SRPSKO – NEMAČKI ODNOSI:
STVARNO I MOGUĆE
Beograd, oktobar 2012. godine
SRPSKO – NEMAČKI ODNOSI: STVARNO I MOGUĆE
izdavač:
Friedrich EBERT STIFTUNG
Dositejeva 51, Beograd
za izdavača:
Mihael ERke
autori:
Jurij Bajec
Nikola Jovanović
Nenad Milenović
Goran Nikolić
Dragan Veljović
konsultant:
Dušan Reljić
lektura i korektura:
Marija Todorović
dizajn i priprema za štampu:
Marko Zakovski
štampa:
Grafolik
Vojvode stepe 375, Beograd
Tiraž: 300 komada
ISBN 978-86-83767-36-6
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
327(497.11:430)
SRPSKO-nemački odnosi : stvarno i moguće / [autori Jurij Bajec ... et al.]. Beograd : Friedrich Ebert Stiftung, 2012 (Beograd : Grafolik). - 49, 49 str. :
graf. prikazi ; 24cm
Nasl. str. prištampanog engl. prevoda: Serbian-German relations: the real
and the possible. - Oba rada štampana u međusobno obrnutim smerovima.
- Tiraž 300. - Str. 5-7, 5-7: Predgovor, Foreword / Mihael Erke. - Napomene i
bibliografske reference uz tekst.
ISBN 978-86-83767-36-6
a) Србија - Немачка
COBISS.SR-ID 195234060
Mišljenja i stavovi u ovoj publikaciji predstavljaju stavove autora i ne odražavaju neophodno i zvanične
stavove Fondacije Fridrih Ebert.
SADRŽAJ
PREDGOVOR ������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 5
Uvod ������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 9
Spoljna politika Nemačke i odnos prema Evropskoj uniji �������������������������������������������� 11
Stav Nemačke prema daljem širenju Evropske unije ���������������������������������������������������������� 15
Prošlost kao faktor u odnosima između Srbije i Nemačke��������������������������������������������� 18
Prošlost kao putokaz: model dve Nemačke i problem Kosova ������������������������������������ 25
Kulturno-prosvetna i naučno-obrazovna saradnja
između Srbije i Nemačke������������������������������������������������������������������������������������������������������������������ 34
Ekonomska saradnja između Srbije i Nemačke��������������������������������������������������������������������� 35
Nemačke investicije u Srbiji������������������������������������������������������������������������������������������������������������ 37
Važnost doznaka srpske dijaspore u međusobnim odnosima������������������������������������� 39
Uticaj aktuelne ekonomske krize
na trgovinske i investicione tokove Srbije i Nemačke�������������������������������������������������������� 41
Zaključno razmatranje:
evropske integracije kao faktor približavanja Srbije i Nemačke���������������������������������� 43
3
Predgovor
Slika o Nemačkoj koju imaju Srbi izuzetno je ambivalentna. S jedne strane, Nemačka je bila
okupaciona sila u dva svetska rata, a u Drugom svetskom ratu bila je posebno surova okupaciona sila: mereno brojem stanovnika samo je Poljska imala više žrtava rata i nemačkih ratnih
zločina od Srbije. Sa svojim saveznicima u okviru NATO-a Nemačka je 1999. godine vodila rat
protiv Srbije, iako Srbija nije napala ni Nemačku ni neku drugu državu članicu NATO-a. Danas
Nemačka svojom velikom moći u Evropi i dalje nastavlja da postavlja prepreke na srpskom
putu ka članstvu u Evropskoj uniji. Postoji, međutim, još jedna slika Nemačke među Srbima,
na koju je uticalo 750.000 Srba i građana srpskog porekla, koji žive i rade u Nemačkoj.1 Tu
sliku snažno obeležava oblast u kome je radio najveći broj gastarbajtera, a to je prerađivačka
industrija, odnosno, u prvom redu automobilska industrija (samo mali deo Srba koji žive u
Nemačkoj spadaju u emigrante čiji je cilj sticanje obrazovanja). To je slika pozitivno ocenjene
efikasnosti, preciznosti i visokog kvaliteta koja kao da sjaji utoliko više ukoliko je bezizlaznija
ekonomska kriza u sopstvenoj zemlji.
Autori studije koja je pred Vama osvetlili su obe strane nemačko-srpskih odnosa - i tamniju
i svetliju stranu. Nisu zanemarili opterećenja iz prošlosti već su im s pravom dali dosta prostora pošto pogrešno shvaćena prošlost, koja je produžena do sadašnjosti, preti da blokira
rešavanje trenutnih pitanja. Pronašli su, međutim, i jedan pozitivan element u prošlosti, jedan
putokaz: nemačko-nemački sporazum iz 1972. godine, koji bi, uprkos svim razlikama, mogao
da posluži kao model za normalizaciju odnosa Srbije prema Kosovu. Sve u svemu, autori su
odbacili arhaičnu konstrukciju koja deli narode na večite neprijatelje ili prijatelje tako što su se
osvrnuli na dinamiku nemačko-srpskih odnosa, npr. kada se radi o spoljnoj trgovini, direktnim
investicijama ili saradnji u oblasti razvojne politike.
Kada se radi o kritici današnje Savezne Republike Nemačke autori su bili uzdržani. Ja, kao
Nemac, ne moram da budem tako uzdržan. Ne želim, međutim, na ovom mestu da se bavim
nemačkom politikom u odnosu prema krizi u evro-zoni, koja deli Evropu na sever i jug, i koja jug
(a tu spadaju i države koje još uvek nisu članice EU poput Srbije), gura u ekonomsko-socijalnu
spiralu propasti, a ni uzrokom takozvane evro-krize: nemačkom opsednutošću sopstvenom
konkurentnošću i izvoznim uspesima koji su najpre stvorili neravnoteže, protiv kojih je sada
potrebno boriti se. Umesto toga koncentrisaću se na jedan element nemačko-srpskih odnosa,
a to je: nemačka politika odnosa prema prošlosti. Srbima se često, i od strane Nemačke, zamera da su previše fiksirani na svoju prošlost. Kod Nemaca to, međutim, nije mnogo drugačije,
jedino što oni uglavnom toga nisu svesni, što ima mnogo gore posledice.
Zaista postoje Srbi, koji čovečanstvo dele na Srbe i njihove neprijatelje, u koje onda obavezno
spadaju i Nemci. U svom odnosu prema ratovima u bivšoj Jugoslaviji Nemci se često zalažu
za sličnu podelu: oni dele narode na narode počinioce i na narode žrtve. Dok Srbi važe za
počinioce, Bosanci i Albanci smatraju se žrtvama. Oko Hrvata dugo nije postojala saglasnost,
stavovi su se menjali u zavisnosti od političkih pozicija. Dok je desnica razvila spontane sim-
1
Ovaj broj potiče iz Studije GTZ (Nemačkog društva za tehničku saradnju) koje je od 2011. godine preimenovao u GIZ (Nemačko društvo
za međunarodnu saradnju) Egipatske, avganistanske i srpske zajednice u dijaspori u Nemačkoj i njihovi doprinosi razvoju njihovih zemalja
porekla, Ešborn 2006.
5
patije prema Hrvatskoj, levica je bila skeptična. Sa poslednjim oslobađajućim presudama Tribunala u Hagu izgleda da će nestati i ta komplikacija: Hrvati se svrstavaju u žrtve i samim tim
u one koji su dobri, kako je rekao Hans-Peter Švarc u dnevnom listu Frankfurter algemajne
cajtung.
Ta podela na počinioce i žrtve je pogrešna, najpre zbog toga što se time ignorišu kompleksni
odnosi koji su doveli do ratova; na taj način se ignoriše i odgovornost (koja je različita) svih
snaga koje su učestvovale u ratovima. Takva podela konstruiše neku vrstu kolektivne krivice
koja čitavu naciju drži kao taoca. Ona, pri tome, previđa da veći deo srpskog društva nije želeo
rat i da je veći deo mladih muškaraca izbegao mobilizaciju – u čitavoj Srbiji 50%, a u Beogradu
80% muškaraca. Najopasniji neprijatelji Miloševićevog režima nikada nisu bili Hrvati, Bosanci
ili Albanci već demokratske opozicione partije, pokreti studenata, omladine i civilnog društva
u Srbiji. Osim toga, kolektivna krivica ili kolektivna nedužnost oslobađaju pojedince svake
odgovornosti. Ako su, kako Hana Arent piše, svi krivi, onda niko nije kriv i onda je suvišno
pozivati na odgovornost pojedince.
Nemačko-srpske odnose komplikuje, međutim, i činjenica da su Nemci nakon mnogo decenija ćutanja i smirivanja naučili same sebe da smatraju narodom počiniocem. To, međutim, nije
dovelo do toga da su razvili simpatije i razumevanje za Srbe već upravo suprotno: zahtevali
su od njih da prođu kroz sličan proces samoprosvetljenja za koji oni smatraju da su ga sami
prošli. Oni, s jedne strane, zahtevaju da dođe do obračunavanja sa prošlošću bez obzira na
sopstveni nacionalni identitet, a s druge strane da se gubitak jednog dela nacionalne teritorije
prihvati kao neka vrsta kazne za nedela iz prošlosti – onako kako su i oni, iako tek mnogo
godina kasnije, prihvatili gubitak Pomeranije, Zapadne i Istočne Pruske kao kaznu za zločine
nacionalsocijalizma.
Problem leži u odnosu između zločina i kazne, u tome da se zločini Nemaca u godinama
nacionalsocijalizma stavljaju u ravan sa zločinima Srba na Kosovu. Niko to nije jasnije izrazio
od nekadašnjeg nemačkog ministra spoljnih poslova, Joške Fišera, kada je pokušao da
opravda pred svojom partijom Zelenih nemačko učešće u ratu u Kosovu. Rekao je da umesto
pacifističke parole Zelenih “Nikada više rat!” kao barem ravnopravna mora da važi parola
“Nikada više Aušvic!” Rekao je da rat može da bude legitimno sredstvo ako treba sprečiti
“Aušvic”. “Bombe su nužne kako bi se zaustavio ‘srpski SS’” - tim rečima Fišer je povukao direktnu paralelu između srpskih zločina na Kosovu i holokausta. Time je on srušio najveći tabu
politike Savezne Republike Nemačke prema istoriji – tezu o jedinstvenosti holokausta. U
Nemačkoj mu to nije uzeto za zlo.
Ta paralelizacija nemačke i srpske prošlosti nemačko-srpskim odnosima sa nemačke strane
pridaje prilično gorak ukus, koji je nemoguće prevazići čak i ako je zahtev Nemaca (i mnogih
drugih Evropljana) da Srbija mora da normalizuje svoj odnos prema Kosovu pre nego što postane članica EU sasvim razumljiv. Autori studije ukazali su na tu paralelizaciju. Suština studije,
međutim, a tu po mom mišljenju leži njen značaj, ne nalazi se u obračunavanju sa prošlošću
već u analizi trenutnih odnosa. U to spada, pored spoljne trgovine, investicija i ekonomske
saradnje, takođe i pomenutih 750.000 Srba u Nemačkoj, koji ne samo što više novca vraćaju
u svoju domovinu nego što iznosi zbir svih stranih investicija zajedno već koji čine i značajan,
iako u javnosti veoma slabo cenjen, povezujući element između srpskog i nemačkog društva.
6
*
Dozvolite mi da na kraju primetim nešto što se tiče i mene lično: poglavlje o kulturnoj saradnji
između Srbije i Nemačke prilično je kratko i, između ostalog, pominju se nemačka škola i Geteov institut. Nisu pomenute nemačke političke fondacije, od kojih svih šest rade u Srbiji i od
kojih je jedna podržala ovu studiju. Ne želim sada da pozovem na pohvalu fondacija već samo
da uputim na prednost postojanja tih institucija: pluralitet fondacija reprodukuje pluralitet
političkih mišljenja u Nemačkoj. Isto se odnosi i na nemačko-srpske odnose. U zvaničnim stavovima svake od vlada Nemačke ne ogleda se širok spektar mišljenja u Nemačkoj i oni važe
uvek samo do sledećih izbora.
Dr Mihael Erke
Direktor regionalne kancelarije Fondacije Fridrih Ebert u Beogradu
7
1. Uvod
Srpska država i društvo su se tokom poslednja dva veka suočavali sa velikim izazovima: brojnim ratnim sukobima, čestim promenama državnih granica i uređenja, političkim i socijalnim
previranjima, itd. Usled ovih izazova i mnogobrojnih konflikata politička elita nije bila u stanju
da se uvek, i u potpunosti, posveti rešavanju suštinskih strukturalnih i kulturoloških problema
države i društva. U 19. veku i tokom prve polovine 20. veka srpska elita se osećala sastavnim
delom evropskog kulturnog i duhovnog prostora, te je uglavnom težila evropskim liberalnim
i demokratskim načelima, vrednostima i idealima. Ne samo prihvatanjem političkih ideja i
modela, već i sopstvenim radom na polju nauke, umetnosti i književnosti, uspevala je da premosti postojeća geografska prostranstva, političke granice i mentalne barijere, i održi korak
Srbije sa dominantnim evropskim političkim i društvenim kretanjima.
Ipak, u smiraj 20. veka vladajuće snage, za koje se ne može reči da su delile evropske liberalne
principe i vrednosti, pokazale su se nedoraslim da se na odgovarajući način suoče sa velikim
globalnim spoljnopolitičkim izazovom i njegovim posledicama – radikalno promenjenom
konstelacijom snaga usled pada Berlinskog zida i okončanja Hladnog rata 1989. godine.
Nerazumevanje novonastalih okolnosti, a samim tim i nesnalaženje u njima, dovelo je do
nepodudarnosti srpskih interesa sa interesima velikih sila – pre svega Zapada. Umesto da
iskoristi prednosti društveno-ekonomskog sistema sa značajnim elementima tržišne privrede,
otvorenost zemlje prema svetu i određen stepen političkih sloboda, Srbija se tokom devedesetih godina 20. veka našla u ratovima (1991 – 1995. i 1999. godine) i spoljnopolitičkoj i
ekonomskoj izolaciji. Ovakav razvoj situacije je rezultirao nizom negativnih posledica po
nacionalne i državne interese, društvenu stabilnost i ekonomski razvoj Srbije. Rušenjem s vlasti Slobodana Miloševića 2000. godine ostvaren je diskontinuitet u odnosu na period devedesetih, kako na unutrašnjem tako i na spoljnom planu. Dobijanje statusa kandidata za članstvo
u Evropskoj uniji 2012. godine dodatno simbolizuje ovaj politički diskontinuitet. Ono ukazuje
na ponovno razumevanje svetskih trendova i usklađivanje srpske spoljne politike sa normama, vrednostima i pravilima međunarodne zajednice. Međutim, sam status ne označava i
kraj suočavanja Srbije sa različitim izazovima na spoljnopolitičkom planu i problemima koji
je opterećuju. Dalje unutrašnje reforme kao sastavni deo procesa evropskih integracija, modernizacija države i društva, i rešavanje kosovskog problema samo su neki od tih izazova.
Poredeći međunarodne odnose sa prirodom u kojoj ima previše oluja i premalo moralnog razmišljanja, bivši srpski premijer Zoran Đinđić je svojevremeno ukazao da u takvom
okruženju, koje presudno utiče na sudbinu i opstanak svake države, postoje određeni odnosi
snaga koje treba razumeti, i da za nesnalaženje države u tom okruženju ne može biti krivo
ono samo. Stoga je naglasio da, ako želimo da budemo uspešniji nego što smo bili u prethodnom veku, moramo analizom svetskih trendova pokušati da otkrijemo zakonomernosti
u ponašanju okruženja u kojem se nalazimo, i da neminovno redefinišemo svoj odnos kako
prema sebi tako i prema svom okruženju. Ova svojevrsna opomena je i dalje aktuelna, jer su
svetska ekonomska kriza i kriza evrozone poslednjih godina dovele do novih globalnih trendova, i promena u međunarodnom okruženju i procesu evropskih integracija. Kao nova realnost koju je nemoguće ignorisati, ove promene iziskuju (pre)ispitivanje srpske spoljne politike
i eventualno usaglašavanje njenih prioriteta sa pomenutim trendovima.
Bez podrške Evropske unije, a posebno Nemačke, kao jedne od ključnih članica te organizacije, Srbija bi se mogla suočiti sa novim poteškoćama u svom političkom i ekonomskom
razvoju. Stoga bi saradnja sa Nemačkom trebalo da bude jedan od prioriteta u daljem pro9
cesu evropskih integracija, kako zbog geopolitičkog značaja i snage ove države tako i zbog
činjenice da je Nemačka jedan od najvećih investitora i navažnijih trgovinskih partnera Srbije.
U Srbiji je prisutna svest da je saradnja sa Nemačkom od suštinskog značaja za Srbiju, posebno
zbog važnosti procesa evropskih integracija. Međutim, na putu daljeg unapređenja odnosa sa
Nemačkom stoje i određene prepreke, kako političkog tako i istorijskog karaktera. Evropske
integracije ili nemačka ulaganja nisu jedine važne dodirne tačke u međusobnoj komunikaciji,
a prošlost samo uobičajeni kamen spoticanja u međusobnim odnosima i uzrok uzajamnog
nerazumevanja i nepoverenja. Dve države i narode spajaju zajednička istorijska iskustva, ali
ih i dele duboki istorijski antagonizmi. Na neke od njih se na jedan način gleda u Srbiji, dok
u Nemačkoj ti isti antagonizmi imaju posebnu interpretaciju, ili dobijaju sasvim drugačiju
dimenziju usled slabog interesovanja nemačke javnosti za istoriju odnosa sa Srbijom i Jugoslavijom. Razumevanje međusobno suprotstavljenih interpretacija prošle stvarnosti činilo je
suštinski važan element istorijskog pomirenja Nemačke i Francuske nakon Drugog svetskog
rata. To pomirenje predstavljalo je osnovu uzajamnog zbližavanja Berlina i Pariza, kao i temelj
izgradnje Evropske unije. Francusko-nemački i poljsko-nemački odnosi su za Berlin neuporedivo značajniji, ali bi i na srpsko-nemačke odnose pozitivno delovalo ostvarivanje zajedničke
interpretacije događaja i problema kojima su bili opterećeni međusobni odnosi tokom prethodnog stoleća. Tu bi, pre svega, trebalo imati u vidu tumačenje uloge Srbije i Nemačke tokom
raspada bivše Jugoslavije, kao i njihove stavove tokom protekle dve decenije prilikom traženja
rešenja za post-jugoslovenske sukobe.
Ključni okvir spoljne politike i Nemačke i Srbije čini proces evropske integracije usled čitavog
niza faktora. To je u spoljnopolitičkom pogledu najbliža dodirna tačka dve države. U slučaju
Nemačke evropska integracija je konstanta koja je, uz multilateralan pristup međunarodnim
odnosima, vremenom postala svojevrstan sinonim nemačke spoljne politike. Razvoj i jačanje
demokratije, mir i sigurnost, koegzistencija i saradnja sa susedima, prevazilaženje sukoba i
posledica događaja iz bliske prošlosti, ekonomski razvoj i stvaranje uslova za ponovno ujedinjenje su najvažniji razlozi zbog kojih se Savezna Republika Nemačka nakon 1949. godine
opredelila za postavljanje svoje spoljne politike na evropske osnove. Gotovo identičan spisak
razloga, koji predstavljaju impuls za vođenje spoljne politike usmerene ka evropskoj integraciji može se identifikovati i u slučaju Srbije. Stoga je važna politika Nemačke prema daljem
širenju EU, kao i njen odnos prema Srbiji u svetlu te politike, posebno imajući u vidu okolnosti
nastale tokom poslednje decenije prošlog i početkom ovog veka.
Tokom protekle decenije Nemačka je, sledeći zajednički pristup Zapada, ključnim uslovima
za ostvarivanje napretka u procesu evropske integracije Srbije smatrala: 1) isporučivanje
optuženih za ratne zločine Međunarodnom tribunalu u Hagu; 2) pomirenje i uspostavljanje
dobrosusedskih odnosa u regionu; 3) unutrašnje reforme, usklađivanje zakonodavstva,
stvaranje pravne države, borbu protiv korupcje i kriminala, itd. Prva dva uslova su neophodni
koraci u procesu kroz koji je, u percepciji Nemačke i većeg dela međunarodne javnosti, Srbija,
opterećena nasleđem devedesetih, morala da prođe kako bi ispunila očekivanja EU i ostvarila
punu demokratizaciju države i društva. Suočavanje Srbije sa događajima iz skorije prošlosti
je u očima Nemačke važan proces s pozitivnom konotacijom, jer se i ona sama nalazila u
sličnoj situaciji nakon Drugog svetskog rata (govorimo o percepciji iz ugla Nemačke). Dakle,
ovaj stav Nemačka u velikoj meri gradi i na sopstvenom istorijskom iskustvu. Ona smatra
ovaj proces suštinski važnim za društvene reforme u Srbiji, njen dalji napredak u evropskim
integracijama i sveukupno pomirenje u regionu. Razumevanje sličnosti ova dva istorijska
10
fenomena doprinosi lakšem shvatanju doslednog insistiranja Nemačke da se Srbija suoči sa
događajima iz bliske prošlosti.
Dobrosusedski odnosi u regionu, između ostalog, podrazumevaju i rešavanje kosovskog
problema, koji predstavlja kočnicu u daljim evropskim integracijama Srbije, ali i ključni kamen
spoticanja u odnosima između Beograda i Berlina. Nemačka smatra da je kosovska nezavisnost nepovratna činjenica, posebno nakon što je Međunarodni sud pravde u Hagu dao
Savetodavno mišljenje da Deklaracijom o proglašenju nezavisnosti Kosova 2008. godine nije
prekršeno međunarodno pravo (22. jul 2010. godine). Ipak, Srbija dosledno insistira na svom
teritorijalnom integritetu i suverenitetu, i odbija da prizna nezavisnost Kosova. S druge strane,
podeli Kosova kao eventualnom rešenju problema usprotivili su se gotovo svi značajniji
međunarodni faktori, ali i kosovski Albanci. Kao okvir mogućeg rešenja problema, ili kao
polazna tačka u pregovorima, uziman je u obzir niz planova i primera iz istorije međunarodnih
odnosa. Jedan od tih planova – takozvani model dve Nemačke – biće posebno razmotren iz
nekoliko razloga:
»» Ovaj model nudi jedno od mogućih rešenja: održanje status quo bez zvaničnog priznanja
Kosova od strane Srbije, učešće Kosova u nekim međunarodnim organizacijama i
udruženjima, odlaganje konačnog rešenja kosovskog problema, itd.
»» Dijalog između Beograda i Prištine pod posredstvom EU, koji je započeo marta 2011.
godine, obuhvata tri glavne oblasti: regionalnu saradnju, slobodu kretanja i vladavinu
prava. Postignuto je nekoliko sporazuma: o slobodi kretanja, matičnim knjigama, katastru,
međusobnom priznavanju univerzitetskih diploma, carinskim pečatima i integrisanom
upravljanju administrativnim prelazima. Pitanja o kojima su do sada vođeni pregovori, i
problemi koji će tek biti razmatrani, podsećaju na teme koje su 1972. godine bile predmet
sporazuma dve Nemačke.
»» Model dve Nemačke predstavlja primenu plana koji je na nemačku inicijativu uveden
u pregovore o rešavanju kosovskog problema, a kasnije u nekoliko navrata ponovo
pominjan od strane nemačkih zvaničnika. Stoga je važno razmotriti mogućnost njegove
primene ne samo u komparativnom smislu, već imajući u vidu i činjenicu da je upravo
Nemačka bila inicijator tog plana.
2. Spoljna politika Nemačke i odnos prema EU
Ekonomska i finansijska kriza, koja je u periodu od 2010. do 2012. godine dostigla neslućene
razmere usled dramatičnog porasta javnog duga većeg broja zemalja, iziskivala je odlučnu
reakciju kako bi se sprečio raspad jedinstvene monetarne zone u okviru EU. Pokazalo se da
je nemoguće rešenje krize bez, a posebno ne protiv, evropskog političkog i ekonomskog
motora – Nemačke. Iako je ona pokazala spremnost i odlučnost da preduzme striktne mere
neophodne radi očuvanja evrozone, određeni broj evropskih država je iskazao zabrinutost
zbog karaktera predloženih, i kasnije usvojenih, mera, ali i načina na koji Berlin smatra da se
željeni cilj može postići. Javno mnjenje evropskih država je, istovremeno, počelo da reflektuje
ovu zabrinutost kroz sumnje izražene u pogledu poteza koje Nemačka vuče kao odgovor na
krizu, i smera u kojem bi ti potezi mogli odvesti Evropu. Dovodi se u pitanje i sam evropski
identitet Nemačke, koji je usled svoje postojanosti decenijama važio za paradigmu nemačke
spoljne politike. I u posthladnoratovskoj Evropi je postojala bojazan od osnažene Nemačke
i pravca u kojem bi ona, u spoljnopolitičkom pogledu, mogla (s)krenuti nakon ujedinjenja
11
1989. godine. Dve decenije kasnije takva bojazan u određenoj meri ponovo je prisutna u
evropskom spoljnopolitičkom diskursu, ovoga puta usled krize evrozone, pretnje evropskom
jedinstvu i mogućeg nemačkog odgovora na taj izazov.1 Strah i nepoverenje prema Nemačkoj
duboko su ukorenjeni u kolektivnom sećanju i zajedničkom istorijskom iskustvu usled dva
svetska rata, čije su posledice snažno oblikovale mentalitet gotovo svih evropskih naroda.
Sećanje na Holokaust i okupacione režime čine važan deo istorijskog konteksta u okviru kojeg
se često procenjuju nemačke namere, što neretko dovodi do neosnovanog i preteranog
sumnjičenja. Najnovija evropska kriza jasno ukazuje na trajnost, otpornost i lakoću s kojom
pomenuta osećanja prema Nemačkoj izbijaju na površinu, čim se za to stvore odgovarajući
uslovi u političkom i javnom diskursu. Činjenica da Nemačka i dalje za mnoge predstavlja
potencijalnog hegemona u srcu Evrope ukazuje na to da prošla stvarnost, odnosno njeno
određeno tumačenje, može imati ulogu moćne prizme kroz koju se, često pogrešno, interpretiraju namere, ambicije i mogućnosti pojedinih država i naroda u sadašnjosti. Nemačka i Nemci
pomenuti status neminovno imaju i u istorijskoj svesti srpskog naroda, što je činjenica koju bi
trebalo imati u vidu prilikom razmatranja međusobnih odnosa. Nemačka je nakon ujedinjenja
1990. godine postala najuticajnija država u Evropi bez čije podrške Srbija ne može dalje napredovati ka članstvu u EU, ostvariti ekonomski oporavak i razvoj, niti doći do iole prihvatljivog
rešenja kosovskog problema. Pomenuta percepcija prema kojoj Nemačka ponovo počinje da
teži nadmoći u Evropi nikako ne može biti pozitivan faktor koji bi podstakao razumevanje
i približavanje u odnosima između dve države. Zbog toga je važno pravilno razumevanje
moderne Nemačke, karaktera njene spoljne i evropske politike, njenog poimanja Evrope, kao
i suštine promena koje se događaju na relaciji između Nemačke i Evrope. Upravo ovo razumevanje može da dovede do prevazilaženja prepreka u međusobnim odnosima, koje bi mogle
biti proizvod stereotipnih predstava, kao i slike drugog nastale gotovo isključivo na osnovu
teških i bolnih istorijskih iskustava.2
Period između 1949. i 1989. godine je era tokom koje su transatlantski odnosi i evropske integracije predstavljale, kako se to obično ističe, ne samo dve strane istog novčića, već svojevrsni
spoljnopolitički kredo Nemačke.3 Nemačka je bila odana evropskim integracijama, kako horizontalnim (dalje širenje EU) tako i vertikalnim (produbljivanje veza i jačanje institucija), te je s
pravom, zajedno sa Francuskom, smatrana centralnim stubom Evropske zajednice. Nemačka
i Evropa su doživele svojevrsnu simbiozu, jer je između nemačkih i evropskih interesa Berlin
stavljao znak jednakosti. Nacionalni interesi Nemačke su nakon 1945. godine ostvarivani u
sklopu evropskih integracija i transatlantskih odnosa, koji su u nemačkim spoljnopolitičkim
koncepcijama dobili prioritet. Takav multilateralni pristup je značio ostvarivanje nacionalnih
interesa u saradnji sa drugim državama, kao deo zajedničkog poduhvata i napora. Upravo
ovakva politika se pokazala uspešnom, kada je posle sloma SSSR i raspada sovjetske dominacije u istočnoj i centralnoj Evropi, SR Nemačka uspela da obezbedi pristanak svojih saveznika, ali i SSSR, na ujedinjenje sa Nemačkom DR.
Rainer Baumann, The Transformation of German Multilateralism. Changes in the Foreign Policy Discourse since Unification“ German Politics
and Society, Issue 65, Vol. 20, No. 4, Winter 2002, 1-26; William E. Patterson, Does Germany Still Have a European Vocation?; German Politics,
Vol. 19, No. 1, March 2010, 41-52; Abraham L. Newman, Flight from Risk. Unifed Germany and the Role of Beliefs in the European Response
to the Financial Crisis, German Politics and Society, Issue 95, Vol. 28, No. 2, Summer 2010, 152-164.
2
Raspad SFRJ i ratovi vođeni tokom devedesetih godina na teritoriji bivše Jugoslavije, odnosno percepcija uloge Srbije tokom tih događaja
su primarni faktori koji određuju nemačko poimanje Srbije, a ne Drugi svetski rat.
3
Simon Bulmer, William E. Patterson, Germany in the European Union: Gentle Giant or Emergent Leader?; International Affairs, Vol. 72, No.
1. Jan. 1996, 9 – 13; Mitchell P. Smith, From Modell Deutschland to Model Europa: Europe in Germany and Germany in Europe, German
Politics, Vol. 14, No. 3, September 2005, 275-282.
1
12
Tokom gotovo četvrt veka nakon ujedinjenja odnos između Nemačke i Evrope je doživljavao
postepene, vremenom sve izraženije, promene u kontekstu tzv. normalizacije nemačke
spoljne politike.4 Danas, Berlin otvoreno definiše i brani nemačke nacionalne interese u Evropi, što je pola veka ranije bilo nezamislivo, dok je nemačko javno mnjenje u određenoj meri
izgubilo entuzijazam za dalje evropske integracije.5 Razloge usled kojih je došlo do promene
u odnosu Nemačke prema Evropi moguće je uočiti u jednostavnoj činjenici da su se tokom
pomenutog perioda promenile i Evropa i Nemačka. Širenje Evropske unije i produbljivanje
evropskih integracija više ne predstavljaju sinhronizovane i međusobno komplementarne
procese. EU je postala daleko veći i kompleksniji entitet u odnosu na prethodni period, što
je u- mnogome negativno uticalo na nemačku percepciju Evrope. S druge strane, i Nemačka
se promenila. I ona je tokom prethodne dve decenije bila opterećena problemima kao što
su narasle socijalne tenzije i povećana nezaposlenost. Iako u inostranstvu dominira percepcija Nemačke kao najvećeg izvoznika i glavnog dobitnika u uvođenju jedinstvene evropske monete i jedinstvenog evropskog tržišta, Nemci imaju nešto drugačije viđenje svoje
države u kontekstu trenutne krize. Naime, oni u većem broju nego ranije svoju državu vide
ne samo kao arhitektu Evrope, već i kao žrtvu procesa evropskih integracija, što ograničava
manevarski prostor vlade u njenoj evropskoj politici. Prema istraživanjima rađenim sredinom
2012. godine, 54% Nemaca nije uvereno da ima smisla i dalje trošiti milijarde evra u borbi za
očuvanje zajedničke valute, iako u principu podržavaju davanje Briselu većih ovlašćenja nad
nacionalnim budžetima. Isti procenat Nemaca i dalje smatra EU uspešnim projektom, i misli
da je uvođenje evra imalo pozitivan efekat na nemačku ekonomiju. Ipak, 69% njih želi da se
eventualna odluka o prenošenju većih bužetskih kompetencija na Brisel prethodno odobri na
referendumu, dok se čak 74% Nemaca protivi pretvaranju EU u zajedničku evropsku državu.6
Do sredine devedesetih godina 20. veka među nemačkim partijama postajao je, u velikoj meri,
konsenzus po pitanju evropskih integracija tako da su nemačke vlade mogle, manje više neometano, da usklađuju nemačku spoljnu politiku sa politikom EU. Tako 1990. godine na dnevni
red dolazi pitanje proširenja EU na države centralne Evrope. Dok je bila u opoziciji, Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) je izražavala zabrinutost povodom potencijalno ogromnih
troškova ubrzanog širenja EU na istok, i mogućnosti da finansijski teret prevashodno padne
na Nemačku. Shodno tome, nakon dolaska na vlast novembra 1998. godine SPD nastupa
opreznije prema proširenju, da bi kasnije napustila takav stav kako ne bi bilo dovedeno u
pitanje istorijsko pomirenje sa istočnim susedima Nemačke. Pre toga, Hrišćansko-demokratska
unija (CDU) je zastupala politiku proširenja koja je, osim težnje evropskoj i regionalnoj stabilnosti, bila inspirisana i nastojanjem da se u EU prime bivše komunističke države, ujedno
i države kojima je Nemačka nanela nepravdu u prošlosti i koje su s njom bile povezane
snažnim kulturnim vezama. Zato se politika tadašnjeg kancelara Helmuta Kola (CDU) držala
stanovišta da treba primiti Poljsku, Češku, Mađarsku, i kasnije Slovačku, dok mesta prilikom
tog proširenja nije bilo za Rumuniju i Bugarsku (primljene 2007. godine), a posebno ne za Tursku (kojoj se danas nudi privilegovano partnerstvo sa EU). Pobeda SPD i Zelenih 1998. godine
označila je i dolazak nove generacije političara na vlast, generacije stasale i politički i intele-
eter J. Katzenstein (ed.), Tamed Power: Germany in Europe, New York 1997; James Sperling, Neither Hegemony nor Dominance:
P
Reconsidering German Power in Post Cold-War Europe, B.J.Pol.S., Vol. 31, 389-425; Beverly Crawford, The Normative Power of A Normal
State. Power and Revolutionary Vision in Germany’s Post-Wall Foreign Policy, German Politics and Society, Issue 95, Vol. 28, No. 2, Summer
2010, 166-184.
5
Angelika Scheuer, Hermann Schmitt, Sources of EU Support: The Case of Germany, German Politics, Vol. 18, No. 4, December 2009, 577-590.
6
Videti: http://www.ecfr.eu/blog/entry/germany_and_the_crisis_in_figures
4
13
ktualno formirane nakon 1945. godine. Bila je to politička generacija rukovođena idejama i
idealima 1968. koja za razliku od političara iz prethodne generacije nije bila – u smislu ličnog
iskustva – opterećena iskustvima Drugog svetskog rata. Zato su novoj vladi faktori poput
istorijske odgovornosti i kulturne bliskosti bili nešto manje bitni prilikom određivanja stava
prema državama koje su čekale da budu primljene u EU.7 To je bio jedan od ključnih faktora
koji je omogućio drugačiji pristup Nemačke do tada proširenju EU 2004. godine.
Između SPD i CDU nema fundamentalnih razlika u evropskoj politici, i obe partije u EU i dalje
vide garanta mira, slobode, političke stabilnosti i ekonomskog prosperiteta u Evropi.8 Obe
partije su posvećene daljim evropskim integracijama, ali se razlikuju po pitanju mere u kojoj
je neophodno privremeno usporiti dalje širenje EU usled problema prourokovanih krizom
evrozone. Upravo u pogledu adekvatnog načina za rešavanje pomenute krize evidentne su
razlike između ove dve najveće nemačke partije. CDU više insistira na štednji i zajedničkim
naporima svih država članica evrozone, dok SPD smatra da se moraju preduzeti i određene
mere radi podsticanja proizvodnje i potrošnje, i povećanja zaposlenosti. CDU želi jačanje
fiskalne i političke unije, kao i uspostavljanje određenog stepena kontrole nad budžetima
država pogođenih finansijskom krizom. Smatra da je stabilni evro preduslov stabilne EU, ali
i snažne nemačke ekonomije. Što se tiče institucija EU, stranka kancelarke Angele Merkel
podržava ideju o direktnim izborima za predsednika Evropske komisije, kao i izjednačavanje
zakonodavnih ovlašćenja Evropskog parlamenta i Saveta ministara EU sa ovlašćenjima koja u
tom domenu poseduje Evropska komisija.9
Takođe, između dve najveće nemačke partije postoje i određene razlike u pogledu odnosa
prema proširenju EU na Zapadni Balkan. Kada je u pitanju Srbija, SPD smatra da je neophodno
što skorije rešenje kosovskog problema, ali se do sada njen stav po tom pitanju nije odlikovao i direktnim zahtevima da Srbija formalno prizna Kosovo. Zato je smatrala kontraproduktivnim i uslovljavanje Srbije priznanjem Kosova da bi joj se dodelio status kandiata. Stav SPD
je da će između dodele statusa kandidata Srbiji i njenog članstva u EU biti dovoljno vremena
tokom kojeg će se tražiti obostrano prihvatljivo rešenje. S druge strane, CDU je mnogo rigoroznija kada je u pitanju politika uslovljavanja Srbije, što se posebno moglo videti tokom
2011. i 2012. godine. Sredinom septembra 2012. godine poslanik te partije i spoljnopolitički
stručnjak Andreas Šokenhof je u Beograd doneo spisak uslova na čijem će ispunjavanju CDU
insistirati pre dodeljivanja Srbiji datuma za početak pregovora sa EU.10 Znači, ni u pogledu
odnosa prema Srbiji i kosovskom problemu CDU i SPD se suštinski ne razlikuju, jer obe partije
smatraju da će Srbija morati – bilo implicitno, bilo eksplicitno – da prizna nezavisnost Kosova
pre formalnog ulaska u EU. Razlike su prisutne u pogledu redosleda i prioritetu neophodnih
koraka, kao i u načinu na koji će biti usklađeno rešavanje kosovskog problema i proces evropskih integracija Srbije.
Odgovornost zbog Holokausta i posledica Drugog svetskog rata uvek je bila veoma važan i snažan faktor koji je određivo politiku SPD u
mnogim oblastima, čak i više nego što je to bio slučaj kod CDU. I dan danas je to veoma osetljiva tema u Nemaćkoj, i nijedan odgovoran
političar ne može da zapostavlja prošlost i suočavanje s njom.
8
Ulrike Guérot, Germany and Europe: New Deal or Déjà Vu?; Studies and Research, No 55, Notre Europe, November 2006, 6-8.
9
Starkes Europa – Gute Zukunft für Deutschland, Beschluss des 24. Parteitages der CDU Deutschlands, Leipzig vom 14.-15. November 2011. http://www.cdu.de/doc/pdfc/111114-beschluss-europa.pdf; Neuer Fortschritt für ein starkes Europa“, Beschluss des SPD-Parteitages, Berlin
vom 4.-6. Dezember 2011. - http://www.spd.de/linkableblob/21838/data/beschluss_europa_lang_fin.pdf
10
O Šokenhofovom dolasku u Beograd i spisku uslova će kasnije biti nešto više reči.
7
14
3. Stav Nemačke prema daljem širenju Evropske unije
Već čitav niz decenija primarni cilj nemačke spoljne politike jeste obezbeđivanje mira, sigurnosti i stabilnosti u Evropi. Ostvarenje tog cilja posle 1945. godine neizostavno je zahtevalo
nastanak i širenje Evropske unije, ali i istovremeno produbljivanje procesa evropskih integracija. Takozvana vertikalna integracija je nakon 1990. godine dobila na još većoj važnosti,
jer je proces širenja EU neminovno morao da obuhvati i istočni deo kontinenta, bez čijeg bi
uključivanja Evropa mogla biti suočena sa potencijalno velikim izvorom nestabilnosti i nesigurnosti. Nemačka i Nemci bi bili jedni od glavnih gubitnika takvog ishoda događaja u centralnoj i istočnoj Evropi. Svestan činjenice da na evropskom putu ne sme biti zastoja, a posebno
ne koraka unazad, Berlin je tokom protekle dve decenije demonstrirao snažnu i konzistentnu
podršku procesu proširenja EU, kojim je ona u svoje članstvo primila istočnoevropske države
i bivše članice komunističkog bloka. Bez aktivne podrške Nemačke pitanje je da li bi došlo
do tzv. velikog praska, odnosno proširenja EU na način na koji se to dogodilo 1. maja 2004.
godine. Zbog znatnog broja novih članica ovo proširenje je predstavljalo veliki uspeh i najveći
izazov sa kojim se EU suočila još od svog nastanka, ali ne i završno poglavlje u evropskoj priči.
Izgradnja Evrope još nije okončana. Njeno proširenje se i dalje nalazi na dnevnom redu, iako
zadovoljavajuća dublja politička integracija još uvek nije ostvarena i pored velikih napora
učinjenih u tom pogledu tokom prethodnih desetak godina. Drugi savremeni problemi
(ekonomska kriza, globalni sigurnosni rizici, unutrašnji problemi) prevazišli su ih u smislu
urgentnosti, i istovremeno dodatno uticali na kompleksnost i značaj ovih izazova.
Evropska ekonomska i politička kriza koju je izazvao problem grčkog javnog duga zasigurno
će suštinski promeniti Evropu i dalji tok evropske integracije, iako grčka privreda predstavlja samo tri odsto bruto domaćeg proizvoda evrozone. Evrozona je koncipirana pod pretpostavkom da nijedna članica neće bankrotirati, tako da nikakav mehanizam za finansijsku
podršku za takav slučaj nije predviđen. Ironija sudbine je da su upravo Nemačka i Francuska
prve prekršile pravila o fiskalnoj odgovornosti koja su bila osnovni potporni stub evra. Drugi
potporni stub EU trebalo je da bude fiskalna unija, koja međutim nikada nije ostvarena. Tako
je EU došla u paradoksalnu situaciju da je formirala monetarnu bez fiskalne unije. To je moglo
da funkcioniše dok je ceo kontinent prosperirao, ali sa prvom većom ekonomskom krizom
cela evropska konstrukcija je počela da se trese. Ne samo ekonomski, već i politički. Grčko
prekomerno prelivanje jeftinih kredita i strukturnih fondova EU u potrošnju i neosnovano
podizanje životnog standarda bez podizanja produktivnosti pokazalo se kao smrtni greh, ali
u ovoj svojevrsnoj evropskoj drami niko nije nevin. Nemačka takođe ima značajan udeo u
ovoj krizi. Nemačka industrija se pokazala bitno konkurentnijom od svojih takmaca u južnoj
Evropi, posebno zato što je vremenom usled bržeg rasta plata u perifernim zemaljama evrozone opadala kompetitivnost tih ekonomija. Sa druge strane, nemački poreski obveznici
nisu spremni da neprestano finansiraju posledice finansijskih šokova, pa je grčka finansijska
kriza postala evropska politička kriza. Da ne bude zabune, niti je verovatno da će se Evropska
unija raspasti, niti da će evro nestati kakav god da bude krajnji ishod grčke krize. Međutim,
kao jedan od scenarija raspleta krize moguće je izvesno pregrupisavanje (regionalizacija)
evropskih zemalja. Nordijske i baltičke države će se možda u većoj meri oslanjati na britanski
kapital i američku vojnu zaštitu. Centralna Evropa će biti verovatno još više usmerena prema
nemačkoj privrednoj strukturi, i pod velikim političkim uticajem Berlina i Pariza. Južna Evropa
će možda ispasti iz monetarne unije i tražiće dodatni politički uticaj preko pokroviteljstva nad
Mediteranom. Više je verovatan drugačiji scenario - onaj u kome 17 zemalja evrozone postižu
sve viši nivo integracije (npr. i kroz nedavno usvojenu bankarsku uniju), dok se deo članica
15
EU van zone evra, predvođen Velikom Britanijom, odlučuje da ne učestvuje u produbljivanju
evropske integracije. Umesto solidarne Evrope u kojoj je ključna reč kohezija, moguće je da
će dominirati izvesna računovodstvena vizija Evrope koja će funkcionisati u više brzina i više
koncentričnih krugova.
Paralelno sa krizom javnog duga, u Evropi se razvija dvostruka politička kriza, u kojoj su prvo
međusobno suprostavljene elite država članica, a drugo poreski obveznici u EU sa tzv. evropskom elitom. Političke krize se uvek javljaju paralelno sa ekonomskim, budući da su ta dva polja neodvojivo povezana, ali njen dvostruki karakter u Evropi počinje da izaziva egzistencijalnu
zabrinutost. Kriza ne znači obavezno i kolaps, imajuću u vidu da su evropske nacije snažne i da
je zajednička konstrukcija toliko složena da niko ne može sebi da priušti trošak njene razgradnje. Za sada ne postoji kredibilni alternativni model saradnje, ali ćemo u narednim godinama
prisustovati stvaranju drugačijeg političkog pejzaža i odnosa snaga u Evropi.
Prva kriza, u kojoj su međusobno suprostavljene elite država članica, direktno će uticati na
promenu balansa snaga u Evropi. Jedna alternativa rešenja je federalizacija Evrope, ali s obzirom na stepen suprotstavljenosti interesa i vizija - ova varijanta nije realna. Federalna Evropa
bi značila i federalni budžet, što nikome sada ne pada na pamet da predlaže. Verovatnije je da
će Evropa solidarnosti i kohezije ustupiti mesto Evropi više brzina. U prvom koncentričnom
krugu bi bile Nemačka i Francuska, u drugom države koje budu mogle i htele da ostanu u
evrozoni, a u trećem periferne države. Tvorac Evrope koncentričnih krugova bila bi Nemačka,
koja je principijelno u pravu kada tvrdi da sve države ne mogu biti solidarno odgovorne za
propuste jedne članice i da ne treba neke zemlje oslobađati odgovornosti. Međutim, isto tako
je legitimno postaviti pitanje da li jak evro odgovara svim državama, ili da li politika niskih
kamatnih stopa Evropske centralne banke odgovara ostalim članicama. Legitimno pitanje je
i zašto je inflacija samo Nemačkoj glavna briga. Možda to nema veze sa istorijskim traumama,
već sa konkretnom činjenicom da je u Nemačkoj privatna štednja ključni odgovor na kritičnu
demografsku sliku, pa je zato inflacija percipirana kao najveća opasnost. Ali rešenje za svaki
pojedinačni problem ne može biti univerzalno. Nemci su u pravu kada kažu da je kreiranje
zajedničkih evroobveznica besmisleno bez prethodne reforme monetarne i ekonomske unije,
ali prave opasnu grešku time što ne dozvoljavaju Evropskoj centralnoj banci da otkupljuje
dužničke papire ugroženih država. ECB je jedina banka u svetu koja ne pomaže državama u
problemu i elite tih država članica nemaju više identičan interes i rezon kao nemačka elita.
Druga kriza suprostavlja sve evropske vladajuće elite sa poreskim obveznicima, koji će biti
primorani da na svojim plećima nose evropsku konstrukciju u narednom periodu. Iako
je suština zajedničke Evrope bila da se obezbedi trajan mir na kontinentu, i da se ona vrati
na međunarodnu scenu kao samostalni akter, ova ideja je često bila prodavana građanima
isključivo ekonomskim argumentima. Tako je bilo lakše i jednostavnije, ali ovi argumenti zakazuju u vreme ekonomske krize, a onih ključnih - građani više ne mogu da se sete. Sa odlaskom
u istoriju generacije koja je odrasla za vreme hladnog rata, ključni razlozi za ujedinjenje Evrope
se definitivno gube iz kolektivne memorije, a poreski obveznici/masovni potrošači postaju sve
egoističniji. Svedoci smo porasta konzervatizma, ksefonofobije i anti-islamizma u Evropi i ovi
trendovi će se pojačavati do momenta kada će i sam evropski društveni i politički model biti
doveden u pitanje.
Pomenuti faktori doveli su do erozije prethodnih spoljnopolitičkih paradigmi Nemačke (ideja
evropskih integracija i snažni transatlantski odnosi), a samim tim i okvira njenog političkog
identiteta. Do ove promene je došlo postepeno tokom prethodne dve decenije, ali se ona
16
najjasnije manifestovala tokom svetske ekonomske krize i trenutne krize evrozone. Ipak, u
pitanju je i odsustvo strateške vizije o globalnoj ulozi Evrope u 21. veku, kao i o položaju i
ulozi ujedinjene Nemačke u toj Evropi. Potrebno je redefinisanje obe uloge. Kao najveća i
ekonomski najvažnija država u Evropi, Nemačka može puno da izgubi ukoliko dođe do daljeg
pogoršanja krize u EU, upravo kao što je mnogo toga dobila kao jedan od ključnih faktora
evropske integracije i ekonomskog razvoja tokom proteklih decenija. U Nemačkoj nijedna
važna politička partija ne igra na kartu evroskepticizma, ali u javnosti ipak ne postoji široki
konsenzus u pogledu prirode daljeg evropskog puta, niti u pogledu percepcije da li Evropa
Nemačkoj donosi više koristi ili štete. I pored toga, Nemačkoj je i dalje imperativ politička i
ekonomska stabilnost EU, a posebno država u njenom neposrednom okruženju koje se još
nalaze u procesu integracija. Stoga je Nemačka snažno podržavala ulazak zemalja srednje
Evrope u EU, i njihovo stabilizovanje i tranziciju podsticala značajnim finansijskim sredstvima.
Takva politika bila je motivisana ne samo nemačkim političkim i ekonomskim interesima, već
i normativnim faktorima koji su isticali proširenje kao sredstvo istorijskog pomirenja Nemačke
sa njenim istočnim susedima.
Kako Nemačka gleda na budućnost EU i njeno proširenje na Zapadni Balkan? Nemci i Francuzi
su bliski ideji da Evropa mora biti temeljno organizovana, i da mora imati izražen politički
identitet, što ih razlikuje od klasičnog britanskog pristupa. Nemačka vizija Evrope je vizija jedne
skoro savezne države u kojoj je prioritet ekonomija, i to socijalno-tržišnog tipa sa jakim i stabilnim evrom. Model suverene nacionalne države smatra se u dobroj meri prevaziđenim, dok
su prioriteti decentralizacija i liberalizam. Posle 1990. godine širenje ovih vrednosti i principa
je bilo poželjno i na područje srednje Evrope, jer je za Nemačku politički i ekonomski imperativ da bude okružena stabilnim državama. Iz ovoga razloga Nemačka je snažno podržavala
ulazak zemalja srednje Evrope u EU, naročito Poljske. Njen geopolitički prioritet u Evropi je
predstava centralnosti (nem. Mittelage). Nemačka sebe vidi u centru Evrope, osiguravajući na
taj način položaj koji je dodatno politički i ekonomski osnažuje. Iako je položaj novih članica
EU iz srednje Evrope prema Nemačkoj povremeno podsećao na određeni vid ekonomske podređenosti, nesumnjivo je da su i te države izuzetno profitirale od tako definisanih
nemačkih prioriteta.11 Nemačka je osiguravanje svog središnjeg položaja u Evropi i stabilizovanje država na njenim istočnim granicama finansirala značajnim investicijama u privrede
tih država, a veći broj nemačkih preduzeća je deo svoje proizvodnje selio u države centralne
Evrope u cilju očuvanja konkurentnosti. S druge strane, u poređenju sa centralnom Evropom i
Ukrajinom, a naročito Rusijom, Balkan predstavlja zonu od sekundarnog interesa za Nemačku.
Ipak, ona ima ambiciju da na njemu deluje politički i naročito ekonomski, pre svega u cilju stabilizacije regiona. Kako Nemačka ne vidi Balkan kao region od ključne važnosti za svoje interese, to se neminovno odražava i na manji nivo investicija, obim ekonomske saradnje, i briznu
evropskih integracija država tog područja. U Berllinu je definitivno prevladalo gledište da je i
državama Zapadnog Balkana mesto u Evropskoj Uniji, ali da njihovo članstvo nije od podjednake važnosti kao članstvo država centralne Evrope. Kao zemlja sa središnjim geografskim
položajem na Balkanu i ugovorima o slobodnoj trgovini sa EU, Turskom, Rusijom i zemljama
regiona, Srbija, doduše, poseduje potencijal da postane nešto značajniji politički i ekonomski
partner Nemačke u ovom delu Evrope, nego što je sad. Ali, to će biti moguće tek ukoliko dođe
do prevazilaženja problema u međusobnim odnosima. Najpovoljniji ambijent za to bi bio
nastavak evropskih integracija. Ipak, nakon prijema Hrvatske, verovatno u julu 2013. godine,
11
Michael Baun, Germany and Central Europe: Hegemony Re-examined, German Politics, Vol. 14, No. 3, September 2005, 371-389.
17
proces širenja EU na Zapadni Balkan će verovatno biti usporen zbog tzv. zamora od proširenja
i smanjeniih integrativnih sposobnosti EU, ali i usled neispunjavanja odgovarajućih standarda
od strane država kandidata. Iako bi po nekim procenama zastoj u proširenju mogao da potraje i duži niz godina, to ne znači da će Nemačka odustati od pružanja podrške proširenju EU
na Zapadni Balkan. Suštinu njenog pristupa u spoljnoj politici će, i pored određenih promena
koje je doživela nakon ponovnog ujedinjenja, i dalje činiti multilateralizam kao najbolji okvir
za rešavanje većih međunarodnih problema.
4. Prošlost kao faktor u odnosima između Srbije i
Nemačke
Srpsko-nemački odnosi imaju dugu i burnu istoriju punu uspona i padova. Ambivalentan karakter tih odnosa najbolje odslikava činjenica da su bili ispunjeni snažnim kulturnim
prožimanjima i privrednom saradnjom, s jedne, ali i političkim sukobima i krvavim ratovima,
s druge strane. Tokom dvadesetog veka srpsko-nemačke odnose obeležila su tri velika vojna
sukoba, iako pre toga nije bilo međusobnih konflikata. Međusobni odnosi pre 20. veka nisu
poznavali tako teška i traumatična istorijska iskustva, već ih je obeležila duga istorija bliskih
kulturnih kontakata i privredne saradnje.
Odnosi između Nemačke i Srbije sežu daleko u prošlost – u srednji vek. Najraniji kontakt na
državnom nivou zabeležen je još u 12. veku prilikom susreta srpskog velikog župana Stefana
Nemanje i nemačkog cara Fridriha I Barbarose u Nišu tokom Trećeg krstaškog pohoda (1189).
Značajnu ulogu u privrednom razvoju srednjevekovne Srbije imali su Nemci koji su došli na
poziv srpskih vladara u 13. veku. Došavši uglavnom iz Saksonije ostali su poznati kao Sasi, a
bili su dobro poznati stručnjaci u rudarskoj proizvodnji. Takođe, srpski car Stefan Dušan je u
14. veku na svom dvoru kao vitezove imao i pripadnike nemačkih plemićkih porodica, među
kojima je bio i čuveni vitez Palman. Posle pada srpske srednjevekovne države pod osmansku
vlast u 15. veku kontakti između dve države su prekinuti. S druge strane, kulturni kontakti i
kontakti između dva naroda nastavljaju da se odvijaju u okviru Habsburške monarhije.12 Ovakva situacija se menja krajem 18. i početkom 19. veka. U duhu Francuske revolucije i Herderovog romantičarskog poimanja jezičke i kulturne nacije, probuđeno je interesovanje učenih
ljudi sa Zapada za kulture Jugoistočne Evrope. To interesovanje postaje još intenzivnije posle
oslobodilačkih borbi Južnih Slovena protiv Osmanskog carstva. Uspostavljeni su snažni kulturni kontakti između Nemaca i Srba, a zlatnim dobom kulturne saradnje može se smatrati
upravo početak 19. veka kada je Vuk Stefanović Karadžić uspeo da vodećim nemačkim intelektualcima približi srpsku kulturu. Impresivno deluje spisak nemačkih pisaca, pesnika, filozofa
i istoričara koji su se bavili Srbijom u to doba: Johan fon Herder, Vilhelm fon Humbolt, braća
Jakob i Vilhelm Grim, Johan Volfgang Gete, Tereza fon Jakob-Talfi i dr. Leopold fon Ranke,
utemeljivač moderne istorijske nauke i jedan od vodećih nemačkih i evropskih istoričara 19.
veka, dao je veliki doprinos upoznavanju evropske javnosti sa srpskim narodom i njegovom
borbom za nezavisnost od osmanske vlasti.
12
oran D. Janjetović, Odnosi Srba i Nemaca u Vojvodini (XVII-XX vek), Tokovi istorije, 1-2 (1996), 55-70; O kasnijoj sudbini Nemaca u SFRJ:
Z
Zoran D. Janjetović, The Disappearance of the Germans from Yugoslavia: Expulsion or Emigration? Tokovi istorije, 1-2 (2003), 73-89; Videti
i Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien u: Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, Dusseldorf 1961,
Band V.
18
U drugoj polovini 19. veka pozitivna slika o Srbima iz vremena Getea i Herdera kod Nemaca
počinje da bledi pod uticajem Hegelovih predstava o zanemarljivoj istorijskoj ulozi slovenskih
naroda. Nemački osećaj nadmoćnosti, militarizam i imperijalizam postepeno menjaju i srpsku predstavu o njima, o čemu svedoči i činjenica da reč Švaba, koje je ranije imala pozitivnu
konotaciju, počinje da dobija ambivalentno značenje. Tako ona danas, nakon čitavog stoleća
traumatičnih istorijskih iskustava, ima prevashodno negativno značenje. Tokom nekoliko
decenija od svog nastanka (1871) Nemačko carstvo nije imalo direktnih političkih ili vojnih
interesa na Balkanskom poluostrvu. Upravo zbog toga Nemačka je mogla da nastupi u ulozi
posrednika na Berlinskom kongresu (1878). Njen primarni interes bio je sprečavanje sukoba
između carstava sa kojima je bila u prijateljskim i savezničkim odnosima – Austrougarske i
Rusije. U sklopu te politike Bizmark je izvršio i važan uticaj na stvaranje sistema država koji je
postojao na Balkanu u periodu 1878-1912. godine. Odlukom velikih sila na Berlinskom kongresu Srbija je stekla nezavisnost. U svojstvu nezavisne države mogla je da uspostavlja diplomatske odnose sa ostalim državama i sklapa druge međunarodne ugovore. Sa Nemačkom je
ubrzo uspostavila zvanične odnose, a prve ugovore su dve države zaključile decembra 1882.
godine – Trgovinski ugovor i Konzularnu konvenciju.13 Nešto kasnije su počele i prve investicije
nemačkog kapitala u srpsku privredu, pre svega u rudarstvo i industriju. Privredni odnosi dve
države, prvih decenija neznatni, doživljavaju ekspanziju tokom Carinskog rata Austrougarske
i Srbije (1906-1912), kada je nemačko tržište postalo alternativa austrijskom za veliki deo srpskog izvoza.
U godinama neposredno pre Prvog svetskog rata dolazi do pogoršanja međusobnih odnosa,
jer Nemačka u skladu sa svojom politikom (nem. Drang nach Osten) podržava svog saveznika
Austrougarsku u ekspanziji na jugoistok Balkanskog poluostrva (nem. Drang nach Südosten).14
Na taj način, Nemačka indirektno preko Austrougarske ulazi u sukob sa Srbijom. Tokom Aneksione krize 1908. godine, Julske krize 1914. godine i izbijanja Prvog svetskog rata, Nemačka
pruža bezrezervnu podršku Beču u njegovim nastojanjima da vojnim putem potčini Srbiju. Ta
nastojanja su doprinela izbijanju Prvog svetskog rata (1914-1918). U njemu su Nemačka i Austrougarska pretrpele poraz, a Nemačka je 1915. godine pomogla saveznici da pokori Srbiju
nakon što Beč to nije uspeo da ostvari sam tokom druge polovine 1914. godine. Stvaranjem
Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca nakon Prvog svetskog rata nije prestao međunarodnopravni
kontinuitet između nje i bivše Kraljevine Srbije. Sa Nemačkom je zaključen niz ugovora kojim
je Jugoslavija nastojala da obezbedi što povoljniji plasman svojih poljoprivrednih i stočarskih
proizvoda i sirovina na nemačko tržite, i, s druge strane, uvoz iz Nemačke pretežno industrijskih proizvoda.15 Prvi trgovinski ugovor je zaključen decembra 1921. godine, a izuzetan
značaj za privredne odnose imao je ugovor zaključen maja 1934. godine. Tokom dvadesetih
godina, zahvaćena velikom ekonomskom krizom, pritisnuta reparacijama i politički nestabilna, Nemačka nije mogla aktivnije delovati na Balkanu. Nakon dolaska Adolfa Hitlera na
vlast januara 1933. godine, Nemačka jačanje svog uticaja na Balkanu i u Kraljevini Jugoslaviji
obezbeđuje ekonomskim i ideološko-propagandnim sredstvima. Posle prisajedinjenja Austrije 1938. godine (nem. Anschluss) Nemačka postaje sused Jugoslavije, samo jedne u nizu
Interesantno je da je Srbija prvi ugovor sa jednom nemačkom državom zaključila još pre sticanja nezavisnosti. Reč je o Konzularnoj
konvenciji sklopljenoj sa Bavarskom 25. avgusta 1870. Do 1914. između Srbije i Nemačke je zaključeno 10 ugovora, prevashodno u cilju
daljeg unapređenja trgovinskih i konzularnih odnosa.
14
Andrej Mitrović, Prodor na Balkan. Srbija u planovima Austro-Ugarske i Nemačke 1908-1918, Beograd 1981.
15
Prvi trgovinski ugovor je zaključen decembra 1921, a veliki značaj za privredne odnose imao je ugovor zaključen maja 1934. godine. U
periodu između dva svetska rata sklopljena su 32 ugovora u raznim oblastima saradnje.
13
19
balkanskih i srednjeevropskih država čije su vlasti bile impresionirane nemačkom snagom.
U skladu sa razvojem situacije tokom prvih godina Drugog svetskog rata (1939-1945) i insistiranju Berlina da se Beograd opredeli, knez Pavle Karađorđević i jugoslovenska vlada su doneli
odluku da se Jugoslavija priključi Trojnom paktu (25. marta 1941). Dva dana kasnije izvršen je
državni udar, koji je u Berlinu, i pored svih uveravnja nove jugoslovenske vlade, okarakterisan
kao anuliranje prethodno potpisanog sporazuma. Bio je to dovljan povod za rat. Kao i u Prvom
svetskom ratu, Nemačka i Srbija su se i u Drugom svetskom ratu našle na suprotstavljenim
stranama. U oba ratna sukoba nemačka vojska je napala Srbiju, odnosno Jugoslaviju. Iako je i
1915. godine i 1941. godine nemačka vojska odnela pobede nad srpskom (jugoslovenskom)
vojskom i okupirala Srbiju (Jugoslaviju), Nemačka je u oba rata bila vojno poražena, dok se
Srbija našla na strani pobednika. Istorijska analiza odnosa između nemačkog i srpskog naroda
u 20. veku ne može zaobići ratni diskurs, i katastrofalne posledice koje je na njihov odnos
imalo međusobno neprijateljstvo tokom oba svetska rata. Razmere i karakter oba sukoba, kao
i njihove dalekosežne posledice, neminovno su ostavile dubok trag u istorijskoj svesti i kolektivnom sećanju oba naroda, a posebno srpskog. Drugi svetski rat, tokom kojeg je nemačka
avijacija nemilosrdno bombardovala Beograd 6. aprila 1941. godine, a glavna okupaciona
sila u Srbiji bio nacistički Treći Rajh koji je sprovodio nezapamćene odmazde nad civilnim
stanovništvom, uneo je komponentu snažnog animoziteta u odnose između dva naroda.
Posle Drugog svetskog rata Nemačka je bila jedan od najvažnijih ekonomskih partnera SFRJ,
ali su u periodu nakon 1945. godine međusobni odnosi u velikoj meri bili uslovljeni hladnoratovskim okolnostima, i činjenicom da su od 1949. godine postojale dve nemačke države.
Ugovor o miru nije bio zaključen, već je Jugoslavija jednostranom izjavom prekinula ratno
stanje 1951. godine. Tom prilikom su i uspostavljeni zvanični državni odnosi između Jugoslavije i SR Nemačke. Međutim, jugoslovensko priznanje Nemačke Demokratske Republike
(NDR) i aktiviranje Halštajnove doktrine dovelo je do prekida diplomatskih odnosa oktobra
1957. godine.16 Ipak, privredna saradnja je nastavljena, pa intenzivne ekonomske odnose od
početka šezdesetih godina prošlog veka prati i masovni odlazak jugoslovenskih radnika u
SR Nemačku. Zvanični diplomatski odnosi su obnovljeni 1968. godine, ali je stvarna normalizacija odnosa između dve države ostvarena uspešnim pregovorima između Josipa Broza Tita
i nemačkog kancelara Vilija Branta 1973. godine i potpisivanja Brionskog sporazuma kojim su
rešena neka od najtežih pitanja u međusobnim odnosima.17 Novi problemi između Nemačke i
Srbije počinju s raspadom SFRJ. Tokom ratova na prostoru nekadašnje Jugoslavije (1991-1995)
nemačko-srpski odnosi doživeli su težak udarac. U proleće 1999. godine diplomatski odnosi
su bili potpuno prekinuti usled napada NATO pakta na SR Jugoslaviju, u kojem je učestvovala
i Nemačka (odnosi su obnovljeni 2000. godine posle petooktobarskih promena).
Dakle, kada se govori o prošlosti kao kamenu spoticanja u međusobnim odnosima između
Nemačke i Srbije nisu važni samo istorijski problemi proizašli iz okolnosti da su se dve države
tokom prve polovine dvadesetog veka u oba sukoba svetskih razmera nalazile na suprotstavljenim stranama. Skorija prošlost i njeno tumačenje predstavljaju još veći kamen spoticanja (to će u nastavku teksta biti detaljnije analizirano), te je njeno kritičko preispitivanje i
Halštajnova doktrina je bila važna spoljnopolitička doktrina SR Nemačke u periodu od 1955. – 1970. godine, a dobila je ime po Valteru
Halštajnu, državnom sekretaru u ministarstvu inostranih poslova SR Nemačke. Pozivajući se na pravo da jedini predstavlja celu Nemačku,
Bon je ovom doktrinom isključivao mogućnost uspostave ili održavanja diplomatskih odnosa sa onim državama koje bi priznale Nemačku
DR (uz izuzetak SSSR). Primenjena je nekoliko puta: 1957. godine u slučaju Jugoslavije, 1960. godine u slučaju Gvineje, i 1963. godine u
slučaju Kube. Nekoliko puta je njena primena bila izbegnuta (Egipat 1957. godine, Kambodža 1969. godine, itd).
17
Branko K. Pavlica, Jugoslovensko-nemački ugovorni odnosi 1949-1990, Beograd 1998.
16
20
prevazilaženje važno kako za srpsku državu i društvo, tako i za dalje odnose između Nemačke
i Srbije. Sukobi na prostoru bivše Jugoslavije uticali su na stvaranje negativne slike Srba i
Nemaca jednih o drugima, a osim politike veliku ulogu u tome je odigralo i jednostrano i selektivno izveštavanje medija. Na taj način su obnavljani i pojačavani već postojeći stereotipi. U
Srbiji je raširena predstava o presudnoj ulozi Nemačke u razbijanju SFR Jugoslavije. Nemačka
spoljna politika se neretko i danas doživljava kao hegemonistička i dosledno antisrpska,
kao što je to činjeno devedesetih godina prošlog veka ili tokom dva ratna sukoba svetskih
razmera.18 Postoji snažan i opravdan utisak da je Nemačka u svakom kritičnom i istorijski
presudnom momentu bila protiv srpskih interesa. Dakle, povodi za podozrenje i nepoverenje prema Nemačkoj postoje i u bliskoj, a ne samo u daljoj prošlosti. U ovom slučaju reč je o
nizu događaja tokom kojih je Nemačka bila suprotstavljena Srbiji. Tokom raspada Jugoslavije
Nemačka nije nastupala neutralno, ili u ulozi posrednika koji pokušava da doprinese smirivanju krize. Niti je pružila podršku Srbiji koja je nastojala da očuva zajedničku državu, niti se
slagala sa načinom na koji je Beograd to nastojao da ostvari. Nemačka je stala iza Slovenije i
Hrvatske koje su težile otcepljenju, i čak suprotno tadašnjim gledištima svojih saveznika (pre
svega SAD, Francuske i Velike Britanije), nastojala da izdejstvuje priznanje samostalnosti ove
dve republike. Nemačka je priznala Hrvatsku i Sloveniju 19. decembra 1991. godine, s tim
što je priznanje imalo da stupi na snagu 15. januara 1992. godine.19 S jedne strane, u Srbiji
je rasprostranjeno mišljenje da je Nemačka ovim činom presudno doprinela definitivnom
raspadu SFRJ i daljoj eskalaciji sukoba. Iz Nemačke su dugo stizale najave da će to uraditi,
što je neminovno potkopavalo rad Mirovne konferencije o Jugoslaviji, i napore međunarodnih
posrednika Lorda Karingtona i Sajrusa Vensa. Međutim, malo je verovatno da bi se situacija
u SFRJ stabilizovala i zemlja uvela u mirni proces tranzicije, čak i da Nemačka nije postupila na pomenuti način. Raspad države je bio u poodmakloj fazi, i svakako nije bio moguć
bez delovanja niza unutrašnjih procesa, faktora i aktera. S druge strane, mnogi stručnjaci,
iako priznaju da je efekat bio suprotan, u ovom činu ne vide namerno raspirivanje ratnog
sukoba na području bivše SFRJ, već pokušaj njegovog smirivanja kroz internacionalizaciju
i nastojanje ujedinjenje Nemačke da međunarodnoj zajednici pokaže svoju diplomatsku
težinu.20 Rat je već bio u punom jeku i međunarodno priznanje je bilo samo pitanje vremena,
nakon što je Badinterova komisija donela sledeće važne zaključke: da je u toku raspad SFRJ
i da ona više ne postoji kao država (zaključak br. 1. donet 29. novembra 1991. godine); da
pravo na samoopredeljenje imaju republike čije se granice smatraju državnim granicama koje
se ne mogu menjati silom (zaključak br. 3. donet 11. januara 1992. godine).21 Ipak, kritički bi
rema ispitivanju Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, sprovedenom u septembru 2012. godine, Nemačka se nalazi na drugom
P
mestu država koje, po građanima Srbije, predstavljaju najveću pretnju za bezbednost njihove zemlje. Ispred Nemačke (25%) su samo SAD
(43%), a iza nje su Albanija (24%), Velika Britanija (12%) i Hrvatska (9%). Posebno je uočljiv trend rasta procenta kada je u pitanju Nemačka
– sa svega 7% 2011. godine na 25%. I pored toga, 16% ispitanika je izabralo Nemačku kao model zemlje u kojoj bi voleli da žive. - http://
www.bezbednost.org/upload/document/bcbp_2012_gradani_srbije_izmeu_eu_rusije_i_nato.pdf
19
U Srbiji je rasprostanjeno uverenje da je Nemačka bila prva država koja je priznala nezavisnost dve jugoslovenske republike. Naravno, ona
je bila prva velika sila i prva članica EZ i NATO koja je to učinila, što njenom činu daje specifičnu težinu. Ipak, pre nje Hrvatsku su priznali:
Slovenija, Litvanija, Ukrajina, Letonija i Island.
20
Brendan Simms, „From the Kohl to the Fischer Doctrine: Germany and the Wars of the Yugoslav Succession, 1991-1999“, German History,
Vol. 21, No. 3, 2003, 395-414.
21
Savet ministara Evropske ekonomske zajednice je 27. avgusta 1991. godine ustanovio Arbitražnu komisiju, čiji je zadatak bio da davanjem
pravnog mišljenja o spornim pitanja doprinese mirnom okončanju jugoslovenske krize. Komisija je ostala zapamćena kao Badinterova
komisija po imenu njenog predsednika – francuskog pravnika Roberta Badintera. Komisiju su činili predsednici Ustavnih sudova 5 država
članica EEZ. Potpredsednik komisije je bio Roman Hercog, predsednik Ustavnog suda Nemačke, i kasnije predsednik Nemačke (1994-1999.
godine). Od novembra 1991. do januara 1993. godine komisija je donela ukupno 15 pravnih mišljenja. - Allain Pellet, The Opinions of the
Badinter Arbitration Committee: A Second Breath for the Self-Determination of Peoples, European Journal of International Law, 3(1), 1992,
178–185. – http://www.ejil.org/pdfs/3/1/1175.pdf
18
21
trebalo posmatrati činjenicu da je Nemačka priznala nezavisnost pre nego što je Badinterova
komisija završila svoj rad, iako je po dogovoru država EZ pitanje priznanja trebalo preispitati
tek nakon izveštaja komisije. Nemačka je pre toga postupila u skladu sa svojim prethodnim
najavama i shvatanjem važnosti principa samoopredeljenja, kao i pod utiskom da je teško
izvodljiv opstanak SFRJ čak i u reformisanom obliku. Trebalo bi imati na umu i da je ujedinjenje Nemačke, samo godinu dana ranije (3. oktobar 1990. godine), izvršeno upravo na bazi
samoopredeljenja Nemačke DR. Odluka Berlina donela je Nemačkoj velike simpatije i izlive
zahvalnosti u Hrvatskoj i Sloveniji, dok je u Beogradu ona protumačena kao udarac srpskim
nacionalnim interesima usmerenim ka očuvanju jugoslovenske države kao najboljem okviru
za nastavak života svih Srba u zajedničkoj državi.
Nemačka je učestvovla i u sprovođenju međunarodnih sankcija protiv Srbije (od 30. maja
1992. godine), kao i u akcijama mirovnih snaga OUN u BiH u periodu od 1992-1995. godine.
Na negativnu percepciju nemačke politike prema Srbiji i srpskim interesima uticalo je i učešće
Nemačke u bombardovanju SR Jugoslavije 1999. godine, kao i nemačka podrška kosovskim
Albancima u njihovom nastojanju da stvore samostalnu državu. Nemačko učešće u operaciji
Milosrdni anđeo predstavljalo je prekretnicu u nemačkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici, jer
je prvi put od svog osnivanja 1949. godine Nemačka učestvovala u nekom vojnom sukobu
kao jedna od zaraćenih strana. Pasivnost nemačkih mirovnih trupa tokom pogroma nad kosovskim Srbima u martu 2004. godine u Srbiji protumačena je kao nastavak dosledne antisrpske politike Berlina. Nemačka je potom i među prvima priznala odluku kosovskih Albanaca
da proglase nezavisnost 17. februara 2008. godine. Negativno poimanje nemačke politike,
uobličeno tokom prethodne decenije, dodatno je osnaženo sukobima nemačkih vojnika sa
Srbima na severu Kosova 27. septembra 2011. i 1. juna 2012. godine. Tada je nemački kontigent KFOR-a, koji je ujedno i najbrojniji na Kosovu, učestvovao u uklanjanju barikada koje
su Srbi postavili kako bi sprečili kosovsku policiju da preuzme kontrolu nad administrativnim
prelazima sa Srbijom.
Ujedno, Nemačka je tokom prethodne decenije bila, a i dalje ostaje, jedna od država koje
najodlučnije i najdoslednije uslovljavaju Srbiju na njenom putu ka članstvu u EU. U srpskoj
javnosti su razlozi za ono što je tumačeno kao dosledno antisrpska politika Nemačke tokom
poslednje dve decenije pronalaženi u verskoj bliskosti i istorijskim vezama s Hrvatima i
Slovencima, revanšizmu zbog vojnih poraza od Srbije u prethodnim ratovima, itd. Iz perspektive mnogih ljudi u Srbiji politika Nemačke tokom poslednje dve decenije ima kontinuirani
neprijateljski karakter, jer je u gotovo svakoj prilici Nemačka bila ne samo u sukobu sa srpskim interesima, već je i predvodila borbu protiv njihovog ostvarenja. Posledica ovoga jeste
činjenica da u srpskoj javnosti, paralelno sa pojavom Nemačke kao najvećeg investitora i
donatora u Srbiji, postoji i snažna predstava o njenim hegemonističkim nastojanjima, novom
prodoru na Balkan i pokušaju stvaranja tzv. Četvrtog Rajha. Važno je naglasiti da je posle 1989.
godine Nemačka zajedno sa SAD oblikovala politiku Zapada prema prostoru bivše jugoslovenske države, i umnogome uticala na tok događaja, rasplet krize i ratova. Ipak, pojednostavljena predstava o ponovnim osvajačkim ambicijama Nemačke nema realnih osnova. S jedne
strane, klasično poimanje koncepata hegemonizma i imeprijalizma je izgubilo svaki smisao. S
druge strane, snažno prisustvo nemačkih firmi u balkanskim državama, obim direktnih stranih
investicija, veliki transnacionalni infrastrukturni projekti i usvajanje nemačkih političkih i
preduzetničkih modela, ukazuje na legitimne interese nemačkih političkih i ekonomskih elita.
Mora se imati u vidu da su nemački interesi ostvarivani i kroz delovanje evropskih institucija,
i u skladu sa principima i normama Evropske unije. Dakle ne radi se o klasičnom nametanju
22
teritorijalne dominacije, već o funkcionalnoj međuzavisnosti država i elita. U tom smislu, jedan
od primarnih nemačkih interesa na Balkanu je bio, i jeste, sprečavanje političke, ekonomske ili
socijalne destabilizacije koja bi mogla imati negativne posledice u širim evropskim okvirima.22
U tom kontekstu valja posmatrati i uravnotežen pristup problemima funkcionisanja Bosne
i Hercegovine, gde Berlin poslednjih godina insistira na poštovanju Dejtonskog sporazuma.
Takođe, bez ulaženja u raspravu o karakteru srpske spoljne politike u pomenutom periodu,
kao i o tome šta su bili realni, a šta legitimni srpski interesi u određenim momentima, važno
je razjasniti nekoliko aspekata nemačke spoljne politike koji su neminovno vodili sučeljavanju
nemačkih i srpskih interesa. Prvi predstavlja njeno postepeno preuzimanje sve veće uloge u
sistemu međunarodne bezbednosti. Iako je ovu ulogu i odgovornost Nemačka u početku prihvatala prilično nevoljno i pod pritiskom saveznika, ona vremenom postaje sastavni element
postepene normalizacije njene spoljne politike i refleksija njene sve veće snage i odgovornosti
na međunarodnoj sceni.23 Međutim, i takvu svoju ulogu Nemačka je sprovodila najčešće multilateralnim pristupom kroz učešće u međunarodnim mirovnim misijama ili akcijama NATO
pakta, i upravo je kroz ova učešća i dolazila u sukob sa srpskim interesima.24 Drugi aspekt predstavlja činjenica da je Nemačka jedna od najvažnijih država EU, i da kao takva ima veliki uticaj
na njenu sudbinu i dalji razvoj, pa samim tim i na odnos prema potencijalnim kandidatima.
Težnja Srbije da jednog dana postane član EU postavila ju je pred zadatak da izvrši određene
državne i društvene reforme, ali i da, usled specifične situacije i događaja iz bliske prošlosti,
ispuni neke posebne i veoma teške zahteve. Ispostavilo se da su snaga i pozicija Nemačke,
zajedno sa prirodom uslova koji se postavljaju Srbiji u kontekstu evropskih integracija i kosovskog problema, ponovo doprineli identifikaciji Berlina sa politikom koja je suprotstavljena
srpskim interesima.
S druge strane, u Nemačkoj je stvorena jednostrana i pojednostavljena predstava da je Srbija
glavni krivac za raspad Jugoslavije i gotovo sve ratne strahote proizašle iz tog raspada. Poseban naglasak se stavlja na odgovornost srpske politike i srpskog nacionalizma za Srebrenicu
kao jedini genocid u Evropi nakon Drugog svetskog rata, iako je Haški tribunal utvrdio da Srbija kao država nije počinila ovaj genocid, niti bila saučesnik u njemu, ali da nije učinila sve što je
mogla da ga spreči.25 Zbog toga izvor nesuglasica i problema u međusobnim odnosima predstavlja i gledište Nemačke o potrebi neodložnog suočavanja Srbije sa događajima iz nedavne
prošlosti, i shvatanje o suštinskoj važnosti tog suočavanja za društvene reforme u Srbiji, njen
dalji napredak u evropskim integracijama i sveukupno pomirenje u regionu.26 Ovakav stav
Nemačka gradi pre svega na sopstvenom istorijskom iskustvu. Naime, nakon Drugog svetskog rata nemačko društvo našlo se pred velikim izazovima, od kojih je nesumnjivo najteži
i najvažniji predstavljalo suočavanje sa razornim posledicama rata, nedelima nacističkog
režima i dotad nezabeleženim masovnim zločinima. Suštinu tog suočavanja činilo je preispitivanje sopstvene prošlosti (nem. Vergangenheitsbewältigung), odnosno razumevanje
F otis Mavromatidis, Jeremy Leaman, „German Influence in the Western Balkans: Hegemony by Design or by Default?“, Debatte, Vol. 16, No.
1, April 2008, 5-29.
23
Thomas U. Berger, A Perfectly Normal Abnormality: German Foreign Policy after Kosovo and Afghanistan, Japanese Journal of Political
Science, 3 (2), 173-193.
24
Ovde ne treba izgubiti iz vida da je u pitanju priznanja nezavisnosti Slovenije i Hrvatske krajem 1991. i početkom 1992. godine Nemačka
delovala unilateralno, i došla u sukob sa SAD, Francuskom, Velikom Britanijom i drugim saveznicima. Tumačenja njenih ciljeva i motiva za
ovakvo postupanje se razlikuju.
25
Haški tribunal je ovaj događaj 26. februara 2007. godine okarakterisao kao genocid i najveći masakr izvršen u Evropi posle Drugog svetskog
rata.
26
Vlada Srbije je 31. marta 2010. godine donela Deklaraciju o Srebrenici u kojoj se pominje zločin, a ne genocid.
22
23
puta kojim je Nemačka dospela u situaciju u kojoj se našla u periodu od 1933-1945. godine.
Ovo preispitivanje je zahtevalo potragu za korenima nacističke vladavine, u sklopu koje je bilo
neminovno zapitati se i usled čega se politički i društveni razvoj Nemačke razlikovao u odnosu
na druge države Zapada koje se nisu suočile sa sličnim problemom. Zahtevalo je odgovor na
pitanje kako su bili mogući Aušvic i Holokaust. Kako je bilo moguće da Buhenvald i Vajmar,
paradigme dijametralno suprotnih sistema vrednosti, budu tako blizu jedan drugom ne samo
u geografskom već i u istorijskom smislu. Od pronalaženja odgovora na ova pitanja zavisili
su demokratski temelji i politička legitimnost tek formirane SR Nemačke. Zato je suočavanje
nemačkog društva sa sopstvenom prošlošću kompleksan, komplikovan i kontinuiran proces,
koji se i dan danas odvija i zahteva istrajnost i doslednost u sprovođenju. Iako ne može biti
govora o izjednačavanju nemačke uloge u izbijanju Drugog svetskog rata i Holokaustu, sa ulogom Srbije u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije i zločinima koji su tom prilikom počinjeni
u njeno ime, važno je uporediti ova dva slučaja kako bi se razumelo zbog čega Nemačka u
spoljnopolitičkom diskursu insistira na suočavanju s prošlošću.27
Pored mnoštva problema s kojima su se suočile nakon demokratskih promena 2000. godine
nove vlasti u Srbiji našle su se i pred izuzetno važnim pitanjem odnosa prema ratnom razdoblju devedesetih i insistiranju velikog dela međunarodne zajednice na prevashodnoj odgovornosti srpske strane za zločine počinjene tokom tog perioda. U očima zapadne javnosti spremnost na suočavanje sa tim pitanjima na specifičan način je određivala, i još uvek određuje,
nivo iskrenosti svake nove vlasti u prihvatanju evropskih vrednosti. I u očima nemačkih
vlasti distanciranje od politike vođene devedesetih godina prošlog veka bilo je nužan uslov
daljeg napretka Srbije na putu evropskih integracija. Ono je smatrano izrazom napuštanja
autoritarne politike i istinske demokratizacije države i društva. Upravo u kontekstu evropskih
integracija Srbija se tako našla pred dva izazova. Prvi je predstavljalo suočavanje s istinom o
proteklim događajima, a drugi pomirenje s državama u regionu.28 Prevazilaženje istorijskih
podela i sukoba putem regionalne saradnje i pomirenja predstavlja deo evropskog puta kojim
je krenula Srbija, jer je i sama Evropa jedan veliki mirovni projekat izrastao posle 1945. godine
na moru teških, frustrirajućih, ali i krajnje neophodnih kompromisa. Bez povlačenja direktnih
paralela, jer one nisu moguće, upravo na primeru Nemačke i njenog suočavanja sa prošlošću
možemo videti višestruku korisnost takvog poduhvata, kako u smislu svojevrsne društvene
katarze i normalizovanja političke kulture i sistema vrednosti, tako i u pogledu promena u
poimanju nacionalnih interesa i osnovnih koncepcija spoljne politike. Ipak, ovakvi politički
zahtevi kojima se dovodi u pitanje nacionalno samopoimanje i nacionalni ponos država kandidata povećava njihovu distancu prema EU. Dakle, to nije slučaj samo u Srbiji koja je Haškom
tribunalu izručila 46 osoba, među kojima i dvojicu bivših predsednika države. U zemlji i dalje
prevlađuje stav da je saradnja sa Haškim tribunalom nužna u cilju daljeg približavnja EU, ali
veliki deo stanovništva to smatra nužnim zlom i sam Tribunal smatra instrumentom Zapada
usmerenim protiv srpskih nacionalnih interesa.
Neodvojivi aspekt suočavanja s prošlošću, koje se neprestano zahteva od Srbije, jeste i
suočavanje sa gubitkom dela nacionalne teritorije usled poraza u ratu 1999. godine. Dvadeset
dve države EU, od ukupno 27, priznale su secesiju kosovskih Albanaca. One faktički, mada
još uvek ne i formalno, uslovljavaju prijem Srbije u EU odustajanjem od stava da joj Kosovo
emačka nije jedina država Zapada koja insistira na tom zahtevu, ali se iz njenog istorijskog iskustva može zaključiti zbog čega ona taj
N
zahtev smatra važnim.
28
Todor Kuljić, Prevladavanje prošlosti: uzroci i pravci promene slike istorije krajem XX veka, Beograd 2002; Bruno Vekarić, Regionalna saradnja
u procesuiranju ratnih zločina i njen uticaj na pomirenje u regionu, Izazovi evropskih integracija, 10 (2010), 31-39.
27
24
i Metohija pripada po međunarodnom pravu. Nemačka je, takođe, imala bolno istorijsko
iskustvo sa nasilnim oduzimanjem teritorija nakon poraza u oba svetska rata, ali ta činjenica
nije doprinela stvaranju određenog nivoa empatije i razumevanja za situaciju u kojoj se našla
Srbija. Porazi su svojevremeno Nemačku koštali gubitka velikog dela teritorije, koja je smatrana njenim istorijski važnim oblastima. Činjenica da se Nemačka nekoliko decenija ranije
suočila sa sličnim istorijskim iskustvom nije doprinela njenom emotivnom, već pragmatičnom
sagledavanju položaja u kojem se na prelomu vekova našla Srbija. Nemačka je posle Drugog svetskog rata postala ono što jeste velikim delom zahvaljujući povlačenju dubokog reza
prema onome što je bila pre 1945. godine. Njen uspeh je zasnovan na suštinskoj promeni politike, koja se od opsesije teritorijama okrenula ka demokratizaciji društva, unutrašnjem razvoju
i evropskim integracijama. Gubitak teritorije je bila neizbežna cena poraza u ratovima koje
je sama Nemačka izazvala, a identična percepcija ovog problema postoji u međunarodnoj
javnosti i kada su u pitanju Srbija i ratovi vođeni tokom devedesetih godina dvadesetog veka.
Gubitak teritorije je jednostavno vid cene koja se mora platiti za vođenje pogrešne politike.
Ukoliko je jedna velika sila poput Nemačke bila prinuđena da plati tu cenu, ne postoji nijedan
razlog zbog kojeg bi Srbija, ili bilo koja druga država, bila oslobođenja plaćanja istog računa.
Međutim, u nemačkoj percepciji postoji i pozitivna strana ovog problema, jer je gubitak rata
i teritorije doveo do kritičkog preispitivanja poimanja moći, države, kao i zasnivanja nacionalnih interesa i spoljne politike na suštinski drugačijim osnovama i koncepcijama. Ono što
gledano iz Beograda izgleda kao katastrofalan poraz s nesagledivim negativnim posledicama
po državne i nacionalne interese, gledano iz Berlina poprima sasvim drugačije obrise i pozitivnu konotaciju. Tamo gde većina Srba vidi snažan neprijateljski pritisak da se definitivno
odustane od Kosova kao nečega što još uvek nije izgubljeno i što predstavlja vrhunski nacionalni interes, Nemci vide podsticaj da se Srbija ne samo suoči sa prošlošću, već sa realnošću,
i da prihvatanjem nezavisnosti Kosova redefiniše svoje nacionalne interese i način njihovog
ispoljavanja. Na ovaj način dolazi do kolizije dva dijametralno suprotstavljena viđenja suštine
kosovskog problema, koja se reflektuje i na međusobne odnose između Nemačke i Srbije.
Tako je najkomplikovanija politička prepreka međusobnoj saradnji upravo suprotno viđenje
sudbine Kosova i Metohije. Neformalno uslovljavanje Srbije priznanjem Kosova dovelo je do
toga da je početkom 2012. godine manje od polovine srpskog stanovništva bilo za ulazak
u EU. Ukoliko svaki naredni korak u procesu pristupanja EU bude zavisio od ustupaka vezanih za Kosovo, pretežno proevropska orijentacija među Srbima mogla bi nastaviti da slabi.
Stoga rešavanje tog problema iziskuje specifičan pristup. Jedan od mogućih i već pominjanih
pristupa u znatnoj meri se zasniva upravo na primeru iz nemačkog istorijskog iskustva koji je
do nedavno bio nepoznat široj srpskoj javnosti – tzv. model dve Nemačke.
5. Prošlost kao putokaz:
model dve Nemačke i problem Kosova
Glavni politički problem koji opterećuje odnose Berlina i Beograda tokom poslednje decenije
predstavlja (ne)rešeno pitanje statusa Kosova i Metohije. Tokom neuspelih pregovora o
konačnom statusu kao moguće rešenje ponuđen je i model zasnovan na tzv. Osnovnom
sporazumu (nem. Grundlagenvertrag) SR Nemačke i Nemačke DR iz 1972. godine. I kasnije su
strane diplomate i ambasadori skretali pažnju na potencijal pomenutog sporazuma, odnosno
njegovih pojedinih elemenata, kao na primer uoči samita EU u decembru 2011. godine. Prethodno je u junu iste godine to učinio i sam bivši predsednik Srbije Boris Tadić prilikom svog
govora u fondaciji Fridrih Ebert u Berlinu. Dakle, ovaj sporazum u diplomatskim krugovima
25
figurira kao jedan od putokaza za moguće rešenje kosovskog problema, jer je primer normalizacije odnosa bez međusobnog priznavanja nezavisnosti. Iako se mogućnost njegove formalne primene najčešće zvanično osporava iz različitih razloga, sam model ne treba u potpunosti odbacivati jer su teme koje su predmet srpsko-albanskog dijaloga slične temama koje su
činile suštinu dogovora dve Nemačke. Ipak, ključno pitanje jeste da li se, i u kojim okolnostima,
način rešavanja problema u odnosima između SR Nemačke i Nemačke DR može primeniti kao
model prilikom rešavanja kosovskog problema, odnosno (re)definisanja konačnog statusa
Kosova i Metohije. Nastojaćemo da uočimo da li se politika koja je dovela do normalizovanja
odnosa između SR Nemačke i Nemačke DR (tzv. Ostpolitik) može – i u kojoj meri – uporediti sa
politikom Srbije u kosovskom pitanju. Pokušaćemo da uočimo sličnosti i razlike između ove
dve politike, i skrenemo pažnju na iskustva koja bi Srbija mogla uzeti u obzir prilikom eventualnog (pre)formulisanja svoje politike u kosovskom pitanju.
Izrasle na pepelu poraženog nacističkog Trećeg rajha, dve nemačke države – Zapadna i
Istočna – brzo su postale simbol ne samo suprotstavljenih vojnih saveza, nego i protivrečnih
političkih sistema i društvenih struktura. Njihova međusobna granica decenijama je bila više
od uobičajene državne granice – bila je to istovremeno prva i najosetljivija linija fronta u Hladnom ratu. Ideološka, politička i vojna podeljenost nemačkog naroda kao rezultat poraza u
ratu posebno se duboko odrazila na međusobne odnose ove dve države. Oni su bili dodatno
opterećeni politikom SR Nemačke koja je težila ponovnom ujedinjenju i pretendovala na
pravo da predstavlja celokupan nemački narod, dok je Nemačka DR nastojala da razvije sopstveni državni i nacionalni identitet, i stekne njegovo međunarodno priznanje. Ovakvo stanje u
međusobnim odnosima trajalo je od završetka Drugog svetskog rata (1945. godine) i osnivanja dve Nemačke (1949. godine) do kraja šezdesetih godina prošlog veka. Tada je došlo do
radikalne promene spoljne politike SR Nemačke prema Istočnoj Nemačkoj i drugim državama
Varšavskog pakta (nem. Ostpolitik), koje je doprinelo poboljšavanju odnosa i smirivanju tenzija. Iako je težio ujedinjenju dve Nemačke, što je pisalo i u nemačkom ustavu kao cilj, prvi
kancelar SR Nemačke Konrad Adenauer (1949–1963) nije bio opsednut njime niti kao jedinim,
niti kao najvišim ciljem svoje politike. Taj cilj je bio samo deo čitavog spleta ciljeva koji je obuhvatao kako slobodu i bezbednost Zapadne Nemačke, tako i mir u Evropi i trajnu integraciju
Nemačke u društvo zapadnih demokratija. Dakle, ponovno ujedinjenje nije predstavljalo
alternativu integracijama, ali ni privrženost određenoj strani u Hladnom ratu nije podrazumevala prihvatanje trajne podele. Stoga je spoljnu i bezbednosnu politiku SR Nemačke odlikovao
multilateralizam. S druge strane, Adenauerova politika prema Istočnoj Nemačkoj nije mogla
biti kompatibilna sa detantom, već se mogla sprovoditi jedino u kontekstu Hladnog rata i
oštre podele između Zapadnih saveznika i SSSR-a tokom pedestih godina 20. veka. Ključni
element ove Adenauerove Ostpolitik činila je tzv. Halštajnova doktrina, odnosno stanovište
da Bon neće uspostavljati ni održavati diplomatske odnose sa bilo kojom državom koja bi
priznala Nemačku DR. Za vreme kancelara Ludviga Erharda (1963–1966) i Gerharda Šredera29
kao ministra spoljnih poslova, SRN je nastojala da se u određenoj meri prilagodi politici
detanta. Njeni pokušaji su bili usmereni na zaključenje bilateralnih sporazuma o odricanju
od upotrebe sile i trgovinskih ugovora sa svim državama Istočnog bloka osim sa Nemačkom
DR. Iako je vlada tzv. Velike koalicije (1966–1969), na čijem su čelu bili Kurt Georg Kisinger i Vili
Brant, nastavila sa daljim prilagođavanjem Ostpolitik dominantnim tendencijama u odnosima
29
pitanju je Gerhard Šreder (1910-1989), političar iz redova Hrišćansko-demokratske unije (CDU), koji je tokom svoje karijere bio: ministar
U
unutrašnjih poslova (1953-1961), ministar inostranih poslova (1961-1966) i ministar odbrane (1966-69). Njega ne treba mešati sa Gerhardom
Šrederom, liderom Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD), koji je bio nemački kancelar od oktobra 1998. do novembra 2005. godine.
26
Istok-Zapad (detant), ipak se našla u situaciji da je za politiku detanta i unapređenje odnosa
SR Nemačke sa Istočnim blokom bilo u najmanju ruku neophodno napuštanje Halštajnove
doktrine, polaganja prava da govori u ime svih Nemaca (nem. Alleinvertretungsrecht), i formalno priznanje granica uspostavljenih 1945. godine. Sve veća razmimoilaženja unutar koalicije CDU–SPD u pitanjima unutrašnje i spoljne politike, kao i sovjetska intervencija i gušenje
Praškog proleća avgusta 1968. godine, dodatno su otežale sprovođenje temeljnijih promena
u spoljnoj politici Bona. Neue Ostpolitik je postala moguća tek dolaskom na vlast koalicije
SPD–FDP nakon izbora održanih 1969. godine.30
Okvir nemačke spoljne politike bile su evropske integracije i detant u odnosima između
SAD i SSSR. Ostpolitik je stoga bila nemačka varijanta politike detanta – politika aktivnog i
konstruktivnog prilagođavanja novim okolnostima u odnosima Istok-Zapad. Promene ovog
karaktera bile su nagoveštene znatno ranije. U predavanju o nemačkom pitanju održanom
15. jula 1963. godine Egon Bar, najvažniji saradnik Vilija Branta, objasnio je suštinu nove politike prema Nemačkoj DR i Istoku za koju se zalagala tada opoziciona SPD.31 Suština ove politike se ogledala u promeni status quo kroz približavanje dve Nemačke (nem. Wandel durch
Annäherung). Sam Vili Brant je korene nove Ostpolitik video u dizanju Berlinskog zida avgusta
1961. godine,32 a njen početak, program i ciljeve najavio je prilikom inauguralnog obraćanja
Bundestagu 28. oktobra 1969. godine. Cilj politike čija je krilatica glasila dve države, jedna
nacija (Zwei Staaten, eine Nation) bio je približavanje dve Nemačke kroz saradnju i očuvanje
mira u Evropi, a neophodan uslov činili su savez i koordinacija sa Zapadom i razumevanje
sa Istokom. Dakle, jedna od najvažnijih dimenzija nove politike bila je i težnja konačnom i
iskrenom pomirenju radi prevazilaženja prošlosti i njenih posledica. Nije bilo dileme da će put
od regulisane koegzistencije (nem. geregeltes Nebeneinander) do saradnje (nem. Miteinander)
predstavljati dugotrajan i mukotrpan proces, ali da je on neophodan kako bi se sprečio nastavak konfrontacije, udaljavanja i razdvajanja nemačkog naroda (nem. weiteres Auseinanderleben). Mirna transformacija komunističkog režima u Nemačkoj DR kroz otvaranje uticajima
sa Zapada i konačno ujedinjenje ostali su dugoročni ciljevi SR Nemačke.33 Promena u politici
Bona prema Istočnoj Evropi bila je do te mere izražena da se danas pod pojmom Ostpolitik podrazumeva samo politika Vilija Branta prema Istočnoj Evropi u periodu od 1969–1974.
godine. Preduslov uspešnih pregovora između dve Nemačke bilo je postizanje sporazuma
Bona sa Moskvom 12. avgusta 1970. godine, kao i dogovor savezničkih sila o Berlinu 3. septembra 1971. godine.34 U međuvremenu je Bon postigao i sporazum sa Poljskom 7. decembra
1970. godine, kojim je priznata linija Odra-Nisa kao zapadna granica Poljske, čime je praktično
prihvatio odluku donetu u Potsdamu 1945. godine. Konačno odustajanje od Nemačke u granicama iz 1939. godine usledilo je tek u sklopu ujedinjenja dve Nemačke, i to na pritisak SAD.
Vlada SPD-FDP je tokom 1972. godine vodila tešku borbu za ratifikaciju ovih sporazuma u
Bundestagu i Bundesratu. Teškom mukom je preživela i glasanje o nepoverenju aprila 1972.
godine. I pored svih problema, arhitekte nove Ostpolitik nastavile su rad na projektu spora-
eter H. Merkl, The German Janus: From Westpolitik to Ostpolitik, Political Science Quarterly, Vol. 89, No. 4, Winter 1974-1975, 805 – 829; Gert
P
Krell, West German Ostpolitk and the German Question, Journal of Peace Reasearch, Vol. 28, No. 3, 1991, 311 – 323.
31
Dokumente zur Deutschlandpolitik, ser. 4, Vol. 9, Frankfurt am Main 1978, 572-575.
32
Willy Brandt, People and Politics: The Years 1960–1975, Boston 1978, 20.
33
Julia von Dannenberg, The Foundations of Ostpolitik, The Making of the Moscow Treaty between West Germany and the USSR, Oxford
2008, 131-264.
34
Jochen Abr. Frowein, Legal Problems of the German Ostpolitik, The International and Comparative Law Quarterly, Vol. 23, No. 1, Jan. 1974,
105-126.
30
27
zuma sa Istočnom Nemačkom. Njegovi detalji su obelodanjeni dve nedelje pre novembarskih
izbora 1972. godine. Ubedljiva izborna pobeda SPD na tim izborima predstavljala je i pobedu
Brantove Ostpolitik, odnosno njeno prihvatanje od strane većine Nemaca. Najjači argument
koji je opozicija iznosila protiv Brantove Ostpolitik bila je navodna protivustavnost sporazuma
sa Nemačkom DR, kao i navodna suštinska protivrečnost između te politike i daljih evropskih
integracija. Brantova vlada je navodila da je ta politika uvek imala podršku EU i NATO, i da je
tokom nje došlo i do značajnog proširenja EU. Ustavni sud je 1973. godine doneo presudu da
je sporazum sa Nemačkom DR u skladu sa odredbama Grundgesetz, odnosno ustava SRN, kao
i da postignuti sporazum ne sprečava vladu u Bonu da nastavi da vodi politiku koja za cilj ima
konačno ujedinjenje Nemačke.
Osnovni sporazum (nem. Grundlagenvertrag) zaključen je u Istočnom Berlinu 21. decembra 1972. godine, a u parlamentu SR Nemačke je ratifikovan 20. juna 1973. godine. U martu
1974. godine potpisan je protokol o uspostavljanju stalnih predstavničkih misija, a 2. maja
iste godine su ti predstavnici stupili na svoju dužnost u Bonu i Istočnom Berlinu. Obe države
su primljene u UN 18. septembra 1973. godine. Osnovni cilj sporazuma bio je uspostavljanje
dobrosusedskih odnosa. Suština postignutih sporazuma (nem. Ostverträge) sastojala se u
odricanju od teritorijalnih pretenzija i upotrebe sile uz priznavanje status quo, tj. političke i teritorijalne realnosti (priznavanje granica uspostavljenih nakon Drugog svetskog rata). Ipak, ova
vrsta sporazuma nije – ni u političkom ni u pravnom smislu – značila i definitivno odricanje od
ponovnog ujedinjenja dve Nemačke jer je ono opstalo kao opcija koju je u preambuli i članu
23. predviđao i najviši pravni akt SR Nemačke (nem. Grundgesetz – tzv. Osnovni zakon/Ustav).
Sporazumom iz 1972. godine, koji je imao ukupno deset tačaka, SR Nemačka i Nemačka DR
obavezale su se: 1) da će razvijati normalne i dobrosusedske međusobne odnose na bazi jednakih prava; 2) na rukovođenje principima Povelje OUN, posebno onim koji se tiču suverenosti
država, poštovanja njihove nezavisnosti i teritorijalnog integriteta, prava na samoopredeljenje, zaštite ljudskih prava i borbe protiv diskriminacije; 3) da će nesporazume bilo koje vrste
rešavati isključivo mirnim sredstvima, i da će se uzdržavati od upotrebe sile ili pretnji upotrebom iste. Potvrdile su nepovredivost međusobnih granica i poštovanje teritoralnog integriteta;
4) da nijedna od ovih država ne može nastupati u ime druge na međunarodnom planu; 5) da
će doprinositi očuvanju mira u odnosima između evropskih država, kao i bezbednosti i saradnji u Evropi i smanjenju nuklearnog naoružanja; 6) na poštovanje principa da je nadležnost
svake od njih ograničena na sopstvenu teritoriju, i da će poštovati nezavisnost i autonomiju
druge strane u spoljašnjim i unutrašnjim odnosima; 7) da će zaključiti sporazume o saradnji u oblasti ekonomije, nauke i tehnologije, transporta, sudstva, pošta i telekomunikacija,
zdravlja, kulture, sporta, zaštite životne sredine. Izrazile su i spremnost da regulišu praktična
i humanitarna pitanja u okviru procesa normalizacije međusobnih odnosa; 8) da razmene
stalne predstavničke misije. Tačka br. 3 sporazuma, kojom je potvrđena nepovredivost granica
i teritorijalnog integriteta, podrazumevala je i odricanje od upotrebe sile, ali nije isključivala
opcije kao što su otcepljenje dela teritorije ili dobrovoljno ujedinjenje dve države. SR Nemačka
je Pismom o nemačkom jedinstvu kao dodatku ugovoru precizirala svoj politički cilj – mir u
Evropi u kojoj će nemački narod povratiti svoje jedinstvo kroz slobodno samoopredeljenje.
Članom br. 8 predviđeno je uspostavljanje trajnih misija, a ne diplomatskih predstavništava
koja bi bila logična u slučaju zvaničnog priznanja. Bon je jasno stavio do znanja da ne želi
uspostavljanje diplomatskih odnosa jer dve nemačke države nisu međusobno strane. Nijedan
element sporazuma zaključenih u periodu od 1970-1973. godine nije činio nelegalnim i nelegitimnim eventualno ujedinjenje dve nemačke države koje bi bilo ostvareno mirnim putem
28
i na bazi samoopredeljenja, i ukoliko bi političke okolnosti omogućile jedan takav sporazum.
Suštinski paradoks, ali i ključnu prednost, nove Ostpolitik predstavljala je razumevanje Bona
da je za prevazilaženje status quo i podele Nemačke bilo neophodno početi sa njihovim prihvatanjem, odnosno prihvatanjem realnosti u datom istorijskom kontekstu. Približavanje kroz
saradnju i miroljubivu koegzistenciju nudilo je i nove mogućnosti za usklađivanje potreba
opšteg mira i nacionalne bezbednosti sa rešavanjem nacionalog pitanja u okviru evropskih i
atlantskih integracija.
Direktni pregovori između predstavnika Beograda i Prištine, u okviru procesa utvrđivanja
konačnog statusa Kosova i Metohije koji je vodio specijalni predstavnik generalnog sekretara
UN Marti Ahtisari, započeli su u Beču 20-21. februara 2006. godine. Insistiralo se na razgovoru o praktičnim pitanjima (decentralizacija, povratak prognanih, prava etničkih zajednica
i zaštita verskog i kulturnog nasleđa) u vezi kojih bi, kako se smatralo, Beograd i Priština
mogli da smanje razlike. Ipak, nije bilo značajnijeg progresa jer je Beograd smatrao da su
ta pitanja neodvojiva od pitanja konačnog statusa Kosova. Ahtisari je nacrt svog predloga
izneo 2. februara 2007. godine. Zajedničke konsultacije obe strane održane su 21. februara
i 10. marta nakon kojih je Beograd odbio predloženo, a Albanci prihvatili kao bolan kompromis. Ahtisari je 26. marta 2007. godine Ban Ki Munu uputio svoj izveštaj, i predlog konačnog
statusa koji je podrazumevao nezavisnost Kosova nadgledanu od strane međunarodne
zajednice. Nemogućnost pronalaženja konsenzusa u SB OUN radi izglasavanja nove rezolucije (zasnovane na Ahtisarijevom planu) koja bi zamenila rezoluciju br. 1244, kao i odsustvo
zajedničkog stava članica EU prema nezavisnosti Kosova, dovela je do pat pozicije. Ona je
razrešena odlukom da se otpočnu novi pregovori između Beograd i Prištine koji bi trajali tačno
određeni period od 120 dana kako bi se stvorio neophodni pritisak i sprečilo odugovlačenje.
EU je istakla svoju sklonost ovakvom rešenju 21. juna 2007. godine na sastanku ministara EU
u Briselu, a sredinom jula se toj opciji priklonio i Vašington sa stavom da bi u slučaju neuspeha Kosovo moglo da proglasi nezavisnost koja bi bila odmah priznata. Kontakt grupa je 25.
jula 2007. godine na sastanku u Beču postigla dogovor da razgovorima rukovodi trojka koju
bi činili po jedan predstavnik SAD (Frenk Vizner), EU (Volfgang Išinger) i Rusije (Aleksandar
Bocan-Harčenko). Pošto je Kosovo predstavljalo evropski problem dogovoreno je da vodeći
predstavnik posredničke trojke bude Išinger. Podela Kosova je u startu od svih bila odbačena
kao jedna od mogućih opcija. Beograd je već na uvodnom sastanku sa posredničkom trojkom
10. avgusta u Beogradu odbio i Išingerov predlog o Konfederaciji nezavisnih država koja bi bila
nalik Zajednici Nezavisnih Država uspostavljenoj nakon raspada SSSR-a. Na prvom sastanku
u Beču 30. avgusta 2007. godine Beograd je predložio suštinsku autonomiju, ali se taj predlog
sreo sa odbijanjem i kosovskih Albanaca i posredničke trojke. Trojka je u početku dopustila da
obe strane iznesu svoje predloge, ali je ubrzo uočila da time ne postiže nikakav rezultat. Nakon
što je dobio mandat od ministara EU, Volfgang Išinger je krajem septembra izneo novi predlog
za rešenje kosovskog problema. Model koji je predložio obema stranama na razmatranje bio
je sporazum SR Nemačke i Nemačke DR zaključen 1972. godine. Prilagođen kosovskom problemu taj sporazum bi kao model predviđao zajedničke napore na uspostavljanju i održavanju
mirnih i dobrosusedskih odnosa između Srbije i Kosova, uzdržavanje od upotrebe sile ili pretnji silom, kao i delovanje u potpunom skladu sa Poveljom OUN i relevantnim dokumentima
OEBS-a. Srbija i Kosovo bi se obavezali na rešavanje sporova i nesuglasica mirnim putem, kao
i na samostalno upravljanje sopstvenom teritorijom. Takođe, Srbija bi se odrekla težnji da
uspostavi fizičko prisustvo na teritoriji Kosova i Metohije. Ključni element predloženog sporazuma činila bi nedefinisanost pitanja statusa, odnosno slaganje da se potpisnici ne slažu u
vezi tog fundamentalnog pitanja. Sličnom formulacijom su SR Nemačka i Nemačka DR 1972.
29
godine sprečili da njihovo neslaganje u vezi nacionalnog pitanja postane kamen spoticanja
prilikom sklapanja sporazuma. Beogradu i Prištini bi na ovaj način bilo omogućeno da zadrže
svoje pozicije, čime bi se izbeglo da predlog i pregovori propadnu zbog stvari u vezi koje
saglasnost nikako nije bilo moguće postići. Kosovo i Srbija bi se složili sa time da se ne slažu
sa interpretacijom sporazuma (tj. sa interpretacijom konačnog statusa), kao i da to neslaganje
ne stavlja van snage odredbe samog sporazuma. Ipak, nijedna od zainteresovanih strana nije
bila zadovoljna ovim predlogom, mada su se pojedini elementi sporazuma našli u predlogu
Prištine da se zaključi Sporazum o prijateljstvu i saradnji. Ovaj predlog je Priština iznela na narednom sastanku održanom u Londonu od 17–19. septembra. Neuspešnim se pokazao i susret
održan u Njujorku 28. septembra. Na četvrtom sastanku – u Briselu od 13–16. oktobra 2007.
godine – Beograd je odbio prethodno pomenuti predlog Prištine, a Priština je isti stav zauzela prema srpskom predlogu o suštinskoj autonomiji. Naredni razgovori u Beču od 21–23.
oktobra vođeni su o 14 tačaka koje je pregovaračka trojka precizirala, ali su i oni protekli bez
ikakvog opipljivog napretka. U međuvremenu SAD su podržale nacrt predloga koji se bazirao
na sporazumu između SR Nemačke i Nemačke DR iz 1972. godine Volfgang Išinger je tokom
razgovora sa Sergejom Lavrovim u Moskvi uočio tračak nade da bi mogao dobiti podršku i
Rusije predlogu koji bi se zasnivao na tom sporazumu, iako Moskva nije bila posebno impresionirana.35 Ipak, Rusija je odbila da pruži svoju podršku takvom planu, a Bocan-Harčenko je
dobio instrukcije da o njemu dalje ne raspravlja. Na novom sastanku u Beču od 4–6. novembra
Išinger i Vizner nisu ni prezentovali ni pomenuli plan, kako ne bi došlo do izražaja nejedinstvo
unutar pregovaračke trojke. Na sastanku u Briselu 21. novembra Beograd je definitivno odbio
bilo kakvo statusno neutralno rešenje problema, odnosno pregovore o praktičnim pitanjima
pre definitinog rešenja statusa Kosova. S druge strane, Priština je odbacila modele zasnovane
na položaju Hong-Konga ili Alandskih ostrva pošto nisu podrazumevali nezavisnost. Poslednji
susret održan je u Badenu i Beču od 25–28. novembra, ali se završio bez postizanja kompromisa. Pregovori su unapred bili oročeni na 120 dana, pa je pregovaračka trojka svoj izveštaj UN
podnela 10. decembra 2007. godine. Nakon neuspeha ovih pregovora, i uz snažnu podršku
SAD i ključnih država EU, kosovski Albanci su 17. februara 2008. godine proglasili nezavisnost.
Model dve Nemačke je stavljen ad acta na neodređeno vreme pošto se susreo sa negativnim
stavom i Beograda i Prištine. Ipak, početkom 2010. godine pojedine strane diplomate ponovo
su, nakon više od dve godine, skrenule pažnju na potencijal pomenutog sporazuma, odnosno
nekih njegovih elemenata. Prema mišljenju tadašnjeg francuskog ambasadora u Srbiji ŽanFransoa Terala i britanskog ambasadora Stivena Vordsvorta, odnosi između Prištine i Beograda mogli bi da se skroje upravo po uzoru na nemački primer jer su, i pored razlika u gledištima
o statusu, dve Nemačke rešavale otvorena pitanja. Ipak, za Beograd je to i dalje neprihvatljivo
pre jasnog definisanja konačnog statusa. Srbija je kao ključni argument prilikom svoje odluke
da odbije sporazum između dve Nemačke iz 1972. godine kao model za rešavanje kosovskog problema istakla da su tada u pitanju bile dve nezavisne države, dok Kosovo to nije sa
stanovišta međunarodnog prava.
Poređenjem ova dva slučaja i ukazivanjem na njihove sličnosti i razlike, kao i poređenjem
spoljnih politika SR Nemačke i Srbije nastojaćemo da ukažemo na okolnosti u kojima bi primena ovog modela ipak bila moguća. U oba slučaja radi se o gubitku značajnog dela nacionalne
teritorije nakon poraza u ratu (1945. odnosno 1999. godine), neprihvatanju takvog ishoda i
35
Henry H. Perritt, Jr., The Road to Independence for Kosovo. A Chronicle of the Ahtisaari plan, Cambridge 2009, 194-195; Gerhard Spörl,
The Kosovo Failure. Mission Impossible in the Balkans, Spiegel Online International, 10. 12. 2007. - http://www.spiegel.de/international/
europe/0,1518,522406,00.html
30
insistiranju na suverenitetu i teritorijalnom integritetu potkrepljenom ustavnim odredbama
(Grundgesetz, Ustav Republike Srbije), kao i o problemima čije rešavanje ima veliki značaj za
mir, stabilnost i napredak kako regiona tako i cele Evrope. Podela između dva dela državne teritorije je duboka u oba slučaja, bez obzira da li se radi o podeli zasnovanoj na etničkoj pripadnosti (Kosovo) ili na prirodi političkog sistema i ideoloških uverenja (Nemačka DR). Obe vrste
podela bile su dominantne u odgovarajućem istorijskom kontekstu, i njihovo prevazilaženje
činilo se utopijom kako 1961. godine u slučaju Nemačke, tako i 2008. godine u slučaju Srbije.
Ključne razlike između ova dva slučaja su: 1) različiti spoljnopolitički kontekst (Hladni rat; unipolarni svet); 2) ista etnička pripadnost u prvom (Nemci), a različita u drugom slučaju (Srbi i
Albanci); 3) činjenica da se u slučaju Srbije i Kosova formalno ne radi o dve nezavisne države
kao u slučaju dve Nemačke; 4) obe Nemačke su imale ograničeni suverenitet sve do svog
ujedinjenja, dok ga Kosovo ima sve dok važi rezolucija UN br. 1244.
Jasno su uočljive dve faze u zvaničnoj politici Bona prema Nemačkoj DR tokom Hladnog rata.
Prvu, koja je trajala do 1969. godine, karakterisalo je odbijanje da se prihvati podela države
i nastojanje da se spreči međunarodno priznanje Nemačke DR prekidanjem diplomatskih
odnosa sa onim državama koje bi to učinile. Druga faza, koja je počela 1969. godine, predstavljala je napuštanje prethodne politike, prihvatanje realnosti i uspostavljanje dobrosusedskih
odnosa između dve nemačke države. Najvažnija zajednička karakteristika ove dve faze jeste
da Bon nijednog trenutka nije odustao od ponovnog ujedinjenja Nemačke kao svog krajnjeg cilja. Politika Srbije prema Kosovu neposredno nakon proglašenja nezavisnosti u februaru
2008. godine bila je slična politici Bona u periodu od 1949–1969. godine, s tim što su ambasadori iz zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova bili povučeni samo na relativno kratak
vremenski period radi konsultacija. Međutim, srpsku politiku i danas karakteriše odbijanje da
se prihvati svojevrsna podela države i nastojanje da se spreče dalja međunarodna priznanja
Kosova. U ovoj činjenici leži suštinska razlika u odnosu na spoljnu politiku Bona koja je služila
kao okvir za sklapanje sporazuma iz 1972. godine. Karakter srpske spoljne politike morao bi
da doživi slične promene kao i karakter nemačke Ostpolitik 1969. godine da bi bilo moguće u
potpunosti primeniti sporazum iz 1972. godine kao model za rešavanje kosovskog problema.
Iz ovog razloga Srbija ni tokom pregovora 2007. godine, niti kasnije, nije mogla da uzme u razmatranje ponuđeni predlog. Dakle, ciljevi spoljne politike Bona i Beograda u ovim slučajevima
ostali su isti (ponovna uspostava suvereniteta i teritorijalnog integriteta), ali je u slučaju SR
Nemačke došlo do prihvatanja realnosti i promene taktike koja je zahtevala i promenu sredstava za ostvarenje cilja. Takođe, primer nemačke Ostpolitik ukazuje i na mogućnost radikalnog zaokreta u spoljnoj politici nakon eventualne promene vlade. U SR Nemačkoj je 1969.
godine došla na vlast socijalno-liberalna koalicija, dok je u Nemačkoj DR 1971. godine Erih
Honeker zamenio Valtera Ulbrihta, što je umnogome i omogućilo sklapanje sporazuma 1972.
godine. Promene vlasti u Srbiji, od 2008. godine do danas, nisu dovele do radikalnih zaokreta
u politici prema Kosovu, već samo do određenih promena u naglašavanju spoljnopolitičkih
prioriteta (pristupanje EU i/ili očuvanje Kosova). Brantova vlada je jedva preživela glasanje o
poverenju 1972. godine do kojeg je došlo zbog snažnog protivljenja njegovoj Ostpolitik. Lako
je zamisliti unutrašnje podele i debate koje bi u Srbiji izazvala suštinska promena politike i
pristupa kosovskom problemu. Ipak, iako je u SR Nemačkoj došlo do promene spoljne politike, izbori održani 1972. godine smatraju se indirektnim referendumom o Brantovoj Ostpolitik. Takav karakter bi imali i izbori u Srbiji ukoliko bi došlo do radikalnije promene politike
Srbije. Važna sličnost između spoljne politike SR Nemačke u prvom, i spoljne politike Srbije u
drugom slučaju jeste i veliki značaj koji je pridavan evropskim integracijama i očuvanju mira
kao neodvojivim elementima nacionalno odgovorne spoljne politike. Nemački kancelar Vili
31
Brant doživljavan je kao pokretačka snaga i simbol takve nemačke spoljne politike, baš kao
što su proteklih godina bivšeg srpskog predsednika Borisa Tadića na sličan način doživljavali
u inostranstvu. Nacionalno odgovorna politika podrazumevala je u oba slučaja suočavanje sa
sopstvenom prošlošću, svest o istorijskoj odgovornosti i pomirenje sa susedima. Vili Brant i
Boris Tadić su bili ti koji su klečali, iako nisu morali, za sve one koji su trebali ali to nisu učinili. Brant
je 6. decembra 1970. godine doslovce klekao u Varšavi pred spomenikom podignutim u čast
ustanka Jevreja u Varšavskom getu 1943. godine, dok je Tadić odao poštovanje muslimanskim
žrtvama 11. jula 2005. godine u Memorijalnom centru u Potočarima kod Srebrenice.
Spoljnopolitička strategija Beograda, čiju suštinu najjasnije odslikava krilatica i Evropa i Kosovo, onemogućava makar i delimičnu primenu modela dve Nemačke za rešavanje kosovskog
problema. Naime, Beograd ne želi da učini nijedan potez koji bi značio bilo implicitno bilo eksplicitno priznanje Kosova i Metohije kao nezavisne države. Eventualno prihvatanje i primena
ovog modela urušili bi osnove srpske spoljne politike, čiji cilj istovremeno predstavljaju i ulazak
u EU i očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije. U ovom slučaju bi čak bilo nemoguće i da
Srbija preduzme svojevrsnu Ostpolitik, tj. da prihvati realnost – ne i da formalno prizna nezavisnost – države na Kosovu, koncentriše se na evropske integracije i očekuje mirnu reintegraciju
Kosova nakon svog pridruživanja EU. Naime, evidentna je razlika u odnosu na SR Nemačku i
Brantovu politiku tzv. sitnih koraka koja je kratkoročno prihvatala realnost, ali je dugoročno
imala identični cilj kao i politika njegovih prethodnika – ponovno ujedinjenje Nemačke. Iako
ne bi trebalo zanemariti faktore kao što su ekonomski problemi, raspad Varšavskog pakta i
kraj Hladnog rata, ostvarenju ovog cilja najviše je doprinelo samoopredeljenje stanovnika
Nemačke DR 1989. i 1990. godine. U slučaju Srbije politika čiji bi dugoročni cilj bio ponovno
ujedinjenje zasnovano na principu samoopredeljenja naroda nije moguće, jer na Kosovu u
ogromnoj većini živi drugi narod – Albanci – koje od Srba dele ne samo etničke, kulturološke,
jezičke i verske razlike, nego i velike barijere stvorene međusobnim krvavim sukobima.
Dakle, primena modela dve Nemačke u cilju (re)definisanja statusa Kosova i Metohije može
imati smisla jedino u slučaju (re)definisanja spoljne politike Srbije u smislu jasnog opredeljivanje za jedan od trenutnih spoljnopolitičkih ciljeva Srbije – ili Evropa ili Kosovo. Međutim, i takav
jasan izbor sa sobom nosi velike probleme, jer najkraći i najlakši put nije uvek i najbolji i najpametniji. U prvom slučaju (Evropa) bio bi otklonjen spoljnopolitički problem i velika prepreka
evropskim integracijama, dok bi se javio problem unutrašnje destabilizacije. U drugom slučaju
(Kosovo), unutrašnji problemi bi izostali, ili bi bili znatno manji, ali bi spoljnopolitička pozicija
Srbije pretrpela težak udarac. Komplikovaniji put bi se sastojao u davanju prioriteta jednom
od ova dva cilja, a mogao bi se završiti postepenim odustajanjem od manje važnog – bilo svojevoljno, bilo pod pritiskom sa strane. Predstavnici Srbije su u nekoliko navrata isticali da Srbija
ne želi da čini takav izbor (između EU i Kosova), ali da bi se – u slučaju da pred njega bude
stavljena – opredelila za Kosovo. Šta bi se desilo ukoliko bi Srbija, suočivši se pre ili kasnije sa
zahtevom da implicitno ili eksplicitno prizna nezavisnost Kosova, prioritet ipak dala ulasku u
EU? Kakav bi značaj u tom slučaju mogla da ima primena modela dve Nemačke i priznanje kao
fleksibilan koncept?
Upravo ova varijanta komplikovanijeg puta razrešavanja kontradiktornosti srpske spoljne
politike sa sobom nosi i mogućnost primene modela dve Nemačke, posebno onog aspekta
koji se odnosio na međusobnu saradnju i rešavanje otvorenih pitanja bez formalnog priznavanja nezavisnosti. U tome i leži potencijal primene modela dve Nemačke – rešenja u kojem
je bi ono što jedna strana dobija trebalo da bude važnije od onoga što ona gubi. Njegova
32
eventualna primena bi olakšala i ubrzala put Srbije ka članstvu u EU, jer bi sa dnevnog reda
bila skinuta pitanja koja danas indirektno otežavaju, a već sutra bi mogla i direktno da uspore
pridruživanje EU – uspostava dobrih odnosa sa susedima, regulisanje nerešenih bilateralnih
sporova i pomirenje u regionu. S druge strane, nezavisnost Kosova ne bi bila formalno priznata, ali bi bila uspostavljena međusobna komunikacija i saradnja u cilju rešavanja tehničkih
problema i pitanja od egzistencijalne važnosti za život Srba na Kosovu i Metohiji (decentralizacija, kulturno nasleđe, povratak prognanih, prekogranična saradnja, sloboda kretanja, trgovinske i saobraćajne veze i dr). Saradnja Srbije i Kosova mogla bi se ostvariti po modelu saradnje Istočne i Zapadne Nemačke, tako što bi tim stručnjaka na ozbiljan način utvrdio koja su to
pitanja koja se mogu depolitizovati, odnosno oko kojih može da se sarađuje, a da se implicitno ili eksplicitno ne suoči sa pitanjem konačnog statusa i priznanjem nezavisnosti. Upravo
u tome se i sastojala suština odnosa između dve Nemačke nakon 1972. godine. SR Nemačka
nije eksplicitno priznala svog istočnog suseda, ali je politika saradnje i uspostavljanje bližih
veza umesto politike izolacije dovela do izgradnje mostova koji su omogućili kasnije ujedinjenje. Primena modela dve Nemačke u slučaju Srbije i Kosova bi eventualno ostavila ovu
opciju otvorenom što se tiče Srba severno od Ibra, ali ne i Albanaca koji čine apsolutnu većinu
u ostalim delovima Kosova i Metohije. Oni ne žele bilo koji oblik mirne reintegracije, i to se
mora imati u vidu ne samo prilikom rešavanja kosovskog problema, već i daljeg promišljanja
srpske spoljne politike i nacionalnih interesa. Naime, bilo bi krajnje nerealno i neodgovorno očekivati da može doći do potpune reintegracije Kosova i Metohije u sastav Srbije bez
dalekosežnih posledica koje bi sa sobom nosio čak i pokušaj mirne integracije Albanaca u
srpsku državu i društvo (bez obzira na ishod tog pokušaja). Čak i u nemačkom slučaju integracija bivše Istočne Nemačke predstavljala je mukotrpan i veoma skup proces koji još uvek
nije u potpunosti završen, i čije se ekonomske i socijalne posledice još uvek osećaju. Dakle, za
Srbiju bi vraćanje Kosova i Metohije pod njenu punu jurisdikciju, koju ona ni milom ni silom
ne bi mogla uspostaviti, bilo gotovo podjednako nepovoljno rešenje kao i ono koje bi podrazumevalo priznavanje suverene albanske vlasti na celom Kosovu. Takođe, Priština nije u stanju
da uspostavi kontrolu nad severom Kosova bez ozbiljnog narušavanja regionalne stabilnosti.
Zato bi za Srbiju bilo prihvatljivije rešenje bila podela po postojećim etničkim granicama na
severu Kosova, uz međunarodno garantovanje široke lokalne samouprave u opštinama sa
većinskim srpskim stanovništvom i slobodnog pristupa manastirima i kulturno-istorijskim
spomenicima. Insistiranjem na maksimalnim, a nerealnim zahtevima, Srbija bi rizikovala da
trajno ostane bez celog Kosova, kao i bez članstva u EU u dogledno vreme.
Promena prirode srpske spoljne politike moguća je na dva načina. Prvi, vođenje alternativne
spoljne politike koja bi takođe imala za cilj očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije, ali bi
se pozivala na političku, institucionalnu i ekonomsku krizu EU. Zarad ulaska u takvu EU, Srbija
se ne bi smela odreći naroda, teritorije, svetinja i svojih istorijskih prava na Kosovu i Metohiji.
Jedna takva politika bi takođe značila korenitu promenu u odnosu na aktuelnu spoljnu politiku, ali logično je da ona ne bi nudila pogodan spoljnopolitički okvir za primenu modela dve
Nemačke. Druga mogućnost korenite promene spoljne politike Srbije jeste odustajanje od
pokušaja očuvanja Kosova i Metohije kao jednog od dva ključna cilja aktuelne spoljne politike
zarad evropskih integracija koje bi bile predstavljene kao viši nacionalni interes u datim okolnostima. Da li će do ovakvih promena doći i da li bi neka od njih bila u interesu Srbije predmet
je stručne analize i javne rasprave. Trenutno, model dve Nemačke može se samo delimično
iskoristiti tako što bi poslužio kao primer kako se može pronaći modus vivendi, odnosno na
koji način se može ostvariti komunikacija i saradnja bez zvaničnog priznanja nezavisnosti i uz
ostavljanje po strani krupnog pitanja kao što je konačni status. Korišćenje pozitivnih iskustava
33
koje nudi ovaj model jeste i jedan od mogućih načina da se doprinese uklanjanju prepreka sa
kojima će se Srbija verovatno suočiti na svom evropskom putu, tim pre što su za EU trenutno
bitniji dobrosusedski odnosi nego zvanično priznanje (što može da se promeni ukoliko sve
države članice priznaju kosovsku nezavisnost). Dakle, model dve Nemačke koji je nekoliko
puta, što zvanično što nezvanično, iznošen kao predlog za rešavanje kosovskog problema
trenutno ne može u potpunosti biti prihvatljiv za Srbiju pošto ona čak ni implictino ne želi
da prizna Kosovo i Metohiju. Samim tim nemoguća je potpuna primena ovog modela u cilju
rešavanja kosovskog problema. Uslovi za delimičnu primenu ovog modela, odnosno njegovih pojedinih elemenata, stekli su se tek pokretanjem tehničkih pregovora između Beograda
i Prištine pod pokroviteljstvom EU u martu 2011. godine, a pozitivni efekti ovih pregovora
postali su vidljivi godinu dana kasnije dodeljivanjem Srbiji statusa kandidata za članstvo u EU.
6. Kulturno-prosvetna i naučno-obrazovna
saradnja između Srbije i Nemačke
Kulturno-prosvetna i naučno-obrazovna saradnja između Nemačke i Srbije je zasnovana
na Sporazumu koji je zaključen još 1969. godine (Sporazum između SFRJ i SRN o kulturnoj
i naučnoj saradnji). Konkretna kulturna saradnja dve zemlje je u novije vreme značajno
unapređena učešćem Republike Srbije na dva sajma knjiga, u Frankfurtu na Majni i Lajpcigu.
Posebno je značajno bilo učešće Republike Srbije na sajmu knjiga u Lajpcigu u statusu zemljepartnera u martu 2011. godine. Na ovom sajmu se predstavilo 40 srpskih pisaca i 30 novih
prevoda srpskih književnih dela na nemački jezik. Na taj način je srpska kultura i književnost
dobila jedinstvenu priliku da se nemačkoj i široj evropskoj kulturnoj javnosti predstavi na
ovoj značajnoj kulturnoj manifestaciji. Tom prilikom je potpisan ugovor između Narodne
bibilioteke Srbije i Univerzitetske biblioteke u Lajpcigu o vraćanju ukupno 796 knjiga iz
zaostavštine srpskog izdavača Gece Kona, koje su tokom Drugog svetskog rata zaplenjene i
odnete iz Beograda u Nemačku. Ovaj kontigent knjiga, koji je vraćen prilikom otvaranja renovirane zgrade Narodne bibilioteke Srbije, u aprilu 2011. godine, predstavlja samo deo knjiga
koje su zaplenjene i odnete u Nemačku, a za koje se u budućnosti takođe očekuje da budu
vraćene u Beograd. Ovim činom, naročito kada postupak povratka ovih knjiga bude uspešno
okončan, bi saradnja između dve zemlje trebalo da bude dodatno osnažena.
Pored učešća na sajmovima knjiga u Nemačkoj, godišnjica Nobelove nagrade za književnost,
koju je dobio Ivo Andrić je iskorišćena za održavanje novih kulturnih manifestacija u organizaciji srpske strane u Nemačkoj. Tokom 2011. godine su održane izložbe i književne večeri povodom 50 godina od dodele Nobelove nagrade Ivi Andriću u Lajpcigu, Minhenu i Frankfurtu.
Međunarodni festival umetnosti i kulture podunavskih zemalja Donumenta 2011, koji je
održan u Regenzburgu je bio posvećen Srbiji. Na ovom festivalu je učešće trebalo da uzme
i tadašnji srpski ministar kulture Predrag Marković, ali je njegovo pojavljivanje na otvaranju
festivala otkazano zbog toga što je organizator u katalogu festivala odštampao mapu sa Kosovom kao zasebnom državom.
Republika Srbija i u ovoj oblasti sa nemačkim pokrajinama uspostavlja posebnu i blisku
saradnju. Sa nemačkim pokrajinama Bavarskom i Baden-Virtembergom su uspostavljene
zajedničke komisije koje utvrđuju i realizuju programe kulturne i prosvetne saradnje. Ova
vrsta saradnje je uspostavljena i sa pokrajinama Saksonijom i Severnom Rajnom-Vestfalijom.
34
Bitnu ulogu, kada je u pitanju kulturno-obrazovna saradnja između dve zemlje i jačanje
bilateralnih odnosa, ima Nemačka škola u Beogradu.36 Nemačka pruža značajnu finansijsku
pomoć i podršku i šalje profesore iz Nemačke na rad u ovoj školi. Ova obrazovna ustanova
je dostupna kako učenicima nemačke, tako i učenicima drugih nacionalnosti. Ideja ove škole
predstavlja zajedničko obrazovanje nemačke i srpske dece i omladine, čime se nastoji da se
ojačaju veze i bilateralni odnosi između dve zemlje.
Posebno mesto u analizi kulturno-prosvetne saradnje između dve zemlje zauzima Gete
institut, nemačka ustanova koja promoviše učenje nemačkog jezika u inostranstvu i neguje
međunarodnu kulturnu saradnju. Gete institut postoji u Beogradu od 1970. godine. Biblioteka
Gete instituta poseduje 12.000 knjiga, kao i veliki broj časopisa, magazina, dnevnih novina i
stručne periodike. Gete institut učestvuje u brojnim aktivnostima na promociji nemačke kulture i kulturne saradnje između dve države. Promocijom nemačkog jezika i kulture, učešćem u
različitim projektima i programima, Gete institut ima veliku ulogu u približavanju dve kulture
i dva naroda.37
7. Ekonomska saradnja između Srbije i Nemačke
Većina modernizacijskih tokova u poslednjih skoro tri veka u Srbiju je dolazila preko Austrije
i Nemačke. Za pojedine viđene Srbe, koji su zemlju severno od Save i Dunava krajem 18. i
početkom 19. veka pogrešno (usled oficijelnog jezika) nazivali Nemačka,38 je taj prostor bio
simbol civilizacije. Srbi su zahvaljujući razmeni iskustava sa stanovništvom tadašnje Austrije
i Nemačke naučili kako da zidaju (enterijer vojvođanskih i, u manjoj meri, građanskih kuća
južno od Save i Dunava iz 19. veka preslikan je iz Nemačke), kako da savremeno ratuju, kako
da spremaju hranu, itd.39 Nemački jezik se masovno učio u srpskim školama tokom 19. i u
prvoj polovini 20. veka. Srbi su preko nemačkog jezika i kulture napravili najvažniji iskorak ka
(zapadno)evropskoj civilizaciji, posle nekoliko vekova zaostajanja pod Osmanlijama.
Značajnija trgovinska razmena Srbije i Nemačke počinje tek krajem 19. veka. Godine 1884.
Srbija, koja se uglavnom oslanjala na izvoz poljoprivrednih proizvoda (dve trećine izvoza
činila je stoka, potom životinjska koža i rakija), počinje da trguje sa zemljama s kojima se ne
graniči. Već 1912. godine udeo Austro-Ugarske je opao na 42,8% (uvoz 45%), dok je su se
pojavili novi trgovinski partneri, pre svega Nemačka sa 21,4% izvoza i 29,3% uvoza Srbije
(što je, istina, delom i odraz loših političkih i ekonomskih odnosa Srbije sa Austro-Ugarskom
na početku 20. veka). Struktura razmene novonastale države (SHS) po zemljama destinacije
izvoza i porekla uvoza pretrpela je znatne promene u međuratnom periodu. Tokom tridesetih
snažno raste učešće Nemačke, na koju je odlazilo oko trećine ukupne razmene i čiji se udeo
povećavao pred sam početak Drugog svetskog rata. Snažno povećanje izvoza u Nemačku
ipak je znatnim delom bilo uslovljeno i pripajanjem Austrije; tokom 1938. godine izvoz u ove
dve zemlje zajedno je činio preko 40% ukupnog izvoza, a krajem dvadesetih oko 30%. Na
strani izvoza dominirali su primarni proizvodi, a na strani uvoza industrijski (oko 95%), što
govori o agrarnoj strukturi privrede zemlje (oko dve trećine ukupnog izvoza stvarala je poljoprivreda, zajedno sa šumarstvom). I socijalistička Jugoslavija (iako je u znatno većoj meri
koristila prednosti razmene sa zemljama istočnog bloka, uklučujući i Nemačku DR, a posebno
Više informacija o Nemačkoj školi u Beogradu dostupno na internet stranici http://www.dsbelgrad.com/
Više informacija o aktivnostima Gete instituta u Beogradu dostupno na internet stranici http://www.goethe.de/ins/cs/bel/uun/srindex.htm
38
Videti npr. Prota Mateja Nenadović, Memoari, Narodna knjiga, Beograd, 2009.
39
Marko Popović, Miroslav Timotijević i Milan Ristović, Istorija privatnog života u Srba, Clio, Beograd, 2012.
36
37
35
sa SSSR-om; kasnije i sa pojedinim nesvrstanim zemljama) je konstantno imala značajnu razmenu sa Nemačkom. Godine 1965. dominantan deo izvoza i uvoza obavljao se sa četiri zemlje: SSSR-om, Nemačkom, Italijom i SAD. U okviru Evropske zajednice dominantan partner bila
je Zapadna Nemačkom (npr: 1971: 13% izvoza i 21,7% ukupnog uvoza; 1987: 11,6% izvoza i
18,3% uvoza). Izvoz je i dalje imao nepovoljnu strukturu jer se zasnivao na proizvodima niže
faze finalizacije, dok je uvoz činila pre svega oprema.
Posle dramatičnih devedesetih ukida se embargo prema SR Jugoslaviji i od oktobra 2000.
godine dolazi do intenziviranja razmene sa Nemačkom, EU, kao i ukupne robne razmene. U
prvoj deceniji 21. veka prosečna stopa rasta robnog izvoza Srbije (korigovana za razmenu sa
Crnom Gorom) bila je 15,7% a uvoza 13,2%. Izvoz u Nemačku u istom periodu rastao je 15,5%,
a uvoz 10,4%. U 2011. ukupni robin izvoz raste 14,1%, a uvoz 14,5%. Razmena sa Nemačkom
te godine imala je nadprosečan rast; izvoz je bio veći za 25,3%, a uvoz za 16,7%. Tokom 2012.
ukupna robna razmena stagnira,40 dok se sa Nemačkom održava rast izvoza (za 6%) i uvoza (skoro 8%). U svakom slučaju, rast razmene sa Nemačkom, kao i ukupan rast razmene, u
proteklih skoro 12 godina je bio impozantan, ali je ostvaren sa vrlo niske baze tako da Srbija
ima u apsolutnom izrazu nizak nivo razmene sa Nemačkom (npr. šest puta niži od razmene
Nemačke sa Mađarskom, što je po stanovniku četiri puta manje). Skoro je izvesno da će 2012.
godina biti zabeležene rekordne vrednosti razmene Srbije sa Nemačkom (i prethodna, 2011.
bila je rekordna), i da bi robni izvoz mogao preći milijardu evra, a uvoz skoro 1,7 milijardi evra.
Za značajno povećani izvoz Srbije u Nemačku najzaslužnija su nemačka preduzeća u Srbiji,
koja su izvozno orijentisana ka Nemačkoj i Evropskoj uniji. Među 10 najvećih srpskih izvoznika
u Nemačku, čak njih pet predstavljaju nemačke kompanije, a trenutni izvozni lider je „Simens“.
Procena za 2012. u tabeli 1. bazirana je na tendencijama robne razmene sa Nemačkom i ukupne robne razmene u prvih osam meseci 2012.
Tabela 1. Robna razmena Srbije; ukupna i sa Nemačkom 2000-2012. (u milionima € i %)
2005
2006
2007
2008
2009
2010
2011
2012p
Ukupni izvoz
3599
5117
6438
7457
5984
7393
8439
8532
Izvoz u Nemačku
349
507
684
776
624
760
952
1010
Procenat ukupnog izvoza
9,7
9,9
10,6
10,4
10,4
10,3
11,3
12,0
Ukupni uvoz
8400
10486
13535
15547
11507
12622
14450
15259
Uvoz iz Nemačke
876
996
1601
1836
1408
1334
1558
1678
Procenat ukupnog uvoza
10,4
9,5
11,8
11,8
12,2
10,6
10,8
10,9
Izvor: RZS; kalkulacija za 2000, 2005 i 2006. godinu bez Crne Gore.
Nemačka je najvažniji spoljnotrgovinski partner Srbije u Evropskoj uniji. Budući da politički
odnosi od 2000. godine ne otežavaju saradnju Beograda i Berlina, a pre svega, zahvaljujući
obostranim ekonomskim interesima privredna saradnja dve zemlje je u stalnom usponu i
2012. godine robna razmena bi mogla preći 2,7 milijardi evra. Dominantno mesto u izvozu
Srbije u Nemačku imaju elektrotehnički uređaji i oprema, proizvodi od čelika, bakra i aluminijuma, hemikalije, ali i prehrambeni proizvodi, posebno sveže i smrznuto voće i povrće, kao i
žitarice. Vodeći izvoznici iz Srbije u Nemačku su dosad bili: “Siemens”, “US Steel”, “Draexlmaier”,
“Impol”, “ŠTADA’’ (nekadašnji Hemofarm).
40
Prema RZS izvoz (u evrima) je porastao u prvih osam meseci 2012, u odnosu na lane, za 1,1% a uvoz za 5,6%.
36
Razmenu dve zemlje karakteriše visok robni deficit na srpskoj strani, nepovoljna struktura robe
u izvozu, ali i konstantan trend rasta pokrivenosti uvoza izvozom (koji bi ove godine trebalo da
bude blizu dve trećine). Dobijanjem statusa kandidata za EU, a i ranije primenom Sporazuma
sa Evropskom unijom o stabilizaciji i pridruživanju (SPP), Srbija je postupno otvorila tržište
za robe iz EU, a time i Nemačke. Već 2014. godine carine će, osim za određeni broj agrarnih
proizvoda, biti ukinute.
Srbija je u poslednjih nekoliko godina značajno proširila i saradnju sa pojedinim, razvijenim,
nemačkim pokrajinama, pa su u okviru tih akcija postignuti opipljivi rezultati u proširenju
ekonomskih veza sa Bavarskom i Baden Virtembergom. Privredna saradnja kompanija iz Srbije
i Bavarske dobrim delom se odvijala i zahvaljući Srpsko - bavarskoj komisiji, koja je osnovana
još pre četiri decenije, a ponovo je aktivirana 2000. godine. U robnoj razmeni sa Bavarskom
Srbija je, tokom poslednjih nekoliko godina, znatno unapredila izvoz.
Verovatno je da će i sledećih godina, u nastavku ove decenije nastaviti porast razmene sa
Nemačkom. Važan faktor rasta razmene je konstantno povećavanje prisustva nemačkih kompanija u Srbiji, koje su dobar deo svog plasmana usmeravaju u domicilnu zemlju, čije tržišne
potrebe dobro poznaju i na čijem su tržištu već prisutne. I iskustva zemalja u tranziciji, koje su
imale rapidan rast razmene sa Nemačkom tokom devedesetih, tokom procesa reformisanja
real-socijalističkog sistema, ukazuju na verovatan razvoj trgovinskih odnosa Srbije i Nemačke.
Treba imati u vidu da sadašnja privredna struktura ne dozvoljava dugoročno ozbiljniji rast
srpskog izvoza, kao i izvesno usporavanje srednjoročnog rasta svetske razmene u prvim
godinama oporavka od globalne ekonomske krize. Pretpostavka za rast izvoza na zahtevno
nemačko tržište je, pored promene strukture, i porast proizvodnje, uzimajući u obzir visoku
međuzavisnost tendencija domaće produkcije i izvoza.
Procene su da bi razmena dve zemlje mogla da bude udvostručena u narednih nekoliko godina. Srbija povećava uvoz iz Nemačke ne zato što je kupovna moć u zemlji jača, nego zbog toga
što velike investicije zahtevaju uvoz opreme i mašina koje velikim delom dolaze iz Nemačke.
Većina onog što Srbija uvozi iz Nemačke stvara novu vrednost i važan je deo proizvodnog
procesa.
8. Nemačke investicije u Srbiji
Nemačka je i jedan od najznačajnijih investitora u Srbiju. Po obimu ulaganja, najveće nemačke
investicije u Srbiji su Štada (510 miliona evra), Metro (165 miliona evra), Meser tehnogas (114
miliona evra), Henkel (78 miliona evra), Nordcuker (45 miliona evra). Nemačka je u Srbiju dosada, računajući od kraja 2000. godine investirala oko 1,5 milijardi evra, a u tim kompanijama
posao je našlo 22 hiljade ljudi.
Tabela 2. Neto investicije u Srbiju (u milionima € i %)
2005.
2006.
2007.
2008.
2009.
2010.
2011
2012
(I-VII)
Iz Nemačke
154,868
645,370
50,516
59,572
40,101
32,921
76,591
32,950
UKUPNO
1,162,268 3,242,306 1,448,132 1,590,013 1,304,973
Godina
Udeo Nemačke (%)
13.3
19.9
3.5
3.7
3.1
830,525
4.0
1,798,508 -120,341
4.3
-3.5
Izvor: NBS / Napomena: minus u prvih sedam meseci 2012. godine je posledica ulaganja u Grčku od 380 miliona evra (Telekom Srbija je
otkupila 20% svojih akcija).
37
Nemačke firme su zainteresovane za ulaganja u infrastrukturu, proizvodnju auto-delova,
rudarstvo i energetiku, poljoprivredu i zaštitu životne sredine. Zbog prirodnih resursa, strukture privrede, veličine tržišta, strukture privrede i tehnološke povezanosti, Srbija je važan
partner Nemačke u regionu Jugoistočne Evrope. Oko 75 odsto mašina i opreme u srpskim
fabrikama je nemačke proizvodnje. Jedna od ključnih oblasti investicione saradnje trenutno je
sektor automobilske industrije („Leoni“, „Drekslmajer“, „Gramer“, „Norma grupa“, „KontinentalKontiteg“). Od ostalih ulaganja vredni pomena su „Simens“, „Vaker Nojson“ (proizvođač lake
građevinske i poljoprivredne mašine). Kompanija „Falke“ investira preko 10 miliona evra u
proizvodnju čarapa. Predstavnici lučke kompanije Duisport iz Duizburga, najveće kontinentalne luke na svetu, zainteresovani su za strateško partnerstvo sa pančevačkom lukom.
“Muehlbauer” je svetski lider za sigurna tehnološka rešenja u sferi elektronske identifikacije
(ova kompanija gradi fabriku u Staroj Pazovi). U sektoru prerade hrane, „Meggle“ je preuzela
kragujevačku mlekaru „Mladost”. Zainteresovanost za ulaganje je posebno snažna u energetici (ako bi se ostvarili planovi iz Memoranduma od ulaganju RWE u gradnju elektrana, to
bi bila najveća nemačka investicija u Srbiju), infrastrukturi i saobraćaju. „Lidl“ je prvi nemački
maloprodajni diskontni trgovinski lanac u Srbiji („Lidl“ je deo „Schwarz“ grupe). U Srbiji posluje
i jedan od najvećih trgovinskih firmi na svetu – nemački „Metro“. Pored toga, preko Razvojne
banke Nemačke (KFW), ova zemlja pruža podršku projektu formiranja Razvojne banke Srbije.
Indikativni su primeri investicija novijeg datuma. Kompanija „Reum“ u fabrici za proizvodnju
auto-delova ove godine će zaposliti oko 350 radnika, dok će kompanija „Medsorg“ u Kraljevu
graditi fabriku za reciklažu.
Napomena: podaci su za period od 2006. do novembra 2012.
Izvor: http://siepa.gov.rs/sr/index/finansiranje/finansijska-podrska-za-investitore/statisticki-pregled-rezultata.html
38
SIEPA, agencija koja se bavi promovisanjem mogućnosti za ulaganja i pružanjem pomoći
stranim investitorima da započnu poslovanje u Srbiji, je od 2006. do 2012. godine dodelila 224
miliona evra za otvaranje 40.088 radnih mesta u Srbiji, dok je ukupna vrednosti aktivnih investicionih projekata 1290 miliona evra. Bespovratna finansijska sredstva su dodeljivana za finansiranje investicionih projekata u proizvodnom sektoru, sektoru usluga koje mogu biti predmet međunarodne trgovine i za strateške projekte iz oblasti turizma (bespovratna sredstva se
dodeljuju u iznosu od 4.000 do 10.000 evra po svakom radniku zaposlenom na neodređeno
vreme). Nemačke kompanije zaposlile su 6000 radnika i dobile 7,1% ukupno odobrenih sredstava, po čemu su na 3. odnosno 2. mestu, ako se ne računaju domaća preduzeća (izvor SIEPA).
Napomena: podaci su za period od 2006. do novembra 2012.
Izvor: http://siepa.gov.rs/sr/index/finansiranje/finansijska-podrska-za-investitore/statisticki-pregled-rezultata.html
Nemačka je lokomotiva evropske privrede i godinama među prva tri svetska izvoznika, uz
SAD i Kinu. Kako je Nemačka najveći neto finansijer u Evropi, od značaja za Srbiju je da obezbedi njenu podršku za sredstva od EBRD, EIB, kao i IBRD.
U ukupnoj sumi bilateralne pomoći Nemačke, Srbija na 16. mestu od 151 države, koje dobijaju
pomoć (BiH je na 39. mestu, Hrvatska 49. Makedonija 67. Crna Gora na 78. mestu). Od početka
demokratskih promena, ova zemlja je Srbiji na raspolaganje stavila milijardu evra bilateralne
pomoći i oko 400 miliona pomoći kroz razne evropske fondove. Ta sredstva su uglavnom investirana u infrastrukturu, energetiku, vodosnabdevanje, podizanje kapaciteta lokalnih samouprava, kao i za humanitarne potrebe.
39
9. Važnost doznaka srpske dijaspore u međusobnim
odnosima
Bitan aspekt odnosa dve zemlje su tokovi radne snage iz Srbije ka Nemačkoj, koji su posebno intenzivirani u drugoj polovini šezdesetih godina 20. veka. Vrlo brzo je uočeno da priliv
deviza u Jugoslaviju brzo raste, što je uz smanjenje pritiska na zapošljavanje donelo još jedan
pozitivan efekat za privredu SFRJ i Socijalističke Republike Srbije, već tada suočenu sa krizom
ekstenzivnog rasta. Naime, doznake, koje su, praktično, štednja srpskih migranata u inostranstvu, su od velikog značaja za pokrivanje, pre svega, deficita u spoljnotrgovinskom bilansu.
Procenjuje se da najmanje pola miliona državljana Srbije zarađuje platu izvan granica svoje
zemlje. Državljani Srbije već tradicionalno odlaze na privremeni rad najviše u Nemačku, a
potom zemlje, takođe, nemačkog govornog područja: Austriju i Švajcarsku. Čak 145 hiljada
povratnika penzije troši u Srbiji (najviše čekova stiže iz Nemačke: 35 615, iz Hrvatske 32 836, iz
Švajcarske 15 444).
Za mnoge zemlje u razvoju, pa i Srbiju, doznake (i inostrane penzije) predstavljaju najveći
pojedinačni izvor deviza, koji premašuje izvozne prihode, zvaničnu pomoć za razvoj, strane
investicije (po tome se ističu Moldavija sa 27% ili Haiti sa 30% BDP. U Srbiji su poslate doznake
u proseku godišnje činile 8,3% BDP poslednje tri godine.41 Zbog disperzovanosti tih sredstava (pojedinačne pošiljke su relativno male, između 100 i 200 evra), njihov najveći deo ide u
potrošnju (i na uvoz), nekretnine, a ne u proizvodne investicije.
Studiju o doznakama koje šalju srpski državljani iz Nemačke objavila je Svetska Banka 2006.
godine (The Germany-Serbia Remittance Corridor: Challenges of Establishing a Formal Money
Transfer System). Prema ovoj studiji, Srbija je tokom 2004. godine primila 2,4 milijarde dolara
od Srba koji žive van Srbije, prvenstveno u Nemačkoj, SAD, Švajcarskoj. Na predstavljanju
internet prezentacije o transferu novca iz Nemačke (www.geldtransfair.de) procenjena vrednost doznaka u Srbiju iz Nemačke 2006. bila je približno 300 miliona dolara, a sa neformalnim
tokovima oko 600 miliona, što je bila petina ukupnih doznaka u Srbiju te godine.
Anketa GTZ42 (4. XII 2008-12. I 2009) pokazuje da je za većinu ispitanika kupovina nekretnina
u Srbiji najjatraktivniji vid ulaganja novca. Migranti poreklom iz Srbije najviše novca šalju
neformalnim kanalima (da bi izbegli plaćanje bankarskih provizija), odnosno preko prijatelja,
rođaka ili vozača autobusa. Najviše novca stiže iz Nemačke, gde je i ubedljivo najveći broj
naših ljudi na privremenom radu. Prema istraživanju Migracije i razvoj koje je sproveo GTZ,
odnosno GIZ, od oko 400.000 Srba u Nemačkoj, njih 88% šalje doznake u domovinu. Prema
tom istraživanju, oni su u Srbiju poslali skoro 243 miliona evra prosečno godišnje. Međutim,
podaci NBS ukazuju da iz Nemačke najviše privatnih doznaka stiže preko banaka, u proseku
312 miliona evra. Svetska banka procenjuje da još toliko novca iz Nemačke u Srbiju dolazi
neformalnim kanalima, pa, prema njihovim procenama, ukupne doznake iz Nemačke iznose
rema podacima Narodne banke Srbije o izvršenju platnog bilansa za 2011, 2010 i 2009. nivo bruto doznaka iznosio je 2.210, 2.422, 2.668
P
miliona evra respektivno (http://www.nbs.rs/internet/latinica/80/platni_bilans.html). Ministarstvo ekonomije i privrede je procenilo BDP
Srbije na 31.143, 28.006 i 28.957 miliona evra 2011, 2010 i 2009. (http://mfp.gov.rs/UserFiles/File/tabele/2012%20oktobar/Tabela%201%20
Osnovni%20makroekonomski%20indikatori.pdf ). Stavljajući ove dve cifre u odnos dobijamo da je udeo bruto doznaka u BDP iznosio 7,1%,
8,6% i 9,2% 2011, 2010 i 2009. godine.
42
GTZ, odnosno GIZ, je nemačka organizacija za tehničku saradnju (GIZ d.o.o. - Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit).
GIZ posluje u celom svetu u okviru međunarodne saradnje sa ciljem održivog razvoja. GIZ nudi perspektivna rešenja za politički, ekonomski,
ekološki i socijalni razvoj u globalizovanom svetu i pruža podršku kompleksnim reformama i procesima promena.
41
40
476 miliona evra (www.economy.rs - 16. XI 2009). U prvih sedam meseci 2012. dolazi do pada
ukupnog nivoa doznaka za oko 13%. Nivo penzija koje se doznačavaju iz inostranstva je pak u
porastu u prvih sedam meseci 2012. za 9% i, ako bi se dati trend održao, ove godine bi po tom
osnovu mogli da očekujemo iznos od preko pola milijarde evra.43
Kada je u pitanju legalno kretanje radne snage iz Srbije u Nemačku razlozi za nemogućnost
većeg zapošljavanja u Nemačkoj su nedovoljno ili nikakvo znanje nemačkog jezika (onih koji
su na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje).44 Razlog su i bilateralno neregulisan
odnos sa Nemačkom o zapošljavanju zdravstvenih radnika, posebno srednjeg medicinskog
kadra, koji je njima potreban.
Doznake, uprkos neizvesnim efektima, mogu doprineti stabilnosti privrede Srbije svojim
kontracikličnim efektima i neutralisanjem eksternih poremećaja. Naime, ako dolazi do ekonomske krize postoji povećana sklonost imigranata da šalju nešto veće novčane pošiljke. Doznake
pomažu smanjivanju siromaštva značajnog dela našeg stanovništva, u čemu su slične donacijama. Ipak, efekat doznaka na rast nije jednoznačan. Odliv radne snage deluje podsticajno na
porast domaćih nadnica i smanjuje pritisak na tržište rada u zemlji, dok priliv doznaka, s jedne
strane, deluje suprotno, kao dopuna domaćih zarada, a, s druge, smanjuje ponudu radne snage
i od strane izdržavanih članova porodice u Srbiji. Za ukupni efekat na nivo nadnica u privredi od
značaja je da li je pre odlaska u inostranstvo pojedinačni radnik bio nezaposlen ili je imao radno
mesto i da li ga je napustio svojom voljom ili je otpušten. U svakom slučaju ukupan efekat
doznaka na opšti nivo nadnica u privredi Srbije ne bi trebalo da bude veliki.
10. Uticaj aktuelne ekonomske krize na trgovinske i
investicione tokove Srbije i Nemačke
Nije sporno da svetska ekonomska kriza, koja sa manjim prekidom traje od 2008. godine i
koja je pojačana u 2011. i 2012. godine krizom javnih dugova u evrozoni, deluje recesiono na
ekonomsku aktivnost u samoj EU, ali i na spoljnotrgovinske tokove i priliv investicija u periferne evropske privrede uključujući i Srbiju. S druge strane, Nemačka kao vodeća ekonomska
sila EU uspela je da u ovom periodu održi pa čak i da poboljša svoje ekonomske performanse.
Nemačka će učiniti sve da se sadašnja kriza prevaziđe jer joj to omogućuje nastavak vodeće
pozicije u Evropi. U suprotnom, dalje slabljenje evrozone, nastavak recesije i nerešavanje krize
javnih dugova može kao bumerang da se vrati i pogodi Nemačku i oslabi njenu ekonomsku
moć i politički uticaj.
U Srbiji se sadašnja krizna dešavanja u EU i posebno evrozoni rado uzimaju kao alibi za
ekonomsku stagnaciju, ogromnu nezaposlenost i rastuću nestabilnost u oblasti javne
potrošnje i visokog spoljnog duga zemlje. Ispada da će se stvari pokrenuti sa mrtve tačke čim
evropska privreda ponovo proradi punim kapacitetom što će se u Srbiju automatski preliti u
vidu novih investicija, veće proizvodnje i zaposlenosti. Do tada treba čekati i kratkoročnim ad
hoc merama ekonomske i socijalne politike održavati status quo uz pokušaj da se ekonom-
rema podacima NBS o izvršenju platnog bilansa priliv po osnovu ostalih tekućih transfera (koga dominantno čine penzije iz inostranstva)
P
je za prvih sedam meseci 2012. dostigao 318,1 miliona evra, dok je u istom periodu lane pomenuti priliv bio 291,8 miliona evra (http://
www.nbs.rs/internet/latinica/80/platni_bilans.html).
44
Naime, Nemačka je 1972. obustavila priliv radne snage iz zemalja van EZ. Tek u novije vreme, zbog starenja i smanjenja stanovništva,
otvorene su neke mogućnosti dolaska kvalifikovane radne snage iz zemalja van EU, pa i Srbije.
43
41
ska aktivnost nastavi na nivou pozitivne nule uz traljav nastavak evrointegracionih procesa
i neubedljivim nastavkom dijaloga sa Kosovom. Ne treba mnogo objašnjavati kakve bi sve
negativne posledice imala ovakva politika pasivnog nastupa po principu čekanja i držanja
cele privrede na režimu toplog hoda. Alternativa takvoj strategiji ne samo da postoji već je
ona preko potrebna da se Srbija, bez obzira na sadašnje nepovoljno međunarodnno ekonomsko okruženje, pokrene sa mrtve tačke i apatičnim građanima ulije novi optimizam. U tom
pogledu, Nemačka može da odigra odigra važnu ulogu ne u vidu nekog spasioca koji udeljuje
pomoć osiromašenoj zemlji, već u daljem jačanju i obogaćivanju več inače čvrstog mosta
ekonomske saradnje dve zemlje koja će osposobiti Srbiju da se ekonomski oporavi, podigne
međunarodnu konkurentnost i ojača svoj položaj u međunarodnoj zajednici.
Za takvu ulogu Nemačke postoji više argumenata. Istorijski podaci o privrednoj saradnji
dve zemlje pokazuju stabilan uzlazni trend u dugom vremenskom periodu koji je privremeno usporavan ili prekidan isključivo usled dejstva neekonomskih faktora. Ovo potvrđuju
i aktuelna kretanja u oblasti spoljnotrgovinske razmene i snažna investiciona aktivnost što
je, uz značajnu bilateralnu pomoć, pozitivno uticalo na ekonomske performasne Srbije u u
poslednjoj deceniji. Što je još važnije, ekonomska saradnja intenzivirana je za vreme svetske
ekonomske krize (2008-2012). U tom periodu, spoljno trgovinska razmena je povećana, a
investiciona aktivnost intenzivirana.
Dakle, kriza u evrozoni nije značajnije uticala na ekonomsku saradnju dve zemlje. Srbija je
za Nemačku suviše mali spoljnotrgovinski partner i investiciono odredište da bi problemi u
Nemačkoj i šire u EU mogli ozbiljnije da utiču na bilateralne ekonomske odnose dve zemlje. Obrnuto, sve je u rukama Srbije i njenoj spremnosti i sposobnosti da se Nemačkoj (kao i
drugim zemljama) predstavi kao ozbiljan i atraktivan ekonomski partner.
Prvo, Nemačka, nezavisno od njenih političkih ciljeva na Balkanu, ima ekonomski interes da
nadalje jača svoju lidersku ekonomsku poziciju u Srbiji. Reč je o solidnim ljudskim, materijalnim, prirodnim i lokacijskim prednostima, postojanje ne malog domaćeg tržišta kao i značajne
povlastice u spoljnoj trgovini sa drugim zemljama koje mogu da koriste nemačke firme koje
posluju u Srbiji.
Drugo, Nemačka je spremna na mnogo veća ulaganja u Srbiji - greenfield, brownfield investicije
(to su investicije u već postojećim objektima, nekada korišćenim za fabričku proizvodnju),
javno-privatno partnerstvo i dr. Osnovni uslov su ozbiljno poboljšanje privrednog ambijenta i striktno pridržavanje normi i standarda EU posebno u oblasti zaštite svojine i ugovora.
Sigurnost ulagača, ne samo iz Nemačke, u sadašnjoj situaciji značajno bi povećao aranžman
Srbije sa MMF jer on podrazumeva predvidljivu monetarnu i fiskalnu politiku, veću disciplinu
u javnim finansijama, stvaranje fleksibilnijeg tržišta rada i nastavak strukturnih reformi.
Treće, nemački kao i svaki drugi kapital je osetljiv na stanje političke stabilnosti u zemlji.
Regularna i demokratska promena vlasti je važan faktor te stabilnosti. Uverljivi potezi nove
vlasti u cilju ubrzanja evropskih integracija je dodatni faktor te stabilnosti. Najzad, uverenje
da je Srbija bitan faktor stabilnosti u regionu i da u tom pogledu u kontinuitetu čini pozitivne
korake i ostvaruje opipljive rezultate umiruje svakog investitora koji ima nameru da bude
duže prisutan u zemlji.
Svi su izgledi da Srbija još desetak godina neće moći da postane punopravni član EU. Za to
vreme kriza u EU i evrozoni će, verovatno, proći i stvoriće se novi mehanizmi koji će ponovo
pokrenuti evropsku privredu sa Nemačkom na čelu. Ne treba sumnjati da će se ostale zemlje,
42
uključujući i region jugoistočne Evrope ozbiljno pripremati kako bi što bolje iskoristile pozitivne efekte prelivanja novog privrednog rasta u EU na njihove privrede.
U toj konkurenciji Srbija treba da se izbori za što bolju poziciju. Potreban je aktivan pristup
gde se snažnim reformskim delovanjem ubrzo menja slika Srbije kao ekonomski i politički
stabilne zemlje, sa funkcionalnom tržišnom privredom i delovanjem države u povećanju
međunarodne konkurentnosti zemlje. Politički i društveni konsenzus oko ovih pitanja kao i
definisanje jasnih strateško razvojnih prioriteta široko otvaraju prostor stranim investitorima
ali i domaćim preduzetnicima da intenziviraju svoje prisustvo u Srbiji, dižu tehnološki nivo
zemlje i otvaraju nova radna mesta.
U takvom ekonomskom i političkom okruženju, Nemačka može da odigra višestruku pozitivnu ulogu.
Prvo, neposredan efekat na domaću privredu usled veće spoljnotrgovinske razmene i investicione aktivnosti.
Drugo, kao lider u ekonomskoj saradnji sa Srbijom, Nemačka može da podstakne i povuče
ostale zemlje, pre svega iz EU, da se više integrišu u srpsku privredu.
Treće, još snažnije prisustvo Nemačke privrede u Srbiji ohrabriće srpsku dijasporu u Nemačkoj
da velike doznake ne završavaju u potrošnji već da postanu značajan faktor razvoja malih i
srednjih preduzeća.
Četvrto, pozitivni efekti povećane ekonomske saradnje omogućuju Nemačkoj da bude
aktivnija u naporima Srbije da ubrza reforme i evrointegracione procese. Već dosadašnja
bogata saradnja u oblasti donošenja evropskih zakona, prenošenje iskustva u funkcionisanju
važnih institucija kao što je Razvojna banka, poresko zakonodavstvo, zakoni o javnoj svojini i
restituciji i drugo pokazuju da se ta vrsta saradnje i pomoći može još više da proširi i obogati.
Peto, ekonomski oporavak Srbije, porast zaposlenosti i otvaranje nove mogućnosti za razvoj
pružaju veći manevarski prostor za stvaranje dobrosusedskih odnosa u regionu uključujući i
najosetljivije pitanje odnosa sa Kosovom što otvara mogućnost da Nemačka, počne da menja
stav i da čak lobira za Srbiju kod ostalih članica EU.
11. Zaključno razmatranje. Evropske integracije
kao faktor približavanja Srbije i Nemačke
Tokom proteklih godinu dana Srbija je u nekoliko navrata mogla da se uveri u ogroman
međunarodni značaj i snažan uticaj Nemačke, kao i njenu važnost za Srbiju bez obzira na
postojeće probleme u međusobnim odnosima. Naime, početkom decembra 2011. godine
nemačko protivljenje je onemogućilo dodeljivanje statusa kandidata Srbiji, i pored pozitivnog
mišljenja Evropske komisije. Početkom marta 2012. dobijanje nemačke podrške uklonilo je i
poslednju ozbiljnu prepreku koja je stajala na putu davanja Srbiji statusa kandidata za članstvo
u EU. Ipak, nekoliko meseci kasnije – u septembru 2012. godine – Srbija se suočila sa dodatnim
uslovima za dobijanje datuma početka pregovora o pristupanju EU. Njih je u ime svoje frakcije
(CDU/CSU) u nemačkom saveznom parlamentu (nem. Bundestag) saopštio Andreas Šokenhof,
istaknuti član vladajuće Hrišćansko-demokratske unije (CDU).45 Iako spisak koji je on doneo
u Beograd nije sadržao u sebi zahtev za priznavanjem nezavisnosti Kosova, Beograd je bio
posebno neprijatno iznenađen zahtevom da se obaveže na potpisivanje ugovora o dobro43
susedskim odnosima sa Kosovom. Sa ostalih šest uslova Beograd je bio upoznat i ranije, mada
oni nikada nisu bili isporučeni u paketu. Reakcije vlasti i najvećeg dela javnog mnjenja na
spisak uslova bile su pretežno negativne, neke su čak aludirale na sličnost nemačkih uslova sa
austrougarskim ultimatumom iz 1914. godine, ali je brzo postalo jasno da je Srbija spremna
da ih ispuni – sve osim ugovora o dobrosusedskim odnosima. Beograd je stavio do znanja da
ugovor o dobrosusedskim odnosima ne može da potpiše, jer bi to značilo implicitno priznanje
kosovske nezavisnosti.
Ovo istupanje predstavnika nemačkih konzervativaca privremeno je palo u drugi plan nakon
redovnog godišnjeg izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije, u kojem se od Srbije
ipak nije zahtevalo potpisivanje ugovora o dobrosusedskim odnosima sa Kosovom. Evropska komisija je u oktobru 2012. godine u svom Izveštaju saopštila da Srbija još uvek nije
spremna da započne pregovore o pridruživanju EU, pre svega zbog nerešenih problema u
vezi sa Kosovom. Nije bilo nikakvo iznenađenje da će se taj napredak posmatrati kroz prizmu
dijaloga Beograda i Prištine, ali veliki šok za Beograd usledio je kada je u dokumentu o strategiji proširenja EU za 2012-2013. godinu konstantovana poruka koja se nije nalazila u nacrtu
istoimenog dokumenta s kojim su prethodno bili upoznati srpski zvaničnici. U dokumentu
„Strategija proširenja i glavni izazovi 2012-2013. godine“ istaknuto je sledeće: “...Vidljiv i održiv
napredak u odnosima između Srbije i Kosova je neophodan kako bi obe strane mogle da nastave
svoje puteve ka EU, izbegavajući mogućnost da mogu međusobno da se koče u tim nastojanjima. Ovaj proces bi trebalo da rezultira punom normalizacijom odnosa između Srbije i Kosova,
sa izgledima da obe strane u potpunosti uživaju sva prava i ispunjavaju sve obaveze u okviru EU.
Rešavanje problema na severu Kosova, a poštujući teritorijalni integritet Kosova i posebne potrebe
lokalnog stanovništva, biće ključan deo ovog procesa”. Evropska komisija ponovila je da će
predložiti početak pristupnih pregovora onoga trenutka kada proceni da je Srbija postigla
zadovoljavajući nivo usklađenosti sa kriterijumima neophodnim za članstvo, a na prvom mestu kada ispuni ključni prioritet preduzimanja koraka u pravcu vidljivog i održivog napretka u
odnosima sa Kosovom. U tom smislu proces vidljivog i suštinskog poboljšavanja odnosa trebalo bi postepeno da rezultira potpunom normalizacijom odnosa između Beograda i Prištine.
Zamisao Brisela je da se do normalizacije dođe postepeno, kroz dublje povezivanje tog procesa sa procesom evrointegracija. Tako bi pored uslova neophodnih za početak pristupnih
pregovara, tokom tog procesa morala da budu rešena i druga pitanja važna za Kosovo, Srbe
sa Severa ili međunarodnu zajednicu. Na taj način će Evropska komisija biti u mogućnosti da
uspori, ili čak i zaustavi započete pristupne pregovore, ukoliko ne dođe do ispunjavanja postavljenih kriterijuma.
45
S aopšteni su sledeći uslovi: 1) Do momenta donošenja odluke o otpočinjanju pregovora Srbija mora da ispuni Akcioni plan koji je početkom
2011. godine sklopila sa Evropskom komisijom. Taj plan obuhvata 96 tačaka odnosno zadataka i zakona koji su utvrđeni Akcionim planom;
2) Rasvetljavanje napada na nemačku ambasadu u februaru 2008. godine, kada je Nemačka priznala nezavisnost Kosova. Očekuju se
vidljivi pomaci u razjašnjenju i krivičnom gonjenju; 3) Iako je Srbija proteklih godina preduzela vidljive korake u prevazilaženju prošlosti
potrebno je dalje napredovanje. Korak nazad je izjava da u Srebrenici nije bilo genocida. Bundestag očekuje jasne signale u pravcu
nastavka pomirenja u regionu; 4) Pre donošenja odluke u nemačkom parlamentu o otpočinjanju pregovora Srbije, očekuje se potpuna
realizacija dosadašnjih rezultata u procesu dijaloga između Beograda i Prištine i dogovor o nastavku dijaloga izvan već predviđenih tema,
kao što su energetika i telekomunikacije. Pre donošenje odluke o pregovorima Srbije mora da dođe do vidljivog napretka u pogledu
rešenja još otvorenih bilateralnih pitanja sa Kosovom; 5) Bitno očekivanje odnosi se na - srpske paralelne institucije na severu Kosova. Pre
otpočinjanja pregovora Bundestag očekuje početak kontinuiranog ukidanja paralelnih struktura u bezbednosnom aparatu i upravi kao i
njihovog finansiranja; 6) Beograd mora još više da upotrebi svoj uticaj i kontinuirano utiče na Srbe sa severa da aktivno sarađuju sa Euleks i
Kforom; 7) Pristupanjem članice ne smeju unositi nerešene sukobe u EU. Srbija pre pregovora mora da pokaže vidljivu volju da je spremna
da postigne pravno obavezujuću normalizaciju odnosa sa Kosovom s perspektivom da obe punopravne članice u smislu EU ugovora
mogu realizovati svoja prava i obaveze nezavisno jedna od druge i zajedno.
44
Nemačka će i dalje imati snažan uticaj na politiku EU prema Srbiji, i teško je očekivati da će Berlin
dodatno ublažiti svoj stav u pitanju postavljenih uslova. Sigurno je da Srbija neće dobiti datum
za početak pregovora u pristupanju EU dok ne ispuni zahteve u vezi sa severom Kosova.46 Vrlo
verovatno će formalan uslov biti i izjava o dobrosusedskim odnosima, a ne treba sumnjati da i
potpisivanje ugovora o dobrosusedskim odnosima može biti izneto na sto u bilo kom trenutku
pregovora o normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova. Samim tim, i kao uslov za korak dalje
u pristupnim pregovorima Srbije sa EU, a najkasnije pre ulaska Srbije u EU. Dobijanje statusa
kandidata u martu 2012. godine je bila samo prva stepenica na putu Srbije do Brisela. Sve do
završteka procesa evrointegracija, EU će korisiti taj proces kao okvir za rešavanje kosovskog
problema u skladu sa svojim stavovima i interesima najvažnijih država članica, a samim tim i
Nemačke. Taj proces će istovremeno biti prizma kroz koju će se sagledavati i ocenjivati napredak Srbije, ali i važan faktor koji će, između ostalog, umnogome odrediti i karakter budućih
srpsko-nemačkih odnosa. Čak i ako Nemačka u doglednoj budućnosti ne bi postala njen ključni
partner, iz prethodno navedenog se može zaključiti da bi dobri odnosi sa njom sigurno imali
pozitivne efekte na međunarodni položaj Srbije. U tom slučaju Srbija bi pronašla snažan oslonac
u daljim evropskim integracijama, ekonomskoj modernizaciji, kao i partnera u dijalogu usmerenom ka rešavanju kosovskog problema. Rastuća heterogenost interesa država članica EU sve
više otežava integrativnu ulogu Evropske komisije, pa se države kandidati suočavaju ne samo
sa institucijama EU i standardima koje treba da ispune, već i sa često protivrečnim zahtevima
pojedinih država EU.47 Srbija je ovo iskusila u decembru 2011. godine sa posebnim zahtevima
Nemačke, kao i u martu 2012. godine s Rumunijom. To dovoljno svedoči koliko će podrška, a ne
protivljenje, Nemačke biti važna na evropskom putu Srbije kako bi se prevazišle slične situacije.
U modernoj politici ne može biti trajnih prijateljstava, ali ni trajnih neprijateljstava. O tome
najbolje svedoči pozitivan stav Poljske prema nemačkoj politici u očuvanju evrozone, izražen
u nadahnutom govoru Radoslava Sikorskog, poljskog ministra inostranih poslova, u Berlinu
novembra 2011. godine. Češki šef diplomatije Karl Švarcenberg je takav stav nazvao kopernikanskim obrtom u poljskoj političkoj misli. Nije se desilo ništa revolucionarno kada su u pitanju
nemačko-poljski odnosi, ali se danas veliki značaj pridaje postepenom uklanjanju bremena
prošlosti sa tih odnosa i saradnje na spoljnopolitičkom planu. Da li je sličan obrt moguć, i da
li će do njega doći, i u nemačko-srpskim odnosima teško je predvideti. Najveća tačka neslaganja i prepreka i dalje ostaje Kosovo. Međutim, to ne sprečava razvoj saradnje u drugim
oblastima, što je važan korak napred u međusobnim odnosima u odnosu na period pre 2000.
godine. Onog trenutka kada je posle demokratskih promena 2000. godine otvoreno pitanje
članstva Srbije u EU otpočelo je i postepeno prevazilaženje kriznih tačaka i problema koji su
prethodnih godina određivali i opterećivali međusobne odnose. Nemačko-poljski odnosi su
bili daleko kontroverzniji od nemačko-srpskih, a ipak su u velikoj meri normalizovani. To je u
velikoj meri ostvareno upravo kroz proces evropskih integracija, a Nemačka je bila jedan od
glavnih lobista za ulazak Poljske i čitave Višegradske grupe u EU. Ipak, ova dva slučaja se ne
mogu izjednačiti pošto Nemačka nikada nije demokratskoj Poljskoj postavljala uslove koji se
za prijem u EU postavljaju Srbiji, niti Srbija može da računa na snažnu podršku Vašingtona kao
što je mogla Varšava. Specifičnost se najviše ogleda u kosovskom problemu, i u meri u kojoj
on utiče na evropski put Srbije.
Ukidanje paralelnih institucija na severu Kosova (sud, opštinske vlasti, policija, bezbednosne snage Srbije) i primena sporazuma do kojih se
došlo tokom tehničkog dijaloga, pre svega sporazuma o integrisanom upravljanju administrativnim prelazima.
47
Andrea Despot, Dušan Reljić, Günter Seufert, Deset godina samoće, SWP-Comments 2012/C 16 SK, May 2012. - http://www.swp-berlin.
org/fileadmin/contents/products/comments/2012C16SerbKroat_despot_rlc_srt.pdf .
46
45
Ne zalazeći u prognoze da li će Srbija u budućnosti dosledno zastupati očuvanje svog teritorijalnog integriteta i suvereniteta, tražiti podelu Kosova i Metohije, ili čak prihvatiti priznanje
njegove nezavisnosti, njena politika mora ostati politika inspirisana evropskim vrednostima i
daljim evropskim integracijama. Traganje za rešenjem kosovskog problema van okvira evropske politike, ili čak protiv EU, bilo bi unapred osuđeno na neuspeh, dok bi Srbija time ponovo
postala deo problema, a ne deo njegovog rešenja. Odustajanje od evropskog puta u ime
navodnog očuvanja Kosova imalo bi višestruke negativne posledice po Srbiju, a ne bi dovelo
do ostanka Kosova pod njenim suverenitetom. Ishod takve politike bi bio ni Kosovo, ni Evropa.
Dakle, u ovom trenutku evropske integracije – i kao poseban cilj, i kao okvir rešavanja kosovskog problema – za Srbiju teško mogu imati adekvatnu alternativu, i pored toga što njen
prijem može biti prolongiran za duži vremenski period usled velikih institucionalnih i finansijskih teškoća sa kojima se suočava EU. Istovremeno, Srbija je svesna da u EU ne može da unese
nerešeni konflikt nalik kiparskom, i da kosovski problem mora biti rešen pre njenog formalnog
prijema. EU prolazi kroz krizu iz koje će izaći reformama koje će, između ostalog, podrazumevati i dublju političku i fiskalnu integraciju. Evropske integracije su proces koji se odvijao i
odvija na različitim kolosecima i različitim tempom u različitim vremenskim periodima, i one
su neretko dale izuzetan doprinos u prevazilaženju kriza i prepreka koje su stajale na putu
dalje realizacije evropske ideje. One su doprinele i pomirenju Nemačke sa zapadnoevropskim
susedima, a nakon 1990. godine i sa njenim istočnim susedima. Takođe, izlazak iz trenutne
krize EU moguć je jedino kroz njenu dalju integraciju i izgradnju poverenja među državama
članicama. Evropske integracije su posle 2000. godine postale i spiritus movens spoljne politike
Srbije. Članstvo u EU je srpski nacionalni interes kako u političkom, tako i u ekonomskom smislu. Jedino kroz proces evropskih integracija Srbija može prevazići ekonomsku krizu koja i nju
sve jače pogađa, završiti unutrašnje reforme, pojačati uticajnost svog glasa na međunarodnoj
pozornici i izgraditi modernu i funkcionalnu demokratsku državu, s uspešnom i konkurentnom privredom. Takođe, samo kroz promovisanje stabilnosti regiona, i saradnju sa EU Srbija
može doći do prihvatljivog i mirnog rešenja kosovskog problema. Naravno, postoji i određena
mogućnost da se ekonomski oporavak i pomenuti ciljevi ostvare, a da kosovski problem i
dalje ostane nerešen. Zato se mora pronaći rešenje koje će obezbediti dugoročnu stabilizaciju
regiona, a možda i dovesti do istorijskog kompromisa Srba i Albanaca na Kosovu.
Mnoge zapadne diplomate i dalje smatraju da je tzv. model dve Nemačke putokaz koji može
poslužiti u pronalaženju uzajamno prihvatljivog rešenja kosovskog problema, uz neizbežno
uvažavanje svih njegovih specifičnosti.48 Takođe, dobrosusedski odnosi i teritorijalni integritet
su bili jedni od najvažnijih principa na kojima je počivao sporazum između dve nemačke
države. Ako se ima u vidu da se od Srbije zvanično ne traži priznavanje nezavisnosti Kosova
već normalizacija odnosa, i da je jedan od mogućih zvaničnih uslova Nemačke i potpisivanje
međusobnog ugovora Beograda i Prištine, onda je očigledno da su u aktuelnom uslovljavanju
Srbije prisutni ključni elementi pomenutog modela. Srbija odbija ovaj model jer on znači de
facto priznanje Kosova. Pošto podela Kosova ne deluje kao ostvarljiva mogućnost zbog protivljenja SAD i ključnih država EU, ostaje da se vidi koji plan će kao moguće rešenje predložiti
Beograd, i kako će na njega reagovati Brisel i Berlin.
48
Hajnc Vilhelm, novi nemački ambasador u Srbiji, i Štefan Lene, bivši specijalni izaslanik EU u pregovorima o statusu Kosova i Metohije, su
samo neki od diplomata koji su poslednjih meseci govorili o pomenutom modelu.
46
U tom smislu, nemačko-srpski odnosi su od fundamentalnog značaja ne samo za rešenje
kosovskog problema, već i za evropsku budućnost Srbije. Nemačka želi da se proces evropskih integracija nastavi i da obuhvati i ceo Zapadni Balkan, a samim tim i Srbiju. Ipak, ona
sigurno neće podsticati ubrzavanje tog procesa kako zbog nedovoljne pripremljenosti Srbije
za pristupanje, tako i zbog umanjene spremnosti EU za prijem novih članica usled krize evrozone. Kriza nije zaustavila širenje EU na region Zapadnog Balkana, ali ga je u velikoj meri usporila. Takođe, imajući u vidu značaj koji Srbija pridaje ulasku u EU, Berlin smatra da je period pre
početka pregovora o pristupanju ujedno i period kada će Beograd biti pod najvećim pritiskom
i najspremniji na ustupke u kosovskom pitanju. Evropska komisija neće moći da zahteva od
Beograda formalno priznanje Kosova sve dok ga barem jedna država članica EU ne priznaje.
Zato ni Berlin neće insistirati na konačnom rešenju problema pre nego što Srbija postane
punopravni član EU, ali će gotovo svaki napredak Srbije u evropskim integracijama biti vezan
za određeno uzmicanje u kosovskom pitanju. U saradnji sa drugim vodećim državama EU,
i u skladu sa stavom SAD, Nemačka teži što bržem rešavanju otvorenih pitanja koja, poput
Kosova, mogu ponovo ugroziti krhku bezbednost na jugoistoku Evrope. Područje Balkana za
Nemačku nema važnost kakvu imaju srednja ili istočna Evropa, ne samo kada je u pitanju
regionalna stabilnost već i ekonomski značaj. Ona želi da zatvori kosovsko pitanje i stabilizuje
region. Berlin smatra da su evropske integracije Srbije i celog regiona najbolji i jedini mogući
okvir za rešavanje kosovskog problema, i želi da spreči da EU primi u članstvo državu koja
ima nedefinisane granice i nerešene odnose sa svojim susedima. Upravo stoga su evropska
politika i pristupanje Srbije EU najbolja prilika za dalje poboljšanje odnosa između Srbije i
Nemačke, iako postoji opasnost da usled težine postavljenih uslova dođe i do dugoročnog
kvarenja međusobnih odnosa.
Da li će do poboljšanja odnosa doći zavisiće od spleta spoljašnjih i unutrašnjih faktora. Jedan
od osnovnih preduslova jeste i poimanje prošlosti drugim očima, i skidanje bremena prošlosti
sa međusobnih odnosa. Sagledavanje prošlosti iz drugog ugla može otkriti tragove drugačijeg
istorijskog iskustva, a time i dati drugačije odgovore na pitanja koja su odraz sadašnjosti.
Ako se određenom problemu prilazi stalno na isti način, ako se uvek postavljaju ista pitanja,
dobijaće se uvek isti odgovori. Postojaće uvek iste istorijske uloge, isti prijatelji i neprijatelji, i
identični frontovi koji ih dele. Potrebna je suštinska promena pristupa problemu. Određeni
slojevi istorijske stvarnosti na koje smo ukazali bacaju svetlo na istorijske probleme koji
najviše opterećuju srpsko-nemačke odnose. Ukoliko oni budu manje opterećivali međusobne
odnose, možda će se i za aktuelne probleme lakše naći odgovarajuća i održiva rešenja. Na
ovaj način će se smanjiti postojeće nepoverenje i lakše postići konsenzus o Berlinu kao adresi
na kojoj bi trebalo tražiti glavnu podršku u politici evropskih integracija. Istovremeno bi se
nemačkim zvaničnicima jasno stavilo do znanja da u Srbiji mogu imati pouzdanog političkog
partnera na Balkanu. Spoljnopolitički kurs Srbije ne sme se menjati dramatično prilikom svake
promene vlasti, posebno ne kada se radi o suštinski važnim pitanjima. Predstavnici pojedinih
partija mogu negovati različiti stil u političkoj komunikaciji u odnosu na svoje prethodnike,
ali se njihova politika ne sme značajno razilaziti u bitnim spoljnopolitičkim pitanjima. Upravo
takvo pitanje su odnosi Srbije sa Nemačkom. Srbija teško može da postane ključni partner
Nemačke na Balkanu, niti može da je podstakne da Balkanu posvećuje više pažnje nego što
je to ona spremna da čini u skladu sa svojim političkim i ekonomskim interesima, kao i potrebama regionalne stabilnosti.
Ipak, to ne znači da su interesi dve zemlje toliko različiti da su one osuđene na sudbonosno
neprijateljstvo inspirisano predrasudama, nepoverenjem i konfliktima iz prošlosti. Neprestano
47
se mora imati u vidu da su sukobi sa Nemačkom u prošlosti neminovno nanosili veliku štetu
Srbiji. Trenutno između Nemačke i Srbije dominira relativno snažna ekonomska dimenzija,
koja predstavlja svojevrstan most u međusobnim odnosima. Kao i druge države jugoistočne
Evrope, i Srbija je u velikoj meri zavisna od ekonomske situacije u EU, pre svega u Nemačkoj
i Italiji. Ukoliko tamo postoji ekonomska kriza, njome će biti pogođena i srpska ekonomija.
Ekonomski značaj Nemačke i njenih ulaganja za Srbiju je uvek bio veliki, i to je važno jer se
Berlin drugačije odnosi prema državama gde je u značajnijoj meri prisutan nemački kapital.
Ali, radi unapređenja i stabilnosti odnosa neophodno ih je nadograditi i političkom dimenzijom, na šta će uticati način rešavanja postojećih problema. Njihovo rešavanje će, svakako,
zavisiti od otklanjanja uzroka uzajamnog nerazumevanja i nepoverenja, ali će evropske
integracije i dalje predstavljati jedan od najznačajnijih zajedničkih interesa. Evropska ideja
nesumnjivo poseduje potencijal da bude dodirna tačka koja će najlakše doprineti formulisanju i sprovođenju politika, koje, napokon, neće voditi dve države u neke nove sukobe, već ka
uspostavljanju postojane saradnje. Zbog činjenice da su evropske integracije postale ključni
okvir rešavanja kosovskog problema, one će ujedno biti i odlučujući faktor koji će u narednom
periodu definisati odnose između Srbije i Nemačke.
48
49
Download

srpsko – nemački odnosi: stvarno i moguće