Deo četvrtog poglavlja knjige „Isceljujuća moć osećanja“
(Booking, Beograd, 2012)
Marjan Tošić
PROCES PREPOZNAVANJA I DOŽIVLJAVANJA
BOLNIH I DIRLJIVIH OSEĆANJA
Rad sa izražavanjem dubokih osećanja
Cilj ovakvog psihološkog načina rada je jednostavan: pomoći klijentu da nauči da
prepoznaje, artikuliše i izražava svoja bolna potisnuta osećanja vezana za odnose sa
najbližima. Uglavnom i najčešće, najveći uticaj na nas imaju nama bliske osobe, sa
kojima smo proveli ili provodimo najviše vremena. Odnosi sa tim osobama proizvode
jaka osećanja privrženosti, vezanosti, pripadanja, ali se ta osećanja mogu i izneveriti i
onda se pretvaraju u razočarenja, gorčinu, bes, strah ili tugu. Problem nastaje zato što se
mnoga od tih bolnih osećanja potiskuju, jer ne možemo dugo da ih držimo u svesti. Ako
postoji jedno osećanje koja je zajedničko svim tim osećanjima izneverene ljubavi, onda je
to – bol. Bol nastaje onda kada su naša osećanja naklonosti, privrženosti i vezanosti
izneverena nekim razvojem događaja u odnosu sa bliskom osobom. Pošto bol ne može
dugo da se drži u svesti, ili ne može uopšte ako je dovoljno jak, on se potiskuje, ali važno
je podvući da je zajedno sa bolom potisnuta i ljubav prema nekome. Nije moguće voleti
opet tu osobu na isti način ukoliko se taj bol ne prepozna, ne artikuliše i ne izrazi. Ne
znači da ćemo izražavanjem bola koji nam je proizvela bliska osoba mi nju zavoleti kao
da nas nikada nije povredila, ali ćemo se osloboditi napetosti koju je njeno ponašanje
proizvelo u nama, realnije videti tu osobu i verovatno imati više razumevanja i prema
njenoj patnji.
Zato je naš cilj pomoći klijentu da prepoznaje, artikuliše i izrazi bolna osećanja.
Nas ne interesuje klijentova priča sama po sebi, već ona osećanja koja u toj priči
povremeno 'pomole glavu'. Ona su vrhovi ledenih bregova. Zadatak terapeuta je da
pomogne klijentu da prepozna ta osećanja po njihovim vrhovima i da ume da se spusti do
njihove srži.
Recimo da klijent priča kako počinje da oseća strah kada je sam na ulici, u liftu,
na mostu, ili u pozorišnoj dvorani. Umesto da se previše upuštamo u detalje njegovog
problema, bolje je usredsrediti se na dominantnu emociju: bojim se da sam sâm, da nema
nikoga pored mene. Ovo osećanje sigurno ima svoju istoriju, te klijenta treba uputiti da
nam priča o poreklu tog osećanja. Verovatno je da će se klijent pre ili kasnije setiti scena
iz života kada se osećao nezaštićenim, samim, usamljenim, bez podrške. Pustimo ga da
plače. Ako se zaustavi naglo, pitamo šta ga je zaustavilo. Naravno, zaustavljaju ga otpor,
blokade, odbrane, ali mi nastojimo da se ponašamo tako da klijent postepeno shvati da
više nema razloga za odbranu od tog bola. Ovo je jedna nova socijalna situacija i on ima
našu podršku za izražavanje potisnutih osećanja.
Ako nam klijent kaže da se boji smrti, kažemo mu da zamisli da umire, ko mu od
bližnjih pada na pamet i šta bi mu rekao. Ili, kakvu bi poruku ili pismo ostavio za sobom.
Kome bi šta rekao. Ovo takođe izaziva jaka osećanja i predstavlja još jedan način da se
dovrši komunikacija sa nekim važnim osobama, da se završe nezavršeni poslovi, da se
naprave potpuni krugovi u komunikaciji.
U našim životima ponavljaju se neka važna osećanja. Na primer, osećanje
pripadanja, da smo članovi neke zajednice, porodice, grupe vršnjaka, tima, partije, verske
zajednice. Pojačavanje osećanja pripadnosti poboljšava naše raspoloženje, izlazak iz
zajednice izaziva tugu, bol.
Dolazak nekoga koga volimo izaziva radost, odlazak na put ili u smrt izaziva opet
tugu i bol.
Kada neke osobe poštuju naše potrebe, pažljive su prema nama, nežne, mi se
osećamo dobro i voljeno, ali kada neko ne uvažava naše potrebe i grub je prema nama, mi
se osećamo povređenim i nevoljenim: opet bol.
Kada neko veruje u nas, ohrabruje nas, upućuje nas u neku oblast, daje
komplimente, mi se osećamo dobro, srećni smo i lepo nam je. Ali ako se desi da nas neko
obeshrabruje, ne veruje u nas, gura nas od sebe, vređa nas, mi se osećamo bedno,
poniženo, bezvredno i loše: i to je bol.
Ako saznamo i uverimo se da nam je neko veran, osećamo se dobro, ako
otkrijemo da nas neko vara, patimo i u bolu smo.
Ako nam neko stalno pomaže, otvara mogućnosti i daje slobodu, to kod nas
izaziva radost i sreću, ali ako nas neko ograničava, zatvara mogućnosti, stalno kažnjava,
mi se osećamo nesrećnim.
U svim ovim primerima pominje se taj «neko» i zaista to može biti bilo koja
osoba iz naše okoline, nama više ili manje važna. Međutim, često su nama manje važne
osobe (prodavac, poznanik, dalji član rodbine) i ono što doživimo od njih samo okidači
za naše važne potisnute emocije iz odnosa sa najbližima (roditeljima, decom, bratom,
sestrom, članom rodbine...). Zato mi u terapiji poštujemo osećanja klijenta prema svakoj
osobi, ali iz iskustva znamo da se mora pre ili kasnije doći do onih dubljih osećanja,
osećanja potisnutih u odnosima sa značajnim figurama iz našeg života (bližnji).
Za terapeuta je najznačajnije da, niti bude previše blagonaklon prema klijentovoj
neurozi (koja će sve učiniti da se «održi na vlasti»), niti da klijenta gura u neki bol za koji
ovaj nije spreman. Dakle, s jedne strane, terapeut se može ponašati previše blago,
neutralno, preterano obazrivo prema klijentovim odbranama, a s druge strane, može biti
previše grub, napadan, agresivan prema njima. U prvom slučaju, klijent može predugo
ostati ušuškan u poznatom okruženju svog neurotičnog načina funkcionisanja, a u
drugom, klijent se oseća pritisnutim da iz sebe izbacuje nešto prebrzo, na silu, nešto za
šta nije spreman, te može doći ili do toga da počne da glumi bol da bi zadovoljio
terapeuta ili da doživi preopterećenje, kao kada neko zagrize više nego što može da
sažvaće. U prvom slučaju, klijent će nepotrebno dugo tapkati u mestu sa svojom
terapijom, a u drugom će se osećati loše, pod pritiskom ili preopterećen pokrenutim, ali
neintegrisanim emocijama.
Kada terapeut pravilno uvede klijenta u osećanje, kreće plač, obično prvo slabiji
(jecanje) a zatim i jači, u stvari glasno ritmično plakanje sa dubljim disanjem. Tada bol,
ne da «curi», već kulja napolje dok klijent, konačno, po prvi put izražava neku svoju
duboku potrebu uskraćenu u odnosu sa nekim od bližnjih (Molim te, mama, ne idi od
mene; Povedi me sa sobom, tata; Seko, nikada te neću zaboraviti; Tata, zašto si takv
prema meni; Oprositi mi, ćerko moja mila; Budite sa mnom, molim vas; itd.).
Duboko plakanje može trajati kraće ili duže, zavisno od intenziteta bola koji je
pokrenut i nivoa spremnosti klijenta da ga oseti, delom ili u celini. Klijenti postepeno
napreduju u ovoj veštini što preciznijeg prepoznavanja izvora i samog središta njihvog
bola, odustajanja od odbrana i prepuštanju bolu da ih obuzme. Zanimljivo je da klijenti
više pate dok ne uđu u bol, a kada uđu – doživljaj izražavanja je više rasterećujući nego
opterećujući. To je bol koji više integriše nego što dezintegriše. U stvari, to je možda i
pravilo: što je doživljavanje bola više integrišući nego dezintegrišući doživljaj, to je više
isceljujući.
Kad jednom počne, doživljaj izražavanja emotivnog bola je velikim delom
nevoljni doživljaj u smislu u kome su mnoge naše refleksne fiziološke reakcije nevoljne,
kao što su kašljanje, kijanje, štucanje, povraćanje. Postoji izvesna kontrola ovih funkcija,
ali ona ima tendenciju da ostane u pozadini i «pusti» reaktivnu sekvencu da se odvija
neometano od početka do kraja.
Za vreme i posle doživaljaja dubokog emotivnog bola javljaju se spontani uvidi
vezani za potrebu koja je dugo ostala neprepoznata i potisnuta. Klijent neobično jasno
oseća i uviđa šta se u stvari sa njim dogodilo i nisu mu potrebne ničije interpretacije i
tumačenja. Naravno, prorađivanje značenja osećanja i uvida se nastavalja, to je proces
koji može trajati i mesecima posle toga.
Proces učenja prepoznavanja potisnutih osećanja, njihovog preciznog artikulisanja
i izražavanja je dugoročan proces, ali koji daje očigledne rezultate od prvog dana. Stvar
nije u tome da terapija traje dugo, već u tome što bola ima mnogo i on se može doživeti i
integrisati samo postepeno, deo po deo, mesecima i godinama.
Download

Deo cetvrtog poglavlja knjige Isceljujuca moc osecanja