Centar za interdisciplinarne studije
UNESCO-va katedra za Kulturnu politiku i menadžment u kulturi
Master teza:
Strategija razvoja publike: uključivanje dece u kulturni život Pančeva
Milena Kaličanin
dr Vesna Đukić
Beograd, Septembar 2011.
1. Uvod................................................................................................................6
1.1. Pojmovno-hipotetički okvir................................................................9
1.1.1. Pojam kulture................................................................................9
1.1.2. Pojam razvoja publike.................................................................14
1.1.3. Pojam kulturnih potreba, interesovanja i navika.....................15
1.1.4. Pojam kulturne participacije......................................................20
2. Pančevo: kulturna ponuda grada namenjena deci..................................21
2.1. Kulturno mapiranje Pančeva...........................................................21
2.1.1. Gradske institucije kulture.........................................................22
2.1.2. Civilni sektor, manifestacije i programi....................................25
3. Metodološki pristup....................................................................................26
3.1. Hipoteza istraživanja........................................................................27
3.2. Teorijski i pravni okvir.....................................................................27
3.2.1. Značaj umetnosti za razvoj pojedinca.......................................27
3.2.2. Kultura i umetnost kao prava zagarantovana međunarodnim
3.2.3. Kultura u umetnost kao važan segment obrazovanja
3.2.4. Dometi i primeri evropske kulturne politike u odnosu na decuumetničko i kulturno obrazovanje ............................................36
3.3. Upitnik: Nivo kulturne participacije dece u kulturnom životu
3.3.1. Obrada i analiza prikupljenih podataka...................................47
3.4. Dubinski intervjui: Mišljenja relevantnih aktera u razvijanju
dečjih kulturnih interesovanja i navika na temu dečije kulturne
3.4.1. Obrada i analiza prikupljnih podataka....................................44
Strategija kulturnog razvoja grada Pančeva 2010-2015: sumarni
prikaz i analiza.................................................................................55
SWOT analiza razvoja dečje publike opštine Pančevo.................59
4. Metode razvoja dečje publike....................................................................61
Obrazovni odnosi sa javnošću..........................................................61
Umetničko obrazovanje....................................................................63
Dramska pedagogija i dramski postupci u razrednoj
5. Preporuke.....................................................................................................68
Preporuke za lokalnu samoupravu i kreatore opštinske
Preporuke za NVO i gradske kulturne institucije.........................70
Preporuke za osnovne škole.............................................................71
6. Zaključak.....................................................................................................73
7. Spisak korišćene literature........................................................................75
8. Apendiksi.....................................................................................................79
Apendiks 1: Upitnik za decu...................................................................................79
Apendiks 2: Tabela sa pitanjanima za dubinske intervjue sa relevantnim
akterima u razvijanju dečjih kulturnih interesovanja i navika na temu dečije
kulturne participacije i njihovim sumiranih odgovorima....................................82
Apendiks 3: Ideje mogućih aktivnosti za razvoj dečje publike............................96
This master thesis and the research that was undertaken, arose from the need to demonstrate the
importance of developing children as artistic and cultural audience, with emphasis on the city of
Pančevo, which adopted a strategy of city's cultural development last year. It can be seen as a
good basis and starting point for new initiatives, especially those intended for the youngest
The reason for the existence of such need are facts that speak in favour of great importance of art
and culture that they have in development of every individual, especially in childhood, and their
numerous positive effects that exceed only those influencing the aesthetic values and quality
leasure time. Serbia is a country that has been struggling with the consequences of the past
misfortunes as well as with the current serious political and economic troubles. However, it must
not neglect the overall education of children, since this is an important aspect that has great
influence on the future of a nation.
Research that was done at the city level shows that children from I-IV grade of primary school,
either have rather low cultural and artistic interests and habits or do not have them at all. The
main reason for this lies in the lack of systematic coordination of key factors affecting the
developmnet and growth of children: parents, schools, cultural institutions and administrative
units, which are responsible for enabling and facilitating activities aimed at improvement of a
child's life in general.
What developed European countries have long known, and what has been successfully
implemented for years, and with notable positive results are the concepts of educational public
relations, arts education and drama as a teaching method. These three concepts promote the idea
of arts and culture being more integrated into the daily lives of children, especially through
educational processes. Children educated in this innovative manner, which involves active
participation as opposed to passive learning, develop not only the aesthetic expression and
reception, but also other intellectual and communicational skills, they master other school
subjects and contents much easier and better and they develop tolerance and recpect for other
cultures, diverseness and so on. What also matters is the fact that arts and culture also develop
critical thinking, which can be seen as the basis for civic activism, and civic activism is the basis
of every change for the better in every society and community.
Taking into account all the theoretical knowledge, results and findings that have emerged from
the research, a list of recommendations was compiled, aimed at the development of children of
Pančevo as artictic audience. The recommendations and suggestions are intended, above all, for
the local government and cultural policy makers, NGOs and public cultural institutions and, of
course, schools that are, after parents, the most influential actors in creating the atmosphere for
children upbringing.
If our goal is to become a part of Europe in a broader sense than merely geographical, then we
must adapt in several ways. This, among other, means that we must train and educate our young
generations in line with European standards, we must revitalize the lost values but harmonize
them with achievements of the modern world and life in it. Culture and arts are media that can
greatly assist and equip the young generations in terms of some other social aspects, beside
enjoyment in aesthetic experience. Hence, they should be equally important elements of their
education as well as any other subject taught in school. This is why children audience
development, cannot be seen as only a marketing activity that raises revenue or efficiency of an
institution, but as a long-term investment linking both
ethical dimensions and economic
potentials. This strategy can be observed ascontribution to the development of a new society,
which is exactly what our country needs.
1. Uvod
Izbor teme Strategija razvoja publike-uključivanje dece u kulturni život Pančeva proizilazi pre
svega iz mog opšteg interesovanja za decu u mlade kao profesora engleskog jezika. Iako moje
iskustvo rada u školi sa decom broji samo nekoliko godina, pozicija profesora engleskog jezika
dala mi je odličnu perspektivu za promatranje njihovog ponašanja, razmišljanja, interesovanja,
vrednosti koje poseduju i cene. Takođe, uvidela sam i u činjenicu da prosvetni radnici (učitelji,
profesori i nastavnici) mogu imati veoma veliki uticaj na svoje učenike, što govori u prilog tome
da je pedagoško-vaspitna priroda profesorskog posla podjednako važna kao i ona obrazovna.
Provodeći vreme sa decom različitog uzrasta, stekla sam utisak da se na razvijanju njihovih
kulturnih potreba i navika radi veoma malo, ili se uopšte ne radi. Rezultat ovoga je mali broj
dece koji ide u pozorište, na izložbe, interesuje se za literaturu i ostale oblike umetničkog
izražavanja, a mnogo je veći broj onih kojima su umetnost i kultura nezanimljivi, veoma malo
znaju o njima a interesne sfere su im ono što bismo uglavom opisali kao kič i šund ili
komercijalni sadržaji niskog kvaliteta. Ono što je još više zabrinjavajuće, je utisak da veliki broj
dece ne poseduje manire, da su često agresivni i nepristojni. Razlozi ovome leže, pre svega, u
kućnom vaspitanju, ali deo odgovornosti snosi i obrazovni sistem koji nije posvetio dovoljno
pažnje njihovom pravilnom vaspitanju . Odgovornost imaju i gradske samouprave, kulturne
institucije i sve ostale institucije koje se bave decom a čija je dužnost da decu razviju u
zdravorazumske i sposobne jedinke .
Period Miloševićeve vladavine (1989-20001), bio je poguban za srpsku kulturu, i njegove se
posledice osećaju i danas. Pre svega to je bio period izuzetno nepovoljne i turbulentne političke i
ekonomska klime koja sama po sebi stavlja kulturu, a naročito njen razvitak u zadnji plan, jer su
se ljudi svakodnevno borili za opstanak. Ono što je dodatno ugrozilo i unazadilo kulturnu scenu
je Miloševićeva politika koja je plasirala svoju „turbo-folk“ i nacionalistički obojenu kulturu, za
koju se može reći da je funkcionisala po principu „hleba i igara“, izlažući osiromašeno
stanovništvo muzičkim i filmskim sadržajima najlošijeg kvaliteta, koji su često propagirali, ne
samo kič i šund, nego i kriminal i rasnu netrpeljivost. Zemlja zahvaćena ratom imala je idealne
uslove za procvat takvog jednog vrednosnog sistema. Na ovaj način, Milošević je, držeći pod
http://en.wikipedia.org/wiki/Slobodan_Milo%C5%A1evi%C4%87, pristupljeno 15.04.2011.
svojom kontrolom najveće državne televizijske kuće kao i štampu, kreirao kulturni (ne)ukus
velikog dela stanovništva. Kao rezultat ovoga, došlo je sveobuhvatnog gubitka kada govorimo o
kulturnoj publici i njenim konzumentima. Uticaj na mlade je bio ogroman, a kako se kulturne
navike ipak najviše stiču iz porodice, on se dalje prenosio i na dolazaće generacije dece, pa tako
danas ona ili imaju nedovoljno razvijen odnos prema kulturi ili ga uopšte nemaju. Rad na razvoju
dečje umetničke publike je, ne samo rad na razvoju njihovih kulturnih potreba i navika, već i rad
na razvoju mnogih drugih važnih vrednosti i sposobnosti.
Sekretarijat za javne službe i scoijalna pitanja (Odsek za kulturu, informisanje, sport, brigu o
mladima i civilni sektor) skupštine opštine Pančevo je
2009-te godine sastavio i odobrio
petogodišnju strategiju kulturnog razvoja grada. Ova teza se jednim svojim delom bavi ovim
dokumentom, naročito onim njegovim delom koji se odnosi na razvoj i negovanje publike, još
konkretnije razvojem dečije publike, njihovih kulturnih interesovanja i uopšte njihovim
uključivanjem u kulturni život grada. Kakva je pančevačka kulturna ponuda za decu? Koliko
deca zaista participiraju u kulturnom životu Pančeva? Koliko su akteri kulture i obrazovnog
sistema posvećeni programima za decu i da li su uopšte svesni važnosti međusobne saradnje? Da
li ona postoji? Koliko su roditelji svesni o važnosti rada na razvitku kulturnih navika svoje dece?
Da li se, ko, i na koji način bavi razvojem dečje umetničke publike kao posebnom vrstom
publike? Istraživanje koje je sprovedeno u sklopu rada daje odgovor na ova pitanja i, ne samo da
pokazuje činjenično stanje o nivou razvijenosti kulturnih navika kod pančevačke dece i njihovu
zainteresovanost za kulturu i umetnost, nego doprinosi i samoj Strategiji, proširujući delokrug
njene implementacije.
Razvoj publike, iz perspektive menadžmenta u umetnosti i kulturi, je metoda u okviru strateškog
planiranja kojom se kulturne i umentničke ustanove koriste onda kada ne poseduju stalnu
publiku, kada žele da postojeću publiku prošire ili privuku ne-publiku. To je metoda u okviru
programsko-organizacionih kompetativnih strategija „koje se oslanjaju na prethodnu analizu
sredine i njenih potreba kao i na mogućnosti i snage samih organizacija da iskoriste sve
komparativne prednosti za sopstveni razvoj“2 . Drugim rečima, termin razvoja publike odnosi se
na aktivnosti koje umetničke i kulturne organizacije preduzimaju sa ciljem da zadovolje potrebe
Milena Dragićević Šešić, Sanjin Dragojević, Menadžment umetnosti u turbulentnim okolnostima-organizacioni
pristup, Beograd, 2005.,str. 104
postojeće i potencijalne publike sa kojima je teže ostvariti čvrste veze. 3 Takođe, razvoj publike
se može definisati i kao „procesi diversifikacije i kultivacije publike koje su sve umetničke i
kulturne organizacije dužne da sprovode kako bi obezbedili dugoročnu održivost“ 4 Na žalost,
razvoj publike je jedna od strategija koja se najčešće zanemaruje jer pretpostavlja dugoročni
sistemski angažman, bilo da je u pitanju animacija ne-publike, razvoj mlade publike ili
programsko-metodološke inovacije koje otvaraju put ka specifičnim socijalnim grupama. 5
Cilj ovog rada je da pokaže činjenično stanje grada Pančeva u oblasti kulturne i umetničke
ponude za decu, nivo njihove participacije u kulturnom životu grada kao i moguće strateške
metode i načine usmerene ka sistematičnom radu na razvijanju dečijih kulturnih navika i
interesovanja, jer je to investicija u novo društvo i novi sistem vrednosti koji smo dužni da
prenesemo generacijama koje tek stasavaju.
Polazna hipoteza na kojoj počiva ovo istraživanje je da je nizak nivo participacije dece 6 u
kulturnom životu grada Pančeva, pre svega rezultat nepostojanja dugoročne strategije razvoja, to
jest nepostojanja sistematičnog i kontinuiranog angažmana škola, roditelja i ustanova kulture na
razvoju njihovih kulturnih potreba i navika. Ova hipoteza proizišla je iz činjenice da je
sistematičan razvoj dečije publike moguć samo usled čvrste i dobro organizovane međuresorne
saradnje kulturnog i obrazovnog sistema koji bi trebalo da su komplemetarni i nerazdvojivi.
Škole bi trebalo da promovišu umetnost i kulturu isto onoliko koliko bi kulturne institucije
trebalo da imaju obrazovni karakter. Ova hipoteza proizišla je pre svega iz činjenice da nekoliko
veoma važnih međunarodnih (Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, Konvencija UN o
pravima deteta, Seoul agenda-goals for the development of arts education i dr.) i drugih
dokumenata (Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja republike Srbije, Smjernice za
umjetnički odgoj i dr.) naglašavaju neophodnost prisutnosti umetnosti i kulture u svakodnevnom
životu svakog deteta. I sama Strategija kulturnog razvoja grada Pančeva naglašava važnost
http://en.wikipedia.org/wiki/Audience_development_agencies, pristupljeno 24.04.2011.
http://notes.allianceforaudience.org/2010/08/26/define-audience-development/, pristupljeno 24.04.2011
Milena Dragićević Šešić, Sanjim Dragojević, Menadžment umetnosti u turbulentnim okolnostima-organizacioni
pristup, Beograd, 2005.,str. 106
Pod decom se u ovom istraživanju smatraju svi učenici osnovnih škola od I-IV razreda
dečje participacije u kulturnom životu kao i uspostavljanja međuresorne saradnje između
prosvetne i kulturne sfere grada. Zatim, brojna stručna literatura navodi da umetnost i kultura i
te kako doprinose uspostavljanju bezbedne i stimulativne okoline za učenje i opšti razvoj deteta.
Iako je sve ovo gore pomenuto poznato akterima kulturnog i prosvetnog života Pančeva, kulturne
institucije i škole, koje su ključni faktori u razvijanju kulturnih potreba, navika i interesovanja
kod dece nemaju dovoljan broj aktivnosti usmeren ka tom cilju. Sa jedne strane, određen broj
gradskih kulturnih institucija ili uopšte nema programe i projekte namenjene deci, ili su oni
malobrojni, retki i nedovoljno razvijeni. Takođe, same škole (kao i prosvetni radnici zaposleni u
njima) nisu dovoljno zainteresovane za angažman u aktivnostima koje bi mogle da doprinesu
većoj integraciji umetnosti i kulture kroz redovno obrazovanje.
Predmet ovog istraživanja jeste strategija razvoja publike sa fokusom na participaciju dece i
njihovo uključivanje u kulturni život grada, a njegov osnovni cilj je da pokaže koliko je to
uključivanje kao rad na razvoju kulturnih interesovanja i navika važan deo u razvitku svakog
deteta. Pošto su startegija razvoja publike kao i razvijanje kulturnih potreba i navika dugoročni
procesi koji moraju biti sistematično i kontinuirano organizovani i sprovođeni, ova teza će
pokušati da, oslanjajući se pre svega na mišljenje stručnjaka iz sfere kulturne politike ali i
dokumenata relevantnih za ovu temu, pokaže da je neophodno da se pokrenu inicijative koje će
doprineti aktivizmu u oblasti razvoja dečije umetničke publike. U obzir su uzeta, ne samo
mišljenja dece, već i njihovih roditelja, kao i kulturnih i prosvetnih aktera grada Pančeva. Cilj
ovog rada je i da predloži ideje za programe i projekte usmerene ka pomenutoj temi a koji bi
eventualno mogli da se primene u godišnjoj implementaciji Strategije kulturnog razvitka grada
Pojmovno-hipotetički okvir
1.1.1. Pojam kulture
„Kultura je skup svih oblika umetnosti, ljubavi i misli koja je, kroz vekove, pomagala čoveku da
bude manje sputan“-Andre Marlo
Prvi korak u pisanju rada koji je zasnovan na ideji o vrednostima i pozitivnim uticajima kulture i
umetnosti bio bi pokušaj da se one na neki način definišu. Definicije pojmova kulture i umetnosti
brojne su i različite. Teoretičari umetnosti, sami umetnici i uopšte mislioci i učenjaci iz različitih
oblasti davali su svoja viđenja i objašnjenja od najranijih vremena. Još 1957 su Alfred Krober i
Klajd Klukhon7 sastavili listu od 164 definicije kulture. I danas se i dalje polemiše šta su kultura i
umetnost, jesu li to odvojeni pojmovi, može li se staviti znak jednakosti između njih, ili je jedan
pojam samo deo onog drugog. Polemici na ovu temu, rečju, nikad kraja. Ipak, nemoguće je pisati
rad koji je zasnovan na ideji o vrednostima i pozitivnim uticajima kulture i umetnosti, bez
pokušaja da se one na neki način definišu.
Dakle, i pored brojnih različitih tumačenja, postoje tri najčešće korišćena određenja pojma
1. Kultura kao izuzetnost i obimno znanje u oblasti lepih umetnosti9 i humanističkih nauka,
poznatije kao visoka kultura.
2. Kultura kao usvojeni šablon znanja, verovanja i ponašanja zasnovanih na kapacitetu za
simboličko mišljenje i društveno učenje.
3. Kultura kao skup zajedničkih stavova, vrednosti, ciljeva i praksi koje karakterišu neku
instituciju, organizaciju ili grupu.
Od XVII veka pa do danas, pojam kulture se vezivao za agrikulturu i hortikulturu (XVIII vek),
zatim usavršavanje pojedinca najviše kroz obrazovanje, nacionalne aspiracije i ideale (XIX vek),
antropološke studije (XX vek). Nakon Drugog svetskog rata, pojam kulture postaje značajan i za
Američki antropolozi iz sredine XX veka.
http://en.wikipedia.org/wiki/Culture, pristupljeno 10.08.2011.
U originalu fine arts. Ranije su se pod ovim terminom podrazumevale oblasti slikarstva, skulpture, muzike,
arhitekture i poezije, kao i drama i ples. Danas ovaj pojam obuhvata vizuelne i izvođačke umetnosti kao što su
slikarstvo, skulptura, kolaž/asemblaž, instalacija, kaligrafija, muzika, ples, pozorište, arhitektura, fotografija,
konceptualna umetnost i štampanje. http://en.wikipedia.org/wiki/Fine_art, pristupljeno 10.08.2011.
nove naučne discipline, kao što su studije kulture, organizaciona psihologija i studije
menadžmenta. Ipak, najpoznatija su sledeća dva shvatanja kulture: kultura kao umetnost i kultura
kao način života. Ona je nekada izjednačena sa umetnošću, a nekada se posmatra kao sve ono što
nismo obavezni da radimo.10 Dakle sa jedne strane kultura predstavlja „umetnost“- a pod njom
podrazumevamo ustanovljeni kanon umetničkih formi (muzika, pozorište ,opera, balet, poezija,
književnost, slikarstvo, skulptura). Sa druge strane, kultura ima i drugo značenje, van granica
umetnosti, a to je antropološko shvatanje koje obuhvata sve ono što ljudi rade da bi izrazili sebe,
od kuvanja, preko fudbala, plesanja do gledanja televizije. Ova dva shvatanja kulture neretko
izazivaju konfuziju jer su suštinski oprečna. Kultura kao visoka umetnost i popularna kultura
međusobno se isključuju. Visoka umetnost nikada neće izazvati masovno interesovanje, a i kada
bi izazivala, prestala bi da bude visoka kultura samim tim. Sa druge strane proizvodima masovne
kulture se pripisuje osrednji ili niski kvalitet pa oni iz tog razloga ne mogu pripadati visokoj
John Holden11, ipak uspeva da
pomiri ova dva suprotstavljena pojma. Prema njegovom
mišljenju postoje tri duboko povezane sfere kulture: javno finansirana kultura, tržišna kultura
i domaća ili kućna kultura12. One nisu razdvojene niti suprotstavljene, već su potpuno
isprepletane, iako potpuno drugačije jedna od druge. Kada govorimo o javno finansiranoj
kulturi, ona je finansirana od strane države i njena karakteristika je da nije definisana teorijom,
već praksom, pa ono što se finansira iz državnog budžeta postaje kultura (kulturna politika sa
stanovišta političke, zakonske i finansijske moći). Ovaj pragmatičan pristup omogućio je
proširenje dijapazona značenja pojma kultura, tako da sada može, pored opere, baleta i drugih
programa stvorenih u javnim ustanovama kulture, da uključuje i druge različite subjekte kao i
oblike stvaralaštva kao što su strip, grafiti, cirkus, lutkarstvo ili ulične umetnosti koje razvijaju
Matarasso, F. I Landry, C., Uravnoteženo delovanje: 21 strateška dilema u kulturnoj politici, Novi Sad, 2003, str
John Holden- How we value arts and culture, Participate conference, Belfast, 25 March, 2009
http://www.belfastcity.gov.uk/culture/docs/participate/JohnHoldenValueArts.doc, pristupljeno 03.05.2011.
Holdenove pojmove: publicly funded culture, commercial culture and home-made culture, prevela dr Vesna Đukić
različite formalne i neformalne umetničke grupe koje dobijaju finansijsku podršku iz državnog
budžeta. Dugim rečima, ono što vlada smatra za kulturu će i biti kultura. To je dakle kultura koju
podstiču i promovišu kulturna politika i druge javne praktične politike koju vode državni organi
uprave i tela na koje država prenese deo nadležnosti odlučivanja o ključnim pitanjima razvoja.
Tržišna kultura je podjednako pragmatično definisana budući da se producira samo ono što ima
šansi da se proda. Međutim, iako je potrošač krajnji arbitar komercijalne kulture, a uspeh ili
neuspeh zavise od tržišta (kulturna politika sa stanovišta ekonomske moći), sam pristup tržištu je
pod kontrolom „komercijalne mandarinske klase” (termin Fransisa Bala). To znači da u obe ove
sfere, finasirane ili od strane državnih birokrata koji imaju političku moć, ili od strane onih koji
imaju ekonomsku moć, postoje “čuvari prolaza” (gatekeepers) koji svojim odlukama definišu
značenje kulture.
Konačno, tu je sfera domaće ili kućne kulture gde je definicija onoga što se smatra kulturom
mnogo šira jer je definisana neformalno, najčešće samo kroz izbor vršnjačke grupe ili porodice,
tako da su prepreke za ulazak mnogo niže. Ovde se raspon kulture kreće od štrikanja džempera,
izmišljanja novog kulinarskog recepta do pisanja pesme i postavljanja na MySpace, a odluka o
kvalitetu onoga što je proizvedeno onda leži u rukama onih koji vide , čuju ili probaju stvoreni
U svakom slučaju, ove tri sfere kulture su međusobno isprepletane i povezane, često
komplementarne, pa možemo reći da se kultura danas, u najširem smislu, može posmatrati kao
jedinstvo ovih triju sfera.
Važno je napomenuti da se tokom 80tih i 90tih godina pojavila sledeća koncepcija kulture kultura kao razvoj.13 Do tada je tendencija u većini zemalja bila takva da se kultura posmatra
kao vrednost koja samu sebe opravdava i koja je prosto povezana sa pitanjima kvaliteta života.
Ovo je značilo da se podrazumeva da vibrirajuća umetnička sredina, privlačna arhitektonska
okolina, pristup javnim muzejima i bibliotekama, visok stepen učešća u sportskim aktivnostima
Matarasso, F. I Landry, C., Uravnoteženo delovanje: 21 strateška dilema u kulturnoj politici, Novi Sad, 2003, str
doprinosi generalnom kvalitetu ljudskog života, posebno u gradovima gde su ovakve mogućnosti
prirodno koncentrisane.
Međutim, tokom 80-tih godina, kreatori politike, umetnici i aktivisti su počeli sve više da se
interesuju za same rezultate investiranja u kulturu. U jednom od svojih izveštaja UNESCO i Savet
Evrope priznali su značaj kulturnih aktivnosti za socijalnu i ekonomsku vitalnost i samoodržanje
zajednica. Usled ovoga je izvršeno istraživanje u Francuskoj i Velikoj Britaniji, a to je zatim
dovelo do koncepta kulture kao sredstva za razvoj. Detaljna analiza pokazuje neizbežne socijalnoekonomske efekte svih kulturnih aktivnosti i stavlja zajednički naglasak na kulturu. Ona se
posmatra kao instrument kojim se mogu poboljšati socijalna kohezija, izgradnja kapaciteta neke
zajednice kao i mnogi drugi segmenti nekog društva. Takođe, kultura i je prepoznata kao sredstvo
prevencije raznih socijalnih nepravilnosti i devijantnog ponašanja. Dr Vesna Đukić takođe ističe
da „umetnost doprinosi socijalnoj koheziji i inkluziji marginalizovanih društvenih grupa. To je
moguće ostvariti kroz reformu obrazovanja, kulturni razvoj sela, art-terapiju primenjenu na
lečenje bolesnih osoba i brojne druge načine. S druge strane, kulturna privreda i kulturna
industrija doprinose povećanju broja zaposlenih i otvaranju novih radnih mesta. Stoga je potrebno
da vlada prepozna i podstiče razvojne potencijale kulture i umetnosti.“ 14
Što se tiče umetnosti, ona se najčešće definiše kao ljudska delatnost ili proizvod ljudske delatnosti
koji ima za cilj stimulisanje ljudskih čula kao i ljudskog uma i duha. Dakle,
umetnost je
aktivnost, objekat ili skup aktivnosti i objekata stvorenih sa namerom da se prenesu emocije ili/i
ideje. Definisanje granica umetnosti se smatra za subjektivan čin, a potreba za umetnošću se
obično naziva ljudskom kreativnošću.15
Ono što je neosporivo je činjenica da se pojmovi kulture i umetnosti konstantno prepliću, i da su
kao takvi gotovo neodvojivi jedan od drugog. Ne postoji kultura koja ne podrazumeva neku
umetnost, kao što nema ni umetnosti koja ne stvara određenu kulturu. Može se samo tvrditi da
ova dva pojma, posmatrana odvojeno, često zalaze u sfere koje možda prevazilaze okvire onog
Đukić, V., Država i kultura, studije savremene kulturne politike, Institut za pozorište, film, radio i televiziju,
Fakulttet dramskih umetnosti, Beograd, 2010, str 372
Wikipedia: http://sr.wikipedia.org, pristupljeno 05.05.2011.
drugog. Ipak, odnos ova dva pojma počiva na suštinskoj povezanosti. Ovde treba uvesti i treći
pojam, koji je takođe teško odvojiti od prethodna dva: obrazovanje. Podrazumeva se da bi opšte
obrazovanje pojedinca trebalo da sadrži različita znanja iz oblasti kulture i umetnosti. One jesu
integrisane u sistem formalnog obrazovanja u većini zemalja, ali danas se postavlja pitanje je li to
dovoljno. Ako znamo da kultura i umetnost mogu biti odlična sredstva za razvitak kako pojedinca
tako i zajednice, onda ih je potrebno više integrisati u ostale životne segmente. A pošto je
obavezan, formalni sistem obrazovanja, odnosno škole, su idalan prostor za promociju i učenje o
umetnosti i kulturi.
1.1.2. Pojam razvoja publike
Sledeći korak je definicija razvoja publike koji, gledano iz
perspektive menadžmenta u
umetnosti i kulturi spada u metode u okviru strateškog planiranja. Ono što ovu metodu čini
najređe biranom strategijom jeste njena karakteristika da podrazumeva dugoročni sistemski
angažman.16 Ipak, razvoj publike je veoma važan, ne samo za samu instituciju koja na njemu
radi, već time ona doprinosi i razvijanju čitave zajednice što se kasnije ogleda i u sferama van
one kulturno-umetničke. Ako govorimo o ideološkim osnovama strategije razvoja pulike, ona
može imati različite polazne tačke. Tako na primer, Nobuko Kavašima 17 nagalašava u svojoj
knjizi da politika razvoja publike mora biti zasnovana na liberalno-humanističkoj ideji kulture za
sve proizišloj iz koncepta kulturne demokratizacije. Definicija ovog pojma koju je predložio
UNESCO na konferenciji održanoj u Helsinkiju 1980-te godine glasi ovako: Demokratizacija
kulture označava se kao potreba da se najvećem broju ljudi obezbedi pristup „naslednoj kulturi“
ili „kulturi elite“. Politika demokratizacije kulture sastoji se u tome da kulturna baština i tekuće
stvaralaštvo ne budu samo privilegija uskog kruga posvećenih kao i da javna ulaganja ne koristi
Milena Dragićević Šešić, Sanjim Dragojević, Menadžment umetnosti u turbulentnim okolnostima-organizacioni
pristup, Beograd, 2005.,str. 104
Beyond the Division of Attenders vs Non-Attenders- A Study into Audience Development in Policy and Practice,
Kawashima, N., Centre for Cultural Policy Studies, University of Warwick, 2000.
samo favorizovana manjina.18 Ovakav koncept se itekako razlikuje od socioloških teorija
zasnovanim na odnosima između kulture i društva. Ovaj pojam ne treba mešati sa pojmom
kulturne demokratije koja označava prepoznavanje i poštovanje različitih kulturnih paradigmi na
različitim nivoima.19 Sa druge strane, kultura može biti moćno oružje za razdvajanje grupa a
ponekad ona i deluje tako, da nesvesno institucionalizuje nejednakost. Važno je napraviti
distinkciju između koncepta „kulture za sve“ i sociološkog posmatranja kulture ideje, jer se
prema ovome razlikuje i samo delovanje u cilju razvoja publike, od kojih je jedno vođeno
proizvodom, a drugo vođeno ciljem. Termin razvoja publike može se odnositi na različite
aktivnosti . Prema Kavašimi ovaj termin označava četiri različita značenja: Kulturna inkluzija,
Prošireni marketing, Kultivacija ukusa i Edukacija publike. Ova četiri procesa, međusobno se ne
isključuju, već se nekad i prepliću i sinhrono deluju.
Ali kada govorimo o razvoju dečje publike, onda izlazimo iz okvira samo strateškog
menadžmenta u kome su održivost i napredak institucije cilj. Tada više ne možemo posmatrati
ovu strategiju kao sredstvo kojim pokušavamo da obezbedimo materiajlnu korist. Razvoj dečje
publike predstavlja rad na razvitku društva, koji samo koristi umetnost i kulturu kao dobre
platforme za zdrav ali kreativan razvoj ličnosti sa verovanjem da se takvim sistematičnim radom
doprinosi napretku čitave zajednice i uopšte kvaliteta života njenih članova. Premda, dugoročno
posmatrano ako je neko od najranijeg uzrasta učen da uživa u umetničkim i kulturnim
sadržajima, ne samo da će njegov celokupni razvoj i obrazovanje biti upotpunjenije, već će ta
osoba gotovo sigurno biti konzument takvih sadržaja kroz čitav svoj život, čime je i cilj razvoja
publike kao strategije postignut.
1.1.3. Pojam kulturnih potreba, interesovanja i navika
Način na koji doživljavamo umetnička dela u direktnoj je povezanosti sa društvenim kontekstom
u kome delo postoji, a od tog konteksta zavisi i šta ljudi prihvataju kao lepo, zabavno ili
uzbudljivo. U vezi sa tim, kulturne potrebe se mogu definisati kao vrsta ljudskih potreba koje
Jean-Marie Moeckli, Democratie culturelle, radni materijal za UNESCO-v skup posvećen kulturnoj politici u
Evropi, EUROCULT, održan u Helsinkiju 8-12.XII 1980.
http://web.scc.losrios.edu/cd/stories/storyReader$5, pristupljeno 28.07.2011.
nastaju u društvu, dobijaju specifične oblike, menjaju se, smenjuju i razvijaju sa promenom
društvenih uslova.. Društveni uslovi određuju hijerarhiju potreba, a nekad i samu prirodu tih
potreba.20 Takođe, kulturne potrebe možemo objasniti kao one potrebe kojima se čovek ostvaruje
kao biće različito od svih ostalih (najveći broj fizioloških potreba: hrana, san, itd. karakterišu sve
životinje bez razlike) i kao jedinstvena ličnost u svom društvenom i kulturnom okruženju. To su
one potrebe zahvaljujući kojima čovek razvija svoju ličnost (individualizacija i autentičnost) tako
da aktivno deluje, proizvodi, stvara materijalne i duhovne vrednosti, uživa u postojećim,
komunicira. Treba spomenuti da se danas termin kulturna potreba često smatra zastarelim, a
umesto njega se ćešće nailazi na koncept kulturnih interesovanja, koji je usvojen iz
angloameričke teorijske kulturološke literature. 21 Često se koristi i termin kulturna navika, koji
možemo objasniti kao redovno zadovoljavanje kulturnih potreba odnosno interesovanja. Dakle,
ako je naše interesovanje dovoljno jako, kulturne navike biće izražene kao određena aktivnost
usmerena na neke kulturne objekte ili aktivnosti. „Potrebe moraju imati nekakav intenzitet,
određenu ustaljenost, izvesnu rasprostranjenost da bi postale vrednosti koje će dalje izazivati
slične potrebe i težnje da one budu zadovoljene“ 22. Postojanje ovih potreba , najvažniji je faktor
u procesu stvaranja umetničkih dela, kao i uspostavljanja ponude i potražnje na tržištu
umetničkih dobara.
U svojoj knjizi „Kulturne potrebe“, Miloš Nemanjić postavlja tipove takozvanih „pretpotreba“
kulturnoj potrebi. To su, zapravo, fundamentalne kulturne potrebe koje kasnije mogu da se
razviju u interesovanja:
1. Potreba za jezičkim izražavanjem i komunikacijom
2. Saznajne potrebe
3. Estetske potrebe u svakodnevnom životu ( u radnom i porodičnom ambijentu, u životnoj
Nemanjić, M., Kulturne potrebe, „Vuk Karadžić“, Beograd, 1974
Đokić, M., Tržišni aspekti umetničkog proizvoda, magistarska teza, Fakultet poslovne ekonomije Banja Luka,
Panevropski univerzitet „Aperion“, Banja Luka, 2009, str 8
Nemanjić, M., Kulturne potrebe, „Vuk Karadžić“, Beograd, 1974
4. Estetske potrebe umetničke prirode (potrebe za posebnim umetničkim, estetskim
doživljajem i izrazom u posebnom ambijentu i kontekstu): One se, dalje mogu podeliti na
stvaralačke (proizvodnja) i doživljajne (potrošnja).
Ove kulturne potrebe su međusobno ravnopravne i komplementarne. Navedene su prema
dinamici nastanka i razvoja, iako se često ne ostvaruju u potpunosti. Ponekad se razviju samo
neke od ovih potreba. Dešava se i da one zatim stagniraju ili gasnu, a da se nikada ne razviju u
trajne potrebe i interesovanja. To znači da ličnost nije na vreme, u periodu razvoja, stekla
kulturne navike.
Ono što je umetničko stvaranje pretvorilo u umetničku delatnost jeste upravo postojanje
umetničkih potreba i nužnost da se one zadovolje. Sa jedne strane imamo stvaralački princip, a
sa druge princip umetničkog doživljaja i uslova pod kojima je on moguć. Pri susretu publike sa
umetničkim delom nastaju estetske potrebe receptivnog tipa, pri čemu se aktivira emocionalni
kompleks ličnosti u dodiru sa umetničkim predmetom. Pri ovom susretu sjedinjuje se
emocionalno i intelektualno stanje stvaraoca sa određenim estetskim načinom saopštavanja, a
kulturna potreba biva zadovoljena kroz otkrivanje jednog od mogućih smislova umetničke
poruke koju je u delo utkao stvaralac.
Izuzetan doprinos na polju proučavanja ljudskih potreba ostvario je američki psiholog Abraham
Maslov (1908-1970), osnivač škole unutar savremene psihologije koja je poznata pod imenom
humanistička psihologija, čija hijerarhija potreba predstavlja jedno od najvažnijih dostignuća, ne
samo u oblasti psihologije, već i marketinga i trgovine. Lestvica potreba od najnižeg ka najvišem
nivou izgleda ovako:
1. Fiziološke potrebe
2. Potreba za sigurnošću
3. Potreba za pripadanjem i ljubavlju
4. Potreba za uvažavanjem
5. Potreba za samoaktuelizacijom
Prema ovom konceptu, kulturne potrebe spadaju u grupu sekundarnih ili „viših“ potreba (za
razliku od primarnih ili „nižih“ potreba), pa je preduslov njihovog zadovoljenja, ispunjenje
potreba sa nižeg odnosno primarnog nivoa. Kada su one zadovljene, tek tada se mogu aktivirati i
zadovoljavati i sekundarne potrebe, koje doprinose istinskom razvoju pojedinca, njegovih snaga i
sposobnosti. Intenzitet ispoljavanja ovih potreba razlikuje se od osobe do osobe, a on takođe
utiče i na to kojoj vrstu umetnosti i kojim vrednostima će pojedinac posvetiti pažnju. Primera
radi, velika umetnička dela se bave temama koja su povezana sa smislom života i njihov najveći
značaj se ogleda u tome što se kroz njih oslikavaju problemi pojedinaca i društva u široj
perspektivi. Ova dela bude pitanja i pokreću svoju publiku na razmišljanja, zahtevaju da se
izgradi mišljenje ili donese etički stav prema određenom problemu. Kroz promišljanje o
umetničkom delu, čovek neretko doživljava epifanijsko iskustvo razumevanja sebe, ali i drugih.
Ipak, često je „visoka“ umetnost okarakterisana kao „potresna“ ili „mučna“, dok dela popularne
kulture, čija je osnovna karakteristika to da su zabavna,
umiruju ili odvraćaju pažnju od
neprijatnih problema života, time što podstiču određen nivo pasivnosti i samodopadljivosti, za
razliku od visoke kulture koja zahteva aktivnost, napor, kritiku i ispitivanje samog sebe.
Svakako, bez obzira na to da li umetnost za ljude predstavljala najviše samoispunjenje ili puku
zabavu i opuštanje, njen značaj u njihovim životima je neprikosnoven, kao i njeno mesto u
hijerarhiji potreba.
Kao što je već navedeno, kulturne potrebe su po svojoj prirodi višeg reda i ima ih samo nekoliko.
Sa druge strane, kulturne interesovanja su mnogobrojna i predstavljaju konkretan način na koji se
kulturne potrebe ispoljavaju. Tako naša estetska potreba može biti ispoljena kroz interesovanje
za muziku, likovne umetnosti, film, književnost...U okviru ovih oblasti, postoje određene
preference prema kojima se ljudi opredeljuju za ovu ili onu vrstu muzike, likovni ili književni
stil, filmski žanr. Ono što je važno napomenuti je to da preferencija ne podrazumeva nužno
isključivost, već je to često grozd interesovanja. Ovi grozdovi interesovanja su kohezivni činioci
društvenih grupa, od publike do udruženja građana do malih neformalnih grupa. U vezi sa tim,
često se govori o „kulturama ukusa“, tj. o grupama ili društvenim slojevima koji se prevashodno
razlikuju upravo ukusom u zadovoljavanju kulturnih potreba, drugim rečima kulturnim stilom.
Izučavanje kultura ukusa, osnova je marketinga u umetnosti jer se kulturni programi,
(manifestacije, festivali, repertoar pozorišta itd.) zasnivaju se na istraženim ili pretpostavljenim
interesovanjima i to posebno tamo gde kulturni programi moraju da ostvaruju dohodak na tržištu
i direktno zavise od interesovanja publike.
Proces širenja i usvajanja kulture može biti spontan i organizovan, a usvajanje kulturnih sadržaja
se u teoriji naziva inkulturacija ili enkluturacija. Ovaj proces, zapravo predstavlja, prenošenje
vrednosti unutrašnje kulture koje su proizišle iz načina života jedne zajednice na potomke.
Analogno tome, enkulturacijom se na gradsko potomstvo prenose vrednosti gradske kulture, dok
se na seosko prenose vrednosti seoske kulture. 23
Smatra se da su inkulturacioni procesi najdinamičniji u porodici, pri čemu se misli na porodično
vaspitanje, zatim u lokalnoj zajednici ili u grupi vršnjaka. Međutim, u svim razvijenijim
kulturama društvo preuzima na sebe odgovornost da uspostavi posebne institucionalne forme
unutar kojih će se intenzivnije odvijati inkulturacioni procesi. Prvobitno su škole su bile
ustanove koje su se bavile prenošenjem prihvaćenih kulturnih vrednosti u određenoj sredini.
Tokom razvoja javile su se i druge institucije u kojima će se pre svega čuvati kulturna dobra, kao
što su biblioteke, arhivi i dr., a zatim i one koje će ih predstavljati i popularisati u javnosti, kao
što su muzeji, galerije, pozorišta i koncertne dvorane. Kulturni život i preferencije porodice u
kojoj je pojedinac odrastao umnogome određuju ne samo njegova ili njena interesovanja za
određene oblike umetničkog izraza, nego i odnos prema svetu i kulturi uopšte. To ne mora da
znači da će deca slikara automatski i sama postati slikari, ali je verovatnoća da će biti privrženi
likovnom umetnostima mnogo veća nego kod dece čiji roditelji nisu imali dodir sa ovim
umetničkim izrazom. Pjer Burdije 24 upotrebljava termine „naslednici“ i „kulturni kapital“ kako
bi ukazao da pored institucije nasledstva privatnog vlasništva, moći i društvenog položaja,
postoji i mogućnost nasleđivanja (ne genetskog već socijalnog) smisla za doživljaj umetničkih
dela, kultivisanog pristupa svakodnevici i svetu u kom živimo. Drugim rečima, porodična
biblioteka, slike, muzički instrumenti, nameštaj i uopšte način na koji je dom uređen
predstavljaju kulturnu atmosferu porodice u kojoj se razvija dete, pa će ono u skladu sa tim
graditi sličan sistem vrednosti, razvijati interesovanja, sklonosti i ukus koji će se kasnije
modifikovati pod uticajem drugih faktora, onih koji deluju vam porodice. To opet ne mora
Tranzicione kulturne politike-konfuzije i dileme, Đukić, V., Zadužbina Andrejević, Beograd, 2003.
Pjer Burdije-francuski sociolog, filozof i antropolog (1930-2002) http://en.wikipedia.org/wiki/Pierre_Bourdieu,
pristupljeno 28.07.2011.
značiti, da će deca koja odrastaju okružena umetničkim predmetima neizbežno postati umetnička
publika, ali je sigurno da što je kulturni život porodice intenzivniji, uticaj drugih činilaca je
manje značajan i obrnuto.
U situaciji kada najveći broj stanovnika Srbije nema razvijene kulturne potrebe raste značaj
škole i kulturnih institucija u formiranju kulturnih potreba mladih. Kao osnovne prepreke ka
zadovoljenju kulturnih potreba prepoznaju se:
Nepostojanje adekvatnih institucija kulture i kulturnih programa
Prostorna udaljenost takvih institucija
Loša materijalna situacija pojedinaca i njihovih porodica
Nedostatak slobodnog vremena
Ipak, prepreke subjektivne odnosno psihološke prirode su daleko značajnije. Ukoliko se tokom
razvoja ličnosti ne utiče na razvoj kulturnog senzibiliteta deteta u porodici, utoliko moraju više
da se angažuju ustanove kulture, zatim ustanove predškolskog i školskog obrazovanja i u tom
procesu uloge škole, masovnih medija i institucija kulture moraju biti komplementarne. Škola
treba da sistematski razvija interesovanja i senzibilitet, a masovni mediji i institucije kulture
atraktivnim, novim programima takvo interesovanje produbljuju i učvršćuju. Drugim rečima, da
bi se kulturne potrebe uobličile i realizovale, potrebna je određena kulturna politika koja za svoj
osnovni cilj ima negovanje i podržavanje značajnih kulturnih vrednosti i kulturnih potreba koje
će korespondirati sa njima.
1.1.4. Pojam kulturne participacije
Pojam participacije u kulturi objedinjuje sve aktivnosti koje podrazumevaju kulturnu produkciju,
pri čemu se misli kako na amatersko tako i na umetničko stvaralaštvo, kao i dva tipa kulturne
potrošnje: poseta kulturnim institucijama i događajima ili konzumacija različitih kulturnih
sadržaja kod kuće. Od ova dva aspekta kulturne participacije, u ovom radu se misli na koncept
kulturne potrošnje koji se direktno vezuje za pojmove kulturnih potreba, interesovanja, navika,
aktivnosti, preferencija i ukusa. Još uže posmatrano, particpacija se u ovom radu odnosi na dečju
participaciju u kulturnom životu, pod kojom se podrazumevaju sve njihove aktivnosti vezane za
umetnost i kulturu: sa jedne strane posete kulturnim i umetničkim događajima, a sa druge,
njihovo učestvovanje u procesima umetničkog stvaralaštva kroz formalno ili neformalno
obrazovanje. Pa ipak, u nizu pseudo-naučnih formula koje prate istraživanja kulturne
participacije jedna postulira da kulturna potrošnja jeste proizvod kulturne motivacije i kulturnih
sposobnosti, filtriran kroz kulturnu ponudu [(motivacija x sposobnosti): kulturna ponuda] =
kulturna potrošnja.25
Ono što je takođe značajno spomenuti, je stav stručnjaka da „živ, raznolik i inspirativan kulturni
život kome svi pripadnici lokalne zajednice imaju pristup čini značajan deo društvenog tkanja
koje određuje funkcionisanje i atraktivnost jednog mesta, kao i kvalitet života koje to mesto
nudi“26. Iz ovoga sledi da je neophodno raditi na podizanju nivoa kulturne participativnosti
građana, a strategija razvoja publike je svakako jedna od najadekvatnijih metoda za postizanje
tog cilja.
2. Pančevo: Kulturna ponuda grada namenjena deci
Kulturno mapiranje Pančeva
Grad Pančevo važi za značajan kulturni centar ne samo Južnog Banata već ima svoje mesto i na
kulturnoj mapi Srbije pa i regiona. Razlog tome je brojnost kulturnih ustanova kulture u ovom
gradu koje svojim raznolikim sadržajima neutralizuju opšte poznati atribut Pančeva kao crne
ekološke tačke. Ustanove kulture kroz segment svog delovanja obuhvataju kako redovne
programske aktivnosti (iz domena svog delovanja), tradicionalne kulturne sadržaje tako i
promociju kulturne raznolikosti, festivala različitog sadržaja,
afirmaciju savremenog
stvaralaštva, izložbene aktivnosti, edukativne programe itd. Od ustanova kulture u gradu postoje
one iz domena zaštite kulturne baštine, kao što su arhiv, muzej, zavod za zaštitu spomenika
kulture, zatim biblioteka, i ustanove polivalentnog tipa koje imaju širok dijapazon aktivnosti, a
Kulturne navike, potrebe i ukus građana Srbije i Makedonije, Cvetičanin, P., Odbor za građansku inicijativu, Niš.
2007., str. 186
Guide to Citizens Participation in Local Cultural Policy Development for European Cities, Pascual i Ruiz Jordi,
Dragojević S., European Cultural Foundation, Bucharest , 2007
kroz čiji rad se neguju pozorišne, muzičke i vizuelne umetnosti, kao što su Kulturni centar ili
Dom omladine.
Postoji ukupno 15 ustanova kulture čiji je osnivač grad Pančevo, od kojih se 6 nalazi u gradu, a 9
domova kulture je raspoređeno po naseljenim mestima. Šest gradskih ustanova kulture su:
Gradska biblioteka, Narodni muzej, Istorijski arhiv, Zavod za zaštitu spomenika kulture,
Kulturni centar i Dom omladine. Rad ovih institucija omogućen je i nadgledan od strane
Sekretarijata za javne službe i socijalna pitanja27 pri gradskoj upravi grada Pančeva, koji je,
među brojnim drugim kompetencijama (civilni sektor, socijalna i zdravstvena zaštita,
informisanje i dr.) , odgovoran i za pitanja kulture i formalnog obrazovanja. Opština Pančevo
kojoj pripada i nekoliko prigradskih naselja, ukupno broji 25 osnovnih škola, među kojima su i
jedna baletska, muzička i specijalna škola za decu. Od toga u samom gradu se nalazi deset
osnovnih škola. U oblasti obrazovanja Sekretarijat je nadležan kako za predškolsko tako i za
osnovno i srednje obrazovanje.
2.1.1. Gradske institucije kulture
Narodni muzej postoji od 1923. godine i spada u starije ustanove ove vrste kod nas. Svojom
naučno-istraživačkom delatnišću pokriva opštine Opovo, Kovačica i Kovin. Muzej u Pančevu je
muzej kompleksnog tipa razvrstan po odeljenjima: istorija, istorija umetnosti, etnologija,
arheologija, centar za dokumentaciju, biblioteka, foto i preparatorska laboratorija. U poslednjih
nekoliko godina aktivnosti muzeja nisu vidljive, kako zbog radova na saniranju dugogodišnje
devastacije objekta, tako i zbog nedovoljne atraktivnosti programa. U poslednje dve godine
osmišljavaju se posebni programi povodom međunarodne manifestacije Noć muzeja.
Što se tiče programa za decu, postoji samo jedna kreativna likovna radionica koju subotom vodi
nastavnica likovnog obrazovanja iz jedne pančevačke osnovne škole. Ova radionica postoji 4
godine a nastala je kao inicijativa muzejskog pedagoga zaposlenog u Muzeju. Ovo je jedan od
primera saradnje između škole i neke ustanove kulture, jer je Muzej obezbedio prostor, a škola
potreban inventar i materijal. Muzej nema nikakav kontinuiran program za decu, osim što
dozvoljava posete školama i s vremena na vreme organizuje po neku manifestaciju. Ove godine
http://www.pancevo.rs/Sekretarijat_za_javne_sluzbe_i_socijalna_pitanja-41-1, pristupljeno 13.05.2011.
je baš održana jedna takva manifestacija pod nazivom „Tradicionalne dečije igre u Južnom
Banatu“. Cilj ove manifestacije je da se pre svega osveži sećanje na zaboravljene načine na koje
su se deca igrala u prošlosti, kao i da omogući interkulturalni dijalog među decom koja će te igre
predstavljati. I ova manifestacija je inicijativa muzejskog pedagoga.
Istorijski arhiv osnovan je 1947. godine i danas vrši zaštitu građe na teritoriji Pančeva i još 4
opštine (Kovin, Kovačica, Opovo i Alibunar), dok aktivnosti finansira isključivo grad Pančevo.
Arhiv poseduje 790 fondova u ukupnoj količini od oko 9.000 dužnih metara. Aktivnosti Arhiva
su sledeće: zaštita arhivske građe i registraturskog materijala van arhiva, registratursko
sređivanje nesređenih arhivskih fondova, rad na informativnoj delatnosti, izdavanje uverenja,
mikrofilmovanje, organizovanje izložbi, izdavačka delatnost u okviru koje, pored drugih
publikacija, redovno izlazi i časopis Informator. U galeriji arhiva se održavaju i dve
manifestacije- Bijenale Ex Libris (grafička umetnost) i Bijenale savremenog crteža Sbije.
Istorijski arhiv ne organizuje ni jednu aktivnost za decu osnovnoškolskog uzrasta.
Gradska biblioteka datira još iz 19. veka. Pančevačko građanstvo je stvaralo „čitališta“, mesta za
okupljanje, gde su se razmenjivale knjige, nalazila periodika. Gradska biblioteka u Pančevu se
spominje još 1923. godine, a kasnije je preseljena u zgradu Magistrata gde je činila jedinstvenu
celinu sa Muzejem. Tek 1944. godine je označena kao samostalna ustanova. Bibliotečki fond
iznosi 200.000 jedinica, a broj članova je oko 12. 000. Pored tradicionalnih književnih večeri,
biblioteka organizuje još dve manifestacije: Majski dani knjige i Jedna knjiga jedan grad.
Biblioteka se bavi i izdavanjem stručnog časopisa i magazina, a takođe u zgradi biblioteke
postoji i galerijski prostor koji promoviše vizuelno stvaralaštvo.
Što se tiče programa za decu u ponudi su sledeće radionice:
Priče ispod Olimpa je radionica u trajanju od 45 minuta koja upućuje decu u osnove
mitološkog poimanja sveta. Održava se dva puta mesečno a namenjena je deci
prvog, drugog i trećeg razreda osnovne škole. Radionica se održava u dogovoru sa
U poseti biblioteci i Vrtić u biblioteci su radionice osmišljene sa ciljem upoznavanja
dece sa radom i uslugama biblioteke. Radionice se održavaju u dogovoru sa
nastavnicima i vaspitačima a biblioteka takođe pruža mogućnost kolektivnog popusta
za članarinu za polaznike radionica.
Mali bibliotekari je radionica za đake petog, šestog, sedmog i osmog razreda u okviru
koje se deca upoznaju sa istorijom pisma, knjige i biblioteke kao i načinom rada u
Deca deci je program sačinjen od predavanja u vezi sa teorijom muzike i koncerata
klasične muzike učenika Muzičke škole „Jovan bandur“ sa ciljem da deca koja se
bave muzikom predstave muzičko obrazovanje svojim vršnjacima.
U okviru „Majskih dana knjige“ organizuju se i književni susreti sa piscima za decu. Biblioteka
nagrađuje decu koja najviše čitaju, a takođe daje svoj prostor nastavnicima koji žele da tu drže
časove učenicima.
Kulturni centar Pančeva osnovan je 1963. godine, a kroz rad ove ustanove promoviše se i
neguje muzička, pozorišna i likovna umetnost. Organizator je vrlo važnih gradskih manifestacija
kao što su „Džez festival“, „Etno kom“, „Bijenale umetnosti“, „Bijenale umetničkog dečijeg
izraza“, „Salon Pančeva“.
Kulturni centar u okviru svog mesečnog repertoara ima i zaseban dečiji program u okviru koga
se održavaju predstave za decu, pri čemu su to
najčešće gostovanja Beogradskih dečijih
pozorišta, ali i samostalne produkcije kulturnog centra u okviru dečije pozorišne scene „Pođi
tuda...“ koja je zvanično otpočela sa radom 2005. godine. Ipak, ono što je najvažnije spomenuti
kada govorimo o aktivnostima Kulturnog centra Pančeva je BUDI, (Bijenale umetničkog dečjeg
izraza) manifestacija za decu, bijenalnog karaktera, koja potpuno prati trendove evropske
kulturne politike za decu. Ovaj dečiji festival, kroz multidisciplinarni i multimedijalni koncept,
objedinjuje i stvaralaštvo za decu ali i dečije stvaralaštvo i na taj način umnogome doprinosi
razvoju dečje umetničke publike, njihovih kulturnih interesovanja i navika. Manifestacija se
najviše fokusira na participativnost dece vođena idejom da se želje, ideje i mišljenja dece
jednako uvažavaju kao i kod odraslih. Bijenale će se sledeće godine održati po četvrti put.
U Kulturnom centru se takođe održava i nekoliko kreativnih radionica: dve dramske i radionica
crtanja i vajanja koje vode afirmisani umetnici iz pomenutih oblasti. Ove radionice se plaćaju.
Dom omladine je osnovan 1975. Godine sa ciljem organizovanja edukativnih, kulutrno-zabavnih
programa za mlade, filmskih i drugih radionica. U svom programu Dom omladine organizuje
nekoliko dramskih, muzičkih i likovnih manifestacija tradicionalnog i savremenog karaktera, kao
i jednu likovnu radionicu. Već neko vreme, Dom omladine u svom programu nema nijednu
aktivnost namenjenu deci.
Zavod za zaštitu spomenika kulture Pančevo, postoji od 1978. godine. Svojom delatnošću
pokriva teritoriju 8 opština Južnog Banata, ali aktivnosti finansira isključivo grad Pančevo.
Zavod ne organizuje aktivnosti koje su vezane za decu i dečju kulturu.
2.1.2. Civilni sektor, manifestacije i programi
Emisija „Deca su ukras sveta“ koju jednom nedeljno emituje radio „Pančevo“ jeste emisija
namenjena deci uzrasta od 3 do 12 godina. U njoj se emituju isključivo pesme za decu. Veliki
prostor dobijaju i kompozicije nastale pre tridesetak godina koje su snimili tadašnji popularni
pevači pesama tog žanra (Dragan Laković, Minja Subota, Ljubiša Bačić, Branko Kockica itd), a
takođe su zastupljene i novije pesme za decu nastale poslednjih godina koje izvode bilo deca
solisti, bilo sadašnje muzičke zvezde iz drugih žanrova. Osim velikog broja muzičkih numera,
često se čitaju i pesme poznatih dečjih pesnika. U gotovo svakoj emisiji gostuju ili talentovana
deca, ili poznati stvaraoci za decu. Jedan od segmenata emisije je i nagrađivanje dece nakon što
otpevaju ili izrecituju neku svoju omiljenu pesmu za decu. Cilj emisije je afirmisanje što većeg
broja mališana iz bilo koje oblasti kao i približavanje dečjih stvaraoca i njhovih dela deci,
obzirom da je to poslednjih godina u velikom broju medija skroz marginalizovano ili izbačeno.
Muzički centar organizuje različite muzičke ansamble. Pored Dečjeg hora tu su i Simfonijski
orkestar, Duvački orkestar, Tamburaški orkestar, Orkestar mandolina, Kamerni instrumentalni
sastavi, Omladinski mešoviti hor i drugi. Pored redovnih aktivnosti, Centar se trudi da bude
koheziona snaga za sve muzičke organizacije, institucije i udruženja i ima želju da koordinira rad
svih činilaca muzičkog života Pančeva i Južnog Banata. Uz to, bavi se i organizacijom muzičkih
kampova i edukacijom za netipična muziciranja što podrazumeva kurseve, seminare i druge
oblike pedagoškog rada za sviranje na retkim instrumentima ili za edukaciju u drugim muzičkim
disciplinama. U Muzičkom centru nema zaposlenih, već svi volontiraju , a u realizaciji programa
angažuje se oko 300 odraslih i 200 mladih ljudi. Kao jednu od stvari koje Centar organizuje treba
izdvojiti festival muzike za decu pod nazivom ,,Raspevano proleće" koji već 30 godina okuplja
učesnike iz Rumunije, Bugarske, Mađarske, Slovačke, Grčke, Republike Srpske i gradova Srbije.
Iako je 1979. godine manifestacija zamišljena kao smotra pionira vokalnih solista, danas je
,,Raspevano proleće" republički festival koji se održava u preko deset gradova Srbije.
Atelje mladih je udruženje građana ljubitelja pozorište, koje se dugi niz godina unazad
amaterski bavi glumom i produkcijom predstava. Nekada je Atelje bio veoma aktivan i poznat
širom zemlje, a predstave u njihovom izvođenju su osvajale nagrade na brojinim festivalima
širom zemlje. Na žalost, u poslenjih petnaest godina, status Ateljea je sve lošiji usled
materijalnih i finansijskih nedostataka. Ovo udurženje nema svoj prostor, a od opštine ne dobija
gotovo nikakve subvencije. Danas Atelje mladih organizuje dve školice glume. Jedna je za
mlade a druga je namenjena deci od 6-10 godina. Usled mizerne finansijske situacije prinuđeni
su da deci ovu školicu naplaćuju, kako bi obezbedili minimalna sredstva za produkciju veoma
siromašnih predstava.
Atelje, volonterski, vode veoma mladi ljudi koji su studenti na
Učiteljskom i drugim društvenim fakultetima
Grad Pančevo može se pohvaliti relativno bogatom ponudom kulturno-umetničkih društava kojih
ima više od 5. Postoji nekolicina kreativnih radionica koje se bave glumom ili likovnim
umetnostima, ali nijedna nije besplatna. Takođe, Turistička organizacija Pančeva organizuje
nekoliko manifestacija za decu godišnje kao što su koncerti baletske škole, Pančevački karneval
3. Metodološki pristup
Istraživanje urađeno za potrebe ovog master rada pokazuje trenutno stanje po pitanju dečije
kulturne participacije u Pančevu, njihovo mišljenje i doživljavanje kulture i umetnosti, zatim
kavlitet kulturne ponude za decu grada Pančeva, kao i stavove važnih aktera kulturnog i
obrazovnog života ovog grada.
Hipoteza istraživanja
Centralna hipoteza iz koje je ovaj rad nastao i koju istraživanje pokušava da dokaže je sledeća:
1. Nivo participacije dece osnovnoškolskog uzrasta u kulturnom životu grada Pančeva je
jer je dugoročna
postoji sistematičan i kontinuiran angažman škole, roditelja i ustanova kulture na razvoju
njihovih kulturnih potreba i navika.
Ono što je uočeno kao uzrok pomenutog stanja i način njegovog rešenja jeste prikazano kroz
sledeće posebne hipoteze:
Nedovoljna zastupljenost umetnosti i kulture u sistemu redovnog školskog obrazovanja.
Slab angažman roditelja u razvijanju kulturnih navika svoje dece.
Slaba ili nikakakva ponuda kulturnih institucija kada govorimo o programima za decu.
Slaba ili nikakva saradnja između osnovnih škola i kulturnih institucija
Potrebno je da dugoročna strategija razvoja mlade publike poveže škole, kulturne
institucije i roditelje.
U okviru istraživanja korišćeni su kvalitativne i kvantitativne metode. Od kvalitativnih metoda
pristupljeno je izučavanju i zaključivanju na osnovu pročitane literature i dubinskih intervjua sa
različitim, za ovu temu, relevantnim akterima.. Od kvantitativnih metoda korišćen je upitnik za
decu koji meri njihovu uključenost u kulturni život grada.
Teorijski i pravni okvir
3.2.1. Značaj umetnosti za razvoj pojedinca
U našoj zemlji, kao i u većini zemalja iz regiona, đaci bivaju upoznati sa umetnošću kroz
predmete likovnog i muzičkog obrazovanja, dok pozorište gotovo da ne postoji kao disciplina
koja se obrađuje kroz nastavni program. Sa druge strane, kapaciteti prisutnih umetničkih
predmeta nisu iskorišćeni u punoj meri. U novije vreme, u mnogim zemljama raste tendencija da
se preispita uloga umetnosti i nivo njene prisutnosti u školama. Razlog tome su brojne studije i
slučajevi koji govore o različitim primenama umetnosti kao i o značajnim pozitivnim rezultatima
tih primena. Ali pre nego što se pozabavimo detaljnijim prikazima pomenutih studija i slučajeva,
potrebno je navesti na koje sve segmente ličnosti umetnosti mogu uticati, naročito kada govorimo
o deci u razvoju.
Ken Robinson navodi sledeće sfere uticaja umetnosti na razvoj dece i mladih. 28:
Intelektualni razvoj
Pre svega, umetnost utiče na intelektualni razvoj. Ona utiče na razvitak obe hemisfere mozga tj
na razvoj kognitivnih, emocionalnih i psihomotornih sposobnosti. Umetnost, ne samo da spada u
jedan od načina na koji ljudska bića organizuju svoje misli i iskustva, nego je ona i medijum
preko koga se oni mogu i iskazati. Takođe, bavljenje umetnošću doprinosi celokupnom razvoju
individualnih sposobnosti, objedinjavajući vizuelne, kinestetičke i auditivne sposobnosti.
Emocionalni razvoj
Osećanja i emocije su reakcije na naše razumevanje i doživljavanje nečega. Oni u velikoj meri
utiču i na naš intelektualni razvoj, i kako je njihova uloga u svačijem životu veoma važna, trebalo
bi se njima pozabaviti i u okviru formalnog obrazovanja. Ovde se umetnost pokazuje kao idealan
medijum kroz koji deca i mladi uče da procenjuju i ocenjuju svoje i tuđe emocije, da ih
preispituju i razumeju, kao i da ih ouobliče kroz neku od formi umetničkog uzraza.
Kulturni razvoj
Umetnost spada u jedan od načina kroz koji su kulturne vrednosti formiraju i ojačavaju kroz
iskustvo koje se deli među pripadnicima jedne zajednice, pa ona utiče i na kulturni razvoj
pojedinca. Kroz upoznavanje sa različitim kulturama deca se susreću sa različitim vrednostima,
verovanjima i konvencijama ponašanja pa, pored toga što obogaćuju opšte znanje o kulturama
sveta, razvija se i tolerancija prema različosti. Na ovaj način se vrši prevencija od mogućih
rasističkih, klasnih i etničkih diskriminacionih stavova. Takođe, kroz umetnost, deca i mladi
mogu da uče i razmišljaju o uticajima kulture na njihov život kao i da možda preispitaju i
promene kulturne vrednosti. Umetnost pospešuje i pismenost (u širem smislu, van okvira puke
sposobnosti čitanja i pisanja), kao i kulturnu pismenost i pismenost ne-verbalnih znakova.
Robinson, K., Culture, creativity and the young: developing public policy, Council of Europe, 1999, str 37
Razvoj etičkog promišljanja
Pošto je umetnost duboko povezana sa pitanjima vrednosti, predavači je mogu iskoristiti da kroz
nju obrade teme koje se tiču društvenog morala i etičkih pitanja uopšte. Umetnost pruža pozitivan
i trenutan način kroz koji se ova pitanja mogu obrazlagati i kroz koji se može tragati za različitim
shvatanjima i načinima njihovog iskazivanja. Na taj način se razvija etičko promišljanje kod dece
i ona postaju svesna svoje sposobnosti da rasuđuju između dobrog i lošeg, kao i da donose i brane
svoje stavove.
Razvoj estetike
Ono što će aktivno bavljenje, učenje ili izlaganje umetnosti svakako razviti kod dece je
senzibilitet prema nečemu što je ocenjeno kao kvalitetno, a time će se produbiti i potreba da se
uživa u umetnosti, i formirati „estetski aparat“ kojim se kvalitet razlikuje od nekvalitetnog. Ova
sposobnost obogaćuje svakodnevni život, utiče na lične izbore kao i na odluke koje se tiču
okoline u kojoj živimo.
 Razvoj kreativnosti
Inovativnost je jedan od osnovnih pokretača u svakoj oblasti, a kako je to slučaj i sa industrijom
i trgovinom takođe, onda se ona može posmatrati kao jedan od preduslova i za ekonomski
procvat. Kreativnost, kao potreba za osmišljavanjem i stvaranjem, može samo pozitivno delovati
na decu i mlade, i pružiti im priliku da se posvete nečemu korisnom i zabavnom. Umetnost
pospešuje kreativnost i kreativno razmišljanje kao i sposobnost rešavanja problema. Iz tog, a i
mnogih drugih razloga, bi kreativno razmišljanje i aktivnosti trebalo da budu negovane u svim
sferama obrazovanja. Sami predavači bi trebalo da pruže primer kreativnog razmišljanja time što
bi uveli inovacije u izlaganje svojih predmeta, a umetničko izražavanje je podesno da se uklopi u
najrazličitije sadržaje. Na primer, uz malo volje i truda nastavnika, lekcija iz geometrije se lako
može povezati sa kubizmom, istorija sa umetnošću vezanom za period koji se obrađuje,
geografija sa tradicijom i umetnošću predela koji se izučava i tako dalje.
Fizički razvoj i razvoj sposobnosti opažanja
Kontakt sa umetnošću, podrazumeva razvitak više različitih sposobnosti. To su, recimo, tehničke
sposobnosti koje mladi usvajaju kroz manipulaciju različitim vrstama sadržaja, zatim
sposobnosti opažanja , obzervacije, kompozicije i procenjivanja, kao i jezičke sposobnosti onda
kada govore ili pišu. Umetnosti podrazumevaju i veliki opus društvenih sposobnosti koje su
primarne za uspostavljanje dobrih međuljudskih odnosa u okviru zajednice a i šire, a samim tim i
za saradnju u kolaborativnim projektima i drugim zajedničkim aktivnostima i poslovima.
Umetnost pospešuje komunukativne sposobnosti, koje su od presudnog značaja u današnjem
društvu naročito ako govorimo o tehnologiji i masovnoj komunikaciji.
Individualni i društveni razvoj
Umetnosti pružaju svim učenicima priliku da istraže dokle sežu njihove sposobnosti i u kojim
oblastima, a nekima i da se prvi put susretnu sa nekom sposobnošću za koju nisu ni znali da
poseduju. Osećaj uspeha kao i uživanje u učenju koje umetnost promoviše, može dosta podići
nečije samopouzdanje, kao i procenu ličnih sposobnosti, a takođe može pospešiti motivaciju za
daljim učenjem i usavršavanjem. Veoma je bitno da pojedinac što ranije shvati u čemu je najbolji
i koje su njegove sposobnosti, jer će na taj način biti fokusiran na dostizanje svog cilja i
vremenom će se usavršavati u tom pravcu. Sa druge strane, umetnost razvija samouverenost,
pomaže deci da steknu bolji i pozitivniji uvid u same sebe. Ovo je veoma važno, ako znamo da
manjak samopouzdanja često može biti koren raznih društvenih devijacija kao što su nasilje,
samoubistvo i konzumacija psiho-aktivnih supstanci.
Važno je još spomenuti da je kroz razne primere dokazano da umetnost pospešuje atmosferu u
školi, i da može uticati na progres u drugim predmetima kao i smanjenje izostajanja sa nastave.
Ona se može koristiti i kao dragoceno oruđe u radu sa posebnim grupama kao što su deca sa
posebnim potrebama, i druge marginalizovane grupe. Sa druge strane umetnosti pružaju brojne
poslovne prilike u različitim sferama poslovanja: stvaranje umetnosti, ili promocija i organizacija
3.2.2. Kultura
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima i Konvencija UN o pravima deteta su dva najvažnija
međunarodna dokumenta koja ističu važnost kulture, obrazovanja i umetnosti kao jedne od
osnovnih prava ljudi i dece, a zemlje koje su ih ratifikovale, obavezane su da stvaraju uslove za
realizaciju ovih prava.
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima je deklaracija koju je usvojila Generalna
skupština Ujedinjenih nacija (10. decembar 1948. u palati Šalot u Parizu), čime je predstavljeno
opšte viđenje organizacije vezano za pitanja ljudskih prava garantovanih ljudima. Sporazum o
ljudskim pravima sadrži 30 članova. Za ovaj rad bitna su sledeća dva člana pomenute
Član 26.- pravo na obrazovanje
1. Svako ima pravo na obrazovanje. Obrazovanje treba da bude besplatno bar u osnovnim i nižim
školama. Osnovno obrazovanje je obavezno. Tehničko i stručno obrazovanje treba da bude
svima podjednako dostupno na osnovu ličnih sposobnosti.
2. Obrazovanje treba da bude usmereno ka punom razvitku ljudske ličnosti i učvršćivanju
poštovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ono treba da unapređuje razumevanje, trpeljivost i
prijateljstvo među svim narodima, rasnim i verskim grupama, kao i delatnost Ujedinjenih nacija
za održanje mira.
Član 27. – pravo na kulturu
1. Svako ima pravo da slobodno učestvuje u kulturnom životu zajednice, da uživa u umetnosti i
da učestvuje u naučnom napretku i u dobrobiti koja otuda proističe.
2. Svako ima pravo na zaštitu moralnih i materijalnih interesa koji proističu iz svakog naučnog,
književnog ili umetničkog dela čiji je on tvorac.
Konvencija UN o pravima deteta
Konvencija o pravima deteta, sa svoja 54 člana, predstavlja prvi međunarodni dokument o zaštiti
i unapređenju razvoja dece, koji svojim osnovnim principima: život, opstanak i razvoj,
nediskriminacija, najbolji interes deteta i participacija, postavlja standarde za bilo koji dokument
koji se bavi zaštitom dece i unapređivanjem njihovog razvoja. Kroz princip participacije u skladu
sa razvojnim mogućnostima deteta, Konvencija nudi sliku o detetu kao subjektu, aktivnom
učesniku u konstruisanju i određivanju svog vlastitog društvenog života.Od usvajanja (1989.), pa
sve do ove godine, Konvenciju UN o pravima deteta ratifikovala je 191 zemlja sveta. SAD su
samo potpisale, ali ne i ratifikovale Konvenciju, dok je Somalija jedina zemlja koja je nije ni
ratifikovala, ni potpisala. SFRJ je ratifikovala 1990. godine (Zakon o ratifikaciji Konvencije o
pravima deteta, Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori, br. 15/1990 i br. 2/1997). Nijedna
druga Konvencija u istoriji UN, u oblasti ljudskih prava, nije bila prihvaćena tako brzo.
Član 29.- pravo na obrazovanje
Strane ugovornice se slažu da obrazovanje deteta bude usmereno na:
1. Razvoj detetove ličnosti, talenta i mentalnih i fizičkih sposobnosti do njihovih krajnjih
2. Razvoj poštovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda i principa utvrđenih Poveljom
Ujedinjenih nacija;
3. Razvoj poštovanja detetovih roditelja, njegovog/njenog kulturnog identiteta, jezika i vrednosti,
nacionalnih vrednosti zemlje u kojoj dete živi, zemlje iz koje potiče i civilizacija različite od
njegove/njene sopstvene;
4. Pripremanje deteta za odgovoran život u slobodnom društvu, u duhu razumevanja, mira,
tolerancije, jednakosti polova, prijateljstva medu narodima, etničkim, nacionalnim i verskim
grupama i sa licima domorodačkog porekla;
5. Razvoj poštovanja prema prirodnoj okolini
Član 31.- pravo na igru i kulturnu participaciju
1. Strane ugovornice priznaju pravo deteta na odmor i slobodno vreme, na učešce u igri i
rekreativnim aktivnostima koje odgovaraju uzrastu deteta i na slobodno učešće u kulturnom
životu i umetnosti.
2. Strane ugovornice će poštovati i podsticati pravo deteta na puno učešće u kulturnom i
umetničkom životu i podržaće pružanje odgovarajućih i jednakih mogućnosti za kulturne,
umetničke, rekreativne i slobodne aktivnosti.
Najveća snaga Konvencije o pravima deteta jeste činjenica da su njeni članovi međusobno
povezani i zapravo neodvojivi. Oni podržavaju i dopunjuju jedni druge, pa tako možemo
primetiti da je, primera radi, Član 12 koji detetu garantuje pravo da se slobodno izražava, u uskoj
povezanosti sa Članom 31, naročito u onom njegovom delu koji se odnosi na slobodno učešće u
kulturnom životu i umetnosti. Član 29 koji se odnosi na obrazovanje obuhvata i razvoj
poštovanja detetovog kulturnog identiteta, jezika i vrednosti, nacionalnih vrednosti zemlje u
kojoj živi, ali i drugih zemalja i njihovih obeležja, kao i razvoj zdravog odnosa prema okolini u
kojoj živi.
3.2.3. Kultura i umetnost kao važan segment obrazovanja deteta
Pored pomenuta dva međunarodna dokumenta koji prepoznaju kulturu, umetnost i obrazovanje
kao neosporiva prava svakog ljudskog bića, nalazi se i veliki broj drugih različitih vrsta
dokumenata koji naglašavaju promovisanje umetnosti i kulture prvenstveno kroz sistem
obrazovanja. Naša zemlja i njen obrazovni sistem predviđaju znanja iz oblasti umetnosti u
određenoj meri. Konkretno, u pitanju su predmeti muzičkog i likovnog obrazovanja koji su
obavezni kroz osnovnoškolsko i delom srednjoškolsko obrazovanje, ali je njihova zastupljenost u
odnosu na ostale predmete male, i nekako se na njih gleda kao na sporedne predmete. Pored
ovoga važno je znati da Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja republike
Srbije, koji je stupio na snagu 2009-te godine, među opštim principima obrazovanja i
vaspitanja, navodi u Članu 3 da je sistem obrazovanja dužan da, između ostalog, obezbedi za
svu decu, učenike i odrasle:
Raznovrsne oblike saradnje sa lokalnom zajednicom i širom društvenom sredinom kako
bi se postigao pun sklad između individualnog i društvenog interesa u obrazovanju i
Otvorenost prema pedagoškim i organizacionim inovacijama.
Među ciljevima obrazovanja i vaspitanja navode se:
Sticanje kvalitetnih znanja i veština i formiranje vrednosnih stavova (u daljem tekstu:
znanja, veštine i stavovi), jezičke, matematičke, naučne, umetničke, kulturne, tehničke,
informatičke pismenosti, neophodnih za život i rad u savremenom društvu.
Razvoj stvaralačkih sposobnosti, kreativnosti, estetske percepcije i ukusa.
Dakle, zakon propisuje da su škole dužne da sarađuju sa svim sektorima lokalne zajednice u
kojima funkcionišu, samim tim i sa ustanovama kulture, kako bi time doprinele boljem kvalitetu
samog obrazovnog i vaspitnog procesa učenika. Takođe, zakon odobrava i nalaže uvođenje
novih metoda i inovacija u proces nastave, ukoliko on podiže nivo kvaliteta nastavnog programa.
Prema ovom zakonu, školstvo je dužno da posveti kulturi i umetnosti dovoljno pažnje, isto
onoliko koliko se ona posvećuje drugim razvojnim sferama. Zakon, takođe propisuje da je
neophodno razvijati stvaralačke sposobnosti, kreativnost i ukus učenika. Na žalost,čini se u
praksi, spomenuti zahtevi jedva da se negde poštuju i ispunjavaju. U skorije vreme, Nacionalni
prosvetni savet je sastavio dokument Pravci razvoja i unapređivanja kvaliteta predškolskog,
osnovnog, opšte srednjeg i umetničkog obrazovanja i vaspitanja 2010-202029, u kome su jasno
definisani ciljevi i metode razvoja obrazovanja u periodu od deset godina. Ono što je novina,
jeste čitav jedan odeljak posvećen umetničkom obrazovanju, njegovim funkcijama i pravcima
razvoja sa ciljem poboljšanja kvaliteta obrazovanja.
Sa druge strane, u Evropi i svetu na pojam umetničkog obrazovanja se sve više obraća pažnja,
preispituju se i menjaju edukativni sistemi, programi i metode rada. Kao rezultati međunarodnih
konferencija pojavljuju se agende i strateški dokumenti koji služe kao šabloni po kojima bi
države trebalo da preduzimaju inicijative u cilju integrisanja kulture i umetnosti u većoj meri u
redovne kurikulume, ali i na druge načine. Godine 2006-te u Lisabonu su, kao rezultat
UNESCO-ve Svetske konferencije o umetničkom obrazovanju, kreirane Smernice za umetničko
obrazovanje30, a prošle godine na Smernice se nadovezala i Seulska agenda-ciljevi za razvoj
umetničkog obrazovanja31, nastala kao rezultat UNESCO-ve Druge svetske konferencije o
umetničkom obrazovanju 2010-te godine u Seulu,
Koreja. Ova dva dokumenta iskazuju
ubeđenje članova Međunarodnog savetodavnog odbora (pri UNESCO-u) i svih stručnjaka koji su
Road Map for Arts Education :
rts_Education.pdf/Seoul%2BAgenda_Goals%2Bfor%2Bthe%2BDevelop, pristupljeno 27.05.2011.
učestvovali u konferencijama, da umetničko obrazovanje direktno doprinosi rešavanju društvenih
i kulturnih problema, pa da stoga mora odigrati važnu ulogu u konstruktivnoj transformaciji
edukativnih sistema koji se bore da zadovolje potrebe svojih učenika u svetu koji se menja
velikom brzinom i čije su bitne karakteristike značajan tehnološki napredak sa jedne strane, ali i
ukorenjene društvene i kulturne nepravde sa druge. Kao ciljevi Smernica istaknuti su
uspostavljanje okvira za razumevanje koncepta umetničkog obrazovanja, zagovaranje važnosti i
neophodnosti uloge umetničkog obrazovanja kao i predlaganje strategija i aktivnosti usmerenih
ka implementaciji umetničkog obrazovanja.
Zatim, tu je i Evropska agenda za kulturu32 Evropske Unije kreirana 2009-te godine, za čiju
implementaciju je oformljeno pet radnih grupa, od kojih se jedna bavi uspostavljanjem
sinergetskih odnosa između obrazovanja i kulture, naročito kroz umetničko obrazovanje.
Dokument identifikuje najbolje moguće prakse ovakvog obrazovanja i predlaže strategije za
njegovu implementaciju. Prema ovoj agendi, ključne reči, kada govorimo o umetničkom
obrazovanju, jesu transdisciplinarnost-uključivanje umetnosti i kulture u sve ostale predmete i
tradicionalno nasleđe. Dokumentom su obuhvaćena i sledeća pitanja: uloga kulturnih institucija i
umetnika u kulturnom i umetničkom obrazovanju kao i doedukacija profesora i umetničkih
profesionalaca u metodama umetničkog obrazovanja. Saradnja između škola, institucija kulture i
lokalnih obrazovnih i kulturnih aktera uopšte je prepoznata kao neophodna.
Nacionalni plan akcije za decu republike Srbije, napisan je 2004-te godine, i iako je njegov
prioritet borba protiv siromaštva koje je identifikovano kao najozbiljniji problem sa kojim se
treba suočiti, na listi ciljeva nalazi se i kvalitetno obrazovanje za svu decu. Treba napomenuti da
je, prema istraživanjima izvršenim u cilju izrade ovog dokumenta, kvalitet postignutih
obrazovnih dostignuća na kraju školske godine zabrinjavajući. U skladu sa tim, jedan u nizu
strateških ciljeva je i poboljšanje kvaliteta obrazovanja, a među aktivnostima koje su
predodređene za ostvarivanje ovog cilja navode se:
poboljšanje kvaliteta školskih programa inoviranjem programa, povećanjem relevantnosti
znanja, razvijanje životnih veština kao i osiguranje fleksibilnosti školskog programa
http://ec.europa.eu/culture/our-policy-development/doc399_en.htm, pristupljeno 27.05.2011.
Profesionalni razvoj nastavnika
Uvođenje metoda nastave/učenja u kojima je naglašena participacija i aktivnost dece
U ovom strateškom planu, istina, nigde se eksplicitno ne spominju kultura i umetnost i njihova
uloga u inoviranju programa, ali bi u skladu sa dokumentima na koje se ova strategija oslanja
njihova integracija u nastavni program morala da se podrazumeva.
3.2.4. Dometi i primeri evropske kulturne politike u odnosu na decu- Umetničko i
kulturno obrazovanje33
Na veb stranici Compendium, koja sadrži detaljno opisane kulturne politike svih evropskih
zemalja, pod poglavljem broj 8 (Promovisanje kreativnosti i participacije), konkretnije 8.2.
(Umetničko i kulturno obrazovanje), mogu se pronaći podaci o zastupljenosti umetnosti i kulture
u obrazovnim strukturama pojedinačnih zemalja. Na ovaj način, može se napraviti dobra
komparacija, a sajt služi i kao svojevrstan izvor dobrih ideja na osnovu već obavljanih praksi. U
vezi sa kulturnom politikom za decu, konkretnije sa umetnošću i obrazovanjem kao važnim
segmentima kulturne politike za decu, preuzeti su primeri nekih evropskih zemalja i njihovi
napori u vezi sa ovom oblašću. Zemlje navedene u nastavku ovog poglavlja, izabrane su, pre
svega, jer su prihvatile umetničko obrazovanje i već neko vreme ga uspešno primenjuju u svojim
obrazovnim sistemima. Na samom početku ćemo ukratko izložiti kakva je situacija po ovom
pitanju u Srbiji. U našoj zemlji, od prvog razreda u osnovnim školama, školski program
obuhvata sledeće umetničke discipline: muziku, vizuelnu umetnost i književnost. Ovo se
nastavlja kroz čitavo osnovnoškolsko obrazovanje a takođe je deo programa u gimnazijama i još
nekim srednjim školama. Na žalost drama kao ni filmsko obrazovanje još uvek nisu deo
obaveznog školskog programa. Ipak, u nekim školama postoje van-nastavne aktivnosti koje se
bave ovim umetničkim formama.
Na lokalnom nivou, od grada do grada, različiti su primeri manjih i većih inicijativa ka
poboljšanju kvaliteta umetničkih ponuda za decu, i rada na kulturi za decu uopšte. Ono što je
Podaci u ovom poglavlju preuzeti sa sajta http://www.culturalpolicies.net/web/index.php, pristupljeno
zajedničko za sve njih je da su svi napori da se bilo šta uradi ili promeni, napori entuzijastičnih i
snalažljivih pojedinaca. Ono što je problem je činjenica da bez sigurne i redovne finansijske
podrške retko koji od projekata može da uspe i traje. Najnovija inicijativa u zemlji jesu Pravci
razvoja i unapređivanja predškolskog, osnovnog, opšteg srednjeg i umetničkog obrazovanja i
vaspitanja 2010-2020 koje je sastavio Nacionalni prosvetni savet prošle godine u novembru.
Prema ovom dokumentu biće planiran i jedan deo nacionalne Strategije razvoja kulture
(konkretno onaj deo koji se odnosi na međuresornu saradnju između oblasti kulture i
obrazovanja). godinu.
Sa druge strane, primeri nekih evropskih zemalja koje su uvele novine u svoje školske sisteme
U redovnom nastavnom programu osnovnih i srednjih škola u Mađarskoj, predmeti „Pevanje i
muzika“ i „Crtanje“ se održavaju minumum jednom nedeljno. Od septembra 2001-e, i u osnovne
i u srednje škole je uveden novi obavezni predmet „Drama i ples“ koji je u sklopu nastave
organizovan najmanje 18 puta, ali škole mogu da izaberu ako žele da povećaju broj časova.
Takođe je reforma školstva podrazumevala i uvođenje novih stručnih mesta kao što su nastavnik
drame, nastavnik igre i slobodnog vremena kao i nastavnik drame i plesa.
U Sloveniji, Nacionalni program za kulturu kao svoj prioritet ističe umetničko obrazovanje koje
je definisano kao kreativno obrazovanje i obrazovanje kreativnosti. Velika se pažnja obraća i na
sadržaje namenjene deci predškolskog uzrasta, ali takođe i u nastavnim programima osnovnih i
srednjih škola, pa i u programima kulturnih institucija. Jedan od osnovnih ciljeva je
povezivanje kulturnih i obrazovnih pod-sistema i njihovo sistematično i organizovano
umrežavanje. Tako je Ministarstvo obrazovanja školsku godinu 2006-07 proglasilo Godinom
kulture, i pozvalo sve predškolske i školske ustanove da se u svojim programima fokusiraju na
kulturno i umetničko obrazovanje, kao i da sadržaje koje nude neke kulturne institucije uklope
http://www.culturalpolicies.net/web/hungary.php?aid=832 27.05.2011.
http://www.culturalpolicies.net/web/slovenia.php?aid=832 27.05.2011.
u svoje uobičajene aktivnosti. Pored različitih incijativa usmerenih ka pomenutom cilju, treba
spomenuti „Kulturni bazar“, dešavanje osmišljeno da poveže kulturne institucije i škole tako
što kulturne institucije predstavljaju i nude školama svoje sadržaje.
U Holandiji je umetničko obrazovanje ključni instrument u promociji kulturne participacije. U
poslednjih nekoliko decenije, holandska vlada pokušava da intenzivira odnos između škola i
profesionalne umetnosti. Tako je još 1998-me uveden novi obavezni predmet u srednjoškolski
program pod nazivom „Umetnost i kulturno obrazovanje“. Cilj uvođenja ovog predmeta bio je,
pre svega motivacija učenika da budu deo umetničkih aktivnosti koje ih zanimaju. Suština ovog
predmeta jetse participacija u umetnosti i kulturnim aktivnostima: drugim rečima, važno je da
učenici iskuse kulturu. Ove predmete vodi tim različitih nastavnika koji su stručni u maternjem i
stranom jeziku, vizuelnim umetnostima i drami. Pored ovoga, država nudi i brojne privilegije i
povlastice za mlade kada govorimo o ulaznicama za različita kulturna i umetnička dešavanja. U
osnovnim školama postoje takozvani „ekspresivni predmeti“ kao što su: korišćenje jezika,
crtanje, ručni rad, igre, pokreti. U okviru kulturnog i umetničkog obrazovanja, od škole do škole
se razlikuje fokus. U nekim školama umetnici drže nastavu i oni učestvuju u različitim
projektima, u nekim drugim, pak, se čitanju pristupa ne kao prema tehničkoj veštini, već kao
kulturnoj aktivnosti. Oko 80% osnovnih škola koriste takozvani „umetnički meni“ odnosno 6-8
različitih umetničkih programa, gde spadaju i posete muzejima, bioskopu, pozorištu itd.
U Švedskoj su različite umetničke veštine integrisane u redovan školski program i kao takve
obavezne u prvih devet godina školovanja. Pored toga, svaka opština ima svoju ponudu raznih
aktivnosti koje obuhvataju muziku ili druge oblike umetnosti koji se nude kao način da se ispuni
slobodno vreme. Najnovija inicijativa je Kreativna škola-program u koji se uključuju škole i
takmiče za grantove od Švedskog umetničkog saveta za kulturne projekte u kojima učestvuju
deca od 7-16 godina starosti. Treba spomenuti da Švedska veliki deo nacionalnog budžeta
http://www.culturalpolicies.net/web/netherlands.php?aid=832 27.05.2011.
http://www.culturalpolicies.net/web/sweden.php?aid=832 27.05.2011.
izdvaja za ovaj projekat (150 miliona švedskih kruna), a to govori na koliko visokom mestu se
dečija participacija u kulturi i umetnosti nalazi na listi prioriteta ove zemlje.
Upitnik: Nivo kulturne participacije dece u kulturnom životu Pančeva 38
Za potrebe istraživanja, a u domenu kvantitativnog metodološkog postupka, izvršeno je
anketiranje dece osnovnoškolskog uzrasta od I do IV razreda. Grad Pančevo, ne računajući
okolna naselja i specijalističke škole, ima deset osnovnih škola a ukupan broj dece koja pohađaju
I-IV razred je 3020. Tako je odlučeno da je validan uzorak 200 ispitane dece. Na kraju
anketiranja na upitnik je odgovorilo 180-toro dece iz osam različitih osnovnih škola-po dva
odeljenja u svakoj od 4 generacije. Cilj upitnika bio je da pokaže u kojim kulturno-umetničkim
aktivnostima ona učestvuju i u kojoj meri, drugim rečima, koji je nivo njihove kulturne
participacije u kulturnom životu grada. Upitnik je sastavljen u veoma jednostavnoj formi kako bi
bio što razumljiviji uzrastu ispitanika, a svako anketiranje je sprovođeno uz prisustvo
učitelja/učiteljica i mene da bi se izbeglo nerazumevanje pitanja i time smanjio rizik
nereleveantnosti i neupotrebljivosti sakupljenih podataka.
Treba napomenuti da su deca bila veoma voljna i kooperativna pri popunjavanju upitnika, da se
videlo da ih raduje to što ih neko pita o njihovim interesovanjima, pa se neretko dešavalo da na
upitnicima pišu poruke, crtaju i zahvaljuju se.
3.3.1. Obrada i analiza prikupljenih podataka
Posećivanje Kulturnog centra Pančeva – Dečija pozorišna scena, BUDI i bioskop
Na prvo pitanje koje je ispitivalo koliko dece je ikada u svom životu pogledalo neku dečju
predstavu, rezultat je zaista zapanjujuće pozitivan, jer su sva deca odgovorila sa „da“, što čini
100% u korist pozitivnog odgovora. Možemo pretpostaviti da poneko dete nije reklo istinu, ali u
svakom slučaju, procenat je veliki. Odmah za ovim, usledilo je pitanje koliko puta su bili u
pozorištu. Od ukupnog broja dece, 90.5% je odgovorilo da je gledalo predstavu više od jednog
puta. Posmatrano po generacijama, većina dece je odgovorilo da je gledalo više od jedne
Dizajn upitnika priložen je u Apendiksu 1.
predstave u životu (I razred 91%, II razred 95%, III razred 95%, IV razred 86%). Sledeće
pitanje imalo je za cilj da pokaže ko zapravo vodi decu u pozorište, odnosno jesu li za to
zaslužni roditelji, škola ili neko drugi. Deca su bila u mogućnosti da zaokruže jedan, dva ili tri
ponuđena odgovora. Rezultati su pokazali da od ukupnog broja dece 5.5% je odovorilo da su ih
vodili samo roditelji, 36% je zaokružilo samo učiteljicu, a 2% je zaokružilo da je to bio „neko
drugi“, pri čemu im je objašnjeno da se misli na nekog drugog člana porodice, porodičnog
prijatelja itd.
Ako procente podelimo samo prema ove tri kategorije, dobićemo rezultat koji pokazuje da
zasluga za vođenja dece u pozorište u meri od oko 60% od ispitanih učenika pripada
učiteljicama, oko 30% roditeljima a manje od 10% je u pitanju neko drugi.
Pančevačka deca uglavnom odlaze da gledaju predstave u Kulturnom centru Pančeva koji je
jedino gradsko pozorište i koje ima posebnu dečju scenu i dečji pozorišni program. Na pitanje da
li gledaju dečje predstave u KC Pančeva 92% dece je zaokružilo pozitivan odgovor, 5% je
zaokružilo negativan, a nije odgovorilo 3%.
Pored dečje pozorišne scene, KC Pančeva je organizator i jedne veoma značajne i nadasve dobro
osmišljene manifestacije za decu. U pitanju je BUDI (Bijenale umetničkog dečjeg izraza) koje
pored pozorišnih predstava za decu u svom programu ima i razne druge interdisciplinarne
umetničke radionice. Fokusirano je, ne samo na promociju stvaralaštva za decu nego i dečjeg
stvaralaštva, što ga čini retkom manifestacijom ovog karaktera ne samo u Pančevu već i u zemlji,
pa može se reći i u regionu. Na pitanje da li su čuli za ovu manifestaciju, 46% posto dece je
odgovorilo pozitivno što čini manje od pola ukupnih ispitanika. Po mom mišljenju, ovo je
nezadovoljavajući rezultat koji ukazuje na nedovoljnu obaveštenost dece o gradskim
manifestacijama koje su njima namenjene. Treba napomenuti da je deci pre nego što su
odgovorila bilo objašnjeno šta je BUDI. Od one dece koja su čula za bijenale, samo 38% je
zaista i posetilo neki od brojnih programa. Prilikom ispitivanja, uočeno je da je svega
nekoliko odeljenja kolektivno posetilo barem jednu od predstava.
Zatim je usledilo pitanje o odlasku u bioskop. Na ovo pitanje, od ukupnog broja ispitanika, 29%
dece je odgovorilo da nikada nije pogledalo film u bioskopu. Od preostalih 71% koji su bili u
bioskopu 22% ih je bilo samo jednom u životu. Ko decu najčešće vodi u bioskop? Njih 45%
vode samo roditelji, a njih 11% je tamo odvela samo učiteljica. Postotak od 10% dece je na film
odveo samo neko drugi. Ako procente dobijene od ostalih kombinacija odgovora podelimo
između ove tri kategorije, dobićemo podatak koji govori da decu u bioskop najviše vode roditelji,
u meri od 61%, zatim sledi kategorija neko drugi sa 21%, i na kraju učiteljice sa 18%.
Iz priloženih rezultata mogu se izvući sledeći zaključci:
Veliki procenat pančevačke dece je u svom životu odgledao bar jednu predstavu,
prevashodno u Kulturnom centru Pančeva, i ovo se može oceniti kao veoma pozitivan
rezultat. Ovo je samo dokazalo da se pančevačka deca sa pozorištem ipak prevashodno
upoznaju na lokalnom nivou, te da je veoma bitno održavati kontakt između dečje scene
KC Pančeva i njene publike, posebno zato što je ona jedina gradska institucija koja može
da im pruži ovakvu vrstu programa.
Dosta veliki procenat dece posetio je pozorište zahvaljujući svojoj učiteljici, pa se može
zaključiti da je njihova uloga u upoznavanju dece sa ovom umetnošću presudna.
Manje od polovine ispitane dece je čulo za BUDI. Ovo se može oceniti kao loš rezultat,
ako znamo da je ova manifestacija u celini posvećena deci, da se svim školama šalju
programi i pozivnice, da su cene karata izuzetno niske (od 100-300 dinara) itd. Loš
rezultat ukazuje na nezainteresovanost pojedinih škola da organizuju odlazak na ovakvu
manifestaciju, a sa druge strane trud pojedinih učiteljica da to svojim đacima priušte.
Postotak od 30% dece koja nikada nisu pogledala film u bioskopu, takođe bih ocenila kao
poražavajući. Kolektivni školski odlasci na filmsku projekciju gotovo da uopšte ne
postoje, ili se događaju u sklopu BUDI-ja. Većina dece u bioskop ode zahvaljujući
svojim roditeljima ili ih tamo odvede neko drugi. Postotak roditelja odnosno učiteljica u
pogledu vođenja dece u bioskop odnosno pozorište, gotovo je isti u iznosu od oko 60%.
Učešće u kulturno-umetničkim aktivnostima
Usledila su pitanja koja se tiču ostalnih kulturno-umetničkih disciplina kojima deca imaju priliku
da se bave. Tako rezultati pokazuju da svega 17% dece pohađa Muzičku školu „Jovan Bandur“
i profesionalno izučava muzičke discipline, a toliki je i postotak onih koji su upisani u neko
KUD ili treniraju balet. Dramsku sekciju, odnosno časove glume pohađa samo 24% dece, i
od toga 86% se izjasnilo da je to nekakva aktivnost koju imaju u školi. Ona nije deo redovnog
školskog programa već se to odnosi na predstave i priredbe koje pripremaju za određene prigode
(najčešće je u pitanju dan škole ili slične školske manifestacije). Drugim rečima, ni jedna škola
nema organizovanu dramsku sekciju u okviru svog dopunskog programa. Što se tiče likovnih
umetnosti, samo 20% dece je uključeno nekakvu likovnu sekciju, od čega je opet 78% dece
reklo da se ona održava u školi, dok je samo 22% dece upisano u neku od školica crtanja,
slikanja ili vajanja van škole. Ovde postoji rizik da deca, i pored objašnjenja, nisu razumela
pitanje i da su one aktivnosti koje su deo redovne nastave likovnog obrazovanja svrstale u
likovnu sekciju, što bi ukazalo da je broj onih koji se zaista bave nekom od likovnih disciplina
još manji.
Na osnovu ovoga može se zaključiti sledeće:
Mali procenat dece izučava muziku
Mali procenat dece izučava plesne discipline
Mali procenat dece učestvuje u dramskim aktivnostima
Mali procenat dece učestvuje u likovnim aktivnostima
Poseta Narodnom muzeju i članstvo u Gradskoj biblioteci
Na pitanje da li su ikada posetili pančevački Narodni muzej, 48% ispitane dece je
odgovorilo pozitivno. Rezultat posmatran po generacijama, prikazan je u tabeli:
Od onog broja dece koja su posetila muzej, 39% je odogovorilo da su tamo bili samo sa
roditeljima, 26% njih je odvela samo učiteljica, a svega 4.5% dece je u muzeju bilo jer ih je
odveo samo neko drugi. Kada se uračunaju i ostale kombinacije odgovora i podele prema ove tri
kategorije dobijamo sledeći rezultat prikazan u tabeli:
Od 180-toro ispitane dece, njih 47% je učlanjeno u gradsku biblioteku. Posmatrano po
generacijama, dva odeljenja prvih razreda su gotovo cela bila učlanjena u biblioteku,
zahvaljujući svojim učiteljicama koje su iskoristile ponudu biblioteke za popust prilikom
kolektivnog upisa preko škole. U odeljenjima drugog i trećeg razreda učlanjena je nekolicina
učenika, dok je u odeljenjima četvrtog razreda učlanjena oko polovina.
Može se zaključiti da:
Rezultat od manje od polovine dece koja su posetila Narodni muzej može se
okarakterisati kao veoma loš. Zanimljive su i reakcije pojedinih učiteljica kojima kao da
je bilo pomalo neprijatno što su deca iz njihovog razreda negativno odogovorila na ovo
pitanje, pa su imale su potrebu da se preda mnom opravdaju zašto nisu uspele da ih tamo
odvedu. Ovo govori da su one i te kako svesne važnosti ove institucije i dečjeg
upoznavanja sa njom, ali da ne vide to kao neophodnost, barem ne dok se tako nešto od
njih eksplicitno ne zahteva. Dakle, što se tiče muzeja, može se zaključiti da su škole
pretežno nezainteresovane da odvode decu u ovu instituciju, i da je većina onih koja je
tamo bila odvedena od strane svojih roditelja.
Rezultat od manje od polovine ispitane dece koja su učlanjena u Gradsku biblioteku bih
takođe okrakterisala kao veoma nezadovoljavajući, naročito ako znamo da biblioteka ima
sasvim solidno opremljeno i uređeno dečje odeljenje, nekoliko programa namenjenih
deci, popuste za kolektivne upise učenika. Učitelji su pokušali ovo da objasne time što se
u okviru škola nalaze školske biblioteke, ali mislim da se one ipak ne mogu uporediti sa
fondom gradske institucije.
Sport, jezici i vreme provedeno ispred kompjutera
Poslednja tri pitanja odnosila su se na ostale aktivnosti kojima se deca bave, odnosno na sport,
učenje stranog jezika i vreme koje provedu ispred kompjutera. Tako je 64% dece upisano u neku
sportsku školu ili klub, samo 18% van škole uči neki strani jezik, a 48% njih baš svaki dan
provodi vreme ispred kompjutera.
Može se zaključiti da:
Veliki broj dece je zainteresovan za sport, što je dobro jer je bavljenje fizkom aktivnošću
veoma važno za pravilan razvoj deteta. Ipak, pošto i ovo iziskuje finansije, možemo
pretpostaviti da roditelji čija su deca upisana u školicu sporta, teško da mogu da izdvoje
dodatni novac za ostale aktivnosti, među kojima su i one obrazovne i umetničke.
Mali procenat dece uči neki strani jezik van škole, što bi se moglo okarakterisati kao
niska participacija u sferi vanškolskog obrazovanja.
Skoro polovina ispitane dece svakodnevno provede neko vreme ispred kompjutera.
Ostala polovina se uglavnom usmeno izjašnjavala da ima kompjuter ali da ga ne koristi
baš svaki dan. U svakom slučaju, iako prekomerno korišćenje kompjutera ima svoje
mane, trebalo bi ga iskoristiti i u pogledu serviranja i približavanja određenih poželjnih
sadržaja deci.
Dubinski intervjui: Mišljenja relevantnih aktera u razvijanju dečjih kulturnih
interesovanja i navika na temu dečije kulturne participacije39
Za potrebe kvalitativnog metodološkog postupka u sklopu istraživanja, izabrana je metoda
dubinskog intervjuisanja petnaestoro relevantnih aktera dečje vaspitne, obrazovne i kulturnoumetničke sfere grada. Kategorije ispitanika su sledeće:
Roditelji dece uzrasta I-IV razreda (Nataša Mitić, Nenad Popović, Jelena Nikolić)
Učiteljice/učitelji (Nataša Kladarin-IV razred, Predrag Starčević-I razred, Branka
Veličković-III razred i Snežana Đorđević-II razred )
Predstavnici gradskih kulturnih institucija (Branislav Radovanović-umetnički direktor
dečje pozorišne scene Kulturnog centra Pančeva i BUDI festivala, Gordana Gajićbibliotekar na dečijem odeljenju u Gradskoj biblioteci Pančeva i Milan Jakšić-direktor
Istorijskog arhiva u Pančevu)
Predstavnici kulturnih institucija civilnog sektora (Boris Matijević-direktor Muzičkog
centra, Tijana Kuručev-edukatroka dramske dečje sekcije pri Ateljeu mladih i Željko
Ivković-predsednik Udruženja učitelja)
Akteri u izradi pančevačke Strategije (Ana Vilenica-umetnica i Snežana BaralićBošnjak- šefica Odseka za kulturu, informisanje, sport, brigu o mladima i civilni sektor
pri gradskoj upravi grada Pančeva)
Intervjui su rađeni na različitim lokacijama i snimani diktafonom. Pitanja 40 su bila koncipirana
tako da ih je većina za sve kategorije ispitanika bila ista, osim što je po neka od kategorija imala
1-2 za sebe karakteristična pitanja. Prema podacima prikupljnim iz dubinskih intervjua proizišle
su sledeće dominantne grupe mišljenja:
3.4.1. Obrada i analiza prikupljenih podataka
Na pitanje koliko smatraju da su umetnost i kultura važan segment svakodnevnog obrazovanja
i života deteta, svi ispitanici su, do jednog, rekli da su izuzetno važni, mnogi od njih da su
neophodni, a ovakav svoj stav obrazložili su navodeći da kultura i umetnost čine život
Tabela sa pitanjima i sumiranim odgovorima ispitanika priložena je u Apendiksu 2
kvalitetnijim, podstiču razvoj ostalih aspekata dečje ličnosti i načina razmišljanja kao i
toleranciju i čoveštvo, proširuju vidike, razvijaju esteski doživljaj i kritičko mišljenje. Takođe,
navode se kao mogućnosti za razvoj različitih kreativnih metoda i kao korisne alatke u
komunikaciji sa decom. Okarakterisani su i kao osnova za vaspitanje i nadogradnja formalnom
obrazovanju i prisutan je stav da je bez njih obrazovno-vaspitni proces nezamisliv.
Pitanje kako biste ocenili generalnu zainteresovanost dece za umetnost i kulturu, pokazalo je
blagu razliku u mišljenju. Ono se kreće od stava da su deca generalno nezainteresovana, odnosno
da su zainteresovana deca u daleko manjem broju, do toga da je u prirodi dece da budu radoznala
i zainteresovana, ali da to treba podsticati i negovati na različite načine. Kao glavni uticaji na
nivo zainteresovanosti dece za kulturu i umetnost navođeni su njihovo najbliže okruženje, mediji
i uticaaj novih tehnologija.
Zatim je od ispitanika traženo da se izjasne ko bi trebalo da budu nosioci odgovornosti za
razvijanje dečjeg kulturnog ukusa, interesovanja i navika. Većina ispitanika je na prvo mesto
stavila roditelje i škole (učitelje, nastavnike, vaspitače), ali su navođeni i mediji, kulturne
institucije kao i lokalna i državna vlast. Jedan od predstavnika civilnog sektora izneo je
sveobuhvatno shvatanje da bi nosilac odgovornosti trebalo da bude društvo, uređeno tako da je
ova odgovornost jednako, smisleno i organizovano podeljena između svih pomenutih uticaja.
Ispitanici su dalje bili pitani o tome koliko smatraju da su roditelji svesni ove odgovornosti i
koliko je ispunjavaju? Ispitani roditelji su se izjasnili da su oni sami, i te kako, svesni ove
odgovornosti i da su, uglavnom, u mogućnosti da je ispunjavaju. Sa druge strane, jedan od
roditelja je, uporno navodeći razne opštosti, izbegavao da konkretnije odgovori na pitanje. Ipak,
dominantan je stav da im nedostatak vremena i novca dosta otežava ovaj zadatak, ali je navedeno
i da ,čak i oni roditelji, koji imaju skromnije mogućnosti, ako su dovoljno zainteresovani,
iznalaze načine da sa svojom decom kvalitetno provode vreme. U kategoriji prosvetnih radnika
dominira stav da je sve manje svesnih roditelja, i da oni najčešće od škola očekuju da preuzmu
ovu odgovornost na sebe. Slabo interesovanje samih roditelja objašnjeno je njihovim relativno
niskim društvenim i kulturno-obrazovnim statusom. U kategoriji predstavnika gradskih i
kulturnih institucija, takođe, preovladava mišljenje da su roditelji malo do delimično svesni.
Takođe je ovo često opravdavano „tempom i uslovima života“ u Sbiji u proteklih nekoliko
decenija i danas.
Isto pitanje je postavljeno i za škole: Koliko su obrazovne institucije i zaposleni u njima svesni
ove odgovornosti, koliko je ispunjavaju i kako bi ocenili generalnu zainteresovanost
prosvetnih radnika da se bave razvijanjem kulturnih potreba kod dece? Dvoje od troje roditelja
se složilo da ih je većina svesna ali da manjina, tj. pojedinci to zaista i pokazuju kroz praktičan
rad, a jedan roditelj je rekao kako smatra da škola ne pruža dovoljno kulturnih i umetničkih
sadržaja njegovoj deci. Navedeno je i kako je nezainteresovanost daleko prisutnija kod
predmetnih nastavnika nego kod učitelja i kako je tome najviše kriva loša organizacija vremena u
školi kao i loš status samih nastavnika. Među učiteljima je mišljenje o ovome veoma podeljeno.
Dvoje ih se izjasnilo da prosvetni radinci gotovo da uopšte nisu svesni, da su potpuno zanemarili
vaspitnu funkciju svog posla, ali da tome doprinosi i činjenica da je Plan i program Ministarstva
prosvete loš, da su pretrpani obavezama i onemogućeni da se bave dodatnim aktivnostima.
Drugo dvoje je reklo, kako su zadovoljni svojim naporima i naporima svojih kolega u
aktivnostima u polju umetnosti i kulture, i da se time bave onoliko koliko su u mogućnosti. Među
predstavnicima kulturnih institucija vlada mišljenje da su većinom prosvetni radnici i škole u
organizacionom smislu nedovoljno zainteresovani, ali da postoje pojedinci koji itekako jesu.
Iskazan je stav da su svi oni, „na papiru“ zainteresovani, ali da u praksi to nije tako. Pored lošeg
ekonomskog i socijalnog statusa spominje se da nije retka pojava da nastavnici gledaju ovakve
aktivnosti kroz finansijsku dimenziju, odnosno da li su one nekakav dodatni izvor zarade, pa ako
nisu onda odbijaju da se njima i bave. Spomenuta je i potreba za doedukacijom prosvetnog
kadra. Sa druge strane, potpuno je oprečno mišljenje direktora udruženja učitelja koji smatra da
su učitelji i nastavnici veoma svesni ove odgovornosti i da svojim aktivnostima nadomešćuju
propuste roditelja.
Bilo kako bilo, činjenica je da mora postojati sistem nosioca ove odgovornosti, odnosno da se
mora raditi na učvršćivanju saradnje između svih aktera, a naročito škola i institucija kulture. Na
pitanje zašto je važno da škole i kulturne ustanove sarađuju, najčešći je odgovor bio radi bolje
informisanosti škola o programima institucija što bi vodilo ka većem stepenu posećenosti
pomenutim programima. Nekoliko ispitanika je reklo kako smatra da bi programi institucija
trebalo da budu usklađeni sa školskim sadržajima, ali i da je važno uključiti i dečije mišljenje i
preferencije pri odabiru sadržaja i organizovati određene participativne aktivnosti za decu.
Predstavnici gradskih kulturnih institucija i učiteljice bili su pitani u kojoj meri sarađuju
kulturne institucije i škole. Predstavnici KCP-a i Gradske biblioteke su odgovorili da postoji
određen nivo saradnje ali da ona postoji sa pojedincima kojih je realtivno malo. Predstavnik
KCP-a je dodao, da je za saradnju između njih i obrazovnih ustanova zahvalna upornost
zaposlenih u KCP-u. Predstavnik ispred biblioteke je objasnila da je saradnja koja postoji
zasnovana na „prijateljstvu i ličnim poznanstvima“ sa nekim prosvetnim radnicima, ali da je
generalna situacija po pitanju komunikacije i interakcije škola i biblioteke veoma loša, iako
biblioteka redovno informiše sve škole o svojim programima, ali se škole ne odazivaju. Ipred
Istorijskog arhiva, direktor je naveo da se učenicima srednjih škola ponekad organizuju časovi u
arhivu i da se s vremena na vreme organizuje po neka izložba njihovih likovnih radova.
Predstavnici škola su iskazali nešto pozitivniji stav41, rekavši da imaju dobru saradnju sa
ustanovama kulture, da su dobro informisani o njihovim programima, ali ih je većina dodala da
samoinicijativno održava ove kontakte i sarađuje sa školama.
Kada je od njih zatraženo da daju svoju ocenu o kulturnoj ponudi za decu na nivou grada
Pančeva, mišljenja su varirala. Dva roditelja su odgovorila da smatraju da je ponuda raznolika i
dobra, ali i da ona nije rezultat organizovane gradske politike već ličnih napora određenih
pojedinaca. Jedan roditelj je ponudu ocenio kao slabu i nedovoljnu. I među učitejima je bilo
oprečnih stavova: od toga da je solidna i dobra, do toga da je loša i da bi bez određenih
manifestacija bila veoma slaba. (Najčešče je spominjan BUDI kao „svetla tačka“ pančevačke
kulturne ponude za decu). Sa druge strane, predstavnici i gradskih i civilnih institucija su stava
da je kulturna ponuda na nivou grada veoma slaba. I kreatori strategije su, takođe, ovu ponudu
ocenili više kao slabu nego kao solidnu ili dobru i usaglasili se da je BUDI festival manifestacija
koja čini situaciju unekoliko boljom.
Od troje predstavnika gradskih kulturnih institucija traženo je da ocene kulturni program za
decu kulturnih institucija u kojima rade. Branislav Radovanović, ispred Kulturnog centra
Pančevo, rekao je kako smatra da KCP ima najbogatiju kulturnu ponudu za decu u poređenju sa
Ovde bi trebalo da dodam da sam do kontakata većine učiteljica i učitelja, sa kojima sam se susrela kako zbog
intervjua, tako i anketiranja njihovih đaka, došla tako što mi ih je nekoliko predstavnika kulturnih institucija
predložilo, rekavši mi da sa njima imaju dugogodišnju saradnju i da su to osobe koje će sigurno biti voljne da
ovakvim povodom budu intervjuisane. Zato treba imati u vidu, da oni većinom pripadaju grupi spominjanih
„pojedinaca“ koji samoinicijativno sarađuju sa ustanovama kulture.
ostalim gradskim institucijama, ali da je ona nedovoljna i da bi je generalno ocenio kao slabu, jer
se ,na godišnjem nivou, sastoji od nekoliko nekoliko gostujućih predstava, nekoliko njihovih
produkcija, dečje bijenale i svega nekoliko radionica. Gordana Gajić, ispred Gradske biblioteke
je ponudu biblioteke ocenila kao osrednju do slabu. Ona je dodala da su i tih nekoliko
nezainteresovana za inovacije i obogaćivanje ponude. Milan Jakšić, ispred Istorijskog arhiva,
nije bio u mogućnosti da oceni program Arhiva za decu, jer on kao takav, ne postoji. Izjavio je
da delom oseća krivicu za ovakvo stanje, ali da odgovornost snosi i država koja ne izdvaja
budžet od koga bi se mogli pokriti troškovi novog kadra koji bi radio na ovim programima.
Poslednje zajedničko pitanje za sve ispitanike bilo je da navedu glavne uzroke za nisku
zainteresovanost odnosno participaciju dece u kulturnom životu. Najčešće spominjani uzroci su
nezainteresovanost roditelja, nedostatak finansijskih sredstava i loš kvalitet medijskih sadržaja.
Pojedinci su još navodili i nedovoljan rad škola, kulturnih institucija i lokalne i republičke vlasti
u ovoj sferi, kao i uticaj novih tehnologija koje uglavnom usmeravaju na puku razonodu.
Nekoliko puta je spomenut i nedostatak zvaničnih dokumenata i strategija koji se bave razvojem
kulture za decu.
Koliko se Strategija bavi razvojem dečije umetničke publike i koje su aktivnosti planirane u
ovom pravcu, bilo je pitanje postavljeno kreatorima pančevačke Strategije. Jedna od
predstavnica ove kategorije je rekla kako se ovaj dokument uopšte ne bavi razvojem dečje
publike, i kako to smatra za veliki propust. Druga je izjavila da će se u okviru strateškog
dokumenta „doprineti kvalitetnijem uključivanju dece i mladih u kulturni život, grada kroz
podsticaj stvaralaštva za decu ali i dečjeg stvaralaštva, kroz niz različitih aktivnosti.“
Iz sumiranih stavova relevantnih ispitanika mogu se izvući sledeći zaključci u vezi sa sledećim
Zainteresovanost dece
U dečjoj prirode je da su radoznala i zainteresovana za najrazličitije vrste sadržaja. Ipak, ukoliko
se njihova interesovanja ne usmeravaju i ne neguju, teško da će ona opstati i prerasti u istinska
interesovanja i navike. Ovo se itekako odnosi na kulturne i umetničke sadržaje, kojima bi deca
trebalo od najranijeg uzrasta biti učestalo izlagana, i to na različite načine. Ukoliko se kultura i
umetnost integrišu u druge nastavne jedinice ili aktivnosti kojima se deca bave, one će im postati
bliže i „neprimetno“ se inkorporirati u njihovo uobičajeno poimanje svakodnevice. Decu bi
trebalo ispitivati šta vole, šta ih interesuje i kroz procese zajedničkog odlučivanja osmišljavati
aktivnosti i sadržaje koji će im, sa jedne strane biti bliski i zanimljivi, a koji će ih istovremeno
uvoditi u svet umetnosti i kulture.
Nosioci odgovornosti za razvoj kulturnih interesovanja i navika kod dece
Teorijski posmatrano, svaka društvena zajednica, trebalo bi među svojim prioritetima da ima
omogućavanje i izvršavanje ove odgovornosti. To znači da bi, na prvom mestu, državna vlast
trebalo da određenim pravnim, zakonskim i finansijskim merama i instrumentima omogući i
olakša svim ostalim instancama koje učestvuju u ovom procesu, neometan rad u ovom pravcu.
Ovo se, između ostalog, odnosi i na odabir medijskih sadržaja koji su primereni deci i njihovom
vaspitanju, kao i na zabranu onih koji vrše loš uticaj. U praksi je, na žalost, situacija daleko
drugačija. Živimo u državi koja je neuređena u mnogim svojim sektorima, a kultura i umetnost
su godinama unazad bile potpuno skrajnute usled različitih ekonomskih, političkih i društvenih
faktora, i danas se veoma sporim koracima kreću ka nešto boljem statusu. Ovo je dodatno
otežano činjenicom da se medijski sadržaji biraju po profitabilnosti a ne kvalitetu koji nude.
Razlog ovome je i to što proces globalizacije, između ostalog, osnažava i tehnokratiju koja „je
zamenila građanina za potrošača“ 42
Ako se sa nivoa države pomerimo na aktere na nivou lokalne zajednice, možemo da kažemo da
je najviša instanca lokalna samouprava, konkretnije onaj njen sektor koji je zadužen za kulturu.
Njegova uloga treba da bude slična onoj koju ima državna vlast na nivou države. Ako zađemo
dublje i posmatramo dečje okruženje, odnosno one aktere koji imaju direktan uticaj tokom
čitavog odrastanja dece, izdvojićemo kao dva najsnažnija uticaja onaj koji dolazi iz kuće, drugim
rečima roditelje i staratelje, a potom obrazovne ustanove. U kući i porodici se, prema Burdijeu i
njegovoj teoriji primarne socijalizacije, stiče osnova kulturnog kapitala koji se može definisati
kao „interiorizovani sistem vrednosti koji zavisi od kulturnog nivoa roditelja“43Ovaj kulturni
Nasleđe Pjera Burdijea-Pouke i nadahnuća, .Zbornik radova Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, Zavod za
proučavanje kulturnog razvitka Beograd, 2006, str 20
Ibid, str 20
kapital se kasnije nadograđuje u školama. U vezi sa tim, možemo podeliti roditelje na one koji su
zainteresovani da se time bave i na one kojima to ni malo nije prioritet. Dalje, te roditelje koji
jesu zainteresovani, možemo podeliti na one koji imaju mogućnosti i na one koji imaju veoma
malo ili nemaju mogućnosti (vremenskih i finansijskih najviše) da rade na svojoj deci. Ako je
sledeći najjači uticaj na decu škola, koja je obavezna i u kojoj deca zaista dnevno provode skoro
polovinu svoga dana, onda je logično da je škola u boljoj poziciji od roditelja da se ovim bavi,
posebno zato što obuhvata i decu onih roditelja koje smo okarakterisali kao „nezainteresovane“
za kulturu i umetnost. Stoga je bolje ulagati u one inicijative koje će škole preobratiti u institucije
koje promovišu kulturu i umetnost, sistematično, od samog početka školovanja, „neprimetno“ ih
integrišući u ostale predmete i na taj način ih približavati deci svakodnevno.
Pančevačke škole u okviru svojih programa nemaju organizovane aktivnosti usmerene ka
sistematičnom radu na razvoju kulturnih i umetničkih potreba kod dece. Ovim se
samoinicijativno bave neki učitelji i nastavnici, koji sami odlučuju kako i u kojoj meri će dece
ponuditi različite sadržaje ove vrste. Činjenica je da njihovi napori uopšte nisu podržani od
strane instanci sa vrha, kao i da ne postoji nikakva motivacija ili nagrada za taj njihov trud.
Takođe, roditelji često očekuju od škola da potpuno preuzmu na sebe ovu odgovornost, zbog
opet ličnih nemogućnosti, pa je pritisak na prosvetne radnike još veći. Kako nema nikakve
podrške i motivacije (a naročito ne u finansijskom smislu), nije iznenađujuće da ih većina
izbegava ovu odgovornost. Stoga je potrebno da lokalna samouprava nađe način da sistematično
organizuje aktivnosti usmerene u ovom pravcu tako da one ne predstavljaju opterećenje za škole
koje bi, s obzirom na to da su obavezne, ipak trebalo da postanu glavni nosioci ove odgovornosti.
Uključivanje mišljenja dece u proces izrade i odabira sadržaja programa koji su im namenjeni bi
trebao da bude obavezan. Usklađivanje programskih sadržaja sa nekim nastavnim jedinicama
takođe. Saradnja škola i ustanova kulture ne sme biti nasumična, već mora imati nekakav
strukturisani organizovani šablon koji bi se morao poštovati.
Kulturne institucije u gradu su takođe nosioci ove odgovornosti jer je njihov zadatak da nude
sadržaje koji će, takođe, biti usmereni ka razvitku kulturnih interesovanja i navika kod dece. One
su u poziciji i da svojim marketinškim aktivnostima i metodama razvoja publike učine svoju
ponudu primamljivijom i povećaju nivo posećenosti.
Uopšteno gledano, svi spomenuti akteri morali bi delovati ujednačeno, međusobno sarađujući, i
ova odgovornost se mora ravnomerno podeliti da bi rezultat bio ostvaren.
Kulturna ponuda za decu u Pančevu
Godišnja ponuda grada Pančeva kada govorimo o kulturi za decu, sastoji se od BUDIja, dečje
pozorišne scene, crtanih filmova za decu (KCP), nekoliko umetničkih radionica od kojih se
većina plaća, nekoliko organizovanih aktivnosti u biblioteci i nekoliko godišnjih manifestacija
kao što su Gradski karneval, Dečja nedelja itd. U odnosu na neke druge gradove u Srbiji ova
ponuda je raznolika i bogata, ali ako znamo da je Pančevo razvijen grad koji ima potencijal da
poveća nivo ove ponude na više načina i u više različitih oblasti, onda se ona može okrakterisati
kao nedovoljna. Strategija dodatno obavezuje lokalnu samoupravu da dela i na ovom polju, kao i
na svim ostalima. Sa druge strane nije reč samo o ponudi već i o razvoju dečje publike koja će
sve te događaje i posećivati.
Uzroci slabe dečje zainteresovanosti i participacije u kulturnom životu grada
Svi razlozi, navođeni od strane ispitanika, u kombinaciji jesu uzročnik za nedovoljnu
zainteresovanost i participaciju dece, i morali bi se postepeno rešavati. Važno je definisati ih a
zatim rasporediti tako da se počne sa rešavanjem onih čiji je stepen izvodljivosti veći. Stoga je
najbolje delati lokalno, u onim mestima gde su kompetencije lokalne vlasti proširene. Izrada
određenih dokumenata koji se tiču dece, naročito kulturne politike za decu, bi trebalo da bude
svakako prvi korak, kroz koji bi dalje bilo omogućeno rešavanje i ostalih spomenutih problema i
otlanjanje prepreka. Grad Pančevo od 2009-te godine ima svoju Strategiju kulturnog razvitka, ali
ovaj dokument ne sadrži jasno utvrđene aktivnosti usmerene ka razvoju dečje publike. U
poglavlju broj 7, koje nosi naslov Razvoj publike, navodi se da se „nijedan subjekat
organizovano ne bavi kulturnim potrebama i navikama građana/ki, kao i svih onih koji spadaju u
porodicu publike, a još manje pitanjima nepublike, odnosno stvaranju nove“. Takođe se navodi
da „škole u svojim programima naznačuju saradnju sa ustanovana kulture, i neosporno je da
imaju veoma važnu ulogu u podsticanju učenika da na kreativan način koriste svoje slobodno
Ipak, konkretno definisanih aktivnosti i programa ka pomenutim ciljevima nema u
Strategija kulturnog razvoja grada Pančeva 2010-2015-sumarni
prikaz i analiza
Ovaj dokument nastao je kao potreba grada Pančeva za precizno definisanim smernicama
razvoja, usavršavanja i dostizanja internacionalnih standarda na polju razvoja institucionalnog
sistema i očuvanja i prezentovanja istorijskog i umetničkog nasleđa. Njen cilj je da dodatno
motiviše, pre svega profesionalce u kulturi, ali i ostale građane na odlučnu akciju preispitivanja
vrednosti i postavljanja novih ciljeva i načina obogaćivanja gradskog kulturnog života. Ono što
je jedan od istaknutih aspekata ove strategije, jeste donošenje važnih postulata i predloga koji se
tiču depolitizacije. Drugim rečima, dokument naglašava da, kultura u Pančevu mora biti kreirana
i ostvarivana od strane kompetentnih pojedinaca, čija partijska pripadnost, ako postoji, mora
prestavljati poslednji činilac u nizu karakteristika zbog koga je neki pojedinac predložen i
postavljen na određenu funkciju ili radno mesto neke institucije. Navodi se i to, da put ka razvoju
kulture, mora biti praćem reformom čitavog društva. Takođe, ona bi trebalo da predstavlja samo
prvu u nizu budućih specifikovanih strategija i drugih dokumenata od posebnog značaja.
Dokumenti na kojima je Strategija zasnovana na nacionalnom nivou su Zakon o kulturi (2009.),
Nacionalna strategija pridruživanja EU (2005.), zatim UNESKO-va Univerzalna deklaracija o
kulturnoj raznolikosti (2001.), Konvencija o zaštiti i promociji raznovrsnosti kulturnih izraza
(2005.), zatim Evropska konvencija o zaštiti kulturnog nasleđa, Evropska konvencija o predelu i
Okvirna konvencija Saveta Evrope o vrednosti kulturnog nasleđa za društvo.
Na gradskom nivou, ovaj dokument se oslanja na Lokalnu strategiju ekonomskog razvoja 20072012, u kojoj se u posebnom segmentu posvećuje pažnja oblasti „Društvenog razvoja“ pre čemu
se navodi jačanje i izgradnja institucija, retradicionalizacija društvenih vrednosti, jačanje
partnerstava javnog i civilnog sektora itd. Od značaja za izradu Stretegije jeste i Strategija brige
o mladima 2007-2012.
Strategija kulturnog razvitka grada Pančeva
Za potrebe izrade Strategije, sprovedeno je istraživanje kulturnih potreba građana/ki, zaposlenih
u ustanovama kulture i predstavnika organizacija i udruženja građana. Pod pojmom kulturnih
potreba podrazumevan je subjektivni osećaj pojedinca koji podstiče na aktivnost u cilju
bogaćenja sosptvenog duha stvarajući ili konzumirajući kulturne sdržaje, pri čemu se pod
pojmom kulturnog sadržaja podrazumevaju svi oni sadržaji koji su u skladu sa univerzalnim
civilizacijskim vrednostima, tradicionalnim kulturnim vrednostima i savremenim kulturnim
tokovima, bez obzira na način njihovog prezentovanja. Istraživanje je imalo cilj da da podatke o
kvalitetu i kvantitetu potreba u oblasti kulture, preferiranim načinima zadovoljavanja tih potreba,
kao i mišljenjima i stavovima građana/ki o značaju kulture u odnosu na druge segmente iz života
grada, kao i značaju pojedinačnih oblasti u okviru kulturnog delovanja, radu ustanova kulture,
programima, načinima finansiranja i strukturi zaposlenih. Ispitan je uzorak od 382 ispitanika sa
teritorije grada (oko 50-tak zaposlenih u institucijama kulture i oko 300 građana i građanki
nasumično biranih preko glasačkih lista).
Kulturne potrebe građana/ki ispitane su preko njihovih dominantnih aktivnosti u slobodnom
vremenu. U vrhu rang liste nalaze se praćenje radio i TV programa, druženje i posete prijateljima
i kupovina na zelenim i robnim pijacama. Od dvadeset ponuđenih aktivnosti tek se na devetom
mestu pojavljuje prva koja ima veze sa konzumacijom kulture, a u pitanju je čitanje i odlazak na
književne večeri. Na jedanaestom mestu je poseta bioskopu, na trinaestom mestu odlazak u
pozorište, na četrnaestom i petnaestom su koncerti rok i folk muzike, na šesnaestom poseta
mezejima i galerijama, a na poslednjem mestu su koncerti klasične muzike.
Ispitane su i ekonomske mogućnosti stanovnika Pančeva kao i onaj njihov deo namenjen
kulturnim sadržajima. Tako je najveći broj ispitanika svoj životni standard ocenjivao na donjoj
polovini skale 1-5, odnosno prosečno, oko 30% se izjasnilo da je on ispod proseka, a samo 4%
da je iznad proseka. Cene ulaznica su od strane većine ocenjene kao nepovoljne (oko 65%). Na
kraju ne iznenađuje ni podatak da više od 70% Pančevaca za zadovoljenje svojih kulturnih
potreba izdvaja manje od 10% svog mesečnog kućnog budžeta.
U delu koji se ticao značaja kulture na druge segmente života grada, ispitanici su davali ocene 15 različitim aspektima svakodnevnog života u Pančevu kojih je bilo ponuđeno 8. Tako su na vrhu
liste zagađenje životne sredine, standard građana, korupcija, lična i imovinska sigurnost, a
kultura i obrazovanje su na dnu ove liste.
Na pitanje koji su najvažniji problemi u oblasti kulture u Pančevu, ispitanici su naveli sledeće:
Nedostatak finansijskih sredstava
Neadekvatni prostorni uslovi za rad
Nedovoljno stručni kadrovi
Uticaj političkih stranaka
Odsustvo strategije kulturnog razvoja
Nedovoljna saradnja ustanova kulture
Istraživanje je predstvaljalo polaznu osnovu za kreiranje dokumenta, odnosno oblasti kojima
Strategija u periodu od pet godina planira da se bavi. Te oblasti su:
I. Zaštita istorijskog naleđa i reaktivacija industrijskog nasleđa
II. Otvorenost i dostupnost kulturnih ustanova u gradu
III. Transformacija domova kulture u naseljenim mestima
IV. Kulturna razmena, festivali i kulturni turizam
V. Multikulturalizam i interkulturni dijalog
VI. Razvoj i širenje publike
Alternativna scena
Iz istraživanja koje je urađeno za potrebe izrade Strategije, kao i iz samog dokumenta mogu se
izvesti sledeći zaključci:
Ako znamo da prema Burdijeovoj teoriji primarne socijalizacije nivo kulturnog
kapitala u porodici ima veliki uticaj na interesovanje za kulturne i umetničke sadržaje
među decom, a samim tim i u njihovu participaciju u kulturnoj ponudi grada, onda
možemo zaključiti da je uzrok relativno slabom korišćenju umetničkih sadržaja kao
načina ispunjavanja slobodnog vremena među decom, nizak nivo kulturnog kapitala u
njihovim porodicama.
S obzirom na loš ekonomski standard i niska primanja, pa konsekventno tome i
veoma mali deo kućnog budžeta koji se odvaja za konzumaciju kulture, može se reći
da roditelji veoma retko mogu da obezbede svojoj deci one umetničke i kulturne
sadržaje koji se plaćaju.
Pančevci kulturu i umetnost smatraju najmanje prioritetnim aspektima života grada, u
odnosu na druge aspekte koji su pre „egzistencijalne“ prirode. Ovo je donekle
razumljivo ali i govori o opštem neznanju da upravo obrazovanje i veći nivo kulture
građana, osnažuje njihovo kritičko mišljenje i svest, a ono je pokretač za građanske
napore i aktivizam koji su usmereni ne samo ka rešavanju ostalih, već vrše i
svojevrsnu prevenciju nastanka raznih problema. Tako se u i okviru Strategije
lokalnog održivog razvoja opštine Pančevo navodi da „obrazovni nivo stanovništva
predstavlja jasan pokazatelj dostignutog stepena društvenog razvoja svakog društva.
Viši stepen obrazovanja podrazumeva i veći stepen osposobljenosti za obavljanje
složenih i odgovornih poslova u društvu i utiče na sve oblasti društvenog životaekonomiju, politiku, kulturu, zdravstvenu kulturu i socijalnu sigurnost, itd. Drugim
rečima, obrazovanje je temelj i merilo svake društvene zajednice.“ 45
U okviru Strategije, dečja kultura i obrazovanje se nemaju svoje zasebno mesto, ali se
može reći da se određeni problemi i mere odnose i na njih u okviru poglavlja broj 7Razvoj publike. Kao jedan od problema navodi se nedovoljno poznavanje kulturnih
potreba građana, a definisane mere za rešavanje ovog problema su permanentno
istraživanje kulturnih potreba građana različitih socijalnih grupa, angažovanje lica
zaduženog za praćenje razvoja publike i koordinaciju rada ustanova kulture i
obrazovanje i drugih subjekata kao i kontinuirana edukacija publike. Još jedan od
problema je neadekvatna dostupnost kulturnih sadržaja, a predložene mere,
sporazumna saradnja osnovnih i srednjih škola sa ustanovama kulture kao i
sporazumna saradnja ustanova kulture, obrazovanja i medija. Postavlja se pitanje,
zašto mera koja podrazumeva istraživanje kulturnih potreba navodi samo različite
socijalne ali ne i starosne grupe. Takođe, dokument još uvek nema definisane
realizatore i aktivnosti za sprovođenje ovih pomenutih mera.
Sam dokument Strategije, pokušava da obuhvati što više raziličitih oblasti čiji je razvoj zaista
neophodan, jer je u nekim od pomenutih oblasti situacija toliko loša, da preti potpuna devastacija
određenih potencijala. Sa druge strane, ako je rečeno da se Strategija trudi da prati evropske
Stojanović, A., Strategija lokalnog održivog razvoja opštine Pančevo-tehnički izveštaj radne grupe za kulturu,
obrazovanje, sport i omladinu
standarde, kao i to da se oslanja na brojne evropske konvencije i deklaracije, propust je što
Konvencija UN o pravima deteta nije uzeta u obzir, jer je naša zemlja potpisnica i ovog
dokumenta, takođe. Tako se nepostojanje oblasti posvećene deci, ili barem njeno češće
prožimanje kroz druge oblasti razvoja spomenute u Strategiji, delom može objasniti ovim
propustom. Ipak, to što je rečeno da je ovaj dokument samo prvi korak u nizu budućih
dokumenata od značaja, uliva nadu da će se u budućnosti raditi na kreiranju strategija posvećenih
isključivo deci i dečjoj kulturnoj politici, kao što je to već učinjeno za mlade.
SWOT analiza razvoja dečje publike opštine Pančevo
Na osnovu svih podataka dobijenih istraživanjem urađenim za potrebe ovog rada, urađena je
SWOT analiza razvoja pančevačke dečje publike.
Usvojena Strategija kulturnog razvoja opštine Pančevo
Duga tradicija pojedinih ustnova kulture, bogatstvo fondova koje poseduje i kulturna
baština opštine Pančevo
Multikulturalno društvo koje neguje kulturu različitih etničkih zajednica
Veliki broj različitih udruženja koja u okviru svojih delatnosti imaju i kulturne
aktivnosti za decu
Raznolika kulturna ponuda za decu u gradu
Različite manifestacije, od kojih neke prevazilaze lokalni nivo
Blizina Beograda (jer se tamošnji kvalitetni sadržaji lako mogu dovesti u Pančevo
čime bi se dodatno obogatila ponuda Pančeva)
Korišćenje savremenih tehnologija, pre svega interneta.
Nepostojanje lokalnog plana akcije za decu ili strategije za razvoj dečje kulture
opštine Pančevo
Nedovoljna zainteresovanost nosilaca javnih funkcija opštinskih vlasti za pitanja
dečje kulture
Nedovoljna saradnja među ustanovama kulture kao i između različitih sektora
Nepostojanje organizovane međuresorne saradnje između kulture i prosvete
Institucionalni zamor u radu i nedovoljno svežih ideja, neinventivnost u radu, nizak
nivo i učestalost pojedinih sadržaja
Nepostojanje programa za decu u kulturnim institucijama koje za to imaju potencijala
Nedovoljna informisanost i interesovanje roditelja za rad na kulturnim navikama dece
Nedovoljna zainteresovanost škola kao institucija za sistematičan rad na kulturnim
navikama dece
Nedovoljna transparentnost ponuda kulturnih institucija
Nedovoljno korišćenje lokalnih medija za promociju dečje kulture
Definisanje dečje kulturne politike na republičkom nivou
Kreiranje akcionog plana za decu ili posebnog dokumenta koji se bavi razvojem
kulture za decu ugledajući se na neki od postojećih evropskih dokumenata te vrste
Sastavljanje posebnog tela koje bi se bavilo kulturnom politikom za decu na nivou
grada koordinirajući međuresornu saradnju između svih relevantnih aktera u ovoj
Nepostojanje definisane strategije ravoja dečje publike
Politizacija kulture
Mali deo budžeta namenjen kulturi uopšte
Nezainteresovanost većine relevantnih aketra da se, bez finansijskog motivisanja,
uključe u inovativne projekte
4. Metode razvoja dečje publike
U radu je već navedeno da kada govorimo o razvoju dečje publike, ne možemo ovoj strategiji
pristupati iz istih ciljeva ili pobuda koje su usmerene ka odraslima kao publici. Cilj ove
strategije, ponajmanje je uvođenje dece u domen raspoložive publike od koje kulturne institucije
žele da profitiraju. Dogoročno gledano, one će ovakvom brigom o deci, svakako
od njih
načiniti buduće stalne konzumente umetnosti, ali svaka aktivnost u ovom pravcu treba biti
bazirana na humanističkoj ideji da će umetnost i kultura poboljšati kvalitet života dece,
osposobiti ih za mnoge društvene veštine, razvijati im estetski ukus, kritičko mišljenje,
toleranciju i mnogo toga drugog. Ipak, na dečju publiku možemo gledati kao na raspoloživu ili
neraspoloživu, pa se u skladu sa tim i koristiti određenim strateški metodama koje se primenjuju
i na odrasle. Sa druge strane, razvoj dečje publike, može se vršiti i uvođenjem određenih
inovacija u proces obrazovanja, čime im se kultura i umetnost približavaju, i prestaju biti
sporedni predmeti ili oblasti koje su im strane.
Obrazovni odnosi sa javnošću
U svojoj knjizi „Marketing umetnosti“, Kit Digl čitavo jedno poglavlje posvećuje razvoju
publike kroz specifičan segment rada jedne kulturne institucije, koji on sam naziva obrazovni
odnosi sa javnošću. Pod ovim terminom on objašnjava specifične aktivnosti koje bi svaka
kulturna institucija trebalo da uvede, a koje su direktno usmerene ka uspostavljanju novih i
osnaživanju postojećih veza između programskog sadržaja i participacije publike. Sam autor
kaže da je „njihov zadatak da uspostave neku vrstu odnosa između javnosti i jednog oblika
umetnosti“.46 Obrazovni odnosi sa javnošću su, zapravo zasnovani na pretpostavci da u svakoj
zajednici, u svim njenim delovima, bez obzira na startosne, klasne, ekonomske ili obrazovne
nejednakosti, postoje individue koje bi cenile ono što određene kulturne institucije mogu da im
ponude, ako bi im to bilo prestavljeno na način koji im odgovara. Njihov cilj je da otriju
prepreke između nekog sadržaja i tih individua, i da zatim nađu načine da ih umanje ili otklone.
Ono što je najčešća prepreka u ostvarivanju ovog odnosa jeste nepoznavanje stvari, odnosno
predrasude koje postoje u vezi sa nekom vrstom umetnosti. Razlozi za postojanje tih predrasuda
Digl,K., Marketing umetnosti, CLIO, Beograd, 1998., str. 230
mogu biti najrazličitije prirode, ali možemo biti sigurni da njihovo društveno i obrazovno poreko
čini jedan od glavnih. Tako, na primer, postoje ljudi koji imaju veoma dobre uslove za život, ali
prosto ne znaju ništa o uobičajenim i čak veoma dostupnim oblicima umetnosti. Otuđenost od
kulture je pojava na koju se može naići u svim slojevima društva i starosnim grupama.
Digl tvrdi da je školska omladina ona grupacija sa kojom je najlakše komunicirati, jer se to može
činiti direktno, a postoji i verovatnoća da prosvetni radnici imaju iste ciljeve kao i ljudi koji vrše
obrazovne odnose. On navodi da je neophodno uspostaviti „direktne komunikacione veze sa
školama, tako da se uvođenje u svet umetnosti i šireg obrazovanja sa njim odvijaju uporedo sa
školskim obrazovnim programom i da budu, koliko je moguće, uključeni u njega“. 47 On dalje
objašnjava da osoba zadužena za obrazovne odnose sa javnošću najveći doprinos može ostvariti
na samom početku procesa uvođenja mladih u umetnost, kada se oni po prvi put susreću sa
njenim oblikom. Osoba koja se bavi ovim poslom mora biti kvalifikovana za umetnost koju
promoviše, mora biti unapred pripremljena i vešta, jer u ovoj početnoj fazi upoznavanja sa
umetnošću, postoje brojne predrasude i neznanje. Naravno, da će se među decom naći i ona koja
su prema umetnosti više blagonaklona zahvaljujući svojim roditeljima, ali treba računati sa tim
da će ih većina znati veoma malo, i da će biti nezainteresovana. Obrazovni odnosi sa javnošću
moraju da osmisle efikasne načine pomoću kojih će zainteresovati decu i približiti im umetničke
sadržaje. Ti načini podrazumevaju, da osoba koja ih uspostavlja, mora sarađivati sa prosvetnim
radnicima naročito kada je u pitanju odabir sadržaja koji bi se predstavljao deci. Za više razrede
bi bilo dobro povezati i uklopiti umetnički sadržaj sa gradivom koje obrađuju u školi, dok bi za
niže razrede,npr., bila prikladna i organizovana poseta nekoj kulturnoj instituciji (izabinski
prostor pozorišta, razgovor sa glumcima i sl.). Drugim rečima, ova osoba mora biti neka vrsta
impresarija koja će znati šta će na odeđenu vrstu publike povoljno delovati, a šta neće. Mora
znati koje predrasude postoje u vezi sa određenom formom umetnosti i načine da ih prevaziđe.
„Opšti je cilj da se kod mladih ljudi probudi interesovanje i da im se pokaže , time što će se
ukloniti prepreka nepoznavanja stvari i predrasuda, da im jedan oblik umetnosti sasvim sigurno
može pružiti doživljaje kakve ne mogu iskusiti nigde drugde. Biće im potrebno vremena da uđu
u taj oblik umetnosti jer se malo značajnih stvari događa brzo. Povoljni stavovi o umetnosti ne
mogu se ostvariti na osnovu samo jednog ili dva kontakta, bilo u okviru posete školi ili
Ibid, str. 235
umetničkoj organizaciji, moraju postojati programi koji se realizuju i šire svakim kontaktom, te
kako mladi ljudi napreduju kroz obrazovni sistem, njihov doživljaj umetnosti postaje širi i dalji i
oni sve više počinju da gledaju na umetnost kao na jednu od dobrih mogućnosti za obogaćivanje
sopstvenog života, za koju nije potreban veliki napor da bi se iskoristila“48
Ono što je od velike važnosti je da rad osobe koja uspostavlja obrazovne odnose sa javnošću i
same institucije kulture koja je angažuje, mora biti usklađen. U suprotnom, može se desiti da ta
osoba, npr., dugo vremena naporno radi na razvijanju odnosa sa školom, nastavnicima i đacima,
a da blagajna pristaje da daje samo najlošija mesta grupama koje dolaze iz tih škola, jer su ta
deca, prema njihovom rezonovanju već povlašćena time što su mladi i dolaze u grupi. A ovo su
činjenice koje bi trebalo da im obezbede prioritetan tretman a ne obrnuto. „Ako bi umetničke
organizacije ozbiljno prihvatile ideju privlačenja mladih ljudi od samog početka njihovog
školovanja, mogle bi možda čak da razmotre mogućmnost da svoj deci i mladim ljudima stalno
naplaćuju pola cene.“49 Politika naplaćivanja mora biti usklađena i sa mogućnostima roditelja.
Ako znamo da većina njih ne može da izdvoji novac za umetničke aktivnosti svoje dece, onda im
to treba olakšati. Sa druge strane, treba uzeti u obzir i činjenicu da postoje i oni roditelji čiji se
stavovi podudaraju sa onim što osoba koja se bavi obrazovnim odnosima sa javnošću želi da
postigne, i što se više tim roditeljima pomagaže i izlazi u susret da izvrše svoju obavezu u
pogledu uključivanja dece “umetnički život” to je veća mogućnost uspeha.
Umetničko obrazovanje
Uloga umetničkog obrazovanja je, danas, već naširoko poznata na evropskom nivou. Jedan od
argumenata u korist ovome je i činjenica da se u okviru Evropske agende za kulturu naglašava
značaj umetničkog obrazovanja u dečjem obrazovnom i vapitnom procesu. To što je umetničko
obrazovanje prepoznato kao obrazovna metoda kojoj je vreme da nasledi dosadašnji sistem
školovanja, ne treba da čudi ako znamo da je proces globalizacije doneo koliko beneficija toliko i
Ibid, str.237
Ibid, str. 238
novih izazova. Školski sitem na sebe mora ponovo preuzeti ulogu medijuma koji priprema decu
za ulazak u svet tako da oni postanu svesni sebe i svojih mogućnosti koje će već kroz osnovno
školovanje i razvijati. Jer „kada društvo želi kreativne ljude i razvoj individualnih sposobnosti,
kao što društvo želi danas, onda to podrazumeva onakav model koji ima svoj fokus na
kreativnom aktivnom učešću u kulturnom životu, koji je u teoriji menadžmenta u kulturi poznat
Njegove karakteristike su
disperzivnost i participacija, a koncept delovanja pluralizam paralelnih kulturnih modela i
međiusektorska saradnja“.50
U praksi, na žalost, neke zemlje (među njima i naša zemlja) još uvek nisu prepoznale značaj
ovakvog metoda. Njihov obrazovni sistem i dalje postavlja maternji jezik, prirodne i društvene
nauke u centar svojih planova, dok se na umetničke predmete gleda kao na „manje važne“,
sporedne. Potrebno je da se status ovih predmeta osnaži, jer mnogi stručnjaci smatraju da njihova
uloga može biti presudna u „humanizovanju sveta kroz razvitak građanske i društvene svesti
negujući toleranciju, prihvatanje različitosti, razvijanje širokih pogleda na svet, kao i stvaranje
plodnog tla za efektivnije učenje“. 51
Do sada su održane dve velike UNESCO-ve konferencije koje su za svoj fokus imale umetničko
obrazovanje, odnosno njegovu promociju i razvoj. Prva je održana 2006-te godine u Lisabonu, i
njen krajnji reziltat bile su Smernice za umetničko obrazovanje, a sledeća je organizovana 2010te u Seulu, pa je kreiran novi dokument, koji se nadovezuje na prethodni: Seulska agenda-ciljevi
za razvoj umetničkog obrazovanja. Među ciljevima umetničkog obrazovanja Smernice navode:
1. Zagovaranje opšteljudskog prava na obrazovanje i kulturnu participaciju
2. Razvitak individualnih sposobnosti
3. Poboljšanje kvaliteta obrazovanja
4. Promociju kulturne raznolikosti
Umetničkom obrazovanju se može pristupiti kroz dva načina, ali se kaže da bi bilo najbolje
sprovoditi oba. Umetnost se može proučavati kroz poseban predmet „umetnost“, kroz koji bi bile
Đukić, V., Država i kultura, Institut za pozorište, film, radio i televiziju, Fakultet dramskih umetnosti, Beograd,
2010, str. 368
Burrige S., Arts-based approach to creative teaching and learning
predstavljane razne umetničke forme, a time bi se razvijale umetničke sposobnosti, senzibilitet i
umetnički i estetski ukus učenika. Ovaj predmet bi podrazumevao i neke discipline koje nisu deo
postojećih nastavnih programa: ples, dramu, pesništvo, zanate, dizajn, digitalne umetnosti,
pripovedanje, baštinu, film, medije, fotografiju, itd. Drugi pristup je umetnost posmatrana kao
metod učenja pri čemu se umetničke i kulturne dimenzije prožimaju kroz sve ostale predmete.
Konkretnije, misli se na upotrebu boja, oblika i objekata kao segment vizuelnih umetnosti i
arhitekture za proučavanje predmeta kao što su fizika, matematika, biologija, ili upotreba
dramskog izraza ili muzike za učenje jezika.
Umetničko obrazovanje podrazumeva tri komplementarna pedagoška pravca:
1. Proučavanje umetničkih dela
2. Neposredan susret sa umetničkim delima (koncerti, knjige, izložbe, filmovi, predstave..)
3. Učestvovanje u procesu umetničkog stvaranja
To znači da možemo govoriti o tri dimenzije umjetničkog razvoja: (1) sticanje znanja u
interakciji s umetničkom formom (uz prisustvo učitelja ili umetnika); (2) sticanje znanja kroz
sopstvenu umetničku praksu; i (3) sticanje znanja istraživanjem i proučavanjem.
Ovakav pristup obrazovanju, koji je zasnovan na interdisciplinarnosti i sintezi različitih
predmeta, ima svoj temelj u teoriji „mnogostrukih inteligencija“ Hauarda Gardnera. Ovako
koncipirano, umetničko obrazovanje nudi poboljšanje u nastavi i učenju u svim predmetima i za
sve učenike, bez obzira na njihov klasni status i količinu kulturnog kapitala sa kojom su upisali
školu. Ovakav pristup, takođe je baziran na kontekstualizaciji teorije kroz praktičnu primenu
različitih vrsta umetnosti, što znači da je jedan od njegovih važnih aspekata i aktivna
participacija dece u saznajnom procesu. Ipak, da bi bio delotvoran, ovakav interdisciplinarni
prostup zahteva ozbiljne promene u metodama podučavanja.
Kada govorimo o strategijama ostvarivanja efekata umetničkog obrazovanja, možemo istaći dve
osnovne. Prva se odnosi na odgovarajuću obuku učitelja i umetnika, a drugi na razvijanje
partnerstava između vaspitno-obrazovnih i kulturnih institucija i pojedninačnih aktera. Strategija
obuke i doedukacije predavača obuhvata obuku učitelja i predmetnih nastavnika, zatim
umetničkih pedagoga i na kraju samih umetnika, dok je strategija povezovanja zasnovana na
činjenici da „integracija umetničkog obrazovanja u nastavu uopšte nije niti skupa niti teška ako
za nju postoji idejna osnova koja je zasnovana na partnerstvu“. 52 V. Đukić u vezi sa tim kaže da
je potrebno istražiti odnos obrazovne i kulturne politike, kako u pogledu postojećih pristupa
umetnosti na različitim nivoima obrazovanja, i efekta tog pristupa , tako i u pogledu mogućnosti
daljeg razvoja ovog odnosa kroz uspostavljanje strateškog partnerstva između različitih aktera
koji deluju u oblasti obrazovanja, nauke i kulture. Ovo povezivanje podrazumeva međuresornu
saradnju aktera praktičnih javnih obrazovnih i kulturnih politika i uspostavljanje dugoročnog
strateškog partnerstva da bi se deca i mladi učenjem kroz umetnost i o umetnosti aktivno
podstakli na razvoj kreativnosti koja je neophodna za uključivanje u društveni život zajednice. 53
Dramska pedagogija i dramski postupci u razrednoj nastavi
„Dramska sposobnost javlja se u ranom detinjstvu kao simbolička igra i traje sve do zrelosti i
nakon nje, kao sposobnost preuzimanja uloga. Nema tu ničeg neoobičnog. Mi dramatiziramo
stalno, bez obzira, traži li to učitelj od nas ili ne, sa ili bez glumačke škole. Ovu sposobnost nisu
izmislili dramski pedagozi niti pozorišni profesionalci, kao što ni skulptor nije izmislio kamen
koji kleše. Oni se samo njome koriste a poseban način.“- Ken Robinson
Uloga dramskih umetnosti u obrazovnom sistemu je takođe koncept koji bi naši školski sistemi
trebalo da prepoznaju i preispitaju kao mogućnost, pre svega, za usavršavanje nastavnih metoda.
I ovaj metod, kao i umetničko obrazovanje, je već godinama unazad poznat u i upražnjavan u
razvijenijim delovima Evrope. Ako je reforma školstva putem uvođenja umetničkog
obrazovanja, još uvek nedovoljno ostvariva u našoj zemlji, onda je korišćenje dramskih
postupaka u nastavi nešto što bi svakako trebalo promovisati kao daleko ostvariviju mogućnost.
Pre svega, treba spomenuti da u postojećim školskim programima Srbije i dalje, od umetničkih
disciplima, postoje samo likovna i muzička kultura. Dramske discipline, delimično se prožimaju
kroz predmet maternjeg jezika, i retko se pojavljuju kao van-nastavne aktivnosti u pojedinim
Smjernice za umjetnički odgoj
Đukić, V., Država i kultura, Institut za pozorište, film, radio i televiziju, Fakultet dramskih umetnosti, Beograd,
2010, str. 366
školama. Ova disciplina je sporadično promovisana od strane pojedinih učitelja i predmetnih
nastavnika, time što je oni samoinicijativno uključuju u svoje predmete. Ovo je, svakako
pohvalno, ali upućuje na nedovoljnu prisutnost drame u celokupnom sistemu obrazovanja.
Takođe, dramska pedagogija se ne izučava ni na jednoj od viših škola ili fakulteta, pa je stoga
razumljivo to što je ova disciplina nepoznata nastavnicima.
Prvo bi trebalo razgraničiti termine drame i dramske pedagogije u dramskom obrazovanju.
Drama je umetnička forma koja istražuje ljudske osobine, osećanja i postupke koji rezultiraju
nekim konfliktom. Najčešće su to priče predstavljene publici kroz dijalog i pokrete uz razne
elemente teatra: glumu, kostime, scenografiju, osvetljenje, muziku i zvuk. Poznato je da drama
ima emocionalni i intelektualni uticaj kako na učesnike tako i na publiku. Njena uloga je da bude
„ogledalo“, koje će nas navesti da razmišljamo o karakteristikama i ponašanju ljudi. Drama,
takođe, proširuje naše vidike jer oslikava živote iz različitih vremena, prostora, kultura itd. Sa
druge strane, dramsko obrazovanje koristi formu drame kao pedagoški metod za učenike svih
starosnih grupa. Ono podrazumeva elemente glume koji doprinose fizičkom, emotivnom,
društvenom i kognitivnom razvoju dece. Smatra se da ovakav način učenja, kod dece
povećava njihovu svest o samima sebi (o svom umu, telu i glasu), ali i drugima
(interakcija sa drugija i empatija).
Pospešuje jasnoću i kreativnost u verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji
Produbljuje razumevanje ljudskog ponašanja, različitosti, kulture
Razvija poetičko-estetski kvalitet stečen kroz iskustvo umetničkog stvaranja i
samoizražavanja, čime se razvijaju i stalne potrebe za umetničkim izrazom ili
Takođe, dramska pedagogija podrazumeva i korišćenje raznih elemenata teatra: rekvizite,
kostime, scenografiju i sl. Od učenika se traži da u različitim postupcima zauzimaju različite
uloge. Nekada su glumci, nekada reditelji, scenaristi ili članovi publike. Dramski postupak,
neretko, uključuje i druge usko-povezane discipline kao što su pantomima, pripovedanje, radio
drama, melodrama, lutkarsko pozorište, improvizacija i mnoge druge.
U tom smislu je potrebno podsticati istraživanje o razvoju dramske pedagogije u svetu a naročito
u regionu Balkana, gde Hrvatska i Bosna i Hrecegovina većimaju određene rezultate. Na
Fakultetu humanističkih nauka Univerziteta „Džemal Bijedić" u Mostaru postoji Odsjek
dramskih umjetnosti, na kome se poslednjih pet godina izučava dramska pedagogija. Treba
naglasiti da su ovo prve studije ove vrste u jugoistočnoj Evropi. U Zagrebu se nalazi Hrvatski
centar za dramski odgoj koji se na različite načine bavi ovom dispilinom. Pre nekoliko godina,
ovaj centar je izdao publikaciju pod nazivom „Igram se, a učim“ u kojoj su detaljno opisani
različiti dramski postupci za različite predmete i razrede, a uklopljeni u nastavne jedinice
hrvatskog školskog nastavnog plana.
Treba napraviti distinkciju između dramskog medijuma kao metode za učenje različitih
predmeta, i „forum teatra“ Augusta Boala gde se stavlja fokus na razmatranje i rešavanje
određenih društvenih problema. Ipak, ova dve načina upotrebe dramskog izraza, mogu biti
veoma komplementarna, a sadržaj koji se želi preneti đacima, sveobuhvatniji.
Dramski postupak, dakle, olakšava učenje i čini ga zanimljivijim, dok u isto vreme može da vrši
vaspitnu ulogu ukazujući na određene nepravilnosti i načine za njihovo sprečavanje i rešavanje.
Sa druge strane, pošto drama, sama po sebi, ima najviše veze sa pozorištem, ova umetnička
disiplina kroz dramsko obrazovanje, postaje daleko bliža deci, i možemo predpostaviti da će
većina njih u kasnijem uzrastu biti pozorišna publika, a kako su odrastali na principima
kreativnog učenja koje je obuhvatalo i druge umetnosti i kulture, možemo očekivati da će oni biti
publika i za druge umetničke forme, drugim rečima, za umetnost uopšte.
5. Preporuke
Uzimajući u obzir sva teorijska saznanja kao i rezultate i saznanja koja su proizišla iz
sprovedenih istraživanja, sastavljena je lista preporuka koje su usmerene ka razvoju dečje
umetničke publike u gradu Pančevu. U apendiksima u okviru ovog rada predložene su i neke
konkretne ideje za aktvnosti koje spominjemo.
Preporuke za lokalnu samoupravu i kreatore opštinske politike
Osnovni zadatak Sekretarijata za javne službe i socijalna pitanja, čije su kompetencije,
između ostalih i kultura i obrazovanje, bio bi da sastavi strategiju razvoja kulture za decu, ili
lokalnog plana akcije za decu, što su već i učinile mnoge opštine širom Srbije. Ovakvi
dokumenti morali bi se oslanjati na već postojeće evropske zvanične vodiče i strategije, ali i
na one kreirane u Srbiji. Jedan od takvih vodiča je i „I ti se pitaš-podsetnik o uključivanju
dece i mladih u lokalne akcije za decu “, koji je napisala dr Ana Pešikan-Avramović sa
ciljem da se pokaže važnost uključivanja svakog deteta i mlade osobe, na njihovo
učestvovanje u stvarima koje se odnose na njih i njihove živote kao i na važnost podsticanja
kritičkog razmišljanja.54 Ipak, sprovođenje LPA ili dečje kulturne strategije ne bi bilo
dovoljno efektivno ako ne bi postojalo među-resorno i među-sektorsko povezivanje. Sistemi
finansiranja, nadgledanja i evaluacije bi takođe morali biti uspostavljeni ili promenjeni. Tako,
na primer, novčana sredstva namenjena aktivnostima koje se bave razvojem dečje umetničke
publike, morala bi biti pronalažena i iz drugih izvora osim dela budžeta grada namenjenog za
kulturu, jer postojeća svakako nisu dovoljna za kontinuiranu i sistematičnu implementaciju
određenih strategija i metoda. Nakon donošenja strategija, potrebno je osigurati da će ona biti
pravilno i adekvatno sprovođena, a za to je potrebno oformiti posebno savetodavno telo, koje
će pored usmeravanja, vršiti monitor rada institucija i evaluaciju postignutih rezultata.
Ovakvo telo, bi moglo da bude i koordinator među-resorne i među-sektorske saradnje.
Lokalna samouprava, trebalo bi da obezbedi finansijske i druge mogućnosti da se otpočne sa
svojevrsnom doedukacijom kako obrzovnih kadrova, tako i kadrova koji su zaposleni u
kulturnim ustanovama, kojima se u pogledu razvoja dečje kulture, mora ukazati na
neophodnost njihove saradnje, podsećajući ih da ih povezuje zajednički cilj - društveno
svesna, obrazovana, vaspitana i samoostvarena deca na putu da postanu građani kojima se
naša opština može samo ponositi. Od lokalne samouprave, očekuje se, da u svakom smislu
olakša napore svih aktera i omogući im da svoje inicijative sprovedu u delo, stavljajući
razvoj dečje kulture i publike na vrh liste svojih prioriteta. Konkretnije, lokalna samouprava
bi trebalo da se posveti sledećim naporima:
Pešikan-Avramović, A., „I ti se pitaš- podsetnik o uključivanju dece i mladih u lokalne akcije za decu“, UNICEF
Beograd, 2006, str 102
Definisanje lokalne strategije dečje kulturne politike, ili lokalnog plana akcije za decu
koji će obuhvatati i kulturu i umetnost za decu. Ovi dokumenti bi trebalo biti, u što
većoj meri, usaglašeni sa standardima koje nalaže EU i dokumentima koje je ona
kreirala. Jedan od postojećih dokumenata koji bi morao biti konsultovan ovim
povodom je svakako „I ti se pitaš-podsetnik o uključivanju dece i mladih u lokalne
akcije za decu “
Donošenje strategije među-resornog i među-sektorskog povezivanja svih kulturnih i
obrazovnih aktera u gradu i njihovo usaglašavanje oko aktivnosti za decu kao
zajedničkog cilja.
Osnivanje tela koje bi se bavilo koordiniranjem među-resorne i među-sektorske
saradnje i vršilo savetodavnu funkciju, ali i monitoring i evaluaciju.
Obuka i doedukacija svih kadrova koji rade sa decom, kao i obezbeđivanje
finansijskih sredstava za ovvve aktivnosti
Podučavanje relevantnih aktera o tehnikama pisanja projekata, fandrejzinga i drugih
menadžerskih metoda za pribavljanje dodatnih novčanih sredstava
Uvođenje sistema nagrađivanja one dece koja se pokazuju kao najveći konzumenti
različitih kulturnih sadržaja, čime bi se ona dodatno podstakla.
Uvođenje većeg broja različitih nagradnih konkursa iz različitih umetničkih oblasti.
Promocija stvaralaštva za decu
Uvođenje kontinuiranih istraživanja dečjih kulturnih potreba
Uključivanje dece u donošenje ideja za sadržaje umetničkih programa
Preporuke za NVO i gradske kulturne institucije
Sve institucije u gradu Pančevu koje u okviru svog rada sadrže i umetničke i kulturne sadržaje,
trebale bi da obavezno makar jedan segment svog programa posvete deci. Kulturna ponuda u
gradu je u odnosu na ostale, veoma nerazvijene gradoce u zemlji dobra, ali u odnosu na
potencijale, koje kao opština posedujemo, ona se može okarakterisati kao slaba i nedovoljna.
Određene institucije, kao što su to npr. Istorijski arhiv, Zavod za zaštitu kulturnih spomenika i
Dom omladine, trebalo da bi osmisle aktivnosti i za decu osnovno-školskog uzrasta. Idealno bi
bilo te programe usaglasiti sa nastavnim jedinicama koje se uče u školi, ili barem upotpuniti te
jedinice onim što je izostavljeno. Tako, primera radi, Arhiv može da upozna decu sa istorijom
Pančeva kroz svoj fond fotografija i ostalog materijala, Zavod takođe može da organizuje posete
i predavanja u vezi sa spomenicima kulture, Dom omladine može da organizuje razne seminare,
kurseve, radionice, školice, s obzirom na to da ima velike prostorne mogućnosti. Sve institucije u
gradu, trebalo bi da se konstantno povezuju i rade zajedno, čime bi i njihove odgovornosti bile
podeljene, a posao olakšan. Institucijama mora da postane jasno da odgovornost razvijanja
kulturnih potreba kod dece treba da bude ako ne najvažnija, onda svakako među prioritetima
svake od njih. Posmatrano sa strane marketinga u umetnosti, privlačeći dečju publiku, institucije
osiguravaju svoju raspoloživu publiku u budućnosti, jer će ta deca ostati konzumetni kulturnih
sadržaja i kada odrastu. Sa druge strane, mnogo je važnije to što će vršiti vaspitnu i obrazovnu
ulogu, zajedno sa školama, i time stvarati novu generaciju boljih i odgovornijih građana. A ovo
opet vodi, samo daljem napretku. Konkretne preporuke za NVO igradske institucije su:
Prepoznati značaj i neophodnost razvoja dečje publike
Uključiti aktivnosti i sadržaje za decu u svoje programe
Povezati se međusobno sa drugim institucijama i školama
Obezbediti da programi za decu budu besplatni, ili ako je to nemoguće, da cene budu
najniže moguće
Učiniti sve institucije otvorenim za dečje posete kako bi se ona bliže upoznala sa
radom i funkcijom tih institucija, umesto da ih percipiraju samo kao objekte
Doedukovati kadrove koji će se baviti decom u pogledu pedagoških pristupa
U skladu sa savremenim tokovima koji utiču na interesovanja u ukus dece, uvesti
nove tehnologije u programe.
Vršiti promociju dečjeg stvaralaštva koliko i stvaralaštva za decu
Preporuke za osnovne škole
Sve obrazovne ustanove (predškolske, osnovne i srednje škole), moraju da postanu svesne velike
odgovornosti ne samo obrazovanja nego i vaspitanja dece koja ih pohađaju. Postojeći obrazovni
sistem je zastareo i više ne osposobljava učenike za ulazak u svet koji ih okružuje, a koji je
daleko odmakao od vremena u kome je sistem prema kome oni stiču sazanja nastao. Umetnost i
kultura se prepoznaju kao odlični medijumi za usvajanje mnogih znanja, kao i određenih
estetskih i etičkih vrednosti, pa bi one u mnogo većoj meri trebalo biti integrisani u nastavni
proces. Nastavnici, vaspitači i učitelji, trebalo bi da se doedukuju u oblasti dramske pedagogije i
umetničkog obrazovanja kako bi te metode počeli da primenjuju u svojoj nastavi. Potrebno je da
škole budu u konstantnoj vezi sa kulturnim institucijama, i da uvek budu upoznate sa njihovom
ponudom, kako bi blagovremeno organizovale grupne posete đaka, na mesečnom nivou. Škole bi
trebale da u većoj meri promovišu dečje stvaralaštvo, a da opet, u saradnji sa institucijama
kulture omoguće i prezentaciju toga stvaralaštva. Uvođenje oblasti koje nisu obuhvaćene
postojećim planom i programom, kao što su dizajn, fotografija, film, drama, ples bile bi veoma
korisne i zanimljive za decu. Nastavnici muzičkog, likovnog i fizičkog, bi lako, ako bi samo
imali volje i stekli neka nova metodička saznanja, mogli da integrišu neke od ovih oblasti u svoje
predmete. Sve u svemu, škole bi trebalo da:
Postanu svesne svoje uloge u razvijanju kulturnih interesovanja i navika kod dece, i
da počnu da se time zaista i bave, u praksi
Povrate vaspitnu funkciju u svoj rad
Postanu otvorene za uvođenje inovativnih nastavnih metoda kao što su dramska
pedagogija i umetničko obrazovanje
Organizovano i formalno neguju saradnju sa svim relevantnim akterima u kulturnom
životu grada, kao i sa drugim školama
Budu otvorene za doedukaciju svojih kadrova
Promovišu dečje stvaralaštvo
6. Zaključak
Ušavši u dug i težak proces tranzicije, Srbija se našla na sudaru starih socijalističkih zaostavština
i novih postavljenih standarda koji se prožimaju u svim aspektima njene svakodnevice. Ovo se
itekako odnosi na vrednosne sisteme njenih stanovnika, a od njih svakako utiče i opšti kvalitet
njihovog života. Stupanjem na scenu Svetske ekonomske krize i globalizacije, napredak je
otežan, ali su nam određena znanja postala dostupnija, i to je potencijal koji moramo iskoristiti
ako želimo da, jednoga dana, zaista postanemo razvijeno društvo. Pred nama je dug i težak put,
ali je i krajnje vreme da na isti pođemo.
Ako je naš cilj, da postanemo deo Evrope u širem smislu od onog pukog geografskog, onda joj
se moramo prilagoditi na više načina. Umesto što samo preuzimamo i uvodimo evropske zakone,
bolje bi bilo da naša vlada uvede instrumente koji će vršiti prevenciju od onoga što zakonima
pokušava da ukloni. To, između ostalog znači, da naše mlade naraštaje, od samog početka,
moramo osposobiti i vaspitati u skladu sa evropskim standardima, moramo revitalizirati
izgubljene vrednosti, a sve to uskladiti sa novim i modernim tekovinama savremenog sveta i
života u njemu. Suočeni smo sa globalizacijom i svim njenim posledicama, od kojih mnoge
veoma loše utiču na stavove i ponašanje dece. Naš cilj ne treba da bude da deci branimo,
prisiljavamo ih niti im išta namećemo, ali naša dužnost mora biti da im pokažemo kakvi sve
načini izražavanja postoje, i da nije sva zabava u reality show-u, zabavnoj muzici i video
igrama. Ako im se takav izbor plasira od malih nogu uz to da oni aktivno učestvuju u odabiru i
realizaciji ponuđenih sadržaja, veliki broj njih, će i pored toga što im roditelji možda nisu
umetnički nastrojeni, postati konzumetni umetnosti.
Kultura i umetnost su medijumi koji nam mogu umnogome pomoći i da osposobimo te mlade
naraštaje za druge društvene aspekte, jer njihova funkcija nije samo uživanje u estetskom
doživljaju već i razvoj mnogih drugih sposobnosti. One bi trebalo biti jednako važni segmenti
njihovog obrazovanja kao i bilo koji drugi predmet koji uče u školi. Zato strategija razvoja dečje
publike, nije samo marektinška aktivnost koja podiže zaradu ili funkcionalnost institucije, nego
je to dugoročna investicija koja u sebi sadrži razvoj etičke dimenzije i ekonomskog potencijala.
Možemo posmatrati ovu strategiju kao investiciju u razvoj novog društva, a to je upravo ono, što
našoj zemlji treba već dugo vremena unazad. Svesna sam da je previše ambiciozno očekivati
reforme i napore na nacionalnom nivou. Ipak, sada je trenutak da se preduzmu određene mere na
lokalnom nivou, kada je decentralizacija ipak delimično zaživela, a otvorenost prema Evropi
uticala da se uvedu i sastave neka važna dokumenta koja su osnova za dalji napredak.
Pančevo je grad koji ima potencijal da postane značajan kulturni centar regiona, ali da bi to
postao, mora se posvetiti deci i razvoju njihovih kulturnih interesovanja i navika. To više ne sme
biti svedeno na nekoliko optmističnh pojedinaca, već mora postati zvanična obaveza za sve
aktere kulturnog i obrazovnog života. Ako je istraživanje pokazalo da su roditelji u trci za
obezbeđivanjem egzistencijalnih sredstava zaista onemogućeni da se bave i dečijim kulturnim
potrebama, onda iz tog razloga, smatram da su škole i kulturne institucije u daleko boljoj poziciji
i da bi ovu odgovornost morale da preuzmu na sebe u većoj meri, ali uz veliku podršku lokalne
samouprave koja mora posvetiti više novca i rada cilju o kome govorimo.
„Odrasli ljudi vode ratove, ali su deca ta koja stvaraju istoriju.“ 55
Merritt, R., Full of Grace
7. Spisak korišćene literature
Audiovisual and Culture Executive Agency, Arts and cultural education at school in Europe,
European Commission, Brussels, 2006
Deasy, R., Critical links: learning in the arts and student academic and social development, Arts
education partnership, Massachusetts, 2002
Digl,K., Marketing umetnosti, CLIO, Beograd, 1998.
Dragićević-Šešić, M., Dragojević, S., Menadžment umetnosti u turbulentnim okolnostimaorganizacioni pristup, Beograd, 2005.
Dragićević-Šešić, M., Stojkković, B., Kultura: Menadžment, animacija, marketing, CLIO,
Beograd, 2007.
Đokić, M., Tržišni aspekti umetničkog proizvoda, magistarska teza, Fakultet poslovne ekonomije
Banja Luka, Panevropski univerzitet „Aperion“, Banja Luka, 2009
Đukić, V., Tranzicione kulturne politike-konfuzije i dileme, Zadužbina Andrejević, Beograd,
Đukić, V., Država i kultura-studije savremene kulturne politike, Institut za pozorište, film, radio
i televiziju, Fakulttet dramskih umetnosti, Beograd, 2010.
Zbornik radova Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, Nasleđe Pjera Burdijea-Pouke i
nadahnuća, , Zavod za proučavanje kulturnog razvitka Beograd, 2006.
Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti, Obrazovna i kulturna politika: dramske umetnosti
u školama, Univerzitet umetnosti u Beogradu, Beograd, 2009.
Jordi, Pascual i Ruiz, Dragojević S., Guide to Citizens Participation in Local Cultural Policy
Development for European Cities, , European Cultural Foundation, Bucharest , 2007
Kawashima, N., Beyond the Division of Attenders vs Non-Attenders- A Study into Audience
Development in Policy and Practice, Centre for Cultural Policy Studies, University of Warwick,
Matarasso, F. I Landry, C., Uravnoteženo delovanje: 21 strateška dilema u kulturnoj politici,
Novi Sad, 2003
Nemanjić, M., Kulturne potrebe, „Vuk Karadžić“, Beograd, 1974.
Pešikan-Avramović, A., „I ti se pitaš- podsetnik o uključivanju dece i mladih u lokalne akcije za
decu“, UNICEF Beograd, 2006.
Prnjat, B., Uvod u kulturnu politiku, Stylos, Novi Sad, 2006.
Robinson, K., Culture, creativity and the young: developing public policy, Council of Europe,
Stojanović, A., Strategija lokalnog održivog razvoja opštine Pančevo-tehnički izveštaj radne
grupe za kulturu, obrazovanje, sport i omladinu
Holden, J.- How we value arts and culture, Participate conference, Belfast, 25 March, 2009
Cvetičanin, P., Kulturne navike, potrebe i ukus građana Srbije i Makedonije, Odbor za
građansku inicijativu, Niš. 2007.
Burridge, S., Arts-based approaches to creative teaching and learning
Gosselin, P., The development of an articulated understanding of the creative process in the
trainig of fine arts teachers, UNESCO world conference on arts education, Lisbon, Portugal,
March, 2006.
Rooney, R., Arts-based teaching and learning, VSA Arts, Washington DC, 2004
Čubrilo, S., Dramska skupina u osnovnoj školi
Strategija kulturnog razvoja grada Pančeva,
Konvencija o pravima deteta,
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima,
Agenda 21 za kulturu,
Smjernice za umjetnički odgoj,
Opšti zakon o obrazovanju i vaspitanju republike Srbije,
Pravci razvoja i unapređivanja kvaliteta predškolskog, osnovnog, opšte srednjeg i umetničkog
obrazovanja i vaspitanja 2010-2020, http://www.nps.gov.rs/wpcontent/uploads/2011/02/PRAVCI-srpski-A4.pdf
Seulska agenda-ciljevi za razvoj umetničkog obrazovanja,
Evropska agenda za kulturu, http://ec.europa.eu/culture/our-policy-development/doc399_en.htm
Nacionalni plan akcije za decu, http://www.unicef.org/serbia/NPAfinalSerb.pdf
Veb sajtovi
Hrvatski Centar za Dramski Odgoj, http://www.hcdo.hr/
Ministarstvo kulture, informisanja i informacionog društva, http://www.kultura.gov.rs/?jez=sc
Zaštitnik građana- Ombudsman, http://www.ombudsman.rs/index.php/lang-sr_YU/vazni-pravniakti/2008-11-18-15-07-58
Center fo integrated arst education, http://www.arts.unco.edu/ciae/curriculum/curriculum.html
Education and culture lifelearning programme, http://www.languageisart.com/eng/
Incredible Art Department,
Teaching a second language through art,
The importance of creative arts,
Zvanična prezentacija grada Pančeva, Sekretarijat za javne službe i socijlna pitanja,
Kulturni centar Pančevo, http://www.pancevo.rs/Grad_Pancevo-1-1
Istorijski arhiv u Pančevu, http://www.arhivpancevo.org.rs/
Gradska biblioteka Pančevo, http://www.biblioteka-pancevo.org.rs/
Dom omladine Pančevo, http://www.domomladinepancevo.com/
Zavod za proučavanje kulturnog razvitka - www.zaprokul.org.yu
Policies for culture - www.policiesforculture.net
UNESCO - www.unesco.org
8. Apendiksi
Apendiks 1:Struktura upitnika za decu
Да ли си некада гледао/гледала дечју представу?
2. Ако си гледао/гледала, то је било:
Више пута
3. На дечје представе те најчешће воде: (могуће је заокружити више одговора):
Неко други
4. Да ли гледаш дечје представе у Културном центру Панчева?
5. Да ли си чуо/чула за панчевачки дечји фестивал БУДИ?
6. Да ли си некада био/била на БУДИ-ју?
7. Да ли похађаш Музичку школу?
8. Да ли си члан неког Културно-уметничког друштва (фолклор) или идеш на часове
9. Да ли похађаш неку драмску секцију?
10. Ако је похађаш , та драмска секција се одржава:
У школи
Ван школе
11. Да ли похађаш неку ликовну секцију?
12. Ако је похађаш, та ликовна секција се одржава:
У школи
Ван школе
13. Да ли си некада био/била у Народном музеју у Панчеву?
14. Ако си био/била, тамо су те одвели (могуће је заокружити више одговора):
Неко други
15. Да ли си некада гледао/гледала филм у биоскопу?
16. Ако си гледао/гледала, то је било:
Више од једног пута
17. У биоскоп на филм су те одвели (Могуће је заокружити више одговора):
Неко други
18. Да ли си учлањен/учлањена у Градску библиотеку?
19. Да ли учиш неки страни језик ван основне школе?
20. Да ли се бавиш неким спортом?
21. Да ли сваки дан проведеш неко време испред компјутера?
Apendiks 2: Tabela sa pitanjanima za dubinske intervjue sa relevantnim akterima u
razvijanju dečjih kulturnih interesovanja i navika na temu dečije kulturne participacije i
njihovim sumiranih odgovorima
Tabela 1: zajednička pitanja
1.Koliko smatrate da
su umetnost i kultura
važan segment u
obrazovanju i životu
svakog deteta?
2.Kako biste ocenili
dece za umetnost i
3.Ko treba da budu
nosioci odgovornosti
kada govorimo o
razvijanju kulturnog
ukusa, interesovanja
i navika kod dece?
4.Koliko smatrate
da su roditelji
svesni ove
odgovornosti i ako
jesu da li su u
mogućnosti da je
Nataša Mitić- roditelj
Veoma su važni!
Moraju im se od
malena pokazivati
prave umetničke i
kulturne vrednosti,
koje će im život učiniti
mnogo kvalitetnijim.
Ima dece koja su
zainteresovana, a
ima dece koju to
uopste ne dotiče.
Generalno, mislim
da je manje onih
koji su veoma
Roditelji, vaspitači i
prosvetni radnici.
Za sebe mislim da
sam svesna, mada
uvek može još
više. Imam
mogućnosti da je
ispunjavam, mada
mi najčećšće fali
vreme. Što se tiče
drugih roditelja,
ima ih raznih
primera, ali oni
koji to žele, uvek
nađu mogućnosti
da svojoj deci i
aktivnosti ove
Nenad Popović-roditelj
Veoma su važan segnet
obrazovanja. Na žalost,
poremećene vrednosti
u današnje vreme
promovišu umetnost i
kulturu više kao
pomodarastvo nego
njihove istinske
Mislim da ima dece
koja su
zainteresovana, ali
da su u
manjini. Nove
promenile su
definiciju umetnosti
i kulture, a mediji su
porušili stare i
kreirali neke nove
vrednosti. Idoli dece
idu iz jedne u drugu
krajnost od potpuno
Ovo je veoma
težak zadatak za
roditelje, jer treba
između starog i
novog i uskladiti
se sa novim
izgleda pevačica iz
„Granda“, preko
cenjenih sportista
do onih koji su
spremni da se
unakaze da bi
pokazali svoj stav.
Jelena Nikolić- roditelj
Spadaju u najvažnije
segmente dečjeg
života. Bogateći taj
segment, utiče se na
bujanje i drugih, skoro
svih ostalih aspekata
detetove ličnosti i
načina razmišljanja.
dece za svaki
sadržaj uvek može
da bude izuzetno
snažna. Pitanje je
samo načina
prezentovanja tog
sadržaja i ukupne
atmosfere u kojoj se
kulturni sadržaji
1.roditelji i staratelji;
2.vaspitači, učitelji,
pokrajinska i
republička vlast;
5. mediji
Relativno sam
zadovoljna svojom
mogućnošću da je
ispunim. Ono što
me ograničava
jeste nedostatak
vremena ili novca,
i mislim da je to
problem i ostalih
Nataša Kladarinučiteljica
Veoma su važni, jer je
odnos kulture i
obrazovanja veoma
Obrazovanje i kultura
su važni za izgrađivanje
i formiranje ličnosti i
pomoću njih dete
izgrađuje vrednosti i
zauzima stavove.
dece zavisi od
njihovog okruženja.
Ukoliko se u
porodici i školi nude
kulturni sadržaji i
deca se uključuju u
razne kulturne
projekte, onda je i
veća. Neosporan je
uticaj savremene
nauke i tehnike na
odnos dece prema
umetnosti i nauci.
Naša deca dosta
vremena provode uz
elektronske medije,
ali ih ne koriste za
nova saznanja već za
zabavu i igrice.
Porodica, škola i
Odnos i
porodice prema
razvoju kulturnog
ukusa i
uslovljeni su
položajem i
kulturno obrazovnim
Kultura je izuzetno
važna i za
obrazovanje, a
posebno za život
deteta. Umetnost i
kultura oplemanjavaju
dečju dušu, proširuju
vidike deteta, razvijaju
originalnost, bude
prijatna osećanja,
razvijaju ljubav,
igrovnost, stvaranje
lepote, estetski
doživljaj, kritičko
mišljenje, utiču na
formiranje svestrane
Deca su po prirodi
znatiželjna. U radu
dece. Učenici ne
postavljaju pitanja
iz umetnosti i
kulture samo na
časovima likovne i
muzičke kulture,
već na svim drugim
1.nastavnici 2.škola
prosvete 4.Masmediji, posebno TV
Smežana Đorđevićučiteljica
Smatram da je
obogaćivanje dečje
duše raznim
oblastima i vidovima
kulture jer se time
utiče na širinu
pogleda, toleranciju,
čoveštvo, podsticajno
razmišljanje, stvaranje
svesnih ljudi.
Veoma su
zainteresovani. To
je u početku
nihova potreba za
zabavanom, ali se
uz pravilno vođstvo
i usmeravanje nas
odraslih može
pretvoriti u istinsku
potrebu za
Pre svega društvo,
odnosno država,
zatim sredina
odnosno naselje.
Potom roditelji i
Malo su svesni.
Retko razmišljaju o
tome i
zadovoljavaju se
onim što je
Očekuju da škole
preuzmu tu
odgovornost. Ipak,
s obzirom na
uslove i tešku
situaviju u kojoj
žive ne može im se
mnogo zemerati.
Branka Veličkovićučiteljica
Imaju presudan
značaj u formiranju
ličnosti odnosno
obrazovanju svakog
čoveka. Bez
umetničkih i
kulturoloških sadržaja
nije zamisliv
Deca nisu svesna
svoje potrebe sa
upoznavanjem sa
umetnošću i
kulturom, i zato
takve sadržaje
primaju spontano,
bez razmišljanja, od
Sve je manje
svesnih roditelja.
Razlozi tome su to
što je i njihov nivo
nizak, nemaju
vremena i
uglavnom se
oslanjaju na
ponude škola ili
Izuzetno su važni i
može se reći da je to
Mislim da su deca
Pa pre svega roditelji,
zatim škole, kulturne
Predrag Starčević- učitelj
Branislav Radovanović-
6.drustvena sredina
7.organizacije koje se
bave decom.
2. Škola,
3. Mediji i
4.Ustanove kulture,
Govorim o
roditeljima dece iz
mog razreda:
Veoma su svesni
ove odgovornosti.
Dosta rade na
kulturi svoje dece,
ali zbog radnog
vremena nisu
potpuno u
mogucnosti da se
posvete ovom
Teško je
generalizovati, ali
osnova za vaspitanje.
Kultura treba da
obrazovanju, mada
proces usvajanja
kulture i umetnosti
treba da počne i pre
nego što dete krene u
zainteresovana, ali
da, kako ne dobijaju
podršku od strane
odraslih iz svog
okruženja za
učestvovanje u
sadržajima ovog
tipa, vremenom
gube interesovanje
ili se ono nikada I ne
institucije, i možda
najviše od svih
instance sa
samoupravnog vrha
malo je roditelja
koji su toga svesni,
i to su najčešće
oni koji se i sami
bave nekom
umetnošću ili
imaju dodira sa
umetnošću i
Gordana Gajić- Gradska
Izuzetno su važni, čak
neophodni i nikada
nije rano početi sa
tim oblikom
obrazovanja. Oni bi
trebalo da budu
sastavni deo dečije
svakodnevice ali i da
se nenametljivo
uvode u dečiji život jer
imaju važnu ulogu u
razvoju jedne ličnosti.
interesovanja su
uvek velika, ali
mnogo zavise od
toga koliko im mi
odrasli pružamo.
Mnoga deca
možda nemaju
kulturne navike, ali
sa radošću
prihvataju nove
sadržaje koji im se
Na prvom mestu
roditelji, zatim
obrazovne ustanove,
sve ustanove kulture
kao i sve ostale
ustanove koje se
bave decom
Veliki broj
roditelja koje
poznajem nisu
svesni ove
Danas se drugačije
živi, tempo je
ubrzan, ali to što
imamo manje
vremena da
provodimo sa
decom ne znači da
ne možemo da ga
tako da ono bude
momenat igra
veoma važnu
ulogu, ali to nije
opravdanje za
izbegavanje ove
Ivan Jakšić- Istorijski
Kultura i umetnost su
najvažnije jer se bez
njih ne može stvoriti
karakter. Može se reći
da civilizacija pored
naučnih dostignuća
podjednako počiva i
na umetničkim
Deca koja žive u
vremenu jesu u
dobu koje je
prelazak sa jednog
sistema, onog
starog u kome je
papir bio glavni
nosilac informacije
na novi gde je sada
sve to u
elektronskoj formi.
Ovaj prelazak ih
buni i nesnađeni
su u tome, a to
Mislim da nisu
dovoljno svesni,
mada ih ne krivim
za to koliko
utiče i na njihova
interesovanja za
kulturu i umetnost
Boris Matijević- Muzički
To su fundamentalne
vrednosti koje
karekterišu ljudsko
društvo, pa su samim
tim i neophodne i za
Kultura ide veoma
lošim putem najizraženije je
umetnosti ne
estetskim već
zakonitostima, kao
i sistemu
kreatora i
medijskih moćnika.
Kulturna ponuda
je veoma skromna,
pa je samim tim i
Obrazovno vaspitni sistem
države i državni
mediji, pa
institucije kulture i
civilni sektor.
Roditelji su ili
edukovani ili
Tijana Kuručev- Atelje
Kultura i umetnost bi
trebale biti sastavni
deo života dece kao
obrazovanja. Važno je
da deca žive u
njihovom prisustvu da
ne bi bili u situaciji da
ih tek kao odrasli
prihvataju i upoznaju
već da one budu deo
njihovih svakodnevnih
jos uvek
umnogome zavisi
od motivacije koju
dobijaju od
okruzenja, koja nije
uvek na zavidnom
nivou, vrlo cesto
ispod svakog nivoa!
Roditelji , vaspitači,
učitelji, nastavnici,
mediji. Kada bi se svi
oni složili oko jednog
istog interesa i cilja,
čitavo društvo bi bilo
nosilac te
Roditelji su
delimično svesni
svoje odgovornosti
u ovom pogledu,
ali su nemoćni ako
su samo oni
uključeni u to.
potrebna je
saradnja svih
institucija koje bi
trebalo da
Željko Ivković- Udruženje
Veoma važni.
Zainteresovani su
onoliko kojiko su ih
usmerili roditelji i
njima bliske osobe
Prvo roditelji pa
Nisu svi svesni.
Ana Vilenica- doktorka
nauke o umetnostima i
Vrlo važan segment
obrazovanja i života
dece. Umetnost
posebno nudi
mogućnost za razvoj
različitih kreativnih
metoda za učenje.
Takođe može da
Mislim da su deca
zainteresovana i
otvorena za nova
saznanja i za
učestvovanje u
razvoju vlastitih
kreativnih veština.
Ipak ova
Najbliže okruženje u
kojem dete živi:
vaspitači, prosvetni
radnici kao i kreatori
kulturne politike u
gradu na nivou
Govoriću iz svog
ugla kao majka
i urednici programa
Izuzetno sam
svesna te
odgovornosti. Ali
moram da
priznam da nisam
Snežana BaralićBošnjak- Sekretarijat za
javne službe i socijalna
Nataša Mitić- roditelj
bude korisna alatka u
komunikaciji sa
zainteresavonast je
samo prvi korak i
smatram da je
neophodno da se
ona podstiče i
za decu u pojedinim
uvek u
mogućnosti da je
do kraja ispunim.
Dešava se da moje
dete čuvaju
kompijuter i
televizor sa svim
Važni su koliko i
navike održavanja
higijene, neophodni
koliko i raznovrsna
ishrana. Potrebno je
stalno negovati
potebu za
kulturnih sadržaja ali
kroz interaktivni
pristup, jer deca ne
vole da budu samo
pasivni posmatrači,
već da učestvuju.
Deca od malih nogu
sadržaje, pa je stoga
jasno, da će
prihvatati i
umetnost i kulturu,
ako im se one
plasiraju na
adekvatan način.
Pre svega roditelji,
ustanove kulture u
saradnji sa
ustanovama, mediji.
Roditelji nemaju
vremena da
provode slobodno
vreme sa decom,
što zbog posla, ili
sredstava, ali je
društvo, lokalna
zajednica tu da
ovo nadomesti, u
saradnji sa
vrtićima, školama.
5.Koliko smatrate da
6.Zašto je važno da
su škole i prosvetni
škole i ustanove
radnici svesni ove
kulture sarađuju?
odgovornosti, koliko su
u mogućnosti da je
ispunjavaju? Ocenite
mi njihovu generalnu
zainteresovanost da se
bave razvijanjem
kulturnih navika i
interesovanja kod
7.Kako biste
ocenili kvalitet
kulturne ponude
za decu na nivou
8.Šta biste ocenili
kao glavni uzrok
zainteresovanosti i
participacije dece u
kulturnom životu?
Mislim da ih je većina
svesna, ali da je
spremna da se posveti
ispunjavanju te
odgovornosti. Razlog
ovome su teška
S obzirom na
blizinu Beograda i
laku dostupnost
ponuda je dobra,
roditelja. Oni su
nezainteresovani jer
opterećeni životnim
pitanjima i pitanjima
i opstanka pa im
Škole od ustanova
kulture dobijaju
informacije o kulturnim
zbivanjima, a kulturne
ustanove uspostavljajući
saradnju sa školama
dobijaju vecu posećenost
vremena u kojima
svojih sadržaja.
živimo. Srećom, ima
pozitivnih primera i
divnih prosvetnih
radnika koji se
maksimalno posvecuju
usmeravanju dece.
Nenad Popović- roditelj
Kulturne aktivnosti
koje moja deca imaju
u predškolskom i
zadovoljna sam.
kulturne potrebe i
ne dolaze na red.
Ova veza je bitna kako
bi se deci više približile
kulturne vrednosti.
Mala i
ponuda kulturnih
Mediji u današnje
vreme imaju veliku
moć i uticaj na
formiranje mišljenja,
stava i stila života
svih, pa I dece.
Uticajan je I proboj
novih tehnologija
koje su u potpunosti
proemtnile stil
života, postavili
neke nove granice, a
pomerili postojeće.
školskom okruženju su
nedovoljne i
predstavljaju sliku
današnjeg društva i
J. Nikolić-roditelj
Učitelji su svesni svoje
uloge i mislim da je
prilično savesno, u
okviru svojih
ispunjavaju. Kod
predmetnih nastavnika
ta uloga je mnogo
manja i vezana je
skoro isključivo za lični
pojedinaca, što je u
velikoj meri uslovljeno
lošom organizacijom
vremena u školi.
Saradnja je od ključne
važnosti za proces
kulturnih sadržaja u
svakodnevni školski
život. Povezivanjem
škola i ustanova u
osmišljavanju sadržaja i
njihovom spajanju,
dobili bismo školski
život u kojem su
kulturni programi
sastavni deo, a ne
eksces koji se desi
nekoliko puta godišnje.
Mislim da je
ponuda prilično
kvalitetna i
raznolika. Postoji
nekoliko filmova
za decu,
koncerata i
književnih večeri
mesečno. Tužno je
što su ti programi
rezultat ličnih
zalaganja nekoliko
pojedinaca u
ustanovama, a ne
gradske politike.
Osnivanje dečjeg
kulturnog centra
obogatilo tu sliku.
Nije reč o jednom,
već o kombinaciji
uzroka. Faktori
spomenuti u
odgovoru broj tri se
ne ponašaju
Nataša Kladarinučiteljica
Ne u dovoljnoj meri.
Oni koji jesu, imaju
dovoljno entuzijazma
da razvijaju svest kod
dece o kulturnim
sadržajima i razvijaju
Saradnja između
škole i ustanova
kulture je veoma
važna jer se na taj
način deca mogu
informisati o svim
Mislim da je
ponuda solidna,
jer imamo
Kulturni centar,
muzej, biblioteku i
druge kulturne
okruženje i nizak
nivo potrebe za
sadržajima kao i
obilje ponude u
im kulturne navike.
Neki nastavnici
pristupaju ovome sa
entuzijazmom, a
mnogi se uopšte ne
angažuju na tom
dešavanjima u svom
okruženju, mogu se
realizovati zajednički
projekti u koje će biti
uključena i deca čime
se razvijat osećanje i
privrženost dece
kulturnim sadržajima.
sferi jeftine pasivne
zabave - video
igrice, crtani filmovi,
muzičke emisije.
Predrag Starčevićučitelj
Smatram da škole i
prosvetni radnici nisu
svesni ove
odgovornosti. Ni
prosvetnim radnicima
država ne daje mnogo
mogućnosti za
kulturno uzdizanje, pa
nemaju šta ni dati
učenicima. Takođe,
prosvetnim radnicima
je važan obrazovni, a
ne i vaspitni deo koji
bi trebalo da zauzme
Ukoliko postoji dobra
saradnja škola i
ustanova kulture,
učenici dobijaju. Dobra
informisanost škole od
strane ustanova
kulture bi doprinela da
sa ucenicima češće
odlazimo i
kulturnim sadržajima.
Nastavnici često
nemaju informaciju šta
se dešava u gradu.
Dosta dobra. Ima
ih dovoljno i
nekoliko puta
mesečno može da
priušti nešto za
dušu deteta. To je
otežano zbog
obimnog plana i
programa koje
Nemaština u
smislu, nebriga
države o deci, loš
Plan i program
prosvete, loše
materijalno stanje u
nastavnika, nizak
nivo kulture
nastavnika, mala
ponuda kulturnih
sadržaja TV
nestručnost ljudi u
lokalnoj upravi koji
organizuju kulturne
provođenje dosta
vremena učenika na
internetu gde biraju
sadržaje pre nego
sadržaje kulture.
Snežana Đorđevićučiteljica
Moje iskustvo kazuje
da su svesni. Barem je
tako kod mene u
školi. Na generalnom
planu, rekla bih da ima
raznih nastavnika.
Potrebno je da se svim
nastavnicima svest
digne na novo
misionara, jer to i
jesmo. Na žalost
program nam nameće
gomilu obaveza od
kojih su mnoge
Kulturne institucije bi
svoj repertoar trebalo
da prilagode
potrebama školskog
programa kao i dečjim
maštarenjima i
interesovanjima. One
bi trebalo da budu
polazište deteta u svet.
Mala, slaba,
siromašna. Da
nema KCP-a i
BUDI-ja bilo bi
Sve se svodi na
nedostatak novca.
Kada ima novca, sve
je rešeno. Znam
mnogo ljudi koji bi
se na različite načine
bavili decom i
njihovim boljim
položajem u društv,
ali kada ne postoje
sredstva ni za
osnovne stvari,
nerealno je očekivati
da buja
suvišne, a zauzimaju
mesto nekim
interesovanje za
umetnost i kulturu.
Branka Veličkovićučiteljica
Prosvetni radnici su
svesni da oni, u ovim
vremenima, najčešće
predstavljaju jedini
faktor pozitivnog
uticaja na formiranje
ličnosti kod dece.
Ipak, nije ni u svim
školama ista situacija:
one sa manjim brojem
učenika i bliže
ustanovama kulture,
pružaju svojim
učenicima bolje
mogućnosti. U mojoj
školi svi radnici
uzimaju učešće u
razvoju kulturnih
navika i interesovanja
dece, svako u skladu
sa svojim
Teško je zamisliti
sistema bez saradnje
sa ustanovama kulture
jer se u njima odigrava
najvažniji deo
obrazovnog procesa.
Sadržaji koje te
ustanove nude, mnogo
su pristupačniji deci
kada se organizuju
grupne posete i kada
se ti sadržaji uklapaju
sa obrazovnim
sadržajima i potrebama
Na kulturnu
ponudu u
Pančevu pozirivno
utiče blizina
Beograda. Deca iz
našeg grada imaju
mogućnost da
vide dosta
predstava, izložbi i
drugih sadržaja i u
Pančevu i u
medijski program,
elektronske mreže
se ne koriste za
sticanje saznanja i
kvalitetnih sadržaja
već samo za
razonodu, porodica
pokušava da
zadovolji samo
potrebe, dok
zanemaruje, deca se
ugledaju samo na
ono što je moderno i
prosvetni radnici su
degradirani u
svakom smislu, pa
njihov pozitivan
uticaj drastičbno
Branislav RadovanovićKCP
U školama postoje
pojedinci, a
organizaciono one
uopšte ovoga nisu
svesne. Sa druge
strane i prosvetni
radnici sve gledaju
kroz finansijsku
dimenziju, odnosno da
li mogu da zarade
dodatno ukoliko vode
decu na neki kulturni
događaj. Uloga učitelja
je veoma bitna, ali
dobrih učitelja je
generalno veoma
Trebalo bi da
dopunjuju jedan
drugog. Smatram da bi
svaki učitelj trebalo da
zna kakva ponuda
postoji u gradu i da
svoje učenike upućuje
na njih, kao i da ih
organizovano vodi. Sa
druge strane, sve
kulturne institucije bi
morale da kontinuirano
sarađuju sa školama
nudeći im svoje
Na žalost kao
veoma slabu,
iako sam svestan
da od svih
institucija KCP
ima najbogatiju
ponudu. Ta
ponuda se ogleda
u organizovanju
nekoliko naših
produkcija, dečje
bijenale i svega
Kulturom za decu se
u našoj državi niko
ne bavi na način na
koji bi trebalo, i
može se reći da je
skrajnuta. Jedan od
primera za to su
nagrade za decu i
njihovo stvaralaštvo
koje su u odnosu na
nagrade za odrasle
gotovo zanemarene.
Čini mi se da i sve te
strategije i
dokumenta koji se
odnose na
poboljšanje kvaliteta
dečijeg obrazovanja
ostaju samo na
papiru. Delom je za to
kriva država jer ne
izdvaja dovoljno
sredstavaza to, ali sa
druge strane krivi su i
pojedinci na
položajima koji nekad
neće ni da se
Gordana Gajić- Gradska
U poslednjih nekoliko
godina je zanemaren
vaspitni rad u
školama. Delom je to
posledica svega što se
u poslednjih dvadeset
godina dešavalo u
našim krajevima, ali ne
ne mogu da
generalizujem i
kritikujem sve
prosvetne radnike, jer
ih donekle razumem,
ali ne mogu da
opravdam nedostatak
entuzijazma i
nedostatak ljubavi
prema radu sa decom.
Veoma je važno da ova
dva sistema sarađuju
jer imaju zajednički cilj,
a to je vaspitavanje
novih generacija
mladih, odgovornih,
vaspitanih i kulturnih
ljudi koji će biti nosioci
našeg društva.
Sve se vrti oko
Kulturnog centra,
gde se događa
par predstava
Smatram da ne
postoji dovoljno
sadržaja, a oni koji
se plaćaju
namenjeni su
nekolicini dece čiji
roditelji to mogu
da priušte.
Deca apsolutno nisu
kriva. Ona čekaju da
im nešto ponudimo
i pomognemo da u
sebi probude
istraživački duh. Ali
mogu da okrivim nas
odrasle, ulogu
politike, odnos ljudi
prema radu, odnos
ljudi prema kulturi i
umetnosti, odnos
roditelja prema deci
i njihovu svest
prema važnosti
Ivan Jakšić- Istorijski
Mislim da nisu
dovoljno obučeni ili
da nemaju dovoljno
volje da se u toku ove
promene još
ineteresuju i za
umetnost i kulturu.
U školi se uči, a u
kulturi se oseća. A i
osećanja treba da se
uče i vežbaju.
Veoma loša. Niko
ništa ne radi.
Nerad kulturnih
institucija i država.
Najveći problem su
finansijska sredstva.
Boris Matijević- Muzički
Sistem je gotovo
izbacio vaspitnu
delatnost, čime je
nenadoknadiva šteta
razvoju društva.
Generalno su
nezainteresovani jer
nisu motivisani.
To bi bilo idealno,ali
nije tako u praksi.
institucije kulture
organizuju, recimo 20
koncerata godišnje, a
dece u opštini ima
15.000 pri čemu
najveća sala ima manje
Nedovoljna u
kvalitetu i obimu,
mada ima i
programa. Ali ako
predpostavimo da
je minimumalno
da svako dete
jednom mesečno
Nedovoljna ponuda
vaspitno obrazovnih
nepostojanje bolje
Postoje samo
usamljeni pojedinci.
od 500 mesta.
poseti neki
događaj, mozemo
zakljuciti da
prema broju dece,
uslovima i
ponudi, IZRAZITO
je u prilici da
tokom godine ima
tu priliku.
aktivnosti, a pre
svega nepostojanje
zadovoljavanja i
razvoja kulturnih
potreba dece.
Tijana Kuručev- Atelje
Škole na žalost
postaju sve površnije
u prenošenju
ovakvog vida
obrazovanja i suviše
vezane za program.
Zaintersovanost za
razvijanje navika kod
prosvetnih radnika
postoji ali bi ona bila
veća kada bi im se
dalo više prostora za
neformalnan rad i i
pružila mogućnost da
se i sami edukuju
saznaju više
Jako je vazna saradnja
skole i ustanova
kulture na koju danas
sve manje mozemo da
Postoji obilje
sportskih ponuda,
zatim hor koji ima
izuzetnu tradiciju
u našem Pančevu,
pozorište Ateljea
mladih, razne
škole za talente ali
sve manje školica
za pismeno
izražavanje zatim
glumačkih sekcija
Deca su okupirana
stvarima koje
moraju da rade, i u
to često spadaju i
neke od slobodnih
aktivnosti na koje ih
upisuju roditelji, koji
nekada preteruju, i
na koje deca idu na
Željko IvkovićUdruženje učitelja
Veoma su svesni i
svojim aktivnostima
vrše ispravku
nezavisno od
Izuzetno važno. Da bi
rezultati bili bolji i
kulturni sadržaji
raznovrsniji i
prilagođeni uzrastima
Ponuda jedva da
Loša kordinacija
škola, lokalne
zajednice i kulturnih
ustanova , besparica,
pojačana doza kiča,
ili sprečenost
roditelja da daju
podršku deci u
Ana Vilenica- doktorka
nauke o umetnostima i
Mislim da su svesni ali
da taj dodatni napor
koji je potrebno uložiti
npr. da se
organizovano pogleda
neka predstava ili
Smatram da je
neophodno da
ustanove kulture i
škole uspostave bližu i
aktivniju saradnju.
Potrebno je da
Ponuda je jako
loša. Dečje
predstave su
retke, gotovo da
nema projekata
koji aktivno
Loša kulturna
politika. Opšte
potreba dece. Opšti
komunikacije sa
izložba izostaje. Često
stvari ostaju na nivou
obaveznih aktivnosti u
okviru školskih
Snežana Baralić-Bošnjak- Samo su formalno
svesni dok pišu svoje
Sekretarijat za javne
programe rada, gde
službe i socijalna pitanja spominju
neophodnost saradnje
sa ustanovama
kulture, poseta
pozorištima, ali to se
svodi na minimalnu
ustanove kulture rade
više na prilagođavanju
vlastitog programa
najmlađima i da
zajedno sa njima
kreiraju programe.
uključuju decu u
kreativni proces.
Kao pozitivan
primer istakla bih
festival Budi.
njima. Zatim slede
prepreke, jer nisu svi
roditelji u stanju da
plate ulaz na
predstavu koja za
jednog odraslog i
jedno dete košta već
500 din, a čitav
odlazak često iznosi
i mnogo više.
Škole su, zajedno sa
učenicima, sigurna
publika za kvalitetan
kulturni sadržaj
namenjen različitim
kulture treba da, pre
nego što kreiraju svoje
programe rada,
konsultuju ustanove
obrazovanja kako bi se
programi definisali i
prema njima. Trebalo
bi stvarati različita
partnerstva sa
uduženjima građana
koji si bave
kulturom.Škole bi
trebalo da postanu
javni prostori.
Moglo bi i
kvalitetnije, ali
sva sreća što
postoje brojni
akteri, te je
Dobro je što
postoji BUDI,
Deca se moraju
usmeravati ka
vremena, da
razvijaju svoje
talente, da osvajaju
muzeje, pozorišta,
koncerte, biblioteke,
čitaonice ...naročito
u periodu kada oni
upijaju i kada su
radoznala, milsim da
prvih sedam godina
pa i dalje presudne
su u u sticanju
kulturnih navika,
tako da to postaje
stalna kulturna
potreba. Ali društvo
mora da ulaže u ovu
oblast i da ide korak
ispred vremena.
Da li vaša škola ili vi
kao pojedinac
sarađujete sa
gradskim kulturnim
institucijama i kako
biste ocenili tu
Koliko se Strategija
bavi razvojem
dečije umetničke
publike i koje su
aktivnosti planirane
u ovom pravcu?
Tabela 2: Pojedinačna pitanja
Kako biste ocenili
kvalitet kulturne
ponude vaše
institucije za
Da li i kako
sarađujete sa
školama i kako biste
ocenili tu saradnju?
Radovanović- KCP
Na žalost kao
smatram da od
svih institucija u
gradu KCP ima
ponudu, a ona se
ogleda u
nekoliko gostujućih
nekoliko naših
produkcija, dečje
bijenale i svega
nekoliko radionica.
Sa školama imamo
saradnju pre svega
zato što smo mi kao
institucija veoma
uporni i ja lično
imam mnogo
konatakata među
Gordana GajićGradska biblioteka
Kulturnu ponudu
biblioteke bih
ocenila kao
osrednju do slabu,
nedovoljnu kolika
bi mogla da bude. I
ono što se dešava
se dešava na
pojedinaca. Većina
ljudi na radno
mesto gleda kao na
stalan posao u koji
su ušuškani i gde
se od njih ne traži
da rade na sebi
istražujući šta se
sve može raditi i
postići sa tih
Za pet godina koliko
radim na dečjem
odeljenju mogu da
kažem da imamo
slabo razvijenu
saradnju sa
školama, i to se
svodi na nekoliko
entuzijasta koji su
među mojim ličnim
poznanicima, dakle
nem postoji
razvijena međuinstitucionalna
Milan Jakšić-Istorijski
Istorijski arhiv
nema nikakve
programe za decu.
Delom smo sami
krivi ali moram
spomunitu i državu
jer ne odvaja
budžet kojim
bismo pokrili
kadrove koji bi se
bavili ovakvim
S vremena na vreme
srednjoškolci imaju
predavanja u Arhivu,
i organizuje se po
koja izložba.
Nataša Kladarinučiteljica
Naša škola ima dobru
saradnju sa
Redovno smo
informisani o svim
programima i
dešavanjima i rado se
odazivamo i
ucestvujemo u raznim
Predrag Starčevićučitelj
Škola ima saradnju.
Ja imam odličnu
saradnju sa
bibliotekom. Sa
ostalim kulturnim
institucijama nemam
saradnju, ali decu
Snežana Đorđevićučiteljica
Lično se trudim da
sarađujem sa svima, i
svoju školu bih
opisala kao veoma
otvorenu za saradnju.
Branka Veličkovićučiteljica
Sa institucijama
kulture sarađujem i
lično i kao
predstavnik škole, a
isto bih rekla i za
svoje kolege.
A.Vilenica- doktorka
nauke o umetnostima i
Strategija se uopšte
ne bavi razvojem
dečije umetničke
publike. Mislim da
je to veliki propust.
Snežana BaralićBošnjak- Sekretarijat
za javne službe i
socijalna pitanja
U okviru strateškog
doprineće se
uključivanju dece i
mladih u kulturni
život grada ne samo
kroz podsticaj većeg
stvaralaštva za decu
nego i dečijeg
stvaralaštva koje će
se ostvarivati kroz
različte oblike javnih
konkursa, kroz veću
otvorenost i
ustanova kulture,
povezivanjem i
stvaranjem različitih
Apendiks 3: Ideje mogućih aktivnosti za razvoj dečje publike
Letnji umetnički projekat: interdiciplinarne umetničke radionice sa predstavom kao
krajnjim ishodom
Pred kraj školske godine izvrši se anketiranje dece iz pančevačkih škola (uzrasta V-VIII razreda)
kako bi se utvrdilo ko od njih nikuda neće ići preko školskog raspusta i koliko ih je
zainteresovanih da učestvuju u umetničkom projektu, čija će priprema trajati tokom letnjeg
raspusta, a koji će se na početku sledeće školske godine prikazati u svojoj celini. Prilikom
anketiranja, deci bi se objasnilo da je u pitanju interdisciplinarni umetnički projekat čiji će krajnji
rezultat biti predstava, kao i da će čitav proces stvaranja biti sniman i kasnije prikazivan. Kada se
utvrdi broj dece, raspisuje se konkurs na koji se deca prijavljuju.
Sa utvrđenim brojem zainteresovane dece, smišlja se preliminarna struktura umetničke letnje
školice. Od Doma omladine se traži dozvola korišćenja prostora za radionice, a sa Kulturnim
centrom Pančeva se ugovara izvođenje predstave. Školica započinje okupljanjem dece, prilikom
čega se sa njima obrađuju različite teme. Cilj ove prve radionice, bio bi da se utvrdi koja su
njihova interesovanja ili šta oni percipiraju kao dobro i loše u njihovoj sredini, šta bi voleli da
promene u društvu koje ih okružuje itd. Krajnji rezultat ovog razgovora bio bi zajednički
smišljena tema predstave.
Sa utvrđenom temom, deca se dele u radioničke grupe prema onome šta ih najviše zanima, pa
tako dobijamo grupe koje pohađaju muzičko-likovnu, dramsko- književnu i filmsku radionicu.
Zatim slede predavanja koja drže apsolventi fakulteta, ili mladi diplomci istih (likovna
akademija, FDU, muzička akademija itd). Na dramsko-književnoj radionici se zajednički smišlja
scenario koji kasnije ta ista deca i izvode, a na muzičko-likovnoj uvežbava se i smišlja
jednostavna muzika koja će pratiti predstavu („instrumenti“ se prave od recikliranog i drugog
materijala i njima mogu da se proizvode različiti zvuci), dok se u likovnom segmentu ovladava
slikarskim tehnikama a kasnije slikaju kostimi i pravi scenografija. Filmska radionica je
zadužena da snima čitav proces, i da od toga posle napravi dokumentarni film.
Kada ovladaju osnovnim tehnikama u okviru svojih radionica, grupe se spajaju i pohađaju
zajednička predavanja kako bi se ukolipili i zajednički počeli da rade na predstavi. Na taj način,
se prema scenariju i glumi, osmišljava scenografija, izgled kostima, ubacuju se zvuci itd.
Radionice su osmišljene tako da su edukatori tu samo da deci pokažu neke od tehnika, a od dece
se očekuje da aktivno učestvuju u osmišljavanju, da daju svoje ideje kako bi nešto trebalo da
izgleda, zvuči ili izvede. Krajni produkti su predstava koju su celokupno osmislila i izvela deca
sama, i film koji svedoči o čitavom procesu. Predstava bi bila održana kada počne škola, a prihod
sakupljen od karata bio bi namenjen za humanitarne svrhe. Film bi mogao da se upload-uje na
internet kako bi bio dostupan svim vršnjacima, kao i ostalim interesentima.
Na ovaj način postiže se sledeće:
Deca koja ostaju u gradu učestvuju u nečemu kreativnom i na taj način upotpunjuju svoje
slobodno vreme .
Deci je omogućeno da se oprobaju u određenim umetničkim disciplinama kojih nema u
školskom programu
Aktivno participiraju u osmišljavanju, odlučivanju i stvaranju dečijeg umetničkog dela.
Podstaknuti su da izraze ono što primećuju oko sebe i da u vezi sa tim zauzmu stav
Kroz različite discipline oni izražavaju ono što osećaju.
Projektom se angažuju i mladi koji se profesionalno bave umetnošću
Skuplja se novac za neku huanitarnu ili društveno-korisnu akciju
Temom predstave sepromoviše bi neka dobra ideja i dobra volja
Deca učestvuju u timskom radu
Podstiče se dečje stvaralaštvo, po principu „deca stvaraju za decu“
Umetničko obrazovanje: Umetnost i kultura u nastavi stranog jezika
Jezik i umetnost mogu biti veoma komplementarni. Kada neki koncept nije dovoljno jasan samo
u svojoj pisanoj formi, vizuelna ga može dopuniti, isto kao što i pisana forma nekad može
dopuniti nedovoljno jasnu vizuelnu formu. Vekovima unazad, umetnost služi kao sredstvo
vizuelnog izraza kojim se mogu predstaviti najrazličitije ideje. Ona posmatrača može odvesti u
različita vremena i na različita mesta. Isto tako, ona se može iskoristiti kako bi se učenici
upoznali sa različitim delovima vokabulara stranog jezika koji uče. Dakle, ovde govorimo o
korišćenju umetničkog dela kao instrumenta kojim postižemo drugi cilj: usvajanje vokabulara.
Ipak, neosporno je da, korišćenjem baš ovog medijuma, a ne nekog drugog, mi pridajemo
važnost umetnosti, upoznajemo decu sa njom, ona je pamte zajedno sa vokabularom, i uopšte
povećavamo mogućnost da se deca zainteresuju za neko od dela.
Postoji mnogo načina na koje možemo integrisati umetnost, a oni najviše zavise od mašte samog
predavača. Jedan od njih je poseta muzeju ili galeriji na primer. Pančevački Narodni muzej,
otvoren je za posete škola, a postavke koje ima mogu se iskoristiti za učenje ili ponavljanje
vokabulara. Primera radi, veliki broj portreta u pančevačkom muzeju, a koji su slikali naši veliki
majstori (Arsa Todorović, Pavel Đurković, Konstantin Danil, Jovan Popović, Paja Jovanović,
Uroš Predić itd), može se iskoristiti za vokabular koji pokriva delove tela, posebno lica. Ostale
slike i predmeti izložene u Muzeju, mogu se, isto tako, iskoristiti za učenje geometrijskih oblika,
boja, pokreta, pojmova „ovde“ i „tamo“, „veliko“ i „malo“ i uopšte raznih jezičkih jedinica koje
mogu poslužiti u opisivanju, i mogu biti prilagođene različitim uzrastima. Predavanje počinje
uvodom o vremenu u kome su ovi umetnici delovali kao i o stilu koji su koristili na maternjem
Drugi način je nastava na kojoj se koriste reprodukcije slika poznatih slikara, a obnavljanje
gradiva moglo bi da se vrši tako šte se od dece traži da, primera radi, sama crtaju ili slikaju
koristeći određeni stil, sa kojim su prethodno upoznati: impresionizam, kubizam, naivno
slikarstvo itd. Kasnije bi se od njih tražilo da svoje slike opsuju, a mogućnost nošenja slike sa
sobom, ima funkciju podsećanja na vokabular koji je obrađen.
Za decu nižih uzrasta, uvođenje aktivnosti gde se od njih traži da crtaju, boje, seckaju, lepe,
trebalo bi biti neophodno. Pre svega, deca uživaju stvarajući, samim tim su više zainteresovana i
njihova koncentracija je veća, a vizuelna memorija ima daleko veći efekat nego kada je u pitanju
samo puka repeticija onoga što se uči.
Jezičke jedinice koje se mogu obrađivati na ovaj način su brojne: pridevi, brojevi, boje, glagoli,
delovi odeće, pojmovi iz prirode.
Na isti način može se koristiti i film i animirani film. Čak i muzika može biti iskorišćenja za
učenje reči koje opisuju osećanja, i neke druge prideve. Muzika kao pozadina nastave, je takođe
jedan od koncepata umetničkog obrazovanja za koji se smatra da pospešuje celokupnu atmosferu
nastave i preporučuje se od strane stručnjaka za sve predmete.
Dramsko obrazovanje: Čas prirode i društva -Život biljke56
Knjiga koju je izdao Hrvatski centar za dramski odgoj „Igram se a učim“ jeste zbirka raznih ideja
koje pokazuju na koje sve načine i u koje sve predmete je moguće uvesti dramski postupak.
Treba napomenuti, da ideja dramskog postupka nije učenje o tome kako se glumi, već
osnaživanje različitih čulnih događaja koji usvajanje određenih znanja čine zanimljivijim, čime
se oni i lakše pamte. Ipak, kroz razne vidove dramskog postupka, u okviru različitih predmeta,
deci možemo plasirati i predstaviti različite vidove umetnosti, mi različite umetničke forme i
sadržaje približavamo deci, pružamo im priliku da u njima učestvuju, pa možemo očekivati da
ona postane medijum preko koga se ona uče da izražavaju, kao i da je kasnije konzumiraju. U
nastavku je jedna od ideja za čas prirode i društva za učenike nižih razreda:
Ideja preuzeta iz knige „Igram se a učim“
Nakon obrade novih sadržaja
ponavljanja usvojenih pojmova (stabljika, list, , cvet, plod
semenka, tlo, vlažnost, sunce, toplina...) uvodi se vežba tzv. vođene mašte. Vođena mašta je
tehnika koja se izvodi uz muziku koju predavač sam bira kako bi bila što više prilagođena
nastavnoj jedinici koju želi da obradi. Predavač počinje vežbu tako što uz muziku poziva učenike
da zatvorenih očiju, udobno smešteni, sedeći ili ležeći, duboko i smireno dišu i da pokušaju da
zamisle ono što im on govori. Zadatak je zamišljati i doživljavati ono što učitelj zadaje, bez
delovanja u prostoru. Ako, ipak, neko oseti potrebu da se izrazi gestom ili mimikom, može to
učiniti. Učenicima treba naglasiti da se od njih ne očekuje gluma ili prikazivanje, nego unutrašnji
doživljaj. Dakle, učitelj zamoli učenike da vežbu započnu sklupčani na podu zatvorenih očiju i
napominje da uz muziku zamišljaju i pokretima glume ono što im se priča. Njegova priča izgleda
otprilike ovako:
Zamislite da ste semenka iz zrelog ploda koji je pao na zemlju. Dospela si u toplo, vlažno, plodno
tlo. Ugodno ti je, imaš dovoljno vazduha i vlage koja ti prija...Osećaš kako se širiš i
bubriš...Veoma si mala, ali osećaš toplinu tla. Sve više rasteš i uzdižeš se. Želiš da proviriš iznad
tla. Koren ti postaje sve snažniji i sve dublje se uvlači u zemlju...Daje ti stabilnost i crpi hranljive
materije. Ti se hraniš i rasteš...Sada si provirila iznad površine...napolju je lepo. Proletnje sunce
te greje i osvetljava sve oko sebe. Sada osećaš kapi proletnje kiše. I dalje ratseš. Stabljika ti je
sve čvršća. Razvijaš listove, širiš se...
Na ovaj način učitelj vodi učenike kroz stadijume rasta i razvoja biljke, spominjući glavne
delove bilke i njihove osnovne uloge. Vežbu završava kada su formirani zreli plodovi. Tada
stišava muziku a učenici ostaju u položaju u kom su se zatekli, i na poziv učitelja, polako
otvaraju oči. U nastavku rada, poželjno je porazgovarati o doživljaju, o tome ko je bio koja
biljka, u kom stadijumu joj je bilo najlepše a u kom najteže, kao i o drugim temama vezanim za
ovu nastavnu jedinicu.
Biografija autora
Milena Kaličanin rođena je u Pančevu, Srbija, 28.05.1985-te godine.
Diplomirala je na Filološkom fakultetu na katedri za Engleski jezik i književnost, aprila 2009-te
godine. Do sada je radila kao profesor engleskog jezika u više osnovnih i privatnih škola, a bavi
se i prevodilačkim radom.

Strategija razvoja publike uključivanje dece u kulturni