MAD MARX – Kreativan kapital Srbije
II KNJIGA
KULTURNE INDUSTRIJE
I KULTURNA
RAZNOLIKOST
Bela knjiga
Uredili
Aleksandar Đerić
Milena Milojević
Beograd, 2013.
Ovo izdanje objavljeno je u uz finansijsku podršku
UNESCO Međunarodnog fonda za kulturnu raznolikost
a kroz projekat Dositheus - Profesionalni razvoj za preduzetništvo u kulturnim industrijama
(Professional Development for Cultural Entrepreneurship).
Stavovi i mišljenja izneseni u ovom dokumentu ne mogu biti smatrani stavovima donatora.
SADRŽAJ
UVOD
Kreativni sektor i ekonomski rast..........................................................................................................................................................9
I KULTURA OD KULTURNIH DO KREATIVNIH INDUSTRIJA
Tomislav Šola – Kulturna raznolikost u kulturnim industrijama i baštini...........................................................................15
Milena Dragićević Šešić – Za kulturu................................................................................................................................................27
Predrag Cvetičanin – Kulturna produkcija i kulturne prakse u Srbiji....................................................................................34
II IZAZOVI PREDUZETNIŠTVA U KREATIVNOM SEKTORU
Miroslav Zdravković – Značaj izabranih uslužnih delatnosti za ekonomski razvoj Srbiji..............................................41
Srđan Janićijević – Preduzetništvo – osnovni uslov ekonomskog rasta Srbije..................................................................49
Milena Milojević/Aleksandar Đerić – Novi pravci razvoja preduzetništva u kreativnom sektoru.............................54
III AUTORSKO PRAVO U DIGITALNO DOBA
Slobodan Marković – Autorsko pravo i digitalno doba.............................................................................................................65
Vladimir Marić – Zaštita intelektualne svojine u Srbiji..............................................................................................................70
Predrag Popović – ACTA sporazum: autorsko pravo i pravo na informisanje...................................................................75
IV ULOGA NEPROFITNOG SEKTORA: KULTURNI, EKONOMSKI I RURALNI RAZVOJ
Žarko Paunović – Neprofitni sektor u narednoj dekadi.............................................................................................................83
Darja Butigan – Konkurentnost neprofitnih organizacija........................................................................................................88
Miroslav Zdravković – Relativan značaj udruženja, zadužbina i fondacija u privredi Srbije.......................................90
Tomislav Šola – Civilno društvo i kulturna raznolikost...............................................................................................................92
Ksenija Petovar – Društvene grupe, kulturni i socijalni razvoj u ruralnim zajednicama...............................................94
V PROFESIONALNI RAZVOJ ZA PREDUZETNIŠTVO U KREATIVNOM SEKTORU
Marina Delić – Preduzetništvo u kreativnom sektoru: kako izaći iz sopstvenih ograničenja...................................103
Goran Tomka – Obrazovanje za kreativne industrije...............................................................................................................115
PREPORUKE ZA RAZVOJ KREATIVNOG SEKTORA/KULTURNIH INDUSTRIJA
A) Kulturna raznolikost i koncept kulturnih i kreativnih industrija.....................................................................................130
B) Državna kulturna politika i kulturne industrije.....................................................................................................................134
C) Razvoj poslovnog ambijenta za kulturne i kreativne industrije.....................................................................................137
D) Autorsko pravo i intelektualna svojina i IT sektor...............................................................................................................142
E) Neprofitni sektor u kulturnim i kreativnim industrijama..................................................................................................145
F) Ruralni razvoj i očuvanje sela......................................................................................................................................................147
UNESCO Konvencija o zaštiti i unapređenju raznolikosti kulturnih izraza......................................................................149
O Programu Mad Marx – Kreativan kapital.................................................................................................................................161
Projekat Dositheus – Profesionalni razvoj za preduzetništvo u kulturi/kulturnim industrijama.............................162
Ova knjiga posvećena je preduzetnicima
u kulturi i kreativnim industrijama u Srbiji, sa željom da istraju.
Predostrožnost i razum neka upravljaju. Ti učini sve što treba, pa se uzdaj.
Dositej Obradović, prosvetitelj, 1739-1811
UVOD
Aleksandar Đerić
Kreativni sektor i ekonomski rast
Kreativni sektor u smislu privrednog sektora obuhvata kulturne delatnosti neindustrijskog tipa (vizuelne
umetnosti, izvođačke umetnosti, kulturno nasleđe i
stari zanati), kulturne delatnosti industrijskog tipa
(diskografija i muzička industrija, kinematografija
i filmska produkcija, modna industrija i industrija
tekstila i obuće, radio i TV produkcija i difuzija, izdavaštvo i grafičke delatnosti uključujući grafički
dizajn i štamparstvo), privredne delatnosti u kojima
je kreativnost važan input (reklama – advertajzing,
industrijski ili produkt dizajn, arhitektura i unutrašnja dekoracija, digitalni mediji, proizvodnja softvera
i igrica, industrija antikviteta i juvelirstvo, turizam).
Teorijski, koncept je nastao u društvenim naukama
pedesetih godina XX veka (Frankfurtska škola – teorija komodifikacije kulture) a političko-ekonomski
vezuje se za liberalnu politiku britanskih laburista
polovinom devedesetih godina, koji su prvi inaugurisali koncept društvenog razvoja i razvoja društvene i privredne infrastrukture kroz razvoj tzv. kreativnih industrija. Sintagma kreativni sektor prvi
put se nazire u dokumentu australijske vlade 1994.
godine Creative Nation: Commonwealth cultural
policy (Oct 1994) u argumentaciji da je nacionalna
kulturna politika zapravo ekonomska politika i da je
kreativni sektor spoj kulturnog sektora i sektora kulturnih/kreativnih industrija.
Danas se pod ovim pojmom pod sličnim ili približno sličnim značenjima podrazumevaju sledeće
sintagme: kulturne industrije (UNESCO), kreativne
industrije (EU), kreativna ekonomija (UNCTAD),
industrija autorskog prava (WIPO), kulturni sektor
(EUROSTAT), industrije sadržaja, industrije doživljaja, industrije zabave, medijska kultura, industrija
spektakla i sl.
Unutar kreativnog sektora postoje sledeće zainteresovane strane:
Kulturni radnici: umetnici i kreativni profesionalci
koji stvaraju primarni „kulturni materijal“ odnosno
kulturni/kreativni kapital, potom oni koji su unutar
kreativnog sektora u zanimanjima koja se mogu
smatrati podrškom kreativnom sektoru – tehničko osoblje (administratori, menadžeri, tehničari
umetničkih disciplina), nastavno osoblje (nastavnici
umetnosti, predavači, edukatori).
Preduzetnici: pojedinci koji pokreću biznis u kreativnom sektoru i ulažu lični rad i sredstva; oni nemaju
status pravnog lica, već ličnim radom i sredstvima
stvaraju dodatu vrednost u kreativnom sektoru.
Komercijalna (profitna) preduzeća: mala, srednja i
velika preduzeća su pravna lica sa različitim organizacionim modelima (društvo sa ograničenom
odgovornošću, ortačko i komanditno društvo, akcionarsko društvo i sl) – proizvode kulturna/kreativna dobra i usluge različitog tipa. Iako osnovana
radi finansijskih motiva, ova preduzeća, uglavnom
mala i srednja, imaju i veliki simbolički značaj, jer
su njihovi osnivači bili motivisani i nematerijalnim
vrednostima.
Neprofitna pravna lica: čine ih uglavnom udruženja umetnika, umetničke organizacije i strukovna
udruženja, istraživačke i think-tank organizacije.
Motiv delovanja su produkcija, istraživanje i razvoj
u umetnosti, kulturi i kreativnim industrijama, ne i
sticanje profita, iako mogu biti i komercijalno orijentisana i sticati prihode prodajom roba i usluga
na tržištu.
Javne neprofitne ustanove: opredeljene su i usmerene osnivačkim pravima države ili lokalne samouprave koja ih osniva radi zadovoljenja i zaštite javnog
neprofitnog interesa u kulturi i primene međunarodnih konvencija u kulturi – biblioteke, arhivi, zavodi za zaštitu spomenika, pozorišta, kulturni centri,
muzeji, opere i sl. Mogu sticati prihode na tržištu
koje ulažu u programe.
Obrazovne ustanove: škole, univerziteti i centri
obuke, koji pružaju profesionalnu obuku i strukovno osposobljavanje za kreativna zanimanja. U ove
ustanove ubrajaju se i institucije neformalne obuke,
koje mogu biti i privatne (profitne i neprofitne) i državne.
Vladini organi i agencije: donose instrumente i
mere i kreiraju eksplicitnu ili implicitnu kulturnu i
ekonomsku politiku za kreativni razvoj unutar javnih
politika na nacionalnom i lokalnom nivou.
9
Međunarodne organizacije: nadnacionalne organizacije, na globalnom nivou istražuju koncepte,
modele i fenomene kreativnog sektora i kreiraju politiku za očuvanje i unapređenje kreativnosti. To su
UNESCO, UNDP, UNCTAD, FAO, WIPO, OECD, Svetska banka, Svetski ekonomski forum i međunarodne
nevladine organizacije u ovoj oblasti.
Kulturni potrošači i publika: Kulturna potrošnja (po
Ričardu Petersonu) obuhvata konzumente kulturnih
dobara - omnivore (u više kulturnih vrednosnih sistema, konzumiraju ponekad i veoma različite kulturne forme i proizvode koji su naizgled vrednosno
nespojivi) i univore (koriste proizvode unutar jedne
kulturne forme i konzistentnih vrednosti).
Kreativni sektor, zbog prirode svojih dobara i usluga,
spada u domen javnih ekonomskih i javnih kulturnih politika. Lanac vrednosti u kulturnoj produkciji
je takav da su inicijalne kreativne ideje kombinovane sa drugim inputima (npr. kulturni diverzitet),
da bi se proizvela kreativna dobra i usluge i potom
dodavanjem novih vrednosti u lancu provela kroz
kanale marketinga i distribucije, sve do krajnjeg potrošača. Lanac vrednosti nije isti za svaku od kreativnih industrija – slikar npr. direktno može prodati
svoj proizvod na ulici ili preko posrednika u galeriji,
što nije slučaj sa proizvodnjom u drugim industrijama – radio i televizija, modna industrija, softver ili
digitalno delo.
Ekonomski ciljevi kreativne produkcije su jedini relevantni u proceni vrednosti uloženog i stvorenog kreativnog kapitala i ekonomske vrednosti. Kao takva,
proizvodnja kreativnih dobara i usluga podleže svim
ekonomskim zakonitostima – efikasnost, privredni
rast, zapošljavanje, stabilnost cena, eksterna ravnoteža. Da obezbedi takvo okruženje da se ovi uslovi
ispune – to su zadaci vlade.
Tržišni koncept
kreativnog sektora
S obzirom na različite prirode privrednih i industrijskih grana unutar kreativnog sektora (npr sektor usluga, kao turizam; proizvodnja materijalnih
dobara – npr. proizvodi starih zanata; proizvodnja
doživljaja – npr. u izvođačkim umetnostima baletsko delo ili u muzici kompozicija; proizvodnja neopipljivih sredstava – npr aplikativni softver ili kompjuterska igrica), različiti su i ekonomski pokazatelji
njihovog rasta i agregatnog autputa. Australijski teoretičari kulturne ekonomije Džejson Pots i Stjuart
10
Keningem (Jason Potts, Stuart Cunningham, Four
Models of the Creative Industries, 2008) definisali
su četiri ekonomska modela kreativnih industrija i
to u odnosu na:
a) Blagostanje (welfare)
b) Konkurentnost (competition)
c) Rast (growth)
d) Inovaciju (innovation).
Prvi model je uglavnom politički, ne i ekonomski,
zato što posmatra kreativne industrije (KI) na nivou
zapošljavanja, ostvarivanja dohotka, i utvrđuje da
KI imaju negativan uticaj na privredu, budući da
više resursa troše nego što proizvode (manja ekonomija obima), jer prosečno uzevši imaju nisku stopu
produktivnosti, ali njihov značaj za rast društvenog
kapitala je nesporan. Ovaj model daje negativan
uticaj na ekonomski razvoj.
Drugi model posmatra KI kao svaku drugu oblast
privredne aktivnosti u kojoj se očekuje da budu
standardno konkurentne kao i te druge aktivnosti
i da se za kulturna i kreativna dobra mogu naći
adekvatni supstituti, potom, da mogu varirati u relativnim cenama i sl, pa je ovaj model posmatranja
postavljen tako da kreativne industrije tretira neutralno u ekonomskom razvoju jedne zemlje.
Treći model predlaže pozitivne ekonomske odnose između rasta u kreativnim industrijama i onog
u agregatnoj ekonomiji, uz nalaženja paralela njihovog ekspanzionog rasta sa npr. rastom poljoprivrede u nacionalnim ekonomijama početkom 20.
veka. Ekonomskom rastu kulturne/kreativne industrije doprinose inovativnim tehnologijama i novim
idejama, na taj način osnažujući ostale ekonomske
sektore, naročito tržišne niše.
Inovacioni model, kao četvrti, polazi od pretpostavke da kreativne industrije povećavaju bazu znanja
ekonomije i imaju, prema tome, ključnu ulogu u rastu nacionalne ekonomije danas. Iako deo ekonomije, one predstavljaju samostalni visoko uređeni
sistem koji počiva na ekonomskim principima i zakonitostima, otuda su industrija po sebi zasnovana
na inovacijama i znanju, u značajnoj meri utičući
na ukupnu ekonomiju i ekonomski rast. Primer je internet tehnologija, koja je deo kreativnih industrija,
ali danas podrazumevajući faktor razvoja i ekonomskog rasta.
Na nivou ekonomske nauke doprinos kreativnog
sektora može se posmatrati na makro i mikro aspektu i u različitim ekonomskim doktrinama odnosno vrednosnim sistemima. Zaključak je da su
kulturna i kreativna dobra dinamički javna dobra, a
ne statička društvena vrednost, jer su u dinamičkoj
interakciji sa celom ekonomijom. Drugo, ono što
važi na nivou agregiranih ekonomskih vrednosti, ne
mora nužno da važi za podsektore i KI su varijetet
tog tipa. Činjenica je da na nivou sektora kreativnih
industrija ili većine industrija unutar tog sektora dohodak, broj zaposlenih, ekonomski rast beleži veću
stopu rasta nego na nivou prosečne ekonomske aktivnosti. Povrh svega, kreativne industrije imaju veći
ljudski kapital nego druge industrije, naročito one u
realnom sektoru. U svakom slučaju, one su verodostojni pokretači ekonomskog razvoja.
***
Knjiga pred vama je nastala kroz projekat Dositheus
– Profesionalni razvoj za preduzetništvo u kulturnim/
kreativnim industrijama i čine je dva glavna dela:
tematski zbornik i prateće preporuke. Preporuke u
ovom izdanju generisane su na osnovu mišljenja i
stavova iznetih na pet panela organizovanih tokom
trajanja projekta, potom iz tekstova uvodničara, na
kraju, iz naručenih tekstova od autora za koje smo
smatrali da imaju šta da kažu na temu kulturne raznolikosti, kulturnih industrija, preduzetništva itd.
Nismo se rukovodili vrednostima akademskog
zbornika. Želeli smo da kreiramo knjigu u kojoj će
ljudi različitih senzibiliteta i obrazovnog nivoa iz
ugla svoje profesije i iskustva da iznesu mišljenje i
predloge o problematici kulturnog preduzetništva i
preduzetništva uopšte, o odnosu kulture i kreativnih
industrija, položaju i budućnosti kulturne baštine i
sl. Neki od njih govore jezikom činjenica, pojedini
podučavaju, neki se oslanjaju na iskustvo i proverene metode razvoja, neki vraćaju na dnevni red
teme koje nisu odavno postavljene... Uvereni smo
da je svaki tekst pridoneo glavnoj temi – hoćemo li
kulturu industrijalizovati i gde ćemo postaviti svoj
identitet.
Verujemo da će ova knjiga, kao i prva knjiga Mad
Marx – Kreativan kapital: Kreativne industrije i ekonomija znanja (2009) naći put do čitalaca, istraživača, studenata i – onih koji kreiraju javne politike
u Srbiji. Njena svrha je da bude korisna pružajući informacije i uvide, a ako još koga prosveti u današnje
doba učenog neznanja, opravdaće svoje postojanje.
Beograd, 4. mart 2013.
11
I
KULTURA
OD KULTURNIH
DO KREATIVNIH
INDUSTRIJA
Tomislav Šola1
Kulturna raznolikost
u kulturnim industrijama i baštinI
1. Kulturna raznolikost kao
polazište
Naslijedili smo bogat, zdrav i raznolik svijet. Ma
kako da je stvoren, zadivljujuća je potpunost kojom
je čovjek obdaren baš na ovoj planeti. Pozivanje na
održanje raznolikosti je znak da je riječ o ugroženom
skupu vrijednosti. Valjalo bi da se podrazumijeva da
se svi po kulturi zalažemo za bogat izbor i raznolikost koja je predstavlja. Doba muzeja2 je gledalo
baštinu kao posljedicu znanstvenog pogleda na
svijet i jednako tako stavljalo na uvid obrazovanoj
publici. Muzeji su još uvijek, unatoč značajnim promjenama, pretežna slika tog svijeta analize, objašnjenog prema najboljim mogućnostima specijaliziranih znanosti. Od afirmacije eko-muzeja3, prije
tri-četiri decenije mogli bismo govoriti o baštini kao
kulturnom „paketu za preživljavanje“, dijelom kulture svakako, a unatrag kojih dvije decenije imamo
argumente za vjerovati da živimo u dobu baštine.
Svijet je nametnuo probleme s kojima se konvencionalne ustanove nisu u stanju nositi. Akulturacija je
polagana smrt kultura i identiteta koji iz njih izviru.
Otuda nam i novi argumenti za aktivistički stav koji
podrazumijeva stalnu refleksiju što jest kultura, koje
je stvarno mjesto kulturnih industrija i na koji način
baština - ustvari javna memorija, utječe na kulturnu
raznolikost.
1 Heritolog, profesor Univerziteta u Zagrebu i gostujući profesor
na više evropskih univerziteta, direktor asocijacije The Best in
Heritage
2 Naslov i temeljna teza istoimene knjige: Bazin, Grmain, “Le
Temps des Musées” Editions Desoer,1967.
3 Eko-muzej je, za razliku od dotadašnje prakse, bio teritorijalni
muzej, muzej zajednice - zapravo muzej cjelokupnog, kompleksnog identiteta jedne teritorije baštinski koherentne - sa svojom
središnjom stalnom ustanovom i izložbom, ali i dinamičnim sustavom ispostava - „antena“, s kojima zajedno interpretira živu
zajednicu u njenim prostornim, vremenskim, svakako kulturnim
ali i prirodnim osobinama.
Raznolikost kulturnih izraza neće se moći sačuvati
bez novog pogleda na prirodu kulture, na ulogu i
ograničenja kulturnih industrija i na ustanove koje
se bave baštinom. Njihova nova teorija i praksa
imaju, čini se, potencijal da zabrinutost sudbinom
kulturnih izraza usliše mogućim rješenjima, signalizirajući i opasnosti koje donosi svijet u krizi. Bez
kulturne raznolikosti koja definira čovječanstvo, mi
ćemo tek uvjetno moći govoriti o preživljavanju
kulture, dakle i humaniteta. Održivi razvoj postaje nerealna ambicija. Kultura i javna memorija ne
stvaraju sustav vrijednosti koji je u stanju generirati
odgovornost i moralno znanje i staviti ga u društveni projekt. Tako kulturna raznolikost postaje ujedno
i sredstvo i cilj.
Barbarizirani, „otkultureni“ – diskulturirani svijet,
može biti samo poprište sukoba jer kulturna posebnost koja traži poštovanje drugih podrazumijeva
da isto uvažavanje duguje tim drugima. Kultura je
uvjet mira jer i sam pojam ljudskih prava i temeljnih
sloboda jest kulturna tekovina. Humanistička etika
kao kulturalni građanski okvir, civitas, poziva se na
obavezu odgovornosti i vladavinu prava. Kultura
daje smisao egzistenciji, utažuje potrebu za vječnošću, racionalizira strah od nestajanja, uređuje život
kao dostojno i plemenito iskustvo je zato i na razini
pojedinca i zajednice neophodan temelj razvoja.
Kao i religijski sustavi, kultura predlaže vrijednosne
sustave koji služe stvarnom poboljšanju ljudskoga
stanja (human condition) i napretku zajednice. Kao
nataloženo i filtrirano iskustvo svake populacije, kultura ima snagu koja pomirljivošću i širinom nadilazi
ostale sustave vrijednosti. U rukama najkreativnijih
pojedinaca i korporativnih autora, kultura je avantura duha. Ona promovira raznolikost istovremeno
ističući jedinstvenost svakog identiteta. Kultura je
kao Heideggerov most, jedina sposobna da osvijesti
obale u njihovoj osobitosti - jer tek povezane one se
mogu usporediti i, trebalo bi, uživati jedna u drugoj.
Rousseau u „Društvenom ugovoru“ prigovara kulturi
da suviše omekšava i umrtvljuje snage društvenog
razvoja i izvrgava ih dekadenciji. Na mnogo načina,
15
„Kultura daje smisao egzistenciji, utažuje potrebu za
vječnošću, racionalizira strah od nestajanja, uređuje život
kao dostojno i plemenito iskustvo je zato i na razini pojedinca
i zajednice neophodan temelj razvoja. Kao i religijski
sustavi, kultura predlaže vrijednosne sustave koji služe
stvarnom poboljšanju ljudskoga stanja (human condition)
i napretku zajednice. Kao nataloženo i filtrirano iskustvo
svake populacije, kultura ima snagu koja pomirljivošću i
širinom nadilazi ostale sustave vrijednosti.”
ta još živa zabluda koja je mogla biti logična u 18.
stoljeću, danas predstavlja prepreku za socijalnu koheziju, poboljšanje položaja žena, manjinskih grupa
i domorodaca. Kulture, tj. njihovi proizvodi i izrazi
predstavljaju svojevrstan mega-muzej - sazdan od
golemih, naizgled neiscrpnih rezervoara kolektivne
memorije. Ipak ekscesivna eksploatacija i zagađenje, kao i u ekonomiji, degradiraju resurse, a komodifikacija, kao svaka pretjerana eksploatacija, iza
sebe ostavlja mrtve kulture.
ta5 i teorije o kraju historije stvorile su utisak da je
kultura završen proces, neka vrsta naslijeđa koje je
konačno i definitivno. Ali, kultura postoji samo kao
živa i stvaralačka, kad podrazumijeva obaveze prema svojem identitetu i rizik promjena kojeg u njega
unosi. Promjena i kreativnost su oduvijek bile rizik.
Jezik, kao dio kulture to pokazuje savršeno dobro.
I opet, na kulturi je da dokazuje da je u stanju neprestano se obogaćivati, a nikako osiromašivati. Biti
svjestan te procesualnosti stavlja nas pred činjenicu
da svjesno upravljamo tim procesima i stvaramo
kriterije vrednovanja tih promjena.
2. Održivi razvoj – ovisnost
o kulturi
Sviješću u neminovnoj promjeni se profiliralo razumijevanje prirode znanja, razumijevanje društva
i sila koje njime vladaju - kojeg, čini se, nismo bili
svjesni. Upravljani planet postao je niz neobavljenih odgovornosti koje se gomilaju u nerješive probleme zbog kojih se, entropijski, umanjuje kvaliteta
svih vrijednosti koje kulture prepoznaju kao takve.
Vrsnoća se povlači u ekskluzivne, zaštićene i sve
užem krugu privilegiranih dostupne okolnosti. Na
račun tog „reda“ nastaje sve veća količina kaosa,
loših „okoliša“, neupotrebljive, iskvarene, iscrpljene,
upropaštene stvarnosti.
Održivi razvoj je vjerojatno jedna od najčešće upotrebljavanih sintagmi u suvremenoj povijesti. Dio je
suvremene kulture i unekoliko potrošena. To je generički izraz koji označava teoriju i praksu protu-djelovanja sa svrhom uspostavljanja harmoničnog,
uravnoteženog razvoja. Namjera je da se razvojem
upravlja na primjeren i predvidiv način kako bi rezultat bio razvoj koji je u stanju za buduće generacije
sačuvati kvalitetu resursa na kojoj se neki razvoj zasniva. Originalna zamisao proizlazi iz ekonomskog
planiranja s ciljem da taj ekonomski razvoj sačuva
prirodni okoliš4. U 30-tak godina koliko je ta razvojna paradigma u fokusu, svaka djelatnost koja je postala predmetom razvojnog planiranja ustanovila je
svoje aspekte održivosti. Samo sustavi koji su održani netaknutima u svojoj temeljnoj prirodi, mogu
ostati generativni u smislu samo-obnovljivosti. Kultura je jedan od njih. Izvjesna muzealizacija svije-
Epitom tog procesa je proces nastanka muzeja. U
velikom tsunamiju promjena koje je stvorila industrijska revolucija trebalo je spašavati sve što je
ugroženo. Stvoreni su muzeji kao mjesta sigurnosti i spasa6. Dakako, dva stoljeća poslije, ustanovili
smo da su muzeji lijepo očuvali uspomene i ponešto
znanja ugrađene u društveni, prirodni, ekonomski i
kulturni okoliš. Ali, ti okoliši su se promijenili ili posve
nestali.
5 Naisbitt, John. Megatrends 2000. Ten New Directions for the
1990s. William & Morrow Company, Inc., 1990
4 Environmental law. (2012). Encyclopædia Britannica.
Encyclopædia Britannica Ultimate Reference Suite. Chicago:
Encyclopædia Britannica.
16
6 Nije to jedini razlog stvaranja muzeja: trebalo je slaviti osvajanja: znanja, prirode, dugih zemalja, kultura… graditi kolektivni
identitet država-nacija, kultura-nacija…
Današnji, novi muzeji nastoje obrnuti svoju djelatnu logiku. Nije očito stvar u tome da se samo stvore
oaze reda (bogatstva kvalitete i različitosti) nego da
se predmet pažnje, čuvanja, brige, - sačuva u svojem originalnom okolišu, živ u procesima promjena,
utjecaja, razmjena ili u ponosnom nastojanju na
posebnosti i jedinstvenosti. Tako bismo nakon dva
stoljeća prakse zaštite baštine mogli reći da se nov,
održivi, način razmišljanja trsi očuvati sve što predstavlja baštinu, tamo gdje jest, u vlastitim životnim
okolnostima. Umjesto da budu zamjena za umiruće
srce identiteta, muzeji postaju pace-marker - interpretiraju, tumače, pojačavaju, osnažuju taj identitet u njegovom realnom postojanju. Kao da se bitka s „neprijateljima“ baštine i identiteta mora ipak
dobiti na otvorenom polju, izvan tvrđava institucija.
Ta lekcija jednog velikog, moćnog sektora javne memorije je primjenjiva i na kulturu.
Dakle, kultura i baština su postale „održive“ ili „neodržive“. Kao i u ekonomiji, mjera „neodrživosti“ je
ovisna o razini eksploatacije. To je drastično vidljivo
u kulturnim industrijama kad iz nekih objektivnih razloga posve služe profitu. Ti izrazi i proizvodi ustvari
imaju formu kulture ali su već samo roba.
Europska novija politička i ekonomska povijest učinile su zemlje EU svjetskim liderima u pažnji koja
se poklanja globalnim procesima, odnosno odgovornosti koju zajednički treba podnijeti7. Popularna
percepcija identificira održivi razvoj s jakim političkim i civilnim nastojanjima, a u profesionalnim
krugovima predstavlja temu kojoj se uporno gomila
argumentacija i istraživanje, a malo se uspijeva napraviti.
Kultura je, kako sugerira dijagram, odgovorna, odnosno zadužena za sve osobine odnosa prema četiri
vrste okoliša koje bi, za održivi razvoj trebale biti u
stalnoj ravnoteži.
Podnošljivost između društvene i prirodne okoline
označava mjeru u kojoj društvena okolina tolerira
prirodnu okolinu kao svojevrsnog partnera. Priroda,
ne može, osim katastrofama, kolapsima, pokazati
svoj prag podnošljivosti. Zato je harmonija neophodna.
Pravičnost (equity) između ekonomske i društvene
okoline, je jedina u stanju održati ravnotežu između
ekonomskih pokretača, posebice profita, i društve-
Društvena okolina
Podnošljivost
Pravednost
Održivi razvoj
Prirodna okolina
Gospodarska okolina
(Podnošljiv! Podržljiv!)
Empatija
Suradljivost
Kulturna okolina
Osobine održivog razvoja
© priredio, T. Šola, 2008
7 “European Environment and Sustainable Development Advisory Councils (EEAC).” Encyclopædia Britannica. Encyclopædia
Britannica Ultimate Reference Suite. Chicago: Encyclopædia
Britannica, 2012.
17
ne okoline. Pravičnost je pravična naknada za rad,
poštovanje rada kao opredjeljenja za kvalitetu i radno intenzivne radne procese, za kriterije koji cijene
osobni učinak, te vještinu ruke i potrebu stalne kreativnosti. Pravičnost je i održavanje pravedne razlike
u bogatstvu kao načina da se štiti ljudsko dostojanstvo i socijalni mir. Nezadovoljni i siromašni ljudi su
porok sustava. Iako je svaka od ravnoteža jedan od
uvjeta održivog razvoja, ovaj je, vjerojatno, kamen
kušnje. Upravo kultura znade i tumači da je ljudska
nevolja, napušten i očajan čovjek, bolest iz koje proizlaze sve ostale.
Suradljivost između kulturne i ekonomske okoline
je poziv kulturi da prizna ekonomsku realnost, ali i
upozorenje ekonomiji da nije i ne smije biti gazda ili
vlasnik kulture. Kultura istinski postoji ili kao nezavisna ili kao sposobna da proizvodi korektivni utjecaj
- kao razuman partner. Ako ekonomija dokazuje kulturi da je skupa, i prisiljava je na nerazmjerne žrtve
u svakoj krizi, onda je društvo daleko od harmonije i
pretvara se u vladavinu agresivnih oligarhija koji je
instrumentaliziraju za svoju moć i troše njen potencijal. Cilj tog potencijala kulture jest da životima što
većeg broja ljudi podari smisao, sigurnost osjećaj za
vječnost kakva je dana ljudima - ona ljudske vrste
(Rolland Barthes).
Empatija kao neka samorazumljiva bliskost, razumijevanje, osjećajnost i svijest između kulture i i prirode, kolikogod to priroda može samo podatnošću
i zavodljivošću pokazati - uvjet je bez kojeg kultura
ne postoji. Kulture koje bar posredno ne priznaju
prirodu kao svoju inspiraciju i izazov na takmičenje
vjerojatno nisu kulture. Harmonija između kulturne
i prirodne okoline je kodirana u ljudsku maštu kao
slika raja.
Sve osobine održivog razvoja su ujedno osobine
kulture ali i, posebno oznake oplemenjenog znanja,
ljudskog iskustva koje na načelima humanističke
etike i pravednosti osniva svoj svjetonazor. Kakav
god bio, taj kulturno osnovani svjetonazor kojem je
održivi razvoj podrazumijevajuća posljedica ujedno
je i opredjeljenje za vrijednosti općeg dobra. Teško
je, možda tek za volju nekog konformizma, izbjeći
zaključak da je nužno riječ o društvenom ugovoru
koji potpuno dezavuira nasilni ekonomski i fiskalni
sustav. On vlada planetom, nasuprot harmoniji koju
nužno zagovara kulturalno shvaćena održivost - kao
antihumanistički, u osnovi kao ružan i opasan. Takav je sustav, naime, nemoguće izvući kao logičnu
posljedicu ijedne kulture ili ijedne baštine, pa s pravom možemo tvrditi da se entropijsko područje varljivog pa i zavodljivog kaosa širi. Antonimi harmoniji
su znakoviti: asimetrija, nesuglasje, disproporcija,
razjedinjenost, neravnoteža, nepovezanost, nasilje8
8 http://www.merriam-webster.com/dictionary/harmony
18
„Kultura ne bi nikad
trebala sama sebi
biti svrha. Dakle
kulturni proizvodi kao
rezultat kreativnog ili
intelektualnog čina
nositelji su identiteta,
vrijednosti i značenja,
možda i određenog
pogleda na svijet.”
- kao da opisujemo naš poružnjujući svijet u kojem
od kulture očekujemo bar dio rješenja.
Kultura ne bi nikad trebala sama sebi biti svrha. Dakle kulturni proizvodi kao rezultat kreativnog ili intelektualnog čina nositelji su identiteta, vrijednosti i
značenja, možda i određenog pogleda na svijet. Oni
su čimbenici socijalnog i ekonomskog razvoja. Ono
što R. Barthes tumači kao „historijski“ diskurs kulture jest zapravo agenda vječno pobunjenog čovjeka
(Albert Camus) - kultura koja djeluje, preispituje, mijenja, objašnjava - poboljšava.
Zemlje u u razvoju predstavljaju i u kulturnom smislu ogroman potencijal, s vrijednostima koje je moguće uništiti akulturacijom ili bezobzirnom eksploatacijom. Novo poimanje i ekonomije ali i baštine
prepoznaje važnost tzv. „soft assets“9, mekih vrijednosti od kojih su jedne materijalne („tangible“) kao
ljudski resursi ili, druge, nematerijalne („intangible“)
kao što su znanje ili vještine, objedinjene u pojednostavljenjima kao što je mitizirani i banalizirani
brand. Baština, u svojoj kompleksnosti savršeno
odgovara ovom opisu i stoga će u decenijama koje
dolaze odigrati ključnu ulogu u duhovnom preživljavanju čovječanstva: s duhovnim će i ono drugo
postati izvjesno.
9 Dakle, one vrijednosti koje (za razliku od čvrstih kao što su
gotovina, oprema ili zemljište) nisu obično uključeni u financijske izjave. Više: http://www.businessdictionary.com/definition/
soft-asset.html#ixzz2EO8HFxXZ;
3. Kreativni sektor
i njegove granice
3.1. Kulturne industrije
Kulturne ili kreativne industrije su “industrije koje
imaju svoje porijeklo u individualnom stvaralaštvu,
vještini i talentu i koje posjeduju potencijal za stvaranje prihoda i poslova kroz generiranje i eksploataciju intelektualnog vlasništva”10. Izuzetno razvijena
praksa relativno nove, državne instuitucije u Ujedinjenom kraljevstvu daje dobru definiciju i ukazuje
da neke zemlje rabe manje ili više slične nazive i približno isti popis pojedinačnih industrija11, za ono što
UNESCO zove kulturnim industrijama.
Kulturne aktivnosti, proizvodi i usluge je sintagma
koja se odnosi „na one aktivnosti, robe i usluge,
koje u trenutku u kojem se smatraju specifičnim
svojstvom (attribute) - uporabom ili svrhom, utjelovljuju ili prenose kulturne izraze, bez obzira na
komercijalnu vrijednost koju mogu imati. Kulturne
aktivnosti mogu biti sebi svrhom ili mogu doprinijeti proizvodnji kulturnih dobara i usluga“12, kao arhitektura, vizualne umjetnosti, izvođačke umjetnosti
itd.13, dakle područjima kreativnog djelovanja koje
zovemo kulturnim industrijama. Tek u posljednje
vrijeme tom popisu su dodani izdavaštvo, muzika,
film, audio-vizualne produkcije i dizajn. Navedena
definicija malo se razlikuje od definicije baštinskog
proizvoda. Poziva se, kao i baštinski proizvod vrijednosti specifičnog identiteta kojemu je izraz. Dakle,
i kulturne industrije i baština su sredstvo kulturne
raznolikosti, iz nje proizlaze i njoj bi trebale služiti.
Kultura i kulturne/kreativne industrije čine kreativni
sektor. Taj amalgam može sugerirati novi legitimitet komercijalizaciji žive kulture i identiteta. Međutim, zamislivo je i da svojom snagom pomogne
da se obnovi ili naglasi povjerenje u kulturu u vremenima kad je ugrožena debaklom ekonomskog
zapadnog modela stvorenog 80-tih godina prošlog
10 http://sitetest.idea.gov.uk/idk/core/page.do?pageId=11136366
11 „The standard definition of the creative industries used by
the DCMS includes 13 industries: advertising, architecture, art
and antiques, computer games, crafts, design, designer fashion,
film and video, music, performing arts, publishing, software, TV
and radio.“
12 Centar za istraživanje kreativne ekonomije, Academica,
Beograd. Vidi: http://www.madmarx.rs/files/UNESCO_Convention-on-the-Protection-and-Promotion-of-the-Diversity-of-Cultural-Expressions.pdf 2005
13 Ibid., http://www.madmarx.rs/files/UNESCO_Convention-on-the-Protection-and-Promotion-of-the-Diversity-of-Cultural-Expressions.pdf 2005
stoljeća. Svjedoci smo da je riječ o jednom od najdinamičnijih sektora koji sa 7 posto doprinosi ekonomiji i svjetskoj trgovini.
Kulturne industrije počivaju na stvaralačkom činu,
one su obnovljivi izvor duhovnosti, ali bi ih bilo teško
braniti od statusa koji im je zadan: one proizvode
za tržište i predstavljaju rastući sektor. Postoji li vrijeme i mjesto gdje su kulturni proizvod i kulturne
usluge postale roba? Oduvijek su to bile, ali nikad
se tako nisu zvale. U škripcu da ukratko objasnimo
prirodu bilo kojeg rješenja, ispravno je reći da ono
najprije pitanje mjere... Merkantilizacija društva je
tu činjenicu učinila očitom, a tendenciju opasnom.
Iza prirode robe vreba vizija suvremenih oblika robe
epitomiziranih u suvremenom trgovačkom centru.
„Postoji li vrijeme i mjesto
gdje su kulturni proizvod
i kulturne usluge postale
roba? Oduvijek su to bile,
ali nikad se tako nisu
zvale.”
Sve je moguće i dozvoljeno, ali će tek odnos - mjera
među suprotnostima odrediti rješenje. To važi za ljepotu umjetničkog djela ili za izbor prave tehnologije
za proizvodnju energije. Kultura, upravo sve kulture
u svojoj raznolikosti tumače to isto. Ipak, teško je
oteti se utisku da je kulturu zahvatio isti virus koji je
davno i, unekoliko prirodno, zahvatio tipične tržišne
proizvode, kao hranu, odjeću, opremu, alate i slično:
ogromna ponuda, oblikovanje i proizvoda i ambalaže koje nadmašuje potrebe proizvoda i kupca, a
izražava najviše ambicije ponuđača. Desecima tisuća istih proizvoda stvara se privid izbora, različitosti
i kvalitete, a istina je sasvim suprotna. Kvaliteta nestaje i povlači se u ekskluzivu. Police označene natpisom „zdrava hrana“ prizivaju u pamet zaključak
da je na okolnim policama ona nezdrava. To znanje
je, doduše, popularna činjenica, što je doista dobro
i, vjerojatno, ne prekasno.
Međutim, ako znamo da je kulturni proizvod širok
fenomen, rezultat mnogih industrija, lako je shvatiti da mu je rastuće opterećenje stvaranje dohotka,
tj. da je roba. Kulturne industrije su „profit driven“
kolikogod znali da nadilaze profit, da su meki kapital i da imaju spin-off efekte koji nadmašuju njihov
izravni učinak na blagajni njihovih institucija ili manifestacija. Kulturna interakcija i kreativnost, koje
hrane i obnavljaju kulturne izraze i obogaćuju sve
19
koji su time obuhvaćeni, moraju ostati, koliko je moguće, područje slobode. „Kulturne aktivnosti, dobra i
usluge imaju istovremeno ekonomsku i kulturnu prirodu, zato jer govore o identitetima, vrijednostima
i značenjima, i ne smiju se dakle tretirati samo kao
da imaju komercijalnu vrijednost“14. Iza razumnih
preporuka i svijesti, stoji sve mračnija realnost.
Autorska prava su zaštita kreativaca, ali inzistiranje
na njima kao najvažnijem obliku zarade, posebice
za korporacije koje njima trguju, sprječava taj slobodni protok i umanjuje kvalitetu kulturne proizvodnje. Intelektualno vlasništvo mora biti što bliže
kontroli pojedinca i što manje roba. Burzovni perfekcionizam guši kreativnost i rađa novu klasu kulturne
administracije - nemilosrdne ubirače poreza koji siju
strah. Usavršeni sistem naplate tih prava snizio je
kvalitetu programa u mnogim medijima, koji su se
okrenuli masovnom, bezličnom i bezvrijednom kiču
jer je najjeftiniji. Štiteći vlastiti profit, promoviraju ga kao stvarne kulturne proizvode, neprestano
odgajajući ukus za bezvrijednu produkciju. Takav
poslovni perfekcionizam, iako stabilan izvor profita
korporacijama koje, gutajući male vlasnike, akumuliraju monopolistički položaj - čini stvarni kulturni
proizvod (baš kao i stvarni prehrambeni proizvod)
preskupim sve većem broju ljudi. Strateške društvene odluke (makar je država sve manje autonomna),
javne kulturne institucije i civilni sektor moraju korporacijama suprotstaviti svoja rješenja i smanjiti
njihovu svemoć15. Najbolju varijantu smo izgubili
- svijet relativno slobodne produkcije i razmjene, i
najbolje kreativce u njemu koje smo, gotovo idealistički (jer su proizvodi društvenih sustava bili jeftini)
smatrali zajedničkom vrijednošću. Da bismo ostvarili UNESCO-ov ideal „slobodnog protoka ideja riječju i slikom” bit će potrebno vratiti neke oblike slobode i dostupnosti koje poslovni svijet priječi služeći
se parolama o slobodnom protoku ideja i kapitala.
Mudrost kulturnih industrija bit će kako djelovati
održivo, dakle ne potkopati vlastitu vjerodostojnost.
U tome se služe, dakako, kreativnošću, ali i novim
tehnologijama i stalnom inspiracijom iz prirodne i
društvene okoline. Ta je vjerodostojnost ugrožena
udaljavanjem od potreba pojedinaca i društva, kad
takva kultura zahtijeva da se njeni potrošači podese njenim prohtjevima. Korporativni kapital i kulturne industrije mijenjaju svijet dnevno, ne samo
mijenjajući kulturu nego i osobine ljudskih bića o
čemu već nastaje opsežna literatura. Odgovornost
u kulturnim industrijama znači zapravo vraćanje
na prvobitne inspiracije i otpor profitnoj fascinaciji.
Početna inspiracija je živa kultura i kultura - tamo
gdje je još živa. Kulturni sadržaj može u visokom stadiju merkantilizacije postati samo pretenzija, tako
da samo prividno posjeduje „simboličko značenje,
umjetničku dimenziju i kulturne vrijednosti koje potječu iz posebnih kulturnih identiteta16. Civilno društvo, unatoč svim nesporazumima i manipulaciji,
predstavlja komplement i korektiv institucionalnom
sektoru, posebice onom državnom. Baština nije
najbolji primjer, ali je baš zato ilustrativan: najveća
baštinska asocijacija civilnog društva na svijetu, engleski National Trust, ima 4 miliona članova. Oni su
jak partner svakome u tom sektoru i svjedočanstvo
da postoji golema količina pozitivne energije koja
želi djelovati.
Okrupnjavanjem korporacija u kulturnim industrijama i u kulturnom imperijalizmu kad je riječ o odnosu
slabi i jaki - svakodnevno gubimo ne samo kvalitetu
nego i kulturnu raznolikost. Kreativnim radnicima se
nameću uvjeti rada koji neprestano snižavaju kvalitetu, a iluzija da postoji (jer stvarna kvaliteta mora
imati široku bazu i dostupnost) održava se često elitizacijom17, tako da se kvaliteta povlači u kategoriju
luksuza. Manje moćne kulture, slabije eksponirane,
manje atraktivne općoj publici ili velikim ulagačima,
naprosto odumiru. U njihovoj prirodi opstanak nije
vezan za te vanjske parametre. Mana im je da su
važne i zanimljive premalom broju korisnika ili, naprosto, potrošača.
Kulturne industrije su dio domene ekonomije ali
društveno relevantne i strateški važne. Prepuštajući
kulturne industrije samo profitu, izlažemo kulturu
i baštinu opasnim rizicima. Lako je dokazati kako
glazba, TV serije, filmovi i knjige mogu postati utjecajni do kultnog statusa i doslovno mijenjati svijet,
a kamo li naše poimanje nekog identiteta. Političko društvo, dakle država, mora pokazati javnu volju da svoju sudbinu, sudbinu identiteta koji su joj
povjereni, ima u vlastitim rukama. Korporacijska
„agenda“ može biti čak suprotna od preferiranog
društvenog razvoja. Kako znamo da pojedine industrije ne rade na planskom proizvođenju pristanka
javnosti18? Dapače, znamo da rade! Današnja eko16 http://unesdoc.unesco.org/images/0021/002148/214824e.
pdf
14 http://unesdoc.unesco.org/images/0021/002148/214824e.
pdf; citat iz Konvencije o zaštiti i promociji raznolikosti kulturnih
izraza, 2005.
15 „National Trust since January 2001, when membership was
2.7 million has since reached 4 million and turnover is up from
£199m in 2001 to in excess of £420m“. Izvor BBC: http://www.
bbc.co.uk/mediacentre/latestnews/2012/dame-fiona-reynolds.
html
20
17 Cijene vrhunskih kulturnih događaja (do nekoliko stotina
eura po događaju, Boljšoj, Scalla, Metropolitan…), s povlačenjem države iz financiranja postaju diskriminatorne i štetne.
18 “The Engineering of Consent” je esej Edward Bernaysa prvi
put publikovan 1947. Cijeli tekst (PDF) The Engineering of
Consent The ANNALS of the American Academy of Political and
Social Science March 1947 250: 113-120, http://ann.sagepub.
com/content/250/1/113.full.pdf+html
nomija, financije i konzumerističko društvo rezultat
su tog pristupa kojeg je simbolički i praktično započeo arhi-spin-doktor Edward Bernays. Kasnih 60-tih
godina taj se nasilni stav u borbi za profit proširio i
na kulturnu proizvodnju. Dvadeset godina kasnije,
goleme svjetske korporacije kulturnih industrija započele su graditi imperije. Danas dokazuju da tzv.
oficijelnu znanost i kulturu (a svakako alternativnu, manjinsku ili nekonvencionalnu) mogu stjerati
u neku vrstu osiromašene alternative osuđene na
odumiranje.
To društvo ne može ignorirati. Osim javnih institucija i njihovog novca i civilno društvo može utjecati
na proizvod kulturnih industrija. Primjena „kulturnih
politika i mjera19 je strateška preporuka za funkcioniranje i razvoj kulturnih industrija, dakako u obliku dobrovoljnih i obostrano korisnih rješenja. Javno-privatna partnerstva su iz raznih razloga zamka
pa stoga treba nastaviti praksu u kojoj društvena
zajednica postaje partner u pojedinačnim projektima, na osnovu javnog, transparentnog natječaja.
3.2. Sektor javne memorije
Ako je baština dio kulture, onda je i dio kreativnog sektora. Inače, baština se u literaturi i dnevnoj
stručnoj komunikaciji ne smatra dijelom tog kreativnog sektora. Postoje razlozi za to koji deriviraju
iz same prirode baštine. Definicija kulturnog proizvoda je uopćena definicija obnovljenog shvaćanja
baštine20. Valjalo bi ih još nadograditi ambicijom da
doprinesu harmoničnim odnosima među zajednicama i pojedincima. No, važno je vidjeti da kreativni sektor, kolikogod privlačno uopćavanje, susreće
teškoću: pitanje, gdje pripada baština? Baština se
također pojavljuje i kao roba u industriji baštine. Takva baština jest roba i jest dio kulturnih industrija
pa i kreativnog sektora.
Baština kojom se bave javne institucije je plemenitiji proizvod. Valjalo bi da ih se razlikuje obzirom
na postojeće dileme i na nove okolnosti. Osim nove
teorije21, dio novih okolnosti su velika konvergencija
ustanova javne memorije i svijet koji sve više treba
pomoć zapostavljenog kulturnog sektora. Ostavljen
19 Definicija u: http://www.madmarx.rs/files/UNESCO_Convention-on-the-Protection-and-Promotion-of-the-Diversity-of-Cultural-Expressions.pdf 2005
20 UNCTAD-ova klasifikacija (1979) određuje zanate kao djelatnost čiji proizvodi sadrže rukom stvorene umjetničke osobine.
21 Nezadovoljan muzeologijom kao stoljetnim neuspjehom, u
svojim predavanjima i tekstovima koristim vlastite neologizme,
dijelom kao provokaciju i korektivni impuls a dijelom kao stvarne prijedloge nove znanosti: od 1982 termin „heritologija“ a od
1987 i termin „mnemozofija“.
da „hrama“ još kasnih 70-tih godina22, danas je
možda nada za novu inspiraciju ili povratak vjerodostojnosti društvenom projektu. Konvergencija se
dogadja po tri osnova: ICT-a, orijentacije na korisnike i poslanja koje sebi pripisuju u društvu. S krizama motiva (manjak relevantne znanosti) i krizama
sustava (inercija i potreba da se izbjegne katarza
stvaranja nove profesije) koje je bilo lako previdjeti,
ta konvergencija se neometano odvija jedino u virtualnom svijetu. Trebat će, kako-gdje, pet do deset
godina da bude nezaobilazan parametar prakse. Iz
tih okolnosti i zbog razloga razlikovanja, tu baštinu
treba zvati javnom memorijom, jer je kao takva
(gotovo) dogovorena - s vrijednosnom podlogom u
znanosti i garancijom kvalitete u javnom poslanju.
Dakle, javna memorija, ustvari prava baština (ne
ona iz industrije baštine i priručnih kulturnih proizvoda za kulturni turizam), ne smije postati profitna
djelatnost. Valjalo bi se razumjeti: baštini ni u muzejima nije zabranjeno da bude profitna - uostalom
zar to nije Guggenheim Bilbao (koji svake godine za
Bilbao i Baskiju zaradi 2/3 svoje kapitalne investicije)? Dakako, nije riječ o zaradi koja se broji ili vidi na
blagajni muzeja. Velikoj Britaniji se još uvijek isplati
imati slobodan ulaz u nacionalne muzeje iako neki
imaju i do 7 miliona posjetitelja godišnje. Konačno
ne razmišljamo o profitu kao izravnoj posljedici, pa
čak ne ni posve u terminima novca. Riječ je, dakle,
da baštini i kulturi profit ne smije biti uvjet njenog
djelovanja. Nije isključeno da nećemo reterirati
zbog sve jačeg pritiska na kulturne industrije i na
kulturu općenito, da zaradi što prije, što više i što
izravnije.
Kultura obuhvaća i kulturne industrije, recimo tako,
na području profita, ali i svu ostalu kulturu koja je
još uvijek ne-profitna, bar po činjenici da je dio javnog sektora, dakle „besplatna“. Unatoč participaciji
koju će svaki posjetitelj muzeja ili kazališta platiti,
javne kulturne institucije svjedoče o postojanju
društvenog projekta u kojem politička zajednica
građana gradi svoju sudbinu afirmacijom vlastitog
vrijednosnog sustava.
3.3. Da li je umjetnost kulturna
industrija i čemu dilema?
Ako su arhitektura, film, design itd. dio kulturnih
industrija zašto ne bi bila i suvremena umjetnost?
No, što je s muzejima suvremene umjetnosti? To je
poseban fenomen baštine i poseban oblik muzeja.
Suvremena umjetnost koja stoji na razmeđu koncepata (što je baština) i fenomena (što su baštinske
institucije). Ako muzeji i ostale javne baštinske insti22 Roszak, Theodore koristi sintagmu „limping cultural sector“ u
svojoj teoriji kontrakulture.
21
tucije nisu dio kulturnih industrija da li to stoji i za
muzeje suvremene umjetnosti? Izgleda da su oni,
zbog toga što se bave suvremenom produkcijom i
što su dio internacionalne kulture i jedno i drugo.
Uspjeli transfer zapadne suvremene umjetnosti,
muzeja i umjetničkih sajmova u Kinu i na Arapski
poluotok vjerojatno su konačni dokaz da je suvremena umjetnost još jedna od kulturnih industrija,
roba koja stvara sofisticirane ekonomske efekte, posebice u „mekom kapitalu“, u brandingu destinacija.
Suvremena umjetnost bi tek mogla, tako presađena, pustiti korijen - vjerojatnije (kako je vec očito) u
Kini. To su procesi akulturacije, prelijevanja kultura,
internacionalizacije i merkantilizacije kulturnih vrijednosti. Bit će zanimljivo gledati: ako je suvremena umjetnost pretežno roba, onda će se proizvoditi
tamo gdje bude najjeftinije i gdje će se na najefektniji način oploditi lokalnim utjecajima.
Ipak, a to i jest draž i kulture i umjetnosti i baštine - ne postoje, osim na grafikonima (vidi dolje) situacije koje će išta posve razdijeliti. Život se odvija
kao sinteza i kao fluxus-stvarnost. U apstraktnim
krajnostima: umjetnost može biti komercijalna, a
komercijalni proizvod može biti umjetnost. Tako
će u razmaku izmedju „euphori“-e i „spiritus“-a, biti
niz prijelaznih formi i sadržaja i tako je dobro: da
umjetnost bude zabavna a zabava umjetnički relevantna. Posve je isto s baštinom, a kako pokazuje
praksa obrazovanja i informiranja, te neologizmi
(edutainment i infotainment), svima je stalo da dopru do što udaljenijih ne-korisnika23.
Dva načina kulturnog izraza
Euphoria
ZABAVA
podilaženje i laskanje publici odn. potrošačima
Spiritus
OST
UMJETN
predstavljanje principa i oblika realnosti, bivše i
sadašnje, kako bi se objasnio svijet i čovjek u
njemu
© Tomislav Šola, 2007.
Dakle, čini se po svemu da je suvremena umjetnost
dio kreativnih industrija. Paradoks je da su muzeji
suvremene umjetnosti okosnica njenog postojanja
i mjesta u društvu. Muzeji u ostatku svijeta, naravno, unatoč golemom utjecaju američke paradigme,
nisu dio kreativnih industrija nego javni servis. Ta,
zapravo globalna umjetnička produkcija, sudjeluje
23 Non-users, non-goers, non-public - označavaju onaj dio
populacije koji je nerealizirani potencijal, dakle stvarni cilj javnih
kampanja i marketinga u najboljem smislu.
22
vrlo snažno u kulturnoj razmjeni, ali je suviše udaljena od vlastitih kulturnih osobitosti da bila značajna za kulturnu raznolikost. Suvremena umjetnost,
ustvari i arhitektura i dizajn i muzika, su u svojoj matici, internacionalni kulturni izrazi. Osim nužne i načelne raznolikosti proizvoda, te produkcije u toj mjeri
konvergiraju da je već deceniju dvije jedva moguće
odrediti njihovo kulturno porijeklo. Za razliku od
vremena udaljenog samo koju deceniju, bilo je moguće na parkiralištu odoka i bez ekspertnog znanja
pogoditi iz kojih zemalja potječu parkirani automobili. Njihov stil i „flair“ su još uvijek rasli iz korijenja
u vlastitoj kulturi - u vlastitom identitetu, pogledu
na svijet, mentalitetu - u refleksima duha mjesta,
u prilagodbama klimatskoj okolini, poimanju transporta, u odnosu prema poimanju ljepote, luksuza,
pragmatičnosti… Finsko oblikovanje, francuski stil,
američki robusni šarm ili njemačku pragmatičnu
oslonjljivost bilo je moguće prepoznati izdaleka. To
bi danas bilo jedva izvodljivo. Uz svu teoriju i svijest
o potrebi specifičnog proizvoda za tržišni uspjeh, uz
sav marketing, medijsku podršku i razvijeno stručno
obrazovanje, izgleda da su obje strane zakinute: svi
kreativci misle u sličnim referentnim okvirima, a svi
kupci zadovoljavaju potrebe kako im ih je oblikovalo
tržište. Kad bismo „krivnju“ morali objasniti samo u
jednoj rečenici, ispravno bi bilo reći da je to posljedica agresivnog i nemilosrdnog maksimaliziranja
profita. Tako kreativne industrije doprinose upravo
uništavanju, obeshrabrivanju raznolikosti. Ona se
povlači u kategoriju baštine, u baštinske ustanove,
u događaje koji se osnivaju na baštini. I u kategoriji baštine ih naravno čekaju mnoga iskušenja, od
komodifikacije u industriji baštine do pritiska turističke industrije. „Karaoke“ svijet , u što se pretvorio new age, je svijet s krhkim kriterijima u kojem je
mjesto elita preuzela neuka i agresivna plutokracija. Takav je svijet dao amaterima i diletantima tako
velik zamah da su vrijednosti kulturnog planiranja i
kulturne politike dovedene u nepredvidive teškoće.
Društvena regulativa koja bi nas zaštitila od neplanskog građenja, uništavanja kulturne okoline,
razaranja autohtonih još uvijek živih kultura čini se
nemoćnom pred argumentima novca. Taj pohod na
zaradu stvara nove rane non-kulture i siromaštva
i uspješno ucjenjuje svaki sustav vrijednosti. Kreativni sektor bi svoju apoteozu trebao doživljavati i
kao svoj poraz i vratiti se prvobitnim inspiracijama.
Ili su djela autora Damien Hirst-a (mrtve životinje u
staklenim rezervoarima formaldehida) vrijedna desetke milijuna dolara javnog novca ili je cilj kulturne
politike suvremene umjetnosti vizualna pismenost.
Provokativna forma ili/ili izgubila je šarm pobune i
dobila nezasluženo stigmu anarhične pobune. Društvo mora ponovo ozbiljno poraditi, iz svojih najboljih tradicija, na svojim kriterijima vrijednosti. Nije
riječ o revoluciji: događalo se to oduvijek. Kad nas
„Društvena regulativa koja bi nas zaštitila od neplanskog
građenja, uništavanja kulturne okoline, razaranja
autohtonih još uvijek živih kultura čini se nemoćnom pred
argumentima novca. Taj pohod na zaradu stvara nove
rane non-kulture i siromaštva i uspješno ucjenjuje svaki
sustav vrijednosti. Kreativni sektor bi svoju apoteozu
trebao doživljavati i kao svoj poraz i vratiti se prvobitnim
inspiracijama.”
povedu predaleko i kad uvidimo da nas vode vođeni
ne našim nego svojim ciljevima, treba se vratiti prvobitnim inspiracijama. Svaka kultura ih posjeduje,
a njihova raznolikost jamči da će ih baštinici svaka
od njih razumjeti. Mogu se, kako je i očito, poduprijeti međusobno. Jedno je, naime, opredjeljenje za
svijet milijardera, a drugo je građenje dostojnog,
časnog prosperiteta - doprinos pravu na ispunjen
život za svakoga, i stvaranje kulturnih potreba kao
jednog od osnova demokracije.
Suvremena umjetnost je podsjetnik na jednu veću
dilemu baštinskog sektora kojem pripada. Industrija baštine je vjerojatno još jedna od kreativnih ili
kulturnih industrija sa svim dilemama i razgraničenjima koje taj novi problem (ili razvoj) podrazumijeva. Da li je ta industrija (baštine) ustvari ono
što se već dvije decenije spominje kao „industrija
iskustva“ (experience industry). Vjerojatno jest i, tu
je. Sastoji se od akcija, događaja, ili institucija stvorenih na činjenicama ili pripovijestima iz povijesti ili
baštine koje postaju proizvod za zainteresirane korisnike; taj proizvod je podešen uglavnom njihovim
željama, a ne potrebama, nastojeći utažiti njihovu
znatiželju, hraniti njihovu senzualnost, proizvesti
druge atrakcije ili zadovoljiti njihovu potrebu za zabavom; tim načinom neka memorija postaje proizvod - “iskustvo”. Iskustvena poduzeća (“experience
businesses”) naplaćuju dodanu vrijednost, stvorenu
kroz “preobražaj” kakav može pružiti neko iskustvo
(npr. obrazovanje, zabava, inspiracija, itd) i tako
stvaraju profit. Tu vrijede sve kvalitete (stvaranje
poslova, utjecaj na razvoj) ali i opasnosti (od trošenja originalne kulturne, baštinske materije) koju
rabe za svoju proizvodnju.
3.4. Protudjelovanje: muzeji
Osnovno pravilo svake djelatno usmjerene filozofije, dakle one kojoj je krajnji cilj utjecati na život,
jest oduvijek: “upoznaj samoga sebe”. Ako muzeji
pripadaju svima onda će biti jasno koliko je opravdano nastojanje G.H.Riviere-a, jednog od „izumitelja“ eko-muzeja24, da podupre stasanje ekomuzeja kao “ogledala” zajednice. Upoznati sebe radi
samo-poštovanja, osjećaja važnosti, ponosa, ali i
zbog kritičkog odnosa po kojem čovjek i zajednica
mogu postati bolji, vrijedan je zadatak muzeja. Nakon dva stoljeća superlativizma po kojem se muzeji
malo razlikuju od Guinessove knjige rekorda25, zaokret prema lokalnom, efemernom, ne-reprezentativnom i običnom kao sadržaju muzeja, nije lak. To
je, za većinu stanovništva bila ipak samo “kultura
drugih”26, koja je podrazumijevala proces identifikacije, ali i obezvredjenje njihove kulture odnosno
njeno odumiranje. Od muzeja-hrama, do muzeja
agore, pribježišta i utočišta, velika je razlika. Muzej
koji se poima kao sredstvo razvoja27, postoji da bi
pomogao da se ožive autohtone vrijednosti, da se
uspostavi živi identitet, odnosno da oživi kulturna
proizvodnja. U tu svrhu muzej će iskoristiti prošlost
i sadašnjost, bit će sinhron s potrebama i mogućnostima zajednice kojoj postaje mehanizam preživ-
24 Nije riječ o prirodoslovnom muzeju jer grčka riječ oikos
označava dom, prebivalište, pa je riječ o muzeju čiji je predmet
teritorij identieteta neke zajednice.
25 Od prije desetak godina u Londonu postoji i ustanova koja
se zove “Guiness museum of records”, ali primjedba se tiče
ustaljene prakse po kojoj konvencionalni muzeji izlažu najradije
upravo najstarije, najvažnije, najskuplje, najpoznatije i na svaki
način osobite predmete. S pomoću takvih predmeta je, dakako,
teško ispričati priču o običnim ljudima.
26 Varine, Hugues de. “La culture des autres” , Editions Seuil,
Paris, 1987
27 Šola, Tomislav. Muzeji i razvoj. Osječki zbornik, br. 21, 1991.
23
Dihotomija razvoja
PROMJENA
PRILAGODBA
Mehanizmi akcije
Mehanizmi regulacije i korekcije
• CIVILIZACIJA
• ZNANSTVENO ISTRAŽIVANJE
• KULTURA
• INTERPRETACIJA/KOMUNIKACIJA
• ZNANSTVENI I TEH. RAZVOJ
• RAZVOJ KULTURE I UMJETNOSTI
(kao oblika suprotstavljanja i aproprijacije)
• PROIZVODNJA
• PROFIT
• RAZVOJNE ODLUKE
• EKONOMSKI/POLITIČKI SUSTAV
(kao porast materijalnih vrijednosti i moći)
• RAZUMIJEVANJE
• ETIČKI PRINCIPI i PRAVIČNI
ZAHTJEVI
• TRANSPARENTNOST / JAVNI UVID
• SOCIO-KULTURNI SUSTAV
(kao održavanje moralne koherencije i i prava na
odgovorni izbor)
PRAGMA
MUDROST
© Tomislav Šola, 1997.
ljavanja28. Takav kibernetički muzej bit će korektivni
mehanizam sadašnjim silama razvoja kojima je nedostajala kulturna dimenzija. Kultura kao “savjest
znanosti” (Roland Barthes) mora imati i u muzejima sredstvo kojim će razvoj dovesti u ravnotežu.
Paradigma održivog razvoja ne smije ostati bez korektivnih napora institucija. U protivnom će biti potrošena ne samo kao sintagma nego će postati više
svjedočanstvo želja i dobre namjere, nego li stvarna
mogućnost. Razdržavljenje muzeja (koje neki krivo
nazivaju privatizacijom) ispravan je pokušaj državne administracije da profesiji ugura u ruke sudbinu
institucija i učini ih izravno odgovornima za kvalitetu posla koji za zajednicu trebaju obaviti. Time se
država ne odriče financiranja, ali se odriče upliva,
daje kreativnu slobodu i odgovornost, i dijelom, prepusta institucije dobrim impulsima „tržišta“.
zej u susjedstvu, njegov gradski muzej, ili ekomuzej
kulturnog teritorija gdje se osjeća „kod kuće“. Pred
potrebom da se preživi i fizički i spiritualno, da život
bude materijalno blagostanje i duhovno zadovoljstvo – muzeji ne mogu ostati nijemi. Kao demokratska institucija nastojat će objasniti sadašnjost,
ne u konačnim sudovima nego kao prilog uvidu u
kolektivno iskustvo sredine: što je dobro zaslužuje
da se ponovi, što je loše da posluži kao pouka i upozorenje. Predmet muzeja je sadašnjost, a prošlost
samo beskonačno uporište za socijalno motivirano
znanstveno istraživanje. Muzej je stoga očekivan
i logičan sugovornik u donošenju odluka o vrućim
temama svakodnevnice. Kao staložen sudionik sa
znanstveno osnovanim diskursom, muzej nije pozvan da dijeli lekcije nego da pridonese uvidu u argumente i omogući transparenciju odlučivanja.
Običan čovjek će uvijek rado posjetiti senzacionalne muzeje poput Louvre-a, British Museuma ili Ermitaža. Ipak, ono što mu treba za život je osnovno razumijevanje sebe kao individue i kolektivnog
identiteta u kojem sudjeluje a u kontekstu ostalih
s istim pravima. To mu može dati njegov mali mu-
Današnje razvojne odluke, ma o čemu da je riječ,
imaju možda ireverzibilne efekte: moć sredstava na
raspolaganju i brzina veće su nego ikad u povijesti
čovječanstva. Muzej koji služi rješavanju stvarnih
životnih situacija ne treba domišljati rješenja za
probleme praznih izložbi, muzejskog umora, manjka
novca, lošeg društvenog statusa struke itd. Praktičari uviđaju da bi muzeji trebali obratiti pažnju na
ono što “publika” traži, a ne tražiti rješenje u muzeo-
28 Šola, Tomislav. Essays on Museums and Their Theory,
Association of Finnish Museums, Helsinki, 1997.
24
logiji29. (Usput, znanost o instituciji nije ni moguća,
ali o konceptu, recimo baštine, jest). No, u ovom su
muzeji tek najilustrativniji predstavnici institucija
javne memorije, a svojom izloženošću publici i komunikacijskim potencijalom mogu poslužiti kao
epitom kulture u cjelini. Ono što čine kad su najbolji, čini i kultura u cjelini. Korigira razvoj i prilagođuje
mu se, baš koliko omogućuje poznavanje svijeta i
osjećaj za mjeru.
Mislilac i teoretičar umjetnosti i baštine, Malraux,
je rekao: “Kultura je protuteža nezamislivoj opasnosti koju moderna znanost stavlja ljudima na raspolaganje”. Dakako, on ima na umu znanost koja je
(tako često a danas više nego što je mogao zamisliti) u službi profita, sila promjene kojima nije cilj
opće dobro nego pojedinačno korporativnog kapitala i ostalih centara moći. Uz navedeno mišljenje R.
Barthes-a o prirodi kulture, ovo je savršeno izrečen
argument u prilog važnosti kulture i baštine.
Suvremene religijske ustanove posredno mogu
imati blagotvoran upliv na kulturu, ali tranzicijske
zemlje Europe u svojevrsnom su revival-u dobile u
crkvi društvenog činitelja koji je historijski frustriran
i želi nadoknaditi nekonzumirani značaj. Treba vjerovati da je riječ o prolaznom trendu koji dobiva dodatnu energiju iz neoliberalne proizvodnje nesigurnosti građana: “Crkva predstavlja neku vrstu oporbe
ekonomskom i političkom sustavu”30, a u mnogome
i uspostavi građanskih vrijednosti kao društvene
osnove razvoja gdje, pa je, čini se, logičan idealan
građanski ideal - put od organizirane religije do duhovnosti.
Kao epitom baštinskih institucija, muzej je dakle
neke vrste pars pro toto svake ambicije na području javne memorije. Slijedeće, stoji i za druge, slične
akcije i institucije ali i kulturu uopće: Muzeji postoje
da bi nas, korisnike, učinili boljima i mudrijima, da
bi obogatili našu inteligenciju - povećavajući tako
našu sposobnost da se odupremo i/ili kontinuiramo, da se promijenimo ili prilagodimo, istovremeno ostavljajući živim stvaralačke snage naše vlastiti
specifičnosti. Kad znanost u svojem javnom diskursu posvoji eros šamanizma, memorijske institucije
će ponuditi kreativne interpretacije stvarnosti i postati mjesta mudrosti.
29 Strong, Roy. Museums: new horizons for the seventies. Museums Journal, vol. 70, No.3, 1970. p. 104
Ključne reči
Kulturne industrije
Kreativne industrije
Kreativni sektor
Održivi razvoj
Javna memorija
Muzeji
30 Engleski teolog, mislilac i pisac Don Cuppitt.
25
Tomislav Šola
Cultural Diversity
in Cultural Industry
and Heritage
Summary
The author opposes commodification and the exploitation of the cultural resources while questioning the role and status of the culture and heritage,
understood as a public memory, in the contemporary society. On the one hand, the culture and heritage are closed in the public institutions and held
in the highest esteem. On the other, profit driven
cultural industries discourage cultural diversity by
reducing cultural products on goods. In addition
to this, the author deals with the issue of sustainable development arguing that it’s becoming an
unrealistic ambition because it is depending on
the level of exploitation instead of creating values,
generating quality and preserving it for the future
generations. Although we should acknowledge the
economic reality, economy isn’t and shouldn’t be
“the owner” of the culture. Cultural activities, services and goods have both economic and cultural
dimension therefore we shouldn’t treat them as if
they have only commercial value.
When it comes to the cultural industries, the author concludes that the solution should be in the
balance between making a profit, insisting on the
copyright as a way of earning money and creating
values and quality. Only then, the culture and heritage won’t succumb to a temptation or a pressure
of becoming a profitable business, as well.
Key words
Cultural Industries, Creative
Industries, Creative sector,
Sustainable development, Public
memory, Museums
26
Milena Dragićević
Šešić1
ZA KULTURU
Šta su kreativne industrije i odakle dolazi toliko česta upotreba te sintagme u poslednje vreme? Da
li je to samo poštapalica koja pokriva jedan opšti
nedostatak istinski novih ideja u društvu, posebno
u kulturnim i javnim politikama? Da li je to termin
koji mekdonaldizuje kulturu u društvima gde je već
sve drugo standardizovano i normativizovano? Ili je
to, pak, nova utopija javnih politika, slamka spasa
za istanjene državne budžete, sredstvo koje služi
vlastima da saopšte stvaraocima da budu sami sebi
dovoljni, tj. “samoodrživi”? Da li time budimo lažne
nade osiromašenoj i nezaposlenoj populaciji, onima koji su ostali bez posla u velikim industrijskim regionima, da će sada u “kreativnoj ekonomiji” svi oni
sa svojim različitim, individualnim talentima moći
da ostvare uspeh...? Hoćemo li, zaista, regenerisati
gradske zajednice samo ako ih učinimo “kreativnim
gradovima”, možemo li osposobiti turizam kreativnim pristupom, a da ne postoji infrastruktura, putevi, aerodromi i hoteli...
Da li je Rur istinski oživeo kreativnim pristupom svoj
region? Šta se desilo sa onim milionima nezaposlenih radnika? Kako to da se jedan region, za koga
tvrde da je uspešno oživljen kreativnim industrijama, smanjio sa osam na tri miliona stanovnika? I
da li su oni koji su ostali da žive tamo isti nekadašnji
industrijski radnici ili je to sad došla neka druga populacija? O tom egzodusu populacije niko ne govori
kada dolazi do teme urbane regeneracije. Kada je
napravljen Bobur u centru Pariza iseljeno je celokupno radničko stanovništvo Marea. Slično se desilo
i kada je sazidana Opera na trgu Bastilja, operska
zgrada sa fasadom od belih pločica, koja je potpuno
promenila karakter Bastilje kao kvarta i obesmislila
prvomajska okupljanja upravo na tom trgu. Dokovi
u Londonu, lučka skladišta u Kopenhagenu, moglo
bi se nabrajati beskonačno dugo, a u svim tim slučajevima govorilo se puno o kreativnosti, kreativnom
gradu, kreativnim susedstvima i slično – no lokalne
zajednice i duh mesta su u potpunosti bili promenjeni. Tu je sad stigla jedna nova „kreativna klasa“,
ona kojoj je učešće u procesu urbane regeneracije
1 Sociološkinja i teoretičarka kulture i medija, profesor Univerziteta umetnosti u Beogradu i gostujući profesor više univerziteta
u svetu, ekspert UNESCO.
opravdanje, smirivanje savesti za život u kome se ne
postavljaju nikakva pitanja, život u kome su novac i
standard osnovni ciljevi.
O pojmu kreativnih
industrija
Prema UNCTAD-ovoj definiciji2, kreativna ekonomija generiše zaposlenost, podstiče inovacije i trgovinsku razmenu, doprinoseći istovremeno društvenoj
koheziji, kulturnoj raznolikosti i ekološkoj održivosti.
Ovakve rečenice i ovakve sintagme mnogo liče na
nekadašnje fraze o jugoslovenskom samoupravnom
socijalizmu – šta je sve namera i šta sve treba i šta
se može. Realnost je sasvim drugačija. U poslednjoj
rečenici te definicije u središtu kreativne ekonomije
su kreativne industrije – to je ono zbog čega je sve
ovo za nas jako važno da razumemo.
Odakle interes za kreativne industrije? Ko ih uvodi
u kulturnu politiku? Paradoksalno, Kris Smit /Chris
Smith/, levo orijentisan sekretar za kulturu laburističke britanske vlade. Suočena sa posttačerizmom,
sa pragmatskim neoliberalnim pristupom društvenom životu, ova vlada je uz pomoć Smita pokušala
da nađe u novoj teoremi kulture rešenje problema
finansiranja kulture u Velikoj Britaniji početkom
devedesetih godina prošlog veka. U britanskom,
tačnije engleskom sistemu, od ukupnog budžeta za
umetnost i kulturu, najviše sa 5 do 10 odsto upravlja Sekretarijat tj. ministarstvo kulture, dok najvećim
delom raspolaže Umetnički savet /Arts Council of
England/. Tako, tamošnje ministarstvo kulture, budući da je ostalo bez glavnog instrumenta kulturne
politike - bez finansija, moralo je da nađe neke druge mehanizme i instrumente svog uticaja. I oni su
ih našli u tzv. moralnim i organizacionim instrumentima kulturne politike, među kojima su se izdvojile
promocije novih ideja i koncepata – a posebno se
2 Videti više u UNCTAD Creative Economy Report 2008 http://
unctad.org/en/docs/ditc20082cer_en.pdf
27
radilo na konstituisanju koncepta i politike promocije kreativnih industrija. British Council je tu ideju
potom preuzeo i promovisao širom sveta – sve do
udaljenih delova Evrope – Albanije i Moldavije, pa
zatim do Afrike, Azije, čak i u Gruziji, gde se umetnici čudom nisu mogli načuditi još pre petnaestak
godina da Britanski savet dovodi DJ-eve u Tbilisi o
svom trošku. Pa i u Srbiji su naši modni dizajneri,
kopirajteri iz reklamne industrije i muzičari odlazili
na “studijski boravak u cilju kulturnog kontakta“ u
London, jer je British Council smatrao da su kreativne industrije ono što vredi podržati u Srbiji, što ima
šansu da ostvari dohodak i bude „samoodrživo“ (a
to u novom vokabularu kulturnih politika znači – jedino ispravno).
Dakle, u novoj ideologiji postindustrijske kulture nije
umetnost ta koju treba podržati, već kreativne industrije, ono što može računati na kakav-takav uspeh
na tržištu. Nedavno je EUNIC3 okupio u Jordanu sve
arapske zemlje sa ciljem da nađe pomoć za očuvanje i promociju arapske kulture. Kakav je rezultat
konferencije? Kako i na koji način se pomaže kulturi
arapskih zemalja da se očuva njen kulturni diverzitet? Evropljani su predložili dva rešenja: a) pomoć
kreativnim industrijama u arapskim zemljama i b)
pokretanjem trening programa za menadžment i
preduzetništvo u kulturi za države arapskog područja. Da li je Zapadno podržavanje kreativnih industrija adekvatna pomoć u očuvanju kulturne raznolikosti Istoka?
Uzmimo neku od industrija za primer. Muzičku, najpre. Sa željom da stvaraoci istinski ostvare to što
žele - da naprave plasman na svetsko tržište, svesni
su da moraju praviti ustupke u produkciji muzičkog
dela. Ozbiljan producent sada nijedno svoje delo
neće napraviti u etiketi etno muzika, nego će reći
world music. Zašto? Za svetsku muziku postoji veći
broj festivala koji su ekonomski održivi i isplativi,
rafovi u muzičkim prodavnicama su na upadljivijim
mestima, može se čak računati i na kritiku u muzičkim časopisima. Sve to muzika nazvana etno-muzikom neće dobiti, jer se smatra da je ona samo od interesa za etnomuzikologe, i za one koji su opsednuti
„autentičnošću“, a takvih je među „potrošačima“
muzike na tržištu malo.
UNESCO se, takođe, približio konceptu kreativnih
industrija. Celokupna konvencija o promociji i zaštiti raznolikosti kulturnih izraza, koju smo mi u Evropi
shvatili kao promociju različitosti - istinskih, autentičnih i specifičnih kulturnih izraza populacije, danas
UNESCO tumači, isključivo i striktno, kao konvenciju
koja podržava kreativne industrije. U tom smislu, u
„Celokupna konvencija
o promociji i zaštiti
raznolikosti kulturnih
izraza, koju smo mi
u Evropi shvatili kao
promociju različitosti
- istinskih, autentičnih
i specifičnih kulturnih
izraza populacije, danas
UNESCO tumači, isključivo
i striktno, kao konvenciju
koja podržava kreativne
industrije.”
Kanadi4, Nemačkoj5, Švajcarskoj6 i Francuskoj7 formirane su koalicije za podršku razvoju kreativnih
industrija, pa čak i u Velikoj Britaniji8. I Evropska
unija je osnovala alijansu kreativnih industrija kroz
departman za industrijski razvoj. Osnivački akt kaže
da treba dati podršku kreativnim industrijama da
bi se svi oblici inovacije i kreativnosti pretvorili u
kapital. Reč kultura se tu spominje tek usput, u kontekstu informacionog društva, kao da tek: „kulturni
i kreativni sadržaji imaju krucijalnu ulogu u razvoju
informacijskog društva“. A ništa obrnuto, koliko informacijsko društvo menja kulturne matrice, menja
vrednosti...
Kreativnost, kultura
i ekonomija
Konvergencija kreativnosti, kulture i ekonomije
može, dakle, da bude viđena sa stanovišta javnih
politika kao nešto izuzetno važno i značajno, jer
oslobađa odgovornosti državu za podršku razvoju
umetnosti i kulture. Otuda jer se poziva na okol4 http://www.cdc-ccd.org/?lang=en
5 www.unesco.de/kulturelle-vielfalt.html?L=1
6 www.kulturellevielfalt.ch/visio.php?en,1,0,
3 Evropski savez nacionalnih instituta za kulturu. www.
eunic-brussels.eu
28
7 www.coalitionfrancaise.org/eng/
8 http://ukccd.wordpress.com/
„Konvergencija
kreativnosti, kulture i
ekonomije može, dakle, da
bude viđena sa stanovišta
javnih politika kao nešto
izuzetno važno i značajno,
jer oslobađa odgovornosti
državu za podršku razvoju
umetnosti i kulture. Otuda
jer se poziva na okolnosti,
uslove i okvire unutar
kojih, ako ste „istinski
kreativni“, možete sami da
razvijate održivi, kulturni
sistem.”
nosti, uslove i okvire unutar kojih, ako ste „istinski
kreativni“, možete sami da razvijate održivi, kulturni sistem. Češko predsedavanje Evropskom unijom
odvijalo se uglavnom kroz program promocije kreativnosti i inovacija. Belgijsko predsedavanje, iako
je sama tema godine bila vezana za borbu protiv
siromaštva, završeno je time da je kazano kako su
kreativne industrije osnovni instrument borbe protiv siromaštva. Ako jedna država prepusti borbu
protiv siromaštva kulturnim radnicima i kreativnim
industrijama, tu nešto duboko nije dobro.
Pojam kreativnih industrija uveden je u kulturne
politike, posebno preko međunarodnih organizacija, ali je stigao i do nacionalnih kulturnih politika,
pa je tako i kod nas u Ministarstvu kulture postojao
pomoćnik ministra za savremeno stvaralaštvo i kulturne industrije. Kao da su kulturne industrije nešto
specifično, kao da to nije savremeno stvaralaštvo
jer film, kao i muzika jesu savremeno stvaralaštvo
– a podrška razvoju jedne umetnosti, podrazumeva podršku sistemu, grani: dakle i kinematografiji,
ali i celokupnoj delatnosti vezanoj za knjigu i književnost, koja obuhvata i izdavaštvo kao „kreativnu
industriju“, ali i biblioteke, knjižare, pa čak i štamparsku delatnost.
Govori se o demokratičnosti koncepta kreativnih industrija. Čujemo da su bile nepravedne ekonomije
zasnovane na prirodnim resursima, jer neke zemlje
imaju zlato, neke imaju naftu, ali sve zemlje - bile
one potpune nerazvijene ili jako razvijene, imaju
iste kreativne potencijale. Hoće se reći da se uspostavljanjem kreativne ekonomije postiže globalna
društvena jednakost, jer ako smo svi međusobno
jednaki, onda smo i ravnopravni. Hokins /Howkins,
John/ kaže: „korisnik postaje kreator u ovom decentralizovanom, multipolarnom i nehijerarhijskom
svetu“. Čini mi se da je ova njegova ocena više želja
nego realno stanje. Svet nije multipolaran, niti je
nehijerarhijski, niti je istinski decentralizovan i nije
dovoljno da samo neko od nas ubaci ideju i da se
onda okrene crowd sourcing-u ili crowdfunding-u,
pa će onda svi problemi biti rešeni.
Zloupotreba termina kreativnost vidi se na mnogo nivoa: kreativan je pojedinac, o tome čitamo
mnogo u delu Hokinsa; kreativan je i grad, o tome
govore Čarls Landri /Charles Landry/ i Franko Bjankini /Franco Bianchini/; kreativna je i klasa, o tome
govori Ričard Florida /Richard Florida/. Kreativnoj
klasi, recimo, pripadaju kreativci u advertajzingu
iliti oglašavanju. Tu se posebno koriste sitne dosetke, ali bez istinske promene i inovacije. Dovoljno je
samo da pogledate kako izgleda kongres stručnjaka
za advertajzing i videćete da tu nema individualiteta i kreativnosti. Uostalom, „kreativne“ političke
kampanje za koje se koriste marketinške agencije
koje često i nisu iz zemlje u kojoj se kampanja vodi,
pokazuju izuzetno malo kreativnosti, već se upotrebljavaju tzv. „proverena rešenja“, koja su dovela do
uspeha u nekim drugim sredinama i nekim drugim
kampanjama.
I mnogi drugi govore o kreativnim industrijama,
tako da svaka umetnost i grana kulture postaju
„industrija“, pa se čak i kulturna baština naziva industrijom. Mnogo je knjiga napisano i odštampano
u poslednjih desetak godina koje govore o heritage
industries. Međutim, internacionalizacija sintagme
kreativne industrije potiče delom i od pogrešnog
prevoda. Reč industry9 u engleskom jeziku ima mnogo šire i bitno različito značenje od reči industrija u
drugim evropskim jezicima, ali su svi evropski jezici
nastavili da koriste u svojoj leksici reč industrija, iako
njima znači nešto drugo.
9 Merriam-Webster rečnik kaže da reč industry znači: 1. diligence in an employment or pursuit; especially : steady or habitual
effort; 2 a : systematic labor especially for some useful purpose or the creation of something of value; b : a department or
branch of a craft, art, business, or manufacture; especially : one
that employs a large personnel and capital especially in manufacturing; c : a distinct group of productive or profit-making
enterprises<the banking industry>d : manufacturing activity as
a whole <the nation’s industry> 3 : work devoted to the study of
a particular subject or author<the Shakespeare industry. U Rečniku SANU reč “industrija” označava praktično samo ovo što je u
MerijamVebsterovom rečniku pod brojem 2b.
29
„U kulturi često nevladin sektor ima inicijativu, ali da
li nevladin sektor koji se svakodnevno bori za opstanak
može stvarno da kreira nove agende ili se uključuje
u već postojeće kreirane agende da bi od donatora
dobili novčana sredstva. O inkluzivnosti se nekada
dosta govorilo, pa sada malo manje. To su primeri
instrumentalizacije kulture, opasne instrumentalizacije
kulture u neoliberalnom dobu, ali je to i dalje manje
opasno od striktno ekonomske valorizacije umetnosti ili
kulturnog projekta.”
Sve promene i kreću od novih koncepata, novih ideja, ali i individualnih talenata i njihovih sposobnosti i veština. Interesantno je da se znanja znatno
manje spominju. Doduše, govori se dosta i o ekonomiji znanja, ali u svetu kulturnih politika gotovo da
se ne vezuju ekonomija znanja i kreativna ekonomija, što je paradoks. U ekonomskom svetu o tome
se puno piše, ali u javnim, kulturnim politikama te
vrste analitike nema. Dakle, da li se razvojni model
može zasnivati samo na kreativnosti? U tom slučaju, zašto se već nisu razvili, jer kultura je polje u
kojoj se, pre svega, vrednuje kreativna ideja. Zašto
onda to polje kao najrazvijenije ne doprinosi najviše društvenom razvoju? Danas nije dovoljno imati
baze podataka, treba umeti obraditi te informacije na kreativan način. Ali to je upravo ono što smo
oduvek vrednovali pozitivno u oblasti kulture – različitu vrstu projekata, različitu vrstu rešenja /policy
solution/, kao i instrumenata kulturne politike (pa
i njih vrednujemo po njihovoj različitosti, inovativnosti, kreativnom pristupu u rešavanju nekog standardnog problema). Sterijino pozorje je osnovano
1950-tih godina, u trenutku kada ne postoji savremena jugoslovenska drama. Nije država ta koja je
dala pare piscima da pišu, već ona osniva festival
koji će da stimuliše pozorišta da na svoje scene
stavljaju savremene, tada jugoslovenske, dramske
tekstove. Dakle, ona stvara tada jedan potpuno
novi, indirektan instrument kulturne politike. Tako
da vidimo da su i instrumenti kulturne politike raznovrsni i uvek su bili više ili manje kreativni. Oni su
nalazili svoj način da deluju u jednom određenom
umetničkom polju. Malo je univerzalnih instrumenata koji podjednako mogu da podrže i književnost, i kinematografiju, na primer.
30
Kreativna Evropa
i nove agende
Program Kultura 2007 biće zamenjen programom
Kreativna Evropa, i to za period 2014-2020. Biće
usmeren na a) razvoj ljudskog kapitala, b) razvoj
veština c) i mobilnost. A to je, u stvari, način kako
se razvija ljudski kapital. Međutim, pitanje je kako
će taj program Kreativne Evrope istinski evaluirati
projekte iz umetnosti i kulture. Osnivači daju vrlo
precizan odgovor - pre svega kroz realnu ekonomsku dobit i slične benefite. Hajde da proverimo kako
bi to izgledalo. Ako bi danas trebalo da vrednujemo
najuspešnije producente u našem regionu, svakako
bi to bili turski. Njihovi produkti industrija kulture
ostvaruju najviši benefit. Da li su onda to projekti
koje treba da podržava Kreativna Evropa? (Doduše, neki od tih proizvoda su kulturološki značajniji i
bolji od mnogih naših produkata industrije kulture,
posebno kada su u pitanju televizijske serije, dok je
muzička produkcija u domenu popularne folk muzike na sličnim standardima).
Ipak, u programu Kreativna Evropa pominju se i
drugi rezultati: povećan broj radnih mesta, povećani
priliv turista, dakle, opet sve ono što se meri brojevima (i tu su turske serije u prednosti, jer su mesta snimanja serija u okolini Istanbula već postale tražene
turističke atrakcije). Čak i da ne pođemo od toga da
bi projekte u domenu kulture trebalo evaluirati, pre
svega, sa stanovišta izvrsnosti, ostvarenog javnog
dobra i javnog interesa, ipak je pitanje da li ekonomska korist treba da bude osnovni parametar.
Možda je mnogo bolje od sektora kulture, zvali ga
mi kreativnim ili ne, tražiti da ostvari efekat u domenu društvenih promena i razvoja kritičke svesti. Ta
tema se potpuno izgubila, o njoj smo mnogo pričali
tokom devedesetih. Od umetnosti i kulture se tada
mnogo očekivalo, ali danas tema kritičke svesti gotovo da više nije javna tema. Niko se tim pitanjima
više ne bavi, čak i kada govorimo o obrazovanju.
Obrazovanje za veštine je zamenilo obrazovanje
koje razvija mišljenje i kritičku svest, a bez toga svakako da nema kreativnosti. Veštine mogu doprineti
plasmanu ili oblikovanju ideje – ali prvo treba da se
stvore uslovi da ideja uopšte nastane.
Ko su organizacije koje kreiraju društvene agende? U kulturi često nevladin sektor ima inicijativu,
ali da li nevladin sektor koji se svakodnevno bori
za opstanak može stvarno da kreira nove agende
ili se uključuje u već postojeće kreirane agende da
bi od donatora dobili novčana sredstva. O inkluzivnosti se nekada dosta govorilo, pa sada malo
manje. To su primeri instrumentalizacije kulture,
opasne instrumentalizacije kulture u neoliberalnom dobu, ali je to i dalje manje opasno od striktno ekonomske valorizacije umetnosti ili kulturnog
projekta. Kako valorizovati rad Ljubice Beljanski
Ristić u Škozorištu? Kako ekonomski valorizovati
rad Augusta Boala? Kada prihvatimo instrumente
ekonomske valorizacije, onda više nema Škozorišta
i Školigrice, ali postoji Parobrod. Dakle, vidimo šta
se dešava ako prihvatimo isključivo ekonomsku valorizaciju. Ne zagovaram isključenje tog kriterijuma
i da ne postoje ekonomske valorizacije projekata,
ali apsolutno sam protiv da se sve svede isključivo
na ekonomsku valorizaciju. Šta ima kreativnije od
tehnika Augusta Boala u pozorišnom radu – tehnike
nevidljivog pozorišta, na primer? Njih je nemoguće
valorizovati na ekonomski način, bar ne trenutno.
Svakako da se primenom različitih participativnih
tehnika umetničkog rada jedna zajednica razvija, i
da za dvadesetak godina stasava nova generacija,
generacija koja ume da različito misli – i njena se
postignuća, pa i ekonomska, mogu meriti. Ali meriti
promene nakon jednog projekta, nakon jedne pozorišne predstave, svakako da je iluzorno.
Kultura između
društvenog i ekonomskog
bogatstva
Šta su, dakle, kreativne industrije? Da li su samo područje koji smo nekad zvali kulturnim industrijama
– muzika, izdavaštvo i film, ili se danas to područje
proširilo na ceo spektar drugih aktivnosti. Britanska
definicija kaže, i to je definicija britanskog ministar-
stva kulture koje ima društvenu moć, da su to sve
one grane umetnosti koje imaju moć stvaranja bogatstva i radnih mesta. Sasvim banalno poređenje
- kada odštampate knjigu na engleskom jeziku, ona
možda i može da stvori bogatstvo. Kada odštampate knjigu na estonskom, pa i na srpskom jeziku,
ona sigurno ne može da stvori društveno bogatstvo.
Sem ako se ne radi o nekom horoskopu, kuvaru itd10.
I danas, brojne su države koje, ipak, ne odustaju
od „tradicionalne“ kulturne politike, istovremeno
govoreći i o kreativnosti, one ne zaboravljaju da
su umetnost i tradicija, kao i kreativnost, pokretači
evropskih kultura, jer sve to duboko je ukorenjeno
u evropsko kulturno biće. Najkreativniji sektori u
polju kulture nisu po sebi niti javni, ni privatni, ni
civilni. Iako privatni sektor u nekim drugim oblastima društva prednjači po inovativnosti, kreativnosti,
spremnosti na rizik, u domenu kulture taj sektor je
najmanje spreman na rizik jer ne želi da gubi novac,
otuda i najmanje prednjači u inovativnosti.
Kreativni sektori u kulturi su, dakle, oni u kojima kreativni pojednici sa dobrim liderskim kapacitetima
omogućavaju stvaranje kreativnih timova. Tu dolazimo do odgovora zašto javni sektor kod nas često
nije kreativan. Zato što se na čelo institucija u javnom sektoru još uvek ne biraju kreativni pojedinci
već se imenuju politički podobni. Dok se ne počne
sa implementiranjem Zakona o kulturi koji zahteva
izbor a ne imenovanje pojedinca, dotle je jasno da
kultura, kao i bilo šta drugo što je u javnom sektoru,
ne može biti kreativno jer će biti politički osujećeno
i sprečeno.
Otuda kod nas, bar što se kreativnog rada tiče,
prednost civilnog sektora. Međutim, ova podela
da je sve državno ili privatno (civilni sektor se često
vezuje za privatni, jer za njega važe zakoni privatnog neprofitnog sektora) ne važi uvek. Postoji ceo
spektar mogućnosti za nešto između, something in
between. Muzejima u Velikoj Britaniji ne upravlja država, ali nisu ni privatni, a ne pripadaju ni civilnom
društvu onako kako ga mi razumemo. Oni su upravo
„nešto između“ da bi imali najveću moguću slobodu
delovanja.
10 Najveći britanski izdavači žive na račun fondova za nauku
celoga sveta. Routledge, na primer, izdaje naučne časopise u kojima mnogi strani autori objavljuju i ne plaća im autorska prava
ili copyright za tekst jer znaju da su svi oni, kao univerzitetski i
naučni radnici, plaćeni od državnih fondova svojih zemalja, i da
će biti još više plaćeni ako objave u časopisu sa SCI liste (a to je
najveći broj Routledge-ovih časopisa). Dakle, prelivanje koje se
iz malih zemalja, iz državnih fondova za nauku, događa u korist
velike kreativne industrije na engleskom jeziku, ekonomski je vrlo
interesantan fenomen koji do sada niko nije pažljivo analizirao.
Beogradski univerzitet, recimo, stimuliše naučnike i profesore da
objavljuju u ovim časopisima, jer se time i Univerzitet bolje kotira
na rang listi univerziteta sveta.
31
Privatan sektor nije po pravilu prostor slobode, često je to prostor neslobode, jer, rukovođen merkantilističkim interesima, pravi proizvode koji se sviđaju
drugima. Najuspešniji modeli jesu paradržavni - ni
privatni ni državni. Sada je politika takva da se pomaže profitabilnost i izvoz tzv. kulturnih proizvoda,
dok se smanjuju budžeti za eksperimentalno, avangardno i inovativno. Ali, ako se više ulaže u profitabilno, ostaje manje za neprofitabilno, a suštinski
bi moralo biti suprotno. Tržišta kulture, ono što se
gradi na tržištu, naćiće svoj način opstanka. Država
će, međutim, morati kroz specifične instrumente za
isključivo indirektno finansiranje da napravi modele
za pomaganje kulture. Idealnih sistema nema, ali
se čini da umetnički saveti i drugi modeli iz Švedske, Finske i Engleske pokazuju da postoje rešenja
koja nisu ni država ni tržište, nego upravo to „nešto
između“.
Intrapreneurialship (interno preduzetništvo) novi je
pojam za koji još ne postoji adekvatan prevod na
srpski, a označava preduzetništvo u okviru velike korporacije ili velike institucije kulture. I u javnom sektoru možemo sebe doživljavati kao preduzetnika,
jer je moguće da ideje, departmani koje pokrećemo,
budu održivi i samoodrživi bez pomoći države. Javni
sektor može da razvija partnerske projekte, ali samo
ako je otvoren i ako nije politički instrumentalizovan. Univerzitet, zahvaljujući svojoj autonomiji, nije
toliko pod presijom standardizacije. Ipak, zbog sistema akreditacije, standardizuje se sve više a time
se smanjuje prostor za kreativnost. Onog trenutka
kad postavimo pitanje šta je benchmark ili da li naši
programi liče na neke evropske projekte, tada smo
sprečeni da razvijamo kreativan, individualan i drugačiji program i da budemo kompetitivni makar na
regionalnom univerzitetskom tržištu. S druge strane, ne možemo stalno dokazivati zašto Srbiji treba
nastava na francuskom i engleskom jeziku i zašto
jedino univerziteti mogu biti kompetitivni ako imaju
master i doktorske studije na stranim jezicima – i
takve zamerke sprečavaju interno preduzetništvo i
razvoj.
Šta je, onda, kultura? Prvo, kultura je delatnost u
koju ulazite zato što imate strast za tim, a ne zato
što želite da zaradite pare. Ako želite da zaradite
pare, odmah se opredelite za neku drugu delatnost.
Kreativne industrije se danas sve više zovu copyright based industries tj. industrije zasnovane na
autorskom pravu. Na prvi pogled to je fantastično,
jer omogućava umetnicima da žive od svog rada.
Na drugi pogled, realnost je da te pare, uglavnom
90 odsto zarade, dobijaju korporacije, ne umetnici.
Drugo, mali je broj zemalja, među njima su Francuska i Srbija, koji govori o autorskom pravu. Sve
druge zemlje govore o „kopirajtu“ jer autora više
nema. Kome ide novac 90 godina nakon smrti autora? Kom autoru je stalo da 90 godina nakon smrti
32
te pare idu negde, umesto da njegovo delo pređe
što pre u javni domen? Treće, nezaposlen, pauperizovan čovek ne živi u kulturi. Mladi koji su nezaposleni kažu da nemaju nikakvu želju da odu u bioskop
ili u pozorište, ne stoga što nemaju novca, već što
im uzaludno traženje posla usadi u glavu misao o
sopstvenoj bezvrednosti. Stoga je važno da postoji
aktivistička kultura koja ne zarađuje, kultura koja ne
stvara radna mesta, već koja nastoji da razmrda, da
provocira i aktivira različite ljudske potencijale koji
postoje u različitim delovima društva.
Potrebno nam je mnogo više umetnosti i umetničkih praksi, a manje kreativnih industrija koje umetnost pakuju u standardizovane formate zabave. U
tom smislu kultura treba da se izbori makar za onaj
minimum autonomije koji imaju univerziteti. I kultura mora i treba da ima autonomiju kao što treba
da je ima i nauka. Struci, kulturnoj struci treba ostaviti pravo da upravlja samom sobom.
Ključne reči
Kreativne industrije
Kreativna ekonomija
Kulturna politika
UNESCO
UNCTAD
Kreativnost
Kreativna Evropa
Autorsko pravo
Civilni sektor
Autonomija kulturnog sektora
Milena Dragićević
Šešić
For Culture
Summary
In this article the author reviews the definition of
creative industries and creative economy emphasizing that uncritical glorification of these concepts can be harmful and deceiving. The concept
of creative industries was introduced and spread
all over the world particularly by international organizations, releasing national governments of responsibility to finance arts and culture. The author
is suspicious about terms - sustainability, cultural
diversity, urban regeneration, social cohesion and
everything else that concept of creative industries
implies. In regard to this matter, a misuse of term
“creativity” can be seen on many levels – creative
individuals, creative class and the creative city.
The second part of the article is dedicated to the
issue of evaluation of cultural projects from the perspective of economic efficiency and profitability.
Even though this criterion shouldn’t be excluded
it also shouldn’t be the main parameter of evaluation. It would be better if we expect cultural production to achieve some improvement, or make an
impact, in the field of social change by encouraging
critical thinking among audience and consumers.
Key words
Creative Industries, Creative
Economy, Cultural Policy,
UNESCO, UNCTAD, Creativity,
Creative Europe, Copyright, Civil
Sector, Cultural Sector Autonomy
33
Predrag Cvetičanin1
KULTURNA PRODUKCIJA
I KULTURNE PRAKSE U SRBIJI
Kultura nije samo elitna kultura. Kada gledate na
kulturu na drugi način, posebno kada u kulturu
uključite narodne običaje, svadbe, slave, ispraćaje...
kultura se može posmatrati kao sveprisutna. Prema
koncepciji Centra za savremene studije kulture iz
Birmingema (CCCS) – kultura je upravo takva - svakodnevna i obična. Ovaj stav je važan za istraživače,
koji nemaju prava da prema svojim preferencijama
limitiraju šta je to kultura i prema tome selektuju
pojave, već da otvorenog uma istražuju kulturne fenomene u njihovim različitim formama, onako kako
se oni javljaju. Jedan od ključnih nalaza kad su istraživanja kulturne participacije u pitanju jeste to da
dve osnovne dimenzije strukturišu polje potrošnje ili
kulturne participacije u Srbiji.
Prva među njima jeste dimenzija koja se pruža između polova globalne i lokalne kulture. I danas se
u istraživanjima u svetu kao dominantna može naći
podela na popularnu ili masovnu, na jednoj strani,
i na elitnu kulturu, na drugoj (što vuče korene još iz
1950-ih). Istraživanja su, međutim, pokazala da to
nije osnovna podela u Srbiji – postoji globalna, bilo
da je elitna ili popularna, i sa, druge strane, lokalna kultura. Globalna kultura je u Jugoslaviji (u njenoj elitnoj i popularnoj formi) bila prihvaćena kao
legitimna, a jedino se popularna lokalna kultura
tretirala kao šund. Nakon prvog perioda ideološkog
nepoverenja prema džezu, i kasnije prema rokenrolu, od 50-ih godina XX veka u Jugoslaviji su oni bili
ustanovljeni kao potpuno legitimne kulturne forme.
Jedino što je tada bilo oporezivano kao šund jeste
novokomponovana narodna muzika i ona se jedina
tretirala kao proizvod masovne industrije. Pri tom,
jasno je da je u ovim sporovima oko ukusa, ulog
u stvari mnogo veći i da se on tiče prirode dobrog
života i posebno toga kakva kultura i čija kultura
treba da dominira u društvu. Kulturni ratovi se ne
vode samo u SAD, to se dogodilo i 1990-ih u Srbiji i
taj kulturni rat se, iako sa manjom žestinom, vodi i
danas. Cilj je da se drugim društvenim grupama nametne vlastita kultura kao dominantna, što je zna1 Sociolog, predavač na Fakultetu za sport i turizam u Novom
Sadu, direktor niškog Centra za empirijske studije kulture Jugoistočne Evrope.
34
čajan aspekt nametanja političke dominacije (time
se posebno bavio Antonio Gramši /A. Gramsci/). U
Srbiji je, recimo, krajem 40-ih i krajem 90-ih godina
XX veka dominirala lokalna kultura - prvo je to bio
duh kozaračkog kola, a drugi period je bio obeležen
novokomponovanom muzikom i turbo-folkom – što
se i u jednom i u drugom slučaju podudaralo sa populističkim karakterom tadašnjih političkih elita.
Druga dimenzija je ona čiji su polovi tradicionalna i
savremena, popularna kultura. U preseku tih dvaju
dimenzija (lokalna – globalna kultura i tradicionalna – savremena, popularna kultura) nastaje sedam
različitih tipova kulturnih praksi. Utoliko je za Srbiju
karakterističan pluralizam kulturnih praksi. Npr, tu
su: elitna globalna kultura – kultura pozorišta, lepe
literature, klasične muzike (istraživanja pokazuju da
tu kulturu u Srbiji prati tek 1 ili 2 odsto populacije);
popularna globalna kultura – u okviru nje se pojavljuju potkulture, u savremenim formama kao urban
tribes (njima pripadaju ljudi koji slušaju npr. hiphop, imaju isto ponašanje, stil, odeću koja se tipična
bilo gde u svetu); tradicionalna lokalna kultura – to
je izvorna narodna kultura, oličena najbolje u izvornoj narodnoj muzici, usmenoj književnosti, tradicionalnim običajima; i popularna lokalna kultura – čiji
su indikatori novokomponovana narodna muzika ili
turbofolk, specifične komedije u kojima je predstavljen život „malog čoveka“, televizijske serije koje se
bave životom na selu i sl.
Pored ovih, uslovno rečeno „čistih“ tipova kulturnih
praksi, u Srbiji se javljaju i tri grupe „omnivora“. To
je termin koji se u teorijama o kulturnoj participaciji
pojavio početkom 1990-ih. On je preuzet iz biologije - omnivor znači svaštojed. Prema Ričardu Petersonu /Richard Peterson/ omnivori su oni koji imaju širok kulturni repertoar i u svojim kulturnim praksama
prelaze granice koje se u tim kulturama smatraju za
neprelazne (npr. između elitne i popularne kulture).
Njihova suprotnost ovoj koncepciji su „univori“, oni
čiji je kulturni repertoar ograničen na samo mali
broj kulturnih formi.
Istraživanja su pokazala, u Srbiji postoje tri vrste
ovakvih „svaštojeda“, koji u svojim kulturnim aktivnostima prelaze simboličke granice u polju kultur-
nih praksi. Ako uzmemo da postoje simboličke granice između lokalne i globalne kulture, oni koji mešaju
te dve kulture su svakako kulturni omnivori. Ta publika sluša malo Dejvid Moralesa /David Morales/,
malo Seku Aleksić. I onda bismo mogli reći da su tu
u pitanju rurbane kulturne prakse, koje predstavljaju
mešavinu urbanog i ruralnog. Postoje i elitni omnivori - oni koji vole i operu i fanovi su Nika Kejva /Nick
Cave/. Peterson, koji je uveo termin, smatrao je da su
upravo elitni „svaštojedi“ nova kulturna elita, a da su
tradicionalni konzumenti kulture zastareli u sadašnjem vremenu.
Postoji i treća grupa omnivora, konformistički „svaštojedi“. Dakle, za razliku od prvih, koji prelaze granicu između lokalne i globalne kulture, drugih koji
ne poznaju podelu između tradicionalne i popularne
kulture, ova treća grupa su ljudi koji idu u svim pravcima – oni nemaju nikakav problem da na svadbama
slušaju tzv. „narodnjake“ a u kafeima pop muziku, na
radiju klasičnu muziku – da vole, kako se kaže „svaku
dobru muziku“ ili „svaku kvalitetnu umetnost“.
Imajući u vidu svu raznorodnost kulturne participacije, odnosno kulturnih praksi, ključna dilema ostaje
kako voditi kulturnu politiku u Srbiji danas. Ako vodite kulturnu politiku tako da svi plaćaju porez, a vi
dajete budžetska sredstva za dva odsto stanovništva koje voli elitnu kulturu - tu očigledno ne postoji
balans. Kulturna politika je, u stvari, dete demokratije, i savremene kulturne politike promenile su paradigmu - od nekadašnje elite koja je jedina uživala
kulturu, danas imamo različite grupe ljudi koji imaju
različite kulturne potrebe. Otuda, adekvatna kulturna politika mora da zadovolji i vrednosni, ali i demokratski princip, odnosno, mora da nađe kombinaciju
između ta dva ključna načela.
Kako u svakom od ovih paralelnih kulturnih svetova o
kojima smo govorili, takođe postoje kulturne distinkcije, pluralistička kulturna politika bi bila ona koja bi
u svakom od tih svetova podržavala (različitim instrumentima) ono što je u njima najbolje. Pri tom
bi korektivni mehanizam ovom principu bilo načelo
„tržišnog neuspeha“. Odnosno, država bi trebalo da
interveniše onda kada nešto što poseduje kulturnu
vrednost (mereno vrednosnim sistemom njihove publike ukusa), ne može da tu svoju vrednost valorizuje
na tržištu. To je npr. jedan od razloga zašto se finansira opera. Cene operskih produkcija su tolike da se
ne mogu pokrivati iz prihoda koji se obezbeđuju ulaznicama – ili bar ne po cenama koje su uobičajene.
Tako da bi jedna opcija bila da opera bude dostupna
samo najbogatijima (ili pak da nestane), a druga je
da država (ili donatori) pokrivaju deo troškova operskih produkcija, pa da postoje karte koje su dostu-
„Kulturna politika je, u
stvari, dete demokratije,
i savremene kulturne
politike promenile su
paradigmu - od nekadašnje
elite koja je jedina uživala
kulturu, danas imamo
različite grupe ljudi koji
imaju različite kulturne
potrebe. Otuda, adekvatna
kulturna politika mora
da zadovolji i vrednosni,
ali i demokratski princip,
odnosno, mora da nađe
kombinaciju između ta dva
ključna načela.”
pne i studentima i penzionerima i nezaposlenima i
svima onima koji bi želeli makar da vide „šta je to“.
To isto važi i za popularne kulturne forme i njihove
produkcijske formate, npr. festivale. Mislim da bi oni
koji pružaju mogućnost stvaraocima i izvođačima
da predstave publici svoje stvaralaštvo, a ne mogu
u potpunosti da pokriju troškove, trebalo da dobiju
pomoć države kako bi mogli da rastu i da vremenom
postanu samoodrživi. Ali je besmisleno da oni koji,
po vlastitim navodima, imaju po 300.000 posetilaca
(kao EXIT) ili 500.000 posetilaca (kao Guča) i dalje
bivaju izdržavani značajnim delom od strane države.
Kulturne/kreativne
industrije između želja i
mogućnosti
Nema nikakvih sumnji da se nalazimo na kraju
neo-liberalne ere. Samo što će i taj „kraj“ da potraje.
Pokazalo se, još jednom, da „nevidljiva ruka“ tržišta
ne postoji i da, kada se prepusti tržištu da bude jedini regulator svih sfera društvenog života, to ne samo
35
što proizvodi ogromne socijalne troškove, nego
vremenom dovede i do katastrofalnih ekonomskih
posledica, gde se u kratkom periodu uništava ono
što su generacije prethodno stvarale. Oduševljenje
načelom “dajte nam još tržišta” i dalje razlabavljivanje pravne regulative koja uređuje ekonomsku sferu
teško da se ikome više sviđaju u svetu.
Pri tom je jasno da je koncept kreativnih industrija
ili kreativne ekonomije dete neoliberalizma i da će
deliti njegovu sudbinu – i u pogledu prvobitne popularnosti i kasnije, kada bude došlo do odbacivanja.
Iako i dalje dominantan u svetu, ovaj koncept je već
predmet žestokih kritika koji ukazuju na nesvodljivost kulturne vrednosti na ekonomsku vrednost i
na razorne posledice pokušaja uklanjanja jedne od
hijerarhija (one autonomne) koje strukturišu polje
kulturne produkcije.
Ono zbog čega bi koncepcija kreativnih/kulturnih
industrija mogla biti značajna kod nas jeste da - za
razliku od svetskog - u našem polju kulturne produkcije ima „premalo“ slobodnog tržišta, premalo preduzetništva, premalo inicijative. Ušuškani u
budžetskim sredstvima koja se konstantno smanjuju (ali i dalje stižu), zarobljeni monopolom državnih
preduzeća u kulturi, menadžeri u kulturi i umetnici
razvili su „službenički“ mentalitet, za koji se čini da
je pogubniji za kulturu i od čisto preduzetničkog. U
Srbiji su zaista na tržištu - i tu se ništa nije promenilo
od 60-ih godina prošlog veka - samo izvođači novokomponovane narodne muzike i jedan broj filmskih
stvaralaca, poznatih po specifičnim komedijama
bliskim “malom čoveku”. Svi ostali su ili na državnim
jaslama ili jaslama donatora. Ili ako uzmemo primer dve industrije – izdavaštva i muzičke produkcije
i difuzije, vidimo da tu i dalje postoje državni monopoli. „Zavod za izdavanje udžbenika“ i „Službeni glasnik“ i danas mogu da štampaju knjige kakve žele
i da dobijaju sve nagrade. A za privatne izdavače,
čak i sa izuzetno kulturno važnim izdanjima, ostaju samo mrvice. U muzičkoj industriji, PGP RTS ima
suštinski monopol, jer koristi državni budžet i javni
medijski servis. U Srbiji, dakle, postoje monopoli pravog tržišta i dalje nema.
S druge strane, oslanjajući se na analize iznete u
tekstovima Inge Tomić-Koludrović i Mirka Petrića
Creative Industries in Transition: Towards a Creative
Economy i Creative City vs. Kulturstadt: Implications
of Competing Policy Formulations iz 2005. godine
(izdanja IMO Zagreb), čini se malo verovatnim da
će se kreativne industrije kao koncept i kao praksa
„primiti“ u našem okruženju.
Prema Ričardu Floridi /Richard Florida/ postoje tri
nužna obeležja socijalnog okruženja u kojima se
36
mogu razvijati kreativne industrije – one nastaju
tamo gde postoje talenat, tehnologija i tolerancija.
Mi imamo veoma visok trend odliva mozgova i talenat beži i iz Srbije i iz regiona. Tako da, iako prirodno stojimo jednako dobro kao svi drugi po pitanju
talenta kao resursa, pošto imamo konstantan odliv
talenata – stojimo gore nego što stoje druge nacije. Tehnološki potpuno zaostajemo za savremenim
svetom, a one tehnologije koje postoje kod nas su
uglavnom donete sa strane. Što se tiče tolerancije,
deplasirano je obrazlagati koliko smo društvo koje
je u osnovi veoma netolerantno prema različitostima. Plus imamo marginalnu poziciju u svetskim
trendovima razvoja kreativnih industrija, iako smo
pre drugih zemalja u razvoju znali i šta su Bitlsi i šta
je Holivud.
Takođe, pretpostavke za nastavak razvoja kreativnih industrija ili kreativnih ekonomija regiona jesu:
1. efikasna zaštita autorskih prava,
2. funkcionisanje javne administracije i sudstva i
3. podstičući i jednostavan poreski sistem.
Nijedan od ovih glavnih preduslova ne postoji u
Srbiji.
Mi imamo zastareli kulturni sistem i implicitnu kulturnu politiku koja se odvija u potpunosti po automatizmu. Gradski i opštinski budžeti su naročito
opterećeni takvom politikom. U kulturnim ustanovama postoji manjak stručnog i kvalifikovanog kadra, a one obiluju raznim tzv. stručnim službama
i administracijom. Iskreno se bojim se da ćemo
uskoro ući u fazu urušavanja postojećeg kulturnog
sistema – već se, naime, događa da u budžetu ima
novca samo za plate zaposlenih u kulturnim ustanovama i za materijalne troškove, a da za programe
novca nema. Na sve ovo kao glavni balast dolazi
partijsko nametanje rukovodećih kadrova u ustanovama kulture. Otuda, da bi se prilike počele menjati
i da bi se podstaklo preduzetništvo u kulturi potrebno je da barem postoje povoljnija poreska politika i
fondovi podrške za razvoj kulturnog preduzetništva
na nacionalnom nivou, kao i napori usmereni na obnavljanje regionalnog tržišta.
Mislim da bi za dalji razvoj kulturne produkcije,
time i kulturnih industrija, posebno važno bilo da
se ponovo uspostavi regionalno tržište, izgubljeno
nestankom Jugoslavije kao države. Drugo, građani,
kao potrošači, morali bi imati veću ekonomsku moć
da bi uživali u proizvodima tržišta kulture, pa i kulturnih industrija. Istraživanja pokazuju da 67 odsto
anketiranih u Srbiji može mesečno za sve kultur-
ne potrebe da potroši manje od 12 eura, onih koji
mogu da plate od pedeset do sto eura ima tek 5,6
odsto, a imućnijih, sa više od sto eura na raspolaganju za kulturne potrebe ima između 1 i 1,7 odsto.
U ekonomskom smislu, ova najmanja grupa je bitna za postojanje kulturnih industrija, jer to je onaj
deo stanovništva i tržišta na koji se može računati
da može „kupovati kulturu“, tj. njene proizvode i usluge. Tek sa postojanjem regionalnog tržišta, i ovaj
jedan odsto stanovništa na dvadeset miliona ljudi
potencijalnog tržišta ne bi bio zanemarljiv.
Predrag Cvetičanin
Cultural Production
and Cultural
Practice in Serbia
Summary
When it comes to the cultural participation and
cultural consumption in Serbia, we can distinguish
two main dimensions which structure this field.
First among them is the dimension with opposite
ends - local culture and global culture (in its elite
and popular form). The other dimension is the one
whose poles are traditional culture versus contemporary or popular culture. The author explains how
these two dimensions intersect producing seven
different types of cultural practices in Serbia. After
setting a starting point, the author looks into the
cultural policy which would be adequate for this diversity of cultural practices. Proper cultural policy in
Serbia should be pluralistic providing a wide range
of instruments. At the same time, it should satisfy
“all tastes” by encouraging different values and promoting the basic principles of democracy.
Ključne reči
Pojam kulture
Globalna i lokalna kultura
Popularna kultura
Elitna kultura
Kulturni omnivori
Država i kultura
Kultura i tržište
Kreativne industrije
Kulturni sistem
Regionalno tržište
On the other hand, based on the research and
analysis, the author concludes that the acceptance
and implementation of the creative industries, as
a concept as well as a practice, is most unlikely in
Serbia because our national economy doesn’t meet
basic requirements for the development of creative
industries. Therefore, the author suggests the solution to this problem – efforts should be made to
prevent monopolies, to restore the regional market,
to encourage entrepreneurship through favorable
tax policy and support grants.
Key words
Culture, Global and local culture,
Popular culture, Supreme culture,
Cultural omnivores, State and
Culture, Cultural market, Creative
Industries, Cultural system,
Regional market of culture
37
II
IZAZOVI
PREDUZETNIŠTVA
U KREATIVNOM
SEKTORU
Miroslav Zdravković1
Značaj izabranih
uslužnih delatnosti
za ekonomski razvoj Srbije
Uvod
Definisati precizno šta je kultura ili kreativnost je
nezahvalno usled činjenice da se ovi pojmovi nalaze u svakoj i svakodnevnoj ljudskoj delatnosti. Stoga
smo izdvojili četiri uslužne delatnosti i to: (1) informisanje i komunikacije; (2) stručne, naučne, inovacione i tehničke delatnosti; (3) umetnost, zabavu i
rekreaciju, i (4) ostale uslužne delatnosti, a kako bismo ukazali na njihov relativan značaj za ekonomski razvoj Srbije. Ove delatnosti poseduju ogroman
„potencijal“ za dalji rast.
„Svetska ekonomska
kriza je žestoko pogodila
Srbiju usled stvorenih
neravnoteža u spoljnoj
trgovini i potrošnji pre
njenog početka.”
Kultura ima ekonomski nemerljiv značaj u smislu
očuvanja i razvoja nacionalnog identiteta, te je
njen udeo u ekonomskoj aktivnosti i vrednost subvencija koje dobija manje važan od samog njenog
postojanja i razvoja.
Značaj četiri delatnosti u
bruto domaćem proizvodu,
zaposlenosti i izvozu usluga
„Kultura ima ekonomski
nemerljiv značaj u smislu
očuvanja i razvoja
nacionalnog identiteta, te
je njen udeo u ekonomskoj
aktivnosti i vrednost
subvencija koje dobija
manje važan od samog
njenog postojanja i
razvoja.”
Svetska ekonomska kriza je žestoko pogodila Srbiju usled stvorenih neravnoteža u spoljnoj trgovini i
potrošnji pre njenog početka. Kao i u većini zemalja, najviše su u 2009. godini bili pogođeni građevinarstvo, usled pada investicione aktivnosti, i prerađivačka industrija, usled pada domaće i inostrane
tražnje. Iz priložene tabele se vidi da ni jedna od
odabrane četiri uslužne delatnosti nije imala pad u
toj godini. Naprotiv, informisanje i komunikacije su
imali dvocifrenu stopu rasta. Pri padu prerađivačke
industrije, građevinarstva i trgovine došlo je do rasta relativnog značaja ovih uslužnih delatnosti.
1 Ekonomski analitičar i urednik portala www.makroekonomija.
org
41
Grafikon 1: Izvor podataka: RZS
42
Sledeća tabela prikazuje procenu vrednosti BDP-a u
2011. godini, koju je izvršio RZS, dok smo podatke
za 2001. godinu izračunali na osnovu podataka o
realnim stopama rasta. To znači da podaci za 2001.
godinu predstavljaju grubu procenu tadašnjeg
BDP-a u cenama iz 2011. godine. U međuvremenu
su promenjeni relativni odnosi cena po proizvodi-
bilo posledica smanjenja broja zaposlenih u pravnim licima za 482 hiljade lica, ali su ove oblasti
ipak povećale broj zaposlenih za 17.669 lica (rast
sa 109.228 lica u januaru 2001. godine na 126.807
lica u martu 2012, što je povećanje za 16,1 odsto ili
po 1,5 odsto u proseku godišnje).
Grafikon 2: Izvor podataka: RZS i proračuni autora
ma, uslugama, delatnostima, tako da je ovde cilj
samo da se ukaže na relativan značaj izabranih delatnosti.
Udeo odabrane četiri uslužne delatnosti izneo je
11,1 odsto u bruto domaćem proizvodu Srbije, ali je
doprinos ostvarenom rastu u desetogodišnjem periodu, u cenama iz 2011. godine izneo 25,9 odsto.
S obzirom da je prerađivačka industrija na nižem
nivou nego 2001. godine ove četiri delatnosti su
u zbiru učestvovale sa 87odsto u dodatoj vrednosti prerađivačke industrije u 2011. godini dok je u
2001. godini, u cenama iz 2011, to bilo 48 odsto.
Udeo u ukupnom fondu neto zarada ove četiri
uslužne delatnosti izneo je 8,9 procenata. Najveće
prosečne plate (51.303 dinara) i udeo u fondu zarada (3,8 %) imale su stručne, naučne, inovacione
i tehničke delatnosti, koje su bile praćene informisanjem i komunikacijama (38.919 dinara i 3,2%
fonda ukupnih zarada), dok su druge dve delatnosti imale bitno manje zarade i zanemarljiv udeo u
ukupnom fondu zarada (umetnost, zabava i kultura
22.213 dinara i 1,2%, a ostale uslužne delatnosti
14.776 dinara i 0,7%).
Udeo četiri uslužne oblasti u ukupnoj zaposlenosti
povećan je sa 6 odsto, početkom 2001. godine, na
9,5 odsto u martu 2012. godine. To je većim delom
43
Grafikon 3: Izvor podataka: RZS
Grafikon 4: Izvor podataka: Statistični urad Republike Slovenije
Rast broja zaposlenih lica u informisanju i komunikacijama izneo je 3.629, što je stopa rasta od 10,3
odsto, u stručnim, naučnim, inovacionim i tehničkim
delatnostima za 8.410 lica (za 19,7%), u umetnosti
zabavi i rekreaciji za 4.390 lica (za 24,7%), a u ostalim uslužnim delatnostima za 1.240 lica (za 9,2%).
44
Poređenja radi, u istom periodu u Sloveniji je broj
zaposlenih povećan za 2.784 lica (za 0,4%) a u
istim uslužnim delatnostima za 17.152 lica, što je
rast za čak 27,9 odsto, a što znači da je van ovih
delatnosti ukupna zaposlenost smanjena za oko 2
procenta. Udeo u ukupnoj zaposlenosti povećan je
sa 8,5 odsto na 10,9 odsto.
Grafikon 5: Izvor podataka RZS
Grafikon 6: Izvor podataka Državni zavod za statistiku RH
Beograd je sa oko 1,6 miliona stanovnika, za očekivati je, mesto da bude sedište kreativnih industrija,
jer je pored velikog broja stanovnika i univerzitetski
centar. Premda je udeo Beograda u ukupnom broju
zaposlenih u pravnim licima u Srbiji 33 odsto, udeo
u odabranim delatnostima je 55 odsto i najviši je u
informacijama i komunikacijama, a najniži u umetnosti, zabavi i rekreaciji.
Kako uporedivi podaci za Sloveniju i Ljubljanu nisu
dostupni, prilažemo podatke za Hrvatsku i Zagreb:
udeo ove četiri delatnosti je 52 odsto Zagreba u
ukupnoj za Hrvatsku, što je pri udelu Zagreba u ukupnoj zaposlenosti od 31 odsto jednak nivo koncentracija kao i u Beogradu.
45
Grafikon 7: Izvor podataka Trademap.org
46
„Izvoz kompjuterskih
usluga je u 2011. godini
najverovatnije premašio
150 miliona evra i za
pet godina je gotovo
učetvorostručen. Ovaj
podatak ohrabruje jer
može da ukazuje da će se
odliv mozgova iz Srbije
usporiti.”
Reference
RZS, mesečna i godišnja saopštenja
Državni zavod za stratistiku Republike Hrvatske
Statistični urad Republike Slovenije
www.trademap.org
Uvid u statistiku izvoza usluga mnogo više ukazuje
na potencijal uslužnog sektora za budući ekonomski
rast: Srbija je gotovo utrostručila udeo u svetskom
izvozu usluga u samo četiri godine, od 2006. do
2010. godine.
Upoređenja podataka o izvozu građevinarstva i
kompjuterskih usluga, kao hardvera i softvera, ukazuje na značaj i razliku između proizvodnje i izvoza “mišića” i znanja i kreativnosti. I građevinarstvo
podrazumeva posedovanje konkurentskih znanja i
tehnologija, ali se najvećim delom svodi na korišćenje jeftine radne snage. Izvoz kompjuterskih usluga
je u 2011. godini najverovatnije premašio 150 miliona evra i za pet godina je gotovo učetvorostručen.
Ovaj podatak ohrabruje jer može da ukazuje da će
se odliv mozgova iz Srbije usporiti.
Zaključak
Na osnovu podataka o kretanju BDP-a, zaposlenosti
i izvozu usluga možemo zaključiti da su odabrane
četiri oblasti u sektoru usluga najpropulzivniji delovi srpske ekonomije. Stoga je potrebno i javno
ukazivati na njihov značaj u pogledu mogućnosti
za budući ekonomski rast, novo zapošljavanje i rast
deviznih prihoda od izvoza.
Da bi ovaj rast i u budućnosti bio spontan i neometen, zainteresovani akteri u ovim uslužnim oblastima
trebalo bi da identifikuju sve zakonske barijere koje
usporavaju ili ograničavaju njihov rast. Identifikacija
i pomoć državi u promeni ili donošenju najpovoljnijih zakona biće dodatan podsticaj njihovom rastu.
Ključne reči
Privreda
Uslužne delatnosti
Informisanje i komunikacije
BDP
Privredni rast
Zaposlenost
47
Miroslav Zdravković
The Importance
of selected Service
industries for
the economic
development
of Serbia
Summary
The author has selected four subcategories within
service industry: ICT; professional, scientific and
technical services; arts, entertainment, recreation
and other “creative” services in order to indicate
their importance for the economic development of
Serbia. The significance of these selected industries
is evident in GDP, employment and export value. In
addition to this, they possess considerable potential
for further growth. Statistical analyses show that
Serbia has nearly tripled its share of the world’s export market of services in just four years.
In spite of the global recession, selected service
industries didn’t record decrease according to key
indicators. On the contrary, ICT sector posted a
double-digit growth. The export value of computer
services in 2011 exceeded 150 million euros and it
has increased four-fold over the last five years. The
author thinks that this data is encouraging because
further development of these industries may also
reduce brain drain in Serbia.
Key words
National Economy, Service
Industry, ICT, GDP, Economic
growth, Employment
48
Srđan Janićijević1
Preduzetništvo – osnovni uslov
ekonomskog rasta Srbije
“Današnja teorija teško barata kvalitativnim promenama u privredi koje čine osnove za kvantitativne promene u budućnosti2”.
Nevoljno se bavimo pitanjem kada, kako i na koji
način će nam biti bolje. Toliko puta smo promašili,
da se ruka trese pri samoj pomisli da treba opet nešto da ciljamo. Jedine koje čujemo su oni koji imaju
obilje inicijative, manjak odgovornosti, znanja i morala, a ni trunku straha da stvari neće biti onakve
kako se predstavljaju.
Trebalo je davno da shvatimo da se ekonomski
oporavak Srbije ne može posmatrati kroz makroekonomske projekcije ili kroz razne studije koje imaju svrhu da racionalizuju postojeće stanje i pomalo šire optimizam kao što to lepo ilustruje studija
“Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije
2011-2020”, Izdavač USAID, 2010.
Suština ekonomskog oporavka Srbije je dublja od
statistike i razvlačenja projekcija u Excel tabelama.
Ona se nalazi u odnosu koji svaki od nas ima prema sebi, prema sopstvenom radu, prema stvaranju
vrednosti i ponajviše prema ličnoj i društvenoj korisnosti. A ponajviše, suština je u osećaju patriotizma
koji pojedinac ima i konkretizaciji koja je otelotvorena u nekoj vrsti stvaralaštva.
1. Preduzetništvo kao
društveno koristan
koncept
a. Definicija preduzetništva
Od Adama Smita3 preko Šumpetera4, od Henrija
Forda5 pa do Ričarda Brensona6, preduzetništvo je
delatnost uspešnog kreiranja nečeg iz ničeg. Preduzetništvo je inicijativa pojedinca ili grupe sa svrhom
da monetizuju svoju ideju. Bilo da je preduzetništvo
inovacija nečeg do sada neviđenog ili otvaranje još
jednog kafića u ulici prepunoj istih, preduzetnik je
rešen da neku svoju ideju stavi na tržište i proveri koliko će sledbenika potvrditi kupovinom da je njegova ideja prihvaćena i - da se izrazimo marketinškim
rečnikom - da je nečija potreba zadovoljena.
Osnovni elementi preduzetništva su da imamo pojedinca i da je pojedinac voljan iz različitih motiva
da preduzme rizik kako bi ostvario neku svoju ideju
sa ili bez podrške zajednice.
b. Ekonomski značaj preduzetništva
Preduzetništvo je okosnica razvoja ekonomije. Hiljade mikro ideja čine jednu ekonomiju jakom i otpornom. Ako tome dodamo trendove da se velike proizvodnje izmeštaju na Istok, da veliki sistemi daju
prednost “lean7” strukturama koje se zasnivaju na
lancu velikog broja kooperanata, onda je jasno da
se budućnost vidi u kreiranju malih preduzetničkih
3 Adam Smit (Adam Smith, 1723 – 1790), škotski filozof i pionir
političke ekonomije.
4 Jozef Šumpeter (Joseph Alois Schumpeter, 1883-1950),
austrijski ekonomista.
5 Henri Ford (Henry Ford, 1863 –1947) američki industrijalac.
1 Osnivač i direktor poslovnog sistema Komonsens i osnivač
Mokrogorske škole menadžmenta
2 Spontani haos – Ekonomija u doba vukova, Erik Rajnert, Čigoja Štampa 2010, strana 57
6 Sir Richard Charles Nicholas Branson (1950) je engleski
poslovni magnat.
7 eng. Lean – koncept vođenja poslovanja i kreiranja vrednosti u
kome su uklonjene sve suvišne prepreke koje ne doprinose vrednosti.
49
poduhvata pre nego ogromnih sistema koje smo videli u socijalizmu, a i tokom svetskog ekonomskog
buma u protekle dve decenije.
Vodeći se pretpostavkom da je rast bruto društvenog proizvoda (BDP) u korelaciji sa rastom zaposlenosti, logično je pitanje kako će u Srbiji rasti BDP i
od čega? Pošto u poslednjih deset godina nismo videli da su konglomerati zapošljavali slobodnu radnu
snagu, već u velikoj meri optimizovali privatizovane
sisteme, onda nema drugog načina apsorpcije nezaposlenih nego putem sistemskog razvoja preduzetništva.
c. Profil preduzetnika uopšte
Pre nego se vratimo na Srbiju, tj. na naš slučaj, da
prvo posvetimo malo pažnje na profile preduzetnika uopšte. Najstarije pitanje koje se ovde postavlja
je da li se preduzetnici rađaju ili se preduzetnici prave. Na ovo pitanje oba odgovora su tačna. Mudra
društva prave svoje preduzetnike tako što ne sprečavaju majke da rađaju svoju preduzetničku čeljad.
Ima mišljenja koja nalaze veliki broj sličnosti između preduzetnika i lidera. I jedni i drugi imaju viziju,
vide ono što drugi ne vide, motivišu svoju okolinu
za svoju ideju, nameću im ideju kao kolektivnu i ako
imaju sreće, dele nagrade ako i kada se dočepaju
“zelene grane”.
Načelno preduzetnika možemo opisati kao osobu
koju krase deset osobina. To su: 1. Disciplinovani da
ispune svoj cilj; 2. Samopouzdani da će svojom idejom, znanjem i iskustvom uspeti; 3. Imaju otvoren
um za nove ideje i promene uopšte; 4. Proaktivni i
samomotivisani; 5. Takmičari; 6. Kreativci; 7. Posvećeni i pomalo fanatični; 8. Umeju sa ljudima; 9. Radoholičari; 10. Strastveno vole ono što rade.
Ključno pitanje je gde su ti ljudi, kako da ih nađemo,
koliko jedno društvo ima takvih ljudi, i kada smo ih
identifikovali, kako da im pomognemo da bi oni pomogli zajednici?
d. Zašto se postaje preduzetnik – tipovi
preduzetnika
Najlakše je sa onim ljudima koji se rode kao preduzetnici pošto oni ne moraju da postanu preduzetni. Oni su se preduzetni rodili. Njih nema potrebe
da tražimo, jer će oni sami doći. Njihov motiv je da
budu preduzetni. Ovih je najmanje i o njima nema
razloga za previše brinemo.
Preduzetnik se postaje iz najmanje nekoliko razloga.
Prvi, najmasovniji razlog u siromašnim sredinama,
50
„Preduzetnik se postaje iz
najmanje nekoliko razloga.
Prvi, najmasovniji razlog
u siromašnim sredinama,
kao što je naša, je borba
za opstanak. Ljudi imaju
potrebu da prežive, muka
ih natera da nešto moraju
sami da rade jer im niko
drugi to neće dati. Ovakvih
preduzetnika je najviše
i ovaj motiv je veoma
snažan jer je to čista želja
za samoodržanjem.”
kao što je naša, je borba za opstanak. Ljudi imaju
potrebu da prežive, muka ih natera da nešto moraju
sami da rade jer im niko drugi to neće dati. Ovakvih
preduzetnika je najviše i ovaj motiv je veoma snažan jer je to čista želja za samoodržanjem.
Preduzetnici koji su to postali jer žele da bolje monetizuju svoja znanja, sposobnosti, iskustvo i talenat su druga velika kategorija u tranzicionim društvima. Lekar koji otvori privatnu praksu, jer će tako
više zaraditi nego u državnoj bolnici je dobar primer
ove preduzetničke inicijative.
Grupa preduzetnika koji su to postali jer hoće da
budu gospodari svoje sudbine, ili im je potrebna
promena u životu ili žele da rade kreativniji posao,
ili bi da pretvore hobi u posao, su posebna, manja
grupa preduzetnika koja sa sobom vuče rizike dugoročne motivisanosti. Na primer, da li je dovoljno jak
motiv kada se nekom službeniku smuči što ga šef
maltretira i veruje da će biti slobodniji ako postane
preduzetnik? Takvi će se brzo razočarati u preduzetništvo.
U zemljama poput Kine, masovno preduzetništvo
nastalo je kao posledica siromaštva, u SAD, kao posledica kulture inovacija i društvenog aktivizma, u
našem komšiluku, Grčkoj i Italiji, kao posledica logičnog opstanka porodica i preživljavanja uz zadržavanje doze komfora za kojim svi Mediteranci (i mi
pride) imaju potrebu. Međunarodno iskustvo kaže
da svaka zemlja ima između pet i deset odsto ljudi
sa preduzetničkom inicijativom.
2. Stanje preduzetništva
u Srbiji
Preduzetništvo u Srbiji je, hvala na pitanju, stabilno
loše. Pojam preduzetništva je na istoj ravni kao i pojam društveno odgovornog ponašanja. Usvojili smo
neke “buzz words8” sa zapada, ali ih baš ne razumemo, a još manje ih se pridržavamo.
Biti preduzetnik u Srbiji danas je kao biti “outcast”9.
Ko bi bio preduzetnik? Samo onaj ko mora! Mnogo
je bolje raditi u javnom sektoru jer tamo ne postoji
rizik da vas otpuste, plata je sigurna a “mogućnosti
velike”. Samo onaj ko baš nema nikoga da ga zaposli razmišljaće o preduzetništvu (motiv opstanka).
Oni koji imaju ideje i žele da ih ostvare (inovatori i
drugi), ako su iole racionalni, idu u najveća tržišta
koja su spremna i imaju apsorpcionu moć da te ideje pretvore u novac.
Jedina percepcija preduzetništva u javnosti su oni
koji su se obogatili na račun državne imovine i njenih građana, a to su ili “tajkuni” ili snalažljivi direktori koji su izrasli na principu “pola pijem, pola šarcu
dajem”.
Preduzetništvo, dakle, nije danas popularno u Srbiji,
nije stimulisano i što je još gore – i dalje nema razumevanja za značaj preduzetništva u privrednom
oporavku Srbije.
e. Preduzetnička inicijativa
Međutim, nije sve tako crno. Ima kod nas nekoliko
važnih sastojaka koji predstavljaju dobru osnovu za
rast preduzetništva. To su sa jedne strane “bezizlaznost”, a sa druge strane, skup nacionalnih osobina
koje su dobra preduzetnička osnova.
Važno je da smo svesni da nam privrednog oporavka nema bez masovne preduzetničke inicijative.
Bezizlaznost je zapravo “jednoizlaznost” jer imamo
samo jedan put. Nije realno očekivati da će million
ljudi u Srbiji naći posao u trgovinskom lancu ili na
gradilištu. Jedini masovni (više od 20.000 radnih
mesta godišnje) put zaposlenja je putem “samozaposlenja”.
8 eng. Buzz words – fraze koje imaju za cilj da impresioniraju
9 eng. Outcast - otpadnik
Drugi važan argument jesu naše nacionalne osobine, ukoliko takve postoje. Mi važimo za tvrdoglave,
da smo spremni na velike žrtve kada imamo viši cilj,
da nismo lenji, imamo kreativan duh… da pomenem samo neke. Uopšte, naš narod ima solidan broj
preduzetničnih karakteristika. Borba za opstanak
začinjena sa našim nacionalnim karakterom, a sve
usmereno ka ekonomiji je put kojim treba da idemo.
Kada smo radili istraživanje 2004. godine sa Strategic Marketing-om, došli smo do zaključka da ima
oko 350.000 ljudi u Srbiji koji aktivno razmišljaju
o preduzetništvu i još toliko onih koji bi se odvažili
“ako ih neko natera”.
f.
NE-Zaposlenost
Pomenuli smo da statistika treba da nam služi samo
da analiziramo prošlost i da treba da budemo veoma oprezni sa prognozama, naročito ako one nisu
rezultat strategije i plana. Po čuvenoj Studiji 2020,
mi već drugu godinu beležimo rast zaposlenosti i od
2010. godine je zaposleno više od 100.000 ljudi. Jedino što je obrnuto. Em obrnuto em duplo.
Godine 2010. je bilo 2,54 miliona zaposlenih i 550
hiljada nezaposlenih. Danas, ima zaposlenih 2,14
miliona i nezaposlenih 760 hiljada. Šta je potrebno
više nego da se da ozbiljan alarm i to u svim pogonima?
Da stvar bude još gora, u javnom sektoru ima viška
od, budimo konzervativni, 50.000 ljudi. Firme u stečaju gde zaposleni ne primaju platu, registruju još
toliko. Biću toliko slobodan da kažem da Srbija vapi
za 1.000.000 radnih mesta, ako želi da bude jedna
solidna ekonomija koja bi mogla da prima i nešto
radnika sa strane.
g. Društveni kontekst
Druga dobra vest je da je društveni kontekst za
razvoj preduzetništva veoma pogodan. Više nego
ikada do sada, oni koji su na vlasti razumeju da su
opcije za igru “gde je kuglica”10 veoma sužene. Kao
da su svi igru već naučili i dolazi pravo vreme da igra
mora da se promeni. Nova igra sa novim pravilima.
Nova igra će se sastojati u tome da mora da počne da se stvara nova vrednost. Oni koji hoće, žele i
mogu, moraju da dobiju priliku da doprinesu. Čini
mi se da je svest o opštem interesu porasla, da su
mogućnosti za manipulacije izigrane i da dolazi vreme da se dodirne čvrsto tlo i polako krene napred.
10 Na našem – „šibiciranje“, tj. prevarna igra koju koriste uličari
kako bi prevarili lakoverne prolaznike.
51
3. Šta bi Srbija mogla da
bude ako bi negovala
preduzetništvo?
h. Da li Srbija može da opstane bez masovne preduzetničke inicijative?
Verovatno je do sada jasno da ako želimo da u narednih dvadeset godina zaposlimo milion ljudi to
neće biti tako što će ih zaposliti IKEA ili IDEA ili neka
druga skraćenica, jer skraćenice nema. Masovno zapošljavanje je jedino moguće putem sistematskog
razvoja preduzetničke inicijative. Srbija se neće i ne
može oporaviti na drugi način.
i.
Hajde da zamislimo preduzetničku
Srbiju 2020. godine
Šta bi bilo ako bi se Srbija masovno okrenula preduzetništvu? Cilj je da se stopa zapošljavanja podigne
na najmanje 40.000 novih radnih mesta godišnje
kako bismo za dvadeset godina oporavili ekonomiju. Hajde da zamislimo da će se 10.000 zaposliti
kroz strane investicije ili kroz velike sisteme. Ostaje
da zaposlimo 30.000 svake godine. Kako to da uradimo?
Ako poverujemo podatku da u Srbiji postoji oko
300.000 ljudi sa preduzetničkim talentom i inicijativom, treba da ih nađemo. Recimo da su se sakrili,
i da uspemo da otkrijemo samo 100.000 naših preduzetnika. Malo li je?
4. Ostali predlozi mera za
stimulaciju
preduzetništva
a) Smanjiti zarade u javnom sektoru za 10 odsto i stimulisati zaposlene koji imaju želje i
sposobnosti da pređu u privatni sektor.
b) Smanjiti broj zaposlenih u javnom sektoru za
10 odsto kako bi se smanjili troškovi.
c) Liberalizovati radno zakonodavstvo u interesu poslodavaca.
d) Smanjiti poreze i doprinose na platu za postojeće zaposlene za najmanje 15 procenata.
e) Imati nulte stope poreza i doprinosa za sve
novozaposlene u periodu od tri godine od zaposlenja (oni su ionako na trošku države).
f) Dati u dugoročni zakup sve slobodne resurse
u vlasništvu države preduzetnicima.
g) Oformiti Ministarstvo za preduzetništvo sa
Ministrom koji ima značaj u rangu potpredsednika Vlade.
h) Početi sa negovanjem i promocijom preduzetničke kulture.
Ako bi naša preduzetnička divizija od 100.000 zaposlila tokom sledećih deset godina samo po pet
zaposlenih mi smo rešili već pola problema.
Ako bismo jednom preduzetniku dali 5.000 evra da
zaposli, nauči i brine o nekom nezaposlenom, a sa
ciljem da zaposlimo 30.000 godišnje, to bi nas koštalo 150 miliona evra godišnje. Ovaj trošak puta
20 godina, je tri milijarde eura za 20 godina. Pa toliko smo već potrošili u protekloj deceniji a da ne
znamo na šta.
Uspeh svakog projekta zavisi od njegove primene
i ljudi koji ga primenjuju. Tako i ova ideja zavisi od
toga koliko ozbiljno se njoj pristupi i bez kompromisa, političkih kalkulacija i odustajanja da se istraje
do kraja. Evo još nekih predloga koji bi pomogli stimulaciji preduzetničke inicijative.
52
Ključne reči
Preduzetništvo
Preduzetnik
Privredni oporavak
Srđan Janićijević
Entrepreneurship The main condition
for economic
growth in Serbia
Summary
Entrepreneurship isn’t popular in Serbia, it isn’t
stimulated and according to the author’s opinion
there’s a lack of understanding how important entrepreneurship is and how beneficial it can be for
the Serbia’s economic recovery. The majority of
people prefer working in the private sector where
the wage is guaranteed and there is a small chance
of getting fired. On the other hand, Serbia is facing
a huge unemployment rate which can be solved by
promoting an entrepreneurial culture. On that basis, the author suggests systematic development of
new business models and underlines that entrepreneurship drives social change and creates jobs.
Key words
Entrepreneurship, Entrepreneur,
Economic recovery
53
Milena Milojević1
Aleksandar Đerić2
Novi pravci razvoja
preduzetništva u kreativnom
sektoru
Inovacije i kreativnost
danas – promena
paradigme
U savremenom društvu, u kome su inovacije i kreativnost ključne komponente ekonomskog razvoja,
poimanje umetnosti i kulture se bitno promenilo
u odnosu na nekadašnje antikomercijalno shvatanje kreativnosti. Kako je umetnost danas u „direktnom kontaktu sa industrijama velikih razmera“,
na umetnike više ne gledamo kao na društvenu
kategoriju koja zavisi od subvencija, dotacija, mecenstva i shodno tome, ne ispoljava sklonost ka
preduzetništvu.
Džon Hartli3 /John Hartley/ pojašnjava da je u periodu građanskog humanizma pravljena jasna distinkcija između liberalnih, lepih umetnosti i zanatstva.
Zanatstvo je tada podrazumevalo komercijalnu
kreativnost koja je nedostojna građanskog statusa jer se cenio onaj kreativni rad koji je bio posvećen javnom a ne ličnom cilju. Upravo zbog takvog
shvatanja umetnosti kao „istinskog javnog dobra“
stvaraoci su dobijali finansijsku pomoć kroz različite
oblike subvencija.
Hartli posebno ističe da je shvatanje o individualnom, usamljenom geniju danas zamenjeno idejom
o kolektivnoj kreativnosti saradničkih timova, pri
čemu se „umetnost shvata kao nešto svojstveno, a
ne suprotstavljeno proizvodnim mogućnostima glo-
balne ekonomije“4. Umetnost se više ne poima kao
povlašćena, izdvojena oblast već i ona funkcioniše
po logici tržišta. Savremeni stvaraoci ne umanjuju
legitimnost svog rada zbog svoje ekonomske aktivnosti ili materijalne dobiti.
Nasuprot nekadašnjem idealističkom poimanju,
umetnici danas opstaju zahvaljujući autorskom i
srodnim pravima, sredstvima dobijenim od javnih
otkupa i od tržišne distribucije. Ipak, nesporno je
da postoje napetosti između stvaranja umetnosti
i pravljenja profita, iz čega i proističu diskusije o
kompromitovanju umetničkog integriteta u potrazi
za profitom, kao i o komercijalnom shvatanju kreativnosti.
Viktorija Aleksander /Victoria Alexander/5 u svom
delu Sociologija umetnosti tvrdi da je nekadašnja
ideja o ulozi umetnika društveno konstruisana.
Umetnici se bore za svoje karijere i podložni su istim
tržišnim silama koje utiču i na druge profesije. Međutim, u poređenju sa drugim profesijama, za njihove karijere se može reći da su nestandardne i rizične.
Ipak, brojna sociološka i etnografska istraživanja
su ustanovila da sami stvaraoci odbacuju definiciju umetnika u odnosu prema tržištu, kao nekoga ko
zarađuje novac baveći se umetnošću, već prihvataju
sopstvenu definiciju i definiciju kolega, koja podrazumeva da je neko umetnik ako o sebi misli kao o
umetniku.
1 Urednica portala MadMarx.rs
2 Senior konsultant za razvoj neprofitnog i kreativnog sektora,
Academica i Centar za istraživanje kreativne ekonomije
4 J. Hartley i drugi, Key Concepts in Creative Industries, SAGE
Publications Ltd, 2013
3 Australijski i jedan od vodećih svetskih teoretičara kreativnih
industrija.
5 Britanska sociološkinja umetnosti i predavač na Univerzitetu
Surrey.
54
„Nasuprot nekadašnjem
idealističkom poimanju,
umetnici danas opstaju
zahvaljujući autorskom
i srodnim pravima,
sredstvima dobijenim
od javnih otkupa i od
tržišne distribucije.
Ipak, nesporno je da
postoje napetosti između
stvaranja umetnosti i
pravljenja profita, iz
čega i proističu diskusije
o kompromitovanju
umetničkog integriteta u
potrazi za profitom, kao i o
komercijalnom shvatanju
kreativnosti.”
Kulturno preduzetništvo
Kako je kulturno preduzetništvo u Velikoj Britaniji
poslednjih godina „uzelo maha“, mnogobrojni autori analiziraju ideje i strategije za generisanje novih
komercijalnih prihoda u okviru kulturnih organizacija. U srži takvog razmišljanja je start-up mentalitet
koji stvara nešto ni iz čega, formiranjem struktura,
strategija, saveza kako bi se iskoristili postojeći resursi i nadomestila sputanost finansijskim ograničenjima. Kulturno preduzetništvo je win-win scenario
zato što, sa jedne strane, doprinosi stvaranju nove
publike, a sa druge, generiše prihod koji se potom
investira u kulturne sadržaje.
Čak i za vreme ekonomske krize, potražnja za kulturnim sadržajima, brendovima, doživljajima i dalje ne jenjava. Primera radi, u Velikoj Britaniji uspeh
velikih pop zvezda je neznatan u odnosu na spektakularnu izložbu Leonarda Da Vinčija iz 2011.
godine održanoj u Nacionalnoj galeriji, kada su se
ulaznice preprodavale po ceni od 400 funti. Međutim, zadovoljavanje potreba publike nije samo
razervisano za velike organizacije i ustanove. Upravo kulturno preduzetništvo omogućava i manjim
akterima da odgovore na potrebe publike i to pre
svega u domenu industrije doživljaja. Ilustrativni
primer je projekat Secret Cinema (Tajni bioskop6)
koji menja tradicionalni način distribucije filmova,
prikazujući filmska ostvarenja na neobičnim lokacijama transformišući ih privremeno u svojevrsne
tematske parkove. Tako je u okviru Secret Cinema prikazan klasik „Lorens od Arabije“ pred oko
15.000 gledalaca a noviji film „Prometej“ pogledalo
je čak 30.000 ljudi. Dodatno, organizatori ne troše
novac na konvencionalno oglašavanje već vešto
koriste socijalne mreže i metod „od usta do usta“.
Mesto susreta kulture, preduzetništva i tehnologije
je polje na kome nastaju neke od najinovativnijih
ideja. Sadašnji nivo inovativnosti u svakom od ovih
sektora ponaosob je izuzetno visok ali tek kada se
oni ukrste nastaju izvanredne mogućnosti. Bilo
da se radi o trendu ili ne, uvreženo je mišljenje da
je upravo to baza za preduzetničke ideje u okviru
kreativnih industrija. Iako je potencijal preduzetništva u kulturi izuzetno veliki, brojne organizacije
prave greške ne upuštajući se u ovaj vid poslovanja. Tako, na primer, uprkos činjenici da je kompanija Kodak izumela prve digitalne foto-aparate
nespremnost kompanije da u potpunosti prizna i
prihvati digitalnu revoluciju dovela je, na kraju, do
pada na tržištu i bankrota. Sa druge strane, Amazon on-line biblioteka je ostvarila uspeh koji se pre
pet godina činio nezamislivim.
Ali, kako napredovati u sredini u kojoj je jedino
promena stalna? Kako organizacije mogu da stvore sadržaje i proizvode na način koji ranije nije ni
bio razmatran? Ko su partneri za takve poduhvate
i kako stvoriti organizacione strukture koje će omogućiti kompetentnost? Kako se inovacije u kulturi,
preduzetništvu i tehnologiji sve više prepliću, svedoci smo da su uspešni oni kulturni akteri koji deluju na svim pomenutim poljima. U tom kontekstu,
kulturne organizacije bi trebalo da postave sebi
pitanje: „Da već ne postojimo, da li bi nas trebalo izmisliti?“ Sigurno postoje globalni, nacionalni
i lokalni izazovi kojima trebaju kreativna rešenja.7
6 Više o Secret Cinema projektu u http://www.wired.co.uk/news/
archive/2012-06/06/secret-cinema
7 Izvor Guardian, Why cultural entrepreneurship is a win-win
scenario for the sector, http://www.guardian.co.uk/culture-professionals-network/culture-professionals-blog/2012/sep/24/
cultural-entrepreneurship-technology-remix-ebook
55
Preduzetništvo traži
ambijent za razvoj
Suprotno uvreženom mišljenju, preduzetništvo danas nije najrazvijenije u zapadnim zemljama sa
dugom tradicijom tržišne ekonomije, već u slabo
razvijenim i siromašnim zemljama sveta. Sjedinjene Američke Države, tako, pri dnu su liste razvijenih zemalja u ovoj oblasti - imaju samo 7,2 odsto
samozaposlenih radnika, dok je Luksemburg na
poslednjem mestu, sa samo 6,1 odsto. U Švedskoj
svaki 10. radnik je samozaposleni preduzetnik, u
Nemačkoj svaki osmi, u Velikoj Britaniji skoro ih
je 14 procenata, a najveći broj preduzetnika - samozaposlenih radnika je u Italiji - 26,4 procenata.
Prosečno, tek oko 13 odsto svih zaposlenih radnika
u razvijenim zemljama sa liste G12 zemalja su samozaposleni ili preduzetnici. U poređenju sa bogatim svetom, iznenađujuće je
veliki broj preduzetnika u siromašnim zemljama - u
proseku 30-50 odsto. U Gani ih ima 67 procenata, u
Bangladešu 75,4 posto, a najviše u Beninu, siromašnoj afričkoj zemlji - u njoj je čak 88,7 preduzetnika od
ukupne radne snage. Mala preduzeća čine, takođe,
neznatan postotak u okviru ukupnog broja preduzeća i kompanija u razvijenom svetu. U SAD malih
preduzeća (do 20 zaposlenih) je 11 posto, Nemačkoj
13, Švedskoj 14,5 dok je u Velikoj Britaniji 18 posto.
U Italiji je taj broj veći i čini skoro trećinu privrednih
društava (31%). U Srbiji čak 90 odsto svih privrednih društava su mala i srednja preduzeća8.
U oblasti kreativnih industrija i istraživanju i razvoju
kao delatnosti postotak malih i srednjih preduzeća
(MSP) raste. U SAD u kompjuterskim delatnostima
čak je 32 odsto MSP, u Francuskoj 44,7 posto, dok
je više od polovine takvih preduzeća u Velikoj Britaniji (67,5%) i Italiji (73,2%). U Nemačkoj i Švedskoj
takvih preduzeća u kompjuterskim delatnostima je
oko pola (48,4 odnosno 49,4%). Mali i srednji biznis
u delatnosti istraživanja i razvoja najzastupljeniji je
u Italiji - 74,8 posto, dok je u Švedskoj, Francuskoj i
Nemačkoj oko jedne trećine9.
Po mišljenju britanskog ekonomiste sa Univerziteta
u Kembridžu, Ha-Džun Čanga /Ha-Joon Chang/, poenta ovih razlika između visokih preduzetničkih inicijativa i slabog ekonomskog rasta je u tome što
8 http://www.madmarx.rs/2012-10-31/Nezavidan-polozaj-malih-i-srednjih-preduzeca
9 Izvor: OECD, 2006. Obrada: John Schmitt, CEPR Washington.
http://www.cepr.net/documents/publications/small-business-2009-08.pdf
56
„Suprotno uvreženom
mišljenju, preduzetništvo
danas nije najrazvijenije
u zapadnim zemljama sa
dugom tradicijom tržišne
ekonomije, već u slabo
razvijenim i siromašnim
zemljama sveta. Sjedinjene
Američke Države, tako,
pri dnu su liste razvijenih
zemalja u ovoj oblasti
- imaju samo 7,2 odsto
samozaposlenih radnika,
dok je Luksemburg na
poslednjem mestu, sa samo
6,1 odsto.”
„preduzetništvo nije individualni poduhvat”, iako je
u osnovi deo lične prirode nekoga ko se odlučuje za
pokretanje sopstvenog posla. „Treba nam mnogo
kolektivnih institucija da bismo kanalisali preduzetničku energiju u neku produktivnu aktivnost. Naučna infrastruktura, korporativne institucije, pravni
sistem, finansijski sistem”. S obzirom da preduzetništvo u mnogome zavisi od poslovnog ambijenta i infrastrukture u okruženju, koja mu omogućava razvoj,
Čang zaključuje da je „individualna produktivnost u
velikoj meri kolektivna”. Izlažući argumentovano sve
razlike između bogatih i siromašnih zemalja i posvećujući vrlo mnogo analiza preduzetništvu u svojoj
knjizi 23 Things They Don’t Tell You About Capitalism10, britanski profesor smatra da u siromašnim i
zemljama u razvoju „ljudi ispoljavaju preduzetnički
duh do krajnjih granica, ali to ne daje nikakve rezultate jer su institucije manjkave, infrastruktura je
loša, pravni sistem ne funkcioniše itd”. Iz tog razloga, Čang je uveren da instrument mikrofinansiranja
preduzetništva u nerazvijenim i zemljama u razvoju
daje slabe rezultate, zato što je sam ambijent za razvoj preduzetništva nepovoljan, pa sporadične inicijative i ad hoc mere ne mogu doneti promene. 10 http://www.guardian.co.uk/books/2010/aug/29/ha-joonchang-23-things
„...instrument
mikrofinansiranja
preduzetništva u
nerazvijenim i zemljama
u razvoju daje slabe
rezultate, zato što je
sam ambijent za razvoj
preduzetništva nepovoljan,
pa sporadične inicijative
i ad hoc mere ne mogu
doneti promene.”
Ekonomska kriza
i novi modeli rada
i preduzetništva u
kreativnom sektoru
Reč kriza, u izvornom grčkom jeziku, znači preokret,
obrt. Iako danas preovladava negativno značenje
reči, koja se shvata kao razaranje i osipanje, neosporno turbulentno društveno-političko stanje je moguće razumeti i kao priliku a ne samo kao propast.
Ekonomske krize su sastavni deo kapitalističkog poretka jer proizilaze iz same logike sistema, odnosno
iz neravnoteže između ponude i potražnje. Ipak,
ekonomski analitičari se slažu da su ciklusi smenjivanja recesija i ekspanzija proizvodnje sve učestaliji,
te da je sa aktuelnom svetskom ekonomskom krizom dovedena u pitanje i budućnost kapitalizma.
Kako nema brzih rešenja za probleme savremenog
društva, sve su učestalije rasprave o složenosti krize,
tj. o mnogobrojnim dimenzijama problema. Poslednjih godina je na području Evrope prepoznat veliki
doprinos kulture ukupnom ekonomskom razvoju.
Kulturni proizvodi i usluge imaju udeo u BDP-u, a
kreativni sektor stvara radna mesta. Pritom su formirani i brojni istraživački klasteri koji obuhvataju
univerzitete, istraživačke centre koji doprinose ekonomskom rastu.
Gotovo da je postao aksiom (ne samo kod nas, nego
i širom Evrope) da je javni kulturni sistem zastareo i
da tradicionalne i velike institucije i organizacije, po
pravilu, dobijaju najveću podršku države dok novi i
nezavisni akteri, mladi umetnici i kreativci dobijaju
vrlo malo. Ipak, nezavisni kreativni sektor našao je
model razvoja kroz afirmisanje kolaboracije – saradničke platforme i servise za nalaženje sredstava,
finansiranje i distribuciju na tržištu. Za kooperaciju
i interaktivnu participaciju potrebne su nam veštine novog, višeperspektivnog i kompleksnog menadžmenta u kulturi i kreativnom sektoru, ali, pre
svega, svest o drugom i drugačijem i „mentalna
fleksibilnost“ koja bi nam omogućila da prelazimo
sa jedne logike na drugu, odnosno iz jednog sistema u drugi.
Neformalna kolaboracija
u kreativnom sektoru:
crowdfunding,
crowdsourcing, coworking
Crowdfunding i crowdsourcing su relativno novi
modeli finansiranja i realizacije projekata i ideja
putem interneta koji promovišu saradnju između
umetnika, inovatora, preduzetnika i on-line zajednice i mogu biti novi vektori razvoja poslovnih projekata u kreativnom sektoru. Iako su po značenju
veoma bliski pojmovi, moguće je napraviti distinkciju jer crowdsourcing podrazumeva da ljudi svojim
radom ili uslugama pomažu neki autorski projekat
dok se crowdfunding isključivo odnosi na finansijski
doprinos. Masovno finansiranje i kolaboracija, kako
se najčešće prevode pomenuti termini, proizilaze
iz upotrebe novih medija, odnosno razvoja tehnologija koje omogućavaju i potpuno novi koncept
poslovanja. Naime, finansiranjem projekta putem
interneta “zaobilaze“ se banke, korporacije, državni
budžeti, pri čemu zajednica, publika dobija ulogu
“partnera“.
Crowdfunding je široko primenljiv model finansiranja koji je sve popularniji u svetu. Prema podacima
iz 2011. godine, registrovane su 452 internet platforme za crowdfunding, preko kojih je pokrenuto
više od milion projekata a sakupljeno oko 1.5 milijardi dolara. Najpoznatija platforma je Kickstarter
koja je dostupna samo SAD državljanima. Do sada
je na ovom sajtu pokrenuto više od 80.000 projekata u vrednosti od 412 miliona dolara, a sa stopom
uspeha od 43.78 posto realizovano je 32.406 kampanja. Samo 12 odsto projekata nije dobilo ni jednu
donaciju11.
11 Podaci iz novembra 2012. godine.
57
Na crowdfunding platformama autor postavlja svoj
projekat, obrazlaže finansijski cilj a potom promoviše ideju kroz video zapis ili druge multimedijalne sadržaje, dok se krug potencijalnih donatora proširuje
putem društvenih mreža. Posetioci sajta podržavaju
željeni projekat donacijama koje isplaćuju karticama za on-line kupovinu, a ukoliko autor prikupi
zacrtani iznos, crowdfunding platforma uzima oko
5 posto. Sajtovi za masovno finansiranje se uglavnom razlikuju po tome da li zastupaju princip “sve
ili ništa” ili “koliko god sakupiš”. U prvom slučaju,
novac se skida sa računa donatora samo ukoliko je
ostvaren finansijski cilj, a u drugom slučaju autoru
projekta se dodeljuje suma bez obzira na ispunjenje
zacrtanog iznosa. Neretko se dešava i da sakupljena svota premaši prvobitno definisani cilj. Jedan od
ključnih principa crowdfunding-a je “nagrađivanje”
donatora, odnosno kompenzacija za finansijsku
podršku koja najčešće podrazumeva da, po realizaciji autorskog projekta, donatori mogu da preuzmu
film, album, video-spot ili neki drugi proizvod koji je
bio predmet finansiranja. Crowdfunding je veoma
zastupljen u muzičkoj, filmskoj industriji, industriji
video-igara, gde pojedinačni projekti verovatno ne
bi ni bili realizovani da je njihovo finansiranje zavisilo samo od “korporativnih kanala”.
U našem regionu je ovaj model poslovanja nerazvijen, pre svega zbog slabog donatorstva, ali i
ograničenog broja crowdfunding sajtova na kojima
domaći autori mogu da predstave svoj ideje. Stoga je u Hrvatskoj krajem 2012. godine pokrenuta
platforma “Doniralica“ namenjena organizacijama
civilnog društva i drugim inicijativama neprofitnog
sektora, koja je urađena po ugledu na svetske platforme. Slogan sajta „Ti biraš - Ti doniraš“ sažima
upravo suštinu crowdfunding-a. Platforma funkcioniše po principu kolektivne saradnje ljudi koji se
umrežavaju i zajednički ulažu novac kako bi podržali
inicijative u kojima prepoznaju određene vrednosti
i kvalitet. Dodatno, ovakav model aktivno uključuje
publiku a finansiranje čini transparentnim, javnim,
otvorenim. U Hrvatskoj se doniranje podstiče poreskim olakšicama, povraćajem poreza na kraju godine, a elektronsko poslovanje olakšava i PayPal sistem koji omogućava da ljudi iz regiona, Evrope
mogu da podrže ideje hrvatskih autora i obratno.
U Srbiji je zabeleženo nekoliko sporadičnih pokušaja alternativnog finansiranja umetničke i kulturne
produkcije (projekat Norveška šuma, projekat produciranja filma Ozon Mirka Miloševića, projekat
produciranja CD izdanja beogradskog muzičkog
benda Consecration). Brojni su primeri koji potvrđuju da crowdfunding zamenjuje klasične modele
finansiranja, poput sponzorstva ili oslanjanja na
zvanične institucije, paralelno menjajući poslovanje
58
i kulturu uopšte. Predstavljanjem proizvoda javnosti
i velikom auditorijumu proverava se zainteresovanost publike za određeni projekat dok se ovakvim
vidom donatorstva pospešuje kulturna scena i podstiče produkcija.
Još jedan novi model saradnje kreativnog sektora je
coworking. U pitanju je koncept koji je 2005. godine
razvio Brad Neuberg, programer u Silikonskoj dolini, nakon što je posao u korporaciji zamenio freelance karijerom. Iako je prvi coworking prostor koji
je Neuberg pokrenuo ubrzo zatvoren, koncept zajedničkog rada u jednom objektu po principu renta-desk, tj. iznajmljivanja radnog stola, je zaživeo
širom sveta. U pitanju je savremeni model rada koji
omogućava samozaposlenim, honorarnim radnicima da periodično ili u kontinuitetu dele prostor
sa ljudima iz sličnih ili potpuno različitih profesija. Pored optimalnih uslova rada i profesionalnog
okruženja, coworker-i povratno doprinose održivosti
zajednice tako što plaćaju određenu mesečnu članarinu za korišćenje radnog mesta. Ovaj vid neformalnog udruživanja tako omogućava i ekonomizaciju ukupnih troškova. Od 2010. do 2012. godine
broj coworking prostora u Evropi se povećao za 271
odsto. Prema dostupnim podacima sada u Evropi
postoji 878 prostora a u svetu 2.072, što predstavlja ukupan rast od 245 odsto u odnosu na period
od pre dve godine12. U istraživanju Deskmag-a, najpoznatijeg web magazina za popularizaciju coworking-a, učestvovalo je i više od 2.000 kreativaca, tj.
korisnika ovakvih radnih prostora. Odgovori na pitanje koliko se promenio njihov način rada od kako su
počeli da koriste zajednički radni prostor predstavljaju ujedno i argumente u korist coworking-a. Ne
samo što je podsticajno okruženje uticalo na razvoj
njihove kreativnosti, unapređenje poslovnih ideja
već su ispitanici potvrdili kako su postali disciplinovaniji, u smislu da više poštuju zadate rokove nego
kada su radili od kuće. Za rad u coworking prostoru
su se odlučili najviše zbog druželjubive atmosfere,
osećaja pripadnosti zajednici i kolektivu, interakcije
sa drugim članovima koja podrazumeva i razmenu
znanja, kao i zbog dobre kancelarijske strukture i
fleksibilnog radnog vremena. Povrh toga, korisnici
ovakvih prostora međusobno dele i poslovne kontakte i šanse za nove projekte.
Većina coworker-a su i dalje freelancer-i koji čine 53
odsto ukupnog broja korisnika a 14 odsto čine preduzetnici. Čak 79 odsto postojećih coworking prostora ne pripada mreži ili franšizi već predstavljaju
samostalne inicijative pokrenute na lokalu. Prema
statistici, prosečna investicija za opremanje zajedničkog radnog prostora u zemljama EU je iznosila
12 Podaci iz januara 2013.
više od 70.000 eura što svedoči i o nezanemarljivim
ulaganjima u tehnološke resurse coworking prostora, u prostorije za edukaciju, konferencije, sastanke
ali i za odmor i raznodu. Na taj način ovi multifunkcionalni prostori kreativcima pružaju izuzetne uslove za nesmetano bavljenje freelance profesijama i
za realizaciju njihovih preduzetničkih ideja.
bave stručnjaci opšte prakse, uglavnom pravnici
i ekonomisti, često oni koji nemaju nikakvo radno
iskustvo u privredi niti znaju šta je preduzetništvo.
Kakav je učinak privrednih komora u Srbiji 21. veka
vidljiv je po tome što je po svim bitnim reperima
konkurentnosti Srbija pri dnu u svetu (95. u svetu
po proceni opšte konkurentnosti13), da su ispred nje
gotovo sve države regiona, uključujući i Albaniju14.
Institucionalna
kolaboracija – nove
privredne komore
kreativnog sektora,
kreativni klasteri, kreativni
inkubatori
Pomenutim Zakonom o privrednim komorama, članom 2a, predviđeno je i da privredna društva mogu
da se udružuju na način na koji to žele. Neophodno
je 100 osnivača tj. članica, da bi se uspostavila komora, jer Zakon takođe kaže da se „mogu osnovati
i druge komore prema delatnostima koje ti subjekti
obavljaju”. Ovaj način poslovnog udruživanja kroz
strukovne privredne komore je i jedini konzistentan
Prvog januara 2013. godine stupio je na snagu
Zakon o privrednim komorama, koji je usvojen još
2009. godine. Suštinska promena u odnosu na do
sada postojeći komorski sistem je dobrovoljno članstvo privrednih društava u odnosu na dosadašnji
obavezni status člana. Jer dosadašnje članstvo u komori bilo je vidljivije više u neizbežnoj članarini koja
se plaćala regionalnoj komori, nego u aktivnom sudelovanju u radu komora i njihovoj misiji, pa neke
praktične koristi članice komore teško da su imale.
Primetno je da i u novom ustrojstvu komorskog sistema Srbije predviđena uglavnom teritorijalna
zastupljenost, tj. postojanje regionalnih privrednih
komora, potom privrednih komora Beograda i autonomnih pokrajina, što govori o starom načinu
mišljenja zakonodavca, koji je, pritisnut promenama vremena, ipak „pažljiv” u tome da ne povredi
višedecenijske sinekure privrednih komora. Opravdano je pitanje zašto bi se donosio zakon koji bi
samo dozvoljavao slobodno članstvo u postojećem
privrednom komorskom sistemu zasnovanom na teritorijalnom principu. Zašto u zakonu nije afirmisan
princip granskog povezivanja, koji bi bio više smislen
za raznorodna privredna društva, kojima jedva da
išta znači da se udružuju u komoru na osnovu prinicipa da imaju sedište na istoj teritoriji. Kakav realan
interes bi imala IT firma da bude u istoj komori sa
npr. privrednim društvom iz metalskog, tekstilnog,
građevinskog sektora? Gotovo nikakav. U komorama niti se donose lokalne privredne politike, niti se
kreiraju poslovni planovi razvoja, niti ima ikakvog
strateškog fokusa s obzirom na poziciju neke privredne grane ili industrije u globalnoj trci za konkurentnost, već se privredom kao opštim mestom
13 http://reports.weforum.org/global-competitiveness-2011-2012/
14 Izveštaj o globalnoj konkurentnosti za 2011-2012. Svetskog
ekonomskog foruma (videti http://www.madmarx.rs/WEF_GCR_
Report_2011-12.pdf) ukazuje na slabu poziciju Srbije (po Global
Competitiveness Index-u Srbija je 95. među 142 zemlje). Srbija
je lošije kotirana od većine zemalja regiona i EU. Po inovativnosti
nalazimo se tek na 97. mestu (Hrvatska 76, BIH 104), po institucijama tek na 121 (Hrvatska je 90; BiH 109), po infrastrukturi
smo 84. Po ‘odlivu mozgova’ Srbija se loše kotira (139) a procene
demografa rađene za RZS govore da je u periodu 2008-2010. u
proseku iz zemlje odlazilo najmanje 31.000 ljudi (dok se vraćalo
18.000). Imajući u vidu da je populacija koja napušta zemlju relativno mlada implicitno se može zaključiti da dobar deo onih koji
odlazi imaju diplome. Ipak, treba imati u vidu da do posla u Srbiji
daleko teže dolaze manje obrazovani, tako da su oni i više motivisani da emigriraju, što stavlja pod sumnju podatak o ‘odlivu
mozgova’, koje je diskretan, a ne objektivan, odnosno tačno
utvrđen, smatra ekonomski analitičar Goran Nikolić iz Instituta
za evropske studije (v. http://www.madmarx.rs/2012-09-08/Kriticki-osvrt-na-prikaz-Srbije-u-najnovijem-izvestaju-o-konkurentnosti) i dodaje: “Slaba tehnološka opremljenost rezultira
nekonkurentnim proizvodima koji teško pronalaze put do potrošača, što utiče na smanjenje tržišta i čini ga nekonkurentnim.
Još jedna logična posledica je nepostojanje konkurentskih prednosti na poljima sofisticiranosti poslovanja i inovacija. Izveštaj
praktično ukazuje da su za unapređenje konkurentnosti Srbije
najvažniji infrastruktura i institucije. Ovo implicira da bi kreatori
ekonomske politike morali da aktivnije usmere srpsku ekonomiju
ka izvozno orijentisanom rastu, koji bi podrazumevao veći nivo
investicija, posebno u infrastrukturne, odnosno kapitalne projekte. Ovo bi naravno podrazumevalo veći nivo akumulacije, odnosno štednje, da li preko fiskalne konsolidacije ili preko depresijacije dinara. Koje su ključne industrije za konkurentnost? Pristup
radnoj snazi koja je sposobna da iznese inovacije je ključni faktor
globalne konkurentnosti u industriji, značajniji nego niski troškovi materijala, energije i rada. Posmatrano na nivou sektora, ključni faktor koji određuje dostignuti nivo konkurentnosti zemlje je
stanje industrija koje su bazirane na visokim tehnologijama. Bilo
da se radi o hemijskoj (i farmaceutskoj) i auto-industriji, elektro-industriji, industrijama baziranim na nano i bio tehnologijama,
proizvodnji softvera, industriji električnih uređaja, avio-industriji,
sofisticiranoj mašinskoj industriji... Nije stoga iznenađenje da su
najbolje kotirane zemlje one koje imaju razvijene ovakve vrste
industrija.”
59
i ekonomski osnovan, jer se samo slično sa sličnim
može usaglasiti i sinergijski delovati, radi unapređenja položaja struke i delatnosti, i to, kako prema
državi, tako i prema domaćim i spoljnotrgovinskim
partnerima. Takve komore pre će i naći partnere u
sličnim granskim komorama u inostranstvu, sa kojima mogu raditi na poboljšanju konkurentnosti privredne grane ili oblasti u kojoj deluju. Otuda, treba pledirati na osnivanje privredne komore kreativnog sektora, zapravo više njih unutar
kreativnog sektora - tj. sektora kreativnih industrija.
U kreativnom sektoru postoji 13 glavnih industrija
(advertajzing / reklamna industrija; izdavaštvo; tv i
radio produkcija; filmska i video produkcija; dizajn i
grafička industrija; muzička industrija/diskografija;
modna industrija; arhitektura i likovne umetnosti;
digitalni mediji i kompjuterske delatnosti; proizvodnja softvera i igrica; umetnički zanati i kulturni turizam; industrija antikviteta i juvelirstvo) i gotovo da
svaka od njih može imati svoju komoru.
U komorama, Zakon takođe predviđa, ne moraju
biti samo preduzeća, već i „drugi oblici organizovanja, koji obavljaju privrednu delatnost”, dakle, članice mogu biti i udruženja, neprofitne organizacije...
Nije jasno (mada se može naslutiti, jer se komorski
rad povezuje, pre svega sa pravnim licima) zašto i
preduzetnici ne bi mogli formirati svoje komore
unutar granske podele kreativnog sektora ili biti
deo ovakvih komora (za preduzetnike je sadašnjim
zakonom predviđeno osnivanje opštih udruženja
preduzetnika, koja će delovati u okviru regionalnih
komora i o kojima će odlučivati ta privredna komora, što je statusno problematično), tim pre što već
postoje advokatske, lekarske i druge komore određenih zvanja i zanimanja, tj. privrednih delatnosti.
Time dolazimo i do druge nekonzistentnosti Zakona
- osim teritorijalnog principa, uvodi se i princip organizacionog modela, umesto da se afirmiše glavni princip - privredna delatnost i srodnost po tom
osnovu. Tada bi Srbija imala osnovane privredne
komore npr. grafičke industrije i dizajna, IT sektora i
softvera, tv i radio produkcije, modne industrije (od
dizajna do proizvodnje odeće i obuće), što bi očekivano moglo dovesti do idealnog modela organizacije kreativnih industrija u kreativne klastere. To je
barem ono što i ekonomski koncept kreativnih industrija zagovara. U jednom kreativnom klasteru15
mogu se naći i istraživačke organizacije, univerziteti
i instituti i trgovinske organizacije i čitava koopera15 Više o kreativnim klasterima u tekstu Aleksandra Đerića „Kreativni klasteri – definicija i modeli“, u prvoj knjizi ovog izdanja
– Kreativne industrije i ekonomija znanja, izdanje Academica,
2009, str. 69.
60
tiva koja je interesno vezana za određenu kreativnu
industriju16. Pored postojećih biznis modela za razvoj novog
biznisa i unapređenje poslovnih performansi –
kreativnih klastera, privrednih komora i poslovnih
udruženja, specijalizovani privatni neprofitni inkubatori za kreativne delatnosti sve više će dobijati
na značaju17.
Ključne reči
Inovacije
Kreativnost
Saradnja
Kulturno preduzetništvo
Poslovni ambijent
Ekonomska kriza
Crowdfunding
Crowdsourcing
Coworking
Strukovne privredne komore
Kreativni klaster
Kreativni inkubator
16 Postojeće privredne komore treba razvlastiti od nadležnosti
izdavanja potvrda, a u okviru međunarodnih propisa koje je ratifikovala država. Takav je slučaj i sa tzv. ATA carinskim potvrdama
za privremeni izvoz ili ATA karnetom. S obzirom da kreativne industrije, naročito muzička, najviše koristi ovaj institut iz carinskih
konvencija, sasvim je konzistentno da ATA karnet ubuduće izdaju
privredne komore kreativnog sektora i da time prihoduju. 17 U Beogradu deluju Mikser i Dizajn inkubator Nova iskra, koji
najavljuju novu eru neprofitne podrške kreativnom biznisu.
Milena Milojević
Aleksandar Đerić
New perspectives
on Entrepreneurship
development in the
Creative sector
Summary
In this article the authors discuss various topics related to innovation and creativity as key drivers of
economic development. In contemporary society
characterized by rapid and complex change, innovativeness is a way of finding alternative solutions
to problems. According to that, the authors explore
new forms of collaboration in the context of cultural entrepreneurship, where something is created
out of nothing and where strategies and alliances
are build in order to utilize existing resources and to
overcome financial constraints.
The second part of the article deals with a necessity of creating a favorable business environment
in order to help entrepreneurs. The authors explain
that despite the surprisingly large number of entrepreneurs in undeveloped countries there’s a lack of
economic growth due to unfavorable business environment – legislation is not clear and effective,
infrastructure is poor, startup funding is hard to get.
However, an independent creative sector has found
alternative ways of financing by developing collaborative platforms and services and promoting interactive participation. The authors explore crowdfunding, crowdsourcing and coworking as informal
types of collaboration and on the other hand, creative clusters and chambers of commerce as a form
of institutional cooperation. In regard to this, the
authors analyze the inconsistencies of Chambers
of Commerce Law because it introduces territorial
principle and principle of organization instead of introducing models of association within each sector
of creative industries.
Key words
Innovation, Creativity,
Collaboration, Cultural
entrepreneurship, Business
environment, Economic crisis,
Crowdfunding, Crowdsourcing,
Coworking, Chambers of
Commerce, Creative cluster,
Creative incubator
61
III
AUTORSKO PRAVO
U DIGITALNO DOBA
Slobodan Marković1
Autorsko pravo i digitalno doba
1. Paradigma autorskog
prava je u krizi
Savremeno autorsko pravo (engl. copyright – pravo
na umnožavanje) počiva na faktičkim premisama
iz doba analogne informaciono-komunikacione
tehnologije. Paradigma je sledeća: autor ustupa
svoje pravo na korišćenje dela privrednom subjektu
(korisniku dela), ovaj pretvara delo u robu ili uslugu i nudi ga publici, publika plaća cenu, ulaznicu,
pretplatu i sl, a jedan deo tog novca preko korisnika
dela stiže do autora u vidu autorskog honorara.
Analognu informaciono-komunikacionu tehnologiju karakteriše to što je umnožavanje autorskih dela
skupo i teško. U vreme kad nije bilo štamparije,
nije ni postojala potreba za pravnom zaštitom od
umnožavanja književnih dela, jer je valjalo sesti i
ručno prepisati knjigu. Pronalazak štamparije i dalji
razvoj tehnologije postepeno su činili umnožavanje
i distribuciju autorskih dela sve lakšim, kvalitetnijim
i jevtinijim, ali je taj posao i dalje bio rezervisan za
specijalizovane privredne subjekte sa odgovarajućim tehnološkim i finansijskim kapacitetom (izdavači, producenti, distributeri, prikazivači ili emiteri).
Otuda, klasično autorsko pravo je bilo usmereno na
uređivanje odnosa između autora i privrednog korisnika autorskog dela, dok je publika uvek bila izvan
tog rama.
Digitalna revolucija u oblasti informaciono-komunikacione tehnologije kompletno je izmenila najbitniju faktičku pretpostavku izložene paradigme:
trošak umnožavanja i distribucije autorskih drastično opada, sa tendencijom da se svede skoro
na nulu; umnožavanje i distribucija su brzi, laki i
kvalitetni. Uz to, u mnogim slučajevima je posredovanje industrije u disemininaciji autorskih dela na
internetu postalo izlišno, jer stvaraoci i publika sad
mogu da komuniciraju direktno.
Kako je autorsko pravo odgovorilo na taj izazov?
Ekonomska analiza prava ukazuje na jednu logič1 Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i stručnjak za autorsko
pravo.
nu stvar: što je trošak umnožavanja autorskog dela
viši, to je manje zaštite potrebno. Autorskopravna
zaštita je bila najslabija u vreme najprimitivnije
tehnologije umnožavanja dela. Pre pronalaska
štamparije, štaviše, pravna zaštita nije ni bila potrebna. Vice versa, sa opadanjem troška umnožavanja autorskih dela, raste potreba za jačom
zaštitom – rušenje tehničkih i finansijskih barijera
za umnožavanje, moraju se kompenzovati povećavanjem pravnih barijera za umnožavanje. Celokupan razvoj autorskog prava odslikava tu logiku
– napredak tehnologije u oblasti umnožavanja i
distribucije autorskih dela praćen je uvođenjem
novih isključivih ovlašćenja u okviru autorskog prava, sužavanjem postojećih ograničenja autorskog
prava i produžavanjem roka trajanja zaštite.
Odgovor autorskog prava na digitalnu tehnologiju
i internet je na liniji upravo te logike i upravo tog
imperativa - pojačati zaštitu. To što je sredinom 90tih godina prošlog veka možda izgledalo logično,
evo sad, posle dvadesetak godina se ipak pokazalo
kao stanputica: sistem autorskopravne zaštite na
papiru nije nikad bio strožiji (svako ko svrsishodno
koristi računar i internet izvrši obilje namernih ili
nehatnih povreda autorskog prava, koje čak podležu i krivičnoj odgovornosti); istovremeno, moć države da svojom silom podrži ovakve propise i sankcioniše povrede prava nikad nije bila manja. Slikovito
govoreći, život je krenuo jednim pravcem, a pravo
je otišlo drugim pravcem. Pritisak za efikasnijim
prinudnim sprovođenjem autorskopravne zaštite
na internetu otvorio je spektar drugih ozbiljnih pitanja koja se tiču ugrožavanja privatnosti korisnika
interneta, slobode komunikacije na internetu, poštovanja ljudskog prava na učestvovanje u kulturnim tekovinama zajednice i dr, što je sve dodatno
zakomplikovalo i zamutilo stvari.
2. Pozicija kreativnih
industrija
Opšte mesto u ozbiljnim raspravama o autorskom
pravu jeste konstatacija da najveći beneficijar autorskopravne zaštite nisu autori, već su to tzv. kre65
„Opšte mesto u ozbiljnim
raspravama o autorskom
pravu jeste konstatacija
da najveći beneficijar
autorskopravne zaštite
nisu autori, već su to tzv.
kreativne industrije koje
sačinjavaju privredni
korisnici autorskih dela, koji
su putem ugovora ili ex lege
postali nosioci imovinskih
autorskih prava. To nije
pojava novijeg datuma; ona
je sistemski ugrađena u
mehanizam autorskopravne
zaštite.”
ativne industrije koje sačinjavaju privredni korisnici autorskih dela, koji su putem ugovora ili ex lege
postali nosioci imovinskih autorskih prava. To nije
pojava novijeg datuma; ona je sistemski ugrađena
u mehanizam autorskopravne zaštite. U počecima
štamparstva i izdavaštva u Evropi kasnog srednjeg
veka, izdavačke privilegije, kao preteča autorskog
prava, imale su za cilj da suzbiju nelojalnu konkurenciju među izdavačima. Izdavački posao kao
privredni poduhvat, tražio je zaštitu od nelojalne
konkurencije drugih izdavača koji su preštampavali
već izdate knjige, a da nisu investirali u prevođenje
dela i kritičku pripremu izdanja. Dakle, problem neovlašćenog umnožavanja knjiga nije prvobitno viđen kao problem autora, već kao problem izdavača
(industrije).
Dajući pojedinačne privilegije, vladalac je štitio poslovne interese izdavača (industrije), ali je istovremeno štitio i javni interes za što širom distribucijom
autorskih dela, kao pretpostavkom za kulturni napredak. Kad je sistem privilegija, zajedno sa ukupnim feudalnim poretkom, doživeo slom, pojavila
se zakonska autorskopravna zaštita. Pored svoje
nesumnjive funkcije da služi kao ekonomski podsticaj za kreativni rad, ono je predstavljalo elegantno
rešenje problema nelojalne konkurencije među iz66
davačima. Isključivo pravo na izdavanje knjige sad
više nema onaj ko je od vladaoca stekao izdavačku
privilegiju, već onaj ko je od autora pribavio pravo
na štampanje i distribuciju knjige.
Dakle, nezavisno od romantičarskih ideoloških tumačenja opravdanosti postojanja autorskog prava,
od srednjeg veka do danas autorsko pravo ima naglašenu dimenziju regulatora tržišta autorskih dela
- zaštita interesa autora je sredstvo za tu svrhu, a
nikako svrha za sebe.
Tokom nekoliko poslednjih decenija su kreativne
industrije prošle kroz fazu značajne koncentracije
kapitala, tako da danas postoji manji broj izuzetno
moćnih transnacionalnih korporacija u ovoj oblasti,
koje imaju ključni uticaj na vlade razvijenih zemalja,
a preko njih i na međunarodne organizacije, prilikom donošenja propisa u oblasti autorskog prava.
Suština njihovog zalaganja je u tome da se, s pozivom na ideju autorskopravne zaštite, sačuva sistem
privatne kontrole nad umnožavanjem i diseminacijom autorskih dela na internetu.
U tom smislu, jedna linija njihove akcije ističe u prvi
plan nužnost da se poveća efikasnost prinudnog
sprovođenja autorskog prava na internetu (monitoring internet saobraćaja, detektovanje povreda prava, identifikacija i kažnjavanje počinilaca povrede).
Rezultat toga su, na primer, zakonodavni projekti
SOPA i PIPA u SAD, te ACTA (Trgovinski sporazum
protiv krivotvorenja), kao planirani međunarodnopravni instrument.
Trenutno, zvanična politika i retorika najvećeg broja
zemalja, uključujući Srbiju, je na toj liniji.
Druga linija akcije svodi se na istraživanje mogućnosti efikasne tehnološke zaštite od neovlašćenog
korišćenja dela na internetu (sprečavanje, kontrola
i evidentiranje pristupa delu; sprečavanje preuzimanja odnosno download-a i kopiranja i sl). Neoliberalna ekonomska doktrina snažno podržava ovaj
pristup zaštiti jer smatra da internet, snabdeven
efikasnim tehnološkim merama zaštite, predstavlja
ideal tržišta: „proizvod“ stiže do svakog potrošača
koji je spreman da za njega plati, pri čemu su troškovi distribucije i transakcioni troškovi skoro nula, a
asimetrija informisanosti između proizvođača i potrošača skoro nepostojeća.
Kombinujući ova dva pristupa, industrija „kupuje
vreme“ za istraživanje novih poslovnih modela koji
će njenu profitabilnost učiniti manje zavisnom od
pravne ili tehnološke zaštite autorskog dela, a više
oslonjenu na komercijalizaciju komplementarnih
proizvoda i usluga koji nisu predmet autorskopravne zaštite.
3. Model sistemske
alternative autorskom
pravu, za sad, ne
postoji (informacioni
komunizam kao ostrvo
u okeanu globalnog
kapitalistističkog
društva nije moguć).
Sve reakcije stvaralaca i publike na disfunkcionalnost autorskog prava u digitalnom okruženju, u
vidu Copylefta, Open Source Software-a, Creative
Commons-a, piratskih partija i sl. zastupaju jednu
lepezu, u osnovi, ideoloških stavova: od zalaganja
za ukidanje autorskog prava, preko zalaganja za
njegovu reformu koja će biti bolje prilagođena fakticitetu, do ličnog opredeljenja za društveno odgovoran način vršenja subjektivnog autorskog prava,
takvog kakvo je.
Ideja da autorsko pravo (kao i pravo intelektualne
svojine u celini) treba ukinuti zato što je nepotrebno
ili štetno, je ekstremna i nerealna. Iako je popularna,
ona gubi iz vida šta predstavlja javni interes u ovoj
stvari, i pod uticajem je mita o tzv. novim poslovnim
modelima na internetu, kao svemogućoj zameni za
autorsko pravo.
Takođe, ideja da se mora povećati stepen autorskopravne zaštite ne predstavlja doprinos nalaženju
realističnog izlaza iz postojeće situacije. Odražavajući partikularni interes industrije i malog broja ekstremno komercijalno uspešnih stvaralaca za ekstra
profitom, ona takođe nije komplementarna javnom
interesu.
Jedino relevantan je interes stvaralaca da stvaraju,
jer se taj interes uklapa u javni interes za kulturnim
napretkom. Nažalost, nemoguće je definisati jedinstvenu poziciju stvaralaca, jer se oni između sebe
razlikuju po motivima koji ih pokreću, i po egzistencijalnim uslovima koji čine njihovo stvaralaštvo mogućim. To, opet, zavisi od vrste stvaralaštva, visine neophodnih investicija, načina eksploatacije rezultata
tog stvaralaštva i drugih faktora.
Ogroman je procenat stvaralaca (autora) čije stvaralaštvo i egzistencija nisu u direktnoj vezi sa ostvarivanjem autorskopravne zaštite, tj. ubiranjem prihoda
„Ideja da autorsko pravo
(kao i pravo intelektualne
svojine u celini) treba
ukinuti zato što je
nepotrebno ili štetno, je
ekstremna i nerealna. Iako
je popularna, ona gubi
iz vida šta predstavlja
javni interes u ovoj stvari,
i pod uticajem je mita
o tzv. novim poslovnim
modelima na internetu,
kao svemogućoj zameni za
autorsko pravo.”
u vidu autorske naknade. Npr. slikarstvo i plastične
umetnosti oduvek su bili na marginama autorskog
prava jer autori žive od prodaje originalnih primeraka svojih dela, a ne od umnožavanja, izvođenja,
predstavljanja, emitovanja i drugih oblika javnog
saopštavanja svojih dela, na šta imaju isključivo
autorsko pravo. Dakle, ta tradicionalna oblast stvaralaštva postoji i razvija se uprkos činjenici da de
facto nije podržana autorskim pravom. Koje god
rešenje za autorsko pravo u digitalnom svetu našli,
slikarima i vajarima je svejedno. Njima su interesno
bliski stvaraoci koji internet ne vide kao virtualno
tržište za neposredni komercijalni plasman svojih
dela, nego kao idealan reklamni prostor preko kojeg
mogu ostvariti popularnost i slavu, koju će naplatiti
na drugi način. To su npr. autori muzike koji žive od
prodaje ulaznica na koncertima i memorabilija i kojima odgovara slobodan pristup njihovim delima na
internetu (Free music). Otuda su oni relativno ravnodušni prema autorskopravnoj zaštiti, jer na nju ni
ne računaju.
Na drugoj strani spektra su npr. filmski stvaraoci čije
stvaralaštvo je najčešće povezano sa velikim investicijama. U slučaju kompletnog kolapsa autorskopravne zaštite privatni kapital neće imati podsticaj
da finansira skupu filmsku produkciju, čime bi bila
ugrožena ne samo filmska industrija, nego i filmsko
stvaralaštvo.
67
„Informacioni
komunizam za koji se
abolicionisti autorskog
prava zalažu, vodio bi
deprofesionalizaciji ovih
segmenata stvaralaštva, a
posledice toga po kreativnu
produkciju verovatno ne
bi bile povoljne. Otuda,
upravo ta kategorija
stvaralaca predstavlja
stvarni problem autorskog
prava u digitalnom
okruženju, i zbog njih
je neophodno početi
ozbiljnu raspravu o reformi
sistema.”
Negde u sredini je značajan broj stvaralaca kojima
je stvaralaštvo legitimacija za druge profitabilne poslove (u nauci, na univerzitetu, u softverskom poslu),
te mogu biti ne samo jako tolerantni prema besplatnoj diseminaciji njihovih dela na internetu, već je i
aktivno podržavati, ali uz uslov da se poštuju njihova
tzv. moralna prava na priznanje autorstva, naznačenje njihovog imena i zaštitu integriteta dela. To je
materijalni osnov ideologije na kojoj su zasnovani
Creative Commons, Open Source Software, i razni
drugi koncepti sa predznakom „Open“. Reč je o ideologiji u kojoj ne dominiraju filantropske pobude, već
nastojanje da se na inteligentan i fleksibilan način,
u datim pravnim i faktičkim uslovima, redefiniše odnos između partikularnog interesa stvaralaca i javnog interesa za kulturnim napretkom na bazi lakše
dostupnosti autorskih dela. Stoga ova ideologija ne
nudi alternativu autorskom pravu kakvo jeste, već
promoviše jedan model vršenja tog prava putem
specifičnih licenci (GNU General Public License, CC i
sl), uz zadržavanje prohibitornih aspekata autorskog
prava, koji se mogu aktivirati u slučaju korišćenja
autorskih dela suprotno odredbama ugovora o licenci. U tom smislu, ovi koncepti funkcionišu unutar
68
autorskog prava. Ostaje, ipak, pitanje kako će svoj
stvaralački rad naplatiti ne mali broj onih profesionalnih stvaralaca (npr. kompozitori, pisci) koji nemaju nikakav komplementarni proizvod ili posao, i čija
egzistencija zavisi od njihove mogućnosti da sa svojim zahtevom za plaćanje autorske naknade dopru
do svakoga ko na internetu uživa u njihovom delu.
Informacioni komunizam za koji se abolicionisti autorskog prava zalažu, vodio bi deprofesionalizaciji
ovih segmenata stvaralaštva, a posledice toga po
kreativnu produkciju verovatno ne bi bile povoljne.
Otuda, upravo ta kategorija stvaralaca predstavlja
stvarni problem autorskog prava u digitalnom okruženju, i zbog njih je neophodno početi ozbiljnu raspravu o reformi sistema.
Na nivou akademske rasprave postoje razni predlozi
i ideje šta da se čini, a svima je zajednička nesavršenost i nemogućnost realizacije u bliskoj budućnosti.
Jedna od vizija buduće reforme autorskog prava,
koja bi mogla imati izgleda na uspeh, podrazumeva: (a) postepeno smanjivanje isključivih imovinskih
ovlašćenja nosioca prava, (b) postepeno proširivanje
ograničenja autorskog prava i (c) jačanje relativne,
odn. obligacionopravne komponente istog. Drugim
rečima, slabiće autorsko pravo kao osnov za zabranu
drugima da pristupe delu na internetu, a jačaće autorsko pravo kao osnov za potraživanje naknade koja
će se, verovatno, naplaćivati paušalno kroz pretplatu
za internet vezu. Ovo je, naravno, skopčano sa obiljem tehničkih i pravnih problema koji su, u krajnjoj
liniji, ipak rešivi. Bitno je da se tehničke mogućnosti
interneta neće koristiti za otkrivanje povreda autorskog prava i kažnjavanje njihovih počinilaca, već
za prikupljanje podataka o delima koja se koriste i
njihovim autorima, na osnovu čega će organizacije
za kolektivno ostvarivanje autorskog prava raspodeljivati prikupljenu naknadu nosiocima autorskog
prava. Organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog prava su jedna od najbitnijih karika tog budućeg sistema.
Kao i ceo sistem autorskog prava, ove organizacije
su danas u krizi. Međutim, tu nije reč o krizi smisla
postojanja istih, već je reč o krizi na operativnom
nivou njihovog funkcionisanja. Jednostavno, njihovi
zadaci su postali veći i složeniji, a one ne uspevaju
da se prilagode novim izazovima dovoljno brzo. U
godinama koje predstoje, malo je verovatno da će
doći do dramatičnih promena na planu propisa. Aktualni napori za povećanjem efikasnosti prinudnog
sprovođenja autorskog prava na internetu će se po
inerciji nastaviti, ali će rasti i nastojanja industrije i
stvaralaca da putem novih poslovnih modela smanje svoju ekonomsku zavisnost od autorskog prava.
Slobodan Marković
Copyright and the
Digital age
Summary
The author elaborates three theses. First of them
refers to a copyright crisis in the digital age. As a
result, the representatives of creative industries are
looking for a more efficient way to protect their
rights and as for a third thesis - the alternative to
the copyright system doesn’t exist. With the digital revolution the situation with copyright became
more complex because the reproduction of copyrighted works has become faster and easier. Even
though copyright laws provide severe penalties for
unauthorized reproduction and distribution, sanctions for violations are weak and primarily of administrative character. On the other hand, the biggest beneficiaries of copyright protection are the
representatives of creative industries. They benefit
more than the authors themselves.
Despite numerous weaknesses of copyright in the
digital age, the author of this article opposes the
ideas of Copyleft, Pirate Party arguing that it is extreme and unreasonable to abolish the copyright
and intellectual property. Also, the widespread attitude about necessity of increasing the level of copyright protection is harmful as well.
Ključne reči
Autorsko pravo
Autor
Internet
Digitalne tehnologije
Key words
Copyright, Author, Internet,
Digital technology
69
Vladimir Marić1
Zaštita intelektualne svojine
u Srbiji
I Značaj intelektualne
svojine
Intelektualna svojina je zajednički naziv za dve vrste prava: industrijsku svojinu i autorsko i srodna
prava. Iako se radi o veoma kompleksnom pravnom
pojmu, najuopštenije bi se moglo reći da je reč o
svojini na nematerijalnim, intelektualnim dobrima.
“Klasična” svojina postoji na materijalnim dobrima,
tačnije, na stvarima - na automobilu, stanu, kompjuteru, telefonu i tako dalje, dok je intelektualna
svojina štiti ljudsku kreativnost, sve ono što je proizvod čovekovog kreativnog duha: pronalaske, dizajn, muziku, književnost, slikarstvo, znakove razlikovanja i tako dalje. Pravo svojine garantuje da će onaj
ko sagradi kuću u toj kući moći mirno da živi; norme
intelektualne svojine garantuju da će onaj ko napiše knjigu, komponuje muziku, smisli neki pronalazak
„Ekonomski najmoćnije
zemlje savremenog
sveta su upravo one koje
imaju i najjači sistem
intelektualne svojine.
Zapravo, u savremenom
svetu već odavno ne postoji
nijedna razvijena zemlja,
ni jedno prosperitetno
društvo, koje nema
razvijen sistem zaštite
intelektualne svojine.”
1 Stručnjak za pravo i problematiku intelektualne svojine, Zavod
za intelektualnu svojinu, Beograd
70
ili stvori nešto drugo što je novo ili originalno, u pogledu takvog dela biti zaštićen, a to znači - da niko
neće smeti da koristi to delo bez njegove dozvole i
da će za svako korišćenje takvog dela autor dobiti
odgovarajuću naknadu.
Ideja o potrebi da se kreativan ljudski rad zaštiti i da
se autoru prizna neka vrsta monopola na ekonomsko iskorišćavanje onoga što je svojom pameću, radom i talentom stvorio, nastala je vrlo davno, još u
15. veku.2 U savremeno doba, američki sud je 24.
avgusta 2012. godine utvrdio da kompanija SAMSUNG, zbog povrede patenata i dizajna pametnih
telefona kompanije APPLE, mora da plati naknadu
štete u iznosu od 1.049 milijardi dolara. Intelektualna svojina stvara pravne pretpostavke da kreativni
ljudi žive od svog rada. Ta duboko moralna ideja,
da ljudski rad mora da bude nagrađen, takođe je i
pretpostavka ekonomskog i kulturnog razvoja svakog savremenog, civilizovanog društva. Nije zaštita
intelektualne svojine radi intelektualne svojine, već
ona vredi samo onoliko koliko doprinosi boljem životu ljudi. Progres svakog društva, pa i progres čovečanstva u celini, počiva na znanju, jer “znanje je
moć”, kako je jednom zabeležio Frensis Bejkon.
Sistem intelektualne svojina je zamišljen da bi stimulisao stvaralaštvo, istraživanje i razvoj. Ekonom2 Davne 1421. godine, tada poznati firentinski arhitekta i pronalazač, Filipo Brunalaski, konstruisao je brod koji je trebalo da
predstavlja tehničko rešenje za problem prevoza kamena rekom
Arno, u to vreme, inače, ozloglašen i veoma rizičan posao. Brunalaski, talentovan ali sujetan čovek, umetnik i konstruktor sa razvijenim smislom za preduzetništvo, došao je na ideju da unovči
svoju dobru reputaciju koju je u to vreme uživao kod firentinskih
vlasti. On je odbio da otkrije detalje konstrukcije svog broda, sve
dok mu vlast ne omogući monopol na njegovom korišćenju u naredne tri godine. I vlasti su mu to i odobrile. Danas se Brunalaskijev monopol na trogodišnjem korišćenju “Monstruma” - tako se
zvao njegov brod, pamti kao prvi u istoriji zabeležen patent. Iako
je njegova sudbina bila tragična, brod je potonuo već posle 25
kilometara svoje prve plovidbe, ideja o nagradi za pronalazača
je ostala. Ona i danas živi a njen značaj je veći nego ikada pre:
na patentnom pravu danas počivaju čitave industrije, farmaceutska ili IT industrija na primer. Slično je i sa drugim oblastima
intelektualne svojine. Industrije zasnovane na autorskom pravu
zarađuju milijarde dolara, zapošljavaju stotine hiljada ljudi širom
sveta, dok sporovi iz intelektualne svojine spadaju među sporove
od najveće vrednosti.
ski najmoćnije zemlje savremenog sveta su upravo
one koje imaju i najjači sistem intelektualne svojine.
Zapravo, u savremenom svetu već odavno ne postoji nijedna razvijena zemlja, ni jedno prosperitetno
društvo, koje nema razvijen sistem zaštite intelektualne svojine.
II Doprinos autorskih
industrija u stvaranju
bruto društvenog
proizvoda i zapošljavanju
građana
Svetska organizacija za intelektualnu svojinu
(WIPO), svake godine pravi studiju3 o tome kakav
je uticaj industrija zasnovanih na autorskom pravu4
na bruto društveni proizvod zemalja i njihovu zaposlenost.
Poslednja studija, koja je rađena 2012. godine, pokazuje da autorsko pravo ima sve veći i veći doprinos
u stvaranju bruto društvenog proizvoda. U proseku,
industrije zasnovane na autorskom pravu doprinose
sa 4-6.5 odsto bruto društvenog proizvoda, dok je u
tehnološki i ekonomski najrazvijenijim zemljama taj
procenat veći.
Na primer u Sjedinjenim Američkim Državama i
Australiji taj procenat ide iznad 10 odsto, dok je u
Južnoj Koreji nešto iznad 8 procenata. Tipično je da
zemlje koje su prošle kroz brz ekonomski rast imaju
veći procenat učešća “autorskih industrija” u bruto
društvenom proizvodu nego zemlje koje se sporije
razvijaju. Od zemalja u našem okruženju, Mađarska
se izdvaja kao zemlja u kojoj je doprinos autorskih
industrija u bruto društvenom proizvodu najviši i
iznosi nešto malo manje od 7 odsto.
3 Za više detalja pogledati na adresi http://www.wipo.int/ipdevelopment/en/creative_industry/pdf/economic_contribution_
analysis_2012.pdf
4 Industrije zasnovane na autorskom pravu su: a) industrije zasnovane u potpunosti na autorskom pravu: industrija štampanih
izdanja, filmska industrija, muzička industrija, industrija softvera, industrija oglašavanja; tu još spadaju i delatnosti u oblasti
pozorišta, fotografije, kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava i vizuelnih umetnosti; b) zavisne industrije: industrija
proizvodnje i prodaje televizora, CD i DVD plejera, kompjutera,
industrija muzičkih instrumenata i fotografske opreme, opreme
za fotokopiranje i tako dalje. Ove industrije obezbeđuju sredstva
za umnožavanje, širenje i konzumiranje autorskih dela i predmeta srodnih prava; v) delatnosti koje delimično počivaju na autorskom pravu: stvaralaštvo u oblasti arhitekture, pravljenja nakita,
nameštaja i tako dalje; g) delatnosti koje samo u maloj meri
imaju veze sa autorskim pravom, kao što je transport, telefonija,
i tako dalje.
Studija Svetske organizacije za intelektualnu svojinu daje i odgovor na pitanje koliko industrije zasnovane na autorskom i srodnim pravima zapošljavaju
ljudi. U proseku, 5.9 procenata od ukupnog broja
zaposlenih, radi u spomenutim industrijama. Od
evropskih zemalja u kojima je studija rađena, najveći broj zaposlenih u industrijama zasnovanim na
autorskom pravu je u Mađarskoj, nešto iznad 7 posto, dok je u Sloveniji taj broj nešto malo ispod tog
procenta, a u Bugarskoj i Hrvatskoj taj broj je nešto
niži od 5 odsto.
U okviru industrija i delatnosti koje u potpunosti počivaju na autorskom pravu, daleko najveći doprinos
u stvaranju bruto društvenog proizvoda daje industrija štampanih izdanja, knjiga i drugih štampanih
publikacija, čak 40.46 procenta, a za njom slede
industrija softvera i baza podataka sa 23.19 odsto,
delatnosti u oblasti radija i televizije sa 12.8 odsto,
dok filmska industrija učestvuje sa 4.07 procenta
a muzička sa 5.7 odsto Srbiji je neophodna pomenuta studija o značaju kreativnih industrija u stvaranju bruto društvenog proizvoda i zapošljavanju
ljudi jer će stvoriti jasniju sliku o njihovom značaju
za ekonomiju i kulturu naše zemlje. To će u krajnjoj
liniji pomoći da se formira jedna jasnija politika u
odnosu na ovo pitanje i čvršća politička volja za borbu protiv piraterije i unapređenja zaštite svih oblika
intelektualne svojine.
III Stanje u Republici Srbiji
Naša zemlja može da se pohvali veoma dugom
istorijom zaštite intelektualne svojine koja počinje
još u 19. veku. Kraljevina Srbija bila je jedna od jedanaest zemalja potpisnica Pariske konvencije za
zaštitu industrijske svojine iz 1883. godine, što nas
svrstava u red zemalja sa najdužom istorijom međunarodng prava industrijske svojine u Evropi. Već
naredne 1884. godine, Kraljevina Srbija je donela
i prve nacionalne propise iz oblasti znakova razlikovanja. Bili su to Zakon o zaštiti modela i mustara i
Zakon o zaštiti trgovačkih i uslužnih žigova.
Danas Srbija ima kvalitetne zakone iz ove oblasti,
potpisnica je najvažnijih međunarodnih ugovora iz
domena industrijske svojenine i autorskog i srodnih
prava i ima stalnu i dobru saradnju sa najvažnijim
međunarodnim institucijama ove vrste, pre svega
sa Svetskom organizacijom za intelektualnu svojinu
(World Intellectual Property Organization: WIPO) i
Evropskim zavodom za patente (European Patent
Office: EPO).
Zaštita intelektualne svojine značajna je i za naše
pridruživanje Evropskoj Uniji i Svetskoj trgovin71
„Veliki značaj za zaštitu
intelektualne svojine i
pre svega borbu protiv
fizičke piraterije u Srbiji,
ima Zakon o optičkim
diskovima. Zakonom o
optičkim diskovima se
uspostavlja državna
kontrola nad proizvodnjom
i prometom optičkih
diskova sa snimljenim
sadržajem.”
skoj organizaciji. Član 75. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju predviđa da će Republika Srbija
“preduzeti sve neophodne mere kako bi najkasnije
5 godina od stupanja na snagu ovog Sporazuma
obezbedila nivo zaštite intelektualne, industrijske i
komercijalne svojine koji je sličan nivou koji postoji u Zajednici, uključujući i delotvorna sredstva za
sprovođenje tih prava”.
U izveštaju koji je Evropska komisija objavila 10. oktobra 2012. godine, a koji se tiče napretka Srbije u
evropskim integracijama, naša zemlja je dobila veoma dobru ocenu kada je reč o zaštiti intelektualne
svojine.
Rečeno je, pored ostalog, da imamo veoma dobre
propise iz ove oblasti koji su u najvećoj mogućoj meri
unifikovani sa propisima iz Evropske Unije. S druge
strane, svega dva meseca nakon mišljenja Evropske
komisije, donet je Zakon o izmenama i dopunama
Zakona o autorskom i srodnim pravima koji sadrži
izvesna rešenja koja su od strane Evropske komisije i Sjedinjenih Američkih Država ocenjena kao suprotna međunarodnim obavezama Republike Srbije
i ocenjena kao korak unazad. Tu pre svega mislim
na ukidanje “muzičkog dinara” (autorske naknade
za muzičke stvaraoce) za zanatske radnje u Srbiji.
Suprotno široko rasprostranjenom uverenju da je
na ovaj način država ukinula još jedan nepravedan
“državni namet” koji je gušio našu privredu, istina
je da su zapravo suspendovana privatna prava jedne društvene grupe – autora i nosilaca autorskog i
srodnih prava, u korist druge društvene grupe – vlasnika zanatskih radnji. Ta odredba bi imala oprav72
danje kada bi se ograničila na stare zanate, jer država ima interes da podrži ono što predstavlja deo
njene istorije i kulturnog identiteta, a takođe to ne
bi predstavlja nikakav značajan gubitak za naše autore i nosioce srodnih prava. Ali isto tako smatramo
da nije društveni interes da se uzme od kompozitora, da bi se dalo vlasnicima frizerskih salona, salona
lepote, pedikirima itd. U jednoj anketi koja je prošle
godine sprovedena u Velikoj Britaniji, pokazalo se
da 82 odsto ispitanika radije ide u frizerske salone
u kojima se pušta muzika, nego tamo gde muzike
nema. Muzika je sredstvo za podizanje nečijeg profita, način da se privuče klijent, a ne samo sredstvo
da se radna atmosfera učini prijatnijom za zasposlene i klijente.
Spomenute izmene Zakona o autorskom i srodnim
pravima donese međutim i neke dobre novine. Treba istaći pre svega odredbu koja kaže da su “emiteri
radio i televizijskog programa dužni da vode elektronsku evidenciju emitovanja i reemitovanja autorskih dela”, a da će “nadzor nad vođenjem elektronske evidencije vršiti Republička radiodifuzna
agencija”.
Kvalitetan sistem kolektivnog ostvarivanja prava
nigde ne počiva isključivo na organizacijama. Da
bi spomenuti sistem zaista funkcionisao i ispunio
svoju društvenu funkciju, neophodno je da organizacije imaju dobro organizovane i uređene odnose
sa korisnicima, pre svega sa emiterima. Evidencija
o emitovanim delima (košuljice) koje emiteri šalju
organizacijama od suštinskog su značaja za pravičnu i transparentnu raspodelu ubranih naknada
u organizacijama. Član 184. Zakona o autorskom i
srodnim pravima i inače predviđa da se raspodela
naknada mora temeljiti na preciznim podacima o
iskorišćavanju predmeta zaštite, a to su košuljice.
Čuvanje elektronske arhive korišćenih autorskih dela
od strane emitera trebalo bi da garantuje podudarnost između one muzike koja je uneta u softver u
organizaciji i onoga što je stvarno emitovano. Kada
organizacija obračuna nekom svom članu određeni
iznos autorskih tantijema, u pojedinačnom obračunu vidi se koje su od njegovih pesama emitovane.
Ukoliko postoji sumnja da su te pesme zaista emitovane u toj meri, to će biti provereno kroz uvid u
elektronsku arhivu emitera. To će biti način da se
proveri da li se u organizaciji zaista u softver unose
oni podaci koji su dobijeni od emitera. Takođe, ova
odredba će doprineti i većoj transparentnosti rada
emitera. Naime, elektronska evidencija emitovanih
dela moraće da se vodi na pravno uređen i organizovan način što će suziti mogućnost zloupotreba od
strane emitera.
Ali bez obzira na izneto, nesumnjivo je da je Republika Srbija u poslednje dve decenije uradila mnogo
na unapređenju sistema zaštite intelektualne svojine, na doradi zakona i njihovom usaglašavanju sa
međunarodnim normama, kao i na izgradnji institucija za sprovođenje prava intelektualne svojine.
Još 2004. godine Carinskim zakonom uvedene su
mere na granici za zaštitu intelektualne svojine a
Carinska uprava je osnovala posebno Odeljenje za
zaštitu intelektualne svojine koje već više godina
ostvaruje značajne rezultate.
Godine 2005. donet je Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv visokotehnološkog kriminala, na osnovu koga je osnovano Posebno tužilaštvo za visokotehnološki kriminal. Ovo
tužilaštvo je nadležno za gonjenje krivičnih dela
protiv intelektualne svojine kada se kao objekat ili
sredstvo izvršenja krivičnih dela javljaju računari,
računarske mreže, računarski podaci, kao i njihovi
proizvodi u materijalnom ili elektronskom obliku.
Takođe, u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova
Republike Srbije, kao deo Službe za borbu protiv
organizovanog kriminala, formiran je 2007. godine
Odsek za suzbijanje kriminala u oblasti intelektualne svojine. Neposredna nadležnost Odseka je borba
protiv povreda autorskog prava na Internetu. Radi
vršenja inspekcijskog nadzora donet je Zakon o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine na osnovu koga su inspekcijski
organi stekli pravo nadzora u cilju sprečavanja prometa krivotvorene i piratske robe na unutrašnjem
tržištu.
Veliki značaj za zaštitu intelektualne svojine i pre
svega borbu protiv fizičke piraterije u Srbiji, ima
Zakon o optičkim diskovima. Zakonom o optičkim
diskovima se uspostavlja državna kontrola nad
proizvodnjom i prometom optičkih diskova sa snimljenim sadržajem. Proizvodnju optičkih diskova sa
snimljenim sadržajem (muzičkih, filmskih i drugih
optičkih diskova) u Srbiji trenutno može da obavlja
samo onaj privredni subjekt koji za to dobije dozvolu od Zavoda za intelektualnu svojinu, i to pošto Zavod prethodno proceni da su ispunjeni svi zakonom
predviđeni uslovi za to. Takođe, promet optičkih
diskova sa snimljenim sadržajem (muzičkih diskova, filmova i tako dalje) nije više moguć ako diskovi
nisu snabdeveni SID kodovima. To značajno olakšava posao policije i tržišne inspekcije u borbi protiv
fizičke piraterije. Nijedan disk koji nema SID kod
ne sme da bude u prometu (u prodaji, video klubu i
tako dalje). Najzad, nije više moguć ni uvoz u Srbiju
onih optičkih diskova sa snimljenim sadržajem koji
nisu snabdeveni SID kodovima.
U Srbiji je dosta urađeno i na polju edukacije u
oblasti intelektualne svojine. Zavod za intelektualnu svojinu, uz podršku Evropske Unije, formirao je
Edukativno-informativni centar. Tokom protekle tri
godine (Centar je počeo sa radom januara 2010.
godine) više od 5.000 ljudi je prošlo obuku iz oblasti
intelektualne svojine u organizaciji Centra, privrednici, državni službenici, sudije i tako dalje. Program
obuke je osmišljen u saradnji sa inostranim ekspertima, uglavnom stručnjacima Evropskog zavoda za
patente, ali i drugih evropskih institucija, na osnovu
brižljive analize potreba različitih grupa korisnika.
IV Strategija razvoja
intelektualne svojine
Republika Srbija je 2011. godine donela Strategiju
razvoja intelektualne svojine za period 2011-2015.
godine, koju je izradio Zavod za intelektualnu svojinu u saradnji sa Svetskom organizacijom za intelektualnu svojinu WIPO i nekoliko drugih ministarstava. Strategija daje jasan pregled trenutnog stanja
zaštite intelektualne svojine u Republici Srbiji, određuje ciljeve koji bi trebalo da budu ostvareni do
2015. godine, kao i načine za ostvarenje tih ciljeva.
Mnogi od tih ciljeva već su ostvareni, poput donošenja spomenutog Zakona o optičkim diskovima,
zatim i Zakon o zaštiti poslovne tajne, urađeno je
mnogo na planu edukacije i podizanja javne svesti
o značaju zaštite intelektualne svojine. Jedan od
glavnih ciljeva koji strategija postavlja jeste borba
protiv piraterije.
Čvršća i organizovana saradnja između različitih državnih organa s jedne i privatnog sektora s druge
strane, u zajedničkoj borbi protiv piraterije, čini se
da je ključna za uspeh. To pokazuju brojna svetska
iskustva. Nigde u svetu, pa ni kod nas, borba protiv piraterije nije nadležnost samo jedne institucije. Ona uvek podrazumeva koordinirano delovanje
različitih državnih struktura i nosilaca prava, a iskustva drugih zemalja nam govore da je jedino takav
pristup plodotvoran i da donosi rezultate. Carina,
policija, organi inspekcije, sudovi i Zavod za intelektualnu svojinu, aktivno će ubuduće sarađivati između sebe, ali i sa privatnim sektorom – nosiocima
prava, izdavačima, organizacijama za kolektivno
ostvarivanje autorskog i srodnih prava, udruženjima
korisnika autorskih dela i predmeta srodnih prava,
sve to kroz razmenu informacija, iskustava i na svaki
drugi način, sa ciljem borbe protiv piraterije. Čvrsta
politička volja, organizovan rad i posvećenost predstavnika javnog i privatnog sektora u borbi protiv
piraterije dovešće do toga da se stepen piraterije
u Srbiji svede na podnošljive mere. Na Konferenciji
Američke privredne komore u Srbiji koja je decem73
bra 2012. godine održana u Aranđelovcu, zamenik
američkog ambasadora u Srbiji, naveo je podatak
da bi smanjenje stope piraterije u Srbiji za samo jedan procenat, dovelo do otvaranja 1.200 novih radnih mesta u našoj zemlji. Na žalost, Srbiji u ovom
trenutku, kao i većini drugih zemalja u Evropi, nedostaju jasni statistički pokazatelji kolika je stvarna
šteta koju piraterija nanosi našoj ekonomiji.
Jedan od glavnih strateških ciljeva koje bi Republika
Srbija trebalo da ostvari u periodu do 2015. godine,
jeste specijalizacija sudova koji bi sudili u predmetima iz intelektualne svojine. Trenutno u Srbiji čak
42 suda (26 viših sudova i 16 privrednih sudova)
odlučuju u predmetima iz intelektualne svojine.
Budući da je materija intelektualne svojine veoma
kompleksna, da su naše sudije ionako opterećene
velikim brojem predmeta, vitalan je interes ovog
društva da se sudovi u ovoj oblasti sudovi specijalizuju, barem kroz koncentraciju predmeta iz intelektualne svojine u jednom, ograničenom broju sudova, eventualno u tri suda, u Beogradu, Novom Sadu
i Nišu. Smatramo da bi to sasvim sigurno doprinelo
kvalitetnijem i efikasnijem suđenju u predmetima iz
intelektualne svojine.
Vladimir Marić
Protection of
Intellectual
Property in Serbia
Summary
Intellectual property is a concept which refers to
creations of the mind such as patents, trademarks,
symbols, literary and artistic works etc. There are
two categories of intellectual property: industrial property and copyright and related rights. Intellectual property protects human creativity or
knowledge embedded in objects and creates legal
framework for rewarding an intellectual labor. The
intellectual property system is designed to stimulate creativity, research, development and it is essential for maintaining economic growth. As the author of this article emphasize – the most powerful
countries are those that have the strongest form of
intellectual property system.
As for the economic impact of copyright-based industries, the World Intellectual Property Organization’s report shows that these industries contribute
up to 6.5 percent of GDP and 5.9 percent of the
total number of employees. When it comes to the
protection of intellectual property in Serbia, the author analyses legislation and sublegal acts as well
as the National Strategy for development of intellectual property.
Ključne reči
Intelektualna svojina
Autorsko pravo
Autorska naknada
WIPO
Privredni rast
Optički diskovi
Piraterija
74
Key words
Intellectual property, Copyright,
Royalties, WIPO, Economic
growth, Optical discs, Online
Piracy
Predrag Popović1
ACTA sporazum: autorsko pravo i
pravo na informisanje
Dramatične i intenzivne tehnološke promene čiji
smo svedoci poslednjih deceniju i po donose nove
načine komunikacije bilo da se radi o poslovanju,
obrazovanju, igranju, lečenju... Nesporno je da
je protok informacija nikad veći, ali je i činjenica
da još ne postoji opštepriznati zakonski okviri koji
će na pravi način regulisati korišćenje fenomena
zvanog Internet. Umesto toga nova digitalna realnost još uvek funkcioniše po principima analogne regulacije od kojih se najčešće pominje onaj
o autorskom pravu. A najvidljiviji sporovi dešavaju
se u kulturnim i industrijama zabave, u filmskoj i
muzičkoj distribuciji.
Poslednji pokušaj da se internacionalno nametnu
represivna pravila odbačen je nedavno od strane
Evropskog parlamenta. U pitanju je Anti-Counterfeiting Trade Agreement – Trgovinski sporazum protiv
falsifikovanja, poznat kao ACTA.
Sporni sporazum koji je dogovaran i usaglašavan u
strogoj tajnosti uspeo da isprovocira mini globalnu
revoluciju. Posle šestomesečne borbe konačno je
4. jula 2012. godine odbačen od strane Evropskog
parlamenta. I to ubedljivo sa 478 glasova protiv, 39
za i 165 uzdržanih.
Pripreme za ACTA sporazum počele su još 2006.
godine, da bi 1. oktobra 2011. sporazum potpisali
SAD, Japan, Kanada, Novi Zeland, Maroko, Singapur i Južna Koreja. Veće ministara EU-a je u decembru 2011. godine jednoglasno prihvatilo ACTA-u i
ovlastilo zemlje članice da ga potpišu, pa su već narednog meseca u Tokiju potpis na ACTA-u stavile 22
zemlje članice EU. Ipak, više zemalja EU zaustavilo
je u međuvremenu proces ratifikacije tog sporazuma dok se ne razjasni koji je njegov stvarni domet,
a neki od ministara koji su stavili svoj potpis na sporazum izvinili su se svojim građanima zbog tog čina,
1 Novinar iz Beograda.
kao što je to bio slučaj sa predstavnicom Slovenije2.
Prethodni izvestilac Evropskog parlamenta za ACTA,
Kader Arif iz protesta je podneo ostavku neposredno posle januarskog potpisivanja ACTA u Tokiju,
ocenivši da taj sporazum “ide predaleko”.
Nakon brojnih protesta širom Evrope i osporavanja
tog dokumenta, Evropska komisija odlučila je da
od Evropskog suda pravde u Luksemburgu zatraži
mišljenje da li je on u suprotnosti sa osnovnim pravima i slobodama. Komiteti Evropskog parlamenta
za pravne poslove, građanske slobode i industriju
izjasnili su se protiv ACTA uz tvrdnje da bi usvajanje ovog sporazuma zadrlo u privatnost građana
EU, na “mala vrata” uvelo cenzuru Interneta i loše
se odrazilo na pružaoce Internet usluga i mobilne
telefonije.
Ukratko, ACTA traži od država potpisnica takve
promene njihovog unutrašnjeg pravnog poretka
koje mogu dovesti do ograničenja ljudskih prava,
pre svih - privatnosti, slobode izražavanja i pravičnog suđenja i odlučivanja, koja su nelegitimna i
neproporcionalna, kao i suprotna međunarodnim
standardima.
Ipak, ova ubedljiva pobeda protiv pokušaja međunarodno ozvaničene represije predstavlja samo
prvu veliku bitku od mnogih koje predstoji u novoj
realnosti. Iako je ACTA odbijena, sigurno je da oni
koji se zalažu za njeno sprovođenje, a to su po pravilu vlasnici krupnog kapitala, neće tako lako odustati
od lukrativnih poslova. Sa druge strane, delovi ACTA
sporazuma već se nalaze u mnogim nacionalnim
zakonskim legislativama. Izuzetak nije ni Srbija.
Branka Totić iz Zavoda za zaštitu intelektualne svojine istakla je da su u Zavodu pažljivo proučavali
ACTA i da je u našoj zemlji, što se tiče pozitivnih
propisa, 99 odsto već primenjeno, te da u oblasti
2 Iako je ACTA odbačena, u Francuskoj je i dalje na snazi zakon
pod imenom “3 strike law” prema kome je dovoljno da vas neko
tri puta prijavi za kršenje autorskih prava i da automatski vaša IP
adresa bude suspendovana sa Interneta.... U Velikoj Britaniji na
snazi se sličan zakon ali se posle trećeg puta korisnik ne isključuje
već mu se drastično smanjuje protok.
75
„ ...jedna od glavnih
zamerki pro ACTA lobija
jeste da na taj način
kreativne industrije
gube veliki profit, pre
svih kinematografija i
muzička industrija, tako
da ne čudi da su među
glavnim lobistima ACTA
sporazuma šest velikih
holivudskih filmskih
studija.”
zaštite intelektualnih prava ovaj sporazum ne bi
„uneo ništa novo“3.
Sasvim suprotna očekivanja, bolje rečeno, strahovi
su na drugoj strani. “To da će neki ‘principi ACTA’
biti primenjeni u budućnosti je očigledno, ne moramo da čekamo na tu lenju budućnost. Pogledajte
Veliku Britaniju. Ovih dana su političari branili novi
zakon o prisluškivanju rečima da ‘svako ko se suprotstavi ovom novom zakonu je zapravo terorista’
- kaže Aleksandar Blagojević iz Piratske partije4 koja
je bila najaktivnija u protestima protiv ACTA i koja
se zalaže za:
•
•
•
reformu kopirajt (copyright) zakona,
ukidanje patentnog sistema,
poštovanje prava na privatnost.
Pravnici ističu da je u nekom budućem sporazumu
neophodno usvojiti metode koji nisu agresivne i koji
ne ugrožavaju pravo na privatnost, slobodu izražavanja, pravo na lečenje i pravično odlučivanje.
“Tako, na primer, bilo je predviđeno da država može
naložiti provajderu Internet usluga da hitno otkrije nosiocu prava intelektualne svojine, informacije
o korisniku za kojeg se tvrdi da je povredio pravo
intelektualne svojine. Dovoljno je da nosilac prava
tvrdi da je određeni korisnik njegovo pravo povre-
dio. Takođe, ovaj sporazum zemljama potpisnicama
nameće obavezu krivičnopravne zaštite, što odstupa od EU standarda, a ne obezbeđuje ni pravično
suđenje”, navodi pravni stručnjak Vesna Rakić-Vodinelić5.
Rakić-Vodinelić je dodala i da u ACTA sporazumu
nije bilo garancija za nevinosti optuženog jer se
mogu izreći privremene mere oduzimanja i zaplene
njegove imovine, za koje se tvrdi da su rezultat povrede prava intelektualne svojine, a da se tuženom
ne pruži prilika da se izjasni, objašnjava Vodinelićeva.
Takvi slučajevi bi predstavljali ograničenja prava
građana. Tako smatra Nevena Ružić, asistentkinja
Poverenika za informacije od javnog značaja Republike Srbije i drži da to predstavlja opasan presedan
jer se pod pretpostavkom nepoštovanja autorskih
prava suspenduju lične slobode.
“Među ključnim problemima ACTA bili su i granični
prelazi, jer njegove odredbe predviđaju da svi uređaji na kojima se mogu nalaziti podaci, laptopovi, telefoni, tableti, odnosno nečiji privatni prtljag, mogu
biti pregledani ukoliko se posumnja da se na njima
nalazi sadržaj koji krši nečija autorska prava.”6
Sa druge strane, jedna od glavnih zamerki pro ACTA
lobija jeste da na taj način kreativne industrije
gube veliki profit, pre svih kinematografija i muzička industrija, tako da ne čudi da su među glavnim
lobistima ACTA sporazuma šest velikih holivudskih
filmskih studija.
“Zabluda je to što ljudi misle da se zarađuje manje
zbog kopiranja. Imamo istraživanje iz SAD koje pokazuje netaknutu krivu porasta profita Holivuda i
pored porasta piraterije. Ako se desi da je autor ljut
zato što se neko njegovo delo kopira, to je slično kao
kada majstor napravi zid i ljuti se zato što ne može
više puta da naplati istu stvar. Pohlepa je i skidanje
materijala sa Interneta i prodavanje onima koji nemaju pristup Internetu, kao što se recimo prodaju
diskovi na ulici”, izjavio je Blagojević iz Piratske partije7.
Do sada su pojavile neke od inicijativa poput Fair
use ili Creative Commons, ali one se baziraju pre
svega na dobrovoljnom učešću.
3 Branka Totić, Javna debata o ACTA sporazumu, OEBS, mart
2012.
5 http://pescanik.net/2012/02/opasne-pravne-posledice-acta/
4 Aleksandar Blagojević, u izjavi autoru teksta 27.juna 2012.
7 Aleksandar Blagojević, u izjavi autoru teksta 27.juna 2012.
76
6 Nevena Ružić u izjavi autoru teksta, 07.jula 2012.
Fair use
Poštena upotreba (eng. fair use8) je deo američkog
Zakona o autorskom pravu, član 107, koji dopušta
upotrebu zaštićenog materijala nekog autora u
delu drugog autora pod određenim uslovima bez
prethodno izdate licence. Mnoge druge zapadne
zemlje poseduju slične dozvole koje daju upotrebu
zaštićenog materijala u pojedinim specifičnim uslovima, a ti termini su obično navedeni u zakonima
za zaštitu autorskih prava, no ti izuzeci u zakonu su
restriktivniji u nekim slučajevima nego američka poštena upotreba.9
Creative Commons (CC)
Creative Commons je primenjiv princip koji se potvrđuje međunarodno važećim ugovorima. Creative
Commons ili zajedničko kreativno dobro je američka neprofitna organizacija čija je misija da proširi
obuhvat kreativnih radova dostupnih drugima da
ih legalno koriste i dele. Organizacija je objavila
nekoliko dozvola za autorsko pravo poznatih kao
Creative Commons licence, kojih je ukupno četiri, a
zavisno od odabrane dozvole, ograničena su samo
pojedina (ili nijedna) prava nad delom. Licence su
sledeće:
•
Osim navedenih postoje sve više naznaka iz prakse
u kojem pravcu će ići novi model zaštite autorskog
prava. Doduše, do toga se došlo proučavajući upravo one koji sada krše zakone. Prema nedavno obavljenoj studiji “Modela šest poslova” u organizaciji
PRS For Music (Performing Right Society je asocijacija kompozitora, tekstopisaca i izdavača u Velikoj
Britaniji) i Google analizirana su 153 sajta koji su sa
one strane zakona. Model sadrži šest formi: Live TV
Gateway, P2P community, Subscription community,
Music transaction, Rewarded freemium, Embeded
streaming.
Live TV Gateway
•
Ovi sajtovi u najvećoj meri nude linkove
live free-to-air i Pay TV-a. Takođe ovi sajtovi
nude i određen broj e-knjiga i igrica,
•
Ovi sajtovi nude linkove za download ili stream a ovaj sadržaj se čuva na jednom mestu
(u suprotnosti sa P2P konceptom) na kome
se ne nalazi sajt,
Novac se zarađuje uglavnom od donacija Free to user,
•
•
Beleži znatan rast u proteklih godinu dana,
•
Najčešće ima mobilnu verziju i aktivni su na
društvenim mrežama,
•
Korisnici dolaze direktno na sajt.
Autorstvo (Attribution) - Dozvoljava umnožavanje, distribuciju i javno saopštavanje
dela, kao i preradu originala, pod uslovom da
se navede ime autora;
P2P community
•
Nekomercijalno (Noncommercial) - Dozvoljava umnožavanje, distribuciju i javno saopštavanje dela, kao i preradu, ali samo u
nekomercijalne svrhe;
Dobro organizovana i široka ponuda različitih vrsta
sadržaja (izuzimajući live free-to-air i pay TV) koji
se nude besplatno
•
Bez prerada (No Derivative Works) - Dozvoljava umnožavanje, distribuciju i javno saopštavanje dela, ali ne dozvoljava prerade;
•
Deliti pod istim uslovima (Share Alike) - Dozvoljava umnožavanje, distribuciju i javno
saopštavanje dela, kao i preradu, ali samo
pod uslovom da se prerada distribuira pod
istom ili sličnom licencom.
Ova neprofitna organizacija osnovana je 2001. godine, a osnovao ju je u Kaliforniji američki akademac Lorens Lesig /Lawrence Lessig/. Logo Creative
Commons obično ispod svog kraćeg naziva CC ima i
uočljiv natpis: Some rights reserved.
8 A Fair(y) Use Ta http://www.youtube.com/watch?v=CJn_jC4FNDo
9 Tako na primer postoje definicije koje odgovaraju poštenoj
upotrebi u sledećim zakonima: Information Society Directive
(Directive 2001/29/EC of 22 May 2001); Copyright, Designs
and Patents Act 1988 (UK); New Zealand Copyright Act 1994
•
Vezuje se za korisnike preko foruma i komentarisanja sadržaja,
•
Sadržaj se razmenjuje preko P2P servisa za
distribuciju,
•
Zavisi isključivo od reklama i donacija,
•
Reklame potiču od preduzeća koja nisu u Ad
Choices šemi,
•
Beleže konstantan rast poslednjih pet
godina,
•
Veliki broj direktnih ulaza na sajt,
•
Evropa je kolevka ovakvih sajtova.
Subscription community
•
Korisnici plaćaju pretplatu za dobro organizovan raspored sadržaja osim live free-to-air
i pay TV,
77
•
Zasićeno tržište u kome korisnik može da
dobije nove usluge samo ako plati ili donira,
•
Aktivni su na forumima i komentarisanju
sadržaja,
•
Sadržaj se downloaduje preko P2P ili servisa
za distribuciju,
•
Samo 12 odsto sajtova ima reklame,
•
Na stranici za naplatu svi imaju card processor logos,
Music Transaction
•
Korisnik kupuje i downloaduje muziku sa
servera sajta, a u ponudi su i igrice i e-knjige,
•
Najčešće su prisutni na društvenim mrežama i veoma visoko kotirani u pretragama.
Povratnici na sajt najčešće se direktno
vraćaju na sajt,
•
Sadržaj se nalazi na serverima sajta. Relativno veliki broj se nalazi u Rusiji,
•
Na stranici za plaćanje imaju card processor
logos,
•
Mala korisnička baza.
Embeded streaming
•
Obezbeđuje host na kome korisnici mogu da
uploaduju sadržaj i gde ostali mogu da ga
koriste. Omogućava korisnicima da embeduju sadržaj kako na matičnim tako i na tuđim
sajtovima oni koji uploaduju sadržaj mogu
da za to budu plaćeni,
•
Reklame su ubedljvo dominantan način
zarade uz po neku opciju za doniranje,
•
Reklame potiču od preduzeća koja nisu u Ad
Choices šemi,
•
Zabeležen visok nivo hostova u Holandiji.
Neki od modela navedenih u istraživanju PRS10
uspešno su primenile velike kompanije industrije
zabave, poput benda Radiohead koji je dopustio besplatan download novog albuma “The King Of Limbs”, da bi kasnije naplaćivao tzv. premium sadržaj sa
albuma za one koji žele. Osim velikog broja preuzimanja (downloada) nije izostao ni finansijski uspeh.
“Aktuelnost, i to ne fabrikovana, već bazirana na afinitetu, usluga, ne kvazi-usluga već direktno oslonje-
„Internet je takođe jedna
od privrednih grana u kojoj
je, uprkos globalnoj krizi,
prisutan stalni rast, a za
svaki posao koji Internet
ugasi, sam Internet kao
medij otvori 2,6 nova. Takav
trend nije izuzetak ni u
Srbiji čiji je izvoz softvera
u 2011. godini oko 200
miliona dolara, što je za oko
60 miliona dolara više od
vrednosti izvezenih malina,
a pretpostavlja se da je
prava brojka duplo veća.”
na na potrebe ljudi danas i pouzdana zajednica drugara - zato što je poverenje u zvanične institucije i
korporacije jednako samoubistvu - elementi su zdravog i prijatnog okruženja i na našu sreću Internet
i moderne tehnologije danas osnažuju to društvo.
Međutim, i u ovom modelu ima mutiranih ostataka
parazitskih mehanizama, kao što je prodavanje datoteka sa muzičkim sadržajem po “povoljnoj ceni”11.
Još jednu pobedu nad velikim izdavačima u muzičkoj industriji odneo je Džindžer Vajldhart /Ginger
Wildheart/ i dokaz za to je njegovog album osiguran
u pretplati (prepaid), tj. kroz model angažmana korisnika ili kupca kao saradnika (model poznat pod nazivom “crowdfunded”) koji su finansirali fanovi, a koji
se na UK listi našao ispred pop dive Riane /Rihanna/
ili benda Koldplej /Coldplay/12.
Kada su u pitanju novi modeli Jasna Matić, zadužena za Digitalnu agendu istakla kako je potreban
model koji će biti sprovodiv i prema kome npr. 95
odsto korisnika Interneta neće biti u prekršaju samim tim što koriste društvene mreže za interakciju
sa sadržajima svojih prijatelja. Ona smatra da taj
11 Aleksandar Blagojević, u izjavi autoru teksta 27. juna 2012.
10 http://www.prsformusic.com/aboutus/policyandresearch/
researchandeconomics/Documents/TheSixBusinessModelsofCopyrightInfringement.pdf
78
12 http://www.techdirt.com/articles/20120702/03531619550/
crowdfunded-album-leaps-onto-charts-sells-more-than-rihanna-coldplay.shtml
model mora da omogući slobodno deljenje kulturnih i obrazovnih sadržaja u nekomercijalne svrhe.
“Mora da se spreči nametanje obaveze izigravanja
policajca za intelektualnu svojinu Internet provajderima i drugim informacionim posrednicima. Mora
biti sačuvani od uloge strane koja procenjuje kršenje prava, strane koja jednostrano sprovodi zaštitne
mere i na drugi način kompromituje odnos sa sopstvenim korisnicima. Novi model takođe treba da
uspostavi mehanizam po kome će drastična kršenja
autorskih prava u svrhe sticanja profita biti brzo i
efikasno kažnjavana.”13
A to može da bude način pomeranja (vašeg) palca
kako bi skrolovali na vašem telefonu ili lek - zabrana
da se proizvode generički lekovi protiv raka ili side.”17
Nova realnost nas uči i novim pravilima. Neki modeli postoje i opcije za uređivanje su na stolu, ali verovatno niko ne bi voleo da živi u društvu gde je autorsko pravo važnije od slobode, gde se ubira zarada
od opšteg društvenog napretka a industrija zabave
menja kulturu i nauku.
Internet je takođe jedna od privrednih grana u kojoj
je, uprkos globalnoj krizi, prisutan stalni rast, a za
svaki posao koji Internet ugasi, sam Internet kao
medij otvori 2,6 nova. Takav trend nije izuzetak ni
u Srbiji čiji je izvoz softvera u 2011. godini oko 200
miliona dolara, što je za oko 60 miliona dolara više
od vrednosti izvezenih malina, a pretpostavlja se da
je prava brojka duplo veća.
“To je trend koji dosta govori i koji je potrebno stimulisati, a određeni podsticaji od države mogli bi te
poslove da uvedu u legalne tokove. Na žalost, kod
nas se samo oglasila Poreska uprava sa najavom
veće stope oporezivanja”14. Jasna Matić smatra da
je potrebno da postoji daleko bolja komunikacija
na relaciji udruženja autora-pravosuđe-Internet
provajderi/informacioni posrednici. Idealno bi bilo
da sve strane dogovore međusobni okvir za saradnju, koji bi se zasnivao na zakonskim ovlašćenjima
institucija, ustavnoj i zakonskoj zaštiti prava na informisanje, privatnost i mogućnost pristupa sudskim instancama. “U okviru prilagođavanja na novi
poslovni model kreativnih industrija, potrebno je da
se temeljno reformiše regulativa iz oblasti platnog
prometa i deviznog poslovanja, kako bi se omogućila (mikro) plaćanja elektronskim putem.”15 Bilo kako
bilo, budući new deal morao bi da bude donesen
transparentno jer “se pokazalo kako izgleda kad se
javnost isključi iz ovakvog dogovora”16.
“Mladi su prihvatili Internet kao nešto što im pripada, a takođe znaju da svet kakav je napisan u zakonu ne postoji u realnosti”. On ističe da se zakonska
legislativa bavi nečim što do sada nije postojalo, a
npr. anglosaksonsko pravo se određuje prema tzv.
Special Case iz koga se posle izvodi pravilo koje se
primenjuje. “Priča oko autorskih prava je u stvari
samo predvorje one veće galerije, a to su patenti.
13 Jasna Matić, u izjavi autoru teksta 02. jula 2012.
14 Vladimir Jerić u izjavi autoru teksta 06. jula 2012.
Ključne reči
Autorsko pravo
Intelektualna svojina
Patentno pravo
ACTA
Internet
Virtuelne društvene zajednice
15 Jasna Matić, u izjavi autoru teksta 02. jula 2012.
16 Nevena Ružić u izjavi autoru teksta, 07. jula 2012.
17 Vladimir Jerić u izjavi autoru teksta 06. jula 2012.
79
Predrag Popović
ACTA: Copyright
and Free access to
information
Summary
The author examines how innovative technologies
affected the way people communicate. Apart from
significant changes, digital reality still operates by
principles from the analog era which, in this case,
mostly refers to copyright laws. The last attempt to
introduce repressive measurements and Internet
censorship, in the form of ACTA (Anti-Counterfeiting Trade Agreement), was rejected by the European Parliament. Although ACTA has been rejected,
it is certain that those who advocated for its implementation won’t give up so easily. On the other hand, some paragraphs of the ACTA agreement
can be found in national legislations including Serbia’s Copyright Law.
Since strict government regulations and draconian
penalties for violations of copyright won’t change
behavior of Internet users, the author considers alternative initiatives like Fair Use and Creative Commons believing that these organizations provide a
new model of copyright. It is certain that we need
a new model according to which the majority of
Internet users won’t commit a violation by sharing
cultural or educational content for non-commercial
purposes, for example. It is necessary to come to
agreement on a framework for mutual cooperation
between the authors, companies as copyright owners, Internet providers and justice authorities.
Key words:
Copyright, Intellectual property,
Patents, ACTA, Internet, Virtual
communities
80
IV
ULOGA
NEPROFITNOG SEKTORA:
KULTURNI, EKONOMSKI
I RURALNI RAZVOJ
Žarko Paunović1
Neprofitni sektor u narednoj
dekadi
„Ušli smo u doba kompleksnosti, ne znajući da li će ta
kompleksnost biti progres ili hendikep“
Treći sektor
Neprofitni sektor kao i pojam treći sektor, označava
postojanje posebne sfere delovanja građana kroz
razne vrste neprofitnih, nevladinih institucija i organizacija. To je sektor koji je nezavisan od države
(prvog, javnog sektora) iako se bavi temama i problemima kojima se bavi i država sa druge strane, ali
to je i sektor koji se bavi poslovima kojima se bave
profitne organizacije (drugi, privatni sektor) čiji cilj
nije stvaranje i uvećanje profita (kao što je to cilj
profitnom sektoru). Budući da ne pripada ni sferi države, a ni sferi ekonomije i profita, nastao je termin
treći sektor, koji od prva dva sektora preuzima područja delatnosti i metode rada, ali ne i ciljeve i svrhu
zbog kojih postoji.
Pojam “treći sektor” ušao je u upotrebu nakon izveštaja o filantropiji u SAD koje je u periodu od 1973.
do 1975. godine, pripremila “Komisija za privatnu
filantropiju i javne potrebe”. Nakon toga se, tokom
1990-ih, pojam trećeg sektora povezuje sa radom
Lestera M. Salomona i Helmuta K. Anheiera (Salamon, L. and Anheier, H: 1997) sa Johns Hopkins Univerziteta (Baltimor, SAD) koji su treći sektor odredili
kao skup institucija koje se mogu definisati kao posebna sfera smeštena između tržišta i države. Treći
sektor je tako shvaćen kao sektor “privatnih organizacija s javnom svrhom” čije su suštinske vrednosti
utemeljene na empatiji, altruizmu, filantropiji, volonterskim dobrovoljnim aktivnostima, reciprocitetu i uzajamnosti.
Povećanje interesa za treći sektor vezano je sa politikom održivog razvoja i politikom “trećeg puta” koje
zagovaraju reorganizaciju države i društva i parti1 Upravnik – menadžer, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka. Istraživač – saradnik na naučno-istraživačkom
projektu Politički identitet Srbije u regionalnom i globalnom
kontekstu, (evidencioni broj: 179076), koji finansira Ministarstvo
prosvete i nauke Republike Srbije.
(Žan Mari Gueno)
cipaciju građana u rešavanju društvenih problema
kao i nova partnerstva između javnog i privatnog
sektora u pružanju javnih dobara i usluga. U tom
smislu sva tri sektora se, iako različita, zbližavaju,
povezuju i sarađuju, kako bi se zajednica i građani
približili održivom razvoju i koji podrazumeva:
-
-
-
društveno odgovoran profitni sektor,
decentralizovano upravljanje i vladanje,
aktivan i robusan sektor građanskog
društva.
Koncept trećeg sektora istovremeno razlikuje i asimiluje neprofitne (nevladine) organizacije, profitne firme i javne institucije. Za razliku od termina
nevladine organizacije, gde se posebno ističe nezavisnost i autonomnost u odnosu na državu i vladu
(pravno-politička dimenzija), kod upotrebe termina
treći sektor posebno se ističe karakteristika neprofitnosti ovih organizacija koje čine treći sektor (razlika u odnosu na profitne organizacije - ekonomska
dimenzija).
Teorije koje objašnjavaju ekonomsku ulogu neprofitnih organizacija (Hansmann; 1987) su: teorija
javnih dobara, teorija neuspešnih ugovora, teorija
subvencija, teorija kontrole potrošnje, teorija potražnje naspram teorija ponude, teorija uloge donacija, teorija neprofitnog u odnosu na preduzetništvo. Neprofitne organizacije deluju na tržištu u
konkurenciji sa drugim organizacijama i dele sudbinu privatnih, profitnih organizacija (Steinberg,
1987). Najuticajniji teoretičar ekonomske uloge
neprofitnih organizacija je Barton Vajsbrod /Burton
Weisbrod/ koji je u knjizi The Non-profit Economy
(1994) naveo tri glavne karakteristike koje neprofitne organizacije razlikuju od profitnih i koje uglavnom određuju njihove aktivnosti. To su: “(1) niko
nema pravo deliti profit ili višak (dobit) neprofitnih
organizacija; (2) neprofitne organizacije izuzete su
od plaćanja poreza na dobit; (3) neke neprofitne
organizacije primaju različite vrste subvencija; do83
nacije koje dobivaju osobođene su plaćanja poreza
i izuzete su od mnogih drugih oblika oporezivanja
i pored izuzeća od plaćanja poreza na dobit“ (Weisbrod: 1994, 14). Preispitujući ekonomsku ulogu
neprofitnih organizacija Weisbrod zaključuje da
neprofitne organizacije imaju posebnu ulogu koju
trebaju da odigraju u modernoj, mešovitoj ekonomiji i da je potrebno postići bolju ravnotežu između
institucija privatnog preduzetništva (profitnog sektora), vlade (državnog sektora) i neprofitnog (trećeg sektora).
Takođe, ističući u prvi plan ekonomsku opravdanost
razvoja neprofitnog sektora, pravni teoretičar i istraživač neprofitnog sektora Leon Ajriš /Leon Irish/
(1994), ukazuje na njegovu efikasnost. Privatne, neprofitne organizacije mogu proizvesti robu i usluge
efikasnije i kvalitetnije, uz niži trošak, nego što to
mogu državne organizacije. Prema Ajrišu, uloga neprofitnih organizacija je da poprave pogreške i promašaje tržišta i državnih javnih službi, te da svojim
programima osiguravaju pomoć u funkcionisanju
slobodnog tržišta (pridonose postizanju socijalne
stabilnosti).
Ralf Kramer /Ralph Kramer/ (1990), takođe potvrđuje tezu o prednostima i opravdanosti neprofitnih
organizacija. Odluke u neprofitnim organizacijama
donose se drugačijom procedurom i logikom od one
koja postoji na tržištu ili državnim organizacijama.
Ove organizacije imaju različite izvore prihoda, rukovođene su društvenim vrednostima i interesima
javnog mnjenja, razvijaju participaciju i odgovornost građana za rešavanje opšte društvenih problema i javnog interesa.
Ova nova (ekonomska) dimenzija sektora na najbolji način je prikazana u studiji “Globalno civilno društvo - Dimenzije neprofitnog sektora” koja je urađena na osnovu komparativnih istraživanja (Lester M.
Salomon i Helmut K. Anherier: 1999). Istraživanje je
obuhvatilo neprofitni sektor (NPS) iz 26 zemalja u
periodu od 1990-2000. godine. Autori navode da je
1995. godine u 22 zemlje neprofitni sektor potrošio
sredstva u iznosu od 1,2 triliona dolara, da je te iste
godine u NPS bilo zaposleno 19.7 miliona ljudi (učešće stalno zaposlenih kreće se od 0,7 u Meksiku do
18,7 odsto u Holandiji). Istraživanje je pokazalo da
je broj zaposlenih u NPS u odnosu na ukupan porast
zaposlenosti u periodu od 1990-1995. godine iznosio 24,4 odsto u NPS, dok je u ostalom ekonomskom
sektoru on iznosio svega 8.1 procenata. Glavni izvori
prihoda ovih organizacija su vlastita sredstva, naplata usluga koje daju i obavljanje profitnih delatnosti (51 procenata). Od javnog sektora (države)
dobijaju 39 odsto, a od donacija i filantropskih
davanja (pojedinaca, firmi i slično) svega 10 odsto.
84
Učešće države u finansiranju NPS je najprisutnije u
zemljama zapadne Evrope (Austrija, Belgija, Finska,
Francuska, Nemačka, Irska, Holandija, Španija, Velika Britanija) sa 51 posto sredstava, dok u zemljama
Istočne Evrope (Češka Republika, Mađarska, Rumunija i Slovačka) ono iznosi 31 procenat, a u Latinskoj
Americi svega 15 odsto.
Ovo istraživanje je pokazalo snažan razvoj neprofitnog sektora i njegovu sve veću globalizaciju, ali i različitost uslovljenu pre svega istorijskim i kulturnim
razvojem.
Ključni trendovi razvoja
neprofitnog sektora
U narednim godinama neprofitni sektor će biti suočen sa ogromnim promenama koji će predstavljati
razne izazove za ovaj sektor, a to su: rast i diversifikacija, odnos države i neprofitnog sektora, komercijalizacija, novi oblici privatnih davanja, profesionalizam i formalizam etičkih standarda, globalizacija.
Istraživanja neprofitnog sektora koja kontinuirano
sprovodi Institut za političke studije Džons Hopkins
Univerziteta iz Baltimora, pokazuju da je poslednjih
dvadeset godina neprofitni sektor doživeo snažan
razvoj na koji je u velikoj meri uticala globalizacija.
Iz tih istraživanja možemo izvesti sledeće ključne
trendove:
a) Rast i diversifikacija - sve veći zahtevi i
potrebe za rešavanjem mnogih problema građana
koji su usmereni prema neprofitnom sektoru (uliva
veće poverenje od državnog) doveli su do njegovog
naglog rasta, ali i do njegove diversifikovane
strukture. Kao posledica toga, delokrug rada
neprofitnog sektora se masivno proširio i njegova
unutrašnja diferencijacija je značajno porasla.
Ovakav porast neminovno sa sobom nosi brojne
izazove za definisanje sektora i otvara brojna
pitanja i probleme. Kako će zakoni dalje gledati
na ove usluge i organizacije po pitanju poreskih
olakšica? Da li su ovo komercijalna preduzeća, i da
li time ne podležu poreskim privilegijama koje se
priznaju dobrotvornim institucijama?
b) Odnosi države i neprofitnog sektora
– sve je prisutnija rastuća tendencija države da
se obraća za pomoć neprofitnim organizacijama
za obavljanje raznih vrsta usluga i funkcija
(od obezbeđivanja socijalne zaštite, pa do
unapređivanja ekonomskog razvoja). U okviru
ovog procesa, javiće se novi pravni zahtevi s
obzirom da i državni i neprofitni sektor istražuju
nove načine svoje međusobne saradnje, pri tome
zadržavajući karakteristične osobine svakog od
njih ponaosob. Zbog ovoga, novi oblici ugovaranja,
vaučera, sistema nadoknada i odredbi koje regulišu
indirektne troškove, će biti predmet razmatranja
oba sektora, kao potreba za odgovarajućim pravnim
rešenjima. Ovaj trend otvara problem nezavisnosti,
autonomnosti i stručnosti neproftinih organizacija u
odnosu na državu i poslove koje treba da obavljaju.
On zahteva i nove uslove koji će biti postavljeni pred
neprofitne organizacije: uz dobru volju i altruizam
za određene poslove organizacije će morati imati i
stručne ljude koji će prolaziti provere i sticati licence
za određene poslove (npr. zdravstvene usluge).
c) Komercijalizacija - da odgovore na
hitne potrebe, neprofitne organizacije se sve više
uključuju u poslove radi obezbeđivanja finansijskih
sredstava za svoje programe. U toku ovog postupka
dolaziće više u kontakt sa privatnim profitnim
poslovima koji se vode u nekim srodnim i istim
oblastima. Ovo će rezultirati rastućom potrebom
za pravilnim definisanjem granica između ova dva
sektora i intenzivirati razmišljanja o neprofitnim
poslovnim aktivnostima.
d) Novi oblici privatnih davanja - još jedan
zapanjujući trend koji će verovatno biti od uticaja
na neprofitni sektor širom sveta, jeste ekspanzija
novih oblika davanja neprofitnim organizacijama.
Davanja sve više postaju institucionalizovana i
planirana. Kako ove nove forme davanja postaju
sve aktuelnije, biće neophodno da dobiju svoje
odgovarajuće pravne strukture (npr. da li je
etički primiti sredstva od sumnjivih pojedinaca,
kriminalnih grupa i organizacija, iako su ona
namenjena za korisne opšte društvene svrhe).
e) Profesionalizam i formalizam etičkih
standarda - kako neprofitne organizacije sve
više dolaze u kontakt i sa državom i sa poslovnim
sektorom nastaće novi zahtevi u pogledu etičkih
standarda po kojima ove organizacije posluju, kao i
u pogledu nivoa profesionalizma sa kojim obavljaju
svoj posao. Ovo će zauzvrat, da stimuliše debate o
relativnim vrednostima samo-regulisanja naspram
regulisanja od strane države, čime bi se obezbedilo
da neprofitne institucije postupaju po najvišim
etičkim standardima, odnosno obavljaju svoje
aktivnosti na profesionalni način.
f) Globalizacija - konačno, neprofitni sektor
će verovatno biti suočen i sa rastućim zahtevima
globalizacije i među-nacionalnim aktivnostima, kao
proizvodom šire globalizacije svetske ekonomije,
širom sveta rasprostranjenim gubitkom iluzija o
mogućnostima države da rešava probleme, opštim
opadanjem resursa javnog sektora, rastućim
prodorom multinacionalnih korporacija, kao i
rastućom globalizacijom po mnogim pitanjima
kojima su se bavili neprofitni, kao što su okruženje i
zdravstvo.
Kako bi se izašlo na kraj sa ovim novim razvojem,
neprofitni sektor će morati da bude regulisan novim
pravnim propisima. Novi izazovi, navode na to da će
u narednim godinama, zakon o neprofitnim organizacijama morati da bude više međunarodni zakon,
a da “neprofitna revolucija“ koja je u toku, zahteva
izmene zakona skoro u svakoj zemlji. “Dok se detalji
ovakvog zakona tek trebaju razraditi saglasno nacionalnim tradicijama, cilj svih tvoraca zakonskih
nacrta, će biti kreiranje pravnih sistema koji omogućavaju start neprofitnim organizacijama, kao pitanje prava na saobraznost, praćenim sa određenim
setom statutarnih formalnosti, koje ovim organizacijama garantuju značajan stepen autonomije i nezavisnosti. Ciljevi se imaju dati široko i na fleksibilan
način. Povlašćeni poreski status treba da bude pitanje prava entiteta koji su organizovani i koji rade
u odgovarajuće svrhe, a koje su utvrđene u zakonu.
Izveštavanje treba da bude dovoljno da omogući
otvorenost, transparentnost i praćenje od strane
javnosti i države, ali ne preterano opterećujuće ili
nametljivo. I među-nacionalna davanja i neprofitne aktivnosti treba da se obavljaju kroz obostrano
priznavanje sporazuma. Sve pomenuto, bi trebalo
da funkcioniše u kontekstu pravila zakonitosti i sa
nezavisnim sudovima kako bi se osiguralo izvršenje
ovih prava”.2
Od konvencionalnog
do kompleksnog i
kombinovanog neprofitnog
sektora
Nagli kvantitativni i kvalitativni rast neprofitnog
sektora, uslovljen promenjenom ulogom države,
koja deo svojih obaveza i poslova (ali i odgovornosti) prebacuje na samoorganizovane građane,
dodeljujući im po raznim ugovornim osnovama poslove i finansijska sredstva (najprisutnije u sektoru
socijalnih usluga i zdravstva), ali i privatizujući delove države prepuštajući ih u ruke neprofitnog javnog
upravljanja (razne vrste gradskih komunalnih usluga), doveo je do sve veće profesionalizacije i institucionalizacije sektora.
2 (L. Salamon, S. L. Flaherty: 1996; 32).
85
„Zbog sve većih globalnih
i lokalnih problema, na
koje ni država, a ni sami
građani ne mogu da
odgovore na jednostavan
i lak način, neprofitni
sektor u novoj dekadi će
biti sve više diferenciran i
pluralističan.”
To ima svoju dobru i lošu stranu. Dobra strana je što
neprofitni sektor ove usluge obavlja efikasnije, jeftinije, sa više privrženosti i altruizma, a loša strana
je što se kroz dalju insitucionalizaciju i profesionalizaciju gubi njegova inovativnost, fleksibilnost, i što
sve više poprima oblike državnog sektora. Profesionalne neprofitne organizacije postaju „glavne“ u
neprofitnom sektoru jer imaju više znanja i veština
da dođu do sredstava i javnosti, pa time potiskuju
male i nove organizacije. Tako se i u neprofitnom
sektoru pojavljuje „neprofitno tržište“ (koliko god to
aspurdno zvučalo), u kojem kao i na pravom tržištu,
veliki igrači potiskuju male.
Zato ćemo uskoro morati govoriti o paralelnom
delovanju tri vrste neprofitnog sektora:
Zbog sve većih globalnih i lokalnih problema, na
koje ni država, a ni sami građani ne mogu da odgovore na jednostavan i lak način, neprofitni sektor
u novoj dekadi će biti sve više diferenciran i pluralističan. Neke organizacije će se približiti više profitnim firmama (možda čak i postati potpuno profitne organizacije), druge organizacije će sve više biti
bliže državnim institucijama (možda će čak postati
i državne javne agencije), a neke će ostati konvencionalne organizacije u klasičnom smislu.
Savremeno, kompleksno društvo u narednoj dekadi
dovodi do stvaranja kompleksnog, kombinovanog
neprofitnog sektora i do novih oblika njegovog
rada i delovanja.
Reference:
1.
2.
•
vladinom neprofitnom sektoru,
•
profitno-neprofitnom sektoru,
3.
•
nevladinom konvencionalnom neprofitnom
sektoru.
4.
Zajedničko će za sva tri tipa sektora biti njegov neprofitni status (neprofitna distribucija sredstava) i
bavljenje istim problemima i temama, a različitost
će se ogledati u načinu rada, uticaja i finansiranja.
Prvi će u velikoj meri zavisiti od vladinih sredstava,
dok će se drugi za sredstva boriti na tržišu. Onaj deo
sektora koji će morati da sredstva nabavlja na tržištu počeće da pruža razne oblike usluga koje će
naplaćivati i sve više će se približavati profitnom
sektoru, i postajaće sve komercijalniji. Sektor koji će
preuzimati poslove države postajaće sve birokratskiji, zatvoreniji i formalizovaniji, sa tendencijom
da jednog dana neke od organizacija neprofitnog
sektora prerastu u državne agencije.
Dakle, uz ova dva nova sektora: vladin neprofitni
sektor i profitno-neprofitni sektor, postojaće i treći
86
oblik neprofitnog sektora koji bi mogli da zovemo
alternativni/pravi/autentični neprofitni sektor, zasnovan na alternativnim oblicima delovanja građana (nevladine organizacije, grupe, inicijative, pokreti) koji će i dalje ostati polje eksperimentisanja,
prostor za isprobavanje novih ideja, koje ne mogu
da izdrže ni test na tržištu, ni na izborima.
5.
Dragan Golubović, Žarko Paunović, uredili (2004),
Saradnja vlade i nevladinog sektora, Međunarodni
centar za neprofitno pravo, Centar za razvoj neprofitnog sektora, Građanske inicijative, Beograd.
Hansman, Henry (1987) Economic theories of nonprofit organization, u: The Nonprofit Sector: A Research Handbook, Walter Powell (ed), New Haven, CT,
Yale university Press.
Kolin, Marija (2005) Neprofitne organizacije – novi
socijalni partneri, Argument, Beograd.
Kramer, Ralph M., (1990) Nonprofit Social Service
Agencies and the Welfare State: Some Research
Considerations, u: The Third Sector comparative Studies of Nonprofit organizations, Helmut K. Anheier
i Wolfang Seibel (ed), Berlin, DeGruyter. Leon Irish,
Karla Simon, Rob Kushen, edited (1997), Guidelines
for Laws Affecting Civic Organizations, Prepared for
the Open Society Institute and International Center
for Not-for-Profit Law, New York.
Lester M. Salomon i Helmut K. Anherier (1999),
“Global Civil Society – Dimensions of the Nonprofit
Sector”, The Johns Hopkins Center for Civil Society
Studies, Baltimore, MDLester M. Salamon and Susan
L. Q. Flaherty (1996), Nonprofit Law: “Ten issues in
search of resolution”. Working Papers of the Johns
Hopkins Comparative Nonprofit Sector Project, no.
20, edited by Lester M. Salamon and Helmut K. Anheier. Baltimore: The Johns Hopkins Institute for Policy Studies.
6.
7.
8.
Salamon, L. and Anheier, H. (1997) Defining the
Non-profit Sector: a cross antional analysis, Manchester Universitiy Press.
Weisbrod, Burton, A. (1994) The Nonprofit Economy,
Cambridge, Harvard University Press.
Žarko Paunović (2006), Nevladine organizacije, Službeni glasnik Srbije, Beograd.
Žarko Paunović
Non-profit sector in
the next decade
Summary
In this article the author focuses on differentiation
and pluralism of a non-profit sector. Non-profit sector, also known as a third sector, is an independent
in a relation to the public sector but it also differs
from the private sector because its objective isn’t
to create and maximize profit. Researchers have
defined non-profit sector as a set of institutions
placed between the market and the state. The author of the article presents an overview of theories
regarding the economic role of non-profit organizations and examines the key trends in further development of this sector.
The rapid quantitative and qualitative growth of
the non-profit sector, also caused by the changing
role of the state, has led to increasing professionalization and even institutionalization of the sector.
According to that, the author distinguishes three
types of organizations in this sector which will develop in the future: the government’s non-profit
sector, the profit-nonprofit sector and non-governmental non-profit sector. All three of them will be
dealing with the same topics and issues but they
will vary in a way of working and funding.
Ključne reči
Neprofitni sektor
Civilni sektor
Diversifikacija
Profesionalizacija
Key words
Non-profit sector, Civil
sector, Diversification,
Professionalization
87
Darja Butigan1
Konkurentnost neprofitnih
organizacija
Nevladine ili organizacije civilnog društva nisu pošteđene sve jače konkurencije, bilo da se radi o konkurenciji u odnosu na privatna preduzeća ili o konkurenciji unutar samog civilnog sektora. U prvom
slučaju ova konkurencija se pojačala nastankom i
razvojem koncepta korporativne društvene odgovornosti (CSR) kojim su profitna preduzeća istakla
svoju nameru i volju da osim zahtevima za dominirajućim ekonomskim performansama, odgovore i
zahtevima šire zajednice za opštedruštvenim doprinosima, očuvanju životne sredine, da podržavaju i
sprovode društveno korisne akcije, kao i da primenjuju društvene i etičke norme u svom poslovnom
ponašanju. NVO su prinuđene da unaprede svoje
menadžment prakse kako bi se pokazale efikasnijim
od drugih struktura koje se bave sličnom delatnošću
i time stekle važnu prednost u obezbeđivanju sredstava iz privatnih i javnih izvora (donacije, subvencije, sponzorstva i sl).
Razlog postojanja NVO ostaju društveni ciljevi, ali
pred njima se danas nalaze brojniji partneri i korisnici i raznovrsniji, ali ujedno i nestabilniji i nesigurniji izvori finansiranja. Osvrnućemo se i na ono
što je već duži niz godina prisutno u mnogim demokratskim zemljama – radi se o tzv. društvenom
ugovaranju, odnosno prenošenju dela javnih dužnosti sa države na privatni sektor i udruženja građana. Društveno ugovaranje uključuje organizacije u
proces pružanja javnih usluga, pokrivenih državnim
budžetskim sredstvima, na bazi ugovornih sporazuma. Na osnovu društvenog ugovaranja nevladine
organizacije više nisu samo primaoci davanja, već
su unajmljene da pruže tačno određenu uslugu, preciziranu ugovorom koji potpisuju i čije su obaveze
pravno obavezne da ispune.
Odgovornost preneta na ovaj način na nevladine
organizacije je ozbiljna i zahteva od njih da razviju
i održavaju visok nivo profesionalizma, da pokažu
da mogu da uspešno izvrše poverene zadatke u pogledu kvaliteta, ali i troškova i time ispune preuzete ugovorne obaveze. Iskustva zemalja koje imaju
1 Konsultantkinja za razvoj neprofitnog sektora, Academica
Beograd.
88
„Razlog postojanja NVO
ostaju društveni ciljevi, ali
pred njima se danas nalaze
brojniji partneri i korisnici
i raznovrsniji, ali ujedno
i nestabilniji i nesigurniji
izvori finansiranja.”
dužu tradiciju društvenog ugovaranja, pokazala su
da NVO mogu imati koristi od nadmetanja za dobijanje ugovora, pošto ih to primorava da povećaju svoj učinak i efikasnost, unaprede menadžment
prakse i da budu inovativne u pronalaženju novih,
boljih rešenja.
Za očekivati je da će upravljanje ljudskim resursima biti ključni instrument menadžmenta kao
odgovor na promene i izazove savremenog okruženja. U današnje vreme sve organizacije vole da
istaknu široko korišćenu parolu: „Zaposleni su naš
najvredniji kapital“ („Our employees are our most
valuable asset“) jer zaista, u ekonomiji znanja današnjice zaposleni predstavljaju najznačajniji izvor
konkurentske prednosti. Ovo rezonovanje važi i za
nevladine organizacije.
Zašto je toliko važno voditi računa o upravljanju
ljudskim resursima u nevladinim organizacijama?
Osim što je i inače u oblastima u kojima se pre nude
usluge nego što se proizvode materijalna dobra
(što je najčešće slučaj NVO) veći oslonac na zaposlenima, finansijski i materijalni resursi nevladinih
organizacija su ograničeni, te se ove organizacije u
ostvarenju svojih društvenih misija moraju oslanjati
pre svega na posvećeni rad svojih zaposlenih i volontera. Kako Piter Draker /Peter F. Drucker/ u knjizi
„Menadžment za budućnost“ navodi: Dok su u proizvodnoj delatnosti kapital i tehnologija faktori proizvodnje oni su kod uslužnih poslova oruđe za proi-
zvodnju, a da li pomažu ili odmažu produktivnosti
zavisi od toga šta ljudi sa njima rade, od cilja kojem
su usmerene ili veštine onoga koji ih koristi.
Uopšte, brojni razlozi koji govore u prilog važnosti
upravljanja ljudskim resursima u NVO mogu se svrstati prema svom polazištu na perspektivu odozgo
nadole (top-down), odnosno na neophodnost efektivnog upravljanja strateškim resursima organizacije radi opstanka u kompleksnom okruženju koje
se stalno menja, ili na perspektivu odozdo-nagore
(bottom-up), odnosno na brigu o pojedinačnom zaposlenom u NVO okruženju.
Argumenti koji se odnose na perspektivu odozdo-nagore stavljaju pojedinca u središte, dok o
argumentima koji se odnose na perspektivu odozgo-nadole Džoan Pajns (Joan E.Pynes, Human
Resources Management for Public and Nonprofit
organizations, 2004) kaže zašto je ta perspektiva
važna: „Da bi uspešno odgovorile izazovima savremenog okruženja javne i neprofitne organizacije
moraju biti fleksibilne i prilagođavati se potrebama
društva. Moraju težiti unapređenju kvaliteta svojih
usluga primenjujući strateški menadžment ljudskih
resursa”.
Ukratko, NVO moraju dokazati da su sposobne da
stručno i efikasno pružaju odgovarajuće usluge. I
javni sektor i nevladine organizacije zajedno moraju
odgovoriti na promene potreba i prioriteta društva,
zahteve za većom uključenošću građana u procese
odlučivanja i u skladu sa tim promenama uvoditi
nove socijalne politike i programe, a takođe moraju
odgovoriti i na očekivanja koja se odnose na redovnije polaganje računa i veću produktivnost. Kao što
vlade teže sve većoj efikasnosti i boljim rezultatima,
i od NVO se očekuje isto.
Darja Butigan
Competitiveness
of non-profit
organizations
Summary
According to the author, the non-profit sector is
facing uncertain funding sources while dealing with
the numerous and diverse partners. But more important, even the non-governmental organizations
feel effects of increasing competition, whether it is
competition in relation to private companies, due
to concept of corporate social responsibility, or
competition within the civil sector. In this context,
NGOs must develop and maintain a high level of
professionalism. The author concludes that the human resources are the NGO’s most important competitive advantage.
Ključne reči
Key words
Neprofitni sektor
Konkurentnost
Društveno odgovorno poslovanje
Upravljanje ljudskim resursima
Non-profit sector,
Competitiveness, Corporate
Social Responsibility, Human
Resource Management
89
Miroslav Zdravković1
Relativan značaj udruženja,
zadužbina i fondacija u privredi
Srbije
„Ukupni prihodi udruženja
iznosili su 20,9 milijardi
dinara i povećani su za
13,5 odsto u prošloj godini,
rashodi su iznosili 20.541
miliona dinara, i povećani
su za 15,2 procenata, te je
neto dobit iz poslovanja
smanjena sa 630 na 400
miliona dinara.”
Prema podacima Agencije za privredne registre
(APR) u 2011. godini je u civilnom neprofitnom
sektoru (udruženjima građana) bilo zaposleno
6.572 lica što predstavlja povećanje od 1.182 lica
ili za 21,9 odsto u odnosu na 2010. godinu. Ovaj
podatak o rastu broja zaposlenih lica u udruženjima pokazuje i gde se nalazi njihov najveći značaj: u
stvaranju novih radnih mesta.
Na kraju 2011. godine u Srbiji je bilo zaposleno
1.739 hiljada lica, a na kraju 2010. godine 1.775 hiljada lica, te je broj zaposlenih smanjen za 36 hiljada lica, što je smanjenje za 2,1 posto. Sto najvećih
privrednih društava u Srbiji, koja učestvuju sa 32,7
procenata u ukupnim prihodima iz poslovanja, učestvovali su sa 9,4 procenata u ukupnom broju zaposlenih i povećali su broj zaposlenih lica za 2.389, što
je rast od samo 1,5 odsto (sa 161.289 na 163.678),
a pri ogromnom povećanju profita i smanjivanju
gubitaka u 2011. godini. Dakle, najveći relativan
značaj udruženja nalazi se u otvaranju novih radnih
1 Ekonomski analitičar i urednik sajta Makroekonomija.org
90
mesta, te su ona povećala udeo u ukupnom broju
zaposlenih sa 0,3 na 0,38 odsto.
Ukupni prihodi udruženja iznosili su 20,9 milijardi
dinara i povećani su za 13,5 odsto u prošloj godini,
rashodi su iznosili 20.541 miliona dinara, i povećani
su za 15,2 procenata, te je neto dobit iz poslovanja
smanjena sa 630 na 400 miliona dinara. Prema podacima Agencije za privredne registre, neto dobit je
smanjena sa 1.062 na 1.058 miliona dinara, a neto
gubitak je povećan sa 452 na 696 miliona dinara. Udruženja su imala bitno manje udele u drugim
pokazateljima poslovanja, poput prihoda, rashoda i
dobiti. Na primer, ukupni prihodi privrednih društava u prošloj godini iznosili su 7.434 milijarde dinara
i u odnosu na njih prihodi udruženja bili su manji od
0,3 posto. U 2011. godini evidentiran je rast broja zadužbina
i fondacija, sa 264 na 297, ali i smanjivanje broja
zaposlenih, sa 497 na 472 lica. Ukupni prihodi zadužbina i fondacija povećani su za 1,3 procenata
(sa 2.482 na 2.514 miliona dinara), rashodi za 3
odsto (sa 2.390 na 2.461 miliona), te je neto dobit
gotovo prepolovljena (smanjenje sa 92 na 53 miliona dinara).
„Udeo udruženja,
zadužbina i fondacija u
srpskom BDP-u može se
grubo proceniti na oko 0,25
odsto.”
Prema podacima APR-a, zadužbine i fondacije koje
su poslovale sa dobitkom, smanjili su dobit sa 156
na 117 miliona dinara, a one koje su poslovale sa
gubitkom povećale su gubitak sa 69,2 na 69,8 miliona dinara.
Udeo udruženja, zadužbina i fondacija u srpskom
BDP-u može se grubo proceniti na oko 0,25 odsto. U odnosu na udeo u ukupnoj zaposlenosti,
BDP uzima u obzir i poljoprivrednu proizvodnju, finansijski sektor i druge podatke, a koje poređenje
udruženja sa brojem zaposlenih ili ukupnim prihodima zanemaruje.
Miroslav Zdravković
Relative importance
of associations,
endowments and
foundations in
Serbian economy
Summary
Economic indicators show that the most important role of non-profit organizations is job creation.
Share of associations, endowments and foundations in Serbia’s GDP can roughly be estimated at
0.25 percent.
Ključne reči
Civilni neprofitni sektor
Udruženja
Zapošljavanje
Key words
Civil non-profit sector,
Associations, Employing
91
Tomislav Šola1
Civilno društvo i kulturna
raznolikost
Civilno društvo je izum devedesetih godina - navodno čak opis građanskog bunta u Poljskoj. Dakle, odslikava sve dobro i loše što naslijedjujemo iz 90-tih.
Na Istoku Europe prihvatili smo da termin označava
pozitivnu intervenciju udruženih građana u javnoj
domeni - izvan porodice, države i tržišta - gdje se ljudi okupljaju da unaprijede zajedničke interese2, dakle, na neki način “treći sektor” različit od vlade i od
korporacija. Građani nezadovoljni nejednakošću svoje (kulturne?) posebnosti mogu signalizirati rješenja.
Naravno, ne-profitne i ne-vladine organizacije mogu
naprosto značiti dobrovoljne udruge javnog interesa, ali ustvari i ne-profitna poduzeća čiji fiskalni status obavezuje da se sav profit vraća u njihovu osnovnu djelatnost usmjerenu na javni interes. U smislu
udruga, tzv. “friendly society” ili charitable trust je
naprosto radna organizacija kojoj se posao definira
kao društveno poslanje3. Ipak, rastuća je praksa da
se građanske inicijative vode pod općim naslovom
nevladinih organizacija što otvara razne mogućnosti njihove koruptivne uporabe4.
Valjalo bi pod civilnim društvom smatrati viziju u
kojoj je to kolektivni, organizirani i aktivni građanin, koji manifestira zajedničke interese i volju ostalih građana - angažiran i voljan da djeluje za opće
dobro. To ne bi smjelo biti mnogo dalje od grupa
podrške, inicijative, društvene inspiracije, pritiska i
komplementarnog djelovanja - neka vrsta društvenog regulatornog mehanizma. Status bi im trebao
biti privremen, povremen, različitog intenziteta i promjenljivih prioriteta. Glavno područje njihove perfekcije je ravnoteža između građanske samosvijesti
i amaterske preduzetnosti (koja ih može odvesti u
oponašanje profesionalizma).
1 Heritolog i profesor Univerziteta u Zagrebu.
2 http://en.wikipedia.org/wiki/Civil_society; Wikipedia pruža
dobru definiciju.
3 http://www.businessdictionary.com/definition/civil-society.
html
4 http://esango.un.org/civilsociety/login.do; UN su ustanovile pri United Nations Department of Economic Band Social
Affairs, posebni odjel za ne-vladine organizacije (NGO Branch)
koji ne pravi razliku izmedju organiziranih građana i ne-profitnih
udruga.
92
„Kad već institucije ne
mogu, civilno društvo
se treba ponašati kao
umjetnička praksa:
da nastaje iz potrebe
i izazova, da živi od
konfrontacije i akcije, a
da nestaje od ispunjenja.
To neprestano umiranje i
rađanje aktivnosti civilnog
društva se treba događati
s potrebama i izazovima
kako ih se uvijek iznova
otkriva.”
Građanska kulturna akcija, dakle, može se ograničiti
na pokretanje inicijativa tamo gdje postoje potrebe
i uvjeti za nove ili drugačije kulturne sadržaje, ili djelovanje institucija. Civilno društvo je izraz građanske
kulture, oslonjene na slobodu govora i pravnu državu i ne smije oponašati institucije ili biti njihova produžena „demokratska“ ruka, neka vrsta organizirane
lobističke grupe s demokratskim mandatom. Dakle
na jednom je kraju definicije naprosto zainteresirano građansko druženje, zajednički kulturni program
- a na drugom ozbiljne, makar i male dobrotvorne
udruge, zaklade (charitable trust) obavezne na pun
profesionalizam i stalno dokazivanje da rade dobro
ono što ne znaju i ne žele raditi institucije.
Svaka napredna zajednica će svoju slobodu graditi
na slobodi manjinskih kultura, potkultura i pojedinaca, a za to treba vratiti kulturu u život. To će samo
dijelom učiniti kulturne industrije, ali institucije me-
morije koje afirmiraju baštinu - za to i zbog toga postoje. Dakako, unatoč velikom napretku u kvaliteti,
tek ćemo vidjeti kako izgleda djelotvorna prisutnost
baštine u društvu kad, s dobrom profesionalnom
sviješću i ekspertizom, muzeji, arhivi, knjižnice, baštinski centri, znanstveni centri5 nastupe zajedno i u
sprezi s civilnim sektorom. A, kad je riječ o civilnom
društvu, za razliku od institucija, šansa civilnog društva je prilagodljivost i hitrost, za razliku od tromih
institucija opterećenih vlastitom institucionalnom
kulturom ili (makar i nevidljivim) oblicima korupcije. Kad već institucije ne mogu, civilno društvo se
treba ponašati kao umjetnička praksa: da nastaje
iz potrebe i izazova, da živi od konfrontacije i akcije,
a da nestaje od ispunjenja. To neprestano umiranje
i rađanje aktivnosti civilnog društva se treba događati s potrebama i izazovima kako ih se uvijek iznova otkriva.
Kultura jest, kako je rečeno, svijest društva ali (to baš
i tvrdi građanska akcija) - treba biti i savjest društva.
Biti tako moćna akumulacija ljudskog iskustva, a ne
uzeti ga kao oblik učenja i sljedstveno - poboljšavanja, napretka, u najmanju ruku je neodgovorno (a
kad je riječ o institucijama) i neprofesionalno.
Tomislav Šola
Civil society and
Cultural diversity
Summary
The term civil society is generally used to refer to
citizens’ interventions in the public domain in order
to advance mutual interests. The author suggests
that the civil society should relate to an engaged
and active citizen, who manifests the mutual interest and who is willing to act for the common good.
The author discusses this topic in depth and in the
context of cultural diversity, collective heritage and
cultural activities of national minorities.
Ključne reči
Neprofitna ekonomija
Civilno društvo
Društvene promene
5 Science centre je tehnički termin za institucije baštine koje
se bave znanošću, tehnikom i tehnologijom; postoji ih nekoliko
tisuća po svijetu, moćni su i dobro posjećeni; često imaju vrlo
male ili nikakve zbirke tzv. originalnih predmeta.
Key words
Non-profit economy, Civil
society, Social change
93
Ksenija Petovar1
Društvene grupe, kulturni i
socijalni razvoj u ruralnim
zajednicama
Uvodne napomene
U razgovoru o proizvodnji, kulturnim navikama i kulturnoj potrošnji u ruralnim odnosno seoskim sredinama ima razloga upitati se kakva su demografska i
socijalna obeležja građana koji žive u tim naseljima
i da li se oni i koliko razlikuju od građana koji žive u
gradovima. Takođe kakvi su uslovi života i naročito
uslovi obrazovanja građana u seoskim naseljima,
posebno u kontekstu saznanja da je obrazovanje
najvažniji kanal društvenog napredovanja i postizanja respektabilnog društvenog statusa. Utoliko
rasprava o razvoju i budućnosti seoskih zajednica
mora da uključi pitanje uslova i dostupnosti kvalitetnog obrazovanja budući da je ono bitna odrednica socijalnog i ekonomskog statusa društvenih grupa koje bi trebalo da budu među ključnim akterima
i nosiocima aktivnosti u oblasti proizvodnje i kulturnog razvoja u seoskim naseljima/zajednicama. Kulturni razvoj i kulturne potrebe ne bi trebalo odvajati
od drugih društvenih delatnosti, jer one čine integralni model socijalnog razvoja.
Koncept razvoja sela u Srbiji ne menja se već pola
veka. Dominiraju stereotipi o selu kao prevaziđenoj
formi društvene zajednice, i gradu kao nužnom ishodu razvoja civilizacije. Selo se vidi kao zaostala,
primitivna, nekulturna zajednica. Za objašnjenje
negativnih pojava u gradu koristi se sintagma ’’poseljačenje grada’.
U Evropskoj uniji odnos prema selu je potpuno
drukčiji. Nova tipologija urbanih i ruralnih područja u EU pokazuje da ne postoji klasična dihotomija
selo – grad i da u urbanim regionima živi oko 40
odsto stanoviništva, u mešovitim (intermediare)
oko 37 odsto stanovništva, a u ruralnim područjima oko 23 procenata ukupnog stanovništva.
Shodno ovakvoj klasifikaciji, u jednom broju evropskih država udeo stanovništva u ruralnim područ1 Sociolog, profesor (u penziji) Arhitektonskog i Geografskog
fakulteta Univerziteta u Beogradu
94
„Kulturni razvoj i kulturne
potrebe ne bi trebalo
odvajati od drugih
društvenih delatnosti, jer
one čine integralni model
socijalnog razvoja.”
jima prelazi 40 procenata (Irska – 73%, Slovačka
– 50%, Estonija 48%, Mađarska 47%, Slovenija
42%). Prema klasičnoj statističkoj podeli na gradska i ostala naselja, u Sloveniji i Austriji oko 50
procenata stanovništva živi u seoskim područjima.
O društvenim grupama čiji uticaj na razvoj sela će
biti presudan u budućnosti možemo konzistentno
govoriti kroz tri teme: (1) o uslovima obrazovanja
u seoskim naseljima i dostupnosti obrazovanja za
decu iz seoskih naselja, (2) položaju žena u seoskim
naseljima, i (3) razvijenosti i važnosti organizacija
civilnog društva za unapređenje uslova življenja u
seoskim naseljima.
I Obrazovanje je osnov
sveukupnog društvenog
napretka sela
Temu o obrazovanju treba analizirati u kontekstu
dostupnosti usluga od javnog interesa, njihovom
kvalitetu, mogućim akterima u organizovanju ovih
usluga, povezivanju javnog i privatnog sektora u
organizovanju usluga, obezbeđivanju prostora za
organizovanje usluga i izvora finansiranja. Javne službe su najvažniji okvir za ostvarivanje nekih
osnovnih socijalnih i kulturnih prava građana. U
Evropskoj uniji koristi se sintagma usluge od opšteg
(ekonomskog) interesa2, a jasno je naglašena odgovornost javne uprave da obezbedi opskrbu ovih
usluga. Usluge od opšteg interesa obuhvataju širok
spektar delatnosti sa velikim varijacijama između
država članica EU, od snabdevanja vodom, energijom, odlaganja otpada, zdravstvene zaštite, obrazovanja, socijalne zaštite, poštanskih usluga i sl.
Konfederacija evropskih sindikata smatra da je univerzalna dostupnost uslugama od javnog interesa
fundamentalno pravo i stub Evropskog socijalnog
modela3.
Usluge javnih službi se finansiraju iz javnih fondova
(sa ili bez učešća korisnika i drugih izvora), i po tom
osnovu one treba da budu dostupne svim zainteresovanim građanima odnosno pripadnicima ciljne
grupe. Obaveze javnog sektora u oblasti socijalnih
i kulturnih prava građana utvrđene su međunarodnim dokumentima koje je Srbija ratifikovala (Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim
pravima, Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Evropska socijalna povelja,
Konvencija o pravima deteta, Konvencija o ukidanju
svih oblika diskriminacije žena, Konvencija Međunarodne organizacije rada o minimalnim standardima
socijalnog obezbeđenja i dr), kao i Ustavom, zakonima i drugim aktima. Definicija usluga od opšteg
interesa u međunarodnim dokumentima ukazuje
na njihova bitna obeležja (1) jednak pristup za sve,
(2) razumni uslovi dostupnosti i (3) visok nivo subvencioniranosti budući da najveći broj ovih usluga
nije profitabilan4.
Obavljanje usluga od javnog interesa u Srbiji regulisano je zakonom o javnim službama, sektorskim
zakonima i podzakonskim aktima. Ustanove javnih službi osnivaju se u oblasti obrazovanja, nauke, kulture, fizičke kulture, učeničkog i studentskog
standarda, zdravstvene zaštite, socijalne zaštite,
društvene brige o deci, socijalnog osiguranja, zdravstvene zaštite životinja. Za obavljanje delatnosti odnosno poslova utvrđenih zakonom u oblasti: javnog
informisanja, PTT saobraćaja, energetike, puteva,
komunalnih usluga i drugim oblastima određenim
zakonom, osnivaju se preduzeća.
Žitelji seoskih, perifernih i saobraćajno neintegrisanih naselja imaju slab pristup javnim službama,
kako u pogledu vrste tako i u pogledu kvaliteta pru2 Services of general (economic) interest.
3 Public services - known in European Union jargon as services of
general interest (SGIs) or services of general economic interest (SGEIs)- fulfil people’s daily needs and are vital to their well
being. Više na linku http://www.etuc.org/a/3167
4 Evropska konferencija ministara nadležnih za prostorno planiranje. Lisabon, 2006
ženih usluga. Njima su ne retko nedostupne i usluge koje su zagarantovane Ustavom. U Srbiji još
uvek dominira urbocentrični koncept organizacije
javnih službi. Osnovna obeležja ovog koncepta su:
(1) usluge se organizuju mahom u gradskim naseljima bez pratećih i komplementarnih aktivnosti
koje će usluge učiniti dostupnim i za žitelje seoskih
naselja, manjih gradova odnosno naselja u kojima
ne postoje takve vrste usluga; (2) modeli organizacije ovih usluga prilagođeni su gradskim sredinama
(stacionarnost, gustina izgrađenosti, gustina naseljenosti), i (3) usluge koje se organizuju u seoskim
naseljima su po pravilu substandardne i slabog
kvaliteta, ne retko ispod minimalnih standarda za
pojedine vrste usluga.
Povećanje prostorne dostupnosti ne podrazumeva
da u svakom naselju odnosno u mestu stanovanja
postoje usluge javnih službi, ali podrazumeva da
usluga bude dostupna svakom građaninu. To se
ostvaruje različitim modalitetima organizovanja
usluga. Jedan način je da se formiraju različite komplementarne usluge koje povećavaju gravitaciono
područje službe/usluge (đački i studentski domovi
i internati, umrežavanje privatne ponude za smeštaj učenika i srednjoškolaca i sl). Smisao organizovanja ovakvih sadržaja je da se poveća područje
sa koga dolaze korisnici usluge i time poveća broj/
koncentracija korisnika usluga, a da se istovremeno
obezbede potrebni uslovi za kvalitetno obavljanje
usluge. Drugi način je korišćenje mobilnih usluga
(‘usluga ka korisniku’’). Svrha mobilne usluge je da
dopre do korisnika na znatno širem geografskom
prostoru, tako što će mobilni timovi u određeno
vreme (jednom nedeljno, jednom u petnaest dana,
jednom mesečno) dolaziti u seosko naselje i pružati
odgovarajuće usluge lokalnom stanovništvu.
Mobilne usluge i službe se prilagođavaju potrebama manjeg broja korisnika koji žive u naseljima
disperzovanog tipa, čiji broj i koncentracija nisu
dovoljni da obezbede racionalnost organizovanja
stalne i klasično (stacionarno) organizovane službe. To mogu biti mobilne stomatološke ordinacije,
laboratorije, biblioteke, učionice sa kompjuterskom
opremom i internetom, mobilni vrtići i dr. ili mobilne
ekipe i timovi koji periodično dolaze u naselje i rade
u objektima u seoskom naselju (nastavnici za pojedine predmete kao što su matematika, strani jezik,
računarstvo za koju nastavu učitelji u područnim
školama nisu dovoljno kvalifikovani, lekar, kućna
nega, briga o slabije pokretnim i starim licima i dr).
Svako naselje za potrebe obavljanja ovih aktivnosti
treba da ima odgovarajući objekat/zgradu. Ti objekti mogu da budu organizovani kao mali multifunkcionalni centri u kojima se mogu obavljati različite
aktivnosti (pomenute mobilne usluge, aktivnosti
95
„Uvođenje mobilnih
programa, naročito
u oblasti zdravstva i
obrazovanja, motivisano
je, između ostalog, i
poboljšanjem usluga i
dostupnosti u područjima
sa podstandardnom
dostupnošću i kvalitetom
usluga. Takvi programi,
izuzev onih komercijalne
prirode, oslanjaju se na
javni sektor u obrazovanju i
zdravstvenoj zaštiti.”
lokalnih organizacija civilnog društva, programi za
lokalno stanovištvo i dr).
Uvođenje mobilnih programa, naročito u oblasti
zdravstva i obrazovanja, motivisano je, između ostalog, i poboljšanjem usluga i dostupnosti u područjima sa podstandardnom dostupnošću i kvalitetom
usluga. Takvi programi, izuzev onih komercijalne
prirode, oslanjaju se na javni sektor u obrazovanju
i zdravstvenoj zaštiti. Na internetu se može naći veliki broj informacija o organizacijama i programima
mobilne zdravstvene zaštite u državama širom sveta,
obrazovnim aktivnostima, socijalnim službama i dr.
Neki podaci za Srbiju o uslovima i obuhvatu obrazovanja:
•
u Republici Srbiji 6 odsto učenika osnovnih škola (48.281 učenika) ima obezbeđen besplatan
prevoz (Vojvodina 4%, Centralna Srbija 7%,
grad Beograd 5%). U 21 opštini više od petine
učenika koriste besplatan prevoz, a u 24 opštine uopšte nema učenika kojima je obezbeđen
besplatan prevoz (Saopštenje SRB 37 DD10,
RZS, Beograd, 2009).
•
Deca koja žive u seoskim naseljima u kojima postoji područna škola imaju male izglede da nastave školovanje u starijim razredima i srednjoj
školi (pored loše lokalne putne mreže, problem
je nepostojanje javnog prevoza, neusklađen jav-
96
ni prevoz sa radnim vremenom škole, veliki broj
siromašnih opština nema novac da subvencionira učeničke karte u javnom prevozu, prevoz za
srednjoškolce se ne subvencionira itd).
•
Đački domovi u Srbiji mogu da prime tek oko
3,4 odsto učenika koji pohađaju srednju školu
(oko 290.000 učenika u školskoj 2005/2006).
Kapacitet domova je oko 10.000 korisnika.
Ukupno godišnje, za internate i domove učenika iz budžeta se izdvaja oko 20 miliona eura
(2.000 eura po korisniku).
•
Poređenja radi, u Crnoj Gori je školske
2011/2012 upisano oko 31.000 učenika u
srednje škole, a broj mesta u internatima bio
je oko 3.000, odnosno oko 9,5 odsto učenika
upisanih u srednje škole.
•
Prema zaključcima Evropske komisije, za razvoj
ekonomije zasnovane na znanju neophodno je
da bar 75 procenata stanovništva bude obuhvaćeno srednjom školom, dok se u Obnovljenoj/dopunjenoj strategiji održivog razvoja
Evropske Unije kao jedan od ciljeva postizanja
socijalne uključenosti i povećanja zaposlenosti
mladih, navodi smanjenje ranog napuštanja
školovanja ispod 10 odsto i srednje obrazovanje bar za 85 procenata stanovništva starosti
do 22 godine.
•
Više od trećine (37,4%) redovnih osnovnih
škola u Srbiji (ukupno 3.910) nema toalet u
zgradi, pa deca koriste poljske klozete bez ispiranja (1.229 škola) ili sa ispiranjem (164 škole);
u ove škole, 2004. godine, bilo je upisano oko
47.700 učenika5.
Primeri dobre prakse u Srbiji. U Srbiji postoje primeri dobre prakse odnosno organizovanja usluga
koje su prilagođene korisnicima u seoskim i udaljenim naseljima. Navešćemo nekoliko primera:
•
Infobus u opštini Prijepolje je autobus sa bibliotekom i kompjuterima koji dva puta mesečno
5 Popis školskog prostora 2004, Bilten 463, RZS, 2006.
dolazi u seosko naselje6. Projekt je bio finansijski podržan od strane inostranog donatora,
a opština je nakon pet godina preuzela dalje
finansiranje.
•
Internati pri srednjim poljoprivrednim školama
u Svilajncu i Čačku su primeri dobro organizovanih škola koje u svom sastavu imaju internat
i tako obezbeđuju upis i dobre uslove školovanja za decu koja ne stanuju u ovim gradovima.
•
Program zdravstvenih pregleda u seoskim naseljima u opštini Jagodina u februaru 2011.
godine.
Kako, dakle, unaprediti kvalitet i dostupnost obrazovanja u seoskom području?
Neke od mera mogu biti sledeće:
•
Predškolska zaštita: mobilni vrtići, umrežavanje privatnog sektora, uključujući i subvencionisanje boravka prema kriterijumima koji su
prihvaćeni za obdaništa u državnom sektoru;
prostor za predškolsku zaštitu može se obezbediti kroz zakup objekata, korišćenje montažnih objekata, zakup prostora u zgradi osnovne
škole, podrške za privatnu inicijativu i sl.
•
Područne osnovne škole – kvalitet nastave se
može unaprediti kroz mobilne timove i mobilne učionice (kompjuteri, biblioteke itd).
•
Dostupnost starijih razreda u osmorazrednim osnovnim školama za decu iz naselja u
kojima takva škola ne postoji kroz prilagođavanje javnog prevoza radnom vremenu škole,
petodnevni/četvorodnevni internati za učenike, organizovana ponuda privatnog smeštaja
standardizovanog kvaliteta i sl).
•
Srednje obrazovanje za decu iz seoskih naselja može se učiniti pristupačnim kroz internate, umreženu ponudu privatnog smeštaja
standardizovanog kvaliteta, subvencioniranje
karata u javnom prevozu, konačno kroz sarad-
6 Prema podacima sa internet prezentacije ovog projekta:
„Mobilni informativni i komunikacioni centar (MIKC) – Infobus
obilazi naselja i sela prijepoljske opštine koja na svom području
nemaju organizovane ogranke biblioteke. Počeo je sa radom
2003. godine kao zajednički projekat Matične biblioteke Vuk
Karadžić iz Prijepolja i Narodne biblioteke Srbije. Misija Infobusa je da što većem broju građana omogući slobodan pristup
informacijama i znanju, kulturnim sadržajima, savremnim komunikacionim tehnologijama. U ovom savremeno opremljenom
vozilu su smeštene police sa knjigama i drugom građom, stolovi
za bibliotekara i čitaoce. Pored pozajmljivanja knjiga, časopisa,
multimedija, korisnici u okviru Infobusa mogu koristiti Internet,
a realizuju se različiti programi i radionice koje promovišu društvo zasnovano na znanju, kontinuirano obrazovanje, poštovanje
ljudskih prava i kulturne različitosti“. Više na www.infobus.rs
nju lokalnih uprava i republičkih ustanova na
konkretnim problemima.
•
Opšti zaključak je da problem u podizanju kvaliteta i nivoa obrazovanja u seoskim zajednicama nije samo u nedovoljnim finansijskim
sredstvima, već u boljoj organizaciji i inovativnosti u pristupu. Statistički podaci, štaviše,
govore o natprosečnom izdvajanju sredstava
za učenike u područnim školama sa substandardnim kvalitetom nastave.
„Prema zaključcima
Evropske komisije, za razvoj
ekonomije zasnovane na
znanju neophodno je da bar
75 procenata stanovništva
bude obuhvaćeno
srednjom školom, dok se u
Obnovljenoj/dopunjenoj
strategiji održivog razvoja
Evropske Unije kao jedan od
ciljeva postizanja socijalne
uključenosti i povećanja
zaposlenosti mladih, navodi
smanjenje ranog napuštanja
školovanja ispod 10 odsto i
srednje obrazovanje bar za
85 procenata stanovništva
starosti do 22 godine.
II Kultura seoskih
zajednica ogleda se u
položaju i ulozi žene
Druga oblast koja može biti ključna za održivost
ruralnih zajednica tiče se položaja žena u seoskim
zajednicama, a naročito njihove imovinske i pravne (ne)sigurnosti u domaćinstvu. U seoskim nase97
ljima u Srbiji već nekoliko decenija je udeo žena u
starosnim kontingentima 20 do 40 godina niži od
muškaraca. To pokazuju popisi stanovništva 1991,
2002, i 2011. godine. U donjoj tabeli dat je procenat ženskog stanovništva u ukupnom i u šest starosnih grupa (Popis 2011).
doprinose održavanju i unapređivanju domaćinstva;
•
Ako nema imovinu, žena ne može biti korisnik
subvencija i drugih pogodnosti koji se daju za
unapređenje poljoprivrednog domaćinstva.
Tabela 1: UČEŠĆE ŽENA U UKUPNOJ POPULACIJI I PO STAROSNIM GRUPAMA
Područje/tip naselja
Ukupno
0-19
20-29
30-39
40-49
50-59
preko 60
godina
REPUBLIKA SRBIJA
51,3
48,6
48,9
49,4
50,4
51,3
56,3
Gradska
52,3
48,6
50,0
50,7
52,0
53,3
57,3
Ostala
49,9
48,5
47,0
47,1
48,0
48,3
55,2
Beogradski region
52,6
48,7
50,7
51,2
52,0
53,8
57,5
Gradska
53,2
48,7
51,2
51,8
52,5
54,7
58,3
Ostala
50,2
48,5
48,2
48,3
49,4
50,3
54,1
Region Vojvodine
51,4
48,6
48,6
48,7
50,1
51,0
57,8
Gradska
52,2
48,6
49,9
49,7
51,1
52,8
58,3
Ostala
50,2
48,6
46,6
46,9
48,7
48,5
57,1
SRBIJA JUG
50,7
48,5
48,2
48,9
49,9
50,3
55,1
Gradska
51,6
48,5
49,2
50,4
52,3
52,6
55,6
Ostala
49,7
48,4
47,0
47,0
47,5
47,9
54,7
Izvor: Popis stanovništva 2011.
Statistički podaci potvrđuju da mlade žene u većem
broju od muškaraca: (1) migriraju iz Srbije, i (2) napuštaju seoska naselja i odlaze u gradove.
Žene su vlasnici tek 10 procenata gazdinstava
u Srbiji. Dakle, žene ne mogu biti nikakav značajniji akter razvoja poljoprivrede i drugih oblika privređivanja u seoskim područjima.
Koji su razlozi za to?
•
Brojne obaveze i naporan rad u domaćinstvu
i poljoprivrednom gazdinstvu. Žena u poljoprivrednom gazdinstvu ima status pomažućeg
člana, i ne ostvaruje pravo na penziono osiguranje, nema pravo na plaćeno porodiljsko bolovanje i druge pogodnosti koje imaju zaposleni
(naročito u javnom sektoru);
•
Nedostatak javnih službi (obdanište, škola,
zdravstvena služba...) što u značajnoj meri
ograničava zapošljavanja van domaćinstva,
čak i kada se nađe posao;
•
Imovinska i pravna nesigurnost žena. Nakon
dugogodišnjeg ulaganja i rada na unapređivanju domaćinstva, žena koja je udajom došla
u domaćinstvo ne stiče pravo na nasleđivanje.
Uvećana vrednost imovine nije zajednička
bračna tekovina. Takođe, porodica koja ostaje
na imanju nasleđuje ga na jednake delove sa
naslednicima koji žive u gradu i ne ulažu niti
98
Neke mere za promenu ovog stanja mogle bi biti:
•
Promena zakona o nasleđivanju tako da veća
prava u nasleđivanju imovine ima naslednik
odnosno porodica koja ostaje na imanju, obrađuje i unapređuje posed, i brine o starijim članovima odnosno vlasniku imovine?
•
Korišćenje Ugovora o doživotnom izdržavanju
kao pravne forme koja obezbeđuje: (a) imovinsku i pravnu sigurnost porodice koja živi i
unapređuje domaćinstvo i brine o starijim članovima – vlasnicima; (b) imovinsku i pravnu
sigurnost žene koja se udaje i ostaje da živi sa
mužem u domaćinstvu; i (c) pravičnost u nasleđivanju s obzirom na uloženi rad na održavanju i unapređenju vrednosti imanja (kuća,
okućnica).
•
Usmeravanje subvencija u poljoprivredi prema
ženama-preduzetnicama i stvaranje zakonske
mogućnosti da postane vlasnik ostvarene dobiti.
Na kraju, neka pitanja su ključna i odgovor na njih
tiče se sistemskog rešenja održivosti seoskih zajednica kroz konzistentno rešenje položaja žene:
•
Kakva je perspektiva domaćinstva koje se osipa (bez mladih koji ostaju, zasnivaju porodicu
i imaju decu) i kakva je budućnost vlasništva
poljoprivrednog zemljišta ako se nastavi sa demografskim gašenjem sela?
•
Da li lokalna samouprava ima instrumente da
podrži razvoj seoskog domaćinstva?
•
Koji programi bi bili važni za poboljšanje uslova
života žena u seoskim naseljima?
•
Kakvi su izgledi da subvencije i ulaganja u poljoprivredu daju rezultate ako se ne zaustavi
populaciono osipanje seoskih područja a naročito odlazak mladih žena u fertilnom periodu?
projekte drugih država, međunarodnih organizacija
i dr. Organizacije civilnog društva mogu u seoskim
sredinama obezbeđivati mnoge usluge od vitalnog
značaja za socijalni i kulturni razvoj i za unapređenje kvaliteta života žitelja. Potrebno je na nacionalnom nivou uraditi odgovarajuće izmene zakonske
regulative koje će podržati i olakšati osnivanje NVO
u seoskim naseljima i omogućiti organizovanje
usluga i aktivnosti važnih za poboljšanje uslova života u okviru civilnog sektora (zakon o neprofitnim
organizacijama, fleksibilniji uslovi za organizovanje
predškolskih usluga, umrežavanje privatnog sektora
u organizovanje usluga od javnog interesa, organizovanje privatnog internatskog smeštaja, formiranje dnevnih boravaka za stara lica ili osoba kojima
je potrebna tuđa nega, itd).
III Od zadruživanja do
udruživanja
Organizacije civilnog društva su zapostavljen ali potencijalno veoma važan akter u razvoju seoskih zajednica. Tokom poslednjih nekoliko decenija organizacije civilnog društva u Srbiji su ostvarile vidljiv
i značaj doprinos u mnogim sektorima, od zaštite
životne sredine, unapređenja uslova života marginalizovanih društvenih grupa, podrške siromašnim
grupama do projekata u oblasti socijalnog i kulturnog razvoja, podrške mladima i dr. Organizacije civilnog društva su mahom organizovane u gradskim
naseljima, dok su njihove aktivnosti u seoskim naseljima još uvek veoma skromne, bez većeg uticaja
i slabo vidljive. Nekadašnje forme udruživanja kao
što su mobe, zadruge i slični oblici međusobne ispomoći su ugašene ili zadržane u simboličnom obliku,
a nove se sporo osnivaju.
S obzirom na obeležja seoskih sredina u Srbiji, od
posebnog je značaja osnivanje organizacija civilnog
društva. Nizak socijalni kapital i nerazvijene forme
udruživanja građana u selima su ozbiljna prepreka
za razvoj civilnog društva i s tog razloga bi bilo neophodno usmeravati i podsticati razvoj ovih organizacija od strane NVO koje funkcionišu u gradskim
naseljima, opštinskim centrima, na regionalnom ili
nacionalnom nivou. Bez podrške organizacija civilnog društva iz gradskih sredina, žitelji seoskih naselja će teško dobiti potrebne informacije o uslovima
organizovanja i udruživanja građana, o primerima
dobre prakse, o mogućnostima da apliciraju za različite programe na nacionalnom nivou ili fondove EU,
Ključne reči
Selo
Poljoprivredna proizvodnja
Obrazovanje
Javne službe
Društveni položaj žene
Kulturni razvoj
Društvene grupe
Udruženja na selu
99
Ksenija Petovar
Social groups,
cultural and social
development in
rural communities
Summary
Serbian society is influenced by stereotypes about
rural areas as backwards, primitive communities.
Besides the strong dichotomy between urban and
rural areas, even the statistical classification of settlements in Serbia doesn’t recognize rural communities – there are only urban areas and the other
one. Regarding these problems of depopulation,
degradation and inequality in comparison to the
urban areas, the author proposes solutions. Some
of them refer to the status of women, other to the
conditions of education in rural areas. The author
also emphasizes an essential role of civil society
organizations regarding improvement of living conditions in rural communities. It is also crucial that
local governments and authorities support revitalization of the rural areas, which should be based on
the recognition of rural characteristics, not on implementation of urban-centric models.
Key words
Rural area, Agricultural
production, Education, Public
service, Women’s social status,
Cultural development, Social
groups, Rural civic associations
100
V
PROFESIONALNI RAZVOJ
ZA PREDUZETNIŠTVO
U KREATIVNOM SEKTORU
Marina Delić1
Preduzetništvo u kreativnom
sektoru: kako izaći iz sopstvenih
ograničenja
Da li preduzetnik razmišlja drugačije od ostalih ljudi? Da li ima specifične kognitivne procese koji mu
omogućavaju da se samostalno, hrabro i odlučno
upusti u neizvesnu tržišnu igru i uz permanentan rizik, ipak uživa u svom poslu? Ovom temom su se bavili razni autoriteti u oblasti teorije preduzetništva.
Aktuelne su sledeće karakterizacije profila ličnosti
preduzetnika:
2.
1.
•
Spremnost na preuzimanje rizika,
Stefan Harper /Stephen C. Harper/, profesor preduzetništva u Poslovnoj školi menadžmenta na
Univerzitetu Severna Karolina i autor knjige Extraordinary Entrepreneurship 2, kaže da preduzetnici,
premda imaju različita porekla i poslovne kontekste,
često imaju neke zajedničke karakteristike i navodi
sledeće:
•
Želja za nadmetanjem,
•
Sposobnost da se upravlja stresom i stresnim
situacijama,
•
Sposobnost da se od biznisa napravi zabava,
•
Kreativno rešavanje problema,
Vilijam Dajer /W.G. Dyer/ – profesor menadžmenta
na Brigham Young University i autor knjige The Entrepreneurial Experience: Confronting Career Dilemmas of the Start-Up Executive3 vidi preduzetnike
kao ljude čije karakteristike imaju sledeće zajedničke imenitelje:
•
Sposobnost da se prepozna šansa,
•
Spremnost da ne prihvataju status quo,
•
Posvećenost biznisu,
•
Hrabrost i samopouzdanje da idu tamo gde
drugi do tad nisu išli,
•
Stalna orjentacija ka ostvarenju cilja,
•
Strast da ono o čemu sanjaju pretvaraju u realnost,
•
Realni optimizam.
•
Energiju da rade 70-90 sati nedeljno,
•
Istrajnost i čvrstinu da se nose sa talasima izazova i neuspeha,
•
Menadžersku sposobnost da donose veliki broj
odluka u vezi sa poslom, bilo da on ide dobro
ili loše.
3.
Vilijam Bajgrejv /W.D. Bygrave/, koautor knjige Entrepreneurship (W.D.Bygrave & A.Zacharakis) iznosi
koncept 10 D – 10 osobina: profil kroz deset ključnih
faktora uspešnih preduzetnika:
•
Vizija (dream),
•
Ubedljivost (decisiveness),
•
Kreiranje (doer),
•
•
Rešenost tj. Odlučnost (determination),
Posvećenost (dedication),
•
Odanost (devotion),
1 Senior konsultantkinja za razvoj ljudskih resursa, trener i kouč,
OD&M Consulting Beograd i Academica Beograd
2 Izvor: http://www.uregina.ca/admin/cmd/download/SMEEReview2008.pdf
3 http://www.amazon.com/The-Entrepreneurial-ExperienceConfronting-Jossey-Bass/dp/1555424171
103
•
Smisao za pojedinost (details),
•
Verovanje u predodređenost (destiny),
•
Novac (dolars),
•
Spremnost na distribuciju suvlasničke funkcije
(distribute).
5.
Srđan Janićijević (konsultant za razvoj preduzetničkih projekata u Srbiji i vlasnik konsultantske kuće
Komon Sens4)u tekstu Preduzetništvo – osnovni uslov
ekonomskog rasta Srbije5 smatra da preduzetnika
možemo opisati kao osobu koju krase deset osobina:
4.
1. Disciplinovani da ispune svoj cilj,
U delu New Venture Creation: Entrepreneurship for
the 21st Century, Džefri Timons /J.A.Timmons/ pretpostavlja da su:
2. Samopouzdani da će svojom idejom, znanjem
i iskustvom uspeti,
3. Otvorenog uma za nove ideje i promene uopšte,
•
Eksterni faktori od velikog uticaja na preduzetničko ponašanje,
4. Proaktivni i samomotivisani,
•
Vidljive osobine preduzetnika su, pre svega, interaktivne veštine koje mogu da se nauče,
6. Kreativci,
•
Preduzetnici mogu da se diferenciraju po svom
ponašanju od ostalih tipova poslovnih ljudi
menadžera, prodavaca…
•
Uspešan tip preduzetnika može da se diferencira od neuspešnog tipa preduzetnika.
Timons je, analizirajući profile i radnu praksu nekoliko stotina preduzetnika došao do zaključka da nijedan od njih ne poseduje sve najpoželjnije kvalitete
u najvišem stepenu. Izdvaja 15 osobina koje se, po
njemu, mogu naučiti:
•
Potpuna posvećenost poslu,
•
Potreba za velikim dostignućima,
•
Orjentacija na ciljeve i šanse,
•
Inicijativnost i lična odgovornost,
•
Istrajnost u rešavanju problema,
•
Svest o svojim dobrim i lošim osobinama,
•
Verovanje da je jedini gospodar sudbine,
•
Spremnost da izdrži rizične i stresne situacije,
•
Prihvatanje kalkulisanog rizika,
•
Neiskazivanje svoje snage i moći,
•
Pouzdanost,
•
Odlučnost,
•
Anticipiranje događaja,
•
Sposobnost organizovanja tima.
5. Takmičari,
7. Posvećeni i pomalo fanatični,
8. Umeju sa ljudima,
9. Radoholičari,
10. Strastveno vole ono što rade.
Uz očekivanu raznolikost teorija o specifičnostima
preduzetničkog načina razmišljanja, i možda pre –
delanja, ipak se daju mapirati dinstinktivne karakteristike preduzetnika koje ih razlikuju od drugih
ljudi: imaju jasnu ideju šta žele da postignu i stalno
aktivno tragaju za novim prilikama, veruju u ideje i
sopstvene kvalitete, imaju fleksibilnost i adaptibilnost (planirati biznis i prilagođavati se okruženju),
okrenuti su budućnosti.
Napomena: ovde se bavimo, pre svega, ličnim karakteristikama, osobinama i sposobnostima, podrazumevajući da su za razvoj preduzeća potrebna i
tehnička (tehnologija posla) i poslovno administrativna znanja, kao i konceptualno mišljenje - sposobnost preduzetnika da firmu vidi kao celinu.
Program Dositheus –
preduzetnici u kreativnom
sektoru
Imali smo priliku da se konkretno upoznamo sa specifičnostima ličnog profila i načinom razmišljanja
i delanja velikog broja preduzetnika u kreativnom
sektoru. U okviru programa Dositheus, koji sprovodi
4 www.komonsens.com
5 Janićijević, Srđan: (2012) „Preduzetništvo – osnovni uslov
ekonomskog rasta Srbije. Preuzeto sa www.madmarx.rs Centar
za istraživanje kreativne ekonomije
104
Academica, beogradska neprofitna organizacija za
istraživanje i razvoj u neprofitnom i kreativnom sektoru,6 definisan je kurikulum za profesionalni razvoj
preduzetnika u kreativnom sektoru, uže – u kulturnim industrijama. Polaznici seminara na konkursu
bili su izabrani prema kvalitetu poslovne ideje i stepenu motivacije predstavljenim u aplikaciji.
Kroz formiranih pet glavnih grupa seminar je prošlo oko 150 preduzetnika, uz prethodna četiri pilot
treninga koji su bili priprema trenera i provera metodologije i tema kurikuluma. Program seminara sadržao je aktuelna poslovna znanja i veštine kojima
bi savremeni preduzetnik trebalo da vlada kako bi
mogao adekvatno da planira svoj nastup na tržištu
na kome, uprkos surovoj tržišnoj utakmici, ipak ima
mesta za kreativne poslovne ideje. Polaznici su kroz
trodnevnu obuku prošli ubrzani kurs iz osnova marketinga, brendinga, podigli svest o osobenostima
preduzetništva u kreativnom sektoru globalno, ali
i radili na poslovnom razvoju ideja i usavršavanju
veština prodaje7.
Kao stručnjaci za različite poslovne veštine, u okviru
tima trenera došli smo do zaključka da osim poslovnih znanja i veština, našim preduzetnicima kreativcima nedostaje da na ličnom planu izgrade određena
uverenja, sposobnosti i osobine koje bi im pomogle
da adekvatno upotrebe stečena znanja i snađu se
u sredini i tržištu koji se konstantno menjaju. Dakle,
potreban im je efikasan način razmišljanja, uspešan
preduzetnički stav prema okolnostima koje su, kada
su preduzetnici u pitanju, često, figurativno rečeno,
avanturističke, a najčešće – surove (misli se na okolnosti poput osobenosti lokalnog tržišta, razvijenosti
kanala prodaje, mogućih monopola, (ne)razvijenosti potrebe kod kupaca, mogućnosti pronalaženja
investicija, slabe razvijenosti regionalnih tržišta…).
6 Projekat Dositheus 2012: Profesionalni razvoj za preduzetništvo u kulturnim industrijama Srbije implementira ACADEMICA – Akademska grupa kroz svoja dva programa - Centar za
istraživanje kreativne ekonomije i Obuka & Odluka, uz podršku UNESCO Međunarodnog fonda za kulturnu raznolikost za
2012. godinu. Projekat je nastao u okviru istoimenog programa
namenjenog učenju i razmeni znanja i veština u oblasti kulture i
kreativne ekonomije: Program DOSITHEUS je dobio ime u čast
Dositeja Obradovića, na dvestogodišnjicu njegove smrti.
7 Prema programu, glavna obuka Dositheus sadrži deset modula: I Šta je preduzetništvo u kulturi i šta je umetnički/kulturni
proizvod - kako početi; II - Preduzetništvo u kulturnim industrijama Srbije i mogućnosti međunarodnog okruženja (kako pronaći
partnere i saradnike, kako tražiti i dobiti podsticajna sredstva);
III - Kako razmišlja investitor i kako mu se predstaviti; IV - Šta je
proizvod: 5P savremenog marketinga; V - Kreiranje sopstvenog
proizvoda/usluge; VI Branding (kako napraviti uspešan brend);
VII - Prikupljanje sredstava i pridobijanje saveznika u privatnom
sektoru; VIII Korisnici kao partneri (crowdsourcing u kreativnim
industrijama); IX - Kupci u kulturnim industrijama; X - Kako predstaviti proizvod u kulturnim industrijama. Videti više na: http://
www.obuka-odluka.org/Dositheus/Program-obuka
„Kao stručnjaci za
različite poslovne veštine,
u okviru tima trenera došli
smo do zaključka da osim
poslovnih znanja i veština,
našim preduzetnicima
kreativcima nedostaje da
na ličnom planu izgrade
određena uverenja,
sposobnosti i osobine
koje bi im pomogle da
adekvatno upotrebe
stečena znanja i snađu se
u sredini i tržištu koji se
konstantno menjaju.”
Opšti zaključak trenera-konsultanata bio je: ovim
preduzetnicima ne nedostaje kreativnost i početna
poslovna ideja. To su ljudi koji proizvode umetnine,
rukotvorine, restauriraju nameštaj, organizuju festival lokalnog tipa, kreiraju i prodaju digitalne knjige,
prave kuće od organskih materijala, imaju kreativni studio za grafički i veb dizajn, izrađuju unikatnu
odeću i obuću, prave retke fotoaparate...
Međutim, evaluacije i mentorski rad su pokazali da
velikom broju njih nedostaje inicijativa da stvari odgovorno i potpuno uzmu u svoje ruke, usmernost i
fokus na izvršenje zadataka (ne samo na kreativno
sanjarenje), hrabrost da prihvate promene, uhvate
se u koštac sa njima i izgrade otpornost i fleksibilnost u neizvesnim i promenjivim uslovima tržišta.
Imajući u vidu kako polazni stvaralački potencijal,
tako i primećene nedostatke kod preduzetnika sa
kojima smo radili, smatrali smo da ima osnova da
se u naučenim lekcijama autora i organizatora treninga uvrsti i stav da bi budući treninzi Dositheus
programa trebalo da u značajnoj meri postave novi
vektor razvoja i samorazvoja ličnosti preduzetnika.
Otuda bi novi ciklus Dositheus programa trebalo da
bude prilika da se njihov razvoj podrži i programom
NLP-a (neurolingvističkog programiranja).
105
NLP kao pravac u primenjenoj psihologiji zasniva se
na proučavanju ponašanja uspešnih ljudi u raznim
oblastima (biznis, sport, obrazovanje, psihoterapija)
i kreiranju praktičnih modela razmišljanja i komunikacije koji se mogu koristiti na putu ličnog razvoja.
Prema osnovnim postulatima NLPa ono što je svim
uspešnim ljudima zajedničko (bez obzira na profesiju) jeste način na koji komuniciraju sa drugima, kao
i način na koji razmišljaju kada postavljaju svoje ciljeve i nose se sa promenama.
Kao nauka o uspehu (kako se često opisuje), NLP
odlično može doprineti preuzetnicima u kreativnom
sektoru da sagledaju šta je uspešan način razmišljanja jednog preduzetnika i kako mogu da se razvijaju
po modelima koji su dokazano uspešni.
Moguć doprinos NLP
razvoju preduzetničkog
načina razmišljanja u
kreativnom sektoru
Modelovanje je jedan od tehnika NLP-a prema kojoj
se razumevanjem, definisanjem strategija ponašanja uspešnih pojedinaca u određenoj oblasti može
doći do univerzalnog modela uspeha za tu oblast.
Model bi trebalo da bude jednostavan (da bi bio
model), i da opisuje iskustvo uspeha za datu oblast.
Na taj način bismo i model uspešnih preduzetnika
(prema teorijama s početka teksta i praksi rada sa
preduzetnicima koje je imao stručni tim trenera programa Dositheus) preneli organizatorima programa obuke i preduzetnicima u kreativnom sektoru.
Sagledavajući teorije s početka teksta, i uvid o tome
šta bi trebalo da razvijaju preduzetnici u kreativnim
sektorima, definisali smo nekoliko važnih oblasti ličnog razvoja u kojima filozofija i praksa NLPa mogu
biti veoma korisne. Za svaku oblast predložićemo
određenu NLP praksu koja može pomoći u razvoju
datih karakteristika, i time dorineti snažnijem, otpornijem i uspešnijem preduzetničkom profilu preduzetnika u kreativnim sektorima.
Tematske/problemske oblasti za razvoj preduzetnika u kreativnom sektoru:
A) Usmerenost na cilj, Uočavanje prilika,
Istrajnost
Budući kreativni i često formalno needukovani u pogledu poslovnih znanja, preduzetnici umeju uzbud106
ljivo da sanjare o stanjima koje bi želeli da postignu, ukoliko bi se njihova poslovna ideja realizovala
i posao napredovao. Ta kreativna strast i vlasništvo
nad idejom su generator produktivnog entuzijazma
i početne motivacije. No, ono što je, kao sindrom
primećeno jeste da inicijalna motivacija opada
shodno broju i vrsti zadataka koji su neophodni da
se izvrše na tom putu ka ostvarenju vizije. Razloga
za pad motivacije ima više – obeshrabrujući rezultati, nedostatak resursa, ali su često tu i inercija i
nedostatak fokusa.
NLP ciljeve vidi kao ključni put do uspeha.
Istraživanje sprovedeno još 1953. godine na univerzitetu Jejl /Yale/ u SAD pokazalo je iznenađujuće
rezultate postavljanja ciljeva. Od celokupnog broja
ispitanika koji su bili apsolventi, samo 3 posto njih
je imalo zapisane ciljeve. Nakon dvadeset godina
sprovedeno je isto istraživanje sa istim osobama.
Apsolventi koji su imali zapisane ciljeve i planove
za svoju budućnost (3 posto) imali su veći stupanj
finansijske dobrobiti nego svi ostali zajedno. Iz
istraživanja se takođe moglo lako zaključiti kako je
životna radost i zadovoljstvo ta 3 posto ispitanika
bila na daleko višem nivou od 97 odsto ostalih.
Postoji, dakle, velika povezanost između postavljanja ciljeva i našeg ličnog uspeha. Jednom kad postavimo svoje ciljeve i planove razrade tih istih ciljeva, svi naši kapaciteti (koncentracija, misli, znanja,
energija, volja) direktno se usmeravaju tim našim
ciljevima. I u tome je ogroman značaj postavljanja
ciljeva – što nas fokusiraju i produktivno usmeravaju sve naše lične resurse da rade u službi ostvarenja
cilja. Lakše nam je donositi odluke jer vrlo brzo možemo shvatiti da li nas donesena odluka približava
ili udaljava od naših ciljeva. Lakše nam je da se organizujemo i ne gubimo vreme na misli i aktivnosti
koje nas ne vode prema željenim ciljevima.
U ovoj tački NLP nudi veoma dobre tehnike koje
mogu pomoći da se ciljevi kvalitetno, nadasve kvalitetno ispravno postave. U surotnom, loše postavljeni ciljevi nemaju ovakvu snagu i delotovornost.
Cilj, pre svega, treba razlikovati od želje. Želja je
neodređena i govori o stanju koje želimo da postignemo.
Primer želje: Želim da budem poznat i angažovan
grafički dizajner koji može da živi od svog posla.
Primer cilja: Avgust 2013. godine, održana izložba
mojih radova i sklopljena dva ugovora za različite
projekte sa advertajzing sektorom Beograda.
Za početak, važno je da cilj bude egzaktan što omogućava lako usitnjavanje aktivnosti do lako pojmljivih zadataka. Na prethodnom primeru, neophodne
aktivnosti bi bile (formulisane u vidu cilja):
•
Pronaći investitora izložbe - tako što ću kontaktirati 10 firmi koje se bave proizvodnjom
softvera i mogu imati interes da se kroz moje
digitalne radove predstave svojim kupcima.
•
Predstaviti radove na pet sastanaka sa glavnim
menadžerima / Key Account menadžerima pet
najboljih agencija…
Zgodna alatka za proveru kvaliteta postavljenih ciljeva je u opštem i projektnom menadžmentu primenjen SMART model. Da bi bio dobro postavljen,
cilj bi trebalo da bude:
„Za ciljeve je potrebno
da budu zapisani, u
suprotnom, opet im preti
mogućnost da budu
nejasne želje koje ne
obavezuju na ostvarenje.”
•
Koje resurse već imam? (U prethodnom primeru to bi bili npr. kontakti u firmama i agencijama)
•
Šta mi je dodatno potrebno? Kako ću to naći?
(U prethodnom primeru to bi bili recimo izrada prezentacije i vizit karti, uz pomoć iskusne
osobe)
•
Na koje potencijalne rizike ili opasnosti posebno da obratim pažnju? (U prethodnom primeru to bi bili recimo moja sklonost da ne tražim
čvrstu pisanu obavezu od partnera, pa da u poslednjem momentu ostanem bez obećane podrške, što se desilo već nekoliko puta do sada )
•
Kako ću znati da sam na dobrom putu? (U
prethodnom primeru to bi bile recimo kontrolna tačka 1. februar 2013. zakazani svi sastanci,
15. mart - sklopljen bar jedan ugovor o sponzorstvu)
Specific – specifičan (precizno definisan u obliku
jasnih rezultata, kao u navedenom primeru)
Measurable – merljiv (imamo jasne mere da li smo
ga ostvarili i u kom pocentu; primer: broj ugovora)
Achievable – dostižan (u datom roku moguće ga je
ostvariti)
Realistic – realan (u datom kontekstu ja mogu da
ga ostvarim)
Timed – vremenski definisan (ima rok).
Za ciljeve je potrebno da budu zapisani, u suprotnom, opet im preti mogućnost da budu nejasne želje koje ne obavezuju na ostvarenje.
Pored ovako definisanih ciljeva, veoma je korisno i
dati odgovore (opet formulisane precizno na papiru)i na sledeća pitanja:
Pitanja koja podstiču dodatnu motivaciju za rad na
ostvarenju cilja:
•
Sa kojom svrhom sve ovo radim?
•
Šta mi donosi ostvarenje ovog cilja?
•
Ko ću ja postati kada ostvarim ovaj cilj?
Dodatna važna pitanja:
•
Šta već danas mogu da uradim kako bih se približio-la ostvarenju cilja?
(Veoma je važno napraviti prvi mali korak, i sa njim
se retko kad može pogrešiti. Kako god da smo definisali cilj, prvi koraci su slični, i važno ih je što pre
uraditi jer oni generišu entuzijazam i samopouzdanje za dalje).
Sa ovakvom pripremom preduzetnik će biti spreman da se upusti u avanturu ostvarenja svog sna
značajno ozbiljnije i izvesnije nego da intuitivno naslućuje kojim putem. Ukoliko je taj put bez jasnih
merila i smernica početni entuzijazam ume da zaluta putevima samodovoljnosti ili željenog razmišljanja (wishful thinking). Bez ovakvog sistematičnog
pristupa u postavljanju ciljeva nema se jasan utisak
da li smo na dobrom putu, a samim tim – ne možemo imati ni dodatnu motivaciju koju generišu tzv.
male pobede (uspešno savladavanje manjih pojedinačnih aktivnosti).
Podsticajna lična uverenja koja su, prema NLP praksi, korisna u ovoj fazi su:
•
Ako neko može, mogu i ja.
•
Ako mogu nekad, mogu uvek.
•
Ako mogu negde, mogu svuda.
Često se kaže kako jedna minuta planiranja donese
više rezultata od deset minuta delovanja. Naravno,
107
to ne znači da je dovoljno samo planirati i ne raditi
ništa drugo. Međutim, uz dobar i jasan plan možemo postići daleko brže i bolje rezultate nego li bez
njega.
Zamislimo li, samo, da gradimo veliku zgradu bez
nacrta? Kako bi to konačno izgledalo? Da li bi želeli
da kupitimo stan u takvoj zgradi? A možemo li zamisliti preduzeće koja posluje bez ciljeva i plana? Koliki
uspeh u poslovanju bi ono moglo ostvariti?
Istu sudbinu dele i preduzetničke ideje. Važno je
upozoriti preduzetnike u kreativnom sektoru na tu
opasnost.
Na kraju priče o postavljanju ciljeva je veoma važno
podsetiti na čuveno pitanje: koliko si spreman da
platiš?8
Postavljanje ciljeva po NLP metodologiji daće jedan
jasan pregled koraka koji su potrebni da se dese,
kao i uvide koji osnažuju motivaciju na tom putu.
Ali, ono što je neizbežno jeste odricanje koja stoje
na tom putu. Zato je važno na početku planiranja
uspeha razmisliti o tome na šta sam sve spreman koja odricanja mogu da podnesem, koje poteškoće
mogu da očekujem i spreman sam da se nosim sa
njima. Na ranije analiziranom primeru to bi moglo
da zvuči ovako: plan da ostvarim svoju izložbu i saradnju sa agencijama doneće sa sobom 10-12 sati
dnevnog rada, što će smanjiti mogućnost da čitam
i pišem master rad u narednih godinu dana. Da li
sam svestan toga? Da li sam spreman da platim tu
cenu?
B) Traganje za šansama, Hvatanje prilika
Veoma koristan efekat dobrog postavljanja ciljeva
je da nas oni čine sposobnijim da uočimo prilike i
resurse koji su oko nas, a korisni su za njihovo ostvarenje. Čuveni je primer ako imate zadatak da izbrojite sve antene na krovovima u svojoj ulici, uočićete
i zanimljive krovne konstrukcije, i natpise, i dobru
arhitekturu… Sve ono što ranije niste uočavali. Isto
tako je i sa postavljenim ciljevima. Kada precizno
definišemo šta je ono što hoćemo da postignemo,
u hodu se dešava da hvatamo ideje i moguće resurse druge vrste (ljude koji nam mogu biti od koristi,
knjige, prilike u novinama…). Postajemo senzibilniji
da uočimo mnoge prilike koje nam mogu biti dobra
sredstva na putu ka cilju. Ovo je jedna od važnih
posledica postavljanja ciljeva – uočavamo prilike i
šanse za koje bismo ranije bili slepi, jer mozak, jednostavno, nije bio podstaknut ni isprovociran da to
8 Ljamić Ivanović, Brankica: (2012) „Koliko si spreman da platiš“, Atria group, Beograd.
108
registruje. (Na prethodnom primeru bi to moglo
biti, recimo, uočavanje prilika da se preko ljudi koje
upoznajete drugim nekim povodom, eventualno,
povežete sa odgovarajućim osobama iz nekih kompanija koje su vam potrebne za cilj koji ste postavili).
Istrajnost ima veće šanse na tom dobro trasiranom
putu, kao što kaže guru efikasnosti, Brajan Trejsi9:
Nakon dobro postavljenog cilja, potrebno je napraviti plan. Plan je približno spisak aktivnosti organizovan u delovima vremena. Šta treba prvo da se
uradi? Šta treba kasnije uraditi? Šta je važnije? Šta
je manje važno? Jednom kad budete imali svoj cilj i
plan, imaćete šemu uspeha.
Neverovatno je koliko sjajnih ciljeva i planova
umre zbog nedostatka akcije. Ne dozvolite da se to
baš desi vama. Bićete spremni da postignete svoje
ciljeve mnogo br že nego ikada pre.
Počnite sa ostvarivanjem plana. Uradite nešto odmah. Uradite bilo šta. Čak i kada vas sve u tome
ometa, budite uvek zaposleni. Ne odlažite. Odaberite najlogičniji prvi korak i počnite.
Svakodnevno uradite ponešto što će vas približiti
vašem glavnom cilju. Preduzmite konkretne akcije
koje vas vode u smeru vašeg najvažnijeg cilja. To je
možda najvažniji korak uopšte. Čineći svakodnevno
ponešto, razvijate snagu u svakom momentu. Razvijaćete istrajnost. Ojačani tom snagom, napredovaćete sve brže i brže prema izabranom cilju. Istovremeno, vaš će se cilj brže kretati ka vama.
Dakle, za preduzetnike to znači da se osvrnu se oko
sebe, upoznaju se sa tržištem, urade malu anketu
koja će im dati smernice šta je njihovom poslu potrebno, raspitaju se ko mogu da budu korisni sagovornici u vezi sa njihovom idejom, istraže sličnu ponudu na lokalnom tržištu, ili inostranstvu, naprave
spisak važnih kontakata, zovu redovno dnevno po
pet kontakata koji će im generisati sastanke… Šta
god, samo da preduzimaju akcije! To generiše samopouzdanje i istrajnost preko potrebnu ljudima sa
dobrim poslovnim idejama.
C) Fleksibilnost
Čest razlog zašto se ljudi ne uhvate u koštac sa jasnim postavljanjem ciljeva jeste strah od neuspeha.
Možda ja nisam dorastao tako nečemu, ma gde
meni da se posreći i sl… Uloga neuspeha u procesu
9 Trejsi, Brajan: „Kako da zaradite više i napredujete brže“,
Finessa, Beograd, 2003, str. 27-28.
ostvarenja uspeha je ogromna. Neuspeh je neophodan na putu ostvarenja ciljeva, potrebno je samo
aktuelizovati ovo uverenje kod naših preduzetnika.
Jedan neuspeh ne znači propast. Naprotiv, znači
mnogo više.
Jedan od aksioma NLP-a jeste Ne postoji neuspeh,
postoji samo rezultat. Možda ne postižemo uvek
ono što smo želeli, ali uvek dobijemo neki rezultat
(o tome šta smo pogrešno uradili, recimo). Jedno
je sagledati kako se osećamo kad ne dostignemo
postavljeni cilj (doživimo neuspeh), a drugo kako
se osećamo kada nešto naučimo. Neuspeti ili naučiti – mi biramo način na koji ćemo da doživimo i
tumačimo šta nam se dešava. Ovo uverenje je veoma važno razviti kod naših preduzetnika u kulturi
i kulturnim industrijama. Primećeno je da njih jednokratni neuspeh parališe da probaju i dalje (brojni
primeri učesnika Dositheus obuke su svedočili o malodušnosti zbog okruženja, nerazumevanja, ali istovremeno, prenebregnuli su činjenicu da su i dalje u
poslu i motivisani da krenu dalje, samim tim što su
održali svoju ideju i npr. rešili da se prijave za učešće
na seminaru).
Neuspeh je savršena prilika za razvoj, samo je potrebno sagledati situaciju na pravi način. U tome preduzetnicima u kreativnom sektoru mogu biti veoma
korisna alatka sledeća pitanja na koja bi valjalo da
daju sebi odgovore pre nego se obeshrabre, odnosno
umesto da se obeshrabre na nekoj od prepreka:
•
Šta sam hteo-la da ostvarim?
•
Šta sam do sad ostvario-la?
•
Koje sam povratne informacije kroz ovo iskustvo stekao-la?
•
Šta sam iz njih naučio-la?
•
Kako mogu pametno (pozitivno) da iskoristim
to što sam do sada naučio-la?
•
Kako ću meriti buduća napredovanja /uspeh?
Prema NLP modelu svuda oko nas su povratne informacije o nama samima. I kad u nečemu uspemo, to nam govori o nekom našem kvalitetu. I kad
u nečemu ne uspemo, to nam govori o nekoj našoj
slabosti ili grešci. I kad ljudi vole da provode vreme
sa nama, to govori o nama. I kad ne vole, to govori
o nama. Velika je odgovornost i hrabrost shvatiti
da su povratne reakcije (eng. feedback) svuda oko
nas. Pitanje je samo hoćemo li biti dovoljno hrabri
da za njih pitamo, ili dovoljno spremni da ih opazimo i uzmemo ozbiljno u razmatranje. Oni koji tako
urade, imaju višestruku korist, jer onda te povratne informacije mogu praktično da iskoriste kako bi
sebe u nečemu unapredili, razvili, poboljšali…
„Jedan od aksioma NLP-a
jeste - Ne postoji neuspeh,
postoji samo rezultat.”
Dobiti povratnu informaciju o sebi prava je dragocenost, i zato je važno negovati lično strljenje
da u takvim situacijama ne krenemo odmah da
objašnjavamo sebe i svoje postupke, već istinski
razmislimo kojim aspektom ponašanja smo dali
povoda za tako nešto.
Prateći ovu logiku, samo na malo širem planu, veoma je važno šta će za jednog preduzetnika biti
povratne informacija od njegovih kupaca ili potrošača. Mišljenje kupaca je danas toliko važno da
kompanije daju milione za istraživanja potreba, mišljenja i zadovoljstva kupaca. Od njih zavisi, konačno, sudbina proizvoda koji se plasiraju, i bliskost sa
njima (razumevanje kako kupac razmišlja i šta mu
je važno) predstavlja dragocene polazne informacije koje jedan poslovni plan može imati.
Na Dositheus seminaru za preduzetnike u kulturnim
industrijama učinjen je interesantan eksperiment.
Učesnici su imali priliku da se izjasne kako, kao kupci, doživljavaju proizvode drugih učesnika seminara,
šta bi im bilo naročito važno da razumeju u vezi sa
ponudom ukoliko bi donosili odluku o kupovini. Slabo edukovani u pogledu savremenih marketinških
znanja, učesnici su pomalo zbunjeno, sa nepoverenjem i uz mnogo ograđivanja reagovali na povratnu informaciju o njihovom proizvodu. Nisu pošli od
uverenja da je povratna informacija dragoceni dar
koji jedan preduzetnik može dobiti od svojih potencijalnih kupaca. Zato je ovo uverenje o važnosti povratne informacije na raznim nivoima (ličnom - od
saradnika, prijatelja o nama, poslovnom – od kupaca o našem proizvodu i poslovanju, koncepcijskom
- svaki neuspeh je povratna informacija, i zapravo,
dragocena prilika za razvoj).
Ovaj NLP aksiom Neuspeh ne postoji, postoji samo
rezultat postavlja se kao osnova preduzetničkom
načinu razmišljanja.
D) Odgovornost
Psiholozi kažu i da ljudi sebi ne postavljaju ciljeve jer
ne razumeju ili ne prihvataju punu ličnu odgovornost za sve što im se dešava. To se u grupi preduzetnika kreativaca da primetiti po raznim izgovorima
kojima se opravdavaju poteškoće, zastoji i neuspesi
kao na pr:
109
•
U ovoj zemlji ni ne može ništa pošteno da uspe.
•
Neće naši ljudi da kupuju kvalitetno.
•
Niko nema razumevanja za umetničke vrednosti.
•
Ja ne mogu sam da se izborim za to.
•
Stalno me odbijaju, oni prosto neće da se bave
time.
•
Ljudi ne vide kvalitet mog proizvoda.
•
Ne želim da menjam moj proizvod, on je jedinstven.
Osnovno gledište NLP-a je da od kvaliteta postavljenih ciljeva i kvaliteta komunikacije sa drugima, ali
i komunikacije koju vodimo sami sa sobom i poruka koje sebi šaljemo zavisi naš uspeh. Proučavajući
obrasce mišljenja i komunikacije uočavaju se određene “greške u mišljenju” kojima su naši polaznici
obuke padali u zamku, i to su:
•
Generalizacije (preterano uopštavanje)
o Primer: Jedan potencijalni saradnik nije zainteresovan. Zaključak: svi su oni isti, njih
ovo ne interesuje.
•
Selektivno brisanje (fokus na jedan, svedeni,
aspekt situacije dok se ostali aspekti zanemaruju, brišu).
o Primer: U toku razgovora izgovorio je primedbu na naš proizvod. Garant smo uprskali… (A šta je sa ostatkom toka razgovora?!)
•
Apsoluti (obrasci apsolutnih nemogućnosti ili
”moranja”)
o Primer: Nema šanse da se to desi… Ja to ne
mogu… Ja to moram… Neću da menjam
proizvod za koji sam emotivno vezan-a...
Ovo su samo neki primeri grešaka u mišljenju, ili
emotivnog razmišljanja, koje, po našem mišljenju,
odgovaraju stanju viđenom među populacijom preduzetnika u kreativnom sektoru Srbije.
Takvim pogrešnim razmišljanjem (u ovom radu
nećemo ulaziti u psihološke razloge ove pojave)
ukidamo sebi mnoge mogućnosti, smanjujemo samouverenost i odričemo ličnu odgovornost u datim
situacijama. Nema boljeg recepta za nazadovanje.
Nasuprot tome, potpuno preuzimanje odgovornosti
za dešavanja u našem životu je ključ da se razvijemo kao odrasla ličnost, sposobna da se uspešno
nosi sa izazovima preduzetničkog posla. Kako se
prepoznaje preuzimanje odgovornosti? Tako što čujete preduzetnika da kaže:
110
„Osnovno gledište
NLP-a je da od kvaliteta
postavljenih ciljeva i
kvaliteta komunikacije sa
drugima, ali i komunikacije
koju vodimo sami sa sobom
i poruka koje sebi šaljemo
zavisi naš uspeh.”
•
Nisam pozvao dovoljno ljudi, zato nemam veliku mrežu kontakata. Umesto: Ljudi nisu zainteresovani.
•
Nisam krenuo na vreme. Umesto: velika je gužva, svi kasne.
•
Nisam bio dovoljno uporan da zakažem taj sastanak. Umesto: do njega se ne može doći.
Kada shvate da je u njima snaga i mogućnost za
uspeh ili neuspeh (tzv. unutrašnji lokus kontrole10),
ljudi tek onda ozbiljno krenu da se odnose prema
sopstvenim sposobnostima, počinju da ih koriste.
Zato je potrebno dovesti ih mentalno u stanje da
shvate da učinci (output, result) i ishodi (outcome)
događaja zavise od njih (pojačati unutrašnji lokus
kontrole).
NLP praktikuje dobru tehniku Meta modela odnosno pitanja koja treba da izazovu razbijanje pogrešnih načina mišljenja (generalizacija, predrasuda,
obrazac nemogućnosti). Meta model je način razjašnjavanja i specifikacije informacija u komunikaciji, kao u sledećim primerima:
•
Primedba preduzetnika : U ovoj zemlji ništa ne
može pošteno da uspe.
•
Po Meta modelu korisna su pitanja: Da li baš
ništa ne može da uspe? Postoji li bar neki primer da je nešto slično uspelo?
10 Osobe sa unutrašnjim lokusom kontole su uverene da one,
najvećim delom, upravljaju sopstvenim životom. Manje veruju
u spoljašnje okolnosti, kao i više sile, ili bilo koje druge činioce
koji bi mogli uticati na njihov život.Osobe koje, pak, imaju spoljašnji lokus kontrole, sklone su da uzroke svojih ponašanja
česće pronalaze u spoljašnjem okruženju i okolnostima. One su
nešto prijemčivije za uticaje drugih i smatraju da je život serija
raznih okolnosti, u kojima imamo ili nemamo sreće. Obično se
većina ljudi nalazi negde između, s tim da obično jedan pol ove
dimenzije preteže, povlači ka jednoj strani.
Time se preduzetnik podstiče na način razmišljanja
da shvati da prostora za uspeh ima, samo treba tragati za načinom.
•
Primedba preduzetnika: Ja ne mogu sam da se
borim za to.
•
Po Meta modelu korisna su pitanja: Šta te tačno sprečava u tome? Šta bi se desilo ako bi se
ipak sam borio? Šta ti je potrebno da bi se sam
borio?
Time se preduzetnik podstiče da shvati da je sam
sebi presudio bez jakih argumenata, i da je pitanje
volje tu važnije od pitanja mogućnosti.
Meta model pitanja su korisna kao alatka za preispitivanje na ličnom nivou koje bi preduzetnik mogao
sam da koristi.
•
Primedba preduzetnika: Stalno me odbijaju,
nikako neće da se bave mojim proizvodom/
ponudom.
•
Po Meta modelu korisna su pitanja: Koliko često me odbijaju? Ko me odbio? Da li postoji
neko ko me nije odbio? Da li to što su me X i
Y odbili izvesno znači da niko neće da se bavi
tom oblašću?
Time se preduzetnik ohrabruje da ne poklekne na
preprekama, već realno i konstruktivno sagleda mogućnosti za dalje.
Kontekst za preduzetništvo u Srbiji, nesumnjivo,
nije lak. Prema rečima Srđana Janićijevića u pomenutom članku11: Preduzetništvo, dakle, nije danas
popularno u Srbiji, nije stimulisano i što je još gore
nema razumevanja za značaj preduzetništva u privrednom oporavku Srbije.
Ali ne treba pasti u zamku i sve neuspehe i malodušnost pripisati eksternim faktorima. Ako smo na
početku teksta govorili o profilu uspešnog preduzetnika, onda uspešan preduzetnik sigurno preuzima
odgovornost za svoj posao, svoje uspehe ili neuspehe (koristeći ih kao naučene lekcije) u datom realnom kontekstu u kom živii i stvara.
E) Promene
Kreativci preduzetnici mogu mnogo postići ukoliko
prihvate dinamičnost i nepredvidivost kao permanentnu osobinu preduzetničkog života. U suprotnom, može da ih koči sklonost da dugo ostaju u
11 Janićijević, Srđan: (2012) „Preduzetništvo – osnovni uslov
ekonomskog rasta Srbije. Preuzeto sa www.madmarx.rs Centar
za istraživanje kreativne ekonomije.
Kreativci preduzetnici
mogu mnogo postići
ukoliko prihvate
dinamičnost i
nepredvidivost kao
permanentnu osobinu
preduzetničkog života.
U suprotnom, može da
ih koči sklonost da dugo
ostaju u zoni komfora, da
se zaglave neprestano
vrteći se u krugu poznatih
aktivnosti.
zoni komfora, da se zaglave neprestano vrteći se
u krugu poznatih aktivnosti. Danijel Goleman, psiholog i profesor Harvardskog univerziteta, govoreći
o značaju emocionalne inteligencije kod uspešnih
lidera12 objašnjava da su danas usled velikih globalnih promena potrebni elastični lideri koji svojom
prilagodljivošću uspevaju da sa što manje otpora
idu u korak sa tim promenama. Ovaj izraz “elastični” uspešno će se primeniti i na naše preduzetnike.
Po svojoj prirodi uglavnom kreativno stvaralački i
humano nastrojeni, preduzetnici kreativci nisu prekaljeni da brzo reaguju na neke promene koje su
dinamičnije u kreativnom sektoru – promena trendova, ukusa i potreba potrošača, otvaranje regionalnog tržišta, razvoj internet trgovine, konkurencija koja se pojavi preko noći… Na primer, vodili ste
mali šarmantni krojački salon, i u vaš komšiluk doselio se veliki modni studio. Ostali ste bez velikog dela
svog posla. Poricati to, odbijati da potražite druge
načine zarade, uporno se žaliti na nepravdu jer ste
toliko godina… ne može da donese ništa osim produžene agonije i gubljenja vremena i energije, jer
starih prilika više nema pa nema. Ukoliko, umesto
toga, pokušate da iskoristite snagu za pravljenje alternativnog načina poslovanja – on line shop, butik
na drugom mestu, personalizovana usluga… znatno su bolje šanse da prevaziđete krizu, i da dostignete nešto novo.
12 Goleman, Danijel: Emocionalna Inteligencija u liderstvu,
ASEE (2008)
111
Ovo, naravno, nije ni malo lako, ali početno uverenje da je nešto uopšte moguće je veliki prvi korak.
Promena uverenja može da se podrži NLP tehnikom
Reframinga. Jedan od aksioma NLPa jeste da događaji sami po sebi nemaju nikakvo značenje, i da
ga dobijaju tek kad se stave u određeni kontekst
(okvir). Mi dajemo značenje događajima oko nas
u skladu sa našim ličnim uverenjima, identitetom,
kontekstom… Reframing je veština kojom se menja
tačka gledišta. Cilj je promena značenja koje taj događaj ima za osobu. Sa promenom značenja, dolazi
i do promene reakcije koju osoba ima u vezi sa tim
događajem. Reframing pitanje koje je potrebno postaviti: Šta još ovo može da znači, ili Na koji način bi
ovo moglo da bude pozitivno.
•
•
Primer: Moj saradnik je tvrdoglav.
Reframing: To znači i da je uporan i verovatno i
ambiciozan. Mnogi poslodavci bi želeli baš takvog zaposlenog.
•
•
Primer: Ova situacija mi ne ide na ruku.
Reframing: Možda je baš zato prilika da napravim promenu o kojoj mislim.
Primenom Reframing načina razmišljanja zaista
možemo “osloboditi” osobu da otvorenije gleda na
datu situaciju. Preduzetnike je potrebno osloboditi
da promene koje mogu biti uznemirujuće i blokirajuće vide kao prilike za razvoj na nekom drugom planu. Ovakva tačka gledišta doneće više samopouzdanja i delanja, što je preduzetnicima u kreativnom
sektoru itekako potrebno.
F) Formula uspeha
Prema NLPu uspeh u određenoj oblasti zavisi od finalnog skora jednačine sa tri člana:
Sposobnosti x Akcija x Uverenja
Sposobnosti, zdravlje, talenti, interesovanja su u
velikoj meri nasledni. Sposobnosti se daju razvijati
ili opadati kroz vreme. Ako bismo ocenjivali preduzetnike na skali 1-100, bili bi realno visoko ocenjeni
na skali.
Akcija ili trud koji se ulaže radi postizanja uspeha
ima veze sa željom, motivacijom i upornošću. Veoma često ljudi prosečnih sposobnosti koji naporno rade da bi kompenzovali pojedine nedostatke
mogu da nadvise one koji su prirodno nadareni a
koji nisu navikli da mnogo i naporno rade. Akcija
se, kao i sposobnosti, može rangirati na skali 1-100.
Na ovoj skali preduzetničko ponašanje u proseku je
na oko pola.
Treća nepoznata u ovoj jednačini su uverenja, tj
stavovi. Uverenja su najznačajnija varijabla ove
jednačine. Najznačajniji su zato što ovu varijablu
posmatramo od minus 100 do plus 100. Ako je
stav prema određenim pojavama i zadatom cilju
negativan (u minusu), velika je verovatnoća da se
neće daleko stići. Nekada je dovoljno imati mali
glas koji govori: Nema šanse da uspeš, i već ova
varijabla postaje negativna. Nasuprot tome, što je
osoba pozitivnija u segmentu života u kome ulaže
napor, biće i uspešnija.
Eksperimenta radi, ako procenimo preduzetnike
u kreativnom sektoru na svakoj od ove tri skale, a
da bi finalni skor bio što viši, veliki razvojni moment
za njih jeste razvoj konstruktivnih uverenja koja će
ih osloboditi i motivisati na još veći stepen akcije.
Zato je svrha ovog rada i bila da ukaže neka ključna
uverenja i načine kako ih preduzetnici u kreativnom
sektoru mogu razviti.
***
Kris Bilton u knjizi Menadžment i kreativnost13 kaže
da je ideja o teatralnoj kreativnosti pojedinaca
mit podložan ozbiljnom preispitivanju. Dakle, iako
nema dalijevsku teatralnost, tipičan kreativac ima
šansu da uživa mnoge privilegije na račun tobožnje
nesposobnosti da se snađe u praktičnim stvarima.
On može da tvrdi da se ne razume u baratanje novcem, da ne može da se drži određenih rokova, ili da
može da stvara samo u vreme u koje sam odredi…
Za umetnike bez preduzetničkih ambicija ovaj profil može biti atraktivan i moderan, podržavajući ih u
ulozi ekscentrika i genija. Za aktivno manevrisanje
na današnjem komercijalnom tržištu, za preduzetnički pristup kreativnom stvaralaštvu, ovaj mit je
nevažeći. Preduzetnik u kreativnom sektoru itekako
uči da, pored kreacije, ume i da upravlja novcem,
vremenom i svojom motivacijom.
Zaključak i preporuke
Radeći na razvoju profesionalnih znanja i veština
u okviru programa Dositheus, dali smo preduzetnicima uvide i tehnike kako svoju poslovnu ideju da
oblikuju, kako da definišu proizvod, kako da slušaju
kupce, konceptualno razmišljaju o poslovanju i prezentovanju ideje na tržištu, kako da priđu kupcu i
prodaju robu ili ideju, i uz sve to podsticali ih primerima drugih uspešnih slučajeva preduzetništva.
Ovim programima sigurno smo opremili preduzetnike važnim savremenim znanjima bez kojih bi njihove kreativne ideje nedovoljno konkurentno, time
13 Bilton, Kris: Menadžment i kreativnost, Clio, Beograd, 2008.
112
i nesigurno, provirivale na tržište. Naš zaključak je
da ogromnoj većini preduzetnika, ipak, nedostaje
komponenta ličnog razvoja kroz izgradnju preduzetničke ličnosti.
Sada je na preduzetnicima kreativcima da istraju u
svojim poduhvatima, mudro planiraju, efikasno koriste prilike i sa alatima u rukama hrabo se nose sa neizvesnošću tržišta. Upravo zato verujemo da je važno
ojačati i ove lične sposobnosti i korisna ohrabrujuća
uverenja koje će preduzetniku omogućiti da stečena
znanja aktivno primeni u realnom kontekstu i sredini
koja se menja. Izgradnja dobrih navika planiranja i
korisnih uverenja vidimo kao sledeći korak u okviru
razvoja naših preduzetnika u kreativnom sektoru.
Ovaj razvojni korak, smatramo, mogao bi biti realizovan ako bi se sledile ove preporuke:
•
Organizovati radionice ličnog razvoja po NLP
metodologiji da budu integrisane u Dositheus
program (moduli: postavljanje ciljeva i planiranje; motivacija i neuspeh - razvoj fleksibilnosti; lična odgovornost i suočavanje sa promenama),
•
Kroz program Dositheus obezbediti dodatnu
podršku u okviru koučing sesija 1:1 (trener/
kouč u okviru jednočasovnog koučing razgovora osposobljava preduzetnika da otkrije svoje
resurse koji mu koriste da se uspešnije nosi sa
izazovima preduzetničkog posla, kao i razvije
dodatnu motivaciju),
•
Izraditi priručnik sa primerima dobre prakse i
modela uspešnog preduzetničkog razmišljanja
i delanja.
Verujemo da bi ovi vidovi podrške dali populaciji
preduzetnika kreativaca često nedostajuću istrajnost i otpornost da se na tržištu, nakon provirivanja i ostane, i opstane. Štaviše, ako bismo sebi dali
slobodu da predložimo izmene u javnoj politici, to
bi neizostavno bilo – kroz ceo sistem formalnog obrazovanja od predškolskog do visokog akademskog
nivoa – neophodno je sprovesti reformu i u programe ugraditi komponentu izgradnje samosvesne, odgovorne preduzetničke ličnosti.
Određen broj polaznika samostalno su tražili mentorske usluge nakon zvaničnog kursa, i u tim slučajevima program Dositheus ih je podržao dajući im
dodatne alate za poslovnu analizu, preporuke za
strategijski razvoj, osnove poslovnog plana i obimnu dodatnu literaturu za razvoj biznisa i poslovnih
veština. Motivisani učesnici imali su priliku i da svoju poslovnu priču pretoče u članak na portalu MadMarx.rs, pristupe biblioteci tekstova na internetu i
kursu za elektronsko učenje na daljinu. Na kraju, ko
je želeo da se okuša u proveri konkurentnosti ideje,
mogao je da se prijavi i za dobijanje podsticajnih
sredstava za razvoj ili unapređenje svoje poslovne
ideje kroz tek inicirani pilot regionalni fond za kulturne i kreativne industrije. Svi ovi instrumenti delovali su sinergijski i bili su dobra mogućnost za one
koji su ih prepoznali i iskoristili.
U njihovoj inicijativi vidimo delo onog pravog preduzetničkog duha koji smo opisivali na početku teksta: koji uočava prilike i koristi ih. Verujemo da su se
kod nekih polaznika zaista stekle kreacija i realizacija u jedno uz pomoć ovog programa.
Program Dositheus – Profesionalni razvoj za preduzetništvo u kulturnim industrijama je sigurno dao
određen doprinos generaciji preduzetnika koji spajaju levu i desnu hemisferu, praktično i kreativno,
dajući novu vrednost na tržištu i utirući put primamljivoj ideji da se zaista živi od svoje strasti.
Ključne reči
Preduzetništvo
Kreativni sektor
Neurolingvističko programiranje
Psihologija uspeha
Dositheus – program za
profesionalni razvoj za
preduzetnike u kulturnim i
kreativnim industrijama
113
Marina Delić
Entrepreneurship in
the creative sector:
How to overcome
your own limits
Summary
Even though the entrepreneurs have different backgrounds and business ideas they have a lot in common. In this article the author presents an overview
of various theories and approaches to the specific
features of entrepreneur’s mindset – they have a
clear idea of what they want to achieve, they are
always actively seeking new opportunities, entrepreneurs believe in their own ideas and they are
flexible, adaptable and future-oriented.
When it comes to entrepreneurs in creative sector
in Serbia, the author analyzes the mindset of participants of the program Dositheus for Professional Development for Cultural Entrepreneurship and
concludes that these entrepreneurs have good
and creative business ideas but they, in general,
don’t take responsibility for their development.
Therefore, the new phase of Dositeheus program
would be oriented towards entrepreneurs’ personal and business development by implementing
the model of NLP (Neuro-linguistic programming).
NLP is a form of applied psychology, derived from
extensive research of attitudes and behavior of
successful people.
Key words
Entrepreneurship, Creative
sector, Neuro-linguistic
programming, Psychology of
Success, Dositheus - Professional
Development for Cultural
Entrepreneurship
114
Goran Tomka1
Obrazovanje za kreativne
industrije: dugoročni pristup
Uvod
Kulturne (i kreativne) industrije postale su svojevrsna mantra u sferi kulturne politike i javnih politika
uopšte. Veliki broj dokumenata, strategija i planova
na lokalnom, regionalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou nastoji da reguliše i unapredi njihov
razvoj. Istovremeno obimna istraživanja sprovode
se u cilju mapiranja sektora i njegove ekonomske i
socijalne valorizacije i validacije. Sve je veća i popularnost zanimanja u okviru kulturnih industrija, kako
među mladima, tako i među onima koji traže drugo,
novo zaposlenje. Samo u Velikoj Britaniji danas postoji više od dvadeset fakulteta i centara koji u samom imenu nose pojam kreativnih industrija, a broj
programa meri se stotinama. Slična je situacija i u
drugim razvijenim zemljama: u Danskoj, Švedskoj,
Nemačkoj, Kanadi, Australiji, SAD...
Međutim, ponuda obrazovanja u kreativnim industrijama nije jednoznačna posledica uspeha samih
industrija. Pre bismo mogli reći da je obrazovni ambijent zapravo ambijent nastanka i razvoja kulturnih industrija. Drugim rečima, kulturne/kreativne
industrije i obrazovanje su višestruko povezani. Kao
prvo, trenutno dominantna neoliberalna politička i
ekonomska matrica (koja je, opet, nastala na univerzitetima) podjednako je prisutna u sferi kulturne
produkcije i umetnosti, koliko i u sferi obrazovanja.
Najnoviji trendovi u kulturi i obrazovanju tako su
deo istog ideološkog koncepta. U prvom slučaju radi
se o okrenutosti ka tržištu i merljivim socio-ekonomskim benefitima umetnosti i kulture, a u drugom ka
merljivim efektima obrazovanja za potrebe privrede. Kao drugo, u oba slučaja radi se o istim akterima. Naime, kao što ćemo videti kasnije, upravo su
istraživači i predavači sa univerziteta u velikom broju slučajeva bili pokretači novih trendova koji su nas
doveli do trenutne popularnosti kulturnih, a pogotovo kreativnih industrija. I treće, u kontekstu informacionog društva i ekonomije znanja, univerziteti
1 Predavač na Fakultetu za sport i turizam u Novom Sadu,
producent i konsultant u kulturi i kreativnom sektoru.
su upravo «fabrike» novog najznačajnijeg resursa,
kreativne radne snage. Otuda je uloga univerziteta
u razvoju kreativne ekonomije i kulturnih industrija
bez premca.
U ovom članku nastojaćemo da ponudimo smernice i savete za razvoj obrazovnih programa za potrebe kulturnih industrija. Da bismo to mogli da učinimo, najpre ćemo skicirati razvoj samog koncepta
kreativnih i kulturnih industrija i ključnih faktora
njihovog nastanka. Potom ćemo analizirati poslovno okruženje radnika u kulturnim industrijama koje
proističe upravo iz konteksta nastanka samih industrija. Na bazi toga, ponudićemo kratak pregled
aktuelnih rešenja i dilema u svetu kao i u Srbiji. Na
kraju, na bazi toga, daćemo preporuke i smernice
daljeg razvoja obrazovanja za kulturne industrije.
Kontekst razvoja kulturnih
i kreativnih industrija
Kako bismo napravili dobru osnovu za razumevanje
obrazovnih potreba za kulturnu industriju, napravićemo relativno kratak pregled osnovnih značenja
koja stoje iza ideje kulturnih i kreativnih industrija
i procesa koji su uticali na njihov nastanak. Kako se
radi o kompleksnim pojmovima koji se u različitim
kontekstima koriste sa značajno različitim značenjima, potrebno je primeniti dva pravca analize, jedan
uobičajen generički (istorijski), u okviru kojeg ćemo
se kretati od teorijskih osnova kulturne industrije
Adorna (Theodor Adorno) i Horkhajmera (Max Horkheimer), preko kulturnih industrija osamdesetih
do kreativnih industrija na prelasku vekova. Drugi
pravac biće usmeren na razumevanje aktuelnog trenutka i činjenice da se danas ovi pojmovi uporedo
koriste često kao sinonimi zajedno sa mnogim drugim pojmovima.
Povest o kreativnim i kulturnim industrijama o kojima danas toliko slušamo počinje sa pojmom kulturne industrije. Ovaj pojam bio je okosnica kritike
115
„Povest o kreativnim i
kulturnim industrijama
o kojima danas toliko
slušamo počinje sa pojmom
kulturne industrije.”
masovne, konzumerske kulture nakon drugog svetskog rata od strane Frankfurtske škole (Horkhajmer,
Adorno, 1989). Naime, nakon što su izbegli u Sjedinjene Američke Države pred pretnjom fašizma,
Adorno i Horkhajmer, između ostalih, bili su u prilici
da sagledaju američku popularnu kulturu sa potrebne kritičke distance. Dominacija moćne filmske
i muzičke industrije, radija i televizije u nastanku,
bili su u jakoj suprotnosti sa prosvetiteljskim idealima kulture i umetnosti kojima su evropski filozofi
težili. Ovakav razvoj kulture, njeno postavljanje na
trake za masovnu proizvodnju, za njih je bio jasan
znak da umetnost i kultura gube svoja prosvetiteljska značenja i postaju puki instrument krupnog kapitala za uvećanje profita. Po njihovom mišljenju,
tretirati kulturnu vrednost (npr. umetničko delo)
kao monetarnu vrednost (robu koja se kupuje – npr.
ploča ili video kaseta) znači uništiti njen kritički potencijal i njenu autentičnost. Otuda, odbrana umetničkih, kulturnih i estetskih vrednosti jednog društva
nužno je zahtevala kritiku masovne proizvodnje kulturnih sadržaja (otuda industrija). Na izvestan način, kritika Kulturne industrije značila je protivljenje
izlasku kulture na tržište (u to vreme popularna teza
i u drugim politikama kao što su obrazovanje, zdravstvo, mediji...). U Evropi je njihova Dijalektika prosvetiteljstva snažno rezonovala, a tome je doprineo
i rastući strah od amerikanizacije evropske kulture
(O’Connor, 2010). Istovremeno, evropske kulturne
elite, i javne politike u kulturi, nisu videle ništa dobro u prepuštanju kulturne produkcije zakonima tržišta. Pedesetih i šezdesetih, kulturna participacija,
demokratizacija kulture, ali i kulturna diplomatija i
projekti kulturne difuzije predstavljali su okosnicu
prvih kulturnih politika nakon rata i evropske države
nisu imale nameru da izgube mogućnost da intervenišu u sferi kulture.
Međutim, krajem sedamdesetih godina uspon osporavanih kulturnih industrija (pre svega muzičke i
filmske industrije i televizije) primorao je donosioce odluka unutar kulturnih politika da ovom sektoru posvete znatno više pažnje. Pod donekle novim
imenom - Kulturne industrije (u množini) – u kulturne politike u Evropi uvode se mediji i komunikacije
i širi se uticaj kulturnih politika na društvo. Koncept
116
kulturnih industrija već predstavlja izvestan otklon
od kritike masovne kulture i Frankfurtske škole.
Prihvatanjem kulturnih industrija teži se ka približavanju elitne umetnosti onim delatnostima koje
komuniciraju kulturne sadržaje sa velikim brojem
ljudi (masovna kultura). Kako Hesmondhalš navodi
(Hesmondhalgh, 2008), kulturne industrije ukazuju
pre svega na činjenicu da se ne radi o jedinstvenom
procesu proizvodnje kulturnih vrednosti (otuda industrije umesto industrija) već setu različitih procesa koji su imanentni savremenom načinu proizvodnje u kulturi. Osim toga, novija posmatranja
kulturnih industrija teže da uvaže činjenicu da je
posredstvom tehnologije način kreiranja umetnosti
i njene komunikacije sa publikom nepovratno izmenjen, te da je nužno baviti se kulturnom proizvodnjom na nov, savremen način.
Prvo značajnije prihvatanje kulturnih industrija na
međunarodnom nivou predstavlja Uneskova publikacija pod nazivom Kulturne industrije: izazov za
budućnost kulture. U jednom od uvodnih članaka,
autori ukazuju na samu suštinu dokumenta, odnosno nužnost prihvatanja kulturnih industrija (UNESCO, 1982: str.24):
Novija istraživanja kulturnog života čitave populacije (statistike o kulturnim praksama i kulturnoj potrošnji, semiotičke studije i sociološka
istraživanja) sve jasnije ukazuju na značaj industrijski proizvedenih kulturnih proizvoda koji
omogućavaju pristup kulturi najvećem broju
stanovnika.
Prihvatanje kulturnih industrija kao značajne teme
za istraživače i donosioce odluka, istovremeno znači
i uvod u nov pogled na kulturu, koja sve više počinje da se posmatra kao aktivnost koja proizvodi ne
samo duhovne i estetske vrednosti, već i društvenu
i ekonomsku korist (socijalna inkluzija i kohezija,
doprinos zaposlenosti, ostvarivanje prihoda, itd).
Međutim, kulturne industrije nastavljaju da privlače i podršku, ali i oponente. Kritičari sistema i mehanizama državne pomoći kulturnim industrijama
pre svega ukazuju na instrumentalizaciju kulture i
umetnosti, koja tako gubi svoju izvornu duhovnu
vrednost odvojenu od merljive ekonomske vrednosti i istovremeno postaje merilo uspeha i uticaja
jednog umetničkog dela (a samim tim i opravdanosti državne pomoći i podrške njegovom nastanku).
Devedesetih godina (tačnije 1994), u diskurs kulturnih politika ulazi i treći pojam: kreativne industrije.
Teorija o tome kako su i zašto nastale kreativne
industrije ima mnogo, i pritom su često znatno suprotstavljene. Ovde ćemo se truditi da predstavimo
i pro i contra argumente i verzije razvoja kreativnih
industrija jer verujemo da je za razumevanje samog
koncepta potrebno sagledati čitavu sliku koju upravo sačinjavaju različiti uticaji.
Kao prvo, vremenski okvir nastanka kreativnih industrija bile su devedesete, koje su u svim javnim
politikama predstavljale svojevrstan trijumf neo-liberalne ideologije (Tomka, 2004). Ukoliko znamo
da su osnovne konture neo-liberalizma jačanje uloge tržišta i smanjenje uloge države, privatizacija i
podrška razvoju velikih korporacija, onda ne čudi da
su u sferi kulturnih politika (pa tako i obrazovnih)
na scenu stupile instrumentalizacija kulture, njena
striktna ekonomska valorizacija, rastući značaj statistike u kulturi (UNESCO, 2012), privatizacija medija, zaštita interesa krupnih korporacija (kroz zaštitu
intelektualne svojine), podsticanje javno-privatnog
partnerstva i slično. Ovo upravo navodi brojne teoretičare da zaključe kako su kreativne industrije zapravo trijumf neo-liberalne politike u kulturi (Dragićević
Šešić, 2012). Sa druge strane, zagovornici ovog koncepta navode da je izlazak kulture na tržište nužno
da bi se njeno finansiranje osiguralo i pristup kulturi
proširio (Hartli, 2007). U svakom slučaju, kreativne
industrije treba posmatrati i razumevati kao plod
ekonomske teorije neoliberalne provenijencije.
Kao drugo, kako bi se uklopile u aktuelnu (neo-liberalnu) matricu, kulturne politike su u mnogim
razvijenim zemljama morale da pronađu svoj ekonomski izraz (odnosno da dokažu svoju ekonomsku
relevantnost i doprinos nacionalnoj ekonomiji, videti Hesmondhalgh, Pratt, 2005), koji je pre svega
podrazumevao doprinos jačanju ekonomije (rast
zaposlenosti i prihoda). Upravo zato su u polje kulturne produkcije uvrštene do tada udaljene delatnosti kao što su dizajn, advertajzing, kompjuterske
igre i softveri (uz naravno uključivanje svih medija
i telekomunikacije). Kako bi se izbegao problem sa
nazivom, smišljen je nov, fleksibilniji koncept kreativnih industrija.2 Za prvu jasnu definiciju kreativnih
industrija i njihovu globalnu promociju zaduženo je
ministarstvo kulture (odnosno Departman za kulturu, medije i sport) Velike Britanije nakon izbora
1997. Ovo je ujedno zgodno došlo kao mogućnost
da se novo ministartsvo re-brendira, odnosno da
uspostavi diskontinuitet sa prethodnim vlastima.3
Istovremeno je polje delovanja kulturne politike
odjednom, preko noći, višestruko uvećano. Kao do2 Ovde svakako ne treba zaboraviti ni Creative Nation dokument
Australijske vlade iz 1994. koji je značajno doprineo povezivanju koncepta kreativnosti svih građana sa kulturnom politikom.
Osim toga, sam pojam je upravo skovan u okviru tog dokumenta.
3 Na ovo ukazuje činjenica da su se 1997. u predizbornim publikacijama Laburističke partije još koristio naziv kulturne, da bi one
već godinu dana kasnije bile nazvane kreativnim industrijama
(Garnham, 2005).
„Kulturna politika je u
brojnim zemljama počela
da gubi legitimitet,
sa jedne strane, zbog
sve slabije kulturne
participacije, a sa druge,
zbog nemogućnosti da
se pronađe drugačiji
ili bolji način podrške
kulturi i njene evaluacije
i valorizacije. Mereno
ekonomskim pokazateljima
unutar neoliberalne
matrice, kultura je postala
nedopustiv trošak za
mnoge države. Jedno od
rešenja je bilo da se proširi
definicija i merni opseg
kulturne participacije. ”
kaz za to pristižu i prva mapiranja kreativnih industrija iz 1998. i 2001. (iako za mnoge sporna), koja
ukazuju na njihov ogroman rast (DCMS, 1998). Na
taj način se kultura «prethodno posmatrana kao
luksuzna potrošnja, približila samom jezgru politike kao potencijalan ekonomski resurs» (O’Connor,
2010).
Kao treće, kulturna politika je u brojnim zemljama
počela da gubi legitimitet, sa jedne strane, zbog
sve slabije kulturne participacije, a sa druge, zbog
nemogućnosti da se pronađe drugačiji ili bolji način podrške kulturi i njene evaluacije i valorizacije.
Mereno ekonomskim pokazateljima unutar neoliberalne matrice, kultura je postala nedopustiv trošak za mnoge države. Jedno od rešenja je bilo da se
proširi definicija i merni opseg kulturne participacije. Na ovaj način, pad broja odlazaka u pozorišta,
galerije i koncerte (klasične muzike), nadomešten je
učešćem građanki i građana u aktivnostima mno-
117
go šire, moćnije i raznovrsnije kreativne industrije.4
Ovakav trend možemo posmarati na dva načina:
kritički, kao maskiranje neuspeha kulturne politike;
apologetski, kao pokušaj kulturne politike da zaista približi kulturnu produkciju što široj populaciji
kroz inkorporiranje savremenijih i atraktivnijih formi stvaralaštva. Argument popularizacije i širokog
pristupa umetnostima putem novih tehnologija
(savremenost) je upravo ključni argument zagovornika kreativnih industrija. Ovo možemo lako videti
ukoliko pogledamo Hartlijevu definiciju polja (Hartli, 2007: str. 11):
«Koncept Kreativnih industrija ima za cilj da
opiše konceptualno i praktično spajanje Kreativnih umetnosti (pojedinačni talenat) sa kulturnim industrijama (masovno), u kontekstu
novih medijskih tehnologija u okviru nove ekonomije znanja, koje mogu da koriste novonastali interaktivni građani-potrošači.»
Četvrto, svakako je da su na nastanak kreativnih
industrija i njihovo uvrštavanje u javne politike
uticale i različite lobističke grupe, među kojima se
naročito ističu istraživači i edukatori. Upravo ovakve
grupe - okupljene oko zvezda naučnika kao što su
Čarls Lidbiter (Engleska), Džon Hartli (Australija)
i Ričard Florida (SAD) - bile su inspiratori politika
usmerenih ka kreativim industrijama i ovakav obrt
su spremno dočekale (npr. Hartli je dekan jednog od
vodećih Fakulteta za kreativne industrije).5 Sa druge
strane, mnogi autori iz te grupe navode da je obrazovni sistem na polju kulture i medija prihvatanjem
kreativnih industrija postao realniji i relevantniji za
probleme kulturnih profesionalaca.
Osim edukatora, koncept kreativnih industrija odgovarao je i vodećim čelnicima velikih medijskih
korporacija i kompanija unutar industrije zabave jer
im je pružio legitimitet u borbi protiv sve učestalije piraterije. Na kraju, promena u kulturnoj politici
odgovarala je i brojnim dobro pozicioniranim umetnicima jer se fokus kulturne politike opet okrenuo
od potrošnje i amaterizma ka proizvodnji vrhunske
umetnosti koja postaje izvor prestiža, ali i zarade na
globalnom umetničkom tržištu (Garnham, 2005).
4 Širok pristup kulturi čest je argument za kreativne industrije
počevši od bazičnog dokumenta Creative Britain u kojem tadašnji ministar, Kris Smit naglašava značaj učešća građana i građanki u vrhunskoj kulturnoj produkciji (DCMS). Naravno, ostaje
pitanje da li je advertajzing vrhunska kulturna produkcija.
5 Osnovni input kreativnih industrija su kreativni pojedinci, za
čiju “proizvodnju” su zadužene upravo obrazovne institucije. Na
taj način, univerziteti su kroz podršku konceptu kreativnih industrija gradili osnovu za povećano finansiranje “kreativnog” obrazovanja i istraživanja kreativnosti.
118
Kao peto, ekonomske krize devedesetih, ali i krajem
prve decenije 21. veka uticale su dodatno na jačanje kreativnih industrija kao usmerenja kulturne politike. Razlog je taj što u vremenu krize ministarstva
kulture gube svoj osnovni instrument – finansije –
zbog čega su prisiljene da promovišu drugačije mehanizme finansiranja kulture, u ovom slučaju tržište.
U okviru ovakvog trenda treba primetiti pre svega
rastuće zalaganje za preduzetništvo kao globalni lek
za nezaposlenost i propadanje brojnih privrednih
grana. Kao i pre, i preduzetništvo možemo posmatrati kao nesposobnost država da se nose za izazovima novog ekonomskog sistema i nespremnost
države da podržava i finansira umetnost i kulturu.
Sa druge strane, razvoj preduzetništva može doprineti i razvoju individualnih stvaralačkih potencijala
i razvoju kulturnog sektora «od dole».
Još jedan značajan pravac uticaja jesu i urbane politike koje su u kreativnim industrijama (i kulturnim
četvrtima kao svojevrsnom prethodniku) videle mogućnost da se post-industrijski gradovi ulepšaju, učine atraktivnijim, poželjnijim i privlačnijim za nove
(kreativne) klase koje će doneti nove vrednosti u
grad i učiniti ga opet vitalnim. Po ovakvom modelu,
urbana regeneracija predvođena kulturom u osnovi podrazumeva prepuštanje propalih i napuštenih
delova gradova (odnosno industrijskog nasleđa, tzv.
rust belt) umetnicima, koji kroz svoje intervencije
čine prostor ponovo poželjnim, dinamičnim i boemski atraktivnim, podižu cenu nekretnina (i prihode
od poreza) i tako regenerišu delove grada. Iako postoje uspešni primeri, isto su tako upečatljivi i oni
primeri koji nisu uspeli ili su za posledicu imali da
isti ti umetnici nakon svojih intervencija ne mogu
da ostanu da žive u kraju zbog previsokih cena (tzv.
džentrifikacija, više u: Tomka, 2012).
Na kraju, na čitav razvoj kreativnih industrija uticao
je, sasvim očekivano, i koncept nove ekonomije znanja, informacija i kreativnosti. Pojmovi kao što su
kreativni gradovi, kreativna klasa, kreativno obrazovanje, kreativni mediji, kreativne nacije (i Kreativna
Evropa) samo ukazuju na to da kreativne industrije
nisu usamljen koncept. Iza svih ovih ideja stoji pokušaj razvijenih zemalja da u nedostatku prirodnih
resursa i sve snažnijoj ekonomskoj snazi zemalja u
razvoju, pronađu nov okvir za razvoj svojih ekonomija. Otuda se može pretpostaviti da su kreatori
koncepta, postavili kreativne industrije unutar šireg
trenda razvoja kreativnosti kao novog ključnog resursa razvijenih zemalja. Svi navedeni uticaji, rezultovali su tako da kreativne industrije danas postanu
dominantan obrazac kulturne politike u svim anglosaksonskim zemljama, ali i mnogim drugim zemljama čiji su kulturni radnici zavisni od ekonomske
pomoći ovih zemalja.
Iako je u generičkom smislu prilično jasan razvoj
različitih koncepata kulturnih i kreativnih industrija,
ono što unosi dodatnu zabunu jeste činjenica da se
danas, istovremeno koriste pojmovi kao što su kreativne industrije, kreativna ekonomija, kulturne industrije, kreativni sektor i slično. Iako je nemoguće
znati sve razloge za to, ono što je sigurno je da iza
upotrebe ovako sličnih pojmova stoje izvesni terminološki, ali i ideološki ratovi. Tako recimo, autori koji
se protive neo-liberalnom modelu kulturnih politika,
ali koji prihvataju činjenicu da su mediji, izdavačke
kompanije i kreatori kompjuterskih igara i softvera
značajni kreatori savremenih kulturnih vrednosti,
koriste pojam kulturne industrije, kritikujući pritom
kreativne industrije i njihovu komercijalni pristup.
Sa druge strane, autori koji prihvataju kreativne industrije posmatraju ih kao logičnu evoluciju kulturnog sistema koji briše razlike između elitnog i masovnog i koji kroz upotrebu savremenih tehnologija
čini najviše domete ljudske kreativnosti dostupnim.
Ukoliko govorimo o zvaničnoj upotrebi pojmova u
kulturnoj politici, zbrka često postaje još veća. Mnoge vlade i međunarodne organizacije koriste kulturne i kreativne industrije kao sinonime ili se odlučuju
za jedan od pojmova bez jasnog razgraničenja na
šta se on odnosi. Na primer, Unesko je već trideset
godina u svojim dokumentima naklonjen pojmu
kulturnih industrija, međutim, podrška dizajnu i sličnim srodnim industrijama njihov pojam približava
kreativnim industrijama. Jedina značajnija razlika
je ideološke prirode, jer bi prihvatanje kreativnih
industrija bilo otvoreno prihvatanje neoliberalne
matrice. Sa druge strane, EU se opredelila za svoju,
donekle nejasnu konstrukciju kulturne i kreativne industrije. Nejasnu, utoliko što se gotovo svi autoriteti
u oblasti slažu da su kulturne industrije deo kreativnih industrija, a ukoliko pogledamo spisak polja
koje EU u ovom smislu podržava, kao i planove za
novi Creative Europe program, vidimo da se zapravo radi o kreativnim industrijama. Ono što možemo
pretpostaviti je da je EU administracija oprezna u
pogledu zagovaranja jednog od dva termina, jer
nose značajne ideološke poruke, te je odlučila da
koristi oba istovremeno. U tom smislu, iako teorijski
gledano postoje značajne razlike u pojmovima, u
praksi se one jako često gube.
Obrazovanje za kulturne
industrije – osnovni ciljevi
i dileme
Ukoliko znamo zašto su i kako kulturne industrije
ušle u kulturne politike (izneto u prethodnom delu)
možemo da pretpostavimo šta su očekivane vrednosti obrazovanja za potrebe tih i takvih industrija.
Svakako na prvom mestu se nalazi potreba da se diplomci osposobe da se (samo)zapošljavaju. U tom
smislu, brojni univerziteti našli su se pod pritiskom
da kroz svoje kurikulume podstiču preduzetnički
duh. Međutim, budući profesionalni razvoj u dinamičnoj, nedovoljno definisanoj, izrazito raznovrsnoj
industriji predstavlja pravi izazov kako za buduće
preduzetnike, tako i za obrazovne institucije. U nastavku ćemo zato skicirati radni ambijent i kontekst
kreativnih preduzetnika i na tome zasnovane specifičnosti obrazovanja.
1. Multidisciplinarnost
Prvi i osnovni izazov kulturnog preduzetništva jeste
činjenica da su potrebna znanja i veštine izrazito
multidisciplinarni. Sa jedne strane, oni podrazumevaju visok nivo poznavanja i ekspertize u samoj
stvaralačkoj delatnosti - bez obzira da li se radi o
slikaru, glumcu, pevaču ili dizajneru. Sa druge strane, fizionomija kreativnog sektora i veliki broj malih
preduzeća znači da je specijalizacija nerazvijena,
odnosno da ista osoba istovremeno mora da poznaje i finansije, pravne regulative, marketinške alate i metode prezentacije svojih ideja kako bi opstala
u na dinamičnom tržištu kreativnih roba i usluga.
To znači da obrazovni program mora istovremeno
da ponudi i dubinsko poznavanje umetničkih i kreativnih veština, ali i osnovni paket znanja i veština iz
oblasti preduzetništva.
2. Značaj umrežavanja
Uprkos nastojanjima da se kulturne i kreativne industrije promovišu, mere i dožive kao jedinstven
sektor, one predstavljaju spoj izrazito različitih delatnosti i poslovnih procesa i okruženja. Prema Trozbiju, kulturne industrije je najbolje posmatrati kao
koncentrične krugove gde se autput unutrašnjih
krugova u značajnijoj meri oslanja na kreativni rad
i kulturne sadržaje, dok se udeo ovakvog rada smanjuje ka periferiji (Throsby, 2008). U samom centru
se nalaze umetnosti (vizuelne, izvođačke, muzičke i
dramske), u prvom sledećem pojasu su filmska industrija, muzeji i galerije, potom sledi širi krug u kojem
su izdavaštvo, televizija, radio i kompjuterske igre,
119
da bi se u krajnje spoljašnjeg krugu našle «srodne»
oblasti kao što su dizajn, advertajzing, moda i arhitektura. Ovakav model koji jasno razdvaja sektore
ali i ukazuje na značaj saradnje je široko prihvaćen.
Otuda, upravo jedan od ključnih argumenata za razvoj kulturnih industrija jeste potreba da se ostvari
saradnja unutar između različitih «krugova», odnosno između umetnosti, kulturnog nasleđa, medija i
komercijalnijih formi kreativnosti.
U tom smislu, saradnja i umrežavanje se nameću
kao visoko pozicionirana stavka na listi prioriteta
budućih preduzetnika u kulturi. Uzimajući to u obzir,
postojeći obrazovni programi imaju za cilj da razvijaju različite veštine i sposobnosti saradnje i umrežavanja u koje možemo uvrstiti komunikacijske, ali i
druge interpersonalne veštine (pregovaranje, timski
rad i slično). Isto tako, Keri (Carey, 2006) ukazuje i
na značaj istraživačkih veština budućih preduzetnika u kulturi i kulturnim industrijama u smislu pronalaženja novih mogućnosti za partnerstva, ali i novih
mogućnosti za razvoj kulturnih praksi na dinamičnom tržištu.
3. Raznovrsnost iskustava unutar sektora
U vezi sa raznovrsnošću kulturnih i kreativnih industrija, još jedan izazov edukacije je problematična
prenosivost iskustava unutar sektora. Tako, ukoliko
je obrazovni program recimo baziran na iskustvima
preduzetnika u sferi dizajna, ta ista iskustva mogu
biti u značajnoj meri nerelevantna za muzičara ili
kustosa. Otuda se nameće potreba da edukatori
budu ipak specijalizovani za podsektore, a ne za
čitave kulturne industrije. Sa druge strane, kako
Robinson navodi (Robinson, 2007), zajednički rad
(unutar obrazovnih procesa, ali i nakon njih) koji uključuje prenos iskustava između različitih pojedinaca odnosno poslovnih konteksta, može biti veoma
plodonosan jer nudi nova kreativna rešenja.
4. Dinamično tržište rada
Dinamično radno okruženje i stalna promena još
jedna su odlika radnog ambijenta kulturnih radnika.
Kako Rut Bridžstok navodi (Bridgstock 2011, str.10):
«posao u kreativnim industrijama je često honorarnog tipa ili se izvodi na bazi kratkoročnih ugovora,
jer su kreativna preduzeća u situaciji da stalno iznova formiraju lance vrednosti kako bi kreirali nove
proizvode». Ovde treba dodati da je uopšteno sve
prisutniji projektni način rada i finansiranja, a ovi
principi su naročito prisutni u kulturnim industrijama. Istovremeno, Bridžstok u istom radu ukazuje i
na opšte poznatu činjenicu da mnogi zaposleni u
kulturnom sektoru istovremeno imaju više poslova,
odnosno da poslove često menjaju. Kombinacije
poslova su nekada unutar kulturnih i kreativnih in120
dustrija (npr. slikarka i dizajnerka), nekada su u pitanju kreativna zanimanja van kulturnih industrija
(dizajner i kreativni direktor kompanije za prodaju
sportske garderobe), a nekada su u potrazi za poslom umetnici i drugi radnici u pomenutim granama primorani da traže bilo koje zaposlenje (pevač i
prodavac muzičkih instrumenata).
Ovakva konfiguracija tržišta rada predstavlja izazov
za obrazovanje iz više razloga. Kao prvo, stalna potraga za poslom zahteva posedovanje specifičnih
znanja i veština kao što su apliciranje za poslove,
pronalaženje stalno novih izvora finansiranja i razumevanje projektne metodologije. Osim toga, pitanje je u kojoj meri će obrazovanje za kulturne industrije biti relevantno nekome ko najveći deo prihoda
ostvaruje van ovog sektora, odnosno, potrebno je
omogućiti transfer iskustava iz komercijalnijih delatnosti u kulturne. Na kraju, stalna promena posla
predstavlja stresno radno okruženje, zbog čega se
lični menadžment i razvoj nameću kao potreba radnika u kulturnim industrijama (Ball, 2003). S tim u
vezi su i pozivi da edukacija za kulturne industrije inkorporira teme koje se odnose na razvoj ličnih veština koje će polaznike učiniti otpornijim i tolerantnijim na stres i dinamično radno okruženje i osnažiti
ih da izgrade snažne i stabilne lične osobine. Na tu
temu piše i Dejvid Rej koji na bazi studiranja životnih tokova uspešnih preduzetnika u kulturi među tri
osnovne grupe veština i znanja postavlja personalni
razvoj koji uključuje psihičku stabilnost i brojne aspekte privatnog života koji uključuju porodični život,
prijateljstva, način kreiranja i promene ličnog identiteta i slično (Rae, 2004).
5. Sporan značaj obrazovanja
Pitanje koje je direktno vezano za obrazovne potrebe u kulturnim industrijama jeste u kojoj meri se
obrazovanje uopšte uzima kao relevantna vrednost
prilikom zapošljavanja i upravljanja karijerom. U
poslednje vreme, nekoliko istraživanja pokazuje da
prilikom zapošljavanja i/ili samozapošljavanja u kulturi i kulturnim industrijama, formalno obrazovanje
nije od naročitog značaja (Bridgstock, 2011). Zaposleni i poslodavci smatraju da su prethodna iskustva, stečena poznanstva i socijalna mreža mnogo
značajniji za uspešnu karijeru u kulturnim industrijama. U istraživanju koje je sproveo konzorcijum
organizacija koje se bave obrazovanjem u kulturi
u okviru EU programa doživotne edukacije, većina
kulturnih radnika dalo je prednost praktičnim veštinama i adekvatnim ličnim osobinama u odnosu na
akademska znanja (ENCATC, 2012).
Ovo svakako predstavlja izazov za obrazovne institucije. Sa jedne strane, rezultate možemo razumeti
kao izraz nepoverenja profesionalaca prema obrazovnim institucijama. Očigledan razlog za takav
odnos jeste česta isključenost univerziteta iz aktuelnih kretanja u praksi. U dinamičnom poslovnom
okruženju jedino neposredno iskustvo može opskrbiti predavače i edukatore dovoljnim znanjima
i veštinama da razumeju obrazovne potrebe onih
koje podučavaju i da umeju na njih adekvatno da
odgovore. Utoliko postoji tendencija da se među
predavačima na univerzitetima pojavljuju profesionalci van akademskih krugova, kao i da se sami akademski radnici paralelno aktivno uključuju u tokove
u praksi.
6. Balans teorije i prakse, umetnosti i
menadžmenta
Diskusija na temu odnosa teorije i prakse, odnosno
akademskih i praktičnih veština dugo se vodi u obrazovnim krugovima. Prema Robinsonu (Robinson,
2007), ovaj balans je naročito potreban, ali i težak
za postizanje u «kreativnim» poljima. Naime izazov
je kako uključiti univerzitet u privredne, društvene i
kulturne tokove i prilagoditi programe potrebama
u praksi, ali ih istovremeno ne banalizovati i svesti
na meru čisto praktičnog treninga oslobođenog kritičkog mišljenja. Osim toga, kreativnost i rigorozna
fokusiranost, analitičnost i disciplinovanost koje su
se do skora smatrale najvišim vrlinama naučnog poziva teško su uklopive.
Osim toga, u sferi menadžmenta u kulturi i umetnosti, prisutna je još jedna dilema, ali ovoga puta ne
na liniji teorije i prakse, već umetnosti i menadžmenta. Kako Brkić navodi, brojni obrazovni programi u
ovom polju daju prednost menadžmentu, gde se
umetnički predmeti pojavljuju kao predmeti drugorazrednog značaja, koji zapravo samo definišu kontekst, dok menadžerski predmeti predstavljaju suštinu (Brkić, 2009). Pozivajući se na Dereka Čonga,
autor ukazuje na nerazumevanje suštine umetnosti
koja se predstavlja kao nekakva «nežna» delatnost
kojoj je potrebna čvrstina menadžmenta i poziva na
izjednačavanje obima predmeta iz ove dve celine uz
davanje blage prednosti umetnostima.
Na kraju, kako nas Brkić u pomenutom radu podseća, svrha menadžmenta umetnosti jeste umetnost
iznad svega. Ovo je svakako tačno, međutim, unutar
kulturnih i obrazovnih politika za kulturne industrije
ovakav stav ima sve manju podršku, i to nas vraća
na početak priče. Preterana ekonomizacija, menadžerizacija i industrijalizacija kulture i umetnosti
unutar kulturnih i obrazovnih strategija zapravo nas
udaljavaju od razvoja kreativnosti i kulturne razno-
likosti.6 Isto su tako kontraproduktivni argumenti
za razvoj kulturnih industrija koji ukazuju isključivo
na ekonomske pokazatelje: kreiranje poslova, profit, izvoz i borba na rastućem «kreativnom» međunarodnom tržištu. Na taj način se razvoj i podrška
usmeravaju na one grane kulturnih industrija koje
mogu da opravdaju ulaganje po osnovi povrata
profita, a to su po pravilu grane koje su najudaljenije od centra kulturnog sistema. Upravo zato,
obrazovanje za kulturu i kulturne industrije mora
da bude kompleksno i da ne izgubi iz vida važnost
balansa između različitih znanja, veština i vrednosti
koje su utkane u profesionalni život radnika u kulturi
i kulturnim industrijama.
Postojeća obrazovna
rešenja i dileme
Kao što smo pomenuli, obrazovne institucije u Velikoj Britaniji i Australiji, veoma su brzo i spretno prihvatili nov talas u kulturnoj politici i predstavili univerzitet kao rasadnik kreativnih resursa za kreativnu
ekonomiju. Prvi fakulteti za kreativne industrije nastaju samo nekoliko godina nakon pojma, a danas
ih samo u Velikoj Britaniji ima više od dvadeset.
Međutim, ključno pitanje je u kojoj meri je promena
bila korenita? Kratka analiza postojećih kurikuluma
u oblasti kulturnih i kreativnih industrija upućuje
nas na nekoliko postojećih rešenja. Prvo i osnovno
rešenje jeste re-brendiranje. Ono podrazumeva da
se postojeći fakulteti za umetnost, kulturu i medije
preimenuju u fakultete ili departmane za kreativne
industrije. Kao i pre, programi koji se nude odnose
se na različite forme umetnosti umetnosti, na produkciju u kulturi i medijima i komunikacije.
Drugi, češći oblik prakse jeste grupisanje različitih
departmana i centara u okvir novih fakulteta za kulturne industrije, kreativne industrije i slično. Kurikulumi ovih fakulteta odnose se na čitav spektar kreativnih industrija i uključuju najčešće grafički dizajn,
kompjutersku animaciju, televiziju, izdavaštvo, medije, arhitekturu, modu, kompjuterske igre kao i lepe
i primenjene umetnosti. Klasičan primer ovakve
prakse je Fakultet za kulturne i kreativne industrije na Univerzitetu Plimut7 ili Fakultet za umetnost,
kreativne industrije i obrazovanje na Univerzitetu
Zapadne Britanije.8 Sami kurikulumi i dalje ne predstavljaju značajniju integraciju različitih programa,
niti obrazuju za jedinstvenu porfesiju u kreativnim
industrijama.
6 Iako čelnici EU i UNESCO-a dosta neubedljivo dovode u vezu
kulturnu participaciju i raznolikost sa kulturnim industrijama.
7 http://www.port.ac.uk/departments/faculties/cci/courses/
8 http://www1.uwe.ac.uk/cahe/default.aspx
121
Treće rešenje, koje se sve češće sreće jeste da univerziteti kreiraju specijalizovane programe za posao
u kreativnim i kulturnim industrijama u okviru kojih
se izlazno zvanje odnosi na čitav sektor. U jednoj
verziji, studenti biraju specijalizaciju iz određenog
zanimanja u okviru industrija (dizajn, moda, mediji), a onda na višim godinama slušaju predmete koji
se odnose na čitav sektor, odnosno usvajaju ona
znanja koja će ih osposobiti za vođenje preduzeća i
preduzetništvo u kulturnim industrijama. Primer za
ovakav pristup je Fakultet za komunikaciju i dizajn
iz Kanade9 (Ryerson University). Druga verzija je
potpuna integracija bez specijalizacije za određenu podgranu, kao što je program bečelor studija iz
Kulturne i kreativne ekonomije na City University of
London.10 Od samog početka studenti se upoznaju
sa specifičnostima poslovanja u kreativnim i kulturnim politikama kroz predmete kao što su «kulturna
i kreativna industrija, savremena umetnost i popularna kultura», «upravljanje kreativnim preduzećem», «prava intelektualne svojine», «upravljanje
projektima», «globalizacija i kreativne industrije»,
«izazovi novih medija» i slično.
Kurikulumi posvećeni izučavanju kulturnih i kreativnih industrija još su mnogo brojniji na nivou master
studija i mogu se pronaći u velikom broju razvijenih
zemalja. Klasičan primer je francuski program «Kreativne industrije: umetnost, internet i mediji» na
Univerzitetu Pariz 811 ili nemački program «Interkulturni menadžment i kreativne industrije» na Univerzitetu u Hildeshajmu.12 Potreba za edukaciju na
nivou master studija ukazuje na mogućnost da se
na tržištu rada postoji tražnja i za strateške poslove
u upravljanju kreativnim i kulturnim industrijama.
Na osnovu ponude obrazovnih programa za kulturne industrije možemo pretpostaviti da se čitav
sektor temeljno izučava kao i da postoji jasna potražnja za ovakvim zanimanjima. Istovremeno,
postojanje značajno različitih nezavisnih programa
koji se podučavaju u okviru fakulteta i departmana
za kulturne industrije zapravo samo odslikava činjenicu da je sektor još uvek jako raznovrstan. Upravo
u tom kontekstu, može se primetiti i težnja ka standardizaciji programa. Jedna od zapaženih inicijativa je Savet za veštine u oblasti kreativnih industrija
(Creative Skillset) iz Velike Britanije, koji kao savetodavno telo uspostavlja standarde obrazovanja na
svim nivoima u svim granama kreativnih industrija.
U okviru svojih aktivnosti Savet vrši neku vrstu akre9 http://www.ryersoncreative.ca
10 http://www.city.ac.uk/courses/undergraduate/cultural-and-creative-industries#course-detail
ditacije programa velikog broja obrazovnih institucija u ovoj oblasti.
U okviru permanetnog obrazovanja i profesionalnog razvoja, situacija je veoma slična. Kako se najčešće radi o profesionalcima koji su već edukovani
za svoje kreativne profesije (dizajneri, umetnici,
programei, zanatlije i slično), permanentno obrazovanje je uglavnom usmereno na sticanje znanja iz
oblasti preduzetništva, dakle znanja iz oblasti marketinga, menadžmenta, ekonomije, komunikacijskih
veština i slično. Ono što jeste razlika je ciljna grupa,
odnosno sastav polaznika, gde su najčešći pristupi:
(a) posvećenost samo jednoj grani (npr. zanatlije) i
(b) okupljanje polaznika iz svih grana kreativnih i/ili
kulturnih industrija. U organizacionom smislu, rešenja obuhvataju:
1. permanentno obrazovanje na univerzitetima i
koledžima,
2. obrazovne programe koji se organizuju pri različitim savetima, asocijacijama i granskim
savezima (udruženja zanatlija, umetničke asocijacije i slično),
3. pokretanje programa od strane nezavisnih organizacija.
Zanimljivo rešenje predstavlja program Artlab, danskog udruženja muzičara, odnosno njihovog departmana za obrazovanje.13 U okviru svojih programa,
Artlab nudi treninge za muzičare kako iz oblasti
muzičke produkcije, tako i u sferi preduzetništva,
umrežavanja i ekonomije. Osim toga, muzičarima
se nude programi koučinga i mentorstva u oblasti
biznisa. Program je u više navrata podržan od strane EU programa za edukaciju (Leonardo da Vinči
program) i društveni razvoj (EU Social Fund), kao i
od nacionalnih ministarstava za kulturu i zapošljavanje, što ukazuje na značaj ovakve vrste pomoći
umetnicima. Sličan primer je i program Kreativnih
producenata organizacije TeatarBristol (TheatreBristol) iz Engleske, finansiran od strane engleskog
Umetničkog saveta (Arts Council England), koji
umetnicima iz dramskih umetnosti nudi pomoć u
oblasti promocije, prikupljanja sredstava, umrežavanja i produkcije.14
Najočiglednija karakteristika obrazovanja za kulturne industrije, bez obzira da li se radi o kontinualnom obrazovanju ili o formalnom, jeste izrazita
raznolikost pristupa, što dodatno ukazuje na brojne
izazove sa kojima se susreće sam koncept. Istovremeno, realno je očekivati da čitava oblast u izrazito
11 http://www.univ-paris8.fr/Master-industries-creatives-medias
13 http://artlab.dk/artlab-in-english/
12 http://www.uni-hildesheim.de/index.php?id=8183
14 http://theatrebristol.net
122
dinamičnom kontekstu stalno traži nova rešenja u
oblasti obrazovanja.
Iskustva i kontekst u Srbiji
Razvoj kulturnih i kreativnih industrija u Srbiji, kao
objedinjenog sektora, počeo je relativno kasno, i
to pod dejstvom dva faktora: (1) potrebe da se u
sferi kulture promoviše preduzetništvo kao model
razvoja neinstitucionalne kulture (Šešić, 1999), (2)
kulturne difuzije britanskih iskustava posredstvom
programa Britanskog saveta (Tomić-Koludrović, Petrić, 2005). Prva mapiranja (kao uobičajen prvi korak) urađena su 2006. (Jovičić, Mikić, 2006), i 2007.
godine (Academica, 2007), ali su uprkos «kasnom
startu» već pokazala ekonomski značaj i potencijal
sektora. U prvim studijama autori su bili pre svega
usmereni na mapiranje aktuelnog stanja i smernica
razvoja, ali i osnovnih potreba prvih preduzetnikak
u oblasti kulture.
Početak razvoja kulturnih i kreativnih industrija u
Srbiji značajno definiše neuređenost i neregulisanost čitavog sektora. Mnogi pripadnici tzv. kulturnih
industrija toga i nisu svesni. Istovremeno, podrška
nadležnih ministarstava gotovo je nepostojeća, a
napredak na polju zaštite prava intelektualne svojine je veoma spor. Kako Jovičić i Mikić navode u
istraživanju iz 2006, država na kreativne industrije
ne gleda kao na razvojni potencijal. Otuda, one kao
prvu meru razvoja kreativnih industrija zagovaraju
njeno prepoznavanje od strane države i kreiranje
strategije razvoja.
Jaka Primorac, u okviru regionalnog istraživanja
stanja u kreativnim industrijama (Primorac, 2006),
navodi kao značajnu odliku polja i neuređenost
tržišta radne snage i nepostojanje jasnih pravila
unutar polja. Kao što smo videli i u brojnim stranim
zemljama, kulturni preduzetnici u velikom broju slučajeva rade više poslova odjednom, rade volonterske, neplaćene i/ili slabo plaćene poslove, ugovori
su u najboljem slučaju honorarni i kratkoročni. Kako
je tržište kreativnih proizvoda nezrelo, kanali prodaje slabo razvijeni i podrška države nepostojeća,
u čitavom sektoru važi pravilo da veoma mali broj
ideja uspeva. U takvoj «lutrijskoj ekonomiji» (u kojoj se čini da sreća ima velikog značaja za uspeh),
mnogi preduzetnici ne pronalaze svoj put do uspeha. Pritom, kako Primorac navodi, kulturni radnici u
jugoistočnoj Evropi u takvu tržišnu utakmicu ulaze
potpuno nespremni. U tom smislu, ona ukazuje na
značaj državne pomoći i regulacije, međunarodnog,
regionalnog, nacionalnog i lokalnog umrežavanja,
istraživanja i edukacije.
„Početak razvoja kulturnih
i kreativnih industrija
u Srbiji značajno
definiše neuređenost i
neregulisanost čitavog
sektora. Mnogi pripadnici
tzv. kulturnih industrija
toga i nisu svesni.
Istovremeno, podrška
nadležnih ministarstava
gotovo je nepostojeća, a
napredak na polju zaštite
prava intelektualne svojine
je veoma spor.”
Na polju umrežavanja, koje je svakako od izuzetnog
značaja u srpskom kontekstu, jedna od pionirskih
inicijativa je program Mad Marx – Kreativan kapital Srbije15 neprofitne organizacije za istraživanje i
razvoj - Academica iz Beograda.16 U okviru projekta,
vrši se mapiranje ali i istraživanje potreba i stavova
kreativnog sektora i njegovih aktera bez obzira na
organizacioni tip i veličinu.
Na polju edukacije i istraživanja, značajan doprinos
dala je Akademika, koja 2007. sprovodi jedno od
prvih sistematskih mapiranja polja u saradnji sa
agencijom Stratedžik Marketing iz Beograda. Mapirano je više od 500 subjekata u tri okruga – Zlatiborskom, Moravičkom i Raškom. Prema istraživanju, preduzetnici u kreativnom sektoru prepoznaju
značaj obrazovanja i ono se najpre odnosi na znanja iz oblasti prikupljanja sredstava, marketinga i
komunikacijskih veština.
Na polju edukacije, još jedan značajan program
Akademike, Program profesionalnog razvoja za
15 U okviru ovog programa postoji Centar za istraživanje kreativne ekonomije, pokrenut februara 2011. godine i projekat - platforma mapiranja i promocije kreativnih potencijala Srbije – kroz
direktorijum kreativnog sektora – Kreativna Srbija, pokrenut novembra 2010. godine.
16 www.madmarx.rs, www.madmarx.net i http://www.kreativnasrbija.rs, www.kreativanbeograd.rs
123
preduzetništvo u kulturnim industrijama «Dositheus», realizovan je 2012. uz pomoć Uneskovog
Fonda za kulturnu raznolikost. U okviru programa,
Akademika je ponudila nekoliko višednevnih treninga za polaznike iz čitave zemlje. Program je bio
odlična prilika da se specijalno kreiran obrazovni
program testira i razvija u toku jedne godine, kao
i da se upoznaju stavovi i mišljenja polaznika o samom programu i njihovim profesionalnim potrebama. Najznačajniji zaključci koji mogu biti od značaja za buduće programe mogu se sumirati u sledećih
nekoliko tačaka:
a) raznovrsnost iskustava – Polaznici kurseva
dolazili su iz izrazito različitih okruženja po
pitanju uzrasta, dužine bavljenja poslom, poslovnog okruženja (grad, selo), delatnosti (sve
grane unutar kulturnih industrija) i prethodnog obrazovnog profila. Ovakva raznovrsnost
je svakako predstavljala bogatstvo iskustava
i fantastičnu mogućnost razmene iskustava i
ideja, ali sa druge strane i nemogućnost prilagođavanja sadržaja individualnim potrebama,
te je lični utisak da bi ovakve uvodne i brainstorming sesije trebalo pratiti individualnijim
oblicima razmene znanja i iskustava.
b) relativno kratko vreme treninga omogućilo je
velikom broju polaznika da prisustvuje edukacijama ali je onemogućilo nadgledano razvijanje konkretnih rešenja koja bi u dužem roku
bila od značaja za polaznike,
c) Polaznicima nedostaju znanja iz oblasti novih
tehnologija, kao i direktniji odnos sa potencijalnim potrošačima i/ili publikom koji bi se
mogao uspostaviti između ostalog upravo uz
pomoć novih tehnologija,
d) U vezi sa tim je i evidentno nepostojanje mreža i platformi za razmenu iskustava u kulturnim
industrijama, što opet ukazuje na raznolikost i
difuznost čitavog sektora koji je u našem okruženju još u nastanku,
e) Istovremeno je otvoreno pitanje šta nakon
obuke – kratki treninzi su sjajna početna tačka,
ali su oni više usmereni na motivaciju i inspiraciju, dok bi profesionalni razvoj u dužem roku
morao da sadrži supstancijalnije oblike profesionalne podrške.
124
Zaključak i preporuke
Kao što smo videli, kulturne industrije predstavljaju
relativno nov koncept uklapanja ekonomije i kulture
unutar javnih politika. Sam koncept prati razvijena
diskusija u okviru koje su sve jasnije profilisane strane zagovornika i kritike. Kao privredni sektor, kulturne industrije prate brojne akcije mapiranja i istraživanja, koje ukazuju na veoma dobre rezultate, ali i
uviđanja ozbiljnih problema koji se odnose na često
neispunjena očekivanja preduzetnika, kompanija,
gradova u njihovom nastojanju da osvoje status
kreativnog. U smislu radnog okruženja, kulturne industrije pre podsećaju na početke industrijalizacije
nego na proslavu nove kreativne ere u razvoju čovečanstva. Otuda, njihov razvoj nužno zahteva nekoliko tipova podrške, među kojima se nalazi i stalna
potreba za edukacijom i usavršavanjem.
Na bazi analize konteksta, postojećih rešenja, uočenih potreba i trajektorija razvoja u oblasti kulturnih
industrija u inostranstvu i u Srbiji, na kraju ćemo
izneti nekoliko predloga i smernica za budući razvoj
obrazovanja i programa za podršku profesionalnom
razvoju za kulturne industrije.
Definisanje potrebnih veština i znanja
Kao jedna od osnovnih aktivnosti koje stoje pred
obrazovnim programima za preduzetnike u kulturi u Srbiji, jeste istraživanje radnog okruženja i na
tome zasnovanih potrebnih kompetencija u vidu
veština, iskustava i znanja za uspešno poslovanje
u dinamičnom i rastućem sektoru. Mapiranje kompetencija može se osloniti na postojeće programe
u drugim zemljama (Holandija, Švedska, Danska,
Nemačka, Velika Britanija), ali se specijana pažnja
mora usmeriti na lokalne specifičnosti kulture, političkog uređenja, ekonomskog sistema, tržišta...
Kako Tomić-Koludrović i Petrić navode (2005), kada
je reč o razvoju koji je zasnovan na kulturnim vrednostima, a kulturne i/ili kreativne industrije svakako
jesu, nemoguće je iz vida ispustiti socijalni kontekst
u kojem se nalaze, a kontekst Srbije i drugih tranzicionih društava svakako je različit od britanskog. U
tom smislu, jednostavan transfer rešenja iz drugih
zemalja nije preporučljiv ukoliko se želi kreirati kreativni sektor koji može da iznedri originalne i idiosinkratičke proizvode i vrednosti. Slična je situacija i sa
kopiranjem obrazovnih rešenja iz drugih industrija
(najčešće iz poslovanja velikih preduzeća). Edukatori u kulturnim industrijama stoga imaju zadatak da
podrže kritički i istraživački odnos preduzetnika ka
svom poslovanju i okruženju i da pronalaze nova, redefinišu postojeća i recikliraju zaboravljena rešenja
za uspešno poslovanje.
I teorija i praksa
Isto tako, u okviru definisanja trajektorija obrazovnih sadržaja, potrebno je napraviti balans između
neposrednih kratkoročnih potreba preduzetnika
koje se odnose na što bolji kratkoročni plasman na
tržištu (veštine prodaje, komunikacije, prikupljanja
sredstava) i dugoročnih, strateških potreba čitavog
sektora koji mora da bude svestan širih ekonomskih,
socijalnih, političkih i kulturoloških zbivanja kako bi
pronašao svoje mesto. Kao što smo pokazali, sam
nastanak kulturnih industrija podjednako je posledica lične, preduzetničke inicijative istraživača, menadžera, edukatora i stvaralaca, koliko i strateškog
planiranja šireg društvenog razvoja. Otuda, ni preterana teoretizacija, ali i ni pragmatizacija obrazovnih
programa nisu od velike koristi u dužem roku.
Transfer iz malog ka velikom i obrnuto
Kulturne industrije u Srbiji, generalno posmatrano,
ostvaruju uspeh pre svega u domenu poslovanja većih produkcijskih kuća iz sfere filma i muzike. Sa druge strane, veliki broj malih, lokalnih inicijativa poseduju sposobnost da generišu sjajne inovativne ideje
i rešenja ukorenjena u gotovo izgubljeno nasleđe ili
slabo primetno savremeno stvaralaštvo. U tom smislu, od velikog značaja je usmeriti velika uspešna
preduzeća i male inovativne organizacije jedne ka
drugima u okviru edukativnih platformi što ukazuje
ne samo na očiglednu potrebu umrežavanja već integracijske uloge obrazovanja za čitav sektor.
Primeri dobre prakse
Kako kulturne industrije u Srbiji izrastaju u turbulentnim uslovima, koji nisu naklonjeni preduzetništvu generalno, ali ni kreativnosti, inovacijama
i kulturi specifično, zadatak edukatora i trenera je
da podstiču proaktivnost i usmerenost na rešenja
(Delić, 2013). U tome je od velikog značaja pristup
«uspešnih primera praksi» (best practice approach),
odnosno iznalaženja postojećih primera iz srpskog
okruženja koji su ostvarili izvestan uspeh.
Nove tehnologije
Kulturne industrije kao koncept nastale su upravo
pod uticajem novih tehnologija produkcije i distribucije kulturnih sadržaja. Bez novih tehnologija,
nema ni kreativnih i kulturnih industrija. Otuda, izuzetno je važno da budući i postojeći preduzetnici u
sektoru budu upoznati sa mogućnostima (i opasnostima) koje nose nove tehnologije. Od samostalne
izrade sajtova, preko socijalnih mreža, obrade zvuka, slike i materijala, sve do interaktivnih instalacija
i platformi za komunikaciju sa publikom, kolegama
i donatorima, nove tehnologije su veoma značajna
„Kulturne industrije
kao koncept nastale su
upravo pod uticajem novih
tehnologija produkcije
i distribucije kulturnih
sadržaja. Bez novih
tehnologija, nema ni
kreativnih i kulturnih
industrija.”
oblast edukacije za kulturne industrije i njima treba
posvetiti pažnju.
Dugoročna podrška ličnom i profesionalnom razvoju
Na kraju, osim ovih generalnih usmerenja, obrazovni programi za kulturne industrije moraju da «izađu
iz učionice» i nađu se zaista u službi kontinualnog
obrazovanja. Efekti trodnevnog treninga su svakako
značajni, ali pristup uronjavanja u novu oblast, kao
u slučaju prvog susreta sa marketinškim teorijama,
se često pokaže da ima ograničen i kratkoročan efekat. Naročito je transfer znanja iz obrazovnog prostora – učionice – u radni ambijent problematičan u
slučajevima kada edukativni program ne može da
se u potpunosti prilagodi polaznicima, što je u slučaju kulturnih industrija zbog njihove raznovrsnosti
naročito prisutno. Otuda, za kvalitetnu kontinualnu
edukaciju različite forme individualne, dugoročnije
podrške profesionalnom razvoju mogu se pokazati
kao jako plodonosne. Takve forme mogu biti:
1. Mentorstva (naročito dugoročnija) koja nude
mogućnost potpunog prilagođavanja edukatora (mentora) potrebama preduzetnika u
dužem roku i to tako da se postepeno izađe iz
forme učitelj-učenik koja omogućava spontanu
i obostranu razmenu iskustava i znanja,
2. Inkubatori koji osim edukacije i osnovne operativne podrške nude i mogućnost horizontalnog (peer to peer) transfera znanja i iskustava
među polaznicima,
3. Stažiranja koja vrše vertikalni transfer iz različitih sistema iz većih organizacija ka manjim,
kao i mogućnost sticanja prvog iskustva.
125
Izvori
EC (2010). GREEN PAPER: Unlocking the potential
of cultural and creative industries. Brussels:
European Commission.
Academica (2007). Kreativni sektor regiona Užice, Čačak,
Kraljevo - Mapiranje i istraživanje kapaciteta,
stavova i potreba. Dostupno na: http://www.
madmarx.rs/Istrazivanja/Kreativni-sektor-UziceCacak-Kraljevo_Academica-SM_Izvestaj_2007_f.
pdf
Garnham, N. (2005). From Cultural to Creative
Industries:
An analysis of the implications of
the “creative industries” approach to arts and
media policy making in the United Kingdom.
International Journal of Cultural Policy, 11(1), p.
15-29.
Ball, L. (2003). Future directions for employability
research in the creative industries, working paper.
London: Design Council.
Hartley, J. and Cunningham, S. (2001) ‘Creative
industries: from Blue Poles to Fat Pipes’, in
Malcolm Gillies (ed.), The National Humanities
and Social Sciences Summit: Position Papers.
Canberra: Department of Education Science and
Training.
Bridgstock, R. (2011). Skills for creative industries
graduate success. Education + Training, 53 (1),
p. 9–26.
Brkić, A. (2009). Teaching Arts Management: Where
Did We Lose the Core Ideas? The Journal of Arts
Management, Law, and Society, 38(4), p. 270280.
Carey, C. Naudin, A. (2006). Enterprise curriculum for
creative industries students: An exploration
of current attitudes and issues. Education +
Training, 48 (7) 518 – 531.
Carey, C., Matlay, H. (2010). Creative disciplines
education: a model for assessing ideas in
entrepreneurship education? Education +
Training, 52 (8), 694 – 709.
DCMS (1998). Creative industries mapping document.
London: Department for Culture, Media and
Sport.
Delić, M. (2013). Preduzetništvo u kreativnom
sektoru: kako izaći iz sopstvenih ograničenja.
Beograd: Academica. Dostupno na: http://
www.madmarx.rs/Istrazivanja/Delic-M_
Preduzetnistvo-u-kreativnom-sektoru-kako-izaciiz-ogranicenja_2013.pdf
Dragićević Šešić, M. (1999). Preduzetništvo u kulturi.
Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti,
br. 3.
Dragićević Šešić, M. (2012). Za kulturu, protiv kreativnih
industrija. Beograd: Academica. Dostupno na:
http://www.madmarx.rs/DragicevicSesicMilena_
Za-kulturu-protiv-kreativnih-industrija_2012.pdf
ENCATC (2012). A new framework for the profiles of
managers of arts and culture. CREAM project
output. Brussels: ENCATC. Available at: http://
www.projectcream.eu/files/2012/04/3.1_new_
curriculum_framework_EN.pdf
126
Hartli, Dž. (urednik) (2007). Kreativne industrije.
Beograd: Clio.
Hesmondhalgh, D. (2008). Cultural and Creative
industries. In Bennett T. (Ed.) The Sage
Handbook of Cultural Analysis, (pp. 552–569),
SAGE Publishing.
Hesmondhalgh, D., Pratt, A. (2005). Cultural industries
and cultural policy. International journal of
cultural policy, 11 (1), p. 1-14.
Horkhajmer, M., Adorno, T. (1989). Dijalektika
prosvetiteljstva (Filozofski fragmenti). Sarajevo:
Svjetlost.
Jovičić S., Mikić H. (2006). Kreativne industrije: preporuke
za razvoj kreativnih industrija u Srbiji. Beograd:
British Council. Dostupno na: http://www.
britishcouncil.org/british_council_-_creative_
industries-2.pdf
O’Connor, J. (2010). The cultural and creative industries:
a literature review, 2nd Edition. Newcastle upon
Tyne: Creativity, Culture and Education.
Primorac, J. (2006). The position of cultural workers in
creative industries. The south-eastern European
perspective. Amsterdam: ECF.
Rae, D. (2004). Entrepreneurial learning: a practical
model from the creative industries. Education +
Training, 46 (8) 492 – 500.
Robinson, K. (2007). Balansiranje udžbenika. U: Dž. Hartli
(urednik): Kreativne industrije (str. 299 - 310).
Beograd: Clio.
Roodhouse, S. (2009). Universities and the Creative
Industries. The Journal of Arts Management,
Law, and Society, 39(3), 187-199.
Tomić-Koludrović, I., Petrić, M. (2005). Creative Industries
in Transition: Towards a Creative Economy?
In Švob-Đokić, N. (ed.) The Emerging Creative
Industries in Southeastern Europe, (pp. 7-24),
Zagreb: Institute for International Relations.
Tomka, G. (2004). Neoliberalizam – doktrina savremenog
sveta. Privredna izgradnja, 47(3,4), str. 213-232.
Tomka, G. (2012). Kultura i lokalni razvoj. U Tomka i
Jegdić (Urednici): Turizam i lokalni razvoj, (str. ),
Novi Sad: Fakultet za sport i turizam.
Throsby, D. (2008). The concentric circles model of
the cultural industries. Cultural Trends, 17(3):
147–164.
UNESCO (1982). Cultural industries: a challenge for the
future of culture. Paris: UNESCO.
Goran Tomka
Education for
Cultural Industries:
A long-term
approach
Summary
The starting point of this article is the connection
between the cultural/creative industries and education. In order to offer suggestions for the development of the educational programs for creative
industries, the author emphasize the main challenges – entrepreneurs requires multidisciplinary
knowledge, they need necessary skills for cooperation and networking, they should be adaptable
to dynamic work environment and it is important
that their education maintain balance between
theory and practice and on the other hand, art
and management.
The author outlines the development of the concept of creative and cultural industries and analyzes the business environment in this sector. On that
basis, he offers a brief overview of the current solutions and dilemmas and makes recommendations
for further development of education for cultural
industries.
Key words
Education, Cultural Industries,
Creative Industries, Dositheus
- Professional Development for
Cultural Entrepreneurship
127
PREPORUKE ZA RAZVOJ
KREATIVNOG SEKTORA/
KULTURNIH INDUSTRIJA
Ove preporuke nastale su kao rezultat razgovora tokom panela i debata organizovanih od maja 2012.
godine do januara 2013. godine, na osnovu stavova
autora članaka objavljenih na portalu MadMarx.rs
i u razmeni mišljenja sa stručnjacima i preduzetnicima koji su bili uključeni u projekat Dositheus –
Profesionalni razvoj za preduzetništvo u kulturnim/
kreativnim industrijama.
Ove preporuke ne plediraju da daju konačan sud o
fenomenima i procesima o kojima govore, već su
ovde navedene sa željom da pomognu javnoj upravi i zainteresovanim stranama da ove preporuke
koriste kao predloške za otvorene diskusije, kako bi
se unapredio sektor kulturnog nasleđa, raspravile
kontroverze o odnosu kulture, kulturnih i kreativnih
industrija u kulturnim i ekonomskim politikama Srbije i postavio strategijski pravac njihovog daljeg
održivog razvoja.
Preporuke, dakle, nisu konačne, smatramo ih inventarom sadašnjeg vremena, jer zbog dinamičnih promena u kreativnom sektoru i nacionalnoj kulturi i
ekonomiji Srbije već za nekoliko godina mogu biti
anahrone. To, naravno, ne znači da sa promenama
treba čekati, jer ako je išta stalno – to su promene. Zato smo pokušali da razumemo ovaj period
vremena u kojem smo sada i da ono o čemu smo
razmišljali ovde i stavimo, crno na belo.
Preporuke su namenjene svima koji se u njima prepoznaju da ih se tiču. Namenjene su i onima koji se
čine da ih se ove teme ne tiču – državnoj upravi i
preduzetničkom sektoru Srbije.
Academica – Akademska grupa
Centar za istraživanje kreativne ekonomije
Mart 2013.
129
A
Kulturna raznolikost
i koncept kulturnih i
kreativnih industrija
1. Kultura je bila i trebalo bi da i ubuduće ostane
polje slobode i stvaralaštva koje nema cenu.
Kultura, kao i obrazovanje i nauka, pripada
domenu neotuđivih prava čoveka i građanina.
Nijedna vlada nema pravo da tu slobodu zanemaruje, ograničava i da je uređuje saobrazno
bilo većinskom bilo pojedinačnom političkom,
ideološkom ili bilo kojem drugom u osnovi partikularnom interesu. Ako bi se društvu kao zajednici kulturnih stvaralaca i kulturne publike
nametao privatni, politički ili korporativni interes, to bi bilo zadiranje u javni domen društvene slobode stvaranja i uživanja u vrednostima
civilizacije. Kulturna raznolikost je istovremeno
i sredstvo i cilj stvaranja i očuvanja tog javnog
domena.
Kulturne aktivnosti, dobra i usluge imaju istovremeno ekonomsku i kulturnu prirodu, zato jer govore o
identitetima, vrednostima i značenjima, i ne smeju
se, dakle, tretirati samo kao da imaju komercijalnu
vrednost. (Iz UNESCO Konvencije o zaštiti i unapređenju raznolikosti kulturnih izraza)
2. Koncept kulturnih industrija u Srbiji trebalo
bi definisati u okvirima kulturne i ekonomske
politike, ali tako da se one ne sučeljavaju, već
da se postavljaju komplementarno, tj. jedna
prema drugoj. Kulturne industrije su pretežno
i dalje u kulturnoj politici, a kreativne industrije
pretežno u ekonomskoj. Jednaka šteta je neprihvatanje kulturnih i kreativnih industrija zbog
promenjene paradigme kulture u poslednje
dve decenije, kao i njihovo nekritičko i pomodno prihvatanje bez suštinskog razumevanja i
kritičkog promišljanja.
3. Ekonomski modeli kulturnih industrija zanemaruju društvenu vrednost kulturnog identiteta
i kulturne raznolikosti, jer kulturu posmatraju
kao robu, a kreativni sektor kao sektor zapošljavanja, stvaranja dohotka i profita. Otuda,
kulturnom politikom u oblasti kulturnog nasleđa, kulturne baštine i kulturnog stvaralaštva ne
bi trebalo da prevashodno upravljaju ekonomisti niti da njenu društvenu vrednost i značaj
procenjuju ekonomski analitičari, bilo vladini,
bilo civilni.
4. Kulturne industrije su, zapravo, kulturne delatnosti ili kulturno stvaralaštvo ili kulturna
produkcija – ukoliko stvaraju ekonomski lanac
vrednosti, privredni rast i zapošljavaju. Ukoliko
nisu serijska proizvodnja i industrija zasnovana
na autorskom pravu i pravu industrijske svojine,
ne treba ih ni smatrati industrijama, već kulturnom produkcijom i kulturnim stvaralaštvom kojim se ostvaruje pravo na kulturu, čuva i promo-
više kulturno nasleđe i gradi kulturni identitet,
te ih nazivati kulturom u užem smislu.
5. Kulturne industrije su kulturne delatnosti neindustrijskog tipa: vizuelne umetnosti, izvođačke
umetnosti, kulturno nasleđe/baština i stari
zanati. Neindustrijski tip kulturnih industrija
bi trebalo da obuhvata sledeće šifre glavnih
privrednih delatnosti:
9001 Izvođačke umetnosti
9002 Druge umetničke delatnosti u okviru izvođačkih umetnosti
9003 Umetničko stvaralaštvo
9102 Delatnost muzeja, galerija i zbirki.
Sledeće delatnosti su parcijalne i uslužne delatnosti kulture / kulturnih industrija neindustrijskog
tipa, budući da ne stvaraju novu vrednost:
9004 Rad umetničkih ustanova
9101 Delatnost biblioteka i arhiva
9103 Zaštita i održavanje nepokretnih kulturnih
dobara, kulturno-istorijskih lokacija, zgrada i sličnih
turističkih spomenika.
Ove glavne, parcijalne i uslužne privredne delatnosti kulture bi trebalo da budu mapirane, statistički
obrađene i evidentirane i potom, na osnovu nacionalne strategije kulturnog razvoja i gradskih razvojnih planova, praćene i podsticane u njihovom razvoju samo ukoliko su deo ingerencija državne uprave
i lokalne samouprave. Ove delatnosti ne bi trebalo
da budu smatrane privredom u užem smislu, niti
posmatrane i ocenjivane kroz ekonomsku politiku
države. Ove delatnosti bi trebalo da budu predmet
posebne i sistemske brige i zaštite od strane državne uprave.
6. Kulturne industrije su i kulturne delatnosti industrijskog tipa i čine ih diskografija i muzička
industrija, kinematografija i filmska produkcija, modna industrija i industrija tekstila i obuće, radio i TV produkcija i difuzija, izdavaštvo,
grafičke delatnosti, grafički dizajn i štamparstvo. Ove glavne privredne delatnosti označene su sledećim šiframa privrednih delatnosti:
1419 Proizvodnja ostalih odevnih predmeta i
pribora
1811 Štampanje novina
1812 Ostalo štampanje
131
1820 Umnožavanje snimljenih zapisa
3109 Proizvodnja ostalog nameštaja
5913 Distribucija kinematografskih dela, audio-vizuelnih dela i televizijskog programa
3240 Proizvodnja igara i igračaka
5914 Delatnost prikazivanja kinematografskih
dela
5811 Izdavanje knjiga
8552 Obrazovanje i podučavanje u kulturi.
5813 Izdavanje novina
5814 Izdavanje časopisa i periodičnih izdanja
5819 Ostala izdavačka delatnost
5911 Proizvodnja kinematografskih dela, audio-vizuelnih proizvoda i televizijskog programa
5920 Snimanje i izdavanje zvučnih zapisa i muzike
6010 Emitovanje radio programa
6020 Proizvodnja i emitovanje televizijskog programa
7420 Fotografske usluge.
Sledeće delatnosti u okviru kulturnih industrija industrijskog tipa su ili međuzavisne ili parcijalne ili
uslužne, jer ne stvaraju direktno novu kulturnu vrednost, već čine ili kanale distribucije i kariku u lancu
vrednosti ili medij za oblikovanje kulturnog proizvoda u smislu robe:
1413 Proizvodnja ostale odeće
1414 Proizvodnja rublja
1512 Proizvodnja putnih i ručnih torbi i sl, saračkih
proizvoda i kaiševa
1520 Proizvodnja obuće
1629 Proizvodnja ostalih proizvoda od drveta,
plute, slame i pruća
1813 Usluge pripreme za štampu
1814 Knjigovezačke i srodne usluge
2341 Proizvodnja keramičkih predmeta za domaćinstvo i ukrasnih predmeta
3212 Proizvodnja nakita i srodnih predmeta
3213 Proizvodnja imitacije nakita i srodnih proizvoda
5812 Izdavanje imenika i adresara
5912 Delatnosti koje slede nakon faze snimanja
u proizvodnji kinematografskih dela i televizijskog
programa
132
Ove glavne privredne delatnosti bi trebalo da budu
mapirane, statistički obrađene i evidentirane i potom, na osnovu nacionalne strategije kulturnog
razvoja i gradskih razvojnih planova, praćene i podsticane u njihovom razvoju samo ukoliko su deo ingerencija državne uprave i lokalne samouprave. Ove
delatnosti, ukoliko su deo sistema državne uprave
ne bi trebalo da budu smatrane privredom u užem
smislu, niti isključivo posmatrane i ocenjivane kroz
ekonomsku politiku države, već prevashodno kroz
kulturnu, obrazovnu i socijalnu politiku. Ove delatnosti bi, međutim, trebalo da budu predmet posebne i sistemske zaštite i nadzora od strane državne
uprave bilo da su u sistemu državne uprave ili u privatnom profitnom i neprofitnom sektoru, jer su deo
kulture u širem smislu, činioci kulturnog identiteta i
kreatori sistema društvenih vrednosti, otuda nužno
pod obaveznim regulativama propisanim i sprovođenim od strane državne uprave, koje se tiču kulturne politike države.
7. Privredne delatnosti u kojima je kreativnost,
time i kulturni izraz važan input u proizvodnji
roba i usluga, čine kreativne industrije. Kreativne industrije podrazumevaju serijsku proizvodnju, lanac vrednosti, isključivo autorsko pravo,
stvaranje profita i/ili dohotka, progresivno
zapošljavanje, stvaranje dobara industrijske
svojine i patenata, ekonomije zasnovane na
znanju i novim tehnologijama, stvaranje intelektualnog i kreativnog kapitala.
Ove glavne privredne delatnosti označene su
sledećim šiframa privrednih delatnosti:
5821 Izdavanje računarskih igara
5829 Izdavanje ostalih softvera
6201 Računarsko programiranje
6311 Obrada podataka, hosting i sl.
6312 Veb portali
6392 Informacione delatnosti na drugom mestu
nepomenute
7021 Delatnost komunikacija i odnosa sa javnošću
7111 Arhitektonska delatnost
7311 Delatnost reklamnih agencija
7312 Medijsko predstavljanje
7320 Istraživanje tržišta i ispitivanje javnog mnenja
7410 Specijalizovane dizajnerske delatnosti
9104 Delatnost botaničkih i zooloških vrtova i
zaštita prirodnih vrednosti
9321 Delatnost zabavnih i tematskih parkova
9329 Ostale zabavne i rekreativne delatnosti.
Sledeće delatnosti u okviru kreativnih industrija su
ili međuzavisne ili parcijalne ili uslužne jer su kanali
distribucije ili pomoćne delatnosti:
6120 Delatnost bežične komunikacije
6130 Delatnost satelitske komunikacije
6202 Konsultantske delatnosti u oblasti informacione tehnologije
6203 Upravljanje računarskom opremom
6209 Ostale usluge informacione tehnologije.
Ove privredne delatnosti bi trebalo da budu ekonomski uređene, statistički praćene i obrađene i evidentirane u ekonomskim dokumentima države ali
kao isključivi domen privatnog ekonomskog interesa, bez potrebe da budu i sfera državnih svojinskih ili
upravljačkih prava. Kreativne industrije u užem smislu nisu kultura i ne bi trebalo da budu tretirane kao
predmet nadležnosti organa zaduženih za kreiranje
i sprovođenje kulturne politike države i lokalne samouprave. Istovremeno, trebalo bi da budu smatrane da su predmet brige kroz implicitnu konzistentnu
ekonomsku politiku države.
9. Paradigma kulture se u poslednjih trideset godina promenila, kako u pojmu kulture, modelima kulturne produkcije i difuzije, tako i u međuodnosu kulturnih navika i potreba, kulturnih
praksi i kulturne participacije. Glavni razlozi su
ekspanzija i dinamički rast digitalne globalne
medijske kulture i dominacija korporativne
kulture potrošnje u svakodnevnom životu. Ovi
trendovi su neumitni i ne treba ih ignorisati.
Imajući u vidu trendove komercijalizacije kulture, Srbija bi trebalo da definiše svoje nacionalne državne interese u kulturi i zaštiti i promoviše materijalnu i nematerijalnu kulturu i to
kao kulturu tla, a ne kao kulturu nacije i vere.
10. Nacionalna tela zadužena za definisanje kulturne politike trebalo bi da definišu šta je to
održivi razvoj u kulturi. U tu definiciju treba
ugraditi, osim mera očuvanja i promocije kulturnog izraza još i javnu memoriju, odgovornost i moralno znanje.
11. Definiciju kulture u Srbiji trebalo bi odrediti
vrednostima uživanja u njoj, ne eksploatacije
i komodifikacije. Istovremeno, trebalo bi napustiti svaki model u kojem je kultura sama sebi
svrha, budući da je glavna svrha kulture integracija društva. Kulturna i kreativna dobra su
dinamički javna dobra, a ne statička društvena
vrednost, jer su u dinamičkoj interakciji sa celom nacionalnom ekonomijom.
12. Javna memorija kao baština nikad ne bi trebalo da postane roba, profitna delatnost ili
delatnost pretežno smeštena u privatni sektor.
Privatni sektor javne memorije mora uvek biti i
uređen i pod nadzorom državne uprave.
8. Kreativni sektor čine: kultura i kulturne delatnosti, kulturne industrije neindustrijskog tipa,
kulturne industrije industrijskog tipa i kreativne industrije.
Srbija bi trebalo da definiše strategiju razvoja
kulturnih industrija kroz nacionalnu strategiju
kulturnog razvoja.
Srbija bi trebalo da definiše strategiju podsticaja kreativnih industrija kroz nacionalne ekonomske razvojne planove, politiku obrazovanja
kadrova za tržište rada i kroz fiskalnu politiku.
133
B
Državna kulturna politika
i kulturne industrije
1. Kultura i kulturne industrije stvaraju blagostanje nacije i u smislu kojim to definišu ekonomske teorije blagostanja. Ekonomski model
razvoja kulture i kulturnih industrija je uvek
politički i takav bi trebalo da ostane. Kultura i
kulturne industrije, iako su, ekonomski gledano, trošak, jer imaju i uvek će imati nisku stopu
produktivnosti, jer imaju i uvek će imati kroz
ekonomiju obima potrebu da više ekonomskih
resursa troše nego što proizvode, ipak bi trebalo da budu smatrane produktivnim, jer stvaraju društveni, kulturni i intelektualni kapital koji
se ne može u potpunosti ekonomski meriti i
vrednovati. Nakon što uspostave ovaj politički
model, državne politike bi tek potom trebalo
da primene ekonomske principe i vrednuju rad
i doprinos svakog pojedinačnog subjekta kroz
interne indikatore za procenu ekonomičnosti,
rentabilnosti i konkurentnosti u takvom sistemu kao kulturno-ekonomskom sistemu.
2. Kreativne industrije su paralela kulturnim industrijama iako imaju više zajedničkih tačaka.
Kao sektoru u kojem se dinamično stvaraju
tržišne niše, povećava resurs inovacija i baza
znanja, te i time kreira nacionalna ekonomija,
država bi ovoj kreativnoj ekonomiji trebalo da
prilazi kao saveznik - da uređuje i pospešuje
njihov razvoj, istovremeno pospešujući ukupan
ekonomski razvoj društva.
3. Ne postoji nikakav ekonomski interes da država bude vlasnik kapitala u kreativnim industrijama. Otuda, država bi trebalo da odmah
izađe iz preostalih oblika svojine i upravljanja u
medijima, diskografskoj industriji i izdavaštvu i
otvori polje u kojem su tržište i privatna inicijativa glavni regulator stvaranja i protoka (kreativnog) kapitala. Ostankom u ovim industrijama država je pretnja tržištu, jer čini nelojalnu
konkurenciju privatnom kapitalu.
4. Nacionalna televizija i radio bi trebalo da budu
smatrani pre svega nacionalnim servisom javnog informisanja i medijem za kulturu i kulturne industrije neindustrijskog tipa, ne i privrednim društvom koje zauzima tržište radio i
televizijske produkcije i difuzije, oglašavanja i
kreativnih industrija, kojima je cilj dohodak.
5. Nacionalna kulturna politika bi trebalo da kulturni sistem posmatra i uredi kao autonomni
društveni sistem, jednako kao što je sada sistem visokog obrazovanja. Kulturne ustanove
bi trebalo da imaju autonomiju kao univerziteti. Kulturnim ustanovama trebalo bi da uprav-
lja kulturna struka, pod pokroviteljskim mandatom vlade i lokalne izvršne vlasti.
6. Potrebno je odmah napustiti politički partijski
sistem kontrole, upravljanja, imenovanja i zapošljavanja u ustanovama kulture i takvu praksu smatrati protivnu elementarnim interesima
kulture i društva.
7. U najkraćem roku potrebno je doneti i predložiti Nacionalnu strategiju razvoja kulture, u
kojoj će biti integrisana i strategija očuvanja,
promocije i razvoja kulturnih industrija industrijskog i neindustrijskog tipa. Nakon široke
javne rasprave o ovom dokumentu, usvojiti ga
i pristupiti njegovoj doslednoj akcionoj implementaciji.
8. U Srbiji ne bi trebalo definisati nacionalnu kulturu kao kulturu srpskog naroda. Sve kulture u
Srbiji su kulture Srbije i trebalo bi da budu jednako tretirane, vrednovane i čuvane. Većinska
kultura srpskog naroda biće štićena samim tim
što je većinska, jer u njenoj kulturnoj participaciji učestvuje najveći broj građana. Trebalo bi
strogo sankcionisati ali i prevenirati svaki oblik
kulturne diskriminacije, negacije manjinskih
kultura i njihovo zanemarivanje i uništavanje.
9. Klerikalizacija kulture je izuzetno opasan trend
i za samu kulturu i održivi razvoj kulture i društva. Anahrono je da u savremenom društvu
verske zajednice na bilo koji način budu promovisane kao baštinici i čuvari nacionalnih i
etničkih kultura. Posebno je opasno poistovećivati duhovnost i religioznost.
10. Istorijski verski spomenici su spomenici kulture
a ne verski objekti, otuda konzervaciju i promociju tih objekata bi trebalo da sprovodi država
a ne verske zajednice, jer su ti objekti od većeg
značaja za društvo kao celinu nego za pojedinačnu versku zajednicu.
11. Preispitati model nacionalnih penzija u kulturi, model statusa samostalnih umetnika i bilo
koji drugi model u kulturi koji socijalnu politiku
stavlja iznad kulturne politike. Ne postoji socijalno ugrožena i socijalno zaslužna kategorija
kulturnog i umetničkog stvaraoca koja bi bila
opravdan osnov za donošenje posebnih instrumenata u kulturnoj politici. Kulturni i umetnički
rad je lični izbor a ne obavezna služba, penzija
i radno osiguranje trebalo bi da proističu iz ličnog rada, ne kao oblik počasti i priznanja.
135
12. Preispitati model ustanova kulture od nacionalnog značaja i do sada formirane liste nacionalnih ustanova. Nije razložan osnov da lokalna ustanova ili privredno društvo sa privatnim
kapitalom, a ponajmanje udruženje građana
budu ustanova od nacionalnog značaja. Lokalne ustanove od nacionalnog značaja trebalo bi
nacionalizovati, a privatne ustanove zadržati u
sferi privatne svojine, privatnog interesa i privatne misije, pomoći im za konkretan rad, ne
zbog privilegovanog statusa.
13. Delatnost istraživanja i razvoja u kulturi, kulturnim i kreativnim industrijama (društvenim
i humanističkim naukama) ne bi trebalo da
bude pod državnom kontrolom i upravljanjem,
jer je ta delatnost tržišno zastupljena, pa bi državna uprava u toj delatnosti bila svojevrsna
nelojalna konkurencija. Država već ostvaruje
javni interes u ovoj delatnosti kroz mrežu državnih fakulteta i kroz interne razvijene instrumente merenja, nadzora i vrednovanja kulturnog sistema u državnoj upravi. S obzirom da
je istraživanje i razvoj u kulturnim i kreativnim
industrijama, kao tržišna privredna delatnost,
od značaja za razvoj kulturnih i kreativnih industrija, država može da razmotri koje druge
ekonomske mere i instrumente može kreirati
da bi podstakla njihov razvoj.
14. Neophodno je pokrenuti proces hitne, radikalne i dugoročno održive reforme javnog sektora
u kulturi, jer je ovaj sektor u stanju unutrašnjeg
urušavanja i nestajanja. Reforma bi moralo da
obuhvati na prvom mestu definisanje mreže
lokalnih, pokrajinskih i nacionalnih ustanova,
uslove za njihovo osnivanje i rad, obaveze finansiranja i druge instrumente neophodne za
savremenu i održivu državnu upravu u njima,
uključujući i politiku zapošljavanja i rešavanja
pitanja prekobrojno zaposlenih. Neke ustanove
bi morale biti zatvorene kao suvišne zbog udvojene misije, a neke formirane zbog potrebe zaštite državnog interesa na celoj teritoriji ili delu
teritorije. U slučaju nemogućnosti sprovođenje
reforme neke ustanove, potrebno ju je zatvoriti i potom formirati novu sa istom misijom,
istorijskim i programskim kontinuitetom, ali
kadrovskim i menadžerskim diskontinuitetom.
15. Misija privrednih i neprivrednih subjekata u
kulturi i kulturnim industrijama je i da podstiču proces društvenih promena i razvoj kritičke
svesti. Prepoznavanje ovog aspekta misije u
državnim ustanovama kulture treba da bude
136
deo procesa njihovog reformisanja. Civilne inicijative – aktivistička i kritička kultura trebalo
bi da budu afirmisane kroz programe podrške
i iz javnih fondova. Danas više nego ikad Srbiji
treba kritička svest i otvoren javni dijalog svih
sa svima.
16. Adekvatna kulturna politika mora da zadovolji i vrednosni, ali i demokratski princip, odnosno, mora da nađe kombinaciju između ta dva
ključna načela javnih politika u kulturi i kulturnim industrijama.
C
Razvoj poslovnog ambijenta
za kulturne
i kreativne industrije
1. Kultura i kulturne industrije su ista celina koja
se posmatra iz različitih uglova. Kultura se posmatra kao sfera prava čoveka i građanina na
uživanje civilizacijskih tekovina i dostignuća.
Otuda, kultura je legitimni deo nacionalne i
državne potrošnje. Budžet za kulturu ne sme
se redukovati u odnosu na standarde civilizovanog dela sveta i smatrati suvišnim troškom,
tim pre što stvara društvenu koheziju i čini neodvojiv deo etničkih, građanskih i nacionalnih
identiteta. S druge strane, kulturne industrije
posmatraju kulturno stvaralaštvo i produkciju
kulturnih dobara i usluga kroz dohodovni model – jer kultura zapošljava, stvara ekonomske
proizvode sa kulturnim inputima i kulturnim/
ekonomskim autputima i generiše nove ekonomske vrednosti koji su od značaja za rast
konkurentnosti države i gradova. Oba pogleda
na kulturu su jednako važna i potrebna.
2. Kulturni ambijent je ujedno i poslovni i privredni ambijent. Ne postoji uspešna privreda u kulturno devastiranoj državi i kulturno osiromašenom društvu. Otuda, i zbog ovoga, ulaganje u
kulturu je ulaganje u privredu.
3. Za razvoj privredno podsticajnog ambijenta
neophodno je da društveni ambijent odiše tolerancijom, otvorenim i demokratskim interkulturalnim dijalogom i opremljen savremenom
tehnologijom stvaranja dobara i usluga i protokom informacija. Vlada je dužna da stvori
uslove tolerancije, demokratskog i civilizovanog dijaloga među svojim građanima.
4. Državna uprava je dužna i odgovorna da omogući pravo na kulturu svakom građaninu Srbije.
Kroz kulturni dijalog stvaraju se pretpostavke
za kulturnu proizvodnju i razmenu kulturnih
dobara i usluga. Preporuka državnoj upravi i lokalnoj samoupravi je da za sva pitanja kulturnog razvoja organizuje stalne forme javnog dijaloga, javnih diskusija i javnih rasprava, kako
bi bila sigurna da u zakone i podzakonska akta
ugrađuje demokratsko mišljenje i demokratske
vrednosti.
5. Osiromašeni građanin nije u mogućnosti da
uživa u kulturnim dobrima, da učestvuje u kulturnoj razmeni, niti da bude podstaknut da
kulturu neguje i stvara. Podizanjem standarda
građana otvaraju se mogućnosti za veću kulturnu participaciju, kulturnu produkciju i razmenu, jer siromašan građanin ne kupuje kulturne proizvode.
6. Kulturni sistem je infrastrukturni sistem jednog društva i jedne države. Ukoliko ne postoji
138
kulturna infrastruktura, ne postoji ni poslovni
ambijent, pa je svako ulaganje u poslovne inicijative u kulturi i kulturnim industrijama dugoročno osuđeno na propast.
7. Kulturne kao i kreativne industrije imaju veći
ljudski kapital nego neke druge industrije, naročito one u realnom sektoru. Zbog razvoja
ljudskih resursa, kulturne i kreativne industrije
su pokretači ekonomskog razvoja na značajnom nivou, kao sektori sa visokom produktivnošću ili izvoznim potencijalom.
8. Država će moći zaustaviti odliv ljudskog i kreativnog kapitala tek ako mu omogući da se u Srbiji nesmetano i interesno razvija. Ukidanjem
državnih i privatnih monopola i oligopola, diktature političkih partija i političkog voluntarizma državnih službenika, u kulturi i kreativnim
industrijama, ostvaruju se osnovne, ne i jedine
pretpostavke za demokratski kreativan razvoj
građanina i različitih društvenih grupa.
9. Kulturne industrije Srbije imaju ekonomski
značaj i zbog nacionalne kulturne diplomatije
Srbije i izvoza kulturnih proizvoda, koji nije zanemarljiv.
10. Javno-privatna partnerstva u kulturnim industrijama i kulturnoj produkciji nisu održiva i
neće biti sve dok se ne ukinu državni monopoli,
a ulaganje u kulturu, kulturne i kreativne industrije ne postane isplativo za privatnog investitora. Nije dovoljno, dakle, ukinuti monopole,
već i omogućiti ekonomski rast u sektorima
kulturnih i kreativnih industrija, da bi se investicije mogle isplatiti.
11. Potrebno je omogućiti da svaka kvalitetna
privatna neprofitna inicijativa stekne i ostvari
pravo da se pod jednakim uslovima nadmeće sa državnim sektorom za korišćenje javnih
fondova, naročito ako su te privatne inicijative
okrenute podsticanju kulturne participacije i
razvoju kritičke svesti.
12. Generalno, država ne bi trebalo da podstiče i
promoviše komercijalne programe kulturnih i
kreativnih industrija, već da svoj zadatak ograniči na to da im omogući nesmetanu tržišnu
utakmicu i fiskalnim instrumentima potpomogne ulaganje privatnih investitora u ove industrije.
13. Sve kulturne ustanove koje se izdržavaju iz
budžeta države ne bi trebalo da imaju tržišnu
cenu za svoje proizvode. Na prvom mestu, uživanje u kulturnoj baštini odnosno kulturnom
nasleđu trebalo bi da bude bez ikakve naplate.
Država bi trebalo da obezbedi minimum prava
na uživanje u kulturi i kulturnoj baštini.
14. Svaki građanin bi trebalo da ima diskreciono
pravo da deo svoje poreske obaveze (1-2 odsto
od ukupnog godišnjeg poreza) opredeli za ulaganje u kulturu i neprofitne kulturne industrije.
Takav instrument se pokazao dobrim u mnogim zemljama u kojima je na snazi.
15. Poreskim olakšicama država bi trebalo da
podstiče zadužbinarstvo i osnivanje privatnih
i korporativnih fondacija u kulturi i kulturnim
industrijama.
16. Nedopustivo je da državni budžet dotira komercijalne festivalske produkcije, industriju
zabave i potrošačku kulturu; ove dotacije bi
trebalo zabraniti i smatrati ih nedopustivim rasipanjem javnih resursa, kažnjivim po zakonu.
17. Državni budžet za kulturu trebalo bi da bude
većim delom namenjen za zaštitu i promociju
kulturne baštine, neprofitnu kulturnu produkciju državnog i civilnog sektora, reformu državne
uprave u kulturi, profesionalni razvoj zaposlenih
u kulturi i kulturnim industrijama, podsticanje
internog preduzetništva u javnom kulturnom
sektoru, potom za međunarodnu kulturnu saradnju i za fond za podsticanje preduzetništva
i socijalnog preduzetništva u kulturi i kulturnim
industrijama u devastiranim, slabo razvijenim
i nerazvijenim područjima države i u seoskim
zajednicama.
18. Trebalo bi analizirati mogućnosti i potrebe da
se ustanovi zajednički fond ministarstava kulture, ekonomije, nauke i prosvete za podsticaj
izvoza kulturnih proizvoda i usluga i razvoj inovacija u sektoru kulture i kulturnih industrija.
Strategijom kulturnog razvoja trebalo bi odrediti koje su delatnosti od strategijskog značaja
za nacionalni razvoj i spoljnotrgovinsku razmenu.
19. Državna svojina i državna uprava trebalo bi da
u potpunosti izađe iz turističke delatnosti i turističke industrije. Misija države u ovoj oblasti je
da omogući, razvojem putne i druge infrastrukture, razvoj turističke privrede. S druge strane,
ustanove baštine bi trebalo da svoje poslovanje i programe stave u funkciju razvoja privatne turističke industrije. Turistička delatnost u
sistemu javnih ustanova i preduzeća u državnom vlasništvu trebalo bi da bude uređena kao
delatnost podrške, ne i kao glavna delatnost,
jer je u tom slučaju nelojalna i monopolska
konkurencija privatnim inicijativama u toj industriji.
20. Država bi trebalo da podstiče preduzetništvo
u kulturnim i kreativnim industrijama u devastiranim i nerazvijenim zajednicama/opštinama kreiranjem posebnih lokalnih i regionalnih
fondova za razvoj poslovnih inicijativa i/ili podsticanjem drugih da takve fondove formiraju.
Ne postoji interes države da ulaže u kulturne
i kreativne industrije u ekonomski razvijenim
gradovima i opštinama, ali im mora omogućiti jednak, ravnopravan i fer položaj za tržišnu
utakmicu.
21. Izborom upravljačkog kadra na konkursu država bi trebalo da omogući da u državne kulturne
ustanove dolaze preduzetni menadžeri koji će
kulturu preduzetništva i radinosti uneti u ceo
kolektiv. Vremenom bi se stekli uslovi da se kulturni i kreativni sektor u državnom vlasništvu
razvija autonomno i svrsishodno, na isključivom principu uvažavanja struke i javnog interesa. Javni kulturni sektor u Srbiji je doveden
do propasti najviše zbog negativne kadrovske
selekcije koju vode političke partije koje su derogirale i zloupotrebile državnu upravu.
22. Država nije dužna da ijednom kulturnom i
umetničkom zanimanju obezbedi radno mesto, ali je dužna da preispita tržišnu potrebu
za zanimanja za koje se građani školuju u ovim
oblastima, kao i da stvori ambijent da mladi
stručnjaci mogu naći posao u oblastima kulture za koje su se školovali.
23. Na nivou nacionalnih politika u Srbiji i regionu
Zapadnog Balkana je neophodno donošenje
konzistentnih programa razvoja i povezivanja
regionalnog tržišta kreativnih dobara i usluga,
radi izgradnje samoodrživih nacionalnih ekonomija kreativnosti. Zbog komplementarnosti
tržišta, istih i sličnih kulturnih obrazaca i modela, zajedničke kulturne istorije neophodno
je to povezivanje intenzivirati između Srbije i
Bosne i Hercegovine, i posebno između Srbije
i Republike Srpske. Preporuka za javne vlasti
ovih država odnosno državnih entiteta je da
otvore dijalog za rešavanje pitanje zajedničkog kulturnog i ekonomskog napretka kroz uspostavljanje tržišta kreativnosti bez carinskih
i trgovinskih barijera. Pojedinačno, oba tržišta
su za sebe mala da bi nacionalni društveni proizvod u kulturnom i kreativnom sektoru bio od
većeg značaja.
24. Oblici kulturne i ekonomske saradnje država
Zapadnog Balkana, naročito u diseminaciji in139
formacija i uspostavljanju partnerske interesne
saradnje i kroz politiku usvajanja i uvođenja zajedničkih mera i instrumenata kulturne i ekonomske politike odozgo-nadole mogući su kroz
osnivanje saradničkih platformi sva tri sektora,
nacionalno i regionalno, ali i ka lokalnom nivou. Lokalni kreativni razvoj je osnova ukupnog
nacionalnog i regionalnog razvoja.
25. Između relevantnih državnih organa i vlasti
Srbije i Bosne i Hercegovine, odnosno Republike Srpske potrebno je uspostaviti stabilnu
informativnu mrežu za razmenu informacija,
znanja i iskustava, moguće i kroz osnivanje zajedničkog portala i forme zajedničkog nastupa
prema programu EU Kreativna Evropa (20142020), ali i prema drugim fondovima za razvoj
i saradnju, kako u Evropi, tako i regionalno.
Dugoročni cilj bi trebalo da bude šire regionalno povezivanje kreativnih subjekata u regionu
Balkana i, kroz ekonomsku saradnju, ostvarivanje drugih razvojnih ciljeva regiona – do sada
postavljenih i novoprepoznatih.
26. Ekonomska statistika u kulturnim delatnostima morala bi da obuhvati i sve forme zapošljavanja i angažovanja radne snage i naročito
izvozno orijentisan radni angažman na daljinu
(ICT sektor, grafički, veb i produkt dizajn, konsalting, istraživanje i razvoj).
27. Ekonomska statistika države bi trebalo da
ujednači i standardizuje privredne delatnosti u
oblasti kulture, kulturnih i kreativnih industrija,
kao i da ujednači i osavremeni nomenklaturu
zanimanja u ovim oblastima, tj. u jedinstvenom kreativnom sektoru.
28. Preporuka privrednim društvima, preduzetnicima i neprofitnim organizacijama koje doprinose razvoju lokalnih i nacionalnih kulturnih i
kreativnih industrija je da se interesno udružuju koristeći zakonske mogućnosti osnivanja nezavisnih privrednih komora kreativnog sektora,
na nivou privrednog sektora tzv. kreativnih industrija, ili granski za svaku kreativnu industriju
pojedinačno. Time će afirmisati sektorski, osim
teritorijalnog razloga za udruživanje. Verujemo
da će ovim modelom bolje doprinositi ekonomskom i kreativnom razvoju države i njenih teritorijalnih jedinica. Osim ove forme udruživanja,
preporučujemo subjektima kreativnog sektora
Srbije, ali i BiH i Republike Srpske da pristupaju i drugim formama poslovnog udruživanja.
Unutar civilnog sektora koji se bavi kulturnom
produkcijom i proizvodnjom kreativnih dobara i usluga preporučujemo slično udruživanje
u podorganizacione forme ovakvih poslovnih
140
asocijacija da bi organizacije civilnog društva,
odnosno udruženja, odnosno neprofitne organizacije (uključujući i univerzitete i institute,
organizacije za istraživanje razvoj) bolje osvetlile svoju ulogu i mapirale sve aktere nezavisne
kulturne i kreativne produkcije koje statistički i
ekonomski doprinose u nacionalnoj ekonomiji.
Ovakve mešovite saradničke platforme mogu
vremenom generisati razvoj novih kreativnih
klastera.
29. U Nacionalnu strategiju za razvoj kulture Srbije (Bosne i Hercegovine, Republike Srpske)
potrebno je ugraditi nacionalnu orijentaciju
za razvoj kulturnih i kreativnih industrija, kao
i predviđenu ulogu civilnog i neprofitnog sektora da bi se taj razvoj konzistentno planirao
i implementirao. Neophodno je statistički diversifikovati one organizacije civilnog društva i
udruženja koja doprinose ekonomskom, kulturnom i kreativnom razvoju, od drugih strukovnih, hobi i sličnih udruženja, kao i aktivističkih
udruženja koje građanima osiguravaju pravo
na kulturu.
30. Kreativni razvoj u smislu ekonomskog razvoja
najočevidniji je na lokalnom nivou, u gradskim
i opštinskim politikama. Državnom politikom i
gradskim politikama, sinhronizovano, moguće
je pokrenuti kreativni razvoj gradova. Preporuka gradskim vlastima i lokalnim samoupravama u Srbiji je da pokrenu proces integracije
kreativnih resursa u lokalni ekonomski razvoj
svojih zajednica – mapiranjem i istraživanjem
kapaciteta, ispitivanjem potreba i stavova, i
potom, usklađivanjem lokalnih razvojnih planova sa ovim nalazima i potrebama, da bi se
kreirale lokalne ekonomije zasnovane na razvoju kulturnih žarišta, kreativnih čvorova, kreativnih četvrti, kreativnih inkubatora i generisanjem razvoja kreativnih klastera.
31. Izvozno orijentisane privredne delatnosti kulturnih i kreativnih industrija sa velikim potencijalom su grafički i veb dizajn, produkt dizajn,
IT sektor - proizvodnja sofvera i kompjuterske
usluge, filmska industrija, industrija starih zanata i suvenira; ove industrije trebalo bi da
budu predmet posebne analize, istraživanja i
kreiranja ekonomske strategije države.
32. Da bi se investicije u filmskoj industriji privukle i isplatile kroz kreiranje domaćih industrija
podrške snimanju filmova, zapošljavanje ljudi
i lanac vrednosti u lokalnoj turističkoj i ugostiteljskoj privredi, potrebno je da se planirane
mere poreskih olakšica i poreskog povraćaja
za inostrane producentske kuće, predviđene i
Zakonom o kinematografiji, što pre sprovedu
u delo.
33. Pretpostavke za nastavak razvoja kreativnih
industrija ili kreativnih ekonomija Srbije, ali i
regiona Zapadnog Balkana, jesu: efikasna zaštita autorskog prava i intelektualne svojine,
funkcionisanje javne administracije i sudstva i
podstičući i jednostavan poreski sistem.
34. U saradnji sa korporativnim sektorom, međunarodnim fondovima i uz posredovanje organizacija civilnog društva fondovi podrške za razvoj kulturnog preduzetništva na nacionalnom
nivou, kao i napori usmereni na obnavljanje
regionalnog tržišta mogu biti isplativa investicija, koja će u periodu 3 do 5 godina doneti
rast zapošljavanja i bolju ekonomsku razmenu
u regionu Zapadnog Balkana.
35. U državne ustanove kulture neophodno je uvesti princip celoživotnog obrazovanja i profesionalnog usavršavanja, jednako kao što je to npr.
u sektoru prosvete i zdravstva.
36. U procesu reforme sistema osnovnog i srednjeg obrazovanja u Srbiji neophodno je ugraditi programe obrazovanja za preduzetništvo i
izgradnju preduzetničke ličnosti.
37. Neophodno je da država sprovede proces akreditacije pružalaca usluga obrazovanja odraslih
i strukovnog obrazovanja za kulturni i kreativni sektor, odnosno kulturne industrije, kao i da
vrednuje programe na tržištu i najboljim programima omogući dalji razvoj kroz mere podsticaja i sufinansiranja.
141
D
Autorsko pravo
i intelektualna svojina
i IT sektor
1. Ključni faktor koji određuje dostignuti nivo konkurentnosti ekonomije neke zemlje je stanje
industrija koje su bazirane na visokim tehnologijama, time i autorskom, industrijskom pravu i
pravu intelektualne svojine.
su da vode elektronsku evidenciju emitovanja i
reemitovanja autorskih dela, i obaveza države
u narednom periodu je da taj sistem evidentiranja uredi i uvede red, najpre u oblasti muzičke industrije.
2. Autorsko delo je privatna svojina i trebalo bi
da podleže svim propisima o zaštiti privatne
svojine. Ideja da autorsko pravo (kao i pravo
intelektualne svojine u celini) treba ukinuti
zato što je nepotrebno ili štetno, je ekstremna
i nerealna. Iako je popularna, ona gubi iz vida
šta predstavlja javni interes u ovoj stvari, i pod
uticajem je mita o tzv. novim poslovnim modelima na internetu, kao svemogućoj zameni
za autorsko pravo. Država bi trebalo da sankcioniše svako kršenje autorskog prava, ali i da
se sama uzdrži da ograničava autorsko pravo
kroz ukidanje ili smanjenje autorske naknade
za određene privredne i socijalne grupe a na
štetu samih autora.
7. Sistem naplate autorske naknade snizio je kvalitet programa u mnogim medijima, koji su se
okrenuli masovnom, bezličnom i bezvrednom
kiču jer je najjeftiniji. Štiteći vlastiti profit, kreativne industrije sklone su da kič promovišu
kao stvarne kulturne proizvode, neprestano
odgajajući ukus za bezvrednu produkciju. Takav poslovni pristup, iako stabilan izvor profita
korporacijama koje, potiskujući male vlasnike, akumuliraju monopolistički položaj - čini
stvarni kulturni proizvod preskupim sve većem
broju ljudi. Strateške društvene odluke državne
uprave, javne kulturne institucije i civilni sektor
trebalo bi da korporacijama suprotstave svoja
rešenja i smanje njihovu svemoć tamo gde korporativni interesi zadiru u interese očuvanja i
održive eksploatacije kulturne baštine i raznolikosti kulturnih izraza. Finansiranjem potrošačke kulture i neukusa država direktno radi protiv
nacionalnih kulturnih interesa.
3. Autorsko pravo u osnovi bi trebalo da štiti pravo pojedinca – pravo autora. autorsko pravo
ima naglašenu dimenziju regulatora tržišta
autorskih dela - zaštita interesa autora je sredstvo za tu svrhu, a nikako svrha za sebe. Autori
u kulturnim i kreativnim industrijama u Srbiji
bi trebalo da kroz organizacije za kolektivno
ostvarenje zaštite autorskog prava visinu naknada prilagode ekonomskim mogućnostima
privrede, kao i da deo te naknade ulože u kreiranje ambijenta za razvoj kulturnih i kreativnih
industrija u kojima deluju.
4. Sistem intelektualne svojine je zamišljen da
bi stimulisao stvaralaštvo, istraživanje i razvoj.
Ekonomski najmoćnije zemlje savremenog
sveta su upravo one koje imaju i najjači sistem
intelektualne svojine. Ne postoji nijedna razvijena zemlja koja nema razvijen sistem zaštite
intelektualne svojine. Industrija autorskog
prava ima sve veći doprinos u stvaranju bruto
društvenog proizvoda. U proseku, industrije zasnovane na autorskom pravu doprinose sa 4
do 6.5 odsto bruto društvenog proizvoda, dok
je u tehnološki i ekonomski najrazvijenijim zemljama taj procenat veći.
5. Intelektualno vlasništvo u kulturnom sistemu
mora biti što bliže kontroli pojedinca autora
i što manje roba, budući da izvire iz kulturne
raznolikosti i u nju uvire, pa se inspiriše i namenjuje nečemu što je javno dobro i tekovina
civilizacije.
6. Iznenama Zakona o autorskom i srodnom pravu, emiteri radio i televizijskog programa dužni
8. Čvršća i organizovana saradnja između različitih državnih organa s jedne i privatnog sektora
s druge strane, u zajedničkoj borbi protiv piraterije, čini se da je ključna za uspeh. To pokazuju brojna svetska iskustva. Nigde u svetu, pa ni
kod nas, borba protiv piraterije nije nadležnost
samo jedne institucije. Ona uvek podrazumeva koordinirano delovanje različitih državnih
struktura i nosilaca prava, a iskustva drugih
zemalja nam govore da je jedino takav pristup
plodotvoran i da donosi rezultate.
9. Vrlo izvesna vizija buduće reforme autorskog
prava u svetu digitalnih komunikacija, koja bi
mogla imati izgleda na uspeh, podrazumeva:
(a) postepeno smanjivanje isključivih imovinskih ovlašćenja nosioca prava, (b) postepeno
proširivanje ograničenja autorskog prava i
(c) jačanje relativne, odn. obligacionopravne
komponente istog. Drugim rečima, slabiće autorsko pravo kao osnov za zabranu drugima da
pristupe delu na internetu, a jačaće autorsko
pravo kao osnov za potraživanje naknade koja
će se, verovatno, naplaćivati paušalno. Državna uprava i autori bi trebalo da idu u susret
ovoj promeni i da je već sada anticipiraju u
svojoj praksi.
10. Kršenje autorskog i srodnog prava treba efikasno sankcionisati i goniti i u tom smislu preporuka izvršnoj vlasti je da specijalizuje nekoliko
143
sudova u državi za procesuiranje slučajeva narušavanja autorskog i srodnog prava i intelektualne svojine.
11. Pravo na informisanje i slobodu govora, kao i
druge lične i građanske slobode biva narušeno
navodnim prečim pravima zaštite autorskog
dela i industrijske svojine, i tu neprikosnovenost autorskog prava upravo ističu neki međunarodni sporazumi, kao što je ACTA. Iza
ovakvih sporazuma zapravo se kriju lukrativni
poslovi krupnog kapitala i pokušaji kontrole
građanskih pokreta i samoorganizovanja građana putem socijalnih mreža, čemu najčešće
pribegavaju vlade. Preporuka građanima i civilnom sektoru je da prate buduće najave promena u ovoj oblasti, jer će se pritisak pojačati, te
da se odupru pokušajima kontrole i ograničenja slobode govora i informisanja na internetu.
12. IT sektor – proizvodnja softvera i kompjuterske
usluge, jedan je od sektora unutar kreativne
ekonomije sa najvećom ekspanzijom rasta u
poslednjih pet godina. Projekcije rasta upućuju
na zaključak da se u tom sektoru može u ovoj
dekadi u Srbiji zaposliti više od 200.000 stručnjaka, na prvom mestu mladih.
13. Pružaoci usluga u oblasti kompjuterskih delatnosti, pojedinci, nisu detektovani u domaćem
privrednom sistemu jer ostvaruju prihod direktnim davanjem usluga na daljinu kupcima
u inostranstvu. Umesto da pribegne restriktivnim merama prevođenja ovih delatnosti ličnih
usluga u legalnu ekonomiju, državna uprava bi
trebala da pronađe adekvatne podsticaje da
se ovi prihodi evidentiraju i da se na njih plaća
minimalan porez na dohodak građana. Na taj
način frilenseri pojedinci mogli bi da se tretiraju kao privremeno zaposleni u inostranstvu i
da plaćaju neki oblik poreza koji bi bio na nivou
jednakom troškovima koje imaju da naplate
svoje zarade, sa poreskom stopom ne većom
od 10 odsto.
14. Startap poslovne inicijative u IT sektoru ne bi
trebalo da finansira država, već da omogući
ulaz venture inostranog kapitala kome će se
garantovati jednostavna procedura ulaganja i
iznošenja profita, kao i prodaja vlasničkih udela većim subjektima na međunarodnom tržištu.
Državna uprava bi trebalo da samo omogući
poslovni ambijent za slobodan protok kapitala
u ovom sektoru odnosno da omogući fer tržišnu
utakmicu. Preporuka državnoj upravi je da kreira fondove za aktivnosti podrške – finansiranja
profesionalnog razvoja stručnjaka u IT sektoru,
pokrivanja troškova nastupa na inostranom tr144
žištu i promocije proizvoda, softvera, kao i da
razvije i finansijski pokrije troškove angažovane mreže pravnih stručnjaka za autorsko pravo
i intelektualnu svojinu i patente, koji bi bili na
usluzi domaćim privrednim društvima koja planiraju da izvoze softver i kompjuterske usluge.
15. Državna uprava bi trebalo da za oblast autorskog prava pojednostavi poresku politiku i ukine dvostruko oporezivanje sa svim relevantnim
državama za spoljnu trgovinu Srbije.
16. U obrazovnom sistemu za IT sektor država bi
trebalo da maksimalno pojednostavi proces
sertifikacije i akreditacije relevantnih domaćih privatnih i međunarodnih obrazovnih institucija.
17. Slobodne forme zapošljavanja u IT sektoru (frilenserski rad, lizing radne snage, rad kroz ugovor sa stranim poslodavcem) država bi trebalo
da verifikuje, jer su ti oblici zapošljavanja upravo specifični u IT sektoru.
E
Neprofitni sektor u
kulturnim i kreativnim
industrijama
1. Ključni trendovi razvoja neprofitnog sektora u
narednoj dekadi su: rast i diversifikacija, okretanje ka pružanju društvenih usluga i usluga
prema državi, komercijalizacija, profesionalizam i formalizam novih etičkih standarda
rada, globalizacija i premoć paradigme otvorenog društva nad paradigmom države. Od konvencionalnog, neprofitni sektor ide ka razvoju
kompleksnog i kombinovanog modela, koji podrazumeva istovremeno očuvanje neprofitne
misije i otvaranja servisa profesionalnih i komercijalnih usluga. Profesionalizacija civilnog
i neprofitnog sektora, kao sektora i privrednih
subjekata koji su pružaoci usluga i generatori
zapošljavanja i ukupnog ekonomskog razvoja, ostaje stalni cilj. Ovaj sektor treba državna
uprava trebalo bi da odvoji od parapolitičkih
i paraprofitnih udruženja, političkih pokreta i
inicijativa.
2. Civilni i neprofitni sektor u kulturi i kreativnim
industrijama je u praksi dokazan kao solidna
forma podsticaja ličnog i profesionalnog razvoja i svojevrsni inkubator i kreativno žarište na
lokalnom nivou. Sektor razvija i različite oblike
radnog angažmana, strukovnog osposobljavanja i učenja, privredne aktivnosti, naročito
za mlade i marginalizovane društvene grupe.
Socijalno preduzetništvo kao posebna forma
preduzetništva, stvaranja novih radnih mesta
i dohotka u kreativnom sektoru trebalo bi da
bude od posebnog društvenog interesa i brige
države.
3. Preporučuje se posebna saradnja civilnog sektora Bosne i Hercegovine i Srbije u ovoj oblasti, na prvom mestu u afirmisanju važne uloge
kreativnosti u izgradnji civilnog društva, ali je
potrebno prepoznati i osvetliti sve specifične
uloge civilnog sektora, naročito u vezi promocija kulturne raznolikosti - profesionalizacija civilnog društva - ekonomski razvoj dveju država
i regiona.
4. Civilni sektor ima posebnu ulogu u osvetljavanju fenomena kulturnih i kreativnih industrija i
njihovih praksi. Kroz istraživačke, razvojne i projekte/programe monitoringa javnih kulturnih,
ekonomskih i socijalnih politika civilni sektor
može doprineti procesu uravnoteženog i kritičkog preispitivanja uloge kulturnih i kreativnih
industrija u ekonomskom i razvoju društva. Posebna obaveza civilnog sektora koji se bavi kulturnom politikom i afirmiše participativnost u
kulturi i kulturnu animaciju je da otvori dijalog
o svim relevantnim temama zaštite i promocije kulturne raznolikosti kao pravu na kulturu
čoveka i građanina. Preporučujemo asocijaciji
146
Nezavisna kulturna scena Srbije da temu prava
na kulturu stavi u svoju buduću agendu rada i
delovanja.
5. Kulturna statistika je važna za praćenje ekonomskog razvoja i rasta nacionalnih ekonomija. S obzirom da civilni sektor zapošljava, učestvuje u bruto društvenom proizvodu, donosi
novac iz stranih fondova, bavi se kulturnom
politikom, kulturnom produkcijom, diseminacijom i animacijom u kulturi i pospešuje participativnost u kulturi i kreativnosti neophodno je
usvojiti prošireni statistički broj za organizacije
civilnog društva/udruženja koja se bave ovim
delatnostima, kako bi postali deo nacionalnih
statistika i kako bi se detektovali, mapirali i merili njihovi učinci u oblasti kulturnih i kreativnih
industrija.
F
Ruralni razvoj
i očuvanje sela
1. Koncept razvoja sela u Srbiji je zastareo a selo
danas nije konzistentno obuhvaćeno niti kulturnim niti ekonomskim politikama. Statistički, selo u Srbiji ne postoji, jer se u društvenim
evidencijama vodi u sintagmi „ostala naselja“.
Zato je najpre potrebno da se iz „ostalih“, selo
statistički prevede i ubuduće evidentira kao
„seosko naselje“. Osim seoskih naselja, trebalo
bi u tipologiju naselja u Srbiji uvesti i mešovita
naselja (ni gradska ni seoska).
8. Pojava osnivanja ekoloških komuna na obodima seoskih naselja je pozitivan primer socijalne integracije urbanog stanovništva koje
napušta gradove i naseljava se u seoskim zajednicama radi pokretanja proizvodnje organske hrane ili drugih razloga. Državna uprava bi
mogla da finansira nove projekte za ispitivanje
ovog fenomena i na osnovu toga kreira strategije za razvoj i revitalizaciju sela kroz integraciju urbanog stanovništva u njima.
2. Selo je nosilac tradicije i seoske zajednice su
nezaobilazan čuvar nematerijalnog i materijalnog kulturnog nasleđa. Otuda je propast sela
propadanje žive tradicije i kulture i taj proces
država mora hitno zaustaviti.
9. Država bi trebalo da posebnim fondom podstiče kulturno stvaralaštvo na selu i za selo, kao
i zaštitu i promociju nematerijalnog kulturnog
nasleđa. S obzirom da je akulturacija sela uzela
maha i da običaji vezani za život u nekadašnjim seoskim zadrugama netragom nestaju,
hitnim merama trebalo bi učiniti da se sadašnje nematerijalno kulturno nasleđe (običaji,
jezik, lokalni govori, usmena književnost, javna
memorija sela) pohrani u video i fono zapise.
3. Razvoj sela mora biti u svemu integrisani socijalni razvoj, od infrastrukture do obrazovne
politike. Javne službe moraju biti razvijane po
modelu sela za selo, a ne samo po modelu grada. U nedostatku stalnih, lokalne samouprave
mogu organizovati mobilne službe za seoska
naselja.
4. Kulturni život na selu, u nedostatku domova
kulture, može biti organizovan unutar seoskih
škola. Domove kulture, ali i napuštene seoske
škole lokalne samouprave mogu revitalizovati
za stacionarne, povremene (rezidencijalne)
programe ustanova kulture i civilnog sektora /
neprofitnog sektora u kulturi.
5. Osim programa okrenutih nasleđu i tradiciji,
državna uprava bi trebalo da za selo afirmiše
programe savremene umetničke produkcije i
novih medija u kojima je kulturna raznolikost
osnov.
6. Država bi posebnim merama trebalo da potpomogne socijalno udruživanje i građanske
inicijative za selo. Organizacije civilnog društva
mogu u seoskim sredinama obezbeđivati mnoge usluge od vitalnog značaja za socijalni i kulturni razvoj i za unapređenje kvaliteta života žitelja. Potrebno je zakonskim merama podržati i
olakšati osnivanje ovih organizacija u seoskim
naseljima i omogućiti u okviru civilnog sektora organizovanje usluga i aktivnosti važnih za
poboljšanje uslova života, naročito kulturnog
života, jer kultura može doprineti depopulaciji
seoskih zajednica u Srbiji.
7. Neophodno je uvesti savremene modele seoskog i etno turizma, u skladu sa proverenim
iskustvom i znanjem stečenim iz pozitivnih primera u svetu.
148
10. Kroz ekonomsku i agrarnu politiku, ali i druge
politike, uključujući i socijalnu, država mora da
učini sve da život na selu postane ekonomski
održiv i prijemčiv za mlade i za žene.
UNESCO Konvencija
o zaštiti i unapređenju
raznolikosti kulturnih izraza
Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu na svom 33. Generalnom zasedanju u
Parizu od 3. do 21. oktobra 2005
potvrđujući da je kulturna raznolikost svojstvena čovečanstvu,
svesna da kulturna raznolikost oblikuje zajedničko
nasleđe čovečanstva i da je treba negovati i čuvati
u korist svih,
s punom svešću da kulturna raznolikost stvara bogat i raznovrstan svet, šireći mogućnosti izbora i negujući ljudske sposobnosti i vrednosti, i stoga predstavlja glavni pokretač održivog razvoja zajednica,
naroda i nacija,
podsećajući da je kulturna raznolikost, koja doživljava procvat u okviru demokratije, tolerancije, socijalne pravde i uzajamnog poštovanja među narodima
i kulturama, nezamenjiva za mir i bezbednost na
lokalnom, državnom i međunarodnom nivou,
veličajući značaj kulturne raznolikosti za puno ostvarenje ljudskih prava i osnovnih sloboda proklamovanih u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima i drugim univerzalno priznatim dokumentima,
naglašavajući potrebu uključivanja kulture kao strateškog elementa u državne i međunarodne razvojne
politike, kao i u međunarodnu saradnju u oblasti razvoja, uzimajući u obzir i Milenijumsku deklaraciju
Ujedinjenih nacija (2000) sa posebnim naglaskom
na smanjenje siromaštva,
uviđajući da kultura poprima različite oblike u vremenu i prostoru i da je ta raznolikost otelotvorena u
jedinstvenosti i mnoštvu identiteta i kulturnih izraza
društava i zajednica koji sačinjavaju čovečanstvo,
prepoznajući važnost tradicionalnih znanja kao
izvora nematerijalnog i materijalnog bogatstva, a
posebno sisteme znanja autohtonih naroda, i njihovog pozitivnog doprinosa održivom razvoju, kao
i potrebu za njihovom adekvatnom zaštitom i unapređenjem,
prepoznajući potrebu da se preduzmu mere zaštite
raznolikosti kulturnih izraza, uključujući njihove sadržaje, naročito u okolnostima gde preti mogućnost
da oni nestanu ili ozbiljno oslabe,
naglašavajući važnost kulture za društvenu koheziju
uopšte, a posebno njen potencijal za unapređenje
položaja i uloge žena u društvu,
svesna da se kulturna raznolikost učvršćuje slobod150
nim protokom ideja, i da se obogaćuje stalnom razmenom i interakcijom među kulturama,
ponovo potvrđujući da sloboda mišljenja, izražavanja i informisanja, kao i raznolikost medija, omogućavaju procvat kulturnih izraza u okviru društava,
prepoznajući da raznolikost kulturnih izraza, uključujući tradicionalne kulturne izraze, jeste značajan faktor koji dozvoljava pojedincima i narodima da izraze i podele sa drugima svoje ideje i
vrednosti,
podsećajući da je jezička raznolikost temeljni činilac kulturne raznolikosti, i reafirmišući ključnu
ulogu obrazovanja u zaštiti i unapređenju kulturnih izraza,
uzimajući u obzir važnost vitalnosti kultura, posebno
za osobe koje pripadaju manjinama i autohtonim
narodima, koja se manifestuje u njihovoj slobodi
stvaranja, širenja i podele tradicionalnih kulturnih
izraza, kao i takav način pristupa koji bi favorizovao
njihov sopstveni razvoj,
naglašavajući vitalnu ulogu kulturne interakcije i
kreativnosti, koje potkrepljuju i obnavljaju kulturne
izraze, i jačaju ulogu onih koji rade na razvoju kulture u svrhu opšteg društvenog napretka,
prepoznajući važnost prava na intelektualnu svojinu radi podrške onima koji učestvuju u kulturnom
stvaralaštvu,
ubeđena da kulturne aktivnosti, dobra i usluge imaju dvostruku prirodu, kako ekonomsku tako i kulturnu, pošto su nosioci identiteta, vrednosti i značenja,
i da se ne smeju trerirati kao da imaju jedino komercijalnu vrednost,
napominjući da procesi globalizacije, olakšani brzim
razvojem informatičkih komunikacionih tehnologija, stvaraju povoljne uslove za razvijeniju interakciju
među kulturama i, takođe, predstavljaju izazov za
kulturnu raznolikost, naročito u pogledu opasnosti
stvaranja neravnoteže između bogatih i siromašnih
zemalja,
svesna da je Unesku dodeljen poseban mandat da
osigura poštovanje raznolikosti kultura i preporuči
takve međunarodne sporazume kakvi bi mogli biti
neophodni za unapređenje slobodnog protoka ideja putem reči i slike,
pozivajući se na raspolaganje međunarodnim instrumentima, usvojenim od strane Uneska, koji se
odnose na kulturnu raznolikost i na ostvarivanje
ljudskih prava, a naročito na Univerzalnu deklaraciju o kulturnoj različitosti iz 2001,
i osnovne slobode određene u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima ili zagarantovane međunarodnim pravom.
Usvaja, 20. oktobra 2005, sledeću Konvenciju:
2. Načelo suvereniteta
I Ciljevi i vodeća načela
Član 1 – Ciljevi
Ciljevi ove Konvencije jesu:
(a) da zaštiti i unapredi raznolikost kulturnih izraza;
(b) da stvori uslove za napredak i slobodnu interakciju kultura na uzajamno koristan način;
(c) da podstakne dijalog među kulturama radi
obezbeđivanja intenzivnije i uravnoteženije
kulturne razmene u svetu u prilog poštovanja
među kulturama i kulture mira;
(d) da neguje interkulturalnost radi razvoja kulturne interakcije u duhu izgradnje mostova među
narodima;
(e) da unapređuje poštovanje raznolikosti kulturnih izraza i širenje svesti o njenoj vrednosti na
lokalnom, državnom i međunarodnom nivou;
(f) da iznova potvrdi važnost veze između kulture i
razvoja u svim zemljama, naročito u zemljama
u razvoju, i da ohrabruje napore preduzete na
državnom i međunarodnom planu radi prepoznavanja istinske vrednosti te veze;
(g) da oda priznanje posebnoj ulozi kulturnih delatnosti, dobara i usluga kao nosiocima identiteta, vrednosti i smisla;
(h) da iznova potvrdi suvereno pravo država da
se pridržavaju, usvajaju i primenjuju politike i
mere koje smatraju prikladnim za zaštitu i promociju raznolikosti kulturnih izraza na svojim
teritorijama;
(i) da ojača međunarodnu saradnju i solidarnost
u duhu partnerstva, naročito zarad uvećanja
sposobnosti zemalja u razvoju u pogledu zaštite i promovisanja raznolikosti kulturnih izraza.
U skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija i
principima međunarodnog prava, države imaju suvereno pravo da usvajaju mere i politiku za zaštitu
i unapređenje raznolikosti kulturnih izraza na svojoj
teritoriji.
3. Načelo jednakog digniteta i poštovanja svih
kultura
Zaštita i unapređenje raznolikosti kulturnih
izraza pretpostavljaju priznavanje jednakog digniteta i poštovanja svih kultura, uključujući i one koje
pripadaju manjinama i autohtonim narodima.
4. Načelo međunarodne solidarnosti i saradnje
Međunarodna saradnja i solidarnost treba
da budu usmerene na pružanje mogućnosti svim
zemljama, posebno zemljama u razvoju, da stvaraju
i jačaju svoja sredstva kulturnog izraza, uključujući
tu i njihove industrije kulture, bilo da su u začetku
ili su već utemeljene, na lokalnom, nacionalnom i
međunarodnom nivou.
5. Načelo komplementarnosti ekonomskih i kulturnih aspekata razvoja
Kultura je jedan od osnovnih pokretača razvoja. Kulturni aspekti razvoja su važni koliko i ekonomski, i pojedinci i narodi imaju osnovno pravo da
u njima učestvuju i uživaju.
6. Načelo održivog razvoja
Kulturna različitost je veliko bogatstvo za
pojedince i društva. Zaštita, promocija i održavanje
kulturne različitosti suštinski su uslov za održivi razvoj u korist sadašnjih i budućih generacija.
Član 2 – Opšta načela
7. Načelo ujednačenog pristupa
1. Načelo poštovanja ljudskih prava i osnovnih
sloboda
Ravnomeran pristup bogatom i raznovrsnom nizu kulturnih izraza iz celog sveta i pristup
kultura sredstvima izražavanja i difuziji čine važne
elemente u vrednovanju kulturne raznolikosti i podsticanju na međusobno razumevanje.
Kulturna raznolikost može biti zaštićena i
unapređena samo ukoliko su zagarantovana ljudska prava i osnovne slobode, kao što su sloboda izražavanja, informisanja i razmene informacija, kao i
mogućnost da pojedinci biraju odgovarajuće kulturne izraze. Niko se ne može pozivati na odredbe ove
Konvencije da bi kršio ili ograničavao ljudska prava
8. Načelo otvorenosti i ravnoteže
Kada države usvajaju mere da bi pomogle
raznolikost kulturnih izraza, treba da nastoje da, na
151
odogovarajući način, unaprede otvorenost prema
drugim kulturama sveta i da osiguraju da ove mere
budu usmerene na ciljeve kojima teži ova Konvencija.
II Područje primene
Član 3 – Područje primene
5. Industrije kulture
«Industrije kulture» podrazumeva industrije koje
proizvode i distribuiraju kulturna dobra i usluge
kako je definisano u paragrafu 4. gore.
6. Kulturna politika. Instrumenti i mere
Član 4 – Definicije
«Kulturna politika i mere» podrazumeva one javne
politike i mere koje su u vezi s kulturom bilo na lokalnom, nacionalnom, regionalnom ili međunarodnom nivou, koje su ili usredsređene na kulturu kao
takvu, ili im je namena da utiču na kulturne izraze
pojedinaca, grupa ili društava, uključujući stvaranje,
produkciju, distribuciju, difuziju i pristup kulurnim
delatnostima, dobrima i uslugama.
Za potrebe ove Konvencije podrazumeva se da izraz:
7. Zaštita
1. Kulturna raznolikost
«Kulturna raznolikost» obuhvata mnoštvo načina
na koje grupe i društva nalaze svoj izraz. Ovi izrazi
se prenose unutar i između grupa i društava.
«Zaštita» podrazumeva usvajanje mera koje imaju
za cilj očuvanje, obezbeđivanje i promociju razlnolikosti kulturnih izraza.
Kulturna raznolikost se manifestuje ne samo kroz
različite oblike kojima se kulturno nasleđe čovečanstva izražava, uvećava i prenosi kao raznolikost kulturnih izraza, već i kroz različite načine umetničkog
stvaralaštva, produkcije, difuzije i distribucije i uživanja u kulturnim izrazima, bez obzira na korišćena
sredstva i tehnologije.
8. Interkulturalnost
Ova Konvencija odnosi se na politiku i mere koje su
usvojile Strane potpisnice, a koje se odnose na zaštitu i promociju raznolikosti kulturnih izraza.
III Definicije
2. Kulturni sadržaj
«Kulturni sadržaj» podrazumeva ono simbolično
značenje, umetničku dimenziju i kulturne vrednosti
koje proizlaze iz ili izražavaju kulturne identitete.
3. Kulturni izrazi
«Kulturni izrazi» označava one izraze koji su rezultat
kreativnosti pojedinaca, grupa i društava i koji imaju kulturni sadržaj.
4. Kulturne delatnosti, dobra i usluge
«Kulturne delatnosti, dobra i usluge» obuhvata one
delatnosti, dobra i usluge koje, onda kada se smatra da imaju određeni kvalitet, upotrebu ili svrhu,
sadrže ili prenose kulturne izraze, bez obzira na komercijalnu vrednost koju mogu da imaju. Kulturne
delatnosti mogu da budu same po sebi cilj, ili mogu
da doprinose produkciji kulturnih dobara i usluga.
152
«Zaštititi» znači primeniti takve mere.
«Interkulturalnost» podrazumeva postojanje i ravnopravnu interakciju različitih kultura kao i mogućnost stvaranja zajedničkih ali ne jedinstvenih kulturnih izraza kroz dijalog i uzajamno poštovanje.
IV Prava i obaveze Strana potpisnica
Član 5 - Opšte pravilo koje se odnosi na prava i obaveze
1. Strane potpisnice, u skladu s Poveljom Ujedinjenih nacija, principima međunarodnog prava i univerzalno priznatim instrumentima iz oblasti ljudskih
prava, potvrđuju svoje suvereno pravo da formulišu
i sprovode svoju kulturnu politiku, da usvajaju mere
za zaštitu i unapređenje raznolikosti kulturnih izraza, i da jačaju međunarodnu saradnju radi ostvarenja ciljeva ove Konvencije.
2. Kada Strana potpisnica sprovodi kulturnu politiku i mere za zaštitu i unapređenje raznolikosti kulturnih izraza na svojoj teritoriji, njena politika i mere
moraju biti u skladu sa odredbama ove Konvencije.
Član 6 – Prava Strana potpisnica na nacionlnom/
državnom nivou
1. U okviru svojih kulturnih politika i mera, kako je
definisano u članu 4 i 6, i uzimajući u obzir sopstvene potrebe i specifične okolnosti, svaka Strana
potpisnica može da usvoji mere namenjene zaštiti i
unapređenju raznolikosti kulturnih izraza na svojoj
teritoriji.
2. Te mere mogu da obuhvate sledeće:
(a) regulatorne mere čiji je cilj zaštita i unapređenje raznolikosti kulturnih izraza;
(b) mere koje, na prikladan način, pružaju mogućnost domaćim kulturnim delatnostima,
dobrima i uslugama, među svima onima koje
postoje na državnoj teritoriji, za stvaranje, produkciju, difuziju, distribuciju i uživanje u njima
uključujući i odredbe koje se odnose na jezik
koji se koristi za takve delatnosti, dobra i usluge;
(c) mere čiji je cilj da obezbede efektivan pristup
sredstvima produkcije, difuzije i distribucije
kulturnih delatnosti, dobara i usluga nezavisnim domaćim kulturnim industrijama i aktivnostima civilnog društva;
(d) mere čiji je cilj obezbeđivanje javne finansijske
pomoći;
(e) mere čiji je cilj da podstaknu neprofitne organizacije, javne i privatne institucije, umetnike i
pripadnike drugih profesija na polju kulture, da
razvijaju i unapređuju slobodnu razmenu i protok ideja i kulturnih izraza kao i kulturnih delatnosti, dobara i usluga, i da stimulišu stvaralački
i preduzetnički duh u svojim aktivnostima ;
(f) mere čiji je cilj da uspostave i podrže, na prikladan način, institucije od javnog značaja;
(g) mere čiji je cilj da podstaknu i podrže umetnike
kao i sve učesnike u procesu stvaranja kulturnih
izraza;
(h) mere čiji je cilj da podstiču raznolikost medija,
uključujući tu i raznolikost unutar javnog radiodifuznog servisa;
Član 7 – Mere namenjene unapređenju kulturnih
izraza
poznaju važan doprinos umetnika i svih onih
koji su uključeni u stvaralačke procese, kulturnih zajednica i organizacija koje podržavaju
njihov rad, kao i njihovu ključnu ulogu u negovanju raznolikosti kulturnih izraza.
Član 8 – Mere namenjene zaštiti kulturnih izraza
1. Ne dovodeći u pitanje odredbe člana 5. i 6,
Strana potpisnica može da utvrdi postojanje
posebnih situacija u kojima su kulturni izrazi
na njenoj teritoriji izloženi riziku od nestanka,
odnosno da su pod ozbiljnom pretnjom, ili
im je iz nekog drugog razloga potrebno hitno
obezbeđivanje.
2. Strane potpisnice mogu preduzeti sve odgovarajuće mere da zaštite i očuvaju kulturne
izraze u situacijama opisanim u paragrafu 1. u
skladu s odredbama ove Konvencije.
3. Strane potpisnice podnose izveštaj Međuvladinom komitetu iz člana 23. o svim merama
koje su preduzete da bi se zadovoljila hitnost
situacije, a Komitet može da na osnovu toga
da odgovarajuće preporuke.
Član 9 – Razmena informacija i transparentnost
Strane potpisnice će :
(a) svake četiri godine, u svojim izveštajima Unesku, pružati odgovarajuće informacije o merama preduzetim za zaštitu i unapređenje raznolikosti kulturnih izraza na svojoj teritoriji i na
međunarodnom nivou;
(b) odrediti mesto za kontakt i za razmenu informacija koje se odnose na ovu Konvenciju;
(c) deliti (razmenjivati i koristiti) informacije koje
se odnose na zaštitu i unapređenje raznolikosti
kulturnih izraza.
1. Strane potpisnice ulagaće napore da na svojoj
teritoriji stvore uslove koji podstiču pojedince i društvene grupe:
Član 10 – Obrazovanje i podizanje svesti javnosti
(a) na stvaranje, produkciju, difuziju, distribuciju;
da imaju pristup sopstvenim kulturnim izrazima, vodeći posebno računa o posebnim uslovima i potrebama žena i različitih društvenih
grupa, uključujući tu i osobe koje pripadaju
manjinama kao i autohtone narode;
(b) da imaju pristup raznolikim kulturnim izrazima
sa svoje teritorije kao i teritorija drugih zemalja;
(a) podsticati i razvijati svest o značaju zaštite i
unapređenja raznolikosti kulturnih izraza, naročito putem programa obrazovanja i podizanja
svesti javnosti;
(b) sarađivati sa drugim Stranama potpisnicama,
međunarodnim i regionalnim organizacijama,
radi postizanja cilja iz ovog člana;
(c) nastojati da podstaknu stvaralaštvo i ojačaju
produkcione kapacitete ustanovljavanjem programa obrazovanja, obuke i razmene u oblasti
kulturnih industrija. Ove mere treba da budu
2. Strane potpisnice isto tako nastojaće da pre-
Strane potpisnice će:
153
sprovedene na način koji nema negativan uticaj na tradicionalne oblike stvaranja.
Član 11 – Učešće civilnog društva
Strane potpisnice priznaju ključnu ulogu
civilnog društva u zaštiti i unapređenju raznolikosti
kulturnih izraza. Strane potpisnice podstiču aktivno
učešće civilnog društva u svojim naporima da ostvare ciljeve ove Konvencije.
Član 12 – Unapređenje međunarodne saradnje
Strane potpisnice nastojaće da ojačaju svoju bilateralnu, regionalnu i međunarodnu saradnju
radi stvaranja uslova koji su pogodni za promociju
raznolikosti kulturnih izraza, posebno vodeći računa
o situacijama pomenutim u članu 8. i 17, naročito
radi:
(a) pospešivanja međusobnog dijaloga o kulturnoj politici;
(b) unapređenja strateških kapaciteta i kapaciteta
uprave javnog sektora u institucijama kulture
od javnog značaja, kroz profesionalnu i međunarodnu kulturnu razmenu i uzajamno korišćenje primera najbolje prakse;
(c) jačanja partnerstva s civilnim društvom, nevladinim organizacijama i privatnim sektorom, i
saradnje među njima, u cilju podrške i unapređenja raznolikosti kulturnih izraza;
(d) promovisanje upotrebe novih tehnologija i
podsticanja partnerstva radi unapređenja razmene i korišćenja informacija i razumevanja
kulture i negovanja raznolikosti kulturnih izraza;
(e) podsticanja zaključivanja ugovora o koprodukciji i kodistribuciji.
Član 13 – Uključivanje kulture u održivi razvoj
Strane potpisnice nastojaće da uključe
kulturu u svoju razvojnu politiku na svim nivoima, u
cilju stvaranja pogodnih uslova za održivi razvoj, i u
sklopu toga, negovati aspekate vezane za zaštitu i
unapređenje raznolikosti kulturnih izraza.
Član 14 – Saradnja u cilju razvoja
Strane potpisnice obavezuju se da podrže saradnju u cilju održivog razvoja i smanjenja
siromaštva, posebno u odnosu na specifične potrebe zemalja u razvoju, u cilju razvijanje dinamičnog kulturnog sektora, između ostalog sledećim sredstvima:
154
(a) jačanjem industrija kulture u zemljama u razvoju putem:
1) stvaranja i jačanja kapaciteta kulturne produkcije i distrubucije u zemljama u razvoju;
2) olakšavanja šireg pristupa svetskom tržištu
i međunarodnim distribucionim mrežama,
njihovim kulturnim delatnostima, dobrima i
uslugama;
3) omogućavanja stvaranja održivog lokalnog i
regionalnog tržišta;
4) usvajanja, kada god je to moguće, prikladnih
mera u razvijenim zemljama u cilju povećanja dostupnosti njihove teritorije za kulturne
delatnosti, dobra i usluge zemalja u razvoju;
5) pružanja podrške kreativnom radu i stvaranjem uslova, koliko god je to moguće, za
povećanu mobilnost umetnika iz zemalja u
razvoju;
6) podsticanja odgovarajuće saradnje među
razvijenim zemljama i zemljama u razvoju,
naročito u oblasti muzike i filma;
(b) podizanjem kaciteta putem razmene informacija, iskustava i stručnih znanja, obučavanjem
ljudskih resursa u javnom i privatnom sektoru
u zemljama u razvoju, naročito putem širenja
strateških kapaciteta i kapaciteta uprave, razvojem i sprovođenjem u delo kulturne politike, unapređenjem i širenjem kulturnih izraza,
razvojem srednjih, malih i mikro preduzeća,
korišćenjem tehnologija, kao i razvojem i prenošenjem veština;
(c) uvođenjem odgovarajućih stimulativnih mera
za transfer tehnologija, znanja i iskustva, naročito u domenu industrija kulture i preduzetništva;
(d) finansijskom podrškom putem :
1) osnivanja Međunarodnog fonda za kulturnu
raznolikost, kako je predviđeno u članu 18;
2) obezbeđivanja zvanične pomoći razvoju, prema potrebi, uključujući i tehničku pomoć, radi
podsticanja i podrške stvaralaštvu;
3) drugih oblika finansijske pomoći kao što su
niskokamatni krediti, subvencije i drugi mehanizmi finasiranja.
Član 15 – Sporazumi o saradnji
Strane potpisnice podstiču razvoj partnerstava između i unutar javnog i privatnog sektora i neprofitnih organizacija, u cilju saradnje sa zemljama u
razvoju, na jačanju njihovih kapaciteta za zaštitu i
unapređenje raznolikosti kulturnih izraza. Ova nova
partnerstva, kao odgovor na konkretne potrebe
zemalja u razvoju, staviće akcenat na razvoj infrastrukture, ljudskih resursa i politike, kao i na razmenu kulturnih delatnosti, dobara i usluga.
Član 16 – Povlašćeni tretman za zemlje u razvoju
Razvijene zemlje olakšaće kulturnu razmenu
sa zemljama u razvoju odobravajući, kroz odgovarajuće institucionalne i pravne okvire, povlašćeni
tretman umetnicima i drugim stručnjacima i zaposlenima u oblasti kulture, kao i za kulturna dobra i
usluge iz zemalja u razvoju.
Član 17 – Međunarodna saradnja u situacijama ozbiljne ugroženosti kulturnih izraza
Strane potpisnice sarađivaće u pružanju
pomoći jedna drugoj, a posebno zemljama u razvoju, u situacijama pomenutim u članu 8.
Član 18 – Međunarodni fond za kulturnu raznolikost
1. Ovim se osniva Međunarodni fond za kulturnu raznolikost, u daljem tekstu «Fond».
2. Fond se sastoji od povereničkih fondova uspostavljenih u skladu sa Finansijskim propisima Uneska.
3. Sredstva Fonda čine:
(a) dobrovoljni prilozi Strana potpisnica ;
(b) za tu svrhu opredeljena sredstva od strane Generalne konferencije Uneska;
(c) prilozi, pokloni ili legati drugih država, organizacija i programa u sistemu Organizacije Ujedinjenih nacija, drugih regionalnih ili međunarodnih organizacija i javnih ili privatnih tela/
organizacija ili pojedinaca;
(d) sve kamate na sredstva Fonda;
(e) sredstva dobijena prikupljanjem prihoda i finansijska dobit od manifestacija organizovanih u korist Fonda;
(f) sva ostala sredstava odobrena pravilnikom
Fonda.
4. O korišćenju sredstava Fonda odlučuje Međuvladin komitet na osnovu smernica utvrđenih na Konferenciji Strana potpisnica navedenih u
članu 22.
5. Međuvladin komitet može da prihvati priloge i
druge oblike pomoći, za opšte ili posebne namene,
koji se odnose na jasno definisane projekte, pod
uslovom da je dao odobrenje za te projekte.
6. Prilozi Fondu ne smeju biti uslovljeni nikakvim
političkim, ekonomskim ili bilo kakvim drugim uslovima koji nisu u skladu sa ciljevima ove Konvencije.
7. Strane potpisnice nastojaće da dobrovoljne priloge daju redovno u cilju primene ove Konvencije.
Član 19 – Razmena, analiza i širenje informacija
1. Strane potpisnice saglasne su da razmenjuju informacije i stručna znanja koja se odnose na prikupljanje podataka i statistiku vezanu za kulturne izraze, kao i na pronalaženje najboljih primera iz prakse
za njihovu zaštitu i unapređenje.
2. Unesko će olakšavati, putem postojećih mehanizama u Sekretarijatu, prikupljanje, analizu i širenje
svih relevantnih informacija, statistika i najboljih
primera iz prakse.
3. Takođe, Unesko će oformiti i ažurirati bazu podataka o različitim sektorima i vladinim, privatnim
i neprofitnim organizacijama koje deluju u ovom
domenu.
4. U cilju olakšanja prikupljanja podataka, Unesko
će posebnu pažnju posvetiti jačanju kapaciteta i
stručnih znanja Strana potpisnica koje podnesu zahtev za pomoć u toj oblasti.
5. Prikupljene informacije utvrđene u ovom članu
biće dopuna informacijama koje se prikupljaju u
skladu sa odredbama člana 9.
V Odnos prema drugim instrumentima
Član 20 – Odnos prema drugim ugovorima: međusobna podrška, komplementarnost i ravnopravnost
1. Strane potpisnice prihvataju da u dobroj volji
ispunjavaju obaveze prema ovoj Konvenciji i svim
drugim ugovorima čiji su potpisnik. Shodno tome,
bez podređivanja ove Konvencije bilo kom drugom
sporazumu:
155
(a) one će obezbeđivati međusobnu podršku između ove Konvencije i drugix ugovora čiji su
potpisnik; i
(b) Strane potpisnice, prilikom tumačenja i primene drugih ugovora čiji su potpisnik ili preuzimanja drugih međunarodnih obaveza, uzeće u
obzir relevantne odredbe ove Konvencije.
2. Ništa iz ove Konvencije ne može biti protumačeno kao modifikovanje prava i obaveza Strana potpisnica prema bilo kojem drugom ugovoru čiji su
potpisnik.
Član 21 – Međunarodne konsultacije i koordinacija
Strane potpisnice obavezuju se da promovišu ciljeve i načela ove Konvencije na drugim međunarodnim forumima. U tom cilju, Strane potpisnice međusobno će se konsultovati, ukoliko za to ima
potrebe, imajući u vidu ove ciljeve i načela.
2.
3.
4.
5.
6.
za zaštitu i unapređenje raznolikosti kulturnih
izraza, u daljem tekstu «Međuvladin komitet».
Njega čine predstavnici 18 država Strana potpisnica Konvencije, izabranih na period od četiri godine od strane Konferencije Strana potpisnica, od trenutka kad ova Konvencija stupi na
snagu prema članu 29.
Međuvladin komitet sastaje se jednom godišnje.
Međuvladin komitet radi pod nadležnošću i u
skladu sa direktivama Konferencije Strana potpisnica i njoj odgovara za svoj rad.
Broj članova Međuvladinog komiteta povećava se kada broj Strana potpisnica Konvencije
dostigne 50.
Izbor članova Međuvladinog komiteta zasniva se na principu ujednačene geografske zastupljenosti kao i na principu rotacije.
Ne dovodeći u pitanje druge dužnosti koje su
na njega prenete ovom Konvencijom, funkcije
Međuvladinog komiteta jesu:
VI Organi Konvencije
Član 22 – Konferencija Strana potpisnica
(a)
da unapređuje ciljeve ove Konvencije i
da podstiče i prati njeno sprovođenje;
1. Ovim se ustanovljuje Konferencija Strana potpisnica. Konferencija Strana potpisnica je vrhovni plenarni organ ove Konvencije.
(b)
2. Konferencija Strana potpisnica sastaje se na redovnoj sednici svake dve godine, ukoliko je moguće
u vremenskom okviru kada zaseda i Generalna konferencija Uneska. Ona se može sastati i na vanrednoj sednici ukoliko je tako odlučeno ili ukoliko je za
to podnet zahtev Međuvladinom komitetu od strane najmanje jedne trećine Strana potpisnica.
da priprema i podnosi na odobrenje
Konferenciji Strana potpisnica, na
njen zahtev, operativne smernice za
sprovođenje i primenu odredaba ove
Konvencije;
(c)
da Konferenciji Strana potpisnica prosleđuje izveštaje Strana potpisnica o
Konvenciji, zajedno sa svojim komentarima i kratkim prikazom njihovih sadržaja;
(d)
da daje odgovarajuće preporuke koje
treba prihvatiti u situacijama koje su
predočile Strane potpisnice Konvencije u skladu sa relevantnim odredbama
Konvencije, a posebno člana 8;
(e)
da ustanovi procedure i druge mehanizme konsultacija radi predstavljanja
ciljeva i načela ove Konvencije na drugim međunarodnim forumima;
(f)
da obavlja sve druge zadatke koje zatraži Konferencija Strana potpisnica;
3. Konferencija Strana potpisnica usvojiće sopstveni
poslovnik.
4. Funkcije Konferencije Strana potpisnica, između
ostalog jesu:
(a) da bira članove Međuvladinog komiteta;
(b) da prima i razmatra izveštaje Strana potpisnica o Konvenciji koje im prosledi Međuvladin
komitet;
(c) da odobrava operativne smernice pripremljene
na njen zahtev od strane Međuvladinog komiteta;
(d) da preduzme bilo koju drugu meru, koju smatra neophodnom, da bi se unapredili ciljevi ove
Konvencije.
Član 23- Međuvladin komitet
1. U okviru Uneska osniva se Međuvladin komitet
156
7. Međuvladin komitet, u skladu sa svojim poslovnikom, može u svakom trenutku da pozove javne ili
privatne organizacije ili fizička lica da prisustvuju
njegovim sastancima, radi konsultacija o određenim pitanjima.
8. Međuvladin komitet priprema i podnosi Konferenciji Strana potpisnica, na odobrenje, sopstveni
poslovnik.
Član 24 - Sekretarijat Uneska
1. Organima Konvencije pomaže Sekretarijat
Uneska
2.
Sekretarijat priprema dokumentaciju za Konferenciju Strana potpisnica i Međuvladinog
komiteta, kao i dnevni red njihovih sastanaka,
pruža pomoć i podnosi izveštaj o sprovođenju
njihovih odluka.
VII Završne odredbe
Član 27 – Pristupanje
1. Ova Konvencija otvorena je za pristupanje svim
državama koje nisu članice Uneska ali su članice
Organizacije Ujedinjenih nacija ili neke od njenih
specijalizovanih agencija, a koje Genaralna konferencija Uneska pozove da joj pristupe.
2. Ova Konvencija takođe je otvorena za pristupanje i teritorijama koje uživaju potpunu unutrašnju
autonomiju, priznatu kao takvu od strane Organizacije Ujedinjenih nacija, a koje nisu dostigle punu
nezavisnost u skladu s Rezolucijom Generalne skupštine br. 1514 (XV) i koje imaju nadležnost po svim
pitanjima koja uređuje ova Konvencija, uključujući
tu i nadležnost da pristupa ugovorima (sporazumima) u pogledu takvih pitanja.
Član 25 – Rešavanje sporova
1. U slučaju spora između Strana potpisnica ove
Konvencije u pogledu tumačenja ili primene Konvencije, Strane potpisnice nastojaće da pronađu
rešenje putem pregovora.
2. Ukoliko zainteresovane Strane potpisnice ne
mogu da postignu dogovor putem pregovora, one
zajedno mogu da potraže pomoć ili zatraže posredovanje treće strane.
3. Ukoliko nije bilo adekvatne pomoći ili posredovanja, ili se rešenje ne pronađe putem pregovora,
pomoći ili posredovanja, Strana potpisnica može da
pribegne mirenju u skladu s postupkom utvrđenim
u Aneksu ove Konvencije. Strane potpisnice će u dobroj volji razmotriti predlog koji Komisija za mirenje
da u cilju rešavanja spora.
4. Svaka Strana potpisnica može, u momentu ratifikacije, prihvatanja, odobrenja ili pristupanja, da
izjavi da ne priznaje gore predviđeni postupak mirenja. Svaka Strana potpisnica koja je dala takvu
izjavu može u svakom trenutku da povuče tu izjavu obaveštenjem upućenim Generalnom direktoru
Uneska.
Član 26 – Ratifikacija, prihvatanje, odobrenje ili pristupanje
od strane država članica
1. Ova Konvencija podleže ratifikaciji, prihvatanju,
odobrenju ili pristupanju od strane država članica
Uneska, u skladu s njihovim vlastitim ustavnim postupcima.
2. Instrumenti ratifikacije, prihvatanja, odobrenja ili
pristupanja deponuju se kod Generalnog direktora
Uneska.
3. Sledeće odredbe odnose se na regionalne organizacije za ekonomske integracije:
(a) Ova Konvencija takođe je otvorena za pristupanje svakoj regionalnoj organizaciji za ekonomske integracije, koja će, osim kao što je dalje
navedeno, biti u potpunosti vezana odredbama Konvencije, na isti način kao i države Strane potpisnice;
(b) U slučaju da je jedna ili više država članica takve organizacije istovremeno i Strana potpisnica ove Konvencije, ta organizacija i ta država
članica ili države članice odlučuju o svojoj odgovornosti za izvršenje svojih obaveza prema
ovoj Konvenciji. Ta podela odgovornosti stupa
na snagu po obavljanju postupka notifikacije,
opisanog u pod-paragrafu (c). Ta organizacija
i te države članice nisu ovlašćene da istovremeno ostvaruju prava prema ovoj Konvenciji.
Dalje, regionalne organizacije za ekonomske
integracije, po pitanjima unutar svoje nadležnosti, ostvaruju svoje pravo glasa brojem glasova jednakim broju svojih država članica koje
su Strane potpisnice ove Konvencije. Takva organizacija neće koristiti svoje pravo da glasa
ako bilo koja od njenih država članica iskoristi
to svoje pravo, i obrnuto;
(c) Regionalna organizacija za ekonomske integracije, i njena država članica ili države članice
koje su se saglasile s podelom odgovornosti,
kao što je predviđeno u pod-paragrafu (b),
obavestiće Strane potpisnice o bilo kojoj tako
predloženoj podeli odgovornosti, na sledeći
način:
(I) u svom dokumentu o pristupanju,
ta će organizacija precizno naznačiti podelu
157
svojih odgovornosti u pogledu pitanja koja
uređuje ova Konvencija ;
(II) u slučaju naknadnih izmena njihovih vlastitih odgovornosti, regionalna organizacija za ekonomske integracije obavestiće
depozitara o svakoj tako predloženoj izmeni;
depozitar sa svoje strane obavestiće Strane
potpisnice o takvoj izmeni;
(d) Smatra se da su države članice neke regionalne
organizacije za ekonomske integracije, koje postanu Strane potpisnice ove Konvencije, zadržale nadležnost nad svim pitanjima u pogledu
kojih depozitaru nije jasno naznačen ili saopšten prenos nadležnosti na organizaciju;
(e) «Regionalna organizacija za ekonomske integracije» označava organizaciju koju čine suverene države, članice Organizacije Ujedinjenih
nacija ili bilo koje od njenih specijalizovanih
agencija, na koju su te države prenele nadležnost u pogledu pitanja koja uređuje ova Konvencija i koja je prema tome ovlašćena da, u
skladu sa svojim unutrašnjim propisima, postane njena Strana potpisnica.
4. Dokument o pristupanju deponuje se kod Generalnog direktora Uneska.
Prepoznajući da međunarodni sporazumi
podjednako obavezuju Strane potpisnice nezavisno
od njihovih ustavnih sistema, sledeće odredbe odnose se na Strane potpisnice koje imaju savezni ili
neunitarni ustavni režim :
(a) u pogledu odredaba ove Konvencije čija primena spada pod pravnu jurisdikciju savezne ili
centralne zakonodavne vlasti, obaveze savezne
ili centralne vlade biće iste kao i za one Strane
potpisnice koje nisu savezne države;
(b) u pogledu odredaba ove Konvencije čija primena potpada pod jurisdikciju svake od konstitutivnih jedinica kao što su države, okruzi, pokrajine ili kantoni, a koje ne obavezuje ustavni
sistem federacije da preduzimaju zakonodavne mere, savezna vlada će obavestiti, prema
potrebi, nadležne vlasti konstitutivnih jedinica
kao što su države, okruzi, pokrajne ili kantoni o
pomenutim odredbama, uz svoju preporuku za
njihovo usvajanje.
Član 31 – Odricanje
1. Svaka od Strana potpisnica ima pravo da se odrekne ove Konvencije.
2. Odricanje se notifikuje putem pisanog dokumenta koji se deponuje kod Generalnog direktora Uneska.
Član 28 – Mesto za kontakt
Nakon što postanu Strane potpisnice ove
Konvencije, svaka Strana potpisnica određuje mesto za kontakt kao što je navedeno u članu 9.
3. Odricanje stupa na snagu 12 meseci po prijemu
dokumenta o odricanju. Ono ni na koji način ne utiče na finansijske obaveze Strane potpisnice koja se
odriče Konvencije, sve do datuma kada odricanje
stupa na snagu.
Član 29 – Stupanje na snagu
Član 32 – Depozitarne funkcije
1. Ova Konvencija stupa na snagu tri meseca od
datuma deponovanja tridesetog dokumenta o ratifikaciji, prihvatanju, odobrenju ili pristupanju, ali
samo u odnosu na one države ili regionalne organizacije za ekonomske integracije koje su deponovale
vlastita dokumenta o ratifikaciji, prihvatanju, odobrenju ili pristupanju do tog datuma ili ranije. Ona
stupa na snagu, u odnosu na svaku stranu potpisnicu, tri meseca nakon deponovanja svog dokumenta
o ratifikaciji, prihvatanju, odobrenju ili pristupanju.
Generalni direktor Uneska, u svojstvu depozitara
ove Konvencije, obaveštava države članice Organizacije, države koje nisu članice i regionalne organizacije za ekonomske integracije iz člana 27, kao i Organizaciju Ujedinjenih nacija, o deponovanju svih
dokumenata o ratifikaciji, prihvatanju, odobrenju ili
pristupanju spomenutih u članu 26. i članu 27, kao i
o odricanjima spomenutim u članu 31.
Član 33 – Izmene i dopune
2. Za svrhu ovog člana, nijedan dokument deponovan od strane regionalne organizacije za ekonomske integracije ne sme biti posmatran kao dodatak
dokumentima koji su već deponovani od strane država članica te organizacije.
Član 30 – Savezni i neunitarni ustavni sistemi
158
1. Strana potpisnica ove Konvencije može da, putem pisanog saopštenja upućenog Generalnom
direktoru, predloži izmene i dopune ove Konvencije. Generalni direktor takvo saopštenje prosleđuje
svim Stranama potpisnicama. Ako u roku od šest
meseci od dana slanja takvog saopštenja najmanje
polovina Strana potpisnica pozitivno odgovori na
zahtev, Generalni direktor na sledećem zasedanju
Konferencije iznosi taj prelog na raspravu i moguće
usvajanje.
2. Izmene i dopune usvajaju se dvotrećinskom većinom glasova prisutnih Strana potpisnica.
3. Izmene i dopune ove Konvencije, nakon što se
usvoje, podnose se Stranama potpisnicama na ratifikaciju, prihvatanje, odobrenje ili pristupanje.
4. Za Strane potpisnice koje su ih ratifikovale, prihvatile, odobrile ili im pristupile, izmene i dopune
ove Konvencije stupaju na snagu tri meseca nakon
što dve trećine Strana potpisnica deponuje dokumenta iz paragrafa 3. ovog člana. Potom, za svaku
od Strana potpisnica koja ratifikuje, prihvati, odobri
ili pristupi nekoj izmeni i dopuni, pomenuta izmena
i dopuna stupa na snagu tri meseca nakon što ta
Strana potpisnica deponuje svoj dokument o ratifikaciji, prihvatnju, odobrenju ili pristupanju.
5. Postupak ustanovljen u paragrafu 3. i 4. ne odnosi se na izmene i dopune člana 23. koji se tiče broja
članova Međuvladinog komiteta. Ove izmene stupaju na snagu u trenutku usvajanja.
6. Država ili regionalna organizacija za ekonomske
integracije, iz člana 27, koja postane Strana potpisnica ove Konvencije po stupanju na snagu izmena i
dopuna, u skladu sa paragrafom 4. ovog člana, ukoliko ne izrazi svoju drugačiju nameru, biće smatrana:
(a) Stranom potpisnicom ove Konvencije kako je
izmenjena; i
(b) Stranom potpisnicom Konvencije koja nije izmenjena i dopunjena u odnosu na svaku Stranu potpisnicu koju te izmene i dopune ne obavezuju.
Član 34 – Merodavni tekstovi
Ova Konvencija napisana je na arapskom,
engleskom, kineskom, ruskom, francuskom i španskom jeziku, i svih šest tekstova podjednako su merodavni.
Član 35 – Upis u registar
U skladu sa članom 102. Povelje Ujedinjenih nacija, ova Konvencija registruje se kod Sekretarijata Organizacije Ujedinjenih nacija, na zahtev
Generalnog direktora Uneska.
159
O Programu
Mad Marx
U misiji istraživanja i razvoja kreativnog sektora,
Akademika kroz program Mad Marx proučava i
afirmiše koncept kreativnih industrija (kreativnog
sektora) i kroz multidisciplinaran i međusektorski
pristup bavi se razvojem kreativne ekonomije u neprofitnom i profitnom sektoru i razvojem projekata,
poslovnih ideja i produkcijom.
Program Mad Marx deluje kroz aktivnosti:
• istraživanja (terminološka i pojmovna određenja
kreativnog sektora i kreativnog kapitala, globalni i
nacionalni trendovi razvoja kreativnih industrija, teorijska i praktička zasnovanost koncepata, strategija i planova razvoja kreativne ekonomije, ispitivanje
stavova i potreba kreativnog sektora, istraživanje
kapaciteta, makroekonomska, mikroekonomska,
ekonometrija i statistička analiza),
• mapiranja potencijala sektora (granski i geografski - po regionima, regijama i mikrozajednicama,
kao i na nacionalnom nivou i u Zapadnom Balkanu),
• informisanja (donosioca odluka, zainteresovanih
strana i opšte javnosti - putem portala i elektronskih magazina, štampanih izdanja i časopisa, prikupljanjem i diseminacijom podataka o studijama
slučaja, primerima dobre prakse, održivim modelima i objavljivanjem izveštaja o razvoju kreativnih
industrija, izradom i pretragom podataka direktorijuma kreativnog sektora sa granskim i teritorijalnim
pristupom),
• promocije i javnog zastupanja (zagovaranje
koncepta kreativne ekonomije i preduzetništva u
kulturi, podizanje javne svesti o novim fenomenima u vezi sa ulogom i razvojnim komponentama
kreativne ekonomije, izmena zakonskih propisa i
podzakonskih akata radi unapređenja rada sektora
i podsticanja izvozne konkurentnosti, prihvatanje
globalno priznatih standarda),
• ekspertiza (strategijski menadžment i analize,
razvojni planovi organizacija, kompanija i teritorijalnih jedinica, izrada studija izvodljivosti i biznis
planova, konsalting usluge, ekspertize u oblasti strategijskog marketinga i strategijskog projektnog menadžmenta, u poslovnim finansijama i sl) i
• obuke (liderstvo, izgradnja timova, start-up biznis,
preduzetništvo, kreativno mišljenje, poslovno planiranje, marketing i prodaja, brending, prikupljanje
sredstava, lični razvoj i sl) za kreativni sektor.
Osnivači programa veruju da je osim tradicionalnih
proizvodnih faktora: zemlje, rada i kapitala, kreativnost četvrti i najvažniji resurs za razvoj realne
kreativne ekonomije a time i otvorenog kreativnog
društva.
Februara 2011. u okviru programa Mad Marx pokrenut je Centar za istraživanje kreativne ekonomije,
prvi u regionu.
Naziv Mad Marx, po kojem se zove naš program za
istraživanje i razvoj kreativne ekonomije, sa sloganom Kreativan kapital! je svojevrsna post-modernistička aluzija kako na teoretičara kapitala Karla
Marksa s jedne strane, tako i na filmskog pop-artovskog junaka vremena apokalipse budućnosti, Pobesnelog Maksa. Spoj dva imena, dva atributa, odnosno dva identiteta reflektuje na svest tranzicionog
kreativca i civilnog aktiviste, koji svoje korene vuče
u marksističkom obrazovanju, a svoje kreativne aspiracije bazira na fer borbi za resurse u okruženju
koji su kreirali surovi drumski razbojnici, u vremenu
prvobitne akumulacije kapitala 21. veka u Srbiji.
Članovi Programa Mad Marx i organizacija Academica ne zagovaraju nijednu političku ideologiju, inspirisani su načelima klasične ekonomske liberalne
teorije i humanističkim vrednostima civilnog društva, veruju u razvoj neprofitne ekonomije.
www.madmarx.rs
www.madmarx.net
www.madmarx.biz
161
Projekat Dositheus –
Profesionalni razvoj za
preduzetništvo u kulturi/
kulturnim industrijama
Projekat Dositheus 2012: "Profesionalni razvoj za
preduzetnike u kulturi Srbije" ACADEMICA – Akademska grupa implementirala je od februara 2012.
do marta 2013. godine kroz svoja dva programa
Mad Marx - Centar za istraživanje kreativne ekonomije i Obuka & Odluka, a uz glavnu podršku UNESCO Međunarodnog fonda za kulturnu raznolikost
za 2012. godinu. U globalnoj konkurenciji 198 projekata, po značaju i oceni ovaj projekat zauzeo je
peto mesto od ukupno 17 odobrenih projekata za
sufinansiranje dok je u regionu Zapadni Balkan prvi
po dodeljenom grantu. Projekat je nastao u okviru
istoimenog specijalizovanog programa namenjenog učenju i razmeni znanja i veština u oblasti kulture i kreativne ekonomije: DOSITHEUS. Dobio je
ime u čast Dositeja Obradovića, na dvestogodišnjicu njegove smrti.
Misija DOSITHEUS projekta bila je da promoviše
i unapredi kulturne industrije u Srbiji i na osnovu
iskustava iz projekta trasira nove vektore profesionalnog razvoja i unapređenja poslovnog ambijenta
za preduzetništvo u kreativnom sektoru. Projekat je
imao tri segmenta:
1.podizanje kapaciteta, umrežavanje i obezbeđivanje mentorskih i konsalting usluga za 150 kreativaca samostalnih umetnika, predstavnika udruženja
građana, preduzetnika i zaposlenih/vlasnika malih
preduzeća, pre svega iz nerazvijenih, slabo razvijenih i ruralnih krajeva Srbije kroz osnovni program
obuke za preduzetništvo u kreativnom sektoru –
seminar Dositheus; aktivnost se odnosila i na pokretanje servisa za elektronsko učenje na daljinu
(Dositheus Lab), promocije preduzetničkih ideja i
preduzeća i udruženja uključenih u projekat (veb
sajt, direktorijum, elektronski katalog na servisu
KreativnaSrbija.rs)
2. iniciranje osnivanja pilot fonda za podršku i razvoj preduzetništva u okviru kulturnih industrija i
dodela prvih grantova.
3. podizanje svesti javnosti i zainteresovanih strana o razvojnim potencijalima kulturnih industrija
putem panel diskusija i debata, izrade preporuka
javnim politikama i zainteresovanim stranama za
razvoj kulturnih/kreativnih industrija u Srbiji, medijske promocije teme kulturnih i kreativnih industrija
i preduzetništva u kulturi, produkcije video klipova
za emitovanje na televizijama i kroz internet glasila.
162
Zahvaljujemo
na učešću
i saradnji:
Učesnici nacionalnog
panela, regionalnog
savetovanja i debata
dr Milena Dragićević Šešić,
Univerzitet umetnosti u Beogradu
dr Miroslav Zdravković, Makroekonomija.org
dr Branimir Stojković,
Fakultet političkih nauka, Beograd
dr Miroslav Prokopijević,
Institut za evropske studije i Centar za slobodno
tržište, Beograd
dr Goran Nikolić,
Institut za evropske studije, Beograd
dr Predrag Cvetičanin,
Centar za empirijske studije kulture, Niš
Aleksandar Stevanović,
Centar za slobodno tržište, Beograd
Zoran Hamović,
izdavačka kuća Clio, Beograd
Ivan Blagojević,
Nišville festival, Niš
mr Žarko Paunović,
Fakultet političkih nauka, Beograd
Nevena Paunović,
Ministarstvo kulture i informisanja Srbije, Tačka
kulturnog kontakta
Gordana Bekčić Pješčić,
Kancelarija za saradnju sa civilnim društvom Vlade
Republike Srbije
Tijana Rolović,
Kancelarija za saradnju sa civilnim društvom Vlade
Republike Srbije
Irena Soldat Vujanović,
Ministarstvo prosvjete i kulture Republike Srpske
Dejan Ubović,
Kulturni front, Beograd
Vladimir Paunović,
NVO Milenijum, Kragujevac
Miroslav Tamburić,
UG Forca, Požega
Goran Radisavljević,
Timočki omladinski centar, Zaječar
Novica Bogdanović,
DIS pozorište mladih, Banja Luka
Katarina Milenković,
Academica, Beograd
Marija Dukić,
magazin i portal Biznis i finansije, Beograd
dr Nada Popović Perišić,
Fakultet za medije i komunikacije, Beograd
Saša Radulović,
Blog B92
Marko Radenković,
Dizajn inkubator Nova iskra, Beograd
mr Aleksandar Brkić,
konsultant i producent
Nemanja Čabrić,
BIRN / BICCED – Balkanska inicijativa za kulturnu
saradnju, razmenu i razvoj, Beograd
Mia David,
Kulturni centar Beograda
Mirjana Šakić,
Erste banka, Beograd
dr Slobodan Marković,
Pravni fakultet u Beogradu
mr Vladimir Marić,
Zavod za zaštitu intelektualne svojine, Beograd
Vladimir Jerić,
Creative Commons Srbija, Beograd
mr Jasna Matić,
Ministarstvo finansija Republike Srbije, Beograd
Aleksandar Kovačević,
SOKOJ, Beograd
Aleksandar Blagojević,
Piratska partija, Niš
dr Ksenija Petovar,
Arhitektonski fakultet, Beograd
dr Miladin Ševarlić,
Poljoprivredni fakultet, Beograd
Božidar Mandić,
Porodica bistrih potoka, Brezovica, Gornji
Milanovac
Manuela Graf,
Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, Beograd
Miša Stojiljković,
novinar RTV B92, Beograd
Aleksandar Đerić,
Academica
Stručni saradnici
dr Tomislav Šola,
Sveučilište u Zagrebu
mr Srđan Janićijević,
Mokrogorska škola menadžmenta, Beograd
Učesnici programa obuke
(pilot treninzi, glavni
program Dositheus,
specijalizovani programi
obuke)
Omladinski savet opštine Kovačica
Udruženje za razvoj kulture Elektrika, Pančevo
Dom omladine Alibunar
ZUK Nikola Tesla Plandište
Udruženje građanki Panonke, Pančevo
Dom kulture 25. maj, Dolovo
Dom kulture Kočo Racin, Jabuka
SZR Sara Key, Ljubovija
Udruženje žena Vila, Ljubovija
Dom omladine Omoljica
Udruženje likovnih umetnika Svetionik, Pančevo
Dom kulture Kačarevo
Dom kulture Banatski Brestovac
Etno udruženje Zavičaj, Zlakusa
KUDES, Ivanjica
Klub Teatar, Prijepolje
Centar mladih Roma, Požega
Udruženje žena Zadruga Jefimija, Veliko Gradište
Udruženje Misija Kreativa, Kladovo
Udruženje Dunavska golubica, Golubac
Udruženje Etno Rasina, Kruševac
Udruženje Gorocvet, Inđija
Nova omladinska radna akcija, Sevojno – Užice
Etno mreža, nacionalna mreža – Beograd
Domaća radinost Rajka, Aranđelovac
Sportkop doo, Raška
Arte Libre doo, Šabac
Udruženje Jug Srbije, Vranje
Udruženje Pištaljka, Bor
Udruženje Duna, Kožetin, Aleksandrovac
Etno mreža, Kikinda
Udruženje Planinska zajednica stanovnika Golije,
Plešin, Raška
Udruženje Klub finih zanata, Mošorin, Novi Sad
Udruženje foto klub Leskovac
Udruženje Nasleđe, Despotovac
Udruženje Tok, Ripanj, Beograd
Udruženje žena Kovačice
Udruženje Vizart, Banja Luka, BIH
Udruženje Alter Art, Travnik, BIH
Supremetracks.com, Beograd
Regionalni centar za profesionalni razvoj
zaposlenih u obrazovanju, Užice
Dizajn inkubator Nova iskra, Beograd
Udruženje Rukotvorine, Sremska Mitrovica
Udruženje Turizam u selima Srbije, Gornji
Milanovac
As Media doo, Zaječar
SZR Mush, Zaječar
Centar za regionalna istraživanja, Subotica
Udruženje Dragačevo, Guča
Primera doo, Subotica
Qendra Multimedia, Priština, Kosovo
Serbian Jazz Bre, Beograd
Festival Čitam-čitaš, Beograd
Opančarska radnja Stošić, Aranđelovac
Produkcija Voyager, Niš
New Look Entertainment doo, Beograd
Udruženje Lugons, Novi Sad
Forum mladih sa invaliditetom, Kragujevac
Timočki omladinski centar, Zaječar
Controlpoint doo, Užice
Konfekcija Kadinjača doo, Užice
Agencija Pulsar, Užice
Pulsar Creative Studio, Užice
Agencija Strange Star, Užice
Agencija Sfumato, Užice
Udruženje Undergrad, Užice
Radnja Hooding Streetwear, Beograd
Umetnička radionica Etno J.L. Art, Stragari
Likovni atelje Kragujevac
SZR Ćeksi, Aranđelovac
Arsenal fest, Kragujevac
Udruženje Domaćini za seoski turizam, Kragujevac
Stamatovich and Son Photography doo,
Kragujevac
Udruženje Gemes, Kragujevac
Žar-ptica, Kragujevac
Fusion Tattoo Factory, Kragujevac
UG Milenijum, Kragujevac
SZR Tied up, Kragujevac
Fabrika umetnika – Centar za talente, Niš
Udruženje Etno Rasina, Kruševac
Udruženje E-klub, Kovači, Kraljevo
Škola crtanja i slikanja ArTelje, Novi Sad
Info centar Žiljci, Brus
Udruženje likovnih umetnika Levča, Oparić –
Rekovac
SZR Lady Emilly, Zaječar
Udruženje Raw Retreat, Čortanovci
Login dizajn, Arilje
Društvo za edukaciju Roma, Surdulica
Organizacija Omladinski centar OZ, Petrovo, BiH
Extrim Park doo, Banja Luka, BiH
UG Blago Đerdapa, Kladovo
Društvo Josip Broz Tito, Jablanica, BiH
Udruženje Druid, Novi Sad
Udruženje World Music Center, Mostar, BiH
Mostar Blues Festival, BiH
Udruženje Optimist, Gornji Milanovac
Udruženje Artikal, Beograd
Kustosiranje, Beograd
Izdavačka kuća Esotheria, Beograd
Radionica Bio Bre, Beograd
Udruženje Subkultura, Beograd
UG KC Lift, Čačak
UG Reload, Vranje
Udruženje Forum civilne akcije, Požega
Muzički bend Gipsy Style, Grabovica – Valjevo
Muzički bend Kulabuy, Valjevo
Muzički bend Baby Band, Valjevo
Academica, Beograd
Samostalni umetnici i frilenseri: Nikola Pečeničić,
Kraljevo, Bogdan Stefanović, Jagodina, Jasmina
Lečnik, Vrbovno, Dušan Jovanović, Kragujevac,
Boban Filipović, Užice, Biljana Stankovska Gaković,
Skoplje-Beograd, Vukadin Filipović, Užice, Milica
Milić, Niš, Aleksandar Turturea, Bela Crkva, Milena
Jocić, Knjaževac, Mirko Popadić, Kragujevac, Ivana
Korać, Beograd, Katarina Todović Krković, Beograd.
Ukupno 115 sertifikovanih polaznika i 49 bez
sertifikata.
Treneri, konsultanti i mentori:
Zoran Filipović
Marko Radenković
mr Goran Tomka
mr Aleksandar Brkić
Željko Gaković
Marina Delić
Danijela Nedić
Goran Đukić
Miroslav Tamburić
Katarina Milenković
dr Fahrudin Salihbegović
Darko Saračević
Benedict Haefeli
Dragan Vasović
Aleksandar Đerić
Primaoci podsticajnih
sredstava i pomoći za
razvoj poslovne inicijative
Regionalni pilot fond za razvoj preduzetništva u
kulturnim / kreativnim industrijama dodelio je
iz inicijalnog fonda 10.000 eura učesnicima na
regionalnom javnom pozivu za dodelu podsticajnih
sredstava:
Organizacija Reload Vranje
(Projekat Reload Brand Studio)
Društvo Josip Broz Tito, Jablanica
(Projekat Titova soba)
Organizacija Optimist, Gornji Milanovac
(Projekat Reusable Watches)
Organizacija World Music Center, Mostar
(Projekat Srce Hercegovine)
Organizacija Misija Kreativa, Kladovo
(Projekat Blago Đerdapa)
Orhan Maslo, Mostar
(Projekat Kurs audio produkcije)
Selekcioni žiri za dodelu grantova:
Aida Čengić, Sarajevo,
Hana Stojić, Sarajevo,
Marko Radenković, Beograd
Primaoci podrške kroz
nematerijalna i materijalna
ulaganja:
Udruženje žena Kovačice – izrada internet
prezentacije i elektronske prodavnice
SZR Mush Knjaževac - izrada internet prezentacije i
elektronske prodavnice
Sportkop doo Raška – softver za finansijsko
upravljanje projektima Bud-Get
Timočki omladinski centar Zaječar – softver za
finansijsko upravljanje projektima Bud-Get
Romski bendovi Gipsy Style, Baby Band i Kulabuy
(Gipsy Mafia) – snimanje promo CD-a, nabavka
muzičke opreme
Partneri i podrška:
UNESCO Katedra za kulturnu politiku i
menadžment Univerziteta umetnosti u Beogradu
Lotika doo / Hotel Mećavnik / Emir Kusturica,
Mokra Gora
Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, Beograd
Kulturni centar Grad / Kulturni front, Beograd
Omladinski kulturni centar Kragujevac
UG NVO Milenijum/ Vlada Paunović, Kragujevac
Regionalna agencija za ekonomski razvoj Šumadije
i Pomoravlja, Kragujevac
Kancelarija za saradnju sa civilnim društvom Vlade
Republike Srbije, Beograd
Biznis i finansije, magazin i veb portal, Beograd
Mokrogorska škola menadžmenta, Beograd
Dan Graf doo, Dnevni list Danas, Beograd
Nova tekstilna koalicija, Leskovac
Etno mreža, Beograd
Televizija Kragujevac
Televizija Lav, Užice
Radio Valjevo
Amigo Travel, Užice
Consulteam, Beograd
Urbanium, Požega
Hartija, Beograd
Clio, Beograd
80/10, Beograd
CEFE, Beograd
Free Hand, Beograd
Klodovik, Beograd
Forca, Požega
Centar mladih Roma, Požega
Biznislink, Kragujevac
Video klub Izgradnja, Užice
Digital Art, Beograd
Parallel Activity, Beograd
Pergament print, Niš
Visual Communication, Beograd
Projektni tim i saradnici:
Aleksandar Đerić, direktor projekta
Katarina Milenković, koordinatorka
Ivana Damnjanović, menadžerka programa obuke
Milena Milojević, urednica portala MadMarx.rs
Marina Bukvić
Katarina Lučić
Neda Šorak
Veselin Vasiljković
Darja Butigan
Ninko Mucić
Nela Morris
Viktor Kostadinov
Uroš Savić
Peđa Popović
Monika Lang
Miloš Luković
Dejan Ubović
Edin Omanović
Miša Stojiljković
Rastko Popov
Stanislav Milojković
Donatori:
UNESCO - International Fund for Cultural Diversity,
Paris
SCP – Swiss Cultural Programme in the Western
Balkans, Sarajevo
OSF – Arts & Culture Programme, Budapest
IOM – International Organization for Migration,
Amsterdam
Program Mad Marx - Beograd
MAD MARX – KREATIVAN KAPITAL SRBIJE, knjiga II:
Kulturne industrije i kulturna raznolikost
Bela knjiga
Izdavač
ACADEMICA – Akademska grupa
Program Mad Marx (Centar za istraživanje kreativne ekonomije & Portal MadMarx.rs & Direktorijum Kreativnasrbija.rs)
Program O2 - Obuka & Odluka
Program E761
Edicija Mad Marx, knjiga treća
Beograd, 2013.
Za izdavača
Aleksandar Đerić
Urednici izdanja
Aleksandar Đerić
Milena Milojević
Recenzija
mr Aleksandar Brkić
Prevod na engleski
Milena Milojević
Miloš Luković
Grafički dizajn, ilustracija i prelom
Monika Lang
Lektura i korektura
Katarina Lučić
Marina Bukvić
Priprema za štampu / Štampa
Hartija, Beograd
Digital Art Beograd
Tiraž 200 (Dostupno i u elektronskoj verziji)
Ovo izdanje zaštićeno je autorskim i srodnim pravom. Sva prava zadržavaju autori tekstova i izdavač.
Kopiranje, preštampavanje ili elektronsko prenošenje delova ovog izdanja dozvoljeno je uz pisanu saglasnost izdavača. Distribucija
integralnog elektronskog izdanja je slobodna kroz slobodni internet.
Mišljenja izneta u ovom dokumentu su mišljenja i stavovi autora tekstova, neprofitne organizacije Academica (tekst Preporuka) i ne
moraju nužno odražavati stavove projektnog tima, urednika i donatora.
www.madmarx.rs
www.academica.rs
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
338.46(082)
MAD Marx - Kreativan kapital Srbije.
#Knj. #2, Kulturne industrije i kulturna
raznolikost : Bela knjiga / uredili
Aleksandar Đerić, Milena Milojević. - Beograd
: Academica - Akademska grupa [etc.], 2013
(Beograd : Digital art). - 162 str. : ilustr.
; 30 cm. - (Program Mad Marx. #Edicija #Mad
Marx ; #knj. #3)
"Ovo izdanje objavljeno je... kroz projekat
Dositheus Profesionalni razvoj za
preduzetništvo u kulturnim industrijama..."
--> kolofon. - Tiraž 200. - Napomene i
bibliografske reference uz tekst.
ISBN 978-86-88835-04-6
1. Ђерић, Александар [главни и одговорни
уредник]
a) Културне индустрије - Зборници
COBISS.SR-ID 197220876
Download

Kulturne industrije i kulturna raznolikost, Bela knjiga