PUTEŠESTVIJE PO UKRAJINI
Pa evo i ja da napišem kako je meni bilo… A bilo je sjajno!
Leta 2005 sam odabrao kamp u Ukrajini, deklarativno bratskoj zemlji, a razlog, pa
valjda zato sto su mi se preko glave popele vize, troškovi, čekanja po ambasadama, itd
itd. Kad niste iz Beograda ili se ne osećate tako, e onda je to noćna mora. Čak i viza za
Madjarsku je neka vrsta problema, što naravno svi već znamo :)
Za Ukrajinu je potrebna viza, ali se vadi za nekih 900 dinara i to istog dana,
eventualno sutradan. Konzulat im se nalazi preko puta Marakane, tačnije, preko puta
istočne tribine. Vredno je napomenuti da uopšte nisu ljubazni kao osoblje, da ih ima
ukupno dvoje (konzul + neka ţena, moguce njegova supruga, ali nije utvrdjeno :), i da
se čude zbog čega bi iko išao u Ukrajinu da, kako oni kaţu, rešava Ukrajinske problem,
kad Srbija u problemima ni malo ne zaostaje. Takodje, ako budete vadili vizu, morate
da znate da vam pored pozivnog pisma treba i neki birokratski papir iz Ukrajine, poslat
faksom. Meni se čini da je to bila neka potvrda da pravni subjekt koji vas poziva
(organizacija u Ukrajini) izmiruje poreze drţavi, i uopste postoji kao takva. Taj papir
valjda zovu registracijom, tako nekako. Vaţno je da se spomene da, npr, za
organizaciju iks, registracija je ista skroz na skroz ako je vi dobijete faksom, ili neko ko
ide preko iste organizacije iks, a dobio je pre dve nedelje. Znači, raspitajte se ko
takodje ide preko iste organizacije na kamp (ne mora da je isti kamp, naravno), i ako
ima navedeni dokument, iskopirajte i to je to. Sve ovo navodim jer sam imao grdne
muke da isti dobijem, a kada su ga ljudi iz Ukrajinske volonterske organizacije poslali
MIS-u, već je bilo kasno i ambasada se bila zatvorila. Treba li da kaţem da je bio petak,
a da nisam iz Beograda. E da, bio je i junski ispitni rok.
Sve u svemu, išao sam sa drugom Dušanom. Znači, nas dvojica smo išli na isti kamp, i
vize smo izvadili u ponedeljak sledeće nedelje, vozne karte kupili sledećeg dana, sledila
je madjarska viza i to je to :)
E da, naš kamp je bio u malom gradicu koji se zove Busk, ima 9000 stanovnika i
infrastrukturu koja me je neodoljivo podsećala na Springfield u Simpsonovima. Dakle,
ima veliki shopping mall u centru, koji je glavna prodavnica za to mesto i svi baš sve
kupuju baš tu (mada je sve to novogradnja, ne govorim o nečemu nalik na
socijalisticke robne kuće i sl..), onda ima pristojnu biblioteku, školu, hotel, poveću
sportsku salu sa bazenom koji je samo tako oronuo, a na spoljašnjem zidu sale se
nalazi velika slika nekih sportista, u neverovatno uverljivom sovjetskom stilu, bez
puno detalja, ljudi sa stilizovanim udovima, muškarci sa velikim grudima, devojke u
trikoima, na sve strane petokrake itd itd :) E da, Busk ima još i par novoizgradjenih
crkava, popa koji pretenduje da bude gazda i vozi skupa kola, onda zgradu opštine, i
neku zgradu neobičnog izgleda (kao neka velika garaţa), koja sluţi da se ljudi u njoj
trezne. Bukvalno, ako imate problem sa pijancima u sopstvenoj kući, onda sačekate da
se oleše dovoljno da ne mogu da se kreću, strpate ih u ladu (ili moskviča) i istresete
unutar onog prostora (da ga tako nazovem :) baš sam ulazio da vidim kako sve to
izgleda, i nije ni malo hi-tech, sve sam goli beton, rešetke na prozorima, i pijanci
polumrtvi spavaju naokolo. Ko se kako probudi, ustane i ode u obliţnji park da pije
ponovo. Sistem odlično funkcioniše, jer baš ispred izlaza te iste zgrade ima najjeftinije
pivo u gradu, na točenje, a pored je park sa klupicama.
E mi smo trebali da sredjujemo taj park. Naime, Busk slavi neku godišnjicu postojanja.
E sad, pojma nemam koju, jer Ukrajinci, po mom mišljenju, imaju krizu identiteta.
Pročitao sam da su 1997. slavili 1000 godina postojanja grada, a ove 2005. su trebali
da slave valjda 1300. Pretpostavljam da su u medjuvremenu pronašli jos 'uverljivije'
dokaze o sebi samima i svom prisustvu na toj teritoriji, pa tako.. Ma nije to ništa
novo, ni mi nismo bolji. Sve u svemu, da se vratim malo unazad na početak priče.
Ja i Dušan smo kupili te karte, povratne. Taj Busk, e da, zaboravio sam da spomenem,
nalazi se na 50 kilometara od Lavova (L'viv ili Lvov ili Lavov, zovite ga kako hoćete :)
E to je tek grad! Apsolutno je u rangu sa Pragom, Budimpeštom, Krakovom, po
arhitekturi, mada je ipak manji. Kaţu da ima oko 750 hiljada stanovnika, a ja cenim da
u 'starom' gradu, znači onde gde nema sovjetskih blokova, zgradurina I sl, ţivi makar
dve trecine ljudi. Moţete li samo da zamislite koliki je to istorijski centar, sa onoliko
lepih zgrada! Ma čudo.
Karte Beograd-Lviv povratne, vozne, koštaju oko 110 eura. U vozu ste u kupeu sa dva
leţaja (jel to beše zovu spavaćim kolima?). Svaki vagon ima neku ţenu koja se brine o
putnicima, nazovimo je hostesom :) Koliko sam mogao da primetim u Budimpešti,
gde voz pravi pauzu od nekih 3-4 sata, hostese svih vagona su otprilike sličnih godina,
od 40 do 50 :) Kao neki profesionalno obučeni specijalci, u Budimpešti najednom
promene odeću, izgled, naprave neke frizure, obuku uniforme, ma havarija koliko se
uljude za tih par minuta dok voz ulazi na stanicu. Do pre toga, sve nose neke papuče,
trenerice, ponašaju se kao da su kod kuće, i nije ih briga ni za koga :) Šta više, naša
hostesa je uposlila mene da joj natovarim 8 kartona crnogorskog Vranca, još u
Beogradu na stanici :) Pa, moraju i oni da ţive od nečega, zar ne? :) E, ali ipak njima
nešto fali, kada se onako preobuku. To je atmosfera, znači, počnu da liče na okrutne
sovjetske dame iz špijunskih filmova, ono, uvek nasmejane, plave, sa viškom
kilograma, akcentom na r, i podmuklim pogledom :) Sve u svemu, put traje oko 24
sata. Distanca i nije nešto velika, ali voz, kao sto sam rekao, čeka neko vreme u
Budimpešti (valjda neke vagone, šta li), onda minimum 3 sata gubi na granici sa
Ukrajinom da bi zamenili kompletan donji postroj vagona, jer su sovjetske pruge
drugačije od evropskih, itd itd.
E, kad se dodje u Lviv, a mi smo došli tamo oko 8 izjutra, tek tu nastaju novi
momenti. Npr, ja i Dušan smo hteli da kupimo rezervacije za povratak, i upustili smo
se u avanturu zvanu 'snadji se na eks-sovjetskoj ţeleznickoj stanici ako moţes'. Ima
oko 30-ak šaltera, zovu se kase. Nijedna kasa nije obeleţena za šta sluţi, sem one gde
se menja novac. Ţeleznička stanica ogromna, podseća na Saveznu skupstinu u
Beogradu, i po obliku i po veličini. E, mi smo čekali nekoliko puta u različitim
redovima, da bi uvek bili odbijeni. Engleski zaboravite, kao da ne postoji. E onda smo
našli sprat te iste stanice gde se ukazala neka kitnjasta velika sala sa sve pozlaćenim
lusterima, kvakama, mesinganim aplikacijama itd itd, i, vidi čuda, piše VIP ROOM.
Prelepo, znači, pošto smo stranci, mora da tu pripadamo. Čekali smo na par šaltera,
kad ono - ništa.
Em niko ne ume da nam objasni gde da idemo, em niko i neće! A ljudi, ma koji VIP
staleţ, ono je bre rulja. Sve sami Poljaci koliko sam primetio, poneki Nemac, i svi
neočekivano nekulturni. Onda se našao naš spasitelj - neki visoki muškarac koji nam
je na tečnom engleskom rekao da sidjemo dole i čekamo na kasi br. 2 :) Dobar lik, još
lepsu devojku ima, i sidjemo dole, sačekamo naš red, i kad ono, rezervazije mogu da
se kupe istog dana kada ide i taj voz, počevši od 16h popodne!!! Znači, ako nemate
srece, pa je voz popunjen pre nego sto dodje u Lviv (dolazi iz Moskve čak, preko
Kijeva), e pa onda sačekajte sledeći dan u 16h i molite Boga da imate sreće. Ako je
opet isto, ne očajavajte, dodjite narednog dana i moţda ćete baš tada biti srećne ruke!
Eto tako vam radi ţeleznica u Ukrajini. Inače, nemaju ni kompjutere ni bilo šta od
tehnike (a imaju 30+ šaltera!), tako da na svakih 45minuta rada sledi 15 minuta
'tehničke pauze', da one tete tamo spreme papire u fascikle.
Lepota..
Nas dvojica ništa nismo obavili. Iscrpljeni, izašli smo sa stanice pa pravac na tramvaj do
kancelarije gde je trebalo da se nadjemo sa ostalima. Inače, tramvajske karte koštaju,
za jednu neprekidnu voţnju, 7 dinara. :) Ako kupite kartu za više dana, moţe biti još
jeftinija, pa vi uporedite sa našim cenama :) Kancelarija volonterske organizacije
nalazila se u samom centru grada, iza poznatog George (Zhorzh) hotela. Bas fino po
onoj vrućini kad udjete u onako prijatnu prostoriju, koja još ima i klimu. Neprijatno
iznenadjenje je kada vam kaţu da pola grada u letnjim mesecima nema vodu :) Pa
onda idete da kupite flasu vode da bi se umivali ili šta već. Tush? Zaboravite.
Vode u Lviv-u ima samo noću, i to ne uvek (mislim na letnje mesece). Bar tako oni
kaţu. Ekipa koja se prikupila tamo bila je obećavajuća. Par Finaca, starijih od većine
nas (‘70. i ‟75. godište :), Španac („74. :), mi, dve Čehinje, dva Slovaka, Poljak,
Italijanka, tri Ukrajinke i Austrijanka/Francuskinja (šta li je već). Od ove tri Ukrajinke,
Tanja i Julija bile su i vodje kampa, definitivno najmladje od svih nas, al šta fali mladim
Ukrajinkama? E da, mislim da je zabluda da su Ukrajinke nešto ekstra.. Ne znam
odakle taj mit. Za dve nedelje provede tamo, i puno opaţenih mladih Ukrajinki, samo
sam bio srećan kad sam se vratio kući :) Znači, bar sa te strane, mora da sam imao
velika očekivanja pa mi se to nije obistinilo :) Ne znam..
E, posle nekog ručka i nekog skroz bezveze jela, došao je original Krstić & sin kombi,
ţute boje, da nas nedge valjda vozi :) Srecom, odvezao nas je do autobuske stanice,
gde smo trebali da uhvatimo bus za Busk. Ahaha, kakva prevara, pa znate li da
Ukrajinci nemaju autobuse! Za svo vreme tamo, video sam par autobusa, i to su bili
isključivo Poljski turisti! Tako da smo posedali u neku maršrutku (kombi, što kod nas
njime snabdevaju trafike ili ga koriste u miliciji (popularno-marica), a kod njih
nameste sedista i teraj :) Nakon sat vremena najneudobnije voţnje ikad, stigosmo u
Busk. Jos par minuta marširanja sa stvarima, i eto smo u nekom hotelu. EEEeeeee koji
je to hotel bio! Originalan, definitivno. Znatno iznad mojih očekivanja, dakle, dobili
smo smečtaj u upravo renoviranom hotelu! Sjajno! Šta drugo da kazem, meni je i
livada bila okej opcija, a oni mi dali hotelsku sobu :) Tako smo Dušan i ja upali u neku
dvokrevetnu sobu, sa kupatilom, glanc novim stvarima, i jos se osećao zid na sveţe,
valjda je bio okrečen nedavno :) Hrana.. U hotelskom restoranu! Bio je u podrumu,
ali sasvim super mesto. Radnice su nas jednostavno oboţavale (čitaj: mlade Ukrajinke
iz provincije, koje verovatno ţive lošije nego mi, šta više, siguran sam u to.). Ali hrana
je bila vrh! Jela su uvek bila razlicčta, od kontinentalne hrane do ukrajinskih jela. I
obavezno se tu nalazio i boršč. E sad, ne znam koji je koji, meni se najvise dopao onaj
što je skroz crven, valjda zbog cvekle. Ukrajinski hleb je fantastičan. Uopšte ne jedu
beli hleb, nema ni da se kupi. Pivo piju kao ne znam gde na svetu - ono je katastrofa.
A flaše ne menjaju, nego kad kupis pivo, imaš i flasu. Tako da ima razbacanih flaša gde
god vam pogled seţe.
Da li smo nesto radili? Ehm.. Park je poprilično veliki bio, zapušten, kao i sve ostalo :)
Zadatak nam je bio da pokosimo travu, ofarbamo neki mostić preko reke, uredimo
staze čisteći ivice odavno zarasle u korov. Ništa posebno. Prvi dan smo kao i radili.
Radno vreme je bilo od 10 do 14. Medjutim, vec drugog dana, počinjali smo u 11, jer
nas mrzi da po vrućini poćinjemo bilo šta, a završavali oko 12 :) Mada, kobajagi, radili
smo mi, al gde je park tu su i klupe, pa se sedne i - tako….
Čeka se taj ručak :) Preko puta parka je autobuska stanica (ako je ono stanica :), i
klasičan, kao kod kuće, mini buvljak! E tu ima jedna prčvarnica, gde za 15 dinara
dobijete nešto što oni tamo jedu kao što naši prodavci sa buvljaka redovno kupuju
burek. Čak se i slično zove - čeburek, ali tu sličnost prestaje. Liči na debelu palačinku
ili lepinju, napunjenu mlevenim mesom i lukom, pa tako preklopljenu na pola,
isprţenu u ulju. Ekstra je masno, i vrelo, i ekstra je sam doţivljaj da se ode u najgoru
rupu svih rupa koje sam ikad video od kafane, gde ti debeli kuvar prljavim rukama
donese dva čebureka, ladno pivo, a oko tebe sve sama socijala, penzioneri, ljudi sa sela
što prodaju povrće na pijaci/buvljaku, i slično.. Ono piče ukrajinski narodnjaci, od
dima se ne vidi ništa, sve masno, redovno se ljudi raspravljaju tu i tamo - valjda isto
kao mi, o politici. Ja i Slovak poneli neke paradajze pa ih sečemo, da napravimo salatu,
onaj kuvar/pekar/šta li je, neće da nam da so da posolimo :) E to je za mene ekstra
atmosfera. :)
Onda se vratimo u park, onako osnaţeni od piva i holesterola, pa se malo iţivljavamo
kosom, kosimo i travu i šta se stigne :) Umor brzo dodje, ali tu su klupe. E da,
redovno su po parku bili mrtvi pijani muškarci (oni sa početka priče), tako da je bilo,
ehm, nezgodno, da se nepaţljivo kosi trava. Malo nepaţnje i ode Ukrajinac pod kosu :)
Nije smešno, al stvarno ih je bilo po travi, ispod klupa, na mostu, gde sve ne, izgleda se
svi oni trezne u parku. U sred bela dana :) Havarija totalna.
Pomagale su nam devojčice mlade, od 14-17 godina, tu iz Buska. Doveo ih je pop, a
njima je bilo baš super da ubijaju vreme. Mogu samo da zamislim koliko im je
dosadno u onoj provinciji da provode raspust. Kod popa smo neko veče išli na roštilj,
I, očigledno, da nas sva moguća deca upoznaju :) Tako im je Everisto (Španac) svirao
neke španske pesme, šta li su, posto on svira po svadbama tamo u Burgosu, a inače je
inţenjer, valjda :) E to je bio lik od čoveka, jedno veliko dete, s obzirom na njegove
godine (napunio je 31 godinu na kampu). Konstantno je spopadao Juliju, ubedjivao
ostale kampere da smo ja i Dušan homoseksualne orijentacije :), i šta sve ne.
Ostala ekipa takodje ekstra, i nekim čudom smo većinom bili metalci :) Mada mogu
da kazem evo slobodno, da smo Dušan i ja bili naj-troo, ipak smo mi thrasheri, stara
škola :) Finac Artu i Finkinja Sanna su neki, hm, new-school ali okej :) i tako to..
Slovaci su bili interesantni likovi, Lukaš je bio tu prvog dana sa nama, a Andrej je
došao trećeg dana, jer, kako kaţe, spuštao se biciklom sa nekog brda, sa sve backpack
rancem, do Lukaševe kuće, odakle su trebali da krenu. I onda mu je izleteo neki Reno
Klio, nekako iznenada valjda, ovaj uništio bicikl i jedva ostao čitav jer je pao na ranac!
:) Ukupna šteta je bila jedna noga u zavojima ali bez naprsnuća, i gomila modrica,
ogrebotina.. :) Inače su obojica stopirali od Bratislave do Lviva, i imaju neku foru da
kad god idu stopom, jedu samo hleb i piju vodu :) Kaţu da su tako obišli celu Evropu.
Bas sam ih pitao da nisu u nekoj sekti, zbog te specifične ishrane, al kaţu da nisu, nego
im se to uhvati najjeftinije valjda :) E da, rada je bila poštedjena ova Austrijanka (što se
oseca kao Francuskinja), pošto je ona neka umetnica pa je sve vreme crtala neke ulice i
one crkve, jer se to mnogo dopalo gradonačelniku, a i njoj valjda. To je prva devojka
da sam video da iskljucivo jede meso i mesne preradjevine :) Lagano mrzi povrće, voće
i slično :) E da, gradonačelnik je diplomirao srpskohrvatski jezik i knjiţevnost u Kijevu!
Kakve slučajnosti. Tako se i on lepo uklopio u naše društvo, a pogotovu mu je bilo
drago da priča sa nama dvojicom. Baš je bio okej lik, moţda je i bio malo mladji od
ovih Finaca i Španca :) Jedno veče je došao sa nekom super zgodnom devojkom
(okej, ništa naročito, al meni se dopala), ja mu kazem: “lii Rastislave, što ti je zgodna
devojka, ima li još neka tako Ukrajinka za mene?” A on ce: “Ma jok, kakva devojka, to
mene prijateljica za jedna noć! Evo donesem ti ja sutra slike pa ti biraj!” :) I doneo ih
je!! I opet je bio sa njom, te sledeće večeri, i ona se sve vreme osmehivala i jako čudno
me gledala. Znači, ne mogu da verujem, svako ima neki biznis tamo. Od drţavne plate
se ne ţivi :) Kao pop što nas je pozvao na misu (inace, pop je katolik, to su pola
Poljaci tamo), a na pola mise mu zvoni mobilni, on ode iza nekog zida, priša, i vraća
se i kaze nešto na ukrajinskom. Mi ga pitamo šta je bilo, a on maše rukama, znači
prekida misu, to smo shvatili, i kao objašnjenje, kaze 'Biznis, biznis!' i nasmejan, ode u
dţip :) E da, posle onog našeg nerada, dolazio je ručak, pa onda dokolica. Super vreme
da se pije pivo, opet pije pivo, svrati do onog supermarketa da se kupe votke za uveče,
i tako. Onda uveče ili pijemo u tom kafiću u hotelu tu ispod, ili smo išli na bilijar u
obliţnji klub. Baš smo delovali nekako sloţno kao grupa, valjda smo i morali, jer oni
Ukrajinci su sve samo ne blagonakloni na prisustvo 'stranaca' na njihovoj 'teritoriji' :)
tako da su se večeri obično završavale verbalnim konfliktima sa lokalnim herojima
asfalta :) Za neke je obično dolazila potpuna pomračina na oči (Dušanu na primer :),
koji se obično ništa nije sećao ujutru, čak ni toga da je dva puta dolazila milicija jer
smo uznemiravali miran narod u po noći praveći galamu po ulicama, imitirajući
momente iz ţivota Dţima Morisona (pogadjate da je to bio Dušan :). Tako smo jedno
veče zaratili sa nekim radnicima iz obliţnje šećerane, spavaju u hotelu gde i mi :) Pa
smo sutradan svi sloţno pili votku i pivo i ono, niko nije kriv, mi vaši prijatelji :) E da,
bilo je i mirnijih trenutaka. Evo, Italijanka poseduje razne kompromitujuće snimke jer
je jedina imala kameru. Npr, kako ja ubedjujem Italijane (koji će gledati snimke kad se
ova vrati kuci) kako treba da voze iskljucivo 'domestico' vozila, znaci Alfa Romeo i
ostale, naravno, sve to na tečnom srpskom i kakvim takvim italijanskim jezikom (par
nedelja pre toga bila je ona serija Srećni ljudi, i onaj 'konte italiano' Djuza Stoiljković,
pa sam odatle pokupio znanje :). Dakle, uz vodke, piva, šta se god nadje, nikad nije
dosadno! A Ukrajina izgleda obećana zemlja za to =]
A onaj Lviv! E, taj grad treba da se vidi, rekao sam vec. Mislim da sve lepe zgrade u
takvom fazonu iz Srbije da se sastave na jednom mestu, ne bi ih bilo onoliko koliko ih
ima u Lvivu. Kaţu da je grad imao sreće u drugom svetskom ratu, te da uopšte nije
bombardovan niti rušen. Osim sto smo razgledali grad, išli smo i u posetu do nekih
zamkova u okolini. Ukupno tri, i ono što sam tamo video je neverovatno. Koji je ono
samo raskoš bio! Valjda su taj kraj Evrope drţali Poljaci, Litvanci, Nemci i Austrougari,
svako po malo. E da, i Prusi. Zamkovi, mada ne u nekom besprekornom stanju, jesu
impresivni, i ima ih desetak samo u krugu od 60ak kilometara. Pidhirtski zamok, kako
ga zovu, toliko je bio velik da nisam mogao da ga uslikam celog cak ni iz neke daljine.
Tu su i zlatne kugle na vrhovima kupola, i zidine sa onim masivnim po dva metra
velikim reljefnim grbovima. Ma čudo. Ima u Oleski zamku ona slika iz nasih
udţbenika istorije, valjda se zove Bečka bitka - gde Austrijanci biju Turke. Prilično je
ogromna, nekih 8x5 metara, i interesantno je da na celoj slici nema ni kapi krvi
(nacrtane, naravno) jer je valjda slika bila planirana da stoji u nekoj crkvi, pa nije bilo
podesno.. Ma oni zamkovi su čudo jedno.. Veliki hendikep za Lviv i uopšte tu regiju je
što pripada Ukrajini. Mislim, zemlja je siromašna i još uvek bez turističkog značaja, a
ne da ima šta da se vidi, nego stvarno..
E tako, mrzi me više da pišem. Otprilike je to to. Cene u Ukrajini su ili iste ili niţe
nego kod nas. Cenim da su cene usluga nize (prevoz, smeštaj, kafići, restorani..), a
roba slične. Hrana slično košta, ili nešto jeftinije, ali tehnička roba košta više ili u
najboljem slučaju isto. Tako da su 2 nedelje prošle vrlo vrlo brzo :) Dušan je zbog
nekih ličnih razloga morao da se vrati kuci koji dan ranije - nije uspeo da rezerviše
kartu :), tako da smo podmitili konduktera za do Budimpeste, a posle je valjda voz
prazniji :) Tako je i bilo. I jedna interesantna stvar. Kad smo polazili iz Beograda, u
celom vagonu su bile iskljucivo ţene sa malom decom (srećno udate Ruskinje I
Ukrajinke koje idu u posetu rodbini), ali je u kupeu pored našeg bila Leposava, jedna
lepa fina pametna devojka koja je išla do Kijeva na volonterski kamp :) I ona je imala
skroz neki drugi plan za povratak, šta znam kako već. Nego, kada sam ulazio u voz za
Beograd, na stanici u Lavovu, od cele one kompozicije sa preko 20 vagona, ja sam
dobio kartu za kupe u kome je neka devojka citala knjigu I, zamislite, bila ona ista
Leposava :)
Ma fini su ti kampovi. prijavite se =]
Marko Petrović, Niš
Download

iskustvu na kampu u Ukrajini