TRI POSLERATNA DRUGA
Đorđe Balašević
1
U aprilu je bilo sedam godina kako šljakam na pumpi...
To vam je ona mala pumpa na izlasku iz grada, sa desne strane,
ako idete starim putem za Beograd.
Odavde, naravno...
Ako idete starim putem za Beograd iz nekog drugog mesta, onda je
pomalo komplikovano da objašnjavam.
Nije to od presudnog značaja...
Pumpa, uglavnom, radi non-stop, a ja uglavnom radim u trećoj, od
22 do 06, na lični zahtev. Više volim tako.
Nigde nikog...
Ponekad, doduše, samoupravljači provale da će poskupeti benc, pa
otegnu kolonu kao futoški svatovi. Kad se tako zakuva, zujim kao
mali Japanac.
Inače, laka nirvana. Kao na graničnom prelazu u prijateljsku
Albaniju. Van sezone...
Govorili su mi da se čuvam pijanih budala.
Za svaki slučaj, čuvao sam se treznih budala.
Da li je dosadno?
O da, hvala na pitanju. I hvala bogu...
Dosada je moj hobi.
Neki tipovi rade kao dubleri za opasne scene u porno filmovima
pa im dosadi, a da neće na benzinskoj pumpi, na sporednom putu, u,
recimo, dva i petnaest noću.
Snalazim se. Izmislili su milion načina da vreme prođe, a ni
jedan jedini da se zaustavi.
Što se mene tiče, više i ne moraju da rade na tome. Ovo baš nisu
neka vremena za zaustavljanje.
Složim poneki pasijans, najčešće onaj od devet prema jednoj
karti, crveno na crno, ne znam kako se zove...
Otvorio mi se već više puta, i mada svaki put uredno nešto
poželim, želje mi se baš i ne ispunjavaju. Negde je zapelo...
Možda se ispunjavaju nekom drugom? Ne bi bilo prvi put...
Nema veze, ne ljutim se. Dobre su to želje, šteta bi bilo da
samo tako propadnu.
Svrate često i poštari, ovi što voze na aerodrom, sabiju po
litru brendija, ili hladnu pivčugu, i ostave mi sutrašnje novine.
Sutrašnje, nego šta. Uvek sam išao ispred svog vremena...
Zavirim da li ima nekog od naših među smenjenima ili
rehabilitovanim toga dana, proverim malo politiku i sport, tek da
vidim da li je Savez još na prvoj, a podsavez na poslednjoj strani,
i, jasno, rešim ukrštene...
Banja u Belgiji, prevlaka na Malaki i Ita Rina...
1
Glumica koja je tek u križaljkama odigrala ulogu svog života.
Ali, da ne foliram, najviše slušam radio...
U noćnom programu sve ga češće ugnječe sa nekim gostima, ali
bude i muzike. Urednici su, više-manje, sa gerontološkog, pa se
provuče i neka moja stara pesma.
Nikad nisam voleo da ih čujem na radiju...
Nikad? Nikad nekad...
Sad se sav raznežim, kao učiteljica u penziji.
Da, da, pesme još uvek pamte, a mene još uvek zaboravljaju...
Mušterije se prave blesave. Poneko me i prepozna, ali me
definitivno niko više ne tretira.
U prvo vreme igrao sam se Grete Garbo, nabijao kapu i tamne
cvikuse, ali to je istorija.
Sad me mnogi ne bi identifikovali ni kad bih točio naftu sa
gitarom oko vrata, a pritisak u gumama merio bežičnim mikrofonom...
***
Tip sa belim golfom me je, na žalost, identifikovao...
Pojavio se sabajle, malo posle pola trice, sa dva žbuna koja su
se kikotala na zadnjem sedištu, i gestom petrolejskog magnata turio
mi ključ kroz prozor.
Klasična kombinacija. Zidni sat na ruci, pečatni prsten, i nokti
koji su išli na servis mnogo ređe nego patološki negovan automobil.
- Koliko stane, i, proveri gume, dečko...
Gume su bile, kao i njihov vlasnik, sasvim niskog profila, i,
pipajući oko njih, imao sam dovoljno vremena da se pripremim za ono
što sam slutio da sledi.
Sa zadnjeg sedišta ponovo se čulo kokodakanje, što je značilo da
onaj šeret priprema neke šale i poskočice na moj račun.
Ali, zanemario je podatak da imam puno utakmica u nogama...
On je prvi put sreo nekog kao ja, a ja sam, naprotiv, već imao
posla sa osrednjim krdom njemu sličnih majmuna.
Tu sam bio u lakoj prednosti...
Zato sam oprezno zaokružio cifru, da mu slučajno ne bih dao
priliku da mi uvali sitni bakšiš.
- Trideset miliona...
Imao je veliki novčanik, model "šef sale 1958.", a u njemu
gomilu čekova i posetnica, i napadno zadenutu novčanicu od petsto
maraka.
- Jesi li mi dunuo, "zvezdo"? Mislim, u gume...
I Klint Istvud bi mi pozavideo na faci. Nijedan nerv na dotičnoj
se nije pomerio.
- Gume su u redu. Ti si malo preduvan, ali gume su sasvim OK.
Minut ćutanja...
Onda je teatralno izvukao onu ljubičastu staru dvohiljadarku,
gde ju je samo iskopao, đubre jedno...
- O, da se mi to ne durimo što nismo dobili napojnicu? Pa evo,
popi nešto na moj račun, dečko...
2
Pustio je novčanicu i ona je pala u masnu baricu pored
automobila.
Ženske su se opet zacerekale...
Polako sam se sagao i digao dvadesetodinarku, i još sporije mu
je zatakao za brisač.
- Neka hvala. Pametnije će ti biti da konačno kupiš šampon.
Inače ću morati da ti menjam ulje u kosi kad dođeš sledeći put...
Okrenuo sam mu leđa i pošao ka zgradi, diskretno proverivši da
li je na svom mestu ključ za točkove, koji sam posle ponoći uvek
nosio u džepu sa strane, na nogavici, zadenutog kao hemijsku
olovku.
Dao sam mu pet sekundi.
Već posle treće morao sam da se okrenem na zvuk zalupljenih
vrata, ne naglo, ali dovoljno brzo da zaustavim Naduvenka u koraku,
prebacivši polugu iz ruke u ruku.
Tabla...
Tek tada je dobio svoj pravi izraz, glupi izraz prozvanog đaka
koji je zaboravio da nauči pesmicu.
- He... Ti ne znaš za zajebanciju, zemljak...
Zemljak? Taj penal ne bih propustio nizašta na svetu.
- Ti si zemljak, prika. Imaš maksimum zemlje samo pod noktima...
'Ajde sad, tutanj, šibaj da te ne vidim... Naduvenko...
Činilo se da je sportski podneo poraz, ali dok sam gledao kako
odlazi ka autu, rešio sam da još malo sačuvam i posledji adut.
Onaj drugi ključ...
Ključ za točkove sam vratio u džep, ali još mi je u ruci bio
ključ od rezervoara, sasvim slučajno i od kontakt-brave, koji mi je
dripac uvalio na početku filma.
Tačno. Amater je to prevideo. Učinilo mu se da je dovoljno
daleko.
- E, moj frajeru! I tvoje je prošlo!
Prilazio sam automobilu uživajući u frci u kojoj se našao
tražeći i pipajući oko volana. Onda je ukapirao...
Nalaktio se kroz otvoren prozor i pogledom koker-španijela
posmatrao patike koje su dolazile. Sačekao sam da podigne okice.
- Nema šta. Moje je prošlo. A tvoje, vidiš, nikad nije ni
bilo...
Zavirio sam u kola, po prvi put.
Jedna od devojaka, tipična dobro uhranjena Bačkulja, sa
izvučenim pramenovima, prestala je da diše, a druga se načas
pomolila iz senke, i uputila mi čudan, gotovo prijateljski
polupogled.
Zadenuo sam klipeti ključ u džep sakoa.
- Probaj s ovim. Možda ćeš lakše upaliti... Dečko...
Zaderao je po anlaseru, odvezao do uključenja na put, a onda se
proturio kroz prozor do pojasa.
- Jebaću ti majku, kad tad, pederuuuuuuuuuuuuu!
Ne verujem.
3
Svaka škola se plaća, a naročito večernja. U višoj životnoj,
koju sam apsolvirao, školarina je ponekad bivala astronomska.
I, što je najgore, još uvek ne znam da li je vredelo...
U toj uvrnutoj instituciji samo se padalo i padalo, sa retkim
prilikama za izlazak na popravni ispit, i sve se vrtelo oko nekih
pouka.
Naravoučenije u vezi "Tipova Koji Nam Jebu Majku, Kad-Tad",
nisam, na žalost, precizno zapamtio, ali sam kasnije, u praksi,
utvrdio da to nikad nisu neki koji to prethodno pompezno
najavljuju. O, no. Izričito ne kroz prozor auta, sa bezbedne
udaljenosti, derući se kao jazavci.
Gadni su oni što ćute. I oni što se smeškaju. Na te džukce treba
obratiti pažnju.
Neko će verovatno prokljuviti da navedene grupacije
predstavljaju osamdeset i nešto procenata ukupnog stanovništva na
Zemlji, pa će preko toga zaključiti da sam ja pomalo paranoična, a
poprilično asocijalna ličnost, na momente.
To su verovatno sasvim ozbiljni momenti, čim traju već desetak
godina.
Uspomena na Dane Lavova. Uspomena zvana ožiljak. Cena slave...
Cena slave je konstanta, kažu stručnjaci. Tu nikad nije bilo
popusta. U ovoj zemlji sve vrednosti su pomerene i srozane, ali čak
i tu se uvek morala platiti cena slave.
Ne, ni ja se nisam izvukao...
Zauzvrat, dobio sam plehane trofeje i novinske isečke, i jeftinu
bižuteriju koja je delovala kao pravi nakit, pod određenim svetlom.
Uz to, dobio sam u trajno vlasništvo i naviku da ne verujem
nikom i da izbegavam ljude u svim njihovim oblicima i stanjima.
Zadnjih godina, posebno ovde na pumpi, nije mi ni bilo teško da
to ostvarim. Ranije je bila vatra...
Ne mogu da kažem da mi je neko kriv. Ušao sam u to krajnje
naivno, kao stoperka bez prslučeta u ka-mion. Bio sam ubeđen da će
svi jedva dočekati da podele sa mnom magiju velikih trenutaka.
Aplauze i uspehe. Osporavanja i trijumf...
Mislio sam da će svi želeti da podelimo šareni paket radosti
koji je direktno sa neba preporučeno stigao na moju adresu.
Ne. Svi su želeli da dele jedino lovu...
No ser, ni estradom ne vladaju akademici.
Svima koji su ponekad pogledali televizor, ili pročitali
"ekskluzivni" intervju u nekoj novini sa šarenim slikama, jasno je
da se u većini slučajeva ne traži ni srednja stručna sprema.
Dosta je da kandidat nauči, i prihvati, primenjenu gramatiku, da
se pomiri sa pobrkanim prvim licima jednine i množine, i da usvoji
prisvojne oblike, oko kojih se javljaju glavni zapleti.
Ja se blesavim, a ti deliš, on, ona, ono deli, mi delimo, vi
delite, svi dele, u božiju mater...
Ili, lekcija "Moje i naše"...
Primeri: Moje pesme - naš projekat. Moje ime - naša turneja. Naš
veliki koncert - moj mali kiks. Naš ukup-ni prihod - moji
4
rashodi...
Sasvim komunistički. Pojedinačne greške i kolektivni uspesi.
Svi smo mi jednaki, drugarice i drugovi...
O, kako li smo samo jednaki kad treba nešto da se dobije. Kad
dajemo, bolje reći kad nam se uzima, tu još i ima nekih zaostalih
razlikica.
No, to je već u domenu drugog, i poslednjeg, predmeta Estradne
akademije: "Vesela tezgaroška matemati-ka, za prvi i jedini
razred"...
Zvuči zastrašujuće, ali nije takav bauk kao što izgleda. Gradivo
obuhvata uglavnom oduzimanje i deljenje, a javlja se i jedna nova,
specifična računska radnja. Drpanje...
Na svaki bedni dinar zarađen od ploče, na gala-koncertu ili na
poslednjoj tezgi, odmah napadne jato pore-za, provizija i crvenih
krstova, i sirota kinta provede se otprilike kao ružičasti nudista
iz Gornje Bavarske koji je poželeo da prepliva živopisnu rečicu
Amazon, baš na mestu gde pirane održavaju svoju redovnu godišnju
skup-štinu.
Dobro de, neka koskica i ostane...
Brojke su, uglavnom, službeni jezik estrade, i zato se na kraju
sve ipak svodi samo na njeno nenadjebivo veličanstvo. Na lovu...
Fuj!
Postoji verovanje u narodu da se novcem ne može kupiti sve.
Priznajem. Ali se može kupiti jako puno toga, verujte mi...
Idealisti se neće tako lako predati. Oni znaju da je strašno
biti bogat, a nesretan.
Verovatno. Ali, praktični su otkrili i goru situaciju.
Siromašan, a nesretan...
Ali, svi se slažu u tome da lova kvari ljude.
Kvari ljude, ali leči živce, dodali su neki. I eto ti ga sad...
Iz tog sledi da business, zvani show-business, vrvi od
pokvarenih ljudi sa dobrim živcima, i još će neko pomisliti da je
stvarno tako.
I dobro će pomisliti. Stvarno je tako...
Ne pričam napamet. Lavina love protutnjala je kraj mene,
uglavnom na dohvat ruku, ali dobar deo mi je ipak kliznuo i kroz
ruke. Sasvim dovoljno da osetim tu silu.
Ponekad sam spadao na dve-tri one naše stare crvene, sa konjima,
a ponekad sam, bome, bio pun i trocifrenih i četvorocifrenih
"švajcaraca" sa mravima i bubicama.
Hej, o tome nisam razmišljao, a to je, kanda, tajni monetarni
zakon: "Vrednost novčanice obrnuto je pro-porcionalna veličini
životinje na njoj". Tačno. Posle konja, ubrzo smo na jednu
novčanicu utisnuli lik Najveće Zverke Naših Naroda, i onda je dinar
vredeo najmanje otkad je izmišljen. Znači, u tome je štos...
Morali bismo napraviti lovu sa picajzlom...
Meni ni to ne bi pomoglo. Sve bih spičio...
5
Tako je to sa lovom. Ne možeš je imati ni previše ni premalo.
Nikad je nemaš tako puno da je ne bi poželeo još, i nikad tako
malo da ne bi moglo biti i manje. To pou-zdano znam. Da neko vrši
istragu o tome, otkrio bi moje otiske prstiju i na jednoj i na
drugoj strani medalje.
Jedno vreme sam pravio lovu...
Referent na regrutaciji pitao me je da li sam hranilac porodice.
Ih, porodice.
Muzikanti, producenti, recenzenti, urednici, putnici, trgovci,
menadžeri...
Napiši, burazeru, da sam hranilac stotinak porodica, minimum...
Nije se nasmejao. Taj tip se poslednji put nasmejao kad su Rusi
upali u Čehoslovačku, a mene je 'ladno šutnuo u streljačku
pešadiju.
No, to je već druga priča...
Prva priča je o lovi, i dovršiću je konstatacijom da ima puno
onih kojih su od mene više zaradili. Svaka čast. Ali nema ih puno
koji su više potrošili. Tek da se zna...
Zato ne volim kad se neki nedovršeni klinac, kom je tata kupio
mašinu za pravljenje najlon-kesa, ili drveni kiosk za hamburgeriju,
odluči da me nagradi napojnicom.
Neka, sinko, drugi put...
Zavod za izradu novčanica izbacuje nove modele češće od
"Benetona", ali ta kinta koju bih ja uzeo za bakšiš zasad još nije
odštampana.
***
Zadnja svetla belog golfa brzo su se zagubila u krivinama i u
noći, ali je histerični zvuk motora još neko vreme odavao da se
adrenalin u krvi vozača još nije spustio na normalu.
Znao sam kako mu je. I meni se dešavalo da ispadnem budala.
Priznajem, puls mi je malo ubrzao, kao prosečan bubnjar sa
natprosečnom tremom, ali to se nije moglo videti golim okom.
Poznavao sam te situacije. Neki misle da sam VKV prznica, ali
s m Bog i par njegovih najbližih saradnika znaju da nije tako, i da
sam uvek davao sve od sebe da izbegnem moguću frku.
Ali mi baš nešto nije išlo od ruke...
Na kraju krajeva, i to je deo rituala. Po glavi stanovnika koji
te voli, idu i dva koja te ne vole, a od te dvo-jice, jednom si
izrazito antipatičan. I baš na tog stalno nalećeš...
Biti il' ne biti, pitanje je tad?
Biti konj pa ćutati, ili ne biti konj. Nego magarac. Pa
odgovoriti?
Dilema i ne pruža neke mogućnosti, ali, kad je to do nje već
dolazilo, priznajem da sam češće postupao kao drugopomenuti,
dugouhi kopitar.
Pa šta?
Konj je, navodno, izraziti pozitivac, ali se bojim da na listi
6
čovekovih najboljih prijatelja zauzima vrlo dobro drugo mesto samo
zato što tegli, rmbači i dopušta da ga jašu.
Ja sam za magarca...
Gore navedeni je, doduše, okarakterisan kao tvrdoglava i
nepodobna ličnost, ali to se dešava svakoj ličnosti koja ne dopusti
da prave konja od nje, i o tome više neću pričati.
Suviše ću se udaljiti od viših sisara, to jest od onog pavijana
iz golfa, i srodnih mu Lokalnih Zajebanata...
Lokalni Zajebanti su istorijska kategorija i zaslužuju mnogo
ozbiljniju analizu od neke koju bih ja mogao da dam, pa ću pokušati
da ih samo ukratko objasnim, ali i za to moram da pozajmim termin
rezervisan za jednog od glavnih junaka naše novije povesti:
Brojčano nadmoćniji neprijatelj...
Oni ne biraju sredstva. Služe se svim i svačim. Pucaju iz svih
pozicija...
Ali najčešće iz mraka. Iz gužve. Dobro skriveni u tami
gledališta, u grotlu derbija, "istorijskog" mitinga, ili neke
slične prilike kad se ljudi usude da izdaleka viknu nešto što
izbliza nikad ne bi rekli.
Šta ja to pričam? Kao da se radi o čudnim bićima iz svemira koja
su se spustila na ovu planetu.
Ma, ne...
Ovo JE njihova planeta. Mi drugi smo pali s Meseca...
I, kao za inat, izgleda da je baš moj rodni Grad Heroj
ovozemaljska prestonica Lokalnih Zajebanata.
U malim mestima je banja. Tamo je odnos, uglavnom, jedan prema
jedan: predsednik opštine, direktor škole, upravnik Doma zdravlja,
pop, veterinar i Lokalni Zajebant. U gradovima se situacija
drastično menja, na-ravno u korist Lokalnih, a u Gradu Heroju je
koncentracija dotičnih kao u domaćem filmu sa tematikom iz NOB-a.
Deset na jednoga...
Verovatno preterujem. U pitanju su samo neki mali kompleksi.
Kompleksi moji, i kompleksi ovog grada. To je, jednostavno,
obična, lepa varoš, koja se više raduje neu-spesima nego uspesima
nekog svog, što je verovatno slučaj sa svim gradovima tog formata
na ovom svetu. I to je sve...
Kažu da nikad ne možeš biti prorok u svom selu, to sam uzeo u
obzir. Ostaje mi da se tešim da sam u Danima Lavova bio prorok i u
većim i u važnijim selima. I u boljim, sasvim izvesno...
Ali, to je moj grad. I ja sam njegov...
Mesto rođenja? Poslednje prebivalište?
Priča se između ovih rubrika odvijala u raznim scenografijama,
ali uvek sam dobro znao gde su moje ma-tične kulise.
Postoji milion gradova u koje možeš odlaziti, ali samo jedan u
koji možeš da se vraćaš.
Znamo se mi. Dobro se znamo...
E, ali ljubav prema nekom koga tako dobro znaš, ne samo da
odstupa od kliširanog pojma ljubavi, nego pomalo zalazi i u
granična područja zlobe.
Ma, to su neki stari računi. Zastareli. Još od zvezda. Ko će ih
naplatiti sad, uveliko po povratku u trnje?
7
Per aspera ad astra...
Slutio sam da se za tu relaciju vadi povratna karta. Od samog
početka nešto mi je bilo sumnjivo. Kad se dogodilo to što se
dogodilo i kad sam krenuo na dugo putovanje u svakodnevicu, pokušao
sam sebi, kao ra-zumnom čoveku, da objasnim da je tako moralo biti,
i da sve to sigurno ima i nekih dobrih strana.
Samo, još nisam otkrio nijednu...
Nema veze, ne žurim. Svašta se priča po čaršiji u kom znaku
horoskopa pod kojim sam rođen, ali jednu stvar niko ne može da nam
ospori. Strpljenje...
Šta mu to ono dođe? Osobina ili mana?
Najgore je što sam na raspolaganju svima koji su hteli da me
potkače, a nisu mogli da me dohvate dok sam bio bliži nebu za onih
nedostižnih metar i nešto, koliko je pozornica izdignuta.
I na to sam navikao. Pojavi se još poneko kao taj "golfadžija",
ali to nije ništa. Na početku ih je bilo čitavo čudo, pa je, eto,
skoro potpuno prestalo.
I da nije, nikom ništa. To je valjda taj moj krst, i ja ga
kicoški nosim, onako, malo nakrivljenog, iako čujem kako šuškaju da
nema potrebe, jer sam, kao, i onako odavno razapet.
Đavo će ga znati...
Gledam neke "old-timere" iz mog vremena, i starije, i oho-ho
starije. Ne daju se, još pevaju, deru se kao da se sa dušom
rastaju, sve po nekim jazbinama i sindikalnim zabavama.
Propasti, u sto lekcija...
Šta mu to dođe "biti razapet"?
Raditi noću na benzinskoj pumpi, ili uz prase na tomboli, biti
glavna atrakcija na balu poljoprivrednih tehničara?
To su samo, varijacije na istu temu...
Neki su uzeli preteranu dozu nečega, ili nisu prilagodili brzinu
uslovima vožnje, ili su, jednostavno, imali tu sreću da uđu u avion
predodređen da se razbije o vrhove nekog brda.
Samo su ti retki sretnici uspeli pronaći zlatna i čarobna vrata
večite slave.
Preživeli pevači pokušavaju da reše taj problem tražeći
zaobilaznice i prečice, i dospevaju na stranputice i u ćorsokake.
I nikad, do sudnje tezge, ne ukapiraju da se vrte u lavirintu u
čijoj je sredini zaborav...
***
Ipak, sve teče, a u tome se naročito ističe Dunav.
Gledam ga često odavde. Sa druge strane puta su vinogradi koji
se naglo spuštaju do pruge, a od samih šina, pa do daljnjeg,
proteže se Veliki Tihi Rit, moj omiljeni pejzaž i sedativ.
Strašan je...
Jedan sam od najvernijih slušalaca njegove tišine, i već
nekoliko puta mi se pred zoru učinilo da čujem udaljene korake,
frktanje konja i došaptavanje na nekom jeziku koji nisam razumeo.
Naravno, niko mi nije poverovao...
Legenda kaže da je u ritu nestala čitava vojska moćnog Sulejmana
8
Veličanstvenog, jednom davno, preplašena avgustovskim snegom koji
je pao samo tada i nikad više...
Konjica Eugena Savojskog bila je malobrojna, kako je to već red
u legendama, i umorna, i nikakva...
Onda je zavejalo...
Hrabri Princ poveo je u juriš svoje već poražene ritere i
saterao uspaničene neprijatelje u živi pesak i zamke velike
močvare.
Slučajno to znam...
Od legende su ostale samo priče o izgubljenoj sultanovoj
riznici, praznik u crkvenom kalendaru i čudni nazivi brežuljaka
iznad rita.
Kao Vezirac, na primer, gde je moj deda imao veliki vinograd.
Klinci i Gestapovci uvek dobijaju odgovore na pitanja...
Vozeći se tako svakodnevno taljigama sa Deda Štetom, saznao sam
prvo ponešto o Veziru i njegovom ša-toru, a onda, dan za danom,
prolazeći uvek istim ulicama i gledajući pretežno u dupe konja
zvanog Putko, složio sam čitavu priču o frci iz hiljadu sedamsto i
neke.
Vezir je, najnormalnije, imao šator na mestu sa lepim pogledom,
a taj isti pogled zadesio se na istom mestu i nekoliko vekova
kasnije, kad je moj deda odlučio da tu podigne malu vinogradarsku
kućicu sa verandom i okreči je u belo.
Opčinjen Velikim Tihim Ritom, kao dečak sam satima ležao na
krovu od biber-crepa presvučenog maho-vinom, grickao travku zvanu
"popino prase" i razmišljao o velikim danima koji će doći.
Sad, tridesetak godina kasnije, a petstotinak metara bliže
gradu, na ovoj pumpi, sedim uvek u kasno leto, kad sviće i pozlati
krošnje i trsku, klatim se na crvenoj plastičnoj stolici i
razmišljam o velikim danima koji su prošli.
Daleko je Deda-Šteta. Tumara nebom sa rukama na leđima, korak mu
težak, seljački, upada u oblake do članaka...
Za njim klima Putko, stari konj, nišani neku brazdu i ne govori
ništa. Ni na zemlji nije bio pričljiv...
Odlaze dva prijatelja, idu kao da znaju gde su naumili,
ostavljaju me samog u najgori čas, u praskozorje, dok se vetar
sprema da zatalasa i uznemiri rit, i donese prigušen zveket oružja
i ukrasa na oklopima sultanovih ratnika.
I opet mi niko neće verovati...
***
Močvara se, dakle, pruža daleko, možda bih čak rekao unedogled,
ali se tamo, na sreću, pojavio Dunav, i tako me sprečio da
upotrebim tu otrcanu figuru.
Dunav se, u stvari, ne vidi, ali provereno je tamo...
Nečujno i sablasno proklize šlepovi horizontom, otkrivajući tok
ne d ive reke, i taj ritam se savršeno po-klapa sa nekim mojim
ritmom, dok se, nešto posle pola četiri, sunce pomalja između Kaćke
i Koviljske crkve u daljini, a iza puta i vinograda, iza pruge,
rita i Dunava i iza svega na ovom svetu...
2
9
Sledećeg dana ponovo je bila noć...
Preko, nad ravnicom, Nebeski Pirotehničar je pripremao efekte za
film strave i užasa, i pas zvani Šandor, koji je dremao pod čamcem
kraj pumpe, uporno je ćulio uši svaki put kad bi munje osvetlile
široko nebo i ma-kete sela pod njim.
Ali ništa se nije čulo...
Vetar je odnosio grmljavinu negde na drugu stranu, i Šandor i ja
bismo ostali bez tona da sa radija nije dolazila odgovarajuća
muzička podloga za pomenuti prizor...
Izvještaj sa Velikog Samita...
Naši nesvrstani saveznici okupili su se u svojoj evropskoj
filijali i ponosno pokazivali svetu svoje debele na-smejane žene,
ili indisponirane, žvalave kamile.
Šta se već kome zateklo pred šatorom...
To su naši prijatelji. Zemljaci, tako - reći. Oni će nas braniti
ako nas napadnu Rusi ili Ameri. Joj, kad kre-nemo da ih gađamo
bananama i mandarinama...
Ruse bismo još i zadržali južnim voćem, ali Amere...
Kad nešto razmilim, od Amera se i ne bih branio...
Nema veze.
Uglavnom, baš u trenutku kad je sevnulo triput kratko i jednom
dugačko, što je možda i bio signal, usplahireni glas spikera je
objavio da je jedan od lidera, inače provereni prijatelj ove
zemlje, a provereni neprijatelj većine ostalih zemalja, izrazio
želju da na belom konju projaše kroz našu prestonicu i tako stigne
do kongresne dvorane.
O, to se kod nas nosilo još u sezoni 1944/45, ali su momci koji
su na belim konjima prvi ujahivali u gradove - prvi i odjahali,
sticajem raznih okolnosti.
Čista dijalektika...
Jahači odlaze, a konji ostaju u istoriji...
***
Ja sam vesti odslušao disciplinovano i do kraja, ali Šandor nije
imao sluha za taj važni trenutak. Borio se sa snom, ali se svakog
časa trzao u strahu da će neko maznuti veliku belu kost koju sam mu
malopre doneo.
Uzgred, smrtno se zamerivši jednoj gospođi zbog toga...
O ne, svašta se priča o nama, ali gospođe još nisu spale na
kosti. U pitanju je bio mali, rutinski nesporazum.
Gospođa se prva namerila na tu kost, ali ja sam bio prvi na
redu.
Gospođi je ta kost bila potrebna za nedeljnu supu a meni za
poklon prijatelju. I gotovo...
Priznajem da je bilo pomalo nevaspitano sa moje strane što nisam
pristao na deobu, pola-pola, ali setio sam se da je Šandor jedan od
10
retkih likova koji mašu repom kad me ugledaju, i bio sam
nepokolebljiv.
Mali nosati žuti pas, koji je pre dve godine smrznut dolutao do
pumpe, najverovatnije nije kriv za inflaciju i situaciju u zemlji,
i nisam imao obraza da mu donesem pola koske u subotu uveče, kad je
navikao da dobija uobičajeni "Something Special".
Mislim da nisam pogrešio. Minut moje nepristojnosti na javnom
mestu ne može bitno narušiti mišljenje o javnim mestima, ali
očigledno može doneti mnogo radosti jednom kučkinom sinu.
Dotični je, u međuvremenu, izgleda konačno digao šape od
pokušaja da ulovi neki odjek grmljavine. Zagrlivši belu, čistu kost
iz crtanog filma, dremao je mirno, sanjajući kraljevske pudlice i
malene pseće anđele...
Poznato je da idile kratko traju. I pomenuta se, na žalost,
mogla izmeriti minutima.
Jer, grmljavina je ipak stigla na pumpu, primenjena,
instant-grmljavina, spakovana pod haubu eskorta iz osamdeset i
prve.
Iz, čini mi se, novembra osamdeset i prve...
Pedeset i pet konja. Hiljadu dvesto osamdeset devet kubika.
Boja? "Strato silver", oznaka S-9, za to zadovoljstvo doplaćeno
petsto D-maraka. Potrošnja? Od osam do jedanaest. Dvanaest, ako ga
baš cepneš...
Udaren prednji levi blatobran. I ispeglan. Vrlo dobro...
Levi far okrznut. O ne, zamenjen. Napokon...
Poznajem automobile? Nije to ništa...
Radio? Da, "blaupunkt", 2x30 vati, "auto-reverse"...
Upaljač? Ima. Ali je do sad već, verovatno, zaglavljen. Gume?
Uh, ćelave...
To više nisu one koje pamptim.
Da, pomalo poznajem automobile. Ali ovaj posebno...
Poznavao sam i nekog ko ga inače vozi, ali Taj Neko sad sigurno
nije u kolima.
Ni Spielberg ne bi svojim trikovima uspeo da skrene taj auto sa
puta, da je Taj Neko u autu, kad je Ovaj Neko na pumpi...
Motor je pao u komu...
Šandor je duduk za mehaniku, ali i njemu je bilo jasno da se
nešto dešava. Nakrivio je glavu gledajući limuzinski krš koji bi u
nekoj drugoj zemlji odavno bio ispresovan za herbarijum.
Doktor je, ne gaseći motor, otvorio vrata i pomolio svoju
popriličnu glavu.
Sa zadovoljstvom sam primetio da mu se prostor između gornjeg
okvira naočara i pedantne frizurice upadljivo povećao.
Šta mu je?
Sigurno je jako rasejan, ili ima blindirana jaja kad se usuđuje
da dođe na moju pumpu.
I, ne samo da dođe, nego i da izađe iz kola...
I, ne samo da dođe i izađe iz kola, nego još i da mi mahne
rukom.
- Dobro veče...
Dobro? Pa i nije bilo loše dok se nisu pojavile te spojene
pepeljare na tvom nosu...
Ipak, klimnuo sam glavom, ali onima koji me znaju jasno je da je
11
to moglo svašta da znači...
Uhvatio sam pištolj za točenje goriva, ali Doktor je poskočio
kao da je to pravi pištolj i počeo užurbano da odmahuje svojom
belom vampirskom ručicom.
- A, ne, ne, ne treba mi gorivo. Samo bih malo pod svetlom
pogledao motor, ako vam ne smetam...
Ako mi ne smetaš? Idi, molim te... Pa kome bi smetao odvratni,
ljigavi puž golać koji naskače na vojničke devojke? Baš se radujem
što te vidim... Otvori motor fino, tu na otvorenom, nadam se da su
ti cvikusi od onog materijala od kog prave gromobrane?
Ma, ništa ne brini...
Ako se i otkači neki od ovih dalekih gromova, ja ću već pokupiti
pepeo u pikslu od sardina i javiti da te ne čekaju na večeru...
Napravio sam široki bekhend desnom rukom.
- Samo izvolite...
***
Sledećih par minuta prošlo je po mom ukusu...
Uživao sam posmatrajući ga kako pokušava da otvori haubu a da ne
isprlja ruke, i tako uđe u "Ginisovu knjigu rekorda" kao prvi kome
je to uspelo.
Ih, zamalo...
Prljava hauba i čiste šepave ručice uvek obećavaju dobar provod,
a ako su u kombinaciji i bele pantalone, kakve je Doktor slučajno
imao, onda je to pravi spektakl za nekog zlobnika koji sve posmatra
sa strane, mirno se klateći na lakoj baštenskoj stolici.
Znao sam da će neko sve pokvariti...
Tamnoplavi kombi, ručno farban i pretovaren lubenicama, naterao
me je da ustanem. Izašao je tip obučen kao češki turista, u
kariranoj košulji, kratkim pantalonama i cipelama, i počeo da se
vrti oko mene.
Slutio sam da mu treba nešto osim deset litara nafte, koliko je
rekao da natočim.
- Izvinite, molim vas...
Da, da...
Kukao je da mu primim maksimalan ček, a razliku vratim u kešu.
Imao je spremljenu priču o sinovom rođendanu ili o ocu koji je
na samrti, ali mu nisam dao priliku da se razmahne.
Odbrojao sam mu lovu, iako to ne radim često. Nikako ne volim
pijačare i jajare, a posebno ove zaposlene, koji imaju sto dana
bolovanja godišnje, stan od firme i kuću koju dovršavaju, a u
slobodnom vremenu organizuju mitinge na kojima zahtevaju ostavku
rukovodstva i veće plate.
Imao je sreću da naiđe baš kad častim...
U odnosu na Doktora, koji je konačno rešio enigmu zvanu hauba,
čak mi se i taj bezveznjak učinio simpatičnim.
Nagurao je pušlu para u džep, kucnuo u prozor, i upitno podigao
obrve u pravcu mase suprotnog pola koja se dotle nije pomerila na
12
prednjem sedištu.
Tek kad mu je "Bik Koji Sedi U Kombiju" potvrdno klimnuo punđom,
Bostandžija je uzeo sa vrha gomile veliku lubenicu i ponosno je
spustio kraj stolice.
Namignuo sam. Kako i ne bih, kad sam tako dobro prošao. Šta bi
bilo da je prevozio fasadnu opeku, boce sa plinom ili konje za
klanicu. Šta bih s njima?
Lubenica je bila OK...
"Sam Svoj Majstor" je za to vreme gledao u motor, mada bi se po
izrazu njegovog lica pre moglo pomisliti da gleda neki od filmova
iz Bergmanovog najpomerenijeg perioda.
Oj, mašino, al' si tajna...
Pokušao je da nađe neku logičnu vezu između cevi i žica haotično
ispreplitanih, ali to se potpuno razlikovalo od njegovih
dotadašnjih iskustava.
Osetio sam S.O.S. pogled sa strane, ali sam uporno zurio u Rit,
kao da je brujanje žaba i ostalih zujalica koje su se ponovo
javile, govorilo nešto mnogo važnije od toga da je oluja prošla...
A prošla je. Nema tu šta...
Strašni modri i ljubičasti oblaci već su bili daleko nad Bačkom,
sa neskrivenim teritorijalnim pretenzijama i prema Banatu.
- BLOB...
Auto se hrabro držao pred neprijateljem. Doca je još nekoliko
puta okrenuo ključ, ali jedno veliko BLOB, svaki put kad zavrti,
bilo je sve što je uspeo da izvuče iz mašine.
- Izvinjavam se... Da li bih mogao da telefoniram?
To pitanje nisam očekivao, moram priznati. Bio sam siguran da će
doći na epohalnu ideju da pokuša da ga upali "na guranje", i bilo
mi je čak pomalo i drago što neću morati da upotrebim ni jedan od
izgovora koje sam smislio, jer baš i nisu bili na mom nivou.
- Na žalost, nemamo telefon.
- Nemate?
- Nemamo...
Mislim da mi nije poverovao, ali to je bila čista istina. U
stvari, nije, ali zvanično jeste...
E, jebi ga, sad ću morati da ispričam čitavu priču...
***
Moj šef se zove Golub i mislim da sam time dovoljno rekao. On je
dan, ja sam noć, ne samo zbog smena u kojima radimo, nego i zbog
ostale hiljadu i tri stvari u kojima se razlikujemo...
Srećom, viđamo se retko, uglavnom u prolazu, kao mašinovođa i
skretničar, ujutru, kad ja predajem pazar, a on se predaje svojim
do podnevnim strastima.
Naime, Šef ima tri roba u smeni, što mu omogućuje da do mile
volje šikanira floru i faunu oko pumpe. Poliva travu, secka živu
ogradu i kupa Šandora šmrkom i šamponom za šoferšajbne.
Sve ostalo vreme budno pazi da se neko slučajno ne uhvati za
telefon.
Jednom se vratio iz direkcije vidno pomeren. Dobio je od nekog
13
dušmana žuti karton zbog monstruoznih telefonskih računa.
- E, boga mi, okrećem drugi list...
Prvo je uveo neku knjigu u koju su se upisivali svi razgovori,
a, kad je i to puklo, počeo je da zaključava brojčanik, da bi ga,
na kraju, potpuno skinuo.
Tako su mogli samo nas da zovu, ali računi se nisu smanjivali...
Tada je Šef odlučio da definitivno preseče taj
telekomunikacijski čvor, i već izvesno vreme, svaki put kad krene
sa posla, on stavi telefon u svoju veliku crnu tašnu i odnese ga
kući.
No, još nije našao način da i onaj konektor sa zida odnese
kući...
I fino, u četrnaest nula pet, Boba Drot iz druge smene, koji,
među nama budi rečeno, uglavnom i pravi sve te račune, izvadi iz
svoje torbe drugi telefon i uključi ga, a u deset uveče nastupam i
ja sa svojim telefonom i uključujem ga, po potrebi.
Po potrebi, kažem...
Po svojoj potrebi, a ne po Doktorovoj...
***
O, Dr je bio u lakoj panici...
Seo je na ivičnjak, bespomoćno zagledan u put na kom nije bilo
nikoga. Više nisu bile važne ni bele pantalone, ni crni đavo koji
je dotle cupkao između nas.
- Valjda će naići neki taksi. Nema nikog, kao za inat...
O, kako da ne. Ovde sve vrvi od taksija. Baš je jedan prošao,
čekaj, slagaću te, prošlog februara...
Ili je bio mart?
- Zakasniću na aerodrom. Moram da sačekam...
Pogledi su nam se sreli, po prvi put...
- Ovaj... Moram nekog da sačekam... Kasno je, autobusi sa
aerodroma ne voze do jutra...
Ne, njeno ime nije bilo izgovoreno, ali bilo je razapeto između
nas kao transparent preko ulice.
Sad su svi znali sve...
Ja sam znao po koga on to ide, naravno i on je znao po koga on
to ide, a sad je znao da i ja znam po koga on to ide.
Nazdravlje...
Razmišljao sam o Doktoru i sebi. Ranije, naročito. Stavljao sam
nas u razne situacije...
Umirao je od žeđi kraj puta u pustinji, a ja sam mirno provozio
hladnjaču sa tri hiljade gajbi mineralne vode. Interesantno, uopšte
ga nisam primetio...
Tonuo je kao kamen nadohvat čamca za spasavanje na čijem sam
pramcu leškario.
- Maši rukicama...
Više puta sam se vraćao iz rata, kao pobednik, i odmah
potpisivao nalog za streljanje Doce, poznatog kolaboracioniste i
narodnog izdajnika.
O, svašta sam mu radio...
Ali, ni u jednoj priči nije na kraju Ona ostajala sa gomilom
14
kofera, sama u noći.
Veverica...
Možda je baš listala žurnal, ili izvirivala u pravcu pilotske
kabine, očekujući stjuardesu sa "duty-free" kolicima, u oblacima,
na desetak hiljada metara iznad ove kilave situacije.
Mi smo, uglavnom, bili uveliko na zemlji. Doktor se baš pošteno
ukopao, a i ja sam ušuškao glavicu u pesak...
Pokušao sam da napravim dramsku pauzu, ali se plašim da je ta
pauza prekratko trajala.
Kao i moja dilema, uostalom...
- Šta nije u redu sa motorom? Pomalo se razumem u te stvari...
Dr je naglo došao sebi. Sa distance koja nam je više odgovarala,
odjednom je poleteo u klinč.
- To je dobar auto... Stvarno dobar... Samo, ponekad se nešto
dogodi i... Meni se čini da radi na dva cilindra...
Znam da je dobar, nadrilekaru. Slučajno sam se jednom provozao u
njemu. A, što se tebi čini, to si čuo od nekog...
Dva cilindra? Ti ne bi primetio da radi na dva polucilindra i
žirado šeširu.
Bolje ćuti...
Mislio sam to dok sam ulazio u magacin i uzimao šrafciger i mala
špic-klešta, i namerno nisam ništa govorio. Ako je mislio da to
radim zbog njega i da ćemo na kraju razmeniti adrese i slati jedan
drugom čestitke za "novaka", grdno se varao...
Ali čovek je dobio teški napad papagajitisa.
- Ima tu neki modul... Špulna... E, ta Špulna se prekine, i
onda, da ga ubiješ, ni makac...
Modul? Pobrkao si, blento blentavi, to je kod "apola 7". A
špulnu okači za uvo da misle da si važan činovnik. Špulnom te
poplašio neki majstor, oni imaju radar za takve tukane i samo
ispaljuju čarobne reči: šelna, flanšna, džeksna, buksna, a vi se
hvatate za glavu koliko će to da košta.
Bolje se istakni pa kupi novi auto...
Kao da me je čuo.
- Tu treba samo jedan mali deo...
Više nisam mogao da izdržim.
Tu treba samo jedan mali novi auto...
Opa?
Trgao se...
Znači, ništa od prijateljstva i menjanja duplikata značaka i
salveta.
- Ko danas može da kupi auto od plate?
Pitaj tatu. On je čuda pravio sa jednom platom. Uvek ste imali
auto kao Švedska ambasada, nije mogao da prođe neki sajam
automobila, a da tvoj tatica ne spiska platu na neki BMV ili ono
veliko čudo sa "nišanom"...
O, tata je znao znanje.
Ali nisam ni ja loš...
Pustivši ga da sačeka da donesem sprej za podmazivanje, zatvorio
sam karburator i polako spustio haubu.
- U radu je...
Šta "u redu je"? Nije mu bilo jasno. Ni verglanja, ni psovanja,
ni guranja...
15
Nemoguće da je u redu...
Već sam sedeo u stolici i brisao ruke spucvalom, kad je pobožno
okrenuo ključ. Motor je savršeno kresnuo, i mada je bio poprilično
raštelovan, u odnosu na zvuk koji je ispuštao pri dolasku na pumpu,
ovo je zazvučalo kao dovršena simfonija.
Izašao je i pošao ka meni, i preventivno sam smislio dve-tri
najodvratnije psovke na svetu, za slučaj da se uhvati za džep, ali
nas je zdravstveni radnik obojicu poštedeo te situacije.
- Hvala veliko...
Pružio mi je ruku samouvereno, kao da je on meni popravio kvar,
ali, iskoristivši privilegiju prljavih ruku, uvalio sam mu samo
podlakticu.
Briši, nesrećo. rukovati se ipak nećemo...
I pored toga, mahnuo je ulazeći u kola. Pokušao je da na licu
složi nešto što je trebalo da asocira na osmeh, ali nije prošlo.
- Recite mi, molim vas, da znam, šta se pokvarilo?
Neću da ti kažem. Samo se zaglavio glupi automatski saug, ali
nećeš mi se tim podatkom mangupisati kod majstora.
Odmahnuo sam rukom.
- Otišao je ležaj na cegerlaufu...
Polako je klimao glavom u stilu "kao što sam i mislio" i spustio
se na sedište.
Neće valjda?
Nego šta će...
Strpljivo i pedantno, čega sam se pribojavao, vezao je pojas i
namestio retrovizor.
Umro je za mene, po ko zna koji put...
U tom trenutku je možda i Veverica vezivala pojas i gasila
cigaretu. Čuo sam brum nekog aviona koji se šunjao kroz zvezde baš
nad mojom glavom, ali to bi stvarno bilo suviše...
To je sigurno bio neki sasvim drugi avion...
***
Tišina koja je nastala za nekoliko trenutaka vukla je na čisti
D-moll, i, posle ko zna koliko vremena, učinilo mi se da bih mogao
da napišem pesmu.
Baladu, naravno...
Prema pumpi su stizala neka vozila, klinci su išli iz diska i
vrištali kroz prozor. Dobro da su zakasnili...
Bilo bi bez veze da su me videli baš kad su mi stereo-mušice
uletele u oba oka istovremeno, i zamaglile ih na trenutak...
Neki nikad ne nauče. Već mi je dosadilo da dobijam bitke i gubim
ratove.
Putuj, Doktore, prosto ti bilo...
Od mene ti nema više pomoći, pa sve da mi sledeći put naiđeš sa
zaglavljenim pejsmejkerom, a ne saugom...
Majstori su napanjili metalce u kolima i sve se ljuljalo od
teškog roka i puberteta. Nisu imali pojma šta se dogodilo.
Svejedno...
Znao sam da će jednog dana, kad budu gledali film o tome, sve
njihove simpatije biti na mojoj strani.
16
Tih dana je bila takva suša, da se čak i Dunavom dizala prašina
kad neka lađa prođe malo većom brzinom.
Pumpa je po danu izgledala kao amerska reklama za osvežavajuća
pića. Face sa tamnim "ogledalo" - cvikerima i kapama znoja na čelu,
pas koji drema u hladovini i poneka rerna na točkovima koja doplovi
po asfaltu gustom kao fil za tortu.
Miholjsko leto? Ma, još gore. Sve se pomerilo...
Još će mi do kraja zavideti što radim noću...
Boba Drot, od kog sam preuzimao smenu, inače dopisni član
štafete 4x100 metara, bio je spreman da startuje čim me ugleda, a
njegova famozna metalik srebrna vespa uvek je čekala osedlana, za
slučaj da stignem u smenu koji minut ranije.
Kad ga nije bilo napolju, to je bio siguran znak da ima neki
važan razlog da me sačeka. U devet od deset slučajeva u pitanju je
bilo neko muvanje oko zamene.
Ovo je bio deseti slučaj...
***
Sedeo je podigavši noge na pult, sa ritualnom cigaretom u uglu
usana, i listao časopis sa slikama nekog izmišljenog arhipelaga u
južnim morima. Izgledao je zadovoljno, kao da je upravo kupio pumpu
pod vrlo dobrim uslovima.
Ma, ne, izgledao je još zadovoljnije.
Kao da je upravo prodao pumpu...
O, moj kolega iz druge smene nikad nije bio izraziti trudbenik.
Vrteo je neki svoj sinemaskop od kog nije odustajao čak ni u vreme
potpune dominacije crno-belog.
A i zašto bi?
Glavnu i jedinu ulogu u tom filmu igrao je više nego dobro.
Njegov stari, koji je bio pokrajinski "neko za nešto" i imao
milicionera pred kućom, zaposlio je sina jedinca na pumpi još pre
desetak godina, možda i više. Po kazni...
Dečko je zanemario fakultet, uhvatio se lošeg društva, i, pošto
ni vojska nije uspela da od njega napravi čoveka, Tata je
nemilosrdno naslednika šibnuo u udruženi rad.
Naravno, svi su mislili da će to biti prolazno.
Ali, Tata je bio prolazan.
Pukao je kao feder na budilniku kad su ga samoupravljači uzeli
pod svoje, u jednom od onih velikih istorijskih trenutaka kad se
ispituje poreklo imovine, kad se smene dva-tri direktora, i poneki
pokrajinski sekre-tar napiše ostavku.
I Boba Drot se tako oročio na pumpi.
U svakoj nesreći, kažu ima sreće...
Bobina sreća je bila ta što se sve to poklopilo sa nestašicama
benzina, sa bonovima, par-nepar registracijama i dugim, dugim
redovima, zbog kojih su pumpaši naprasno postali važniji od
profesora kibernetike i specijalista za kardiovaskularne bolesti.
Bolje je umeti nego imati, kaže narodna mudrost.
17
Svaka čast...
Boba Drot je tipičan predstavnik pojedinačne mudrosti. Umeti, pa
imati...
Biti crna porodična ovca nikako ne znači biti ovca u principu.
Naprotiv.
Ipak, nekom bi možda izgledalo čudno što mali, obični pumpaš
prelistava prospekt Mauricijusa.
I meni je izgledalo čudno...
Znao sam da je mali, obični pumpaš bio na Mauricijusu...
Bobby je spustio noge sa pulta, lupio nadlanicom po časopisu i
odgovorio na moje nepostavljeno pitanje.
- Imaju strašnu vezu za Madagaskar...
Patio je za tim ostrvom, kao i za Peruom, i za preostalih par
mesta koja još nije overio svojim pečatom.
Naputovao se kao kofer trgovačkog putnika, ali bio sam skeptik u
vezi s njegovim skorim odlaskom na jug Afrike.
Naime, tamo se ne ide preko Singapura...
Momci željni putovanja nekad su odlazili u mornaricu, ali Boba
je pregledao Atlas sveta i zaključio da ni najboljim brodovima još
nije uspelo da uplove u Pariz, ili se usidre pod kineskim zidom, pa
je odlučio da do tih mesta stigne drugim prevoznim sredstvom.
E, pošto je skupe avionske aranžmane otplaćivao malim
televizorima, plastičnim telefonima i svilenim kimonima, odjednom
su svi putevi poveli u Singapur i Hong Kong. Toliko se muvao po tim
varošima da su mu se i oči već pomalo iskosile.
- Pazi, stari... Čim prodam ono malo robe što mi je ostalo,
palim na Madagaskar. Isti dan...
Ono malo robe? Njegova dnevna soba ličila je na sasvim dobro
snabdeveni "free-shop".
- Ma idi, Bobby... Ti si ovisnik o švercu.
Kažiprst mu je proradio kao brisač.
- Ne, ne, ne... Gotovo je... Samo kokteli, zeleni, plavi,
narandžasti, i one "Njambe" sa belim zubima. Neću da uđem u
radnju...
Malo je zastao, shvativši da je preterao.
- U stvari samo suveniri... Golubu ću doneti kokosov orah, da ga
potseća na detinjstvo, a tebi cvikere za sunce i školjku da slušaš
more, da je onako nasloniš na uvo i da si tamo...
Uvek mi je donosio sitnice sa putovanja, i ja sam se, kao i svi,
infantilno radovao tim stvarčicama.
Činio je to pomalo zato što sam ja njemu činio, zbog svih onih
zamena sa kojima je kod mene večito bio u minusu, pomalo zbog
narudžbina kojih sam ga pošteđivao kad su mu svi naručivali
rezervne delove za TV i baterije za sat, ali ipak najviše zbog
prijateljstva, zbog neke sličnosti i saučesništva koje je postojalo
između nas.
- Cvikere za sunce? Donesi mi cvikere za mesec... Infracrvene...
To mi više treba. A školjku imam u kupatilu, pa mi bolje donesi
jednu malu garavu sa onim perverznim pupkom, ako uspeš da je
proneseš kroz carinu. Ako ne, nabavićemo uvoznu dozvolu...
Razvukao je širok osmeh. Znao sam da zamišlja glatku crnu
lepoticu koju iznosi iz aviona preko ramena, kao umotan tepih.
- Nije loše... Ali nju nećeš moći da staviš na uvo...
18
Nisam ga razočarao.
- Nemaš brige... Na nešto ću je već staviti...
Drotove oči su se suzile kao prorezi na štednoj kasici. Bio je
neupotrebljiv za neke muške razgovore, sa njim se nije moglo
pričati o ofsajd pozicijama ili štukama koje su otpale sa udice,
ali su zato curice bile njegova omiljena tema.
- Matori pokvarenjak... A ja sam mislio da si rasista... Nego,
to sam i ostao da ti kažem. Tražila te jedna devojka, malopre...
Tražilo me više devojaka, ali to je "malopre" samo u odnosu na
krstaške ratove ili Ustanak šleskih tkača. Samim tim, te devojke
odavno nisu devojke, što samo potvrđuje da je u pitanju potpuni
nesporazum.
- Ne verujem... Zašto bi me tražila?
Bobby nije bio zadovoljan mojom reakcijom. Znači, još jednom sam
dobro odglumio ravnodušnost.
- E, sad... Otkud ja to znam... Mislim, neki intervju...
Misliš? E, ako je intervju, onda je ta cura iz zavoda za zaštitu
spomenika. Ja sam svoje pesme otpevao, svoje autograme podelio...
Ništa nije ostalo...
Kalendari za koje sam se slikao ne važe više ni u najzaostalijim
krajevima naše zemlje.
Ma, priče o "bivšima" samo popunjavaju prostor između lica sa
naslovnih strana i horoskopa. Šta će kome to?
Zna se koja vrsta priča počinje sa: Bilo jednom...
Ne hvala, već izvesno vreme ne verujem u bajke...
Boba nije mislio tako. Svet je bio njegova ulica, a ipak je
smatrao da slika u novinama, menja nešto u životu.
- Šta te košta? Bla, bla, truć, i gotovo... I, možda i umuvaš
nešto, šta kažeš?
Skoro da sam mu rekao šta mislim o tome, ali tad su se, iako sa
malom zadrškom, aktivirale moje čuvene kočnice.
Njemu se to učinilo kao nedoumica.
- Pazi, riba je mračni mrak. Prevela bi čopor pedera u pravu
veru. Samo kad bi se malo koncentrisala...
Đavo će ga znati. Možda je u pitanju neka prakljača koja je
jednostavno Bobin tip. Znao sam gospojicu koju su jedni opisivali
kao cicu sa dobrim dudicama, a drugi kao sisatu kravetinu.
U pitanju su nijanse, jedva primetne, kao recimo ta koja odvaja
mačku od domaćeg govečeta, pa je zato bolje da se o ukusima ne
raspravlja.
Mnogi su doktorirali pišući o tome, i stvarno nema smisla da se
i ja upuštam u tu problematiku svojim naivnim primerima.
Zato sam skrenuo temu...
Kad je Drot u pitanju, temu je najlakše skrenuti ka devizama i
crnom kursu. Još par minuta smo davili o markama i dolarima, a onda
sam ga polako otpratio do vespe.
***
19
Devojke? Ah, da, čuo sam za njih...
Čak sam ih i video...
Jesam, stvarno...
Neke u prolazu, izdaleka, kroz prozor kola ometan brisačima, ali
neke iz neposredne blizine, iz čudnih uglova, pod dnevnim svetlom i
pod veštačkim osvetlenjem.
Da, neke sam baš dobro zagledao...
Šetao sam gluvoneme lutkolike kozmetičke poligone, raspravljao o
suštini sa ružnjikavim intelektualkama u debelim puloverima, i bio
na ivici homoseksualizma, vodeći na utakmice promašene tatine
sinove, curice koje su nosile muške jakne i tukle tri piva po
poluvremenu.
Posle su me razvukle lokalne poleguše, sa kojima sam se
upoznavao i opraštao o istom trošku, pod tušem, pred polazak...
I sve je u redu...
Zaboravio sam imena, brojeve telefona, mladeže na bezobraznim
mestima, ničega se više ne sećam.
Svi pravi mangupi boluju od amnezije...
Pamtim samo onu paniku hemije u vazduhu, kad se Veverica
pojavila na vratima kafea "Charlie", sa rukama u džepovima
pantalona od tvida, ogrnuta mirisom decembra i pečenog kestena koji
više ni jedan fajront nije uspeo da izjuri iz lokala.
Da, nedavno sam svratio na cugu. Taj kafe još uvek tako
miriše...
***
Te večeri na pumpi, sve do 23,47, bio sam spreman da se opkladim
da se to događa samo jednom u životu.
U 23,48 izgubio bih opkladu, jer se dogodilo drugi put...
Da se razumemo, nije mi osamnaest godina. Štaviše, devojčice i
dečaci iz mog razreda već su proslavili i petnaestogodišnjicu
punoletstva. Slava im...
Odavno ne startujem na prvu loptu. Palim se na dugogoreći
fitilj. Mašta me je upropastila...
Uvek sam uz likove smišljao karaktere, boju glasa, male navike i
omiljene pisce, i nikad se to nije poklopilo sa njihovim pravim
osobinama.
Uvek sam ljude zamišljao boljim nego što jesu, i tako sam nekako
i prošao...
Zato nisam naseo na siluetu koja je izašla iz automobila
zaustavljenog na kraju pumpe, kod aparata za promenu ulja.
Vozač nije ugasio svetla i farovi su kroz tananu letnju haljinu
projektovali duge, vitke noge...
Hej, svetska silueta. Nije joj mestu tu...
Sigurno je ispala, slučajno, iz nekog magazina, i, samo je
svratila da pita kojim se putem može najbrže vratiti u svoju
20
reklamu za parfem.
Iz prakse mi je bilo poznato da takve siluete uvek imaju
olakšavajuću okolnost. Stakleno oko, karijes dvojku ili nosinger
kao ključ od ludnice.
Na udaljenosti do koje se primakla još nisam uspeo da uočim
nijedan od navedenih detalja, ali nije me to zbunjivalo.
Zbunjivalo me je što to uopšte nije izgledalo kao neko ko dolazi
negde. Ne. To je izgledalo kao Neko Ko Dolazi Meni. Kao neko ko mi
opet dolazi...
Prišla je sasvim blizu. Sad sam već bio sasvim siguran da se
radi o skrivenoj kameri.
Bila je lepa kao san umornog anđela...
Ipak sam se setio zamke. Ostao je još samo sopran. Znao sam da
će sve upropastiti kad zapišti kao čajnik.
- Dobro veče...
Alt?
Setio sam se jednog plavog i dubokog mesta u moru koje sam video
visoko sa magistrale, u prolazu, i više nikad nisam uspeo da ga
nađem.
Otkud mi je to palo na pamet?
- Dobro veče...
Pokušao sam da ne izgledam kao žvalavi mesni švaleri koji se
iskeze kad vide nešto tako lepo, ali je malo verovatno da sam uspeo
u tome.
Šandor me je spasao. Izvukavši se ispod čamca protegao se i
glasno, prostački zevnuo, ne stavljajući šapu na usta.
Okrenula je profil na trenutak.
Kao ono u starim filmovima, kad se nekom opaljenom vraća
izgubljeno pamćenje, zatitrala je slika zadnjeg sedišta
Naduvenkovog golfa, i jedan pogled, kraći od slobodnog vremena
leptira koji žive jedan dan.
To je, znači, ta tičica? Saputnica onog frkadžije od pre neki
dan?
Brzo sam pogledao auto koji ju je dovezao, bio je zaklonjen
senkama Šefovih omiljenih breza, ali poziciona svetla su bila
dovoljna da pogodim o kom se modelu radi.
Laknulo mi je...
Pomislio sam da je to objašnjenje za sav taj elektricitet.
Protumačila je da je taj uzdah upućen Naduvenku.
- Mišku je neprijatno zbog onog, od pre neki dan. Zato su stali
malo dalje...
Ne vredi. Napetost nije nestajala...
Dok sam gledao kako dolazi, neko mi je neprimetno zatakao
zapaljenu šipku dinamita za uvo, i ta stvar je još šištala tamo,
preteći da eksplodira, svakog časa...
Na sreću, živci su mi još uvek kao užad za šlepanje pokvarenih
nosača aviona.
- Nema problema. Što se mene tiče, neka dođe... Samo, ako je već
želeo da sklopi primirje, bolje da je uzeo belu zastavu nego beli
golf...
Osmehom je registrovala tu malu igru reči, i tako prošla još
jedan test u ispitivanju savršenosti.
Onda se uozbiljila...
- Ali... Ja nisam tu zbog toga. Zar vam kolega nije rekao?
21
Želela bih da da pišem nešto o Vama, pa sam svratila da se
dogovorimo. Oni bi posle došli po mene... Ako ne smeta?
Boba Drot je bio u pravu. Ako ne smeta?
- Ne smeta, naravno...
Postojala je opasnost da njeno grubo prisustvo naruši harmoniju
tog plemenitog mesta, da poremeti sklad naslaganih limenki motornog
ulja i boca destilovane vode, ali ipak sam odlučio da rizikujem i
dozvolim joj da ostane malo.
Mahnula je rukom...
Naduvenko je, izgleda, motrio kao lovni terijer, jer je istog
časa dao gas i zbrisao u noć. Poželeo sam mu da ga iza okuke pokupe
na vojnu vežbu i da se tek za dve nedelje vrati po devojku čije ime
još nisam znao.
- Ja sam Mila...
Nego šta si. Ali, nismo se ovde okupili da se hvalimo.
- Slažem se...
Verovatno su je svi davili na taj fazon. Kao da se ljutnula, ali
sasvim damski. Malo, malčicko.
- Svi me tako zovu. Ime mi je staro, dugo i ružno...
To svi kažu. Znate li ikoga ko je zadovoljan svojim imenom?
Videla je da ne odustajem. Osmehnula se u znak predaje.
- Emilija...
Emilija? Stvarno su mogli to davanje imena da shvate malo
ozbiljnije. Ko su ti ljudi koji su mogli jednu malu bebu nazvati
Emilija. Emi...
Lija...
Moj nepogrešivi instikt za nadimke odmah se uklopio uz njen
radoznali nosić i dugi rep od pirgave kose.
Lija...
No, već je bio krajnji momenat da prestanem da blenem u nju i da
i ja nešto kažem.
- I moje je staro i ružno, ali, dobio sam ga po dedi, nema
smisla da ga menjam. Ime je sve što sam nasledio od porodice.
Dopadalo joj se kako se ponašam, i nije ni čudo. Bio sam bar
deset godina mlađi nego prethodnih dana.
- Nemoguće... Sigurno ima još nešto...
Začkiljio sam i pogledao naviše kao da pokušavam da se setim.
- A da, da, da... Lažem... Nasledio sam i visok krvni
pritisak...
Slatko se nasmejala, pa sam se nasmejao i ja, ali moj osmeh je
malo gorčio. To što sam rekao bilo je kritično blizu istine.
- Mene zovu Džokej...
Izvadila je nešto iz tašne i pružila ruku kao da mi poklanja tu
stvar.
- Zašto Vas zovu Džokej?
Kasetofon? Mali "reporterac" kojih sam se nagledao...
Zatvorio sam oči i postrojio novinare uza zid, kao osumnjičene u
policijskoj stanici. I sve sam ih identifikovao...
Pokvarila je čaroliju...
Mala noćna znatiželja diskretno me je podsetila da njoj nisam
potreban ja, nego priča. I to ne čak ni priča o meni, nego samo i
jedino priča...
Nekoliko trenutaka nisam pazio na lice i na njemu se sigurno
desila neka promena, jer ona je to primetila.
22
- Ne želite da pričate o tome?
Da znaš da želim. Voleo bih da kažem čitav život u jednoj dugoj,
duuugoj rečenici. Ali samo tebi, Riđo, ne novinama. Neću
fotografiju na kojoj točim benc, pored neke slike iz Dana Lavova...
Nek neko važniji novim pokolenjima posluži za primer o
neminovnoj prolaznosti slave.
- Ne. Ne želim. Ni o tome, ni o bilo čemu...
Konju...
Glupa, trapava, gruba, dlakava balkanska konjino. Ko si ti da
zbog svoje sujete i bezvezne priče uskratiš staroj pumpetini
najlepši osmeh koji se tu dogodio?
- Ja sam kriva... Učinilo mi se da je u redu...
Pošla je ka vratima i skoro sam podigao ruku da je zaustavim.
Ponovo mi se učinila kao neko moj, kao neko kome ne smem
dozvoliti da ode.
Došla je do vrata, naslonila se na okvir sasvim mirno, ali nije
se okrenula.
- Rekli su mi da više nikad niste hteli da pričate o tome, i
zato sam prvo i došla da se dogovorimo, ali... Malo sam se
zaboravila, izvinjavam se...
Preterao sam...
Dolazili su novinari pre, sad već dugo nisu, ali njih sam uvek
nekako mogao da prepoznam i da ih dočekam na gotovs, kao jež suvo
lišće doneto vetrom.
Ona me je prevarila. Nije htela, i nije znala, ali uspela je da
me zatekne bez odbrambene maske, i uplašila se kad sam je na brzinu
stavio. Da je bila na mom mestu, sigurno bi me razumela.
Ali, svako je uvek samo na svom mestu...
Tako sam i ja bio na svom, na korak iza nje.
Poželeo sam da joj dodirnem rame prstima, da kažem nešto što bi
me opravdalo, ali ostao sam sto kilometara dalje i izvalio glupu
sindikalnu ispriku.
- Ne, ja se Vama izvinjavam...
Ni na to se nije okrenula.
Odmahnula je rukom, što je moglo da znači: U redu je...
Ali najverovatnije je značilo: Idi s milim bogom...
- Da li bi mogli da mi pozovete taksi?
Ne bih. Kad nisam odao telefonsku tajnu zbog klempavog Doktora,
kog sam želeo da što pre maknem sa očiju, neću ni tebi pomoći da
odeš, mala uvređena lisice...
Napravila je još jedan korak i zastala na pragu. Onaj
pokvarenjak od vetra jedva je dočekao da joj se zavuče pod široku
staromodnu haljinu.
Verovatno grešim. Haljina je sigurno bila modernija nego što je
to mogao i da pretpostavi dežurni pumpaš...
Staromodna, u najlepšom mogućem smislu, bila je ta lepa slika.
Devojka sa vihorom pod haljinom, od nepoznatog autora...
Spustila se u moju stolicu, i gledala negde kroz mrak. Znao sam
da svakog časa može naići neko ko će je zauvek odvesti.
Prišao sam i seo na visoki prag, malo iza nje. Tako sam mogao
neprimetno da zavirim šta se događa na levoj polovini njenog
zamišljenog lica.
O, samo to ne...
Prkoseći zakonu gravitacije, u njenom oku je blistala malena
23
suza, a onda se ipak otkinula i nestala putujući kraj nosića.
Znam, more je potopilo Atlantidu, i, krckajući stene kao
lešnike, išaralo lokalnu planetu. Brzaci lome turbine, a mutne
velike reke nakrive šešir, pa potope Kinu i Indiju kao veliki veš.
I, nikom ništa...
Ali, suza je kraljica. Suza je najmoćnija vodena sila.
Trudeći se da to ne deluje nervozno, lupkao sam neki takt,
pokušavajući nezrelo da privučem njenu pažnju.
Neuspešno...
Na sreću, tajni agent Šandor nije me ispuštao iz vida, pa sam se
obratio njemu, a njemu sam nekako i navikao da pričam.
- Nema tu nekog zapleta... Jednom sam zakasnio u školu. Prvi put
sam zakasnio u školu... U stvari, prvi put sam uopšte negde
zakasnio. A padao je sneg, kao sumanut. Onda su padali veliki
snegovi i nije se videla druga strana ulice... Ja je nisam video...
Išao sam u prvi razred, obukli su mi sve novo, i kariranu kapu, to
je bio prvi dan posle Nove godine... I, bio je jedan prozor usput,
bilo ih je više, ali taj mi je odgovarao, bio je nizak, i uvek pun
nekih cedulja, prodaje se med, krevetac, domaće vino, i učinilo mi
se da se pojavila nova cedulja. A prozor je bio zamrznut, i ja sam
duvao da ga odmrznem, i virio, i zakasnio. Minut, možda, ili pet,
ne znam, sigurno sam mnogo duže stajao pred vratima plašeći se da
uđem. I, kad sam najzad ušao, učitelj je rekao, zbog one šarene
kape, ili zbog toga što je nisam skinuo, ne znam, rekao je: A, evo,
stigao je i neki džokej... I svi su se smejali, a ja sam stajao
ukopan, kao mala karirana pečurka. I nadimak je ostao zauvek... to
je ta priča, ništa posebno. Tako me i danas uglavnom zovu Džokej...
Ne znam kad je počela da me gleda, ali nije prestala ni kada sam
podigao glavu i pogledao je pravo u oči.
Oni koji su nekad uspeli da vrate osmeh na lice na kom još ima
tragova suza, znaju kako je to dobar osećaj.
- Lepa priča...
Nisam više želeo da budem grub, ali sam nekako morao da nas
vratim na pravi razlog našeg susreta.
- Stara priča. Nove već nisu tako lepe...
Pogledala me je čudno, kao da misli da sam buntovnik bez
razloga, i odjednom se i meni učinilo da sve to i nije tako važno.
Preuzela je servis.
- Pišem za "Lunu", to je ženski list, ne znam da li ste čuli?
Nastavio sam da šmiram. nabrao sam obrve kao da pokušavam da se
setim, a ne ide mi...
U poverenju, nije se mogao sastaviti sat na TV-u a da bar jednom
nije reklamirano šta "Luna" u sledećem broju, između ostalog
donosi...
No, izgleda da sam je prevario...
- Svejedno, nije ni važno... Kad sam Vas ono videla tu, nedavno,
to mi je nekako... Šta ja znam... Preslušala sam ponovo sve te
ploče, otkrila još neke pesme, i bilo mi je tako...
Žao? Prilično nespretno je izbegavala tu reč.
- Bilo mi je tako... čudno. Nisam uspela da nađem nikakvu vezu
između tih pesama i ovog mesta...
24
Primetio sam da joj glas sve više prelazi u šapat i požurio sam
da nešto lupim. Noćas se u mom bircuzu više neće plakati.
- Ali, našli ste bar oficira za vezu...
Vidim li ja to izvesne nagoveštaje osmeha?
- Pa da. Jedino Vi i znate...
Prekinuo sam je podigavši prst.
- Nemojte mi više govoriti "Vi". Stalno se okrećem da vidim ko
mi se to ubacio u pozadinu.
- Ali, i Vi meni govorite Vi...
Šandor me je ponovo izvadio. Dogegao se i seo kraj njenih nogu,
a da ona, okrenuta ka meni, to nije primetila.
- A ne, ja to mislim u množini, na tebe i Šandora.
Tek tada je spazila najvernijeg čovekovog prijatelja, bar kad je
ovaj čovek u pitanju, i glasno se nasmejala.
Sad sam već znao da će mi taj smeh nedostajati.
- Šandor? O Bože, kako si samo mogao da tako nazoveš psa?
Opa, dve lepe stvari. Rekla je "ti", i nije ni pomislila da je
neko drugi mogao da kumuje keriću.
- Ne, nisam ga ja nazvao. Tako mu piše u ispravama. Šandor je
luksemburški gonič, vrlo retka vrsta...
Bilo joj je jasno da je Šaca surovi mešanac, ali joj to nije
smetalo da ga pomiluje. Repati poltron se istog časa prevrnuo na
leđa.
- Šalim se, naravno... Šef ga je nazvao Žuća, ludim od te
invencije, pa sam hteo da ga ofarbam u crno, samo da zeznem Šefa,
ali sam shvatio da je ipak jednostavnije da kucu drukčije nazovem i
nazvao sam ga Šandor, sasvim slučajno. Ali sad mi sve više liči na
pravog Šandora...
Pas je za to vreme samo podizao i spuštao uši. Još mu se nije
dogodilo da u nekom razgovoru toliko puta pomenu njegovo ime.
- I? Gde smo stali?
To pitanje ju je trglo iz dobrog raspoloženja, i glas joj je
ponovo dobio onaj bojažljiv prizvuk.
- Naš list se bavi drugim stvarima, ali je urednik u principu
veoma zainteresovan, mislim zbog tiraža i svega, i spreman je da
objavi feljton, više nastavaka, i da uvede rubriku o tom vremenu,
počevši sa tobom...
Čekaj, ovde neko vara. Sad se prave feljtoni o smenjenim
generalima i ministarskim švalerkama, a ne o bivšim pevačima.
- Ko je taj tvoj urednik, znam li ga možda?
Klimnula je glavicom, zadovoljna razvojem situacije.
- Brzak... Rekao je da vas... da TE puno pozdravim...
O, to je stvarno od srca. Dakle, prokleti alkos je još živ...
Tačno sam ga zamislio u prljavoj, večitoj zelenoj jakni, koja bi
trebalo da izgleda terenski, kako grokće u slušalicu:
- Mala, ti izvuci jednu reč od te budale, a ja ću objaviti
feljton...
Lepi pirgavi amater još nije provalio zloćudni humor starih
profesionalaca. Ona je mislila da radi pravu stvar.
- Pa, ako te interesuje, morao bi mi pokloniti desetak dana...
Ne interesuje me. Ali ću ti pokloniti šta god poželiš...
- A šta kažeš na noći? "Hiljadu i jedna noć-part 2". Hm? Samo,
zbog toga ćeš morati tri godine svake noći dolaziti na pumpu...
Digla je dva prsta kao klinci u školi.
25
- Da ili ne?
E, Lijo, Lijo, mali Mandrak si ti. Nisam primetio trik, ali ti
si to "Da", kao zeku iz cilindra, izvukla još iz one šarene
džokejske kape...
***
Ne znam kako ranije nisam primećivao da benzinska stanica na
starom putu za Beograd ponekad liči na avetinjski grad...
Godinama sam vodio jedan davno završeni rat, kao oni suludi
samuraji, zagubljeni po pacifičkim ostrvima, koji nikad nisu
priznali poraz.
Da li sam ga ja to upravo priznao?
Ne još. Samo sam konstatovao da je rat završen...
Ali, nešto je sumnjivo oko ishoda. Izgleda da nisam baš jako na
pobedničkoj strani. Nigde ni traga vatrometu...
Naprotiv...
Mesec i ekipa su se pritajili iz oblaka, podržavajući tišinu
koja je nastala po Emilijinom odlasku. Biće bolje da se sklonim
unutra.
U takvim noćima đavoli sa kofama i lopatama tiho se spuštaju u
Veliki Tihi Rit.
Oni se uvek snabdevaju tu, kad im ponestane mraka...
4
U teškim predratnim i okupacijskim vremenima, moj predak, poznat
po nadimku Šteta, imao je u glavnoj ulici gvožđarsku radnju na
veliko i malo o kojoj je vodio brigu.
Kad su oslobodili grad, oslobodili su i mog dedu te brige.
Više nije morao da brine o radnji, kao ni o dve velike, lepe
kuće koje je do tada imao.
Morao je brinuti samo o tome da ne gunđa preglasno kad prolazi
pored njih...
Naslušao sam se tih gunđanja praveći mu društvo na putu za
vinograd. Bio sam klinac, ali sam već razlikovao te reći, kojima
sam mogao da zaradim smeh ako ih jednom izgovorim, i šamarčinu ako
ih izgovorim i drugi put.
Deda mi nikad nije pričao o tome, ali raspitujući se kod ostalih
članova porodice zašto on uvek psuje na istom mestu saznao sam da
su te kuće nekad bile naše, ali da smo ih dali nekim siromašnim
ljudima, i da to ni slučajno ne spominjem u školi.
Bojim se da sam suviše sedeo kraj Deda-Štete, i da je virus
njgovog baksuza prešao i na mene.
Bio je rođeni gubitnik...
Čuo sam da je bio kolar i kovač kakav se retko rađa. Priča se da
su čak iz Pešte i Erdelja dolazili nacvrcani baroni i svinjarski
trgovci, zbog čuvenih lakih "paradoških" čeza kakve je samo moj
deda pravio. Ali, onda se izvesni Henry Ford pojavio u njegovom
životu, prvi put...
26
Tu-tuuuuuuuuuuuu!
Automobil nije odmah izbacio iz igre sve klasične konje, ali je
začarao najvažnije i najlovarnije mušterije i više niko nije
naručivao ni kočije, ni fijakere, pa čak ni karuce...
Potkovica nekom i donese sreću, ali veoma retko potkivaču i
potkovanom, pa se Bata Šteta prebacio na sve i svašta, muvao,
trgovao, zakidao i švercovao, samo da bi nekako postao Gospodin.
Neki zlobnici misle da ponešto što je radio baš i nije bilo
najpoštenije, pa zato verovatno Deda i nije dospeo na onaj prazan
list papira koji predstavlja spisak svih onih koji su se pošteno
obogatili, ali ostaje činjenica da je postao Gospodin, i da su svi
skidali šešire i govorili "klanjam se" kad on predveče izvede svoj
bambus-štap u šetnju.
Postao je Gospodin u najgori čas...
Naišlo je vreme Drugova i bilo je sramota nositi odela s
prslukom i šarana sa pijace na Badnji Dan. Više niko nije skidao
šešir, u stvari, svi su ih skinuli i natakli kačkete i francuske
kape koje se ne skidaju makar kome, pa je Gospon Šteta shvatio da
će ponovo morati da muva, trguje, zelenaši i jajari, samo da bi
nekako postao Drug...
Ali nije uspeo...
I da jeste, opet bi bio žrtva zavere, jer su u međuvremenu
Drugovi naprasno postali Gospoda, što je obrnuti, i, sudeći po
masovnosti, izgleda nešto lakši proces, no, kao što rekoh, nije
uspeo.
Imao je neke šanse pred kraj, jer je totalno posenilio i
podetinjio, ali tada mu se Henri Ford po drugi put umešao u život.
Jedan daleki potomak mister Forda, tamnozeleni "peugeot 404",
pokupio je zamišljenog starca iz šetnje i odvezao ga direktno u
predgrađe neba.
Auto je bio relativno velik, ali je imao malu registraciju, tako
malecku da se nekako zauvek zagubila u sudskim aktima. Rezultati
istrage nisu bili u Dedinu korist, ali su pružali priliku da mu se
na epitafu napiše da je ispustio dušu pretrčavajući ulicu u
osamdeset i osmoj godini.
Alal vera...
Ako postoji raj, na šta pomišljam sa dozom rezerve, i ako je moj
saputnik sa taljiga u njemu, u vezi čega sam takođe sumnjičav,
nadam se da je konačno uspeo u nekom poslu.
Snaći će se draga starudija, ne bojim se ja za njega...
Ako već ne otkupljuje perje iz krila anđela, pokušaće da proturi
bižuteriju i praporce za vražje roščiće, ili će smisliti neku
belonebesku prevaru kojom će povratiti sve što je izgubio na ovom
svetu.
Istina, svojim poslednjim poslom stoleća, poslednjim u telesnom
životu, obezbedio mi je dvosoban stančić na mansardi, što je lep
gest, iako je za tih pedesetak kvadrata dao četvorosobnu kuću sa
velikom baštom, čiji bih jedini zakonski naslednik takođe bio.
Naime, Šteta je saznao iz poverljivog izvora, alijas, od
gospodina Ćosića, s kojim je svakonoćno igrao preferans u Zanatskom
Domu, da će se izvesna kuća uskoro rušiti zbog izgradnje mosta, i
27
da će svaki pedalj u njoj tada vredeti bogatstvo. I, zagrizao je,
veliki kalkulator, koji nije imao ni džepni kalkulator...
Sve svoje računice izvodio je malom mastiljavom olovkom, na
kojoj je bio nacrtan pelikan, i koja je izgledala zaista lepo, ali
je definitivno imala fabričku grešku, jer su sve te računice do
kraja ispadale pogrešne...
Našao je "žrtvu" za trampu i sve obavio na brzinu, da ne bi
slučajno prozreli njegovu špekulaciju, ali, na žalost, dalji razvoj
događaja pokazaće da je most izgrađen nešto dalje, preko reke, što
mu je nekako i priličilo, i da fatalna kuća sa malim stanom u
potkrovlju nikad nije srušena.
Za razliku od Ćaleta...
Doživeo je težak nokdaun, vrativši se sa puta i saznavši za
veliku transakciju, i od tada, pa do kraja života, moj otac nije
više nikad svom ocu rekao nijednu reč dužu od dva slova.
Stari i ja smo, doduše, živeli u stanu koji je dobio od firme,
ali on je znao, kao što je znao sve, da smo ostavši bez svoje stare
kuće za sva vremena ostali bez svog komada zemlje.
A Deda Šteta je izgleda baš i cvikao od svog komada zemlje.
Nadao se da će živeti hiljadu godina, i, kad je prošao osamdeset
i sedmu, uplašio sam se da zaista i hoće...
Male praktične stvari, kao prepis stana, na primer, verovatno su
ga potsećale na vožnju onom ulicom kojom se svi stanovnici ovog
grada bar jednom provozaju, i ja nisam imao srca da insistiram na
eventualnim dobrim stranama administracije.
I tako sam, kad je došao taj dan, još jednom platio mali stan
pod krovom, kroz nasledne takse i nagomilane neplaćene račune.
Pokušavajući da prevari čitav svet, uspeo je da prevari samo
mene, i još neke koje je voleo...
No, sve sam mu oprostio, jer stan je ipak naglo dobio na
vrednosti onog časa kad se na njegovim vratima pojavila Emilija
Kovačev, rumena kao breskva, tegleći veliki sportski bicikl.
***
- Malo sam zakasnila?
Desetak godina, po mojoj slobodnoj proceni, mada mi tam-tam pod
majicom šalje tajanstvene poruke da si stigla na vreme...
- Zar je to već četiri?
Prihvatajući bicikl krivio sam se prema nekom izmišljenom satu,
iznenađen kako je vreme proletelo. Već četiri?
Među nama, sekund pre zvona, konstatujući da je dva do pola pet,
definitivno sam odlučio da nikad više neću kupiti časovnik sa
olovnim kazaljkama.
Njen nosić vrteo se po sobi kao periskop.
- Imaš zgodnih drangulija tu...
Oduvek su me nervirale oštrokondže koje upadaju u stanove kao
sovjetski obaveštajci...
- Jao, da li je ovo original... Gde ste ovo nabavili... A pošto
je, ako se sme znati... Jedna moja prijatlejica ima istu ovakvu, ma
istu istacku...
28
Lija me nije nervirala. Ne samo da nije postavila nijedno od
ovih pitanja, nego sam je, vrativši se sa terase, zatekao tačno
tamo gde sam poželeo da bude. Sjajne lažljive stvarčice mamile su
sa svih strana, ali ona je izabrala staru fotografiju na zidu,
jedinu fotografiju u čitavom stanu.
Okrenula je glavu ka meni, ponovo pogledala sliku, i vratila mi
pogled.
Savršeno...
Od mene je najlakše dobiti odgovor kad ne postaviš pitanje.
- Ovo je Popac... Ovo je njegova gitara... Karirani je Martin,
Lufter smo ga zvali... Ovog trećeg ne znam, ali je u sredini pa
nisam mogao da ga isečem. Staviću tu neku nalepnicu...
Dotakla je prstom lice zamišljenog dečaka koji je sedeo u travi.
- Nemoj... Baš si bio sladak...
Bio? Da mi je osamnaest već bih startovao sa tim pitanjem, ali
rekao sam da mi nije osamnaest i to više neću ponavljati.
- Kafa?
Okrenuvši glavu prebacila je kosu preko ramena, i jedan oblačić
parfema zapleo mi se u trepavice kao odbegli dečiji balon u
telefonske žice.
- O... Ja pijem samo espreso...
Samci imaju privilegiju malih rituala. Ne skupljam marke, i ne
slušam klasiku, ali imam aparat za espreso, svoj oltar u kuhinji...
- Fino. I ja...
Kockice šećera baš i nisu bile kockice, bile su u obliku znakova
na kartama, i, uzimajući ih, dobro sam pazio da na njen tanjirić ne
zapadne neko srdašce. Takav kičer ipak nisam.
Pik je bio sasvim u redu...
Još je stajala pred onom fotografijom, kao pred ogledalom.
- Ovo je neka posebna slika... Tako je nekako... daleko.
Znam. Još niko nije uslikao vreme, ali ponekad mi uspe da ga
zamislim kako se valja i huči kao velika siva lavina.
- Da. Daleko je... Negde tamo gde možda i počinje priča...
Emilija je brzo, ali pazeći da time opet nešto ne pokvari,
pritisnula crveno dugme na malom kasetofonu.
***
U životu ima glupih situacija više nego što ih uspevamo
potrošiti, pa nas tako poneka od njih i mimoiđe. Sigurno sam i ja
neke izbegao, ali mislim da sam one najvažnije ipak zakačio.
Oni koji su uvedeni u novi razred, u novoj školi, a usred
polugodišta, usred časa, i usred puberteta, znaju o čemu govorim.
- Ovo je vaš novi drug...
Novi Drug je imao ispeglanu školsku uniformu koja ga je stiskala
kao "gvozdena devica", ali to nije bila jedina sprava za mučenje
kojoj je tog dana bio podvrgnut.
Mašina za šišanje, kojom je majstor Simče muške članove naše
porodice nagrađivao godinama, prošla je tog prepodneva kroz moju
kosu kao kombajn, ne pazeći na tanane niti samopouzdanja upletene u
duge letnje šiške.
Good bye, Georgy Best...
Kao za inat, neki dečaci su imali frizure po ugledu na levo
29
krilo "Mancheaster Uniteda", a ja sam izgledao kao da upravo krećem
na slet Sokolske omladine.
- Sedećeš sa Martinom, poslednja klupa, srednji red...
Tako sam upoznao Luftera.
Mislio sam da nije normalan...
Bio je neprijatno, tako reći odbojno uredan. Sveske u plavom
pak-papiru, šmirgla za šiljenje vrha olovke, i pernica na kojoj se
videlo da je stara nekoliko godina, pa ipak na njoj nije bilo
naziva rock grupa, ili ženskih imena urezanih šestarom.
Sve bih to, od buškastih cipela do gornjeg, naravno zakopčanog,
dugmeta na košulji, nekako i podneo, ali postojala je još jedna
stvar koja mi je pomerala centar za ravnotežu.
Navlake...
Crne klotane navlake za rukave, kakve nose samo bankari u
kaubojskim filmovima.
- Gde stanuješ?
U tu školu sam prešao kad smo se preselili u stan koji je Ćale
konačno dobio u jednoj od onih velikih kutija za cipele koje
arhitetke projektuju jednim jedinim lenjirom.
Ni adresa nije bila bolja...
- B-8/16...
Zazvučalo je kao model savezničkog bombardera, ali Martin se
ranije doselio i već je bio u fazonu šifrovanih ulica.
- Ej, to je do nas... šta, i tvoj stari je vojno lice?
Moj Ćale? Dobri vojnik Švejk?
- Ne. Moj stari je sumnjivo lice...
Tad se prvi put nasmejao nekoj mojoj šali, ali to je bilo kobno
po njega. Shvatio sam da imamo istu žicu za smešno i nemilosrdno
sam tukao po njoj, u najgorim mogućim momentima po Martina, u
komemorativnoj tišini pismenih zadataka, za vreme psihodeličnih
monologa našeg razrednog.
Klupa koju smo delili sledećih osam meseci izgledala je kao
Berlinski zid. Jedna strana bila je čista i uredna, sa stvarima
spremnim za smotru na koju je Luftera tata potpukovnik navikao, a
druga, koju sam ja koristio za sakrivanje stripova, drečala je kao
bruklinski metro.
I, kako to već biva u praksi, moj sused je, skidajući ciglu po
ciglu, sve češće provirivao na šarenu stranu, i bilo je samo
pitanje trenutka kad će pokušati da prebegne...
***
Taj istorijski trenutak se sasvim približio kad se doktor
Popovicki sa svojom porodicom doselio u dva trosobna stana u našem
ulazu, i, probivši zid između njih, otklonio osećaj teskobe koji
novogaradnja ponekad natura.
I tako, nad samoupravljačima i penzionisanim železničarima,
visoko na poslednjem spratu, van dometa takozvanog mirisa kiselog
kupusa iz podruma i komšijskih ogovaranja, zasvetleo je stan
doktora Popovickog, kao izlog robne kuće pred Novu godinu.
Odatle, iz suterena oblaka, spuštali su se Gospodin i Gospođa
30
Doktor rano ujutro, i vraćali se kasno u noć, a oko podne bi,
obično, i lepa srnolika devojčica prostepovala kraj nas svojim
lakovanim cipelicama, ostavljajući nam miris finog sapuna i
mogućnost da gledamo kako odleću svileni leptiri u njenoj kosi.
A onda se jednog dana pojavio i majstor...
Bio je naš vršnjak, i uvalio se između Lufterovog marta i mog
septembra tako lako i logično, da smo se začudili kako ranije nismo
primetili da nam nedostaje.
Popac...
Nismo išli u isti razred, što sebi nikad neću oprostiti, ali bar
smo zajedno išli u školu, pardon, zajedno smo išli do škole, a onda
smo naglo skretali levo, prema Kanalu, u kom su se tad još srebrile
velike, pljosnate deverike.
Popac je imao nekoliko blanko opravdanja, ja sam imao kutiju
najboljih, "španskih", glista, a Martin je imao loš predosećaj i
dugo se kolebao, ali poznato je kako je prošao Pinokio kad su ga
onaj Lisac i Mačor uhvatili pod svoje.
Ali poznato je i to da Papa Djepeto nije bio potpukovnik...
Kad je provaljena afera "Kanalgejt", i kad je Martinov otac
saznao da mu sin čitave nedelje nije bio u školi, naš drug je
postao žrtva vojne hunte i sutradan se pojavio modro našminkan, kao
da je spavao na jastučetu za pečate.
- Onaj ludak me naduvao kao luftbalon...
Tako je izgubio šmekerski nadimak Luter, koji je visoko kotirao
dok su crnačka prava i revolucija još bili u modi, i zaradio novi,
modifikovani, koji će mu, na žalost, proreći čitav život.
Martin Lufter King...
King nije imao nikakvih šansi, Martin se držao neko vreme, ali
Lufter je ostao zauvek...
A Popac?
Popac je rođen pod nekom drugom zvezdom.
Nekom ko ih nije poznavao učinili bi se potpuno različiti, ali
ja sam ih dobro poznavao.
I znate šta?
Tačno je. Bili su potpuno različiti...
Drug Starešina i Gospon Doktor? Rat svetova...
Mama Aktivista i Mama Internista? Plus i minus na akumulatoru...
Lufter i Popac? Čudno, priznajem, ali, jedno veliko drugarstvo.
U godinama koje su sledile, ipak se nijedan od njih nije suviše
primakao onom drugom, ali to i nije bilo po-trebno. Na pola puta,
na raskrsnici njihovih vrlina i nedostataka večito sam bio ja,
mirovni sudija i ratni poglavica, i treći, odlučujući glas, u svim
odlukama u kojima je, do podizanja moje ruke, uvek bilo nerešeno...
Jedan "za" i jedan "protiv"...
Popac je leteo, otimao se kao papirnati zmaj, a Lufter je, sa
obe čvrsto na zemlji, nastavljao porodičnu pešadijsku tradiciju.
Balansirajući na toj klackalici, morao sam uvek biti u sredini,
kao na toj staroj fotografiji iz oktobra sedamdesete...
***
31
Ne znam zašto je Popac tek tada doneo gitaru. Verovatno je
iscrpeo svoju kolekciju interesantnih stvari kojima su se njegovi
prezauzeti roditelji pokušavali otkupiti.
Odavno smo razvezali snopove pecaljki, pokidali žice na teniskim
reketima i pogubili klikere, pa je, kao poslednji adut, Popac iz
zelene platnene futrole izvukao elegantni crni instrument.
- Pogledaj, dobra je... Vrat je prav kao strela...
Uzeo sam gitaru u ruke, imitirajući njegov pokret, kojim je,
držeći je kao violinu i zažmurivši na jedno oko, nišanio od
kobilice prema čivijama.
Gledajući tako, žice su mi se učinile kao neka pruga koja se
gubi u daljini, ali tada nisam mogao ni pretpostaviti gde će me te
šine jednom odvesti.
Klik!
***
Klik?
Lija, koja je dotle udobno sedela na kauču, trgla se na taj zvuk
i brzo izvadila i okrenula malu kasetu. Vrativši je u kasetar,
vrhovima prstiju ga je gurnula još par santimetara ka meni.
- Tad još nisi znao da sviraš?
Ma, ne znam ni sad. Nego, šta ti misliš o meni, lutko? Život mi
možda nije neki spektakl, ali na tolicku kasetu ipak neće stati.
Nisam ti ja momak za "2x30 min".
Možda bi nam bilo pametnije da sačekamo da Džapanezi naprave "2x
mesec dana", ili neku još žilaviju ka-setu, koja će moći da podnese
i moju priču...
Mala veštica je protumačila pauzu kao uvod u mogući hir, pa je
mirno, onako za svoju dušu, izvukla iz ruksaka šaku punu malih
traka i neobavezno ih spustila na sto.
Eto ti ga sad...
Moraću ponešto i da izmislim, ako treba sve ovo da ispunim...
Klik!
***
Ne, tad još nisam znao da sviram. Znao sam, izgleda, da pevam,
ali i to sam otkrio tek tog dana, u berbi, u drugom gimnazije...
Popac je nosio gitaru kao scenski rekvizit, poznato je da su još
čovekolike curice padale na taj fazon. Više puta se vadio na
najpodmukliji način, zatežući neku žicu dok ne pukne, sav očajan
što nema rezervnu.
Morao je tako. Znao je samo dve pesme...
Polovina njegovog raznovrsnog repertoara, to jest, jedna od tih
pesama bila je, sasvim slučajno, romansa o nekim belim ružama, i
nije mi bilo svejedno kad ju je zasvirao.
Bila je to pesma moje majke i dobro sam je znao, mada sam retko
imao priliku da je čujem do kraja. Ponekad, na svečarima ili
nečijem rođendanu, kad bi je neko, ne znajući, zapevao, svi su se
okretali ka mom starom, ali on bi već vezivao šal i niko nije ni
32
pokušavao da ga zaustavi...
"Bele ruže, nežne ruže, cvetale su u prozoru... Slučajno sam
tuda prošao... Razboleh se kad ih spazih..."
Svečari su uvek u zimu, a pesme se uvek pevaju kasno, kad busovi
ne voze više, i onako mali, smrznut i pospan, trudio sam se da
držim korak sa Ćaletom duž duge Futoške ulice, znajući da će on
ćutati do kuće, i sutra, i možda duže, i da će me samo grliti češće
nego inače, čvrsto, kao da se opraštamo, kao onih dana kad smo
dobili telegram iz bolnice u kojoj se mama lečila...
"Ne prolazim više tuda... Cvetaju li ja ne pitam... Samo sanjam
još o njima... Bolje da ih video nisam..."
U berbi sam se u tu pesmu ušunjao prvi put, i tek pred kraj sam
primetio da je pevam potpuno sam.
Neki su još mutirali, neki nisu znali reči, ili su se možda
uplašili teškog, visokog dela refrena, ne znam, uglavnom svi su
imali svoje razloge za odustajanje, kao što sam ja imao razlog da
je otpevam do kraja...
Momci su me gledali onako kako bih i ja gledao neko čudo od
deteta koje je propevalo u sedamnaestoj, ali curice su me potpuno
zbunile.
Igrao sam centarfora u školskom timu, imao sam "Levi's" gornjak
i ukor pred isključenje, matematičaru sam, pred svima, rekao da je
pljunuti Gebels, ali nikad nisam uspeo da izvedem da me toliko
devojaka posmatra u isto vreme.
Znam da su mi tada, i mnogo puta kasnije, momci zavideli zbog
načina na koji su me curice gledale, što je, i jedno i drugo,
odličan osećaj, ali to nisu bili razlozi zbog kojih sam pozajmio
gitaru od Popca i odlučio da naučim da sviram. Ne...
Te jeseni sam ponovo čuo pesmu koju sam godinama potiskivao,
misleći da je davno otpevana, i napokon sam shvatio da je to moja
pesma, moja i božija, i da je nikad niko neće čuti ako ne nađem
pravi način da je oslobodim.
Nosio sam je u glavi kao neku novu, bezimenu boju, koju nikako
ne mogu objasniti onima koji znaju samo plavu, crvenu i žutu...
***
I dalje smo pričali samo o devojkama...
Vršnjakinje su nas iznenada prerasle, i iz mraka su se pojavili
odvratni, poluodrasli tipovi, koji su se brijali, cugali pivo iz
flaše i zavodili naše omiljene maloletnice...
Ostali smo sami...
Devojke kojima su se moji drugari kasnije poženili, u to vreme
još su uveliko igrale "lastiš", i pile kakao pred lalanje, i mi smo
tako bivali prepušteni ponekoj zaostaloj drugarici, koju bi
otpratili kući, dugo se opraštajući francuskim poljupcima i
trapavim utvrđivanjem sitnijih anatomskih razlika.
Vukli smo se kući opravdano usporenim korakom, bogatiji za
saznanje da biti, i ostati gentleman, nije samo lepo, nego i
33
teško...
Uf...
Popac bi, znam, zaspao kao jaganjac. Lufter je čitao "Demijena",
i olovkom podvlačio najznačajnije momente...
Ja sam ulazio u stan tiho, gasio televizor i odnosio flašu što
dalje od ćaleta.
Onda sam odlazio u svoju sobu, naštimavao se prema tišini, i
pokušavao da složim onih par akorda, koje sam znao...
Sve više su mi ličili na voz, kojim ću jednom otputovati niz onu
prugu...
5
Moj šef, Golub, u životu se plašio samo dve stvari. Svega i
svečega...
Bio je, dakle, podoban...
Dan uoči crvenih brojki u kalendaru lično je isticao zastave,
prvo onu crvenu sa alatom, pa državnu, a poslednjih godinu dana još
jednu sličnu njoj, sa nešto izmenjenim rasporedom osnovnih boja, s
tim što se, u toj pretumbaciji, zvezda, nekim čudom, zadržala na
svom mestu.
Za svaki slučaj, ipak bi skoro uvek na praznik banuo svojom
sportskom, limun žutom "škodom", plašeći se da Boba Drot ne ispuni
svoje davno obećanje, u kom je, pozivajući se na samoopredeljenje,
zapretio da će jednom i on istaći svoje zastave, amersku i
japansku.
- Prokleti bitlis i padavičar...
Kao svi savremeni rukovodioci, i naš pretpostavljeni je ovladao
terminologijom mladih, ali nekim čudom još nije provalio najnoviji
pokret zvani "hipici".
- Znaš ti da se ja bojim da on pije drogu...
Pije drogu? A, to ne. Ni kap...
Boba se, doduše, nije gadio da dune, a znao sam i da na
zatvorenim žurkama sa svojim vazduhoplovnim pajtosima šmrka kao
snajka na parastosu, ali ga još nisam video sa litrom droge i
sifonom.
Šef Tom i Boba Jerry, klasičan tandem, ipak su uvek znali, kao u
pravom crtaću, da se ujedine i dejstvuju zajedno, ako nešto sa
strane naruši harmoniju njihovog rata.
Zato se nisam iznenadio kad me je te večeri osobno Šef sačekao u
Drotovoj smeni, ali sam se pravio da nemam pojma o šverc-turi za
Segedin, odakle je upravo putovala mala suhomesnata nadoknada za
Šefovu drugarsku i požrtvovanu zamenu.
Parkirao sam iza njegovog bolida, oko kog se motao glancajući
farove i tablice. Prišao je i širom otvorio vrata, zatekvaši me još
jednom u kršenju zakona.
- Opa, bato! Ti se opet nisi vezao...
Koincidencija? Nepun sat ranije, gledajući za biciklom koji je
odnosio Emi-Liju Kovačev, i ja sam razmišljao o drugarima koji idu
na roditeljske sastanke, i o sebi, koji se nisam vezao.
Nije bilo načina da to objasnim čoveku u srozanim braon
34
čarapama.
- E, moj Šefe ... Vezaće nas sve milicija, zbog onog čamdžije...
Naglo se uozbiljio, kao u onim delikatnim trenucima kod glasanja
na partijskim sastancima, kad mora maksimalno da pazi da slučajno
ne digne ruku pre ili kasnije od onih ispred.
- Nemoj mi reći da je opet bio...
***
Prošle jeseni pojavio se na našoj pumpi čovek sa "pederušom", iz
koje je izvadio notes sa digitronom, i dugo nešto računao pored
čamca prevrnutog na travnjaku pod vrbom.
Ružna plastična tvorevina, koju je surovi Šandor koristio kao
svoju letnju rezidenciju, godinama je bila usidrena na istom mestu,
kao Spomenik Neznanom Čamcu, i mi više nismo ni pomišljali da će se
neko prevariti i odlučiti da je kupi.
Lihvar sa pederušom je pronašao neku svoju računicu. Bio je
tipičan primerak lovca na stare cene.
Lovac Na Stare Cene je socijalistička kategorija.
Kod nas nema lovaca na ucene. Nema više ni lovaca na glave. Bar
ne u onom bukvalnom, humanijem smislu...
Ali ima sve više Lovaca Na Stare Cene.
Zlo mi je od ekonomije...
Neki od genijalaca koji su izveli da lova propada brže nego što
cene mogu rasti objasniće već taj fenomen braneći disertaciju, mada
bi bilo poštenije da to objasni braneći sebe od naroda i države, po
tamo nekom paragrafu...
A možda objašnjenje nije ni potrebno. Svakom ko živi ovde sve
je, i onako, jasno, a nekom ko ne živi ovde, ništa, ionako, ne može
biti jasno.
Uglavnom, Lovci Na Stare Cene neosporno postoje, i jedan od njih
se namerio baš na Šandorov čamac, tako sretno nasukan na našoj
pumpi.
- Primate li karticu?
Oho, to da je tebi...
Račun za "karticu" putovaće mesec dana, pa ćeš ga, kad stigne,
platiti čekovima, a u međuvremenu ćeš krckati marke u tu svoju
tašnicu.
Pogledao sam Bobu i Šefa koji su tad baš stigli u prvu smenu, i
bilo mi je jasno da se slažemo. Požalio sam što Boba i ja nismo
sami, mislio sam da bismo se tako lakše rešili tog cincara, ali Šef
nas je prosto poklopio.
- Kakvu kanticu? Ne točimo ispod pet litara...
Još uvek ne znam da li je Drug Golub presudio da je bolje pomoći
poznatom psu nego nepoznatom čoveku, ili mu čovica jednostavno nije
bio simpatičan, tek, bilo je jasno da je samo želeo da dobije na
vremenu kako bi smislio neki izgovor i otarasio se Tapaciranog.
Ukratko, kad je tip ponovio pitanje, sledio je odgovor da ne
može platiti "karticom", i da je čamac, uostalom, rezervisan za
35
nekog Peru Perića, koji baš tog jutra treba da dođe po njega.
Peru Perića? Gospode bože...
Šef je bio očajno slab lažov, ali je, uz ostale etničke odlike
svog plemena, nasledio i vrlinu da viče i napada kad ga uhvate u
laži, ili kad ostane bez argumenata.
Tako sam, spremajući se kući, slušao kako se napolju zahuktava
svađa, uz sve češće pominjanje majke i sestre s jedne, i milicije i
tržišnog inspektora s druge strane.
Otad smo Boba i ja svaki čas izmišljali da je tip sa pederušom
dolazio sa nekim ljudima, da su slikali čamac fotoaparatom, merili
travnjak geometarskim spravama i nešto beležili kredom po drveću...
Ruku na srce, taj čovek je bio tu još samo jednom, dan kasnije,
kad sam ga sasvim lako odgovorio od kupovine, pokazujući mu čudnu
rupu na dnu čamca, koju prethodnog dana, nekako, nije primetio.
Kasnije su i ostali zagledali mali tajanstveni otvor, ali niko
nije mogao da pretpostavi kako je mogao nastati.
Đavo će ga znati...
Meni je to izgledalo kao da je neko, naloživši mali roštilj
"lucifer", koji se prodaje na našoj pumpi, pustio da se briket
usija, pa u njega stavio veliki gvozdeni kliker i ostavio ga čitavu
noć u toj žeravici. Izgledalo mi je i da je ta osoba pred zoru
prevrnula čamac, uzela užareni kliker kleštama, i jednsotavno ga
spustila na dno čamca, kroz koje je ovaj skliznuo kao opušak kroz
sneg...
Da, meni je sve tako izgledalo, ali koji bi se ludak setio da to
uradi?
***
Šefu je laknulo kad sam mu rekao da čamdžija zadnjih dana nije
dolazio, pa je dao sebi malo oduška pri polasku kući, naterujući,
"škodu" na vratolomnih osamdeset na sat. Ipak, bio sam siguran da
će spustiti na pedeset i devet čim prođe tablu na ulasku u grad, i
da će, ako naiđe na znak sa pešakom, zaustaviti i propustiti sve
pešake u vidokrugu.
Srećom, na putu kojim je otišao nije bilo znakova sa nacrtanim
jelenom, jer, stvarno bi bilo previše da na kraju napornog dana, u
deset noću, jadni Šef mora da čeka i da se neki jelen umilostivi i
pređe put...
Mali crno-beli televizor je još radio, i na njemu su mali
crno-beli Slovenci ponosno pevali povodom usvajanja svog ustava.
Pesma koju su pevali zvala se "Zdravljica", i izgleda da su je
ozbiljno shvatili, i pošteno nazdravljali, jer su zvučali otprilike
kao hor nacvrcanih regruta u holu železničke stanice.
Ili je to bilo od uzbuđenja zbog veličine trenutka?
Nema veze...
Uglavnom, podsećalo je na priču koju sam tog popodneva ispričao
Lijinom kasetofonu, o prvoj grupi koju smo snovali.
I mi smo bili takvi.
36
Da, imali smo volju, izabrali smo pesmu i priliku, i mislili da
smo celom svetu važni, a jedva da smo bili važni sebi samima.
To vidim sad, sa istorijske distance, a tada sam čak pomalo
žalio čovečanstvo što je godinama postojalo bez naše grupe...
U tim prvim danima bio sam spreman i život da dam za muziku, a u
poslednjim danima bili su spremni i da mi ga uzmu, ali se, na
sreću, sve dobro završilo.
A dobro je i počelo...
***
Popac i ja smišljali smo imena i omote za buduće ploče našeg
benda, a Lufter je smišljao način da nekako ubedi svog oca da
bubnjar nije isto što i dobošar, ali nije uspeo.
Batalio je bend i nastavio da ide na folklor, i mi smo se morali
udružiti sa izvesnim mravojedom, o kom i ne moram da kažem ništa
više od podatka da za devetnaest godina ne samo da nije zaradio
nadimak, nego čak nije izborio ni to da ga zovu imenom, već je za
sve bio jednostavno i sindikalno: Škorić...
Ko ili što? Škorić...
To mi, nekako, nije išlo...
Ringo Starr, Ginger Baker, Phil Collins, Škorić...
Ali, u našem kvartu jedino je on imao bubnjeve, crveni "amati",
i otprilike tad sam počeo da shvatam da se prave stvari uvek nalaze
u rukama pogrešnih ljudi.
Grupa se zvala "Naguz". Bila je to nespretna skraćenica punog
naziva "Najbolja Grupa U Zemlji", i taj bend ostao je zapamćen u
istoriji YU-roka uglavnom po tome što nikad nije imao ni jedan
jedini nastup.
Pred nesuđeni prvi nastup, planiran za doček Nove sedamdeset i
pete, basista Popac je pao u komu od kruškovca, a nešto kasnije,
kad je Škorić otišao na skijanje sa ostalim Škorićima, propao je i
drugi, poslednji pokušaj da pokažemo šta smo navežbali u garaži.
I ja sam ostao sam...
U nedostatku treznih ili prisutnih članova ritam-sekcije,
zasvirao sam neke svoje, sasvim privatne pesme, i one su se, kao
jato uznemirenih čvoraka, raspršile po žurkama i rođendanima, na
koje su me sve češće pozivali tog proleća.
Žal za bendom kakav sam zamišljao, i kakav jedino zamišljen i
postoji, još dugo me je terao da šlepam uz sebe neke uzaludne i
nepotrebne tipove.
Drugorazredni hotelski muzikanti i prvorazredni tezgaroši koji
su se, ni krivi ni dužni, našli na tom hodočašću, nisu ni slutili
da su pogledi zaljubljenih devojčica i milion zapaljenih šibica u
stvari bili namenjeni mojim drugovima, Popcu, Lufteru, i jednom
davno odsanjanom bendu.
Tako je kako je, ali uvek su mi pomalo nedostajali...
Na svakoj pristojnoj konzervi, od gulaša pa nadalje, lepo piše
37
za koliko je osoba, dve, tri, četiri, i tu nema greške.
Uspeh je sasvim drugačije ambalažiran...
Nekad su u pitanju veliki šareni paketi, ponekad male,
tajanstvene kutijice, ali uvek je dobro zapakovan, i nikad nema
uputstva za upotrebu.
Zato mu je tako teško naći meru.
Neki ga potroše sami, pa im presedne. Čuvaju ga, misleći da je
večit, ali ljuto se prevare. Uspeh je lako kvarljiv i opasan po
zdravlje kad mu istekne rok trajanja...
Neki ga naivno nutkaju svima, misleći da ima za cele svatove, i
na kraju ga ostanu željni. I oni se zeznu, kao što su zeznuli i sve
te kojima su dali tek da probaju.
I niko nije zadovoljan...
Da ne davim, nisam ni ja. Ponekad je bio pravi karneval, a
ponekad sam ostajao sam, kao bagrem u njivi, ali uvek su mi
nedostajala dva druga sa kojima bih podelio svoje sledovanje slave.
Ali, bila nam je dvadeset i neka, a niko u dvadeset i nekoj ne
želi da deli slavu, nego traga za jednom velikom, potpunom i
nenačetom, samo za sebe...
***
Taj juli Popac je proveo u Amsterdamu.
Otac mu je bio lekar, i deda mu je bio lekar, a on je, za
promenu, upisao medicinu. To je, izgleda, nasledno, kao
hemoroidi...
Polagao je ispite kod prijatelja svojih roditelja, čija su deca
polagala ispite kod prijatelja svojih roditelja, to jest kod Popca
Seniora, i u tom kolu su šanse da moj drug padne na nekom ispitu
bile jednake šansama da može pasti avion nacrtan na izlogu bifea
"Pilot", na uglu ulice Stanka Rodića-Bate.
Doktor Popovicki predavao je važan predmet na poslednjoj godini,
odakle je imao odličan pregled situacije, i svako ko bi se našalio
da Junioru upiše manje od devetke, morao je računati na to da će
pred kraj studija i njegovo dete naići na kaznenu ekspediciju.
No, to se retko dešavalo, pa su Popac i njegovi prijatleji sa
fakulteta, po čijim su porodičnim stablima takođe bili pokačeni
beli mantili, preko ferija mirno odlazili u zabačene evropske
metropole, u okviru neke bajne razmene studoša, koju su izgleda
smislili Andersen i njegova Braća Grim, udruženim snagama.
Tako sam, na poleđini noćnog snimka Amsterdama, našao poruku da
sve Holanđanke vole "rari-rari", i da sam budala što ne sednem u
voz i dođem "tamo gde cvetaju lale".
Ostao sam ovde, gde venu Lale. U Vojvodini...
Lufter je bio kulturnjak na radnoj akciji, i ponekad, kad bi
neki dan zapretio smrtnom dosadom, odlazio sam stopom u idilično
38
šumsko naselje u kom se Martin sa svojim drugaricama i drugovima
igrao mame i tate.
Njegova igranka počela je još onog dana kad se Drug Potpukovnik,
u svečanoj uniformi, pojavio u školskom holu, na prijemu novih
članova u Savez Komunista, i zvanično pružio ruku bubuljičavom
dečaku sa otrcanim karanfilom u reveru.
- Sine, častitam. Tek danas si postao čovek...
Dok je tog popodneva debitovao kao čovek, Lufter nije ni slutio
da je postao zvezda prelaznog roka. U delegaciji mesne zajednice
već su imali Srbina, Hrvata, Mađaricu, Slovaka i borca, i samo im
je omladinac falio pa da istrče u kompletnom sastavu.
- Predlažem da drug Martin vodi zapisnik. Ko je za? Ima li
protiv?
Ih, protiv...
Naravno da nema. Bila su to sretna vremena kad niko nije smeo da
bude ni uzdržan, a o "protiv" i da ne govorimo.
Tako mlad, pa već zapisničar...
No već za par meseci, popevši se za stepenicu više, Lufter je
prestao da vodi zapisnik, ali je počeo da vodi uzaludne razgovore
sa nama.
- Ne možemo se zezati non-stop. Ja sam prvi za to da se
našalimo, a bome i da popijemo, ali tek kad uradimo ono što se
očekuje od nas. Znate li vi koliko je društvo dalo za naše
školovanje?
- Fuuuuuuuuuuuuuj!
Popac i ja smo negodovali i zviždali u prste kao na utakmici,
prekidajući ga uvek još u početku, a možda se šalio, ili se to samo
pripremao za prijemni na pozorišnoj akademiji.
Ako je i bila uloga, s tim kod nas nikad nije prošao...
Ali na nekim mestima jeste. Negde se još igrao repertoar iz
komsomolskog teatra. Odlazio je tamo sve češće, sa kravatom, a
vraćao se sa sve većim roze kovertama pod miškom, i kad je jednog
dana počeo da nosi i crnu "diplomat" tašnu, svi su shvatili da je
taj momak uspeo u životu.
Pomenuto leto preseklo se na grafikonu sa Lufterovom uzlaznom
putanjom u tački pod kojom je pisalo: Referent Za Kulturno-Zabavni
Život Na Saveznoj Omladinskoj Radnoj Akciji.
Kulturnjak, u prevodu...
***
Naišao sam slučajno jedne večeri kad su, uz konsultaciju sa
Soc-savezom, u goste bili pozvani antitalenti okupljeni pod firmom
"Metalni Oblak".
Znao sam ih od ranije...
Tri odlikaša i dve gugutke, što je tada bilo moderno,
sačinjavali su grupu sa kojom sam se već sukobljavao po sedeljkama.
Nisu baš zaplakali od sreće kad su me videli.
Moj amatersko-opušteni nastup uvek je demistifikovao pozu na
kojoj su neki bazirali svoje postojanje, i zbog toga sam imao malih
problema i kasnije, u Danima Lavova.
39
Isfolirani su stalno sumnjali da sam zloćko, i da živim za to da
ih miniram, i nije lepo, ali priznajem da su bili u pravu.
Ovog puta ipak se radilo o čistoj slučajnosti...
Sami su krivi. Imali su samo jednu pesmu koja je bila, recimo,
poznata, i vrtuckala se na lokalnom radiju tih dana, i baš su nju
kao prvu zasvirali...
Ritam je, u refrenu, bio pomalo "narodnjački", i čim je krenuo
refren, krenulo je i kolo. Zov divljine...
Kolce je taman počelo da se odmotava ispred pozornice, kad je
predvodnik krda zakačio nogom master-kabel i oborio miksetu sa
sanduka na kom je stajala.
Kvrc!
Lufter je iskočio iz pušle veselih prljavih devojčica koje su ga
večito okruživale.
- Bez panike! Sad će drugovi iz tehnike to regulisati...
Drugovi iz tehnike su to izregulisali tako savesno, da više ni
Elektronska Reprezentacija Tokija i Okoline ne bi uspela da sastavi
jednu miksetu.
E, ali naša omladina je opremljena i megafonima.
- Idemo svi oko vatre... Brigadiri i umetnici, zbor oko vatre...
Miris nagorelih četinara malo je neutralisao karakterističan
"mošus" mladih udarnika, ali čak ni ogromna vatruština nije uspela
da podgreje atmosferu.
Bespomoćni bez bubnjeva i basa, "Oblaci" su otpevali par
pesmica, a onda je nastala neprijatna pauza. Njihov šef, Vlada
zvani Matroz, nije me nikad dotad oslovio, ali očigledno mu se
učinilo da je naišao pravi trenutak.
- Hoćeš ti malo, Džokej?
Zvučalo je sasvim prijateljski, ali nisam naseo. Znao sam da
samo želi da spase svoju kožu i daje spreman na sve.
Na sve, osim da svira...
Nekoliko dana ranije, na TV-u je tako veselo mlatio i šminkao uz
"playback", ali "uživo" je druga stvar. Tu pevaju samo ptičice koje
nose prava, velika jaja.
- Nema frke...
Podigao sam ga, i ušuškao se na njegovo mesto, između devojaka
iz grupe. Predao mi je gitaru kao mač i štit.
Udario sam akord i zavrteo glavom, a zatim sam je polako
doštimao, kao da na njoj dugo nije svirano, nego je baš skinuta sa
ormana.
Jesi ili nisi...
I kasnije sam svirao pred publikom koja nije bila moja publika,
ali i prilagođavanje je, ako se ne varam, deo tog talenta.
Zlobnici će reći da je to samo linija manjeg otpora, i spuštanje
na nivo publike, što je, među nama budi rečeno, sasvim tačno, ali
zaboga, ja sam i bio samo ubogi lakrdijaš, a ne narodni
prosvetitelj.
Uostalom, baš bih voleo da vidim tog Leonarda koji bi za dva
sata, koliko traje pošten kncert, uspeo da dovede na svoj nivo
40
tri-četiri hiljade Narodnjaka.
Taman posla...
Zato sam udario po starogradskim, i svi su se derali kao da se
rastaju s dušom, a onda su počeli da otpadaju...
Prvo nezainteresovani, pa umorni, pa pijani, i na kraju je tačno
ostalo društvance kom sam mogao da odsviram i neku svoju pesmu.
"Hoću jednu malu, garavu, crnu kao braća Arapi. Da joj krene šav
na čarapi, kad je poljubim..."
Kad sam ponovio refren treći put, uz mene su uveliko pevušile i
devojčure iz Matrozovog benda, i mislim da je on već tad odlučio da
mi udari presing sledećih dana, i da me gnječi dok ne pristanem da
tu stvar snimimo zajedno.
***
Ali još neko je rešio da me zloupotrebi te večeri...
Dva crna oka komandanta akcije stalno su me držala na nišanu, a
u jednom odblesku vatre učinilo mi se da je jedno otvoreno, a drugo
baš i nije.
Opla!
Pa to meni komandant namiguje?
Sram ga bilo ko zlo pomisli. Zar sam rekao drug komandant? Ne,
sigurno nisam. Drugarica komandant...
Ma, ribica komandant...
Dolazio sam u posete Lufteru najviše zbog nje, i bio sam već
skoro siguran da radi na baterije, i da je napravljena od onog
materijala od kog prave spomenike narodnih heroja, ali ipak je tu
bilo i neke biologije.
Voleo bih da sve ima više veze sa mnom, ali se bojim da su
uglavnom tri ključna elementa kiča, vatra, vino i gitara, učinili
da me te noći, kao prava, povede u svoju sobu, noseći zelenu
brigadirsku suknju konačno onako kako joj najbolje stoji.
Prebačenu preko levog ramena...
***
Prokleta amnezija, sve se pobrkalo...
Kao da me je jednom noć zatekla u mračnoj šumi, i kao da mi je
neko velikodušno ponudio polovinu svog kreveta.
Gornju polovinu, svom srećom...
Kao da je i mali crni kos sledećeg jutra skakutao po prozorskoj
dasci, ali sasvim je moguće da je on doleteo iz nekog drugog
sećanja.
Čini mi se da su tu bile i slike, mislim Lenjina i Če Gevare, i
još nekih koji se stalno švercuju uz njih, mada bi, što se mene
tiče, i to mogao biti deo neke druge uspomene.
Dalje se stvarno ne sećam...
Retko i pokušavam. Najbolje bi bilo da se stvar zataška.
Bilo bi pogubno po moju biografiju kad bi se provalio da sam te
41
noći, na gvozdenom krevetu sa točkovima, koji se kao klatno njihao
po štapskoj sobi, ljubio jednog istaknutog društveno-političkog
radnika, dok mu se nije zavrtelo u glavi, i dok nije, kao mali
krpeni pajac, zaspao na mom ramenu.
6
Ponekad su me otkinuta dugmad i miris nagorelog tosta podsećali
da u mom stanu nedostaje ženska ruka.
Pogled na zategnute farmerice Emilije Kovačev podsetio me je da
u tom stanu nedostaju i drugi ženski delovi.
Dole, niz ulicu, galamile su kolone povratnika sa još jednog
mitinga čiji se završetak slučajno poklopio sa završetkom radnog
vremena, i Teta Lija se, na vrhovima prstiju, znatiželjno savila
preko zidane ograde terase.
Pojavio sam se nečujno, pomalo zbog buke, pomalo zbog mekog
tepiha, a pomalo i namerno, i, mada to nije bilo nimalo lepo s moje
strane, nisam odmah zazveckao kockicama leda u čašama koje sam
donosio, nego sam, kao pravi matori pokvarenjak, zastao na vratima
terase, i priuštio sebi još nekoliko voajerskih sekundi.
Jesus...
O, ne, nisam ništa rekao To "Jesus" je pisalo na maloj crvenoj
markici na zadnjem desnom džepu pomenutih pantalona, ali skoro da
se podudaralo sa mojim neizgovorenim komentarom.
Prizor je bio neodoljivo i definitivno kruškast, ali sam, kao
stari majstor igre asocijacija, istog časa pomislio na jabuku,
zadovoljan što se od onog incidenta sa zmijom nije promenilo ništa,
osim vrste voća u ponudi.
- Oh!
Iznenadila me je, okrenuvši se dovoljno brzo da pogodi odakle
sam to nespretno skrenuo pogled.
Ne vredi, šteta je napravljena.
Čak i samouki džentlmeni znaju da cifre nemaju šta da traže uz
godine jedne dame. Ma, nije mi padalo na pamet...
Ipak, slutio sam da je dovoljno odrasla da pretpostavi da
prethodnog časa nisam razmišljao o Paji Patku, popularnom junaku
stripa za decu i odrasle.
- Upravo sam otkrio još jednu dobru stranu tvoje ličnosti...
Kompliment uvek pomaže, čak i kad je pomalo nevaspitan i
izgovoren u samoodbrani...
Pruživši ruku ka čaši, oterala je kilavi momenat koji je pokušao
da sleti na terasu, i ponovo je sve bilo u redu.
Pridružio sam joj se, nalaktivši se na ogradu, ali dole se više
nije dešavalo ništa značajno.
Gužva se uglavnom razišla, i, noseći, pokisle zastave i
razmontirane transparente, polako su odlazili i poslednji, zaostali
revolucionari.
42
Ne damo Jugu!
Nisam video ko je nosio tu tablu, jer ju je nosio na glavi, kao
zaštitu od kiše, ali sam znao da je to neko iz moje, zavedene pa
napuštene generacije. To je bila naša lozinka.
Stariji su viđali i druge fotografije po prvim stranicama
udžbenika, mlađi će sigurno viđati neke sasvim nove, a naših par
generacija bilo je, od bukvara do apsolventskog bala, osuđeno na
jednu jedinu sliku i desetak varijacija na istu parolu.
Ne damo Jugu!
A nešto se i ne otimaju da je uzmu. To ti je kao sa starim
"moskvičem"...
Nikom ne treba ceo, ali svima trebaju delovi...
Neki bi samo malo mora. Neki bi koje brdašce. Ostrva su odavno
razgrabljena, pa se nameću neka polovična rešenja...
Poluostrvo? Može, i to obavlja posao...
Svako je ponešto kaparisao, ali tako je to sa komšijama. Uvek su
spremni da se parniče oko dobre zemlje. Oni bar pitaju...
A Etnički Čistači grabe i šakom i kapom. Nisu to velike kape,
ali ih ima, ne žale se. Ustanu ranije, kao ono u Oklahomi, pa grabe
zemlju sve do zalaska sunca. Onda lepo zabodu svoje kočiće...
Tako je osvojen Divlji Zapad. Ni Divlji Istok neće bolje proći.
E, moji Indijanci...
Obucite svoje raskošne nošnje, nataknite peruške i uz vatru
pričajte legende o velikim bitkama iz prošlosti. Little Big Horn,
Colubara River, Kosovo Field...
Pričajte kakvi ste junaci nekad bili. To je dobar način da se
prekrate dugi i nezanimljivi dani izumiranja.
Ne damo Jugu...
Ne daj je, moj pokisli i sjebani brate, ne daj je dok se ne
raščiste neki računi. Neko mora da ti plati za svaki put kad si
ustao na "Hej, Sloveni", i da ti obračuna dnevnice za sve one dane
kad si kao klinac zebao u horu, čekajući da mahneš papirnom
zastavicom nekim bumbarima koji će prozujati u velikim crnim
limuzinama.
Ne daj im da se samo tako izvuku.
Fakturiši im sve ljigave pesmice koje si morao da naučiš
napamet, sve tenkove i sve avione koji si morao da nacrtaš.
Nek se nose malo u božiju mater, i jedni i drugi, ali prvo im
uzmi nadnice što si navijao za Šiptare i Slovence, za sve boksere i
sulude, skakače na smučkama zbog kojih si se radovao i tugovao
misleći da su tvoji...
Kad su znali da prodaju maglu, valjda će znati i da kupe
poslovne snove, mada nikako ne mogu da smislim cenu koja bi pokrila
troškove saznanja da si odmalena sanjao u prazno...
***
43
- Šta, molim te, sad misliš?
Nije bilo šanse da Lija to pogodi, jer sam, pogledavši u nju,
već uveliko mislio na nešto drugo.
Uz farmerice, na sebi je imala još jednostavni pulover boje
mandarine i bele jahtaroške patike, svesna da je od retkih
srećkovića kojima nije potrebno više od ta tri elementa da bi
delovali elegantno.
Od nakita je nosila jedino oči, i ja sam u tom trenutku uzalud
tražio reč koja bi ih objasnila. Za razliku od crnih, krupnih,
sanjalačkih, razmaknutih, plavih i sličnih, njene oči su se mogle
objasniti samo sa više reči, ali za to nije bilo vremena.
Ona je već predugo čekala odgovor.
- Mislim da sam suviše rastegao onu autobiografsku žvaku...
To je bilo daleko od istine, ali nije bilo daleko od scenarija
po kom sam pokušavao da igram. Morao sam da je podsetim na
intervju, jer bi još mogla pomisliti da uživam dok ćuteći kraj nje
blenem u pokisle krovove koji su bili moja svakodnevna panorama.
Nisam smeo dozvoliti da tako nešto uvrti u glavu.
Sasvim je dovoljno što sam to ja već uvrteo u svoju...
Klik!
***
Stvar koja je smislila čoveka dobro je pazila da na svojim malim
dijamantskim terazijama slučajno ne pomeša zrnca talenta sa zrncima
upornosti.
To nije uspeo da negira ni Vlada Matroz, iako je njegova
idiotska upornost skoro mogla da se nazove primenjenim talentom.
Imao je armirane obraze...
Bio sam ubeđen da je plaćen po danu koji mi upropasti. Nakačio
mi se tog leta kao vojni referent, pokušavajući na silu da se
spontano sprijateljimo.
Hteo je da mi se uvuče pod kožu, ali je za ulazak izabrao čudno
mesto, zabačeno u odnosu na glavu, u koju je hteo da zaviri.
Počeo je da se pojavljuje na mojim omiljenim mestima, koja su
mi, slučajno, i bila omiljena baš zbog toga što se na njima nisu
pojavljivali takvi tipovi.
Provalio je malu mađarsku gostionicu u kojoj smo se nalazili na
fajrontu, krijući je od šminkera kao ilegalnu štampariju.
Dolazio je sa svojom debelom devojkom koja je brisala čašu
salvetom, i sa zgražavanjem gledala kolekcionare belih miševa koji
su menjali duplikate za susednim stolovima.
Prešao sam u strogu ilegalu...
Jedno vreme sam bio savršeno kamufliran među hiljadama
goluždravaca na plaži, a onda se Matroz ukopao u pesku na obali, i
stalno sam mu dolazio na "zicer".
Malo je nedostajalo da uđem u anale čuvenog rečnog kupališta,
kao prvi nesretni posetilac koji je udavljen van vode.
Znao sam da će doći i na fudbal, kad-tad, pripremao sam se za
44
taj dan, ali ipak me je šokirao kad je konačno izvršio desant na
skriveno igralište, na kom nisam imao neopravdanih, tih godina.
Prevazišao je sebe...
Crvene svilene gaće, ljubičasta gornja trenerka, civilne čarape
i basketanske patike. Duboke patike za mali fudbal?
Bogohuljenje...
Momci su se čudno pogledali kad mi se javio, a čak je i Laza
Darvin, nazvan tako po teoriji da je čovek postao od golmana,
napustio svoje mesto među stativama i došetao do mene.
- K..k..ko ti je, l..leba ti, o..o..vaj?
- To mi je konj..
Ne znam da li je Darvin klimnuo glavom zato što je bio
zadovoljan odgovorom, ili mu je to bilo jednostavnije nego da proba
da neku reč izgovori u komadu, tek, nije tražio dalje objašnjenje.
A to mi je stvarno bio konj...
Stupivši te jeseni u kratkotrajni brak iz računa sa nepotrebnom
lokalnom grupicom, doneo sam u miraz svoje pesme, svestan da je
Matrozu i kompaniji potreban magarac koji će ih šlepati.
Zauzvrat, meni je bio potreban konj.
Trojanski, dabome...
Dotle sam već ukapirao da ću jedino sakriven u bezazlenoj i
provereno bezopasnoj grupi uspeti da prevarim čuvare, i provučem se
kroz teška i okovana vrata studija u radio-stanici.
***
U gradu je postojao jedan tonski studio i nekoliko načina da se
u njemu napravi snimak. No, nekim uslovima nisam ja odgovarao, a
neki uslovi nisu odgovarali meni.
Prvi način je bio tako reći bezbolan. Bilo je dovoljno biti
Mađar, Rumun ili Slovak, ili se ubaciti u neku novoformiranu
narodnost, izmišljenu baš za ovakve situacije.
Na žalost, nacija kojoj pripadam nije tad, ni ikad, bila na
prioritetnim listama. To je otpadalo...
I drugi način bio je jednostavan. bilo je dovoljno dopustiti
glavnom producentu da te povali iza klavira marke "bluthner", ili
ispod cimbala, u zavisnosti od žanra i ozbiljnosti projekta.
Onako staromodan, ni tu se nisam uklapao.
Taj način je, po senzibilitetu, bio popularniji među
potencijalnim kolegicama, i tad sam bio ogorčen zbog te polne
diskriminacije, ali su momci u međuvremenu izborili ravnopravnost,
i danas sve više muškarčina uspeva u životu, pristajući da, tu i
tamo, nasedne na dotični uslov.
Uz sve to, od talenta se tražilo da bude netalentovan. Moju
nadarenost uporno su osporavali, ali, na žalost, mnogo kasnije.
Tad sam imao minimalne izglede da se probijem dalje od portira i
stignem na sledeći level.
45
Ali zato je "VIS Metalni Oblak" ispunjavao uslove...
O kvalitetima tog idilično višenacionalnog sastava već sam
pričao, možda i sa više zlobe nego što je to stvarno bilo potrebno,
a odlučujuću prednost za ulazak u studio ipak su donele one
devojčure, koje je Producent, očigledno ocenio kao sposobne da
iznesu stvar na svojim plećima.
Zaista, to su bile dve sasvim pristojne devojke.
U proseku...
Naime, jedna nije davala ni na recept, a druga se tako
nemilosrdno habala kao da je "kasko" osigurala svoju ribicu.
Sasvim dobar prosek...
Ali Producent nije išao na prosek. On je išao na one koje
popravljaju prosek. Bio je poznati svaštojeb, i to nikako nisam
uspevao da spojim sa njegovim akademskim, gotovo aristokratskim
izgledom.
Nosio je klasičan blejzer, finu diskretnu košulju i svilenu
plavo-crvenu maramu oko vrata.
Toliko je uživao, ogledajući se u velikom staklu prozora režije,
da sam mu skoro predložio da instalira retrovizore na ramenima,
kako ne bi sebe ni na trenutak ispuštao iz vida.
Ali, devojke su uzele slobodan dan...
Primetile su da oči matorog skakača ponekad primaju oblik malih
romboida, sličnih onima koje klinci crtaju po tarabama želeći da
grafički predstave jedan deo čovekovog tela koji imaju samo žene, i
odlučile su da se ne pojave. Jedna iz predostrožnosti, druga iz
solidarnosti, uglavnom, dobro su nas usosile...
Stari švaler se unezverio kad je konstatovao da se ženske neće
pojaviti u studiju. Setivši se priča koje sam čuo o njemu diskretno
sam šakom pokrio rupu na gitari. Bolje sprečiti...
Sviraće mali ansambl...
O, ne. Danima smo vežbali da i sami snimili tu matricu, i odluka
Producenta pogodila nas je kao presuda. Odmeravajući nam kaznu zbog
nedolaska devojaka, verovatno se setio celulitnog brda na koje će
opet morati da se popentra kad stigne kući, i zato je bio tako
rigorozan.
Uzmi ili ostavi...
Takozvani "Mali ansambl" sa gađenjem je otprašio moju amatersku
tvorevinu. Fuj...
Za četiri otečena studijska pacova to je bila samo tezga, način
da prežive u realnom svetu, inače tako nešto oni ne bi svirali ni u
ludilu.
Zaboga, pa momci su pičili samo "free jaz"...
Genetski sam napaljen protiv "neshvaćenih", i mada su mi se ti
isti tipovi ljubazno kezili narednih godina, nikad ih više nisam
doveo u iskušenje da za šaku dolara prodaju svoje ideale. Ma, nisam
nikakvo zlopamtilo, ja sam samo poštovalac pravih umetnika.
46
I, pomalo, poštovalac hleba koji jedem...
Muzička sekcija bila je samo prva od Sekcija Neshvaćenih Genija
na koje sam posle, kad se odmotao moj put, sve češće nailazio.
Upoznao sam novinarsku i televizijsku SNG, sretao Neshvaćene
Režisere i Pevače, ali najčešće Neshvaćene Klasike.
Jebo te miš, svi nešto pišu...
Svi, sasvim slučajno, baš tada imaju neku otkucanu pesmu u
tašni, ili u unutrašnjem džepu sakoa.
Jednom su neki moji tekstovi neoprezno proglašeni stihovima, i
iz nehata sam ugazio u zonu tipova sa fazoniranim bradicama.
Brrr, brrrr...
Naježim se kad se samo setim...
Jebi ga, momci su potrošili najbolje godine ubeđujući
malograđansku sredinu i službenika u socijalnom da su pesnici po
zanimanju.
Uložili su u opremu, nabavili zelene mantile i komesarske tašne,
izabrali bife u kom glume pijanstvo i znaju imena kelnera, i onda
se pojavi džukac sa ulice kom, tek tako, daju istu titulu.
E, neće moći...
Stavili su me na stupce srama po svojim rubričicama, analizirali
moj skromni opus, i, uz pomoć alhemije i leksikona stranih reči i
izraza, dokazali da nema zakonske osnove da me iko u javnim
glasilima može nazivati pesnikom.
Uf, što su bili goropadni. Krajnje. Od tada izbegavam kuće u
kojima drže neshvaćene pesnike...
Muzička SNG nije agresivna kao literarna. Muzikanti više rade na
spletkicama, i na malim, skoro prijatelj-skim diverzijama.
Bombice koje su nama podmetnuli te večeri, greškom su probile
njihovu rođenu branu, nakratko, i mi smo se nekako provukli.
Prvu minu postavili su glodari iz Malog Ansambla kad se nisu
dobro naštimali, ali to je zazvučalo kao štos, koji su mnogi
kasnije pokušavali da skinu, bez uspeha...
Producent, ni inače nije bio "pigmalionski" nastrojen, a mislim
da u nešem slučaju nije ni dotakao dugme na režijskom stolu, ubeđen
da će prva i jedina verzija mog vokala, puna grešaka, biti dovoljna
da me zauvek odvikne od mikrofona.
Ali i stari diverzant je pogrešio...
Njegova paklena mašinica eksplodirala je tamo gde je najmanje
želeo, u najslušanijim emisijama, i na pozicijama na top-listama do
kojih se nikad nije probila ni jedna pesma dotad snimljena u Gradu
Heroju...
***
Napuštajući studio to nisam mogao pretpostaviti. Želeo sam samo
da odem i da se tu više nikad ne vratim...
Silazeći niz stepenice pokušavao sam da se setim svih ispita
koji su mi preostali na faksu, pomišljao sam da je možda pravi čas
da odem u vojsku, i da pre toga Popcu konačno vratim njegovu glupu
47
gitaru.
Držao sam je pod miškom naslonjen na zid Centralne Apoteke, tu
je izgledalo kao da nekog čekam, i mogao sam na miru da razmislim o
nastavku te večeri.
Bio je septembar, i u opticaju je još bilo curica sa tragom
kupaćih kostima na koži, korzo je mirisao, na vanilu i nove knjige,
ali meni se nije nikud išlo.
Gitara me je vukla kao sidro. Znao sam da će me, gde god se
pojavim, nagovarati da sviram, a to mi nije bilo ni na kraj pameti.
Izabravši najsporednije ulice na svetu, polako sam krenuo kući,
krijući instrument u pozajmljenom koferu, kao da se vraćam iz rata,
noseći pušku iz koje nije ispaljen metak. Zbogom, oružje...
Čvrsto sam odlučio da svakom ko mi pomene svirku kažem da sam
odsvirao svoje, i da tu nema šta da se priča...
***
U američkom muzičkom filmu dečaci snime pesmu, to čuje Mister Sa
Debelom Cigarom, koji slučajno prolazi periferijom, kucne šoferu da
stane, i dalje se ređaju kadrovi naslovnih stranica i ploča koje se
štancuju.
Život, u većini, slučajeva, nije muzički film, a i kad jeste,
nikako nije američki...
Moj Ćale uvek se brijao uz tranzistor, i mada nije ni pevao ni
zviždukao, ti delovi dana, kad je zveckao priborom za čaj mirisao
na losion posle brijanja, najviše su podsećali na ona vremena kad
je još sve bilo u redu.
- Pevaš na radiju, Klempo...
Teško se budim, a još teže prestajem da sanjam. Seo sam na ivicu
kreveta, otresao snove sa ramena, i pokušao da se setim kratkog
sadržaja prethodnih nastavaka.
Šta radim?
Moj stari je uvek uživao gledajući me kako dolazim sebi, i kao
klinca me je to užasno nerviralo, ali sam kasnije i sam voleo da
neke, koji su mi bili dragi, posmatram kako se bude.
"Hoću jednu malu, garavu, da je gricnem kao jabuku, Da miriše na
mom jastuku, kad se probudim..."
Zagledao sam se u okruglu skalu trofejnog tranzistora koji je
Ćale držao u ruci. Bilo je očito da je u pitanju lokalna stanica,
ali mi ni dalje ništa nije bilo jasno.
- Eto, poštovani slušaoci, bila je to pesma sa kojom ćemo se
verovatno još puno, puno družiti na našim talasima. O grupi koja je
izvodi, nešto više će reći šef grupe...
- Vladislav Matrošek...
Majmun. Sačekao je kraj miksa, sa kog je isteran u hol, iskukao
presnimak, i zorom ranom ugnječio društvo u jutarnjoj emisiji,
48
pričajući o tuđoj pesmi, u kojoj ne svira, ne peva, i ne uživa.
Niko normalan to ne bi uradio, ali normalni se i ne pitaju na
ovom svetu...
***
Vlada Matroz bio je glavni tih dana. Konačno je došla do
izražaja njegova poslovna torba, prepuna fotografija, nalepnica i
propagandnog materijala kućne izrade...
Išao je od vrata do vrata kao inkasant, davao stupidne izjave za
studentske listove, i podvodio grupu svakom organizatorčiću koji bi
ga kucnuo po ramenu.
- Taj čovek nam je važan. Radi na televiziji...
Laže da radi. Na televiziji niko ne radi. To mi je bilo jasno
još onog dana kad sam, prvi put izveden pred uperene kamere,
ugledao pravo lice magične elektronske kutije.
Čarobnjak iz Oza? E, taj čova je stariji brat televizije...
Jesen se zlatila kao barski karaš, i nisko oktobarsko sunce u
saradnji sa proređenim krošnjama, pravilo je čudne senke na visokim
prozorima improvizovanog studija. O, kako je bilo glupo po takvom
danu snimati emisiju za novogodišnju noć...
Asistenti su terali statiste u stampedo, pirotehničari ih
sačekivali u zasedi sa dim-mašinama, a žene sa fasciklama, kojih
uvek ima najviše, preživelima su doturale konfete i nabijale im na
glave idiotske kape od krep-papira.
Ali to nisu bile sve atrakcije smišljene za najluđu noć...
- "Metalni Oblak"! Obucite se, vi ste na redu...
Obucite se? Čoveče, nisi normalan...
Imao sam puštenu košulju, "dugmetare" koje sam oblačio samo u
najsvečanijim prilikama, i otmene večernje patike, za premijere i,
recimo, novogodišnje emisije. Bio sam momak po svom ukusu...
Ali, o ukusima...
Režiser je smatrao da nismo prikladno odeveni. Ni ja, a ni
Matroz i ekipa, koji su stvarno izgledali kao bugarska partijska
delegacija.
- Ne možete ovako na scenu. Nije ovo emisija za
poljoprivrednike...
Zamislio se, povezao pesmu o garavoj curi sa odžakom, odžak sa
odžačarem, odžačara sa srećom, sreću sa Sretnom Novom, i dokazao da
je neopravdano zapostavjen u odnosu na Felinija i Kurosavu.
- Garderoba! Brzo! Obucite ih u odžačare...
Matroz je znao koliko sam lud, i požurio je da me stigne pre
nego što prođem kroz vrata. To nije bilo nimalo lako. Odlučivao je
foto-finiš...
- Molim te, Džokej... Kad te molim... Znaš šta nam ovo znači...
Znam. Pristajući da svoju prvu TV numeru snimim sa nalepljenim
tankim brkovima, namontiranim kao maskota za bombone protiv kašlja,
odredio sam da ta žrtva bude cena mog otkupa iz grupe.
Odzijao sam svoje pošteno, sačekao da režija pregleda snimak i
49
vikne "Kupljeno", a onda sam mirno prišao Vladislavu Matrošeku, i
natakao mu onu odžačarsku četku oko vrata.
- Sad smo egal...
***
Posle sam ga retko viđao. Ploča se pojavila nešto kasnije, bez
mene na omotu, što je bio dobar razlog da se jedan drugom ne
javljamo u prolazu, i tako je i ostalo...
Još dugo je moja nesuđena grupa pokušavala da ponovi svoj hit u
kome nije ni učestvovala, republički ključ im je otvarao vrata
silnih festivala, ali sad je već evidentno da im ona četka nije
donela sreću.
Ima tu neka caka, kad vidiš odžačara treba se brzo uhvatiti za
nešto, mislim za dugme ili naočare, nema veze...
Matroz i družina to, očigledno, nisu uradili...
Što se mene tiče, ni ja se baš ne mogu pohvaliti nekom srećom,
ali mi se ipak čini da sam se tada, ugledavši pet odžačara u
garderobi, uhvatio za pravu stvar...
Klik!
***
- Ovaj... Morala bih u kupatilo...
Preživljavala je onaj strašni momenat kad nekom polunepoznatom
moraš, izvinjavajući se, priznati, da ti se, eto, ponekad dogodi i
malo fiziologije.
Pokušao sam da od male neprijatnosti napravim mali fazon.
- Sad si našla da se tuširaš? Ne znam da li ima tople vode...
Sto puta sam premeštao nameštaj i tražio pravu nijansu za
zidove. Uzalud. A onda se ona ponovo osmehnula, laganim pokretom
sklonila kosu sa čela, i taj mali, unikatni detalj, potpuno je
preporodio enterijer.
Pošla je ka hodniku mirno, znajući da je gledam, ali joj korak
zbog toga nije bio nesiguran.
Ma, nije ni bilo razloga da bude...
Pokupio sam čaše i pepeljaru sa stola, ne zbog napada urednosti,
nego više iz želje da tako pošaljem u kupatilo tajne signale da ne
prisluškujem i da me ne interesuje šta se tamo događa.
Šminka devojkama uvek pruža alibi za duže ostajanje u toaletnim
odajama, pa je i moja gošća iskoristila taj bonus. Ali, bila je
prevelik laf da bi prećutala mali inventar koji je sprovela po
ulicama.
- "Gianfranco Fere"? Malo sam probala, ne ljutiš se? Viđala sam
ga po časopisima, ali još ga nikad nisam njušnula...
Prislonila je nosić na onaj deo ruke na kom se opipava puls i
zatreptala očima pokazujući koliko joj se parfem dopada. Hteo sam
da slažem da mi je to Boba greškom doneo iz Rima ne znajući da je u
50
pitanju ženski miris, ali ta detinjarija evidentno ne bi prošla kod
malog Šerloka.
Ne samo što se po nivou u bočicu lako moglo utvrditi da je iz
nje uveliko pucano, nego su u kupatilu sigurno ukadrirane još neke
kompromitujuće ružičaste sitnice, koje momci koriste samo ako su
izrazito emancipovani, a ja baš nešto nisam taj...
Nadao sam se da je to i njoj jasno.
Izabravši smešak broj osam, poznatiji kao "neodređen", odlučio
sam da se branim ćutanjem.
Ne znam da li je kriva samo Emilija Kovačev, ili su umešani i
Černobilj i rani klimaks, ali osećao sam se kao blentavi
gimnazijalac.
I, što je najgore, dopadalo mi se...
Osećati se kao mlada budala odlično je za promenu, naročito ako
se dotle osećaš kao stara budala.
Ne, "Gianfranco Ferre" nije nikako bio miris za to popodne i za
devojku sa biciklom. Nije se uopšte slagao sa malim mutnim biserom
na njenom prstenu, i kapima kiše zagubljenim u lavirintu asparagusa
na terasi.
To je, definitivno, dopodnevni parfem, izmišljen za nekog ko
dolazi pričajući o odlasku. Taj miris bolje pristaje uz spuštenu
roletnu, stvari prebačene preko stolice, i onaj protokolarni osećaj
krivice koji se javlja na kraju balade.
Uf, na tren sam video sebe kao ofucanog švalera koji šeta po
kući u gornjem delu pidžame sa mrežicom u kosi, ali tad se ponovo
javio onaj anđeo prerušen u devojku i oterao tu avet...
- Nešto nije u redu?
Naravno da nije. Ali to nikako ne znači da je za štampu. Priča o
malim ženskim stvarima u malom muškom stanu suviše je klasična i
otrcana, čak i za poštovani ilustrovani magazin...
Sve je vuklo na avanturu i nagoveštalo neku maglovitu plavičastu
tajnu, odgovaralo mi je što me Lijine radoznale okice snimaju kao
špijunski satelit, ali to je bio samo motiv više da ne provalim
prozaične razloge prisustva male šarene hemije na mojim policama.
- Sve je u redu...
To samo Neko, ko svrati s vremena na vreme, krije ovde rezervni
arsenal šminke i koječega, da mu se ne bi slučajno desilo da ode iz
ovog stana malkice izgužvan i raščupan.
Ali, koji bih ja mangup bio kad bih to ispričao? Ispao bih
poslednji dripac.
Pardon, pretposlednji...
Poslednji dripac bi, uz svu diskreciju, ipak ispao taj Neko, ko
i svrati s vremena na vreme, da se ne lažemo, uglavnom samo zato da
bi bio malkice izgužvan i raščupan...
Klik!
***
51
Kažu da je popularnost mač sa dve oštrice, ali to poređenje mi
nije najjasnije. Prvo, nisam obavešten da ima i mačeva sa jednom
oštricom, i, drugo, pipnuvši ih obe, ne mogu se oteti utisku da se
u stvari radi o tupom predmetu. Svejedno...
Sve definicije na tu temu su manje-više edukativne, upozoravaju
decu i omladinu da se čuvaju slave kao polne bolesti, i namerno
neću citirati nijednu od njih, iako se slažem da popularnost ume da
bude jako zajebana pojava u prirodi.
Naročito ako sredina nije spremna na to...
Ja sam bio spreman. Jesam, stvarno...
Još u detinjstvu sam stekao određeni utisak da sam slavan, i
strpljivo sam sačekao da i drugi to otkriju. Problem prvog
autograma sam rešio, uz par sitnijih gramatičkih grešaka, i dobro
sam se držao pred kioscima okićenim naslovnim stranama koje su
imale nešto zajedničko sa ogledalom u našem kupatilu.
Dobro, nije lepo da ja pričam o tome, ali pošto se drugi izgleda
ne otimaju, moram da konstatujem da sam bio sasvim OK!
Ali, moja životna okolina je to izuzetno teško podnela...
Kasnije, kad sam prolazio kroz neizbežne filozofske faze, i
folirao proroka saveznog značaja, sigurno sam iritirao silan svet i
stekao mnogo dragih neprijatelja iz svih krajeva naše zemlje: ali
tad, u samom početku, sve je bila čista opereta, i nikako mi nije
bilo jasno zašto se niko ne raduje.
Takva smo varoš. Ovde su dobrodošli progresivni slovenački
kantautori, jazz-rock grupe iz Kumanova i provaljeni akademski
slikari koji stvaraju braon bojom na crnoj podlozi, ali sami sebi
nikad nismo dobrodošli.
To mi se učinilo i oko pola jedanaest, poslednjeg dana u
decembru te godine, kad smo Lufter i ja sa bocom penušavog vina i
kartonom banana zazvonili na jedna od vrata stana gospodina doktora
Popovickog.
***
Popac je pravio doček te godine. I prethodne. I uvek.
Njegovi stari nisu sedeli kod kuće, kao moj Ćale, i nisu im
dolazili gosti iz unutrašnjosti u štrikanim puloverima, namirisani
zaprškom, kakvi su se iskrcavali kod Luftera za svaki praznik.
Ne...
Oni su odlazili negde gde se za novogodišnju noć ne peku male
mrtve svinje, i gde se u ponoć ne puca kao u Bejrutu.
Gde?
Ne znam gde. Nikad nismo pitali...
Zadovoljavali smo se time što smo znali da se neće vraćati
nekoliko dana, i da će nam tako, uz dobro mesto za provod, ostaviti
i dovoljno vremena da otklonimo eventualne havarije do njihovog
povratka.
52
Lufter je u to vreme imao devojku koja je večito odlazila kod
nekih "svojih", a ja sam imao devojku koja baš i nije bila sasvim
moja. U stvari, nisam je ni imao, samo sam je uzimao na korišćenje,
s vremena na vreme...
Pardon, ali to uopšte nije bilo tako prosto kao što zvuči...
Obe su, dakle, svaka iz svog razloga, bile opravdano odsutne,
učinivši nam tako najlepše novogodišnje poklone. Sa malo snega u
kosi, i puno magle u očima, ušli smo u veliku dnevnu sobu koja se u
tom stanu nazivala i "salon", ali nismo uspeli da privučemo pažnju
popčevih blaziranih prijatelja koji su se teglili po otomanima kao
Rimljani.
- Dobro veče, narode...
Martin nije imao izrazito svetski nastup. Njegov socrealistički
pozdrav samo je učinio da se i onih par koji su nas pogledali brzo
okrenu na drugu stranu.
Ne smem da kažem da sam ih sve znao, ali većinu jesam. Niko mi
se nije javio, ali to mi se već dešavalo, i nisam ni očekivao
ovacije. "Mala Garava" se mnogima zacrnela pred očima...
Bezvezni pesmičak se prošunjao kraj zaspalih lokalnih
kriterijuma, i, kao odbegla provincijska gimnazijalka, uputio se
pravo u veliki betonski grad. Bez ikog svog...
Pesme prolaze bolje nego gimnazijalke. Njima ne smeta ako ih
velegradski dripci malo uzmu pod svoje. Naprotiv..
I tako...
Neko je hteo da spakuje nekom, u krugu dužnih i dužnika jedan
apsolutni autsajder, nesvrstan u klanove i disko-kuće, pomogao je
svemoćnom sastavljaču top-liste da se osveti nekom, i stavi ga tek
na najgore, drugo mesto.
Danas, daleko od razuzdane, gomile, mnogo stariji i malo
mudriji, iskusniji za, recimo, jedan život, samo tako mogu da
objasnim kako se moja pesma tad našla na prvom mestu u beogradskim
novinama.
Slučajno. Greškom. Nekom u inat...
Nisam ja evropski prvak u skromnosti, bila je to dobra pesma,
iako je, nek mi bog oprosti, nikad nisam voleo.
Bila je čvrsta, relativno duhovita, imala je ritam koji nosi kao
leteći ćilim, ali takvih pesama je bilo još, pa nikad nisu bile
prve u pet listova odjednom.
Kasnije sam upoznao i obolele koji sastavljaju top-liste, pišu
muzičke kritike i biraju Hitove Nedelje na radiju, ukapirao sam
koliko je sujete u opticaju, koliko živaca treba ispucati, koliko
genijalnih saveta treba, šatro, saslušati da bi ti neko učinio
nešto što sa strane izgleda sasvim normalno.
Još kasnije sam otkrio i džokera u toj igri, lovu, jasno, ali je
bilo nepodmitljivh specijalaca sa kojima si morao da budeš viđen,
bilo je rođendana na koje si morao da budeš vođen, i bilo je
53
šizoida koji te više neće pustiti u svoju emisiju ako im lično ne
odneseš karte svaki put kad gostuješ u njihovom gradu.
Karte za prvi red, podrazumeva se...
"Mala Garava" je prošla bez svega toga. Recimo da je imala
sreće...
Vrtela se te jeseni kao japanski suncobran, a momci su je
forsirali pomalo i zbog neodoljive ekskluzivnosti, jer isprva nije
bilo ni ploče, nego je glavni junak bila uska traka koju je Matroz
već utrapio nekom.
Okomotavši mu je oko vrata, koliko ja znam dotičnog daveža...
- Dobro veče, dragi slušaoci. Momci koje niko nije video, iz
grupe za koju niko nije čuo, i pesma koju svi znaju...
O, Beograd je voleo tu pesmu. Klasika, automatski su je zavoleli
i okolni vazalni gradovi, pa pomalo i ova varoš. Ali tajno...
Od pedesetak ljudi koji su znali anonimusa koji to peva,
dvadeset devet ih je bilo na dočeku te večeri, ali ne, niko od njih
ni pod anestezijom ne bi spomenuo išta u vezi toga.
Ton na TV-u je bio skinut, i bio sam u iskušenju da ga pojačam
kad sam video svoju njušku na ekranu, ali znao sam da će pući svi
moji dušmani ako se umesto toga nezainteresovano okrenem, pa sam to
i učinio.
Plašio sam se samo da će Lufter reagovati u svom stilu...
- Ljudi! Džokej! Pojačajte brzo! Tišina tamo, Džokej je na
televiziji, ovaj ovde, to on peva. Džokej, okreni se, ovi ne
veruju...
Ne. Martin je sedeo leđima okrenut televizoru i davio se nekim
prealkoholisanim cvikerašem. Kakvo olakšanje...
Tek tad sam mirno pošao ka terasi.
I nikad nisam video taj spot.
A on je kriv za sve...
Opasna mašina je televizija, nema joj ravne. Hiljadu puta se
pesma čula na radiju, ali ja nisam dobio osmeh od blagajnice u
samoposluzi, a onda sam se, u pet do dvanaest, pojavio u
odžačarskom odelu, namignuo u objektiv, i odjednom postao blesava
zlatna ribica u okruglom akvarijumu, koju uvek neko odnekud gleda.
***
Za raliku od suseda na nižim spratovima, Popovicki nisu došli na
genijalnu ideju da terasu zatvore armiranim staklom i pretvore je u
magacin za stare cipele i džakove sa krompirom.
Sasvim logično...
Sticajem okolnosti oni su imali samo nove cipele, a krompir su
kupovali na komad, tek kad im zatreba, šokirajući komšiluk ispod.
Uh, daleko ispod...
Terasa sobe, koja je inače pripadala Popčevoj sestri, bila je
opremljena jedino pletenom baštenskom garniturom ofarbanom u belo,
i uokvirena žardinjerama od sitnog kamena iz kojih su se preko
čitave godine vaznirale raskošne kraljevske petunije.
54
Ponekad sam, sa betonskog igrališta na kom smo maltretirali
loptu, posmatrao Mladu Gazdaricu kako ih zaliva i uklanja osušene
listove, i uvek sam želeo da ih dotaknem.
I petunije, i nju...
U novogodišnjoj noći žardinjere su bile prazne, i ja sam se,
pokušavajući da se setim leta, naslonio na njih i posmatrao
bulevar.
Bio je pust, sećam se, potpuno prazan, samo je jedan kolerični
"tristać" probijao zvučni zid ili je testirao koliko može da juri
pod ručnom.
Ko je taj čovek?
Pokušavao sam da dokučim šta se zbiva u glavi tipa koji šiba
kroz noć, u nula časova i dva minuta, prvog januara, dok se
normalan svet, na primer, smrzava po terasama, i zvera u usamljene
automobile.
U pozorištu senki, na prozoru susedne zgrade, davao se neki
komad sa ljubljenjem i grljenjem, a nesnosne harmonike otezale su
unisono iz hiljadu napanjenih televizora.
Društvo u stanu iza mene slušalo je pretežno psiho-mesečarsku
muziku koju sam čuo glasnije nekoliko sekundi, što je značilo da je
neko otvorio i zatvorio vrata.
Bio sam siguran da se našao humorista koji će me zaključati na
terasi, ali senzori ugrađeni iza levog uha javili su centrali da
nam neko stoji za leđima.
Držala je u ručici čašu sa nogicom, otpila gutljaj, i pružila je
meni.
Imitirao sam nazdravljanje i polako ispio do kraja, mada nisam
znao da li je u pitanju arsenik, sok od ceralije ili razređivač za
anelinske lakove.
Sva čula, sem delimično vida, uzela su "time-out", i izdaleka je
to možda i ličilo na hladnokrvnost koju sam uvek planirao za taj
trenutak, ali u stvari se radilo o blažoj formi potpunog raspada
sistema.
Bila je potpuno lepa...
Naravno, shvatio sam to mnogo ranije, ali ipak nikako nisam
uspevao da mislim na nešto drugo...
Prišla je ogradi zagledavši se u daljinu, i dopustila mi da
pogledom poljubim maleni mladež na njenim leđima, otkriven dubokim
izrezom na crnoj, čipkastoj haljini.
Da li je poželela da joj se ispuni neka želja?
Ne znam...
Ali tačno je tako izgledala, zamišljena, čvrsto stiskajući
medaljon koji je nosila na fino starom lančiću oko vrata.
U međuvremenu sam počeo i da dišem. Oblačić mog daha zadržao se
načas, kao oreol, u njenoj crnoj kosi.
Crnoj?
Nikad nisam bio ekspert za detalje, ali sasvim sigurno sam bio
ekspert za njenu svetlosmeđu kosu, i za onaj plavi pramen koji se
ponekad pojavljivao krajem leta, kao suvenir sa mora.
Okrenula je glavu i zadovoljno napućila usne, otkrivši da je baš
55
to ono što je želela da mi pokaže.
- Hoćeš Malu Garavu? Ovo je najgaravije što sam uspela da
izvedem...
Veliki Medved i Mala Kola?
Učinilo mi se da bi sa dobrim zaletom uspeo da dotaknem obližnja
sazvežđa.
Ali dotakao sam samo njena ramena...
Poljubio sam je nežno, u jedan obraz pa u drugi, pa...
Pa ponovo u prvi...
Ona je ipak bila sestra mog najboljeg druga.
- Sretna Nova... Veverice...
7
Od deset do ponoći je "ničije vreme"...
Mravi su već u prugastim pidžamama, cvrčci tek glancaju svoje
lakovane cipele, a ja sam na plastičnoj stolici pred pumpom.
Šandor nije kompletan sagovornik. Savršen je slušalac, ali je za
dijaloge gotovo neupotrebljiv. I tako, mada nisam sklon televiziji,
sve više se odajem tom poroku...
Ali uvek naletim na vesti. Ameri se hvale nekim svojim kanalom
na kom vesti idu 24 časa. Amateri...
Kod nas vesti idu trideset i nešto godina, od osnivanja
televizije. Iste istacke vesti, iste slike ljudi u sumornim
konfekcijskim odelima, i govornik sa otkopčanim dugmetom ispod
kravate, zajapuren kao kondukter u julu, pošto je na sednicu stigao
direktno sa važnog poslovnog paprikaša u unutrašnjosti.
Drug je istakao. Drug je podvukao, naglasio je Drug, između
ostalog...
Neka, Drugovi, čiji ste da ste. Moji drugovi niste. Ja nisam
druželjubiv.
Samo, ne smem glasno ni da kažem, da ne uvraćam, ali kao da se
vesti malo menjuckaju. Vreme je i bilo. Ove stare su se sasvim
pohabale.
Na ekranu je bila neka gužva, svi su držali upaljene sveće, i
prišao sam bliže televizoru da vidim o čemu se radi.
Publika mi je delovala preodraslo za rock-koncert.
Da nisu "Stonesi" došli u Prag, kad su zapalili milion sveća na
Vaclavskim Namjestima?
Ne, niko nije došao u Prag. Naprotiv. Neko odlazi odatle.
***
- Rusi ušli u Češku...
Ne sećam se leta šezdeset osme. To je verovatno bilo jedno od
onih dobrih leta koje sam imao. Bio sam poluklinac, i tu se ništa
više ne može učiniti, a dobro bi mi došlo da sam bio stariji.
Danas se tipovi ubijaju da dokažu da su bili "šezdesetosmaši",
56
nalaze svedoke, kao ono posle rata, kad bez dva dobra jarana nisi
mogao da dođeš do onog papira koji život znači.
Uf, kakva je super papirčina bila ta potvrda da si surađivao sa
pobednikom. Kupon za sve i svašta, i profaktura za kuću ili stan,
čiji dotadašnji vlasnik nije imao dva svedoka pri ruci.
Ma, koja crna sedmica na lotou...
Za istorijske nemire sam saznao retroaktivno. Nije se o tome baš
jako pisalo, kao što rekoh, vesti se nisu menjale zbog kojekakvih
sitnica. Pamtim samo tu rečenicu, slobodni prevod zvaničnog
saopštenja da su snage Varšavskog Pakta izvršile vojnu intervenciju
u Čehoslovačkoj, u interesu zaštite socijalizma i komunizma, od
spoljnog i unutrašnjeg neprijatelja bla, bla, bla...
- Rusi ušli u Češku...
Sećam se i Jana Palaha. Kad smo prošli kroz Prag, početkom
sedamdesetih, Ćale mi je pokazao mesto na kom se nesretni student
spalio. Stari grad izgledao je kao da ga je moler-daltonista
čitavog ofarbao u sivo, prolazeći pedantno četkom i preko
prolaznika, tramvaja, oblaka, i ostalih elemenata panorame.
Tad sam mislio da je kriva niska blenda mutnog oktobarskog dana,
ali kasnije sam shvatio ko je majstor za sivilo.
A danas, odjednom, sveće...
Na širokom baroknom trgu zatreperilo je hiljadu malih Palaha
tražeći amnestiju za svoju domovinu, osuđenu na doživotnu robiju. I
gle čuda...
Pored sve nauke i tehnike, tek su sveće uspele da rasvetle taj
slučaj. Vidim ja, ni mrak nije ono što je nekad bio...
- Fuj, somotska revolucija...
Prekaljeni revolucionari, koji su palili novine i pisali parole
masnom bojom koja se ne skida tek tako, odmah su se s visine
izjasnili o promeni koju su izdejstvovali miroljubivi profesori i
nemoralni mladi parovi, zagrljeni na javnom mestu.
O deci na ramenima roditelja da i ne govorimo.
Eh, šta bi na to rekao Lenjin?
Volovođa je prorekao da će se revolucija prvo dogoditi u
zaostaloj zemlji, sa velikim razlikama, gde potlačena klasa to više
neće moći da trpi.
Nije prorekao da će se revolucija prvo "dogoditi" u kulturnoj
zemlji, sa hibridnim jednakostima, gdje potlačena klasa to više
neće moći da trpi.
Lenjin je umro na vreme.
Neko od njegovih preživelih istomišljenika morao bi što pre da
dopiše par tomova za sabrana dela velikog ideologa, dok ista nisu
počeli da koriste za potpalu u zimskim mesecima.
Svakog gosta za dvadeset jednu godinu dosta.
Rusi izašli iz Češke...
***
Kombi koji se pojavio kasno u noć, kao da je razvozio kući žrtve
57
sa masakra...
Šofer je zakočio prilično grubo, videlo se da se dugo nisu
zaustavljali, ali nijedna od pet nekontrolisano zinutih faca nije
na to reagovala. Nije im zasmetalo ni isledničko neonsko svetlo pod
kojim su se našli. I dalje su spavali sto na sat, prebačeni preko
sedišta kao zimski kaputi.
Čuo sam taj kombi mnogo ranije nego što sam ga ugledao. Vozač ga
je tako nemilosrdno penjao od Karlovaca naovamo, da je bilo sasvim
jasno da nije njegov.
Tačno, bio je to "rent-a-car", ponos firme i druga generalnog,
ali pre deset godina, najmanje...
Kanda su vozili kroz šimšir, tako je bio izgreban, a prednji
deo, šajbna i farovi, bili su aranžirani svim mogućim mušicama i
insektima koji su stopirali usput.
Srećom, onako u prolazu, nisam video tragove nekih toplokrvnih
organizama.
Nijedan od automobila koji se iznajmljuju nema poklopac
rezervoara. Nisam ni pokušao da demontiram novine i najlon kesu
zaglavljenu zbog boljeg "dihtovanja", nego sam dovršio krug oko
vozila ne vadeći ruke iz džepova, diskretno bacivši pogled prema
stvarima naslaganim iza zadnjeg reda sedišta.
Pa naravno.. . Domaćice na kvizu možda ne bi identifikovale
dotične predmete, ali ja sam se još pomalo sećao pojačala, futrole
za gitaru, i neizbežne, ogromne i okrugle, kutije bas bubnja...
Nije mi padalo na pamet da turam nos u taj kontejner na
točkovima, ali sam znao da je kontaminiran duvanom i saundom piva,
prosutog po sedištima prilikom ulazaka u makazice. Odjednom mi je
taj miris ispunio nozdrve, mada je noć bila čista i sveža kao
sremska mlada.
Čekaj, odakle bi mi to moglo biti poznato?
Naglo zaustavljanje probudilo je jedino šofera. Važno je otvorio
vrata i prvo proturio par špicastih kaubojskih čizama, u kojima
vozi samo onaj koga goni viša sila. Nosio je džins, belu majicu i
svileni prsluk sa interesantnom šarom, koji je bio izgužvan kao da
je neko za opkladu pokušao da ga spakuje u tabakeru.
- E, moj kume, da samo znaš gde je Niš...
Zar su ga premestili? Poslednji put kad sam ga sreo delovao mi
je sasvim zadovoljno, kao da je našao sebe tamo, kraj rečice
Nišave, nekih tristo devet kilometara južno odavde.
- Gde li bi mogao biti taj Niš?
Video je da se smeškam, i to mu je trebalo. Za razliku od onih
leševa koje je transportovao, ja sam, znači, bio spreman da ga malo
slušam.
- E, da si poranio u šesticu, pa vozio pet sati, pa gostovao na
radiju, pa montirao bubnjeve, pa svirao sat i dvadeset, pa pakovao
stvari, pa vozio nazad... Video bi, moj kume, da je Niš nakraj
58
sveta...
Setio sam se kako me je okrugla, bezdušna hala uplašila kad sam
je, unoseći instrumente, prvi put video praznu, i kako me je
radovala kasnije, kad sam je višao punu.
- Gde ste svirali, u "Čairu"? Na moje pitanje reagovao je dugim
ispitivačkim pogledom, koji je imao zadatak da odredi da li sam iz
Niša, ili sam tamo služio vojsku, ili, eto, sasvim slučajno znam
gdje se održavaju veliki koncerti u tom gradu.
- Ma, ne... Tu je halu nemoguće ozvučiti. Mislim, oni su nas
zvali, ali nismo hteli... Svirali smo u jednom klubu. "63" se zove,
to je njima sad glavno šminkersko mesto.
Aha. A "Čair" bi trebalo i napuniti...
Video sam plakat grupe zalepljen na zadnjem staklu kombija, znao
sam da su prilično popularni ovih dana, ali oni tu halu ne bi mogli
napuniti ni duvanim balonima u boji, pa sve da u mobu pozovu i
svoje brojne obožavaoce iz kluba "63". Pokazao sam prstom ka
plakatu.
- Ej, da niste vi oni što pevaju ono sa šećernom repom, ona frka
u disku i to?
Složio je facu kao Crnogorac koji je upravo saznao da mu je žena
rodila zdrave trojke. Dječake, što bi drugo?
- Da, da, kume. Mi smo ti...
"U disku "Napredak" u Čenti ne prave se incidenti, Ali onomad,
bome, bilo je belaja..."
Od te takozvane pesme dobijao sam blagi osip po ušima. Po žanru
to je bio žrapž, pardon "rap", dosadna pričalica, i mislim da su
isprva sve zamislili ozbiljno, ali su do kraja ipak napravili
parodiju, ukapiravši da svaki pokušaj da se uđe u ritam crne braće,
ionako završi kao parodija.
Ne znam kako stoje stvari sa ulaskom u ritam crnih sestara, tu
još i ima nekih načina, koliko se sećam...
"Kući begaj! Ranije legaj, prika moj... Zaradi lebac (ebac,
bac...), Repuj di treba, bitango..."
Neko to voli. Mene ta stvar nije dirala, iako moram priznati da
su karikirani lalinski dijalekat i nabijeni ritam činili simpatičan
apsurd. Čizmar se i dalje ponosno cerio, verovatno je očekivao
aplauz, ali ruke su mi bile zauzete oko točenja, pa je sve ipak
nekako prošlo bez toga. Nisam znao šta da ga dalje pitam.
- I tako sad putujete svaki dan?
Pun elana je nastavio konverzaciju. Izgleda ga niko nije shvato
ozbiljno, pa sam se potrudio da ne primeti da sam i ja jedan od
tih.
- Da, kume, putujemo, nego šta. Velika Jugoslovenska Turneja.
Eto, danas Niš, sutra Šabac, bili smo već u Požarevcu, Mladenovcu,
Lazarevcu... Pa dolazi Valjevo, Šid, Mitrovica... Da podivljaš,
59
lepo da podilkanišeš, a vi nam svi zavidite, kao lako je to...
Pa lakše je, dečko, ti i ne znaš. Velika Jugoslovenska Turneja
nekad nas je terala čak u Pulu, Velenje, Prilep...
Da se to ova zemlja ne smanjuje? Ili tone kao Venecija? Krajnje
je vreme da nabavim atlas i vidim gde su to nestali silni gradovi.
- Ne brukaj se, Toto. Da iznajmiš spejs-šatl na mesec dana, pa
opet nećeš preći kilometre koje ovaj čovek ima na svom
brojčaniku...
Dobošar se okrenuo ka momku koji mu je to rekao, pomolivši se
kroz prozor vozila.
Dečko sa A-dur fizionomijom, sa koje ni sati spavanja u kombiju
nisu uspeli da uklone pozitivni predznak, izašao je, protegao se
kao brodski mačak i pružio mi ruku.
- Ja sam Bole. Za mene je ovo stvarno velika čast...
Toto više nije uspevao da prati radnju. Obrve su mu se spojile
sa šiškama, a pogled mu je kao metronom kuckao od Boleta do mene,
pa nazad...
Sad je već delovao sasvim bubnjarski.
- Kilometre? Vozio si trke?
Setio sam se auto-puta koji je jedno vreme bio moja ulica, i
nanizanih farova koji su titrali od Novske do Županje, kao ogromna
stonoga sa Marsa.
- Nezvanično...
Bole je zagrlio svog prijatelja bratski, ali kao stariji braca
mlađeg batu, koji nešto i nije kao ostali svet.
- Ne, Toto. Čovek je pisao pesme. Obične, genijalne pesme...
Počeo je da nabraja naslove, hronološki toliko tačno da mi je
zaista polaskalo, ali Totovo čelo nabralo se samo kod pomena onih
najotrcanijih šlagera, i zaključio sam da on definitivno nije bio
moj fan.
Ali Bole je bio, bez diskusije...
- Odlepio sam u Varaždinu na koncertu, ti si me uveo, mene i
jednog ortaka iz Rijeke, bili smo vojaci...
Moguće. Generale sam uvodio vrlo retko, admirale sam namerno
ostavljao da vise pred vratima, ali soldate, koji su poniženi i
ošišani čekali kod službenih ulaza, nikad nisam izneverio. Svako ko
je dobio izlaz, od nas je dobijao ulaz. Ja mislim da je to bilo
sasvim pošteno.
- Ne sećaš se ti, Džokej, ni ne moraš da se sećaš. Evo, ja ću...
OK. Moja glava je ionako prebukirana. preuzmi ti taj koncert u
Varaždinu, ja ću pamtiti onaj drugi, dva ih je bilo.
Samo, da ne zapamtimo isti?
- Da nije padala kiša tog dana?
60
Pogodio sam. Bole je bio baš tada, na stadionu. Znači, meni
ostaje da se sećam onog nastupa u hali.
- Padala je, jebem joj lebac raženi, padala je, nije stala, ono,
do minut do osam... A vi niste stali do jedanest... Zakasnili smo u
kasarnu, a dežurni je bio kapetan Todorovski, bolesnik jedan, samo,
srećom mi je bio rođendan, pa smo se izvukli...
To ja zovem rođendan. Kisnuti celo popodne četristo kilometara
od kuće, napiti se kao ćurak sa jedinim prijateljem, i onda još
dospeti na penal paranoiku sa epoletama.
Bole je, trgavši se, pobegao iz te uspomene.
- Znaš, sad mi pišemo nešto, valjamo taj fazon, ali, kako da ti
kažem... Ti si to provalio, to je tvoje. Ti si prvi pokazao da se u
pesmu mogu turiti, jebem li ga, đeram i taljige i bokal na drvenom
stolu, a da to odmah ne smrdi na guščije govno, razumeš? Ti si bio
prvi, i zato si kralj, i to je ono što se pamti...
Bilo mi je malo neprijatno, pa sam ga, prekinuo pokretom ruke.
- Izgledam li ja tebi kao neko zapamćen?
Nije hteo da tako završimo razgovor. Njega su pumpa, i sve to,
vređali više nego mene.
- Ja ne znam tvoju priču, i ne znam zašto to radiš, ali tvoje
mesto nije u ovoj pomrčini. Nećeš da pevaš? Nemoj da pevaš. Nećeš
da snimaš? Nemoj, burazeru. Ali, napiši neki tekst za narodnjake,
oni izdaju tri ploče dnevno, izuzimajući nedelje i praznike. Tu je
živa lova, ej, što da je neko drugi mazne, šta ti fali?
Šta mi fali? To je druga priča, a mi se kratko znamo...
Toto, koji se iskrao na onim čizmama od nekoliko milja, upravo
je kresnuo motor kombija, i zato sam samo odmahnuo glavom.
Bole je takođe video da nema vrema za velike razgovore. Spustio
je ton, ali na moje zadovoljstvo ni tad mu se u glasu nisu pojavili
znaci sažaljenja, radoznalosti, ili nečeg trećeg, što bi mi
zasmetalo...
- Napiši pod nekim pseudonimom. Ko bi znao?
Klonuo sam u stolicu, na šta je Šandor mahnuo repom, ne
otvarajući oči.
- E, vidiš, ja bih znao...
A-dur mu je ponovo obasjao facu. Mislim da ga nisam razočarao.
- Pa, dobro, Džokej... Čuo sam da si skrenuo, ali vidim da si
skrenuo pravo... Sasvim pravo...
Zavukao je ruku u džep jakne i pružio mi nešto između posetnice
i nalepnice.
61
- Ako ti jednom ustreba... Ne mislim lova, nego treći za
preferans, prateći vokal, fizikalac na mešalici... Ja sam ti čovek
od talenta.
Ne sumnjam da si. Možda to izađe i na dobro, đavo će ga znati,
ali se plašim da će ubrzo otkriti da si bolji, i nekako će ti već
zavući.
Laku noć i dobro jutro, sinovac, bolje da ti ništa ne govorim.
Tako će ti biti mnogo interesantnije.
Na kraju krajeva, ni meni niko ništa nije rekao...
***
Momak čiji sam bio kralj mahnuo je kroz prozor ostavljajući moje
veličanstvo u noćnoj rezidenciji na starom putu za Beograd. Imati
jednog podanika nije bog zna šta, ali nije ni tako loše za početak.
Ali je sasvim loše za kraj...
U nekim bajkama bundeve se pretvaraju u kočije, psi u lakeje, i
miševi u konje. U bajci u koju sam ja upao one zime, za promenu su
igrale životinjice pretvorene u ljude, ali to sam shvatio tek kad
je prestala čarolija.
Mislim, recimo, menadžere...
Žao mi je što ih nisam video u pravom obliku, i što nikad neću
saznati da li su u privatnom životu štakori, lisice ili domaće
svinje. Uglavnom, tu su negde, nijanse su u pitanju...
Ko zna, možda se radi o nekoj ukrštenoj vrsti, imam ružan
predosećaj da se to uveliko testira prototip nove sorte, koja će
uskoro sjebati preostale bajke.
Šta je tu je...
Menadžeri ordiniraju samo u priči o uspehu i nema šanse da ih
sretnem na drugom mestu. Mogli bi arheolozi rekonstruisati stilske
kulise od čistog lesonita, mogli bi plastični hirurzi reanimirati
face dorađenih rokoša, da, mogli bi se svi vampiri ponovo okupiti u
sablasnoj i prašnjavoj sajamskoj haluštini, ali negde sam zagubio
svoje staklene cipelice, i sumnjam da bih još jednom uspeo da
prošvercujem u dotičnu fantaziju.
Priča o tom balu bila je poslednja epizoda koju sam emitovao
Emi-Liji, pre neki dan, uoči njenog polaska na kraći put...
***
Bio je to jedan pravi socijalistički februar, otprilike na
polovini druge polovine dvadesetog veka. Boje su zimovale negde na
jugu, i u trulim kapitalističkim zemljama, a kod nas je na lageru
ostalo jedino nešto sive, smeđe i bezdušne tamnozelene, i samo bi
poneka pastelna jakna, kao ovčarski šarov, projurila kroz jutarnje
izmaglice i autobuske gužve, unoseći nemir u mrko stado
unificiranih samoupravljača.
62
Imao sam propusnice za "Veliki rock-festival", Lufter je imao
novu vijetnamku sa kapuljačom, a Popac je imao novu devojku.
Naravno, i ta je ličila na Pegavu...
Popac je inače bio penicilijum gljivica za curice.
Prošetao bi ih dva-tri kruga po mestima koja su bila u modi, pa
bi ih, lupivši recku na blatobran svog "mini morisa", stavljao na
transfer listu...
No, kako to već biva, što ih je više pržio - više su ga
saletale, ali da ne davim, priču o sveći i leptiricama odavno znaju
svi.
Svi osim leptirica, dabome...
Čini mi se da devojke u nekim godinama imaju potrebu da budu
ostavljene, da malo pate i da gledaju kroz prozor, a možda i
grešim, uglavnom, isplakane okice i odgovarajući crveni nosići
digli su Popčev ugled do lokalnog neba.
Neki misle da nije imao srca, slučajno znam da ga je imao, mada
moram priznati da mu to nije bio najkarakterističniji organ.
Ipak, ne zameram što ga nije preterano forsirao.
Naime, odavno se to srce tretira kao napuklo...
Popac i ona išli su zajedno u gimnaziju, ali roditelji su je
držali u karantinu, i to ružno pačence od nas ostalih nije bilo
registrovano sve do prve godine faksa.
Stari joj je bio neka aždaha u miliciji, o, nije vrteo pendrek
oko prsta, štaviše, imao je svog šofera ugrađenog u morbidni crveni
BMW, i sa distance je delovao sasvim pristojno, ali...
Pegi Su je za svaki slučaj bila na gospođu mamu...
Upisala je tehnologiju, mislim, i krajem tog leta se pojavila na
"Štrandu" u jednostavnom crnom kostimu, koji je, onako bestidno
jednodelan, u momentu zasenio premijerne "tange" i osramotio
tufnice i volančiće na bikinima raznoraznih kalibara i formata.
Priznajem, bila je moj tip, generalno, ali bila je i tip mog
prijatelja, sasvim konkretno, i na vreme da nešto ne pokvarim,
povukao sam se na pristojnu razdaljinu, sa koje sam ipak mogao da
posmatram dve siluete zapričane u pesku velike rečne plaže.
Tih dana pozirali su za plakat ljubavnog filma...
Sunce se zaplitalo u vrhove jablana, i, kotrljajući se kroz
krošnje kao narandža, spadalo na niske grane. Lagano, u uobičajenoj
večernjoj fotomontaži, klik-klik, zatvarali su se suncobrani,
šareni peškiri nestajali su jedan po jedan, a njih dvoje su i dalje
pričali i pričali...
Ona, već u majici, obgrlivši kolena rukama, i on, tobož
neobavezan, s laktovima u pesku, a glavom visoko u oblacima...
Pegava je imala drugaricu ružnu kao san pijanog mornara, što
Martinu nije smetalo da naskoči na nju, i jedno vreme smo sretno
izlazili u kvartetu.
Onda sam ipak malo prelistao enciklopediju, i potvrdio svoje
sumnje da petočlani kvartet nije najidealnije rešenje.
63
Slutio sam ko bi to mogao biti tehnološki višak, i iskoristio
sam svoje pravo na otcepljenje.
Lufter je brzo šutnuo gabora, ali se šaranski odmah upetljao u
drugu vezu, Popac i Pegava bili su zagrljeni "sijamski", i iako su
nekoliko puta uspeli da ih razdvoje hirurškim putem, nas trojica
mesecima nismo imali kvorum.
Sve do zimskih ferija...
Još na ceremoniji otvaranja zimovanja pobrkali smo se sa veselim
Slovenkama iz susednog železničarskog odmarališta.
Mene je usvojila Lidija, maskota tvornice gornjeg rublja, Martin
je pretežno visio kao ofinger, a Popca je primila na obuku jedna
velika vaspitačica iz Škofje Loke, koja je drmala pivo manirom
iskusnog sezonskog radnika i verala se na smučkama tamo gde i
divokoze idu okolo.
Ne znam čime su je hranili, ali mogla je da nas brani, zlu ne
trebalo, i te duge tople zime mladom Popovickom nije bilo lako.
Bio je eksploatisan kao šušterski kalfa, i sigurno je to bio
razlog što je ostavio izmišljenu adresu i pogrešan broj telefona
kad je na kraju ferija, skinuvši ponosno "L" tablice, sav sretan
uskočio u autobus.
Sretni nikad ne razmišljaju o sreći. To je posao za nesretne.
Svi primete sreću u nesreći, a o nesreći u sreći razmišljaju samo
blesavi. I iskusni...
Popac nije bio ni od jednih ni od drugih. Bio je jednostavno
uspaljeni klinac koji je dospeo u modu kod curica u jednom, sad već
davnom prošlom vremenu, kad je tek svaka deseta radila "one
stvari".
Hormoni su mu prokuvali na minus dvadeset, i ona je tog januara
video sve zvezde.
Ali više nikad nije video Pegavu...
Nije bilo moderno prvi se javljati devojci, moj drug je
propustio nekoliko dana, pa nedelju, pa nekoliko nedelja. Onda više
nije znao šta bi joj rekao.
Predavanja su uveliko počela, a ona se i dalje vodila kao
nestala osoba.
Popac nas je naterao da se zakunemo na Bibliju da nismo
ocinkarili za Slovenku, sve češće samo, kao slučajno, prolazili
ulicom u kojoj je "neko" stanovao, ali pošto se zavesa na jednom
prozoru nije pomerala, ipak je aktiviran telefon.
Zvanično saopštenje bilo je da su otselili, da je Tata Pandur
premešten u drugi grad, i da ne vredi više zvati na taj broj...
Svaki Lufterov problem apsolvirao sam do korica, ali Popac nije
bio od onih koji se ispovedaju...
Ostalo mi je nepoznato koga je zvao i gde je tražio svoju
devojku, ali kad je pretražio sve, odjednom je počeo da je
pronalazi u drugim curicama.
Neke su imale takav nosić, neke su hodale kao ona, ili se
64
smejale na isti način, zabacujući lepim pokretom glavu malo udesno,
neke su slično njoj ćutale, neke pričale, i Popac ih je narednih
godina vodao kao avganistanske hrtove, sakupivši, malo po malo,
puno raznih detalja svoje velike ljubavi.
Ali nikad mu nije uspelo da ih sve sastavi...
***
"Pegava 6", alijas mačka s kojom se pojavio na "Velikom
Rock-Festivalu", nasmešila mi se prilikom upoznavanja, zabacivši
glavu malo udesno.
Zagledao sam se, pokušavajući da otkrijem pege ispod šminke, i
promaklo mi je ime koje je izgovorila.
Nameravao sam da kasnije od Popca diskretno saznam njene
generalije, ali moguće je da ni on nije najpreciznije znao te
podatke.
Svejedno...
Lepuškasti ženski statista ionako je tu bio samo zbog alibija, i
nije bilo posebnih razloga da je oslovljavam.
Lufter je bio sa društvom svoje devojke, jako su se ponosili
mestom koje su zauzeli na vrhu tribina, ali se on, videvši nas,
ipak sjurio kao đak iz poslednje klupe na velikom odmoru, udarajući
usput, po ramenu, svakog koga je poznavao.
- Džokej, hoćete svirati? Šta je dogovoreno?
Dogovoreno je da nećemo. Organizator je rekao da imamo jedan
hit, i da se zbog toga novoformirani bend i ja ne možemo pojaviti.
Znao sam da će to smetati. Nastupale su sve neke grupe koje nisu
imale nijedan hit. To je izgleda bio uslov.
- Ne danas, Martine. Ne bih danas svirao pa sve da me mole...
Jeste, bio sam uvređen, pa šta? Došli su da me vide na sceni svi
moji prijatelji, obojica njih, a ja nisam bio ni na klupi za
rezervne igrače. Usiljeno sam se smeškao poluokrenuvši leđa
pozornici na koju se nisam probio.
Ipak, te večeri sam imao jednog vernog gledaoca.
- Mladi gospon? Imate li dvije minute vremena?
Primetio sam čoveka u postavljenom "Barbery's" mantilu još na
ulazu, uputio mi je nešto između osmeha i podsmeha, i konobarski
klimnuo glavom.
Kasnije sam ga video sa momcima sa radija i osetio da pričaju
nešto o meni, pokušao je da mi uhvati pogled nekoliko puta, i pošto
sam to uporno izbegavao, misleći da je peder ili novinar, odlučio
se da me direktno oslovi.
- Ne bi vas ništa koštalo, a mogli bi puno dobit. Dvije minute,
i meni se žuri...
Imao je karfiol-facu sa koje nije skidao onaj pocinkovani osmeh,
i mutne razvodnjene oči kojima je pokušavao da me hipnotiše.
65
- Ja sam Polak. Ja sam organizira ovaj cirkus...
Pružio mi je ruku koja je takođe bila vodnjikava, i ništa mi se
nije dopadalo na tom reptilu, ali ime, koje je naveo kao svoje,
bilo je sastavni deo velikih koncerata i turneja.
Šta sam mogao da izgubim?
Važi. Možemo se naći u prvoj pauzi.
Uhvatio me je pod ruku i sasvim mi primakao svoju žaboliku facu.
Užasnuo sam se da će me zamoliti da ga poljubim i pretvorim u
lepog princa, ali srećom je hteo sam nešto da mi šapne.
- Sad će nastup one lude iz Pule. Bolje odimo u garderobu...
***
Garderoba je mirisala na smrad...
Upoznao sam kasnije stotinu svlačionica po sportskim halama, sve
su imale nervozne portire, drvene klupe, i ubitačni mošus hlora i
znoja lokalne rukometne ekipe...
I ova je bila takva.
Rezignirana lica članova veterinarske "Supergrupe" koju je Polak
inače vodio, savršeno su se uklopila u opisani enterijer.
Ipak sam bio impresioniran.
Njihove slike imao sam još na Poznavanju prirode i društva, u
četvrtom razredu osnovne.
Oni nisu bili impresionirani. Orguljaš je pušio i duvao dim u
tavanicu, basista je šetao levo-desno, sa okačenom gitarom, a
pevač i gitarista ćutke su sedeli na klupi, nasadivši u krila dve
mesne opajdare, koje su, žvačući gume, sedele nepomično, kao na
kalupu.
"Keslerke"...
Pričalo se da su dve drugarice u odboru za doček svakog benda
koji navrne u grad, ali ja to nisam uzimao za ozbiljno.
Pred nama su folirale časne sestre, malo se povatavale po
zadnjim sedištima, ali se niko nije upisao u listu strelaca.
Onda su neki zlobnici provalili da ih po Beogradu razvlače kao
harmonike, to se uklapalo uz intrigu o svircima-namernicima, ali
materijalnih dokaza, do tad, nije bilo.
- Znaš ove komade? One su iz servisa, došle su dečkima
promijenit ulje...
Nisam mogao da se naviknem na Polakovu facu. Hteo sam da mu
kažem da je Nova godina prošla, i da može skinuti tu ružnu masku,
ali on je pre mene uzeo vazduh.
- Glej ih kak su slatke. A i iste su, ti boga, kao jaje
jajetu...
Jedino je meni bilo neprijatno, i tog sam što pre morao da se
rešim.
66
- Aha. A i tucaju se kao uskršnja jaja, nešto mi govori...
Svi su se nasmejali. Skoro svi...
"Keslerke" mi to nikad nisu oprostile. Dve prevejane
"grupi-gerle" udale su se posle sasvim dobro, bolje nego poštene
devojke, vidim ih i danas ponekad na pumpi, sede do svojih cenjenih
muževa, ni ne pogledaju me.
Nemaju pojma koliko su uticale na moj noćni i intimni život.
U Danima Lavova u svakom gradu čekao me je neko posle koncerta,
ponekad je padala kiša, ili sam bio sam i havarisan, bilo je noći
kad mi je trebao baš neko ko ne pita ništa a ume sve, ali uvek sam
se na vreme setio da je to sam neka tamošnja "Keslerka", i nijedna
se nikad nije okitila mojim skalpom.
Polak je dotle zaključio da se dovoljno legitimisao u pomoć
svojih pulena iz supergrupe, pa me izveo iz svlačionice.
Stajali smo u hodniku i prekidali razgovor svaki put kad bi neko
naišao, i tako sam, s nogu, naučio prvu lekciju, koja je ujedno i
prvi i jedini zakon tog zanata.
O lovi uvek nasamo.
- Ja sam smestil da ne pevaš večeras. Ako startaš jednom kao
bedak, ne mreš se posle vadit...
Tada sam hteo da ga razpizdim, ali posle sam ukapirao da je bio
u pravu.
Grad Heroj mogao me je primiti kao što je uvek primao svoje
sugrađane, i verovatno bih te večeri bio popišan kao haustor u
zgradi vizavi pijace.
- Ti ćeš biti zvjezda, ak' se dogovorimo. Napravi još jednu
dobru pjesmu, drugo budem ja zrihtal. Kolko si 'apil za tu
"Garavu"?
Nisam dobio ni kinte, ali bilo me je sramota da to kažem. Zvao
sam autorsku agenciju telefonom, rekli su mi da se obračun radi na
kraju kalendarske godine, i da ću dobiti svoje tantijeme već
sledećeg maja, ne kasnije.
Pokušao sam da slažem Polaka.
- Ma, dobio sam neku siću... Glavno ću dobiti preko autorske...
Više nije bilo dileme da li je to na njegovom licu osmeh ili
podsmeh.
Kad? Ma, daj... Znaš ti koja je inflacija, još ćeš im morat
doplatit, ti boga... Nećeš moći kupit ni "fiću"... Napravi ti, moj
dečec, još jedan ovakav hit, i imaćeš za pedeset "fića", to ti ja
garantiram...
***
Nisam znao gde ću sa pedeset "Fića", ali sam ipak napravio taj
67
hit.
Ma, šta napravio?
Imao sam ga spremnog, iako to u tom času niko živ nije znao.
Pa ni ja...
Polak se ponekad javljao telefonom, iz raznih mesta, i kasno
noću, što je naglašavalo misterioznost našeg "dila" iz hodnika,
ispred svlačionica.
Dogovoreno je da okupim i navežbam bend, da nazovem tri dana
ranije, kako bi on obezbedio studio, i da nikom ništa ne pričam.
I to sve na osnovu toga što je moja ruka bućnula u njegov
dlan...
Bio je poznato po tome što je nerado išta potpisivao, i, uopšte,
nikad nije ostavljao puno tragova za sobom.
Osim ono jednom, kad su mu napokon nakačili pljačku i prevaru, i
poslali ga na turneju osam godina i deset meseci.
Svaki posao ima svojih draži. Mineri, na primer, greše samo
jednom, a menadžeri žive od toga što greše. Oni moraju paziti na to
da slučajno ne pogreše pogrešno, a gospodin Stjepan Polak je do
savršenstva uvežbao tu iluzionističku tačku.
U vreme dok se grebao oko moje druge ploče stvarno je bio
nepogrešiv. Neuhvativ. Svemoguć...
Prvi test njegovog autoriteta bila je administrativna gerila
zadužena za raspored studija. Od njih sam očekivao da će me šetati
gore-dole, kao "jo-jo", a oni su nas ljupko ubacili preko reda, i
čak odbili narudžbenicu, barirani ček i ostale potvrde i uverenja
koja sam poneo.
- Mi ćemo se već dogovoriti sa gospodinom Polakom...
Snimatelj je važio za razmaženu primadonu, ali i on je ostajao
duže od radnog vremena i požrtvovano iz nekog bunkera dovlačio nove
novcate trake, godinama zakidane od jadnih muzikanata.
Ali i on će se za to lako dogovoriti sa gospon Stjepkom.
- To je jedan izuzetno fini gospodin...
Izuzetno fini gospodin se sve dogovorio sa svima, ali veze nije
imao koja će se pesma snimiti.
To sam se ja već dogovorio sa sobom...
Nazvao sam ga posle remiksa, da mu javim da je stvar gotova, i
da violinista nije ovozemaljac. Rekao sam da sam oduvek sanjao
takav čardaš...
- Čardaš?
Slušalica mi se naježila od njegovog glasa.
Bio je, blago rečeno, zapanjen...
Znao je za pet instrumenata: gitaru, električnu gitaru, solo
gitaru, i još dve gitare...
68
Naručio je lokomotivu od pesme, rokčinu koja melje kao krupara,
a ja pričam o nekom komadu sa violinom.
Te noći, očekujući snimak koji sam mu poslao, verovatno nije baš
najbolje spavao.
A mogao je...
"Nosila je jelek svileni, kao u pesmi narodnoj, i krstić, znak
na lančiću da nekog čeka, navodno..."
"Devojka sa čardaš-nogama" ostavila je "Garavu" "u malom".
Nenamerno...
Tad još nisam jurio prethodne cifre, rekordne tiraže i pozicije
na top-listama.
Izabrao sam tu pesmu jednostavno zato što sam je voleo, u njoj
je šuštalo lišće i mirisale su zimske ruže, bila je album sa starim
fotografijama na kojima sam prepoznavao neke detalje i lica, iako
ih ranije nigde nisam video...
"Nosio sam šal od kašmira, i prsluk protkan tajnama... Baš od
takvih su je čuvale tetke sa 'ladnim trajnama..."
Kasnije sam, jednom ili dvaput, pokušao namerno da napravim
pesmu koju će svi voleti.
Nije prošlo...
Osuđivali su me za štošta, ali da su mi sudili zbog hitova koje
sam počinio, tu bih, uz dobrog advokata, sigurno bio oslobođen.
Sve sam uradio iz nehata...
***
A traktor je na pumpu došao sa predumišljajem...
Trebala mu je ta nafta, i bio je spreman na sve...
Tek je svitalo, i insekti iz noćne smene baš su predavali
dežurstvo prvim jutarnjim ptičicama, kad se bučni crveni prostak
zaustavio preda mnom, tresući se na onim ogromnim točkovima, kao
notorni alkoholičar.
Prilično grubo me je vratio u osamdeset devetu, i već je uspeo
da zamakne za krivinu, kad sam se malo sabrao i opsovao mu mater
traktorsku.
***
I taj dan je svitao u D-molu, i već sam, otprilike, znao kakav
će biti.
Veliki Tihi rit je onako, za svoju dušu, izvodio fragmente iz
"Koncerta Za praskozorje, Vetar, i Suvi List", ne nasedajući na
"legato" koji je uporno naturao deprimirani teretni voz, vraćajući
se dockan sa službenog puta.
Moram priznati da sam i ja pomalo ispadao iz ritma...
Pošavši na put Emi-Lija K. rekla je da će se zadržati desetak
dana, i, što se mene tiče, to "desetak" moglo je značiti i
69
pet-šest...
Ali, ona je to, očigledno, sasvim ozbiljno shvatila...
Svejedno. Kad dođe, znači vratila se...
Nisam od onih naivaca koji jedva čekaju neki budući dan i raduju
se rođendanima i Novim Godinama, naprotiv, meni već dugo smeta to
što vreme prolazi, i mada imam neke svoje trikove kako da ne mislim
o tome, postoje stranice u kalendaru kad mi nema gde.
Jesen je, znači...
Ponovo...
8
Taj dan je, mirne duše, mogao biti utorak. Bio je sasvim
bezbezan, bez šarma, bez stila, bez ikakvog identiteta...
Imao sam puno takvih dana u životu i pamtim ih samo po tome što
sam ih zaboravio. Oni su kao slike u dečijim farbankama koje ožive
tek kad se oko njih potrudiš, i ja sam, kao i svi, preskočio mnogo
stranica tragajući za slikama koje ću lakše obojiti.
Ni to popodne, naznačeno tek tananim jesenjim linijama, nije mi
odgovaralo. Bilo je potrebno puno pastelnih nijansi da bi ponuđeni
kišoviti pejzaž počeo da liči na nešto, a odavno nisam pri šarenim
bojama. Potrošio sam ih kao pravi naivac, nepromišljeno ih
razmazujući po svojim davnim radovima...
Sve je nekako vuklo na Utorak...
Svaki dan ima svoj kod. Ponedeljak je početni, Subota presudna,
Nedelja blažena, Petak uvodni...
Ni nalik. Doduše, u toj neobojenosti bilo je i sitnijih
elemenata nesvrstanog Četvrtka, ali ipak, siguran sam da je dotični
dan komotno mogao proći kao Utorak, i da nikom ne bi palo na pamet
da nije tako.
A bila je sreda. "Sportska Sreda"...
Saznao sam to u poslednji čas, i hitno nazvao Bobu Drota,
nadajući se da je uključio telefon na pumpi. Nego šta je...
- Hvala ti, Bobesku. Znači, doći ću oko ponoći, i vraćam ti ta
dva sata prvom sledećom prilikom...
Nešto mi je govorilo da će se prva sledeća prilika slučajno
ukazati već sutra uveče, ali Boba nije bio sasvim pri kraju spiska
ljudi kojima sam nešto mogao da zamerim. Uvek je igrao fer, i to
što je dugove odmah preračunavao po zvaničnom kursu, bio je samo
kvalitet više u kartonu sa njegovim karakteristikama. Utakmica je
najavljena kao velika, u šta sam naivno poverovao zaboravivši da su
velike stvari uvek nenajavljene. Setio sam se da je tako tek u
osamdesetom minutu, gledajući u one dve velike na ekranu. Dve nule?
Čudne li simbolike...
70
Zvrrrrrrr!
Telefon je zazvonio baš kad je jedan zalutali metak konačno
krenuo prema golu. Golman je, izgleda, očekivao međugradski poziv,
jer je pošao sasvim suprotno od lopte, ali srećom po njega ona je
zviznula preko prečke i zagubila se negde u reklamama.
Zvrrrrrrrrr!
- Halo, molim?
Boba Drot nije gledao utakmice ali je negde gledao ljude koji
gledaju utakmice i znao je da ih ne treba prekidati.
- Izvini stari, ne bih te davio, vidim da je frka ali... Ovde te
neko čeka, znaš? Ma, evo, nek ti ona kaže... Aj' ćao, vidimo se...
Ona?
- Halo Džokej? Dobro veče...
Ona. Utakmica je odjednom počela da me zanima kao prijateljski
susret između poslednje i pretposlednje ekipe na "Radničkim
Sportskim Igrama". Gde li sam zaturio onu ceduljicu na kojoj sam
zapisao šta ću joj reći kad se vrati?
Očigledno sam predugo ćutao. Tamnoplavi alt ponovo je nadošao
kao talas...
- Ej? Pa dobro gde si ti?
Gde sam ja? Gde si ti Emilija Kovačev, sokačaro i skitnico
belosvetska? Ja sam uvek tu. Ili tamo...
- Evo me. Gledam neku tekmu na televiziji...
O, krut sam kao pešadijski potporučnik, jednom ću stvarno
preterati. Poštujem i prihvatam sve prirodne procese, ali zašto je
okoštavanje moralo da mi krene baš od glave?
Emi Li je kratkom pauzom odreagovala na moj pomalo ledeni, a
prilično pederski ton, i za čas se sa ultrakratkih prebacila na
srednje talase.
- Uf, gde držiš telefon, u zamrzivaču? Dobro, sačekaću te ovde
dok se fudbal ne završi...
To ipak nisam dozvolio...
Ugasio sam televizor kad je jedan igrač dobio trudove ispred
šesnaesterca, a stigao sam na pumpu tako brzo da sam na malom
crno-belom TV-u, kod kase, još zatekao konzilijum lekara, babica i
masera kako izlazi sa terena, požurivan od besno mršavog sudije sa
hitler-brčićima.
Povređeni centarfor nastavio je igru, ali za mene je ta utakmica
bila završena.
- Dobro veče, Lija, pozdrav Drot. Ovi igraju kao da je lopta
napunjena vodom...
O, mogu ja i bolje. I Boba je to sigurno pomislio, jer je samo
prevrnuo očima i zbrisao napolje, jer je samo prevrnuo očima i
zbrisao napolje, pokupivši usput olovku i fasciklu sa pulta.
- Idem samo časom da popišem brojčanike...
71
Emilija me nije ni pogledala kad sam ušao. Uvređeno je sedela
držeći, ruke u džepovima mantila, i vrhom cipele gurkala
kontuzovnog Šandora, koji je kao prevrnuta kornjača ležao pred
njom.
- Ja sam već rekla "Dobro veče"... Samo... Zaboravila sam da
nisi oduševljen kad neko pokuša da se iskrca na tvoj svetionik.
Inače, jako si sretan što sam doputovala, to znam...
Ma ne znaš ti ništa, Riđo. Da se danas nisi vratila, ošišao bih
se do glave, počeo da slušam Vagnera, i naučio napamet "Sabrana
dela Edvarda Kardelja". I ništa me više ne bi spaslo...
Oči su joj i dalje bile oborene, i ne čekajući više da ih
podigne, kao lopov sam zavukao ruku u njen pogled, pružajući joj
duguljasti, prepoznatljivi zamotuljak.
- Da si bila negde gde imaju bar golube pismonoše, pa da si
nekako mogla javiti kad stižeš, bilo bi i vojne muzike. Ovako,
jedna sumnjiva georgina je sve što sam na brzinu uspeo da
izvedem...
Iznenadila se malo, ili je to vrlo dobro odglumila, i zahvalila
se tek primetnim naklonom. Onda je radoznalo zavukla nosić u papir,
i iznenadila se još malo, kao da nikad nije videla georginu.
Pa, takvu i nije...
- O!
Odblesak nekog dalekog plamena prvi put je prošarao njene okice,
ali nisam ni pomislio da bi to moglo biti nešto lično. Ne, to je
jednostavno bio pogled žene koja je dobila crvenu ružu.
Crvenu ružu? Kakav kič...
E, lepo sam znao da će ona smotana cvećarka sve pobrkati. Sad mi
je stvarno dosta. To je poslednji put da sam tamo pazario.
***
Te noći je na pumpi bila gužva kao u praonica automobila u
Tirani. Između dva okasnela kamiona i olupanog opela koji je banuo
već pred zoru, mogao sam na miru a se nadremam.
Čim kažem "mogao sam", znači da nisam...
Čekajući da sustane kiša koja mu se nije slagala uz vespu, Boba
Drot sedeo je na pultu do dva i nešto. Pričao je o krajevima gde
kiša uvek pada u strogo isto vreme, gde su hotelske sobe pune
svežeg voća i devojaka, gde se za bačeni opušak plaća sto
"singapuraca" na licu mesta, i gde se, sve u svemu, zna neki red.
Pošto se kod nas, sve u svemu, ne zna neki red, pa je recimo i
zadovoljstvo zvano bacanje opuška još uvek besplatno, na kraju
balade je mrtvo-ladno zafrljačio pikavac kroz širom otvorena vrata
i duboko uzdahnuo, shvativši da primitivna balkanska kišurina, koja
pada stihijski, bez ikakvog plana i programa, ne zna šta je dosta i
nema nameru da skoro prestane.
72
- Eh, Englezi, moj burazeru, znaš ti njih...
Ne samo da ih znam, nego se i sam pravim Englez u slobodnom
vremenu. U skladu s tim, otfolirao sam krajnju britansku
hladnokrvnost gledajući kako mali žar cigarete aterira u baricu
pokraj automata za točenje.
Neka žutokljuna budala bi možda pomislila da na pumpi ima i
zapaljivih materija, i da lako možemo otići u božiju mater, i,
interesantno, to sam pomislio i ja, ali Bobby The Droth je kao
iskusni pumpaš nepogrešivo razlikovao baricu nafte od barice ničeg
drugog. To jest, bar se nadam da je...
Uglavnom, bila je to ipak barica kiše koja je, slučajno ili
namerno, vrlo savesno obavila protivpožarnu zaštitu. Opasnost od
flambiranja je tako prošla, do sledećeg pikavca, i jedina vatra
koja je i dalje pretila da se pretvori u požar bila je u Bobi.
On je potencijalna nepogoda kad se napali da priča...
Njegovi putopriči, inače moje omiljene emisije, počinjali su
monsunima i ružnim pljosnatim tropskim ribama, a završavali po
sumnjivim barovima, ili nestajali u peni pod glatkim kosookim
maserkama. Slušao sam iste priče više puta, ali mi nije bilo
dosadno. Stalno su se pojavljivali neki novi detalji, i zabavljao
sam se, otkrivajući po tim malim razlikama šta bi moglo biti istina
u svemu tome, a šta baš i ne.
Te noći, nek mi bog oprosti, jedva sam čekao da kiša stane i da
Profesor Geografije smota kartu, uzme globus pod ruku i otplovi na
svojoj vespi. Rekao sam da su mi to bile omiljene emisije, ali ne u
sitnosatnim terminima. Buda sa pupkom, svete krave, mesne zajednice
u Emiratima i ostale rikše i pagode prosto su se ubili za školski
program, ali školski program se nije ubio za mrkli mrak.
U noćnu šemu mnogo bolje se uklapala domaća melodrama ili
sapunska serija, pa sam, po bobinom odlasku, spojio ta dva žanra i
razmišljao o Emi-Liji Kovačev koja je u pet do ponoći žurno otišla
kući, kao lepa curica iz neizbežne bajke. Nadao sam se da je stigla
na vreme, da onu lažnu georginu nije zaboravila u zamagljenom
zadnjem prozoru nekog automobila, i da će je popodne mali debeli
miševi ponovo picnuti besprekorno, kao i uvek.
I da joj zla maćeha neće u zadnji čas složiti neku frku...
Naime, dogovoreno je da ćemo se videti sutra u četiri, i
slušajući petlove iz prvih petrovaradinskih dvorišta, sa
zadovoljstvom sam primetio da je mala kazaljka u silaznoj putanji,
i da je to sutra već uveliko u toku.
***
Klik!
Kad prestaje detinjstvo?
Možda kad prvi put poljubiš. Ili kad dobiješ poziv za
73
regrutaciju? Kad zaradiš prvu kintu, prvi put se ušikaš, kad počneš
da se briješ? Đavo će ga znati...
Pošto je to bilo teško odrediti, odlučeno je da detinjstvo moje
generacije prestane onda kad to dozvoli CK SKJ.
Oni koji su nas vaspitavali, za šta će jednog dana sigurno
odgovarati, stalno su nam ponavljali da su za ovu zemlju pali
najbolji sinovi i kćeri ovog naroda.
Najbolji su pali, a mi smo za roditelje, učitelje i druge
takozvane "odrasle", dobili ono što je ostalo...
Jebi ga, takva su bila vremena, nije se moglo birati...
Generacija ispred nas stvarno je bila nesebična. Samopregorna,
kako su sami za sebe voleli da kažu. Budući da su imali detinjstvo
u skraćenom obimu, dali su sve od sebe da bar naše potraje što je
duže moguće, i mi smo im lakoverno prepustili da budu ti koji se
pitaju. Odgovaralo nam je da ostanemo klinci do četrdesete, a,
uostalom, i u udžbenicima koji su nam potureni lepo je pisalo da
naše vreme tek dolazi.
Pročitali smo brdo tih udžbenika, a nismo pročitali one koji su
ih pisali...
Naši Seniori su uveliko radili na svojoj besmrtnosti, i
generacija večito mladih i nedozrelih potomaka bila im je neophodna
za taj projekat. Pod njihovim grbom pisalo je "Doživotno...ž, ali
radilo se, jasno, o posebnom mastilu, i mi smo otkrili skriveni
moto tek kad se plamen toliko primakao pergamentu, da se vatra više
nije mogla izbeći.
I, ostalo je pepeo...
Neki će možda reći i da je ostalo istorija, ali nama je, fala
lepo, dosta istorije. Ne samo da smo u njoj preskočeno pokolenje,
nego su nam o prošlosti i budućnosti toliko pričali, da su nam
potpuno skrenuli pažnju sa sadašnjosti.
Prevarivši nas šarenom šećerlemom večitog puberteta i večitog
džeparca, revolucionari su precrtali stavku 'smena generacija', i
ukopali se na svojim položajima. Odatle su ih odnosili direktno u
kapelu, i na sledeće ukopavanje, a na njihova mesta odmah su
dolazili novi drugovi, još iskusniji, još provereniji i još
senilniji.
A mladi?
Šta mladi? Za koga smo gradili diskoteke, moderne sportske
objekte i domove kulture?
Nek idu mladi malo u, na primer, bioskope. Nek gledaju kako
diplomci odlaze pravo u Volt Strit i kako tinejdžeri za
kompjuterima rade programe za najače svetske kompanije. Eto. Tako
će i naši mladi jednom, kad ostare.
Pod uslovom da budu podobni...
Tu fatalnu etiketu 'podoban', uz mumificirane kornjače sa prvih
stranica, lepili su i sveže kastrirani kadrovi regrutovani iz naših
redova, i ti janjičari znali su da nam zagorčaju život više nego
bilo ko drugi.
74
E moj Martine...
Lufter je bio prepodoban. Prošao je kod svog matorog obuku dugu
dvadeset i koju godinu, i nezadrživo je hitao ka tituli najmlađeg
doktora marksizma u našem gradu. Popac je još na početku studija
odlučio da specijalizuje plastičnu hirurgiju, a i on je, poučen od
svojih praktičnih roditelja, svečano primio malu crvenu knjižicu.
Popovicki je, inače, bio komunista otprilike kao Njegovo Kraljevsko
Veličanstvo Princ od Velsa, ali je znao da bez prisustva na
partijskim sastancima nema ni konkursa na kom ćeš proći, ni spiska
za stan na kom ćeš se naći. Priznajem, nije bio idealan idealista,
ali već odavno nisam siguran da li je to dobro ili loše.
No, mene niko nije ni pitao šta mislim o tome. Ionako sam bio
nepodoban, pa je uz moje buržoasko-kulačke pretke vrlo često
pominjana i izvesna daska koja mi je, navodno, nedostajala.
Ne verujem da su mislili na jednu od dasaka naređanih preko
konstrukcije od šupljih metalnih cevi, ali ona je čudno zaškripala
ispod plavog platna, presvučenog preko pozornice, kad sam prvi put
prišao mikrofonu.
Daska koja život znači?
Baš ta. Ponela me je kao leteći ćilim, u mrak i tišinu, nad
glavama koje su slušale, a onda, preplašena detonacijom aplauza,
digla me do prvih, perifernih zvezda. Usput sam, samo na trenutak,
video krov univerziteta, kao da je kroz prozor neko mahao mojim
indeksom sa šest preostalih ispita, ali ja sam se i dalje penjao,
to je postajalo sve sitnije, i na kraju vam fakultet potpuno
izgubio iz vida.
I nikad ga više nisam pronašao...
***
Jednom je Ćale pokušao da mi objasni šta je mašta. Sedeli smo u
čamcu, nasred Dunavca, u onim starim, krutim kišnim kabanicama,
riba nije htela ni da pipne, i ja sam, dosađujući se, postavljao
milion najgorih mogućih pitanja.
Bilo mi je sedam-osam godina, i mogao je to da mi kaže i sasvim
jednostavno, ali za mog starog se stvarno može reći svašta, samo ne
i to da je bio jednostavan. Neke njegove primere shvatio sam tek
pod stare dane, neke nisam još, i izgleda da i neću, ali priču o
jednom naročitom ćupu zapamtio sam zauvek.
Ili sam je se možda tek sad setio? Nema veze...
Ćale mi je, uglavnom, ispričao da na svetu postoje samo istina i
laž. Stvarnost i snovi, još bolje. Istina je stvarnost, i tu nema
šta da se priča, a laž su snovi...
Tu mi, verovatno, nešto nije bilo jasno, jer se sećam da mi je
objašnjavao da su snovi samo male laži, a ne nešto drugo. Male
leteće, najlepše laži. Snovi su anđeli laži...
Oni koji odaberu samo istinu, ili samo snove, znaju da od toga
sreće nema. Dve osnovne životne kemikalije zato se uvek mešaju, ali
75
to je već crna magija, i kap jednog u drugom često je premalo, a
dve kapi često su previše. Malo ko nalazi meru, ali svi pokušavaju,
i to je najvažnije.
A posebni, čarobni i nevidljivi ćup u kom se mućkaju istine i
laži, stvarnost i snovi, naziva se ponekad i Mašta.
U tom ćupu je štos...
***
Kad ono prestaje detinjstvo?
Kad ti neko prvi put na ulici kaže "Vi"? Kad zaplešeš na
maturskom balu, kad položiš vozački, kad kupiš prvi kurton u
apoteci? Ne zna se tačno...
Ja mislim da prestane, kad ostaneš bez ćupa. Kad dozvoliš da ti
ga uzmu, ili ga, ne znajući da ga koristiš, sam razbiješ...
***
Nekako tog proleća došlo je vreme da se, kao vojnici na kraju
roka, razdužimo na kraju detinjstva. Oduzeli su nam mede sa
otkinutim ušima, knjige bez korica, rasparene špilove karata,
morali smo vratiti nepopunjene albume sa samolepljivim sličicama,
šarene pidžame i točkiće sa razmontiranih igračaka. Istresli su nam
iz džepova zaostale klikere, gumice i necvikovane cirkuske
ulaznice, i ekspedovali nas u svet, velikih.
Ali neki su prošvercovali ćupove. Sretavši ih kasnije, maskirane
u odrasle, ipak sam otkrio da ima puno naših u njihovim redovima, i
da stvar još nije potpuno propala.
Dakako, Lufter je jedva dočekao da rascopa ćup, i da se ufura u
svet koji nije za malu decu. Tamo je super, sve se zna.
Znaš gde radiš, i od kad radiš i do kad radiš, tu budilnik, tamo
parking, tolika platica, tolika ratica, daleko do subote, svaki čas
godišnji, utakmica-vičeš, pozorište-ćutiš, veruješ novinama, pališ
TV, gasiš TV, rođendani-telegram, sahrane-crna kravata, ideš na
fluorografisanje, glasaš za prvog na listi, spavanjac posle ručka,
veštačka vilica u čaši, klupa na keju, sve je organizovano i nema
šta da misliš, moj burazeru.
Eh, da mi je to. Meni nikad ništa nije bilo organizovano i uvek
sam imao šta da mislim. Ko mi je kriv...
U nedostatku porculana, nakita i srebrnog samovara,
sentimentalno sam se vezao za stari porodični ćup, uporno
pokušavajući da ga proturim kao oruđe za rad. Pipav je alat na kom
piše "Pazi lomljivo", i taman sam počeo da ga okrivljujem za neke
male neuspehe kad je, napokon, zablistao punim sjajem...
Krajem aprila Polak me je ubacio u svoju reprezentativnu
76
putujuću reviju kao "iznenađenje večeri", i to sam zaista i bio,
malo za sebe, malo za publiku, a posebno za neke čija su imena bila
naznačena najmasnijim slovima na plakatima koji su reklamirali
pomenuti spektakl. Ali, da se ne hvalim...
Bio je to samo jedan od onih Majeva koji se svakom ponekad
dogode, sa tek nekoliko dana koji nisu bili zaokruženi crvenom
olovkom. Zaista, ta stranica kalendara, prva od sledećih
tridesetak, bila je izlepljena imenima hotela, kao crni lakovani
kofer iz dobre predratne kuće.
Popac?
On je na toj raskrsnici, prestrojavajući se godinama, konačno
izbacio žmigavac i skrenuo u stvarnost. U nju je, s vremena na
vreme, dodavao po koju kap snova, ali mislim da je sve manje uživao
u tim eksperimentima. Humani lekarski poziv uvukao ga je u opsesiju
zvanu privatna klinika, i radovao se svakom paru klempavih ušiju i
svakoj kukastoj nosini koja bi prošla ulicom, videvši u njima
potencijalne marke i dolare u čekaonici svoje buduće ordinacije.
I dalje smo se najčešće nalazili u stanu kod Popovickih, kad
nije bilo matorih, ili u njihovoj kućici za odmor na sremskoj
strani Dunava, gde Gospođa Dr nikad nije zalazila, a Gospodin Dr je
svraćao veoma retko, samo ponekad, radnim danom, na matine, da malo
utvrdi gradivo sa svojom omiljenom asistentkinjom.
Medicinari su incestirali samo sa medicinarkama, zabavljajući se
svako sa svakim, i Lufter i ja često smo bili jedina strana tela u
tom društvu. Razgovor se obavljao u dinarima, pričalo se samo o
lovi i privatnoj praksi, i Martin se štrecao svaki put kad bi bila
izgovorena ona bezbožnička reč.
Privatno...
U njegovom tretmanu dresure, ta reč je, bila komanda za napad, i
bio je učen da i najmanji pokušaj bogaćenja na račun društva osudi
uvek i na svakom mestu. Na svakom mestu gde je slučajno u blizini
čopor istomišljenika...
U gnezno prozapadno orijentisanih elemenata, gde je bio Sasvim
Usamljeni Osvetnik, Lufterica se zadovoljavao gunđanjima u bradu,
koja su dopirala najdalje do mene i do moje legendarne zastave
neutralnosti.
- I ovakvi treba jednom da leče našu decu...
Moj drug je kao pravi vizionar gledao daleko, preko duge, sa
takvim zanosom da je pravo čudo kako nešto od toga nije prešlo i na
mene. Ne, nije...
Ja sam gledao mnogo bliže. Uvek pred mojim očima, ali negde u
dubini kadra, za leđima Popca koji ništa nije smeo da primeti, u
drugom planu, zujala je Veverica, glumeći malu vrednušu.
Jednom se tako naslonila na dovratak, prekrstila ruke na grudima
i potražila me dugim, tajanstvenim pogledom. Zamislio sam je kako
77
pegla male dečije stvari, video sam sebe sa novinama otvorenim na
sportskoj strani, i čuo sam radio sa večernjim željama slušalaca.
Znam, nije to idealna slika, štaviše, feministkinje bi je rado
iscepkale u paramparčad, ali, ja je nisam ni spomenuo misleći da je
idealna. Nipošto. Hteo sam samo da objasnim šta se događalo sa
mnom.
Dotad sam devojke, razmišljajući o njima, uglavnom svlačio do
gole kože. U mojim malim noćnim fantazijama bile su postrojene kao
na sistematskom pregledu, i retko koja je uspela da sačuva na sebi
par crnih čarapa, ili neku sličnu perverznu krpicu.
Ona je bila prva koju sam obukao u nešto...
Prokleta amnezija, sve se zamaglilo kao ogledalo u kupatilu i
nikako ne mogu da se setim te haljine. Jedino pamtim da je bila
duga. I svilena. I nežna...
I bela?
Dobro, predajem se, i bela. Pa šta?
Mnogo se vode otad provaljalo pod Tvrđavom, i da ovaj svet negde
nema rupu - Dunav bi ga već deset puta potopio dosad.
"Zauvek" je, ipak, samo reč...
Velike reči obično imaju malu grešku, i smanjuju se za mrvičak
svaki put kad ih izgovoriš. Ni od mog "zauvek" nije ostalo
bog-zna-šta. Laka groznica nemira pri retkim susretima i par
stranica u dnevniku, obeleženih krhkim zvončićem čežnje, kao
presovanim đurđevkom.
Šta je ovo? Citat iz srceparajućeg romana?
Sve teže baratam malim smešnim sentimentima, i kad danas pričam
o tome, čini mi se da stvar zvuči kao "Romeo i Julija" na
japanskom. Mislim da bi bilo bolje kad bih izvukao neko drugo
pitanje.
A, u stvari, i nema potrebe da se vadim.
Ljubav je šešir koji ti odlično stoji jedne sezone, a već
sledeće se svi smeju kad ga natakneš na glavu. Pomalo pratim modu,
i znam da uz kosu prošaranu mrazom uglavnom ne pristaju ošinuti
majski modeli.
A baš o Maju je reč...
O jednom zastarelom, ekstravagantnom, pomalo neregularnom Maju,
o jednom od onih pomerenih, starih dobrih majeva, kakvi se, iako su
se dobro pokazali, već godinama ne proizvode više...
***
Prozori našeg stana u visokom prizemlju novogradnje bili su
ukrašeni zelenim rolo-platnima, koja su zamenila snobovske i
reakcionarne drvene roletne. Ponekad bi se feder otkačio i platno
se smotavalo uz priličnu buku, što se, kao i tog jutra, obično
dešavalo baš onda, kad sam, u snu, konačno trebao da dobijem nešto
78
što sam odavno želeo.
- Trrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr!
Sunce je bilo u formi. Svetlost mi je pljusnula u lice,
zasmetavši mi više od neprijatnog zvuka, ali to ni izdaleka nije
bio poslednji jutarni šok.
- Kurve, racija!
Feder se, na žalost, nije otkačio sam. Prozor moje sobe bio je
dosta visok, ali su Popac i Lufter, uz pomoć isturenih podrumskih
otvora, znali da se uspentraju do njega, i omiljena zabava im je
bila da me bude ma prepad, dižući naglo glupi platneni zastor.
- Šta je, Martine? Opet imaš napade?
Visio je preko prozora prebačen kao posteljina, a onda se
podigao na ruke i, onako, sa kravatom i u beloj košulji kratkih
rukava, vešto se ubacio u sobu.
- Ne javljaš se na telefon, pa sam se uplašio da se nešto nije
desilo...
Prethodne noći vratio sam se iz Borova veoma kasno, a Ćale je
izgleda tačno čuo kad, jer je, po uhodanoj varijanti, isključio
telefon pre nego što je otišao na posao.
Bio sam još nerazbuđen, a ni sasvim budan se ne bih usudio da
Martinu kažem tako nešto. U njihovoj kući telefon je imao status
alarma, i na zvono se reagovalo kao na pukovsku uzbunu. Dopustiti
da zazvoni više od jednog puta smatrano je velikom sramotom, no, to
se još nikad nije dogodilo.
- Kako nisam čuo? Verovatno je Ćale prebacio na onu zujalicu...
Dole su nas čekala službena kola, i Lufter je kao mladi
funkcioner drugarski seo do vozača. Nekoj pravoj Budži se tako
nešto ne bi moglo desiti, ali član Pokrajinskog Predsedništva
Saveza Socijalističke Omladine je očigledno morao još puno toga da
nauči.
Razloge otmice saznao sam tek u zgradi Omladine, gde je sve
vrvelo od golobradih tridesetogodišnjaka. Predsednik, manjinac sa
zlim očima, imao je kabinet kao sovjetski ambasador, i veliki crni
aparat, preko kog je komunicirao sa potčinjenima.
- Bogdanka? Donesi flašu vinjaka i nekoliko čaša, kiselu, jedan
sok, i, momenat... Šta ćeš ti?
Ja ću kafu. Znao sam da gusta, sindikalna turska kafa, ima
toliko soca da se mora piti nožem i viljuškom, ali količinski se
nekako najlakše mogla podneti.
Četvrti u kancelariji bio je doajen Soc-saveza, propali lokalni
glumac sa smešnim kratkim nogama, koje su ga zauvek odvojile od
"hulahopki" i uloge Danskog Kraljevića. Ne znam da li je imao u
79
vidu onu izreku o laži i kratkim nogama kad se potpuno posvetio
recitovanju revolucionarnih tekstova, tek, nije bilo Dana
oslobođenja, prolaska štafete, ili neke slične narodne svetkovine
na kojoj on nije zagrmeo svojim spikerskim baritonom.
- Šta kažeš na ovo?
Glas mu je malo naginjao ka Otelu, i, tragajući za razlozima
nagoveštene ljubomore, zagledao sam se u plakat koji mi je raširio
pred nosom. Bilo je tu pušaka, zvezda, grbova i skraćenica, i jedan
mali detalj koji, po mom mišljenju, nikako nije išao uz to grafičko
rešenje.
- Šta će tu moje ime?
Predsednik me je iznenađeno pogledao. Kap vinjaka ostala mu je u
brkovima i on ju lukavo maznuo vrhom jezika.
- Kako šta će? Zbor boraca i omladine u Fruškoj gori. Biće deset
hiljada ljudi...
Potresno. Ali biće ih, izgleda, devet hiljada devetsto devedeset
i devet. Dan naznačen na plakatu poklapao se sa jednim koncertom
kom sam svakako želeo da prisustvujem.
- Žao mi je. Tog dana imam solistički koncert u Sarajevu. Neko
me je ipak morao ranije pitati...
Predsednik se naslonio šakama na sto, pogledao glumca koji mu je
značajno klimao glavom, Luftera, kom je sigurno bilo
najneprijatnije, i, ponovo, mene.
- Ma nemoj. Ti imaš koncert? E, kad bi to tako moglo. A što smo
te mi reklamirali, a? Nikom ništa?
Nikom nešto, možda, ali meni ništa, sasvim sigurno. Martin mi je
pričao da na radnim akcijama "ima love za sve kulove", ali u,
takozvanim, posebnim prilikama, nikad se ne spominju cifre.
Nastupiti na takvim priredbama bilo je pre svega pitanje časti, a
kad bi se neko i usudio da postavi pitanje honorara, Drugovi bi već
znali kako će dalje sa njim.
- Tako je to kad se krene u trku za lakom zaradom. Šta će biti
od tebe kasnije, moj mladiću, kad već sad gledaš samo na ličnu
korist?
Pogledao sam Hamleta-jazavičara koji me je to pitao, ali iz više
razloga nisam odgovorio ništa. Prvo, na to pitanje se i nije
očekivao odgovor, i, drugo, u to vreme baš nije bilo najpametnije
odgovarati starijim od sebe.
Bar ne na njihovom ringu...
Glumac je imao veliki stan, male privilegije, i mogućnsot da
godinama prodaje isti scenario za priredbe. Doduše, u tom scenariju
80
je, s vremena na vreme, menjao datume, vlastite imenice i
kulturno-umetnička društva koja će izvesti "Brankovo Kolo" na
kraju, ali to je već pitanje umetnosti, što uveliko prelazi granice
moje skromne kompetencije.
Ukratko, sve je dobio od sistema i bio je beznadežno
sistematičan. Bio je pulen sistema, spreman da se, sa takvim kao
ja, bori do poslednje kapi krvi. Ne svoje, naravno...
Znajući o čijoj se životnoj tečnosti radi, eskivirao sam bačenu
rukavicu. Mudro ili sramno? Nijanse su u pitanju...
Kriv je, najverovatnije, moj Ćale. On me je razmazio. Odmalena
je sa mnom razgovarao ravnopravno, sa puno strpljenja i bez
megafona, i zato nikad nisam podnosio ljude koji viču. Jednom sam u
gimnaziji izašao sa časa kad je matematičar počeo da urla na mene,
ali to je bilo u pubertetu.
U komitetu sam samo ustao...
Predsednik se na to zadubio u neke papire pred sobom, dajući mi
na znanje da je, ionako, i njegovo vreme isteklo. Pustio me je da
malo visim, namestio najznačajniji izraz na lice i tek onda ga
podigao.
- Pa ti vidi šta ćeš. Pogledaj red vožnje, avione, daćemo ti mi
kola na raspolaganje, ako treba. To je u tvom interesu...
U mom interesu i za moje dobro. Uradio sam gomilu radova pod tom
šifrom, i uvek sam promašio temu. Ipak, zbog Luftera i svega, bio
sam spreman da pokušam da stignem na oba mesta.
Nisam uspeo...
Ne znam koja ga je beda naterala na to, ali švedski kralj Gustav
bio je tih dana u poseti našoj zemlji. Aerodrom u Beogradu bio je
zatvoren na kratko, tek toliko da otpadne i ona teoretska mogućnost
da se pojavim pred borcima i omladinom, i sutradan sam kod kuće
saznao da je Skojevac doživeo lakši stres i da mi je obećao da ću
ga zapamtiti do kraja života.
Onda mi se činilo da preteruje, ali kasnije mi je u par navrata
osvežavao pamćenje, i kako danas stvari stoje, sve mi se čini da će
ta budala zaista ispuniti svoje obećanje.
***
Konc u Banja Luci bio je prvi. Posle Sarajeva pala je Tuzla, pa
Bugojno, Zenica i Slavonski Brod, u Prijedoru je bilo nešto
slabije, a onda je Banja Luka zašećerila, na kraju.
Imao sam desetak svojih pesama, od kojih je publika znala samo
dve-tri, i to je bio glavni problem. Bend koji me je pratio izvodio
je nekoliko svojih remek-dela, ali to je posle desetak minuta
pretilo da prouzrokuje sveopšti linč, pa je iskusni Polak
preventivno uvalio modnu reviju, rastegnuvši program na
podnošljivih sat i dvadeset.
81
Publika je bila mnogo bolja od nas, i sve je prošlo u savršenom
redu. Pred garderobom je bilo klinaca željnih autograma, ali
najželjniji sam svakako bio ja, i nisam se smirio dok se nisam
potpisao svima. Rudi Klempo, Polakov gorila i šimpanzo, pokupio me
je i poveo u hotel, plašeći se da ću krenuti da delim autograme po
kućama, zvoneći od vrata do vrata.
Recepcionerkin osmeh bio je prava mala klavijatura. Bela dirka,
crna dirka, dve bele, jedna crna, jedna bela, jedna fali, jedna
crna...
- Imate poruku. Izvol'te, tu vam je zapisan broj...
Pogledao sam cedulju i klimnuo glavom. Bio je to Popčev broj
koji sam dobro znao i nije bilo potrebe da ga čuvam. Zgužvao sam
papirić i spustio ga u veliku pepeljaru pored lifta, ali
recepcionerka je to drugačije shvatila i užurbano mahnula rukom.
- Izvinjavam se! Drugar'ca je rekla da nazovete čim dođete u
hotel.
Drugar'ca? To se jednom moralo dogoditi...
Danima sam pokušavao da je dobijem, ali uvek se Popac javljao na
telefon, i obojica smo bivali razočarani. On je očekivao poziv neke
svoje verenice, a ja sam se nadao da će Veverica podići slušalicu
bar jednom. Nije uspela. Njen brat je uzurpirao telefon, namestio
na njega dugi kabel, i vukao ga za sobom kao konjića na točkovima.
Možda je baš to i odlučilo...
Mala ohola princeza nije znala da je tražim. Dani su se nizali
kao laste na žici, u poštansko sanduče stizali su samo računi i
tatini pozivi za sastanke u mesnoj zajednici, i ona se prelomila
kao tanana baštenska trska.
I nazvala...
A da je znala?
Znak pitanja. Kasnije sam najbolje prolazio sa devojkama koje
nisu znale da ih volim, ali, nisu znale jer ih nisam ni voleo. To
je, ipak, nešto sasvim drugo.
Ovo je bilo nešto sasvim prvo...
Rekao sam recepcionerki sa "Piano" osmehom da me odmah spoji u
sobi, pa sam, odustavši od lifta, napao svetski rekord u
preskakanju stepenica i stigao do telefona sekund pre nego što je
zazvonio.
- Stan Popovicki? Džokej. Dobio sam poruku da se javim. Ti si
Pope?
Nije bio Pop, poznao bih ga po glasu. Ovo je bio neko drugi, kog
sam pozao po ćutanju. Čula se muzika i buka, a onda je to prestalo,
ili su neka vrata zatvorena, ili je telefon odvučen daleko u
tišini.
82
- Ne, nije Goran. Ja sam zvala. Znaš ko?
O, da, Veverice, znam. Glas joj je zadrhtao, ili je to zadrhtalo
nešto sa moje strane međugradske linije? Nema veze...
- Ti, Daniela? O, znači, sve one zvezde ipak su bile u redu...
Tišina. Bilo je napeto kao u pokvarenoj podmornici. Ne znam da
li se začudila što sam je oslovio pravim imenom, tek prošlo je
nekoliko vekova dok nije postavila pitanje koje sam čekao.
- Koje zvezde?
Sad je već bilo lakše. Na to sam imao spreman odgovor.
- Neke zvezde koje su pale. Jednom sam poželeo da me ti nazoveš
kad budem sam, i kad budem daleko, i eto, prva želja mi se
ispunila. Nadam se da na drugu neću morati toliko da čekam...
Tišina se ponovo umešala u vezu. Zažmurio sam, i zamislio kako
sam je upravo dopratio sa prvog sastanka, i kako stojimo pod
vratima očekujući da se konačno desi ono što se obično dešava u tim
situacijama.
I ona je gledala taj film.
- Nadam se da za tu želju ipak moraš biti malo bliže kući...
U tom času vrata sobe su se, bez kucanja, otvorila, i Rudi
Klempo je bučno upao unutra, sprovodeći dve vesele manekenke.
Stavio sam prst na usta, ali prekasno.
Veverica je već složila svoju verziju...
- Dobro, da te ne zadržavam više, očigledno se ne dosađuješ tu.
Pretpostavila sam da ćeš zaboraviti da je Goranu danas rođendan, pa
sam htela da te podsetim. Bar se javi, kad već ne možeš da stigneš.
Njemu to puno znači...
Magarac. Među silnim novim datumima koje su mi uvalili, zaturio
sam jedan stari, na koji sam morao paziti. Trideseti maj. Rođendan
mog dobrog druga Popca.
- Majstor si, Veverice, stvarno sam zaboravio. Okupirali su me
neki prijatleji...
Na ono "Veverice" manekenke koje su se gurkale pred ogledalom
prasnule su u smeh. Presekao sam ih besnim pogledom, ali to ih je
samo još više nasmejalo.
- Prijatelji su ti prilično piskavi, koliko čujem. Izvini ako
sam te u nečem prekinula. Dvadeset peti si propustio, pa gledaj da
stigneš bar na pedeseti rođendan...
Tras! Klik! Tu-tu-tu-tu-tu...
Pokušao sam ponovo da dobijem vezu, ali na broju koji sam tražio
83
niko se nije javljao. Uzeo sam torbu i iskipovao u nju sitnice sa
police u kupatilu, maznuo čist peškir i proverio da li je zakopčan
kofer gitare. Sledeći koncert je bio u Osijeku, i to mi je pomalo
išlo na ruku, ali sve drugo mi je pomalo išlo na jedan sasvim drugi
deo tela. Prošao sam pored one dve pucaljke kao pored bačene
"pegle" na peronu autobuske stanice, i laktom drugarski munuo
Klempu koji je zbunjeno trljao žilu "glupaču" na čelu.
- U kojoj sobi je Polak?
***
Ne znam kako se zove zaštitnik zaljubljenih luda, ali neki
svetac je te noći sedeo do mene na prednjem sedištu crvenog
"renaulta 9".
Od Laktaša do Gradiške nije bilo žive duše, ali znao sam da su
tamo svi uvek u kafanama, da je špic mnogo kasnije, tek posle
fajronta, i više me je brinuo takozvani 'auto-put'. No, isti me je
zaista prijatno iznenadio.
Te noći je Haos imao slobodan dan.
Mesec je prosuo bokal srebra nad ravnicom, i do Broda sam stigao
lako, obišavši samo par kamiona individualaca i nekoliko nordijskih
kamp-kornjača, koje su se, željne sunca, i gradova u kojima se nose
spori satovi, lagano vukle prema Grčkoj.
Momci na pumpi zazujali su kao serviseri "formule 1", sve je
bilo u stilu, ali sam dalje, od Rastovice prema Spačvi, ipak krenuo
sa lakom "mosom", znajući da na tom delu pospani Turci i naši
"gastosi" uvek nanišane neko vozilo iz suprotnog pravca. Te večeri
bili su nešto neprecizni, nije bilo kolona na vidiku, i malo pre
ponoći, preforsiravši Bosut, sišao sam sa magistrale, i sa sto
trideset na sat uznemirio dugi i pusti glavni sokak u Adaševcima.
Već sam se provlačio ispod večito spuštene šidske rampe, a dežurni
seoski džukci još su lajali za mnom, i ne verujem da su prestali ni
kad sam se uspentrao na prve fruškogorske obronke, i izgubio se u
gustim šarenim senkama brestova, bukava i jela.
Ni pandur ugrađen na krivini u Iloku nekim čudom nije bio na
svom mestu, momak koji naplaćuje mostarinu dremao je, semafor u
Palanci zelenio se izdaleka, i mada sam kasnije vozio mnogo bolje
automobile od tog malog iznjakanog "rent-a-cara", nikad više nisam
uspeo da iz Banja Luke stignem kući za tri sata i četiri i po
minuta.
Ali čarolija nije prestajala...
Na raskrsnici bulevara i Futoške ulice gde sam očekivao
policijsku patrolu, karakterističnu za Grad Heroj, odjednom se
predamnom pojavio veliki "rekord 1700", sa izgrebanim "begešom" na
84
galeriji, i četiri glave na zadnjem sedištu. Tamburaši...
Umetnici su nešto gunđali na ciganskom kad sam ih obišao,
zaustavio i pozvao da pođu za mnom, pa sam morao da stimulišem
glavnog sa dve-tri novčanice, znajući da će on nepogrešivo oceniti
koliko još love ostaje u svežnju.
Dobro. Teraj, Bato...
***
Ne znam kako je bilo komandosima u Indokini, ali šunjati se sa
šest Cigana na peti sprat zgrade u kojoj lift ne radi, u jedan sat
po ponoći, takođe ima svojih draži.
Sačekao sam da automat isključi svetlo u hodniku, i šapnuo
kolegama ime pesme koju će zasvirati kad se vrata otvore. Naravno,
Cigani ne znaju ni jednu pesmu o Danieli ali...
Ding-dong! Ding-dogn!
"Dano, rano, Dano, ranooooooooo, Pile, moje malo, pile moje
malo, Sinoć smo se zavadili, Dano"...
Veverica je sklopila ruke na bradi, zagledala se u otvor na
tamburi, i dva mala svica zaigrala su u njenim očima, ali ih je
uplašilo svetlo, kad se ponovo upalilo.
Popac se pojavio u ispasanoj beloj košulji predvodeći bulumentu
radoznalih prijatelja koji su, za tili čas, ispunili hodnik.
Raširio sam ruke.
- Čevrt veka, stari moj. Da si vino, odavno bi ciknuo...
Zagrlio me je snažno. To nam se nije često dešavalo.
- Budalo jedna. Videćeš kad dođeš u moje godine...
Poveo je muzikante u stan, i ja sam ih sve propustio, nadajući
se da Veverica neće otići za njim.
Svetlo se opet ugasilo, i ona dva mala svica ponovo su se
pojavila, ovog puta samo na korak od mene.
- Znala sam. Bilo je jedan i pet, baš sam pogledala na sat i
pomislila da neko misli na mene. I mislio je...
Pružio sam ruke ne pomišljajući da se nešto drugo može dogoditi,
i zaista, ona je, bez oklevanja, spustila svoje male dlanove u
njih.
- Nešto ću ti reći, lutko, samo, to nemoj pričati nikom. Ne
moraš više čekati da se kazaljke sklope. Znam jednog dripca koji
misli na tebe i kad su kazaljke potpuno raštrkane...
Popčeva glava pojavila se odjednom iza ugla, i uplašila nas; kao
pajac iz kutije...
85
- Hej, gde ste vas dvoje, ja vas tražim?
Nabrao je obrve, napravio korak, pa se pojavio ceo, ali ona nije
povukla ruke iz mojih. O, ne bih ih ni pustio...
- Hej, lakše malo. Moj je rođendan, a ne njen...
Cigani su, kao za inat, baš tad stigli do četvrte strofe.
"Suvo drvo, suvo drvoooooooooo, Popucale kore, popucale kore,
Najslađe je kad se tajno vole"...
Klik!
***
- Mnogo si je voleo...
Nije to bilo pitanje. Emilija, je bila na tom dalekom
stepeništu, i krišom posmatrala da li ćemo se Veverica i ja
poljubiti već jednom...
Prešao sam joj rukom ispred očiju, kao kad ono mađioničari
proveravaju da li je neko hipnotisan.
- Hej! Vrati se! I priznaj da si za kafu?
Trgla se i klimnula glavom, ali nije rekla ništa. Mlin je krljao
kao kultivator, ali čuo sam da je kresnula TV. Bile su vesti, kao i
obično, ali, za promenu, bez CKJ, SRS, SSRNJ, SUBNOR, PTT, i
ostalih neizostavnih domaćih skraćenica.
Junak dana bila je jedna strana skraćenica.
DDR...
Majstori su u Berlinu srušili Zid. Bio je bespravno podignut i
pravo je čudo kako se niko od komšija dosad nije bunio, no, ovih
dana se opasno nakrivio, pretila je opasnost da će se sam
strovaliti, i pedantni istočni Nemci i najzad su uzeli pijuke i
lopate u sovje ruke.
Srećom, alata imaju na sve strane, čak i na zastavi, koliko se
sećam, a i na tom zidu su već uveliko radili. Naročito ispod
temelja...
Jadnici su, kao jazavci, kopali uske nesigurne tunele, i kroz
njih provlačili zlatokosu decu i žene u osmom mesecu, tražeći izlaz
iz blagostanja i demokratije kojoj nisu dorasli.
Čitavo leto gledali smo opsednute ambasade, "trabante" i
"vartburge" ostavljene kraj puta, i kompletne porodice u sprintu
preko brisanog prostora između Mađarske i Austrije.
Sportska nacija, jebi ga...
Komunalci su fabrikovali plivačko-robotske šampione, a sad se
86
čude kako neki plivaju preko Dunava sa dva deteta na glavi.
Ej "Drugovi" jel vam žao? Rastanak se primakao...
U crno-belom dokumentarcu na ekranu grlili su se neki.
Bili su blatnjavi kao kaljače, što je odavalo da su se i oni iz
najhumanijeg sistema izvukli manikirski. Golim noktima...
Dalje su se smenjivale slike improvizovanih letelica, tela na
bodljikavim žicama, pa suze, očaj, a onda ponovo neki koji se grle,
ali sad već u koloru, s tužnim osmesima, i mnogo, mnogo više
pobednički.
Emi-Li to nije gledala, u stvari gledala je, ali joj je pogled
prestajao negde između.
Pružio sam joj šoljicu, oči su nam se srele i zastale da malo
popričaju, i moram priznati da mi je tad već bila draga na jedan
sasvim određen način.
- Vidiš, srušili su zid...
Seo sam pored nje, još je mirisala na trideseti maj sedamdeset
osme, poželeo sam da je poljubim u vrat, i mislim da ni njoj ne bi
bilo jako krivo.
Ipak, ne...
Odlučio sam da će, za početak, biti sasvim dovoljno da kažem
nešto lepo.
- Ti ćuti. Taj zid je obična baštenska ograda u odnosu na bedeme
koje si ti srušila oko mene...
9
- Zdravo Džokej, stari druže moj. Sto godina se nismo videli...
Gle, gle...
Nisam znao da Aca Vaška ima brata starijeg dvadeset godina, ali
tip kom sam otvorio vrata nije mogao biti niko drugi. Imao je isti
bernardinski pogled kao Aca, istu brižno pedantno razbarušenu
pesničku frizuru, i isti svileni šal, besprekorno složen uz
pulover, kako je to već znao da izvede simpatični sitni grebator,
jedan od glavnih statista u slavnim Danima Lavova.
Frapantno...
Lice koje mi se smeškalo nosilo je isti onakav komotan, za dva
broja veći nos, na čijem su vrhu bili nataknuti isti onakvi ogromni
amerski cvikusi, i, kad su mi se oči malo privikle na polumrak
hodnika, uočio sam da je i antilop-jakna, izlizana kao blokeji na
poštarskim cipelama, veoma slično onoj jakni po kojoj je mladi
Vlaškalić svojevremeno bio prepoznatljiv. Veoma, veoma slična.
Suviše slična, bojim se...
Jebo te miš. To nije bio ni stariji brat, ni mlađi otac Ace
Vaške. To je bio Aca Vaška lično. Glavom i nosom...
87
Za njega se pričalo da živi brzo, ali kako je uspeo da za pet
ostari dvadeset godina, to verovatno zna samo on.
Ma, da se ne lažemo, ne zna samo on...
Grad Heroj je mala varoš. Znaju i drugi. Znaju naročito oni
kerovi koji se pojavljuju niotkuda svaki put kad nanjuše da je Acin
špric na rezervi. Te zveri su svojim tananim iglama izvezle crnu
čipku za jastuk mog izgubljenog druga.
Primetio je da ga gledam duže nego što je pristojno.
- Da, da kosa mi malo opada u jesen. Eh, da me samo vidiš u
proleće.
Propustio sam ga unutra, stisnuvši mu ruku, usput. Bila je
prijatna kao lignja, baš izvađena iz frižidera.
- Starimo, Aco moj, tu boga nema. Upadaj, sedi, jesi li za neku
cugu? Kojim dobrom dolaziš?
Stvarno treba biti blesav pa pitati dekintiranog narkomana kojim
dobrom dolazi. Kakvo pitanje, takav i odgovor.
- Umro je Čava Basista...
***
Čava Basista bio je ovdašnja legenda. Vrhunski "kafanjeros".
Lider najboljih hotelskih bendova. Pionir roka u našoj varoši.
Šarmer. Svestrani zabavljač. Cicija. Alkos, Gubitnik. Ništarija...
Za svakog ponešto...
Kao klinac gledao sam ga na igrankama, imao je "Fender Jazz
Bass" i folirao trans svirajući najjedno-stavnije ljige, ali mu je
to sasvim dobro stajalo. Bio je definitivno simpatičan. Pokušavao
je da prođe kao solista, pevao na festivalima, na TV-u, pravio novi
bend za svaku gitarijadu, ali nešto mu je ipak falilo.
Talenat? Sreća? Jaja?
Da. Ta tri...
U lokalnom kupusovom listu dosledno su ismevali svaki pokušaj
nekog od nas, sugrađana, pa su i oba Čavina singla bila popiškena
od prestručnih provincijskih kritičara. Ipak, uporni Čavez je uspeo
da do kraja izbori i jedan izrazito pohvalan tekst u glasilu Grada
Heroja.
"Obaveštavamo rođake i prijatelje da je naš DOBRI, PLEMENITI,
POŽRTVOVANI taj i taj, iznenada ispustio svoju dušu..."
Sve druge ispustio je mnogo ranije. Ispustio je iz vida jednu
zgodnu, buckastu ženicu, kojoj je dozlogrdilo dremanje za
"muzičarskim" stolom, i miris vinjaka koji je posle fajronta stizao
88
u stan, pa je pokupila klince, jednog dana, i vratila se svojim
uglednim roditeljima. Zaboga, pa oni su joj davno govorili da je
pogrešila što se udala za "onu pijanduru i ženskaroša". Zatim je
ispustio i priliku da dalje svira sa mnom. Pred koncert u Rijeci
ucenio me je da neće izaći na scenu ako bendu ne dignem gažu za
jednu staru sivu hiljadarku, i dobio je hiljadarku, ali je tako
zauvek izgubio priliku da još nekad svira izvan kafane. A onda je,
bukvalno, ispustio i gitaru. Tako sam barem čuo. Strugao je po
žicama sa braćom Narodnjacima, u nekoj birtiji iza Palanke,
spondiloza mu je totalno sjebala prste, i jedne večeri mu je gitara
ispala iz ruku. Posle je uzalud dolazio na berzu tezgaroša, u hotel
"Vojvodina", očekujući da je nekom orkestru potreban evergrin pevač
sa bogatim iskustvom, i oni momci koji nisu stigli da okrenu glavu
kad bi se pojavio, častili bi ga pelinkovcem i dozvoljavali mu da
za njihovim stolom ispriča neki vic koji su svi znali, ali mu više
nisu nudili posao. Mesecima. Godinama...
I, onda je ispustio dušu. Iznenada? Šta ja znam. Tako piše u
novinama...
***
Vetar stanuje u Rumenačkoj BB i nije mi jasno kome je palo na
pamet da baš u njegovom dvorištu izgradi novo Groblje.
Novo Groblje za mene nije ništa novo. Mi se, na žalost, već
sasvim dobro poznajemo. No, kad je Deda-Štetu ono stigao "peugeot"
bila je to pusta livada sa par sablasnih humki, kao grobovi
nesretnih drumskih razbojnika zakopanih negde usred polja, bez
boga, zvona i opela.
Strine i snaje, koje su naricale za dedom po službenoj dužnosti,
zgranuto su gurkale kod rake, pokazujući na ime, plastičnim slovima
ispisano na susednom krstu. Kiš Laslo.
Mađar...
Hvalili smo se kako ovde svi živimo zajedno, ali smo, za svaki
slučaj, ipak umirali svaki za sebe. Novo Groblje je donelo i nov
zakon da se svi građani našeg grada, koji iz nekog opravdanog
razloga prestanu da žive, ubuduće sahranjuju na istom mestu. Čudo
da se na to manjine nisu pobunile, tek, bilo kako bilo, moj deda,
veliki pravoslavac, dobio je za komšiju, na neodređeno vreme,
kolegu katolika, majstor Lasla Kiša, stolara u penziji.
Ćale i ja ostali smo poslednji, kako je već red, i neću nikad
zaboraviti kako je moj stari pogledao preko ramena dok smo
odlazili, i, osmehnuo se na onaj svoj posebni, golim okom jedva
primetni način.
- Eto, sine moj, Laslo. Baš je to neko božije maslo...
Možda se Ćale setio kako mu otac dugo nije oprostio što se
oženio katolkinjom. Možda se setio kako je posle Deda Šteta svog
89
unuka ljubimca godinama za Sve svete vodio na ono drugo, "njihovo"
groblje, kupovao mu šećerleme i pečeni kesten, i vadio veliku
kariranu maramicu gledajući u porculansku sliku lepe mlade žene sa
dugim uvojcima i tužnim pogledom nekog ko odlazi.
Ne znam na šta je još tad mislio moj Ćale, ali bila je to važna
lekcija koju sam dobro zapamtio. Okrenuo sam se i ja, i pogledao
još jednom dve humke na koje je polako padao sumrak, neprijatan i
hladan, kao mokra cicana košulja.
Tako i treba, Deda Šteta. Kao komšije. Kao majstori. Kao
ljudi.... Bilo je to pre petnaest godina.
Groblje se od tada lepo izgradilo. Pokazalo se kao dobra
investicija.
Breze, koje su tad bile tek posađene, sad uveliko skrivaju
pogled na tu parcelu, iako je vetar sa njih otresao skoro svo lišće
i nosio ga po širokoj aleji kojom smo Aca Vaška i ja žurili prema
kapeli.
Priznajem da nikad nisam voleo vetar, ali ni Aci to, očigledno,
nije omiljena pojava u prirodi.
Ruke su mu bile zauzete velikim buketom u celofanu, pa je savio
glavu i okretao je kao biciklist-trkač, ne bi li našao ugao pod
kojim mu košava neće podizati duge pramenove, koje je terao s leva
nadesno, i otpozadi prema napred, pokušavajući da sakrije duboke
zaliske i malu monašku ćelu na vrh glave.
- Jebem ti vetar, da ti jebem...
Na platou pred kapelom nastupao je hor promašenih. Uspešni su
uspešni pomalo i zato što znaju na čijoj se sahrani treba pojaviti,
i ovde ih nije bilo. Bilo je patetičnih, kao Aca, koji su ridali
nad kovčegom, bilo je realnih, koji su govorili da se tako nešto
moglo i očekivati, i bilo je nekih zalutalih, koji su pitali koliko
je godina imao.
Godina? Sasvim dovoljno da umre mirne duše...
Čava Basista imao je puno prijatelja, ali ne broje se oni koje
si imao, nego oni koji ti ostanu. Nije bila gužva, ali ipak, toliko
sviraca nisam video na jednom mestu još od "Muzičarske Nove
Godine", 1979. Svi su stajali u grupicama, dvoje-troje, ili samo
dvoje, i mada sam mnogima klimao glavom, nisam uočio nikog kom bih
mogao da se priključim.
Dabome, priključili su se meni.
Zoka Obad primetio nas je čim smo stigli, ali je lukavo sačekao
da ostanem sam, i tek kad je bio potpuno siguran da neće izvisiti,
polako mi je prišao držeći ruke na leđima. No, nesreća nikad ne
dolazi sama. Za njim je, na vrhovima prstiju, kako se to već radi
na sahranama, pošao i Miško Bajić, zvani Miša Magarac, koji je
poslednjih tridesetak godina stalno tapkao na korak, ili dva, iza
svog kuma Zoke. Bili su jeziv tandem.
Zoka Obod patio se sa gitarom kao da svira na bodljikavim
90
žicama, ali je zato za neke praktične stvari imao savršen sluh. Bio
je glavni trgovac benda, i, iako se Čava formalno vodio kao šef,
mislim da je mišoliki prateći vokal držao sve konce u svojim
rukama. Poturao je naivnog Čavu kad se trebalo našikati sa
direktorom nekog hotela da bi se dobio posao, uvaljivao mu na
potpis sve problematične ugovore, a siguran sam da ga je napalio i
protiv mene, kad smo ono zakuvali u Rijeci. Usput je otvorio
fotokopirnicu, kupio stan, što se ne dešava poštenim muzičarima, i,
za razliku od upokojenog Čaveza, strugnuo sa scene na vreme, mnogo
pre nego što su počeli da ga guraju sa nje.
Promrmljali su pozdrav, stali levo i desno od mene, i ćutke sam
čekao sledeću repliku, opkladivši se sa sobom da će to biti "Nema
više našeg Čave", ali Zoka me je iznenadio jednom neočekivano
originalnom rečenicom.
- Ode naš Čava...
Nisam odmah odgovorio, jer sam posmatrao kako Aca tek iz drugog
slobodnog bacanja uspeva da nabaci svoj buket na veliku hrpu
ružnih, plastičnih venaca.
- Ode. Možda nađe gažu u oblacima. Ovde mu baš nije išlo...
Osetio sam da me Obad gleda sa strane, ali nisam okretao glavu.
Popovi su se muvali oko izlaza iz kapele, što je značilo da će
predstava početi na vreme. Eto, Čava je uspeo da jednom počne
program u minut kako je plakatirano.
Miša Magarac je osetio potrebu da i on nešto njakne.
- Vidiš kako je glupo što smo se svađali, Džokej. Šta ćeš, bili
smo tako mladi...
Pa, baš i niste. Ja sam bio mlad. Vi ste tad već dobro ugazili u
četvrtu deceniju, koliko se sećam.
Čovek zvani Magarac nije odustajao.
- A i svirali smo da se pušilo. Sećaš se kako smo samo svirali?
Sećam se...
***
Miša Magarac, konkretno, muzicirao je tako što je sa dva štapa
mlatio kao divalj po gomili šupljih kanti. Da ne bude zabune, viđao
sam i bubnjare koji su zaista SVIRALI bubnjeve, ali Sivonja nikako
nije bio član tog kluba. On je baš LUPAO bubnjeve. Nemilosrdno. Kao
tuđe...
Na jednom koncertu tako je pomahnitao da sam se uplašio da mu se
pas lutalica zavukao pod timpan, i da Miško bukom pokušava da ga
istera. U pauzi, između pesama, zavirio sam da vidim da se nije
mačka, ne daj bože, omacila u bas bubnju, na starim krpama koje je
Magarac koristio kao "denfer", ali, srećom, nije bilo ništa od
91
svega toga. To je samo suptilni muzičar nešto interpretirao. Neki
ritam šta li...
Neupućeni će možda pomisliti da je njegov nadimak malo grub i
preteran, ali mi, koji ga poznajemo bolje, slažemo se da se u
stvari radi o nežnom imenu od milja.
Ali, ni drugi nisu bili mnogo bolji.
Već sam spomenuo one muke po Zoki, kad su svirka i štimovanje
bili u pitanju. Kod Čave je, opet, sve zavisilo od promila u krvi i
zakona spojenih sudova, a i organisti su bili priča sasvim za sebe.
Menjali su se češće nego članovi Predsedništva SFRJ, i nisam stigao
ni da ih sve pošteno upoznam. Bili su to uglavnom akademici, momci
sa puno bubuljica i malo smisla za muziku, ali to im je samo
pomagalo da se bez problema uklope u paniku i konfuziju koja je
vladala na sceni.
Ruku na srce, i ja sam tada pevao kao dečak koji mutira. Kao
prehlađeni dečak koji sam mutira. Prestravili su me prvi,
staromodni producenti s kojima sam radio, terali su me da pevam
pravilno i školski, a pravila i škola nikad nisu bili moja prirodna
sredina. Stvarno sam propevao tek kad sam dobročinitelje zbacio iz
sedla, negde na trećoj, četvrtoj ploči, i sve što sam do tad snimio
danas mi zvuči kao stari, previjeni gramafon, ili, još bolje, kao
onaj uzbuđeni i ubrzani polupederski glas spikera iz posleratnih
crno-belih filmskih žurnala.
Prokletstvo je to...
Nikad nismo prolazi bolje. Nastupao sam sa profesionalcima, sa
ajkulama i zverima, sa malom filharmonijom i big-bendom, sa velikim
"lajtom" i hiljadama vati oko sebe, ali nikad nisam imao toliko
uspeha kao sa raštimovanim kafanskim orkestrom, i jednim skrpljenim
ozvučenjem, 2x350 vati.
Kažu da samo treba biti pravi čovek na pravom mestu u pravo
vreme, a sve ostalo je čista tehnika. Za pravo mesto i pravo vreme
je u redu, to se poklopilo, ali, među nama, još uvek mislim da
stari momci nisu bili pravi momci za pomenutu situaciju.
Verovatno grešim...
Naime, i sam Bog je, izgleda, secovao na nas. Čudan oreol,
srebrn i magličast, lebdeo je tih meseci nad malim tezgaroškim
bendom, i niko nam ništa nije mogao.
Polak je program ustupao svojim provincijskim filijalama, sitnim
menadžerima koji su pokrivali određene reone, i ti terenci, željni
dokazivanja i velikih poslova, punili su hale i sale do vrha,
Gospon Stjepku za ljubav, uz pomoć svega nekoliko plakata, i svega
nekoliko podmićenih muzičkih urednika po lokalnim radio-stanicama.
Polak me je i povezao sa Čavom i njegovim bendom. Svirali su
neku veselicu u Tuheljskim Toplicama, stari mačak ih je čuo, ocenio
i procenio, častio ih cugom, pa ih pazario kao priplodne junce.
- Alo, Džokej? Zakaj mi nisi rekel da imaš fajn orkestar tamo
92
kod vas? Sve sam zrihtal. Basist ti se bude javil čim stigne
doma...
Studijski muzičari koji su dotle bili u kombinaciji, bili su
razmaženi kao mecosoprani, i Polak je jedva dočekao da ih se reši.
Tražili su hotele sa bazenima, bazene sa saunama, saune sa masažom,
pa juhicu za nijansu topliju, pivo za nijansu hladnije, jastuke za
nijansu tvrđe, amortizere za nijansu mekše...
A Gospon Stjepko je tražio bend za nekoliko nijansi jeftiniji. I
našao ga je...
Čavez & Co. nisu bili baš fon Karajani, ali, istini za volju, ni
moje pesme nije pisao neki Amadeus. Poskidali su stvari korektno,
rekoh korektno, ne perfektno, bože moj, pa malo su to prilagodili
sebi, ali nikad im niko nije zamerio. Čak ni ja.
Oni koji su želeli da me uvrede nazivali su me amaterom, a to je
u stvari bila istina koje se nisam puno stideo. Amateri, uz sve
mane, imaju nekog šarma koji je nedostupan profesionalcima, i
posmatrajući kasnije fotografije na kojima su mi "profići" bili za
leđima, video sam sebe kao turistu uslikanog u muzeju voštanih
figura, na odeljenju "rock & roll music". Prilično čudan osećaj.
Kao kad mazneš besprekornu ribu i u ključnom momentu otkriješ da
nosi duboki zamrzivač u gaćicama. Ni tamo, ni ovamo..
Čavin orkestar, ko zna zašto nazvan "Kruna", po tom pitanju mi
je mnogo više odgovarao. Neću da kažem da su bili duduci, nije
lepo, a, na kraju krajeva i napravio sam čitav ovaj uvod da bih
mogao da ih opišem jednom jedinom rečenicom: Imali su puno, puno
šarma...
Neke svoje rođene pesme, u početku naše saradnje, prepoznavao
sam kao na kvizu, tek posle prve-druge strofe, ali nakon samo
nekoliko nastupa potpuno smo se ušemili i više nije bilo problema.
Momci su se oblačili kako su navikli na svojim ugostiteljskim
nastupima, u široke košulje od onih sjajnih materijala od kojih se
obično šiju novogodišnje haljine, i u raznobrojne modelne
kombinezone sa velikim džepovima i cipzarima, o, bili su ja-ko
ponosni na svoj izgled, ali publika je, bojim se, to shvatila kao
parodiju, i kezila se na najozbiljnijim mestima.
- Ti boga, ovi su ti dečki pravi "Mapetovci". Rulja ih
obožava...
Da, i Polak je bio zadovoljan kao uostalom i svi ostali. On je
bio zadovoljan publikom, publika programom, direktor hale
zadovoljan procentom, opština i ZAMP zadovoljni sa po svojih deset
posto, prodavci semenki, kikirikija i osvežavajućih pića zadovoljni
pazarom, pa onda ja, da se ne foliramo, sasvim zadovoljan sobom.
Dakle, svi zadovoljni...
Skoro svi...
Oni koji su nekad zagrizli taj kruhac znaju ko će uvek prvi
93
prekinuti lanac zadovoljnih. Bend, dabome...
Svirci su na prvi koncert teglili ozvučenje, montirali
instrumente, svirali, razmontirali, pa teglili nazad. Na drugom
koncertu su brojali glave u parteru i na tribinama, na trećem su te
glave pomnožili sa cenom ulaznica, a pred četvrti koncert su
tražili "fizikalce" za nošenje instrumenata i ozvučenja. I veću
gažu. Do desetog koncerta još malo su množili, pa su tražili i
tehničare za montiranje instrumenata. I veću gažu. Posle još pet
nastupa su tražili dva automobila umesto kombija, dnevnice za deset
dana unapred, i veću gažu, i tako redom, pa sam se već plašio da će
za trideseti koncert spremiti zahtev da više i ne izlaze na scenu,
nego da im honorare samo ubacimo ispod vrata. No, sticajem
okolnosti, nije bilo tridesetog koncerta.
Dvadeset i deveti je bio u Rijeci...
U ovoj zemlji postoji čudan običaj da se fabrike keksa, bombona
i slatkiša za decu nazivaju po obešenim i streljanim ljudima, pa
onda i nije neko čudo što se i jedan kitnjasti predratni teatar, sa
visokim balkonom i pompeznim ložama, neprikladno zove "Kino
Partizan". Da, tamo smo nastupali. Kapacitet dvorane iznosio je
tisuću mesta, što je po tadašnjem kursu bilo sasvim približno
hiljadi, ali mene je mnogo više radovala vest da gledalaca ima više
nego ulaznica, i da, i u tom ružnom velikom mestu, ima lepih malih
okica koje će biti uperene u mene te večeri.
Ali i Čavin nos, prošaran detoniranim kapilarima, bio je uperen
u mene pre izlaska na scenu.
- Slušaj mali, mi smo nešto razgovarali. Slaba nam je lova. Za
te pare nam se ne isplati ovo mrcvarenje. Propustili smo neke super
ponude, i rešili smo da dalje sviramo samo za dvostruku gažu.
Izvini, ali tako je. Mi smo ipak profesionalci...
Pale su mi na pamet one gospođice za koje se kaže da su
profesionalke, i povukao sam figurativnu paralelu između te dve
branše. Očajnički sam tražio Polaka pogledom, ali on se motao negde
između kase i ulaza, i znao sam da nema teorije da se pojavi.
Iza Čavinih leđa nacrtali su se i ostali muzikanti, i dodali mu
gorki začin za kašu koju mi je kuvao. Mufljuz se još više napalio.
- Eto, mali, pa odluči. Publika čeka. Mi se pakujemo, a ti možeš
i sam na scenu. Recituj Jesenjina, žongliraj sa pomorandžama,
pričaj im masne viceve. Nema ljutnje. Kol'ko para, tol'ko muzike...
Bend se cinično cerekao, i tad sam prvi put primetio da ipak ima
i trenutaka kad štimuju zaista besprekorno.
***
Gospodin pomiluj...
Pop je poljubio hladni metalni krst i izgovorio još neke reči
koje je, prevrćući ih kao suvo lišće, vetar odmah poneo daleko u
94
polje. U povratku, švićnuo je po golim granama, poigrao se sa
tankim dimom kandila, pa je još jednom, ne uspevši da odoli,
podigao onaj smešni svileni pramen na pognutoj Acinoj glavi.
Eto...
Sve to dođe na svoje. Te davne noći dao bih za svoju publiku
mnogo više od četiri sive novčanice, ali momci koji su kafe zajedno
pili, a odvojeno ih plaćali, to nikad ne bi razumeli. Sad to više i
nije tako važno. U Rumenačkoj BB prebijeni su i mnogo veći dugovi
od tog našeg, i malo je neozbiljno, u ritmu električnih zvona,
citirati staru tezgarošku devizu:
Pošteno, pa ko koga zajebe...
Momci su hteli da me malo opelješe, i uspeli su. Ja sam hteo da
se oni malo vrate tamo gde im je mesto, i uspeo sam.
Nastupio sam te večeri u Rijeci. I još jednom. I još jednom.
Nastupao sam posle i u "Skenderiji", "Lisinskom", na "Gripama", u
"Centru Sava", "Zetri", "Morači", u "Zrinjevcu"...
Članovi VIS-a "Kruna" slušali su o tome, i to mi je više nego
nadoknadilo onu lovu koju sam morao da odbrojim u garderobi "Kina
Partizan". Znao sam da znaju da bez mene nemaju neke šanse da se
popnu na koju od tih pozornica.
Osim, ako ih redari ne puste da predaju cveće nekoj do kolena
dekoltovanoj "Narodnjakinji"...
***
Klik!
Ne, na žalost, to nije bilo ono "klik" koje mi je nedostajalo.
to sam samo ja upalio svetlo u hodniku, vrativši se sa sahrane.
Emilija je bila opravdano odsutna tog dana.
- U subotu izlazim pred matičara...
Faca mi je stena kamenita, ali i stene ponekad pucaju. Lija se
radosno nasmejala, zadovoljna efektom svoje tektonske rečenice, i
tek tad sam dovršio svoj pokret, zaustavljen negde na pola puta.
Dođavola, odao sam se...
Odala se i ona.
Testirajući moju ravnodušnost otkrila je da ni njoj nije
svejedno da li je meni svejedno. Pa, dobro. Nešto se već moralo
desiti na našem grafikonu.
Brzo mi je objasnila da zaista izlazi pred matičara, ali malo sa
strane, sa krilne pozicije, kako bi rekli reporteri sa fudbalskih
utakmica.
Biće kuma. Njena drugarica Ruška udaje se za Mr. Naduvenka, sina
95
jedinca moćnog prigradskog privatnika, i moj mali sagovornik pozvan
je da svedoči u tom slučaju. Svatovi su zamišljeni kao spektakl,
mladoženjini su pregovarali sa "FK Crvenom zvezdom", ali je
"Marakana" nešto zauzeta, pa su se morali zadovoljiti zakupom
jednog od ovdašnjih hotela. Taman za rodbinu. Naduvenkovo pleme je
ozbiljno iskušenje za raspoložive hotelske kapacitete, pošto osim
priručnih rođaka dolazi i delegacija iz zavičajnog kraja. Lija mi
je rekla da je hvata blaga jeza od susreta familija budućih sretnih
mladenaca, mladine lokalne aristokratije s jedne, i mladoženjine
boračko-mercedeske koalicije, s druge strane.
Poslednji put kad su se srele takve dve družine pala je
Bastilja, ali nisam ubeđen da sam smirio Kuma-Liju iznevši joj taj
podatak. Zato sam joj objasnio da su tada jedni izvukli određenu
pouku, i da otad uvek ćute i priznaju da su drugi u pravu.
Naročito ako "Drugi" mašu nekim najnovijim dostignućem,
giljotinom, šmajserom, ili rešenjem o nacionalizaciji.
Ili deviznom knjižicom, kao u ljubavnom slučaju Emilijine
drugarice Ruške...
Dakle, jedni će zagrajiti, drugi se pritajiti, kuvari će se
naraditi, svirci će dobro zaraditi, kelneri neće stajati,
mladoženja će se malo kajati, mlada će krišom cmizdriti, svekrva
će, razume se, pizditi...
A kuma?
Eh, kuma...
Svečani čin dogodio se u četrnaest časova, u isto vreme kad i
Čavino uzemljenje, i priznajem da sam, hodajući u povorci po stazi
složenoj od sivih kamenih kocaka, ćutke posmatrao kako koraci drobe
lišće, i mislio, naravno, na Emiliju Kovačev.
Kakve to veze ima?
Kako da nema? Igra asocijacija. Koraci? Noge. Lišće? Dva duga,
vitka lista na nečijim nogama? Ko bi drugi to mogao biti?
Znam, nije bilo ni vreme ni mesto za to, ali Bog će mi
oprostiti. Šta mogu, takav sam čovek, a i on je takav Bog, nadam
se...
Posle sahrane, a pre onog "klik" na prekidaču svetla, zadržao
sam se malo sa momcima na cugi. Za pokoj duše. Mislim da smo je
upokojili vrlo savesno, jer bilo je već šest i koji minut kad sam
se vratio kući. Oprao sam ruke, takav je narodni običaj, a i da
nije, moj privatni običaj je da operem ruke posle rukovanja sa
milion muzikanata, bacanja grumena u raku i dva sata teglenja po
isparanoj fotelji od skaja, u izlizanom hotelskom snack-baru.
Šuška se da je u vinu istina...
U vinjaku nije, sasvim sigurno.
Posle druge ture, Zoka Obad i Miško Magarac počeli su neumorno
96
da veličaju ime, lik i delo Druga Čave, nešto kasnije upetljao se i
Aca Vaška, posle pete ture Čavez je već proglašen legendom i VD
Genija, a malo posle toga sam se pokupio, vadeći se na posao, i
otišao kući, pre nego što im je palo na pamet da je to u stvari
pokojni Čava Basista naredio da se sruši onaj most, i odlučno rekao
istorijsko "NE", tamo nekim tipovima.
U stanu je tišina šištala kao zmija, i brže-bolje sam upalio TV,
ali to nije bilo najbolje rešenje. Na prvom kanalu su momci u
plavim kapicama rasturali ekipu u belim, i da se to sve dešavalo u
olimpijskom bazenu možda bih i nastavio da gledam, ali ta borilačka
veština održavala se na nekim uskim i prljavim ulicama, i bilo ju
je jako teško pratiti. I mučno. Nije tu bilo ni pravila ni sistema,
igrači su bili loše obeleženi, plavi su bar imali sitne brojeve, na
opasačima, ali belima se nije znalo broja.
Bilo ih je previše, pa su verovatno i sami zaključili da bi vrlo
glupo izgledali sa sedmocifrenim brojevima na malim okruglim
kapama, a sem toga, tako neregistrovani lakše su izvodili opasne
kontre, na čemu se, inače, bazirala njihova taktika na vrućem
gostujućem terenu. Ili na vrućem domaćem terenu? Ništa se ne zna.
Istraga je još u toku..
Potegao sam daljinski upravljač, onako s kuka, ali na drugom
kanalu spremno me je čekao jedan šizoidni narodnjak, i svom srećom
mi je prst bio na dugmetu na kom je pisalo "OFF", jer ko zna kako
se sve to moglo završiti.
Novine? Ne pre jela, hvala lepo. CD? E, to može. Šta je u
mašini? "Brothers In Arms"? Kupljeno. Play... Ispružio sam se na
kauču, odlučivši da to potraje minut-dva, ali bio je to težak dan,
a i za mene pričaju da sam težak tip, i gravitacija nas je začas
uzela pod svoje. Na plafonu se, čudno, davao isti film kao
prepodne, na matineu.
"KUMA 1"...
"Here I am again in this mean old town, And you're o far away
from me...
Čekaj, zar je Knopfler radio muziku za taj film? I nije mu neki
tekst.
Evo me opet u ovoj pokvarenoj staroj varoši, a ti si tako daleko
od mene. I, gde si sada, dok sunce pada, bla, bla, bla...
Ma, foliram. Baš me je, ono, dobio...
Hm, tekst zasad vrlo dosledno prati radnju, ali me jako
interesuje kako će se posle izvući, jer sumnjam da čak i Knopfler
zna kako se na engleskom kaže "bećarac".
A Cigoši će to sigurno večeras svirati Emiliji Kovačev...
Kako li se namontirala, da mi je znati? Nije valjda išla kod
frizera? Ne verujem...
Kao klinci uvek smo virili kroz prozor kuće u kojoj su bili
svatovi, da vidimo mladu. Kako se nikad ranije nisam setio da malo
97
zagledam u kumu?
Imala je tremu, brinula se kako će izaći nakraj sa svim
procedurama, nazdralvjanjima i dežurnim đilkošima, i pokušao sam da
je smirim, ispričavši joj da je i meni bilo tako kad sam kumovao
prvi put, ali da je sve prošlo u najboljem redu.
Što baš i nije bilo istina...
***
Jesen stiže, dunjo moja, ja se ne oženih...
Nekad su se svi, kao blesavi ženili u jesen, čime su automatski
rešavali problem zimovanja, ali to je bilo u dobra stara vremena,
kad pre braka nije bilo diranja, a o rari-rari i da ne govorimo.
A Lufter se oženio krajem juna. Zbog troškova.
Do jeseni bi, naime, morali da dokupe još par metara materijala
za venčanicu, ali ni to, sasvim izvesno, ne bi bilo dovoljno da se
sakrije mladina velika biba, pa su Martin i Sonja doveli roditelje
pred svršen čin, i počeli da prave spisak uskog kruga prijatelja.
Koji se zaustavio na cifri stotinu šezdeset i osam...
Još u gimnaziji sklopili smo tajni pakt o totalnom kumstvu, a u
momačkim danima često smo se i oslovljavali sa "kume", što je bio
dobar štos. Curice su se uvek oduševljavale romantičnom pričom o
tri stara druga, i o potpisima koji će overiti dugogodišnja
prijateljstva, ali curice su bile načitane ruskih romana i nije ni
čudo što su verovale u to.
Čudo je što smo mi verovali...
Dogovor je bio da Popac bude kum Lufteru, Lufter meni, a ja
Popcu, i kad je žreb odlučio da Martin probije led, bilo mi je čak
i pomalo krivo što ću na velikom događaju biti samo jedan od
gostiju. No, za utehu, znao sam da ostajem prvi i glavni na listi
čekanja za sledeću, ovu ili onu varijantu.
- Hej, Joe! Da li si O.K.?
Popac me je ponekad zvao "Joe O.K.", što je zvučalo kao prevod
mog nadimka na holandski ili flamanski. Prišunjao mi se, s leđa,
dok sam na klupi na keju sedeo sa jednom devojkom, i mada ju je
pogledao zvanično i značajno, mislio sam da nema potrebe da mu je
predstavim.
Pomerio sam se malo u stranu, ali on nije seo između nas.
Spustio se na suprotnu ivicu klupe, odredivši da Veverica bude u
sredini, pa joj je prebacio ruku preko ramena, i podesio glas na
dramsku lagu Borisa Godunova.
- Šta radiš tu, ti mala, u jedanaest noću, a? Igraš se Čika
Doktora sa ovom barabom? Imaš li ti, uopšte, roditelje?
98
Mala je bila na trećoj godini farmakologije, ali je pocrvenela
pred svojim velikim bracom, iako nas je zatekao u strogo pristojnoj
relaciji. Nekim čudom. Jer, zabavljali smo se kratko, a ja sam
putovao dugo, i kad smo bili zajedno, kao tih dana, samo smo se
grlili i ljubili, kao pijani Rusi.
Popac se zagledao u Dunav, video sam da ga nešto muči, i nadao
sam se da to nema neke veze sa Vevericom i sa mnom.
- Kaži, Popac, u čemu je frka?! I ne bleni tako u te talase,
dobićeš rečnu verziju morske bolesti...
Pogledao me je sa olakšanjem, zadovoljan što sam je preuzeo
inicijativu, jer očigledno nije znao kako da počne. Duboko je
uzdahnuo, pumpajući važnost onoga što sledi, a Veverica, koja je
dobro poznavala takve situacije, ustala je sa klupe pre nego što je
njen brat započeo ozbiljan muški razgovor.
- Idem samo da pozdravim Bojanu. Odmah dolazim...
Popac je ostavio devojku u kolima, pedesetak metara iza nas, i
jedan ušminkani džbun promolio se kroz desni prozor legendarnog
"mini morisa" kad je Veverica stigla do njega, pretrčavši lako, kao
košuta, preko mekog, širokog travnjaka.
Tek tad sam ponovo okrenuo glavu prema svom drugaru, ostavivši
mu, znači, dovoljno vremena da se presliša i uđe u lik zabrinutog,
bespomoćnog momka, kog je, očigledno, naumio da mi odglumi.
- Samo mi ti možeš pomoći, Joe. Dva dana nisam oka sklopio.
Bojim se da neću moći da se prihvatim tog kumstva...
***
Popac je, inače, bio rođeni lažov, ali je znao da sam ja oduvek
bio nepogrešivi detektor svih njegovih folova, i čudi me da se
usudio da mi ispriča tu švajcarsku "ementaler" priču, punu malih i
velikih rupa...
Vadio se na ispitni rok i na Sonjinu sestru s kojom se nekad
muvao, a koja će biti tamo s novim dečkom, trudio se, ne mogu da
kažem da nije, ali među pet-šest razloga koje je naveo nisu bila i
dva na koja sam sumnjao, a od kojih je jedan sigurno bio onaj
pravi.
Klasa ili kasa?
Samo ako nije i jedno i drugo...
Naše društvo opisuje se kao besklasno društvo u kom vlada
radnička klasa, što znači da i nije baš jako besklasno, čim jedna
klasa, ne samo da postoji, nego uz to još i vlada. Svejedno. Bitno
je da je ta jedna, kao jedina, ujedno i prva, i u tome je prednost
našeg uređenja nad svim ostalim uređenjima na ovom svetu.
99
Kod nas se svi rađaju prvoklasni...
Dabome, i tu postoji caka.
Tako se, na primer, Popac rodio kao prva-A, a Lufter kao prva-C
klasa, i iako se ti indeksi nikad nisu pojavljivali u javnosti,
uvek su se, nekako, podrazumevali. Mladi gospodin Popovicki
vremenom je sve više i više zazirao od onih nizvodno u abecedi, i
čini mi se da ga je mogućnost da se okumi sa prvom C-klasom konačno
prelomila, i naterala da mene pozove u pomoć.
Jer, ja sam bio džoker, Ludak. Pesnik i smehotvorac. Boemčina,
kao moj Ćale. O, mi smo mogli sa svima...
Popac se godinama podsmevao Martinovim roditeljima i stvarima, i
da je u pitanju bio neko za samo pola mrvice manje dobrodušan nego
Lufter, lepuškasti doktorski sin bi već mnogo puta do tad jeo
supicu na slamku. Umesto toga, Martinec se uvek na sve to samo
smušeno smeškao, kao da je on kriv za gondolu na televizoru, ruski
automobil i kratke dezenirane čarape svog starog.
Kume, izgore ti kesa...
Za razliku od ustaljenog shvatanja, mislim da je, u stvari, kum
taj koji najviše najebe u prvoj bračnoj noći. Mlada to odradi
unapred, kao ono firme pred državni praznik, pa od matičara nadalje
samo smišlja kako da skine cipele koje je nesnosno žulje, budno
motri muža, da se isti ne bi slučajno preterano usvinjio, i onda
fino, negde po ponoći, triput zevne, dvaput se nasmeši, i 'ladno
zbriše na spavanjac.
A kum ostaje sam protiv svih...
Tog dana svi gledaju da ga ojade. Mali Cigusi sa kovrdžama prvi
mu izbiju sitniš, pred Opštinom, a veliki Cigusi sa tamburama
poslednji mu izbiju sitniš, pred zoru. Između toga, svi mu prodaju
sve i svašta, od ruzmarina do ukradene mladine cipele, ogovaraju ga
ako nije dao najskuplji poklon, i ne daju mu da ode kući dogod im
se čini da bi od njega moglo biti još neke materijalne koristi.
Popac nije imao matematiku na fakultetu, ali ju je, definitivno,
imao u genima.
- Znao sam da ćeš pristati da me zameniš, Joe OK. Neću ti to
nikad zaboraviti...
Gledao sam kako odlazi. Veseli polutrk nikako nije bio u skladu
sa ozbiljnim tonom i odraslim izrazom koji je zadržao na licu.
Ni ja tebi, Gorane. Ni ja tebi neću to nikad zaboraviti...
***
Kad smo postali takvi? Đavo će ga znati...
100
Možeš uzeti hoklicu, sesti pred drvo i gledati u njega deset
godina, pa opet nećeš videti kako raste.
Mi smo tako deset godina bili nerazdvojni. Letovali i zimovali
zajedno. Jesenovali i prolećevali. I nismo primetili kako se
menjamo...
Popac je imao više od nas. Oduvek. Ali, ne mislim na one tanke
flomastere, hokejke "CCM", gramofon "gutač", jaknu "vijetnamku",
ronilački sat, "brukserice"...
Ne. To nisam ni primetio. Ko bi se i setio tih bezveznih
drangulija koje su i Martinu i meni bile dostupne, istini za volju,
uvek malo kasno, kad više nije tako veliki štos imati ih.
Nema veze...
Mislio sam na njegov džeparac. Pop je večito bio pun love,
fatirali su ga pomalo roditelji, malo više dede i babe, a najviše
jedan vetropirasti ujak, neženja, koji je kao stomatolog radio u
Švici.
Ipak, mislim da kao dečak nije bio sebičan.
Ili Lufterica i ja kao dečaci nismo bili grebatori?
Zaista, Goran je stvari i predmete ortački delio s nama, ali,
ako već pričamo o lovi, džep mu nikad nije bio najprometniji deo
garderobe. O, no. A nije ni bilo potrebe. Njegova ostala dva
drugara bila su ponosna, svaki na svoj način i svaki iz svog
ubeđenja, i nismo mu nikad dali priliku da se istakne, šlepajući
nas po pitanju valute.
Martin je ponekad radio perući prozore, preko studentskog, a ja
sam se dotirao praveći fotografije u socijalističkom kupatilu bez
prozora, idealnom za non-stop foto-laboratoriju. Nije to bilo bog
zna šta, ali nam je, osim sitne materijalne koristi, donosilo i
osećaj važnosti, tako potreban u tim godinama.
- Sam se izdržavam...
Vraga smo se sami izdržavali. To je mogla da proguta neka
šištavica koju smo pržili, ali naši donatori i sponzori, moj Ćale i
matori Lufter, znali su da ti honorarčići imaju strogo edukativnu
vrednost, i puštali su nas da se igramo milionera - početnika, i da
mislimo kako ravnopravno doprinosimo budžetima svojih porodica.
Jedne sezone bebe su rodile kao nenormalne, bilo je škljocanja,
razvijanja, dupliranja i uveličavanja preko glave, i zaradio sam
dovoljno da u retkom nastupu sentimentalnosti kupim Ćaletu
"lovački" džemper na zakopčavanje, sa dugmadima od roga i dva
velika jelena u skoku, izvezena na leđima.
- Red je da i ja tebi počnem da vraćam dugove...
101
Bila je to prva stvar koju sam mu kupio od svoje love, i siguran
sam da ga je dirnulo, ali moj stari nije bio rasipnik emocija. Da
je kojim slučajem bio glumac, ne verujem da bi ikad rasplakao
gledalište.
- Hvala, sine moj, ali nemoj to više raditi. Te dugove vratićeš
mom unuku, a on će tvom, i tako redom. Tako to već ide...
Pa, ne znam, Ćale. Kako danas stvari stoje u vezi tvog unuka,
imam neki rđav predosećaj da ću ti večito ostati dužan...
***
Kažu da me je lova pratila kao senka, ali problem sa senkama je
u tom što su ti uvek iza leđa kad je svetlost pred tobom.
Zaslepljen reflektorima, blicevima i dosjajem na zlatnim čivijama
pokušavao sam da dokučim šarene nedoglede pred sobom, i nije mi
bilo ni na kraj pameti da se osvrćem.
I nisam primetio tu senku...
Spazio sam je mnogo kasnije, kad je svetlost bila daleko za
mnom, i tad sam ja pojurio za njom, ali sam prošao kao svi očajnici
koji su nekad pokušali da stignu svoju senku.
Ne, nikad se nismo našli...
Pravu lovu, onu koju sam pravio i na koju sam smrdeo, zapravo
uopšte nisam video. Video sam jedino njen odraz, kao u ogledalu, u
pogledima ljudi koje sam svakodnevno sretao.
Blagajnica u samoposluzi, na primer, posle prvih nekontrolisanih
simpatija, mesec dana kasnije skinula je osmeh sa repertoara,
sledećeg meseca je već coktala u svoju šuplju gornju "četvorku",
svaki put kad bih joj pružio krupnu novčanicu, a krajem trećeg
meseca nije mogla više da izdrži.
- Lako je vama, komšija, vi se zajebavate i još dobijate pare za
to. Šta da kažemo mi, koji pošteno zarađujemo svoj lebac?
Slegao sam ramenima, ne zato što nisam znao šta da odgovorim,
nego jednostavno zato što sam ukapirao da sam opkoljen. Miris
vinjaka stigao je do mene otpozadi, iz reda, mnogo pre promuklog,
frustriranog glasa.
- Njega, njega, Deso. Njega oderi. Taj ima novaca, ne zna šta će
s njima...
Ma, nisam imao "novaca". Neozbiljno je da pozivam Boga za
svedoka, ali jedino pomenuti i ja znamo kako sam jadna i siromašna
zvezda bio. Zaradio sam, navodno, puno, ali skoro ništa od toga
nisam dobio. Inflacija je ulazila u svoje zlatno doba, i svi su
zadržavali isplate do krajnjeg roka, pa onda još koji dan. Koju
nedelju. Koji mesec...
Odlazio sam uporno u banku, ali više ni sam nisam verovao da će
102
službenica jednom klimnuti glavom i u nekom drugom pravcu osim svog
omiljenog "levo-desno", ali ona je pogledala papire, otišla do
velike knjige na pultu, i proderala se kao kormilar italijanskog
osmerca.
- Imate dvadeset pet miliona!
Svi su se okrenuli. Lufter, koji je bio sa mnom, zapanjeno me je
pogledao. Za tu lovu moglo se kupiti pet automobila domaće
proizvodnje, sa radnom zapreminom 1100 kubnih centimetara.
U poslednji čas...
Bilo je to dva dana pre Martinovog venčanja, i već sam se plašio
da ću posle svih priča o silnim milionima ponovo morati da od
Ćaleta iskukavam par stotki za svatove.
Podigao sam svu lovu. Blagajnica je zvala referenta, referent je
zvao kontrolora, a kontrolor je zvao mene, na stranu, i pokušao da
me nagovori da sve ostavim na knjižici, ali nisam se dao. Rekao sam
da imam neodložne investicije, sačekao da kurir iz centrale donese
sumu u krupnim apoenima, pa sam, sa Lufterom, orobio najbližu robnu
kuću. Još sa vrata sam pazario plave antilopske "adidaske",
buba-maru "Europa Cup", petsto grama prženog badema i litru "koke",
bez kaucije, i tek tada mi je srce bilo na mestu.
Lovu sam nosio pod rukom, u kutiji od novih patika, koje sam,
jasno, odmah obuo, i moram priznati da mi je taj, za mene novi
osećaj ekonomske superiornosti, sasvim godio.
Na elektro-odeljenju hit su bili portabl "philips"
televizorčići, a Lufter se palio na elektroniku i zagledao ih je sa
svih strana, pa nije pratio moj razgovor sa prodavcem. Začuđeno me
je gledao dok sam dolazio noseći dve istovetne kutije, uvezane
kanapom, i lagano ih spustio pred njega?
Iz koje ćeš ruke?
Mali "kolorci" danas su potrošni materijal, ali tada su bili
jako ozbiljne stvari, što samo pokazuje kako je neozbiljno vreme to
bilo. Nije se znalo za BETA, VHS, HQ, VPR, FF, RWD, PLAY...
Znalo se samo za JRT, i televizor je bio gazda u kući. Šef svih
električnih aparata.
Zato je Martin bio iskreno uznemiren. Okrenuo mi je leđa i
podigao šake u visinu ramena, nervozno se udaljavao pa se vraćao,
ne prestajući da vrti glavom. Sve mi je to nekako vuklo na
natezanje, ubeđivanje i teatar koji nam uopšte nije bio potreban.
- Slušaj me, Luftersone, i odgovori mi nešto. Ali iskreno...
Mar-Tin-Tin je naćulio uši i primirio se kao ptičar, nišaneći mi
tačno između očiju. Šta li je mislio da ću ga pitati?
103
- Vidi ovako, ortak. Da si ti danas dobio dvadeset i pet cigli.
A da se ja preksutra ženim. I da si mi kum. Da li bi ti meni za
poklon kupio jedan obični mali "philips" kakav sam želeo čitavog
života?
Odmerio je onu kutiju od patika pod mojom rukom, zatim je
zamislio pod svojim pazuhom, trebalo mu je malo vremena da sve to
dočara, ali, sve u svemu, nije razmišljao duže od pet sekundi.
- Fala bogu da bih ti ga kupio...
Znam da bi. Nasmešio sam se, i on se nasmešio, pružio sam mu
ruku, a on je opalio po njoj kao nekad, kad smo igrali "crvenih
rukavica".
- Onda ćuti, makni, i diži svoj televizor. Inače će ovi prodavci
još pomisliti da sam oba uzeo sebi, za prvi i drugi program...
***
Siguran sam da bi Felini dao mesečnu platu samo da vidi face na
Martinovoj svadbi, ali plašim se da bi za te pare morao da viri
kroz ogradu..
Sorry, ali u baštu doma JNA te večeri više niko nije mogao
stati...
Kuvalo se od ranog jutra.
Mene su uhapsili još oko pola devet. Baš sam završio sa
tuširanjem kad se Lufterov stric Dobrivoje pojavio na vratima sa
čoporom garavih trubača. Indusi su tako dunuli u svoju limariju da
su mi osušili kosu za tili čas. Kad onda nisam dobio "na pluća",
nikad neću...
Kakav sam bio kum? Pričalo se da sam bio dobar, mada lično nisam
bio oduševljen svojom reprodukcijom. Samo sam radio ono što sam
video da rade kumovi u svatovima u kojima sam dotad bio. Vitlao sam
flašom, nazdravljao svima redom, gnjavio muziku svaki put kad su
pokušali da uzmu vazduh, i stoički podnosio redaljku Sonjinih i
Martinovih tetaka i ujni, koje su htele da i lično, svojim rukama,
dotaknu tog zlatnog dečkića sa televizije.
E, vala su me se i nadoticale. Sa obe rukice, za vrat, pa
stiskaj dok ne poplavi...
Ali, nisu me mogle pridaviti. Niko mi ništa nije mogao. Tu negde
je bila i Veverica, i ja sam za nju izvodio monodramu usred tog
haosa.
Pojavila se u podne, kad smo se spremali po mladu, i to me je
odmah povratilo iz teškog nokdauna u koji me je bacio stric
Dobrivoje, čvrsto rešen da me ekspresno ušika.
Snimio sam je izdaleka. Strika i ja napravili smo krug po gradu
u fijakeru na kom su trubači visili kao izbeglice iz Bangladeša, i
vraćajući se pred zgradu, učinilo mi se da je vidim kako stoji sa
ostalim devojkama. Rekoh, učinilo mi se...
Jer, u stvari su ostale devojke stajale sa njom...
104
Imala je laku, lepršavu crnu haljinu poprskanu sićušnim belim
tačkicama, i krivo mi je što ne umem stručno da opišem tu kreaciju.
Ja bih mogao da spomenem kratke rukave, duboki izrez, tanani struk,
uski gornji i široki donji deo, ali ti detalji su nedovoljni da bi
po njima pravi poznavaoci mode mogli rekonstruisati i skicirati taj
neodoljivi letnji model s kraja sedamdesetih.
A i šta će im?
Taj strukirani model ionako niko ne bi ni primetio da je
slučajno neki drugi struktog davnog juna bio u njemu. A to već niko
ne mora da skicira...
Kod matičara sam pokušao da izvalim nekoliko fazona, ali
nasmejao sam sve osim mladenaca, njihovih roditelja, rođaka,
zvanica, fotografa i matičara.
Jebo te miš, svi su to shvatili ozbiljno, kao vozački ispit, i
nije ih smirio ni kad sam rekao Sonji da se slobodno opusti, jer
imam fotokopirana pitanja koja će im matičar postaviti.
Veverica je bila korak iza mene, ponadao sam se da će uhvatiti
buket koji je mlada bacila devojkama, ali pored kršnih gorštakinja
nije imala realnih izgleda. Jedna Martinova koščata rođaka
razgrnula je sve pred sobom, i dočepala se buketa, praveći namernu
ličnu u napadu. Ne znam zašto...
Po običaju, veruje se da će se ona koja uhvati mladin buket
sledeća udati, a pomenuta pobednica, bar sudeći po izgledu, mogla
se, eventualno, sledeća jedino oženiti...
Uglavnom, i to je prošlo, i za Martina je bilo prekasno, a za
večeru je bilo prerano kad smo stigli u Dom JNA.
Iskusni Dobrivoje bio je već uveliko grogi, ali je uporno vršio
poverenu mu dužnost ceremonijal-majstora. Tu je i nastao glavni
zaplet.
Kumica sa Sonjine strane, smotana naočarka sa cvikusima
zamagljenim još od prve čaše, povela je i momka, i on je, sve po
redu dobio mesto odmah pored svoje devojke. A mladoženjin kum da
sedi sam kao pecaroš?
- Ni govora...
Ne, Striko nije hteo ni da čuje za tako nešto.
- Đe li je ona tvoja curica, što se stalno gledate? Deder mala,
poteci ovamo. 'Ajde, 'ajde...
Veverica je tako radosno prihvatila poziv da sam se osetio
krivim što je sam nisam pozvao.
Mislio sam da bi joj bilo neprijatno, ali to je bila pogrešna
pretpostavka.
Kao i svakoj normalnoj ženi, nije joj moglo biti neprijatno
105
negde gde svi gledaju u nju.
- Aha, kume, gotov si. Baš bih volela da vidim da l' će sad neka
od ovih brkatih smeti da te pogleda...
Iskoristivši priliku dok mi je šaputala, nežno sam poljubio
tajno mesto iza njenog malog uha, otkriveno visoko podignutom
kosom. Sve je potrajalo trenutak, i bilo je beskrajno čisto i
bezazleno, ali ipak sam, okrenuvši glavu, naišao na Popčev
namršteni pogled. I bilo mi je malo kilavo.
Mahnuo sam mu rukom, ali nije ni odmahnuo. Protumačio sam da to
nije video.
U svatovima se uvek neko napije, neko pobije, nekao rasplače, i
neko nekog smrtno uvredi. Kad nema mnogo umešanih, nego se sve to
dogodi među nekolicinom, dobro je, a kad se sve to desi jednoj te
istoj osobi, onda se već može reći da je to bila izuzetno mirna i
uspešna svadba, za sve.
Osim za tu, jednu te istu, osobu...
Popac je dobro cugao, ali nije bio dobar kad je cugao, i slutio
sam da bi mogao prirediti neku frkicu. Ne znam kako je izgledao
Srđa Zlopogleđa pred boj na Kosovu, ali pogled našeg neraspoloženog
prijatelja, koji sam sreo nekoliko puta u toku svečane večere,
nikako mi se nije dopadao.
Ali, sve je teklo u redu...
Svadba je dobro poodmakla, igrala se otprilike sredina drugog
poluvremena, a većih incidenata još nije bilo. Naravno, ako izuzmem
lakši pad Strika Dobrivoja kod iznošenja torti, i gaf iste osobe
prilikom naručivanja nacionalističkih pesama.
Pred ponoć su trubači konačno ostali bez kompresije. Duvali,
duvali, pa izduvali. Nesnosno celovečernje kolo, koje je čitav sat
teralo zvanice u stampedo, prestalo je kad smo već izgubili svaku
nadu. Malaksale dame su se izule, i lepezirale paprinim salvetama,
a zajapureni džentlmeni otkopčali još jednom dugme na košuljama i
popalili po dve-tri cigarete odjednom, ne bi li nadoknadili
višeminutnu apstinenciju. Organizovana kolona kretala se prema
"onom" mestu, a mi, preostali, molili smo se da tišina duže
potraje.
I onda su došli tamburaši...
Privučeni varljivim svetlom patuljastih neonskih lampi u bašti,
crni noćni leptiri dolepršali su iz mraka, zazujavši oko mladenaca
i oko nas. Sedef na instrumentima i zlatni zub violiniste caklili
su se u tami kao lukave mačije okice.
- Dobarveče želim. Evo nas, kume, ko što smo i rekli. Malko smo
okasnili, ne zamer'te...
Nisam zamerio. Pojavili su se kao po scenariju. Pozvao sam ih da
navrate posle fajronta u kafani u kojoj su svirali, i Neko Od Gore
je odredio kad bi to moglo biti. Pet minuta ranije bilo bi prerano,
106
pet minuta kasnije, suviše kasno...
"Puteve sam proš'o mnoge, dobro sam prošet'o noge, Pile moje,
pače moje malo... Kuća mi je tamo di sam, nigdi mira naš'o nisam
Lane moje, luče moje lepo..."
Eh, šta su geni...
Cangrrrrrrrr!
Baš sam trapav. Vrhom kažiprsta nespretno sam kvrcnuo čašu, i
ona se slučajno prevrnula baš na ivicu teške kristalne pepeljare...
Dogovor je bio da se ne lumpuje, i znao sam da mi niko neće
poverovati ako mu kažem da se razočarana čaša sama bacila pod
pepeljaru. Zato nikom ništa nisam ni govorio.
Jednsotavno sam nasuo sledeću, polako je ispio pre kraja naredne
strofe, pa sam pred refren, dok su me svi još gledali, i nju
kvrcnuo onim istim nespretnim pokretom. O, kakva koincidencija.
Cangrrrrrrrrr!
Jedan pogled ko hiljadu reči. U mene je bilo upereno stotinu
pogleda, što je moglo značiti mnogo više reči nego što mi je,
objektivno, bilo potrebno.
Martinov stari strogo me je fiksirao, i bilo je neophodno da ga
pridobijem na svoju stranu. Ustao sam, prihvatio od Veverice još
jednu, ovog puta punu čašu, i podigao je visoko iznad glave.
- Nek bude muško, druže potpukovniče...
Nosiocu najvišeg ordenja, i stanarskog prava, na to su sinule
oči, onda se podigao prosedi levi brk, a odmah posle toga podigla
se i desnica ruka.
- I nek je živ i zdrav, sinko moj. I ti da si mi živ i zdrav. I
vi svi da ste mi živi i zdravi, dragi gosti. Živeli!
Pogledao sam Vevericu, koju nije spomenuo, i laknulo mi je kad
sam video da je i ona živa i zdrava. I, očigledno sretna...
Uživala je u zoni sumraka. Nalazila se u jednoj čudnoj, potpuno
novoj situaciji, koja joj je ipak bila savršeno bliska i poznata.
Posmatrajući kako je posmatraju, zatekao sam sebe u onom
pomerenom osećaju kad si jako ponosan na sebe zbog nečeg što uopšte
nisi ti.
To je moja devojka...
Uhvatio sam Sonju kako viri pod uglom, ispod šlajera,
špijunirajući obične, banalne pokrete, koji su Veverici išli od
ruke mnogo bolje nego njoj.
Da, da, to je moja devojka. Mala kraljica bez trenutnog
zaposlenja...
Da li je pogodila da mislim na nju? Ustala je i mazno se zavukla
pod moje rame. Osetio sam kako mi srce piči pod njenim malim dlanom
koji mi je prislonila na grudi.
107
Cangrrrrrrrrr!
Opet je čaša sama bila kriva. Neoprezno je ostala prazna, a da
nije, možda je Veverica ne bi slučajno pustila iz ruke, elegantnim,
najprirodnijim pokretom na svetu.
- Daniela! Sad je dosta seljačenja!
Popac je, očito, samo to i čekao, jer je startovao zajedno sa
zvukom razbijenog stakla. Besno je gledao svoju sestru, ali ona ga
je totalno ignorisala. Samo po načinu na koji se stisla uz mene,
osetio sam da ga je uopšte i čula.
Čekao je nekoliko sekundi, a onda prezrivo odmahnuo rukom, besno
strgao sako sa naslona stolice, i furiozno se uputio prema izlazu.
- Gorane! Šta ti je?
Martin je pošao za njim, što je bio signal i za tadašnju Popčevu
devojku Bojanu, neuništivog Strika Dobrivoja i još par dežurnih
dušebrižnika.
Mislio sam da će, ako ne pođem i ja, to značiti rat, i žurno sam
pošao za ekipom.
Bolje da nisam...Potera ga je stigla u visokom, izglancanom
holu, kroz koji se moralo proći. Bacio je kaput na pult, iza kog je
u zimskim mesecima bila garderoba, i besno spuštao zavrnute rukave
tanke pamučne košulje.
- Gubite se da vas ne vidim!
Ostali su zastali na pristojnoj distanci, Martin je napravio
korak više od njih, a ja sam prišao tačno do kritične linije.
Ili sam prestupio?
- 'Ajde, Pope, nemoj kvariti veče. Ponašaš se kao klinac...
Naglo se okrenuo. Nije čuo da sam se toliko primakao.
- Samo mi ti nemoj ništa govoriti. Skloni se. Tebe mi je dosta
za ceo život.
Gurnuo me je u grudi vrhovima prstiju, ali nije uspeo da me
pomeri, pa me je gurnuo još jednom, mnogo jače. Onda je iznenada
široko zamahnuo, i svom snagom me pesnicom razvalio po licu.
Bio je prilično pijan, a već sam imao posla i sa momcima koji su
to radili mnogo bolje od njega, pa sam uspeo da ublažim udarac,
cimnuvši glavu malo unazad. Ipak, usna mi je zabridela, osetio sam
ukus krvi u ustima, i instinktivno sam podigao ruke u gard.
Zbunio se, načas, kad je video da sam samo zatresao glavom kao
paradni konj. Očekivao je da ću pasti, pa i u vesternima uvek
padaju. Šta je sad to, šta nije dobro uradio?
108
Trgao se, zauzeo petlićku pozu, i vratio na lice onu ružnu,
izbezumljenu masku.
- 'Ajde, 'ajde... Šta misliš, ko si ti? Mogu da te kupim,
seljačino. Da te kupim. Imam sto hiljada maraka. Da te kupim
zajedno sa tvojim glupim pločama, pederu uobraženi...
Sad sam ja bio zbunjen. Priznajem da sam, primivši udarac,
odlučio da mu vratim, ali više nisam znao šta da radim. Spremio sam
se da malo pedagoški tresnem svog pijanog prijatelja, a preda mnom
je, odjednom, bio neko kog nisam poznavao.
Ne, nisam mogao, tek tako, da udarim nepoznatog čoveka...
Okrenuvši se neodlučno, ugledao sam Vevericu koja je u
međuvremenu pristigla, i nije mi bilo drago što je i ona sve to
videla. Ni njoj nije bilo drago. Uplašeno je virila preko
Lufterovog ramena, šaka sklopljenih na usnama, kao za molitvu.
Spustio sam ruke.
- Ne, Gorane. Sto hiljada maraka su pristojna cena, ali za tu
lovu ipak ne bi mogao da me kupiš...
Svi ventili su otišli u božiju mater, i adrenalin je šibao kao
gejzir. Naglo se otreznio i sad mu je već bilo mnogo jasnije koliko
je zabrljao. Okrenuo se i požurio ka izlazu, vukući po podu sako u
jednoj, a Bojanu u drugoj ruci.
Na vratima se okrenuo, kao da je znao da je ostalo još nešto što
treba da se kaže.
Nasmešio sam se, koliko je to već bilo moguće, posle svega.
- Ne brini, Popac. Sve je u redu. Mene i ne moraš da kupuješ.
Mene, i onako, već imaš...
***
Martinov klinac napuniće jedanaest pred Božić. Neću valjda opet
zaboraviti...
Sve više mi se brkaju telefonski brojevi i datumi u glavi,
ponekad tako provedem čitavu noć pokušavajući da se setim imena
karakterne glumice, ili bradatog centarhalfa "Benfike", koji je u
finalu kupa šampiona zamenio povređenog golmana.
Negde sam čitao da mojim vršnjacima svakog dana umre dvadeset
hiljada moždanih ćelija.
Umiru ćelije, umire lišće, umiru stari basisti...
Šta je to sad, neki trend?
Pokušao sam da dobacim do crvenih digitalnih časova i minuta na
radio-budilniku, i da tako saznam da li sam zadremao samo načas,
ili je to bila sasvim regularna sova.
109
21:28...
21:28! Olala. Ipak me je ona cuga posle sahrane dobila više nego
što sam priznavao.
Tip u ogledalu bio je mutan, zapljusnuo sam ga hladnom vodom,
ali ni to mu nije pomoglo. Koji sam baksuz. Za subotu uveče baš mi
je moglo zapasti i neko veselije lice.
Svejedno. Za pumpu će biti sasvim OK...
Ding-Dong! Ding-Dong! Ding-Dong!
21:31? Tri puta "ding-dong"? To je moglo biti samo nešto jako
loše ili nešto jako dobro.
- Dobro veče. Mogu li malo da uđem?
Bilo je nešto jako dobro...
Beli kišni mantil, neobavezno ogrnut, uski kostim od sivog
štofa, sa crnom kragnom i ruzmarinom na reveru, i očni kapci za
nijansu sporiji nego što bi smeli da budu.
- Emilija?
Bila je kod frizera. Kosa joj je bila upletena u kiku, koja je
opet bila upletena u neku vrstu punđe, pa zakačena elegantnom
šnalom, presvučenom onim sitim crnim plišem, šta li, od kog je bila
i kragna ostima. Slučajno, verovatno...
- Malo si iznenađen?
Malo sam zaprepašten. Frapiran. Zabezeknut. Šokiran...
Ali, iznenađen? Ne. To ne...
- Priznajem, nisam se nadao da ću te videti pre srede. Mislio
sam da ćeš zaglaviti u svadbi, i da će ti onda trebati bar tri dana
da dođeš sebi... Uf, to nije trebalo reći.
- Šta, zar je tako očigledno da sam cugnula?
Pa, bilo je očigledno, nema tu šta. Prošavši kraj mene, dotakla
me je ramenom, i onda, uplašena tim dodirom, naglo povukla na drugu
stranu. Suviše naglo...
Ops!
Štikla je škljocnula, ali arhitekta je o svemu vodio računa.
Hodnik je bio tako uzan da se u njemu nije moglo pasti. Emaliganija
je raširila ruke i to je bilo dovoljno da se pridrži za zid, i s
jedne i s druge strane.
Stan se ljulajo kao lađa. Izgleda da su bili veliki talasi
napolju...
Pridržavajući joj mantil, pokušao sam da budem taktičan.
- Dešava se. Kuma mora da se kucne sa svima, to je sasvim
110
normalno...
Sručila se na kauč i zažmurila, čekajući da se umiri onaj
ringišpil u njenoj glavi.
- Ništa nije normalno. Ni ja nisam normalna. Da li sam ja
normalna?
Smakla je cipelu koju je klatila na vrhovima prstiju, i odahnula
gimnasticirajući slobodnim stopalom po vazduhu.
- Ja to nisam zaslužila. Zašto je kuma sama? Je l' raspuštenica?
Što se nije udavala? Zašto ja moram da trpim svaku budalu kojoj
padne na pamet da mi dahće alkohol u lice?
Ne znam, Emilija. Nisi mi baš preterano pričala o sebi.
I ona se toga setila.- Nisam ti o tome nikad pričala. Ma, samo
ti još treba da te ja mučim svojim pričama...
Tačno. Samo mi to još treba. Molim te muči me...
Nije htela.
Zaćutala je, i duboko se zamislila, i pomerila se tek kad sam se
vratio iz kuhinje sa čašom vode i malim šumećim stvarčicama koje
sam iščeprkao iz kutije za lekove.
- Popi ovo. To će ti malo popraviti krvnu sliku...
Prihvatila je čašu i oprezno zavukla nosić u nju, uživajući u
minijaturnim kapljicama koje su je prskale po licu.
- Samo da nije alkohol. Još jedna čašica i morala bih na
intenzivnu negu...
Disciplinovano je ispila do kraja, ali čašu nije spustila na
sto, negu ju je pružila meni. Slučajno? Ponadao sam se da je možda
poželela da me dotakne, kao što sam i ja, očajnički, želeo da
dotaknem nju...
- O, zašto se to sve baš meni događa? Šta sam ja kriva? Da sam
tvoja, da li me ti nekad pustio samu u svatove?
Da to ne bi zazvučalo suviše ozbiljno, nasmešio sam se jače nego
što je trebalo.
- Da si moja. Pa... ne bih te pustio samu. Poveo bih te u
svatove. I još bih ti poklonio nešto, za uspomenu. Jednu malu
zlatnu kariku, onda notes i crvenu olovčicu...
Lijini klikeri inače su savršeno radili, ali izgleda da su zbog
nazdravljanja imali neradnu subotu. Već sam se pomirio da se neće
nastavljati na to što sam rekao, ali ipak je uspostavila kontrolu
nad svojim ringišpilom.
111
- Notes i crvenu olovčicu? Zašto notes i crvenu olovčicu?
Tako dakle. Ni ne pitaš za kariku u koju se tura prstić, to je,
kao, u redu, a notes i olovčica ti nisu jasni. Dobro de, objasniću
ti.
- Da imaš gde da zapišeš kad bi sledeći put izašla sama. Da si
moja...
Nasmejala se zabacivši glavu, ali to je bio znak da se veseli
vrtuljak u njoj ponovo aktivira, i zalepi je za naslon kauča.
- O, nije mi dobro. A ti si tako dobar. Ja se ne vraćam tamo...
O-o. Sad bi trebalo da je nagovaram da se vrati u svadbu iz koje
je zbrisala, ali to je bilo zadnje što bih učinio. Nacvrcala se
tako amaterski, da sam znao da njeni problemi tek dolaze, i zato
sam joj savetovao ono što sam zaista mislio da je najbolje.
- Da, vidi se da si umorna. Preporodila bi se kad bi sad
odspavala malo...
Oči su počele da joj se sklapaju čim sam spomenuo spavanje.
- Ne mogu u stan. Tamo me već sigurno traže. Ići ću u hotel. Pa
da. Baš me briga. Koji je najbolji hotel u gradu?
U ovom gradu? Šališ se...
Sve bi rasturio na kvizu "Hoteli moje domovine", ali samo ako se
izuzmu hoteli u Gradu Heroju. Ovde sam uvek spavao u vrlo privatnom
smeštaju.
- Spavaj ovde, Riđo. Nema potrebe da se smucaš po gradu...
Namrštila je čelo pokušavajući da svrsta moje namere, ali nije
joj išlo. Brzo sam nastavio, uplašivši se da bi mogla da pogreši.
- Ja idem na pumpu za par minuta. Niko ti neće smetati, moj
cimer, onaj Turčin, vozač hladnjače, doduše ponekad hrče, ali on
spava u kuhinji. Njega nećeš ni čuti od svađe ona dva odbegla
robijaša koja se kriju na terasi. A ti krvoločni manijaci verovatno
neće ni ulaziti. Strašno cvikaju od velikih dlakavih tarantula i
odvratne zelene zmije otrovnice koja živi u kupatilu...
Bio sam prezadovoljan svojim složenim rečenicama, ali kad je
izostao smeh koji sam po scenariju očekivao na tom mestu, shvatio
sam da je krajnji trenutak da se uozbiljim.
Ona je već bila ozbiljna.
- Pa, ne znam. Ako ti to ne komplikuje stvari. Ne bih volela da
pomisliš nešto loše o meni...
Bez brige. Ni ja to ne bih voleo. Sem toga, naučio sam da
pomišljam nešto loše baš o mačkama koje se motaju po hotelima, što
112
je stvar predrasuda. Jebi ga, ribice koje su se naspavale po kućama
ljubaznih domaćina uglavnom su sačuvale ugled, uključujući tu i one
vesele tice-skočice koje su češće menjale krevete nego pidžame.
Uf, to je bio sasvim promašen primer, i sva je sreća da ga nisam
izgovorio naglas.
- Dakle? Koji broj jastuka nosiš? Imam jedan koji mi je mali,
mislim da će biti taman za tebe...
***
Taj jastuk je, među nama, u poslednje vreme bio pun briga, i
pripremajući ga za iznenadnog gosta dobro sam ga protresao, za
svaki slučaj. Znao sam, iz ličnog iskustva, da u njemu ima i
odličnih, evergrin snova, i ponadao sam se da neki od njih neće
odoleti lepoj nepoznatoj glavici.
Bilo bi divno da Emilija Kovačev, kad otvori okice sledećeg
jutra, duboko uzdahne, stavi ruku na srce, i tajno poželi da još
poneki put sanjucka u mojoj sobi...
10
Moj auto je matori fijakerski konj. Kad ga upregnem oko deset
uveče, ne moram ništa da mu govorim...
Ovog puta sam malo kasnio, ali to ga nije zbunilo. Stari, verni
"BMW 316", pustio me je na miru, onako zamišljenog, i ćutke povukao
u noć. Trgao sam se tek kad je frknuo u auspuh, zaustavivši se pod
neonskom lampom na pumpi.
Nekoliko kapi kiše pretrčalo je mačijim koracima preko krova
automobila. Hej, biće to sasvim dobra noć za spavanje.
- Laku noć, njene pospane oči...
Zaspala je na kauču dok sam se petljao sa jastučnicom u drugoj
sobi, i nisam imao srca da je budim. Podmetnuo sam joj jastuk pod
glavu i nameravao da je pokrijem mekim kariranim ćebetom, ali mi se
učinilo da to, nekako, ne ide uz tesni, svečani kostim.
Šta sad?
Nisam mali, bilo mi je jasno šta se to dešava između nas, ali
dotad je sve ipak išlo po nekom redu. Ono što mi je palo na pamet
bilo je prlično preko reda, i uveliko je prelzilo granice
pristojnosti.
Hm, kad smo već kod granica, ona je prva izazvala granični
incident, zaspavši na mom kauču, pošto se prethodno, mimo bon-tona,
pojavila nenajavljeno, kasno, i tako dalje. Dabome. To mi je
pomoglo da lakše rešim dilemu.
Pažljivo, kao ekspert za demontiranje paklenih mašina, povukao
113
sam patent-zatvarač na njenoj suknji.
Zzzzzzzzzzzzzzzip!
Za razliku od Emilije, devojčure kojima sam nekad povlačio
cipzare bile su veoma budne, a ajkule sa kojima imam posla zadnjih
godina suknje skidaju same, i to, uglavnom, još u liftu, ili u
hodniku, pred vratima, kad nisu u velikoj žurbi.
Ovo je za mene bilo nešto sasvim novo...
Čudna kombinacija čednosti i nekrofilije uplašila me je toliko
da sam hteo da odustanem, ali onda je ona, u polusnu, pomerila onaj
nevaljali deo koji mi je smetao, i suknja je samo kliznula preko
svile njenih bokova, i praćknula se u mojim rukama.
Devojke nikad nisu u tolikoj nesvesti da ih može skinuti neko
kome to pri svesti ne bi dozvolile. Njeno podsvesno poverenje samo
me je obavezalo da budem još nežniji.
Zadržavajući dah, kao da tražim šifru na sefu, okrenuo sam tri
presvučena dugmeta na gornjem delu kostima, i pogođena kombinacija
otkrila je malog zlatnog Isusa na njenom lančiću. Mučenik je,
široko raširivši ruke, branio jednodelni crni čipkasti triko, koji
je pomalo ličio i na korset, nema veze, u svakom slučaju, to je
bilo poslednje "nešto" što je ostalo na njoj.
Ne brini, Gospode. znam šta radim...
Ušuškao sam je u ćebe sa svih strana, i tek onda odškrinuo vrata
terase, složio na naslon kauča stvari u kojima je došla meni, a na
naslon stolice sitnice koje će joj biti potrebne kad dođe sebi, i
na brzinu, pod telefonskim brojem pumpe, nažvrljao kratku novelu o
bravi i ključu, za slučaj da odluči da zbriše kući pre nego što se
ja, ujutru, vratim.
Ali, đavo mi je sedeo na ramenu...
Bio sam već na vratima, kad sam pomislio da će ipak biti bolje
ako s nje skinem još nešto što bi joj moglo smetati u snu. Ta crna
stvar bila je pomalo komplikovana, nisam imao predstavu kako se
demontira i skida, ali kad sam je se jednom dotakao, više nisam
mogao da je pustim iz ruku. I uspeo sam...
Gledajući dugu riđu kosu, prosutu po belom damastu, shvatio sam
da nisam pogrešio kad sam rešio da idem do kraja, i da sam dobro
uradio što sam joj na kraju konačno skinuo i tu veliku crnu šnalu.
Šnalu?
Šnalu. Pa šta?
"Sram bilo onoga ko zlo pomisli"...
To piše na ordenu Podvezice. Na ordenu Šnale ne piše ništa,
pošto to odličje, zasad, očigledno ne postoji. Da postoji, ja bih
ga već imao na šinjelu...
114
Ne znam šta bih još morao da uradim da postanem svetac, ali
mislim da sam glavni posao već obavio. Sad, ako i treba da ubijem
neku aždaju, ili da spasem dva-tri grada od kuge i propasti, to će,
posle svega ovoga, biti samo puka formalnost.
Samo polako. Nisam ja lud. Ne toliko...
Čula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kožu
i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajući uzalud, za
malom, najmanjom greškom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na
izvor, biseri su virili iz tek odškrinute školjke njenih usana,
osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice, za koju
sam mislio da umire kad te obuzme, i da se više ne može vratiti ako
je jednom preboliš.
Da, želeo sam je. Još kako sam je želeo...
Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspešno pokušao da
nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena,
udubio se u čudni raspored sićušnih mladeža na tilu vitkih leđa...
I trgao se. Uplašen...
Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih želeo da poljubim?
Ali, ne sad. Jednom. Možda...
Ja sam momak staromodan. Prevaziđen. Po mojoj religiji, moja
želja je samo pola moje želje...
Lepo sanjaj, mali mišu nabareni. Ko zna da li ćeš mi ikad više
biti tako blizu? Možda ću se kajati, možda ću jednom morati da se
napijem svaki put kad se setim ove noći...
Neka...
Ako ikad budemo spavali zajedno, to će biti onako kako sam
zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko neće spavati za vreme tog
spavanja...
Laku noć, njene pospane oči...
***
Veliki tihi Rit uredno umire svakog novembra, i pomalo ga mrzim
zbog toga. U mojoj familiji se po tradiciji umire jednom zauvek, iz
prvog cuga, i gotovo...
Čudno je to. Tokom godine sve je skoro identično zeleno, ali kad
bi neko u jesen pokušao da naslika pejzaž široke močvare, morao bi
na svojoj paleti pažljivo umutiti hiljadu i jednu nijansu žute,
smeđe i crvenkaste.
Lako je dok je zeleno. Kad dođe doba da se vene, stvari se
odjednom prikažu u svojim pravim bojama...
Šta je to, opet neka pouka? Ne, hvala...
115
Ne volim priče o prolaznosti ni inače, a pogotovu ne kad proba
da mi ih uvali Veliki Tihi Rit koji traje milion godina, ili neko
tome sličan.
Pakosni bi odmah rekli da sam i tu na svog Deda-Štetu. Ni on
nije bio izraziti ljubitelj večitih stvari. Jednom je neki majstor
Uroš pokušavao da ubedi mog pretka da bi betonski stubovi bili
najbolje rešenje za ogradu naše stare bašte, a pošto je Deda bio
poznat kao čovek sa blindiranim džepovima, majstor je, u želji da
napravi posao, igrao na razne karte.
I, odigrao pogrešnu...
- Vi'te, Braca-Šteta, to vam je jedna večita stvar. To će vas
nadživeti za dvesa godina. Vi ćete umreti, a ta ograda će tu
stajati još oho-ho-hoj...
Oho-ho-hoj? Deda je naglo ustao, odgurnuvši stolicu, koja se
prevrnula, i besno uperio onaj ćevapčić od svog kažiprsta prema
kapiji.
- 'Ajd' u očin i ti i tvoji stubovi. Nek nadžive onog tvog oca
blesavog, mene neće...
Deda Šteta je, za osvetu, sam napravio ogradu, izrezavši stubove
od krtog "kiselog" drveta, između kojih je razapeo staru, zarđalu
žicu, okrpljenu tablama raskovanih plehanih buradi. Ta ograda je
bila tako solidna, da smo molili boga da na nju slučajno ne slete
dve kumrije odjednom, komšijski džukci je nisu ni preskakali, nego
su našli način da je elegantno opkorače, i ako ćemo pošteno, nije
bila izrazito remek-delo.
Ali, i takva je nadživela mog dedu...
Zato se ne zagledam suviše u daljinu kad dođe jesen. A, i ne
mogu, sve i kad bih hteo. Dolazim na pumpu u mrklom mraku, a prvi
obrisi Velikog Tihog Rita pojave se kad svane, oko pola šest, što
znači da smo nasamo tek nekih petnaestak minuta, kao u zatvorskoj
poseti.
Jer, tačno u deset do šest uvek nastupa Drug Golub...
***
- Znaš da ovako lakše pali? I mnogo manje troši...
I Šef ima sklonosti ka genijalnim rešenjima i uštedama. Sagao se
i zagledao kako se drži razmontirana kutija od šupljikavog kartona,
koju je kanapom pričvrstio na unutrašnjoj strani maske hladnjaka.
Zadovoljno je kucnuo prstom po tome, uspravio se i pošao prema
meni, usput promenuvši izraz na licu, sa veselog na potpuno
zabrinuti.
- Jutros mal' nisam dobio infarkt...
116
Pozvao me je prstom i pošao nazad do kola, u dramskoj tišini
otključao vrata, pa oprezno skinuo visuljak sa retrovizora i
zanjihao ga pred mojim nosom, kao miša uhvaćenog za rep.
- Otkud mu sad ova majica? Kaži ti meni, jesam li ja budala, šta
sam ja?
Bila je to maskota fudbalskog kluba, gumeni čovečuljak u
prugastom dresu, koji se klatio na mnogim retrovizorima, i ništa tu
ne bi bilo čudno da je dres na gumenjaku bio crno-beli, kakav je
bio otkad ga je Šef okačio na ogledalo. Pa da. Ali, cvrc, taj se
dres preobrazio u crveno-beli. Odjednom. Iz čista mira....
- Lepo mi se dig'o pritisak...
Golub je oduvek bio poznat kao okoreli "partizanovac", i
jeretička "zvezdaška" majica na figurici samo je povećala šok
prouzrokovan neobjašnjivom misterijom.
Pokušao sam da pokrenem istragu, iako je to, očito, bio slučaj
za Interpol.
- Verovatno je neko hteo da se našali...
Planuo je.
- Da se našali? Kakva je to šala? Ja sam prvi za šalu, ali ovo
nije nikakva šala. Tebi je to smešno? Meni to nije smešno. A, i
nema ko. Kako? Gde? Auto je tri dana bio pod ceradom...
Sto puta sam rekao da ću početi da zapisujem Šefove reči.
Cerada. Infrakt. Digitralac. Garnišla. Rogirozno. Matletiranje...
Ali, nije me to teralo na smeh. Mučilo me je što sam znao čitavu
priču.
- Možda je to zbog zime, Šefe. Sad prave te automobilčiće koji
menjaju boju na temperaturu, na toplo-hladno...
Zaprepašteno je pogledao fudbalerčića u svojoj ruci.
- Au, mater im jebem... Stvarno misliš?
***
Jednom je Šef zaboravio rezervne ključeve u bravici fioke na
stolu, i pošto se vratio po njih za nepuna dva sata, nije ni
pomišljao da je Boba u međuvremenu uspeo da stigne do bravara, na
pijaci i da ekspresno napravi duplikate.
Eto, to je rešenje. Ključ misterije je u stvari dupli ključ
"škode". Vrlo prosto...
Bobi su bili potrebni ključevi koji otvaraju vrata i vratanca na
pumpi, zbog nekih naših malih špekulacija, nije bitno, uglavnom, u
onoj brzini najjednostavnije je bilo da izradi duplikate svih
117
ključeva sa svežnja, i tako se i ključ automobila, ni kriv ni
dužan, našao u našim rukama.
Dalje je sve bilo čista tehnika...
- Zamisli mu kljun kad ne bi mogao da pronađe "Pi-Pi-Es"...
Tako smo, od milja, nazivali Šefov bolid. Sam je kriv. Čuo je da
tepamo svojim vozilima, moj auto je oduvek bio "Srebrna Senka", a
Boba je imao slavnu vespu "Plavu Pticu", i "bubu" zvanu "Crvena
Veštica", pa je naš nadređeni pokušao da smisli ime i za svoju
neuglednu ljubimicu.
- "Žuta Prizma"... A? Šta kažete?
Predložili smo "Žuta Piksla", sa "x" i duplim "l", to jest
"Yellow Pixlla", pa "Vatreni Limun", ali je izglasano, sa 2:1,
"PPS", skraćenica od "Pokretno Poštansko Sanduče".
- Nizašta vi niste, drogeraši. Samo da šizite i igrate onaj vaš
treskavac...
Boba važi za osobu sa natprosečnom maštom, a ni smisao za humor
mu se ne može nazvati zakržljalim. Kad se, uz svu skromnost, uzme u
obzir da ni ja nisam invalid po pomenutim pitanjima, eto odgovara
na misteriozna zbivanja u Šefovom automobilu.
Brzo smo zaključili da bi sakrivanje auta bilo preigrano, pa smo
tu krupnu ideju razmenuli u nelogičan sitniš, koji smo, tu i tamo,
pod okriljem noći, ubacivali u "Žutu Pikslu", što nije bilo problem
izvesti na onom aerodromu od parkinga pred Šefovim soliterom.
U početku je sve zamišljeno kao igra između Golupsona i nas, ali
kako je stvar odmicala, to je sve više postajao duel između Bobe i
mene, da bi na kraju Šef ostao u potpunoj senci, a Drot i ja smo
se, kao dokoni seoski momci, nadmetali u smišljanju sitnih
idiotluka koji bi mogli nasmejati onog drugog.
Priznajem da je on pobedio. Taman za toliko za koliko je mlađi i
luđi. Neka ga, sve je na njegovoj strani...
Dobro, ja sam prvi počeo ostavivši živog patka u gepeku
"Pi-Pi-Esa", ali bio sam "cugili", i to je, uopšte, bila vanredna
situacija. Tu sam ga stvarno preterao.
Boba nije bio tako drastičan. Naprotiv...
Pleo je Golubu kukavičije gnezdo tako esesovski nežno i
strpljivo, da me je više puta naveo na pomisao da mu Ajhman mora
biti dalji rođak. Prvo je ostavio na sedištu škode svež avokado, pa
deset kopejki, "Gorski vijenac" na mađarskom, klik-klak, hemijsku
olovku "I love Kopenhagen", kasetu pravoslavnih crkvenih pesama
koju je ubacio u radio, porno-magazin za homiće...
Dva meseca se pritajio, plašeći se zasede, ali više nije mogao
da izdrži. Eto. A obećao je da je gotovo, i da samo čeka da Šef
negde otputuje bez auta, pa da promeni sve brave na "PPS"-u, što će
118
biti poslednja misija.
"Posao Stoleća", kako je rekao...
Vreme bi i bilo. Niko više ne uživa u svemu tome...
Opravši ruke, ušao sam da se pozdravim sa Šefom i naleteo na
teški miris nagorele gume. Golub je stajao pod svetlom, i na
plamenu upaljača pržio nesretnog retrovizorskog "obešenjaka".
- Ma kakvi toplo-hladno. Jok. Ne menja ovaj boju. Nisu to čista
posla, kažem ja tebi...
Povlačim što sam rekao. Neko još uvek uživa u svemu tome...
***
To što sam hiljadu puta bio na "tezgi" nikako ne znači da sam
domaći na pijaci. No, ser...
Jebo te miš, imao sam utisak da sam uleteo u pogrešan pravac
jednosmerne ulice, i da svi igraju novu igru u kojoj je pobednik
onaj kome najjače odvali u prolazu, korpom ili ramenom, svejedno,
važi se i jedno i drugo...
- O, Džoki moj, gde si mi poranio? Ili si opet negde zaglavio,
a?
Pera Rus je oduvek mislio da sam mangup, pa ga nisam razočarao
priznavši mu da sam zaglavio u udruženom radu, nego sam izabrao
jedan od univerzalnih folirantskih odgovora.
- Bolje ne pitaj...
Čuo sam da je otvorio pekaru sa finim pecivom, ali nisam znao da
mu tako dobro ide. Spakovao mi je, preko reda, nekoliko krosona i
puter-kifli, i nije hteo ni da čuje za plaćanje.
- Ja častim, za prvi put. A, obaška što mi nisi prijavio da si
se oženio...
Znači, zaista glupo izgledam, čim je došao na tu ideju. Pomislio
sam to minut ranije kad sam se u Perinom izglancanom izlogu video
sa dve velike kese i buketom frezija u rukama, ali sam se tešio da
drugi to ne primećuju. Gotovo, više nije bilo nazad...
Svratio sam da nabavim neke stvarčice koje bi, recimo, mene
obradovale kad bih se probudio u tuđem, stanu, i, napunivši kese,
sa zadovoljstvom sam konstatovao da je, dok sam kružio po pijaci, i
velika kazaljka napravila jedan pristojan krug.
Pola osam...
Nisam žurio kući. Ako je tamo, još spava. Da je ne budim. Ako
više nije, ako je otišla, bolje da to što kasnije saznam...
I pored svih odugovlačenja jednom sam morao stići pred vrata.
Muzika...?
119
U mom stanu?
Vidi ti njega, jednu noć je neko ostao u njemu kad sam ja
otišao, i već je sebi koješta uvrteo u glavu, i počeo da se ponaša
kao nekakav Dom. Što nije glumio Dom kad sam bio sam kao đeram, i
kad mi je očajnički bilo potrebno svetlo u prozoru kad odlazim, i
malo tihog jutarnjeg programa iza vrata, kad se vraćam?
Baš sam glup. Pa, Dom i može biti jedino ono mesto na kom nekog
ima i kad ti nisi tamo...
Možda po tom pitanju još može nešto da se izvede?
Zavukao sam ruku u džep jakne. Ključ?
Bolje ne. Ne upadam u stanove čak ni kad na njihovim vratima
piše moje ime. Možda ona na sebi još uvek ima samo onu crnu čipkanu
stvar.
Ding-dong!
Čuo sam korake. Potrčala je. Bosa...
- Dobro jutro...
Pa, ako ovo nije, ne znam koje je...
Mirisala je na poznati šampon za tuširanje, što je objašnjavalo
odsustvo ratničkih boja i frizuru podignutu u "palmu" na vrh glave.
Mojoj sivoj trening-majici "Utah-Jazz" mnogo bolje je odgovaralo
Emilijino shvatanje oblina, i gledajući kako savršeno pada niz
njeno telo, kao sasvim prijatan "minić", čvrsto sam odlučio da taj
deo garderobe više nikad ne stavim na sebe.
Bar ne prazan...
Pokušala je da prevede taj pogled.
- Oh! Samo mi nemoj reći da ti je baš ovo najomiljenija majica?
Podigao sam obrve i učinio jedan duboki, "XL" uzdah.
- Pa... Od danas svakako jeste...
***
Sunce nikako nije moglo da postigne željenu visinu...
Dva puta je zapinjalo za letvicu šarenih "vitražica", i tek iz
trećeg pokušaja uspelo je da se prebaci preko ivice zavesica i da
zaviri u kuhinju.
Ni Emilija nije bila u formi...
Sto je ličio na naslovnu stranicu kuvara "Hladan Bufet na 1000
Načina", ali njen pogled nije dopirao dalje od glatke površine
milerama, po kojoj je šarala vrhom viljuške, ne podižući glavu.
- Sve sam upropastila...
120
Nisam ni pokušavao da je tešim... Ako je mislila na svoje
neslavno kumovanje bila je potpuno u pravu. Zabrljala je.
- Kuma se nalizala i otišla kući još u pola deset...
Da, ta rečenica će biti zajednička za sve zadatke na temu: "Kako
Sam Se Proveo u Svatovima kod Ruške i Naduvenka..."
Ili ju je mučilo nešto drugo? Ili neko drugi? Bojao sam se da će
to biti posredi...
- Baš sam šućka...
Pao mi je na pamet štos koji je mogao izvaditi stvar. Na dohvat
ruke bio mi je vokmen, koji je idealno asocirao na njen
"reporterac".
Klik!
- Pričaj mi malo o tome...
Vokmen, dabome, nije snimao, ali sam zato ja snimao simultano, i
sliku i ton. Jedan osmeh i jedno "šmrk"? Za početak i nije tako
loše...
- Nisam dobra. Uopšte nisam. Ti me tretiraš kao princezu na zrnu
graška, a ja sam neko drugi. Ja sam negativac u ovom filmu.
Neko loš. Pokvaren...
Uf...
Znam kako je to.
Svakom takav dan ponekad dođe. Meni nikako da ode...
- Ne izgledaš mi kao da ti je istekao rok trajanja, Riđo.
Polako... Sve to dođe na svoje...
Pogledala me je kao što su me gledali neki kojima sam bio drag.
Nije ih bilo puno, zato sam i zapamtio taj pogled.
Nastavio sam, shvativši da sam na dobrom putu da je pokrenem.
- Ne bih hteo puno da frojdišem, ali, znaš, ti loši momenti nas
prate kao kolona na auto-putu. Dok šibaš, ne mogu ti ništa, ali ih
se nakupi, vuku se za tobom kao krokodilski rep, i samo čekaju da
usporiš. I, kad to učiniš, gotov si. Pregaze te. Svi odjednom. Kao
tebe sad. Ali, onda protutnje. Odu. I nemoj da juriš za njima,
pokušavajući da ih obiđeš, kao što sam ja učinio. To ne može.
Smanji gas, preuzmi kontrolu, vrati se u svoj ritam. Idemo dalje...
Bila je tužna i rašminkana, ali mene nije moglo prevariti to što
je izgledala kao polovni anđeo. Znao sam da nema polovnih anđela.
Ima ih samo umornih...
121
- Ne znam. To si tako lepo rekao, ali... Stvarno me je sve
stiglo. Ruška je noć pre svadbe pravila još i ono glupo "Devojačko
Veče", tamo je sve i počelo. Devojačko veče? To je izmišljeno za
mene. Ako ja nisam devojka, ne znam ko je. One su sve, ne udate,
nego preudate. Po dvaput razvedene...
- Čekaj, Lijo. Nemoj mene paliti da si matora devojka. Prvo nisi
matora, a drugo, da se prosi kao u starim vremenima, pred tvojom
kućom bi bio red kao pred samoposlugom u Varšavi...
Tačno. Nešto drugo je bilo u pitanju.
- Znaš... Nisam ti to spominjala, ali... Ja sam već četiri
godine sa jednim čovekom...
Brrr, nije mi se dopala konstrukcija. Glagoli "živeti" i
"zabavljati se" mogli bi značiti i nešto drugo, ali mi je ovo "biti
sa..." vuklo samo na jednu situaciju.
- Vidiš, a taj čovek je oženjen...
Šta sam rekao? Klasičan zaplet. Moj "dečko" ima četrdeset
godina...
Ali, nije smela pomisliti da sam to tragično primio.
- Aha. No, moglo bi to biti i gore...
Gore? Bilo je to nešto najgore što joj se desilo u životu, i
njene oči su zahtjevale trenutno objašnjenje.
- Pa, da je oženjen tobom, Emi-Li. To bi mi se još manje
dopalo...
Delimično razvedravanje. Ovaj pajac je baš rešio da je
oraspoloži.
- Bože, kako si lud. Ali, ja to ne zaslužujem. Ja nisam dobra
kao tvoja Veverica. A ni lepa kao ona. Ako je ovo ona?
Ispod magazina koji je ležao kraj nje, na klupi, izvadila je
fotografiju iz novina, uramljenu u jednostavni drveni ram. Da, lepo
stvorenje koje sam zagrlio nasred Baš-Čaršije bila je zaista
Veverica. Ali, ta slika nije stajala tu...
- Hej, lutko! Imaš li ti nalog za pretres?
Pocrvenela je. Odlično. Stid je sad gotovo sasvim potisnuo onaj
tužni izraz sa njenog lica.
- Izvini. Tražila sam majicu, i otvorila pogrešnu fioku. Bilo mi
je, ono, čudno što je uramljena, a nije na zidu, i baš sam je imala
u rukama kad si zazvonio. Izvini. Ne ljutiš se?
Ne ljutim se. Stara je to slika...
122
Odmahnuo sam rukom.
- Ma, nema veze. To je jedina fotografija na kojoj smo zajedno,
i zato sam je uramio, još onda, da je sačuvam. Iz nekih važnih
razloga ne mogu je okačiti, a iz nekih malih razloga ne mogu se
otkačiti i iscepkati je u sitne komadiće. I tako je tu, u fioci. Ni
tamo, ni ovamo...
Nisam skidao podleg s nje, a ona nije skidala pogled sa uslikane
Daniele Popovicki.
- Putovala je svuda sa tobom?
Ne, nije nikad putavala sa mnom. Jedino tad. Nikad više...
A, zašto te to interesuje, Crveni Nosu?
- O, zar je moguće da nešto želiš da ti pričam i kad si bez
magnetofona?
Skoro se rasplakala. Stvarno je bila preosetljiva tog jutra.
- Do vraga i magnetofon! I sve! Danima razmišljam o tome. Ne
mogu i ja da te, još jednom, prodajem. Ne mogu. Pa, zar si stvarno
pomislio da sam takva, da bih mogla da okačim tvoje srce po
kioscima i TV reklamama?
Ulovio sam u letu ruke kojima je gestikulirala, i sačekao kraj
malog besnog monologa, i tek onda ih poljubio.
- Ne, Emilija. Nisam to pomislio ni na trenutak. Inače ti nikad
ne bih rekao ni reč. Veruj mi...
A to je bila istina. Ona je tek tada poslala magnetofon dovraga,
a ja sam to učinio još one noći kad je prvi put došla na pumpu.
I, uvek sam pričao samo za nju...
***
Da, Veverica je u Sarajevu imala Tetu, koju je videla četiri
puta u životu, pa je naprasno poželela da je vidi i peti put, baš
onih dana kad sam i ja, sasvim slučajno, nastupao u tom gradu.
"Šampioni Pjesme"...
Lokalni šareni list, kao i svi slični revijski časopisi,
organizovao je seriju koncerata da bi naplatio ubogim komedijašima
za sve obavljene fotose, intervjue i pozitivne prikaze ploča.
Jasno, svi su se morali "rado odazvati"...
123
Retki koji to nisu učinili mogli su se podeliti na dve grupe, na
one koji su dugove već regulisali, vrlo plastično, to jest vrlo
papirno, i na one koji su se pomirili da u životu više neće
pročitati ništa dobro o sebi u listu čiji su poziv odbili.
Imao sam već jedno takvo iskustvo. Neoprezno sam dao korpu
sumnjivom beogradskom listu koji me je pozvao na svoju "feštu", i u
sledećem broju, na naslovnoj strani, pojavila se i rečenica
izvađena iz navodnog razgovora sa mnom:
"Tako volim vojsku da više ne prolazim ni ulicom JNA..."
Svi momci koje sam znao udarnički su radili na eskiviranju časne
obaveze, i njima se to dopalo, ali u vojnom odseku telefoni su
poskakivali po stolovima. Tipovi nisu mogli da sačekaju da svane,
nego su probudili poštara ranije, da bi mi što pre uručio svečani
poziv.
O, ne...
Hitno sam sakupio potvrde, prijave, rešenja, uverenja, vanredan,
redovan, uhranjen, pelcovan...
- Odlično. Samo, znaš šta ti fali? Mačak...
Referent sa nadmoćnim birokratskim pogledom uzalud se smeškao
očekujući da ga pitam šta će mi mačak. Znao sam fazon:
Da mu sve te papire lepo okačim o rep...
Baš su se namerili. Glavni je bio onaj uvrećeni Predsednik,
omaldinac, od kog je, po protokolu, i potekla inicijativa za moju
mobilizaciju.
Dok sam ono u gimnaziji i na faksu biflao predvojničku obuku,
nisam primetio da se koncepcija opštenarodne odbrane zasniva
pretežno na meni. Zar je domovina u opasnosti? Bili su toliko
uporni u nameri da me spakuju u uniformu, da sam pored sve muke bio
i blago polaskan. Već mi se po glavi mantao hit "Oj, mašino, pusti
paru jače..." kad je negde, na nekom savetu do kog se probio moj
"slučaj", jedan stari general lupio šakom o sto.
- Neće oni iz Beograda odlučivati kad će naši derani ići u
vojsku!
General je dotle bio narodni heroj, ali od tog dana je postao i
moj privatni heroj.
Zauzvrat, morao sam da iznajmim dušu đavolu na određeno vreme, i
do odlaska u vojsku cimali su me za svaku priredbicu. Dan Ustanka,
Dan Oslobođenja, Dan Boraca, Dan Jednog Borčevog Poznanika, Štafeta
polazi, dolazi, prilazi, nailazi, ulazi, izlazi, mimoilazi...
Štafeta odlazi? Eh, baš za najvažnije sam prestario...
Nema veze...
124
Uglavnom, prestravljen posledicama zlopamćenja beogradskog
ilustrovanog časopisa, veoma sam se "rado odazvao" sličnom pozivu
iz Sarajeva. Znao sam da neće biti ni honorara, ni dobrog
ozvučenja, ni poštenog orkestra, ali sam znao da će zato biti
"nekog" ko nikad nije video kako sam ja to važan "uživo", čim
odmaknem malo dalje od voljenog Grada Heroja.
- Izvinite, vi ste Veverica? Ne bih vas poznao, ovako, bez
šišarke. Mene su poslali da vas sprovedem sa aerodroma...
Bilo je lepo čekati je, i čak sam se malo i razočarao što je
avion, nekom greškom, sleteo na vreme.
- Ako moji matorci saznaju za ovo...
Poljubila me je oprezno, snimajući levo-desno. Bila je slobodna
ptičica, uvek za korak isped drugih devojaka, koje sam znao, i
čudilo me je što našu vezu toliko krije od svojih roditelja.
Kao prava romantična luda, povezivao sam tu tajnu sa pričom o
onim facama iz Verone, ne pretpostavljajući da postoje i porodice u
kojima dečica, umesto spomenara, razmenjuju štedne knjižice i
izvode iz katastarskih knjiga.
Eh, da mi je još jednom biti tako naivan. To je izvanredan
osećaj...
Morala je pravo kod Tete. Malo smo se dirali na zadnjem sedištu
taksija, usput se dogovarajući kad i gde ćemo se naći. To nije bilo
teško. Jedino mesto koje smo, kao pravi turisti iz unutrašnjosti,
oboje znali, zvalo se Baš-Čaršija. Vrlo originalno, nema tu šta.
Dakle, u šest...
Kasnila je, kao prava dama...
Tog dana je bio gala-koncert "Šampiona Pjesme", i po čitavom
gradu su bile izlepljene poternice sa mojom slikom. Neko me je na
tom, najprometnijem mogućem mestu, morao prepoznati, i uzalud sam
se ponadao da to neće biti baš čitav razred šiparica koje su
cvrkutale vraćajući se iz škole.
- Mil'ce! Mebrura? Je l' ono...? Jeste on je! Jeste! Nije... Kad
ti kažem. 'Ajd' da se kladimo. Izvinite, da niste vi... On?
Da, ja sam On...
Autogram? Vrlo rado. Još jedan? Kako da ne. Još stotinu pedeset
dva? Sa zadovoljstvom...
Rukice su mi pružale olovke i istrgnute stranice svesaka iz
matematike, odjednom je sevnuo i blic, i da se tu zatekao medved na
biciklu i žena od gume, bio bi to sasvim uredan cirkus.
Ali zatekla se jedna druga žena. Žena od stila...
125
- Hoće li ostati nešto i za mene?
Curice su zadivljeno pogledale namontiranu Vevericu, i
propustile je, napravivši špalir. Ponosno sam je zagrlio.
- To mu je vjeren'ca, jeste! Nije... Kad ti kažem. 'Ajd' da se
kladimo. Izvinite...
Opet blic...
Veverica je uplašeno pogledala u tom pravcu, i laknulo mi je kad
sam prepoznao fotoreportera lista-domaćina, koji me je već škljocao
tih dana. Igrao je "flastera" na meni, čekajući pravu "fotku", i sa
njim sam se lako mogao dogovoriti.
- Molim te, nemoj nju slikati. Mogla bi imati velikih problema
kod kuće. Shvataš?
Prijateljski me je lupio po ramenu.
- Nemaš frke, jaro, ka' ti ja ka'em. Mi smo raja, ja i ti, uvek
bili...
Bili, bili, al' nismo ostali...
***
- Vidiš, možemo otići na kraj sveta, ali uvek će se naći neki
kej za nas. O, baš mi se sviđa ovaj potok...
Potok se zvao Miljacka, i ne znam šta bi princ Ferdinand rekao
na to, ali Veverica je bila oduševljena putem kojim smo prolazili
odlazeći u halu. Mnogo manje je bila oduševljena nekima koji su me
usput prepoznavali, gurkali se, kikotali, i napadno pokazivali
prstom.
- To je uvek tako?
Slagao sam da nije, ali, ako mi je i poverovala, to je važilo
samo do širokog platoa pred halom.
- Eno ga majstor! Careeeeee!
Dečko sa stalnom postavkom mitisera na licu obavestio je odbor
za doček pred službenim ulazom, i obruč je počeo da se steže oko
nas. Hrabro sam krenuo na uperene olovke, ali video sam da to neće
ići, pa sam pokušao da se provučem sa dva-tri potpisa. Ali ni to
nije išlo.
Kad potpišeš nekom, moraš potpisati svima...
Prvi autogram bio je znak da više ne važi biološka distanca, i
milion najraznovrsnijih papira, od tramvajskih karata do
odlepljenih plakata, zalepršalo mi je pred nosom. Gužva je
126
potisnula zbunjenu Vevericu dalje od mene, pružila mi je ruke kao
da klizi sa palube, ali pre nego što sam uspeo da ih dohvatim,
bučni talas klinaca zatvorio se ispred nje.
Znam, morao sam odmah poći za njom. Ali...
Ko jednom oseti "scenu" stalno ima potrebu da ostavlja utisak,
i, jebem li mi sunce blesavo, i ja sam bio takav. Ponašao sam se
kao da sam usred najnormalnije situacije, i strpljivo sam cifrao
svako glupo slovo svog imena.
- Hej! Gde mi je devojka? Izgubiću devojku, moram da idem...
I to je bila više predstava nego prava briga, pa je jedna od
curica koje su mi bile najbliže, poželela da i sama učestvuje u tom
hepeningu.
- Evo me! Tu sam! Ne brini, neću se ja izgubiti...
Okrenuo sam glavu prema njoj, a ona mi je snažno savila ruke oko
vrata, i olizala me brzim pokretom, koji je izdaleka možda i ličio
na poljubac.
Bljak...
Bila je to ružnjikava curica sa prljavom kosom, ali to ne moram
da naglašavam. Lepuškaste curice sa čistom kosom i ne rade takve
stvari.
One to posmatraju sa distance...
Svi su zapljeskali i zagalamili, i onda mi nije bilo teško da
pronađem Vevericu u toj gužbi.
Mahnula mi je rukom, ali i da nije, ne bih je promašio.
Jedino se njene lepe oči nisu smejale svemu tome...
***
Sarajevo je varoš belosvetska. Ono što valja-valja. Ima budala,
kao i svugde, ne kažem, ali njih sam sretao samo u literaturi. Oni
drugi, koje sam sretao na koncertima, "moji" Bosanci, bili su prava
ekipa. Tri su Boga pomirili. Mnogo su radili na tome da mi se neki
od najvećih "Dana Lavova" dogode baš u Sarajevu.
Dan kad je Veverica bila tamo sa mnom, bio je izuzetak...
Nije to bio moj koncert. Bilo je tridesetak izvođača, i po
skromnoj aritmetici kojom sam baratao, podelivši sedam hiljada
glava sa brojem "umjetnika", očekivao sam i svoja dvesto trideset i
tri, zarez tri, navijača u tom mraku.
Ali, nešto ih je sprečilo. Znam i šta. Narodnjaci...
Dobio sam aplauz, nije da nisam, ali u toj euforiji iščekivanja
Novokomponovane Vrhuške, dobio bi aplauz i prodavac susama i
127
orasnica, da je greškom prešao preko pozornice.
Bio je to jadan nastup, ali takvih poglavlja ima i u uspešnijim
biografijama. Srećom, bar Veverica to nije videla. Prepadnuta
panikom prepune dvorane, odlučila se za foaje iza bine, iako ni
tamo nije bilo sasvim bezbedno.
"Back Stage"...
Obični smrtnici veruju da, takozvane "Zvezde" nemaju mana kao
sav ostali svet.
Tačno.
"Zvezde" imaju mnogo više mana...
Veverica je bila impresionirana koncentracijom gnoma po
garderobama i iza scene. Skrećući mi pažnju na specijalne detalje,
sveki čas me je stiskala svojom ručicom, koju više nisam puštao, i
šaputala mi šifru po kojoj sam lakše mogao da pratim njenu igru.
- Kragna...
Vidi stvarno. Kragna "YU Rock Legende" sa kojom sam se teatralno
pozdravio, bila je masna kao francuska kapa poslovođe u livnici. A,
pa da, dečko je boem, a, po naški, biti boem znači biti prljav i ne
trezniti se.
- Farba. Fleka. Psorijaza... Pevač starije generacije vrbovao me
je za svoj sledeći "projekat", a ja sam tražio na njenu nešto što
ona već nije registrovala. Eureka!
- Čarape...
Ups! Izgleda sam to rekao glasnije nego što je trebalo. Zbunjeno
je pogledao svoje sjajne, "prskane" čarape, ne nalazeći vezu između
njih i šansona o kojima je upravo pričao.
- Pardon?
Ne crvenim i ne trepćem dok lažem, ali ni to nije pomoglo.
- Arape... Mislim... Orijent. Njih bi trebalo iskoristiti, taj
melos. Pa, pogledajte samo šta rade Narodnjaci...
Uf, kakav kilav momenat. Jedan od onih žilet-trenutaka kad ti
nedostaje samo jedan hiljaditi delić nečega, pa da prasneš u
histerični, nekontrolisani smeh.
Veverica je obožavala takve situacije, i pošto nije bilo želje
koju joj tad ne bih ispunio, do kraja koncerta, i kasnije, na
koktelu, non-stop nam je neko bio u mašini...
Ljudi te najlakše omrznu kad im se učini da im se smeješ sa
strane, i te noći sam stekao puno novih neprijatelja iz branše.
Nisam to suviše primao k srcu. Shvatio sam već da u tom svetu niko
nikog ne voli, i da bi me ionako svi oni omrzli, pre ili kasnije.
128
Šta možeš danas, ne ostavljaj za sutra.
To sada zvuči kao smišljena taktika, ali nije bilo tako. Hteo
sam samo da je nasmejem, i da spasem dan koji ni izdaleka nije
proticao onako kako sam zamislio.
O, kako se lako uklopila. Genetskom, urođenom superiornošću, i
uvrnutim smislom za humor, branila se od sveta koji je ugrožavao
njene kriterijume.
Zaboravio sam svoje fazone. Red je da ih pamti neko drugi, kao
što sam ja, zauvek, zapamtio njene.
- Izvinite... To su čirići na vašim leđima, ili samo neka mala
alergija?
Retardirana Narodnjakinja uzalud je pokušala da okrene glavu za
sto dvadeset stepeni, smušeno se cereći, baš kao i TV-voditelj,
koji se jako ponosio dugim noktom na svom malom prstu.
- Nisam vas najbolje razumeo, gospođice, šta ste me to pitali?
Da li me puštaju u avion sa tom sabljom? Sa kojom sabljom?
Dabome, mnogi su i ukapirali...
Na njeno pitanje da li to po scenariju svi moraju biti pijani,
reditelj-crvenokožac besno je pogledao mene, znajući da sam ja taj
kom će pre, i lakše, moći da se osveti.
- Jako ti je duhovita ova mala...
Pokretna rediteljska spužva je, po ustavu, imala pravo da se
ljuti, ali ja još uvek mislim da je Veverica tu simultanku odigrala
besprekorno, i da je bila prva Zvezda te zvezdane večeri.
U odnosu na sve one naputovane, prepuderisane i otečene likove,
delovala je kao sveži, negovani egzotični cvet, u odnosu na
priprosto i samoniklo baštensko cveće.
Orhideja i zevalice...
Zlobnici će reći da je to snobovska metafora, jer, bože moj, oni
pouzdano znaju da u nekim krajevima orhideje rastu na sve strane.
Orhideja je retkost samo ovde...
Pa? Upravo o tome i govorim.
Ona je bila orhideja baš tamo gde je to retkost. Da se zadesila
negde gde sve vrvi od orhideja, sigurno bi bila neki potpuno drugi
cvetić...
Gledao sam je kako vrca lucidnošću, kako vlada, kako ležerno
nosi svoju perfekciju. Posmatrale su to i tiražne pevaljke, okićene
kao kiosci po željezničkim stanicama, merkale su je sa puno
zavisti, bojažljivo i opravdano neprijateljski. Podsećala ih je da
su, ipak, samo bivše skupe poleguše i stone mešalice, i da, za
razliku od "mercedesa", lakovane kože i zlatnih lančina, postoje i
neke stvari do kojih ipak nikad neće uspeti da dođu.
Da...
129
Uživala je, smejala se, bila je sretna kao devojčica.
Ali, nije pripadala tamo.
Ne. Ni slučajno...
***
Prokleta amnezija...
Do pre par godina savršeno sam se sećao jedne senke, koja se,
kao okačena svilena košulja, njihala na pokislom prozoru moje
hotelske sobe. Sećao sam se mirisa narandži, melodije pod tušem,
pamtio sam dobro čak i pitanja u ukrštenici na koja nismo znali
odgovore..
Nismo? Znači, bilo je tamo još nekog? Čekaj, čekaj...
Ne vredi. Ne ide. Sve sam zaboravio...
Sećam se samo da sam, isprativši večernji avion, produžio prema
Foči, probio se na proverenom mestu, na Tjentištu, i u dva noću već
uveliko leškario u nakrivljenom hotelu u Bileći.
Nisam ja nikakav avanturista. Zvuči suludo, ali namerno sam
otišao tamo. Martin je služio vojsku u tom mestu.
- Stari moj, idem u ŠRO. To ti je škola rezervnih oficira.
Praktično, kad se, danas-sutra zarati, burazer je najmanje
potporučnik. Pa ti gledaj...
Kad se danas-sutra zarati? Jedva čekam...
Dolazak sam zamislio kao iznenašenje za Luftera, ali se,
sledećeg jutra, ispostavilo da je to, u stvari, više iznenađenje za
mene.
- Nije tu. Na vežbi su. Toliko. Drugi put se najavi...
Dežurni je ličio na predratnog žandara iz čitanke za treći
razred, i nisam ni pokušao da ostavim poruku za Martina. Pazarivši
novine, pošao sam nazad, u hotel, da se istuširam i doručkujem
pored polazak na put.
I da telefoniram, naravno...
- Halo? Stan Popovicki? Pa, dobro, gde si ti?
To, definitivno, nije bio moj dan.
- Tu sam ja. A drago mi je da si i ti tu, mladiću. Da se
objasnimo. Sa ćerkom sam se upravo objasnila...
Gospođa majka? Retko smo pričali, ali stalno sam imao utisak da
sam joj simpatičan. Loša procena? Ili je saznala da smo zajedno
bili u Sarajevu? Znao sam da će Teta propevati na mukama . - Tetka
Branka... Ne znam zašto...
130
Ušla je u moju priču "klizećim" startom.
- Samo bez "tetkisanja", ako može. I ne zovi više. Sad, molim te
prekini vezu...
Nisam znao šta da kažem.
- Gospođo, molim vas... U pitanju je nesporazum. Ja zaista...
Nije bilo teorije da dovršim neku rečenicu.
- Tačno. Nesporazum. Ali nesporazum između mene i mog deteta. I
to je rešeno. Nisam je gajila i mazila, pokrivala, vozila na balet,
slala u svet, da se na kraju povlači sa kojekakvim šljamom po
novinama. Ja to nisam zaslužila, ali nije ni ona. I dosta više!
Tras!
U gomili novina koja je ležala na stolu, šareneo se i list koji
nisam smeo da uzmem u ruke. Ma, nisu valjda?
Jesu...
"Popularni pjevač sa jednom od brojnih anonimnih pratilja..."
Nije fer
Ne znam koliko su mi kroz glavu tutnjale samo psovke i slike
razbijenog, stakla, slomljenih noseva, i pisaćih mašina tresnutih o
pod, ali posle toga sam odsedeo mirno, neko vreme, i tek onda
ponovo okrenuo onaj broj.
- Da?
Šaputala je kao ukorena gimnazijalka, i kad se setim da smo bili
formalno sasvim odrasli, sad mi je sve to pomalo i smešno, ali tad
je naša drama bila rame uz rame sa najtragičnijim grčkim
tragedijama. Tako se bar meni činilo...
"Orkanski visovi"? Pih. Obične uzvišice u odnosu na našu ljubav.
Uzdahnuo sam. I ona je uzdahnula.
- Jesi li video? Objavili su onu sliku...
Osim ružnih reči koje su mi se još muvale po glavi, tu i nije
bilo mnogo šta da se kaže.
- Video sam... Džukele... Kako si ti?
Odjednom je zazvučala zastrašujuće smireno...
- Dobro sam... ali mislim da bi sad najbolje bilo da se ne
viđamo malo. Pa ćemo videti...
Zamislio sam da keva stoji pored nje sa napunjenom "sačmaricom",
i pobožno sam potvrdio.
131
- Da, naravno. I ja sam to mislio...
A nisam. Mislio sam na krivine, uspone i kolone kamiona koje ću
"zalediti" da bih što pre zazviždao pod njenim prozorom.
Minut? Sat? Pet sati?
Ne znam. Nisam merio vreme. Najbrže što može, eto toliko...
Ali, nije se pojavila na prozoru...
Mnogo kasnije sam shvatio zašto je tako čvrsto spavala.
Premorila se. Čitav dan je sa majkom vršila važna merenja.
Na jednu stranu vage stavili su srce, a na drugu dodavali cigle,
jutra zemlje, nule, kvadratne metre, kubike, placeve sa pogledima
na more, četrnaest karata, dvadeset karata...
Da je pored onog srca bilo još jedno, mogli bi na drugu stranu
nasaditi i oktet slonova pa im ne bi pomoglo. Ovako, njeno
usamljeno srdašce nije imalo šanse.
Iako je bilo poprilična stena...
***
Šmrk!
- Ni ja nisam ništa bolja. I ja sam takva...
Emilija se opet pripremala da zaplače, i već me je brinulo kad
će to prestati.
- Ne, Emi-Li, nema "takvih". Ne potpuno. Ni ona to nije bila. U
redu, prema meni jeste, ali... Ja sam takav bio prema nekima koje
nisam voleo onako kako su zamislili, i onda su oni od toga pravili
pozorište. Svi smo na kraju u ravnoteži...
Da nisam ja to kojim slučajem pizda? Pardon, samo pitam...
Dao sam sve od sebe da je raznežim tom pričom, a čim sam u tome
uspeo, počeo sam da izigravam tešitelja, i da foliram kako to nije
ništa strašno.
Malo istine nikad nije naodmet.
- I, vidiš šta se dogodilo sa mnom. Dobro je nanjušila stančić
na mansardi, treću smenu, i sve ovo. Bila je u pravu, gledano iz
njenog ugla, a tu je i bio kvar. Očigledno smo gledali na svet sa
različitih tačaka. Ili smo sa iste tačke gledali različite svetove?
Svejedno. Ne mogu je kriviti zbog toga...
Emiliju sam već više puta poželeo da oslovim sa "pile" ili
132
"pače", ali guska nikako nije bila.
- Ne, ne možeš je kriviti, ali isto tako ne možeš na to samo
tako gledati. Dok je drvo mlado ima samo one rašlje, prve dve
grane, i ako mu tad odrežeš jednu, teraće na sasvim drugu stranu.
Biće možda i visoko, i raskošno, i ne znam kakvo, ali neće biti ono
drvo koje je trebalo biti. Razumeš? Ko zna šta bi bilo da ste
ostali zajedno. Puno ti je značila...
Istina je. Moglo je biti i drukčije. Uz malo sreće mogao sam na
pumpu svraćati mnogo ređe, recimo, jednom nedeljno, i to za volanom
kakve drumske aždahe, da mi neki drugi levat natankuje pun
rezervoar. Znam, samo se kiloši vade na to, ali tih meseci je sreća
negde zaturila moju adresu. Kad sam shvatio da Vevericu ni
teoretski ne mogu izgubiti, pošto je nikad nisam ni imao, to me je
pošteno izbacilo iz ritma, i ostao sam tako očigledno sam, da đavo
naprosto nije mogao da odoli.
I došao je po svoje...
Da, Emi-Emili je pogodila, ali to nisam mogao tek tako da joj
priznam.
- To nisi sama smislila, to si sigurno negde pročitala? Čuo sam
da su lepe devojke glupače, nemoj mene folirati. Uostalom, kakve
grane? Savila se grana jorgovana. Svašta... Tako je moralo biti, i
gotovo...
Razumela je da joj šalom potvrđujem da je bila u pravu, ali da
više ne želim da ozbiljno pričam o tome.
- Tako je moralo biti... Sudbina je tako htela... Uf, koji teški
patos. Šta, otkrio si međunarodnu zaveru u kojoj je ceo svet s
jedne, a ti s druge strane? Ajde... Neću komentarisati tvoje
godine, ali bi već mogao da se malo trgneš. Dobro jutro!
Nesvesno sam pogledao prema satu na zidu, na šta je i ona veselo
okrenula glavu u tom pravcu. Veselo? Adio apatijo, ovo je već
ličilo na pirgavu devojku koju sam znao iz viđenja.
- Deset do deset! Neko misli na mene!
To mi je bilo poznato...
Do đavola! Neko misli i na mene. Šiptar na pijaci čeka me u
deset, sa šest hiljada maraka za Bobu. Šta da radim?
Uradio sam glupost.
- Vidi, moram da skoknem na jedno mesto, petnaest minuta, u vrh
glave. Nemoj da odeš. Ako moraš, ja ću te odvesti čim se vratim,
ali nemoj zbrisati pre toga. Važi?
Klimnula je glavom. Uopšte nije izgledala kao da joj se odlazi,
ponadao sam se da će joj to preći u naviku, pa sam, sjurivši se niz
stepenice, kresnuo "Srebrnu Senku", i pokušao da zamislim vazdušnu
133
liniju do pijace.
To, što sam otišao, bio je jako pametan potez...
Kao da je, na primer, onaj princ ostavio Pepeljugu samu na
podijumu u minut i po do dvanaest, i otrčao u izvesnu prostoriju sa
nacrtanom muškom cipelom na vratima...
***
Šiptar je izgledao kao klošar maskiran u klošara, ali je napamet
množio funte i belgijske franke na pet decimala. Rekao je da moramo
sačekati drugog Šiptara, i to me je još malo zadržalo, jer su njih
dvojica prvo emitovali kratke vesti na albanskom jeziku, pa mi je
tek tada odbrojana lova.
- Ako treba veća kaljičina, trideset-četrdeset iljade, javi
nekoliko dana pre. Kriza je...
Složio sam se da je kriza. Parkiranje i čekanje potrajalo je
dvaput duže nego što sam računao. Zanemarujući žuto svetlo na
semaforima, pokušao sam da nadoknadim zakašnjenje, ali pola
jedanaest je uveliko prošlo kad sam ušao u ulaz.
Mahinalno sam otvorio sanduče, iako se ništa nije belelo kroz
otvore, i morao sam da učinim korak nazad sa stepenika, pošto je u
pretincu ipak bilo nešto što sam morao da uzmem.
Ključ...
Katarina? O ne...
Oslušnuo sam pred vratima, i zazvonio, zbog malera, ali ništa se
nije čulo.
Nije bilo potrebe da uzvikujem njeno ime. Stan je malecak, i u
tri koraka mogao sam da se uverim da u njemu više nema nikog.
"Bila je gospođa 'Gianfranco Ferre". Morala sam hitno da odem.
Javiću ti se kad se vratim od svojih. Hvala na svemu. E".
Žurila se, nije htela da je zateknem. Na kauču je ostao omot
ploče koju je stavila na gramofon. "Best Off Ry Cooder"? Može...
Trag njene glave na jastuku, pomerene porcelanske figurice na
polici, moj istegljeni plavi pulover koji je ogrnula za
doručkomm...
Zašto to njuškam? Izgleda sam skrenuo. To je samo obična vunena
stvar, i ništa više...
Moraću da servisiram ogledalo u kupatilu. Face koje mi
projektuje u poslednje vreme sve mi se manje dopadaju.
A, šta je ovo?
134
Kutijica. Fina, mala, plava kutijica za puder. Ipak nešto
njeno...
To sam uvračao. Pomislio sam, ako je nešto zaboravila, onda će
još nekad doći ovamo...
Zvrrrrrrrrrr!
- Halo?
Katarina je bila povređena, i pribojavao sam se da će banuti,
ali srećom je samo nazvala.
- Počeo si da juriš balavice?
Mani se, Kaća...
- Ne. Počeo sam da ih stižem...
Nije umrla od smeha.
- Nadam se da si našao ključ?
To je bio uvod za velike reči.
- Da...
To nije bila velika reč. Znao sam da je razočarana.
- I? Na šta ćeš se vaditi. Pričaj...
Nisam nameravao ni pod A, ni pod B. Ni da se vadim, ni da
pričam.
- Duga je to priča...
Pokušala je da malo smiri loptu.
- Pa, dobro. Imam ja vremena...
Otkud to?
- Dosad ga nikad nisi imala više od sat-dva...
To je bila kontra. Obično to žena govori muškarcu, i to ju je
potpuno izbacilo iz fazona.
- Ne moraš da budeš neprijatan...
Ali ne moram da budem ni prijatan. Smislio sam šta ću reči.
Ništa...
Srozala se.- Htela sam da te sačekam. Mislila sam da smo
zaslužili jednu oproštajnu ševu...
Misliš ti to i sad. Ali me nećeš navući. Sorry, lutko, danas se
135
nećeš okititi...
Ćutala je, i ja sam ćutao, s tim što sam, uzgred, i znao ko će
duže izdržati.
- Đubre jedno...
Tras!
Pa, dobro...
Katarina je imala svoj status, svoju katedru, starijeg muža kog
je blagovremeno izgustirala, premijere, izložbe, dva sina, klipana,
koji su nosili patike broj četrdeset pet, imala je kreditnu
karticu, putovanja, nutriju, redovan tretman kod kozmetičarke...
OK, imala je i mene. Ali ne previše. Tačno onoliko koliko sam i
ja, tu i tamo, imao nju...
Spustio sam slušalicu. Pa roletne. Pa glavu na jastuk. Bilo je
to vreme koje sam, pristavši na pomeranje bioritma, sam sebi
nametnuo kao vreme za spavanje, i tešio sam se da će sve biti bolje
kad se probudim. Ali, postojao je jedan mali problem.
Prethodno je trebalo zaspati...
D-moll je šuškao po sobi preturajući po stvarima kojih se Riđa
dotakla. Mislio sam da sam sve zatvorio, ali nekako se ipak uvukao
u stan.
- U redu, D-moll. Ne moraš se kriti, znam da si tu...
Učinilo mi se da čujem divlje guske, sklopio sam oči
pokušavajući da ulovim odjeke njihovog kričanja, koje se nije
ponovilo, i samo mi je u glavi jedno vreme ostala slika olovnog
neba, i spori ritam savršeno sinhronizovanih krila.
I to je poslednje čega se sećam...
11
O, kako su romantične bile socijalističke jeseni. Lepo se
naježim kad se setim...
Ljudi su ćaskali uz sveće i tihu muziku sa tranzistora, deca su
učila pri svetlosti petrolejki, kao najveći umovi našeg naroda, a
loši muževi vraćali su se svojim ženama, ekološki najzdravijim
izvorima toplotne energije.
Idila? Idila je stresna situacija u odnosu na pomenutu sliku.
Ne znam šta se dešava sa elektroprivredom ove godine? Nigde još
nisu najavili restrikcije i isključenja.
136
Ma, izgleda da je sa strujom oduvek sve i bilo u redu.
To je naš humani sistem izmišljao nestašice, i gasio nam svetlo
po osam časova dnevno, da se ljudi ne bi suviše otuđili.
Čitao sam da je u New Yorku jednom nestalo struje na pet
sekundi, gradonačelnik je morao dati ostavku. E, moji Ameri. Dušu
vi nemate...
Skupljali smo se oko sijalica kao leptirice. Zbližavali smo se
sa ljudima iz drugih "grupa", uvaljivali se nekom na TV-film ili
utakmicu, ali smo bili spremni i na to da sa drugim isključenicima
podelimo svoje sledovanje svetla.
Isključenja su nas naučila da ne budemo isključivi u druženju sa
ljudima.
"Nikad ne znaš ko će zasijati kad ti ostaneš u mraku..."
Biblija?
Ne. Restrikcija...
Bila su to divna vremena...
No, ove godine nema isključenja...
Ali, ima sveća?
Interesantno...
Polazeći na pumpu uzeo sam jabuku iz korpe na terasi i, po
običaju, neprisotjno zavirio u prozore preko puta. Većina je
tinjala u istom plavičastom taktu, ali u stanu na trećem spratu
televizor je bio ugašen.
Sve ostalo je bilo upaljeno, i mada se nije radilo ni o kakvoj
raskoši u odnosu na okolnu pomrčinu, bila je to sasvim prijatna
promena. Za stolom se stislo toliko gostiju da sam pomislio da se
tu snima italijanski film, ali onda sam video veliku sveću nasred
trpeze. Da, i rastužio se...
Svako ko pomisli da sveća pod punim svetlom nema veze sa
romantikom, vara se. Ima veze. To je slavska sveća. Svečarska...
Setio sam se mog pokojnog Deda-Štete i njegovog ofucanog zimskog
kaputa "riblja kost", pod koji je sakrivao dugu žutu sveću umotanu
u novinsku hartiju, i krišom je nosio u Sabornu crkvu na dan Svetog
Jovana.
- Pssst! Da ne naškodimo tvom ocu...
Deda je znao da Ćale ima patronažnog udbaša za vratom, i oprezno
se okretao vodeći me za ruku kroz krivu Pašićevu ulicu, koju sam od
njega, eto, i ja naučio da zovem predratnim imenom.
E, Dešo moj, da ti je ovo videti. Bog je rehabilitovan u našim
krajevima.
U zadnji čas...
***
Dobrodošao i bolje nas našao, Gospode...
Nema ljutnje. Seti se onih zapovedi, nisam ih ja izmislio...
Šta je bilo, bilo je. I prošlo...
Pa, izvini molim te, nismo mi krivi što si od vlasti zvanično
137
proglašen nestalom osobom.
Nadoknadićemo...
Pitanje je trenutka kad će delegati predložiti da neku ulicu
nazovemo tvojim imenom. Ili spomenik? Može i to. Ima sad ovih
monumenata predviđenih za rušenje, lako ćemo neki suziti i skratiti
po tvojoj meri.
Jeste, zvuči blesavo, ali spomenici koje smo dizali od rata
naovamo, i tebi bi bili komotni.
Ako mene pitaš, najpametnije bi ti bilo da ostaneš iznad
situacije. Lepši je pogled. Iz našeg tupog ugla, planeta ovih dana
izgleda prilično zapušteno. Njiva ti se malo zaparložila, ali nije
moje da se mešam. Ti, valjda, znaš šta radiš...
Uglavnom, ovde sve više vlada ubeđenje da si najpogodnija moguća
ličnost.
Preuzmi kontrolu, Gospode. Slobodno, niko se neće uvrediti. Ovi
dole jedva čekaju.
I, ubrzaj, majstore. Naloži. Nagazi malo na tu svoju centrifugu.
Ratosiljaj nas već jednom ove hiljadu devetsto osamdeset i
devete.
Nije ti baš neka...
***
Bilo kako bilo, vreme uporno prolazi, ali od njega se tako nešto
moglo i očekivati. I do sad je uvek prolazilo.
Za koji dan Šef će teatralno otkinuti stranicu, i svečano
otkriti i poslednji par velikih sisa na kalendaru fabrike piva i
bezalkoholnih pića.
Iscurio je i novembar. U, bio je žestok...
U školi su nas učili da se oktobarska revolucija odigrala u
novembru, i još tad smo morali posumnjati u sve to. Oktobar u
novembru? Jebo te miš, i mi smo verovali tim momcima?
- Deco, ove nedelje ponedeljak pada u subotu...
Nije ni čudo što se u katalogu generacija vodimo kao promašen
model. Konstruktori su nas suviše prišrafili. Kako smo podizali
glave, tako nas je nešto stezalo oko jaja. Pa ti biraj.
S godinama čovek olabavi, samokastriranje prestane da
funkcioniše, ali onda se više niko i ne seti da podiže glavu. Možda
je tako i bolje. Zamisli da žapca, koji je čitav život zverao
odozdo, provozaš jedan krug u helikopteru?
Lepo ne bi znao šta da misli...
Ali Mađari su ipak podigli čuture. Prvi. Svaka im čast. Ne znam
kako im je to palo na pamet. Poslednji put kad su došli na tu
ideju, pedeset i šeste, videli su nad sobom samo čelične gusenice.
Brrr, te sezone su tenkovi leteli nisko...
138
Mislim da je presudilo to što se nad Mađarskom krajem ovog leta
naglo razvedrilo. U zemlji Sovjeta, odakle su im dotle uredno slali
oblake, došlo je do nekog zastoja.
U Kremlju, u kancelariji sa najvećim pisaćim stolom, pojavio se
čudan svat. Čovek koji je imao fleku na glavi, a ne u glavi, kao
njegovi prethodnici.
Taj čova je stopirao oblake...
Mađari su, dakle, progvirili. Poturili su šešir na štapu, ali
ništa mu se nije desilo. O-o...
Sloboda ili "Skrivena kamera"?
Sloboda...
Brzo su uveli neke novine u saobraćaju, i put u socijalizam
proglasili dvosmernom ulicom. Ručna...
Skrrrrrrrrrrrrrrrip!
Hej, to ja zovem polukružno okretanje.
Evropa je obična selendra. Vid'le to i komšije, lažni
Čehoslovaci, u stvari prikriveni Česi i Slovaci, pa i oni,
brže-bolje, namontirali prstiće u pobedničko slovo "V". Latinicom.
Za ćirilicu bi ipak trebalo malo više vežbe.
Lanci se skidaju lančanom reakcijom...
Groznica je protresla i DR Nemce, lupila ih o Berlinski zid, pa
šibnula povratne vibracije čak na drugi ćošak kaznionice.
Rumunija i Bugarska? Da vas vidim. Ko će pre?
Dajem sto maraka na Rumune. Bugari su još u ratovima ufurali u
imidž da se poslednji odlučuju.
Zakuvalo se...
Novembar koji je prošao pamtiće se prvenstveno po tome što je
došao. Lepo kaže ona friška istočnoevropska poslovica: Svakom
jednom dođe i Crni Novembar.
Bez panike...
Crni Novembar važi samo za one koji su imali Crveni Oktobar. Za
sve ostale, to je bio jedan definitivno plav mesec.
A mi?
Šta "mi"? Koji "mi"? Kod nas je ovih dana toliko "nas", da više
ne znam koji šmiš smo mi. Ne pitajte mene. Nemam ja ništa sa
"nama"...
Da, fajront je i u našem bircuzu...
Kad je onomad Najveći Lovac Naših Naroda otišao u večna lovišta,
najviše smo se plašili da će nam se istog dana raspasti domovina.
Kao, svi su samo na to čekali. Svi će nas podmuklo napasti sa svih
strana. Samo im još mi trebamo...
Nedelju dana to nam je bila prva briga. Probudiš se, pa trk na
prozor. Da se nismo noćas raspali? Nismo još, super...
Krojači sveta znali su ono što mi nismo. Deset godina je mikron
139
na lenjiru istorije.
Jednostavno su nas pustili da se razdroćkamo kao trula bundeva
zaboravljena negde nakraj bašte.
Sami od sebe...
***
- Nešto ti nema riđokose ovih dana?
Pogledao sam Bobu Drota koji me je to pitao, ali on mene nije
gledao. Bio je zaklonjen metalnim vratima ormana, i nisam mogao da
mu klimnem glavom, što bi mi više odgovaralo.
Morao sam da mu odgovorim sasvim glasno.
- Nema je. Ne znam šta se događa. Možda je na vojnoj vežbi...
Da, prošlo je osam dana od one noći koju je Emilija Kovačev
provela na mom kauču. Osam puta sam odglavljivao prst iz rupe na
poštanskom sandučetu, osam puta sam pokušao, čak i batinama, da
iznudim od telefonske "sekretarice" pravu poruku. Uzalud. Kao da
joj je Agata Kristi dala male instrukcije...
Boba je provirio iza vrata, istisnuo malo gela na dlan, i
utrljao ga u kosu iznad ušiju.
- Vidim ja da si u nekoj frci...
Odlazeći iz smene, uvek me je podsećao na onu priču o kraljeviću
i prosjaku, s tim što je u njegovoj adaptaciji tog komada isti
glumac igrao oba naslovna lika.
Okačio je u orman bednu pumpašku uniformu i uvukao se u pilotsku
jaknu od tamne kože, za kojom bi se okretali i po menzama
vazduhoplovnih baza u dalekoj zemlji amerskoj. Boja marame pratila
je nijansu sa kragne pulovera, koja je kompjuterskom metodom bila
uklopljena sa šarom na džepovima farmerki, skraćenih tačno do ivica
plitkih čizama sa prevrnutim prljavo-belim krznom.
Donedavno je nosio pretežno "kaubojke", i Šef je, pre neki dan,
pokušao da mu spusti kako su mu čizme sve pliće i pliće, ali je
odmah dobio po tamburi.
- Ako, Šefe. Taman da u svaku stane po jedna vaša platica...
Golub je prezrivo mahnuo rukom. On je, kao iskusni đak pešak,
imao određen stav prema tankim đonovima, i kako naiđu hladni
meseci, navlačio je "krinke" i poljske gojzerice, a pomenute
platice uglavnom je investirao u krda svinja umorenih nasilnom
smrću, koje je besomučno trpao u zamrzivač.
Ratno dete...
Bobu je, dakle interesovala koža, a Šefa meso. U prvobitnoj
zajednici oni bi se lako dogovorili oko podele plena, ali u našoj
radnoj zajednici sve teže su uspevali da se dogovore.
To je Drot i pokušao da mi kaže.
140
- Palim odavde, stari. Sad ozbiljno. Tiltovao sam i od
Golubarnika i od gumenih rukavica i od svega. Žuba će mi sve
srediti oko otkaza.
Žuba je bio njegov brat po gluvarenju, advokat koji je od svog
oca nasledio kancelariju i klijente. I talenat, nema tu šta...
- Žuba će mi izboksovati dvadeset četiri lična dohotka. Klasika,
onda četiri godine nemam prava na biro, ali na biro ne bih više
išao pa sve da tamo izdaju grčke vize. I otvaram komision. Svaki
levak danas ima komision, a sećaš se kad sam ja tebi to sve crtao?
Tačno. To mu je bila opsesija mnogo pre nego što se "privatno"
vratilo u modu.
- A mogao bi i ti...
I ja? Ja sam se pokazao kao trgovac. Propao bih i da otvorim
izvor u pustinji.
Boba nervčik je poskočio kad sam ga zbunjeno pogledao.
- Šta me tako gledaš, jebo te? Imaš određenih dana da uzmeš
godišnji do penzije. Taman te je onaj Crvendać othipnotisao, otkini
se. Ovde više leba nema. Šta si ti, faraon? Hoćeš da te sahrane
zajednos a pumpom?
Onaj crvendać...
Osećao sam niz promena koje mi je E. Milija donela, ali nisam
mislio da se to vidi golim okom.
- Znaš šta, Bobo? Ti se zajebavaš, ali to uopšte nije loša
ideja...
Hteo sam malo da ga isprovociram, da bih dobio na vremenu. Znao
sam da je dinamit kad se ovako zapali. Nego šta je...
- Ja se zajebavam? Ti nisi normalan. Zajebavam se... Vidi ga...
Ti se zajebavaš, frajeru jedan. Ja ti najozbiljnije govorim. Pa
otkad te nagovaram, buzdo, konju vodeni, kad sam još provalio onaj
lokal iza pošte...
Nasmešio sam se. Trudio sam se da što duže izdržim, ali
verovatno mi je faca otkazala, čim je prestao da se puši...
- Pališ me. Neka, neka... Ali ja ti i dalje tvrdim da je to ono
pravo. Lova kuka za nama, cvili po trezorima: Bobo, Džokej, ne
dajte me ovim seljošima... Spičite me na fine stvari...
Lupio sam mu "sečku" po mišici.
- Znam da misliš ozbiljno. I hvala ti, Bob. Samo, slab sam ja
Jevrej. Nisam taličan. Pukli bi kao papirna kesa...
Tu nije mogao protivrečiti. Uozbiljio se i napravio tešiteljsku
grimasu zvanu 'što jest-jest'.
141
- Nešto će se naći. Sve je bolje od ovih creva. Šta kaže Crvena?
Nemoguće da ona ljubi to što radiš ovde?
Imponovalo mi je što njemu, koji je od početka pratio Lijinu i
moju varijantu, to ne samo da izgleda kao veza, nego, štaviše, kao
veza u kojoj se spominje i takozvana budućnost.
Zato sam slagao nešto što bi se na sudu moglo proturiti i kao
istina.
- Ovaj, nismo još razgovarali o tome...
Okrenuo se, već na vratima.
- Pa, razgovarajte. I videćeš šta će ti ona reći...
Mahnuo je preko glave ne okrećući se, promrmljao sam pozdrav i
udubio se u obračune koje je ostavio, ali me je prekinuo kuckajući
ključem o izlog. Činio je pokrete kao sudija, kad označava kraj
utakmice, i pokazivao na tragove selotejpa na staklu.
Nema? Šta nema?
Opa? Nema više onog postera...
Zao sam da će ga Šef jednom skinuti, ali sam bio siguran da se
to neće desiti pre proleća.
Rekoh ja da je ovo Crni Novembar...
***
Prošle godine pojavio se na tupom političkom "vrhu" čovek sa
konduktersko plavim odelom, frizurom kakvu su nosili švedski
reprezentativci na prvenstvu sveta pedeset i osme, i sa besnim
pogledom koji je, priznajem, asocirao na odlučnost, mada bi tu
Frojd verovatno otkrio i neke druge primese.
- Pogledaj ga, molim te. Taj zna šta hoće...
Šef je, kao tipičan predstavnik širokih narodnih masa, još od
rastanka sa Najvećim Fotomodelom Naših Naroda, osećao neodoljivu
potrebu za sledećim vođom i idolom, i pojava novog lika u staroj
priči donekle je utolila podanički nagon mog pretpostavljenog.
Tih dana novine su udarnički objavljivale postere novog lidera,
kamiondžije, busadžije i taksisti odmah su poisticali te slike po
svojim šoferšajbnama, pa je i revnosni Golub ponosno okačio veliki
portret na izlog naše pumpe.
- Jesi čuo kako govori? Sve iz glave. To je ono što nam odavno
treba. Čelična ruka...
Dokle taj čelik? Sad bi već morali preći na savremenije
tehnologije. Od čelika se nismo ovajdili. Imali smo već junake sa
čeličnim detaljima. Čelična volja. Čelični pogled. Čelične cevi.
142
Čelične rešetke...
- Ma, Šefe, koga interesuje politika? Politikom se bave oni koji
više ne mogu da prcaju, a još nisu naučili da igraju šah...
Bobina definicija bila je odlična, ali je revoltirala rezervnog
mitraljesca Goluba.
- Šiziko jedna. Još si ti zelen. Nemaš sluha za trenutak u kom
živimo...
Da, bilo je to vreme velikih promena na isto. Vreme istorijskih
mitinga. Nije bilo dana bez mitinga. Radnog dana, dabome...
Miting istine. Miting podrške. Miting solidarnosti. Miting
bežanja sa posla...
- Dobro veče, dragi gledaoci. Sto hiljada u Kragujevcu. Dvesto
hiljada u Nišu. Milion u Beogradu...
Nekad sam, samo pogledavši halu, nepogrešivo pogađao broj
gledalaca. U stotku...
Eh, ostario sam. Moja procena broja učesnika istorijskih mitinga
razilazila se od televizijske za od osamdesetak do tristo i
pedesetak hiljada. Dobro da nisam rekao glasno. Uh, al' bih se
obrukao...
Povod za sve bilo je Kosovo. Zlo je tamo. Nakotile se došljačke
horde iz susednog mraka, iz zemlje bez istorije, bez ptica, bez
slikara, balerina, violončelista...
I to je nesretan narod, ne kažem, ali nismo im mi krivi što su
uvek bili nesretni, i ne znam kojoj budali je palo na pamet da ih
usreći baš sad, i to ovde, kod nas.
Znam kojoj budali. Ali, o mrtvima samo najbolje...
Ili ni reči...
Ulavnom, momci su dobili sve. Kuće, zemlju stanove, dobili su
dečije dodatke i boračke penzije, gvozdenog konja i čeličnu pticu
da se rasprostru po celom svetu, a onda su svi diplomirali,
magistrirali i doktorirali na svom retkom jeziku, koji niko drugi u
svemiru ne razume i ne može da prekontroliše.
I sve je ostalo među njima. I pitanja i odgovori...
Uz malu pomoć svojih prijatelja, preskočili su tako jedan vek, i
primetno smanjili razliku između sebe i civilizacije.
Čestitam...
Ali, nikako nije bilo dobro to što su sve dobili. Ni za njih, ni
za nas...
Imali smo jednog menadžera, nekog Pjera, pokrivao je one krajeve
oko Koprivnice, i jednom smo se skoro potukli kad mi nije dopustio
da posle dvadeset minuta koncerta uvedem pedesetak klinaca koji su
visili na ogradi.
- Ne, i bog! Ak' ih samo jednom pustiš fraj, ti će ti posle uvek
143
čekati dvadeset minuta i više nikad neće platiti' ulaznicu. A ja
planiram još sto takvih pjevača dopelati ovamo...
Bio je u pravu, jebem li mu sestru lopovsku. Tačno je tako. A mi
smo braću primitivce navikli da dobijaju, da ne plaćaju stanarinu,
struju, grejanje, da ne registruju kola, ali da ih imaju, kao i
sve, razmazili smo ih i pokvarili deset generacija unapred, i sad
bi neko lepo trebao da im objasni da je to bilo privremeno, tih
tridesetak godina, i da se od sledećeg dana sve menja sto-posto?
Aha. A da probamo da tigrove prevedemo u vegetarijance?
E, "Crveni Đavoli", kud će vam duša? Napravili ste samoposlugu
od ove zemlje.
Ipak, svi su se solidarisali. Izdaleka. I svi su se kleli. Dugo
i nisu...
- Biće pohapšeni!
Lider je imao napredne ideje, ali nema tog pandura koji može da
pohapsi onoliko koliko naš zakon može da oslobodi.
Guravo je dole. Frka, divljina, domoroci imaju vatrene štapove i
rade sve radnje, naivni su pendreci za to. Plavi šlemovi mogli su
samo sa distance da prate festival amaterskih pozorišta,
inscenirana trovanja i ranjava-nja, i potresne rudarske štrajkove
garnirane bananama.
A iz Ljubljane je ispaljena signalna raketa čovečanstvu, u vidu
moralne podrške ugroženima.
Jebo te zajc, a ja mislio da nema većih cinika od družine zvane
Treći rajh...
Slovenci su četrdeset i koju godinu tretirali "južnjake" kao
gubavce, ljubili ih za Novu godinu kroz najlon kese, i rukovali se
s njima srdačno u gumenim rukavicama, ali čim su nanjušili kraj
Jugoslavije, dobili su iznenadni napad bratstva i jedinstva.
- 'Oćemo oružje? 'Oćemo oružje!
Narod je bio željan akcije, tražilo se da udarimo i na
Sloveniju, na tu velesilu, ali se sve svelo na to što smo mesec
dana bojkotovali njihov majonez i toalet-papir, i što nismo pili
njihovu mineralnu vodu i voćne sokove napravljene u saradnji sa
prirodom.
I sve se polako vratilo na staro...
Jedina promena koja je izdejstvovana dogodila se u Gradu Heroju,
tamo gde je bilo najpitomije i najlakše, kad je "srušena" šačica
preplašenih političkih jajara, pompezno nazvana "Vojvođanska
vlada".
Ali, ne bih o tome...
Tu, takozvanu "Jogurt Revoluciju", analiziraće eksperti, pisaće
knjige o tome, prvih godina ozbiljne, a kasnije će se svi sprdati
na taj račun, što je, ako ćemo pošteno, i najrealnije...
Bilo je to vreme temeljnih smenjivanja, da se neko setio da
144
naštampa tipske obrasce za ostavke, digao bi na tome veliku lovu.
Jedan formular bi uvalio i Martinu zvanom Lufter, mom drugu i
prijatelju iz detinjstva.
Prokletstvo, morao sam više biti sa njim...
Zašto je baš moje stakleno zvono izrađeno od optičkog stakla, od
onog sa dioptrijom koja umanjuje stvari? Jebem li ga, meni je sve
to izgledalo tako sitno i nevažno, ko je mogao pretpostaviti onako
nešto?
Pala karta...
U pravim partijama potezi se ne vraćaju. Posebno ne potezi koji
dovode u mat-poziciju...
I, sve je prošlo...
Pendreci? Hapšenje? Oružje?
Ništa od toga. To su ipak bile samo reči. Ali, ružne reči. Reči
koje su se čule daleko...
I svi su se malo odmakli od najveće republike u našoj
republici...
- Eh, ovaj je stvorio Srbiji više neprijatelja nego Gavrilo
Princip kad je koknuo onog Ferdinanda...
Šef nije znao da li je to dobro ili loše, i dugo je u dilemi
fiksirao poster svog idola, ali sam bio siguran da ni jedna od
novih stranaka o kojima se sve više pričalo, neće biti po ukusu
druga Goluba, proletera i samoupravljača.
Eto, pogrešio sam. Opet...
Prevrtljiva su ovo vremena. Naiđe talas i povuče za sobom sve,
ali kad se bura smiri, ostane puno trunja na obali.
Ostane, tako, neki na brzinu promenjen naziv ulice, i kad
razmislim o danima koji dolaze, čini mi se da bi najpraktičnije
bilo kad bi se table sa nazivima ulica kačile na kanapu, kao slike,
radi lakšeg manipulisanja.
Pa da. A i spomenici. Oni bi trebalo da se slažu kao
"lego-kocke". Za čas razmontiraš jedan pa sklopiš drugi, skineš ili
samo zameniš glavu, kapu, jahača ili konja.
Nijanse su u pitanju...
A posteri?
Sad bi i posteri? E, ne može. Nek ostanu od toga od čega su.
Nešto se mora i cepkati, gužvati, gubiti sjaj...
Nije nam o glavu da baš od svega odmah pravimo "večito"...
***
Bože, čuvaj najbolje drugarice...
Bilo je oko pola jedanaest, odmah po Bobinom odlasku, učinilo mi
se, kad je Emilijina kuma Ruška stigla na pumpu.
145
Šandor ima jedan poseban, holivudski pogled, i kad bih uspeo da
ga fotografišem dok me tako gleda, to bi bila najtraženija
bombonjera sledećih deset godina.
Ali, nema teorije...
Kučkin sin me nikad ne bi tako gledao da držim fotoaparat. Tako
blene jedino kad šuškam celofanom nekog slatkiša.
Nisam cicija, i ne brojim zalogaje prijateljima, ali kad su u
pitanju okrugli keksići sa kakaom, Šanjika stvar-no ne zna šta je
dosta. Nisam ni pokušavao da kolutiće spustim pred njega, jer je
pretila opasnost da ostanem bez ruke do lakta, nego sam ih bacao u
vis, a majstor ih je lovio u letu i gutao istim pokretom.
Odredio sam mu sledovanje od pet komada, znajući da je i ta
količina šećera "over dose" za njega, ali on je i dalje svojim
tužnim vlažnim očima uporno pazio na moju ruku, kojom sam pokušavao
da maznem keks iz kutije i strpam ga u usta, a da on to ne primeti.
- To je sigurno čuveni Šandor?
Obojica smo se zbunjeno okrenuli. Ja, iznenađen kako nisam čuo
automobil, i Šandor, začuđen što neko koga on nema umemorisanog,
zna njegovo ime.
Ogrnuta širokim mantilom, Ruška je zaklonila otvorena vrata, kao
zavesa za tuširanje. Neki bi rekli da je zgodna, OK, neki to vole
kršno, ja bih je pre opisao kao simpatično-buckastu ženicu, koja će
uskoro svakim danom u svojoj garderobi otkrivati poneku novu tesnu
stvar.
- Dobro veče. Sigurno već nagađate zašto sam došla?
Ustao sam sa stolice.
- Ne nagađam. Nadam se...
Uživala je u svom posredničkom zadatku. Pokušaj osmeha osetio se
oko njenih usana, i tad sam već smeo da se opkladim da vesti koje
donosi neće biti loše.
Ali, nije dobro počelo.
- Mila je u nekim problemima. Kod kuće je, u Subotici. Ne misli
skoro da dolazi. Rekla mi je da svratim, kao slučajno, po benzin, i
da vam ništa ne govorim, ako mi se učini da vam je svejedno...
Pogledala me je pravo u oči. Njene su, inače, bile krupne i
crne...
Muški sam izdržao taj ispitivački pogled.
Da li mi je svejedno? Šta ti misliš, Ruška?
- Znaš li da čuvaš tajnu?
Izgovorio sam to šapatom, prešao "na ti", i ona je, zaverenički,
146
brzo klimnula glavom.
Trgao sam se.
- Znaš? Onda neću ništa da ti govorim. Meni treba neko ko će sve
odmah izbrbljati najboljoj drugarici...
Ni to je nije nasmejalo, ali je pljusnulo malo zadovoljstva po
njenom licu.
- Rekla mi je da ćeš se zezati. Puno mi je pričala o tebi...
To je dobar znak. Ali, ne zezam se.
- Ne zezam se, Ruška. Ako joj nećeš još večeras javiti da sam
lud za njom, onda je bolje da ti to ni ne priznajem. Zaboravi...
Na to se, konačno, osmehnula. I Baster Kiton bi...
- Oh! Javiću joj... Ali obnavljaju im liniju, moraću sačekati da
ona mene nazove, sutra prepodne. Ah, da...
Značajno je podigla kažiprst setivši se nečeg, zavukla ruku u
džep i pružila mi komadić papira.
- Sutra joj je rođendan... Miško i ja smo zato požurili sa
medenog meseca, ali, kad je ovako ispalo...
Pročitao sam adresu na papiriću. A, tu li se kriješ mali
rasplakani stvore. Od koga, da mi je znati? Od onog tipa, od mene,
ili od onog tipa i mene o istom trošku?
- Uvek smo slavili rođendane zajedno, ali sad... To ju je jako
pogodilo... Prvo raskid, pa onda ona neprijatna žena u tvom
stanu... Obradovalo bi je kad bi joj poslao telegram, ili tako
nešto. Uradi to, molim te...
Počeo sam da klimam glavom još u sredini njene rečenice.
- Naravno da ću uraditi. Nisam znao gde je. Nisam imao pojma gde
bih mogao da je tražim...
Pošla je prema automobilu.
- Morala je malo biti sama. Posle je pokušala da te nađe, ali
nije želela da snima poruke na "sekretarici". A, i nije znala šta
da kaže...
Svi mi imamo taj problem...
Ruška je ostavila uključen radio, a i upaljena svetla na
poznatom belom golfu. E, moj Naduvenko, dok si šminkao auto,
šminkao si ga. Da vidiš kad sad krenu ulubljeni branici i
blatobrani.
Pokazao sam joj rukom da otvori prozor.
147
- A šta je ono trebalo da mi kažeš? Mislim, pošto si videla da
mi nije "svejedno".
Podigla je ramena.
- Pa, ništa. Da te pozdravim...
Da me pozdraviš? Kao na velikom odmoru?
O, Bože. Čuvaj najbolje drugarice...
***
U šest i pet sam bio kod kuće, a u šest i dvadeset pet ponovo u
kolima. Očigledno, i tuširanje i kafa bili su "espresso"...
Dugo nisam baratao emocijama, ako je to uopšte opravdanje za
mali kiks koji sam napravio prethodne noći, ovlastivši Rušku da
"pozdravi" svoju prijateljicu.
Bila je to detinjarija koja se mogla sprečiti samo na jedan
način. Još većom detinjarijom...
Jutarnji "špic" upravo se istupio, uhvatio sam fini ritam, i
spustivši se niz dugi i ravni Temerinski drum, brzo sam prešao
preko mosta nad Kanalom, i već su mi se sa desne strane zabeleli
raštrkani čenejski salaši, usidreni u zalivu preoranih njiva, koje
su zapljuskivale kilometarsku asfaltnu krivinu.
Dugo nisam išao na tu stranu. Godinama...
Radili smo turneju na etape, ciljali smo vikende, ili povezivali
gradove, nedelju dana "češljali" neku oblast, pa se vraćali u Grad
Heroj.
I uvek kad smo ponovo polazili, uglavnom na onu stranu, prema
Palanci. Laki bubnjar, koji je u kombiju po protokolu redovno sedeo
do vozača, okretao bi se nazad, pokazujući nam, kao žuti karton,
kasetu koju bi naglim pokretom trgao iz džepa gornjaka.
- Može?
Podizali smo palčeve kao imperatori u areni.
- Jeeeeeee!
Bass? Treble? Volume?
Sve do panja...
"We're on the road, again..."
O, yeah...
Bili su to pravi momci. Najbolji bend koji sam znao. Turneja
koju smo odradili bila je za čistu banku. Pedeset, šezdeset
gradova...
148
Čudnom koincidencijom, poslednji u kom smo nastupali odazivao se
na ime koje je bilo ispisano i na velikoj plavoj tabli na kraju
puta na koji sam upravo krenuo.
Subotica...
***
Od Vardara pa do Triglava? Hiljadu kilometara...
A od Bleda pa do Prizrena?
Dva veka...
Dok smo rasli, najveća uvreda za nas bila je kad bi mračne
emigrantske sile našu domovinu nazvale neprirodnom, veštačkom
tvorevinom.
Kad smo odrasli, najveća uvreda za nas bila je kad smo shvatili
da je to istina.
Puno smo putovali, bend i ja. Tamo gde nikad pre nismo, i gde
nikad više nećemo.
I sve nam je postalo jasno.
U koloni su polako, nogu pred nogu, stupali umorni partizani,
Miroljub, Ahmet, Lojze, Dimče i Stipe...
Pričajte mi o tome...
Naš kombi, kojim smo iz Kumanova stizali u Sombor, i iz
Prijedora se spuštali u Split, ličio je na neku od onih vremenskih
mašina iz naučno-fantastičnih filmova. Konjanik u glavnoj ulici
Vranja, i "lamborgini" na opatijskoj rivi, čovek koji viče sa vrha
travničke džamije, i "omlet surprise" na terasi zamka iza Ormoža...
Ali da ne grešim dušu. Svi su nas voleli. Čak i Slovenci...
Sad, prosto im bilo to što nam nisu došli na koncert. U drugim
mestima više je sveta ostajalo bez karte nego što ih je u Ljubljani
bilo sa kartom. Porodična atmosfera...
- Znaš, mi te ovdje puno slišimo, ali... Doma... Ljudi se ne
vole u publiki izmješavati sa "onima", razumeš?
Razumem. Sad razumem. Onda nisam...
Jedra novinarka, koja je izmislila srpsko-hrvatsko-slovenački
jezik samo da bi se sporazumela sa mnom, bila je i te kako
ljubazna, ne mogu se požaliti. Ne samo da je širila
bratstvo-jedinstvo, nego je širila sve što se od nje moglo
očekivati. No, to već spada u domen amnezije, toga se veoma slabo
sećam.
Sećam se onih par popunjenih redova u ogromnoj hali "Tivoli", i
tu avetinjsku sliku usvojio sam kao svoju oficijelnu noćnu moru,
koja mi se javljala redovno, pred svaki važniji koncert.
149
Srećom, sledio je Zagreb, matična luka mnogih dobrih uspomena,
pa Varaždin, Osijek, Sombor, sve naše "tvrđave", i slovenački
fijasko zataškan je i adresiran na zaborav.
Taj izuzetak bio je jedini "pucanj" na čitavoj turneji, i oni
koji su se bavili ovim poslom znaju šta to, napokon, znači. Lova.
Velika lova.
Prevelika da neko ne bi pokušao da je mazne...
Firma koja nam je vodila posao zvala se "Elita", i ja sam mislio
da posao rade iz ljubavi. Tako je i bilo.
Ali, iz ljubavi prema lovi, ne prema poslu...
Posle Subotice još nam je ostala samo repriza u Beogradu, i svi
smo jedva čekali taj trenutak. Od prošlih beogradskih nastupa,
kojima smo započeli turneju, svirka je "legla", priča između pesama
se iskristalisala, svi smo bili u formi, i bili smo spremni da još
jednom zagrlimo veliku varoš.
Ali to je odloženo. Do daljnjeg...
Uglavnom, u subotičku halu sam stigao još u četiri popodne.
Popac je stažirao u Kanjiži, i bio sam siguran da će se pojaviti.
Nabavio sam "Four Roses", u to vreme smo folirali burbon, i
obavestio ekipu na ulazu da će se pojaviti moj prijatelj, mladi
doktor Popovicki.
U sedam je kroz vrata garderobe provirio redar sa službenog
ulaza, i pozvao me kažiprstom.
- Traži te sestra doktora Popovickog...
To nije ličilo na nju, ali sam se ponadao da joj se omaklo i
nešto što bi me moglo obradovati. Požurio sam za cicom. Ribica koja
me je čekala na kraju hodnika bila je lepojka, ali sam i u
polumraku, još izdaleka, video da to ni slučajno ne može biti
Veverica.
- Ja sam Jutka, sestra kod doktor Gorana...
To je već bilo mnogo logičnije. Jutka je došla po četrnaest
karata, doktor je rekao da neće biti problema. Potvrdio sam da
neće, ali sam se začudio zašto on nije došao. Da nije dežuran?
- Ne, nije. Doktor je otišao kući, za vikend. Ma, znate njega,
kaže da mu je to na vrh glave, da vas sluša deset godina, da sve
zna napamet. Šali se...
Dobro, ako se šali. Ali momci i ja se ne šalimo kad se pojavimo
na sceni . - Dobro veče, Subotice.
Bio je to strašan koncert. Ne bi to ja trebalo da kažem, ali baš
me briga.
Halu inače nazivaju "Lastavica", nepravilno je izlomljena,
visoka, nezgrapna, oni koji zabrljaju uvek imaju na šta da se vade.
150
- Puno je stakla i gvožđa, zvoni, zveči, odjekuje, tribine su i
levo i desno, pa nikad ne znaš gde je publika...
Gde je publika? Publika je na korzou momci, uvek kad vi
nastupate.
Mi smo znali gde je publika. Gore, dole, levo i desno od nas...
Hej, možda je Lija bila na tom koncertu? Voleo bih da jeste.
Bila je srednjoškolka u to vreme, ako je pametna, bila je tamo.
Zašto mi nikad nije rekla da je iz tog grada?
- Hoćemo još ! Nisu nas vratili na "bis". Nisu, jer nas nisu ni
pustili sa scene dok nismo odsvirali i poslednju pesmu koju su
hteli da čuju.
Kao da su znali da ne treba da žurimo u garderobu.
- Inspektor Jokić. Ovo je kolega Hegediš. Ne morate se plašiti,
ovo nije ništa zvanično...
Za Jozu zvanog Ljigavi, menadžera "Elite", i dva momka koja su
radila sa njim bilo je, čini mi se, vrlo zvanično. Sedeli su na
drvenoj klupi između dvojice milicionera koji su mirno pušili, i
sve bi to ličilo na neku od rutinskih post-koncertnih slika, da im
se na rukama nisu caklile sjajne patent-narukvice, koje sam dotad
viđao samo u detektivskim filmovima.
U ime naroda...
***
Rekao sam da su tipovi iz benda bili odlični momci. Nije im bilo
mesto u stanici milicije.
Komandir, nešto stariji od nas, bio je obrazovani, "novi" kadar,
govorio je tiho i rezonski, poznavao je muziku i raspitivao se o
ozvučenju, ponudio nas "kokom" i kafom, ali smo i pored toga svi
bili prepadnuti.
Kako je tek pravim lopovima?
Inspektori su bili stariji, i mnogo bliži realnosti. Postavljali
su čudna pitanja, izlazili i ostavljali nas same, a na kraju
pokupili izjave, zahvalili se, naglasivši da smo samo svedoci, i
obavestili nas da će nas pozvati ako im nešto bude potrebno.
Nisu nas pozvali, ništa im nije bilo potrebno, ali nama, bogme,
jeste.
Otišao sam kod komandira ponovo, bez poziva, posle šest-sedam
nedelja, pošto nije bilo ni traga ni glasa od Joze Ljigavog,
sekretarice koja je dizala telefon "Elite", i naših uplata i
honorara.
- Zaboravi...
Komandir je pregledao ugovor koji sam mu dao i obratio mi se kao
da mi izjavljuje saučešće.
Zaboravi? Šta da zaboravim?
151
- Pustili smo ga. Imamo pravo na samo četrdeset osam časova.
Nije bilo osnove za krivičnu prijavu. Sve je prekršajno...
Nisam znao šta da mislim, što je bilo sasvim razumljivo.
- Sedi, Džokej... Vidiš, nigde nema tragova koncerata. To mi
zovemo "fantom koncerti", ali, to je sića, novčana kazna za
nesavesno vođenje knjiga. Eto. Na računu nemaju para, sve su digli,
na razna imena, ali... I to je za SDK, ne za nas. Onda, firma im
nije ni registrovana na tu delatnost. Globa, isto sitna. I, što je
najgore, nemaju nikakvog inventara. Ni pisaće mašine. Tako nema ni
stečajnog postupka. A i da ima, vi bi bili podmireni tek na sedmom
mestu. Ništa ne bi vredelo...
Računao sam na to da će nas pokrasti, i da će od mog honorara
maknuti bar polovinu, ali i tad se radilo čak o stotinak hiljada
maraka. Kad ono, odjednom, "zaboravi"...
Jebo te miš, drugim rečima.
- Pa šta da radim?
Lupnuo je prstima o sto.
- Ne znam šta da ti kažem. Polomi mu noge. Ili ga tuži privatno,
za pljačku i prevaru. Tu ga imaš...
Tu ga imam? A da li imam lovu?
Pogodio je šta mislim.
- Dobro, novac ne možeš povratiti, ali ga zato možeš poslati u
ladovinu, nekoliko godina...
Super. Pa da me čeka pred kućom sa bazukom, čim izađe.
- Jebi ga. Što su ga onda hapsili, kad su tako lako digli ruke
od svega?
Podsmešljivo je frknuo, i malo se nećkao da li da mi kaže, pa se
ipak nagnuo preko stola, i promrmljao u pola glasa.
- Joj, kako si naivan... On je sitna džukela, takvih možemo
nahvatati pun kamion, na buvljaku. Misliš da su se inspektori na
njega napalili?
Video je da ne mogu da pratim.
- E, moj druže, to ti je cena slave. Tražili su tvoje potpise po
tim papirima. Tvoje ime je viza za prve stranice...
Molim?
- Kakav Joza, kakvi bakrači, kako ne razumeš? Da, da, bato, ovde
je tvoj cenjeni skalp bio u pitanju...
152
***
Moj cenjeni skalp, malo proređen i malo proseđen, za ovih deset
godina prilično je izgubio na ceni. Uzgred, bilo je petnaest do
osam kad sam stigao u Suboticu.
Momak na pumpi znao je gde je ulica za koju sam ga pitao, i
profesionalno mi objasnio kako ću do nje stići, ne dajući mi ni
najmanju šansu da pogrešim.
Sila su ti pumpaši. Ovaj mi se, uz to, učinio strašno poznat, i
jedva sam odoleo da ga ne pitam u kojoj je on grupi svirao, pre
nego što je dospeo tu gde je.
Ulica Braće Kovač...
Ruski slikari dali bi šubaru za taj pogled. Skretalo se iz
široke ulice popločane žutom austro-ugarskom kockom, stotinak
metara iza male pošte, tačno kako mi je dečko sa pumpe objasnio,
ali, nije me pripremio na to da asfalt prestaje već posle prvih
metara, i da put odjednom tone, da jednostavno nestaje u plićaku
uvelog lišća, opalog sa predratnih kestena kakvi se ne sade već
godinama.
Broj četiri?
Ostavio sam auto na početku ulice, učinilo mi se da je slepa,
ali sam kasnije video da drugi kraj izlazi na još prometniju ulicu
od one iz koje sam ja skrenuo, pošto su u daljini, kao preko
ekrana, gotovo neprekidno curili autobusi, kamioni i bicikli.
Ali niko nije skretao u sokak Braće Kovač...
Druga od ugla, sa desne strane, i sa dva velika, "francuska"
prozora sa roletnama, od kojih je jedna bila spuštena, sivela se
otmena stara kuća. Gabarit joj je, na travnjaku, bio određen sa dva
identična, jednojajčana kestena, koji su se razlikovali jedino po
jednostavnoj klupi iz starogradske pesme, napravljenoj uz drvo koje
je bilo bliže meni i početku ulice. Na toj strani kuće bila je,
srećom, i visoka kapija sa vitraž-staklom, tako da nisam morao da,
kao đilkoš, prolazim ispod prozora, da bih pročitao ime na pločici
pored zvona.
"Ladislav A. Kovačev, viši sudski tumač"
Vidi ti njega...
Dobro...
A šta sad?
Računao sam na novogradnju, i na dvorište sa milion stanara, a
za ovako idealnu situaciju nisam imao spremljenu taktiku.
Da zazvonim pa pobegnem?
Ne, to ipak nisam pomislio. Pomislio sam da je rano, da bolje
sačekam još malo u kolima, video sam da drvored, u perspektivi,
savršeno pokriva "Srebrnu Senku", i krenuo sam ka autu, ali mi se
usput javila još jedna blesava ideja.
Šta mi je danas?
Produžio sam do ugla, dobacio pogled do žute table "PTT", i
153
zakopčao jaknu, ocenivši da je preblizu za vozikanje i parkiranje.
"Ne treba ti dalekozor. Ni teleskop. Čak ni lupa... Samo
pogledaj kroz prozor. Ovde kesten. Tamo klupa... A na klupi Avgust
Glupi? Saznao je za tvoj datum. Postavlja ti ultimatum: Moraćeš da
uzmeš cvetak. Za početak..."
Poštarka me je veselo pogledala, pročitavši tekst.
- Hoćete običan ili luksuzni telegram? Evo, tu možete izabrati
sliku...
Slike su bile kičić, kao i moji na brzinu sklepani stihovi, ali
više nije bilo nazad.
- Može ova. I, molim vas, hitno. Najhitnije. U pitanju je
državni udar...
Poznala mi je glas. To je bio kompliment koji mi je trebao tog
jutra. Ipak, za mene se predugo nije čulo, i, iako se sve
poklapalo, nije bila potpuno sigurna.
- Izvinite... Nešto vas gledam... Sve mi više ličite na...
Potvrdno sam joj se osmehnuo.
- Razumem vas. I meni sve više ličim na njega. Ali, ne smeta mi
više...
***
Uzeo sam cveće sa sedišta, seo na klupu, okrenut leđima prema
kući, i naslonio se ramenom na široko stablo koje me je drugarski
skrivalo od onog prozora bez roletne.
Poštarka je bila laf...
Raznosač na mopedu dojezdio je već za dvadesetak minuta, čudno
me pogledavši u prolazu. Zazvonio je, uplašio sam se da će ostaviti
obaveštenje u sandučetu, ali onda se neko pojavio na prozoru, i
dobro je da sam prestao da dišem, jer drukčije ne bih čuo tihi glas
koji je odgovorio na telegramdžijino "dobro jutro".
Dobro jutro, Emi-Lija. I sretan rođendan. Koji je, da je...
Čuo sam kako se prozor zatvorio, moped se izgubio štekčući kao
ona pokretna testera za sečenje drva, i slika je ponovo ostala bez
tona.
Živi li neko u ovoj ulici?
Živi.
Baš kad sam uplašio da sam se predobro sakrio, čuo korake, i
nisam hteo da se okrenem.
Šta sam ono rekao? Nisam hteo, ili nisam smeo? Ne mogu tačno da
154
se setim...
- Ludače...
Nije bilo drugih ludaka u blizini. To se očigledno odnosilo na
mene. Tad sam već morao da se okrenem.
Naslonila se na kapiju i ponovo se spremala da zaplače, ali to
nisu bile one suze koje su me brinule. Imala je smešne i velike
roza papuče sa pufnom, donji deo tamnoplave frotir pižame, majicu
"Utah Jazz", koju sam odnekud znao, i ogrnuti muški zimski kaput,
dug i težak kao željezničarski šinjel.
Verovali ili ne, izgledala je sasvim elegantno...
Delovala je sveže kao da je upravo doputovala iz Melburna
teretnim brodom. Nije se puno smejala prethodnih dana...
Terajući suze, na čas je zagrizla usne, i one su se, na njenom
bledom i isplakanom licu, odjednom zacrvenele kao retke "španske"
rane višnje, koje sam krao, jednom davno.
Da ne bude zabune, bila je lepša nego ikad...
Nije prošlo ni deset časova od trenutka kad sam odlučio da
dođem, ali sam za to vreme, na pumpi i putujući, smislio hiljadu
reči koje ću joj reći kad je vidim.
Nisam uspeo da ih kažem...
Napravio sam korak, još jedan, čuo sam kako srce dobošari, o, to
je bio znak da sam stupio u zonu dodira, gde više ništa ne sme da
se priča.
I zaista...
Podigla je glavu, dotakla mi lice vrhom nosića, zadrhtala i
zažmurila, kao da želi da me udahne, a onda je veliki kaput
skliznuo sa ramena, osetio sam njene prste na leđima, zagrlio sam
je najnežnije što sam znao...
I pustio da me razmaže onim višnjama...
***
Njena mama predavala je u školi. Tata je imao tri godine do
penzije. Nisu bili kod kuće...
Starija sestra je bila kod kuće. Ali, kod svoje kuće, srećom.
Udala se pretprošle godine, živi na drugom kraju grada. Vrlo
sretno, reče Emilija...
I, opet, višnje...
Njena soba, sa širokim staklenim vratima koja su vodila na
terasu, prema dvorištu, bila je puna sitnica o kojima sam hteo sve
da znam.
Skupljala je klovnove. Pajace. Velike i male. Smešne i tužne.
Krpene i porcelanske...
Rekoh joj da je upravo ulovila pravog kapitalca...
Prokleta amnezija...
Pamtim samo dodir svile pod prstima. I na grudima. I svuda...
Svileni šal puzao je po meni kao bršljan. Provlačio mi se kroz
155
ruke, klizio niz leđa, klupčao se u mom krilu...
I pobegao...
Zažmurio sam, pokušavajući da ga što pre nađem...
Ali, pronašao sam grozd...
Uplašio ga usnama....
Osetio sam kako mi, trepereći, zri pod dlanom...
Tad mi je oluja zalupila kapke.. . Gospode...
Uzjahao sam crnog labuda, osedlanog plišanom mahovinom...
Idemo. Ne boj se...
Propinjao se kao pastuv pokušavajući da me zbaci u more užarenog
šljunka nad kojim smo ponirali..
Ali nisam se dao...
I višnje su opet zapljuštale po mom vratu...
A onda mi se peščani sat razbio negde nad glavom...
Fini mak najsitnijeg peska prosuo mi se po ramenima...
Zrno po zrno kotrljalo se niz kičmu, i stropoštavalo se u ambis,
niz glatke sapi uznemirene ptice...
Divlja ruža mi se otvorila na usnama...
Polako...
Bolno...
Dva trna kliznula su tragom odbeglog peska...
Mali tufnasti pajac uplašeno je virio iza jastuka...
Prokletstvo, ničeg se ne sećam...
***
Slušala je moje srce, naslonivši mi glavu na grudi, kao mali
Indijanac na zemlju. Pomilovao sam je po kosi, i poljubio joj
prstiće, smirene na mom desnom ramenu.
- Radi li?
Klimnula je glavom, i to je bio prvi pokret koji je učinila
posle nekog vremena.
Znam da radi, mila. Dobro je to srce. Malo kasni, ali kucka tu i
tamo. A naročito kucka tu. U tvojoj sobi...
Pajaci su me i dalje zabezeknuto gledali.
U redu je, momci. Volim ovu devojku. Ne brinite ništa...
U stara dobra romantična vremena, kad kontracepcija još nije
uzela maha među omladinom, smrtno smo cvikali od devojčura koje bi
mogle pokušati da nas "navuku na bebu".
Vremena se menjaju...
Zagrlio sam je čvrsto, i ona se priljubila uz mene, dovlačeći
čupavi pokrivač sve do očiju.
To mi se još nije desilo...
Znam, nije lepo da pričam o tome, ali proslavio sam i
dvadesetogodišnjicu gubljenja nevinosti.
156
Ne, nije mi bila prva...
Ali, bila je prva sa kojom sam se "voleo", nadajući se da će
neko od nas zatrudneti.
- Sretan rođendan, Emilija Kovačev. Nadam se da sam te upravo
"navukao na bebu"...
12
- Mila mi je puno pričala o vama...
I vama, gospođo? Mila je, izgleda, o meni puno pričala svima
osim meni...
Emilijina majka mi je otvorila vrata. Bila je otmena kao
predratna fotografija. Imala je klasičnu frizuru otrpljenu pod
haubom, vezenu, ručno rađenu kragnu, široku i uštirkanu, i
ortodoksnu profesorsku haljinu, boje mlevene kafe, koja je, u
stvari, i najviše vukla na ton starih slika.
Lepa teta...
OK, zvuči perverzno kad neko u mojim godinama za stariju gospođu
kaže da je lepa, ali, kao gentleman-naivac, još uvek mislim da je
to mnogo pristojnije nego reći da je "nekad bila lepa".
Još kako. Čak i lepojkama iz moje generacije bolje je reći da
nikad nisu bile lepe, nego da su nekad bile lepe. To provereno
znam...
Nema veze...
Gospođi Klari Kovačev ionako nisam rekao ništa od toga. Samo sam
se nasmešio i predao joj mali "bidermajer" buket, kad sam došao po
Emi zvanu Li, tog popodneva, dan posle njenog rođendana.
Onih par sati koje nismo proveli zajedno od prethodnog jutra,
prespavao sam u hotelu "Patrija", više zbog alibija.
Čitav dan smo šetali, vodali se oko jezera, kao rekonvalescenti,
išli u pusti bioskop, napravili turneju po subotičkim kafićima, i
na kraju pričali u kolima na početku ulice Braće Kovač, od pola
jedan, pa sve do kraja noćnog programa na radiju.
Četrdeset i koji sat nespavanja podsetio me je na Dane Lavova,
taj halucinantni umor zabavljao je Liju, i njen pospani osmeh, koji
je lebdeo nada mnom kao anesteziolog, poslednje je čega se sećam
pre no što sam potonuo u totalnu narkozu.
Probudila me je telefonom u devet, kao gimnazijalka, čim je
ostala sama kod kuće. Po navici sam odvrnuo tuš do panja, i pustio
da mi šiba u lice, čekajući da krene hladna voda, ali sam se već
posle dvadeset minuta osvestio i ukapirao da sam u hotelu, i da ću
taj bojler malo teže isprazniti.
157
Recepcioner je viknuo za mnom da je doručak uračunat u cenu
noćenja, ali bio sam pozvan na jedan drugi doručak koji nije imao
cenu.
O, da, položila je..
Otkrivajući sitnice pomoću kojih je priprosti obrok pretvorila u
mali ritual, pomislio sam kako bi lepo bilo dolaziti kući na takav
doručak.
Ali, to je bila debilna pomisao...
Dolaziti? Odakle dolaziti?
Sa pumpe...
Ne, to ni pasovalo. Nikako nije...
Setio sam se Gage Plišanog, mog bivšeg producenta, koji me je
uporno zvao zbog nekih reklamnih songova. Negde imam zapisan taj
broj...
Da, definitivno me je pomerila, istina je...
Ne znam da li me je vratila u pubertet, ili me je požurila u
klimaks, čemu li sam to bio bliži, da mi je znati? No, to nije ni
tako važno...
Važno je da me je pomakla iz one fatalne tačke u kojoj sam
človio poslednjih hiljadu godina.
Preslišavala me je imena pajaca, pokazivala slike iz detinjstva,
sa letovanja, iz svadbi, ko zna otkud sve. Neke fotografije je brzo
sklanjala kad je nailazila na njih, crveneći, i podsećajući me da
se, u stvari, još ne poznajemo onoliko koliko bi to, odjednom,
želeli.
Evakuisali smo se u pola tri, pred dolazak njenih roditelja,
londrali još malo po varoši, a onda smo se konačno rastali na
pedesetak minuta, posle kojih sam ja, tobož u proputovanju odnekud,
svratio do njih, da bi povezao Emiliju "kući", u Grad Heroj.
- Znači, vi ste ovde u prolazu, mladi čoveče?
To je bilo izgovoreno sa toliko sumnje da sam istog momenta
odbacio oružje, i podigao ruke u vis.
- Ne, gospođo. Vidim da vas ne mogu prevariti. Nisam u prolazu.
U stvari, bar se nadam da nisam...
Gospođa Klara se osmehnula trijufalno, kao pravi razredni
starešina kad provali falsifikovano opravdanje, ili neku sličnu
aferu međunarodnih razmera.
- Odmah mi je bilo jasno. Nedelju dana zatvaranja u sobu, a onda
ta nagla promene raspoloženja. Eh, znate već šta je majka...
Pa, na žalost, baš i ne znam. Ali bilo bi vam jako neprijatno
kad bih to rekao.
Ipak sam klimnuo glavom.
Pogledala je ka vratima, na kojima se Lija svakog časa mogla
158
pojaviti, i urotički spustila ton.
- A, stvarno, šta se to tako "strašno" desilo?
Srećom, njena lepa devojčica pojavila se tog momenta na vratima,
sa spakovanom putnom torbom, i poštedela me dalje istrage.
- E, ćao, stigao si? Tako sam se iznenadila kad si se javio.
Otkud ti u ovim krajevima?
Uputio sam joj signalni pogled zvani "ona zna", na šta se tako
slatko zbunila i porumenela, da je ta tinejdžerska lagarija, koja
mi se dotle činila sasvim nepotrebnom, u momentu naglo dobila na
vrednosti.
Ne, oni koji imaju roditelje sa funkcionišućim vitalnim
organima, nemaju ni teoretske šanse da odrastu...
Mogu nositi kravate i pušiti na javnim mestima, mogu obarati
studente na ispitima, mogu se razvoditi, biti smenjeni, obogatiti
se, mogu sa čistom desetkom odbraniti doktorsku disertaciju na temu
"Uticaj Bioheterogenalnih Elektronautičkih Termohemoglobalnih
Anarhotehnofilija na Solarne Pseudokinetičke Polivaskularne
Dijacitorijaze", ali za svoje roditelje ipak doživotno ostaju mali
tupavci koji ih nečim pokušavaju prevariti...
Takav sam i ja ostao za mog Ćaleta...
***
Nisam vozio brzo...
Naslonila mi je glavu na rame, zagrlio sam je desnom rukom i
držao volan levom, ali to nije uticalo na bezbednost saobraćaja.
U mom kraju drumovi se crtaju lenjirom, za put je dovoljna jedna
brzina menjača, ako znaš da odabereš pravu, i ni te večeri nije
bilo posebnih razloga da se cima, koči i mota ovamo-onamo.
Put je bio prazan, a Mesec pun. Savršeno...
U decembru nema zaprega i traktora koji inače ordiniraju po toj
deonici, nema ni istočnih turista, njihovih auspuha koji se dime, i
kamp-prikolica koje su vlasnici sami pravili na časovima
opštetehničkog vaspitanja, nema biciklista...
Nema nikog...
A, sve i da ih ima, ne bi im puno vredelo. Mi ih sasvim sigurno
ne bismo primetili...
- Pašće sneg...
Da, jesen je dala sve od sebe. Pripremila je teren, izvršila
bazične pripreme, i majstor je već mogao da bez problema sve pređe
159
gustom belom.
Ali, nije mi ličilo na to...
Bilo je i vedro, i suviše toplo, a ni moje barometarsko rame još
nije nagoveštavalo promenu vremena.
Ne, neće skoro pasti...
No, detinja iskrenost njene želje raznežila me je, i nisam imao
srca da joj protivrečim.
- Da. Bilo bi dobro da sad zaveje...
Radosno se trgla, i odmakla se do granice oštrine pogleda.
- Voliš sneg? Ja ga obožavam. Ne mogu da dočekam zimovanje...
Potpuni nesporazum. Ne volim sneg, i nisam pomislio na
skijanje...
Pomislio sam na jednu priču o posejanoj pšenici i ranom mrazu,
setio sam se crnih gumenih čizama, jata vrana na ogolelom bagremu,
i velike, tople tapacirane ruke, koja me je vodila duž preorane,
nepregledne njive.
Emilija mi je spustila ruku na kolena.
- Nešto nije u redu?
Privukao sam je sebi, i odmah je pronašla mesto između mog vrata
i ramena, godinama kalupljeno za njenu glavicu.
- Sve je u redu. Samo sam se malo setio mog starog...
***
Moj Ćale je bio gradsko dete, ali je po astrološkom podznaku bio
seljak. Kao takav, gledao je, uglavnom, u zemlju i u nebo...
Ono između mu je nekako promaklo...
Bio je agronom. Genije, kažu...
Marginalci iz njegove branše, koji su imali živaca i sklonosti
ka papirologiji, godinama su dolazili u našu kuću sa balonima vina
i šerpama punih čvaraka, kobasica, i ostalih đakonija sa
svinjocida, željni druženja i celovečernjih razgovora sa mojim
starim, da bi, posle par meseci, naprasno magistrirali,
doktorirali, ili objavili neki stručni rad, knjigu ili udžbenik.
Interesantno, to je uvek imalo veze sa onim o čemu se pričalo u
našoj kući, u koju, još interesantnije, posle toga više nikad nisu
dolazili...
Kad sam počeo da shvatam stvari, u sedamnaestoj, osamnaestoj,
160
ježio sam se od tih parazita i kradljivaca mašte, pokušao sam da
nagovorim Ćaleta da konačno ozvaniči glas vrhunskog eksperta, koji
ga je pratio, ali on je imao svoje mišljenje o titulama.
- To je nepotreban trošak. Znaš li ti pošto su danas graveri?
Govorio je da su titule samo za pločice na vratima, i da nismo u
situaciji da se razbacujemo parama.
- Hoćeš novi magnetofon za rođendan, ili novu pločicu na
vratima? E, vidiš? Zato ja ne mogu da dok-toriram...
Na koga sam samo?
Ne, nije bio ambiciozan, ali ako sam mu to nekad i zamerao,
danas sigurno ne mogu. Sem mene, kom, ruku na srce, ništa nije
falilo, nije imao ni jedan jedini razlog da zagrize.
Studirao je veterinu, u inostranstvu, kad je izbio rat, i to
nikad nisu mogli da mu oproste. Drugovi, koji su u kukuruze ušli sa
opancima, a izašli sa epoletama, sećali su se njegovih predratnih
belih pantalona, i ganjali su ga do kraja života.
Nikako im nije bio po ukusu...
Znao je da veže kravatu, služio se nožem i viljuškom, poznavao
dva svetska jezika, jedan saveznički i jedan okupatorski, i što je
najgore, govorio je tiho, nije vikao, a opet su ga neki slušali.
- Hm. Tako dakle?
O, Drugovi su već znali s takvima...
Malo su ga uplašili, smenuli ga sa dve tri funkcije, pozvali u
Komitet, i šutnuli u prijatni agrar. Tamo nije mogao puno da im
naškodi.
Ali ni oni nisu mogli njemu.
Niko mu ništa nije mogao.
Ne, dok je moja majka bila živa...
***
Više ne znam da li je se zaista sećam, ili sam sve te slike
izmislio, pokušavajući da je se setim. Nije mi bilo ni tri godine
kad sam ostao bez nje.
Pamtim da sam jednom ponosno doneo iz škole tri ružna plika na
ramenu, i skinuo se u atletsku majicu da bi Ćaletu pokazao tu
čuvenu "bsž" vakcinu protiv tuberkuloze.
- E, moj sine... Baš su to mogli i ranije pronaći...
Kad se okitio crnim florom, Ćale je bio mlađi nego ja sad. I
nije se ženio drugi put...
161
Godinama je živeo sa Borkom, ali ja sam to saznao tek u
petnaestoj, a nisam je upoznao sve do dvadeset i druge. Nikad je
nije dovodio kući, nije me vrbovao pričom o dobroj teti koju mogu
zvati "mama", ne znam kad je odlazio kod nje, ali bio je sa mnom za
svaki rođendan, svaki praznik, i u ponoć svake Nove godine, dokle
god je to meni bilo potrebno.
Verovatno je voleo i Borku, na neki način, ali mamina prerana
smrt označila je ljubav mojih roditelja srebrnom zvezdicom sudbine,
i neki misle da je to Ćaleta potpuno dotuklo, ali ja sam ga ipak
najbolje znao.
Nije ga potpuno dotuklo...
Kad mu je "dolazilo", kad je ćutao, cugao i sedeo u mraku, "to"
je uvek nekako nalazilo prostora da ga dotuče još malkice...
Uvek.
Svaki jebeni put...
***
- E, od tebe čovek ne može da dođe do reči...
Emilija, lutko lepa, nemoj mi to raditi. Navikao sam da mi ružne
stvari prekidaju lepe snove, ovo je suviše nagla promena.
Lažem...
Bio je odličan preokret kad se bumerang sećanja, spreman da mi u
povratku po običaju tresne u glavu, zaledio pred pokretom njene
male ruke kojom mi je dotakla lice.
- Ej, Li, otkud ti? Nemaš pojma kako mi je drago što te vidim...
Dodir usana bio je suviše kratak da bi se mogao nazvati
poljupcem, a opet dovoljno dug da otkrije pritajenu želju.
Uspravila se na sedištu i poljubila me, ovog puta "stvarno",
zagrlivši me čvrsto sa obe ruke, i ostavljajući samo krajičak
šajbne kroz koji sam mogao da virim u krivinu koja nam je jurila u
susret.
Vozač kamioneta je ablendovao u mimoilaženju, ali ne verujem da
je imao takve reflekse i pregled situacije. Pre će biti da je želeo
da me upozori na radar-kontrolu koju su večito postavljali u Starom
Žedniku, pa sam, za svaki slučaj, smanjio gas.
Ona ga, srećom, nije smanjivala...
Prošli smo i kraj zabezeknutog Organa sa voki-tokijem, kad se
vratila u pristojan suvozački položaj.
- Izvini, gde sam te ono prekinula?
Htela je da napravi štos, i da to izgovori mrtvo-ladno, ali se
uznemirila kao srednjoškolka, što mi je, priznajem, laskalo.
Privukavši je "mačo", vratio sam joj kusur od onog krupnog
162
poljupca.
- Nisi me prekinula, Riđo. Naprotiv. Nastavila si me tamo gde
sam jednom prekinut...
To joj se dopalo, i sačekala je da čitava kolona bagrema protrči
u suprotnom pravcu, i tek tad me ponovo pogledala.
- Spomenuo si nešto svog tatu?
Tatu? To nikako nije išlo uz mog starog. Devojčice imaju tatu.
Ja sam imao Ćaleta, nešto slično tome...
- Ah, da. Malo su me dobile ove njive. Znaš, on je bio...
Šta je bio? Dipl. agronom? Svemirski paor? Čarobnjak? Tvorac dve
najbolje posleratne sorte?
- Bio je jedan posebni jazavac...
Primetila je da imam problema sa tom pričom.
- Ne moraš pričati o tome, ako nećeš...
Setio sam se bajke o pastiru koji je video cara sa kozijim
ušima, i kog je to mučilo sve dok nije iskopao rupu u zemlji i u tu
rupu konačno izgovorio svoju tajnu.
Poređenje Emilije sa rupom zazvučalo bi pomalo prosto, pa sam to
sve prećutao, i ponovo je privio sasvim uz sebe.
- Moram pričati o tome, Emi Li. Moram, već jednom...
"Dragi Hauarde...
Pošto zbog državničkih poslova nisi uspeo da stigneš na stanicu
i udostojiš me svojim ispraćajem, primoran sam da ti ovim putem
ostavim par prijateljskih poruka. Cedulja za etilen je na tabli kod
telefona. Loto uplati još u petak, zajedno sa prognozom. Cveće
zalivaj svaki treći dan, biće sasvim dovoljno. Blok za struju je
u..."
Znam gde je. U fioci komode u predsoblju...
Ostavljao mi je duge, tolstojevske poruke, kad bi odlazio na
put. U pitanju su, uglavnom, bili poljoprivredni sajmovi na koje su
ga slali, iz instituta.
Tu, poslednju poruku, ostavio mi je pred put u Brno...
"Dragi Hauarde..."
Hauarde?
Posle prvih uspeha, zatražio sam od Ćaleta pozajmicu za novu
gitaru, obećavajući da ću mu to brzo vratiti, kao pravi sin, a on
163
je pitao od čega ću mu vratiti, kao pravi otac, i tad sam izgovorio
tu fatalnu rečenicu.
- Čoveče božji! Kako ne shvataš da sam sad milioner?
Malo sam izgubio živce, ali sam, zauzvrat, od starog dobio
nadimke. Prvo Baja, po stricu Paje Patka, pa jedno vreme Roki, od
Rockfeler, da bih na kraju ostao Hauard, po izvesnom gospodinu
Hjuzu, takođe kolegi milioneru.
To je, naravno, ostalo u našoj dvočlanoj porodici.
Ostali su mislili da sam stvarno pun para.
Milioner?
Pa, ne znam baš...
Lovu sam rano počeo da zarađujem, ali sam kasno počeo da je
dobijam. Grlo zvano Inflacija galopiralo je našim hipodromom, svi
su držali lovu koliko su mogli, a tu su bili i čuveni musketarski
porezi.
Svi NA jednoga, jedan ZA sve...
O, sad mi je čitava tehnologija jasna, u stvari, ne jasna, nego
poznata, ali tad, dok sam bio u igri, nisam imao veze sa ciframa.
Kao ni publika, uostalom...
Bio sam svima simpatičan oko jedne sekunde. Već sledeće, mnogima
nisam bio simpatičan baš zato što sam svima simpatičan.
I tako je krenulo...
Čak i oni koji su me voleli, ponekad su tajno boli iglama
lutkicu napravljenu po mom liku.
Imao sam odličnih neprijatelja, ne žalim se.
Iz raznih razloga.
Ali najviše zbog numizmatike...
Zbog astronomskih honorara. Enormnih prihoda. Lake zarade. Leba
bez motike...
Eh, moji vi...
Ali, neka. I ja sam kupovao novine i verovao vestima na radiju.
I ja sam čekao kraj programa da vidim proglašenje festivalskih
pobednika.
Da, taj izlog je i meni sasvim drugačije izgledao dok me nisu
gurnuli u njega.
Ma, praštam neobaveštenima...
Šta praštam? Zavidim im...
Ne mogu da oprostim preobaveštenima. Pakosnim. Crvima koji su
sjebali mnoge lepe jabuke. Džukcima koji su bolesnom upornošću
pravili nauku od svog šarlatanstva.
Jeste, tu mislim prvenstveno na Pavla Radovića.
164
Poznatijeg kao Paja Zlo...
***
- Ko je to Paja Zlo?
Emilijin glas zazvonio je kao praporac ispušten u crkvi. Gledala
me je veselo, i zbunilo me je što pominjanje Pavla Radovića kod
nekog može da izazove i takav izraz na licu.
Očigledno je i mlađa nego što sam mislio.
- To je jedan, recimo, kritičar. Novinar, tvoj kolega. Bio je
jako važan u ono vreme. Tih dana, kad je Ćale otputovao u Brno,
objavio je i veliki članak o meni, i bilo mi je drago da stari nije
tu. On je sakupljao i isecao te stvarčice, i to mu se baš ne bi
dopalo...
Pristojno je uklonila osmeh.
- Loša kritika?
E, Lijo, Lijo...
Kod nas se pod kritikom podrazumeva loša kritika. Ako neko i
napiše nešto dobro, to je samo zato da se nasekira neko treći, na
kog stručno pero ne sme da udari iz određenih razloga.
- Pa, loša, ruku na srce. Oko te ploče su bila podeljena
mišljenja. Ja sam mislio da je dobra, a svi ostali da je loša. Još
kad je Paja napisao taj članak...
Emilia je definitivno bila neka druga generacija.
Uf, uf. Zar je bio tako moćan?
***
Ma, bio je lud...
Bio je guru armije nedovršenih "urednika" iz unutrašnjosti, koji
su samo čekali da On izgovori neko ime za nijansu tiše, pa da tog
nesretnika zauvek anatemišu iz svojih malih emisija.
Ti kaplari su bili veći fanatici i od samog Paje.
Kamikaze?
Pih...
Kamikaze su obični kolebljivci u odnosu na provincijdske jezuite
velikog šarlatana.
Da, Velikog, nema tu šta. Vanserijskog...
165
Da se rodio u sretnija vremena, kad se hapsilo i nameštalo, bio
bi rame uz rame sa Najvećim Alhemičarem Naših Naroda.
Ovako, za rovarenje mu je ostao samo rock & roll...
Ima li, uopšte, normalnih rock-kritičara?
Pa, ne znam. Ima li uopšte nevinih Slovenki?
To je to. Ima ih, ali se dobro kriju. Ne mogu da dođu do
izražaja...
Dakako, pričam o mastadontima s kojima sam imao posla. Klinci
koji danas vode emisije deluju mi sasvim OK. Možda su i oni
zlotvori svojim muzikantskim vršnjacima, ali u to već ne mogu da
ulazim.
To je zatvorena zabava...
U moje vreme, pluskvamperfekt je u pitanju, carevalo je nekoliko
ludaka, dva iz Beograda i dva iz Zagreba, s tim da su imali "fun"
klubove po lokalnim muzičkim redakcijama, gde su se sledbenici, u
zavisnosti od podgrupe šizofrenije, opredeljivali za BG ili ZG
pljuvačku frakciju...
A drug Paja je jahao na čelu kolone...
Pokušavao sam da otkrijem razloge koji su tog invalida sluga
naterali na fanatično skupljanje ploča i ukoričavanje "Melody
Makera", a onda sam, sasvim slučajno, slušajući radio u kolima, čuo
priču iskusnog Radovića, o danima kad su se organizovale prve
žurke, i kad su strane ploče bile prava retkost.
- A vaš voditelj, dragi moji, uvek je nosio svoj gramofon i
koferče s pločama...
Pa, dabome. Kao klinci koje smo morali da uzimamo u tim, jer je
njihova lopta.
Pajson je ukapirao da će preko muzike doći do mesta na koja ga
nisu zvali, i do devojaka koje su ga izbegavale. Da, to je bilo
melodično doba, i svi su bivali fascinirani kad bi Paja ispalio
devojačko prezime Elvisove tetke, ili serijski broj pojačala koje
je Mc Cartney pazario tog popodneva. Ludaci su sretan narod...
Upornošću karakterističnom za momke koji imaju malo nelogičan
raspored vijuga, donosio je gorču kafu i trčao u fonoteku po trake,
sve dok ga onemoćali voditelj-doajen nije udostojio rubrikom u
okviru svoje popularne emisije.
- A sada... Vruće vesti iz Londona, i... Pavle Radović!
Rata-ta-ta!
Jebo te miš, i ja sam bio među šištavcima koji su čekali taj
trenutak.
166
- Ćao, narode!
Paja je slučajno sreo Claptona, u metrou, i drugarski mu rekao
da prestane da se drogira, inače može da batali gitaru. Erik je
obećao da više neće zalaziti u drogerije, i zahvalio se Paji na
savetu. A David Bowie nije. E, videće on svog boga, Paja mu više
neće pomagati, i nije mu se ni javio na promociji "Led Zeppelina",
mada ga je Bowie čitavo veče čežnjivo gledao. Te nedelje je Paja i
svom bivšem bendu rekao da više nema snage da ih šlepa, i da se
nadalje zovu "Crosby Stils Nash & Young", a ne više "Sosby Stils
Nash Young & Paya", kako su se do tad zvali. Posle je cepnuo čaj sa
Elton Johnom, besmrtna anegdota, kad je kelnerica prišla i
zatražila autogram od Paje. Paja misli da ga je sa nekim pobrkala,
otkud bi ga znala, jao, Elton je pocrveneo od besa, a Paja je...
A Paja je lagao kao pas. Kao besan pas. Kao besan pas ukršten sa
zmijom zvečarkom. Sa zmijom zvečarkom, takođe besnom...
Kako to da smo mu ipak verovali? Jebem li ga...
Bili smo u godinama kad su nam laži bile potrebne. "Hvatali" smo
Radio Luxemburg, klanjali se posterima kao ikonama, biflali napamet
tekstove pesama i redosled prvih deset sa top-liste.
Svi smo odrasli...
Pavle Radović, opsenar beogradski, nikad nije...
Opčinjen slepim poverenjem svojih adolescentnih, i tome sklonih
vernika, sve više se gubio u svojim fantazijama, i sve teže uviđao
šta je u njegovim pričama istina, a šta ne.
A to je bilo lako odvojiti. Ništa nije bilo istina...
Paja je bio jedno od većih razočarenja koja su mi priredili Dani
Lavova.
Bila je to mržnja na prvi pogled...
U velikom, lovačkom monologu, ismevao je neku moju "country"
pesmicu, baš kad sam banuo na taj festivalski koktel. Si, skromni
pesmičak je zaista ličio na sve i svašta, ali najmanje na hit Johny
Casha, koji mi je prišivan kao plagijat.
Morao sam da se branim od dušmana. Srećom, malo sam se raspitao
o toj pesmi.
- Grešite, Pavle. Niste baš jako pažljivo saslušali tu ploču...
Uh, kako je petlić začeprkao nogicom. Pa, bili smo uveliko na
njegovom bunjištu...
- Vašu ploču? Ne. To ne slušam. Ali zato znam sve što je napisao
mister Johnuy Cash. Ha, ha...
Bilo je tamo i novinara, pa kolega, i Pajinih i mojih, i dosta
nekog "običnog" sveta, ali su se svi, bez razlike, zlobnjikavo
nasmejali.
167
Polako, deco...
- To i pokušavam da vam kažem. "Boy Named Sue" nije napisao taj
gospodin. Vi izgleda više pričate na radiju, nego što slušate
isti...
Rukavica u facu? Smehom se javila i grupica mojih navijača.
- Čovek se odaziva na ime Silverstin. Čuli ste za "Sylvia's
Mother"?
To nije bilo njegovo veče. Naseo je na pogrešan reper.
Lupio se po čelu.
- Razume se. Tip svira u "Dr Hook...", onaj sa povezom preko
oka. Samo, na jednom partiju sam se upoznao sa crnkinjom,
jazz-pevačicom koja je furala s njim, tip ima oko, to je prevara...
Uf, a tek ti dečko? Kakva si tek ti prevara...
- Greška. Pevaljka ga je pobrkala s nekim. Tip ne svira.
Komponuje. I crta. On je ilustrator u vašem omiljenom listu.
Deda-Šteta mi je govorio da se čuvam onih koje osmeh poružni,
ali osećaj koji je u meni izazvao Pajin bolni osmeh bio je bliži
gađenju nego oprezu.
- U mom omiljenom listu? Ne razumem...
Možda sam preterao.
- Nemojte mi reći da ne upražnjavate "Playboy"? Znači, drkate
samo u svojim emisijama? Izvinjavam se, nisam znao...
***
- Aha. I zameraš mu što te je posle gazio po novinama?
Zaboga, Emilija. Za koga ti navijaš? Pa to je bilo u
samoodbrani...
- Ma, on bi mi se osvetio i bez toga. Bio je poznat kao
osvetnik. Dosta je bilo znati iz viđenja nekog ko mu se nije
dovoljno ljubazno javio u liftu, pa dospeti na njegovu famoznu
kilometarsku crnu listu...
Nju je sve to zabavljalo. Nije imala tu informaciju. Nikad nije
imala šizoida za vratom...
- Joj! Da nije ovo on?
168
U želji da se otarasi senki krošanja koje su ga pratile, put se
naglo spustio u desnoj krivini, na samom ulasku u Topolu, i u
polumraku otkrio sablasne obrise glomazne vetrenjače.
- Hm...
Tim podsmehom priznao sam joj da kapiram Don Kihota, i da sam
možda ipak preozbiljno shvatio čoveka zvanog Zlo.
A zašto su ga onda svi muzikanti pominjali na omotima ploča, pod
stavkom "posebno se zahvaljujemo"? Zato što je bio omiljen?
Aha. Njega je i mama ljubila samo za rođendan...
Ma kakvi...
Stavljanje njegovog imena bilo je preventivni akt. Venac
češnjaka na vratima, da otera vampira.
Definitivno ga je bolje bilo imati uz sebe, nego protiv sebe.
Bilo je tu svega...
Jebi ga, ja baš i nisam jedinica mere za objektivnost.
- OK, pobedila si, Lijo. Nije on bio tako strašan. Karta se,
jednostavno, okrenula, svi su me predugo hvalili, a majstor je,
vođen nepogrešivim instinktom šakala, izabrao momenat da me prvi
opljuje...
Išunjala se iz cipela i pete podigla na kraj sedišta, a kolena
obuhvatila rukama.
- Šta je pisalo u tom članku?
Slagao sam, ne trepnuvši.
- Ne sećam se tačno...
***
Balada o Zvezdi Padalici ...
Paja je bio opsednut zvezdama, prizemnim, doduše, ali sve zvezde
rade na istom principu.
Naime, one koje padaju, uvek skrenu pažnju na sebe.
I onda treba brzo poželeti nešto lepo.
Ali, to ipak važi samo za prave zvezde...
Paja u vezi s ovom "Zvezdom Padalicom" nije poželeo ništa lepo,
ali to me nije puno zabrinulo. Znao sam šta mi otprilike želi, i
bio sam ubeđen da činjenica što je to pismeno izjavio, neće bitno
uticati na moj život.
Ne, zaista...
169
Pročitavši taj, prvi studiozno loš tekst o sebi, naivno sam
pokušao da sve objasnim neophodnom ravnotežom na božijim
terazijama, sportski prihvatajući da je sve ono, višegodišnje lepo,
suviše preteglo na jednu stranu, i da su ružne stvari, koje su mi
se počele događati, samo posledica procesa uspostavljanja balansa
na pomenutom mernom instrumentu.
Ali, taj kantar nije bio baždaren po mom ukusu.
Druga strana je počela da preteže...
Istog dana mi je i poštar doneo poziv, tako ljubazan da stvarno
nikako nisam mogao da ga odbijem.
Da, i to se jednom moralo desiti.
Vojna pošta ta i ta.
Pešadija...
Streljačka?
Još kako...
***
Priroda je već tada počela da se ponaša neprirodno, i svi su se
iznenadili kad je u decembru pao sneg.
Nikom nisam prijavio poziv za vojsku...
Ćale se javio iz Brna, ali nisam hteo da ga oneraspoložujem
vešću o "najčasnijoj obavezi". Moj stari nije bio neki militarista.
Mobilisan je krajem četrdeset i četvrte, po oslobađanju Grada
Heroja, kad su momci i dečaci, koji su sramno uspeli da prežive
bombardovanja i racije, bili masovno ekspedovani na Batinu skelu i
Sremski front, dobijajući tako od nove vlasti još jednu šansu da
poginu, i rehabilituju se na taj način.
- Izbegavaj to dokle god možeš, Klempo...
Ćaletov svet poklapao se sa mojim planovima i izbegavanje poziva
sam usavršio do perfekcije, ali starosna granica bila je granica za
koju sam imao pasoš samo u jednom pravcu.
Očajnički sam osluškivao šumove srca i pipkao eventualno
spasonosni čir na želucu, ali sam, kao za inat, bio zdraviji nego
što je trebalo.
Pa dobro, vreme je i bilo...
Martin Lufter je već odslužio svoje, i odmah po izlasku je
upućen u Kumrovec, u elitnu političku školu.
Harvard? Oxford? Sorbona?
Te školice su obični dopisni kursevi u odnosu na Kumrovec.
U toj ustanovi, nazvanoj naravno po Najvećem Đaku Pešaku Naših
Naroda, budući rukovodioci su, po modelu svojih savršenih
prethodnika i tutora, obučavani za odgovorne političke funkcije.
170
Bilo je nešto teorije, ali naša genijalna ideologija je tako
jasna da tu nema puno šta da se priča, pa se ugalvnom insistiralo
na praksi, na sitnicama koje odvajaju političare od običnih
smrtnika.
Držanje ruku na leđima. Baratanje makazama prilikom presecanja
svečanih vrpci. Izbor olovke za potpisivanje računa
reprezentativnog ručka. Distanca do koje se sme, pri komuniciranju
sa šoferom. Pogled za govor u gubitaškom kolektivu, i pogled za
govor u kom se diskvalifikuju protivnici sistema...
E, moj bato, nije to lako. Da je lako, svaka budala bi to mogla.
Martin se, znači, patio sa proleterskim bontonom, a i Popac je u
međuvremenu regulisao vojnu obavezu.
Na svoj način, razume se...
Oslobođen je zbog poremećenog centra za ravnotežu.
Kako ranije nisam primetio da se tetura?
Čudno, smeo sam da se opkladim da je baš hodanje po žici
disciplina u kojoj je najjači...
Kritičnog dana, ni on nije bio kod kuće. Gospođa mama mi je,
nekim čudom, ljubazno objasnila da je u Zagrebu, zbog disertacije
na kojoj je uveliko radio. Javiće mi se čim dođe, obećala je.
- I Daniela je negde izašla...
Daniela? Nisam pitao za nju, gospođo draga. Ja sam predstavnik
stare škole. Mazohistički smer...
- Laku noć, prijatno...
***
Mesta na koja sam izlazio bila su tešnja nego obično. Svi su
bili u kaputima i bundama, što je presudno iritiralo moje
klaustrofobično raspoloženje.
Birao sam ugao šanka najbliži vratima.
Znao sam da ću se posvađati sa nekim, ili naskočiti na tuđu
žensku, ako popijem još koju, pa sam se preventivno prešaltovao na
espreso. Odustao sam od iluzije da ću sačekati slobodan sto. U
Gradu Heroju poznavao sam suviše sveta, i nije bilo teorije da mi
se neko odmah ne uvali sa pitanjem da li je slobodno.
A da se ja nekom uvalim sa tim pitanjem?
Nije bilo potrebe. Prednje levo sedište u mom automobilu uvek je
bilo slobodno...
Krenuo sam besciljno, kao u TV-igru, a onda mi je palo na pamet
da Martin ponekad svrati kući, za vikend.
171
Sonja je razmakla zavesu, dok je naš signalni zvižduk još
odjekivao po bloku trapavih zgrada u kojima je i moj drug
rukovodilac dobio "kadrovski" stan.
- Dođi gore!
Ljubili smo se u obraz svaki put kad bi se videli, ali nikad do
tad nisam osetio njene bezobrazno čvrste sisice, i butine, duboko u
ofsajd poziciji.
Ops!
Da se nisam prekasno prebacio na espreso?
- Je l' majstor došao?
Okrenula se, uhvativši me kako pogledom param njenu belu
štrikanu haljinu. Takve haljine usuđuju se da nose samo izuzetno
zgodne ribice.
Nadam se da sam jasan?
- Ne, drug ti nije našao za potrebno da dođe. Jako je zauzet. A,
zar ti ne možeš nekad da svratiš i kad on nije tu? Neću te
pojesti...
Nisam siguran da nećeš...
Ne, nije mi se dopao sjaj u njenim očima. Takav pogled trebao mi
je te noći, ali ne od nje. Ne od kume. Ne od žene mog prijatleja...
- Nisam bio tu, Soco. Putujem. I sad sam svratio samo da se
pozdravimo...
Brzo mi je prišla.
- Pa, da se pozdravimo...
Zagrlila me je kao par trenutaka ranije, kad sam ušao, ali ovog
puta me nije ljubila u obraz. Panično sam pogledao ka otvorenim
vratima dečije sobe, kroz koja je dopiralo prigušeno rušičasto
svetlo...
- Zar me ne želiš?
Pitala me je to sasvim samouvereno, a znao sam i zašto. Postoji
jedan anatomski pokazatelj želje, karakterističan za muški pol, i
ona se, tesno priljubljena uz mene, uverila da moj detektor uveliko
funkcioniše.
Hej, da li mi je ta uspomena zaista neophodna za ostatak života?
Ponovo me je poljubila, ali sad je to" već bilo tako blizu da me
je potpuno otreznilo.
Odgurnuo sam je, nežno i krajnjim naporom...
Srce mi je pičilo kao detlić, a ni njoj nije bilo svejedno.
Mislio sam da će plamičak poći na nozdrve maloj aždaji.
172
- Nešto nije u redu sa mojim usnama?
Uzdanuo sam tako duboko da sam se uplašio da će veliki
filadendron u hodniku uvenuti zbog nedostatka kiseonika.
- O, sve je u redu sa tvojim usnama. Samo će biti malo razbijene
ako mi kažeš još jednu jedinu reč...
Kvaka mi je već bila u ruci kad sam to rekao. Razmilio sam još
malo, a onda sam polako zatvorio vrata.
Đavo će ga znati da li sam to učinio sa prave strane...
***
Čika Velja Baštovanov ostavio mi je poruku da mu se javim, bez
obzira kad stignem kući.
Slutio sam da to ne sluti na dobro...
- On je sad sasvim dobro, ali... Ti bi ipak morao što pre da
skokneš do Beča...
Uh, majku mu...
Ćale je doživeo težak moždani udar, u povratku iz Čehoslovačke.
Bio je u dubokoj komi u "Bolnici svete Ane", ali Čika Velja to nije
mogao tek tako da mi kaže.
Jadni Čika Velja...
Lokalni Dr Dolittle, stari dobri veterinar koji je doživljavao
traume zbog svakog svog dlakavog pacijenta, nikako nije bio pravi
glasnik za takav "muštuluk".
Ali bio je Ćaletov najbolji prijatelj i dojurio je čim sam mu se
javio.
- Doneo sam ti auto-kartu Austrije. I ovih šesto šilinga, da ti
se nađe. Biće bolje da ideš preko Mađarske. Mnogo je bliže, iako su
dve granice...
Dve, Čika-Veljo? Za mene je i jedna previše...
Moj pasoš je bio osuđen na godinu dana strogog zatvora u nekoj
od gvozdenih fioka Sekretarijata za narodnu odbranu, i, setivši se
malignog osmeha masnokosog referenta, shvatio sam da će putna
isprava sa mojom slikom teško umaći iz te samice.
Ipak sam pokušao.
Pokušao, kažem...
A Čika Velja je otputovao u Beč...
- Halo! Tata ti je uvek isto. Video sam ga danas, dobro izgleda.
Kao da, bože prosti, spava...
Šta li je sanjao moj Stari? Purpur rascvetalog divljeg badema
kako kipi preko niskog bedema u bivšoj Mađarskoj ulici, dok on,
173
naslonjen, osluškuje kako mahovina na crvenim ciglama upija sitne
korake tanane devojke sa rimskim 'tri' na obodu plave
srednjoškolske kape, ispod koje se sprema jedan stidljivi pogled,
uvek na uglu, samo trenutak pre no što bele dokolenice skrenu u
sokak koji vodi ka Trgovačkoj akademiji....
E, moji divlji bademi...
Ništa nije tako lepo dok cveta. I ništa tako gorko, kad se
proba...
***
Bio sam redovan u Socijalnom. Ne znam više koliko dana za
redom...
U "Bolnici svete Ane" prihvatili su garanciju poslatu teleksom
od instituta, ali su ipak tražili obrazac koji će i zvanično
garantovati podmirenje troškova od strane našeg Socijalnog.
- Smiri se, sinak. Loša praksa sa "Jugosima", kaže primarijus...
Obećao sam Čika-Velji da ću se smiriti i sve srediti istog dana,
ali u tom roku sam jedino uspeo da se posvađam sa službenikom.
Dečko mi je održao kraće predavanje o tome da se, uz detaljne
lekarske preglede, obrazac vadi uvek i isključivo PRED put u
inostranstvo, i da to svaki kulturan čovek treba da zna.
Proverio sam da ni u pasošu, ni u zdravstvenoj knjižici taj
kulturni detalj nije pomenut, pa sam se gnevno vratio na šalter,
ali sam upućen na Šefa, a od Šefa sam štafetno ekspedovan dalje,
čak na šesti sprat, kod "glavnog" za ta pitanja.
- Dr Popovicki je jako zauzet...
Zauzet? Bio je zamalo oduzet kad sam upao u njegov kabinet, ne
obazirući se na sekretaricu koja me je uzjahala pokušavajući da me
zadrži.
- Šta? Aha... U redu je, Rozalija...
Nisam znao za tu njegovu "tezgu". Jasno, laknulo mi je kad sam
video da je on taj koji se pita.
Naiva je uvek bila moj pravac. U umetnosti, i uopšte...
- Hm, hm. Taj obrazac po pravilu se uzima ranije, ali pošto je
osiguranik bio na službenom putu, sredićemo...
Osiguranik?
Svaki poziv prouzrokuje određene deformitete, to sam znao, ali
je doza ravnodušnosti u njegovom glasu ipak učinila da se malo
trgnem.
Na to se malo trgao i on.
174
- Neće biti problema...
Znam da ih neće biti, Doktore, ali sad ih ima. Ćale je za
Habzburgovce samo još jedan Crni Cigan koji umire u njihovoj
zemlji, i oni misle jedino na onih pet hiljada šilinga koliko košta
jebeni dan na "intenzivnoj nezi".
Cenjeni Popovicki je bio ružičast kao tri praseta, ali je u
karakteru, nesumnjivo, imamo više crta velikog zlog vuka.
- U tom slučaju, najbolje bi bilo da ti snosiš troškove. Što da
komplikujemo? Posle ćeš nas tužiti, a mi ćemo nadoknaditi. Tako se
uglavnom i radi, a to je i najpraktičnije, s obzirom na nastalu
situaciju. Dobro? Pa, nemoj mi reći da TI nemaš para?
Gde sam ja to? Na pijaci?
Imam JA para, Gico, imam, hvala na pitanju, ali sam poneo samo
za kifle i novine. Jebi ga, nisam znao da ćemo trgovati. A, primaju
li se čekovi u ovom "diskontu"? Hej, i da li će mi vratiti 17%,
onaj "merverštojer", kako li se zove, kad iznesem "robu" iz
Austrije?
- Ma, imam para, nije u tome štos. Bar ovog puta ne. U pitanju
je čista tehnika. Po zakonu bih morao dvaput dnevno da izlazim iz
zemlje, da bih legalno preneo toliku lovu...
Pri tom bi mi, naravno, i pasoš dobro došao...
Igrao se, navijajući sat. Da li je to bila skrivena poruka da
sam ga suviše zadržao?
- Kako da ti kažem, mladiću? Ime ti je suviše poznato. A propis
je propis. Isti za sve. Ti znaš da bih ti pomogao, ruku na srce...
Ruku na srce? Bojim se da je ruka bila više na jednom sasvim
drugom organu...
- Doktore dragi? Ćale nije tamo zbog silikonskih grudi. Lupio ga
je šlog, čoveče! Ako to nije opravdano, onda ne znam šta je...
Ljigavio se i dalje. Ne, to nije bila investicija koja bi mu se
mogla vratiti.
- Eh, sad. Ti si bar pametan dečko. Šlog? Znaš li ti koliko mi
ovde imamo takvih?
Nadmeno i netaktično četvrto prase nije ni slutilo da mu je samo
široki pisaći sto sačuvao njušku u komadu. Rešio sam da ga pičnem
nadlanicom po nosu, ali sam, ustavši naglo, ocenio da mi je ipak
van dohvata ruku.
- Ne znam koliko ih vi imate takvih, ali ja imam samo jednog, i
175
zato bih molio za malo poštovanja, kad već nema neke druge vajde.
Važi?
Zalepio se za fotelju. Verovatno ga je Rozalija kasnije
razređivačem odvajala od naslona .
- Uzbuđen si, shvatam te...
Ali...
Ali šta?
- Izvinjavam se što sam uzbuđen. Debitujem. Ovo mi je prvi put
da mi je Ćale pet dana u komi. Biće mnogo bolje sledeći put...
Rumeni je bio šokiran.
- Ovaj... Dođi sutra. Smisliću već nešto...
Došao sam sutra. Smislio je da je bolje da ne bude tamo...
Dan posle je bio u Beogradu, a dan posle dana posle je imao
neodložna predavanja na fakultetu...
Tad sam već po šalterima sakupljao neke druge obrasce.
Rozalija je ponovo pokušala da me zaustavi, ali sam je smirio
blagim pokretom ruke, i uperio kažiprst ka doktorovom šeširu i
mantilu, koji su izdajnički kunjali na vešalici.
Registrovala je crni svileni bedž na reveru mog kaputa, i
klimnula glavom, s puno razumevanja.
Kuc, kuc, doktore...
- Dobar dan, komšija, ja sam. Samo sam svratio da javim da se
više ne morate kriti. Sve je u redu. Osiguranik više nije u komi...
***
Ćale je umro sam, ali tako se to, valjda, i umire...
Umro je tih i prepadnut, ali ni tu nije bilo pomoći. Momci iz
njegove generacije umirali su nečiste savesti. U vremenu u kom su
živeli imali su skromnu mogućnost da iznevere ili sebe, ili nekog
drugog.
Sve to dođe na svoje...
Moj Stari je, uglavnom, te noći dosanjao svoj san...
Zgazio je opušak blokejom buškaste crno-bele cipele, i konačno i
sam zamakao za onaj ugao, rešen da sustigne lepojku pre nego što
ona nestane iza gvozdene kapije dvorišta Trgovačke akademije.
I sve se zabelelo...
Jato dobro nauljenih vrana kričeći je zaparalo smrznuto zimsko
nebo, oblak se probušio kao prepunjeni papirni džak, i poslednji
automobili još nisu uspeli da zbrišu sa parkinga kraj groblja, a
krupni, paperjasti sneg, već je potpuno zavejao krivudavu stazu, i
176
zataškao mravlju kolonu tragova, otegnutu u pravcu izlaza iz
Rumenačke BB.
- I to je prošlo...
Popac i Martin okrenuli su se, zastavši, ali ne zbog reči koje
sam prošaptao. To nisu mogli čuti. Ostali smo zadnji, mrak nas je
pratio u stopu, mangupski nam ščepajući pete, i moji drugovi su se
osvrnuli da vide koliko sam zaostao.
Pa, ne puno.
- Evo me. Tu sam...
O! Tu je još Neko...
Podigavši pogled video sam je kako šara prstićem po bratovom
zavejanom "mini morisu". Auto mi je bio parkiran odmah pored, i
ponadao sam se da i mene na zadnjem staklu čeka neko slovo ili mali
znak, ali ne. To nije bio njen stil.
No, kad sam već kod stila...
Daniela Popovicki imala je ime kao ruska kneginja, ali to nije
bilo sve. Ona je, štaviše, i izgledala tako...
Čizme su bile elegantne i jednostavne, da ne bi suviše skretale
pažnju sa duge astraganske bunde, krojene kao mantil, koja je
padala uveliko preko kolena. Šubara, ili kapa, svejedno, sa malim
bisernim ukrasom, okrugla, i, naravno, takođe astraganska, brižno
nakrivljena nadesno, ipak je ostavljala naučnicama dovoljno
prostora za paradiranje ispred kulisa visoko podignute kragne.
Jasno, ne slučajno podignute...
Tako se bolje video "zlatni" lanac malog šmekerskog "mufa", u
koji je Kneginja zavukla ozeble ručice, kad smo joj se sasvim
približili.
- Ćao, Karenjina! Da ne čekaš voz na pogrešnom mestu?
Bila je previše dobro vaspitana da bi se nasmešila u takvom
trenutku. Ipak, zadržala je nijansu duže spuštene trepuške,
pokazujući mi, tajno, da je zadovoljna mojim poređenjem.
Popac i Martin vozili su ispred nas, i mada nije ni bilo
dogovora da negde odemo zajedno, namerno sam zakasnio na rampu,
ispod koje se "mini" provukao žustro, kao mali besni jazavičar.
- Neka, pusti ih... Poželela sam da budemo malo sami...
Vidiš kako je to?
A ja sam poželeo da budemo puno sami...
Odavno još...
Ali tu se ništa nije promenilo ni za poslednjih jedanaest
novembarskih i prva dvadeset i dva i po decembarska dana, koliko se
nismo videli.
177
Naravno, to nisam rekao naglas.
Zašto?
Eh, zašto...
Duga je to priča...
Zato, recimo, što su se u to vreme filmovi uglavnom završavali
tako što kauboj na kraju u zoru odjaše sam.
I gotovo...
***
Stigli smo do kraja sveta...
Bez panike...
Do kraja sveta sa znacima navoda, razume se. Pa nije ovo neka
naučno-fantastična uspomena...
- "Kraj sveta"...
Neravni beli zid usamljene kafane izronio je iz monotone
"metalik" magle tako naglo da se Veverica trgla, iako je dotle,
verovatno, već pogodila gde se vozimo. Konture koviljskog
manastira, s kojim smo se mimoišli u zatalasanoj tmini, ipak su
predstavljale suviše karakterističan reper.
No, mada je iznenađenje izostalo, po načinu na koji je
izgovorila apokaliptično ime zaturene birtije, moglo se naslutiti
da joj to mesto nešto znači.
Fino...
Usudio sam se da taj "sentiš" registar njenog glasa povežem sa
jednim pozlaćenim, davno minulim miholjskim popodnevom, koje smo
"iz nehata" tu zajedno proveli, s nekim nasmejanim i pomerenim
naro-dom...
- Ne moramo ulaziti...
Iznenađeno me je pogledala.
- O? A zašto ne?
Princeza inače nije volela "lokale" bez struje i vode, sa
kariranim stolnjacima, petrolejkama i zemljanim podovima, ali
očigledno za nas te večeri na svetu nije bilo boljeg mesta od kraja
sveta...
Izvukao sam kontakt-ključ.
- Onako... Ne znam ni sam...
Sto u levom uglu bio je slobodan. Bili su slobodni i svi ostali
stolovi, ali taj o kom govorim slučajno je bio kraj peći.
- Izvol'te, deco ? Napitak koji je Karenjina poručila izgleda
178
baš nije bio hit sezone u čardi nadomak civilizacije.
- Čaj? Di ćeš čaj, napako? Da nisi, ne daj bože, bolesna, čedo
moje?
Gazda je brižno zagledao Vevericu, prijateljski oslonjen šakom o
moja leđa. Onda me je veselo prodrmao, setivši se pravog izlaza iz
te situacije.
- Znate'l šta? Skuvaću ja vama malo vina... Onako, s
karanfilićom, bog bogova... To je prava medicina... Kak'i čaj,
žalosna vam mati?
Dobroćudno je brundao u odlasku, provlačeći se između praznih
stolova na kojima su, očekujući treću smenu švalera, već tinjale
"kristalne" petrolejke, bacajući sive, razlivene senke na
preparirane ribe, i mreže i vrške razapete po zidovima.
- Dobro si, mili? Mora da si već jako grogi?
Opa-lac...
Mili?
Da nisi ti grogi, Snežna Kraljice?
Ma, ne preterujem...
Nikad me nije volela onako kako to rade poštene devojke, mada je
te večeri svakako bila sasvim blizu toga.
Pružila mi je ruku preko stola, i neko sa strane bi pomislio da
čitam priču napisanu na njenom malom dlanu, ali ne, bavio sam se
mnogo jednostavnijom verzijom dotične magije.
Čitao sam priču napisanu na mom malom dlanu...
Tuga, ili to, kako li se već zove, tresnulo me je na patos, a
patos je, bože moj, ipak podloga na kojoj pesnici, kakvi-takvi,
uvek pružaju svoje najbolje partije.
Bla-bla. Prič-prič. Brblj-brblj...
Primetio sam da uopšte ne znam o čemu tačno govorim, ali da to,
u krajnjoj liniji, ipak zvuči vraški dobro.
Vraški?
Eto, izlajao sam se...
Zloupotrebivši tišinu i varljivi razigrani polumrak, po dimu
cigarete, kao po svilenim lestvicama, jedan dokoni đavolak se
spustio na moje desno rame.
Taj vrag mi je sve šaputao...
Golicao mi je uho svojim malim srebrnim jezikom, ali nisam ni
pomišljao da ga oteram.
179
Zašto bih? Pa nikad mi nije bila bliža nego tad.
I nikad dalja.
Hm. Pomalo relativno. Slučaj za Profesor-Alberta...
- Da li sam ti ikad rekla da te volim?
Nisi, lutko, a nećeš ni sad, koliko te znam. Nekako ćeš se već
izvući iz te klopčice.
Tačno...
Snop farova automobila koji se gnezdio na parkingu ošinuo nas je
kroz prozor, i ona je zaćutala, uplašeno okrenuvši glavu.
Uplašeno? Zašto uplašeno?
Ne znam. Ali to je već mnogo više ličilo na nju...
Škrrrrrrrrrrrrip!
Prvo su provirile tamburaške futrole od zelenog platna, a onda
je i roj sitnih pahuljica napao široke, demode šešire koji su se
uskomešali, zaglavivši vrata.
Uf, šajkaški Cigani su crni i po danu, a u pomrčini, da bog
sačuva...
- O, mater mu i snegu...
Nema tog cvrčka koji voli zimu. Sjatili su se oko "naftarice",
dunuli u prste, pa tek onda poskidali 'kašmirske' šalove i
pogledali ka jednim gostima u 'sali'.
- Džokej, sine moj... Ti si to?
Ja sam, Čika Mato...
Sneveselio se, i odmah sam znao da zna. Bio je Ćaletov prijatelj
"još od ondak", kako je voleo da kaže.
Od kog to "ondak", znala su samo njih dvojica...
Mata Karakaš je ostario s puno ukusa. Otmeni stari kontraš u
"gangsterskom" teget odelu sa belim štrafticama, proslavio bi se u
Holivudu igrajući meksičke zemljoposednike i indijske advokate, ali
u filmu u kom se odjednom našao, zbunjeno je pogledao u objektiv,
ostavši bez teksta, na trenutak.
Pogledao? Kako on uopšte vidi kroz te mutne i vlažne oči?
Pošao je ka meni, promrmljavši na ciganskom nešto preko ramena,
na šta su razbrbljani umetnici ućutali zajedno, "na keca", kao
svaki pravi dobro uvežbani orkestar.
- Čuo sam za Gospon-Deju... Primi moje saučešće...
180
Čvrsto me je zagrlio, i kad se odmakao video sam kako mu se suze
trune niz lice. Plakao je "nasuvo", bez šmrkanja, jecanja i
primetnih promena u glasu. "Muški", što bi se, pogrešno, reklo...
- Tako je to, moj sinovac. Šta da ti kažem...
A šta ja tebi da kažem, Zlatni Zubu?
Izmišljajući olakšavajuće okolnosti za drage pokojnike, ljudi su
izmislili sjajne rečenice.
Bar se nije mučio...
Bar se naživeo...
Bar je dočekao unuke...
Tamburaši su dobro znali mog starog, a Mata Karakaš ga je znao
bolje od svih njih.
Njemu nisam mogao proturiti ništa od toga...
- Sedite, Čika-Mato. Da popijemo za pokoj duše, pa idemo i mi.
Baš smo krenuli, u stvari...
Seo je, duboko uzdahnuvši, i zabacio šešir daleko na teme.
Onda je izvadio tabakeru i stari upaljač na benzin, pa pažljivo
pogledao Vevericu, nudeći je kratkim cigaretama bez filtera.
- E pa... Ja, Bata, pokojni Sava Čanac, Stanoje, debeli,
armonikaš i još dvojica, svirali smo u svatovi', kad se Gospod-Deja
venč'o...
Ispustio je dim gustom iskusnog trovača...
- Da, da... Puno te je vol'o... Secov'o je da ja sviram i kad se
i ti jednom budeš ženio... Ako već nisi?
Ponovo je provirio ka nama, između duvanske pečurke koja se
dizala ka tavanici, i malaksale petrolejke koja je smetala tiravnim
usplahirenim plamčkom.
Knjeginja mi je snažno stisla ruku, dlan joj je bio oznojan, što
mi je uvek smetalo kod drugih devojaka, ali, pukim slučajem, ovde
govorim o njoj, a ne o drugim devojkama...
Odmahnuo sam glavom.
- Ne, nisam se još oženio. Računam, imam kad...
Aha. Račun mi je uvek bio jača strana...
Crvena plehana tacna na tufne naglo je uletela u kadar. Gazda je
doneo neko obojeno pićence za Matu, i tri do vrha napunjene čašice,
od kojih je dve spustio pred Vevericu i mene, a treću zadržao u
svojoj ruci od deset unci.
181
Nisam znao, izvini... Moje saučešće.... Bio sam dobar s
Gospon-Dejom...
Primakao sam nos venčiću na vrhu tečnosti.
Nije izdržao da ne kaže.
- Domaća, kruška...
Za pokoj duše...
Ispivši naiskap, video sam da i tamburaši drže podignute čaše,
pa sam brzo uzeo i drugu rakiju sa stola, spašavajući tako devojku
iz dobre kuće. Njoj je i kuvano vino pravilo male probleme, i
zahvalno me je pogledala, na šta sam joj namignuo.
- Pa, idemo mi, da ne kvarimo veče. Danas baš nismo neki
gosti...
Gazda Dobričina je naumio nešto da kaže, ali je Mata pogodio šta
bi to moglo biti i prijateljski nas pogurao ka vratima.
- Neka ih... I'te vi, deco. Bolje i'te... Svet je tak'i i tak'i.
Jedva će dočekati što si s ocove sarane otiš'o u kafanu...
Znam. Ali nisam mogao kući. Svi bi mi duvali zapršku u lice i
brkali po uspomenama. Nisam bio fit za tu simultanku. A opet, u
Deda-Štetinu bivšu, a moju buduću garsonjeru, nije se moglo ući od
neispravnih grejalica, kutija neraspakovanog nameštaja i gomile
prastarih "Ilustrovanih politika"...
Nisam tamo mogao odvesti Rusku Knjeginju...
- Paz'te kako vozite...
Veranda pokrivena trskom škripala je pod teretom snega kao
jedrenjak u frci, ali smo tu, pred kućom još nekako i mogli da se
snađemo.
Sve dalje bilo je belo i jednako...
- Gde je put? Kako ćemo ga naći?
Poljubio sam vrh njenog lakmus-nosića, koji pocrveneo čim smo
izašli na zimu.
- O, sad je lako. Sad je put tamo gde mi krenemo...
Gudalo se okliznulo o žice. Nije im trebalo puno da se dogovore.
"Ne pitaj me, ne znam kasti, di će koja zvezda pasti, Di će
pasti dugme s mog kaputa Ne pitaj me, što na kraju svi kerovi za
mnom laju, Ne pitaj me nikad zašto lutam..."
Stigli su do ivice nadstrešnice, u kaputima i šeširima, hodajući
182
na vrhovima "salonki", i jedva dodirujući instrumente prstima.
Gazda je išao ispred nas, i prtio stazu dubokim gumenim čizmama,
noseći veliki lađarski fenjer.
- To je bila Gospon-Dejina pesma...
Znam da je bila...
"Ne pitaj me da l' je zima, dok po rosi s Ciganima Brilijante za
kravatu biram... Ne pitaj me zašto 'tice ne sleću na svake žice, Ne
pitaj me nikad zašto sviram..."
Za primaša, Lepog Iliju, pričalo se da ima takav glas, da njime
gasi sveću na tri metra kad zapeva.
Ne kažem...
Ali, te noći pevao je tiho.
Jedva čujno.
U sebi, tako reći...
"Budi me u zlo doba, za njega red ne važi... On mora sve da
proba. To Đavo pesmu traži..."
A mi smo tražili neki put...
Više nije padalo...
Tek pred njenim ulazom, Veverica mi je rekla da još nikad nije
čula tu pesmu.
Dotle nije progovorila ni reč...
Poljubila me je kratko i rekla da ćemo se videti sutra.
Bila je tužna i pospana i nisam imao srca da je zaustavljam
pričom o onom kauboju koji će u zoru odjahati sam.
Koga još interesuje usamljeni konjanik na putu za vojno
utvrđenje na dalekom zapadu...
Fort Maribor...
Konjica?
Ne, Pešadija...
Streljačka?
Hej!'
Čekam malo...
Pa to sam rekao već jednom...
***
Zima osamdeset i devete, definitivno se lažno predstavlja pod
tim imenom.
Došao sam do takvog zaključka, uzalud tragajući za, makar
celofanskom, ledenom korom na površini Kanala, koji smo Emilija i
ja u niskom letu upravo prelazili, stižući, nešto pre šest, na
183
seoski nastrojenu periferiju Grada Heroja.
Blentuška jedna.
Ne treba joj puno da se rastuži...
Pomilovao sam joj koleno i dobio jedan formalni osmeh, ali sam
znao da malog pirgavog emotivca neću moći tek tako da izvadim iz
one priče.
I zaista...
Tražeći muziku na radiju natrapala je na pesmu koju je znala, i
nastavila je da pevuši tu melodiju i kad je, minut kasnije,
isključila radio zbog vesti, koje su uneredile program odmah nakon
pompeznog udarca o gong.
Gledao sam je, ne okrećući glavu, tajnim, majstorski
"felširanim" pogledom. Neon joj je ritmično pljuskao u lice, i
smirio sam se videvši da je još uvek onakva kakva je bila pre no
što smo ušli u mrak.
Delovala je mirno. Opušteno. Mislim da bi "blaženo" bio pravi
izraz za to.
O, laženo-blaženo...
Prešla me je.
Da, naglo se okrenula kad smo se zaustavili na semaforu kod
Uspenske crkve.
- Kako si mogao da joj ne kažeš da ideš u vojsku?
Vidi ti nje...
Fiksirala me je pokušavajući da odgonetne kakvu sam to igru
igrao, i iskreno sam joj poželeo da u tome uspe.
Pa da kaže i meni...
Jedva čekam da saznam...
13
Stari gvozdeni most je jako naivan. Svakog dana ga bar dvaput
pređem na isti fazon.
Kad odlazim na pumpu, i kad se vraćam...
A ipak imam "mosu" od njega.
Mala uspomena iz detinjstva...
Deda-Šteta i ja smo u vinograd takođe išli uvek preko tog mosta.
Tu nam je, nekako, bilo najbliže, a pomalo je uticalo i to što, u
to vreme, i nije bilo drugih mostova preko rečice zvane Dunav.
I tako...
Jednom mi je, nasred mosta, vetar podigao s glave malu slamenu
kapu koju sam dobio za imendan. Laki kapidžon, sa pletenom plavom
trakom i nacrtanim jelenom, poleteo je uvis, a onda se, izvodeći
nelogične "lupinge", kao ođamućeni leptir "makazar" obrusio u
ponor, i potonuo u sumraku i strašnim indigo-sivim talasima!
184
- Deda!
Kakav Deda?
On je već bio "iznervoziran" zbog sladoleda od punča, sa suvim
grožđem, koji nisam mogao da promašim...
Pred poslastičarnicom je, u inat, bila autobuska stanica, bus
bi, naravno, uvek baš tada nailazio, i šofer bi širio ruke, trubio
i palio svetla, psujući usput i Dedu, i taljige, i flegmatičnog
vranca zvanog Putko, ni krivog ni dužnog, ako ćemo pošteno.
Pa, plus svega, i ta kapa...
- Sedi tu! Može i tebe da odnese!
Joj...
Bio je tako ubedljiv da još i danas pomalo cvikam od vetra na
Starom gvozdenom mostu, i lakne mi tek kad točkovi osete sivu
kamenu kocku, i kad me auto, skotrljavši se u onu uličicu, odnese u
okrilje i nadležnost čuvene tvrđave Petrovaradin...
***
Moćna carska citadela koja čuva Vojvodinu nekih tristo godina
nikad nije pala.
Sve donedavno...
Ali, to već nije istorija, iako ima izvesnih pokušaja da se tako
tretira...
Dakle...
Tvrđavu zovu još i "Gibraltar na Dunavu". Solidna građevina,
nema tu šta.
Nije to slučajno...
Privatnik je to pravi, moj bato. Francuz. Krupni preduzimač po
imenu Voban, ako se ne varam.
Po imenu ili po prezimenu?
Nema veze. Taj, uglavnom...
Kako mi se čini, isti šmeca je projektovao i Mec, Sedan, i još
neka neosvojiva utvrđenja, ali to bih ipak morao malo da prelistam.
U kom veku?
E, sad...
Sedamnaestom, osamnaestom, tu negde...
Pre rata, u svakom slučaju...
Tek, pod Tvrđavom postoji mreža podzemnih hodnika, od kojih je
mali deo evidentan i nesporan, a o 'ostalom' se pričaju lovačke
185
priče.
Kao, jedan krak hodnika vodi ispod Dunava. Jedan sve do
Slankamena. Neki pouzdano znaju da postoji hodnik koji dopire čak
do močvara oko Ludoškog jezera, sto kilometara odavde, a sasvim
blizu mađarske granice.
Aha...
A da koji krak ne izlazi slučajno na londonski metro? To bi mi
odgovaralo. Javite mi kad taj pravac bude osposobljen.
Ma, preteruju ga...
Verovatno je pod utvrđenjem prvobitno bilo samo neko podrumče u
kom je Princ Eugen hladio sodu, a "tajne" hodnike su,
pretpostavljam, kasnije prokopali pametnjakovići, pomno tragajući
za "tajnim" hodnicima.
Svejedno.
To se, ionako, ne vidi...
Vidi se posebni, prepoznatljivi "Pijani sat", na koji u prolazu
uvek pogledam, da proverim da li kasnim, a i kad ne kasnim, bacim
oko čisto onako, po navici...
"Pijani Sat"?
Da, kazaljke su mu pobrkane, velika i mala, zato ga tako zovu.
Za nekog ko ne zna štos, prava je panika da pogodi koliko je sati,
a i ja se ponekad, u brzini, zablesavim.
Ovog puta nije bilo dileme.
Deset do deset.
Kako god okreneš...
Odlično. Stižem, znači...
Negde je semafor zaustavio histerike na trenutak, i nastupilo je
kratko saobraćajno zatišje. Niko mi nije dolazio u susret i niko me
nije pritiskao "s guza", i mirno sam mogao da još malo virnem
levo-desno.
Sa leve strane nije bio neki izbor. Prozori vojne bolnice i
"strateški" objekti kamuflirani u starim šančevima, naterali su me
da ispucam još jedan snimak nadesno, iako u kolekciji već imam
dovoljno slika i razglednica sa tim motivom.
"Petrovaradin Fortress By Night"...
Kazaljke su i dalje bile sklopljene, i prividno skladne, ali to
je samo naglašavalo da na dostojanstvenom portretu Tvrđave ima i
drugih pobrkanih detalja.
E, moj Voban...
Neoprezni arhitekta je ostavio idealno preglednu ravninu na
gordom frontalnom bedemu, i, jasno, Komunalci su tu spremno
ispisali jedini grafit koji znaju.
"Naš Tito"...
Kaj? Prosim? Čiji, bre?
186
Nazdravlje...
Tako znači?
Znao sam da ni sinovi više nisu ono što su bili, ali ni sanjao
nisam da to može da se odnosi i na Najvećeg Sina Naših Naroda.
A svi su odjednom počeli da se odriču očinstva.
- Naš nije...
- Nije ni naš...
Kapiram. Više nije važno čiji je. Važno je čiji nije...
Dobro, i to je nešto. I sistemom eliminacije može se doći do
rešenja.
Samo da ne moramo na vađenje krvi...
O, kako nam se to dogodilo?
Dijalektika, jebem li ga...
Prvo smo se kleli, posle smo sve kleli.
Malo nam je duže trebalo da shvatimo da naš Metalac više naginje
ka plemenitim metalima.
Ali, neću da pričam o tome.
To je malo "deplace".
A pisanje imena po tvrđavama je jako "deplace"...
E, Drugovi, da vas vidim. Ne bih voleo da sam sad na vašem
mestu.
Ne bih voleo ni inače, daleko bilo, ali sad pogotovu...
Ko li će prvi predložiti da se ukloni izvesni natpis?
Struja! Pec, pec!
Neki su istrčali, pa završili pod točkovima istorije.
Smenjen ili cenjen, pitanje je sad...
Eto, ovih dana bi belančevine dobro došle, ali sami ste krivi za
tu nestašicu...
Kad već nemate jaja, niste ih trebali uvrtati onima koji su ih
pomalo imali.
"Naš Tito..."
Ola-la, kako je ta parola plesala u leto osamdesete...
Na balkonima baroknih Gradskih Kuća. Po krovovima individualnih
seoskih domaćinstava. Na proplancima i obroncima brda, iznad
takozvanih živopisnih gradića, u centralnoj Bosni...
Na vojničkim košuljama?
Hm?
Ajde dobro, priznajem za tu značku. Ali po njoj i znam da se to
ipak lako može skinuti i zaboraviti.
I nema frke...
187
Vreme je razređivač koji uklanja sve žvrljotine sa fasade ove
planete.
Sva je sreća da su Ameri na obližnji Mesec dospeli pre nas.
"Naš Tito..."
Preko kratera?
Uf. Al' bi tu sad bilo struganja...
- Hoćeš da kupiš nešto?
Bilo je pet do deset, ali Boba Drot je već imao i šal i rukavice
kad sam stigao na pumpu.
Razmazio sam ga...
Neko drugi bi ga odavno diskvalifikovao zbog preuranjenih
startova.
Ma daj. Zbog pet minuta? Mož' misliti. Ni ovamo ni onamo...
- Pa?
Da kupim nešto? Cvrc...
"Nešto" je kod njega u stvari značilo "bilo šta", po čemu ispada
da je u banci, ili na "kartici", opet zaradio strogi minus pred
isključenje...
- Zavisi, Bob. Šta nudiš?
Bio sam u pravu. Način na koji je raširio ruke otkrivao je da se
radi o bezuslovnoj rasprodaji.
- Šta ti treba, jebi ga? Toster, gedore, "Srpska književnost u
sto knjiga"? Sve je na prodaju...
Čekaj, čekaj...
Božić je zvonio svetom, a gde je Božić, tu je i Nova godina.
Nedelju pre ili nedelju kasnije, vrlo važno...
- Treba mi nešto lepo. Nešto potpuno novo, ili potpuno staro. Za
poklon. Jednoj devojci. Posebnoj...
Devojci? Dobro...
Gedore, dakle, otpadaju...
Sužavajući spisak u glavi, suzio je i svoje lukave cincarske
okice.
- Koliko je situacija ozbiljna?
Gle sad...
Da nećeš da mi utrapiš maminu venčanicu, ili ekspres-lonac?
188
Ne, nije na to mislio. Merio je život nulama, i znao sam vrlo
dobro na šta misli.
Ali cifre u priči zaista nisu imale šta da traže...
- Ne brini, Bobby-Boy. Situacija je krajnje ozbiljna... "Ne
brini, situacija je krajnje ozbiljna..."?
Da, zazvučalo je ultra-besmisleno, kao zaključak sa sednice
Predsedništva, ali ne znam da li se Drotšild nasmešio zbog toga,
ili je osmeh bio posledica nagoveštaja da je veliki minus već u
malom minusu...
- Imam za tebe pravu stvar. Nešto specijalno. Samo... Kad to
nekom pokloniš... Moraš tog nekog i da zaprosiš...
Šta, tako piše u uputstvu? Ne verujem...
Zamislio sam Emi-Li kako znatiželjno prevrće paketić u sjajno
šarenom papiru, i prosto nisam mogao da dočekam da ga otvori.
- Za mene?
Za tebe...
- Šta bi to moglo biti?
Ne znam, Mila. Onaj ludak je otišao kući sa pumpe, a nije mi to
otkrio..
I skroz mi je pokvario sanjarenje...
***
Šandor se ne pali na Jack Londona.
Malog džukca svaki mrazić utera unutra, a da ga neko čudo natera
na Aljasku i upregne u sanke sa kolegama psima, makar samo na
minut, moj ortak bi istog momenta digao šapu na sebe, i izvršio
samoubistvo, obesivši se o rođeni rep...
Ja sam se trgao čim se izglancani "kadet" primakao pumpi, ali
čuvarkuća uopšte nije našao za shodno da se odvaja od radijatora.
Kao što rekoh, pa se on pitao, "Zov divljine" nikad ne bi bio
bestseler.
Uzeo sam jaknu i izašao.
Brr, zahladilo je...
- Dobro veče...
Čovek sa dečijim licem, dosledno elegantan, mirno je zatvorio
vrata automobila.
Elegantan?
189
Pa, recimo...
Ali se modni časopis, po kom je bio obučen, odavno ubajatio u
čekaonici nekog krojačkog salona. Klasičan tip, blago rečeno...
Ne, nisam ga poznavao. Zvanično ne. Viđao sam ga tu i tamo po
gradu, čuo sam na koje se ime odaziva, no kretali smo se u
različitim krugovima i nikad nismo progovorili ni reč.
Ali, nikad ne reći nikad...
- Dobro veče, Džokej. Pretpostavljam da znaš zašto sam tu...
Dobro pretpostavljaš, Beboliki...
Po retkim detaljima koje je Emilija pominjala, imao sam u glavi
foto-robot tog dripca.
To je on. Slaže se...
Riđa je bila malo besna na njega, ali je savršeno opisala taj
samouvereni nastup, desnu ruku u džepu mantila i iskorak pauna, ali
za rogove i rep je preterala.
To na njemu ipak nisam uočio...
Uočio sam tik, zaboravio je da isključi žmigavac u desnom uglu
usana, a onda sam primetio da mu je kilava situacija i u pogled
dodala kafenu kašičicu unezverenosti, koju je Baby Face uzalud
pokušavao da potisne pod kapke, na tamnu stranu očiju.
E, moja Li. S kim si se ti to mazila...
Ne, još nisam ništa rekao.
Ćutke, i relativno mirno, posmatrao sam kako pažljivo provodi
svoje tanke cipele kroz arhipelag masnih barica.
Kad predugo traje, i tišina nekako zazvuči.
On je taj zvuk čuo kao trubu za juriš...
- Došao sam da to nekako rešimo...
"To"?
Nije mi se dopalo.
Preveo sam da bi "To" mogao biti skraćeni naziv za devojku koju
sam ljubio prošle noći, otkrivši prečicu kojom se od malog prstića
na njenoj nozi može stići do vrha kolena za nekih dvadesetak
minuta.
Stani malo...
Povukao sam cipzar i podigao kragnu.
Ovo bi moglo potrajati...
- Kasniš par vekova. Takve stvari više ne rešavaju mužjaci na
pustom mestu, u ponoć. Tu se ipak pita još neko...
Prezrivo je pihnuo, ali mislim da je to bio "joker" gest, koji
je napravio da bi malo dobio na vremenu.
Ispao je iz koncepcije...
Moje prethodno ćutanje ocenio je kao inferiornost na koju je i
190
računao, ali ton kojim sam progovorio pokazao je, iznenada, da baš
ne respektujem njegovu prugastu, stegnutu kravatu, iznad koje je
podvaljak bujao kao kiselo testo za krofne.
- Makar šta. Ja sam, naprotiv, i došao baš zbog toga što mislim
da to treba da rešimo mirno, kao civilizovani ljudi.
Pričaj mi o tome...
Naslonio sam se na toranj auto-guma naslaganih kraj vrata.
- Pa sad... Civilizovani ne trguju belim robljem. Emilija bi
bila jako uvređena kad bi znala da se ovde cenjkaš oko nje...
Žmigavac na njegovom licu se ponovo uključio, ali on ga je brzo
isključio, gricnuvši usnu.
- Ma šta ona zna? Ispala je obična guska. Krene da radi intervju
sa propalim pevačem, i dozvoli da je isfolira jeftinim fazonima.
Jaka je ona novinarka...
Frknuo je kao kasačko grlo, a tako je nekako i klimao glavom.
Ne mogu reći da je od onih tipova koji su svima antipatični, ali
da je od onih tipova koji su meni antipatični, to već mogu reći.
Mirne duše...
Brzo je nastavio, ne iskoristivši svoj "time-out" do kraja.
- A bez mene bi i novinarka bila malo sutra. Baš im je ona
trebala, sa završenom hortikulturom. To da sam je ja ugurao u tu
redakciju dvaput okrenuvši telefon, to ne znaš? To ti gospođica
nije pričala?
Hortikulturom? Vidi ti nje...
Slegnuo sam ramenima.
- Ne, nije mi pričala. Nemoj to suviše uzeti k srcu, ali tebe mi
baš nije preterano pominjala. Sve bi stalo u dve-tri proste
rečenice. U stvari, ako ćemo gramatički, složene rečenice... Ali,
po sadržaju, prilično proste...
Učinilo mi se da je poželeo da me udari, ali i to je samo
pokazivalo da sam u ogromnoj prednosti.
Ja sam na ideju da ga pizduknem došao još kod slova "D" u
njegovom "Dobro veče", ali sam se, greškom, uzdržao.
I njegova namera se na kraju svela na još jedno "frkt"...
- Ti si jako duhovit, ali nešto ti očigledno fali, čim to nisi
umeo da unovčiš... Prijatelju, nije to devojka za tebe...
Idi? Nego je za tebe?
Hm?
'Ajd' dobro, ubedio si me, predajem se...
Šteta samo da je tako kasno...
191
Nema smisla da sad budim Emiliju, ali ću zato sutra, već u rano
jutro, početi da je nagovaram da ti se vrati...
Nasmešio sam se, ali kao da nisam...
Moj izvesni osmeh nije dodirnuo Civilizovanog.
I dalje je, kao neumerena TV-reklama, uletao u svaku pauzu,
drsko i bez praštanja.
- Ne znam na šta si je izlevatio, ali, ona će to već provaliti i
otpašćeš kao blato sa cipele. Šta misliš, da će sedeti kod kuće dok
ti ovde cediš benzin? Budi pošten. Pa šta ti možeš da joj pružiš?
Već došavši na "razgovor", prešao je tanku crvenu liniju
dostojanstva, a izgovarajući pogrešne reči, jednu za drugom, zašao
je preduboko u zabranjenu teritoriju, sa koje više jednostavno
nisam mogao da ga pustim nekažnjenog.
Šta mogu da joj pružim što on ne može?
Mogu da je prošetam glavnom ulicom u sedam uveče. Na primer. Da
je zagrlim u bioskopu. Bilo kom. Mogu i da odnesem na razvijanje
film na kom smo fotografisani zajedno.
Svašta mogu...
Bilo bi lepo da sam to tako rekao, ali nisam.
Sorry, Emi-Li, morao sam da mu spustim durbin.
I dignem pritisak...
- Šta mogu da joj pružim? Skoro ništa...
Zadovoljno je bljesnuo i spremio se da dalje teoretizira, ali
sam već ušao u njegov ritam, i preduhitrio ga, za stotinku.
- Ali mogu da se probudim pre nje, a da ne zbrišem kući. Recimo.
Dobro, to nije bog zna šta, ali... Mogu i da ne pizdim ako u
ogledalu otkrijem "šljivicu" na levom ramenu. Eto. Da se uopšte ne
nerviram. Čak, mogu još i da se malo pravim važan zbog tog
detaljčića...
Hoćeš još?
Dobro, Civilizovani. Sam si tražio...
- Mogu i da joj napravim doručak. Kad je bal nek je bal,
razumeš? "Pofezne", koja kriškica sira, i kafa sa prilično mleka.
"Melange", baš kako to ona voli. Onda, mogu i da se ne oduzmem kad
neko zazvoni dok je ona samo u majici. Mojoj. I mogu i da otvorim i
vidim ko je. Mogu, ali neću...
Mora biti da se nekad bavio ronjenjem. Neko ko to nije vežbao ne
bi izdržao toliko bez vazduha.
Još samo malo. Evo, ovo je zadnja rečenica...
- E da, i mogao bih da se napijem kao patak. I da okrenem turu
za čitavu kafanu. Pa još jednom, nek ide život. Mogao bih da je
poljubim, u čelo, verovatno, da joj obrišem suzicu, i da ne treskam
vratima, samo zato što nije dobro izračunala "one dane"...
192
Šah!
Shvatio sam da je čovek definitivni fenomen. On ne samo da još
nije uzeo vazduh, nego ga je, u stvari, tek tada ispustio iz pluća.
- Idi ti, bre, malo u kurac, budalo jedna...
Eto kako nestaju civilizacije...
- To su priče za frizerke, Džokej. Ljubavni vikend roman. Šteta
da tako nisi pričao dok te je još neko i slušao. Slomio si mi
srce...
Slomiću ti i nos, kako stvari stoje...
Odmakavši se od guma, ocenio sam da smo tu negde, i izabrao
mesto između obrva, gde ću ga cepnuti glavom, ako se pomeri.
Izgleda da se napazario batina u životu, jer je poznao taj
sekund, i odstupio korak, tobož neobavezno.
Dva velika okrugla lampiona skrenula su na pumpu, i obojica smo
to jedva dočekali.
Prelepi "Volvo 740", strane, učinilo mi se, švajcarske
registracije, doklizio je "u rep" mog automobila, svetla su
utrnula, ali je sjaj još neko vreme tinjao u ugašenim farovima,
podsetivši me na velike studijske reflektore, koje sam, zbog nečeg,
zapamtio baš takve, upravo ugašene...
Vitki čovek, tu, mojih godina, polako je krenuo ka nama,
zavukavši ruke u džepove pantalona, pošto je prethodno podigao
kragnu finog, sportskog, kariranog sakoa.
Civilizovani je ocenio da može još nešto da kaže, pre no što
Švajcarac stigne do nas, ali je progovorio na samoj granici šapata.
- Pametna je ona. Najlakše je ucenjivati. Razvedi se, izblamiraj
se, izgubi stan. A deca? Ipak toj deci treba otac...
OK, Civi, isplači mi se na ramenu. Ove uniforme su od
nepromočivog materijala.
Ma kakvi...
Nisam stigao da se raznežim, a on je već prevazišao trenutak
slabosti, i ponovo bio onaj stari, nadmeni drkadžija.
- Šta ja to tebi pričam. Ti si se uvalio ni kriv, ni dužan. Boli
tebe šta će biti sa garsonjerom, to što je plaćeno do maja, nikom
ništa. A? I lova bačena na krpe i gluposti, to je od njenih
honorara, misliš? Nisi primetio kako je obučena, frajeru jedan?
Švajcarac je sad već bio na svega nekoliko metara, i misleći da
više nema vremena da bilo šta kažem, Civilizovani mi je okrenuo
leđa i široko raširio svoj lepezasti rep.
Poslednjim rečenicama pokušao je da sroza Emi-Li na trotoar
ispred željezničke stanice, i nisam mu mogao dozvoliti da ode kući
sa tom satisfakcijom.
Rešio sam da mu dam drugu temu za "domaći".
193
- Ne, nisam primetio kako je obučena. Jebi ga, kad je sa mnom,
onda, u najboljem slučaju, ima na sebi samo šnalu...
Pogodak!
Besno se okrenuo, ali je progutao odgovor. Čovek, s kojim se
upravo mimoilazio, upitno ga je pogledao, i Civilizovani,
impresioniran pastelnom bojom pulovera i negovanim licem
jednostavno nije mogao da se bruka pred tim strancem.
Coknuo je usnama, kao čudeći se, i pokazao glavom ka meni.
- Jeste li videli ovo, molim vas?
Švajcarac je odjednom koraknuo ka njemu, i cimnuo ramenom, kao
da će mu lupiti tešku šamarčinu.
- M'rš u pičku materinu, mamu ti jebem bezobraznu!
Pardon?
To je bila takva "mosa", da je Civi odskočio kao klinac
prepadnut iznenadnim lavežom psa kog je pokušao da pomiluje.
Zbunjeno je požurio do kola, ne vodeći više računa ni o utisku,
ni o stilu, ni o užasavajućim naftnim baricama.
A onaj čovek mi je pružio ruku, i slegao ramenima, dobrodušno se
osmehnuvši.
- Uželim se. Tamo prođe po tri meseca, a da ne opsujem...
Klimnuo sam, odobravajući, i uzvratio mu osmeh.
Škrrrrrrip!
Šandor je otškrinuo vrata njuškicom i provirio da vidi gde sam
se toliko zadržao.
I Civilizovani je provirio...
Okrenuo je auto prema gradu, za svaki slučaj, i značajno nas
posmatrao, kroz otvoren prozor.
- A, tako je već malo jasnije. Vas dva ste u nekoj šemi...
Oporavio se, očigledno. Strogo je klimao glavom, vozeći polako,
dva na sat, i tek kod izlaska na put je prestao da na nas šacuje,
podigao prozor i dodao pun gas.
Efektno, nema šta...
"Švicer" me je pogledao napravivši začuđen izraz lica.
- U šemi? Zar smo nas dva u nekoj šemi, Joe OK?
I ja sam složio istu, blentavu, facu.
Ne znam, Popac. Pa, ako ti ne znaš, onda ne znam ni ja...
194
***
Da, Popac...
Uvek dođe za Božić.
Živi u Frauenfeldu, "CH". Sedma godina...
Zlobnicima, koji nikad nisu čula za to "selo", objašnjava da je
to na, otprilike, pola puta, kad kreneš od Ciriha ka Bodenskom
Jezeru.
Onda je svima jasno...
Baš tim putem uvek idu po "vajkrem" u Segedin, i vraćaju se iz
Temišverca, puni oraha za tortu i kineskih pamučnih potkošulja.
Terao ih đavo da pitaju...
Uglavnom, moj drug iz detinjstva više ne stanuje ovde. Sad ima
dvojno državljanstvo, ali se, posle teške dileme, ipak opredelio za
"njihov" pasoš.
Pokazao mi ga je ponosno osamdeset i druge, čim ga je dobio, a
onda se setio da je možda malo zanemario patriotizam, koji je tad
još formalno bio na snazi.
- Meni je svejedno, Joe, ali... To je najviše zbog Gabi. Toliko
se trudila da ga dobijem...
Gabi je bila njegova žena. I još uvek je. Dabome, i ona je
"njihova", kao i pasoš...
Kako su se našli?
Pa, famoznog ujka-stomatologa pomenuo sam već jednom, a Popac ga
je pominjao svakog dana. Odlazio je kod njega preko ferija, letnjih
i zimskih, a kasnije, dok sam ja bio u vojsci, petljao je tamo i
nešto oko specijalizacije, i pojavljivao se u Gradu Heroju samo kad
bi zbog administrativnih začkoljica morao nakratko da napusti
Švicu, da bi se mirno vratio, za par dana.
Još negde tad je upoznao Gabiku...
Ja sam je upoznao tek pre dve godine, ručali smo zajedno na
čardi kod Beočinske Skele, kad su, odlazeći na Sveti Stefan,
svratili da promene koji franak "na crno", i da zlatokosi klinci
pozdrave "Grosmuti und Grospapa".
Slatka je Gabrijela...
"Slatka"?
Pa šta da kažem? Da je lepotica, rekao bih da je lepotica.
"Slatka" je, i gotovo...
Na kraju krajeva, Popac je večito imao lepotice, ali one nikad
nisu imale njega.
Eto, Gabi ga ima...
A njen Her Papa ima kliniku, sasvim slučajno...
- Pao sam na dupe kad mi je rekla, Joe OK. Znao sam ja da joj je
195
otac lekar, ali TO? Estetska i korektivna hirurgija! Ni sanjao
nisam...
Jesi, Gorane, sanjao si. Retko, ali si sanjao. I to baš taj san.
Jedan jedini.
I eto, ostvario ti se...
Tako i treba sanjati. U ograničenim količinama...
Snovi su frka živa...
Što ih više imaš, više ti ih ostane neostvarenih.
To pouzdano znam.
Imam i duplikata u svojoj kolekciji...
Zato moj prijatelj nikad nije gomilao snove.
Jedan ali vredan...
- To je, doduše, mala klinika. Za njihove uslove, naravno.
Moderna, poznata, čak i pomalo ekskluzivna... Ali, zaista sasvim
mala...
Kužim. Kliničuljak, takoreći. Više, onako, kao neki kiosk za
prvu pomoć. Da ga prodaš budzašto, ili, još bolje, da ga pokloniš
nekom kog ne gotiviš, smao da bi ga unesrećio.
Ali, mirazu se u zube ne gleda...
I, Popac je nekako prešao preko toga što je klinika mala.
Profesor Grepner, istini za volju, nije podvriskivao od radosti
kad je saznao da mu se kćerka tajno udala za "stranca", ali se
našao u mašini kad je jedinica spustila surlu i odjecala da su
blizanci već uveliko na putu.
- Zwilling? Um Gottes willen...
O, sutra je zvonio telefon u sedištu kantona, u vezi procedure
oko papira Gospodina Zeta. Herr Papa je bio šerif u svom mestu, i
pravo je čudo da moj drug to nije ranije znao.
Hm, hm?
Ali, da ne grešim dušu...
Odavno je svet usvojio onu izreku "Ljubav je slepa".
Niko mi ne daje pravo da sumnjam da je tu baš mladi Popovicki
izuzetak, i da je, kanda malkice virio...
***
- Ko je bio onaj očajnik? Neki ljubomorni muž, a?
Ko, Civilizovani?
Pa da znaš da i jeste, na neki način...
I ljubomoran je, i muž je, a to što nije muž onoj zbog koje je
196
ljubomoran, malo je zapetljano za nekog ko nije gledao prethodne
epizode.
A malo je i privatno...
Imao sam, znači, dva potpuno objektivna razloga da oćutim i samo
odmahnem rukom, pa sam tako i učinio.
Popac je pomirljivo podigao obrve.
U naše vreme još se vodilo računa o diskreciji, nisu se
otrcavale čak ni dame koje su to zaslužile, i obojici nam je,
izgleda, ostalo nešto od toga.
- Radiš nešto ovih dana?
To me je obično prvo pitao, svakom retkom prilikom kad bi se
viđali, a odnosilo se verovatno na muziku, stihove, ili bilo šta
izvan svakodnevice, letargije i pumpe.
Odgovarao sam uvek kratko, odrečno i nerado, i mislim da ovog
puta nije ni očekivao odgovor.
Namerio sam da odmahnem glavom, ili ponovo odvratim nekim
gestom, ali, to već stvarno ne bi bilo fer.
Dosta je bilo mlataranja...
Ponekad mi nije jasno zašto dolazi svaki put kad je tu, ali
sigurno ne dolazi da igramo "pantomime".
Sretnemo se jednom, dvaput godišnje, i u velikom smo verbalnom
deficitu poslednjih godina.
Mojom zaslugom, priznajem...
Moram to početi da ispravljam.
- Nećeš verovati, Popesku, ali radim "nešto". Debilne reklamne
songiće... Vafli, sardine i oplemenjivač rublja... OK, nije baš
"Dark Side Of The Moon", ali ima svojih draži...
Ozario se. Iskreno, učinilo mi se...
Rehabilitacija nije njegov fah, ali očito mu je poznato da se
teškim rekonvalescentima i preporučuju upravo sitni koraci.
- Hej! Baš fino. Pomislio sam da dobro izgledaš, a sad vidim da
si, uopšte, u nekoj "perestrojci". Otkud to?
Otkud to?
Interensantno to isto me je pitao i Gaga Pliš, kad sam ga pozvao
prethodnog dana.
I Boba, kad sam doneo gitaru na pumpu.
Svi su jako iznenađeni...
Izgleda sam ja to u dubljem ofsajdu nego što sam mislio.
Gaga Pliš mi je još rekao da ću ući u "Ginisa" kao tip kom je
trebalo osam godina da se "pomeri"...
Zar osam? Možda mu kalendar žuri...
- Sećaš se Gage Plišanog?
Popac se zgrozio kao da je povukao pokvareno mleko iz tetrapaka.
197
- Onog pedera?
Da, ni on, kao ni ostali muški, nije voleo Gagu.
Moj producent iz Dana Lavova nije slučajno dobio taj nadimak.
Bio je "fini" kao gomba na crvenoj papuči...
Šta vredi...
Momci nisu imali razumevanja za njegove manikirane prstiće
kojima je besprekorno baratao po reglerima režijskog stola, ni za,
zaista, pomalo tetkast pokret, kojim je tresao pepeo sa cigarete.
I, logično, proizveli su ga u notornog homoseksualca.
A ribice, koje je, u poverenju, slagao kao domine, šta s njima?
Ništa...
Automatski su stekle status "paravana", i čak ni činjenica što
se Gaga kasnije oženio jednim "paravanom", i postao ponosni otac
dva zdrava muška deteta, nije potpuno izbrisala famu sa njegovog
imena.
Ali, nije to najvažnije.
Popac ga se, uglavnom, setio.
Mogao sam dalje da pričam...
- Da, njega. Sad ima studio u Zemunu, snima klince-rokere, i
narodnjake, ali najviše radi reklame i kojekakve džinglove. A nema
tekstove. Sve svira sam, sinti-bas, ritam-mašina, klasika, ali nema
"stvari". I, eto, tu smo se našli...
Plišani mi je sve ove godine davao moralnu podršku, čupkao korov
oko mog talenta i uporno me nagovarao da se "vratim". Bio je sav
"happy" kad sam se javio.
Obećao je da ćemo sve rasturiti ako nisam potpuno zaglupavio, i
ako sam još samo upola "onaj stari".
Upola?
Dapače...
Čak sam i stariji nego što sam bio kad sam bio "onaj stari".
Možda je i Popac pomislio na isto...
- Super, Joe OK... Samo... Nisi valjda zaboravio da sviraš?
Veruješ li mi da ne pamtim kad sam te zadnji put video sa gitarom?
Verujem ti. To ni slon ne bi zapamtio...
Eh...
Ponekad mi je krivo što nisam slon.
- Osamnaestog maja, osamdesete, Gorane. Ispred našeg ulaza. Oko
pola sedam. Još se videlo...
Pogledao me je, uplašeno.
- Nisi normalan. Samo ludak bi se toga setio...
198
Da...
Ili vojnik.
I vojnici su opsednuti kojekakvim datumima...
Možda sam stvarno neki latentni šiz, ne kažem...
Ali, tu majsku nedelju ipak nisam zapamtio tek onako.
Bila je posebna. I bila je svesna toga...
Pravila se važna.
Mirisala na Uskrs.
Zelenila se kao pokisla detelina.
Sva se nešto usvečarila.
A tišina je bila gusta kao sirup...
Da, Grad Heroj baš ume da se pritaji nedeljom popodne.
Ima li koga?
Drug Zastavnik prve klase me je konačno poslao po "instrumene".
Prvi put kući, a na dvadeset četiri časa.
Ako. Dugo sam falio. Šta je, tu je...
Šest meseci...
Pola kalendara...
Nije to mačiji grip...
To zna da potraje i u realnom svetu, a u kasarni mu dođe više
kao "doživotno"... Šest meseci?
Jeste, odužilo se. Ali, ništa lično, tako se zalomilo...
Desetak dana po dolasku "decembarske", Najveći Pacijent Naših
Naroda je ufitiljio, proglašen je stepen povišene borbene gotovosti
i odsustva su stopirana do daljnjeg...
Do maja...
I, eto ti šest meseci...
Ali... Gde su svi?
Pomislio sam da su provalili da najzad dolazim, pa se negde
sakrili, da me iznenade...
Bome, dobro su se sakrili.
Do danas ih nisam našao...
Možda sam ipak trebao javiti da dolazim?
Neka, drugi put...
Otišao sam u vojsku kao "Jack". Trezan. Nisam pisao pisma niti
kukao za paketima. Tek su posle dva me-seca saznali gde sam...
Ispao sam mangup...
Neću se posle toga najavljivati telegramom, kao strina iz Novog
Kneževca...
Svejedno. Pala karta...
Bilo je pola sedam kad sam krenuo na bus. Još se videlo, sećam
se...
I onda sam sreo Popca. Na stepeništu...
Preskakao je po pet stepenica, skoro smo se sudarili. Zbunio se,
ali me je zagrlio, žurio je po kameru, aparat, šta li, i molio da
ga sačekam, iako sam rekao da sam opasno knap sa vremenom.
Ostavio je odvrnut radio u kolima, kao obično...
199
"How deep is your love", Bee Gees, jeziva stvar...
Martin je izleteo sa desnog sedišta "minija", zagrlio me
snažnije nego Popac, ali i pocrveneo očiglednije nego on.
Čekaj, ovde neko vara?
Pogledao sam ruzmarin na njegovom reveru, pokušao je da kaže,
ali tad sam već stvarno morao da kre-nem.
I, tako sam zapamtio taj dan.
Po prvom dolasku kući...
Ah, da...
I Veverica se, slučajno, udala osamnaestog maja, osamdesete...
Eto. Ipak imamo neku "godišnjicu"...
Tako je to...
Da se udala za mene, verovatno bih, kao pravi muž, ponekad i
zaboravio taj datum.
Ovako, zapamtio sam ga za uvek.
Kako i ne bih?
Pa, ne šalje Drug Prvoklasni Zastavnik svaki dan kući, po
gitaru, moj burazere...
***
- Ops! Dva i petnaest? Dokle ti radiš, Joe?
Pogledavši na sat, Popac je prekinuo neprijatnu stanku u našem
razgovoru.
"Rollex"?
Otkud "rollex" u Švajcarskoj? Baš me čudi...
- Radim do šest, nula-nula. Još sutra. Onda palim za Tokio na
par meseci, dok se priviknem. Jedino je kod njih noć u vreme kad
sam navikao da idem na spavanje...
Nasmejao se, preporučivši svog zubara.
- Menjaš smenu?
Imao sam trideset i šest dana godišnjeg, i još neke ideje u vezi
trideset i sedmog dana, ali to sam ipak rešio da kažem samo E.
Miliji.
A možda ni njoj ne...
Ali, Popac je plesao u ritmu Evrope, i nije više imao sluha za
duge panonske pauze.
- Dong!
Mojih deset sekundi za odgovor je isteklo...
- Znači, bićeš "free" ovih večeri? Dobro, sutra je Badnji dan,
200
ali u subotu imamo ono naše "matursko". Što ne bi išli, Joe? Biće
razočaranih ženskih, za njih si uvek bio fatalan...
E, stari moj...
Biće i razočaranih muških.
Najmanje jedan.. . Magarac koji se nada da će se te godine i
Neko Ko Izostaje konačno pojaviti.
A neće se pojaviti, među nama...
- Ne, Pope, znaš da ne volim da se šlepam. To je bio tvoj
razred, ja ih znam sa velikog odmora...
Vetar je ponekad stvarno neuviđavan.
Miris Dunava, prosleđen krošnjama i trskom Velikog Tihog Rita,
samo je još više zadimio zamišljene oči mog prijatelja.
- Ma, bez veze, sve ih znaš... Ti ih srećeš i češće nego ja...
Osetio sam da će me pitati za nju...
Zar je moguće?
Dvanaest godina mu je trebalo da se odluči...
- Slušaj, Joe...
'Ajde, Pope, nije to ništa...
I kao klinac je tako dugo stajao na obali, a onda se naglo
odlučivao, i uleteo u ledenu vodu galameći i mlatarajući rukama.
Čuo je šta mislim.
- Da nisi negde, posle, slučajno video "Pegavu"?
***
Zastavnik prve klase Drug Jarić Zlatoje voleo me je zato što sam
znao "pesme i za stare i za mlade"...
- Samo, zakopčaj to dugme. Vojska smo. I izglancaj instrument...
Instrument...
Stari Jarac nikad nije drugačije oslovio moju gitaru. Kod njega
nije bilo tih familijarnosti...
Ali, i pored toga, bend je bio sretna porodica...
Dva ekstremna narodnjaka, teškometalac-ovisnik, alko-džezer,
pregaženi roker, i šansonjer-recitator...
Da bog sačuva...
U svakoj normalnoj situaciji, tih šest ljudi bi se potukli još
sa vrata.
Znam...
Ali manimo se sad normalnih situacija. Ovde je reč o vojničkom
orkestru...
201
Uglavnom, sve smo se lepo dogovorili...
Jebi ga, nismo mi izmislili da cilj opravdava sredstvo...
A cilj nam je izgledao tako dalek, da smo "sredstvo" protumačili
kao "sva sredstva".
Šibali smo polke, kola, plesnjive šlagere i dalmatinske pesme,
svirali podoficirske svadbe i "veselice", viken-dom, u Domu, i
briljirali po gnusnim priredbama, podvlačeći "instrumentale" pod
dreku bubuljičavih recitatorki.
I precrtavali dane u kalendaru...
Ali opet nismo išli kući. Ovog puta svojom krivicom...
Petkom i subotom, više nije bilo slobodnog stola u bašti u kojoj
smo svirali.
- Dame biraju...
O, još kako. I uglavnom izaberu barabe...
Odocnele udavače i raspuštenice raspuštenije nego inače,
oblesavljene polenom, tangom i golicavim laškim rizlingom,
umiljavale su se kao mačke oko naših nogu, i bezobrazno se nudile
preko ramena svojih trapavih kavaljera.
Karta se okrenula...
Poručnici i stariji vodnici, koji su nas traumirali dok smo bili
u "jedinici", iznenada su ostali matirani na šahovskom mozaiku
podijuma za ples...
Niži za šapku, sputani tragičnim "civilkama", nespretno su
tapkali u kontra-taktu, i polagano tonuli sve dublje...
Nisu imali nikakvih šansi pred razbarušenim pijanim baronima,
koji su samouvereno namigivali, pevali o slomljenom srcu, i
mirisali na seno, greh i avanturu...
- Dame biraju...
Ne znam zašto je Marijeta izabrala baš mene.
Nisam bio dobar prema njoj...
Imala je krupne oči i tajanstvenu, tamnu senku u njima.
Bojim se, da sam samo dodao još ljubačaste, u tu senku...
Puno sam cugao tih dana.
Zbog onog što sam ostavio za sobom, i onog što me je ostavilo za
sobom...
A Marijeti je trebalo nežnosti. Zamišljala se danima. Mazila me,
vireći iz nečijeg zagrljaja, otimala se, plesala za mene, prevrtala
se kao golubica...
Ali niko se nije setio da nas upozna...
Znali smo se, svejedno...
Jednom su svi pomahnitalo igrali polku, a ona je uzela tašnu sa
naslona stolice, razgrnula zavesu vrbe, i rasplinula se u pomrčini.
Stigao sam je pre nego što je zatvorila vrata na kojima je bila
nacrtana nezgrapna cipela sa štiklom.
Zagrizao sam je kao da je breskva...
202
A to je i bila...
- Ne...
Nije to bilo pravo "ne". To je bilo jedno "ne" koje ni ja nisam
trebao čuti...
Haljina je bila široka, zašuštala je kao kukuruzi na povetarcu,
zadigao sam je visoko, ruke su okliznule o njen struk, i spustile
se niz strminu bedara, povlačeći dole, za sobom, sve što im se
našlo na putu.
Naravno, neko je naišao...
Sitni koraci okrunili su šljunak staze, i ona je uplašeno trgla
usne, odgurnula me i zatvorila vrata.
Ali njena nevaljala čipkasta posetnica ostala je u mojoj ruci...
A, naću ću ja već tebe...
Vratio sam se na binu, i posle pauze smo svirali pesme koje sam
primetio da voli, ali te večeri više nije igrala.
Čekala me je posle fajronta...
Ogrnula je pulover, i nelagodno stiskala tašnicu s obe ruke.
- Hoćeš li mi ih vratiti?
Bili smo sami, u bezbednoj senci vrbe.
Izvadio sam gaćice iz levog džepa na košulji, klekao ispred nje
i raširio ih prstima.
Stidljivo je koraknula u njih...
Povukao sam ih gore, ovog puta sasvim nežno, trudeći se da što
bolje zapamtim taj put.
Možda mi opet ustreba?
Zavukavši se pod njenu haljinu kao stari fotograf, osetio sam
kako drhti i čeka.
Ne sad...
Jedino sam, pažljivo, poljubio jedno mesto koje mi se učinilo
zgodno, na pola puta između uplašenog pupka, i bele čipke, koja se
vratila na svoje...
Onda sam se uspravio, polako, i položio joj ruke na skladna
kuglasta ramena.
- Znači, ti si ta princeza? Ove gaćice sam probao svim devojkama
u kraljevstvu, ali ti si jedina kojoj savrše-no odgovaraju...
***
Radila je u tovarni kozmetike. Sa "visokom stručnom". Živela je
na prvom spratu stare austrougarske kuće, u velikom stanu bez
zavesa, koji se ljuljao nad mutnim vodama Drave, kao gondola.
Ne, nisam bio dobar prema njoj...
I sama pomisao na te dane dovodi do teškog napada amnezije...
Prekopčala se neka sklopka u mojoj glavi, radio sam na drugoj
203
frekvenciji.
Tačno ono što sam mislio da ne treba da uradim...
Oho. Prikriveni negativac?
"Dr Jockey & Vojnik Hyde"?
Pa, ne znam. Trebalo je svirati svake večeri. "Moj Galebe".
"Help Me Make It Through The Night". "Ne klepeći nanulama"...
Nisam navikao da sviram kad mi se ne svira. A ni momci nisu.
Zato smo uvek bili pod malim tečnim stimulansom...
Na kraju krajeva, i sajgonske prostitutke su se uredno "fiksale"
da bi lakše izašle na kraj sa svojom klijentelom.
Dobro, poređenje je malo drastično, ali i naš odnos sa Drugom
Zastavnikom Jarcem, sadržao je u sebi neke elemente nevoljnog
snošaja.
- "Hej, Slovenske brigade"!
Kad mu se učinilo da smo sastavili suviše "američkih" pesama
prilazio bi pozornici i dovikivao šta da sviramo.
- "Koliko je na Kozari grana"?
Otkud ja znam, Druže Zastavniče. Puno. Sigurno jedno
tristo-četristo grana, ako ne i više...
Ko se ne bi propio?
Alkohol me je pomerio za nekoliko pragova. nekoliko pragova
niže, bojim se...
Marijeta je to trpela, nekim čudom...
Zvao sam je Maza, ponekad...
- Volim kad me zoveš tako...
Majmune mali. Zovem te, jer si pravi mamin mazohista. Ko bi
drugi imao strpljenja za ludaka koji zaćuti, okrene se i ode, iz
čistog mira?
Ipak, pravila mi je omlete i "pohorsko kavo", donosila
"mocart-kugle" iz Lajbnica i ustupila jedan deo svog ormana
sivomaslinastoj garderobi.
I pričala, kao meksički sportski komentator...
Jednom se izletela. Spomenula je Dunav, Štrand, i jednu davnu
avgustovsku oluju, za koju, ipak, nikako nije mogla znati.
- Ovaj... To sam čula od jedne prijatlejice, ali... Ne, ne, to
ti već ne mogu reći...
Ma, možeš, lutko...
Jasno da sam je nagovorio. Ispričala mi je sve o svojoj
kolegici, tehnologu, koja se odselila iz Grada Hero-ja, davno, kad
joj je verenik tragično nastradao u saobraćajnoj nesreći.
- Obećala sam joj da ti to nikad neću reći...
204
Ne brini. Kao i da nisi...
Ali, kolegica se pojavila već sledećeg dana, čim joj je mala
brbljivica priznala da je otkrila tajnu.
- Sećaš se mene?
Elegancija koju je imala u krvi nije zavisila od modnih
kretanja. Tamna i uska, potpuno jednostavna, ta duga letnja haljina
bi na nekom drugom visila kao na ofingeru.
Ali na njoj to nije bila samo krpa.
I devojke su se okrenule kad je ustala, na pauzi, i čarobnim
štapićem skrivenim u štikli, pretvorila kafansku stazu u dugu
manekensku pistu.
Čuva li još onaj crni, jednodelni kupaći kostim, iz leta
sedamdeset i treće...
- Ćao, Pegava. Dobro se držiš...
Taj blok su momci odradili bez mene.
Ispričala mi je kako se rasplakala kad je čula neke moje pesme,
kako joj je bilo teško kad je tata premešten, ali se srećom ubrzo
zaljubila, što je sve rešilo, sad ima "velikog" sina, muža kog jako
voli, pravnik je, a i ona je završila faks, u Zagrebu, živi tu, "u
okolici", i jako se raduje što me vidi.
- A šta ima novo... Tamo?
Ne znam. Dugo nisam bio... Tamo.
- Sve po starom. Ne znam šta te interesuje? Svi su se zaposlili,
poženili, poudavali. Samo ću ja izvisiti. Verenica mi se spičila na
motorbiciklu sa prikolicom...
Trgla se i uplašeno me pogledala.
Tom šalom sam hteo da je obavestim da sam čuo za malu laž koju
je ovde proturala, ali nisam želeo da je toliko oneraspoložim.
A uznemirila se...
Izvadila je cigaretu, pa je vratila u kutiju, podigla čašu i
okretala je u ruci, i učinila još nekoliko nepotrebnih pokreta.
- To sam izmislila, onako... Bez veze. Ne znam šta mi je
trebalo. Sećaš se Moce Beljanova, iz četvrtog "C"? Studirao je sa
mnom. On je poginuo za tu Novu godinu...
Sećam se te face, nejasno, znam i da je sleteo s puta, kod
Iriškog venca, ali to mi je sve i dalje bilo potpuno nelogično.
Klimnuo sam glavom.
- E, vidiš, ja sam posle izmislila da smo mi bili vereni... Prvo
je to bila šala, ali svi su tako poverovali da više nisam znala
kako da se izvučem... Nećeš me odati?
205
Poklopio sam joj ruku koju mi je pružila preko stola, sasvim
prijateljski, i sigurno je to i osetila.
- Budi mirna, Pegi. Ova glava i nije ništa drugo nego mala
zlatna škrinjica za čuvanje tajni...
Poverovala je u to. I nije se prešla...
Nakon nekoliko dana upoznala me je sa Rudijem, sjajnim tipom,
koji je radio na carini, igrao tenis i skijao na vodi, bio nepušač,
sportski se oblačio, i zadovoljavao sve kriterijume za "Idealnog
zeta 1980".
Dolazili su sa Marijetkom, ponekad, družili smo se, išli na
kuglanje, ali me nisu pozivali kući.
Sve do kraja oktobra...
Zahladilo je, pročitana je naredba da se moraju nositi odvratne
šatoraste jakne, a vetar je, liznuvši svoj hladni kažiprst, okretao
list po list, i vrteo se, sam kao seoska luda, po pustom podijumu
zatvorene bašte Doma Jugoslavenske narodne armade.
Marijeta me je čekala ispred kasarne, i gušteri su se nabili na
prozorče prijavnice, negirajući priču da ima previše broma u
vojničkoj hrani.
Da, imala je vitke, duge noge...
Ali laž ih ima sasvim kratke...
Pegava mi baš nije rekla istinu, potpunu istinu, i ništa osim
istine, tako joj Bog pomogao...
Nisu stanovali "negde u okolici", nego na najšminkerskijem
mogućem mestu. To je prvo. A drugo, koje sam saznao pre prvog,
unakrsno ispitujući svoju VD deklicu, bilo je da su se Peggy Sue i
Rudi venčali tek pre godinu dana, a upoznali pre dve, kad se ona
zaposlila u "tovarni".
Povezavši prvo i drugo, pretpostavio sam da postoji i nešto
treće.
"Nešto" treće, a ne "neko"...
- Ovo je Miloš. Napunio je šest, ovoga jula. Pruži ruku striček
Džokeju...
Pegava me je gledala sa puno strepnje i zaista je imala razloga
za to.
Srećom, bio sam vojnik, a poznato je da našu hrabru vojsku ništa
ne sme iznenaditi.
- Zdravo, tipe. Ja sam Džokej. Znamo li se mi odnekud?
Svi su se nasmejali. Čak i Pegi, iako sam znao da je shvatila
ono što sam upravo rekao.
To je bila šifra samo za nju i mene.
Da, mali je bio sladak kao novogodišnja čestitka. Nosio je
206
farmerke, majicu dugih rukava i crvene basketanske patike.
Gde li samo pronalaze tolicke?
Ali nije bio na mamu...
Imao je tamnu, "marinski" potšišanu kosu, i zagonetno i "matoro"
me gledao pravo u oči.
Samouvereno...
Nadmoćno...
Kao pravi Popovicki...
Sve mi se konačno složilo, kao klikeri u staklenoj tegli.
I tatin "premeštaj". I ilegala. I nesretni Moca Beljanov...
Ni kriv, ni dužan...
- Hej, Miloše, hoćeš da probaš moju kapu?
Dobro sam se držao, čitave večeri. Šteta da češće nisam igrao
poker sa tako talentovanom facom.
- O, baš sam neka. Sad mi je malo lakše, ali je tebi puno
teže... Izvini... Morala sam to podeliti sa nekim, već jednom...
Sela je do mene, na kauč. Svi su se zagubili negde u njihovoj
ogromnoj dnevnoj sobi, i mogli smo, najzad, neometano razgovarati.
- Ja sam Rh negativno. Znaš kako to ide? Nisam smela reći ni
mami, a tati... Mislila sam da će me ubiti... I tako, dočekala sam
peti mesec...
A Popac? Bar si njemu smela da kažeš?
Nisu joj trebala nikakva potpitanja...
- Puno sam volela Gorana. Stvarno. Ali sam se bojala da ću ga
izgubiti... A tek ovako... On je bio... Oboje smo bili suviše
mladi... Sanjao je o drugim stvarima. Ne o braku i deci...
Zadržavala je suze zadivljujuće dugo, ali sam osetio da može
eksplodirati svakog časa.
- Da li je SAD sve u redu?
Šmrknula je i potvrdila glavom. Pogledala je u Rudija, u očima
joj je došlo do delimičnog razvedravanja, a onda je nastavila,
mnogo mirnije.
- Tata je to sve veoma teško podneo. U penziji je. Imao je dva
gadna infarkta... On jako voli Rudija... A i ja ga jako volim...
Zazvučalo je kao molba, brinula se za sreću do koje je konačno
došla, no, ja nisam bio njen problem.
Hteo sam da joj kažem da sam poslednji koji bi tu sreću ugrozio,
ali nisam stigao da progovorim.
- Molim te, Džokej... Zakuni se u nešto najdraže, da to nikad,
nikome nećeš reći...
207
Kratko sam razmislio, i tužno se osmehnuo.
- U frci sam, Peggy Sue. Nemam u šta da se zakunem... Ali, ne
brini. To je naša tajna. Odlazi sa mnom na Rumenačku BB...
Poljubila me je u obraz. Rudi mi je, izdaleka, zapretio prstom.
- Uvek si bio dobar. Hvala ti... I, budi dobar prem Marijeti.
Ona te puno voli...
***
Znao sam to...
Draga Marijetka...
Nisam je nikad "prevario", nasmejao sam je za tri života,
poklonio sam joj lančić sa malom zlatnom gitarom, potukao sam se
sa nekim papanom iz Ptuja koji joj se nabacivao dok sam svirao...
Ali nisam je voleo, nek mi Bog oprosti...
A ipak, govorila je da sam njeno sve...
- Edino sončno leto u mom življenju...
Možda je baš u tome tajna?
Rekla je još, da joj je lakše što zna kad ću otiši, da sam
Maslačak, i da bi inače večito brinula koji će me vetar oduvati.
Verovala je da se samo oni koji se rastanu poljupcem mogu ponovo
sastati, jednom i negde, i molila me je da ni slučajno ne odem ne
dozvolivši joj da me isprati na stanicu.
A upravo sam to uradio.
Da, nek me đavo nosi...
Nisam bio nimalo dobar prema njoj...
***
Popac je, šatro nezainteresovano, ponovo pogledao na svoj
"rollex".
Drobili su se prvi sati Badnjeg dana osamdeset i devete, po
rimokatoličkom svetom kalendaru.
Koliko je prošlo?
Sekunda? Pet sekundi? Pola sekunde?
Jebo te miš, koliko se slika izređa u glavi u jednom
zanemarljivom zrncu vremena...
- Znači, nisi je video...
Nije bilo upitnika na kraju te rečenice.
Potpuno olabavio ton, pokušavajući tako da umanji važnost
pitanja, zbog kog se već pokajao.
Začuđeno sam ga pogledao.
208
- Ti ne znaš? Pa zar je moguće da ti nisam rekao? Sreo sam je na
moru, na trajektu za Korčulu prošle godine. Ima sto pedeset kila i
brkove kao trgovački pomoćnik. Udala se za nekog Šipca, piljara iz
okoline Uroševca..
Poslao mi je jedan osmeh iz turšije.
- Ne, Popče. Gde bih video Pegavu? Otkud ti je ona, uopšte,
odjednom pala na pamet?
Slegao je ramenima.
- Ne znam, lupam, premoren sam... Idem da spavam... Javiću ti
se. Gabi je došla, i klinci, svo troje. Gore nema snega nigde,
ostaćemo ovde do Nove godine... Gabi peče neku gusku sutra uveče,
to jest, sad je to već večeras... Mislio sam da te zovem, ali...
Doći će svi moji... Verovatno baš ne čezneš da ih sretneš...
Pa, ako ćemo pošteno, da se radi neka anketa, mislim da nikako
ne bih naveo Popovicke kao svoju omilje-nu familiju.
Udario sam ga po leđima.
- Šibaj. Nazvaću te...
Jedva je dočekao da ga poteram.
- Nemoj da uvrneš. Prekosutra, važi? Da popijemo nešto za dobra
vremena, koja su prošla...
Zajebi, Popac...
Dobra vremena za mene tek dolaze.
Iskreno se nadam.
Ako nije tako, onda sam stvarno u opasnom sosu...
14
Ujutru sam imao sjajan ukus u ustima. Kao da sam celu noć
grickao užegle orahe...
Bilo je šest i deset kad sam provalio u svoj stan.
U filmovima "takozvane američke B produkcije", kako ih stručno
klasifikuju onano-eksperti, tipovi otvaraju vrata džepnim nožićima
i kreditnim karticama, muvaju se kroz tuđe kuće, prave inventar po
plakarima i fiokama pisaćih stolova, i pritom ne probude nikog
živog.
U životu brava škljocne, vrata zaškripe, a parket cvrči kao
patos u bioskopu "Narodni", pre renoviranja.
Emilija se ipak nije probudila...
- Mmmmmmmmm...
209
Sanjala je neke bezobrazluke, i samo se blaženo promeškoljila u
snu.
Sagao sam se da je poljubim...
Šta je to? Reklama za dečiji sapun?
Stani...
Miris benzina, koji sam doneo u kosi, nije nikako išao uz to.
Ko bi se obradovao da mu se jedan veliki, hladni, raštelovani
"zippo" upaljač, u ranu zoru uveče u krevet?
Stornirao sam poljupac, ali to je samo pomerilo onu ampulu
cijankalija koja mi je pukla pod jezikom.
Pa da...
Šta sam se uopšte mislio?
Jedini izlaz iz te situacije bio je ulaz pod tuš...
Količina vode koja se sručila na moju glavu nekom sposobnijem
beduinu bi bila dovoljna da napravi vodopad, organizuje lokalnu
poplavicu za društvo, i još da napuni akvarijum i onaj rezervoar iz
kog se štrcka voda na šoferšajbnu.
Meni je to jedva poslužilo da dođem sebi...
Obrisavši ogledalo peškirom, namignuo sam kolegi koji je tu
maglu probijao s druge strane, pa sam pootvarao, i prevrnuo na
dlan, sve moguće tube i bočice koje su mi se našle pri ruci.
O, to je već bilo nešto sasvim drugo...
Beli jorgovan? Friško rascvetan? Osvežen pljuskom?
Neću da se hvalim, ali pomenuti predstavnik flore osećao bi se
malo neprijatno u mom prisustvu.
Riđokosa je spavala, još uvek...
Nisam hteo da je diram.
Sad je to sve već suviše ličilo na predumišljaj, koji nikad
nisam odobravao.
Dotakao sam je nežno, kao balon sapunice, ali reka-ponornica
koja je još šumela šupljim socijalističkim zidovima, ipak je malo
poodronila krhke obale njenog jutarnjeg sna.
Osetila je moju blizinu, izvukla ruke ispod prekrivača, i savila
mi ih oko vrata.
- Dolazi ovamo...
Šta da kažem?
Otimao sam se... Grebao... Vrištao... Zvao u pomoć...
Ne vredi...
Bila je jača...
***
O, moje malo Li...
Kad bi znala kakvi su mi snovi, nikad me ne bi pustila da spavam
tako dugo...
Opet sam sanjao da držim koncert pod vodom, na dnu one hale u
kojoj svi šetaju, kikoću se, i galame užasno, desetostruko jače,
kao da su oni ti koji imaju mikrofone i presudnu privilegiju
210
razglasa na svojoj strani. U tom haosu, sa previše dodatnog "eha",
ostajao sam mutav, sam i ignorisan, u olovnim skijaškim cipelama,
sa plastelinskom tamburom i oduzetom desnom stranom, praćen muzikom
koja je zvučala kao "štimovanje" filharmonije gluvonemih, a moj
progutani glas dolazio je uvek sa drugog mesta, izdaleka, sa
tavanice, usporen, i promenutih reči, i izazivao urnebesni smeh na
podrugljivim i prenaglašenim licima.
Pip. Pip. Piiiiiiiiip!
Treći znak geofizičkog zavoda označio je tačno četrnaest časova.
Vesti...
Uf...
Moj ružni san bio je prekinut radiom koji je Lija diskretno
pojačala, ali i u Rumuniji se izgleda bližio kraj jednom dugom
košmaru.
Pucalo se kao na svadbi u Nikšiću...
Princ Tame zatvorio se u zamku okruženom ružama, sa akcentom na
trnju, ali se u zlo doba začula lupnjava na kapiji.
Ko bi to mogao biti?
Poslušne ovčice tajno su se podvrgle operaciji promene pola, i
preobratile se u ratoborne ovnove koji su tvrdoglavo i nezadrživo
probijali put do svog voljenog pastira sa gvozdenom frulicom.
Zasviraj, i za pojas zadeni...
Stari Vampir je odsvirao svoje, i stado je požurilo da mu zadene
glogov kolac, bržebolje, dok se ne sabere.
Izgleda da dugogodišnji dobrovoljni davaoci krvi baš i nisu bili
tako dobrovoljni kao što su se pravili.
Znači, "Juriš na Zimski dvorac-Part2"?
Dvaput u istom veku?
Da, istorija definitivno više nema ideja.
I ranije se ponavljala i od toga pravila imidž, ali sad je
zaista sasvim usitnila.
Neće to na dobro izaći...
Emi-Li je ozbiljno slušala izveštaj, odsutno listajući neki
časopis, ali je primetila da sam otvorio oči.
- Ima i mrtvih...
Znam, lutko. I više nego živih. Ali neću da razmišljam o tome.
Ne dam da mi dan tako počne, čak ni kad je u pitanju ovakav
"restl" od dana, koji počinje tek u prvim minutima svog petnaestog
sata...
Zažmurio sam, pružio ruke, i sačekao da nadođe u njih, polako i
neminovno, kao Dunav s proleća, i da me ponese u daleko, u
nepoznato, negde iza one Velike okuke, gde sve prestaje, ili sve
počinje, sam đavo će ga znati...
211
- Ovako... Zvao te je Goga... Ili Gaga?
Očima sam potvrdio da znam o kome se radi.
- Dobro... On te je zvao, i rekao da će se javiti kasnije, da te
pozdravim i da ti kažem da si genije i idiot, ti ćeš već znati
zašto...
Plišani...
Našao, je, znači, na telefonskoj-sekretarici, moju "Keks-operu",
dugu dvadeset i devet sekundi, u dlaku koliko je tražio.
Idiot sam, verovatno zato što mi je trebalo osam godina...
A genije?
Dobro, to je već jasnije...
- Onda... Nešto pre jedan, zvao je i dr Popovicki. "Džokejev
stari prijatelj"...
Zamislila je to kao veliko iznenađenje, uživala je imitirajući
Popčevo zvanično predstavljanje, i vidno se razočarala kad je
primetila da me to nije naročito dodirnulo.
- Videli smo se, mila. Bio je na pumpi sinoć, do pola tri. Šta
sad opet hoće?
To su bile prve reči koje sam izgovorio nakon buđenja, i možda
je zbog toga sve zazvučalo i ledenije nego što je trebalo, tek, ona
me je samo začuđeno pogledala i brzo korigovala svoju raspevanu
lagu.
- Ništa... Rekao je da ide da obiđe Martina, ali da ti i onako
ne voliš da ideš tamo. I da te ne budim...
Poslednje što sam želeo bilo je da ućuti i zamisli se, a baš to
se dogodilo. Odlučila je da me ništa ne pita, iako ju je sigurno
svašta interesovalo.
Pokušao sam, odgovarajući na njena nepostavljena pitanja, da
zataškam grub ton koji ju je maločas zbunio.
- Retko se viđamo... On živi u Švajcarskoj, već dugo. Tamo se i
oženio, ima tri slatke ćerkice... Bliznakinje imaju sedam godina,
mislim, a ova mala je između četvrte i pete...
Odobrovoljeno je klimnula glavicom, dajući mi znak da nastavim.
- Dođe jednom, dvaput godišnje, sve se svelo na tužne
konvencionalnosti... Kako si? Dobro sam. Kako si ti? I ja sam
dobro... Ne ide to tako... Drugarstvo dobacuje do dvadeset i
neke... Tridesete, u najtežim slu-čajevima... Posle su sve samo
isforsirane retrospektive... Ništa više...
Priznala je da je razmišljala na tu temu.
- Pretpostavljala sam ja da je tome istekao rok trajanja. Znala
212
sam da nešto nije u redu. Nikad nisi pričao šta je bilo posle...
Posle vojske, i kasnije...
Slegao sam ramenima.
- Pa, nema tu puno šta da se priča...
Naumila je da kaže nešto mnogo ozbiljnije, ali je umesto toga
duboko uzdahnula, setivši se terapije koju je dotle besprekorno
sprovodila nada mnom.
Nastavila je sasvim tiho i staloženo.
- Nema šta da se priča? Tolike godine? Možda bi morao da se malo
zamisliš zbog toga...
Krenuo sam da je poljubim, ali ona je to ocenila kao trik kojim
pokušavam da prekinem razgovor, i jogunasto mi okrenula smao obraz.
Dobro, i to je nešto...
- Ne nagovaraj me da se zamišljam. Riđo. Loš sam u tome. Zadnji
put sam se tako zamislio da više niko na svetu nije verovao da ću
se ponovo "odmisliti"...
Niko osim tebe...
Razbarušila mi je kosu svojim divljim prstićima.
- Napravio si antikvarnicu od te šašave glave. Prestani da
brišeš prašinu sa starih slika. Sad bi već mogao da napraviš i neku
novu uspomenu...
Rekla je to tačno onako kako mi je trebalo. Kao neko kome nije
svejedno. Puno je želela da me ponovo uključi u saobraćaj...
Stare slike?
- U pravu si, priznajem, moram da menjam postavku u toj
galeriji. Doradila je. A da znaš samo kakvih je tu eksponata
bilo...
Već sam poznavao taj pogled. Tražio je da još pričam...
- O, bilo je velikih portreta, pretencioznih i nadmenih, pa
minijatura, uglavnom naivaca, zatim neprocenjivih falsifikata,
avangardnih genijalaca, uzaludista i predstavnika neomaglizma, ali
ipak je najviše bilo noćnih pej-zaža, razmazanih u pokretu,
uramljenih u pokisle prozore jednog tezgaroškog kombija.
Da, bilo je tu lepih slika...
- Ali onda su došle "osamdesete"... Uletele su u moju galeriju
kao nesnosna ekskurzija iz unutrašnjosti, rušeći, škrabajući i
urezujući svoje inicijale na sve strane... A uspomene se ne mogu
restaurirati. Nikad više. To znaš...
Naravno da zna. I ona je imala u životu neke koji su jednim
213
potezom povukli masnu crvenu liniju preko hiljadu sećanja.
- Na žalost, znam. I ja bih neke slike radije sklonila nego da
ih za uvek gledam oštećene. To ti ne mogu zameriti...
Ali?
- Ali... Moraš početi da praviš nove uspomene. Rekla sam ti
već...
Pa, dobro...
- Pristajem. Ali ne mogu ih praviti sam...
Pocrvenela je, kao da sam je zaprosio tim rečima.
A i jesam.
Ne umem bolje...
- Ne možeš ni živeti sam. Sad će biti raznih prilika, zašto se
ne nađeš sa Popcem i Martinom? I ja bih volela da ih upoznam...
Zavrteo sam glavom.
- Žalim, Li. Bojim se da to više nije moguće...
Ubrzala je, pogrešno pretpostavivši da sam ja najveći problem u
svemu tome.
- Zašto si tako tvrdoglav? Što ne bi izašli, svi zajedno? Šta bi
falilo?
Pa...
Zamislio sam Popca kako Gabiki pridržava bundu na garderobi
kineskog restorana "Sečuan", video sam Emiliju i sebe kako stižemo
dunavskom ulicom, zapričani i zagrljeni kao proletnje lude, učinilo
mi se da na minut vidim i Sonju kako parkira na zabranjenom mestu i
besno varniči visokim štiklama, kasneći kao i obično...
Da...
I šta bi falilo?
Lija je pokušavala da pogledom razgrne bore na mom čelu.
Zavukao sam joj prste duboko u talas kose.
Sad sam već morao da joj kažem...
- Martin bi falio, moja mila... Ti ne znaš... Dvadeset i osmog
oktobra se navršilo godinu dana... Goran je to otišao da ga "obiđe"
na Rumenačkoj BB...
***
Jednom sam se zapitao kome je to palo na pamet da proglašava
gradove herojima, ali sam ubrzo odustao.
Nikom to nije palo na pamet.
214
Nema tu govora o pameti...
Komunalci su, jednostavno, ispucali bonus u proglašavanju ljudi
herojima, pa su onda prešli i na gradove.
Grad Heroj?
U našoj novijoj istoriji generalno je došlo do brkanja pojmova
"heroj" i "žrtva", ali to je već pitanje filozofije.
Nije bitno...
Uglavnom, i moj lepi gradić je u toj velikoj nagradnoj lutriji
izvukao pomenutu svečanu titulu.
Pa šta?
Pa ništa.
Ali ako je ova varoš zaista Grad Heroj, onda Gradovi Kukavice
definitivno ne postoje na ovom svetu.
Eto...
To se pokazalo i na tom mitingu.
Istorijskom?
Razume se. Zar ima i drugih?
Narod je došao da ruši "vladu", i to je bilo pošteno. Vlada i
jeste tu da bi se rušila, a Narod i jeste tu da bi rušio.
Naš Narod je, uopšte, glavni kad se ruši. Srušio je i Kralja,
doduše tek kad je ovaj "otišao", srušio je i fašizam, ali je
nedelju dana pre toga već i Berlin pao, ali bože moj, to samo
pokazuje kako je naš Napaćeni narod savesno i temeljno znao da
ruši.
A da gradi?
Nego šta?
Puna je domovina spomenika naše izgradnje. Suva veštačka jezera,
neraspakovane fabrike, planinska brodogradilišta, rudnici na
peščanim ostrvima...
E, jebi ga...
Pa, niko nije savršen...
Bar smo "rušenje" izgradili do perfekcije...
Jes. To nam ide...
Što se još jednom potvrdilo i u Gradu Heroju, u ranu jesen
devetsto osamdeset i osme.
***
- Dole vlada!
Takav priliv iz okolnih mesta i prigradskih naselja dešava se
samo za vreme trajanja tradicionalnog Poljoprivrednog sajma.
Praznik, tako reći...
Čitavo veče prolazili su automobili sa zastavama, kamioni
natovareni ljudima i autobusi okićeni slikama Lidera.
Spontana prvomajska parada...
215
Televizor na pumpi nije se gasio, reporteri su pratili kretanja
u gradu, a hiljade i hiljade glava komešalo se na prostoru ispred
lokalne "bastilje", na čijem se stepeništu s vremena na vreme
pojavljivao poneki zajapureni govornik, i dobijao aplauze ili
zvižduke, već u zavisnosti da li se do mikrofona uspentrao uz
stepenice, ili se pomolio iz drugog pravca, kroz zamandrljena vrata
opkoljenog Pokrajinskog komiteta.
- Oni moraju pasti!
Naravno da moraju. predugo zadržavaju red. Džukele moraju biti
smenjene da bi sledeća garnitura mogla da uživa u lovištima, malim
registracijama i odmaralištima u kojima ti doplaćuju da dođeš.
- Hoćemo nove ljude!
Sigurno. Kao da drugi nemaju rođake koje treba zaposliti? Kao da
niko više ne voli da gleda utakmice iz lože i da se švalera sa
narodnim pevačicama?
Dosta je bilo...
Sitni vlastelini su se suviše osilili, vladar je odlučio da
postavi svoje vazale i ubedio je Narod da je to narodna volja.
Ostala je istorija.
Kakva-takva...
Čitavu noć pristizala je moba za rušenje, kamere su se redovno
uključivale, ali se ništa novo nije dešavalo.
Ni na pumpu niko nije svraćao.
Tek u zoru, kad je Šef došao po zastavu, i otišao, rekavši da ga
menjam dok se ne vrati, zaustavio se "sto-jadin" sa pet kubanskih
revolucionara, opskrbljen tablama sa parolama, i bocom "moćne
alkoholne pijače".
- Sipaj, zemljače...
Zemljak je, sipajući, nanjušio neku frku, ali situacija je bila
toliko "specifična", da sam, za svaki slučaj, reagovao sasvim
formalno, kad mi je oteo ključeve iz ruke i mrtvo-ladno se uvalio
na sedište.
- 'Alo, prijatelju! A ko će ovo da plati?
Nedvosmisleno je izleteo iz auta, a i regal koji je sedeo do
njega otvorio je vrata sa svoje strane.
- Dosta je ovaj Narod plaćao! Nemoj sad da ti zapalim pumpu,
jebem li ti sunce, ono, autonomaško!
Pumpa je još uvek tamo, da ne ulazim suviše u detalje kako sam
je spasao.
216
Možda bih mogao da se vadim na ono "pametniji popušta...", ali
izreke o pameti su trenutno u velikoj krizi. Stvarno. Eto, na
primer, i za "um caruje..." ima sve manje materijalnih dokaza, s
obzirom koje su sve klade na vlasti.
No, dobro. Ja, dakle nisam "popustio".
Oduzeo sam se, ako ćemo pošteno...
Oprosti mi Clint Eastwood, gde si da si, jednog bih još i mogao
da pičnem, od dvojice bih još i mogao da zbrišem, ali ovo bi ipak
bilo više za "Verovali ili ne"...
Ocenio sam da ne vredi da razbijem te tipove, jer mi ni onako
niko ne bi verovao, pa sam, pomalo pokislo, ušao unutra.
Pokislo?
Pa da. da ne koristim neke druge tečne stilske figure...
A direktan prenos istorije i dalje je stizao iz centra...
Kažu da važne odluke treba pustiti da prenoće, i zaista,
shvativši da tipovi pred Komitetom "ne pire u 'ladnu čorbu", mnogi
gradski kolektivi ujutru su im se pridružili u kompletnim
sastavima, a neki su još doneli i užinicu, kamione pune sokova,
jogurta, sendviča i kojekakvog peciva.
Šta? Zar je to za revolucionare?
Ko je još video Marksa sa perecom i Engelsa kako sisa sok od
borovnice?
Fijuuuuuuuuuuuuuuu!
Narodu ne treba puno da se naoruža. Prema svakom govorniku, više
nije bilo važno s koje strane dolazi, letele su kifle, tetrapak i
odmrznute jabuke, i još su nedostajale samo one pite, i Stanlio i
Olio, pa da to bude prava burleska, čemu je od samog početka
naginjalo.
A onda sam prestao da se smeškam. Martin je prišao mikrofonu.
Ne sad, budalo jedna...
Nisam čuo šta je govorio. Niko nije. Činilo mi se da galama i
zvižduci dopiru i bez televizora, kroz otvorena vrata, izdaleka,
preko Majura. Petrovaradina i Dunava.
Pljes!
Neki "bombaš" ga je dobio...
Nije to fer...
Pričali smo nešto o uspomenama. Mogao bih da ga pamtim
nasmejanog, u njivi, na orahu Deda-Štetinog prvog komšije i smrtnog
neprijatleja Čika-Gaspara. Mogao bih da ga pamtim zapetljanog u
pecaljke u jednom čamcu nasukanom na sedef Krčedinske ade. Mogao
bih da ga pamtim kako radosno maše iza velikog paketa, čekajući me
na kapiji vojne pošte te i te...
Ima toliko toga...
Stvarno nije fer...
Zašto ga se svaki put setim baš takvog, neobrijanog, na ivici
suza, poraženog, sa onim idiotskim šnitom "parizera" koji nije
primetio, i koji se gizdavo, kao generalska epoleta, sve vreme
217
govora šepurio i klatio na levom ramenu svečanog, "konferencijskog"
odela...
Martin je bio vojnik sistema...
Dobar vojnik. Lošeg sistema.
Dešava se...
Verovao je u Tita, u Jugoslaviju, samoupravljanje. Verovao je u
bratstvo-jedinstvo, socijalizam, u Ne-svrstane...
Hm...
Verovao je u Srušeni most, Boru i Ramiza, Ćebe na tenku, Hrabre
ljubljanske ilegalce...
Ne vredi...
Što više nabrajam, sve mi je smešnije.
I sve mi je tužnije što je moj prijatelj umro verujući u to.
Verovao sam i ja, ne kažem. I svi smo, kad već moram da lajem.
Ali smo preležali tu bolest...
Neki lakše, neki teže. I neki pre, a neki kasnije.
Malo je bilo imunih...
Slušam danas pametnjakoviće koji su "znali da će to tako biti".
Kažiprst im je ključni deo tela. Malo njime prete, malo ga
uperavaju u nekog. A ti isti pederi su se još u srednjoj školi
guzili da ih prime u Partiju.
Pun mi je reproduktivac tih sluzavaca...
Jebo te miš, da sam znao da će biti tako lako zataškati Crvenu
Knjižicu, ne bih se u mladosti onoliko otimao i batrgao da je ne
dobijem.
Martin mi je to uvek pomalo zamerao...
- E, vidiš Džok, da si član Saveza, sad bi to sve išlo puno
lakše...
Da, on me je i "zaposlio" na pumpi, u aprilu osamdeset i druge.
Gluvario sam nešto, uhvatio se sa ekipom koja je igrala "mali"
remi u veliku lovu, da ne davim, previše se cugalo i dimilo, a
premalo spavalo, i poslednjeg dana u martu, posle duže pauze,
ponovo sam se provozao "jedan krug" u kombiju.
Ali ovog puta kombi je bio beo. I ušminkan crvenim krstićima, na
sve strane.
- Ulkus ventrikuli rotundum, moj Džokej. Kao petodinarka. Čudi
me da se i ranije nismo videli zbog toga...
Od onako šugavog bubnjara, Škorić je postao izvanredan
internista, kako kažu. Ispregledao me je sa svih strana, nisam se
toliko "slikao" ni dok sam bio prvi na top-listama. I ispao je
drugarčina. Sve je bilo ono, "na časnu reč", i nije komentarisao
što nemam ni knjižicu, ni socijalno, ni osmeh, za stara vremena...
Ali zato mi je Lufter očitao...
- Bilo je krajnje vreme da odeš kod lekara. Ali si otišao na
218
pogrešno odeljenje. Ti bi, u stvari, trebao da uradiš jednu
"generalnu" na glavi, moj brajko. Nemaš dan staža. Nemaš socijalno.
Čoveče! A Škorić mi kaže da moraš na rigorozan tretman. Ko će ti to
platiti? Oni kockari i hohštapleri?
Našao mi je mesto na pumpi. Već sutradan...
Bio je "all round" igrač Soc-saveza, šetali su ga od firme do
firme, gde god je već zatrebao "naš čovek", i "čvrsta ruka", i ne
znam da li je to dovoljno jasno, ali on je bio direktor po
zanimanju. Zatekao sam ga na takvom položaju, vrativši se iz
vojske, i mada je posle menjao raznorazne kolektive, nikad nije
menjao titulu na svojim posetnicama.
Možda je zato bio razočaran kad sam od nekoliko poslova koje mi
je ponudio, izabrao onaj na pumpi, najniži, po njegovim
kriterijumima.
- Kako hoćeš... To je ionako privremeno, dok nešto ne naiđe...
Dok nešto ne naiđe?
Nailazili su samo tristaći, fiće i privatni kamioni, izmašćeni
kao papir od bureka.
I tako godinama...
Naravno, to nije bila Martinova krivica. On je samo hteo da
pomogne.
A da li je pomogao?
Sav sam nešto bio Venecija tih dana. Tako star. I tako na vodi.
I tako sam tonuo, i tonuo...
Po nekoj našoj, internoj hijerarhiji, Lufter je uvek bio malo
iza mene. Kad me je tog dana doveo na pumpu, kao sina ponavljača na
zanat, odjednom sam shvatio ko je sad "iza".
Ko je naj, naj "iza", od nas trojice...
Bronzana medalja je veliki uspeh. Ponekad. Ali u trci u kojoj
učestvuju tri takmičara, baš i nije...
To me je pritisnulo na dno. Do panja. Kao palac koji gasi opušak
gnječeći ga o debelo staklo pepeljare.
Lufter nije mislio tako. Ja sam za njega i dalje ostao drugar
koji zna više o mnogim stvarima. Naročito o "onim" stvarima...
Slabo je plivao u tome. A sentimentalni život mu je bio buran
kao Kvarnerski zaliv u februaru...
Njegove angažovane drugarice, parohija još iz dana Omladinske
organizacije, ostale su mu pri ruci, i pri drugim udovima, i Martin
nije morao da nosi novine na česta službena putovanja.
Uvek bi se našla neka razbibriga pred spavanje...
Kokali su se na drugarskoj bazi, u krug, kao nacionalne manjine,
da ostane u porodici, i da što manje curi u javnost istina o
komunističkom moralu, inače jedinoj slaboj tačci te snažne
ideologije budućnosti.
Ali nije ga namirivalo. Još se i zaljubljivao. Kvartalno...
Uvek je to bilo nešto sasvim drugo. Uvek je to bila jedna zrela
219
i ozbiljna žena. I uvek joj je znao muža od ranije. I uvek je to
saznao tek kasnije...
- Što je najgore, moj Džok, Rajka je nešto nanjušila. Ubiće me
na spavanju...
Rajka je bila njegova najbliža "saradnica" i švalerka od
pamtiveka. Imala je visoko obrazovanje i nisko dupe, utezala se kao
esesovka, a tako je i delovala, onako kratko ošišana, stroga,
šarmantno razroka, pratila je Martina u stopu, i nije mu dopuštala
da je prevari ni sa rođenom ženom...
Sa ženom?
Ma, sve to što sam spomenuo su samo malo intenzivniji
međuljudski odnosi, i ništa više. Brak je za mog druga ostao osnova
zdravog društva, i mada je raščistio sa religijom, njegova supruga
je za njega bila prava svetinja.
Zato su prolazili vekovi, a da je nije pipnuo.
Pa, koji to bezbožnik može redovno da prca svog sveca.
- Ne slažemo se, druže moj. Nikako se ne slažemo. Da nije
klinaca, puklo bi to odavno. Nemaš pojma kakva Sonja zna da bude.
Odvratna. Dosadna. Glupava. Ledena u krevetu...
Malo je preterivao.
Imala je Sonja i dobrih strana.
Dve, koliko se sećam...
Eh, teški sam ja simulant. Stalno se žalim na amneziju, a sećam
se nekih sitnica koje sam video samo u prolazu...
A Martin je te iste detalje potpuno zaboravio, iako su mu
godinama pred očima.
Koliko? Sedam, osam godina?
Pa, tako. Mislim da je bila osamdeset i peta kad im je brak pao
u komu.
Jednog dana bi dolazila Sonja, koja je saznala za Rajku, drugog
dana bi dolazio on, prenosio sam šta je rekla, šta je poručio,
drž-ne daj, a kad se kroz nekoliko dana i Rajka pojavila na pumpi
sa svojim kapetanskim ramenima, pomislio sam da bi bilo idealno da
otvorim prvu privatnu ispovedaonicu u zemlji, ali je mala privreda
još bila slabo regulisana, i taj biznis mi je zauvek otišao u
nepovrat.
Sve to je najmanje pogađalo Martina. Dolebdeo bi smireno, kao
hodajući "apaurin", otvarao napolitanke, sa police, pa me tek onda
upitao da li ima nekih novosti na sentimentalnoj berzi.
- Pusti ih samo, moj Džok. Alapače. Smiriće se one već...
Tako je i bilo, na neki način...
Žene se u tim godinama smire jedino ako ih neko smiri, pa se
Lufter pobrinuo za Rajku, a bojim se da se i kod Sonje javio neki
dobrovoljac, uglavnom, za par meseci sve se zaboravilo i nastavilo
po starom...
220
Moj prijatelj je dolazio, s vremena na vreme, sa novom
avanturom, hvalio se i jadao o istom trošku, imao je taj talenat
ponosnog kajanja, usavršio ga je, i terao do kraja.
Do kraja...
Dovraga...
Ko je mogao pretpostaviti da će kraj biti negde na sredini...
***
Vratio se u politiku u proleće osamdeset i osme.
U zao čas...
Vuklo ga je to. Lakšeg 'leba nema...
Poznavao sam fenomen "vlasti" jedino preko momka kojeg je
izobličio čin desetara, ali to je dovoljno da znam o kakvom se
ludilu radi.
Martin je već bio ovisnik toga...
Da je ostao u privredi, smenili bi ga, malo vređuckali, ali bi
se uljigavio kao neki savetnik i za koju godinu bi ponovo bio
dušman.
Kao političar, morao je biti zgažen...
To je karijera koja se ne prekida.
Nju drugi prekidaju...
Istorijski miting promovisao ga je u izdajnika zemlje. Otkrilo
se da je podrivao tekovine revolucije. Bogatio se na tuđ račun.
Jašio na grbači Radničke Klase. Izigrao ukazano mu poverenje...
Sjebali su ga dripački, kao što će i njih neko...
Znam kako sam se osećao zbog loših recenzija ploča, ako se te
stvari mogu uporediti. A mislim da mogu. Jer i ja sam verovao u
svoje pesme isto tako kako je Martin verovao u svoju prozu...
Trajalo je danima...
Prve stranice u štampi, tamne strane biografija, TV-tribine,
pisma čitalaca i hiljadu malih mitinga, kusur od onog Velikog...
Nesreća je vrlo društvena osoba. Nikad ne dolazi sama...
Plus svega, ili pre svega, Sonjin "kućni prijatelj", čovek za
kog je moj drug već znao, bio je glavni mahač crvenim kartonima.
Možda je to bila ta kap?
Pokušavao sam da ga nađem, posle onog "parizera", znao sam da je
gotov, ponižen, znao sam da mu trebam, ali sam bio suviše komotan.
Kao i uvek, jebem mi sunce blesavo...
Sedeo sam na pumpi te noći, i, zvučio otrcano i predvidivo, ali
znao sam da će se nešto desiti...
Ubacio sam kasetu, preskačući vesti na radiju...
Vetar je tajno pretresao Veliki Tihi Rit, tragajući za zaostalim
221
mirisima leta, i kao pravi lopov, prvo je navukao gustu jesenju
zavesu, preko širokog prozora neba.
Ipak sam razmišljao o zvezdama. I o zvezdama iza zvezda...
A onda su vrata lupila, uplašivši me, i kao odjek toga,
škljocnulo je i dugme na kasetofonu, koje na kraju trake automatski
prebacuje na radio, ako je uključen.
A uvek je uključen...
"Kad odem... Kad me đavo isprati glavnim sokakom, I kad mesečina
zaveje moj trag... Nemoj tugovati... Jer jednom, svakom, mali nemi
slavuj doleti na prag..."
Ne znam da li sam tu pesmu ikad čuo na radiju, i već sam
zaboravio koliko sam želeo da je čujem, kao i bilo koju drugu pesmu
sa te ploče, poslednje koju sam snimio.
I koju niko nije vrteo...
Danima sam okretao stanice pokušavajući da naletim na svoj glas
ali sam nailazio samo na euforične na-rodnjake i na raspevane
klince koji su ižđikali kao korov, niotkuda, i uzurpirali programe,
top-liste i naslovne stranice...
Odustao sam, odavno...
A onda, odjednom, iz nevezanog, u prvim minutima vetrovitog
dvadeset i devetog oktobra, osamdeset i osme...
"Kad odem... Kad u prozor staviš prvu hrizantemu, I kad popucaju
divlji kesteni... Ne pali uzalud fenjer na tremu... Kad me otmu
magle, jedne jeseni..."
Milicijski stojadin došao je pred zoru. Pendreci svrate ponekad,
ali ovog puta je civil izašao iz auta.
Laza Grk, viši inspektor, i naš drugar iz gimnazije, bio je
dežuran te noći.
- Znam da ste bili dobri... Mislio sam da ti bolje ja kažem...
Da...
Martin se ubio te noći, u svojoj bivšoj kancelariji...
Ispalio je metak kroz svoje prevareno srce, iz pištolja
čehoslovačke proizvodnje.
Došao je da uzme nešto, portir se čudio što ga toliko nema...
Nije čuo pucanj...
Metak je prošao kroz pleteni naslon fotelje i zaustavio se u
knjizi, na polici, iza leđa...
U tamnocrvenoj knjizi, sa luksuznim, i zlatnim slovima...
"Osmi kongres Saveza komunista Jugoslavije"...
Da, mogao sam pretpostaviti.
Taj je bio jako važan...
***
- Nisam znala...
222
Sad znaš, Emilija...
I prestani da se rasipaš tim suzama. Dehidriraćeš jednog dana...
Pokušao sam da je utešim hvaleći špagete "A la Carbonara" koje
je spremila, ali je ipak otišla pomalo setna.
A Ruška je imala otvaranje izložbe te večeri, i Emi zvana Li je
žurila da svojoj kuma-keramičarki pomogne da postavi u Salonu ružne
plave bradavičaste kokoške koje je pravila.
- Znači, dolaziš u sedam? Dođi malo ranije. nemoj me ostaviti da
opet visim sama. Nemoj me izneveriti...
***
Izneverio sam je, naravno.
Magarac...
Parkirao sam malo dalje i prilazio polako, zadržavajući se kod
svakog izloga.
Video sam gužvu pred Salonom, sevao je "kamelhar", bunde su se
kostrešile, izneli su čaše sa kuvanim vi-nom, i nadvikivali se dok
se bar neko ne nasmeje isforsiranom fazonu.
O, to nije bila samo Ruškina izložba...
Majku mu...
Da li se vidi da mi se odlepljivala desna "timberlenka"?
Ne vidi se valjda? Ipak je to majstor radio...
Još malo...
Sve je već mirisalo na podsmeh.. . Da, podsmeh bi morao biti
usvojen kao oficijelna maskota Grada Heroja...
O...
Jakna mi je je očaj. Kad se ovoliko oteglila? Još imam vremena
da se vratim i obučem nešto drugo?
Pa da...
A možda se i ne vratim...
Hm?
Šta ću ja tu?
Jedva poznajem Rušku...
A i sa Naduvenkom se ne gotivim...
Lija će posle doći na pumpu. Ni ona sigurno nije znala da će
biti baš ovako...
Ma, sigurno...
Ponovo sam pregledao sve one izloge, ovog puta u obrnutom smeru.
Još uvek je sve bilo na svom mestu.
Pomislio sam da ja nisam na svom...
U horu koji mi je ostajao za leđima, začuo sam i njen glas,
učinilo mi se...
Otključao sam "Srebrnu Senku", seo za volan, ali sam još jednom
razmislio pre nego što sam okrenuo ključ.
A onda sam udario kraći rikverc.
I ubrzo mi je to ostrvo ostalo daleko za krmom...
223
15
I zvonar usamljene crkve nadomak pumpe, podignute u slavu pobede
Princa Eugena Savojskog, te noći je konačno dobio priliku da se
istakne.
Božić...
Sretan ti hiljadu devetsto devedeseti rođendan, Sine Božiji.
Dobro se držiš za svoje godine...
Vetar je hvatao zalet kroz Veliki Tihi Rit. Trebaće dobro dunuti
za tolike svećice...
U intervalima između "ding" i "dong" čula su se i raskokodakana
zvona u daljini. Dole u Karlovcima, na kraj Majura, pod Tvrđavom, i
preko mosta, u Gradu Heroju, zvonari su se igrali Tarzana, verući
se po konopcima kao po lijanama.
Crkve su pozdravljale praznik svog Isusa.
One crkve okrenute prema zapadu, razume se...
Ovde ih je pola-pola, otprilike...
One "druge", koje su za mnoge prve i jedine, tako svečano će se
oglasiti tek za dve nedelje, kad Isusov jednojajčano-pravoslavni
brat blizanac bude slavio svoj rođendan.
Interesantno...
Ne verujem da u savremenijoj medicini ima još slučajeva da se
jedan blizanac odlučio da istrči na teren tek četrnaest dana posle
drugog...
Svejedno...
Emilija se, uglavnom, nije pojavila.
U jedanaest sam pomislio da se koktel suviše odužio, posle pola
dvanaest sam cimao na svaki par farova, a kad se zvonjava umirila,
shvatio sam da je zaista odzvonilo.
OK, zabrljao sam, priznajem...
Uveo sam Šandora u "toplo".
Čudne mesingane frekvencije su ga primetno uznemirile, ali su
dva keksa brzo otklonila tu frustraciju. Kroz desetak minuta već je
hrakao kao pijani gusar, izvalivši se na leđa, uz radijator.
Ali ja sam bio obeshrabrujuće budan...
Prevrnuo sam fioke, da vidim nije li Boba ostavio neki strip ili
časopis, ali šanse da nešto nađem bile su samo teoretske.
Šef je zaostalu literaturu odvlačio kući, kao hrčak, i sve što
sam mogao da učinim bilo je da pojačam radio, iako mi se nikako
nije dopadao najavljeni specijalni gost-voditelj noćnog programa.
- Pred mikrofonom je Mihajlo Lazić!
Fuj.
Mika Luda...
224
***
Došao sam iz vojske za Dan republike osamdesete...
Lovu u banci zatekao sam oskrnavljenu inflacijom...
Ploču sam zatekao na razočaravajućih sedamdeset hiljada...
Ćaletov stan zatekao sam sa promenjenom bravom...
- Odstupi! Opaliću te ovom sikiricom, jebeš mi mater ako neću...
Samoupravljač, koji se "bespravno" uselio, smirio se tek kad sam
mu rekao da stan ionako vraćam društvu, i da sam samo došao po naše
stvari koje su sve bile nagurane u moju bivšu sobicu.
Fala bogu... Je l' veruješ da mi ženina mama spava na poljskom
krevetu u kuhinji?
Izvinjavam se. Nisam znao da je dotle došlo...
Ljudi, šta je ovo?
Čekao sam da neko istrči već jednom i kaže mi da se nasmešim, i
da je sve to "Skrivena kamera", ali režiser je, očigledno, nanjušio
da bi od mene mogao imati još koristi.
A, da se vratim u vojsku, i postanem prvi aktivni desetar u
Jugoslovenskoj narodnoj armiji?
Svašta mi je padalo na pamet...
Ali nove pesme nisu...
I bez njih je bilo poziva na tezgice, ne kažem, ali sam
rasterivao menadžerske kondore koji su mi kružili nad glavom,
vitlajući gitarom koju sam, zbog alibija oko nove ploče, po čitavu
noć uspavljivao u krilu.
Ponuđeno životarenje od starih hitova vuklo je na liniju manjeg
otpora, i ja sam verovatno poslednja osoba koja ima pravo da govori
o otporu, ali tada mi je sve drugačije izgledalo.
Bio sam strašno razmažen...
Moj prvi ulazak u studio rezultirao je sa petsto hiljada
singlova, portir u televiziji puštao me je bez lične karte,
direktor disko-kuće izlazio je sa sastanka da me pozdravi, a
novinari su podneli zahtev da im se odobri i četvrti stepen
komparacije, jer sa postojeća tri nisu mogli dovoljno da me
nahvale.
Da, parao sam nebo kao mali srebrni avion...
Zluradost me je iznenadila...
Sačekala me je, pružila se kao pista, ugledao sam je tek kad sam
se spustio ispod oblaka, ali onda već nije bilo druge, morao sam da
sletim.
Kad li sam zaslužio toliko paksoti, da mi je znati?
Nema veze. To je bio još jedan dobar razlog za fazu "još ćete vi
225
mene moliti...", u koju sam već uveliko ufuravao.
Deda-Šteta je vinograd prodao jednom penzionisanom majoru "za
tepsiju ribe", ostavivši jedino šest ari oko kućice, i u teškom
nastupu sentimentalnosti, koji se poklopio sa mojim pustinjačkim
planovima, otkupio sam tu zemlju nazad. Oficir i gentleman je
ionako kukao da je prevaren, i da ne može da dobije građevinsku
dozvolu na koju ga je Deda navukao, i brzo smo se "našli".
I tako sam povratio naš vinograd...
Nešto slično učinio je svojevremeno i Najveći Unuk Naših naroda,
ali za razliku od njega, mene je to zadovoljstvo i koštalo.
Ostao sam bez kinte...
Dakle, ipak tamburu na rame, pa na put...
Povezao sam se sa nekim džeparošima i zverokradicama iz okoline
Osijeka, koji su se zbog krize u svom poslu preorijentisali na
"organizovanje kulturno-umetničkih manifestacija".
Zlo i naopako...
Tipovi su imali starog forda koji je između osamdeset i
devedeset na sat tresao tako da su plombe ispadale, i njime su me
vozili od sela do sela, kao dodolu...
Slučaj je hteo da mi film pukne baš u kino-dvorani.
Bilo je to u Našicama...
Patio sam se pred "prošaranom" salom, sa gitarom i matricama, a
više od mene publiku je zabavljao domar u plavom radnom mantilu,
koji je svakih petnaest minuta dosipao gorivo u "naftaricu" koja je
tutnjala na pozornici, levo od mene.
- Dizna je otišla u vražiju mater...
E, vala, i ja sam...
Nisam mogao više. Moral mi se vukao po zemlji kao sablja malog
krivonogog kozaka, batalio sam "Veliku slavonsku turneju", i vratio
se u Grad Heroj, da nastavim rad na novom materijalu, oko kog me
više niko nije požurivao.
Onda se javio Mika Luda...
Vodio je jako popularnu emisiju na radiju, i pošto sistem
podmićivanja u to vreme još nije bio usavršen, nekoliko puta
godišnje organizovao je svoj "show", u kom su uvek besplatno
učestvovali svi pripadnici elitnog klana, a pesme su im, zauzvrat,
besomučno emitovane u Mikinoj, neosporno lucidnoj, emisiji.
- Matori! Kako stojiš sa vremenom? Radim neku zajebanciju, više
za nas, pa sam mislio da dođeš...
Ali ja nisam mislio...
U prethodnim godinama nisam izostajao sa njegovih "zajebancija",
ali ovog puta sam morao da upotrebim "jokera". Nisam bio u voznom
stanju, i pokušao sam da mu to objasnim, na šta se njegov glas
226
naglo spustio na minus dvadeset.
- Aha. Pa, jednu pesmu, ono tvoje drkanje, šta te košta? Nazvaću
te ja opet, za neki dan...
Nije očekivao "korpu", i već je izmontirao reklamu u kojoj se
pominjalo i moje ime. Kao za inat, makaze su mu se negde zaturile,
i to se tako vrtelo sve do koncerta, čiji snimak je emitovan i na
televiziji.
- Pozvao sam i Džokeja, matori moji, ali gospodin se jednostavno
nije pojavio. Valjda su mu negde ponudili veću lovu? On misli da
nas je zeznuo? O, sebe je zeznuo. To mu je bila poslednja šansa da
se pojavi u pravom programu. Od sad će dolaziti u Beograd samo na
Sajam automobila, i na fudbalske utakmice. I to na "stajanje".
Prasak...
Publika se talasala od smeha, zvižduka i odobravanja...
Čak se i Martinu, kod kog sam se zatekao te večeri, uključio
anlaser u nosu.
Jedino ja nisam razumeo taj fazon.
E, jebi ga...
Bolje da sam se rodio bez onog razdeljka na dupetu nego bez
smisla za humor...
***
Kako li tek hrču veliki psi?
Šandor je drobio kao svežanj ključeva ubačen u električni mlin
za kafu. Pomerio sam ga nogom, nekoliko puta, ali se on brzo vraćao
u svoj bumerang-položaj, i nastavljao agoniju.
Neka ga...
Znao sam da će skori Šefov dolazak označiti kraj azila malog
kučkinog sina, i pustio sam ga da na miru puni baterije za hladni i
zamagljeni decembarski dan, koji je već pomalo razvodnjavao
horizont iznad Velikog Tihog Rita.
I zaista...
Kašalj Šefove "škode" u Šandorovom psećem životu obavlja
funkciju budilnika. Na štektavu pojavu "Pi-Pi-Esa", protegao se
svom svojom simboličnom dužinom, zaverenički mi mahnuo repom, i
nonšalantno skliznuo kroz vrata.
Sledećeg trenutka Drug Golub je sleteo na prag, rumen kao
Sremica, sa doručkom koji mu se bukvalno pušio u ruci.
- Čaušeski je gotov...
Čaušeski? Šef je uporno makedonizirao prijateljskog diktatora.
Znao je da neki od istočnih suseda imaju tesne veze sa našom
najjužnijom republikom, i to što je brkao Rumune i Bugare bila je
sitnica u odnosu na ostale bisere u njegovom geografskom nizu.
- Odstreljen je. Javili su. I on i njegova žena...
227
Odstreljen? Tako to ide. Sam je otvorio sezonu lova...
Lapsus mog pretpostavljenog još više je posurovio termin i čin
streljanja, ali ništa što je dolazilo iz Rumuni-je tih dana više
nas nije moglo šokirati.
Sve se tamo dogodilo prebrzo, verovatno baš zato što se dogašalo
presporo...
Horor.
Noć Straha u Ulici Marksa i Engelsa...
Zastave sa rupom na mestu socijalističkih simbola. Rafali.
Gomile obezglavljenih tela povezanih žicom. Ru-lja. Mučne, preteške
scene očaja, haosa i linča. Mrtvi svrgnuti starac poluotvorenih
usta i prevrnutih očiju...
Strašnije od strašnijeg...
I najstrašnije...
To što je to tu...
Na sto kilometara od nas...
Na sto kilometara od raskrinkanih breza, od dve vrane
zaustavljene nad zimskom grafikom Rita, i od Bo-bine "bube" koja se
upravo zaustavila pre pumpom.
Na sto kilometara od uvređenog nosića Emilije Kovačev, ljutito
zabijenog u svileni upijač jastuka, negde tamo...
- Samo da tako ne bude i kod nas, moj Šefe...
Otresito je odmahnuo glavom, uspraviviši se kao na komandu
"Mirno!"...
- A, ne. To kod nas ne može da se desi. Nikad. Mi Srbi smo drugi
narod...
To je bio sjajan šlagvort za Bogu Drota koji je u međuvremenu
stigao do vrata, noseći "marlboro" kesu koja je još mirisala na
"free shop".
- Sramota jedna. kakav drugi narod? Mi Srbi smo uvek bili prvi
narod, druže Golube...
Protekle godine to im je bila večita tema...
Šef se pokazao kao čudo od deteta. Postao je Srbin u pedeset i
šestoj godini. Otkrio je svetog Savu, nabavio mali pravoslavni
kalendar, a auto mu je ličio na pokretnu prodavnicu Crkvene
opštine, kad se letos vratio sa Gazi-Mestana, sa proslave
godišnjice Kosovskog boja.
Boba je imao svoju verziju istorijske bitke, i znao sam da će se
Golubar toga setiti.
- Ti ćuti, izrode. Ti, koji si rekao da samo mi možemo da
slavimo poraz? Mi? Narod koji nikad nije trpeo tuđinsku vlast...
228
Bob mi je namignuo.
- Pa da. Čim smo popušili na Kosovu, digli smo Prvi srpski
ustanak. Čim smo se malo sabrali. Kroz četristo petnaest godina.
Nego šta? S nama nema šale...
Pod Šefovim šeširićem zašištao je ekspres-lonac, i video sam da
to neće na dobro izaći. Uplašio sam se da će ponovo početi da se
lože oko Cerske bitke, oko Sedmog jula koji se slavi zbog toga što
je Srbin ubio Srbina, i oko nameštaljke Aleksandru Rankoviću, pa
sam uklizio među njih, kao bokserski sudija.
- Mani sad, Bobo... Šefe... Juče smo se dogovorili da Boba dođe
kad smo nas dvojica tu... Da popijemo jednu u ovom sastavu... Možda
se dugo nećemo sresti ovako, svi odjednom...
Lokomotiva je ispustila paru. Zavalio se u stolicu, i mislim da
ga je iskreno rastužilo to što sam nagovestio.
- E, pa... Niste morali baš istog dana da ostavite posao... Ali,
kad je već tako ispalo, šta da radimo...
Da, Boba je stvarno dao otkaz i juče je odradio svoju poslednju
smenu.
Rekao sam da mu je otac svojevremeno smenjen, ali su prošle
jeseni i oni koji su ga smenuli omlaćeni kao oraji, Tata Drot je
posthumno rehabilitovan, i junior je začuđujuće lako došao do svih
papira za dugo sanjanu "Export-import" firmicu.
- Poslaće mi neke žutokljunce, oni iz personalnog. Moraću da ih
učim sve ispočetka...
Uh, muke žive...
Da se neko uvede u komplikovani pumpaški posao treba najmanje
dvadeset i osam minuta.
Ako ne i više...
Boba je prevrnuo očima, otvarajući "martel", a i ja sam morao da
gricnem usnu, ali smo se pogledom do-govorili da Rukovodioca više
ne stavljamo u mašinu.
- A ti bi da trguješ, Bobane? Da se obogatiš? Slušaj ti mene šta
ja tebi kažem. Ne znaš ti koliko tu ima da se računa. Još ćeš se ti
vratiti ovamo...
Šef je "trgovinu" zamišljao kao "dućan", i nasmešio se
zamislivši Bobu, sa olovkom za uhom, kako vugli džakove šećera i
ogromne tegle sa kiselim paprikama.
Onda se okrenuo meni.
- A i ti mi se vraćaš tek u februaru. Ima da izludim sa ovim
novima...
229
Ne, Šefe. Ne vraćam se ni ja...
Izgledao je kao stari razredni starešina koji ispraća najbolju
generaciju svojih đaka. Nisam imao srca da mu kažem.
Boba je to shvatio, odobravajući klimnuo i visoko podigao čašu.
- Živeli, Šefe. Da ste mi živi i zdravi. I da "Partizan" bude
prvak, ove godine...
Sačekao je da Golub povuče gutljaj, pa je tek onda dovršio
rečenicu.
- U hokeju na travi...
***
D-mol je ponovo vršljao po stanu...
Pobegao je, začuvši ključ u bravi, ali sam zatekao njene
sitnice, kojima se dotle igrao, i ostavio ih razbaca-ne, kao kocke,
svud po sobi.
Ne. Nje nije bilo...
Za sve ove godine smislio sam izgovora za deset života, ali
nijedan se nije uklapao. Ta praznina je ipak bila za dva broja veća
od svih prethodnih.
Osam, nula dva...
Neko mi je rekao da grešim što čekam da stvari same naiđu, ali
to i nije tako loš sistem
.
Jedino ih treba čekati na pravom mestu.
Da. Tu je moja frka...
Minuti su kapljali kao stalaktiti, i pod njihovim teretom
kazaljka je potonula do dna.
Pola devet...
Zvono na vratima mi je vratilo samopouzdanje.
Sa strahom sam primetio da mi se maska ravnodušnosti ponovo lepi
na lice.
Zar je moguće da sam baš toliki idot?
U hodniku nije bilo nikog...
Neko je očigledno zvonio odozdo, i strčao sam, pazeći da to ipak
ne bude rekord stepeništa...
- Majstore, iskipov'o sam ono...
Kamiondžija, koji je mahao računom sa mojim imenom, nosio je
trodnevnu bradu i impregniranu jagnjeću bundu, ali je jagnje
izgleda upalo u blato pre nego što su ga oderali.
Video je da nemam veze.
- Ma, pesak, onaj, šta me gledaš? Pet kubika. Iskipov'o sam u
230
ono okruglo, betonsko, u dvorištu, ono gde se igraju deca.
Gospođica je rekla da tebi ostavim račun...
Gospođica?
Nisam smeo više ništa da ga pitam, jer mi je koncentracija
alkohola u njegovom dahu dobro oprljila trepavica i već počela da
me malo "hvata".
- Drži ovo...
Tutnuvši mi papir u šaku, odgegao je hodnikom, i ja sam se
zbunjeno popeo do međusprata, i kroz raz-bijeno staklo svetlarnika
provirio ka zajedničkom dvorištu naše i još nekoliko zgrada.
Hm?
Peščarnik iz kog su "veliki" odavno razvukli pesak, malterišući
po svojim stanovima, zaista je bio prepunjen mokrim, zagasitim
peskom, i klinci su se, kao hijene, već vrtuckali oko te kupe,
vrebajući priliku da napadnu.
Gospojica?
Račun je bio urnisan, izgužvan i rascepljen grubom šoferskom
ručerdom, ali je poruka za mene ipak bila čitljiva.
I jasna...
"Sretna nova, stari noju... Eto, sad ćeš imati gde da zabijaš
glavu. E."
***
Ruška nije bila u Salonu...
Tip sa pogačica-dioptrijom nekako me je napipao i objasnio da je
autor odsutan, ali da on zna sve o eksponatima i njihovim cenama, i
da prodaja ionako ide preko galerije.
Zamolio sam ga da mi rezerviše jednog odvratnog krastavog
zelenog petla, i maznuo katalog sa staklenog stolića.
Dovraga, nije bilo broja telefona, jedino adresa ateljea
umetnice, i to u prigradskom naselju, kako se ele-gantno nazivaju
sela na obodu Grada Heroja.
Nisam imao izbora...
Srećom, atelje je bio u okviru Ruškinog novog doma.
Au, svaka čast, Naduvenko...
Majstor je imao kuću koja se ne bi obrukala ni na rivijeri, ali
je "antre" bio zakrčen obućom i blatnjavim cipelama sa ugaženim
lubom, koje su glumile papuče nekog stanara njihove kuće.
Lično mi je otvorio.
- O! Otkud ti? Uđi, nemoj se izuvati, to keva...
Pošutirao je cipele u stranu, iako nisam pokazao nameru da
koraknem.
231
- 'Ajde, znam koga tražiš... Ovaj, sad će Ruška... Uđi, imam
nešto super, "domaće"...
Nije bio trenutak da mu objašnjavam da mi je strano sve što je
njemu domaće, i na sreću se njegova friška mlada spustila niz
stepenice i prekinula to preganjane.
Nisam morao ništa da je pitam, ali sam morao da sačekam da se
Naduvenko izgubi u pravcu koji mu je gazdarica odredila pogledom.
- Povredio si je sinoć. Bila je sigurna da ćeš doći. Otplakala
je čitavu noć...
Super. Ne to što je plakala, naravno, nego to što sam bar otkrio
da je spavala tu...
- Znam, Ruška, magarac sam. Odvojio sam na stranu ostatak života
da to popravim, ali prvo moram nju da ubedim. Ne znaš gde je?
Odmahnula je glavom.
- Ne znam, stvarno...
Ne bi me ona slagala...
Znao sam da Rule navija za nas.
- Neka, naći ću ja već nju. Nema te Subotice na svetu u kojoj će
ovog puta moći da se sakrije...
Nasmešila se.
- Ali... nemoj opet odustati...
Uzvratio sam joj kez.
- Neću, ne brini. Ne mogu. Juče sam u čast tvoje izložbe ispucao
poslednje odustajanje koje sam imao na lageru...
Okrenula me je kad sam već otvorio vrata automobila.
- Voliš ti nju...
Slegao sam ramenima, podigao ruku i prislonio sat na uho . - Pa,
šta ja znam... Primetio sam da mi i sat ubrza svaki put kad je neko
pomene...
***
Uvek je mirisala na Milano...
Prepoznavši njen parfem na stepeništu, zastao sam uplašen da je
možda upravo otišla.
Ne, nije...
Pakovala je svoje stvari.
Pogledala me je preko ramena, i zadrhtala kao košuta, zatečena
"in flagranti" sa mojim plavim puloverom prislonjenim na grudi.
232
Smislio sam hiljadu stvari koje ću joj reći, a i ona je ponešto
smislila, koliko je znam...
Da smo rekli išta od toga, to bi potpuno zapetljalo stvar.
Ovako, stvar se odmotala kao klupko vunice ispušteno iz krila.
Zadivljujuće jednostavno...
- Samo sam htela da imam nešto tvoje... Zauvek...
Zumirao sam kristalnu kap u njenom lepom oku, koja je svetlucala
kao titrava rosa na malenom zvončiću đurđevka.
Sretan sam ja momak...
Neki režiseri potroše čitav život čekajući takvu scenu, i opet
ne uspeju da je snime.
Hajde, konju...
Reci joj...
Osetio sam da uglovi usana izmiču kontroli.
Želiš nešto moje? Zauvek?
- Da li bi prezime moglo da posluži?
Osmeh ju je ostavio bez daha na trenutak, ali je šmrknula i
nastavila da slaže stvari.
Ali oboje smo znali da to više nije potrebno.
Zagrlio sam je, s leđa, privila se uz mene i pritisnula mi ruku
sa svoje obe.
- Neću da se mešam, Riđa, ali trebaće ti neka veća torba.
Moraćeš i mene da spakuješ ako zaista misliš da odeš odavde...
***
Pričala je o ljudima sa izložbe, ali su pauze, sve duže i duže,
uskoro potpuno nadvladale reči...
Zaspala je kao brodolomnik, opružena preko kreveta, lica
zagnjurenog u posteljinu, pokrio sam je pažljivo, i zavukao glavu u
plišanu lagunu njenog struka.
To mi se učinilo bolje rešenje od onog mokrog peska u dvorištu.
Sumrak je utanjio senke i smanjio svetlo sasvim polagano, kao
strpljivi i staromodni pozorišni električar.
Nije bilo izrazite potrebe da sanjam, ali zaspao sam i ja...
Malo teže nego ona, ali mnogo lakše nego obično...
Vetar je satima stepovao po roletnama.
Nekad se pitam, odakle mu tolika energija?
- Zakasnićeš...
Uzmuvala se kao mali odlikaš koji je prespavao predčas, i nije
mogla da nađe prekidač lampe, u mraku.
Potražio sam je rukom, ne otvarajući oči.
233
- Noćas ne idem na pumpu. Ni sutra. Možda nikad više...
Tog momenta je konačno ubola prekidač i veselo smo začkiljili
jedno na drugo.
Obradovalo me je to što je to nju obradovalo, i čvrsto sam je
privukao sebi.
- Ušao sam u neki posao sa Gagom Plišanim. Čovek me ne pušta da
zarđam na miru...
Ne znam zašto je šaputala...
- Primetila sam da opet sviraš...
Ne opet. Još uvek...
- Nisam ni prestajao, Mala Li. Drugi, očigledno, mogu bez mojih
pesama, ali ja nikad nisam mogao bez njih...
Izgleda sam ja to svoja najvernija publika...
Dao sam sve od sebe da ta rečenica ne zazvuči gorko, ali Emi se
ipak zamislila.
- I... Misliš da ne bi moglo...
Znao sam šta želi da me pita i prekinuo sam je odrečnim
odmahivanjem.
Na to pitanje mogao bih odgovoriti na osam kucanih strana, ali
se svi izgovori i opravdanja sasvim lako mogu svesti i na prostu,
najofucaniju negaciju.
- Ne...
Pogledala me je bojažljivo, uplašila se da možda nije trebala
pomerati taj kamen, i požurio sam da je smirim...
- Čudno je to brdo. Nikad se ne možeš uspentrati onom stranom
kojom se jednom skotrljaš. Odnese te, kao velika voda, i odjednom
shvatiš da te čeka samo Uzvodno, i da ti se nakačio hiljadu i jedan
šlep, i da ne možeš da ovučeš...
Znala je tu pesmu...
"Otkači šlepove... Nanišani jutro i pusti tu lađu da klizi..."
Eh...
Da sam država, uzeo bih tu baladu za svoju himnu...
Ali, samo u neponovljivoj, šaputavoj verziji Emilije Kovačev...
"Spusti svetla... Oduzmi gas... Smešnih stvari se bojimo...
Misliš da neko pita za nas? Kao da ne posto-jimo...
Stavi misli u prazan hod. Stresi zvezde k'o dudove. I polako
nasuci brod na te plišane sprudove..."
234
Dovraga...
Nikad mi neće poverovati da sam joj to napisao deset godina pre
nego što smo se sreli...
Pogodila je o čemu sam razmišljao...
Još jedna slučajnost?
- Kako je ženi kojoj neko napiše ovakvu pesmu?
Ne znam to, mala...
Znam kako je čoveku koji napiše takvu pesmu, ali to često nema
nikakve veze...
Pogledala me je pravo u oči.
- Imamo li nas dve nešto zajedničko?
Diletantski sam nabrao čelo, i bilo joj je jasno da foliram.
- Znaš ti... Ona i ja...
Ne, curo, nadam se da nemate ništa zajedničko Veverica i ti...
Čekala je, strpljivo...
- Pa... Možda... Obe ste uvek u deminutivu... Inače, ne... Niste
slične...
Ostavio sam je zamišljenu, znao sam da će brzo rešiti tu
zagonetku, i zaista, već kroz nekoliko trenutaka mi je provirila
preko ramena, u kupatilu.
Sasvim zadovoljno...
Dotakao sam njen lik u ogledalu.
- Sama si kriva. Zar je ovo nos? Nije. Nego nosić. Šta ja mogu
što ti imaš prstiće umesto prstiju, te lepe okice, i vratić, i...
Ne, ipak nisam rekao i "te sisice"...
Za taj deminutiv bih sigurno pazario hladnu vodu u lice...
***
Grad Heroj je mala varoš. Svi se znaju. Pravo je čudo kako sam
Vevericu sreo samo nekoliko puta.
Pazili smo na to oboje, verovatno...
Ali, jedno vreme bio sam maneken farmaceutskih proizvoda, a ona
je radila u Centralnoj apoteci, i do toga je jednostavno moralo
doći.
Jurio sam neki lek kog nije bilo, apotekarka je otišla iza, "da
pita koleginicu", i Koleginica se pojavila kad je pročitala moje
ime na receptu.
I malo smo razgovarali...
235
Bilo je neko proleće, koje nije išlo uz jesen koju je izabrala
kao svoj način života, zaboravila je da se smeje glasno, i ludak,
koji ju je voleo odlučno se uklopio uz čudne, uznemirene pupoljke u
njenoj glavi.
Čula je da radim na pumpi, da se puno kartam, da ne sviram više,
i da se nisam oženio.
Ali čula je i da sam još uvek "pravi vrag".
- Pričali su mi neki mali vrapci.
'Ajde? Ptice, pa govore?
Taj "vrapčić" je bila njena dobra drugarica, oko koje sam se i
uzvrpoljio samo zbog toga da bi njoj pričala, ali pravio sam se da
nemam pojma o čemu se radi.
Osmesi su otkrivali negoveštene bore oko usana i u uglovima
očiju.
Ona slika u mojoj glavi je, izgleda, bolje retuširana...
Nagovarala me je da završim fakultet, objasnio sam joj da za par
godina istorija koju sam studirao ionako neće važiti, rekla mi je
da Goran jezivo zarađuje, da se Martin, verovatno, razvodi,
raspitivala se imam li ja "neku ozbiljnu", ali svoj medaljon nije
otvarala.
Priča se da vuk dlaku menja, ali ćud ne.
Ni veverice nisu bolje...
Auto mi je bio u autu, čekao sam jedan mali termostat danima.
Ponudila se da me odveze na pumpu.
- Puna mi je glava kemikalija...
To sam video.
Ali radilo se o drugoj hemiji, a ne o toj na koju se vadila...
Zaustavila je eskort u senci breza, i ugasila motor, dajući mi
znak da baš ne moram da istrčim, poznao sam onaj nemir oko njenih
nozdrva, ali...
Ali ne...
Nije bilo teorije da je poljubim...
Zamislio sam kako se sprema da opere Doktorov tanjir od ručka,
gurajući viljuškom, u kantu za smeće, ostatke graška, koricu i
oglodanu kost krmenadle.
I škljocnuo sam bravom...
Videla je da joj izmičem.
- Ti si najbolja stvar koja mi se desila u životu...
Klimnuo sam glavom.
- Znam, lutko. Jer ti si najgora koja se desila u mom. To obično
ide u paru...
236
Nije navikla da budem grub prema njoj.
Nisam ni ja, što je najgore...
- Mišo... Ne budi takav... Hoću da mi napraviš sina... Isto tako
šašavog kao ti...
Bio sam u senci, na sreću, i nije videla koliko me je to
pomerilo.
Nekako sam se izvukao, i glas mi je zazvučao onako kako sam to
zaželeo.
- Okasnili smo, Veverice. Bojim se da bih ti sad napravo unuka,
stara moja...
OK, svinja sam, mrzite me...
Izašao sam polako, ne zatvarajući odmah vrata, ali se ona
nagnula preko desnog sedišta i tresnula ih tako nežno da je otpao
privezak sa retrovizora, učinilo mi se...
- Pederu jedan...
Uspeo sam da lupnem prsima po krovu, pre nego što je krenula.
Ako, srećo... Nisi ni ti loša...
I više je nikad nisam video.
Osim ono kad prošeta oblacima iznad Velikog Tihog Rita, ako se i
to važi...
***
- Za mene?
Za tebe...
Emilija se zaljubila u taj satić...
Da ne bude zabune oko Nove godine i Božića, rekao sam da je to
zbog našeg malog jubileja.
- Popodne sam te sanjao stoti put. Evo, tu udaram recke, ako ne
veruješ...
Boba nije omanuo. To je zaista bila posebna stvarčica.
- Šta to znači? Da treba da čekam? Da je kasno za nešto. Da je
zadnji čas?
Ne komplikuj, majmune mali...
- Precenjuješ me, Emi-Li. Sat je samo nešto na šta se često baca
pogled. Mislio sam, možda me se i setiš, neki put...
Pogledala je u sat pa u mene, naizmenično, nekoliko puta.
- Pazi stvarno. Već deluje...
237
Zauzvrat, odlučila je da napravi gulaš sa vinom i kimom, šuškala
je po policama i frižideru, i svaki čas tražila luk i druge špecije
na terasi.
- Brrrr... Počela je ledena kiša... A vetar je grozan... Danas
će miš i mačka spavati zajedno...
Majku mu...
Pogledao sam kroz prozor.
Miš i mačka, znači...
***
Pumpa je delovala sablasno.
Vetar je lupao u sve metalno što mu se našlo pri ruci, kao
pobunjeni zatvorenici, zaljuljane lampe organizovale su lakši
košmar senki, a hor izgubljenih duša održavao je redovnu ponoćnu
probu u Velikom Tihom Ritu.
Jebo te miš...
Kako sam ja to smeo da noćima budem sam na ovom mestu?
Sve je vuklo na zonu sumraka...
Prišavši bliže, bio sam siguran da ću videti sebe kako sedim
unutra, i već sam odredio maršrutu kojom ću trčati do kuće.
Uf, za dlaku...
Ipak je to bio neki drugi tip.
Nisam ga poznavao.
Nije ni on mene, i zaledio se kad sam provirio kroz staklo,
pogledao iza tezge, prema radijatoru, i, ne ulazeći, nestao u
mraku.
Hm...
Kao što sam i mislio...
Čučnuo sam kod bankine, ali mrak nije imao razumevanja za moj
pogled.
I pumpaš je izašao, u međuvremenu.
- Š... šta treba, prijatelju?
Pomolio se kroz vrata, dobrih desetak metara iza mojih leđa, ali
se trgao kad sam se okrenuo, kao da sam mu se uneo u lice.
Svirnuo sam u prste...
Smrznuta njuškica i dva poznata dugmeta, provirili su ispod
čamca.
Nasmešio sam se.
- Sve je u redu, kolega... Samo sam došao po svog psa...
-kraj-
238
Download

TRI POSLERATNA DRUGA Đorđe Balašević 1 U aprilu je bilo