Po(t)pis
Sadržaj • • •
Na putu
Piše: Mirko Sebić
03
Po(t)pis – Na putu
04
Svetionik: Džek Keruak / Vojislav Despotov
06
Hronotopije
10
Mašina/ostrvo: Svet slike panonske
12
Kulturni pokret grada: kulturna politika iza scene u Barseloni
Mirko Sebić
Mirko Sebić
56
Esteve Caramés
Od uma do kiborga: KIBORG/AN/IZACIJA
Stevan Šićarov
17
Uspeh vojvođanskog izdavača
18
Godina Voje Despotova – počasnog gosta sećanja
20
Želimir Žilnik: Od socijalizma do kapitalizma i nazad preko
Tvrđave „Evropa”
34
Druga avangarda: paranoidni i/ili analitički pogled
Gordana Draganić Nonin
58
Oto Horvat: Poezija je promena, ona istražuje i neizrecivo
62
Ovo nije lula (2)
68
KIOSK platforma za savremenu umetnost
Gordana Draganić Nonin
Gordana Draganić Nonin
Mišel Fuko
Milica Pekić
Mirko Sebić
71
Živko Grozdanić
Nevena Daković, Miško Šuvaković
72
38
Nauka može da govori umetnički
40
Tijana Palkovljević: Novi početak među slikama
73
74
Biotehnologije i telo žene
75
Lakanovska teorija subjekta i žena
76
Portret Žene: Maga Magazinović
77
Budući vrtovi: Spokojstvo
mr Pavel Čanji: Koliko danas verujemo kulturi?
„NOVA MISAO” – časopis za savremenu kulturu Vojvodine
Osnivač: Sekretarijat za kulturu Izvršnog veća Vojvodine
Za osnivača: Milorad Đurić, pokrajinski sekretar za kulturu
Izdavač: IU „MISAO”; Novi Sad, ulica Pašićeva 6
izlazi dvomesečno (šest puta godišnje)
FEBRUAR 2010.
tiraž: 500 primeraka
telefon redakcije: ++ 381 (0) 21 424 972
e-mail: [email protected]
glavni urednik: Mirko Sebić
direktor: Mirko Sebić
Poetske nevolje sa rodom
Nadežda Radović
Nemanja Rotar
Gordana Draganić Nonin
Film kao morfijum
Predrag Đuran
Nadežda Radović
52
Majstor čiji se život ugasio od njihovog daha, ali stihovi nisu
Gordana Draganić Nonin
Lidija Prišing
50
Ravničarska Atlantida
Stevan Konstantinović
Tamara Đorđević
48
ON, Gombrovič, svetski pisac
Gordana Draganić Nonin
Teodora Zrnić
46
Pričanje pop-pank priča
Predrag Đuran
Ivana Jovanović Arsić
44
Kevin Aboš – foto aparat – model – umetnost
78
tad sam na jedan jedini trenutak dostigao stepen ekstaze koji sam
oduvek želeo da dostignem i koja je predstavljala potpuni iskorak iz
hronološkog vremena u vanvremenske senke, i zadivljenost u sumornosti
smrtnog carstva i osećaj kako mi smrt gazi po petama terajući me da nastavim dalje... Pomislio sam da ću već sledećeg trenutka umreti.”
„I
Od ispisivanja ove rečenice pa do onog o čemu hoćemo da svedočimo
prošlo je mnogo godina. Džek Keruak je u toku tri grozničave nedelje
aprila 1951. godine napisao prvu verziju romana „Na putu” a gornje rečenice su deo tog kultnog štiva koji je svakako najčitanija knjiga američke
proze, tekst koji je formirao generacije, tekst čijim čitanjem su se preobražavali mladi usijani snovi.
Od trenutka kad je ovo pisao do kasne jeseni 1968. godine kada je Keruak
gostujući u emisiji Vatrena linija (Firing Line) kultnom šou Vilijema Bakleja
(William F. Buckley), pijanim mrmljanjem, pevuckanjem, grimasama bola i
izgubljenosti izvršio medijsko samoubistvo i tako pokušao da ubije svu
laž i svu celofansku neautentičnost predstave o bit generaciji, prošle su
godine u kojima se njegova zemlja menjala ali ne kako je on sanjao.
16. međunarodni SALON KNJIGA: Ulazak u sazvežđe
planete knjige
redakcija:
Teodora Zrnić (operativni urednik)
Gordana Draganić Nonin (pomoćnik glavnog urednika)
Tijana Delić (kulturologija, teatar)
Tatjana Pejović (društvo)
Biljana Mickov (menadžment u kulturi)
dr Stevan Konstantinović (kulture etničkih zajednica)
Branko Stojanović (urednik fotografije)
total dizajn: Tanja Dukić • prepress: Vladimir Vatić
fotografija na koricama: Branko Stojanović
ISSN broj: 1821-2107
CIP – Каталогизација у публикацији
Библиотека Матице српске, Нови Сад
008(497.113)
NOVA misao : časopis za savremenu kulturu Vojvodine /
glavni urednik Mirko Sebić. – 2009, br. 1 (jul)– . – Novi Sad :
IU „Misao”, 2009–. – Ilustr. ; 30 cm
Dvomesečno
ISSN 1821-2107
COBISS.SR-ID 241067527
Proza Na putu izraz je nade da bi ljudska zajednica mogla da funkcioniše
drugačije, da bi mogla bez nasilnih, neplodnih autoriteta, bez promašaja i
usamljenosti. Putovati znači menjati se, prihvatiti mogućnost promašaja,
mogućnost da stvari i ne uspeju, ali putaovati znači ne gubiti nadu.
Putovali smo i mi ovih zimskih dana, istina bez ekstaze, bez patosa promena ali ne gubeći nadu. Obilazeći mesta na kojima se stiče kreativnost, nesvakidašnja energija, zanos, volja da se sačuva i prenese duh kreativnosti,
duh lepog, shvatili smo da jedino nije moguće falsifikovati uverenje i nadu.
Šta smo drugo mogli počeli smo da beležimo te odbljeske autentičnosti
ne gledajući više u institucije kao institucije, gledajući u središte napora
da se ostane autentičan i svoj.
Kult-tura. Na putu ka drugim svetovima.
Beležeći doživljaje sa puta shvatili smo da to zapravo neće biti još jedna
od mnogobrojnih reportaža koja opisuje neku tačku Vojvodine, već da se
pred našim očima, u našim svestima pomalja nova kartografija unutrašnjih svetova. Svetova koji tek dolaze.
Džek mi moramo da idemo dalje i ne smemo da se zaustavimo sve dok
ne stignemo tamo.
Kuda idemo čoveče?
Ne znam ali moramo da idemo dalje.
SVETIONIK
Vojislav Despotov (1950-2000)
AMERIČKI HAIKU (1959)
DESET DEKA DUŠE (1994)
Rano jutro, žuto cveće,
Mislim o
Pijancima iz Meksika
Posle tuširanja
Među oblivenim ružama
Ptica se stresa u kupatilu
Nema telagrama danas
Samo lišće više
Opada
Pucni pristima
Zaustavi svet –
Kiša pada jače
Sumrak
Dečak razbija maslačak
Palicom
Sumrak
Suviše mračno za čitanje
Suviše hladno
Uspravno držanje
Moje preduće mačke ka mesecu
Uzdahnuh
Prateći jedna drugu
Moje mačke zastanu
Kad zagrmi
Pesnici moraju biti debeli
Ali u kilogramu mesa i sala
Izrazito podbuli masni
Ima najmanje deset deka duše
Sa ogromnim ružičastim stomacima
Ukrašeni strijama i guntama
Veš obešen
Mesečinom
Petak majska noć
Prazno bejzbol polje
Crvenperka
Skakuće duž ivice
Đonovi mojih cipela
Su čisti
Za šetanje po kiši
Ceo božji dan
Zamorni šešir
Nije mi na glavi
Žar crv
Spava na ovom cvetu –
Tvoja svetla se pale
Pesnici moraju biti Falstafi
Krvavi neprijatelji Don Kihota
Da bi lakše izvlačili iz mesa
Da bi u trenutku porođaja
Bodlerčiće i helderlinčiće
Na ovaj svet buknulo milion
Kaloričnih asocijacija
Da bi snažnije ispumpavali
Tečne glagole i vlažne metafore
Pijan kao sovin huk
Pišem pisma
Olujom
SVETIONIK
4
Džek Keruak (1922-1969)
Soneti i ostale kockaste kante
Čist su izazov forme
„Američki haiku nije isto što i japanski. Japanski haiku je
striktno ograničen na sedamnaest slogova ali kako je
jezička struktura našeg govora sasvim drugačija ja ne
mislim da američki haiku (kratka pesma u tri stiha koja
teži da bude potpuno obavijena osećajem Apsolutne
Praznine) treba da brine o slogovima, zato što je američki govor nešto ponovo ... neko prštanje, praskanje.
Pre svega, haiku mora biti nešto vrlo jednostavno i slobodno od svih poetskih trikova i mora načiniti malu
sliku, još mora biti prozračan i uzvišen kao Vivaldijeva
Pastorela.“
„Poezija je pokušaj čitalaca da se udruže sa pesnikom,
u cilju rešavanja problema koji, bez tog pokušaja, ne bi
uopšte ni postojali.“
„Pesnik trenira poeziju koju ne poznaje. Svaka pojedinačna pesma je trening pesme: razlika između znanja
neznanja i onog što je uveliko u duhovno tektualnoj
praksi.
Vojislav Despotov, Trening poezije, 1977. „
Džek Keruak „
Prelazeći fudbalsko polje
Dolazi kući sa posla –
Usamljeni poslovnjak
Američk i haiku (1959) / N OVA MISAO
N OVA M I SAO / D es e t d e k a d u š e (19 9 4)
Televizija ih naravno mora prikazivati
Mnogo mršavih stane
Kao miševe pacove i usoljene sardine
U jedan sonet, žalosno je to
Kao mršave i napaćene siromahe
Koji reči usisavaju iz kosmičke prane
O pevajte pevajte vage terazije kantari
I direktne veze sa svetim bogom
Pod metričkim centama masne sintakse
Koji ne postoji nigde
I najdraži gledaoci moraju biti uvereni
Da je pesništvo oblik najdublje patnje
5
U subotu, 20. februara 2010. godine u 18 sati u Parti galeriji u Pečuju otvorena je
izložba slika Miroslava Jovančića „Dolazim sa muzikom“. Ova izložba je deo programa u okviru manifestacije „Pečuj evropska prestonica kulture u 2010. godini“.
Miroslav Jovančić je pozvan od strane direktora kulturnih programa ove manifestacije, gospodina Tamaša Salai-a (Szalay Tamás) koji mu je i otvorio izložbu. Pored
gospodina Salai-a izložbu je otvorila gospođa Ljubica Kiselički, pomoćnica gradonačelnika Subotice za kulturno-prosvetnu delatnost i gospodin Bela Duranci, istoričar umetnosti.
Novosadsko pozorište (Ujvideki sinhaz) na svoj 36. rođendan već tradicionalno je održalo „sahranu” predstave koja se skida sa repertoara. „Ove godine u kulise pozorišne istorije šaljemo (predstavu) „Iza kulisa”, navodi se u
saopštenju Novosadskog pozorišta, koje predstave izvodi na mađjarskom
jeziku, uz simultani prevod na srpski.
Komediju „Iza kulisa” po tekstu Majkla Frejna režirao je Zoltan Puškaš, a u
saopštenju se dodaje da je ta „sahrana” predstave zapravo „jedina vesela na
svetu” i „urnebesna”.
7
Nakon otvaranja izložbe u Domu umetnosti i književnosti u 20 sati održan je koncert grupe „Cadabra“ u sastavu: Valentina Šimon, Zoran Dukić, Goran Evetović,
Armand Mesaroš i Miroslav Jovančić.
Veselo!
Ovim programima predstavljen je deo kulturne scene Subotice i Vojvodine.
Zvučno!
Kevin Aboš u Novom Sadu
U Muzeju savremene umetnosti Vojvodine sredinom januara otvorena je izložba Kevina Aboša
Portreti. Menadžer projekta/kustos Biljana Mickov.
Vizuelni umetnik Kevin Aboš živi i radi na relaciji Pariz – Dablin. Abošovi razoružavajuće iskreni
fotografski portreti mnogih svetski poznatih ličnosti učinili su ga jednim od najtraženijih savremenih fotografa našeg vremena.
Jedna od umetnikovih ideja je da započne seriju fotografija 100 lica Novog Sada, što je po umetnikovim rečima konceptualni umetnički projekat gde su građani sami po sebi manifestovani kao
umetnost. Abošovi radovi se objašanjavaju kroz objektivaciju, dekonstrukciju i veličanje svojih
modela – društvenih arhetipova, ikona iz kulture i običnih građana. Aboš primenjuje isti senzibilitet i na pokretne i na statične slike. On sa lakoćom dezintegriše hijerarhijske razlike.
Aboš je trenutno u završnoj fazi svog prvog igranog filma, Panda. Takođe radi i na projektu
velikih razmera pod nazivom 1000 lica Pariza (1000 visages de Paris).
Svetlo!
Izložba slika Ilije Bašičevića
U beogradskoj galeriji „Haos“ sredinom januara je otvorena retrospektivna izložba Ilije Bašičevića Bosilja, slikara iz Šida,
na kojoj su zastupljeni do sada neizlagani i javnosti nepoznati akvareli, crteži i gvaševi. Izložba je realizovana u saradnji
Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i fondacije „Ilija i Mangelos“, kojom upravlja Ivana Bašičević, unuka slavnog slikara.
Otvarajući izložbu, pokrajinski sekretar za kulturu, Milorad Đurić podsetio je da su dela Ilije Bašičevića do sada izlagana više od 40 puta u velikim evropskim i svetskim galerijama, ali da je svaka nova izložba poseban doživljaj, jer, kako je
rekao, ne znamo šta je čudnije, Ilijino delo ili njegov život. O delu slikara govorio je i likovni umetnik Raša Todosijević,
istakavši da se Bosilj svrstava u naivu, ali da je on jedinstven, i daleko iznad standarda.
Ilijeskno!
Sa „Pokondirenim tikvanom”
u Novu 2010. godinu
Uoči dočeka Nove 2010. Brod teatar premjerno je izveo svoju novu predstavu
”Pokondireni tikvan“ po motivima Jovana Sterije Popovića, po ideji u adaptaciji
i režiji Ratka Radivojević,a a na tekst Đorđa Pisareva. Autori i akteri ove predstave istakli su da je Sterija Pokondirenu tikvu pisao pre 150 godina imajući u vidu
ljude iz svog okruženja, zbog čega taj komad i nije mogao odmah da bude izveden. Isto je i danas, i Đorđe Pisarev je imao u vidu ljude iz svog okruženja. Ni
posle 150 godina ništa se nije promenilo i mi i dalje imamo iste tikve i tikvane
pored nas napomenu je Ratko Radivojević na konferenciji za štampu održanoj
uoči premjere.
• • • foto: Lučić
HRONOTOPIJE
Veseli kraj jedne predstave
HRONOTOPIJE
6
Izložba i koncert
Miroslava Jovančića u Pečuju
Femozno!
Vladušiću Vitalova nagrada
Četrnaesti put fabrika „Vital” iz Vrbasa, čiji je većinski vlasnik kompanija ”Invej“ iz Beograda, dodeljuje tradicionalnu književnu nagradu „Zlatni suncokret”, a ovogodišnji laureat je Slobodan Vladušić za roman„Forward” objavljen prošle godine u izdanju „Stubova kulture”. Žiri Vitalove nagrade Jovan Zivlak – predsednik, Nikola Strajnić i Vladimir Gvozden ovu
odluku doneli su jednoglasno na sednici na kojoj su razmatrali knjige iz najužeg izbora u kojem je, pored nagrađene knjige, bio i roman Đorđa Pisareva „A ako umre pre nego što se probudi?” i knjiga priča Ljiljane Đurđić „Svi na kraju kažu
mama”.
Žiri nagradu obrazlaže ovako: ...ovaj Vladušićev roman, uprkos tome što se s njim tek upisuje u srpsku pripovedačku
književnost, je novum i nešto što je nesporno prastaro u srpskoj pripovedačkoj kulturi. Opredelili smo se za Vladušićev
roman, zato što u njemu vidimo plodonosnu etiku pripovedanja, snažnu pripovedačku kulturu i umetnički odgovorno
posmatranje našeg aktuelnog sveta, ističe se, između ostalog, u obrazloženju nagrade.
Napred-no!
HRONOTOPIJE
„Godišnjom izložbom” Centar za grafiku zaokružuje prvu godinu rada, i ovom prilikom izložene su grafike Slobodana Kneževića Abija, Branke Janković Knežević, Lazara Markovića,
Radula Boškovića, Slobodana Bodulića, Dragana Cohe, Tamare Pajković, Biljane Vuković,
Milana Nešića, Jelene Đurić, Đorđa Markovića i Nebojše Lazića.
Grafički listovi prikazani u ovoj postavci su rezultat koji je nastao kao plod saradnje umetnika i profesionalnih saradnika (master printera) u grafičkoj radionici Centra za grafiku u
Novom Sadu.
Glavni cilj izložbe je da prezentuje mogućnosti grafičkog medija u radovima umetnika, koji praktikuju ovu metodu umetničkog
istraživanja.
8
Otvarajući izložbu, pokrajinski sekretar za kulturu, Milorad Đurić je podsetio da
je, pre godinu dana, Sekretarijat odlučio da podrži osnivanje ovakvog centra,
kako bi se našim umetnicima omogućile tehničke mogućnosti, materijal za rad
i uslovi kakvi postoje u svetu.
U-pečat-ljivo!
Viktor Vazareli – Grafike i objekti
U Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu izloženo je 140 originalnih
grafika i 20 objekata Viktora Vazarelija iz privatne kolekcije Tibora Čepeija iz Budimpešte. Kustoskinje izložbe: Svetlana Mladenov, Sanja Kojić-Mladenov. Izložba je otvorena krajem januara.
Viktor Vazareli (1906-1997) je bio teoretičar i najinventivniji praktičar op-arta, važnog
pravca u umetnosti 20. veka, poznatog kao optička umetnost.
Tokom 50-ih godina Vazareli je napisao nekoliko manifesta na temu upotrebe optičkih
fenomena u umetničkom kontekstu. Jedan od njegovih najvećih projekata je zdanje
Fondacije Vazareli za koje je 1976. u gradu Eks-an-Provans (Francuska) sačinio kompletan arhitektonski projekat, kao i optičke skulpture, ostavljajući iza sebe monumentalnu
demonstraciju svojih ideja i estetike.
Njegove inovacije u domenu boje i optičkih iluzija postale su tokom 60-tih i 70-ih deo popularne kulture i izvršile snažan uticaj na savremene
umetnike, industrijske i grafičke dizajnere, arhitekte, modne kreatore i mnoge druge stvaraoce. Želeo je da promeni pogled na svet, kao i da
odnos umetnosti i društva u celini učini otvorenijim i koherentnijim. Nastojao je da njegova umetnička dela postanu dostupna svima uz moto
„Umetnost za sve”.
Op(art)imalno!
Žilniku „Todor Manojlović“
Svečana sednica povodom pet godina rada VANU
Dugometražni igrano-dokumentarni film „Stara škola kapitalizma” Želimira Žilnika imao je međunarodnu premijeru na Internacionalnom filmskom festivalu u Roterdamu. Film je bio prikazan
u okviru selekcije „Spektrum”, koju čine filmovi iskusnih filmskih autora. Pored Žilnikovog filma,
u istoj selekciji prikazan je i film „Medeni mesec” Gorana Paskaljevića, kao i najnovija ostvarenja
vrhunskih filmskih stvaralaca poput Vernera Hercoga, Vesa Andersona, Aleksandra Sokurova,
Frensisa Forda Kopole, Miloša Formana, Širin Neshat i drugih.
Pošto se vratio u Novi Sad Žilnik saznaje da mu je dodeljena nagrada „Todor Manojlović”. Žiri je tom prilikom obrazložio
da je „njegov opus džepna kulturna istorija SFRJ, rečnik svih naših pogrešno postuliranih društvenih i etičkih vrednosti. Balkanski mačizam, ratna ideologija i bespuća kapitalizma večite su Žilnikove teme, a njegovi junaci su mali ljudi,
marginalci i apriorni gubitnici”.
- Iako smo već na polovini šeste godine rada, danas smo organizovali svečanu sednicu kojom obeležavamo petogodišnjicu postojanja i rada Vojvođanske akademije nauka i umetnosti jer smo čekali da se usvoji Statut AP Vojvodine u koji je naša Akademija ugrađena kao institucija od posebnog interesa za Vojvodinu. Kako je VANU regionalna
akademija koja je vezana za ovaj prostor i ljude, njen interes je da neguje tradiciju koja postoji na ovom području
vezanu za multikulturalizam jer je u Vojvodini 26 narodnosti isprepleteno sa svojim kulturama, verama i naukama,
rekao je Endre Pap, predsednik Vojvođanske akademije povodom svečane sednice organizovane u januaru u
Skupštini Vojvodine povodom pet godina postojanja VANU.
Predanost i snaga kreativne vizije opredelili su žiri Fonda „Todor Manojlović” da legendi srpskog autorskog filma dodeli
ovogodišnju nagradu za moderni umetnički senzibilitet.
Pap je istakao da iako VANU u ovom momentu ima 17 redovnih i jednog počasnog člana, njena delatnost je, zahvaljujući i tesnoj vezi sa Novosadskim univerzitetom i kulturnim institucijama Vojvodine, veoma bogata: „Do sada je
objavljeno 33 knjiga, održano je i više od 30 predavanja, veliki broj koncerata i dr. Najvažniji zadatak je svakako rad na naučnim i kulturnim projektima Vojvodine,
a svi naši članovi su radili na njima”, rekao je Pap neposredno pre početka svečane sednice kojoj su, pored članova i saradnika, prisustvovali i ambasadori Ukrajine,
Slovačke i Crne Gore, ataše za kulturu ambasade Mađarske, kao i Milorad Đurić, pokrajinski sekretar za kulturu i Miroslav Vesković, rektor Novosadskog univerziteta.
Svečano!
Ozbiljno!
Monografija Spomen-zbirke
Pavla Beljanskog
Nova monografija o Spomen-zbirci Pavla Beljanskog je rezultat višegodišnjeg
istraživačkog rada 25 vrsnih poznavalaca umetnosti i kulture 20. veka, brojnih
saradnika i zaposlenih u Spomen-zbirci, koju je uredila dr Jasna Jovanov. Na 512
strana velikog formata sa preko 210 ilustracija u boji i više od 380 crno-belih reprodukcija, predstavljena su antologijska dela nacionalne umetnosti, ljudi i događaji iz istorije života kolekcionara i njegove zbirke, što ovo kapitalno delo
svrstava u neizostavnu literaturu iz istorije umetnosti i muzeologije.
Trudbenički!
HRONOTOPIJE
Godišnja izložba Centra za grafiku
Dan maternjeg jezika
Dan maternjeg jezika koji je uveo UNESKO kako bi se sprečilo nestajanje pojedinih jezika, obeležen je prigodnim
programom u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava. Ministar Svetozar Čiplić izjavio je da Srbija i svi njeni građani
mogu biti ponosni brojem nacionalnih manjina i jezika koje one govore jer bez toga nema ni multikulturalnosti ni
dragocenih spona koje našu zemlju vezuju sa zemljama Evrope.
Na svečanosti je govorio i pokrajinski sekretar za kulturu, Milorad Đurić, koji je rekao da je Vojvodina sjajan primer
kako se različitosti komponuju i harmonizuju. „U Vojvodini postoji pet zavoda za kulturu manjinskih zajednica čija je
prevashodna misija očuvanje i razvoj kultura koje nisu većinske“, naglasio je Đurić i dodao da od oko 150 medijskih
proizvoda na različitim jezicima u Srbiji u Vojvodini je čak 135.
Svečanosti su prisustvovali i učenici Karlovačke gimnazije koju su komadom „Neka tvoja reč bude čista“, na više jezika
ukazali na značaj negovanja maternjeg jezika.
Dobro!
9
MAŠINA/OSTRVO
ako bismo želeli da promislimo jednostavno intimno iskustvo filma morali bismo pitanje da postavimo ovako: šta pokretne slike predstavljaju za
nas, šta to one proizvode da nam postaju zanimljive, da postaju intrigantne i vredne mišljenja i proživljavanja? Koju vrstu sveta one donose? Zašto su nam istovremeno i daleke i bliske i šta ta blikost i udaljenost govore
po sebi?
Piše: Mirko Sebić
Ja kino-oko stvaram čoveka savršenijeg od Adama,
stvaram hiljade raznih ljudi na osnovu
raznih predhodnih crteža i shema.
10
Dziga Vertov
Pasternak je jednom definisao umetnost kao filozofiju u stanju ekB oris
staze. Etimološki gledano ek-stazis doslovno upućuje na neko izvan stanje, na situaciju u kojoj smo van sebe. Mistični prizvuk ovog izraza takođe ne
ostaje bez ove „izvan” konotacije jer da bi se sjedinili sa božanskim moramo
se lišiti sebe. Sebe ljudskih, odviše ljudskih bića. Dakle, filozofija kad napusti
svoju filozofstvujuću bit postaje umetnost. Ali kakva? Teško da bi tu ekstazu
mogli zamisliti u svetu reči, diskursa, pravila i racionalnih jezičkih konstrukcija, takozvanih prirodnih ili, ne daj bože, veštačkih jezika. Pre bi to izlaženje
izvan sebe trebalo potražiti u umetnosti slike. Umetnosti oličavanja.
Slika je uvek, u izvesnom smislu, sveta, reći će Žan Lik Nansi u svojoj knjizi
Osnovi slike. U kom smislu sveta, šta se pod tim podrazumeva? Sveto se
najpre određuje samo kao opozicija i kao distinkcija, dakle, najpre kao nešto što stoji nasuprot, ali i nešto što stoji pored ali drugačije, bitno drugačijeg smisla. U početku se samo apofatički tvrdi da sveto nije profano.
MAŠINA/OSTRVO
Svet slike panonske
Elijade će reći: „Sveto se uvek ispoljava kao stvarnost sasvim drugog reda
no što su to „prirodne“ stvarnosti. Jezik tek približno može da izrazi tremendum, ili majestas, ili misterium fascinans, izrazima pozajmljenim iz područja prirodnog ili duhovnog profanog čovekovog života. Jezik je sveden samo na nagoveštavanje onoga što prevazilazi ljudsko prirodno iskustvo, izrazima pozajmljenim od samog tog iskustva.“
Čovek može upoznati sveto samo zato što se ono ispoljava. Ispoljavanje
svetog dešava se u nekom nesvetom ili kako kaže Elijade: „To je uvek isti
misteriozni čin: manifestacija nečeg „sasvim drugog“, neke realnosti koja
ne pripada našem svetu, u predmetima koji čine sastavni deo našeg prirodnog i profanog sveta.“ Ovo je očigledni paradoks svetog ali istovremeno, rekao bih, i paradoks slike.
Jer manifestujući sveto neki predmet iz našeg okruženja postaje nešto
suštinski drugo ne prestajući da bude ono što jeste. Isto tako i slika nije
realnost ali poseduje realnost. Bez tog paradoksa uopšte ne bi bila moguća. Slika je zasićena realnošću, ona je moć realnosti, ali nije realnost.
Istovremeno ona je poruka nekog drugog sveta, dolazi s one strane zbilje, sa sobom nosi jezu sablasti i grozu mogućih katastrofa.
„Prošle večeri bio sam u kraljevstvu senki. Kada biste samo znali kako je čudno biti tamo. To je svet bez zvuka, bez boja. Sve je tamo, zemlja, drveće, ljudi,
voda i vazduh, obojeno u monotonu sivu. Sivi zraci sunca kroz sivo nebo, sive
oči na sivim licima, lišće u šumi pepeljasto sivo. To nije život već njegova senka, to nisu pokreti već bezglasne aveti“.
Svi mi uživamo u pokretnim slikama, radujemo se, strahujemo, tugujemo
izazvani i potaknutim onim što nam one donose. U mraku bioskopa ili uz
svetlucanje digitalnih ekrana mi, na neki način, napuštamo naše stanje
telesne egzistencije uživljavajući se u neki nematerijalni svet. Snovi na
javi mogući su upravo zbog toga. Zatim, osećamo užasnu pustoš kada bivamo surovim rezom vraćeni u hrapavi svet svakodnevnog. Slike uopšte,
a pokretne ponajviše, menjaju i naš svet menjaući percepciju sveta, dokazano je da kamere postaju naše oči, ekran naša mašta. U sjajnom eseju
intelektualnog kolektiva BILWET „Nema medija bez droge, nema droga
bez medija“ upravo se govori o uticaju medijske tehnologije ne samo na
maštu već i na iskustvo sa opijatima, razlika između vizija hašišopijenosti
iz XIX veka i doživljaja ove iste droge sa početka dvadesetog je posredovana pojavom filma kao medija.
Ako filmska kamera postaje naše oko kako bi rekao Vertov šta ono vidi kad
pogleda u ravnicu, kad „švenkuje” sa juga na sever beskrajnog ravnog
prostranstva. „Cilj je Istina sredstvo je Kino-oko”.
Negde sredinom šezdesetih u Novom Sadu bila jednom jedna producentska kuća, „Neoplanta” su je zvali. Za nekih pet do osam godina ovaj
novi zasad rodiće 120 izvanrednih kratkometražnih dokumentarnih i igranih filmova i 7 dugometražnih igranih filmova među kojima su dva za nas
bitna ostvarenja, Žilnikovi Rani radovi i Makavejevljev WR Misterija organizma. Oba ostvarenja sa karakterističnim „problemima” sa cenzurom, sa
karakterističnim nerazumevanjem tzv. obične bioskopske publike i sa karakterističnim pohvalama i međunarodnim priznanjima od Berlina do Kana.
Za ovu priliku apstrahovaćemo brojne karakteristike ovih ostvarenje, potražićemo samo njihovo mesto ekstaze, mesto na kome filozofija izlazi iz
sebe da bi postala preobražavajuća sila koju neki još uvek nazivaju umetnost. U Ranim radovima koji se odvijaju u topografski neidentifikovanim
predelima ravnice taj ekstatični momenat je široki kadar i kadar sekvenca. Široki planovi upravo naglašavaju filozofsko prisustvo plohe nasuprot
krupnim i srednjim planovima u kojima dominira istorijski detalj. Dakle,
sakralna priroda ravnice u kadru sekvenci u svrhu propitivanja moći i nemoći revolucionarnog preobražaja.
Ovako je u članku, u lokalnim novinama, pisao Maksim Gorki kada je u
leto 1896. godine u Njižnjem Novgorodu prvi put video predstavu Limijerovog sinematografa.
Tri ostvarenja koja nastaju u rasponu od 1968. do 1971.
Aveti i senke zagrobnog života, „noćas su me pohodili mrtvi”, očigledno
je da mistični Maksim u filmu vidi onu drugu prirodu slike, koja je iluzijom
pokretnih slika još i pojačana.
senzibilitetima, inetelektualnim afinitetima i filmskim
Ako učinimo napor da po strani ostavimo kulturalne razlike i da ignorišemo
uslovljavanja koja dolaze spolja od obrazovanja i vaspitanja, ako stavimo
u fenomenološku zagradu teoriju i filozofiju i mislimo film kao takav, dakle,
Svet slike p anonske / N OVA MISAO
iz potpuno različitih pobuda, od ljudi sa potpuno različitim
estetikama, zahvaljujući „radu” ravnice ujedinjuju se u jedinstven
odbljesak svetih slika panonskih. Sva tri na različit način
propituju veru i nadu preobražaja, sva tri čuvaju energije pobune
N OVA MISAO / Svet slike p anonske
11
WR Misterija organizma, film hibrid i film kolaž. Ali ono što je bitno, njegova tačka ekstaze je rez, ejzejštajnovska „montaža atrakcije” koja na
okupu drži raznorodne, uzbudljive momente čineći da oni sviraju slobodnu džez improvizaciju. Montažni rez koji okuplja raznolikost.
Na rubu ravnice, dokle seže naš pogled, daleko na severu, su Ljudi bez
nade (1965.), Zvezde i vojnici (1967.) , Muk i krik (1968.) i na kraju Crveni psalam, sve filmovi mađarskog reditelja Mikloša Jančoa. Crveni psalam je treći
ugao mnogougaone figure ravničarskih svetih slika.
Crveni psalam je zapravo film rapsodija, muzičko mizanscenski doživljaj
jedne epske epizode iz mađarske revolucionarne prošlosti, ustanka siromašnih seljaka 1890. godine. Odustajanje od istorijske naracije kojoj su
filmovi suviše često skloni, otklon pomoću ritualno simboličkih kretanja
unutar filmskog kadra- sekvence, ovde je to mesto ekstaze.
Jančo vrlo jednostavno objašnjava svoj film: „Crveni psalam je izražen od
krajnje jednostavnih simbola. Film nije analiza u istorijskom, filozofskom
ili političkom smislu. „Crveni psalam” samo želi da uvede veru: veru siromašnih u revoluciju”.
Tri ostvarenja koja nastaju u rasponu od 1968. do 1971. iz potpuno različitih pobuda, od ljudi sa potpuno različitim senzibilitetima, inetelektualnim
afinitetima i filmskim estetikama, zahvaljujući „radu” ravnice ujedinjuju se
u jedinstven odbljesak svetih slika panonskih. Sva tri na različit način propituju veru i nadu preobražaja, sva tri čuvaju energije pobune.
U svojoj knjizi The World Viewed američki filozof Stenli Kavel (Stanley Cavell) daje jednostavan odgovor na pitanje o razlogu magične privlačnosti
pokretnih slika. Ljudi imaju prirodnu potrebu da svet sagledaju na vlastit
način, da ga prepričaju svojim rečima i označe svjim slikama. To je upravo
ono što filmski stvaraoci rade uzimajući „komade” sirove stvarnosti i komponujući ih u nekakve nove celine. Uverljivost tih slika ne zavisi od njihove konstrukcije ili od našeg iskustva prošlosti već upravo od moći naslućivanja neposredne budućnosti. Dakle, film je obećanje te bolje budućnosti, uverenje da ona može da postoji i da može biti realizovana. Ili što bi
rekao Mikloš Jančo film samo želi da uvede veru u naše svakodnevno
iskustvo. „
selone. U tom periodu otvorene su ključne kulturne institucije kao što su
Savremeni Kulturni Centar – CCCB, Muzej Savremene Umetnosti, MACBA
ili nova koncertna sala L’Auditori. To je takođe bio moment kada je podstaknut doprinos sektora kulture ekonosmkom rastu, što je i navedeno u
prvom Strateškom Planu za Kulturu, predstavljenom 1999. U tom period
su se značajno razvijale velike kulturne manifestacije i festivali, kao što je
Univerzalni Forum Kulture 2004. pod pokroviteljstvom UNESCO-a, što je
privelo kraju period u kom je projektovana kulturna platforma grada.
Kulturna politika iza scene u Barseloni
Piše: Esteve Caramés
TEZE O KULTURNOJ POLITICI
TEZE O KULTURNOJ POLITICI
Kulturni pokret grada
Razvoj kulture u centru kulturne strategije grada
Međutim, novi zamah u kulturnoj strategiji se definiše u skorije vreme.
Nekoliko elemenata sačinjavaju novi kontekst: grad je sve više raznolik
(17% lokalnog stanovništva je imalo strano državljanstvo 2008., u poređenju sa 4% iz 2001. godine); bitni rezultati sektora kulture se već jednoglasno priznaju; stalno umnožavanje kanala komunikacije i podrške je uvećalo mogućnosti, kao i rizike, masovne komunikacije kulturnih projekata;
izvanredna međunarodna pozicija grada je privukla veliki broj posetilaca
i korisnika kulturnih objekata (više od 6 miliona posetilaca u 2008 godini);
i konačno, kreativni sector je značajno porastao. Stoga se činilo opravdanim da se kulturna strategija grada prilagodi godinama koje dolaze.
Kulturne politike gradova, novi konteksti, obnovljene. Promovisanje strategija
proizvodnje umetnosti i kulture kako bi se kreirao dinamičan sektor kulture
ulturna politika je centar razvojne strategije Barselone u poslednjih
30 godina. Od 1979., od vremena prve demokratske lokalne uprave,
Gradsko Veće Barselone promoviše ambicioznu politiku kulturnog uključivanja među građanima i ojačava uloge kulturnih institucija kao što su
Fondacija Joan Miró, Fondacija Antoni Tàpies ili Muzej Picasso.
K
grada. Snažan kulturni identitet grada, mešavina katalonske i španske tradicije, je baziran na širokoj mreži kulturnih entiteta i asocijacija.
Prvi prioritet je bio obnavljanje Katalonske kulture odbačene tokom 40
godina diktatorstva kao i obnavljanje javnih prostora namenjenih kulturnim dešavanjima kao simbolima nove slobode i društveno jedinstvenog
Olimpijske igre 1992. kojima je Barselona bila domaćin, označavaju promene. Velike količine kolektivne iluzije i javnog budžeta su upotrebljeni
kako bi transformisali urbani profil Barselone i gradu dali međunarodnu
projekciju. Kao ključni element urbane transformacije Barselone postavljen je mladi i inovativni kulturni profil. „Prvog dana nakon Olimpijade”
prioritetna strategija postala je promocija glavnog kulturnog statusa Bar-
13
Pre toga, a zajedno sa velikim brojem lokalnih gradskih uprava širom sveta, 2004 godine Barselona je promovisala međunarodni pokret za preispitivanje uloge kulture u savremenom urbanom prostoru. Reultat tog
pokreta je bila Agenda 21 za kulturu (www.agenda21culture.net), obavezivanje gradova i lokalnih uprava na razvoj kulture. Glavna poruka Agende
21 je bila da se razvoj kulture uključi kao bitan element za urbani razvoj,
kao što je to ekonomski rast, sociajlno jedinstvo i održivi razvoj. Nema
sumnje da kultura ima ogromne rezultate za lokalnu ekonomiju i projekte urbane rekonstrukvije, ali Agenda 21 za kulturu ima prioritet da prepoznaje kulturnu dimenziju kao razvoj sam po sebi.
• • • foto: Giannina Urmeneta Ottiker
12
Promovisati strategiju proizvodnje umetnosti i kulture
kako bi se kreirao dinamičan sektor kulture
• • • foto: Giannina Urmeneta Ottiker
Prva osovina delovanja jeste pružanje veće podrške proizvodnim umetničkim i kulturnim projektima. Tradicija promovisanja lokalnog razvoja
kulture je bila podrška politici umetničkih izložbi: više muzeja, više festival, više kulturnih centara itd. Međutim, ambiciozni kulturni centar mora
uzeti u obzir postojanje dinamične umetničke zajednice. Čvrsta baza muzičara, izvođača ili vizuelnih umetnika proizvodi postojanje novih projekata i novih predloga koji bi zadovoljili dinamičan sektor kulture.
Kulturni p o k ret grada: kulturna p o litik a i z a s ce n e u B ar s e l o n i / N OVA M I SAO
Kao centar kulture, Barselona mora da naglasi svoju podršku lokalnim
kulturnim stvaraocima. To je cilj novog Art factories programme – Programa Umetničkih Fabrika, koji će zauzeti 20.000 m2 javnog prostora isključivo za kulturnu i umetničku proizvodnju; a to je prostor za probe plesa i
pozorišta, centar muzičkih resursa, studio za vizuelne umetnike ili trening
centar za cirkuske izvođače.
Drugi projekti za promovisanje resursa kulturne proizvodnje podrazumevaju obezbeđivanje novih fondova za podršku objekata gde se održavaju
žive svirke – jedinstvene laboratorije lokalne muzičke scene; ili obezbeđivanje novog program stipendija za obnovu postojećih umetničkih studia
i objekata za probe različitih izvođača.
Investirati u reformu gradskih institucija kulture
kao podrška značaju kulture za grad.
Kao što je kulturna dinamika nekog grada bazirana na radu i mogućnostima njegove kulturne i umetničke zajednice, tako se značaj kulture za grad
bazira na rezultatima najvećih kulturnih institucija: veliki muzeji, koncertne hale, opera, veliki festivali. Kvalitet njihovog rada naglašava izvanrednu umetničku proizvodnju na lokalnom nivou.
Kao rezultat zajedničkih napora učinjenih tokom devedesetih i tokom
prve dekade 21-og veka može se reći da je Barselona skoro u potpunosti
kompletirala mapu svojih glavnih kulturnih institucija. U toliko više sada
nije moment da se ne nastavi sa povećanjem postojećeg broja muzeja ili
auditorijuma, ali i da se obezbedi da oni nastave da ispunjavaju i doprinose kvalitetu umetnosti. Zato je sačinjen ambiciozni investicioni plan kako
bi se obezbedile napredne usluge tih institucija, što znači podršku njihovom istraživanju i dokumentarnim izvorima (biblioteke u muzejima, pro-
N OVA M I SAO / Kul t u r n i p o k re t g r a d a: k ulturna p o litik a iz a scene u B ar s eloni
TEZE O KULTURNOJ POLITICI
Institucije kao što su Muzej Savremene Umetnosti, MACBA; Teatre Lliure;
Prirodnjački Muzej, Centar Moderne Kulture, CCCB se trenutno rekonstruišu kako bi mogle da pruže nove usluge. Ovaj program je osnova međunarodne projekcije Barselone kao centra kulture u narednim godinama,
gde velike kulturne institucije imaju ključnu razvojnu ulogu.
Ojačati strategiju bliskosti u lokalnim kulturnim projektima.
Treći program promovisanja lokalnog kulturnog razvoja je uspostavljanje
novih programa koji će povećati dostupnost i učestvovanje u kulturnim
projektima. Konzumiranje kulture se promenilo poslednjih godina i informacione tehnologije su naročito uključene. Jedini prioritet kultutrnih
projekata više nije obezbediti što više publike, informacione tehnologije
bi mogle da popune tu prazninu.
14
Najtipičniji program ove strategije jeste Master Plan Gradskih Biblioteka
1998-2010. Grad je učinio vanredan napor da udvostruči broj postojećih
biblioteka u tom period (sa 22 na 39 novih biblioteka). Cilj je da se stvori
nova generacija bliskih kulturnih centara gde je pružen pristup u širem
smislu te reči: pozajmljivanje knjiga, slobodan pristup informacionim tehnologijama, izložbe audio-vizuelnih materijala, kulturni program za decu
itd. Rezultat je izvanredan: 20.000 osoba na dan poseti javne biblioteke u
Barseloni.
Osnažiti učestvovanje u lokalnoj kulturnoj upravi.
Poslednja, četvrta inovacija u kulturnoj politici Barselone je razvila alate
koji pomažu uključivanju u odluke vezane za kulturnu politiku. Naravno
da složeniji kulturni ekosistem zahteva veći administrativni system koji će
to da podrži. Više nije moguće planirati kulturnu politiku sa jedne pozicije. Kulturnu politiku je jedino moguće redefinisati putem suprotnosti i
diskusije.
• • • foto: Giannina Urmeneta Ottiker
Vreme za promene, vreme za kulturu.
Ovaj tekst ima za cilj da ukratko objasni inovacije u kulturnoj politici Barselone poslednjih godina. Detaljniji opis takođe uključuje stratešku politiku vezanu za obnovu urbane memorije kao glavni korak ka osnaživanju
lokalnog kuturnog nasleđa ili kao način podrške lokalnoj kulturnoj industriji. Primer za to je nedavna kreacija Design Hub Barcelona – Centar Dizajna Barselone. Međutim, treba napomenuti da još uvek postoje veliki izazovi: razvoj umetničkog obrazovnog programa, stvaranje kulturne strategija za metropolitski deo grada ili veće uključivanje privatnih partnera u
kreiranje loklanih kulturnih projekata.
Da bi inovacije ostale središni deo kulturne politike grada neophodno je
postaviti kulturu u središni deo strategije urbanog razvoj.
Autor je Savetnik za stratešku politiku Instituta kulture u Barseloni. „
TEZE O KULTURNOJ POLITICI
storije za probe itd.), povećanje njihovih kolekcija, izgradnja dodatnog
prostora.
15
TEZE O KULTURNOJ POLITICI
Uspeh vojvođanskog izdavača
16
Samo uspeh uspeva
„Tesla, portret među maskama“ najčitanija knjiga u bibliotekama Srbije 2009. godine
Piše: Gordana Draganić Nonin
o prvi put od kada Narodna biblioteka Srbije dodeljuje nagradu za
najčitaniju knjigu u bibliotekama, kao i ocenu stručnog žirija, mišljenje
i publike i kritike je jedinstveno: najčitanija i najbolja knjiga u 2009. godini
je roman Vladimira Pištala „Tesla, portret među maskama“, a tome je svakako doprineo i Nenad Šaponja, koji je, pored nagrađenog romana, tokom
prošle godine objavio i Odabrana dela ovog pisca. Činjenicu da je izdavač
važan u celom „književnom“ lancu kako bi knjiga doprla na što kvalitetniji
način do čitalaca, potvrđuje i sama Narodna biblioteka Srbije koja nagradu
za najčitanije delo ne uručuje samo piscu već i izdavaču knjige. Tako je 28.
februara, nagradu za uspeh knjige „Tesla, portret među maskama“ dobio
i Nenad Šaponja, vlasnik izdavačke kuće „Agora“ iz Zrenjanina, koji Pištalove knjige potpisuje i kao urednik.
P
Nenad Šaponja se do pre sedam godina bavio pisanjem i književnom kritikom. Onda je, kako ne bi došlo do sukoba interesa, prestao da objavljuje
književne kritike jer je osnovao izdavačku kuću „Agora“. I šta se desilo?
Kada je Doris Lesing dobila pre tri godine Nobelovu nagradu za književnost, Agora je već imala objavljeno „Peto dete“, onda je Pištalo dobio
NIN-ovu nagradu za roman „Tesla, portret među maskama“, nakon toga
je Alis Manro postala laureat Men Buker nagrade za životno delo, da bi na
kraju, i Andrićeva nagrada otišla pod okrilje „Agore“ u trenutku kada je za
najbolju knjigu priča proglašena zbirka „Molski akordi“ Mirka Demića.
Nakon svega toga postalo je jasno da ovu izdavačku kuću vodi neko čiji je
urednički njuh veoma istančan. Pesnik, koji je za prvu zbirku dobio prestižnu Brankovu nagradu, književni kritičar koji je za svoj rad dobio nagradu „Milan Bogdanović“, u stvari po obrazovanju doktor medicine baš kao
Čehov, Nenad Šaponja je postao izdavač kako bi se kreativno igrao jer je
to za njega bio pravi izazov.
vim izdanjima, pročitao ove knjige. Poenta je u tome da se u preobražaju
opusa proze Vladimira Pištala, gledana ukupno kroz etape u kojima se
pojavljivala, u stvari može videti suštinski preobražaj srpske književnosti
tokom poslednje dve decenije prošlog veka. Činjenica je da naši najbolji
pripovedači nisu bili uvek i široko prihvaćeni, na primer, ne možete reći
da se ljudi otimaju da čitaju priče Rastka Petrovića ili Momčila Nastasijevića, a mogu da nabrojim još bar dvadeset takvih velikih pisaca, ali pokazalo se da artizam ima neki poseban status i ne samo u našoj kulturi već i
drugde. Retko se kad desilo, ali se desilo, kao u prethodnim generacijama
sa Danilom Kišom ili sa Miloradom Pavićem, a u našoj generaciji sa Goranom Petrovićem ili evo, sa Vladimirom Pištalom, da se publika ne mora
uvek zavoditi jeftinim ili krajnje prijemčivim efektima. Za mene je velika
sreća što je jedan takav fini i fluidni pisac kakav je Pištalo, u jednom trenutku pronašao svoju široku čitalačku publiku. Takvi pisci prave jednu vrstu temelja posle kojih književnost ne može previše da pada jer se kroz
takve pisce čuva umetnički kriterijum“, istakao je Pantić.
Dok romani „Milenijum u Beogradu“ i „Tesla, portret među maskama“ doživljavaju nova i nova izdanja, kao i prevode na strane jezike tako da će se
roman ‘’Tesla, portret među maskama’’ tokom marta pojaviti u izdanju
‘’Azbuke’’ iz Sankt Petersburga, jednog od najznačajnijih ruskih izdavača,
kao i kod slovačke izdavačke kuće „Kaligraf“, čitaoci u Srbiji mogu ponovo
da otkrivaju i Pištalove priče koje, pune metafora i sa stilski vrhunskim, i
svakako magičnim rečenicama, naprosto plene. Naravno, zahvaljujući i izdavaču, kome se i sam pisac zahvalio na svemu što je učinio za njegove
knjige i njega kao autora. „
Šaponja je stvaralaštvo Vladimira Pištala pratio kao kritičar od samog početka, dakle, od ranih osamdesetih kada su objavljene prve knjige „poetične“ proze ovog autora, kao i čuveni Statut beogradske manufakture
snova. I verovao je u ovog pisca, jer se Pištalo, kroz svoje knjige priča „Kraj
veka“, „Virtaž u sećanju“ i „Priče iz celog sveta“, a naročito i kroz prvi roman „Milenijum u Beogradu“ razvijao kao pisac. Šaponja ne samo da je
objavio obiman roman „Tesla, portret među maskama“, već je do danas
objavio i sedam odabranih Pištalovih knjiga u reizdanju. Književni kritičar
Mihajlo Pantić je na književnoj večeri u beogradskom SKC-u na kojoj su
krajem februara promovisane Pištalove knjige priča istakao da je ovakva
vrhunska proza izuzetno bitna za našu književnost: „Kada čitate ove tri
zbirke priča tačno možete videti kako je Pištalo počeo da razvija svoje pisanje u tim zlim godinama koje smo svi morali da proživimo i čini vam se,
iz knjige u knjigu, da taj vodostaj užasa i čuda raste, i u jednom momentu
vas samo preplavi. U tim prvim čitanjima, tih godina, sve to se meni nije
ukazalo tom snagom kojom mi se ukazalo sada, kada sam iznova, u no-
KANJIŽA
Zoltan Bičkai
Kreativni atelje „Jožef Nađ”
Koraci, tragovi.
Važno je probati, važno je ne odustati!
• • • KORMILARI: pisac i izdavač
Usp e h vojvo đansko g izdavača / N OVA MISAO
KULT-TURA: Na putu ka drugim svetovima
Godina Voje Despotova – počasnog gosta sećanja
Piše: Gordana Draganić Nonin
Književni kuvar ili jestiva književnost (1)
RECEPTI
Svetska književnost u trpezariji
Kukuruzni hleb
Priredio: Vojislav Despotov
„Teško mi je da prestanem da mislim o njemu. U mojoj prilično bogatoj galeriji „neobičnih“ likova Gombrovič je živi
prijatelj, a ne spomenik. On je počasni gost moga sećanja, možda sada bliži nego onda kada sam ga slušao...“,
Ovo su recepti koji se mogu naći u ne-kulinarskim knjigama, na stranicama
„lepe književnosti“ , skriveni među junacima i zapletima; svi su upotrebljivi, jestivi i strukturalno kalorični.
napisao je Adolfo de Obieta prisećajući se svog slavnog prijatelja. U ovoj godini, kada se obeležavaju godišnjice
18
Voje Despotova, on je i dalje „živi prijatelj, a ne spomenik“. On, koji je svoj plodni književni put započeo daleke 1972.
godine kada je na početku svoje prve zbirke pesama napisao „REČ, REČ, REČ...“ I kao što „u početku beše reč“,
tako je i Despotov od tada stvarao svoj, i ne samo književni svet, bez kojeg bi ovaj naš bio, svakako, siromašniji
radska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“ iz Zrenjanina, koja je izdavač Izabranih dela Vojislava Despotova, kao i zbornika radova Književnost Vojislava Despotova koji sadrži radove sa simpozijuma posvećenog ovom piscu, održanog 2004. godine, inicijator je niz programa koji će
se ove godine održati u znak sećanja na Despotova, s obzirom da je ova
godina jubilarna. Dakle, 60 godina je prošlo od kada se u Zrenjaninu rodio Vojislav Despotov, a deset od smrti u Beogradu. Ovim datumima
može se dodati i još jedan jubilej, a to je 20-godišnjica od kada je upravo
Voja Despotov uređivao i izdavao prvi privatni časopis za književnost u
SFRJ jer je septembra 1990. godine objavljen prvi broj časopisa „Hey Joe!“
– magazina za književnost Sjedinjenih Američkih Država. Do sada je zrenjaninska biblioteka objavila u okviru Izabranih dela Sabrane pesme
(2002), Vruć pas i drugi eseji (2003), Romani (2004) Čekić tautologije (2005),
kao i pomenuti zbornik sa Simpozijuma posvećenog Despotovu.
G
Deset godina od smrti pripovedača, dramskog pisca, esejiste i prevodioca
Vojislava Despotova već je obeleženo u januaru u Zrenjaninu polaganjem
cveća ispred spomen-ploče na rodnoj kući Despotova u Vidakovićevoj
ulici. Na onoj kući o kojoj je Voja pisao „Sa molovanog zida stare porodične kuće u Bečkereku, pored Begeja, još dugo će me fotografisati jedan
pejzaž, Direrov doušnik“.
Grad Zrenjanin i Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“ pokrenuli su
inicijativu da jedna ulica u Zrenjaninu dobije njegovo ime, a najavljeno je i
niz programa. Između ostalog, Narodno pozorište iz Zrenjanina bi trebalo
da izvede dramu Despotova o još jednom čuvenom Zrenjanincu, Todoru
Manojloviću.
- Okupili smo se ovde da bismo obeležili desetogodišnjicu od najtragičnijeg momenta, ne samo za porodicu Vojislava Despotova, već i za srpsku
književnost, jer je on bio jedan od najvažnijih nosilaca modernističkog
duha književnosti na ovim prostorima, rekao je tom prilikom književni kritičar Vladimir Arsenić.
Vojislav Despotov je objavio više od dvadeset radio drama, dvadesetak
knjiga prevoda sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika (Keruak, Ba-
rouz, Ferlingeti, Deblin, Hese, Breht, Krec, Kermanuer, Zagoričnik, Hanžek,
Ogorevc). Imao je i privatnu izdavačku kuću „Četvrti talas“. O Despotovu
je 2002. godine snimljen dokumentarno-igrani film „Petrovgradska prašina“ u režiji Dušana Torbice u produkciji TV Novi Sad, a svakako je najbolji
zbornik posvećen Despotovu priredio Mihajlo Pantić i objavio ga 2000.
godine. U biblioteci „Pod začaranim zvezdama“, dakle, objavljen je zbornik „Vojislav Despotov: Uspomena na dugo sećanje“ i u njemu se nalaze
tekstovi pisaca i kritičara o Despotovu, „nova čitanja“, kao i tekstovi „na
vest o odlasku“, a posebno interesantan deo predstavlja poglavlje „Despotov kao književni junak“.
Kada je 1992. godine počeo da izlazi vojvođanski građanski list „Nezavisni“, Despotov se odmah pridružio smeloj redakciji Nezavisnog društva
novinara Vojvodine i bio je stalni kolumnista tog lista. Iste te godine objavio je i esejistički spev „Neočekivan čovek“, a mala napomena autora donekle je mogla da dočara kakav je književnik Voja bio: „Posle mnogo vekova, protivno svim proročanstvima, pojavljuje se čovek čija svojstva nisu
nipošto mogla da budu predviđena – neočekivan čovek. Taj moderni
čovek ni sam ne zna šta može da očekuje od budućnosti – i po tome je
sličan neznalicama iz duboke istorije. On je neočekivan jer ni sopstvenu
stvarnost, onakvu kakva je, nije mogao da očekuje“. Tako je Despotov, često navraćajući u Zmaj Jovinu 4, sa prijateljima dočekao svu stvarnost koja
nam je neočekivano došla. U „Nezavisnom“ je, 1997. godine i objavljivan,
Vojin književni kuvar „Svetska književnost u trpezariji“ kojem se on, a
kako i ne bi kao sin pekarskih roditelja, strašno radovao i s ljubavlju ga
sastavljao.
Kuvamo Kurta Vonegata
Američki pisac Kurt Vonegat (Kurt Vonnegut) rođen je 1922. u Indijanopolisu. Studirao je biohemiju a tokom Drugog svetskog rata, kao vojnik,
bio je ratni zarobljenik i svedok razaranja Drezdena. Iz tog iskustva nastao
je njegov najpoznatiji roman Klanica 5 (Slaughterhouse-Five).
Prve knjige Kurta Vonegata bile su uglavnom u SF žanru; iako ga je u međuvremenu napustio, sve kasnije knjige sadrže elemente ovog žanra.
Dela: Player Piano, Sirens of Titan, Mother Night, Cat’s Cradle, God Bless
You, Mr Rosewater, Slaughterhouse-Five, Welcome to the Monkey House,
Happy Birthday, Wanda June, Breakfast of Champions, Jailbird, Palm Sunday, Galapagos, Bluebeard i druge.
Roman ĐOKA OŠTRA OKA (Deadeye dick) iz koga su uzeta dva odlomka
sa receptima kod nas je preveden ali još nije objavljen; briljantno napisana priča o porodici koja po iščašenim karakterima, oca, propalog slikara i
prijatelja Adolfa Hitlera iz mlađih dana, majke koja nikada ništa u životu
nije radila i dvojice sinova od kojih je jedan direktor nacionalne televizijske mreže i ljubitelj žena a drugi bespolno biće i ubica.
Kukuruzni hleb (za osam osoba)
½ šolje pšeničnog brašna
½ šolje kukuruznog brašna
kašičica soli
kašičica šećera
tri kašičice praška za pecivo
tri jajeta
1 šolja mleka
½ šolje pavlake
½ šolje maslaca
buter
Haićanska riba u kremu od kokosa
Haićanska sveža riba u kremu od kokosa: staviti dve šolje rendisanog kokosa
u gazu preko lonca. Sipati vrelo mleko preko toga i procediti. Ponoviti ovo sa
još dve šolje vrelog mleka. Materijal u loncu je sos. Umešati pola kilograma
seckanog luka, čajnu kašičicu soli, pola čajne kašičice crnog bibera i čajnu kašičicu tucanog bibera. Sotirati mešavinu u buter sve dok ne omekša ali ne zapržiti. Dodati dva kilograma svežih ribljih komada i kuvati ih otprilike minut
na svakoj strani. Sipati sos preko ribe, prekriti tiganj i krčkati deset minuta.
Otkriti tiganj i preliti ribu dok ne bude gotova – a sos ne postane kremast.
Služiti osam blago nezadovoljnih gostiju u Grand hotelu Olafson.
(Kurt Vonegat: ĐOKA OŠTRA OKA, prevod V. Despotov)
Haićanska riba u kremu od kokosa (za osam osoba)
Despotov je bio i ostao sinonim za novo i neočekivano u književnosti, baveći se na poseban način savremenim svetom i njegovom kulturom.
2 kg sveže ribe
2 šolje rendisanog kokosa
3 šolje mleka
seckani luk
so
biber u prahu
tucani biber
- Vojislav Despotov je bio modernizacijski duh srpske književnosti. On je
na autentičan način spoznao sopstveno vreme, zbog čega su nam i njegovi romani, pesme ili eseji često izgledali kao hronike unapred, kao pravovremeni odgovor na izazove epohalne situacije u kojoj su se našli pisac
i njegovi mogući čitaoci – kaže Gojko Božović, urednik izdanja Izabrana
dela Vojislava Despotova. „
G o dina Voje D esp otov a – p o časno g gos t a se ćanja / N OVA MISAO
Čim su ti moji rođaci stigli kući, sudeći po novinama, Otac je razvio svoj drugi
poklon od Hitlera na horizontalnom delu vetrokaza. Bila je to naci-zastava,
velika kao krevetski čaršav. I ponovo: bilo je to 1934. A Drugi svetski rat još
daleko. Bio je daleko ukoliko je pet godina neka daljina. Tako lepršava nacizastava u Midlendu nije bila napadnija od lepršave grčke, irske i konfederacijske zastave. Bilo je zabavno a zajednica je, po Majci, bila ponosna na Oca, nju
i Feliksa. Niko drugi u Midlend Sitiju nije bio prijatelj sa nekim šefom države.
Na slici u novinama sam i ja lično. Cela naša porodica je na ulici, ispred ateljea, zagledana u naci-zastavu. Ja sam u naručju Meri Hubler, naše kuvarice.
Ona me je učila svemu što je znala o kuvanju i pečenju.
Kukuruzni hleb Meri Hubler: pomešati u činiji pola šolje brašna i pola šolje
žutog kukuruznog brašna, dodati čajnu kašičicu soli, kašičicu šećera i tri kašičice praška za pecivo. Tri ulupana jajeta, šolja mleka, pola šolje pavlake i pola
šolje rastopljenog maslaca. Sipati u (buterom) dobro premazanu posudu i
peći na dvestopedeset stepeni 15 minuta. Iseći na komade dok je još vruće.
Izneti komade na sto dok su topli i umotati u salvetu.
(Kurt Vonegat: ĐOKA OŠTRA OKA, prevod V. Despotov)
N OVA MISAO / G o dina Voje D esp otov a – p o časno g gos t a se ćanja
KREATIVNI POGONI
KREATIVNI POGONI
U sećanju – Vojislav Despotov
19
Od socijalizma do kapitalizma i nazad preko Tvrđave ”Evropa”
Razgovarao: Mirko Sebić
KREATIVNI POGONI
KREATIVNI POGONI
Želimir Žilnik
Dokumentarni film je svedočanstvo koje se ređe prepravlja i reinterpretira, po volji vladajućih političkih
naloga, nego što je to slučaj sa pisanjem istorije, sa novinarskim tekstovima, memoarima, pa i mejn strim
medijima uopšte. Dok snimamo, trudim se da ne skrivamo glavna pitanja koja su u životu i na umu
20
onih koje snimamo.To su postulati naučeni još od italijanskog neorealizma
a Žilnika nije bitno autorstvo, zapravo i autorstvo, kao osnova zapadnog društva, je nešto što bi trebalo razoriti, raskrinkati, baciti u blato
– za njega bitan je akt. Ali koji je to akt, ne, svakako, onaj pukog zanatskog
samozadovoljnog reprodukovanja, jer zanat je odvratna rutina, potka za
eksploataciju, čak temelj te eksploatacije – jer bez vere, da se nešto može
uraditi uvek dobro i uvek na isti način, nema eksploatacije. Prevara kojom
svaki Robinzon nasamari svog Petka – to je zanat. Ali u tom grmu leži ideološki zec – leži i goji se, pretvarajući se u krmaču totalitarizma. Jer mi, ako
jesmo, treba da smo samo: filmski stvaraoci, umetnici, akteri jedne globalne galerijske igre, a sutra, jedne muzeološke postavke, postajući polako
jedinstvena zbirka zaboravljenih zanata. A ako to nismo, šta smo? Ako to
ne možemo da budemo, šta možemo? Da pokušamo da budemo mladić
od 28 godina, 72 kile težak, 167 visok, pravnik po zanimanju, koji se 1971.
godine bavio (crnim) filmom kao životom. Da pokušamo da budemo Želimir Žilnik. Ali to nismo nikad pokušali. Ali, ono što je još gore, retko smo
se i pitali ko je zapravo Želimir Žilnik? U ogromnom moru dokumentacije,
arhiviranih intervjua, fotografija sa snimanja, isečaka sa sudskih procesa
ili beleški sa sastanaka tzv. „ideoloških komisija” (koji zapremaju preko 5
gigabajta memorijskog prostora na pratećem DVD romu uz knjigu ZA IDEJU
– PROTIV STANJA, Analiza i sistematizacija umetničkog stvralaštva Želimira
Žilnika) mi naslućujemo da postoji jedan autentični i kontinuirani glas, glas
beskompromisnog propitivanja svih „veštačkih rajeva” ideologije, svih
narativa velike Istorije, svih prevara koje izgledaju kao istine. Ali zapravo
kako je to sve počelo, odakle dolazi taj glas?
su sredinom pedesetih prestali da budu najzanosnije slike sa belog platna. Pojavili su se, odjednom, vizuelno magični, a za nas pubertetlije , misteriozni, neodgonetljivi, a privlačni italijanski filmovi – prvo Antonionija,
pa Felinija, Viskontija, Pazolinija. I zatim, odgovor sa Istoka: Noćni voz Kavaleroviča, koji drsko spaja „nove Italijane” sa onim što smo čuli da radi
Kasavetes, u Njujorku, po ulicama, izbegavajući studija. Zatim Pepeo i dijamanti Andžeja Vajde, pa rani filmovi Bergmana, a zatim balada koja prožima do kosti: Viridijana Bunjuela.
• Za čitavu jednu tako raznoliku generaciju u kojoj ste Vi, Makavejev, Karpo
Aćimović Godina, Živojin Pavlović... rad i iskustvo amaterskih omladinskih
kino klubova bili su presudni za odluku da se bavi filmom. Vi se kao diplomirani pravnik okrećete od analize društva kroz brojke, referate i narative zvanične ideologije i hvatate se za dokumentaristički izraz. Da li biste nam opisali
taj trenutak prisećajući se bitnog „reza” (ili „rezova”) koji je doveo do toga.
Mnogo godina kasnije, kada sam radio tv film za novosadsku televiziju, o
tekstilnim radnicima iz Vojlovice Vera i Eržika mislio sam na De Santisa,
kao što je 2005. u Bikovu, kod Subotice, ključna slika za Evropu preko plota
ostala negde u mozgu još iz Viridijane.
• • • foto: Branko Stojanović
Z
Prvi put mi termin „Kanski festival” znači nešto konkretno, kada u „Narodnom bioskopu” u Tanurdžićevoj palati gledamo Crnog orfeja Marsela Kamija, koji je najavljen kao dobitnik Zlatne palme. A odmah potom još nekoliko filmova sa istog festivala 1959 godine: Hirošima ljubavi moja Alena
Renea, 400 udaraca Trifoa i jedan Breson – mislim Džeparoši.
Prva dva dokumentarna filma, koja sam zapamtio da sam gledao u bioskopu, pušteni su na specijalnoj popodnevnoj projekciji u „Jadranu”. Prvi
je bio o Pikasou, o njegovom metodu slikanja. A drugi je antologijski sinema verite Žana Ruša Ja crnac.
Tih godina je na redovnom repertoaru pred punom salom pokazivan Hičkok,
pa filmovi Džona Hjustona sa Hemfrijem Bogartom, svi veliki vesterni Džona
Forda, Čaplin i Orson Vels, Luj Mal, pa opet Italijani – Roselini i Vitorio De Sika,
i možda, u ono vreme meni najdraži Gorki pirinač Đuzepea De Santisa.
ŽELIMIR ŽILNIK: Nekoliko amaterskih filmova sam napravio pre nego što
sam prvi put bio na sudskom ročištu i pre nego što sam završio fakultet.
Da počnem od početka.
Početkom šezdesetih bio sam glavni urednik Tribine mladih u Novom
Sadu. Povremeno smo pokazivali programe iz Kinoteke i tada sam video
rane sovjetske filmove – Ajzenštajna, Dovženka, Dzigu Vertova. I Medvedkina. Taj potisnuti reditelj je autor filma „Sreća” koji je jedan od podsticaja
za „Rane radove”. U to vreme, moj školski drug, a kasnije i kolega, reditelj
Karolj Viček, bio je urednik filmskog programa na Tribini.
Ka filmu su me „uputili” novosadski bioskopi, još dok sam išao u gimnaziju „Moša Pijade” u Futoškoj ulici. Mjuzikli tipa Bal na vodi i gusarski filmovi
„Novi jugoslovenski film” je bio tek u povoju. Uz taj termin, pominjani su
kino klubovi. Napravili smo program autora iz Kino kluba Beograd i Kino
N OVA MISAO / Že limir Žilnik : O d so cijalizma do k apit alizma i na z a d preko Tv rđave ” Ev rop a”
21
KREATIVNI POGONI
Zvanični domaći film mi u ono vreme nije naročito zanimljiv. Možda Hanka Voje Nanovića. I Veliki i mali Vladimira Pogačića.
U godinama 61. – 63. gledam naslove koji me definitivno dovode do odluke da i sam pokušam nešto u tom mediju: Žil i Džim i Pucajte na pijanistu
Fransoa Trifoa pa Godarove Do poslednjeg daha, Žena je žena i Banda bez
veze. Tada sam se upisao u Kino klub Novi Sad i napravio 5 filmova na 16 i
8 milimetara: Uroljana ovčetina, Muke, Srpske freske, Borba crnaca u tunelu i
Ljudi, mi putujemo.
Filmovi su primećeni i nagrađivani na amaterskim festivalima. Pripadao sam
generaciji Lordana Zafranovića, Ivana Martinca, Karpa Aćimovića Godine,
Jovana Jovanovića. U žirijima su sedeli amateri predhodne generacije –
Živojin Pavlović, Petković, Makavejev, Pansini i najznačajniji filmski kritičar
u zemlji, Dušan Stojanović. Dobiti iz tih ruku nagradu, bilo je nešto.
• Još od svog prvog dokumentarnog profesionalnog filma Žurnal... vi idete
protiv tzv. lažne kritike, protiv, kako ste sami rekli, „galamdžijskog kritičkog
tona”, dakle, protiv raspričanosti koja je uvek u vlasti ideologija ovih ili onih.
Šta je zapravo kritika, da li dokumentarni film onda, a danas celokupni korpus
„novih medija” zajedno sa tzv klasičnim medijima, mogu biti kritika društva,
da li filmovi, pogotovo, mogu da menjaju, prodiru, razaraju.... Tada ste to ovako formulisali u jednom intervjuu: „Zadatak novog dokumentarnog filma je
da napusti golu registraciju, da analizira, da traži, da pita i uzbuđuje.” Posle
svega postoji li film kao kritičko oruđe?
ŽELIMIR ŽILNIK: Dokumentarni film je svedočanstvo koje se ređe prepravlja i reinterpretira po volji vladajućih političkih naloga, nego što je to
slučaj sa pisanjem istorije, sa novinarskim tekstovima, memoarima, pa i
mejn strim medijima uopšte.
Od samog početka sam išao tragom sinema verite, u kojem likovi ne skrivaju ni svoju ulogu u filmu, pa pred kamerom komentarišu i taj segment
iz svog života. Zatim sam lekcije usavršio kod Frederika Vajsmana,koji je
prvi napravio doku-drame.
Pokretne slike, u ovih sto deset godina, od kada postoje, pokazale su se
kao jedan od najpouzdanijih istorijskih izvora. Osobenost filmske slike,
kao i fotografije, uostalom, da „zaledi” trenutak u kojem je kamera radila,
omogućuje nam mnogo precizniji uvid u sve aspekte stoleća u kojem
film postoji, nego što nam je poimanje ranijih epoha. Ne samo ambijenti,
gradovi, saobraćaj, tehnologija, način života i odeće, nego i ličnosti koje
su snimljene, uvek pred nas izranjaju „vaskrsnute” filmom. Snimci Hitlera,
na primer, precizno pokazuju o kakvom se čoveku radi, koji bljuje gnev i
mržnju, ali i kako se masa tome podčinjava.
U Žurnalu o omladini na selu, zimi postupak je jednostavan: kameru
staviti pred deo društva koji je u tim godinama uzdizan, jer omladini se
„najviše veruje i u nju najviše ulaže”. Ogromna tonska 35 mm kamera je
iznajmljena iz Filmskih novosti i donesena je u Bukovac i Krčedin. Ta kamera je najčešće snimala referente na kongresima, koji se u omladinu zaklinju.
Svega dve takve Arri blimp 35 mm kamere su postajale u Srbiji.
A vreme, već samo sto godina pre filmskog zapisa, ostaje u magli, pa su
opisi Napoleona kontradiktorni, od romantično razbarušenog revolucionarnog generala, do uzvišenog imperatora, poput rimske skulpture. A
sva buka i bes, sa kojom mora da je oterano nekoliko miliona njegovih i
neprijateljskih vojnika u smrt, izbledela je.
Ta istinoljubivost filmske slike, predstavlja film doslednim, pravovremenim.
U društvu u kojem su konvertiti mnogobrojni i bučni na javnoj sceni, filmski zapis deluje hrabro čim se ne prikloni opštevažećim javnim lažima.
Takođe, dokumentarni film nije samo govor autora iza kamere, nego i govor onih koje kamera snima. A pred kamerom su najslobodniji oni koji
„nemaju ništa da izgube, sem svojih okova.” Dakle, film je i govornica potlačenih.
Dok snimamo, trudim se da ne skrivamo glavna pitanja koja su u životu i na
umu onih koje snimamo. To su postulati naučeni još od italijanskog neorealizma: fokus je na autentičnoj ličnoj sudbini. Ne isključuj marginalizovane.
KREATIVNI POGONI
22
kluba Zagreb. Videli smo domaće „pokretne slike” oslobođene uštogljenosti državne kinematografije. Kino klubovi su bili deo pokreta „Narodne
tehnike” koji je pružao šansu omladini da se osposobi u rukovanju radio
tehnikom, fotoaparatima, filmskim kamerama i procesom razvijanja filmske trake. U fokusu je bilo „ovladavanje majstorlukom”, a ne „idejni sadržaji” – koji su u pokazanim filmovima bili krajnje individualistički, autorski
i podsećali na magične segmente ranije pominjanih stranih filmova.
U Žurnalu snimimo kako te zakletve odzvanjaju u glavama mladih Sremaca, koji još uvek oru i voze kukurozovinu tako što upregnu volove u jaram.
A zimi podvriskuju bećarce po fruškogorskim vinskim podrumima.
23
Taj dokumentarac je prekinuo tradiciju da novinarski „off tekst” daje objašnjenja preko nemo snimljenih slika. Prosto, izostavljen je spikerski tekst
koji bi kipeo od fraza.
• Vaše delo se pojavljuje kao snažan detronator, upravo, jezika filmske propagande, Od Žurnala do Nezaposlenih ljudi vi zapravo razarate jezik propagandnog žurnala i takozvanog narativnog dokumentarnog filma koji je deklarativan? Koliko ste se i da li ste se u to vreme bavili formalnim estetskim konceptima u svom postupku a koliko je on bio izraz date neposredne prakse.
ŽELIMIR ŽILNIK: Pokretne slike počeo sam pomnije da pratim baš u godinama koje su bile ključne za rađanje autorskog filma. Gledali smo naslove
koji su snimljeni na ulicama, mnogo slobodnije forme. Gotovo je nestao
stil tridesetih, kad je film ličio na eksperimentalnu pozorišnu predstavu,
presecan sablasnim senkama. Nova tonska tehnika i osetljivija filmska
traka je jedan od razloga što film postaje životniji. A i novotarije u drugim
umetnostima: sredinom pedesetih se rađa pop art, kao reakcija na elitizam apstraktne umetnosti. Radovi su inspirisani reklamama, stripovima,
televizijom. Roj Lihtenštajn, Kliz Oldenburg, Endi Vorhol... Ironije i igre tu
imate koliko i u filmovima novog talasa.
U gimnaziji nam je profesor likovnog Bogdanka Poznanović. Ona nas
upućuje šta se dešava. I ja sam nešto pokušavao, pa sam na pokrajinskoj
izložbi srednjoškolskih radova, 1959. godine, dobio prvu nagradu. Na velikom kartonu sam izložio nešto što bi se pre moglo nazvati post-fovističkom
mazarijom, nego pop artom, ali je primećeno.
Od prvih amaterskih filmskih snimaka, suočiš se sa formom. Kako komponuješ sliku, da li je statična ili se kreće. A kad počneš da montiraš, rešavaš
pitanja toka priče i ritma. Moja škola su bili bioskopi, a zatim filmski festi-
Pokretne slike, u ovih sto deset godina od kada postoje,
pokazale su se kao jedan od najpouzdanijih istorijskih izvora.
Osobenost filmske slike, kao i fotografije, uostalom, da “zaledi”
trenutak u kojem je kamera radila, omogućuje nam mnogo
precizniji uvid u sve aspekte stoleća u kojem film postoji,
nego što nam je poimanje ranijih epoha.
• • • Sa snimanja filma Rani radovi (1969)
vali. Da nisam video filmove kubanca Santiaga Alvareza u Oberhauzenu,
ne bi Nezaposleni ljudi i Ustanak u Jasku izgledali ovakvi kakvi su. Kao što
je Crni film koristio iskustva viđena kod Žana Rusa i kod njujorških autora
Filmmakers cooperative.
Dogovarajući se o izgledu Ranih radova, mislili smo na sovjetske filmove
dvadesetih godina, i filmove Jonasa i Adolfasa Mekasa, iz sredine šezdesetih. Za magnetičnu fotografiju filma zaslužan je Karpo Godina, moj drug
iz amaterskih dana, koji je radio najbrilijantniju kameru u našoj generaciji.
Pozvao sam ga da bude direktor fotografije, mada nikad ranije nije držao
35 mm kameru.
U snimanju igranog filma, razume se, forma može da se planira i izvede
mnogo preciznije, nego u dokumentarnom.
Da pomenem još jedan važan „kurs” koji sam prošao: bio sam asistent
Makavejevu 1964. u filmu „Ljubavni slučaj”. Tu sam naučio šta je rad ekipe, a od forme, kako inkorporirati arhivski materijal u igrane sekvence.
Branko Vučićević je bio pomoćnik režije. On je znao kako odbaciti ono što
je suvišno.
• Faza koja je započela Žurnalom... a koja bi se mogla završiti sa Crnim filmom uslovno bi se mogla nazvati filmom reakcijom, konceptom koji drži da
je film relaciono određen naspram duštva i da i sam biva određen mrežama
značenja koja su van njega. Otud i potreba da se autoironizuje i sam vlastiti
postupak u filmu. Osim toga rvanje sa tim vanfilmskim značenjima može se
pratiti u brojnim vašim intervjuima i polemikama u kojima raspravlajte sa
ideološkim mejnstrimom tadašnjeg birokratizovanog kulturalnog aparata.
Da li ste u to vreme „Crnog filma, u vreme ometenog filma „Sloboda ili strip”
pomišljali na promenu koncepta i promenu strategije rada, da li ste počeli da
sumnjate u snagu vlastitih poduhvata?
ŽELIMIR ŽILNIK: „Crni film” je sniman u januaru, a „Sloboda ili strip” tokom proleća 1971. godine. Prva polovina te godine, u nekadašnjoj Jugoslaviji, bilo je najdramatičnije vreme od svega što je moja generacija doživela do tada. Turbulentnije od šezdeset i osme.
• • • Scene iz filma Rani radovi (1969)
N OVA MISAO / Že limir Žilnik : O d so cijalizma do k apit alizma i na z a d preko Tv rđave ” Ev rop a”
KREATIVNI POGONI
KREATIVNI POGONI
To su samo elementi koji pokazuju kako se političko klatno
zaljuljalo na desno, kako se retorika okrenula protiv “zloupotreba
slobode”. A aparatčici su požurili da se snađu kako znaju i umeju
u “desničarenju”. A tu su najefikasnije alatke istorijski sentimenti
i nacionalizam.
dog Marksa sam dobro znao, jer sam u gimnaziji uradio maturski rad na
temu „O alijenaciji u Ranim radovima Karla Marksa”. Za mene teza koju je
u svom referatu demonstrirao Dušan Popović je primer „lebdenja u sferi
ideja”, a zatvaranja očiju pred „materijom” koju Rani radovi izlažu. Idealisti
su bili većina na skupu, a ja sam se okrenuo životu. Postao sam „slobodan
strelac”. Mesec dana kasnije, za vreme festivala u Puli, oficijalni list Borba
objavljuje obiman dodatak u kojem drugi partijski funkciner, Slobodan
Jovičić, štampa opširnu kritiku novog jugoslovenskog filma,označavajući
ga crnim i neistinitim. Taj tekst najavio raspravu o filmu na Predsedništvu
SKJ, septembra 69. godine.
24
• • • Scena iz filma Nezaposleni ljudi (1968)
Sedamdeset prve smo videli kako se republičke nomenklature hvataju za
vrat, svako vuče na svoju stranu, a svi se u Tita kunu. Počinju da orkestriraju nacionalizam, u prilog homogenizacije svojih birača , a zemlja u kojoj
živimo nema samo ideologiju pod znakom pitanja. U smislu da li se principi socijalizma i komunizma ostvaruju manje ili više dosledno, nego se
postavlja pitanje opstanka ili raspada države.
Histerične svađe su brujale na temu da li Sever, Hrvatska i Slovenija, eksploatišu Jug. Na tu optužbu se odgovara da manje razvijene republike
parazitski žive na račun ekonomski uspešnijih. Republički mediji su upregnuti u širenje nepoverenja i mržnje. U višenacionalnim sredinama započinju čarke. To se događa tri godine nakon studentskih demonstracija,
posle kojih partijska nomenklatura na svaki način pokušava da eliminiše
„ekstremnu” levicu koja se „infiltrirala” među studente. Organizuju se hajke i „diferencijacije”, raspuštanje partijskih organizacija koje pokazuju neposlušnost, menjanje redakcija studentskih listova, zatvaranje studentskih lidera pod optužbom za anarhizam i trockizam.
Da dodam kako se sećam „priprema” za sedamdeset prvu, iz filmskog
ugla: u proleće 69. protiv filma Rani radovi se organizuje sudski proces.
Film prolazi kroz iglene uši, bez zabrane. Tu mi je diploma Pravnog fakulteta prilično pomogla, jer sam na sudu film branio sam.
To su samo elementi koji pokazuju kako se političko klatno zaljuljalo na
desno, kako se retorika okrenula protiv „zloupotreba slobode”. A aparatčici su požurili da se snađu kako znaju i umeju u „desničarenju”. A tu su
najefikasnije alatke istorijski sentimenti i nacionalizam. Hiljadudevetsto
sedamdesetu godinu provodim u JNA, u Samohodnoj oklopnoj brigadi u
Bjelovaru. Pred odlazak, dovodim Makavejeva da radi film u Neoplanti.
Posle vojske, „Crni film”je prilog diskusiji o smislu socijalno angažovanog
filma i o lumpen proletarijatu.
U „Slobodi ili stripu”, od aprila 71., artikulišemo priču o napukloj zemlji, po
šavovima, tako što se fokusiramo na sudbinu jednog privatnog preduzetnika, trgovca prehrambenim proizvodima, koji ima decu sa nekoliko žena
po raznim krajevima Jugoslavije. Kada je počelo prebrojavanje i etničko
distanciranje, pitanje je kako održati veze polubraće i polusestara.
Film snimamo u Vojvodini, u Zagrebu, Beogradu, Ljubljani i Skoplju. Uspevamo da se nađemo i da snimamo na burnim skupovima: kada nacionalističko krilo studentske organizacije, sa Čičkom, Budišom i Paradžikom
„osvaja vlast”, na Savskoj cesti, kada se u Ljubljani održavaju prve masov-
• • • Scena iz filma Tako se kalio čelik (1988)
ne ekološke demonstracije, uz lenjinističke parole i sukob sa policijom, u
Beogradu smo na burnim diskusijama protiv Amandmana na Ustav, posle
koje su neki od diskutanata pohapšeni.
Maja i juna naš je film u montaži, a Makavejev završava „Misteriju organizma”. Nikako da se zakaže odobravanje „Misterije” na Komisiji za pregled filmova (cenzuri). Međutim, film ima premijeru na Kanskom festivalu,
jer je koprodukcija, pa je kopija u inostranstvu. „Misterija” izaziva veliko
interesovanje i dobija odlične kritike.
Ubrzo zatim, 21. maja, u Novom Sadu se organizuje Savetovanje komunista o aktuelnim pitanjima rada filmskog preduzeća Neoplanta,na kojem
gradski sekretar SKJ i član raznih visokih foruma Dušan Popović zaključuje: „Žilnik je u Ranim radovima napravio politički film sa dosledno razvijenih idejnih pozicija anarhizma; i koliko je to anarhistički film, može se o
njemu govoriti i kao o antikomunističkom filmu. Ne samo anarhizam četvorke, nego pre svega autorov, negira i persiflira Revoluciju i Narodnooslobodilačku borbu. Taj anarhizam nipodaštava ne nekakvog „sakralnog”
Marksa, nego suštinu njegove racionalne i humane poruke, izvrgava ruglu oslobodilačku ideju komunizma, citirajući pri tom Marksove reči.
Anarhizam autora i njegovih junaka izražava se osnovnom idejom filma
da izlaza nema. Poruka je nihilistička.”
Slušajući ovakvu analizu filma, biva mi jasno da će dogmati i karijeristi svu
ironiju filma uperenu na njih, svaljivati na Marksova leđa. Tekstove mla-
25
U Novom Sadu se, međutim, opet, kao i u slučaju Ranih radova, organizuje
javna diskusija I projekcija,koja se pretvara u hajku protiv filma i reditelja.
U Rusiji se poslednjih godina objavljuju dokumenti o politici partije i države SSSR u kinematografiji. Iz tih dokumenata je evidentno da je, posle
okupacije Čehoslovačke, odnosno eliminisanja njihovog pokušaja uspostavljanja demokratskog socijalizma, na Jugoslaviju vršen pritisak da disciplinuje intelektualce.
• • • Scena iz serije Vruće plate (1987)
Že limir Žilnik : O d so cijalizma do k apit alizma i na z a d preko Tv rđave ” Ev rop a” / N OVA MISAO
Na spisku „nepoćudnih dela„ bili su mnogi filmovi „novog talasa”. U Misterijama organizma i Majstoru i Margareti Petrovića ima sekvenci koje operišu
sa „sovjetskim sadržajem”, pa su ti filmovi na vrhu spiska nepoželjnih.
Ukratko, te godine u leto, narasle međurepubličke tenzije bivaju naglo presečene Titovom intervencijom, pozivom na jedinstvo, i partijskim čistkama.
Prvo će biti eliminisana hrvatska vrhuška, Savka Dabčević i Mika Tripalo, a
zatim i srpska – Marko Nikezić, Latinka Perović i drugi.
Stezanje je dakle, na delu. U Novom Sadu se interveniše protiv neopreznosti i anarholiberalizma direktora Neoplanta filma, Svetozara Udovičkog.
Političari tada na vlasti – u pokrajini Mirko Čanadanović i u gradu Dušan
Popović, umesto Udovičkog za direktora postavljaju svog poslušnika Draženka Ređepa.
Formira se vojvođanska Komisija za pregled filmova (cenzura) koja odmah
zabranjuje Nedostaje mi Sonja Heni Karpa Godine, Krst sa zvezdom Karolja
Vičeka i moje Žene dolaze.
Novi direktor, posle pregleda snimljenog materijala za Slobodu ili strip,
traži eliminisanje velikog dela materijala, a zatim odlučuje da se obustavi
dalji rad na filmu, koji je u montaži. O tome postoji obimna dokumentacija, a razmenili smo i desetak predstavki, nova direkcija Neoplante i ja. Meni
je zabranjen pristup filmskom materijalu i ulaz u Neoplantu.
N OVA MISAO / Že limir Žilnik : O d so cijalizma do k apit alizma i na z a d preko Tv rđave ” Ev rop a”
KREATIVNI POGONI
KREATIVNI POGONI
26
27
• • • Sa snimanja filma Stara škola kapitalizma; foto: Vuk Vukmirović
• • • Sa snimanja serije Vruće plate (1987)
Formira se Aktiv komunista filmskih radnika pri Neoplanta filmu koji, post
festum, povlače iz distribucije više od dvadest urađenih, uspešnih filmova: Zdravi ljudi za razonodu i Gratinirani Mozak Pupilije Ferkeverk Karpa Godine, Sveti pesak Mike Antića, Vesela klasa Bojane Marjan, Rane radove i 4
moja kratka filma – Nezaposleni ljudi, Pioniri maleni, Lipanjska gibanja i
Žene dolaze. Sloboda ili strip i Misterije organizma su anulirani „jer nikada
nisu niti mogu biti završeni.”
Ti filmovi postaju dostupni javnosti tek sredinom osamdesetih, kada Ređep,
uz asistenciju političara iz kadrovskog špila koji je donekle izmenjen, upropašćava Neoplantu finansijskim skandalom i promašajima Velikog transporta, te dovodi Neoplantu do likvidacije.
Tokom sedamdeset druge ja pripremam i snimam Ustanak u Jasku za Pan
film i mislim kako da odem u inostranstvo, jer zemljom huji talas restaljinizacije, koji eliminiše praktično sve autore i filmove novog talasa. Nisam
imao osnova da planiram promenu koncepta rada, o čemu me pitate, jer
nije bilo produkcije gde bih to pokušao.
Tada se prvi put suočavam sa topuzom autodestrukcije koji čuči u ovdašnjim institucijama, ali i u pojedincima „koji izvode naloge”.
• Rani radovi, zapravo ono što oni proizvode, opet demaskiraju jedan, kako
bi Altise rekao, „ideološki aparat države”, kao na dlanu ocrtava se to polje
moći, posle tog bilo je i procesa i zabrana i drugim filmovima pa čak i zatvorskih kazni („Plastični Isus”, Lazar Stojanović) ali čini mi se da ni jedan film do
tada nije do te mere izveo taj ideološki aparat na svetlo. Ono što ne polazi za
rukom akterima u filmu (da podignu „pravu” revoluciju) na neki način uspeva
filmu samom, on je isterao ideološke bubašvabe na svetlo dana. To je svojevrsna „filmska intervencija”. A opet, sa druge strane, to je film koji predstavlja
isti taj birokratizovani aparat u svetu kao vrlo liberalan. Tu ostaje opaska
Branka Vučićevića izrečena u „ROK”-u o „crvima koji stvaraju karakterističnu
plesan”. Iz današnje perspektive kako biste to objasnili.
ŽELIMIR ŽILNIK: Rani radovi, ali i nekoliko desetina ostalih „novih” jugoslovenskih filmova predstavljaju ondašnju zemlju kao otvoreniju i slobodniju no druge socijalističke države. Ali, to nije bila obmana. Postojala je
ustavna i partijska deklaracija o slobodi stvaralaštva i od sredine pedesetih je u Jugoslaviji urađeno u književnosti, likovnim umetnostima, muzici,
pozoristu i filmu više nego i u jednom razdoblju od kada su naša plemena naselila Balkan.
A praktični aspekti života, standard, otvorene granice, šanse da se ode na rad
u inostranstvo, sve je to bilo nezamislivo u zemljama „realnog socijalizma”.
„Crni film” je prilog diskusiji o smislu socijalno angažovanog
filma i o lumpen proletarijatu.
Kada je proizvodnja filmova u pitanju, država je bila glavni sponzor, preko
fondova i velikih producentskih kuća – Avale u Beogradu, Jadran filma u
Že limir Žilnik : O d so cijalizma do k apit alizma i na z a d preko Tv rđave ” Ev rop a” / N OVA MISAO
Zagrebu, Vibe u Ljubljani, Sutjeska filma u Sarajevu, Vardar filma u Makedoniji i Lovćen filma u Crnoj Gori.
Oslobađanje inicijative, kroz samoupravni sistem, takođe je bila realnost,
koja je u filmskoj branši ostvarivana kroz filmske radne zajednice. Ekipa bi
se formirala i ponudila sporazum o saradnji registrovanom preduzeću, te
bi napravljeni film bio vrsta koprodukcije, u kojoj su i odgovornosti podeljene. I bilo je filmskog tržišta: zemlja od preko dvadest miliona ljudi sa
vrlo dobrom kino mrežom. Tako da je domaći film od prosečne gledanosti, mogao da pokrije prosečan budžet, a on je bio 250.000 dolara.
To je funkcionisalo, dok se principi, na kojima je počivala ona Jugoslavija
nisu uzdrmali.
Koristeći taj metod, uz poverenje u autore, prvi direktor Neoplante, Svetozar
Udovički, uspeo je da uradi za pet godina, od 1966. do 71., 120 kratkometražnih filmova i dugometražne: Sveti pesak i Doručak sa Đavolom Miroslava Antića, Rane radove u koprodukciji sa Avalom, Misterije organizma u koprodukciji
sa Telepulom iz Nemačke, Samrtno proleće Lajoša Zilahija u koprodukciji sa
Špancima, Berberi su prvi ljudi Branka Miloševića i nedovršeni Sloboda ili strip.
Tu ima petnaestak antologijskih naslova kratkometražnih filmova i bar 3
bisera za istoriju domaćeg filma.
Međutim, sredina to nije znala da ceni i sačuva. Ni onda kada je Udovičkog trebalo odbraniti, a ni poslednjih godina, kada je izvorne materijale
tih filmova trebalo sačuvati.
• Čini se da ste kad ste doputovali u Nemačku napuštajući jednu histeriju (orkestriranog napada na „crni talas”) uleteli u drugu histeriju opsednutosti jedne liberalno kapitalističke države strahom od terorista. Vaš prvi nemački dokumentarni film Javno pogubljenje, koji govori o prekomernoj upotrebi državnog
nasilja nad teroristima, biva zabranjen, odnosno povučen iz bioskopskih projekcija. Da li vam se tu otvorila nova perspektiva sagledavanja uloge medijske
manipulacije i upotrebe masovnih medija u orkestriranju i dirigovanju javnim
mnjenjem, nešto čemu ćete se kasnije vratiti u filmu „Stara mašina”?
ŽELIMIR ŽILNIK: Otišao sam računajući da ću u kolonama stotina hiljada
naših gastarbajtera doći do nekog posla. Iz ovdašnje perspektive i onda i
danas, mnogi misle da ima neka tehnika kojom se prijaviš kao „zabranjeni
autor”, pa dobiješ podršku. To su totalne gluposti. Jugoslavija je u očima
Nemaca, početkom sedamdesetih, bila obećana zemlja gde se odlazi na
fenomenalna letovanja. Milioni su znali da je zemlja sigurna, more plavo,
da su prodavnice pune, a ljudi druželjubivi. Reći tada da su ti filmovi u Jugoslaviji cenzurisani, to bi bilo kao danas da neko dođe iz Monaka sa pričom da je zavladala inkvizicija.
Boravak u Nemačkoj sam objašnjavao: dolaze naši radnici u kapitalizam,
ne znaju jezik, pate za zavičajem – planiram dokumentarce na tu temu.
Prvih nekoliko dana u Minhenu, sa mojim prijateljem i snimateljem Andrejem Popovićem, opravljali smo automobile. To je bilo osveženje, posle besparice koja je pritisla, usled nerada. Andrej je ranije studirao u Nemačkoj, pa
je znao gde treba otići. Odveo me je u hol univerziteta, a tamo na velikim
oglasnim tablama više stotine cedulja: izdavanje stanova, prodaja šatora i
N OVA MISAO / Že limir Žilnik : O d so cijalizma do k apit alizma i na z a d preko Tv rđave ” Ev rop a”
Zaradivši nekoliko stotina maraka, uputili smo se na festival u Oberhauzenu.
Taj smo milje znali, jer su naši filmovi predhodnih godina dobijali visoke
nagrade, a 1971. godine se desio presedan: svako veče, u zvaničnom programu, nastupaju nacionalne selekcije – Francuska, Poljska, Engleska... Petnaestak kratkometražnih filmova svako veče. Ako je neka selekcija slabija, nastupale su dve ili tri zemlje, jedne večeri. Sedamdeset prve je, jedini put, ceo
program večeri sastavljen od filmova Neoplanta filma. Nekoliko Neoplantinih
filmova je dobilo velike nagrade. Zdravi ljudi za razonodu Karpa Godine –
Grand prix festivala, animirani film Bore Šajtinca Izvor života, nagradu za
najbolji film tog žanra, Crni film, nagradu kritike i evangelističkog žirija.
Mozak Pupilije Ferkeverk Karpa Godine, Sveti pesak Mike Antića,
Kada smo stigli, sada smo u 1973. godini, ubrzo čujemo da postoji biskopsko tržište za krakometražni film. Bila je zakonska obaveza da se na repertoar u kinu, pušta po jedan kratak, pre glavnog filma.To nam je pružilo
šansu da nekoliko predloga za kratke filmove, odmah nađu zainteresovanog
producenta. Prvi se film zvao Antrag, u prevodu Predstavka. Dokumentarac o grupi gastarbajtera na gradilištu koji formulišu pismo administraciji, da im se odobri dovođenje žena i dece u Nemačku. Drugi je bio kolaž
o kiču na bavarskim suvenirima, a sve uz pesmu i muziku iz minhenskih
pivnica. Snimali smo i bratiju sa kriglama, koji se klate, uz stihove Hajneove pesme „Lorelaj”.
Sistem valorizacije je pedantno nemački funkcionisao: filmovi idu na ocenu, „predikatizaciju” od strane stručnog žirija. Ako dobiju predikat Besonderes wervoll (izuzetno vredan) producentu sleduje znatna svota novca,
kao nagrada. To se i desilo. Uradili smo još nekoliko: Unter Denkmalsutz
(Pod zaštitom države) o tamošnjoj „građevinskoj mafiji” koja je uspevala da
stare kućerine stavi pod zaštitu države, da ne mora da ih sređuje kako standardi zahtevaju, pa ih je tako ruinirane izdavala gastarbajterima. Zatim
Abschied (Rastanak) o radnicima koji posle nekoliko godina napuštaju
Nemačku, sada sentimentalno vezani za novu zemlju, prijatelje, jezik.
Pa Hausordnung (Kućni red) o kolektivnom stanovanju uz velike firme,
Siemens i BMW, gde je od stanara zahtevana disciplina kao da su u vojsci.
filmu koji, post festum, povlače iz distribucije više od dvadeset
urađenih, uspešnih filmova: Zdravi ljudi za razonodu i Gratinirani
Vesela klasa Bojane Marjan, Rane radove i 4 moja kratka filma
– Nezaposleni ljudi, Pioniri maleni, Lipanjska gibanja i Žene
dolaze. Sloboda ili strip i Misterije organizma su anulirani
“jer nikada nisu niti mogu biti završeni.”
29
Tek posle tih „lakših” tema: uradili smo Offentliche Hinrichtung (Javno pogubljenje). Više filmski esej, nego dokumentarac: otkupili smo od tv dnevnika snimke intervencije policije, kada dobiju dojavu da su „teroristi” primećeni da se skrivaju u kući. Policija stiže, teško naoružana, očigledno sa
ekipom koja sve i snima, poziva na predaju, pali reflektore i često, čim vidi
osobu na vratima ili prozorima – puca. I to se emituje u tv dnevniku. Moje
znanje iz prava se pobunilo. Bez optužbe, dokaza, suda. Sve me je to podsetilo na grafike javnih pogubljenja, na trgovima, pred svetinom, u prošlim
vekovima. Pozvali smo pravnike i politikologe da na tu temu kažu šta misle.
Dakle, jedan polemičan filmski esej. Kada je poslat na „predikatizaciju”
dobili smo odgovor koji je bio iznenađujući, kao i one slike sa tv ekrana. Izveštavaju nas, da pre nego što su kritičari pogledali i procenili film, videla ga
je uobičajena „dobrovoljna kontrolna komisija” (Freiwillige Selbstkontrole)
i zaključila da je tehnički slabo urađen, van standarda za distribuciju. Tako
da nije dalje ni ocenjivan.
Dakle, manipulacija ili dirigovanje javnim mnenjem ovde se odigrava u
većoj tišini, „elegantno”, ali i bespogovorno. Producent je samo rekao: nismo
prošli i skinuo stvar sa dnevnog reda. Nikakvih tragova nije bilo u medijima. Poslednjih godina, neočekivano, taj se film počeo prikazivati na mojim
retrospektivama u Nemačkoj i Austriji, jer oni imaju odlično sređen Filmski Arhiv u Koblencu, koji čuva sve.
• • • foto: Bojan Đurišić
KREATIVNI POGONI
Formira se Aktiv komunista filmskih radnika pri Neoplanta
KREATIVNI POGONI
28
vreća za spavanje, davanje časova, potraga za raznim uslugama – pranje
prozora, raznošenje oglasa i opravka automobila. U našim kolima smo imali
nešto alata, pa smo krenuli po adresama gde su automobili što čekaju
majstore. Tada nije bilo mobilnih telefona.
Drastičniji se slučaj desio 1976. godine sa dugometražnim igranim filmom
Paradies, eine imperialistishe Tragikomedie (Raj, imperijalistička tragikomedija.) Akcije Rote Armee Fraction (Bader-Meinhof grupe) su postale
radikalnije. Počelo je sa otmicama režimskih funkcionera, uz razne političke
zahteve i ucene. Mnogo je pisano o desničarskom poslaniku iz Berlina Lorencu, koji je proveo par nedelja u „zarobljeništvu”, pa je nekako utekao i
• • • Sa snimanja filma Stara škola kapitalizma; foto: Bojan Đurišić
Že limir Žilnik : O d so cijalizma do k apit alizma i na z a d preko Tv rđave ” Ev rop a” / N OVA MISAO
N OVA MISAO / Že limir Žilnik : O d so cijalizma do k apit alizma i na z a d preko Tv rđave ” Ev rop a”
KREATIVNI POGONI
Premijera je bila u Minhenu, juna 1976. godine. Međutim, tih dana, politička situacija se totalno zaoštrava. Bader-Majnhof grupa je počela sa atentatima. Ubijen je državni tužilac Bubak, pa predsednik privredne komore
Schleier. Klasično, poput Crvenih brigada u Italiji, ova ubistva su izvršena
pucnjavom, u vožnji motorcikala. Za obojicu su tvrdili da su bili funkcioneri u nacističkom režimu, ali da su „oprali biografije”. U svakom slučaju,
naš film pada u tu uzavrelu atmosferu.
Na premijeri se osetilo – film provocira prilično, u tom momentu.
30
Za par dana sam se sastao sa grupom kritičara koji su vodili filmski program na Prvom programu nemačke televizije – ARD. Objašnjavaju da je
počelo „diferenciranje”, na „simpatizere” i „saradnike”, da se spremaju
proveravanja i otpuštanja iz službe. Film treba da zaboravim. U stan nam
dolazi policija sa zahtevom za pretres. Ne nalaze, razume se, nikakve kontakte sa Rote Armee Fraction. Ali u dokumentima o produkciji, koje su
pomno pregledali, konstatuju da administracija nije vođena uredno, tako
da Andreju i meni nalažu da za 12 sati napustimo Nemačku, inače će nas
goniti. Policijski auto nas je pratio do granice, kod Salcburga.
za rukave političare i sponzore, a da se nisu zapitali da li uopšte znaju šta
bi hteli filmom da kažu.
Nije to bio neki trajni izgon. To sam proverio sedam meseci kasnije, kada
smo u Novom Sadu napravili pozorišnu predstavu „Gastarbajter operu”.
Uspešno prikazivana u Srpskom narodnom pozorištu, dobili smo poziv,
Peđa Vranešević i ja, iz pozorista u Kelnu, da je tamo postavimo. Pitao
sam da provere da li mogu da pređem granicu i marta 1977. sam bio ponovo u Nemačkoj.
Tih godina sam razgovarao sa Hercogom, Klugeom, Edgarom Rajcom. Film
Raj i još par kratkih smo montirali u njihovoj filmskoj zadruzi u Minhenu,
koja se zvala Filmverlag der Autoren. Govorili su mi i pokazivali materijale
koje rade u pripremama filma, na 16 i 8 mm, pa ih koriste u filmovima, kada
priču konačno slože. Svi su čitali, pisali, putovali, pa tek onda snimali.
Oni su tih godina, svakako, prolazili kroz grč konfrontacije sa pobunjenom Bader-Majnhof grupom. Evociranje te teme smo mogli 2008. godine
da gledamo u precizno rekonstruisanoj priči u nemačkom filmu BaaderMeinhof Komlex.
Najveće iskustvo iz Nemačke je da film može da se radi kao zanatska delatnost. Da je osnovna vrednost, u organizovanoj kinematografiji, ideja,
koncept, a ne budžet. Budžet je samo jedno od sredstava, zavisno kog
obima projekta. Kod nas je bilo i ostalo: autori se ne koncetrišu na temu,
na istraživanje, nego kreću u ofanzivu kuknjave da im treba lova, hvataju
Da to nisam naučio, nikada ne bih uspeo, tokom osamdesetih, da uradim
trinaest dugometražnih komada, za televiziju. I veliki broj kraćih emisija,
koje ni ne nabrajam u filmografiji.
• Po povratku u Jugoslaviju okrećete se produkcijama na tadašnjoj Televiziji
Beograd i Televiziji Novi Sad što je u neku ruku neobično za nekog ko je nastojao da razgradi jezike propagande i ideološkog zamagljivanja; televizije
kao sistemi tada su (a i sada su) bili sama srž tog sablasnog konstrukta zvanog javnost. Kako ste obrnuli stvar u svoju stvaralačku korist? Da li je potreba
da se podrije ovaj mehanizam rodila ono što će kasnije mnogi vaši tumači
nazvati „dokumentarna-drama”?
Materijal gledaju urednici, brine ih ironija koja se tu oseti, pored humora,
ali i Fišer iz humorističke i Stevančev iz dokumentarne, kažu da prihvataju
program.
Video sam da televizija nije sapletena lancem restriktivnih komisija koje su
postavljene u kinematografiji, da se ne dese „idejni promašaji”, jer televiziji
U „Slobodi ili stripu”, od aprila 71., artikulišemo priču o napukloj
zemlji, po šavovima, tako što se fokusiramo na sudbinu jednog
privatnog preduzetnika, trgovca prehrambenim proizvodima,
koji ima decu sa nekoliko žena po raznim krajevima Jugoslavije.
Kada je počelo prebrojavanje i etničko distanciranje, pitanje je
kako održati veze polubraće i polusestara.
Že limir Žilnik : O d so cijalizma do k apit alizma i na z a d preko Tv rđave ” Ev rop a” / N OVA MISAO
31
ŽELIMIR ŽILNIK: Interesujem se da li nešto na televiziji može da se snima,
jer je kinematografija te 1977. godine još uvek totalno „zaključana” za autore „crnog filma.” Televizija je, svakako, „državni medij”. Ima dva programa.
Dnevnik u pola osam je državni bilten, slika zemlje onako kako bi vlast
volela da izgleda. Gleda ga 80% stanovništva, a u vojsci je obavezan. Ali,
postoji mnoštvo redakcija – zabavni, dečiji, filmski, dokumentarni program
i svima treba ogromna količina originalno snimljenog materijala. Dok se
danas tv program na svih 300 televizija sastoji od 90% kupljenih ili piratski
skinutih filmova i serija, u ona vremena program se snimao.
Tako da na novosadsku televiziju kada se javim, odgovor je glasio: nemamo dovoljno materijala u zabavnom programu. Daćemo ti ekipu na nedelju
dana, da vidimo da li možeš da radiš normalno. I radeći sa mladom ekipom,
snimatelj mi je bio Ljuba Bečejski, sa tek završenom akademijom u Bukureštu, a organizator Igrić, koji je došao sa rada iz Švajcarske, pa smo nas
dvojica nemački razgovarali, dakle za nedelju dana snimimo tri emisije:
Placmajstore, Naše zvezde sa ekrana, duševna su naša hrana i Komedija i tragedija Bore Joksimovića.
• • • Scena iz serije Vruće plate (1987)
KREATIVNI POGONI
od toga napravio svoju predizbornu kampanju. Pojavile su se i sumnje da
je otmicu sam organizovao. Krenula je lavina debata u medijima, kako levi
ekstremizam „hrani” desni i obrnuto. Film Raj ima taj slučaj u fokusu.
• • • Scena iz filma Sloboda ili strip (1972)
treba program za emitovanje svakodnevno. Drugo, ekipe i tehnika su već
u kući, pa se sam čin pokretanja proizvodnje zbiva rutinski. Praktična strana: sve što se pokaže na televiziji ima gledalište i odjek u novinama. Tada je
tv kritika legitimni segment u svim medijima i pišu je stručni ljudi. I posle
sedam godina nepominjanja, polako izranjam u javnost.
Konačno i najvažnije: osetio sam veliki izazov, kao neko čiji su filmovi
sklonjeni od javnosti, da pokušam da radim komade koji će ulaziti u stotine hiljada kuća, a da ti komadi budu na tragu onih tema i stila koji sam
definisao deset godina ranije.
Među urednicima dramskih redakcija, bilo je intelektualaca koji su znali da
procene i podrže projekat: u Novom Sadu, Pal Šafer, Laslo Vegel i Sveta
Jovanov. U Beogradu Muharem Pervić i Slobodan Stojanović, u Ljubljani
Toni Trsar.
• U jednom razgovoru opisali ste vaš metod rada kao „prečicu” i put različit
od uobičajenog redosleda događaja u stvaranju filma i rekli ste: „Moja metoda
N OVA MISAO / Že limir Žilnik : O d so cijalizma do k apit alizma i na z a d preko Tv rđave ” Ev rop a”
KREATIVNI POGONI
U suštini metoda koji primennjujem ugrađena je mogućnost da dotaknemo nepatvorenu autentičnost prizora, likova, jezika, tako da film prevazilazi siromaštvo produkcije i malog budžeta.
Mislim da smo u dosta naslova to postigli: od Bolesti i ozdravljenja Bude
Brakusa, Vere i Eržike, Druge generacije, Vrućih plata, Bruklin-Gusinja,
Marble Ass, pa do novijih desetak filmova, iz perioda tranzicije.
32
• Film Stara škola kapitalizma premijerno je izveden 2009. godine (septembar, Turija) skoro četrdeset godina posle premjere Ranih radova, na izvestan
način on Vas vraća temama mogućnosti ili nemogućnosti društvenih preokreta. Možemo li ga smatrati nekom vrstom konceptualnog nastavka ili „drugog dela” Ranih radova, nekom vrstom „kasnih radova”?
ŽELIMIR ŽILNIK: Prošlo je i više od četrdeset godina, jer su Rani radovi
premijeru imali početkom marta 1969. Tačno kažete da je moguće povući
neke paralele. Glavna je da smo se u ono davno proleće pitali kako će
proklamacije i obećanja socijalizma izdržati brutalnu okupaciju Čehoslovačke od strane Sovjetskog saveza i zemalja Varšavskog pakta. Zatiranje
Dubčekovih pokušaja da rigidni sistem okrene ka „socijalizmu sa ljudskim
likom.” A u proleće 2009. godine nad glavom nam lebdi pitanje: kako to
da uspostavljanje kapitalizma ne donosi obećane plodove – prosperitet,
zaposlenost za mlade stručne kadrove, efikasnu i profitabilnu privredu.
Kojim je to mađioničarskim štapom višestranački sistem pretvoren u višestranačku diktaturu bahatih, neiskusnih i neefikasnih aparatčika. Kako to da
su omražene privilegije ranijih komunističkih funkcionera ustostručene
ličnim bogaćenjem privilegovanih biznismena, državnih liferanata, pa i
mnogih kriminalaca sa dobrim vezama u novoj demokratskoj vlasti.
Kao i stari, novi film priču stavlja u širi kontekst. Te u oba filma ima eksplicitnih osvrta na talase emitovane sa američke i ruske strane, ka balkanskim
kepecima. Metodološki, rad je bio donekle sličan: pratimo grupu koja priču
vodi, a ne jednog glavnog junaka.
• • • Scena iz filma Sloboda ili strip (1972)
je da osobe ili događaji koji me zanimaju budu obuhvaćeni kao ready-made
deo budućeg filma”. Veoma je zanimljiva upotreba tog termina ready made,
da li biste nam podrobnije opisali svoj koncept, odnosno, ono što ga je rodilo
i ono što ga stvaralački opravdava?
ŽELIMIR ŽILNIK: Kontradiktorno je u sklapanju filmova, što dugi ciklus proizvodnje istupi vašu početnu nameru da reagujete. Vas je nešto zainteresovalo – događaj, drama ili sudbina, a ako odlučite o tome da napravite
igrani film, trebaće vam oko tri godine da napišete scenario, nađete producenta, on da aplicira za novac. Zatim ako imate sreće da dotacije dobijete, formirate ekipu, snimite i montirate film. Publika već potisne u zaborav,
ono što je bilo pre tri-četiri godine intrigantno.
Metod koji primenjujem, ciklus realizacije zgušnjava. On se razume se, oslanja na niskobudžetni rad, male ekipe, angažovanje talentovanih naturščika,
ali sve to imate i u nekim od značajnih naslova iz istorije filma.
Novi direktor Neoplante, posle pregleda snimljenog materijala
za Slobodu ili strip, traži eliminisanje velikog dela materijala,
a zatim odlučuje da se obustavi dalji rad na filmu, koji je u
montaži. O tome postoji obimna dokumentacija, a razmenili
smo i desetak predstavki, nova direkcija Neoplante i ja. Meni je
zabranjen pristup filmskom materijalu i ulaz u Neoplantu.
skih kritičara, pa i sociologa i politikologa. O Staroj školi kapitalizma nije
izašla ni jedna filmska kritika, posle šest meseci prikazivanja.
Od kada je pokazan u inostranstvu, vidimo da tekstova ima, a i ceo martovski broj filmskog časopisa Kino! iz Ljubljane najavljuje da će biti posvećen tom filmu. Kod nas – muk. Nije reč o cenzuri ili pritiscima. Jednostavno
– ovdašnja filmska proizvodnja je razbucana, neuspostavljenim sistemom
finansiranja filma i javnog prikazivanja. A to je onda zbrisalo smisao pisanja i vrednovanja filmova.
Grupu anarho-sindikalista smo pozvali da učestvuju u filmu, jer smo videli
da izdaju časopis Direktna akcija, u kojem analiziraju položaj radnika u slučajevima spekulantskih privatizacija. Nisam očekivao da će izazovu „kazino
kapitalizma”, ispraznim spektaklima kojim smo bombardovani po svim
medijima, tako brzo stići odgovor u zanimanju priličnog broja mladih ljudi
za iskustva leve političke opcije. Dobro smo se osećali mi u ekipi i radnici
po kolektivima čije smo proteste snimali, kada smo sreli obrazovane, zainteresovane i hrabre mlade ljude.
Akciju kod ambasade Grčke, zbog koje su uhapšeni i odležali šest meseci
u istražnom zatvoru, izveli su kad je film već bio snimljen i montiran. Nisu
bili svesni da je njihovo prisustvo u javnosti provokacija za establišment,
prilično slična provokaciji koju su studenti predstavljali 1968. I da će vlast
pokušati da ih „primerno” zaplaši i kazni.
Kao što to uvek biva, neko će sagnuti glavu, a neko skupiti dodatnu motivaciju i energiju...
• Film dobro ocrtava neke metode vašeg rada o kojima smo govorili ali opet
na jednoj vanfilmskoj ravni pokreće neka događanja koja sad u ovom vremenu
imaju sasvim drugačije reperkusije. Mladi anarho-sindikalisti koji participiraju u vašem filmu ubrzo nakon premijere filma dopadaju u ozbiljne probleme
sa ovdašnjom vlašću, sa druge strane, film kao produkt niko ne osporava. Da
li se nešto menja u represivnim aparatima države?
• Majkl Vejn na početku svoje studije „Politički film” aforistički konstatuje: „Svi
filmovi su politički samo nisu svi politički na isti način”. U toj studiji on argumentuje tezu o postojanju tzv. „trećeg filmskog puta”, onog suprotstavljenog
holivudskom komercijalnom filmu, ali i umetničkom apstraktnom filmu. Da
li mislite da danas takav treći filmski put ima budućnost i gde je ta njegova
budućnost: na Istoku, Zapadu, Jugu, Trećem svetu...?
ŽELIMIR ŽILNIK: Najbitnija promena se oseća u medijskom reagovanju:
prvi film je izazvao mnoštvo napisa u štampi, ali i ozbiljnih tekstova film-
ŽELIMIR ŽILNIK: Da, svakako. Mi živimo u vreme kada novi svetski filmski
pejsaž već funkcioniše. Američki i evropski film su manjinske kinematografije, danas. Mnogo se više snima i mnogi zanimljiviji filmovi dolaze iz Azije
i Afrike. Rađa se ponovo moćni južnoamerički, pogotovo brazilski film.
Najveće iskustvo iz Nemačke je da film može da se radi kao
zanatska delatnost. Da je osnovna vrednost, u organizovanoj
kinematografiji, ideja, koncept, a ne budžet. Budžet je samo
jedno od sredstava, zavisno kog obima projekta
Že limir Žilnik : O d so cijalizma do k apit alizma i na z a d preko Tv rđave ” Ev rop a” / N OVA MISAO
Omar Šarif. Gledam segment od 10 „novih kineskih filmova”. Sve je drugačije od grandioznih spektakala, po carskim dvorcima, Kineskom zidu i kostimiranim vojnim logorima. Filmovi sa pričama i likovima iz savremenog
života. O najburnijim promenama na svetu, u najmnogoljudnijom zemlji.
Kako pod komunističkom ideologijom raste najuspešniji, najprofitabilniji
i najbrutalniji kapitalizam.
Da navedem par naslova: saga o životima nekoliko mladih ljudi, koji su
prošli put od učesnika demonstracija na Tijamen skveru 1989, progona,
skrivanja u provinciji i emigraciji do povratka u divlji kapitalizam današnjice. Reditelj je Lou Ye, film se zove Letnja palata. Film Postmoderni život
moje tetke, rediteljke Ann Hui je o položaju žena u epohama dramatičnih
promena. Izgubljeni pištolj je jedna od najefektnijih satira koje sam video
poslednjih godina, o životu i peripetijama policajca u dalekoj kineskoj
provinciji.
Gledam taj paket filmova, ne izlazim iz sale. Filmove predstavlja bistra Kineskinja, Lisa Ven, dobro govori engleski, upućeno odgovara na sva pitanja. Priđem joj posle projekcije. Kaže da je i producent polovine od filmova iz tog izbora. Pitam je kako ide distribucija. Objašnjava da je sve bolje i
bolje. Pre pet godina je počela, ulažući maksimum po pola miliona dolara u
projekat, a sada je taj ulog po tri miliona. Tržište se razvija, njeni najuspešniji
filmovi imaju do pededeset miliona gledalaca. S prezirom govori o velikim spektaklima. Ocenjuje ih kao politički marketing i lakiranje istorije.
Pita me šta ja radim. Zovem je da dođe sutra da gleda tri filma o Kenediju.
Posle filmova, sednemo da pijemo kafu. Vi, vidim, radite o manjinama,
kaže. Kod nas u Kini imamo na desetine nacionalnih manjina. Mnogo različitih jezika, religija i običaja. Ako ste zainteresovani, zovem vas da uradite prvo tri filma, da vidim kako funkcionišete. Za svaki ću dati budžet
od pola miliona dolara.
Gledam je, pa otpijem kafu. Kažem da, na žalost, u sledećih pet godina
nemam slobodnih termina. Nisam joj rekao, ali sam shvatio: mi iz starog
sveta, nismo im dorasli. „
• • • Želimir Žilnik na snimanju filma Ustanak u Jasku (1972)
Prošle godine sam bio u Slovačkoj, na Art film festu, u Trencianskim Teplicama. Pokazali su trilogiju Kenedi. Mesto kao naša Vrnjačka banja, eksluzivan izbor filma, posebno iz Trećeg sveta, kao i svečani program posvećen
svake godine po nekom velikom imenu. Prošle godine su bili Liv Ulman i
N OVA MISAO / Že limir Žilnik : O d so cijalizma do k apit alizma i na z a d preko Tv rđave ” Ev rop a”
KREATIVNI POGONI
Kako vreme odmiče sve se više uveravam da je ovaj pristup adekvatan
uslovima u kojima smo: naše tržište može da vrati od ulaznica par desetina hiljada evra. Što znači da su takozvani „komercijalni srpski filmovi”, koji
se hvale budžetom od milion ili više evra, a lavovski deo tog novca dobijaju iz javnih prihoda od Ministarstva kulture i još češće direktno preko
političkih veza, van konkursa, dakle ti filmovi su najveći finansijski gubitaši.
33
Druga avangarda: paranoidni i/ili analitički pogled
Živojin Pavlović je govorio da je rani rad u Kino klubu Beograd
bio pod uticajem filmskog poznonadrealističkog eskperimenta
Piše: Nevena Daković i Miško Šuvaković
Maje Deren. Govorilo se o „stvaralačkom korišćenju stvarnosti“
i o „anagramskom“ naspram narativnom. Na takvim pozicijama
su razvijane sasvim individualne strategije i taktike filmskog
Druga filmska avangarda je nastajala političkim filmskim angažmanom, aktivističkim i kritičkim
eksperimenta, a to znači napuštanja „filmskog dela“ kao
delovanjem koje je iskazivalo i pokazivalo političke, društvene, kulturalne i umetničke kontradikcije
zatvorenog događaja ili završenog dramaturški obrađenog
unutar jugoslovenskog realnog socijalizma
teksta.
34
Evropi, angažovana dela obuhvataju i evropsku filmsku modernu
Godara (Jean-Luc Godard) ili Janče (Miklós Jancsó) od šezdesetih godina pa nadalje. Kredo ovih stvaralaca postaje čuvena Godarova izreka da
ne treba praviti revolucionarne filmove, već da treba praviti filmove na
revolucionaran način. Revolucionarni stil, rukopis i retorika bili su preduslov filmskog teksta i očekivanja revolucionarno-socijalnog učinka. Revolucionarni film se razvija u okvirima graničnog pojasa eksperimentalne avangardne
tradicije novog i filmskog autorskog modernizma.1
Artikulišući rastuće nezadovoljstvo, socijalnu depresiju, egzistencijalnu teskobu i nemir, stvaraoci pretvaraju filmske radove u poligon za estetske i formalne
eksperimente suprotstavljene vladajućem socijalističkom realizmu i nastajućem socijalističkom modernizmu.
U
Filmske produkcije avangardnog karaktera u Jugoslaviji nastajale su, najčešće, u kino klubovima. U raznorodnom članstvu kino klubova povremeno su se spajali didaktički amaterizam klubova i profesionalizam moderne
pod okriljem široko pojmljene avangarde i, kasnije, alternative.2 U kino klubovima su radili i delovali filmofili, amateri, ljudi različitih vokacija koji
žele da postanu filmski stvaraoci. Krug potencijalnih avangardnih stvaralaca se širio i uključivao je studente različitih fakulteta: medicine – Mihovil
Pansin; arhitekture – Ivan Martinec: slikarstva – Živojin Pavlović ili psihologije – Dušan Makavejev, te multimedijalne umetnike „konceptualiste“:
Tomislav Gotovac i Ivan Galeta. Širenje filmske prakse je išlo u pravcu žanrovske raznovrsnosti, hibridnih formi poput avangardnog ili eksperimentalnog dokumentarnog filma ili programa zagrebačkog GEEFa koji se zalagao za „žanr bez žanra“.
Kasnije je dolazilo je do asimilacije iskustva video umetnosti, multimedije, performansa pa je došlo do pojave generacija stvaralaca koji donose
nove medije ili inovacije unutar starih. Pokazalo se da je film „povlašćeni“
1
Peter Wollen, „Dve avangarde“, iz Alternative film*video 1987, Akademski filmski
centar Dom Kulture Studentski grad, Beograd, 1987, str. 5-12.
2
Jovan Jovanović, „Od amaterskog do alternativnog filma 1950-1993“, iz Miroslav-Bata Petrović (ed), alternativni film u Beogradu od 1950. do 1990. godine – Vreme kino klubova – zbornik priloga za buduća istraživanja, Dom kulture Studnetski
grad, Beograd, 2008, str. 24-29.
medij koji je sinkretičkom i hibridnom prirodom pogodan za sve vrste eksperimenta. U Beogradu tri centra razvoja filmske kulture su Kino klub Beograd, Akademski kino klub i bioskop Jugoslovenske kinoteke. Kino klub
Beograd3 osnovan je 1951. godine. Nastaje u atmosferi fascinacija velikim
internacionalnim, pre svega, meksičkim postnadrealističkim periodom Luisa Bunjuela4 (Luis Buñuel), američkim eksperimentalnim filmom5, sovjetskim revolucionarnim filmom
dvadesetih godina6, francuskim novim talasom7, i,
svakako, socijalističkom težnjom ka edukativno orijentisanoj amaterskoj filmskoj i tehničkoj kulturi. Bila
su bitna istraživanja usmerena ka liberalizaciji „filmskog jezika” – tj. ka otkriću autonomne slike i fascinacijom fantastičkim, oneobičenim i maštovitim, ali
i preispitivanjem mnogostrukosti vidljive realnosti:
odnosa subjekta i društva. Za razliku od Kino kluba
Zagreb u kome je nastao radikalni koncept eksperimentalnog strukturalno-fenomenološki orijentisanog „antifilma”, u Kino
klubu Beograd je razvijan egzistencijalistički i ka vizuelnoj imaginaciji orijentisan filmski rad. Na primer, Živojin Pavlović je govorio da je rani rad u
Kino klubu Beograd bio pod uticajem filmskog poznonadrealističkog
3
Marko Babac, Kino-klub „Beograd“ : (uspomene), Jugoslovenska Kinoteka, Beograd, 2001; Ranko Munitić, Kino klub Beograd ili trojanski konj jugoslovenskog modernog filma, Centar film Beograd, Prizma Kragujevac, Zepter International, 2003;
Tomislav Brčić, „Fenomen i kultura kinoklubova šezdesetih godina i utjecaj novih
tendencija na festival GEFF“, Zapis – Bilten hrvatskog filmskog saveza br. 62, Zagreb, 2008 – web strana: http://www.hfs.hr/hfs/zapis_detail.asp?sif=84.
4
Ernesto R. Acevedo-Munoz, Bunuel and Mexico: the crisis of national cinema, University of California Press, Berkeley, 2003. Videti filmove: Gran Casino (1946-47), El
gran calavera (1949), Los olivados (1950), Susana (1951), La hija del engano (1951),
Una mujer sin amor (1951), Subsida al cielo (1951), El bruto (1952), El (1952), La illusion viaja en tranvia (1953), El rio y la muerta (1954) and Ensayo de un crimen (1955)
itd.
5 David Curtis, Experimental Cinema, A Delta Book, New York, New York, 1971:
Branko Včićević (ed), „Novi američki film” (temat), Filmske sveske br. 7, Beograd,
1969.
6
Vlada Petrić, Constructivism in Film – the Man with the Movie Camera – A Cinematic Analysis, Cambridge University Press, Cambridge MA, 1987.
7
T. Milne, J. Narboni (eds), Godard on Godard – Critical writings by Jean-Luc Godard, De Capo Press, New York, 1986.
D r uga av angarda: p aranoidni i/ ili analitičk i p o gle d / N OVA MISAO
TEORIJE KULTURE
TEORIJE KULTURE
O kontekstima filmskog eksperimenta u drugoj Jugoslaviji
eskperimenta Maje Deren8. Govorilo se o „stvaralačkom korišćenju stvarnosti“ i o „anagramskom“ naspram narativnom. Na takvim pozicijama su
razvijane sasvim individualne strategije i taktike filmskog eksperimenta,
a to znači napuštanja „filmskog dela“ kao zatvorenog događaja ili završenog dramaturški obrađenog teksta. Kino klub Beograd je bio deo šireg
beogradskog kulturalnog i umetničkog miljea u kome su delovali izvesni
umetnici Mediale kao što su Leonid Šejka i Ljuba Popović, kritičar i esejista Žika Bogdanović, romanopisac Bora Ćosić i dr. Članovi Kino kluba Beograd su u svojim se delima i delovanjem u kulturi zagovarali liberalizaciju umetničkog rada, napuštanje moralnih puritanskih i socijalističkih normi o izostavljanju seksualnosti sa filma, te oslobađanje od partijskog utilitarizma, dogmatizma i birokratizma. Oni su pokazivali sklonosti ka anarholiberalnim novolevičarskim stavovima svojstvenim za zapadni eksperimentalni film kasnih pedesetih i šezdesetih godina. Članovi Kinokluba
Beograd stvarali su specifičan ukus novog i egzistencijalnog, kao i kritičkog sa svojim filmovima. Na primer, Slobodan Novaković je specifičnost
beogradskog „novog filmskog diskursa“ opisao ukazivanjem na domi8
„Maja Deren, teoretičar” (temat), Filmske sveske br. 1, Begrad, 1975, str. 1-64.; Bill
Nichols (ed), Maya Deren and the American Avant-Garde, University of California
Press, Berkeley, 2001.
N OVA MISAO / D r uga av angarda: p aranoidni i/ ili analitičk i p o gle d
nantni stvaralački fenomenalizam, a ne na dominantni eksperimentalni
formalističko-analitički karakter radač.9 Dušan Makavejev je situaciju Kino
kluba Beograd opisao ukazivanjem na bitni neoavangardni karakter beogradskih režisera: oni polaze od filmske tradicije nadrealizma da bi došli
do izvesnog kritičkog realizma koji se zasniva na invertovanju i oneobičavanju konvencionalnog i konformističkog pogleda na svet. 10 Teorijsku
podršku kratkometražnim filmovima nastajalim u Kinoklubovima daju
kritike, polemike, teorijski spisi profesora Dušana Stojanovića, mada njegova uloga nikada nije bila konstituivna za filmsku praksu na način na
koji je teorijsko promišljanje Mihovila Pansina artikulisalo zagrebačku
umetničku filmsku scenu. Mihovil Pansini je u svom radu išao ka konceptualizovanju specifične filmske eksperimentalne prakse koja je imala eksplicitni neoavangardni eksperimentalni brend „antifilm“11, a Dušan Stojanović ka zasnivanju opšte modernističke teorije filma12 koja spolja „posmatra“ nove eksperimentalne prakse. Za Pansinija je eksperiment bio
bitan praktični i teorijski problem, a za Stojanovića eksperiment nije vodio ka završenom celovitom filmskom delu – zato je za Stojanovića kao i
za beogradske režisere „eskperiment“ bio samo aspekt stvaralačkog čina
koji vodi ka događaju i isкustvu umetnosti.13
Makavejev je profesionalnu filmsku karijeru započeo sa kratkometražnim
filmovima po scenariju Vaska Pope Slikovnica Pčelara, Boje sanjaju i Prokleti praznik (1958). Snimio je niz kritičko orijentisanih kratkometražnih filmova Osmeh 61 (1961), Dole plotovi (1961) i Parada (1962). Film Parada bio je
provokativni pogled „s naličija“ na vojnu prvomajsku paradu. Njegovi rani
igrani filmovi bili su pravi primeri „neoavangardnog“ kolažnog postupka
u razvijanju narativa o marginalnom urbanom životu u igranom filmu:
Čovek nije tica (1965), Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT (1967), Nevinost bez zaštite (1968) i W.R. Misterije Organizma (1971). Film Nevinost bez
9
Slobodan Novaković, u Mihovil Pansini (ed), Knjiga Geffa 63, Geff, Zagreb, 1963,
str. 157-158.
10
Dušan Makavejev, u Mihovil Pansini (ed), Knjiga Geffa 63, Geff, Zagreb, 1963, str.
158-159.
11
Miloje Radaković (ed), Pansini antifilm, Dom kulture Studentski grad, Beograd,
1985.
12
Dušan Stojanović (ed), Antologija jugolsovenske teorije filma, JU film danas i
Prosveta, Beograd, 1993.
13
Dušan Stojanović, u Mihovil Pansini (ed), Knjiga Geffa 63, Geff, Zagreb, 1963, str.
163-164.
35
TEORIJE KULTURE
recepcije van burnog momenta nastanka i nagrada. Rani Radovi su danas
neutralno pored zasluga per se odredivi kao verzija manje razvijene i savršene
koncpecije materijalizovane u W.R. Misterij organizma. U kontekstu
Crnog talasa i tradicije YU filma neophodna su stepenica razvoja
pertinentne tekstuelne forme i idejne platforme.
36
jina Pavlovića strasno odbijaju ideju teorijske podrške.17 Ovi autori su bili
individualistički i ciničko akribički orijentisani, međusobno su bili povezani kritikom konformizma18 jugoslovenskog socijalističkog filma, i rastućim
nestrpljenjem da se prebace sa krila filmskog amaterizma u centar pozornice jugoslovenske filmske produkcije. Živojin Pavlović je snimio nekoliko
kratkometražnih filmova Voz no. 4686 (1959), Triptih o materiji i smrti (1960)
i Lavirint (1961). Film Triptih o materiji i smrti označava značajni trenutak u
radu Akademskog kino kluba. Njegovi kasniji bioskopski igrani filmovi19
su bili obeleženi jakim egzistencijalističkim nihilizmom i brutalnošću koja
je vodila iz neoavangardne inovativnosti u poznomodernističku istočnoevropsku kritičku filmsku produkciju: Neprijatelj (1965), Povratak (1966),
Buđenje pacova (1967), Kada budem mrtav i beo (1967), Zaseda (1969) i dr.
zaštite14 bio je izveden kao neka vrsta filmske reciklaže i aproprijacije filmskog dela iz neposredne istorije srpskog filma – recikliran je i interpretiran
film atlete i akrobate Dragoljuba Aleksića koji je snimio sentimentalni film
1942. godine. Film W.R. Misterije Organizma15 je najsloženije delo zasnovano na filmskoj reinterpretaciji „seksualne revolucije“ nemačkog aktiviste
Vilhelma Rajha16 (Wilhelm Reich). Film je provokativna kolažno-montažna
hibridna mapa prezentacije političkih „asocijacija“ i „simptoma“ granica
levičarskih revolucija. Program olsobođenja od birokratskog dogmatizma
je osnovno načelo ovog dela. Bila je data dozvola za javno prikazivanje
ovog filma, ali njegova javna projekcija u Jugoslaviji je započela tek od
1986-87.
Akademski kinoklub Beograd osnovan je 1958. Od početka priključuju
mu se autori poput Marka Babca, Aleksandra Petrovića, Kokana Rakonjca
i Živojina Pavlovića, kojima je zajedničko opozicijsko stajalište prema idejama i manifestu antifilma vezanom za zagrebački GEFF. Beogradska grupa, kao specifična škola kinoamaterizma i eksperimentalnoga filma bila
je usmerena ka simboličkoj i ekspresivnoj kinematografiji. Autori su se
posvećivali nadrealnim, začudnim i apsurdnim filmskim temama. GEFF,
po njima, nije okupljao umetnička dela koja tragaju na planu apsolutnoga života, nego eksperimentišu na planu fenomena. Reditelji poput Živo14
Dušan Makavejev, „Nevinost bez zaštite“, Filmske sveske br. 8, Beograd, 1969,
str. 541-550.
Dušan Makavejev, WR: Mysteries of the Organism, Avon, New York, 1972.
16
Vilhelm Rajh, Funkcije orgazma, A-Š delo, Beograd, 1990.
15
koji dolazi u Beograd, da snimi film što mu ne polazi za rukom. Stupio je u
vezu sa nekoliko žena od kojih ga jedna u nastupu ljubomore ubija. U
kontekst ove priče montirani su arhivski snimci ustaša, četnika, Ante
Pavelića, Adolfa Hitlera i Josipa Broza Tita. Politika totalitarnih režima je dovedena na nivo uoporedljivosti. Politika seksualnosti – muška nagost, homoseksualnost, promiskuitet, urbani erotizam – provociraju se i „detabuiziraju“. U filmu su glumili brojni pripadnici umetničke scene i beogradske
subkulture: Ljubiša Ristić, Vukica Đilas, Tomislav Gotovac, Rusomir Bogdanovski, Gojko Škarić i dr. Stojanoviću je suđeno pred vojnim i civlnim sudom, tako da je služio kaznu po dve presude. Slučaj filma Plastični isus je
nastao u jednom kritičnom trenutku obračuna jugoslovenskog partijskog
vrha sa ljudima iz šezdesetoosmaških političkih i kulturalnih kretanja, sa
hrvatskim nacionalnim projektom („hrvatsko proljeće“) koje je zastupalo
rukovodstvo te republike, te srpskim „liberalno“ orijentisanim partijskim i
republičkim rukovodstvom tokom 1971. i 1972. godijne. Stojanovićeva
stradanja su bila simptom promene političkog kursa i uvođenja „rigidne
17
Živojin Pavlović, Đavolji film: ogledi i razgovori, JK, Beograd, 1996, str. 216.
18
Videti na primer transkript razgovora: Dejan Đurković, Dušan Makavejev, Duško Stojanović, Živojin Pavlović, Bora Ćosić i Aleksandar Petrović, „Razgovor o domaćem filmu“, Delo br. 6, beograd, 1964, str. 847-886.
19
Dragoljub Ivkov (ed), Sećanja na Živojina Pavlovića, Futura, Novi Sad, 2006; Branislav Dimitrijević, Vlatko Džogović, Goran Gocić, Saša Markuš, Saša Radojević,
Srđan Vučinić, Kad budem mrtav i beo: film Živojina Pavlovića, Institut za film,
1997.
20
Aleksandar Batista Ilić, Diana Nenadić (eds), Tomislav Gotovac, Hrvatski filmski
savez i Muzej suvremene umjetnosti, Zagreb, 2003.
21
Lazar Stojanović, „Ko behu disidenti”, Republika br. 182, Beograd, 16-28. februar
1998. Videti: http://www.yurope.com/zines/republika/arhiva/98/182/182_11.HTM
D r uga av angarda: p aranoidni i/ ili analitičk i p o gle d / N OVA MISAO
ukazivanjem na bitni neoavangardni karakter beogradskih
režisera: oni polaze od filmske tradicije nadrealizma da bi došli
do izvesnog kritičkog realizma koji se zasniva na invertovanju
i oneobičavanju konvencionalnog i konformističkog pogleda
na svet.
Stvaralaštvo Želimira Žilnika – kojim je obezbedio mesto u lokalnim (vojvođansko/srpskoj) i svetskim istorijama filma (eks-jugoslovenska i evropska, avangardni film) obuhvata amaterski i profesionali period pri čemu
se potonji odvijao kroz pet stilsko i tematski distinktivnih faza:22 angažovanih filmova (1967-1973), nemačkih filmova (1973-76), dokumentarnih TV
drama (1977-1990), faze Nadrealizma, parodije, angažovanosti (1985-1988)
i filmova devedesetih (1993-2000). Trenutak prelaska iz „spoljnjeg“ u „unutrašnji“ krug označilo je formativno iskustvo drugog asistenta režije Dušanu Makavejevu na filmu Ljubavni slučaj ili tragedija sluižbenice PTTa, 1967.
godine. Sopstveni stil precizno gradi već u prvoj fazi kratkim i dokumen-
tarnim filmovima Žurnal o omladini na selu zimi (1967), Pioniri maleni mi
smo vojska prava, svakog dana rastemo ko zelena trava (1968), Nezaposleni
ljudi (1968), Lipanjska gibanja (1968), Crni film (1971), Žene dolaze (1973) i
Ustanak u Jasku (1973)), kultno revolucionarnim Ranim radovima23 (1971);
ukletim filmom nestalim sa montažnog stola Sloboda ili strip (1973) i nerazjašnjenim slučajem projekta Kapital. Neosporni paradigmatični status
Ranih radova – ne samo za ovaj tekst već za kompletan opus – argumentovan je elementima da je „angažovana“ faza inače odjek „gibanja“ 1968;
da je tekst prepoznatljiv deo Crnog filma, mozaične moderne i postmoderne strukture; da nizom odlika ukazuje na mesto u mreži „probuđenih“
centralnoevropskih kinematografija (češki, poljski, mađarski film; korišćenje naturščika, socijalno kritička optika, sučeljenja dokumentarizma i improvizacije, fragmentarnost narativa), tj. da je bitan marker socijalne delotvornosti opusa, formalno tekstualne inovativnosti i svetske pozicije.
Problemi prilagođenog čitanja sa savremene distance kao i obezbeđenja
relevantnog „trajanja“ Žilnika kao uvek hrabrog, originalnog autora su rešivi konceptom izlaganja najpre evolucije kritičke recepcije filma a potom
verzije današnjeg poimanja filma. U verziji koja sledi savremeno čitanje
otvorene tekstualno/interpretativne višespratne strukture obuhvata prepletene analize samog filma, Žilnikove idejne opredeljenosti (kako je vide
drugi) i veze sa formulisanom filozofijom revolucije u filmu i životu. Savremena perspektiva omogućava eklektičko razmatranje i otvara problem
recepcije van burnog momenta nastanka i nagrada. Rani Radovi su danas
neutralno pored zasluga per se odredivi kao verzija manje razvijene i savršene koncepcije materijalizovane u W.R. Misterij organizma. U kontekstu
Crnog talasa i tradicije YU filma neophodna su stepenica razvoja pertinentne tekstuelne forme i idejne platforme. Hibridizovani stil je paradoks
nadrealne i simulirane dokumentarističke drame; revolucionarni tekst preispitivanja sveta što Adorno i postavlja kao sine qua non avangrade. Marina Gržinič kratko i efektno čita narativnu strukturu kao road movie sa savremenim pikarskim (kolektivnim) junakom. Niz avantura na putu opisuje
doba “bure i nadiranja” kroz susrete sa paradigmatičnim grupama populacije (radnici, seljaci) određen je teorijsko političkim citatima. Tri muškarca i Jugoslav(ij)a preispituju koncept revolucije da bi na kraju potvrdili
anarhično nihilističku prirodu. U Lipanjskim gibanjima Žilnik je umontirao
čuvene scene kada Steva Žigon recituje Robespjerov monolog iz Bihnerove Dantonove smrti; a u Ranim radovima stoji potvrda nasurovijih opaski
o revoluciji koja se završava dolaskom na vlast onih koji su je započeli,
koja jede sopstvenu decu, koja je kao divlja reka koja na svakoj okuci izbacuje mrtve i naravno Sen Žistovo naravoučenije o pogubnosti revolucije
izvedene “dopola.” „
22
23
Za delovanje akademskog kino kluba Beograd vezuje se delovanje i hrvatskog reditelja, perfomans i konceptualnog umetnika Tomislava Gotovca20. Gotovac je prve filmove snimio u Kino klubu Zagreb: Smrt (1962), Prije podne jednog Fauna (1963), a u Akademskom kino klubu Beograd radi
filmove Pravac (1964), Plavi jahač (1964), Kružnica (1964). Tokom studija na
Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu snimio je kratke
filmove različitog formata: Peeping Tom (35 mm, 1969), Villen II (8 mm, 1969),
Slani kikiriki (16mm, 1970), M (8mm, 1970), 187 (8 mm), te sa Lazarom Stojanovićem igrani film Plastični Isus (35mm, 1972).
Na primer, Lazar Stojanović je realizovao igrani film Plastični Isus kao diplomski rad na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu
1971. godine. Scenario i režija su bili deo zajedničkog projekta Stojanovića21 i Tomislava Gotovca. Film je zabranjen i stavljen u bunker pre nego
što je pušten u bioskope. Radnja filma je jednostavna – govori se o Tomu
Dušan Makavejev je situaciju Kino kluba Beograd opisao
birokratske politike“ koja je trebala da razreši ili, možda pre, kanališe krize
jugoslovenskog socijalizma.
Petar Jončić, Filmski jezik Želimira Žilnika, SKC, Beograd, 2002.
N OVA MISAO / D r uga av angarda: p aranoidni i/ ili analitičk i p o gle d
TEORIJE KULTURE
Savremena perspektiva omogućava eklektičko razmatranje i otvara problem
„Rani Radovi“ (temat), Rok br. 3, Beograd, 1969.
37
Nauka može da govori umetnički
Piše: Ivana Jovanović Arsić
na čulni, i običnom posmatraču prijemčiv način. Osnovni izazov koji stoji
pred muzejima nauke nije prikazivanje samog rezultata jednog istraživanja, već upravo kreativnog procesa koji je do njega doveo. U njemu leži
sličnost sa stvaralačkim postupkom jednog umetnika.
Može li umetnost da posluži popularizaciji nauke? U današnjem konzumentskom svetu, u društvu koje
38
zahteva trenutno zadovoljenje svih, pa i kulturnih potreba, može li se nauka poslužiti već stečenim prezentacionim
iskustvima i dometima umetnosti kako bi sebi pribavila publiku, a time i, eventualno, potencijalne poslenike?
Ta “direktna” komunikacija između jednog “naučnog” eskponata i posmatrača vodi ka krajnjem cilju svakog muzeja: “kreiranju” upućenog, obrazovanog ili, jednom rečju, kvalitetnog konzumenta. I time zapravo dolazimo do suštine: kroz ove muzeje i njihovu popularizaciju ulaže se u ono
najvažnije, a to je edukacija publike, jer samo kvalitetan konzument umeće da na adekvatan način ceni ponuđeni program, i što je još važnije, da
sugeriše nove sadržaje. Kako tražiti od te iste publike da samostalno vrednuje i čuva svoju (i tuđu, ukoliko je ikakvo ”svojatanje” uopšte moguće) kulturnu i naučnu baštinu, ukoliko je jednostavno – ne poznaje!
Pre dvadesetak godina oformljena je evropska mreža Ecsite koja okuplja
institucije koje se profesionalno bave naučnom muzeografijom. Među
evropskim zemljama, dobar primer sve većeg interesovanja javnosti za
ovaj vid kulturne ponude, mogla bi biti Španija, koja je u par decenija za
nama doživela pravi bum na ovom polju. Španski muzeji nauke su, zapravo, izložbeni centri posvećeni nauci, tehnici, kosmosu, prirodi, čoveku.
Njih preko dvadeset (plus nekoliko virtuelnih), od onih opšteg tipa pa do
specijalizovanih (posvećenih farmaciji, vodi, kosmosu, paleontologiji, itd.)
bore se za pažnju četrdeset miliona Španaca i brojnih turista. Prvi privatni
muzej nauke otvoren je 1981. godine u Barseloni, a svega četiri godine
kasnije i prvi državni interaktivni muzej nauke u La Korunji u severnoj
španskoj provinciji Galisiji. Zdanja u kojima su smešteni ovi muzeji često
pretenciozno upućuju na novi vek u koji smo zakoračili. Grad nauke i
umetnosti u Valensiji, svojevrstan eksponat za sebe, sagrađen je po arhitektonskoj zamisli Santjaga Kalatrave i Feliksa Kandele. U više od dva kilometra dugom obilasku ovog impresivnog kompleksa posetilac saznaje o
različitim aspektima nauke, tehnologije, prirode, univerzuma, dok Palata
umetnosti sadrži posebno osmišljen kulturno-umetnički program.
auka nije bauk, učili su nas u školi. Ali, za većinu nas koji profesionalno nismo za nju vezani, ona je jedna izuzetna civilizacijska tekovina
čijem se razvoju divimo, poštujemo ga, i često ga – ne poznajemo. A, nauka je, baš kao i umetnost, zapravo svuda oko nas.
N
Ontološki gledano, umetnost i nauka oduvek su se preplitale. Tokom rada,
naučnik, kao i umetnik, poseže za svojim umom i rukom kako bi informacije iz spoljnog sveta pretočio u nešto novo. Umetnost se kroz istoriju često
oslanjala na naučna dostignuća, primeri su brojni, od Stare Grčke, preko
Leonarda da Vinčija pa sve do Pikasa, Ešera i naših savremenika. U Staroj
Grčkoj umetnost je nazivana techna od čega je kasnije izvedeno tehnika,
tehnologija itd.
Kako umetnost može da posluži popularizaciji nauke?
Borba protiv naučnog analfabetizma odigrava se na sve brojnijim izložbenim frontovima. Naučne izložbe posmatraču pružaju skoro jedinstvenu mogućnost; više od ijednog drugog izlagačkog prostora ovde se insistira na interaktivnom sadržaju, svrha je u dodiru, u kontaktu sa eksponatom. Upravo stoga akcenat nije samo na eksponatima, već i na brojnim
aktivnostima, kursevima, predavanjima, radionicama. Više od odgovora
važna su pitanja, upravo ona koja sebi postavljaju radoznali posetioci koji
na zabavan način otkrivaju kako funkcionišu njihovo neposredno okruženje i svet. Nauka je izašla iz laboratorije i progovorila jezikom umetnosti
koji se bazično temelji na osećajima i na utisku, kako bi se prosečnom posmatračkom oku pružila mogućnost da sazna nešto o određenoj naučnoj
temi. Kada pred jednim “naučnim” eksponatom osetimo estetski doživljaj, sasvim identičan onom koji osetimo ispred nekog umetničkog dela,
reč je o umeću njenog autora da nam tu složenu naučnu misao prikaže
Muzeji nauke danas su centri tzv. naučne zabave, nove sintagme koja je
spojila dva nekada dijametralno suprotna termina. Nauka na taj način
ulazi u trku za sve manje slobodnog vremena koje građani-konzumenti
imaju i koje sve mudrije i kvalitetnije žele da potroše. Srbija takođe ima
šta da ponudi naučno-radoznalom posetiocu. “Festival nauke” dokazao
je da interesovanje javnosti postoji, a ohrabruje i vest o dugoočekivanom
otvaranju postavke Muzeja nauke i tehnike u Beogradu. Naša slabost nisu
fondovi, već pre njihov adekvatan, a zašto da ne, i pomalo agresivan plasman u međunarodnu sferu kulturnog i naučnog turizma. „
„Ta „direktna” komunikacija između jednog “naučnog” eskponata i posmatrača vodi ka krajnjem cilju svakog muzeja: “kreiranju” upućenog,
obrazovanog ili, jednom rečju, kvalitetnog konzumenta.
Ilustracija: “Domus: muzej posvećen čoveku”, La Korunja, Španija. Portret
Mona Lize sačinjen od 10.000 lica.
N au k a m ož e d a g ovo r i u m e t n i čk i / N OVA M I SAO
N OVA M I SAO / N au k a m ož e d a g ovo r i u m e t n i čk i
TEORIJE KULTURE
TEORIJE KULTURE
Umetnost i nauka
39
TEZE O KULTURNOJ POLITICI
TEZE O KULTURNOJ POLITICI
Tijana Palkovljević, Galerija Matice srpske
Novi početak među slikama
Razgovarala: Teodora Zrnić
Na vratima Galerije, koji odvaja prostor ulice i realnog, od prostora izložbenih sala i umetničkog, dočekala
me je Tijana Palkovljević, nova upravnica Galerije Matice srpske, koja je izabrana krajem prošle godine.
Dolazak na mesto upravnice smatra velikim izazovom i odgovornošću, jer je potrebno funkcionisati
41
u skladu sa vremenom, a pri tom ne narušavati tradiciju dugu gotovo dva veka
• Na početku razgovora, želela bih da se osvrnemo na najznačajnije izložbe
tokom 2009. godine.
• • • foto: Branko Stojanović
TIJANA PALKOVLJEVIĆ: Bez obzira, na ekonomsku krizu, koja je obeležila 2009. godinu, uspeli smo da realizujemo planirani program i održimo
kvalitet izložbi.
Izložbom Poklon zbirka Marice Radojčić prezentovali smo izuzetan dar umetnice, koja je našu kolekciju upotpunila delima aktuelne umetničke prakse, i
uvela nas u 21. vek. Za nas je to bio iskorak u prostor savremene umetnosti,
ali i prilika da ukažemo na važnost darovanja, kao značajan model uvećavanja muzejskih fondova. Izložbom Evropski konteksti: Dobrović, Šumanović,
Konjović, Šuput prikazali smo deo kolekcije 20. veka, koji nije dostupan posetiocima. Podstaknuti nedavno objavljenom knjigom Muzeja savremene
umetnosti Vojvodine Evropski konteksti umetnosti u Vojvodini opredelili
smo se da o delima i umetnicima iz svog fonda razmišljamo na savremeniji način. Prepleli smo živote i dela četvorice umetnika 20. veka, i ukazali na
evropske kontekste njihovog stvaralaštva. Tokom trajanja izložbe priređivali smo raznovrsne programe, i time posetiocima približili umetnost međuratnog perioda, ali i opuse četvorice umetnika. Izložbom Kopije pečata
sa povelja srpskih vladara prezentovali smo do sada nepoznat deo svoje
zbirke, koji je zahvaljujući dr Aleksi Iviću stigao iz Beča u Novi Sad, još,
1908. godine. Obradom i analizom pečata upotpunjena su saznanja, koja
su publikovana u pratećoj publikaciji. Izložbom Kult Branka Radičevića u
srpskoj vizuelnoj kulturi krajem 19. veka ukazali smo na nove mogućnosti
istorije umetnosti, i modele razmišljanja o nacionalnoj vizuelnoj kulturi.
Pokazali smo da muzeji, kroz publikacije i izložbe mogu da tumače i prezentuju različite kulturološke fenomene, kao što je u ovom slučaju formiranje kulta nacionalnog heroja – pesnika Branka Radičevića.
Takođe, značajne su bile i izložbe, koje smo organizovali u saradnji sa našim institucionalnim partnerima. Muzej savremene umetnosti iz Beograda gostovao je sa dve izložbe: On bez akta i Ključevi snova Milena Bavlović
Barilli. Sa Organizacijom Per.art realizovali smo izložbu Veoma važna osoba,
i doprineli inkluziji osoba sa intelektualnom ometenošću u rad ustanova
kulture. Ustupajući svoj prostor Niš Art Fondaciji i Akademiji umetnosti u
Novom Sadu predstavili smo radove najmlađe generacija stvaralaca kroz
izložbe Mladi 2009. i izložbu završne godine studenata likovnog odseka.
• Tokom 2009. godine završili ste još jedan veliki posao...
TIJANA PALKOVLJEVIĆ: Najznačajniji poduhvat bio je završetak radova
na formiranju stalnih postavki. Otvaranjem postavke srpske umetnost 19.
veka Ljudi i događaji: slika prošlosti zaokružili smo posao na prezentaciji
nacionalne umetnosti novijeg doba. Time smo javnosti omogućili da sagleda celinu kolekcije Galerije Matice srpske, koja ukazuju na kontinuitet
razvoja likovnog jezika i umetničkih ideja od 18. do 20. veka.
• Aktivno ste radili i na zaštiti kulturne baštine
TIJANA PALKOVLJEVIĆ: Zahvaljujući dobroj opremljenosti konzervatorsko-restauratorskog ateljea i stručnosti kadra u mogućnosti smo da pored svog fonda brinemo i o zaštiti dela drugih ustanova. Tokom protekle
godine uključili smo se u veliki projekat obeležavanja 500 godina manastira Krušedola konzervacijom dela likovne umetnosti iz riznice manastira.
• • • foto: Branko Stojanović
40
N ovi p o če t ak me đu slik ama / N OVA MISAO
Takođe, preuzeli smo materijal iz Muzeja Srba u Sentandreji, i na kojem
ćemo raditi naredne dve godine. Rezultati konzervatorsko-restauratorskih postupaka biće predstavljeni na izložbama i u publikacijama.
• Koliko pažnje posvećujemo slikama, i ima li današnji čovek senzibilitet za
umetnost?
N OVA MISAO / N ovi p o če t ak me đu slik ama
TIJANA PALKOVLJEVIĆ: Generalno, danas se malo pažnje posvećuje
umetnosti, a naročito slikama. Razlozi su različiti: nedostatak vremena, interesovanja i razumevanja umetničkih pojava. Sve to dovodi do gubitka
senzibiliteta za umetnost, ali i želje za konzumacijom kulturnih sadržaja.
Deo krivice sasvim sigurno nose muzejske ustanove, koje su se poslednjih
godina zatvorile i uspavale. Nisu prihvatile muzeološki trend prelaska sa
paradigme predmeta na paradigmu publike. Na muzejima i galerijama je
da se afirmišu, kao prostori edukacije, estetskog užitka i kvalitetnog provođenja vremena. Da se nametnu, kao nezaobilazna tačka u odrastanju
svakog novosađanina, obavezna stanice posete svakog domaćeg ili stranog gosta, protokola svake zvanične delegacije. Samo posmatranje i razumevanje umetničkih dela stvara osnovu za razvijanje senzibiliteta za
umetnost, a samim tim i uživanje u njoj.
• Osim tržišta i kapitala, šta razlikuje evropsku i srpsku galeriju?
TIJANA PALKOVLJEVIĆ: Razlikuje ih broj posetilaca, pažnja medija, javno priznanje i uvažavanje... Galerije bi trebalo da predstavljaju mesta komunikacije, izvore znanja i informacija. One imaju mogućnost da kroz
prezentaciju umetničkih dela u stalnim postavkama i povremenim izložbama ponude odgovore na različita istorijska, kulturološka i umetnička
pitanja. Nedavno sam pročitala rezultate jedne evropske ankete da javnost najviše veruje muzejima. Mnogo više nego novinama, vestima, knjigama ili filmu... Tumačenja, ideje i stavovi koje muzeji prezentuju ne do-
• Planovi za ovu godinu?
TIJANA PALKOVLJEVIĆ: Planovi su nam veliki i ambiciozni. Pre svega,
trudićemo se da nastavimo da popularizujemo stalne postavke i da povećamo broj posetilaca. Jer dobar je onaj muzej, koji ima velik broj poseta u
stalnoj postavci. Upotpunićemo tumačenja izložbi petkom u 18.00 novim
programom Galerijske priče, u kojem ćemo iz petka u petak publici nuditi
različita tumačenja: Upravnicinu priču, Kustoske i Konzervatorske priče. Takođe, nastavićemo sa realizacijom edukativnih programa za decu tokom
nedelje u saradnji sa Predškolskom ustanovom Radosno detinjstvo i kreativnim radionicama subotom od 11.00 do 12.30 časova.
Početkom aprila planira se realizacija izložbe Predstava žene u slikarstvu
Paje Jovanovića na kojoj ćemo opus ovog poznatog slikara predstaviti
kroz raznovrsne tematske predstave žena. U drugoj polovni godine očekuje nas nekoliko izložbi iz fonda: Izložba o slikarima i delima 18. veka na
kojoj ćemo izložiti najstarija dela iz kolekcije i publikovati rezultate najnovijih istraživanja i otkrića; Izložba Portreti stranih autora iz Zbirke Galerije
Matice srpske, koja će prikazati do sada neizlagana dela stranih majstora
poznatih i nepoznatih ličnosti i izložba Zbirka crteža Galerije Matice srpske,
koja predstavlja početak rada na publikovanju i prezentovanju zbirki po
materijalima.
Nastavićemo saradnju sa institucionalnim partnerima: organizacija Per.
art predstaviće izložbu Nešto lepo u tebi, Narodna banke Srbije izložbu
Frankofonija; Niš Art Fondacija izložbu Mladi 2010 a Akademija umetnosti
izložbu završne godine studenata likovnog odseka. Muzej savremene
umetnosti iz Beograda gostovaće tokom leta sa još jednom izložbom iz
projekta Muzej u pokretu: izložbom slika Petra Lubarde.
Nastavićemo i sa organizovanjem međunarodnih stručnih skupova iz oblasti muzeologije i konzervacije, kao važnog vida stalne profesionalne edukacije zaposlenih u muzejima.
Naravno, da bi se sve ovo ostvarilo važno je razumevanje finansijera, lokalne zajednice i privatnog kapitala i zbog toga ćemo u 2010. godini posebnu pažnju posvetiti unapređenju rada Kluba prijatelja Galerije Matice
srpske.
• Odabrali ste da se fotografišete pored biste Rastka Petrovića. Da li postoje
neki posebni razlozi?
• • • foto: Branko Stojanović
TEZE O KULTURNOJ POLITICI
42
vode se u pitanje. Upravo to najviše nedostaje srpskim ustanovama kulture – visoka društvena priznatost, ugled, poverenje. A to zavisi najviše od
samih muzeja, atraktivnosti njihovih programa i, naravno, podrške države,
finansijera i medija.
TIJANA PALKOVLJEVIĆ: Rastko Petrović bio je jedan od začetnika savremene umetničke kritike, koji je podržavao pojavu modernih ideja u srpskom slikarstvu. Poznata je njegova rečenica „da bi mogli u Evropu ići
moramo naučiti evropejski govoriti“. Ta ideja bila je značajna za razvoj
srpskog slikarstva 20. veka, ali je ona veoma inspirativna i danas. Ponosni
na vrednost nacionalne umetnosti, koju baštinimo svesni smo da je moramo prezentovati na savremen i moderan način da bi mogla biti adekvatno prihvaćena i vrednovana u aktuelnom trenutku. Visokim standardima težili smo tokom priprema stalne postavke, ali težimo i prilikom
osmišljavanja i realizacije svake izložbe i publikacije, jer naš cilj je da u
prezentaciji nacionalne likovne umetnosti dosegnemo standarde evropskih galerija. „
N ovi p o če t ak me đu slik ama / N OVA MISAO
• • • foto: Branko Stojanović
N OVA MISAO / N ovi p o če t ak me đu slik ama
TEORIJE KULTURE
Biotehnologije i telo žene
Piše: Tamara Đorđević
2. Bio-administrativne i birokratske reperkusije – ostvarivanje društvenog
života preko državnog rukovodstva i sistema upravne vlasti – prema ženskom telu odražavaju se na nekoliko nivoa:
Telo žene biće mišljeno u odnosu na njene pozicije, uslovljene eksternim razlozima demonsriranja moći,
a) srednje slovo u dokumentacijskim materijalima (koje je po pravilu, osim
u izuzetnim slučajevima, ime oca) indikator je patrijarhalno uređenog
društvenog sistema. Za razliku od verskih istanci, sada upravna, državna
vlast verifikuje nadređen položaj muškarca, što se manifestuje u pravnim
i zakonskim regulativama u čijem konstituisanju žena nije učestvovala.
na razini teoloških, birokratsko-administrativnih, medicinskih i medijskih tehnologija
b) sa industrijalizacijom rada i birokratizacijom društvnih odnosa (zbog
tehničkog razvitka i promene karaktera proizvodnje – koji više ne zavisi
od fizičke snage), iako sa izrabljivačkom notom, aksiološki pogled prema
ženi u ravnima ekonomskog, društveng i kulturnog razvitka participira u
emancipatorskom pokretu.4 Žensko telo postaje vidljivije načinom uređenja podele rada (ona je figura u funkciji opsluživanja i izvršavanja uslužnih delatnosti državnog nadleštva).
44
ovom tekstu pišem o Telu žene/žene/žene/Žene koje je
, sprečaU vano,
potisnuto, kompenzovano, instrumentalizovano, modifikovano, ali i traženo radi socijalnog, kulturalnog i kulturološkog lociranja. Telo
žene biće mišljeno u odnosu na njene pozicije, uslovljene eksternim razlozima demonsriranja moći, na razini teoloških, birokratsko-administrativnih, medicinskih i medijskih tehnologija. Ovi heterogeni elementi, koji
utiču na konstituisanje ženskog tela i identiteta, međusobno učestvuju,
kako po logici konfrontacije (u slučaju administrativno-birokratskog režima koji kroz sekularizaciju trijumfuje na račun teoloških zakona) tako i
kroz međusobnu saradnju (odnos reklamnih medija i medicinskih praksi),
predstavljajući inter-disciplinsku1 demonstraciju. Skup inter-disciplinskih
kategorija u korelaciji sa životom (bios2) formiraju podskupove u zavisnosti od sadržaja, načina i metoda disciplinskog karaktera, te se tako mogu
sagledati: bio-teološke, bio-administrativne i birokratske (tehničke), biomedicinske (naučno-tehnološke) i bio-medijske (digitalno-tehnološke) implikacije tela/telesnosti i pozicija žene.
c) žena je sagledavana kao „simptom razvoja“ i pokazatelj nivoa ljudske
kulture i svesti u građanskom društvu koje „proglašava jednakost-bratstvo-slobodu“. Ovakvo teorijsko gledište kasnije je kritikovano kao „ideološka laž“ sprovedena putem formalnih parola. Argument ove kritike nazali
se u „ostrvu privatnosti“, gde su se zadržali patrijarhalni odnosi.5 (Žižek navodi da je oblik porodice posrednik društvene vlasti, jer je pod uticajem
raznih instanci, poput državnog školskog aparata, što neposredno pojačava represivno dejstvo koje se odražavalo kako na seksualnost, tako i na
opštu sliku sistema u kojoj se muškarac kao početna figura uspostavlja kao
čovek, i svoju ljudskost zadobija u odnošavanju prema ženi, kao sekundarnom generičkom biću.)
3. Bio-medicinske prakse – usko povezane sa sledećim medijsko-tehnološkim i prethodno izloženim disciplinskim činiocima, kombinovane su u
zavisnosti od istorijskih, zakonskih, ideoloških, ekonomskih i estetskih
tendencija određenog vremena:
1. Iz vizure bio-teološke matrice žensko telo je generisano, preko religiozno-mitološkog nasleđa zapadnog metafizičkog diskursa, kao inicijalno
iskušenje. Konsekvence koje ovakva uverenja donose sadržana su u:
a) primitivne medicinsko-tehnološke metode, vođene pisanim i nepisanim
pravilima, ubeđenjima, zakonima i dozvolama, odražavale su se direktno
na život žena. Praksa abortus, kako pokazuju antropoliška istraživanja,
bila je zastupljena u drevnim društvima. Hrišćanstvo je, paradoksalno,
povezujući abortus sa seksualnim „grehom“ (ne sa „ubistvom“), zabranjivalo ovu praksu, ali je i odbacivalo i izopštavalo ženu koja je u trudnoći, a
nije u kanonskom bračnom odnosu.6
a) potiskivanju, brisanju i odricanju od tela (jedini način da žena iskupi
prvobitni greh jeste taj da se ona prepozna u svojoj neotelovljenosti, kako
bi se težište prebacilo na očišćenje „duše“, „duhovni“ razvoj i podređivanje
muškarcu/Bogu);
b) zabranama primarne pozicije i statusa u verskim institucijama (ograničavanje ravnopravnosti izraženo je u pravilu po kome ženama u verskoj
hijerarhiji nije data mogućnost da se nađu na čelnim mestima), kao i instrumentalizaciji uloge koja je bila isključivo obeležena biološko-reproduktivnom i servilnom funkcijom u porodičnom sistemu.3
b) sredinom 19. veka, pod izgovorom visoke stope smrtnosti, uspostavlja
se kontrola nad ženom koja je trebalo da ima samo jednu funkciju – majčinstvo i odgoj dece. Takva „misija“ sprovođena je posredstvom zakon-
Distinkcija između interdisciplinarnog i interdisciplinskog je u tome što se u prvom slučaju misli na naučne discipline, a u drugom na različite prakse koje demonstriraju moć i sprovode disciplinske metode koje se reflektuju na tela.
2
...“koji upućuje na formu ili način življenja svojstven nekom pojedincu ili grupi“,
Giorgio Agamben, Homo sacer: Suverena moć i goli život, Multimedijalni institut,
Arkanzin, Zagreb, 2006, 7.
3
U ovom kontekstu, Herbert Markuze navodi i prve otpore represiji ženskog tela.
Po ovom pitanju, on kaže: „Prvi protivpotez povučen je početkom novog doba, u
12. i 13. stoljeću, i to – što je od velikog značaja – u neposrednom kontekstu velikih
i radikalnih jeretičkih pokreta, npr. albižani. Tokom ta dva stoleća, trubaduri su pro-
• • • foto: Branko Stojanović
1
B i o te h n o l o g ij e i te l o ž e n e / N OVA M I SAO
klamovali autonomiju ljubavi, autonomiju žene, nasuprot muškoj grubosti i moći.“
Herbert Markuze, Merila vremena, Grafos, Beograd, 1985, 16.
4
Prema Markuzeu, „feminizam može da postane politička snaga artikulisana kroz
sukob sa kapitalizmon“, iako mu je ovaj stvorio uslove za afirmisanje ideologije
ženskih kvaliteta. Videti: Markuze, op. cit, 16, 17.
5
Kritiku ovog gledišta videti u: Slavoj Žižek, Birokratija i uživanje, „Žene kao simptom razvoja“, Studentski izdavački centar, Beograd, 1984, 53-81.
6
Politička istorija abortusa, www.womenngo.org.rs/sajt/sajt/izdanja/autonomni_
zenski_centar/nasa_tela_mi/abortus.pdf -, 25. 03. 2008, u 21:58h,
N OVA M I SAO / B i o te h n o l o g ij e i te l o ž e n e
skih regulativa humanističke reforme (krivičnim kažnjavanjem i zabranom abortusa). Pravo na abortus u našoj zemlji je regulisan 1951. godine,
a danas se zahtev prekida trudnoće usvaja ukoliko je žena „poslovno sposobna“, što govori o političko-ekonomskim društvenim interesima.7
c) reč histerija potiče od grčke reči „histera“, i znači „materica“. Ta etimologija, još od drevnih vremena, upućuje na tendenciju da se ženi prepiše
ova, prosvetiteljskim psihijatrijskim diskursom rečeno, „neuroza“.8
TEORIJE KULTURE
c) ograničavanju kretanja (zbog generičkih odlika i razlika te „bestelesne
opne“ uslovljene biološkom dinamikom – kada je žena u menstrualnom
ciklusu ulazak u verske institucije je zabranjen);
Ime žene
d) sa pojavom plastične hirurgije, telo žene menja vizuelni identitet, preuzima zdravstvene konsekvence i učešćem doprinosi u ekonomskom razvoju. Za ekspanziju estetsko-medicinskih tehnologija i pasivnu eksploataciju tela žene zadužene su medijske slike i vrednosti koje se produkuju
medijsko-tehnološkim sredstvima.
4. Medijsko-tehnološka i informativno-komunikacijska era aktualizuje nekoliko pitanja koja su okrenuta:
a) problematizaciji etičkog prema pojmu reprezentacije (representation)
tj. predstavljanja i instrumentaizacije žena u medijima. Prikazivanje „veštačkih tela“ (proizvedena estetskom hirurgijom ili oblikovana u photoshopu) i eksploatisanje tela žene kao identifikacionog sredstva koji služi
obrtu kapitala i industriji zabave.9
b) razmatranju streotipa/stereotipih prikazivanja žena koje su retko refleksija stvarnosti, a uglavnom formiranje reference u realnosti. Moć stereotipa leži u formiranju mišljenja o ženama procesom selekcije, preuveličavanje ili redukcije određenjih atributa i „naturalizovanju“ tog konstruisanog mišljenja, što se direktno reflektuje na pojedinačne živote žena.10
c) mogućnostima koje internet komunikacija pruža izvesnim „ukidanjem“
tela, odnosno mogućnostima internet tehnologija koje po karateru relativizuju generičke odlike. Razmatrajući poziciju žene, Markuze je video potencijalnost ukidanja konfliktih konstalacija u „opozitu“ muško-žensko u androgenoj karakreristici društva (sa svešću o ekstremnoj i mitološkoj koncepciji).
d) transgresivnim uticajima na reprezentaciju, instrumentalizaciju, stereotipe, sprovođenjem dekonstukcije, subverzije i opstrukcije u polju političkih, ideoloških i kulturnih sfera.
Prateći ove četri katgorije bio-tehnološkog odnosa prema ženskom telu,
uočićemo da su mitske i mitološke matrice imale velikog učešća i u ostalim strukturama, samo drugačijim metodama i sa različitim logikama. Sa
promenom verskih, društvenih, ekonomskih i proizvodnih karakteristika
status/uloga žena je menjan/a i prilagođavan/a interesnim oblicima religijskih instanci, institucije porodice, ekonomskog i potrošačkog sistema.
Koncept androgenog društvenog uređenja u informaciono-tehnološkom
dobu pokazatelj je samo još jednog problematično postavljenog uopštavanja u kome je potrebno sva tela „sravniti“ i načiniti ih ageneričkim, ili ih,
s druge strane, učiniti bi-generičkim, što je dokaz da se žena ne može
(zbog debelog istorijskog nasleđa) pokazati u svojoj specifičnosti, već se
njeno telo „ukida“ ili „dopunjava“ da bi se pojavilo kao ravnopravno. „
7
Ibid.
Videti i: Michel Foucault, Istorija ludila u doba klasicizma, “Histerija i hipohondrija”, Nolit, Beograd, 1980, 112-134.
9
Videti: Adam Brigs, Pol Kobli, Uvod u studije medija, „Stereotipi, ograničenja i
moć“ i „“Rod“, Clio, Beograd, 2005, 480-485, 495-512.
10
Prikazivanje žene-domaćice, pokorne žene, „super-mame“, ili pak seksipilne,
žene-objekta. Videti: Luis A. Dej, Etika u medijima, primeri i kontraverze, „Ženski
stereotipi“, Medija Centar, Beograd, 2004, 479-481.
8
45
TEORIJE KULTURE
TEORIJE KULTURE
Ime žene
Lakanovska teorija subjekta i žena
Razgovarala: Lidija Prišing
Kratkim osvrtom na postavke Žaka Lakana (Jacques Lacan) o subjektu i razlike između muške i ženske
subjektivacije, pokušaćemo da donekle rasvetlimo značenje čuvenog Lakanovog iskaza: “Žena ne postoji”
46
47
subjekta skovao novi termin extimité – ekstimno – kojim je označio ono
nešto što je u subjektu najintimnije, njemu najbliskije, ali istovremeno njemu
strano, spoljašnje, eksterno.1 Ekstimno se, u psihoanalizi, vezuje pre svega
uz pojam kastracije kao označitelja onoga što uslovno možemo nazvati
inicijalnim osujećenjem – koji u subjektu istovremeno ima oblik nečega što
bismo mogli nazvati pounutrašnjenom spoljašnjosti ali isto tako i nečega
što je ospoljena unutrašnjost – naspram koga se konstituiše (subjektivira)
subjekt u pitanju. Ono naspram čega se, dakle, subjekt kao takav subjektivira naziva se falička funkcija, funkcija koja je utemeljena na kastraciji kao
odsustvu, odnosno prisustvu falusa.
Lakan u svom XX seminaru,2 seminaru o ženskoj seksualnosti, govori o dva
moguća modusa subjektivacije spram faličke funkcije: muškoj i ženskoj
subjektivaciji. Muško i žensko, naravno, nisu tu kao biološke odrednice,
već kao dve različite funkcije, kao dva načina na koji subjekt, bilo da je biološki ženskog ili muškog roda, može da se subjektivira kao takav.
Za svaku od ove dve pozicije Lakan ispostavlja po dva logička iskaza koja
važe za dati pol. Ti iskazi su sledeći: za mušku poziciju važi da, prvo, postoji bar jedno x koje nije podređeno faličkoj funkciji i, drugo, da za svako
x važi falička funkcija, dok za žensku poziciju važi da, prvo, ne postoji ni
jedno x koje nije podređeno faličkoj funkciji i, drugo, da falička funkcija
ne važi za svako x. Za muškarca je sve podređeno faličkoj funkciji, osim
jednoga x koji je iz te funkcije izuzet. Muškarac se, dakle, konstituiše naspram tog jednog izuzetka, koji je falus, koji za muškog subjekta postoji
oličen u tom jednom izuzetom. Za ženu, s druge strane, ne postoji ništa,
ni jedno x koje bi izmicalo faličkoj funkciji, ali sama falička funkcija nije
sveobuhvatna, ona ne važi za sve ili, doslovnije formulaciji logičkog iskaza koji Lakan daje, ona važi za ne-sve.
Budući da su ove dve formule subjektivacije radikalno različite, Lakan
kaže da između dva pola nije moguće da bude uspelog odnosa, drugim
rečima, da nema polnog odnosa. Svaka od ove dve strane predstavlja dva
različita načina na koji polni odnos ne uspeva. Muško i žensko su u međusobnom odnosu, kaže Lakan, kao Ahil i kornjača iz Zenonovog paradoksa:
Ahil može kornjaču samo da pretekne, nikada je ne može sustići. Sustiže
je tek u tački beskonačnosti, do koje oni, naravno, nikada ne mogu stići.3
Za muški pol važi, dakle, formula subjektivacije po principu “svi osim jednoga” i subjektivacija bi uspela samo da ne postoji taj jedan izuzetak, jedan koji stoji na putu uspešnoj subjektivaciji. Za ženski pol važi formula
subjektivacije po principu “ne-sve” – sve, čitavo polje, jeste podređeno
faličkoj funkciji, ali sámo to polje je konstituisano kao ono koje nije konzistentno, koje nije celo, konstituisano je kao polje koje je ne-sve.
Dok je u muškoj subjektivaciji ono što je zaslužno za neuspeh iste izmešteno, ospoljeno u jednom izuzetku, u ženskoj subjektivaciji nema ničega
što bi bilo izvan faličke funkcije, ali sama falička funkcija sadrži u sebi nešto što je po nju razorno – sadrži svoju sopstvenu negaciju – što je razlog
zbog kojeg ženska subjektivacija, kao i muška ali na drugačiji način, završava u neuspehu.
Ta praznina, koncipirana na ovaj način, jeste upravo subjekt, da tako kažemo, u jakom smislu, subjekt kojeg Lakan beleži kao $, kao precrtani
označitelj. Praznina koja je mesto jeste subjekt. Kada Lakan kaže da ne
postoji tako nešto kao što je žena, on i kaže da žena može biti ispisana
samo kao precrtana,5 kao označitelj koji ne označava ništa. Nije li to ultimativna definicija subjekta? Žena-po-sebi je, tako, čisto formalni rez.
• • • foto: Branko Stojanović
je, po Lakanu, po definiciji podeljen, raspolovljen u samome
S ubjekt
sebi. Subjekt, da tako kažemo, nije sav svoj. Lakan je za ovaj kvalitet
Kako su i muški i ženski način subjektivacije konstituisani u odnosu prema falusu, možemo sada reći kakav je status falusa kao konstituenta za
polove. Za muški subjekt, falus, rekli smo, postoji otelotvoren u onome
koji je izuzetak. Za ženski subjekt, pak, falus nije prisutan kao otelotvoren
ili, preciznije, falus jeste prisutan (jer imamo nešto što se zove falička
funkcija, koja je svakako učinak falusa, pa je, prema tome falus kao takav
prisutan ako ništa drugo a ono u svojim učincima), ali je ženski subjekt taj
koji, takoreći, vidi kroz obličje falusa. Za ženski subjekt falus je maska, ali
maska koja ne skriva neko lice, već maska koja je tu da bi maskirala to da
iza nje nema ničega4, tačnije, da ima ničega kao mesta, kao praznine koja
se skriva falusom.
Subjekt u jakom smislu je, dakle, ženskog roda i zato nije bez razloga što
se u lakanovskoj literaturi, kod autora poput Alenke Zupančič, Mladena
Dolara, Slavoja Žižeka i Džoan Koupdžek (Joan Copjec), o subjektu uvek
govori u ženskom rodu. Razlog za to je, kao što smo videli, u samoj strukturi ženske subjektivacije. Pravi subjekt se subjektivira naspram falusa koji
je ultimativni označitelj manjka, onaj koji samim svojim postojanjem svedoči o praznini, o nepostojanju i nepostojanosti polja u kojem se nalazi.
Iz tog razloga Lakan govori o ženama kao onima koje su najveći mistici,6
jer žene znaju, ili, tačnije, osećaju, da ima nečega preko, nečega s one
strane falusa. Lakan pominje kao primer čuvenu Berninijevu skulpturu
“Zanos svete Tereze” na kojoj se već na prvi pogled može uvideti da je
Tereza u seksualnoj ekstazi, ali, naravno, nema prikazanog uzroka njenog
zanosa. I to je upravo temeljna odlika onoga što mistici govore o svojim
iskustvima: oni osećaju, iskušavaju ih, ali o njima ne znaju ništa.7 Takav
status kod Lakana ima uživanje, jouissance – njega ima u njegovim učincima, ono se iskušava kao uživanje ali i kao osujećenje, ali ga ne može biti
kao takvog u govoru.
Temeljna odlika mistika – kao i subjekta – jeste, tako, da on (ili ona) posvedočuje o tome da postoji, da eks-zistira, nešto iza, spolja, nešto s one
strane, ali da se to nešto ne zna i da se ne može saznati. Eks-zistira, dakle,
nešto iza, ali to nešto nije nešto kao što bi bio Bog ili Država, već je to apsolut, ali apsolut koji je apsolucija – razrešenje koje je osujećenje, razrezivanje nalik razrezivanju Gordijevog čvora – kastracija. „
5
1
O Lakanovom pojmu ekstimnog vidi: Jacques-Alain Miller, “Extimité”, Lacanian
Theory of Discourse, NYU Press, New York, 1994, 121–131.
2
Jacques Lacan, The Seminar of Jacques Lacan. On Feminine Sexuality. The Limits of
Love and Knowledge. Book XX. Encore 1972-1973, Norton, New York, London, 1998.
Jacques Lacan, The Seminar of Jacques Lacan. On Feminine Sexuality. The Limits of
Love and Knowledge. Book XX. Encore 1972-1973, Norton, New York, London, 1998,
str. 72.
Isto, str. 76.
7
Isto.
3
Isto, str. 8.
Slavoj Žižek, “Woman is One of the Names-of-the-Father, or How Not to Misread
Lacan’s Formulas of Sexuation”, lacanian ink br 10, 1995, http://www.lacan.com/
zizwoman.htm, pristupljeno 4.5.2009.
4
L ak an ov s k a te o r ija sub j e k t a i ž e n a / N OVA M I SAO
6
N OVA MISAO / L ak anovsk a te orija subjek t a i žena
Maga Magazinović (1882-1968)
Napisala je našu prvu, zasad i jedinu, „Istoriju igre“ 1951. i
Udžbenik iz ritmike koji je izdavačko preduzeće „Prosveta“
Piše: Nadežda Radović
otkupilo, ali nije štampalo. Njen autobiografski spis „Moj život“
za štampu je priredila balerina Jelena Šantić. Spis završava sa
opisom životnih događanja 1927. godine. Iako je iz samog spisa
Maga Magazinović, feminiskinja, koreografkinja moderne igre, profesorka, bolničarka, majka.
jasno da Maga Magazinović počinje da piše autobiografiju
Sve te ženske uloge Maga je predano obavila.
za svoj sedamdeseti rođendan sa osećanjem da je usamljena
i okružena nerazumevanjem.
48
zaostaloj Srbiji s kraja XIX veka za ženu je podvig bio da stekne i elementarno obrazovanje. Maga je volela da uči, predavala se knjizi, savladavala radom i upornošću prepreke koje joj je društvo postavljalo. Posle
osnovne škole i realke, koje završava u Užicu, roditelji joj se preseljavaju u
Beograd. U Beogradu Maga završava prvo Višu žensku školu, a potom i Filozofski fakultet. Od 1898. do 1902. studira na Velikoj školi kao vanredna
studentkinja, a od 1902. do 1904. kao redovna. Diplomirala je na Odseku
za filozofiju.
od vlasnika imanja u Helerauu na kome je radila škola Žaka Dalkroza
Maga će susresti kao nemačkog vojnika u Kraljevu. I pomoći će joj u teškim danima izbeglištva. Druge godine rata rađa sina. Muž joj odlazi sa
srpskom vojskom preko Albanije odakle produžava zbog bolesti za Švajcarsku. Izbeglištvo u Kragujevcu, Nišu, Kruševcu, Kraljevu prekida 1916.
povratkom u Beograd. U Beogradu joj umire sin. U teškim danima uz nju
su njene učenice i prijateljice, među kojima je i Ksenija Atanasijević. U autobiografiji „Moj život“ Maga kaže: „Leto 1916. vuklo se u bedi okupacije.
Družile smo se (njena sestra Zora i ona) sa Kosarom, Gđom Kent i Ksenijom Atanasijević. Ona se rado zaigravala sa decom.“
U
Paralelno sa studijama Maga se angažuje u „Abraševiću“, prevodi sa ruskog
i nemačkog jezika dramske tekstove za Narodno pozorište („Na dnu“,
„Malograđani“ i „Deca sunca“ od Maksima Gorkog; „Ko je kriv“ Henrika
Sjenkijevića; „Roza Bernd“ Gerharda Hauptmana). Aktivna je u studentskom
nacionalnom pokretu i odana socijalističkim idejama Dimitrija Tucovića i
Svetozara Markovića.
Maga u avgustu 1916. kreće u Švajcarsku mužu koji se leči od tuberkuloze. Brak sa Gezemanom postaje za Magu neprihvatljiv jer suprotno ranijem dogovoru da će jedno drugom reći ukoliko se pojavi neko treći u njihovim životima, Gerhard krije vezu sa dve sestre od kojih će jedna znatno
kasnije postati njegova supruga. Maga pokušava da održi brak, ostaje
trudna, ali rođenje kćeri Rajne Gezeman je trenutak kad je emotivna i
bračna veza sa Gezemanom prekinuta. U Švajcarskoj ostaje do kraja Prvog svetskog rata, piše tekst o švajcarskom školskom sistemu za potrebe
srpske vlade, podiže ćerku i povremeno posećuje kurseve igre.
Nakon diplomiranja 1904. postaje prva žena praktikantkinja u Narodnoj
biblioteci, a potom i prva novinarka lista „Politika“.
Na mesto učiteljice čekala je dve godine, a za nastavnicu je postavljena
školske 1907/1908. Naredne godine polaže profesorski ispit posle jednogodišnjeg obilaženja nadleštava („U tome tabananju i nedoglednom čekanju po pretsobljima pomenutih nadleštava prolazilo mi je sve moje
slobodno vreme van školskih časova. Čekajući tako iz dana u dan po 4, 5
pa i 6 časova da budem primljena, naučila sam francuski da se mogu služiti literaturom, jer taj jezik u školi nisam učila.“, str.201). Pošto joj se stipendije za usavršavanje u inostranstvu izmiču u korist žena iz uticajnih
porodica, drži privatne časove i „o svom ruhu i kruhu“ odlazi u Nemačku
na godinu dana. U Minhenu upoznaje Maksa Rajnharta, pohađa kurs baleta kod Šarlote Šniter i časove slobodne igre u školi Isidore Dankan, kod
njene sestre Elizabete Dankan. U Nemačkoj upoznaje Gerharda Gezemana budućeg supruga.
Po povratku u Beograd otvara Školu za recitaciju, estetičku gimnastiku i
strane jezike zajedno sa Zorom Pricom, uz podršku ministra Jaše Prodanovića. Njene inicijative često nailaze na nerazumevanje. „Moja bivša nastavnica književnosti a tadašnja kolegica A.Aćimovićka čak me je i prekorela: ’Nadali smo se da ćete iz Berlina doneti doktorat filozofije, a Vi – glumu i balet!’... Ista kolegica upisala je 1922. godine svoju, simpatičnu, mlađu kćer Danu na kurs ritmike i radovala se njenom vidnom uspehu na is-
KREATIVNI POGONI
KREATIVNI POGONI
Portret Žene
pitnoj priredbi! Tempora mutantur...!“ U prikazu ispitne priredbe, održane
u bioskopu „Balkan“ grupna igra nije ni pomenuta. Grupna igra je bila
potpuna novina za Beograd pa ni kritičar nije imao instrumente kojima bi
o tome progovorio.
Usledio je nov studijski boravak u Nemačkoj – Kil, pa letnji semestar kod
Minete Vegman u Braunšvajgu, igra po metodi Žaka Dalkroza. Po povratku u Beograd promenila je ime škole u „Škola za ritmiku i ples“.
1912 odlazi u školu Žaka Dalkroza u Helerau gde osim igre učestvuje u životu jedne od utopijskih zajednica.
U balkanskim ratovima postaje bolničarka.
Godina 1914 se obrušila na Magu. Majka joj je umrla u martu. U maju se
udala za Gerharda Gezemana koji ostaje u Srbiji. Brat Cane joj je poginuo
u bitki na Mačkovom kamenu u avgustu. Žak Dalkroz potpisuje protestni
manifest protiv Nemačke koja mu zabranjuje povratak u Helerau. Jednog
Po r tr e t Že n e: M a g a M a g a z i n ov i ć / N OVA M I SAO
Sa prvim danima slobode vraća se kroz srušenu Evropu u zemlju. Prve godine nakon rata, 1919. Škola za ritmiku i plastiku ponovo radi. Sledeće godine
kraljevim ukazom unapređena je u profesorku Prve ženske realne gimnazije.
Godina 1914. se obrušila na Magu. Majka joj je umrla u martu.
U maju se udala za Gerharda Gezemana koji ostaje u Srbiji. Brat
Cane joj je poginuo u bitki na Mačkovom kamenu u avgustu.
Žak Dalkroz potpisuje protestni manifest protiv Nemačke koja
mu zabranjuje povratak u Helerau. Jednog od vlasnika imanja
u Helerauu na kome je radila škola Žaka Dalkroza Maga će
susresti kao nemačkog vojnika u Kraljevu. I pomoći će joj u
teškim danima izbeglištva.
N OVA M I SAO / Po r tr e t Že n e: M a g a M a g a z i n ov i ć
Na stručno usavršavanje u Nemačku Maga će ići i 1922. (Minhen kod Rudolfa Bode i Karla Lahuzna) i 1923. (kod Rudolfa Bode, Rudolfa fon Labana
i dr Bes Menzendik). Rezultat su njene koreografije „Svetkovina Bahusa i
Flore“ (1925), „Jelisavka, majka Obilića“ (1926), „Molitva Kosovke devojke“
i „Smrt majke Jugovića“ (1927).
Za studijskog boravka u Lauenštajnu, 1929. kod Rudolfa fon Labana režira
i koreografiše „Vrzino kolo“. Učestvuje i na međunarodnim kongresima
umetničke igre u Minhenu 1930, u Beču 1934. Izdaje knjige: „Telesna kultura kao vaspitanje i umetnost“ i „Vežbe i studije iz savremene gimnastike, plastike, ritmike i baleta“, 1932.
1935. proslavlja 25 godina rada Škole za ritmiku i plastiku i zatvara školu.
Do Drugog svetskog rata sa „Studentskom folklornom grupom“ gostuje
u Carigradu, Hamburgu, Magdeburgu, Kvedlidenburgu, Bernburgu, Desauu, Stendalu i Brandenburgu. Otišla je u penziju 1941. kao profesorka
gimnazije. Posle Drugog svetskog rata vodi folklornu grupu u „Abraševiću“, predaje ritmiku, folklor, istoriju igre i istorijske igre u Baletskoj školi
„Lujo Davičo“, koja nosi ime po jednom od njenih omiljenih učenika.
Napisala je našu prvu, zasad i jedinu, „Istoriju igre“ 1951. i Udžbenik iz ritmike koji je izdavačko preduzeće „Prosveta“ otkupilo, ali nije štampalo. Njen
autobiografski spis „Moj život“ za štampu je priredila balerina Jelena Šantić.
Spis završava sa opisom životnih događanja 1927. godine. Iako je iz samog
spisa jasno da Maga Magazinović počinje da piše autobiografiju za svoj
sedamdeseti rođendan sa osećanjem da je usamljena i okružena nerazumevanjem. Pred njom je još šesnaest godina života. Autobiografija je prekinuta bez nagoveštaja prekida. „Moj život“ je bio u posedu njene kćeri Rajne
Gezeman. Ostaje nejasno da li je Maga odustala od obračuna sa sobom
samom i seciranja odnosa sa njoj najmilijim bićem Rajnom Gezeman, koji
iz nagoveštaja s početka knjige nisu bili jednostavni ni idilični ili je njena
ćerka prosto zatajila deo rukopisa, pa je deo Maginog života nestao kao
što su nestale autobiografske beleške Ksenije Atanasijević. Nažalost, naslednici su često daleko od onih koji su ih stvorili i kojima sve ostavljaju.
Maga Magazinović je bila žena koja je išla daleko ispred svog vremena.
Škrta na rečima, ali precizna. Stroga prema sebi. Suprotstavljena patrijarhatu ona se držala i najtežih patrijarhalnih stega. Činjenica da je bila žena
uveliko je uticala da njen doprinos kulturi u Srbiji ne dobije odgovarajuće
vrednovanje. Ona nije odvajala feminizam od svog profesionalnog rada,
a to se ovde ženama ni danas ne oprašta. „
49
Spokojstvo
Piše: Nemanja Rotar
Kiničari spokojstvo življenja pronalaze u totalnom razotkrivanju
svih životnih fenomena. Odbranu čovekove biti postižu drskošću,
TEORIJE KULTURE
TEORIJE KULTURE
Budući vrtovi
ironijom, beskompromisnim odbacivanjem svih aktuelnih
Spokojstvo u kriznom dobu, kada se za atinski politički život, pogotovo posmatran iz perspektive slavnog
društvenih normi. Kinici su, zapravo, ekstremisti Sokratove misli.
Periklovog doba, moglo govoriti samo s podsmehom i tugom, Epikur je pronašao u skrivenom životu
Dakle, ne povlačenje u tišinu promišljanja, već silazak među
(lathe biosas). Postojati daleko od očiju javnosti, daleko od razuzdane gomile
ljude i brutalan sukob s njima.
50
e bi li izbegao učešće u moralnom padu helenskog društva, krajem
četvrtog i početkom trećeg veka pre nove ere, Epikur je zbrisao u vrt.
Bekstvo iz razobručenog i ostrašćenog atinskog društva u mir duševnosti
(ataraksija), bila je novina za ono vreme, kada su filozofi, većinom, mukotrpno pokušavali da svojim aktivnim učešćem u javnom životu uspostave
i očuvaju norme i vrednosti uzvišenog civilizacijskog razvoja. Međutim,
Epikur je bio otrežnjen i probuđen, baš kao i Buda nekoliko vekova pre
njega u Indiji, odnosno potpuno svestan činjenice da se upuštanje u kolotečinu svakodnevne političke borbe uvek završava kobno. Nakon dugotrajne borbe i stradanja, branioci i napadači postaju teško raspoznatljivi.
Stoga je Epikur odbacio agon, koji je u to vreme bio, zapravo, karikatura
negdašnje časne olimpijske utakmice, postavši odurna i bespoštedna borba za moć, i okrenuo se kontemplaciji, duhovnim užicima, tihovanju. S velikim prezrenjem, govorio je o politici i društvenom životu, a hvalio je blaženstvo, spokoj duše i mir predane introspekcije. Epikur je odabrao vita
contemplativa i zalupio vrata svoga uređenog vrta svakojakim glupostima
i nitkovlucima koji su plavili atinske ulice. Bio je čvrsto uveren da čovek ne
može živeti spokojno ukoliko ne živi razborito, čestito i pravedno. Preporučivao je svesrdno svojim učenicima da uvek biraju slamu za počinak i
blažen san, a ne zlatnu postelju i večite košmare. Razgonio je strah od smrti,
objašnjavajući kako u trenutku njenog nastupa prestaje da biva čovek,
stoga nema potrebe strahovati, jer gde je smrt, tu nismo mi, a gde smo
mi, tu nje nema. Verovao je u mudrost zaključivanja i razboritog mišljenja,
verovao je da pravilni užici u stvarnom životu jedino mogu doneti čoveku
sreću postojanja. Zlobnici i suparnici epikurejstva pokušali su da banalizuju njegove stavove, optužujući ga za bludničenje i oblapornost. Međutim,
filozof iz vrta otvoreno je poručivao svojim oponentima da je naslada cilj,
ali to nikako nije trivijalna naslada, oličena u pijankama, prejedanju i raspusnom opštenju sa ženama i dečacima, već naslada razboritog mišljenja,
intelektualnog sozrecanja.
N
Spokojstvo u kriznom dobu, kada se za atinski politički život, pogotovo
posmatran iz perspektive slavnog Periklovog doba, moglo govoriti samo
s podsmehom i tugom, Epikur je pronašao u skrivenom životu (lathe biosas). Postojati daleko od očiju javnosti, daleko od razuzdane gomile.
Za razliku od Epikurovog rafiniranog bekstva u tišinu vrta, filozofi kiničke
škole ulaze u boj sa podivljalim atinskim građanima ogoljenim argumentima. Nihov najslavniji predstavnik, Diogen iz Sinope, zadajući udarac helenskom gospodskom idealizmu, koji prekoračuje realan život, prdi, nuždi,
mokri, masturbira na agori; on prezire slavu, fućka na arhitekturu, parodira epove o bogovima i junacima, opšti sa kurvama, dokono lenčari na
suncu, živi u buretu i Aleksandra Makedonskog šalje dovraga. Diogen pokušava da zauvek završi sa idealizmom, kao neplodotvornim i zaluđivačkim, jasno ukazujući na na enormni porast licemerja kod Atinjana, ogrezlih
u korupciju i nemoral. Njegovi postupci su često brutalni. Jedanputa je
pozvan u kuću atinskog bogataša. Nakon što je obišao sve raskošne odaje, prišao je domaćinu i pljunuo mu u lice, uz izvinjenje da nije našao ni
jedno ružnije mesto za tako nešto.
Kiničari spokojstvo življenja pronalaze u totalnom razotkrivanju svih životnih fenomena. Odbranu čovekove biti postižu drskošću, ironijom, beskompromisnim odbacivanjem svih aktuelnih društvenih normi. Kinici su,
zapravo, ekstremisti Sokratove misli. Dakle, ne povlačenje u tišinu promišljanja, već silazak među ljude i brutalan sukob s njima.
Treća varijanta pokušaja dosezanja stanja spokojstva u vremenu krize jeste stoička škola. Ona je srednji put između dva ekstrema. Niti beg u sebe,
niti otvoren obračun sa svetinom, već dostojanstveno i hrabro suočavanje
sa faktima tegobnog života. Fanatično se vezujući za um, koji za njih ne
važi samo kao „priroda“ čoveka, već kao priroda univerzuma, stoičari vide
zahteve prirode kao protivrečne zahtevima čula. Prema tome, pozitivni
sadržaj moralnosti sastoji se u dragovoljnom, smirenom prihvatanju ove
čulne opresije. Epikurejci i stoici saglasni su u jednom ključnom stavu: da
je mudracu u samodovoljnosti njegove vrline malo potrebna država kao i
bilo koja životna zajednica. Zanimljivo je da je jedan od najznačajnijih predstavnika stoičke škole bio baš rimski imperator Marko Aurelije. U trenucima
predaha između dve bitke sa varvarima, ovaj neobični car-filozof, ispisivao bi maksime, sentence i promišljanja koja je upućivao samome sebi. U
to vreme Rim je nalikovao ostareloj Atini Epikurova doba jer pokvarenost
i laktaštvo političkog života bili su sve izraženiji. Marko Aurelije kao da je
predosetio da već, sa njegovim sinom Komodom, počinje naglo urušavanje starog carstva koje će na kraju završti u tiraniji Pretorijanske garde i s
tračkim pastirom na čelu države.
Doba krize u kome živimo zasigurno jeste doba ciničnog uma. Nije nelogično što je tako, s obzirom na evoluciju duha ljudske vrste koja je skoro
neprimetna i sa mnoštvom istorijskih ponavljanja na koja niko ne obraća
pažnju. U informatičkom univerzumu, kiber prostoru, u kakofoničnom
okruženju banalnih medijskih sadržaja, teško da će se više moći misliti
kako je to Hajdeger zagovarao: jednostavno. Intelektualci postaju stručnjaci u uskim oblastima znanja, bez mogućnosti da posegnu za velikom
sintezom. Mudraca starinskog, helenskog kova, odavno nema na sceni
svetske filozofske misli. Tu i tamo zasija po koja iskra, ali ne i plamen. Vreme je usitnjeno baš kao i um. Nema Epikurovog vrta, parkove su ispunili
hipiji koji nisu bili dosledni u sprovođenju rafiniranih užitaka. Narkotici,
pijančenje i prostitucija obesmislili su pokret pacifikovanja militantnog
društva. Međutim, hipi pokret aktualizovao je kosmopolitsku svest sličnu
Diogenovoj iz Sinope, koji je tvrdio da je građanin sveta. I, zaista, ovaj je
filozof živeo u vreme raspada stare patrijalhalne aristokratske zajednice i
nicanja novog moćnog makedonskog carstva. Sa nastupom migracija,
mešanja stanovništva, ukrštanja kultura, niču megalopolisi, pluralni, multietnički i multikulturalni u kojima se sopstveni identitet ne pronalazi više
u pripadnosti plemenu samo jednog polisa. Ne samo Atina toga doba,
već i mnogi maloazijski i azijski gradovi deluju kao današnji Njujork, konglomerat rasa i kultura.
Nasuprot mirnim protestima i povlačenju u istočne filozofije hipi pokreta,
pankeri i marginalne grupe iz predgrađa svetskih metropola, divljački
ruše sve vrednosti, ali nasuprot ogoljenosti delanja kinika, koji još uvek u
svojim postupcima anticipiraju višu ideju i sublimat originalne mudrosti,
ovi urbani divljaci izražavaju samo uprošćen atavistički vandalizam. Sedi
profesori u svojim kabinetima sikću i cinično tumače život, ne nudeći izlaz
iz krize. Stav Marka Aurelija o hrabrom prihvatanju stihije života evoluirao
je ili, bolje, involuirao u banalnu filozofiju „pozitivnog mišljenja“. To je nasmejano lice manekenke koja reklamira papirne ubruse. Biti uvek veselnički raspoložen, uvek se „dobro osećati“ i širiti pozitivnu energiju. To je
moderni japi, pobednik utakmice na svetskoj berzi kapitala.
Da li je moguće ostvariti spokojstvo u modernom okruženju?
Sva tri pristupa životu u doba krize svedoče o drastičnom pomanjkanju
vere u idealizam i o dobrovoljnom bekstvu od stvarnosti u zatvorene autistične sisteme bivstvovanja. Spokojstvo postojanja pronalazi se u egoizmu misaonih vinuća ili krajnje ravnodušnom, a u slučaju kinika čak „ratobornom“, odnosu prema nepoželjnom gradskom okruženju.
Sp okojs t vo / N OVA MISAO
Koji način je pravi? Kojim putem krenuti? Koga slediti?
Pitanja se množe, ali odgovore gutaju usta skeptičnog čoveka nalik glupoj rečnoj ribi. Filozofija egzistencije, prekrivena melanholijom i setom,
N OVA MISAO / Sp okojs t vo
govori o tubitku, apsurdnosti, ateizmu, mučnini, o tragičnom osećanju života. Umesto uzleta nove nade, rađaju se nihilistička opovrgavanja. Nakon svih velikih i malih političkih prevara, neuspelih državnih projekata,
pobuna masa, postmodernog zaokreta, velnesa i fitnesa, čovek postaje
iscrpljen. Čovek teži spokoju ali ga ne pronalazi ni u jednoj delatnosti.
Spokoj je danas najcenjenije stanje duha. Ko ga ostvari, može biti ponosan, da ne kažem spokojan. Možda preraditi sopstveni vrt, možda boraviti
u buretu, možda gutati uvrede s osmehom na usnama kao Klerk Gebl u
filmu „Prohujalo s vihorom“ i zamišljati da ste Marko Aurelije lično. Ili,
oprezno proći kroz život „sa osmehom stjuardese koja zna da nešto na
avionu nije u redu“. Ali uvek težiti autentičnoj životnoj formi, koja ne sledi
udžbeničke definicije, niti televizijske obrazovne programe. Možda ovome u prilog svedoči Hegelova tvrdnja da za odlučujuće stvari života i ne
postoji nikakva filozofija, već samo spremnost da se vedro i hrabro preuzmu sve odvažnosti egzistencije. „
51
Koliko danas verujemo kulturi?
Razgovarala: Gordana Draganić Nonin
dodirne tačke zajedničkog srpsko-slovačkog kulturnog prostora, kao i
specifičnost koja proističe iz konteksta slovačko-slovačkog sagledavanja i
poimanja takve stvarnosti.
Slovačkog vojvođanskog pozorište, osim svoje primarne delatnosti , stara se i o Narodnom muzeju i o
Galeriji Zuzke Medveđove u Bačkom Petrovcu. Tokom ove godine, njegov upravnik, poznati grafičar i slikar
Pavel Čanji (1953, Kačarevo) obeležiće 30 godina umetničkog rada i predstaviće javnosti svoje najnovije slike
52
– ulja na platnu, jer se posle mnogo godina bavljenja grafikom vratio svojoj prvoj ljubavi – slikanju.
U miru svog ateljea u Kulpinu nastaju nova dela, a Čanji ističe da kreativnost menadžerskog posla koji
obavlja kao direktor Slovačkog vojvođanskog pozorišta pozitivno utiče na njegov likovni rad
alerija Zuzke Medveđove otvorena je 1. jula 1989. godine. Ova institucija čuva ukupno oko 900 umetničkih radova ove izuzetne slikarke
– ulja na platnu, crteža, pastela i dr. Poslednjih nekoliko godina se, uz pomoć Izvršnog veća Vojvodine i drugih donatora, njena dela restauriraju i
konzerviraju i tako su u sve većem broju dostupna javnosti. Možete li nam
reći nešto više o prvoj akademskoj slovačkoj slikarki koja je Evropu iznenadila ne samo delima već i svojom ličnom osobenošću?
G
PAVEL ČANJI: Davnih sedamdesetih godina, kao učenik gimnazije „Jan
Kolar“ u Bačkom Petrovcu, zahvaljujući mojoj profesorki likovne umetnosti Zlati Kišgeci, upoznao sam, najpre delo a kasnije i samu slikarku
Zuzku Medveđovu. Tada nisam ni slutio da će nam se putevi vremenom
ukrstiti na više načina.
Medveđova je rođena krajem XIX veka, 5 oktobra 1897. godine u Bačkom
Petrovcu. Ona je jedna od prvih Slovakinja – žena koja uspeva da upiše
i završi prašku Akademiju umetnosti. Rodna seoska sredina, seljačko poreklo, slovačka tradicija i običaji, bitno su uticali na formiranje njene životne filozofije i likovno stvaralaštvo. Verovatno je njen učitelj Julijus Kubanji
skrenuo pažnju slikaru Karolu Miloslavu Lehotskom (1879-1929) na njen
nesvakidašnji talenat. Za vreme Narodnog zbora Slovačkih narodnih svečanosti u B. Petrovcu 1919. godine, zahvaljujući zalaganju Lehockog bila
je pozvana da učestvuje na izložbi slika i ručnih radova. Prva javna prezentacija njenih radova izazvala je oduševljenje i pozitivne reakcije publike.
Sada je jasno da je to bio početak njene duge i plodne slikarske karijere.
U prilog tome govori tekst iz časopisa Československé listy, iz koga saznajemo o novom uspešnom učešcu na Radišinoj izložbi narodne umetnosti
u Zagrebu. U tekstu se izražava divljenje prema njenom talentu i prvi put
se spominje mogućnost odlaska na studije u Prag.
Medveđova ne uspeva u prvom pokušaju 1921. godine da upiše studije
na Akademiji. Zakasnila je na prijemne ispite. Da ne gubi vreme prijavila
se na pripremni slikarski kurs kod poznatog pejzažiste prof. Ferdinanda
Engelmilera, koji uspešno apsolvira. Posle kratkog boravka u Berlinu i Zagrebu, upisuje se 1923. godine na prašku Akademiju.
U duhu ove moderne slikarke, vi ste prostor njene Galerije otvorili i za
mlade umetnike. Prošle godine se u Galeriji Zuzke Medveđove održalo jubilarno, deseto Bijenale slovačkih akademskih slikara. Kontinuitet održavanja Bijenala svakako daje bolji uvid u nova strujanja u slovačkom slikarstvu.
Kakvo je ono danas?
PAVEL ČANJI: Ljudi okupljeni oko galerije Zuzka Medveđova a posebno
najveći poznavalac likovne umetnosti Slovaka u Srbiji, Vladimir Valentik –
Vali, veoma su dobro postavili strategiju rada Galerije. Prionulo se sređi-
Za vreme studija često putuje u Slovačku, gde očarana prirodnim lepotama slika pejzaže i počinje da slika portrete značajnih ličnosti, pisaca,
političara, akademika. Portreti su kasnije zauzeli značajan prostor u njenom stvaralaštvu. Njeno likovno formiranje nije pretrpelo neke bitne,
radikalne promene. Može se konstatovati da su minimalni uticaji i njenih
profesora, Maksa Švabinskog i Jakuba Obrovskog. Medveđova ostaje
dosledna i verna prvobitnom opredeljenju za svoj figuralni likovni izraz,
na Akademiji slika izvanredne studije aktova, portrete i istorijske kompozicije.
Prag, iako značajna evropska kulturna metropola, ipak ne prati najnovija
likovna događanja, ostaje bliži klasičnoj-etabliranoj kulturi, umetnosti.
Tako da se ni Medveđova nije uključila u likovne promene koje donosi
evropska moderna. Njene slike su ostale autonomne sa prepoznatljivim
lokalnim koloritom, tematski opredeljenih na žanr studije, istorijske slike,
portete, pejzaže i mnogobrojne mrtve prirode.
Intresantno je da ulje na platnu Slovačka svadba u Petrovcu, naslikano daleke 1920. godine za prijemni ispit na prašku Akademiju, veoma brzo postaje njeno najpoznatije delo i zajedno sa slikama Slovačka soba i Žetva,
determiniše jednu bitnu dimenziju, značajnu za razumevanje celokupnog njenog opusa.vezanog za tradiciju i rodni kraj.
Posle završetka studija 1929 g.umetnica intezivno slika. Jedna je od retkih
žena, koja je ceo svoj život živela od svog slikarskog rada. Slovačka joj postaje druga domovina, ali često boravi u ateljeu, smeštenog u rodnoj kući
u Petrovcu.
Skupština opštine Bački Petrovac 1982 g.dodelila je Zuzki Medveđovoj
Oktobarsku nagradu. Umetnica tada izražava želju da se vrati i trajno nastani u Petrovcu. Smrt je sprečava u toj nameri, umrla je u Pezinku, pored
Bratislave 1. februara 1985 g. Urna sa njenim pepelom položena je u grob
na petrovačkom groblju. Veliki deo njenog umetničkog rada nalazi se u
Galeriji Zuzka Medveđova, koja je otvorena 1. jula 1989. godine. Gledajući
sa aspekta mesta rođenja i smrti umetnice, uočljiva je simbolika i mnoge
Ko liko danas ve rujemo kulturi? / N OVA MISAO
N OVA MISAO / Ko liko danas ve rujemo kulturi?
vanju Zuzkine zaostavštine. Na samom početku bilo je potrebno većinu
radova restaurirati, očistiti i srediti. Tako se izdvojila jedna količina radova,
koja uspešno reprezentuje Medveđovu u vidu stalne ekspozicije, kao i
formom manjih tematskih izložbi. Veoma bitna odluka da se u prostoru
Galerije organizuje i prikaz savremenog slovačkog stvaralaštva, pokazala
se uspešna. To je potvrdilo i 10. Bijenale slovačkih akademskih umetnika,
koje je okupilo 27 autora sa 45 radova. I ova izložba, kao i mnoge pre, pokazuje na univerzalnost likovnog izraza, ali i fine nijanse, koje proističu iz
sopstvene slovačke kulture. Galerija Zuzka Medveđova priređuje tokom
godine i nekoliko samostalnih izložbi i otvorena je za saradnju sa svima,
što potvrđuje i činjenica da je do sada, za 20 godina, realizovano 77 izložbi.
Bitno je apostrofirati da Galerija ne koristi budžetska sredstva, uglavnom
se finansira preko projekata.
TEZE O KULTURNOJ POLITICI
TEZE O KULTURNOJ POLITICI
mr Pavel Čanji, upravnik Slovačkog vojvođanskog pozorišta
53
TEZE O KULTURNOJ POLITICI
S nasleđem postmoderne
Pavel Čanji rođen je 1953. godine u Kačarevu u porodici slovačkog pisca
Pavela Čanjija st. Svoje rano detinjstvo proveo je u Padinama a 1957. godine je živeo u Erdeviku. Maturirao je u gimnaziji u Bačkom Petrovcu. Nasledio je ljubav prema slikarstvu i talenat od svoga oca Pavela Čanjija st. pisca.
Studirao je na akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi prof. Halila Tikveša. Postdiplomske studije je završio u klasi prof. Marka Krsmanovića u
Beogradu, 1983. godine. Član je Udruženja likovnih umetnika Vojvodine,
Udruženja grafičara Slovačke i Grafičkog kolektiva Beograd. Izlagao je na
više stotina kolektivnih izložbi i tridesetak samostalnih izložbi u zemlji i
inostranstvu. Njegovi radovi su zastupljeni na nekoliko poznatih svetskih
kolekcija grafike. Pavel Čanji je jedan od najznačajnijih savremenih slovačkih likovnih umetnika u Vojvodini koji je koristeći nasleđe postmoderne
izvanredno reagovao i stvorio vrlo zanimljiva svedočanstva vremena. U
svojim najnovijim radovima Pavel Čanji je svoje grafičke listove upotrebio
za izradu kolaža i umetničkih objekata kao i za umetničke zidne instalacije.
U Bačkom Petrovcu je krajem prošle godine obeležen još jedan značajan
jubilej – 60 godina Narodnog muzeja...
U Bačkom Petrovcu je izuzetno živ i pozorišni život. Svake godine se desi i
po nekoliko premijera, a zgrada Dom kulture se obnavlja...
PAVEL ČANJI: Pošto su nam za ovu godinu u startu prepolovjena sredstva iz Sekretarijata za kulturu Vlade Vojvodine, Slovačko vojvođansko
pozorište je prinuđeno da deli prilično tešku sudbinu svih profesionalnih
pozorišta širom naše lepe domovine. Na drugoj strani, kao dodatno opterećenje jeste činjenica da spadamo u red manjinskih nacionalnih pozorišta, bez beneficija koje imaju nacionalna pozorišta većinskog naroda, kao,
na primer, Srpsko narodno pozorište.
Naravno da ne treba smatrati da je Slovačko vojvođansko pozorište ustanova koja uglavnom nemilice troši budžetska sredstva i cetera et cetera,
jer činjenica je da putem PDV, različite forme oporezivanja se deo sredstava vraća u državnu kasu. Bitno je spomenuti da je pozorište svojom
osnovnom društvenom funkcijom još uvek u poziciji da na samo sebi
svojstven način, vrši edukaciju . Ono je nosilac estetskih, etičkih, moralnih
i drugih vrednosti koje su relevantne u procesu sazrevanja jednog društva, nadam se i našeg. U celoj ovoj priči, bitna je činjenica, vezana za našu
specifičnost, u sklopu svog entiteta SVP itekako deluje na mikro, tj. lokalnom planu i na makro planu gde smo mi državljani i predstavnici Srbije.
Prošle godine smo uspeli da renoviramo veći deo zgrade pozorišta, iako
u većoj meri finansijska sredstva iz Fonda za kapitalna ulaganja nisu reali-
PAVEL ČANJI: Da, prosto je neverovatno da u sklopu Slovačkog Vojvođanskog pozorišta i Galerija Zuzka Medveđova, kao i Narodni Muzej. Muzej je osnovan u Petrovcu 1949. godine, sa osnovnim ciljem sakupljanja,
proučavanja, očuvanja i prezentacije kulturne istorije i duhovne kulture
Slovaka. Od samog početka Muzej je posedovao pet zbirki: kulturno-istorijsku, etnološku, umetničku, arheološku i prirodnjačku. Vremenom, zbog
besparice, nebrige, zaživele su samo tri zbirke, koje su i danas aktualne:
etnografska, kulturno-istorijska i umetnička. Nadam se da naša inicijativa
o predloženim merama za postepeno rešavanje problema Narodnog muzeja, konačno postaje stvarnost. Skupština opštine B. Petrovac ustupila je
Muzeju za korištenje na neodređeno vreme, arhitektonski intresantnu
zgradu starog hmeljarskog magacina. Mi smo odmah preko Kancelarije
za dijasporu iz Bratislave obezbedili sredstva za pribavljanje osnovne dokumentacije i izradu planova rekonstrukcije zgrade. Sada predstoji mukotrpan posao i pronalaženje sredstava za realizaciju revitalizacije kapitalne
institucije Slovaka u Vojvodini tj. Srbiji... Nadam se da nam idu u prilog i
dva nova zakona , Zakon o Nacionalnim savetima i Zakon o kulturi. Pokrenuli smo inicijativu i na nivou dva ministarstva kulture Srbije i Slovačke,
kao i na nivou pokrajine, posebno Vojvođanskog muzeja. Očekujemo da
će ministar Slovačke g. Marek Mađarič, prilikom svoje prve posete Srbiji,
krajem februara ove godine, razgovarati sa g. Nebojšom Bradićem i predstavnicima vlasti i na ove teme. Inače, g. Mađarič će u sklopu te posete
biti i naš gost.
zovana. Nadam se da će Fond izvršiti svoju obavezu i da će radovi na
zgradi pozorišta biti završeni ove godine. Moram priznati da nema puno
prostora za optimizam, ali uveren sam da će i ova godina pokazati našu
tradicionalnu vrlinu, da izdržimo, i kao do sada kvalitetnim predstavama
ostanemo iznad crte. U planu je da nova predstava ima premijeru uoči
Petrovačkih pozorišnih dana krajem augusta. Izuzetno važno je da naše
žive predstave, kao što su dečja predstava Nebojša, zatim Igra parova Matjaža Zupančiča, kao i predstava Vij – gostuju u svim mestima gde žive Slovaci.
To nam za sada uspeva samo sa monodramom Patricka Suskinda Kontrabas, koja je finansijski, manje zahtevna.
Kao ilustracija, da se bolje shvati Zuzka Medveđova, poslužiće deo intervjua, objavljenog u časopisu Živena 1934. godine. Suptilnom, kritičkom
retorikom ona ukazuje na kulturološki fenomen na relaciji shvatanja-neshvatanja trajnih vrednosti umetnosti. Taj fenomen je i danas itekako aktuelan: “Kulturi puno ne verujemo, jedino ako bi nekako pala s neba i jedino
ako nas ništa ne bi koštala... Kultura nas u stvari zbunjuje, odjednom ne
znamo na čemu smo, da li da se pogospodimo, ili da zgrabimo motiku u
ruke a da sa gospodom nemamo ništa, možda tek naoko. Naravno, uto-
Zavod za kulturu vojvođanskih Slovaka je nedavno proslavio prvu godišnjicu postojanja. Koliko je značajno za jedan narod da ima jedno „zbirno“
mesto u kojem se koncentriše kultura, negovanje tradicije i sve ono po
čemu se neguje i jača identitet?
PAVEL ČANJI: Drago mi je da se koriste mogućnosti koje proističu iz delovanja Nacionalnih saveta i velikog zalaganja predsednice, Ane Tomanove Makanove, aktualne potpredsednice Vlade Vojvodine da se putem institucionalizacije pojedinih oblasti, ostvaruje mogućnost neposrednije
komunikacije na relaciji institucija- vlast, ali to znači da sa preuzimanjem
prava ide i velika odgovornost itekako bitna za razvoj naše zajednice. Zavod za kulturu je najmlađa institucija Slovaka, koja zasigurno ima veoma
široko polje delovanja. Takođe, srećna okolnost je da je na čelu te ustanove mlada, šarmantna, potkovana znanjem, dama Milina Sklabinska. Mogu
da konstatujem, a mislim da je i ona sličnog mišljenja, da smo od samog
starta uspostavili saradnju, koja je neminovna u našem poslu, i da je, na
obostrano zadovoljstvo, ta saradnja prilično uspešna.
Direktor ste institucije koja je zadužena i za Slovačko pozorište, i za Galeriju i za Muzej. Koliko vam taj angažman ostavlja vremena za bavljenje
umetnošću s obzirom da ste jedan od najistaknutijih grafičara u našoj zemlji? Pripremate li neku izložbu?
PAVEL ČANJI: Kao umetnik, nisam opterećen ovom novom delatnošću.
Ostao sam u sferi umetnosti. Pripadam generaciji, koja je bila prinuđena i
determisana istorijskim okolnostima, da se bavi svime i svačim. Tako da
odluka da u jednom trenutku prihvatim mesto direktora nije napravila
neki veliki rez. Prethodno zanimanje profesora nije me više zadovoljavalo, a još manje ispunjavalo. Pozorište, muzej i galerija osim primarnog
menažerskog angažovanja, nude širok spektar iz domena vizuelne-likovne umetnosti. Kreativnost novog posla pozitivno utiče na moj likovni rad.
Naravno da mi je sužen prostor i vreme za rad, posebno kada je u pitanju
grafika, ali vratio sam se prvoj ljubavi-slikanju. Nadam se da ću uspeti da
u drugoj polovini ove godine prikažem javnosti najnovije radove, a verovatno će biti postavljena i jedna veća retrospektivna izložba, povodom
30 godina aktivne izlagačke delatnosti. „
Ko liko danas ve rujemo kulturi? / N OVA MISAO
N OVA MISAO / Ko liko danas ve rujemo kulturi?
liko imamo manje razumevanja za slikarstvo, šta će ono kome, ne možeš
ga nigde uklopiti, ni izmeriti na jutro ili na hvat, koliki porez bi na to trebalo platiti, od njega ne možeš živeti, jedino ako neko nekad zatraži da
nekog preslikaš sa stare fotografije. I to jedino zato što se na njoj ništa ne
vidi, da se vidi, ni to ne bi trebalo...Ali ko je bolji od nas? Nije li tako svugde, ni većina ,,obrazovanih,, građana nije u stanju da to prevaziđe, za sada
je dovoljan zanat. Treba nam još puno da rastemo da bismo naučili da
uživamo u duhovnim stvarima uopšte...”
TEZE O KULTURNOJ POLITICI
54
Medveđova: „Kulturi puno ne verujemo, jedino ako bi
nekako pala s neba i jedino ako nas ništa ne bi koštala...”
55
TEORIJE KULTURE
Od uma do ki borga
KIBORG/AN/IZACIJA
Piše: Stevan Šićarov
Vek nije bio u stanju da rodi jedan novi društveni poredak koji bi bio primeren njegovim tehnološkim potencijalima.
Tako su prevladali varljivi spojevi starog i novog, koji su bili okosnica njegovih fantazmagorija.
Valter Benjamin
56
edno od većih intelektualnih iznenađenja 2005 god. bila je studija Markusa Gizera: „Potrošač kao kiborg: posthumanistička epistemologija
potrošnje“. Teoretičar je upoređujući marketing i filozofiju na jednostavan
način predložio da se Um zameni Kiborgom, kibernetičkim organizmom,
uz još jednostavnije objašnjenje da celokupna filozofija nije dala konačne
odgovore na temeljna pitanja o istini ili saznanju, pa ih posledično treba
ukloniti i postaviti novu matricu.
J
Iako se radilo o pokušaju povezivanja novog teorijskog usmerenja nazvanog posthumanizam sa tako naizgled ne-naučnim područjem kao što je
marketing, kasnijim istraživanjima u oblasti genomike, nanotehnologije i
novostvorenih disciplina poput etnologije kiborga, Gizer pridobija na statusu važnijih mislilaca novog veka, a njegov poziv za nadomeštenje uma
kibernetičkim organizmom svrstava se uz bok Fukoove najave iz sedamdesetih godina prošlog veka o „smrti subjekta“, lozinke kojom je „matrica“
moderne ustupila mesto postmoderni.
Navedena Benjaminova ocena odnosi se na XIX vek, na čijem početku je
dotadašnje umovanje čovečanstva dobilo spomenik u Hegelovom opusu. To je bio vek u kom je čovek snagom uma iznašao način da fizičku
snagu nadomesti radom mehaničkih mašina, razdoblje industralizacije i
industrijske revolucije. Vek čiji su ondašnji tehnološki potencijali, kako razaznajemo iz Benjaminove ocene, ulivali nadu da će iznedriti i obuhvatnu
promenu društvenog poretka. Danas na tu „mehanizaciju“ možemo gledati tek u smislu prethođenja: dvadesetim vekom je protutnjalo i „postindustrijsko društvo“, u decenijama postmoderne je prevlast uma okrnjena
potčinjavanjem strukturama kroz koje se subjektivizuju njegovi nosioci, a
iznalazkom elektronskog računara čovek je stvorio mogućnost da i umski
rad zameni radom mašine, što je obilato iskorišćeno robotizacijom proizvodnje i premrežavanjem svih područja ljudskog života elektronskim
„sokoćalima“.
Luk od industrijske do informatičke revolucije, od uma do kiborga, ovde
je ocrtan radi „ presabiranja“oko fantazmagorije digitalizacije života i virtualizacije stvarnosti, odnosno spoja staro-industrijskog i novo-informatičkog kapitalizma, koji više nije u samom Radu. Ako je pre vek i po kapital, po Marksovoj definiciji, bio „društveni odnos slobodnog rada i onoga
koji ga može kupiti“, a društvena povezanost u kapitalističkom društvu
izražena u razmenskoj vrednosti proizvedene robe, „u opštem obliku koji
negira svaki individualitet u odnosu prema drugim ljudima“, sada se može
obrnuti i reći da je rad ustuknuo pred Razmenom, proizvodnja pred potrošnjom. „Čarobna reč“ komunikacija obavila je posao odašiljanja poruke
kako rad i razmena, proizvodnja i potrošnja više nisu u nejednakostima
koje vode klasnim antagonizmima, siromaško-bogataškim i inim protivrečnostima, već su deo jedinstva tehnološkog sistema, u skladu sa Makluanovim shvatanjem da je svaka tehnologija opštilo, a čovek njihov
produžetak.
Način kojim je informatičko-kibernetička ideologija zatamnila savremeni
epistemološki vidik i „čoveka“ u njegovom psiho-fizičkom ustrojstvu, usrkala kao momenat tehno-sistema, desio se laganom zamenom: ako je oruđe
tehnologije, onda bi se čoveka moglo modelirati po uzoru najsavršenijeg
tehnološkog iznalazka – kibernetičkog sistema. Zamenjene su i vodilje,
pa umesto humanističkog „radi tako da maksima tvog delovanja može
postati univerzalna“ sve više važi „radi tako da tvoje delovanje može biti
programirano“. Ovaj obrt, ova putanja od moralne dužnosti Kantove „Kritike praktičkog uma“ do razoružavajuće ironizacije Lakanove „Etike psihoanalize“, oslikava usavršavanje kapitala od prvobitne akumulacije do kognitivnog kapitalizma, od težačkog proizvođenja „materijalnih uslova
egzistencije“ do ponuđačkog šarenila za popunjavanje praznih mesta
programirane strukture lišene subjektivnosti, od prodaje slobodnog rada
do potrošnje slobodnog potčinjavanja.
Utoliko bi se i veza tehnološkog napretka i novog društvenog poretka
mogla obrnuti: sama tehnologija preuzima ulogu poretka, celine koja deluje sama od sebe uvećavajući se proizvodnjom automatske obrade podataka. Iz tog novog oblika kapitalističkog načina proizvodnje nastaje višak vrednosti koji društvenu reprodukciju ne razjednačava – na pojedincu
je samo to da se odazove prozivki, priključi, postane ili otelovi sijaset onih
identiteta koji se „fabrikacijom naizglednosti“ nude u bescenje. Taj proces
„jediničenja“ pravcatim troškarenjem subjektiviranja individuuma u binomu, pre bi se mogao nazvati „kiborg/an/izacijom“ nego „kiborgizacijom“
i svakako predstavlja najveći izazov trans- i post-humanizma. Njemu se
najpre može odoleti uzdanjem u psihoanalitički nauk da ljudsko biće odlikuje pre svega ranjivost označiteljskim prelomom. „
K I B O R G /AN / IZ ACI JA / N OVA M I SAO
KIKINDA
Mr Slobodan Kojić
Internacionalni simpozijum skulpture u terakoti „Terra”
Snovi otelovljeni u banatskoj glini,
zapečeni prometejskom vatrom mašte!
KULT-TURA: Na putu ka drugim svetovima
Poezija je promena, ona istražuje i neizrecivo
Razgovarala: Gordana Draganić Nonin
Pesma je veza koju pesnik uspostavlja sa svetom, pa dakle i sa samim sobom. Danas bih rekao da je savršena poezija
ona koja upravo govori o trenucima tišine, kada se nađeš pred tišinom
58
ulturni centar Novog Sada pokrenuo je ediciju „Antićevi dani” sa
zbirkom izabranih pesama Ota Horvata koji je prošle godine dobio
nagradu na istoimenoj manifestaciji koju Novi Sad organizuje u čast Mike
Antića. Nagrađena je Horvatova zbirka pesama „Putovati u Olmo” koju je
objavila Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani” iz Kraljeva. Ova zbirka,
kao i nagrada, za mnoge čitaoce može imati i drugo značenje – da se poezija čitave jedne generacije vratila u Novi Sad, grad u kojem su, tokom
80-tih godina prošlog veka počeli da stvaraju, tada mladi pesnici. Oni su
svojom poezijom obeležili ovaj grad sve do početka sledeće decenije
kada je poezija morala da zanemi pred strahotama ratova na ovim prostorima. Tada je, 1987. godine Oto Horvat (1967.), rođeni Novosađanin, za
svoju prvu zbirku pesama „Gde nestaje šuma” dobio Brankovu nagradu i
postao njen najmlađi laureat. Tih godina su svoje prve zbirke objavili u
Novom Sadu i Aleksandar Carić, Stojan Janković, Boris Kulenović, Saša Radonjić i Laslo Blašković i njihovi su stihovi odjeknuli u celoj bivšoj velikoj
državi. I dok su Laslo Blašković i Saša Radonjić otišli u prozu, Boris Kulenović u snove nekog boljeg sveta od onog kojeg je ovekovečio u svojim stihovima, Stole Janković, Aleksandar Carić i Oto Horvat su se otisnuli u svet.
Oto Horvat, koji je tada studirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu,
nastavio je da studira u Erlangenu i Berlinu. Sada živi i radi u Firenci, piše i
prevodi poeziju sa mađarskog, nemačkog i italijanskog jezika. Objavio je
knjige pesama „Gde nestaje šuma“, „Gorki listovi“, „Dozvola za boravak“ i
druge. Dakle, Oto Horvat je ostao pesnik. I kao što je prošle godine David
Albahari doputovao iz Kalgarija da primi Vitalovu nagradu, Vladimir
Pištalo iz Amerike da bi primio NIN-ovu nagradu, Oto je doputovao u rodni grad iz Italije gde je, još uvek, na pesničkom zadatku.
• Poslednja zbirka „Putovati u Olmo“, koja je nagrađena Antićevom nagradom, upravo je zasnovana na tim iskustvima. Čitalac može da „prati“ tvoj život upravo kroz tvoje pesme. One ranije, iz „novosadskog“ perioda bile su posvećene iskustvu u rodnom gradu, porodici, odnosu sa ocem, a potom problemi apatrida u zbirci „Dozvola za boravak“, pa sada i „Putovati u Olmo“...
Da li se poezija zaista živi?
K
• U tvojoj najnovijoj knjizi „Izabrane & nove pesme“, Slobodan Tišma, književnik koji ti je bio veliki uzor u mladosti, u pogovoru je napisao da su život pesnika i njegovo iskustvo osnov poezije i mišljenja i da je tvoj put, svakako put
apatrida. Početkom 90-tih si otišao u Mađarsku, pa u Nemačku, potom u Italiju. Koliko te je ta iskorenjenost obeležila kao čoveka i kao pesnika?
OTO HORVAT: U pravu si, Slobodan Tišma je bio za mene jedan od prvih
velikih inspirativnih književnih uticaja na srpskom jeziku. Njegove pesme
objavljene tokom sedamdesetih u Letopisu Matice srpske su za mene bile
magične, non plus ultra tokom mojih gimnazijskih dana. Ali, želim dalje da
spomenem i Miroslava Mandića, kao i celu grupu «Kod», koja je za mene
da gastarbajteri iz naših krajeva, ili Grci i Turci, žive takođe u tom stanju
podeljenosti. Ne znaju praktično ništa o zemlji koja im je domaćin, često
čak ni jezik, ali zato svakodnevno kupuju štampu iz svojih zemalja, a danas
satima vise na Internetu, slušaju radio ili gledaju satelitske programe svojih domovina. To je za mene dosta tužno, jer ti ljudi praktično nisu nigde.
Malo sam previše otišao u digresiju, pa se vraćam tvom pitanju. Ne osećam se iskorenjenim. Novi Sad je bio jedna faza u mom životu. Ne kažem
da možda opet neće, ali trenutno radim i živim sa suprugom Aleksandrom
u Firenci, i ne patim od nostalgije, da parafraziram Danila Kiša. To što ne
živim u Novom Sadu me je primoralo da učim, da naučim daleko više nego
što bih to mogao da sam ostao ovde. Naučio sam nekoliko novih jezika,
video sam nekoliko zemalja u kojima sam živeo, mogu, dakle, da pratim
takoreći «live» događanja na književnoj sceni u nekoliko zemalja. Zadovoljan sam. Ne razmišljam o tome da li sam i šta izgubio time što sam otišao.
bila veliko otkriće, velika inspiracija. Kasnije su došla neka druga čitanja,
drugi pesnici. Ali jedni od prvih književnih uticaja su, eto, spletom okolnosti vezani za književnike iz Novog Sada. Takođe, moram da spomenem kuću
slikara i pesnika Stojana Jankovića gde sam često boravio i koja je bila jedno
sjajno stecište umetnika. Bio je to sjajan period. Baš sam nedavno video
da je ta kuća srušena i da će na njenom mestu nići jedna od onih konfekcijskih užasnih višespratnica, ali to je nešto drugo. Elem, kod Stojana su se
skupljali umetnici, i njegovi najprisniji prijatelji su se, takođe, bavili umetnošću, i slikarstvom i književnošću, i bilo bi zgodno da se poimence spomenu: pokojni Boris Kulenović, Aleksandar Carić i Vladimir Orešković.
Ne osećam se apatridom. Ili da to kažem drugačije, apatrid sam koliko i ti
ili svi koji su rođeni u bivšoj SFRJ, jer ono što smo nazivali svojom domovinom prestalo je da postoji 1991. godine. U današnjem svetu, govorim o
onom delu koji je pod uticajem liberalnog kapitalizma, primorani smo da
manje-više svi budemo mobilniji, da postanemo neko ko menja gradove
ili države kao sezonsku odeću. Zatim, tu su komunikacijska sredstva koja ti
omogućuju da skoro i ne osetiš da si negde drugde, da telom živiš u jednoj državi, na jednom kontinentu, a mislima u tvojoj domovini, koja je na
nekom sasvim desetom kontinentu. Mene ovo pitanje, jedna vrsta moderne šizoidnosti, fascinira. U Nemačkoj sam dugi niz godina mogao da vidim
Po e z ija j e p r o m e n a , o n a is t r a ž uj e i n e i z r e c i vo / N OVA M I SAO
OTO HORVAT: Pesma je veza koju pesnik uspostavlja sa svetom, pa dakle
i sa samim sobom. Ona je i akcija kao i reakcija na svet. Vidiš, neko ne
ume da se odvoji od svog konkretnog okruženja, pa su mu pesme vezane
za svoj grad, kvart, porodicu. Neko drugi nije sklon takvim strukturama,
pa je opštiji, u stanju je da izgradi neki sasvim drugi, možda nepostojeći,
svet. I to je dobro što je tako, što postoje različiti pristupi stvarnosti, svom
okruženju, svojoj duši. I u jednom i u drugom slučaju je važno samo koliko je pesma dobra, a šta je dobra pesma, to je veoma komplikovano i to
se ne da jednostavno definisati. Možda je samo važno, kažem, koliko je
pesnik uspeo da opiše taj svoj svet, možda uhvati neki detalj u njemu,
možda ga predstavi iz druge, čitaocu nepoznate perspektive, uzdigne
događanja iz svog malog intimnog sveta na univerzalni nivo, uoči neka
opšta pravila sveta i života, ali ih kaže na nov način, a možda bi neko drugi dao sasvim druge premise za dobru pesmu. I tako dalje. Moj cilj je bio
da u svojim novijim zbirkama izađem iz sveta svojih prvih knjiga. Te mladalačke pesme, to sve me je počelo gušiti. I stil i svet. Pa sam imao potrebu da promenim nešto, možda mi je u tome pomogla i činjenica da sam
se i fizički izmestio iz tog mog nekadašnjeg sveta. Ne, u tome mi je sigurno pomogao moj boravak i u Mađarskoj i Nemačkoj, a sada u Italiji. U
kontaktu sa drugim pesnicima video sam drugačije poetike, prevodeći i
čitajući druge pesnike imao sam priliku da napravim distancu prema sebi
i svom pisanju. U krajnjoj liniji bilo bi dosadno pisati uvek isto, na isti način. Ne mislim da se poezija živi, ona se možda hrani momentima života,
ali u svakom slučaju ona nije uvek i nije u potpunosti odraz onoga što se
pesniku događa, ona nije ogledalo sveta u kom on živi. Da li stvarnost
poezije odgovara stvarnosti života, u potpunosti je nebitna stvar.
• Adam Zagajevski, veliki poljski pesnik, objavio je zbirku „Putovati u Lavov“.
On, takođe, ne živi u svojoj zemlji. Prilikom gostovanja u Novom Sadu rekao
je da je u Francusku otišao zbog ljubavi, u Ameriku zbog novaca, a da bi zbog
duhovnosti živeo u Italiji. Šta tebi pruža Italija?
OTO HORVAT: Ne znam šta za Zagajevskog znači duhovnost. Nemam
utisak da je Italija duhovnija od drugih zemalja. Možda je mislio na kulturno nasleđe i na kulturu uopšte? Gentilezza je reč kojom bih okarakterisao
N OVA M I SAO / Po e z ija j e p r o m e n a , o n a is t r a ž uj e i n e i z r e c i vo
Laureat Antićeve nagrade
Dan kada se poezija jedne
generacije vratila u Novi Sad
Knjiga Ota Horvata „Putovati u Olmo“ (Edicija „Povelja”, Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani”, Kraljevo, 2008. godine) proglašena je 2009. godine za najbolju pesničku knjigu objavljenu u prošloj godini i pesniku,
koji je za tu priliku doputovao iz Italije, nagrada je dodeljena u Skupštini
grada Novog Sada.
U svečanoj sali je, tog 13. marta, sve bilo svečano. Pre nego što je od predsednika Skupštine Aleksandra Jovanovića primio nagradu, Oto Horvat je
stao pred skupštinsku govornicu i bilo je neobično, ali i lepo, čuti pesničku
reč upravo sa tog mesta sa kojeg se odbornici obično ne izražavaju baš
„pesnički” i u duhu književnog jezika.
Vest da je odbor manifestacije „Antićevi dani” nagradio njegovu knjigu
„Putovati u Olmo” zatekla je Ota Horvata, u književnom smislu, u čitanju i
prevođenju Grinbajnovih stihova na srpski jezik. Baš tih dana, rekao je
pesnik, mučio se oko prevoda jednog stiha, ironičnog, jakog ali beznadežnog, o temi o kojoj je ispevano na hiljade stihova, a jedan od mogućih
prevoda mogao bi da bude „Smrtnost, koje sranje”.
Pošto je danas lako biti drugde, van svoje države, na drugom kontinentu,
bez svoje biblioteke, bez da čovek mora da nosi sve svoje knjige sa sobom,
zahvaljujući tome što postoji internet, potražio sam pesme Mike Antića
ne bih li se podsetio njegove poezije koju sam davno čitao. Prva pesma
koja mi se ukazala na ekranu bila je njegova fenomenalna „Besmrtna pesma” u kojoj on peva o smrti i besmrtnosti u dijalogu sa istočnjačkom filozofijom i drugim drevnim verovanjima da je život jedan večiti krug rađanja i umiranja. Nije Miroslav Antić vodio dijalog samo sa budizmom, on je
u svojoj celokupnoj poeziji vodio dijalog i sa francuskim pesnicima, na primer sa Preverom, i sa ruskim pesnicima kakav je bio Jesenjin... ili sa slikama Marka Šagala. Antić je svojim jednostavnim, gotovo kolokvijalnim
jezikom vodio dijalog sa samim životom i svim njegovim aspektima, i lepim i onim manje lepim. On je stvarao harmoniju i to je ono što pleni i što
čini kvalitet njegove poezije. On, za razliku od Grinbajna i mnogih drugih
pesnika, uliva optimizam. A da bi se ulio optimizam čak i kada se peva o
takvim temama kao što je smrt, treba imati mnogo širi pogled, rekao je
Horvat na dodeli nagrade.
zemlju u kojoj trenutno boravim. Ljubaznost, dakle. To je drugačija ljubaznost , recimo od mađarskog habsburškog koda ponašanja i neprestanog
„Küss die Hand”. Ovde je nekako prirodnija ljubaznost, to je moj utisak.
Ljubaznost prema drugima, prema životinjama, bile su jedne od stvari
koje su mi prvo upale u oči nakon godina života u Mađarskoj i Nemačkoj.
I pored ljubaznosti, tu je i tolerantnost. Sad što postoje rasisti i fašisti, to
je druga priča, ali tolerantnost je jedna od odlika ljudi ovde. Tolerantnost
i ne agresivnost, možda su bučni, ali nisu agresivni. Ili su možda manje
agresivni. Sad nešto razmišljam, naravno, da imam možda drugu boju
kože moje iskustvo bi verovatno bilo drugačije. Eto, i tu imamo krajnosti
kao svuda. Sa jedne strane ljubaznost, a sa druge strane ksenofobiju.
KREATIVNI POGONI
KREATIVNI POGONI
Oto Horvat, pesnik
59
KREATIVNI POGONI
Sišao sam do hotelskog bazena
dok se alhemija neba lagano već privodila kraju.
Voda je bila tamna
i borove iglice na njoj guste slučajne šare.
60
KREATIVNI POGONI
OTO HORVAT: Pesma iz koje citiraš stih je nekoliko svetlosnih godina iza
mene. Ne znam šta da ti kažem. Prvo, ne volim da se sećam tih pesama iz
moje prve zbirke, a na ovo ću se vratiti malo kasnije povodom mojih izabranih pesama, a drugo, u ovom citatu vidim jednu kontradikciju, negaciju same suštine poezije, a to je da bude govorena, odnosno čitana. Pomalo me podseća i na parafrazu one famozne Vitgenštajnove rečenice da o
onome što ne možeš pričati, treba ćutati. Danas bih rekao da je savršena
poezija ona koja upravo govori o tim trenucima tišine, kada se nađeš pred
tišinom, jer poezija je promena, ona pokušava i traži da opiše, istraži i neopisivo. Da kaže neizrecivo.
Zadatak
Dozvoli mi da se sada vratim na moje izabrane pesme. Laslo me je zamolio prošle godine da napravim izbor iz moje poezije i ja sam se najduže
mučio sa svoje prve tri zbirke, nikako nisam mogao da uklopim te pesme
sa onim kasnijim i na kraju sam se odlučio za rez, napravio sam izbor iz
moje poslednje tri zbirke i mislim da je tako najbolje. Dakle, u tim starim
pesmama ja više ne nalazim ništa.
Odložio sam peškir kojim sam bio ogrnut
i pogledom potražio mrežu na dugačkoj metalnoj šipci.
61
• U kojoj meri te određuje to što si bilingvalan? Kako dolazi do te odluke, ako
se uopšte radi o odluci, na kom ćeš jeziku napisati pesmu? Često si i sam prevodio svoje pesme, tj. ponovo ih napisao na nemačkom...
To je bio moj zadatak:
da očistim površinu da bi se videlo dno.
Oto Horvat
Nova pesma Ota Horvata koju je pročitao prilikom dodele nagrade i koja je objavljena u zbirci Izabrane & nove pesme u izdanju Kulturnog centra Novog Sada
Meni Italija trenutno pruža hleb nasušni i mogućnost da vidim uživo ono
što sam ranije gledao u knjigama. To je veliko uzbuđenje, sećam se da
sam Ticijanovo delo «Nebeska i zemaljska ljubav» u Rimu video pod temperaturom i ne verujem da je to bila samo neka prehlada koja je iznenada
došla i iznenada nestala.
• Mnoge tvoje pesme, i ranije, kao i najnovije, nastale su na osnovu gledanja i
razmišljanja o pojedinim slikama. Brojgel, Boš, Rembrant... ali, čini se, kao da
su njihova platna samo inicijalna kapisla za tvoja razmišljanja... Koliko ti znači
slikarstvo?
OTO HORVAT: Ako ti kažem da sam želeo da budem slikar i da sam se
spremao za likovnu Akademiju, onda možeš da pretpostaviš koliko mi
znači slikarstvo. Nekim slučajem sam se posvetio književnosti, odabrao
sam jedan jezik, od dva koja sam tada znao (mađarski i srpski), a bez prevodioca niko izvan Srbije ne može da pročita, razume to što pišem. Da
sam postao slikar, prevodilac mi ne bi bio potreban. Neću da kažem da
mi je žao, ali to su činjenice. Pesme prema slikama /ili fotografijama me
dugo interesuju, a u poslednjih nekoliko godina sam intenzivnije čitao
tekstove i knjige koje se bave teorijom «ekfraze» kako se to naučno zove.
To moje bavljenje ekfrazom se vidi i mojoj zbirci pesama «Putovati u
Olmo». Moja prvobitna ideja je bila da čitavu zbirku napišem prema različitim slikama . Morao sam, ipak, da dignem ruke od te ideje i da priznam
poraz, jer je nemoguće napisati uvek dobru pesmu i nemoguće je ne
upasti u manirizam. Zato u zbirci „Putovati u Olmo“ postoje samo dva poglavlja u kojima je ekfraza ideja vodilja.
• U pesmi „Ja kao star pisac“ si napisao da je „savršena poezija ćutanje“. Da li
je u poeziji krajnje rešenje tišina?
OTO HORVAT: Bilingvalnost me naravno primorava da oprezno pristupam jeziku jer, na svakom jeziku postoje različite nijanse. Ne verujem da
postoji urođeni osećaj za maternji jezik, da recimo samo Italijani mogu da
pišu na Danteovom jeziku, kao što mi je to rekao jedan bolonjski pesnik.
Da čovek od kulture to može da izjavi, pa to je čist kretenizam. Odnosno,
takva jedna izjava te navede na razmišljanje o urođenom kretenizmu kod
nekih. I danas imamo slučajeve da književnici stvaraju na ne svojim maternjim jezicima. Čarls Simić – treba li nam neki drugi primer? Ili Hemon?
Jezik se nauči, njime čovek treba da se bavi, treba puno čitati, pa još ako
se piše u okruženju tog jezika to je veoma podsticajno. Mozak je najbolji
kompjuter. U Mađarskoj mi nije problem da se prešaltam. U Nemačkoj bi
mi trebalo malo vremena, ali bih bez problema pisao i na njemu. Jedino
na jeziku Dantea, baš ne znam... (smeh.) Ne šalim se, trenutno nemam, ne
osećam unutrašnju potrebu da pišem ni na jednom drugom jeziku.
• Prevodio si i druge pesnike. Pilinskog, Fenjvešija, a uskoro u izdanju „Agore“
izlazi zbirka „Poslednji pozdrav astronautima“ Encensbergera. Slažeš li se sa
tezom da je u poeziji važno prevesti i ono između redova, između stihova?
OTO HORVAT: Imao sam sreću da sam mogao da biram šta ću da prevedem, jer prevodim iz hobija. Živim od rada koji nema veze sa književnošću, ali ima veze sa knjigama. Dakle, ne moram da prevodim za novac. To
mi dozvoljava da prevedem ono što mi se jako dopada, pesmu na kojoj
zavidim drugom piscu. Pa mu je na taj način ukradem na izvestan način.
Iživim taj trenutak stvaranja takvog izuzetnog dela. Ali to je samo jedan
aspekt, drugi je da prevodim da bih učio. Što jezik, što strategije pisanja.
Da imam vremena preveo bih sa mađarskog Mikloša Meseja, fenomenalnog
proznog pisca, ili Đerđa Petrija pesnika, u svakom slučaju ako stignem,
planiram jedan izbor iz poezije Dursa Grinbajna. A od Italijana me trenutno niko nije oduševio toliko.
onda bi se moglo reći da je relativno upoznata, klasici kao štu su Andrić,
Crnjanski, Selimović, Kiš su prevedeni. Ako, međutim, pogledamo kakva
je situacija sa recimo mađarskom književnošću onda je prisustvo srpskih
autora na italijanskom tržištu u deficitu, fale pesnici, noviji prozaisti. Ali za
to smo i sami krivi. Nemamo strategiju, državnu i poštenu koliko je to
moguće s obzirom na takvu strukturu, mislim pre svega da se izađe iz klanovskog načina razmišljanja. Na primer, Z je prijatelj sa X, a mi ne volimo
X, pa nećemo preporučiti Z za prevod. Prevodioci sa srpskog na druge
jezike bi trebali da budu gosti na račun naše države, da im se omogući, na
primer, da šest meseci nesmetano rade, da im se obezbede troškovi za
stanovanje i ostali. Jer knjiga je najbolji ambasador, ona ostaje.
• I prva zbirka „Gde nestaje šuma“ nagrađena je Brankovom nagradom, a i za
„Putovati u Olmo“ si prošle godine dobio Antićevu nagradu. Uvek si isticao da
ti je najvažnije šta o tvojim pesmama misle tvoji prijatelji, na kraju, i ti sam.
Ipak, kakav odnos imaš prema nagradama i kako si se osećao u Novom Sadu
primajući Antićevu nagradu?
• Da li se knjige naših pisaca prevode na italijanski, koliko je tamošnja publika upoznata sa srpskom književnošću?
Ne osećam se apatridom. Ili da to kažem drugačije, apatrid
OTO HORVAT: Ne znam šta da ti kažem u vezi sa tim. Sve zavisi iz koje
perspektive se gleda, ako se uzme da srpski pripada tkz. malim jezicima,
nazivali svojom domovinom prestalo je da postoji 1991. godine
Po e z ija j e p r o m e n a , o n a is t r a ž uj e i n e i z r e c i vo / N OVA M I SAO
sam koliko i ti ili svi koji su rođeni u bivšoj SFRJ, jer ono što smo
N OVA M I SAO / Po e z ija j e p r o m e n a , o n a is t r a ž uj e i n e i z r e c i vo
OTO HORVAT: Nagrada je dobra jer skrene pažnju šire publike na nagrađeno delo. Sad, što je primanje nagrade i sva ta halabuka u suprotnosti sa
tišinom čina stvaranja, to valjda tako i treba da bude.
• Tom prilikom, na dodeli, govorio si novu pesmu „Zadatak“. Koji je „zadatak“
pesnika danas u ovom i ovakvom svetu?
OTO HORVAT: Zadatak pesnika danas? Da bude iskren, sa samim sobom
prvenstveno. Rilke u svojim Pismima mladom pesniku sugeriše da bi se
trebalo zapitati koliko nam je pisanje važno, da li bismo mogli živeti ako
bi nam se zabranilo da pišemo. Ja polazim od toga. Pišem jer moram, imam
osećaj da bih pukao da to ne radim. Naravno, niko mi to nije do sada zabranio, dakle možda je sve to moja halucinacija. E sad pisanje naravno
nije bezbolno ako se u njega uplete ego, želja za uspehom itd., a to je sve
nebitno jer svako zna, pogleda li iskreno u ono što radi, da li su mu pesme, pesma, knjiga dobri ili nije. Ali čak ni to nije važno, jer ako pišeš iz
zadovoljstva ne možeš pogrešiti. Najvažniji je možda osećaj da si ti zadovoljan, ostalo je nebitno. Ostalo je napisan krug na površini vode. Socijalni i politički angažman pesnika nije njegov suštinski zadatak, to je zadatak svakog intelektualca, za to čovek ne treba da bude pesnik. Ako pesnik
oseća da o nepravdama itd. ima potrebu da napiše pesmu, to se onda tiče
onoga što sam malopre spomenuo. „
Kle, Kandinski, Magrit
Piše: Mišel Fuko
Ništa od svega toga nije lula, već tekst koji se pretvara da je tekst; crtež lule koji se pretvara da je crtež lule; lula
(nacrtana kao da nije crtež) koja je prikaz lule (nacrtana kao neka lula, a da sama nije crtež)
62
islim da su od petnaestog do dvadesetog veka vladala dva načela u
zapadnom slikarstvu. Prvi potvrđuje razdor između likovnog predstavljanja (koje implicira sličnost) i jezičke orjentacije (koja je isključuje).
Pokazuje se pomoću sličnosti, govori kroz razliku. Na taj način se ta dva
sistema ne mogu ni ukrstiti ni stopiti. U svakom je slučaju potrebna potčinjenost: ili je tekst determinisan slikom (kao na onim slikama gde su predstavljeni knjiga, zapis, slovo, ime neke osobe); ili je slika determinisana tekstom (kao u onim knjigama gde crtež dovršava, sledeći kraći put, ono što
je rečima dužnost da iskažu). Međutim, ta podređenost može opstati samo
u retkim slučajevima: dešava se da je tekst knjige samo komentar slike, te
rečima uzastopni put njenih istovremenih oblika, a dešava se i da slika
bude potčinjena tekstu, likovno odražavajući sva njegova značenja. Smer
podređenosti je nevažan, kao i način na koji se ona produžava, razmnožava, menja redosled: bitno je da usmeni znak i vizualna predstava nikad
nisu dati odjednom. Uvek ih neki red svrstava u hijerarhiju idući od oblika
govoru i od govora obliku. Kle je ukinuo suverenitet tog principa, ističući
M
nja koja se ne temelji ni na kakvoj sličnosti, i koja se, kada ga se pita „šta je
to”, može odnositi samo na potez koji ju je stvorio: „improvizacija”, „kompozicija”, a ono što se tamo nalazi: „crveni oblik”, „trougao”, „ljubičasto-narančasto”, na unutrašnje pritiske i odnose: „odlučujući ružičasto”, „prema
gore”, „žuta sredina”, „ružičasta kompenzacija”. Prividno, niko nije tako
udaljen, različit od Kandinskog i Klea kao Magrit. Čini se da njegovo slikarstvo najviše drži do egzaktne sličnosti i to toliko da je voljno umnožava ne
bi li je potvrdilo: nije dovoljno da crtež lule nalikuje luli, već je potrebno
da bude sličan nekom drugom crtežu lule koja sama nalikuje luli. Nije dovoljno da stablo nalikuje stablu i list listu, nego će list stabla biti sličan samom stablu, a ono će biti oblikovano kao vlastiti list (Požar); brod na moru
neće samo nalikovati nekom brodu, nego i moru, njegova će jedra i trup
biti sačinjeni od mora (Zavodnik); a tačan prikaz para cipela će težiti da,
Gluvi rad reči
Međusobni odnos spoljašnjosti između pisma i plastike, tako uočljiv kod
Magrita, simbolizovan je ne-odnosom ili, ako ništa drugo, veoma složenim i slučajnim odnosom između slike i njenog naslova. Ta velika udaljenost – koja nas sprečava da budemo ujedno i čitalac i gledalac – osigurava naglo pomaljanje slike nad vodoravnošću reči. “Naslovi su tako birani
da ne dopuštaju automatizmu misli smeštanje mojih slika u neko dobro
poznato područje, što bi on svakako prouzrokovao ne bi li se sačuvao od
nelagodnosti”. Magrite imenuje svoje slike (nešto poput nepoznate ruke
koja je označila lulu iskazom “To nije lula”) ne bi li sačuvao denominaciju.
Pa ipak, u tom razbijenom prostoru koji odstupa, razvijaju se čudni odnosi, dolazi do ubacivanja, silovitih i razbijačkih proboja, pad slika usred reči,
verbalne munje koje brazdaju crteže i rasprskavaju ih u krhotine. Strpljivo
Kle gradi prostor bez imena i geometrije ukrštajući lanac znakova i pređu
oblika. Magrite pak tajnovito minira prostor, naizgled zadržavajući tradicionalni razmeštaj. Ali on ga potkopava rečima i stara piramida perspektive postaje samo krtičnjak koji tek što se nije srušio.
vrednost jukstapozicije oblika i sintakse znakova u jednom nesigurnom,
reverzibilnom, lebdećem prostoru (istovremeno list i platno, stolnjak i volumen, iskockanost beležnice i katastar zemlje, istorija i karta). Brodovi,
kuće, ljudi, istovremeno su prepoznatljivi i elementi pisanja. Napreduju
putevima i kanalima koji su takođe redovi za čitanje. Stabla šuma defiluju
na muzičkim dometima. A pogled susreće, kao da su bile izgubljene u nekoj masi, reči koje mu pokazuju put kojim treba ići, imenujući pejzaž kojim upravo prolazi. U tački spoja tih oblika i znakova, ponovo se vraća
strelica (strelica, znak koji nosi sa sobom sličnost po postanku, poput grafičke onomatopeje, oblik koji uvodi red), strelica označava u kom se pravcu brod upravo kreće, pokazuje da je sunce na zalasku, propisuje koju putanju pogled treba da sledi ili možda pre upućuje na crtu koju neki oblik
imaginarno sledi, trenutačno i samovoljno. Ne radi se o onim kaligramima koji uvode u igru najpe podređenost znaka obliku (oblik slova i reči
koji se sklapaju u figuru o kojoj govore), zatim oblika znaku (oblik se para
u alfabetske jedinice): ne radi se ni o onim kolažima i reprodukcijama koji
oblike isečenih slova slažu u fragmente predmeta, nego se u istoj materiji
ukrštaju sistemi prikazivanja po sličnosti i markeri znakovima. Time se
pretpostavlja da se susreću u sasvim različitom prostoru od onog na slici.
I najrazumnijem crtežu bio je dovoljan potpis poput “To nije lula” da bi
odmah potom oblik bio prisiljen da izađe iz samog sebe, osamiti se u
svom prostoru, i konačno početi lebdeti, daleko ili blizu samog sebe, ne
zna se, sličan ili različit sebi. Nasuprot “To nije lula”, “Umetnost razgovara”:
u nekom pejzažu početka sveta ili borbe divova, dve sićušne osobe razgovaraju: nečujna priča, mrmljanje istog trena upijeno tišinom stena, u tišini zida koji se svojim ogromnim liticama nadvio nad te neme brbljavce;
međutim te litice, zakoračujući u neredu jedne preko drugih oblikuju na
svom položaju skup slova tako da se lako može odgonetnuti reč: SAN
(REVE) (koja se, gledajući pobliže, može upotpuniti u POČINAK (TREVE) ili
(CRKNI) (CREVE), kao da su sve te krhke reči, bez težine, dobile moć stvaranja meteža među stenama. Ili nasuprot, kao da su iza tog tek probuđenog i odmah utihlog ljudskog brbljanja, stvari u svojoj nemosti i snu mogle sročiti reč – trajnu reč koju više ništa neće moći izbrisati; međutim ta
reč označava najnestalnije slike. Ali to nije sve, jer ljudi, napokon utihli,
kao kroz san komuniciraju sa značenjem stvari, i dopuštajući da ih prožmu zagonetne reči koje dolaze s drugog mesta. “To nije lula”, to je bio
rez besede na obliku stvari, to je bila njegova dvojna snaga negiranja i
razdvajanja: “Umetnost razgovora”, to je bezimena sila teže stvari koje
oblikuju svoje vlastite reči uprkos nezainteresovanosti ljudi, namećući im
je u svakidašnjem brbljanju, a da toga nisu ni svesni.
Drugo načelo, koje je dugo vodilo slikarstvo, postavlja jednakost između
činjenične sličnosti i potvrđivanja reprezentativne povezanosti. Dovoljno
je da neki oblik nalikuje jednom predmetu (ili nekom drugom obliku) i u
igru slikarstva će skliznuti neki očit izraz, banalan, hiljadu puta ponavljan,
pa ipak gotovo uvek tih (on je poput beskrajnog mrmljanja, neprestan,
obavija tišinu figura, postavlja je, prisvaja je, izvlači je iz same sebe, i na
kraju dovodi u domen stvari koje se mogu imenovati): „to što vidite, to je
to”, i ovde je nevažno u kom će smislu biti postavljen odnos izlaganja, ako
je slika upućena u ono vidljivo što je okružuje ili ako sama stvara nešto
nevidljivo što joj nalikuje.
Bitno je da se ne mogu razdvojiti sličnost i potvrđivanje. Raskid toga principa može se staviti pod znak Kandinskog: dvostruko i simultano brisanje
sličnosti i reprezentativne povezanosti afirmisanjem sve naglašenijih crta,
boja, za koje je Kandinski rekao da su „predmeti”, ni manje ni više nego
objekt crkva, objekt most, ili čovek – konjanik sa svojim lukom; gola tvrd-
O vo nije lula (2) / N OVA MISAO
između ostalog, bude sličan golim stopalima koja prekriva. Slikar koji se
najviše trudi da brižljivo i surovo razdvoji grafički od plastičnog elementa:
ako se stave jedno do drugog na neku sliku, kao crtež sa svojim tumačenjem, to je, uz uslov da iskaz negira stvarni identitet oblika, i naziv koji smo
spremni da mu damo. Ono što tačno sliči kao jaje jajetu zove se „bagrem”,
cipela “mesec”, polucilindar “sneg”, sveća “tavanica”. Pa ipak, Magritovo
slikarstvo nije tako strano usmerenju Klea i Kandinskog; naspram njih ono
pre izgrađuje, polazeći od sistema koji im je zajednički, jedan istovremeno
oprečan i komplementaran oblik.
N OVA MISAO / O vo nije lula (2)
TEORIJE KULTURE
TEORIJE KULTURE
Mišel Fuko: Ovo nije lula (2)
63
U Magritovom delu ima mnogo primera takvih zamena, takvih suštinskih
izjednačenja. “Osoba koja hoda prema horizontu” (1928), to je taj poznati
TEORIJE KULTURE
TEORIJE KULTURE
64
Između dve krajnosti, Magritovo delo širi igru reči i slika. Naslovi, često izmišljeni naknadno ili predloženi od trećih osoba, umeću se u oblike gde
je njihovo usvajanje bilo možda nenaglašeno, ali unapred dopušteno i
gde igraju dvosmislenu ulogu: nogari održavaju, termiti nagrizaju i sve se
ruši. Savršeno ozbiljno lice jednog čoveka, bez ijednog pokreta usnica,
bez ijednog treptaja očiju, razleće se u “krhotinama” zbog učinka nekog
smeha, koji nije njegov, koji niko ne čuje, i koji niotkud ne dolazi. “Veče
pada” ne može pasti, a da ne razbije neko okno u komadiće, koji još uvek
nose odsjaje sunca na svojim oštrim ivicama, na svojim plamenim staklima, rasipajući se po podu i prozorskom osloncu: reči koje imenuju „padom“ nestanak sunca, sa slikom koju čine povukle su za sobom i staklo i
to drugo sunce koje se oslikalo, na prozirnoj, glatkoj površini, poput nekog dvojnika. Kao klatno zvona ključ se drži uspravno “u ključaonici”: on
čini da u njoj do besmislenosti odzvanja dobro poznati izraz. Uostalom,
poslušajmo Magrita: “Među rečima i predmetima mogu se stvoriti novi
odnosi i odrediti neke značajke jezika i predmeta, sasvim nepoznate u
svakodnevici. Ili još : “Ponekad nalazimo ime nekog predmeta namesto
slike. Reč može zauzeti mesto predmeta u stvarnosti. Slika može zauzeti
mesto neke reči u rečenici. “I to, bez imalo protivrečnosti, ali se istovremeno odnosi i na nerazmrsivu mrežu slika i reči, na odsutnost zajedničke
ideje koja bi ih podržavala: “Na platnu su reči i slike od iste supstancije.
Reči i slike vidimo na različit način na platnu.”
Usmeni znak i vizualna predstava nikad nisu dati odjednom.
Uvek ih neki red svrstava u hijerarhiju idući od oblika govoru i
od govora obliku. Kle je ukinuo suverenitet tog principa, ističući
vrednost jukstapozicije oblika i sintakse znakova u jednom
nesigurnom, reverzibilnom, lebdećem prostoru
65
čovek viđen s leđa, s tamnim Šeširom i kaputom, s rukama u džepovima;
smešten između pet obojenih mrlja; tri postavljene na zemlju i noseći
kurzivom ispisane reči puška, naslonjač, konj; još jedna, iznad glave: zove
se oblak i napokon na granici između zemlje i neba, maglovito trokutasta
mrlja koja se zove horizont. Veoma smo daleko od Klea i njegovog pogleda – čitanja; ni u kom slučaju se ne radi o ukrštanju znakova i prostornih
likova u nekom jedinstvenom i bezuslovnom novom obliku; reči se ne vezuju direktno s ostalim slikarskim elementima; to su samo natpisi na mrljama i oblicima: njihov razmeštaj gore i dole, levo i desno je istovetan
tradicionalnoj organizaciji neke slike: horizont je sasvim u daljini, oblak je
gore, puška je postavljena ulevo i okomito. Ali na tom uobičajenom mestu,
reči ne zamenjuju odsutne predmete, ne zauzimaju prazna mesta ili šupljine; jer su te mrlje s natpisima debele, goleme mase, neka vrsta kamenja
ili mehnira čija se senka izdužuje po zemlji pokraj čovekove. Ti “nosioci
– reči” su masivniji, bivstveniji od samih predmeta, to su tek uobličene
stvari (maglovit trougao za horizont, četvorougao za konja, vertikalnost
za pušku), bez lika i bez identiteta, onaj tip stvari koji se ne može imenovati, a same se “zovu”, noseći određeno i dobro poznato ime. Ta slika je
suprotnost rebusu, onom dobro prepoznatljivom lančanom obliku koji
možemo odmah imenovati, a sama mehanika takve formulacije povlači
za sobom izgovaranje neke rečenice čije značenje nema veze s onim što
vidimo; dok su ovde oblici tako magloviti da ih niko neće moći imenovati,
ako se ne označe sami od sebe; a stvarnoj slici koju vidimo – mrlje, senke,
obrisi – pretpostavlja se nevidljiva mogućnost neke slike istovremeno bliske po oblicima koje donosi a ipak čudnovate postavljanjem naslonjača
pokraj konja. Predmet na nekoj slici je organizovan i obojen volumen čiji
se oblik trenutno prepoznaje i ne treba ga imenovati; potrebna masa je
upijena, ime nepotrebno i odbačeno; Magrit elidira predmet, ime neposredno pretpostavlja masi. Bivstvena osovina predmeta je tada prikazana
samo dvema krajnjim tačkama, masom koja baca senku i imenom koje je
označava.
“Abeceda objava” se suprotstavlja prilično verno “čoveku koji hoda prema obzorju”: veliki drveni okvir podeljen u dva panoa; desno jednostavni
oblici, potpuno prepoznatljivi, lula, ključ, list, čaša; međutim, pri dnu panoa, simboličko prikazivanje jedne proderotine pokazuje da ti oblici nisu
ništa drugo nego rezovi u listu papira bez debljine; na drugom panou,
neka vrsta uvrnutog i nerazmrsivog kanapa koji ne ocrtava nijedan prepoznatljiv oblik) ili možda, što je prilično nesigurno: LE, LA). Bez mase, bez
imena, oblik bez volumena, prazan rez, takav je predmet – predmet koji
je nestao s prethodne slike.
O vo nije lula (2) / N OVA MISAO
Ne treba se prevariti: u prostoru gde svaki element izgleda kao da se pokorava jedinstvenom principu plastičnog prikazivanja i slčnosti, lingvistički znaci, koji su izgledali isključeni, koji su vrludali oko slike, čineći se
kao da ih je samovoljnost naslova zauvek odstranila, kriomice su se ponovo približili; u čvrstinu slike, u sitničavu sličnost su uveli nered – neki red
koji pripada samo njima. Učinili su da predmet pobegne, razotkrivajući
tajnost njegove opne.
Kle je istkao nov prostor da bi u njemu rasporedio svoje plastične znakove. Magrit ostavlja da vlada stari prostor prikazivanja, ali samo prividno,
jer on postaje samo gladak kamen, noseći likove i reči: ispod nema ničega. To je nadgrobna ploča: urezi koji ocrtavaju likove komuniciraju samo
preko praznine s onima koji su obeležili slova, tim ne-mestom koje se
N OVA MISAO / O vo nije lula (2)
skriva pod tvrdoćom mramora. Ja ću samo primetiti da ta odsutnost ponekad izroni i pojavi se na površini same slike: kada Magrit daje tumačenje Gđe Recamier ili Balkona, on zamenjuje ličnosti tradicionalnog slikarstva mrtvačkim kovčezima: praznina nevidljivo sadržana među uglačanim hrastovim daskama razvezuje prostor koji su izgradila živa tela svojim
volumenom, raspoređivanje odeće, pravac pogleda i sva ta lica spremna
da progovore, “ne-mesto” se “lično” naglo pojavljuje umesto osoba i to
tamo gdje više nema nikoga.
I kada reč stekne tvrdoću nekog predmeta, mislim na onaj komadić parketa gdje je belom bojom napisana reč “sirena” jednim ogromnim,
uspravljenim prstom, koji uspravno probija pod na mestu slova i upravljen ka zvoncu koji mu služi kao tačka, reč i predmet ne teže izgrađivanju
TEORIJE KULTURE
Sedam karakteristika tvrdnje
66
Izbačena iz prostora slike, isključena iz međusobnog odnosa stvari koje je
vraćaju jedna drugoj, sličnost nestaje. Ali ne da bi vladala drugde, tamo
gde bi bila oslobođena beskrajne igre poređenja. Nije li zadatak sličnosti
da bude suverenost koja nešto pokazuje? Nije li sličnost vlastita mislima,
buduči da svakako nije svojstvo stvari? “Samo neka misao, kaže Magrit,
može biti slična; ona nalikuje bivajući ono što vidi, čuje ili poznaje; ona
postaje ono što joj svet nudi”. Misao nalikuje, bez poređenja, i sama se
pretvara u one stvari čije međusobno poređenje isključuje sličnost. Slikarstvo se svakako nalazi u toj okomitosti gde se seku neka misao o načinu nalikovanja i stvari koje su u odnosu poređenja.
Vratimo se onom crtežu lule koji tako jako nalikuje luli; onom napisanom
tekstu koji tako tačno nalikuje crtežu napisanog teksta. Zapravo bačeni
jedni protiv drugih ili jednostavno postavljeni jedni do drugih, ti elementi poništavaju unutrašnju sličnost, prividno je noseći u sebi, i malo po
malo skiciraju otvorenu mrežu poređenja. Otvorenu, ali ne prema stvarnoj luli, odsutnoj iz svih tih crteža i svih tih reči; već otvorenoj prema svim
drugim usporedivim jedinkama (podrazumevajući sve “stvarne” lule, od
zemlje, drozge, drveta itd.) koje bi jednom ubačene u tu mrežu, imale
mesto i ulogu idola. I svaki od elemenata “to nije lula” mogao bi držati
prividno negirajući govor, jer treba poricati sa sličnošću tvrdnju stvarnosti koju obuhvata, ali u osnovi potvrdni: potvrđivanje idola, potvrđivanje
jedinki u mreži uporedivog.
Utvrdimo sled takvih potvrda koje odbijaju iskaz sličnosti i kojima rečenica obiluje: to nije lula. Dovoljno se upitati ko govori u tom iskazu? Ili možda učiniti da Magritovi elementi progovore jedan po jedan, jer u biti svaki
od njih može reći ili za sebe ili za svoje susede: to nije lula.
Prvo sama lula: “To što ovde vidite, te linije koje oblikujem ili koje oblikuju
mene, sve to nije lula, kao što vi to bez sumnje verujete, ali crtež koji je u
okomitom odnosu poređenja s onom drugom lulom, stvarnom ili ne, ne
znam, koju ovde vidite – pogledajte, tačno iznad slike na kojoj sam ja ja,
jedno jednostavno i usamljeno poređenje”. Našto gornja lula odgovara
Magrit vezuje govorne znakove i likovne elemente, ali ne uzevši
preteče neke izotopije; on vešto izbegava podlogu potvrdnog
govora na kojoj je mirno počivala sličnost; upotrebljava čisto
upoređivanje i negirajuće govorne iskaze u nesigurnosti nekog
volumena bez orijentira i nekog prostora bez rasporeda
(ali u istom iskazu): “To što vidite kako lebdi ispred vaših očiju, izvan svakog prostora i bez čvrstog postolja, ne počivajući ni na nekom platnu ni
na stranici; kako bi to zaista mogla biti lula: ja nisam nešto istovrsno ni
nešto uporedivo s lulom, već neko nejasno poređenje koja ne vodeći ničemu, preleće i spaja tekstove poput ovog koji možete pročitati i crteže
poput ovog dole”. Međutim iskaz već dva puta izrečen različitim glasovima, preuzima i sam rieč da bi rekao nešto o sebi: “Slova od kojih sam složen, koja vam u trenutku kad počnete da čitati gogovre da imenuju lulu,
kako se ta slova mogu usuditi da kažu da su lula, kad su tako daleko od
onog što imenuju? To je grafija koja može da nalikuje na samu sebe i ne
može biti ravna onome što imenuje”. Možda se dešava i ovo: glasovi se
mešaju dvoje po dvoje, govoreći o trećem elementu: “To nije lula”. Povezani okvirom slike, njime okruženi, tekst i donja lula počinju sarađivati:
moć označavanja reči, moć ilustracije crteža optužuju gornju lulu, odbijajući toj utvari bez orijentira pravo da se naziva lulom, jer je njeno postojanje bez korena čini nemom i nevidljivom. Povezane međusobnom istovrsnošću, dve lule osporavaju napisanoj tvrdnji pravo da se naziva lulom,
budući da je složena od znakova bez sličnosti s onim što označavaju. Povezani činjenicom da i jedno i drugo proističu s drugog mesta, te da je jedino beseda podesna za kazivanje istine, a drugo vlastiti prikaz, tekst i
lula se udružuju iskazujući tvrdnju da slika nije lula. Možda bi, osim ta tri
elementa trebalo pretpostaviti neki glas bez uporišta (glas slike, mozda,
školske ploče ili same ploče) kako govori o tom natpisu; govoreci istodobno o luli sa slike, o luli koja se pomalja odozgo i kaže: “Ništa od svega toga
nije lula, već tekst koji se pretvara da je tekst; crtež lule koji se pretvara da
je crtež lule; lula (nacrtana kao da nije crtež) koja je prikaz lule (nacrtana
kao neka lula, a da sama nije crtež)”. Sedam govora u jednom jedinom
natpisu. Toliko ih je i trebalo da bi se srušila tvrđava gde je upoređivanje
bilo zarobljeno tvrdnjom sličnosti.
Od sada je upoređivanje vraćeno samo sebi, razvijajući se iz sebe i povlači se u sebe. Više nije kažiprst koji okomito prelazi po površini platna upozoravajući na nešto drugo. Ono označava početak rada prenosa koji teku,
razvijaju se, šire se, podudaraju se na nivou slike, bez potvrđivanja i prikazivanja. Otuda kod Magrita te beskrajne igre pročišćenog upoređivanja
koje nikad ne prelazi granice slike. One utemeljuju metamorfoze, ali u
kom smeru? Je li to biljka čiji listovi odleću pretvorivši se u ptice, ili ptice
koje venu, polagano se pretvaraju u biljke i usađuju u zemlju u poslednjem trzaju zelenila (Les Graces naturalles, Ukus suza)? Je li to žena “pretvorena u flašu” ili se to flaša efeminizira oblikujući “golo telo” (dolazi do
prevrata između likovnih elemenata zbog prikrivenog nametanja verbalnih znakova i igre analogije koja se, bez ikakvog potvrđivanja, ipak provlači, i to dva puta, kroz glumačko navaljivanje iskaza)? Ponekad upoređivanje ima mod lomljenja identičnosti, umesto da ih pomeša: trup žene je
podeljen u tri dela (pravilno rastuće veličine odozgo prema dole); proporcije sačuvane nakon svakog preloma jamče analogiju odgađajući svako
potvrđivanje identičnosti: tri proporcionalna prikaza kojima nedostaje
upravo četvrti; ali on je neproračunljiv: glava (zadnji = x) nedostaje: “Ludost Veličina”, kaže naslov. Drugi način za upoređivanje da se oslobodi
stare saradnje s prikazivačkom tvrdnjom: pretvorno uvesti (lukavstvom
koje prividno želi označiti suprotno od onog što zaista kaže) jednu sliku i
ono što treba prikazivati. Naizgled, to je način uveravanja da je slika zaista
O vo nije lula (2) / N OVA MISAO
koju opovrgava, ili koja opovrgava, držanje žene sa ogledalom pripijenim
uz tielo ne bi li se bolje sakrila. Taj mali međuprostor iza ogledala izražen
je i krajnjom blizinom nekog velikog sivog zida; na njemu se jasno vidi
prenesena senka ženine glave i bedara, kao i senka ogledala. Međutim,
na toj prenesenoj senci nedostaje jedan oblik, oblik leve ruke koja drži
ogledalo; ona bi normalno trebala da se vidi na desnoj strani slike; nedostaje kao da niko ne pridržava ogledalo. Između zida i ogledala skriveno
tielo je elidirano; nema ničega u tom uskom prostoru između glatke plohe zrcala koje hvata odraze i mutne površine zida koji nosi samo senke.
Na svim tim površinama klizaju poređenja bez orijentira i uporišta: prenos bez početka i oslonca.
Slikati ne znači i tvrditi
svoj vlastiti model. Zapravo takva bi tvrdnja uvela neki unutraš-nji međuprostor, razmak, razliku između platna i onoga što treba oponašati; nasuprot tome kod Magrita postoji kontinuitet između slike i modela, u planu,
linearnom prelazu, neprekidno prelivanje jednog u drugo: bilo klizanjem
s lieva na desno (kao u “Ljudskom položaju”, gde se linija mora može slediti bez prekida od obzorja do platna); bilo zamenom udaljavanja (kao u
“Slapu” gde model prednjači nad platnom, okružuje ga bočnim površinama i čini ga odstupajućim u odnosu na ono što bi trebalo biti sa svoje
druge strane). Protivno toj analogiji, koja negira prikazivanje brišući dvojstvo i udaljenost, stoji ona koja ga izbegava i ruga mu se zahvaljujući zamkama podjele. U “Večer pada” staklo nosi crveno sunce analogno onom
što ostaje zakačeno na nebu (eto protiv Dekarta i načina kojim je on rešio
dva sunca prividnosti u jedinstvu prikazivanja); obrnnuto je u “Durbinu”:
u prozračnosti stakla vide se oblaci u pokretu i svetlucanje mora, ali odškrinutost prozora u neki crni prostor odaje da to nije ničiji odsjaj.
U “Opasnim vezama” gola žena drži ispred sebe široko ogledalo kojim je
gotovo potpuno zaklonjena; oči su joj pritvorene, spušta glavu i okreće
se na levu stranu, kao da ne želi biti viđena i ne želi videti da je viđena.
Međutim ogledalo, koje je tačno u ravni slike i nasuprot gledaocu, odražava sliku žene koja se skriva: odražna površina ogledala odaje i taj deo
tela (od ramena do bedara) koji slepo lice uskraćuje, ogledalo donekle
deluje poput rendgenskog ekrana. Ipak, s nizom razlika. Tamo je žena viđena iz profila potpuno okrenuta na desnu stranu, tela lagano izvijenog
prema napred, ruku prekrštenih na prsima, a ne ispruzenih da bi nosile
teško ogledalo; duge kose koja bi se trebala nastaviti na desnu stranu,
međutim ona se na odrazu ogledala svetluca na levoj strani gotovo neprekinuta okvirom ogledala. Odraz je primetno manji od same žene,
označavajući tako između ogledala i njegovog odraza izvesnu udaljenost
N OVA MISAO / O vo nije lula (2)
Raskid između lingvističkih znakova i likovnih elemenata; istoznačnost
sličnosti i tvrdnje. Ta dva načela čine napetost klasičnog slikarstva, jer je
drugo nanovo uvelo besedu (tvrdnja postoji samo tamo gde se govori) u
slikarstvo odakle je govorni element bio brižljivo isključen. Odatle proizlazi činjenica da je klasicno slikarstvo govorilo – i to mnogo govorilo –
iako se izgradilo izvan jezika; odatle proizlazi činjenica da je ono tiho počivalo na deduktivnom prostoru; odatle proizlazi činjenica da je klasična
slika sama sebi dala u svom donjem delu neku vrstu zajedničkog prostora za obnavljanje odnosa između slike i znakova.
Magrit vezuje govorne znakove i likovne elemente, ali ne uzevši preteče
neke izotopije; on vešto izbegava podlogu potvrdnog govora na kojoj je
mirno počivala sličnost; upotrebljava čisto upoređivanje i negirajuće govorne iskaze u nesigurnosti nekog volumena bez orijentira i nekog prostora bez rasporeda. Rad kojem “To nije lula” daje donekle obrazac.
Primenjivati kaligram u kojem su istovremeno prisutni i vidljivi slika, tekst,
sličnost, tvrdnja i njihova zajednička ideja.
Zatim se odjednom otvoriti, tako da se kaligram odmah raščlani i nestane, ostavljajući kao jedini trag svoju vlastitu prazninu.
Pustiti besedu da pada prema vlastitoj težini i dobije vidljivi oblik slova.
Slova koja, dok su nacrtana, stupaju u nesiguran, neograničen odnos, zapleten sa samim crtežom, ali tako da nijedna ploha ne može poslužiti kao
zajedničko mesto.
Ostaviti po strani upoređivanja da se razmnožavaju,da se rode iz vlastite
pare i izdignu bez kraja u eteru gde su upucena isključivo na same sebe.
Na kraju radnje dobro proveriti da je talog promenio boju, da je prešao iz
bele u crnu, da je “to nije lula” tiho skrivena u prikazivanju sličnog postala
“To nije lula” poređenje u opticaju.
Doći će dan kada će sama slika s imenom koje nosi biti dezidentifikovana
duž nekog niza beskonačno prenošenim poređenjem. Campbell, Campbell,
Campbell, Campbell... „
TEORIJE KULTURE
jedinstvenog oblika; nasuprot tome oni su upućeni u dva različita smera;
a kažiprst se prešavši preko natpisa uspravlja iznad njega, izdavajući se za
i skrivajući ga, kažiprst koji igra ulogu pokazatelja delovanja rijedi i koji
izgrađuje te tornjeve na čijim su vrhovima smeštene sirene, nišani samo
prema večnom praporcu.
67
OGLEDALO
PARTNERI U REGIONU
G-MK | Galerija Miroslav Kraljević (Zagreb, Hrvatska)
Kulturni centar Lindart & Anima / CCLA (Tirana, Albanija)
Laboratorija za vizuelnu umetnost (LAB) (Priština,
Kosovo)
Pro[story] (Podgorica, Crna Gora)
Centar za savremenu umetnost u javnom prostoru
ELEMENTI (Bitola, Makedonija) Centar za savremenu
umetnost Sarajevo (Sarajevo, Bosna i Hercegovina)
LOBI KULTURE
Piše: Milica Pekić
EU PARTNER
Index on Censorship (London, Velika Britanija)
68
junu prošle godine KIOSK platforma za savremenu umetnost pokreU nula
je projekat LOBI KULTURE. Projekat se idejno nadovezuje na
osnovnu misiju KIOSK-a koji je kao nezavisno umetničko udruženje osnovan u Beogradu 2002 godine od strane Ane Adamović (umetnik), Milice
Pekić (istoričar umetnosti) i Dorijana Kolundžije (umetnik).
Osnovni cilj KIOSK platforme za savremenu umetnost je da kreira
izložbe, istraživanja i publikacije koje poboljšavaju razumevanje društvenih problema, teorije i prakse moderne umetnosti, i ulogu umetnosti u ‘’mejnstrim’’ kulturi. Od svog osnivanja KIOSK sarađuje sa umetnicima, kulturnim radnicima i građanima da bi stvorio participativne
projekte velikog formata i nove mreže koje podstiču dijalog.
LOBI KULTURE predstavlja prvi veliki regionalni projekat koji KIOSK
realizuje na teritoriji Zapadnog Balkana u saradnji sa ukupno 6 partnerskih organizacija u regionu. Osnovna ideja projekta potiče od umetnika Cindy Blažević i Pascal Paquette.
LOBI KULTURE je participativni, saradnički i više formatni arhiv koji ispituje proces evropske integracije Zapadnog Balkana (Albanija, Bosna i Hercegovina, Srbija i Kosovo, Hrvatska, Makedonija, Crna Gora). Arhiv će biti
kreiran od vizuelnog (fotografija) i audio materijala nastalog u procesu
dokumentovanja odgovora građana na pitanje „Šta mislite da će se promeniti ili nestati u vašem svakodnevnom životu kada vaša zemlja uđe
u Evropsku Uniju”. Svaka fotografisana lokacija zabeležena je u okviru
GPS sistema.
U saradnji sa umetničkim organizacijama u regionu, po dva umetnika iz
svake navedene zemlje angažovano je da u susednoj zemlji, dakle ne u
zemlji u kojoj žive, sprovedu istraživanje i prikupe materijal baziran na subjektivnim stavovima građana.
Tokom septembra i oktobra meseca ukupno 16 umetnika je sprovelo
istraživanje u regionu u okviru koga su razgovarali sa preko 500 građana.
Rezultati istraživanja i dobijen materijal biće prezentovani na internetu
kao online arhiva, u formi knjige, kao putujuća izložba i GPS mapa putem
koje će ljudi biti podstaknuti da fizički prolaze kroz umetnički rad (u ovom
slučaju region t.j. određene geografske lokacije). Sam prezentacioni aspekt projekta otvara mogućnost transparentnog doživljaja i inicira među
regionalni dijalog na temu kulturnih promena, procesa tranzicije i regionalnih predrasuda.
Umetnici:
Ana Adamović (SRBIJA)
Cindy Blazević umetnik/autor (HRVATSKA, KANADA)
Aleksandar Grozdanovski (MAKEDONIJA)
Armand Habazaj (ALBANIJA)
Astrit Ibrahimi (KOSOVO)
Amer Kapetanović (BOSNA I HERCEGOVINA)
Imrana Kapetanović (BOSNA I HERCEGOVINA)
Dorijan Kolundžija (SRBIJA)
Duško Miljanić (CRNA GORA)
Atdhe Mulla (KOSOVO)
Pascal Paquette umetnik/autor (KANADA)
Lazar Pejović (CRNA GORA)
Lobi kulture ima za cilj da kreira vrednu arhivu za budućnost, beležeći jedan specifičan istorijski trenutak regiona koji će buduća publika moći
iznova da poseti i fizički i virtuelno. Kao arhiva budućih sećanja na određeni trenutak u istoriji regiona, projekat otvara bitnu mogućnost građanima da učestvuju u stvaranju alternativne kulturne istorije (za razliku od
institucionalne) uključujući ih u proces kritičkog promišljanja o ovom trenutku promene.
Proces kreiranja umetničkog dela bazira se na dijalogu prvenstveno između umetnika i građana a zatim i umetnika i kustosa u finalnoj realizaciji umetničkog dela. Po principima participativne umetnosti, prakse koja
je ozbiljno zastupljena i analizirana u recentnoj umetničkoj produkciji Zapadne Evrope i šire, ovaj proces za krajnji cilj ima kreiranje arhiva kao finalnog formata umetničkog dela. „Aktivni arhiv” kao forma, uključuje različite grupe učesnika, koji kreiraju subjektivni i istovremeno istorijsko
orijentisan prostor nasuprot jednostavnog dokumentovanja procesa promena. Subjektivna memorija građana regiona kroz dijalog i umetničku
interpretaciju biva sačuvana u jedinstvenom arhivu koji kao nezavistan
kanal otvara mogućnost građanima regiona da podele svoje stavove i
učine ih vidljivim za sve zainteresovane.
Leonard Qylafi (ALBANIJA)
Nives Sertić (HRVATSKA)
Nebojša Slijepčević (HRVATSKA)
Ryan Taylor (KANADA)
Ljupcho Temelkovski (MAKEDONIJA)
Kustosi
Ivana Bago (HRVATSKA)
Julia Farrington (VELIKA BRITANIJA)
Asja Hafner (BIH)
Biljana Isijanin (MAKEDONIJA)
Alketa Kurrizo (ALBANIJA)
Dren Maliqi (KOSOVO)
Milica Pekić (SRBIJA)
Valbona Shujaku (KOSOVO)
Svetlana Šošić (CRNA GORA)
Savetnici
Dr Robert C. Austin (UNIVERSITY OF TORONTO, KANADA)
Rebecca Heald (NEW CONTEMPORARIES, VELIKA
BRITANIJA)
Dr Edith Klein (UNIVERSITY OF TORONTO, KANADA)
Katie Sonnenborn (DIA ART FOUNDATION, SAD)
Producent
Jasmina Petković (KIOSK, SRBIJA)
Ovaj rad takođe treba da predstavlja nasleđe za budućnost u okviru koga
će vizuelna dokumentacija sećanja jednog karakterističnog istorijskog
perioda biti dostupna za buduće analize i istraživanja.
Svaka lokacija označena od strane umetnika gde je nastala određena fotografija ili audio zapis ispitanika biće uključena u GPS mapu. Softver za GPS
mapu biće dostupan za besplatno učitavanje i treba da omogući budućim
posmatračima da otpočnu svoje istraživanje i kulturološko putovanje u
okviru koga će fizički prolaziti kroz umetničko delo obilazeći fotografisane lokacije. Ovakvo putovanje kroz region, koje ponavlja rute umetnika,
omogućiće građanima da sami vide da li je fenomen ili mesto koje je neko
ocenio kulturno bitnim, uistinu nestalo ili se promenilo.
Ana Adamović
Cindy Blažević
Cindy Blažević
Ljupčo Temelkovski i Alek Grozdanovski
Finalna prezentacija projekta i izložba su planirani za proleće 2010. godine.
Projekat su podržali: Britanski savet – Creative Collaboration program,
Evropska kulturna fondacija, Fond za otvoreno društvo-East East program, Balkanski fond za demokratiju, Grad Beograd, Švajcarski program
za kulturu, Ministarstvo kulture BIH
Amer Kapetanović i Imrana Kapetanović
www.theculturelobby.com „
Lobi kulture / N OVA MISAO
N OVA MISAO / Lobi kulture
OGLEDALO
KIOSK platforma za savremenu umetnost
Predstavlja projekat
69
OGLEDALO
Kevin Aboš – foto aparat – model – umetnost
Muzej savremene umetnosti Vojvodine
Menadžer projekta/kustos: Biljana Mickov
Piše: Živko Grozdanić
drijara, u elektronskim masovnim digitalnim medijima, sredstva koja su u
potpunosti promenila stvarnost a tako i naš odnos prema njoj. Dakle, „aura”
i njen estetizam koju poseduje, ne fotografija, već fotografisani „model”, ne
predstavljaju ništa drugo do veštačku tvorevinu ili simulaciju.
Bodrijar tvrdi da se na taj način u novostvorenim simulakumima koje proizvodi foto aparat, stvara realnost, realnija od same realnosti ili „hiperrealizam”. Ali to je rekao Bodrijar. Kevin Aboš, svojim fotografijama govori da je
važna psihološka studija i autonomnost osobe koja „pozira” Kevin Abošu.
Ta stvorena fotografija je psihološki odraz jedne ličnosti.
S
koro već zaboravljena konstatacija da, fotografija stvara poteškoće, je
možda, dobar povod da o Kevin Abošu, fotografu koji fotografiju tretira
kao ostatak prošlosti, ili je koristi kao slučajan uzorak nečijeg duha, ili mu je
ona nebitna, nešto intimno kažem. Bezbroj teorija koje se takvim pitanjima
otvaraju, predstavljaju ceo korpus sadržaja koje se mogu pripisati Kevinu
Abošu. Za temu ovog kratkog teksta, koji ima pretenziju da bude doprinos
umetnika umetniku, uzeo sam Kevin Aboša, ne njegove fotografije! Zašto?
KOVAČICA
Pavel Babka
Fond međunarodni centar galerija Babka
Boje naših sećanja oslikane
kistovima budućnosti!
KULT-TURA: Na putu ka drugim svetovima
Teoretičari umetnosti i fotografije bi jednostavnom metodom razmatrali
samu fotografiju koju Kevin Aboš proizvodi, ili bi postmodernistički, izvukli zaključak da se ta fotografija, kao i svaka druga vizuelna predstava sastoji iz kompleksa međusobno isprepletanih znakova i značenja. Zatim bi,
kroz lavirint raznih subjektivnih teorija, sačinili neki zaključak, i fotografiju
smestili na neko mesto postmodernističkog depoa.
U tom smislu ja imam lakši posao. Neopterećen diskurzivnim analizama
same istorije umetnosti, za koju sam verziran kao i svaki umetnik koji poseduje znanje o umetnosti ili fotografiji, pokušao sam da analiziram sam pristup
„ritualu” fotografisanja, odnosno, da shvatim Kevina Aboša koji proces samog fotografisanja „modela” tretira kao tautološku radnju! Zapravo, ako je
glavna odlika postmoderne kulture i društva, gubitak poverenja u modernističku naraciju, utopiju i mističnost, onda stvorena „atmosfera” ili „aura”
fotografije oko „modela” koje Kevin Aboš fotografiše, se mora objasniti
metodom kojim se označava umetnost primarnog i analitičkog slikarstva.
Drugim rečima, umetnik samo kontroliše medij i sebe postavlja indiferentno
u odnosu na „modela” i fotoaparat kao alatku! Kevin Aboš, vidi, poput Bo-
N OVA M I SAO / Kev i n A b o š – f o to a p a r at – m o d e l – u m e t n o s t
U projektu 1000 lica „nekog” grada, na primer Pariza, odvija se strukturalistička igra kojom K. Aboš tautološki postavlja razne osobe pred crno
platno i pred sebe, odlazi iza „znaka” i njegovog značenja, stvarajući specifičnu anatomiju fotografije ali i subjekta samog performansa. U jednoj
teoriji postmodernista, Mišel Fuko je započeo rušenje mita o autoru, velikom i po svemu moćnom kreatoru koji je različit od svih drugih, sa idejom
da pokaže da je autor suvišan u umetnosti, odnosno da njegovo prisustvo
opterećuje delo svojom subjektivnošću. Kevin Aboš u svom postupku fotografisanja postiže tu indiferentnost, oslobađa svoju fotografiju od sebe
da sama cirkuliše u polju kojem pripada, odnosno, „modelu” ili osobi koja
se fotografiše. On jasno oslobađa osobu od obaveze „poziranja” ili obavljanja funkcije „modela”.
Ako ovu moju „elegantnu teoriju”, izvedenu iz Fukoovog pristupa o funkciji autora i autonomnosti dela, uzmem kao konačnu, onda je Kevin Aboš
za mene KONCEPTUALNI umetnik koji foto aparat koristi kao, njemu blisku, alatku. Njegovo etičko ponašanje unutar komplikovane priče koja se
zove umetnost, je suštinska istina o Kevin Abošu, koji neće dozvoliti, poput klasičnih fotografa ili kritičara fotografije, koji ne primećuju osobu
koja se fotografiše, već će „ukloniti sebe” i na svoje mesto postaviti ličnost koja slobodno stoji pred foto aparatom i Kevinom Abošem!
I na kraju ovog teksta, poslužiću se stavovima nekih postmodernista (Barbara Kruger, Sindi Šerman...) koje za sebe tvrde da nisu stvaraoci umetničkog dela, već transformatori, postojećih formi znakova i značenja kulture, društva i umetnosti, u kojoj gledaoci iz uloge pasivnih posmatrača,
prelaze u ulogu aktivnih čitalaca i tumača dela. Podsetiću i na naučnika
Fransoa Argoa, tvorca prvih dagerotipija, koji je izjavio da je „...Dagerov
postupak nova umetnost koja niče u središtu jedne stare civilizacije, umetnost koja pripada novom dobu; dagerotipiju odlikuje matematička tačnost;
ona pripada svetu savršenstva...”
Alegorijanac, Živko Grozdanić Novi Sad, 11.02.2010. godine „
71
OGLEDALO
ON, Gombrovič, svetski pisac
Atheist Rap: “Priče matorih pokvarenjaka” (SKCNS, 2009)
Vitold Gombrovič „Poslednje i prve stranice“, priredio i preveo s poljskog
dr Zoran Đerić, Grafo-marketing, Novi Sad, 2009. godina
Piše: Predrag Đuran
Piše: Gordana Draganić Nonin
bično to bude u tzv. sitne sate. Malaksali konobar više neće da nas
poslužuje, vinamp na kompu iza šanka kreće na zasluženi odmor, a mi
krećemo s nadmudrivanjima. Ekipi, kojoj se očito ne izlazi iz zadimljenog
ugostiteljskog objekta, na pamet tada padaju razna filozofska pitanja. Jednom je bilo i ovo: “Ko je najbolji novosadski bend svih vremena?”
O
Zatim sledi još bolja – pesma u kojoj Pop praćen paklenim ritmom bubnjeva izvikuje čitav spisak ne-bi-bilo-fer porodičnih činjenica koje stoje na
putu (barem privremenog) zalečenja svakodnevnicom izranjavanog sredovečnog muškarca. Nešto kao žal za mlados’ pankrokera koji bi da baci
telefon u đubre i ne vrati se kući tri dana.
Prvi drugar se bez mnogo razmišljanja odlučuje za “Obojene”. Drugi će,
još brže – “Pekinška patka”! A ja, po običaju, krećem okolo: “Pošto Balašević nije bend, je l’ da, onda... ‘Luna’”. Poslednji se za reč javlja noćobdija
koji na tron stavlja – “Atheist Rap”! I obrazlaže: “Za razliku od muzičara
koje ste vi odabrali, ‘Ateisti’ su autentičan novosadski bend, sve vreme
bezrezervno podržavan od strane svojih sugrađana”.
Surferska katakomba zvuči još i bolje, pogotovo ako volite ska na način
grupe “Madness” i gitaru koja vrišti ko da je davi sam veliki Dik Dejl. Pesma nas vodi na jednu propalu tezgu benda koji bi, nagovoren da svira u
renoviranoj štali, nekako ipak da održi... nivo. Alanfordovski humor, od ranije svojstven “Ateistima”, u Katakombi zaista trijumfuje.
Hm... Ako se stvari tako postave, čovek je možda i u pravu (šta god da
značila ta njegova autentičnost). I tako će ostati i nakon novog studijskog
albuma koji su potpisali Radule, Pop, Acke, Leki i Dules. Ploča se zove Priče matorih pokvarenjaka, a objavio ju je krajem prošle godine agilni novosadski Studentski kulturni centar. Ali, dozvolite da vam ovaj što je odabrao “Lunu” odmah nešto (teška srca) saopšti: Priče matorih pokvarenjaka
su polovično uspešan album.
Bolju polovinu čine numere Voglio una donna, Ne bi bilo fer, Surferska katakomba, Spritzerboyz! i Njanjava. U prvoj imate pomalo zbunjujuću šetnju
kroz slike požude, ali sasvim adekvatnu naslovu albuma, koji je, naravno,
parafraza naziva štiva Notes Of A Dirty Old Man (1969) iz pera svima dragog Bukovskog. Kroz more s lanca puštenih gitara, do kraja ove možda čak
i psihodelične pesme, stižu i gola bedra, ruke, grudi, sisanje, lizanje...
Luzerski šarmantna je i navijačka himna Spritzerboyz! Opevani fudbalski
klub je nižerazredni “Sremac” iz Čerevića, a refren koji ga kuraži i do zvezda diže biće zgodan za koncertna izvođenja: Pljušte, pljušte golovi kao letnje kiše, svake smo sezone za jedan rang više! Dobri stari optimizam, složićete se, uvek je i slađi i opojniji ako je manje osnovan.
No, kako se ono kaže, gde su mladi – tu je i šala, a gde je optimizam – tu
negde, iza ćoška, vreba.. ljubav. Na Pričama matorih pokvarenjaka nalazimo je u perfektnoj pop-pank numeri stidljivo nazvanoj Njanjava. Pre 30
godina, Zdravko Čolić je pevao “zbog tebe, u-a-u”, da bi ga “Ateisti” u Njanjavoj, reklo bi se, identično dopevali refrenom “bez tebe, u-a-u”. Ta činjenica u bukletu CD-a nije naznačena.
Ali jeste to da su numere pod rednim brojevima 13 i 15 (Something That I
Said i Tko to mora biti zdaj) pozajmljene iz repertoara britanskog ska-pank
sastava “The Ruts”, odnosno slovenačkih “Pankrta”. “Ateisti” su ih odsvirali
i otpevali žarom iskrenih poklonika, ali bez želje da se bilo šta menja (što
bi – evo ga opet! – Čolić u glupoj reklami rekao: “Ne bi’ ja tu ništa...”).
Na petom studijskom albumu benda “Atheist Rap” – koji je prošle godine
proslavio 20 godina postojanja (nizom koncerata, dovođenjem čoveka koji
je ostao zapamćen kao TV junak Nik Sloter i objavljivanjem luksuzne monografije) – imate još i nekoliko što slatkih (Waltzer eliminator) što gorkih
(Samo droga državu spasava) ali ipak već viđenih geg pesama, kao i instrumental Vanredno stanje... Nadam se da neću biti preoštar ako ih sve
zajedno nazovem, u kontekstu celog albuma, pukim praznim hodom.
Za kraj, vratimo se ekipi s početka teksta. Drugar koji je odlučio da “Ateistima” dodeli titulu najboljih – danas može samo da likuje. Više od 7.500
legalnih daunlouda 11 od ukupno 15 pesama s novog albuma, ostvarenih tokom tek nekoliko dana na “Konversovom” veb sajtu i oficijelnom
sajtu benda, verovatno su najbolji dokaz bezrezervne podrške koju nam je
spominjao onomad u zadimljenog ugostiteljskom objektu. „
Pr i č a nj e p o p - p an k p r i č a / N OVA M I SAO
ko bismo hteli da budemo dosledi, ne bi trebalo da kažemo da su konačno, i na našem jeziku, objavljene nekada cenzurisane stranice čuvenog „Dnevnika“ jednog od trojice „musketara poljske avangarde“, Vitolda
Gombroviča i to samo zbog reči „poljski“. Upravo na tim stranicama, 1969.
godine, napisao je: „Ceo život sam se borio za to da ne budem „poljski pisac“, nego ličnost, ja, Gombrovič, ceo takav nalog govorenja „naš“ smatram
smešnim. „Zadržao je sunce, pokrenuo zemlju, poljsko dalo ga je pleme“,
to već u Evropi koja nastaje danas gubi svaki smisao“. Dakle, bez spominjanja Gombroviča kao jednog od najvećih, uz Bruna Šulca i Stanislava Vitkjeviča, „poljskih“ pisaca. Međutim, zbog prvih stanica, jer je Zoran Đerić u
ovoj knjizi po prvi put na našem jeziku objavio i Gombrovičeve tekstove
objavljivane tokom 30-tih u poljskoj periodici, uošte neće biti zanemarljivo
da Gombrovič piše te tekstove kao pisac rođen u Poljskoj. Dakle, radi se o
tekstovima pisanim pre 1939. godine, pre nego što je Nemačka napala Poljsku i dakako, pre nego što se Gombrovič, te iste godine, ukrcao na brod za
Argentinu misleći da ide samo na jedno kraće putovanje koje se, na kraju,
pretvorilo u konačni nepovratak u rodnu zemlju, već je svoj život proživeo
sve do 1969. godine u Argentini, Nemačkoj i Francuskoj.
A
Pod zajedničkim naslovom „Poslednje i prve
stranice“, Đerić je odabrao i preveo manji deo
od mnoštva Gombrovičevih tekstova, objavljivanih u periodici, najpre
u Poljskoj, a potom u
emigrantskoj i svetskoj
štampi, a koji su posthumno sabrani i objavljeni
u tri obimna toma. U
poglavlju „Uspomene sa
putovanja“ nalazi se pet
tekstova – reportaža „Kao
po maslu“ koju Gombrovič naziva „poetična korespodencija“ može se čitati i kao priča, ali pravo su otkrovenje upravo druge dve reportaže koje
Gombrovič piše iz gradova u kojima se nacizam već uveliko kotrlja ulicama prepunih ljudi od kojih „niko nije govorio mi, nego samo oni“, i koje
su, svakako, više od reportaža. „Šušnig i zub“ – iz Beča i „Bezbrižno koračajući Rimom“ objavljene su u poljskoj periodici 1938. godine, a kroz njih,
moralni problemi sa kojima se Gombrovič nosio do kraja života, postaju
jasniji. Nigde nećete pročitati tako neobičan intervju koji je zaista mogao
da napiše samo ON – Gombrovič, a razgovarao je, osim sam sa sobom, i
sa pijanistom Malcužinjskim – laureatom Šopenovog konkursa.
N OVA M I SAO / O N , G o m b r ov i č , s ve t s k i p is a c
OGLEDALO
72
Pričanje pop-pank priča
Kako je Gombrovič u svojim knjigama objavio samo deset pripovedaka,
tim pre je zanimljiva njegova pripovedačka zaostavština iz koje je Đerić u
ovo izdanje knjige uvrstio nekoliko priča koje se, takođe, prvi put pojavljuju na srpskom jeziku. I kada ih pročitate shvatite da je u njima pisac oštrio pero za potonju, veliku grotesku „Ferdidurke“.
Gombrovičevu predratnu „lektiru“ i njegov polemički duh otkrivamo u
esejima o Don Kihotu, Kralju Ibiju, Majstoru i Margariti i dr. koji ponovo
potvrđuju da Gombrovič uvek ide uz vetar, protiv svega i svemu uprkos.
I na kraju, a u knjizi se nalaze na početku, „Poslednje stranice Gombrovičevog Dnevnika“, onog kojeg je Gombrovič „pisao da bi postao slavan“ i
čije je prve stranice ispisao 1952. godine. Trenutke u kojima su nastale te
prve stranice pisac je nazvao najdramatičnijim u svom životu: „Nije to bilo
prolazno uzbuđenje, niti samo drhtavica, već velika odluka: odbacio sam
groteskni jezik mojih dotadašnjih dela, kao što se skida pancir – tako razoružan osećao sam se u dnevniku...“ i to ga uzbuđenje nije napuštalo do
kraja života jer je Dnevnik, koji je bio u Poljskoj i zabranjivan i cenzurisan,
a među poljskom emigracijom u Parizu čas prihvatan čas napadan, pisao
do poslednjeg trenutka. Stranice u ovom izdanju su iz poslednje tri godine Gombrovičevog života i sve do 2004. godine, kada su zahvaljujući 100godišnjici njegovog rođenja u Poljskoj objavljena njegova Sabrana dela,
nikada nisu bila deo trotomnog dnevnika koji je završen 1966. godinom.
Ove poslednje stranice, baš kao svojevremeno i prve, prvi put su objavljene u pariskoj „Kulturi“ pod nazivom „Fragmenti iz dnevnika“ u godini
kada je Gombrovič umro.
Prijateljstvo sa Česlavom Milošem, kupovina pa prodaja kuće, koliko se
obradovao što Međunarodnu nagradu za književnost nije dobio dve godine ranije jer je tada novčani iznos bio deset, a ne dvadeset hiljada dolara koliko je bila u momentu kada je on prima... ponovo, na svakoj stranici
onaj živi Gombrovič, sam protiv svih, onaj koji „deli lekcije“ o svemu, onaj
jedan jedini Gombrovič koji je u stanju da kaže: „Ili je književnost ugušena ili je „velika“. Kakav nam to stid ne dozvoljava da se prizovemo sebi, ta
manija držanja fazona! Izigravanje učtivosti. Poljak koji uspeva da se prizove, istog trena postaje Evropljanin visoke klase. Poljak koji prikriva, pokušava da se iskaže izvan granica, koji se stidi kao da su današnje ili jučerašnje mrtvilo duha njegova direktna krivica, identifikuje se sa svojom
bedom. Ko skine sa sebe dronjke postaje suvereno nag; ko se stidi i krije
ispod stolice iskrzane nogavice pokrivajući istovremeno rukom rupe na
sakou, on je bednik. Taj naš večiti stid! Ta slabost!“
ON, Gombrovič. „
73
OGLEDALO
Majstor čiji se život ugasio od njihovog daha, ali stihovi nisu
Boško Ivkov, „Visoka zemlja“, eseji, Gradska biblioteka, Novi Sad, 2009.
Osip Mandeljštam „Voronješke sveske”, Nolit, 2009, preveo sa ruskog Svetislav Travica
Piše: Gordana Draganić Nonin
Piše: Stevan Konstantinović
ao u Farenhajtu se desilo da stihovi koje je Osip Mandeljštam pisao
tokom poslednje tri godine života provedenih u progonstvu u Voronježu ne budu zauvek izgubljeni za našu civilizaciju. Njegova supruga,
Nadežda Mandeljštam, i sama progonjena i u stalnim selidbama, nije ih
smela zapisati na papir ali ih je stalno i stalno ponavljala u sebi, tokom
dvadeset godina, da bi ih konačno zapisala tek kada je izašla iz Rusije. Završavajući svoju čuvenu knjigu „Sećanja i razmišljanja”, Nadežda se pitala
da li će ta njena knjiga propasti: „Ništa nije lakše nego uništiti knjigu dok
se ova još nije raširila preko Samizdata ili dok još nije odštampana u štampariji, kao što je bilo u gutembergovskom periodu ruske istorije. Ali čak
ako ona i propadne, neće je sasvim nestati. Pre nego što je bace u vatru,
pročitaće je stručnjaci za uništavanje rukopisa, reči i misli. Ništa oni neće
razumeti ali će se u njihove čudne mozgove useliti misao da se udarena
starica ničega ne boji i da prezire moć. Neka saznaju makar samo to. Ta
jedina misao što će do njih dopreti biće kao začin njihovom sledovanju,
paketu i njihovoj književnosti predodređenoj da vaspitava kadrove koji
ne mare ni za šta: ni za život, ni za čoveka, ni za zemlju ni za buktinju koja
se ugasila od njihovog daha”. Zahvaljujući ovoj slikarki, njenim sećanjima
na „vreme strahovanja” u Rusiji između dva rata, oživeo je u svetskoj književnosti nezaobilazni Osip Mandeljštam, i isto tako i njegovi stihovi pisani u Voronježu.
K
74
smišljavanje i poetizacija ravnice, i na primeru eseja Boška Ivkova,
potvrđuje se kao težak naum, kao što to nije bio lako rešiv rebus ni
za mnoge „pesnike ravnice“ pre njega. Da poezije, lirike, nadahnuća pa ni lepote nema na
strnici, u trakama folije razastrte po usitnjinoj
zemlji, u uljanoj repici, u soji, u kukuruzu šećercu, semenskom kukuruzu ili kokičaru, u plasteniku, i na svim drugim mestima gde se siluje
zemlja, bilo od strane uvaženih paora ili uglednih agrobiznismena, Boško Ivkov je u najvećem
delu knjige uspeo izbeći. Ali, o kakvoj onda
ravnici piše u svojim esejima?
O
Ravnica Boška Ivkova je zarez, ili prazno mesto u kultivisanim redovima mučenja zemlje.
Ravnica su mu međuprostori kao što su puste i
slatine, đermovi, dolme, ritovi, mirisi konoplje,
vrane, mrtvaje, itd. Sve ono čega više nema,
ili ga ima toliko malo da predstavlja spomenike
samoniklosti poput bagrema ili topole, dok
realna ravnica i Bošku Ivkovu liči na Mesečev
predeo. Prirodnosti, u esejima Boška Ivkova,
ali i u stavrnosti, u smislu bogomdanog ravničarskog prostora, je sve manje, pa i čuda, kao
što su ribe u jamurama. Svestan ali i setan da
je to tako, Boško Ivkov ravnicu poetizuje kao
sećanje na detinjstvo, a ni detinjstva u njegovom slučaju više nema, osim u sećanjima i lamentacijama.
Retki su eseji u kojima Ivkov bar nekoliko puta
ne pominje smrt upravo tog i takvog predela,
tog i takvog sveta, te i takve poetike. U pojedinim zapisima smrt pominje toliko često da
se sam od realnosti, od staze smrti, mora braniti govoreći da smrti nema, ali ne baš uverljivo
i ne baš uveren u istinitost tog iskaza. Jedina
smrt kojoj se divi je smrt biljaka, dok o čovekovoj piše u duhu klasičnog
naturalizma, pa čovekovu smrt doživljava kao kraj postojanja „mesa – te
gnjecave, sluzave, bljutavo mlake, krvave, zadihane, samom sobom zasopljene, te najtrošnije žive materije, koja u tren, čim životvorni
sokovi prestanu da kolaju kroz nju, gubi svoju
rumenu boju, tamni i modri, uskišnjava, plesnivi se i truli – pri iščeznuću raspada se u
smradu.“ No, Boško Ivkov nije naturalista. On
je srednjevekovni duhovnik koji slabašnom i
trošnom telu nadređuje dušu čovečju i to onog
čoveka koji živi u ravnici.
Samoća je po Bošku Ivkovu sudbina i pratilac
čoveka ravnice tokom njegovog postojanja.
Predeo je ravan, predeo je nemerljiv, kraja mu
se nevidi; to je večnost; tu je i magla koja pritiska usamljenog čoveka; tu je večiti pogled u
nebo i zemlju; to je i život na salašu, koji nije ni
život Boga ni zveri. Samodovljnost življenja,
glad za novim obradivim površinama zemlje,
koje jedino komunizam ume da izleči i popravi ... sve su to nužne, iznuđene karakteristike
života u ravnici o kome piše Boško Ivkov.
Boško Ivkov se u svojim esejima kreće tankom
linijom idealizacije ravničarske paorštine, sa koje
se lako skreće u sentimentilazam, a opet, kada
ga meri metrom reči, i u onome što je nekad
bilo i postojalo ne izbegava da ukaže na sivu
pa i tamnu stranu života u ravnici. Iako to ne
kaže, Ivkov je ovom knjigom opevao ravnicu
koje nema, koja je nestajala pred njegovim
očima, koja je jedino ostala u sećanjima, kao
prostor izgubljene sreće i idalnog sveta potonulog u grdnom blatu i neumoljivim ljudskim
ambicijama za iscrpljivanjem zemlje. „
Rav ničar sk a Atlantida / N OVA MISAO
Mišljenja književnih istoričara o dometima „Voronjeških svezaka” su prema rečima Zorislava Paunkovića, odličnog poznavaoca ruske književnosti
potpuno podeljene. Dok jedni smatraju da su ove pesme slabije u odnosu na njegov prethodno ostvareni opus, drugi drže da je to vrhunac stvaralaštva ovog autora. Tako je još Ana Ahmatova primetila da su se „prostor, širina, duboko disanje, pojavili u Mandeljštamovim stihovima upravo
u Voronježu, kada on uopšte nije bio slobodan”. Slično je mislio i sam pesnik, a činjenica je da upravo „Voronješke sveske” obuhvataju veliki broj
Mandeljštamovih najpoznatijih pesama kao što su „Rađanje osmeha” ili
„Stihovi o neznanom vojniku”. Ti stihovi u kojima gradski pesnik, sorbonski đak, opisuje savremenost i svakodnevicu koja protiče daleko od gradskih vreva, mogu se razumeti samo u shvatanju i određenog istorijskog
trenutka u kojem nastaju. Jer, sudbine najistaknutijih ruskih pesnika prve
polovine XX veka bile su tragične: Jesenjin, Majakovski i Cvetajeva su izvršili samoubistvo, Gumiljov je streljan, Hljebnikov je umro od gladi i „bezdomnog života”, a Mandeljštama je ubio Gulag.
Zbog stihova protiv Staljina Mandeljštam je 13. maja 1934. godine uhapšen i osuđen na tri godine progonstva u Čerdinj. Kazna mu je zamenjena
progonstvom u Voronjež, zahvaljujući Ani Ahmatovoj i Borisu Pasternaku
koga je Staljin lično zvao telefonom pitajući ga da li je Mandeljštam zaista
takav „majstor” kako se priča, i dobio potvrdan odgovor. U Voronježu gde
je bio zajedno sa suprugom, pesnik je najpre radio u lokalnim novinama i
na radiju, ali je vremenom izgubio taj posao i živeo od skromne pomoći
prijatelja na ivici gladi i duševne poremećenosti. Po isteku roka progonstva zabranjeno mu je da živi u Lenjingradu i Moskvi, pa se preselio u Kalinjin. Samo godinu dana kasnije usledilo je novo hapšenje i presuda na
pet godina logorske kazne zbog „kontrarevolucionarnog rada”. Ubrzo,
prema zvaničnoj verziji, Osip Mandeljštam je umro u bolničkoj baraci etapnog logora u blizini Vladivostoka.
Njegove pesme su kod nas
prevodili vrhunski književnici: Branko Miljković, Danilo Kiš, Stevan Raičković... ali
je tek sada prvi put objavljena njegova zbirka „Voronješke sveske”, u izdanju
„Nolita”, u prevodu Svetislava Travice, pesnika i prevodioca iz Bačkog Petrovog
Sela. Ovaj njegov projekat
se smatra kapitalnim poduhvatom. „Ovoga puta imamo prevod koji nam potpuno omogućava da shvatimo mogućnosti i domete
velike poezije, a to nije lako
jer je prevođenje sizifovski
posao. Ako je Marina Cvetajeva rekla da je „sama
umetnost prevođenje sa jezika neizrecivog” možete
samo zamisliti koliko je teško prevoditi samu umetnost, što Osipovi stihovi
svakako jesu”, istakao je za Novu Misao Zoran Živković, glavni i odgovorni
urednik „Nolit”-a koji je naglasio da je izuzetno ponosan kao urednik na
ovu knjigu zato što se „u godinama koje baš nisu nolitovske, nastavlja nolitovska tradicija objavljivanja svetske poezije”, upravo zahvaljujući Svetislavu Travici.
Kao što je Predrag Matvejević napisao u predgovoru Nadeždinih „Sećanja
i razmišljanja” da „malo koju knjigu zatvaramo s poštovanjem kao ovu”,
isto se može napisati i za „Voronješke sveske”, kako zbog veličanstvenih
Osipovih stihova, tako i zbog načina na koji su do nas došli. „
N OVA MISAO / Majs to r čiji se život ugasio o d njihovo g daha, ali s tihov i nisu
OGLEDALO
Ravničarska Atlantida
75
OGLEDALO
76
Poetske nevolje sa rodom
XXXVIII FEST
Dubravka Đurić: Poezija, teorija i rod – moderne i postmoderne američke pesnikinje,
Orion art, Edicija Savremene teorije, Beograd, 2009.
Piše: Predrag Đuran
Piše: Nadežda Radović
udan stvor taj Fest: publika ga prati 37 godina, i onda, ove, 38. godine, stiže do svog 40. rođendana (rešenje zagonetke: nije održan 1993.
i 1994. godine, u vreme ničim izazvanih sankcija). Kako god, rođendan je
proslavio krajem proteklog meseca, tačnije: od 19. do 28. februara, ponudivši beogradskoj bioskopskoj publici šezdesetak filmova raspoređenih u
šest programskih celina.
Č
U selekciji umetničkog direktora Miroljuba Vučkovića (koji se ko zna zašto
nije odlučio za nove radove Ketrin Bigelou, Džejn Kempion, Skota Kupera...),
Veliku dvoranu Centra „Sava”, Muzej Kinoteke i dvoranu Kulturnog centra
Beograda tokom deset festivalskih dana „opsedali” su junaci novih ostvarenja velikana sedme umetnosti Fon Trira, Louča, Polanskog, Skorsezea...
Festival je otvoren projekcijom ruskog filma Morfijum (zasnovanog na priči M. Bulgakova, koji je, kao i glavni junak filma, rado konzumirao morfijum)
slavnog reditelja Alekseja Balabanova. Ruski filmadžija, isprva najavljen kao
onaj koji će otvoriti manifestaciju, na kraju je u potpunosti izostao, tako da
je 38. Fest zvanično otključao srpski glumac, reditelj i producent Ljubiša
Samardžić.
Realizovan, kako je više puta u javnosti rečeno, „skromnim sredstvima”, s
listom gostiju koja nije imala niti jedno zvučnije ime, „što je posledica
aktuelne finansijske situacije” (iako je NIS novi generalni sponzor festivala!), ovogodišnji Fest pamtiće se po tridesetak atraktivnih premijernih naslova od kojih je većina prikazana na prošlogodišnjim najvećim svetskim
filmskim smotrama.
Među njima se našao i mučan psiho-triler Antihrist Larsa fon Trira, za koji
je Šarlota Genzbur dobila nagradu za najbolju glumicu u Kanu 2009, kao i
novi film švajcarskog kućnog pritvorenika Romana Polanskog Pisac iz
senke, zasnovan na trileru Roberta Harisa sa ozbiljnim političkim implikacijama o književniku koji je angažovan da napiše memoare bivšeg britanskog premijera (recimo, Blera) u kontekstu moguće optužnice Međunarodnog krivičnog suda.
Uz njih, u okviru programa Horizonti viđen je i Akvarijum Andree Arnold,
film o problematičnoj tinejdžerki, i Tražeći Erika (Kantonu) zvezde prošlogodišnjeg Palića Kena Louča, kao i Ang Lijeva priča o Eliotu Tajberu i
njegovoj porodici koji su odigrali ključnu ulogu u stvaranju Vudstok festivala (Taking Woodstock) i nasilna zatvorska drama Prorok Žaka Odijara,
nagrađena gran prijem Kana 2009.
Sofi Marso i Monika Beluči na 38. Festu su se pojavile u misteriji Marine
de Van Ne osvrći se, Nikolas Kejdž, Eva Mendes i Val Kilmer u Hercogovom krimiću Zli poručnik, Džordž Kluni u satiri Granta Heslova Ljudi koji
zure u koze, Benisio del Toro i Entoni Hopkins u hororu Džoa Džonstona
Vukodlak, Robert de Niro i Dru Barimor u komediji Kirka Džonsa Svi su
dobro, Natali Portman, Tobi Megvajer i Sem Šepard u drami Džima Šeridana Braća...
Očekivano, „karta više” tražila se za filmove Oskarima nagrađenih reditelja. Pre svih, za ostvarenje Ozbiljan čovek braće Koen (snimili ciničnu komediju o maloj američkoj jevrejskoj zajednici), ali i za Divne kosti Pitera
Džeksona (o ubijenoj devojčici koja, s neba, posmatra i porodicu i ubicu;
film zasnovan na bestseleru Alis Sibold) i Zatvoreno ostrvo Martina Skorsezea (o agentima koji istražuju nestanak ubice iz tvrđave za lečenje duševno obolelih).
Klint Istvud, takođe oskarovac, bio je ove godine zastupljen dramom Nepobedivi – o Nelsonu Mendeli i borbi koju je vodio rame uz rame s kapitenom
ragbi tima. Njegov brat po Oskaru Sem Mendes imao je film Savršen dom –
o paru koji čeka bebu, a Đuzepe Tornatore (među ovdašnjom publikom
dugo očekivanu) priču o veku italijanske istorije Barija: Kapija vetrova.
Manje interesovanje vladalo je za preostale programe – „Evropa van Evrope” (ponudio sjajnu hrvatsko-srpsku koprodukciju Metastaze), „Otkrića”,
„Činjenice i slagalice”, „FantAzija”, „Zimske pomorandže” (ponudio Liban,
pobednika prošle Venecije, čiji su junaci članovi tenkovske posade koji se
užasno boje smrti) i retrospektivu „Otvarajući špampanjce”, koja je predstavila izbor filmova, počev od Altmanovog Meša, kojima su od 1971. do
danas otvarani Festovi.
Neki su se prethodnih dana sa setom prisećali boljih, sve daljih nam festovskih dana, kad su pred Beograđane izlazili: Frensis Ford Kopola, Federiko
Felini, Miloš Forman, Marčelo Mastrojani, Piter Fonda, Liv Ulman, Denis Hoper, Piter Justinov, Robert de Niro, Harvi Kajtel, Nikita Mihalkov, Vim Venders, Bob Rafelson, Folker Šlendorf... Ralf Fajns. Bez njih, i sličnih njima, Fest
se sve više pretvara u reviju filmova, doduše, s mnoštvom dobrih naslova.
Ko zna, možda je rešenje da se sledeći Fest prebaci u Kustinu drvenu avliju. Da barem Selmu Hajek – za koju se već sada zna da će iduće zime doći
u Srbiju – dodamo prethodnom časnom spisku. U tom slučaju bi Novi Sad
bio još udaljeniji od beogradskog Međunarodnog filmskog festivala. I
nije da bi nam bilo sve jedno...
Zbog ispadanja iz igre bioskopa „Arena”, ove godine smo Fest pratili samo
u Art-bioskopu „Vojvodina”, na Spensu, u okviru manifestacije „Film 2010”,
u pažljivoj organizaciji Filmske redakcije Kulturnog centra Novog Sada. Viđeno je dvadesetak filmova, najčešće dva po večeri, u rasponu od Antihrista, Vudstoka, Barije i Vukodlaka do Ozbiljnog čoveka, Pisca iz senke, Zatvorenog ostrva, Akvarijuma, Zlog poručnika... „
Film k a o mor f ijum / N OVA MISAO
OGLEDALO
Film kao morfijum
77
njiga Dubravke Đurić „Poezija, teorija, rod – moderne i post moderne američke pesnikinje“ je neznatno prerađena doktorska teza odbranjena na Univerzitetu u Novom Sadu pod mentorstvom profesorke dr
Vladislave Felbabov, 2006. godine.U ovom slučaju pokazalo se da sistematičnost, definisanje osnovnih pojmova i teorija na kojima su hipoteze
autorke zasnovane, što su elementi doktorske teze, predstavljaju vrlo korisne pretpostavke za razumevanje poetike i poezije pesnikinja modernizma i postmodernizma.
K
Dubravka Đurić najpre objašnjava pojam ’modernizma’, ’modernosti’, odnosno ’moderniteta’. S obzirom da živimo u predmodernom društvu, teorijsko definisanje pojma modernosti je šansa za dublje razumevanje kulturne stranputice kojom bar poslednje dve decenije sledimo anahrone i
retrogradne staze i bogaze. ’Modernizam’ predstavlja radikalan obračun
sa tradicijom. Umetnik se odvaja od porobljujuće prošlosti. Umesto estetike permanencije, koja se zasniva na uverenju da postoji ’nepromenljiv,
večan ideal lepote’ teoretičari/teoretičarke moderne uvode estetiku prolaznosti i imanencije čije središnje vrednosti postaju ’promena’ i ’novost’.
Dinamizam moderniteta počiva na stalnoj reviziji znanja. ’Šetač’ (Flaneur)
Šarla Bodlera je suštinska figura modernizma. On ima iskustvo složenosti
života, mnoštva slika i različitih osoba. U ’šetaču’ je inkarniran urbani karakter modernizma. Stvaralački postupak koji obeležava modernizam je
montaža.
Zatim autorka uvodi pojam studija kulture. Studije kulture karakteriše interdisciplinarnost, a njihov razvoj se vezuje za ekspanziju rasnih, etničkih
i pre svega ženskih studija. Umesto fokusiranja na proučavanje kanonskih
remek-dela studije kulture analiziraju popularnu i masovnu kulturu. Perspektiva iz koje se unutar studija kulture sagledava književno delo naglašava njegova značenja unutar jednog društvenog konteksta. Tako shvaćeno književno delo nije autonoman estetski objekt odvojen od proizvodnje, distribucije i potrošnje. Istraživači/istraživačice studija kulture
se bave i analizom institucija i ideologija koje utiču na umetničko delo. U
osnovi studija kulture je uverenje da ukoliko želimo da razumemo jednu
N OVA M I SAO / Po e t s ke n evo lj e s a r o d o m
kulturnu praksu ili delo moramo ih locirati u odnosu na društvenu strukturu i njenu istorijsku uslovljenost. I same studije kulture su zamah dobile
uvođenjem pojma roda. Rodna analiza u još većoj većoj meri istakla je
ideološki karakter umetničkih dela.
U drugom delu knjige Dubravka Đurić se bavi feminističkim tumačenjima
i teorijama poezije imajući u vidu dve najrazuđenije feminističke teorije
ginokritiku (Ilejn Šouvolter, Sandra Gilbert, Suzan Gubar, Alisja Saskajn
Ostriker, Adrijen Rič, Toril Moi) i écriture feminine (žensko pisanje) (Elen Siksu, Lis Irigeraj i Julija Kristeva).
Pošto je elaborirala metodologiju modernizma, studija kulture, ginokritike i ženskog pisanja pristupila je višestrukom iščitavanju H.D, Gertrud
Stajn i Mine Loj – tri pesnikinje američke moderne koje bira kao reprezentantkinje ovog pravca. Čitav napor bio je neophodan da bi neprepoznato
i neimenovano stvaralaštvo ovih pesnikinja bilo kanonizirano. Za svaku
od pesnikinja autorka vezuje jedan od ključnih pojmova. Za Gertrud Stajn
’lezbejski modernizam’, za Minu Loj ’feminističku avangardu’ i za H.D.
’žensku književnost’. Ti pojmovi dvadeset godina kasnije ove autorke,
koje su bile na margini, takoreći neupisane u književnost, upisuju u kanon
kao značajne. Jednom stvoren kanon postaje deo teorijske aparature koja
može prepoznati i druge neprepoznate pesnikinje.
U drugoj polovini knjige, koja bi se mogla smatrati i posebnom knjigom,
autorka se bavi teorijama i poezijom (radikalnim pesničkim praksama)
nastalim nakon drugog talasa feminizma, uz sve ograde koje se viđenju
feminizma kao nadiranju ideja u talasima, mogu dati. S obzirom da je reč
o vrlo složenim, često međusobno suprotstavljenim pristupima, to jest o
teorijama u nastajanju i međusobnom suprotstavljanju, autorki se mora
odati priznanje za iscrpnost i dubinu prikaza.
Knjiga „Poezija, teorija i rod“ je zasad najiscrpnija prolegomena za razumevanje moderne i postmoderne poezije kod nas, pionirski rad pesnikinje i teoretičarke Dubravke Đurić. „
16. međunarodni SALON KNJIGA
“Eseji” Vladete Jerotića (Matica srpska, Novi Sad),
Ulazak u sazvežđe planete knjige
“Magnulija nam cveta itd.” Radmile Lazić (Matična biblioteka “Svetozar
Marković”, Zaječar),
“Sedam malih knjiga” Miloša Latinovića (Narodna biblioteka “Stefan Prvovenčani”, Kraljevo)
Međunarodni salon knjiga u Novom Sadu i ove godine ostaće dosledan svojoj publici,
“Đavo i mala gospođa” Đorđa Milosavljevića („Laguna“, Beograd).
čineći sve da koncepcijski prati moderne tokove i dešavanja u sazvežđu koje se zove
“P.S.”, Ana Ristović (Narodna biblioteka “Stefan Prvovenčani”, Kraljevo),
– pisana reč. Novosadski sajam okupiće pod svojim krovom, od 4. do 9. marta,
“Quatro stagioni”, Slobodan Tišma (“Laguna”, Beograd) i
sve za koje je kultura vrednost i način života kapital i bogatstvo
“Kaprici i duže priče”, Gordana Ćirjanić (Narodna knjiga, Beograd).
78
sazvežđu kojem pripadaju naši životi često se za primat izbore one pla„ nete koje govore o globalnoj krizi, recesiji, borbi protiv kriminala, ali ono
primarno ipak podrazumeva ono što se naziva priča. Na Salonu knjiga biće
milioni takvih priča koje će pokušati da nas održe živima, živahnima i maštovitima”, Đorđe Pisarev
U
Salon knjiga u Novom Sadu, koji će trajati od četvrtka, 4. do utorka 9. marta ove godine, od početka postojanja razvijao se, u skladu s napretkom
izdavaštva, u jedan od jasnih pokazatelja koliko je knjiga primarna u razvoju modernoga društva.
Salon knjiga nas uvodi u svet novih naslova i izdanja knjiga, a bogati programi nude više desetina hiljada naslova najeminentnijih izdavača, kao
što su: Agora, Akademska misao, Clio, Feniks libris, Klet, Kreativni Centar, Laguna, Službeni glasnik – koji će predstaviti više od 340 novih naslova
objavljenih između dva Salona. Pored popularnih naslova iz oblasti beletristike, Salon knjiga će obilovati i izdanjima iz oblasti stručne literature,
dečje književnosti, enciklopedijama, rečnicima, monografijama i drugim
izdanjima. Prvi put na Salonu knjiga Regionalna komora Novi Sad predstaviće izdavače iz Pule.
Pokrajinski sekretarijat za kulturu – koji daje podršku Salonu knjiga, predstavlja izdavačku delatnost na jezicima nacionalnih manjina, društva za jezike i književnost i izdavačku delatnost Srba iz Rumunije, Mađarske i Hrvatske.
Izdavačku delatnost na mađarskom jeziku predstaviće Izdavačko preduzeće “Forum”, na rumunskom jeziku izdavačke kuće “Lumina”, “Libertatea”,
“Rumunsko društvo za etnografiju i folklor”, Univerzitet “Tibiskus” i izdavaštvo Nacionalnog saveta rumunske nacionalne manjine. “Slovački izdavački centar” i “Hlas ljudu” promovisaće izdavaštvo na slovačkom jeziku,
a “Ruske slovo” na rusinskom. Izdavačku delatnost na hrvatskom jeziku
zastupaće Bunjevačka matica, Nacionalni savet bunjevačke nacionalne
manjine i časopis “Hrvatska čitaonica” i list “Hrvatska riječ”. Romski jezik
biće promovisan kroz nastup Matice romske i “Žanskih studija”, makedonski nastupom “Centra za kulturu makedonaca”, a izdavačku delatnot na
ukrajinskom jeziku predstaviće Društvo srpsko-ukrajinskog prijateljstva i
časopis “Ridne slovo”.
Ono što Salon knjiga razlikuje od drugih manifestacija na kojima učestvuju izdavači i knjižari je poslovni karakter i jedna posebna kreativa energija
koja ruši barijeru između čitatelja i pisaca, organizacijom književne manifestacije „Dani Laze Kostića“.
Dani Laze Kostića jedinstveni kulturni događaj
Razvijajući se zajedno sa izdavačima, piscima, čitaocima i tekućim književnim životom, književna manifestacija Dani Laze Kostića, koja je sastavni segment Salona knjiga, iz godine u godinu poprima nova, sve raznovrsnija obličja. sve više se grana Na osnovu prethodnih godina, već je potvrđeno, kako učešćem najboljih i najuspešnijih pisaca tako i duhovnim
opsegom i brojem programa, da su Dani Laze Kostića definitivno prerasli
u Novosadske književne susrete, oplemenjujući tako i Salon koji nije ni
samo prodajni, ni samo “prikazivački” nego istovremeno i estetesko žarište književne scene i mesto gde se sažimaju književne vrednosti godine.
Specijalni gost Salona i Dana Laze Kostića biće proslavljeni ruski književnik
srpskog porekla Vladimir Vojnovič. Kako se očekuje, u četvrtak, 4. marta u 13
časova, biće održana konferencija za novinare, a u 17 sati na skupu „Portret
Vladimira Vojnoviča“ susret sa publikom i poštovaocima njegovog dela.
Kako se već pokazalo dobrim i uspešnim, i u 2010. će se istim intenzitetom nastaviti programi: živi, provokativni i zanimljivi razgovori pisaca s
piscima, pisaca s kritičarima, a ponajviše susreti pisaca i publike...
Na 16. salonu knjiga, ljubitelji i znalci književnosti imaće priliku da vide i
pričaju s laureatima najznačajnijih literarnih nagrada kod nas, baš kao i
do sada. Dobitnici nagrada kakve su Ninova, Meša Selimović, Zmajeva,
Sremčeva, Vitalova... biće gosti Salona i Dana Laze Kostića.
Nagrada Laza Kostić, koja će i 2010. biti dodeljena za najbolje književno
ostvarenje objavljeno između dva Salona, uveliko zauzima visoko mesto u
hijerarhiji književnih priznanja i prestižna je stvar biti njen laureat.
Ona služi na čast nagrađenim majstorima-pera baš kao što i oni služe na
čast Salonu, žiriju i samoj Nagradi.
Ime dobitnika biće saopšteno 2. marta na konferenciji za novinare povodom Salona knjiga, Izložbe umetnosti “Art Ekspo” i Izložbe “Ambijenta”
na Novosadskom sajmu.
Dobitnik će primiti diplomu i novčani iznos od 2.000 evra.
U Žiriju su dr Nenad Šaponja (predsednik), prof. dr Zoran Đerić, Đorđe Pisarev i Kata Gostić.
Prvi Evropski fejsbuk pesnički festival – Poezija spaja svet
Prvi Evropski fejsbuk pesnički festival, na kojem će se predstaviti pesnici,
okupljeni preko svetske društvene mreže „Fejsbuk“, biće održan u okviru
16. salona knjiga u organizaciji Banatskog kulturnog centra i Novosadskog sajma.
Za razliku od ocena da je internet učinio lepu pisanu reč i literaturu manje
zanimljivom i vrednom, cilj festivala je da pokaže da je internet, a pogotovo „Fejsbuk“, izvanredno sredstvo za prezentaciju, popularizaciju i afirmaciju književne, umetničke i uopšte kulturološke prakse, kako na prostoru AP Vojvodine i Srbije, tako i zemlja regiona, Evrope i čitavog sveta.
Fejsbuk pesnički festival trajaće od petka, 5. do nedelje, 7. marta, a učestvovaće više od stotinu pesnika iz evropskih zemalja, prijavljenih na konkurs preko „Fejsbuka“.
15. međunarodna izložba ART EKSPO
UMETNOST – PORUKE KOJI SVAKO RAZUME
Kvalitet Izložbe umetnosti „Art Ekspo”, koja se održava na Novosadskom
sajmu od 4. do 9. marta, raste iz godine u godinu. Ove godine „Art Ekspo”
donosi tematsku izložbu, međunarodni simpozijum i posebnu izložbu u
organizaciji izlagača ali i promociju kulturnih institucija.
predstavljene umetničke mirovne akcije “Akorns” koje su Joko Ono i frontmen Bitlsa Džon Lenon realizovali 1968. godine. Među svojevrsnim učesnicima te akcije bio je i bivši doživotni predsednik nekadašnje Jugoslavije Josip Broz Tito, koji se odazvao pozivu slavnog umetničkog para da
posadi u ime mira dva hrastova žira. Iz njih su izrasla dva hrasta, koja i danas postoje u okviru bivše Titove rezidencije u Beogradu.
U okviru izložbe Art expo 12. put zaredom, u ponedeljak, 8. marta biće
dodeljena Nagrada “Sava Šumanović” za izuzetne domete u umetničkom
izrazu, koja zauzima značajno mesto u svetu umetnosti.
Internacionalni simpozijum
“Umetnost na kraju decenije – centralno-evropske destinacije:
podunavske zemlje”
Izložba „Art Ekspo” i ove godine biće „obogaćena” organizacijom tematskog simpozijuma “Umetnost na kraju decenije – centralno-evropske destinacije: podunavske zemlje”, koji će biti održan 5. i 6. marta, a okupiće teoretičare umetnosti i likovne kritičare iz evropskih država (Nemačka, Austrija,
Slovačka, Mađarska, Hrvatska, Srbija, Rumunija, Bugarska, Ukrajina).
Učesnici će izneti informacije i raspravljati o aktuelnim zbivanjima u savremenoj umetnosti specifičnog podunavskog regiona.
“Umetnost ima pravo na svoju zasebnost – ne da bi se izdvojila nego da bi
bila primer drugim znanjima i drugim praksama”, Filiberto Menna
U obrazloženju teme simpozijuma likovni kritičar Sava Stepanov kaže:
”Specifičnosti su evidentne i podrazumevajuće. Dunavska ruta potiče iz
srca razvijene centralne Evrope, prohodeći kroz države dramatičnih tranzicijskih dešavanja i ka zemljama smanjenog stupnja razvijenosti. Krajem
proteklog veka, međutim, najveći broj tih zemalja, bez obzira na nivo
ekonomskog razvoja, doživljavao je značajne političke, društvene i geografske promene.
Osim toga, još od poslednje decenije 20. veka u najvećem broju podunavskih zemalja nametnuo se mučni proces tranzicije. Takođe, javljaju se
burne socijalne tenzije, a iznenadna svetska ekonomska kriza poremetila
je kapitalističke odnose i u najrazvijenijim zemljama sveta...Te velike promene su nametnule problem novih identiteta, pa su na dnevnom redu
stoga preispitivanja, pokušaj vraćanja starih ili ustanovljavanja novih autentičnosti, traganje za specifikumima... ”
Simpozijum “Umetnost na kraju decenije”, organizuju galerije „Bel art” i
„Zlatno oko” u saradnji sa Novosadskim sajmom.
Omaž stvaralaštvu Olje Ivanjicki
Širi izbor za književnu nagradu „Laza Kostić“
Žiri za dodelu nagrade “Laza Kostić” uvrstio je u širi izbor za to književno
priznanje, koje će biti dodeljeno na 16. salonu knjiga u Novom Sadu, dela
devetoro autora.
U širem izboru su knjige
“Nastaviće se ..” Ilije Bakića („Tardis“, Beograd),
“Soneti sa sela” Slobodana Zubanovića (Zavod za udžbenike, Beograd),
U l a z a k u s a z ve ž đ e p l a n e te k nj i g e / N OVA M I SAO
„U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i
zaborav-instiktivan otpor protiv smrti i nestajanja, koji u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života”, Ivo Andrić
Ove godine na Izložbi umetnosti „Art Ekspo” nastupiće Udruženje umetnika „LIKUM”, „Ars Akademija”, Galerija „Radionica duše” – spajajući u jedno slikarstvo, grafiku i primenjenu umetnost. Učestvovaće i likovni stvaraoci i primenjeni umetnici.
Kuriozitet 15. “Art Ekspa” biće tematska izložba “Džon Lenon – Joko Ono
– Tito – jedna konceptualna akcija” u Kongresnom centru, na kojoj će biti
N OVA M I SAO / U l a z a k u s a z ve ž đ e p l a n e te k nj i g e
Više od 20 dela nedavno preminule dive domaće i svetske likovne scene
Olje Ivanjicki biće izloženo tokom Izložbe umetnosti „Art Ekspo” na štandu poznate beogradske galerije „Radionica duše”.
Iz bogatog opusa njenog stvarlaštva biće izloženi crteži posvećeni Jesenjinu, Lazi Kostiću i Njegošu i ulja na platnu od velikih do standardnih formata.
Poseban segment štanda „Radionice duše” činiće promocija monografije
o Paji Jovanoviću, CD-a i DVD-ja, koja je štampana prošle godine u čast
150 godišnjice rođenja istaknutog slikara. „
79
Download

Mr Slobodan Kojić