanizam bola prilikom neurofidbek treninga jer dolazi do
prilično brzih efekata.
U slučaju lupusa, trening može da pomogne u smanjivanju jačine napada,
čak i da ima preventivna dejstva, pa se sporovodi bez obzira na to da li je
pacijent u akutnoj epizodi. Primećeno je i to da neke žene sa ugrađenim
silikonskim grudima mogu da manifestuju simptome koji potsećaju na one kod
autoimunih poremećaja kao što su lupus ili multipla skleroze. Pokazalo se da
EEG trening može da koristi i u ovakvim slučajevima.
EEG Biofidbeck Trening kod Sindroma Hroničnog Umora
Prethodnih nekoliko godina, koliko se neurofidbek primenjuje u radu sa
ovim problemima, ustanovljeno je da je ovaj metod veoma efektivan kao
dodatni način za otklanjanje simptoma CFG (sindroma hroničnog zamora) i
CFIDS-(Chronic Fatigue Immune Deficinecy Syndrome) - sindroma
deficijencije imunog sistema povezanog sa hroničnim zamorom. Trening kod
osoba pogođenih ovim poremećajima pomože u otklanjanju simptoma
depresivnosti, kognitivnih deficita, problemima sa memorijom i koncentracijom,
poremećaja spavanja i hroničnih bolova i glavobolja. Takođe dovodi i do
povećanja energetskog nivoa. Kada je trening primenjivan na osobama koje nisu
bile potpuno onesposobljene ovim poremećajem, mnogi od njih su uspeli da
povrate radne sposobnosti i budu produktivni puno radno vreme. Kod težih
slučajeva dolazilo je do priličnog napretka, ali nije zabeležen potpuni oporavak.
Pretpostavlja se da uspesi neurofidbek treninga u ovim slučajevima
počivaju na vežbanju mozga da reguliše funkciju uzbuđenja. Trening ne utiče
direktno na uzroke same bolesti CFS. Međutim, poboljšavanjem
samoregulacionih sposobnosti mozga, povećava se sposobnost osobe da podnese
teškoće, pa samim tim i teškoće povezane sa ovom bolešću..
Hronični bol
Problem kod hroničnog bola je najčešće u tome što je povreda koja je bol
prvobitno izazvala izlečena, ali bol i dalje postoji i može se čak i pojačati
vremenom. Ako smo duže vremena izloženi bolu, prag osetljivosti na bol može
da se snizi i da se time poveća opažanje bola. Drugim rečima, «uplašeni» mozak
40
obraća više pažnje na senzacije bola. EEG biofidbek treningom mozak se može
uvežbati da podigne prag osetljivosti na bol i dovede ga na normalu. Efikasnost
EEG u redukciji hroničnog bola je neočekivano velika. Mehanizam čula za bol
je nešto drugačiji nego kod ostalih čula. Kada su ostala čula izložena
konstantnim stimulusima, postepeno «oguglaju», to jest postepeno se smanjuje
njihov odgovor na taj stimulus. Jedini poznati izuzetak od tog pravila je reakcija
na konstantni stimulans koji izaziva bol. U slučaju bolnih i stalnih nadražaja,
odgovor mozga je da postepeno pojačava osetljivost na taj stimulus, smanjujući
prag nadražaja na bolnom mestu. Na tom preosetljivom mestu bol može da se
zadrži i kada je otklonjen stimulus koji ga je provocirao. Tako nastaje hronični
bol.
Često se dešava da osobe podvrgnute EEG treningu zbog hroničnog bola,
posle nekoliko seansi, počnu da doživljavaju živa sećanja na neke dugo
potisnute traumatične događaje. Hronični bol je u velikoj meri povezan i sa
traumama i zloupotrebama u detinjstvu koje su i učinile nervni sistem
preosetljivim na bol.(Jedna studija je utvrdila da je zloupotreba deteta u ranoj
mladosti postojala u 85% slučajeva koji su se obratili za pomoć zbog hroničnog
bola). Pošto se takva sećanja gotovo redovno javljaju u toku neurofidbek
treninga, osobama se preporučuje da se podvrgnu istovremeno i nekom obliku
otkrivajuće psihoterapije (psihoanaliza, transakciona, geštalt...) kako bi mogla
da se bolje suoči sa potisnutim sadržajem koji navire na površinu svesti. Iza
hroničnog bola se, najčešće, krije depresivnost. Snižavanje praga osetljivosti na
bol uz pomoć neurofidbek treninga u velikoj meri otklanja i depresivnost.
Prilični uspesi u otklanjanju bola mogu se pojaviti već od prve seanse, dok se
potisnuta sećanja obično javljaju između 6 i 15 seanse.
Depresija
Neurofidbek trening generalno pomaže u regulaciji mehanizma
fiziološkog uzbuđenja. Trening ima efekata bez obzira kakvo je poreklo tog
uzbuđenja. Da li se radi o genetičkoj predispoziciji, fizičkoj ili emotivnoj traumi,
ili o fiziološkim promenama nepoznatog porekla. Bitno je to da, kako trening
odmiče, depresivna osoba primećuje da joj je potrebna sve manja doza
antidepresiva ili stimulativnih sredstava. Klasičan periferni biofidbek
relaksacioni trening pomaže kod stresa i anksioznosti, ali je često neuspešan
kod depresivnih stanja, reaktivnih depresija, sezonskih afektivnih poremećaja i
PMS (predmenstrualni sindrom). EEG biofidbek je mnogo korisniji kod tih
stanja jer utične na bazični mehanizam kojim mozak kontroliše fiziološko
uzbuđenje. Kada se uspostavi normalna regulacija fiziološkog uzbuđenja, kod
depresivne osobe se normalizuje spavanje i osećanja se vraćaju u uobičajeni
intenzitet. Ako je utrok depresije neki hronični bol, otklanjanje bola iz pomoć
treninga može smanjiti i depresivnost. Pokazalo se da trening pomaže i u
slučajevima depresije izazvane nekim specifičnim uzrocima kao što je silovanje,
41
posledice hemoterapije ili totalne anestezije. Neurofidbek je posebno
preporučljiv za depresivna stanja kod osoba koje ne reaguju dobro na lekove, ili
kod kojih nije preporučljiva upotreba lekova, kao što je to kod trudnica. Trening
ima i preventivna dejstva, jer se smanjuje mogućnost ponavljanja depresivnih
stanja. Efekti vežbanja mozga utiču i na razna propratna stanja koja idu uz
depresiju, kao što je to alkoholizam ili nasilno ponašanje.
PMS-Predmenstrualni sindrom
Iako PMS nije uvršten u «zvanične bolesti», očigledno je da to stanje
postoji i da mnogim ženama, a i onima oko njih, pričinjava znatne probleme.
PMS se ne ispoljava kod svih na isti način. To stanje je obilik nedovoljne
regulacije cikličnih hormonskih promena koje dovode do stresa. Svaka osoba
reaguje drugačije, u zavisnosti od nekih posebnih slabosti njenog regulacionog
sistema. Jednostavnije rečeno, simptomi se ispoljavaju tamo gde je osoba
«najtanja», gde ima slabe tačke.
PMS sindrom uključuje u sebe razne fizičke i emocionalne simptome
povezane sa specifičnom fazom menstrualnog ciklusa. Oko 75% žena se žali na
tegobe PMSa, ali intenzitet tegoba obično nije preveliki. Najčešći emotivni
simptomi su razdražljivost, promene raspoloženja, anksioznost, depresija,
opadanje interesovanja za svakodnevne aktivnosti, zamor, problemi sa
koncentracijom, promene u spavanju ili apetitu, i brojni fizički simptomi. Mnogi
od PMS simptoma su karakteristični i za depresiju. PMS se može posmatrati i
kao jedan oblik depresivnog sindroma. Lekovi protiv depresije i anksioznosti
najčešće utiču pozitivno i na smanjeje PMS simptoma.
Pokazalo se da EEG biofidbek može biti veoma koristan u postizanju
bolje regulacije u organizmu, što u velikoj meri pomaže i u otklanjanju tegoba
PMSa. Takve promene su primećene kod većeg broja osoba koje su došle na
neurofidbek trening zbog drugih problema, ali je, nakon treninga, usput došlo i
do promena reagovanja u predmenstrualnom ciklusu. Predmenstrualni ciklus je
«školski primer» takozvane «kortikalne disregulacije», ili po srpski,
nesposobnosti mozga da «sredi stvari» i povrati ravnotežu. Neurofidbek trening
se usmerava na tu opštu nesposobnost regulacije, a ne na posebne simptome.
Ono što je potrebno utvrditi na početku treninga je da li je osoba sklona
preteranom fiziološkom uzbuđivanju, ili pak jakom padu fiziološkog uzbuđenja
tokom predmenstrualnog ciklusa. Obično nam izgleda da je žena u PMS
preterano uzbuđena i uznemirena. Međutim, i jako snižen nivo fiziološkog
uzbuđenja može takođe imati simptome koji izgledaju kao preterana uzbuđenost.
PMS sindrom je, uglavnom, povezan baš sa niskim nivoom fiziološkog
uzbuđenja. Posledice niskog fiziološkog uzbuđenja u ponašanju osobe mogu biti
i hiperaktivnost i hipoaktivnost. I kod depresije možemo često videti u
ponašanju anksioznost, uznemirenost. EEG trening je usmeren na vežbanje u
42
smanjivanju moždanih talasa nižih frekfencija i pojačavanju talasa iz Beta
opsega (oko 15Hz). Pojačana aktivnost mozga u nižim frekvencijama je vezana
za nisko fiziološko uzbuđenje i nedostatak kortikalne stabilnosti. Izrazito visoke
frekvencije su najčešće povezane sa anksioznošću, alkoholizmom,
narkomanijom, hipoglikemijom ili manijom. Istraživanja pokazuju da je
neurofidbek trening bio uspešan u otklanjanju ili smanjivanju simptoma PMSa u
90% slučajeva, kada su u pitanju osobe koje su dovršile trening do kraja (od 2040 seansi). Neki neurofidbek praktičari izveštavaju i o pozitivnim iskustvima u
treningu sa problemima kao što su dismenoreja ili preterano vaginalno
krvarenje, ali nema još metodološki potkovanih studija koje bi to i statistički
potvrdile.
Bolesti Zavisnosti
Pokušaji da se pacijenti leče «od alkohola», ili « od droga», ili neke druge
zavisnosti, veoma često vode do toga da oni šetaju od jedne zavisnosti do druge.
Biofidbek spada u one metode koje nude univerzalni pristup terapiji zavisnosti.
Ovaj metod je usmeren na to da osoba na tretmanu postane aktivni učesnik
procesa u kojem razvija veštine normalizovanja funkcija centralnog nervnog
sistema. Poremećaj tih funkcija dovodi do nastajanja i održavanja zavisničkog
ponašanja. Njihova kontrola u velikoj meri olakšava odvikavanje od zavisnosti.
Biofidbek tehnologija stvara virtualnu sredinu u kojoj osoba uči nove veštine
efektivnog ponašanja nezavisno od toga koju vrstu zavisnosti je razvio.
Poznato je da EEG zavisne osobe koja apstinira od alkohola pokazuje
smanjenje bioelektrične aktivnosti mozga u alfa opsegu. Videli smo ranije da je
dominacija Alfa ritmova vezana za stanje opuštenosti. Istraživanja su pokazala
da je nedostatak endorfina i još nekih neuromedijatora do kojih dolazi kod
apstineneta od droga povezan sa lošim funkcionisanjem CNS struktura (pre
svega amigdale i hipokampusa) koje su odgovorne za izazivanje potrebe za
drogom i njeno održavanje. Smanjeno funkcionisanje tih struktura dovodi i do
smanjenja snage alfa ritmova. Pojačavanje alfa ritmova koje se postiže kroz
biofidbek trening je povezano sa restrukturiranjem tih oslabljenih veza u
korteksu i subkorteksu, mobilizacijom endorfina i, moguće, promenama u
elektrosenzitivnosti opijatskih medijatora kao rezultat promena u «električnom
stanju» mozga.
Uspevajući da, uz pomoć biofidbek treninga, kontroliše sopstvene
fiziološke funkcije, zavisna osoba stiče poverenje u sopstvene sposobnosti
kontrole i održavanja dobrog stanja. Vremenom uviđa da nije jedini način
postizanja relaksacije i prijatnosti onaj uobičajeni, zavisnički način koji traži
spoljašnja sredstva za «sređivanje» stvari, i otklanjanje neprijatnosti.
Ovladavanje veštinama samokontrole životnih funkcija razvija postepeno
osećanje sopstvene efikasnosti i sposobnosti kontrole vlastitog
43
psihoemocionalnog stanja, i umanjuje osećanja bespomoćnosti i ropstva
drogama.
Moždani udar/manje traumatske povrede mozga
Moždani udar može imati posledice na razne moždane funkcije.
Neurofidbek može biti od pomoći da se povrati neki specifični gubitak funkcije,
kao i da se otklone neki sekundarni simptomi kao što su malaksalost, loše
spavanje, depresija, anksioznost...Neurofidbek je koristan kod dugotrajnih
oporavaka neke funkcije. Pokazalo se da, kod manjih povreda mozga, pomaže u
otklanjanju stanja kao što su: gubitak energije, glavobolje, vrtoglavice, vertigo,
gubljenje memorije, teškoće u koncetraciji, anksioznost, depresija, oscilacije
raspoloženja i problemi vizualne percepcije. Klinička iskustva pokazuju da se
mnogo toga kod udara može popraviti i tamo gde druge vrste tretmana ne
uspevaju.
Ublažavanje efekata starenja
Podmlađivanja baka i deka uz pomoć neurofidbeka
Program protiv starenja Biokibernaut Instituta iz San Franciska koji se
zasniva na EEG Alfa biofidbeku pokazao se efikasnim u ublažavanju efekata
starenja. U tom programu su osobe od 60-80 godina vežbale da uz pomoć
neurofidbek tehnologije koju je razvio taj institut povrate obrasce moždanih
talasa kakve imaju mlađi ljudi. Kada su u tome uspevale, dolazilo je do
ublažavanja brojnih aspekata starenja. Neke od sedamdesetogodišnjih žena koje
su prošle trening vratile su se ponovo na koledž, dobile titule ili otpočele novi
posao. Takođe je dolazilo sniženja visokog krvnog pritiska kod svake starije
osobe koja je uspevala da pojača alfa aktivnosti svojih moždanih talasa. Stariji
muškarci uspešno su koristili takav trening u rehabilitaciji od srčanog udara.
Studi je Biokibernaut Instituta su pokazale da je Alfa biofidbek trening efikasan
za «podmlađivanje». EEG obrazac kod senilnih ljudi pokazuje pojačane teta i
beta talase, i umanjene alfa talase. Kod arterioskleroze se alfa frekvencije
usporavaju na 8-10Hz. Kada alfa frenkcencije padnu ispod 8 Hz, ili niže u teta
opseg, osoba zapada u senilno stanje. Smanjenje dotoka krvi u mozak je jedan
od faktora koji utiču na to smanjenje frekvencije alfa moždanih talasa. To
sniženje frekvencija umanjuje i sposobnost mozga da reguliše sve važne
biohemijske sisteme tela, i dolazi do umanjenja fizičkih, hormonalnih i drugih
fizioloških funkcija koje prete opadanje alfa aktivnosti. Neurofidbek tening alfa
frekvencija mozga možđe povratiti sposobnost mozga da reguliše um, telo i
emocija na zdraviji način, kao što je to mogao kada je osoba bila znatno mlađa.
44
Mogli bismo ovako beskrajno nabrajati u čemu sve može da pomogne bio
i neurofidbek, ali ja sam se malo umorio od toga, a verujem i vi. Kada malo
bolje pogledamo, opet dolazimo do onoga Đokinog «princip je isti, sve su ostalo
nijanse». Zašto bi čitaoca, ako nije biofidbek terapeut, zanimalo da detaljnije
zalazi u razlike u tretmanu pojedinih problema. Ionako se poboljšanja zasnivaju
na sličnim procesima, procesima učenja samoregulacije fizioloških događanja u
telu i mozgu. Naše telo neprekidno vibrira, i time stvara neku vrstu muzike koju
mi, uglavnom ne čujemo. Mi smo, dakle, živi muzički instrument. Kada su nam
strune (mišići) prenapete, ili mlitave, ta muzika je «sačuvaj Bože». Falš. To je
ono što zovemo bolest. I naš mozak igra po određenim ritmovima. Kako on igra,
tako se mi i osećamo. Takva su nam stanja svesti. Biofidbek i neurofidbek su
neke vrste «plesnih škola», ili «muzičkih škola». Mi učimo da se
«naštimujemo», i da «uhvatimo ritam», funkcionišemo na pravim
frekvencijama, a time i da ozdravimo od «loših vibracija» i životne
«raštimovanosti». U tome je suština ove priče. Sve su ostalo nijanse.
Biofidbek trening za vrhunsko mentalno postignuće
Biofidbek i neurofidbek se ne primenjuju samo kada imamo nekih
problema. Ovaj metod je izuzetno koristan osobama koje žele da usavrše svoje
veštine i postignu stanja najboljeg izvođenja nekih veština. EEG fidbek se
koristi u radu sa vrhunskim sportistima, menadžerima, vojnim osobljem,
pilotima, vrhunskim muzičarima...koji žele da postignu viši nivo mentalnog
funkcionisanja. EEG biofidbek uređaje mnogi i nazivaju «trenanžerima mozga».
Istraživanja primene neurofidbeka u radu sa sportistima pokazala su da se
takozvanim «Peak Achievement» tehnikama (tehnike vrhunskog postignuća)
može trenirati:
1)Pojačavanje sposobnosti Izvršne Mreže Pažnje da fokusira pažnju
2)Pojačavanje sposobnosti srednjeg mozga da intenzivira budnost-uzbudjenje
3)Fokusiranje pažnje na određene delove tela sa kojima trener želi da se radi.
4)Treniranje sportiste da načini kratku, relaksirajuću mikropauzu koja ponovo
dovodi do energizovanja moždanih talasa.
5)Treniranje najboljeg stepena budnosti-uzbuđenja za optimalno izvođenje
određenih aktivnosti.
6)Usklađivanje sekvenci fokusiranja, budnosti i mikropauza.
7)Pronalaženje i primena sekvenci koje su optimalne za posebne aktivnosti.
8)Izvođenje tih sekvenci uprkos ometajućim uslovima kao što su buka,
navijanje, trema, umor...
45
Brojna istraživanja pokazuju da primena Biofeedback metoda kod sportista
dovodi do sledećih povoljnih rezultata:
1)Veća sposobnost da se ostane u «zoni» oštrog fokusa pažnje.
2)Poboljšanje rafiniranosti sportskih veština i izvođenja.
3)Reduciranje problema nediscipline.
4)Brže i bolje izvođenje.
5)Eliminisanje «glupih» grešaka, grešaka nepažnje, nepotrebnih faulova i kazni.
6)Reduciranje stresa.
7)Poboljšanje fizičke spremnosti i snage.
8)Brži oporavak od povreda.
9)Značajno poboljšanje uspeha sportista u školi, ili na studijama.
Na polju sportske psihologije uvek su se tražili načini da se poboljša
efikasnost sportista poboljšanjem njihovog mentalnog funkcionisanja. Svima
koji prate sport poznate su scene sportiste koji koristi vizualizaciju da se
koncentriše i zamisli svoj sledeći potez, rituali koje izvodi pre nastupa, pokreti
tela koji se vide dok, zatvorenih očiju, zamišlja i oseća budući savršeni potez
koji se već odvija u njegovoj svesti. On se fokusira u mislima na budući zadatak.
Sve je veći broj studija u sportskoj psihologiji koje proučavaju merljiva
unutrašnja stanja koja su povezana sa vrhunskim izvođenjem. Većina tih studija
izveštava da su takva stanja optimalnog izvođenja veština povezana sa
povećanom alfa EEG aktivnošću leve hemisfere baš pred samo vrhunsko
izvođenje u individualnim sportovima kao što su streljaštvo ili golf. Pojačavanje
alfa aktivnosti leve hemisfere ukazuje na to da verbalno, logičko, linearno
procesuiranje leve strane mozga malo «oladi», uzme mali odmor, dok vizualna,
prostorna, desna strana mozga preuzme vođenje pravog poteza. Pored EEG
biofidbeka, pokazalo se da je od velike koristi za dostizanje stanja vrhunskog
izvođenja i trening kardiovaskularne koherencije, HRV i RSA, o kojima smo
već govorili. To pokazuju i studije na sportistima i studije na vrhunskim
muzičarima. Merenja EEG i HRV pre takmičenja pokazuju da se na osnovu ovih
funkcija sa priličnom preciznošću može predvideti efikasnost sportiste na
takmičenju. Statistički obrađeni podatci jasno ukazuju na to da se grafikoni koji
pokazuju fiziološke aktivnosti sportiste pre izgubljenog meča značajno razlikuju
od onih pre dobijenog meča.
Sportisti opisuju idealno stanje u kojem su najefikasniji uglavnom kao
stanje u kojem nema straha, razmišljanja o izvođenju, u kojem je pažnja sužena,
fokusirana na dešavanja na terenu, stanje u kojem stvari idu «od ruke» bez
napora, oseća se dobra samokontrola, i postoji neka vrsta promenjenog
doživljaja vremena i prostora. Snimanje fizioloških funkcija sportiste u takvim
stanjima služi da se takva vrhunska stanja objektivizuju, da se izmeri šta se to
dešava u organizmu dok ona traju, i zatim, uz pomoć biofidbek opreme, vežba
dostizanje takvih stanja po potrebi. I ono što se zove «inspiracija» može se
46
uvežbati ako znamo iz čega se ta «inspiracija» za vrhunsko izvođenje sastoji.
Fiziološke aktivnosti sportiste u stanju optimalnog izvođenja služe kao reperi za
biofidbek trening. Takvi «reperi» su dobrim delom već ustanovljeni u studijama
sa igračima golfa, strelcima, teniserima, dizačima tegova, plivačima...uglavnom
u individualnim sportovima, ali se sve više radi i na primeni biofidbeka u
grupnim sportovima.
Optimalno funkcionisanje na poslu i biofidbek
Biofidbek trening optimalnog funkcionisanja ne primenjuje se samo na
polju sporta već i za postizanje boljeg funkcionisanja u drugim profesijama koje
zahtevaju bolju koncentraciju, relaksaciju i kontrolu fizioloških funkcija. Studija
koju je sproveo NATO na operaterima koji rade za radarom, pokazala je da su
kod operatera koji su trenirani da smanje teta aktivnosti mozga u ocipitalnom
režnju bitno smanjene greške. U drugoj studiji koju je takođe sproveo NATO
pokazalo se da je trening u smanjivanju teta aktivnosti u velikoj meri uticao na
vozačke sposobnosti i sigurnost vozača na dugim relacijama. NASA je razvila
poseban neurofidbek uređaj «Peak Performance Trainer» za trening pilota.
Studija sa pilotima je pokazala da postoji jasna veza između sposobnosti da se
potisnu niskofrekventne alfa aktivnosti mozga i sposobnosti pilota da se snađu u
veoma zahtevnim zadatcima kao što je spuštanje aviona pod ekstremno teškim
uslovima. Sve je više kompanija koje preporučuju (i plaćaju) EEG biofidbek
trening svojim menadžerima, jer istraživanja pokazuju da dolazi do značajnog
poboljšanja efikasnosti menadžera nakon dvadesetak neurofidbek seansi. Pored
poboljšanja efikasnosti, dodatni efekti su i smanjenje reakcije na stres kao i
osećanje većeg zadovoljstva životom.
Jednostavniji ekonomični oblici biofidbeka
Biofidbek za poneti. Uradi sam, za male pare, ili za džabe
Možda ste iz dosadašnje priče stekli utisak da se biofidbek trening ne
može obavljati bez skupocene aparature. Ma, jok. Ako shvatimo osnovne
principe, mnogo toga možemo uraditi i bez instrumenata, sa jednostavnim i
jeftinim instrumentima, ili sa onima koje sami sklepamo. Tačno je to da se
biofidbek naglo razvio u poslednjih nekoliko decenija kao deo kibernetike i
teorije informacija. Teorija informacija i aktivnosti mozga vidi kao jedan kružni
proces informacija. Uzmimo jedan primer: Raširite ruke u visini ramena sa
strane. Ne savijajući laktove, pomerite ruke ispred sebe da stoje horizontalno i
da se dodirnu samo vrhovima oba kažiprsta. Jel vam uspelo? Pa naravno da
jeste, kad je prosto k’o pasulj. Probajte sada sa zatvorenim očima, i videćete da
je mnogo teže. Ruke mogu i da se mimoiđu malčice, i potrebno je da više pažnje
obratimo na druge senzacije, senzacije ravnoteže, kretanja mišića...Mozak nema
naviknutu, vizualnu povratnu informaciju, ili fidbek, da li radi dobro. Povratna
47
informacija može biti vizualna, kinestetička, ili proprioceptivna. Kada ne bismo
imali nikakvu povratnu informaciju, teško da bi smo mogli da izvedemo i
najjednostavniji pokret. Dakle, fidbek je kružni tok informacija između različitih
aspekata našeg bića i sredine. Taj kružni tok informacija je suštinski bitan za
svaki proces učenja. Biofidbek je samo jedan poseban delić tog šireg procesa
koji se odnosi na tok informacija što uspostavlja most između naše svesti i
drugih fizičkih nivoa ljudskog funkcionisanja. Biofidbek uči i usmerava našu
svest da primeti i bolje kontroliše suptilne promene u našoj psihofiziologiji. Te
fine promene se dešavaju ispod našeg uobičajenog nivoa svesnosti, i primetimo
ih tek kada se nakupe i pređu kritični prag na koji naša svest obraća pažnju.
Pošto nemamo trenutnu povratnu informaciju, mi nismo u stanju da primetimo
te promene niti da naučimo kako da ih kontrolišemo. Da bi biofidbek bio od
koristi za učenje, potrebno je da se te biološke informacije odmah detektuju,
pojačaju i pokažu. Bitno je da to bude, kako kažu kibernetičari “u realnom
vremenu”. Realno vreme znači onda kada se nešto dešava. Bez zadrške. Ako
postoji vremenski razmak između fiziološke promene i povratne informacije o
njoj, mi ne znamo šta smo tada uradili, dobro ili loše, pa smo tu promenu
izazvali. Za takvu preciznu informaciju o suptilnim promenama u realnom
vremenu potrebna nam je skupa biofidbek oprema.
Međutim, možemo naučiti da opažamo i veoma fine biološke promene
proprioceptivno (proprioceptori šalju u mozak senzacije iz unutrašnjih organa),
bez upotrebe spoljašnjih aparata. Većina nas koristi proprioceptivna čula za
koordinaciju brzih i velikih motornih pokreta. Taj proces se uglavnom odvija
nesvesno. Ali, možemo naučiti da izoštri proprioceptivna i druga čula. Za to
izoštravanje razvijene su brojne metode kao što je relaksacioni trening,
meditacija, T’ai Chi Chuan...Kada smo mirni, i kada se usporimo, možemo
povećati svoju sposobnost da osetimo suptilne promene u pritisku, pokretima
mišića, balansu, i drugim fiziološkim dešavanjima u našem telu. Ako vas ne
mrzi, probajte da šetate desetak minuta najsporije što možete. Posmatrajte
pokrete noge, članaka i stopala, a u isto vreme budite svesni centra svoje
gravitacije u abdomenu (oko pupka). Osluškujte sebe pažljivo. Osetite vazduh
kako se kreće i prolazi vam pored ruku i lica. Posmatrajte kako prebacujete
težinu tela sa jedne noge na drugu. Onda zažmurite, i “posmatrajte” sebe
iznutra. Nakon deset minuta, obratite pažnju na to kako se osećate, koliko ste se
usporili i kako su se promenila vaša osećanja. Videćete da možete biti mnogo
osetljiviji na promene u svom telu, ali je ta vaša potencijalna osetljivost obično
maskirana brzim pokretima i aktivnostima.
Dakle, povratne informacije o svojim fiziološkim funkcijama možemo
dobiti na dva načina: preko aparata, kada se ta povratna sprega kompletira van
nervnog sistema individue dolazeći nazad kroz eksteroceptore (čula koja
primaju informaciju iz spoljašnje sredine), ili preko naših proprioceptora. Za
ovaj drugi način potrebno je da sedimo ili se krećemo lagano u tihoj sredini, i
vežbamo da pojačamo svesnost signala koji nam dolaze iz naših unutrašnjih
48
senzora. U tome nam mogu pomoći razni predmeti ili spravice za koje nismo
pomišljali da mogu biti biofidbek “aparati”. I druga osoba može biti naš
biofidbek “aparat”.
Kako može drugi čovek da mi bude biofidbek “aparat”?
Ljudska bića mogu da budu najosetljiviji biofidbek “uređaji”, samo kad bi
vežbala svoje sposobnosti. Eh, šta bi sve ljudi mogli samo kad bi...No, dobro, da
vidimo neki konkretan jednostavan primer kako može neko drugi da nam bude
biofidbek “uređaj”. Probajte i vi, ako imate sa kim. Možete li da se prepustite
tome da budete potpuno pasivni i da neko drugi pokreće neki deo vašeg tela a da
vi u tome ne učestvujete uopšte? Recimo, da opustite vilicu i da vam je neko
drugi pomera nežno kako mu padne na pamet. Levo, desno, gore, dole...Taj
drugi može da oseti svaki otpor, svaku malu napetost vaših mišića vilice. On
vam dođe EMG senzor. Možda vam vežba izgleda blesavo, ali govori mnogo
toga o vama. Većini ljudi je problem da prepusti kontrolu nad svojim mišićima.
Ako biste to probali sa glavom, i opuštanjem mišića vrata...išlo bi još teže. Gde
da nekome prepustimo svoju glavu u ruke! Neko će održavati kontrolu tako što
će pokušavati da pomogne onome koji mu pokreće vilicu, drugi će se opirati.
Sve to vaš EMG čovek oseća. Neki ljudi se brane od prepuštanja u odnosima
tako što su previše “dobri”, popustljivi, lako pristaju (ali to samo izgleda kao
prepuštanje), drugi su otvoreno kruti...Kada biste stvarno potpuno opustili
mišiće vilice, ona bi se mogla pomerati u bilo kom pravcu bez otpora. Ako to
možete i sa mišićima vrata dok vam druga osoba okreće glavu u raznim
pravcima, vi verovatno možete da se prepustite i u emotivnim odnosima, i u tu
osobu imate poverenje. Možda ova vežbica može da vam posluži i kao fidbek,
ili povratna informacija o nekom vašem odnosu, bliskosti, poverenju... Koga
biste zamolili da bude vaš EMG biofidbek “uređaj”?
Ako postanete senzitivniji za vaše psihofiziološke procese, moći ćete da
bolje detektujete i to šta ih izaziva u spoljašnjoj sredini, šta kod vas izaziva
stresnu reakciju. Naravno, uvidećete i to na šta i kako reagujete. Da li, na
primer, na iritirajuću situaciju zaustavljate disanje, ili stiskate vilice...ili nešto
drugo činite što pogoršava vaše psihofiziološko stanje. Upoznaćete vaš “stresni
obrazac”. Onda možete vežbati da promenite svoj odgovor na stres.
Ekonomične biofidbek spravice
Kad smo već kod mišića, EMG biofidbeka, i napetosti mišić vilice, postoje
razne sitne izmišljotine koje nam mogu biti sredstva za fidbek mišićne napetosti.
Naviknuta nesvesna tenzija mišića vilice postoji kod problema kao što su
bruksizam ili tenziona glavobolja. Osoba treba da nauči da prepozna normalan
nivo mišićne tenzije, i da primeti minimalnu promenu tog nivoa. Kako bi mogla
da na to obraća pažnju u svakodnevnom životu, da primeti da steže vilice dok
49
obavlja neke druge aktivnosti. Evo nekoliko fidbek štosova: Dok obavljaju
izvesne aktivnosti u koje se unose, neke osobe stavljaju čvrsti kolač između
kutnjaka. Kad god stegnu zube, kolač krcka, i one dobiju fidbek. Znam da i ovo
može da zvuči smešno (Što je dobro. Da makar nekoga nasmejem), ali svaka
povećana svesnost neke “loše navike” koja može da izazove ozbiljnije
probleme, može pomoći i u odvikavanju od te navike. Za osobe koje imaju
problem sa preteranim stiskanjem olovke dok pišu napravljena je jednostavna
jeftina olovka sa alarmom koji zapišti kada se stisne jače. Biofidbek peiferne
temperature ruku, i učenje zagrevanja ruku, može se trenirati na brojne načine
bez aparata. Možete pratiti porast temperture upoređujući je sa temperaturom
sopstvenog stomaka. Postoje i minijaturni tolpomeri u obliku trake koja menja
boju na promenu temperature. Interesantnije su simpatične izmišljotine kao što
je “Prsten raspoloženja”. To je prsten koji u sebi ima takozvani “tečni kristal”
osetljiv na temperaturu. Kristal menja boju sa promenom temperature. Kristal se
može kupiti i u obliku tankih kružića ili traka koje možete nalepiti na kožu, i on
vam pokazuje promene u temperaturi. Postoje i brojni jeftini biofidbek uređaji
posebno izrađeni za kućnu upotrebu (GSR, temperatura, puls...), kao i konzole
sa biofidbek igricama koje se igraju preko GSR i HRV senzora čija cena
približna ceni običnih konzola sa videoigricama. Ako razumemo i prihvatimo
princip učenja uz pomoć povratnih informacija, mnogo toga možemo uvežbati u
kontroli sopstvene fiziologije i bez skupih aparata i poseta stručnjacima.
Biofidbek i muzika
Počeli smo ovu priču muzikom. Sada možemo muzikom i da je nastavimo
jer ste saznali nešto više o biofidbeku, i biće vam lakše da pratite vezu između
muzike i biofidbeka, i upotrebu muzike u biofidbek treningu. Videli smo da je, u
suštini, biofidbek trening neinvazivan metod. On je metod učenja, i tokom
treninga se ne vrši bilo kakav uticaj na čoveka. Međutim, postoji i drugačiji
pristupi koji se, takođe, zasnivaju na biofidbeku ali u kojima se koriste i izvesni
oblici stimulacije. Posebno komponovana muzika sa izvesnim tehničkim
pomagalima koristi se za stimulaciju određenih ritmova organizma, posebno
moždanih ritmova. Izvesni oblici stimulacije, muzičke, svetlosne,
vizualne...mogu biti od koristi za štimovanje osobe, ali pri tome treba biti
oprezan.
Govorili smo već o moždanim talasima i njihovoj povezanosti sa
psihofiziološkim stanjima. Govorili smo i o tome šta se desilo jadnoj bubašvabi
kada je obesna naučnica pomešala njene životne ritmove sa ritmovima druge
bube. Crkla je od konfuzije. Izvesni Grej Volter je pokušao da postojećim
50
moždanim talasima, preko čulnih organa, nametne nove ritmove bljeskanjem
svetla u pravilnim vremenskim intervalima. Ustanovio je da pri nekim
frekvencijama treptanja svetla dolazi do nasilnih reakcija subjekata (nalik
epileptičnim napadima). Volter se zatim okrenuo proučavanju uobičajenih
moždanih talasa kod epileptičara, za vreme njihovog mirovanja, i otkrio da se
kod njih moždani talasi grupišu oko određenih frekvencija: «Izgledalo je kao da
se određeni glavni akord javlja na pozadini koju su sačinjavali trileri (brzo
naizmenično zvučanje dva susedna tona), i arpeđa (razlaganje akorda na
sastavne tonove) normalne aktivnosti...» Ovo harmonijsko grupisanje navelo ga
je na zaključak kako je, da bi se ovi ritmovi sinhronizovali u snažnu eksploziju,
potreban samo jedan spoljašnji koordinator, dirigent koji je u stanju da udruži
sve ove pojedinačne akorde u jednovremenu veliku konvulziju. Treperenje
svetla u ritmu alfa talasa, negde između 8-12 bljeskova u sekundi, delovalo je na
epileptičare baš tako, izazivajući kod njih napad baš u tom trenutku. Volterova
istraživanja na ljudima koji nisu bili epileptičari davala su slične rezultate.
Većina ispitanika na treperenje svetla određenim frekvencijama reaguju
nesvesticom, osećanjem plutanja u glavi, trzanjem ekstremiteta u ritmu
bljeskanja svetla...Ako bi se uspostavila fidbek veza komoću koje bi se bljesci
svetla okidali samim ritmom moždanih talasa, to bi izazivalo trenutne
epileptične napade kod više ispitivanih osoba. Iako može biti previše brzo da
bismo ga videli, treperenje svetla iste frekvencije kao što je moždani ritam
izaziva rezonancu i alarmantne efekte.
Određeni tonovi, frekfencije, mogu imati izuzetno povoljan ili nepovoljan
uticaj na živa bića, što se, uglavnom, može prepisati fenomenu rezonancije i
pozitivnog ili negativnog uklapanja vibracija iz spoljašnje sredine sa osnovnim
vibracijama organizma. Ova uklapanja mogu biti vezana za poklapanje
spoljašnjih vibracija sa osnovnim tonom organa ili čitavog organizma, dakle sa
rezonancijom, ili za vibriranje u prijatnim ili neprijatnim intervalima u odnosu
na osnovni ton ili intervale koji odzvanjaju unutar živog bića. Ova uklapanja,
podešenosti, uštimovanosti...odnose se na sve opsege vibriranja, a ne samo na na
onaj deo skale vibracija koje prepoznajemo kao zvuk. Kada koristim reč muzika,
koristim je u najširem smislu. Zato možemo govoriti o svetlosnim ili
elektromagnetnim ritmovima, termalnim intervalima, hemijskim akordima...
Međutim, pokušavam da pokažem kako osnovna načela: lepote, prijatnosti,
korisnosti, simetrija, proporcija, relacija... važe u svim opsezima, oktavama
vibriranja, od materije do duha.
Poznato je da su čoveku prijatne određene pravilne relacije-intervali
između tonova, ili frekfencija uopšte. Dva tona koja su u odnosu oktave, gde
jedan ima duplo višu frekfenciju od drugog, odsvirana zajedno, zvuče nam
harmonično. Tri tona zajedno, dobro, harmonično zvuče kao akord ako njihove
frekvencije stoje u odnosu 4:5:6. Ovo su čisto matematičke relacije, ali nam
iskustvo govori da čovek na njih reaguje pozitivno.
51
Brojna istraživanja govore nam da slične efekte muzika ima i kod biljaka i
životinja. Različite vrste, verovatno zbog njihove različite građe i osetljivosti, i
rezonantne frekfencije koja od građa zavisi, imaju različite muzičke sklonosti.
Među biljkama, na primer, utvrđeno je da Geranijum najbrže raste uz Bahove
Branderburške koncerte. Ukoliko se biljkama emituju frekvencije koje
preovlađuju u ovom muzičkom delu, one imaju nekog efekta. Ali, do značajnog
rasta dolazi tek onda kada se ovo delo odvija u vremenu i prostoru, baš onako
kako je to Bah i zamislio. Svi znamo da muzika utiče na čovekova osećanja, kao
i to da je ona i odraz osećanja. Stari Grci su dobro znali koliki može biti uticaj
muzike na razvoj omladine. Kod njih su određeni muzički oblici bili zabranjeni,
a onaj koji bi ih, uprkos zabrani, koristio, mogao je da ostane i bez glave. Danas
deca slušaju sve i svašta. Poznato je da se klinci dele po muzici koju slušaju, po
stilu života koja ona sa sobom nosi (ranije su to bili “metalci”, “pankeri”,
“padavičari”, “dizelaši”...). Kao u onoj reklami za pričaonicu kada jedan kaže
“Za mene je rokenrol nešto više. Način života.”, a drugi mu odgovara: “Ma, pali,
brate, narodnjaci su zakon.”.
U sferi vizuelnog nailazimo na iste pravilnosti. Određene proporcije su
mnogo ugodnije od drugih. Ako se ljudima izloži veliki broj četvorougaonih
oblika, većina će izabrati oblik čija je širina nešto preko jedan i po puta veća od
njegove visine. Ovaj oblik koji većina ljudi smatra najprijatnijim zove se Zlatni
presek, proporcija širine i visine 1,618. I ljudsko telo je građeno u zlatnom
preseku. Brojna transkulturalna istraživanja likovnog umetničkog izražavanja
pokazuju da, pored značajnih razlika u načinu ispoljavanja, izgleda da estetskim
ukusima svih upravljaju slični osnovni zakoni. Zašto vam ovo pričam? Svi smo
mi neprekidno okruženi raznim vibracijama. Dobrim i lošim po nas. Takođe i
proizvodimo vibracije koje su nekada skladne, ritmične, dobre po naše mentalno
i fizičko zdravlje, a ponekada neprikladne i loše. Bitno je da shvatimo da mi
stvarno jesmo muzički instrumenti, muzička bića, i da naša dobrobit zavisi od
naše naštimovanosti i ritma. Zato ćemo se prošetati po nekim neobičnim
istraživanjima u kojima se koristi muzika dobijena iz bioloških signala, i
pogledati kakav uticaj takva muzika može da ima na čoveka.
«Moždana muzika» je jedan od inovativnih pristupa koji su razvili
stručnjaci koji pručavaju fenomen sna iz Klinike za Istraživanje Sna
psihijatrijskog odelenja klinike u Torontu, i Psihijatrijskog odelenja
Univerzitetske Zdravstvene Mreže Western Hospital iz Toronta. Pod vođstvom
Dr. Leonida Kaymova, Direktora centra za istraživanje sna, multidisciplinarni
tim sastavljen od kompjuterskih programera, neurofiziologa, muzičkih terapeuta,
psihijatara i stručnjaka za san, koristio je kompjutere i sintisajzere da kreira
individualizovanu muziku iz moždanih talasa snimljenih prilikom različitih
stanja svesti, kao što su budna pažnja i duboka relaksacija. EEG signale su
prenosili u kompjuter gde su obrađivani takozvanom «Fast Fourier-TransformAnalizom», nakon čega su se, preko posebnih algoritama, izvodili MIDI (MIDI
je tehnologija pretvaranja analognih signala u digitalne) podatci i pretvarali u
52
note. To nije direktno prevođenje frekventnog spektra moždanih električnih
talasa mozga u muziku. Muzika nastaje iz relacija između EEG signala, njihovih
proporcija, obrasca električnih aktivnosti mozga u njegovim različitim delovima.
MIDI podatci su poslati u sintisajzer, i muzika koja je tako nastala snimana je na
CD, koji su pacijenti mogli da ponesu kući i slušaju, sledeći instrukcije koje su
dobijali od istraživača.
Pokazalo se da slušanje te muzike stimuliše električne aktivnosti mozga
poput onih koje su postojale kod osobe dok je muzika snimana. Ako su tonovi
dobijeni iz sporih moždanih oscilacija, dok je osoba bila opuštena, slušanje te
muzike je dramatično uticalo na nestajanje simptoma nesanice i pomagalo osobi
da se relaksira i prevaziđe stres. Jasno je da je ovaj muzički «lek» za nesanicu,
anksioznost i stres, nastao iz snimaka moždanih talasa osobe koja «lek» koristi,
ali snimljen onda kada je opuštena, mnogo bolji nego hemijski lek. Nema
nikakvih štetnih dejstava, i ne izaziva zavisnost. Čovek samo sluša svoju ličnu
uspavanku, nastalu od njegovih moždanih talasa, i opušta samoga sebe. U našem
mozgu nastaje i «bolest», ali i lek za nju. Potrebno je samo da «uhvati» svoje «
dobre vibracije» , da ih snimi, pretvori u muziku, i onda tom muzikom «leči»
svoja loša stanja.
Kompozitori kao što su Alvin Lucier, David Rosenboom, i Richard
Teitelbaum komponovali su koristeći svoje biosignale pojačane elektronskim
uređajima.
Teitelbaum je koristi neuro i fiziološke signale sopstvenog tela kao živi
muzički materijal. Snimao je signale koji su dolazili iz mikrofona koji su
pojačavali otkucaje srca, zvuk disanja iz grudnog koša i grla, kao i signale
dobijene preko elektroda koje su merile EEG i EKG. Signali iz mikrofona su se
direkno čuli kao zvuk, a signali EEGa i EKGa su služili kao kontrolori napona
Moog sintisajzera i time uticali na jačinu zvuka, tempo kompozicije...
«Mentalni okidači» su još jedan od maštovitih pristupa komponovanja
biofidbek muzike gde se biofidbek signali koriste kao neka vrsta prekidača koji
uključuje ili isključuje zvučne događaje. Simultano se snimaju EEG signali
dvojice ili više izvođača. I onda, zavisno od toga kako se uklapaju njihovi
moždani talasi, pojavljuju se različite muzičke sekvence. Na primer, kada osoba
A i osoba B obe proizvode alfa talase, čuje se muzička sekvenca X. Kada mozak
osobe A vibrira alfa talasima, a osobe B beta talasima, čuje se muzička tema Y.
Kada obe osobe proizvode beta talase, čuje se tema Z. Ova tehnika daje novu
dimenziju živoj biofidbek muzici. Zamislite da ste izvođač pred publikom, i da
se vaše «sviranje» sastoji u tome da meditirate, opustite se i proizvedete alfa
talase. Elektrode su vam prikačene na glavu, i prenose signale do kompjutera i
pojačala. Ako izbegavate racionalizacije i postignete fokusiranu relaksaciju,
zasviraćete. Od vašeg usklađivanja sa stanjima drugih izvođača zavisi da li ćete
svirati sami, ili sa drugima. Postoje brojne varijacije u tome kako se pravi
muzika iz naših biosignala, i neću ih ovde detaljnije opisivati. Ono što je bitno
za temu ove knjige je da nam ovakvi ekspreimenti mogu pokazati da čovek
53
zaista jeste živi muzički instrument, da to nije metafora, već fizička stvarnost.
Ako jesmo muzički instrument, i kompozitori, i izvođači muzike koja nastaje
našim življenjem, onda bi trebalo i da nam bude blisko svesti to da je bolest
stvarno raštimovanost i ispadanje iz ritma. Ako i to shvatimo kao realnost, a ne
kao metaforu, shvatićemo i koliko je važno da vodimo računa o svojim
ritmovima i napetostima naših struna.
Svesnost muzičke strukture naše ličnosti i tela bitna je i za bolje
razumevanje međuljudskih odnosa. Kada je, prilikom biofidbek istraživanja,
dolazilo do toga da dvoje ili više ljudi simultano proizvodi iste frekfencije,
dešavale su se interesantne pojave. Osobe su izveštavale da se osećaju
euforično, da su postalo izuzetno osetljivi jedni na druge. Da su veze među
njima postale tako suptilne kao da su grupa džez muzičara koji zajedno,
sinhronizovano, improvizuju veoma složene teme tako dobro i usklađeno, jer
svako od njih zna « kako onaj drugi diše», « zna mu dušu ». Tada nastaje «dobar
štimung», zajednička intonacija. Ljudi osećaju da su bukvalno « na istim
talasnim dužinama », i da misli slobodno lebde između njih. Ne smatramo
mistikom to što radio prenosi i prima informacije na isti način. Kada su dva
oscilatora podešena na istu frekvenciju, ili, običnim rečima, kada namestimo
radio «na stanicu», na frekvenciju odašiljača, informacije se prenose između
oscilatora. Pa i naš mozak je oscilator. Svojim oscilacijama proizvodi moždane
talase. Možda u ovoj činjenici leži i objašnjenje pojava kao što je telepatija.
Veliko interasovanje izazivaju novija neurofidbek israživanja vezana za
upotrebu biofidbeka u ispitivanju parapsiholoških fenomena i izmenjenih stanja
svesti. Ova istraživanja polaze od ideje da se ono stanje nervnog sistema koje se
može snimiti i pokazati čoveku, može i menjati, to jest, da se može uvežbati
svesno, namerno postizanje takvog stanja. Andrew Newberg je, na primer,
istraživao EEG profile i fiziološke odgovore mladih Zen monaha kada dostignu
stanje prosvetljenja. Monasi su bili prikačeni na senzore i zamoljeni da, onda
kada osećaju da su na vrhuncu svog meditativnog iskustva, samo malo povuku
konopac čiji kraj im je bio u ruci. To je bio signal Dr. Newbergu da označi i
zabeleži električne aktivnosti mozga monaha vezane za takvo stanje. Rezultati
su bili zapanjujući: region mozga koji obrađuje senzorne podatke koji su
odgovorni za ono što zovemo samoopažanje, predstava o sebi, pokazivao je
veoma neobično odsustvo aktivnosti. Newberg je izveo zaključak da: «Mozak
nije imao izbor...on je doživeo sopstvenost kao beskonačnu, kao da je jedno sa
svime što postoji...» . Da li se, na osnovu sličnih merenja, može reći da mističko
iskustvo ima fiziološko poreklo i da se «okida», kao odgovor, negde u mozgu.
Ono je tu, oduvek, kao fiziološka spremnost, moguće stanje moždanih aktivnosti
koje samo treba, na neki način, izazvati. Meditacijom, biofidbek
treningom...možda hemijskim supstancama (mnogi mladi ljudi radoznali da
dostignu neobična stanja svesti pokušavaju to upravo hemijskim supstancama).
Opet, možemo reći da su i ta neobična stanja svesti, ili parapsihološki
fenomeni, zasnovani na drugačijim, promenjenim ritmovima aktivnosti našeg
54
mozga. Poznato je da su budistički monasi koristili različite vrste muzičkih
instrumenata i zvukova kao sredstva za dostizanje određenih stanja svesti, ili
stanja ritmičkog funkcionisanja mozga i tela. Nije metafora ako kažemo da su
određena stanja svesti posebne melodije i ritmovi kojima vibrira naš mozak.
Ako je to tačno, nije nelogično verovati da se sviranje tog muzičkog dela može i
uvežbati i, uz pomoć biofidbek treninga, naučiti da se izvodi voljno. Možda
vernicima ne zvuči dovoljno mistično da se kaže kako je misticizam fiziološki
proces. Možemo to da kažemo i drugačije. Misticizam je štimovanje sopstvenog
tela i mozga da se otvori, prilagođavajući svoje frekvencije i ritmove, za muziku
univerzuma. Usklađujući se sa muzikom univerzuma, čovek oseća da je deo
nečega većeg od sebe, deo simfonije života i postojanja.
Rekli mi to ovako, ili onako, suština je ista. Sve naše fiziološke funkcije
jesu određeni ritmovi, talasi, intervali...jesu muzika, čuli je mi ili ne. I ne samo
naše fiziološke funkcije. Sve što postoji je u neprestanom pokretu, kreće se
određenim ritmovima i svira svoju muziku. Čak i stolica na kojoj možda sada
sedite i izgleda vam nepokretno. Ona se sastoji od bezbroj sićušnih atoma u
okviru kojih se još sitnije čestice kreću ogromnim brzinama u određenim
ritmovima. Ono što ne svira, ne kreće se. Ono što se ne kreće, to i ne postoji.
Savremena fizika je pokazala da je čestica zapravo talas. A talas je kretanje,
vibriranje energije. Ono što vibrira, proizvodi zvuk. Ono što ritmično, pravilno
vibrira, proizvodi ton. Hemičar Donald Andrews je napisao predivnu naučnu
knjigu «Simfonija Života» u kojoj je pokazao kako svaki atom ima svoj ton, i
kako su hemijska jedinjenja akordi kojima priroda piše simfoniju života.
Proračunavanjem odnosa između frekvencija, Andrews je ustanovio da je
Mendeljejev sistem periodnih elemenata zapravo muzička skala, da je sačinjen
po istim principima akustike kao i mizičke skale. On je išao i dalje. Nakon što je
na notnom papiru zapisao kako, po njegovim proračunima, zvuče određena
hemijska jedinjenja, napravio je sintisajzer koji je proizvodio zvuk niži od
opsega koji mi čujemo. Na jednom sastanku hemičara je demonstrirao uticaj
«hemijske muzike» na čoveka. Kada je, na tim orguljama, odsvirao akorde nekih
jedinjenja koja su toskična za čoveka, kao na primer akord metil alkohola,
mnogi su osetili vrtoglavicu i nesvesticu iako nisu ništa čuli. Sam odnos
frekvencija je delovao na sličan način kao i hemijsko jedinjenje koje je sačinjeno
od tog obrasca vrekvencija. Mogli bismo zaključiti da sve što unosimo u sebe
vibrira nekim frekventnim obrascem, i utiče na našu unutrašnju muziku. Dobro
ili loše. Kada bismo mogli da čujemo kako zvuči ono što jedemo ili pijemo,
pitanje je da li bismo unosili u sebe mnogo toga što inače unosimo. Uticaj
lekova se, takođe, može videti kao muzička bitka sa bolešću. Lekovi sa
određenim frekventnim obrascima potiru vibratorne obrasce bakterija i tako ih
uništavaju, ili menjaju poremećene vibratorne obrasce u našem telu...ali, možda,
remete i neke koji su dobri. To zovemo negativnim efektima. Naše telo i mozak
su veoma fini, suptilni, složeni mizički instrumenti, i simfonije, u isto vreme.
Kada god možemo, bolje je da sami sebe štimujemo i usklađujemo sa ritmovima
55
i melodijama koji nam prijaju jer su usklađeni sa ritmovima planete na kojoj
živimo. Da bismo to mogli, potrebno nam je da čujemo sebe, svoju muziku i
ritmove. Biofidbek je jedan od metoda koji nam mogu pomoći u tome.
Pokušaću da vam barem malo približim povezanost naših telesnih
ritmova (i zdravlja) sa ritmovima i melodijama majke Zemlje. Iznad nas, negde
između površine Zemlje i jonosfere, razleže se neprekidna, našim ušima nečujna
muzika. Proizvode je takozvane « Šumanove rezonance». Lewis B. Hainsworth
je prvi naučnik koji je ustanovio povezanost moždanih talasnih frekvencija sa
tim prirodnim cirkularnim ritmičkim signalima-Šumanovim rezonancama. One
su, izgleda, orkestrirajući puls za život na našoj planeti. Hainswort kaže: «Mi svi
marširamo po ritmu tog kosmičkog bubnjara...našeg planetarnog srčanog ritma,
koji daje tempo zdravlja i dobrobiti...» On je postavio hipotezu po kojoj su ti
prirodni elektromagnetni signali koji cirkulišu u električno rezonantnom
prostoru između površine zemlje i jonosfere, vodili i odredili «evoluciju» i
razvoj frekvencija na kojima funkcionišu signali ljudskih moždanih talasa. Naš
mozak se naštimovao po tim prirodnim ritmovima. Veće promene u ritmovima
jonosfere mogu dovesti do brojnih umerenih ili ozbiljnijih poremećaja zdravlja i
ponašanja ljudskih bića. Ti talasi , verovatno, pomažu u regulaciji našeg
unutrašnjeg časovnika, utiču na obrazce spavanje, lučenje hormona. Čovek je
osetljiv na promene tih značajnih spoljašnjih ritmova, i ako se oni bitnije
poremete, taj uticaj se može ispoljavati u drastičnom porastu mentalnih
poremećaja, antisocijalnih ponašanja, psihosomatskih problema i neuroloških
poremećaja. Hainsworth je ovo isticao pokušavajući da upozori javnost na
poremećaje u jonosferi koje izaziva čovek. Posebno je kritikovao američki
projekt HAARP (High Frequency Active Auroral Research Progam), u kojem
se, pod parolom zaštite nacije u nekom mogućem «ratu zvezda»,
eksperimentisalo sa slanjem snažnih elektromagnetskih zračenja visokih
frekvencija u jonosferu. U projektu se koristila tehnologija koju je izumio naš
naučnik Nikola Tesla (naravno, Tesla je nije izumeo u te svrhe). Hainswort je
upozoravao da ovakvi eksperimenti mogu dovesti do poremećaja u jonosferi i
promena u ritmovima Šumanovih rezonanci, a time i do negativnih efekata na
zdravlje čoveka koje je u bliskoj vezi sa ovim prirodnim ritmovima.
Na koji način su Šumanove rezonance povezane sa našim moždanim
talasima? Još 1957 W.O. Schumann je proračunao rezonance Zemljine
jonosfere, koje su dobile ime po njemu. Utvrdio je da je dominantna frekvencija
tih talasa 7,5 Hz. «Podešeni sistem», ili naštimovani sistem, kao kod radio
aparata nameštenog na «stanicu», sastoji se od dva oscilatora sa identičnim
rezonantnim frekvencijama. Ako jedan oscilator počne da emituje, drugi će
ubrzo biti aktiviran signalom preko procesa rezonancije ili pobuđivanja.
Pobuđivanje je termin koji se koristi za aktivaciju neurona u mozgu. Oni se pale
u koherentnom, globalnom obrascu proizvodeći veće talase na široj površini
mozga. Možemo se zapitati da li su kada je ljudsko biće u stanju dublje
meditacije, i kada alfa i teta talasi vibriraju njegovim mozgom, čovek i planeta u
56
rezonanciji. Antropološka istraživanja pokazuju da su ljudi intuitivno pokušavali
da se sinhronizuju sa ovom planetarnom rezonancijom vekovima. Brojni su
rituali na raznim stranama sveta, u raznim vremenima i religijama, koji su
usmereni na tu harmonizaciju sa planetarnim ritmovima. Primer može biti
bubnjanje i igre u transu kod Šamana, ili lekoviti ples kod Bušmana. U tom
plesu se jedna osoba puni životnom energijom tako da njegovo telo postaje
uzbuđeno, toplo, i počinje da vibrira. Zatim ta osoba zagrli drugu, i ta druga
počne da vibrira na isti način. Postoje brojni načini za izazivanje tih telesnih
vibracija usklađenih sa prirodnim ritmovima. U svim ritualima ove vrste cilj
takvih vibriranja je da se izađe iz granica izolovane individue i oseti povezanost
sa nečim većim od sebe. Da se doživi povezanost sa drugima i prirodom. Videli
smo, govoreći o neurofidbek treningu, da se osoba koja voljno uspe da pojača
alfa moždane talase, koji su iste frekvencije kao Šumanove rezonance, oseća
bolje, osveženo, naštimovano i sinhronizovano. To je, u pravom smislu reči,
sinhronizacija sa životnom sredinom. I sunčeve elektromagnetne oscilacije od
10Hz su u frekventnom opsegu ljudskog EEGa. Šumanove rezonance zemljine
jonosfere nemaju statične frekvencije. Mogu se, kao i moždani talasi,
pojavljivati u opsegu od 5-50 Hz. Normalne, prosečne observirane frekvencije
su 7.8, 14, 20, 26, 33, 39 i 45Hz. Ove frekvencije odgovaraju frekvencijama
moždanih talasa: 7.8(alfa), 14(niže beta), 20(srednje beta), 26(visoke beta),
33(visoke beta), 39(gama) i 45Hz(gama). Vrekvencija od 7.83 Hz je najsnažnija
od navedenih sedam rezonanci, i odgovara frekvenciji alfa moždanih talasa.
Možemo li mi naštimovati naš um? Podesiti ga na određene frekvencije?
Da li naš mozak, po principu rezonancije, reaguje i usklađuje se sa vibracijama
koje dolaze do njega? Mogu li nam akustika, studije harmonijske rezonancije,
zvuka ili vibracija, reći nešto više i o načinu funkcionisanja našeg mozga?
Odgovor je: mogu. U akustici je poznato da vibracije jednog objekta mogu
izazvati da drugi objekt oscilira istom brzinom. To se zove proces
sinhronizacije. Istraživanja su pokazala da spoljašnji ritmovi mogu da imaju
direktan uticaj na psihologiju i fiziologiju slušaoca. Sporiji tempo od 48-70
BPMS, ustanovljeno je, smanjuje brzinu otkucaja srca i disanja, i time menja i
dominantni obrazac moždanih talasa. Jedan od načina izazivanja određenih
stanja svesti i određenog opsega moždanih talasa je takozvani «Binauralni puls»
(Binaural beat). Binauralni puls su dva kontinuirana tona neznatno različitih
vrekvencija, koji dolaze do svakod uveta nezavisno kroz stereo slušalice. Ako je
visina tona u levom kanalu 100Hz, a u desnom 108 Hz, razlika između njih je 8
Hz (kao alfa talasi). Kada bi se ta dva tona kombinovala spolja proizvela bi
pulsirajući ton koji pomalo zavija, kao «wah-wah» efekat na električnoj gitari.
Međutim, pošto tonovi dolaze do ušiju nezavisno, onda se to mešanje dešava u
mozgu. Binauralni puls nije spoljašnji zvuk, već subsonična frekvencija koja se
čuje unutar samog mozga. Frekvencija se stvara tako što obe hemisfere rade
simultano da bi čule zvukove koji su naštimovani da se razlikuju u određenom
matematičkom intervalu. Moždani talasi odgovaraju na te oscilirajuće tonove
57
tako što se usklađuju sa njima, i obe hemisfere počinju da rade zajedno.
Komunikacija između dve strane mozga je povezana sa nastupima kreativnosti,
uvida i mudrosti. Binaural beat metod nije biofidbek metod. Neurofidbek Alfa
trening je svesna autoregulaciona tehnika, dok je binauralni puls tehnika u kojoj
je osoba pasivna, i koriste se spoljašnji zvučni stimulatori za izazivanje
određenog rezonantnog stanja mozga i odgovarajućih moždanih talasa. I jedan i
drugi način, kada je cilj izazivanje alfa moždanih ritmova, usklađivanje su sa
primarnim Šumanovim rezonancama. Koliko je to usklađivanje važno za naše
unutrašnje životne ritmove pokazuju i reakcije astronauta koji su duže vreme bili
izolovani od prirodnih, zemljinih geomagnetnih ritmova. Kod prvih astronauta
su primećeni haotični fiziološki ritmovi koji su se dramatično popravili čim su u
njihove kabine ugrađeni generatori veoma slabog električnog polja frekvencije
10Hz.
Mnogo je toga što može da raštimuje tako složen i osetljiv muzički
instrument kao što je čovek. Poznato je da reagujemo na razna elekromagnetna
zračenja, spoljašnje ritmove koji dolaze od sunca, iz svemira, od raznih
električnih uređaja kojima smo okruženi...Haos je sveprisutan. On je zapisan u
zakonima termodinamike. Ako se prepusti samom sebi, sve na ovom svetu ima
sklonost da povećava stepen sopstvene neurednosti do konačnog i prirodnog
stanja stvari, pri kome dolazi do potpuno slučajnog rasporeda materije. To se
zove zakon entropije. Ako ne verujemo u Velikog Dirignenta, Boga, koji stvara i
štimuje svoje muzičke instrumente-živa bića, prema naučnim saznanjima
možemo reći da se svaka vrsta organizacije dešava slučajno...slučajnim
sudarima koji su po svojoj prirodi protivni opštem trendu...entropiji-haosu. Dalja
kombinacija molekula u bilo šta tako složeno kao što je živi organizam, gotovo
je neverovatna. Život je retka i nerazumna stvar. Po teoriji verovatnoće,
statistički neverovatna. Život crpi svoje sastojke iz okoline. Iz velike mase
haotične verovatnoće koja pluta okolo. On izvlači samo određene deliće; one
koji predstavljaju red usled opšte zbrke. Neke od njih koristii kao izvor
energije....od drugih dobija informaciije potrebne da osigura opstanak. Ovo je
najteži deo: izolovati red iz nereda, razlikovati one aspekte sredine koji nose
korisne informacije od onih koji jednostavno doprinose opštem haosu. Život u
tome useva zahvaljujući izvanrednom osećaju za NESKLADNO. (ILI
SKLADNO).
Kosmos je mahnita gomila bučne zbrke. Sve u njemu je podložno stalnom
bombardovanju milionima elektromagnetnih i zvučnih talasa koji se i
međusobno sudaraju. Život se štiti od ovog grozničavog previranja korišćenjem
čulnih organa, koji su poput uzanih proreza što propuštaju samo ograničen
raspon frekfencija. Međutim, ponekad je i ovo previše, tako da postoji dodatna
barijera nervnog sistema, koji filtrira ulazne signale kao "korisne informacije" ili
"beznačajni šum"...Ako se mačka izloži elektronski generisanom zvuku u
početku reaguje a posle ga ignoriše...Ogugla na njega. Nerv čak prestaje da do
58
mozga prenosi informaciju o tom zvuku. Snimci naših moždanih talasa pokazuju
da, čak i tokom spavanja, mi jače reagujemo na dozivanje našeg imena nego na
druge zvukove ili reči. Sve živo pokušava da se održi u naštimovanom stanju i
da se odbrani od nebitne i napadne zbrke ritmova koji dolaze spolja. Da se
odbrani od haosa. I mi, ljudi, nesvesno, automatski razvrstavamo haos okoline i
usredsređujemo se na malo verovatne, uređene događaje skrivene u
preovlađujućem neredu. Kada nam to ne uspeva, nastaje bolest. Naša
muzikalnost, sposobnost da održimo sopstvene ritmove i izdvojimo red iz
nereda, održava nas u životu.
NARAVOUČENIJE
Ne znam da li sam uspeo da vas uverim da ste mnogo više od “krvi i
mesa”. Da niste samo materija koja je, nekim čudom, igrom slučaja, uklopljena
u neverovatnu strukturu kao što je živo tkivo. Da niste samo tkivo uklopljeno u
celinu kao što je organizam koja je, opet nekim čudom, svesna sebe. Čak da ste i
“samo to”, i to je veliko čudo. Gotovo neverovatno čudo. Pokušao sam da
pokažem da je čovek jedan neverovatno složen dinamički obrazac vibracija.
Simfonija kakvu još nismo čuli. Ali, želeo sam da me shvatite bukvalno. Priča o
čoveku kao muzičkom instrumentu, složenoj muzičkoj formi, nije metafora. Nije
pesničko viđenje stvarnosti, već naučno zasnovana teorija. To nije moja teorija.
Još je Pitagora tvrdio da je univerzum sačinjen od muzike, a ne od materije.
Savremena saznanja kvantne fizike, hemije, biologije, fiziologije...pokazuju da
je on bio u pravu. Sve što postoji je obrazac. Dinamički obrazac vibracija
energije. I materija je talas. Čestica je vibrirajući talas. Atomi, cigle od kojih
smo sazdani, stalno se menjaju u nama. Kada sretnete nekog svog poznanika
kojeg niste videli šest meseci, vi pred sobom vidite osobu koja je promenila sve
svoje “cigle” za to vreme. Verovatno da ni jedan atom u njegovom telu nije isti
onaj koji ga je gradio pre šest meseci. A to je ipak isti čovek. Šta ga to čini istim,
kad su mu sve “cigle” promenjene. Obrazac. Dinamički obrazac vibracija po
kojem su “cigle” raspoređene. Ali, obrazac je nešto nematerijalno. Čista forma.
Možemo li onda reći da je i ona suština koja čini čoveka “istim” nematerijalna?
Taj obrazac je kao neka partitura, muzički zapis o vibracijama, ritmovima,
intervalima i pauzama, proprorcijama i odnosima između tonova u vremenu i
prostoru...To smo mi. Bitno je da toga budemo svesni. Ako nismo,
posmatraćemo sebe mehanicistički, kao mašinu koja može da se pokvari, i onda
joj je potrebna popravka kod nekog majstora. Oslonićemo se na spoljašnje
majstore ili hemijska sretstva koja mogu da poprave kvar. Razumevanje naše
muzičke strukture, i muzičke osnove zdravlja i dobrobiti, usmeriće nas na to da
naučimo veštinu sviranja na sopstvenom instrumentu. Obratićemo pažnju na
sopstvene ritmove, ritmove naših životnih funkcija, i uvideti da mnogo toga
zavisi od nas i da mnogo toga možemo sami. Biofidbek nam može pomoći da
čujemo i vidimo te svoje ritmove, da naučimo da ih menjamo i uskladimo sa
59
ritmovima prirode i života. Shvatićemo da bolest i zdravlje uveliko zavise
upravo od našeg držanja ritma sa životom i prirodnim ritmovima. Nismo
bespomoćni. Koliko god oko nas bilo buke i loše životne muzike, naše čivije su
ipak u našim rukama. Naučite da sami nategnete ili opustite svoje strune,
usporite ili ubrzate svog bubnjara...i napravite dobar štimung u sebi i oko sebe.
60
Download

ebook