VANPARNIČNI POSTUPAK
3.2.2. VANPARNIČNI POSTUPAK
-1-
VANPARNIČNI POSTUPAK
OPŠTE ODREDBE
(Član 1. Zakona o vanparničnom postupku)
1.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Opštinskog suda u B.C. br. Dn. ... od 08.10.2001.
godine na osnovu hipotekarne izjave od 28.06.2001. godine dozvoljena je uknjižba založnog prava za iznos od 210.000,00 DEM na nepokretnostima predlagača u korist protivnika predlagača. Ovo založno
pravo na nepokretnosti zasnovano je kao sredstvo obezbeđenja plaćanja po ugovoru o kupoprodaji mašina za proizvodnju drvenih gajbi koji je zaključen 28.06.2001. godine između protivnika predlagača kao
prodavca i Preduzeća ... iz R. kao kupca. Hipotekarni poverilac je isporučio mašine u vrednosti od oko
70.000,00 DEM, međutim svoju ugovornu obavezu nije ispunio do kraja, te ga je kupac obavestio da
raskida ugovor dopisom od 02.12.2002. godine. Presudom Trgovinskog suda ... od 14.04.2005. godine
odbačena je tužba u delu kojim je traženo da se raskine ugovor o kupoprodaji zaključen između Preduzeća ... iz R. i Preduzeća M. iz N.S. 28.06.2001. godine zbog neispunjenja, kao nedozvoljena, smatrajući
da je taj ugovor već raskinut.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su pravilno odbili predlog
predlagača radi brisanja založnog prava - hipoteke.
Odredbom člana 68. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ" br.6/80,
36/90 i "Službeni list SRJ" br.29/96), koja se primenjuje u ovoj pravnoj stvari propisano je da prestanak hipoteke može se tražiti kad hipotekarni dužnik plati potraživanje obezbeđeno hipotekom; kad
se hipotekarni poverilac odrekne hipoteke pismenom izjavom datom kod nadležnog državnog organa
koji vodi javnu knjigu u koju je upisana hipoteka; kad je isto lice steklo pravo svojine i hipoteke na
istoj nepokretnosti i kad propadne nepokretnost opterećena hipotekom, ako ne bude obnovljena.
Odredbom člana 44. Zakona o hipoteci ("Službeni glasnik RS" br. 115/05) koji je stupio na pravnu
snagu 03.01.2006. godine, a primenjuje se od 25.02.2006. godine kada su prestale da važe odredbe iz
člana 36 - 69. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, propisano je da se ispis hipoteke na
zahtev vlasnika vrši samo ako je dug isplaćen u potpunosti. Zahtev iz stava 1. ovog člana sadrži: 1)
pismenu izjavu hipotekarnog poverioca da pristaje na ispis hipoteke; ili 2) pravnosnažnu sudsku odluku kojom se utvrđuje da je potraživanje hipotekarnog poverioca prestalo. Poverilac je dužan da dozvoli brisanje hipoteke ukoliko mu je potraživanje u celosti isplaćeno. Poverilac je dužan da izda dužniku i vlasniku hipotekovane nepokretnosti potvrdu o izmirenom dugu, bez odlaganja, nakon izmirenja duga i da mu da saglasnost za brisanje hipoteke. Odredbe Zakona o hipoteci ne primenjuju se
na hipoteke zasnovane do dana njegovog stupanja na snagu, osim ako se ugovorne strane drukčije
sporazumeju.
U konkretnom slučaju brisanje ovog založnog prava u zemljišnoj knjizi može se zahtevati samo
ako se hipotekarni poverilac, protivnik predlagača, odrekne hipoteke, na osnovu isprava sastavljenih
u obliku koji je propisan za njihovu valjanost, a to su javne isprave ili one privatne isprave na kojima
je potpise overio sud, kao u drugim slučajevima propisanim članom 68. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, činjenica što je raskinut ugovor o kupoprodaji, koji je bio
osnov za zasnivanje hipoteke, nema uticaja na prestanak ovog založnog prava. U slučaju raskida
ugovora posledice su propisane odredbama čl.124 - 138. Zakona o obligacionim odnosima. Raskid
ugovora nema za posledicu prestanak potraživanja, kao jedan od razloga za prestanak hipoteke u
skladu sa članom 68. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.
-2-
VANPARNIČNI POSTUPAK
Stoga je neosnovano ukazivanje u reviziji da je raskidom ugovora o kupoprodaji, na osnovu kojeg je zasnovana hipoteka u cilju plaćanja kupoprodajne cene, ispunjen uslov za prestanak hipoteke.
U tom slučaju dejstvo raskida ugovora nema pravne posledice prestanka obaveze u smislu člana 295.
Zakona o obligacionim odnosima, na koji se u reviziji neosnovano ukazuje. Zato je pravilno primenjeno materijalno pravo kada je zbog raskida ugovora odbijen predlog za brisanje založnog prava na
nepokretnosti - hipoteke.
(Vrhovni kasacioni sud, Rev 1483/10 od 26.10.2010. godine)
2.
Postupak amortizacije hipoteke sprovodi se po pravilima Zakona o vanparničnom postupku, a ne u izvršnom postupku i na osnovu pravila Zakona o izvršnom postupku.
Iz stanja u spisima proizilazi da je rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu, poslovni broj
I.258/99 od 4.02.1999. godine određena uknjižba založnog prava na 1/3 dela nepokretnosti upisane u
zknj. ul. Broj 1717 KO Novi Sad 1, stambena zgrada broj 9, u ulici Čenejska u Novom Sadu, da je
uknjižba utvrđena u korist založnog poverioca DP "N", a radi obezbeđenja potraživanja prema preduzeću "D P", a u iznosu od 40.000 DM. DP "N" je u postupku privatizacije prestao da postoji kao
pravno lice, pa je založni dužnik podneo predlog za amortizaciju hipoteke od 04.09.2009. godine.
Članom 1. ZIP-a propisano je da se ovim zakonom uređuje postupak po kome sudovi sprovode
prinudno ostvarenje potraživanja na osnovu izvršne ili verodostojne isprave (postupak izvršenja) i
sprovode obezbeđenje potraživanja (postupak obezbeđenja), ako posebnim zakonom nije drugačije
određeno, kao i postupak po kome sudovi sprovode prinudno ostvarivanje privatnopravnih potraživanja na osnovu strane izvršne isprave.
Odredbom člana 1. Zakona o vanparničnom postupku propisano je da se ovim zakonom određuju pravila po kojima redovni sudovi postupaju i odlučuju o ličnim, porodičnim, imovinskim i drugim
pravnim stvarima koje se po ovome ili drugom zakonu rešavaju u vanparničnom postupku. Odredbe
ovog zakona primenjuju se i u drugim pravnim stvarima iz nadležnosti redovnih sudova za koje zakonom nije izričito određeno da se rešavaju u vanparničnom postupku, ako se ne odnose na zaštitu
povređenog ili ugroženog prava niti se zbog učesnika u postupku mogu primeniti odredbe Zakona o
parničnom postupku.
Imajući u vidu navedene odredbe, ovaj sud je našao da se postupak amortizacije hipoteke mora
sprovesti po pravilima Zakona o vanparničnom postupku, a ne u izvršnom postupku i na osnovu pravila Zakona o izvršnom postupku, pa je naloženo prvostepenom sudu da u ponovnom postupku na
potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primeni odredbe Zakona o hipoteci, te donese
zakonitu i pravilnu odluku o predlogu založnog dužnika u postupku sprovedenom po pravilima vanparničnog postupka.
(Iz Rešenja Višeg suda u Novom Sadu, Gž. 2022/10 od 17.06.2010. godine)
3.
O priznanju strane sudske odluke sud odlučuje u dvostranačkom vanparničnom postupku,
pa donošenje rešenja o priznanju pre dostavljanja predloga za priznanje na izjašnjenje protivniku predlagača predstavlja bitnu povredu postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7. ZPP.
-3-
VANPARNIČNI POSTUPAK
Prema članu 1. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja (Sl. list SFRJ br.
43/82, 72/82 i 46/96) - u daljem tekstu: ZRSZ, taj zakon sadrži između ostalog pravila postupka i
pravila za priznanje i izvršenje stranih sudskih i arbitražnih odluka. Uslovi za priznavanje ili nepriznavanje stranih sudskih odluka su propisani članovima 87-95. istog zakona, a postupak priznanja i
izvršenja stranih sudskih i arbitražnih odluka je regulisan samo članom 101. istog zakona, koji ne sadrži nijednu odredbu o tome u kojoj vrsti postupka će se odlučivati o priznanju strane sudske odluke,
a takvu odredbu ne sadrže ni drugi procesni zakoni kojima je uređen način vođenja sudskih postupaka u kojima se odlučuje o građansko-pravnim odnosima.
Obzirom na navedeno, kao i da po samoj svojoj prirodi predmet postupka priznavanja nije građanskopravni spor iz građanskopravnog odnosa, o kome sud odlučuje po Zakonu o parničnom postupku, prema članu 1. tog zakona, te da se, prema čl. 1. Zakona o vanparničnom postupku tim zakonom određuju pravila po kojima redovni sudovi postupaju i odlučuju o ličnim, porodičnim, imovinskim i drugim pravnim stvarima koje se po ovom ili drugom zakonu rešavaju u vanparničnom postupku, kao i u drugim pravnim stvarima iz nadležnosti redovnih sudova za koje zakonom nije izričito određeno da se rešavaju u vanparničnom postupku, ako se ne odnose na zaštitu povređenog ili
ugroženog prava niti se zbog učesnika u postupku mogu primeniti odredbe Zakona o parničnom postupku, iz svega toga proizilazi da o priznanju stranih sudskih odluka sud odlučuje u vanparničnom
postupku, po pravilima Zakona o vanparničnom postupku, u kome se, prema članu 30. stav 2. shodno primenjuju i odredbe Zakona o parničnom postupku.
Prema članu 5. ZPP, sud mora svakoj stranci pružiti mogućnost da se izjasni o zahtevima, predlozima i navodima protivne strane, a samo kad je to tim zakonom određeno, ovlašćen je da odluči o zahtevu
o kome protivnoj stranci nije bila pružena mogućnost da se izjasni, a članom 88. ZRSZ propisano da će
sud SRJ odbiti priznanje strane sudske odluke ako povodom prigovora lica protiv koga je ta odluka donesena, utvrdi da to lice nije moglo učestvovati u postupku zbog nepravilnosti u postupku, što takođe
podrazumeva obavezu suda da protivniku predlagača odnosno licu protiv koga je ta odluka donesena,
dostavljanjem predloga za priznanje odluke, zajedno sa odlukom, pruži mogućnost da uloži takav prigovor, što sve znači da u postupku za priznanje strane sudske odluke, o predlogu za priznanje sud ne može
odlučiti pre nego što predlog sa odlukom čije se priznanje traži dostavi protivniku predlagača i pruži mu
mogućnost da se izjasni o predlogu, a propuštanjem ovog dostavljanja protivniku predlagača se onemogućava raspravljanje o predlogu, što predstavlja apsolutno bitnu povredu odredaba postupka iz člana
361. stav 2. tačka 7. ZPP, na koju drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti.
Zbog toga je potrebno da u ponovljenom postupku prvostepeni sud predlog sa odlukom čije
se priznanje traži dostavi protivniku predlagača, te nakon proteka ostavljenog primerenog roka za
izjašnjenje o predlogu u smislu člana 5. i 105. ZPP, i 88. ZRSZ, donese novu odluku o predlogu,
u kojoj će navesti određene i logične razloge o postojanju uslova za priznanje.
(Iz Rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu, posl. br. Gž. 9491/10 od 01.09.2010. godine)
4.
Protiv naloga za hitan povratak deteta donesenog u vanparničnom postupku po odredbama Konvencije o građansko-pravnim aspektima međunarodne otmice dece, revizija nije dozvoljena, jer ovaj nalog kao privremena mera posebne vrste, po svojoj pravnoj prirodi nema
karakter meritorne odluke o pravu na staranje.
Rešenjem Okružnog suda u..... odbijena je žalba protivnika predlagača i potvrđeno rešenje
Opštinskog suda u... kojim je usvojen predlog predlagača i naloženo protivniku predlagača da
predlagaču vrati i preda decu mal. ... koji se nalaze kod protivnika predlagača.
-4-
VANPARNIČNI POSTUPAK
Protiv ovog pravnosnažnog drugostepenog rešenja protivnik predlagača je blagovremeno izjavila reviziju Vrhovnom sudu Srbije zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Odlučujući o reviziji protivnika predlagača u smislu odredaba čl. 403. i 404. u vezi čl. 401. i
412. Zakona o parničnom postupku – ZPP ("Službeni glasnik RS" br. 125/04), koje se primenjuju na
osnovu člana 55. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni
glasnik RS" br. 111/09), budući da je revizija protivnika predlagača izjavljena pre 29.12.2009. godine, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija protivnika predlagača izjavljena protiv navedenog
drugostepenog rešenja nije dozvoljena. Naime, ciljevi Konvencije o građansko-pravnim aspektima
međunarodne otmice dece ("Službeni list SFRJ" , Međunarodni ugovori br. 7/91) – u daljem tekstu
Konvencija, u smislu člana 1., su: a) da obezbedi što hitniji povratak dece nezakonito odvedene ili
zadržane u nekoj državi ugovornici; b) da se prava na staranje i viđenje sa detetom po zakonu jedne
od država ugovornica stvarno poštuju u drugoj državi ugovornici.
Postupak za povratak deteta koji sprovode sudovi ili upravni organi je hitan (član 11. stav 1.
Konvencije), a posle šest nedelja od dana pokretanja postupka lice iz člana 11. stav 2. ove konvencije ima pravo da traži obrazloženje zbog odlaganja.
Prema odredbama člana 12. stav 1. navedene konvencije, ako je dete nezakonito odveo ili zadržano u smislu člana 3. Konvencije, a na dan početka postupka pred pred sudskim ili upravnim organom države ugovornice u kojoj se dete nalazi je proteklo manje od godinu dana od dana nezakonitog
odvođenja ili zadržavanja deteta, odnosni nadležni organ će naložiti hitan povratak deteta.
Odluka na osnovu ove Konvencije, u smislu člana 19, u vezi sa povratkom deteta neće se smatrati meritornom o bilo kom pitanju u vezi sa pravom na staranje.
Kako posebnim propisima nisu uređena pravila postupka pred redovnim sudom za primenu Konvencije o građansko-pravnim aspektima međunarodne otmice dece, na osnovu odredaba člana 1. stav
2. Zakona o vanparničnom postupku – ZVP, u postupku izdavanja naloga za povratak deteta primenjuju se opšte odredbe Zakona o vanparničnom postupku, jer se ne radi o sporu za zaštitu povređenog ili ugroženog prava, da bi se neposredno mogle primeniti odredbe Zakona o parničnom postupku, obzirom na odredbe člana 19. ove Konvencije koja određuje pravnu prirodu naloga o povratku
deteta, kao nemeritorne odluke.
Ocenjujući dozvoljenost revizije protivnika predlagača protiv navedene drugostepene odluke u
smislu član 412. u vezi člana 27. ZVP, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da postupak izdavanja
naloga za povratak deteta u smislu čl. 3. i 14. u vezi člana 19. navedene konvencije po svojoj pravnoj prirodi nema karakter meritorne odluke o pravu na staranje već hitnog izvršnog naloga za povratak deteta kao privremene mere sui generis (privremene odluke posebne vrste), kojom se postupak odlučivanja o pravu na staranje deteta ne završava i utvrdio da je revizija protivnika predlagača u ovoj vanparničnoj stvari za izdavanje naloga o povratku maloletne dece, državljana Republike
... na osnovu sudske odluke Republike .... kao države ugovornice i potpisnice ove konvencije, nedozvoljena.
(Sentenca iz rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev 2239/10 od 24.02.2010. godine,
utvrđena na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda 13.09.2010. godine)
5.
Rešenje koje zamenjuje ugovor o otkupu stana donosi opštinski sud u vanparničnom postupku, a ne privredni sud, bez obzira što je nad protivnikom predlagača otvoren postupak
stečaja.
-5-
VANPARNIČNI POSTUPAK
Vrhovni sud je našao da je za postupanje po ovom predmetu stvarno nadležan Opštinski sud u
P... Postupajući u vanparničnom postupku po predlogu za donošenje rešenja kojim se zamenjuje
ugovor o otkupu stana, Opštinski sud se rešenjem P.../98-80 od 12.02.1999. godine oglasio stvarno
nenadležnim i po pravosnažnosti tog rešenja dostavio spise Privrednom sudu. Privredni sud nije prihvatio svoju stvarnu nadležnost, te je uz dopis R.../99 od 31.03.1999. godine dostavio spise Vrhovnom sudu radi rešavanja sukoba nadležnosti. Vrhovni sud je našao da je za postupanje po ovom
predmetu stvarno nadležan Opštinski sud. Prema stanju u spisima, predlogom od 2.12.1998. godine
pred Opštinskim sudom pokrenut je vanparnični postupak za donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu stana. U vreme donošenja tog predloga nad protivnikom predlagača je već bio otvoren
stečajni postupak po rešenju Privrednog suda od 14.09. 1998. godine, a ovo preduzeće je u samom
predlogu označeno kao preduzeće u stečaju. Polazeći od stanovišta da se radi o sporu nastalom u toku stečajnog postupka, Opštinski sud izveo je zaključak da je u smislu člana 12. stav 2. u vezi sa članom 15. stav 2. tačka b) Zakona o sudovima za postupanje nadležan privredni sud. Međutim, ovakav
zaključak se ne može prihvatiti. Prema odredbi člana 12. stav 2. tačka a) Zakona o sudovima opštinski sud je nadležan u građanskim predmetima da u prvom stepenu sudi sporove o imovinskopravnim
zahtevima ako za to nije nadležan privredni sud. Odredbom člana 15. istog Zakona, kojom je određena nadležnost privrednih sudova, u stavu 2. tačka a) propisano je da privredni sud sudi sporove koji
su u toku, ili nastanu povodom sprovođenja postupka prinudnog poravnanja, stečaja i likvidacije bez obzira na svojstvo druge strane i bez obzira na vreme pokretanja spora. Iz ovakve formulacije navedenih
odredbi jasno proizilazi da se one odnose na zasnivanje nadležnosti opštinskog, odnosno privrednog suda povodom rešavanja imovinskopravnih sporova, dakle, povodom zaštite povređenog, ili ugroženog
imovinskog prava u parničnom postupku, čija je sadržina bliže određena odredbom člana 1. ZPP.
Prema odredbi člana 1. stav 1. ZVP, tim zakonom se određuju pravila po kojima redovni sudovi postupaju i odlučuju o ličnim, porodičnim, imovinskim i drugim pravnim stvarima koje se po
tom ili drugom zakonu rešavaju u vanparničnom postupku. Sadržina ovog postupka bliže je određena u stavu 2. istog člana, i podrazumeva rešavanje onih pravnih stvari koje se ne odnose na zaštitu povređenog ili ugroženog prava, dakle, kojima ne postoji spor u smislu člana 1. ZPP. Odredbom
člana 12. stav 4. a) Zakona o sudovima RS je propisano da ovakve predmete u prvom stepenu rešava opštinski sud. Iz navedenih odredbi proizlazi da za razliku od imovinskopravnih sporova, gde
pod određenim uslovima može doći do atrakcije stvarne nadležnosti privrednog suda, kod vanparničnog postupka takve atrakcije ne može biti, već je na osnovu navedene odredbe člana 12. stav
4. tačka a) Zakona o sudovima RS isključivo nadležan sud opšte nadležnosti. Ostvarivanje prava
na otkup stana u smislu člana 34. stav 5. Zakona o stanovanju, iako pretpostavlja izvesno ugrožavanje tog prava od strane davaoca stana na korišćenje, ne podrazumeva i postojanje spora u smislu člana 1. ZPP. Stoga se ovo pravo i ostvaruje u vanparničnom, a ne u parničnom postupku, što
je izričito propisano navedenom odredbom člana 34. stav 5. Zakona o stanovanju. U tom smislu,
kako se u konkretnom slučaju ne radi o ostvarivanju, odnosno zaštiti spornog prava u smislu člana 1. ZPP, već o vanparničnom postupku, to kod zasnivanja stvarne nadležnosti nema mesta primeni odredbe člana 12. stav 2. u vezi člana 15. stav 2. tačka b) Zakona o sudovima, već se ima
primeniti odredba člana 12. stav 4. tačka a) istog zakona. Stoga je, bez obzira na okolnost da je
nad tuženim u toku stečajni postupak pred Privrednim sudom, za postupanje u ovoj pravnoj stvari
nadležan Opštinski sud. Sa iznetih razloga Vrhovni sud je na osnovu člana 23. stav 2. ZPP odlučio kao u izreci.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 119/99 od 30.06.1999. godine)
-6-
VANPARNIČNI POSTUPAK
6.
Materija upisa i ispravke u matične knjige nije u nadležnosti vanparničnog suda. - Prvostepenim rešenjem donetim u vanparničnom postupku sud je utvrdio da je predlagač rođen 27.01.1935.
a ne 1.11.1940. godine, i odredio da se na osnovu tog rešenja izvrši ispravka pogrešnog upisa datuma rođenja predlagača u matične knjige. Javni tužilac je podigao zahtev za zaštitu zakonitosti,
nalazeći da je prvostepeni sud odlučivao o pravnoj stvari koja ne spada u sudsku nadležnost, i time počinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz čl. 354. st. 2. tač. 3. u vezi sa čl. 16.
Zakona o parničnom postupku. Prema odredbi čl. 1. st. 1. Zakona o vanparničnom postupku, sud
u vanparničnom postupku odlučuje o ličnim, porodičnim, imovinskim i drugim stvarima samo
ako je tim ili drugim zakonom određeno da se o tim stvarima odlučuje u vanparničnom postupku.
Materija upisa podataka u matične knjige uređena je Zakonom o matičnim knjigama ("Službeni
glasnik SRS", br. 15/90). Tim zakonom nije propisana nadležnost suda da u vanparničnom postupku odlučuje o ispravci pogrešnih upisa u matične knjige. Naprotiv, odredbama čl. 16. navedenog zakona propisano je da greške koje je primetio pre zaključenja upisa u matične knjige, matičar može ispraviti sam, a ispravke u matičnim knjigama posle zaključenog upisa, matičar može
izvršiti samo na osnovu rešenja nadležnog organa uprave, po mestu vođenja matičnih knjiga. Pri
tome, ispravke u matičnim knjigama mogu se vršiti po službenoj dužnosti ili na zahtev stranke,
odnosno lica koje za to ima neposredan i na zakonu zasnovan pravni interes. Odlučujući po zahtevu za zaštitu zakonitosti, Vrhovni sud Srbije je prihvatio izloženo pravno shvatanje javnog tužioca, pobijeno pravnosnažno rešenje vanparničnog suda ukinuo i predlog predlagača odbacio zbog
nenadležnosti suda.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Gzz. 123/95 od 24.01.1996. godine)
7.
Pošto ni ZVP-u, niti drugim zakonom izričito nije propisano da o zahtevu za preseljenje odlučuje
vanparnični sud i pošto se u ovom slučaju mogu primeniti odredbe ZPP-u, prvostepeni sud je pravilno našao da vrsta postupka pred redovnim sudom u ovom slučaju nije mogla biti propisana pravilnikom i da postupak u ovoj pravnoj stvari treba sprovesti pravilima parničnog postupka.
Međutim, nižestepeni sudovi su pogrešno našli da predlog predlagača u ovom slučaju treba odbaciti kao nedozvoljen. Ovo zbog toga, što je odredbom čl. 16. ZVP-u propisano da će sud obustaviti
vanparnični postupak ako utvrdi da bi postupak trebalo sprovesti po pravilima parničnog postupka.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 2194/88)
8.
Kada je o zahtevu stranke odlučeno u parničnom postupku, a bio je nadležan da odlučuje sud u
vanparničnom postupku, time stranka nije uskraćena u svojim pravima. Oba ta postupka u istoj meri
su garancija stranci da će se o njeninom zahtevu zakonito odlučiti.
(Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 185/87)
9.
Drugostepenim rešenjem ukinuto je rešenje opštinskog suda kojim je usvojena predložena
privremena mera u vanparničnom postupku zabranom dalje seče šume protivniku predlagača na
određenim katastarskim parcelama. Utvrdivši da su stranke suvlasnici sa po 1/2 dela na opisanim
parcelama, prvostepeni sud smatra da je osnovan predlog za donošenje privremene mere zabranom seče šume dok se ne okonča postupak koji se između stranaka vodi kod istog suda u pogledu
deobe suvlasništva.
-7-
VANPARNIČNI POSTUPAK
Pošto iz spisa proizilazi kao neosporno da se između stranaka vodi spor u pogledu vlasništva
i deobe imovine to po stanovištu drugostepenog suda u smislu člana 262. stav 2. Zakona o izvršnom postupku za odlučivanje o privremenoj meri nadležan je sud pred kojim je postupak pokrenut. Stoga nije bilo mesta da prvostepeni sud odvojeno od postupaka koji se vode, u vanparničnom postupku odlučuje o privremenoj meri. Sa ovih razloga drugostepeni sud je rešenje prvostepenog suda ukinuo i predmet vratio na ponovno odlučivanje.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 7250/86)
10.
Zahtev za uklanjanje priključka na već postojećoj elektroenergetskoj mreži za koju je prvotuženi
kao elektroprivredna organizacija na zahtev drugotuženog dala saglasnost i izvela potrebne radove rešava se u upravnom postupku a ne u sudskom.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 3391/83)
(Član 3. Zakona o vanparničnom postupku)
11.
U konkretnoj pravnoj stvari, predlagač je podneo predlog za pokušaj vanparničnog poravnanja,
radi utvrđenja prava svojine po osnovu kupovine, kojim je tražio da se utvrdi prema protivniku predlagača, kao jedinom pravnom sledbeniku pok. P.P., koji je upisan kao vlasnik kp.br. 10800/3, upisanoj u LN 1134 KO Lapovo, da je predlagač po osnovu prava održaja, koji izvire iz ugovora o kupovini, vlasnik navedene parcele, i da se na osnovu donetog rešenja uknjiži kao vlasnik iste.
Iz Lista nepokretnosti, privremeni broj 1134, KO Lapovo, koji je predlagač dostavio uz predlog,
utvrđeno je da je na kp.br. 10800/3, njiva druge klase, kao nosilac prava svojine, upisan P.P. iz Lapova.
Iz iskaza protivnika predlagača, sa ročišta od 24.12.2010. godine, utvrđeno je, da je pok. P.P.,
brat njegovog pradede, da je isti preminuo oko 1939. godine i da iza njegove smrti nije raspravljena zaostavština, da su nepokretnost navedenu u LN 1134 KO Lapovo držala druga lica, unazad pedesetak godina, a da ju je predlagač kupio 1996. godine, od izvesne S. čije mu prezime nije
poznato.
Polazeći od ovakvog činjeničnog utvrđenja, pravilno je, i po pravnom zaključku Višeg suda,
postupio prvostepeni sud, kada je doneo rešenje kojim je odbio predlog predlagača za vanparnično poravnanje. Ovo stoga, što u postupku nije utvrđeno da je protivnik predlagača vlasnik sporne
nepokretnosti, niti njen držalac, niti da je reč o jedinom pravnom sledbeniku pok. nosioca prava
svojine na navedenoj nepokretnosti, budući da iza njegove smrti nije raspravljena zaostavština,
tako da protivnik predlagača nije ovlašćen da prizna predlagaču, da je po osnovu održaja, koji izvire iz ugovora o kupovini, imalac prava svojine na predmetnoj parceli, obzirom da je čl. 3. st. 2.
Zakona o vanparničnom postupku, propisano da je protivnik predlagača lice prema kome se pravo ili pravni interes predlagača ostvaruje.
(Iz Rešenja Osnovnog suda u Kragujevcu, Sudska jedinica u Batočini R-73/10 od 24.12.2010. godine
i rešenje Višeg suda u Kragujevcu Gž.2315/11 od 17.10.2011. godine)
-8-
VANPARNIČNI POSTUPAK
12.
Udruženje akcionara, iako pravno lice, ne može biti stranka u vanparničnom postupku
povodom zahteva za dozvolu, stavljanje na uvid i kopiranje poslovne dokumentacije akcionarskog društva, budući da udruženje nije akcionar društva, već su to njegovi članovi.
U prvostepenom postupku učinjena je bitna povreda postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona
o parničnom postupku (dalje: ZPP) gde je propisano da ako je u postupku učestvovalo lice koje ne može
biti stranka u postupku, bitna povreda odredaba parničnog postupka u takvoj situaciji uvek postoji. Navedeno znači da Udruženje akcionara, kao pravno lice, ne može da bude stranka u predmetnom vanparničnom postupku, jer je isto protivno odredbama Zakona o privrednim društvima (dalje: Zakon).
Odredbom člana 342. Zakona propisano je koja dokumenta i akta čuva akcionarsko društvo. Članom 343. Zakona propisano je da je akcionarsko društvo dužno ako posebnim zakonom nije drukčije
propisano, da akta iz člana 342. Zakona stavi na raspolaganje svakom akcionaru ili ranijem akcionaru za period u kome je akcionar društva, radi kopiranja i ostvarivanja prava uvida i to u radno vreme
društva u prostorijama društva. Akcionarsko društvo može odrediti da lice koje zahteva pristup aktima treba da se identifikuje, kao i da dokaže status akcionara pre obezbeđenja tražene informacije.
Navedenom odredbom propisano je koja su lica aktivno legitimisana da se neposredno obrate akcionarskom društvu radi ostvarivanja prava iz ovog člana. Dakle, aktivna legitimacija pripada akcionaru
ili ranijem akcionaru za period u kome je bio akcionar društva. Član 344. Zakona određuje procesnu
legitimaciju, to jest pristup aktima po odluci suda, ukoliko akcionarsko društvo odbije da stavi na
raspolaganje akta u skladu sa članom 343. Zakona u roku od pet dana od dana podnošenja pisanog
zahteva. Stavom 1. člana 344. propisano je da lice koje ima pravo na uvid može tražiti u vanparničnom postupku od suda da mu omogući ostvarenje ovog prava. Dakle, u ovoj situaciji aktivna i procesna legitimacija se u potpunosti podudaraju, to znači da predlog ovakve vrste sudu može da podnese
akcionar ili raniji akcionar za period u kome je bio akcionar društva. U konkretnom slučaju proizilazi da Udruženje akcionara nije procesno legitimisano za podnošenje predloga sudu, iz razloga jer su
članovi udruženja akcionari, ali ne i samo udruženje kao pravno lice. Akcionari kao vlasnici protivnika predlagača upisani su u registarski list broj 2. kod nadležnog organa i kao takvi imaju pravo
uvida, pregleda i fotokopiranja poslovne dokumentacije protivnika predlagača.
Kako Udruženje akcionara "S." iz N.S. ne poseduje svojstvo vlasnika protivnika predlagača, stoga
ne poseduje ni svojstvo stranke u ovom postupku, pa će prvostepeni sud u nastavku postupka odlučiti u
skladu sa iznetim o dozvoljenosti predloga predlagača. Odredbom člana 46. Zakona propisano je da je
Trgovinski sud sedišta privrednog društva nadležan za rešavanje sporova koji proizilaze iz ovog zakona,
osim ako ovim zakonom nije drukčije određeno. U slučajevima utvrđenim ovim zakonom ili ako to proizilazi iz ovog zakona nadležni sud odlučuje u vanparničnom postupku. U slučajevima iz stava 2. člana
46. postupak je hitan i sud prvog stepena je dužan da donese odluku najkasnije u roku od 60 dana od dana prijema zahteva, ako ovim zakonom nije drukčije propisano. Rok za žalbu je osam dana. Sud drugog
stepena dužan je da odluči po žalbi u roku od 30 dana od dana prijema zahteva. Žalba protiv odluke suda
doneta u stvarima iz stava 2. člana 46. ne zadržava izvršenje odluke. Dakle, prvostepeni sud je pravilno
postupao kada je predmetni predlog uzeo u razmatranje jer iz citiranog propisa proizilazi nadležnost trgovinskih sudova za sve sporove koji proizilaze iz Zakona. Intencija zakonodavca je bila da postavi pravilo da su sporovi iz ovog zakona po svojoj prirodi vanparničnog karaktera, te su stoga određeni i rokovi
za postupanje suda u prvom i drugom stepenu. Iz iznetog proizilazi da su trgovinski sudovi nadležni za
rešavanje ovakvih sporova po pravilima vanparničnog postupka. Žalba je uvažena i prvostepeno rešenje
ukinuto, te predmet vraćen na ponovan postupak primenom odredbe člana 380. stav 1. tačka 3) ZPP.
(Iz Rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 3364/2005 od 21.04.2005. godine)
-9-
VANPARNIČNI POSTUPAK
13.
Zaključkom opštinskog suda koji predstavlja rešenje u sm. čl. 18. st. 1. ZVP-u, odbijena
je molba podneta radi uknjižbe prava korišćenja, kao i prava vlasništva ma 1/9 zgrade.
Iz spisa proizilazi da je stranka tražila uknjižbu prava suvlasništva, odnosno pravo trajnog korišćenja, na osnovu ugovora o poklonu kojim joj je njena majka poklonila 1/9 od suvlasničkog udela u
nepokretnostima navedenim u ugovoru.
Prvostepeni sud je u zaključku naredio da se otpravak te odluke dostavi poklonodavcu, pa takvim postupanjem, odnosno neurečenjem odluke suda nije dato pravo tom licu da uloži pravni lek
protiv prvostepene odluke.
Drugostepeni sud s toga nije mogao da odlučuje o žalbi protiv prvostepene odluke suda pre nego
što ta odluka bude dostavljena poklonodavcu, jer je prvostepenom odlukom odlučivano o molbi za
uknjižbu, odnosno u zemljišnoknjižnom postupku.
Prema pravnim pravilima zemljišnoknjižnog prava, sadržanom u p. 133. st. 1. Zakona o zemljišnim knjigama, koja se primenjuju na osnovu čl. 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre
6.04.1941. godine, o rešenjima izdatim po zemljišno-knjižnim molbama ima se, pored molioca, obavestiti po službenoj dužnosti naj na čijem se vlasništvu stiče koje koje knjižno pravo ili čija se knjižna prava ustupaju, opterećuju, ograničavaju ili ukidaju, kao i onaj protiv koga je izvršena zemljišno-knjižna zabeležba. Pre tome, poklonodavcu je morala biti dostavljena prvostepena odluka, bez
obzira na to što je molba za uknjižbu poklonodavca odbijena, budući da je i poklonodavac imao interesa da se izvrši promena zemljišno-knjižnog stanja povodom ugovora o poklonu, pa se u smislu čl.
3. st. 1. ZVP-u, smatra učesnikom u postupku.
(Vrhovni sud Srbije, Dn. 785/89)
14.
Zaključkom opštinskog suda koji predstavlja rešenje u sm. čl. 18. st. 1. ZVP-u, odbijena je molba
podneta radi uknjižbe prava korišćenja, kao i prava vlasništva ma 1/9 zgrade.
Iz spisa proizilazi da je stranka tražila uknjižbu prava suvlasništva, odnosno pravo trajnog korišćenja, na osnovu ugovora o poklonu kojim joj je njena majka poklonila 1/9 od suvlasničkog udela u
nepokretnostima navedenim u ugovoru.
Prvostepeni sud je u zaključku naredio da se otpravak te odluke dostavi poklonodavcu, pa takvim postupanjem, odnosno neurečenjem odluke suda nije dato pravo tom licu da uloži pravni lek
protiv prvostepene odluke.
Drugostepeni sud s toga nije mogao da odlučuje o žalbi protiv prvostepene odluke suda pre nego
što ta odluka bude dostavljena poklonodavcu, jer je prvostepenom odlukom odlučivano o molbi za
uknjižbu, odnosno u zemljišnoknjižnom postupku.
Prema pravnim pravilima zemljišnoknjižnog prava, sadržanom u p. 133. st. 1. Zakona o zemljišnim knjigama, koja se primenjuju na osnovu čl. 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre
6.04.1941. godine, o rešenjima izdatim po zemljišno-knjižnim molbama ima se, pored molioca, obavestiti po službenoj dužnosti taj na čijem se vlasništvu stiče koje knjižno pravo ili čija se knjižna prava ustupaju, opterećuju, ograničavaju ili ukidaju, kao i onaj protiv koga je izvršena zemljišno-knjižna zabeležba. Pre tome, poklonodavcu je morala biti dostavljena prvostepena odluka, bez obzira na
to što je molba za uknjižbu poklonodavca odbijena, budući da je i poklonodavac imao interesa da se
izvrši promena zemljišno-knjižnog stanja povodom ugovora o poklonu, pa se u smislu čl. 3. st. 1.
ZVP-u, smatra učesnikom u postupku.
(Vrhovni sud Srbije, Dn. 785/89)
- 10 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
15.
Prema stanju u spisima nesumnjivo proizilazi da pok. Đ.K. nakon smrti nije ostavila testamentalne ni zakonske naslednike, niti ugovor o doživotnom izdržavanju, pa je sud pravilno postupio pozivajući javnog pravobranioca da uzme učešće u postupku. Nesumnjivo je utvrđeno da je T.R. pastorka ostavilje, obavila sahranu i snosila troškove u iznosu od 25.986 dinara, što nije osporio ni javni
pravobranilac, ali se protivio izdvajanju ovog iznosa iz ostavinske mase.
Pogrešio je, međutim, prvostepeni sud kada SO Novi Beograd uputio na parnicu da kao tužilac
protiv tužene T.R. dokaže da nema pravo izdvajanja iznosa utrošenog za sahranu ostavilje. Jer T.R.
pastorka ostavilje nema svojstvo učesnika u postupku. Učesnik u postupku, shodno čl. 3 Zakona je
lice koje je postupak pokrenulo, lice o čijem se pravima ili pravnim interesima odlučuje u postupku,
kao i organ koji učestvuje u postupku na osnovu zakonskog ovlašćenja da postupak pokreće, bez obzira da li je postupak pokrenuo ili je kasnije stupio u postupak. T.R., nije ni zakonski ni testamentalni naslednik, nema interesa da učestvuje u postupku, te prema tome nije ni legitimisana za vođenje
ovog postupka. Ona se može obratiti Skupštini opštine za naknadu troškova koje je imala oko sahrane ostavilje ili pokrenuti ostavinski postupak.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 3451/84)
16.
Sportsko društvo kao društveni klub, može biti stranka u postupku, mada nije registrovano kod
nadležnog privrednog suda.
(Višu privredni sud, Pž. 1382/80)
Kućni savet ne može biti stranka u sporu.
17.
(Vrhovni sud Srbije, Gž. 1606/78)
18.
Višestambena zgrada u društvenoj svojini ima svojstvo pravnog lica. U slučaju spora, jedino se
takva zgrada može pojaviti kao stranka, a nikako kućni savet, koji samo stambenu zgradu samo zastupa u parnici.
(Vrhovni sud Srbije, Gž. 550/77)
(Član 5. Zakona o vanparničnom postupku)
19.
Kad Centar za socijalni rad učestvuje u postupku kao stranka dužan je da plati troškove koji
nastanu po njegovom predlogu. Iz spisa predmeta proizilazi da je Centar za socijalni rad predlagač u
postupku lišenja poslovne sposobnosti protivpredlagača. Da je predlog podneo 01.12.2011.god., da
je nakon obavljenog veštačenja doneto rešenje R2.br. 12/11 od 09.2.2012.god. kojim je protivpredlagač u potpunosti lišen poslovene sposobnosti i da je to rešenje postalo pravosnažno 19.10.2012.god.
Ožalbenim rešenjem prvostepeni sud je odlučio da troškove veštačenja plati predlagač Centar za socijalni rad. Prema odredbi čl.28. Zakona o vanparničnom postupku (Sl.glasnik SRS br.25/82 i 44/88
- 11 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
i Sl.glasnik PC 85/2012 ) o troškovima postupka u statusnim stvarima sud odlučuje slobodno vodeći
računa o okolnostima slučaja i o ishodu postupka s tim što u pogledu troškova postupka koji su prouzrokovani učešćem organa starateljstva u postupku primenjuje odredbe čl.162 ZPP. Prema vremenu
donošenja Zakona o vanparničnom postupku iz 1982.god., u to vreme je važio Zakon o parničnom
postupku ("Sl. list SFR" 4/77) koji je u čl.162. određivao da kad društveni pravobranilac samoupravljanja odnosno javni tužilac učestvuje u postupku kao stranka on ima pravo na naknadu troškova ali
ne i pravo na nagradu a da troškovi koje oni imaju povodom učestvovanja u postupku na osnovu
čl.204. i 205. ZPP padaju na njihov teret. To pravilo je razlikovalo dve situacije, jednu kada je javni
tužilac stranka i drugu kad u parnici učestvuje radi zaštite opštih interesa u kom slučaju nije stranka
niti se pridružuje strankama. Kad u takvoj poziciji javni tužilac predloži određene dokaze troškovi
tih dokaza padaju na teret sredstava suda. Prema odredbi čl.157. ZPP ("Sl. glasnik PS" 125/2004)
koji je važio u vreme vođenja ovog vanparničnog postupka pravila su definisana na isti način tako
da kad javni tužilac učestvuje u postupku kao stranka ima pravo na naknadu troškova ali ne i pravo
na nagradu a kad on učestvuje u postupku na osnovu čl.207. ZPP troškovi koje je imao povodom
svog učestvovanja padaju na teret sredstava javnog tužilaštva. Prema čl.207. ZPP javni tužilac može da učestvuje u parničnom postupku radi zaštite javnog interesa ali nema poziciju stranke niti se
pridružuje bilo tužiocu bilo tuženom već ima nezavisnu ulogu radi zaštite javnog interesa. Organ
starateljstva u vanparničnom postupku takođe može da ima ulogu stranke ali može i da učestvuje u
postupku u smislu čl.5. ZVP radi zaštite prava i pravnih interesa maloletnika i drugih lica pod posebnom društvenom zaštitom. Kada Centar za socijalni rad učestvuje u postupku kao stranka dužan
je da plati troškove koji nastanu u postupku koji je inicirao a pored toga i kad učestvuje po posebnim pravilima iz čl.5. ZVP analogno odredbi čl.157. st.4. ZPP troškovi koje prouzrokuje padaju na
teret Centra za socijalni rad. Troškovi veštačenja bi pali na teret suda samo ako bi sud pokrenuo ili
vodio po službenoj dužnosti.
(Iz Rešenja Višeg suda u Pančevu 2 Gž. br.856/12 od 20.11.2012. godine)
20.
Podnošenje tužbe za raskid ugovora o izdržavanju je preduzimanje posla koji prelazi okvire redovnog poslovanja u upravljanja štićenikovom imovinom, pa je za podnošenje ove tužbe staraocu
potrebno posebno odobrenje organa starateljstva.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 174/84)
(Član 6. Zakona o vanparničnom postupku)
21.
Pasivno ponašanje privremenog zastupnika tuženog i nepreduzimanje parničnih radnji u
korist stranke čije interese zastupa predstavlja bitnu povredu postupka i povredu prava na
pravično suđenje.
Iz stanja u spisima proizlazi da je tuženoj za privremenog zastupnika u smislu odredbe člana
79. stav 2. tačka 4. Zakona o parničnom postupku postavljen advokat koji je u prethodnom toku
postupka, pre otkaza punomoćja, u istoj parnici zastupao tužioce, u čije ime je podneo i tužbu.
Kako nijedna parnična stranka nije izjavila žalbu prvostepena presuda je postala pravnosnažna.
- 12 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Naknadno angažovani punomoćnik tužene je podneo zahtev za ukidanje klauzule pravnosnažnosti i izvršnosti, koji je sud uvažio i po istovremeno izjavljenoj žalbi predmet prosledio drugostepenom sudu.
Žalba je osnovana. Postavljanjem tuženoj za privremenog zastupnika advokata koji je u toj parnici u njenom prethodnom toku zastupao tužioce, sud je povredio pravo tužene na jednaku i pravičnu
zaštitu njenih prava iz člana 2. stav 1. Zakona o parničnom postupku i time njeno pravo na pravično
suđenje garantovano odredbom člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih
sloboda.
Pored toga, cilj postavljanja privremenog zastupnika je izbegavanje štetnih posledica za obe stranke
u postupku, a ne samo za tužioca. Za privremenog zastupnika tuženom koji nema punomoćnika, a nepoznatog je prebivališta, odnosno boravišta, ne može se postaviti advokat čije se ponašanje odlikuje potpunom pasivnošću i nepreduzimanjem parničnih radnji u korist stranke čije interese zastupa. Postavljeni
privremeni zastupnik nije imao predloga za izvođenje dokaza, nije tražio naknadu troškova parničnog
postupka, a nije uložio ni žalbu protiv prvostepene presude donete na štetu tužene. Zbog takvog ponašanja prvostepeni sud je, na zahtev novoangažovanog punomoćnika tužene i ukinuo klauzulu pravnosnažnosti i izvršnosti prvobitno stavljenu na sada ožalbenu presudu.
Kako je iz iznetih razloga u postupku koji je prethodio donošenju pobijane presude, sud raspravljao
faktički samo sa jednom strankom, to je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana
361. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku na koju drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti.
(Iz Rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Gž.13276/10 od 21.12.2010. godine)
22.
Odluka o postavljanju privremenog zastupnika tuženom čije je prebivalište odnosno boravište
nepoznato, obavezno se objavljuje u u "Sl. glasniku RS" i preko oglasne table suda, a po potrebi i na
drugi prigodan način, pa s obzirom na to da oglašavanje zahteva određene troškove, uplaćivanje
predujma tih troškova je neophodan uslov za postavljanje privremenog zastupnika.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 1765/08 od 2.07.2008. godine)
23.
Kada postoje suprotni interesi tuženog i njegovog zakonskog zastupnika sud će postaviti tuženom privremenog zastupnika.
(Okružni sud u Novom Sadu, Gž. 2190/07 od 22.05.2008. godine)
24.
U situaciji kada je razveden brak stranaka, a tuženik napustio zajedničko domaćinstvo i zasnovao
vanbračnu zajednicu, pa mu se poziv za raspravu na dosadašnjoj adresi nije mogao uručiti, ne može se
prihvatiti stav prvostepenog suda da je prebivalište nepoznato i da mu se postavlja privremeni zastupnik.
(Okružni sud u Čačku, Gž. 628/07 od 4.04. 2007. godine)
25.
Nemogućnost stranke da sazna tačnu adresu tuženog ne može imati za posledicu odbačaj tužbe,
već se u tom slučaju moraju primeniti odredba čl. 79. st. 2. tač. 4 i 5. ZPP-u o postavljanju privremenog zastupnika, ako hitnost postupanja zahteva, a u svakom slučaju sud ima postaviti tuženom zakonskog zastupnika, odnosno staraoca preko nadležnog Centra za socijalni rad.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 6874/05 od 8.06.2005. godine)
- 13 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
26.
Osnovni uslov za postavljanje privremenog zastupnika tuženom je potreba hitnog postupanja da bi
se sprečile štetne posledice koje bi za jednu stranku mogle nastati, ako bi redovan postupak oko postavljanja zakonskog zastupnika tuženom duže trajao.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 12193/96)
27.
U bračnom sporu za poništaj braka stranki koja je faktički parnično nesposobna, zbog duševne
bolesti a nije pravnosnažnom sudskom odlukom lišena poslovne sposobnosti postavlja se staralac za
poseban slučaj.
(Vrhovni sud Srbije, Gž. 742/86)
28.
Privremenom zastupniku, određenom od strane suda licu nepoznatog boravišta pripada naknada
za zastupanje bez obzira na ishod spora u postupku u kome je postavljen za privremenog staraoca.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 11741/83)
29.
Privremeni zastupnik parničnoj stranci nepoznatog boravišta u smislu odredaba st. 2. tač. 4. člana 84. ZPP može se postaviti samo u slučaju ako je bilo od organa starateljstva, bilo od strane suda
na pouzdan način utvrđeno da je boravište tuženog zaista nepoznato, a tuženi nema punomoćnika.
(Vrhovni sud Vojvodine, Gž. 800/78)
30.
Kad u sporu odsutnu stranku zastupa postavljeni staralac, pa u toku parnice staralac prijavi
sudu adresu stranke u inostranstvu, tada sud postupak ne prekida, niti se staralac razrešava dužnosti, već se postupak nastavlja uz učešće staraoca sve dokle dok se odsutna stranka ili njen punomoćnik ne prijavi sudu.
(Vrhovni sud Srbije - odeljenje u Novom Sadu, Gž. 207/67)
(Član 8. Zakona o vanparničnom postupku)
31.
Odredba čl. 3. tač. 3. ZPP primenjuje se i u vanparničnom postupku.
(Okružni sud u Požarevcu, Gž. 1358/90)
(Član 11. Zakona o vanparničnom postupku)
32.
Prema odredbi člana 34. Zakona o stanovanju u slučaju smrti zakupca, zakupac na tom
stanu postaje član porodičnog domaćinstva koji je nastavio da koristi stan.
- 14 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Prvostepenom presudom je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je traženo da se utvrdi da je prestao ugovor o korišćenju stana usled smrti zakupca i propasti stana, kao i supsidijarni tužbeni zahtev
kojim tužilja otkazuje dalje korišćenje stana tuženima i traži da se isti isele iz stana. Drugostepeni
sud je našao da je u prvostepenoj presudi potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, na koje je
pravilno primenjeno materijalno pravo, pa je potvrdio prvostepenu presudu.
Prema odredbi člana 34. Zakona o stanovanju RS, u slučaju smrti zakupca, zakupac na tom
stanu postaje član porodičnog domaćinstva koji je nastavio da koristi stan po redosledu, bračni
drug, dete rođeno u braku, van braka, usvojeno i pastorče. U konkretnom slučaju, nakon smrti supruga i oca tuženih, koji je bio nosilac stanarskog prava odnosno zakupac, stan su nastavili da
koriste tuženi.
Činjenica da tuženi nisu obavestili tužilju (vlasnicu stana) o smrti nosioca stanarskog prava u roku od 60 dana niti su sa njom zaključili ugovor o zakupu stana u smislu člana 34. stav 4. i 5. Zakona
o stanovanju, ne daje pravo tužilji da može uskratiti korišćenje istog tuženima po svojoj volji, već samo ako tuženi ne ispunjavaju uslove iz člana 34. stav 1. navedenog zakona. Iz činjeničnog utvrđenja
jasno sledi da tuženi 3 reda u stanu neprekidno živi od rođenja i da ne postoji niti jedan od zakonom
predviđenih razloga za jednostrani otkaz ugovora od strane zakupodavca po odredbama člana 35.
stav 1 tačke 1-6. Zakona o stanovanju, pa je u tom slučaju tuženi legitimisan na zaključenje ugovora o zakupu sa tužiljom odnosno u njegovom odsustvu postoje uslovi da sud u vanparničnom postupku po odredbi člana 34. stav 5. Zakona o stanovanju prizna tuženoj 1. reda, kao supruzi pok.
zakupca u momentu njegove smrti svojstvo zakupca stana na neodređeno vreme. Takođe, tužilja je
istakla da su se tuženi nesavesno ponašali, pa je došlo do propasti stana jer je stanu pričinjena šteta
koja premašuje uobičajenu štetu, usled čega je predložila da se tuženima otkaže dalje korišćenje
stana. Međutim, uslovi otkaznog roka iz člana 10. stav 1. tačka 3. Zakona o stanovanju nisu ispunjeni, jer su nastalu štetu sanirali i otklonili tuženi i treća lica isključivo svojim sredstvima, bez
učešća tužilje, iako je od strane građevinske inspekcije bila pozvana da učestvuje u sanaciji, pa je
stan vraćen u prvobitno stanje.
Pored toga tuženi nemaju u svojini stan koji bi odgovarao potrebama njihovog domaćinstva,
a tužilja je odbila prijem zakupnine, pa tužena 1 reda plaća zakupninu po odluci suda u sudski depozit.
(Presuda Osnovnog suda u Somboru broj P.37/10 od 11.04.2011. godine i
presuda Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž. 1429/12 od 18.04.2012. godine)
33.
U slučaju da pred nadležnim organom nije zaključen sporazum o naknadi za oduzeto pravo
korišćenja zajedničke prostorije, to se ne može odbiti predlog zbog nastupanja apsolutnog roka
zastarelosti, bez obzira što je od konkretnog događaja proteklo više od 10 godina, s obzirom da
rok zastarelosti počinje da teče tek od momenta nastanka sporazuma, odnosno donošenja rešenja
o naknadi.
(Iz Rešenja Višeg suda u Beoradu, Gž. br. 4700/10 od 21.03.2012. godine)
34.
Predlagač koji je stekao stanarsko pravo u smislu čl.11. Zakona o stambenim odnosima koji je važio u vreme dodeljivanja stana ima pravo da taj stan otkupi ali pod uslovima iz Zakona
o stanovanju koji je stupio na snagu 04.1.2012.god. i koji važi u vreme donošenja odluke.
- 15 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Predlagač je stekao stanarsko pravo na stanu u smislu čl.11. Zakona o stambenim odnosima koji
je važio u vreme dodeljivanja stana. Navedenom odredbom je bilo propisano da stanarsko pravo građanin stiče danom zakonskog useljenja u stan. Zakonitost useljenja je u slučaju predlagača obezbeđena odlukom nadležnog organa protivpredlagača Komisije za rešavanje stambenih potreba radnika
br.29/82 od 24.09.1982.god., rešenjem direktora br.29/82 od 11.10.1982.god., jer je njemu u redovnom postupku raspodele stana na osnovu mesta koje je zauzeo na rang listi stan i dodeljen. U takvoj
situaciji predlagač je stekao stanarsko pravo imajući u vidu i da je zaključio ugovor o korišćenju stana sa protivpredlagačem 01.11.1982.god. na neodređeno vreme i da se u stan uselio 1982.god. Tačni
su navodi iz žalbe protivpredlagača da se pod službenim stanom smatraju stanovi čije je korišćenje
vezano za vršenje određene službene dužnosti i funkcije i oni stanovi koji su po svom položaju i prirodnoj nameni vezani za vršenje određene funkcije. Zakon o stambenim odnosima koji je važio u
vreme dodeljivanja stana na korišćenje predlagaču je u čl.7. upravo to i određivao da se odredbe tog
zakona ne primenjuju na stanove za službene potrebe pod kojima se podrazumevaju oni stanovi čiji
je korišćenje vezano za vršenje određene službene dužnosti i funkcije koji su kao uz uslov da su kao
takvi utvrđeni u opštim aktima davaoca stana na korišćenje i da lica koja koriste takve stanove stiču
samo pravo na korišćenje stana u obimu utvrđenom opštim aktom ili ugovorom a ne stiču stanarko
pravo na tim stanovima. Međutim, u prvostepenom postupku je utvrđeno na osnovu nalaza i mišljenja veštaka K.B. i S.Č. da zgrada u kojoj se nalazi stan predlagača ne predstavlja infrastrukturu železničke stanice što znači da se radi o stanu čije korišćenje nije vezano za obavljanje železničke delatnosti. To što se stan vodi kao osnovno sredstvo kod protivpredlagača i što se nalazi u zaštitnom pojasu u kojem za gradnju treba posebna saglasnost protivpredlagača ne znači da se radi o "službenom
stanu" koji je vezan za funkcionisanje železnice, jer je upravo suprotno. Zgrada postoji od pre
1982.god., služila je kao odmorište za vozopratno osoblje i kad je za tim prestala potreba u njoj su
formirana tri stana. Pitanje eventualne rekonstrukcije pruge pored koje se zgrada nalazi ne utiče na
svojstvo stana već eventualno na druge imovinske odnose između stranaka. S obzirom da predlagač
ima stanarsko pravo na stanu u smislu čl.17. Zakona o stanovanju PC koji je važio u vreme podnošenja predloga za otkup stana on je to pravo i stekao. Međutim, u međuvremenu je stupio na snagu Zakon o stanovanju ("Sl.glasnik PC" 99/2011 od 27.12.2011. godine kojim je određeno u čl.20. da se
stan otkupljuje pod uslovima koji su važili na dan podnošenja pismenog zahteva za otkup stana a u
slučaju zahteva koji je podnet pre stupanja na snagu ovog zakona (zakon je stupio na snagu
04.01.2012. godine pod uslovima na dan stupanja na snagu ovog zakona. U ovom slučaju predlagač
je podneo zahtev za otkup stana 12.12.1994.god. i pošto njegov zahtev nije rešen on ima pravo na otkup stana pod uslovima određenim u Zakonu o stanovanju od 04.01.2012.god. Odredbom čl.20. i 21.
tog zakona propisano je na koji način se utvrđuje cena za otkup stana a to nije cena odnosno vrednost koju procenjuje poreska uprava kao poresku osnovicu za porez na prihod od imovine.U ukidnom rešenju ovog suda 1 Gž.br.1381/10 od 19.10.2010.god. naloženo je prvostepenom sudu da utvrdi otkupnu cenu stana bilo dopunskim veštačenjem bilo pribavljanjem odgovarajućeg izveštaja nadležnog organa koji nije poreska uprava već organ iz čl.24. Zakona o stanovanju. Takođe predlagač
ima pravo da otkupnu cenu stana isplati i u ratama. U tom smislu je osnovana žalba predlagača da
prvostepeni sud nije pravilno utvrdio otkupnu cenu stana niti primenio materijalno pravo u pogledu
načina otplate. U ponovljenom postupku prvostepeni sud će u skladu sa čl. 20, 21. i 23. Zakona o
stanovanju utvrditi otkupnu cenu stana bilo dopunskim veštačenjem bilo pribavljanjem izveštaja organa ili organizacije opštine koji u smislu čl.24. Zakona o stanovanju vrši proveru zakonitog utvrđivanja otkupne cene stana u državnoj odnosno društvenoj svojini na teritoriji opštine, i potom u smislu čl. 16. st. 4. tog zakona doneti rešenje koje će zameniti ugovor o otkupu.
(Iz Rešenja Višeg suda Pančevo Gž.br.775/12 od 27.11.2012. godine)
- 16 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
35.
Status člana porodičnog domaćinstva i korisnika stana od koga zavisi kasnije sticanje stanarskog
prava procenjuje se prema momentu kad stranarsko pravo ranijeg nosioca prestaje. Iz spisa predmeta
i utvrđenja prvostepenog suda proizilazi sledeće: sporni stan dobio je na korišćenje otac predlagača
koji je bio šef stanice. Zgrada u kojoj se stan nalazi te 1960. godine bila je železnička stanica. Posle
7-8 godina pruga na kojoj se ta zgrada nalazila je zatvorena pa je zgrada pretvorena u stambeni prostor tako što se u preostali deo zgrade nakon adaptacije u stan uselio takođe radnik kod protivpredlagača. Posle smrti pok. njegova supruga je dana 08.02.1989. godine zaključila sa protivpredlagačem
ugovor o korišćenju stana koji se nalazi u Vršcu. Ugovor je zaključen na neodređeno vreme a u ugovoru nije bilo upisano ko su u to vreme bili njeni članovi porodičnog domaćinstva. Pok. je tražila
zahtevom od 19.07.2000. godine da otkupi stan od protivpredlagača i nakon dobijanja obaveštenje
od 15.10.2000. godine da se njen predlog odbija ona je dana 14.02.2001. godine predložila da sud
donese rešenje koje će zameniti Ugovor o otkupu stana. U toku ovog postupka je umrla 23.07.2008.
godine pa je predlagač njena ćerka tražila da se postupak nastavi i da ona otkupi stan odnosno da sud
donese rešenje koje će zameniti ugovor o otkupu stana u kome bi ona bila kupac. Rođena je 1954.
godine (na zapisniku od 28.06.2012. godine izjavila je da ima 58 godina) i ona je sa 15 godina napustila porodično domaćinstvo svojih roditelja tako što je započela školovanje u Beogradu a sa svojih
20 godina od 1974. godine ona ima prijavljeno prebivalište u Beogradu. Pošto se udala i rodila ćerku
ona je svoje dete dovela kod majke pokojne pa je njena ćerka sa babom živela do babine smrti u
spornom stanu. Kada je predlagaču prestao radni odnos kao tehnološkom višku od 2002. godine ona
je boravila sa majkom u spornom stanu ali svoje prebivalište do danas iz Beograda nije odjavila. Na
ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo i doneo rešenje koje zamenjuje ugovor o otkupu stana ceneći da prema odredbi čl.34. Zakona o stanovanju
predlagač spada u krug lica koja imaju pravo na otkup stana nakon smrti zakupca odnosno nosioca
stanarskog prava. Prvostepeni sud pogrešno smatra da pored toga što je prestala da bude član domaćinstva još sa svojih 20 godina ona zbog faktičkog života sa majkom ima pravo da otkupi stan. Upravo je suprotno. Predlagač sa protivpredlagačem nema zaključen ugovor o zakupu na neodređeno vreme o korišćenju spornog stana pa nije ispunjen osnovni uslov iz čl.16. Zakona o stanovanju ("Sl. glasnik PC" 99/2001) da ona traži da sud donese rešenje koje će zameniti ugovor o otkupu stana. Tom
odredbom je propisano da je nosilac prava raspolaganja na stanu u društvenoj odnosno državnoj svojini dužan da nosiocu stanarskog prava odnosno zakupcu koji je to svojstvo stekao do dana stupanja
na snagu ovog zakona omogući otkup stana koji koristi. Predlagač nije zakupac stana. Pored ove činjenice za ovu pravnu stvar je od prevashodnog značaja status predlagača koji se tiče porodičnog domaćinstva njene pokojne majke. Iz ugovora o korišćenju stana koji je zaključila pok. 08.02.1989. godine proizilazi da je ona sama posle smrti supruga nastavila da koristi stan koji je on ranije dobio.
Status člana porodičnog domaćinstva i korisnika stana od koga zavisi kasnije sticanje stanarskog
prava procenjuje se prema momentu kada stanarsko pravo ranijeg nosioca prestaje. Ranijem nosiocu stanarskog prava odnosno zakupcu na neodređeno vreme pok. to pravo je prestalo danom
njene smrti 23.07.2008. godine Prvostepeni sud pravilno citira odredbu čl.34. Zakona o stanovanju ("Sl. glasnik PC" 101/2005) koji je važio u vreme smrti nosioca stanarskog prava pok. ali ga
pogrešno primenjuje zbog toga što predlagač nije član porodičnog domaćinstva njene pokojne
majke s obzirom da ima prijavljeno prebivalište u Beogradu i zbog toga što je napuštanjem usled
zaposlenja i zasnivanja braka dotadašnjeg porodičnog domaćinstva njenih roditelja, njoj nepovratno prestalo svojstvo člana porodičnog domaćinstva. Zbog toga ona nema pravo da otkupi stan
koji je do smrti koristila njena majka, kao nosilac stanarskog prava. Rešenje je preinačeno na
osnovu čl.387. st.1. tač.3. ZPP u vezi čl.30. ZVP.
(Iz Rešenja Višeg suda Pančevo 2 Gž.br.802/12 od 18.12.2012. godine)
- 17 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
36.
Predlagač koji ima status zakupca stana na neodređeno vreme aktivno je legitimisan da
traži od suda da rešenjem zameni ugovor o otkupu stana
Prema odredbama Zakona o stanovanju pravo na otkup stana imaju u smislu čl. 16 st. 1. ovog zakona nosioci stanarskog prava, odnosno zakupci koji su to pravo na stanu u društvenoj ili državnoj svojini
stekli do dana stupanja na snagu ovog zakona, 02.08.1992. godine. Pravo na otkup imaju i nosioci stanarskog prava koji su to pravo stekli do dana stupanja na snagu ovog zakona, s tim što nastavljaju
da koriste stanove kao zakupci na neodređeno vreme, ako do 31.12.1995. godine ne zaključe ugovor o otkupu stana (član 31). To pravo (na otkup stana) imaju i ostali zakupci na neodređeno vreme,
u smislu čl. 39. Zakona o stanovanju, jer se odredbe ovog zakona o korišćenju društvenog stana po
osnovu ugovora o zakupu društvenog stana primenjuju i na korišćenje stanova u državnoj i društvenoj svojini koji budu dati u zakup na neodređeno vreme i mogu taj stan da otkupe po odredbama
ovog zakona.
Pošto predlagač nema svojstvo zakupca stana na neodređeno vreme, pravilno je prvostepeni sud
primenio navedene odredbe Zakona o stanovanju kada je odbio njegov predlog za donošenje rešenja
koje zamenjuje ugovor o otkupu stana koji se nalazi u Pančevu u ul. Karađorđeva.
Viši sud je cenio i navode iz žalbe predlagača da mu je predmetni stan dodeljen na trajno korišćenje od strane protivnika predlagača, kao i da se nalazi u faktičkom zakupu istog stana, pa je našao da su isti neosnovani.
U spisima predmeta istina postoji akt, priložen kao dokaz, za koji predlagač smatra da predstavlja odluku o dodeli stana na trajno korišćenje, ali se njegova pravna valjanost osnovano dovodi u
pitanje, obzirom na njegovu formu, sadržinu i nepostojanje osnovnih elemenata koje treba da sadrži
odluka o dodeli stana.
U ostalom ta činjenica i nije bitna za odlučivanje o predlogu predlagača. Bitno je jedino da sa
protivnikom predlagača on nema zaključen ugovor o zakupu stana na neodređeno vreme, a faktičkim
zakupom, se suprotno žalbenim navodima, ne stiče pravo na otkup stana.
(Viši sud u Pančevu, Gž.br.2303/10 od 01.02.2011. godine)
37.
Pravo da u vanparničnom postupku traži donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu stana ima lice koje dokaže da je zakupac stana na neodređeno vreme.
Prema stanju u spisima predlagač je podneo predlog protiv protivnika predlagača radi donošenja
rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu stana a koji se nalazi u Pančevu u ul. Moše Pijade br.19. u
dvorištu u ukupnoj površini od 66 m2. Predlagač nema zaključen ugovor o zakupu stana sa protivnikom predlagača iz čl.7. Zakona o stanovanju, ali u predmetu prvostepenog suda P.939/11 vodi parnicu radi utvrđenja da je na predmetnom stanu postao nosilac prava zakupa na neodređeno vreme.
Ovaj vanparnični postupak prvostepeni sud prekida smatrajući da odluka suda u predmetu P.939/11
predstavlja prethodno pitanje za odlučivanje suda o predlogu predlagača radi donošenja rešenja koje
zamenjuje ugovor o otkupu stana.
Osnovano protivnik predlagača žalbom ukazuje da je odluka o prekidu postupka doneta pogrešnom primenom odredbe čl.16. st.1. Zakona o stanovanju, kao i čl. 215. tač.1. ZPPa u vezi sa čl. 30.
st.2. ZOVPa. Ovo, zbog toga što je odredbom čl.16. st.1. Zakona o stanovanju propisano da je nosi- 18 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
lac prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini i vlasnik stana u državnoj svojini, dužan da nosiocu stanarskog prava, odnosno zakupcu koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu ovog
zakona, na njegov zahtev u pismenoj formi omogući otkup stana koji koristi pod uslovima propisanim ovim zakonom, a stavom 4. navedenog člana zakona da ako nosilac prava raspolaganja odbije
zahtev za otkup toga stana i ne zaključi ugovor o otkupu u roku od 30 dana od podnošenja zahteva,
lice iz stava 1. i 2. čl. 16. Zakona, može da podnese predlog nadležnom sudu da u vanparničnom postupku donese rešenje koje će zameniti ugovor o otkupu stana.
Zakon o stanovanju stupio je na snagu 02.08.1992.god. ali je odredba čl. 39. ovog zakona kojom
je propisano da se odredbe Zakona o korišćenju društvenog stana po osnovu ugovora o zakupu društvenog stana primenjuju i na korišćenje stanova u društvenoj i državnoj svojini koji budu dati u zakup na neodređeno vreme menjana Zakonima o izmenama i dopunama Zakona o stanovanju, tako da
se primena ove odredbe ne vezuje za dan kada je stupio na snagu Zakon o stanovanju 02.08.1992.
Naime, odredbom čl.39. Zakona o stanovanju, propisano je da zakupac na neodređeno vreme može
taj stan da otkupi po odredbama Zakona o stanovanju.
Iz odredbe čl.16. st. 1. Zakona o stanovanju proizilazi da pravo na otkup stana u društvenoj svojini ima samo zakupac stana na neodređeno vreme, što podrazumeva zaključenje ugovora o zakupu
stana na neodređeno vreme u zakonskoj formi. Stoga, ako neko lice, kao što je ovde predlagač ne
dokaže da je zakupac stana na neodređeno vreme, ne može ostvariti pravo na otkup stana, zbog čega
se u tom slučaju predlog za donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu stana odbija, a ne
prekida postupak kao što je to pogrešno učinio prvostepeni sud dok se ne utvrdi da li je predlagač zakupac stana ne neodređeno vreme.
Pošto u konkretnom slučaju ne važi pravilo presuđene stvari, predlagač će moći, ako izdejstvuje
odluku da je zakupac stana na neodređeno vreme, ponovo da podnese predlog radi donošenja rešenja
koje zamenjuje ugovor o otkupu stana.
Iz navedenih razloga rešenje je ukinuto i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak, na osnovu odredbe čl.387. tač. 3. ZPPa u vezi sa čl.30. st.2. ZOVPa, koji će nastaviti vanparnični postupak i doneti odluku o osnovanosti predloga predlagača.
(Viši sud u Pančevu, Gž.br. 1114/11 od 14.11.2011. godine)
38.
Prema odredbi čl. 34. Zakona o stanovanju ne može se tražiti u vanparničnom postupku
da sud rešenjem zameni Ugovor o zakupu stana.
Predlagač je protiv protivnika predlagača podneo predlog za donošenje rešenja koje zamenjuje
ugovor o zakupu stana, kojim predlogom je naveo da mu je rešenjem Komisije za stambena pitanja
Vlade Republike Srbije dana 21.06.2002.g. dodeljen u zakup stan u Pančevu u ul. Karađorđevoj, te
da je tačkom 2 tog rešenja dato pravo predlagaču da predmetni stan koristi zajedno sa članovima
svog domaćinstva, kao i da na osnovu tog rešenja predlagač može zaključiti ugovor o zakupu na
neodređeno vreme sa Javnim preduzećem za stambene usluge. Istaknuto je i to da se predlagač u više navrata obraćao protivniku predlagača sa zahtevom za zaključenje ugovora o zakupu stana i da je
do toga nije došlo pa predlaže da se donese rešenje i utvrdi da isto zamenjuje ugovor o zakupu stana
na neodređeno vreme, utvrdi zakupnina kojom će se predlagač obavezati da plaća za predmetni stan.
Uz predlog predlagač je priložio rešenje na koje se poziva u predlogu. Odlučujući o ovakvom predlogu prvostepeni sud je isti odbacio iz razloga što pozitivnopravni propisi ne predviđaju da se u vanparničnom postupku mogu donositi rešenja koja zamenjuju ugovor o zakupu stana koji je dat na korišćenje od strane državnog organa.
- 19 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Pravilno je prvostepeni sud ovakav predlog predlagača odbacio pozivajući se na odredbe Zakona
o vanparničnom postupku, koje je i citirao, i odredbu čl. 34. Zakona o stanovanju, da zainteresovano
lice nakon smrti ranijeg zakupca stana ili njegovog iseljenja može podneti predlog sudu da u vanparničnom postupku donese rešenje kojim se zamenjuje ugovor o zakupu stana, što u konkretnom nije
slučaj.
Predlagaču je rešenjem protivnik predlagača dao u zakup na neodređeno vreme predmetni stan
da ga koristi sa članovima svog porodičnog domaćinstva, te da će predlagač na osnovu tog rešenja
zaključiti ugovor o zakupu na neodređeno vreme sa Javnim preduzećem za stambene usluge, što proizilazi iz same izreke ovog rešenja, a što bi bilo eventualno okolnost da se predlagač Javnom preduzeću za stambene usluge i obrati radi zaključenja ugovora o zakupu, jer u vanparničnom postupku ne
može ostvariti ovo svoje pravo u skladu sa sada važećim pozitivnopravnim propisima.
(Viši sud u Pančevu, Gž.br. 1495/10 od 04.05.2010. godine)
39.
Činjenica da je u ranijem vanparničnom postupku odbijen prelog za fizičku deobu zajedničkog
stana, te da stan nije podeljen shodno idealnim delovima zajedničara se ne smatra prethodnim pitanjem za odlučivanje prilikom otkupa dela stana.
(Vrhovni kasacioni sud, Rev. 941/10 od 22.09.2010. godine)
40.
Pobijanom presudom usvojen je tužbeni zahtev tužilaca i obavezana je tužena da im preda u posed,
slobodan od lica i stvari, stan u ulici … u N.S., ukupne površine 39 m2, te da im naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 74.000,00 dinara, a sve u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja.
Protiv navedene presude žalbu je blagovremeno izjavila tužena pobijajući je iz svih zakonom predviđenih razloga. Tužioci su dali odgovor na žalbu tužene. Žalba nije osnovana.
Ispitujući pobijanu presudu shodno odredbi člana 372. stav 2. ZPP-a, ovaj sud je ustanovio da
je ista doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka, da je činjenično stanje pravilno i
potpuno utvrđeno te da je materijalno pravo pravilno primenjeno.
U prvostepenom postupku, pored ostalog, utvrđeno je da je sada pokojni P.T. sa svojom majkom
i bakom, koja je bila nosilac stanarskog prava na predmetnom stanu, u istom stanovao od 1956. godine. Predmetni stan je bio u vlasništvu M.B. Tužilja V.T. se, nakon zaključenja braka sa P.T.1968.
godine, uselila u predmetni stan, a iste godine iz stana su se iselile majka i baka P.T. u stan koje su
one dobile na korišćenje. U predmetnom stanu rodila su se deca P.T. i V.T. i to tužilja S.N., rođena
…godine i T.T., rođena …godine. P.T. je dana 17.02.1978. godine zaključio ugovor o korišćenju
predmetnog stana sa SIZ-om za urbanizam, građevinsko zemljište i stanovanje N.S., a brak između
P.T. i tužilje V.T. je razveden sudskom presudom 1995. godine, s tim što je zajednica života prekinuta 1993. godine, a nakon razvoda braka nije postignut sporazum ko će od ranijih bračnih drugova
biti nosilac stanarskog prava, niti je pokrenut vanparnični postupak pred sudom povodom toga. Nakon razvoda braka tužilja V.T. je sa ćerkama nastavila da živi u predmetnom stanu, a P.T. je jedno
vreme živeo u stanu svoje bake a zatim u podstanarskim stanovima. Nakon smrti svoje bake, P.T. je
kao jedini zakonski naslednik 1999. godine prodao njen stan i deo novca poklonio svojoj ćerki T.T.,
koja je od tog novca kupila garsonjeru, a preostali deo novca je zadržao za sebe i od istog plaćao
podstanarske stanove u kojima je živeo do 2003. godine, kada se vratio u predmetni stan, jer više nije bio u finansijskoj situaciji da plaća podstanarske stanove, a u kojem stanu su i dalje živela njegova
bivša supruga, ovde tužilja V.T. i njihova ćerka, tužilja S.N., a druga ćerka, T.T., se iste godine preselila u svoj stan. Zbog problema koji su bili uzrokovani stalnim konzumiranjem alkohola od strane
- 20 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
P.T., dolazilo je do stalnih konfliktnih situacija, koje su kulminirale u novembru 2005. godine kada
su tužilje samo sa svojim ličnim stvarima napustile predmetni stan, i privremeno otišle kod prijateljice tužilje S.N. na dva dana, jer nisu imale novca da plaćaju podstanarski stan, a zatim su se preselile
u K. u kuću koju su dobile na besplatno korišćenje. Ćerka tužilje S.N. se dana 21.11.2005. godine
upisala u VII razred škole "ĐJ." u K., ali se za drugo polugodište, počev od 16.01.2006. godine, vratila u školu "V.S." u N.S., koju je i ranije pohađala. P.T. je ostao u predmetnom stanu. On je
01.12.2005. godine zaključio brak sa tuženom, koju je upoznao u leto 2003. godine. P.T. je preminuo 04.12.2005. godine, a tužilje su za njegovu smrt saznale u januaru 2006. godine, kada su otišle u
predmetni stan i zatekle promenjenu bravu na vratima i tada od komšinice saznale da je P.T. zaključio brak sa tuženom i da se ona nakon njegove smrti nalazi u posedu istog. Ćerke P.T. su pokrenule
postupak pred ovim sudom radi poništaja braka koji je zaključio njihov otac sa tuženom, pa je iz tih
razloga prekinut ostavinski postupak iza P.T.
Pravilno je prvostepeni sud, a na osnovu pravilne i potpune ocene u postupku izvedenih dokaza,
utvrdio relevantne činjenice i na iste pravilno primenio materijalno pravo kada je ustanovio da je tužbeni zahtev tužilaca neosnovan. Naime, u konkretnom slučaju, iako se radi o predaji poseda, pravilno prvostepeni sud primenjuje Zakon o stambenim odnosima iz 1972. godine i sada važeći Zakon o
stanovanju, imajući u vidu da pravo na posed predmetnog stana tužioci zasnivaju na svom svojstvu
člana porodičnog domaćinstva pokojnog P.T., koji je bio nosilac stanarskog prava na predmetnom
stanu, te se u konkretnom slučaju imaju primeniti propisi kojima je regulisano stanarsko pravo, pa su
suprotni navodi žalbe tužene kojima se ističe da je prvostepeni sud u konkretnom slučaju trebao primeniti odredbe Zakona o obligacionim odnosima neosnovani.
Pored toga, navedenim zakonima, odnosno odredbom člana 33. tačka 3. Zakona o stanovanju
propisano je da ugovor o zakupu društvenog stana prestaje iseljenjem zakupca iz stana, a odredbom
člana 34. stav 1. istog zakona propisano je da u slučaju smrti zakupca ili njegovog iseljenja iz stana,
zakupac na tom stanu postaje član porodičnog domaćinstva koji je nastavio da koristi taj stan po sledećem redosledu: bračni drug, dete rođeno u braku, van braka, usvojeno i pastorče, koje odredbe se,
shodno odredbi člana 40. stav 1. istog zakona, primenjuju i na korišćenje stana u svojini građana po
osnovu stanarskog prava. Dakle, kako je pokojni P.T. izašao iz predmetnog stana 1993. godine i otišao da živi sa svojom bakom, te je nakon njene smrti, kao njen zakonski naslednik, nasledio njen
stan, isti je izgubio svojstvo nosioca stanarskog prava na predmetnom stanu shodno odredbi člana
33. tačka 3. Zakona o stanovanju, jer se u njegovom odlasku iz predmetnog stana manifestovala njegova volja da prestane da koristi predmetni stan i da se iz istog iseli, imajući u vidu da je u presudi o
razvodu braka između njega i tužilje V.T. navedeno da je brak razveden usled poremećenih odnosa,
da je bračna zajednica prekinuta 1993. godine (a tužilja V.T. je ostala u predmetnom stanu), da je
P.T. otišao da živi sa bakom u njenom stanu, da je posle bakine smrti on taj stan prodao i živeo u
podstanarstvu dok je imao finansijskih sredstava za to, odnosno sve do 2005. godine kada više nije
bio u mogućnosti da plaća podstanarstvo pa se vratio u predmetni stan, ali tada više nije mogao da
stekne svojstvo ni nosioca stanarskog prava ni člana porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog
prava na stanu u svojini građana, kakav je predmetni stan, shodno odredbi člana 2. Zakona o stambenim odnosima iz 1972. godine, odnosno on u tom momentu više nije imao nikakav zakonski osnov
za korišćenje predmetnog stana, pa s tim u vezi ni tužena, koja je sa njim zaključila brak 2005. godine, nema zakonski osnov za korišćenje predmetnog stana koji bi proizlazio iz nekog prava korišćenja
predmetnog stana P.T. u momentu njegove smrti (na primer kao član njegovog porodičnog domaćinstva), niti je tužena dokazala da ima neki drugi pravni osnov za korišćenje predmetnog stana, pa je
osnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim od tužene traže da im predmetni stan preda u posed slobodan
od lica i stvari, jer tužilje, u odnosu na tuženu, imaju zakonski osnov za korišćenje predmetnog stana, imajući u vidu da su one ostale u predmetnom stanu posle iseljenja nosioca stanarskog prava P.T.
- 21 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
iz istog, a u smislu člana 34. stav 2. Zakona o stanovanju, te su suprotni navodi žalbe tužene neosnovani.
Pravilan je stav prvostepenog suda da bračni drug koji se uselio u stan u svojini građana nakon
29.07.1973, godine ne može steći stanarsko pravo odnosno pravo zakupa na neodređeno vreme u
smislu odredbe člana 2. Zakona o stambenim odnosima koji je stupio na snagu 29.07.1973. godine
kojim je propisano da se stanarsko pravo može steći samo na stanu u društvenoj svojini, a ne i na stanu u svojini građana. Stoga tužena udajom i useljenjem u predmetni stan 2005. godine ne može steći
svojstvo korisnika stana kao član porodičnog domaćinstva svog pokojnog supruga, čak i da je on u
tom trenutku bio zakupac stana.
Činjenica što posle razvoda braka između pokojnog P.T. i tužilje V.T. niko nije određen za nosioca stanarskog prava, niti su se tužilje obraćale vanparničnom sudu radi određivanja nosioca stanarskog prava nije od uticaja, imajući u vidu da je tužilja S.N. bila član porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava, P.T., i po tom osnovu ima pravo da koristi stan, da je tužilja V.T. član njenog
porodičnog domaćinstva, kao i s obzirom na odredbu člana 35. stav 3. Zakona o stanovanju kojom je
propisano da u slučaju razvoda braka razvedeni supružnici se sporazumevaju o tome ko će nastaviti
sa korišćenjem stana u svojstvu zakupca, ako sporazum ne postignu, na predlog jednog od supružnika,
nadležni sud će u vanparničnom postupku doneti rešenje o određivanju supružnika koji nastavlja sa
korišćenjem stana u svojstvu zakupca, vodeći računa o stambenim potrebama razvedenih supružnika i
njihove dece, o tome ko je zakupac stana, materijalnom i zdravstvenom stanju supružnika i drugo, pa
pravo na korišćenje predmetnog stana od strane tužilja proizlazi iz Zakona o stanovanju, a kako tužena
nema nikakav osnov za korišćenje predmetnog stana, ni prema Zakonu o stanovanju neposredno niti
izvedeno pravo iz prava nosioca stanarskog prava, pravo tužiilaca na korišćenje predmetnog stana je
jače od prava tužene.
Takođe ni činjenica što su tužilje bile napustile predmetni stan 2005. godine pa se u isti vratile nakon smrti P.T. nije od uticaja, jer one tim odlaskom nisu izgubile pravo na korišćenje predmetnog stana kao članovi porodičnog domaćinstva bivšeg nosioca stanarskog prava, s obzirom na
činjenicu da su iz predmetnog stana otišle zbog poremećenih odnosa uslovljenih konzumiranjem
alkohola od strane P.T., dakle ne svojom voljom, te da nisu imale na drugi način rešeno stambeno
pitanje, pa se njihov privremeni odlazak, uzrokovan poremećenim odnosima, ne može tretirati
iseljenjem u smislu člana 33. tačka 3. Zakona o stanovanju a čime bi im prestalo pravo na korišćenje predmetnog stana.
Shodno svemu navedenom, ovaj sud je našao da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno
pravo i ustanovio da je osnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim traže da im tužena preda u posed, slobodan od lica i stvari, predmetni stan, a žalbu tužene iz podneska od 10.03.2009. godine ocenio kao neosnovanu, dok navode tužene iz podneska od 26.05.2009. godine i navode tužilaca iz podneska od
28.10.2009. godine ovaj sud nije uzimao u obzir, imajući u vidu da su podneti nakon isteka zakonskog
roka za izjavljivanje žalbe odnosno za davanje odgovora na žalbu.
(Apelacioni sud u Novom Sadu, Gž. 3472/10)
41.
Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.3531/03 od 22.05.2009. godine, stavom prvim
izreke utvrđuje se da je ništav ugovor o kupoprodaji stana aa, zaključen dana 15.11.2002. godine između tuženih BB, kao prodavca i VV kao kupca, overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu
I/I Ov.br.14992/02, pa se obavezuje drugotuženi VV, da se sa svim licima i stvarima iseli iz ovog
stana i isti preda u državinu tužilji u roku od 15 dana. Drugim stavom izreke, obavezani su tuženi da
tužilji naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 97.300,00 dinara. Trećim stavom izreke,
odbijen je predlog tužilje za oslobađanje od obaveze plaćanja sudskih taksi, kao neosnovan.
- 22 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Protiv navedene presude žalbe su blagovremeno izjavila oba tužena, a zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene
materijalnog prava.
Tužilja je u odgovorima na žalbe tuženih predložila da se odbiju kao neosnovane.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 372. ZPP-a Apelacioni sud je našao da su žalbe tuženih neosnovane.
U postupku donošenja pobijane presude nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz
člana 361. stav 2. ZPP-a, na koje ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povrede iz tačke 7. ove
zakonske odredbe na koju se ukazuje u žalbi prvotuženog. Ovo iz razloga što je suprotno navodima
žalbe, a prema povratnici u spisima, prvotuženi BB uredno pozvan za ročište od 22.05.2009. godine i
to pozivom za saslušanje stranaka, na kom ročištu je rasprava i zaključena, a što ukazuje da tuženi
svojom krivicom nije saslušan kao stranka, posebno što je na zahtev ovog tuženog odloženo ročište
od 19.12.2008. godine na kome je trebalo izvesti ovaj dokaz. Nema povrede postupka iz člana 361.
stav 1. u vezi člana 3. ZPP-a na koju se ukazuje u žalbi drugotuženog, jer pobijanom presudom nije
prekoračen tužbeni zahtev, odnosno prvostepeni sud je pobijanom presudom odlučivao u granicama
postavljenog tužbenog zahteva. Pobijana presuda sadrži razloge o svim bitnim činjenicama, saglasno
utvrđenom činjeničnom stanju i izvedenim dokazima, tako da nisu ni osnovani navodi žalbe drugotuženog da je pobijana presuda doneta uz bitnu povredu postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP-a.
U postupku pred prvostepenim sudom je utvrđeno da je prvotuženi, kao ugovorni nosilac stanarskog prava na stanu broj 31, na trećem spratu u ulici Ratnih vojnih invalida broj 36, zaključio ugovor
o otkupu stana sa Ministarstvom finansija i ekonomije Republike Srbije, da je isti stan otuđio zaključenjem osporenog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti dana 15.11.2002. godine i overenog pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu Ov.br.14992/02, sa drugotuženim kao prodavcem, da je oba ova
ugovora zaključio posle 21.02.2002. godine, kada je njegov brak sa tužiljom pravnosnažno razveden,
a u toku vanparničnog postupka za određivanje nosioca stanarskog prava na predmetnom stanu posle
razvoda parničnih stranaka, koji je pokrenut 16.05.2002. godine, a pravnosnažno okončan pravnosnažnim rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu R.br.121/04 od 02.04.2005. godine, kojim je
tužiljin predlog usvojen i ona određena da nastavi sa korišćenjem predmetnog stana.Uvidom u spise
Prvog opštinskog suda u Beogradu Ki.br.1769/06 i K.br.660/06, prvostepeni sud je utvrdio da je protiv prvotuženog vođen krivični postupak zbog krivičnog dela prevare iz člana 171. stav 2. u vezi stava 2.
KZ RS, u kojim se nalazi predugovor o kupoprodaji ove nepokretnosti zaključen 01.11.2002. godine između tuženih, gde je u članu 4. stav 2. i 3. konstatovano da je prodavac upoznao kupca sa činjenicom da
je u toku vanparničn postupak za određivanje nosioca stanarskog prava između njega i njegove bivše supruge, sa kojom se razveo i nakon razvoda otkupio stan, te da kupac i pored ove činjenice želi da izvrši
kupovinu stana, a prodavac se sa svoje strane obavezuje da ukoliko njegova supruga ostvari bilo kakvo
pravo vezano za ovaj stan da će joj isplatiti njen deo vrednosti stana. U spisima ovog predmeta takođe se
nalazi zapisnik o saslušanju drugotuženog u svojstvu svedoka pred istražnim sudijom, potpisan od strane
drugotuženog, kada je izjavio da je bio upoznat sa činjenicom da je u toku vanparnični postupak za određivanje nosioca stanarskog prava između prvotuženog i tužilje kao njegove bivše supruge, te da je i pored te činjenice želeo da zaključi ugovor o kupoprodaji stana sa prvotuženim.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, rešavajući kao prethodno pitanje iz člana 12. ZPP-a, utvrdio da je zaključeni ugovor o otkupu stana ništav na osnovu odredbi
člana 16. i 35. Zakona o stanovanju u vezi člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, pa kako prvotuženi nije mogao steći pravo svojine na osnovu ništavog ugovora o otkupu, to zaključenjem ugovora o kpoprodaji sa drugotuženim nije mogao preneti na njega više prava nego što sam ima, zbog
čega je sud zaključio da je tako zaključeni ugovor o kupoprodaji suprotan prinudnim propisima i ništav prema odredbi člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.
- 23 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Ocenjujući navode žalbi, Apelacioni sud nalazi da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, osnovano zaključujući da je ugovor o
kupoprodaji predmetne nepokretnosti bez pravnog dejstva, dajući za takvu odluku razloge koje prihvata i ovaj sud.
Suprotno navodima žalbe tuženih, prvostepeni sud je mogao da kao prethodno pitanje, saglasno
članu 12. Zakona o parničnom postupku, utvrdi da je zaključeni ugovor o otkupu stana ništav, pa je u
situaciji kada je pokrenuta posebna parnica za rešavanje tog pitanja, kako se to sada ističe u žalbi,
posebno ako je ta parnica pokrenuta tužbom od 02.04.2009. godine, dakle neposredno pre zaključenja rasprave u ovoj parnici.
Suprotno navodima žalbe drugotuženog, prvostepeni sud je, s obzirom na utvrđene činjenice,
pravilno primenio materijalno pravo osnovano zaključujući da je do zaključenja ugovora o kupoprodaji između tuženih došlo zloupotrebom prava propisanih u Zakonu o stanovanju za otkup stana od
strane prvotuženog, kao ugovornog nosioca stanarskog prava, a tuženi su postupali suprotno načelu
savesnosti i poštenja (član 12. Zakona o obligacionim odnosima), jer su znali da je u toku vanparnični postupak za određivanje nosioca stanarskog prava između tužilje i prvotuženog kao razvedenih bračnih drugova. Odredbama člana 35. stav 4. Zakona o stanovanju propisano je da se u slučaju razvoda braka razvedeni supružnici mogu sporazumeti o tome ko će nastaviti sa korišćenjem stana u svojstvu zakupca, a da će, ukoliko sporazum ne postignu, na predlog jednog od supružnika nadležni sud u vanparničnom postupku doneti rešenje o određivanju bračnog druga koji nastavlja sa korišćenjem strana u
svojstvu zakupca, vodeći računa o svim okolnostima na koje upućuje ova zakonska odredba. Kako sporazuma parničnih stranaka nije bilo, po okončanu vanparničnog postupka, doneto je pravnosnažno rešenje kojim je tužilja određena za zakupca stana, pri čemu ona nije izvršila otkup stana već je to učinio prvotuženi, kao ugovorni nosilac stanarskog prava, koji je u vreme zaključenja ugovora o otkupu znao za
navedeni vanparnični postupak, jer je u njemu aktivno učestvovao. Suprotno navodima žalbe, rešenje
vanparničnog suda se zasniva na okolnostima koje postoje u momentu razvoda braka, pa je njegovo dejstvo eh tunc, a ne od momenta donošenja, te se rešenjem vanparničnog suda o tome ko će nastaviti sa
korišćenjem stana u suštini pokriva ceo period od razvoda barka pa nadalje, zbog čega vanparnični sud
odlučuje o statusu razvedenih supružnika, kao da ugovor o otkupu nije zaključen.
(Apelacioni sud u Beogradu, Gž.br.12920/10)
42.
Rešenje koje zamenjuje ugovor o otkupu stana donosi Opštinski sud u vanparničnom postupku a ne Privredni sud, bez obzira što je nad protivnikom predlagača otvoren postupak stečaja.
Vrhovni sud je našao da je za postupanje po ovom predmetu stvarno nadležan Opštinski sud u P.
Postupajući u vanparničnom postupku po predlogu za donošenje rešenja kojim se zamenjuje
ugovor o otkupu stana, Opštinski sud se rešenjem R. /98-80 od 12.02.1999. godine oglasio stvarno
nenadležnim i po pravosnažnosti tog rešenja dostavio spise Privrednom sudu.
Privredni sud nije prihvatio svoju stvarnu nadležnost, te je uz dopis R./99 od 31.03.1999. godine
dostavio spise Vrhovnom sudu radi rešavanja sukoba nadležnosti.
Vrhovni sud je našao da je za postupanje po ovom predmetu stvarno nadležan Opštinski sud.
Prema stanju u spisima, predlogom od 2.12.1998. godine, pred Opštinskim sudom pokrenut je
vanparnični postupak za donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu stana.
U vreme donošenja tog predloga, nad protivnikom predlagača već je bio otvoren stečajni postupak po rešenju Privrednog suda od 14.09.1998. godine, a ovo preduzeće je u samom predlogu označeno kao preduzeće u stečaju.
- 24 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Polazeći od stanovišta da se radi o sporu nastalom u toku stečajnog postupka, Opštinski sud je
izveo zaključak da je, u smislu člana 12. stav 2. u vezi s članom 15. stav 2. tačka b) Zakona o sudovima, za postupanje nadležan Privredni sud.
Međutim, ovakav zaključak se ne može prihvatiti.
Prema odredbi člana 12. stav 2. tačka a) Zakona o sudovima, Opštinski sud je nadležan u građanskim predmetima da u prvom stepenu sudi sporove o imovinsko-pravnim zahtevima ako za to nije nadležan Privredni sud.
Odredbom člana 15. istog zakona, kojom je određena nadležnost Privrednih sudova, u stavu 2.
tačka a) propisano je da Privredni sud sudi sporove koji su u toku ili nastanu povodom sprovođenja
postupka prinudnog poravnanja, stečaja i likvidacije, bez obzira na svojstvo druge strane i bez obzira
na vreme pokretanja spora.
Iz ovakve formulacije navedenih odredaba jasno proizlazi da se one odnose na zasnivanje nadležnosti Opštinskog, odnosno Privrednog suda povodom rešavanja imovinsko-pravnih sporova, dakle
povodom zaštite povređenog ili ugroženog imovinskog prava u parničnom postupku, čija je sadržina
bliže određena odredbom člana 1. ZPP.
Prema odredbi člana 1. stav 1. ZVP, tim zakonom se određuju pravila po kojima redovni sudovi
postupaju i odlučuju o ličnim, porodičnim, imovinskim i drugim pravnim stvarima koje se po tom ili
drugom zakonu rešavaju u vanparničnom postupku.
Sadržina ovog postupka bliže je određena u stavu 2. istog člana i podrazumeva rešavanje onih
pravnih stvari koje se ne odnose na zaštitu povređenog ili ugroženog prava, dakle u kojima ne postoji spor u smislu člana 1. ZPP. Odredbom člana 12. stav 4. tačka a) Zakona o sudovima RS propisano
je da ovakve predmete u prvom stepenu rešava Opštinski sud.
Iz navedenih odredaba proizlazi da za razliku od imovinsko-pravnih sporova, gde pod određenim uslovima može doći do atrakcije stvarne nadležnosti Privrednog suda, kod vanparničnog postupka takve atrakcije ne može biti, već je na osnovu navedene odredbe člana 12. stav 4. tačka a) Zakona
o sudovima RS isključivo nadležan sud opšte nadležnosti.
Ostvarivanje prava na otkup stana u smislu člana 34. stav 5. Zakona o stanovanju, iako pretpostavlja izvesno ugrožavanje tog prava od strane davaoca stana na korišćenje, ne podrazumeva i postojanje spora u smislu člana 1. ZPP. Stoga se ovo pravo i ostvaruje u vanparničnom a ne u parničnom postupku, što je izričito propisano navedenom odredbom člana 34. stav 5. Zakona o stanovanju.
U tom smislu, kako se u konkretnom slučaju ne radi o ostvarivanju, odnosno zaštiti spornog prava u smislu člana 1. ZPP, već o vanparničnom postupku, to kod zasnivanja stvarne nadležnosti nema
mesta primeni odredbe člana 12. stav 2. u vezi s članom 15. stav 2. tačka b) Zakona o sudovima, već
se ima primeniti odredba člana 12. stav 4. tačka a) istog zakona.
Stoga je, bez obzira na okolnost da je nad tuženim u toku stečajni postupak pred Privrednim sudom, za postupanje u ovoj pravnoj stvari nadležan Opštinski sud.
Iz iznetih razloga Vrhovni sud je na osnovu člana 23. stav 2. ZPP odlučio kao u izreci.
Otkup stana i stvarna nadležnost suda (član 12. stav 4. tačka a) u vezi s članom 12. stav 2. Zakona o sudovima Republike Srbije)
(Vrhovni sud Srbije, R.01.119/99)
43.
Nosilac stanarskog prava, odnosno zakupac na društvenom odnosno državnom stanu ima
pravo na otkup stana pod uslovima propisanim Zakonom o stanovanju i posle izvršene svojinske transformacije.
- 25 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
U toku prvostepenog postupka je utvrđeno da je predlagač nosilac stanarskog prava na predmetnom stanu, koji je stekao na osnovu rešenja o korišćenju stana protivnika predlagača br. 245/1
od 14.8.1982. godine i Ugovorom o korišćenju stana od 24.1.1984. godine. Predlagač je 19.2.1993.
godine uputio zahtev protivniku predlagača za otkup stana koji nije prihvaćen iz razloga što je protivnik predlagača rešenjem Privrednog suda u Valjevu Fi. 15886/91, upisan u sudski registar kao
deoničarsko društvo. Po rešenju Privrednog suda u Valjevu Fi. 1024/99 protivnik predlagača je organizovan kao akcionarsko društvo sa 83,79% društvenog kapitala i 16,30% akcijskog kapitala i
predmetni stan postao stan u mešovitoj svojini i to u društvenoj svojini u 83,70% i u svojini akcionara 16,30%.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi zaključuju da predlagač može po
odredbama Zakona o stanovanju otkupiti društveni deo stana, a stan u celosti, dok preostali deo
stana, onaj koji se nalazi u svojini akcionara, može otkupiti po tržišnim uslovima. Otkupnu cenu
društvenog dela stana prvostepeni sud je utvrdio veštačenjem prema veštaku ekonomske struke u
iznosu od 263.185,00 dinara, s tim što je ovaj iznos umanjen za 23% po osnovu stambenog doprinosa i činjenice da predlagač cenu isplaćuje odjednom, čija je konačna cena društvenog dela stana
utvrđena na iznos od 162.122,00 dinara.
Izneto stanovište nižestepenih suda ne može se prihvatiti. Prema odredbi čl. 16. st. 1. Zakona o
stanovanju nosilac prava raspolaganja na stanu udruštvenoj svojini - vlasnik stana u držav-noj svojini dužan je da nosiocu stanarskog prava, odnosno zakupcu koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu ovog zakona na njegov zahtev u pismenoj formi omogući otkup stana koji koristi, pod
uslovima propisanim ovim zakonom. Nosilac stanarskog prava, odnosno zakupac na društvenom odnosno državnom stanu ima pravo na otkup stana pod uslovima propisanim Zakonom o stanovanju i
posle izvrše-ne svojinske transformacije preduzeća. U konkretnom slučaju predlagač je stekao stanarsko pravo na društvenom stanu pre stupanja na snagu Zakona o stanovanju i pre izvršene svojinske transformacije protivnika predlagača, te kasnije izvršene svojinske transformacije protivnika
predlagača ne mogu uticati na pravo predlagača na otkup stana pod uslovima propisanim Zakonom o
stanovanju.
U ponovnom postupku prvostepeni sud će primenom čl. 16. st. 4. odlučiti o predlogu predlagača
za donošenje rešenje koje će zameniti ugovor o otkupu stana, s tim što će istovremeno utvrditi otkupnu cenu stana primenom čl. 20. i 21. Zakona o stanovanju.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 888/06 od 22.02.2007. godine)
44.
Član porodičnog domaćinstva nema pravo svojine na otkupljenom stanu po osnovu sticanja svojine u porodičnoj zajednici, ali ukoliko je angažovao lična sredstva i stavio ih na raspolaganje nosiocu stanarskog prava prilikom zaključenja ugovora o otkupu, svoje novčano potraživanje može da ostvari samo u parnici
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, majka parničnih stranaka bila je nosilac stanarskog prava
na stanu u društvenoj svojini. U ugovoru o korišćenju stana koje je zaključila 1969. godine, kao članovi njenog porodičnog domaćinstva bili su navedeni, pored ostalih, i tužilja i njen brat – tuženi u
ovoj parnici. Navedeni stan majka parničnih stranaka je otkupila 1992. godine i tako stekla svojinu
na predmetnom stanu. U predmetnom stanu tužilja živi sama. Ostavinski sud je rešenjem od
24.05.2002. godine prekinuo raspravljanje zaostavštine iza smrti majke parničnih stranaka i uputio
- 26 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
na parnicu tužilju radi dokazivanja postojanja sporazuma sa tuženim da ona nasledi celokupnu imovinu pokojne majke.
U ovom sporu tužilja zahteva da se utvrdi da je stekla _____% idealnog dela spornog stana po
osnovu sticanja u porodičnoj zajednici sa pokojnom majkom i da se isti izdvoji iz njene zaostavštine.
Po nalaženju Vrhovnog suda Srbije, pravilan je pravni zaključek nižestepenih sudova da je odredbama Zakona o stanovanju, kao specijalnog zakona koji reguliše oblast stanovanja, isključena primena odredaba ranije važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima ("Službeni glasnik SRS", br.
22/80 i 11/88 i "Službeni glasnik RS", 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 i 29/01), koji je u to vreme regulisao imovinske odnose članova porodiče zajednice.
U članu 16. stav 3. Zakona o stanovanju, regulisano je da članovi porodičnog domaćinstva
imaju pravo stanovanja u stanu koji se otkupi po odredbama tog zakona. Takva formulacija zakona očigledno na poseban način reguliše stambeni status članova porodičnog domaćinstva posle
otkupa stana i priznaje im pravo na stanu u svojini. Odnos vlasnika stana i člana porodičnog domaćinstva posle otkupa stana nije svojinski, već stambeni, sveden na pitanje prava članova porodičnog domaćinstva da korsite stan i ovlašćenja vlasnika stana da zahteva njihovo iseljenje iz određenih opravdanih razloga.
Iz svega izloženog, proizilazi da se tužilja poziva na svoje učešće u sticanju stana prilikom otkupa po odredbama Zakona o stanovanju. Ukoliko je tužilja angažovala svoja sredstva tako što ih je
stavila na raspolaganje nosiocu stanarskog prava (svojoj majci) prilikom zaključenja ugovora o otkupu stana, ima potraživanje koje može da ostvari u parnici, ali joj ne pripada pravo da traži svojinski udeo po osnovu sticanja u porodičnoj zajednici, jer sporni stan nije stečen radom članova porodičnog domaćinstva već otkupom po ličnom pravu nosioca stanarskog prava na stanu u društvenoj svojini. Stoga tako otkupljeni stan ne predstavlja predmet zajedničke imovine članova porodičnog domaćinstva koji su u stanu živeli u vreme njegovog otkupa.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 323/07 od 1.03.2007. godine)
45.
Stan koji pripada zadužbini koja je obnovila svoj rad, odnosno otpočela sa ostvarivanjem
svojih ciljeva, predstavlja stan koji je po Zakonu o stanovanju izuzet od otkupa, pa se u vanparničnom postupku ne može osnovano tražiti donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu stana.
Odredbom člana 17. stav 1. tačka 4) Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92,
76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95 i 49/95), propisano je da se od otkupa
po odredbama ovog zakona izuzima stan koji se nalazi u zadužbini, odnosno koji je pripadao zadužbini, s tim da je taj član kasnije izmenjen članom 7. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", broj 33/93), tako što je propisano da se u članu 17. stav 1. tačka 4)
navedenog Zakona o stanovanju, posle reči: "pripadao zadužbini", dodaju reči: "koja bi mogla da nastavi sa ostvarivanjem ciljeva radi kojih je osnovana".
Članom 13. stav 2. navedenog zakona o izmenama i dopunama Zakona o stanovanju, utvrđena je
obaveza ministarstva nadležnog za poslove kulture da u roku d šest meseci od dana stupanja na snagu tog zakona, utvrdi koji stanovi se nalaze u zadužbini, a u roku od jedne godine, koji stanovi su
pripadali zadužbini koja bi mogla obnoviti rad radi ostvarivanja ciljeva radi kojih je osnovana. Na
osnovu navedenog ovlašćenja, donet je Pravilnik o utvrđivanju stanova koji su izuzeti od otkupa u
zgradama zadužbina koje bi mogle obnoviti rad ("Službeni glasnik RS", br. 29/94, 41/94 i 63/94).
- 27 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Članom 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", broj
16/97), pripisano je da zakupci na određeno vreme stanova koji su pripadali zadužbinama koje do isteka roka od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona, ne obnove rad, dosnosno koje ne
otpočnu sa ostvarivanjem svojih ciljeva, imaju pravo da otkupe stanove pod uslovima utvrđenim tim
zakonom, a da je Ministarstvo kulture ovlašćeno da utvrdi zadužbine koje do isteka roka od šest meseci nisu obnovile rad, odnosno nisu otpočele sa ostvarivanjem svojih ciljeva. Na osnovu tog ovlašćenja, Ministarstvo kulture Republike Srbije donelo je Pravilnik o zadužbinama koje nisu obnovile
rad ("Službeni glasnik RS", broj 48/97). Navedenim Pravilnikom o zadužbinama koje nisu obnovile
rad, utvrđene su zadužbine koje do isteka roka navedenog u članu 2. Zakona i izmenama i dopunama
Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", broj 16/97), nisu obnovile rad, odnosno nisu otpočele
sa ostvarivanjem svojih ciljeva. Iz tog Pravilnika se vidi da predmetna zadužbina, kojoj pripadaju
stanovi koji su predmet u ovoj pravnoj stvari, nije na spisku zadužbina koje nisu obnovile rad, odnosno nisu otpočele sa ostvarivanjem svojih ciljeva, iz čega dalje proizilazi da je navedena zadužbina
obnovila svoj rad i da je otpočela sa ostvarivanjem svojih ciljeva, pa je shodno tome, prvostpeni sud
pravilno zaključio da se u konkretnom slučaju radi o nekretnini izuzetoj od otkupa i da nema osnova
da se u vanparničnom postupku donese rešenje koje zamenjuje ugovor o otkupu stana.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 618/07 od 5.04.2007. godine)
46.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja AA i tužena BB, kao radnice "GG", učestvovale su
u konkursu radi dodele stana na korišćenje. Dana 14.01.1997. godine Stambena komisija je donela
odluku da se stan dodeli tuženoj BB. Pismeni otpravak odluke o dodeli stana nije nikada dostavljen
učesnicima u konkursu. BB, kojoj je stan dodeljen, podnela je tužbu prvostepenom sudu 12.12.1997.
godine protiv tuženog "GG", radi utvrđenja da je komisija za stambena pitanja tuženog donela odluku 14.01.1997. godine o dodeli u zakup jednosobnog stana tužilji i da se obaveže tuženi da ovu odluku od 14.01.1997. godine izradi i dostavi zainteresovanim licima u roku od 15 dana, a u protivnom
istu odluku će u svemu zameniti presuda. Prvostepenom presudom P. br. 3962/98 u celosti usvojen
je tužbeni zahtev. Odlučujući o žalbi umešača iz navedenog postupka AA Okružni sud u Novom Sadu je presudom Gž. br. 1999/02 od 02.10.2002. godine žalbu delimično usvojio, tako što je presudu
Opštinskog suda u Novom Sadu P. br. 3962/98 od 01.02.2002. godine ukinuo u delu kojim je utvrđeno da je komisija za stambena pitanja tuženog dana 14.01.1997. godine donela odluku o utvrđivanju
rang liste i odluku o dodeli u zakup jednosobnog stana tužilji i ovom delu tužba je odbačena, dok je
u ostalom delu žalba umešača odbijena a prvostepena pobijana presuda potvrđena.
Tužena BB zaključila je sa Javnim preduzećem "Informatika" Novi Sad ugovor o korišćenju
stana 03.01.2003. godine. U članu 1. ugovora navedeno je da je ugovor zaključen na osnovu presude
Opštinskog suda u Novom Sadu P. br. 3962/98 od 01.02.2002. godine, i da je na osnovu ove presude
zakupcu dat na korišćenje stan koji je predmet ugovora. Na osnovu ugovora o korišćenju stana i presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. br. 3962/98 zaključen je ugovor o otkupu stana između tuženih BB i Grada Novog Sada. Oba ugovora su zaključena na osnovu navedene presude Opštinskog
suda u Novom Sadu P. br. 3962/98 podnete u fotokopiji, na kojoj postoji rešenje sa klauzulom pravnosnažnosti dana 12.04.2002. godine.
Na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo. Pravilan
je zaključak prvostepenog suda da su zaključeni ugovor o korišćenju stana i ugovor o otkupu stana
shodno članu 103. Zakona o obligacionim odnosima ništavi, jer su protivni prinudnim propisima.
Oba ugovora su zaključena na osnovu presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. br. 3962/98 od
01.02.2002. godine, koja je po žalbi umešača ukinuta u delu koji bi predstavljao osnov za zaključenje ugovora o korišćenju stana putem zakupa i za zaključenje ugovora o otkupu stana. Kako je tuže- 28 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
na BB uz zahtev za zaključenje ugovora o korišćenju i ugovora o otkupu stana priložila presudu prvostepenog suda P. br. 3962/98 sa klauzulom pravnosnažnosti bez označenja da je presuda pravnosnažna i izvršna samo u delu u kojem je obavezan tuženi "GG" da odluku od 14.01.1997. godine izradi i dostavi zainteresovanim licima, a u protivnom istu odluku će u svemu zameniti presuda, to nije
postojao osnov za zaključenje ugovora o korišćenju stana.
Pogrešan je zaključak drugostepenog suda da je u navedenom postupku pravnosnažnom presudom odlučeno da je tužena BB zakupac stana. Takav zaključak bi bio osnovan da je presudom u postupku P. br. 3962/98 pravnosnažno odlučeno da je tužena BB na osnovu odluke od 14.01.1997. godine stekla pravo zakupa na neodređeno vreme na stanu koji je predmet odluke, a obavezivanjem
"GG" na izradu odluke o dodeli stana nije u sudskom postupku odlučeno o pravu zakupa na stanu
koji je predmet dodele u postupku u kome su učestvovale tužilja i tužena, radnice "GG". Pogrešno
drugostepeni sud u obrazloženju pobijane odluke navodi da je u postupku P. br. 3962/98 tuženi
"GG" obavezan da odluku od 14.01.1997. godine, a kojom je predmetni stan dodeljen na korišćenje
putem zakupa tuženoj BB, izradi i dostavi strankama, jer je upravo u navedenom postupku presudom
drugostepenog suda ukinuta prvostepena presuda i odbačena tužba u delu da se utvrdi da je komisija
za stambena pitanja tuženog donela odluku 14.01.1997. godine o utvrđivanju rang liste i odluku o
dodeli u zakup stana BB, pa je pravnosnažno obavezan tuženi da samo odluku od 14.01.1997. godine izradi i dostavi zainteresovanim licima.
Iz izloženog, a kako ne postoji konačna odluka o dodeli stana, a u sudskom postupku pravnosnažno nije utvrđeno da je tužena BB, kao jedan od učesnika u postupku o dodeli stana stekla pravo zakupa na neodređeno vreme na stanu, to ne postoji osnov za zaključenje ugovora o zakupu stana u
smislu člana 7. Zakona o stanovanju. Kako tužena nije stekla pravo zakupa na neodređeno vreme, to
je i zaključeni ugovor o otkupu stana protivan odredbi člana 16. Zakona o stanovanju, zbog čega su
oba zaključena ugovora ništava.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 551/06)
47.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, prvotuženi BB je po osnovu rešenja Komande odbrane
Grada Beograda br.2030/77, ugovora o korišćenju stana od 24.12.1979. godine, zaključenim sa Direkcijom za upravljanje i gazdovanje Vojnim stambenim fondom i useljenja u stan, postao nosilac
stanarskog prava na stanu DD. Kao član njegovog porodičnog domaćinstva, upisana je tužilja AA,
kao njegova tadašnja supruga. Brak tužilje i prvotuženog je razveden __.1982. godine. Prvotuženi je
dana 13.10.1982. godine pokrenuo postupak za određivanje nosioca stanarskog prava nakon razvoda
braka. Za vreme trajanja ovog vanparničnog postupka bilo je doneto šest rešenja na osnovu kojih je
prvotuženi ostao nosilac stanarskog prava, međutim, sva ta rešenja su ukinuta, a postupak je okončan
donošenjem rešenja III R.1. 74/94 od 18.02.1997. godine, kojim se predlog predlagača BB smatrao
povučenim, a usvojen je predlog protivnika predlagača AA (ovde tužilje), koja je određena za zakupca stana na neodređeno vreme. Prvotuženi je kao nominalni nosilac stanarskog prava sa drugotuženim zaključio ugovor o kupoprodaji - otkupu predmetnog stana, koji ugovor je overen pred Drugim
opštinskim sudom u Beogradu pod Ov.II/5-7868/93 dana 15.07.1993. godine. Nakon toga, prvotuženi je sa trećetuženim zaključio ugovor o kupoprodaji navedenog stana. Ugovor je overen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu dana 16.01.1995. godine pod Ov.br.213/95, što znači da je stan
prodat za vreme trajanja vanparničnog postupka.
Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje smatrajući da je rešenje o vanparničnom postupku, kojim je tužilja oglašena za zakupca stana, doneto na osnovu primene imperativne odredbe
člana 35. stav 4. Zakona o stanovanju, koja odredba je kogentne prirode, te da doneto rešenje vanparničnog suda ima dejstvo ex tunc, što znači da se pokriva ceo period od razvoda braka pa nadalje.
- 29 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Zbog toga je prvostepeni sud smatrao da prvo i drugotuženi nisu mogli zaključiti ugovor o otkupu
stana te da je zaključeni ugovor apsolutno ništav, na osnovu čl.103. Zakona o obligacionim odnosima. Sledstveno tome, i zaključeni ugovor o kupoprodaji stana između prvo i trećetuženog je takođe
ništav, shodno odredbi čl.103. ZOO, s obzirom da je nastao na osnovu ništavog pravnog posla - ugovora o otkupu stana jer prvotuženi nije mogao na trećetuženog da prenese više prava nego što ga i
sam ima, odnosno što ga je stekao.
Međutim, Okružni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan, uz obrazloženje da je prvotuženi u trenutku zaključenja ugovora o otkupu stana bio nosilac
stanarskog prava na spornom stanu i da nije postojala nijedna zakonska zabrana koja bi sprečavala
zaključenje ugovora o otkupu stana.
Kako je, po shvatanju okružnog suda, prvotuženi postao vlasnik spornog stana, to je shodno svojim
ovlašćenjima iz čl.3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa slobodno raspolagao svojim vlasništvom - spornim stanom i zaključio punovažan ugovor o kupoprodaji navedenog stana sa trećetuženim.
Po oceni Vrhovnog suda Srbije, ovakvo stanovište okružnog suda je pogrešno i tužilja u reviziji
osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.
U konkretnom slučaju je utvrđeno da je prvotuženi BB, kao nominalni nosilac stanarskog prava,
posle razvoda braka sa tužiljom, zaključio ugovor o otkupu stana sa drugotuženim, pre nego što je
vanparnični sud odlučio ko će od supružnika nastaviti sa korišćenjem spornog stana u svojstvu nosioca stanarskog prava, odnosno zakupca na neodređeno vreme. Pomenuti ugovor o otkupu je zaključen na osnovu čl.16. tada važećeg Zakona o stanovanju ("Sl. glasnik RS" br.50/92).
Međutim, pravilno je stanovište prvostepenog suda da je punovažnost ovako zaključenog ugovora uslovljena odredbom čl. 35. stav 4. Zakona o stanovanju, koja je imperativne prirode, i kojom je
propisano da se u slučaju razvoda braka, razvedeni supružnici mogu sporazumeti o tome ko će od
njih nastaviti sa korišćenjem stana u svojstvu zakupca, a u slučaju da sporazum nije postignut, što je
u konkretnoj situaciji slučaj, na predlog jednog od njih nadležni sud će u vanparničnom postupku doneti rešenje o određivanju bračnog druga koji nastavlja sa korišćenjem stana u svojstvu zakupca, vodeći računa o svim relevantnim okolnostima.
Dakle, navedena odredba je kogentne prirode i ista se ne može isključiti ni u kom slučaju, izuzev
sporazumom supružnika, koga u konkretnom slučaju nije bilo, sve do pravnosnažnog okončanja vanparničnog postupka.
Takođe je pravilno stanovište prvostepenog suda da se rešenje vanparničnog suda o određivanju
nosioca stanarskog prava zasniva na okolnostima koje postoje u momentu razvoda braka, a ne od
momenta donošenja rešenja, što znači da rešenje vanparničnog suda o tome ko će nastaviti sa korišćenjem stana pokriva ceo period, od razvoda braka pa nadalje. Iz tih razloga, vanparnični sud je i
odlučio o statusu razvedenih bračnih drugova, kao da ugovor o otkupu stana nije ni zaključen. Do
donošenja rešenja vanparničnog suda, razvedeni bračni drug koji nije izvršio otkup stana, nije legitimisan da traži poništaj zaključenog ugovora o otkupu. Iz tih razloga, tužilja je, nakon pravnosnažnosti odluke kojom je oglašena za zakupca na neodređeno vreme i inicirala ovaj postupak za utvrđenje
ništavosti ugovora o otkupu stana, zaključenog između prvo i drugotuženog, upravo iz razloga kako
bi sama mogla da realizuje svoje pravo na otkup. Samim tim, iz tih razloga, ugovor zaključen između prvotuženog koji nije zakupac stana na neodređeno vreme i drugotuženog kao nosioca prava raspolaganja je ništav, shodno odredbi čl.103. Zakona o obligacionim odnosima, kao i kupoprodajni
ugovor na osnovu kojeg je prvotuženi prodao stan trećetuženom.
Prema tome, opštinski sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev
tužilje i poništio ugovor o otkupu stana koji su zaključili prvo i drugotuženi, kao i kupoprodajni ugovor koji je zaključen između prvo i trećetuženog.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 532/06)
- 30 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
48.
Iz spisa predmeta proizilazi da je presudom Opštinskog suda u Šapcu P. 1123/94 od 25.05.1999.
godine poništena kao nezakonita konačna odluka Komisije za stambene odnose "BB" br. 1082 od
11.06.1993. godine o dodeli predmetnog stana u zakup GG, kao i Odluka upravnog odbora br. 1437
od 27.07.1993.godine pod II. Pravnosnažnom presudom istog suda P.br. 2839/96 od 2.04.1997. godine po tužbi predlagača tj. tamo tužioca, obavezan je protivnik predlagača tj. u tom sporu tuženi, da
izvrši ponovnu raspodelu predmetnog stana koji je bio dodeljen u zakup GG Odlukom komisije za
stambene odnose tuženog br. 1082 od 11.06.1993. godine i Odlukom upravnog odbora br. 1437 od
27.07. 1993. godine, poništenih pravnosnažnom presudom tog suda P. 1123/94 od 25.05.19995. godine, u roku od 30 dana od prijema presude. Presudom istog suda P.br. 2863/97 od 23. 09.1999. godine utvrđeno je da predlagač (tamo tužilac) ima pravo na dodelu stana, pa je protivniku predlagača
(tamo tuženom) "BB" obavezan da donese odluku kojom će AA dodeliti predmetni stan u roku od 15
dana. Ukoliko tuženi ne postupi po nalogu suda, stavom III izreke navedeno je da će ta presuda zameniti odluku o dodeli stana.
Iz obrazloženja presude P.br. 2863/94 od 23.09.1999. godine proizilazi da je tužioca (predlagača) AA trebalo rangirati kao radnika bez stana i po kriterijumu "stambeno pitanje" i priznati mu po
tom osnovu 40 bodova, pored priznatih po osnovu radnog staža 240 bodova, po osnovu radnog doprinosa 30 bodova i po osnovu porodičnog stanja 30 bodova, kada bi on imao 440 bodova i bio na
rang listi, a ispred GG kome je predmetni stan dodeljen. Zaštita prava u toj parnici, zaključuje sud,
neodvojivo je vezana za zaštitu prava u sporu koji je pravnosnažno okončan. U odsustvu odluke o
dodeli stana, ovo je jedini način da radnik zaštiti svoje pravo u smislu člana 83. stav 3. Zakona o
osnovnim pravima iz radnog odnosa, zbog čega je ovaj spor rešen meritorno.
Kod takvog stanja stvari, a imajući u vidu sadržinu izreke i (obrazloženja) pravnosnažne presude
Opštinskog suda u Šapcu P.br. 2863/97 od 23.09.1999. godine i Vrhovni sud nalazi da su prvostepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su odbili predlog predlagača, sa obrazloženjem
da ta pravnosnažna presuda ne predstavlja pravni osnov za donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor
o zakupu predmetnog stana. U konkretnom slučaju navedena pravnosnažna presuda je doneta posle
donošenja pravnosnažnih presuda o poništaju odluke o dodeli predmetnog stana i posle obvezivanja
protivnika predlagača, u tom sporu tuženog, da izvrši ponovnu raspodelu stana. Navedenom presudom sud je odlučio punom juresdikcijom i obavezao protivnika predlagača da predlagaču dodeli
predmetni stan, tako da je sudska odluka zamenila odluku protivnika predlagača o dodeli stana, koju
protivnik predlagača nije doneo u razumnom roku, tj. nije pred svojim nadležnim organima sproveo i
okončao započeti postupak dodele stana.
Vrhovni sud nalazi da navedena pravnosnažna presuda Opštinskog suda u Šapcu po svojoj sadržini predstavlja pravni osnov da se u vanparničnom postupku donese rešenje koje zamenjuje ugovor
o zakupu predmetnog stana u smislu člana 34. stav 5. u vezi člana 7. Zakona o stanovanju.
Kako zbog pogrešne primene materijalnog prava, nižestepeni sudovi nisu utvrdili sve elemente
koje u smislu člana 7. stav 2. i 3. Zakona stanovanju, treba da sadrži ugovor o zakupu stana, Vrhovni
sud je ukinuo oba rešenja nižestepenih sudova i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.
U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi bitne sastojke ugovora o zakupu predmetnog
stana navedene u članu 7. stav 2. i 3. Zakona o stanovanju, a zatim će ponovo odlučiti, imajući u vidu da pravnosnažna presuda Opštinskog suda u Šapcu P.br. 2863/97 od 23.09.1999. godine predstavlja valjan pravni osnov za donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor o zakupu predmetnog stana.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 423/06)
- 31 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
49.
Kada u vreme zaključenja ugovora o otkupu kupac nije imao u svojini drugi stan koji bi
bio odgovarajući za njegovo porodično domaćinstvo, tada naknadno posedovanje toga stana
ostaje bez značaja.
Nižestepeni sudovi su pravilno ocenili, u skladu sa odredbama čl. 17. Zakona o stanovanju, imajući u vidu broj članova domaćinstva tuženih (supruga, dve kćeri, sin i majka), da stan u B. R. br.
278. u B. površine 74 m2 nije adekvatan za broj članova porodičnog domaćinstva tuženog i u slučaju
da je u trenutku zaključivanja spornog ugovora o otkupu pripadao i bio u njegovom posedu, što ovde, kako je utvrđeno, nije bio slučaj.
Na pravilnost materijalnog prava nema uticaja, u postupku pred prvostepenim sudom utvrđena
činjenica, da je presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu koja je postala pravnosnažna
24.02.1996. godine, tužbeni zahtev tužioca S. P. (u ovom sporu tuženog) usvojen, te utvrđeno da
ugovor o izgradnji stana nadziđivanjem od 4.12.1989. godine, sa navedenim aneksima tog ugovora
zaključen sa tuženom Stambenom zadrugom B. iz B. proizvodi pravno dejstvo, a da ugovor zaključen dana 2.07.1992. godine i ugovor o čuvanju stana zaključen dana 3.07.1992. godine između tuženih S. Z. iz B. i R. I. ne proizvodi pravno dejstvo. Istom presudom obavezani su tuženi da dvoiposoban stan površine 74 m2, predaju tužiocu u posed.
Stoji činjenica da tuženi, niti član njegovog porodičnog domaćinstva u vreme otkupa predmetnog stana, nisu imali u svojini drugi stan koji je odgovarajući za šestočlano porodično domaćinstvo
tuženog, u kojem stanu bi broj soba bio jednak broju članova porodičnog domaćinstva. Stoga je bez
uticaja okolnost da je tuženi u posedu novoizgrađenog dvoiposobnog stana u mansardi povr. 74 m2,
uveden u posed po navedenoj pravnosnažnoj sudskoj odluci 1997. godine i što je te godine u zemljišne knjige upisan kao vlasnik tog stana. Pravilno je od strane nižestepenih sudova primenjeno materijalno pravo, kod činjenice da tuženi u vreme zaključenja ugovora o otkupu, kao što je već rečeno,
nije imao u svojini drugi stan koji bi bio odgovarajući za njegovo porodično domaćinstvo.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 443/06, od 21.06.2006. godine)
50.
U provedenom postupku utvrđeno je da su parnične stranke zaključile brak 1976. godine i nakon toga živele u predmetnom stanu zajedno sa majkom protivnika predlagača, koja je bila nosilac
stanarskog prava na tom stanu po osnovu ugovora o korišćenu stana iz 1969. godine, zaključenim
sa gradskim stambenim preduzećem. U ugovoru o korišćenju stana kao članovi njenog porodičnog
domaćinstva navedeni su protivnik predlagača, kao sin, i kći GG. Brak stranaka je razveden 1985.
godine, a presudom o razvodu braka maloletna kći stranaka, rođena godine, poverena je predlagaču, kao majci, na čuvanje i vaspitanje. Majka protivnika predlagača umrla je 1989. godine, a nakon
njene smrti protivnik predlagača je stekao svojstvo zakupca na neodređeno vreme na tom stanu kao
njen jedini preostali član domaćinstva, te je taj stan otkupio po osnovu ugovora o otkupu stana koji
je zaključio sa opštinom Palilula 27.06.2001. godine, a zatim ga otuđio trećem licu.
Zbog poremećenih bračnih odnosa parničnih stranaka predlagač se sa maloletnom ćerkom stranaka iselila iz spornog stana i pre razvoda braka stranaka, tačnije 22.06.1985. godine, ali je protiv
protivnika predlagača povela spor radi useljenja u predmetni stan i u tom sporu uspela. Pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu od 19.11.1998. godine protivnik predlagača obavezan da joj omogući useljenje u taj stan i da joj preda jedan primerak ključa od glavnih ulaznih vrata stana. Istom presudom odbijen je protivtužbeni zahtev protivnika predlagača kojim je tražio da se
- 32 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
utvrdi da je predlagaču prestalo pravo korišćenja predmetnog stana. U međuvremenu, predlagač je
podnela predlog za izvršenje navedene presude, a to izvršenje nije sprovedeno do momenta otuđenja
predmetnog stana od strane protivnika predlagača trećem licu, te nije nastavljala korišćenje predmetnog stana.
Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, koje se prema odredbi člana 385. stav 3. ZPP revizijom ne može pobijati, nižestepeni sudovi su i po stanovištu Vrhovnog suda osnovano zaključili
da je predlog predlagača da nakon razvoda braka stranaka bude određena za zakupca na predmetnom
stanu na neodređeno vreme je neosnovan, pa su pravilno primenili materijalno pravo kad su takav
zahtev odbili. Naime, o zahtevu predlagača u konkretnom slučaju ima se raspraviti prema okolnostima koje su postojale u vreme razvoda braka stranaka. Kako je brak stranaka razveden presudom od
25.09.1985. godine, na konkretan slučaju se imaju primeniti odredbe tada važećeg Zakona o stambenim odnosima ("Službeni glasnik SRS", broj 9/85), a koji je predviđao kao preduslov za određivanje
nosioca stanarskog prava posle razvoda braka prethodno postojanje svojstva nosioca stanarskog prava ili sunosioca stanarskog prava kao bračnog druga. U ovom slučaju u vreme razvoda braka stranaka nosilac stanarskog prava bila je majka protivnika predlagača a ne protivnik predlagača, pa samim
tim ni predlagač nije bila sunosilac stanarskog prava na tom stanu sa njim, da bi imala pravo zahtevati da nakon razvoda braka bude određena za zakupca stana na neodređeno vreme.
Bez značaja je pozivanje u reviziji predlagača na pravnosnažnu presudu od 19.01.1998. godine kojom je obavezan protivnik predlagača da predlagaču omogući korišćenje predmetnog stana i
isticanje da predlagač nije izgubila svojstvo korisnika stana iseljenjem iz istog 1985. godine, budući da se iselila pod prinudom i protivno svojoj volji, jer predlagač u vreme smrti majke protivnika predlagača, kao dotadašnjeg nosioca stanarskog prava, prema odredbama Zakona o stambenim odnosima koji je bio na snazi u to vreme, nije se smatrala članom njenog domaćinstva koji bi
posle smrti nosioca stanarskog prava mogao da nastavi korišćenje tog stana u svojstvu nosioca
stanarskog prava, a samim tim i zakupca na neodređeno vreme.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. Rev. 2818/05)
51.
Rešenjem Opštinskog suda u Boru R.br.57/97 od 13.02.1998. godine za zakupca stana VV, a koji se sastoji od jedne sobe, kuhinje, kupatila, ostave, predsoblja i lođe, ukupne površine 42 m2, određuje se – ostaje predlagač koja nastavlja sa korišćenjem ovog stana u svojstvu zakupca stana, a protivniku predlagača prestaje svojstvo zakupca stana i obavezuje se da se iz ovog stana iseli sa svim licima i stvarima. Obavezan je protivnik predlagača da predlagaču na ime troškova postupka isplati
2.454,00 dinara.
Odlučujući o žalbi protivnika predlagača, Okružni sud u Zaječaru je rešenjem Gž.br.2155/99 od
26.11.1999. godine odbio kao neosnovanu žalbu protivnika predlagača i prvostepeno rešenje potvrdio.
Protiv navedenog rešenja Okružnog suda u Zaječaru protivnik predlagača je blagovremeno je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni sud je ispitao pobijano rešenje u smislu ovlašćenja iz člana 386. ZPP, a u vezi člana
400. ZPP i našao da je revizija protivnika predlagača nije osnovana.
U provedenom postupku nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2.
tačka 11. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.
Navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani.
U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno, da su stranke razvedeni bračni drugovi i da je
maloletna kćerka stranaka GG, rođena godine poverena na čuvanje i vaspitanje majci – predlagaču.
Protivnik predlagača obavezan je da plaća doprinos za izdržavanje maloletnog deteta. Presuda o raz- 33 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
vodu braka i poveravanju maloletnog deteta (P. br. 1724/91) doneta je 10.11.1992. godine, a postala
je pravnosnažna 31.12.1992. godine. Obe stranke su u radnom odnosu, i to predlagač radi u DD kao
čistačica, a protivnik je radnik ĐĐ. Primanja predlagača su znatno manja od primanja protivnika
predlagača. Sporni stan je jednosoban, konforan, a stranke nisu u mogućnosti da ovaj stan zamene za
dve manje stambene jedinice. Za korisnika ovog stana u svojstvu zakupca stana određen je predlagač.
Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su na spornom stanu odredili predlagača u svojstvu zakupca stana, a protivnika
predlagača obavezali da se sa svim licima i stvarima iseli iz spornog stana.
Zakonom o stanovanju članom 35. stav 4. propisano je da u slučaju razvoda braka razvedeni supružnici se sporazumevaju o tome ko će od njih nastaviti sa korišćenjem stana u svojstvu zakupca, a
ako o tome sporazum ne postignu, na predlog jednog od supružnika nadležni sud će u vanparničnom
postupku doneti rešenje o određivanju supružnika koji nastavlja sa korišćenjem stana u svojstvu zakupca stana, vodeći računa o stambenim potrebama razvedenih supružnika, njihove dece, materijalnim i zdravstvenim prilikama.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 2904/05)
52.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, predlagač je bio nosilac stanarskog prava na trosobnom
stanu VV, u čijem sastavu je i garaža površine 18 m2; po ugovoru o korišćenju tog stana zaključenim
dana 26.04.1973. godine. Taj stan ali bez garaže, predlagač je otkupio ugovorom o kupoprodaji – otkupu nepokretnosti zaključenim sa protivnikom predlagača i sudski overenim dana 26.07.1992. godine pod Ov. brojem 1059/92. Pismeni uredni zahtev za otkup navedene garaže podneo je protivniku predlagača dana 10.01.1992. godine, kojem ovaj nije udovoljio. Veštačenjem preko sudskog
veštaka građevinske struke utvrđeno je da je predmetna garaža površine 18 m2 projektovana i da
predstavlja jedinstvenu građevinsku celinu sa otkupljenim stanom i njegov sastavni deo. Veštačenjem preko sudskog veštaka finansijske struke je pak utvrđena visina otkupne cene predmetne
garaže sa stanjem na dan 31.07.1993. godine kao dana stupanja na snagu Zakona o imovini SRJ,
koji iznos je potom valorizovan zaključno sa 31.01.2005. godine kao datuma koji je prethodio davanju poslednjeg dopunskog nalaza i mišljenja sudskog veštaka, uz uvažavanje revalorizovane
uplate predlagača od 15.03.2002. godine koju je on dobrovoljno izvršio po prethodno donetom
rešenju prvostepenog suda u ovoj vanparničnoj stvari R. broj 53/01 od 19.02.2002. godine; utvrdivši visinu otkupne cene predmetne garaže na iznos od 22.018,75 dinara, odnosno neisplaćene
razlike po tom osnovu od 595,81 dinara.
Na bazi utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su i sa pravnog aspekta Vrhovnog suda nižestepeni sudovi izveli pravni zaključak o osnovanosti predloga za otkup predmetne garaže, primenom
člana 25. Zakona o imovini SRJ ("Službeni list SRJ" broj 41/93 od 23.07.1993. godine) i odredbi
članova 16-25 Zakona o stanovanju Republike Srbije ("Službeni glasnik RS" broj 50/92 od
25.07.1992. godine, sa kasnijim izmenama i dopunama).
Ispravno utvrdivši i visinu njene valorizovane otkupne cene na dan 31.07.1993. godine kao datuma stupanja na snagu Zakona o imovini SRJ kako to decidirano propisuje njegov član 52, iako je
predlagač svoj uredni zahtev za otkup podneo pre stupanja na snagu citiranog Zakona dana
10.01.1992. godine; a po metodologiji obračuna otkupne cene stanova shodno citiranim odredbama
Zakona o stanovanju RS.
Revizijskim navodom da je predmetna garaža naknadnom odlukom davaoca otkupljenog stana
izdvojena iz sastava tog stana i tako potpala pod režim iz domena zakupnih odnosa koje regulišu odredbe Zakona o obligacionim odnosima, protivnik predlagača ne dovodi u sumnju pravilnost prime- 34 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
njenog materijalnog prava. Stoga što predlagač pravo na korišćenje predmetne garaže ima na osnovu
ugovora o korišćenju stana, pa ga navedena kasnija odluka o drugačijem tretmanu te garaže ne može
ex tunc lišiti stečenog prava po pravnom osnovu iz navedenog ugovora, čiju realizaciju regulišu odredbe sada važećeg Zakona o stanovanju RS i Zakona o imovini SRJ.
Neosnovan je i navod revizije protivnika predlagača o pogrešnoj primeni materijalnog prava jer
se promet predmetne garaže može vršiti samo pod uslovima iz člana 14. važećeg Zakona o prometu
nepokretnosti ("Službeni glasnik RS", broj 42/98 od 18.11.1998. godine) na čiju primenu i upućuje
član 25. Zakona o imovini SRJ, a to je javnim nadmetanjem ili prikupljanjem pismenih ponuda, što
ovde nije urađeno. Obzirom da se po pravnom stanovištu Vrhovnog suda citirane zakonske odredbe
koje regulišu promet sticanje i promet svojine na nepokretnostima iz državne i društvene svojine, ne
mogu primeniti na konkretni posebni slučaj sticanja svojine iz otkupa, na bazi prava otkupioca izvedenog i stečenog iz ugovora o korišćenju stana (koji je za predmet imao i navedenu garažu kao njegov sastavni deo) kao posebnog "sui generis" pravnog osnova i načina sticanja svojine.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 3050/05)
53.
Za donošenje odluke o pravu na dalje korišćenje stana posle razvoda braka i punovažnost
ugovora o otkupu stana u slučaju smrti bračnog druga koji je bio raniji nosilac stanarskog
prava od značaja je ko bi od razvedenih bračnih drugova ispunjavao uslove da ostane isključivi nosilac stanarskog prava (zakupac) na stanu da je vanparnični postupak okončan meritornom odlukom za života oba bračna druga.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i sada pokojni B.R, otac tuženog Ž.R. zaključili su
brak 8.2.1984. godine a pre toga živeli u vanbračnoj zajednici od 1981. godine. Njihov brak razveden je pravnosnažnom presudom 12. 02. 1987. godine. Stan koji je predmet spora sada pokojni B.R.
dobio je na korišćenje 1982. godine po osnovu radnog odnosa i u njega se uselio zajedno sa tužiljom.
Po razvodu braka tužilje i sada pokojnog B.R. vođen je postupak za određivanje nosioca stanarskog
prava na ovom stanu koji je obustavljen rešenjem vanparničnog suda 11.11.1992. godine jer je u toku postupka preminuo B.R. U toku trajanja vanparničnog postupka sada pokojni B.R. sa prvotuženom Opštinom kao davaocem stana na korišćenje u svojstvu nosioca stanarskog prava zaključio je
ugovor o sticanju prava svojine na spornom stanu koji je overen pred sudom 16.5.1992. godine. Po
zaključenju ovog ugovora on je u svojstvu poklonodavca sa tuženim Ž.R, svojim sinom, zaključio
ugovor o poklonu overen pred sudom 22.5.1992. godine, čiji je predmet sporni stan.
Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilje usvojio
smatrajući da je tužilja zaključenjem braka i useljenjem u stan postala sunosilac stanarskog prava, a kako vanparnični postupak za određivanje nosioca stanarskog prava posle razvoda braka nije okončan donošenjem meritornog rešenja i kako je u toku vanparničnog postupka preminuo jedan od bračnih drugova, zaključio je da je tužilja stekla svojstvo nosioca stanarskog prava jer na drugi način nije imala rešenu
stambenu potrebu, zbog čega je utvrdio da su ništavi kako ugovor o sticanju prava svojine na stanu zaključen između pokojnog B.R. i tužene Opštine tako i ugovor o poklonu između B.R. kao poklonodavca
i tuženog Ž.R. kao poklonoprimca na osnovu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima (dalje: ZOO).
Okružni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužilje odbio kao neosnovan jer nisu ispunjeni uslovi iz člana 103. stav 1. ZOO za utvrđivanje ništavosti ugovora.
I po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak Okružnog suda da ugovor o otkupu koji je zaključio sada pokojni B.R. kao nominalni nosilac stanarskog prava sa davaocem stana na korišćenje
- 35 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
kao i ugovor o poklonu koji je potom zaključio sa tuženim sinom Ž.R. nisu ništavi. Ovo zbog toga
što kako je u toku vanparničnog postupka za određivanje ko će da nastavi sa korišćenjem stana posle
razvoda braka, raniji bračni drug nosilac stanarskog prava otkupio stan, poklonio ga svom detetu, a
kasnije umro, za dalje korišćenje stana i punovažnost ugovora o otkupu i ugovora o poklonu, relevantno je ko bi od razvedenih bračnih drugova ispunjavao uslove da ostane isključivi nosilac
stanarskog prava na stanu da je vanparnični postupak okončan meritornom odlukom za života
oba razvedena bračna druga. Rešenje vanparničnog suda kojim se određuje ko će od razvedenih
bračnih drugova nastaviti sa korišćenjem stana posle razvoda braka je deklaratornog karaktera i
zasniva se na okolnostima koje postoje u momentu razvoda braka. Zbog toga je njegovo dejstvo
ex tunc, a ne od momenta donošenja, pa se tim rešenjem vanparničnog suda ko će da nastavi sa
korišćenjem stana posle razvoda braka pokriva ceo period od razvoda braka pa nadalje. Odredbom člana 17. Zakona o stambenim odnosima prema tekstu važećem u vreme razvoda braka tužilje i sada pokojnog B.R, bilo je propisano da u slučaju razvoda braka raniji bračni drugovi koji su
nosioci stanarskog prava sporazumno određuju ko će od njih ostati nosilac stanarskog prava. Oni
se mogu sporazumeti da nastave korišćenje stana ili da stan zamene za dve manje stambene jedinice, a raniji bračni drug je mogao predlogom Opštinskom sudu na čijem je području stan da traži
da sud u vanparničnom postupku odluči ko će ostati nosilac stanarskog prava vodeći računa o
stambenim potrebama ranijih bračnih drugova, njihove dece i drugih članova porodičnog domaćinstva, ko je dobio stan na korišćenje, da li je stan dobijen na korišćenje u braku ili pre braka,
mogućnost dobijanja drugog stana, njihovom zdravstvenom stanju, materijalnim mogućnostima i
ostalim okolnostima. U toku parnice bilo je nesporno da je sada pokojni B.R. po osnovu radnog
odnosa dobio na korišćenje sporni stan, samo za sebe a ne i tužilju, da je u trenutku zaključenja
braka tužilja bila nosilac stanarskog prava na stanu koja se nalazi u Ž, pa bi po oceni Vrhovnog
suda sada pokojni B.R. ispunjavao uslove da ostane isključivi nosilac stanarskog prava na predmetnom stanu da je vanparnični postupak okončan meritornom odlukom za njegovog života. Kako bi on ispunjavao uslove da ostane isključivi nosilac stanarskog prava, to ugovor o otkupu koji
je zaključio sa davaocem stana na korišćenje nije ništav u smislu člana 6. stav 1. Zakona o stambenim odnosima koji je stupio na snagu 27.3.1990. godine, pa nisu ispunjeni uslovi iz člana 103.
stav 1. ZOO za utvrđivanje ništavosti ovog ugovora kao ni ugovora o poklonu koji je potom zaključio sa tuženim Ž.R, svojim sinom.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1198/2004 od 10.03.2005. godine)
54.
Izostanak pojedinih učesnika sa ročišta ne sprečava sud da dalje postupa, ako u pojedinim
slučajevima zakonom nije drugačije određeno.
Protivnik predlagača žalbom ukazuje da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu postupka kada je
ročište održao u odsustvu protivnika predlagača. Prema odredbi čl. 11. st. 2. Zakona o vanparničnom postupku, izostanak pojedinih učesnika ne sprečava sud da dalje postupa, ako u pojedinim slučajevima nije
drugačije određeno. U konkretnom slučaju, protivnik predlagača je izostao sa ročišta na koje je bio uredno pozvan, pa je očigledno prvostepeni sud mogao u njegovom odsustvu da održi ročište i sprovede postupak. Bez značaja je žalbena tvrdnja protivnika predlagača da mu je poziv za ročište uručen samo tri
dana pre njegovog održavanja. Ako je bio potreban duži rok protivniku predlagača da se pripremi za raspravljanje, mogao je zatražiti odlaganje.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Zrenjaninu, Gž. 501/97 od 20.05.1998. godine)
- 36 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
55.
Postupak za priznanje strane sudske odluke je kontradiktoran, pa predlog predlagača za priznanje odluke treba dostaviti protivniku predlagača na odgovor i omogućiti mu raspravljanje pred sudom.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Gž. br. 110/96 od 22.01.1997. godine)
56.
Nema povrede načela neposrednosti u dokaznom postupku kad sud vrši uvid u pismene dokaze
pa i onda kad su to pismene izjave određenih osoba koje se tiču postojanja ili nepostojanja izvesnih
činjenica čije je utvrđenje značajno za razjašnjenje spornog odnosa. Te pismene izjave ne smatraju
se iskazima svedoka već kao dokazna sredstva odnosno element procesne građe koja u svojoj celini
omogućuje izvođenje zaključka o postojanju činjenica relevantnih za razjašnjenje parnice.
(Savezni sud, Gzs. 13/78)
(Član 12. Zakona o vanparničnom postupku)
57.
Pobijanim rešenjem od 26.04.2013. godine utvrđeno je da se predlog predlagača od 09.04.2013.
godine povučen.
Prema stanju u spisu, predlagač je dana 09.04.2013. godine putem tadašnjeg punomoćnika
podnela predlog protiv protivnika predlagača radi pokušaja zaključenja sudskog poravnanja. Na
ročištu održanom dana 26.04.2013. godine, nakon što je punomoćnik predlagača istoj otkazala
punomoćje, a protivnik predlagača M.A. izjavila da ne želi da se postigne dogovor radi zaključenja sudskog poravananja, predlagač je izjavila da odustaje od predloga radi zaključenja sudskog
poravnanja. Na zapisniku je konstatovano da su A.M., P.J. i V.J. odbili da potpišu zapisnik na navedenom ročištu ne navodeći razloge za to.
Suprotno žalbenim navodima, prvostepeni sud je pravilnom primenom odredbe člana 12. stav 1.
ZVP-a utvrdio da je predlog predlagača povučen. Ovo iz razloga što je prema zapisniku sa navedenog ročištu predlagač izričito izjavila da odustaje od predloga, nakon što je protivnik predlagača
M.A. izjavila da se protivi predlogu. Kako žalioci nisu stavili primedbe na navedeni zapisnik, te su
odbili da isti potpišu bez navođenja razloga za to, ovaj sud je našao da su prema sadržini zapisnika
bili ispunjeni uslovi za donošenje pobijanog rešenja iz člana 12. stav 1. ZVP-a.
Po stanovištu ovoga suda, svrha i cilj postupka zaključenja sudskog poravnanja po predlogu stranaka, u vanparničnom postupku, je da stranke koje su postigle saglasnost o sadržini poravnanja, zaključe
takvo poravnanje na brz i jednostavan način. Ukoliko se na ročištu utvrdi da ne postoji volja svih stranaka da se takvo poravnanje zaključi, nema ni uslova za dalje vođenje postupka, niti ima mesta sprovođenju bilo kakvih daljih sudskih radnji.
(Iz Rešenja Višeg suda u Novom Sadu, poslovni broj Gž. 2640/2013 od 11.07.2013. godine)
58.
Prema odredbi čl. 12. st. 4. Zakona o vanparničnom postupku određeno je da će se smatrati da je
predlog povučen kad predlagač ne dođe na ročište ili se ne odazove na poziv suda radi saslušanja
ako je bio uredno pozvan, a ne postoje opšte poznate okolnosti koje su ga sprečile da dođe u sud. Da
- 37 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
bi za predlagača nastupila ova pravna posledica neophodno je da on od strane suda bude upozoren na
tu posledicu a posebno u procesnoj situaciji kad stranku ne zastupa advokat jer se svaka stranka koja
nema advokata smatra laikom odnosno neukom u pogledu pitanja primene procesnih zakona. Prema
odredbi čl.30. ZVP u vanparničnom postupku shodno se primenjuju odredbe Zakona o parničnom
postupku kojim je u čl.108. određeno na koji način sud određuje ročišta, koga poziva i posebno određena je obaveza suda da u pozivu za ročište naročito upozori stranku odnosno lice koje poziva na zakonske posledice izostanka sa ročišta.
Iz spisa ovog predmeta proizilazi da predlagač nije upozorena u smislu čl.108. ZPP a u vezi
čl.12. i 30. ZVP na posledice njenog izostanka sa ročišta pa je time učinjena bitna povreda postupka
iz čl. 361. st. 2. tačka 7. ZPP jer je nezakonitim postupanjem, time što nije upozoren na posledice
propuštanja ročišta, predlagaču uskraćena mogućnost raspravljanja pred sudom.
(Viši sud u Pančevu, Gž.br.213/11 22.02.2011. godine)
59.
Sud je odložio navedeno ročište i sledeće zakazao za 21.7.2010. godine, a punomoćnik tužioca je
poziv primio 17.06.2010. godine. Neposredno pred održavanje ročišta u prvostepeni sud je prispeo
podnesak kojim tužilac traži odlaganje zbog korišćenja godišnjeg odmora. Očigledno tužilac smatra
da je za sprečavanje nastupanja posledica u smislu člana 296. Zakona o parničnom postupku (dalje:
ZPP) dovoljno da stranka obavesti sud da neće pristupiti i da navede razloge zbog kojih neće pristupiti, i da su samim tim ti razlozi opravdani.
To, međutim, iz odredbe zakona ne proizlazi, jer je u ovlašćenjima suda da, kada primi obaveštenje u kome su razlozi izostanka navedeni, oceni njihovu opravdanost. U konkretnom slučaju prvostepeni sud je dao razloge zbog čega smatra da korišćenje godišnjeg odmora, za koje nisu ni dostavljeni
dokazi, ne predstavlja opravdani razlog da tužilac izostane sa ročišta zakazanog za 21.07.2010. godine. Za ovu ocenu razloga dao je obrazloženje i ovaj sud ga prihvata, posebno imajući u vidu obavezu
suda da u smislu člana 10. stav 2. ZPP nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što
manje troškova. U ovoj pravnoj stvari prvostepeni sud je zakazivao ročišta i već je tužilac u toku postupka tražio odlaganje, nije dostavio dokaze o uplati predujma troškova veštačenja, a dva dana pre
zakazanog ročišta, o čemu je primio poziv mesec dana ranije, obaveštava sud da koristi godišnji odmor. Naravno, pravo je punomoćnika tužioca da izabere vreme korišćenja godišnjeg odmora kada
mu to najviše odgovara, ali to za sud nije opravdani razlog zbog koga bi se ročište odložilo, pa proizlazi da je pravilno prvostepeni sud primenio član 296. ZPP i konstatovao da se tužba smatra povučenom, odnosno da se protivtužba smatra povučenom.
(Presuda Privrednog apelacionog suda, Pž. 12235/2010 od 17.09.2010. godine)
60.
Kada na rošište ne dođe punomoćnik tuženika, a dostava je uredna, a na tom ročištu prisutni tužilac izjavi "sudija, nemojte me zvati, idem na lečenje, neću se više odazvati na pozive", a potom napusti suđenje, tada je prvostepeni sud pravilno uzeo da se tužba smatra povućenom.
(Viši sud u Užicu, Gž. 903/10)
61.
Kada obe uredno pozvane stranke izostanu sa ročišta za glavnu raspravu ispunjeni su uslovi da
se tužba smatra povučenom, a okolnost da je jedna stranaka po njenim navodima zbog gužve u saobraćaju zakasnila na ročište je razlog za vraćanje u pređašnje stanje i ne utiče na pravilnost i zakonitost rešenja kojim je utvrđeno da se tužba smatra povučenom.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. I. 807/08)
- 38 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
62.
Prvostepeni sud je na ročištu za glavnu raspravu od 1.10.2006. godine, prisutnom punomoćniku tužioca, umesto poziva saopštio dan i čas održavanja narednog ročišta, koje je zakazano za 13. 11. 2006.
godine u 9,30 časova, da pri tome punomoćnika tužioca nije upozorio na zakonske posledice izostanka
sa tog ročišta što je u sm. odredbe čl. 108. st. 2. ZPP. bio dužan da učini, to nije bilo osnova za donošenje rešenja kojim je utvrđeno da se tužba tužioca smatra povučenom, u sm. odredbe čl. 296. st. 2. ZPP.,
obzirom da se saopštavanjem strankama dana i časa održavanja narednog ročišta, umesto poziva bez
upozorenja na posledice nedolaska na ročište, ne može smatrati da su stranke uredno pozvane sa kog
razloga je pobijano rešenje ukinuto.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 607/07 od 25.01.2007. godine)
63.
Kada uredno pozvana stranka izostane sa rošišta za glavnu raspravu i kao posledica izostanka prvostepeni sud donese rešenje kojim konstatuje da se tužba smatra povučenom, a razlog sprečenosti je
alergijski ili asmatični napad, potrebno je da prilikom ocene razloga opravdanosti izostanka odnosno
odlučivanja o predlogu o za vraćanje u pređašnje stanje, prvostepeni sud ima u vidu prorodu bolesti.
Opštepoznata činjenica je da usled alergijskog ili asmatičnog gušenja nije uvek neophodno zatražiti
hitnu lekarsku pomoć, jer bolesnici koji imaju takvu ili sličnu dijagnozu imaju terapiju koju sami primene, ali su u svakom slučaju u trenucima napada sprečeni da obavljaju započetu aktivnost (bez obzira na vrstu aktivnosti), a najmanje su u mogućnosti da u tom trenutku, (a blagovremeno), angažuju
lice koje koje bi ih zamenilo na raspravi pred sudom.
(Iz Rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 10223/06 od 22.11.2007. godine)
64.
Protivnik predlagača ne može se protiviti povlačenju predloga za deobu suvlasničke imovine u vanparničnom postupku, već može samo predložiti da se postupak nastavi, u kom slučaju
stiče položaj predlagača.
Prema odredbi člana 12. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku, predlog za pokretanje vanparničnog postupka može se povući do donošenja prvostepene odluke. Predlog podnet od više lica
povlači se njihovom saglasnom izjavom, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno. Prema tome, za povlačenje predloga za deobu u vanparničnom postupku prema svim, ili pojedinim učesnicima, nije neophodna saglasnost ostalih učesnika, ali prema odredbi člana 12. stav 5. navedenog
zakona u slučajevima iz člana 12. st. 1. i 4. drugi učesnici koji su zakonom ovlašćeni da pokrenu postupak mogu predložiti da se postupak nastavi, a predlog za nastavljanje postupka može se podneti u
roku od 15 dana od dana prijema obaveštenja o povlačenju predloga. Protivnik predlagača D.P. se u
žalbi protivi povlačenju predloga, međutim to nema značaja za odluku o povlačenju predloga u odnosu na nju, jer nije istovremeno i predložila da se postupak nastavi, u kom slučaju bi u ovoj pravnoj
stvari imala položaj predlagača.
Isticanje u žalbi da posle povlačenja predloga u odnosu na protivnika predlagača D.P, predlog za
deobu suvlasničke imovine nije uredan, pošto sada predlogom nisu obuhvaćeni svi suvlasnici, nije
od značaja jer se ne tiče interesa navedenog protivnika predlagača kod činjenice da nije predložila
nastavak postupka, već samo može imati značaja za ostvarenje prava predlagača na deobu zajedničke
imovine i za dalje postupanje suda sa predlogom za deobu. U svakom slučaju, deoba izvršena bez učešća svih suvlasnika ne proizvodi dejstvo.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 270/2006 od 2.03.2006. godine)
- 39 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
65.
Tužba kojom se traži poništaj izjave o povlačenju tužbe i odricanju od tužbenog zahteva nije dozvoljena.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 883//06 od 13.07.2006. godine)
66.
Saopštavanje dana i časa održavanja ročišta tužiocu lično, koji ima punomoćnika u postupku, ne
može se smatrati urednim obaveštenjem bez poziva punomoćnika tužioca na ročište za glavnu raspravu, pa nisu ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o povlačenju tužbe zbog nedolaska tužioca.
(Okružni sud u Nišu, Gž. 1053/06 od 9.05.2006. godine)
67.
Ne može se tužilac koji je angažovao advokata, pozivati na nezakonitost rešenja suda kojim je
konstatovano da je tužba povučena, zbog toga što sud nije obavestio tužioce o ročištu, kada je sud
dostavio uredan poziv za ročište advokatu tužioca, bez obzira što advokat nije obavestio tužioca da
mu otkazuje pnomoćje.
(Okružni sud u Novom Sadu, Gž. 4674/05)
68.
Rešenjem Opštinskog suda u Nišu R. br. 801/03 od 13.11.2003. godine utvrđeno je da je predlog
predlagača povučen i obavezan predlagač da protivniku predlagača na ime troškova postupka naknadi iznos od 21.600,00 dinara.
Rešenjem Okružnog suda u Nišu Gž. 968/04 od 21.05.2004. godine, odbijena je kao neosnovana
žalba predlagača i potvrđeno prvostepeno rešenje.
Protiv rešenja Okružnog suda predlagač je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijano rešenje u smislu odredbe člana 386. u vezi sa članom 400. ZPP i članom
30. Zakona o vanparničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.
U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 354.
stav 2. tačka 11. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a ni druge bitne povrede postupka iz čl. 354. st. 2. tač. 1. i 2. ZPP zbog kojih se revizija može izjaviti.
Prema činjeničnom utvrđenju u postupku u ovoj pravnoj stvari a po predlogu predlagača za prijem novca u depozit u korist protivnika predlagača, prvostepeni sud je zakazao ročište za
13.11.2003. godine na koje uredno pozvani punomoćnik predlagača nije došao niti je izostanak
opravdao.
Kod takvog utvrđenja pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, odredbu člana
12. stav 1. u vezi stava 4. Zakona o vanparničnom postupku kada su odlučili kao u izreci prvostepenog rešenja, jer se u tom slučaju u smislu navedene odredbe predlog predlagača smatra povučenim.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 2959/05)
69.
Nema mesta donošenju rešenja kojim se smatra da je tužilac povukao tužbu, ako se parnične
stranke zajedničkim podneskom obrate sudu sa predlogom da se zakazano ročište odloži radi pokušaja zaključenja sudskog poravnanja.
(Viši privredni sud, Pž. 3266/01)
- 40 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
70.
Ne može se doneti rešenje da se tužba smatra povučnom ako tužilac po nalogu suda, tužbeni zahtev
nije usaglasio sa dopunskim nalazom i mišljenjem veštaka. U tom slučaju sud je bio dužan da postupi po
tužbi i tužbenom zahtevu kako je prethodno bio postavljen.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 85/96)
71.
Predlog za utvrđivanje nosioca stanarskog prava smatraće se povučenim ukoliko punomoćnik predlagača koji je uredno pozvan na ročište ne pristupi, a svoj izostanak ne opravda,
niti to učini u postupku po predlogu za povraćaj u pređašnje stanje.
Iz sadržine spisa predmeta proizlazi da je prvostepeni sud dana 17. septembra 1993. godine doneo pobijeno rešenje kojim se predlog smatra povučenim, jer uredno pozvani punomoćnik predlagača nije pristupio na ročište zakazano za taj dan. Ovo prvostepeno rešenje predlagač pobija žalbom
kao nezakonito, iz razloga što njegov punomoćnik nije primio poziv za ročište. Istovremeno je u žalbi podnet i predlog za povraćaj u pređašnje stanje uz navod da se punomoćnik predlagača u periodu
od 12. maja do 18. oktobra 1993. godine nalazio na bolovanju, o čemu nije dostavljen nikakav dokaz
uz predlog. Postupajući po predlogu za povraćaj u pređašnje stanje, prvostepeni sud je zakazao ročište za 15. novembar 1994. godine na koje nije pristupio pozvani punomoćnik predlagača, pa je sud
doneo rešenje od istoga datuma kojim nije dozvolio povraćaj u pređašnje stanje.
Izostanak punomoćnika predlagača sa ročišta uredno pozvanog u smislu člana 138. stav 1. ZPP
proizvelo je posledicu da se predlog u ovoj vanparničnoj stvari smatra povučenim na osnovu odredbe
člana 12. stav 4. Zakona o vanparničnom postupku.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 4193/95)
72.
Povlačenjem predloga od strane predlagača u vanparničnom postupku, postupak se okončava samom radnjom predlagača. Nije potrebno da sud donosi rešenje o obustavi postupka.
(Okružni sud u Požarevcu, Gž. 330/84)
(Član 13. Zakona o vanparničnom postupku)
73.
Uverenje o prebivalištu nije jedini dokaz o mestu prebivališta određenog lica, pa se postojanje ove
činjenice može utvrđivati i drugim dokazima.
(Presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7297/10 od 4.11.2010. godine)
74.
Kad je republičkim odnosno pokrajinskim zakonom o nasleđivanju za raspravljanje zaostavštine
propisana mesna nadležnost suda prema prebivalištu odnosno boravištu ostavioca, onda se sud na čijem je području ostavilac imao prebivalište ne može oglasiti mesno nenadležnim zato što je ostavilac
pred smrt boravio i umro na području drugog suda.
(Savezni sud, Grs. 64/81 od 27.07.1981. godine)
- 41 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
75.
Za suđenje u sporu o potraživanju tužioca prema nasledniku za naknadu troškova ostaviočeve sahrane koje je tužilac isplatio, nadležan je sud opšte mesno nadležan za tuženog, a ne ostavinski sud.
(Savezni sud, Grs. 107/77 od 28.03.1977. godine)
(Član 16. Zakona o vanparničnom postupku)
76.
Za sastavljanje isprave kojom se potvrđuje zaključenje braka nadležan je redovni sud u vanparničnom postupku. Prema stanju u spisima predlagač je lično podnela predlog za ponovni upis
u matičnu knjigu venčanih za brak koji je sklopila u Obrovcu, Republika Hrvatska. U predlogu je
navela da joj je lična karta izdata u MUP-u Kovin, da je istekla dana 25.10.2011.god. a da novu
ličnu kartu ne može da izvadi jer je prema podacima Matičnog ureda Obrovac, Republika Hrvatska, matična knjiga venčanih za matično područje Obrovac za godinu 1972 uništena, a da izvod
iz matične knjige venčanih iz 1993.god. koji poseduje nadležni organ ne želi da uvaži jer je u naslovu izvoda precrtano Hrvatska i upisano Srpska Krajina. Bez izvoda iz matične knjige venčanih
ne može da izvrši upis u matičnu knjigu rođenih i izvadi novu ličnu kartu. Svoje navode iz preddoga potvrđuje i dokazima koji su podneti uz predlog a pored toga dokazuje da je postala državljanin Republike Srbije rešenjem SMUP broj 600-51382/97 od 20.10.1998.god. na osnovu koga
je upisana u matičnu knjigu Jugoslovenskih državljana dana 06.09.1999.god. kao i da je rođena
18.01.1952.god. u mestu Dežanovac, Opština Daruvar Republika Hrvatska. Predlagač je pravno
neuka stranka, a no zakonu je to ona stranka koju u postupku ne zastupa advokat. Iz sadržine
podnetog predloga proističe da tužilja zapravo predlogom nastoji da izdejstvuje ispravu o činjenici zaključenja braka koja će poslužiti kao osnov za upis činjenice sklapanja braka između nje i
Dupor Jovana u matičnu knjigu venčanih. Na osnovu tog izvoda bila bi u mogućnosti da izdejstvuje izvod iz matične knjige rođenih a konačno i ličnu kartu kao dokaz o svom identitetu. Odredbom čl.76. st. 1 Zakona o matičnim knjigama propisano je da ako činjenice rođenja, zaključenja braka i smrti državljana Republike Srbije nastale van njene teritorije nisu upisane u matične
knjige koje se vode u diplomatsko – konzularnim predstavništvima, upisuju se u matične knjige
koje se vode po ovom zakonu. St.2. navedenog člana zakona propisano je da se prijava za upis činjenice iz st. 1 ovog člana podnosi preko diplomatsko-konzularnog predstavništva na čijem području je ta činjenica nastala ili neposredno nadležnom organu iz čl.6. st.2. i 4. ovog zakona. St.3.
propisuje da se upis činjenice iz st. 1 ovog člana vrši na osnovu izvoda iz matične knjige inostranog organa, ako međunarodnim ugovorom nije drukčije uređeno, a st.4. da ako se ne može pribaviti izvod iz matične knjige inostranog organa, upis činjenice iz st. 1 ovog člana vrši se na osnovu
odluke nadležnog suda. Odredbom čl.16. st.1. Zakona o vanparničnom postupku je propisano da
će sud do donošenja odluke o glavnoj stvari posebnom odlukom obustaviti vanparnični postupak,
ako utvrdi da bi postupak trebalo sprovesti po pravilima parničnog postupka. Postupak će se po
pravnosnažnosti te odluke sprovesti po pravilima parničnog postupka pred nadležnim sudom.
U situaciji kada predlagač nema načina da izdejstvuje pravo na izdavanje lične karte kao javne
isprave kojom građani Republike Srbije dokazuju identitet, čime je onemogućena i u ostvarivanju
svih ostalih elementarnih ličnih prava, mora se pronaći pravni put da joj se lična karta kao dokaz o
identitetu izda. Jedini mogući pravni put za to, za sada bi bio tužba za utvrđenje iz čl. 188. ZPPa, ko- 42 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
jom bi tužilja tražila utvrđenje da je dana 30.12.1972.god. u Obrovcu zaključila brak, te da je istinita
isprava, izvod iz matične knjige venčanih Opština Obrovac za mesto Karin Gornji za upis broj 7 za
godinu 1972, na osnovu čega bi se naložilo nadležnom upravnom organu da izvrši upis činjenice zaključenja braka u matičnu knjigu venčanih. Iz iznetog proističe da je žalba predlagača osnovana, te
da je ožalbeno rešenje doneto pogrešnom primenom odredbe čl.76. Zakona o matičnim knjigama i
čl.16. ZPPa u vezi sa čl.30. st.2. ZOVPa, zbog čega je rešenje ukinuto na osnovu čl.387. tač.3. ZPPa
u vezi sa čl.30. st.2. ZOVPa. U daljem toku postupka prvostepeni sud će postupiti u skladu sa odredbom čl.16. Zakona o vanparničnom postupku.
(Iz Rešenja Višeg suda u Pančevu 1-GŽ.223/12 od 27.03.2012. godine)
77.
O predlogu za određivanje privremene mere ako je pokrenut parnični postupak u kome se
odlučuje o osnovanosti potraživanja koje se obezbeđuje predloženom privremenom merom vanparnični sud ne može da odlučuje.
Predlagač u samom predlogu navodi da se vode dva identična postupka povodom poveravanja
zajedničkog deteta stranaka i da je u predmetu kod jedne sudske jedinice već doneta privremena mera, a da se predlogom traži njena izmena. Imajući to u vidu, pravilno je prvostepeni sud našao da je
predlog za određivanje privremene mere u vanparničnom postupku predlagača nedozvoljen i kao takvog ga odbacio.
Vanparnični sud ne može da odlučuje o predlogu za određivanje privremene mere ako je pokrenut
parnični postupak u kome se odlučuje o osnovanosti potraživanja, pa predlagač ima mogućnost da u pomenuta dva parnična predmeta podnese predlog za određivanje privremene mere ili traži izmenu privremene mere u predmetu u kome je ona doneta.
(Iz Rešenja Višeg suda u Valjevu, Gž. 624/2012 od 17.05.2012. godine)
78.
Pobijanim rešenjem od 20.02.2006. godine, obustavljen je vanparnični postupak po predlogu
predlagača RS iz Kucure, radi uređenja međa, pa je predlagač upućen na parnicu radi rešavanja spornog pitanja po pravilima parničnog postupka.
Iz stanja u spisu predmeta proizilazi da je predlagač dana 05.07.2004. godine podnela predlog za
uređenje međe u kom je navela da su stranke vlasnici susednih parcela u Kucuri, predlagač parcele
broj 287 i 288/2, a protivnici predlagača su suvlasnici na parcelama 286 i 288/1. Stranke su 1991.
godine kupile navedene parcela od preduzeća DUP "C" iz Vrbasa. Prilikom uvođenja u posed stranaka, prodavac nije izvršio premer parcela, stranke su znale površinu istih, a koristio se deobni nacrt iz
1982. godine. Kada su započeli gradnju na parceli 1998. godine, predlagač i njen suprug su saznali
da je njihova parcela manja za oko 60 m2, a da parcele protivnika predlagača imaju oko 60 m2 više.
Navela je da su više puta nudili protivnicima predlagača da na miran način reše problem, pomerajući
međnu liniju, ali da su ponude odbijene.
Predlagač je uz predlog dostavila Ugovor o kupoprodaji spornih parcela, deobni nacrt iz 1982.
godine i izveštaj Službe za katastar nepokretnosti Vrbas od 12.08.1998. godine, veštačenje putem
geometra.
Odredbom člana 155. Zakona o vanparničnom postupku propisano je da u postupku uređenja
međa sud utvrđuje granicu između susednih nepokretnosti kad su međni znaci uništeni, oštećeni ili
pomereni, a susedi ne mogu sporazumno da utvrde granicu.
- 43 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Članom 157. Zakona o vanparničnom postupku po prijemu predloga, sud može zakazati ročište
u sudu na koje će pozvati učesnike radi pokušaja sporazumnog uređenja međa. Ako se učesnici ne
sporazumeju, sud će zakazati ročište na licu mesta na koje će, pored učesnika, pozvati veštaka geometra, a po potrebi i svedoke na koje su se učesnici u predlogu ili na ročištu pred sudom pozvali. Uz
poziv za ročište učesnicima se nalaže da ponesu sve isprave i skice i druge dokaze od značaja za uređenje međe, a po mogućstvu da povedu i svedoke. U pozivu učesnici će se upozoriti na posledice nedolaska na ročište.
Odredbom člana 16. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku propisano je da će do donošenja odluke o glavnoj stvari sud posebnom odlukom obustaviti vanparnični postupak, ako utvrdi
da bi postupak trebalo sprovesti po pravilima parničnog postupka. Postupak će se po pravosnažnosti te odluke sprovesti po pravilima parničnog postupka pred nadležnim sudom.
Imajući u vidu navedene odredbe, te sadržinu spisa predmeta, ovaj sud je našao da je prvostepeni
sud propustio da sprovede postupak u smislu člana 157. Zakona o vanparničnom postupku, na šta se
u žalbi protivnika predlagača osnovano ukazuje, te da je imajući u vidu odredbu člana 16. ZVP upućivanje predlagača na parnicu, kod ovakovog stanja stvari preuranjeno. Naime, postupak uređenja
međa se sprovodi po pravilima vanparničnog postupka i na način određen članom 157. ZVP. U konkretnom slučaju prvostepeni sud nije primenio navedenu odredbu, jer i kada bi prihvatili da iz iskaza
punomoćnika datih na ročištu proizilazi da se stranke nisu sporazumele, prvostepeni sud je morao
zakazati ročište na licu mesta, na koje je trebao da pozove učesnike, veštaka geometra i predložene
svedoke. Osim što nije zakazao roči- šte na licu mesta, prvostepeni sud nikada nije saslušao ni stranke, niti je odredio veštačenje i utvrdio da li su postojali, odnosno da li i dalje postoje međni znaci, niti je izvodio bilo kakve dokaze.
Kod ovakvog stanja stvari, prema mišljenju ovog suda nema mesta obustavi postupka, jer prvostepeni sud nije utvrdio sve činjenice bitne za odlučivanje, pa iz navedenog razloga sporno je i pitanje pravilne primene materijalnog prava.
Prvostepeni sud nije utvrdio ni o kolikoj međaškoj površinije reč, pa sa tim u vezi ne može se
ispitati ni da li je isti mogao primeniti odredbu člana 159. ZVP.
(Iz Rešenja Višeg suda u Novom Sadu, Gž. 1587/10 od 18.11.2010. godine)
79.
Kada postoji spor o pravnom osnovu u pogledu izgubljenog korišćenja dela parcele radi se o
imovinsko-pravnom odnosu koji se raspravlja po pravilima parničnog a ne vanparničnog postupka pa se u vanparničnom postupku ne može rešiti pitanje prava na naknadu saglasno propisima o
eksproprijaciji.
Nižestepeni sudovi nalaze da je katastarska parcela 322/2 katastarske opštine Č. (sada katastarska
parcela 705) umanjena na račun katastarske parcele 680/1, bez ikakvog pravnog osnova, da je korisnik
katastarske parcele 680/1 Preduzeće za vodovod i kanalizaciju, protivnik u ovom postupku, u obavezi da
pravnim sledbenicima pokojnim LJ. i L, kao predlagačima plati naknadu za deo nepokretnosti na kome
je izgubljeno pravo svojine, u smislu člana 140. Zakona o vanparničnom postupku (dalje: Zakon).
Izraženo pravno stanovište nižestepenih sudova u pogledu primene relevantnog propisa za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari je pogrešno. U vanparničnom postupku, kada je u pitanju eksproprisana
nepokretnost, naknada se određuje i u drugim slučajevima oduzimanja privatne svojine ili gubitka
drugih stvarnih prava za koje je bivšim vlasnicima zakonom predviđeno pravo na naknadu. To bi
značilo, da se ova odredba odnosi i na postupak arondacije poljoprivrednog zemljišta, uključujući i
- 44 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
pitanje naknade propisima eksproprijacije Zakona o poljoprivrednom zemljištu - član 39. i kod arondacije šuma Zakona o šumama - član 77. I ranijem vlasniku građevinskog zemljišta kome se ono oduzima na osnovu odluke nadležnog organa pripada pravo na naknadu po propisima o eksproprijaciji,
to znači da ako se pitanje naknade ne reši sporazumom učesnika, o njoj odlučuje vanparnični sud.
U slučaju kada je po Zakonu o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanja zemljišta koje je
prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednog proizvoda, zahtev ranijeg sopstvenika osnovan a ne postoji mogućnost vraćanja istog ili drugog zemljišta, njemu će se isplatiti novčana naknada
u kojoj, ako se ne postigne sporazum u upravnom postupku, odlučuje opštinski sud u vanparničnom
postupku. Odredba člana 140. Zakona odnosi se i na određivanje naknade po propisima o nacionalizaciji, kad je takođe predviđena nadležnost vanparničnog suda - član 60. stav 3. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta iz 1958. godine.
Međutim, primenom člana 140. Zakona ne može se razrešiti pitanje prava na naknadu u konkretnom slučaju kada je sporan pravni osnov u pogledu izgubljenog korišćenja dela sporne parcele, jer se
radi o imovinsko-pravnom odnosu, koji se nastavlja po pravilima parničnog postupka (član 1. Zakona o parničnom postupku).
U pogledu izvršenih promena na spornom delu parcele sudovi su utvrđenje isključivo zasnovali na
izveštaju katastra, zanemarujući materijalne dokaze koje je priložio protivnik predlagača, a radi se o kopiji plana i posedovnom listu, kao i prijavi za ustanovljenje i vođenje evidencije koje se odnose na pravo
korišćenja cene navedene parcele.
U takvoj situaciji, radi se o sporu iz građansko-pravnog odnosa koji se ne može raspraviti po pravilima vanparničnog postupka. Stoga je primenom člana 16. Zakona, trebalo obustaviti ovaj postupak i po
pravnosnažnosti te odluke postupak sprovesti po pravilima parničnog postupka pred nadležnim sudom.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2401/2005 od 24.11.2005. godine)
80.
Odredba člana 19. st. 1. ZPP, kojoj se obustavlja parnični postupak u slučaju da sud utvrdi da bi postupak trebalo sprovesti po pravilima vanparničnog postupka, odnosi se samo na vanparnični postupak.
Takav postupak (vanparnični) koji se primenjuje kod privrednog suda je postupak po Zakonu za upis u
sudski registar. Na ostale postupke (stečajni, izvršni) ova odredba se ne odnosi.
(Sudska praksa privrednih sudova, 3/96)
81.
Sud je učinio bitnu povredu odredaba Zakona o parničnom postupku kada je presudom okončao
parnicu iz istog činjeničnog i pravnog osnova, između istih stranaka u predmetu o kome je ranije u
vanparničnom postupku zaključeno sudsko poravnanje.
(Iz odluke Saveznog suda, Beograd, Gzs.12/95 od 29.06.1995. godine)
82.
Sporne činjenice se ne mogu raspravljati u vanparičnom postupku. - Prvostepeni sud je predlog odbio kao neosnovan, sa obrazloženjem da prostorije koje su predmet postupka nemaju status
stambenog prostora. Istovremeno ovaj sud upućuje predlagača da, ukoliko smatra da ima svojstvo
nosioca stanarskog prava na prostorijama koje su predmet postupka, može da se obrati sudu u
vanparničnom postupku da donese rešenje koje zamenjuje ugovor o korišćenju stana, kako bi se u
tom postupku utvrđivalo da li su prostorije koje predlagač koristi stambene ili poslovne. Nije jasno zašto je predlog odbijen, ako je ostalo nerazjašnjeno kakav je status prostorija koje koristi
- 45 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
predlagač, jer iz navedenog dalje sledi da je sporno pitanje da li su prostorije koje predlagač koristi stambene ili poslovne, te da li je na ovim prostorijama predlagač mogao steći svojstvo nosioca
stanarskog prava.
Kako se sporne činjenice ne mogu raspravljati u vanparničnom postupku, prvostepeni sud će,
ukoliko u postupku oceni da predlagač ima pravo na otkup prostorija koje koristi i nađe da je sporna
činjenica, da li su prostorije stambene ili poslovne, uputiti predlagača da u pogledu utvrđenja spornih
činjenica pokrene parnicu.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 993/94)
83.
Ako je nesporno između učesnika da je deoba suvlasničke imovine izvršena pre podnošenja predloga za deobu, vanparnični sud će predlog za deobu odbiti kao neosnovan.
Prvostepenim rešenjem je na osnovu čl. 16. ZVP-a, obustavljen postupak u ovoj pravnoj stvari i istim rešenjem odlučeno da se po njegovoj pravosnažnosti spisi dostave parničnom odeljenju
istog suda na suđenje i odlučivanje o pravilima parničnog postupka, pri čemu će se sa predlogom
za deobu postupati kao po tužbi za utvrđivanje prava svojine na određenim delovima predmetne
nepokretnosti po osnovu već ranije izvršene vansudske fizičke deobe. Rešavajući o žalbi protivnika predlagača, Okružni sud je našao da je žalba osnovana. U vanparničnom postupku u smislu
čl. 148. ZVP-a, sud odlučuje o deobi i načinu deobe zajedničke odnosno suvlasničke stvari i imovine, odnosno samo onda ako deoba zajedničke odnosno suvlasničke stvari i imovine nije već izvršena. Deoba zajedničke stvari i imovine može se izvršiti odlukom suda ili sporazumom zajedničara odnosno suvlasnika, koji može biti zaključen i u usmenoj formi, i kao takav proizvodi
pravno dejstvo, ako je sporazum o deobi izvršen (faktička deoba). Prema tome, u koliko je deoba
već izvršena na bilo koji od zakonom propisanih načina, tu više nema mesta deobi putem suda u
vanparničnom postupku. Ako bi bila tačna tvrdnja predlagača kojoj se spisima pridružuje i protivnik predlagača, fizička deoba predmetnih nepokretnosti izvršena je i sprovedena putem usmenog sporazuma pravnih predhodnika učesnika, što ako bi bilo nesporno među učesnicima, predlog bi trebalo odbiti kao neosnovan, pri čemu bi učesnicima ostala mogućnost da ovo utvrde ili
pismenim sporazumom ili pak putem suda, ali u parničnom postupku, po tužbi nekog od učesnika. Ukoliko bi bilo sporno da li je deoba već izvršena, postupanje parničnog suda zavisilo bi od
toga ko od učesnika ističe činjenicu da je deoba već izvršena. Ukoliko bi predlagač tvrdio da je
deoba izvršena, a to protivnik predlagača osporavao, predlog bi trebalo odbiti kao neosnovan. U
suprotnom ako bi protivnik predlagača utvrdio da je suvlasnička zajednica izvršenom deobom
prestala, onda bi predlagač ukoliko suprotno tvrdi, u smislu čl. 150. ZVP-a, morao biti upućen na
parnicu.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 749/93 od 23.05.1993. godine)
84.
Vanparnični sud će obustaviti postupak ako utvrdi da bi postupak trebalo sprovesti po pravilima
parničnog postupka. Sud, dakle, neće odbaciti predlog radi naknade zbog eksproprijacije iako je o
naknadi zaključeno poravnanje pred nadležnim upravnim organom kad iz sadržine predloga jasno
proizilazi da predlagač zapravo pobija pravovaljanost zaključenog ugovora.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Subotici, Gž. 231/92)
- 46 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
85.
Nižestepeni sudovi su pogrešno našli da predlog predlagača u ovom slučaju treba odbaciti kao
nedozvoljen. Ovo zbog toga, što je odredbom čl. 16. ZVP-u propisano da će sud obustaviti vanparnični postupak ako utvrdi da bi postupak trebalo sprovesti po pravilima parničnog postupka.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2194/88)
(Član 17. Zakona o vanparničnom postupku)
86.
Kada se jedan od učesnika u ostavinskom postupku pred sudom nije prihvatio nasleđa, a postupak je vodio stručni saradnik, a ne sudija, tada je takva naslednička izjava ništava, shodno čl. 17.
ZVP-u.
(Okružni sud u Čačku, Gž. 11/04)
87.
Odluka suda doneta u vanparničnom postupku, kojim je određeno koji od ranijih bračnih drugova u slučaju razvoda braka ostaje nosilac stanarskog prava, nema svojstvo izvršne isprave podobne
za izvršenje, jer se istom ne nalaže ispunjenje obaveze.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 186/82)
88.
Ukoliko među etažnim vlasnicima nema saglasnosti u pogledu podizanja pomoćnih objekata
(garaže, šupe i sl.), sud će na predlog zainteresovanog vlasnika etažnog odlučiti u vanparničnom postupku da li će se takvo podizanje pomoćnog objekta dozvoliti, vodeći računa da li je podizanje takvog objekta celishodno i opravdano. Pri tom, sud ne ocenjuje da li je takvo podizanje u skladu sa
građevinsko-tehničkim propisima, jer o tome odlučuj nadležni upravni organ.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 19/82)
(Član 18. Zakona o vanparničnom postupku)
89.
Za otklanjanje povrede postupka učinjene datom izjavom o odricanju od nasleđa pred sudijskim pripravnikom pravni put je žalba protiv rešenja o nasleđivanju kojim je na osnovu tako
date izjave zaostavština raspravljena, a ne tužba za utvrđenje njene ništavosti.
Tužilac je - prema utvrđenom činjeničnom stanju - svoju nasledničku izjavu na ročištu održanom
13.05.1971. Godine dao pred sudijskim pripravnikom, a ne pred sudijom. Nižestepeni sudovi su stali
na stanovište da je takva izjava ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo, jer je data protivno odredbi
člana 179. stav 1. tada važećeg Zakona o nasleđivanju, kojim je predviđeno da uzimanje izjave o odricanju od nasleđa vrši sudija.
- 47 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Vrhovni sud nalazi da stanovište nižestepenih sudova nije pravilno. Odredbe člana 179. pomenutog Zakona o nasleđivanju su procesnog karaktera, i regulišu ovlašćenja sudije i određenih
službenih lica u postupku za raspravljanje zaostavštine. Zbog značaja koji ima izjava o odricanju
od nasleđa, propisano je da nju uzima sudija. Međutim, ako ju je uzeo sudijski pripravnik, a ne
sudija, to ne znači da je ona u pogledu svoje sadržine i iskazane volje naslednika ništava. Pravni
put za otklanjanje navedene povrede postupka uzimanja nasledničke izjave je ulaganje pravnog
leka protiv rešenja kojim je raspravljena zaostavština na osnovu tako uzete nasledničke izjave, a
ne utvrđenje njene ništavosti. Naslednička izjava može se pobijati samo iz razloga ako je ona izazvana prinudom ili pretnjom ili je data usled prevare ili u zabludi.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2497/06 od 08.02.2007. godine)
90.
Zahtev za preinačenje samog rešenja, kojim se vrši izmena sadržine dispozitiva ne može biti
predmet zahteva za ispravku rešenja pošto nisu učinjene pogreške u imenima i brojevima, niti druge
očigledne greške u pisanju i računanju, u sm. čl. 349. ZPP, koji se primenjuje u vanparničnom postupku.
(Okružni sud u Nišu, Gž. 573/06)
91.
Odluka sud doneta u vanparničnom postupku, kojom je određeno koji od ranijih bračnih drugova
u slučaju razvoda braka ostaje nosilac stanarskog prava, nema svojstvo izvršne isprave podobne za
izvršenje, jer se istom ne nalaže ispunjenje obaveze (činidbe).
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 186/82)
(Član 19. Zakona o vanparničnom postupku)
92.
Ako je podnesak upućen sudu telergrafskim putem (telegram) smatraće se da je dat u roku samo
ako uredan podnesak naknadno bude predat sudu ili upućen sudu preporučenom pošiljkom u roku od
3 dana od dana predaje telegrama pošti.
(Okružni sud u Kraljevu, Gž. 1416/06 od 22.08.2006. godine)
93.
Isticanje naslednika u žalbi izjavljenoj protiv rešenja o nasleđivanju da neke od pokretnih stvari
koje su označene kao predmet zaostavštine ne pripadaju zaostavštini, već su isključiva svojina žalioca, predstavlja iznošenje novih činjenica u žalbenom postupku u smislu čl. 352. st. 1. Zakona o parničnom postupku.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1330/04 od 30.09.2004. godine)
94.
Lice koje ne ističe nikakvo pravo na zaostavštini nije učesnik u ostavinskom postupku.
- 48 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
U prvostepenom postupku je utvrđeno da je ostavilac pok. Ž. P. umro 10.09.1990 godine, da su
njegovi zakonski naslednici učesnice Radmila Radojičić i Jela Živanović i supruga sada pok. Z. Ž.
Ostavilac Paun je testamentom izvršio raspodelu svoje imovine za života. Njegovi zakonski naslednici su sporazumom, poravnanjem zaključenim 27.11.1992. godine, u predmetu istog suda P.
br.711/92, raspravili zaostavštinu u potpunosti, a kako ostavilac druge imovine nije imao, osim one
navedene u poravnanju, to je prvostepeni sud pravilno odlučio kada je dalji postupak rasprave zaostavštine iza pok. Pauna obustavio, pa je stoga Okružni sud odbio kao neosnovanu žalbu učesnice
Radmile u tom delu, na osnovu čl. 380. tač. 2. ZPP. Pobijano rešenje nema to pravno dejstvo da
sprečava učesnicu Radmilu da poravnanje pobija u parničnom postupku, koji se već vodi, i da, zavisno od odluke u parnici, ishoduje i drugačiji raspored zaostavštine pok. Pauna. U prvostepenom postupku je utvrđeno da pok. Zorka nije imala bliskih srodnika kao zakonskih naslednika a, nesporno
je, to nisu ni učesnice Radmila Radojičić i Jela Živanović, niti one ističu bilo kakav zahtev iz onoga
što predstavlja njenu zaostavštinu. Budući da Radmila u stvari i nije učesnik u nasleđu iza pok. Zorke, u smislu čl. 123. ZON-a, te da ona i nema pravnog interesa da pobija rešenje o nasleđivanju iza
pok. Zorke, sve i da Zorkina zaostavština nije pravilno označena, Okružni sud je odbacio kao nedozvoljenu njenu žalbu kojom se prvostepeno rešenje pobija u navedenom delu. Kako se ostavinski postupak pokreće i vodi po službenoj dužnosti, prvostepeni sud je bio ovlašćen da prekinuti postupak
nastavi donošenjem pobijanog rešenja, koje takođe nije smetnja da se nastavi parnica za poništaj poravnanja kojim je rešeno pitanje nasleđivanja iza pok. Pauna.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 658/04 od 19.04.2004. godine)
95.
Drugostepeni sud može iz važnih razloga odlučiti i o neblagovremeno podnesenoj žalbi,
ako se time ne vređaju prava drugih lica koja se zasnivaju na tom rešenju.
Ocenjujući blagovremenost podnete žalbe u smislu člana 367. Zakona o parničnom postupku i
člana 19. Zakona o vanparničnom postupku, Okružni sud je našao da je žalba neblagovremena, pa je
na osnovu člana 366. Zakona o parničnom postupku, u vezi sa članom 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku odlučio kao u izreci. Naime, nasledni učesnik A.T. iz S... je za zastupanje u ovoj
pravnoj stvari ovlastila advokata S.M. iz B... shodno overenom punomoćju priloženom uz predlog za
pokretanje ostavinskog postupka. Iz povratnice u spisima evidentno je da je advokat S.M. pobijano
rešenje primio dana 21.06.2001. godine. Kako je žalba izjavljena 13.07.2001. godine, što se vidi iz
prijemnog štambilja prvostepenog suda, a rok za žalbu iz člana 19. Zakona o vanparničnom postupku istekao je 6.07.2001. godine, to je žalba podneta van zakonom predviđenog roka. Ocenjujući u
smislu člana 21. stav 3. Zakona o vanparničnom postupku da li postoje važni razlozi, što je, inače,
faktičko pitanje konkretnog slučaja, da li se odlučuje o neblagovremeno podnesenoj albi i da li bi se
time vređala prava drugih lica koja se zasnivaju na donetom rešenju, Okružni sud je stao na stanovište da nema uslova predviđenih citiranom zakonskom odredbom. Pored toga, pravnosnažnost rešenja
o nasleđivanju ima za posledicu da se više ne može ponovo raspravljati ostavina, niti donositi novo
rešenje o nasleđivanju. Odredbom člana 128. Zakona o vanparničnom postupku regulisano je da, ako
se po pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju pronađe imovina za koju se u vreme donošenja rešenja
nije znalo da pripada zaostavštini, sud neće ponovo raspravljati zaostavštinu, već će ovu imovinu novim rešenjem rasporediti na osnovu ranije donesenog rešenja o nasleđivanju. S obzirom da su u
ovom postupku učestvovali pravni sledbenici oglašenih naslednika u predmetu III Opštinskog suda u B... O br. 844/56, i to u vezi sa pravom nasleđa kat. parc. br. 1481 upisanoj u zk. ul. br.
- 49 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
1522, KO B... 7, koja nije bila predmet zaostavštine u pravnosnažnom rešenju O br. 844/56, od
4.12.1961. godine, izvesno je da bi se eventualnom izmenom prvostepenog rešenja vređala prava
ostalih učesnika u postupku zasnovana na tom rešenju. Pri tom, tvrdnja žalioca da je nasledničku
izjavu dao u zabludi može biti predmet raspravljanja u eventualnoj parnici za poništaj te izjave,
ukoliko su za to ispunjeni zakonski uslovi.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 8589/01 od 12.11.2001. godine)
96.
Odredba člana 19. st. 1. ZPP, kojoj se obustavlja parnični postupak u slučaju da sud utvrdi
da bi postupak trebalo sprovesti po pravilima vanparničnog postupka, odnosi se samo na vanparnični postupak. Takav postupak (vanparnični) koji se primenjuje kod privrednog suda je
postupak po Zakonu za upis u sudski registar. Na ostale postupke (stečajni, izvršni) ova odredba se ne odnosi. (Sudska praksa privrednih sudova, 3/96)
Žalba protiv prvestepenog rešenja se može izjaviti u roku od 15 dana od dana dostavljanja.
Kad naslednici mogu zajedničku svojinu utvrđenu prvostepenim rešenjem o nasleđivanju pretvoriti u susvojinu ili izvršiti deobu po osnovu sporazuma, onda nema važnih razloga da se u ostavinskom postupku odlučuje o neblagovremeno podnesenoj žalbi.
Ostavinskim rešenjem oglašeni su naslednici (svi naslednici iz prvog naslednog reda). Prvostepeno rešenje dostavljeno je naslednicima u toku februara 1992. godine, a naslednici su izjavili žalbu
9.03.1995. godine, dakle, po proteku roka više od godine dana. Žalba je neblagovremena.
U smislu čl. 19. Zakona o vanparničnom postupku žalba protiv rešenja donesenog u prvom stepenu može se izjaviti u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa rešenja.
Po članu 21. istog zakona drugostepeni sud može iz važnih razloga odlučiti i o neblagovremeno
podnesenoj žalbi, ako se time ne vređaju prava drugih lica koja se zasnivaju na tom rešenju.
U konkretnom slučaju nisu se stekli uslovi da sud iz važnih razloga odluči i o neblagovremeno
podnesenoj žalbi s obzirom da naslednici žele da izvrše raspored zaostavštine na drugačiji način od
onoga koji je utvrđen rešenjem o nasleđivanju. To znači da se neki od naslednika odriču date nasledničke izjave što je u suprotnosti sa članom 115. Zakona o vanparničnom postupku po kome je nepunovažno odricanje u pogledu cele ili dela nasledničke izjave.
Zajedničku svojinu utvrđenu prvostepenim rešenjem o nasleđivanju naslednici mogu pretvoriti u
susvojinu ili izvršiti deobu po osnovu sporazuma (pravnim poslom među živima).
(Iz odluke Okružnog suda u Požarevcu Gž. 333/95 od 20.03.1995. godine)
97.
Ako je podnesak kojim je izjavljen pravni lek upućen preko pošte preporučenom pošiljkom pri
oceni blagovremenosti izjavljenog pravnog leka ima se smatrati da je dan predaje podneska pošti kao
dan predaje sudu kome je upućen, a ne dan kada je podnesak primljen u sudu.
(Okružni sud u Kraljevu, Gž. 1117/94 od 21.12.1994. godine)
(Član 21. Zakona o vanparničnom postupku)
98.
Osporenim rešenjem priznaje se presuda Okružnog suda Vintertur broj FE 070013/U/bb od
15.04.2008. godine, koja je pravnosnažna dana 20.05.2008. godine, u izreci pod jedan, brak stranaka
- 50 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
se razvodi, u predmetu V. V. – R., rođene……… i S. V., rođenog………, državljanina S., pa se ova
odluka ima upisati u matičnu knjigu venčanih kod nadležne opštine.
U zakonski određenom roku, žalbu na navedeno rešenje uložio je protivnik predlagača i isto
osporava iz svih zakonom predviđenih razloga, s predlogom da se prvostepeno rešenje preinači i odbije predlog predlagača kao neosnovan ili pak ukine i predmet vrati na ponovno suđenje. Protivnik
predlagača je dostavio i dopunu žalbe uz dostavu dokaza o razvodu braka sa predlogom da se rešenje
preinači ili ukine.
Ispitujući osporeno rešenje u smislu odredbe čl. 372. i čl. 385. Zakona o parničnom postupku,
Apelacioni sud je našao: Žalba protivnika predlagača je osnovana.
Osnovano se u žalbi protivnika predlagača ukazuje na bitnu povredu odredaba ZPP iz čl. 361. st.
2. tač. 12, jer rešenje nema razloga o odlučnim činjenicama, a ni činjenično stanje nije u potpunosti
utvrđeno da bi mogla da se donese pravilna i zakonita odluka. Zbog toga je žalba protivnika predlagača usvojena i prvostepeno rešenje ukinuto.
U razlozima osporenog rešenja prvostepeni sud navodi da je našao da su ispunjeni svi uslovi iz
čl. 87. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja u određenim odnosima, a ne
postoje ni smetnje predviđene odredbama čl. 88, 90, 91. i 92. istog Zakona. Dalje se navodi da iz priložene strane sudske odluke u prevodu se utvrđuje da su obe strane učestvovale pred stranim sudom
u postupku donošenja iste, da ova odluka nije u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije, niti je u
istoj pravnoj stvari doneta sudska odluka u našoj zemlji. Međutim, po nalaženju drugostepenog
suda, za sada se ne može prihvatiti kao osnovan ovakav zaključak prvostepenog suda.
U odgovoru na predlog za priznanje strane sudske odluke protivnik predlagača je istakao da je
brak između njega i V. dva puta razveden, da je zadnji put brak razveden presudom Opštinskog suda
u Jagodini P.br.694/06 od 26.10.2006. godine i protivnik predlagača je priložio u fotokopiji navedenu presudu Opštinskog suda u Jagodini. U daljem postupku prvostepeni sud je samo naložio dopisom advokatu I. J. da dostavi presudu Opštinskog suda Jagodina P.br. 694/06 od 26.10.2006. godine,
a po proteku ostavljenog roka doneto je osporeno rešenje bez razjašnjenja sporne činjenice da li je
označena presuda Opštinskog suda u Jagodini pravnosnažna ili ne.
Prema odredbi čl. 90. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja u određenim odnosima, predviđeno je da "strana sudska odluka neće se priznati ako je u istoj stvari sud ili
drugi organ Savezne Republike Jugoslavije doneo pravnosnažnu odluku ili ako je u Saveznoj Republici Jugoslaviji priznata neka druga strana sudska odluka koja je donesena u istoj stvari". Imajući u
vidu da je u toku prvostepenog postupka protivnik predlagača priložio u fotokopiji presudu o razvodu braka Opštinskog suda u Jagodini, prvostepeni sud je bio u obavezi da zatraži izveštaj od Osnovnog
suda u Jagodini da li je ova presuda pravnosnažna, a radi utvrđenja sporne činjenice da li je brak između
stranaka već razveden presudom našeg suda. Prema odredbi čl. 299. ZPP predviđeno je: "sud će se postavljanjem pitanja i na drugi pogodan način starati da se u toku rasprave daju objašnjenja o svemu što je
potrebno da bi se utvrdilo činjenično stanje važno za odluku, kao i da, izuzetno, odredi izvođenje dokaza
po službenoj dužnosti radi utvrđivanja činjenica bitnih za odluku". Saglasno ovoj odredbi prvostepeni
sud je bio u obavezi da pribavljanjem izveštaja i uvidom u spise Opštinskog suda u Jagodini (sada
Osnovnog suda u Jagodini) P.694/06 utvrdi spornu činjenicu da li je brak između stranaka razveden ili
ne, koji je predmet strane sudske odluke, ili je tom presudom razveden raniji brak, obzirom da je protivnik predlagača u odgovoru na predlog istakao da su se stranke dva puta razvodile.
Na osnovu gore navedenog, osnovano se u žalbi ističe da rešenje nema razloga o odlučnim činjenicama i da činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno, pa je zbog toga žalba usvojena i prvostepeno rešenje ukinuto.
U ponovnom postupku prvostepeni sud će postupiti po primedbama iz ovog rešenja tako što će
utvrditi da li je presuda o razvodu braka Opštinskog suda u Jagodini P.br.694/06 pravnosnažna, te
- 51 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
da li je tom presudom razveden brak koji je predmet razvoda strane sudske odluke, ili se radi o ranijem braku, pa će dati jasne razloge u vezi sa istaknutim prigovorom protivnika predlagača da u
našoj zemlji postoji već pravnosnažna odluka o razvodu braka. Tek kad utvrdi te sporne činjenice
biće u situaciji da odluči da li ima osnova za priznanje strane sudske odluke ili će se primeniti čl.
90. gore navedenog zakona.
Na osnovu izloženog, a saglasno članovima 373. st. 1. tač. 3, 376 i 387. st. 1. tač. 3. ZPP, Apelacioni sud je odlučio kao u izreci rešenja.
(Apelacioni sud u Kragujevcu, Gž. 2529/11 od 17.10.2011. godine)
99.
Prvostepenim rešenjem izvršena je fizička deoba zajedničke imovine učesnika, na način
kao u izreci prvostepenog rešenja uz obavezu deobničara da jedni drugima priznaju i dozvole upis prava svojine na nepokretnostima koje su svakome od njih pripale na deo. Navedeno
rešenje nije pobijano od strane učesnika u roku za žalbu. Protivnik predlagača, po proteku
roka za žalbu, podneo je predlog za ponavljanje postupka u ovoj pravnoj stvari.
Prvostepeni sud je, posle sprovedenih potrebnih izviđaja, spise dostavio Okružnom sudu na odluku o predlogu kao o neblagovremenoj žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja.
Na osnovu rezultata provedenih izviđaja proizlazi da se na zemljištu koje je pripalo na deo predlagaču nalaze zgrade, šupa i štala, pri čemu protivnik predlagača tvrdi da su ove zgrade isključivo njegovo
vlasništvo, dok predlagač tvrdi suprotno, odnosno da su ove zgrade isključivo njegove. Kod ovakvog
stanja stvari, Okružni sud nalazi da postoje važni razlozi da se, u smislu člana 21. stav 3. Zakona o vanparničnom postupku, odluči kao o neblagovremenoj žalbi i da su za ovo ispunjeni ostali uslovi iz navedene odredbe, i da je žalba osnovana, pošto navedene sporne činjenice ukazuju na nepotpuno utvrđeno
činjenično stanje. Naime, pravno nije moguća situacija da je jedno lice vlasnik građevinskih objekata a
da drugo lice ima pravo svojine na zemljištu na kojem se ti objekti nalaze i koje je neophodno za redovno korišćenje tih objekata, i stoga, ukoliko bi se ispostavilo da su sporni objekti isključivo vlasništvo
protivnika predlagača, ta činjenica bi morala da ima značaja prilikom utvrđivanja načina deobe zemljišta
na kojem se ti objekti nalaze i zemljišta koje je potrebno za redovnu upotrebu objekata, odnosno na
eventualnu obavezu protivnika predlagača da te objekte premesti na svoje zemljište. S druge strane, ukoliko bi bilo sporno pravo svojine na objektima, tada bi dolazila u obzir primena člana 150. Zakona o
vanparničnom postupku.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 159/2005 od 28.01.2005. godine)
100.
Pravno nije moguća situacija da je jedno lice sopstvenik građevinskog objekta, a drugo da je
sopstvenik zemljišta na kojem se ti objekti nalaze i koje je neophodno za za njihovo redovno korišćenje. Činjenica da je rešenjem o deobi suvlasničke imovine vanparnični sud tako odlučio, predstavlja važan razlog u sm. čl. 21. st. 3. ZVP-u, da se o predlogu za ponavljanje postupka, koji je zbog
toga podnet, odluči kao o neblagovremenoj žalbi.
(Okružni sud u Valjevu, Gž. 159/05)
101.
Drugostepeni sud može samo iz važnih razloga odlučiti i o neblagovremenoj žalbi jednog
učesnika vanparničnog postupka deobe, ako se time ne vređaju prava drugih učesnika koja se
zasnivaju na tom rešenju.
- 52 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Rešenjem Opštinskog suda oglašeni su za naslednike na zaostavštini pokojnog i izvršena je delimična deoba na način naveden u izreci rešenja.
Protiv navedenog rešenja žalbu je izjavio jedan od učesnika a u žalbi je naveo da drugostepeni
sud treba da ukine prvostepeno rešenje jer njemu treba da pripadne veći deo sporne kuće od one koja
je određena prvostepenim rešenjem.
Okružni sud je svojim rešenjem odbacio žalbu učesnika izjavljenu na rešenje Opštinskog suda
kao neblagovremenu.
U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno sledeće:
Prvostepenim rešenjem je raspravljena zaostavština pokojnog, utvrđeno je ko su naslednici i izvršena je delimična deoba tako da je podnosiocu žalbe utvrđeno koji deo sporne kuće mu pripada u
svojinu i državinu.
Povodom predloga u žalbi a koja je neblagovremena, Okružni sud nalazi da nema mesta odlučivanju po neblagovremenoj žalbi, jer bi se time vređala prava ostalih učesnika deobe zasnovana na prvostepenom rešenju. Delimična deoba je realizovana, ima snagu poravnanja, podnosilac
žalbe je potpisao zapisnik o deobi, pa nema osnova tvrđenju podnosioca žalbe da je u deobi trebalo da dobije veći deo kuće.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Užicu, Gž. 2497/2002 od 11.12.2002. godine)
102.
Primenom čl. 21. ZVP-u podrazumeva da prvostepeni sud može povodom žalbe na ostavinsko rešenje sam novim rešenjem preinačiti i ukinuti svoje rešenje, a to znači da to rešenje nije
pravnosnažno.
(Okružni sud u Čačku, Gž. 170/2000. godine)
103.
Prvostepeni sud može sam ukinuti ili preinačiti svoje ranije rešenje, ako se time ne vređaju prava
drugih učesnika koja se zasnivaju na tom rešenju.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 384/96)
104.
Kad naslednici mogu zajedničku svojinu utvrđenu prvostepenim rešenjem o nasleđivanju
pretvoriti u susvojinu ili izvršiti deobu po osnovu sporazum, onda nema važnih razloga da se u
ostavinskom postupku odlučuje o neblagovremeno podnesenoj žalbi.
Ostavinskim rešenjem oglašeni su naslednici (svi naslednici iz prvog naslednog reda). Prvostepeno rešenje dostavljeno je naslednicima u toku februara 1992. godine, a naslednici su izjavili žalbu
9.03.1995. godine, dakle, po proteku roka više od godine dana. Žalba je neblagovremena.
U smislu čl. 19. Zakona o vanparničnom postupku žalba protiv rešenja donesenog u prvom stepenu može se izjaviti u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa rešenja.
Po članu 21. istog zakona drugostepeni sud može iz važnih razloga odlučiti i o neblagovremeno
podnesenoj žalbi, ako se time ne vređaju prava drugih lica koja se zasnivaju na tom rešenju.
U konkretnom slučaju nisu se stekli uslovi da sud iz važnih razloga odluči i o neblagovremeno podnesenoj žalbi s obzirom da naslednici žele da izvrše raspored zaostavštine na drugačiji način od onoga koji je
utvrđen rešenjem o nasleđivanju. To znači da se neki od naslednika odriču date nasledničke izjave što je u
- 53 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
suprotnosti sa članom 115. Zakona o vanparničnom postupku po kome je nepunovažno odricanje u pogledu cele ili dela nasledničke izjave.
Zajedničku svojinu utvrđenu prvostepenim rešenjem o nasleđivanju naslednici mogu pretvoriti u
susvojinu ili izvršiti deobu po osnovu sporazuma (pravnim poslom među živima).
(Iz Odluke Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 333/95 od 20.03.1995. godine)
105.
Nasledni učesnik u ostavinskoj raspravi svoje eventualno pravo svojine u nepokretnosti za
koje je utvrđeno da čine zaostavštinu ostavioca može ostvariti u posebnoj parnici, a prema
oglašenim zakonskim naslednicima ostavioca.
Prvostepenim rešenjem na zaostavštini pok. M. M. iz P... oglašeni su za naslednike po osnovu
zakona sin ostavioca M. A. sa udelom od 2/3 i ćerka ostavioca sa udelom od 1/3, pod teretom isplate
eventualnih dugova ostavioca do visine nasleđenog dela imovine.
Protiv ovog rešenja blagovremeno je najavio žalbu nasledni učesnik M. A. zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog propisa.
Ispitujući ožalbeno rešenje Iz rešenja Okružnog suda je našao: da je žalba naslednog učesnika
neosnovana.
Navod žalbe naslednog učesnika M. A. da u zaostavštinu od pok. M. M. ne ulazi 1/2 prizemne
kuće, jer je suvlasnik na ovoj kući sa udelom od 1/2 idealnog dela nasledni učesnik M. A. S obzirom
na sredstva koja je uložio u nadgradnju kuće kao i da pokojni M. M. nije u celosti bio vlasnik i ostalih nepokretnosti - kat. parcela koje čine njegovu zaostavštinu su, po nalaženju Okružnog suda bez
uticaja na odluku u ovoj pravnoj stvari. Ovo stoga što nasledni učesnik M. A. svoje eventualno pravo
svojine u nepokretnostima za koje je ožalbenim rešenjem utvrđeno da čine zaostavštinu pok. M. M.
može ostvariti u posebnoj parnici, a prema oglašenim zakonskim naslednicima pok. M. M.
Za svoju odluku prvostepeni sud je dao jasne razloge koje u svemu prihvata i Iz rešenja Okružnog suda, pa je stoga doneta odluka kao u izreci ovog rešenja na osnovu člana 380. tačka 2. ZPP-a u vezi člana
381. i 365. ZPP-a i člana 30. i 21. stav 2. i 3. Zakona o vanparničnom postupku.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 2189/95 od 10.03.1995. godine)
106.
Prvostepeni sud može povodom žalbe ukinuti ili preinačiti ranije rešenje, samo ako se time ne
vređaju prava drugih učesnika koja se zasnivaju na tom rešenju.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 10502/95)
107.
Vanparnični sud će obustaviti postupak ako utvrdi da bi postupak trebalo sprovesti po pravilima
parničnog postupka.
Sud, dakle, neće odbaciti predlog radi naknade zbog eksproprijacije iako je o naknadi zaključeno
poravnanje pred nadležnim upravnim organom kad iz sadržine predloga jasno proizilazi da predlagač
zapravo pobija pravovaljanost zaključenog ugovora.
(Okružni sud u Subotici, Gž. 231/92)
108.
Prvostepeni sud kao vanparnični može povodom žalbe, sam novim rešenjem preinačiti ili ukinuti
svoje ranije rešenje, a ne može doneti novo posebno rešenje koje je kontradiktorno prethodnom.
(Okružni sud u Kraljevu, Gž. 101/90)
- 54 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
109.
Sud nije ovlašćen da ukida svoje rešenje kojim je proglašen usmeni testament o čijoj sadržini su
se testamentalni svedoci izjasnili pred sudom u smislu člana 21. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 4/90)
110.
Dopunskim rešenjem oglašena je za naslednika na osnovu testamenta, supruga ostavioca na naknadno pronađenoj imovini koju čini pravo korišćenja grobnog mesta. Povodom blagovremene izjavljene žalbe na ovo rešenje, sud je zakazao ročište na kome je supruga ostavioca dala naslednu izjavu da se odriče od nasleđa na navedenoj imovini i to u korist sestre ostavioca. Kako je sestra ostavioca prihvatila nasleđe, to je sud primenom čl. 21. st. 1. i čl. 128. ZVP-u, imajući u vidu da se ne vređaju prava drugih lica, preinačio ranije rešenje i sestru ostavioca oglasio za naslednika na novo pronađenoj imovini.
(Četvrti ostavinski sud u Beogradu, O. 6190/84)
(Član 22. Zakona o vanparničnom postupku)
111.
Vanparnični sud će sam odlučiti o postojanju spornih činjenica procesnog karaktera od
kojih zavisi da li uopšte ima mesta postupanju suda u vanparničnom postupku a neće primeniti odredbu člana 23. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku.
Nasuprot navodima žalbe, prvostepeni sud je pravilno utvrdio sve činjenice bitne za odluku u
konkretnoj pravnoj stvari. O tome je u pobijanom rešenju naveo potpune i jasne razloge na koje upućuje i Okružni sud.
Rešenjem Odeljenja za finansije tada nadležnog opštinskog organa od 25.09.1962. godine pravnom prethodniku predlagača za nacionalizovano i izuzeto zemljište po naznačenim rešenjima određena je novčana naknada.
Kako je prema odredbi člana 60. stav 2. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, sopstvenik nacionalizovane nepokretnosti i Opština na čijem se području ta nepokretnost nalazi mogao u roku od 30 dana od dana dostave rešenja o naknadi podneti zahtev da sud utvrdi
visinu naknade, pa kako je predlagač tvrdio da rešenje o određivanju novčane naknade iz 1962. godine nikada nije primio i kako je ovo sporno među učesnicima, prvostepeni sud je pravilno kao vanparnični sud imao ovlašćenje i obavezu da utvrđuje kao spornu ovu činjenicu procesnopravnog karaktera od koje zavisi da li uopšte ima mesta postupanju suda u vanparničnom postupku u ovoj pravnoj stvari.
Imajući u vidu spise predmeta u vezi određivanja novčane naknade, prvostepeni sud je pravilno
zaključio da je rešenje o određivanju novčane naknade dostavljeno pravnom prethodniku predlagača.
Iz tog razloga je pravilno odbio kao neosnovan i predlog predlagača za određivanje novčane naknade za ranije nacionalizovano i izuzeto gradsko građevinsko zemljište.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1635/07 od 18.10.2007. godine)
- 55 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
112.
Tužilac kao nosilac stanarskog prava na otkup, nema pravo da se obrati sudu da u parničnom postupku presudom prizna pravnu važnost ugovora o otkupu stana kome nedostaje pisana forma, već je vanparnični postupak propisan kao jedini način da se otkloni protivljenje vlasnika da zaključi ugovor o otkupu.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je odbijen
tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je tužilac na osnovu otkupa isključivi vlasnik stana br. 14. na
trećem spratu u B... u ul. V...v... 2/P ulaz, površine 31m2, jer je ugovor o otkupu stana strogo formalan ugovor i uslovi za njegovo zaključivanje su određeni odredbom čl. 18. Zakona o stanovanju.
Kako nema pismenog ugovora o otkupu stana sa overenim potpisima kod suda, to navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani. Tužilac kao nosilac stanarskog prava na otkup, nema pravo da se obrati sudu da u parničnom postupku presudom prizna pravnu važnost ugovora, o otkupu stana kome nedostaje pisana forma. Ovo zato što je prema Zakonu o stanovanju vanparnični postupak propisan kao jedini način da se otkloni protivljenje vlasnika da zaključi ugovor o otkupu, nezavisno od toga da li je odbijanje bilo neposredno po obraćanju, ili kasnije kada su već utvrđeni uslovi i ugovor potpisan odbijanjem da se pristupi overi potpisa kod suda. To stoga nije od
pravno relevantnog značaja za ocenu osnovanosti tužbenog zahteva činjenica, da je tužena oglasom
pokazala volju za zaključenje ugovora o otkupu, pa je tužilac odgovarajući na taj opšti poziv podneo
potrebne dokaze tuženom i isplatio cenu.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1782/05, od 20.10.2005. godine)
113.
Ako odluka suda zavisi od rešenja prethodnog pitanja a među učesnicima su sporne činjenice važne za rešavanje ovog pitanja, sud će uputiti učesnike da pokrenu parnicu ili postupak pred upravnim
organom.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 1375/04)
114.
Ako odluka suda u vanparničnoj stvari zavisi od utvrđenja nekog prava ili pravnog odnosa, a o
tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje) sud može sam da
reši to pitanje ukoliko je sporna primena prava.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 380/00)
115.
Vanparnični sud može rešiti prethodno pitanje samo ako među strankama nema činjenica koje su
sporne.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 5325/97)
116.
Prvostepeni sud u pobijanoj odluci navodi da je između učesnika u ovom vanparničnom postupku koji se vodi radi određivanja nosioca stanarskog prava na spornom stanu nakon razvoda braka,
sporno da li su stranke nosioci stanarskog prava na spornom stanu ili su stan kupili od vlasnika D.R.
što predstavlja prethodno pitanje za rešenje ovog spora. U spisima postoji pismeni ugovor o korišće- 56 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
nje stana od 1.02.1973. godine, koji je protivnik predlagača zaključio sa D.R., sačinjen u svemu saglasno odredbama čl. 43. st. 3. Zakona o stanovanju, važećeg u vreme zaključenja ugovora, s tim što
su vlasnici stana u smislu ovog zakona bili istovreeno inosioci stanarskog prava. Iz razloga koje daje
prvostepeni sud u pobijanoj odluci, ne može se zaključiti koje su to činjenice - od kojih zavisi rešavanje prethodnoh pitanja o postojanju nekog praca ili pravnog odnosa – sporne u smislu čl. 23. st. 3.
u vezi sa čl. 22. ZVP-u.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 10923/94)
117.
Ako je kod prethodnog pitanja među strankama došlo do spora samo u pogledu primene prava,
vanparnični sud je dužan da sam o tome odluči.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 3968/94)
118.
Vanparnični sud je vezan pravnosnažnim rešenjem nadležnog upravnog organa o izvršenom administrativnom prenosu prava korišćenja zemljišta i poslovnih objekata na tom zemljištu u pogledu
nepokretnosti koje su obuhvaćene tim rešenjem, pa nije ovlašćen da u postupku ceni zakonitost rešenja
nadležnog upravnog organa. Zakonitost ovog rešenja može se osporavati u postupku u kome je to rešenje doneto upotrebom redovnog pravnog ili vanrednog pravnog sredstva, a posle toga samo po zatevu
nadležnog javnog tužioca u postupku za poništaj tog rešenja po pravu nadzora u smislu Zakona o opštem upravnom postupku.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 16/83)
119.
Ukoliko ishod spora u parničnom postupku nije prethodno pitanje od čijeg rešenja zavisi odluka
o glavnoj stvari u vanparničnom postuku, tada nema mesta prekidu vanparničnoh postupks do okončanja parničnog postupka.
Kada se u vanparničnom postupku raspravlja o tome ko će od bračnih drugova posle razvoda
braka, ostati nosilac stanarskog prava, pa jedan bračni drug istakne da je onaj drugi trajno prestao da
koristi stan, onda se ovo prethodno pitanje ima raspraviti u parnici. U takvom slučaju na parnicu treba uputiti bračnog druga koji ovo tvrdi.
(Okružni sud u Nišu, Gž. 997/81)
(Član 23. Zakona o vanparničnom postupku)
120.
Pobijanim rešenjem upućen je predlagač da u roku od 30 dana od dana pravosnažnosti ovog rešenja pokrene parnični postupak radi dokazivanja sporne činjenice da li predlagač odnosno članovi
njegovog domaćinstva imaju u svojini drugi stan koji je odgovarajući za to porodično domaćinstvo u
smislu Zakona o stanovanju, kao i utvrđenja stalnog mesta boravka, van mesta u kome se nalazi stan
koji je predmet ovog postupka u N.S. ul. Ž.k. br.17. Ukoliko predlagač ne pokrene postupak u navedenom roku sud će dovršiti postupak bez obzira na zahtev u pogledu koga je učesnik upućen u parnicu, a u suprotnom će se ovaj vanparnični postupak prekinuti do pravosnažnog okončanja parničnog
postupka.
- 57 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Prvostepeni sud se u obrazloženju pobijane odluke pozvao na odredbe čl. 16. i 19. Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 46/94, 47/94, 49/95, 16/97, 46/98,
26/2001 i 99/2011).
Odredbom člana 16. stav 1. pomenutog zakona predviđeno je da je nosilac prava raspolaganja na
stanu u društvenoj svojini i vlasnik stana u državnoj svojini (u daljem tekstu: nosilac prava raspolaganja), dužan da nosiocu stanarskog prava, odnosno zakupcu koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu ovog zakona (u daljem tekstu: nosilac stanarskog prava), na njegov zahtev u pismenoj formi omogući otkup stana koji koristi, pod uslovima propisanim ovim zakonom. Stavom 4.
istog člana Zakona o stanovanju predviđeno je da ako nosilac prava raspolaganja odbije zahtev za otkup toga stana ili ne zaključi ugovor o otkupu u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva, lice iz
st. 1. i 2. ovog člana može da podnese predlog nadležnom sudu da u vanparničnom postupku donese
rešenje koje će zameniti ugovor o otkupu.
Odredbom člana 17. stav 1. tačka 1. istog zakona predviđeno je da se od otkupa po odredbama ovog
zakona izuzima stan čiji nosilac stanarskog prava, odnosno član njegovog porodičnog domaćinstva ima
u svojini drugi stan koji je odgovarajući za to porodično domaćinstvo, u smislu ovog zakona. Član 17.
stav 1. tačka 6. Zakona o stanovanju predviđa da je od otkupa izuzet i stan čiji nosilac stanarskog prava i
članovi njegovog domaćinstva imaju stalno mesto boravka van mesta u kome se nalazi stan.
Protivno žalbenim navodima, pravilno je prvostepeni sud postupio kada je predlagača uputio na
parnicu, imajući u vidu citirane odredbe, te odredbu člana 23. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku koja propisuje da ako su među učesnicima sporne činjenice važne za rešavanje prethodnog
pitanja, sud će ih uputiti da u određenom roku pokrenu parnicu ili postupak pred upravnim organom
radi rešenja spornog prava, odnosno pravnog odnosa. Kako je, dakle, među strankama sporno da li
predlagač ima odgovarajući stan u smislu propisa o stanovanju i kako je sporno mesto stalnog boravka predlagača i članova njegove porodice, pravilno je prvostepeni sud primenio odredbu člana 23.
stav 1. Zakona o vanparničnom postupku.
Neosnovano se žalbom predlagača ističe da je prvostepeni sud pogrešio kada je predlagača uputio na parnicu, jer je po navodima žalbe "odgovarajući stan" pravni standard čije je postojanje sud
morao utvrditi u vanparničnom postupku. Ovaj sud je stanovišta da je u konkretnom slučaju sporno
pravo na otkup stana u smislu Zakona o stanovanju, i u takvoj situaciji, protivno žalbenim navodima,
ima mesta upućivanju predlagača u parnicu. Posedovanje odgovarajućeg stana je razlog koji onemogućava predlagača da predmetni stan otkupi po pravilima Zakona o stanovanju, pa se neosnovano
žalbom predlagača osporava pravilnost i zakonitost pobijane odluke.
U konkretnom slučaju je pored posedovanja odgovarajućeg stana, sporno i stalno mesto boravka
predlagača i članova porodice predlagača. Iako iz ličnih dokumenata predlagača i članova njene porodice proizilazi da imaju prijavljeno prebivalište u Novom Sadu, ul. Ž.k. br.17, protivnik predlagača
je osporio ovu činjenicu navodima da predlagač sa članovima svoje porodice faktički živi u Vilovu,
da su deca predlagača završila četiri razreda osnovne škole u Vilovu, a od 5. do 8. razreda školovanje su nastavili u Titelu, da bi se kasnije školovali u Novom Sadu, jer u Titelu nije bilo mogućnosti
za dalje školovanje, a ne zato što više ne žive u Vilovu. Na taj način, učinjeno je spornim da li predlagač i članovi porodice zaista i žive na adresi na kojoj su prijavljeni, pa je stoga potrebno u parničnom postupku utvrditi ovu činjenicu od koje zavisi pravo predlagača na otkup stana.
(Iz Rešenja Višeg suda u Novom Sadu Gž.1042/12 od 05.06.2012. godine)
121.
Nasuprot navodima žalbe, prvostepeni sud je pravilno utvrdio sve činjenice bitne za odluku u
konkretnoj pravnoj stvari. O tome je u pobijanom rešenju naveo potpune i jasne razloge na koje upućuje i Okružni sud.
- 58 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Rešenjem Odeljenja za finansije tada nadležnog opštinskog organa od 25.09.1962. godine pravnom prethodniku predlagača za nacionalizovano i izuzeto zemljište po naznačenim rešenima određena je novčana naknada.
Kako je prema odredbi člana 60. stav 2. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, sopstvenik nacionalizovane nepokretnosti i Opština na čijem se području ta nepokretnost nalazi mogao u roku od 30 dana od dana dostave rešenja o naknadi podneti zahtev da
sud utvrdi visinu naknade, pa kako je predlagač tvrdio da rešenje o određivanju novčane naknade
iz 1962. godine nikada nije primio i kako je ovo sporno među učesnicima, prvostepeni sud je pravilno kao vanparnini sud imao ovlašćenje i obavezu da utvrđuje kao spornu ovu činjenicu procesno-pravnog karaktera od koje zavisi da li uopšte ima mesta postupanju suda u vanparničnom postupku u ovoj pravnoj stvari.
Imajući u vidu spise predmeta u vezi određivanja novčane naknade, prvostepeni sud je pravilno
zaključio da je rešenje o određivanju novčane naknade dostavljeno pravnom prethodniku predlagača.
Iz tog razloga je pravilno odbio kao neosnovan i predlog predlagača za određivanje novčane naknade za ranije nacionalizovano i izuzeto gradsko građevinsko zemljište.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1635/07 od 18.10.2007. godine)
122.
Ako odluka suda zavisi od rešenja prethodnog pitanja a među učesnicima su sporne činjenice važne za rešavanje ovog pitanja, sud će uputiti učesnike da pokrenu parnicu ili postupak
pred upravnim organom.
Rešenjem Opštinskog suda u A., R. br. 68/02 od 16.05.2003. godine usvojen je predlog predlagača i utvrđeno da prema protivniku ima pravo na otkup stana, zatim je utvrđena otkupna cena stana,
kao i da rešenje zamenjuje ugovor o otkupu stana. Rešenjem Okružnog suda u U., Gž. br. 183/04 od
4.02.2004. godine, odbijena je kao neosnovana žalba protivnika predlagača i potvrđeno je prvostepeno rešenje. Vrhovni sud Srbije je svojim rešenjem, Rev. 1375/04 od 28.10.2004. godine, ukinuo rešenje Opštinskog suda u A. i Okružnog suda u U., i predmet vratio prvostepenom Opštinskom sudu
u A. na ponovni postupak i odluku. Iz spisa proizilazi da je predlagač kao nosilac stanarskog prava
podneo predlog protiv protivnika predlagača za otkup stana, da istovremeno plati otkupnu cenu i da
se donese rešenje koje će da zameni ugovor o otkupu. Takođe je utvrđeno da je u prethodnom periodu pre podnošenja zahteva predlagač izgradio porodičnu stambenu zgradu, a istu je otuđio svojoj
kćerki overenim ugovorom o poklonu u toku trajanja vanparničnog postupka. Ne može se prihvatati
pravni stav oba nižestepena suda da nema mesta primeni čl. 17. st. 1. Zakona o stanovanju, u kojem
je regulisano da se od otkupa izuzima stan čiji nosilac stanarskog prava ima u svojini drugi stan ili
stambeni objekat. Upravo među strankama je sporna činjenica prava na otkup stana, tj. da li nosilac
stanarskog prava ili član porodičnog domaćinstva ima stan u svojini koji je odgovarajući za to domaćinstvo. To dalje znači da ima mesta prekidu vanparničnog postupka i upućivanju predlagača na parnicu radi utvrđivanja spornog prava.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 1375/04 od 28.10.2004. godine)
123.
Vanparnični sud može rešiti prethodno pitanje samo ako među strankama nema činjenica koje su
sporne.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 5325/97)
- 59 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
124.
Ukoliko su među strankama u vanparničnom postupku sporne činjenice važne za rešavanje prethodnog pitanja, sud će ih uputiti da u određenom roku pokrenu parnicu radi rešenja spornog prava odnosno
pravnog odnosa.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 26144/95)
125.
Sud prekida ostavinski postupak i upućuje učesnice na parnicu radi otklanjanja spornih
činjenica oko svojih naslednih delova.
Prvostepeni sud je utvrdio da je pok. T. K. preminuo bez poslednje izjave volje, a da je iza sebe od
zakonitih naslednika ostavio suprugu i ćerku iz prvog braka. U toku prethodnog postupka supruga ostavioca je postavila zahtev da se iz zaostavštine izdvoji u njenu korist 1/2 i to po osnovu sticanja u bračnoj
zajednici. Nasledna učesnica, kćerka pokojnika je ovakav zahtev osporila. S obzirom da su među strankama sporne činjenice od kojih zavisi veličina njihovih naslednih delova, to je sud doneo Rešenje o prekidu ostavinskog postupka i uputio nasledne učesnice na parnicu radi dokazivanja: da li je supruga pok.
T. K. u braku s njim sticala imovinu koja je predmet zaostavštine.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 8450/95 od 31.07.1995. godine)
126.
Ako je kod prethodnog pitanja među strankama došlo do spora samo u pogledu primene prava,
vanparnični sud je dužan da sam o tome odluči.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 3968/94)
127.
Kako se sporne činjenice ne mogu raspravljati u vanparničnom postupku prvostepeni sud
će, ukoliko u postupku oceni da predlagač ima pravo na otkup prostorija koje koristi i nađe da
je sporna činjenica da li su prostorije stambene ili poslovne uputitu predlagača da u pogledu
utvrđenja spornih činjenica pokrene parnicu.
Prvostepeni sud je predlog odbio kao neosnovan, sa obrazloženjnjm da prostorije koje su
predmet postupka nemaju status stambenog prostora. Istovremeno ovaj sud upućuje predlagača
da, ukoliko smatra da ima svojstvo nosioca stanarskog prava na prostorijama koje su predmet postupka, može da se obrati sudu u vanparničnom postupku da donese rešenje koje zamenjuje ugovor o korišćenju stana, kako bi se u tom postupku utvrđivalo da li su prostorije koje predlagač
koristi stambene ili poslovne. Nije jasno zašto je predlog odbijen, ako je ostalo nerazjašćeno kakav je status prostorija koje koristi predlagač, jer iz navedenog dalje sledi da je sporno pitanje da
li su prostorije koje predlagač koristi stambene ili poslovne, te da li je na ovim prostorijama predlagač mogao steći svojstvo nosioca stanarskog prava.
Kako se sporne činjenice ne mogu raspravljati u vanparničnom postupku, prvostepeni sud će,
ukoliko u postupku oceni da predlagač ima pravo na otkup prostorija koje koristi i nađe da je sporna
činjenica, da li su prostorije stambene ili poslovne, uputiti predlagača da u pogledu utvrđenja spornih
činjenica pokrene parnicu.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 9931/94)
- 60 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
128.
Prvostepeni sud u pobijanoj odluci navodi da je između učesnika u ovom vanparničnom postupku,
koji se vodi radi određivanja nosioca stanarskog prava na spornom stanu, ili su stan kupili od vlasnika
D.R., što predstavlja prethodno pitanje za rešenje ovog spora. U spisima postoji pismeni ugovor o korišćenju stana od 1. februara 1973. godine koji je protivnik predlagača zaključio sa D.R., sačinjen u svemu
saglasno odredbama člana 43. stava 3. Zakona o stambenim odnosima važećeg u vreme zaključenja
ugovora, s tim što su vlasnici stana u smislu ovog stana bili istovremeno i nosioci stanarskog prava. Iz
razloga koje daje prvostepeni sud u pobijanoj odluci ne može se zaključiti koje su te činjenice od kojih
zavisi rešavanje prethodnog pitanja o postojanju prava ili pravnog odnosa, sporne u smislu člana 23. u
vezi sa članom 22. Zakona o vanparničnom postupku.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 10924/94)
129.
Rok koji odredi sud u vanparničnom postupku je sudski, a ne zakonski prekluzivni rok.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 9039/94)
130.
Kada su u vanparničnom postupku za deobu suvlasništva sporne činjenice o tome da li su se suvlasnici sporazumeli o deobi stvari, sud upućuje predlagača sa njegovim zahtevom za deobu na parnicu.
Razvrgnuću zajednice putem javne prodaje nema mesta ako su suvlasnici međusobno izvršili podelu nekretnina i tako je podeljenu koriste. U parnici se raspravlja o svim spornim pitanjima, kao i
konačno o samoj deobi.
(Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 1/90)
131.
Utvrđivanje veličine suvlasničkog dela u parničnom postupku predstavlja pretodno pitanje za
sprovođemnje postupka deobe u vanparničnom postupku, pa u ovakvom slučaju postoji razlog iz čl.
213. ZPP, za prekid vanparničnog postupka.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 3891/82)
(Član 24. Zakona o vanparničnom postupku)
132.
Kada se donese rešenje o prekidu ostavinskog postupka i upućivanju učesnika na parnicu,
precizno se mora navesti šta se u toj parnici mora dokazati.
Rešenjem prvostepenog suda prekinut je ostavinski postupak iza smrti pokojnog i učesnik je
upućen na parnicu "da dokaže svoje tvrdnje".
Drugostepeni sud je ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio sudu na ponovno odlučivanje.
U toku postupka i donošenja ožalbenog rešenja učinjena je bitna povreda odredaba parničnog
postupka iz člana 354. stav 2. tačka 14. ZPP, jer rešenje nema razloga o odlučnim činjenicama. Nai- 61 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
me, nije mogao prvostepeni sud da uputi na parnicu jednog od učesnika a da se ne konstatuje u izreci
rešenja šta treba da se dokaže u parnici, shodno članu 24. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku.
Time je nejasna izreka prvostepenog rešenja, kada se navodi da se učesnik upućuje na parnicu da bi
dokazao svoje tvrdnje.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 341/05 od 22.03.2005. godine)
133.
U postupku pred prvostepenim sudom, nesumnjivo je utvrđeno da je pravnosnažnim rešenjem opštine
Voždovac iz 1972. godine pravnom prethodniku stranaka eksproprisana nepokretnost u Beogradu čija se
fizička deoba traži. S tim u vezi prvostepeni sud je prekinuo postupak za deobu dok se ne okonča postupak
pred organom uprave za poništaj rešenja o eksproprijaciji, koji je pokrenuo protivnik predlagača.
Međutim, po stanovištu ovog suda nije bilo mesta prekidu postupka, već oceni dozvoljenosti predloga za fizičku deobu, pošto isti može biti podnet samo ako su stranke suvlasnici nepokretnosti. U ovom
slučaju pravnosnažnim rešenjem eksproprisani su stanovi čija se fizička deoba traži, tako da stranke nisu
vlasnici nepokretnosti. U sm. čl. 4. Zakona o eksproprijaciji nepokretnost koja je eksproprisana postaje
društvena svojina, pa je takav slučaj ovde sa imovinom pravnog prethodnika stranaka.
Odredbom čl. 39. st. 4. Zakona o eksproprijaciji, predviđeni su rokovi u kojima se može tražiti
poništaj pravnosnažng rešenja kojim je izvršena eksproprijacija (5 godina).
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 1110/95)
134.
Kada istovremeno teku vanparnični postupak za određivanje nosioca stanarskog prava nakon
razvoda braka i parnica sa tužbenim zahtevom jednog od razvedenih bračnih drugova da se utvrdi da
je drugom prestalo svojstvo nosioca stanarskog prava, tada nema mesta prekidu parničnog do okončanja vanparničnog postupka.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 3543/82)
135.
Stoji bitna povreda odredaba parničnog postupka, kada rešenje o prekidu postupka koji se vodi radi određivanja nosioca stanarskog prava, ne sadrži razloge zbog kojih je takva odluka doneta, već samo konstatuje saglasnost stranaka za prekid vanparničnog postupka do okončanja postupka za smetanje poseda koji se između njih vodi.
(Okružni sud u Beogradu, 1002/82)
136.
Utvrđivanje veličine suvlasničkog dela u parničnom postupku predstavlja prethodno pitanje za
sprovođenje postupka deobe u vanparničnom postupku, pa u ovakvom slučaju postoji razlog iz člana
213. stav 1. ZPP-a za prekid vanparničnog postupka.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 3891/82)
(Član 26. Zakona o vanparničnom postupku)
137.
Pravnosnažnost rešenja o deobi zajedničke imovine predstavlja procesnu prepreku da se o
pitanjima vezanim za tu imovinu raspravlja u naknadnoj parnici.
- 62 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Spor između suvlasnika u pogledu obima zajedničke imovine, njihovih prava na toj imovini i veličini suvlasničkog udela u njoj, mora se razrešiti pre donošenja rešenja o deobi zajedničke imovine
zato što ovo rešenje ima ne samo formalnu nego i materijalnu pravosnažnost koja predstavlja procesnu prepreku da se o tim pitanjima raspravlja u naknadnoj parnici.
Odlučujući o predlogu za deobu zajedničke imovine prvostepeni sud je postupak podelio u dva stadijuma. U prvom stadijumu postupka doneo je rešenje kojim je odredio da se izvrši fizička deoba zajedničke imovine stranaka tako da svakoj pripadne po 1/2 dela od svake parcele, s tim da se po pravosnažnosti tog rešenja fizička deoba sprovede na licu mesta.
Na ročištu na licu mesta za sprovođenje fizičke deobe protivpredlagač je osporio da jedna od
parcela predstavlja zajedničku imovinu stranaka u celosti, tvrdeći da je otac stranaka još za života jedan deo ove parcele otuđio trećem licu. Na osnovu izvedenih dokaza prvostepeni sud je utvrdio da
navodno otuđenje nije sprovedeno, te je u drugom stadijumu postupka doneo rešenje o fizičkoj deobi
celokupne zajedničke imovine, kojim je obuhvaćen i sporni deo navedene parcele.
Po mišljenju javnog tužioca, osporavanje prava na zajedničku imovinu, veličine suvlasničkih
udela u njoj, kao i osporavanje koje stvari ulaze u zajedničku imovinu, moguće je u svakom stadijumu vanparničnog postupka do donošenja pravosnažnog rešenja o deobi zajedničke imovine. Prvostepeni sud je nepotrebno postupak u ovoj pravnoj stvari delio na dva stadijuma i dosledno tome nepotrebno je u prvom stadijumu donosio rešenje kojim j samo odredio da će se izvršiti fizička deoba nepokretnosti koje predstavljaju zajedničku imovinu stranaka srazmerno njihovim suvlasničkim delovima. Ovo rešenje po svojoj sadržini ne predstavlja rešenje o deobi zajedničke imovine, jer ne sadrži
sve elemente propisane odredbom čl. 154. Zakona o vanparničnom postupku, a naročito ne sadrži
podatke o fizičkim delovima pojedinih parcela koje pripadaju svakoj od stranaka. Rešenje takve sadržine nije ni moglo biti procesna prepreka protivpredlagaču da na ročištu na licu mesta za fizičku
deobu istakne prigovor u pogledu površine sporne parcele koja ulazi u zajedničku imovinu.
Dosledno napred iznetom, pravilnom primenom odredbe čl. 150. Zakona o vanparničnom postupku, prvostepeni sud je morao da prekine postupak i da predlagača uputi na parnicu radi razrešenja nastalog spora, a tek po okončanju te parnice da donese rešenje o deobi zajedničke imovine
stranaka.
Mogućnost vođenja zasebne parnice po pravosnažnom okončanju vanparničnog postupka za deobu zajedničke imovine nije propisana odredbama čl. 148. do 154. Zakona o vanparničnom postupku, kao što je to slučaj na primer kod uređenja načina upravljanja i korišćenja zajedničke stvari (čl.
146. ZVP). Pošto, dakle, posebnim odredbama nije suspendovano generalno pravilo iz odredbe čl.
26. Zakona o vanparničnom postupku o dejstvu pravosnažnosti rešenja o deobi zajedničke imovine,
ovo rešenje ima ne samo formalnu nego i materijalnu pravosnažnost.
Zbog pogrešne primene citiranih odredaba Zakona o vanparničnom postupku nižestepeni sudovi su pobijanim rešenjima podelili spornu parcelu između stranaka, ostavljajući otvorenim spor
o njenoj veličini koji se morao rešiti u parnici pre donošenja rešenja o deobi zajedničke imovine.
Takvim postupanjem nižestepeni sudovi su onemogućili da se nastali spor između stranaka reši,
te su zbog toga pobijana nižestepena rešenja ništava. Vrhovni sud Srbije je uvažio zahtev za zaštitu zakonitosti.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 154/97 od 10.12.1997. godine)
138.
Sud je učinio bitnu povredu odredaba Zakona o parničnom postupku kada je presudom okončao
parnicu iz istih činjeničnog i pravnog osnova, između istih stranaka u predmetu o kome je ranije u
vanparničnom postupku zaključeno sudsko poravnanje.
(Savezni sud u Beogradu, Gzs. 12/95)
- 63 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
139.
Stranka se u parnici može pozvati na ugovor o doživotnom izdržavanju iako u ostavinskom postupku to nije učinila. Pogrešno je pravno shvatanje prvostepenog suda da se tuženi ne može pozvati
na ugovor o doživotnom izdržavanju, u odnosu na parcelu, iako u ostavinskom postupku to nije učinio jer rešenje ostavinskog suda vezuje stranke samo u pogledu zaostavštine i naslednog udela, a
stranke mogu isticati svoja prava koja se ne zasnivaju na nasleđu u smislu člana 26. Zakona o vanparničnom postupku, pa je prvostepeni sud bio dužan da oceni prigovor tuženog da parcela 684/1 ne
predstavlja zaostavštinu pokojne, zbog toga što je otuđena ugovorom o doživotnom izdržavanju, u
korist davaoca izdržavanja tuženog.
(Iz odluke Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 610/95)
140.
Nasledni učesnik u ostavinskoj raspravi svoje eventualno pravo svojine u nepokretnosti za
koje je utvrđeno da čine zaostavštinu ostavioca može ostvariti u posebnoj parnici, a prema
oglašenim zakonskim naslednicima ostavioca.
Prvostepenim rešenjem na zaostavštini pok. M. M. iz P. oglašeni su za naslednike po osnovu
zakona sin ostavioca M. A. sa udelom od 2/3 i ćerka ostavioca sa udelom od 1/3, pod teretom isplate eventualnih dugova ostavioca do visine nasleđenog dela imovine.
Protiv ovog rešenja blagovremeno je najavio žalbu nasledni učesnik M. A. zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog propisa.
Ispitujući ožalbeno rešenje Okružni sud je našao: da je žalba naslednog učesnika neosnovana.
Navod žalbe naslednog učesnika M. A. da u zaostavštinu od pok. M. M. ne ulazi 1/2 prizemne kuće, jer je suvlasnik na ovoj kući sa udelom od 1/2 idealnog dela nasledni učesnik M. A. s
obzirom na sredstva koja je uložio u nadgradnju kuće kao i da pokojni M. M. nije u celosti bio
vlasnik i ostalih nepokretnosti - kat. parcela koje čine njegovu zaostavštinu su, po nalaženju
Okružnog suda bez uticaja na odluku u ovoj pravnoj stvari. Ovo stoga što nasledni učesnik M. A.
svoje eventualno pravo svojine u nepokretnostima za koje je ožalbenim rešenjem utvrđeno da čine zaostavštinu pok. M. M. može ostvariti u posebnoj parnici, a prema oglašenim zakonskim naslednicima pok. M. M.
Za svoju odluku prvostepeni sud je dao jasne razloge koje u svemu prihvata i Okružni sud, pa je
stoga doneta odluka kao u izreci ovog rešenja na osnovu člana 380. taččka 2. ZPP-a u vezi člana 381. i
365. ZPP-a i člana 30. i 21. stav 2. i 3. Zakona o vanparničnom postupku.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 2189/95 od 10.03.1995. godine)
141.
Pravnosnažno rešenje o nasleđivanju vezuje učesnike ostavinskog postupka u pogledu zahteva koji proizilaze iz nasledno-pravnog odnosa.
Učesnici ostavinskog postupka koji u tom postupku, ili u posebnoj parnici u toku postupka, nisu istakli zahtev za priznavanje prava na nužni deo, pa im ni ostavinskim rešenjem nije priznato pravo da taj
zahtev ostvaruju u parnici, ne mogu takav zahtev isticati naknadno po okončanju ostavinskog postupka.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 605/92)
- 64 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
142.
Pravilno je prvostepeni sud doneo pobijanu odluku u smislu člana 151. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku SRS (ZVP), a ovo sa razloga da je protivnik po ovoj pravnoj stvari istakla da je
vlasnik na idealnoj 1/2 predmetne zaostavštine, i to po osnovu sticanja u bračnoj zajednici sa ostavi
ocem, pa je tako između stranaka došlo do spora u odnosu na pravo svojine na predmetnoj imovini, a
takođe i u odnosu na udeo u istoj.
U žalbi se, u stvari, ističe da je sve prednje već raspravljeno pravnosnažnim rešenjem nadležnog
ostavinskog suda.
Međutim, po članu 26. ZVP pravosnažno rešenje u vanparničnom postupku ne sprečava da se
po istom zahtevu odlučuje u parnici, a naročito ako se radi o pravu svojine ili drugom pravnom
osnovu koji je nezavisan od prava na nasleđe. Zbog toga, u smislu člana 150. ZVP obavezno će
se prekinuti postupak po fizičkoj deobi, iako se zahtev zasniva na pravosnažnom rešenju ostavinskog suda, ukoliko neko od učesnika istakne da ima pravo svojine na istoj stvari, ali po drugom
pravnom osnovu, jer to znači da je sporno pitanje predmeta deobe ili eventualno udela u toj imovini, a takođe se u tom slučaju predlagač obavezno upućuje na parnicu.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Kraljevu, Gž. 1101/89)
143.
Pravnosnažno rešenje o nasleđivanju vezuje stranke koje su učestvovale u postupku raspravljanja zaostavštine u pogledu odluke o pravu nasleđivanja i legatu, ukoliko im zakonom nije priznato
pravo da svoj zahtev ostvaruju u parnici. Međutim, svaki od učesnika u ostavinskom postupku može
i posle pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju tužbom tražiti stvar koja je bila predmet zaostavštine,
ako se tužbeni zahtev zasniva na pravu svojine ili nekom drugom pravnom osnovu nezavisno od prava na nasleđe ili legat. Parnica će se, naprimer, moći voditi ako se pronađe naknadno novi testament
- član 129, pojavi novi naslednik - član 130.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 339/88)
144.
Tužbom u parničnom postupku ne može se pobijati pravnosnažno rešenje doneto u vanparničnom
postupku.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 11923/82)
(Član 27. Zakona o vanparničnom postupku)
145.
Revizija nije dozvoljena u postupku za rehabilitaciju.
Rešenjem Višeg suda u Kraljevu odbijen je zahtev za rehabilitaciju predlagača kojim je tražio
da se utvrdi da ima čin potpukovnika ranije JNA, a sada Vojske Srbije. Rešenjem Apelacionog
suda u Kragujevcu odbijena je, kao neosnovana, žalba predlagača, pa je protiv tog rešenja predlagač izjavio reviziju, koju je Viši sud odbacio kao nedozvoljenu.
- 65 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Prema čl. 394. Zakona o parničnom postupku (ZPP) revizija nije dozvoljena o imovinsko pravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanju u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela
ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan
podnošenja tužbe. Stavom 3. istog člana je propisano da je revizija uvek dozvoljena kada je to propisanim zakonom određeno. U konkretnom slučaju je primenjen Zakon o rehabilitaciji, kao poseban
zakon, a istim nije predviđeno pravo na izjavljivanje revizije. Osim toga, ni u Zakonu o vanparničnom postupku, koji se, kao procesni zakon, primenjuje prilikom donošenja odluka o zahtevu za rehabilitaciju, nije predviđeno pravo na izjavljivanje revizije, a ne radi se o postupku iz čl. 27. Zakona o
vanparničnom postupku, a u vezi sa čl. 394. st. 2. ZPP, kod koga je revizija uvek dozvoljena.
Iz napred navedenih razloga, Viši sud je reviziju predlagača odbacio, kao nedozvoljenu, a na
osnovu čl. 401. ZPP.
(Iz Rešenja Višeg suda u Kraljevu Rev. 2/10 od 30.6.2010. godine i
rešenje Apelacionog suda u Kragujevcu Rev. 9/10 od 8.12.2010. godine)
146.
Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije utvrđeno na sednici od 26. maja
2003. godine prema kome: revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako
tužilac u tužbi ili u toku prvostepenog postupka nije označio vrednost predmeta spora niti se ona može utvrditi na osnovu određene ili plaćene sudske takse; primenjuje se shodno i na ocenu dozvoljenosti revizije u vanparničnom postupku raspravljanja zaostavštine, u vanparničnim predmetima deobe
suvlasničke stvari ili imovine i u zemljišno-knjižnom postupku.
(Zaključak utvrđen na sednici Građanskog odeljenja
Vrhovnog suda Srbije od 15.11.2005. godine)
147.
Zakonom nije propisana mogućnost da parnični sud svojom presudom stavlja van snage
pravosnažno ostavinsko rešenje.
Nakon sporovedenog dokaznog postupka, opštinski sud je svojom presudom usvojio tužbeni zahtev
tužilaca, pa je utvrđeno da su ništave nasledničke izjave tužilaca o odricanju od naslednog dela na spornim parcelama i stavljeno je van snage sporno ostavinsko rešenje istog suda. Okružni sud potvrdio je prvostepenu presudu. Vrhovni sud ukinuo je presude nižestepenih sudova. Ovo sa razloga što zakonom nije propisana mogućnost da parnični sud svojom presudom stavlja van snage pravnosnažno ostavinsko
rešenje, pa nižestepeni sudovi nisu zakonito postupili kada su svojom odlukom stavili van snage sporno
pravosnažno ostavinsko rešenje.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4229/98 od 9.09.1998. godine)
148.
Revizija, kao vanredan pravni lek, koja je izjavljena protiv pravnosnažno okončanog postupka za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, nije razlog za prekid ostavinskog postupka, odnosno nije od uticaja za drugačije odlučivanje u tom postupku.
- 66 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Prema stanju u spisima proizlazi da je ostavilja umrla 29.09.1992. godine bez testamenta, te da
je od zakonskih naslednika pozvanih na nasleđe ostavila ćerke L. R. L. M. i sina M. P. Prvostepeni
sud je svojim rešenjem O. broj 1257/92 od 9.11.1992. godine prekinuo raspravljanje zaostavštine iza
pokojne M. K. do okončanja parničnog postupka P. broj 5225/92, radi raskida ugovora o doživotnom
izdržavanju, koji je bio zaključen između ostavilje, a kao primaoca izdržavanja i M. P. kao davaoca
izdržavanja. Iz spisa dalje proizlazi da, pošto je parnični postupak pravnosnažno okončan, na predlog
zakonskih naslednika, prvostepeni sud je nastavio ostavinsku raspravu, pa je pošto je utvrdio predmet zaostavštine i uzeo nasledničke izjave svih zakonskih naslednika, primenom odredbe čl. 6, 10,
130. i 140. Zakona o nasleđivanju, pravilno postupio što je odbio predlog punomoćnika naslednog
učesnika M. P. za prekid ostavinskog postupka do okončanja postupka po reviziji u predmetu P. broj
5225/92, doneo rešenje kojim je oglasio naslednike pokojne M. K. Navod žalbe zakonskog naslednika M. P. da je prvostepeni sud pogrešio što nije usvojio njegov predlog za prekid postupka raspravljanja zaostavštine do okončanja postupka po reviziji u predmetu P. broj 5225/92, je neosnovan.
Naime, uložena revizija u pravnosnažno okončanom predmetu P. broj 5225/92, kao vanrednom
pravnom sredstvu, nije razlog za prekid postupka, odnosno nije od uticaja za drugačije odlučivanje u
postupku raspravljanja zaostavštine.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 12247/96 od 24.03.1997. godine)
149.
Dozvoljenost revizije u ostavinskom postupku ocenjuje se prema vrednosti zaostavštine.
Merodavna vrednost vanparnične stvari u postupku raspravljanja zaostavštine za ocenu prava na
reviziju protiv pobijanog dela pravosnažnog rešenja, kada se ne odnosi na novac, je vrednost zaostavštine, koja je na osnovu propisa i procene u vanparničnom postupku utvrđena. Kada popis i procena nisu vršeni, merodavna je ona vrednost koju je sud utvrdio po slobodnoj oceni, odnosno ona
vrednost na koju je plaćena sudska taksa.
Kad u postupku raspravljanja zaostavštine nije utvrđena čista vrednost zaostavštine, a njena
vrednost se ne može utvrditi na osnovu plaćene sudske takse, smatra se da je revizija dozvoljena.
Žalioci su u provedenom postupku tretirani kao učesnici ostavinskog postupka, pa se stoga njihova izjaljljena revizija ne može uzeti kao nedozvoljena.
(Iz Rešenja Okružnog suda Požarevac, Gž. 531/95)
150.
Nije dozvoljena revizija u vanparničnim predmetima određivanja novčane naknade za zemljište u
smislu Zakona o načinu i uslovima priznavanja i vraćanja zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu,
po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog
otkupa poljoprivrednih proizvoda, poššto se ova naknada određuje po Zakonu o eksproprijaciji.
(Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije
utvrđeno na sednici od 1.11.1994. godine)
151.
Protiv pravnosnažnog rešenja drugostepenog suda, kojim je u vanparničnom postupku odlučeno
o naknadi za službenost na nepokretnosti ustanovljenoj po propisima o nepotpunoj eksproprijaciji revizija nije dozvoljena.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 4489/93)
- 67 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
152.
U vanparničnoj stvari u kojoj se ispituje da li su ispunjeni uslovi za priznanje strane sudske odluke revizija nije dozvoljena.
(Vrhovni sud Srbije, Prev. 217/93)
153.
Protiv pravnosnažne odluke drugostepenog suda donete u vanparničnom postupku priznavanja strane sudske odluke, revizija nije dozvoljena.
Prema članu 30. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku po opštim odredbama prvog dela ovog
zakona postupa se u svim pitanjima koja posebnim propisima sadržanim u ovom zakonu nisu drukčije
određena, kao i u drugim vanparničnim stvarima za koje posebnim zakonom nisu uređena pravila postupanja.
Pravila postupanja za priznanje stranih sudskih odluka propisana su Zakonom o rešavanju sukoba Zakona sa propisima drugih zemalja u određenim odnosima. Prema članu 101. st. 3. i 4. tog zakona protiv rešenja o priznavanju strane sudske odluke stranke mogu izjaviti žalbu u roku od 15 dana
od dana dostavljanja rešenja o kojoj odlučuje drugostepeni sud. Navedeni zakon ne predviđa, međutim, mogućnost izjavljivanja revizije protiv pravnosnažnog rešenja drugostepenog suda o priznanju
strane sudske odluke.
(Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije,
utvrđeno na sednici od 16.12.1991. godine)
154.
U vanparničnom postupku o imovinsko-pravnim stvarima revizija nije dozvoljena ako vrednost
predmeta spora pobijanog drugostepenog rešenja ne prelazi iznos propisan u Zakonu o parničnom
postupku.
(Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 113/90)
155.
Ispitujući pobijano drugostepeno rešenje u smislu člana 400. stav 1. ZPP, u vezi sa čl. 27. i
30. Zakona o vanparničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.
Prema odredbi člana 400. stav 1. ZPP, stranke mogu izjaviti reviziju protiv rešenja drugostepenog suda kojim se postupak pravnosnažno završava. Međutim, rešenje doneto u vanparničnom
postupku o upućivanju učesnika na parnicu je procesno rešenje kojim se postupak pravnosnažno
ne završava. Naime, postupak se može nastaviti kad nastupe propisani uslovi, kao što je nepokretanje parnice u određenom roku (u kom slučaju sud dovršava postupak bez obzira na zahteve u
pogledu kojih je učesnik bio upućen na parnicu) ili po pravnosnažnom okončanju parnice koju je
učesnik pokrenuo.
S obzirom na izloženo, protiv rešenja o upućivanju na parnicu donetog u vanparničnom postupku
revizija nije dozvoljena, pa je Vrhovni sud na osnovu člana 392. ZPP, odlučio kao u izreci.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 1566/90)
- 68 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
156.
Revizija protiv rešenja o prekidu postupka nije dozvoljena.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Vojvodine, Rev. 704/89)
157.
U vanparničnim predmetima deobe zajedničke stvari i imovine nije dozvoljena revizija, kada je
vrednost predmeta deobe (ocenjena na osnovu odredbi Zakona o sudskim taksama) ispod iznosa propisanog za dozvoljenost revizije u imovinsko-pravnim sporovima po odredbama ZPP.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 181/89)
158.
U vanparničnom postupku, u kome se odlučuje o imovinsko-pravnim stvarima sudskog depozita,
revizija je dozvoljena pod uslovom da vrednost deponovanog novca ili drugog predmeta sudskog depozita prelazi iznos propisan članom 382. st. 2. i 3. ZPP-a.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 879/88)
159.
Protiv rešenja drugostepenog suda o potvrđivanju rešenja prvostepenog suda kojim je vanparnični postupak, za određivanje nosioca stanarskog prava posle razvoda braka stranaka, prekinut i jedna
od stranaka upućena da u određenom roku pokrene parnicu radi utvrđivanja da je drugoj stranci prestalo stanarsko pravo na predmetnom stanu, nije dozvoljena revizija, jer se tim rešenjem postupak
pravnosnažno ne završava.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 2383/88)
160.
U vanparničnim predmetima deobe zajedničke imovine i imovine nije dozvoljena revizija, kada
je vrednost predmeta deobe (ocenjena na osnovu Zakona o sudskim taksama) ispod iznosa propisanog za dozvoljenog revizije u imovinsko-pravnim sporovima po odredbama ZPP-a.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 120/88)
161.
Iz sadržine revizije može se zaključiti da se njime u stvari pobija rešenje prvostepenog suda kojim se, pored ostalog, utvrđuje i povlačenje tužbe. Ovim rešenjem je postupak u ovome predmetu
stvarno okončan, ali se revizija protiv ovoga rešenja ne može podneti, jer protiv toga rešenja nije
podnesena žalba, pa nema ni pravosnažne odluke donesene u drugom stepenu (član 382. stav 1. u vezi sa članom 400. stav 4. ZPP), protiv koje se revizija jedino može uložiti.
Iz navedenih razloga valjalo je reviziju tužioca odbaciti kao nedozvoljenu, primenom člana 400.
stav 4. u vezi sa članom 389. stav 2. i članom 392. ZPP.
(Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 960/88)
162.
Revizija nije dozvoljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim je odbijen zahtev za fizičku
deobu zajedničkih stvari i da će se po pravosnažnosti tog rešenja izvršiti civilna deoba stvari, jer se
tim rešenjem postupak deobe pravosnažno ne završava, već rešenjem o deobi.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 1752/86)
- 69 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
163.
Prema odredbi člana 27. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku, u postupku u kome se odlučuje o imovinskopravnim sporovima, revizija je dozvoljena pod uslovima pod kojima se po Zakonu
o parničnom postupku može izjaviti revizija u imovinskopravnim sporovima, ako ovim ili drugim
zakonom nije drukčije određeno. U konkretnom slučaju, pokrenut je ostavinski postupak, pa se zahtev ne odnosi na novčani iznos. Prema odredbi člana 40. stav 2. Zakona o parničnom postupku, za
utvrđivanje prava za izjavljivanje revizije, kada se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna je vrednost predmeta spora koji je označen u tužbi.
Kako u toku raspravljanja zaostavštine nije određena vrednost zaostavštine, njena vrednost se
određuje prema Zakonu o sudskim taksama. U vanparničnom postupku je, prema članu 43. Zakona o
sudskim taksama, za plaćanje takse merodavna vrednost zahteva. Radi utvrđivanja ove vrednosti primenjuju se shodno odredbe čl. 24. do 34. ovog zakona. Članom 24. zakona propisano je da ako vrednost predmeta spora nije naznačena u tužbi niti se može odrediti u smislu čl. 24. do 33. istog zakona,
kao vrednost uzima se u sporovima u kojima rešava opštinski sud iznos od 2.000 dinara.
Vrednost zaostavštine u konkretnom slučaju, je prema citiranoj odredbi, 2.000 dinara. Iz tog razloga revizija nije dozvoljena, pošto prema članu 382. stav 3. Zakona o parničnom postupku revizija
nije dozvoljena u imovinskopravnim zahtevima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje
u novcu, predaji stvari ili izvršenju neke druge činidbe ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u
tužbi naveo ne prelazi 50.000 dinara.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 1436/85)
164.
Za ocenu dozvoljenosti revizije u vanparničnom postupku odlučujući je momenat vreme donošenja prvostepenog rešenja kojim se postupak okončaava pred prvostepenim sudom , a ne vreme kada
je otpravak tog rešenja dostavljen strankama.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 1396/84)
165.
Uslovi za dozvoljenost revizije protiv rešenja drugostepenog suda kojim je pravnosnažno okončan vanparnični postupak propisani su u članu 27. Zakona o vanparničnom postupku i članu 400. Zakona o parničnom postupku. U skladu sa ovim zakonskim odredbama uslovi za dozvoljenost revizije
cene se prema uslovima propisanim u članu 382. Zakona o parničnom postupku, što znači prema
vrednosti spora i prema pravnom osnovu.
Prema odredbi člana 35. stav 1. ZPP-a kada je za utvrđivanje prava na izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva.
S obzirom da je predlagač izjavio reviziju protiv pravnosnažne odluke drugostepenog suda kojim je
odlučeno o kamati koja ne čini glavni zahtev, to predlagač nema pravo na podnošenje revizije.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 723/84)
(Član 28. Zakona o vanparničnom postupku)
166.
Prema razlozima prvostepenog rešenja, odlučujući o troškovima postupka prvostepeni sud je
obavezao protivnika predlagača da predlagaču isplati iznos od 13.000,00 dinara i to 8.000,00 dinara
- 70 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
na ime polovine troškova veštačenja od strane veštaka geodetske struke koji su iznosili 16.000,00 dinara i iznos od 5.000,00 dinara na ime polovine troškova veštačenja od strane veštaka građevinske
struke koji su iznosili 10.000,00 dinara, koje troškove je u toku postupka snosio predlagač, a isti su
bili nužni radi uređenja načina korišćenja nepokretnosti stranaka, dok je u odnosu na ostale troškove
sud stanovišta da svaka strana treba da snosi svoje troškove postupka, jer je postupak u ovoj pravnoj
stvari vođen u interesu svih učesnika postupka i obe strane su u smislu odredbe član 28. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku (ZVP) imale podjednak interes da se uredi način korišćenja nepokretnosti na kojima su sukorisnici, a s obzirom na to da vansudskim putem nisu mogle da postignu
dogovor o načinu korišćenja istih.
Prema oceni Višeg suda pogrešno je prvostepeni sud tumačio odredbu materijalnog prava koja je
sadržana u ZVP, a koja se odnosi na troškove postupka, na šta se žalbom osnovano ukazuje.
Prema članu 28. stavu 2. ZVP u vanparničnim stvarima koje se odnose na imovinska prava učesnika, učesnici snose troškove na jednake delove, ali ako postoji znatna razlika u pogledu njihovog
udela u imovinskom pravu o kome se odlučuje sud će prema srazmeri tog udela odrediti koliki će
deo troškova snositi svaki od učesnika. U konkretnom slučaju su oba učesnika imali podjednak interes da urede način korišćenja zajedničke stvari, tako da celokupne nužne i korisne troškove postupka
treba podeliti na obe stranke. Ti troškovi se pored veštačenja od strane veštaka geodetske struke u iznosu od 16.000,00 dinara i veštačenja od strane veštaka građevinske struke u iznosu od 10.000,00 dinara, odnose i na sastav predloga za uređenje načina korišćenja zajedničke stvari od strane advokata
u iznosu od 5.000,00 dinara, kao i na zastupanje predlagača od strane advokata na tri održana ročišta
u iznosu od 18.750,00 dinara (6.250,00 dinara po jednom ročištu), što ukupno iznosi 49.750,00 dinara. Prema tome, protivnik predlagača je dužan da predlagaču, na ime troškova vanparničnog postupka isplati polovinu navedenog iznosa, odnosno 24.875,00 dinara.
(Iz Rešenja Osnovnog suda u Kraljevu R1. 109/11 od 10.01.2012. i
rešenje Višeg suda u Kraljevu 1Gž. 266/12 od 04.07.2012. godine)
167.
Shodno stavu 3. člana 28. ZVP-a u vanparničnim stvarima iz stava 2. ovog člana sud može
odlučiti da sve troškove postupka snosi učesnik u čijem interesu se postupak vodi, odnosno učesnik koji je isključivo svojim ponašanjem dao povod za pokretanje postupka.
Pobijanim rešenjem razvrgnuta je imovinska zajednica učesnika na stambenoj zgradi koja se nalazi u Novom Sadu, ulica Barska broj 1, koja je upisana u list nepokretnosti broj 16771 KO Novi Sad
1, sazidana na kat. parceli broj 1068 sa zemljištem od ukupno 0,5 ari i 13 m2, javnom prodajom iste
u sudskom izvršnom postupku i podelom dobijenog novčanog iznosa B.S. u 1/3 dela, M.Z. u 1/3 dela i M.S. u 1/3 dela, a u skladu sa uknjiženim suvlasničkim delovima. Stavom 2. pobijanog rešenja
određeno je da svaki učesnik snosi svoje troškove, dok su stavom 3. obavezane protivnice predlagača da solidarno isplate predlagačici srazmeran deo troškova veštačenja u iznosu od 27.400,00 dinara
u roku od 8 dana pod pretnjom izvršenja.
Protiv navedenog rešenja žalbu su blagovremeno izjavili protivnici predlagača iz svih zakonom
predviđenih razloga. Predložili su da ovaj sud žalbu usvoji, a pobijano rešenje preinači.
Odredbom člana 28. stav 2. ZVP-a propisano je da u vanparničnim stvarima koje se odnose
na imovinska prava učesnika, učesnici snose troškove na jednake delove, ali ako postoji znatna
razlika u pogledu njihovog udela u imovinskom pravu o kome se odlučuje sud će prema srazmeri
tog udela odrediti koliki će deo troškova snositi svaki od učesnika.
- 71 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Shodno stavu 3. stog člana u vanparničnim stvarima iz stava 2. ovog člana sud može odlučiti
da sve troškove postupka snosi učesnik u čijem interesu se postupak vodi, odnosno učesnik koji
je isključivo svojim ponašanjem dao povod za pokretanje postupka.
Imajući u vidu navedenu odredbu osnovano se u žalbi ukazuje da je prvostepeni sud pogrešno
primenio stav 2. člana 28. ZVP-a, odnosno da je propustio da primeni stav 3. istog člana. Naime, prvostepeni sud je stavom 3. izreke pobijanog rešenja obavezao protivnice predlagača da solidarno isplate predlagaču srazmeran deo troškova veštačenja u iznosu 27.400,00 dinara. Navedeni troškovi se
odnose na nalaz i mišljenje veštaka dipl. građ. inž. V.M., na osnovu kog je utvrđeno da fizička deoba
objekta shodno suvlasničkim delovima nije moguća. Protivnice predlagača su, kako se u žalbi osnovano navodi, tokom celog postupka tvrdile da fizička deoba nije moguća, pa je shodno stavu 3. člana
28. ZVP-a, troškove veštačenja dužna snositi stranka koja je dala povoda vođenju postupka i u čijem
se interesu postupak vodi, u konkretnom slučaju predlagač.
(Iz Rešenja Višeg suda u Novom Sadu, Gž. 1041/10 od 16.06.2011. godine)
168.
Posebne troškove, tj. troškove za sudske radnje, preduzete u interesu samo jedne strane
snosi samo ta strana a zastupničke troškove snose stranke srazmerno.
Rešenjem Opštinskog suda u L., 1. R. br. 19/05 od 5.06.2006. godine, u izreci pod 1. odlučeno je da se javnom prodajom izvrši deoba nepokretnosti stranaka, na kojima su stranke suvlasnici
sa po 1/3, a u izreci pod 2. obavezani su protivnici predlagača J. S. i M. J. da predlagaču B. H. na
ime troškova ovog vanparničnog postupka plate iznos od po 15.436,00 dinara. Prvostepeni sud je
prilikom donošenja odluke o troškovima ovog postupka priznao sledeće troškove koje je predlagač imao u ovoj pravnoj stvari i to: za sastav predloga od strane advokata 5.400 din, za zastupanje na četiri održana ročišta po 6.300 din, ukupno 25.200 din, na ime troškova uviđaja i veštaka
geometra 7.109 din i troškova veštaka građevinske struke 6.000 din, i na ime takse za predlog i
odluku po 1.300 din, što sve ukupno iznosi 46.309 din, pa kako su stranke suvlasnici sa po 1/3
predmeta deobe, primenjujući odredbu čl. 28. stav 2. ZVP, obavezao je protivnike predlagača da
svaka plati po 1/3 tih troškova, odnosno po 15.436 dinara. Međutim, po nalaženju drugostepenog
suda, prvostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo, odredbe čl. 28. st. 2. i 3. ZVP,
prilikom donošenja odluke o troškovima ove vanparnične stvari. Naime, u vanparničnom postupku važi princip da se naknađuju samo oni troškovi koji su zajednički za sve učesnike a da svaki
učesnik snosi svoje ostale troškove - posebni troškovi. Kao zajednički troškovi smatraju se troškovi koji su izazvani nekom radnjom u postupku, provedenom bilo po predlogu stranke, bilo po
službenoj dužnosti a radi se o provedenoj radnji u zajedničkom interesu svih stranaka i te zajedničke troškove stranke snose srazmerno. Posebni troškovi su oni troškovi za sudske radnje koje
su preduzete u interesu samo jedne stranke i te troškove snosi ta stranka. Takođe, u vanparničnom postupku važi pravilo da se strankama sa suprotnim interesima, nadoknađuju troškovi od
druge strane, samo ako su izazvani očigledno nesavesnim postupanjem te druge strane. Imajući u
vidu ta pravila vanparničnog postupka, drugostepeni sud nalazi da su troškovi koje je imao predlagač a koji su zajednički troškovi, sledeći troškovi: sastav predloga od strane advokata - 5.400
dinara, troškovi uviđaja i veštačenja u ukupnom iznosu od 13.109 dinara i troškovi taksene obaveze u ukupnom iznosu od 2.600 dinara, što ukupno iznosi 21.109 dinara, jer su to troškovi koje
je predlagač imao u zajedničkom interesu svih stranaka, i te troškove stranke treba srazmerno da
snose, srazmerno svojim suvlasničkim udelima, svaka sa po 1/3, odnosno svaka po 7.036 dinara,
- 72 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
a da su troškovi koje je predlagač imao za svoje zastupanje od strane advokata na četiri ročišta u
ukupnom iznosu od 25.200 dinara njegovi posebni troškovi, jer su to troškovi koje je predlagač
imao radi svog interesa i da te troškove treba on sam da snosi.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1389/06 od 12.09.2006. godine)
169.
Troškove postupka u postupku određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost snosi
korisnik ekspropijacije.
Odredbe Zakona o parničnom postupku shodno se primenjuju i u vanparničnom postupku, na
osnovu odredbe čl. 30. st. 2. Zakona o vanparničnom postupku, što se dakle odnosi i na troškove
vanparničnog postupka. U konkretnoj stvari, radi se o određivanju naknade za eksproprisane nepokretnosti, tako da prema odredbi čl. 139. ZVP-a, troškove postupka snosi korisnik eksproprijacije, osim troškova koji su izazvani neopravdanim postupcima ranijeg sopstvenika. Po nalaženju
Okružnog suda, prilikom utvrđivanja visine troškova postupka u vezi sa advokatskim uslugama
za ranijeg vlasnika merodavna je visina utvrđene novčane naknade, u funkciji vrednosti predmeta
spora, tako da su neosnovani navodi iz žalbe protivnika predlagača da je u ovom smislu relevantan iznos u visini razlike između novčane naknade koju je protivnik predlagača priznao, odnosno
ponudio ranijem vlasniku i novčanog iznosa naknade koju je sud u ovom postupku utvrdio.
(Vrhovni sud Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 619/06 od 23.03.2006. godine)
170.
Posebne troškove u vanparničnim stvarima koji se odnose na imovinska prava učesnika, tj. troškove sudske radnje, preduzete samo u interesu jedne stranke, snosi samo ta stranka, a troškove veštačenja i taksene obaveze snose stranke srazmerno.
(Okružni sud u Novom Sadu, Gž. 4489/06)
171.
U vanparničnom postupku radi deobe zajedničke imovine protivnik predlagača nije u obavezi da snosi troškove koje je predlagač imao povodom zastupanja po advokatu na ročištima.
Prema odredbi člana 28. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku, u vanparničnim stvarima
koje se odnose na imovinska prava učesnika, učesnici snose troškove na jednake delove, ali ako
postoji znatna razlika u pogledu njihovog udela u imovinskom pravu o kome se odlučuje, sud će
prema srazmeri tog udela odrediti koliki će deo troškova snositi svaki od učesnika.
U konkretnom slučaju, protivnik predlagača nije u obavezi da snosi troškove predlagača koje su
ovi imali povodom zastupanja po advokatu na ročištima, jer je troškove po tom osnovu imala i protivnik predlagača i stoga u tom delu svako je u obavezi da snosi svoje troškove.
Međutim, troškovi vezani za pokretanje postupka i donošenje rešenja o deobi (sastav predloga po
advokatu i takse za predlog i rešenje o deobi), predstavljaju troškove koji su nastali radnjama u interesu
obe strane, pa je u smislu člana 28. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku, Okružni sud našao da je
protivnik predlagača u obavezi da predlagačima plati 1/2 ukupnih troškova po ovom osnovu (sastav
predloga po advokatu u iznosu od 8.250,00 dinara i taksa za predlog i rešenje 2.000,00 dinara, ukupno
10.250,00 dinara), što iznosi 5.125,00 dinara.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1299/2005 od 18.08.2005. godine)
- 73 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
172.
Svaki učesnik u ostavinskom postupku snosi svoje troškove koje je imao povodom učešća u
ostavinskom postupku.
Prema odredbi čl. 89. ZVP-a, ostavinski postupak se pokreće i vodi po službenoj dužnosti, ali
i u interesu učesnika u nasleđu i nezavisno od njihovih procesnih aktivnosti, tako da svaki učesnik u nasleđu snosi svoje troškove povodom učešća u postupku, te je iz tih razloga preinačeno
pobijano dopunsko ostavinsko rešenje o troškovima postupka i odbijen zahtev učesnika za naknadu troškova postupka.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 278/04 od 5.02.2004. godine)
173.
Prvostepeni sud je bez bitnih povreda odredbi postupka na koje ovaj sud pazi po službenoj
dužnosti, pravilno odlučio kada je odredio da svaka strana snosi svoje troškove postupka, pravilno obrazloživši takvu svoju odluku, time da ne postoji krivica supruga ostaviteljice, a u parničnom postupku u kojem je tužbeni zahtev naslednica (sestara ostaviteljice) delimično usvojen, suprug ostaviteljice, tamo tuženi obavezan je da isplati troškove postupka. Sem toga troškovi stranke u ostavinskom postupku angažovanjem punomoćnika, su njeni lični troškovi, a ne ostalih sunaslednika, s obzirom da u tom postupku, ne postoji kontradiktornost pošto sve sporne stvari se
rešavaju u parničnom postupku, pa i troškovi postupka.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 2918/02 od 22.01.2003. godine)
174.
S obzirom da su učesnici fizičke deobe suvlasnici sa jednakim udelima, to se ukupni troškovi
imaju podeliti na jednaka četiri dela, pa zato protivnici predlagača treba da predlagaču isplate 1/4
ukupno učinjenih troškova, jer to odgovara njihovim suvlasničkim delovima. Neosnovano se u
žalbi navodi od strane protivnika predlagača da oni nisu izazvali troškove i da je prilikom vršenja
uviđaja izvršeno cepanje parcele predlagača, jer u ovom postupku je suvlasnička zajednica definitivno raskinuta između stranaka, pa je postupak fizičke deobe bio u interesu protivnika predlagača.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 348/95 od 16.04.1995. godine)
175.
Kada je predlagač podneo predlog za lišenje poslovne sposobnosti iz šikanozni razloga pa se
ustanovi da nije bilo razloga za pokretanje postupka, protivnik predlagača ima pravo na naknadu troškova.
(Okružni sud u Požarevcu, Gž. 357/91)
176.
Protivpredlagač koji je svojim ponašanjem dao povod za pokretanje postupka jer je zapao u poverilačku docnju dužan je da predlagaču naknadi troškove spora i u slučaju kada predlagač povuče
predlog za donošenje rešenja o polaganju stanarine u sudski depozit.
(Iz Rešenja Opštinskog suda u Kraljevu, R.br. 1448/89)
- 74 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
177.
Učesnik (protivnik predlagača) u postupku određivanja nosioca stanarskog prava nakon
razvoda braka dužan je da snosi sve troškove postupka s obzirom na svoje ponašanje u postupku, bez obzira na to što se izričito nije protivio predlogu.
Rešenjem prvostepenog suda predlagač je ostala nosilac stanarskog prava na stanu koji je koristila sa protivnikom predlagača - ranijim bračnim drugom, a protivnik predlagača je prestao da bude
nosilac stanarskog prava i obavezan je da se iz stana iseli, te naknadi predlagaču troškove postupka u
iznosu od 9.200 dinara.
Žalbu protivnika predlagača na deo rešenja koji se odnosi na troškove, drugostepeni sud je odbio
kao neosnovanu.
Neosnovani su navodi u žalbi protivnika predlagača da nije dužan da snosi troškove postupka
pošto se ni pismeno, ni usmeno, nije protivio predlogu da predlagač bude određena za nosioca stanarskog prava na stanu koji će nastaviti da koristi sa decom, te da je svojim nedolascima na zakazana
ročišta omogućio sudu da efikasno i ekonomično donese odgovarajuću odluku. Ovo stoga što je protivnik predlagača neopravdanim neodazivanjem pozivima suda, bez pismenog priznanja zahteva,
manifestovao u stvari svoje protivljenje predlogu i primorao predlagača na prikupljanje dokaza i na
izdatke koji su s tim u vezi bili nužni radi donošenja odluke. Prvostepeni sud je stoga pravilno – primenom čl. 154. i 155. ZPP, u vezi sa članom 30. stav 2. i članom 28. Zakona o vanparničnom postupku Srbije - doneo odluku o troškovima postupka prema stvarnim izdacima predlagača za vođenje
postupka, a koji su odmereni prema advokatskoj tarifi i taksenoj tarifi.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 10933/85)
178.
Troškovi postupka uređenja međe padaju na teret oba učesnika na jednake delove, bez obzira na to ko je od njih pokrenuo postupak i u slučaju postojanje manjeg zauzeća koje nije
prouzrokovano namernim postupanjem jednog učesnika.
Prvostepenim rešenjem uređena je međa između parcela predlagača i protivnika predlagača i
konstatovano zauzeće, doduše manje, od strane protivnika predlagača, pa je protivnik predlagača
obavezan da predlagaču naknadi sve troškove spora u iznosu od 6.000 dinara.
Po žalbi protivnika predlagača okružni sud je ukinuo rešenje prvostepenog suda u delu o troškovima postupka.
Postupajući po primedbama iz rešenja okružnog suda, sud je doneo novo rešenje o troškovima
postupka uređenja međe obavezavši učesnike da troškove postupka snose na jednake delove u smislu
člana 28. st. 2. i 3. Zakona o vanparničnom postupku. Ovakvu odluku sud je obrazložio činjenicom
da je u pitanju vanparnična stvar koja se odnosi na imovinska prava učesnika, na uređenje međe između njihovih parcela koje je izvršeno u interesu oba učesnika, da postoji zauzeće koje nije veliko
niti je prouzrokovano namernim postupanjem protivnika predlagača već greškom geometra.
(Iz Rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, R. 4808/83)
179.
Kad je rešenjem obustavljen parnični postupak s tim da se nastavi po pravilima vanparničnog
postupka, nema mesta istovremenom donošenju odluke o parničnim troškovima. Prema odredbi čla- 75 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
na 19. ZPP, do donošenja odluke o glavnoj stvari sud će rešenjem obustaviti parnični postupak ako
utvrdi da bi postupak trebalo sprovesti po pravilima vanparničnog postupka, pa će se postupak po
pravosnažnosti takvog rešenja nastaviti po pravilima vanparničnog postupka pred nadležnim sudom.
Radnje koje je proveo parnični sud kao i odluke koje je doneo taj sud nisu bez važnosti samo zbog
toga što su preduzete u parničnom postupku. Kako je zakonom predviđeno da radnje koje je sproveo
parnični sud nisu bez važnosti samo zbog toga što su preduzete u parničnom postupku, to nije bilo
mesta da se u tom postupku odlučuje o troškovima parničnog postupka.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 3792/82)
(Član 29. Zakona o vanparničnom postupku)
180.
Ako je žalba već bila izjavljena, po predlogu za ponavljanje postupka u vanparničnom postupku ne može se prethodno postupiti kao po neblagovremeno podnesenoj žalbi.
Postupajući u smislu člana 29. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku, Viši sud u Valjevu nalazi da u konkretnom slučaju ne postoje uslovi da se postupa po neblagovremenoj žalbi tj. da u konkretnom slučaju, nema zakonske konverzije da se po predlogu za ponavljanje postupka postupa kao
po neblagovremeno podnesenoj žalbi.
Ovo zbog toga što je protivnik predlagača već koristio žalbu u ovoj pravnoj stvari i u takvoj situaciji protivniku predlagača nije dopušteno da izjavi neblagovremenu žalbu.
(Iz Rešenja Višeg suda u Valjevu, Gž2. 23/2011 od 14.09.2012. godine)
181.
Osporenim rešenjem, predlog protivnika predlagača H. R. iz S., da se dozvoli ponavljanje postupka priznanja strane sudske odluke, da se ukine rešenje Okružnog suda u Užicu R. 35/08 od
04.04.2008. godine i donese nova odluka, se odbacuje.
Protiv ovog rešenja žalbu je uložio protivnik predlagača i rešenje osporava zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog bitnih povreda odredaba postupka, s predlogom da se prvostepeno rešenje ukine i predmet vrati sudu na ponovno suđenje.
Ispitujući osporeno rešenje i navode žalbe u smislu odredbe čl. 372. i 385. Zakona o parničnom
postupku, Apelacioni sud je našao: Žalba protivnika predlagača je osnovana.
U razlozima osporenog rešenja se navodi da je rešenjem Okružnog suda u Užicu R.br.35/08 od
04.04.2008. godine, na koje je istog dana stavljena klauzula pravnosnažnosti, priznata pravnosnažna
presuda Opštinskog suda u Tuzli od 10.12.2004. godine P.br.1939/03 kojom je odlučeno o razvodu
braka stranaka O. H. E. rođene u P. i H. R. rođenog u S., da je odlučeno da zajednički sin stranaka
maloletni H. O. E. se poverava na odgoj i zaštitu majci E. iz T. i da je otac R. dužan da doprinosi izdržavanju mal. E. mesečno u iznosu od 200 KM i to počev od 12.08.2003. godine pa ubuduće. U
predlogu za ponavljanje postupka protivnik predlagača je dostavio presudu Opštinskog suda u Sjenici P.br.425/02 od 20.12.2002. godine sa klauzulom pravnosnažnosti od 22.01.2003. godine, iz koje
proizilazi da je razveden brak između istih stranaka i da je maloletni sin E. poveren na negu, čuvanje, vaspitanje i izdržavanje majci E. počev od dana pravnosnažnosti presude, te da je rešenjem Op- 76 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
štinskog suda u Sjenici I.br.424/07 od 24.10.2007. godine pokrenut postupak izvršenja na osnovu
priznate strane sudske odluke, odnosno presude Opštinskog suda u Tuzli radi izdržavanja maloletnog
deteta.
Prvostepeni, Viši sud se poziva na odredbu člana 30. st. 1. Zakona o vanparničnom postupku navodeći da po opštim odredbama prvog dela ovog Zakona se postupa u svim pitanjima koja posebnim
propisima sadržanim u ovom Zakonu nisu drukčije određena, kao i u drugim vanparničnim stvarima
za koje posebnim zakonom nisu uređena pravila postupanja. Dalje se navodi da pravila postupka za
priznavanje stranih sudskih odluka su propisana Zakonom o rešavanju sukoba zakona sa propisima
drugih zemalja, pa prema čl. 101. st. 3. i 4. tog Zakona je predviđeno da protiv rešenja o priznavanju
strane sudske odluke stranke mogu izjaviti žalbu u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja o
kojoj odlučuje drugostepeni sud. Ističe se da navedeni zakon ne predviđa mogućnost ulaganja predloga za ponavljanje postupka protiv pravnosnažnog rešenja drugostepenog suda o priznavanju strane
sudske odluke. Stoga prvostepeni sud zaključuje da u ovoj pravnoj stvari nije dozvoljeno ponavljanje
postupka, pa sa tih razloga predlog odbacuje.
Međutim, po nalaženju Apelacionog suda za sada se ovakav zaključak prvostepenog suda ne
može prihvatiti kao osnovan. Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja u određenim odnosima u članu 101. st. 3. i 4. govori samo o postupku po žalbi na odluku o priznanju strane
sudske odluke, ali ovim Zakonom nema posebnih odredbi o vanrednom pravnom leku. U tom slučaju se ne može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da je ovo pitanje regulisano posebnim zakonom, jer imajući u vidu da u posebnom zakonu nisu predviđene odredbe o vanrednom pravnom leku,
to saglasno čl. 30. st. 1. imaju se primeniti odredbe Zakona o vanparničnom postupku. Prema čl. 29.
Zakona o vanparničnom postupku predviđeno je da po predlogu za ponavljanje postupka prethodno
će se postupiti kao po neblagovremeno podnesenoj žalbi ako postoje uslovi iz čl. 21. ovog zakona da
drugostepeni sud odluči i o osnovanosti neblagovremeno podnesene žalbe. Ukoliko drugostepeni sud
nađe da ti uslovi ne postoje vratiće predmet prvostepenom sudu radi postupanja po predlogu. Članom 2.1 Zakona o vanparničnom postupku predviđeno je da prvostepeni sud može povodom žalbe
sam novim rešenjem preinačiti ili ukinuti svoje ranije rešenje ako se time ne vređaju prava drugih
učesnika koja se zasnivaju na tom rešenju. Ako prvostepeni sud ne preinači, odnosno ne ukine svoje
rešenje, žalbu zajedno sa spisima dostaviće drugostepenom sudu na rešavanje bez obzira da li je žalba podnesena u zakonom određenom roku. Drugostepeni sud može iz važnih razloga odlučiti i o
neblagovremeno podnešenoj žalbi, ako se time ne vređaju prava drugih lica koja se zasnivaju na
tom rešenju. U konkretnom slučaju rešenje R.br.35/08 od 04.04.2008. godine je doneto bez zakazivanja rasprave pred prvostepenim sudom i bez pozivanja suprotne strane da se izjasni o predlogu za priznanje strane sudske odluke. Rešenje o priznanju presude nije dostavljeno suprotnoj
strani, i u predlogu on nije ni označen kao protivnik predlagača, pa se postavlja pitanje da li je rešenje postalo pravnosnažno. Iz navoda u predlogu za ponavljanje postupka se utvrđuje da je protivnik predlagača saznao za rešenje Okružnog suda u Užicu o priznavanju strane sudske odluke
pred Opštinskim sudom u Sjenici tek 10.12.2010. godine jer mu je rešenje uručeno u postupku izvršenja, to saglasno čl. 422. st. 1. tač. 6. ZPP je podneo predlog za ponavljanje postupka, jer je u
mogućnosti da upotrebi pravnosnažnu odluku suda koja je ranije među istim strankama doneta u
istom zahtevu.
Sa svih gore navedenih razloga se za sada ne može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da je
predlog za ponavljanje postupka nedozvoljen, pa će u ponovnom postupku prvostepeni sud imati u
vidu odredbe čl. 29. i 21. Zakona o vanparničnom postupku, i tek onda biti u situaciji da donese pravilnu i zakonitu odluku. U ponovnom postupku imaće u vidu i ostale navode žalbe ukoliko nađe da
su od značaja za rešenje ove pravne stvari.
(Apelacioni sud u Kragujevcu, Gž. 2820/11 od 16.11.2011. godine)
- 77 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
182.
U vanparničnom postupku ne može se podneti predlog za ponavljanje postupka.
Članom 29. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku propisano je da se protiv rešenja kojim je postupak pravnosnažno završen, predlog za ponavljanje postupka ne može podneti ako je učesniku ovim ili
drugim zakonom priznato pravo da usvoji zahtev o kome je rešenjem odlučeno ostvaruje u parnici ili u
postupku pred Upravnim organom. Odredbom čl.131. istog zakona određeno je da kada je raspravljanje
zaostavštine završeno pravosnažnim rešenjem o nasleđivanju a postoje uslovi za ponavljanje postupka
po pravilima parničnog postupka neće se obnoviti postupak za raspravljanje zaostavštine već stranke
svoja prava mogu ostvariti u parničnom postupku. To znači da pravosnažno rešenje o nasleđivanju vezuje stranke koje su učestvovale u postupku raspravljanja zaostavštine u pogledu odluke o pravu nasleđivanja. Vanredno pravno sredstvo, ponavljanje postupka nakon okončanog raspravljanja zaostavštine nije
dozvoljeno jer ukoliko se zahtevi naslednika zasnivaju na svojini ili nekom drugom pravnom osnovu nezavisno od prava na nasleđe takvi zahtevi uvek mogu biti predmet parničnog postupka.
(Viši sud u Pančevu, Gž.br. 619/10 od 19.04.2010. godine)
183.
Stranka čijom krivicom predloženi dokaz nije izveden u pravnosnažno okončanom postupku, ne
može taj razlog da koristi kao osnov za ponavljanje postupka.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 168/83)
(Član 30. Zakona o vanparničnom postupku)
184.
Žalba naslednika koji se odrekao prava na žalbu je nedozvoljena. Iz spisa ovog predmeta proizilazi
da je na ročištu za raspravljanje zaostavštine od 30.03.2012. utvrđeno šta čini zaostavštinu pokojnog, da
su njegovi naslednici sinovi i ćerka, a naslednici su dali nasledničke izjave po kojima su se svi prihvatili
svog naslednog dela i istovremeno ga ustupili bratu koji se prihvatio nasleđa i ustupljenih delova od braće i sestre. Podnosilac žalbe - naslednik je dao nasledničku izjavu da se prihvata svog naslednog dela i
da isti ustupa, a on se kao i ostali naslednici na tom ročištu odrekao prava na žalbu. S obzirom da se naslednik odrekao prava na žalbu, njegova žalba koja je izjavljena po pravosnažnosti rešenja je odbačena
kao nedozvoljena na osnovu čl. 30. ZVP a u vezi čl. 373. st. 1. tač. 1. ZPP. Suština žalbe naslednika je u
tvrdnji da on nije dao nasledničku izjavu onako kako je navedeno u zapisniku o raspravljanju zaostavštine, da on nije svoj nasledni deo ustupio bratu već da je dao nasledničku izjavu da se prihvata nasleđa koje mu po zakonu pripada. Pravila o datoj nasledničkoj izjavi iz čl. 220. Zakona o nasleđivanju određuju
da jednom data pozitivna naslednička izjava (o prihvatu nasleđa) ili negativna naslednička izjava (o odricanju od nasleđa) smatra se konačnom i važi kako u odnosu na zaostavštinu koja je predmet ostavinskog postupka tako po pravilu i u odnosu na zaostavštinu koja bi se eventualno kasnije pronašla. Prema
odredbi čl. 220. st. 4. Zakona o nasleđivanju naslednik koji se primio nasleđa može zahtevati poništaj izjave o prijemu ako je ona posledica prinude, pretnje, prevare ili zablude a to znači da za slučaj da naslednik smatra da je njegova naslednička izjava manljiva iz ovih razloga može zaštitu svog prava ostvariti
samo u parničnom postupku a ne i žalbom po pravosnažnosti rešenja o nasleđivanju.
(Iz Rešenja Višeg suda u Pančevu 2-Gž.br. 464/12 od 26.06.2012. godine)
- 78 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
185.
Prvostepenim rešenjem obavezan je predlagač da protivnicima predlagača na ime troškova postupka plati iznos od 22.500,00 dinara u roku od 15 dana.
Rešenjem prvostepenog suda R1. br. 55/10 od 16.11.2010. godine konstatovano je da se predlog
za deobu nepokretnosti smatra povučenim. Protivnici predlagača su tražili troškove postupka na ime
sastava 3. podneska sa uvećanjem od 50% na ime zastupanja dve stranke od strane advokata, kao i
troškove na ime takse. Odlučujući o tom zahtevu sud je protivnicima predlagača dosudio iznos od
22.500,00 dinara na osnovu čl. 153. st. 1. Zakona o parničnom postupku u vezi sa čl. 30. st. 2.
Zakona o vanparničnom postupku, koji se odnose na ime sastava jednog obrazloženog podneska
sa uvećanjem od 50% u iznosu od 11.250,00 dinara, i na ime sastava još dva podneska u iznosu
od po 5.625,00 dinara.
Prema oceni Višeg suda, prvostepeni sud je pravilno primenio čl.153. Zakona o parničnom postpku
u vezi sa čl. 30. st. 2. ZVP, i pravilno je postupio kada je obavezao predlagača da protivnoj strani isplati
troškove postupka, imajući u vidu da je utvrđeno povlačenje predloga, ali je pogrešno obračunao troškove kada je dosudio troškove na ime sastava tri podneska, zbog čega je rešenje moralo biti preinačeno.
Naime, članom 153. ZPP je propisano da je tužilac koji povuče tužbu dužan da protivnoj stranci naknadi
parnične troškove, osim ako je povlačenje tužbe usledilo odmah posle ispunjenja zahteva od strane tuženog. U ovom konkretnom slučaju, povlačenje predloga je utvrđeno zbog nedolaska na ročište učesnika
postupka, i ova procesna situacija, kada se utvrdi povlačenje inicijalnog akta zbog nedolaska predlagača,
po oceni ovog suda, ima isti značaj kao i situacija kada inicijalni akt izjavom volje povuče predlagač,
odnosno, postoji obaveza predlagača da u smislu čl. 153. ZPP protivnicima predlagača nadoknadi troškove postupka.
(Iz Rešenja Osnovnog suda u Kraljevu R1. 55/10 od 16.05.2011. i
rešenje Višeg suda u Kraljevu 2Gž. 1405/11 od 15.09.2011. godine)
186.
Roditelji mogu raspolagati nepokretnom imovinom i pokretnom imovinom velike vrednosti koja se nalazi u vlasništvu maloletnog deteta samo uz saglasnost organa starateljstva. Saglasnost organa starateljstva se može pribaviti i naknadno. Ukoliko se promena na nepokretnoj
imovini treba upisati u zemljišnim knjigama, uz zahtev se mora dostaviti i saglasnost organa
starateljstva, obzirom da se radi o strogo formalnom postupku, u kom je za odlučivanje o
predlogu merodavan trenutak kad je predlog podnet nadležnom sudu.
Odredbom čl. 193. stav 3. Porodičnog zakona propisano je da raspolaganje nepokretnom imovinom i pokretnom imovinom velike vrednosti roditelji mogu preduzimati samo uz prethodnu ili naknadnu saglasnost organa starateljstva.
Raspolaganje imovinom podrazumeva sve radnje odnosno pravne poslove koji imaju za cilj otuđenje i opterećenje kako pokretne tako i nepokretne imovine i odnose se kako na raspolaganje glavnicom tako i na raspolaganje prihodima od imovine deteta. Neosnovani su žalbeni navodi predlagača
da upisom prava plodouživanja ne bi otuđila niti opteretila predmetna nepokretnosti, imajući u vidu
da plodouživanje predstavlja pravo najpotpunijeg iskorišćavanja tuđe pokretne ili nepokretne stvari,
bez povrede njene suštine, a plodouživalac ima pravo da stvar drži, da je upotrebljava i da pribira
plodove. Plodouživanje je lična službenost koja se konstituiše u korist tačno određenog lica, koje
ima ovlašćenje da ekonomski u celini ili delimično iskorišćava tuđu pokretnu ili nepokretnu stvar, pa
samim tim predstavlja teret na toj nepokretnosti. Obzirom da je predmetna nepokretnost vlasništvo
- 79 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
maloletnog deteta, predlagači nisu mogli raspolagati ovom nepokretnom imovinom bez saglasnosti
organa starateljstva, koji ima pravo korektivnog nadzora nad vršenjem prava i dužnosti roditelja da
upravljaju i raspolažu imovinom deteta u cilju zaštite imovinskih prava i interesa deteta.
Tačno je da se saglasnost organa starateljstva može pribaviti i naknadno, ali ovi žalbeni navodi nisu
od uticaja na pravilnost i zakonitost pobijane odluke, obzirom da se u konkretnom predmetu primenjuju
pravila zemljišnoknjižnog prava, u strogo formalnom postupku, u kom je za odlučivanje o predlogu merodavan trenutak kad je predlog podnet nadležnom sudu, kao i da će zemljišnoknjižni sud tačno ispitati
molbu i njene priloge, a zemljišnoknjižni upis može dozvoliti samo onda: kad iz zemljišne knjige u pogledu zemljišta ili prava ne proizlazi nikakva zapreka zahtevanom upisu; kad nema osnovane sumnje o
tome da li su učesnici, kojih se upis tiče, sposobni raspolagati predmetom, na koji se upis odnosi, ili o tome da li su molioci ovlašćeni podneti molbu; kad je traženje osnovano sadržinom podnesenih isprava;
kad isprave imaju onaj oblik, koji se zahteva za dozvolu uknjižbe, predbeležbe ili zabeležbe (paragraf
104). Imajući sve navedeno u vidu, obzirom da u momentu kad je podnet predlog nisu bili ispunjeni svi
uslovi za upis, odnosno nije priloženo rešenje nadležnog Centra za socijalni rad kojim se odobrava upis
prava doživotnog plodouživanja u korist OM, pravilno je prvostepeni sud odlučio kao u pobijanoj odluci, pa je ovaj sud, primenom odredbe čl. 387. tačka 2. ZPP-a u vezi odredbe čl. 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku, odlučio kao u izreci rešenja.
(Iz Rešenja Višeg suda u Novom Sadu posl. br. Gž. 795/10 od 18.02.2011. godine)
187.
Kada stranka ne učini verovatnim svoj zahtev za osporavanje suvlasničkih udela a iz isprava proizilazi da je ono stečeno nasleđivanjem daljih srodnika, postupak deobe se neće prekinuti jer bi se u suprotnom radilo o zloupotrebi prava.
Iz isprava se može zaključiti da su i predlagač i protivpredlagač suvlasništvo na stanu stekle nasleđivanjem odnosno naslednim ugovorima. Kod ovakvog stanja u pogledu suvlasništva stranaka na stanu nije bilo mesta da se postupak za deobu prekine. Prema odredbi čl.150. Zakona o vanparničnom postupku
ako sud postupajući po predlogu utvrdi da je među zajedničarima sporno pravo na stvari koje su predmet
deobe ili pravo na imovinu, udeo u zajedničkim stvarima odnosno imovini ili je sporno koje stvari odnosno prava ulaze u zajedničku imovinu, prekinuće postupak i uputiti predlagača da u određenom roku pokrene parnicu. Prema odredbi čl. 9. st. 1. ZPP koji se primenjuje shodno čl.30. Zakona o vanparničnom
postupku, stranke su dužne da savesno koriste prava koja su im priznata zakonom a prema stavu 3. sud
je dužan da spreči svaku zloupotrebu prava koja imaju stranke u postupku i da prema čl.10. ZPP nastoji
da se postupak sprovede bez odugovlačenja. To znači da osporavanje prava na udeo u zajedničkoj stvari
ne može da bude paušalno i proizvoljno već mora da bude potkrepljeno dokazima do stepena verovatnosti. U suprotnom to bi značilo zloupotrebu procesnog prava koje bi imalo za cilj prekid postupka, izlaganje stranaka posebnim troškovima i odugovlačenju rešavanja imovinskih odnosa. Pored toga s obzirom
da proizilazi iz pismenih isprava udeli predlagača i protivpredlagača na stanu stečeni su nasleđem pa nema mesta primeni odredbe čl.150. st.1. Zakona o vanparničnom postupku i upućivanja na parnicu radi
dokazivanja suvlasničkog dela na nasleđenoj imovini posebno imajući u vidu da protivpredlagač ničim
nije dovela u sumnju nasleđene suvlasničke delove.
(Viši sud u Pančevu, GŽ.br.2528/10 od 01.02.2011. godine)
188.
Rešenjem Okružnog suda u Nišu Reh. 4/08 od 25.09.2009. godine, odbijen je zahtev predlagača
N.P. iz N., za rehabilitaciju R.P., zvanog K. bivšeg iz G.K.
- 80 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. br. 1/10 od 14.04.2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio presudu Okružnog suda u Nišu Reh. 4/08 od 25.9.2009. godine.
Protiv ovog drugostepenog rešenja predlagač je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede
odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijano rešenje u smislu člana 37. stav 1, 38, 40. i 55. stav 1.
Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 111/09),
i našao da revizija nije dozvoljena.
Predlagač je izjavio reviziju protiv rešenja Apelacionog suda u Nišu, kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje u postupku rehabilitacije.
Prema članu 30. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku, u vanparničnom postupku shodno se
primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drugačije određeno. Prema članu 27. stav 1. istog Zakona u postupku u kome se odlučuje o statusnim stvarima i o
vanparničnim stvarima koje se odnose na stanarsko pravo, protiv pravnosnažnog rešenja drugostepenog suda revizija je dozvoljena ako ovim ili drugim zakonom nije drugačije određeno. Stavom drugim istog člana predviđeno je da u postupku u kome se odlučuje o imovinsko-pravnim stvarima revizija je dozvoljena pod uslovima pod kojima se po Zakonu o parničnom postupku može izjaviti revizija o imovinsko-pravnim sporovima, ako ovim ili drugim zakonom nije drugačije određeno. Članom 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku kojim je izmenjen član 394.
ZPP, određeni su uslovi za izjavljivanje revizije protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, a članom 40. ovog Zakona kojim je izmenjen član 412. stav 2. ZPP propisano je da revizija
protiv rešenja drugostepenog suda kojom je postupak pravnosnažno završen nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude.
Budući da je postupak rehabilitacije vanparnični postupak u kome se shodno primenjuju odredbe
Zakona o parničnom postupku, te da Zakon o rehabilitaciji ne predviđa dozvoljenost revizije protiv
drugostepenog rešenja, to se na dozvoljenost revizije primenjuju navedene odredbe Zakona o izmenama i dopunama ZPP. Budući da se ne radi o imovinsko-pravnom sporu niti o statusnom sporu u
smislu citiranih odredbi, revizija protiv drugostepenog rešenja o rehabilitaciji nije dozvoljena. Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 404. ZPP.
(Iz Rešenja Vrhovnog kasacionog suda, Rev 2803/10 od 08.07.2010. godine)
189.
Nema mesta prekidu vanparničnog postupka do okončanja parničnog postupka ukoliko se
između stranaka vodi parnica radi utvrđivanja doprinosa u sticanju zajedničke imovine bračne tekovine, a istovremeno i vanparnični postupak privremenog uređenja načina njenog
korišćenja.
U žalbi protivnika predlagača se ističe da je prvostepeni sud povredio pravila postupka jer nije
izneo ni jedan dokaz na planu utvrđivanja postojanja okolnosti koje bi zahtevale privremeno uređenje korišćenja sporne imovine. Ovi navodi žalbe se ne mogu prihvatiti kao osnovani.
Prvostepeni sud pravilno navodi da se u konkretnom slučaju radi o uređenju privremenog načina korišćenja spornih nepokretnosti koje predstavljaju zajedničku svojinu stranaka, a imajući u vidu nespornu činjenicu da su predlagač i protivnik predlagača bili u vanbračnoj zajednici koja je
prema odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima izjednačena sa bračnom zajednicom u
pogledu imovinskih odnosa supružnika a da je drugi protivnik predlagača - otac ovde protivniku
predlagača na koga se vodi sporna nepokretnost.
- 81 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Činjenica da se vodi parnični postupak u naznačenom predmetu radi utvrđivanja doprinosa predlagača i protivnika predlagača u sticanju te zajedničke imovine ne sprečava privremeno uređenje načina korišćenja predmetne nepokretnosti. Dakle, u postupku nisu učinjene bitne povrede iz člana
361. Zakona o parničnom postupku na koje upućuje član 30. stav 2. Zakona o vanparninom postupku, pa ni one na koje se žalbom ukazuje.
Stoga je prvostepena odluka potvrđena.
(Iz Rešenje Okružnog suda u Čačku, Gž. 1359/05 od 14.10.2005. godine)
190.
Kada je pun. advokat napisao i predao sudu predlog za uređenje međa, isto potpisao, a nije
priloženo punomoćje od stranke, tada takva radnja punomoćnika nema pravnog dejstva i ima se
odbaciti shodno čl. 92. ZPP i čl. 30. Zakona o vanparničnom postupku.
Rešenjem Opštinskog suda u G..M...., R. br. 145/05 od 20.06.2005, odbačen je predlog predlagača kao neuredan. Rešenjem Okružnog suda u Č..., Gž. br. 984/05 od 19.07.2005, odbija se žalba
predlagača kao neosnovana i potvrđuje rešenje Opštinskog suda u G...M... Po nalaženju Okružnog
suda pravilno je postupio prvostepeni sud kada je doneo odluku kao u izreci rešenja dajući razloge
koje prihvata u svemu i ovaj sud. Kako se predlog predlagača pojavljuje izrađen i potpisan od advokata, a bez priloženog punomoćja, što je sa druge strane zahtevalo da predlog bude potpisan od strane predlagača, to pravilno zaključuje prvostepeni sud da ima mesta odredbi čl. 92. st. 1. i 103. st. 6.
ZPP-a u vezi sa čl. 30. Zakona o vanparničnom postupku. Svi navodi u žalbi punomoćnika predlagača pojavljuju se u svemu kao neosnovani, te je iste valjalo odbiti.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 984/05 od 19.07.2005. godine)
191.
Nadležnost domaćeg suda za raspravljanje nepokretne zaostavštine jugoslovenskog državljanina
koja se nalazi u inostranstvu, postoji samo ako po pravu države u kojoj se nalazi nepokretnost, nije
nadležan njen organ. U slučaju postojanja isključive nadležnosti suda države na kojoj se nepokretnost nalazi za raspravljanje zaostavštine, prvostepeni sud bi bio dužan da u pogledu imovine koja se
nalazi u inostranstvu primeni odredbe čl. 16. st. 3. ZPP-a u vezi čl. 30 st. 2. ZVP-a, i ostavinski postupak sprovede samo u odnosu na nepokretnu imovinu ostavioca koja se nalazi na teritoriji Državne
zajednice Srbije i Crne Gore.
Ostavinskim rešenjem prvostepenog suda prekinut je postupak raspravljanja zaostavštine pok.
B.P. bivšeg iz B... i nasledna učesnica - vanbračna ćerka ostavioca upućena je na parnični postupak
radi dokazivanja nepunovažnosti ugovora o doživotnom izdržavanju koji je overen pred Osnovnim
sudom u S... 18.05.2001. godine između ostavioca kao primaoca izdržavanja i B.P. kao davaoca izdržavanja, s tim što je obavezana nasledna učesnica da u roku od 30 dana pokrene parnicu pred nadležnim sudom i o pokretanju parnice obavesti ostavinski sud ostavljanjem primerka tužbe sa prijemnim pečatom suda. Okružni sud je pozivajući se na odredbe čl. 354. st. 2. tačka 5. u vezi čl. 16. st. 3.
ZPP-a pobijano rešenje ukinuo, jer prvostepeni sud nije vodio računa da se u konkretnom slučaju radi o naslednom odnosu sa međunarodnim elementom, s obzirom da se deo imovine ostavioca, koji
je jugoslovenski državljanin, nalazi u Makedoniji. Shodno tome prvostepeni sud nije ni pravilno
primenio odredbe čl. 71. st. 1. i 2. Zakona o rešavanju sukoba Zakona sa propisima drugih zemalja ("Sl. list SFRJ" br. 43/82, 72/82 i "Sl. list SRJ" br. 46/96) u pogledu ocene nadležnosti jugoslovenskog suda. Naime čl. 71. st. 1. navedenog zakona propisano je da je za raspravljanje nepo- 82 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
kretne zaostavštine jugoslovenskih državljana isključivo nadležan sud SRJ ako se ta zaostavština
nalazi u SRJ, a stavom 2. istog zakona da nadležnost suda SRJ za raspravljanje zaostavštine jugoslovenskog državljanina koji se nalazi u inostranstvu, postoji samo ako po pravu države u kojoj
se nalaze nepokretnosti nije nadležan njen organ. Iz ovoga proizilazi da je u slučaju postojanja isključive nadležnosti suda Republike Makedonije za raspravljanje zaostavštine koju predstavlja
nepokretna imovina ostavioca na teritoriji Republike Makedonije, prvostepeni sud bi bio dužan
da u pogledu te imovine primeni čl. 16. st. 3. ZPP-a u vezi čl. 30. st. 2. ZVP-a a ostavinski postupak sprovede samo u odnosu na pokretnu imovinu ostavioca koja se nalazi na teritoriji državne
zajednice Srbije i Crne Gore te da o ovim pitanjima vezanim za tok i ishod ovog postupka rešava
u granicama nadležnosti jugoslovenskog suda. Stoga je Okružni sud naložio prvostepenom sudu
da u ponovnom postupku pribavi obaveštenje od saveznog organa nadležnog za poslove pravde
da li se u pogledu nepokretne imovine ostavioca u Makedoniji radi o isključivoj nadležnosti suda
u Makedoniji ili postoji mogućnost da ta zaostavština bude raspravljena pred jugoslovenskim sudom, kako bi mogao ponovo da oceni svoju nadležnost u smislu čl. 71. st. 2. navedenog zakona u
vezi čl. 16. ZPP-a.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 1782/04 od 22.04.2004. godine)
192.
Sud ne može obustaviti postupak razvrgnuća suvlasničke zajednice zbog toga što je predlagač na
uviđaju izjavio da ga postupak fizičke deobe više ne interesuje, već sud mora od predlagača da zatraži razjašnjenje navedene izjave.
(Okružni sud u Požarevcu, Gž. 802/94)
193.
Odredba čl. 3. st. 3. ZPP-u primenjije se i u vanparničnom postupku.
(Okružni sud u Požarevcu, Gž. 1358/90)
194.
Rešenje o upućivanju na parnicu je procesno rešenje kojim se vanparnični postupak ne završava
pravnosnažno, pa protiv toga rešenja nije dozvoljena revizija.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 1455/90)
195.
Tužbom u parničnom postupku ne može se pobijati pravnosnažno rešenje doneto u vanparničnom postupku deobe imovine.
Prema pravnim pravilima vanparničnog postupka (paragraf 18. i 21.), protiv pravnosnažnih odluka donetih u vanparničnom postupku mogu se podnositi vanredna pravna sredstva primenom pravila
parničnog postupka, te nema uslova da se tako podnetoj tužbi raspravlja u parničnom postupku.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 11923/82)
196.
Glavnu raspravu koja je jednom zaključena može ponovo otvoriti isključivo veće koje je tu raspravu zaključilo. Nije ovlašćen da to učini predsednik veća ili drugo veće.
(Okružni sud u Vranju, Gž. 1229/78)
- 83 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
197.
Kada stranka ima u parnici punomoćnika presuda se mora njemu dostaviti, a rok za izjavu žalbe
računa se samo od dana je njemu dostavljenje izvršeno. To znači, da dostavljanje stranci koja ima
punomoćnika nema uticaja na rok za ulaganje žalbe, jer je takvo dostavljanje neuredno.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 752/78)
LIŠENJE POSLOVNE SPOSOBNOSTI
(Član 31. Zakona o vanparničnom postupku)
198.
Sud je dužan da otkloni protivurečnosti između nalaza veštaka i medicinske dokumentacije koji
se razlikuju u pogledu mentalnog stanja zdravlja lica za koje se traži lišenje poslovne sposobnosti
pored toga što je prvostepeni sud izveo dokaz čitanjem nalaza i mišljenja navedenih veštaka kao i saslušanjem istih, kao dokaz su pročitani i izveštaji lekara specijaliste dr. S.DŽ., takođe neuropsihijatra
od 23.11.2009.god. i 05.03.2010. god. U izveštaju ovog lekara specijaliste od 23.11.2009.god. konstatuje se da protivnik predlagača ne pokazuje znake privremene duševne poremećenosti kao ni znake trajne duševne bolesti ili poremećenosti, psihički je zdrava osoba, sposobna za rasuđivanje, slobodne volje i sposoban da zastupa svoje interese i prava u sudskom procesu. U izveštaju od
05.03.2010.god. konstatuje se da je njegov psihički status uredan i da je očuvanog pamćenja za starije i novije događaje.
Navedeni izveštaji u potpunoj su suprotnosti sa nalazima i mišljenjima veštaka u pogledu psihičkog statusa i stanja psihičkog zdravlja protivnika predlagača, protivrečnosti otkloni, kako bi se definitivno i na pouzdan način utvrdilo da li protivnik predlagača zbog bolesti odnosno smetnji u psihofizičkom razvoju nije sposoban za samostalno rasuđivanje i nije u stanju da se sam stara o sebi i zaštiti svojih prava i interesa, te da ga treba potpuno lišiti poslovne sposobnosti u smislu čl.146. st. 1.
Porodičnog zakona. Tim pre što je drugi izveštaj lekara specijaliste dr. S.DŽ. dat 05.03.2010.god., a
nalaz i mišljenje veštaka dr. N.D.M. i dr.V.J. 04.06.2010.god. dakle samo posle tri meseca, dok je
nalaz dr. LJ.M. i dr. B.Đ. dat 31.03.2011.god. dakle godinu dana nakon ovog izveštaja dr. S.DŽ.,
zbog čega se potpuno opravdano postavlja pitanje kako je moguće da su nalazi lekara iste specijalnosti u pogledu zdravstvenog stanja istog pacijenta a ovde protivnika predlagača dijametralno suprotni.
Iz navedenih razloga rešenje je ukinuto na osnovu čl. 376. st.1. ZPPa u vezi sa čl.30. st. 2. ZVPa.
U ponovnom postupku prvostepeni sud će upotpuniti činjenično stanje, tako što će otkloniti nesaglasnost u pogledu stanja zdravlja protivnika predlagača, utvrđenog veštačenjem i utvrđenog u izveštajima lekara specijaliste dr. S.DŽ. u skladu sa načelom dispozicije stranaka, nakon čega će doneti novu i zakonitu odluku.
(Viši sud u Pančevu, Gž.br. 1209/11 06.12.2011. godine)
199.
Rešenjem Opštinskog suda u Vrbasu I R 4/02 od 22.02.2005. godine lišava se poslovne sposobnosti, delimično, protivnik predlagača BB. Drugim stavom izreke određeno je da se poslovna sposobnost ograničava za učestvovanje u pravnim radnjama, odlučivanje o sopstvenom lečenju i raspolaganje većim novčanim sredstvima.
- 84 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2159/05 od 12.05.2005. godine žalba protivnika
predlagača je odbijena i navedeno rešenje prvostepenog suda je potvrđeno.
Protiv pravnosnažne odluke donete u drugom stepenu, protivnik predlagača je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijanu odluku na osnovu člana 386. ranije važećeg ZPP, koji se primenjuje na osnovu člana 491. stav 4. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04 od
22.11.2004. godine), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.
U postupku nema bitne povrede na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povrede postupka na koju se ukazuje u reviziji.
Postupak za lišenje poslovne sposobnosti protivnika predlagača pokrenut je po službenoj dužnosti u smislu člana 32. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku, a ne na predlog lica ili organa određenih ovom zakonskom odredbom u kom slučaju takav predlog mora sadržati sve ono što određuju
odredbe člana 33. istog zakona. Pošto je postupak pokrenuo i vodio po službenoj dužnosti, sud u formalnom i materijalno-pravnom smislu, nema položaj predlagača, da bi kako se to u reviziji navodi
postupak pokretao inicijalnim aktom. Bitno je da je sud u ovom postupku vodio računa i preduzeo
sve mere radi zaštite prava i pravnih interesa protivnika predlagača obaveštavajući organ starateljstva o pokretanju postupka, koji mu je postavio i posebnog staraoca, omogućujući takođe aktivno
učešće protivniku predlagača u ovom postupku, u skladu sa zakonom.
Određivanjem smeštaja protivnika predlagača u odgovarajuću zdravstvenu ustanovu, bilo je neophodno za utvrđivanje njegovog duševnog stanja i procesne sposobnosti, saglasno odredbi člana 38.
stav 3. ZVP, koje nije ni izvršeno, jer su potrebne činjenice neophodne za davanje sudsko-psihijatrijskog nalaza i mišljenja utvrđene na osnovu postojeće pismene dokumentacije i pregleda protivnika
predlagača izvršenog dana 7.12.2004. godine u Institutu za psihijatriju, nakon čega je obavljeno i kliničko-psihološko ispitivanje. Ocenom sudsko-psihijatrijskog nalaza i mišljenja tima veštaka koje je
sud angažovao sa Instituta za psihijatriju Novi Sad utvrđeno je da su se kod protivnika predlagača
stekli dijagnostički kriterijumi po Međunarodnoj klasifikaciji mentalnih poremećaja i poremećaja
ponašanja – ICD 10 – za dijagnostifikovanje duševne bolesti sa nazivom Paranoia querulans, sa
glavnim psihopatološkim sadržajem u vidu sumanutih ideja, koji poremećaj je dijagnostikovan i kod
protivnika predlagača, gde sumanute ideje kod paranoičara nepriznatog prava dovode do doživljaja
da prava i vrednosti paranoičara ne dolaze do izražaja, jer su stalno na udaru drugih ljudi koji ih proganjaju i tako sprečavaju realizaciju njihovih prava. Ovaj oblik paranoje je iz grupe revandikacionih
sumanutosti koja se karakteriše sklonošću za parničenjem, što proizilazi iz stava bolesnika o nepriznatim pravima, zaslugama, vrednostima i sl. Ukoliko dožive neuspeh ova lica postaju još ubeđenija
u ispravnost svojih stavova, a kada iskoriste sve zakonske mogućnosti i pri tome ne dobiju traženu
pomoć i zaštitu, bolest pokazuje progresiju i paranoičari često traže izlaz u obračunavanju ili agresiji.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su pobijanim rešenjem protivnika predlagača delimično lišili poslovne sposobnosti
u granicama određenim izrekom ovog rešenja. Naime, odredbama člana 274. Zakona o braku i porodičnim odnosima RS koji se u konkretnom slučaju ima primeniti propisano je da se potpuno lišava
poslovne sposobnosti punoletno lice koje nije sposobno za normalno rasuđivanje, te zbog toga nije u
stanju da se samo brine o svojim pravima i interesima. S druge strane, punoletno lice koje svojim postupcima ugrožava svoja prava i interese ili prava i interese drugih lica zbog duševne bolesti, duševne zaostalosti ili drugih razloga, delimično se lišava poslovne sposobnosti. Utvrđujući postojanje napred opisanog duševnog poremećaja kod protivnika predlagača, a primenjujući odredbe člana 31-40.
ZVP, kojima je uređen postupak lišenja poslovne sposobnosti, odnosno njeno ograničenje, nižestepeni sudovi su po oceni ovoga suda, doneli zakonitu odluku u ovoj pravnoj stvari.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 3192/05)
- 85 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
200.
Rešenjem Četvrtog Opštinskog suda u Beogradu R.II 59/99 od 11.11.2002. godine delimično je
lišen poslovne sposobnosti AA, zbog postojanja paranoidne psihoze i to u domenu zastupanja pred
sudom, staranja o zdravlju kao i poslovima vezanim za raspolaganje imovinom i velikim sumama
novca, te je naloženo Centru za socijalni rad – Odeljenje BB da po pravnosnažnosti rešenja odredi
staraoca za poslove zastupanja pred sudom, staranja o zdravlju i poslove vezane za raspolaganje
imovinom i velikim sumama novca.
Odlučujući o žalbi punomoćnika Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1807/05 od
28.06.2005. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rešenje.
Protiv navedenog drugostepenog rešenja punomoćnik AA je blagovremeno izjavio reviziju zbog
bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijano rešenje u smislu čl. 386. u vezi čl. 400. ZPP, a u vezi čl.30. st. 2. ZVP, Vrhovni sud je našao da je revizija punomoćnika neosnovana.
U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz čl. 354. st.
2. tač. 11. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede odredaba
parničnog postupka revizijom se određeno i ne ukazuje.
U pravnosnažno okončanom postupku utvrđeno je da je pred Četvrtim opštinskim sudom po službenoj dužnosti pokrenut postupak za lišenje poslovne sposobnosti ovde AA i to predlogom Krivičnog odeljenja istog suda K.1537/98 od 10.9.1999. godine, jer je protiv okr. Milana AA zbog krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti iz čl.67. st.2. u vezi st.1. Krivičnog zakona Republike Srbije, predloženo izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi.
Nalazom i mišljenjem veštaka neuropsihijatra doktora SS i doktora SS1 utvrđeno je da AA zbog
svoje bolesti (paranoidne psihoze), nije sposoban da pravilno rasuđuje, da samostalno odlučuje o pitanjima svog zdravlja kao i da raspolaže većim sumama novca, imovine veće vrednosti, pa su predložili
da se isti delimično liši poslovne sposobnosti navodeći da je sposoban da raspolaže manjim sumama
novca do iznosa penzije, da se stara o svojim svakodnevnim potrebama kao što su održavanje higijene,
kupovine i spremanje hrane i drugi kućni poslovi.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su AA delimično lišili poslovne sposobnosti, u smislu čl.274. st.2. Zakona o braku i
porodičnim odnosima.
Odredbom čl.274. st.2. Zakona o braku i porodičnim odnosima propisano je da punoletno lice koje
svojim postupcima ugrožava svoja prava i interese ili prava i interese drugih lica zbog duševne bolesti,
duševne zaostalosti, zloupotrebe alkohola ili opojnih sredstava, staračke iznemoglosti i drugih ličnih razloga delimično se lišava poslovne sposobnosti.
Imajući u vidu citiranu zakonsku odredbu, kao i da je u postupku utvrđeno da AA zbog svoje
duševne bolesti nije u stanju da pravilno rasuđuje, da samostalno odlučuje o pitanjima svoga
zdravlja kao i da raspolaže većim sumama novca i imovinom veće vrednosti, to je pobijana odluka u svemu pravilna i zakonita.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 3208/05)
201.
Prema članu 31. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku, u postupku lišenja poslovne
sposobnosti sud ispituje da li je punoletno lice prema stepenu sposobnosti za normalno rasuđivanje u stanju da se samo brine o svojim pravima i interesima i zavisno od toga odlučuje o potpunom ili delimičnom lišenju poslovne sposobnosti, a na osnovu razloga predviđenih u članu
274. Zakona o braku i porodičnim odnosima.
- 86 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
U konkretnom slučaju nižestepeni sudovi su u skladu sa rezultatima veštačenja sa sigurnošću
utvrdili da kod protivnika predlagača nema elemenata koji bi ukazivali na privremenu ili trajnu
duševnu bolest niti oštećenja intelektualnih funkcija koje bi dovele u pitanje njegovu sposobnost
rasuđivanja i slobodno izražavanje volje. I po oceni Vrhovnog suda Srbije, protivnik predlagača
je sposoban da štiti svoja prava i interese i da raspolaže svojom imovinom jer je njegova poslovna sposobnost u potpunosti očuvana, pa iz navedenih razloga revizija predlagača nije osnovana.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1515/2005 od 7.07.2005. godine)
202.
Svaka duševna bolest ne predstavlja razlog za lišenje poslovne sposobnosti punoletnog lica. Nužan uslov za lišenje poslovne sposobnosti u smislu člana 274. Zakona o braku i porodičnim odnosima jeste da to lice nije u stanju da se samo brine o svojim pravima i interesima, zbog postojanja duševne bolesti. U konkretnom slučaju te uzročne veze nema. Naprotiv, tužilac se brine o svojim pravima i interesima. U toku postupka sve do zaključenja glavne rasprave nije bilo sumnje u njegovu sposobnost za rasuđivanje i sposobnost da se brine o svojim pravima i interesima, jer lekar specijalista,
neuropsihijatar u svojstvu veštaka tu odlučnu činjenicu nije utvrdio, pa su nižestepeni sudovi pravilno postupili kada su odbili zahtev za lišenje tužioca njegove poslovne sposobnosti.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 2026/99 od 28.12.1999. godine)
203.
Samo postojanje hroničnog alkoholizma nije dovoljan razlog da se neko lice liši poslovne sposobnosti, pa ni delimično, već je potrebno da se po članu 274. stav 2. Zakona o braku i porodičnim
odnosima Srbije utvrdi da lice prema kome se vodi postupak zbog zloupotrebe alkohola, kakav je
ovde slučaj ugrožava svoja prava i interese ili prava i interese drugih lica.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Nišu, Gž. br. 808/93)
204.
Ne može se prihvatiti zaključak prvostepenog suda da je duševno stanje protivnika predlagača, koje
je okarakterisano kao paranoidno stanje, po zakonu predviđen razlog za delimično lišavanje poslovne
sposobnosti. Prema članu 31. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku u postupku lišenja poslovne sposobnosti, sud ispituje da li je punoletno lice prema stepenu sposobnosti za normalno rasuđivanje u stanju
da se samo brine o svojim pravima i interesima i zavisno od toga odlučuje o potpunom ili delimičnom lišenju poslovne sposobnosti, a na osnovu razloga predviđenih u članu 274. Zakona o braku i porodičnim
odnosima. Kako u prvostepenom postupku nije sa sigurnošću utvrđeno duševno stanje protivnika predlagača, to će sud u ponovnom postupku odrediti veštačenje od strane komisije veštaka, radi utvrđivanja
duševnog stanja protivnika predlagača, a naročito stepena njegove sposobnosti za normalno rasuđivanje,
te ocene da li je sposoban da štiti svoja prava i interese, pa u skladu sa rezultatima veštačenja, po potrebi
odrediti vrste poslova, koje isti može preduzimati samostalno, pored poslova na koje je zakonom ovlašćen, shodno članu 40. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku, u vezi sa članom 274. stav 2. i 3. Zakona o braku i porodičnim odnosima.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 7186/84)
- 87 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
(Član 32. Zakona o vanparničnom postupku)
205.
Pošto je postupak pokrenuo i vodio po službenoj dužnosti, sud u formalnom i materijalno-pravnom smislu, nema položaj predlagača, da bi kako se u reviziji navodi postupak pokretao inicijalnim aktom. Bitno je da je sud u ovom postupku vodio računa i preduzeo sve
mere radi zaštite prava i pravnog interesa protivnika predlagača obaveštavajući organ starateljstva o pokretanju postupka koji mu je postavio i posebnog staraoca, omogućujući takođe aktivno učešće protivniku predlagača u ovom postupku, u skladu sa zakonom.
Određivanjem smeštaja protivnika predlagača u odgovarajuću zdravstvenu ustanovu, bilo je
neophodno za utvrđivanje njegovog duševnog stanja i procesne sposobnosti, saglasno odredbi čl.
38. st. 2. ZVP, koje nije izvršeno, jer su potrebne činjenice neophodne za davanje sudsko-psihitrajskoo nalaza i mišljenja utvrđene na osnovu postojeće medicinske dokumentacije i pregleda
protivnika predlagača izvršenog dana 7.12.2004. godine u Institutu za psihijatriju, nakon čega je
obavljeno i kliničko–psihološko ispiivanje.
Ocenom sudsko-psihijatrijskog nalaza i mišljenja tima veštaka koje je sud angažovao sa Instituta
za psihijatriju Novi Sad utvrđeno je da su se kod protivnika predlagača stekli dijagnostički kriterijumi po Međunarodnoj klasifikaciji mentalnih poremećaja ponašanja – ICD 10- za dijagnostifikovanje
duševne bolesti sa naznakom Paranoia ljuerulans, sa sa glavnim psihopatološkim sadržajem u vidu
sumanutih ideja, koji poremećaj je dijagnostikovan i kod protivnika predlagača, gde sumanute ideje
kod poranoičara nepriznatog prava dovode do doživljaja da prava i vrednosti paranoičara ne dolaze
do izražaja , jer su stalno na udaru drugih ljudi koji ih proganjaju i tako sprečavaju realizaciju njihovih prava. Ovaj oblik paranoje je iz grupe revandikacionih sumanutosti koja se karakteriše sklonišću
za parničenjem, što prozilazi iz stava bolesnika o nepriznatim pravima, zaslugama, vednostima i slično. Ukoliko dožive neuspeh ova lica postaju još ubeđeniji u ispravnost svojih stavova, a kada iskoriste sve zakonske mogućnosti i pri tome ne dobiju traženu pomoć i zaštitu, bolest pokazuje progresiju
i paranoičari često traže izlaz u obračunavanju ili agresiji.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su pobijanim rešenjem protivnika predlagača delimično lišili poslovne sposobnosti u granicama određenim izrekom ovog rešenja.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 3192/05 od 28.02.2006. godine)
206.
Postupak za lišenje poslovne sposobnosti može da se pokrene i po predlogu brata, odnosno sestre samo ako oni žive u porodičnoj zajednici sa licem protiv koga se postupak pokreće.
Pobijanim rešenjem odbačen je predlog predlagača da se liši poslovne sposobnosti njen brat.
Protiv ovog rešenja predlagač je blagovremeno izjavila žalbu.
Pošto je ispitao pobijano rešenje u smislu čl. 381. i 365. Zakona o parničnom postupku u vezi
člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku, Okružni sud je našao da je žalba neosnovana.
- 88 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Prvostepeni sud je pravilno utvrdio, što se inače ni u žalbi ne osporava da predlagač i njen brat,
za koga se zahteva lišenje poslovne sposobnosti, ne žive u porodičnoj zajednici, što je neophodan
uslov da bi predlagač kao sestra mogla pokrenuti postupak lišenja poslovne sposobnosti, u smislu
člana 32. Zakona o vanparničnom postupku.
Obzirom na navedene činjenice, prvostepeni sud je pravilno odlučio kada je predlog odbacio kao
nedozvoljen.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 739/2004 od 15.07.2004. godine)
207.
Kada je predlagač podneo predlog radi lišenja poslovne sposobnosti iz šikanoznih razloga pa se
ustanovi da nije bilo razloga za pokretanje postupka, protivnik predlagača ima pravo na naknadu troškova.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 35/91)
208.
Ne može se odbaciti predlog za lišenje poslovne sposobnosti kada je postupak već započet, iako
predlagač ne spada u krug lica iz člana 32. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 643/90)
209.
Nezavisno od vremena nastupanja mentalne zaostalosti, sudska odluka o lišavanju poslovne sposobnosti nema retroaktivno dejstvo, već ima pravno dejstvo od dana dostavljanja odluke.
(Viši sud u Subotici, Gž. 825/87)
210.
Specijalna bolnica za psihijatrijska oboljenja u kojoj se lice nalazi na lečenju ne može imati
svojstvo predlagača u postupku lišenja poslovne sposobnosti. Član 32. ZVP-u, taksativno nabraja
ko sve može pokrenuti postupak – sud po predlogu organa starateljstva, bračnog druga, deteta ili
roditelja lica kod koga su se stekli zakonski uslovi za lišenje odnosno ograničenje poslovne sposobnosti ili sam po službenoj dužnosti. Postupak se pokreće i po predlogu dede, babe, brata, sestre i unuka pod uslovom da žive s tim licem u porodičnoj zajednici. Konačno, predlog može da
stavi i samo lice koje treba lišiti poslovne sposobnosti, ako može da shvati značenje i pravne posledice svoh predloga.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 10262/84)
(Član 33. Zakona o vanparničnom postupku)
211.
Ne može se odbaciti predlog za lišenje poslovne sposobnosti kada je postupak već započet, iako
predlagač ne spada u krug lica iz čl. 32. ZVP-u.
(Okružni sud u Požarevcu, Gž. 643/90)
- 89 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
(Član 34. Zakona o vanparničnom postupku)
212.
Dejstvo zabeležbe pokretanja postupka za lišenje poslovne sposobnosti vlasnika nepokretnosti
prestaje danom pravnosnažnosti odluke kojom je odbijen predlog, bez obzira što zabeležba nije brisana posle pravnosnažnosti navedene odluke.
(Vrhovni sud Srbije, Gž. 1207/76)
(Član 35. Zakona o vanparničnom postupku)
213.
U postupku lišenja poslovne sposobnosti sud je dužan da lično sasluša lice prema kome se postupak vodi, jer u suprotnom čini bitnu povredu postupka.
(Viši sud u Beogradu, Gž. 2597/10 od 15.12.2010. godine)
214.
U vanparničnom postupku lišenja poslovne sposobnosti lica koje se nalazi na lečenju postupak se mora sprovesti uz učešće organa starateljstva, lica prema kome se postupak vodi ako
to mogućnosti dozvoljavaju, njegovog staraoca, odnosno privremenog zastupnika.
Naime, odredbom člana 149. stav 1. Porodičnog zakona predviđeno je da odluku o lišenju poslovne sposobnosti i odluku o vraćanju poslovne sposobnosti donosi sud u vanparničnom postupku,
a odredbom člana 35. Zakona o vanparničnom postupku (dalje: Zakon) predviđeno je da se u ovom
postupku odlučuje na osnovu rasprave na ročištu i da se na ročište pozivaju, pored organa starateljstva i lica prema kome se postupak vodi, njegov staralac, odnosno privremeni zastupnik i predlagač,
a članom 36. stav 2. Zakona predviđeno je da sud može odustati od saslušavanja lica prema kome se
vodi postupak samo ako bi to moglo da bude štetno po njegovo zdravlje, ili ako saslušanje uopšte nije moguće s obzirom na duševno ili fizičko stanje tog lica.
U konkretnom slučaju prvostepeni sud sprovodi postupak i donosi odluku ne vodeći računa o
obavezi iz člana 35. Zakona da omogući učešće u postupku licu prema kome se postupak vodi, a ne
daje ni razloge da su postojale okolnosti iz člana 36. stav 2. Zakona da se odustane od saslušanja lica
prema kome se postupak vodi.
Osim toga u ovom postupku prvostepeni sud ne vodi računa da za slučaj da ovo lice ne može da
učestvuje u postupku njegove interese mora zastupati ili staralac ili privremeni zastupnik što u konkretnom slučaju nije učinjeno.
Na napred navedeni način učinjena je bitna povreda postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7) Zakona o parničnom postupku usled čega je osporeno rešenje moralo biti ukinuto.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. 1108/2006 od 27.09.2006. godine)
- 90 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
(Član 36. Zakona o vanparničnom postupku)
215.
Povodom predstavke Slavka Salontaji-Drobnjaka Evropski sud za ljudska prava 13. oktobra
2009. godine objavio je presudu kojom je utvrdio dve povrede člana 6 stav 1 Evropske konvencije o
ljudskim pravima (pravičnost postupka za delimično lišenje poslovne sposobnosti i pravo na pristup
sudu u vezi sa vraćanjem potpune poslovne sposobnosti) i povredu član 8 Konvencije (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života).
Podnosiocu predstavke Sud je zbog učinjenih povreda dosudio 12.000 evra na ime pravične naknade za nematerijaln štetu i 3000 evra na ime troškova postupka, dok je odbio ostatak zahteva za
pravičnu naknadu (traženo 20.000 evra) i naknadu troškova postupka (traženo 3.360 evra).
Takođe, Sud je smatrao da nije potrebno da posebno ispituje postojanje povrede člana 13 Konvencije (pravo na delotvorno pravno sredstvo), jer se navodi predstavke u tom delu svode na povredu
člana 6 stav 1 Konvencije.
Prikaz činjenica predmeta
Prvi krivični postupak
U junu 1996. godine podnosilac je pretio generalnom direktoru firme u kojoj je bio zaposlen lovačkim nožem i granatom ručne izrade, ali je doborovoljno odustao od pretnji. Zbog toga je kasnije
optužen za krivično delo ugrožavanje sigurnosti.
Tokom ovog postupka podnosilac je ispitivan od strane dva veštaka medicinske struke koji su
utvrdili da on ima granične poremećaje ličnosti, ali da nije agresivan.
Opštinski sud u Vrbasu je povodom navedene optužbe oglasio podnosioca krivim za ugrožavanje sigurnosti i izrekao mu meru bezbednosti obavezno psihijatrijskog lečenja na slobodi.
U periodu od 22. novembra 1996. godine do 16. novembra 1998. godine podnosilac se redovno
javljao na tretman, a 16. novembra 1998. godine oslobođen je ove obaveze.
Postupak za lišenje poslovne sposobnosti
Postupak za lišenje poslovne sposobnosti podnosioca predstavke pokrenut je po službenoj dužnosti u martu 2002. godine pred Opštinskim sudom u Vrbasu (detalje o načinu pokretanja postupka
videti u stavu 19 presude).
Sud je u ovom predmetu odredio psihijatrijsko veštačenje podnosioca navodeći da je podnosilac
involviran u niz sudskih predmeta, te da je broj ovakvih predmeta u velikom porastu, zbog čega je
interes suda da mu se ispita poslovna sposobnost, a na tu činjenicu ukazivali su i Okružni sud u Novom Sadu i Vrhovni sud Srbije.
O pokretanju ovog postupka podnosilac je obavešten na taj način što ga je Sudsko-medicinski odbor
Medicinskog fakulteta u Novom Sadu obavestio da treba da bude ispitivan.
Podnosilac je tada postavio sledeće uslove da bi bio ispitivan: 1. da bude unapred obavešten o
identitetu veštaka koji će ga ispitivati; 2. da mu bude data mogućnost da se izjasni da li prihvata veštaka ili ne; 3. njegovo ispitivanje trebalo bi da se obavi javno, u sudnici; 4. celo ispitivanje bi trebalo da bude snimano.
Sudsko-medicinski odbor Medicinskog fakulteta u Novom Sadu obavestio je sud da su ovi uslovi neprihvatljivi.
- 91 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Dva druga veštaka naknadno određena od strane suda iznela su isto mišljenje, dok druga dvojica
nisu bili sudu na raspolaganju tj. nisu bili voljni da ispituju podnosioca.
Opštinski sud je 28. juna 2004. godine odredio da podnosilac bude podvrgnut obaveznom psihijatrijskom ispitivanju i bude smešten u psihijatrijsku ustanovu ne duže od tri meseca.
Podnosilac i advokat Z.P., imenovan od strane Centra za socijalni rad kao privremeni staralac
podnosioca, podneli su obojica žalbu protiv ove odluke.
Okružni sud je odbio ove žalbe i potvrdio prvostepenu odluku.
Z. P. se prituživao u vezi sa tim predsednicima Opštinskog suda u Vrbasu i Vrhovnog suda, kao
i Centru za socijalni rad, navodeći da je postupak nezakonit, dugotrajan i da ima uticaja na porodicu
podnosioca, da bi 20. oktobra 2004. godine obavestio Centar za socijalni rad da je odlučio da ne bude više privremeni staralac podnosiocu.
Centar za socijalni rad je 25. novembra 2004. godine obavestio Opštinski sud da će podnosilac
istupati samostalno u postupku.
Opštinski sud u Vrbasu je odredio privođenje podnosioca i njegov smeštaj u psihijatrijsku ustanovu radi ispitivanja.
Podnosilac je prihvatio da bude ispitivan u prostorijama Instituta za psihijatriju KC u Novom Sadu,
a po njegovom zahtevu, sudija koji postupa u ovom predmetu bio je prisutan njegovom ispitivanju.
Institut je 24. decembra 2004. godine zaključio da podnosilac pati od paranoje i preporučio je
ograničenje njegove poslovne sposobnosti.
U januaru 2005. godine je dao pisano punomoćje svom susedu S.N. da ga predstavlja u postupku, zbog čega je on pozvan na sledeće ročište kao punomoćnik podnosioca predstavke.
Suđenje zakazano za 7. februar 2005. godine odloženo je na zahtev podnosioca.
Na ročištu održanom 22. februara 2005. godine predsedavao je drugi sudija. Podnosilac takođe
nije bio prisutan, jer se nalazio u pritvoru povodom jednog drugog postupka koji je vođen protiv njega (videti u nastavku). Punomoćniku podnosioca nije bilo dopušteno da prisustvuje raspravi. Podnosilac je bio zastupan od M.G., pravnika iz Centra za socijalni rad, koga je imenovao sud za punomoćnika podnosioca. Podnosilac nikada nije sreo M.G. i nije bio upoznat sa njegovim imenovanjem.
Na ovom ročištu sud je odlučio da se podnosiocu ograničava poslovna sposobnost za učestvovanje u
pravnim radnjama, odlučivanju o sopstvenom lečenju i raspolaganju većim novčanim sredstvima.
Podnosilac je 24. marta 2005. godine izjavio žalbu protiv ove odluke navodeći da je postupak
sproveden nezakonito, da mu je punomoćnik određen bez njegovog znanja, a da licu koga je on izabrao nije bilo dopušteno da ga zastupa, te da on nije bio prisutan na ročištu na kome mu je ograničena poslovna sposobnost.
Okružni sud u Novom Sadu je odbio njegovu žalbu 12. maja 2005. godine, a podnosilac je ovu
odluku primio 24. maja 2005. godine.
Podnosilac je 31. maja 2005. godine izjavio reviziju, ali je Vrhovni sud Srbije reviziju odbio 28.
februara 2006. godine.
Drugi krivični postupak
Po pritužbama dvoje sudija koji su postupali u predmetu podnosioca, zbog ugrožavanja sigurnosti, podnosilac je lišen slobode 9. februara 2005. godine, nakon ispitivanja od strane istražnog sudije
Okružnog suda u Vrbasu.
Istražni postupak protiv podnosioca pokrenut je 14. februara 2005. godine, da bi istražni sudija
dana 23. marta 2005. godine odredio da podnosilac bude podvrgnut psihijatrijskom veštačenju.
U izveštaju lekara KPD bolnice od 26. aprila 2005. godine, između ostalog, se navodi "da je očigledno da je u vreme kada je delo izvršeno podnosilac imao ideje preterivanja u odnosu na sud, sudi- 92 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
je i druga lica involvirana u postupak. Imajući u vidu poremećenu ličnost podnosioca njegova sposobnost da shvati značaj svojih postupaka i da upravlja njima bila je bitno smanjena (mada ne i isključena)."
Podnosilac je 9. maja 2005. godine pušten iz pritvora.
Opštinski sud u Bačkoj Palanci osudio ga je 16. maja 2006. godine 6 meseci uslovno na tri godine, a izgleda da su žalbe podnosioca i njegovog punomoćnika podnete 30. maja 2006. godine odnosno 31. maja 2006. godine odbijene od strane Okružnog suda u Novom Sadu.
Pokušaji podnosioca da vrati poslovnu sposobnost
Podnosilac je 7. juna 2005. godine pokušao da pokrene postupak za vraćanje poslovne sposobnosti u potpunosti, ali su u Opštinskom sudu u Vrbasu odbili da prime njegov podnesak sa obrazloženjem da takvu njegovu radnju treba da odbori Centar za socijalni rad, sve dok mu se ne imenuje
staralac.
Centar za socijalni rad je naknadno imenovao I.S., sina podnosioca za njegovog staraoca, pa je
on 25. avgusta 2005. godine podneo Opštinskom sudu u Vrbasu predlog za vraćanje poslovne sposobnosti podnosiocu.
Sud je ovaj predlog odbio 25. septembra 2005. godine navodeći da nije postojala saglasnost Centra za socijalni rad za preduzimanje takve radnje, a Okružni sud u Novom Sadu je 25. januara 2006.
godine potvrdio ovu odluku po žalbi.
Podnosilac je 3. aprila 2006. godine podneo zahtev Centru za socijalni rad tražeći pokretanje postupka za vraćanje poslovne sposobnosti. Centar je 20. aprila 2006. godine odbio ovaj zahtev sa
obrazloženjem da zbog ograničene poslovne sposobnosti podnosilac navedeni zahtev nije mogao da
podnese lično. Protiv ove odluke podnosilac je izjavo žalbu Pokrajinskom sekretarijatu za zdravstvo
i socijalnu politiku, ali je 5. juna 2006. godine njegova žalba odbačena sa obrazloženjem da podnosilac nije mogao lično da izjavljuje žalbu. Podnosilac je 14. juna 2006. godine podneo novu žalbu.
I.S. je 8. juna 2006. godine Centru za socijalni rad podneo novi zahtev za vraćanje poslovne sposobnosti podnosiocu, a sledećeg dana isti takav zahtev podneo je i sudu.
Izgleda da su oba zahteva bila ignorisana.
Centar za socijalni rad je 10. juna 2006. godine je razmotrio status podnosioca, ali je došao do
zaključka da je sadržaj njegovih podnesak isti, osim što ih sada potpisuje I.S.
Kasniji zahtevi podnosioca podneti tokom 2007. i 2008. godine su odbacivani sa istim obrazloženjem (videti presudu, stavovi od 76. do 83.)
Inače, Centar za socijalni rad je 18. marta 2008. godine imenovao T.M. za staraoca podnosioca,
ali je 11. avgusta 2008. godine T.M. razrešen ove dužnosti i ponovo je za staraoca imenovan sin
podnosioca I.S.
Relevantne odredbe
Evropski sud je ukazao na relevantne odredbe iz Zakona o braku i porodičnim odnosima (15 i
274 stav 2), Porodičnog zakona (12 st. 1, 64, 125 st. 3, 137, 138, 140, 147) i Zakona o vanparničnom
postupku (31-44), Krivičnog zakonika i Zakona o parničnom postupku, a ukazao je i na relevantnu
preporuku Komiteta ministara Saveta Evrope državama članicama od 23. februara 1999. godine.
Prigovor vremenske nadležnosti Suda
Republika Srbija je istakla da su se mnoge okolnosti predmetnog slučaja dogodile pre 3. marta
2004. godine tj. momenta kada je Republika Srbija ratifikovala Konvenciju.
- 93 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Sud se načelno složio sa tim, ali je istakao da se radi sagledavanja konteksta čitavog događaja
moraju uzeti u obzir sve okolnosti, pa i okolnosti koje su se dogodile pre momenta ratifikacije, zbog
čega je ovaj prigovor odbijen.
Povreda člana 6 (pravičnost postupka za lišenje poslovne sposobnosti)
Suština pritužbi podnosioca na pravičnost postupka za lišenje poslovne sposobnosti svodila se na
to da on nije prisustvovao ročištu održanom 22. februara 2005. godine, kada je delimično lišen poslovne sposobnosti, da on tom prilikom nije imao zastupnika, koji bi na delotvoran način štitio njegove interese i da odluka nacionalnog suda da se on delimično liši poslovne sposobnosti nije bila na
dovoljan način obrazložena.
Sud nije prihvatio argumentaciju Republike Srbije da je podnosilac već ranije u nekoliko navrata
bio saslušavan pred sudom, da su pisani dokazi omogućavali sudu da odluku donese u odsustvu podnosioca, da i u slučaju da je bio prisutan ne bi bilo moguće da bude na valjan način saslušan zbog
stanja u kome se nalazio, da bi njegovo saslušanje naškodilo njegovom zdravlju i da, u svakom slučaju, i da je bio saslušan, sud ne bi došao do drugačijeg zaključka.
Takođe, Sud se nije složio sa argumentacijom da je imenovanje privremenog staraoca koji je zastupao interese podnosioca na ročištu održanom 22. februara 2005. godine bilo u najboljem interesu
podnosioca, jer se radilo o profesionalcu koji je bio potpuno posvećen zaštiti interesa podnosioca.
Najzad, Sud nije prihvatio ni argumentaciju da je Opštinski sud u Vrbasu brižljivo i potpuno prikupio i ocenio dokaze, donoseći razumnu odluku o delimičnom lišenju poslovne sposobnosti podnosioca, a sve u skladu sa članom 36. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku.
Sud je priznajući državi izvesno polje slobodne procene u ovoj situaciji našao: 1) da je podnosilac bio isključen sa ročišta na kome je lišen poslovne sposobnosti, čime je bio onemogućen da ospori
nalaz veštaka kojim je preporučeno da bude delimično lišen poslovne sposobnosti; 2) da je u odluci
Opštinskog suda u Vrbasu, kojom je podnosilac delimično lišen poslovne sposobnosti, samo rečeno
da prisustvo podnosioca ne bi bilo "svsishodno", bez ikakvog dodatnog obrazloženja sa pozivom na
član 36. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku na krajnje neodređeni način; 3) prisustvo podnosioca nije moglo biti isključeno na bazi arbitrernog predviđanja o njegovoj hipotetičkoj beskorisnosti;
4) mada je podnosiocu za pomenuto ročište obezbeđena pravnica imenovana od strane države, on nije bio u prilici da se sretne sa njom, niti da joj da instrukcije kako bi trebalo da zastupa njegove interese. Stoga je Sud zaključio da postupak, uzet u celosti, nije zadovoljio zahteve pravičnosti, zbog čega je došlo do povrede člana 6 stav 1 Konvencije u vezi sa pravom na pravično suđenje.
Sud nije prihvatio argumentaciju Republike Srbije u vezi sa valjanom primenom nacionalnog zakonodavstva od strane domaćih organa u konkretnoj situaciji, kao i argumentaciju da je domaće zakonodavstvo u potpunosti usklađeno sa Konvencijom.
Naime, Sud nalazi izvesnu nesrazmeru između nacionalnog zakonodavstva i njegove primene
u odnosu na ograničavanje prava podnosioca na pristup Sudu. U tom smislu, Sud najpre primećuje da podnosiocu poslovna sposobnost nije vraćena pune četiri godine od trenutka od kada je došlo do njenog delimičnog oduzimanja. U tom periodu izostao je sveobuhvatni psihijatrijski pregled podnosioca. Umesto toga, Centar za socijalni rad je obavio u dva navrata prilično površan
pregled podnosioca. Najzad, Sud konstatuje i nedostatak domaćeg zakonodavstva u vezi sa tim,
jer njime nije predviđeno periodično sudsko razmatranje stanja podnosioca, s obzirom da je i
principom 14 Preporuke Komiteta ministara Saveta Evrope od 23. februara 1999. godine, predviđeno da bi lišenje poslovne sposobnosti trebalo biti vremenski ograničeno, uz periodično preispitivanje. Nasuprot takvom rešenju, srpsko zakonodastvo u toj oblasti ključna, gotovo diskreciona
ovlašćenja daje Centru za socijalni rad.
- 94 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Stoga, Sud je našao da je član 6 stav 1 Konvencije povređen i u vezi sa pravom na pristup sudu.
Povreda člana 8 (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života)
Sud je istakao da polje slobodne procene države u vezi sa članom 8 Konvencije zavisi od kvaliteta procesa donošenja odluka. Ako je postupak odlučivanja imao ozbiljnih nedostataka, zaključci do
kojih su došli nacionalni organi su više podložni kritici.
Uz konstataciju da delimično lišavanje poslovne sposobnosti bez sumnje potpada pod mešanje u privatni život u smislu člana 8 Konvencije, Sud smatra da je potrebno utvrditi da li je takvo mešanje bilo
srazmerno cilju koji se želeo postići (zaštita države od preteranog parničenja od strane podnosioca).
U vezi sa tim Sud smatra da dok je ograničenje poslovne sposobnosti podnosioca bilo veoma
ozbiljno, postupak na kome je zasnovana takva odluka imao je brojne manjkavosti. Nakon četiri godine od delimičnog lišenja poslovne sposobnosti podnosilac, uprkos brojnim zahtevima, čeka da pitanje vraćanja poslovne sposobnosti bude razmotreno od suda. Sud priznaje potrebu države da se zaštiti
od nesnosnih parničara, ali smatra da je potrebno ustanoviti efikasni sudski mehanizam koji bi se izborio sa takvim zahtevima, bez potrebe pribegavanju dodatnih mera koje bi se odrazile na poslovnu
sposobnost takvih lica.
Stoga je utvrđena i povreda člana 8 Konvencije.
Komentar
Povrede pravila procedure u jednom tako važnom postupku, kakav je postupak za lišavanje poslovne sposobnosti, nisu mogle rezultirati drugačijom presudom od ove. Pogotovo što u praksi Suda
već postoji sličan slučaj (Shtukaturov v. Russia, presuda od 27. marta 2008. godine).
Sud je shodno članu 36. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku imao mogućnost da odustane
od saslušanja podnosioca, ali samo ukoliko bi to bilo štetno po njegovo zdravlje ili ako saslušanje nije bilo moguće zbog duševnog ili fizičkog stanja podnosica. Za ročište održano 22. februara 2005.
godine sud o tome je trebalo da daju nadležni veštaci, ali tako nije postupljeno. Umesto toga sud je
odlučio da ne sasluša podnosioca koji je bio u pritvoru, ocenjujući da to ne bi bilo "svrsishodno". U
takvim okolnostima i uz odsustvo zastupnika koga je podnosilac sam izabrao mogućnosti za odbranu
države svedene su na uzaludan posao.
Ako zanemarimo pitanje pravične naknade i troškova postupka, koji nisu mali, pred srpskim vlastima mogu stajati obaveze u pogledu preduzimanja individualnih i generalnih mera. Individualne
mere bi se odnosile na postupak za vraćanje potpune poslovne sposobnosti podnosiocu koji se u smislu čl. 42. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku može pokrenuti po službenoj dužnosti, baš kao
što je pokrenut i postupak za delimično lišavanje poslovne sposobnosti. Generalne mere bi se, shodno sugestiji iz ove presude, ali i shodno preporuci Komiteta ministara od 23. februara 1999. godine,
odnosile na obavezno preispitivanje postojanja razloga za lišenje poslovne sposobnosti od strane suda. Takođe, generalne mere bi se odnosile, kako se takođe kaže u presudi Suda, na "ustanovljenju
efikasnog sudskog mehanizma koji bi sud zaštitio od nesnosnih parničara", ali koji istovremeno ne bi
predstavljao uskraćivanje prava na sud i koji se ne bi svodio na lišavanje poslovne sposobnosti, pogotovo ne u domenu brige o zdravlju, što je takođe bilo u suprotnosti sa pomenutom preporukom
Komiteta ministara.
U postupku radi lišenja poslovne sposobnosti sud je dužan da, shodno članu 36. Zakona o vanparničnom postupku, obavezno sasluša lice prema kome se postupak vodi, izuzev u posebnim zakonom propisanim slučajevima.
Članom 36. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku propisano je da će sud lično saslušati lice prema kome se postupak vodi, a ako se ono nalazi u zdravstvenoj organizaciji, biće saslušano po pravilu u
toj organizaciji, gde će i ročište biti održano, dok je stavom 2. istog člana propisano da sud može odusta- 95 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
ti od saslušanja lica prema kome se postupak vodi samo ako bi to moglo da bude štetno po njegovo
zdravlje ili ako saslušanje uopšte nije moguće s obzirom na duševno ili fizičko stanje tog lica.
Iz citirane zakonske odredbe jasno proizlazi obaveza suda da u postupku radi lišenja poslovne
sposobnosti obavezno sasluša lice prema kome se postupak vodi, izuzev u posebnim zakonom propisanim slučajevima.
Kako u provedenom postupku prvostepeni sud nije saslušao protivnika predlagača, niti je izvodio dokaze na okolnost njene sposobnosti da bude saslušana u postupku, to je protivnik predlagača
ovakvim nezakonitim postupanjem suda onemogućen da raspravlja, zbog čega je pobijano rešenje
moralo biti ukinuto.
(Iz Rešenja Višeg suda u Beogradu Gž br. 11297/13 i
rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu R2 br. 350/13)
216.
U postupku lišenja poslovne sposobnosti sud može da odustane od saslušanja lica protiv
koga se vodi postupak ako bi to bilo štetno po njegovo zdravlje ili ako to uopšte ne bi bilo moguće.
Privremeni staralac lica protiv koga se vodi postupak radi lišenja poslovne sposobnosti ne
mora da bude pravnik. Odredbom čl.36. st.2. ZVP je propisano da sud može odustati od saslušanja lica prema kome se postupak vodi samo ako bi to moglo da bude štetno po njegovo zdravlje
ili ako saslušanje uopšte nije moguće s obzirom na duševno ili fizičko stanje tog lica. Prvostepeni
sud je pravilno primenjujući odredbu čl.36. st.2. odustao od saslušanja protivnika predlagača i
imajući u vidu nalaz i mišljenje veštaka odnosno komisije veštaka da ista nije sposobna da da relevantan iskaz pred sudom i da bi štetno bilo po njeno zdravlje da pristupi sudu i bude saslušavana. Prvostepeni sud je u pogledu zdravstvenog stanja i ponašanja protivnika predlagač saslušao
njenu sestru od strica i načelnika Opštinske uprave Bela Crkva gde je protivnik predlagača zaposlena koji su imali relevantne podatke u pogledu njenog zdravstvenog stanja i ponašanja.
Ovaj sud je cenio i navod žalbe predlagača da mu nije postavljen adekvatan staralac i to privremeni staralac jer se radi o licu koje je po struci pedagog i nije pravnik i nije na adekvatan način mogla da zastupa protivnika predlagača pa je našao da su ovakvi navodi žalbe neosnovani.
Naime, odredbom čl. 132. Porodičnog zakona je propisano da organ starateljstva može odlučiti
da postavi privremenog staratelja štićeniku, kao i detetu pod roditeljskim staranjem odnosno poslovno sposobnom licu ako proceni da je to neophodno radi privremene zaštite ličnosti prava ili
interesa tih lica a odredbom čl.126. istog zakona je propisano da se za staratelja postavlja lice koje ima lično svojstva i sposobnosti potrebne za obavljanje dužnosti staratelja i pristalo je da bude
staratelj. Dakle, zakonom nije propisano da kao staralac mora da se postavi lice koje je pravnik
po zanimanju da bi zastupalo prava i interese lica kojem je postavljen privremeni staralac pa je s
toga ovakav navod žalbe neosnovan.
(Viši sud u Pančevu, Gž.br.2031/10 od 05.10.2010. godine)
217.
U vanparničnom postupku lišenja poslovne sposobnosti lica koje se nalazi na lečenju postupak se mora sprovesti uz učešće organa starateljstva, lica prema kome se postupak vodi
(ako to mogućnosti dozvoljavaju), njegovog staraoca, odn. privremenog zastupnika.
- 96 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Odluku o lišenju poslovne sposobnosti i odluku o vraćanju poslovne sposobnosti - prema članu
stav 1. Porodičnog zakona - donosi sud u vanparničnom postupku. Odredbom člana 35. Zakona o
vanparničnom postupku predviđeno je da se u ovom postupku odlučuje na osnovu rasprave na ročištu, na koje se pozivaju ( pored organa starateljstva i lica prema kome se postupak vodi ) njegov staralac, odn. privremeni zastupnik i predlagač. Članom 36. stav 2. ovog Zakona predviđeno je da sud
može odustati od saslušavanja lica prema kome se vodi postupak samo ako bi to moglo da bude štetno po njegovo zdravlje ili ako saslušanje uopšte nije moguće s obzirom na njegovo duševno ili fizičko stanje.
U konkretnom slučaju, prvostepeni sud sprovodi postupak i donosi odluku ne vodeći računa o
obavezi iz člana 35. Zakona o vanparničnom postupku - da omogući učešće u postupku licu prema
kome se postupak vodi, a ne daje ni razloge da su postojale okolnosti iz člana 36. stav 2. Zakona da
se od toga odustane.
U ovom postupku - osim toga - prvostepeni sud ne vodi računa da za slučaj da ovo lice ne može da učestvuje u postupku njegove interese mora zastupati ili staralac ili privremeni zastupnik, što
u konkretnom slučaju nije učinjeno.
Na napred navedeni način učinjena je bitna povreda postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku, usled čega je osporeno rešenje moralo biti ukinuto.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. 1108/06 od 27.09.2006. godine)
218.
U postupku radi produženja roditeljskog prava shodno se primenjuju odredbe glave I, drugog
dela Zakona o vanparničnom postupku (dalje: Zakon) o lišenju i vraćanju poslovne sposobnosti.
Odredbom člana 36. stav 1. Zakona propisano je da će sud lično saslušati lice prema kome se postupak vodi. Saglasno odredbi člana 36. stav 2. Zakona sud može odustati od saslušanja lica prema kome se postupak vodi samo ako bi to moglo da bude štetno po njegovo zdravlje, ili ako saslušanje uopšte nije moguće s obzirom na duševno ili fizičko stanje tog lica. Osim toga, a shodno
odredbi člana 37. Zakona sud je dužan da sasluša i staraoca, odnosno privremenog zastupnika,
predlagača i druga lica koja mogu da daju potrebna obaveštenja o životu i o ponašanju lica prema
kome se postupak vodi. Dosledno citiranim odredbama Zakona sud je morao lično saslušati N.R,
kao i njenog privremenog staraoca N.P, određenog rešenjem Centra za socijalni rad Ć. 03-57-184
od 1.11.2002. godine. Prvostepeni sud navedenoj obavezi nije udovoljio, a nije dao ni razloge
zbog kojih saslušanje N.R, eventualno, nije moguće. Osim toga, da lično saslušanje N.R. nije moguće ne upućuje ni nalaz i mišljenje veštaka doktora M.S. i doktora S.M. Naprotiv, iz njihovih
nalaza se vidi da je N. zaostala u svom kalendarskom uzrastu, odnosno da se njen umni razvoj
nalazi na nivou deteta od 14 godina. S tim u vezi, u nalazu se konstatuje i da je N. završila školu
za psihofizički retardiranu decu i tako osposobljena za obavljanje nekog zanimanja uz kontrolu
zaštitnih radionica. Iz rečenog proizilazi da ne postoje razlozi zbog kojih je sud mogao odustati
od ličnog saslušanja N.R. Iz tog razloga se i odluka o produženju roditeljskog prava nad N.R. nije
mogla doneti bez njenog ličnog saslušanja. Osim toga, a shodno odredbi člana 37. Zakona u tom
postupku se mora saslušati i privremeni staralac N.R, što nije učinjeno.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2878/2005 od 8.12.2005. godine)
219.
Kada je u vanparničnom postupku doneto rešenje o lišenju poslovne sposobnosti punoletnog lica, mada mu prethodno nije data mogućnost da raspravlja pred sudom jer nije pozvano na ročište niti
saslušano u smislu člana 36. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku, iako je s obzirom na duševno
- 97 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
i fizičko stanje tog lica njegovo saslušanje bilo moguće bez štete po zdravlje, time je učinjena bitna
povreda odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Gzz. 115/89)
220.
Bez obzira na obaveznost saslušanja lica prema kome se vodi postupak za lišenje poslovne sposobnosti, sud neće saslušati lice prema kome se vodi postupak ako je to štetno po njegovo zdravlje.
Odluku o tome donosi sud nakon konsultacije sa veštakom nadoknađujući ovo saslušanje prikupljanjem obaveštenja i drugih okolnosti i saslušavanjem drugih lica.
(Iz Rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, R. 2217/83)
(Član 38. Zakona o vanparničnom postupku)
221.
U postupku lišenja poslovne sposobnosti stanje zdravlja protivpredlagača mora da bude utvrđeno na osnovu pregleda komisije veštaka. Iz spisa predmeta proizilazi da je dana 12.09.2011.god.
podneo predlog da se njegov otac, liši poslovne sposobnosti jer je dugogodišnji zavisnik od alkohola zbog čega se rasipnički odnosi prema imovini. Rešenjem od 25.11.2011.god. određeno je veštačenje poslovne sposobnosti protivpredlagača koje su obavili lekari na osnovu medicinske dokumentacije koja postoji u neuropsihijatrijskoj bolnici u Vršcu za 10 lečenja u periodu od 1999.god.
do 2005.god. na osnovu čega su dali svoje mišljenje, a da nisu pregledali protivpredlagača. Sud je
održao dva ročišta na kojima nije saslušan protivpredlagač i doneo odluku. Donoseći ožalbeno rešenje prvostepeni sud je načinio bitnu povredu postupka iz čl.361. st.2. tačka 9. ZPP u vezi čl.30.
ZVP a činjenično stanje je nepotpuno utvrđeno u smislu odredaba čl.31. do 44. Zakona o vanparničnom postupku. Odredbom čl.31,32,33. i 34. ZVP uređeno je na koji način se pokreće postupak
za lišenje poslovne sposobnosti punoletnog lica, ko je ovlašćen da pokrene postupak i šta predlog
treba da sadrži, a odredbom čl.35. ZVP da se u postupku lišenja poslovne sposobnosti odlučuje na
osnovu rasprave na koju se pozivaju pored organa starateljstva, lica koje je podnelo predlog i lice
prema kome se postupak vodi odnosno njegov staralac ili privremeni zastupnik. Prema odredbi
čl.36. ZVP sud je obavezan da lično sasluša lice o čijoj se poslovnoj sposobnosti raspravlja osim
izuzetno ako bi to bilo štetno po njegovo zdravlje ili njegovo saslušanje s obzirom na duševno stanje nije moguće. To sve znači da je učesnik ovog postupka uvek lice o čijoj se poslovnoj sposobnosti raspravlja koje može da prisustvuje ročištima, da predlaže dokaze i da izjavi žalbu na odluku
i to bez obzira na stanje svog duševnog zdravlja. Odredbom čl.38. ZVP izričito je određeno da lice
prema kome se postupak za lišenje poslovne sposobnosti vodi mora biti pregledano od najmanje
dva lekara odgovarajuće specijalnosti koji će dati nalaz i mišljenje o duševnom stanju i sposobnosti
tog lica za rasuđivanje. Prema toj imperativnoj normi nužno je da se stanje zdravlja protivpredlagača utvrdi pregledom i da se o tome sačini medicinska ekspertiza a ne da se vrlo olako o tome odluči
na osnovu medicinske dokumentacije koja je stara više od 7 godina.
(Iz Rešenja Višeg suda u Pančevu 2 Gž.br.312/12 od 24.04.2012. godine)
222.
Lice za koje je nalazom i mišljenjem veštaka neupsihijatra utvrđeno da zbog svoje bolesti nije
(paranoidne psihoze) nije sposobno da pravilno rasuđuje, da samostalno odlučuje o pitanjima svog
- 98 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
zdravlja kao i da raspolaže većim sumama novca, delimično će se lišiti poslovne sposobnosti, kao
punoletno lice, koje zbog duševne bolesti svojim postupcima može da ugrožava svoja prava ili intrese i interese drugih lica.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 3208/05)
223.
Lice prema kome se vodi postupak za lišavanje poslovne sposobnosti mora biti pregledano od
najmanje dva lekara odgovarajuće specijalnosti koji će dati nalaz i mišljenje o duševnom stanju i
sposobnosti tog lica za rasuđivanje.
Veštačenje u postupku za lišenje poslovne sposobnosti vrši se u prisustvu sudije osim u slučajevima kada se obavlja u stacionarnoj zdravstvenoj organizaciji.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 2839/91)
(Član 39. Zakona o vanparničnom postupku)
224.
Protiv rešenja o lišenju poslovne sposobnosti donesenog u prvostepenom postupku, lice koje je
lišeno poslovne sposobnosti može izjaviti žalbu, bez obzira na svoje duševno stanje.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 4879/98 od 8.09.1998. godine)
(Član 40. Zakona o vanparničnom postupku)
225.
Punovažna je izjava volje data od lica čija je sposobnost shvatanja značaja svojih radnji, odlučivanja
i upravljanja svojim postupcima bila znatno smanjena, ako mu u vreme davanja izjave volje nije bila oduzeta poslovna sposobnost odlukom nadležnog organa, niti je u to vreme vođen postupak za lišenje njegove poslovne sposobnosti, a u isto vreme je protiv njega vođen i okončan krivični postupak, koji se
može voditi samo prema uračunljivom licu.
(Presuda Okružnog suda u Beogradu, Gž. br. 2294/08 od 8.10.2009. godine)
226.
Punoletno lice koje svojim postupcima ugrožava svoja prava i interese ili prava i interese
drugih lica zbog duševne bolesti, duševne zaostalosti ili drugih razloga, delimično se lišava poslovne sposobnosti.
Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno
pravo kada su pobijanim rešenjem protivnika predlagača delimično lišili poslovne sposobnosti u granicama određenim izrekom ovog rešenja.
- 99 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Naime, odredbama člana 274. Zakona o braku i porodičnim odnosima RS, koji se u konkretnom
slučaju ima primeniti, propisano je da se potpuno lišava poslovne sposobnosti punoletno lice koje nije sposobno za normalno rasuđivanje, te zbog toga nije u stanju da se samo brine o svojim pravima i
interesima. S druge strane, punoletno lice koje svojim postupcima ugrožava svoja prava i interese ili
prava i interese drugih lica zbog duševne bolesti, duševne zaostalosti ili drugih razloga, delimično se
lišava poslovne sposobnosti. Utvrđujući postojanje napred opisanog duševnog poremećaja kod protivnika predlagača, a primenjujući odredbe člana 31 - 40. Zakona o vanparničnom postupku, kojima
je uređen postupak lišenja poslovne sposobnosti, odnosno njeno ograničenje, nižestepeni sudovi su,
po oceni ovog suda, doneli zakonitu odluku u ovoj pravnoj stvari.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 917/07 od 12.09.2007. godine)
227.
Po Međunarodnoj klasifikaciji mentalnih poremećaja i poremećaja ponašanja – ICD 10 – za dijagnostifikovanje duševne bolesti pod nazivom Paranoia ljuerulans, sa glavnim psihopatološkim sadržajem u vidu sumanutih ideja, koji poremećaj je dijagnostifikovan i kod protivnika predlagača, gde
sumanute ideje kod paranoičara nepriznatog prava dovode do doživljaja da prava i vrednosti paranoičara ne dolaze do izražaja, jer su stalno na udaru drugih ljudi koji ih proganjaju i tako sprečavaju realizaciju njihovih prava. Ovaj oblik paranoje je iz grupe revandikacionih sumanutosti koja se karakteriše sklonošću za parničenjem, što proizilazi iz stava bolesnika o nepriznatim pravima, zaslugama,
vrednostima isl. Ukoliko dožive neuspeh ova lica postaju još ubeđenija u ispravnost svojih stavova, a
kada iskoriste sve zakonske mogućnosti i pri tome ne dobiju traženu pomoć i zaštitu, bolest pokazuje
progresiju i paranoičari često traže izlaz u obračunavanju ili agresiji. Polazeći od ovako utvrđenog
činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su pobijanim rešenjem protivnika predlagača delimično lišili poslovne sposobnosti u granicama određenim izrekom
ovog rešenja.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 3192/05 od 28.02.2006. godine)
228.
Lice koje svojim postupcima ugrožava svoja prava i interese ili prava i interese drugih lica
zbog duševne bolesti, duševne zaostalosti, zloupotrebe alkohola ili opojnih sredstava, staračke
iznemoglosti i drugih ličnih razloga, delimično se lišava poslovne sposobnosti.
U pravosnažno okončanom postupku utvrđeno je da je pred opštinskim sudom po službenoj dužnosti pokrenut postupak za lišenje poslovne sposobnosti ovde A.A. i to predlogom krivičnog odelenja istog suda, jer je protiv okrivljenog A.A. zbog krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti iz člana 67.
stav 2. u vezi stava 1. KZ RS, predloženo izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi. Nalazom i mišljenjem veštaka neuropsihijatra utvrđeno je da
A.A. zbog svoje bolesti ( paranoidne psihoze ) nije sposoban da pravilno rasuđuje, da samostalno odlučuje o pitanjima svog zdravlja, kao i da raspolaže imovinom veće vrednosti, pa su predložili da se
isti delimično liši poslovne sposobnosti, navodeći da je sposoban da raspolaže manjim sumama novca, da se stara o svojim svakodnevnim potrebama, kao što su održavanje higijene, kupovine i spremanje hrane i drugi kućni poslovi.
Polazeći od ovakvog utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su A.A. delimično lišili poslovne sposobnosti, u smislu člana 274. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima. Naime, ovim članom je propisano da punoletno lice koje svojim
- 100 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
postupcima ugrožava svoja prava i interese ili prava i interese drugih lica zbog duševne bolesti, duševne zaostalosti, zloupotrebe alkohola ili opojnih sredstava, staračke iznemoglosti i drugih ličnih
razloga delimično se lišava poslovne sposobnosti. Imajući u vidu ovu zakonsku odredbu, kao i to da
je u postupku utvrđeno da A.A. zbog svoje duševne bolesti nije u stanju da pravilno rasuđuje, da samostalno odlučuje o pitanjima svoga zdravlja, kao i da raspolaže imovinom veće vrednosti, to je pobijana odluka u svemu pravilna i zakonita.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3208/05 od 1.03.2006. godine)
229.
Postoji bitna povreda parničnog postupka ako sud u slučaju sumnje pouzdano ne utvrdi da li postoji parnična sposobnost stranke u postupku.
(Vrhovni sud Republike Srbije, Rev. 3196/05 od 6.04.2006. godine)
230.
Nužan uslov za lišenje poslovne sposobnosti jeste da to lice nije u stanju da se brine o svijim
pravima i interesima zbog svoje duševne bolesti i/ili da svojim postupcima ugrožava prava i interese
drugih lica.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1287/05 od 15.06.2005. godine)
231.
Neosnovan je zahtev da se punoletno lice liši poslovne sposobnosti ako se veštačenjem dokaže da razlozi izneti u zahtevu ne utiču na sposobnost rasuđivanja i slobodnog izražavanja
volje lica za koje se traži utvrđivanje poslovne nesposobnosti.
Prema članu 31. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku, u postupku lišenja poslovne sposobnosti sud ispituje da li je punoletno lice prema stepenu sposobnosti za normalno rasuđivanje u stanju
da se samo brine o svojim pravima i interesima i zavisno od toga odlučuje o potpunom ili delimičnom lišenju poslovne sposobnosti, a na osnovu razloga predviđenih u članu 274. Zakona o braku i
porodičnim odnosima.
U konkretnom slučaju nižestepeni sudovi su u skladu sa rezultatima veštačenja sa sigurnošću
utvrdili da kod protivnika predlagača nema elemenata koji bi ukazivali na privremenu ili trajnu duševnu bolest niti oštećenja intelektualnih funkcija koje bi dovele u pitanje njegovu sposobnost rasuđivanja i slobodno izražavanje volje. I po oceni Vrhovnog suda Srbije, protivnik predlagača je sposoban da štiti svoja prava i interese i da raspolaže svojom imovinom jer je njegova poslovna sposobnost u potpunosti očuvana, pa iz navedenih razloga revizija predlagača nije osnovana.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1515/2005 od 7.07.2005. godine)
232.
Protiv rešenja o lišenju poslovne sposobnosti donesenog u prvostepenom postupku, lice koje je
lišeno poslovne sposobnosti može izjaviti žalbu, bez obzira na svoje duševno stanje.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 4879/98 od 8.09.1998. godine)
233.
Postojanje hroničnog alkoholizma nije dovoljan razlog dase neko člice liši poslovne sposobnosti,
već je potrebno da se ispune razlozi iz čl. 274. Zakona o braku i porodičnim odnosima.
(Okružni sud u Nišu, Gž. 808/93)
- 101 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
234.
Prvostepeni sud je zbog mentalne zaostalosti doneo rešenje na osnovu kojeg se lišava potpuno poslovne sposobnosti protivnik predlagača, za kojeg je u toku postupka utvrđeno da je
od svoje mladosti mentalno zaostalo-retardirano lice. Drugostepeni sud je žalbu predlagača
kao neosnovanu, odbio i prvostepeno rešenje u celosti potvrdio.
Neosnovani su navodi žalbe da je u interesu protivnika predlagača da lišavanje njegove poslovne sposobnosti ima dejstvo od vremena kada je nastalo stanje koje je osnov za donošenje odluke. Nezavisno od vremena kada je nastupila mentalna zaostalost protivnika predlagača, prema
pravnim pravilima koja izviru iz paragrafa 198. predratnog Zakona o vanparničnom postupku, a
koja se primenjuju na području SAPV na osnovu Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih
pre 6. aprila 1941. godine, odluka sa kojom se poslovna sposobnost oduzima ili vraća, ili potpuno
lišenje poslovne sposobnosti, ima pravno dejstvo od onog dana kada je dostavljena odluka, s tim
da sud može u odluci odložiti njeno dejstvo do onog dana kada odluka postane pravnosnažna.
(Iz Rešenja Višeg suda u Subotici, Gž. 825/87)
(Član 42. Zakona o vanparničnom postupku)
235.
Staralac lica lišenog poslovne sposobnosti koji nije podneo predlog za vraćanje poslovne
sposobnosti, nema pravo na podnošenje žalbe protiv rešenja kojim je njegovom štićeniku vraćena poslovna sposobnost u postupku u kome ga je je zastupao staralac za poseban slučaj.
Po članu 42. Zakona o vanparničnom postupku kada prestanu razlozi zbog kojih je lice lišeno poslovne sposobnosti, sud će po službenoj dužnosti, kao i po predlogu organa starateljstva i lica iz člana
32. istog zakona, doneti rešenje o vraćanju poslovne sposobnosti.
Rešenjem Opštinskog suda u potpunosti je vraćena poslovna sposobnost predlagaču u vanparničnom postupku.
Supruga, koja je po rešenju o stavljanju pod starateljstvo predlagača postavljena za njegovog staraoca, je podnela žalbu. Opštinski sud je odbacio ovu žalbu smatrajući da je ona nedozvoljena, jer je
rešenjem Centra za socijalni rad postavljen privremeni staralac predlagaču u postupku vraćanja poslovne sposobnosti. Prvostepeni sud smatra da je supruga predlagača u prethodnom postupku postavljena za staraoca da bi se savesno starala o ličnosti, pravima i interesima svog štićenika, ali da nije
ovlašćena da učestvuje u postupku vraćanja poslovne sposobnosti.
Drugostepeni sud je potvrdio ovo rešenje smatrajući da je sud trebalo da pozove staraoca, ali ne i
suprugu predlagača, jer se radi o zahtevu za vraćanje poslovne sposobnosti koja je predlagaču privremeno bila oduzeta i to upravo na predlog njegove supruge, što znači da su im interesi bili suprotni. Zato smatra da je pravilna odluka suda da kada je od Centra za socijalan rad tražio postavljanje
privremenog staraoca, staralac predlagača gubi pravo na izjavljivanje žalbe protiv rešenja kojim se
predlagaču vraća poslovna sposobnost.
- 102 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Po oceni Vrhovnog suda pravilna je odluka prvostepenog suda o odbacivanju žalbe. Međutim,
razlozi za odbacivanje žalbe nalaze se u odredbama člana 42. stav 1. i člana 32. Zakona o vanparničnom postupku.
Lica koja u smislu odredaba člana 32. istog zakona imaju pravo na podnošenje predloga radi
vraćanja poslovne sposobnosti su organ starateljstva, bračni drug, dete ili roditelj lica koje je lišeno poslovne sposobnosti.
U konkretnom slučaju za lišavanje predlagača podnela je njegova supruga, koja je posle donošenja rešenja o lišavanju poslovne sposobnosti postavljena za njegovog staraoca. Ona je, shodno navedenim zakonskim odredbama, imala pravo i da podnese predlog za vraćanje poslovne
sposobnosti predlagača, odnosno svog štićenika. Međutim, kako ona ovaj predlog nije podnela,
već je to učinio sam predlagač, ona nema pravo da se podnošenjem žalbe naknadno uključi u ovaj
vanparnični postupak.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 1734/93)
PROGLAŠENJE NESTALOG LICA ZA UMRLO I
DOKAZIVANJE SMRTI
(Član 56. Zakona o vanparničnom postupku)
236.
Ako postoji isprava inostranog organa o upisu činjenica smrti isključuje se mogućnost
utvrđivanja ove činjenice u vanparničnom postupku.
Prema činjenicama na kojima su zasnovana nižestepena rešenja, M.D. rođen 1943. godine, koji
je bio u braku sa predlagačem od 17.05.1984. godine, umro je u svom stanu u Berlinu na dan
3.05.1993. godine.
Na osnovu pisane prijave policije u Berlinu upisan je u knjigu umrlih u Berlinu o čemu je izdat izvod pod brojem 1363 od 4.06.1993. godine. Ovaj izvod je izdao matičar u Berlinu i potvrdio svojim potpisom i pečatom da je prepis podudaran sa upisom u knjigu umrlih Matičnog ureda Špandau u Berlinu.
U prisustvu tako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi zaključili su da zahtev predlagača nije osnovan.
Naime, prema članu 70. Zakona o vanparničnom postupku ako smrt nekog lica ne može da se dokaže ispravom predviđenom Zakonom o matičnim knjigama, svako lice koje ima neposredan pravni interes kao
i javni tužilac, mogu podneti predlog sudu da rešenjem utvrdi smrt tog lica.
Međutim, prema članu 22. stav 2. Zakona o matičnim knjigama ("Sl. glasnik SRS", br. 15/90)
upis se vrši na osnovu izvoda iz matične knjige umrlih inostranog organa. Prema tome, sudovi ispravno zaključuju da postoji isprava predviđena Zakonom o matičnim knjigama na osnovu koje se
može izvršiti upis smrti, pa nisu ispunjeni citirani uslovi iz člana 70. Zakona o vanparničnom postupku da se smrt lica utvrđuje rešenjem suda u vanparničnom postupku.
Navodi revidenta da nije u stanju da pribavi izvod iz matične knjige umrlih na međunarodnom obrascu nisu od uticaja na drugačiju odluku, jer kako je rečeno postoji isprava inostranog organa o upisu činjenica smrti što isključuje mogućnost da se u vanparničnom postupku ova činjenica utvrđuje.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 180/01 od 18.11.2001. godine)
- 103 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
(Član 57. Zakona o vanparničnom postupku)
237.
Kada je lice koje treba da se proglasi za umrlo nestalo u toku rata ili u vezi sa ratnim događajima,
potrebno je da o tom licu nije bilo nikakvih vesti u periodu od jedne godine od dana prestanka neprijateljstva, kao i da se isto lice nije odazvalo sudu niti da bilo ko drugi zna nešto o njegovom životu.
(Iz Rešenja Osnovnog sud u Beogradu, R. 117/10 od 28.09.2010. godine)
238.
Nisu ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o proglašenju nestalog lica za umrlo kad se predlogom traži da se za umrlo proglasi lice rođeno 1922. godine kao nestalo u toku rata, odnosno u vezi sa
ratnim događajima, pošto se o njegovom životu, tj. da je živ, saznalo 5. jula 1945. godine ako u životu A. J. nije bilo od tog vremena nikakvih vesti, jer nisu ispunjeni uslovi taksativno nabrojani u članu
57. Zakona o vanparničnom postupku SR Srbije.
(Iz presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, P. 3881/83)
(Član 58. Zakona o vanparničnom postupku)
239.
Učinjena bitna povreda postupka najpre se ogleda u tome što iz izvedenih dokaza ne proističe da
su predlagači lica koja imaju neposredni pravni interes da u skladu sa čl. 58. Zakona o vanparničnom
postupku podnesu predlog za proglašenje protivnika predlagača nestalim. Na ročištu održanom
11.11.2005. godine punomoćnik predlagača izjavio je da je Ramnjanc Irina rođ.Mikleu baba tetka
predlagačima, međutim ta činjenica ne proističe ni iz jednog izvedenog dokaza, niti su je učesnici
postupka učinili nespornom. Zbog toga predlagači činjenicu srodstva, pa samim tim i neposredni pravni
interes za vođenje ovog vanparničnog postupka mogu dokazati jedino svojim izvodima iz matičnih knjiga rođenih, izvodima iz matičnih knjiga rođenih protivnika predlagača, kao i izvodima iz matičnih knjiga rođenih svojih pravnih prethodnika i pravnih prethodnika protivnika predlagača, čiji sled treba da dokaže da li su u srodstvu sa protivnicima predlagača i da li su obzirom na srodstvo njihovi zakonski naslednici, u kom slučaju bi imali neophodan neposredan pravni interes iz navedene odredbe Zakona o
vanparničnom postupku za podnošenje predloga.
(Iz Rešenja Višeg suda u Pančevu 1 GŽ.br.774/12 od 20.11.2012. godine)
240.
Predlog za dokazivanje smrti u vanparničnom postupku, dozvoljen je samo u slučaju kada
smrt ne može da se dokaže ispravom, predviđenom Zakonom o matičnim knjigama, i kad
predlagač ima pravni interes za pokretanje postupka za dokazivanje smrti nekog lica.
- 104 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Prema stanju u spisima i razlozima pobijanog rešenja, predlogom je traženo da se utvrdi da je
smrt pokojne D.T. iz B. rođene 12.06.1962. godine u B. od oca H.D. i majke N.D. nastupila
6.04.2004. godine. Predlagač je svoj interes za pokretanje postupka dokazivanja smrti obrazložio
tvrdnjom da je sa pokojnom bio u vanbračnoj zajednici i da ima nameru da pokrene ostavinski postupak, ali da činjenica smrti nije upisana u matične knjige umrlih. Spisima je združen orginalan izvod
iz matične knjige umrlih koja se vodi za matično područje Opštine O. Pod tekućim brojem 16 za
2004. godinu, a u koji je upisano da je pokojna D.T. rođena 12.6.1962. godine u B. od oca H. i majke N. D. preminula u P. 6.4.2004. godine u 22,45 časova, te da je u vreme smrti bila udata za V.V.
Kod takvog stanja spisa, pravilno je zaključio prvostepeni sud da ne postoji pravni interes predlagača za pokretanje postupka za dokazivanje smrti imenovane. Ovo stoga što je predlog za dokazivanje smrti određenog lica, u smislu odredbe člana 70. Zakona o vanparničnom postupku, dozvoljen
samo u slučaju kada smrt ne može da se dokaže ispravom predviđenom Zakonom o matičnim knjigama. U konkretnom slučaju, činjenica smrti imenovane je već upisana u matične knjige umrlih i to
sa istim datumom sa kojim se traži dokazivanje njene smrti.
Pored toga, predlagač nije opravdao pravni interes, s obzirom na njegovu tvrdnju da predlog
podnosi radi docnijeg ostvarivanja imovinskih prava kao vanbračni suprug pokojne, stoga što u
izvodu iz matične knjige umrlih postoji podatak da je u trenutku smrti pokojna bila u braku sa izvesnim V.V. pa je na osnovu člana 16. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima u takvoj situaciji isključena primena pravila o imovinsko-pravnim odnosima u vanbračnoj zajednici.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 5836/2005 od 15.06.2005. godine)
241.
Nisu ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o proglašenju nestalog lica za umrlo kad se predlogom traži da se za umrlo proglasi lice rođeno 1922. godine kao nestalo u toku rata, odnosno u vezi sa
ratnim događajima, pošto se o njegovom životu, tj. da je živ, saznalo 5. jula 1945. godine ako u životu Ž. J. nije bilo od tog vremena nikakvih vesti, jer nisu ispunjeni uslovi taksativno nabrojani u članu
57. Zakona o vanparničnom postupku SR Srbije.
(Iz presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, P. 3881/83)
(Član 70. Zakona o vanparničnom postupku)
242.
Predlog za dokazivanje smrti određenog lica u smislu odredbe 70. ZVP-a, dozvoljen je samo u slučaju kada smrt ne može da se dokaže ispravom predviđenom Zakonom o matičnim knjigama.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 5836/05)
243.
Ako postoji isprava inostranog organa o upisu činjenica smrti isključuje se mogućnost
utvrđivanja ove činjenice u vanparničnom postupku.
Prema činjenicama na kojima su zasnovana nižestepena rešenja, M.D. rođen 1943. godine, koji
je bio u braku sa predlagačem od 17.05.1984. godine, umro je u svom stanu u Berlinu na dan
- 105 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
3.05.1993. godine. Na osnovu pisane prijave policije u Berlinu upisan je u knjigu umrlih u Berlinu o
čemu je izdat izvod pod brojem 1363 od 4.06.1993. godine.
Ovaj izvod je izdao matičar u Berlinu i potvrdio svojim potpisom i pečatom da je prepis podudaran sa upisom u knjugu umrlih Matičnog ureda Špandau u Berlinu.
U prisustvu tako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi zaključili su da zahtev predlagača nije
osnovan. Naime, prema članu 70. Zakona o vanparničnom postupku ako smrt nekog lica ne može da
se dokaže ispravom predviđenom Zakonom o matičnim knjigama, svako lice koje ima neposredan
pravni interes kao i javni tužilac, mogu podneti predlog sudu da rešenjem utvrdi smrt tog lica.
Međutim, prema članu 22. stav 2. Zakona o matičnim knjigama ("Sl. glasnik SRS", br. 15/90) upis
se vrši na osnovu izvoda iz matične knjige umrlih inostranog organa. Prema tome, sudovi ispravno
zaključuju da postoji isprava predviđena Zakonom o matičnim knjigama na osnovu koje se može izvršiti upis smrti, pa nisu ispunjeni citirani uslovi iz člana 70. Zakona o vanparničnom postupku da se
smrt lica utvrđuje rešenjem suda u vanparničnom postupku.
Navodi revidenta da nije u stanju da pribavi izvod iz matične knjige umrlih na međunarodnom
obrascu nisu od uticaja na drugačiju odluku, jer kako je rečeno postoji isprava inostranog organa o upisu činjenica smrti što isključuje mogućnost da se u vanparničnom postupku ova činjenica utvrđuje.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 180/01 od 18.11.2001. godine)
PRODUŽENJE RODITELJSKOG PRAVA
(Član 72. Zakona o vanparničnom postupku)
244.
Za donošenje rešenja o prestanku produženog roditeljskog prava posle punoletstva bitna je sposobnost lica da se samo stara o svojoj ličnosti, pravima i interesima koja se utvrđuju u zakonom propisanom
postupku, a ne vreme proteklo od momenta donošenja rešenja o produženju roditeljskog prava (koje u
konkretnom slučaju iznosi samo šest meseci) i ko je podneo predlog (samo lice kome je produženo roditeljsko pravo posle punoletstva).
(Iz presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, P. 846/83)
245.
Okolnosti da dete ima telesnu i visoko izraženu govornu manu, da nije zavšilo osnovnu školu te
da je u dva navrata bežalo od kuće, ne predstavljaju dovoljan razlog za donošenje rešenja o produženju roditeljskog prava posle njegovog punoletstva.
(Iz presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, P. 4101/82)
(Član 73. Zakona o vanparničnom postupku)
246.
Okolnosti da dete ima telesnu i visoko izraženu govornu manu, da nije završilo osnovnu školu te da
je u dva navrata bežalo od kuće, ne predstavljaju dovoljan razlog za donošenje rešenja o produženju roditeljskog prava posle njegovog punoletstva.
(Četvrti opštinski sid u Beogradu, P. 4101/82)
- 106 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
(Član 74. Zakona o vanparničnom postupku)
247.
Za donošenje rešenja o prestanku produženog roditeljskog prava posle punoletstva bitna je sposobnost lica da se samo stara o svojoj ličnosti, pravima i interesima koja se utvrđuju u zakonom propisanom postupku, a ne vreme preteklo od momenta donošenja rešenja o produženju roditeljskog
prava (koje u konkretnom slučaju iznosi samo šest meseci) i ko je podneo predlog (samo lice kome
je produženo roditeljsko pravo posle punoletstva).
(Iz Rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, P. 846/83)
DAVANJE DOZVOLE ZA STUPANJE U BRAK
(Član 79. Zakona o vanparničnom postupku)
248.
Bez obzirana saglasnost roditelja i pozitivno mišljenje nadležnog centra za socijalni rad o telesnoj i duševnoj zrelosti predlagača mal. V.V. sud je odbacio predlog za donošenje rešenja kojim se dozvoljava zaključenje braka, pošto je naknadnom proverom utvrdio da predlagač ne ispunjava zakonom propisani uslov za zaključenje braka, tj. nema navršenih 16 godina života.
(Četvrti opštinski sud u Beogradu, R. 2537/82)
249.
Samo protivljenje oba roditelja da se maloletnom ženskom licu koje je navršilo 16 godina života
dozvoli stupanje u brak pre punoletstva, nije razlog za odbijanje zahteva, pa će sud izdati dozvolu
ako nađe da se radi o maloletnom licu koje je dostiglo telesnu i duševnu zrelost potrebnu za vršenje
prava i dužnosti u braku i ako to odgovara interesima maloletnika.
(Okružni sud u Kragujevcu, Gž. 388/78)
(Član 82. Zakona o vanparničnom postupku)
250.
Bez obzira na saglasnost roditelja i pozitivno mišljenje Centra za socijalni rad o telesnoj i duševnoj zrelosti predlagača mal. V.V. sud je odbacio predlog za donošenje rešenja kojim se dozvoljava
zaključenje braka pošto je naknadnom proverom utvrdio da predlagač ne ispunjava zakonom propisani uslov za zaključenje braka tj. nema navršenih 16 godina života.
(Iz Rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, R. 2537/82)
- 107 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
(Član 84. Zakona o vanparničnom postupku)
251.
Protiv rešenja o suda kojim se odbija predlog da se maloletnom licu dozvoli zaključenje
braka žalbu može da podneti samo to maloletno lice.
Maloletna S.V. i punoletni R.K. podneli su zajednički predlog da se maloletnoj S.V. dozvoli zaključenje braka. Nakon sprovedenog postupka svojim rešenjem, sud je odbio predlog pošto je veštačenjem utvrdio nedostatak duševne zrelosti mal. S.V. za vršenje prava i dužnosti u braku.
Protiv rešenja suda žalbu je blagovremeno podneo punoletni R.K. kako je čl. 84. ZVP-u izričito
predviđeno da žalbu protiv rešenja kojim se odbija predlog da se dozvoli maloletnom licu da stupi u
brak može da izjavi samo to maloletno lice, sud je primenom Zakona o parničnom postupku i u vezi
sa čl. 30. st. 2. ZVP-u odbacio žalbu R.K. kao nedozvoljenu.
(Četvrti opštinski sud u Beogradu, R. 2537/82)
RASPRAVLJANJE ZAOSTAVŠTINE
- O PŠ T E O DR E D B E
(Član 87. Zakona o vanparničnom postupku)
252.
Isključiva nadležnost domaćeg suda postoji ako se nepokretnost nalazi na teritoriji Republike
Srbije M.Đ. predložio je da sud Republike Srbije raspravi zaostavštinu pok. M.S. Iz izvoda iz matične knjige umrlih koji je izdao matičar u Potkozarju pod brojem 11 za 1997.godinu Opština Banja
Luka utvrđuje se da je M.S. umro 26.04.1997.god, da je njegovo prebivalište bilo u Potkozarju i da
je državljanin Bosne i Hercegovine i Republike Srpske.
Pravilno je sud odbacio predlog za raspravljanje njegove zaostavštine jer prema Zakonu o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja za raspravljanje nepokretne zaostavštine stranog
državljanina domaći sud je nadležan isključivo samo kada se nepokretnost nalazi u Republici Srbiji i
u situaciji ako je lice bez državljanstva, lice čije se državljanstvo ne može utvrditi ili lice ima status
izbeglice isključiva nadležnost domaćeg suda postoji ako se nepokretnost nalazi na teritoriji Republike Srbije. Sve to prema odredbi čl.72. i 73. citiranog zakona koji takođe u stavu 5. određuje da u slučaju kada ostavilac nema prebivalište u Republici Srbiji shodno se primenjuju odredbe koje važe za
raspravljanje zaostavštine stranog državljanina podrazumevajući pod stranom državom državu u kojoj je ostavilac u vreme smrti imao prebivalište.
Pošto je ostavilac bio državljanin BiH i RS, imao je prebivalište u RS a nepokretna imovina koja
bi činila njegovu zaostavštinu se nalazi na teritoriji druge države za raspravljanje zaostavštine pok.
MS nije nadležan sud u Republici Srbiji već sud države čiji je on državljanin prema mestu njegovog
prebivališta.
(Viši sud u Pančevu, Gž.br.849/10 od 19.04.2010. godine)
- 108 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
253.
Raspravljajući zaostavštinu u vanparničnom postupku sud utvđuje samo naslednike umrlog
lica, imovinu koja sačinjava njegovu zaostavštinu i prava koja iz zaostavštine pripadaju naslednicima. Sporne činjenice od kojih zavisi neko pravo naslednika (pa i pitanje punovažnosti odredaba
ugovora o doživotnom izdržavanju) raspraviće se pred parničnim sudom.
Ostavilja je umrla dana 10.06.2002. godine, a predmet zaostavštine sud je utvrdio uvidom u list
nepokretnosti. Za sobom je pokojna ostavila sudski testament od 09.05.2002. godine (proglašen pred
ostavinskim sudom 02.09.2002. godine). Za života je zaključila i Ugovor o doživotnom izdržavanju i
dvorbi (overen pred sudom dana 15.12.1999. godine), kojim su obuhvaćene dinarske i devizne štedne knjižice, hartije od vrednosti, potraživanja i pokretne stvari koje se nalaze u njenoj kući a za šta je
bilo predviđeno da za slučaj njene smrti pređu u imovinu davalaca dvorbe i izdržavanja.
Naslednici, a među njima i revidenti, su Rešenjem ostavinskog suda od 05.04.2004. godine upućeni na parnicu - da protiv ostalih zakonskih naslednika i davalaca dvorbe i izdržavanja pokrenu tužbu radi poništaja testamenta i tužbu radi poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju. Međutim,
ova parnica od strane upućenih lica nije pokrenuta u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti rešenja o upućivanja na parnicu.
S tim u vezi, u reviziji se neosnovano ističe da je pogrešno primenjeno materijalno pravo jer
ugovor o doživotnom izdržavanju koji je ostavilja zaključčila sa davaocima izdržavanja sadrži u sebi
ništave odredbe.
Relevantne odredbe:
U postupku raspravljanja zaostavštine sud utvrđuje ko su naslednici umrlog, koja imovina sačinjava njegovu zaostavštinu i koja prava iz zaostavštine pripadaju naslednicima, legatarima i drugim
licima - član 87. Zakona o vanparničnom postupku.
U postupku za raspravljanje zaostavštine sud će raspraviti sva pitanja koja se odnose na zaostavštinu, a naročito o pravu na nasleđe, veličini naslednog dela i o pravu na legat - član 117. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku.
Sud će prekinuti raspravljanje zaostavštine i uputiti stranke da pokrenu parnicu ili postupak pred
organom uprave ako su među strankama sporne činjenice od kojih zavisi neko njihovo pravo - član
119. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku.
Predmet vanparničnog postupka ne može biti spor oko pravne valjanosti testamenta i ugovora o
doživotnom izdržavanju.
Zakonski naslednici koji nisu pokrenuli parnicu protiv ostalih radi poništaja testamenta i ugovora
o doživotnom izdržavanju u roku od 30 dana od pravnosnažnosti prvostepenog rešenja kojim su upućeni na parnicu - ne mogu u postupku raspravljanja zaostavštine isticati da su ništave odredbe ugovora u pogledu pokretnih stvari, jer pokretne stvari koje su obuhvaćene ugovorom nisu navedene po
oznakama kojim se obeležavaju individualno određene stvari.
Zbog toga prvostepeni sud kao vanaparnični ne može takve odredbe ugovora tretirati kao ništave.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1268/07 od 10.05.2007. godine)
254.
Lice koje po zakonu ne može da bude učesnik u postupku raspravljanja zaostavštine, odnosno
koje ne može da pretenduje na ostvarenje nekog prava iz zaostavštine posle smrti ostavioca, nije
ovlašćeno da podnese žalbu protiv rešenja o nasleivanju.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3011/05 od 8.12.2005. godine)
- 109 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
255.
Rešenjem Okružnog suda u Pančevu Gž. br. 650/05 od 13.05.2005. godine žalba A.A. izjavljena
protiv rešenja o nasleđivanju Opštinskog suda u Pančevu O. br. 1312/04 od 21.02.2005. godine odbačena je kao nedozvoljena.
Protiv rešenja drugostepenog suda učesnik u postupku AA blagovremeno je izjavila reviziju
zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni sud je ispitao pobijano rešenje u smislu čl. 386., u vezi čl. 400. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77... i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, sa kasnijim izmenama i dopunama), koji se primenjuje na osnovu čl. 491. st. 4. Zakona o parničnom postupku
("Službeni glasnik RS", br. 125/2004), i našao da je revizija osnovana.
Ostavilac PP, preminuo je 24.08.2004. godine, bez zaveštanja. Njegovi zakonski naslednici su
sestra V.V. i braća G.G. i D.D., a u postupku raspravljanja zaostavštine, čiji predmet je utvrđen, učestvuje i A.A. – vanbračna supruga umrlog, koja je protiv rešenja o nasleđivanju Opštinskog suda u
Pančevu O. br. 1312/04 od 21.02.2005. godine blagovremeno izjavila žalbu. Drugostepeni sud je
žalbu odbacio kao nedozvoljenu, smatrajući da je podneta od neovlašćenog lica.
Osnovano se ističe u reviziji da je pobijano rešenje zahvaćeno bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz čl. 354. st. 1. ZPP, jer je Okružni sud nepravilno primenio odredbe čl. 358. st. 3.,
čl. 380. tač. 1. u vezi čl. 381. ZPP, a to je bilo od uticaja na donošenje zakonite i pravilne odluke.
Članom 87. Zakona o vanparničnom postupku regulisano je da u postupku za raspravljanje zaostavštine sud utvrđuje ko su nasledinici umrlog, koja imovina sačinjava njegovu zaostavštinu i koja prava iz
zaostavštine pripadaju naslednicima, legatirima i drugim licima. Dakle, u smislu ove zakonske odredbe
stranke u ostavinskom postupku nisu samo naslednici i legatari, nego i druga lica koja pretenduju na
ostvarivanje kakvog prava iz zaostavštine.
Kako je žalbu protiv prvostepenog rešenja podnela vanbračna supruga ostavioca, kojoj je Opštinski sud ispravno omogućio učešće u postupku, ne može se uzeti da je žalba A.A.izjavljena od lica
koje nije ovlašćeno za njeno podnošenje, tako da će drugostepeni sud, u ponovnom postupku, odlučiti da li je žalba osnovana ili ne.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 2771/05)
256.
Naslednik stiče svojstvo naslednika momentom smrti ostavioca, bez obzira kada je rešenje o nasleđivanju doneto. Prema članu 206. Zakona o nasleđivanju, nasleđe se otvara smrću ostavioca, tako
da naslednik stiče pravo od tog momenta, a ne od momenta donošenja rešenja. Otuda je bez značaja
navod u reviziji da je ostavinsko rešenje doneto posle objavljivanja feljtona. Onaj ko hoće da se koristi autorskim delom posle smrti autora mora potražiti naslednike i pre no što u ostavinskom postupku
bude doneto rešenje o nasleđivanju.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 2365/95)
257.
U ostavinskom postupku stranke se ne mogu sporazumeti da se donese delimično rešenje o
nasleđivanju.
Rešenjem o nasleđivanju oglašen je naslednik na delu zaostavštine. Učesnici postupka su se sporazumeli a sud je to prihvatio, da se raspravlja o delu imovine odmah a o ostalom naknadno. Okružni
sud je odluku ukinuo.
- 110 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
U smislu člana 87. Zakona o vanparničnom postupku u postupku za raspravljanje zaostavštine
sud utvrđuje ko su naslednici umrlog, koja imovina sačinjava njegovu zaostavštinu i koja prava iz
zaostavštine pripadaju naslednicima, legatarima i drugim licima. Po članu 89. istog zakona ostavinski postupak pokreće se i vodi po službenoj dužnosti.
Iz navedenih odredbi se može zaključiti da se stranke u ostavinskom postupku ne mogu sporazumeti (niti sud može takav sporazum prihvatiti) da se donese delimično rešenje o nasleđivanju i da se
ostatak zaostavštine utvrđuje drugim rešenjem.
S obzirom da se ostavinski postupak vodi po službenoj dužnosti to se učesnici ostavinskog postupka nisu mogli sporazumevati u pogledu obima zaostavštine, koji će biti raspravljen.
(Iz Rešenja Okružnog suda Požarevac, Gž. 25/95)
258.
Kada u parnici, na koju je upućen jedan od učesnika ostavinskog postupka imovina između naslednika bude raspravljena u celini sudskim poravnanjem ostavinski postupak će se obustaviti.
(Okružni sud u Kragujevcu, Gž. 431/94)
259.
Rok koji odredi sud u vanparničnom postupku je sudski, a ne i zakonski prekliuzivni rok.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 9030/94)
260.
Ako je kod prethodnog pitanja među strankama došlo do spora samo u pogledu primene prava ,
vanparnični sud je dužan da sam o tome odluči.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 3968/94)
261.
Na nasleđa otvorena pre 11. maja 1955. godine, mogu se primeniti odredbe Zakona o nasleđivanju samo ako o tim nasleđima nije doneta pravnosnažna odluka ili nasleđe nije sporazumom, deobom ili na drugi način uređeno.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 77/94)
262.
Dete začeto u trenutku otvaranja nasleđa smatra se kao dete rođeno ako se rodi živo, pa izjava
oca deteta o odricanju od nasleđa data u vreme kada je dete bilo začeto može proizvoditi pravno
dejstvo samo u odnosu na davaoca izjave. Ostavinski sud je dužan obavestiti organ starateljstva
ukoliko se očekuje rođenje a u cilju zaštite deteta.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 3369/92)
263.
Vanparnični sud će obustaviti postupak ako utvrdi da bi postupak trebalo sprovesti po prailima
vanparničnog postupka.
(Okružni sud u Subotici, Gž. 231/92)
264.
Zaostavština lica prelazi po sili zakona na njegove naslednike u trenutku smrti (član 130. Zakona o
nasleđivanju). Ovim momentom otvara se i nasledstvo na njegovoj imovini (član 123. Zakona o nasleđi- 111 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
vanju), od kog trenutka počinju teći rokovi propisani za zastarelost i za ostvarivanje nekih naslednopravnih ovlašćenja.
Pošto je ostavilac umro 1981. godine, dakle u vreme važenja saveznog Zakona o nasleđivanju,
to se na ovaj slučaj imaju primeniti odredbe tog zakona, shodno članu 232. Zakona o nasleđivanju
SR Srbije, kojim je izričito propisano da se na nasleđa otvorena pre stupanja na snagu republičkog
zakona, po kojima nije doneta pravnosnažna odluka, kao što je ovde slučaj, imaju primeniti odredbe
saveznog Zakona o nasleđivanju. U konkretnom slučaju to znači, da će se na ovaj slučaj primeniti
odredba člana 144. saveznog Zakona o nasleđivanju, kojom su propisani rokovi u kojima zastareva
pravo na zahtevanje zaostavštine, zavisno od savesnosti odnosno nesavesnosti držaoca zaostavštine.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 225/83)
(Član 88. Zakona o vanparničnom postupku)
265.
Za raspravljanje nepokretne zaostavštine stranog državljanina domači sud je nadležan samo kada se
nepokretnost nalazi u Republici Srbiji.
(Viši sud u Pančevu, Gž. 849/10)
266.
Za raspravljanje zaostavštine mesno je nadležan sud na čijem je području ostavilac u vreme smrti imao prebivalište, odnosno boravište.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 10289/96)
267.
Postoji nadležnost našeg suda za raspravljanje zaostavštine ostavioca ukoliko je u momentu
smrti imao prebivalište u Republici Srbiji bez obzira gde je smrt nastupila i gde se imovina nalazi.
Treba imati u vidu odredbu člana 226. Zakona o nasleđivanju RS, koja izričito predviđa da ukoliko
je ostavilac naš državljanin i imao prebivalište u Republici Srbiji, da se imaju primeniti odredbe našeg
Zakona o nasleđivanju bez obzira gde je smrt ostavioca nastupila i gde se imovina nalazi. To znači da bi
pod ovim uslovima postojala nadležnost našeg suda za raspravljanje zaostavštine ostavioca.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Kraljevu, Gž. 728/94)
268.
U ostavinskom postupku tuilja je upućena na parnicu radi dokazivanja povređenog prava
na nužni deo na zaostavštini svog supruga kao i na dokazivanje prava vlasništva na delu ove
nepokretnosti po osnovu bračne tekovine.
U tako pokrenutoj parnici Okružni sud nalazi da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je
za postupanje isključivo mesno nadležan opštinski sud na čijem području se nalazi predmetna nepo- 112 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
kretnost u smislu člana 56. ZPP, budući da se predmetni postupak vodi povodom utvrđenja svojine
na nepokretnosti.
U konkretnom slučaju ostavinski postupak nije pravnosnažno okončan ali se parnica vodi za utvrđenje svojine kao spor iz nasledno-pravnog odnosa kao i na osnovu bračne tekovine, usled čega nema mesta primene člana 62. ZPP, već primeni propisa o isključivoj nadležnosti suda prema mestu nalaženja
sporne nepokretnosti.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 3800/82)
269.
Kada je republičkim zakonom o nasleđivanju za raspravljanje zaostavštine propisana mesna nadležnost suda prema prebivalištu, odnosno boravištu ostavioca, onda sud na čijem je području ostavilac
imao prebivalište ne može oglasiti mesno nenadležnim zato što je ostavilac pred svoju smrt boravio i
umro na području drugog suda.
(Savezni sud, Grs. 64/81)
(Član 89. Zakona o vanparničnom postupku)
270.
Ostavinski postupak se sm. čl. 89. ZVP-u, pokreće se vodi po službenoj dužnsti, pa je zato ostavinski sud dužan da od Zajednice penzijskog i invalidskog osiguranja zatraži izveštaj da li je sporni
stan otkupljen od strane ostavioca, a po potrebi može zatražiti i primerak ugovora na uvid.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 4915/96)
271.
Kada u parnici, na koju je upućen jedan od učesnika ostavinskog postupka, imovina između naslednika bude raspravljena u celini sudskim poravnanjem, ostavinski postupak će se obustaviti.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Kragujevcu, Gž. br. 431/94 od 20.04.1994. godine)
272.
Kad protivna strana podnese predlog da se nastavi postupak prekinut usled smrti stranke,
a imenovani naslednik odbije da stupi u parnicu sud je dužan da ispita u svakom slučaju razloge protivljenja ovog lica i ako utvrdi da su se stekli uslovi za nastavljanje prekinutog postupka
donese rešenje o nastavku prekinutog postupka.
Kako je postupak u ovoj pravnoj stvari bio prekinut usled smrti tužioca, to se postupak može nastaviti u smislu člana 215. stav 1. ZPP a kad naslednici preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog
protivne strane pozove da to učine.
Ukoliko se utvrdi da je i V. M., sin umrlog tužioca njegov naslednik a on, kako se vidi odbija da
stupi u parnicu, sud je dužan da u svakom slučaju ispita razloge protivljenja ovog lica i ako utvrdi da
su se stekli uslovi za nastavak postupka nakon prekida istog doneće rešenje o nastavku prekinutog
postupka, a potom zakazati glavnu raspravu kako bi se nastavio postupak u ovoj parnici. Naravno,
- 113 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
ukoliko V. M. Nije naslednik umrlog tužioca i ukoliko je to razlog zbog koga ne želi da stupi u parnicu, onda on ne bi ni imao aktivnu legitimaciju za vođenje spora, odnosno ne bi ni mogao da stupi u
parnicu, jer bi to mogli učiniti samo naslednici umrlog tužioca.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Kraljevu, Gž. 1518/91 od 13.01.1992. godine)
(Član 90. Zakona o vanparničnom postupku)
273.
Sve izjave i predlozi učesnika u postupku za raspravu zaostavštine mogu uzimati na zapisnik i
stručni saradnici osim izjave o odricanju od nasleđa.
Prvostepeni sud je u ovom delu pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje, pa je tako na osnovu iskaza svedoka V.M. i uvidom u spise istog suda O br. 128/98 utvrdio da su u postupku rasprave
zaostavštine iza smrti pok. V.J. na nasleđe pozvani njen suprug i deca i da su se svo troje dece ostavilje odrekli nasleđa, a da se tuženi nasleđa prihvatio, ali da je na ročištu od 27.03.1998. godine, kada su nasledničke izjave date, postupala stručni saradnik tog suda a sada sudija V.M.
S obzirom na ovako utvrđeno činjenično stanje i na odredbu člana 90. ZVP-a da u postupku za
raspravu zaostavštine sve izjave i predloge učesnika, izuzev izjava o odricanju nasleđa mogu uzimati
na zapisnik i stručni saradnici, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je poništio
negativne nasledničke izjave tužilaca koje je od istih ostavinski sud primio protivno navedenom zakonskom propisu, odnosno preko stručnog saradnika.
(Iz presude Okržužnog suda Valjevo, Gž. br. 1067/00 od 11.10.2000. godine)
274.
Izjava o odricanju od nasleđa uzeta na zapisnik od strane stručnog saradnika ili zapisničara ništavna je.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Kraljevu, Gž. 861/92)
275.
U postupku za raspravljanje zaostavštine nasledničke izjave, izuzev izjave o odricanju od nasleđa, mogu uzimati na zapisnik i stručni saradnici.
(Okružni sud u Kraljevu, Gž. 1257/91)
276.
Po članu 90. Zakona o vanparničnom postupku sve izjave učesnika u postupku raspravljanja zaostavštine mogu na zapisnik uzimati stručni saradnici, osim izjave o odricanju od nasleđa koju uzima
sudija, a iz spisa ove pravne stvari ne vidi se, i to iz samog zapisnika, da li je izjave o odricanju od nasleđa uzeo sudija ili stručni saradnik prvostepenog suda, dok sa druge strane zapisnik nisu potpisali ni
sudija ni stručni saradnik, koji su inače obojica označeni u uvodu istog zapisnika, već je zapisnik potpisan samo od strane sudskog zapisničara, pa su ovakve izjave o odricanju od nasleđa ništave.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Kragujevcu, Gž. 861/86)
- 114 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
277.
Stručni saradnik može osim izjave o odricanju od nasleđa, uzimati na zapisnik ostale izjave i
predloge stranaka. Pošto su se stranke - naslednici, u ostavinskom postupku prihvatili nasleđa, to je i
stručni saradnik bio ovlašćen da na zapisnik uzima ovakve izjave naslednika.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 775/86)
(Član 91. Zakona o vanparničnom postupku)
278.
Kada jedan od sanaslednika ima nameru da izvodi građevinske radove na objektu koji čini zaostavštinu usled kojih bi došlo do promene na istom stiču se zakonski uslovi u sm. čl. 91. ZVP-u, za
određivanje privremene mere radi obezbeđenja zaostavštine zabranom izvođenja bilo kakvih građevinskig radova na objektu do okončanja ostavinskog postupka.
(Okružni sud u Kraljevu, Gž. 97/94)
PRETHODNE RADNJE
(Član 92. Zakona o vanparničnom postupku)
279.
Prema razlozima datim u obrazloženju rešenja, prvostepeni sud je utvrdio da se od svih naslednika pokojne N. T. jedino A. K. nalazi u gradu, dok se ostali nalaze na teritoriji Republike Srpske, te je
nju odredio kao privremenog staraoca zaostavštine.
Ali, prema zapisniku o popisu imovine pokojne N. T. konstatovano je da je u stanu pokojne njen
brat, kome su nakon izvršenog popisa stvari dati ključevi od stana.
Izloženo ukazuje da je prvostepeni sud bio u mogućnosti da zatraži mišljenje naslednika - brata u
pogledu ličnosti staraoca.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. br. 8428/95, od 4.10.1995. godine)
(Član 96. Zakona o vanparničnom postupku)
280.
Popis i procenu stvari sud će izvršiti kada to zahtevaju naslednici, legatori i poverioci umrlog,
pri čemu sud nije ovlašćen da ceni opravdanost zahteva nekog od navedenih lica.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 10586/95)
- 115 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
(Član 97. Zakona o vanparničnom postupku)
281.
Protiv rešenja kojim se nalaže popis imovine ostavioca, nije dozvoljena žalba
Prema odredbi čl.96. do 101. Zakona o vanparničnom postupku određeno je kada i pod kojim
uslovima se naređuje popisivanje zaostavštine da je to prema odredbi čl.96. st.2. situacija kada su naslednici nepoznati ili im se ne zna boravište, kada su naslednici lica koja ne mogu da se staraju o
svojim pravima i interesima, kada zaostavština treba da pripadne državi, zadužbini, crkvi i dr., kad to
zahtevaju naslednici, legatari ili poverioci i u drugim opravdanim slučajevima. Popisom zaostavštine
se ne utvrđuju sporne činjenice i da li ta imovina čini ili ne čini zaostavštinu ukoliko je to među naslednicima sporno. Naredba suda da se popiše imovina ima procesni karakter i pošto to nije meritorna odluka već odluka suda kojom se upravlja ostavinskim postupkom protiv takve odluke nije dozvoljena žalba u smislu čl.385. st.2. ZPP u vezi čl.30 ZVP.
(Viši sud u Pančevu, Gž. br. 1347/11 23.11.2011. godine)
282.
Ostavinski sud po službenoj dužnosti utvrđuje šta ćini zaostavštinu ostavioca.
(Okružni sud u Valjevu, Gž. 538/05)
283.
Troškovi sahrane ne ulaze u vrednost zaostavštine. Ovi troškovi prethodno se izuzimaju iz zaostavštine.
(Okružni sud u Kraljevu, Gž. 141/89)
(Član 98. Zakona o vanparničnom postupku)
284.
U sprovedenom postupku učinjena je bitna povreda parničnog postupka iz čl.361. st.2. tačka 12.
ZPP, jer je rešenje nerazumljivo i nejasno a i u suprotnosti sa izvedenim dokazima. Prvostepeni sud
je po službenoj dužnosti utvrđivao šta čini zaostavštinu pokojnog pa se tako u spisima nalaze izvodi
iz zemljišne knjige koja je bila na snazi u toku ovog postupka, rešenje Komisije za vraćanje zemlje
od 19.02.1992.god. i list nepokretnosti za katastarsku opštinu Vojvodinci MKR da se on zove Pančovan Kornel Jonel, u zemljišnoj knjizi i katastru je upisano drugo ime. Prema ovakvom stanju spisa
predmeta i prikupljenim podacima o zaostavšini ne može da se ispita valjanost rešenja jer je ono
konfuzno i bez valjanog obrazloženja a delim i u suprotnosti sa izvedenim dokazima pa su osnovani
žalbeni navodi da rešenje ima nedostatke zbog kojih ne može da se ispita. Javni registar nekretnina
je katastar nepokretnosti pa je dokaz o svojini ostavioca na nepokretnoj imovini list nepokretnosti u
kojem je upisana svojina na nepokretnoj imovini. Tačno je da se postupak vodi po službenoj dužno- 116 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
sti i da sud treba da pribavi te podatke ali je takođe i obaveza svih naslednika da sudu dostave podatke o imovini koja treba da bude raspravljena. U ponovljenom postupku prvostepeni sud će otkloniti
navedenu bitnu povredu parničnog postupka tako što će prema stanju u katastru nepokretnosti utvrditi šta čini zaostavštinu pokojnog, zatražiće od naslednika takođe da dostave sve podatke o zaostavštini i u skladu sa tim doneti rešenje.
(Iz Rešenja Višeg suda u Pančevu 2 Gž.br. 596/12 od 11.09.2012. godine)
(Član 103. Zakona o vanparničnom postupku)
285.
Prema razlozima datim u obrazloženju rešenja, prvostepeni sud je utvrdio da se od svih naslednika pok. N.T. jedino A.K. nalazi u gradu, dok se ostali nalaze na teritoriji Republike Srpske, te je nju
odredio kao privremenog staraoca zaostavštine.
Ali, prema zapisniku o popisu pok. N.T. konstatovano je da u stanju pokojne njen brat, kome
su nakon izvršenog popisa stvari dati ključevi od stana.
Izloženo, ukazuje da je prvostepeni sud bio u mogućnosti da zatraži mišljenje naslednika-brata u
pogledu ličnosti staraoca.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 8428/95)
(Član 104. Zakona o vanparničnom postupku)
286.
Mere obezbeđenja zaostavštine sud može odrediti u toku celog postupka. U postupku za raspravljanje zaostavštine prema odredbi čl.87. Zakona o vanparničnom postupku sud utvrđuje ko su naslednici umrlog, koja imovina sačinjava njegovu zaostavštinu i koja prava iz zaostavštine pripadaju naslednicima, legatarima i drugim licima. To znači da je cilj rasprave zaostavštine da se utvrdi i sačuva
imovine umrlog lica, da se pronađu njegovi naslednici i da im se ta imovine preda. Osnovne pretpostavke za prelazak imovine jednog lica na njegove naslednike su: smrt ostavioca, postojanje zaostavštine, postojanje naslednika i postojanje punovažnog osnova za nasleđivanje. Kada su utvrdi kojim licima pripada pravo na nasleđe na osnovu čl.122. donosi rešenje o nasleđivanju. U tom kontekstu ne
postoji procesna mogućnost da sud pre meritorne odluke – rešenja o nasleđivanju – u ostavinskom postupku donosi deklarativna rešenja u smislu da određenim licima priznaje odnosno ne priznaje pravo i
svojstvo zakonskog naslednika. To može da se odluči samo u rešenju o nasleđivanju.
Druga pretpostavka za sprovođenje postupka raspravljanja zaostavštine je da postoji imovina koja
čini zaostavštinu. Prema odredbi čl.113. Zakona o vanparničnom postupku ako prema podacima iz
smrtovnice umrli nije ostavio imovinu ostavinski sud će obustaviti raspravljanje zaostavštine a tako će
postupiti i u slučaju ako je umrli ostavio samo pokretnu imovinu a ni jedno od lica pozvanih na nasleđe ne traži da se sprovede rasprava.
Prema odredbi čl.104. Zakona o vanparničnom postupku mere za obezbeđenje zaostavštine može odrediti ostavinski sud u toku celog postupka.
- 117 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
U ostavinskog postupku iza pok. Đ.LJ. nema zakonskih naslednika. Prema sadržini ugovora o
doživotnom izdržavanju i aneksa tog ugovora proizilazi da je ona značajnom imovinom raspolagala
za života. Ukoliko ima imovine koja bi mogla biti predmet raspravljanja zaostavštine njen zakonski
naslednik bi bila Republika Srbija.
U ponovljenom postupku prvostepeni sud će prvenstveno da utvrdi da li ima imovine koja čini zaostavštinu, a to bi bila imovine koja nije obuhvaćena ugovorom o doživotnom izdržavanju i ukoliko te
imovine nema postupak treba da se obustavi. Ukoliko ima imovine odrediće mere obezbeđenja prvenstveno popisa imovine i pored objavljenog oglasa i postavljanja privremenog zastupnika takvu imovinu
po proteku određenog roka predaće u nasleđe Republici Srbiji sve pod uslovom da se u roku od godinu
dana sudu ne prijave zakonski naslednici. Po tako sprovedenom postupku drugi učesnici bi eventualno
imali pravo žalbe a koji pretenduju na ovu imovinu.
(Viši sud u Pančevu, Gž.br. 673/10 od 19.04.2010. godine)
POSTUPAK SA TESTAMENTOM
(Član 105. Zakona o vanparničnom postupku)
287.
Na punovažnost sudskog testamenta ne utiče činjenica što testator nije potpisao oba lista na kojima je sačinjen testament, već samo poslednji list.
(Okružni sud u Valjevu, Gž. 148/06)
288.
Punovažnost zaveštanja pred svedocima je uslovljena istovremenim prisustvom oba zaveštajna
svedoka u trenutku kada zaveštalac izjavljuje da je je sačinjeno pismeno pročitao i da je to njegova
posledja volja, kao i u trenutku kada se zaveštalac potpisuje.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 4910/02)
289.
Testament može biti sačinjen i pod psihičkom prinudom ako je sačinjen u strahu od napuštenosti, u vreme najozbiljnije ugroženosti i svesti o nemogućnosti ozdravljenja i smrtne opasnosti.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 4394/01)
290.
Pismeno zaveštanje pred svedocima nije punovažno ako je popisano samo od strane jednog testamentalnog svedoka.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 1286/01)
291.
Ako je u toku postupka utvrđeno da je zaveštalac pred svedocima potpisao testament izjavljujući
da je to njegov testament nema značaja što ta njegova izjava nije upisana u tekst testamenta.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 2232/01)
292.
Za punovažnost pismenog testamenta pred svedocima nije nužno da zaveštalac pred svedocima čita
zaveštanje, već je dovoljno da ga pred svedocima prizna za svoje i da ga pred njim potpiše.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 5099/00)
- 118 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
293.
Na značenje svojstva svedoka na samom testamentu, ili izostavljanjem takvog naznačenja ne utiče na punovažnost ovog testamenta, a testamentalni svedok može biti i lice koje je taj testament sačunilo (npr. advokat, ako je bilo prisutno preduzimanju propisanih radnji od strane testatora, i ako je
tom prilikom testament takođe potpisalo.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 5593/98)
294.
Pismeni testament testatora sastavljen latiničnim pismo (za koje je utvrđeno da testator nije znao
da čita i piše), je ništav, zbog nedostatka propisanog oblika.
(Okružni sud u Požarevcu, Gž. 1501/95)
295.
Punovažan je testament u kome ostavljene zemljišne parcele nisu određene po njihovim katastarskim brojevima i sa tačnim merama i granicom već su samo opisane po svom nazivu.
(Pravno shvatanje Građ. odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 18.10.1979. godine)
(Član 106. Zakona o vanparničnom postupku)
296.
Kada je testament pronađen nakon što je postalo pravosnažno rešenje o nasleđivanju ostavinski sud neće ponovo raspravljati zaostavštinu
Članom 106. st. 1. Zakona o vanparničnom postupku propisano je da kad sud utvrdi da je
umrlo lice koje je ostavilo testament ili da je proglašeno za umrlog, otvoriće njegov testament
bez povrede pečata, pročitaće ga i o tome sastaviti zapisnik. Stavom 2. ovako će se postupiti bez
obzira da li je testament po zakonu punovažan i bez obzira da li ima više testamenata, a članom
129. istog zakona propisano je da ako se po pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju ili rešenja o
legatu pronađe testament sud će ga proglasiti i dostaviti ostavinskom sudu, a zadržaće njegov
prepis, a ostavinski sud neće ponovo raspravljati zaostavštinu već će obavestiti zainteresovana lica o proglašenju testamenta i upozoriti ih da mogu svoja prava na osnovu testamenta ostvariti u
parničnom postupku.
Imajući u vidu da rešenje o nasleđivanju doneto dana 20.05.2008. godine nije postalo pravosnažno a da je zaveštanje pred svedocima koje je sačinio ostavilac sačinjeno 30.08.2000. godine i isto
deponovano u Opštinski sud u Vršcu, to se u ovakvoj situaciji mora ukinuti rešenje o nasleđivanju
kako bi prvostepeni sud postupio u skladu sa gore navedenim odredbama.
Zbog svega gore navedenog, žalba naslednika G.I. je kao osnovana usvojena a prvostepeno rešenje o nasleđivanju ukinuto i predmet vraćen na ponovni postupak u smislu odredaba čl. 387. tač. 3.
ZPP u vezi čl. 30. st. 2. ZOVP.
(Viši sud u Pančevu Gž.br. 698/10 (2008) od 19.04.2010. godine)
- 119 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
297.
Punovažno je svojeručno zaveštanje koje je proglašeno u fotokopiji, ako je do okončanja
ostavinskog postupka ostavinskom sudu dostavljen original zaveštanja i ako je sud konstatovao da je proglašena fotokopija verna originalu.
Iz stanja u spisima predmeta proizlazi da je prvostepeni sud na ročištu od 09.09.2008. godine
proglasio svojeručno zaveštanje ostavioca M.P. od 13.04.2005. godine u fotokopiji. Zaveštajni naslednici su priznali zaveštanje i prihvatili se nasleđa po zaveštanju, dok je zakonski naslednik M.D.
izjavio da ne priznaje zaveštanje. Prvostepeni sud je rešenjem poslovni broj O-3063/08 od
04.11.2008. godine odredio prekid postupka i uputio zakonskog naslednika M.D. da u roku od 30
dana od dana pravnosnažnosti rešenja o prekidu ostavinskog postupka pokrene parnicu protiv zaveštajnih naslednika radi dokazivanja da proglašeno svojeručno zaveštanje ostavioca nije punovažno. Zakonski naslednik M.D. u zakonskom roku od 30 dana nije pokrenuo parnični postupak,
te je na ročištu od 22.04.2009. godine određen nastavak postupka i doneto pobijano rešenje o nasleđivanju. Na ročištu od 15.05.2009. godine sudu je dostavljen original zaveštanja, te je sud na
ročištu konstatovao da je proglašena fotokopija zaveštanja verna originalu.
Nisu osnovani žalbeni navodi zakonskog naslednika da proglašeno zaveštanje nije moglo biti
proglašeno u fotokopiji, obzirom da je odredbom člana 106. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku propisano da kad sud utvrdi da je lice koje je ostavilo testament umrlo ili da je proglašeno za
umrlo, otvoriće njegov testament bez povrede pečata, pročitati ga i o tome sastaviti zapisnik, dok je
stavom 2. istog člana propisano da će se ovako postupiti bez obzira da li je testament po zakonu punovažan i bez obzira da li ima više testamenata. Imajući u vidu da je nakon proglašenja zaveštanja u
fotokopiji sudu naknadno dostavljen i originalan primerak zaveštanja, te da je sud konstatovao da je
proglašena fotokopija verna originalu, ispunjeni su svi zakonski uslovi za punovažnost ovog zaveštanja iz odredbe člana 84. Zakona o nasleđivanju.
(Iz Rešenja Višeg suda u Novom Sadu, poslovni broj Gž. 1459/10 od 07.10.2010. godine)
298.
Svako docnije raspolaganje od strane zaveštaoca određenom stvari koju je nekom zaveštao ima
za posledicu opozivanje testamenta koji je ranije sačinjen.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 4226/03)
299.
U odnosu na početak roka za pobiijanje testamenta od značaja je momenat saznanja za postojanje testamenta, a ne momenat saznanja za nedostatke oblika testamenta.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 2072/82)
(Član 108. Zakona o vanparničnom postupku)
300.
Za punovažnost usmenog zaveštanja kumulativno moraju biti ispunjena tri uslova: postojanje izuzetnih prilika, nemogućnost zaveštaoca da usled toga sastavi pismeno zaveštanje i istovremeno prisustvo tri svedoka pred kojim je zaveštalac dao izjavu poslednje volje.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 1557/04)
- 120 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
301.
Ne može se smatrati da je ostavilja bila u izuzetnoj prilici koja bi opravdavala sačinjavanje
usmenog testamenta jer, iako se nije osećala dobro, ona se kretala, posluživala goste i ničim nije ispoljavala posebnu nemoć da napravi pismeni testament.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 711/99)
302.
Posle smrti testatora može se dokazivati postojanje nestalog testamenta, ali ako je testator znao
za nestanak onda se testament smatra opozvanim.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Kragujevcu, Gž. 1877/85)
303.
Pre donošenja odluke o prekidu postupka radi utvrđivanja punovažnosti usmenog testamenta bez postojanja isprave o tome, sud je dužan da zapisnik o saslušanju svedoka pred kojima je usmeni testament izjavljen proglasi po odredbama o proglašenju pismenog testamenta.
Opštinski sud je rešenjem prekinuo postupak raspravljanja zaostavštine ostavioca bez zakonskih
naslednika, pošto je u toku saslušanja svedoka pred kojima je izjavljen usmeni testament, javni pravobranilac opštine osporio punovažnost testamenta.
Po žalbi lica koje je upućeno da pokrene parnicu, okružni sud je ukinuo rešenje opštinskog suda
i predmet vratio na ponovno odlučivanje.
Kod nespornih činjenica da ostavilac nije imao zakonskih naslednika niti je sačinio pismeni testament, a poseduje pokretnu i nepokretnu imovinu, opštinski sud je pravilno postupio saslušanju svedoka pred kojima je ostavilac izjavio usmeni testament o okolnostima od kojih zavisi punovažnost testamenta i o njegovoj sadržini, pošto nije sačinjena isprava sa svojeručnim potpisima svedoka.
Pogrešio je, međutim, opštinski sud što je u smislu člana 108. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku Srbije, nije proglasio zapisnik o saslušanju svedoka, po odredbama koje važe za proglašenje pismenog testamenta, već je lice koje je označeno u izjavama svedoka kao testamentalni naslednik, uputio na parnicu kao lice čije pravo smatra manje verovatnim. Tek po proglašenju zapisnika o saslušanju
svedoka pred kojima je ostavilac izjavio usmeni testament, sud je mogao odlučivati o predlogu javnog
pravobranioca za prekid postupka zbog postojanja sporne činjenice od koje zavisi pravo na nasleđe,
punovažnost testamenta - u smislu člana 119. Zakona o vanparničnom postupku Srbije. Pri tome sud je
bio dužan da ceni i činjenicu da je punovažnost testamenta osporio javni pravobranilac.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 6192/84)
(Član 109. Zakona o vanparničnom postupku)
304.
Kada je pokojni M. pre svoje smrti pocepao svoj sudski testament, to predstavlja akt manifestovanja njegove volje za opozivom svog testamenta i njegov testamentalni naslednik nema više nikakva prava po tom osnovu.
(Opštinski sud u Kraljevu, P. 382/93)
- 121 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
305.
Posle smrti testatora može se dokazivati postojanje nestalog testamenta, ali ako je testator znao
za nestanak, onda se testament smatra opozvanim.
(Okružni sud u Kraljevu, Gž. 1877/85)
(Član 110. Zakona o vanparničnom postupku)
306.
Punovažno je svojeručno zaveštanje koje je proglašeno u fotokopiji, ako je do okončanja
ostavinskog postupka ostavinskom sudu dostavljen original zaveštanja i ako je sud konstatovao da je proglašena fotokopija verna originalu.
Iz stanja u spisima predmeta proizlazi da je prvostepeni sud na ročištu od 09.09.2008. godine
proglasio svojeručno zaveštanje ostavioca M.P. od 13.04.2005. godine u fotokopiji. Zaveštajni
naslednici su priznali zaveštanje i prihvatili se nasleđa po zaveštanju, dok je zakonski naslednik
M.D. izjavio da ne priznaje zaveštanje. Prvostepeni sud je rešenjem poslovni broj O-3063/08 od
04.11.2008. godine odredio prekid postupka i uputio zakonskog naslednika M.D. da u roku od 30
dana od dana pravnosnažnosti rešenja o prekidu ostavinskog postupka pokrene parnicu protiv zaveštajnih naslednika radi dokazivanja da proglašeno svojeručno zaveštanje ostavioca nije punovažno. Zakonski naslednik M.D. u zakonskom roku od 30 dana nije pokrenuo parnični postupak,
te je na ročištu od 22.04.2009. godine određen nastavak postupka i doneto pobijano rešenje o nasleđivanju. Na ročištu od 15.05.2009. godine sudu je dostavljen original zaveštanja, te je sud na
ročištu konstatovao da je proglašena fotokopija zaveštanja verna originalu.
Nisu osnovani žalbeni navodi zakonskog naslednika da proglašeno zaveštanje nije moglo biti
proglašeno u fotokopiji, obzirom da je odredbom člana 106. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku propisano da kad sud utvrdi da je lice koje je ostavilo testament umrlo ili da je proglašeno za
umrlo, otvoriće njegov testament bez povrede pečata, pročitati ga i o tome sastaviti zapisnik, dok je
stavom 2. istog člana propisano da će se ovako postupiti bez obzira da li je testament po zakonu punovažan i bez obzira da li ima više testamenata. Imajući u vidu da je nakon proglašenja zaveštanja u
fotokopiji sudu naknadno dostavljen i originalan primerak zaveštanja, te da je sud konstatovao da je
proglašena fotokopija verna originalu, ispunjeni su svi zakonski uslovi za punovažnost ovog zaveštanja iz odredbe člana 84. Zakona o nasleđivanju.
(Iz Rešenja Višeg suda u Novom Sadu, poslovni broj Gž. 1459/10 od 07.10.2010. godine)
307.
Rok za podnošenje tužbe za poništaj testamenta zbog zaveštajne nesposobnosti i povrede
oblika je materijalno-pravni rok prekluzivne prirode na koji se ne primenjuju pravila o prekidu i zastoju koja važe za rokove zastarelosti.
Rešenjem Opštinskog suda u Bečeju posl. br. P-124/08. od 03.02.2009 godine, odbačena je kao neblagovremena tužba tužioca B.I. iz Bečeja i obavezan tužilac da tuženima od 1. do 5. reda nadoknadi
troškove u iznosu od 260.750,00 dinara u roku od 15 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja.
- 122 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Prema stanju u spisima predmeta tužilac je dana 23.02.2000. godine putem svog punomoćnika
podneo tužbu radi utvrđenja ništavosti zaveštanja protiv tuženih, kojom je naveo da je rešenjem istog
suda br. O-616/97. od 09.02.1998. određen prekid ostavinskog postupka i upućen zakonski i zaveštajni naslednik B.I., ovde tužilac na parnicu radi dokazivanja ništavosti zaveštanja pok. B.S. zbog
zaveštajne nesposobnosti i povrede oblika zaveštanja. Podneskom od 23.09.2002. godine punomoćnik tuženih je predložio da se tužba tužioca kao neblagovremena i nedozvoljena odbaci i da se obaveže tužilac da tuženima nadoknadi prouzrokovane troškove.
Odredbom člana 169. Zakona o nasleđivanju propisano je da se poništaj zaveštanja rušljivog
zbog zaveštajne nesposobnosti i mana zaveštaočeve volje može zahtevati u roku od jedne godine od
dana saznanja za postojanje uzroka rušljivosti, a najkasnije u roku od 10 godina od dana proglašenja
zaveštanja. Rok od 1 godine ne može početi da teče pre proglašenja zaveštanja. Poništaj zaveštanja
prema nesavesnom licu može se zahtevati u roku od 20 godina od dana proglašenja zaveštanja. Prema odredbi čl. 170. istog zakona, poništaj zaveštanja rušljivog zbog povre de oblika i nepoštovanja
uslova određenim zakonom može se zahtevati u roku od jedne godine od dana saznanja za zaveštanje, a najkasnije u roku od 10 godina od dana proglašenja zaveštanja. Rok od jedne godine ne može
početi da teče pre proglašenja zaveštanja.
Imajući u vidu citirane odredbe zakona, te činjenicu da je zaveštanje pok. B.S. proglašeno rešenjem Opštinskog suda u Bečeju, br. O-616/97. dana 09.02.1998. godine i da je tužilac tog dana,
odnosno 09.02.1998. godine saznao za zaveštanje jer je bio prisutan proglašenju istog i dao izjavu da osporava zaveštanje jer smatra da ne predstavlja pravu volju ostaviteljke, a da je tužbu kojom traži da se utvrdi da je zaveštanje ništavo zbog zaveštajne nesposobnosti i povrede oblika zaveštanja podneo dana 23.02.2000. godine, to pravilno prvostepeni sud nalazi da je tužilac tužbu
podneo nakon proteka zakonom određenog roka u kome se može zahtevati poništaj zaveštanja iz
razloga navedenih u njegovoj tužbi.
Ne mogu se prihvatiti navodi žalbe da je pobijanim rešenjem pogrešno primenjeno materijalno pravo iz razloga što su rokovi navedeni u čl. 169. i 170. Zakona o nasleđivanju zastarni rokovi, a ne prekluzivnii što za njih važe sva pravila o prekidu i zastoju zastarelosti, odnosno deluju
svi uzroci sprečavanja i prekida zastarevanja. Ovo stoga što surokovi navedeni odredbama čl.
169. i 170. materijalno pravni rokovi prekluzivne prirode, čijim protekom se gubi pravo za traženje poništaja testamenta zbog zaveštajne nesposobnosti i zbog povrede oblika i što je s obzirom
na takvu njihovu prirodu isključena mogućnost prekida i zastoja koji važe za zastarne rokove, pa
su žalbeni navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava neosnovani. Međutim, imajući u vidu
da se radi o materijalno pravnom roku, a ne procesnom, ovaj sud nalazi da je prvostepeni sud tužbeni zahtev tužioca trebao odbiti kao neosnovan, a činjenica da je prvostepeni sud pobijanom
odlukom tužbu odbacio ne predstavlja takvu bitnu povredu odredaba parničnog postupka koja je
bila od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane odluke, obzirom da je posledica za tužioca ista,
jer zbog proteka navedenih zakonskih rokova, tužilac nema pravo da traži sudsku zaštitu.
(Iz Rešenja Višeg suda u Novom Sadu, posl. br. Gž. 1389/10 od 22.09.2010. godine)
POSTUPAK OSTAVINSKOG SUDA PO PRIJEMU SMRTOVNICE
(Član 113. Zakona o vanparničnom postupku)
308.
Iz spisa prvostepenog suda proizilazi da je za pok. dostavljena smrtovnica sa podacima onih koji
bi mogli biti pozvani na nasleđe, a to su deca ostavioca, te šta čini nepokretnu imovinu, a da pokret- 123 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
ne imovine, gotovog novca i hartije od vrednosti nema. Smrtovnicom je konstatovano postojanje
ugovora o doživotnom izdržavanju između ostavioca i overenog pred prvostepenim sudom. Iz obrazloženja prvostepenog rešenja proizilazi da je prvostepeni sud izvršio uvid u smrtovnicu, pa da je
imovinom ostavilac raspolagao za života koja je prijavljena u smrtovnici i da su se stekli uslovi primene odredbe čl. 113. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku na osnovu čega je rešenjem obustavljen postupak raspravljanja zaostavštine. Odredbom čl. 113. stavom 1. Zakona o vanparničnom postupku propisano je da ako prema podacima iz smrtovnice umrli nije ostavio imovinu, ostavinski sud
će obustaviti raspravljanje zaostavštine, stavom 2. sud će tako postupiti i u slučaju ako je umrli ostavio samo pokretnu imovinu, a ni jedno od lica pozvanih na nasleđe ne traži da se sprovede rasprava,
a prema stavu 3. da ako je sud obustavio postupak zbog toga što se zaostavština sastoji samo iz pokretne imovine, lica pozvana na nasleđe zadržavaju pravo da traže raspravljanje zaostavštine. Propust prvostepenog suda da pravilno primeni odredbu čl. 113. Zakona o vanparničnom postupku sastojao se u tome što nisu pozvani ostali nasledni učesnici, odnosno sin ostavioca da se izjasni u pogledu zahteva da se sprovede rasprava, jer kako se podaci iz smrtovnice odnose na nepokretne stvari,
sud može obustaviti postupak i u slučaju za pokretnu imovinu, ali pod navedenim uslovom. U ovom
postupku preuranjeno je postupanje suda donetim rešenjem kojim je na osnovu smrtovnice, ugovora
o doživotnom izdržavanju, prepisa posedovnog lista za nepokretnosti, odmah doneo rešenje o obustavi postupka.
(Iz Rešenja Višeg suda u Pančevu 3-GŽ.br. 50/12 od 24.1.2012. godine)
309.
Kada je ugovorom o doživotnom izdržavanju ostavilac raspolagao celokupnom svojom
imovinom ostavinski postupak se obustavlja.
Iz spisa predmeta proizilazi da iza smrti pok. nema imovine koja bi bila predmet raspravljanja zaostavštine jer je on celokupnom svojom imovinom raspolagao za života ugovorom o doživotnom izdržavanju koji je zaključi sa suprugom. Pravilno je prvostepeni sud u takvoj situaciji
primenio odredbe čl.113. Zakona o vanparničnom postupku i obustavio postupak raspravljanja
zaostavštine. Odredbom čl. 11. st.1. Zakona o vanparničnom postupku propisano je da ako prema
podacima iz smrtovnice umrli nije ostavio imovinu, ostavinski sud će obustaviti raspravljanje zaostavštine, stavom 2. sud će tako postupiti i u slučaju ako je umrli ostavio samo pokretnu imovinu, a ni jedan od lica pozvanih na nasleđe ne traži da se sprovede rasprava, a prema stavu 3. da
ako je sud obustavio postupak zbog toga što se zaostavština sastoji samo iz pokretne imovine, lica pozvana na nasleđe zadržavaju pravo da traže raspravljanje zaostavštine. Odredbom čl.120.
ZVP određeno je da kad među strankama postoji spor o pravu iz zaostavštine sud neće prekidati
raspravljanje zaostavštine već će stranku uputiti da povede parnicu ili postupak pred upravnim
organom. Ugovor o doživotnom izdržavanju koji su zaključili ostavilac i njegova supruga kojim
je obuhvaćena celokupna imovina ostavioca proizvodi pravno dejstvo u pogledu prenosa prava
svojine na imovinu danom smrti primaoca izdržavanja. Zakonski naslednici ostavioca imaju pravo da povedu parnicu u kojoj mogu da dokažu valjanost takvog ugovora i da istovremeno za sebe
traže određeni efekat po pravu nasleđa ukoliko uspeju da dokažu da ugovor ima nedostatke. To je
njihovo pojedinačno pravo i zbog toga s obzirom da se radi o pravnom pitanju, ne utiče na odluku suda u ostavinskom postupku za koji je jedina bitna činjenica pored smrti ostavioca i da li ima
imovine koja čini njegovu zaostavštinu.
(Iz Rešenja Višeg suda u Pančevu 2 Gž.br.317/12 od 22.05.2012. godine)
- 124 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
310.
Prema stanju u spisima predmeta, ostavilja je od lica koja se po zakonu pozivaju na nasleđe ostavila sina i tri kćeri, nije ostavila testament, ali je za života sačinila ugovor o doživotnom izdržavanju,
koji je zaključen i overen pred sudijom Opštinskog suda u Kragujevcu, kojim je kao primalac izdržavanja, pod uslovima izdržavanja, celokupnu svoju imovinu ostavila davaocima izdržavanja, koji su u
ostavinskom postupku priznali zakonsku važnost ugovora i prihvatili se imovine po istom, kao i da
drugu imovinu, koja bi činila zaostavštinu, ostavilja nije imala.
Proizilaze i činjenice, da su učesnice u postupku, dve od ukupno tri kćeri ostavilje, priznale zakonsku važnost ugovora o doživotnom izdržavanju, da je sin ostavilje bio uredno pozvan na ročište
za ostavinsku raspravu, da se pozivu suda nije odazvao, niti je do okončanja postupka svoj izostanak
opravdao, da treća kćerka nije bila uredno pozvana, pa je sud o pravima učesnika – sina i treće kćerke, odlučio u smislu odredaba čl. 115. st. 3. i čl. 117. st. 3. ZVP-a.
Kod ovakvog činjeničnog utvrđenja, pravilno je postupio prvostepeni sud, kada je primenom odredbe čl. 113. st. 1. ZVP-a, u vezi čl. 194. Zakona o nasleđivanju RS, obustavio postupak raspravljanja zaostavštine iza smrti pok. ostavilje, sa pravilnim pravnim zaključkom da je celokupna imovina
ostavilje, koja bi mogla biti predmet zaostavštine, obuhvaćena teretnim pravnim poslom - ugovorom
o doživotnom izdržavanju, overenim od strane sudije Opštinskog suda u Kragujevcu, kao i da ne postoji imovina, koja bi eventualno mogla biti predmet nasleđivanja po osnovu zakona, jer momentom
smrti ostavilje, vlasnik imovine obuhvaćene ugovorom o doživotnom izdržavanju, postaje davalac
izdržavanja po ugovoru. Kako navedena imovina ne ulazi u zaostavštinu ostavilje, njome se ne mogu
namiriti ni nužni naslednici, shodno čl. 195. ZON RS.
U žalbenom postupku, žalilja-treća kćerka je isticala da nije dobila nikakav poziv za ostavinsku
raspravu, tako da se na istu nije ni mogla odazvati, ukazujući da je sud počinio apsolutno bitnu povredu postupka iz čl. 361. st. 2. tač. 7. ZPP, tako što je propuštanjem dostavljanja onemogućio učesnicu da raspravlja pred sudom. Međutim, ove žalbene navode Viši sud je ocenio bez uticaja na pravilnost i zakonitost ožalbenog rešenja, iz razloga što sud nije dužan da poziva zakonske naslednike
radi davanja izjave da li priznaju zakonsku važnost navedenog ugovora, jer se postupak u ovom slučaju obustavlja po sili zakona, a naslednici, koji osporavaju punovažnost ovog ugovora, svoja prava
mogu da ostvaruju u parničnom postupku i nakon pravnosnažnosti rešenja o obustavi postupka.
Takođe, Viši sud nije cenio ni žalbene navode žalilje, kojima osporava punovažnost predmetnog
ugovora o doživotnom izdržavanju, jer se sporne činjenice ne utvrđuju u ostavinskom postupku, koji
je vrsta vanparničnog postupka i iste bi mogle biti od uticaja u odgovarajućem parničnom postupku,
koji žalilja može pokrenuti radi ostvarivanja svojih prava, a po pravnosnažnosti rešenja o obustavi
postupka.
(Iz Rešenja Osnovnog suda u Kragujevcu O-6554/10 od 26.04.2011. godine i
Rešenje Višeg suda u Kragujevcu Gž-1176/11 od 04.07.2011. godine)
311.
Sud će rešenjem obustaviti postupak raspravljanja zaostavštine, ukoliko u toku postupka
utvrdi da je celokupna imovina ostavioca obuhvaćena ugovorom o doživotnom izdržavanju,
kao i da ostavilac drugu imovinu, koja bi mogla biti predmet raspravljanja zaostavštine, nema.
U konkretnoj pravnoj stvari, ostavilja je od lica koja se po zakonu pozivaju na nasleđe, ostavila
ćerku, nije ostavila testament, ali je ostavila ugovor o doživotnom izdržavanju, overen u Opštinskom
sudu u Kragujevcu, kojim je kao primalac izdržavanja, pod uslovima izdržavanja, celokupnu svoju
- 125 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
imovinu ostavila davaocu izdržavanja, koji je u ostavinskom postupku priznao zakonsku važnost ugovora i prihvatio se imovine po istom. Učesnica u postupku, ćerka ostavilje, nije priznala zakonsku važnost ugovora o doživotnom izdržavanju, već je sudu podnela tužbu za raskid navedenog ugovora
zbog neispunjenja ugovornih obaveza od strane davaoca izdržavanja, ali je pravnosnažnom presudom
Opštinskog suda u Kragujevcu odbijen njen tužbeni zahtev za raskid predmetnog ugovora i isti ostao
na snazi.
Ostavinski sud je, iz priloženog lista nepokretnosti, utvrdio da je ostavilja bila držalac porodične
stambene zgrade postojeće na predmetnoj parceli, da je navedeni objekat izgrađen bez građevinske
dozvole, kao i da je isti obuhvaćen ugovorom o doživotnom izdržavanju, overenim kod Opštinskog
suda u Kragujevcu.
Kod ovakvog činjeničnog utvrđenja, pravilno je i po pravnom zaključku Višeg suda, postupio
prvostepeni sud, kada je primenom odredbe čl. 113. st. 1. ZVP-a, u vezi čl. 194. Zakona o nasleđivanju RS, obustavio postupak raspravljanja zaostavštine iza smrti ostavilje, sa pravilnim pravnim zaključkom da je celokupna imovina ostavilje, koja bi mogla biti predmet zaostavštine, obuhvaćena
ugovorom o doživotnom izdržavanju, kao i da ostavilja drugu imovinu nema.
Isticanje u žalbi, da je predmetna kuća u svojini trećih lica sa pravnim interesom, koja su podnela tužbu radi utvrđivanja ništavosti dela ugovora o doživotnom izdržavanju u pogledu sporne kuće,
bez ikakvog je uticaja na pravilnost i zakonitost ožalbenog rešenja. Ovo iz razloga, jer se sporne činjenice ne utvrđuju u ostavinskom postupku, koji je vrsta vanparničnog postupka, već u odgovarajućem parničnom postupku, a ostavilja je, prema priloženom izvodu iz lista nepokretnosti, držalac
sporne kuće, dok je sud obustavio postupak raspravljanja zaostavštine zbog nepostojanja druge imovine, koja bi mogla biti predmet zaostavštine ostavilje, pa utvrđivanje ništavosti dela ugovora u pogledu sporne kuće u odgovarajućem sudskom postupku, ne bi dovelo do drugačije odluke suda u
konkretnoj pravnoj stvari.
(Iz Rešenja Osnovnog suda u Kragujevcu O-96/10 od 03.02.2011. godine, i
Rešenje Višeg suda u Kragujevcu Gž. 535/11 od 21.03.2011. godine)
312.
Ako se utvrdi da je ostavilja za života raspolagala celokupnom svojim imovinom ugovorom o doživotnom izdržavanju, ima mesta obustavi ostavinskog postupka shodno čl. 113. ZVP-u, a ne prekidu
ostavinskog postupka shodno čl. 119-121. citiranog zakona.
(Okružni sud u Čačku, Gž. 480/09)
313.
Nema mesta usvajanju privremene mere zabtane otuđenja pokretnih stvari ostavioca, koje su obuhvaćene zaključenim i overenim ugovorom o doživotnom izdržavanju.
(Okružni sud u Čačku, Gž. 1887/08)
314.
Kada je ostavilac ugovorom o poklonu raspolagao celokupnom svojom imovinom, pravilno je
prvostepeni sud obustavio postupak rasprave zaostavštine pokojnog, a žalba učesnika postupka kojim ukazuje na povredu njenog nužnog dela koji je okrnjen zaključenjem ugovora o poklonu – neosnovana je.
(Okružni sud u Čačku, Gž. 1021/08)
- 126 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
315.
Ugovor o doživotnom izdržavanju isključuje pravo zakonskih naslednika na nužni deo, pa imovina koja je obuhvaćena tim ugovorom ne ulazi u sastav zaostavštine ostavioca iz koje se nužni naslednici mogu namiriti.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 3185/05)
316.
Ostavinski sud po službenoj dužnosti utvrđuje šta čini zaostavštinu ostavioca. - Prvostepeni sud
je obustavio ostavinski postupak nalazeći da ostavilja nije imala druge imovine osim one koju je
ugovorom o doživotnom izdržavanju ostavila učesniku B.P. Međutim, učesnik B. je još u toku ostavinskog postupka isticao da je ostavilja bila vlasnik i nepokretnosti - zemljišta u pov. od oko 1 ha,
koja nije obuhvaćena ugovorom, to se ističe sada i u žalbi, uz pozivanje na presudu istog suda P.br.
147/79 od 11.10.1979. godine, pa je potrebno da prvostepeni sud u ponovnom postupku na pouzdan
način utvrdi da li je ostavilja imala i druge imovine osim one koja je obuhvaćena ugovorom o doživotnom izdržavanju.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 538/05 od 1.04.2005. godine)
317.
Kada je najpre obustavljen postupak rasprave zaostavštine pokojnog, jer je pokojnik celom svojom imovinom raspolagao ugovorom o doživotnom izdržavanju, pa je u parničnom postupku poništen taj ugovor, pravilno je rešenje prvostepenog suda kojim je raspravljena zaostavština pokojnog na osnovu zakona. U takvoj pravnoj situaciji nema mesta prekidu ostavinskog postupka radi utvrđivanja da je primalac izdržavanja - pokojnik hteo svoj stan da pokloni kćerki, inače davaocu izdržavanja.
Rešenjem Opštinskog suda u Čačku O. br. 100/05, od 24.06.2005. godine, raspravljena je zaostavština pokojne na osnovu zakona.
Okružni sud u Čačku je svojim rešenjem Gž. br. 1399/05, od 23.11.2005. godine odbio kao neosnovanu žalbu učesnika postupka i pomenuto rešenje potvrdio.
U toku postupka nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje sud pazi po
službenoj dužnosti, pa ni one kojom se žalbom ukazuju. Neosnovano se u žalbi ukazuje na pogrešnu
primenu materijalnog prava, odnosno na čl. 121. Zakona o vanparničnom postupku, po kome između
naslednika postoji spor o tome da li neka imovina ulazi u zaostavštinu.
Iz izvedenih dokaza, a pre svega na osnovu spisa P. br. 1290/03, prvostepeni sud je pravilno
utvrdio da je poništen ugovor o doživotnom izdržavanju, zaključen sada između pokojne kao primaoca izdržavanja, i tužene kao davaoca izdržavanja.
Pozivanje punomoćnika učesnika postupka na obrazloženje presude P. br. 1290/03, od
7.06.2004. godine u kojoj je navedeno da je namera pokojnog bila da sporni stan ustupi u svojinu tuženoj i to bez naknade, s obzirom da nije postojala potreba za izdržavanjem, niti je cilj spornog ugovora bilo izdržavanje, te da je namera stranaka bila da zaključi ugovor o poklonu i da su ispunjeni
uslovi iz čl. 105. Zakona o obligacionim odnosima za konverziju ugovora s obzirom da je to bila
pravna volja ostavilje i tužene, pa da zbog toga treba prekinuti ostavinski postupak i uputiti na parnicu, a s obzirom da za sada postoji pravosnažna sudska odluka da je poništen ugovor o doživotnom
izdržavanju, odnosno da zaostavštinu pokojne čini sporni stan. Pravilno takođe prvostepeni sud za- 127 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
ključuje da nezavisno od okončanja ostavinske rasprave stranke mogu pokrenuti parnicu i utvrditi da
li ima osnova za konverziju ugovora, odnosno da li je u konkretnom slučaju zaključen ugovor o poklonu ili ne. Stoga su svi navodi žalbe neosnovani, pa je prvostepeno rešenje potvrđeno.
(Iz Rešenja Opštinskog suda u Čačku O. br. 100/05, od 24.6.2005. i
Rešenje Okružnog suda u Čačku Gž. br. 1399/05, od 23.11.2005. godine)
318.
Kada se ostavinski postupak za raspravu zaostavštine, pokojnog vodi pred opštinskim sudom I dođe do prekida postupka, tada se zahtev za raspravu naknadno pronađene imovine ne
može zavesti kao poseban sudski predmet, i isti se ne može obustaviti pozivajući se na čl. 113.
Zakona o vanparničnom postupku.
Rešenjem prvostepenog suda obustavljen je postupak za raspravu zaostavštine pokojnog. Povodom
žalbe učesnika ostavinskog postupka, drugostepeni sud je prvostepeno rešenje ukinuo i predmet vratio
prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Dokazima je utvrđeno da se vodi poseban ostavinski postupak pred istim sudom za raspravu zaostavštine i postupak je rešenjem prekinut. Postupajući po sadašnjem zahtevu učesnika - naslednika, radi se o naknadno pronađenoj imovini pokojnog, a povodom te
imovine sud je odlučio ožalbenim rešenjem pozivajući se na odredbu čl. 113. Zakona o vanparničnom
postupku. Radi se o pogrešnoj primeni materijalnog prava, i nije imalo mesta primeni čl. 113. Zakona o
vanparničnom postupku koji govori o obustavi u slučaju nepostojanja imovine pokojnog. U datoj situaciji nije imalo mesta zavođenju novog sudskog predmeta, a po zahtevu naslednika za raspravu naknadno
pronađene imovine, nego je trebalo da se reši po odredbama Zakona o vanparničnom postupku koji reguliše postupak za raspravu naknadno pronađene imovine.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 1197/04 od 2.11.2004. godine)
319.
Isticanje nepunovažnosti zaveštanja jeste razlog za prekid ostavinskog postupka i upućivanje na parnicu, dok postojanje ugovora o doživotnom izdržavanju predstavlja razlog za obustavu ostavinskog postupka uz mogućnost i ovlašćenje da se podnese samostalna tužba, a radi
dokazivanja eventualne nepunovažnosti ugovora o doživotnom izdržavanju, kao i drugih okolnosti bitnih za izvršavanje tog ugovora.
U suštini, žalbom se pobija ugovor o doživotnom izdržavanju i ističe da su zakonski naslednici
na raspravi održanoj dana 14.09.2001. godine osporili njegovu punovažnost. Smatraju da je prvostepeni sud morao prekinuti raspravljanje zaostavštine i uputiti stranke na parnicu.
Za ocenu pravilnosti pobijanog rešenja bitno je da li je ostavinski sud bio dužan da ostavinski
postupak prekine ili ne.
Okružni sud nalazi da za prekid postupka u konkretnom slučaju nije ispunjen ni jedan uslov predviđen odredbama čl. 119. i 121. Zakona o vanparničnom postupku te da je prvostepeni sud pravilno
doneo rešenje primenjujući odredbe člana 113. Zakona o vanparničnom postupku - pošto je utvrdio da
ostavilac nije ostavio imovinu kojom je već raspolagao ugovorom o doživotnom izdržavanju.
Kao razlog za prekid ostavinskog postupka nije predviđena eventualna nepunovažnost ugovora o
doživotnom izdržavanju koji je ostavilac zaključio, za razliku od eventualne nepunovažnosti testa- 128 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
menta (zaveštanja). Kod postojanja testamenta odn. zaveštanja ostavinskim rešenjem se oglašavaju
naslednici po osnovu tog zaveštanja, zbog čega je bitno da se prethodno u parnici utvrdi - u slučaju
postojanja takve sumnje - da li je testament punovažan ili ne.
Međutim, u situaciji u kojoj postoji ugovor o doživotnom izdržavanju kojim je obuhvaćena celokupna imovina ostavioca (kakav je konkretni slučaj), ostavinskim rešenjem se ne oglašavaju naslednici po osnovu takvog ugovora, već se postupak obustavlja.
Zakonskom nasledniku kao žaliocu ostaje mogućnost i ovlašćenje da podnese samostalnu tužbu kako bi eventualno dokazao nepunovažnosti ugovora o doživotnom izdržavanju i druge okolnosti merodavne za njegovo izvršenje.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. br. 388/02 od 24.01.2002. godine)
320.
Rešenjem prvostepenog suda obustavljen je ostavinski postupak iza pokojnog B.B. sa R.B. i
na taj način raspolagao celokupnom svojom imovinom koja, ako je obuhvaćena ugovorom o doživotnom izdržavanju, iz razloga što iza njega nije ostala imovina koja bi bila predmet raspravljanja. Prema razlozima pobijanog rešenja i stanja u spisima predmeta prvostepeni sud je doneo
ovakvu odluku iz razloga što je pokojni B.B. zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju sa R.B.
i na taj način raspolagao celokupnom svojom imovinom koja, ako je obuhvaćena ugovorom o doživotnom izdržavanju, ne može biti predmet raspravljanja, a nasledni učesnici su izjavili da ostavilac nije imao druge imovine. Neosnovani su navodi žalbe naslednog učesnika L.B. da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo jer ga nije uputio na parnicu radi poništaja predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju i radi utvrđenja prava svojine na delu strana, s obzirom na to da donošenjem ožalbenog rešenja nasledni učesnik nije sprečen da zaštitu svojih prava
ostvari u posebnom postupku.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. br. 7457/01)
321.
Pravo svojine na nepokretnostima koje su bile predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, davalac izdržavanja je stekao u momentu smrti primaoca izdržavanja, pa zbog toga nije od značaja to što u ostavinskom postupku iza smrti primaoca izdržavanja davalac izdržavanja, kao jedan od zakonskih naslednika, nije istakao svoje pravo iz ugovora.
U ostavinskom postupku iza smrti pok. M. P. nisu učestvovali tužioci kao njegovi zakonski naslednici iz drugog naslednog reda, a njegova supruga pok. R. P., pravni prethodnik tuženika, ostavinskom sudu nije predočila ugovor o doživotnom izdržavanju, koji je u svojstvu davaoca izdržavanja zaključila sa pok. M. P., već je oglašena za isključivog naslednika na njegovoj zaostavštini koja se sastoji iz jednog stana, koji je bio i predmet ugovora o doživotnom izdržavanju. Prvostepeni sud je pravilno
primenio materijalno pravo kada je kao neosnovan odbio tužbeni zahtev tužilaca za utvrđenje prava
svojine na predmetnom stanu po osnovu nasleđa iza pok. M. P. Naime, davalac izdržavanja po ugovoru o doživotnom izdržavanju koji je zaključen u svemu saglasno odredbama člana 117. do 122. Zakona o nasleđivanju ("Službeni glasnik SRS", broj 52/74), shodno odredbi člana 117. istog zakona, postaje vlasnik imovine koja je bila predmet ugovora momentom smrti primaoca izdržavanja. Po shvatanju Okružnog suda, davalac izdržavanja, takođe i njegov pravni sledbenik, uvek se može osnovano pozvati na to da je davalac izdržavanja na osnovu punovažnog ugovora o doživotnom izdržavanju stekao
pravo svojine na imovini koja je bila predmet ugovora, bez obzira što ugovor o doživotnom izdržava- 129 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
nju nije bio predočen ostavinskom sudu u postupku rasprave zaostavštine iza smrti primaoca izdržavanja. U konkretnom slučaju, pok. R. P. je postala vlasnik predmetnog stana u momentu smrti njenog supruga kao primaoca izdržavanja i na ovo njeno pravo svojine nema nikakvog uticaja to što je u ostavinskom postupku iza primaoca izdržavanja na istom stanu oglašena na osnovu zakona kao isključivi
naslednik, jer kako je primalac izdržavanja još za života celokupnom svojom imovinom, predmetnim
stanom, raspolagao ugovorom o doživotnom izdržavanju kao teretnim pravnim poslom, on nije ni
imao imovine koja bi mogla biti predmet rasprave u ostavinskom postupku.
(Presuda Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1179/01 od 24.10.2001. godine)
322.
Kako je prvostepeni sud utvrdio da je ostavilja celokupnom svojom imovinom raspolagala ugovorom o doživotnom izdržavanju, to je, po mišljenju Okružnog suda, pravilno prvostepeni sud, primenom člana 113. Zakona o vanparničnom postupku, obustavio postupak za raspravljanje zaostavštine iz razloga koje u svemu, kao pravilne, prihvata i Okružni sud. Okružni sud je cenio navode žalbe zakonskih naslednika da njima nije data mogućnost da raspravljaju, a priloženi ugovor o doživotnom izdržavanju nije punovažan, zbog čega je ostavinski postupak trebalo prekinuti. Međutim, imajući u vidu to da je odredbom člana 113. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku propisano da će,
ako prema podacima iz smrtovnice umrli nije ostavio imovinu, ostavinski sud obustaviti raspravljanje zaostavštine, znači da je prvostepeni sud primenom navedene zakonske odredbe obustavio postupak za raspravljanje zaostavštine jer nije bila ispunjena osnovna pretpostavka za to raspravljanje, a
to je postojanje imovine umrlog lica. Sa druge strane, postojanje ugovora o doživotnom izdržavanju
nije razlog za prekid postupka shodno članovima 119. i 121. u vezi sa članom 23 Zakona o vanparničnom postupku, s tim što učesnicima u postupku ostaje mogućnost da svoja eventualna prava
ostvaruju u posebnoj parnici.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. br. 8336/01)
323.
Postupak raspravljanja zaostavštine biće obustavljen ukoliko je ugovorom o doživotnom izdržavanju stranka raspolagala celokupnom imovinom.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 2272/96)
324.
Pre nego što odluči o obustavi postupka u slučaju kada je umrli ostavio imovinu, potrebno je da
se ostavi mogućnost naslednicima da se o tome izjasne.
(Okružni sudu Beogradu, Gž. 10201/96)
325.
U ostavinskom postupku se ne može raspravljati o pitanju važnosti ugovora o doživotnom izdržavanju, već eventualno u parnici.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 10671/95)
326.
Ostavinski će obustaviti postupak za raspravljanje zaostavštine ako je ostavilac za vreme života
zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju, kojim je preneo celokupnu svoju imovinu na drugu ugovornu stranu.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 10981/95)
- 130 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
327.
Iz stanja u spisima proizlazi da je predlog za pokretanje ostavinskog postupka iza smrti umrlog podnelo lice koje nije njegov naslednik i koje je pokrenulo postupak jer mu je umrli dugovao
novac po priznanici koju je priložio. Takođe, po nalogu suda lice koje je pokrenulo postupak nije
pružilo dokaze da je umrli imao imovinu koja bi bila predmet nasleđivanja. Imajući ovo u vidu,
prvostepeni sud je obustavio ostavinski postupak. Naime, prema čl. 201. Zakona o nasleđivanju,
ako prema podacima iz smrtovnice umrli nije ostavio imovinu, ostavinski sud će odlučiti da se ne
raspravlja zaostavština. S obzirom da u pokrenutom ostavinskom postupku nisu pruženi dokazi
da je umrli imao imovinu, pravilno je prvostepeni sud na osnovu gore navedene odredbe odlučio
da obustavi ostavinski postupak za raspravljanje zaostavštine.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 7098/95 od 9.10.1995. godine)
328.
Vanparnični sud će obustaviti postupak ako utvrdi da bi postupak trebalo sprovesti po pravilima
parninog postupka.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Subotici, Gž. br. 231/92 od 20.02.1992. godine)
329.
Prvostepenim rešenjem obustavljen je ostavinski postupak po ovoj pravnoj stvari.
Takva prvostepena odluka je pravilna i na zakonu zasnovana s obzirom da je prema smrtovnici po
ovoj pravnoj stvari ostavilja bez imovine, zbog čega je prvostepeni sud bio obavezan da obustavi postupak u smislu člana 113. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku. Nisu osnovani navodi žalbe da se pobijana odluka zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i na pogrešnoj primeni
materijalnog prava.
U žalbi se u stvari ponovo ističe da je ostavilja bila vlasnik porodične stambene zgrade, što je u toku
postupka po ovoj pravnoj stvari drugi učesnik osporio, jer ističe da je to njegova svojina, te da ostavilja
nema bilo kakvu imovinu, pa u vezi prednjeg učesnicima ostaje mogućnost da u posebnoj parnici pred
redovnim sudom ostvaruju svoja eventualna imovinska prava kao naslednici ostavilje, a ovo posebno sa
razloga da pravnosnažnost pobijane odluke ne sprečava stranke da o takvoj eventualnoj spornoj imovini
ostavioca pokrenut parnicu.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Kraljevu, Gž. 911/92)
330.
Kada se u postupku utvrdi da je ostavilac u potpunosti raspolagao svojom imovinom ugovorom o doživotnom izdržavanju, onda nema zaostavštine koja se može raspravljati u ostavinskom postupku, pa se takav postupak ima obustaviti.
Nije neophodno u vezi prednjeg pozivati stranke, upoznavati ih sa takvim ugovorom i u slučaju
spora, upućivati ih na parnicu, jer je to nezavisno pravo svakog naslednika da u parnici može pobijati
pravnu valjanost takvih ugovora.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Kraljevu, Gž. 221/91)
- 131 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
(Član 114. Zakona o vanparničnom postupku)
331.
Naslednici ne mogu tužbom za utvrđenje tražiti poništenje rešenja o nasleđivanju u delu gde se
jedna nekretnina izdvaja iz zaostavštine, jer se sudska odluka može pobijati samo redovnim pravnim
lekovima.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 2569/97)
RASPRAVLJANJE ZAOSTAVŠTINE
(Član 115. Zakona o vanparničnom postupku)
332.
Priznavanje valjanosti testamenta ne može imati značaj odricanja od nasleđa.
Prvostepeni sud je utvrdio da je u ostavinskom postupku posl. br. O. 268/87 koji se vodio pred
Opštinskim sudom u R. iza pok. M.T. utvrđeno šta čini zaostavštinu ostaviteljice, da su njeni zakonski naslednici sestra B.D., po pravu predstavljanja iza pok. brata M. B. njegova deca LJ.B, S.B. i
LJ.D. i brat N.B., te da je ostaviteljica dana 21.08.1985. godine sačinila testament koji je proglašen
na ročištu 24.09.1985. godine. Pravnu valjanost testamenta je osporio punomoćnik B.D, sestre ostaviteljice iz razloga što pok. M.T. zbog svoje bolesti nije bila sposobna da ga sačini. Na poziv suda da
se izjasni da li priznaje testament ostaviteljice pravnovaljanim N.B, ovde tužilac, s obzirom da se nalazio u Nemačkoj, je dostavio sudu izjavu i to tako što je svojom rukom napisao da na nasledstvo
svoje sestre nije računao i da želi da se poslednja volja njegove sestre ispoštuje. Nadalje je prvostepeni sud utvrdio da je Rešenjem od 16.02.1987. godine B.D, sestra ostaviteljice upućena na parnicu radi
utvrđenja da testament ostaviteljice nije pravnovaljan i punovažan protiv S.B, LJ.B. i LJ.D, bratanaca
ostaviteljice. U parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u R. utvrđena je ništavost testamenta ostaviteljice. Nakon toga u ostavinskom postupku na ročištu 11.05.1987. godine naslednici
B.D, LJ.B, S.B. i LJ.D. sačinili su međusobni naslednički sporazum kojim nije obuhvaćen N. B, a koji
nije ni dao nasledničku izjavu nakon poništaja testamenta svoje pok. sestre. U obrazloženju Rešenja o
nasleđivanju od 13.05.1987. godine je navedeno da je N.B, brat ostaviteljice dao pismenu izjavu da se
ne prihvata nasleđa po osnovu zakona. Naime, propustom ostavinskog suda nije tražena naslednička izjava tužioca iako je to sud bio dužan da učini jer se tužilac izjasnio samo u vezi testamenta. Dana
26.10.2005. godine S.B, ovde tuženi je u parničnom postupku koji se vodio kod Opštinskog suda u R.
podneo predlog za ponavljanje postupka jer je B. D, sestri ostaviteljice, koja je i pokrenula parnični postupak za poništaj testamenta ostaviteljice, oduzeta poslovna sposobnost 1957. godine, a o kom predlogu
nije odlučeno.
Pravilno je prvostepeni sud, suprotno neosnovanim navodima žalbe tuženih S.B. i LJ.D, utvrdio
da je tužilac dao izjavu samo povodom testamenta svoje pok. sestre izjašnjavajući se na pravnu valjanost istog u pravcu da li isti priznaje ili ne, te da je tužilac, nakon poništaja testamenta ostaviteljice, pred ostavinskim sudom trebao da da novu nasledničku izjavu kojom će se izjasniti da li se prihvata zakonskog naslednog dela iza svoje pok. sestre, a što tužilac nije uradio s obzirom da nije imao
- 132 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
saznanja da je testament ostaviteljice poništen. Pravilno je prvostepeni sud utvrdio da je ostavinski sud u
obrazloženju Rešenja o nasleđivanju kojim tužioca nije oglasio za naslednika na zaostavštini pok. sestre,
pogrešno naveo da je tužilac dao pismenu izjavu da se ne prihvata nasleđa po osnovu zakona, a ovo iz
razloga što nakon poništaja testamenta tužilac nikada nije pozivan od strane ostavinskog suda radi davanja nove nasledničke izjave povodom zaostavštine ostaviteljice koja se raspravlja po zakonu, pa se nije
ni mogao odreći nasleđa koje mu po zakonu pripada.
(Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu poslovni broj Gž 58/10 od 21.04.2010. godine)
333.
U ostavinskom postupku, prigovor naslednika – tužioca u odnosu na prava ostalih sanaslednika
se ne može smatrati nasledničkom izjavom, pa je tužbeni zahtev tužioca za poništaj takve nasledničke izjave neosnovan.
(Okružni sud u Čačku, Gž. 1925/08)
334.
Donošenje rešenja o nasleđivanju ne sprečava učesnika ostavinskog postupka da u parnici
ističe zahtev da se izdvoji deo pojedine stvari ili prava iz raspravljene zaostavštine koji ne proizilazi iz nasledno-pravnog odnosa, već iz prava svojine ili nekog drugog pravnog odnosa sa
ostaviocem nezavisno od prava na nasleđe
Pobijanim rešenjem o nasleđivanju, prvostepeni sud je utvrdio šta čini zaostavštinu iza pokojne
S. D, ko su zakonski naslednici i u kom delu ovi zakonski naslednici nasleđuju nekretnine.
Protiv navedenog rešenja, blagovremenu žalbu je uložio zakonski naslednik S. M. pobijajući ga
sa svih zakonskih razloga predviđenih Zakonom o parničnom postupku.
Okružni sud u Novom Sadu nalazi da žalba nije osnovana. Ispitujući pobijano rešenje u smislu člana 372. a u vezi člana 388. Zakona o parničnom postupku, pravilno je prvostepeni sud bez
bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje ovaj sud pazi po službenoj dužnosti utvrdio
sve bitrne činjenice i na tako utvrđene činjenice pravilno primenio materijalno pravo, kada je doneo osporeno rešenje. Naime, iz prvostepenog spisa proizilazi da je ostavinski postupak iza pokojne S. D. pokrenut 09.07.2004. godine, te da je uvidom u spise predmeta i izjave zakonskih naslednika, sud utvrdio podatke o ostavilji, zaostavštini i krug zakonskih naslednika. Kako su u
ostavinskom postupku ćerke ostavilje dale pozitivne nasledničke izjave i prihvatile se nasleđa koje im po Zakonu o nasleđivanju pripada, a sin ostavilje S. M. nije pristupio na ročište koje je održano 30.03.2005. godine, na koje je bio uredno pozvan, sud je u odnosu na njega pravilno odlučio
primenom odredbe člana 115. Zakona o vanparničnom postupku, te mu je dodelio nasledni deo
koji mu po zakonu pripada.
Suprotno žalbenim navodima, pravilno je prostepeni sud utvrdio zaostavštinu ostavioca, posebno imajući u vidu činjenicu da zakonski naslednik – sin se nije odazvao pozivu suda iako je
uredno pozvan, niti je osporio obim zaostavštine iza pokojne majke. Naime, rešenjem o nasleđivanju se oglašavaju naslednici umrlog i utvrđuje koja prava pripadaju naslednicima. Donošenjem
rešenja o nasleđivanju ne sprečava učesnika ostavinskog postupka da u parnici ističe zahtev da se
izdvoji deo pojedine stvari ili prava iz raspravljene zaostavštine koji ne proizilazi iz naslednopravnog odnosa već iz prava svojine ili nekog drugog pravnog odnosa sa ostaviocem nezavisno
od prava na nasleđe.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 3479/05 od 23.11.2006. godine)
- 133 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
335.
Uz poziv zainteresovanim licima, sud će ih upozoriti da mogu do okončanja postupka dati
izjavu da li se primaju nasleđa ili ga se odriču, a ako na ročište ne dođu ili ne daju izjavu pretpostavlja se da se prihvataju nasleđa te će sud o njihovim pravima odlučiti prema raspoloživim
podacima.
Prema članu 115. stav 3. Zakona o vanparničnom postupku, sud će, uz poziv, upozoriti zainteresovana lica da mogu do okončanja postupka dati izjavu da li se primaju nasleđa ili ga se odriču, a
ako na ročište ne dođu ili ne daju izjavu - da se pretpostavlja da se prihvataju nasleđa i da će sud o
njihovim pravima odlučiti prema raspoloživim podacima. U ovom slučaju imenovani učesnik nije
želeo dati nasledničku izjavu dogod se po njegovom - ne utvrdi obim zaostavštine, pa kako je uskratio davanje izjave to je prvostepeni sud pravilno odlučio kada je i u odnosu na njega raspravio zaostavštinu po zakonu.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Nišu, Gž. 4252/06 od 13.12.2006. godine)
336.
Donošenje rešenja o nasleđivanju ne sprečava učesnika ostavinskog postupka da u parnici
ističe zahtev da se izdvoji deo pojedine stvari ili prava iz raspravljene zaostavštine koji ne proizilazi iz nasledno-pravnog odnosa, već iz prava svojine ili nekog drugog pravnog odnosa sa
ostaviocem nezavisno od prava na nasleđe
Pobijanim rešenjem o nasleđivanju, prvostepeni sud je utvrdio šta čini zaostavštinu iza pokojne
S. D, ko su zakonski naslednici i u kom delu ovi zakonski naslednici nasleđuju nekretnine.
Protiv navedenog rešenja, blagovremenu žalbu je uložio zakonski naslednik S. M. pobijajući ga
sa svih zakonskih razloga predviđenih Zakonom o parničnom postupku.
Okružni sud u Novom Sadu nalazi da žalba nije osnovana. Ispitujući pobijano rešenje u smislu
člana 372. a u vezi člana 388. Zakona o parničnom postupku, pravilno je prvostepeni sud bez bitnih
povreda odredaba parničnog postupka na koje ovaj sud pazi po službenoj dužnosti utvrdio sve bitrne
činjenice i na tako utvrđene činjenice pravilno primenio materijalno pravo, kada je doneo osporeno
rešenje. Naime, iz prvostepenog spisa proizilazi da je ostavinski postupak iza pokojne S. D. pokrenut
09.07.2004. godine, te da je uvidom u spise predmeta i izjave zakonskih naslednika, sud utvrdio podatke o ostavilji, zaostavštini i krugu zakonskih naslednika. Kako su u ostavinskom postupku ćerke
ostavilje dale pozitivne nasledničke izjave i prihvatile se nasleđa koje im po Zakonu o nasleđivanju
pripada, a sin ostavilje S. M. nije pristupio na ročište koje je održano 30.03.2005. godine, na koje je
bio uredno pozvan, sud je u odnosu na njega pravilno odlučio primenom odredbe člana 115. Zakona
o vanparničnom postupku, te mu je dodelio nasledni deo koji mu po zakonu pripada.
Suprotno žalbenim navodima, pravilno je prostepeni sud utvrdio zaostavštinu ostavioca, posebno
imajući u vidu činjenicu da zakonski naslednik – sin se nije odazvao pozivu suda iako je uredno pozvan, niti je osporio obim zaostavštine iza pokojne majke. Naime, rešenjem o nasleđivanju se oglašavaju naslednici umrlog i utvrđuje koja prava pripadaju naslednicima. Donošenjem rešenja o nasleđivanju ne sprečava učesnika ostavinskog postupka da u parnici ističe zahtev da se izdvoji deo pojedine stvari ili prava iz raspravljene zaostavštine koji ne proizilazi iz nasledno-pravnog odnosa već iz
prava svojine ili nekog drugog pravnog odnosa sa ostaviocem nezavisno od prava na nasleđe.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 3479/05 od 23.11.2006. godine)
- 134 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
337.
Da bi se raspravila zaostavština ostavioca potrebno je da sud zakaže ročište shodno članu
115. Zakona o vanparničnom postupku), a prema članu 1. istog zakona nužno je da tada raspravi sva pitanja od uticaja na zostavštinu, pravo na nasleđe, veličinu naslednog dela, pravo na
legat i drugo. Shodno navedenom, ako se jedan od naslednika proglasi naslednikom, ali bez
uzimanja nasledničke izjave, takvo rešenje nema pravnu važnost.
Rešenjem prvostepenog suda raspravljena je zaostavština pokojnog i proglašeni su naslednici deca ostavoca i utvrđena je veličina naslednih delova.
Povodom žalbe jedne od naslednika-učesnika drugostepeni sud je prvostepeno rešenje ukinuo i
predmet vratio sudu na ponovno odlučivanje.
Iz spisa proizilazi da je ostavilac ostavio sina i kćerku, sastav zaostavštine nije sporan, a samo jedan naslednik - sin je dao naslednčku izjavu. Prvostepeno rešenje je doneto van ročišta, a prethodno
nisu uzete nasledničke izjave od kćerke - podnosioca žalbe. U konkretnom slučaju povređene su odredbe čl. 115. Zakona o vanparnčnom postupku kojom je regulisano da za rasrpavu zaostavštine mora da se odredi ročište prema čl. 117. istog zakona, kada sud raspravlja sva pitanja koja se odnose na
zaostavštinu, veličinu naslednog dela, legat i drugo. Zbog toga je potrebno da sud u ponovnom postupku zakaže i donese odgovarajuće rešenje.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 1143/05 od 5.10.2005. godine)
338.
Ako zakonski naslednici uredno pozvani nisu došli na raspravu zaostavštine sud može doneti odluku o proglašenju istih zakonskim naslednicima.
Rešenjem prvostepenog suda raspravljena je zaostavština pokojnog i proglašeni su zakonski naslednici – supruga i dvoje dece. Protiv navedenog rešenja žalbu su izjavili svi učesnici ukazujući da
su postigli sporazum o deobi predmetne imovine.
Drugostepeni sud je odbio kao neosnovanu žalbu učesnika i potvrdio prvostepeno rešenje. Iz spisa proizilazi da na zakazanu raspravu zaostavštine pokojnog nisu došli zakonski naslednici, a poziv
su uredno primili.
Pravilno je prvostepeni sud doneo ožalbeno rešenje tako što je utvrdio sastav zaostavštine, pa učesnike proglasio zakonskim naslednicima. Neosnovana je žalba učesnika, a navedeni pregled u žalbi je
bez uticaja na pomenuto rešenje, jer će se deoba imovine rešiti u posebnom postupku deobe.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 659/05 od 31.05.2005. godine)
339.
Prema stanju u spisima, pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Trsteniku O. 197/92 od
19.07.2004. godine raspravljena je, kao naknadno pronađena zaostavština pok. VV, pravo korišćenja
kat. parc. br., K.O. bliže opisane u izreci tog rešenja. Ova naknadno pronađena zaostavština pok. VV
raspravljena je na osnovu pravnosnažnog rešenja istog suda O. 365/85 od 13.03.1986. godine, kojim
je za jedinog naslednika na osnovu zakona proglašen njen sin, sada pok. AA. Pravo korišćenja kat.
parc. br. K.O. nije obuhvaćeno tim rešenjem o nasleđivanju. Pobijanim rešenjem utvrđeno je da zaostavštinu pok. AA sačinjava određena nepokretna imovina, opisana u izreci tog rešenja, pravo kori- 135 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
šćenja kat. parc. br.K.O., kao i pokretna imovina. U ostavinskom postupku je utvrđeno da je ostavilac raspolagao za života svojom imovinom sudskim testamentom, koji je sačinjen pred Opštinskim
sudom u Trsteniku dana 8.03.1991. godine pod R. br. 93/91. Ovaj testament proglašen je pred istim
sudom dana 26.05.1992. godine u predmetu O. 197/92. Celokupnu svoju nepokretnu i pokretnu imovinu sada pok. AA, izuzev kat. parc. br. K.O., ostavio je svom sinu DD, a pomenutu parcelu ostavio
je ćerki iz prvog braka, BB. U toku tog postupka osporena je punovažnost pomenutog sudskog testamenta i predmet zaostavštine. Učesnica BB upućena je na parnicu da dokaže da je sudski testament
sada pok. AA ništav ili da joj je ovim raspolaganjem povređen nužni deo, kao i da je vlasnik 1/3 pokretne imovine (predmeta domaćinstva iz zapisnika o popisu od 2.07.1992. godine i putničkog vozila
i motocikla). Ova parnica pravnosnažno je okončana prvo delimičnom presudom P. 1413/93-95 od
15.01.1996. godine, a potom presudom pod istim brojem od 21.05.2003. godine. U toj parnici učesnica AA i njena majka ĐĐ, prva supruga ostavioca, prethodno su tražile da se utvrdi da je brak zaključen između ostavioca i EE, druge supruge ostavioca, ništav. Međutim, delimičnom presudom
pod navedenim brojem od 15.01.1996. godine takav tužbeni zahtev je odbijen i ova presuda potvrđena presudom Okružnog suda u Kruševcu Gž. 459/96 od 7.03.1996. godine. Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 4879/96 od 28.01.1997. godine odbijena je i revizija tužilja u tom sporu, izjavljena
protiv navedene drugostepene presude. Presudom od 21.05.2003. godine odbijen je tužbeni zahtev
ĐĐ, da se prema tuženim EE i DD utvrdi da je ona vlasnik po osnovu sticanja u bračnoj zajednici sa
sada pok. AA, na delu od ½ stambene i stambeno-ekonomske zgrade, postojećih na kat. parc. br.
K.O. Odbijen je i tužbeni zahtev da se utvrdi da je testament pok. AA ništav i da se prema tuženim
utvrdi da su tužilje vlasnici po osnovu nasleđa od sada pok. AA na po 1/6 (nužni deo) određene nepokretne i pokretne imovine. Tužbeni zahtev BB prema tuženim EE i DD, kojim je tražila da se utvrdi da je vlasnik po osnovu nasleđa od sada pok. AA na delu od 1/6 kat. parc. br. K.O. je usvojen. Dakle, sve sporne činjenice rešene su u parnici.
Kod ovakvog stanja stvari, pravilno je u ostavinskom postupku utvrđeno šta predstavlja zaostavštinu pok. AA, a pravilno su i za testamentalne naslednike na osnovu sudskog testamenta, proglašeni
sin ostavioca DD i ćerka ostavioca BB. Kako je u parnici P. 1413/93 utvrđeno da je učesnica BB vlasnik po osnovu nasleđa od svog oca na 1/6 kat. parce. br. K.O, na osnovu sudskog testamenta, ova
učesnica proglašena je naslednikom i na preostalih 5/6 ove parcele, kojom je ostavilac testamentom
raspolagao u njenu korist.
Pravilno su primenjeni član 79. Zakona o nasleđivanju ("Službeni glasnik SRS" br. 52/74, 1/80),
koji je važio u trenutku smrti ostavioca, kojim je regulisano određivanje naslednika, i čl. 115. Zakona o vanparničnom postupku, koji propisuje način odlučivanja suda o pravima učesnika u ostavinskom postupku.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 1462/05)
340.
Sud mora zakazati ročište radi raspravljanja zaostavštine, odnosno raspraviti sva pitanja vezana
za pravo nasleđa, veličinu nasleđenog dela i legat.
(Okružni sud u Čačku, Gž. 1011/05)
341.
Prilikom raspravljanja zaostavštine u vanparničnom postupku sud utvrđuje sastav i obim
zaostavštine pokojnog u nepokretnostima na osnovu posedovnih listova.
Rešenjem prvostepenog suda raspravljena je zaostavština pokojnog, utvrđen je sastav zaostavštine koja je taksativno navedena u izreci, po sporazumu naslednika je izvršena deoba zaostavštine, a
naslednici su postali na osnovu zakona.
- 136 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Povodom žalbe učesnika postupka – sina pokojnog, drugostepeni sud je žalbu odbio kao neosnovanu, a prvostepeno rešenje je potvrđeno.
Neosnovano je isticanje u žalbi da je sud pogrešno utvrdio sastav zaostavštine, naročito nepokretnosti na osnovu posedovnih listova, a trebao je to da utvrdi na osnovu kopije planova.
S obzirom da se u ostavinskom postupku rešava faktičko stanje, to je pravilno sud utvrdio sastav
zaostavštine na osnovu posedovnih listova koje izdaje Geodetska uprava, a ne na osnovu kopije planova. Time je i materijalno pravo pravilno primenjeno od strane prvostepenog suda, koje prihvata i
drugostepeni sud.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 113/04 od 05.02.2004. godine)
342.
Kada je postojao sporazum učesnika o sadržini nasledničkih izjava, poništaj nasledničke izjave zbog zablude da će sporazum biti ispoštovan zavisi od sadržine sporazuma.
Tužilac je tvrdio da su se on i njegov brat i sestre, zajedno sa majkom sporazumeli pre rasprave
zaostavštine iza smrti njihovog oca pok. D. da se deca ne prihvate nasleđa, već da se nasleđa prihvati
samo majka, a da se zaostavština u stvari podeli tek nakon majčine smrti na jednake delove, te da je
bio u uverenju da će se ovakav sporazum poštovati, međutim, tužilac je u stvari izigran time što je
ubrzo po okončanju ostavinskog postupka njegova majka tužena V. zaključila ugovor o doživotnom
izdržavanju sa tuženim M. Ovo su činjenice na kojima tužilac zasniva tužbeni zahtev za poništaj nasledničke izjave. Kod ovakvog stanja stvari prvostepeni sud je bio dužan da do kraja razjasni i utvrdi
sadržinu sporazuma postignutog između naslednika pok. D. u vezi sa davanjem nasledničkih izjava i
daljom sudbinom te imovine. Prvostepeni sud to čini samo delimično utvrđujući da je zaista bilo
sporazuma između učesnika u nasleđu iza smrti pok. D. samo u pogledu sadržine nasledničkih izjava, a o tome šta je bio cilj i svrha ovog sporazuma, o tome u prvostepenoj presudi nema ni reči, iako
su to odlučne činjenice. Naime, od tih činjenica kao i od činjenice da je tužena V. po završenom
ostavinskom postupku iza pok. D. kao jedini njegov naslednik, a time i isključivi vlasnik cele imovine zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju sa svojim sinom tuženim M., zavisi ocena o tome da
li je tužilac nasledničku izjavu dao u zabludi da će svi učesnici poštovati sporazum u svim elementima, i najzad ukoliko je u vezi sa tim bio u zabludi da li je takva zabluda pravno relevantna.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 756/01 od 30.07.2001. godine)
343.
Kada su se tužioci odrekli nasleđa na očevu zaostavštin, a na delu imovine, u korist svog brata – tuženika, pod uslovom da se na preostaloj imovini – zaostavštini, izvrši deoba po njihovom zajedničkom
dogovoru, a koji dogovor je tuženik kasnije izmenio, tada se radi o davanju izjave o odricanju od nasleđa, date od tužilaca pod uslovom i delimično, pa one ne proizvode pravno dejstvo. Kako je dokazima
utvrđeno da su nasledničke izjave tužilaca date usled zablude, to mogu tražiti poništaj izjave o odricanju.
(Okružni sud u Čačku, Gž. 303/98)
344.
Naslednička izjava o ustupanju naslednog dela drugom nasledniku, može biti poništena
ako taj naslednik ne postupi u skladu sa sporazumom koji je prethodio davanju takve izjave.
- 137 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Nije sporno da je tužilja dala nasledničku izjavu o ustupanju svog naslednog dela tuženom pošto se
tuženi obavezao da će prodati garsonjeru i dobijenu cenu isplatiti tužilji na ime njenog naslednog dela.
Kako tuženi nije postupio u skladu sa ovom obavezom, u reviziji se neosnovano navodi da su nižestepeni sudovi pogrešili što su nasledničku izjavu tužilje poništili. Okolnost da je zakupac predmetne garsonjere u određenom periodu isplaćivao zakupninu tužilji nema značaja, jer je i do ove isplate došlo uz saglasnost tužioca, kojom nije ugašena njegova obaveza u pogledu cene za prodatu garsonjeru.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 5161/98 od 6.10.1998. godine)
345.
Naslednička izjava drukčijeg sadržaja može izmeniti raniju samo ako u toku ostavinskog postupka nastupe nove činjenice ili ako se saznalo za postojanje činjenica za koje se u času davanja nasledničke izjave nije znalo.
(Okružni sud u Subotici, Gž. 49/94)
346.
Rok za podnošenje tužbe radi smanjenja testamentalnih raspolaganja vraćanjem poklona zbog povrede nužnog dela je prekluzivni a ne zastarni, pa se na njega pazi po službenoj
dužnosti a u slučaju isteka roka tužba odbacuje. Ovaj rok se održava ne samo podnošenjem
tužbe, nego i postavljanjem zahteva za redukciju testamenta u ostavinskom postupku.
Predmet tužbenog zahteva je smanjenje raspolaganja testamentom vraćanjem poklona zbog povrede nužnog dela. Nižestepeni sudovi su ovaj zahtev odbili smatrajući da je došlo do zastarelosti tužbe, u
smislu člana 41. Zakona o nasleđivanju. Prema ovoj odredbi, smanjenje raspolaganja testamentom
može se tražiti u roku od tri godine od proglašenja testamenta a vraćanje poklona u roku od tri godine
od smrti ostavioca, odnosno od dana pravosnažnosti rešenja o njegovom proglašenju za umrlog, odnosno utvrđenju njegove smrti. Kako je ovde reč o zastarelosti tužbe a ne potraživanja, navedeni rok ima
karakter materijalnog prekluzivnog roka a ne roka zastarelosti. Stoga se njegovim propuštanjem gubi
pravo na tužbu kao i pravo koje je trebalo da bude predmet zaštite. Prekluzivni rok je stroži od zastarnog, jer se na njega pazi po službenoj dužnosti, a ne po prigovoru tuženog. S obzirom na ovakav karakter roka o kome je reč, u slučaju prekluzije sud ne odlučuje meritorno već po članu 282. stav 1.
ZPP, rešenjem odbacuje tužbu. U ovom slučaju, donesena je presuda o odbijanju zahteva, čime su sudovi povredili član 41. Zakona o nasleđivanju ako su već našli da treba primeniti tu zakonsku odredbu.
Ali revizija osnovano ukazuje da rok u kome se može tražiti redukcija testamenta nije istakao. Odredba člana 41. Zakona o nasleđivanju ne odnosi se samo na parnični postupak, tako da se ne može ignorisati zahtev istaknut u ostavinskom postupku na ročištu 10. aprila 1990. godine. Ovaj zahtev ima karakter tužbe u materijalnom smislu, jer se njime postiže isti cilj: ostvarivanje prava na smanjenje raspolaganja testamentom, vraćanje poklona zbog povrede nužnog dela. S obzirom na rečeno, ovaj sud je,
u smislu člana 295. stav 2. u vezi sa članom 415. ZPP, ukinuo obe nižestepene presude i predmet vratio na ponovno suđenje. Pravilna primena materijalnog prava zahteva da prvostepeni sud pristupi meritornom odlučivanju, pošto je rok iz člana 41. Zakona o nasleđivanju očuvan podnošenjem zahteva za
redukciju testamenta u ostavinskom postupku, koji je i doveo do upućivanja tužioca na principu. Prekluzivni rok teče u kontinuitetu pa tu nema prekida ili zastoja kao kod rokova zastarelosti. Rok se
"hvata" radnjom koja ima značaj inicijalnog akta za ostvarivanje prava a takva radnja je ovde preduzeta blagovremeno, s obzirom da je ostavilac umro 7. maja 1987. godine a da je tužilac postavio zahtev
za redukciju testamenta na ročištu u ostavinskom postupku 10. aprila 1990. godine.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Gzz.115/94 od 31.08.1994. godine)
- 138 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
347.
Dete začeto u trenutku otvaranja nasleđa smatra se kao rođeno ako se rodi živo, pa izjava oca
deteta o odricanju od nasleđa data u vreme kada je dete bilo začeto može proizvoditi pravno dejstvo samo u odnosu na davaoca izjave. Ostavinski sud je dužan obavestiti organ starateljstva ukoliko se očekuje rođenje a u cilju zaštite deteta.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 3369/92)
348.
U postupku raspravljanja zaostavštine nasledničke izjave izuzev izjave o odricanju od nasleđa,
mogu uzimati na zapisnik i stručni saradnici.
(Okružni sud u Kraljevu, gž. 1257/91)
349.
Smatraće se da ostavilac opozvao pismeni testament time što je isti pocepao, bez potpunog uništenja, ukoliko se utvrdi da je to cepanje izvršeno u cilju odustajanja od volje, izražene u testamentu.
(Okružni sud u Nišu, Gž. 2556/80)
(Član 116. Zakona o vanparničnom postupku)
350.
Ako se ne zna da li umrli ima naslednike sud će oglasom pozvati lica koja polažu pravo na
nasleđe da se prijave u roku od godinu dana.
Iza smrti pok. J.B. umrle 14.03.1991.god. na osnovu smrtovnice od 18.04.2008. god. pokrenut je
ostavinski postupak. U postupku raspravljanja zaostavštine je utvrđeno da ostavilja nema zakonskih
naslednika jer učesnik V.Ć., kome je ostavilja bila ujna, ne poseduje dokumentaciju o usvojenju pa
je imovina predata u nasleđe Republici Srbiji.
U postupku za raspravljanje zaostavštine prema odredbi čl.87. Zakona o vanparničnom postupku sud utvrđuje ko su naslednici umrlog, koja imovina sačinjava njegovu zaostavštinu i koja
prava iz zaostavštine pripadaju naslednicima, legatarima i drugim licima. To znači da je cilj rasprave zaostavštine da se utvrdi i sačuva imovine umrlog lica, da se pronađu njegovi naslednici i
da im se ta imovina preda. Osnovne pretpostavke za prelazak imovine jednog lica na njegove naslednike su: smrt ostavioca, postojanje zaostavštine, postojanje naslednika i postojanje punovažnog osnova za nasleđivanje. Kada su utvrdi kojim licima pripada pravo na nasleđe na osnovu
čl.122. donosi rešenje o nasleđivanju.
Prema odredbi čl.116. Zakona o vanparničnom postupku ako se ne zna da li umrli ima naslednike sud će oglasom pozvati lica koja polažu pravo na nasleđe da se prijave sudu u roku od
godinu dana od objavljivanja oglasa. Samo na osnovu izjave lica V.Ć. prvostepeni sud nije mogao da konstatuje da ostavilja nema zakonskih naslednika već je bio u obavezi da pozove oglasom naslednike da se prijave sudu i ostavi zakonom određeni rok da se eventualno ukoliko ima
takvih lica oni prijave.
- 139 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Pošto protekne rok od godinu dana kao obavezna procedura prvostepeni sud može ukoliko se ne
prijave zakonski naslednici da donese rešenje i zaostavštinu preda u nasleđe Republici Srbiji kao poslednjem univerzalnom sukcesoru na imovini fizičkog lica koje nema svojih zakonskih naslednika.
U ponovljenom postupku prvostepeni sud će postupiti po odredbi čl.116. Zakona o vanparničnom postupku. Takođe se ukazuje da prvostepeni sud može u skladu sa odredbom 104. Zakona o
vanparničnom postupku odrediti mere za obezbeđenje zaostavštine (popis, postavljanje privremenog
staraoca i dr).
(Viši sud u Pančevu Gž.br. 734/10 od 19.04.2010. godine)
351.
Lažna izjava naslednika u ostavinskom postupku da je on jedini ostaviočev potomak koji stiče pravo
na nasleđe ne može se teretiti kao krivično delo davanja lažnog iskaza iz čl. 206. KZS, ako nije saslušan
u svojstvu svedoka.
(Okružni sud u Beogradu, Kž. 2718/85)
(Član 117. Zakona o vanparničnom postupku)
352.
Odredbom čl. 117. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku propisano je da u postupku za
raspravljanje zaostavštine sud će raspraviti sva pitanja koja se odnose na zaostavštinu, a naročito
o pravu na nasleđe, o veličini nasleđenog dela, i o pravu na legat, stavom 2. da o ovim pravima
odlučuje sud, po pravilu, pošto od zainteresovanih lica uzme potrebne izjave, stavom 3. o pravima lica koja nisu došla na ročište, a uredno su pozvana sud će odlučiti prema podacima kojima
raspolaže, uzimajući u obzir njihove pismene izjave koje stignu do donošenja odluke, a stavom 4.
da prilikom raspravljanja zaostavštine zainteresovana lica mogu davati izjave bez prisustva drugih zainteresovanih lica i nije potrebno da se u svakom slučaju tim licima daje prilika da se izjasne o izjavama drugih zainteresovanih lica.
Imajući u vidu citiranu zakonsku odredbu, pravilno je prvostepeni sud odlučio kao u pobijanoj odluci, a na osnovu izjava zakonskih i testamentalnih naslednika. Neosnovani su žalbeni navodi zakonskih naslednica u kojima ističu da je prvostepeni sud bez potrebe održao dva ročišta,
te odvojeno uzeo nasledničku izjavu od testamentalne naslednice I.K., pa tek na sledećem ročištu
od njih, obzirom da je prvostepeni postupak pokrenut po prijemu smrtovnice iz koje je prvostepeni sud utvrdio da je I.K. srodnik pok. D.M. koji bi mogao biti pozvan na nasleđe, a tek na osnovu
njene izjave je saznao ko su ostali zakonski naslednici iza pok. ostavitelja. Obzirom da prilikom
raspravljanja zaostavštine zainteresovana lica mogu davati izjave bez prisustva drugih zainteresovanih lica, prvostepeni sud nije načinio povredu odredaba Zakona o vanparničnom postupku, kada je na dva ročišta uzeo nasledničke izjave od zakonskih i testamentalnih naslednika. Zakonske
naslednice su nakon što ih prvostepeni sudu upoznao o značaju i karakteru nasledničke izjave,
dale nasledničke izjave i svojeručno ih potpisale, na zapisnik sastavljen dana 31.01.2007. godine,
bez primedbi, pa su neosnovani žalbeni navodi da su nasledničke izjave date pod pritiskom i uz
požurivanje sudije. Zakonske naslednice M.LJ. i K.D. su dale nasledničku izjavu da priznaju punovažnim ugovor o doživotnom izdržavanju i zaveštanje. Jednom datanaslednička izjava u ostavinskom postupku je neopoziva u odnosu na onu imovinu koja je u času davanja nasledničke iz- 140 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
jave bila predmet raspravljanja. Naknadno osporavanje imovine i prava naslednika, nakon date
nasledničke izjave, u ostavinskom postupku nije dozvoljeno, pa su bez uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane odluke, žalbeni navodi zakonskih naslednica u kojima osporavaju zaveštanje i
ugovor o doživotnom izdržavanju.
(Iz Rešenja Višeg suda u Novom Sadu posl. br. Gž. 549/2010 od 03.02.2011. godine)
353.
U konkretnom slučaju iz sadržine zapisnika proizilazi da ni na jednoj raspravi nije sproveden
dokazni postupak uvidom u priloženu dokumentaciju; već je samo na raspravi od ... doneto rešenje po kome učesnike ... proglašava zakonskim naslednicima na zaostavštinu pokojnog, a u obrazloženju se konstatuje da je sud proglasio navedena lica zakonskim naslednicima shodno čl. 104.
st. 3. Zakona o vanparničnom postupku. Nisu dati razlozi na osnovu kojih dokaza je utvrđen sastav zaostavštine. Ovakav navod u obrazloženju je protivrečan sa stanjem u spisima, pa iz navedenih razloga žalba učesnika se uvažava i prvostepeno rešenje se ukida.
(Iz Rešenja Opštinskog suda u Guči O. br. 114/07, od 2.10.2007. i
Rešenje Okružnog suda u Čačku Gž. 2087/07, od 23.01.2008. godine)
354.
Pravo na nužni deo može se sticati sve do pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka,
pa i u žalbenom postupku, osim u slučaju izričitog odricanja od ovog prava u prvostepenom
ostavinskom postupku.
Na ostavinskoj raspravi učesnici Stanojka kao zak. zastupnik mal. Dragane i Živane izjavila
je da priznaje u njihovo ime zaveštanje i prihvatila se kao njihov zakonski zastupnik prava nasleđa koje im pripada po zaveštanju, međutim iz ovakve njene izjave nije jasno da li se ista izjašnjavala i o pravu na nužni deo mal. učesnika, o čemu je sud bio dužan da od učesnice Stanojke uzme
potpunu i jasnu izjavu, a kako ostavinski sud o pravu na nužni deo može odlučivati sve do okončanja ostavinskog postupka, jer se ovo pravo može isticati svedo pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka, pa i u žalbenom postupku, osim u slučaju kada su se učesnici ovog prava odrekli u prvostepenom ostavinskom postupku, a kako to ovde nije slučaj, i kako prvostepeni sud nije
pravilno postupio utoliko što učesnike nije upoznao o njihovom pravu na nužni deo i o ovome nije uzeo jasnu i nedvosmislenu izjavu Okružni sud je našao da je žalba osnovana, pa će u prvostepenom postupku sud ponovo pozvati učesnike i postupiti u smislu navedenih primedbi.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu Gž. br. 541/06, od 13.04.2006. godine)
355.
Sud mora zakazati ročište radi raspravljanja zaostavštine, odnosno raspraviti sva pitanja
vezana za pravo na nasleđe, veličinu nasleđenog dela i legat.
Rešenjem prvostepenog suda raspravljena je zaostavština pokojnog i proglašeni su naslednici
– deca ostavioca i utvrđena je veličina naslednih delova. Povodom žalbe jednog od naslednikaučesnika drugostepeni sud je prvostepeno rešenje ukinuo i predmet vratio sudu na ponovno odlučivanje. Iz spisa proizilazi da je ostavilac ostavio sina i kćerku, sastav zaostavštine nije sporan, a
- 141 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
samo jedan naslednik - sin je dao nasledničku izjavu. Prvostepeno rešenje je doneto van ročišta, a prethodno nisu uzete nasledničke izjave od kćerke - podnosioca žalbe. U konkretnom slučaju povređene su
odredbe čl. 115. Zakona o vanparničnom postupku kojom je regulisano da za raspravu zaostavštine mora da se odredi ročište prema čl. 117. istog zakona, kada sud raspravlja sva pitanja koja se odnose na zaostavštinu, veličinu naslednog dela, legat i drugo. Zbog toga je potrebno da sud u ponovnom postupku
zakaže ročište, uzme nasledničku izjavu podnosioca žalbe i donese odgovarajuće rešenje.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 1143/05 od 05.10.2005. godine)
356.
Nema uslova za poništaj nasledničke izjave koja je data u ostavinskom postupku od strane
naslednika supruge pokojnog, a ovde tužilje, kada se N. u ostavinskom postupku upoznala sa
celokupnim sastavom zaostavštine i njenom vrednošću, a nije prigovorila, a ca druge strane
kada je ista sa ostalim naslednicima postigla sporazum o deobi koji je unet u nasledno rešenje,
primenom odredbe čl. 220. Zakona o nasleđivanju.
Prvostepenom presudom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da
se poništi izjava o nasleđivanju data od strane tužilje na zapisnik kod Opštinskog suda u G. Milanovcu 21.05.2002. godine, u predmetu rasprave zaostavštine pokojnog O. br. 299/02. Drugostepeni sud je odbio tužiljinu žalbu kao neosnovanu i potvrdio je prvostepenu presudu. Dokazima je
utvrđeno da je Opštinski sud u G. Milanovcu u predmetu O. br, 299/02 dana 22.05.2002. godine
raspravio zaostavštinu pokojnog, proglašeni su zakonski naslednici i istovremeno je u rešenje
unet sporazum naslednika o deobi imovine pokojnog. Iz spisa proizilazi da je tužilja bračni drug
pokojnog, upoznata sa sadržinom opisa imovine pokojnog kako pokretne tako i nepokretne, kao i
sa vrednošću imovine i na zapisniku je konstatovao da nema prigovora. Takođe, po zapisniku, tužilji kao i ostalim naslednicima tuženici su izdiktirali potpuni sporazum o deobi imovine pokojnog i takav sporazum su svi potpisali bez prigovora. Dakle, tužilja se ne može pozivati na zabludu i nema uslova za poništaj nasledničke izjave.
(Presuda Okružnog suda u Čačku, Gž. 30/04 od 19.05.2004. godine)
357.
Ukoliko se parničari od istog pretka, čija zaostavština nije raspravljena i ukoliko svi polažu pravo svojine na spornim nepokretnostima po osnovu prava nasleđivanja – u tom slučaju redovni postupak za raspravljanje zaostavštine bio bi ostavinski postupak, a ne parnični, pabi prvostepeni sud obustavio parnični postupak.
(Okružni sud u Kosovskoj Mitrovici, Gž. 29/96)
358.
Nakon isticanja zahteva učesnice – udove ostavioca da je testamentom obuhvaćena i njena imovina, koju je stekla za vreme trajanja braka sa ostaviocem, pre donošenja rešenja o prekidu postupka
raspravljanja zaostavštine potrebno je da se o toj bitnoj činjenici izjasne testamentalni naslednici.
(Okružni sud u Čačku, Gž. 502/95)
359.
Učesnici koji su se prihvatili nasleđa u ostavinskom postupku i to pravo nisu osporili drugim
učesnicima, ne mogu žalbom isticati prigovor zastarelosti prava zahtevanja zaostavštine.
(Okružni sud u Kragujevcu, Gž. 355/92)
- 142 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
(Član 118. Zakona o vanparničnom postupku)
360.
Naslednik koji u ostavinskom postupku u kome je bio učesnik nije postavio zahtev za nužni
nasledni deo, ne može ostvariti zaštitu i ispunjenje nužnog dela tužbom u parničnom postupku.
Tužilje su tužbom tražile da se utvrdi da im je ugovorom o poklonu koji je ostavilac kao poklonodavac, zaključio sa jednim od tuženih kao poklonoprimcem, povređeno pravo na nužni nasledni
deo i da se obavežu tuženi da tužiljama na ime novčane vrednosti njihovog nužnog naslednog dela
solidarno isplate određeni novčani iznos.
Prvostepeni sud je utvrdio da je posle smrti pravnog prethodnika tužilja sproveden ostavinski postupak u kome su sve tužilje bile učesnice i doneto ostavinsko rešenje kojim je utvrđen obim zaostavštine
ostavioca, a tužilje su se prihvatile nasleđa koje im po zakonu pripada. U ostavinskom postupku tužilje
prilikom davanja nasledničke izjave nisu istakle zahtev za priznavanje prava na nužni nasledni deo.
Rešenje o nasleđivanju je postalo pravnosnažno pre podnošenja tužbe. Polazeći od utvrđenih činjenica, drugostepeni sud je zaključio da je odluka prvostepenog suda kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilja pravilna, pa je žalbu tužilja odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu, dajući
pravnu argumentaciju da tužilje nemaju pravo da potražuju nužni nasledni deo u parničnom postupku obzirom da nisu zahtevale nužni nasledni deo u postupku raspravljanja zaostavštine.
Odlučujući o reviziji tužilja izjavljenoj protiv odluke drugostepenog suda, Vrhovni kasacioni sud
je prihvatio kao pravilan pravni zaključak drugostepenog suda.
Nužni naslednik je dužan da u ostavinskom postupku postavi zahtev za nužni deo, shodno odredbi
čl.118. st.3. Zakona o vanparničnom postupku, a onaj koji takav zahtev ne postavi, ima položaj naslednika koji je prećutno primio zakonski nasledni deo, shodno čl.219. st.1. i čl.220. Zakona o nasleđivanju.
Tužbi za zaštitu i ispunjenje nužnog dela kao obligacionog prava, tzv. supletornoj tužbi, ima mesta
samo pod uslovom da su nužni naslednici postavili zahtev za nužni deo. Kako tužilje u ostavinskom
postupku u kojem su učestvovale nisu postavile zahtev za nužni deo, to one ne mogu ostvariti zaštitu i
ispunjenje nužnog dela u parničnom postupku, zbog subjektivnog i objektivnog dejstva materijalne
pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju.
(Presuda Osnovnog suda u Kraljevu - Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji, P.83/10 od
13.09.2010.godine, presuda Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž.br.457/11 od 15.12.2011. godine i
presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 275/12 od 09.05.2012. godine)
361.
Izjava o odricanju od nasleđa je neopoziva i može biti poništena samo u parničnom postupku.
Iz spisa predmeta proizilazi da su iza smrti pok. na nasleđe pozvani njeni zakonski naslednici
drugog naslednog reda, potomci njenih rođenih sestara i brata. Naslednici su se odrekli od nasleđa
koje im po zakonu pripada a svojih naslednika nemaju. Prema tako datim nasledničkim izjavama
pravilno je prvostepeni sud naslednicu oglasio za naslednika u 2/3 dela a L.R. u 1/3 dela s obzirom
- 143 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
na pravnu posledicu izjave o odricanju od nasleđa M.L. i I.S. i I.S. jer njihovi delovi po pravilu priraštaja pripadaju naslednici L.R. kao srodniku iste linije zajedničkog rodonačelnika ostaviljine sestre
I.S. Neosnovani su žalbeni navodi da u zapisniku nije uzeta prava volja naslednika i da se radi o pogrešnom tumačenju datih nasledničkih izjava jer su naslednici M.L. i I.S i I.S. dali jasne i nedvosmislene izjave da se odriču od nasleđa. Prema odredbi čl.214. ZOO izjava o odricanju od nasleđa je
neopoziva ali ona kao i što je to opšte pravili kada je jednom data ako postoje mane u volji davaoca
može biti poništena što može da se ostvari u parničnom postupku. Rešenje je potvrđeno na osnovu
čl. 30. ZVP u vezi čl. 387. st. 1. tač. 3. ZPP.
(Iz Rešenja Višeg suda u Pančevu 2 Gž.br. 567/12 od 11.09.2012. godine)
362.
Po nalaženju drugostepenog suda, prvostepeno rešenje je valjalo ukinuti s obzirom da je prilikom davanja nasledničke izjave učesnica... koje su izjavile da se odriču nasleđa na zaostavštini koja
im po zakonu pripada, postupao stručni saradnik umesto sudije. Kako se radi o negativnoj nasledničkoj izjavi, u kom slučaju je morao postupati sudija a ne samo stručni saradnik, prema odredbama Zakona o vanparničnom postupku i Zakona o nasleđivanju, valjalo je udovoljiti navodima žalbe učesnica, pa je doneta odluka kao u izreci rešenja.
(Iz Rešenja Opštinskog suda u Čačku 0.536/07, od 24.07.2007. i
Rešenje Okružnog suda u Čačku Gž. 396/08, od 27.02.2008. godine)
363.
Rešenjem opštinskog suda raspravljena je zaostavština iza smrti ostavioca, tako što je rešenjem o nasleđivanju ostavinski sud utvrdio šta predstavlja ostavinu ostavioca. U zaostavštinu
ostavioca nisu ušle nekretnine koje su navedene u predlogu za raspravljanje zaostavštine, a koje su bile predmet raspolaganja poklonom zaključenim između ostavioca kao poklonodavca i
jednog njegovog sina, kao poklonoprimca, ovde tuženog.
U ostavinskom postupku za zakonske naslednike iza smrti ostavioca oglašeni su svi zakonski naslednicina na jednake delova, a među njima i tužilac i tuženi.
Svi zakonski naslednici, pa i tužilac su u ostavinskom postupku dali nasledničke izjave kojima
su se prihvatili nasleđa koje im po zakonu pripada. U tom ostavinskom postupku tužilac kao zakonski naslednik nije istakao zahtev za priznanje prava na nužni nasledni deo, niti je u tom smislu dao
svoju nasledničku izjavu.
U odnosu na nepokretne stvari koje čine zaostavštinu ostavinski postupak je završen. Tokom
ostavinskog postupka tužilac ni na koji način nije bio onemogućen da u istom učestvuje. Ostavinski
postupak u odnosu na pokretne stvari koje čine zaostavštinu ostavioca, a predstavljaju naknadno pronađenu imovinu, još nije okončan, jer je prekinut do okončanja parničnog postupka na koji je upućen
ovde tužilac kao zakonski naslednik u cilju utvrđivanja vlasništva nad ovim stvarima kao predmetom
zaostavštine.
Tužilac u ovom postupku radi namirenja svog prava na nužni deo iz zaostavštine svog pokojnog
oca, zahteva poništaj ugovora o poklonu kojim je ostavilac raspolagao određenim nepokretnostima,
tako što je iste poklonio svom drugom sinu, ovde tuženom.
Međutim, imajući u vidu da je rešenje o nasleđivanju postalo pravnosnažno pre podnošenja tužbe u ovom postupku i da je tužuilac propustio da svoje pravo na nužni deo potražuje u ostavinskom
postupku prilikom davanja nasledničke izjave kojom se prihvata nasleđa koje mu po zakonu pripada,
- 144 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
isti ne može naknadno zahtevati poništaj poklona radi namirenja nužnog naslednog dela u posebnoj
parnici. Ovo stoga što je pravo na nužni deo nasleno-pravni zahtev koji se može potraživati samo u
ostavinskom postupku.
Učesnik u ostavinskom postupku, a što je tužilac bez sumnje bio u ovom slučaju, svoja nasledna
prava mogao je ostvarivati samo u tom postupku, a ne i u parnici, budući da bi se u suprotnom negiralo svojstvo pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju kojim je utvrđen obim i sastav zaostavštine.
Pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju su raspravljena sva nasledna prava u odnosu na učesnike ostavinskog postupka i zaostavštinu ostavioca u odnosu na imovinu koja je ostavinskom sudu u
tom momentu bila poznata, pa time i nasledno-pravni položaj tužioca. Međutim, kako je tužilac propustio da nužni deo potražuje u ostavinskom postupku, sve do parvnosnažnosti rešenja o nasleđivanju, to je on onemogućen da ovakav zahtev naknadno postavi u drugom postupku.
Rok propisan odredbom člana 59. Zakona o nasleđivanju, u kome zastareva potraživanje na nužni deo, na koji tužilac ukazuje svojom žalbom navodeći da isti nije protekao i da sve do proteka
ovog roka ima mogućnosti postavljanja ovakvog zahteva, primenjuje se samo ukoliko nije prethodno
nastupila pravnosnažnost rešenja o nasleđivanju i, izuzetno, i nakon toga, u slučaju kada nužni naslednik nije bio uopšte učesnik ostavinskog postupka.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 333/05 od 14.03.2007. godine)
364.
Izjavu o primanju nasleđa ili o odricanju od nasleđa naslednik mora potpisati lično ili će to
učiniti njegov zastupnik. Potpis na punomoćju, koje mora da sadrži izričitu pismenu izjavu o
primanju ili odricanju od nasleđa, mora biti overen.
Polazište prvostepenog suda u pobijanom rešenju je da su zakonski naslednici sada pokojnih V. i
Lj, učesnici S, kćeri J. i P, s tim što je učesnicu P. zastupala njena kći D.L, koja je naknadno deo
učesnice P. ustupila učesniku S, koji se primio nasleđa i na ovom ustupljenom delu. Na osnovu toga
donosi rešenje kojim kao zakonskog naslednika oglašava S. na 2/3 zaostavštine i učesnicu J. na 1/3.
Okružni sud ovakvu odluku prvostepenog suda ne može prihvatiti kao pravilnu, pošto se osnovano u žalbi učesnika S. ističe da u toku ostavinskog postupka učesnica P. nasledničku izjavu nije dala
lično, već njena ćerka L.D, za šta nije bila izričito ovlašćena. Naime, članom 118. stav 1. Zakona o
vanparničnom postupku je propisano da - ako se naslednik prima nasleđa ili se odriče nasleđa - mora
izjavu potpisati on sam ili njegov zastupnik. U stavu 3. istog člana je propisano da u izjavi treba navesti da li se naslednik prima odnosno odriče dela koji mu pripada po zakonu, ili na osnovu testamenta ili se izjava odnosi na nužni deo.
U konkretnom slučaju, učesnica P. je dala pismeno punomoćje svojoj ćerki D.L, da može da je
zastupa pred Opštinskim sudom. Ovo znači, da navedeno pismeno punomoćje ne sadrži izjavu naslednice P. da se odriče svog naslednog dela i ustupanju naslednog dela učesniku S.
Za davanje izjave o odricanju od nasleđa i ustupanju od naslednog dela, punomoćnik učesnice
P., morao je biti izričito ovlašćen za ovakvu izjavu - što ovde nije slučaj.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Nišu, Gž. 1263/06 od 13.04.2006. godine)
365.
Prema stanju u spisima, kako to konstatuje i drugostepeni sud, na ročištu za raspravljanje zaostavštine iza smrti pokojne AA, održano je ročište za raspravljanje zaostavštine dana 31.07.2002. godine. Između ostalih učesnika, učesnice u postupku BB i VV su, pošto su prethodno upozorene na
- 145 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
odredbe člana 212. i 220. Zakona o nasleđivanju, dale nasledničke izjave da se ne prihvataju naslednog dela koji im po zakonu pripada iza smrti ostavilje i da se istog odriču u korist braće G.G. i D.D.,
kao i naslednika iza pokojne II, ćerke ostavilje. Zapisnik su učesnici u postupku potpisali, a takođe i
punomoćnik učesnica podnosilac žalbe advokat JJ.
Na osnovu tako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi su odlučili kao u pobijanim rešenjima.
Ceneći navode žalbe da učesnice u postupku nisu dale ovakve izjave, drugostepeni sud smatra da
bi one mogle u eventualnom parničnom postupku da dokazuju valjanost tih nasledničkih izjava, jer je
isključeno da se njihova valjanost utvrđuje u ostavinskom postupku.
Prema odredbi člana 216. Zakona o nasleđivanju, odricanje u korist određenog naslednika smatra se izjavom o prijemu nasleđa uz istovremeno ustupanje naslednog dela, a po prijemu ustupljenog
dela na odnose između ustupioca i prijemnika primenjuju se pravila o poklonu. Odredbom člana 220.
stav 4. istog Zakona propisano je da naslednik koji se primio nasleđa može zahtevati poništaj te izjave ako je ona posledica prinude, pretnje, prevare ili zablude. Odredbom člana 118. stav 1. Zakona o
vanparničnom postupku propisano je da ako se naslednik primio nasleđa ili se odrekao nasleđa mora
izjavu o tome potpisati on sam ili njegov zastupnik.
Žalbom i u reviziji učesnice B.B. i V.V. su istakle da one i naslednik G.G. nisu potpisali zapisnik
sa ročišta održanog dana 31.07.2002. godine na kome je raspravljena zaostavština ostavilje-pok. A.A.,
kada su prema sadržini tog zapisnika svi naslednici-lično ili preko punomoćnika dali izjave o nasleđivanju. Učesnica V.V. tvrdi da tom ročištu nije uopšte prisustvovala. Iz navedenog zapisnika proizilazi
da ga svi naslednici, odnosno sva lica za koja je konstatovano da su prisutna, nisu potpisala.
Prema tome nejasan je, nepotpun i preuranjen zaključak u pobijanom rešenju drugostepenog suda da stranka koja smatra da data izjava o nasleđivanju nije valjana treba da istu pobija u parničnom
postupku. U situaciji kada je sporno da li su neki od naslednika dali izjave o nasleđivanju, odnosno
da li su uopšte bili prisutni na ročištu za raspravljanje zaostavštine iza smrti ostavioca, odnosno ostavilje u konkretnom slučaju, a sadržina zapisnika sa tog ročišta ukazuje suprotno, bez pouzdanog razjašnjenja ovih bitnih činjenica ne može se govoriti o valjanosti tih izjava o nasleđivanju na osnovu
kojih su mogu doneti pravilna rešenja o nasleđivanju.
Ovakvim postupanjem drugostepeni sud je učinio bitnu povredu odredbe člana 354. stav 2.
tačka 14. ZPP, jer pobijana drugostepena presuda ne sadrži sve što je potrebno da bi se mogla ispitati, pa je ista u smislu člana 394. stav 1. ZPP, ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na
ponovno odlučivanje.
Stoga će drugostepeni sud u ponovnom postupku ponovo oceniti žalbene navode B.B. i V.V.,
pošto prethodno vrati predmet prvostepenom sudu radi razjašnjenja napred navedenih bitnih činjenica sprovođenjem određenih izviđajnih radnji a radi donošenja zakonite odluke. Utvrdiće da li su napred navedeni naslednici dali izjave o nasleđivanju i da li su te izjave dali na zakonom propisani način. Između ostalog imaće u vidu sadržinu citiranih odredbi člana 216. ZON-a i odredbu člana 118.
stav 1. Zakona o vanparničnom postupku.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 1458/05)
366.
Kada se jedan od naslednika odrekao nasleđa preko punomoćnika, izdato i potpisano punomoćjje nije overen u sudu, takva naslednička izjava je ništava.
(Okružni sud u Čačku, Gž. 884/04)
367.
U slučaju naknadno pronađene imovine iza smrti pokojnog, treba uzeti izjave od naslednika, i u skladu sa istim odlučiti.
- 146 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Opštinski sud u Guči je dopunskim rešenjem O. br. 102/80, od 16. septembra 1999. godine, utvrdio naknadno pronađenu imovinu iza smrti pokojnog, a za naslednike te imovine po Zakonu je proglasio dve ćerke ostavioca. Isto je doneto bez uzimanja izjava učesnika postupka. Protiv navedenog
rešenja jedan učesnik je izjavio žalbu, a u žalbi je ukazao da je ona isključivi vlasnik te imovine, a ne
pok. otac. Okružni sud u Čačku je svojim rešenjem Gž. br. 1197/99, od 16. decembra 1999. godine,
ukinuo dopunsko rešenje Opštinskog suda u Guči i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni
postupak i odluku. U drugostepenoj odluci je ukazano sledeće: U novom postupku će sud "pozvati
učesnike, te od njih uzeti izjave u pravcu da li je navedena imovina naknadno pronađena imovina
pokojnog ili je vlasništvo učesnika podnosioca žalbe, što je u odnosu na tu činjenicu, ako budu ispunjeni uslovi iz člana 121. Zakona o vanparničnom postupku, doneti rešenje o prekidu postupka i
uputiti stranku da povede parnicu.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. 1197/99 od 16.12.1999. godine)
368.
Naslednička izjava o ustupanju naslednog dela drugom nasledniku, može biti poništena ako taj
naslednik ne postupi u skladu sa sporazumom koji je prethodio davanju takve izjave.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 5161/98)
369.
Naslednik koji je dao izjavu o primanju nasleđa ili o odricanju od nasleđa može zahtevati poništaj izjave, ako je ona posledica prinude, pretnje, prevare ili zablude.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 5334/98)
370.
Nasledničku izjavu može pobijati samo naslednik koji je tu izjavu dao, ali ako ta izjava predstavlja poklon, može je pobijati i svako čiji je nužni nasledni deo povređen.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 623/98)
371.
Naslednik koji je dao izjavu, može tražiti poništenje izjave ako je ona izazvana prinudom ili pretnjom, ili je data usled prevare ili u zabludi.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 6396/97)
372.
Oduzeto zemljište se vraća pravnom sledbeniku ranijeg sopstvenika po naslednim redovima prema odredbama Zakona o nasleđivanju pri čemu ranija odricanja od nasleđa nemaju pravni značaj u odnosu na imovinu koja se vraća.
Nakon donošenja Zakona o povraćaju zemljišta oduzetog po PZF, tužilac je pred nadležnim organom uprave pokrenuo postupak za povraćaj oduzetog zemljišta. Zahtevu su se pridružili i potomci ćerki
pokojnog sopstvenika. Pošto je tužilac osporavao pravo na deo povraćenog zemljišta potomcima ćerki
pokojnog sopstvenika to je zaključkom komisije za vraćanje oduzetog zemljišta upućen na parnicu.
Pravilno je stanovište nižestepenih sudova, po nahođenju Vrhovnog suda, da se oduzeto zemljište
vraća ranijem sopstveniku odnosno njegovom pravnom sledbeniku, dakle svim zakonskim naslednici- 147 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
ma odnosno licima koja svoje pravo izvode iz prava ranijeg sopstvenika u momentu raspravljanja odnosno u momentu donošenja odluke o vraćanju oduzetog zemljišta pred Komisijom za vraćanje zemlljišta i to po naslednim redovima kako je to regulisano odredbama Zakona o nasleđivanju Republike
Srbije. Pri tome sva ranija odricanja od nasleđa nemaju nikakav pravni značaj u odnosu na imovinu
koja se vraća.
(Vrhovni sud Srbije Rev. 978/94)
373.
Nasledničkom izjavom u smislu Zakona o nasleđivanju, zakonski naslednik se može odreći nasleđa
samo u svoje ime. Ako se naslednik odrekne nasleđa na nasleđe se pozivaju njegovi potomci.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 16/93)
374.
Jednom data naslednička izjava u ostavinskom postupku je neopoziva u odnosu na onu imovinu
koja je u času davanja nasledničke izjave bila predmet raspravljanja. Naknadno osporavanje imovine
i prava naslednika, nakon date nasledničke izjave, u ostavinskom postupku nije dozvoljeno.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 31/93)
375.
Kada jedan zakonski naslednik naknadno pronađe punovažan ugovor o odricanju od nasleđa
koji je zaključio drugi naslednik, ima pravo da u parnici traži ostvarivanje svog naslednog prava.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 236/89)
376.
Razlogom poništenja nasledničke izjave ne može biti zabluda o motivu, odnosno to što više ne
postoji motiv zbog koga je takva naslednička izjava data.
(Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 444/87)
377.
Izjava naslednika o priznavanju punovažnosti testamenta, te da ništa ne traži od zaostavštine, data
pre poništenja testamenta, ne predstavlja i odricanje od nasleđa po osnovu zakonskog nasleđivanja.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 28/87)
378.
Sporazum naslednika o načinu raspodele zaostavštine ne može se upodobiti nasledničkoj izjavi.
(Vrhovni sud Srbije 1406/84)
379.
U skladu sa čl. 232. Zakona o nasleđivanju SR Srbije, koji se primenjuje od 1. januara
1975. godine, odredbe ovog zakona primenjuju se na nasleđa otvorena posle njegovog stupanja
na snagu.
Ukoliko su se zakonski naslednici ostavioca sporazumno odrekli od nasleđa pre njegovog otvaranja,
tj. pre smrti ostavioca, onda u skladu sa čl. 135. Zakona o nasleđivanju odricanje od nasleđa koje je učinjeno pre njegovog otvaranja nema pravnog dejstva.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Gzz. 21/84)
- 148 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
(Član 119. Zakona o vanparničnom postupku)
380.
Stranka nije ograničena rešenjem ostavinskog suda kojim je upućena na parnicu, pa parnicu može voditi i po osnovima koji se ne spominju u rešenju ostavinskog suda kojim je upućena na parnicu.
Pobijanim rešenjem prekinuto je raspravljanje zaostavštine iza pok. Č.J. Upućeni su na parnicu zakonski naslednici i to Č.S. - sin ostavitelja i S.Z. - kćerka ostavitelja radi poništaja zaveštanja. Istim rešenjem određeno je da su upućeni zakonski naslednici dužni da parnicu pokrenu u roku od 15 dana od dana urednog dostavljanja ovog rešenja i da o tome obaveste sud dostavljanjem
primerka tužbe sa prijemnim pečatom suda, te da će u protivnom sud odrediti nastavak postupka i
zaostavštinu raspraviti prema stanju u spisima.
Iz spisa predmeta prvostepenog suda proizilazi da je ostavilac Č.J. preminula 04.03.2010. godine, da su na nasleđe pozvani zakonski naslednici 1. naslednog reda i to Č.S. - sin ostaviteljice i S.Z.
– ćerka ostaviteljice i testamentalni naslednik Č. B.- sin ostaviteljice i da je ostaviteljica za života sačinila zaveštanje kojim je svoj suvlasnički udeo na predmetnim nekretninama ostavila u nasleđe
svom sinu Č.B. Ovo zaveštanje je proglašeno na ostavinskoj raspravi održanoj 20.05.2010. godine,
zakonski naslednici Č.S. i S.Z. su na ostavinskoj raspravi 08.06.2010. godine izjavili da ne priznaju
zaveštanje ostaviteljice, nakon čega je prvostepeni sud doneo pobijano rešenje.
U konkretnom slučaju zakonski naslednici, ovde žalioci su na ostavinskoj raspravi održanoj
08.06.2010. godine osporili zaveštanje ostavioca, kao i imovinu koja je obuhvaćena istim, pa je imajući u vidu da se te sporne činjenice ne mogu raspravljati u vanparničnom postupku, pravilno prvostepeni sud odredio prekid postupka i uputio zakonske naslednike, ovde žalioce na parnicu, u smislu čl.
119. i 124. Zakona o vanparničnom postupku.
Navodi žalbe da su zakonski naslednici upućeni na parnicu radi poništaja zaveštanja, umesto radi
utvrđenja prava na nužni nasledni deo, nisu od uticaja na pravilnost i zakonitost pobijanog rešenja
budući da stranka nije ograničena rešenjem ostavinskog suda kojim je upućena na parnicu, već parnicu može voditi i po osnovima koji se ne spomi nju u rešenju suda kojim je upućena na parnicu, a
što znači radi utvrđenja prava na nužni nasledni deo.
(Iz Rešenja Višeg suda u Novom Sadu poslovni broj Gž. 305/11 od 23.05.2012. godine)
381.
Pobijanim rešenjem o nasleđivanju Opštinskog suda u Bačkoj Palanci poslovni broj O. 236/08
od 23.04.2009. godine u tački 3. izreke određeno je da imovinu ostavioca opisanu u tački. 1 izreke
ovog rešenja nasleđuje s pravom vlasništva po pravnom osnovu Zakona i testamenta P.I. u celosti.
Naslednike O.S., B.L. i B.M. koji su osporavali punovažnost zaveštanja sud je prethodno, postupajući u smislu odredbe člana 119. Zakona o vanparničnom postupku, uputio na parnicu radi dokazivanja ništavosti zaveštanja, u ostavljenom roku od 30 dana sudu nisu dostavili dokaz da su pokrenuli
parnicu radi dokazivanja ništavosti zaveštanja, na koju ih je prvostepeni sud uputio u smislu odredbe
člana 119. u vezi člana 24. Zakona o vanparničnom postupku, to je prvostepeni sud pravilno smatrao
da su isti odustali od parnice, te da su priznali punovažnost zaveštanja.
(Iz Rešenja Višeg suda u Novom Sadu, poslovni broj Gž. 3566/11 od 27.10.2011. godine)
- 149 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
382.
Ostavinski sud nije ovlašćen da poziva naslednike da se izjasne da li priznaju ili ne priznaju valjanost ugovora o doživotnom izdržavanju.
Ostavinski postupak iza pok. RB pokrenut je na osnovu smrtovnice koju je sačinio matičar opštinske uprave u Alibunaru a koja je predata sudu 24.01.2008.god. U smrtovnici je navedeno da zaostavštinu čini stan u Vladimirovcu, jedan lanac zemlje u Mramorku i traktor, te da postoji ugovor o
doživotnom izdržavanju.
Potom je sačinjen zapisnik 14.02.2008.godine na kome je davalac izdržavanja priložio ugovor.
Prema ugovoru o doživotnom izdržavanju koji je zaključen 04.01.2008. god. između RB kao primaoca izdržavanja i AA kao davaoca izdržavanja pok. RB je svojoj nevenčanoj supruzi ostavio u nasleđe dvosoban stan od 34,5 m2 u Vladimirovcu, parcelu br.6579/2 njivu u potezu "Orlovatski rit" od
57a 55m2 i traktor marke IMT tip 539.
Prema odredbi čl. 113. Zakona o vanparničnom postupku ostavinski sud će obustaviti raspravljanje
zaostavštine ako prema podacima iz smrtovnice umrli nije ostavio imovinu.
Raspravljanje zaostavštine ima mesta samo onda kada ostavilac ima imovine pod kojom se podrazumeva sva imovina koja je bila u njegovom vlasništvu. U ostavinskom postupku se ne pozivaju zakonski
naslednici da se izjašnjavaju da li priznaju ili ne priznaju valjanost ugovora o doživotnom izdržavanju,
jer taj pravni posao, nasledno pravni ugovor kojim je ostavilac za života raspolagao imovinom može biti
osporen samo u parničnom postupku.
Pošto je podnosilac žalbe izvestio sud da je i pokrenuo spor zakonski naslednici će svoja prava
na koja pretenduju ostvariti u parnici, jer prema odredbi čl.120. Zakona o vanparničnom postupku
kada među strankama postoji spor o pravu iz zaostavštine postupak se ne prekida već se stranke upućuju da povedu parnicu, što je naslednik već i učinio.
(Viši sud u Pančevu Gž.br. 678/10 od 19.04.2010. godine)
383.
Vanparnični postupak se može prekinuti samo ako su među strankama sporne činjenice Rešenje o prekidu postupka ne sadrži jasne razloge zbog čega je sud prekinuo raspravljanje
zaostavštine tako da se to rešenje uopšte ne može ispitati a i u suprotnosti je sa navodima iz
smrtovnice i javnom ispravom službe za katastar nepokretnosti.
Ostavinski postupak se prema odredbi čl.119. Zakona o vanparničnom postupku može prekinuti samo ako su među strankama sporne činjenice od kojih zavisi njihovo pravo na nasleđe a naročito punovažnost ili sadržina testamenta ili odnos naslednika i ostavioca, činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva nadživelog bračnog druga i potomaka koji su živeli sa ostaviocem u istom domaćinstvu da im se iz
zaostavštine izdvoje predmeti, činjenice od kojih zavisi veličina naslednog dela, osnovanost isključenja
nužnih naslednika ili osnovanost razloga za nedostojnost i dr. S tim da ako u navedenim slučajevima ne
postoji spor o činjenicama već se stranke spore o primeni prava ostavinski sud će raspraviti pravna pitanja. Takođe prema odredbi čl.120. ako među strankama postoji spor o pravu iz zaostavštine ostavinski
postupak se neće prekidati jer u tom slučaju u parničnom postupku se rešavaju sporna pravna pitanja.
Donoseći rešenje o prekidu postupka bez da je za to dao razloge prvostepeni sud je načinio bitnu
povredu postupka jer takvo rešenje ne može da se ispita.
- 150 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
S obzirom da je već na prvom ročištu za raspravljanje zaostavštine navedeno da je ostavilja predala sudu testament, odnosno zaveštanje, ostavinski sud je bio u obavezi prema odredbi čl. 106. Zakona o vanparničnom postupku, da taj testament proglasi.
U ponovljenom postupku prvostepeni sud će ukoliko je deponovan testament isti proglasiti, utvrditi
da li se parnica vodi o postojanju prava iz zaostavštine i ukoliko se utvrdi da se radi o spornom pravnom
odnosu tada nema razloga za prekid već zakonski naslednici stupaju u tu parnicu u kojoj mogu u celini
da reše sporni pravni odnos nevezano za postupak raspravljanja zaostavštine.
(Viši sud u Pančevu, Gž.br. 884/10 od 19.04.2010. godine)
384.
Ostavinski sud je na osnovu odredbe člana 119. st. 1. i 2. Zakona o vanparničnom postupku dužan da stranku koja osporava proglašeno zaveštanje uputi na parnicu radi utvrđenja punovažnosti zaveštanja, te u ovom slučaju ostavinski sud ne može bez upućivanja na parnicu da
raspravi ovo pitanje u smislu odredbe člana 119. stav 3. ZVP-a.
Prema stanju u spisima, na ročištu od 18.04.2008. godine proglašeno je zaveštanje ostavioca kojim je isti svoju zaostavštinu u celosti ostavio u nasleđe zaveštajnom nasledniku S.N, a zakonski naslednici ostavioca U.M. i LJ.M. su osporili proglašeno zaveštanje. Pobijanim rešenjem Opštinskog
suda u Bačkoj Palanci poslovni broj O.509/08 od 05.11.2008. godine prekinut je ostavinski postupak
iza pokojnog U.J., te su zakonski naslednici upućeni na parnicu protiv zaveštajnog naslednika S.N.
radi utvrđenja punovažnosti zaveštanja.
Suprotno žalbenim navodima, prvostepeni sud je pravilnom primenom odredaba člana 23, člana
24. i člana 119. st. 1. i 2. Zakona o vanparničnom postupku doneo pobijano rešenje kojim je uputio
zakonske naslednike na parnicu radi utvrđivanja punovažnosti zaveštanja koje su isti osporili. Odredbom člana 119. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku propisano je da će sud prekinuti raspravljanje zaostavštine i uputiti stranke da pokrenu parnicu ako su među strankama sporne činjenice od
kojih zavisi neko njihovo pravo. Stavom 2. istog člana određeno je da će ovako sud postupiti ako su
sporne činjenice od kojih zavisi pravo na nasleđe, a naročito punovažnost ili sadržina testamenta.
Stavom 3. istog člana propisano je da će ostavinski sud, ako u navedenim slučajevima ne postoji
spor o činjenicama, već se stranke spore o primeni prava, raspraviti pravna pitanja u postupku za raspravljanje zaostavštine. Žalbeni navod zakonskih naslednika da spor o punovažnosti testamenta ne
predstavlja spor o činjenicama već da se radi o pravnom pitanju, te da je ostavinski sud mogao bez
upućivanja na parnicu da raspravi ovo pitanje u smislu odredbe člana 119. stav 3. ZVP-a, nije osnovan
jer je odredbom člana 119. stav 2. ZVP-a izričito predviđeno da će u situaciji kada su sporne činjenice
od kojih zavisi punovažnost zaveštanja ostavinski sud prekinuti raspravljanje zaostavštine i uputiti stranke da pokrenu parnicu u smislu odredbe člana 119. stav 1. ZVP-a.
(Iz Rešenja Višeg suda u Novom Sadu, poslovni broj Gž. 915/10 od 04.11.2010. godine)
385.
Pravo zaveštajnog naslednika da nasledi celokupnu zaostavštinu manje je verovatno od
prava zakonskih naslednika na nužni deo, jer postoji zakonska pretpostavka da im ovo pravo
pripada, osim ako se suprotno ne dokaže, te je ostavinski sud shodno odredbi člana 119. st. 1. i
2. Zakona o vanparničnom postupku dužan da zaveštajnog naslednika uputi na parnicu radi
dokazivanja da su zakonski naslednici namireni u svom nužnom naslednom delu.
- 151 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Pobijanim rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu, poslovni broj O.4366/08 od 19.12.2008.
godine određen je prekid ostavinskog postupka iza pokojnog Ž.A., te je zaveštajni naslednik K.V.
upućena na parnicu protiv zakonskih naslednika R.B., S.G. i D.R., kćerki ostavioca, radi dokazivanja
činjenica od kojih zavisi pravo na nužni deo kćerki ostama stanju u spisima, na ročištu održanom dana 23.04.2007. godine proglašeno je zaveštanje ostavioca od 24.07.2003. godine, kojim je zaveštalac
svoju zaostavštinu ostavio u nasleđe zaveštajnom nasledniku K.V.
Zakonski naslednici su postavili zahtev za nužni deo, navodeći da je isti povređen zaveštajnim raspolaganjem, jer za života ostavioca nisu dobile nikakve poklone od njega i nisu namirene u nužnom delu.
Odredbom člana 23. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku propisano je da će sud, ako su među
učesnicima sporne činjenice važne za rešavanje prethodnog pitanja, iste uputiti da u određenom roku pokrenu parnicu radi rešenja spornog prava, odnosno pravnog odnosa. Stavom 2. istog člana određeno je
da će sud uputiti na parnicu onog učesnika čije pravo smatra manje verovatnim, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno. Odredbom člana 119. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku propisano je da će sud prekinuti raspravljanje zaostavštine i uputiti stranke da pokrenu parnicu ako su među
strankama sporne činjenice od kojih zavisi neko njihovo pravo.
Suprotno žalbenim navodima, pravilno je prvostepeni sud na osnovu odredaba člana 23, člana
24. i člana 119. Zakona o vanparničnom postupku uputio zaveštajnog naslednika. na parnicu radi dokazivanja činjenica od kojih zavisi pravo na nužni deo zakonskih naslednika, odnosno da su isti namireni u svom nužnom naslednom delu, pravilno zaključujući da je pravo zaveštajnog naslednika da
nasledi celokupnu zaostavštinu manje verovatno od prava zakonskih naslednika na nužni deo, jer postoji zakonska pretpostavka da im ovo pravo pripada, osim ako se suprotno ne dokaže.
(Iz Rešenja Višeg suda u Novom Sadu, poslovni broj Gž. 1067/10 od 04.11.2010. godine)
386.
Rešenjem Osnovnog suda u Požegi, prekinut je postupak raspravljanja zaostavštine pok.P .B., a
učesnici K.S. i K.M . upućeni su na parnični postupak protiv učesnice P.B., da dokažu da ugovor o
doživotnom izdržavanju, kojim je ostavilja raspolagla delom svoje imovine, nije punovažan.
Protiv navedenog rešenja učesnici K.S. i K.M blagovremeno su izjavili žalbu zbog bitnih povreda postupka, u kojoj su između ostalog naveli da nema mesta prekidu postupka, jer je ostavilja pored
imovine navedene u ugovoru o doživotnom izdržavanju, posedovala i novčana sredstva koja su predmet zakonskog nasleđivanja.
Rešenjem drugostepenog suda žalba je odbijena kao neosnovana, a pobijano rešenje je potvrđeno. U drugostepenoj odluci se navodi da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je prekinuo postupak i uputio nasledne učesnike K.S. i K.M. na parnični postupak.
Naime, članom 119. tačka 1. i 2. Zakona o vanparničnom postupku je propisano da će se prekinuti
postupak raspravljanja zaostavštine i uputiti stranke na parnični postupak ili postupak pred drugim organom, ako su među strankama sporne činjenice od kojih zavisi neko njihovo pravo, kao što je punovažnost ili sadržina testamenta i ugovora kojim je ostavilac raspolagao svojom imovinom.
(Iz Rešenja Osnovnog suda u Požegi O-1864/10)
387.
Raspravljajući zaostavštinu u vanparničnom postupku sud utvrđuje samo naslednike umrlog lica, imovinu koja sačinjava njegovu zaostavštinu i prava koja iz zaostavštine pripadaju
naslednicima. Sporne činjenice od kojih zavisi neko pravo naslednika (pa i pitanje punovažnostiodredaba ugovora o doživotnom izdržavanju) raspraviće se pred parničnim sudom.
- 152 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Ostavilja je umrla dana 10.06.2002. godine, a predmet zaostavštine sud je utvrdio uvidom u list
nepokretnosti.
Za sobom je pokojna ostavila sudski testament od 09.05.2002. godine (proglašen pred ostavinskim sudom 02.09.2002. godine). Za života je zaključila i Ugovor o doživotnom izdržavanju i dvorbi
(overen pred sudom dana 15.12.1999. godine), kojim su obuhvaćene dinarske i devizne štedne knjižice, hartije od vrednosti, potraživanja i pokretne stvari koje se nalaze u njenoj kući a za šta je bilo
predviđeno da za slučaj njene smrti pređu u imovinu davalaca dvorbe i izdržavanja.
Naslednici, a među njima i revidenti, su Rešenjem ostavinskog suda od 05.04.2004. godine upućeni
na parnicu - da protiv ostalih zakonskih naslednika i davalaca dvorbe i izdržavanja pokrenu tužbu radi
poništaja testamenta i tužbu radi poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju. Međutim, ova parnica od
strane upućenih lica nije pokrenuta u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti rešenja o upućivanja na
parnicu. S tim u vezi, u reviziji se neosnovano ističe da je pogrešno primenjeno materijalno pravo jer
ugovor o doživotnom izdržavanju koji je ostavilja zaključila sa davaocima izdržavanja sadrži u sebi ništave odredbe.
Relevantne odredbe: U postupku raspravljanja zaostavštine sud utvrđuje ko su naslednici umrlog, koja imovina sačinjava njegovu zaostavštinu i koja prava iz zaostavštine pripadaju naslednicima, legatarima i drugim licima - član 87. Zakona o vanparničnom postupku.
U postupku za raspravljanje zaostavštine sud će raspraviti sva pitanja koja se odnose na zaostavštinu, a naročito o pravu na nasleđe, veličini naslednog dela i o pravu na legat - član 117. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku.
Sud će prekinuti raspravljanje zaostavštine i uputiti stranke da pokrenu parnicu ili postupak pred
organom uprave ako su među strankama sporne činjenice od kojih zavisi neko njihovo pravo - član
119. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku.
Predmet vanparničnog postupka ne može biti spor oko pravne valjanosti testamenta i ugovora o
doživotnom izdržavanju.
Zakonski naslednici koji nisu pokrenuli parnicu protiv ostalih radi poništaja testamenta i ugovora
o doživotnom izdržavanju u roku od 30 dana od pravnosnažnosti prvostepenog rešenja kojim su upućeni na parnicu - ne mogu u postupku raspravljanja zaostavštine isticati da su ništave odredbe ugovora u pogledu pokretnih stvari, jer pokretne stvari koje su obuhvaćene ugovorom nisu navedene po
oznakama kojim se obeležavaju individualno određene stvari. Zbog toga prvostepeni sud kao vanaparnični ne može takve odredbe ugovora tretirati kao ništave.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1268/07 od 10.05.2007. godine)
388.
Prvostepeni sud je dužan da prekine postupak raspravljanja zaostavštine i uputi naslednog
učesnika na parnicu, ukoliko nasledni učesnik ospori punovažnost zaveštanja, bez obzira da li
je nasledni učesnik naveo razloge za osporavanje.
Prema stanju u spisima, ostavilac je delom svoje imovine raspolagao putem zaveštanja u korist svojih sinova. Sin ostavioca MN je priznao zaveštanje za punovažno i prihvatio se nasleđa po istom, dok je
sin ostavioca GN osporio punovažnost zaveštanja iz razloga što se njegovo zdravstveno i materijalno
stanje pogoršalo, pa je predložio da sud celokupnu zaostavštinu raspravi po zakonu. Kako nasledni učesnik GN nije naveo razloge koji bi uticali na punovažnost zaveštanja, već je samo naveo da se njegova
zdravstvena situacija promenila, prvostepeni sud je našao da on nije ni osporio punovažnost zaveštanja,
već da se, u smislu člana 219. Zakona o nasleđivanju i člana 177. stav 3. Zakona o vanparničnom postupku, prihvatio nasleđa po zaveštanju, pa je odlučio kao u izreci pobijanog rešenja.
- 153 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Viši sud nalazi da se ovakvo rešenje prvostepenog suda ne može prihvatiti. Naime, u smislu člana 119. ZVP, prvostepeni sud je dužan da prekine postupak raspravljanja zaostavštine i uputi stranke
da pokrenu parnicu ukoliko su sporne činjenice od kojih zavisi njihovo pravo na nasleđe, a naročito
punovažnost ili sadržina testamenta. Kako je nasledni učesnik osporio punovažnost zaveštanja, to je,
po nalaženju Višeg suda, prvostepeni sud bio dužan da prekine postupak raspravljanja zaostavštine i
uputi naslednog učesnika na parnicu. Razlozi koje je nasledni učesnik naveo kao osnov za osporavanje zaveštanja ne mogu, po mišljenju ovog suda, biti predmet ocene vanparničnog suda, već se osnovanost tih tvrdnji može utvrđivati samo u parničnom postupku.
(Iz Rešenja Višeg suda u Beogradu Gž br. 2229/10 od 05.05.2010. godine i
Rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu O br. 2709/05 od 12.04.2007. godine)
389.
Rešenje kojim je raspravljena zaostavština pokojnog ima deklarativni značaj, shodno članu
122. Zakona o vanparničnom postupku.
Samo se u parničnom postupku može utvrđivati drugačiji udeo naslednika u imovini pokojnog, kada
su supruga i ćerka pokojnog proglašeni naslednicima na stanu u delu od po jedne polovine, to je isticanje
u žalbi naslednika-supruge, da treba da se utvrdi njen doprinos u sticanju stana u delu od jedne polovine
po osnovu bračne tekovine - neosnovan, već se to ima isticati u novom parničnom postupku.
(Iz Rešenja Opštinskog suda u Čačku O. br. 532/05 od 19.04.2005. i
Rešenje Okružnog suda u Čačku Gž. 365/06 od 15.03.2006. godine)
390.
Kada se raspravlja zaostavština pokojnog u ostavinskom postupku, pa se pojavi sporna okolnost u
pogledu sastava zaostavštine, ne može se doneti rešenje o prekidu ostavinskog postupka sa sadržinom
izreke: "da se utvrdi sastav zaostavštine pokojnog, po presudi Opštinskog suda u Čačku P. br. .. ", shodno članu 119. Zakona o vanparničnom postupku.
Predmet zaostavštine nekog lica ne može da bude sudska odluka, već samo pravo koje je utvrđeno sudskom odlukom, pa se mora precizno definisati pravo utvrđeno navedenom presudom.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku Gž. 1418/06 od 18.10.2006. godine)
391.
Ako naslednik u zakonskom roku nije zahtevao zaostavštinu prestalo je i njegovo pravo na
nasleđe.
Prvostepenom presudom usvojen je tužbeni zahtev tužilaca pa je utvrđeno da su tužioci po osnovu prava predstavljanja preko njihove majke Radmile Nedeljković naslednici sada pok. Milivoja
Obrenovića iz Ravnja, sa naslednim udelom od 1/3 imovini bliže označenoj u izreci prvostepene presude. U ovoj pravnoj stvari tužioci zahtevaju zaostavštinu ostavioca pok.Milivoja Obrenovića iz
Ravnja njihovog dede po majci Radmili, s obzirom na okolnost da se njihova majka Radmila u ostavinskom postupku iza pok. Milivoja odrekla nasleđa, a tužioci nisu pozivani na nasleđe po pravu
predstavljanja njihove majke. Pok. Milivoje umro je 12.02.1996. godine, pa kako se ima smatrati da
je nasleđe otvoreno danom smrti ostavioca, u konkretnom slučaju, prema odredbi člana 237. važećeg
- 154 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS", br. 46/95, 101/03) primenjuje se Zakon o nasleđivanju ("Sl.
glasnik RS", br. 52/74, 1/80 i 25/82) koji je važio u vreme otvaranja nasleđa (u daljem tekstu: ZON).
U pogledu blagovremenosti tužbe, prvostepeni sud pogrešno nalazi da se imaju primeniti pravila o
ponavljanju postupka. Naime, prema odredbi čl. 46. st. 1. ZON-a, svakom zakonskom nasledniku
uračunava se u nasledni deo sve što je dobio na poklon od ostavioca ma na koji način. Stoga, po
nalaženju Okružnog suda, kada je naslednik u ostavinskom postupku izjavio da je poklonom učinjenim od ostavioca, u celini izmiren u pravu nasleđa, i da zaostavštinu ne potražuje, ne radi se o
izjavi o odricanju od nasleđa i ne primenjuje se pravilo iz čl.11. i 131. st. 3ON-a. Dakle, u konkretnom slučaju, ostavinski sud nije ni bio dužan da po pravu predstavljanja njihove majke na nasleđe poziva tužioce, koji nisu ni morali da učestvuju u postupku, pa se ovde ne radi o ponavljanju postupka, već o nasledničkoj tužbi. Prvostepeni sud nije imao u vidu odredbu čl. 139. ZON-a,
po kojoj pravo zahtevati zaostavštinu kao naslednik ostavioca zastareva prema savesnom držaocu
za dve godine od dana kada je naslednik saznao za svoje pravo i za držaoca stvari zaostavštine; a
najdalje za 10 godina računajući za zakonskog naslednika od smrti ostaviočeve a za testamentalnog naslednika od proglašenja testamenta (st. 1) dok prema nesavesnom držaocu ovo pravo zastareva za 20 godina (st. 2). Prema tome, protekom zakonom propisanog roka za ostvarenje prava na
zaostavštinu prestaje i samo pravo na zakonsko nasleđe. Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje bilo nepotpuno utvrđeno, Okružni sud je na osnovu čl. 377. st. 2.
ZPP-a, ukinuo prvostepenu presudu.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1579/05 od 15.12.2005. godine)
392.
Na parnicu se upućuje testamentalni naslednik čije je pravo manje verovatno tj. Upućuje
se onaj zakonski naslednik koji smatra da je raspolaganjem za života ostavioca, povređeno
njegovo pravo na nužni deo.
Prvostepeni sud utvrđuje ko su zakonski naslednici i obim zaostavštine. Na ročištu za raspravljanje zaostavštine održanom dana 19.09.2002. godine sud je utvrdio da je ostavilac za života raspolagao svojom imovinom tojest da je sačinio Darovni ugovor 22.10.1993. godine u N.S. Ovim darovnim ugovorom je ostavilac poklonio svom sinu V.D. nekretninu upisanu u zknj.ul. br. 5871/5
K.O. N.S. I, parc. br. 10268/2 u prirodi čini jednosoban stan površine 41 m2 u Ulici O.P. br. 3 u
N.S. na kome su V.S. sada pokojni i V.D. bili suvlasnici u po Ѕ dela. V.D. je takođe poklonila svoju polovinu vlasništva sinu a za sebe zadržala pravo doživotnog plodouživanja kao i V.S. Prisutna
naslednica Z.L. je izjavila da osporava sačinjeni Ugovor navodeći da je takvom pravnom radnjom
povređen njen nužni deo. V. D. (sin ostavioca) i V.D. (supruga ostavioca) su se protivili navodima
Z.L. i nisu priznali zahtev za izdvajanje nužnog dela, jer su naveli da smatraju da nije povređen nužni deo Z.L. jer je ona dobila imovinu dede i babe, odnosno ostaviočevih roditelja. Polazeći od
ovako utvrđenih činjenica, a s obzirom da su se pojavile sporne činjenice, sud je prekinuo postupak
i uputio na parnicu zakonske naslednike V.D. (sina ostavioca) i V.D. (suprugu ostavioca) smatrajući da je njihovo pravo manje verovatno. Međutim osnovano se u žalbi ukazuje da je prvostepeni
sud pogrešno primenio odredbe Zakona o nasleđivanju u vezi sa nužnim delom i redukcijom poklona. Naime, nužni naslednik koji osporava raspolaganje ostavioca koje je učinjeno darovnim
ugovorom za svog života i tvrdi da je time povređen njegov nužni deo je slabiji u pravu i na njemu
je teret dokazivanja istinitosti te tvrdnje radi ostvarenja svog subjektivnog prava, te se on upućuje
na parnicu. U suprotnom, kako je to učinio prvostepeni sud svojim rešenjem, zakonski naslednici
- 155 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
V.D. (sin ost.) i V.D. (supruga ost.) bi morali da dokazuju negativne činjenice da darovnim ugovorom nije povređen nužni deo L.Z. što u parničnom postupku nije prisutno, jer se u parnici po pravilu dokazuju pozitivne činjenice, a u tom smislu se i postavlja tužbeni zahtev da se utvrdi da je učinjenim poklonom ostavilac povredio nužni deo zakonskog nužnog naslednika, te da se ima izvršiti
redukcija poklona u delu sa kojim treba da se namiri nužni naslednik.
(Presuda Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 4556/02 od 16.01.2003. godine)
393.
Isticanje nepunovažnosti zaveštanja jeste razlog za prekid ostavinskog postupka i upućivanje na parnicu, dok postojanje ugovora o doživotnom izdržavanju predstavlja razlog za obustavu ostavinskog postupka uz mogućnost i ovlašćenje da se podnese samostalna tužba, a radi
dokazivanja eventualne nepunovažnosti ugovora o doživotnom izdržavanju, kao i drugih okolnosti merodavnih za izvršavanje tog ugovora.
Žalba ukazuje da se u suštini pobija ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između davaoca
izdržavanja i primaoca izdržavanja i u tom smislu ističe da su zakonski naslednici na raspravi održanoj dana 14.09.2001. godine osporili punovažnost zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju,
nalazeći da je u tom smislu prvostepeni sud trebao prekinuti raspravljanje zaostavštine i uputiti stranke na parnicu.
U tom kontekstu za ocenu pravilnosti pobijanog rešenja bitno je da li je ostavinski sud bio dužan
da ostavinski postupak prekine ili ne, pa obzirom da u konkretnom slučaju nije ispunjen ni jedan
uslov predviđen odredbama čl. 119. i 121. Zakona o vanparničnom postupku za prekid postupka,
Okružni sud nalazi i da je pravilno prvostepeni sud doneo rešenje primenjujući odredbe člana 113.
Zakona o vanparničnom postupku, a pošto je utvrdio da ostavilac nije ostavio imovinu, s obzirom da
je svojom imovinom već raspolagao ugovorom o doživotnom izdržavanju.
Eventualna nepunovažnost ugovora o doživotnom izdržavanju, koji je ostavilac zaključio, nije
predviđena kao razlog za prekid ostavinskog postupka, za razliku od eventualne nepunovažnosti testamenta (zaveštanja), a iz razloga što se kod postojanja testamenta odnosno zaveštanja oglašavaju
naslednici po osnovu tog zaveštanja ostavinskim rešenjem, zbog čega je bitno da se prethodno u parnici utvrdi da li testament punovažan ili ne, u slučaju postojanja takve sumnje. Međutim, u situacijama u kojim postoji ugovor o doživotnom izdržavanju, kojim je obuhvaćena celokupna imovina ostavioca, kao što je u konkretnom slučaju u pitanju, ne dolazi do oglašavanja naslednika ostavinskim
rešenjem po osnovu takvog ugovora o doživotnom izdržavanju, već se postupak obustavlja. Žaliocu,
kao zakonskom nasledniku ostaje mogućnost i ovlašćenja da podnese samostalnu tužbu, a radi dokazivanja eventualne nepunovažnosti ugovora o doživotnom izdržavanju, kao i druge okolnosti merodavne za izvršavanje tog ugovora.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. br. 388/2002 od 24.01.2002. godine)
394.
Ako između učesnika ostavinskog postupka nastane spor o tome da li neka imovina ulazi u
zaostavštinu, sud je dužan da prekine postupak i uputi na parnicu učesnika čije pravo smatra
manje verovatnim.
Prema odredbama člana 117. Zakona o vanparničnom postupku, sud će raspraviti sva pitanja koja se
odnose na zaostavštinu, a naročito o pravu na nasleđe, o veličini nasleđenog dela, o pravu na legat. Ako
- 156 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
se naslednici spore, bilo o činjenicama, bilo o primeni prava, sud će prekinuti raspravljanje zaostavštine i
uputiti stranke da povedu parnicu ili postupak pred upravnim organima u sledećim slučajevima: ako između naslednika postoji spor o tome da li neka imovina ulazi u zaostavštinu, ako između naslednika postoji spor povodom zahteva potomaka ostaviočevih koji su sa njim živeli u zajednici, da im se iz zaostavštine izdvoji deo koji odgovara njihovom doprinosu u povećanju vrednosti ostaviočeve imovine
(član 121. ZVP). U konkretnom slučaju, među naslednicima je sporno šta čini predmet zaostavštine, kao
i koja imovina je obuhvaćena testamentom, koje činjenice do okončanja ovog postupka nisu u potpunosti raspravljene. U nedostatku sporazuma stranaka oko navedenih činjeničnih pitanja, prvostepeni
sud je bio dužan, u smislu člana 121. ZVP, da prekine postupak raspravljanja zaostavštine i na
parnicu uputi naslednika čije pravo smatra manje verovatnim u smislu člana 23. i 24. ZVP. Sud je
dva puta prekidao postupak i upućivao naslednike na parnicu u pogledu punovažnosti testamenta,
iako je u konkretnom slučaju bilo sporno i šta čini predmet zaostavštine, što je do okončanja
ovog postupka ostalo nerazjašnjeno.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1267/02 od 11.09.2002. godine)
395.
Isticanje nepunovažnosti zaveštanja jeste razlog za prekid ostavinskog postupka i upućivanje na parnicu, dok postojanje ugovora o doživotnom izdržavanju predstavlja razlog za obustavu ostavinskog postupka uz mogućnost i ovlašćenje da se podnese samostalna tužba, a radi
dokazivanja eventualne nepunovažnosti ugovora o doživotnom izdržavanju, kao i drugih okolnosti bitnih za izvršavanje tog ugovora.
U suštini, žalbom se pobija ugovor o doživotnom izdržavanju i ističe da su zakonski naslednici
na raspravi održanoj dana 14.09.2001. godine osporili njegovu punovažnost. Smatraju da je prvostepeni sud morao prekinuti raspravljanje zaostavštine i uputiti stranke na parnicu.
Za ocenu pravilnosti pobijanog rešenja bitno je da li je ostavinski sud bio dužan da ostavinski
postupak prekine ili ne.
Okružni sud nalazi da za prekid postupka u konkretnom slučaju nije ispunjen ni jedan uslov
predviđen odredbama čl. 119. i 121. Zakona o vanparničnom postupku te da je prvostepeni sud
pravilno doneo rešenje primenjujući odredbe člana 113. Zakona o vanparničnom postupku - pošto je utvrdio da ostavilac nije ostavio imovinu kojom je već raspolagao ugovorom o doživotnom
izdržavanju.
Kao razlog za prekid ostavinskog postupka nije predviđena eventualna nepunovažnost ugovora o
doživotnom izdržavanju koji je ostavilac zaključio, za razliku od eventualne nepunovažnosti testamenta (zaveštanja). Kod postojanja testamenta odn. zaveštanja ostavinskim rešenjem se oglašavaju
naslednici po osnovu tog zaveštanja, zbog čega je bitno da se prethodno u parnici utvrdi - u slučaju
postojanja takve sumnje - da li je testament punovažan ili ne.
Međutim, u situaciji u kojoj postoji ugovor o doživotnom izdržavanju kojim je obuhvaćena celokupna imovina ostavioca (kakav je konkretni slučaj), ostavinskim rešenjem se ne oglašavaju naslednici
po osnovu takvog ugovora, već se postupak obustavlja.
Zakonskom nasledniku kao žaliocu ostaje mogućnost i ovlašćenje da podnese samostalnu tužbu
kako bi eventualno dokazao nepunovažnosti ugovora o doživotnom izdržavanju i druge okolnosti
merodavne za njegovo izvršenje.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. br. 388/02 od 24.01.2002. godine)
- 157 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
396.
Kada jedan od naslednika u ostavinskom postupku ospori punovažnost pismenog zaveštanja ostavioca tada se ostavinski postupak prekida i pomenuti učesnik se upućuje na parnicu.
(Okružni sud u Čačku, Gž. 1161/01)
397.
Stavom prvim pobijanog rešenja prekinut je postupak za raspravljanje zaostavštine pokojnog
AM, stavom drugim upućeni su na parnicu, sestričina i sestrić ostavioca, da u istoj, kao tužioci, protiv tužene, testamentalne naslednice, utvrde nepunovažnost testamenta pokojnog AM, a stavom trećim izreke ovog rešenja nasledni učesnici koji su upućeni na parnicu obavezani su da je pokrenu u
roku od 30 dana od dana prijema pismenog otpravka rešenja o prekidu postupka i da o tome obaveste ostavinski sud dostavljanjem primerka tužbe, snabdevene prijemnim pečatom nadležnog suda, a
u protivnom određeno je da će ostavinski postupak biti nastavljen bez obzira na zahtev u pogledu koga su nasledni učesnici upućeni na parnicu. Pravilno je prvostepeni sud odlučio kada je prekinuo postupak u ovom ostavinskom predmetu, shodno odredbi člana 119. Zakona o vanparničnom postupku,
a iz razloga što je, sada pokojni, ostavio usmeni testament čiju valjanost njegovi zakonski naslednici
osporavaju. U takvoj pravnoj situaciji ostavinski postupak se, shodno odredbi člana 119. Zakona o
vanparničnom postupku, prekida, jer su između naslednika sporne činjenice od kojih zavisi punovažnost i sadržina predmetnog testamenta. Prvostepeni sud je pravilno postupio i kada je na parnicu
uputio nasledne učesnike, koji su zakonski naslednici ostavioca, zasnovavši svoju odluku na odredbi
člana 23. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku, koji predviđa da će sud na parnicu uputiti onog
naslednog učesnika čije pravo smatra manje verovatnim. Pravilna je i odluka prvostepenog suda kojom je naslednim učesnicima naloženo da parnični postupak pokrenu u roku od 30 dana od dana prijema prepisa ožalbenog rešenja. Postupajući na ovaj način ostavinski sud je pravilno primenio pravo
krećući se, prilikom određivanja roka za pokretanje parnice, u granicama predviđenim članom 24.
stav 1. Zakona o vanparničnom postupku, koji predviđa da rok, u kome je učesnik koji je upućen na
parnicu dužan da je i pokrene, ne može biti duži od 30 dana, pri čemu zakonodavac nije odredio računanje roka, odnosno nije odredio od kog dana počinje teći rok koji ne može biti duži od 30 dana.
Okružni sud, imajući u vidu odredbu člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku, kojom je
predviđeno da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako tim ili drugim zakonom nije drugačije određeno, smatra da, prilikom određivanja momenta
od kog počinje teći rok u kome je nasledni učesnik dužan da pokrene parnični postupak, ima mesta
analognoj primeni odredbe člana 328. Zakona o parničnom postupku koja u stavu trećem određuje
momenat kada počinje da teče rok za izvršenje činidbe i taj momenat određuje kao prvi dan posle dostavljanja prepisa odluke, a ne kao momenat njene pravnosnažnosti. Stoga, kako odredba člana 24. stav 1.
Zakona o vanparničnom postupku rok u kome je učesnik u postupku dužan da pokrene parnični postupak određuje kao rok čiji je samo maksimum propisan zakonom i koji ne može biti duži od 30 dana, dok
minimum tog roka zakonom nije propisan, kao ni momenat kada on počinje teći, što znači da je sudu dato ovlašćenje da, u granicama roka od 30 dana, odredi rok u kome je učesnik dužan da pokrene
parnicu, kao i da odredi momenat od kada počenje teći taj rok, te kako, shodno odredbi člana 30.
stav 2. Zakona o parničnom postupku, ima mesto primeni člana 328. Zakona o parničnom postupku prilikom određivanja roka, pravilno je prvostepeni sud u stavu trećem izreke ožalbenog rešenja odredio rok u kome su nasledni učesnici, koji su upućeni na parnicu, dužni da je i pokrenu. Iz
ovih razloga, neosnovani su žalbeni navodi u ovom delu i tvrdnja da je rok koji je trebalo da bude
ostavljen naslednim učesnicima imao da teče od dana pravnosnažnosti pobijanog rešenja, a ne od
dana njegovog uručenja učesnicima koji su upućeni na parnicu.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž.br. 7674/01)
- 158 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
398.
Kada jedan od naslednika ospori sastav zaostavštine, isti se ima uputiti na parnicu tako da
se ostavinski postupak prekida.
U konkretnom slučaju, raspravljena je zaostavština pokojnog T. Od četvoro dece pokojnog
troje je priznalo sastav zaostavštine, a jedan naslednik je osporio taj sastav ističući da jedna od
kuća - stambena zgrada ne čini zaostavštinu pokojnog, jer ju je on napravio ličnim radom i sredstvima. Sud je rešenjem uputio na parnicu pomenutog učesnika, odnosno da u parnici dokaže da
su tačni njegovi navodi da je on spornu kuću gradio sopstvenim sredstvima, te da ta kuća ne može ulaziti u sastav zaostavštine. Zbog toga je sud prekinuo ostavinski postupak.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. 1035/01 od 19.09.2001. godine)
399.
Iz stanja u spisima predmeta proizilazi da je pravnosnažnim rešenjem prvostepenog suda prekinut ostavinski postupak na zaostavštini pokojnog P.Đ. i da je nasledna učesnica J.S., ćerka ostavioca,
upućena na parnicu da, kao tužilja, protiv tužene nasledne učesnice N.Đ., supruge ostavioca, utvrdi
nepunovažnost svojeručnog testamenta i povredu svog nužnog naslednog dela. Dalje, proizilazi da je
pred prvostepenim sudom u toku parnica za utvrđenje ništavosti testamenta i ništavosti ugovora o
poklonu koji je zaključio pokojni P.Đ. Nasledna učesnica N.Đ., supruga ostavioca, je svojim podneskom tražila donošenje dopunskog rešenja o nasleđivanju kojim bi bila oglašena za naslednika porodične grobnice. Kod ovakvog stanja stvari pravilno je prvostepeni sud primenio odredbe Zakona o
vanparničnom postupku donevši rešenje kojim je ovaj predlog nasledne učesnice N. odbio kao nedozvoljen. Neosnovano sa žalbom nasledne učesnice N. osporava prvostepeno rešenje isticanjem da nije bilo osnova za prekid ostavinskog postupka, jer zaostavštinu ostavioca predstavlja isključivo porodična grobnica koju treba raspraviti. Kod činjenice da se ostavinski postupak nalazi u prekidu po pravnosnažnom rešenju ostavinskog suda, da nasledna učesnica N. nije koristila pravo na ulaganje žalbe na
odluku o prekidu postupka i da, u konkretnom slučaju, rešenje o nasleđivanju nikada nije doneto, niti
su za njegovo donošenje, s obzirom na fazu postupka, ispunjeni zakonski uslovi, ne postoje zakonske
mogućnosti za dopunu nepostojeće odluke, usled čega je pravilno stanovište provostepenog suda da je
podneti predlog za donošenje dopunskog rešenja o nasleđivanju nedozvoljen. Osim toga, sporna pitanja izneta u žalbi u vezi sa sadržinom zaostavštine mogu biti rešena isključivo u parnici.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž.br. 4471/01)
400.
Ako su stranke u vreme raspravljanja zaostavštine znale za postojanje zaveštanja i njegovu sadržinu, ali ga namerno nisu predale sudu, ne mogu se koristiti pravom da u posebnoj parnici ostvaruju svoj zahtev.
Imajući u vidu utvrđene činjenice, ovaj sud smatra da je osnovan zaključak nižestepenih sudova,
budući da su stranke znale u vreme raspravljanja zaostavštine da je zaveštalac ostavio zaveštanje i
gde se nalazi, znale su i njegovu sadržinu, ali ga namerno nisu predale sudu, da se u takvim okolnostima tužilja ne može koristiti pravom da u posebnoj parnici ostvaruje svoj zahtev. Ovo sa razloga
što je ovlašćenje iz člana 129. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku predviđeno za slučaj da je
- 159 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
zaveštanje pronađeno nakon pravosnažnosti rešenja o nasleđivanju, što znači da se takvim ne smatra
zaveštanje za koje su stranke znale, ali iz nekih razloga nisu ga prikazale sudu, već su postigle sporazum da ne nasleđuju po osnovu tog zaveštanja.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3991/99 od 19.01.2000. godine)
401.
Učesnici u ostavinskom postupku nisu isključivo vezani za nalog suda o razlozima uputa na parnicu, već u parnici mogu raspraviti i ostala sporna pitanja, ako ih ima u vezi zaostavštine.
(Okružni sud u Požarevcu, Gž. 664/99)
402.
Vanparnični sud ne može protivnika upućivati na parnicu.
(Okružni sud u Požarevcu, Gž. 271/99)
403.
Kada pre okončanja ostavinskog postupka postane sporan obim zaos-tavštine, kao i pravo na zakonsko nasleđivanje zbog postojanja usmenog testamenta ostavioca, bez uticaja su izjave o nasleđivanju koje su bile date u ostavinskom postupku pre isticanja spornih činjenica od kojih zavisi pravo na nasleđe.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 5483/98)
404.
Ukoliko nasledni učesnik smatra da je njegovo pravo zbog pvrede nužnog dela ili tumačenja prave volje ostavioca ugroženo, može pokrenuti samostalnu parnicu radi ostvarenja tog prava.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 10526/96)
405.
Naslednik koji nije u toku osttavinskog postupka zahtevao izdvajanje zaostavštine iz imovine po
osnovu sticanja u braku, može svoja prava ostvariti u posebnoj parnici.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 12136/96)
406.
Kada su sporne činjenice važne za rešavanje prethodnog pitanja, a odluka zavisi od rešenja prethodnog pitanja ostavinski postupak biće prekinut.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 7124/95)
407.
Ako među naslednicima nije sporno da u zaostavštinu ulazi stan koji je ostavilac kupio od trećeg
lica, iako je ovo treće lice pokrenulo postupak za poništaj prodajnog ugoovora za života ostavilje
ostavinski postupak se neće prekinuti. U ovom slučaju treba prekinuti postupak u parnici za poništaj
prodajnog ugovora do okončanja ostavinskog postupk, koji će se nastaviti po preuzimanju parnice od
strane naslednika.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 10657/95)
408.
Preuranjeno je rešenje o prekidu postupka raspravljanja zaostavštine kojim je učesnica, udovica ostavioca, upućena na parnicu protiv testamentalnih naslednika da tim putem dokaže da je
- 160 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
testamentom ostavioca okrnjen njen nužni deo nasleđa i da je ostavilac raspolagao testamentom
imovinom koja nije u celini bila njegovo vlasništvo, već da na toj imovini i ona ima pravo po
osnovu sticanja u braku sa ostaviocem. Prvostepeni sud je propustio da se o toj bitnoj činjenici
izjasne testamentalni naslednici, pa stoga nije sa sigurnošću utvrđeno koje su činjenice sporne
među učesnicima i u kojem obimu. Od ove činjenice zavisi ko će biti upućen na parnicu i u vezi
sa kojom imovinom. U ponovnom postupku, prvostepeni sud treba testamentalne naslednike da
upozna sa izjavom udovice ostavioca, pa tek nakon toga će sud odlučiti o prekidu postupka i upućivanju na parnicu.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. 502/95 od 23.05.1995. godine)
409.
Ukoliko sud oceni da je pravo jednog od zakonskih naslednika manje verovatno, uputiće
ga da postojanje ovog prava ili činjenice od kojih zavisi pravo na nasleđe, dokaže u parničnom
postupku.
Okružni sud će naložiti prvostepenom da u ponovnom postupku - s obzirom da iz spisa predmeta proizilazi da nije sporna činjenica da su zakonski naslednici pokojne ostavilje S. M. kćerke
S. M. i N. M. i sin B. M, te da ćerke pokojne ostavilje tvrde da postoji usmeni testament kakav je
proglašen na zapisnik od 13.02.1995. godine, a da postojanje takvog testamenta osporava zak.
naslednik pokojne ostavilje - potrebno je da prvostepeni sud oceni: da li je manje verovatno pravo zak. naslednika koji osporava postojanje usmenog testamenta ili zak. naslednika koje tvrde da
postoji usmeni testament, da bi nakon toga, onog učesnika u postupku čije pravo smatra manje
verovatnim uputio da pitanje postojanja ovog prava ili činjenica od kojih zavisi pravo na nasleđe,
dokaže u parničnom postupku.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. br. 7640/95)
410.
Ako je kod prethodnog pitanja među strankama došlo do spora samo u pogledu primene prava,
vanparnični sud je dužan da sam o tome odluči.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. br. 3968/94 od 24.05.1994. godine)
411.
Lice koje ne spada u krug lica koja bi po zakonskom redu nasleđivanja bila pozvana na
nasleđe kad ne bi bilo testamenta, niti bi mu usled poništenja testamenta pripalo neko pravo iz zaostavštine, nije aktivno legitimisano za vođenje parnice za poništaj testamenta.
U postupku je utvrđeno da je sada pok. R.M. dana 17.09.1990. godine, ostavila sudski testament
pod R. br. 861/90, po kome je svu svoju nepokretnu i pokretnu imovinu ostavila tuženoj S. Testator
je bila maćeha tužiočeva. Imovina sa kojom je sada pok. R. raspolagala testamentom je bila ranije
vlasništvo tužiočevog oca V. koji je ugovorom o doživotnom izdržavanju istu ostavio sada pok. R. u
naknadu za izdržavanje, što znači da je sada pok. R. bila vlasnik te imovine u momentu raspolaganja
- 161 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
testamentom. Međutim, tužilac smatra da ima pravnog interesa da traži poništaj tog testamenta, jer je
njime obuhvaćena imovina njegovog oca koju on, kako smatra, kao zakonski naslednik ima pravo da
nasledi, a poništaj testamenta traži zbog zaveštaočeve mane u volji prilikom sastavljanja testamenta.
Pravilno zaključivši da tužilac nije aktivno legitimisan za vođenje ove parnice u kojoj traži poništaj
testamenta sa razloga propisanim čl. 61. Zakona o nasleđivanju, pošto ne spada u krug lica koja bi po
zakonskom redu nasleđivanja bila pozvana na nasleđe kad ne bi bilo testamenta niti bi mu usled poništenja testamenta pripala neka korist iz zaostavštine, sudovi su odbili tužbeni zahtev.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3381/91 od 5.02.1992. godine)
412.
Kad je ostavinski sud raspravio zaostavštinu po testamentu, čija je valjanost od strane naslednika u tom postupku dovedena u pitanje, što je podrazumevalo upućivanje stranaka na parnicu,
pravosnažnost odluke ostavinskog suda, ipak ne sprečava da se o zahtevu o pravu na nasleđe pokrene parnica, u kojoj bi se pitanje važanosti testamenta razmatralo, kao prethodno pitanje.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici, Gž. 113/92)
413.
Smatra se slabijim u pravu i upućuje na parnicu nadživeli bračni drug, koji u ostavinskom postupku tvrdi da stečena imovina u braku nadživelog bračnog druga i ostavioca ne predstavlja ostaviočevu zaostavštinu, jer se njegovo pravo smatra manje verovatnim od prava ostalih naslednika.
(Okružni sud u Nišu, Gž. 3357/85)
414.
Naslednici imaju pravo da traže utvrđivanje prava svojine po osnovu sticanja u braku njihovih
pokojnih roditelja. Okolnost što se nepokretnost stečena u bračnoj zajednici vodi u zemljišnim knjigama samo na jednog bračnog druga ne isključuje pravo drugog bračnog druga odnosno njegovih
naslednika da traži da se utvrdi doprinos bračnog druga na čije ime se vodi.
(Vrhovni sud Srbije, Gž. 1574/78)
(Član 120. Zakona o vanparničnom postupku)
415.
Da bi bi se utvrdila osnovanost zahteva kojim se traži izdvajanje iz zaostavštine nepokretnosti
koja predstavlja imovinu prve žene pokojnik, potrebno je utvrditi njen doprinos u sticanju nepokretnosti koje su predmet tužbenog zahteva.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 2509/96)
416.
Umešač koja je u toku ostavinskog postupka istakla da je bila vanbračna supruga ostavioca, svoja prava može ostvariti u parnici.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 3625/95)
- 162 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
(Član 121. Zakona o vanparničnom postupku)
417.
Ako se ostavinski postupak radi rasprave zaotavštine prekine i učesnik uputi na parnicu
radi utvrđenja sastava zaostavštine pokojne shodno čl. 121. ZVP-u, onda je takva izreka rešenja jasna i precizna.
Rešenjem prvostepenog suda, prekinut je ostavinski postupak... pa je učesnik... upućen na parnicu radi utvrđenja sastava zaostavštine. Nije osnovan navod iz žalbe učesnika da izreka rešenja nije
jasna, tj. da nije navedeno zbog čega se upućuje na parnicu i šta treba da dokaže u parnici.
U izreci ožalbenog rešenja je navedeno da se pomenuti učesnik upućuje na parnicu radi utvrđivanja zaostavštine pokojne... iz čega sledi da je jasno zbog čega je učesnik upućen na parnicu, šta treba
da dokaže u parnici, a to je svakako dokazivanje da određene stvari i prava predstavljaju zaostavštinu pokojne, ukoliko ostali učesnici tu činjenicu osporavaju.
(Iz Rešenja Osnovnog suda u Čačku – Sudska jedinica Guča O broj 2464/11 od 2.11.2011. i
Rešenje Višeg suda u Čačku Gž 120/12 od 7.03.2012. godine)
418.
U razlozima ožalbenog rešenja se navodi da je u ostavinskom postupku utvrđeno da je ostavilac, sada pokojni N.M, bivši iz D. preminuo 23.12.1982. godine, ostavio ugovor o doživotnom izdržavanju overen pred Opštinskim sudom u G. pod R. br. 44/74 od 14.3.1974. godine, zaključen
između ostavioca, kao primaoca izdržavanja, i R.M, kao davaoca izdržavanja, te da je na osnovu
uvida u isti ugovor i prepis lista nepokretnosti br. 86 za KO. D. utvrđeno da parcele Kp. br. 536/1
i 549/3 KO. D. nisu obuhvaćene ugovorom o doživotnom izdržavanju, tako da čine zaostavštinu
pokojnog N, uz obrazloženje da ovaj zaključak proizilazi na osnovu činjenice da je poređenjem
popisa parcela koje su predmet ovog ugovora i površina istih parcela prema listu nepokretnosti
utvrđeno da ne postoji saglasnost, tako da se ne može smatrati da su ove parcele predmet ugovora
o doživotnom izdržavanju.
U žalbi se ističe da su sporne parcele obuhvaćene navedenim ugovorom, te da ne predstavljaju
zaostavštinu ostavioca.
Odredbom člana 121. Zakona o vanparničnom postupku propisano je da ako se naslednici spore
bilo o činjenicama bilo o primeni prava, sud će prekinuti raspravljanje zaostavštine i uputiti stranke
da povedu parnicu, pored ostalih slučajeva, i ako između naslednika postoji spor o tome da li neka
imovina ulazi u zaostavštinu.
Imajući u vidu navode iz žalbe jasno je da se u ostavinskom postupku pojavljuje sporno pitanje
da li su navedene parcele zaostavština ostavioca ili su predmet ugovora o doživotnom izdržavanju,
pa je prvostepeni sud bio u obavezi da u skladu sa navedenom odredbom učesnika R.M. uputi na
parnicu radi dokazivanja da navedene parcele ne predstavljaju zaostavštinu, već da su predmet ugovora o doživotnom izdržavanju.
Predlog iz žalbe da podnosilac žalbe bude oglašen za jedinog naslednika navedenih parcela po
osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju nema zakonski osnov, jer ukoliko je neka imovina obu- 163 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
hvaćena ugovorom o doživotnom izdržavanju, tada lice koje se poziva na taj ugovor postaje vlasnik
po osnovu tog ugovora, a ne po osnovu nasleđivanja, jer ista imovina u tom slučaju ne predstavlja
zaostavštinu ostavioca.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. 890/2008 od 21.05.2008. godine)
419.
Kada je najpre obustavljen postupak rasprave zaostavštine pokojnog, jer je pokojnik
celom svojom imovinom raspolagao ugovorom o doživotnom izdržavanju, pa je u parničnom postupku poništen ugovor o doživotnom izdržavanju, pravilno je rešenje prvostepenog
suda kojim je raspravljena zaostavština pokojnika na osnovu zakona. U takvoj pravnoj situaciji nema mesta prekidu ostavinskog postupka radi utvrđivanja da je primalac izdržavanja-pokojnik hteo svoj stan da pokloni kćerki inače davaocu izdržavanja.
U toku postupka nisu učinjene bitne povrede iz odredbe člana 361. stav 2. Zakona o parničnom
postupku, na koje sud pazi po službenoj dužnosti, pa ni one na koje se žalbom ukazuje. Takođe se
neosnovano u žalbi ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava odnosno na član 121. Zakona o
vanparničnom postupku, po kome ako između naslednika postoji spor o tome da li neka imovina ulazi u zaostavštinu raspravljanje će se prekinuti i stranke uputiti da povedu parnicu. Iz izvedenih dokaza, a pre svega na osnovu uvida u spise P. 1290/03 prvostepeni sud je pravilno utvrdio da je presudom od 7.6.2004. godine, poništen ugovor o doživotnom izdržavanju overen pred Opštinskim sudom
u Č. pod oznakom R. 653/92 od 12.10.1992. godine zaključen između sada pokojne M.O. biv. iz Č,
kao primaoca izdržavanja i tužene M.M. kao davaoca izdržavanja, pa je na osnovu ovoga prvostepeni sud pravilno opozvao rešenje O. 146/96 od 16.10.1996. godine.
Pozivanje punomoćnika učesnika postupka M. na obrazloženje presude P. 1290/03 od 7.06.2004
godine, gde je navedeno da je namera pokojne M. bila da sporni stan ustupi u svojinu tuženoj M. i to
bez naknade, s obzirom da nije postojala potreba za izdržavanjem niti je cilj spornog ugovora bilo izdržavanje, te da je namera stranaka bila da zaključe ugovor o poklonu i da su ispunjeni uslovi iz člana 106. Zakona o obligacionim odnosima za konverziju ugovora, obzirom da je to bila prava volja
ostavilje i učesnice M, te da zbog toga treba prekinuti ostavinski postupak i uputiti na parnicu stranke, je bez osnova u ovoj fazi postupka, obzirom da za sada postoji pravnosnažna sudska odluka da je
poništen ugovor o doživotnom izdržavanju odnosno da zaostavštinu pokojne M. čini sporni stan.
Pravilno prvostepeni sud zaključuje da, nezavisno od okončanja ostavinske rasprave, stranke mogu
pokrenuti parnicu i dokazati odnosno utvrditi da li ima osnova za konverziju ugovora, odnosno da li
je u konkretnom slučaju zaključen ugovor o poklonu između sada pokojne M. i njene unuke M. Stoga su svi navodi žalbe neosnovani, pa je prvostepeno rešenje potvrđeno.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. 1399/2005 od 23.11.2005. godine)
420.
Ćutanje jednog od naslednika, a povodom zahteva drugog naslednika da se iz zaostavštine
izdvoji neka imovina kao njegova svojina ne može se smatrati prihvatanjem i priznanjem takvog zahteva.
Prvostepeni sud je pismenim putem više puta pozivao naslednog učesnika da se izjasni o zahtevu supruge ostavioca za izdvajanje njene bračne tekovine iz zaostavštine pokojnika, a poslednji
- 164 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
put ga je dopisom upozorio da, ukoliko se u ostavljenom roku od 8 dana ne izjasni o ovoj činjenici, će se smatrati da prihvata ovakav zahtev supruge ostavioca i da joj priznaje pravo na izdvajanje jedne polovine idealnih delova predmetnog stana u svojinu, a po osnovu bračne tekovine. Kako se nasledni učesnik ni tada nije izjasnio o postavljenom zahtevu supruge ostavilje to je prvostepeni sud zaključio da je on time prećutno prihvatio da se iz zaostavštine pokojnika izdvoji jedna polovina predmetnog stana u korist supruge ostavioca.
Međutim, iz rešenja Okružnog suda nalazi da je ovakvo stanovište prvostepenog suda pogrešno.
U konkretnom slučaju ćutanje jednog od naslednika da se iz zaostavštine izdvoji neka imovina kao
njegova svojina, ne može se smatrati prihvatanjem i priznanjem takvog zahteva. Naprotiv, o takvom
zahtevu svi naslednici učesnici moraju se izričito izjasniti, i izričito ga prihvatiti, a u protivnom se
ima smatrati da postoji spor oko toga šta čini zaostavštinu umrlog lica.
Zbog toga nasledni učesnik osnovano napada prvostepeno rešenje navodeći da nije dao traženu
saglasnost.
U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi na pouzdan način šta čini zaostavštinu pokojnika i potom istu rasporediti na naslednike u skladu sa Zakonom, a povodom zahteva supruge ostavioca da se izdvoji njena bračna tekovina, pribaviće izjave svih naslednika učesnika i ceniti ima li mesta primeni člana 121. Zakona o vanparničnom postupku.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. br. 6280/94)
421.
Prvostepeni sud je - u smislu člana 121. Zakona o vanparničnom postupku Srbije - dužan da prekine raspravljanje zaostavštine i uputi stranke da pokrenu parnicu pošto prethodno utvrdi šta je predmet zaostavštine, tj. šta sve ulazi u zaostavštinu ostavioca, te šta je između naslednika sporno. U
konkretnom slučaju, nesumnjivo je utvrđeno da je između naslednika sporno.
Iz naslednih izjava učesnika ove pravne stvari ne vidi se zbog čega se isti odriču naslđđa niti su
poučeni o posledicama odricanja, a ne vidi se ni to dovoljno jasno da li se radi o sporazumu naslednika da celokupna zaostavština ostane samo jednom učesniku kao nasledniku da bi se eventualno
moglo doneti rešenje o nasleđivanju na osnovu sporazuma u smislu člana 122. stav 3. Zakona o vanparničnom postupku, kako se to pledira žalbom.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Kraljevu, Gž. 861/92 od 25.08.1992. godine)
422.
Bračni drug ostavioca je ovlašćen da i nakon pravnosnažno završenog ostavinskog postupka, u kome je učestvovao i nije postavio zahtev za izdvajanje imovine po osnovu bračne tekovine iz zaostavštine, traži priznanje prava vlasništva na celoj ili delu zaostavštine po osnovu bračne tekovine. Ovo
pravo je stvarno pravne prirode i ono ne zastareva.
Pravnosnažno ostavinsko rešenje obavezuje naslednike u ostavinskom postupku samo u odnosu
na naslednopravne, a ne i u odnosu na stvarnopravne zahteve prema zaostavštini.
(Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 480/88)
423.
Prvostepeni sud je – u smislu čl. 121. ZVP-u dužan da prekine raspravljanje zaostavštine i
uputi stranke da pokrenu parnicu pošto prethodno utvrdi šta je predmet zaostavšrine, tj. šta sve
ulazi u zaostavštinu ostavioca, te šta je između naslednika sporno. U konkretnom slučaju, nesumnjivo je utvrđeno da je između naslednika sporno da li u zaostavštinu ulaze dinarska sredstva. Na
rošištu se naslednici, međutim nisu izjašnjavali šta još pored dinarskih sredstava čini masu zao- 165 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
stavštine. Kako iz žalbi naslednika proizilazi da je sporno da li u masu zaostavštine ulaze i devizna sredstva na knjižici ostavioca u neitvrđenom iznosu i predmeti njegovog domaćintva, prvostepeni sud je dužan da u ponovnom postupku na osnovu izjava naslednika utvrdi šta čini zaostavštinu ostavioca, te u slučaju spora između naslednika prekine raspravljanje zaostavštine i
uputi stranke da povedu parnicu kojom će rešiti sva sporna pitanja.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 1297/86)
REŠENJE O NASLEĐIVANJU
(Član 122. Zakona o vanparničnom postupku)
424.
U vanparničnom postupku pokrenutom na osnovu člana 47. stav 7. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, prvostepeni sud, shodnom primenom pravila po kojima se raspravlja zaostavština, utvrđuje zakonske naslednike bivšeg vlasnika i njihove udele u pravu na povraćaj oduzete imovine ili na obeštećenje, pri čemu se sud ne upušta u to da li ta lica ispunjavaju propisane uslove za ostvarivanje ovih prava po odredbama ovog zakona.
Rešenje doneto u tom postupku, u skladu sa čl. 47. st. 9. Zakona o vraćanju oduzete
imovine i obeštećenju, proizvodi pravno dejstvo samo u postupku pred Agencijom za restituciju.
Pobijanim rešenjem odbačen je predlog predlagača M.P. za donošenje rešenja o utvrđivanju zakonskih naslednika iz pok. M.M., biv. iz Novog Sada, podnet dana 13.06.2013. godine, kao nedozvoljen.
Prema stanju u spisu, predlagač M.P je podnela predlog za donošenje rešenja o utvrđivanju zakonskih naslednika. Prvostepeni sud je navedeni predlog odbacio kao nedozvoljen, smatrajući takav
predlog predlogom za raspravljanje zaostavštine iza pok. M.M.,, čija zaostavština je ranije pravnosnažno raspravljena rešenjem posl. broj O. 1320/61, kojim je utvrđeno da je jedini zakonski naslednik iza pok. njena ćerka O.M.
Osnovani su žalbeni navodi predlagača kojima se pobija zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja. Naime, odredbom čl. 47. st. 1. i 5. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisano
je da Agencija utvrđuje sve činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o zahtevu i donosi rešenje
kojim, između ostalog, utvrđuje korisnika, pri čemu kao korisnici, shodno 5. stavu, mogu da se jave
1) bivši vlasnik - ako je u životu; 2) zakonski naslednici bivšeg vlasnika - na osnovu pravnosnažnog
rešenja o nasleđivanju bivšeg vlasnika, ako takvo rešenje postoji, a ako takvog rešenja nema, rešenjem će se odrediti korisnici samo u slučaju kad je iz dostavljene dokumentacije moguće nesporno
utvrditi sve zakonske naslednike. Odredbom stava 7. istog člana propisano je da ako se korisnici i
njihovi udeli ne mogu utvrditi primenom odredaba st. 5. i 6. ovog člana, prvostepeni organ će podnosioce zahteva za ostvarivanje prava po ovom zakonu, saglasno članu 45. ovog zakona, uputiti da ova
pitanja, kao prethodna, reše pred nadležnim sudom, dok je stavom 8. propisano da u postupku iz stava 7. tog člana, nadležni sud u vanparničnom postupku, shodnom primenom pravila po kojima se
raspravlja zaostavština, utvrđuje zakonske naslednike bivšeg vlasnika i njihove udele u pravu na povraćaj oduzete imovine ili na obeštećenje, pri čemu se sud ne upušta u to da li ta lica ispunjavaju
propisane uslove za ostvarivanje ovih prava po odredbama ovog zakona.
- 166 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Iz navedenog zakonskog člana proizlazi da se u konkretnom slučaju ne radi o postupku za raspravljanje zaostavštine iza pok. M.M., tim pre što je takav ostavinski postupak okončan pre više od
pedeset godina i nije ga moguće opet voditi. Naprotiv, reč je o jednom zasebnom postupku, koji ima
za cilj da se utvrde korisnici vraćene imovine ili obeštećenja, na koji stranke upućuje Agencija za restituciju, u slučaju da se korisnici i njihovi udeli ne mogu odrediti u postupku pred Agencijom.
Kako je od momenta oduzimanja imovine prošlo više decenija, te kako svi bivši vlasnici oduzete
imovine nisu u životu, Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju predviđa da se u postupku
pred Agencijom, kao korisnici vraćene imovine ili obeštećenja, javljaju zakonski naslednici bivšeg
vlasnika, u slučaju da postoji pravnosnažno rešenje o nasleđivanju, a ako takvog rešenja nema,
Agencija donosi rešenje kojim se određuju korisnici ako se iz dostavljene dokumentacije mogu nesporno utvrditi svi zakonski naslednici.
U suprotnom, ukoliko navedena dokumentacija ne pruža dovoljno mogućnosti za utvrđivanje korisnika i njihovih udela, o čemu je u konkretnom slučaju reč, ova lica će biti upućena da, pred nadležnim vanparničnim sudom pokrenu postupak, u kome će se, shodnom primenom pravila po kojima
se raspravlja zaostavština, utvrditi ko su zakonski naslednici bivšeg vlasnika i njihovi udele (u pravu
na povraćaj oduzete imovine ili na obeštećenje). Rešenje doneto u tom postupku, u skladu sa čl. 47.
st. 9. Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, proizvodi pravno dejstvo samo u postupku
pred Agencijom za restituciju.
Iz navedenog nedvosmisleno proizilazi da se ne radi se o ostavinskom postupku, već o posebnom
vanparničnom postupku, u kome se po pravilima za raspravljanje zaostavštine, rešenjem utvrđuju napred
navedene činjenice, i koje rešenje proizvodi pravno dejstvo samo u postupku pred Agencijom za restituciju, dok rešenje o nasleđivanju, po pravnosnažnosti, deluje u svim drugim postupcima i prema svim
drugim licima, neovisno od organa pred kojim se postupak vodi i vrste postupka.
(Iz Rešenja Višeg suda u Novom Sadu, poslovni br. Gž. 3104/2013 od 05.09.2013. godine)
425.
Odredbom čl. 3. Zakona o nasleđivanju određena je sposobnost za nasleđivanje tako da naslediti
može samo onaj ko je živ u trenutku ostaviočeve smrti. Pri tome su osnovne pretpostavke za prelazak
imovine sa jednog lica na njegove naslednike: smrt ostavioca, postojanje zaostavštine, postojanje naslednika i postojanje punovažnog osnova za nasleđivanje. Fizičko lice je sposobno da nasledi ako je u životu
a sposobnost za nasleđivanje i pravna sposobnost fizičkog lica koja se stiče rođenjem a prestaje smrću,
poklapaju se. Vreme smrti ostavioca i njegovih naslednika je od značaja za raspravljanje zaostavštine i
utvrđivanje kruga zakonskih naslednika koji se pozivaju na nasleđe. Prema odredbi čl. 212. Zakona o
nasleđivanju zaostavština prelazi po sili zakona na ostaviočeve naslednike u trenutku njegove smrti.
Ostavilja je umrla 08.09.1992. godine a njen suprug je preminuo 15.08.2006. godine. U trenutku njene
smrti njeni zakonski naslednici koji su je nadživeli su suprug i ćerke a u trenutku smrti supruga njegovi
zakonski naslednici su njihove dve navedene ćerke i njegova ćerka iz prethodnog braka. Obzirom da je
suprug preminuo 18.08.2006.godine a da je ostavinski postupak iza ostavilje pokrenut 28.09.2007. godine jasno je da on nije mogao biti oglašen za naslednika i da nije mogao dati nasledničku izjavu jer je izgubio pravni subjektivitet te je stoga prvostepeni sud morao spojiti ostavinske postupke, koji su se vodili
iza njih, raspraviti njihovu zaostavštinu i pozvati zakonske naslednike supruga po pravu predstavljanja.
(Iz Rešenja Višeg suda u Pančevu 1-GŽ. br.477/12 od 26.06.2012. godine)
426.
Tužbom za utvrđenje ništavosti ugovora o deobi nepokretnosti do pravnosnažnosti rešenja
o nasleđivanju moraju biti obuhvaćeni svi zakonski naslednici preminule ugovorne strane.
- 167 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Tužilja tužbom traži da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o deobi nepokretnosti stečene u bračnoj zajednici koji su zaključili otac tužilje, a muž tužene, sada pok. M. L. I
ovde tuženi, čiji potpisi su overeni 28. jula 2010. godine pred Osnovnim sudom u V. Sada pok. M.L.
je iza sebe ostavio zakonske naslednike suprugu, ovde tuženu i tri kćerke, ovde tužilju i LJ.R. i R.V.
Polazeći od stanja u spisima i to da se tužbom traži utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora,
pravilno je prvostepeni sud zaključio da su u konkretnom slučaju morali kao nužni i jedinstveni suparničari učestvovati svi zakonski naslednici sada pok. M. L, tj. Kao stranke u postupku moraju biti
obuhvaćene i LJ.R. i R.V, kćerke sada pok. M. L, to je pravilna odluka prvostepenog suda kojom je
odbijen kao neosnovan zahtev tužilje za utvrđenje ništavosti ugovora o deobi nepokretnosti stečene u
bračnoj zajednici, jer kao tuženi nisu označeni svi zakonski naslednici pok. M.L. Naime, u sporu radi
utvrđenja ništavosti ugovora moraju učestvovati obe ugovorne strane, odnosno svi zakonski naslednici ugovornih strana, s obzirom na pravno dejstvo utvrđenja ništavosti shodno odredbi člana 104.
Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnom slučaju jedna od ugovornih strana je u međuvremenu preminula (sada pok. M.L.), pa kako je odredbom člana 8. stav 1. Zakona o nasleđivanju određen
krug mogućih potencijalnih zakonskih naslednika i propisano da ostavioca, između ostalih, nasleđuju njegovi potomci i njegov bračni drug, te kako je sada pok. M.L. iza sebe od zakonskih naslednika
ostavio suprugu, ovde tuženu, i tri kćerke, tužilju G.L, LJ.R. i R.V, to pravilno zaključuje prvostepeni sud da su ista lica, s obzirom na predmet spora, nužni i jedinstveni suparničari i da su sva lica, kao
potencijalni naslednici, morala biti obuhvaćena tužbom. S tim u vezi neosnovani su navodi žalbe kojima se ukazuje da ostavinska rasprava još nije gotova i da se ne zna da li će se LJ.R. i R.V, kao
kćerke ostavioca, prihvatiti nasleđa i biti oglašene za naslednike iza sada pok. M.L, s obzirom na to
da po nalaženju Apelacionog suda za procesnu legitimaciju stranke u postupku nije bitno postojanje
pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju u kojem je navedeno ko su naslednici ostavioca i u kojim udelima je raspravljena zaostavština ostavioca.
(Predsuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. br. 4490/11 od 16.12.2011. godine)
427.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju zaključkom Sreskog suda u N.P. O.br.296/48 od
18.11.1948. godine, raspravljena je zaostavština sada pok. D.Š., pa su za njegove naslednike oglašena njegova deca, s tim što je ustanovljeno pravo udovičkog uživanja u korist D.R. supruge ostavioca
i to do njene smrti. Nakon smrti supruge ostavioca D.R. dana 21.11.2000. godine, prekinut je ostavinski postupak koji se vodi u predmetu O.br.28/03. kod istog Suda, budući da je među zakonskim
naslednicima nastao spor šta predstavlja predmet zaostavštine sada pokojne D.R. Naime, sporno je
da li je pok. D.R. bila naslednik iza smrti supruga sada pok. G.Š. na udelu od 1/6 zaostavštine, te da
li je mogla ugovorom o poklonu, koji je overen kod istog Suda pod Ov. br. 413/71, katastarsku parcelu br. 1496/2 KO N. P. Da prenese na poklonprimce D.M. i D.DŽ.
Prvostepeni sud nalazi da sada pok. D.R. nije bila vlasnik iza smrti supruga D.Š. i da nije bila
vlasnik katastarskih parcela br. 1496/1, br. 1496/3 i br. 1496/2 KO N.P., koja je bila predmet ugovora o poklonu, te da pokojna D.R. nije mogla preneti na poklonoprimce ovu nepokretnost, jer nije
predstavljala njenu svojinu. Proizilazi da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi iz čl. 103. ZOO,
pa je prvostepeni sud poništio ugovor o poklonu, budući da poklonodavac nije bila vlasnik imovine
koja je bila predmet ugovora.
Drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje, te je
pravilno primenio materijalno pravo. Naime, pravni prethodnik stranaka, sada pok. D.Š. je umro
08.11.1941. godine. Prema čl. 2. Zakona o nevažnosti pravnih propisa, donetih pre 6.04.1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije ("Službeni list FNRJ", br. 86/46 br. 105/46 i br. 96/47) pravni
- 168 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
propisi (zakoni, uredbe, naredbe, pravilnici i dr.) koji su bili na snazi na dan 06.04.1941. godine, izgubili su pravnu snagu. U konkretnom slučaju, nije se mogao primeniti Srpski građanski zakonik,
koji članom 413. reguliše da supruge imaju samo "pravo uživanja dobara muževljevih". Naime, donošenjem Ustava FNRJ ("Službeni list FNRJ", br.10/46) zajemčuje se nasleđivanje supruge, budući
da su članom 21. stavom 1. Ustava, svi građani jedanki pred zakonom i ravnopravni su bez obzira na
narodnost i veroispovest.
Proizilazi da je pok. D.R. mogla da nasledi svog supruga pok. D.Š., shodno napred navedenoj ustavnoj odredbi. Međutim, sada pok. D.R. kao jedan od zakonskih naslednika pok. D.Š. se sporazumela sa
ostalim naslednicima da ima pravo doživotnog plodouživanja, na celoj zaostavštini što predstavlja sporazum o deobi zaostavštine, a ne uslovno odricanje od nasleđa koje bi bilo protivno zakonu. S obzirom
da D.R. nije bila vlasnik nepokretnosti u momentu zaključenja ugovora o poklonu, to je prvostepeni sud
pravilno odlučio kada je utvrdio da je ugovor ništav, a shodno čl. 103. ZOO.
(Presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž.br.625/10 od 09.04.2010. godine)
428.
Smrću poreskog dužnika iza koga je rešenjem ostavinskog suda obustavljen ostavinski
postupak zbog nepostojanja zaostavštine, ne gasi se obaveza njegovog zakonskog naslednika kao hipotekarnog dužnika za neizmireni dug obezbeđen hipotekarnom imovinom.
Revident u revizijskim razlozima ponavlja sve ono što je isticao do zaključenja glavne rasprave
pred prvostepenim sudom i u žalbenim razlozima. Ustrajava na pravnom stavu da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili član 22. st. 1. i 2. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji,
kojom zakonskom normom je propisano da poresku obavezu preminulog lica ispunjavaju naslednici,
u okviru vrednosti nasleđene imovine i u srazmeri sa udelom pojedinog naslednika u momentu prihvatanja nasledstva, a ako ostavilac nema naslednika ili se nijedan od naslednika ne prihvata nasledstva, ostaviočeva poreska obaveza se otpisuje.
Na osnovu pomenutog zakonskog propisa i činjenice da iza sada pokojnog poreskog obveznika nije
ostalo imovine koju bi naslednici nasledili, revident smatra da kao naslednik poreskog dužnika nije u
smislu pomenute zakonske norme u obavezi da plati poreski dug. Tačan je revizijski razlog da revident
ne odgovara za poreski dug svoje sada pokojne supruge na osnovu člana 22. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Međutim, njegova odgovornost zasnovana je na drugom pravnom propisu –
na Zakonu o hipoteci.
Revident je svojom nepokretnošću obezbedio isplatu poreskog duga dozvolom da se na njegovoj
nepokretnosti upiše, odnosno konstituiše hipoteka, kao založno pravo u korist tuženog kao založnog
hipotekarnog poverioca. Hipoteka kao založno pravo nije prestala. Ona prestaje na način propisan čl.
43. do 52. Zakona o hipoteci. Naime, hipoteka prestaje ispisom iz registra nepokretnosti u koji je bila
upisana u skladu sa zakonom. Ispis hipoteke vrši se na zahtev dužnika, vlasnika ili poverioca, ako
obezbeđeno potraživanje prestane na način dozvoljen zakonom. Ispis hipoteke na zahtev vlasnika vrši se samo ako je dug isplaćen u potpunosti. Vrši se na osnovu zahteva koji podnose pomenuta ovlašćena lica, a koji sadrži pismenu izjavu hipotekarnog poverioca da pristaje na ispis hipoteke ili pravnosnažne sudske odluke kojom se utvrđuje da je potraživanje hipotekarnog poverioca prestalo.
Poverilac je dužan da dozvoli brisanje hipoteke ukoliko mu je potraživanje u celosti isplaćeno.
Takođe, dužan je i da izda dužniku i vlasniku hipotekarne nepokretnosti potvrdu o izmirenom dugu
bez odlaganja, nakon izmirenja duga i da mu da saglasnost za brisanje hipoteke. Hipotekarni poverilac se može jednostranom pismenom izjavom volje sa potpisom overenim u sudu odreće hipoteke
kada ona po zakonu prestaje.
- 169 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Sa svega napred rečenog, jasno proizilazi da hipoteka po zakonu nije prestala. Ona po zakonu
može prestati i isplatom poreskog duga za koji je dato hipotekarno obezbeđenje ili otpisom poreskog duga. Međutim, otpis poreskog duga vrši nadležna poreska uprava koja je i utvrdila poreski
dug poreskim rešenjem.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2313/07 od 8.11.2007. godine)
429.
Kada je rešenjem prvostepenog suda raspravljena zaostavština pokojnog i kao zakonski naslednik proglašena majka pokojnog, tada je žalba izjavljena protiv rešenja o nasleđivanju od strane vanbračne supruge pokojnog nedozvoljena, jer se odredbe Porodičnog zakona kojim je propisano da je vanbračna supruga izjednačena u pravima i dužnostima odnose na izjednačenost u pravima i obavezama vanbračne supruge u pogledu izdržavanja i u pogledu zajedničke imovine ali
ne i u pogledu prava na nasleđivanje.
(Okružni sud u Čačku, Gž. 454/07)
430.
Rešenje o nasleđivanju ima deklarativan karakter. - Samo se u parničnom postupku može utvrđivati
drugačiji udeo naslednica u imovini pokojnog, kada su supruga i ćerka pokojnog proglašeni naslednicima na stanu u delu od po jedne polovine, to je isticanje u žalbi naslednika - supruge, da treba da se utvrdi njen doprinos u sticanju stana u delu od jedne polovine po osnovu bračne tekovine - neosnovan, već
se to ima isticati u novom parničnom postupku.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. 365/06 od 15.03.2006. godine)
431.
I posle pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju tužbom se može tražiti priznanje prava vlasništva
na delu imovine stečene tokom trajanja bračne zajednice.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev - 1406/05 od 1.03.2006. godine)
432.
Pravilno je prvostepeni sud utvrdio sastav zaostavštine, a to je stambena zgrada, zatim su proglašeni zakonski naslednici u određenim delovima, a takođe je sud izvršio uvid u tapiju, a uz žalbu je
priložen predugovor o kupoprodaji stambene zgrade od strane trećih lica.
Neosnovani su navodi u žalbi jer priložen predugovor ne utiče na drugačiji činjenični zaključak.
To može biti samo overen ugovor o kupoprodaji injnjegov upis u javnim knjigama.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 1011/05 od 24.08.2005. godine)
433.
Ukoliko u toku ostavinskog postupka za raspravu zaostavštine pokojnog - naslednici predaju u sudu
overen sporazum o raspodeli imovine za života zakljuen između ostavioca i njegove dece, tada je preuranjena odluka suda o proglašenju zakonskih naslednika pre nego se utvrdi šta je sastav zaostavštine
ostavioca. Jer, ista imovina obuhvaćena je i sporazumom o raspodeli imovine za života pokojnog.
Zaostavština pokojnog je utvrđena, raspravljena i zakonski naslednici su proglašeni rešenjem prvostepenog suda.
Drugostepeni sud je - povodom žalbe jednog od učesnika - ukinuo prvostepeno rešenje i predmet
vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.
- 170 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Iz spisa se može videti da je priložen posedovni list na ime pokojnog, sporazum o raspodeli imovine
pokojnog za života, te da je osporenim rešenjem raspravljena zaostavština pokojnog.
U situaciji kada je kao dokaz priložen overen ugovor - sporazum o raspodeli imovine za života
pokojnog, trebalo je prethodno utvrditi da li je taj sporazum punovažan i šta čini zaostavštinu pokojnog. Jer, deo njegove zaostavšštine iz ostavinskog rešenja obuhvaćen je i sporazumom o deobi.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. 985/05 od 14.07.2005. godine)
434.
Da bi se ostavinskim rešenjem konstituisalo pravo plodouživanja u korist testamentalnog naslednika na bunaru koji se nalazi na navedenoj nepokretnosti, tada sud mora pouzdano utvrditi da
li je parcela na kojj se nalazi bunar i ostaviočeva zaostavština.
(Okružni sud u Čačku, Gž. 1216/05)
435.
Smatraće se da se legatar primio legata konkludentnom radnjom, ako se s obzirom na okolnosti u
kojima je radnja preduzeta može sa izvesnošću zaključiti o postojanju volje da se legat prihvati.
(Okružni sud u Valjevu, Gž. 1431/05)
436.
Ako legatar nije izričito izjavo da prihvata legat, ili ako već nije primio ono što mu je legatom
ostavljeno, ima pravo da se legata odrekne do okončanja ostavinskog postupka.
(Okružni sud u Valjevu, Gž. 509/05)
437.
Ne vrši se ispravka pravnosnažnog ostavinskog rešenja ako do promene broja katastarske
parcele (koja je predmet rešenja) dođe zbog snimanja te parcele od nadležne katastarske službe.
Rešenjem prvostepenog suda odbijen je predlog učesnika ostavinskog postupka za ispravku
pravnosnažnog ostavinskog rešenja. Drugostepeni sud je svojim rešenjem odbio kao neosnovanu
žalbu učesnika ostavinskog postupka i potvrdio je ostavinsko rešenje. Iz spisa proizilazi da prvostepeni sud raspravio zaostavštinu pokojnog i utvrdio šta je čini, a to su nabrojane katastarske
parcele u izreci među kojima je i kp. br. 678/2 KO Čačak. U predlogu učesnika ostavinskog postupka se traži da se izvrši ispravka navedenog rešenja. tako da se taj broj promeni u kp. br. 1059
KO Čačak, jer je služba za katastar nepokretnosti u međuvremenu formirala novi broj pomenute
parcele. Pravilna je odluka prvostepenog suda, pa nema uslova za vršenje ispravke pravnosnažnog ostavinskog rešenja, jer se ne radi o očiglednim greškama u broju parcela, već naprotiv, broj
parcele - 678/2 je tačan, a kasnije snimanje od nadležne službe i formiranje novog broja iste parcele nije osnov za vršenje ispravke rešenja, shodno članu 342. ZPP.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 86/05, od 20.01.2005. godine)
438.
Rešenje opštinskog suda doneto u ostavinskom postupku ne može da bude osnov za promenu
promenu u katastru ukoliko ne sadrži podatke premera i katastra zemljišta u pogledu upisanih korisnika.
(Vrhovni sud Srbije, U. 6744/05)
- 171 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
439.
Proglašenje testamenta posle donošenja rešenja o nasleđivanju, a pre njegove pravnosnažnosti predstavlja novu činjenicu koja se sa uspehom može isticati u žalbi izjavljenoj protiv rešenja o nasleđivanju.
Iz spisa se vidi da je ostavilac ostavio testament koji je proglašen posle donošenja pobijanog
rešenja, te tako proizlazi da prvostepeni sud nije pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje u
pogledu osnova za nasleđivanje. Proglašenje testamenta posle donošenja pobijanog rešenja, kojim je zaostavština ostavioca raspravljena na osnovu zakona, a pre njegove pravnosnažnosti predstavlja novu činjenicu i razlog za ukidanje pobijanog rešenja zbog nepotpuno i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 808/2004 od 3.06.2004. godine)
440.
Ostavinsko rešenje ima deklarativni karakter, pa zato naslednici pravo vlasništva po osnovu nasleđ a u većem delu to pravo mogu ostvarivati u parnici.
Ostavinski sud je na osnovu čl. 1. Zakona o nasleđivanju, na osnovu zemljišno knjižnih podataka
utvrdio predmet zaostavštine ostavioca u idealnom delu u odnosu celu kuću, a ne u odnosu na određeni realni deo kuće stana. Na osnovu tako utvrđenog predmeta zaostavštine, pravilno su na osnovu čl. 2,
8. i 9. istog zakona za naslednike oglašeni potomci ostavioca. Stoga se zakonitost pobijanog rešenja ne
može dovesti u pitanje. U svakom slučaju, ostavinsko rešenje je deklaratorne prirode. To znači da naslednici, ukoliko smatraju da im pripada pravo vlasništva po osnovu nasleđa u većem delu, to pravo
mogu ostvarivati u parnici.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3136/03 od 22.04.2004. godine)
441.
Prilikom raspravljanja zaostavštine u vanparničnom postupku sud utvrđuje sastav i obim
zaostavštine pokojnog u nepokretnostima na osnovu posedovnih listova.
Rešenjem prvostepenog suda raspravljena je zaostavština pokojnog, utvrđen je sastav zaostavštine koja je taksativno navedena u izreci, po sporazumu naslednika je izvršena deoba zaostavštine, a
naslednici su postali na osnovu zakona.
Povodom žalbe učesnika postupka – sina pokojnog, drugostepeni sud je žalbu odbio kao neosnovanu, a prvostepeno rešenje je potvrđeno.
Neosnovano je isticanje u žalbi da je sud pogrešno utvrdio sastav zaostavštine, naročito nepokretnosti na osnovu posedovnih listova, a trebao je to da utvrdi na osnovu kopije planova.
S obzirom da se u ostavinskom postupku rešava faktičko stanje, to je pravilno sud utvrdio sastav zaostavštine na osnovu posedovnih listova koje izdaje Geodetska uprava, a ne na osnovu kopije planova.
Time je i materijalno pravo pravilno primenjeno od strane prvostepenog suda, koje prihvata i
drugostepeni sud.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 113/04 od 5.02.2004. godine)
- 172 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
442.
Proglašenje testamenta posle donošenja rešenja o nasleđivanju, a pre njegove pravnosnažnosti,
predstavlja novu činjenicu koja se sa uspehom može isticati u žalbi izjavljenoj protiv rešenja o nasleđivanju.
(Okružni sud u Valjevu, Gž. 808/04)
443.
Nema uslova za poništaj nasledničke izjave date usled zablude, kada naslednik prihvata sastav zaostavštine pokojnog, prihvata se nasleđa i potpiše sporazum o deobi koji je unet u u rešenje o nasleđivanju, shodno čl. 220. ZON-u.
(Okružni sud u Čačku, Gž. 30/04)
444.
Kada vanparnični sud u ostavinskom postupku proglasi testament, ali ga ne prihvati i ne raspodeli zaostavštinu pokojnog po njemu već na osnovu zakonskog naslednog reda, s obzirom da brojevi
parcela u testmentu ne odgovaraju brojevima parcela u katastru, tada je bio dužan da utvrdi pravo
stanje parcela na terenu ili da prekine ostavinski postupak u uputi predlagača na parnicu.
(Okružni sud u Čačku, Gž. 670/04)
445.
Izjava poklonoprimca o vraćanju zaostavštine poklonjene mi stvari data u parnici radi uračunavanja
poklona u nasledni deo, ima karakter nasledničke izjave i stoga se ne može opozvati, ali se može pobijati
zbog mana u volji.
(Okružni sud u Valjevu, Gž. 1679/03)
446.
Kada se u postupku rasprave zaostavštine naslednici sporazumeju u pogledu deobe, i sporazum se unosi u rešenje o nasleđivanju.
Rešenjem Opštinskog suda Guča O. br. 84/2002 od 16.04.2002. godine raspravljena je zaostavština pok. Č.A. iz Kotrače i utvrđeno je u stavu 1. izreke šta čini tu zaostavštinu. U stavu 2. izreke je
navedeno da se oglašavaju za naslednike po osnovu zakona supruga pokojnog, dva sina i učesnik
Č.P. – unuk ostavioca po pokojnom sinu ostavioca na imovini koja je bliže opredeljena u izreci renjenja, s tim što se naslednik Č.P. (unuk ostavioca), oglašava na 1/4 na k.p. 105/1 KO Kotrača.
Protiv navedenog rešenja žalbu je izjavio učesnik Č.P. – unuk ostavioca. U žalbi je posebno naglasio da mu nije jasno kako je oglašen samo na 1/4 na kp. 105/1 KO Kotrača, "s obzirom da nikakav sporazum nije dao".
Okružni sud u Čačku je svojim rešenjem Gž. 872/2002 od 10.09.2002. godine odbio kao neosnovanu žalbu učesnika Č.P., pa se rešenje Opštinskog suda Guča O. br. 84/2002 od 16.04.2002. godine
potvrđuje.
U obrazloženju rešenja drugostepenog suda je navedeno sledeće:Navodi iz žalbe učesnika Č. P.
se ne mogu prihvatiti, jer se iz raspravnog zapisnika od 10.04.2002. godine jasno utvrđuje da su naslednici dali nasledničke izjave, s tim što je jedan naslednik dao izjavu pred Opštinskim sudom u
Čačku, a pred Opštinskim sudom u Guči četiri naslednika – računajući i podnosioca žalbe, izjavilo je
na tom ročištu da postiče međusobni deobni sporazum i to na način koji je bliže opredeljen u izreci
- 173 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
rešenja. Iz zapisnika jasno proizilazi da podnosiocu žalbe pripada deo od 1/4 kp. 105/1 KO Kotrača,
a taj zapisnik je naslednik – podnosilac žalbe, potpisao. Stoga, ne mogu se prihvatiti navodi žalbe da
između stranaka nije postignut međusobni deobni sporazum, s obzirom na saglasnost između raspravnog zapisnika od 10.4.2002. godine i izreke osporenog rešenja. Sa tih razloga žalba je odbijena
kao neosnovana i prvostepeno rešenje potvrđeno.
(Okružni sud u Čačku, Gž. 872/02)
447.
Naslednik koji je za života ostavioca dobio poklon u nepokretnosti, može sporazumom o
deobi nasledstva ustupiti dobijene nepokretnosti drugom nasledniku, ako je zemljišno-knjižno
stanje ostalo neizmenjeno.
Parnične stranke su braća. Njihov otac je za života činio poklone u nepokretnostima i tužiocu i
tuženom. Sporne parcele br. 601/2 i 866/3 KO S. poklonjene su tužiocu ugovorom Ov. br. 652/86 od
4.03.1986. godine, ali nije došlo do promene u zemljišnim knjigama, tako da su one u momentu smrti oca (29.7.1990. godine) bile u njegovom zemljišno-knjižnom vlasništvu. U ostavinskom postupku
parnične stranke, kao jedini naslednici, zaključili su sporazum po kome sav očev novac pripada tužiocu a sporne parcele - tuženom. Na osnovu tog sporazuma doneto je i ostavinsko rešenje Ov. 301/70
od 26.12.1990. godine, koje je postalo pravnosnažno, jer ga stranke nisu pobijale.
Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su pravilno postupili što su
odbili zahtev tužioca da se utvrdi njegovo vlasništvo na spornim parcelama. Te parcele jesu pripale
njemu po ugovoru o poklonu od 4.03.1986. godine, ali je svojina na njima i dalje pripadala ocu T.
zbog toga što se, po članu 33. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, pravo svojine na nepokretnosti stiče tek upisom u javnu knjigu. Ovakvo pravno stanje dopuštalo je strankama da zaključe
sporazum o načinu deobe zaostavštine, pa kako su tim sporazumom (26.12.1990. godine) sporne
parcele pripale tuženom (zato što je sav novac ostavioca pripao tužiocu), tužilac se ne može pozivati
na raniji ugovor o poklonu tražeći za sebe svojinu na tim parcelama.
Bez uticaja su navodi revizije da sporazum stranaka o spornim parcelama nije mogao biti zaključen. Pobijanje tog sporazuma nije predmet ovog spora a sud, po članu 2. stav 1. ZPP, odlučuje u granicama zahteva. O važnosti sporazuma ne može se odlučivati kao o prethodnom pitanju, zato što je
na osnovu tog sporazuma doneto ostavinsko rešenje koje je postalo pravnosnažno. Prema članu 12.
stav 2. ZPP, odluka suda o prethodnom pitanju ima pravno dejstvo samo u predmetu u kome je to pitanje rešeno, što znači da ono ne deluje u predmetu u kome je doneto ostavinsko rešenje. Zato su nižestepeni sudovi pravilno postupili što se o validnosti sporazuma nisu izjašnjavali.
Sporazum stranaka je postignut u ostavinskom predmetu, pa pošto je opredelio i sadržinu ostavinskog rešenja, revident ga ne može tretirati kao produkt obične greške. Utoliko pre, što je na osnovu tog
istog sporazuma novac ostavioca pripao isključivo tužiocu, koji ga u tom delu ne osporava.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1792/99 od 23.06.1999. godine)
448.
Kada pre okončanja ostavinskog postupka postane sporan obim zaostavštine, kao i pravo
na zakonsko nasleđivanje zbog postojanja usmenog testamenta ostavioca, bez uticaja su izjave
o nasleđivanju koje su bile date u ostavinskom postupku pre isticanja spornih činjenica od kojih zavisi pravo na nasleđe.
- 174 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
U konkretnom slučaju, glavna rasprava u ostavinskom postupku, koja je bila zaključena, ponovo
je otvorena u smislu odredbe člana 305. ZPP u vezi člana 30. tačka 2. Zakona o vanparničnom postupku. Parnične stranke dale su izjavu o nasleđivanju, ali ostavinski postupak još uvek nije bio
okončan, jer nije bilo doneto rešenje o nasleđivanju. Prema tome, sve do donošenja rešenja o nasleđivanju, u smislu odredbe člana 122. Zakona o vanparničnom postupku, ostavinski postupak je još
uvek bio u toku. U toj fazi postupka sud je prekinuo raspravljanje zaostavštine, jer su bile sporne činjenice od kojih zavisi pravo na nasleđe, naročito punovažnost usmenog testamenta, zbog čega je
sud tužioce uputio da pokrenu parnicu. U situaciji kada je pre okončanja ostavinskog postupka postao sporan obim zaostavštine, kao i pravo na zakonsko nasleđivanje zbog postojanja usmenog testamenta ostavioca, bez uticaja su izjave o nasleđivanju koje su bile date u ostavinskom postupku pre
isticanja spornih činjenica od kojih zavisi pravo na nasleđe.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 5483/98 od 20.10.1999. godine)
449.
Pravosnažno rešenje o nasleđivanju ne vezuje tužilju u pogledu prava da u parnici istakne zahtev za
utvrđivanje prava svojine na imovini koja čini predmet ugovora o poklonu, po osnovu okrnjenja nužnog
dela.
(Iz Rešenja Okružog suda u Kraljevu, Gž. 111/97)
450.
U postupku za raspravljanje zaostavštine sud utvrđuje ko su naslednici umrlog, koja imovina sačinjava njegovu zaostavštinu i koja prava iz zaostavštine pripadaju vlasnicima, legatorima i drugim
licima.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 12246/96)
451.
Ne može se doneti delimično rešenje o nasleđivanju.
(Okružni sud u Požarevcu, Gž. 25/95)
452.
Nisu ispunjeni uslovi za donošenje odluke u drugostepenom postupku, ako je rešenje o nasleđivanju dostavljeno samo oglašenim zakonskim naslednicima, a ne i svim ostalim naslednicima
koji su učestvovali u postupku.
(Iz odluke Okružnog suda u Beogradu, Gž. 9675/95 od 20.11.1995. godine)
453.
Kad naslednici mogu zajedničku svojinu utvrđenu prvostepenim rešenjem o nasleđivanju pretvoriti u susvojinu ili izvršiti deobu po osnovu sporazuma, onda nema važnih razloga da se u ostavinskom postupku odlučuje o neblagovremeno podnesenoj žalbi.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Požarevcu, Gž. br. 333/95 od 20.03.1995. godine)
454.
Ostavinski sud mora precizirati nasledne delove izražene brojčano u veličini njihovih idealnih
delova.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 24538/95)
- 175 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
455.
S obzirom da postoji mogućnost, da se savesnim držaocem smatra i onaj koji poseduje ostavinu
bet rešenja o nasleđivanju, kao i da se nesavesnim držaocem smatra ono lice koje koje ostavinu poseduje na osnovu pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju, postojanje rešenja o nasleđivanju nije uvek
odlučno kod procenjivanja da li se radi o savesnom ili nesavesnom držaocu.
(Okružni sud u Kosovskoj Mitrovici, Gž. 385/94)
456.
Naslednik ne može u posebnoj parnici po pravnosnažno okončanom ostavinskom postupku tražiti da se utvrdi da je neko od naslednika izmiren u svom naslednom delu, jer pravnosnažno ostavinsko rešenje kojim je raspravljena zaostavština ostavioca vezuje sve učesnike ostavinskog postupka u
pogledu odluke o pravu nasleđa.
(Okružni sud u Kraljevu, Gž. 207/93)
457.
Pravo da traži stvar koja je bila predmet zaostavštine ne pripada i svakom drugom licu
koje na nju polože pravo svojine po bilo kom osnovu. Kako pravo svojine ne zastareva tužba za zaštitu svojine može se podići uvek.
Pravnosnažno rešenje o nasleđivanju vezuje stranke koje su učestvovale u postupku raspravljanja zaostavštine u pogledu odluke o pravu nasleđivanja i legatu, ukoliko im zakonom nije priznato
pravo da svoj zahtev ostvaruju u parnici. Međutim, svaki od učesnika u ostavinskom postupku može
i posle pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju tužbom tražiti stvar koja je bila predmet zaostavštine,
ako se tužbeni zahtev zasniva na svojini ili nekom drugom pravnom osnovu nezavisno od prava na
nasleđe ili legat. Pravo da traži stvar koja je bila predmet zaostavštine pripada i svakom drugom licu
koje na nju polaže pravo svojine po bilo kom osnovu. Pravo svojine ne zastareva, pa se tužba za zaštitu svojine može podići uvek.
Sa iznetih razloga i razloga da konstatacija izneta u izreci pobijanog rešenja da se stranke upućuju
da u parnici ostvare svoja prava bez navođenja roka ne predstavlja povredu pravila postupka, jer stranke
mogu a i ne moraju pokrenuti parnicu, a što nema uticaja na već okončan ostavinski postupak, to je žalba kao neosnovana odbijena, a pobijano rešenje na osnovu člana 380. tačka 2. ZPP potvrđeno.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Prištini, Gž. 871/93 od 09.12.1993. godine)
458.
Iz naslednij izjava učesnika ove pravne stvari ne vidi se zbog čega se isti odriču nasleđa niti su poučeni o posledicama odricanja, a ne vidi se ni to dovoljno jasno da li se radi o sporazumu naslednika da
celokupna zaostavština ostane samo jednom učesniku kao nasledniku da bi se eventualno moglo doneti
rešenje o nasleđivanju na osnovu sporazuma u sm. čl. 122. st. 3. ZVP-u, kako se to pledira žalbom.
(Okružni sud u Kraljevu, Gž. 861/92)
459.
Osim sporazuma o načinu deobe ostavine, u rešenje o nasleđivanju unosi se I izjava o ustupanju naslednog dela jednog naslednika u korist sanaslednika, ukoliko je on ustupanje prihvatio.
(Okružni sud u Subotici, Gž. 1356/92)
- 176 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Učesnici koji su se prihvatili nasleđa u ostavinskom postupku i to pravo nisu osporili drugim učesnicima, ne mogu žalbom na ostavinsko rešenje isticati prigovor zastarelosti prava zahtevanja zaostavštine.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Kragujevcu, Gž. 355/92)
460.
Pravnosnažno rešenje o nasleđivanju, kojim su za zakonske naslednike oglašena lica, koja u konkretnom slučaju nisu po zakonu pozvana na nasleđe, odnosno lica koja uopšte na spadaju u krug zakonskih naslednika, ne vezuje stranke koje su učestvovale u postupku raspravljanja zaostavštine.
Pravnosnažno rešenje ima deklaratoran, a ne konstitutivan karakter.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 2479/91)
461.
Rešenje vanparničnog suda kao ostavinskog, kojim se učesnici samo oglašavaju za naslednike na određenoj zaostavštini, ne može postati izvršno već samo pravosnažno.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Kraljevu, Gž. 1271/90)
462.
Kada više lica nasleđuju istog ostavioca oni mogu iz zajedničke svojine, kao sanaslednici,
neposredno preći u režim isključive svojine jednom jedinom deobom.
Ali, moguća je i deoba sanaslednika kroz tzv. kaskadnu deobu u kom slučaju sanaslednici vrše najpre prvu deobu, na osnovu koje iz zajedničke svojine prelaze u režim susvojine, pa kasnije vrše drugu fizičku deobu, na osnovu koje iz ranijeg suvlasništva prelaze konačno u režim isključive svojine.
Prvostepena presuda je nejasna jer se ne može ustanoviti da li je tužena suvlasnik ili ima zajedničku svojinu kao sanaslednik sa svojom braćom. Razlika koja postoji izmđđu pravnog položaja sanaslednika i suvlasnika je znatna.
Dok ugovor koji zaključi sanaslednik sa licem koje nije naslednik proizvodi prema čl. 144. st. 3.
Zakona o nasleđivanju samo obligaciono-pravno dejstvo, te sanaslednikov saugovornik do deobe ne
može steći nikakvo drugo pravo, suvlasnik može ne samo prodati (obligaciono - pravno se obavezati), nego i preneti svoje pravo na suvlasnički udeo na svog saugovornika.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 869/89)
463.
Kada je ostavinski postupak okončan pravnosnažnim rešenjem o uručenju zaostavštine i ako su
sanaslednici postali zemljišno-knjižni naslednici ostavine u idealnim delovima, svaki od sanaslednika ima pravo raspolaganja svojim idealnim delom zaostavštine.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 2007/87)
464.
Kada tužilac, kao jedan od naslednika u ostavinskom postupku izjavi da poseduje ugovor o doživotnom izdržavanju sa pokojnim ostaviocem, ali da ne želi da koristi prava iz ugovora, pa predloži
da se zaostavština raspravi po zakonu, posle pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju, ne može u parnici da utvrđuje svoje jače pravo nasleđivanja, ako u ostavinskom postupku nije prigovorio pravu
drugih naslednika.
(Okružni sud u Kragujevcu, Gž. 487/84)
- 177 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
465.
Pravo korišćenja grobnice pripada licu koje je oglašeno za naslednika na osnovu po osnovu
testamenta ili zakonskog nasleđivanja.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 795/84)
466.
Sporazumni predlog naslednika za deobu zaostavštine iz čl. 122. st. 3. ZVP-u, predstavlja deobu
zajedničke stvari ili imovine, pa predlog za deobu mora da sadrži sve podatke iz čl. 149. st. 2. ZVP-u
da bi po istom moglo da se postupa.
(Okružni sud u Nišu, Gž. 2767/83)
467.
Donošenjem ostavinskog rešenja o nasleđivanju naslednici postaju suvlasnici i prestaje nasledno
pravna zajednica.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 1144/82)
468.
Kad svi naslednici sporazumno predlože deobu i način deobe, sud je dužan da da ovaj sporazum
unese u rešenje o nasleđivanju, propuštanjem ovoga čini bitnu povredu odredaba parničnog postupka, što predstavlja razlog za ukidanje rešenja.
(Okružni sud u Kragujevcu, Gž. 134/82)
469.
U deobi nasledstva moraju istovremeno učestvovati svi naslednici lično, ili preko punomoćnika,
a ukoliko neko izostane takva deoba može biti pravno valjana samo ako je taj, odsutni naslednik kasnije prizna. Deoba koja je vršena pojedinačno i po delovima imovine, bez učešća svih naslednika
zajedno, nije punovažna.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz.237/81)
470.
Ukoliko predmet zaostavštine čine nepokretnosti upisane u zemljišnoj knjizi, u ostavinskom rešenju moraju biti navedeni brojevi svih katastarskih parcela, pa navođenje samo broja zemljišnoknjižnog uloška u kome je nepokretnost upisana predstavlja bitnu povredu odredaba parničnog postupkas, jer se ovako rešenje ne može izvršiti.
(Okružni sud u Kragujevcu, Gž. 313/78)
(Član 123. Zakona o vanparničnom postupku)
471.
Pobijanom presudom izrekom pod 1. utvrđeno je da ugovor o poklonu Ov.br.1275/84 od
24.07.1984. godine zaključen između prvotuženog D. S. iz G. M. kao poklonodavca i sada pok.
Z. S. biv. iz G. M., kao poklonoprimca, ne proizvodi pravno dejstvo.
- 178 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Izrekom pod 2. utvrđeno je da rešenje Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu O.br.881/07 od
30.01. 2008. godine u delu gde je drugotužena M. S. iz G. M. oglašena za naslednika dvosobnog stana pov. 54 m2, koji predstavlja poseban deo br. 1, ulaz br.1, u prizemlju porodične stambene zgrade,
br. 1, izgrađene na kp.br. 11142/4 KO G. M., ne proizvodi pravno dejstvo, što su tuženi S. D. iz G.
M., S. M. iz G. M. i S. J. sa boravištem u B. dužni priznati i dozvoliti da se u Katastru nepokretnosti
upiše zajednička svojina tužilje S. R. iz G. M. i prvotuženog S. D. iz G. M. na navedenoj porodičnoj
stambenoj zgradi i dvosobnom stanu kao posebnom delu zgrade kao i zajedničko korišćenje
kp.11142/4 KO G. M. na kojoj je zgrada izgrađena u roku od 15 dana po prijemu presude pod prtnjom prinudnog izvršenja.
Izrekom pod 3. obavezani su tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka solidarno plate iznos od 41.400,00 dinara u roku od 15 dana po prijemu presude, pod pretnjom izvršenja.
Protiv ove presude tužene M. S. i J. S. blagovremeno su izjavile žalbe pobijajući je zbog bitnih
povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu čl. 372. ZPP, Apelacioni sud je utvrdio da su žalbe osnovane.
Pobijana presuda doneta je uz bitnu povredu postupka iz čl. 361. st.2. tač. 12. ZPP i na osnovu
pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.
Navedena bitna povreda postupka iz čl.361. st.2. tač.12. ZPP, ogleda se u tome što obrazloženje
pobijane presude ne sadrži jasne razloge o bitnim činjenicama i što dati razlozi protivureče stanju u
spisima predmeta, što se žalbama osnovano ukazuje
Iz navoda u obrazloženju pobijane presude proizilazi da je prvostepeni sud utvrdio da je predmet
ugovora o poklonu Ov.br. 1275/84 od 24.07.1984. godine, koji je tuženi D. S., muž tužilje R. S., kao
poklonodavac, zaključio sa njihovim zajedničkim sinom Z. S., dvosoban stan površine 54 m2 koji se
nalazi u prizemlju porodične stambene zgrade br.1. izgrađene na kp.br. 11142/4, KO G. M., na kojoj
je kao korisnik bio upisan poklonodavac, tuženi D. S. Prema obrazloženju pobijane presude "iz izjave tužilje R. S. i prvotuženog D. S. kojima je sud poverovao, utvrđeno je da tužilja nije znala da je
zaključen ugovor o poklonu između sina pok. Z. S. i prvotuženog, jer je prvotuženi zaboravio da kaže tužilji za ugovor i smatrao je da je to nevažno".
Ocenu dokaza na osnovu koje je došao do utvrđenja navedenih bitnih činjenica prvostepeni sud
nije savesno i brižljivo obrazložio polazeći od sleda stvari i imajući u vidu da je sada pok. Z. S. bio
sin jedinac tužilje i poklonodavca D. S., da su živeli u istom domaćinstvu i da je namera roditelja bila da se sin nakon što se 1981. godine oženio izdvoji u posebno domaćinstvo, te da je to bio motiv
poklonodavca za zaključenje ugovora o poklonu. Zaključenje ovog ugovora, po oceni Apelacionog
suda, a što se i žalbom osnovano ukazuje, nikako nije moglo predstavljati nevažnu stvar za tužilju i
poklonodavca. Teško je poverovati, s obzirom da su u to vreme svi bili u dobrim odnosima da tužilja
R. S., kao bračni drug poklonodavca i majka poklonoprimca, nije dala usmenu saglasnost za zaključenje predmetnog ugovora o poklonu. O navedenim činjenicama izjašnjavali su se svedok B. M. i tužilja S. M. kao parnična stranka, a prvostepeni sud je propustio da njihove iskaze oceni, što se žalbom tuženih osnovano ukazuje. Sud takođe nije imao u vidu da je poklonjeni deo kuće bio je nedovršen, da su isti dovršavali sada pok. Z. S. i njegova supruga M. S. podizanjem kredita što takođe tužilji koja je sa poklonodavcem živela na spratnom delu iste kuće nije moglo ostati nepoznato, kao ni
činjenica da je poreske obaveze za ovaj deo kuće plaćao njihov sin Z. S.
Napred navedeni propusti, na koje se žalbama osnovano ukazuje, uticali su da činjenično stanje u pogledu utvrđenja bitnih činjenica nije moglo biti pravilno i potpuno utvrđeno.
Žalbama se osnovano ukazuje i da nije jasno kako je sud utvrdio da je ugovor o poklonu ništav u
celosti kad se kp.br.11142/4, KO G. M. na kojoj je izgrađen stambeni objekat čiji prizemni deo je
poklonjen vodila na tuženog D. S. kao korisnika.
- 179 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Iz obrazloženja pobijane presude ne može se zaključiti ni na osnovu koje odredbe zakona je
sud odlučio kao u izreci pod 2, s obzirom da se pravosnažne odluke suda mogu pobijati samo
vanrednim pravnim sredstvima. Ovo tim pre što je nakon zaključenja ugovora o poklonu dvosoban stan u prizemlju kuće postojeće u G. M. upisan kao vlasništvo S. Z. i što je Z. bio u savesnoj
državini predmetnog stana od 1984. godine i u istom nesmetano živeo do svoje smrti 2007. godine, te da je i po osnovu održaja mogao steći pravo svojine na spornom stanu, koji je nasledila tužena M. S., što se žalbama osnovano ukazuje.
Zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja ni materijalno pravo nije moglo biti
pravilno primenjeno.
U pogledu primene materijalnog prava ne mogu se prihvatiti razlozi pobijane presude koji se odnose na ništavost ugovora zbog predmeta u smislu čl. 47. ZOO i ništavost u smislu čl. 103. ZOO s
pozivom na odredbe sada važećeg Porodičnog zakona, mada se pravna važnost ugovora ispituje s
obzirom na vreme zaključenje istog 24.07.1984. godine, a da je tada bio na snazi Zakon o braku i porodičnim odnosima SR Srbije, koji se primenjivao od 01.01.1981. godine.
Svi napred navedeni propusti na koje se žalbama osnovano ukazuje, uticali su na pravilnost i zakonitost pobijane presude zbog čega je ista morala biti ukinuta.
U ponovnom postupku prvostepeni sud će postupiti po primedbama iz ovog rešenja, imajući u
vidu i ostale žalbene navode. S više pažnje će oceniti prigovor nedostatka pasivne legitimacije tužene J. S., s obzirom da ista prema pravosnažnom ostavinskom rešenju Opštinskog suda u G. Milanovcu O-881/07, od 30.01.2008. godine nije nasledila sporni stan, već samo tužena M. S., koja je po katastru i upisana kao vlasnik istog.
Tek kada u ponovnom postupku, primenjujući pravilo o teretu dokazivanja, pravilno i potpuno
utvrdi činjenično stanje, prvostepeni sud će pravilnom primenom materijalnog prava, na čije odredbe
je dužan da se pozove, doneti zakonitu i pravilnu odluku.
(Apelacioni sud u Kragujevcu, Gž. 201/11 od 3.02.2011. godine)
472.
Nisu ispunjeni uslovi za donošenje odluke u drugostepenom postupku, ako je rešenje o nasleđivanju
dostavljeno samo oglašenim zakonskim naslednicima, a ne i svim ostalim naslednicima koji su učestvovali u postupku.
(Okružni sud u Beogradu,Gž. 9675/95)
NASLEDNO-PRAVNI ZAHTEV POSLE
PRAVNOSNAŽNOSTI REŠENJA O NASLEĐIVANJU
(Član 128. Zakona o vanparničnom postupku)
473.
U slučaju kada se po pravosnažnosti rešenja o nasleđivanju pronađe imovina, za koju se u
vreme donošenja rešenja nije znalo da pripada zaostavštini, sud će ovu imovinu rasporediti na
osnovu ranije donesenog rešenja o nasleđivanju.
Uvidom u predmetne spise utvrđeno je da su pravni sledbenici zakonskog naslednika JS dana
25.03.2010. godine podneskom predložili da sud donese dopunsko rešenje o nasleđivanju s obzirom
- 180 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
da je pronađena imovina njegovog ostavioca koja nije bila obuhvaćena prilikom donošenja ranijeg
rešenja o nasleđivanju. Prvostepeni sud je shodno čl. 128. stav 3. Zakona o vanparničnom postupku
raspodelio imovinu na osnovu ranije donesenog rešenja o nasleđivanju posl.br. O 436/97 od
05.10.1998. godine.
Odredbom čl. 128. Zakona o vanparničnom postupku propisano je da ako se po pravnosnažnosti
rešenja o nasleđivanju ili rešenja o legatu pronađe imovina, za koju se u vreme donošenja rešenja nije znalo da pripada zaostavštini, sud neće ponovo raspravljati zaostavštinu već će ovu imovinu novim rešenjem raspodeliti na osnovu ranije donesenog rešenja o nasleđivanju.
Shodno citiranoj zakonskoj odredbi, te da postoji ranije rešenje o nasleđivanju, pravilno je
prvostepeni sud primenio materijalno pravo i odlučio kao u pobijanoj odluci, te je naknadno pronađenu imovinu rasporedio između naslednika prema obimu i veličini nasleđenih delova i odgovarajućeg nasledno-pravnog ovlašćenja utvrđenog pravosnažnim rešenjem o nasleđivanju.
Činjenica da je zakonski naslednik J.S. preminuo tokom 2008. godine, nije od uticaja na pravilnost i zakonitost pobijane odluke jer je odredbom čl. 3. stav 1. Zakona o nasleđivanju propisano da
naslediti može samo onaj ko je živ u trenutku ostaviočeve smrti. Obzirom da je zakonski naslednik
J.S. bio živ u momentu smrti ostavioca J.M. pravilno ga je prvostepeni sud proglasio zakonskim naslednikom i raspodelio novo pronađenu imovinu na osnovu ranije donetog rešenja o nasleđivanju.
(Iz Rešenja Višeg suda u Novom Sadu, Gž. 6115/10 od 17.09.2010. godine)
474.
Pravo na vođenje parnice nije podobno da se o njemu raspravlja kao o naknadno pronađenoj imovini.
Pobijanim rešenjem je odbijen predlog naslednika N.M. iz N.S. od 03.11.2009. godine, kojim je
tražio da se kao naknadno pronađena imovina, raspravi pravo na nastavak parnice, koja se vodi pred
Opštinskim sudom u Novom Sadu pod posl. br. P.6640/95.
U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo iz čl. 1. st. 2. ZON,
kada je odbio ovakav predlog naslednika N.M. iz N.S. Naime, u smislu navedene zakonske odrebe, nasleđivati se mogu stvari, potraživanja i dugovanja, a pravo na vođenje (nastavak) postupka nije nijedno
od ta tri. Nasleđivanju bi bilo podobno tek potraživanje ostavioca koje bi mu bilo priznato pravnosnažnom sudskom odlukom, što ovde nije slučaj.
Međutim, naslednik na ovaj način nije oštećen. Naime, u smislu odredbe čl. 214. tač. 1. ZPP, postupak se prekida kada stranka umre, a odredbom čl. 217. st. 1. ZPP je propisano da se u takvom slučaju postupak nastavlja kada naslednik preuzme postupak ili kada ga sud, na predlog protivne strane,
pozove da to učini. Iz izloženog proizilazi da su naslednici pok. N.R., bivšeg iz Novog Sada, ovlašćeni da preuzmu postupak koji se pred Opštinskim sudom u Novom Sadu vodi pod posl. br.
P.6640/95, te im za tako nešto nije potrebna dopunska odluka suda, koji je jednom već raspravio zaostavštinu i utvrdio ko su naslednici, a samim tim i ko je legitimisan da nastavi vođenje pomenutog
parničnog postupka.
(Iz Rešenja Višeg suda u Novom Sadu posl. br. Gž. 5133/10 od 08.12.2010. godine)
475.
Rešenjem prvostepenog suda odbijen je kao neosnovan predlog naslednih učesnika za donošenje
dopunskog rešenja o nasleđivanju u pogledu novopronađene imovine ostavioca.Članom 128. tačka 1.
Zakona o vanparničnom postupku, propisano je da ako se po pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju
- 181 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
ili rešenja o legatu pronađe imovina, za koju se u vreme donošenja rešenja nije znalo da pripada zaostavštini, sud neće ponovo raspravljati zaostavštinu već će ovu imovinu novim rešenjem raspodeliti
na osnovu ranije donesenog rešenja o nasleđivanju.
U skladu sa citiranim članom, sud je utvrdio da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za
donošenje dopunskog rešenja o nasleđivanju, jer ostavilac u trenutku smrti nije bio vlasnik imovine
navedene u predlogu za dopunu, već mu je ista vraćena rešenjem Republičkog sekreterijata za finansije SR Srbije koje je doneto nekoliko godina nakon njegove smrti.
(Iz Rešenja Opštinskog suda u Požegi O-36/08)
476.
Ukoliko je utvrđeno da neka imovina pripada zaostavštini ostavioca, a o toj imovini nije
odlučeno ostavinskim rešenjem, ne radi se o novopronađenoj imovini i nema uslova za primenu člana 128. Zakona o vanparničnom postupku.
Dopunskim rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu O br. 649/95 od 08.10.2007. godine
dopunjeno je pravnosnažno rešenje o nasleđivanju tog suda O br. 649/95 od 08.04.1996. godine, kojim je raspravljena zaostavština pok. ŽR, i imovina ostavioca, koja se sastoji od svih prava po osnovu rešenja Opštine Voždovac br. 461-27/91 od 17.12.1991. godine, raspoređena njegovima zakonskim naslednicima.
Prema stanju u spisima, rešenjem prvostepenog suda od 08.04.1996. godine utvrđeno je da zaostavštinu ostavioca, pored ostalog, čini vanknjižno pravo vlasništva na parceli br. 1237 KO Zuce, na
osnovu rešenja Opštine Voždovac br. 461-27/91 od 17.12.1991. godine. Ovim rešenjem Opštine Voždovac utvrđeno je pravo svojine ostavioca i na katastarskim parcelama 210/1 i 211/2 KO Zuce, za
koje je podnet predlog za donošenje dopunskog rešenja. Na ročištu 01.09.1995. godine utvrđeno je
da predmet zaostavštine čini, između ostalog, pravo svojine na nepokretnostima iz rešenja Opštine
Voždovac od 17.12.1991. godine.
Stoga se, u konkretnom slučaju, ne radi o novopronađenoj imovini, budući da se za ovu imovinu
znalo u vreme sprovođenja ostavinskog postupka i da je utvrđeno da pripada zaostavštini ostavioca, te
nije bilo uslova za primenu člana 128. Zakona o vanparničnom postupku. Prvostepeni sud u konkretnom
slučaju može ceniti da li su ispunjeni uslovi iz člana 349. Zakona o parničnom postupku za ispravku rešenja, s obzirom da je imovina, za koju se tvrdi da je novopronađena, već ušla u sastav zaostavštine.
(Iz Rešenja Višeg suda u Beogradu Gž br. 3577/10 od 09.06.2010. godine i
Rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu O br. 649/95 od 08.10.2007. godine)
477.
Prilikom donošenja rešenja o nasleđivanju, na osnovu člana 128. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku, ne podrazumeva se odricanje od nasleđa u korist drugog naslednika i na novopronađenoj imovini.
Opštinski sud u V. doneo je pravnosnažno rešenje O. 566/04 od 4.10.2004. godine kojim je raspravljena zaostavština iza pokojnog J.D. bivši iz V. Navedenim rešenjem ovde žalilac, učesnik M.J,
ćerka ostavioca, oglašena je za naslednika na osnovu punovažnog testamenta, dok su na ostatku zaostavštine, oglašeni na osnovu zakona za naslednike, supruga ostavioca J.M. sa 1/3 i ćerka N.K. sa
2/3, pošto se učesnica M. svog zakonskog naslednog dela odrekla u korist učesnice K.
- 182 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Postupajući po predlogu učesnice K. od 8.12.2005. godine, za donošenje dopunskog rešenja, u
pogledu naknadno pronađene imovine, navedene u stavu prvom izreke pobijanog rešenja, prvostepeni sud je na osnovu člana 128. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku doneo pobijano rešenje.
Član 128. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku predviđa da ako se po pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju pronađe imovina, za koju se u vreme donošenja rešenja nije znalo da pripada zaostavštini, sud neće ponovo raspravljati zaostavštinu već će ovu imovinu novim rešenjem raspodeliti
na osnovu ranije donesenog rešenja o nasleđivanju.
Izjava učesnice M.J. u ostavinskom postupku, da se svog zakonskog naslednog dela odriče u korist učesnice K, u smislu člana 216. stav 1. Zakona o nasleđivanju, smatra se izjavom o prijemu nasleđa, uz istovremeno ustupanje naslednog dela.
U praksi, u izreci rešenja o nasleđivanju, uobičajeno je da se kao naslednik ne imenuje lice koje se, u
smislu člana 216. Zakona o nasleđivanju, odriče nasleđa (iako je i to lice naslednik), niti se u izreci rešenja konstatuje odricanje od nasleđa, već da se to čini samo u obrazloženju rešenja, i ako bi pravilno postupanje nalagalo da se u izreci rešenja o nasleđivanju kao naslednik imenuje lice koje se odriče nasleđa
i zatim da se konstatuje, takođe, u izreci rešenja, odricanje od nasleđa u korist određenog naslednika, jer
to, kao pravna činjenica, može biti značajno kod eventualnog raskida ugovora o poklonu, utvrđivanju
poreskih obaveza, odgovornosti za dugove i u drugim slučajevima. Dakle, naknadno pronađena imovina
raspodeliće se među naslednicima prema obimu i veličini nasleđenih delova na osnovu pravnosnažnog
rešenja o nasleđivanju. Kako je u konkretnom slučaju učesnica M. dala pozitivnu nasledničku izjavu,
ona se smatra zakonskim naslednikom i na naknadno pronađenoj imovini.
Ostaje mogućnost odricanja naslednog dela i na novopronađenoj imovini u korist drugog naslednika. Međutim, ne važi pretpostavka o odricanju naslednog dela i na novopronađenoj imovini u korist drugog naslednika, jer se tu radi o aktu raspolaganja besteretnim pravnim poslom.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1347/2006 od 20.12.2006. godine)
478.
Da bi se donelo dopunsko rešenje o nasleđivanju, u smislu čl. 128. ZVP-a potrebno je da
naslednici pruže dokaze o imovini ostavioca.
Iz spisa predmeta se vidi da je pravnosnažnim rešenjem O. br. 1097/99 od 12.07.2001. godine
raspravljena zaostavština iza pok. M. i N. B. i da su za zakonske naslednike oglašeni J. R., A. B. i J.
K. Nasledne učesnice J. R. i A. B. su se naknadno obratile predlogom za donošenje dopunskog rešenja dana 6.5.2003. godine, a kao predmet naknadno pronađene imovine su navele štedne knjižice koje se nalaze kod Kreditnog zavoda A. D. banke u Austriji. Predlagači nisu pružili dokaze o tome da
je pok. N. B. bio vlasnik štednog uloga na ovim štednim knjižicama i da izdavanje informacija za
iste nije moguće dobiti bez ugovorene lozinke istih. Prema ovom utvrđenom činjeničnom stanju koje
se revizijom ne može pobijati, pravilno su nižestepeni sudovi odbili kao neosnovan predlog predlagača za donošenje dopunskog rešenja o nasleđivanju, jer nisu ispunjeni uslovi iz člana 128. Zakona o
vanparničnom postupku, tj. predlagači nisu pružili dokaz da je pok. N. B. bio vlasnik štednog uloga
na štednim knjižicama kod Kreditnog zavoda A. D. banke u Austriji.
(Vrhovni sud Srbije Rev. 3596/04 od 2.02.2005. godine)
479.
Ako se koji od naslednika ranije odrekao nasleđa, pa se pronađe nova imovina, sud ga mora pozvati radi davanja nasledničke izjave koja se odnosi na novu imovinu.
- 183 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Imajući u vidu da je predlogom podnosilaca žalbe prethodno traženo raspravljanje naknadno
pronađene imovine iza sada pok. J.Š.. i da su se prilikom raspravljanja zaostavštine navedeni nasledni učesnici na ročištu održanom dana 11.06.1986. g. izjasnili da se ne prihvataju dela nasleđa koje im
po zakonu pripada, prvostepeni sud je bio dužan da prema odredbi čl. 130. Zakona o vanparničnom
postupku prethodno pozove sve nasledne učesnike koji su se na navedenom ročištu izjasnili da se ne
prihvataju nasleđa koje im po zakonu pripada, radi davanja nasledničkih izjava i nakon toga, ukoliko
bi dali izjavu da se primaju nasleđa na novo pronađenoj imovini, rešenjem uputiti pomenute nasledne učesnike da svoje pravo mogu da ostvare u parničnom postupku.
U okviru izloženih razloga, prvostepeni sud je pogrešno odlučio donoseći pobijano dopunsko rešenje, pozivajući se na odredbe čl. 128. Zakona o vanparničnom postupku zasnivajući odluku o naknadno pronađenoj imovini na osnovu ranije donesenog rešenja o nasleđivanju.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. br. 194/95)
480.
Neosnovani su navodi žalbe da u ostavinskom postupku nije raspravljeno ko će biti naslednik
pokretnih stvari ostavilje AM. Nasledni učesnici zahtev za raspravljanje zaostavštine u delu koji čine
pokretne stvari mogu istaći bilo u ostavinskom postupku, bilo u parničnom postupku, a postojanje takvog zahteva je neophodno da bi se raspravilo nasleđivanje pokretnih stvari, s obzirom na to da je
odredbom člana 113. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku propisano da se o pokretnim stvarima, kao predmetu zaostavštine, ne raspravlja po službenoj dužnosti, već samo kad to raspravljanje
traži neko od lica pozvanih na nasleđe.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž.br. 7674/01)
481.
Dopunsko rešenje o nasleđivanju sud ne može doneti u vanparničnom postupku u slučaju
kada se radi o nasleđivanju imovine za koju se znalo u vreme sprovođenja ostavinskog postupka, već u smislu člana 339. ZPP-a, i to ako je predlog podnet u roku od 15 dana od dana prijema ostavinskog rešenja.
Iz spisa ove pravne stvari vidi se da je zaostavština ostavioca raspravljena pravosnažnim rešenjem o nasleđivanju iz 1959. godine, kojim su za naslednike njegove zaostavštine koja se sastojala iz
nepokretnosti zemljišta oglašeni na osnovu testamenta i zakona njegova supruga, deca i unuci, ukupno njih šestoro, svi na realnim delovima zaostavštine. Učesnik u ovom postupku, unuk ostavioca
podneo je predlog za donošenje dopunskog rešenja o nasleđivanju u pogledu jedne stare kuće sa nameštajem u toj kući, da sud oglasi njega i drugog učesnika, takođe unuka ostavioca i naslednika po
prvobitnom naslednom rešenju, za naslednike sa jednakim udelima, jer je takva sadržina testamenta
u pogledu gore navedene kuće, a što je inače propušteno da se učini prvobitnim rešenjem o nasleđivanju. Prvostepeni sud nije postupio pravilno kada je ovakav zahtev učesnika pobijanim rešenjem u
celini usvojio. Prvostepeni sud se u razlozima pobijanog rešenja poziva na odredbu člana 342. ZPP,
koja bi ukazivala na to da je pobijanim rešenjem ustvari ispravljeno prvobitno doneto rešenje o nasleđivanju. Međutim, iz stanja u spisima je očigledno da se ovde ne radi ni o kakvoj ispravci. Rešenjem o nasleđivanju iz 1959. godine propuššteno je da se odluči o pravu nasleđa na jednoj staroj kući
sa nameštajem koji se nalazio u istoj. Ovo je moglo da se otkloni donošenjem dopunskog rešenja, ali
samo pod uslovima iz člana 339. stav 1. ZPP, što znači po predlogu stranke i to u roku od 15 dana od
dana prijema rešenja o nasleđivanju. Takođe, ne dolazi u obzir ni primena člana 128. stav 1. ZPP, jer
- 184 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
se ne radi o novopronađenoj imovini, budući da se za istu znalo u vreme sprovođenja ostavinskog
postupka da postoji i da pripada zaostavšštini ostavioca. Prema tome, prvostepeni sud je bio dužan
da oceni da li je u pitanju predlog za donošenje dopunskog rešenja o nasleđivanju, a ukoliko jeste,
da u smislu člana 339. ZPP oceni blagovremenost ovakvog predloga i u slučaju da nađe da je predlog neblagovremen da učesnike uputi na parnicu u pogledu ostvarenja prava o kojima je reč.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1104/01 od 25.09.2001. godine)
482.
Odredbom člana 128 stav 1 Zakona o vanparničnom postupku propisano je da, ako se po pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju ili rešenja o legatu, pronađe imovina za koju se u vreme donošenja
rešenja nije znalo da pripada zaostavštini, sud neće ponovo raspravljati zaostavštinu, već će ovu imovinu, novim rešenjem, raspodeliti na osnovu ranije donetog rešenja. Ostavinski postupak je, u konkretnom slučaju, okončan donošenjem pravnosnažnog rešenja kojim su za naslednike oglašeni sinovi
ostavioca, naslednici prvog naslednog reda, po zakonskom osnovu nasleđivanja i po sporazumu o
deobi zaostavštine koji su potpisali. Kako su se oba naslednika prihvatila nasleđa i sporazumno podelila zaostavštinu, nema smetnji da se naknadno pronađena imovina, u nedostatku ponovnog sporazuma naslednika o njenoj deobi, rasporedi po zakonskom osnovu nasleđivanja, na idealne delove.
Naslednici mogu sva ostala prava na nasleđe ostvarivati u redovnoj parnici.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. br. 8007/01)
483.
Kada postoji pravnosnažno ostavinsko rešenje kojim je raspravljena zaostavština pokojnog, tada
za naknadno pronađenu imovinu, sud ne raspravlja ponovo zaostavštinu, nego novim rešenjem raspodeljuje na osnovu ranijeg donetog rešenja, a bez zakazivanja rasprave i pozivanje naslednika.
(Okružni sud u Čačku, Gž. 1185/98)
484.
Ostavinsko dopunsko rešenje će biti ukinuto ako je očigledno da se radi o novpronađenoj imovini, već o imovini koja je postojala u u momentu donošenja osnovnog rešenja.
(Okružni sud u Beogrdu, Gž. 85/97)
485.
Ako se po pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju pronađe imovina, za koju se u vreme donošenja rešenja nije znalo da pripada zaostavštini, sud neće ponovo raspravljati zaostavštinu već će ovu
imovinu novim rešenjem raspodeliti na osnovu ranije donesenog rešenja o nasleđivanju.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 4953/97)
486.
Odricanje od nasleđa u korist drugog naslednika i na novopronađenoj imovini se ne podrazumeva.
Nadležni opštinski sud doneo je naznačeno pravnosnažno rešenje od 04.10.2004. godine kojim
je raspravljena zaostavština iza imenovanog pokojnog. Tim rešenjem ovde žalilac – imenovana učesnica, ćerka ostavioca, oglašena je za naslednika na osnovu punovažnog testamenta, dok su na ostatku zaostavštine, oglašeni na osnovu zakona za naslednike supruga ostavioca sa 1/3 i druga ćerka sa
2/3, pošto se učesnica M. svog zakonskog naslednog dela odrekla u korist učesnice K.
- 185 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Postupajući po predlogu učesnice K. od 08.12.2005. godine za donošenje dopunskog rešenja, u
pogledu naknadno pronađene imovine, navedene u stavu prvom izreke pobijanog rešenja, prvostepeni sud je na osnovu člana 128. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku doneo pobijano rešenje.
Član 128. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku predviđa da - ako se po pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju - pronađe imovina, za koju se u vreme donošenja rešenja nije znalo da pripada
zaostavštini, sud neće ponovo raspravljati zaostavštinu već će ovu imovinu novim rešenjem raspodeliti na osnovu ranije donetog rešenja o nasleđivanju.
Izjava učesnice - prve ćerke ostavioca u ostavinskom postupku, da se svog zakonskog naslednog dela odriče u korist učesnice K, u smislu člana 216. stav 1. Zakona o nasleđivanju, smatra se izjavom o prijemu nasleđa, uz istovremeno ustupanje naslednog dela.
U praksi, u izreci rešenja o nasleđivanju, uobičajeno je da se kao naslednik ne imenuje lice koje
se, u smislu člana 216. Zakona o nasleđivanju, odriče nasleđa (iako je i to lice naslednik), niti se u
izreci rešenja konstatuje odricanje od nasleđa, već da se to čini samo u obrazloženju rešenja, i ako bi
pravilno postupanje nalagalo da se u izreci rešenja o nasleđivanju kao naslednik imenuje lice koje se
odriče nasleđa i zatim da se konstatuje, takođe, u izreci rešenja, odricanje od nasleđa u korist određenog naslednika, jer to, kao pravna činjenica, može biti značajno kod eventualnog raskida ugovora o
poklonu, utvrđivanju poreskih obaveza, odgovornosti za dugove i u drugim slučajevima. Dakle, naknadno pronađena imovina raspodeliće se među naslednicima prema obimu i veličini nasleđenih delova na osnovu pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju. Kako je u konkretnom slučaju pomenuta učesnica dala pozitivnu nasledničku izjavu, ona se smatra zakonskim naslednikom i na naknadno pronađenoj imovini.
Ostaje mogućnost odricanja naslednog dela i na novopronađenoj imovini u korist drugog naslednika. Međutim, ne važi pretpostavka o odricanju naslednog dela i na novopronađenoj imovini u korist drugog naslednika, jer se tu radi o aktu raspolaganja besteretnim pravnim poslom.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1347/06 od 20.12.2006. godine)
487.
Ukoliko se raspravlja o naknadno pronađenoj imovini o kojoj je odlučeno rešenjem, ona će
dopunskim rešenjem biti raspoređena na istog naslednika.
Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pravilno zaključio da nisu ispunjeni uslovi za donošenje dopunskog rešenja u smislu odredbe čl. 128. Zakona o vanparničnom
postupku, a imajući u vidu da se u konkretnom slučaju ne radi o naknadno pronađenoj imovini o
kojoj je već odlučeno prvostepenim rešenjem i koja je raspoređena na oglašenog naslednika - oca
ostavioca.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. br. 10597/95)
488.
Ako se koji od naslednika ranije odrekao nasleđa, pa se pronađe nova imovina, sud ga mora pozvati radi davanja nasledničke izjave koja se odnosi na novu imovinu.
Imajući u vidu da je predlogom podnosilaca žalbe prethodno traženo raspravljanje naknadno
pronađene imovine iza sada pok. J.Š.. i da su se prilikom raspravljanja zaostavštine navedeni nasled- 186 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
ni učesnici na ročištu održanom dana 11. 6. 1986. g. izjasnili da se ne prihvataju dela nasleđa koje im
po zakonu pripada, prvostepeni sud je bio dužan da prema odredbi čl. 130. Zakona o vanparničnom
postupku prethodno pozove sve nasledne učesnike koji su se na navedenom ročištu izjasnili da se ne
prihvataju nasleđa koje im po zakonu pripada, radi davanja nasledničkih izjava i nakon toga, ukoliko
bi dali izjavu da se primaju nasleđa na novo pronađenoj imovini, rešenjem uputiti pomenute nasledne učesnike da svoje pravo mogu da ostvare u parničnom postupku.
U okviru izloženih razloga, prvostepeni sud je pogrešno odlučio donoseći pobijano dopunsko rešenje, pozivajući se na odredbe čl. 128. Zakona o vanparničnom postupku zasnivajući odluku o naknadno pronađenoj imovini na osnovu ranije donesenog rešenja o nasleđivanju.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. br. 194/95)
489.
Posle pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju zakonski naslednik nema pravo zahtevati u parnici
veći nasledni deo.
(Viši sud u Subotici, Gž. 1520/87)
490.
Nisu ispunjeni uslovi za donošenje dopunskog rešenja o nasleđivanju naknadno pronađene imovine u slučaju kada ostavilac nije uknjižen kao vlasnik nepokretnosti.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 305/87)
491.
Ako se naslednici jošu toku postupka za raspravljanje zaostavštine postigli sporazum o deobi i
načinu deobe nasleđene imovine (čl. 122. st. 3. ZVP), raspored naknadno pronađene imovine (čl.
128. ZVP) izvršiće se ponovo, bez obzira na ovaj sporazum , ukoliko se naslednici nisu sporazumeli o deobi i o načinu deobe naknadno pronađene imovine.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 444/85)
492.
Pravnosnažno rešenje o nasleđivanju vezuje stranke koje su učestvovale u postupku raspravljanja
zaostavštine, ukoliko im nije priznato pravo da svoj nasledni deo ostvaruju u parnici, samo u pogledu
odluke o pravima na nasleđivanje. Međutim, učesnik u ovom postupku može i po pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju isticati u parnici zahteve za utvrđenje svojine po drugim osnovima, nezavisno od prava na nasleđe, jer se rešenjem o nasleđivanju utvrđuje samo pravo svojine po osnovu nasleđa.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 244/81)
(Član 129. Zakona o vanparničnom postupku)
493.
Testamentalni naslednik može tražiti nasleđe na osnovu naknadno pronađenog testamenta
iako je u ostavinskom postupku, znajući za postojanje testamenta i njegovu sadržinu, izjavio da
pristaje da se nasleđe raspravi na osnovu zakona, ako je tu izjavu dao zato što tada testament nije
mogao pronaći.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 3105/95)
- 187 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
(Član 130. Zakona o vanparničnom postupku)
494.
Izjava o neprihvatanju nasleđa na nepokretnosti koja je tužiocu bila poznata u momentu davanja nasledničke izjave, ne može se odnosditi i na nakdano pronađenu imovinu, a shodno čl. 214. ZON-u. u slučaju naknadno pronađene imovine ostavioca u vidu akcija, a tužilac podnese tužbu protiv tuženika –
drugog naslednika, tada se ima smatrati da se prihvatio nasleđa na naknadno pronađenoj imovini pa ima
mesta preinačenju prvopstepene presude, a kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca tako da se utvrđuje
da tužilac ima pravo svojine po osnovu nasleđa na akcijama.
(Okružni sud u Čačku, Gž. 1660/07)
495.
Naslednici koji nisu učestvovali u ostavinskom postupku, a koji polažu pravo na zaostavštinu, nakon pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju, ne mogu svoje pravo na nasleđe ostvarivati
u ostavinskom postupku koji je već završen.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je oglašena kao testamentalni naslednik po rešenju
O. 909/99 od 28.09.1999. godine na zaostavštini kako je to navedeno u testamentu. U ovom postupku ona nije prijavila tužioce kao naslednike sada pokojnog C.A. Zbog toga je presudom Opštinskog
suda u N, K. 582/02 odgovarala za krivično delo navođenje na overavanje neistinitog sadržaja, jer je
u ostavinskom postupku izjavila da pokojnik nema zakonske naslednike.
Prema članu 130. Zakona o vanparničnom postupku, koji reguliše ostavinski postupak je propisano ako po pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju ili rešenja o legatu, neko lice koje nije učestvovalo u postupku za raspravljanje zaostavštine polaže pravo na zaostavštini kao naslednik, ostavinski
sud neće ponovo raspravljati zaostavštinu, već će to lice uputiti da svoje pravo može ostvariti u parničnom postupku.
U obrazloženju pobijane presude prvostepeni sud polazi od toga da parcela br. 187, 189 i 6210
nisu obuhvaćene testamentom i nisu bile predmet raspravljanja zaostavštine rešenjem O. 909/99, pa
tužba nije pasivno legitimisana u ovoj stvari, a zakonski naslednici svoje pravo nasleđivanja mogu
ostvariti u ostavinskom postupku.
Tužioci kao naslednici, kao lica koja nisu učestvovala u prvostepenom postupku i koji polažu pravo
na zaostavštinu nakon pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju ne mogu svoje pravo na nasleđe ostvarivati u ostavinskom postupku koji je već završen, već tužbeni zahtev kod ovakve nasledničke tužbe treba
usmeriti protiv lica koje je već pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju proglašeno za naslednika.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Nišu, Gž. 6/2006 od 7.02.2006. godine)
496.
Ako je ostavinski postupak okončan pravnosnažnim rešenjem, sud će odbiti predlog za ponovno raspravljanje zaostavštine i uputiće predlagača (koji nije učestvovao u već sprovedenom
ostavinskom postupku) da ostvari svoja prava u parničnom postupku.
- 188 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Prema utvrđenom činjeničnom stnju iza smrti pok. LJ. J. u predmetu Opštinskog suda u L., O. br.
78/05, sproveden je ostavinski postupak koji je okončan pravnosnažnim rešenjem od 7.04.2005. godine
kojim su za naslednike sada pok. LJ. oglašeni M. J. iz Valjeva sa udelom od 14/15 i M. M. iz B. sa udelom od 1/15. Međutim, prema navodima predlagača u ostavinskom postupku nisu učestvovali svi zakonski naslednici pok. LJ. J. Imajući to u vidu prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo tako
što je odbacio predlog T. H. za pokretanje ostavinskog postupka iza pok. LJ. J. Ovo iz razloga što je članom 130. ZVP predviđeno da ukoliko se po pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju pojavi lice koje polaže pravo na zaostavštinu kao naslednik, ostavinski sud neće ponovo raspravljati zaostavštinu. U takvom slučaju to lice svoje pravo može da ostvari u parničnom postupku.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 990/05 od 18.08.2005. godine)
497.
Ostavinski postupak se ne može viša puta voditi samo zbog toga što neko od zakonskih naslednika nije učestvovao u postupku. Takvo lice sud će uputiti na parnicu pod uslovima iz čl.
130. ZVP-a.
Pobijano rešenje u delu kojim je odbijen predlog za donošenje dopunskog rešenja ne sadrži
bitne povrede odredaba parničnog postupka iz čl. 354. st. 2. ZPP-a, a činjenično stanje je u ovom
delu potpuno i pravilno utvrđeno. Naime, iza smrti pokojnog ostavioca M.M. doneto je nasledno
rešenje O. br. 180/81-83 od 20. 03. 1986. godine, kojim je zaostavština raspravljena u pogledu
nepokretnosti za koju se traži donošenje dopunskog rešenja, a pored toga tim rešenjem učesnik
M. i nije oglašen za naslednika, pa je iz svih navedenih razloga prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odbio kao neosnovan predlog za donošenje dopunskog rešenja, pošto se zaostavština ne može više puta raspravljati. Isticanje žalioca u žalbi da mu rešenje o nasleđivanju iz
1986. godine nije nikada dostavljeno, nije od značaja u ovom postupku, jer ako neko lice nije
učestvovalo u postupku rasprave zaostavštine, kao što bi se to moglo zaključiti iz spisa O. br.
180/81-83 za učesnika Mijata, isti u smislu čl. 130. ZVP-a svoja prava može ostvarivati u parnici,
pa je stoga Okružni sud kao u izreci pod 1. odlučio na osnovu čl. 380. tač. 2. ZPP-a. Međutim,
osnovana je žalba učesnika M. kojim se pobija rešenje u pogledu odluke o troškovima postupka.
Naime, prema odredbi čl. 89. ZVP-a ostavinski postupak se pokreće i vodi po službenoj dužnosti,
ali i u interesu učesnika u nasleđu i nezavisno od njihovih procesnih aktivnosti, tako da svaki
učesnik u nasleđu snosi svoje troškove povodom učešća u ostavinskom postupku, te je iz tih razloga Okružni sud preinačio pobijano rešenje i zahtev učesnice M G. za naknadu troškova postupka odbio kao neosnovan, primenom čl. 380. tač. 3. ZPP-a.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1249/04 od 30.09.2004. godine)
498.
Naslednik koji nije učestvovao u postupku donošenja rešenja o raspravljanju zaostavštine svoja
nasledna prava može ostvariti samo u vanparničnom postupku.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 2884/02)
499.
Učesnik u ostavinskom postupku koji na predmetu zaostavštine ističe pravo svojine, ne po
osnovu nasleđa, već po nekom drugom pravnom osnovu, ovo pravo može ostvarivati u parničnom postupku i posle pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju.
- 189 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Na osnovu pismenih dokaza i nespornih navoda učesnika prvostepeni sud je pravilno utvrdio
da je ostavilac umro 12. marta 1994. bez izjave poslednje volje - testamenta, da je delom svoje
imovine raspolagao ugovorom o doživotnom izdržavanju, da njegovu zaostavštinu sačinjavaju
nepokretnosti bliže označene u izreci pobijanog rešenja i da su njegovi zakonski naslednici supruga i četvoro dece, pa je na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno primenio materijalno pravo kada je učesnike oglasio za naslednike zaostavštine ostavioca sa jednakim udelima. Navodi iz žalbe učesnika S. da je ostavilac celokupnom svojom imovinom još za života raspolagao ugovorom o deobi koji je zaključio sa svojim naslednicima nisu od značaja za drugačiju
odluku suda u ovoj stvari jer učesnik u ostavinskom postupku koji na predmetu zaostavštine ističe pravo svojine, ne po osnovu nasleđa, već po nekom drugom pravnom osnovu, u ovom slučaju
po pismenom i od suda neoverenom ugovoru o deobi, koji bi ustvari predstavljao ugovor o poklonu, to svoje pravo može ostvarivati u parničnom postupku i nezavisno od ostavinskog postupka.
(Iz Rešenja Okružnog suda Valjevo, Gž. 541/00 od 16.06.2000. godine)
500.
Pravosnažno ostavinsko rešenje obavezuje u ostavinskom postupku samo u odnosu na nasledno
pravne, a ne u odnosima stvarno pravne zahteve predmetne zaostavštine.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 3838/98 od 14.04.1999. godine)
501.
Pravosnažno rešenje o nasleđivanju ne vezuje tužilju u pogledu prava da u parnici istakne
zahtev za utvrđivanje prava svojine na imovini koja čini predmet ugovora o poklonu, po osnovu
okrnjenja nužnog dela.
(Iz Rešenja Okružog suda u Kraljevu, Gž. 111/97)
502.
Ako se koji od naslednika ranije odrekao nasleđa, pa se pronađe nova imovina, sud ga mora pozvati radi davanja izjave koja se odnosi na novu imovinu.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 194/95)
503.
Naslednik ne može u posebnoj parnici po pravnosnažno okončanom ostavinskom postupku tražiti
da se utvrdi da je neko od naslednika izmiren u svom naslednom delu, jer pravnosnažno ostavinsko rešenje kojim je raspravljena zaostavština ostavioca vezuje sve učesnike ostavinskog postupka u pogledu
odluke o pravu nasleđa.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Kraljevu, Gž. br. 207/93 od 23.02.1993. godine)
504.
Pravosnažno rešenje o nasleđivanju vezuje stranke koje su učestvovale u postupku raspravljanja zaostavštine u pogledu odluke o pravu nasleđivanja i legatu ukoliko im zakonom nije
priznato pravo da svoj zahtev ostvaruju u parnici.
Međutim, svaki učesnik u ostavinskom postupku može i posle pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju tužbom tražiti stvar koja je bila predmet zaostavštine ako se tužbeni zahtev zasniva na pravu
svojine ili nekom drugom pravnom osnovu nezavisno od prava na nasleđe ili legat.
- 190 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
"Iz sadržine odredbe člana 26. Zakona o vanparničnom postupku proizilazi pravilo da pravnosnažno rešenje doneto u vanparničnom postupku, u koji spada i postupak raspravljanja zaostavštine,
vezuje stranke, koje su učestvovale u tom postupku, ukoliko im ovim ili drugim zakonom nije priznato pravo da svoj zahtev ostvaruju u parnici. Izuzetak od navedenog pravila su određene situacije
kada je i pored pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju moguće ostvarivati u parnici neko pravo po
osnovu nasleđa ili legata. To će npr. biti moguće ako se posle pravnosnažžnosti rešenja o nasleđivanju pronađe novi testament (član 129. ZVP), ako se posle pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju pojavi novi naslednik (član 130. ZVP), ako postoje uslovi za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka (član 131. ZVP), kao i u drugim slučajevima određenim zakonom.
Osim toga, i uz navedene izuzetke, rešenje o nasleđivanju vezuje stranke koje su učestvovale u
postupku raspravljanja zaostaštine samo u pogledu odluke o pravu nasleđa i o legatu, pa svaki učesnik može i posle pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju tužbom tražiti stvar koja je bila predmet
zaostavštine ako se tužbeni zahtev zasniva na pravu svojine ili nekom drugom pravnom odnosu nezavisno od prava na nasleđe ili legat".
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 339/88)
505.
Shodno čl. 218. Zakona o nasleđivanju, pravosnažno rešenje o nasleđivanju ne vezuje naslednike
koji nije učestvovao u postupku raspravljanja zaostavštine, pa on može, u skladu sa čl. 221. Zakona o
nasleđivanju i čl. 130. Zakona o vanparničnom postupku, ostvarivati svoja nasledna prava u parnici.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 3/84)
(Član 131. Zakona o vanparničnom postupku)
506.
Uračunavanje poklona u nasledni deo, po pravosnažno okončanom ostavinskom postupku,
može se zahtevati u parnici, samo ako postoje uslovi za ponavljanje ostavinskog postupka po
čl. 131. Zakona o vanparničnom postupku.
Prema činjeničnom utvrđenju tužilja L.O. je pastorka tužene M.S., odnosno ćerka iz prvog braka
supruga tužene M.S. pok. M.Đ. koji je preminuo 06.03.1986. godine. Prilikom komasacije pokojni
Đ. Daruje svojoj supruzi, ovde tuženoj M.S. 1/3 dela nekretnina upisanih u posedovni list br. 446
k.o. Šimanovci. Iza smrti pokojnog Đ. vođen je ostavinski postupak pred Opštinskim sudom u Pećincima pa je dana 09.06.1986. godine doneto ostavinsko rešenje kojim se tužilja L.O. i tužena M.S.
oglašavaju naslednicima u po 2/6 dela upisanih nekretnina u zknj. ul. Br. 1008 k.o. Šimanovci, a čiji
je vlasnik pok. Đ. u 1/3 dela i to na jednake delove. Poklon koji je u postupku komasacije pokojni Đ.
učinio svojoj supruzi M.S. nije ušao u ostavinsku masu. Tužilja je na raspravi u ostavinskom postupku iza pok. Đ. saznala za poklon učinjen tuženoj M.S. ali ista u ostavinskom postupku nije istakla
zahtev za uračunavanje poklona.
Prvostepeni sud usvaja tužbeni zahtev tužilje kojim je utvrđeno da 1/3 dela nepokretnosti upisan u zknj. ul. br. 1008 k.o. Šimanovci i to parcele detaljno opisane u stavu 3. izreke pobijane
presude predstavljaju poklon učinjen tuženoj M.S. kao poklonoprimcu od strane poklonodavca
- 191 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
sada pokojnog Đ. i taj poklon se ima uračunati u nasledni deo što je M.S. i dužna da prizna i trpi
da se navedena 1/3 dela bliže opisanih nepokretnosti uračuna u njen nasledni deo u ostavinskom
postupku koji je vođen kod Opštinskog suda u Pećincima pod br. O 69/06 iza smrti ostavioca pokojnog Đ. tako da se od ostavine utvrđene u ovom ostavinskom postupku navedene ostavinskim
rešenjem tužena M.S. nasledi 1/6 delova, a tužilja L.O. 3/6 delova što je tužena dužna ovo priznati tužilji i trpeti da se tužilja na osnovu ove presude uknjiži sa 3/6 dela prava vlasništva na napred navedenoj parceli, a tužena sa 1/6 dela prava vlasništva u zemljišnim i drugim javnom knjigama sve u roku od 15 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja.
Osnovani su žalbeni navodi da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je
odlučio kao u izreci pobijane presude.
U konkretnom slučaju radi se o uračunavanju poklona jednom od zakonskih naslednika. Ali uračunavanje poklona u nasledni deo po pravosnažnom okončanju ostavinskog postupka može se zahtevati u parnici samo ako postoje uslovi za ponavljanje ostavinskog postupka u smislu čl. 131. Zakona
o vanparničnom postupku.
Odredbom čl. 131. Zakona o vanparničnom postupku je propisano da kada je raspravljene zaostavštine završeno pravosnažnim rešenjem o nasleđivanju ili rešenjem o legatu, a postoje uslovi
za ponavljanje postupka po pravilima parničnog postupka neće se obnoviti postupak za raspravljanje zaostavštine već stranke mogu svoja prava ostvarivati u parničnom postupku. Dakle, nema sumnje da se uračunavanje u nasledni deo poklona učinjenih drugom nasledniku od strane
ostavioca može zahtevati u ostavinskom postupku do donošenja pravosnažnog rešenja o nasleđivanju. Međutim, ukoliko su ispunjeni uslovi za ponavljanje postupka naslednik je ovlašćen da u
smislu navedene zakonske odredbe ovakav zahtev ostva- ruje u posebnoj parnici.
Tužilja je za učinjeni poklon saznala u ostavinskom postupku te stoga nema mesta primeni čl.
422. tač. 9. i čl. 424. tač. 6. ZPP-a, dakle nisu ispunjeni uslovi za ponavljanje postupka prema
pravilima parničnog postupka, pa se ovakav zahtev ne može postaviti u posebnoj parnici iz već
rečenih razloga.
(Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž. 11058/10 od 05.09.2011. godine)
507.
Kada je raspravljanje zaostavštine okončano pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju,
podneti predlog za ponavljanje postupka, i pored postojanja uslova za ponavljanje, neće dovesti do obnavljanja postupka za raspravljanje zaostavštine, već tada stranke mogu svoja prava
ostvariti u parničnom postupku.
U konkretnoj pravnoj stvari, zakonski naslednici ostavilje su, po pravnosnažnosti rešenja prvostepenog suda, kojim je raspravljena zaostavština ostavilje, podneli predlog za ponavljanje postupka, kojim su
tražili da se obnovi postupak raspravljanja zaostavštine radi brisanja iz dispozitiva pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju, pogrešno navedenog prava korišćenja na parcelama, bliže označenim u predlogu, navodeći da su nakon pravnosnažnosti rešenja, od strane organa Poreske uprave, došli do saznanja da su
po pravnosnažnom ostavinskom rešenju upisane u zaostavštinu i katastarske parcele, koje više ne čine
zaostavštinu ostavilje, jer je u odnosu na te parcele izvršena eksproprijacija, a podnosioci predloga za
ponavljanje postupka se i za te parcele zadužuju porezom i isti moraju da plaćaju.
Kod ovakvog činjeničnog utvrđenja, pravilno je postupio prvostepeni sud, kada je primenom čl.
131. Zakona o vanparničnom postupku, odbacio predlog za ponavljanje postupka, sa pravilnim pravnim zaključkom da u situaciji kada je raspravljanje zaostavštine završeno pravnosnažnim rešenjem o
- 192 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
nasleđivanju, a postoje uslovi za ponavljanje postupka, po pravilima parničnog postupka, neće se obnoviti postupak za raspravljanje zaostavštine, već stranke svoja prava mogu ostvariti u parničnom
postupku.
Žalbeni navodi, da je učinjena bitna povreda odredaba vanparničog postupka, jer su ispunjeni
uslovi iz čl. 29. Zakona o vanparničnom postupku za ponavljanje postupka, bez ikakvog su uticaja
na pravilnost i zakonitost ožalbenog rešenja. Ovo stoga, što iz čl. 29. st. 2. Zakona o vanaprničnom
postupku, proizilazi da se protiv rešenja, kojim je postupak pravnosnažno završen, predlog za ponavljanje postupka ne može podneti, ako je učesniku ovim ili drugim zakonom priznato pravo, da svoj
zahtev o kome je rešenjem odlučeno ostvaruje u parnici ili u postupku pred upravnim organom, a saglasno kome je i prvostepeni sud postupio, donoseći osporeno rešenje u smislu čl. 131. Zakona o
vanparničnom postupku, kojim je stranke uputio da svoj zahtev mogu ostvariti u parnici.
(Iz Rešenja Osnovnog suda u Kragujevcu O-2342/08 od 14.02.2011. godine i
Rešenje Višeg suda u Kragujevcu Gž-657/11 od 11.04.2011. godine)
508.
Ne može se ponoviti ostavinski postupak kada je raspravljanje zaostavštine završeno pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnim rešenjem Sreskog suda u Kraljevu
R.br.82/56 od 26.08.1956. godine, raskinuta je imovinska zajednica koja je nastala posle smrti K.Ž.
bivšeg iz Samaila na taj način što je njegovim pravnom sledbenicima ustupljena nepokretna imovina,
bliže opisana u tom rešenju. Međutim, prema navodima podnosioca predloga za ponavljanje postupka, u tom postupku kao učesnik izostavljen je zakonski naslednik, sada pok. V. N. Zbog toga je predlog za ponavljanje postupka zasnovan na odredbi čl. 422. stav 1. tač. 1. ZPP, jer je nezakonitim i nepravilnim postupanjem zakonskom nasledniku uskraćeno pravo da učestvuje u postupku.
Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je sud primenio procesno pravo kada je odbacio
predlog za ponavljanje postupka u smislu čl. 426. stav 1. ZPP u vezi čl. 130. i 131. ZVP.
Prema odredbi čl. 422. stav 1. tač. 1. ZPP, postupak koji je odlu- kom suda pravnosnažno završen može se po predlogu stranke ponoviti ako kojoj stranci nezakonitim postupanjem, a naročito propuštanjem dostavljanja, nije bila data mogućnost da raspravlja pred sudom. Međutim, ova mogućnost isključena je u ostavinskom postupku prema odredbama čl. 130. i 131. ZVP. Odredbom čl. 130. stav 1.
Zakona o vanparničnom postupku predviđeno je da ako po pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju ili rešenja o legatu neko lice koje nije učestvovalo u postupku za raspravljanje zaostavštine, polaže pravo na
zaostavštinu kao naslednik, ostavinski sud neće ponovo raspravljati zaostavštinu, već će to lice uputiti da
svoje pravo može da ostvari u parničnom postupku. Prema čl. 131. istog zakona kada je raspravljanje zaostavštine završeno pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju, a postoje uslovi za ponavljanje postupka
po pravilima parničnog postupka, neće se obnoviti postupak raspravljanja zaostavštine, već stranke svoja
prava mogu ostvarivati u parničnom postupku. Kako je postupak raspravljanja zaostavštine pravnosnažno okončan i kako je isključena mogućnost ponavljanja postupka, to je predlog za ponavljanje postupka morao biti odbačen u smislu citiranih zakonskih odredbi.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Gž. br. 11/08 od 20.02.2008. godine)
509.
Protiv ostavinskog rešenja kojim je postupak pravosnažno završen predlog za ponavljanje postupka se ne može podneti.
(Okružni sud u Kraljevu, Gž. 1120/07)
- 193 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
510.
Naslednici u parnici mogu tražiti ostvarivanje svojih prava nakon pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju kada postoje uslovi za ponavljanje postupka po pravilima parničnog postupka, odnosno kada bez
svoje krivice nisu mogli u ostavinskom postupku da iznesu okolnosti na osnovu kojih bi za stranku mogla biti doneta povoljnija odluka, pa budući da su tužioci imali saznanje o svim okolnostima pod kojim
smrt porodice (u pogledu načina i utvrđivanja vremena smrti) ne može se smatrati da je sporazum o načinu nasleđivanja zaostavštine ništav zbog nepostojanja ili nedopuštenosti osnova, odnosno zbog toga
što zbog redosleda nastupanja smrti članova porodice tužena nije zakonski naslednik.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 41/06)
511.
Kada je ostavinskim rešenjem raspravljena zaostavština pokojnog i proglašeni zakonski naslednici na stambenoj zgradi, tada je bez uticaja ulaganje uz žalbu predugovor o kupoprodaji stambene
zgrade.
(Okružni sud u Čačku, Gž. 1011/05)
512.
U ostavinskom postupku je isključena mogućnost podnošenja predloga za ponavljanje
ostavinskog postupka, a ako se predlog podnese isti se ima odbaciti.
U sprovedenom postupku prvostepeni sud je utvrdio da je pravosnažnim ostavinskim rešenjem
okončan postupak raspravljanja zaostavštine, a sada jedan od naslednika podnosi predlog za ponavljanje tog postupka. Pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je predmetni predlog za ponavljanje ostavinskog postupka odbacio kao nedozvoljen. Naime, odredbama člana 130. i
131. Zakona o vanparničnom postupku je regulisano da ukoliko postoje uslovi za ponavljanje postupka po pravilima parničnog postupka, neće se obnoviti postupak za raspravljanje zaostavštine, već
stranka svoje pravo može ostvarivati u parničnom postupku. Shodno tome, nesumljivo je da je pravni institut ponavljanja postupka isključen u ostavinskom poistupku, pa je prvostepeni sud pravilno
dlučio kada je predlog za ponavljanje postupka dbacio kao nedozvoljen, a pri tom upozorio naslednika da svoje pravo može ostvariti u parničnom postupku.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. 1099/02 od 14.07.2002. godine)
513.
Naslednik koji nije učestvovao u postupku do donošenja rešenja o raspravljanju zaostavštine svoja nasledna prava može ostvariti samo u parničnom postupku.
Prvostepenim rešenjem pravnosnažno je raspravljena zaostavština pok. D. i za naslednike po
osnovu zaveštanja i zakona oglašeni sin i unuk ostavioca. Revident je srodnik sada pok. supruge
ostavioca LJ. P. koja je nadživela ostavioca. Kod takvog činjeničnog stanja pravilno je prvostepeni
sud odbacio žalbu zakonskog naslednika (po pravu predstavljanja) kao nedozvoljenu, jer zakon o
vanparničnom postupku ne dozvoljava učešće lica koje polaže pravo na zaostavštinu kao naslednik
posle pravnosnažnosi rešenja o nasleđivanju. Naime, po članu 130. Zakona o vanparničnom postupku, ako po pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju, ili rešenja o legatu neko lice koje nije učestvovalo u postupku za raspravljanje zaostavštine (kao u ovom slučaju) polaže pravo na zaostavštinu kao
- 194 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
naslednik, ostavinski sud neće ponovo raspravljati zaostavštinu, već će to lice uputiti da svoje pravo
ostvari u parničnom postupku. S obzirom da revidenta ranije pravnosnažno rešenje o raspravljanju zaostavštine ne vezuje niti u odnosu na nju proizvodi dejstvo, jer u ostavinskom postupku nije učestvovala,
a imajući u vidu citirano pravilo o ostvarenju naslednih prava u parničnom postupku. to je pravilno postupio prvostepeni sud kada je žalbu odbacio i ovde revidentu nije dozvolio učešće u pravnosnažno
okončanom ostavinskom postupku.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2884/02 od 19.12.2002. godine)
514.
Neosnovani su navodi žalbe naslednog učesnika RJ da je prvostepeni sud pogrešio što je doneo pobijano rešenje, jer nije uzeo u obzir navode iz podneska ovog naslednog učesnika od
18.10.2000. godine kojim je on tražio izdvajanje iz zaostavštine 1/2 dela vlasništva na stanu i kući koji su predmet zaostavštine, a na ime njegovog doprinosa u sticanju ovih nepokretnosti koje
su stečene u toku trajanja njegovog braka sa ostaviljom, pokojnom DJ Ovo iz razloga što nasledni učesnik RJ ovaj zahtev nije istakao do završetka ostavinskog postupka pred prvostepenim sudom, tj. do zaključenja rasprave na ročištu održanom dana 11.10.2000. godine, pri čemu pravnosnažno rešenje o nasleđivanju ne sprečava naslednog učesnika RJ da svoj zahtev ostvari u parnici, shodno odredbi člana 26 Zakona o vanparničnom postupku.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž.br. 8011/01)
515.
Prvostepenom presudom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio
da se utvrdi da je tužena, poklonom učinjenim od strane ostavioca, u celini izmirena u pravu
nasleđa, nalazeći da ovakav zahtev stranka može istaći samo do pravnosnažnog okončanja
ostavinskog postupka.
Okružni sud je ukinuo prvostepenu presudu iz sledećih razloga:
Zahtev za uračunavanje poklona u nasledni deo može se sa uspehom isticati samo do pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka.
Međutim, po odredbi člana 131. Zakona o vanparničnom postupku, kada je raspravljanje zaostavštine završeno pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju ili rešenjem o legatu, a postoje uslovi
za ponavljanje postupka po pravilima parničnog postupka, neće se obnoviti postupak za raspravljanje zaostavštine, već stranke mogu ostvariti svoja prava u parničnom postupku.
Kako je tužilac u tužbi i tokom celog postupka tvrdio da je tek po pravnosnažnom okončanju
ostavinskog postupka iza smrti ostavioca saznao da je isti tuženoj za života učinio poklon i da je
tek tada o tome pribavio odgovarajuće dokaze, proizlazi da se zahtev tužioca zasniva ne samo na
materijalnopravnim odredbama propisa o nasleđivanju već i na odredbama Zakona o parničnom
postupku koji se tiču ponavljanja postupka i već citiranoj odredbi Zakona o vanparničnom postupku, pa je potrebno da prvostepeni sud u ponovnom postupku pouzdano utvrdi kada je tužilac
saznao za poklon učinjen tuženoj od strane ostavioca radi pravilne primene člana 421. tačka 9) i
člana 423. stav 1. tačka 6) i stav 2. Zakona o paničnom postupku. Dalje, postupanje prvostepenog
suda zavisiće od toga da li su ispunjeni uslovi za ponavljanje ostavinskog postupka prema pravilima parničnog postupka.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 367/2000 od 30.03.2000. godine)
- 195 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
516.
Uračunavanje poklona u nasledni deo po pravosnažnom okončanju ostavinskog postupka,
može se zahtevati u parnici samo ako postoje uslovi za ponavljanje ostavinskog postupka u
smislu člana 131. Zakona o vanparničnom postupku.
Prvostepeni sud je mišljenja da se po pravosnažnom okonnjanju ostavinskog postupka po tužbi
jednog od naslednika u parničnom postupku, uopšte ne može osnovano zahtevati uračunavanje u nasledni deo poklona učinjenih drugom nasledniku od strane ostavioca i da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je tužena poklonom učinjenim od strane ostavioca, njihovog oca pok. V., u celini izmirena u svom naslednom delu iza njegove smrti, budući da je tužilac
ovakav zahtev istakao po pravosnažnom okončanju ostavinskog postupka iza pok. V. Međutim, odredba člana 131. Zakona o vanparničnom postupku propisuje da kada je raspravljanje zaostavštine
završeno pravosnažnim rešenjem o nasleđivanju ili rešenjem o legatu, a postoje uslovi za ponavljanje postupka po pravilima parničnog postupka, neće se obnoviti postupak za raspravljanje zaostavštine, već stranke mogu svoja prava ostvariti u parničnom postupku. Dakle, nesumnjivo je da se uračunavanje u nasledni deo poklona učinjenih drugom nasledniku od strane ostavioca može zahtevati u
ostavinskom postupku do donošenja pravosnažnog rešenja o nasleđivanju. Međutim, ukoliko su ispunjeni uslovi za ponavljanje postupka, naslednik je ovlašćen u smislu navedene zakonske odredbe
da ovakav zahtev ostvaruje u posebnoj parnici. S obzirom na navode tužioca u prvostepenom postupku i sada u žalbi da tužbeni zahtev zasniva, pored materijalno-pravnih odredbi zakona na uračunavanje poklona u nasledni deo i na odredbi člana 131. ZVP, odnosno na činjenicama da je tužilac
tek po pravosnažnom okončanju ostavinskog postupka pribavio dokaze iz kojih se utvrđuje da je
ostavilac pok. V. tuženoj za života učinio poklon, te da iz ovoga proizilazi da tuženi insistira na primeni odredbe člana 421. tačka 9. ZPP, u ponovnom postupku prvostepeni sud će o osnovanosti tužbenog zahteva odlučivati tako što će najpre ispitati i utvrditi kada je tuženi saznao za poklon učinjen od strane ostavioca, a sve radi primene člana 421. tačka 9. i člana 423. stav 1. tačka 6. i stav 2.
ZPP. Dalje, postupanje prvostepenog suda potom će zavisiti od toga da li su ispunjeni uslovi za ponavljanje ostavinskog postupka prema pravilima parničnog postupka.
(Iz presude Opštinskog suda u Lajkovcu, P. 121/97, od 3.11.1999. godine)
517.
Naslednici ne mogu tužbom za utvrđenje tražiti poništenje rešenja o nasleđivanju u delu gde se
jedna nepokretnost izdvaja iz zaostavštine, jer se sudska odluka može pobijati samo redovnim pravnim lekovima.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 2569/97)
518.
Pravnosnažno rešenje o nasleđivanju ne vezuje tužilju u pogledu prava da u parnici istakne zahtev za utvrđenje prava svojine na imovini koja čini predmet ugovora o poklonu, po osnovu okrnjenja
nužnog dela.
(Okružni sud u Kraljevu, Gž. 111/97)
519.
Nakon ostavinskog postupka nema smetnji da supruga ostavioca po pravilima parničnog postupka ostvari svoje pravo svojine po osnovu sticanja u bračnoj zajednici.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 2976/95)
- 196 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
520.
Sud će odbaciti žalbu kao nedozvoljenu ukoliko žalilac nije naslednik lica čija je zaostavština
raspravljena, odnosno nije dokazao da je zakonski naslednik ostavioca.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 4122/95)
521.
Posle pravnosnažnosti rešenja donetog u ostavinkom postupku, lice koje ima zaključen
ugovor o doživotnom izdržavanju sa ostaviocem, a nije učestvovalo u ostavinskom postupku, svoja prava povodom zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju može ostvarivati
u parnici.
Kod pravilno utvrđene činjenice u postupku kod prvostepenog suda da je rešenjem Opštinskog suda u Kragujevcu raspravljena zaostavština iza smrti sada pok. Ž. D. biv. iz Kragujevca,
kojim rešenjem su za naslednike oglašeni njegovi sinovac i sinovica, kao jedini učesnici u ovom
postupku, te da je navedeno rešenje postalo pravnosnažno dana 6.02.1993. godine, pravilno je našao prvostepeni sud da žalbu žalioca izjavljenu protiv ovog rešenja treba odbaciti, budući da ona
nije bila učesnik u navedenom ostavinskom postupku koji je pravnosnažno okončan, pa kako žalilac ističe da je ona sa sada pok. ostaviocem, za vreme njegovog života, zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju, koji se odnosi na istu imovinu koja je predmet nasleđivanja po pravnosnažnom rešenju prvostepenog suda, od 24.11.1992. godine, to sva svoja prava povodom navedenog
zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju može ostvarivati u parnici u smislu odredbe član
131. Zakona o vanparničnom postupku.
(Iz odluke Okružnog suda u Kragujevcu, Gž. 650/93 od 18.06.1993. godine)
522.
Univerzalni naslednici parnične stranke su legitimisani za podnošenje predloga za ponavljanje
pravnosnažno završenog parničnog postupka.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Subotici, Gž. 1897/93)
523.
Pravnosnažno rešenje o nasleđivanju vezuje učesnike ostavinskog postupka u pogledu zahteva koji proizilaze iz nasledno-pravnog odnosa.
Učesnici ostavinskog postupka koji u tom postupku, ili u posebnoj parnici u toku postupka, nisu
istakli zahtev za priznavanje prava na nužni deo, pa im ni ostavinskim rešenjem nije priznato pravo
da taj zahtev ostvaruju u parnici, ne mogu takav zahtev isticati naknadno po okončanju ostavinskog
postupka.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 605/92)
524.
Po pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju naslednik koji nije učestvovao u ostavinskom postupku, sva svoja prava povodom nasleđa može ostvarivati u parnici.
(Okružni sud u Kragujevcu, Gž. 494/92)
- 197 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
525.
Pravnosnažno rešenje o nasleđivanju vezuje stranke koje su učestvovale u postupku raspravljanja zaostavštine u pogledu odluke o pravu nasleđivanja i legatu, ukoliko im zakonom
nije priznato pravo da svoj zahtev ostvaruju u parnici.
Međutim, svaki učesnik u ostavinskom postupku može i posle pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju tužbom tražiti stvar, koja je bila predmet zaostavštine, ako se tužbeni zahtev zasniva na pravu
svojine ili nekom drugom pravnom osnovu, nezavisno od prava na nasleđe ili legat.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Gzz. 338/88)
526.
Kada je raspravljanje o zastavštini završeno pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju, a postoje
uslovi za ponavljanje postupka, onda se neće obnoviti postupak za raspravljanje zaostavštine već će
se stranka uputiti da svoje pravo ostvaruje u parnici.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 4/87)
527.
Kada je ostavinski postupak okončan pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju i o uručenju zaostavštine, a sanaslednici su postali zemljišno-knjižni suvlasnici u idealnim delovima, tada svaki naslednik,
kao suvlasnik ima pravo raspolaganja svojim idealnim udelom u zaostavštini. Smisao navedene zakonske odredbe (član 144. Zakona o nasleđivanju), ne uslovljava pravo raspolaganja suvlasničkim udelom
sanaslednika fiziččkom deobom, već donošenjem rešenja o nasleđivanju i uknjižbom suvlasničkog dela
u zemljišnim knjigama na područjima gde su one ustanovljene.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 2007/87)
528.
Shodno članu 144. Zakona o nasleđivanju, moguće je zaključenje ugovora o prenosu između naslednika zaostavštine i lica koje nije naslednik. Takav ugovor ima samo obligaciono-pravni karakter
i obavezuje naslednika da po izvršenoj deobi nasledni deo, koji je prodao, preda saugovoraču. Međutim, do izvršene deobe nasledstva kupac ne može ostvarivati nikakvo pravo iz tog ugovora.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 1264/84)
ODREĐIVANJE NAKNADE ZA EKSPROPRISANU
NEPOKRETNOST
(Član 132. Zakona o vanparničnom postupku)
529.
Pobijanom drugostepenom presudom potvrđena je prvostepena presuda kojom je tužena
opština obavezana da tužiocima na ime naknade za oduzetu kp.br. 615/1 u površini od 79,88
ari isplati 8.686.095,00 dinara sa zateznom kamatom počev od 06.02.2007. godine pa do isplate,
kao i da im na ime troškova spora isplati 910.600,00 dinara.
- 198 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 399. ranije važećeg ZPP (''Sl.
glasnik RS'' 125/04...), pa je našao da je revizija osnovana.
Ako je ranijem vlasniku eksproprisana nepokretnost i naknada mu za eksproprisanu imovinu nije
plaćena niti mu je dato drugo zemljište, pa je u toku 1993. godine doneto rešenje o deeksproprijaciji
(poništaj eksproprijacije), a posle toga organ lokalne samouprave izvrši dodelu tog istog zemljišta trećem licu koje se uknjiži kao vlasnik u javnim knjigama, postoje uslovi za odgovornost tužene zbog nezakonitog ili nepravilnog rada po članu 25. ranije važećeg Ustava RS (''Sl. glasnik RS'' 1/90) i člana
172. ZOO. Naime, organ uprave (komisija za komasaciju) koja dodeli zemljište trećem licu znala je ili
mogla znati da je drugi upravni organ u sastavu iste lokalne samouprave doneo rešenje o deeksproprijaciji, pa raspodela zemljišta koje treba da se vrati ranijem vlasniku predstavlja protivpravno postupanje i povredu prava na imovinu. Zbog toga tužena treba da naknadi štetu u visini tržišne vrednosti nepokretnosti prema cenama u vreme presuđenja (član 189. ZOO).
Međutim, nižestepeni sudovi pogrešno primenjuju materijalno pravo (član 189. ZOO) jer tržišnu
vrednost nepokretnosti ne određuju u vreme presuđenja (2010. godina), već je određuju na osnovu
nalaza i mišljenja veštaka po cenama od 2007. godine. Vremenski rok od oko tri godine između veštačenja i presuđenja ne može se upodobiti ''momentu presuđenja''.
Osim izloženog, u vreme presuđenja stupio je na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona
o eksproprijaciji (''Sl. glasnik RS'' br. 20/2009) po kome tržišnu procenu cene u vezi naknade za eksproprisano poljoprivredno zemljište i građevinsko zemljište vrši organ nadležan za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava na nepokretnostima (izmenjeni član 42. Zakona o eksproprijaciji).
Eksproprijacija (zadiranje u privatnu imovinsku sferu zbog postojanja opšteg interesa), deeksproprijacija (član 36. Zakona o eksproprijaciji) i određivanje naknade za zakonom dozvoljeno oduzimanje nepokretnosti predstavljaju oblast koju detaljno reguliše poseban zakon (Zakon o eksproprijaciji). Zbog toga se u konkretnom slučaju, i na parnice u toku ne primenjuju opšta pravila u pogledu
slobode dokaznih sredstava radi utvrđivanja visine naknade već se moraju primeniti pravila iz Zakona o eksproprijaciji koji u članu 42. propisuje način utvrđivanja vrednosti (tržišne vrednosti).
(Vrhovni kasacioni sud, Rev. 452/12 od 19.12.2012. godine)
530.
Ne može se poništiti pravosnažno rešenje o eksproprijaciji nepokretnosti ukoliko je utvrđeno da
je korisnik ekproprijacije pre pravosnažnosti odluke o naknadi izvršio prema prirodi objekta znatnije
radove na objektu koji je bio premet ekpropri- jacije.
(Presuda Upravnog suda u Beogradu, 7 U-2485/10, od 12.05.2011. godine)
531.
Vlasnik zemljišta kome je rešenjem nadležnog organa odobrena parcelacija zemljišta na građevinske placeve koje je potom prodao dužan je da svakoj parceli obezbedi prilaz, pa mu ne pripada naknada za zemljište koje je planom parcelacije određeno za ulicu.
Prvostepenom presudom obavezani su tuženi Republika Srbija, Opština ... i drugi, da solidarno tužiocu M.R. na ime naknade za zauzeto zemljište isplate iznos od 4.630.029,oo dinara, a tužiocu M.J. iznos
od 4.261.971,oo dinara, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 856.225,00 dinara.
- 199 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Drugostepenom presudom odbijene su kao neosnovane žalbe tuženih i potvrđena prvostepena
presuda. Vrhovni kasacioni sud odlučujući po izjavljenoj reviziji Republike Srbije i Opštine ... preinačuje presude drugostepenog i prvostepenog suda i presuđuje tako što odbija tužbeni zahtev tužilaca i obavezuje ih na naknadu parničnih troškova tuženima.
Predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici je naknada za zemljište koje u prirodi predstavlja ulice.
Nižestepeni sudovi zaključuju da tužioci imaju pravo na naknadu za ulično zemljište u dosuđenom iznosu, s obrazloženjem da tuženi nisu dokazali činjenicu da je došlo do otpuštanja zemljišta tužilaca. Pravo svojine na spornom zemljištu nije preneto sa tužilaca na tuženu Republiku Srbiju. Kako
povraćaj zemljišta koje je predviđeno za ulicu nije moguć, a zemljište je privedeno nameni, po izraženom stavu nižestepenih sudova vlasnici imaju pravo na naknadu za ulično zemljište. Sudovi dosuđuju naknadu tužiocima u iznosima bliže navedenim u izreci prvostepene presude.
Revizijski sud ne prihvata pravne stavove nižestepenih sudova, i smatra da je zahtev za isplatu
ove naknade neosnovan.
Rešenjem Opštinskog sekretarijata za urbanizam, građevinske i komunalno-stambene poslove
odobrena je tužiocu M.R. parcelacija kat. parcele broj 1281, ali je vlasnik – korisnik planiranih građevinskih parcela obavezan da pre izvršene parce- lacije na terenu reši imovinskopravne odnose, planirane ulice koja prolazi preko predmetne parcele, i tako obezbedi pristup novoformiranim parcelama sa javnog puta, odnosno ulice. Nesporna je činjenica da je i tužiocu M.J. odobrena parcelacija.
Tužioci su prodajom svojih parcela morali kupcima obezbediti prilaz do prodatih delova parcela,
što znači da se isparcelisano zemljište ne bi moglo prodavati za izgradnju stambenih zgrada bez
obezbeđenog prilaza za svaku parcelu (plac). Radi se o zemljištu koje je nakon parcelacije sprovedene na zahtev tužilaca ostavljeno na korišćenje novim vlasnicima, kupcima parcela, radi obezbeđenja
prilaza novoformiranim parcelama. Sami tužioci su, dakle, prilikom parcelacije ostavili jedan deo
zemljišta da bi novi vlasnici mogli da koriste parcele koje su im prodali tužioci. Samim tim, nisu ispunjeni uslovi za usvajanje tužbenog zahteva i obavezivanje tuženih za isplatu naknade za ulično zemljište ni po odredbama Zakona o eksproprijaciji, kao ni po odredbama Zakona o obligacionim odnosima kojima je propisano pravno na naknadu štete. Nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo kada su obavezali tužene da tužiocima isplate naknadu za ulično zemljište u dosuđenom iznosu na šta se revizijom osnovano ukazuje.
Činjenica da sporni deo zemljišta koji je obuhvaćen ulicama nije izuzet od tužilaca u postupku
eksproprijacije, te da im nije dosuđena naknada za oduzeto zemljište, sama po sebi ne daje pravo tužiocima na naknadu za to zemljište. Izvršenom parcelizacijom tužena Opština ... nije stekla pravo
upravljanja i raspolaganja parcelama tužilaca. Parcelizacija je sprovedena na zahtev tužilaca i ona
predstavlja tehnički postupak kojim je omogućeno tužiocima raspolaganje novoformiranim parcelama i kojima je bilo u interesu da se formira ulica radi obezbeđivanja prilaza kupcima novoformiranih
parcela. Parcelizacijom zemljišta ostvarena je veća vrednost parcela od one koja bi bila dobijena da
nije izvršena parcelizacija. Isparcelisano zemljište se očigledno moglo prodavati za izradnju stambenih zgrada samo pod uslovom da je za svaku parcelu obezbeđen prilaz. Tužioca su kupcima dozvolili
korišćenje ovog zemljišta kao puta, zato što su morali ostaviti put onome ko kupuje parcelu radi ulaska na samu parcelu. Na taj način tužioci su prodali kupcima pravo na korišćenje prilaznog puta. Tužena Opština ... je prihvatajući postojeće faktičko stanje, navedeni prilazni put, korišćen već od strane vlasnika parcela koje su im prodali tužioci, sa pravom korišćenja prilaznog puta, samo uredili ovo
zemljište opremajući ga infrastrukturom.
S obzirom da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, Vrhovni kasacioni sud je usvojio reviziju
tuženih, preinačio nižestepene presude tako što je odbio zahtev tužilaca u celini kao i zahtev za naknadu
troškova i odlučio kao u izreci pod 1. U smislu člana 407. stav 1. Zakona o parničnom postupku.
(Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 1140/10 od 14.10.2010. godine)
- 200 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
532.
Ukoliko je od zemljišta u privatnoj svojini ostavljenog za put prilikom prodaje placeva, opština formirala ulicu kao javno dobro, tako što je izgradila komunalnu infastrukturu, vodovod, kanalizaciju, uvela telefon i postavila asfalt, izvršena je faktička eksproprijacija, pa je stoga opština u obavezi da plati naknadu ranijem vlasniku u visini tržišne vrednosti zemljišta.
(Okružni sud u Valjevu, Gž. 844/08 od 7.08.2008. godine)
533.
Odredbom člana 20. stav 2. Zakona o eksproprijaciji propisano je da se opšti interes za
eksproprijaciju može utvrditi ako je, u skladu sa zakonom, donet odgovarajući planski akt,
kojim je na određenom zemljištu predviđena izgradnja objekata iz stava 1. ovog člana.
U konkretnom slučaju osporenim rešenjem je utvrđen opšti interes za eksproprijaciju predmetnih nepokretnosti na osnovu izvoda iz DUP-a kopije izvoda iz zemljišno knjižnih uložaka,
kopija katastarskog plana i Izveštaja RGZ br. 952-01-17-625/2004 od 22.07.2005. godine, o formiranju građevinske parcele radi izgradnje ulice, ali bez pri tom, navođenja i broja "Službenog lista" u kome je isti objavljen. Ovo je od uticaja jer se navodima tužbe ukazuje da u rešenju o utvrđivanju opšteg interesa za eksproprijaciju, nije naveden naziv i oznaka planskog akta na osnovu
koga je osporeno rešenje doneto i "Službeni glasnik" u kome je akt objavljen. Takođe, prema
pravnom stavu Vrhovnog suda Srbije, organ koji vodi postupak utvrđivanja opšteg interesa za
eksproprijaciju u smislu člana 20. Zakona o eksproprijaciji čini povredu pravila postupka iz člana
9. u vezi člana 132. Zakona o opštem upravnom postupku, ukoliko sopstveniku nepokretnosti ne
omogući da se izjasni o svim činjenicama i okolnostima značajnim za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja. Sa navedenog, prilikom donošenja osporenog rešenja povređeno je jedno od
osnovnih načela Zakona o opštem upravnom postupku - načelo saslušanja stranke."
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, U. 8647/2007 od 9.04.2008. godine)
534.
Bez uticaja su na zakonitost osporenog rešenja navodi tužbi da je opšti interes utvrđen samo na
deo nepokretnosti, što ima za posledicu da korišćenje preostalog dela nepokretnosti bude ekonomski
neisplativo kao i da postoji neslaganje između faktičkog stanja u pogledu prava svojine na nepokretnosti i stanja u zemljišnim knjigama, jer se vlasnik nije upisao u zemljišne knjige, kao i zahtevi tužilaca za odgovarajuću naknadu za nepokretnosti u odnosu na koje je utvrđen opšti interes. Ovo stoga,
jer odredbom člana 20. Zakona o eksproprijaciji (dalje: Zakon), primenom koje odredbe je doneto
osporeno rešenje to nije propisano kao dokumentacija koja se dostavlja, kao i bankarska garancija da
su obezbeđena sredstva na ime isplate nepokretnosti u odnosu na koje je utvrđen opšti interes. Takođe i iz razloga što se, shodno odredbama Zakona, tek u postupku po predlogu za eksproprijaciju nepokretnosti u odnosu na koje nije utvrđen opšti interes osporenim rešenjem, i to ako korisnik eksproprijacije, u ovom upravnom sporu zainteresovano lice podnese ovaj predlog, može eventualno isticati zahtev (član 30. Zakona) da se ekspropriše i preostali deo nepokretnosti, dakle onaj deo u odnosu
na koji nje utvrđen opšti interes, te se tek u tom postupku, između ostalog, utvrđuje i faktičko vlasništvo na eksproprisanim nepokretnostima (član 31. Zakona). Pitanje naknade za eksproprisane nepokretnosti se rešava u posebnom postupku, a pošto se nepokretnosti eksproprišu. Cenjeni su i ostali
navodi, ali su po stanovištu Vrhovnog suda Srbije neosnovani.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, U. 1649/05 od 29.01.2007.)
- 201 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
535.
Ispitujući zakonitost osporenog rešenja, Vrhovni sud Srbije je našao da tužba nije osnovana. Ovo
stoga, jer je odredbom člana 5. stav 1. Zakona o eksproprijaciji (dalje: Zakon) propisano da eksproprijacijom može da se ustanovi i službenost na nepokretnosti ili zakup na zemljištu na određeno vreme (nepotpuna eksproprijacija), a članom 8. stav 1. Zakona propisano je da se eksproprijacija može
vršiti za potrebe federacije, Republike, pokrajine, grada, opštine, društvenih i državnih fondova i javnih preduzeća, ako zakonom nije drugačije određeno. U članu 25. stav 1. Zakona propisano je da
predlog za eksproprijaciju može podneti korisnik eksproprijacije tek pošto je u skladu sa Zakonom
utvrđen opšti interes za eksproprijaciju nepokretnosti, u članu 25. stav 3. Zakona propisano je da u
ime pokrajine, grada, odnosno opštine predlog za eksproprijaciju podnosi nadležni javni pravobranilac, odnosno drugo lice koje zastupa pokrajinu, grad, odnosno opštinu, a po članu 25. stav 4. Zakona
predlog za eksproprijaciju podnosi se opštinskoj upravi opštine na čijoj se teritoriji nalazi nepokretnost predložena za eksproprijaciju, u roku od jedne godine od dana utvrđivanja opšteg interesa za
eksproprijaciju. Član 65. stav 1. Zakona propisuje da na zemljištu u državnoj i društvenoj svojini
mogu se ustanoviti prava službenosti prolaza, prevoza, crpljenja vode, postavljanja objekata za prenos električne energije i druge službenosti u korist pravnih lica.
Iz napred iznetog proizlazi da se neosnovano u tužbi navodi da je osporeno rešenje doneo nenadležni organ, po zahtevu neovlašćenog lica i da je pogrešno primenjen Zakon, jer je upravo Zakonom regulisan postupak ustanovljenja službenosti na nepokretnosti na određeno vreme (nepotpuna
eksproprijacija), koji je prvostepeni organ pravilno primenio, pa je tuženi organ pravilno odbio žalbu
kao neosnovanu.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, U. 3951/05 od 7.06.2006. godine)
536.
Prilikom utvrđivanja činjenica bitnih za odlučivanje o obliku i obimu naknade za eksproprisanue nepokretnosti, vanparnični sud je dužan da postupa po službenoj dužnosti i u tom pravcu nije vezan, niti
ograičen procesnim aktivnostima učesnika u postupku, i stoga sud nije mogao da odustane od izvođenja
dokaza, samo zato što raniji vlasnici nisu položili iznos potreban za podmirenje troškova, bez obzira što
je sud odlučio da dokaze izvede po predlogu ranijih vlasnika.
(Okružni sud u Valjevu, Gž. 1829/06)
537.
Sopstvenik nepokretnosti može zahtevati da mu se ekspropriše preostali deo nepokretnosti
samo u postupku eksproprijacije dela te nepokretnosti.
Po oceni Vrhovnog suda Srbije osporeno rešenje je nezakonito jer je prilikom njegovog donošenja
pogrešno primenjeno materijalno pravo, odnosno odredba člana 10. Zakona o eksproprijaciji ("Sl. glasnik RS", br. 53/95) kojom je propisano da, ako se prilikom eksproprijacije jednog dela nepokretnosti
utvrdi da sopstvenik nema ekonomskog interesa da koristi preostali deo nepokretnosti, odnosno ako je
zbog toga na preostalom delu nepokretnosti onemogućena ili bitno otežana njegova egzistencija, eksproprisaće se, na njegov zahtev, i taj deo nepokretnosti. Sopstvenik nepokretnosti, u smislu navedene odredbe Zakona može podneti zahtev da mu se ekspropriše preostali deo nepokretnosti, samo u zakonito pokrenutom postupku eksproprijacije dela nepokretnosti, pa je njegovo pravo uslovljeno pokretanjem postupka eksproprijacije koji se odnosi upravo na tu nepokretnost, odnosno njen deo.
- 202 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Kako iz spisa predmeta ove upravne stvari proizilazi da su sopstvenici nepokretnosti, u postupku
eksproprijacije katastarske parcele broj 916/2 u KO C., podneli zahtev za eksproprijaciju katastarske
parcele broj 139 u KO S, odnosno cele katastarske parcele, a ne preostalog dela, i to u sasvim drugoj
katastarskoj opštini, po oceni Vrhovnog suda Srbije nisu bili ispunjeni uslovi za primenu odredbe
člana 10. Zakona o eksproprijaciji. Ova odredba Zakona se prema stavu Vrhovnog suda Srbije može
primeniti samo u slučaju ako se u postupku eksproprijacije jednog dela katastarske parcele, koja se
označava brojem, klasom, kulturom, površinom i nazivom katastarske opštine, utvrdi da sopstvenik
nema ekonomskog interesa da koristi preostali deo nepokretnosti, pri čemu se pod preostalim delom
podrazumeva upravo preostali deo one katastarske parcele od koje se jedan deo ekspropriše, a ne i
bilo koja druga parcela u drugoj katastarskoj opštini.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije U. br. 4200/04 od 5.10.2005. godine)
538.
Rešenjem Opštinskog suda u K.1R18/01 od 8.05.2001. godine, određena je naknada za eksproprisane nepokretnosti bliže određene u izreci prvostepenog rešenja, u iznosu od 12.665.800,00
dinara i obavezan protivnik predlagača da predlagaču ovaj iznos isplati sa zakonskom zateznom
kamatom od dana presuđenja do konačne isplate, u roku od 15 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja.
Odlučujući po izjavljenoj žalbi, Okružni sud u P. ukinuo je prvostepeno rešenje i odbacio predlog za određivanje naknade za eksproprisano zemljište, s obrazloženjem da je prilikom donošenja
ožalbenog rešenja počinjena apsolutno bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav
2. tačka 3) Zakona o parničnom postupku (dalje: ZPP), na čije postojanje povodom žalbe drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, a koja se ogleda u tome što je postupak sproveo i odluku doneo
vanparnični sud, a protivno odredbi člana 132. Zakona o vanparničnom postupku i člana 36. stav 7.
Zakona o eksproprijaciji. Naime, pretpostavka za pokretanje i vođenje postupka za naknadu za eksproprisanu nepokretnost, kao vanparničnog postupka jeste da raniji sopstvenik i korisnik eksproprijacije nisu pred nadležnim opštinskim organom uprave zaključili punovažan sporazum o naknadi za
eksproprisanu nepokretnost. Pretpostavka za pokretanje i vođenje ovog vanparničnog postupka je
postojanje rešenja o eksproprijaciji. U konkretnom slučaju, rešenje o eksproprijaciji Sreske eksproprijacione komisije broj 9/48 od 25.05.1948. godine, poništeno je rešenjem Opštinske uprave
K. Odeljenja za privredu, finansije i stambeno-komunalne poslove i jedan deo eksproprisane
imovine i to k. p. br. 5502/1 i 552/5 vraćeni su u svojinu predlagaču, a ostatak eksproprisane
imovine ne može se vratiti i za isti ima biti određena naknada. Kako između predlagača koji sebe
označava kao pravnog sledbenika vlasnika eksproprisane imovine i Opštine K, kao krajnjeg korisnika, nije postignut sporazum o naknadi za eksproprisano zemljište, to je opštinska uprava K.
spise predmeta prosledila pogrešno vanparničnom odeljenju Opštinskog suda u K. članom 36.
stav 7. Zakona o eksproprijaciji, predviđeno je da imovinskopravne odnose između korisnika
eksproprijacije i sopstvenika nepokretnosti u slučaju spora rešava redovan sud. Pošto je rešenje o
eksproprijaciji poništeno, smatra se da isto nije bilo doneto, pa predlagač svoja imovinska prava
u odnosu na zemljište iz rešenja od 18.07.1997. godine Opštine K, a koje nije moglo biti vraćeno,
može rešavati pred parničnim sudom podnošenjem odgovarajuće tužbe.
Zbog navedene povrede postupka, Okružni sud u K. je podnetu tužbu usvojio, ožalbeno rešenje ukinuo i odbacio predlog za utvrđivanje naknade, a na osnovu člana 369. stav 2. ZPP.
Vrhovni sud Srbije u svojoj revizionoj odluci prihvatio je date razloge Okružnog suda u P, ali
nalazi da se predmet procesno ima rešiti obustavom vanparničnog postupka, a ne odbacivanjem
predloga.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 658/2001 od 24.07.2001. godine)
- 203 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
539.
Dispozitiv prvostepenog rešenja o eksproprijaciji mora da sadrži i svrhu zbog kojeg se eksproprijacija vrši.
Neosnovano se tužbom tužioca ukazuje na nezakonitost rešenja tuženog organa. Pravilno je postupio tuženi organ kada je po žalbi sopstvenika nepokretnosti u postupku po predlogu tužioca za
eksproprijaciju, poništio prvostepeno rešenje, jer se i po oceni ovoga suda, prvostepeno rešenje zasniva na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, zbog čega se ne može proveriti pravilnost primene materijalnog prava u postupku kod tog organa. Dispozitiv prvostepenog rešenja ne sadrži svrhu
zbog koje se eksproprijacija vrši, a ovo je značajno zbog primene odredbe člana 72. stav 1. Zakona o
eksproprijaciji ("Službeni glasnik RS", br. 53/95), kako bi se ocenilo po kome će se zakonu okončati
postupak, a takođe u spisima ne postoji valjan izvod iz detaljnog urbanističkog plana koji uređuje
područje na kome se nalazi nepokretnost koja je predmet eksproprijacije, sa odgovarajućim grafičkim prilozima iz kojih se mogu jasno videti mere i granice katastarskih građevinskih parcela kao i
namena površina, uz odluku o usvajanju tog plana sa naznakom gde je odluka objavljena. Navedeni
nedostaci očigledno ukazuju na nezakonitost prvostepenog rešenja pa je pravilno uvažavanjem žalbe
u upravnom postupku poništeno prvostepeno rešenje.
(Vrhovni sud Srbije, U. 7110/96 od 1.10.1997. godine)
(Član 133. Zakona o vanparničnom postupku)
540.
Kada je u upravnom postupku donet sporazum o naknadi za nepotpuno eksproprisane nepokretnosti i utvrđeno pravo službenosti korist tuženika u vidu postavljanja cevovoda preko parcele tužioca, a prilikom izvođenja radova je došlo do imeštanja trase gasovoda tada se shodno čl. 57. Zakona o
ekspropijaciji takva novonastala situacija ima rešiti pred upravnim organom u smislu izmene sporazuma ili pak u vanparničnom sudskom postupku.
(Okružni sud u Užicu, Gž. 1696/08)
541.
Ne može se jednostranom izjavom, naknadno, opozvati saglasnost nadležnog organa, koja je data na sporazum o određivanju naknade za eksproprisanu nepokretnost, pa u takvom slučaju ima mesta vođenju postupka pred sudom radi održavanja ove naknade.
(Okružni sud u Nišu, Gž. 346/91)
542.
Pravnosnažno rešenje o eksproprijaciji predstavlja izvršni naslov za ispražnjenje poslovne prostorije, pa je organ uprave nadležan za imovinskopravne poslove ovlašćen da na osnovu tog rešenja
korisniku eksproprijacije preda u posed eksproprisanu nepokretnost. Za tu predaju nije potrebna izvršna odluka suda.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 244/81)
- 204 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
543.
Ako u zapisniku sačinjenom pred opštinskim organom uprave nadležnim za imovinskopravne
poslove, u sporazumu između ranijeg sopstvenika nepokretnosti i korisnika eksproprijacije o davanju
u svojinu druge nepokretnosti na ime naknade nije određeno da li su stranke postigle sporazum o
potpunoj naknadi ili delu naknade, onda se na osnovu činjenice da je opštinski organ uprave pravnosnažno rešenje o eksproprijaciji sa svim spisima dostavio nadležnom opštinskom sudu radi određivanje naknade ima smatrati da nije postignut sporazum o naknadi u celini.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 83/77)
544.
Kada je pred organom uprave zaključen sporazum o naknadi za eksproprisanu nepokretnost, u
vanparničnom postupku ne može se odličivati o naknadnom zahtevu za uvećanje naknade po čl. 51.
Zakona o eksproprijaciji.
(Okružni sud u Valjevu, Gž. 618/06 od 19.05.2006. godine)
(Član 134. Zakona o vanparničnom postupku)
545.
Kada je za određenu nepokretnost donet plan regulacije građevinske linije i nivelacije
shodno čl. 38. Zakona o planiranju i izgradnji, kada je ista nepokretnost planirana kao ulica, kada je ulica i formirana to tužilac ima pravo na naknadu za faktički izuzeto zemljište.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je korisnik kp.br. 3568/22 KO N.P. koja se nalazi u
mestu koje je predviđeno i namenjeno za stanovanje - porodični objekti i ista parcela je namenjena
kao prilazni put za susedne parcele. Prema čl.36. Zakona o planiranju i izgradnji ("Službeni glasnik
RS", br. 47/03) koji se ima primeniti, u konkretnom slučaju Generalnim planom određuje se dugoročna projekcija razvoja i prostornog uređenja naselja, a isti se odnosi na Grad Beograd, s tim što se
može doneti za gradska i ostala naselja. Generalnim planom se uređuju i utvrđuju naročito građevinski reoni, namene površine koje su pretežno planirane u građevinskom reonu, gradski koridori i
kapaciteti za saobraćajnu, energetsku, vodoprivrednu, komunalnu i drugu infrastrukturu i zone ili
celine za koje će se radi urbanistički planovi i zone ili celine za koje Generalni plan sadrži ista
pravila grada. Prema izvodu iz urbanističkog plana za grad N.P. od 24.03.2008. godine, proizilazi
da za kp.br.3568 KO N.P. koja se nalazi u okviru Generalnog plana grada N.P. do 2010. godine
doneta su ista pravila o uređenju i pravilima građenja iste parcele. Prema izvodu iz urbanističkog
plana za kp.br.3568 KO N.P. donet je plan regulacije, te po istom planu formirana je
kp.br.3568/22 koja je namenjena kao Ulica Pešterska. Prema čl.38. istog zakona, plan generalne
regulacije odnosi se na naselja za koja se ne donosi Generalni plan, kao i za manja naselja i sela
za koje se ne donosi plan opšteg uređenja. Planom generalne regulacije za celo naselje određuje
se dugoročna projekcija razvoja i prostornog uređenja naselja kao i pravila regulacije uređenja i
građenja. Plan iz stava 1. ovog člana, može da se donese za deo naselja, a koje je tako određeno
Generalnim planom. Plan generalne regulacije bliže razrađuje i to podelu građevinskih reona, na
- 205 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
javno građevinsko zemljište i ostalo građevinsko zemljište, trase koridora i kapacitete za saobraćajnu, energetsku, vodoprivrednu, komunalnu i drugu infrastrukturu, visinske kote, raskrsnica
ulica (nivelacioni plan), namene površina koje su pretežno planirane u građevinskom reonu, podelu na zone ili linije sa istim pravilima građevine i lokacije za javne objekte. Za kp.br.3568 KO
N.P. donet je plan regulacije građevinske linije i nivelacije shodno navedenoj zakonskoj odredbi,
pa je kp.br.3568/22 KO N.P. planirana kao ulica i formirana je Ulica Pešterska, te tužilac ima
pravo na naknadu za faktički izuzeto zemljište, shodno čl. 42 Zakona o eksproprijaciji. Naime,
sporna parcela spada u regulacione linije ulica, te je tuženi u obavezi da naknadi štetu tužiocu.
(Presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž-1867/11 od 23.09.2011. godine)
546.
Ukoliko je od zemljišta u privatnoj svojini ostavljenog za put prilikom prodaje placeva, opština formirala ulicu kao javno dobro tako što je izgradila komunalnu infrastrukturu, vodovod, kanalizaciju, uvela telefon i postavila asfalt, izvršena je faktička eksproprijacija, pa je stoga opština u obavezi da plati naknadu ranijem vlasniku u visini tržišne vrednosti zemljišta.
Žalba neosnovano ukazuje na bitnu povredu iz čl. 361. st. 2. tač. 12. ZPP-a, jer pobijana presuda
sadrži razloge o odlučnim činjenicama, tako da nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, jer
žalba osim zakonske formulacije konkretno ne ukazuje o kojim odlučnim činjenicama pobijana presuda ne sadrži razloge. Ukazivanje žalbe da je nejasno zbog čega prvostepeni sud tužiljama dosuđuje
solidarnu isplatu naknade kada su one suvlasnici na predmetnoj parceli sa po jednom polovinom, po
nalaženju prvostepenog suda ne predstavlja bitnu povredu iz tač. 12. već predstavlja primenu materijalnog prava o čemu će biti reči kasnije.
Tako je prvostepeni sud pravilnom ocenom izvedenih dokaza utvrdio da su tužilje suvlasnici sa
po jednom polovinom na kp. br. 114/1 i pov. 0.08.93 ha KO L., da je tužena na toj parceli izgradila
komunalnu infrastrukturu, vodovod, kanalizaciju, telefon i postavila asfalt, tako da predmetna parcela predstavlja ulice "N. A." i deo ulice "D. T.", i ta parcela je u katastru upisana kao put na zemljištu
u svojini građana.
Prvostepeni sud pravilnom ocenom iskaza tužilje N. M. i svedoka P. P. i D. R. utvrđuje da su
predmetne parcele kao i okolne parcele bile vlasništvo oca tužilje, koje su najvećim delom prodate
kao placevi, a da je predmetna parcela ostavljena kao put, da predmetnu parcelu koriste i tužilje za
svoje placeve, da prilikom prodaje ostalih placeva otac tužilja nije naplaćivao naknadu za put, a preko veštaka građevinske struke utvrdio sadašnju tržišnu vrednost predmetne parcele u iznosu od
2.100,00 dinara po metru kvadratnom, odnosno za ukupnu površinu iznos od 1.875.300,00 dinara.
To činjenično stanje žalba ne dovodi u osnovanu sumnju, jer prvostepeni sud pravilno nalazi da
tužena nije pružila dokaze o tome da je naknada za predmetnu parcelu isplaćena kroz cenu placeva,
jer ona i u odgovoru na tužbu i sada u žalbi samo ističe da se osnovano može pretpostaviti da je
vrednost spornog zemljišta morala biti uračunata u cenu svakog pojedinačnog placa, bez obzira što
nije posebno iskazana. Njene navode prvostepeni sud nije mogao da prihvati, jer su baš saslušani
kupci, pomenuti svedoci P. P. i D. R. izričito rekli da su prilikom kupovine placeva platili samo cenu
za plac, a ne i za put. U tom smislu i drugostepeni sud nalazi da su napred navedeni navodi žalbe
neosnovani, jer je pravilno utvrdio da u cenu placeva nije uračunata i vrednost predmetne parcele.
Prvostepeni sud je, izvođenjem dokaza utvrdio suprotno pretpostavci, da je vrednost predmetne parcele uračunata u vrednost svakog pojedinačnog placa, bez obzira da li je to posebno iskazano u ugovorima o kupoprodaji, jer je na osnovu izvedenih dokaza utvrdio da ta pretpostavka ne postoji, pošto
su kupci plaćali cenu samo za plac i u tu cenu nije uračunata vrednost putne parcele.
- 206 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Žalba takođe neosnovano ukazuje da je tužiljama shodno čl. 46. st. 2. ZOSPO prestalo pravo
svojine usled napuštanja, a ovo iz razloga što tužilje i sada koriste predmetnu parcelu kao ulicu
za dolazak u svoje placeve koje tu imaju, jer je očigledno da korišćenjem predmetne parcele od
strane tužilje, kod njih ne postoji volja da tu stvar više ne drže.
Žalba neosnovano ukazuje i da je naknada previsoko utvrđena, a ovo iz razloga što se ovde traži
naknada za izvršenu takozvanu "faktičku eksproprijaciju", kada se naknada određuje prema tržišnoj
ceni nepokretnosti u vreme donošenja sudske odluke i u njegovom faktičkom stanju u tom momentu,
a prvostepeni suda je pravilnom ocenom iskaza veštaka građevinske struke koji je koristio sve raspoložive podatke pravilno utvrdio tržišnu cenu predmetne nepokretnosti, u smislu čl. 42. Zakona o eksproprijaciji, jer je između ostalog imao u vidu i podatke iz Poreske uprave.
Na takvo utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno utvrdio da tužilje imaju pravo na
naknadu štete zbog izvršene "faktičke eksproprijacije" jer je tom prilikom tužiljama oduzeto pravo
svojine i da zbog toga tužilje imaju pravo na naknadu prema Zakonu o eksproprijaciji.
Naime tužena opština je parcelu tužilja privela nameni i od nje formirala ulicu kao javno dobro i
time je pravo svojine tužilja na predmetnoj parceli prestalo. Tužiljama nije plaćena zbog toga nikakva naknada. Odgovornost tužene se ogleda u tome što je bez eksproprijacije parcelu tužilja pretvorila u ulicu, u smislu čl. 2. Zakona o putevima. Izgradnja, održavanje, upravljanje i korišćenje lokalnih puteva je u nadležnosti tužene, kako je to predviđeno odredbom čl. 4. tač. 7. Zakona o lokalnoj
samoupravi, a odredbe čl. 69. i 70. Zakona o planiranju i izgradnji upućuju da je opština ta koja donosi akt o izuzimanju građevinskog zemljišta iz poseda dosadašnjeg korisnika i isplaćuje naknadu,
tako da se na taj način zemljište pribavlja u državnu svojinu. Dakle, tužena je ta koja naknadu duguje
pošto je tužena lišila tužilju prava svojine na predmetnoj parceli.
Žalba osnovano ukazuje da prvostepeni sud u stvari nije pravilno primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženu da solidarno plati tužiljama naknadu, a ovo iz razloga što su tužilje suvlasnici
na predmetnoj parceli sa po jednom polovinom i u tom smislu nisu solidarni poverioci, već svakoj
pripada po polovina ukupnog novčanog iznosa. Takođe žalba osnovano ukazuje da zakonska zatezna
kamata ne treba da teče od 30.11. 2007. godine kada je veštak dao svoj pismeni nalaz i mišljenje, već
od 10.01.2008. godine kada je veštak saslušan na glavnoj raspravi, kojom prilikom je ostao pri utvrđenoj visini naknade iz svog pismenog nalazai mišljenja, pa kako se u tom periodu visina naknade
nije promenila, to tužiljama zakonska zatezna kamata pripada od 10.01.2008. godine.
(Presuda Okružnog suda u Valjevu Gž. 844/08, od 7.08.2008. godine)
547.
Prema odredbi člana 134. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku (dalje: ZVP), postupak
određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost pokreće se i vodi po službenoj dužnosti.
Prema sadržini navedene zakonske odredbe, i prilikom utvrđivanja činjenica bitnih za odlučivanje o obliku i obimu naknade, vanparnični sud je dužan da postupa po službenoj dužnosti i u tom
pravcu nije vezan, niti ograničen procesnim aktivnostima učesnika u postupku.
Prema tome, prvostepeni sud nije mogao da odustane od izvođenja dokaza dopunskim uviđajem
i veštačenjem radi utvrđivanja bitnih činjenica, samo zbog toga što raniji vlasnici nisu uplatili predujam troškova za izvođenje tih dokaza, bez obzira što je sud odlučio da dokaze izvede po predlogu ranijih vlasnika.
Korisno je, mada nije i neophodno, da u rešenju o eksproprijaciji budu navedeni svi pripatci nepokretnosti koje se eksproprišu, kao što su voćni zasadi i dr, što drugim rečima znači da samo zbog
- 207 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
toga što pripatci nisu navedeni u rešenju o eksproprijaciji, vanparnični sud neće odbiti da odluči o
naknadi i za pripatke, ali pod uslovom da su oni zaista postojali u vreme eksproprijacije, naravno, i
pod uslovom da nije u pitanju zloupotreba prava svojine, o čemu će biti reči kasnije.
Prvostepeni sud će u ponovnom postupku na pouzdan način raspraviti pitanja vezana za primedbe ranijih vlasnika na nalaze veštaka, pa će uviđajem, ili bez uviđaja, ali svakako saslušanjem veštaka, po prethodnom izjašnjenju ranijih vlasnika i korisnika eksproprijacije, utvrditi
vrednost jedne šljive, jedne trešnje i jedne jabuke i drvne mase u obali.
Da li deo eksproprisanog zemljišta po karakteru predstavlja građevinsko zemljište, to je pravno
pitanje o kome treba da rešava prvostepeni sud, kao o prethodnom pitanju.
Kada je reč o objektima, mladim voćnim zasadima i detelini, prvostepeni sud, po službenoj dužnosti, treba da utvrdi o kakvim se objektima, zasadima i detelini radi, odnosno nisu li eventualno, obzirom na stanje u spisima, raniji vlasnici posadili voće, posejali detelinu i izgradili objekte, ne u cilju sticanja dozvoljene ekonomske dobiti, već isključivo u cilju prividnog uvećanja vrednosti nepokretnosti,
što bi predstavljalo zloupotrebu prava svojine i bilo suprotno članu 4. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, o čemu vanparnični sud, s obzirom na odredbe člana 137. stav 1. ZVP i člana 3.
stav 3. Zakona o parničnom postupku (dalje: ZPP) vodi računa po službenoj dužnosti.
Zbog bitne povrede postupka iz člana 361. stav 1. ZPP, u vezi sa članom 134. stav 1. ZVP i zbog
pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, koje je rezultiralo i pogrešnom primenom materijalnog prava, prvostepeno rešenje je moralo biti ukinuto.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1829/2006 od 26.12.2006. godine)
548.
Naknada za oduzeto zemljište se određuje prema statusu i stanju zemljišta koje ono ima u vreme
određivanja naknade, a ne u vreme oduzimanja.
(Okružni sud u Valjevu, Gž. 723/06 od 14.04.2006. godine)
549.
Prilikom odlučivanja o naknadi za eksproprisane nepokretnosti, vanparnični sud je dužan,
po službenoj dužnosti, da vodi računa i o mogućoj zloupotrebi prava svojine, koja se može sastojati i u radnjama ranijeg vlasnika preduzetim na eksproprisanim nepokretnostima u cilju
samo prividnog uvećanja vrednosti nepokretnosti.
Pobijanim rešenjem obavezan je protivnik predlagača da predlagaču na ime naknade za nepokretnosti, eksproprisane rešenjem Odeljenja za privredu i imovinsko pravne poslove Opštine L. br.
465-129/2004-03 od 12.05.2005. godine, za voćne zasade plati iznos od 2.766.160,00 dinara u roku
od 15 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja, a ukoliko naknadu ne plati u ostavljenom roku, dužan
je da plati zakonsku zateznu kamatu računajući istu od prvog dana nakon isteka ostavljenog roka pa
do konačne isplate, i obavezan je protivnik predlagača da na ime troškova postupka predlagaču plati
iznos od 63.900,00 dinara u roku od 15 dana.
Protiv ovog rešenja, protivnik predlagača je blagovremeno izjavio žalbu pobijajući rešenje zbog
pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.
Pošto je postupio u smislu čl. 372. i 388. Zakona o parničnom postupku (dalje: ZPP) u vezi sa
članom 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku (dalje: ZVP), Okružni sud je našao da je žalba
osnovana.
Prema odredbi člana 134. stav 1. ZVP, postupak određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost pokreće se i vodi po službenoj dužnosti.
- 208 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Vanparnični sud, prilikom donošenja rešenja kojim određuju oblik i obim, odnosno visinu naknade, prema sadržini odredbe člana 137. ZVP i člana 3. stav 3. ZPP, vodi računa i o nedozvoljenim
raspolaganjima učesnika.
Odredbom člana 4. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa zabranjeno je vršenje
prava svojine protivno cilju zbog koga je zakonom ustanovljeno ili priznato.
Prema tome, imajući u vidu navedene zakonske odredbe, prilikom odlučivanja o obliku i obimu
naknade za eksproprisane nepokretnosti, vanparnični sud je dužan, po službenoj dužnosti, da vodi računa i o mogućoj zloupotrebi prava svojine.
U vezi sa tim, u konkretnom slučaju, prvostepeni sud nije utvrđivao relevantne činjenice, pa stoga pobijano rešenje i ne sadrži razloge, nije li eventualno, a s obzirom na stanje u spisima, predlagač
izvršio sadnju voća i ruža, ne u cilju sticanja dozvoljene ekonomske dobiti, već isključivo u cilju samo prividnog uvećanja vrednosti nepokretnosti (koje će uskoro nesumnjivo biti eksproprisane).
Naime, prema stanju činjenica u spisima (nalaz i mišljenje veštaka L.Ć, diplomiranog inženjera
poljoprivrede, koji je angažovan od strane upravnog organa u postupku obezbeđenja dokaza) na eksproprisanom zemljištu ranijeg vlasnika, na površini od oko 4 ha, nalazi se 7.456 komada sadnica raznog voća i 2.460 komada sadnica ruža.
Po nalazu i mišljenju ovog veštaka, sam pristup proizvodnji voća i ruža (ukoliko je to bio motiv
predlagača za sadnju), klimatske prilike za određenu vrstu voća, sam teren za uzgoj i svojstvo zemljišta, priprema zemljišta za uzgoj, uzgojni oblici voća, sadnja i đubrenje, ukazuju da se ne radi o
ozbiljnoj proizvodnji voća. Naime, radi se o gustoj sadnji, sadnice su zasađene na ledini bez ikakvih
agrotehničkih mera, čak nije ispoštovano ni kopanje jamića, već su rupe za sadnju bušene burgijama
veoma malog prečnika i dubine u koje korenov sistem nije mogao stati, pa je došlo i do padanja jednog broja sadnica, sadnice nisu zaštićene, pa je izvestan broj sadnica oštećen od strane glodara. Veštak je utvrdio da se radi o jako lošim jednogodišnjim sadnicama voća, a kada je reč o sadnicama ruža, one su takođe sađene u rupe bušene burgijama malog prečnika, između redova voća, stanje sadnica
ruža je jako loše jer se radi o nekultivisanom zemljištu, a s obzirom da se sadnice ruža nalaze između
voća, nemoguće je primeniti bilo kakvu agrotehničku meru. Podatak da je gustina sadnje oraha 1,5 x 8
m, govori da to nema nikakve veze sa planskom sadnjom voća, a ovo pogotovo kada je u pitanju zasad
jabuka, koje su zasađene u stari voćnjak šljiva u razmaku od 1,5 x 0,8 m.
Sve ovo kao i okolnost da su prilikom sadnje voća izmešane vrste, da nije vođeno računa o sortimentu, ukazuje da nije jasno da li se uopšte radi o zasadu koji ima bilo kakvu ekonomsku vrednost,
koja se može izraziti u novčanom obliku.
Kada je reč o oceni nalaza i mišljenja veštaka D.S, napred izloženo činjenično stanje, koje,
objektivno, nije moglo ostati nepoznato ovom veštaku, potpuno diskredituje i dovodi u sumnju
pravilnost njegovog nalaza i mišljenja u pogledu vrednosti sadnica.
Pri tom, veštak se nije potrudio, što je potpuno nedopušteno u ovakvim stvarima, ni da izbroji
sadnice, jednu po jednu, i da tako na potpuno egzaktan način utvrdi broj i kvalitet sadnica, pa će prvostepeni sud u ponovnom postupku razmotriti i mogućnost primene člana 259. stav 3. ZPP, pri čemu nema smetnji da se kao veštak sasluša L.Ć, čiji nalaz i mišljenje u predmetu već postoji.
Stoga će prvostepeni sud u ponovnom postupku, saglasno navedenim primedbama, na potpuno pouzdan način rešiti prethodno pitanje u ovoj pravnoj stvari: ima li predlagač uopšte pravo na naknadu za
sporne sadnice, vodeći pre svega računa o tome da je sud dužan da spreči svaku zloupotrebu prava.
U tom cilju sud će utvrditi: kada je izvršena sporna sadnja, da li je predlagač mogao imati saznanja o predstojećoj eksproprijaciji njegovih nepokretnosti i da li je sadnja izvršena u cilju sticanja
ekonomske dobiti ili pak u nekom drugom nedozvoljenom cilju, o kojem je napred bilo reči.
Sud će takođe, na pouzdan način, utvrditi o kakvoj se sadnji radi i da li se u budućnosti, za slučaj
da nije bilo eksproprijacije, mogla očekivati bilo kakva ekonomska dobit od sporne sadnje, ili se radi
samo o prividnom uvećanju vrednosti eksproprisanih nepokretnosti.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1742/2006 od 22.11.2006. godine)
- 209 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
550.
Postupak određivanja naknade za eskproprisanu nepokretnost se pokreće i vodi po službenoj dunosti.
Prvostepeni sud utvrđuje tržišnu vrednost oduzetih nepokretnosti prema nalazu veštaka, iz razloga to ni predlagači ni protivnici predlagača nisu predložili druge dokaze kojima bi se utvrdila
eventualno drugačija tržišna vrednost, dok prema izjavi predlagača nije bilo prometa u neposrednoj
blizini. Kako se radi o postupku, gde sud postupa po službenoj dužnosti, to je prvostepeni sud morao po službenoj dužnosti da utvrdi činjenicu da li je u okruženju predmetnih nepokretnosti bilo
prometa ili ne, a ne da se samo osloni na navode učesnika u postupku. Zbog toga je potrebno da prvostepeni sud u ponovnom postupku, po službenoj dužnosti, pribavi izveštaj Poreske uprave na
okolnost da li je u neposrednoj blizini predmetnih nepokretnosti bilo prometa ili ne, kao i eventualno po kojoj ceni, i da, u vezi i s tim, oceni nalaz veštaka koji se izjašnjavao u pogledu tržišne vrednosti predmetnih nepokretnosti.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1230/05 od 19.09.2005. godine)
551.
Sporazum zaključen u smislu Zakona o eksproprijaciji pred nadležnim organom opštine je u
stvari poravnanje o visini naknade koje ima snagu izvršnog naslova.
Takvo poravnanje ne može se raskinuti ili menjati zbog promenjenih okolnosti u smislu odredaba člana 133. ZOO, a može se pobijati samo zbog prevare, prinude i zablude.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 723/82)
552.
Kada predlagači u sm. čl. 279. st. 2. ZOO traže kamatu na već ranije dosuđenu a neisplaćenu
kamatu na naknadu za ekspropisanu nepokretnost, o ovom zahtevu nije nadležan da odlučuje sud
u vanparničnom postupku. U skladu sa tim drugostepeni sud je na osnovu čl. 16. ZPP. preinačio
odluku opštinskog suda obustavivši vanparnični postupak, i prredmet dostavio parničnom odečjenju na suđenje i odlučivanje.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 11719/82)
(Član 135. Zakona o vanparničnom postupku)
553.
Prvostepenom presudom u prvom stavu izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca te je obavezana
tužena da plati tužiocu iznos od 37.930,00 dinara sa pripadajućom kamatom. U drugom stavu izreke
obavezana je tužena da plati tužiocu na ime troškova parničnog postupka iznos od 58.067,00 dinara.
Protiv navedene presude tužena je blagovremeno izjavila žalbu zbog bitnih povreda parničnog
postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se presuda ukine i predmet vrati
prvostepenom sudu na ponovno suđenje ili da se ista preinači u smislu navoda žalbe.
Viši sud je u smislu člana 372. i čl.478. ZPP ispitao pobijanu presudu pa je našao da je žalba tužioca osnovana.
- 210 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
U postupku prvostepenog suda i pobijanoj presudi nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz čl.361. st.2. tač.1, 2, 5, 7, i 9. ZPP-a, na koje ovaj sud kao drugostepeni uvek pazi po službenoj dužnosti, a na osnovu čl. 372. st.2. ZPP.
Međutim, pobijana presuda zahvaćena je bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz
čl. 361. st.2. tač.12. ZPP-a, jer u njoj nisu dati jasni i potpuni razlozi o činjenicama bitnim za presuđenje u ovoj pravnoj stvari, na šta se osnovano ukazuje u podnetoj žalbi. Naime, iz stanja u
spisima proizilazi da je od kat.parc.br.3571 i 357/2 KO K. izvršeno izdvajanje kat.parc.br. 357/3 i
357/4 KO K., obe po kulturi reka, neplodno zemljište, a radi regulacije korita reke Toplice. Navedena promena izvršena je 1987. g. Ove parcele su, dakle, pretvorene u vodno zemljište dok su bile u vlasništvu tužičevog pravnog prethodnika, a kasnije su po osnovu nasleđivanja prešle u svojinu tužioca, jer nisu upisane u Katastru zemljišta kao svojina Republike Srbije a tužiocu niti njegovom pravnom prethodniku nije isplaćena naknada za oduzete parcele, jer nije doneto rešenje o
eksproprijaciji.
Članom 11. st.1. Zakona o eksproprijaciji, važećeg u vreme izvršene regulacije rečnog korita,
propisano je da za eksproprisanu nepokretnost sopstvenik ima pravo na pravičnu naknadu a prema
čl.5. istog zakona naknadu za eksproprijaciju nepokretnosti plaća korisnik eksproprijacije.
Dalje, čl. 1. st.1. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije propisano je da su prirodna bogatstva sredstva u državnoj svojini, u koja spadaju i vode i vodotoci, te su na osnovu navedenog i oduzete parcele tužioca prešle u svojinu Republike Srbije.
Na osnovu navedenog prvostepeni sud pravilno nalazi da tužiocu pripada novčana naknada u visini tržišne vrednosti parcela koje sada predstavljaju vodno zemljište i u tom delu sud daje jasne i
dovoljne razloge, međutim, prvostepeni sud propušta da da razloge o svom zaključku da obveznik
novčane naknade u ovom slučaju treba da bude Republika Srbija, te se ne može utvrditi na osnovu
čega je sud zaključio da je tužena korisnik predmetnog oduzetog zemljišta, da li je eventualno tužena
gazdovala predmetnim zemljištem ili tome slično.
Po razlozima prvostepenog suda, činjenica da je oduzeto vodno zemljište prešlo u državnu svojinu
legitimiše tuženu kao korisnika faktički eksproprisanog zemljišta te sledstveno i kao obveznika novčane
naknade, bez obzira što je Zakonom o vodama uređeno postojanje javnog preduzeća čija je delatnost gazdovanje vodnim resursima, održavanje i izgradnja vodoprivrednih objekata i tome slično, pa su takvi
razlozi prvostepenog suda nejasni i nepotpuni čime je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz čl.361. st.2. tač.12. ZPP.
Ovde treba imati u vidu da je Javno preduzeće "Srbijavode" osnovano Zakonom o izmenama
i dopunama Zakona o vodama ("Sl.glasnik SRS" 54/96) te da je počelo sa radom 01.01.1997.g.,
odnosno znatno posle oduzimanja predmetnih parcela od tužioca. Međutim, čl. 20. Zakona o vodama ("Sl. glasnik SRS" 33/75) propisana je obaveza osnivanja vodoprivrednih interesnih zajednica vodnih područja za svako vodno područje a u čl. 24. istog zakona predviđena je mogućnost
obrazovanja osnovnih jedinica ovih zajednica po opštinama koji bi, između ostalog, vršile i uređenje i održavanje mreže vodotokova na vodnom području. Zakonom o izmenama i dopunama
Zakona o vodama ("Sl. glasnik SRS" 14/77) u čl. 3 predviđeno je obavezno osnivanje regionalne
vodoprivredne zajednice, koja bi se, prema odredabama čl. 4. tog zakona bavila i obezbeđivanjem izgradnje, rekonstrukcije i održavanja zaštitnih i drugih vodoprivrednih objekata. Dalje je
Zakonom o vodama ("Sl. glasnik SRS" 49/89) predviđeno osnivanje javnih vodoprivrednih preduzeća za vodna područja, koja će obavljati poslove u vezi sa izgradnjom i održavanjem vodoprivrednih objekata, koja će početi sa radom 01.01.1990.g. a postojeće vodoprivredne zajednice i regionalna vodoprivredna zajednica prestaju sa radom 31.12.1989.godine.
Iz navedenih zakonskih propisa proizilazi da su uvek postojale organizacije u čijoj nadležnosti je
bilo upravljanje vodnim resurima i izgradnja i održavanje vodne mreže i vodotokova, te da to ni u
- 211 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
jednom trenutku nije bila Republika Srbija, pri čemu su prava i obaveze tih organizacija prelazile na
njihove pravne sledbenike, u skladu sa izmenama Zakona o vodama.
Na osnovu iznetog, prvostepeni sud će u ponovnom postupku otkloniti nedostatak na koji je ukazano ovim rešenjem tako što će o bitnim činjenicama za presuđenje dati jasne i potpune razloge.
S obzirom da je ukinuta odluka o glavnoj stvari, to je morala biti ukinuta i odluka o troškovima
postupka.
(Viši sud u Valjevu, Gž. br.995/11 od 13.10.2011. godine)
554.
Sud nalazi da je pravilno postupio tuženi organ kada je stavom 2. osporenog rešenja odbio kao
neosnovanu žalbu tužilaca, podnetu protiv prvostepenog rešenja kojim je oglašeno ništavnim rešenje
o eksproprijaciji. Naime, eksproprijacija je izvršena radi izgradnje pruge, koja nikada nije izgrađena,
planskim aktom je planirana izgradnja magistralnog puta na predmetnom zemljištu, a magistralni put
M22 Raška – Novi Pazar je izgrađen na parcelama koje su predmet eksproprijacije. Na osnovu iznetog ne postoji ni pravna ni faktička mogućnost izvršenja rešenja o eksproprijaciji donetog
20.05.1960. godine.
(Presuda Upravnog suda, U. 1141/10 od 22.04.2010. godine)
(Član 136. Zakona o vanparničnom postupku)
555.
Nakon sprovedenog postupka organa Opštinske uprave Opštine V. dana 12.02.2010. godine doneto je rešenje broj 465-2/2010-IV/05 kojim je usvojen predlog Republike Srbije - korisnika JP "Putevi Srbije" i kojim je u potpunosti eksproprisana nepokretnost upisana u list nepokretnosti broj 325
k.o. Zmajevo, katastarska parcela broj 2467/2, magistralni put u površini od 07a i 54mvlasnika H.A.
iz Z., u korist korisnika eksproprijacije Republike Srbije korisnika JP "Putevi Srbije" radi izgradnje
infrastrukturnog koridora na trasi puta Horgoš-Požega. Nakon donošenja rešenja o eksproprijaciji
korisnik eksproprijacije je u upravnom postupku dostavio ponudu od 16.03.2010. godine za isplatu
naknade za navedenu eksproprisanu nepokretnost u iznosu od 22.620,00 dinara, a prema podacima o
tržišnoj vrednosti procenjene od strane Poreske Uprave Filijale V. od 16.02.2010. godine, što je ovde
predlagač na usmenoj raspravi održanoj dana 25.03.2010. godine odbio, pa je rešenje o eksproprijaciji koje je steklo svojstvo pravosnažnosti dana 02.03.2010. godine, uz predmetni spis dana
26.03.2010. godine dostavljeno vanparničnom sudu radi utvrđivanja novčane naknade.
Pobijanim rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu, Sudska jedinica u Vrbasu, poslovni broj VI
R1. 8/10 od 25.06.2010. godine određena je naknada za eksproprisanu nepokretnost u iznosu od
52.780,00 dinara.
Prema nalazu i mišljenju veštaka, tržišna vrednost poljoprivredne nepokretnosti u okolini predmetne nepokretnosti u navedenom potezu iznosi 70 dinara po kvm., odnosno 700.000,00 dinara po
hektaru, te tržišna cena poljoprivrednog zemljišta u površini od 754 kvm. Na tom području iznosi
52.780,00 dinara.
Poreska uprava - Filijala Vrbas je procenila tržišnu vrednost te nepokretnosti u iznosu od 30 dinara po kvm. i to na osnovu cene zemljišta utvrđenih na osnovu pravnosnažnih rešenja za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava na poljoprivrednom zemljištu prve katastarske klase.
- 212 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Nisu osnovani žalbeni navodi protivnika predlagača kojima isti ukazuje da je prvostepeni sud
pogrešnom primenom materijalnogprava naknadu za eksproprisanu nepokretnost odredio na
osnovu nalaza i mišljenja veštaka, a ne na osnovu procene Poreske uprave. Naime, odredbama
člana 132-140. Zakona o vanparničnom postupku je regulisan postupak za određivanje naknade
za eksproprisanu nepokretnost, u kojem sud shodno odredbi člana 132. ZVP-a određuje naknadu
za eksproprisanu nepokretnost kad korisnik eksproprijacije i raniji sopstvenik pred nadležnim opštinskim organom uprave nisu zaključili punovažan sporazum o naknadi za eksproprisanu nepokretnost. Odredbama članova 56-62. Zakona o eksproprijaciji uređen je postupak određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost u postupku koji se sprovodi pred nadležnim organom uprave koji je sproveo i sam postupak eksproprijacije, te se visina naknade određuje sporazumom.
Ukoliko do sporazuma ne dođe, u skladu sa članom 61. Zakona opštinska uprava dostavlja pravosnažno rešenje o eksproprijaciji sa svim spisima nadležnom opštinskom sudu radi određivanja
naknade. Iz navedenog proizilazi da se odredbe Zakona o eksproprijaciji prvenstveno odnose na
postupak sporazumnog određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost. Ukoliko do sporazuma ne dođe, visina naknade se određuje u sudskom postupku.
Odredbom člana 42. stav 1. važećeg Zakona o eksproprijaciji ("Službeni glasnik RS", br. 53/95,
"Službeni list SRJ", br. 16/2001, "Službeni glasnik RS", br. 23/2001, 20/2009) propisano je da se naknada za eksproprisano poljoprivredno zemljište i građevinsko zemljište određuje u novcu prema tržišnoj ceni takvog zemljišta, ako zakonom nije drukčije propisano. Stavom 2. istog člana određeno
je da procenu tržišne cene iz stava 1. vrši organ nadležan za utvrđivanje poreza na promet apsolutnih
prava na nepokretnostima. Iz navedenih razloga se žalbom protivnika predlagača neosnovano ukazuje da je nejasno zbog čega je prvostepeni sud odredio veštačenje u ovoj pravnoj stvari. Prema odredbi člana 136. stav 1. ZVP-a sud je dužan da odredi ročište da bi korisniku eksproprijacije i ranijem
sopstveniku dao mogućnost da se izjasne o obliku i obimu, odnosno visini naknade, kao i o dokazima o vrednosti nepokretnosti koji se pribavljaju po službenoj dužnosti, kao i stavu 2. istog člana kojim je određeno da će sud na ročištu izvesti i druge dokaze koje učesnici predlože, ako nađe da su od
značaja za određivanje naknade, te da će po potrebi odrediti i veštačenje. Cilj i svrha vođenja sudskog postupka radi određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost, u slučaju kada prethodno nije došlo do sporazuma stranaka o visini naknade, je da se putem načela usmenosti, neposrednosti i
kontradiktornosti obezbedi ravnopravnost stranaka u postupku eksproprijacije. Prema mišljenju ovog
suda procena tržišne cene eksproprisanih nepokretnosti koju utvrđuje Poreska uprave u skladu cenom m2 zemljišta koja služi za utvrđivanje poreza na promet apsolutnih prava na nepokretnostima
predstavlja samo polaznu osnovu za utvrđivanje tržišne vrednosti eksproprisane nepokretnosti, te
stranke imaju mogućnost da u skladu sa odredbom člana 136. ZVP-a predlože veštačenje, te da se na
isto izjašnjavaju i traže objašnjenja i dopune, a sve u cilju utvrđivanja tržišne cene eksproprisanih nepokretnosti i visine naknade za iste prema tako utvrđenoj vrednosti.
(Iz Rešenja Višeg suda u Novom Sadu, poslovni broj Gž. 5751/10 od 30.03.2012. godine)
556.
Naknada za eksproprisanu nepokretnost ranijem sopstveniku, kome je dodeljen na korišćenje odgovarajući stan, određuje se tako što se utvrđena tržišna vrednost eksproprisane
nepokretnosti umanjuje za vrednost stana datog na korišćenje. Vrednost stana datog na korišćenje utvrđuje se na osnovu tržišne vrednosti tog stana, umanjene za otkupnu cenu navedenog stana, valorizovanu do momenta kad se tržišna vrednost određuje.
- 213 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Članom 16. stav 1. Zakona o eksproprijaciji ("Sl. glasnik RS" br. 53/95 sa svim izmenama i
dopunama), koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 72. istog zakona, propisano
je da je ranijem sopstveniku zgrade ili stana, odnosno poslovne prostorije, korisnik eksproprijacije dužan da, na njegov zahtev, da u svojinu ili susvojinu drugu stambenu zgradu ili stan, odnosno
poslovnu prostoriju na istom mestu ili bližoj okolini, koja po strukturi i površini odgovara uslovima stanovanja, odnosno obavljanja delatnosti, koju je raniji sopstvenik imao pre eksproprijacije.
Članom 17. istog zakona propisano je da je, u slučaju kada se vrednost eksproprisanog objekta i
objekta koji se daje na ime naknade u svojinu ili u susvojinu razlikuje - korisnik eksproprijacije,
odnosno raniji sopstvenik, dužan da drugoj strani isplati razliku u ceni. Naknada za eksproprisanu nepokretnost ranijem sopstveniku kome je dodeljen na korišćenje odgovarajući stan, određuje
se tako što se utvrđena tržišna vrednost eksproprisane nepokretnosti umanjuje za vrednost stana
datog na korišćenje. Vrednost stana datog na korišćenje utvrđuje se na osnovu tržišne vrednosti
tog stana, umanjene za otkupnu cenu navedenog stana, valorizovanu do momenta kad se tržišna
vrednost određuje.
Radi pravilne primene citiranih zakonskih odredaba potrebno je prethodno utvrditi razliku
vrednosti između eksproprisane nepokretnosti i dela stana koji je predlagaču dat na korišćenje u
momentu eksproprijacije. Ukoliko bi tako dobijena vrednost stana datog na korišćenje predlagaču
bila niža od vrednosti eksproprisane nepokretnosti, onda bi bilo neophodno utvrditi procenat razlike vrednosti između te dve nepokretnosti i tako dobijeni procenat dosuditi predlagaču, prema tržišnim cenama u momentu donošenja odluke.
(Iz Rešenja Višeg suda u Beogradu Gž br. 7282/12 i
Rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu R1 br. 441/11)
557.
Republika Srbija i JVP "Srbija - Vode", solidarno odgovaraju za plaćanje novčane naknade za izvršenu faktičku eksproprijaciju izgradnjom brane i formiranjem akumulacionog jezera.
(Okružni sud u Valjevu, Gž. 1201/08 od 20.11.2008. godine)
558.
Učesnik eksproprijacije koji nije u zakonskom roku tražio naplatu naknade za eksproprisanu nepokretnost određenu zaključenim poravnanjem nema pravo da ponovo traži utvrđenje
i naplatu te naknade.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Opštinske uprave za geodetske i imovinskopravne poslove B.P. br. 07-11/465-708/75 od 11.03.1975. godine, u korist korisnika eksproprijacije Industrijskog kombinata iz B.P, preneta je u društvenu svojinu, radi izgradnje zdravstvene
stanice eksproprisana nekretnina u KO B.P. - grad, između ostalog i k.p. br. 4342/3 od 7,65 ari,
vlasništvo B.P. iz B.P. i k.p. br. 4344/3 od 5,44 ara, vlasništvo J.P. iz B.P. Do sporazumnog utvrđivanja naknade za eksproprisanu imovinu nije došlo pred opštinskim organom nadležnim za
imovinsko pravne poslove, pa je u vanparničnom postupku pred Opštinskim sudom u B.P. u
predmetu R. br. 26/76 dana 28.2.1979. godine između ranijih vlasnika i korisnika eksproprijacije
zaključeno poravnanje kojim je utvrđena naknada za eksproprisanu nepokretnost. U zaključenju
ovog poravnanja učestvovali su J.P. kao raniji vlasnik i zajedno sa A.P. kao naslednici ranijeg
vlasnika B.P. Predmet poravnanja bile su upravo parcele koje su eksproprisane označenim rešenjem. Tužioci su pravni sledbenici ranijih vlasnika, a tuženi je pravni sledbenik korisnika ekspro- 214 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
prijacije i protivnika predlagača u postupku zaključenja poravnanja. Naknada utvrđena poravnanjem nikada nije isplaćena. Pravni prethodnik tuženog je odmah stupio u posed eksproprisane nepokretnosti, ali i nepokretne imovine koja je u vlasništvu tužilaca, a nije bila predmet eksproprijacije, tako da drži površinu od ukupno 30 ari. Vrednost ovog zemljišta, prema utvrđenju prvostepenog suda, iznosi 500,00 dinara po 1 m2.
Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je bio mišljenja da su pravni prethodnici tužilaca bili u zabludi prilikom zaključenja poravnanja, jer prethodnik tuženog nije isplatio
naknadu u cilju realizacije sudskog poravnanja, a naknadno je nezakonito prisvojio veću površinu od
eksproprisane, pa su se zbog toga, saglasno članu 65. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima (dalje: ZOO), stekli uslovi za poništaj poravnanja i za obavezivanje tuženog da plati naknadu tužiocima
za celokupno zauzeto zemljište od 30 ari, u ukupnom iznosu od 1.500.000,00 dinara.
Drugostepeni sud je bio suprotnog mišljenja, smatrajući da utvrđeno činjenično stanje upućuje
na neosnovanost tužbenog zahteva. Stav drugostepenog suda pravilan je.
Iz sadržine osporenog poravnanja nesumnjivo proizilazi da su prethodnici tužilaca znali povodom koje imovine se vodi vanparnični postupak za određivanje naknade (koje katastarske parcele i
sa kojom površinom), pa zato nema uslova za poništaj poravnanja po članu 65. st. 1. i 2, kao i članu
61. ZOO. Okolnost što je pravni prethodnik tuženog zauzeo veću površinu od eksproprisane, nije
razlog za poništaj poravnanja, niti se može smatrati da su time pravni prethodnici tužilaca pri zaključenju poravnanja bili u zabludi ili prevareni od suprotne strane.
Stoga je drugostepeni sud pravilno preinačio prvostepenu presudu utoliko što je odbio zahtev tužilaca za poništaj poravnanja.
Kako je u tom delu pobijana presuda zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava, a ne postoje razlozi na koje Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, jer u sprovedenom postupku nije
učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 11) Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu prvom izreke ove presude primenom člana 393. Zakona o parničnom postupku. U ostalom delu revizija tužilaca je osnovana.
Tačno je stanovište drugostepenog suda o neosnovanosti tužbenog zahteva kojim se potražuje
naknada za eksproprisanu nepokretnost. Ta naknada je određena sudskim poravnanjem i tužioci, odnosno njihovi pravni prethodnici su bili ovlašćeni da traže njegovo izvršenje, to jest naplatu potraživanja prinudnim putem u roku iz člana 379. ZOO. Okolnost što to nisu učinili ne daje im pravo da ponovo traže utvrđenje i naplatu te naknade.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1853/2007 od 3.07.2008. godine)
559.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnom prethodniku tužioca izuzeto je iz poseda neizgrađeno gradsko građevinsko zemljište u korist Opštine Bor, za potrebe SIZ-a za stambeno komunalnu
oblast, pravnog prethodnika tuženog JP "Direkcije za izgradnju" Bor, osim sporne parcele, rešenjem
SO Bor od 13.03.1986. godine. Ovim rešenjem, po žalbi pravnog prethodnika tužioca, zamenjeno je
ranije rešenje od 20.09.1985. godine kojim je istom izuzeta iz poseda i predmetna parcela kp. aa na kojoj se nalaze građevinski objekti. Utvrđeno je da ova parcela nije eksproprisana. Predmetna parcela nalazi se u kompleksu nepokretnosti na kojima je postojalo pravo svojine u korist pravnog prethodnika
tužioca, a koje su uz pravičnu naknadu eksproprisane. Sporna parcela, kao što je već rečeno, nije eksproprisana već je ostala na korišćenju kod pravnog prethodnika tužioca, obzirom da je predmetno zemljište gradsko građevinsko zemljište. Na toj parceli nalaze se objekti izgrađeni isključivo za držanje
stoke, čija je ukupna vrednost 512.247,60 dinara. Zbog urbanizacije okruženja korišćenje ovih objekata za stočarsku namenu nije moguće.
- 215 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, kada su tužbeni zahtev tužioca odbili kao neosnovan.
Na osnovu člana 24. Zakona o građevinskom zemljištu ("Službeni glasnik SR Srbije", broj 20/79
i 38/84), a u skladu sa Detaljnim urbanističkim planom stambenog naselja "Bor II" ("Službeni list
Opštine", broj 11/79) izuzeto je iz poseda ranijeg korisnika gradsko građansko zemljište, osim sporne parcele broj aa koja se prema planu nalazi na građevinskoj parceli broj bbb. Naknada za izuzeto
gradsko građevinsko zemljište određena je u postupu eksproprijacije u predmetu R. 820/88, u skladu
sa Zakonom o eksproprijaciji (objavljen u "Službenom glasniku SRS", broj 40/84 i 53/87) i na osnovu zaključenog sudskog poravnanja u tom postupku.
Prema članu 2. Zakona o eksproprijaciji, nepokretnostima, u smislu ovog zakona, smatraju se
zemljišta, zgrade i drugi građevinski objekti. Nije sporno da pravnom prethodniku tužilaca ni jednim pravnim aktom nije oduzeto pravo svojine na objektima sagrađenim za stočarsku namenu,
niti je to pravo svojine u smislu člana 3. navedenog zakona, ograničeno. Naprotiv, po žalbi ranijeg vlasnika ovi objekti, sa zemljištem, ostali su u svojini i nisu izuzeti iz poseda pravnom prethodniku tužioca. Nemogućnost korišćenja objekata nastupila je na osnovu opšteg akta, pošto je
ovo zemljište na kome se sporni objekti nalaze proglašeno kao gradsko građevinsko zemljište odlukom SO Bor ("Službeni list Opština", broj 11/84) i usvajanjem GUP-a Bora čuvanje stoke u
Boru je zabranjeno. Proglašenjem zemljišta na kome se sporni objekti nalaze gradskim građevinskim zemljištem, to je postao deo Bora.
Prema odredbama člana 10. Zakona o eksproprijaciji, ako se prilikom eksproprijacije jednog dela nepokretnosti utvrdi da sopstvenik nema privrednog interesa da koristi preostali deo nepokretnosti, odnosno ako je zbog toga na preostalom delu nepokretnosti onemogućena ili bitno otežana njegova egzistencija, eksproprisaće se na njegov zahtev i taj deo nepokretnosti. Pravni prethodnik tužioca u postupku eksproprijacije nije tražio da mu se i ti objekti oduzmu iz poseda, u kom slučaju bi za
njih imao pravo na pravičnu naknadu. On to nije činio, već je tražio da mu se sporna parcela, na kojoj se ti objekti nalaze, ostavi na korišćenje. Stoga, i po oceni revizijskog suda, neosnovano tužilac
nalazi da samo proglašenje izuzetog zemljišta za gradsko građevinsko predstavlja radnju tuženih iz
koje, kako se navodi, proizilazi krivica zbog nemogućnosti da se na parceli koja nije izuzeta, spornoj
parceli, gaji stoka. Zabrana držanja stoke nije nastala donošenjem rešenja o eksproprijaciji kompleksa zemljišta tužiočevom pravnom prethodniku. Iz svega izloženog proizlazi, da na strani tuženih ne
postoji odgovornost, tj. nema pravnog osnova da se tuženi solidarno obavežu da tužiocu na ime naknade štete zbog nemogućnosti korišćenja spornih objekata isplate njihovu utvrđenu vrednost.
Nije osnovan navod u reviziji da su tuženi odgovorni za nastalu štetu jer su znali da izgradnjom
naselja dela grada, ti objekti više neće moći da se koriste ni na koji način, osim kuće. U smislu Zakona o građevinskom zemljištu ("Službeni glasnik SRS" broj 20/79 i 38/84), gradsko građevinsko zemljište može se odrediti u postojećim gradovima i naseljima gradskog karaktera i u naseljenim mestima koja se proglase gradom ili naseljem gradskog karaktera i drugim područjima predviđenim za
stambenu i drugu kompleksnu izgradnju ako je to zemljište već izgrađeno ili ako je obuhvaćeno odgovarajućim urbanističkim planom prema kome će se izgradnja u celini ili većim delom izvršiti. Zemljište u građevinskom području na kome postoji pravo svojine, sopstvenici mogu koristiti u skladu
sa namenom zemljišta u određenom području, pod uslovima određenim zakonom i propisima donetim na osnovu zakona. U pogledu eksproprijacije građevinskog zemljišta na kome postoji pravo svojine, primenjuju se propisi o eksproprijaciji. Namena zemljišta je stambena izgradnja, a ne za stočarsku delatnost.
Neosnovano tužilac u svojoj reviziji navodi da su tuženi odgovorni za naknadu štete tužiocu
zbog nemogućnosti tužioca da koristi sporne objekte. Nije sporno da je tužiočevom pravnom prethodniku eksproprisan kompleks imovine 1985. i 1988. godine, a u okviru koje imovine se nalazi i
- 216 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
kp. broj aa u MZV BB KO VV, koja nije eksproprisana, već je ostala u svojini tužioca, kao i objekti
na istoj koji se sada nalaze u naselju Gradskog karaktera. Ne postoji pravni osnov odgovornosti jer
tužiocu od strane tuženih ni jednim pravnim aktom nije oduzeto pravo svojine na spornim objektima,
niti ograničeno pravo svojine i pravo korišćenja na navedenoj parceli. Kako predmetni objekti nisu
eksproprisani, a nije eksproprisana ni parcela na kojoj se nalaze ti objekti, već su i objekti i parcela
ostali i dalje u svojini najpre pravnog prethodnika tužioca, a potom i samog tužioca, neosnovano tužilac smatra da ima pravo na naknadu zbog nemogućnosti korišćenja predmetnih objekata za gajenje
stoke.
Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 14.09.2000. godine, nakon donošenja drugostepenog rešenja kojim je ukinuto delimično rešenje Opštinskog suda u Boru R. 820/88 od 18.02.1999. godine.
Navedenim prvostepenim rešenjem obavezana je Opština Bor da pravnog prethodniku tužioca, u tom
postupku predlagaču, plati naknadu zbog nemogućnosti korišćenja opisanih nepokretnosti u dosuđenoj visini. Po stanovištu drugostepenog suda, radi se o imovinsko-pravnom sporu, odnosno naknadi
štete, a o takvom zahtevu redovni sud raspravlja i odlučuje u parničnom postupku. Zahtev za isplatu
naknade zbog nemogućnosti korišćenja ovih objekata podnet je u vanparničnom postupku 11. marta
1998. godine. U smislu člana 390. stav 2. ZOO, predlog za ostvarivanje prava na naknadu zbog nemogućnosti korišćenja predmetnih objekata u vanparničnom postupku prekida zastarelost obzirom
da je vanparnični sud uputio predlagača da svoje potraživanje ostvaruje u parničnom postupku. Drugostepeno rešenje predlagač je primio 6. septembra 2000. godine, a predmetnu tužbu je podneo
14.09.2000. godine, pa proizilazi da u smislu čl. 376. ZOO, tužiočevo potraživanje nije zastarelo.
Navodi u reviziji da je u vanparničnom predmetu provedeno veštačenje od strane veštaka odgovarajuće struke radi utvrđivanja vrednosti spornih objekata, bez značaja je u ovom sporu jer je delimično rešenje vanparničnog suda kojim je ta naknada utvrđena, ukinuto.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 2810/05)
560.
Ne smatra se da je predlog predlagača za određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost povučen ukoliko punomoćnik predlagača ne dođe na raspravu.
Rešenjem prvostepenog suda predlog predlagača smatra se povučenim.
Drugostepeni sud je usvojio žalbu predlagača, ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odluku.
U konkretnom slučaju radi se o vanparničnom postupku određivanja naknade za eksproprisanu
nepokretnost, a na raspravu od 11.05.2004. godine, punomoćnik predlagača nije došao.
Sud je pogrešno primenio odredbe Zakona o vanparničnom postupku, posebno čl. 134. i čl. 11.
koje regulišu da se pomenuti postupak vodi po službenoj dužnosti, da je hitan, da čak nema ni prekida postupka usled smrti stranke, a takođe je regulisano da izostanak stranke ne sprečava sud da i dalje postupa. To znači da nije imalo uslova da se smatra da je predlog predlagača povučen.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 1038/04 od 28.09.2004. godine)
561.
Prema Zakonu o eksproprijaciji ("Službeni glasnik RS", broj 53/95), najpre se vrši eksproprijacija a potom određuje naknada za eksproprisanu imovinu. U ovom slučaju, određena je naknada
za eksproprisanu nepokretnost, odnosno zasade i objekt na nepokretnosti, iako postupak eksproprijacije još nije okončan. Predlagač, kao raniji vlasnik, pokrenuo je upravni spor pred Vrhovnim
- 217 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
sudom Srbije u kome je poništeno konačno rešenje Ministarstva finansija o eksproprijaciji, tako
da predstoji donošenje nove odluke. Dok ona ne bude doneta, odnosno dok ne postane pravnosnažna, uputno je prekinuti postupak određivanja naknade za eksproprisanu imovinu, jer ishod
postupka eksproprijacije može biti i takav da do ostvarivanja prava na naknadu uopšte ne dođe.
Kako o ovome nižestepeni sudovi nisu vodili računa, u reviziji se osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava. To je i bio razlog što je ovaj sud u smislu člana 395. stav 2.
Zakona o parničnom postupku ukinuo nižestepene presude i predmet vratio na ponovno suđenje,
pravilna primena materijalnog prava iziskuje da se o visini naknade za eksproprisanu imovinu
odlučuje tek po okončanju postupka o eksproprijaciji, što proizlazi iz člana 41. stav 3. u vezi sa
članom 35. Zakona o eksproprijaciji. Stoga će prvostepeni sud ispitati da li je novo rešenje o eksproprijaciji doneto i da li je postalo pravnosnažno, da bi tek potom doneo odluku o visini naknade za eksproprijaciju. Dok postupak eksproprijacije ne bude okončan valjalo bi da postupak određivanja naknade bude prekinut.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 468/2002 od 14.02.2002. godine)
562.
Ukoliko je eksproprisana nepokretnost opterećena plodouživanjem, onda samo vlasniku pripada naknada za eksproprisanu nepokretnost.
(Okružni sud u Nišu, Gž. 2026/83)
(Član 137. Zakona o vanparničnom postupku)
563.
Najzad, kada je procesnopravni odnos sazreo za meritorno odlučivanje, prvostepeni sud je na
pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo tj. odredbe člana 1, 15. i
člana 43-a Zakona o eksproprijaciji RS i zaključio da je zahtev tužilaca osnovan. Sa pravnim zaključkom prvostepenog suda slaže se i ovaj sud, jer su za isti dati razlozi kojima se pravilno objašnjava kako su tužioci stekli pravo na novčanu naknadu i zašto su tuženi dužni da istu plate. U pitanju je tzv. faktička eksproprijacija kod koje se po logici stvari ne traži da je opština formalno eksproprisala zemljište da bi vlasnik ili korisnik oduzetog zemljišta stekao pravo na novčanu naknadu. Odnos faktičke eksproprijacije nastaje kada se na zemljištu grade putevi, infrastrukturni ili drugi objekti
od javnog i opšteg interesa, iako ne postoji odluka – rešenje o oduzimanju zemljišta. Dakle, do faktičke eksproprijacije dolazi usled propusta opštine koja dozvoljava izgradnju objekata od javnog interesa na zemljištu koje nije formalno eksproprisano. Takva praksa dovodi do ugrožavanja i povrede
subjektivnih građanskih prava fizičkih i pravnih lica na zemljištu i drugim nepokretnostima. Kroz institut faktičke eksproprijacije štite se vlasnici ili korisnici zemljišta u odnosu na opštinu i druge državne organe koji sami ili preko trećih lica (krajnih korisnika) organizuju izgradnju javnih i drugih
dobara na zemljištu koje nije formalno eksproprisano. Upravo iz ovih razloga prvostepeni sud je
obavezao tužene da tužiocima plate naknadu za faktički oduzete katastarske parcele. Naime, izgradnjom ulice sa potrebnom komunalnom infrastrukturom promenjen je karakter zemljišta preko koga
prelazi ta ulica. Više se ne radi o privatnom dobru, tj. privatnom putu već o javnom dobru o kome
vodi računa država preko svojih organa i javnih preduzeća. U isto vreme opština i krajnji korisnik
snose odgovornost vlasniku ili korisniku zemljišta jer su to njihovo zemljište priveli odgovarajućoj
- 218 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
nameni, a da ga prethodno nisu oduzeli. Što se tiče visine dosuđene nadoknade, ovaj sud nalazi da je
pravilno prvostepeni sud u skladu sa odredbom člana 43-a Zakona o eksproprijaciji RS zaključio da
su tuženi dužni da plate tužiocima ukupan iznos od 1.324.750,00 dinara.
(Presuda Apelacionog suda u Beogradu, Gž br. 14159/10 od 11.04.2011. godine)
564.
Vlasnik eksproprisane nepokretnosti nema pravo na naknadu štete iz tog osnova kada se
iz eksproprisanog objekta dobrovoljno iselio, a potom ga porušio, a vrednost stana koji je dobio u tom postupku veća je od vrednosti tog objekta.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u pobijanoj presudi pravilno je primenjeno materijalno
pravo, član 12. Zakona o eksproprijaciji, kada je odbijen tužbeni zahtev tužilje za isplatu naknade za
oduzete nepokretnosti i rušenje zgrade i pomoćnih objekata. Naime, utvrđeno je da se tužilja dobrovoljno iselila iz spornih nepokretnosti po osnovu ugovora sa tuženom povodom raseljavanja sa lokacije i prihvatila je stan na drugoj lokaciji. Stoga tužilja nije protivpravno iseljena iz spornih nepokretnosti i one nisu nezakonito porušene, odnosno vlasnici su sami porušili objekte na lokaciji za raseljavanje. Takođe, utvrđeno je da je ukupna vrednost nepokretnosti oduzeta tužilji manja od vrednosti
stana koji je tužilja dobila i otkupila od tuženog, pa je stoga tužbeni zahtev tužilje neosnovan, a revizijom se neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava.
(Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 811/10 od 8.06.2010. godine)
565.
Za određivanje naknade za oduzeto zemljište sud je vezan rešenjem komisije za vraćanje
oduzetog zemljišta.
Vanparnični sud u postupku određivanja naknade za oduzetu nepokretnost nije ovlašćen da vrši
drugačiju kategorizaciju naknade oduzetog zemljišta bez obzira na faktičko stanje u vreme donšenja
odluke.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 2637/07)
566.
Samo isključivom vlasniku pripada potraživanje naknade za trajno zauzimanje dela nepokretnosti
bez sprovođenja odgovarajućeg postupka, odnosno za faktičku izvršenu eksproprijaciju, koja ne zastareva, jer ova naknada nije određena niti zaključenim sporazumom, niti rešenjem nadležnog organa u
upravnom postupku, niti odlukom suda. Uređivanje između suvlasnika načina upravljanja i korišćenja
zajedničke stvari nije osnov za sticanje isključivog vlasništva na realnom delute stvari. Isplatom potpune
vrednosti zauzetog dela nepokretnosti priznaje se izvršeni čin faktičke eksproprijacije, zbog čega njegovom vlasniku ne pripada pravo na izmaklu korist zbog nekorišćenja zauzetog dela nepokretnosti.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 3078/07)
567.
Pravnosnažno rešenje o eksproprijaciji građevinskog zemljišta i savesnost korisnika eksproprijacije su smetnja ranijem vlasniku odnosno njegovom zakonskom nasledniku, da po prestanku prava
korišćenja građevinskog zemljišta od strane korisnika eksproprijacije u smislu čl. 86. Zakona o planiranju…, ostvari pravo na naknadu izmakle koristi u sm. čl. 15. u vezi čl. 189. ZOO.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 1525/07)
- 219 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
568.
Visina kamate kod novčane naknade za eksproprisane nepokretnosti je u visini rasta cena
na malo, a ne u visini zakonske zatezne kamate.
Međutim, pogrešio je prvostepeni sud kada je na iznos pravične novčane naknade protivniku
predlagača dosudio zakonsku zateznu kamatu počev od donošenja prvostepenog rešenja. Zakonska
zatezna kamata je kazna dužniku koji nije na vreme ispunio svoju novčanu obavezu. Ovde se ne radi
o tome, već cilj kamate treba da bude da se do padanja u docnju, očuva novčana supstanca, što se postiže kamatom u visini rasta cena na malo, pa je saglasno navedenom preinačeno prvostepeno rešenje u pogledu kamate i na utvrđen iznos pravične novčane naknade za eksproprisane nepokretnosti
predlagaču dosuđena kamata u visini rasta cena na malo prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike, a ne zakonska zatezna kamata.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu Gž. br. 564/06 od 7.04.2006. godine)
569.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravosnažnim rešenjem nadležnog opštinskog organa
uprave od 13.03.1979. godine ocu tuženog, kao vlasniku, eksproprisana je uz pravičnu novčanu naknadu stambena zgrada bez proširenja i pomoćnih objekata izgrađena na parceli 354/1 starog premera koja odgovara katastarskoj parceli 363 novog premera, upisana u ZKUL 1093 KO K., a za potrebe
Zavoda za izgradnju grada Beograda i radi izgradnje stambenog naselja. Pravosnažnim sudskim rešenjem Re.753/81 od 17.02.1982. godine utvrđena je naknada za eksproprisanu porodičnu stambenu
zgradu sa postojećim objektima i protivnik predlagača obavezan da preko umešača Zavoda za izgradnju i rekonstrukciju Beograda isplati ranijem vlasniku, pravnom prethodniku tuženog, iznos od
1.360.824, 00 dinara uz umanjenje od 4%, odnosno isplati iznos od 1.306.391,04 dinara. Nije sporno
da je 21.07.1982. godine ova naknada isplaćena. Na osnovu zahteva tuženog za poništaj navedenog
rešenja o eksproprijaciji, pošto je od eksproprijacije prošlo 15. godina a krajnji korisnik nije izvršio
nikakve radove na privođenju zemljišta nameni radi koje je i izvršena eksproprijacija, nadležni opštinski organ uprave je rešenjem od 06.12.1994. godine poništio rešenje o eksproprijaciji od
13.03.1979. godine. Po pravosnažnosti rešenja od 06.12.1994. godine navedena nepokretnost preneta
je u svojinu pravnog sledbenika pokojnog P.I., ovde tuženog. Nije sporno da se imovinsko pravni
odnosi između korisnika eksproprijacije i tuženog nisu rešili sporazumom, pa je stoga predmet ovog
spora vraćanje isplaćene naknade jer je poništajem rešenja o eksproprijaciji otpao pravni osnov za
primljenu naknadu. Nalazom i mišljenjem veštaka utvrđeno je da isplaćena naknada pravnom prethodniku tuženog, valorizovana na dan davanja nalaza, 30.11.2001. godine, iznosi 1.013.759,45 dinara za koji iznos je tužbeni zahtev tužioca usvojen. Međutim, Vrhovni sud nalazi da se u reviziji osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava. Naime, u slučaju deeksproprijacije, vrednost
naknade koju vlasnik treba da vrati mora da bude određena u istoj srazmeri prema sadašnjoj vrednosti te eksproprisane nepokretnosti, u kojoj je pri njenoj isplati, bila određena i visina naknade prema
ondašnjoj tržišnoj vrednosti eksproprisane nepokretnosti. Ovo zato što tužilac shodno odredbi člana
190. Zakona o obligacionim odnosima ima pravo na potpunu naknadu prilikom povraćaja ranije plaćenog iznosa na ime naknade za eksproprisanu nepokretnost. Isplaćena naknada pravnom prethodniku tuženog u određenom novčanom iznosu, utvrđena je na osnovu članova 45. i 52. tada važećeg Zakona o eksproprijaciji, tako što je ukupna građevinska vrednost eksproprisanog objekta koja je obuhvatala vrednost materijala, vrednost radne snage potrebne za izgradnju objekta, troškove transporta
i materijalne troškove kao i troškove izgrade tehničke dokumentacije, s tim da je iznos ove naknade
- 220 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
umanjen zavisno od trajanja objekta u momentu određivanja naknade ili mogućnosti njegovog korišćenja. Tako utvrđena ukupna građevinska vrednost umanjena je i za procenat od 4% radi dodele stana. Otuda, da ne bi bio povređen princip ekvivalentnosti naknade koju je pravni prethodnik tuženog
nekad primio i naknade koju sada tuženi treba da vrati, trebalo je utvrditi građevinsku vrednost eksproprisanih nepokretnosti u ovom momentu umanjenu za 4%, da bi se u istoj srazmeri prema sadašnjoj građevinskoj vrednosti deeksproprisanog objekta odredila visina naknade koja treba da se vrati.
Pošto na taj način nije utvrđena visina vrednosti isplaćene naknade za eksproprijaciju koju, posle deeksproprijacije tuženi treba da vrati tužiocu, to je bilo nužno ukinuti nižestepene presude i predmet
vratiti prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 2600/05 od 14.11.2006. godine)
570.
Odluka o visini novčane naknade za oduzeto zemljište treba da sadrži i odredbe koje se
odnose na kamatu koja pripada ranijem vlasniku od momenta donošenja odluke do dospelosti da bi se očuvala i zaštitila od inflacije vrednost novčane naknade utvrđena odlukom.
Predlagaču je utvrđena pravična novčana naknada za oduzeto zemljište koje nije moglo da se
vrati, uz obavezu protivnika predlagača da na utvrđeni iznos novčane naknade plati i kamatu u visini
stope rasta cena na malo na iznose dospelih rata počev od dospelosti svake pojedinačne rate pa do
konačne isplate. Prema odredbi čl. 12b st. 1. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda ("Sl. glasnik
RS", br. 18/91, 20/92, 42/98) u slučaju kada je visinu novčane naknade utvrdio nadležni sud, naknada se plaća u jednakim tromesečnim ratama u roku od 10 godina, počev od isteka godine dana od dana pravosnažnosti sudske odluke, a prema st. 3. istog propisa na dospele obaveze iz st. 1. ovog člana
plaća se kamata u visini rasta cena na malo, prema poslednjim objavljenim podacima Republičkog
organa nadležnog za poslove statistike.
Po nalaženju Okružnog suda, na dospele obaveze novčane naknade utvrđene u smislu gore navedenih zakonskih propisa ranijem vlasniku pripada kamata u visini stope rasta cena na malo počev od
donošenja odluke suda u vanparničnom postupku o utvrđivanju visine naknade pa do dospelosti, čime
se postiže da se očuva i zaštiti od inflacije vrednost novčane supstance utvrđene rešenjem o novčanoj
naknadi (drugo je pitanje prava na zakonsku zateznu kamatu koje se sada ne postavlja). U suprotnom,
novčana naknada u periodu od donošenja odluke o naknadi pa do dospelosti, bila bi izložena nepovoljnom dejstvu inflacije. Prema odredbi čl. 9. st. 3. navedenog zakona naknada će se odrediti na način i
po propisima za utvrđivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost. čl. 134. Zakona o vanparničnom
postupku propisuje da se postupak za određivanje naknade za eksproprisane nepokretnosti pokreće i
vodi po službenoj dužnosti, što dalje znači da je u ovakvoj situaciji prvostepeni sud i po službenoj dužnosti bio dužan da odluči i o kamati o kojoj je reč, počev od donošenja odluke o naknadi pa do dospelosti obaveza. Kako prvostepeni sud rešenjima od 16.05.2001. godine i 10.12.2001. godine nije odlučio o kamati i za sporni period, zahvaljujući delom i procesnoj neaktivnosti predlagača (izostanak žalbe u tom delu), Okružni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je pobijanim rešenjem
odlučio i o obavezi protivnika predlagača na plaćanje kamate i za period od donošenja rešenja o naknadi pa do dospelosti. Istina, prvostepeni sud je odluku doneo u pogrešnoj formi, kao rešenje o ispravci. Takvo rešenje ima karakter dopunske odluke po službenoj dužnosti i na zakonitost rešenja nema značaja što je rešenje označeno kao rešenje o ispravci jer je važna suština, a ne forma.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 732/06 od 30.05.2006. godine)
- 221 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
571.
Pravo na naknadu štete se ostvaruje ili po osnovu pretpostavljene krivice, u smislu člana 154.
stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ili po osnovu odgovornosti bez obzira na krivicu, u smislu
člana 154. st. 2. i 3. Zakona o obligacionim odnosima. U ovom slučaju ne postoji ni jedan od mogućih osnova odgovornosti. O većini naknade za eksproprisanu nepokretnost vođen je vanparnični postupak, a pošto je reč o sudskom postupku, na njegovo trajanje tuženi nije mogao da utiče. Zato i ne
može biti deliktno odgovoran. Samim tim, neosnovano se u reviziji tužioca navodi da su nižestepeni
sudovi pogrešili što su zahtev za naknadu štete odbili. Eksproprijacijom raniji vlasnik gubi pravo
svojine. Gubitak tog prava se vezuje za pravnosnažno rešenje o eksproprijaciji a ne za isplatu naknade za eksproprisanu nepokretnost. Kako tužilac u periodu za koji traži naknadu štete, nije bio vlasnik
eksproprisane nepokretnosti, nije ni imao pravo da tu nepokretnost koristi. Samim tim, ne može tražiti ni naknadu štete zbog nekorišćenja nepokretnosti.
(Presuda Vrhovnog sud Srbije, Rev. 4161/01 od 18.10.2001. godine)
572.
Odredbom čl. 42. Zakona o eksproprijaciji, propisano je se naknada za eksproprisano poljoprivredno i građevinsko zemljište određuje u novcu prema tržišnoj ceni takvog zemljišta. Prvostepeni
sud je nesumnjivo utvrdio da je oduzeto zemljište sada po prirodi građevinsko zemljište van građevinskog područja, pa je, s obzirom na tržišnu vrednost tog zemljišta i suvlasničke delove predlagača
na tom zemljištu, pravilno obavezao protivnika predlagača na isplatu novčane naknade, koju je pravilno utvrdio.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 6394/98 od 18.11.1998. godine)
573.
Otuđenje imovine u toku postupka eksproprijacije nema pravnog dejstva prema korisniku eksproprijacije.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 3909/97)
574.
U vanparničnom postupku radi pravične naknade za eksproprisanu nepokretnost kada je u žalbu
osnovano izjavio samo raniji vlasnik, koji do zaključenja rasprave pred prvostepenim sudom nije
opredelio visinu svog zahteva, a nema osnova za preinačenje prvostepenog rešenja, drugostepeni sud
će svojim rešenjem žalbu usvojiti. Prvostepeno rešenje ukinuti u delu preko prvostepenim rešenjem
dosuđenog oiznosa i predmet vratiti prvostepenm sudu na ponovno suđenje u tom delu.
(Zaključak savetovanja u Saveznom sudu od 26.12.1991. godine)
575.
Korisnik eksproprijacije se rešenjem o eksproprijaciji obavezuje da ranijem sopstveniku zemljoradniku obezbedi drugo odgovarajuće poljoprivredno zemljište u naknadu za zemljište
koje mu se ekspropriše ukoliko je predhodno u provedenom postupku utvrđeno da korisnik
eksproprijacije ima ili može da pribavi takvo zemljište.
Iz spisa predmeta proizilazi da je tužilac zemljoradnik kome je prihod od zemljišta uslov egzistencije. Stoga su po shvatanju suda upravni organi bili dužni da u smislu člana 17. stav 3. Zakona o
eksproprijaciji, u postupku eksproprijacije predhodno ispituju da li postoji mogućnost da korisnik
- 222 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
eksproprijacije tužiocu u zamenu za zemljište koje mu se ekspropriše da drugo odgovarajuće zemljište. U slučaju da takva mogućnost postoji rešenjem o eksproprijaciji treba obavezati korisnika eksproprijacije da ranijem sopstveniku zemljišta - zemljoradniku obezbedi drugo odgovarajuće poljoprivredno zemljište, u naknadu za zemljište koje se ekspropriše.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, U. 236/89 od 30.05.1989. godine)
576.
Prilikom utvrđivanja naknade za eksproprisani građevinski objekat, pored troškova određenih u
Zakonu o eksproprijaciji, u građevinsku vrednost objekta ulaze i troškovi uređenja građevinskog zemljišta i troškovi prikupljanja tehničke dokumentacije, koji su bili potrebni za gradnju eksproprisanog objekta.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 3/86)
577.
Prilikom dosuđivanja kamate za eksproprisanu nepokretnost, sud odlučuje po službenoj dužnosti, a ne po zahtevu stranke. Sud je dužan da odluči o kamati bez obzira da li je zajtev za kamatu stavljen ili nije.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 121/86)
578.
Visina naknade u postupku eksproprijacije određuje se prema cenama u vreme donošenja prvostepene odlke, koje vreme obuhvata i kraći period vremena od izvršenog veštačenja do dana donošenja odluke suda.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 1819/84)
579.
Za građevinski objekat bespravno podignut, iako je obuhvaćen pravnosnažnim rešenjem o eksproprijaciji ne može se ostvariti naknada.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 837/82)
580.
Visina naknade za eksproprisanu nepokretnost, u smislu Zakona o eksproprijacij, utvrđuje se
prema okolnostima u momentu donošenja prvostepene odluke o naknadi, a kasnija izmena okolnosti,
prema kojima se određuje naknada, nema uticaja na visinu naknade. Na takvu izmenu nema uticaja
ni okolnost što je visina naknade određena po sporazumu stranaka.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 299/81)
581.
Pošto je pravnosnažnim rešenjem o eksproprijaciji ugašeno pravo plodouživaoca, kojim su bile
optetrećene nepokretnosti izuzete iz poseda predlagača, korisnik eksproprijacije ne sme da isplati
iznos određene naknade predlagačima kao bivšim vlasnicima. U takvom slučaju on je dužan da iznos dosuđene naknade položi na poseban račun kod banke, koja može izvršiti isplatu bivšim vlasnicima samo na osnovu sporazuma predlagača i nosilaca drugih stvarnih prava ili na osnovu sudske odluke.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 203/81)
- 223 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
(Član 138. Zakona o vanparničnom postupku)
582.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju sporna nepokretnost eksproprisana je 5.07.1985. godine
rešenjem Sekretarijata za privredu i finansije i inspekcijske poslove SO G. U donošenju tog rešenja
izvršen je upis društvene svojine u zemljišnoj knjizi, a 30.08.1985. godine opština je drugotuženom
dala to zemljište na trajno korišćenje u cilju izgradnje ekonomskih objekata. Drugotuženi je
uknjižio svojinu na spornom zemljištu (Dn. ...). Isti opštinski organ je 10.9.1985. godine drugotuženom izdao odobrenje za gradnju objekta (ekonomske zgrade na spornom zemljištu). Rešenjem
Republičkog sekretarijata za finansije od 28.12.1990. godine, poništeno je rešenje o eksproprijaciji 5.07.1985. godine. Drugotuženi je izgradio ekonomski objekat u skladu sa urbanističkim
uslovima i nalazi se u državini spornog zemljišta. Iza ništave eksproprijacije koja je izvršena u
privatnom interesu postojao je sporazum stranaka u ovoj parnici da se u stvarnosti zaključi ugovor o prodaji između tužioca kao prodavca i drugotuženog kao kupca u cilju rešavanja imovinskih potreba drugotuženog zbog podizanja nivoa Dunava. Drugotuženi je opštini isplatio naknadu
za eksproprijaciju (prodajnu cenu). Naknada za eksproprijaciju (cena) isplaćana je tužiocu.
Na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je odbijen
pravnosnažno tužbeni zahtev radi utvrđenja svojine na spornom zemljištu i kada je odbijen drugi tužbeni zahtev za predaju izgrađenog zemljišta u državinu.
Eksproprijacija dela parcele tužioca jeste ništava, ali restitucija u sudskom postupku nije mogućna zato što je drugotuženi kao savestan graditelj u smislu člana 24. Zakona o osnovama svojinsko
pravnih odnosa stekao pravo svojine na zemljištu na kome je izgrađen građevinski objekat i koje je
neophodno za njegovu redovnu upotrebu jer nije znao niti mogao znati da gradi na tuđem zemljištu,
a vlasnik zemljišta (tužilac) koji je znao za izgradnju nije se odmah usprotivio. Tuženi je dobio zemljište od strane prvotužene opštine, uknjižio se i dobio dozvolu za gradnju objekta. Tužilac je znao
za gradnju, sporazumeo se sa takvim načinom regulisanja imovinskih odnosa i primio je cenu koja je
isplaćena u formi naknade za eksproprijaciju. Građenjem na tuđem zemljištu, u situaciji kada je
prvotuženi savestan gradilac i kada se tužilac izgradnji nije odmah usprotivio, prestalo je pravo
svojine tužioca, a nastalo pravo svojine drugotuženog. Vlasnik zemljišta po članu 24. stav 2. Zakona imao je pravo da za vreme od tri godine od dana saznanja za završenu izgradnju, ali najkasnije za vreme od 10 godina od završene izgradnje traži da mu graditelj naknadi vrednost zemljišta u visini prometne cene u vreme donošenja sudske odluke pod uslovom da cena nije isplaćena
u tržišnoj visini i rokovi prekluzivnog karaktera nisu istekli. U ovom slučaju očigledno je da je
tužilac prekludiran u zahtevu za naknadu, bez obzira na činjenicu da li je isplaćena tržišna cena u
vreme sporazuma, jer je od momenta izgradnje protekao rok od 10 godina.
Imajući u vidu izloženo, neosnovani su revizijski navodi u kojima se ističe da je zbog posledica poništaja odluke o eksproprijaciji sud bio dužan da izvrši restituciju (vraćanje u pređašnje stanje) i da su
opštinski organi zloupotrebivši službeni položaj uz nesavesnost tuženog, tužioca lišili prava svojine na
zemljištu. Kao što je istaknuto, tuženi (koji je upisao pravo svojine) postao je vlasnik po osnovu gradnje
na tuđem zemljištu.
Napominje se da u pogledu razloga iz nižestepenih odluka revizijski sud nije vezan, pa je zato bez
značaja činjenica da je presuda po protivtužbi postala pravnosnažna i izvršna, jer je tuženi (koji se na
prvostepenu presudu nije žalio) odbijen u pogledu zahteva za utvrđenje prava svojine po osnovu gradnje zato što je upisan u zemljišne knjige kao vlasnik po drugom pravnom osnovu.
(Vrhovni kasacioni sud, Rev. 2065/10 od 01.09.2010. godine)
- 224 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
583.
Kada se naknada za eksproprisanu imovinu određuje tako da se bivšem blasniku daje u svojinu druga nepokretnost (stan), a delom u novcu, onda se kod odlučivanja o visini naknade za eksproprisanu nepokretnost, imaju primeniti ista merila kao i kod utvrđenja vrednosti stanova shodno Zakonu o eksproprijaciji. U takvom slučaju stan koji se daje ranijem vlasniku kao deo naknade iu drugom obliku ima se
proceniti prema njegovoj građevinskoh vrednosti u vreme donošenja odluke o naknadi za eksproprijaciju, a ne prema vrednosti u viini cene po kojoj je eksproprisani stan bio kupljen.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 89/77)
584.
Naslednici umrle stranke koja je za života oidnela zahtev za poništaj rešenja o eksproprijaciji
imaju pravo da nastave taj postupak i posle smrti stranke.
(Vrhovni sud Srbije, U. br. 3445/75)
585.
Pravo da pod uslovima iz Zakona o eksproprijaciji traži pništaj rešenja o eksproprijaciji određene nepokretnosti pripada ne samo ranijem sopstveniku te nepokretnosti već i njegovim naslednicima.
(Vrhovni sud Srbije, U. br. 8164/74)
(Član 140. Zakona o vanparničnom postupku)
586.
Presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5914/07 od 27.03.2008. godine odbijena je žalba
tužilaca i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5242/05 od 10.5.2007. godine, kojom je: odbijen tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da se 1) obaveže prvotuženi da tužiocima isplati za površinu od 1ha 28 ari i 97m2 ukupno 8.238.345,00 dinara u jednakim tromesečnim ratama,
u roku od deset godina, počev od isteka godinu dana od pravnosnažnosti rešenja Opštinskog suda u
Novom Sadu R. ... računajući od 5.05.2003. godine, sa kamatom u visini rasta cena na malo, prema
poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike, počev od
14.11.2002. godine na glavnicu od 8.238.345,00 dinara do isplate, svake tromesečne rate, a sve do
isplate poslednje 40-te rate, koja dospeva dana 6.05.2013. godine, a dospele obaveze na ime razlike
za četvrtu dospelu ratu iznos od 58.628,79 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od
9.02.2005. godine do isplate, za petu dospelu ratu iznos od 66.416,37 dinara sa zakonskom zateznom
kamatom počev od 11.05.2005. godine do isplate, za šestu dospelu ratu iznos od 75.968,28 dinara sa
zakonskom zateznom kamatom počev od 5.08.2005. godine do isplate, za sedmu dospelu ratu iznos
od 85.598,47 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 7.11.2005. godine do isplate, 2)
utvrdi da je drugotužena dužna da isplaćuje tužiocima za površinu od 1ha ukupan iznos od
6.387.800,00 dinara u jednakim novčanim iznosima od po 159.695,00 dinara, u jednakim tromesečnim ratama u roku od 10 godina, počev od isteka godinu dana od pravnosnažnosti rešenja Opštinskog suda u Novom Sadu R. ... računajući od 5.05.2003. godine, sa kamatom u visini rasta cena na
malo prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike,
počev od 14.11.2002. godine, na glavnicu od 6.387.800,00 dinara do isplate svake tromesečne rate, a
sve do isplate poslednje 40-te rate koja dospeva 6.05.2013. godine, 3) obaveže trećetuženi da tužio- 225 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
cima isplati za površinu od 12 ari ukupan iznos od 766.536,00 dinara u jednakim novčanim iznosima
od po 19.163,40 dinara počev od isteka godinu dana od pravnosnažnosti rešenja Opštinskog suda u
Novom Sadu R. ... računajući od 5.05.2003. godine, sa kamatom, u visini rasta cena na malo, prema
posednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike počev od
14.11.2002. godine na glavnicu od 766.536,00 dinara do isplate svake tromesečne rate do isplate poslednje 40-te rate koja dospeva dana 6.5.2013. godine, a dospela obaveza na ime razlike za prvu dospelu ratu u iznosu od 3.735,71 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 6.09.2004. godine
pa do isplate, za drugu dospelu ratu iznos od 3.416,45 dinara,sa zakonskom zateznom kamatom od
6.09.2004. godine do isplate, za treću dospelu ratu iznos od 7.117,53 dinara sa zakonskom zateznom
kamatom počev od 27.05.2005. godine do isplate, za četvrtu dospelu ratu iznos 6.788,79 dinara sa
zakonskom zateznom kamatom počev od 27.05.2005. godine do isplate, za petu dospelu ratu iznos
od 6.388,60 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27.05.2005. godine do isplate, za šestu dospelu ratu iznos od 6.910,36 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.08.2005.
godine do isplate, za sedmu dospelu ratu iznos od 7.653,98 dinara sa zakonskom zateznom kamatom
počev od 8.11.2005. godine do isplate; obavezani su tužioci da prvo i drugotuženima solidarno naknade troškove postupka u iznosu od 48.240,00 dinara.
Protiv ove drugostepene presude tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Tužena E.b. a.d. N.S. je dostavila odgovor na reviziju tužilaca.
Odlučujući o reviziji tužilaca Vrhovni sud Srbije je presudom Rev. ... od 10.09.2008. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca.
Ustavni sud je, u postupku po ustavnoj žalbi B.K. iz Č., odlukom Už. ... od 15.07.2010. godine:
1) usvojio ustavnu žalbu B.K. i utvrdio da je presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. ... od 10.09.2008.
godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu zajemčeno odredbom člana 58. stav
2. Ustava RS; 2) poništio presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. ... od 10.09.2008. godine i odredio da
Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv
presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5914/07 od 27.03.2008. godine i 3) odlučio da se odluka
objavi u "Službenom glasnku RS".
U ponovnom postupku po reviziji tužioca B.K., čije se pravno dejstvo proteže i na ostale jedinstvene suparničare na tužilačkoj strani, u smislu člana 204. u vezi člana 399. Zakona o parničnom
postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04), koji se primenjuju na osnovu člana 55. stav 2. Zakona
o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 111/09), obzirom da je revizija tužilaca izjavljena protiv navedene drugostepene presude pre 29.12.2009. godine,
Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.
Naime, rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu R. ... od 14.11.2002. godine, donetom u vanparničnom postupku, utvrđena je naknada predlagačima K.K., D.K. i B.K. za vraćeno ranije prinudno otkupljeno zemljište od ranijeg sopstvenika B.K., suvlasništvo predlagača u jednakim delovima i
to: za površinu od 1ha 28 ari i 97m2 u ukupnom iznosu od 8.238.345,60 dinara, na dan 14.11.2002.
godine u jednakim novčanim iznosima, pa je obavezan protivnik predlagača B. a.d. N.S. da navedeni
iznos isplati predlagačima putem isplatne blagajne u jednakim tromesečnim ratama u roku od 10 godina, počev od isteka godinu dana od pravnosnažnosti ove odluke, sa kamatom u visini rasta cena na
malo, prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike, a
od dana dospelosti do isplate, za površinu od 12 ari ukupan iznos od 766.536,00 dinara, predlagačima na jednake novčane iznose, a na dan 14.11.2002. godine, pa je obavezan protivnik predlagača JP
"..." da putem isplatne blagajne isplati navedeni iznos predlagačima u jednakim tromesečnim ratama
u roku od 10 godina, počev od isteka godinu dana od dana pravnosnažnosti ove odluke, sa kamatom
u visini rasta cena na malo, prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog
- 226 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
za poslove statistike, a od dana dospelosti do isplate, za površinu od 1ha i 1m2 ukupni iznos od
6.387.800,00 dinara predlagačima, a na dan 14.11.2002. godine, pa je obavezan protivnik predlagača
N.b. a.d. N.S., da putem isplatne blagajne isplati navedeni iznos predlagačima u jednakim tromesečnim ratama u roku od 10 godina, počev od isteka godinu dana od dana pravnosnažnosti ove odluke,
sa kamatom u visini rasta cena na malo, prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike, a od dana dospelosti do isplate; kao i da protivnici predlagača
predlagačima solidarno naknade troškove postupka u iznosu od 1.109.500,00 dinara.
Tužioci A.K. i O.V. su zakonski naslednici predlagača, sada pok. D.K. biv. iz N.S., a drugotužena E.b. a.d. N.S. je pravni sledbenik protivnika predlagača N.b. a.d. N.S.
Tužbenim zahtevom u ovoj parnici tužioci zahtevaju ponovno utvrđenje obaveza tuženih na isplatu naknade u rokovima i na način propisan zakonom uz drugačiji obračun kamate, jer im je zbog
pogrešne interpretacije zakonskih odredaba u vanparničnom rešenju: "a od dana dospelosti do isplate" u izvršnom postupku kamata obračunata u visini rasta cena na malo samo za period za vreme docnje u plaćanju pojedinačnih rata i to od dana docnje do isplate, umesto od pravnosnažnosti
odluke o naknadi za pojedinačnu ratu.
Odlučujući o ovako postavljenom zahtevu tužilaca prvostepeni sud je zahtev tužilaca odbio kao
neosnovan, a drugostepeni sud je odbio žalbu tužilaca i potvrdio navedenu prvostepenu presudu o
odbijanju zahteva tužilaca, navodeći da je citiranim rešenjima vanparničnog suda – Opštinskog suda
u Novom Sadu R. ... od 14.11.2002. godine, kamata na dosuđene iznose određena u svemu u skladu
sa posebnim zakonima, u visini rasta cena na malo, prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike, a od dospelosti svake rate do isplate, da su tuženi redovno isplaćivali tromesečne rate tužiocima prema navedenom rešenju, zbog čega nema osnova za
primenu zakonske zatezne kamate na navedene iznose, posebno imajući u vidu da obaveza tuženih
prema tužiocu nije dospela u celosti jer poslednja isplatna rata dospeva 2013. godine.
Revizijom tužilaca se osnovano ukazuje da su nižestepeni sudovi odlučujući o zahtevima tužilaca
pogrešno primenili materijalno pravo i da je zbog toga činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.
Prema odredbama člana 9. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta
koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog
neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda ("Službeni glasnik RS", br.
18/91, 20/92, 42/98), naknada za zemljište oduzeto po navedenim osnovima, određuje se na način i
po propisima za utvrđivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost.
U slučaju kad je visinu novčane naknade utvrdio nadležni sud u smislu odredaba član 12-b) stav
1. navedenog Zakona, naknada se plaća u jednakim tromesečnim ratama, u roku od 10 godina počev
od isteka godine dana od dana pravnosnažnosti sudske odluke. Na dospele obaveze iz stava 1. ovog
člana plaća se kamata u visini rasta cena na malo, prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike (stav 3. člana 12-b).
Imajući u vidu zaštitnu i antiinflatornu funkciju kamate koja se plaća na iznose tromesečnih rata
u visini rasta cena na malo prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog
za poslove statistike, ova kamata se obračunava i plaća na svaku utvrđenu isplatnu ratu, počev od
pravnosnažnosti sudske odluke pa do dospelosti rate utvrđene zakonom, a ne samo u slučaju docnje
u isplati tromesečne rate. Na ovu revalorizacionu kamatu ima prvo svaki od učesnika kome je po navedenom propisu naknada za oduzetu imovinu utvrđena sudskom odlukom, kada je način plaćanja
određen u okviru roka od deset godina. U suprotnom bilo bi povređeno pravo tužilaca na imovinu
zajemčeno odredbom člana 58. stav 2. Ustava i članom 1. Prvog protokola uz Evropsku konvenciju
za zaštitu ljudskih prva i osnovnih sloboda.
Kako su nižestepeni sudovi propustili da zahteve tužioca ocene saglasno navedenim propisima i
utvrde da li je na isplatne rate tužiocima obračunata i kamata u visini rasta cena na malo saglasno
- 227 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
stavu 3. člana 12-b) navedenog zakona, od pravnosnažnosti sudske odluke do dospelosti svake pojedinačne rate utvrđene zakonom, Vrhovni kasacioni sud je ukinuo obe nižestepene presude na osnovu
ovlašćenja iz člana 407. stav 2. ZPP i odlučio kao u izreci.
Vrhovni kasacioni sud je ovaj predmet ustupio Osnovnom sudu u Novom Sadu, obzirom na
zahteve opredeljene u tužbi u novčanim iznosima kojima se zahteva isplata iznosa od
8.238.345,00 dinara od prvotuženog, 6.387.800,00 dinara od drgotuženog i 766.536,00 dinara od
trećetuženog, ne računajući pripisane i obračunate kamate na pojedinačne rate, što prema kursu
eura u odnosu na dinar u vreme podnošenja tužbe od 83,600 dinara za jedan evro, predstavlja dinarsku protivvrednost 98.544,7966 evra - za 8.238.345,00 dinara u vreme podnošenja tužbe, na
osnovu odredaba člana 22. Zakona o uređenju sudova ("Službeni glasnik RS", br. 116/08,
104/09) i člana 3. stav 1. tačka 20. Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava
("Službeni glasnik RS", br. 116/08)
U ponovnom postupku prvostepeni sud će otkloniti rečene nedostatke i doneti zakonitu i pravilnu odluku.
(Vrhovni kasacioni sud, Rev.1 br. 12/10 20.01.2011. godine)
587.
Naknada za nacionalizovanu nepokretnost se utvrđuje u visini tržišne vrednosti nepokretnosti
prema stanju u vreme nacionalizacije, prema sadašnjim cenama a zastarelost potraživanja naknade
počinje da teče od momenta utvrđivanja vrednosti nacionalizovane nepokretnosti.
(Viši sud u Kraljevu, 3 Gž. 439/10)
588.
Za određivanje naknade za oduzeto zemljište sud je vezan rešenjem komisija za vraćanje
zemljišta.
Prema stanju u spisima u postupku sprovedenom pred komisijom za vraćanje oduzetog zemljišta
je identifikovano i ustanovljeno je da je u jednom delu poljoprivredno zemljište pogodno za intenzivnu proizvodnju a u drugom delu neplodno zemljište. Obzirom na ove činjenice vanparnični sud u
postupku određivanja naknade za oduzetu nepokretnost, nije ovlašćen da vrši drugačiju kategorizaciju oduzetog zemljišta bez obzira na faktičko stanje u vreme donošenja odluke.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 2637/07)
589.
U vanparničnom postupku za određivanje naknade za oduzeto zemljište koje je prešlo u
društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda, Republika Srbija nema status
jedinstvenog suparničara sa korisnikom zemljišta koji je u upravnom postupku obavezan na
plaćanje naknade za konfiskovano zemljište zbog neizmirenja obaveza po osnovu obaveznog
otkupa poljoprivrednih proizvoda.
Prema utvrđenim činjenicama rešenjem Komisije za vođenje postupka i donošenja rešenja po
zahtevima za vraćanje zemljišta utvrđeno je da je pravnom prethodniku predlagača oduzeto zemljište, koje je sada pod šumom, te je utvrđeno da naknada pada na teret protivnika predlagača koji koristi zemljište.
- 228 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Veštačenjem je utvrđena visina naknade za oduzeto zemljište.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili odredbu člana 9. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u
društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih
obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda, odredbu člana 12b koja je doneta Zakonom o izmenama i dopunama navedenog zakona ("Sl. glasnik RS", br. 42/98), i člana 42 Zakona
o eksproprijaciji, kada su utvrdili novčanu naknadu za oduzeto zemljište u navedenom iznosu, te
obavezali protivnika predlagača da predlagačima isplati tu naknadu na način opisan u izreci prvostepenog rešenja.
Neosnovano je isticanje u reviziji da je pobijano rešenje zasnovano na nedozvoljenom raspolaganju stranaka, iz razloga što protivnik nije mogao samostalno da učestvuje u postupku utvrđivanja naknade za oduzeto zemljište, već da je rešenjem morala biti obuhvaćena i Republika Srbija, budući da
o otuđenju nepokretnosti koje koriste javna preduzeća odlučuje Vlada Republike Srbije.
Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije (dalje: Zakon), izvršena je transformacija društvene u državnu svojinu. Republika je kao država, postala isključivi vlasnik imovine taksativno navedene u članu 1. koja je ranije imala tretman društvene svojine.
Država kao titular prava svojine na osnovu ovog zakona ima pravo raspolaganja tim sredstvima
koje u smislu člana 5. stav 2. Zakona, predstavlja otuđenje iz državne svojine, pribavljanje u državnu
svojinu i davanje na korišćenje, odnosno u zakup, kao i stavljanje hipoteke na nepokretnosti u državnoj svojini, o čemu saglasno članu 8. Zakona odlučuje Vlada Republike Srbije. Iz navedenih odredaba proizlazi da državni organi ili organizacije, organi teritorijalnih jedinica i drugih organizacija iz
člana 1 tačka 2) Zakona, imaju samo pravo pod uslovima iz člana 47. Zakona da koriste imovinu koja je prešla u državnu svojinu, da njom raspolažu i u smislu člana 7. Zakona imaju pravo upravljanja
tim sredstvima. Republika Srbija je stvarno legitimisana u svim sporovima koji nastanu iz poslova
koji imaju za posledicu promenu režima prava svojine uspostavljenog ovim zakonom, odnosno promenu njenog titulara ili uspostavljanje i ukidanje drugih stvarnih prava na imovini koja je u državnoj
svojini. U sporovima koji nastanu u vezi sa pravom korišćenja ili upravljanja sredstvima u državnoj
svojini, stvarna legitimacija pripadala bi njenim titularima, odnosno korisnicima, bilo da je pravo korišćenja stečeno na osnovu odredbe člana 5 stav 3 ili pod uslovima iz člana 47. Zakona.
Rešenjem Komisije za vraćanje oduzetog zemljišta u skladu sa odredbom člana 12 Zakona o
načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta, koje je prešlo u društvenu svojinu po
osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda utvrđena je obaveza protivnika predlagača kao korisnika
zemljišta za isplatu naknade, pa je pravilno nižestepenim odlukama protivnik obavezan da naknadu čija je visina utvrđena u vanparničnom postupku isplati predlagačima. S obzirom na to da se u
vanparničnom postupku odlučuje o obliku i visini naknade kojom se ne zadire u prava svojine,
zbog čega učešće Republike Srbije nije nužno radi okončanja vanparničnog postupka između
predlagača i protivnika predlagača kao korisnika spornog zemljišta.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 64/2004/2 od 17.03.2004. godine)
UREĐENJE UPRAVLJANJA I KORIŠĆENJA
ZAJEDNIČKE STVARI
(Član 141. Zakona o vanparničnom postupku)
590.
U ponovnom postupku, prvostepeni sud će u okviru stavljenog predloga oceniti izvedene dokaze u sm. čl. 8. ZPP-a, i to sve zajedno i svaki posebno pri tom imajući u vidu zaključeno porav- 229 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
nanje između stranaka 1R.41/05, pa ukoliko nađe da su stranke ovim poravnanjem izvršile fizičku deobu kp. br.. 2697 u KO.., onda ne bi bilo mesta vođenju postupka uređenja načina korišćenja, već bi ovaj postupak trebalo obustaviti. Naime, u tom slučaju predlagač bi svoje zahteve mogao da istakne samo u spornom, parničnom postupku. U suprotnom prvostepeni sud će postupajući po predlogu primeniti odredbe glave 9. ZVP-u, i po eventualnom predlogu stranaka izvesti dokaz veštačenjem od strane veštaka odgovarajuće struke koji bi dao predlog uređenja načina korišćenja nakon čega će doneti ponovnu odluku u ovoj pravnoj stvari, pri tom dajući jasne i iscrpne
razloge koje je činjenice utvrdio, na osnovu kog dokaza ih smatra utvrđenim, a nastojeći da zadovolji opravdane zahteve i interese zajedničara.
(Viši sud u Požarevu, 2Gž. 479/12 od 21.06.2012. godine)
591.
Prema odredbi čl.141. Zakona o vanparničnom postupku, sud uređuje način upravljanja i korišćenja zajedničke stvari suvlasnika, sukorisnika i drugih sudržalaca iste stvari, a prema odredbi
čl.142. postupak može da pokrene svaki zajedničar koji smatra da je povređen u pravu upravljanja ili
korišćenja zajedničkom stvari te da predlogom mora da obuhvati sve zajedničare, da u predlogu navede potrebne podatke o zajedničkoj stvari i razloge zbog kojih se postupak pokreće. Predlagač je u
svemu postupio po odredi čl.142. ZVP i u svom predlogu dao podatke o zajedničkoj stvari parcelama 1386/1 i 1386/4, naveo razloge zbog kojih postupak pokreće i predložio način uređenja korišćenja između njega i ostalih suvlasnika na ostalim parcelama. Prvostepeni sud je pogrešno protumačio
odredbu čl.141. ZVP i pogrešno u smislu čl.30. ZVP u vezi čl. 220. ZPP smatrao da zbog toga što
predlagač nije dokazao da predloženi način korišćenja zajedničkom stvari odgovara njegovom suvlasničkom delu takav predlog treba odbiti. Tačno je da se prema odredbi čl.30. ZVP u vanparničnoj
proceduri primenjuju opšta pravila parničnog postupka ali samo u slučaju kada ovaj posebni zakon
ne uređuje proceduru.
Odredbom čl.141. ZVP iziričito je određeno da će sud urediti način upravljanja i korišćenja zajedničkom stvari kad se stranke o tome ne sporazumeju a to znači da je sud dužan da preduzme sve radnje
da dođe do konačnog rešenja o načinu upravljanja i korišćenja zajedničkom stvari između suvlasnika,
sukorisnika i drugih sudržalaca. Zbog toga se ne može u ovoj situaciji primenjivati čl.220. ZPP u vezi sa
čl. 30. ZVP jer se o zahtevu za uređenje upravljanja i korišćenja zajedničkom stvari ne primenjuje princip tereta dokazivanja već sud ima eksoficio obavezu da te odnose među strankama uredi. Ukoliko je prvostepeni sud smatrao da je potrebno da se stručno lice izjasni da li predloženi način korišćenja odgovara suvlasničkom udelu predlagača na nekretninama onda je trebao da taj dokazni predlog odredi i da naloži predlagaču da taj dokazni predlog plati a odluku je mogao da donese i saslušanjem stranaka i uvidom u priložene skice. U svakom slučaju sud mora da donese odluku na koji će se način koristiti nekretnina i ne može da je odbije zbog toga što nije obavljeno veštačenje koje nije ni određivano.
(Iz Rešenja Višeg suda u Pančevu 2Gž.br. 633/12 od 30.10.2012. godine)
592.
Kad se traži uređenje načina korišćenja zajedničkom stvari nužni jedinstveni suparničari su svi zajedničari. Prema čl.141. Zakona o vanparničnom postupku u postupku uređenja upravljanja i korišćenja
zajedničke stvari sud uređuje način upravljanja i korišćenja zajedničke stvari suvlasnika, sukorisnika i
drugih sudržalaca iste stvari (zajedničari), a prema odredbi čl.142. st.2. istog zakona predlog mora da
obuhvati sve zajedničare, da sadrži potrebne podatke o zajedničkoj stvari koja je predmet postupka, kao
i razloge zbog kojih se postupak pokreće. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje i navedene zakonske odredbe pravilno je prvostepeni sud odbio predlog predlagača da uredi način korišćenja odnosno
- 230 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
upravljanja zajedničkim ulazom i dvorištem na parceli br.5385 KO Pančevo i uličnoj stambenoj zgradi
sagrađenoj na ovoj parceli, jer predlogom kao zajedničar nije obuhvaćen Grad Pančevo, koji je nosilac
javne svojine na navedenoj parceli u 29/401 dela i korisnik porodične stambene zgrade broj 3 i pomoćne
zgrade broj 4 sagrađenih na parceli broj 5385 KO Pančevo.
(Iz Rešenja Višeg suda u Pančevu 1-Gž. br.307/12 od 12.06.2012. godine)
593.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su suvlasnici na bunaru sa po 1/3. Tužena je bez saglasnosti tužilje kao jednog od suvlasnika na zajedničkoj stvari – bunaru postavila
poklopac od lima i katanac, tako da se bunar zaključava, a takođe je sa bunara skinula vito sa kofom. Polazeći od ovakvog utvrđenog činjeničnog stanja, radove koje je tužena preduzela bez saglasnosti tužilje, prelaze okvir redovnog upravljanja stvar. Naime, kako je čl. 15. ZOSPO propisano da za preduzimanje poslova koji prelaze okvir redovnog upravljanja na stvari, u šta ulazi i
veća popravka, potrebna saglasnost svih suvlasnika, a kako se u konkretnom slučaju, radi o preduzetim radovima na zajedničkoj stvari koji ne mogu spadati u poslove neophodne za redovno
održavanje stvari, to je za preduzimanje tih poslova potrebna saglasnost svih suvlasnika stvari.
Kako se tužilja nije saglasila sa izvedenim radovima na zajedničkoj stvari – bunaru, i tužena je
imala saglasnost samo jednog suvlasnika, a s obzirom da poslove koje je tužena preduzela, prelaze okvire redovnog održavanja stvari, to je za preduzimanje tih poslova, odnosno radova na zajedničkoj stvari potrebna saglasnost svih zajedničara u sm čl. 15. st. 4. ZOSPO.
Na ročištu na kome je zaključena glavna rasprava, prvostepeni sud je na zapisniku konstatovao da je tužena ostavila ključ tužilji na sto ispred tužilje i da je tužilja isti uzela, a da li se radi o
ključu od katanca koji se nalazi na bunaru ili ne, prvostepeni sud nije utvrdio, te je tužbeni zahtev
tužilje usvojen u delu u kome je tražila da se obaveže tužena da otključa bunar.
(Presuda Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 327/08 od 28.05.2009. godine)
594.
Zaključak provostepenog suda se ne može prihvatiti kao pravilan bez obzira što usmeni ugovor o
deobi zajedničke imovine - nepokretnosti ima pravno dejstvo. Ovo sa razloga što usmeni ugovor o
deobi ne predstavlja osnov za uknjižbu prava svojine, već se usmenim ugovorom samo uređuju odnosi među zajedničarima i određuje se ko je vlasnik na određenim delovima nepokretnosi. Da bi zajedničari mogli da izvrše upis prava svojine na određenim delovima po usmenom dogovoru u zemljišnim i dugim javnim knjigama mora se sprovesti postupak deobe zajedničke imovine u vanparničnom postupku u smislu odredaba čl. 148 – 154. ZVP ili sporazumom svih zajedničara takođe u sudskom postupku.
(Iz Rešenja Opštinskog suda u Kragujevcu R. 110/06 od 13.10.2006. godine i
Rešenje Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 749/07 od 01.06.2007. godine)
595.
Pogrešno je zaključio prvostepeni sud da se uređenje načina korišćenja ne može vršiti na nepokretnostima na kojima su bespravno izgrađeni objekti i vlasnici objekata nisu upisani kao sukorisnici
predmetnih parcela. Ovo s toga što je odredbom čl. 141. Zakona o vanparničnom postupku propisano da se u postupku uređenja upravljanja i korišćenja zajedničke stvari uređuje način upravljanja i
korišćenja zajedničke stvari suvlasnika, sukorisnika i drugih sudržalaca iste stvari.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 900/07 od 03.07.2007. godine)
- 231 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
596.
Prema čl. 141. Zakona o vanparničnom postupku, sud uređuje način upravljanja i korišćenja zajedničke stvari suvlasnika, sukorisnika i drugih sudržalaca istih stvari. Prema tome, ne može se podneti predlog za uređenje načina korišćenja neke stvari protiv suvlasnika, sukorisnika i drugih sudržalaca, ukoliko oni nisu u faktičkoj državini te stvari. To znači da predlagač nije bio u obavezi da predlog podnese protiv svih zemljišno- knjižnih sukorisnika, obzirom da oni nisu u faktičkoj državini
parcele povodom koje je podnet predlog za uređenje načina korišćenja.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Kragujevcu, Gž. 1420/07 od 13.07.2007. godine)
597.
Za donošenje odluke o uređenju načina korišćenja zajedničke stvari nije od značaja da li je
predlagač u (su)državini zajedničke stvari.
Prvostepeni sud je odbio predlog da se uredi način korišćenja zajedničke stvari, obzirom da uređenje
načina upravljanja i korišćenja zajedničke stvari u vanparničnom postupku mogu tražiti samo suvlasnici
koji i faktički koriste zajedničku stvar, pa kako predlagač nije držalac predmetnih nepokretnosti koje
protivnici predlagača isključivo koriste, prvostepeni sud smatra da se nisu stekli uslovi iz člana 141. Zakona o vanparničnom postupku (dalje: Zakon) za uređenje načina korišćenja zajedničke stvari.
Ovakav zaključak prvostepenog suda nije pravilan.
Prema odredbi člana 141. Zakona u postupku radi uređenja upravljanja i korišćenja zajedničke
stvari, sud uređuje način upravljanja i korišćenja zajedničke stvari suvlasnika, sukorisnika i drugih
sudržalaca iste stvari (zajedničari), dok prema odredbi člana 142. stav 1. istog zakona, postupak može da pokrene svaki zajedničar koji smatra da je povređen u pravu upravljanja ili korišćenja zajedničke stvari.
Iz sadržine navedenih zakonskih odredbi ne proizilazi da je uslov da sud uredi način korišćenja zajedničke stvari, da zajedničar koji inicira ovaj postupak, bude istovremeno i držalac zajedničke stvari. Smisao navedenih zakonskih odredbi, između ostalog, jeste u tome da se spreči samovolja onih zajedničara koji isključivo koriste zajedničku stvar na štetu drugih zajedničara i
omogući suvlasniku pravo da stvar drži i da je koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima srazmerno
svom delu, ne povređujući pravo ostalih suvlasnika (član 14. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa).
Prema tome, po nalaženju Okružnog suda, okolnost što nema sporazuma između zajedničara
u pogledu korišćenja zajedničke stvari, omogućuje vanparničnom sudu donošenje odluke u pogledu uređenja upravljanja i korišćenja zajedničke stvari, pri čemu je irelevantno da li je onaj zajedničar koji pokreće postupak i faktički u državini, odnosno u sudržavini zajedničke stvari.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 24/2006 od 27.01.2006. godine)
598.
Ako pored predloga tužioca za uređenje korišćenja određene katastarske parcele postoji i
zahtev da se utvrdi da je tužilac nosilac prava korišćenja na spornoj parceli, tada ne postoje
uslovi za obustavu parničnog postupka i njegov nastavak prema pravilima vanparničnog postupka a zbog toga što se o spornom pravu na stvari ili o spornom obimu prava - rešava prema
pravilima parničnog postupka.
- 232 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
U vanparničnom postupku se uređuje način upravljanja i korišćenja zajedničke stvari suvlasnika, sukorisnika i drugih sudržalaca iste stvari (zajedničari); postupak može pokrenuti svaki od njih ako smatra
da je povređen u pravu upravljanja ili korišćenja zajedničke stvari; predlog mora obuhvatiti sve zajedničare, sadržati podatke o zajedničkoj stvari i razloge zbog kojih se postupak pokreće, a po zakazanom ročištu zajedničarima će se ukazati na mogućnost da sporazumno urede način upravljanja odn. koripćenja
zajedničke stvari. Ukoliko se zajedničari ne sporazumeju sud će izvesti potrebne dokaze i na osnovu rezultata celokupnog postupka doneti rešenje kojim će urediti način korišćenja ili upravnjanja zajedničkom stvari prema odgovarajućim zakonskim propisima materijalnog prava, te vodeći računa o njihovim
posebnim i zajedničkim interesima - član 141. Zakona o vanparničnom postupku.
Ukoliko je, međutim, među zajedničarima sporno pravo na stvar koja je predmet postupka ili je
sporan obim prava, sud će uputiti predlagača da u određenom roku pokrene parnicu ili postupak pred
upravnim organom radi rešenja spornog prava odn. pravnog odnosa - član 145. Zakona o vanparničnom postupku.
Iz stanja u spisima proizilazi da u konkretnom slučaju u postupku nije podnet samo predlog za
uređenje načina korišćenja označene katastarske parcele od strane tužioca. Da jeste, bila bi pravilna odluka prvostepenog suda da se postupak obustavi a nastavi po pravilima vanparničnog postupka, i to nezavisno od toga da li se protivna strana (tuženi) slaže sa podnetim predlogom, jer se u
odsustvu sporazuma zajedničara i prema odredbama vanparničnog postupka odlukom suda može
urediti način korišćenja zajedničke stvari.
Tužilac je, međutim, u ovoj parnici tražio da se utvrdi i da je on nosilac prava korišćenja na spornoj katastarskoj parceli. Iz toga sledi da je – u smislu člana 145. Zakona o vanparničnom postupku među strankama sporno pravo na stvar, što se ne rešava u vanparničnom postupku već prema odredbama Zakona o parničnom postupku.
(Iz Rešenja Višeg trgovinskog suda, VIII Pž. 2973/06 od 31.08.2006. godine)
599.
Lice koje nije isključivi vlasnik stvari, ima pravo da istu koristi srazmerno svom suvlasničkom udelu.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 5341/02 od 15.01.2003. godine)
600.
Kada su tužioci vlasnici spratnog dela objekta veličine trosobnog stana, a tuženik je vlasnik poslovnog dela u prizemlju zgrade, onda se radi o vlasništvu na posebnim delovima zgrade, a ne o suvlasništvu, pa je tuženik ovlašćen da raspolaže svojim delom pa i zaključenjem ugovora o zakupu.
(Presuda Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 302/03 od 31.03.2003. godine)
601.
Suvlasnik poslužnog dobra može podići tužbu za utvrđenje ništavosti ugovora o kojim je bez
njegove saglasnosti zasnovana stvarna službenost ugovorom zaključenim između drugog uvlasnika
poslužnog dobra i vlasnika povlasnog dobra, jer kao suvlasnik koji je povređen u svom pravu predstavlja zainteresovano lice u smislu člana 109. ZOO.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Gzz. 161/02 od 12.02.2002. godine)
602.
Suvlasnik ima ovlašćenja vlasnika stvari samo na svojoj idealnoj kvoti, jer stvar nije realno podeljena.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 345/02 od 9.05.2002. godine)
- 233 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
603.
Za preduzimanje poslova koji prelaze okvire redovnog upravljanja suvlasničkom nepokretnošću,
u koje spadaju i izdavanje cele stvari u zakup, potrebna je saglasnost svih suvlasnika.
(Presuda Okružnog suda u Šapcu, Gž. br. 200/01 od 06.02.2001. godine)
604.
Suvlasnik nepokretnosti u čijem se posedu isključivo nalazi drugi suvlasnik ima pravo da zahteva predaju suposeda na osnovu čl. 14. stav 1. i čl. 70. stav. 4. ZOSPO.
(Presuda Okružnog suda u Zrenjaninu, Gž. br. 895/00, od 31.10.2000. godine)
605.
Suvlasnik ima pravo da stvar drži i da se njome koristi, zajedno sa ostalim suvlasnicima
srazmerno svom delu, nepovređujući pravo ostalih suvlasnika.
Prema članu 14. ZOSPO suvlasnik ima pravo da stvar drži i da se njome koristi, zajedno sa
ostalim suvlasnicima srazmerno svom delu, nepovređujući pravo ostalih suvlasnika, a prema odredbi čl. 73. istog Zakona, naslednik postaje držalac u trenutku smrti ostavioca, bez obzira na to
kada je stekao faktičku vlast na stvari. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je
zaključio prvostepeni sud da je tuženi u obavezi da tužiocu omogući da se useli i da sa njim koristi
dvosoban stan u Beogradu, a u skladu sa odredbom čl. 14. u vezi čl. 73. ZOSPO. Cenjeni su žalbeni navodi tuženog da je prvostepeni sud u konkretnom slučaju trebalo da primeni odredbe Srpskog
građanskog zakonika jer je tuženi stekao ličnu službenost stanovanja, s obzirom da je bio član porodičnog domaćinstva svog oca u momentu otkupa stana i da ima pravo da doživotno i nesmetano
koristi stan, međutim, po nalaženju Okružnog suda ovaj navod žalbe nije od uticaja na drugačiju
odluku u ovom sporu, s obzirom da je u konkretnom slučaju u pitanju susvojina na otkupljenom
stanu na kojem se ne može ustanoviti lična službenost.
(Odluka Okružnog suda u Beogradu, Gž. br. 7535/2000. godine)
606.
Tužilac je kao suvlasnik ovlašćen da traži iseljenje iz pomoćne prostorije i zato mu nije potrebna
saglasnost drugih suvlasnika.
(Presuda Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici, Gž. br. 695/2000 od 24.05.2000. godine)
607.
Vršenje rekonstrukcije i sanacije dela zgrade, kao i izgradnja aneksa stana prelaze okvire
redovnog održavanja stvari u susvojini, pa je za preuzimanje takvih poslova potrebna saglasnost svih suvlasnika. Odbijanje jednog suvlasnika da da saglasnost za obavljanje ovih poslova
ne daje pravo ostalim suvlasnicima da od suda traže da naloži davanje saglasnosti, već im daje
za pravo samo da traže fizičku deobu suvlasničke stvari.
Kako je članom 15. st. 4. ZOSPO, propisano, da je za preduzimanje poslova koji prelaze okvir
redovnog upravljanja na stvari u šta ulaze i veće popravke, potrebna saglasnost svih suvlasnika, a ka- 234 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
ko se u konkretnom slučaju radi o davanju saglasnosti za vršenje rekonstrukcije i sanacije dela zgrade, kao i izgradnji aneksa stana, što ni u kom slučaju ne može spadati u poslove neophodne za redovno održavanje stvari, to odbijanje tužene da da saglasnost za obavljanje ovih poslova, ne daje pravo
tužiocima da od suda traže da naloži tuženoj davanje saglasnosti, već im daje pravo samo da, shodno
članu 16. navedenog zakona traže fizičku deobu suvlasničke stvari.
(Odluka Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 4141/99 od 21.12.1999. godine)
608.
Suvlasnici mogu izvršiti ne samo fizičku nego i civilnu deobu sporazumom.
(Odluka Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 1505/97 od 02.04.1997. godine)
609.
Za preduzimanje poslova koji prelaze okvir redovnog upravljanja (izdavanje cele stvari u zakup,
zasnivanje hipoteke na celoj stvari, zasnivanje stvarnih službenosti, veče popravke i slično) potrebna
je saglasnost svih suvlasnika.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. br. 5646/96, od 11.02.1997. godine)
610.
Kada tužena kao jedan od suvlasnika bez znanja i odobrenja ostalih suvlasnika iz zajedničke parcele koja je po kulturi šuma poseče više stabala, bez značaja je u pogledu njene obaveze na naknadu
štete prema ostalim suvlasnicima kao tužiocima da li je ona ta stabla prodala ili je ista upotrebila za
sopstvene potrebe.
(Presuda Okružnog suda u Beogradu, Gž. br. 229/96, od 05.06.1996. godine)
611.
Suvlasnik može tražiti da mu drugi suvlasnik preda u sudržavinu suvlasničku stvar.
(Odluka Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 2376/91, od 10.02.1993. godine)
612.
Kada od dva suvlasnika samo jedan drži celu nepokretnost onda taj suvlasnik ima jači osnov za državinu. Drugi suvlasnik može svoje pravo na državinu ostvariti samo pošto prethodno izdvoji svoj realni
deo u spornoj nepokretnosti i potom traži predaju tog realnog dela nepokretnosti u državinu.
(Odluka Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 2138/91, od 30.10.1991. godine)
613.
Usled rušenja dela nekretnine na kojoj postoji suvlasništvo, jedina pravna posledica je prestanak prava vlasništva na porušenom delu, dok u preostalom delu suvlasnici zadržavaju svoja suvlasnička prava u neizmenjenim delovima.
(Presuda Vrhovnog suda Vojvodine, Rev. br. 982/89, od 20.12.1989. godine)
614.
Kada je jedan suvlasnik zgrade izričito ili prećutno dozvolio da drugi suvlasnik vrši investiciona ulaganja u zgradu, koja su bila nužna i kojima se znatno povećava vrednost zgra- 235 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
de, investitor ima pravo da zahteva utvrđenje srazmerno većeg suvlaničkog dela na osnovu
sporazuma.
Činjenica da je tužilac ulaganjem ličnih sredstava izvršio ulaganja na zgradi, koja su bila nužna, jer je pretila opasnost da se zgrada usled dotrajalosti sruši. Zatim je sagradio kupatilo, WC,
uveo struju. Izričiti sporazum stranaka o tome da će tužilac ovim radovima povećati svoj suvlasnički deo na zgradi nije postojao. Međutim, postojanje takvog sporazuma se iz ponašanja stranaka može zaključiti. Naime, tuženi u ovoj zgradi nikada nije stanovao niti je učestvovao u troškovima održavanja zgrade, radi se o dugom vremenskom periodu od 1946. godine. Međutim, tuženi
je dolazio i video u kakvom se stanju dotrajalosti zgrada nalazi i nije se usprotivio kada je tužilac
navedene radove na zgradi obavio, pa se ima smatrati da je prećutno pristao saglasio se da tužilac
navedene radove na zgradi obavi. U takvim okolnostima pravilno nalaze nižestepeni sudovi da su
ispunjeni uslovi po pravnim pravilima imovinskog prava, te odredbama sada važećeg ZOSPO-a,
da tužilac adaptacijom, dogradnjom stekne suvlasništvo na objektu, prema obimu svog učešća, pa
su pravilno primenili zakon kada su tužbeni zahtev usvojili.
(Presuda Vrhovnog suda Vojvodine, Rev. br. 926/88, od 09.11.1988. godine)
615.
Sporazum između suvlasnika postignut u vanparničnom postupku o načinu korišćenja suvlasničke stvari vezuje i pravne sledbenike-kasnije sticaoce suvlasničkih delova i ne može se jednostranom
voljom menjati.
(Presuda Vrhovnog suda Vojvodine, Rev. br. 360/88, od 27.04.1988. godine)
616.
Kad suvlasnik stvari izvrši radove koji su nužni radi održavanja stvari u susvojini, ima pravo na
naknadu izdataka od drugog suvlasnika srazmerno suvlasničkom udelu na stvari. Odlučujući o uređenju suvlasničkih odnosa (načinu korišćenja stambene zgrade između suvlasnika sud u vanparničnom postupku može odrediti samo one neophodne prepravke na zgradi koje ne prelaze okvire redovnog upravljanja i korišćenja zajedničke stvari.
(Presuda Vrhovnog suda Vojvodine, Gzz. br. 38/87, od 23.12.1987. godine)
617.
Sporni odnos između suvlasnika za predaju na raspolaganje, zajedničku upotrebu i upravljanje stambenom zgradom ne raspravlja se u parnici već se uređuje odredbama čl. 141. do 147. Zakona o vanparničnom postupku.
(Odluka Vrhovnog suda Srbije, Gzz. br. 136/86)
(Član 142. Zakona o vanparničnom postupku)
618.
Imajući u vidu da su ovde predlagač i protivnik pred prvostepenim sudom vodili vanparnični postupak radi fizičke deobe navedene nepokretnosti, te se u pogledu iste zaključili
- 236 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
navedeno poravnanje, to pravilno prvostepeni sud nalazi da nema mesta uređenju načina
upravljanja i korišćenja zajedničke stvari imajući u vidu da je fizička deoba izvršena.
U ovom predmetu stranke su spornu nepokretnost stekle nasleđivanjem o čemu je doneto rešenje, pa su se potom podelile i postigle poravnanje u spisima. Dakle, njihova sanaslednička zajednica
je prestala zaključenjem tog poravnanja, a onaj ko istim nije zadovoljan može ga osporavati u parnici. Dok se poravnanje ne poništi ono proizvodi pravno dejstvo i više nema pravne zajednice predlagača i protivnika. Zato i nema uslova za uređenje, upravljanje ili korišćenja stvari kako to predlagač
traži u vanparničnom potupku. Zakon o nasleđivanju u čl. 229. st. 1. predviđa da do deobe naslednici
zajednički upravljaju i raspolažu nasledstvom. Ovde se deoba dogodila i više nema zajedništva pa
osnovano prvostepeni sud obustavlja postupak.
Žalbeni navodi koji ističu da prvostepeno rešenje ne sadrži obrazloženje kako su vanparnične
stranke izvršile fizičku deobu na osnovu navedenog sudskog poravnanja, budući da nisu postali vlasnici na istoj nego suvlasnici sa udelom od po ½, te da nema razloga zašto prvostepeni sud nije odlučio o predlogu predlagača za uređenje upravljanja i korišćenja hodnika i predsoblja kao zajedničkih
delova kuće, jer su navedenim poravnanjem vanparnične stranke izvršile delimičnu fizičku deobu
kuće i postali vlasnici samo na po jednoj sobi, dok su na drugim prostorijama suvlasnici sa udelom
½ na kp. br. 2697 dvorište – plac nisu osnovani.
Naime, vanparnični postupak, jeste nesporan postupak i u istom sud nije ovlašćen da ceni punovažnost poravnanja u materijalnom smislu, već samo u formalnom smislu. U konkretnom slučaju,
nema zajedničke stvari imajući u vidu da je zaključeno gore navedeno poravnanje o fizičkoj deobi,
pa nema ni uređenja načina korišćenja.
(Viši sud u Požarevcu, 1Gž. 251/13 od 11.04.2013. godine)
619.
Iz sadržine odredbe čl. 141. Zakona o vanparničnom postupku, ne proizilazi da je uslov da sud
uredi način korišćenja zajedničke stvari, da zajedničar koji inicira ovaj postupak bude istovremeno i
držalac te stvari. Smisao navedenih zakonskih odredbi između ostalog, jeste u tome da se spreči samovolja onih zajedničara, koji isključivo koriste zajedničku stvar na štetu drugih zajedničara i omogući suvlasniku pravo da da stvar drži i da je koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima srazmerno
svom delu, ne povređujući pravo ostalih suvlasnika. Prema tome, po nalaženju Okružnog suda okolnost što nema sporazuma između zajedničara pogledu korišćenja zajedničke stvari, omogućuje vanparničnom sudu donošenje odluke u pogledu uređenja, upravljanja i korišćenja zajedničke stvari, pri
čemu je irelevantno da li je onaj zajedničar koji pokreće postupak i faktički u državini, odnosno u sudržavini zajedničke stvari.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 24/06 od 27.01.2006. godine)
620.
Pravila postupka o uređenju načina upravljanja i korišćenja zajedničke stvari od strane
suvlasnika primenjuju se i na slučajeve kada više lica ima pravo svojine, pravo korišćenja ili
državine na stvarima.
Odredbom člana 141-147. Zakona o vanparničnom postupku, propisana su pravila na osnovu kojih nadležni sud u slučajevima određenim posebnim zakonima, na zahtev zainteresovanih učesnika,
- 237 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
svojom odlukom uređuje način upravljanja i korišćenja zajedničke stvari. Pravila ovog postupka o uređenju načina upravljanja i korišćenja zajedničke stvari od strane suvlasnika primenjuju se i na slučajeve kada više lica ima pravo svojine, pravo korišćenja ili državine na stvarima. Prema odredbi člana
142. Zakona o vanparničnom postupku, svaki zajedničar je ovlašćen da pokrene ovaj postupak samom
činjenicom da lično smatra da je od strane drugog zajedničara povređen u pravima koja ima u odnosu
na upravljanje i korišćenje na zajedničkoj stvari.
Kako ni jednom odredbom koja reguliše navedenu materiju pravo na pokretanje postupka nije
ograničeno na lica koja kao zajedničari moraju da budu i držaoci stvari u pogledu koje postoji nesaglasnost po pitanju uređenja upravljanja i načina korišćenja, nižestepeni sudovi su pogrešno
primenili materijalno pravo kada su zauzeli stav da predlagači nisu aktivno legitimisani za pokretanje postupka zato što nisu držaoci spornih parcela. Potreba da se saglasnost oko korišćenja raspolaganja zajedničkom stvari uredi posredstvom suda u najvećem broju slučajeva i pretpostavlja
povredu nečijih državinskih ili drugih prava. Odredbe navedenih članova Zakona o vanparničnom postupku bi izgubile svoj smisao ako bi zajedničari zbog gubitka državine usled nesaglasnosti sa ostalim zajedničarima oko upravljanja, uređenja i korišćenja zajedničke stvari bili lišeni
mogućnosti da se obrate nadležnom sudu predlogom u smislu odredbi člana 141-147. Zakona o
vanparničnom postupku.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Gzz. br. 464/03 od 8.10.2003. godine)
621.
Ukoliko predlagač smatra da je povređeno pravo upravljanja ili korišćenja zajedničke
stvari pokreće se postupak za uređenje korišćenja te stvari.
Rešenjem Opštinskog suda u Čačku P. br. 325/00 od 21.3.2000. godine, odbijen je predlog predlagača prema protivnicima da se privremeno uredi način korišćenja stambenog objekta kao zajedničke stvari. Protiv navedenog rešenja žalbu je izjavio predlagač.
Okružni sud u Čačku je svojim rešenjem Gž. br. 139/03 od 10.02.2003. godine ukinuo rešenje
Opštinskog suda u Čačku R. br. 325/00 od 21.03.2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu
na ponovni postupak i odluku.
U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno sledeće:
Ne može se prihvatiti pravni stav prvostepenog suda da u konkretnom slučaju nema zakonskih
uslova za privremeno uređenje načina korišćenja zajedničke stvari, zbog poremećenih odnosa između stranaka i što je predlagač napustio kućnu zajednicu. Naime, u članu 142. Zakona o vanparničnom postupku je predviđeno da se pokreće postupak za uređenje korišćenja zajedničke stvari, kad
predlagač smatra da je povređeno pravo upravljanja ili korišćenja te stvari, a sud na osnovu rezultata
celokupnog postupka donosi rešenje kojim će urediti način korišćenja i upravljanje zajedničke stvari.
Drugim rečima razloge koje je našao prvostepeni sud da u konkretnom slučaju postoje, nemaju zakonskih osnova.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 139/03 od 10.02.2003. godine)
622.
Uređenje načina upravljanja u korišćenju zajedničke stvari u vanparničnom postupku mogu tražiti samo suvlasnici koji i faktički koriste tu stvar.
- 238 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Kod pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, da učesnici u ovom postupku uređenja upravljanja i
korišćenja zajedničke stvari suvlasnici na nepokretnosti čije se uređenje upravljanja i korišćenja traži, te da predlagači ne koriste radi stanovanja ovu nepokretnost, koju isključivo drži protivnik predlagača, pravilno je našao prvostepeni sud da se nisu stekli uslovi iz čl. 141. ZVP da se uredi način
upravljanja i koriščenja navedene nepokretnosti.
(Okružni sud u Kragujevcu, Gž. 8/92)
623.
Nosioci prava korišćenja izgrađenog gradskog građevinskog zemljišta mogu tražiti od suda da se
u vanparničnom postupku uredi način korišćenja takvog zemljišta i obim prava sukorišćenja pojedinih etažnih vlsasnika tog zemljišta.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 50/82)
(Član 143. Zakona o vanparničnom postupku)
624.
Konačna fizička deoba zajedničke kuće može biti izvršena tek posle utvrđenih svojinskih
udela stranaka u njenom sticanju.
Sporazum o deobi kuće, izvršen između sticalaca pre konačno utvrđenih udela u sticanju, ne može se smatrati konačnom deobom, već samo kao privremeno uređenje načina korišćenja.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 489/89)
(Član 144. Zakona o vanparničnom postupku)
625.
Pobijanim prvostepenim rešenjem odbijen je kao neosnovan predlog predlagača kojim je traženo da sud uredi način upravljanja i korišćenja zajedničke stvari – nepokretnosti.
Pravilno prvostepeni sud u pobijanoj odluci citira materijalno pravo, odnosno odredbe čl. 141-147.
ZVP, koje propisuju uređenje načina upravljanja i korišćenja zajedničke stvari suvlasnika, sukorisnika i
drugih sudržalaca iste stvari (zajedničara), ali te odredbe zakona ne primenjuje u konkretnom slučaju.
Kako je nesporno utvrđeno da su predlagač i protivnik predlagača u faktičkoj sudržavini predmetnih
parcela i da ne postoji dogovor između njih o načinu korišćenja istih, ovaj sud nalazi da osnovano predlagač traži da sud u smislu odredbe čl. 142. i 144. ZVP uredi način korišćenja predmetnih parcela, a da
prvostepeni sud pogrešno nalazi da je predlog predlagača neosnovan i to posebno sa razloga što bi predloženi način korišćenja zemljišta bio nepravičan u odnosu na protivnika predlagača.
- 239 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Osnovani su navodi žalbe da sud nije utvrdio kako je parcela korišćenja pre pokretanja predmetnog postupka, da nema utvrđenja o stanju na licu mesta, te da u smislu odredbe člana 144. ZVP nije
utvrđen način korišćenja koji je najpravičniji za stranke i kojim se obezbeđuje da zajedničari na najbolji mogući način koriste zajedničku stvar – predmetne parcele.
Takođe, osnovano se u žalbi predlagača navodi da među strankama nikada nije postojao usmeni ili
pismeni sporazum o načinu korišćenja i upravljanju zajedničkom stvari, da odnos zajedničara nije rešen pred nadležnim sudom, zbog čega prvostepeni sud i nije mogao utvrditi da je došlo do uređenja
načina korišćenja i upravljanja zajedničkom stvari na način što je protivnik predlagača samoinicijativno uredio odnos zajedničara u pogledu upravljanja odnosno korišćenja zajedničke stvari sa čime je
predlagač bio upoznat. Ovaj sud nalazi da činjenica da je protivnik predlagača samoinicijativno, bez
dogovora sa predlagačem, izmenio površinu predmetnog zemljišta i odredio deo zemljišta za koje je
smatrao da odgovara njemu, kao i deo zemljišta koje će pripasti predlagaču na ime njenog suvlasničkog dela a zatim i otpočeo sa korišćenjem površine zemljišta koji je namenio sebi, ne može uticati na
pravo zajedničara da ako smatra da je povređen u pravu upravljanja ili korišćenja zajedničke stvari pokrene postupak u smislu odredbe člana 142. ZVP.
Imajući u vidu odredbu člana 141. stav 1. ZVP prvostepeni su pobijanim rešenjem ne razjašnjava da
li je dotadašnjim načinom korišćenja predmetnih parcela na bilo koji način povređeno pravo predlagača
u načinu njihovog korišćenja, jer rešenje kojim se uređuje način upravljanja i korišćenja zajedničke stvari ima privremeni karakter, uvek se može menjati u zavisnosti od promene faktičkog stanja odnosno
okolnosti koje je sud imao u vidu prilikom donošenja rešenja, s tim da izmena faktičkog stanja mora biti
takvog karaktera da se može zaključiti da je drugi zajedničar - sudržalac povređen u svojim pravima.
Imajući u vidu navedeno, ovaj sud je primenom odredbe člana 387. stav 1. tačka 3. ZPP u vezi sa
članom 388. istog zakona i članom 30. stav 2. ZVP odlučio kao u stavu 1. izreke ovog rešenja, a prvostepeni sud će u ponovnom postupku upotpuniti činjenično stanje i pravilnom primenom materijalnog prava ponovo odlučiti o osnovanosti predloga predlagača.
(Iz Rešenja Višeg suda u Novom Sadu poslovni broj GŽ 3118/11 od 30.11.2011. godine)
626.
Kada uređuje način korišćenja zemljišta u društvenoj svojini, te kada odvoji određene površine
u korist jedne ili druge strane, sud je u obavezi da te površine tako ograniči i detaljno upiše u izreku rešenja da se takvo rešenje može i izvršiti.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 9687/85)
627.
Prema stanju u spisima stranke su suvlasnici svaki sa po ½ idealnih delova na porodičnoj kući
čija fizička deoba prema nalazu i mišljenju veštaka nije moguća. Međutim, s obzirom na položaj i
veličinu prostorija moguće je izvršiti razgraničenje u pogledu njihovog korišćenja. Prvostepeni sud
pobijanim rešenjem uređuje među strankama način korišćenja suvlasničke nepokretnosti tako što
će predlagač na ime svoje polovine idealnih delova koristiti prema skici sobu br. 2. u pov. od 15,50
kvm, a protivnik predlagača sobu br. 1. površine 11,23 kvm i prostoriju br. 3 pov. 10,50 kvm.
Predlagač žalbom pobija rešenje smatrajući da protivniku pripala na korišćenje veća površina radi čega predlaže veštačenje.
Drugostepeni sud odbija žalbu predlagača kao neosnovanu smatrajući da je u konkretnom slučaju
razlika u površini prostorija neznatna. Po stanovištu drugostepenog suda bitno je da je u slučaju nemogućnosti fizičke deobe zgrade, s obzirom na položaj i veličinu prostorija moguće izvršiti razgraničenje u
pogledu njihovog korišćenja, s tim da svaki od suvlasnika dobije istu, odnosno približno istu površinu.
(Okružni sudu Beogradu, Gž. 7369/84)
- 240 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
628.
Ukoliko među etažnim vlasnicima nema saglasnosti u pogledu podizanja pomoćnih objekata (garaže, šupe i sl.), sud ćen a predlog zainteresovanog vlasnika etažnog dela odlučiti u vanparničnom postupku da li će takvo podizanje pomoćnog objekta dozvoliti, vodeći računa da li je podizanje takvog objekta
celishodno i opravdano. Pri tom, sud ne ocenjuje da li je takvo podizanje u skladu sa građevinsko-tehničkim i urbanističkim propisim, jer o tome odlučuje nadležni upravni organ.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 19/82)
(Član 145. Zakona o vanparničnom postupku)
629.
Ne postoje uslovi za obustavu parničnog postupka i nastavak istog prema pravilima vanparničnog postupka, kada pored predloga tužioca za uređenje korišćenja određene katastarske parcele postoji i zahtev da se utvrdi da je tužilac nosilac prava korišćenja na spornoj parceli, jer se o spornom pravu na stvari ili o spornom obimu prava, rešava prema pravilima parničnog postupka.
Prema članu 141. Zakona o vanparničnom postupku (dalje: Zakon), u ovom postupku se uređuje
način upravljanja i korišćenja zajedničke stvari suvlasnika, sukorisnika i drugih sudržalaca iste stvari
(zajedničari). Postupak može pokrenuti svaki zajedničar koji smatra da je povređen u pravu upravljanja ili korišćenja zajedničke stvari, predlog mora obuhvatiti sve zajedničare, sadržati podatke o zajedničkoj stvari i razloge zbog kojih se postupak pokreće, a po zakazanom ročištu zajedničarima će
se ukazati na mogućnost da sporazumno urede način upravljanja, odnosno korišćenja zajedničke
stvari. Ukoliko se zajedničari ne sporazumeju sud će izvesti potrebne dokaze i na osnovu rezultata
celokupnog postupka doneti rešenje kojim će urediti način korišćenja ili upravljanja zajedničkom
stvari prema odgovarajućim zakonskim propisima materijalnog prava, te vodeći računa o njihovim
posebnim i zajedničkim interesima.
Međutim, kada je među zajedničarima sporno pravo na stvar koja je predmet postupka ili je
sporan obim prava, sud će uputiti predlagača da u određenom roku pokrene parnicu ili postupak
pred upravnim organom radi rešenja spornog prava, odnosno pravnog odnosa u smislu člana 145.
Zakona.
U konkretnom slučaju u predmetnom postupku nije podnet samo predlog za uređenje načina
korišćenja kat. parcele broj 4717 od strane tužioca, u kom slučaju bi bila pravilna odluka prvostepenog suda da se postupak obustavi a nastavi po pravilima vanparničnog postupka, nezavisno od
toga da li se protivna strana, u konkretnom slučaju tuženi, slaže sa podnetim predlogom, jer se u
odsustvu sporazuma zajedničara i prema odredbama vanparničnog postupka odlukom suda može
urediti način korišćenja zajedničkom stvarju. Međutim u ovoj parnici tužilac je tražio da se utvrdi
da je on nosilac prava korišćenja na spornoj katastarskoj parceli, pa sledi da je saglasno članu
145. Zakona među strankama sporno pravo na stvar a isto se ne rešava u vanparničnom postupku
i prema odredbama Zakona, već Zakona o parničnom postupku.
(Iz Rešenja Višeg trgovinskog suda, VIII Pž. 2973/2006 od 31.08.2006. godine)
- 241 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
630.
U postupku nisu učinjene bitne povrede iz člana 361. Zakona o parničnom postupku na koje
upućuje član 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku pa ni one na koje se žalbom ukazuje. U
žalbi protivnika predlagača se ističe da je prvostepeni sud povredio pravila postupka jer nije izneo ni
jedan dokaz radi utvrđivanja da li postoje okolnosti koje bi zahtevale privremeno uređivanje korišćenja sporne imovine. Ovi navodi žalbe se ne mogu prihvatiti kao osnovani, jer pravilno prvostepeni
sud navodi da se u konkretnom slučaju radi o uređenju privremenog načina korišćenja spornih nepokretnosti koje predstavljaju zajedničku svojinu stranaka, obzirom na nespornu činjenicu da su predlagač i protivnik predlagača S. bili u vanbračnoj zajednici koja je prema odredbama Zakona o braku
i porodičnim odnosima izjednačena sa bračnom zajednicom u pogledu imovinskih odnosa supružnika a da je protivnik predlagača M, otac ovde protivniku S. a na koga se vodi sporna nepokretnost i to
Kp. br. 796/11 KO. T.
Činjenica da se vodi parnični postupak u predmetu P. 2152/03 radi utvrđivanja doprinosa
predlagača i protivnika predlagača u sticanju te zajedničke imovine ne sprečava privremeno uređenje načina korišćenja nepokretnosti. Stoga su svi navodi žalbe neosnovani pa je prvostepeno
rešenje potvrđeno.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. 1359/2005 od 14.10.2005. godine)
631.
Ukoliko je među zajedničarima sporno pravo na predmetnoj parceli ili obim prava na istoj, sud će uputiti predlagača da pokrene parnicu radi rešavanja spornog prava, odnosno
pravnog odnosa.
Pobijanim rešenjem prvostepeni sud je uputio predlagača da kao tužilac pokrene parnični postupak protiv protivnika predlagača u roku od 30 dana, radi predaje katastarske parcele u suposed. U
navedenom rešenju je navedeno i da će prvostepeni sud, ukoliko predlagač pokrene postupak, prekinuti postupak po predlogu za uređenje načina korišćenja predmetne parcele, sa obrazloženjem da nisu ispunjeni uslovi iz članova 141-145. Zakona o vanparničnom postupku, jer predlagač nije i korisnik predmetne katastarske parcele koja se nalazi u isključivom posedu protivnika predlagača. Polazeći od odredbi članova 141-145. Zakona o vanparničnom postupku, drugostepeni sud je pobijano
rešenje ukinuo zbog počinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka
14. Zakona o parničnom postupku, sa nalogom prvostepenom sudu da u ponovnom postupku, s obzirom da nisu ispunjeni uslovi iz članova 141-145. Zakona o vanparničnom postupku za uređenje načina korišćenja predmetne parcele, jer predlagač nije i faktički sukorisnik parcele, oceni osnovanost
predmetnog predloga.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 8075/99 od 16.06.1999. godine)
632.
Lice koje smatra da je povređeno u pogledu prava korišćenja zajedničke stvari, jer mu sukorisnik to
pravo osporava, može tražiti zaštitu u postupku pred sudom opšte nadležnosti, pri čemu je sud ograničen
samo na raspravljanje imovinskopravnih odnosa među strankama, a ne može odlučivati o građevinskim
uslovima iz nadležnosti organa uprave.
(Savezni sud, Gzz. 20/83)
- 242 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
(Član 146. Zakona o vanparničnom postupku)
633.
Odluka doneta u vanparničnom postupku uređenja, upravljanja i korišćenja zajedničkom
stvari ne sprečava učesnike da podnesu tužbu radi svojine na toj istoj stvari.
Odredbom člana 146. Zakona o vanparničnom postupku je predviđeno da pravosnažnost rešenja
donetog u vanparničnom postupku uređenja upravljanja i korišćenja zajedničke stvari, ne sprečava
učesnike da u parnici ili u postupku pred upravnim organom ostvaruju zahteve u odnosu na stvar o
čijem upravljanju, odnosno korišćenju je rešenjem odlučeno.
U konkretnom slučaju nije bilo uslova za primenu odredbe člana 279. stav 1. tačka 4. ZPP, jer iz
svega napred navedenog proizilazi da o tužbenom zahtevu tužilje nije pravnosnažno rešeno, već je samo
u vanparničnom postupku pravnosnažnim rešenjem uređen način korišćenja zajedničke stvari, što na
osnovu izričite zakonske odredbe člana 146. ZVP ne predstavlja smetnju za vođenje ovog postupka.
(Viši sud u Pančevu, Gž.br. 2024/10 od 21.09.2010. godine)
634.
Nema mesta prekidu postupka uređenja upravljanja i korišćenja zajedničkog stana
zbog pokrenute parnice za poništaj ugovora o korišćenju stana.
Prvostepeni sud je svojim rešenjem prekinuo postupak uređenja načina korišćenja zajedničkog
stana zbog toga što je jedan od učesnika u toku postupka pokrenuo parnicu radi poništaja ugovora o
korišćenju stana.
Drugostepeni sud je po žalbi ukinuo ovo rešenje.
Za uređenje korišćenja zajedničkog stana bez značaja je ko je od stranaka – sukorisnika – nosilac
stanarskog prava. Svrha uređenja je da se izbegnu sukobi stranaka, nastupanje štete po njih, samovlašće stranaka, kao i očita nepravda za jednog od njih. Prekidu postupka zbog pokrenute parnice radi poništaja ugovora o korišćenju stana, s toga nema mesta. Ovo tim pre što ni pravnosnažno rešenje
doneto u ovom (vanparničnom) potupku, u sm. čl. 146. st. 1. ZVP, ne sprečačava stranke da u parnici ostvaruju zahteve u odnosu na stan o čijem korišćeju se u ovom postupku odlučuje.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 4544/84)
(Član 147. Zakona o vanparničnom postupku)
635.
Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da je ništav
ugovor o prodaji nepokretnosti overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, u delu koji se od- 243 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
nosi na pravo korišćenja podruma iz člana 1. ovog ugovora i obavezan prvotuženi da tužilji preda u
posed predmetni podrum, prazan od lica i stvari, na slobodno raspolaganje i korišćenje.
Presudom Okružnog suda u Beogradu odbijena je žalba tuženih kao neosnovana i potvrđena navedena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu.
Protiv drugostepene presude tuženi su preko punomoćnika blagovremeno izjavili reviziju, pobijajući
je zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu i na osnovu odredbe člana 399. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), koja se primenjuje na osnovu člana 55. stav
2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj
111/09), budući da je revizija protiv navedene nižestepene odluke izjavljena pre 29.12.2009. godine,
pa je našao da je revizija neosnovana.
U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361.
stav 2. tačka 9) ZPP, na koje se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se
neosnovano ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12)
ZPP, budući da pobijana presuda nema nikakvih nedostataka zbog kojih se ne može ispitati te da su
razlozi presude jasni i neprotivurečni, a ne postoji ni protivurečnost između onoga što se u razlozima
presude navodi o sadržini isprava i samih tih isprava.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pobijanom presudom, na osnovu pravilne primene odredbe
člana 103. stav 1. i člana 105. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a u vezi sa članom 19. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, pravilno je potvrđena prvostpena presuda, kojom je utvrđeno da je ništav ugovor o prodaji nepokretnosti i to u delu koji se odnosi na pravo korišćenja podruma iz člana 1. predmetnog ugovora.
Pravo korišćenja podruma u stambenoj zgradi, saglasno odredbi člana 19. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa ne može biti predmet raspolaganja u smislu prenošenja prava njegovog korišćenja, budući da su podrumi u stamnenim zgradama zajednički delovi zgrade na kojima
vlasnici posebnih delova zgrade imaju pravo nedeljive zajedničke svojine. Stoga je ugovor o prenosu
prava korišćenja na podrumu protivan prinudnim propisima i kao takav u smislu člana 103. stav 1.
Zakona o obligacionim odnosima ništav, čak i u slučaju da je prenosilac prava korišćenja imao pravo
korišćenja podruma, a što drugotužena u momentu zaključenja predmetnog ugovora nije ni imala.
Pravilno je prvotuženi obavezan da tužilji preda u posed sporni podrum, budući da je utvrđeno
da isti pripada stanu tužilje, a ne stanu drugotužene, koja ga je pobijanim Ugovorom o prodaji nepokretnosti prenela na prvotuženog.
Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu čalana 405. stav
1. ZPP, bez detaljnog obrazlaganja revizijske odluke u smislu člana 405. stav 2. ZPP, budući da se u
reviziji ponavljaju žalbeni razlozi koje je drugostpeni sud pravilno ocenio, a obrazlaganjem revizijske odluke ne bi se postiglo ni novo tumačenje prava. Ovo posebno kod činjenice da se navodima revizije kojim se ukazuje na pogrešnu primenu prava osporava ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, a zbog čega se revizija u smislu člana 398. stav 2. ZPP, ne može izjaviti.
(Iz presude Vrhovnog kasacionog suda u Beogradu, Rev. 7/10 od 4.02.2010. godine)
636.
Prvostepenom presudom je utvrđeno da je tužilja vlasnik podruma koji pripada uz jednosoban
stan u ul. 28. novembra br. 46. u NP. Nalazom veštaka građevinske struke je utvrđeno da su svi stanovi u spornoj zgradi numerisani od prizemlja sa drugim spratom zaključno sa brojem od 1. do 9, da
se u podrumu iste zgrade nalazi 10 boksova koji nisu numerisani i da svakom stanu pripada po jedan
boks. Prema čl. 19. st. 2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, na zajedničkim delovima
zgrade i uređajima u zgradi vlasnici posebnih delova zgrade imaju pravo zajedničke nedeljive svoji- 244 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
ne. Proizilazi da podrumske prostorije predstavljaju zajedničke delove zgrade, a vlasnici posebnih
delova zgrada - stanova imaju pravo zajednički nedeljive svojine. S obzirom da je tužilja vlasnik stana u predmetnoj zgradi to ima pravo svojine na podrumskom prostoru u istoj zgradi. Tuženici se
obavezuju da tužilji ovo pravo priznaju i oslobode podrumske prostorije od stvari i lica i isti predaju
tužilji na slobodno korišćenje i raspolaganje. Pri tome, prvostepeni sud nalazi da je činjenica, da podrumi nisu numerisani zbog propusta projektanta i investitora, tako da se ne može pouzdano utvrditi
koji podrum kom stanu pripada, ali nalazi da je tužbeni zahtev tužilje osnovan. Drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje, ali je pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je odluka preinačena. Član 19. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, pravo svojine na posebnom delu zgrade može postojati na stanu, poslovnoj zgradi ili garaži,
odnosno garažnom mestu, dok na zajedničkim delovima zgrade i uređajima u zgradi, vlasnici posebnih delova zgrade imaju pravo zajedničke nedeljive svojine. Pod zajedničkim delovima zgrade podrazumeva se, pored ostalog, i podrum. Pravo zajedničke svojine nije posebno prenosivo već samo
kao akcesorno pravo uz pravo svojine na posebnom delu zgrade. Proizilazi da tužilja ima pravni interes da se utvrdi da ima pravo zajedničke nedeljive svojine na podrumu, a kao akcesorno pravo budući da je vlasnik stana u predmetnoj zgradi gde se podrum nalazi, jer je nasleđem stekla pravo zajedničke nedeljive svojine na podrumu. Međutim, neosnovan je deo tužbenog zahteva tužilje kojim je
tražila da je isključivi vlasnik podruma koji pripada uz jednosoban stan površine 49 m2, budući da
tužilja ima pravo zajednički nedeljive svojine na istom u celini. Osim toga, neosnovan je deo zahteva
tužilje kojim je tražila da tužioci oslobode podrumske prostorije i da joj predaju na slobodno korišćenje i raspolaganje, budući da i tuženici imaju pravo zajednički nedeljive svojine na istom, kao i pravo korišćenja, dok je raspolaganje ograničeno i moguće je jedino u slučaju prodaje glavne stvari –
stana. Činjenica je da podrumski deo nije numerisan zbog propusta projektanta, tako da se ne može
utvrditi koji podrum kojem stanu pripada. Međutim, u slučaju nemogućnosti identifikacije podruma,
vlasnici stanova će podneti predlog u vanparničnom postupku radi uređenja načina upravljanja i korišćenja zajedničke stvari, a shodno čl. 141. do 143. Zakona o vanparničnom postupku.
(Presuda Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. br.2341/10 od 27.04.2010. godine)
637.
Visinu naknade za oduzeto pravo korišćenja zajedničke prostorije – smećare, koja je rešenjem organa uprave dodeljena protivniku predlagača radi pretvaranja u poslovnu prostoriju,
sud može odrediti srazmerno delu građevinske vrednosti te prostorije, prema kvadraturi stana
predlagača, a na osnovu nalaza i mišljenja veštaka odgovarajuće struke.
Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu, stavom prvim izreke odlučeno je da se određuje naknada za oduzeto pravo korišćenja zajedničke prostorije – smećare, koja je pravnosnažnim rešenjem organa uprave Gradske opštine Palilula u Beogradu dodeljena protivnuiku predlagača radi pretvaranja u
poslovnu prostoriju. Stavom drugim izreke obavezan je protivnik predlagača da prdlagaču isplati naknadu u iznosu od 26.223,57 dinara, u roku od 15 dana. Stavom trećim izreke, odlučeno je da ukoliko protivnik predlagača u navedenom roku ne plati utvrđenu nakanadu predlagaču, dužan je da predlagaču plati zakonsku zateznu kamatu po Zakonu o visini stope zatezne kamate od dana dospelosti pa do isplate.
Stavom četvrtim izreke obavezan je protivnik predlagača da predlagaču naknadi troškove vanparničnog
postupka u iznosu od 51.700,00 dinara, u roku od 15 dana.
Blagovremenom žalbom predlagač je ovo rešenje pobijao iz svih zakonskih razloga.
Blagovremenom žalbom protivnik predlagača je pobijao rešenje o troškovima iz svih zakonskih
razloga.
- 245 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Odgovorom na žalbu predlagača, protivnik predlagača je predložio da se žalba odbije.
Ispitujući pravilnost ožalbenog rešenja u smislu odredbe člana 388. u vezi člana 372. Zakona o
parničnom postupku i člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku, Okružni sud je našao da
žalba predlagača nije osnovana, a žalba protivnika predlagača je osnovana.
U prvostepenom postupku nisu učinjene apsolutno bitne povrede odredaba postupka na koje ovaj
sud, kao drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, a navodima žalbe predlagača neosnovano se
ukazuje na bitnu povredu iz odredbe člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, jer
je prvostepeni sud o bitnim činjenicama dao razloge koji su jasni i neprotivrečni, što znači da ožalbeno rešenje nema nedostataka zbog kojih se ne bi moglo ispitati.
Iz stanja u predmetu sledi da je prvostepeni sud visinu naknade za oduzeto pravo korišćenja
smećare koja odgovara srazmernom delu građevinske vrednosti te prostorije, a prema kvadraturi stana predlagača, utvrdio veštačenjem od strane veštaka Gradskog zavoda za veštačenje. Kod takvog
stanja stvari, pravilno je prvostepeni sud protivnika predlagača obavezao da predlagaču isplati navedeni iznos, sa razloga koje u svemu, kao pravilne, prihvata i ovaj sud kao drugostepeni.
Bez značaja su navodi žalbe predlagača o tome da nalaz veštaka nije urađen u skladu sa pravilima struke već proizvoljno jer veštak nije koristio zvanične podatke o visini tržišne niti građevinske vrednosti zajedničke prostorije pa je nejasno na osnovu kojih parametara i dokumentacije
je utvrdio visinu naknade. Iz spisa u predmetu sledi da je prvostepeni sud rešenjem donetim na
ročištu 22.05.2006. godine predlagaču ostavio naknadni rok od 15 dana da sudu dostavi podnesak
sa primedbama na nalaz veštaka Gradskog zavoda za veštačenje od 22.02.2006. godine. Po tom
predlogu predlagač nije postupio kako u ostavljenom roku tako ni do dana kada je rasprava zaključena 10.10.2006. godine pa je zato prvostepeni sud rešenjem donetim na navedenom ročištu
odbio predlog predlagača da se veštačenje izvrši preko drugog veštaka, što je u skladu sa načelom ekonomičnosti propisanim u odredbi člama 10. stav 2. Zakona o parničnom postupku, koja
obavezuje sud da je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odlugovlačenja i sa što manje
troškova. Zbog toga isticanje primedbi na nalaz veštaka u žalbi nije od značaja.
Kako ni ostalim navodima žalbe predlagača pravilnost ožalbenog rešenja u delu odluke o glavnoj
stvari nije dovedena u sumnju, to je žalba predlagača odbijena kao neosnovana a ožalbeno rešenje, u delu odluke o glavnoj stvari potvrđeno kao pravilno i na zakonu zasnovano, primenom odredbe člana 387.
stav 1. tačka 2) Zakona o parničnom postupku.
Pri odlučivanju o naknadi troškova postupka prvostepeni sud nije imao u vidu da, iako je protivnik predlagača dužan da predlagaču naknadi troškove u smislu odredbe člana 149. stav 1. Zakona o
parničnom postupku, predlagač je bio dužan da u zahtevu opredeljeno navede troškove za koje traži
naknadu u smislu odredbe člana 159. stav 2. Zakona o parničnom postupku, iz stanja u predmetu sledi da predlagač troškove nije opredelio već se samo izjasnio da troškove traži. Pošto u smislu odredbe člana 159. stav 1. Zakona o parničnom postupku o naknadi troškova odlučuje sud na određeni
zahtev stranke bez raspravljanja, a kako predlagač troškove za koje traži naknadu nije opredelio, to
je ovaj sud kao drugostepeni, odbio zahtev predlagača za naknadu troškova.
(Iz presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. 16456/07 od 15.01.2008. godine)
638.
Stanari (ili suvlasnici stanova, odnosno stambene zgrade) imaju pravo da u okviru svog zajedničkog i nedeljivog prava korišćenja izgrađenog gradskog građevinskog zemljišta (dvorišta) urede način
korišćenja međusobnim sporazumom ili preko suda u vanparničnom postupku.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 205/88)
- 246 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
639.
Svaki sukorisnik kao nosilac prava korišćenja izgrađene građevinske parcele može zahtevati da
sud u vanparničnom postuku odredi način korišćenja takve parcele, kao i obim prava pojedinih sukorisnika.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 47/85)
640.
Lice koje smatra da je povređeno upogledu prava korišćenja zajedničke stvari, jer mu sukorisnik to pravo osporava, može tražiti zaštitu u postupku pred sudom opšte nadležnosti, pri čemu je
sud ograničen samo naraspravljanje imovinsko-pravnih odnosa među strankama, a ne može odlučivati o građevinskim uslovima iz nadležnosti organa uprave.
(Savezni sud Gzz. 20/83)
641.
Ukoliko među etažnim vlasnicima nema saglasnosti u pogledu podizanja pomoćnih objekata
(garaže, šupe i sl.), sud će na predlog zainteresovanog vlasnika etažnog dela odlučiti u vanparničnom postupku da li će se takvo podizanje pomoćnog objekta dozvoliti, vodeći računa da li je podizanje takvog objekta celishodno i opravdano. Pri tom sud ne ocenjuje da li je takvo podizanje u
skladu sa građevinsko-tehničkim i urbanističkim propisima, jer o tome odlučuje nadležni upravni
organ.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 19/82)
DEOBA ZAJEDNIČKIH STVARI ILI IMOVINE
(Član 149. Zakona o vanparničnom postupku)
642.
Predlog za deobu zajedničke stvari u smislu čl.149. ZVP mora da sadrži podatke o nekretnini i dokaz o suvlasništvu koju ispravu izdaje nadležni javni registar nekretnina.
Iz spisa predmeta proizilazi da je za predlagača predlog za deobu nepokretnosti podneo advokat.
Predlogom se traži da se nekretnina podeli fizički ili civilno prodajom u zavisnosti od nalaza veštaka
građevinske struke. Uz predlog je kao dokaz da je predlagač suvlasnik nekretnine podneto rešenje
Osnovnog suda u Pančevu 2 I.br.2870/2010 od 31.03.2011.god. kojim je dosuđena nekretnina iz
zknj.ul.br. 10947 k.o.Pančevo parcela 2368/1, 2369 sa pravom korišćenja i stambena zgrada sagrađena na parceli 2369 u Pančevu u ul. Stevana Šupljikca br. 18. u suvlasničkom delu od 8/54 u tom
predmetu dužnika. Pored tog rešenja priložen je i zaključak o predaji te nekretnine predlagaču i izvodi iz zemljišne knjige zknj.ul.br. 10947 k.o. Pančevo koji je izdat 29.11.2006.god. i u kojem su kao
suvlasnici nekretnine upisani protivpredlagači. Predlagač nije upisani suvlasnik nekretnine. Pravilno
je prvostepeni sud takav predlog odbacio pa je rešenje potvrđeno ali iz drugih razloga. Međutim,
predlog treba odbaciti zbog toga što je neuredan jer ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu
postupilo u smislu čl.149. ZVP. Tim članom propisano je da predlog za deobu zajedničke stvari mora da sadrži podatke o predmetu deobe i udelima zajedničara kao i o drugim licima koja na predmetu
deobe imaju neka stvarna prava, da se za nepokretnost moraju navesti zemljišno knjižni podaci i pri- 247 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
ložiti odgovarajući pismeni dokazi o pravu svojine, pravu službenosti i drugim stvarnim pravima. Izvod iz zemljišne knjige koji je priložen uz predlog i koji datira od 29.11.2006.god. nije odgovarajući dokaz o pravu svojine niti o podacima o nekretnini jer je nakon vremena izdavanja tog izvoda a pre podnošenja ovog predloga za k.o. Pančevo stupio na snagu katastar nepokretnosti kao jedinstvena evidencija o nekretninama odnosno kao javni registar u koji se upisuju svi podaci o nekretninama na osnovu kojih se vrše upisi. Prema tome odgovarajući dokaz o suvlasništvu predlagača na zajedničkoj nekretnini je jedino list nepokretnosti u kojem su uknjižene sporne nekretnine. Kako predlagač to nije dostavio uz svoj predlog, po njemu ne može da se postupi. S obzirom
da je za njega predlog sačinio advokat procesna sankcija za neuredan predlog određena u čl.101.
st.5. ZPP je da se predlog odbacuje.
(Iz Rešenja Višeg suda u Pančevu 2 Gž br.669/12 od 30.10.2012. godine)
643.
Kada su u predlogu za deobu zajedničke stvari kao protivnici predlagača označeni supruga, kćerka i sin umrlog zemljišno-knjižnog suvlasnika na 1/2 nepokretnosti iza čije smrti nije vođen ostavinski postupak, ovakav predlog je u smislu člana 149. ZVP-a uredan ukoliko sadrži i ostale potrebne
podatke, jer su ostaviočevi naslednici na koje zaostavština prešla po sili zakona u trenutku ostaviočeve smrti (čl. 212. ZON-a) nalaze u nasledničkoj zajednici i imaju zajedničku svojinu na zaostavštini
(čl. 18. ZOSPO) i u nasledničkoj zajednici će biti sve dok ne pokrenu postupak deobe, odnosno ostavinski postupak.
Kao zajedničari oni čine jednu stranku i kao jedna stranka imaju zajedničku svojinu na suvlasničkom udelu zemljišno-knjižnih suvlasnika.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 353/03 od 23.04.2003. godine)
644.
Zemljišno-knjižni suvlasnici idealnih delova stambene zgrade i zemljišta mogu tražiti fizičku deobu
istih u vanparničnom postupku, ali ne mogu tužbom zahtevati ustupanje u državinu realnog, a neopredeljenog suvlasničkog udela.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 270/88)
645.
Prema stanju u spisima podneti predlog ne sadrži sve ove podatke - posebno pismene dokaze o
pravu svojine niti je prvostepeni sud naložio predlagaču da predlog u smislu odredbe čl. 140. ZVP
uredi (što je bio dužan da učini), a da potom ceni osnovanost predloga. Pri tom je sud dužan da ima u
vidu da u nedostatku zemljišnoknjižnih podataka o nepokretnosti i pismenih dokaza o pravu svojine,
deoba nepokretnosti javnom prodajom u sm. čl. 149. ZVP ne bi bila dozvoljena, je ne bi omogućavala kupcu da nepokretnost stekne u svojinu.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 62/86)
646.
Ako je deoba zajedničke imovine izvršena među suvlasnicima, onda nema mesta novoj deobi,
bez obzira što se suvlasnici u javnim knjigama vode sa idealnim udelima i bez obzira na to što je prilikom deobe jedan od suvlasnika dobio manji deo.
(Okružni sud u Nišu, Gž. 2956/81)
- 248 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
(Član 150. Zakona o vanparničnom postupku)
647.
U postupku deobe nekretnine sud treba da utvrdi da li su suvlasnici raskinuli imovinsku zajednicu imajući u vidu da 40 godina na isti način koriste fizičke delove nekretnine. Prilikom odlučivanja o
deobi prvostepeni sud nije cenio da li su ispunjeni uslovi iz odredbe čl.16. st.4. Zakona o osnovama
svojinsko pravnih odnosa da se deoba izvrši. Naime, iz spisa predmeta i utvrđenja suda proističe da
stranke dugi niz godina, tačnije od 1966.god. sporne nekretnine koriste na identična način, tako što
svaka od njih ima svoj stan i to prema nalazu veštaka stan površine 68,28 m2 koristi protivnik predlagača a stan površine 84,46 m2 koristi predlagač, dok je ulaz zajednički. S tim u vezi postojala je obaveza suda da utvrdi da li su stranke već izvršile faktičku deobu nepokretnosti. Faktička deoba označava pravnu situaciju gde je deoba suvlasničke imovine izvršena ili izričitim usmenim sporazumom
stranaka, koji je u celini izvršen ili kada se na osnovu samog fakta korišćenja realnih delova suvlasničke nepokretnosti od strane suvlasnika u dužem vremenskom periodu i na osnovu ponašanja suvlasnika može zaključiti da postoji prećutna saglasnost suvlasnika da se deoba izvrši upravo na način
na koji ukazuje faktičko stanje. Prema odredbi čl. 16. st.4. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa suvlasnici sporazumno određuju način deobe, a tek u slučaju da se ne može postići sporazum, o
deobi odlučuje sud. Sporazumna deoba može se izvršiti na bilo koji fizički moguć i pravno dopušten
način. Stoga je trebalo ispitati sporazum stranaka u pogledu faktičke deobe nepokretnosti i utvrditi
njihovu pravu volju u tom pravcu.
(Iz Rešenja Višeg suda u Pančevu 1 Gž.br.1640/11 od 24.01.2012. godine)
648.
U postupku radi deobe nekretnine sud treba da ispita interes zajedničara za određeni način fizičke deobe zajedničke stvari. Prema stanju u spisima predlagač ne stanuje u kući za koju traži da se izvrši deoba poslednjih 35 godina i očigledno je da on nema interes da finansira fizičku deobu već da
je njegov interes da se kuća na kojoj je suvlasnik dela proda i on dobije novac od prodaje. Međutim,
njegov brat protivpredlagač živi u jednom delu kuće koji je moguće fizički izdvojiti pa je i njegov
interes da se izvrši fizička deoba, da njemu pripadne manji deo nekretnine ali u cilju da sebi obezbedi "mesto za život" očigledan. Protivpredlagač zbog toga i pristaje da finansira fizičku deobu i da dobije manje vredan deo fizički podeljene nekretnine. U pogledu deobe parcele treba primeniti odredbu
čl.65. Zakona o planiranju i izgradnji koji imperativno uređuje način preparcelacije i šta je za to potrebno. To znači da bi se izvršila fizička deoba parcela neophodno je utvrditi u upravnom postupku
da li je to moguće, a troškove tog postupka je logično da plati onaj ko traži fizičku deobu jer je to
njemu u interesu. Ukoliko protivpredlagač traži fizičku deobu on ne može da kalkuliše sa vrednostima delova nekretnina koja bi pripala protivpredlagaču i da traži da i on plati troškove deobe već bi
morao sam, jer je to isključivo u njegovom interesu da u skladu sa odredbom čl.65. Zakona o planiranju i izgradnji izdejstvuje projekat preparcelacije za parcele 881 i 882 i da sam snosi troškove koji
su nužni za formiranje posebne stambene jedinice za postavljanje merača za vodu, struju i gas.
(Iz Rešenja Višeg suda u Pančevu 2 Gž.br. 1646/11 od 31.1.2012. godine)
649.
Kad predlagač ne pokrene parnicu na koju je upućen smatra se da je njegov predlog podnet u
vanparničnom postupku povučen. Prema stanju u spisima predlagač je protiv protivnika predlagača
- 249 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
podneo predlog radi deobe nepokretnosti. Na ročištu održanom dana 17.01.2012. godine protivnik
predlagača predložio je da se postupak prekine i on uputi na parnicu radi dokazivanja sebi pripadajućih suvlasničkih udela na nepokretnostima koje su predmet deobe, obzirom da je u te nepokretnosti
savesno vršio ulaganja. Odredbom čl. 150. Zakona o vanparničnom postupku je propisano da ako
sud, postupajući po predlogu, utvrdi da je među zajedničarima sporno pravo na stvari koje su predmet deobe ili pravo na imovinu, udeo u zajedničkim stvarima, odnosno imovini ili je sporno koje
stvari, odnosno prava ulaze u zajedničku imovinu, prekinuće postupak i uputiti predlagača da u određenom roku pokrene parnicu. Ako on to ne učini, smatraće se da je predlog povukao. Neosnovano
predlagač žalbom ukazuje da je protivnik predlagača trebao biti upućen na parnicu pošto je on
osporio visinu suvlasničkih udela učesnika postupka obzirom da iz navedene zakonske odredbe
proističe da se na parnicu uvek upućuje predlagač bez obzira na činjenicu koji od učesnika postupka je osporio visinu postojećih suvlasničkih delova. Ova zakonska odredba ima svoje opravdanje i pravnu i logičnu potporu, koja se ogleda u tome što je zakonodavac ovakvom regulativom
nastojao da zaštiti predlagača od nesavesnog ponašanja protivnika predlagača koji bi, da se on
upućuje na parnicu uvek mogao da nepokretanjem parnice, a potom ponovnim osporavanjem visine suvlasničkih udela, spreči predlagača u njegovom pravu na deobu odnosno takav postupak
odugovlači.
(Iz Rešenja Višeg suda u Pančevu 1-GŽ br.405/12 od 05.06.2012.godine)
650.
Primeni odredbe člana 150. Zakona o vanparničnom postupku nema mesta ako je sporno
pitanje pravnosnažno rešeno.
U prvostepenom postupku je utvrđeno da je pravnosnažnom presudom utvrđen svojinski udeo
predlagača na predmetnim nepokretnostima, sa udelom od 1/2 po osnovu sticanja u zajednici sa svojim mužem pok. P, što uz utvrđeni nasledni deo na ostatku iza smrti njenog muža, čini udeo predlagača od 3/4, pri čemu su suvlasnički udeli ostalih učesnika po osnovu nasleđa iza pok. P. utvrđeni
naslednim rešenjem istog suda.
Neosnovani su navodi iz žalbe da je u smislu člana 150. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku (dalje: ZVP), prvostepeni sud trebalo da prekine postupak i uputi predlagača na parnicu s obzirom
na isticanje protivnika predlagača da su oni vlasnici kp. br. 3271/2, koja je takođe predmet deobe, po
osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju koji su kao davaoci izdržavanja zaključili sa pok. S, a
ovo zbog toga što su u parnici P. br. 81/94 učestovali i pok. S. (pravni prethodnik pok. P. i protivnika
predlagača) ali i ostali protivnici predlagača, te da je u toj parnici između učesnika ovo sporno pitanje pravnosnažno rešeno.
Naime, po shvatanju Okružnog suda, primeni odredbe člana 150. ZVP, ima mesta samo onda
ako o onome što je, kao prethodno pitanje sporno, nije pravnosnažno rešeno. Kako je o spornom pitanju parnični sud doneo pravnosnažnu odluku, isticanje protivnika predlagača da je to i dalje sporno
je bez značaja.
Pored toga, Okružni sud nalazi da je prvostepeni sud, na pravilno utvrđene relevantne činjenice
pravilno primenio materijalno pravo kada je, na način kao u izreci pobijanog rešenja, izvršio deobu
suvlasničke imovine, o čemu je u svom rešenju naveo potpune i jasne razloge, na koje upućuje i
Okružni sud da se ne bi bez potrebe ponavljali.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 938/2004 od 26.08.2004. godine)
- 250 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
651.
Posle punovažnog poravnanja suvlasnički udeli su definitivni te se o ovom više ne može voditi spor.
(Okružni sud u Požarevcu, Gž. 163/95)
652.
Kada je u postupku razvrgnuća imovinske zajednice utvrđen razmer suvlasničkih delova stranaka, ne može se kasnije u parnici tražiti izmena veličine ovih suvlasničkih delova.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Vojvodine, Rev. br. 575/87 od 01.07.1987. godine)
653.
Kad je u vanparničnom postupku radi deobe zajedničke stvari ili imovine među zajedničarima
nesporno da je već izvršena vansudska fizička deoba nepokretnosti u susvojini, da je ta deoba provedena u katastru i da zajedničari drže pripadajuće delove nepokretnosti, a da je posle te deobe nastao
spor o pravu svojine, odnosno državine na određenim fizičkim delovima nepokretnosti, o čemu se
odlučuje u parnici, onda će sud u sm. čl. 16. st. 1. ZVP posebnom odlukom obustaviti vanparnični
postupak, jer će se po pravnosnažnosti te odluke postupak sprovesti po pravilima parničnog postupka
pred nadležnim sudom.
U ovakvom slučaju sud ne može, u sm. čl. 150. st. 1. istog zakona prekinuti postupak i uputiti
predlagača da u određenom roku pokrene parnicu, jer među zajedničarima nije sporno pravo na stvari koja je predmet deobe ili pravo na imovinu, udeo u zajedničkim stvarima, odnosno imovine, niti je
sporno koje stvari, odnosno prava ulaze u zajedničku imovinu.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 148/85)
Kad je pravnosnažnim rešenjem donetim u ostavinskom postupku m, utvrđen obim maslednog
dela naslednika, onda u postupku povodom fizičke deobe nasleđa nema mesta donošenju rešenja o
upuivanju naslednika na parnicu radi dokazivanja suvlasničkog udela na nasleđenoj imovini.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 86/84)
(Član 151. Zakona o vanparničnom postupku)
654.
Vanparnični sud ne može doneti meritornu odluku o predlogu za deobu zajedničke stvari ili
imovine bez održanog ročišta, osim ako su sporna samo pitanja primene materijalnog prava.
Prvostepenim rešenjem odbijen je predlog predlagača da se izvrši deoba nepokretnosti - objekta dimenzija 10 x 5,5 metara i kp. br. 462/33 upisane u zk.ul. 505 KO B. na kom objektu su predlagač i protivnik predlagača suvlasnici sa udelima od po 1/2, po osnovu poravnanja zaključenog pred
Opštinskim sudom u O. 23.11.1999. godine pod 3R. br. 568/99 javnom prodajom kao i da se izvrši
deoba pokretnih stvari - sredstava za rad za obavljanje pekarske delatnosti i to peći na naftu i veknerice, na kojima su predlagači suvlasnici, sa po 1, po osnovu istog poravnanja takođe javnom prodajom, kao neosnovan.
- 251 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Prema sadržini poravnanja zaključenog 23.11.1999. godine pred Opštinskim sudom u O. IIIR. br. 568/99, učesnici su suvlasnici sa udelima od po 1/2 na jednom objektu dimenzija 10 x 5,5
metara sa uvedenom trofaznom strujom, vodom i odvodom u septičku jamu, pri čemu je dovod
rešen pomoću kućnog bunara koji se nalazi na placu gde se objekat nalazi, kao i na sredstvima za
rad za bavljenje pekarske delatnosti sa istim udelom i to: peć na naftu i veknerica.
Istim poravnanjem protivnik predlagača, kao vlasnik zemljišta na kome se objekat nalazi, priznao je i dozvolio da se na osnovu poravnanja učesnici mogu knjižiti kao suvlasnici sa po 1/2 na navedenom objektu.
Na osnovu ovog poravnanja predlagač je podnela predlog za deobu, koji je uređen podneskom
od 29.05.2006. godine i traži da se izvrši deoba javnom prodajom, kako nepokretnosti, predmetnog
spornog objekta, tako i kp. br. 462/33 upisane u zk.ul. 505 KO B. (ne navodeći površinu parcele) kao
i pokretnih stvari: sredstava za rad za obavljanje pekarske delatnosti, peći na naftu i veknerice.
Pobijanim rešenjem, prvostepeni sud je bez održavanja ročišta odbio predlog za deobu, nalazeći
da kada je u pitanju deoba građevinskih objekata isti ne mogu biti predmet deobe bez zemljišta na
kome se nalaze i koje je neophodno za redovnu upotrebu objekta. Kako je predlagač zahtevao i deobu parcele na kojoj se sporni građevinski objekat - pekara nalazi, ali da se ta parcela kp. br. 462/33 u
površini od 0.05,81 ha, zk.ul. 505 KO B. vodi kao isključivo vlasništvo protivnika predlagača a sudskim poravnanjem kojim je utvrđeno suvlasnički udeo učesnika od po 1 na pekari i pekarskoj opremi, nije utvrđen i suvlasnički udeo predlagača i na parceli na kojoj se objekat nalazi, te kako važi
pravilo da građevinski objekat zajedno za zemljištem kojim se nalazi i zemljištem koje je neophodno
za redovnu upotrebu objekta predstavlja jedinstvenu stvar, predlog za deobu je neosnovan jer se ne
može tražiti deoba zemljišta na kojem predlagač nema svoj suvlasnički udeo, dok sredstva za rad pekare predstavljaju sporednu stvar u odnosu na objekat-pekaru i dele pravnu sudbinu glavne stvari, to
je prvostepeni sud predlog za deobu odbio kao neosnovan.
Postupajući na opisan način, odnosno donoseći meritornu odluku o predlogu za deobu bez održanog ročišta, prvostepeni sud je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav
2. tačka 7) Zakona o parničnom postupku (dalje: ZPP), na koju drugostepeni sud pazi po službenoj
dužnosti, a na koju je inače ukazano žalbom predlagača.
Naime, raspravno načelo je jedno od osnovnih načela pravičnog suđenja, sadržanih u članu 4.
stav 1. i članu 5. stav 1. ZPP i članu 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovo načelo se potvrđuje i odredbom člana 151. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku, koja propisuje da će sud po prijemu predloga za deobu zakazati ročište na koje će pozvati sve zajedničare i lica koja na predmetu deobe imaju neko stvarno pravo, dok prema odredbi člana 153. stav
1. istog zakona, ako učesnici ne postignu sporazum o načinu deobe, sud će ih saslušati pa će po izvođenju potrebnih dokaza i na osnovu rezultata celokupnog postupka u skladu sa odgovarajućim propisima materijalnog prava doneti rešenje o deobi i načinu deobe zajedničke stvari ili imovine.
Usmeno ročište ne bi bilo neophodno ako bi bila sporna samo pitanja primene materijalnog prava, što bi bio izuzetak od pravila da se meritorna odluka donosi na osnovu usmenog i neposrednog
raspravljanja, ali ovde to nije slučaj.
U konkretnoj stvari nije jasno da li je predlagač na osnovu sudskog poravnanja, obzirom na sadržinu poravnanja, stekao svojinu sa udelom od 1/2 ne samo na spornom objektu već i na celoj kp. br.
462/33 u površini od 0.05,81 ha na kojoj se objekat nalazi ili samo na delu te parcele koji je neophodan za redovnu upotrebu objekta, o čemu učesnici treba da se izjasne, pa će stoga u ponovnom postupku prvostepeni sud zakazati ročište po predlogu za deobu i zatražiti od učesnika u deobi da se izjasne šta tačno predstavlja predmet deobe, posebno u pogledu zemljišta na kome se objekat nalazi i
koje služi za redovnu upotrebu objekta, a ako predmet deobe bude bio sporan, da postupi na način
predviđen članom 150. Zakona o vanparničnom postupku.
- 252 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Kada su u pitanju pokretne stvari potrebno je raspraviti da li se po prirodi navedenih pokretnih stvari, peći na naftu i veknerice može izvršiti samostalna deoba nezavisno od deobe objekta u kojem se te
pokretne stvari nalaze.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1866/2006 od 30.11.2006. godine)
655.
Predlog za određivanje privremene mere odnosi se na iseljenje protivnika predlagača iz objekta
koji je predmet fizičke deobe, o čemu prvostepeni sud nije nadležan da odlučuje u vanparničnom postupku, te samim tim ni da određuje privremenu meru.
Ukoliko predlagač smatra da ima osnova za iseljenje protivnika predlagača, ima mogućnost da to
svoje pravo ostvaruje u redovnoj parnici.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 11813/94)
656.
Kad se odlučuje o deobi suvlasničke parcele u vanparničnom postupku moraju učestvovati svi
suvlasnici, o čemu sud vodi računa o po službenoj dužnosti.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 177/81)
(Član 152. Zakona o vanparničnom postupku)
657.
Ne može se prihvatiti pravni stav prvostepnog suda koji odbija tužbeni zahtev tužioca i kada nalazi
da usmena deoba nepokretnosti između pravnih prethodnika stranaka izvršena u celosti u toku 1948. godine, ne proizvodi pravno dejstvo i nije zakonit osnov sticanja svojine. U ponovnom postupku prvostepeni sud treba da ima u vidu važeća pravna pravila imovinskog prava, u vreme usmene deobe između
stranaka, a to je da je tek zakonom o prometu nepokretnosti iz 1974. godine određena obavezna pismena
forma kod prometa nepokretnosti uz istovremenu overu ugovora kod suda.
(Presuda Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 577/06 od 18.04.2006. godine)
658.
Prvostepeni sud, na osnovu faktičkog stanja, odnosno da se predmetna nepokretnost – kuća sastoji iz dva zasebna stana, od kojih svaki ima zaseban ulaz, pri čemu je manji stan bio predmet sporne prodaje, zaključuje da je faktička deoba suvlasničke kuće izvršena davno, još pre mnogo godina, i
to tako što je tužilac kao suvlasnik postao isključivi vlasnik većeg stana, i da prema tome spornom
prodajom nije povređeno pravo preče kupovine, jer se ovde i ne radi o suvlasništvu, pri čemu predmet ugovora nije bio suvlasnički deo, već stan, kao realni deo nepokretnosti. Inače, izraz "faktička
deoba" upotrebljava se za one pravne situacije gde je deoba suvlasničke imovine izvršena, ili izričitim usmenim sporazumom suvlasnika, ali koji je u celini izvršen, ili kada se na osnovu samog fakta
korišćenja realnih delova suvlasničke nepokretnosti od strane suvlasnika u dužem vremenskom periodu može izvući zaključak o prećutnoj saglasnosti suvlasnika, gde se deoba izvrši upravo na ovaj način, kako to ukazuje faktičko stanje.
(Odluka Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 5588/05, od 1.04.2005. godine)
- 253 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
659.
Suvlasnik ne može otuđiti ni jedan realni deo suvlasničke nepokretnosti bez ovlašćenja ostalih
suvlasnika.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. br. 869/89 od 03.04.1991. godine)
660.
Sporazum stranaka o načinu deobe zajedničke stvari ili imovine na osnovu koga je vanparnični postupak deobe okončan predstavlja dvostranu materijalnopravnu izjavu volje-ugovor
sa procesnopravnim dejstvom, a ne parničnu radnju, pa se može pobijati u parnici zbog zablude, prevare ili prinude.
Predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici je poništaj, zbog zablude, izjave kojom se tužilja kao
predlagač saglasila sa načinom deobe nepokretnosti u pravnosnažno okončanom predmetu deobe
kod opštinskog suda.
Polazeći od toga da za poništaj takve izjave nije dopušten redovan pravni lek, opštinski i okružni
sud su tužbu kao nedozvoljenu odbacili.
Ovakvo pravno stanovište opštinskog i okružnog suda je pogrešno.
Pre svega, deoba nepokretnosti između stranaka i pravnosnažno okončanom predmetu istog suda
izvršena je na osnovu njihovog sporazuma.
Radi se dakle, o dvostranoj materijalno pravnoj izjavi volje-ugovoru sa procesno pravnim
dejstvom, jer su njegovim zaključenjem stranke ostvarile cilj koji su želeli postići pokretanjem
postupka fizičke deobe-izvršiti deobu nepokretnosti na kojima su bile suvlasnici.
Takva dvostrana materijalnopravna izjava volje sa procesnim dejstvom ne predstavlja parničnu
radnju, pa se može pobijati zbog zablude, prevare ili prinude.
Zato nije bilo mesto odbačaju tužbe kao nedozvoljene, radi čega je napadnuta rešenja valjalo
ukinuti.
Zato će opštinski sud u ponovljenom postupku izvođenjem potrebnih dokaza raspraviti i utvrditi
sve odlučne činjenice o tome da li je tužilja u smislu člana 61. Zakona o obligacionim odnosima bila
u bitnoj zabludi prilikom zaključenja sporazuma ili ne a posebno da li je u smislu čl. 117. istog zakona prestalo pravo tužilji da zahteva poništaj ugovorne izjave zbog proteka roka, i ponovo odlučiti o
tužbenom zahtevu.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 2709/91)
661.
Pod određenim okolnostima pravno je valjana i prećutna saglasnost suvlasnika na otuđenje njegovog suvlasničkog dela od strane drugog suvlasnika.
(Presuda Vrhovnog suda Vojvodine, Rev. br. 518/90 od 05.12.1990. godine)
662.
Sporazum sopstvenika idealnih delova zgrade, na osnovu koga bi deoba bila izvršena tako da oni
postaju sopstvenici delova stana, u protivnosti je sa propisima o tažnoj svojini i nema pravno dejstvo
jer u sm. čl. 1. Zakona o svjini na delovima zgrade predmet etažne svojine mogu biti samo pojedini
stanovi.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 718/83)
- 254 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
(Član 153. Zakona o vanparničnom postupku)
663.
Fizička deoba nekretnine koji zahteva određena ulaganja stranaka, može se odrediti samo
ukoliko su stranke prihvatile da izvrše ulaganja.
Iz spisa predmeta proizilazi da je prvostepeni sud usvojio predlog predlagača, raskinuo imovinsku zajednicu i to etažnom deobom tako da stan broj 2 u površini od 29,10m2 sa pomoćnim prostorijama pripada predlagaču ŠI a stan broj 1 u površini od 31,34m2 je pripao protivniku predlagača FE.
Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka proizilazi da je i deoba moguća uz određene uslove a to su
određena ulaganja i građevinski radovi u toj kući odvajanje svih komunalija za vodu, kanalizaciju,
struju, postavljanje odvojenih mernih grupa.
Veštak je prilikom sačinjavanja nalaza imao u vidu vrednost stana broj 1 i stana 2 iz toga predložio da stanu broj 2 pripadnu obe pomoćne prostorije jer je stan broj 2 u lošijem stanju i manje vrednosti. Prvostepeni sud je na osnovu ovakvog nalaza i mišljenja doneo odluku da se raskine imovinska zajednica na način kako je navedeno u izreci rešenja.
Međutim, ovakav stav prvostepenog suda se ne može prihvatiti. Protivnik predlagača nije prihvatila
da pomoćne prostorije pripadnu stanu broj 2, ona želi u skladu sa svojim suvlasničkim udelom koji je
isti kao suvlasnički udeo predlagača da dobije pomoćne prostorije, a pored toga ne postoji jasan dogovor
stranaka oko toga ko će snositi troškove radova za koje je veštak rekao da ih je neophodno izvršiti da bi
se napravile dve celine odnosno da bi se izvršila etažna deoba. Dakle stambenu zgradu nije moguće fizički podeliti na dve celine shodno suvlasničkim udelima bez ulaganja i dogovora stranaka oko ulaganja
i podele zajedničkih prostorija to prvostepeni sud nije mogao da izvrši ovakvu vrstu deobe u smislu odredbe čl.148. čl.153. Zakona o vanparničnom postupku, jer dogovora stranaka nema, pa je s toga odluka
prvostepenog suda morala biti ukinuta i vraćena na ponovni postupak.
Prvostepeni sud će u ponovnom postupku imati u vidu sve gore navedene primedbe iste otkloniti
i doneti novu i na zakonu zasnovanu odluku.
(Viši sud u Pančevu, Gž.br.566/10 od 14.09.2010. godine)
664.
Tek po pravnosnažnosti rešenja o prodaji nepokretnosti kupcu, sud određuje ročište za deobu iznosa
dobijenog prodajom, kada se na ročište pored, stranaka, pozivaju i lica koja prema stanju u spisima i prema podacima iz javne knjige, polažu pravo da se namire iz iznosa dobijenog prodajom i kada se raspravlja o o namirenju izvršnih poverioca u drugih lica, koja postavljaju zahtev za namirenje.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Nišu, Gž. 206/09 od 20.01.2009. godine)
665.
Kada susvojina postoji na više stvari, a zbog veličine suvlasničkih delova , ili drugih okolnosti
ne bi bilo ekonomski opravdano ili Zakonom dozvoljeno deliti stvar, sud može svakom suvlasniku
dodeliti deo pojedine cele stvari, koji odgovara vrednosti njegovom suvlaničkom delu vodeći računa
o opravdanim interesima svakog suvlasnika, njihovimpotrebama s obzirom na zanimanje oi ostale
prilike, nastojeći da zadovolji opravdane zahteve i intrese suvlasnika.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 1954/08)
- 255 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
666.
U prvostepenom postupku je utvrđeno da je predmetna kuća izgrađena na placu tuženikovog oca, u toku trajanja braka stranaka, između ostalog, i njihovim zajedničkim sredstvima
stečenim u braku.
Prvostepeni sud odbija tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje suvlasničkog udela po osnovu bračne
tekovine, s obzirom na sadržinu izjave (u fotokopiji) tužene:
Tačno je da ja M.R. imam iza sebe jedan propao brak i u njemu rođenu ćerku T. Sada sam u drugom braku od 8. 08. 1981. godine sa V.R. Postoji sumnja u održivost i istrajnost mog drugog braka,
pa stoga svekru V.R. dajem ovu izjavu koju lično potpisujem. Ukoliko dođe do razvoda braka između mene M.R. i mog muža V.R. neću tražiti nikakav udeo od buduće kuće, koje je vlasnik i investitor moj svekar V.R. Priznajem da samo pod ovim uslovom mogu se useliti sa ćerkom T. i mužem V.
u nedovršenu kuću na kat. parceli 1089/1 u K.O. V.V. 5.05.1982. godine. Izjavu dala R.M. (potpis)
l.k. 66859 SUP B."
Prvostepeni sud nalazi da se na ovaj način tužilja odrekla prava na bračnu tekovinu, a osim toga tužbeni zahtev odbija i zbog toga što nalazi da su tužilja i tuženi izvršili deobu bračne tekovine, na taj način što su pokretne stvari veće vrednosti pripale tužilji a tuženom kuća. Ovakvi razlozi prvostepenog suda za sada nisu prihvatljivi iz sledećih razloga:
Pre svega, navedena izjava sudu dostavljena u fotokopiji kao pismeni dokaz, na kojem se zasniva pobijana presuda, a čija je sadržina i autentičnost osporena od strane tužilje koja navodi da na izjavi jeste njen potpis, ali da ona ne zna da je dala izjavu takve sadržine, nije validan najpre dokaz u
formalnom smislu, pošto je onaj ko se na ovu ispravu pozvao bio dužan da je dostavi u izvornom obliku. Kad izvorni primerak sudu nije dostavljen, sud treba da ceni od kakvog je to značaja za ocenu o
prigovoru autentičnosti isprave. Pored toga, inače sa suštinske strane radi se o izjavi kojom se njen
izdavalac odriče nekog budućeg prava, obzirom da je tek posle sastavljanja izjave, prema onome što
u spisima stoji, došlo do završetka izgradnje kuće, pa se i iz tog razloga pravna važnost navedene izjave dovodi u pitanje. Dalje, prema članu 327. stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima, koji je
bio na snazi u vreme razvoda braka stranaka i kada su oni navodno izvršili deobu zajedničke imovine, bračni drugovi mogu u svako doba sporazumno izvršiti deobu zajedničke imovine, a prema stavu
2. deoba zajedničke imovine može se izvršiti i na taj način da bračni drugovi odrede ili traže da im se
odrede delovi u zajedničkoj imovini, tako da u toj imovini postanu suvlasnici na određene delove, a
sporazum iz člana 327. st. 1. i 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima mora biti sačinjen u pismenoj formi. Prema tome, sve i da je postojao sporazum stranaka o deobi bračne imovine sa sadržinom
kao što to utvrđuje prvostepeni sud, on ne bi proizvodio pravno dejstvo, jer nije zaključen u pismenoj formi.
Kako prvostepeni sud nije utvrdio bitne činjenice za donošenje odluke po zahtevu tužbe, to
će učiniti u ponovnom postupku, imajući u vidu i navedene primedbe.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 704/2007 od 13.06.2007. godine)
667.
Prilikom deobe nepokretnosti – objekata, u vrednost dodeljenog dela mora se uzeti u obzir i
vrednost zemljišta pod objektom i po pravilu prednost dati deobi po vertikali i mora se voditi računa
o da vezano za razliku u vrednosti dobijenih delova deobom novčana doplata bude što manja.
(Okružni sud u Kraljevu, Gž. 759/07)
- 256 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
668.
U konkretnom slučaju iz sadržine zapisnika sa ročišta evidentno je da nema konstatacije da su
stranke sporazum o deobi pročitale, niti da je to, bar, učinio sud, jer je tužilac slep tako da se osnovano navodi u reviziji da je imalo mesta usvajanju tužbenog zahteva.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 621/06 od 15.06.2006. godine)
669.
Prilikom deobe nepokretnosti iz zaostavštine potrebno je utvrditi da li zaostavština u određenom
svojinskom udelu predstavlja imovinu ostavioca ili predstavlja posebnu imovinu sina i njegove supruge. Neophodno je utvrditi postojanje sporazuma ili namere da je kupovina i gradnja predmetne
nepokretnosti vršena za određenog člana porodične zajednice ili da to bude zajednička svojina.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3099/05 od 1.03.2006. godine)
670.
Razlog za pobijanje odluke sadržane u poravnanju i stavljanje sudskog poravnanja van snage je i
nedostatak konstatacije u zapisniku da je poravnanje pročitano.
U konkretnom slučaju iz sadržine zapisnika sa ročišta, evidentno je da nema konstatacije da su
stranke sporazum o deobi pročitale, niti da je bar, to učinio sud, jer je tužilac slep, tako da se osnovano navodi u reviziji da je imalo mesta usvajanju tužbenog zahteva.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 621/06 od 15.06.2006. godine)
671.
Pobijanim rešenjem prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari i predlagač je upućen da u
roku od 30 dana pokrene parnični postupak radi utvrđivanja udela na nepokretnostima koje
su predmet deobe, uz upozorenje da će se smatrati da je predlog povukao ukoliko parnicu ne
pokrene.
Prema odredbi člana 150. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku (dalje: ZVP), ako sud, postupajući po predlogu, utvrdi da je među zajedničarima sporno pravo na stvari koje su predmet deobe ili
pravo na imovinu, udeo u zajedničkim stvarima, odnosno imovini ili je sporno koje stvari, odnosno
prava ulaze u zajedničku imovinu, prekinuće postupak i uputiti predlagača da u određenom roku pokrene parnicu.
Primena navedene zakonske odredbe u praksi dovodila je neretko do toga da učesnik (protivnik
predlagača), kome nije u interesu da se postupak deobe zajedničke imovine okonča, najčešće u postupcima deobe nasleđa, prostom izjavom pred vanparničnim sudom ospori udeo predlagača utvrđen
naslednim rešenjem, ističući da je njegov udeo utvrđen naslednim rešenjem veći po osnovu posebnog sticanja, ne navodeći pri tom činjenice koje bi mogle dovesti u sumnju utvrđene nasledne udele i
predmet deobe, pa su sudovi prekidali postupak deobe i upućivali predlagača na parnicu na osnovu
člana 150. stav 1. ZVP, tako da se u nemalom broju slučajeva radilo o zloupotrebi navedene zakonske odredbe od strane protivnika predlagača.
Prema odredbi člana 9. stav 1. Zakona o parničnom postupku (dalje: ZPP), stranke su dužne da
savesno koriste prava koja su im priznata zakonom, a prema stavu 3. sud je dužan da spreči svaku
zloupotrebu prava koju imaju stranke u postupku, pa je u vezi sa tim vanparnični sud uvek dužan da
spreči zloupotrebu procesne odredbe iz člana 150. stav 1. ZVP, naravno ukoliko na pouzdan način
utvrdi da se o zloupotrebi radi.
- 257 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
U konkretnom slučaju, predmet deobe je nasleđe iza pravnog prethodnika učesnika po naslednom rešenju Drugog Opštinskog suda u B, O. 1209/01 od 23.11.1991. godine. Predlog za deobu u
ovoj pravnoj stvari podnet je 4.02.2003. godine. Protivnik predlagača LJ.M. nije osporavao suvlasničke udele predlagaču i drugim učesnicima u postupku deobe, šta više imao je i konkretan predlog
kako da se deoba izvrši, sadržan u podnesku od 21.03.2005. godine, označenom kao protivpredlog,
da se predlagaču isplati novčana protivvrednost njenog suvlasničkog udela od 1/6, da bi na ročištu
od 5.12.2005. godine predlagaču osporio udeo u parcelama koje su predmet deobe, ističući da je: "...
učestvovao u kupovini i uopšte unapređenju stvari koje su predmet deobe, te smatra da ima veći udeo,
odnosno da je stekao na osnovu tog ulaganja u imovinu svoje sopstveno pravo svojine koje ne može
biti predmet deobe... da je on pozajmio novac bratu P. pod uslovom da ovaj taj novac ne vraća njemu
već da da njihovom ocu i majci, i da je na taj način ustvari taj novac uložen u završetak gradnje kuće,
te na taj način LJ. navodi da on lično ima veći udeo na osnovu ovog ulaganja u tu imovinu."
Imajući u vidu i odredbu člana 7. stav 1. ZPP da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na
kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, te da u vezi sa
navedenom zakonskom odredbom protivnik predlagača citiranom izjavom koja ne sadrži potpune
činjenice koje bi ukazivale na mogućnost da je po osnovu sticanja u zajednici sa protivnikom predlagača LJ. sticao u zajednici sa njegovim roditeljima, zatim da ovu činjenicu nije isticao u ostavinskom postupku niti u predmetu deobe sve do ročišta od 5.12.2005. godine, niti je podnosio tužbu
parničnom sudu da se njegov eventualno veći deo utvrdi, bilo je potrebno da prvostepeni sud ispita
ima li zloupotrebe procesnih prava na strani predlagača i da li uopšte ima mesta primeni odredbe
člana 150. stav 1. ZVP, čime je prvostepeni sud povredio napred navedenu odredbu člana 9. stav 3.
ZPP i učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. ZPP. U ponovnom
postupku prvostepeni sud će zatražiti od protivnika predlagača da svoje navode potkrepi činjenicama i dokazima, kako bi pravilno primenio odredbu člana 150. stav 1. ZVP, vodeći računa o mogućoj zloupotrebi navedene zakonske odredbe. Ukoliko nađe da postoji zloupotreba nastaviće postupak bez obzira na navedeno isticanje protivnika predlagača.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 308/2006 od 16.03.2006. godine)
672.
Sud je ovlašćen da u postupku deobe zajedničkih nepokretnosti uvaži posebne stambene
potrebe protivnika predlagača i njemu dodeli celu stambenu zgradu u vlasništvo, a predlagaču
preostale nekretnine i odgovarajući iznos novčane protivvrednosti njegovog suvlasničkog udela na stanu i kada je isti većinski suvlasnik tih nekretnina.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, predlagač je suvlasnik na 2/3, a protivnik predlagača na
1/3 dela nepokretne imovine koju čini stambena zgrada sa garažom postojeća na katastarske parceli
4424 KO T, katastarske parcele 3156/1 KO B. sa vikendicom na toj parceli, katastarska parcela
522/2 i 521, obe u KO O. i katastarska parcela 2961, 8730 i 8731, sve u KO M. Stambena zgrada i
garaža čine jednu građevinsku celinu. Stambena zgrada nije fizički deljiva u skladu sa suvlasničkim
udelima stranaka. Predlagač ima u vlasništvu drugu stambenu zgradu, koja zadovoljava stambene
potrebe njenog porodičnog domaćinstva, dok protivnik predlagača sa majkom stanuje kao podstanar.
Učesnici nisu postigli sporazum o načinu deobe, a nisu se ni saglasili da se stambena zgrada dogradi
i rekonstruiše u cilju osposobljavanja za fizičku deobu.
Kod takvog stanja stvari, pravilno su nižestepeni sudovi našli da deobu treba izvršiti tako da protivniku predlagača na ime njenog suvlasničkog udela pripadne u isključivu svojinu stambena zgrada
- 258 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
sa garažom, sa odgovarajućim pravom korišćenja katastarske parcele na kojoj se ona nalazi, a da sva
ostala nepokretna imovina pripadne predlagaču u isključivu svojinu, uz obavezu protivnika predlagača da predlagaču na ime veće protivvrednosti imovine koja joj je pripala u deobi, isplati iznos od
165.101,00 dinar. Ovako izvršena deoba u skladu je sa odredbama čl. 148. do 154. Zakona o vanparničnom postupku (dalje: Zakon) i sa članom 16. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, pa su
revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava neosnovani.
Prema članu 153. stav 2. Zakona, prilikom odlučivanja kome treba da pripadne određena stvar,
sud će naročito imati u vidu posebne potrebe određenog učesnika zbog kojih ta stvar treba da pripadne upravo njemu. U skladu sa tim, pravilno je odlučeno da stambena zgrada pripadne protivniku
predlagača u celosti, obzirom na njene posebne potrebe za rešenjem svog stambenog pitanja. Okolnost što je predlagač većinski vlasnik, bez uticaja je, jer je ona namirena u drugoj imovini srazmerno
svom suvlasničkom udelu, a postoji i obaveza protivnika predlagača da joj isplati određeni novčani
iznos.
Pitanje uređenja načina korišćenja zajedničke katastarske parcele na kojoj je podignuta stambena
zgrada koja je predmet deobe, a na kojoj predlagač već ima svoju kuću, stranke mogu rešiti u posebnom postupku u skladu sa odredbama čl. 141. do 147. Zakona, pa su revizijski razlozi vezani za ove
okolnosti takođe neosnovani.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1833/2004 od 27.10.2005. godine)
673.
Kada su u predlogu za deobu zajedničke stvari kao protivnici predlagača označeni supruga, kćerka i sin umrlog zemljišno-knjižnog suvlasnika na 1/2 nepokretnosti iza čije smrti nije vođen ostavinski postupak, ovakav predlog je u smislu člana 149. ZVP-a uredan ukoliko sadrži i ostale potrebne
podatke, jer se ostaviočevi naslednici na koje je zaostavština prešla po sili zakona u trenutku ostaviočeve smrti (čl. 212. ZON-a) nalaze se u nasledničkoj zajednici i imaju zajedničku svojinu na zaostavštini (čl. 18. ZOSPO) i u nasledničkoj zajednici će biti sve dok ne pokrenu postupak deobe, odnosno ostavinski postupak. Kao zajedničari oni čine jednu stranku i kao jedna stranka imaju zajedničku svojinu na suvlasničkom udelu zemljišno-knjižnog suvlasnika.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 3539/03 od 23.04.2003. godine)
674.
Postojanje pismenog sporazuma o deobi moguće je utvrditi ne samo uvidom u pismeni sporazum, nego svim dokaznim sredstvima.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. br. 1114/99 od 9.12.1999. godine)
675.
Prema pravnim pravilima imovinskog prava kad suvlasnici ne postignu sporazum o načinu fizičke deobe te nepokretnosti onda o načinu deobe odlučuje sud, što je sadržano u čl. 16. ZOSPO, kao i
u čl. 153. st. 1. ZVP. O samoj deobi od strane suda moguće je odlučiti na jedan od više načina. Kao
prvo kad deobu zahteva suvlasnik čiji je udeo neznatan sud može odlučiti da ostali suvlasnici isplate
njegov deo. Zatim, sud će, kad god je to moguće odrediti da se fizička deoba stvari izvrši tako da
svaki suvlasnik dobije u prirodi onaj udeo koji odgovara veličini, odnosno vrednosti njegovog suvlasničkog udela. To praktično znači da nije pravična deoba prema alikvotnim udelima suvlasnika ako
njihova vrednost nije srazmerna. Ako je pak to nemoguće sud može odrediti da suvlasnici dobiju
udeo koji ne odgovara njihovom suvlasničkom udelu. Sud će odrediti da suvlasnik kojije dobio veću
- 259 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
vrednost od pripadajuće isplati ostalim razliku u novcu. Kad fizička deoba stvari nije moguća ili bi
se deobom osetno smanjila njena vrednost, sud će na zahtev pojedinih suvlasnika, ukoliko okolnosti
slučaja to opravdavaju, vodeći računa o veličini udela pojedinih suvlasnika i njihovom potrebom za
tom stvari, odlučiti da stvar pripadne jednom suvlasniku pošto drugim suvlasnicima isplati vrednost
njihovih udela u roku koji sud prema okolnostima odredi. Međutim, ako sud utvrdi da fizička deoba
nije moguća ili bi znatno smanjila vrednost stvari i ako ne odluči da stvar pripadne jednom od suvlasnika odrediće da se stvar izloži javnoj prodaji i prodajom dobijeni iznos podeli između suvlasnika
srazmerno veličini njihovih udela.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 839/97)
676.
U postupku deobe nepokretnosti, isticanje jedne stranke da druga stranka živi i radi u Australiji i
da tamo ima kuću, bez uticaja je na odluku suda u konkretnoj stvari.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 12097/96)
677.
Ako fizička deoba zgrade nije moguća, sud će na zahtev suvlasnika ukoliko to okolnosti slučaja
opravdavaju, odlučiti da stvar pripadne jednom suvlasniku, pošto drugim suvlasnicima isplati vrednost
njihovih delova u roku koji sud odredi. Na predlog suvlasnika deoba fizički nedeljive zgrade može se izvršiti prodajom, ako nema zahteva da zgrada pripadne jednom od suvlasnika ili ako se utvrdi da okolnost iz slučaja ne opravdavaju da se odluči da zgrada pripadne jednom suvlasniku.
(Odluka Okružnog suda u Nišu, Gž. br. 2335/94)
678.
Rešenjem prvostepenog suda odbijen je predlog za dozvolu uknjižbe zajedničke imovine na nekretnini upisanoj u zk. ul. br. 1471 ko. K. stambenoj zgradi u K. u ul. M.O. u neopredeljenom delu u korist
dosadašnjeg vlasnika i predlagača, a na osnovu overene pismene izjave o regulisanju imovinskih prava
na označenoj nepokretnosti. Okružni sud je preinačio prvostepeno rešenje tako što je dozvolio traženu
uknjižbu. Ovo iz razloga što overena pismena izjava regulisanju zajedničke imovine u suštini predstavlja sporazum bračnih drugova u sm. odredbe čl. 327. Zakona o braku i porodičnim odnosima, koji ispunjava sve propisane uslove po pravnim pravilima zemljišnoknjižnog prava sadržabnim u paragrafima 26. i 39. Zakona o zemljišnim knjigama, prema kojima se uknjižba zemljišnoknjižnih prava može
vršiti na osnovu javnih i privatnih pismenih isprava, na kojima je potpis overio sud i koje sadrže tačnu
oznaku zemljišta, označenje osobe koja učestvuje u poslu, prava u pogledu koga se uknjižba ima izvršiti i izričitu izjavu onog čije se pravo ograničava, opterećuje, ukida ili prenosi na drugu osobu da pristaje na uknjiženje.
(Okružni sud u Zrenjaninu, Gž. 369/94)
679.
Odlukom o deobi sud ne može dosuditi zajedničku stvar u svojinu jednom suvlasniku uz njegovu obavezu da ostalim suvlasnicima isplati vrednost njihovih suvlasničkih delova, ako se svi suvlasnici nisu o tome sporazmeli.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 128/93)
- 260 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
680.
Okružni sud nalazi da kada je stvar fizički nedeljiva, onda se takva konstatacija navodi u izreci
prvostepenog rešenja, te da će po pravnosnažnosti takvog rešenja nastaviti civilna deoba stvari prodajom stvari, pa je pogrešio prvostepeni sud kada je utvrđujući da je porodična stambena zgrada stranaka nedeljiva, istovremeno i obustavio i postupak deobe.
(Okružni sud u Kragujevcu, Gž. 1/92)
681.
Vrednost zajedničke stvari u postupku njene deobe se određuje prema njenoj tržišnoj vrednosti. Na
tržišnu vrednost stvari ne utiče činjenica da jedan od zajedničara određeno vreme nije koristio stvar, s
obzirom da se u ovom slučaju radi o tražbenom pravu, koje se za slučaj spora ostvaruje u parnici.
(Okružni sud u Kraljevu, Gž. 1481/91)
682.
Pravno je valjan ugovor između bračnih drugova o deobi zajedničke imovine kada je zaključen
za vreme trajanja braka.
(Vrhovni sud Vojvodine, Rev. br. 24/91)
683.
Fizička deoba i deoba prodajom stvari su različiti načini deobe koji se ne mogu vršiti istovremeno. Sud će odlučiti da se deoba izvrši prodajom stvari u slučaju kada je nemoguća fizička deoba i to
ne samo prema veličini suvlasničkih udela, već uopšte - bez obzira na veličinu tih udela.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 3402/85)
684.
Da bi se po predlogu za deobu moglo postupati, predlog mora da obuhvati sve suvlasnike nepokretnosti (ako ih ima više) bez obzira na to da li je oni koriste ili ne.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 8873/85)
685.
Kada susvojina postoji na više stvari, a zbog veličine suvlasničkih delova ili drugih okolnosti ne
bi bilo ekonomski opravdano (ili zakonom dozvoljeno) deliti svaku stvar, sud može svakom suvlasniku dodeliti deo pojedine cele stvari koji odgovara vrednosti njegovom suvlasničkom delu, vodeći
računa o opravdanim interesima svakog suvlasnika, njihovim potrebama s obzirom na zanimanje i
ostale prilike, nastojeći da zadovolji opravdane zahteve i interese suvlasnika.
(Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 1095/84)
686.
U postupku razvrgnuća imovinske zajednice prodajom na javnoj držabi fizički nedeljivog stana, odnosno porodične stambene zgrade, sud će priznati pravo korišćenja stana suvlasniku, koji je
i do tada u tom stanu, odnosno zgradi stanovao, samo ako taj stan odnosno zgrada nisu fizički deljivi bez obzira na veličinu njegovog dela.
(Viši sud u Novom Sadu, Gž. 3112/84)
- 261 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
687.
Ako između suvlasnika ne postoji sporazum o načinu deobe sud će na osnovu rezultata celokupnog postupka odlučiti o deobi zajedničke stvari, s tim što i za fizičku deobu stambene zgrade nije
smetnja zemljišno-knjižno stanje prema kome se predmetna nepokretnost vodi kao jedno zemljišnoknjižno telo.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 11/83)
688.
Fizička deoba stvari vrši se tako da svaki suvlasnik dobja u prirodi onaj deo koji ofgovara veličini odnosno vrednosti njegovog nasledničkog dela. Deobu zrade ili stana na dve ili više stambenij
jedinica moguće je izvršiti samo u skladu sa posebnim propisima uz odobrenje nadležnog organa
uprave, tako da izdvojeni posebni delovi zgrade mogu biti predmet etažne svojine.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 174/83)
689.
Zahtev za predaju stvari u državinu i svojinu prema ostalim suvlasnicima, suvlasnik idealnog dela može postaviti tek pošto bude izvršena fizička deoba zajedničke stvari u vanparničnom postupku.
(Okružni sud u Beogadu, Gž. 3817/83)
690.
U odsustvu stranaka o načinu deobe ne može se izvršiti prinudna javna prodaja suvlasničkog stana, odnosno porodične stambene zgrade, sud će priznato pravo korišćenja stana suvlasniku, koji je i
do tada u tom stanu, odnosno zgradi stanovao , samo ako taj stan, odnosno zgrada nisu fizički deljivi
bez obzira n veličinu njegovog dela.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 255/81)
691.
Ne može se odbiti predlog za deobu zajedničke stvari njenom prodajom, zbog toga što poravnanjem, na osnovu koga se traži deoba, nije utvrđeno da stranke imaju pravo na deobu prodajom.
(Okružni sud u Nišu, Gž. 867/81)
692.
Nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo kada su u odsustvu sporazuma
stranaka o načinu deobe odlučili da se deoba ima izvršiti prinudnom javnom prodajom suvlasničkog stana, ne utvrđujući prethodno da li je bila moguća fizička deoba. Pri tome je bez značaja činjenica da nijedna stranka nije stavila predlog za fizičku deobu a protivnici predlagača su se protivili provođenju deobe.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 9163/80)
(Član 154. Zakona o vanparničnom postupku)
693.
U postupku po predlogu za deobu nepokretnosti sud mora, pre nego što odluči da deobu
treba izvršiti javnom prodajom, na pouzdan način utvrditi, nastojeći da se zadovolje opravda- 262 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
ni zahtevi i interesi suvlasnika, da li je fizička deoba nemoguća ili bi znatno umanjila vrednost
stvari, odnosno da li bi fizičkom deobom svaki od suvlasnika dobio u prirodi onaj deo koji odgovara veličini i vrednosti suvlasničkog udela.
Sud na pouzdan način, polazeći od odredbi člana 153. ZVP i člana 16. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, izvođenjem potrebnih dokaza, mora utvrditi da li je u konkretnom slučaju moguća fizička deoba bez znatnog umanjenja vrednosti stvari, te, nakon razjašnjenja ove činjenice, doneti rešenje o deobi, nastojeći da se zadovolje opravdani zahtevi i interesi suvlasnika. Prilikom donošenja odluke sud će imati u vidu da se o samoj deobi može odlučiti na više načina. Prvo tako da svaki suvlasnik
dobije udeo koji odgovara veličini i vrednosti suvlasničkog udela. Ako to nije moguće, sud može odrediti da suvlasnici dobiju udeo koji ne odgovara njihovom suvlasničkom udelu, uz obavezu suvlasnika koji
je dobio veću vrednost od pripadajuće da ostalima isplati razliku u novcu. Kada fizička deoba stvari nije
moguća ili bi se deobom osetno smanjila vrednost stvari, sud će na zahtev pojedinih suvlasnika, ukoliko
okolnosti slučaja to opravdavaju, odlučiti da stvar pripadne jednom od suvlasnika, pošto drugim suvlasnicima isplati vrednost udela u roku koji sud odredi. Ako sud utvrdi da fizička deoba nije moguća ili bi
znatno umanjila vrednost stvari i ako ne odluči da stvar pripadne jednom od suvlasnika, sud će odrediti
da se deoba izvrši javnom prodajom i dobijeni iznos podeli između suvlasnika, srazmerno veličini njihovih udela.
(Iz Rešenja Višeg suda u Beogradu Gž br. 5698/10 od 18.06.2010. godine i
Rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu 1R br. 298/08 od 02.06.2009. godine)
694.
Za fizičku deobu kuće formiranjem dva stana različite vrednosti, od kojih bi jedan bio u
prizemlju, a drugi na spratu kuće, uz izvođenje odgovarajućih radova radi razdvajanja zajedničkih instalacija i dr. i doplatu razlike u vrednostima, neophodna je saglasnost svih dobara. U
suprotnom deoba će se izvršiti javnom prodajom.
Pobijanim prvostepenim rešenjem određeno je da će se deoba nepokretnosti: kuće br. 40/37 upisane u z.k. ul. br. 4188 k.o. V, kao zemljišno knjižno telo pod 2. u ul. P.p, sve postojeće na kp. br.
2202/48 (stari premer), odnosno 3105/24 (novi premer) k.o. V, sa pravom korišćenja navedene parcele izvršiti javnom prodajom, a da će se iznos novca ostvaren prodajom ove nepokretnosti isplatiti
predlagaču i protivniku predlagača sa jednakim udelima.
Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku u z.k. ul. br. 4188 k.o. V. uknjiženo je pravo vlasništva na nekretninama u A- listu: kuća kp. br. 40/37b opisana kao ZK. telo II u ul.
P.p. od jednog jednosobnog i jednog trosobnog stana sa ostavom i garažom postojećom na kp. br.
2202/48, u društvenoj svojini pov. od 0.05,76 ha, na ime predlagača S.D, iz V, sa jednom polovinom
i protivnika predlagača S.M, iz V, takođe sa jednom polovinom, sa pravom korišćenja parcele na kojoj se ova zgrada nalazi a sve dok na tom zemljištu ista postoji.
Učesnici su postali suvlasnici na navedenoj nepokretnosti po osnovu nasleđa iza smrti njihovih
roditelja.
Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka D.I. i uviđaja na licu mesta, utvrđeno je da se predmetni
stambeni objekat sastoji od prizemlja i sprata. U prizemlju se nalazi jedno predsoblje, trpezarija,
jedna soba, kupatilo, ostava i garaža u ukupnoj površini 92,14 m2, a na spratu se nalaze sledeće
prostorije: jedno predsoblje, trepezarija, kupatilo, dve sobe i dnevni boravak u površini od 92,14
m2. Na objektu postoje samo jedna ulazna vrata i unutrašnje stepenice za dolazak na sprat. Vodo- 263 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
vod i kanalizacija su zajednički i za prizemlje i za sprat kao i instalacija za parno grajanje dok je
elektroinstalacija odvojena.
Na osnovu ovako utvrđenih činjenica i na osnovu mišljenja navedenog veštaka, kao i na
osnovu zajedničkog nalaza i mišljenja ovog veštaka i veštaka I.M, prvostepeni sud je pravilno
utvrdio da po tehničkim karakteristikama objekta, navedena kuća predstavlja jednu građevinsku i
stambenu celinu. Kuća je i građena tako da predstavlja jednu stambenu celinu. Na ovo ukazuje
raspored prostorija.
Neosnovano je isticanje u žalbi da se na osnovu konstatacije u z.k. ul. br. 4188 k.o. V, predmetna
kuća sastoji iz dva stana, od kojih je jedan na prizemlju a drugi na spratu, može zaključiti da se kuća
sastoji od dve posebne stambene jedinice. Naime, etažiranje predmetne kuće u zemljišnim knjigama
nije izvršeno, a faktički, kao što je napred rečeno, kuća predstavlja jednu građevinsku i stambenu celinu.
Prvostepeni sud je, prema tome, pravilno utvrdio da nije moguća fizička deoba kuće prema suvlasničkim udelima.
Fizičko razdvajanje u vidu formiranja dve stambene jedinice, odnosno dva stana od kojih bi jedan bio u prizemlju, a drugi na spratu, zahtevalo bi izvođenje određenih radova radi razdvajanja
zajedničkih instalacija i dr., pri čemu bi se mogle dobiti dve stambene jedinice, ali kako bi se pojavila u tom slučaju razlika u njihovim vrednostima i kako protivnik predlagača nije bio saglasan, nije prihvatio predlog predlagača da njoj pripadne tako formiran stan na spratu, a njemu stan u prizemlju, uz doplatu razlike u vrednostima, prvostepeni sud je pravilno zaključio da fizička deoba nije
moguća i na osnovu člana 16. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa pravilno odlučio da se
deoba kuće izvrši javnom prodajom.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1010/2007 od 19.07.2007. godine)
695.
Izreka rešenja o deobi nije razumljiva kada je sud odredio deobu javnom prodajom
zgrada sa zemljištem koje je potrebno za redovnu upotrebu zgrada, a da pri tom nije odredio ni tačnu površinu niti mere i granice zemljišta na kojem se zgrade nalaze i koje služi za
njihovu redovnu upotrebu.
Pobijanim rešenjem sud je odredio da će se deoba suvlasničke imovine izvršiti javnom prodajom
i podelom prodajne cene prema suvlasničkim udelima učesnika.
Istim rešenjem odlučeno je i o troškovima postupka.
Protiv ovog rešenja, protivnik predlagača V.Č. izjavila je žalbu zbog svih zakonskih razloga.
Pošto je postupio u smislu člana 365. u vezi sa članom 381. Zakona o parničnom postupku
(dalje: ZPP) koji je važio u vreme donošenja pobijanog rešenja i člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku, Okružni sud je našao da je žalba osnovana jer je izreka pobijanog rešenja
nerazumljiva što predstavlja bitnu povredu parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 14)
ZPP.
Predmet deobe nije potpuno i jasno određen u situaciji kada je sud odlučio da izloži javnoj prodaji stambeni objekat i druge pomoćne zgrade sa zemljištem u površini koja je potrebna za redovnu
upotrebu tih objekata, a da pri tom nije odredio ni tačnu površinu niti mere i granice zemljišta na kojem se objekti nalaze i koje služi za redovnu upotrebu tih objekata, o čemu će voditi računa u ponovnom postupku.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 539/2005 od 21.04.2005. godine)
- 264 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
696.
Vanparnični sud ne može da donese rešenje koje zamenjuje saglasnost suvlasnika (protivnika predlagača) za dogradnju stambene zgrade jer to nije predviđeno ni jednim zakonskim propisom.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 3928/01 od 6.03.2002. godine)
697.
Postojanje stvarnih tereta na zajedničkoj stvari nije smetnja za raskid suvlasničk zajednice fizičkom ili civilnom deobom.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4187/02 od 19.12.2002. godine)
698.
Kada fizičku deobu zajedničke nepokretnosti stranaka-stambene zgrade-nije moguće izvršiti u
postojećem suvlasničkom srazmeru bez velikih građevinskih ulaganja i adaptiranja i visokih troškova koje ti radovi iziskuju, sud je postupio u skladu sa odredbom čl. 16. stav 5. ZOSPO, kada je odredio da se deoba izvrši prodajom nepokretnosti.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Zrenjaninu, Gž. br. 1729/95 od 30.09.1996. godine)
699.
Pravnosnažno rešenje o deobi u vanparničnom postupku vezuje stranke te ni jedna od stranaka ne može voditi parnicu radi ponovne deobe.
(Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 934/86)
700.
U slučaju da predlagač povuče predlog za fizičku deobu i uređenje međe sud će ga obavezati da
protivniku predlagača naknadi učinjene nužne troškove, ukoliko to protivnik predlagača zahteva.
(Okružni sud u Požarevcu, Gž. 888/85)
UREĐENJE MEĐA
(Član 155. Zakona o vanparničnom postupku)
701.
Ako međa koja je obeležena ogradom nije poremećena na licu mesta (pri čemu nije od značaja što pravno stanje nije u saglasnosti sa faktičkim) - nema mesta vođenju postupka radi
uređenja međa.
Prvostepeni sud je nesumnjivo utvrdio, i to kao nesporno između stranaka, da između parcela
predlagača i parcela protivnika predlagača na licu mesta postoji drvena ograda na kojoj se nalazi
kapija, da je između stranaka u toku spor i da je veštačenjem utvrđeno da postoji neslaganje između faktičke međe, koja je obeležena navedenom ogradom, i katastarske međe.
- 265 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Imajući to u vidu, prvostepeni sud pravilno zaključuje da, u skladu sa odredbom člana 155.
Zakona o vanparničnom postupku, nema mesta uređenju međe, jer međa koja je obeležena ogradom nije poremećena na licu mesta. Za postupak uređenja međe u takvoj situaciji nije od značaja
što pravno stanje nije u saglasnosti sa faktičkim.
(Iz Rešenja Višeg suda u Valjevu, Gž. 291/2012 od 23.03.2012. godine)
702.
Nerešeni imovinski odnosi među strankama povodom prava svojine ne predstavljaju osnovane razloge ni zakonske uslove za određivanje privremene mere u vanparničnom postupku, dok se,
kao prethodno pitanje, ti odnosi ne reše u parničnom postupku, tim pre što se određenom privremenom merom nalaže uklanjanje objekta na kome će se u sudskom postupku utvrditi pravo vlasništva.
(Viši sud u Kraljevu, Gž. 1464/10 od 22.12.2010. godine)
703.
Odlučujući o samom pravu tužioca, pravilno je prvostepeni sud zaključio da tuženi nije uznemirio tužioca u vršenju prava svojine na predmetnom stambeno-poslovnom objektu. Naime, kada je tužilac gradio stambeno-poslovni objekat, on je morao i mogao znati da će gradnjom objekta uz samu
među sa placem tuženog stvoriti situaciju koja će se neminovno negativno odraziti na obe strane
ukoliko tuženi odluči da na isti način gradi kuću tj. uz među sa tužiocem. U sukobu dva jednaka prava, pravilno je prvostepeni sud zaključio da u konkretnom slučaju nema mesta pružanju zaštite tužiocu u situaciji kada je on sam iskoristio mogućnost gradnje uz među i kome sada smeta što se na isti
način ponaša tuženi. Obe strane u ovom sporu su gradile nepokretnosti u granicama svojih katastarsih parcela ne vodeći pri tome računa da će takvom gradnjom neminovno jedni drugima zatvoriti
prozore odnosno zakloniti sunce i normalni vidik. Prekomernim vršenjem zakonom priznatih prava
parnične stranke su same sebi umanjile upo trebnu vrednost sagrađenih nepokretnosti. Da su se tužilac i tuženi rukovodili načelom savesnosti i poštenja u vršenju zakonom priznatog prava gradnje, oni
bi se uzdržali od zidanja nepokretnosti uz samu među i time bi sprečili umanjenje upotrebne vrednosti svojih objekata. To što je tužilac pre tuženog sagradio stambeno/poslovni objekat ne daje za pravo tužiocu da očekuje sudsku zaštitu u skladu sa principom "prvi u vremenu, prvi u pravu". Štaviše
tužilac je prvi započeo gradnju koja je konačno dovela do sporne situacije, tako da je neosnovan njegov zahtev za obustavu radova i restituciju. Kada je u pitanju eventualni zahtev za naknadu štete, isti
je neosnovan kako zbog navedenih razloga tako i zbog činjenice da u radnjama tuženog nema elemenata protivpravnosti tj. tuženi je dobio građevinsku dozvolu da gradi kuću na kat.parcelama ... i
....KO Smederevska Palanka.
(Presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. br.3682/10 od 28.10.2010. godine)
704.
Nižestepeni sudovi odbii su tužbeni zahtev, tužioca nakon što je u postupku utvrđeno: da je pravnosnažnom presudom razvrgnuta zajednica nekretnina stranaka, tako da je svakoj stranci pripala posebna katastarska parcela, da je tom presudom pravnosnažno određena deoba kuće po pregradnom
zidu prizemlja u kojeg je već bio uzidan dimnjak u proizemlju, time, da je pregradni zid i dimnjak,
kao i zajednički delovi zgrade ostali u suvlasništvu stranaka, a radi normalnog stanovanja i gospodarenja zgradom, da je svaka stranka stupila u posed pripalih nekretnina, da je rešenjem suda uređena
međa nekretnina stranaka, tako da među čini crta koja prolazi sredinom pregradnom zida stambene
- 266 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
jedinice kuća stranaka, te se nastavlja na gornjoj etaži odnosno tavanu zamišljenom crtom u nastavku sadašnjeg zida u prizemlju, te dvorištem s južne strane po tačkama A, D, južnog dela. Na dimnjaku koji predstavlja zajedničke delove zgrade ne može polagati veća prava od onih kojih koja mu pripadaju kao suvlasniku.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 695/06 od 6.09.2006. godine)
705.
Pravilno je prvostepeni sud odlučio kada je našao da nisu ispunjeni uslovi za uređenje međe kada se na spornoj međi nalazi ograda u funkciji međe, pošto prema odredbi čl. 155. ZVP.-a, sud utvrđuje granice između susednih nepokretnosti kada su međni znaci uništeni, oštećeni ili pomereni, a
susedi ne mogu sporazumno da utvrde granicu.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 197/06 od 30.03.2006. godine)
(Član 156. Zakona o vanparničnom postupku)
706.
Držaoci susednih zemljišta u privatnoj svojini, koji istovremeno nisu i sopstvenici, nemaju
aktivnu odnosno pasivnu legitimaciju za učešće u postupku za uređenje međa.
Prema odredbi člana 156. Zakona o vanparničnom postupku, predlog za uređenje međa između
susednih zemljišta može podneti svaki od sopstvenika, odnosno korisnika tih parcela, a kada je to zakonom određeno i ovlašćeni organ (stav 1), predlog mora da sadrži podatke o sopstvenicima odnosno korisnicima susednih parcela i o zemljišnim parcelama između kojih se međa uređuje, sa oznakama tih parcela iz zemljišnih i drugih javnih knjiga, kao i razloge zbog kojih se i postupak pokreće
(stav 2).
Iz navedene zakonske odredbe proizlazi da je legitimacija za učešće u ovom postupku na strani
sopstvenika susednih zemljišta, kada se radi o zemljištu u privatnoj svojini, ili pak na strani korisnika zemljišta, tamo gde se radi o pravu korišćenja na zemljištu u državnoj odnosno privatnoj svojini,
pa je shodno tome prvostepeni sud bio dužan da na pouzdan način utvrdi ko je od protivnika predlagača vlasnik katastarske parcele br. 809, jer, s obzirom na njihove tvrdnje da je protivnik predlagača LJ. prodala protivniku predlagača R. katastarsku parcelu br. 809, ali po pismenom i neoverenom ugovoru o prodaji, po osnovu koga je R. stupio u državinu zemljišta koje je kupio, prvostepeni sud je, po pravilima vanparničnog postupka, bio dužan najpre da raspravi kao prethodno
pitanje da li je po osnovu takvog ugovora, u smislu člana 4. stav 3. Zakona o prometu nepokretnosti protivnik predlagača R. stekao svojinu na katastarskoj parceli br. 809, ili pak nije, te u vezi
s tim i da pouzdano raspravi ko je pasivno legitimisan, jer očigledno da to ne mogu biti oba protivnika predlagača.
Pored toga, nije jasna konstatacija u izreci pobijanog rešenja da se pobijano rešenje ima odnositi,
na protivnika predlagača LJ. kao vlasnika i posednika i istovremeno i na protivnika predlagača R.
kao faktičkog vlasnika i faktičkog posednika kako je to navedeno u izreci pobijane odluke. Naime,
razume se da dva lica ne mogu istovremeno imati isključivo pravo svojine na istoj nepokretnosti.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 658/2005 od 21.04.2005. godine)
- 267 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
707.
Pravilna primena odredbe čl. 156. ZVP, podrazumeva, da se može voditi postupak za uređenje međa između parcela stranaka kada su međni znaci uništeni ili znatno oštećeni, a susedi ne
mogu sporazumno da utvrde granicu. To dalje znači da, ako navedeni uslov nije ispunjen, predlog za uređenje međa bi bi odbačen kao nedozvoljen, a ne da se donese rešenje o obustavi postupka.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. 1337/06 od 18.10.1996. godine)
708.
Prema pravnim pravilima vanparničnog postupka pored zemljišnoknjižnog vlasnika i korisnici - faktički držaoci međašnih parcela imaju pravo da traže da se njihova zajednička međa uredi u
vanparničnom postupku.
(Okružni sud u Kragujevcu, Gž. 1031/80)
709.
Kada je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je u vanparničnom postupku izvršeno uređenje međe između tužiočevih parcela i parcela tuženika, da su tužiocuod strane suda navedene parcele predate u posed - onda je tužilac kao faktički držalac navedenih parcela imao pravo da postavlja ogradu na
međnoj liniji tuženik je izvršio smetanje time što je ovu ogradu uklonio.
(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 65/69)
(Član 157. Zakona o vanparničnom postupku)
710.
Kada je punomoćnik advokat napisao i predao sudu predlog za uređenje međa, isti potpisao, a nije priloženo punomoćje od stranke, tada takva radnja punomoćnika nema pravnog dejstva i ima se odbaciti shodno članu 92. Zakona o parničnom postupku i članu 30.
Zakona o vanparničnom postupku.
Rešenjem Opštinskog suda u G.M, R. 145/05 od 20.06.2005. godine odbačen je predlog predlagača kao neuredan.
Rešenjem Okružnog suda u Č, Gž. 984/05 od 19.07.2005. godine odbija se žalba predlagača kao
neosnovana i potvrđuje se rešenje Opštinskog suda u G.M, R. 145/05 od 20.06.2005. godine.
Po nalaženju Okružnog suda pravilno je postupio prvostepeni sud kada je doneo odluku kao u izreci
rešenja dajući razloge koje prihvata u svemu i ovaj sud. Kako se predlog predlagača pojavljuje izrađen
od advokata i potpisan od advokata a bez priloženog punomoćja što je sa druge strane zahtevalo da predlog bude potpisan od strane predlagača, to pravilno zaključuje prvostepeni sud da ima mesta primeni odredbe člana 92. stav 1. i člana 103. stav 6. Zakona o parničnom postupku a u vezi člana 30. Zakona o
vanparničnom postupku. Svi navodi u žalbi punomoćnika predlagača se pojavljuju u svemu kao neosnovani, te je iste valjalo odbiti.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. 984/2005 od 19.07.2005. godine)
- 268 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
711.
Kad predlagač povuče predlog za uređenje međe, protivnik se ne može protiviti i zahtevati da
se postupak za uređenje međe nastavi, već to može tražiti podnošenjem posebnog predloga.
(Okružni sud u Kragujevcu, Gž. 117/80)
712.
Ispitajući predlog za uređenje međa, sud je pre svega dužan da razjasni da li se zaista radi o
predlogu za obnavljanje odnosno ispravljanje međe ili o svojinskom zahtevu za predaju određenog
zemljišta. Ukoliko se radi o svojinskom zahtevu, vanparnični postupak se obustavlja i predlagač
upućuje na redovnu parnicu.
U postupku uređenja međa pravilno je uzeti prometnu vrednost međaške površine u iznosu od
1.000,00 dinara (koji odgovara vrednosti zahteva u sporovima male vrednosti kao relevantnu za postupanje i odlučivanje vanparničnog suda.
(Okružni sud u Valjevu, Gž. 823/77)
(Član 159. Zakona o vanparničnom postupku)
713.
Vanparnični sud nije ovlašćen da među uredi prema podacima iz katastarskog premera već ukoliko se stranke sporazumeju ili vrednost sporne međaške površine ne prelazi zakonom utvrđeni iznos, na osnovu jačeg prava, a ako to nije moguće na osnovu poslednjeg mirnog poseda, a ako ne može ni na ovaj način, da podeli spornu međašku površinu, onda po pravičnosti. U protivnom sud će
obustavoti vanparnični postupak i uputiti predlagača na parnicu.
(Okružni sud u Kraljevu, Gž. 898/92)
714.
Uređenje međe se vrši po određenom zakonskom redosledu, a ne po potpuno slobodnoj oceni suda.
(Okružni sud u Kraljevu, Gž. 351/91)
(Član 160. Zakona o vanparničnom postupku)
715.
Kada prilikom uređenja međe postoji spor o međaškoj površini čija vrednost ne prelazi vrednost spora male vrednosti u parničnom postupku, a stranke ne postignu sporazum da se o tome
rešava u vanparničnom postupku, onda će sud uputiti predlagača na parnicu i obustaviti vanpanični postupak.
(Okružni sud u Kraljevu, Gž. 390/89)
- 269 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
(Član 162. Zakona o vanparničnom postupku)
716.
Pobijajući pravilnu primenu materijalnog prava, protivnik u žalbi navodi da nisu opredeljeni troškovi u završnoj reči kada je rasprava završena, a podnesak protivne strane mu nije dostavljen pa
smatra da nije bilo osnova za obavezivanje na naknadu.
Okružni sud je cenio ove žalbene navode pa je našao da nisi osnovani jer se radi o donošenju odluke
bez prethodnog raspravljanja, pa je stranka podneskom o povlačenju preostalog dela predloga ove troškove mogla opredeliti, pošto je na to ovlašćena zakonskom odredbom iz čl. 159. st. 3. i čl. 150. st. 1. i
2. ZPP.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Nišu, Gž. 3390/06 od 14.12.2006. godine)
717.
Nema mesta vođenju postupka za uređenje međa, ako između susednih parcela postoji ograda
koja ranije nije pomerana.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 658/05 od 21.04.2005. godine)
718.
Držaoci susednih zemljišta u privatnoj svojini, koji istovremeno nisu i sopstvenici, nemaju aktivnu odnosno pasivnu legitimaciju za učešće u postupku za uređenje međe.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 648/05 od 21.04.2005. godine)
719.
Kada je isto lice u državini obe susedne parcele, nema mesta vođenju postupka za uređenje
međa po zahtevu druge strane koja pretenduje na državinu i svojinu jedne od parcela.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 370/05)
720.
Predlog za uređenje međe mora da sadrži razloge zbog kojih se postupak pokreće.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1229/04 od 30.09.2004. godine)
721.
Postupku uređenja međa ima mesta samo onda kada ako su međni znaci uništeni, oštećeni ili pomereni (čl.155. ZVP), a ne i kada granična linija između parcela nije obeležena klasičnim geodetskim znacima.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Zrenjaninu, Gž. 1007/00 od 28.10.2000. godine)
722.
Nije bilo mesta obavezivanju protivnika predlagača da preda zauzeto zemljište jer je ovo u suprotnosti sa odredbom čl. 162. ZVP., kojim je predviđeno da u rešenju o uređenju međe sud opisuje
graničnu liniju parcela stranaka, pozivajući se na skicu uspostavljenog stanja koja je sastavni deo rešenja, a ne i da se učesnici obavezuju na predaju zemljišta.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 1126/96 od 17.04.1996. godine)
- 270 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
723.
Rešenjem kojim se uređuje međa između susednih nepokretnoti stranke se ne mogu obavezivati
na predaju zauzetog zemljišta.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 1162/96)
724.
Vanparnični sud nije ovlašćen da među uredi prema podacima iz katastarskog premera, već ukoliko se stranke sporazumeju ili vrednost sporne međaške površine ne prelazi zakonom utvrđeni iznos, na osnovu jačeg prava, a ako to nije moguće na osnovu poslednjeg mirnog poseda, a ako ne može ni na ovaj način da podeli spornu međašku površinu po pravičnosti. U protivnom će obustaviti
vanparnični postupak i uputiti predlagača na parnicu.
(Okružni sud u Kraljevu, Gž. 898/02 od 21. 02.1992. godine)
725.
Obzirom da protivnik ističe da sporni prostor odnosno spornu međašku površinu drži skoro 50
godina i za to se poziva na dokaze, to proizilazi da on ističe da je održajem stekao pravo svojine na
spornoj međaškoj površini i da traži da se međa uredi po osnovu jačeg prava.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Zaječaru, Gž. 1414/86 od 24.09.1986. godine)
726.
Po pravnom shvatanju drugostepenog suda, u postupku uređenja međa ne može se utvrđivati pravo svojine na spornim površinama, s obzirom da se radi o specifičnom vanparničnom postupku, u
okviru koga i to propisima od čl. 155. do 163. ZVP nije predviđeno da se može utvrđivati takvo pravo, pa je prvostepeni sud pogrešio kada je pobijanom odlukom odlučivao o pravu svojine stranaka na
određenim međaškim površinama. Međutim, u ovakvom vanparničnom postupku može se rešavati,
odnosno odlučivati o takvoj međaškoj površini i to po osnovima iz čl. 159. ZVP, ali se u meritornoj
odluci i to u rešenju o uređenju međe ima opisati samo granična linija između predmetnih parcela
učesnika i smislu čl. 162. ZVP.
Sa druge strane, takođe po pravnom shvatanju ovog suda: ne može se uređivati međa ukoliko
u konkretnom slučaju međni znaci nisu pomerani, oštećeni ili uništeni u sm. čl. 155. ZVP, a u
konkretnom slučaju nijedna od stranaka ne tvrdi da je bilo tako nečeg u ovom slučaju već tvrde
da postoji na licu mesta ograda i to dugi niz godina unazad, a postojanje te ograde je utvrdio na
licu mesta i prvostepeni sud prilikom izvršenog uviđaja. S obzirom na prednje, prvostepeni sud
će oceniti da li je uopšte osnovan predmetni zahtev stranaka za uređenje međe po ovoj pravnoj
stvari, pa tek ako eventualno nađe da postoji uslovi za sprovođenje postupka ove vrste, onda će
preći na meritorno raspravljanje, ali samo u smislu navedenih primedaba i citiranih zakonskih odredaba, te samo uspostaviti graničnu liniju u sm. čl. 162. ZVP i samim tim u stvari indirektno podeliti eventualnu spornu površinu u sm. čl. 159. ZVP.
(Okružni sud u Kraljevu, Gž. 1471/86)
727.
Pravnosnažnost rešenja vanparničnog suda kojim je uređena međna linija između suseda po
osnovu jačeg prava, sprečava suđenje u parničnom postupku o istom pravu na podlozi istih činjenica
(presuđena stvar).
(Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 406/83)
- 271 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
728.
Troškovi postupka uređenja međe padaju na jednake delove, bez obzira na to ko je od njih
pokrenuo postupak i u slučaju postojanja manjeg zauzeća koje nije prouzrokovano namernim
ponašanjem jednog učesnika.
Prvostepenim rešenjem uređena je međa između parcela predlagača i protivnika predlagača i
konstatovano zauzeće, doduše manje od strane protivnika predlagača, pa je protivnik predlagača
obavezan da predlagaču naknadi sve troškove spora.
Postupajući po primedbama iz rešenja okružnog suda, sud je doneo novo rešenje o troškovima
postupka uređenja međe obavezavši učesnike da troškove postupka snose na jednake delove u sm. čl.
38. st. 2. ZVP-u. Ovakvu odluku sud je obrazložio činjenicom da je u pitanju vanparnična stvar koja
se odnosi na imovinska prava učesnika, na uređenje međe između njihovih parcela, koje je izvršeno
u interesu oba učesnika da postoji zauzeće koje nije veliko niti je prouzrokovano namernim postupanjem protivnika predlagača, već greškom geometra.
(Četvrti Opštinski sud u Beogradu, P. 408/83)
729.
Prvostepeni sud je zaključio da troškove vanparničnog postupka uređenja međa treba da snosi
predlagač jer da do poremećaja međne linije nije došlo krivicom protivnika predlagača. Međutim, po
stanovištu drugostepenog suda prema pravnim pravilima vanparničnog postupka predlagač je dužan
da snosi predujam troškova u vezi sa uređenjem međa, što je u ovom slučaju i učinio, ali zavisno od
konačnog ishoda postupka, pravičnosti i celishodnosti podnetog zahteva, mogu se obavezati obe
strane da svaka snosi polovinu nužnih troškova postupka, jer se postupak vodi kako u interesu predlagača tako i u interesu protivnika predlagača.
Kako iz spisa proizilazi da postoji sporna međaška površina jer je utvrdio da postoji odstupanje međe
po katastarskom planu u odnosu na faktičku državinu stranaka i to u korist protivnika predlagača u određenoj površini, a na štetu parcele predlagača, to drugostepeni sud nalazi da je i protivnik dužan da snosi polovinu nužnih troškova postupka za uređenje međe, jer je uređenje izvršeno i u njegovom interesu.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 11239/82)
(Član 191. Zakona o vanparničnom postupku)
730.
Sud nije ovlašćen da ukida svojerešenje kojim je proglaše usmeni testament o čijoj sadržini su se
testamentalni svedoci izjasnili pred sudom u smislu čl. 21. st. 1. ZVP-u.
(Okružni sud u Požarevcu, Gž. 909/90)
PONIŠTAVANJE ISPRAVE
(Član 195. Zakona o vanparničnom postupku)
731.
Diploma nije takva isprava koja se sudskim putem može poništavati prema pravilima vanparničng postupka, jer ne spada u isprave predviđene čl. 195. ZVP-u.
(Viši sud u Beogradu, Gž. 2149/10 od 21.07.2010. godine)
- 272 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
732.
Izgubljena hartija od vrednosti na donosioca ne može se amortizovati. Pravilno je, po oceni
Vrhovnog suda Srbije, odlučio tuženi organ kada je utvrdio visinu potraživanja tužioca po
osnovu uplate deviznih sredstava zajma za privredni razvoj samo za kupone deviznih obveznica zajma koje tužilac poseduje.
Kako je u postupku kontrole podataka iz prijave potraživanja i priložene dokumentacije utvrđeno
da tužilac ne poseduje kupone 3 i 4 deviznih obveznica zajma, pravilno je zaključio tuženi organ da
ne postoji osnov za priznavanje potraživanja iz tih hartija od vrednosti koje glase na donosioca, s obzirom da je odredbom člana 239. Zakona o obligacionim odnosima propisano da je potraživanje iz
hartija od vrednosti vezano za samu hartiju i pripada njenom zakonitom imaocu, odnosno donosiocu.
Ne može se prihvatiti kao osnovan navod tužioca da je tuženi organ bio dužan da mu prizna
pravo iz ukradenih hartija od vrednosti jer je pokrenuo postupak amortizacije, s obzirom da je,
odredbom člana 260. Zakona o obligacionim odnosima propisano da se izgubljena hartija od
vrednosti može amortizovati samo ako glasi na ime ili po naredbi, a u ovom slučaju se radi o hartiji od vrednosti na donosioca za koju zakonom nije propisana mogućnost amortizovanja.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, U. 2602/06 od 21.12.2006. godine)
733.
Ne može se odbaciti predlog za poništenje menice zbog toga što predlagač nije u predlogu naveo
dokaz, niti na pismeno traženje suda podneo dokaz da je menicu nesumnjivo posedovao, te kako ju
je i na koji način izgubio. Ovakav stav prvostepenog suda nema podlogu u Zakonu o vanparničnom
postupku ni u Zakonu o menici koji traže samo iznošenje činjenica da postoji verovatnoća da je
predlagač menicu posedovao i da je ona izgubljena ili uništena.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 1427/84)
(Član 198. Zakona o vanparničnom postupku)
734.
Ne može se odbaciti predlog za poništenje menace zbog toga što predlagač nije u predlogu naveo dokaz, niti na pismeno traženje suda podneo dokaz da je menicu nesumnjivo posedovao, te kako
ju je i na koji način izgubio. Ovakav stav prvostepenog suda nema podlogu u ZVP-u, ni u Zakonu o
menici koji traže samo iznosenje činjenica da postoji verovatnoća da je predlagač menicu posedovao
i da je ona izgubljena ili uništena.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 1427/84)
SUDSKI DEPOZIT
(Član 211. Zakona o vanparničnom postupku)
735.
Preinačuje se rešenje Osnovnog suda u Valjevu 21. R3. br.85/11 od 29.09.2011. godine, tako
što se predlog predlagača A.A. kojim je traženo da se primio u sudski depozit novac u iznosu od
- 273 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
1.000,00 dinara na ime zakupnine za 2010. godinu za stan u zgradi u ulici Suvoborskoj, a u korist
protivnika predlagača B.B. i to tako što bi predlagač navedeni iznos uplatio na račun Osnovnog suda
u Valjevu odbacuje a predlagač obavezuje da protivniku predlagača na ime troškova postupka isplati
iznos od 94.215,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema ovog rešenja.
Prvostepenim rešenjem u stavu I izreke odlučeno je da se u sudski depozit prima novac u iznosu od 1.000,00 dinara na ime zakupnine za 2010. godinu za stan u zgradu u ulici Suvoborskoj u korist protivnika predlagača i to tako što će ovaj iznos predlagač uplatiti na tekući račun Osnovnog suda u Valjevu.
U stavu II izreke pozvan je protivnik predlagača da deponovani iznos podigne u roku od 15 dana od dana prijema rešenja, ili da u istom roku podnese izjavu da novac ne prima u kom slučaju će
sud pozvati predlagača da deponovani novac preuzme.
U izreci pod III obavezan je protivnik predlagača da predlagaču na ime troškova plati 80.405,00
dinara.
Protiv ovog rešenja blagovremeno je izjavio žalbu protivnik predlagača pobijajući isto iz svih
razloga iz čl.360. st.1. ZPP i sa predlogom da se prvostepeno rešenje preinači u smislu navoda u žalbi uz obavezu predlagača da protivniku naknadi troškove postupka.
Viši sud je ispitao pobijano rešenje u smislu čl.372. u vezi čl.388. ZPP u vezi sa čl.30. st.2.
ZVP-a pa je našao da je žalba osnovana.
Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je presudom Opštinskog suda u Valjevu
P.br.1934/94 od 4.02.1995. godine utvrđeno da je predlagač nosilac stanarskog prava na trosobnom
stanu koji se nalazi u ulici Suvoborskoj u Valjevu.
Presudom Opštinskog suda u Valjevu P.br.267/06 od 19.07.2006. godine odbijen je tužbeni zahtev, tamo tužioca, a ovde predlagača kojim je traženo da se utvrdi da predmetni stan predstavlja
stambeni prostor i da nema svojstvo službenog stana.
Prvostepeni sud utvrđuje i to da je predlagač do 2010. godine uplaćivao na račun protivnika na
ime stanarine po 1.000,00 dinara i to godišnje a da je protivnik predlagača u januaru mesecu 2010.
godine odbio da primi iznos od 1.000,00 dinara na ime godišnje zakupnine za stan.
Nije sporno da predlagač i protivnik predlagača nemaju zaključen ugovor o zakupu stana a od
strane protivnika predlagača kao vlasnika stana nije zaključena zakupna za isti jer nema ni ugovora.
Pravilno prvostepeni sud zaključuje da je predlagač po navedenoj presudi P.br.1934/94 od
14.02.1995. godine postao nosilac stanarskog prava na predmetnom stanu iako se radi o službenom
stanu. To dalje znači da je predlagač u smislu odredaba čl.30. st.2. Zakona o stanovanju, posle stupanja na snagu tog zakona, nastavio sa korišćenjem tog stana i to sa pravima i obavezama utvrđenim
tim zakonom odnosno pod uslovima iz čl.31. do 39. Zakona o stanovanju.
Pošto nije sporno da stranke nemaju zaključen ugovor o zakupu onda bi se zakupnina plaćala u
skladu sa odredbom čl.8. st.2. Zakona o stanovanju, a koja odredba predviđa da se zakupnina plaća
za protekli mesec najkasnije do 15-tog dana u tekućem mesecu. Naravno da ovo ne sprečava zakupca da ovu uplatu izvrši i pre nastupanja 15-tog u tekućem mesecu ali zakupac može izvršiti ovu isplatu samo za protekli mesec, ali ne i zakupninu za celu godinu unapred.
U konkretnom slučaju predlagač je u januaru mesecu 2010. godine pokušao da plati protivniku
zakupninu za celu godinu unapred u iznosu od 1.000,00 dinara, iako to nije u skladu sa odredbom
čl.8. st.2. Zakona o stanovanju a ugovora o zakupu nema.
Prvostepeni sud iako sve ovo utvrđuje, zaključuje ipak da je protivnik pao u poverilačku docnju
u smislu čl.325. ZOO a razlog tome pronalazi u motivima protivnika predlagača da na ovaj način izbaci iz predmetnog stana predlagača zbog neplaćanja zakupnine, pri čemu za ovakav zaključak prvostepeni sud nema ni jedan dokaz.
Po nalaženju ovog suda protivnik predlagača nije pao u poverilačku docnju jer on nije bez osnovanog razloga odbio da primi zakupninu za celu godinu u iznosu od 1.000,00 dinara. Ovo zbog toga
- 274 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
što pre svega zakupnina nije ni ugovorena u navedenom iznosu od 1.000,0 dinara za celu godinu, nema zaključenog ugovora o zakupu predmetnog stana a i obzirom na odredbu čl.8. st.2. Zakona o stanovanju. Prema tome nema mesta ni primeni čl.327. st.1. ZOO pa samim tim ni odredbe čl.211.
ZVP. Dakle, pošto je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbu čl.325. st.1. ZOO to je samim tim
pogrešno primenio i odredbu čl.327. st.1. ZOO te i odredbu čl.211. ZVP, zbog čega je prvostepeno
rešenje moralo biti preinačeno te je ovaj sud primenom odredaba čl.214. ZVP, a nalazeći da nisu ispunjeni uslovi za prijem novca u depozit predlog odbacio.
Primenom odredaba čl.149. st.1. i čl.150. ZPP a u vezi sa čl.30. st.2. ZPP dosuđeni su protivniku predlagača troškovi i to: za pisanje tri žalbe po advokatu iznos od po 15.000,00 dinara, za takse
na žalbe i drugostepene odluke po 780,00 dinara, za pisanje obrazloženog podneska od strane advokata i to od 31.08.2011. godine 7.500,00 dinara, za zastupanje od strane advokata a na četiri ročišta
koja su održana po 8.750,00 dinara i za jedno neodržano ročište 4.375,00 dinara. Protivniku predlagača nisu priznati troškovi pisanja predloga za vraćanje u pređašnje stanje i troškovi zastupanja na
dva ročišta koja su održana u vezi sa ovim predlogom budući da su ti troškovi nastali slučajem koji
se desio protivniku predlagača, a koje predlagača nije izazvao.
Iz ovih razloga a primenjujući odredbe čl.387. tač.3. ZPP, Viši sud je odlučio kao u izreci ovog
rešenja.
(Viši sud u Valjevu, Gž.br.17 /12 od 12.01.2012. godine)
736.
Ako za polaganje stvari nisu ispunjeni zakonski uslovi, sud će odbaciti predlog za polaganje dugovane stvari kod suda za poverioca.
Sud je dužan da primi u depozit i druge predmete, sem onih koji su navedeni u stavu 1. ovoga
člana, kada je zakonom određeno da dužnik može položiti stvar koju duguje kod suda za poverioca član 211. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku.
U konkretnom slučaju predlagači bi mogli položiti u depozit sporne ključeve samo ako su na to
ovlašćeni zakonom, a to je pod uslovima koje predviđaju odredbe člana 327. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.
Međutim, kako je prvostepeni sud nesumnjivo razjasnio da protivnici predlagača nisu pali u poverilačku docnju, to nisu ni ispunjeni uslovi za prijem ključeva u sudski deposit. U takvoj situaciji, pravilnom primenom odredaba člana 214. Zakona o vanparničnom postupku, trebalo je predlog odbaciti, a ne
odbiti - kako je to pogrešno učinio prvostepeni sud.
(Iz Rešenja Višeg suda u Valjevu, Gž. 542/2012 od 26.04.2012. godine)
737.
Prvostepeni sud je dužan da u svakom konkretnom slučaju utvrdi da li su ispunjeni uslovi
za prijem stvari u sudski depozit.
Pobijanim rešenjem predlog predlagača je usvojen i primljen je u sudski depozit Osnovnog suda
u Novom Sadu predmet – tri komada ključeva poslovnog prostora u Novom Sadu u ul. A.Š. br. 68,
marke Fenster BKS u korist protivnika predlagača K.N. Predlagač će navedeni predmet predati vodiocu depozita ovog suda u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti ovog rešenja. Pozvan je protiv- 275 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
nik predlagača da navedeni predmet podigne u roku od 15 dana od dana deponovanja, a ukoliko tako
ne postupi predlagač može u daljem roku od tri godine deponovani predmet da preuzme, a u suprotnom će se smatrati državnom svojinom. Svaka strana snosi svoje troškove.
Odredbom čl. 211. st. 1. Zakona o vanparničnom postupku propisano je da se u sudski depozit
mogu predati novac, hartije od vrednosti i druge isprave koje se mogu unovčiti, plemeniti metali,
dragocenosti i drugi predmeti izrađeni od plemenitih metala, kad je to zakonom ili drugim propisom
predviđeno. Prema stavu 2. istog člana ZVP, sud je dužan da primi u depozit i druge predmete kad je
zakonom određeno da dužnik može položiti stvar koju duguje kod suda za poverioca. Odredbom člana 213. ZVP-a propisano je da će u predlogu predlagač naročito navesti razloge zbog kojih se deponuju predmeti, opisati predmete i označiti njihovu vrednost, navesti lice u čiju korist se oni predaju,
uslove pod kojima će se predmeti predati, a po potrebi će priložiti odgovarajuće dokaze. Shodno odredbi člana 214. ZVP sud će rešenjem odbaciti predlog ako oceni da nisu ispunjeni uslovi za prijem
predmeta u depozit ili ako predlagač u određenom roku ne predujmi troškove čuvanja. Ako sud ne
odbaci predlog, shodno odredbi člana 215. ZVP-a doneće rešenje o prijemu predmeta, odnosno novca u sudski depozit i odrediti način čuvanja. Članom 216. istog zakona predviđeno je da ako je deponovanje izvršeno u korist određenog lica, sud će pozvati to lice da u određenom roku primi predmet
iz depozita ako ispuni određeni uslov za predaju. Članom 327. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je da kad je poverilac u docnji, ili je nepoznat, ili kad je neizvesno ko je poverilac
ili gde se nalazi, ili kad je poverilac poslovno nesposoban, a nema zastupnika, dužnik može položiti
dugovanu stvar kod suda za poverioca.
Osnovano se žalbom protivnika predlagača pobija odluka prvostepenog suda, jer je sud pogrešnom primenom citiranih odredaba Zakona o vanparničnom postupku, doneo odluku kojom je predlog za prijem stvari u sudski depozit usvojio. U situaciji kada je predmet sudskog depozita stvar koja
nije izrađena od plemenitih metala, ima se primeniti odredba stava 2. člana 211. ZVP, koja predviđa
da je sud dužan da primi u depozit i druge predmete kad je zakonom određeno da dužnik može položiti stvar koju duguje kod suda za poverioca. Prema stanovištu ovog suda, a imajući u vidu odredbu
člana 7. ugovora o zakupu poslovnog prostora, predlog za prijem ključeva spornog lokala u sudski
depozit je neosnovan. Naime, odredbom člana 7. Ugovora o zakupu predviđeno je da ovaj ugovor
prestaje: istekom roka od 12 godina na koji se ugovor zaključuje; saglasnošću ugovornih strana; ukoliko nastupe nepredviđene okolnosti mimo volje ugovornih strana. Jednostranim otkazom ugovora
od stane zakupca, nije nastao obligacionopravni odnos u kojem bi postojalo bilo kakvo potraživanje
zakupodavca kao poverioca, prema zakupcu kao dužniku. Do momenta donošenja pravosnažne odluke suda kojom bi se eventualno ugovor raskinuo, on proizvodi pravna dejstva, jer predmetni ugovor
ne predviđa mogućnost jednostranog otkaza pre isteka vremena na koji je zaključen, osim u slučaju
nastupanja nepredviđenih okolnosti. Predlagač nije uz predlog priložio bilo kakve dokaze koji bi
ukazivali da su mimo volje ugovornih strana nastupile nepredviđene okolnosti, pa stoga i nema mesta primeni odredbi člana 211. stav 2. ZVP, niti odredbi člana 327. stav 1. Zakona o obligacionim
odnosima. Naime, kako ugovor o zakupu predviđa mogućnost raskida ugovora samo u izuzetnim
okolnostima jednostranim otkazom, ovaj se ugovor ne smatra raskinutim, pa ni zakupodavac ne pada
u poverilačku docnju odbijanjem prijema ključeva, već bi poverilačka docnja mogla nastupiti jedino
u situaciji kada bi ugovor bio raskinut pravosnažnom sudskom odlukom, a zakupodavac ne bi u paricionom roku pristao da primi ključeve predmetnog lokala. Tek tada bi nastupile posledice poverilačke docnje u smislu člana 327. stav 1. ZOO i bili bi ispunjeni uslovi za prijem ključeva u sudski depozit, saglasno članu 211. stav 2. ZVP.
(Iz Rešenja Višeg suda u Novom Sadu, posl. br. Gž. 2598/2012 od 31.10.2012. godine)
- 276 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
738.
Rešenjem Osnovnog suda u Pančevu RZ.br.190/10 od 07.06.2010.god, usvojen je predlog Ž.Z.
da se primi u sudski depozit novac u iznosu od 2.000 evra u korist protivpredlagača Z.I. (stav 1) i odbijen je predlog protivpredlagača da se ovaj postupak prekine.
Pravilno je prvostepeni sud primenio odredbu čl.211. st. 1. Zakona o vanparničnom postupku i
čl.327. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima i dozvolio da predlagač Ž.Z. deponuje u sudski depozit na ime isplate dela kupoprodajne cene od 2.000 evra u korist provipredlagača Z.I.
Prema odredbi čl.327. st.1. Zakona o obligacionim odnosima kada je poverilac u docnji ili
nepoznat ili kada je neizvesno ko je poverilac ili gde se nalazi ili kada je poverilac poslovno nesposoban a nema zastupnika dužnik može položiti dugovanu stvar kod suda za poverioca. Predlagač Z.Ž. kao dužnik iz kupoprodajnog odnosa za isplatu ugovorene cene ne samo da je dužan da
ispuni svoju obavezu nego ima i pravo na njeno ispunjenje i interes da je uredno ispuni. S obzirom da je njegov poverilac umro deca pokojnog I.M. kao njegovi univerzalni sukcesori stupaju u
njegova prava i obaveze momentom smrti prema opštem pravilu iz čl.212. Zakona o nasleđivanju. To znači da su sin i ćerka pokojnog I.M. stupili i u prava i obaveze iz ugovora o kupoprodaji
koji je njihov otac zaključio sa predlagačem. S obzirom da je protivpredlagač Z.I. odbio da primi
kupoprodajnu cenu on je pao u docnju pa predlagač kao dužnik kupoprodajne cene ima pravo da
taj novac položi kod suda.
Neosnovani su žalbeni navodi da je sud dao značaj ništavom pravnom poslu jer to ne proizilazi
iz spisa s obzirom da je o kupoprodaji formalno zaključen i valjan ugovor u skladu sa čl.4. Zakona o
prometu nepokretnosti a pored toga u pisanom obliku dogovoren je i način isplate cene koji ima dejstvo i na zakonske naslednike prodavca.
Takođe je neosnovan i predlog da se ovaj postupak prekine do okončanja spora koji je pokrenuo
protivpredlagač za poništaj ugovora jer pravno dejstvo polaganja dugovane stvari nije u vezi sa uspehom protivpredlagača u parnici koju vodi.
(Viši sud u Pančevu, Gž.br.2201/10 18.01.2011.godine)
739.
Predlagač ima pravo da određeni novčani iznos na ime zakupnine stana, a koju zakupodavac neće da primi, položi u depozit suda i da se to rešenjem prvostepenog suda dozvoli, a bez
obzira što se vodi parnica između predlagača i vlasnika stana oko iseljenja.
Na osnovu izvedenih dokaza, koje je cenio u smislu člana 8. Zakona o parničnom postupku, prvostepeni sud je potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje koje je od odlučnog značaja u ovoj
pravnoj stvari, na koje je pravilno primenio materijalno pravo.
Pri nespornoj činjenici, naime, da predlagač stanuje u stanu protivnika predlagača, da iznos koji
je položen u depozit suda predstavlja neplaćenu zakupninu za sporni stan, da je protivnik predlagača
odbila da primi ponuđeni iznos, pravilno je prvostepeni sud postupio kada je odlučio kao u izreci
osporenog rešenja, dajući o tome potpune i pravilne razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud.
Ukazivanje u žalbi protivnika predlagača da je između stranaka u toku spor povodom iseljenja iz
spornog stana, nije od značaja za odluku u ovoj pravnoj stvari, a da li iznos koji je položen u sudski
depozit predstavlja spornu stanarinu, da li je blagovremeno plaćena ili ne, biće od značaja i ocenjivaće se u toku tog postupka.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. 1021/07 od 27.06.2007. godine)
- 277 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
740.
Zakupac stana u svojini građana ima pravo da ishoduje rešenje kojim mu se dozvoljava
uplata novčanog iznosa na ime zakupnine za predmetni stan u sudski depozit, ukoliko vlasnik
stana odbija da primi zakupninu.
U prvostepenom postupku je utvrđeno da je dana 13.2.1987. godine pokojna B.M. zaključila
ugovor o korišćenju stana u ulici N. br. 6 sa Samoupravnom interesnom zajednicom stanovanja grada N.S. Rešenjem R. 670/97 od 18.3.1998. godine ovaj sud je dozvolio uplatu zakupnine za predmetni stan u sudski depozit predlagaču B.M, a u korist protivnika predlagača F.E. na nepoznatom
mestu boravišta. Predlagač je pravni sledbenik svoje majke pokojne B.M. koja je preminula
9.10.2003. godine. Protivnik predlagača je zemljišno-knjižni vlasnik predmetnog stana, nasledivši
bivšeg vlasnika, svoju majku, pokojnu F.E. Između učesnika se pred ovim sudom po predlogu predlagača vodi vanparnični postupak R. 47/04 radi određivanja zakupca i donošenja rešenja koje zamenjuje ugovor o zakupu stana. Predlagač se putem svog punomoćnika obraćala pismenim putem lično
protivniku predlagača sa ponudom za dalje uplate zakupnine, ali je od strane protivnika predlagača
obaveštena da se s obzirom na to da se nalazi u inostranstvu obrati njenom punomoćniku u zemlji. Postupajući po tome, predlagač se pismeno obratila punomoćniku protivnika predlagača ali
nikakav pismeni odgovor nije dobila. Obaveštavanjem o visini zakupnine od 30.6.2005. godine
JP "I." izvestila je protivnika predlagača da visina zakupnine za predmetni stan iznosi 4.635,00
dinara mesečno za period od januara do juna meseca 2005. godine.
Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilnom primenom
materijalnog prava ispravno postupio kada je predlog predlagača u celosti usvojio.
Naime, odredbom člana 211. Zakona o vanparničnom postupku je propisano da se u sudski depozit mogu predati novac, hartije od vrednosti, kao i druge isprave koje se mogu unovčiti kada je to
zakonom ili drugim propisom predviđeno, a članom 215. istog zakona propisano je da će sud ukoliko ne odbaci predlog predlagača doneti rešenje o prijemu predmeta odnosno novca u sudski depozit.
Odredbom člana 327. Zakona o obligacionim odnosima regulisano je da u situaciji kada je poverilac
u docnji, kada je poverilac nepoznat ili je neizvesno ko je poverilac ili gde se nalazi, dužnik može
položiti stvar koju duguje kod suda za poverioca. Kako u konkretnom slučaju predlagač koristi predmetni stan, u obavezi je da za isti plaća i zakupninu, a kako nema mogućnosti da svoju obavezu ispuni jer protivnik predlagača odbija da dalje prima zakupnine, to su se stekli svi zakonom propisani
razlozi gore citirani za polaganje novca u sudski depozit.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 4430/2005 od 28.12.2005. godine)
741.
Dužnik mora priložiti dokaze o tome da je poverilac bez osnovanog razloga odbio da primi ponuđeni novac da bi se stekli uslovi za za njegovo polaganje u sudski depozit.
(Okružni sud u Nišu, Gž. 2990/05)
742.
Dužnik će položiti dugovanu stvar u depozit suda u slučaju da je poverilac u docnji i da odbija da primi ispunjenje obaveze, a o izvršenom polaganju dužnik je dužan da izvesti poverioca.
(Okružni sud u Čačku, Gž. 894/04)
- 278 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
743.
Prvostepeni sud je morao da ima u vidu odredbu čl. 211. ZVP-u, koja reguliše da se u sudski depozit pored hartija od vrednosti i drugih dragocenosti može predati i novac, ali samo kada je to zakonom ili drugim propisima predviđeno.
U konkretnom slučaju predlagač želi da se oslobodi obaveze predajom određenog novčanog iznosa u sudski depozit u korist protivnika predlagača. Međutim, polaganje kod suda je predviđeno
kad su ispunjeni određeni uslovi u sm. čl. 327. ZOO, a naime, kad je poverilac u dosnji, ili je nepoznat ili kad je izvesno ko je poverilac i gde se nalazi, ili kada je poverilac potpuno nesposoban, a
nema zastupnika i tada dužnik može položiti dugovanu stvar kod suda za poverioca. Ukoliko bi poverilac bez osnovanog razloga odbio da primi neispunjenje od strane dužnika, tada bi došao u docnju shodno čl. 235. st. 1. navedenog zakona. Stoga je prvostepeni sud, imajući u vidu navedene zakonske odredbe, morao prilikom odlučivanja o predlogu predlagača za deponovanje određenog
novčanog iznosa u korist protivnika predlagača prethodno da oceni da li su ispunjeni zakonski
uslovi za polaganje označenog novčanog dinarskog iznosa u korist protivnika predlagača. U slučaju da oceni da isu ispunjeni uslovi za otvaranje sudskog depozita, dužan je da rešenjem odbaci
predlog u smislu čl. 214. ZVP, a u protivnom da donese rešenje o prijemu novca u sudski depozit,
u sm. čl. 215. istog zakona. Ukoliko su ispunjeni uslovi za prijem depozita, sud mora imati u vidu
u daljem postupku odredbu čl. 218. navedenog zakona koja reguliše situaciju ukoliko lice u čiju
korist je deponovan novac, izjavi da isti ne prima kao i odredbu čl. 224. ovog zakona koja predviđa
da se prijem u depozit, čuvanje i predaja predmeta bliže određuje sudskim poslovnikom.
(Okružni sud u Kraljevu, Gž. 538/91)
744.
Nije osnovan predlog za prijem novca u sudski depozit kada se on odnosi na troškove ishrane koje bi predlagač kao davalac izdržavanja imao po ugovoru o doživotnom izdržavanju da primalac nije odbio da izdržavanje prima.
Protivnik predlagača – inače primalac izdržavanja po ugovoru odbija da primi bilo koji iznos od
predlagača pošto je pokrenuo postupak za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, pred sudom.
Osnovan je navod žalbe protivnika predlagača da stranke u ugovoru o doivotnom izdržavanju
nisu ugovorile obavezu predlagača kao davaoca izdržavanja da protivniku predlagača kao primaocu izdržavanja plaća novčane iznose. Naprotiv, iz sadržine ugovora vidi se da su ugovorne strane ugovorile zajednic života, brigu, negu i čuvanje protivnika predlagača od strane predlagača.
Šta više, protivnik predlagača u zjednicu života unosi svoju penziju kao zajednički prihod. Prema
tome, pogrešio je prvostepeni sud kada je našao da iz sadržine ugovora o doživotnom izdržavanju
postoji obaveza predlagača na plaćanje novčanog iznosa protivniku predlagača.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 9690/85)
745.
Nisu ispunjeni uslovi za prijem novca u sudski depozit ako je kao jedini razlog u predlogu i
tokom postupka navedeno neslaganje i netrpeljivost učesnika.
- 279 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
Pobijanim rešenjem prvostepenog suda odobreno je otvaranje sudskog depozita u korist protivnika predlagača. U sudski depozit primljen je iznos od 3.500 dinara na ime alimentacije počev od 1.
marta 1984. godine pa ubuduće, dok postoje zakonski uslovi.
Protiv rešenja prvostepenog suda protivnik predlagača je uložio žalbu. Po nalaženju drugostepenog suda žalba je osnovana.
Prema odredbi člana 327. Zakona o obligacionim odnosima dužnik može položiti dugovanu
stvar kod suda za poverioca kada je poverilac u docnji, ili je nepoznat, ili je neizvesno ko je poverilac ili gde se nalazi, ili kada je poverilac poslovno nesposoban a nema zastupnika. U konkretnom slučaju, kao razlog za otvaranje depozita u predlogu - i tokom postupka - navedeno je samo
neslaganje i netrpeljivost stranaka, dok ostali razlozi za otvaranje depozita ne postoje.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 5682/84)
746.
Pre nego što primi novac u sudski depozit, sud je dužan da utvrdi opravdanost polaganja, a
potom u svemu da postupi po odredbama ZVP-u.
(Okružni sud u Nišu, Gž. 2866/83)
(Član 213. Zakona o vanparničnom postupku)
747.
Da bi se stekli uslovi za polaganje novca u sudski depozit, potrebno je da dužnik priloži
dokaze o tome da je poverilac bez osnovanog razloga odbio da primi ponuđeni novac.
Pri nespornoj činjenici da su stranke zaključile ugovor o otkupu stana, da predlagač nije uplatila
65 mesečnih dospelih rata, postavlja se pitanje da li ima pravo zahtevati polaganje novca u sudski
depozit.
Naime, prema članu 327. Zakona o obligacionim odnosima (dalje: ZOO) dužnik može ispuniti svoju obavezu putem suda polaganjem stvari u sudski depozit, ako su za to ispunjeni uslovi.
Prema navedenoj odredbi, kada je poverilac u docnji, ili je nepoznat, ili je neizvesno ko je poverilac ili gde se nalazi, ili kada je poverilac poslovno nesposoban a nema zastupnika, može dužnik
položiti dugovanu stvar kod suda za poverioca.
Zato, pri oceni osnovanosti predloga prvostepeni sud je dužan pored ostalog, imati u vidu i odredbu člana 325. ZOO, iz koje proizlazi, da bi se stekli uslovi za polaganje novca u sudski depozit
potrebno je da dužnik priloži dokaze o tome da je poverilac bez osnovanog razloga odbio da primi
ponuđeni novac.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Nišu, Gž. 2990/2005 od 5.01.2006. godine)
748.
Nisu ispunjeni uslovi za prijem novca u sudski depozit ako je kao jedini razlog u predlogu i tokom postupka navedeno neslaganje i netrpeljivost učesnika.
(Okružni sud u Beogradu, Gž. 5682/84)
- 280 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
(Član 215. Zakona o vanparničnom postupku)
749.
Predlagač ima pravo da određeni novčani iznos na ime zakupnine stana koju zakupodavac
neće da primi, položi u depozit suda i da se to rešenjem prvostepenog suda dozvoli, a shodno čl.
121. Zakona o vanparničnom postupku, bez obzira što se vodi parnica između predlagača i
vlasnika stana oko iseljenja.
Rešenjem Opštinskog suda u Čačku R. 30/07 od 5. marta 2007. usvojen je predlog predlagača pa
je primljen u sudski depozit Opštinskog suda u Čačku novčani iznos od.....na ime zakupnine stanarine u korist protivnika predlagača..... Rešenjem Okružnog suda u Čačku Gž - 1021/07 od 27. juna
2007. odbija se kao neosnovana žalba protivnika predlagača, a Rešenje Opštinskog suda u Čačku R.
br. 30/07 od 5. marta 2007. se potvrđuje. Prvostepeni sud je na osnovu izvedenih dokaza pravilno
utvrdio činjenično stanje koje je od odlučnog značaja u ovoj pravnoj stvari i na isto pravilno primenio
materijalno pravo. Pri nespornoj činjenici da predlagač stanuje u stanu protivnika predlagača, da sporni
novčani iznos predstavlja neplaćenu zakupninu za sporni stan, da je protivnik predlagača odbio da primi
ponuđeni iznos, pravilno je prvostepeni sud postupio kada je odlučio kao u izreci osporenog rešenja dajući o tome potpune i pravilne razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud. Ukazivanje u žalbi protivnika
predlagača da je između stranaka u toku spor povodom iseljenja iz spornog stana, nije od značaja za odluku u ovoj pravnoj stvari, a da li iznos koji je položen u sudski depozit predstavlja spornu stanarinu, da
li je blagovremeno plaćena ili ne, biće od značaja i ocenjivaće se u toku postupka.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž - 1021/07 od 27.06.2007. godine)
750.
Zakupac stana u svojini građana ima pravo da ishoduje rešenje kojim mu se dozvoljava
uplata u sudski depozit novčanog iznosa na ime zakupnine za predmetni stan, ukoliko vlasnik
stana odbija da primi zakupninu.
Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilnom primenom
materijalnog prava ispravno postupio kada je predlog predlagača u celosti usvojio.
Naime, odredbom čl. 211. Zakona o vanparničnom postupku je propisano da se u sudski depozit mogu predati novac, hartije od vrednosti, kao i druge isprave koje se mogu unovčiti kada je
to zakonom ili drugim propisima predviđeno, a čl. 215. istog zakona propisano je da će sud ukoliko ne odbaci predlog predlagača doneti rešenje o prijemu predmeta odnosno novca u sudski depozit. Odredbom čl. 327. ZOO regulisano je da u situaciji kada je poverilac u docnji, kada je poverilac nepoznat ili je neizvesno ko je poverilac ili gde se nalazi, dužnik može položiti stvar koju
duguje kod suda za poverioca. Kako u konkretnom slučaju predlagač koristi predmetni stan, u
obavezi je da za isti plaća i zakupninu, a kako nema mogućnosti da svoju obavezu ispuni jer protivnik predlagača odbija da dalje primi zakupnine, to su se stekli svi zakonom propisani razlozi
gore citirani za polaganje novca u sudski depozit.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 4430/05 od 28.12.2005. godine)
- 281 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
751.
Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu R.br.523/04 od 21.10.2004. godine, određeno je da se
prima u sudski depozit iznos od 670.389,50 dinara na ime protivnika predlagača GG, iznos od
670.389,50 dinara na ime DD, iznos od 335.195,70 dinara na ime VV, koji je dužan predlagač uplatiti u roku od tri dana po pravnosnažnosti rešenja na žiro račun depozita suda i o tome pružiti dokaz
sudu da je novac uplaćen. Stavom drugim izreke obavezani su protivpredlagači da nakon prijema
novca u sudski depozit, po zakonskom zastupniku advokatu BA pristupe u sud radi podizanja novca.
Stavom trećim izreke rešenja obavezan je predlagač da privremenom zastupniku protivnika predlagača na ime troškova postupka isplati 145.260,00 dinara.
Protiv navedenog rešenja predlagač je izjavio žalbu kojom traži da se ukine ožalbeno rešenje u
stavu drugom izreke. Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem R.br.523/04 od 14.12.2004. godine,
žalbu odbacio kao neblagovremenu.
Okružni sud u Novom Sadu, odlučujući o žalbama predlagača protiv rešenja Opštinskog suda u
Novom Sadu R.br.523/04 od 14.12.1994. godine i rešenja R.br.523/04 od 21.10.2004. godine, je rešenjem od 14.07.2005. godine u stavu prvom izreke žalbu predlagača od 22.12.2004. godine, usvojio
i rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu R.br.523/04 od 14.12.2004. godine ukinuo, stavom drugim
izreke žalbu predlagača od 21.12.1994. godine, odbio i rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu
R.br.523/04 od 21.10.1994. godine, potvrdio, dok je stavom trećim izreke uputio prvostepeni sud da
stavi van snage rešenje od 26.11.1994. godine kojim je utvrđena pravnosnažnost rešenja tog suda
R.br.523/04 od 21.10.2004. godine.
Predlagač pobija blagovremenom revizijom rešenje Okružnog suda u Novom Sadu u stavu drugom izreke, zbog bitnih povreda odredaba Zakona o vanparničnom postupku.
Vrhovni sud je ispitao pravilnost pobijanog rešenja u smislu člana 386. u vezi člana 400. Zakona
o parničnom postupku i našao da je revizija predlagača osnovana.
Prema stanju u spisu predlagač je obavezan rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu
R.br.524/03 od 22.01.2004. godine, da isplati naknadu za eksproprisani jednosoban stan u Novom
Sadu u ukupnom iznosu od 1.750.510,40 dinara GG, DD, BB i VV. Protivnici predlagača se nalaze
na nepoznatom mestu boravka i s toga je predlagač primoran da utvrđenu naknadu uplati u depozit
prvostepenog suda.
S toga predlaže za donošenje rešenja kojim bi se dozvolila uplata navedenog iznosa sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do uplate.
Pravilno je postupio prvostepeni sud kada je primio u sudski depozit deponovani iznos u smislu člana 215. Zakona o vanparničnom postupku ali nije pravilno primenjen isti zakon u pogledu
izdavanja novca. Ovo iz razloga što predmeti primljeni u depozit, u smislu člana 220. se izdaju
na osnovu rešenja suda kojim se određuje izdavanje predmeta iz depozita po prethodnoj izjavi da
se prima, što je u konkretnom slučaju nemoguće u odnosu na protivnike predlagača. Privremeni
zastupnik, određen u predmetu istog suda R.br.524/03 u postupku utvrđenja isplate naknade za
eksproprisanu nepokretnost protivnika predlagača, nije dao takvu izjavu niti je predlagač deponovao novac u tom smislu pa je određivanje navedenog lica za podizanje novca protivno dispoziciji
predlagača.
Prema rečenom odluka da novac podigne privremeni zastupnik protivnika predlagača je doneta
uz povrede Zakona o vanparničnom postupku, zbog čega je Vrhovni sud u smislu člana 394. u vezi
članova 400. i 380. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 2989/05)
- 282 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
752.
Kada je pravnosnažnom parničnom presudom predlagač obavezan da plati protivniku predlagača utvrđeni novčani iznos a protivnik odbije prijem, predlagač ima pravo da položi novac u
depozit suda primenom člana 211. Zakona o vanparničnom postupku, a tada nema mesta primeni
člana 348-362. Sudskog poslovnika koji govori o poslovanju sredstvima iz depozita.
Rešenjem prvostepenog suda primljen je na žiro račun suda u depozit novac predlagača, a namenjen za protivnika predlagača.
Drugostepeni sud je odbio kao neosnovanu žalbu protivnika predlagača i potvrdio je prvostepeno
rešenje.
Neosnovano je isticanje u žalbi da je sud pogrešno primenio materijalno pravo kada nije uzeo u
obzir odluke čl. 348-362. Sudskog poslovnika.
Na bazi pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, sud je pravilno primenio materijalno pravo, nalazeći da ima mesta primeni čl. 211. Zakona o vanparničnom postupku koji govori o sudskom depozitu i polaganju novca u sudski depozit, uz ispunjenje zakonskih uslova. Odredbe čl. 348-362. Sudskog poslovnika, govore o poslovanju sredstvima iz depozita suda, pa se ne radi o pogrešnoj primeni
materijalnog prava u konkretnom slučaju.
(Iz Rešenja Opštinskog suda u Čačku R. br. 68/04, od 8.09.2004. i
Rešenje Okružnog suda u Čačku Gž. br. 1381/04, od 21.12.2004. godine)
753.
Rešenjem prvostepenog suda, predlog predlagača da se otvori u korist protivnika predlagača
sudski depozit, odbačen je. Postupajući po žalbi predlagača drugostepeni sud je pobijano rešenje preinačio i odredio da se primi u sudski depozit u korist protivnika predlagača novčani iznos od
19.255,27 dinara na ime ispunjenja obaveza predlagača po sudskom poravnanju broj P. 2907/97, od
28. januara 2000. godine, prema protivniku predlagača. Ovako je drugostepeni sud postupio iz sledećih razloga: Prvostepeni sud je utvrdio da su predlagači i protivnik predlagača zaključili poravnanje
pred prvostepenim sudom pod brojem P. 2907/97, dana 28. januara 1999. godine, prema kojem su
predlagači obavezani da protivniku predlagača isplate iznos od 4.000 DEM u cilju regulisanja njihovih međusobnih odnosa. Od ovog iznosa predlagači su isplatili protivniku predlagača iznos od 1.500
DEM dana 2. avgusta 1999. godine i iznos od 700 DEM dana 26. oktobra 1999. Dana 1. juna 2000.
godine predlagači su protivniku predlagača na ime isplate preostalog dugujućeg iznosa do 4.000
DEM, kao i kamate, putem telegrafa poslali iznos od 19.255,27 dinara, a protivnik predlagača je prijem novca odbio. Polazeći od ovako utvrđenih činjenica, prvostepeni sud je zaključio da se nisu stekli uslovi da se primi novac u depozit suda kako to predlagači svojim predlogom zahtevaju u smislu
člana 327. Zakona o obligacionim odnosima, pošto predlagači kao dužnici ne nude dugovanu stvar
protivniku predlagača nemačke marke, kako je zaključenim poravnanjem predviđeno, već određeni
novčani dinarski iznos. Međutim, ovaj sud se ne slaže sa ovakvim rezonovanjem prvostepenog suda.
Naime, predlog predlagača da predaju u depozit suda novac u iznosu od 19.255,27 dinara u korist
protivnika predlagača po osnovu sudskog poravnanja broj P. 2907/97, od 28. januara 1999. godine,
ispunjava sve uslove propisane odredbom člana 211. i 216. Zakona o vanparničnom postupku, odnosno sadrži razloge zbog kojih se novac deponuje, iznos novca koji se deponuje i naznačenje lica
u čiju korist se deponovanje vrši, a uz predlog su priloženi i odgovarajući dokazi. Takođe, u konkretnom slučaju su se stekli i uslovi propisani odredbom člana 327. Zakona o obligacionim odnosima jer je protivnik predlagača bez osnova odbio da primi novčani iznos koji su mu predlagači tele- 283 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
grafski uputili i time je pao u poverilačku docnju. Činjenica da su predlagači po poravnanju bili u
obavezi da protivniku predlagača isplate 4.000 DEM, a da su radi ispunjenja te obaveze ponudili
isplatu određenog dinarskog novčanog iznosa ne znači, kako to pogrešno zaključuje prvostepeni
sud, da predlagači nisu ponudili dugovanu stvar s obzirom na odredbu člana 395. Zakona o obligacionim odnosima. Citiranom odredbom je propisano da ako novčana obaveza, pa i kada je ona određena sudskim poravnanjem, glasi na plaćanje u stranoj valuti, njeno ispunjenje se može zahtevati
u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze. Navedeni propis je prinudno pravnog karaktera, što znači da je poverilac dužan da zahteva, odnosno primi ispunjenje novčane obaveze koja glasi na plaćanje u stranoj valuti u domaćem novcu, a da se dužnik te svoje obaveze plaćanja deviza oslobađa plaćanjem dinarske protivvrednosti. Kako poverilac, ovde protivnik
predlagača, takvo ispunjenje nije prihvatio, bez osnovanog razloga pao je u poverilačku docnju u
smislu člana 325. Zakona o obligacionim odnosima, pa su se stekli uslovi propisani članom 327.
citiranog Zakona za prijem novca u sudski depozit. Pri tome, za otvaranje depozita nije od značaja
da li se ponuđenim novčanim iznosom ispunjava u celosti ili samo delimično obaveza koju po poravnanju predlagači imaju prema protivniku predlagača. Prema rečenom, ispunjeni su svi materijalno-pravni i procesno-pravni uslovi za prijem novčanog iznosa u sudski depozit, pa prvostepeni sud
nije imao osnova da ovaj predlog odbaci.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Zrenjaninu broj Gž. 1087/00, od 20.06.2000. godine)
754.
Banka ima pravo samo na stvarne troškove koji su nastali iz kreditnog odnosa, i to u onom
iznosu koliko su oni stvarno nastali.
Tuženi je posle nalaza veštaka uložio protivtužbu kojom je tražio da se ponište aneksi u delu kojim
je između stranaka ugovorena stopa od 3,5% na ime troškova kredita, nalazeći da se banke finansiraju
od kamate, te da su ti troškovi nezakonito obračunati u mesečnom iznosu uz kamatu. Prvostepeni sud je
odbio protivtužbeni zahtev. Vrhovni sud nalazi da je osnovan zahtev za poništaj odredbe o troškovima
ugovorenim u procentualnom iznosu koji se naplaćuje uz kamatu. Osnovano se u reviziji ističe da nije
zakonito da se ugovaraju troškovi u procentu u odnosu na kredit, koji se obračunavaju uz kamatu. Klauzula u aneksima: "kamatna stopa iznosi 15% mesečno plus 3,5% mesečni troškovi" podrazumeva da se
procenat od 3,4% na visinu kredita dodaje kamati i uz kamatu obračunava, što nije dozvoljeno. Prema
odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, iz ugovora o kreditu banka ima pravo na ugovorenu kamatu i povraćaj datog iznosa. Prema tome, banka nema pravo na naknadu troškova u procentualnom odnosu od iznosa kredita (3,5%), koji procenat naplaćuje mesečno uz kamatu. Prema napred citiranoj odredbi i iz ugovora o kreditu, banka ima pravo samo na stvarne troškove koji su nastali iz tog kreditnog odnosa, i to u onom iznosu koliki su oni stvarno nastali.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 295/99 od 19.01.2000. godine)
(Član 216. Zakona o vanparničnom postupku)
755.
Prvostepeni sud usvaja predlog za otvaranje sudskog depozita, sa obrazloženjem da se u
konkretnom slučaju sud ne upušta u raspravljanje spornih činjenica, a to je: da li je povređe- 284 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
no pravo preče kupovine ovde predlagača, jer je to predmet posebnog parničnog postupka
koji se među strankama vodi, da li je za donošenje odluke dovoljno da je protivnik predlagača bio poverilac predlagača, da je sada sporno ko je poverilac te obaveze i da sve dok je ova
činjenica sporna opravdano je da predlagač vrši uplatu u sudski depozit.
Izloženo pravno stanovište kao i date razloge prvostepenog suda u svemu prihvata i ovaj sud
kao drugostepeni. Naime, neosnovani su žalbeni navodi da je izreka osporenog rešenja nejasna, i
da predmetno rešenje ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati jer isto ne sadrži označenje
lica u čiju se korist deponuju sredstva kao ni uslove pod kojima to lice može preuzeti deponovana
sredstva imajući u vidu da je upravo ta sporna okolnost među strankama, zbog čega je i predlagač
tražio otvaranje sudskog depozita, a pri čemu je odredbom člana 216 Zakona o vanparničnom postupku propisano da će sud po deponovanju sredstva pozvati posebnim rešenjem lice u čiju korist
je deponovanje izvršeno da u određenom roku primi iz depozita predmete za predaju, tako da će
nakon konačnog razjašnjenja ko je novi poverilac, istome biti predata sredstva iz depozita.
Takođe su neosnovani navodi da je činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno, da je
pogrešno primenjeno materijalno pravo, jer sud nije naveo razloge niti je utvrdio da li postoje
uslovi predviđeni zakonom za otvaranje sudskog depozita u ovoj pravnoj stvari. Naime, prvostepeni sud je pravilno utvrdio da je među strankama sporna okolnost ko je poverilac obaveze da
zahteva isplatu zakupnine, zbog čega je upravo i pokrenut parnični postupak među istim strankama, a činjenice koje protivnik predlagača ističe u žalbi moguće je utvrditi samo u parničnom postupku kao kontradiktornom, jer upravo činjenice koje navodi žalilac predlagač osporava, i predmet su ocene parničnog suda.
S toga je prvostepeni sud pravilno postupio kada je usvojio predlog za otvaranje depozita, dajući pri tome razloge koje u svemu prihvata ovaj sud kao drugostepeni.
(Iz Rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 1537/2003 od 19.03.2003. godine)
(Član 218. Zakona o vanparničnom postupku)
756.
Protivpredlagač koji je svojim ponašanjem dao povod za pokretanje postupka jer je zapao u poverilačku docnju dužan je da predlagaču naknadi troškove spora i u slučaju kada predlagač povuče
predlog za donošenje rešenja o polaganju stanarine u sudski depozit.
(Okružni sud u Novom Sadu, Gž. 2939/90)
757.
Troškovi čuvanja i rukovanja predmetom depozita padaju na teret predlagača jer protivnik predlagača, u čiju je korist primljen predmet u depozit, nije predmet podigao u roku određenom rešenjem
niti se u ostavljenom roku izjasnio da li će primiti predlog. Predlagač, pozvan u smislu čl. 218. ZVPu da predmet preuzme, dužan je i da snosi troškove koji se odnose na troškove prevoza.
(Opštinski sud u Beogradu, P. 2311/84)
- 285 -
VANPARNIČNI POSTUPAK
(Član 220. Zakona o vanparničnom postupku)
758.
Protivpredlagač koji je svojim ponašanjem dao povod za pokretanje postupka jer je zapao u poverilačku docnju dužan je da predlagaču naknadi troškove spora i u slučaju kada predlagač povuče
predlog za donošenje rešenja o polaganju stanarine u sudski depozit.
(Iz Rešenja Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 2938/90)
PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE
(Član 225. Zakona o vanparničnom postupku)
759.
Postupak određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost, u kome do dana stupanja na snaguovog zakona nije zaključen sporazum o naknadi, odnosno nije doneta pravosnažna sudska odluka,
okončaće se po odredbama ovog (novog) Zakona.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Gzz. 31/97 od 08.01.1998. godine)
- 286 -
Download

3.2.2. VANPARNIČNI POSTUPAK