ISTRAŽIVANJA U OBLASTI DRUŠTVENIH NAUKA
U SRBIJI: PREGLED STANJA, KARAKTERISTIČNI
PROBLEMI I PREPORUKE
Redaktori
Ivan Stošić
Bojana Radovanović
Mihajlo Đukić
Beograd, 2013. godine
Izdavač
Institut ekonomskih nauka
Beograd, Zmaj Jovina 12
Tel. (011) 2622-357; faks: (011) 2181-471
E-mail: [email protected]
Za izdavača
Prof. dr Dejan Erić, direktor
Kompjuterska obrada
Zorica Božić
Štampa
SP print, Novi Sad
Tiraž
300 primeraka
ISBN 978-86-89465-04-4

2013. Sva prava zadržana. Ni jedan deo ove knjige ne može biti reprodukovan u bilo kom
vidu i putem bilo kog medija, u delovima ili celini bez saglasnosti izdavača, odnosno autora
priloga.
Sadržaj
PREDGOVOR .................................................................................................. 7
UVOD: ULOGA I ZNAČAJ NAUKE I ZNANJA SA POSEBNIM OSVRTOM NA
DRUŠTVENE NAUKE ...................................................................................... 11
KAPACITETI, PRAKSE I PROBLEMI NAUČNO-ISTRAŽIVAČKE ZAJEDNICE U
SRBIJI ........................................................................................................... 16
UVOD .................................................................................................................... 16
1. PODACI O UZORKU ........................................................................................... 17
2. OBRAZOVANJE I PROFESIONALNA TRAJEKTORIJA ........................................... 20
2.1. Vreme trajanja studiranja...................................................................... 20
2.2. Mesto studiranja ................................................................................... 26
2.3. Studijski boravci u inostranstvu............................................................. 28
2.4. Profesionalna mobilnost istraživača...................................................... 29
3. NAUČNO-ISTRAŽIVAČKE PRAKSE ...................................................................... 30
3.1. Objavljivanje naučnih radova ................................................................ 31
3.2. Učešće u naučno-istraživačkim projektima ........................................... 40
3.3. Učešće na naučnim konferencijama...................................................... 44
3.4. Indeks naučno-istraživačke aktivnosti ................................................... 48
4. VLADANJE STRANIM JEZICIMA I OSPOSOBLJENOST ZA KORIŠĆENJE
KOMPJUTERSKIH PROGRAMA .............................................................................. 54
5. PROBLEMI U NAUČNO-ISTRAŽIVAČKOM RADU, TEŠKOĆE U PREZENTOVANJU
REZULTATA NAUČNO-ISTRAŽIVAČKOG RADA I KOMENTARI U VEZI SA SISTEMOM
VREDNOVANJA NAUČNO-ISTRAŽIVAČKOG RADA U SRBIJI .................................. 57
5.1. Problemi u NIR-u ................................................................................... 61
5.2. Teškoće u prezentovanju NIR-a ............................................................. 66
5.3. Komentari u vezi sa sistemom vrednovanja NIR-a ................................ 71
6. PERSPEKTIVE MLADIH ISTRAŽIVAČA ................................................................ 79
7. PREPORUČENE OBLASTI INTERVENCIJE............................................................ 80
FINANSIRANJE ISTRAŽIVANJA ....................................................................... 83
SAŽETAK................................................................................................................ 83
1. FINANSIRANJE ISTRAŽIVANJA I PAMETAN RAST – STRATEGIJA EVROPA 2020 84
2. SRBIJA I EVROPSKE ZEMLJE – KOLIKO ZAOSTAJEMO?...................................... 85
3
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
3. STRATEŠKI OKVIR FINANSIRANJA NAUKE U SRBIJI – PERSPEKTIVA
FINANSIRANJA ...................................................................................................... 87
4. KARAKTERISTIKE FINANSIRANJA ISTRAŽIVANJA U SRBIJI I PODSTICAJI
MINISTARSTVA ..................................................................................................... 88
5. FINANSIRANJE DRUŠTVENIH I HUMANISTIČKIH NAUKA .................................. 91
6. PREPORUKE ...................................................................................................... 91
PITANJA VREDNOVANJA NAUČNIH REZULTATA ............................................. 94
SAŽETAK................................................................................................................ 94
1. UVOD ................................................................................................................ 94
2. PODACI I NEKI VAŽNI KONCEPTI ....................................................................... 96
3. SADRŽAJNI UZROCI ........................................................................................... 99
4. NEADEKVATAN SISTEM PODSTICAJA.............................................................. 101
5. DOMAĆI AKADEMSKI ČASOPISI ...................................................................... 105
6. STANJE NA UNIVERZITETU.............................................................................. 108
7. PREPORUKE .................................................................................................... 113
POLOŽAJ MLADIH ISTRAŽIVAČA U SRBIJI 2012............................................. 121
SAŽETAK.............................................................................................................. 121
1. UVOD .............................................................................................................. 121
2. SOCIO-EKONOMSKI POLOŽAJ I OPTEREĆENJE MLADIH ISTRAŽIVAČA ........... 126
3. VREDNOVANJE NAUČNOG RADA MLADIH ISTRAŽIVAČA ............................... 128
4. PRIZNAVANJE STRANIH VISOKOŠKOLSKIH ISPRAVA....................................... 130
5. PREPORUKE ZA BOLJU PRAKSU ...................................................................... 131
5.1. Preporuke za poboljšanje socio-ekonomskog položaja mladih
istraživača ................................................................................................... 131
5.2. Vrednovanje ishodišta mladih istraživača u nastavi i nauci ................ 132
5.3. Vrednovanje naučnog rada mladih istraživača ................................... 133
5.4. Preporuke u vezi sa priznavanjem stranih visokoškolskih isprava ...... 133
6. REFORMA NASTAVNOG PROGRAMA U CILJU UNAPREĐENJA ISTRAŽIVAČKOG
RADA................................................................................................................... 134
KA UNAPREĐENJU SARADNJE IZMEĐU NAUČNE ZAJEDNICE I KREATORA
POLITIKA U SRBIJI ....................................................................................... 135
SAŽETAK.............................................................................................................. 135
1. UVOD .............................................................................................................. 135
2. NAUČNA ZAJEDNICA ....................................................................................... 142
4
Sadržaj
3. DONOSIOCI ODLUKA I KREATORI JAVNIH POLITIKA ....................................... 145
OSNIVANJE UDRUŽENJA ISTRAŽIVAČA U OBLASTI DRUŠTVENIH NAUKA ...... 147
UVOD .................................................................................................................. 147
1. STANJE U SRBIJI .............................................................................................. 147
2. OBLICI I KARAKTERISTIKE UDRUŽENJA NAUČNIKA I ISTRAŽIVAČA ................. 149
3. PREDLOG ZA OSNIVANJE UDRUŽENJA ........................................................... 150
5
PREDGOVOR
Publikacija koja je pred Vama deo je projekta Uspostavljanje dijaloga
između zajednice istraživača i donosilaca odluka radi unapređenja kvaliteta
istraživanja u društvenim naukama u Srbiji, koji se realizuje u okviru Regionalnog
programa podrške istraživanju u oblasti društvenih istraživanja na Zapadnom
Balkanu (Regional Research Promotion Programme – RRPP). Pre nego što damo
kratak prikaz publikacije, osvrnućemo se na osnovne ciljeve programa u okviru kog
je inicirana i podržana realizacija ovog projekta.
Regionalni program podrške istraživanju u oblasti društvenih istraživanja na
zapadnom Balkanu (RRPP) ima za cilj podsticanje i promovisanje istraživanja u
društvenim naukama u regionu Zapadnog Balkana. Program se suštinski zasniva
na tri međusobno povezana stuba, to su: 1) podrška istraživanjima u oblasti
društvenih nauka, 2) izgradnja kapaciteta istraživača i istraživačkih organizacija i 3)
povezivanje i bliža saradnja istraživača. RRPP pruža finansijsku podršku
istraživačkim projektima, organizuje seminare, treninge i mentorstva sa vodećim
svetskim stručnjacima, svake godine okuplja istraživače na međunarodnoj
konferenciji pod nazivom „Društvene, političke i ekonomske promene na
Zapadnom Balkanu“.
Program vodi Univerzitet u Friburgu, pod pokroviteljstvom Švajcarske
agencije za razvoj i saradnju (SDC). Implementacija RRPP-a započeta je 2008.
godine, kada je on zamišljen kao trogodišnji program. Institut ekonomskih nauka
je lokalna koordinaciona jedinica od 2010. godine, kada je počela implementacija
ovog programa u Srbiji. Nakon smernica i zaključaka iz pregovora o budućnosti
programa, implementacija RRPP-a je produžena za period jul 2011 – jun 2013. Kao
poseban cilj u ovoj fazi implementacije istaknuto je unapređenje saradnje između
istraživača i kreatora politika radi poboljšanja stanja u društvenim naukama u
zemljama regiona, što upravo i jeste misija projekta Uspostavljanje dijaloga
između zajednice istraživača i donosilaca odluka radi unapređenja kvaliteta
istraživanja u društvenim naukama.
Kao polazna osnova za pripremu projekta Uspostavljanje dijaloga između
zajednice istraživača i donosilaca odluka radi unapređenja kvaliteta istraživanja u
društvenim naukama u Srbiji poslužila je konferencija pod nazivom „Stanje i
perspektive istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji”, organizovana na
7
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
Institutu ekonomskih nauka 14. aprila 2011. Cilj konferencije bio je da se
identifikuju glavni problemi i izazovi sa kojima se suočavaju istraživači u oblasti
društvenih nauka u Srbiji, kao i da se inicira saradnja radi njihovog prevazilaženja.
Glavni izazovi na koje su ukazali učesnici konferencije jesu: niska produkcija
kvalitetnih naučno-istraživačkih radova; nedostatak multidisciplinarnih projekata;
nedostatak primenjenih i empirijskih istraživanja; nedostatak saradnje između
donosilaca odluka i istraživača; nedostatak saradnje između akademskih institucija
i nevladinih organizacija; nedostatak međunarodne saradnje; nedostatak
finansijskih sredstava. Upravo su zaključci i preporuke sa konferencije poslužili u
kreiranju ciljeva ovog projekta.
Projekat ima dva osnovna cilja i to: unapređenje kvaliteta naučne
produkcije u oblasti društvenih nauka i podsticanje primene rezultata istraživanja
u ovoj oblasti nauka u cilju unapređenja društveno-ekonomskog razvoja zemlje.
Kako bi se osnovni ciljevi operacionalizovali, ovaj projekat ima i četiri specifična
cilja. Na prvom mestu, to je prevazilaženje osnovnih izazova za bolji status
društvenih nauka. Naime, učesnici konferencije naveli su niz problema koje bi
trebalo prevazići ili u vezi sa kojima bi trebalo ostvariti napredak, kao što su, na
primer, sistem vrednovanja, nedostatak finansijskih sredstava, međunarodna
saradnja itd. Cilj ovog projekta upravo i jeste da ponudi moguća rešenja ovakvih
problema. Drugi specifični cilj projekta je podsticanje bliže saradnje u okviru
istraživačke zajednice, gde se posebno razmatra mogućnost osnivanja Udruženja
istraživača iz oblasti društvenih nauka. Potom, projekat ima za cilj i podsticanje
saradnje između donosilaca odluka i istraživača. Istraživanja u oblasti društvenih
nauka bi i trebalo da posluže kao osnov za donošenje odluka bitnih za društvenu
zajednicu. Na kraju, ali ne i najmanje važno, promocija istraživanja u oblasti
društvenih nauka i samog projekta jeste četvrti specifični cilj.
Projekat realizuju radna grupa i lokalna koordinaciona jedinica RRPP-a –
Institut ekonomskih nauka, uz podršku Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog
razvoja Republike Srbije. Radnu grupu čine istraživači iz oblasti društvenih nauka,
kao i zaposleni u Ministarstvu i članovi Odbora za društvene nauke pri
Ministarstvu, pri čemu je grupa rodno izbalansirana, a čine je kako redovni
profesori i naučni savetnici, tako i mlađi istraživači, kao i istraživači iz različitih
organizacija – fakulteta, instituta i organizacija civilnog sektora. Radna grupa je
formirana decembra 2011. godine i od tada aktivno radi na realizaciji postavljenih
ciljeva projekta.
8
Predgovor
Jedan od rezultata šest sastanaka i diskusija u okviru radne grupe (koji su
realizovani do decembra 2012. godine) upravo je publikacija Istraživanja u oblasti
društvenih nauka u Srbiji: Pregled stanja, karakteristični problemi i preporuke.
Radna verzija publikacije je predstavljena na konferenciji „Sistemske promene za
bolji status društvenih nauka u Srbiji”, koja je održana 6. decembra 2012. godine.
Cilj konferencije je bio da okupi sve zainteresovane strane i pruži priliku za dijalog
između istraživača i donosilaca odluka radi unapređenja stanja u društvenim
naukama. Članovi radne grupe su na konferenciji predstavili široj istraživačkoj
zajednici i kreatorima politika mere za prevazilaženje osnovnih problema i izazova
istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji. Predlozi članova radne grupe, u
koje su uključeni i komentari i sugestije učesnika konferencije, predstavljeni su u
okviru ove publikacije.
Na kraju, par reči o samoj publikaciji Istraživanja u oblasti društvenih nauka
u Srbiji: Pregled stanja, karakteristični problemi i preporuke. Publikacija ima sedam
priloga, na osnovu kojih su formulisani zaključci i preporuke u vidu predloga za
praktičnu politiku.
Prof. dr Jovan Babić sa Filozofskog fakulteta u Beogradu se u uvodnom
prilogu osvrnuo na značaj i ulogu nauke i znanja u društvu, sa posebnim fokusom
na društvene nauke. Drugi prilog pod nazivom Kapaciteti, prakse i problemi
naučno-istraživačke zajednice u Srbiji pripremili su prof. dr Mina Petrović sa
Filozofskog fakulteta u Beogradu i dr Predrag Cvetičanin iz Centra za empirijske
studije kulture jugoistočne Evrope. Tekst se zasniva na istraživanju koje je
sprovedeno uz podršku Ministarstva prosvete,nauke i tehnološkog razvoja tokom
aprila i maja 2012. godine. Na osnovu uzorka od 626 istraživača, autori su ukazali
na najveće probleme i izazove sa kojima se istraživači u oblasti društvenih nauka
sreću i izneli podatke o tipičnim praksama istraživača u Srbiji, o tome gde najčešće
objavljuju, koliko često učestvuju u istraživačkim projektima, koliko često uzimaju
učešće na naučnim konferencijama, kakvo im je poznavanje stranih jezika,
softvera i sl. Treći prilog pod nazivom Finansiranje istraživanja, bavi se
problemima nedovoljnog ulaganja u nauku, sa posebnim akcentom na finansiranje
istraživanja u društvenim naukama u Srbiji. Ovaj prilog priredili su gđa Marija
Veličković iz Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i Mihajlo Đukić iz
Instituta ekonomskih nauka, RRPP lokalne koordinacione jedinice za Srbiju. Prof.
dr Branko Urošević sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu i prof. dr Dušan Pavlović
sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu pripremili su tekst pod nazivom Pitanja
vrednovanja naučnih rezultata, koji daje osvrt na trenutni sistem vrednovanja
naučnog rada i ukazuje na njegove nedostatke, pružajući predloge za unapređenje
9
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
sistema vrednovanja koji bi podsticao produkciju kvalitetnih naučnih radova.
Prilog Položaj mladih istraživača u Srbiji pripremili su prof. dr Dubravka Valić
Nedeljković sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i mr Marko Kmezić sa Pravnog
fakulteta univerziteta u Gracu. Ovaj tekst daje osvrt na osnovne teškoće sa kojima
se mladi istraživači susreću i predlaže mere za njihovo prevazilaženje, kako bi se
obezbedila bolja perspektiva društvenih istraživanja u Srbiji. Tekst Ka unapređenju
saradnje između naučne zajednice i kreatora politika u Srbiji ističe značaj
društvenih nauka i istraživanja u kreiranju javnih politika i predlaže mere za
unapređenje saradnje između donosilaca odluka i istraživača kako bi se
istraživanja stavila u funkciju donošenja odluka zasnovanih na naučnim
činjenicama. Ovaj tekst su pripremili prof. dr Mirjana Rašević iz Instituta
društvenih nauka, dr Tanja Pavlov iz Grupe 484 i mr Dejan Stanković iz Instituta za
pedagoška istraživanja. Najzad, u poslednjem poglavlju publikacije dat je prilog
Inicijativa osnivanja udruženja istraživača u oblasti društvenih nauka, koji je
pripremila radna grupa.
Mišljenja izneta u ovoj publikaciji su stavovi autora i ne predstavljaju nužno
mišljenja Švajcarske agencije za razvoj i saradnju (SDC), niti Univerziteta u
Friburgu.
April, 2013
Ivan Stošić
Bojana Radovanović
Mihajlo Đukić
RRPP lokalna koordinaciona jedinica za Srbiju
10
UVOD:
ULOGA I ZNAČAJ NAUKE I ZNANJA SA POSEBNIM OSVRTOM NA
DRUŠTVENE NAUKE
Jovan Babić, Filozofski fakultet u Beogradu
Nauka je sredstvo ovladavanja svetom, ali ona je istovremeno i ljudska
institucija. Sa treće strane, iako je proizvod nauke, znanje, jedan od najvažnijih
resursa sa kojima raspolažemo, ono nije puki resurs koji stoji na raspolaganju nego
se mora steći uvek iznova, i to ne samo da bi se steklo nego i da bi se očuvalo.
Sticanje znanja se postiže na jedan od dva načina: obrazovanjem, prenošenjem
znanja koje su postigle prethodne generacije, ali i, jednako važno i za nas ovde još
važnije: istraživanjem i proširivanjem postojećeg opsega znanja. Prvi način sticanja
znanja jeste obrazovanje, dok drugi čini nauku. Nauka ne stoji prosto na
raspolaganju, kao sredstvo spremno za upotrebu, njeno sticanje i čuvanje je
veoma osetljiv i naporan proces. Znanje se ne može prosto uskladištiti i ostaviti da
stoji dok nam ne zatreba, ono mora stalno da se obnavlja. Ova višestruka priroda
nauke stvara određenu napetost u društvenoj artikulaciji nauke, kao i rizike da se
u „proizvodnji“ znanja zastrani u neku od opasnosti koje tu stalno vrebaju.
Jedna od tih opasnosti jeste proizvodnja apstraktnog, „mrtvog“ znanja koje
se, iako izgleda kao stvarno znanje, ne odnosi ni na kakvu stvarnost i zato nema
nikakvu moguću primenu. Ova opasnost je posebno velika za društvene nauke, ali
ona je prisutna u svakoj vrsti znanja. Utisak da se ponekad naročito društvene
nauke doživljaju kao „prazna priča ni o čemu“, iako često fundamentalno
pogrešan, ipak nije uvek sasvim bez osnove; to je tako pre svega zato što
društvene nauke, baveći se slobodom, teže postižu relevantnu predikabilnost, ali i
zato što je kriterijum vrednovanja naučnih rezultata u društvenim naukama spor,
teško uhvatljiv, ponekad i nejasan.
Druga opasnost, možda više prisutna kod prirodnih i, naročito, tehničkih
nauka jeste proizvodnja „instant“ znanja, znanja za jednokratnu upotrebu, znanja
o tome kako da se brzo i efikasno reši neki konkretni zadatak. U prirodi znanja je
da proizvodi neodoljivost primene. Uvek je bilo teško odupreti se iskušenju da se
stečeno znanje ne upotrebi i pre nego što se svi aspekti te upotrebe istraže. Moć
znanja je ogromna, a ova osobina njegove neodoljive upotrebe čini tu moć još
većom. Ali sada vidimo sve veći domen naručenog znanja, znanja koje nastaje ne
11
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
iz intelektualne radoznalosti da se shvati i objasni struktura sveta, već da se ono
proda da bi se odmah upotrebilo, kao gotovo rešenje za konkretni zadatak.
Po svojoj prirodi znanje je međutim univerzalno, pa i kada je njegova
proizvodnja naručena za neku posebnu svrhu ono treba da bude upotrebljivo
tako, univerzalno, što znači i za neodređen broj drugih svrha koje se ne mogu sve
odrediti unapred. Svako pravo znanje se na relevantan način odnosi na neki
segment stvarnosti i može da se proveri i primeni. Ali ono takođe, da bi bilo
naučno a ne samo puko iskustveno znanje, treba da poseduje opštost i da se
njegova primena ne ograničava i svodi na neki strogo unapred određen domen.
Znanje treba da traje i da može da se obnavlja. Znanje se akumuliše i raste,
progres u znanju se i sastoji upravo u tome što svako novo znanje znači trajno
ovladavanje jednim delom strukture sveta i načina na koji se ono u tom delu sveta
može upotrebiti, za dobro ili za zlo, kako oni koji posegnu za njegovom upotrebom
odluče. Pravo znanje je ono koje može da pretenduje, nakon što se završi proces
naučnog istraživanja, da uđe u fundus opšteg znanja i da postane predmet nekog
određenog, makar i tehničkog, obrazovanja, tako što će, nakon što je bilo rezultat
naučnog, istraživačkog, postati predmet obrazovnog procesa.
Ipak, glavna razlika između prirodnih i društvenih nauka je u tome što prve
istražuju uzroke pojava u svetu, onih pojava koje mogu da se objasne uzročno, a
druge istražuju, ali takođe i ispituju, razloge za ono što kao slobodni delatnici
činimo. Prirodne nauke objašnjavaju kako se nešto dešava, kako uzroci daju svoje
posledice. U praktičnom smislu prirodne nauke se bave sredstvima za moguće
ciljeve, one treba da nam daju znanje kako da se ostvari neki cilj koji sebi
postavimo (kako da savladamo reku tako što ćemo preko nje napraviti most ili
ispod nje tunel). Društvene nauke idu malo dalje, one ispituju zašto se pojave u
svetu dešavaju – ne više kako da se nešto uradi nego zašto da se to uradi. To je
zapravo teži i zahtevniji zadatak, i ovde objašnjenje uvek uključuje element
opravdavanja. Dok nas prirodne nauke osposobljavaju da ovladamo prirodom,
društvene nauke treba da nas osposobe da ovladamo sobom, svojom slobodom
koja je moć da se u svetu proizvede posledica koje ne bi bilo da mi nismo odlučili
da je proizvedemo. Društvene nauke se bave ciljevima. Odlučili smo da nešto
ostvarimo, iako smo mogli odlučiti i drugačije. Pitanje sa kojim se ovde suočavamo
jeste da li je trebalo tako postupiti, ili je trebalo postupiti drugačije, šta je korisno i
ispravno da se učini, a šta, iako se može, ne treba da se čini, bilo da je na skriven
način ili dugoročno štetno bilo da je prosto neispravno. Društvene nauke treba da
nas učine boljim ljudima, sposobnim da naprave bolji svet. U tom smislu
društvene nauke su za kvalitetan život čak važnije, i teže, od prirodnih nauka. One
12
Uvod: Uloga i značaj nauke i znanja sa posebnim osvrtom na društvene nauke
treba da nam nešto kažu ne samo o tome šta možemo da uradimo u svetu, nego i
zašto to poželjno i dobro, dok nešto drugo, naizgled ne mnogo različito, nije ni
dobro ni (dugoročno) poželjno. U kontekstu moguće primene njihovih rezultata
društvene nauke treba da, u strukturi znanja, budu nadgradnja prirodnih nauka i
da nam kažu šta je u okviru onog što je prirodno i društveno moguće stvarno
dobro i moralno opravdano.
Ipak, prisustvo ove opravdavalačke dimenzije ciljeva čini društvene nauke
posebno osetljivim na jednu veliku opasnost, a to je opasnost da se naučno
istraživanje pobrka i pomeša sa propovedanjem. Npr. tzv. kritičko znanje često
polazi od skupa unapred zacrtanih ciljeva koji se više ne ispituju nego uzimaju kao
dogmatska pretpostavka, po pravilu pretpostavka o neprikosnovenosti vladajućeg
sistema vrednosti, što nauku pretvara u apologetiku i tehnologiju kako da se
tekuće vrednosti promovišu i pospeše. Time se društvena nauka svodi na nivo
ispitivanja sredstava za unapred postavljene ciljeve koji se sami ne ispituju. Ova
propovednička strana tzv. „angažovane“ nauke radikalno uprošćava društvene
nauke i čini ih upravo suprotnim od onoga što je njihova priroda – da su teške i
zahtevne. Odjednom one su lake i bez velikih zahteva, osim, naravno, potrebe da
se njihov apologetski učinak učini dostupnim što većem broju ljudi. Tako ono što
je u prirodnoj nauci vrlina (mogućnost brze i lake primene) ovde postaje porok:
odustajanje od nepristrasnog istraživanja logike društvene stvarnosti i posao
nametanja važeće vrednosne, ili čak ideološke, paradigme o tome šta je
„ispravno“ a šta „neispravno“.
Ova propovednička, ili indoktrinativna, strana društvenih nauka, pored
pomenute sporosti i teške artikulacije kriterijuma vrednosti naučnih rezultata u
društvenim naukama ponekad proizvodi, naročito u krugovima prirodnih
naučnika, utisak opskurnosti i nevažnosti društvenih nauka. To se jasno vidi u
pojavi različitih redukcionizama koji vode u naturalizaciju vrednosne sfere i njeno
svođenje na „prirodu“ - pojavi da se pitanja vrednosti koje krucijalno zavise od
pretpostavke o postojanju slobode, svedu na objašnenja na osnovu prirodnih
uzroka, hemijskih, psiholoških, evolucionih da bi se pokazalo kako su vrednosti
uzročno objašnjive. To, kada se prihvati, proizvodi utisak da se u društvenim
naukama mnogo i detaljno priča (ili piše) ali da je ta priča u velikoj meri prazna ili
da ide u pogrešnom, nenaučnom, pravcu. Mora se priznati da ovaj utisak nije uvek
bez osnove: on ima svoje opravdanje kad god se u ono što treba da je znanje
značajnije uplete maštanje ili propovedništvo, ili oboje. Kada se ovom doda da,
naročito u zemljama koje još nose breme nasleđa socijalizma, postoji veliki broj
društvenih naučnika čiji se posao sastoji u beskrajnom recikliranju tekućih a često
13
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
prevaziđenih naučnih ili naizgled naučnih teorema, onda nije neshvatljivo da
društvene nauke gube i ono malo društvenog statusa koji su imale.
Ovo su opšti problemi sa kojima se suočavaju društvene nauke. Oni nisu
uvek neposredno vidljivi ali su svejedno efektivno delatni. Na njih se onda
naslanjaju svi oni drugi mnogo vidljiviji problemi na koje se ukazuje u
pojedinačnim poglavljima ove knjige. Oni su, kao što će pažljivi čitalac izvesno
primetiti, veoma raznoliki, ali svi daju svoj učinak na opšti rđav položaj društvenih
nauka u nas. Siromaštvo daje oskudnu osnovu za bilo kakav kvalitet naučnog rada,
u svim naukama, ne samo društvenim. Ipak, iako je siromaštvo i besparica osnova
za većinu problema sa kojima se neposredno suočavamo, ti se problemi ne mogu
do kraja objasniti siromaštvom i besparicom. Iako uz siromaštvo po prirodi stvari
ide korupcija, ipak se može reći da bi uz malo više ozbiljnosti i odgovornosti
mnogo toga moglo da se popravi. Ni tradicija lošeg poslovanja ni ogromno breme
predrasuda koje uporno istrajavaju iz prošlih vremena, ne mogu do kraja
opravdati, pa onda ni biti izgovor, za mnoge aspekte lošeg stanja društvenih
nauka. Zatvorenost, loši, nejasni i često kontraproduktivni kriterijumi evaluacije,
skribomanija, relativno visoka društvena i ekonomska sigurnost naučnih pozicija,
netrasparentnost, nepristupačnost donosilaca društvenih odluka i njihova
nezainteresovanost za rezultate društvenih nauka, imitacija opštih shema bez
udubljivanja u konkretne probleme specifične za naše društvo u sadašnjem
trenutku, važeći sistemi podrazumevanja i uspostavljenih očekivanja (često u
obliku stečenih prava za koje više nema vidljivog razloga postojanja), rezignacija,
nekritičko preuzimanje tuđih vrednosti paralelno sa bežanjem od prihvatanja
kriterijuma vrednovanja koji stoje u osnovi tih vrednosti (neprihvatanje svetskih
standarda), odsustvo adekvatne kontrole i fokusa na istraživačke ciljeve (zbog
čega mnogo toga što se započinje ostaje nezavršeno dok se istovremeno mnogo
toga nepotrebno ponavlja ili radi paralelno), nizak nivo postignutih rezultata,
zatvorenost i strah od konkurencije i suočavanja sa svetom – sve to i još mnogo
toga su faktori koji utiču na stvarno stanje. Mnogi od njih bi mogli da se uklone ili
bar umanje, i svrha projekata kao što je ovaj prikazan u knjizi pred nama i jeste da
se krene sa mrtve tačke i da se neke stvari pokrenu. Možda sporo u početku, ali
ako se postigne određeni zamah, pre svega ako se izađe u svet i ako se izložimo
dejstvu svetskih kriterijuma vrednovanja, sasvim je moguće da se i u neko
dogledno vreme nauka u Srbiji pokrene i počne da proizvodi mnogo više mnogo
boljih rezultata.
U knjizi je prikazano stanje društvenih nauka u Srbiji u ovom trenutku i date
su preporuke ili sugestije o mogućim rešenjima za mnoge goruće probleme.
14
Uvod: Uloga i značaj nauke i znanja sa posebnim osvrtom na društvene nauke
Većinu tih preporuka je moguće implementirati u stvarnu naučnu politiku i naučnu
praksu kod nas. Neke od tih preporuka su opšte, a neke i sasvim konkretne i
precizne.
Na kraju bih, bez ikakve pretenzije na sistematičnost i sveobuhvatnost,
ukazao na nekoliko stvari koje meni izgleda da su u ovom trenutku one najvažnije.
Pre svega, odavno je urgentno potrebno da se izradi kvalitetna baza podataka o
naučnicima i naučnim rezultatima u Srbiji. To je pretpostavka za bilo šta drugo što
bi se uradilo na unapređenju položaja društvenih nauka kod nas. Druge dve stvari
za koje se čini da su od strateškog značaja jesu, prvo, uspostavljanje jedne
hijerarhije ciljeva koja bi bila razuđenija, bolje artikulisana i preciznije obrazložena
od one koja je ponuđena u „Strategiji naučnog i tehnološkog razvoja Republike
Srbije dо 2015“, sa jasno određenim prioritetima i predviđenim načinom
realizacije tih prioriteta i, drugo, uspostavljanje kvalitetnih kriterijuma
vrednovanja, takvih koji bi bili u stanju da sačuvaju postojeći i, takođe, nastupajući
heterogenitet društvenih i ostalih nauka ali i da uspostave precizna merila
vrednovanja pomoću kojih bi se moglo razlučiti šta je zaista od trajne ili barem
trenutne vrednosti a šta je zapravo propovedanje ili čak samo maštanje.
15
KAPACITETI, PRAKSE I PROBLEMI
NAUČNO-ISTRAŽIVAČKE ZAJEDNICE U SRBIJI
Predrag Cvetičanin, Centar za empirijske studije kulture jugoistočne Evrope
Mina Petrović, Filozofski fakultet u Beogradu
UVOD
Istraživanje „Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u
Srbiji” realizovano je u okviru projekta Policy Dialogue Strategic Plan in the Field of
Social Sciences in Serbia, kojim je rukovodila lokalna koordinaciona jedinica RRPPa u Srbiji. Istraživanje je koncipirano u periodu januar – mart 2012. godine, a
prikupljanje podataka obavljeno tokom aprila 2012. godine.
U istraživanju je korišćen standardizovani upitnik sa 28 pitanja. On je poslat
na elektronske adrese oko 1300 istraživača u oblasti društvenih nauka, koji su do
sada učestvovali u projektima podržanim od strane Ministarstvo prosvete, nauke i
tehnološkog razvoja Republike Srbije. Upitnik je takođe bilo moguće popunjavati i
onlajn na internet stranici Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja
Republike Srbije.
Upitnik se sastojao od pet grupa pitanja. U njemu su, najpre, od ispitanika
traženi osnovni podaci, kao što su pol, godina rođenja, naučno-istraživačke
institucije u kojima su zaposleni, departman/odeljenje na kojima rade i njihovo
naučno-istraživačko zvanje. Druga grupa pitanja odnosila se na obrazovnu
trajektoriju ispitanika – gde su i kada diplomirali, magistrirali i stekli titulu doktora
nauka. Treća grupa pitanja ticala se naučno-istraživačkih praksi ispitanika i to:
objavljivanja tekstova u domaćim naučnim časopisima, naučnim časopisima
zemalja iz neposrednog okruženja (jugoistočne Evrope) i naučnim časopisima u
svetu (van regiona jugoistočne Evrope); objavljivanja naučnih monografija (ili
poglavlja u naučnim monografijama) u Srbiji, jugoistočnoj Evropi i u svetu; učešća
na naučnim konferencijama koje su organizovane u ova tri geografska okvira;
učešća u istraživačkim projektima koje je podržalo Ministarstvo nauke ili neki
drugi donator i studijskih boravaka u inostranstvu. Četvrta grupa pitanja se
odnosila na njihovo vladanje stranim jezicima i osposobljenost za korišćenje
kompjuterskih programa. U petoj grupi pitanja (otvorena pitanja) od ispitanika
smo tražili da navedu tri najveća problema sa kojima se suočavaju u svom naučnoistraživačkom radu; da ukažu na tri najveće teškoće na koje nailaze u pokušaju
16
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
prezentovanja/objavljivanja rezultata svog naučno-istraživačkog rada i, na kraju,
da daju komentare u vezi sa sistemom vrednovanja naučno-istraživačkog rada od
strane Ministarstva nauke u poslednih pet godina.
Upitnik je popunilo 655 ispitanika, od kojih se, kako se ispostavilo, jedan
broj bavi prirodnim i tehničkim naukama, te je u bazi, nakon „čišćenja”, ostalo 626
istraživača u oblasti društvenih nauka1 i, u manjem broju, iz humanističkih
disciplina. Radi se u uzorku koji svakako obuhvata više od trećine svih istraživača u
oblasti društvenih nauka zaposlenih u obrazovno-naučnim institucijama u Srbiji (a
gotovo polovinu istraživača u oblasti društvenih nauka iz baze Ministarstva
prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije), što omogućava
relevantne generalizacije u odnosu na čitavu populaciju istraživača koji se bave
društvenim naukama u našoj zemlji.
1. PODACI O UZORKU
Podaci o karakteristikama uzorka se mogu naći u tabelama 1–2 i
grafikonima 1–5.
Tabela 1: Pol ispitanika
Ženski pol
Muški pol
Nema podataka
UKUPNO
Broj ispitanika
308
278
40
626
%
49,2%
44,4%
6,4%
100%
Valid %
52,6%
47,4%
100%
Tabela 2: Starost ispitanika
N
626
Mean
43,30
Std. Deviation
11,36
Prosečna starost ispitanika je 43 godine (uz standardnu devijaciju od 11
godina). Najmlađi ispitanik je imao 24 godine, a najstariji 67 godina, pri čemu je
najviše ispitanika iz uzorka imalo između 31 i 40 godina (213 ispitanika).
1
U predlogu projekta kao društvene nauke određene su ekonomija, pravne nauke,
političke nauke, sociologija, psihologija i obrazovne nauke (pedagogija). Među
anketiranima je bilo 597 ispitanika iz ovih disciplina i još 52 ispitanika iz disciplina koje se
obično određuju kao humanističke (istorija umetnosti, arheologija, studije jezika i
književnosti).
17
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
Grafikon 1: Starosne grupe ispitanika
40,000%
35,800%
30,000%
21,800%
20,000%
18,800%
13,600%
9,900%
10,000%
,000%
21 do 30 god. 31 do 40 god. 41 do 50 god.
51 do 60 god
61 do 70 god.
Među ispitanicima je bilo gotovo tri četvrtine zaposlenih na fakultetima u
državnom vlasništvu (425), nešto više od jedne petine njih je bilo iz naučnoistraživačkih instituta (130), dok su 42 ispitanika bila sa privatnih fakulteta.
Grafikon 2: Tipovi institucija gde rade ispitanici
80,000%
71,200%
60,000%
40,000%
21,800%
20,000%
7,000%
,000%
državni fakulteti
instituti
privatni fakulteti
Najveći broj ispitanika koji rade na državnim fakultetima zaposlen je na
Univerzitetu u Beogradu (157). Po učešću u uzorku slede zatim Univerzitet u Nišu
(109 ispitanika), Univerzitet u Novom Sadu (89 ispitanika) i Univerzitet u
Kragujevcu (57 ispitanika). U istraživanju je učestvovalo i četvoro ispitanika sa
državnog Univerziteta u Novom Pazaru i osmoro ispitanika sa Univerziteta u
Prištini2.
2
U kasnijim statističkim analizama (ukrštanjima podataka) zbog njihove malobrojnosti,
ispitanici koji rade na Univerzitetu u Novom Pazaru i Univerzitetu u Prištini, nisu bili
uključeni u analize. Ali je u poslednjem delu rada, koji se ticao problema u naučno18
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
Grafikon 3: Univerziteti na kojima ispitanici rade
40,000%
37,200%
35,000%
30,000%
25,600%
25,000%
20,900%
20,000%
13,400%
15,000%
10,000%
5,000%
1,900%
,900%
,000%
Univerzitet u Univerzitet u Univerzitet u Univerzitet u Univerzitet u Univerzitet u
Beogradu
Nišu
Novom Sadu Kragujevcu
Prištini
N.Pazaru
Među ispitanicima je bilo najviše ekonomista (145), a potom istraživača iz
oblasti pedagogije (93), pravnih (74) i političkih nauka (57), a u uzorku su u nešto
većem broju bili prisutni i sociolozi (34), filozofi (31) i psiholozi (28).
Grafikon 4: Oblasti nauke
30,000%
26,800%
25,000%
20,000%
15,000%
10,000%
ekonomija
pedagogija
17,200%
14,600%
13,700%
pravo
političke nauke
10,500%
sociologija
6,300%
5,700%
5,200%
filozofija
psihologija
5,000%
ostalo
,000%
I u odnosu na naučno-istraživačka zvanja, postojala je dobra distribucija u
uzorku: 85 asistenata, 7 saradnika u nastavi i 104 istraživača-saradnika; 106
istraživačkom radu (NIR), teškoća u prezentovanju rezultata naučno-istraživačkog rada i
ocene sistema vrednovanja NIR, njihovim odgovorima posvećena dužna pažnja.
19
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
docenata, 72 vanredna profesora i 20 viših naučnih saradnika; 96 redovnih
profesora i 37 naučnih savetnika.
Grafikon 5: Naučno-istraživačka zvanja ispitanika
naučni savetnik saradnik u nastavi
1%
viši naučni saradnik 7%
4%
asistent
16%
istraživač-saradnik
20%
redovni profesor
18%
docent
20%
vanredni profesor
14%
2. OBRAZOVANJE I PROFESIONALNA TRAJEKTORIJA
2.1. Vreme trajanja studiranja
Prva među oblastima koje smo proučavali bila je obrazovna i profesionalna
trajektorija ispitanika. Analizirali smo gde su i kada ispitanici diplomirali,
magistrirali i doktorirali i koliko su trajali periodi magistarskih studija i izrade
doktorata i da li su ispitanici bili na studijskim boravcima u inostranstvu. Pratili
smo i da li postoje razlike u ovim pokazateljima u odnosu na pol ispitanika, starost,
tip institucija u kojima rade, univerzitete na kojima rade i oblast nauke kojom se
bave. Proučavajući pak profesionalnu trajektoriju ispitanika konstruisali smo
indeks mobilnosti (koji predstavlja odnos staža u instituciji u kojoj ispitanici
trenutno rade i ukupnog radnog staža) i ponovo posmatrali razlike u odnosu na
pomenute varijable (pol, starost, tip institucija u kojima rade i univerzitete na
kojima rade, kao i naučnu oblast).
Pokazalo se da je prosečan period trajanja magistarskih studija za ispitanike
u uzorku 7 godina (aritmetička sredina 6,98 godina, uz standardnu devijaciju 4,38).
Najkraći zabeleženi period između završetka studija i završetka magistarskih
20
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
studija bio je 2 godine, a najduži 29 godina3. Kada smo ispitanike podelili u grupe
na osnovu trajanja magistarskih studija pokazalo se da su za najveći broj njih (223)
magistarske studije trajale između 5 i 8 godina; približno jedna četvrtina (158)
ispitanika je magistarske studije završila za manje od četiri godine; osamdeset
jednom ispitaniku je za sticanje magistarske diplome trebalo između 9 i 12 godina,
dok je period magistriranja za 48 ispitanika trajao duže od 12 godina.
Grafikon 6: Grupe na osnovu perioda trajanja magistarskih studija
50,000%
43,700%
40,000%
31,000%
30,000%
15,900%
20,000%
9,400%
10,000%
,000%
Između 1 i 4
godine
između 5 i 8
godina
između 9 i 12
godina
više od 12 godina
Na drugoj strani, prosečan period od odbrane magistarskog rada do
odbrane doktorskog rada (završetka doktorskih studija) za ispitanike u uzorku bio
je šest i po godina (aritmetička sredina 6,40, uz standardnu devijaciju od 3,74).
Najkraći period između magistriranja i doktoriranja bila je 1 godina, a najduži 28
godina. Ponovo je za najveći broj ispitanika (166) bilo potrebno između 5 i 8
godina za izradu doktorske teze; 132 ispitanika su koncipirala i odbranila
doktorsku tezu/okončala doktorske studije u periodu od četiri godine nakon
magistriranja; za 51 ispitanika ovaj period je trajao između 9 i 12 godina, dok je
izrada doktorske teze za 26 ispitanika trajala duže od 12 godina4.
3
Pretpostavka je da se u slučajevima dugih perioda između završetka osnovnih studija i
magistrature radi o ljudima koji su se u međuvremenu bavili drugim poslovima, pre nego
što su se vratili akademskoj karijeri.
4
Nije bilo podataka za 251 ispitanika, od kojih jedan znatan broj još uvek nije okončao
svoje doktorske studije/izradu doktorskog rada.
21
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
Grafikon 7: Grupe na osnovu perioda trajanja izrade doktorskog rada/doktorskih
studija
50,000%
44,100%
45,000%
40,000%
35,100%
35,000%
30,000%
25,000%
20,000%
13,800%
15,000%
6,900%
10,000%
5,000%
,000%
od 1 do 4 godine
između 5 i 8 godina
između 9 i 12 godina
više od 12 godina
Kada smo posmatrali čitav period od završetka osnovnih studija do odbrane
doktorskog rada, pokazalo se da je prosečno trajanje ovog procesa trinaest i po
godina (aritmetička sredina 13,41, standardna devijacija 5,54). Najkraći period
između završetka osnovnih studija i doktoriranja bio je 2 godine, a najduži je
trajao 31 godinu. Među grupama načinjenim na osnovu perioda od završetka
osnovnih studija do doktoriranja najbrojniji su oni ispitanici kod kojih je taj period
trajao između 9 i 12 godina (146). Ispitanika koji su doktorirali u periodu od 8
godina (nakon završetka osnovnih studija) ima 61 (ili 15,8%), dok je za 44
ispitanika (11,4%) ovaj period trajao duže od 20 godina.
Grafikon 8: Grupe na osnovu perioda od završetka osnovnih studija do
doktoriranja
37,900%
40,000%
30,000%
20,800%
20,000%
15,800%
14,000%
11,400%
10,000%
,000%
do 8 godina
od 9 do 12
godina
od 13 do 16
godina
22
od 17 do 20
godina
više od 20
godina
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
Iako samo između trajanja studiranja i oblasti nauke kojom se ispitanici
bave postoji statistički značajna veza5, ipak se u većini posmatranih odnosa
pojavljuju zanimljive pravilnosti. Iako u pogledu trajanja magistarskih studija
(Tabela 3) nema gotovo nikakvih razlika između muškaraca i žena u uzorku (čak je
nešto više ispitanica među onima koji su okončali magistarske studije u periodu od
četiri godine), razlike se pojavljuju u periodu između završetka magistarskih
studija i odbrane doktorskih teza/završetka doktorskih studija (Tabela 4).
Tabela 3: Pol Ispitanika i period trajanja magistarskih studija
Pol ispitanika/
Period do
doktoriranja
Ženski pol
Muški pol
Ukupno
Od 1 do 4
godine
Od 5 do 8
godina
Od 9 do 12
godina
Više od 12
godina
Ukupno
85 (32,2%)
54,5%
71 (30,1%)
45,5%
156 (31,2%)
100%
106 (40,2%)
48,4%
113 (47,9%)
51,6%
219 (43,8%)
100%
46 (17,4%)
58,2%
33 (14,8%)
41,8%
79 (15,8%)
100%
27 (10,2%)
58,7%
19 (9,8%)
41,3%
46 (9,2%)
100%
264 (100%)
52,8%
236 (100%)
47,2%
500 (100%)
100%
Tako se među ispitanicima koji su napisali i odbranili doktorski rad/završili
doktorske studije u periodu od 1 do 4 godine nalazi 61,5% muškaraca i 38,5%
žena, dok je među ispitanicima kojima je za to trebalo više od 12 godina, ovaj
odnos obrnut – 38,5% muškaraca : 61,5% žena (videti Tabelu 4).
Tabela 4: Pol ispitanika i period između završetka magistarskih studija i
doktoriranja
Pol ispitanika/
Period do
doktoriranja
Ženski pol
Muški pol
Ukupno
Od 1 do 4
godine
Od 5 do 8
godina
50 (28,9%) 84 (48,6%)
38,5%
51,9%
80 (41,0%) 78 (40,0%)
61,5%
48,1%
130 (35,3%) 162 (44,0%)
100%
100%
5
Od 9 do 12
godina
Više od 12
godina
Ukupno
23 (13,3%)
46,0%
27 (13,8%)
54,0%
50 (13,6%)
100%
16 (9,2%)
61,5%
10 (5,1%)
38,5%
26 (7,1%)
100%
173 (100%)
47,0%
195 (100%)
53,0%
500 (100%)
100%
Koja pri tome nije posebno jaka (lambda = 0,047, pri značajnosti na nivou p >0,05, a
koeficijent kontingencije C = 0,373, na nivou značajnosti p >0,01.
23
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
Ova pravilnost se može uočiti i kada se posmatra čitav period od završetka
osnovnih studija do doktoriranja/završetka doktorskih studija (Tabela 5).
Tabela 5: Pol ispitanika i period od završetka osnovnih studija do doktoriranja
Pol ispitanika/
Period do
Do 8 godina
doktoriranja
Ženski pol
21 (12,1%)
34,4%
Muški pol
40 (19,6%)
65,6%
Ukupno
61 (16,1%)
100%
Od 9 do 12 Od 13 do 16 Od 17 do 20 Više od 20
godina
godina
godina
godina
63 (36,2%) 40 (23,0%)
44,4%
50,6%
79 (38,7%) 39 (19,1%)
55,6%
49,4%
142 (37,6%) 79 (20,9%)
100%
100%
27 (15,5%)
50,9%
26 (12,7%)
49,1%
53 (14,0%)
100%
Ukupno
23 (13,2%) 174 100%)
53,5%
46,0%
20 (9,8%) 204 (100%)
46,5%
54,0%
43 (11,4%) 378 (100%)
100%
100%
Ako o odsustvu razlika u sposobnostima svedoči period u kome su završavali
magistarske studije, onda je smislena pretpostavka da se ovo „kašnjenje” u
završetku doktorskih studija ispitanica može u prvom redu pripisati drugačijim,
odnosno težim uslovima u periodu kasnih dvadesetih/ranih tridesetih godina
života, koji su vezani za rađanje i čuvanje dece – što je nešto što zaslužuje zasebnu
studiju.
Kada smo posmatrali period trajanja studiranja u odnosu na tip institucija
gde ispitanici rade, nisu se pojavile statistički značajne razlike, ali je primetno da
ispitanici koji rade na naučno-istraživačkim institutima i fakultetima u privatnom
vlasništvu nešto brže dolaze do magistarskih i doktorskih diploma od ispitanika
koji rade na državnim fakultetima.
Tabela 6: Tip institucija gde ispitanici rade i period od završetka osnovnih studija
do doktoriranja
Pol ispitanika/
Period do
doktoriranja
Fakulteti u
drž. vlasništvu
Naučnoistraž. instituti
Fakulteti u
priv.
vlasništvu
Ukupno
Do 8 godina
Od 9 do 12 Od 13 do 16 Od 17 do 20 Više od 20
godina
godina
godina
godina
Ukupno
43 (14,6%) 112 (38,1%) 64 (21,8%)
70,5%
76,7%
80,0%
12 (18,8%) 22 (34,4%) 12 (18,8%)
19,7%
15,1%
15,0%
6 (22,2%) 12 (44,4%) 4 (14,8%)
9,8%
8,2%
5,0%
43 (14,6%)
79,6%
8 (12,5%)
14,8%
3 (11,1%)
5,6%
32 (10,9%) 294 (100%)
72,7%
76,4%
10 (15,6%) 64 (100%)
22,7%
16,6%
2 (7,4%)
27 (100%)
4,5%
7,0%
61 (15,8%) 146 (37,9%) 80 (20,8%)
100%
100%
100%
54 (14,1%)
100%
44 (11,4%) 385 (100%)
100%
100%
24
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
Nešto slično se može reći i za odnos između dužine trajanja studija i rada na
univerzitetima u državnom vlasništvu u Srbiji. Mada nije statistički značajan,
primetan je trend da ispitanici koji rade na univerzitetima u Beogradu i Novom
Sadu ranije završavaju magistarske i doktorske studije od svojih kolega koji rade
na univerzitetima u Nišu i Kragujevcu.
Tabela 7: Univerzitet gde ispitanici rade i period od završetka osnovnih studija do
doktoriranja
Univerziteti/
Period do
doktoriranja
Univerzitet u
Beogradu
Univerzitet u
Novom Sadu
Univerzitet
u Nišu
Univerzitet u
Kragujevcu
Univerzitet u
Novom
Pazaru
Univerzitet u
Prištini
Ukupno
Do 8 godina
Od 9 do 12 Od 13 do 16 Od 17 do 20 Više od 20
godina
godina
godina
godina
18 (17,3%) 45 (43,3%) 18 (17,3%) 13 (12,5%)
42,9%
40,2%
28,1%
30,2%
14 (21,5%) 27 (41,5%) 14 (21,5%) 3 (4,6%)
33,3%
24,1%
21,9%
7,0%
4 (5,0%) 31 (38,8%) 23 (28,8%) 15 (18,8%)
9,5%
27,7%
35,9%
34,9%
5 (14,3%) 7 (20,0%) 8 (22,9%) 8 (22,9%)
11,9%
6,3%
12,5%
18,6%
1 (33,3%) 1 (33,3%) 1 (33,3%)
0 (0,0%)
2,4%
0,9%
1,6%
0,0%
10 (9,1%)
31,1%
7 (10,8%)
21,9%
7 (8,8%)
21,9%
7 (20,0%)
21,9%
0 (0,0%)
0,0%
Ukupno
104 100%)
35,5%
65 (100%)
22,2%
80 (100%)
27,3%
35 (100%)
11,9%
3 (100%)
1,0%
0 (0,0%)
1 (16,7%)
0 (0,0%)
4 (66,7%) 1 (16,7%) 6 (100%)
0,0%
0,9%
0,0%
9,3%
3,1%
2,0%
42 (14,3%) 112 (38,2%) 64 (21,8%) 43 (14,7%) 32 (10,9%) 293 (100%)
100%
100%
100%
100%
100%
100%
Kao što smo već pomenuli, znatnije razlike u periodu trajanja studiranja
pojavile su se kada smo u razmatranje uveli naučne discipline kojima se ispitanici
bave. Ono što se može primetiti u Tabeli 8 jeste da ispitanici koji se bave pravnim
naukama daleko brže od drugih završavaju magistarske i doktorske studije. Pored
njih, nešto veću efikasnost u završetku magistarskih i doktorskih studija imamo
kod istraživača iz oblasti psihologije, političkih nauka i ekonomije.
25
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
Tabela 8: Oblast nauke kojom se ispitanici bave i
period od završetka osnovnih studija do doktoriranja
Oblast nauke/
Period do
doktoriranja
Ekonomija
Pravo
Sociologija
Psihologija
Filozofija
Pedagogija
Defektologija
Političke nauke
Ostalo
Ukupno
Do 8 godina
Od 9 do 12
godina
Od 13 do 16
godina
Od 17 do 20
godina
Više od 20
godina
Ukupno
18 (10,5%)
17,9%
18 (29,0%)
32,1%
3 (10,3%)
5,4%
5 (25,0%)
8,9%
3 (17,6%)
5,4%
2 (4,1%)
3,6%
1 (7,1%)
1,8%
5 (20,8%)
8,9%
9 (25,0%)
16,1%
56 (16,2%)
100%
46 (48,4%)
36,5%
20 (32,3%)
15,9%
10 (34,5%)
7,9%
8 (40,0%)
6,3%
8 (47,1%)
6,3%
8 (16,3%)
6,3%
7 (50,0%)
5,6%
9 (37,5%)
7,1%
10 (27,8%)
7,9%
126 (36,4%)
100%
22 (23,2%)
28,6%
12 (19,4%)
15,6%
9 (31,0%)
11,7%
3 (15,0%)
3,9%
5 (29,4%)
6,5%
14 (28,6%)
18,2%
3 (21,4%)
3,9%
4 (16,7%)
5,2%
5 (13,9%)
6,5%
77 (22,3%)
100%
11 (11,6%)
22,4%
7 (11,3%)
14,3%
4 (13,8%)
8,2%
3 (15,0%)
6,1%
1 (5,9%)
2,0%
13 (26,5%)
26,5%
1 (7,1%)
2,0%
2 (8,3%)
4,1%
7 (19,4%)
14,3%
49 (14,2%)
100%
6 (6,3%)
15,8%
5 (8,1%)
13,2%
3 (10,3%)
7,9%
1 (5,0%)
2,6%
0 (0,0%)
0,0%
12 (24,5%)
31,6%
2 (14,2%)
5,3%
4 (16,7%)
10,5%
5 (13,9%)
13,2%
38 (11,0%)
100%
95 (100%)
27,5%
62 (100%)
17,9%
29 (100%)
8,4%
20 (100%)
5,8%
17 (100%)
4,9%
49 (100%)
14,2%
14 (100%)
4,0%
24 (100%)
6,9%
36 (100%)
10,4%
346 (100%)
100%
U odnosu na sve prikazane rezultate trebalo bi naglasiti da je ispitivano
isključivo trajanje magistarskih studija i izrade doktorske disertacije/trajanje
doktorskih studija. To ne govori baš ništa o kvalitetu radova, što bi trebalo da
bude posebna tema istraživanja i svakako zaslužuje i veću pažnju.
2.2. Mesto studiranja
Od ispitanika smo u upitniku tražili da navedu gde su i kada diplomirali,
magistrirali i doktorirali. Zanimalo nas je, između ostalog, i koliko je ispitanika
diplomiralo (magistriralo, doktoriralo) na univerzitetima u Srbiji, u bivšim
jugoslovenskim republikama i u inostranstvu. Nasuprot našim očekivanjima,
pokazalo se da ogromna većina ispitanika koja radi u naučno-istraživačkim
ustanovama u Srbiji (preko 90%) ima obrazovna iskustva koja su vezana isključivo
za univerzitete u Srbiji.
Tako je, na primer, u inostranstvu diplomiralo samo šest ispitanika, a njih
dvadeset dvoje je diplomiralo na univerzitetima neke od bivših jugoslovenskih
republika. Među onima koji su završili magistarske studije je trideset troje njih koji
26
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
su magistrirali u inostranstvu i deset onih koji su završili magistarske studije u
nekom od jugoslovenskih univerzitetskih centara. Dvadeset petoro anketiranih je
doktoriralo u inostranstvu, uz još šestoro drugih koji su doktorsku diplomu stekli
izvan Srbije (u bivšim jugoslovenskim republikama). Ovi podaci protivreče
svakodnevnom iskustvu koje imamo kao članovi istraživačke zajednice u Srbiji,
koje uključuje lična poznanstva sa relativno velikim brojem ljudi koji su studirali u
inostranstvu. Moguće je (ali nije bilo načina da to proverimo u ovom istraživanju)
da je znatan broj onih koji su završavali studije u inostranstvu napustio zemlju ili
akademsku karijeru, ili pak nije ni dobio priliku da započne ili nastavi istraživačku i
akademsku karijeru u Srbiji.
Grafikon 9: Gde su ispitanici diplomirali
100%
Grafikon 10: Gde su ispitanici
magistrirali
100%
095%
092%
080%
080%
060%
060%
040%
040%
020%
020%
004%
u Srbiji
u SFRJ u inostranstvu
Grafikon 11: Gde su ispitanici doktorirali
100%
092%
080%
060%
040%
020%
002%
007%
000%
u Srbiji
006%
000%
001%
000%
u Srbiji
002%
u SFRJ u inostranstvu
27
u SFRJ u inostranstvu
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
2.3. Studijski boravci u inostranstvu
Jedno od pitanja u upitniku bilo je i da li su ispitanici bili na studijskim
boravcima u inostranstvu dužim od mesec dana. Ispitanike smo zamolili da
navedu, po vlastitoj proceni, dva najvažnija takva studijska boravka (ukoliko su na
njima bili), kao i godinu, zemlju i instituciju za koju je studijski boravak bio vezan.
Prema dobijenim rezultatima, na bar jednom studijskom boravku u inostranstvu
bilo je pedeset šest ispitanika, a na dva takva boravka (ili više njih) četrdeset
petoro istraživača (ukupno 16% uzorka). Pokazalo se da veliku većinu onih koji su
bili na studijskim boravcima u inostranstvu (preko 90%) čine istraživači koji su se
školovali u zemlji, odnosno da studijski boravci nisu bili rezervisani za ljude koji su
se obrazovali u inostranstvu.
Grafikon 12: Studijski boravci u inostranstvu
Analize su pokazale da nema razlika u pogledu pola ispitanika koji su bili na
studijskim boravcima u inostranstvu. Istraživači koji rade na fakultetima u
državnom vlasništvu nešto su češće bili na studijskim boravcima od svojih kolega iz
naučnih instituta i sa privatnih fakulteta, kao što su i zaposleni na Univerzitetu u
Beogradu češće koristili ovaj oblik usavršavanja od drugih. Istraživači u oblasti
pravnih, političkih nauka i sociologije su više od drugih odlazili u inostranstvo na
usavršavanje, a, kao što je bilo očekivano, među ispitanicima iz, po godinama i po
zvanju, starijih grupa, bilo je više onih koji su boravili u inostranstvu radi stručnog
usavršavanja.
28
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
2.4. Profesionalna mobilnost istraživača
Mobilnost istraživača smo računali kao količnik dužine staža u instituciji u
kojoj trenutno rade i dužine ukupnog staža ispitanika6. Pokazalo se da 71,2%
ispitanika još uvek radi u instituciji u kojoj se prvi put zaposlilo. Kao što se može
videti na Grafikonu 13, to nije karakteristika samo istraživača najmlađe generacije
(koji su relativno nedavno stupili u radni odnos), nego je prisutno među
istraživačima svih generacija. Tako, na primer, od 213 istraživača starosti od 31 do
40 godina, njih 169 (79,3%) radi u istoj instituciji od početka svoje karijere, kao i
osamdeset osmoro (67,7%) od 130 istraživača u starosnoj grupi između 41 i 50
godina. Štaviše, samo je u najstarijoj generaciji (61 do 70 godina) procenat onih
koji su radili još u nekoj instituciji (pored one u kojoj trenutno rade) veći u odnosu
na one koji nisu profesionalno mobilni).
Grafikon 13: Starosne grupe ispitanika i njihova profesionalna mobilnost
u istoj instituciji
100,000%
i u drugim institucijama
90,100%
90,000%
79,300%
80,000%
67,700%
70,000%
60,700%
60,000%
50,000%
39,300%
40,000%
10,000%
44,100%
32,200%
30,000%
20,000%
55,900%
20,700%
9,900%
,000%
18 - 30
31 - 40
41 - 50
51 - 60
61 - 70
Naravno, mobilnost nije nekakva vrednost po sebi, na kojoj bi trebalo
insistirati zbog nje same, nego odsustvo mobilnosti istraživača na fakultetima i
institutima posredno pokazuje odsustvo takmičenja i prilike da na ta radna mesta
dođu drugi, mlađi i bolji. Uprkos periodičnim „izborima” jednom „okupirano”
6
Otud su granične vrednosti indeksa od 0 do 1, gde 1 označava da ispitanici rade u istoj
ustanovi od kada su se zaposlili.
29
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
radno mesto u instituciji se najčešće zadržava do penzije. To podiže barijere koje
faktički onemogućavaju ulaz drugim istraživačima iste generacije (često onima koji
se vraćaju sa školovanja iz inostranstva i donose nova znanja i nova istraživačka i
obrazovna iskustva), a naročito mladima. A ovo odsustvo cirkulacije ljudi najčešće
dovodi i do odsustva cirkulacije ideja.
* * *
Dosadašnje analize su jasno ukazale na to da je nekadašnji sistem
magistarskih studija i izrade doktorskog rada bio neefikasan i da je, sa tog
stanovišta, uvođenje trogodišnjih doktorskih studija bio opravdan potez. Značajan
nalaz je i da relativno mali broj istraživača iz oblasti društvenih nauka koji rade u
naučno-istraživačkim ustanovama u Srbiji ima iskustva sa obrazovanjem izvan
zemlje, kao i da je mali broj njih bio na stručnom usavršavanju u inostranstvu. I, na
kraju, da je nivo profesionalne mobilnosti istraživača u Srbiji izuzetno nizak i da
gotovo tri četvrtine istraživača još uvek radi u ustanovi u kojoj su se prvi put
zaposlili.
3. NAUČNO-ISTRAŽIVAČKE PRAKSE
U ovom segmentu istraživanja pratili smo naučno-istraživačke aktivnosti
ispitanika: objavljivanje tekstova u naučnim i stručnim časopisima u zemlji,
jugoistočnoj Evropi (JIE) i svetu; objavljivanje monografija/poglavlja u
monografijama (u zemlji, JIE i svetu)7; učešće u naučnim projektima (koje je
finansiralo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i koje su finansirali
drugi donatori)8; učešće na naučnim konferencijama (u zemlji, JIE i svetu)9. Ponovo
7
Ispitanike smo zamolili da navedu poslednja dva rada koja su objavili u domaćim naučnim
časopisima, časopisima u regionu jugoistočne Evrope i naučnim časopisima u svetu (izvan
regiona JIE); kao i nazive časopisa, godinu objavljivanja tekstova i listu citiranosti na kojoj
se nalazi časopis (ako se nalazi na nekoj od njih). Pored toga, tražili smo da daju naziv
poslednje monografije ili poglavlja u monografiji koju su objavili u poslednjih pet godina
kod domaćih izdavača, naziv izdavača i godinu kada je monografija objavljena. Zamolili
smo i da napišu naziv poslednje monografije ili poglavlja u monografiji koje su objavili kod
izdavača u zemljama jugoistočne Evrope ili inostranstvu izvan ovog regiona te, ponovo,
naziv izdavača i godinu objavljivanja. I na kraju, od istraživača smo tražili da navedu, po
vlastitom sudu, tri najznačajnija naučna rada u poslednjih pet godina, uz naziv
izdavača/naučnog časopisa i godinu njihovog objavljivanja.
8
U anketi smo u dva pitanja od ispitanika tražili da daju nazive poslednja dva naučnoistraživačka projekta u kojima su učestvovali, a koje je finansiralo Ministarstvo prosvete,
nauke i tehnološkog razvoja (kao i podatke o nosiocu projekta i godini njihove realizacije),
30
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
smo analizirali i da li se pojavljuju (i kakve su) razlike u odnosu na pol ispitanika,
starost, tip institucija u kojima rade, univerzitet na kome rade, naučno-istraživačka
zvanja i oblast naučne delatnosti kojom se bave.
3.1. Objavljivanje naučnih radova
U najvećem delu, članovi istraživačke zajednice u oblasti društvenih nauka u
Srbiji objavljivali su svoje radove u domaćim naučnim i stručnim časopisima. Od
626 anketiranih, dva rada ili više njih objavilo je 536 ispitanika, a bar jedan rad još
43 ispitanika (ukupno je u domaćim časopisima radove objavilo 579 ispitanika –
85,6% uzorka). Već u slučaju časopisa u neposrednom okruženju, tj. u zemljama
jugoistočne Evrope (bivše jugoslovenske republike, Albanija, Bugarska i Rumunija),
taj broj se smanjio ispod polovine uzorka, odnosno ispod četvrtine uzorka (za dva
rada i više radova). U časopisima iz Jugoistočne Evrope (JIE) je dva rada objavilo
157 ispitanika, a bar jedan rad još 133 ispitanika. U časopisima u inostranstvu
(izvan regiona jugoistočne Evrope) dva rada (i više radova) objavilo je samo nešto
više od deset posto anketiranih (81 ispitanik), a bar jedan rad 74 ispitanika. (videti
Grafikon 13).
Grafikon 13: Objavljivanje radova u naučnim časopisima (u zemlji, jugoistočnoj
Evropi i svetu)
100,000%
85,600%
74,800%
80,000%
56,500%
60,000%
40,000%
20,000%
7,500%
6,900%
25,000%
18,500%
dva rada
jedan rad
nisu objavili
12,900%
12,300%
,000%
domaći časopisi
JIE časopisi
svetski časopisi
kao i da navedu poslednja dva naučno-istraživačka projekta čiji su bili deo (a nije ih
finansiralo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja), uz podatke o
finansijeru/naručiocu projekta, nosiocu projektnih aktivnosti i godini realizacije projekta.
9
Pored naziva poslednjih konferencija na kojima su učestvovali (u Srbiji, u regionu JIE i u
svetu) od anketiranih smo tražili podatke o organizatoru konferencije, mestu i godini
njenog održavanja i nazivu rada koji su prezentirali.
31
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
Sličnu situaciju imamo i u slučaju objavljivanja naučnih monografija (i
poglavlja u monografijama). U poslednih pet godina naučnu monografiju u Srbiji je
objavilo 418 ispitanika, a poglavlje u monografiji još 108 ispitanika (ukupno 84%
uzorka). S druge strane, monografije (i poglavlja u naučnim monografijama) u
zemljama jugoistočne Evrope i kod izdavača u svetu (izvan JIE) objavilo je po 15%
anketiranih. Izdavači iz zemalja jugoistočne Evrope objavili su monografije 24
istraživača iz Srbije, a poglavlja u monografijama je objavilo još 69 ispitanika. U
slučaju svetskih izdavača, naučne monografije istraživača iz Srbije objavio je 21
izdavač, dok je poglavlja u monografijama objavilo još 70 istraživača (Grafikon 14).
Grafikon 14: Objavljivanje naučnih monografija i poglavlja u monografijama
(u zemlji, jugoistočnoj Evropi i svetu)
90,000%
80,000%
70,000%
60,000%
50,000%
monografije
40,000%
poglavlja
30,000%
nisu objavili
20,000%
10,000%
,000%
Domaći izdavači
JIE izdavači
svetski izdavači
U pokušaju da naše analize prevaziđu čisto deskriptivni nivo, izvršili smo
klasifikaciju praksi objavljivanja naučnih radova istraživača u oblasti društvenih
nauka u Srbiji. Imajući u vidu da smo od ispitanika tražili da navedu prakse
objavljivanja vezane za po dva naučna rada objavljena u časopisima u Srbiji, u
jugoistočnoj Evropi i u inostranim časopisima (van jugoistočne Evrope) i za
monografije (ili poglavlja u monografijama) u istim ovim geografskim okvirima,
maksimum objavljenih radova bio je devet. U odnosu na nivo publikovanja
razvrstali smo ispitanike (ne praveći razliku između toga, gde su i koji radovi
objavljeni) u četiri grupe: one koje karakteriše nizak nivo publikovanja (1–2
32
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
objavljena rada10); prosečan nivo publikovanja (3–4 objavljena rada); visok nivo
publikovanja (5–6 objavljenih naučnih radova) i izuzetno visok nivo publikovanja
(7–9 objavljenih radova). Dobijeni rezultati mogu se videti u Tabeli 9.
Tabela 9: Grupe prema nivou publikovanja
Nizak nivo publikovanja
Prosečan nivo publikovanja
Visok nivo publikovanja
Izuzetno visok nivo publikovanja
Ukupno
Broj ispitanika
112
291
163
60
626
%
17,9%
46,5%
26,0%
9,6%
100,0%
Valid %
17,9%
46,5%
26,0%
9,6%
100,0%
Među istraživačima muškog i ženskog pola nema statistički značajnih razlika
u pogledu nivoa publikovanja, s tim što su visok nivo i izuzetno visok nivo
publikovanja nešto prisutniji kod istraživača muškog pola.
Tabela 10: Pol ispitanika i grupe prema nivou publikovanja
Grupe prema nivou publikovanja
Pol ispitanika
Ženski
Muški
Ukupno
Nizak nivo
publikovanja
Prosečan nivo
publikovanja
Visok nivo
publikovanja
46 (14,9%)
54,8%
38 (13,7%)
45,2%
84 (14,3%)
100,0%
155 (50,3%)
55,0%
127 (45,7%)
45,0%
282 (48,1%)
100,0%
79 (25,6%)
49,4%
81 (29,1%)
50,6%
160 (27,3%)
100,0%
Izuzetno
visok nivo
publikovanja
28 (9,1%)
46,7%
32 (11,5%)
53,3%
60 (10,2%)
100,0%
Ukupno
308 (100%)
52,6%
278 (100,0%)
47,4%
586 (100,0%)
100,0%
Među istraživačima mlađim od 30 godina, veoma mali broj (ispod 10%)
pripada grupama koje karakteriše visok ili izuzetno visok nivo publikovanja.
10
Bez obzira na to da li se radi o naučnom radu objavljenom u domaćem časopisu,
časopisu u regionu jugoistočne Evrope ili svetskom časopisu ili naučnoj
monografiji/poglavlju u monografiji objavljenim u Srbiji, JIE ili svetu.
33
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
Tabela 11: Ispitanici mlađi od 30 godina i grupe prema nivou publikovanja
Broj ispitanika
Valid %
Nizak nivo publikovanja
Prosečan nivo publikovanja
32
42
39,5%
51,9%
Visok nivo publikovanja
Izuzetno visok nivo publikovanja
6
1
7,4%
1,2%
Ukupno
81
100,0%
U Tabeli 12 se može videti da je izuzetno visok nivo publikovanja češći u
naučno-istraživačkim institutima (nego u druga dva tipa naučno-istraživačkih
institucija koje smo posmatrali). U institutima je malo iznad proseka prisutan i
prosečan nivo objavljivanja (što svedoči, verovatno, o dve grupe praksi zaposlenih
u ovim ustanovama). Na fakultetima u državnom vlasništvu prisutan je veći broj
ispitanika koji imaju visok nivo objavljivanja nego kod onih na fakultetima u
privatnom vlasništvu.
Tabela 12: Tip institucija gde ispitanici rade i grupe prema nivou publikovanja
Grupe prema nivou publikovanja
Tip institucije Nizak nivo Prosečan nivo Visok nivo
u kojoj rade publikovanja publikovanja publikovanja
Državni
fakulteti
Instituti
Privatni
fakulteti
Ukupno
66 (15,5%)
71,0%
17 (13,1%)
18,3%
10 (23,8%)
10,8%
93 (15,6%)
100,0%
198 (46,6%)
70,0%
64 (49,2%)
22,6%
21 (50,0%)
7,4%
283 (47,4%)
100,0%
122 (28,7%)
75,8%
30 (23,1%)
18,6%
9 (21,4%)
5,6%
161 (27,0%)
100,0%
Izuzetno visok
nivo
publikovanja
39 (9,2%)
65,0%
19 (14,6%)
31,7%
2 (4,8%)
3,3%
60 (10,1%)
100,0%
Ukupno
425 (100,0%)
71,2%
130 (100,0%)
21,8%
42 (100,0%)
7,0%
597 (100,0%)
100,0%
Visok nivo publikovanja i izuzetno visok nivo publikovanja karakteristični za
ispitanike koji rade na Univerzitetu u Beogradu, dok je izuzetno nizak nivo
publikovanja radova prisutan kod anketiranih istraživača sa Univerziteta u Nišu
(videti Tabelu 13).
34
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
Tabela 13: Univerziteti gde ispitanici rade i grupe prema nivou publikovanja
Grupe prema nivou publikovanja
Univerzitet na
kome rade
Univerzitet u
Beogradu
Univerzitet u
N. Sadu
Univerzitet
u Nišu
Univerzitet u
Kragujevcu
Ukupno
Nizak nivo
publikovanja
19 (12,0%)
28,8%
6 (6,7%)
9,1%
32 (29,4%)
48,5%
9 (15,8%)
13,6%
66 (16,0%)
100,0%
Prosečan nivo
publikovanja
60 (38,0%)
31,4%
43 (48,3%)
22,5%
53 (48,6%)
27,7%
35 (61,4%)
18,3%
191 (46,2%)
100,0%
Visok nivo
publikovanja
61 (38,6%)
51,7%
30 (33,7%)
25,4%
15 (13,8%)
12,7%
12 (21,1%)
10,2%
118 (28,6%)
100,0%
Ukupno
Izuzetno visok
nivo publikovanja
18 (11,4%)
47,4%
10 (11,2%)
26,3%
9 (8,3%)
23,7%
1 (1,8%)
2,6%
38 (9,2%)
100,0%
158 (100,0%)
38,3%
89 (100,0%)
21,5%
109 (100,0%)
26,4%
57 (100,0%)
13,8%
413 (100,0%)
100,0%
Bar među ispitanicima koji su učestvovali u anketi, nije se potvrdilo ono što
znamo kao čestu praksu iz svakodnevnog univerzitetskog života – da redovni
profesori i naučni savetnici, nakon što stignu do najviših naučno-istraživačkih
zvanja, prestaju da se bave naučno-istraživačkim radom i prestaju da objavljuju
svoje radove. Dobijeni rezultati svedoče suprotno – visok nivo publikovanja i
izuzetno visok nivo publikovanja u velikoj su meri prisutni upravo u istraživačkom
delovanju redovnih profesora i naučnih savetnika. Naknadne analize pokazale su i
da se uglavnom radi o naučnim radovima (monografijama i poglavljima u
monografijama) objavljivanim tokom dvehiljaditih godina, a naročito u poslednje
tri godine. Kao što se i moglo očekivati u okolnostima u kojima deluje naučnoistraživačka zajednica u Srbiji – niži nivoi publikovanja su u najvećoj meri prisutni
među asistentima, saradnicima u nastavi i istraživačima-saradnicima11. Treba još
pomenuti da su se jedino u slučaju odnosa između naučno-istraživačkih zvanja
ispitanika i njihove pripadnosti grupama prema nivou publikovanja pojavile
statistički značajne razlike12.
11
U drugim naučnim sredinama upravo od njih se najviše očekuje da objavljuju radove
kako bi dobili priliku da napreduju u naučno-istraživačkoj hijerarhiji.
12
Lambda jednako 0,066, pri nivou značajnosti p > 0,001, a C = 0,460, p > 0,001.
35
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
Tabela 14: Naučno-istraživačka zvanja ispitanika i grupe prema nivou publikovanja
Grupe prema nivou publikovanja
Saradnik
u nastavi
Asistent
Docent
Vanredni
profesor
Redovni
profesor
Istraživač
-saradnik
Viši naučni
saradnik
Naučni
savetnik
Ukupno
Nizak nivo
publikovanja
Prosečan nivo
publikovanja
Visok nivo
publikovanja
4 (57,1%)
5,7%
23 (27,1%)
32,9%
7 (6,6%)
10,0%
5 (6,9%)
7,1%
9 (9,4%)
12,9%
22 (21,2%)
31,4%
0 (0,0%)
0,0%
0 (0,0%)
0,0%
70 (13,3%)
100,0%
3 (42,9%)
1,2%
47 (55,3%)
18,7%
57 (53,8%)
22,7%
23 (31,9%)
9,2%
43 (44,8%)
17,1%
56 (53,8%)
22,3%
7 (35,0%)
2,8%
15 (40,5%)
6,0%
251 (47,6%)
100,0%
0 (0,0%)
0,0%
15 (17,6%)
10,1%
34 (32,1%)
23,0%
34 (47,2%)
23,0%
24 (25,0%)
16,2%
23 (22,1%)
15,5%
8 (40,0%)
5,4%
10 (27,0%)
6,8%
148 (28,1%)
100,0%
Izuzetno visok
nivo
publikovanja
0 (,0%)
0,0%
0 (0%)
0,0%
8 (7,5%)
13,8%
10 (13,9%)
17,2%
20 (20,8%)
34,5%
3 (2,9%)
5,2%
5 (25,0%)
8,6%
12 (32,4%)
20,7%
58 (11,0%)
100,0%
Ukupno
7 (100,0%)
1,3%
85 (100,0%)
16,1%
106 (100,0%)
20,1%
72 (100,0%)
13,7%
96 (100,0%)
18,2%
104 (100,0%)
19,7%
20 (100,0%)
3,8%
37 (100,0%)
7,0%
527 (100,0%)
100,0%
Za drugi tip klasifikacije praksi objavljivanja naučno-istraživačkih radova
(imajući u vidu i šta i gde se objavljuje) koristili smo klaster analizu. Klaster analiza
praksi publikovanja (metodom „najbližeg suseda”13) jasno je među anketiranim
ispitanicima izdvojila tri grupe. Prvu grupu ispitanika (392 ispitanika ili gotovo 63%
uzorka) čine oni koji gotovo isključivo publikuju svoje naučne radove (tekstove,
poglavlja u monografijama i monografije) kod izdavača u Srbiji. Drugu grupu (132
ispitanika – 21% anketiranih) čine istraživači koji publikuju svoje radove u
domaćim časopisima i časopisima jugoistočne Evrope, ali relativno retko u
časopisima u svetu (izvan zemalja neposrednog okruženja). Istraživači iz ove grupe
objavljivali su i monografije/poglavlja u monografijama u Srbiji, ali ne i u
inostranstvu. Za treću grupu istraživača (102 ispitanika – 16%) karakteristično je
da svoje radove objavljuju u naučnim časopisima u Srbiji i u naučnim časopisima u
svetu („preskačući” časopise iz regiona jugoistočne Evrope). I u slučaju
13
K-means cluster – svaki objavljeni rad u naučnim časopisima (u zemlji, regionu JIE i
svetu), kao i svaka objavljena monografija/poglavlje u monografiji kodirani su jedinicom, a
svako odsustvo publikovanja nulom. Klaster analiza rađena je na bazi ove jednostavne
binarne podele.
36
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
monografija/poglavlja u monografijama primetna je ista praksa. Gotovo svi
ispitanici iz ove grupe objavili su monografije ili poglavlja u monografijama kod
domaćih izdavača, a češće su objavljivali u zemljama izvan regiona jugoistočne
Evrope, nego u njemu.
Tabela 13A: Finalni centri klastera
Klaster
1 2 3
Objavljivanje u domaćem časopisu
,90 ,99 ,94
Objavljivanje u drugom domaćem časopisu
,80 ,97 ,94
Da li su objavili tekst u nekom JIE časopisu
,251,00 ,58
Da li su objavili drugi rad u JIE časopisu
,00 ,91 ,36
Da li su objavili rad u nekom svetskom časopisu (izvan JIE)
,08 ,171,00
Da li su objavili i drugi rad u nekom od svetskih časopisa (izvan JIE)
,00 ,02 ,75
Da li su objavili monografiju/poglavlje u monografiji u poslednjih pet godina u ,80 ,89 ,97
Srbiji
Da li su objavili monografiju ili poglavlje u monografiji (u JIE)
,06 ,33 ,25
Da li su objavili monografiju ili poglavlje u monografiji u svetu (izvan JIE)
,07 ,14 ,45
Tabela 13B: Broj slučajeva u svakom od klastera
Klaster
1
2
3
392
132
102
626
Valid
Analize su pokazale da, u pogledu učešća u ovim klasterima koji oličavaju
različite prakse publikovanja, nema gotovo nikakvih razlika između istraživača
muškog i ženskog pola, kao i da su razlike u odnosu na tip institucija u kojima su
zaposleni minimalne.
37
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
Tabela 14A: Finalni centri klastera (istraživači mlađi od 30 godina)
Objavljivanje u domaćem časopisu
Objavljivanje u drugom domaćem časopisu
Klaster
1 2
,95 ,85
,86 ,73
Da li su objavili tekst u nekom JIE časopisu
1,00,00
Da li su objavili drugi rad u JIE časopisu
,24 ,00
Da li su objavili rad u nekom svetskom časopisu (izvan JIE)
,10 ,05
Da li su objavili i drugi rad u nekom od svetskih časopisa (izvan JIE)
,00 ,02
Da li su objavili monografiju/poglavlje u monografiji u poslednjih pet godina u Srbiji ,62 ,65
Da li su objavili monografiju ili poglavlje u monografiji (u JIE)
,10 ,07
Da li su objavili monografiju ili poglavlje u monografiji u svetu (izvan JIE)
,10 ,07
Tabela 14B: Broj slučajeva u svakom od klastera
Klaster
1
2
21,0
60,0
81,0
Valid
Među istraživačima mlađim od 30 godina, klaster analiza je izdvojila dve
grupe. U prvom klasteru se nalaze mladi istraživači koji su, osim u domaćim
časopisima, objavljivali radove i u naučnim časopisima u regionu jugoistočne
Evrope i monografije/poglavlja kod domaćih izdavača. U drugom (većinskom)
klasteru su grupisani ispitanici koji su naučne radove objavljivali isključivo u
domaćim naučnim časopisima, odnosno kod domaćih izdavača.
U odnosu na univerzitete na kojima rade, dobijeni rezultati ukazuju na to da
su u klasteru 1 procentualno prisutniji ispitanici sa Univerziteta u Nišu i
Univerziteta u Kragujevcu, odnosno da je za njih nešto tipičnije objavljivanje
radova samo kod domaćih izdavača. Ispitanici iz drugog klastera su najčešće
zaposleni na Univerzitetu u Novom Sadu – njih karakteriše relativno često
objavljivanje kod izdavača iz regiona jugoistočne Evrope, dok se u trećem klasteru,
koji ukazuje na češće objavljivanje u inostranim časopisima izvan regiona
jugoistočne Evrope nego u ovom, neposrednom okruženju, u najvećoj meri
pojavljuju ispitanici sa fakulteta Univerziteta u Beogradu.
38
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
Tabela 15: Univerziteti gde ispitanici rade i klasteri praksi publikovanja
Univerzitet na
kome rade
Klaster 1
(publikovanje
u Srbiji)
Klaster 2
(publikovanje
u Srbiji i JIE)
Klaster 3
(publikovanje
u Srbiji i svetu)
Ukupno
Univerzitet u
Beogradu
80 (32,4%)
50,6%
Univerzitet u
Novom Sadu
44 (17,8%)
49,4%
Univerzitet u
Nišu
83 (33,6%)
76,1%
Univerzitet u
Kragujevcu
40 (16,2%)
70,2%
247 (100,0%)
59,8%
38 (40,0%)
24,1%
28 (29,5%)
31,5%
14 (14,7%)
12,8%
15 (15,8%)
26,3%
95 (100,0%)
23,0%
40 (56,3%)
25,3%
17 (23,9%)
19,1%
12 (16,9%)
11,0%
2 (2,8%)
3,5%
71 (100,0%)
17,2%
158 (38,3%)
100,0%
89 (21,5%)
100,0%
109 (26,4%)
100,0%
57 (13,8%)
100,0%
413 (100,0%)
100,0%
Ukupno
Zanimljivo je, takođe, da se u klasteru 1 najčešće pojavljuju ispitanici koji se
bave ekonomijom i političkim naukama, u drugom klasteru istraživači koji se bave
pedagogijom i defektologijom, a u trećem klasteru psiholozi, sociolozi i ponovo
defektolozi (videti Tabelu 16).
Tabela 16: Naučna oblast ispitanika i klasteri praksi publikovanja
Oblast nauke u kojoj rade Klaster 1
Ekonomija
Pravo
Sociologija
Psihologija
Filozofija
Pedagogija
Defektologija
Političke nauke
Ostalo
Ukupno
102 (70,3%)
30,4%
44 (59,5%)
13,1%
16 (47,1%)
4,8%
13 (46,4%)
3,9%
18 (58,1%)
5,4%
58 (62,4%)
17,3%
8 (40,0%)
2,4%
41 (71,9%)
12,2%
36 (60,0%)
10,7%
336 (62,0%)
100,0%
Klaster 2
Klaster 3
Ukupno
26 (17,9%)
22,2%
19 (25,7%)
16,2%
10 (29,4%)
8,5%
1 (3,6%)
0,9%
7 (22,6%)
6,0%
30 (32,3%)
25,6%
6 (30,0%)
5,1%
7 (12,3%)
6,0%
11 (18,3%)
9,4%
117 (21,6%)
100,0%
17 (11,7%)
19,1%
11 (14,9%)
12,4%
8 (23,5%) 9,0%
145 (100,0%)
26,8%
74 (100,0%)
13,7%
34 (100,0%)
6,3%
28 (100,0%)
5,2%
31 (100,0%)
5,7%
93 (100,0%)
17,2%
20 (100,0%)
3,7%
57 (100,0%)
10,5%
60 (100,0%)
11,1%
542 (100,0%)
100,0%
39
14 (50,0%)
15,7%
6 (19,4%)
6,7%
5 (5,4%)
5,6%
6 (30,0%)
6,7%
9 (15,8%)
10,1%
13 (21,7%)
14,6%
89 (16,4%)
100,0%
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
Očekivano, imajući u vidu prethodne nalaze, prakse publikovanja tipične za
prvi klaster prisutnije su kod asistenata, saradnika u nastavi i istraživača-saradnika;
na relativno često publikovanje u zemljama jugoistočne Evrope nailazimo kod
vanrednih profesora i viših naučnih saradnika; a najčešće objavljivanje u naučnim
časopisima u inostranstvu (izvan regiona jugoistočne Evrope) imamo kod viših
naučnih saradnika i naučnih savetnika.
Tabela 17: Naučno-istraživačka zvanja i klasteri praksi publikovanja
Naučno-istraživačko zvanje
Saradnik u nastavi
Asistent
Docent
Vanredni profesor
Redovni profesor
Istraživač-saradnik
Viši naučni saradnik
Naučni savetnik
Ukupno
Klaster 1
7 (100,0%)
2,2%
68 (80,0%)
21,5%
60 (56,6%)
19,0%
30 (41,7%)
9,5%
48 (50,0%)
15,2%
82 (78,8%)
25,9%
7 (35,0%)
2,2%
14 (37,8%)
4,4%
316 (60,0%)
100,0%
Klaster 2
0 (0,0%)
0,0%
10 (11,8%)
8,5%
28 (26,4%)
23,9%
23 (31,9%)
19,7%
26 (27,1%)
22,2%
15 (14,4%)
12,8%
6 (30,0%)
5,1%
9 (24,3%)
7,7%
117 (22,2%)
100,0%
Klaster 3
0 (0,0%)
0,0%
7 (8,2%)
7,4%
18 (17,0%)
19,1%
19 (26,4%)
20,2%
22 (22,9%)
23,4%
7 (6,7%)
7,4%
7 (35,0%)
7,4%
14 (37,8%)
14,9%
94 (17,8%)
100,0%
Ukupno
7 (100,0%)
1,3%
85 (100,0%)
16,1%
106 (100,0%)
20,1%
72 (100,0%)
13,7%
96 (100,0%)
18,2%
104 (100,0%)
19,7%
20 (100,0%)
3,8%
37 (100,0%)
7,0%
527 (100,0%)
100,0%
3.2. Učešće u naučno-istraživačkim projektima
Svakako da centralno mesto u naučno-istraživačkom radu imaju istraživački
projekti. Želeći da analiziramo ovaj segment njihovih naučnih praksi, ispitanike
smo zamolili da navedu poslednja dva projekta koje je finansiralo Ministarstvo
prosvete, nauke i tehnološkog razvoja u kojima su učestvovali i još dva projekta u
kojima je donator/naručilac istraživanja bila neka druga institucija/organizacija.
Od njih smo tražili da navedu naziv projekta, organizaciju/instituciju koja je
rukovodila projektom i godinu njegove realizacije.
40
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
U projektima koje je finansiralo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog
razvoja učestvovalo je više od tri četvrtine anketiranih, od toga više od polovine
ispitanika u dva projekta (videti Tabelu 18).
Tabela 18: Učešće u naučno-istraživačkim projektima koje je finansiralo
Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja
Nisu učestvovali u istraživačkim projektima
Učestvovali u jednom projektu
Učestvovali u dva projekta
Ukupno
Broj ispitanika
142
165
319
626
Valid %
22,7%
26,1%
51,0%
100,0%
Stepen učešća u projektima koje su finansirali drugi donatori je znatno niži.
Više od polovine ispitanika u ovim projektima nije učestvovalo, a nešto manje od
jedne trećine je bilo deo dva takva projekta.
Tabela 19: Učešće u naučno-istraživačkim projektima koje su finansirali drugi
donatori
Nisu učestvovali u istraživačkim projektima
Učestvovali u jednom projektu
Učestvovali u dva projekta
Ukupno
Broj ispitanika
342
95
189
626
Valid %
54,6%
15,2%
30,2%
100,0%
Kada smo u obzir uzeli potencijalno učešće na sva četiri istraživačka
projekta, dobili smo distribuciju ispitanika kakva je navedena u Tabeli 20.
Tabela 20: Grupe prema učešću u naučno-istraživačkim projektima
Nisu učestvovali u istraživačkim projektima
Učestvovali u jednom projektu
Učestvovali u dva projekta
Učestvovali u tri projekta
Učestvovali u četiri projekta
Ukupno
41
Broj ispitanika
110
113
175
99
129
626
Valid %
17,6%
18,1%
28,0%
15,8%
20,6%
100,0%
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
Kao u slučaju retko koje druge proučavane aktivnosti u ovom istraživanju,
povezanost između učešća u naučno-istraživačkim projektima i pola ispitanika,
tipa institucije gde rade, univerziteta gde su zaposleni, oblasti nauke kojom se
bave i naučno-istraživačkim zvanjem ispitanika pokazivala je statističku značajnost.
Kao što se može videti u Tabeli 21, ispitanice su procentualno više
učestvovale u naučno-istraživačkim projektima14:
Tabela 21: Pol ispitanika i učešće u naučno-istraživačkim projektima
Pol ispitanika
Ženski
Muški
Ukupno
Nisu
Jedan
Dva
Tri
Četiri
Ukupno
učestvovali projekat projekta projekta projekta
44 (14,3%) 54 (17,5%) 73 (23,7%) 64 (20,8%) 73 (23,7%) 308 (100,0%)
51,8%
51,9%
42,4%
65,3%
57,5%
52,6%
41 (14,7%) 50 (18,0%) 99 (35,6%) 34 (12,2%) 54 (19,4%) 278 (100,0%)
48,2%
48,1%
57,6%
34,7%
42,5%
47,4%
85 (14,5%) 104 (17,7%)172 (29,4%)98 (16,7%)127 (21,7%)586 (100,0%)
100,0%
100,0%
100,0%
100,0%
100,0%
100,0%
Među institucijama, po participaciji u naučno-istraživačkim projektima
prednjače zaposleni u naučnim institutima15.
Tabela 22: Tip institucija u kojima ispitanici rade i učešće u naučno-istraživačkim
projektima
Tip institucije u
Jedan
Dva
Tri
Četiri
Nisu
Ukupno
kojima
projekta
projekta
projekta
učestvovali projekat
ispitanici rade
Državni
70 (16,5%) 76 (17,9%) 122 (28,7%) 68 (16,0%) 89 (20,9%) 425 (100,0%)
fakulteti
79,5%
71,0%
69,7%
69,4%
69,0%
71,2%
Instituti
10 (7,7%) 16 (12,3%) 47 (36,2%) 22 (16,9%) 35 (26,9%) 130 (100,0%)
15,0%
26,9%
22,4%
27,1%
21,8%
11,4%
Privatni
8 (19,0%) 15 (35,7%) 6 (14,3%)
8 (19,0%) 5 (11,9%) 42 (100,0%)
fakulteti
9,1%
14,0%
3,4%
8,2%
3,9%
7,0%
Ukupno
88 (14,7%) 107 (17,9%) 175 (29,3%) 98 (16,4%) 129 (21,6%) 597 (100,0%)
100,0%
100,0%
100,0%
100,0%
100,0%
100,0%
14
Kao ni druge veze u ovom istraživanju, ni ova veza nije naročito snažna. Merena
statistikom lambda ona iznosi 0,038, pri nivou značajnosti p >0,05. Mereno koeficijentom
kontingenecije na nivou značajnosti p >0,005, C = 0,157.
15
Veza između tipa institucija u kojima su zaposleni i broja projekata u kojima su sarađivali
je lambda = 0,015, p >0,05, a koeficijent kontingencije C = 0,199, p >0,001.
42
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
Što se tiče univerziteta, ispod proseka je učešće u naučno-istraživačkim
projektima ispitanika sa Univerziteta u Kragujevcu, a natprosečno je učešće
anketiranih sa Univerziteta u Beogradu i, posebno, Novom Sadu16 (Tabela 23).
Tabela 23: Univerziteti na kojima su zaposleni i učešće u naučno-istraživačkim
projektima
Univerzitet
u Beogradu
Univerzitet
u Novom Sadu
Univerzitet
u Nišu
Univerzitet u
Kragujevcu
Ukupno
Nisu
učestvovali
12 (7,6%)
17,6%
15 (16,9%)
22,1%
23 (21,1%)
33,8%
18 (31,6%)
26,5%
68 (16,5%)
100,0%
Jedan
projekat
27 (17,1%)
35,5%
8 (9,0%)
10,5%
23 (21,1%)
30,3%
18 (31,6%)
23,7%
76 (18,4%)
100,0%
Dva
projekta
51 (32,3%)
44,0%
25 (28,1%)
21,6%
30 (27,5%)
25,9%
10 (17,5%)
8,6%
116 (28,1%)
100,0%
Tri
projekta
31 (19,6%)
47,7%
12 (13,5%)
18,5%
13 (11,9%)
20,0%
9 (15,8%)
13,8%
65 (15,7%)
100,0%
Četiri
projekta
37 (23,4%)
42,0%
29 (32,6%)
33,0%
20 (18,3%)
22,7%
2 (3,5%)
2,3%
88 (21,3%)
100,0%
Ukupno
158 (100,0%)
38,3%
89 (100,0%)
21,5%
109 (100,0%)
26,4%
57 (100,0%)
13,8%
413 (100,0%)
100,0%
Zanimljivo je da ne samo što ne postoji statistički značajna veza između
oblasti naučnog delovanja i obima participacije u naučno-istraživačkim projektima,
nego se ne mogu uočiti ni neke značajnije razlike (izuzev nešto većeg učešća
istraživača koji se bave sociologijom i psihologijom u četiri projekta).
Na drugoj strani, statistički najsnažnija veza17 ustanovljena je između
naučno-istraživačkih zvanja ispitanika i broja projekata u kojima su učestvovali.
Natprosečno učešće redovnih i vanrednih profesora i viših naučnih saradnika i
naučnih savetnika u naučno-istraživačkim projektima zahtevalo bi pažljivije
tumačenje uz dopunske informacije, ali ono što je izvesno, posebno u slučaju
projekata Ministarstva nauke, jeste da su propozicije konkursa za projekta takve
da one zahtevaju njihovo (makar i formalno) učešće.
16
17
Povezanost ovih varijabli je lambda = 042, p >0,05; C = 0,322, p >0,001.
Povezanost ovih varijabli je lambda = 0,062, p >0,01; C = 0,354, p >0,001.
43
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
Tabela 24: Naučno-istraživačka zvanja ispitanika i učešće u naučno-istraživačkim
projektima
Naučnoistraživačko
zvanje
Saradnik
u nastavi
Asistent
Docent
Vanredni
profesor
Redovni
profesor
Istraživačsaradnik
Viši naučni
saradnik
Naučni
savetnik
Ukupno
Nisu
učestvovali
Jedan
projekat
Dva
projekta
Tri
projekta
4 (57,1%)
6,0%
25 (29,4%)
37,3%
10 (9,4%)
14,9%
8 (11,1%)
11,9%
10 (10,4%)
14,9%
4 (3,8%)
6,0%
0 (0,0%)
0,0%
6 (16,2%)
9,0%
67 (12,7%)
100,0%
2 (28,6%)
2,3%
14 (16,5%)
16,3%
23 (21,7%)
26,7%
12 (16,7%)
14,0%
11 (11,5%)
12,8%
20 (19,2%)
23,3%
1 (5,0%)
1,2%
3 (8,1%)
3,5%
86 (16,3%)
100,0%
1 (14,3%)
0,6%
17 (20,0%)
10,8%
35 (33,0%)
22,2%
19 (26,4%)
12,0%
30 (31,3%)
19,0%
35 (33,7%)
22,2%
6 (30,0%)
3,8%
15 (40,5%)
9,5%
158 (30,0%)
100,0%
0 (0,0%)
0,0%
19 (22,4%)
20,2%
17 (16,0%)
18,1%
15 (20,8%)
16,0%
11 (11,5%)
11,7%
21 (20,2%)
22,3%
5 (25,0%)
5,3%
6 (16,2%)
6,4%
94 (17,8%)
100,0%
Četiri
projekta
Ukupno
0 (0,0%) 7 (100,0%)
0,0%
1,3%
10 (11,8%) 85 (100,0%)
8,2%
16,1%
21 (19,8%) 106 (100,0%)
17,2%
20,1%
18 (25,0%) 72 (100,0%)
14,8%
13,7%
34 (35,4%) 96 (100,0%)
27,9%
18,2%
24 (23,1%) 104 (100,0%)
19,7%
19,7%
8 (40,0%) 20 (100,0%)
6,6%
3,8%
7 (18,9%) 37 (100,0%)
5,7%
7,0%
122 (23,1%) 527 (100%)
100,0%
100,0%
3.3. Učešće na naučnim konferencijama
Važan aspekt naučno-istraživačkog rada svakako jeste i prezentovanje
rezultata istraživanja na naučnim konferencijama. Mi smo od ispitanika tražili da
navedu poslednje naučne konferencije na kojima su učestvovali – ponovo u Srbiji,
u našem neposrednom okruženju i u inostranstvu (izvan regiona jugoistočne
Evrope).18
Na bar jednoj konferenciji organizovanoj u Srbiji učestvovalo je 540
ispitanika (86,3%), a nije učestvovalo 86 anketiranih. Od ovih konferencija, njih
140 je imalo međunarodni status, a pedeset jedna je bila organizovana na
nacionalnom nivou. Na naučnim konferencijama u regionu jugoistočne Evrope
učestvovalo je 57,3% ispitanika, od toga najviše u Bosni i Hercegovini (26,2% - od
18
Tražili smo podatke o nazivu konferencije, organizatoru konferencije, mestu i godini
održavanja, kao i naziv rada koji su prezentirali.
44
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
toga u Republici Srpskoj 17,8%), Hrvatskoj 24,2%, Sloveniji 13,1%, Makedoniji
9,5%, Crnoj Gori 8,1%. Što se pak tiče međunarodnih konferencija održanih izvan
regiona JIE, na njima je učešće uzelo 36,5% anketiranih, od toga najviše u Rusiji
(11,4%), Nemačkoj (10,5%), Velikoj Britaniji (7,0%), Italiji (6,1%), SAD (5,2%),
Francuskoj (4,4%).
Grafikon 15: Učešće na naučnim konferencijama
100,000%
90,000%
80,000%
70,000%
60,000%
50,000%
40,000%
30,000%
20,000%
10,000%
,000%
86,300%
63,500%
57,300%
42,700%
36,500%
13,700%
U Srbiji
u JIE
učestvovali
U svetu (izvan JIE)
nisu učestvovali
Kao i u slučaju publikovanja, ispitanike smo u narednom koraku razvrstali u
grupe na osnovu nivoa učešća na konferencijama.
Tabela 25: Grupe prema nivou učešća na naučnim konferencijama
Broj ispitanika
Valid %
Nisu učestvovali na konferencijama
53
8,5%
Učestvovali na jednoj konferenciji
155
24,8%
Učestvovali na dve konferencije
244
39,0%
Učestvovali na tri konferencije
174
27,8%
Ukupno
626
100,0%
45
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
Kada smo posmatrali da li ima razlike u nivou učešća na naučnim
konferencijama među istraživačima u zavisnosti od tipa institucija i univerziteta na
kojima rade, oblasti nauke kojom se bave i naučno-istraživačkog zvanja koje imaju,
pokazalo se da ispitanici sa fakulteta u državnom vlasništvu procentualno nešto
češće prezentiraju svoje radove na naučnim konferencijama od svojih kolega iz
naučno-istraživačkih instituta i sa privatnih fakulteta (videti Tabelu 24). Među
ispitanicima sa različitih univerziteta u Srbiji gotovo da nema razlika u pogledu
nivoa učešća na naučnim konferencijama, jedino se može uočiti da su ispitanici sa
Univerziteta u Kragujevcu nešto ređe od drugih učestvovali na konferencijama na
sva tri nivoa koja smo ispitivali.
Tabela 26: Tip institucije u kojoj rade i nivo učešća na naučnim konferencijama
Broj konferencija
na kojima su
učestvovali
Državni fakulteti
Instituti
Privatni fakulteti
Ukupno
0
22 (5,2%)
66,7%
8 (6,2%)
24,2%
3 (7,1%)
9,1%
33 (5,5%)
100,0%
1
2
3
Ukupno
88 (20,7%) 183 (43,1%) 132 (31,1%) 425 (100,0%)
58,7%
75,6%
76,7%
71,2%
44 (33,8%) 45 (34,6%) 33 (25,4%) 130 (100,0%)
29,3%
18,6%
19,2%
21,8%
18 (42,9%) 14 (33,3%)
7 (16,7%)
42 (100,0%)
12,0%
5,8%
4,1%
7,0%
150 (25,1%) 242 (40,5%) 172 (28,8%) 597 (100,0%)
100,0%
100,0%
100,0%
100,0%
Nešto veće razlike se pojavljuju pri dovođenju u odnos oblasti nauke kojom
se ispitanici bave i njihovih naučno-istraživačkih zvanja, na jednoj strani, i nivoa
učešća na naučnim konferencijama, na drugoj strani. Ove veze, iako ne naročito
jake, pokazuju i statističku značajnost19.
19
Za odnos naučne oblasti i nivoa učešća na konferencijama, lambda = 0,036, pri
značajnosti na nivou p>0 .05, a koeficijent kontingencije C = 0,297, pri nivou značajnosti
p>0,001. U slučaju odnosa naučno-istraživačkih zvanja ispitanika i učešća na
konferencijama lambda = 0,051, p>0 .05, a koeficijent kontingencije C = 0,290, p>0,001.
46
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
Tabela 27: Oblast nauke kojom se ispitanici bave i nivo učešća na konferencijama
Učešća na
konferencijama
Ekonomija
Pravo
Sociologija
Psihologija
Filozofija
Pedagogija
Defektologija
Političke nauke
Ostalo
Ukupno
0
8 (5,5%)
27,6%
5 (6,8%)
17,2%
3 (8,8%)
10,3%
0 (0,0%)
0,0%
2 (6,5%)
6,9%
3 (3,2%)
10,3%
0 (0,0%)
0,0%
5 (8,8%)
17,2%
3 (5,0%)
10,3%
29 (5,4%)
100,0%
1
2
3
Ukupno
31 (21,4%) 63 (43,4%) 43 (29,7%) 145 (100,0%)
26,8%
22,5%
28,9%
27,4%
24 (32,4%) 34 (45,9%) 11 (14,9%) 74 (100,0%)
17,4%
15,6%
7,0%
13,7%
7 (20,6%)
9 (26,5%)
15 (44,1%) 34 (100,0%)
5,1%
4,1%
9,6%
6,3%
4 (14,3%)
10 (35,7%) 14 (50,0%) 28 (100,0%)
2,9%
4,6%
8,9%
5,2%
11 (35,5%) 13 (41,9%)
5 (16,1%)
31 (100,0%)
8,0%
6,0%
3,2%
5,7%
16 (17,2%) 48 (51,6%) 26 (28,0%) 93 (100,0%)
11,6%
22,0%
16,6%
17,2%
3 (15,0%)
7 (35,0%)
10 (50,0%) 20 (100,0%)
2,2%
3,2%
6,4%
3,7%
26 (45,6%) 14 (24,6%) 12 (21,1%) 57 (100,0%)
18,8%
6,4%
7,6%
10,5%
16 (26,7%) 20 (33,3%) 21 (35,0%) 60 (100,0%)
11,6%
9,2%
13,4%
11,1%
138 (25,5%) 218 (40,2%) 157 (29,0%) 542 (100,0%)
100,0%
100,0%
100,0%
100,0%
Učešće u natprosečnoj meri na samo jednoj konferenciji (pretpostavka je u
Srbiji) je najprisutnije kod ispitanika koji se bave političkim naukama i filozofijom.
Na dve konferencije u meri iznad proseka su učestvovali ispitanici koji se bave
pedagogijom, dok je učešće na konferencijama na sva tri nivoa (u Srbiji, u regionu
jugoistočne Evrope i u svetu) karakteristično za psihologe, defektologe i sociologe.
Među istraživačkim zvanjima na samo jednoj konferenciji u natprosečnoj
meri su učestvovali istraživači-saradnici, asistenti i saradnici u nastavi, na dve
konferencije docenti i viši naučni saradnici; a na sva tri ponuđena nivoa u meri
iznad proseka su na konferencijama radove predstavljali vanredni profesori i viši
naučni saradnici. Moguće je da se izvesno smanjivanje aktivnosti redovnih
profesora i naučnih savetnika, koje nije bilo vidljivo u objavljivanju naučnih radova
ili u rukovođenju projektima, pojavljuje ovde, u nešto manjem učešću na naučnim
konferencijama.
47
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
Tabela 28: Naučno-istraživačko zvanje ispitanika i nivo učešća na konferencijama
Učešće na
konferencijama
Saradnik u nastavi
Asistent
Docent
Vanredni profesor
Redovni profesor
Istraživač-saradnik
Viši naučni saradnik
Naučni savetnik
Ukupno
0
1
2
3
Ukupno
1 (14,3%)
4,0%
4 (4,7%)
16,0%
1 (0,9%)
4,0%
1 (1,4%)
4,0%
8 (8,3%)
32,0%
7 (6,7%)
28,0%
0 (0,0%)
0,0%
3 (8,1%)
12,0%
25 (4,7%)
100,0%
4 (57,1%)
3,1%
26 (30,6%)
20,2%
21 (19,8%)
16,3%
9 (12,5%)
7,0%
18 (18,8%)
14,0%
40 (38,5%)
31,0%
2 (10,0%)
1,6%
9 (24,3%)
7,0%
129 (24,5%)
100,0%
2 (28,6%)
0,9%
32 (37,6%)
14,6%
51 (48,1%)
23,3%
30 (41,7%)
13,7%
44 (45,8%)
20,1%
33 (31,7%)
15,1%
10 (50,0%)
4,6%
17 (45,9%)
7,8%
219 (41,6%)
100,0%
0 (0,0%)
0,0%
23 (27,1%)
14,9%
33 (31,1%)
21,4%
32 (44,4%)
20,8%
26 (27,1%)
16,9%
24 (23,1%)
15,6%
8 (40,0%)
5,2%
8 (21,6%)
5,2%
154 (29,2%)
100,0%
7 (100,0%)
1,3%
85 (100,0%)
16,1%
106 (100,0%)
20,1%
72 (100,0%)
13,7%
96 (100,0%)
18,2%
104 (100,0%)
19,7%
20 (100,0%)
3,8%
37 (100,0%)
7,0%
527 (100,0%)
100,0%
3.4. Indeks naučno-istraživačke aktivnosti
Da bismo mogli da analiziramo ovaj skup raznorodnih naučno-istraživačkih
aktivnosti konstruisali smo sintetičku varijablu koju smo nazvali indeks naučne
aktivnosti. Svakoj od aktivnosti koju smo analizirali – publikovanju naučnih radova,
učešću u naučno-istraživačkim projektima, predstavljanju radova na naučnim
konferencijama i studijskim boravcima – pripisali smo po jedan bod (ukoliko ju je
ispitanik realizovao/u njoj učestvovao), odnosno kodirali nulu (ako u njoj nije
učestvovao).
Tako smo došli do indeksa u rasponu od 0 do 18 poena. Za objavljivanje
radova u domaćim časopisima (2 poena), u časopisima u regionu jugoistočne
Evrope (2) i časopisima u inostranstvu (van neposrednog okruženja – takođe 2), te
za publikovanje monografija/poglavlja u monografijama (u Srbiji, u regionu
jugoistočne Evrope – ukupno 3 poena), ispitanik je mogao da „sakupi” ukupno 9
poena. Za učešće u dva projekta Ministarstva nauke (2) i dva projekta koje je
finansirao neki drugi donator/naručilac (2) ukupno se moglo dobiti 4 poena. Za
48
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
učešće na konferencijama (u zemlji, u jugoistočnoj Evropi i svetu) maksimum je
bio 3 poena i za dva studijska boravka u inostranstvu još po jedan poen (ukupno
2).
Ovako konstruisana sintetička varijabla može, naravno, biti predmet
osporavanja, jer ona očigledno različitim aktivnostima pripisuje kvantitativno
jednaku meru. Međutim, namena ovog indeksa nije ništa drugo nego da omogući
analiziranje ukupne naučno-istraživačke aktivnosti ispitanika, sa stanovišta njenog
obima (kvantiteta). Još jednom bismo naglasili da se sva istraživanja u ovom
segmentu rada tiču kvantitativnih pokazatelja i da obim naučne aktivnosti ne
govori nužno o njenom kvalitetu (ako išta govori o kvalitetu). Ali ovako
konstruisan indeks jasno pokazuje u kojim su sve segmentima naučnoistraživačkih praksi ispitanici aktivni i pokazuje ukupan obim njihovih naučnoistraživačkih aktivnosti.
Ispitanike koji su učestvovali u 1–5 analiziranih aktivnosti (od mogućih 18)
odredili smo kao one koji imaju nizak indeks naučne aktivnosti. Prosečan nivou
naučne aktivnosti pripisan je ispitanicima koji su učestvovali u 6–8 aktivnosti. Nivo
aktivnosti ispitanika koji su učestvovali u 9–11 posmatranih aktivnosti određen je
kao visok, da bi oni koji su uzeli učešća u 12–18 aktivnosti bili klasifikovani kao oni
koji su imali izuzetno visok nivo naučne aktivnosti.20
Tabela 29: Grupe prema nivou naučno-istraživačke aktivnosti
Nizak nivo naučne aktivnosti
Prosečan nivo naučne aktivnosti
Visok nivo naučne aktivnosti
Izuzetno visok nivo naučne aktivnosti
Ukupno
20
Broj
ispitanika
143
192
189
102
626
Valid %
22,8%
30,7%
30,2%
16,3%
100,0%
U konstruisanju ove skale koristili smo aritmetičku sredinu, standardnu devijaciju i
kvartile u odnosu na raspon aktivnosti. Prvi kvartil uključuje 22,8% ispitanika koji su
učestvovali u 1–5 posmatranih aktivnosti. Aritmetička sredina je 8,14, pa smo u drugu
grupu (sa prosečnim nivoom aktivnosti) uključili ispitanike koji su učestvovali u 6–8
aktivnosti. Treći kvartil je na 11 aktivnosti, a poslednja grupa (od 12 do 18 aktivnosti)
uključuje one sa izuzetno visokim obimom aktivnosti, odnosno 16,3% anketiranih.
49
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
Iako su se u nekim segmentima naučnih praksi pojavljivale razlike između
istraživača muškog i ženskog pola, u pogledu ukupne naučne aktivnosti tih razlika
nema (videti Tabelu 30).
Tabela 30: Pol ispitanika i grupe prema nivou naučno-istraživačke aktivnosti
Pol ispitanika/
Grupe ispitanika
prema naučnoj
aktivnosti
Ženski
Muški
Ukupno
Nizak nivo
naučne
aktivnosti
Prosečan nivo
naučne
aktivnosti
Visok nivo
naučne
aktivnosti
Izuzetno visok
nivo naučne
aktivnosti
Ukupno
(20,1%)
55,9%
49 (17,6%)
44,1%
111 (18,9%)
100,0%
89 (28,9%)
47,6%
98 (35,3%)
52,4%
187 (31,9%)
100,0%
105 (34,1%)
56,5%
81 (29,1%)
43,5%
186 (31,7%)
100,0%
52 (16,9%)
51,0%
50 (18,0%)
49,0%
102 (17,4%)
100,0%
308 (100,0%)
52,6%
278 (100,0%)
47,4%
586 (100,0 %
100, 0%
I u slučaju tipa institucija u kojima istraživači rade, znatnije razlike su
nestale. Ono što se još uvek može uočiti jeste nešto niži nivo naučne aktivnosti na
privatnim fakultetima, koji uglavnom težište svoje delatnosti stavljaju na
obrazovne aktivnosti.
Tabela 31: Tip institucija gde ispitanici rade i grupe prema nivou naučnoistraživačke aktivnosti
Grupe
ispitanika
prema naučnoj
aktivnosti
Državni
fakulteti
Instituti
Privatni
fakulteti
Ukupno
Nizak nivo
naučne
aktivnosti
Prosečan nivo
naučne
aktivnosti
Visok nivo
naučne
aktivnosti
Izuzetno visok
nivo naučne
aktivnosti
Ukupno
84 (19,8%)
70,6%
133 (31,3%)
70,4%
133 (31,3%)
71,1%
75 (17,6%)
73,5%
425 (100,0%)
71,2%
23 (17,7%)
19,3%
12 (28,6%)
10,1%
119 (19,9%)
100,0%
38 (29,2%)
20,1%
18 (42,9%)
9,5%
189 (31,7%)
100,0%
45 (34,6%)
24,1%
9 (21,4%)
4,8%
187 (31,3%)
100,0%
24 (18,5%) 130 (100,0%)
23,5%
21,8%
3 (7,1%)
42 (100,0%)
2,9%
7,0%
102 (17,1%) 597 (100,0%)
100,0%
100,0%
50
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
Međutim, veza između univerziteta gde su istraživači zaposleni i nivoa
njihove naučne aktivnosti pokazuje statističku značajnost.21 Nizak nivo opšte
naučne aktivnosti u natprosečnoj meri je prisutan na univerzitetima u Nišu i
Kragujevcu, dok je visok i izuzetno visok stepen naučne aktivnosti u meri iznad
proseka karakterističan za istraživače sa Univerziteta u Beogradu.
Tabela 32: Univerziteti gde su ispitanici zaposleni i grupe prema nivou naučnoistraživačke aktivnosti
Grupe ispitanika
prema naučnoj
aktivnosti
Nizak nivo
naučne
aktivnosti
Prosecan nivo
naučne
aktivnosti
Visok nivo
naučne
aktivnosti
Univerzitet u
Beogradu
Univerzitet u
Novom Sadu
Univerzitet u
Nišu
Univerzitet u
Kragujevcu
Ukupno
26 (16,5%)
31,3%
8 (9,0%)
9,6%
34 (31,2%)
41,0%
15 (26,3%)
18,1%
83 (20,1%)
100,0%
38 (24,1%)
29,9%
29 (32,6%)
22,8%
32 (29,4%)
25,2%
28 (49,1%)
22,0%
127 (30,8%)
100,0%
57 (36,1%)
43,8%
32 (36,0%)
24,6%
30 (27,5%)
23,1%
11 (19,3%)
8,5%
130 (31,5%)
100,0%
Izuzetno
visok nivo
Ukupno
naučne
aktivnosti
37 (23,4%) 158 (100,0%)
50,7%
38,3%
20 (22,5%) 89 (100,0%)
27,4%
21,5%
13 (11,9%) 109 (100,0%)
17,8%
26,4%
3 (5,3%)
57 (100,0%)
13,8%
4,1%
73 (17,7%) 413 (100,0%)
100,0%
100,0%
Odnos između oblasti društvenih nauka kojom se istraživači bave i opšteg
nivoa naučno-istraživačke aktivnosti takođe je statistički značajan.22 Visok nivo
naučne aktivnosti je u natprosečnoj meri prisutan kod istraživača iz oblasti
psihologije i defektologije, dok se izuzetno visok nivo opšte naučne aktivnosti u
meri iznad proseka pojavljuje kod istraživača iz oblasti sociologije.
21
Povezanost ovih varijabli je mereno statistikom lambda = 0,054, p >0,05; a koeficijent
kontingencije je C = 0,294, p >0,001
22
Lambda = 0,033, p >0,05, a C = 0,283, p >0,01.
51
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
Tabela 33: Oblasti nauke kojima se ispitanici bave i grupe prema nivou naučnoistraživačke (NI) aktivnosti
Grupe ispitanika
prema NI
aktivnosti
Ekonomija
Pravo
Sociologija
Psihologija
Filozofija
Pedagogija
Defektologija
Političke nauke
Ostalo
Ukupno
Izuzetno visok
nivo NI
aktivnosti
47 (32,4%) 40 (27,6%)
25 (17,2%)
26,9%
23,7%
26,6%
20 (27,0%) 24 (32,4%)
17 (23,0%)
11,4%
14,2%
18,1%
7 (20,6%)
8 (23,5%)
14 (41,2%)
4,0%
4,7%
14,9%
9 (32,1%)
15 (53,6%)
4 (14,3%)
5,1%
8,9%
4,3%
15 (48,4%)
7 (22,6%)
3 (9,7%)
8,6%
4,1%
3,2%
35 (37,6%) 34 (36,6%)
8 (8,6%)
20,0%
20,1%
8,5%
3 (15,0%)
10 (50,0%)
4 (20,0%)
1,7%
5,9%
4,3%
23 (40,4%) 14 (24,6%)
7 (12,3%)
13,1%
8,3%
7,4%
16 (26,7%) 17 (28,3%)
12 (20,0%)
9,1%
10,1%
12,8%
175 (32,3%) 169 (31,2%) 94 (17,3%)
100,0%
100,0%
100,0%
Nizak nivo NI Prosečan nivo Visok nivo NI
aktivnosti
NI aktivnosti aktivnosti
33 (22,8%)
31,7%
13 (17,6%)
12,5%
5 (14,7%)
4,8%
0 (0,0%)
0,0%
6 (19,4%)
5,8%
16 (17,2%)
15,4%
3 (15,0%)
2,9%
13 (22,8%)
12,5%
15 (25,0%)
14,4%
104 (19,2%)
100,0%
Ukupno
145 (100,0%)
26,8%
74 (100,0%)
13,7%
34 (100,0%)
6,3%
28 (100,0%)
5,2%
31 (100, 0%)
5,7%
93 (100,0%)
17,2%
20 (100,0%)
3,7%
57 (100,0%)
10,5%
60 (100,0%)
11,1%
542 (100,0%)
100,0%
Veza između naučno-istraživačkih zvanja ispitanika i njihovog opšteg nivoa
aktivnosti takođe spada među one u kojima se mogu uočiti pravilnosti. Iako ne
naročito velikog intenziteta23 i ova veza je statistički značajna. Visoki nivo naučne
aktivnosti primetni su kod docenata i naučnih savetnika, a izrazito visoki nivoi
naučno-istraživačke aktivnosti kod viših naučnih saradnika, redovnih i vanrednih
profesora.24
23
Povezanost ovih varijabli je mereno statistikom lambda = 0,063, p >0,05; a koeficijent
kontingencije je C = 0,378, p >0,001.
24
Ovi nalazi zaslužuju i komentar zato što posredno ukazuju na manjkavosti dizajna našeg
istraživanja. Iako smo u slučaju jednog broja aktivnosti stavljali i vremenske odrednice (na
primer, u poslednje dve godine ili poslednjih pet godina) ipak je većina aktivnosti merena
tako da su mogle biti realizovane bilo kada tokom naučno-istraživačke karijere. Jednim
delom ovaj visoki stepen aktivnosti istraživača u najviši zvanjima jeste rezultat dugih
52
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
Tabela 34: Naučno-istraživačka zvanja ispitanika i grupe prema nivou naučnoistraživačke aktivnosti
Grupe
Nizak nivo
ispitanika
naučne
prema naučnoj
aktivnosti
aktivnosti
Saradnik u
4 (57,1%)
nastavi
4,7%
Asistent
27 (31,8%)
31,4%
Docent
10 (9,4%)
11,6%
Vanredni
4 (5,6%)
profesor
4,7%
Redovni
10 (10,4%)
profesor
11,6%
Istraživač27 (26,0%)
saradnik
31,4%
Visi naučni
0 (0,0%)
saradnik
0,0%
Naučni
4 (10,8%)
savetnik
4,7%
Ukupno
86 (16,3%)
100,0%
Prosečan nivo
naučne
aktivnosti
Visok nivo
naučne
aktivnosti
Izuzetno visok
nivo naučne
aktivnosti
Ukupno
3 (42,9%)
1,8%
30 (35,3%)
17,6%
41 (38,7%)
24,1%
24 (33,3%)
14,1%
28 (29,2%)
16,5%
31 (29,8%)
18,2%
4 (20,0%)
2,4%
9 (24,3%)
5,3%
170 (32,3%)
100,0%
0 (0,0%)
0,0%
23 (27,1%)
13,2%
41 (38,7%)
23,6%
23 (31,9%)
13,2%
28 (29,2%)
16,1%
38 (36,5%)
21,8%
7 (35,0%)
4,0%
14 (37,8%)
8,0%
174 (33,0%)
100,0%
0 (0,0%)
0,0%
5 (5,9%)
5,2%
14 (13,2%)
14,4%
21 (29,2%)
21,6%
30 (31,3%)
30,9%
8 (7,7%)
8,2%
9 (45,0%)
9,3%
10 (27,0%)
10,3%
97 (18,4%)
100,0%
7 (100,0%)
1,3%
85 (100,0%)
16,1%
106 (100,0%)
20,1%
72 (100,0%)
13,7%
96 (100,0%)
18,2%
104 (100,0%)
19,7%
20 (100,0%)
3,8%
37 (100,0%)
7,0%
527 (100,0%)
100,0%
Kao osnovni nalaz ovog dela istraživanja mogao bi se odrediti uvid da je
naučno-istraživačka zajednica u Srbiji zatvorena i samoreferentna. Osnovne
uporišne tačke ovog modela su objavljivanje naučnih radova u domaćim
časopisima i knjiga kod domaćih izdavača; učešće na naučnim konferencijama
organizovanim u Srbiji i bliskom „inostranstvu” (Republika Srpska, Crna Gora,
Makedonija) i projekti Ministarstva nauke. Ogromna većina naučno-istraživačkih
praksi u Srbiji se odvija u ovim okvirima, i tu se uglavnom sakupljaju bodovi
potrebni za napredovanje u naučnoj karijeri. Ono što se odvija van ovih okvira
može se, po podacima koje smo prikupili, smatrati izuzetkom. Istovremeno, ova
samoreferentnost u jednoj maloj naučnoj zajednici, usporava uključivanje u
međunarodne naučne tokove i dugoročno predstavlja opasnost za razvoj
naučnih karijera – u kojima su imali vremena da realizuju svaku od aktivnosti koju smo
ispitivali, za razliku od istraživača-saradnika ili saradnika u nastavi, koji još uvek nisu „stigli”
da završe mnoge od proučavanih aktivnosti.
53
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
društvenih nauka u Srbiji. Takođe, analize su pokazale da je ukupan nivo naučne
aktivnosti istraživača u oblasti društvenih nauka nizak. To što smo mi u ovom
istraživanju odredili kao prag izuzetno visokog stepena naučne aktivnosti (12 od
18 praćenih aktivnosti), na univerzitetima u inostranstvu uglavnom je nešto što se
podrazumeva (u odnosu na publikovanje u naučnim časopisima, učešće u naučnoistraživačkim projektima, participaciju na naučnim konferencijama i studijske
boravke).
4. VLADANJE STRANIM JEZICIMA I OSPOSOBLJENOST ZA
KORIŠĆENJE KOMPJUTERSKIH PROGRAMA
U pretposlednjem segmentu istraživanja prikupljali smo podatke o jezičkim
sposobnostima i kompjuterskim veštinama ispitanika, imajući u vidu da ove
veštine u savremenom svetu predstavljaju gotovo neophodan preduslov za
bavljenje naučno-istraživačkom delatnošću.
Ispitanicima je ponuđena tabela u kojoj su za engleski, francuski, ruski,
italijanski, španski i nemački jezik mogli da navedu vlastitu procenu u kojoj meri su
osposobljeni za čitanje, pisanje i izražavanje na ovim jezicima (sa opcijama da ne
znaju jezik, da je njihovo znanje na osnovnom nivou, srednjem ili višem nivou).
Ponuđena je takođe opcija da navedu neki drugi jezik i procene vlastite
sposobnosti u ovim domenima po istom modelu.
Na osnovu odgovora ispitanika mogli smo rekonstruisati broj jezika kojima
se ispitanici služe (bez obzira na kom nivou). Samo jedan ispitanik je naveo da ne
zna ni jedan strani jezik, ali gotovo je izvesno da podaci koji nedostaju (missing)
takođe svedoče da ispitanici ne vladaju stranim jezicima, tako da rezultati
pokazuju odsustvo znanja stranih jezika kod 206 ispitanika u uzorku (ili kod skoro
trećine anketiranih istraživača). Jednim stranim jezikom se služi 101 ispitanik, a
dva strana jezika govori/piše/razume 191 ispitanik. Prema dobijenim podacima,
trima jezicima se služi 91 ispitanik, da bi četiri i više jezika govorilo ukupno 37
ispitanika (videti Tabelu 33).
54
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
Tabela 35: Broj stranih jezika kojim se ispitanici služe
Valid
Missing
Total
,00
1,00
2,00
3,00
4,00
5,00
6,00
Total
System
Broj
ispitanika
1
101
191
91
25
9
3
425
205
626
%
Valid %
0,2%
16,1%
30,5%
14,5%
4,0%
1,4%
0,5%
67,9%
32,7%
100,0%
0,2%
23,8%
44,9%
21,4%
5,9%
2,1%
0,7%
100,0%
Detaljnija analiza pokazuje da između znanja engleskog i drugih stranih
jezika postoji velika razlika u populaciji istraživača. Da ne zna engleski jezik navodi
oko 10% anketiranih i još oko 10% svoje znanje ocenjuje kao elementarno. To bi
značilo da se engleskim (pasivno i aktivno) služi oko 80% istraživača iz uzorka. Na
drugoj strani, međutim, čak i kod svetskih jezika kao što su francuski, nemački ili
ruski, proporcija je gotovo obrnuta. Sedamdeset do sedamdeset pet odsto
ispitanika navodi da ne zna ove jezike, dok 10% do 15% ocenjuje svoje znanje kao
osnovno. Utoliko, između 15% i 20% ispitanika može koristiti znanja ovih jezika u
svojoj naučno-istraživačkoj praksi25.
Tabela 36: Samoprocena vladanja stranim jezicima
Engleski jezik
Čitanje
Pisanje
Govor
Francuski jezik
Čitanje
Pisanje
Ne znaju
65 (10,4%)
69 (11,0%)
76 (12,1%)
Ne znaju
457 (73,0%)
473 (75,6%)
Osnovni nivo Srednji nivo
42 (6,7%)
68 (10,9%)
63 (10,1%)
119 (19,0%) 400 (63,9%)
185 (29,6%) 304 (48,6%)
188 (30,0%) 299 (47,8%)
Osnovni nivo Srednji nivo
55 (8,8%)
71 (11,3%)
25
Viši nivo
64 (10,2%)
56 (8,9%)
Ukupno
626 (100%)
626 (100%)
626 (100%)
Viši nivo
Ukupno
50 (8,0%)
26 (4,2%)
626 (100%)
626 (100%)
Znanje italijanskog i španskog jezika, koji se ne uče u osnovnim i srednjim školama u
Srbiji, bilo je prisutno u tako malom procentu da nije bilo svrhe predstavljati ga u tabeli.
55
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
Govor
461 (73,6%)
Ne znaju
Nemački jezik
Čitanje
Pisanje
Govor
426 (68,1%)
439 (70,1%)
451 (72,0%)
Ne znaju
Ruski jezik
Čitanje
Pisanje
Govor
425 (67,9%)
441 (70,4%)
442 (70,6%)
79 (12,6%)
59 (9,4%)
Osnovni nivo Srednji nivo
79 (12,6%)
94 (15,0%)
95 (15,2%)
62 (9,9%)
58 (9,3%)
51 (8,1%)
Osnovni nivo Srednji nivo
43 (6,9%)
64 (10,2%)
74 (11,8%)
92 (14,7%)
84 (13,4%)
73 (11,7%)
27 (4,3%)
626 (100%)
Viši nivo
Ukupno
35 (5,6%)
35 (5,6%)
29 (4,6%)
626 (100%)
626 (100%)
626 (100%)
Viši nivo
Ukupno
66 (10,5%)
37 (5,9%)
37 (5,9%)
626 (100%)
626 (100%)
626 (100%)
Sličan pristup imali smo i u prikupljanju podataka o osposobljenosti
istraživača u oblasti društvenih nauka za rad sa kompjuterskim programima. U
anketi smo ponudili ispitanicima da sami procene nivo osposobljenosti u odnosu
na bazične programe Microsoft-a (MS Word; MS PowerPoint, MS Excel) i dva
programa za statističku obradu podataka koji su najčešće u upotrebi (SPSS i
Statistica).
Rezultati pokazuju da su gotovo svi ispitanici osposobljeni za rad u MS
Wordu, kao i da većina istraživača koristi PowerPoint za prezentacije (vlastitih
rezultata i školskog gradiva na univerzitetima). I u slučaju programa MS Excel,
samo 10% ispitanika je navelo da ga ne upotrebljava. Međutim, statističke
programe za obradu podataka koristi relativno mali broj istraživača. Za upotrebu u
društvenim naukama najrasprostranjenijeg softvera (SPSS) osposobljeno je manje
od 30% anketiranih, dok više od polovine ne upotrebljava ovaj program. Drugi
ponuđeni statistički paket (Statistica) upotrebljava jedna petina istraživača, dok
skoro dve trećine ne zna da ga koristi.
Tabela 37: Samoprocena osposobljenosti za rad sa kompjuterskim programima
MS Word
MS Power Point
MS Excel
SPSS
Statistica
Osposobljeni
Delimično
Ne
Ukupno
614 (98,1%)
548 (87,5%)
444 (70,9%)
184 (29,4%)
136 (21,7%)
3 (0,5%)
37 (5,9%)
118 (18,8%)
111 (17,7%)
84 (13,4%)
9 (1,4%)
41 (6,5%)
64 (10,2%)
331 (52,9%)
406 (64,9%)
626 (100%)
626 (100%)
626 (100%)
626 (100%)
626 (100%)
56
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
To pokazuje da se i u naučnoj zajednici u Srbiji personalni računari
uglavnom upotrebljavaju kao zamena za pisaće mašine i da se njihovi pravi
potencijali još uvek ne koriste u naučno-istraživačkoj praksi u Srbiji.
5. PROBLEMI U NAUČNO-ISTRAŽIVAČKOM RADU, TEŠKOĆE U
PREZENTOVANJU REZULTATA NAUČNO-ISTRAŽIVAČKOG RADA I
KOMENTARI U VEZI SA SISTEMOM VREDNOVANJA NAUČNOISTRAŽIVAČKOG RADA U SRBIJI
U poslednjem segmentu rada analizirali smo i prezentirali odgovore
ispitanika na otvorena pitanja u kojima su oni iznosili probleme sa kojima se sreću
u naučno-istraživačkom rad (NIR26), teškoće na koje nailaze u prezentovanju
rezultata NIR-a i svoje komentare u vezi sa sistemom vrednovanja NIR-a u
poslednjih pet godina u Srbiji. Visoka učestalost odgovora na navedena pitanja,
kao i odsustvo velikih razlika u odgovorima po bitnim obeležjima ispitanika
(starost, zvanje, univerzitet) ukazuju na široku rasprostranjenost problema u
naučnom istraživačkom radu, teškoća u objavljivanju radova i primedbi na sistem
vrednovanja NIR-a, a činjenica da ih češće navode ispitanici sa višim indeksom
naučne aktivnosti ukazuje na to da se ovi odgovori ne mogu pripisati sindromu
„žalbi manje uspešnih”. Uočena zatvorenost i samoreferentnost naučne zajednice
u Srbiji identifikovana je kao značajan problem i teškoća, a detaljna analiza
odgovora ispitanika ih povezuje sa ozbiljnim sistemskim deficitom u resursima i
institucionalnoj podršci, sa kojim se istraživači suočavaju. Najčešće navođeni
problemi u NIR-u su nedostatak sredstava za adekvatna naučna istraživanja,
nedovoljne mogućnosti za ostvarivanje kontakata/saradnje sa kolegama u
inostranstvu, te problemi vezani za nabavku literature. Adekvatna sredstva za
organizaciju i sprovođenje istraživačkog rada smatraju se bitnim preduslovom
postizanja kvalitetnih rezultata koji bi bili u skladu sa standardima časopisa
favorizovanih u vrednovanju rezultata NIR-a od strane Ministarstva. Limitirana
mobilnost istraživača (studijski boravci, konferencije i sl.) takođe se smatra
faktorom koji ograničava uključivanje u međunarodne projekte i činiocem
smanjene prohodnosti radova u renomiranim inostranim časopisima. Upravo
teškoće povezane sa prezentovanjem radova u časopisima, prevashodno onima
koji se nalaze na SCI listi, dominiraju među navedenim teškoćama u objavljivanju
rezultata NIR-a, gde se nanovo ukazuje na niz problema u zadovoljavanju
kriterijuma časopisa na SCI listi (kvalitetni prevodi, statističke obrade podataka i
26
U nastavku rada, zbog čestog ponavljanja fraze naučno-istraživački rad, koristili smo
akronim NIR.
57
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
sl.) ali i na probleme nezainteresovanosti svetskih časopisa za lokalne teme i
specifičnosti pojedinih disciplina, što se sve navodi kao razlog potrebnog
preispitivanja opravdanosti favorizovanja ovih časopisa u sistemu vrednovanja
NIR-a od strane Ministarstva. Naime, najčešće primedbe na ovaj sistem odnose se
na zanemarivanje časopisa van SCI liste, monografija, udžbenika i sl. I sam koncept
vrednovanja je predmet čestih kritika, jer se, po uverenju ispitanika, on svodi na
trku za bodovima koja zapostavlja kvalitet radova i ne prepoznaje specifičnosti
društvenih nauka. Način primene ustanovljenih kriterijuma, prema mišljenju
ispitanika, karakteriše niz neusaglašenosti i nekonzistentnosti, koje dodatno
otežavaju položaj istraživača. Od Ministarstva se očekuje da poveća
transparentnost rada u postupku vrednovanja, da ojača poziciju matičnih odbora
u odlučivanju, da kreira jedinstvenu bazu podataka koja bi omogućila uvid u
primenu propisanih kriterijuma vrednovanja, da obezbedi sistemsku podršku
ostvarivanju postavljenih kriterijuma, kao i projektima koji bi omogućili integraciju
domaće nauke u evropske i svetske tokove i mreže, odnosno da kriterijume
usaglasi sa postojećim uslovima rada i specifičnostima društvenih nauka i
pojedinih disciplina, te ograničenjima sa kojima se one suočavaju. Navedeni
rezultati nedvosmisleno ukazuju na neophodnost uspostavljanja dijaloga između
istraživača i donosilaca odluka u oblasti društvenih nauka radi unapređenja
kvaliteta istraživanja.
Većina od 626 ispitanika navela je bar jedan problem sa kojim se suočava u
naučno-istraživačkom radu (69,6%), odnosno teškoću u objavljivanju rezultata
NIR-a (60,1%), a gotovo svaki drugi ispitanik izneo je svoj stav o načinu
vrednovanja NIR-a (49,7%; Tabela 38). Imajući u vidu različita obeležja ispitanika
koja mogu biti u značajnijoj vezi sa većom ili manjom učestalošću davanja
odgovora na postavljena pitanja27 urađena su ukrštanja po: starosti28, zvanju29,
univerzitetu30, zbirnom indeksu naučne aktivnosti31. S jedne strane, mali broj
obeležja pravi (male) statistički značajne razlike, a utvrđene veze su relativno
slabe (niski koeficijenti kontingencije C), osim kada je reč o indeksu naučne
27
Ista obeležja kontrolisana su u svim delovima analize u ovom odeljku.
Ispitanici su podeljeni u starosne grupe u rasponu od deset godina (videti Tabelu 38).
29
Analogna istraživačka i nastavna zvanja su grupisana u zajedničke kategorije (videti
Tabelu 38).
30
Izdvojeni su najveći univerziteti: u Beogradu, Novom sad, Nišu i Kragujevcu, a ostali
univerziteti su posmatrani zajedno (kategorija „ostali”).
31
Ovaj indeks obuhvata indekse koji sintetišu iskustvo ispitanika u sledećim oblastima:
publikovanje radova, studijski boravci, učešće na naučnim konferencijama, učešće u
naučnim projektima.
28
58
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
aktivnosti, koji ukazuje na to da upravo ispitanici sa većim nivoom aktivnosti u
svim merenim dimenzijama češće izveštavaju o problemima i teškoćama u NIR-u i
njegovom vrednovanju. Otuda se njihovo navođenje ne može tumačiti kao
sindrom „žalbi manje uspešnih”.
Učestalost davanja odgovora statistički je značajno povezana sa starošću
ispitanika samo kod pitanja o kriterijumima vrednovanja NIR-a (mala značajnost
relativno niske pozitivne korelacije). Iako kod ostalih pitanja nema statistički
značajne povezanosti, uočava se da je učestalost odgovora najniža kod najmlađe
starosne grupe, da potom raste do grupe starosti 41–50 godina, u kojoj dostiže
maksimum, a da potom opada, ali ne do nivoa zabeleženog kod najmlađih
generacija. Kada je reč o najmlađim ispitanicima, realno je pretpostaviti da su se
oni uzdržavali od odgovora usled nedovoljnog iskustva i poznavanja ispitivane
problematike. S druge strane, maksimalna spremnost za davanje odgovora
zabeležena u srednjim generacijama može se povezati sa činjenicom da se one
suočavaju sa značajnim promenama u zahtevima za izbor u najviša znanja. Visoka
zainteresovanost i najstarijih ispitanika (po pravilu najviših zvanja) za navedena
pitanja (učestalost davanja odgovora je kod svih pitanja na nivou proseka ili iznad
njega), međutim, potvrđuje da se posmatrana pitanja ne povezuju nužno sa
uslovima napredovanja, odnosno upućuje na univerzalnost problema u svakoj od
oblasti na koju se postavljena pitanja odnose. Navedene tvrdnje potkrepljuje
karakter povezanosti zvanja ispitanika sa učestalošću davanja odgovora, koji je
identičan kao kod starosti, i koji potvrđuje da se mlađe (posebno sredovečne)
generacije ispitanika, te ispitanici nižih zvanja suočavaju sa nizom teškoća u
realizaciji istraživanja i objavljivanju radova, ali da se sa njima suočavaju i najstariji,
odnosno ispitanici najviših zvanja. Da je iskustvo bitan podsticaj za davanje
odgovora, i to u svim razmatranim oblastima (učešće u istraživačkim projektima,
objavljivanje radova, učešće na konferencijama, te studijski boravci), potvrđuje
statistički veoma značajna povezanost vrednosti indeksa naučne aktivnosti i
učestalosti odgovora na sva pitanja. Reč je o pozitivnoj korelaciji, te sa većom
vrednošću indeksa raste i učestalost odgovora. Ista pravilnost primetna je kod svih
indeksa koji ulaze u sastav ovog kompozitnog indeksa, sa izuzetkom studijskih
boravaka, kod kojih nema statistički značajne povezanosti sa učestalošću
navođenja odgovora. Ispitanici sa različitih univerziteta nisu pokazali znatnije
razlike u spremnosti da odgovaraju na postavljena pitanja, mada se može primetiti
da je učestalost davanja odgovora na pitanja o problemima u NIR-a najmanja
među ispitanicima iz Kragujevca, koji, međutim, nešto češće od drugih navode
probleme u objavljivanju rezultata NIR-a, što može proizlaziti i iz činjenice da su
pitanja međusobno povezana, te da su formulacije odgovora uslovile prelivanje
59
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
odgovora među pitanjima. Uočava se i da su ispitanici sa Univerziteta u Beogradu
nešto češće od drugih odgovarali na pitanja o kriterijumima vrednovanja NIR-a,
što bi se moglo dovesti u vezu sa pretpostavkom veće kritičnosti i većih očekivanja
na najvećem univerzitetu, čiji istraživači, kao što je prethodna analiza pokazala,
imaju i najviše skorove na indeksu naučne aktivnosti.
Tabela 38.
Teškoće u
objavljivanju NIR-a
60,1%
Problemi u NIR
Odgovaralo
Varijacije po
obeležjima
Starost
18-30
31-40
41-50
51-60
61-70
Zvanje
Saradnik u nastavi
Asistent – istraž.-sar.
Docent
Vanredni prof – viši
naučni saradnik
Redovni profesor –
naučni savetnik
Univerzitetski centri
Beograd
Novi Sad
Niš
Kragujevac
Ostali
Indeks naučne
aktivnosti
Nizak
Prosečan
Visok
Izuzetno visok
69,6%
C =0.124, p>0 .05
65,4%
73,2%
81,5%
67,9%
67,8%
C=0.109, p>0 .05
42,9%
69,8%
78,3%
76,1%
70,7%
Vrednovanje NIR-a
49,7%
C =0.117, p>0 .05
C = 0.187, p<0 . 001
50,6%
30,9%
62,9%
49,3%
70,0%
60,0%
62,5%
57,1%
59,3%
61,0%
C=0.127, p>0 .05
C =0.154, p<0.05
42,9%
28,6%
57,1%
44,4%
69,8%
55,7%
70,7%
62,0%
60,9%
59,4%
C =0.111, , p>0 .05
C =0.105, , p>0 .05
C =0.109, , p>0 .05
73,4%
63,9%
58,9%
69,7%
53,9%
49,4%
72,5%
60,6%
45,9%
54,4%
71,9%
45,6%
69,5
56,3%
46.0%
C=0.218, p<=.001
C=0.160, p<=.001
C=0.298, p<=.001
53,1%
67,7%
77,8%
81,4%
60
46,2%
61,5%
64,6%
68,6%
28,7%
43,2%
58,2%
75,5%
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
5.1. Problemi u NIR-u
U Tabeli 39 su predstavljene grupacije problema prema učestalosti
navođenja. Dominiraju problemi vezani za nedostatak sredstava za adekvatna
naučna istraživanja, za neadekvatne mogućnosti ostvarivanja kontakata/saradnje
sa kolegama u inostranstvu, te problemi vezani za nabavku literature. Ovi, kao i
drugi problemi prikazani u Tabeli 39 i u daljem tekstu ukazuju na ozbiljne deficite
u resursima i institucionalnoj podršci sa kojima istraživači suočavaju.
Tabela 39: Grupacije navođenih problema u NIR-u
Kategorije problema u NIR-u
Sredstva za istraživanje, organizacija
Mogućnost kontakata sa kolegama u inostranstvu
Literatura
Institucionalni
Vreme – „svaštarenje” istraživača i nastava
Znanja – veštine
Zastupljenost
35,3%
31,3%
28,1%
17,4%
16,6%
5,9%
Probleme vezane za organizaciju i izvođenje naučnih istraživanja navodi
35,3% ispitanika. Oni se najčešće odnose na nedostatak finansijskih sredstava i/ili
na neadekvatnu iskorišćenost finansijskih sredstava da bi se realizovala kvalitetna
(terenska) istraživanja, (na primer, longitudinalna istraživanja ili istraživanja na
adekvatnim – ne nužno velikim – uzorcima). Često je ukazivano i na problem
nedovoljno dobre opreme za naučna istraživanja (kako osnovnih sredstva za rad,
kao što su kompjuteri, štampači, skeneri, kamere, diktafoni, fotoaparati, tako i
neodgovarajućih legalnih softvera i tehnologije za istraživanja, te prostora u kome
se radi – zbog neodgovarajuće veličine, vlage, osvetljenosti i sl.), kao i na
komplikovanu proceduru nabavke opreme na projektu (koja stiže kada istekne
vreme terenskog rada):
„Neadekvatno i nedovoljno finansiranje domaćih projekata – oprema koja je
neophodna za realizaciju projekta nije isporučena ni godinu i tri meseca nakon
početka realizacije projekta (sa čime se onda realizuju projekti?), iako je
odobrena. Narudžbine neophodne za projekat date preko sistema za
centralizovano naručivanje (sredstva iz kredita koje je Ministarstvo prosvete,
nauke i tehnološkog razvoja podiglo) ne stižu, iako su protekli meseci od
narudžbine. Sredstva za direktne materijalne troškove su niska i raspoređuju se po
ne baš relevantnim kriterijuma – na primer, koristi se podela na teorijske i
61
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
eksperimentalne projekte, koja je potpuno nejasna i nema mnogo veze sa realnim
troškovima realizacije projekata i potrebama za prikupljanjem podataka.”
Ukazano je i na nedovoljnu logističku podršku u obezbeđivanju veće
dostupnosti sekundarne građe kojom raspolažu razne institucije (od strane
istoričara, ekonomista, pravnika) u realizaciji specifičnih uzoraka (pedagozi,
sociolozi ), te realizaciji interdisciplinarnih istraživanja. Neki ispitanici ističu da
navedeni problemi proističu iz nedostatka svesti da su istraživanja u društvenim
naukama potrebna, te da su praktično primenjiva. Oni ukazuju i na nerazvijeni
odnos privrednih subjekata, medija i drugih aktera prema rezultatima društvenih
nauka, koji je potrebno menjati kako bi se obezbedili novi i raznovrsniji izvori
finansiranja istraživanja. Preduslov za to je, prema rečima ispitanika, promena
potcenjivačkog stava čitave društvene zajednice prema društvenim naukama. Za
tu promenu potrebna je i nova, adekvatnija strategija nauke. Adekvatna sredstva
za organizaciju i sprovođenje istraživačkog rada takođe se smatraju bitnim
preduslovom za postizanje rezultata koji bi mogli odgovarati standardima časopisa
koje favorizuje sistem vrednovanja rezultata NIR-a, odnosno rezultata koji bi bili
interesantni za objavljivanje u tim časopisima (po sadržaju-temama), kao i za
potrebno umrežavanje zajednice istraživača u Srbiji sa kolegama u inostranstvu:
„Nepristupačnost validnih istraživačkih instrumenata i velike baze podataka, tj.
velikog istraživačkog uzorka otežava objavljivanje radova u inostranim
časopisima.”
„Iako je finansijer aktuelnog projekta Ministarstvo, istraživanja koja sprovodim
povezana su sa istraživanjima kolega iz inostranstva sa kojima imam višegodišnju
saradnju. Gotovo da smo na polovini aktuelnog projektnog ciklusa, a od velikih
obećanja o brzoj i efikasnoj nabavci ključne istraživačke opreme još nema
konkretnih razgovora. To, posledično, stvara probleme i može razviti nepoverenje
saradnika iz inostranstva. Planiranje i razvoj umrežavanja naše zemlje su vrlo često
neujednačeni. To može stvoriti brojne tehničke teškoće. Na primer, već drugi put
učestvujem u projektima koje podržava ESF (European Science Foundation). Srbija
nije član ove mreže, iako ne postoje prepreke da se priključi (članstvo u EU nije
uslov). U više navrata to je stvaralo različite tehničke poteškoće nosiocima
projekata.”
Upravo problemi koji se odnose na nedovoljne mogućnosti kontakata sa
kolegama u inostranstvu čine drugu grupaciju problema po učestalosti navođenja
62
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
(31,3%)32. Tu najpre spada nedostatak podrške za učešće na naučnim
konferencijama (koji navodi gotovo svaki četvri ispitanik). Ovaj problem tiče se
kako nedostatka sredstava za odlazak na konferencije u inostranstvu, tako i na
nedovoljnu podršku organizaciji međunarodnih konferencija kod nas, te na
činjenicu da je u oba slučaja podrška Ministarstva uslovljena radom na projektima
Ministarstva. Slede problemi vezani za odsustvo podrške za školovanje i
usavršavanje u inostranstvu, te odsustvo podrške saradnji u regionu JE. Generalno,
ova grupacija problema ukazuje na ograničenu mobilnost istraživača. To je, po
rečima ispitanika, veoma loše, jer je uspostavljanje kontakta sa istraživačima u
inostranstvu važno za kvalitet projekata, budući da je zajednica istraživača u Srbiji
mala, te da ne raspolaže svim potrebnim znanjima:
„U odnosu na razmere u Evropi u svetu, naša je naučna zajednica mala, tako da
često nema adekvatne diskusije stručnih osoba oko pojedinih specijalizovanih
tema. Jedan od razloga za to je nedovoljna otvorenost rada naše naučne zajednice
prema nauci u drugim sredinama, što se naročito odnosi na region“
Konferencije i studijski boravci smatraju se bitnom pretpostavkom
kvalitetnih projekata, uključenosti u međunarodne projekte, objavljivanja radova
u renomiranim inostranim časopisima i sl.:
„Veoma (je) ograničena mogućnost za prezentovanje istraživanja na
međunarodnim konferencijama u inostranstvu (jednom u dve godine). To je
dramatično malo, potrebno je učestvovati u radu konferencija 2–3 puta godišnje
(što je u evropskim zemljama standard) da bi se stvarali i održavali kontakti,
produbljivala saradnja i na taj način dolazilo do kontakata koji vode ka učešću u
međunarodnim projektima. Ljudi se lično „prepoznaju“ i to je ključ dalje
saradnje.“
„Uvek fali novca za odlazak na konferencije. Ovo naročito važi za mlađe kadrove.
Za svoju ključnu konferenciju (2008, Tufts, Boston, SAD) nisam uspeo da dobijem
novac od Ministarstva (nisam bio na projektu). A učešće na njoj mi je ubrzo
obezbedilo rad na SSCI listi, zatim i Fulbrajtovu stipendiju, te danas status A1
istraživača kod kuće i, indirektno, novi studijski boravak u Nemačkoj (od oktobra).
Mene sada već ponegde i zovu i sve je mnogo lakše, no treba dati veću
32
Ove probleme su nešto češće navodili ispitanici koji su objavljivali u inostranim
monografijama (42,4% prema 28,2%), te oni koji su posećivali konferencije u svetu (35,7%
prema 24,3%).
63
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
institucionalnu podršku mlađim kolegama koje se odvaže da otputuju negde dalje
i izlože to što su uradili.“
„Smatram da bi Ministarstvo trebalo mnogo više da ulaže u usavršavanje naučnih
istraživača. Na primer, kada sam u veoma oštroj konkurenciji, koju čine stotine
istraživača iz celog sveta, na osnovu svog dosadašnjeg rada, izabrana da pohađam
školu ljudskih prava u Veneciji, koja bi doprinela mom istraživačkom radu, obratila
sam se Ministarstvu za pomoć, ali nikad nisam dobila odgovor (iako sam se
obraćala na više mesta). Bez finansijske podrške Instituta u kome radim i
Ministarstva, morala sam da odustanem od ovog stručnog programa.“
Probleme u vezi sa nabavkom literature, odnosno potrebnih publikacija
navodi 28,1% ispitanika, a nešto češće ih navode oni u velikim univerzitetskim
centrima. Ističe se nedostupnost stručne literature zbog slabih bibliotečkih
fondova, zanemarljiva bibliotečka razmena, skromna sredstva biblioteka za
nabavku novih naslova, ograničenje pristupa preko KoBSON-a, ograničenost na
zapadne izvore, i sl.
Probleme u vezi sa radom institucija, saradnjom unutar ili između institucija
i sl. navelo je 17,4% ispitanika, a natprosečno često su to činili ispitanici sa
Univerziteta u Prištini, koji ukazuju na to da su isključeni iz akademske zajednice
Srbije:
„Univerzitet u Prištini nema predstavnike u matičnim odborima Ministarstvo
prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, ni za jezik i književnost, ni za istoriju, ni za
društvene nauke, što umnogome otežava komunikaciju i angažovanja nastavnika,
kao i uključenost našeg Univerziteta u akademsku zajednicu Srbije.“
Ispitanici iz manjih univerzitetskih centara ukazuju i na nepoverenje u
kvalitet institucije kojoj pripadaju, kao i na nerazumevanje specifičnih problema u
radu:
„Od starijih visokoškolskih ustanova, kao i drugih relevantnih ustanova koje deluju
u oblasti društveno-humanističkih nauka, predstavnici sa mlađih univerziteta iz
unutrašnjosti retko dobijaju pozive da učestvuju na konferencijama i skupovima
koje oni organizuju, iako većina kadrova potiče upravo sa tih većih visokoškolskih
ustanova. To destimuliše mlade istraživače sa mlađih univerziteta i iz
64
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
unutrašnjosti, dovodi do toga da se njihov rad ne ceni u meri u kojoj oni to
zaslužuju.“
U ovoj grupi odgovora ispitanici su ukazali na generalno odsustvo saradnje
institucija koje se bave istraživanjima u oblasti društvenih nauka, a posebno
između državnih i privatnih institucija, te institucija koje se bave samo
istraživanjima i onih koje kombinuju obrazovanje i istraživački rad:
„Kod nas se, na uštrb nauke i prosvete, već više decenija održava stroga
podvojenost između nauke i obrazovanja: stvorene barijere onemogućavaju
naučnim radnicima da svoje znanje prenesu studentima uključujući se u nastavu
na visokoškolskim ustanovama i suprotno – profesori se teško mogu angažovati
kao istraživači u naučnim institucijama, pa se njihov naučni angažman svodi na
učešće u projektima kojima konkurišu kod ministarstva nauke kako bi se
zadovoljili uslovi učešća u naučnoistraživačkoj delatnosti. Zbog toga trpi i nauka i
visoko školstvo.“
Primedbe koje se tiču birokratizovanja procesa rukovođenja projektima, i
kad je reč o projektima Ministarstva, a posebno inostranih projekata, ukazuju na
inertnost institucija i njihovu lošu organizaciju:
„Sredstva za direktne materijalne troškove moraju biti potrošena do kraja
kalendarske godine, a nova stižu tek krajem aprila, pa aktivnosti koje zahtevaju
finansiranje (na primer, terensko prikupljanje podataka) praktično ne mogu da se
realizuju tokom 4 meseca, od 12 meseci u toku godine. Takođe, kako u aprilu
stigne samo deo, za obimnija prikupljanja podataka često je neophodno čekati do
jeseni da se nakupe dovoljna sredstva da bi se aktivnost realizovala. To bitno
otežava postupak prikupljanja podataka i realizacije projekta. Ceo sistem izgleda
kao da je napravljen za projekte koji nenamenski troše sredstva (pa im onda ne
smeta ni što oprema ne stiže, ni što nemaju novca najveći deo godine, a što
moraju prisilno da raspodele sredstva na kraju godine nevezano za realne potrebe
itd.).“
„Administrativne prepreke u konkurisanju za međunarodne projekte (na primer,
komplikovano je da fakultet otvori devizni račun koji je neophodan), izostanak
sistematske podrške oko administrativnih aspekata konkurisanja za međunarodne
projekte, na primer, nema obučenih administrativaca koji mogu da daju savete
oko tih stvari ili oni nisu lokalno dostupni rukovodiocima projekta.“
65
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
Kada je reč o problemima unutar institucija najčešće se ukazuje na odsustvo
kolegijalne saradnje u razmeni informacija, što je veliki u problem u uslovima
odsustva institucionalnog sistema informisanja:
„Nije razvijen sistem obaveštavanja naučnih radnika o naučnim
skupovima/konferencijama koji se organizuju u zemlji i inostranstvu, već se sve
svodi na lične kontakte.“
Nedostatak vremena za kvalitetan naučni rad ističe 16,6% ispitanika, što se
povezuje sa generalno lošim materijalnim položajem nauke, pa samim tim i
istraživača koji su prinuđeni da „svaštare”. Problem nedostatka vremena ipak su
dominantno navodili ispitanici koji rade i u nastavi:
„Vreme potrebno za naučno-istraživački rad je teško uklopiti sa vođenjem nastave
reorganizovane po bolonjskoj reformi. Pošto ne postoje uslovi da se bolonjski
principi smisleno primene, pokazatelji govore da imamo privid povećane
efikasnosti kroz veću prolaznost, ali na račun kvaliteta znanja. Da bi nekako održali
kvalitet znanja, odnosno da ne bi spustili kriterijume znanja potrebnog za
polaganje ispita, nastavnici su prinuđeni da smišljaju i dodaju dodatne aktivnosti,
dodatne kolokvijume, dodatne zadatke. Ozbiljno bavljenje nastavom sada je skoro
u isključivom odnosu sa ozbiljnim bavljenjem naukom.”
Nedostatak adekvatnih znanja i informacija je grupacija problema koji su
najređe navođeni (5,9%), u kojoj se jednako često ukazuje na nedovoljnu
institucionalnu podršku u sticanju potrebnih znanja, pre svega statističkih i znanja
stranih jezika, kao i znanja i informacija o projektima i pisanju prijava projekata.
Taj problem nije specifičan za pojedine starosne grupe (niti za bilo koje od
posmatranih obeležja ispitanika):
„Nedostatak iskustva u prijavljivanju, konkurisanju i učestvovanju na projektima,
jer od starijih kolega i profesora takve savete, znanja i iskustva nismo bili u prilici
da steknemo.”
5.2. Teškoće u prezentovanju NIR-a
Navođene teškoće u prezentovanju NIR-a grupisane su u četiri kategorije
(Tabela 40). Uopšteno, dominiraju teškoće u vezi sa prezentovanjem radova u
66
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
časopisima, prevashodno onim koji se nalaze na SCI listi, međutim, često su
navođene i teškoće vezane za objavljivanje u domaćim časopisima, kao i teškoće
povezane sa postupkom recenziranja (bez obzira na tip časopisa). Tek svaki deseti
ispitanik navodio je teškoće objavljivanja van časopisa (monografije i sl.).
Tabela 40: Teškoće u prezentovanju NIR-a po kategorijama
Kategorije teškoća u prezentovanju NIR-a
Teškoće u objavljivanju u časopisima na SCI listi
Problemi vezani za domaće časopise
Praksa recenziranja – bez obzira na tip časopisa
Problemi objavljivanja van časopisa
Zastupljenost
36,9%
27,8%
18,7%
10,1%
Teškoće u objavljivanja radova u časopisima sa SCI liste navelo je čak 36,9%
ispitanika, a mnogi od problema u NIR-u, kao i problemi vrednovanja rezultata
NIR-a takođe se povezuju sa ovom teškoćom. Interesantno je da se učestalost
odgovora ne povezuje sa iskustvom objavljivanja radova u časopisima sa SCI liste,
što potvrđuje ozbiljnost teškoća.
Ispitanici ističu činjenicu da je malo naših (domaćih) časopisa na SCI listi, da
su na njoj pretežno anglosaksonski (i vanevropski) časopisi, često nezainteresovani
za naše lokalne/periferne teme:
„Uvažavanje anglosaksonske SCI liste nije adekvatno u svim naučnim oblastima.
Vodeći evropski časopisi, kao oni centara za Jugoistočnu Evropu i Balkan, nisu na
tim listama. Potrebno je odrediti zemlje i institucije koje se bave ovim prostorom
u Evropi i vrednovati radove u njihovim časopisima (sigurno je da su znanja o Srbiji
veća u Berlinu i Beču nego u Teksasu).”
„Na listi referentnih pravnih časopisa sa svetske liste su sadržani časopisi iz
anglofonskog govornog područja koji nisu motivisani da objavljuju priloge koji se
odnose na različit (kontinentalno-pravni) sistem, kome pripada Republika Srbija,
pa tako ni radove naših naučnih radnika.”
„Srbija i Balkan su potpuno nezanimljivo područje istraživanja za međunarodne
časopise sa SCI liste: istovremeno se postavljaju zahtevi od Ministarstva da se u
njima objavljuje. Na taj način se postavljaju neadekvatni kriterijumi i očekivanja.”
67
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
Teškoće u objavljivanju u inostranim časopisima na SCI listi prepoznaju se i
u velikoj konkurenciji i komplikovanoj proceduri, s jedne strane, i u nedovoljno
kvalitetnim rezultatima naših istraživača, imajući u vidu uslove rada i standarde u
pogledu aktuelnosti tema, teorijskih pristupa i metodologije koju svetski časopisi
diktiraju, s druge strane:
„Velika konkurencija i dugotrajna procedura objavljivanja u relevantnim
međunarodnim časopisima, u kombinaciji sa relativno slabim interesovanjem za
prostore bivše Jugoslavije i Balkana, što je predmet mojih istraživanja. Najzad,
uredništva i recenzenti se ne tako retko rukovode više ideološkim nego naučnim
kriterijuma, a s obzirom na to da o Srbiji još uvek preovladava dosta loša slika u
svetu, neretko se tekstovi odbijaju na osnovu samo letimičnog pogleda ili zbog
toga što se ne uklapaju u dominantne teorijske paradigme i/ili ideološke
orijentacije.”
„Opravdana nezainteresovanost velikog broja inostranih časopisa za radove koji su
zasnovani
na
zastarelom,
nestandardizovanom
ili
nepotpunom
instrumentarijumu, koji, nemajući drugog izbora, često koristimo u
istraživanjima.”
Povezano sa prethodnim, često su navođeni problemi odsustva sistemske
podrške objavljivanju u inostranstvu, a koja se tiče adekvatnosti prevoda radova,
primene složenih statističkih modela i sl.
„Veoma ograničena sredstva za lekturu i/ili prevod članaka za međunarodne
časopise. Istraživači se u velikoj meri stimulišu da objavljuju u (vrhunskim) stranim
časopisima, ali to zahteva i (vrhunski) engleski jezik, odnosno lekturu native
speaker-a. Pišem na engleskom, ali vrlo često sama finansiram lektorisanje.”
Pored navedenih, pretežno stručnih razloga, ispitanici ukazuju i na
zatvorenost časopisa na SCI listi, te na nedostatak kontakta sa inostranim
kolegama i poznanstava sa članovima uređivačkih odbora, smatrajući da to
olakšava prohodnost tekstova. Neretko se ukazuje i na ideološke razloge:
„...Ne treba izgubiti iz vida da se i u inostranim časopisima tekstovi često
objavljuju po osnovu lične upoznatosti sa radom istraživača, što daje prednost
objavljivanja onim istraživačima koji imaju ostvarene kontakte u inostranstvu ili sa
uredništvom u odnosu na one koji ih nemaju. Ovim ne želimo da kažemo da
68
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
objavljivanje radova u inostranim časopisima nije dobro ili svrsishodno, već da
istaknemo da činjenica da je istraživač objavio tekst ... nije garant da je on bolji ili
plodniji od onog ko to nije učinio. Pre je u pitanju sticaj okolnosti.”
„Tema kojom sam se bavio u proteklim godinama (kraj Jugoslavije i ratovi za njeno
nasleđe) jeste tema u kojoj vlada izvesna ideološka hegemonija, koja u određenoj
meri otežava objavljivanje radova van Srbije. Primerice, iz ličnog iskustva mogu
potvrditi da je mnogo lakše objaviti članak o krajnjoj desnici u Srbiji negoli o
činiocima koji su uticali na kraj Jugoslavije.”
Ispitanici su ukazali i na to da je objavljivanje u časopisima na SCI skupo,
pominjući činjenicu visokih kotizacija za objavljivanje.
Teškoće u objavljivanju vezane za domaće časopise navelo je 27,9%
ispitanika33, ukazujući na njihovu zatvorenost kako za istraživače van institucija
koje publikuju časopise, tako i za autore sa drugačijim ideološkim stavovima od
onih koje favorizuje urednik, odnosno uredništvo. Potom, ukazano je i na to da su
za prohodnost radova nekad presudne koruptivne prakse i lično poznanstvo sa
urednikom, a ne kvalitet rada:
„Monopolizacija vodećih domaćih naučnih časopisa i njihov relativno mali broj na
listi; pojedini časopisi imaju takvu strategiju da štite naučne saradnike iz „svoje”
kuće, favorizujući njihove tekstove.”
„Zatvorenost časopisa, diskriminatorski odnos prema istraživačima koji nisu
saradnici institucija koje izdaju časopise.”
„Često su bitna lična poznanstva i veze da biste objavili rad u određenom
renomiranom časopisu ili učestvovali na određenom nacionalnom naučnom skupu
od veće važnosti. Ako je objavljivanje ograničeno brojem radova, uvek će proći
onaj koji ima poznanstvo, iako rad po mnogim kriterijumima ne zadovoljava ocenu
naučnog rada.”
„Zloupotreba pozicije urednika časopisa za „raznu trgovinu”, tj. činjenje usluga
prijateljima i razračunavanje sa neistomišljenicima.”
33
Ove teškoće češće navode ispitanici koji nemaju iskustvo objavljivanja u časopisima sa
SCI liste (32,2% prema 23,5%).
69
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
„Više rangirani časopisi su nedostupni i zatvoreni. Međusobni dogovori i cenkanje
za masnim zalogajima. Plaćanje i koautorski dogovori – kvaziautori i ucene sa
pozicija. Nepotizam. Publish or perish loše utiče na kvalitet. Oni jadni, koji rade
mesecima na jednom članku, postaju smešni i nesposobni...”
Pored pomenute zatvorenosti, ispitanici ukazuju i na nerazvijenost domaćih
časopisa, imajući u vidu neke specifične oblasti istraživanja (čemu posebnu težinu
daje i činjenica da su inostrani časopisi relativno zatvoreni za lokalno specifične
teme i kontekste), te na teškoće pri pokretanju novih časopisa. U ovoj grupaciji
izdvajaju se i teškoće u vezi sa čestim promenama kategorizacije domaćih
časopisa, i kašnjenjem informacija u vezi sa tim, što istraživačima otežava
planiranje objavljivanja radova, imajući u vidu zahteve u pogledu ostvarenih
bodova. Interesantno je i zapažanje ispitanika o sve češćoj praksi objavljivanja
radova u domaćim časopisima na engleskom jeziku:
„Previše se favorizuje objavljivanje na engleskom jeziku, što je opravdano sa
aspekta „vidljivosti” naših rezultata u svetu, ali potpuno neopravdano kada je u
pitanju naša naučna i stručna javnost (koja zbog toga sve manje čita). Rešenje bi
trebalo tražiti u dvojezičnim domaćim časopisima. Koristi od toga sigurno bi
prevazišle povećane troškove štampanja.”
Ovaj iskaz, kao i većina iskaza ispitanika, ukazuje na tesnu povezanost
postavljenih principa vrednovanja NIR-a sa teškoćama koje ispitanici navode u
objavljivanju svojih naučnih rezultata. To se posebno uočava u sledećoj kategoriji
teškoća, koje se tiču prakse recenziranja radova kako u domaćim tako i u
inostranim časopisima, a na koje ukazuje 18,7% ispitanika34. Loša recenzentska
praksa, prema navodima ispitanika, odnosi se na nedovoljnu transparentnost
kriterijuma procene, odsustvo adekvatnih obrazloženja, što nekada otvara sumnju
i u kompetentnost recenzenata za određenu oblast (često se u inostranim
časopisima daju recenzije osobama koje poznaju kontekst srpskog društva, ali ne
nužno i stručnim za određene teme), i obesmišljava edukativnu dimenziju u
postupku recenziranja. Potom, veoma česta je primedba na sporost procesa (koja
je razumljiva s obzirom na veliki pritisak na malobrojne časopise na SCI listi za
određene oblasti) i duga čekanja na objavljivanje.
34
Nešto češće ih navode osobe bez iskustva studijskog boravka (22,5% prema 15,4%) i
mlađi ispitanici.
70
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
„Nejednaki kriterijumi u recenziranju za pojedine domaće SCI časopise, upadljivo
favorizovanje pojedinih tema ili autora bliskih uredniku, naspram ostalih autora. A
Ministarstvo nas posle sve ocenjuje po istim kriterijumima bez obzira na to da li
smo imali „u posedu” svoj časopis ili smo stvarno prolazili nezavisne recenzije.”
„Nejasni i protivrečni kriterijumi domaćih časopisa sa SSCI liste (npr. rad koji je
odbijen u domaćem časopisu primljen je u vrhunskom međunarodnom časopisu)“.
„Relevantni časopisi, odnosno njihova redakcija, često uz paušalno obrazloženje ili
uz obećanje da će u nekom „drugom” broju objaviti rad koji je prošao njihove
kriterijume, prolongiraju, odnosno „kulturno” odbijaju da iste prezentuju. Utisak
je da se ti radovi nekada uopšte ni ne čitaju, već se gleda da li je reč o autoru sa
imenom ili sa neke vodeće visokoškolske ustanove. To potvrđuje i činjenica da
jedan te isti rad usled pomenutih razloga ne prođe u nekom manje kotiranom
časopisu, ali prođe u drugom čak bolje rangiranom časopisu. Time, međutim,
istraživač izvesno vreme ne zna šta da radi sa svojim radom – čeka odgovor kojeg
nema, pa se posle određenog vremena ipak usudi da rad pošalje u drugi časopis.
Kod „gorućih” tema period čekanja može da deaktuelizuje problematiku o kojoj je
pisano.”
„Neprofesionalnost uredništva većine časopisa – recenzija (pozitivna ili negativna)
se čeka mesecima, a nekad i godinama.”
Činjenica da je najmanje ispitanika (10,1%) 35ukazalo na teškoće
objavljivanja drugih radova (a ne radova u časopisima) ukazuje na to da je sistem
vrednovanja značajno oblikovao odgovore na pitanje o teškoćama u objavljivanju
rezultata NIR-a. U ovoj kategoriji nalaze se odgovori koji ukazuju na nedostatak
sredstava za objavljivanje monografija i udžbenika, na nezainteresovanost
privatnih izdavača za radove iz oblasti nauke (potpuno nerazvijeno tržište
izdavaštva u ovoj oblasti), kao i na nerazvijenu ili lošu izdavačku delatnost samih
istraživačkih institucija.
5.3. Komentari u vezi sa sistemom vrednovanja NIR-a
Iako je učestalost odgovora na ovo pitanje najmanja, njegova povezanost sa
prethodnim pitanjima uslovila je da veliki broj istraživača iskaže primedbe na
35
Ove teškoće češće navode osobe najviših zvanja (17,9%), odnosno najstariji (20,5%), kao
i ispitanici sa Univerziteta u Prištini (40%).
71
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
sistem vrednovanja i ukazivanjem na probleme u NIR-u i na teškoće objavljivanja
rezultata svog NIR-a. Najviše primedbi odnosi se na kategorisanje pojedinih
radova, potom na sam koncept vrednovanja, odnosno pristup vrednovanju, dok se
na trećem mestu nalaze primedbe vezane za način primene postojećih kriterijuma
vrednovanja. Relativno retko upućivane su i primedbe direktno vezane za rad
Ministarstva, iako se one u velikoj meri mogu dedukovati iz prethodnih kategorija
odgovora (Tabela 41).
Tabela 41: Vrste komentara u vezi sa sistemom vrednovanja NIR-a
Kategorije komentara o vrednovanju NIR-a
Neadekvatno vrednovanje pojedinih kategorija radova
Neadekvatan pristup vrednovanju (kvantifikacija)
Neadekvatna i nekonzistentna primena kriterijuma vrednovanja
Rad Ministarstva – baza podataka i komunikacija
Zastupljenost
28,3%
23,3%
19,2%
4,3%
Neadekvatnost bodovanja pojedinih kategorija radova (koju navodi 28,3%
ispitanika)36 najčešće se odnosi na potcenjenost monografija (i delova
monografija) i udžbenika:
„Potpuno je degradirano pisati knjige, a naučna istraživanja u okviru društvenih
tema zahtevaju upravo obuhvatan pristup. Tako socijalna istraživanja postaju
karikatura.”
„Principijelno posmatrano, najvećom slabošću smatram to što mi je kategoriju A1
omogućio jedan rad u časopisu „Psihologija”, a ne samostalna monografija na
kojoj sam radila gotovo 10 godina, i u kojoj sam ponudila obuhvatnu i problemski
zasnovanu analizu kritičkog mišljenja (za koje se svi slažu, bar deklarativno, da je
od ključne važnosti za savremeno obrazovanje).”
„Vrednovanje naučnih monografija je, najblaže rečeno, smešno. Ako je cilj bio
obezvređivanje fundamentalnih istraživanja u društvenim naukama, onda je taj cilj
postignut potpunim obesmišljavanjem izrade naučnih monografija. To je još jedna
od besmislica koje su nastale nekritičkim prenošenjem sistema vrednovanja iz
prirodnih nauka u društvene nauke.”
36
Bitno je istaći da ovde iskustvo objavljivanja radova u časopisima na SCI listi ne pravi
značajnu razliku.
72
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
„Za razliku od udžbenika sa prirodno-matematičkih fakulteta, koji su često zbirke
zadataka ili odabranih primera, udžbenici u oblasti pravnih nauka nastaju najčešće
kao kruna naučnog rada redovnih profesora. Takve knjige imaju ne samo naučnu,
već i istorijsku vrednost, te se oni koriste ne samo na osnovnim, već i na master i
doktorskim studijama, kao poseban istraživački materijal i vredan izvor. Oni bi
trebalo da dobiju status knjige, a neki od njih i knjige od nacionalnog (značaja).”
„Udžbenici se dovoljno ne vrednuju, iako se za njihovo pisanje utroši značajno
vreme, kao i napor da se isti metodološki približe studentima. Ako je potrebno,
recenzentske kriterijume treba pooštriti, ali udžbenici koji metodološki i sadržajno
odgovaraju određenoj oblasti moraju biti kvantitativno vrednovani na
zadovoljavajućem nivou.”
Slede stavovi da su potcenjeni radovi prezentovani na naučnim skupovima,
posebno u inostranstvu, koji se, kako ističu ispitanici, po pravilu recenziraju i čija
priprema često zahteva isto truda, ako ne i više nego priprema radova za
objavljivanje u časopisima. Potom, stavovi da sistem bodovanja zanemaruje
radove objavljene u renomiranim inostranim časopisima izvan SCI liste (na kojoj
izdavači ne žele da budu, jer su dovoljno afirmisani po kvalitetu i ne žele da
plaćaju), kao i u časopisima zemalja u regionu, na koje su istraživači prirodno
usmereni zbog zainteresovanosti za slične teme, te da nije ujednačeno ocenjivanje
radova sa drugih lista (AHCI, ERIH). Uz navedene stavove, provlači se stav da je
prevelik značaj dat radovima na SCI listi, što se dovodi u pitanje i sa samom
svrhom domaće nauke, dok su stavovi da treba dati veći značaj radovima u
časopisima na SCI listi veoma retki (samo 0,5% ispitanika). Dosta ispitanika ukazuje
i na problematičnost, odnosno nedovoljnu transparentnost kriterijuma rangiranja
domaćih časopisa, te na uticaj pojedinih interesnih grupa u njihovom definisanju:
„Na primer, Matični odbor dodeljuje 1 bod međunarodnim časopisima koji nisu na
SCI, SSCI i A & HCI listi, a čak 3 boda domaćim časopisima poput Megatrend revije.
Najiskrenije rečeno, smatram da ovde nešto duboko nije u redu. Za naučni rad na
kome sam radila 2 godine i objavila za renomirani časopis u izdanju Cambridge
University Press-a dobiću samo 1 bod (jer nije na SCI listi).”
„Cenim da postoje veliki problemi u vrednovanju kvaliteta časopisa koji se nalaze
na postojećoj listi. Nacionalno telo koje je zaduženo za određivanje vrednosti
časopisa nije realno i prilično je pristrasno, što je rezultat raznih kompromisa i
lobija. Pojedini časopisi su gotovo po pravilu „pretplaćeni” na visok nivo (M24,
M51), a to ne zaslužuju da budu, dok su drugi potcenjeni.”
73
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
Među radovima koji se smatraju potcenjenim ili čak neprepoznatim u
postojećem sistemu vrednovanja ističu se recenzije i slični stručni tekstovi,
prevodi, kao i radovi u domenu doprinosa naučnih rezultata praktičnoj politici
(policy papers):
„Recenzije i prikazi bi trebalo da dobiju na značaju, kao što je to slučaj u svetu, gde
prikaze knjiga pišu i visokorangirani naučnici. U našem slučaju se stiče utisak da
objavljene knjige nemaju odjeka u stručnoj javnosti, pošto je mala motivacija da
se napiše prikaz.”
„Neke vrste radova se uopšte ne vrednuju ili se teško prihvataju u domenu
društvenih nauka, iako po svojoj prirodi odgovaraju „patentima” ili originalnim
rešenjima u domenu prirodnih i tehničkih nauka (na primer, autorski program za
unapređivanje nastave/učenja ili definisanje obrazovnih standarda za različite
predmete i sl.).”
„Bilo bi dobro da se sprovede istraživanje među studentima o tome koliko oni
imaju koristi od naučnih i stručnih članaka koje njihovi profesori objavljuju u zemlji
i inostranstvu, a za koliko predmeta i dalje uče iz fotokopija tekstova na raznim
stranim jezicima. Smatram da je velika šteta što su u okviru sistema vrednovanja
naučno-istraživačkog rada izostavljeni udžbenici (osim za redovne profesore), kao
i prevodi dela i leksikografske aktivnosti.”
Način bodovanja koautorskih radova takođe izaziva polemične stavove, u
rasponu od onih koji smatraju da se iza koautorstva krije prepisivanje i trka za
bodovima do onih koji afirmišu neophodnost timskog rada:
„Neverovatno je da se isto boduju radovi sa tri autora, dva autora ili jedim
autorom. Jasno je da ogroman broj autora piše koautorske radove samo zbog
prikupljanja poena.”
„Potpuno veštačko i neprirodno precenjivanje samostalnog autorstva. Projekti,
kao glavni vid organizacije istraživača, u svojoj konstrukciji imaju ideju saradništva
i timskog rada jer se podrazumeva da ih radi udruženo veći broj istraživača. Potom
se kod produkcije taj princip poništava i vrednuje samo individualni rad. Većina
radova, posebno u društvenim naukama, prirodno nastaje u timskom radu.
Kvalitet tih radova je bolji. Takvo potcenjivanje koautorstva šalje kontradiktornu
poruku istraživačima da ne treba primenjivati timski rad. Ovo je način na koji se
timski rad istraživača kažnjava.”
74
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
Upravo su trka za bodovima i neprimerena kvantifikacija vrednovanja
istraživačkih rezultata u društvenim naukama u fokusu primedbi kojima se ukazuje
na neadekvatnost pristupa u postavljanju kriterijuma (23,3%).37 Preovlađuju
stavovi da takav pristup vodi hiperprodukciji radova koja je uslovljena trkom za
bodovima koja zapostavlja kvalitet, jer se stvara sistem u kojem postaje značajnija
klasifikacija časopisa u kojem je rad objavljen od kvaliteta samog rada, a takvi
stavovi su zastupljeni i kod ispitanika koji ne osporavaju da je vrednovanje
potrebno i da je doprinelo motivaciji istraživača da objavljuju. Posebno se insistira
na činjenici da je sistem vrednovanja neprilagođen društvenim naukama i
specifičnim disciplinama, što se već moglo prepoznati i u odgovorima ispitanika o
teškoćama u objavljivanju rezultata NIR-a.
„Vrednovanje celokupnog rada naučnika na osnovu kvantitativnih metoda
potpuno će degradirati socijalna istraživanja. Piše se bezbroj bezvrednih člančića,
jer je to racionalno: njih niko ne čita niti mogu predstavljati neki pravi naučni
doprinos.”
„Sistem kvantifikacije unosi red u vrednovanje, ali se potpuno gubi uvid u kvalitet
konkretnog istraživanja. Previše je formalnih, a nedovoljno suštinskih kriterijuma u
klasifikaciji rezultata. Postoje mnogi načini da se krajnji efekat ovog sistema
umanji. Postoje ogromne razlike u kvalitetu u okviru grupa koje bi trebalo da
ostanu homogene. Ovo važi i za radove u okviru iste sveske časopisa, radove u
časopisima sa identičnom kategorizacijom, kvalitet monografija, tematskih
zbornika (i priloga). Bojim se da će se izgubiti svaki interes za temeljita i
dugotrajna istraživanja.”
„Trebalo bi pronaći modus da se radovi ne boduju samo kvantitativno, već i
kvalitativno. Postalo je bitnije gde objaviti rad, nego šta pisati, ili prilagoditi
bodovni sistem još užim oblastima (pravo, ekonomija, književnost…).”
„Sistem koji forsira kvantitet umesto kvaliteta, pre svega na lokalnom i
nacionalnom nivou (najčešći izbor da se „bodovi” prikupljaju linijom manjeg
otpora – brzim slanjem velikog broja radova manjeg kvaliteta u dostupnije
časopise, uglavnom lokalnijeg dometa). Iz ovoga proizlazi svojevrsno „lobiranje” za
37
Učestalost ovog tipa odgovora veća je kod ispitanika sa iskustvom objavljivanja
monografija u inostranstvu (30,6% prema 21,1%), kao i kod onih koji su bez iskustva
objavljivanja u časopisima na SCI listi (27,8% prema 18,6%); takođe, ovaj tip odgovora je u
natprosečnoj meri zastupljen kod ispitanika sa Univerziteta u Prištini (50%).
75
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
objavljivanje radova u nacionalnim časopisima, čime, po mom mišljenju, sistem
bodovanja, koji je počeo kao pošten pokušaj da se učinak istraživača nekako
kvantifikuje, polako prelazi u „dogovornu ekonomiju” interesnih grupa na
univerzitetima i institutima.”
Sistem praćenja citiranosti kritikovan je kao neprimeren i besmislen
kriterijum procene:
„Istraživači to rešavaju tako što prave klanove koji citiraju jedni druge. Tako da
izveštaji CEON Ministarstvu uopšte nisu važni. Jer to nije stvarna uticajnost. Jer se
sve vrti u jednom krugu i najcitiraniji časopisi nisu uopšte najuticajniji. ... Zatim,
meri se samo citiranost u domaćim časopisima. A u međunarodnim ne…”
„Uvođenje besmislenih kriterijuma za ocenu nečijeg naučnog rada, poput
samocitiranja. Po ovom kriterijumu dovoljno je napisati dva rada i u narednih
dvadeset citirati samoga sebe.”
Naredna grupacija stavova o vrednovanju NIR-a odnosi se na način primene
kriterijuma, neusklađenost/nekonzistentnost u ovom domenu (19,2%)38. Posebno
su istaknute posledice samovoljnog tumačenja kriterijuma procene od strane
pojedinaca i institucija, koja je omogućena nedovoljno preciznim definisanjem
samih kriterijuma, a položaj istraživača otežava i stalna promena kriterijuma
tokom jednog projektnog, odnosno izbornog ciklusa:
„Moj utisak je da se radilo o poštenom pokušaju da se haotično stanje nekako
popravi i uvede kakva-takva kvantifikacija učinka istraživača. Nažalost, sve je
podložno zloupotrebi: prezir prema bodovima može da bude samo izgovor za
nerad, a hvaljenje njima, opet, rezultat lobi-sistema na lokalnom i regionalnom
nivou, sa znatno nižim naučnim aspiracijama, po principu ’objavi ti meni, pa ću i ja
tebi’.”
„Pojedine ustanove, prilikom kategorizacije i procene objavljenih radova, tu ocenu
vrše na različite načine, pa se samim tim dešava da autoru bude dodeljen potpuno
različit broj poena (jer neki recenzenti ne vide poglavlje u monografiji, već naučni
rad objavljen u celini, na primer) i tu dolazi do raskoraka između očekivanog i
procenjenog. Te situacije se razlikuju i u slučaju procene istog autora od strane
38
Najčešće navođeni stavovi kod ispitanika sa Prištinskog univerziteta (50%).
76
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
dva različita recenzenta, što se posle zloupotrebljava prilikom kategorizacije
autora u projektnim timovima i sl.”
„Birokratizovanje i zloupotreba sistema odlučivanja o sticanju naučnih zvanja od
nekompetentnih stručnih tela (komisija, odbora itd.), zbog čega bi ovaj sistem
trebalo eliminisati, a potom, izmenom propisa, uvesti sistem gde bi matična
naučna ustanova istraživača u prvom stepenu utvrđivala ispunjenost propisanih
uslova za sticanje zvanja, a nadležno telo ministarstva bi u propisanom postupku
davalo formalnu certifikaciju na takvu odluku. Neusklađenost podzakonskih akata
(pravilnika o postupku i načinu vrednovanja i kvantitativnom iskazivanju
naučnoistraživačkih rezultata) sa Zakonom o naučnoistraživačkoj delatnosti, iz
čega često proizlaze voluntaristička tumačenja i zloupotrebe.”
„Nepostojanje stabilnih, trajnijih kriterijuma za vrednovanje naučno-istraživačkih
rezultata; ti kriterijumi se suviše često menjaju, čak i tokom izbora u samo jedno
zvanje.”
„Pravilnik za izbor nastavnika u zvanja na univerzitetu menja se veoma često:
moja tri izbora obavljena su po različitim pravilnicima; sada je taj pravilnik ponovo
promenjen: kandidat nikad ne zna šta ga čeka u izbornom periodu, kad će se i
kako promeniti uslovi – a od njega se očekuje da sve to predvidi kao da je vidovit.”
Stavovi koji se direktno odnose na rad Ministarstva u vrednovanju rezultata
NIR-a izdvojeni su u posebnu kategoriju (4,3%). Iako je ova grupacija odgovora
najmanje zastupljena, ona obuhvata stavove koji su izrečeni kako u opisu
problema u NIR-u i teškoća u objavljivanja rezultata rada, tako i u komentarima o
sistemu vrednovanja NIR-a. Ti stavovi ukazuju na probleme u komunikaciji sa
Ministarstvom, na nedovoljnu transparentnost njegovog rada u postupku
vrednovanja, na slabu poziciju matičnih odbora u odlučivanju, na nepostojanje
jedinstvene baze podataka koja bi omogućila uvid u ujednačene standarde
primene propisanih kriterijuma vrednovanja, na nedostatak sistemske podrške
Ministarstva u ostvarivanju traženih NIR, kao i projektima koji bi omogućili
integraciju domaće nauke u evropske i svetske tokove i mreže, na potrebu
usklađivanja sistema vrednovanja u odnosu na realne uslove rada, odnosno na
istraživačke specifičnosti društvenih nauka uopšte i pojedinih disciplina. Ova
grupacija stavova, koja na svojevrstan način sublimira ukupne stavove ispitanika,
najdirektnije ukazuje na potrebu da se uspostavi dijalog između istraživača i
donosilaca odluka u oblasti društvenih nauka, pre svega radi unapređenja
kvaliteta istraživanja.
77
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
„Uopšte uzev, mišljenja sam da se Ministarstvo previše meša u vrednovanje
naučno-istraživačkog rada i da bi bilo mnogo pametnije da svoju ulogu ograniči na
stvaranje povoljnijih uslova za bavljenje naukom u Srbiji (tu ima mnogo toga da se
uradi), a ne da usavršava metode kontrole naučnika uz pomoć nauci neprimerenih
bodova. Umesto da posle pada komunizma imamo manje državnog
administriranja u nauci (ali i u drugim oblastima društvenog života), mi ga imamo
sve više.”
„Kada se podnosi izveštaj za jednu godinu zbog kašnjenja u izdavačkoj delatnosti,
nismo u mogućnosti da kao objavljen rad navedemo članak koji se u narednoj
godini objavi za prethodnu, čime on ostaje van sistema vrednovanja istraživačkog
rada za godinu u kojoj je objavljen.”
„Trebalo bi objaviti rang listu na osnovu koje se radi kategorizacija istraživača i
tako ceo postupak učiniti transparentnijim. Takođe, liste referenci istraživača i
poeni koje su skupili bi trebalo da budu javno dostupni podaci (što znači dostupni
na sajtu), kao i sve ostale stvari oko projekata – godišnji izveštaji, finansijski
izveštaji, prateća dokumentacija...”
„Nije pravedno upoređivati istraživače iz naprednih zemalja sa istraživačima u
Srbiji, jer polaze sa različitih startnih pozicija, odnosno naši istraživači su u
podređenom položaju, kao „manje uticajni” i veoma je teško probiti se u ugledne
časopise.”
„Šta da se posebno komentariše: hoćemo rezultate kao u zemljama koje ulažu
novac u nauku i koje cene nauku, a naši uslovi ni sistem vrednosti nisu takvi (ma
šta govorili političari, posebno u predizbornoj kampanji).”
„Po novom zakonu, ne postoji pravo žalbe na odluku Komisije u Ministarstvu, a
ranije je to bio slučaj, kada je postojala mogućnost žalbe Nacionalnom savetu za
nauku.”
„Potreba da se stvore uslovi da naši istraživači iz društvenih nauka uz pomoć
Ministarstva dobiju regionalne i međunarodne projekte, kako bi postojale naučne
baze i na nivou Jugoistočne Evrope (Zapadnog Balkana) i kako bi domaći istraživači
postali deo međunarodnih istraživačkih stanica i na međunarodnom planu.”
78
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
6. PERSPEKTIVE MLADIH ISTRAŽIVAČA
Iako ni jedan tip razmatranih odgovora nije posebno zastupljen među
mladim istraživačima, navodimo neke iskaze kojima se ukazuje na posebnost
položaja mladih, koji je, po njihovom mišljenju, dodatno otežan istovremenim
pooštravanjem kriterijuma vrednovanja rezultata rada i povećanjem obaveza u
nastavi (za one koji rade u nastavi), odnosno promenama uslova u procesu
školovanja (doktorske studije):
„Dok mladi istraživači ne doktoriraju (a ne samo magistriraju!) i ne steknu
odgovarajuće zvanje, smatram da je potrebno da procena rada bude drugačija u
odnosu na saradnike sa višim zvanjima. Razlozi su sledeći: (a) izrada doktorske
disertacije je zahtevna u intelektualnom, materijalnom i vremenskom smislu; (b)
mladi istraživači često obavljaju „neistraživačke” poslove u institucijama, koji
oduzimaju mnogo vremena. Pored navedenog, potrebno je da objavljuju radove
kako bi obezbedili dovoljan broj bodova (i samim tim odgovarajuću platu).
Takođe, prihvatamo učešće u većem broju projekata radi obezbeđivanja dodatnih
finansijskih sredstava. To je, s jedne strane, pozitivno iskustvo i doprinosi razvoju
naše karijere, a, s druge strane, dovodi do rasplinutosti i fragmentarnosti, što se
negativno odražava na efikasnost u pogledu izrade doktorske disertacije. Ipak je za
mlade istraživače primarno da doktoriraju, kako bi mogli da dalje napreduju u
ovom poslu, a sve dodatno što postignu je pozitivno i za njih i za institucije u
kojima rade i naučnu zajednicu uopšte.”
„Ovim sistemom vrednovanja se faktički zatvaraju vrata mlađim istraživačima, jer
nisu u stanju da za određeni vremenski period skupe dovoljan broj potrebnih
poena da bi, potencijalno, bili uvršćeni u istraživačke projekte. Na taj način
upadaju u začarani krug: nemaju dovoljno poena–nisu u projektu–teže sprovode
istraživanja–nemaju materijal za ozbiljan naučni rad.”
Ne manje značajan je i stav da istraživač početnik nije nužno mlada osoba,
stav koji svakako zaslužuje pažnju u društvu koje treba da usvoji principe
usavršavanja u različitim fazama životnog toka (life-long learning), kao i da
prepozna individualizaciju toka životnih istorija (posebno kada je reč o mladim
ženama, koje su, u suprotnom, prinuđene na odlaganje roditeljstva pod pritiskom
imperativa napredovanja u zvanjima):
79
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
„Smatram da je kriterijum za kategorisanje osoba kao mladih istraživača
pristrastan prema godištu istraživača, s obzirom na to da neko ne mora biti mlad
po godinama, ali može biti kategorisan kao mlad istraživač, jer se akademskom
pozivu osoba može posvetiti i kasnije u karijeri, a ne nakon samog završetka
studija, pa tako smatram da je pristrasno finansirati samo istraživače mlade po
godinama, a ne po drugim kvalitetima koji su validniji.”
7. PREPORUČENE OBLASTI INTERVENCIJE
Tokom istraživanja se jasno izdvojio jedan broj kritičnih tačaka u naučnoistraživačkoj delatnosti u Srbiji za koje je očigledno da u srednjoročnom periodu
zahtevaju intervenciju da bi došlo do napretka. Navedene preporuke izvedene su
iz odgovora ispitanika i prevashodno ukazuju na oblasti u kojima je potrebno
uspostaviti dijalog između istraživača i donosilaca odluka u oblasti društvenih
nauka radi unapređenja kvaliteta istraživanja, objavljivanja rezultata istraživačkog
rada, te njihove primenjivosti u obrazovnom procesu i u oblasti praktičnih politika.
Preporuke – oblasti dijaloga:
1. Oblast jačanja kapaciteta naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
1.1. Obuka (permanentno obrazovanje) istraživača u potrebnim domenima:
pisanje predloga projekata, strani jezici, statistički programi i sl.
1.2. Povećanje dostupnosti stručne literature (nabavka inostrane i/ili
domaće literature za specifične oblasti, jezička područja i sl.; podrška prevođenju
ključnih dela u savremenoj nauci i filozofiji).
1.3 Pitanje (ne)ravnomerne dostupnost bibliotečkih fondova svim
članovima istraživačke zajednice u Srbiji.
1.4. Stipendiranje izuzetno talentovanih mladih istraživača na prestižnim
univerzitetima u inostranstvu (uz ugovornu obavezu naknadnog rada u domaćim
naučno-istraživačkim institucijama).
1.5. Postupak pojednostavljenja priznavanja diploma i kvalifikacija koje su
istraživači stekli na inostranim obrazovnim institucijama.
1.6 Programi uključivanja domaćih stručnjaka koji su se obrazovali na
inostranim univerzitetima u rad naučno-istraživačkih institucija.
1.7. Veća/adekvatnija podrška učešću na naučnim konferencijama i
organizovanju naučnih konferencija (ne samo onih vezanih za projekte
Ministarstva).
1.8. Veća podrška studijskim boravcima u inostranstvu članova naučnoistraživačke zajednice u Srbiji.
80
Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji
1.9. Uslovi finansiranja ili finansijske podrške objavljivanju radova u zemlji i
inostranstvu (kotizacije, prevodi i sl.).
1.10. Usklađivanje nastavnih i istraživačkih aktivnosti zaposlenih u naučnoobrazovnim institucijama.
1.11. Materijalni status istraživača.
2. Oblast unapređenja istraživanja u oblasti društvenih nauka
2.1. Adekvatnost pristupa u kategorisanju istraživanja u društvenim
naukama (nesvodivost na eksperimentalna istraživanja).
2.2 Adekvatnije finansiranje terenskih istraživanja i korišćenje namenskih
sredstava (veće uvažavanje specifičnosti grupacije društvenih nauka, specifičnosti
metoda, uzoraka, namena sredstava iz kredita i sl.).
2.3. Mogućnosti (su)finansiranja istraživanja iz različitih izvora.
2.4. Potrebna opreme za istraživački rad.
2.5 Adekvatnost procedure nabavke opreme za istraživanje.
2.6. Različiti vidovi potrebne logističke podrške Ministarstva prosvete i
nauke u realizaciji istraživanja (na primer, specifični uzorak: pristup školama,
specifičnim ustanovama i sl.), a posebno u pribavljanju sekundarnih izvora
podataka (koje redovno evidentiraju različite institucije).
2.7. Značaj istraživanja u društvenim naukama za društvenu zajednicu i
praktična primenjivost njihovih rezultata.
2.8. Potrebno podizanje svesti različitih društvenih subjekata o praktičnoj
primenjivosti rezultata istraživanja u društvenim naukama.
3. Oblast unapređenja saradnje među istraživačima i naučno-istraživačkim
institucijama u Srbiji
3.1. Podizanje kapaciteta za saradnju između istraživačkih institucija u Srbiji
u oblasti društvenih nauka, posebno između državnih i privatnih institucija, te
institucija koje se bave samo istraživanjima i onih koje kombinuju obrazovni i
istraživački rad.
3.2. Uklanjanje barijera koje onemogućavaju istraživačima koji rade na
naučno-istraživačkim institutima da svoja znanja prenose u obrazovnim
ustanovama.
3.3. Formiranje udruženja istraživača u oblasti društvenih nauka u Srbiji i
strukovnih udruženja u regionu jugoistočne Evrope.
3.4. Uklanjanje birokratizovanog pristupa procesu rukovođenja projektima
Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.
81
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
3.5. Institucionalna ograničenja u rukovođenju međunarodnim projektima
(posebno projektima EU – inertnost institucija i loša organizacija u odnosu na
tražene standarde).
3.6. Formiranje i/ili jačanje institucionalnog sistema informisanja o
relevantnim istraživačkim opcijama, projektima, konferencijama, institucionalnoj
saradnji i sl.
4. Oblast vrednovanja naučno-istraživačkog rada
4.1. Uvažavanje specifičnosti u vrednovanju rezultata rada u društvenim
naukama – neprimerenost radikalne kvantifikacije.
4.2. Kriterijumi za sticanje statusa naučnih časopisa u Srbiji.
4.2.1. Podizanje kriterijuma u skladu sa standardima renomiranih evropskih
i svetskih časopisa.
4.2.2. Transparentnost kriterijuma pri rangiranju časopisa.
4.2.3. Transparentnost kriterijuma recenziranja.
4.2.4. Problemi postojeće prakse: zatvorenost časopisa, korupcija.
4.3. Adekvatno vrednovanja časopisa sa drugih lista (osim SCI liste),
odnosno časopisa renomiranih inostranih izdavača van lista, časopisa u regionu.
4.4. Adekvatno vrednovanje monografija, udžbenika, radova sa naučnih
konferencija i drugih kategorija radova.
4.5. Uvažavanje (vrednovanje) radova u oblasti praktične politike (policy
papers).
4.6. Komunikacija istraživačke zajednice sa Ministarstvo prosvete, nauke i
tehnološkog razvoja – veća transparentnost u postupku vrednovanja rezultata
rada.
4.7 Formiranje jedinstvene baze podataka o istraživačima – projektima
Ministarstva, u cilju veće efikasnosti i efektivnosti u evidentiranju, monitoringu i
evaluaciji rezultata, kao i potrebne sistemske podrške istraživačkom radu i
objavljivanju rezultata rada.
4.7. Položaj i uloga Matičnog odbora za društvene nauke u:
4.7.1 definisanju uslova istraživačkog rada,
4.7.2. podršci objavljivanju rezultata rada,
4.7.3. definisanju kriterijuma procene rezultata rada da bi se adekvatnije
uskladilo uvažavanje specifičnosti (pojedinih) društvenih nauka, realnih uslova
rada i potrebe za podizanjem kvaliteta istraživanja, kao i objavljenih radova.
82
FINANSIRANJE ISTRAŽIVANJA
Marija Veličković, Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja
Mihajlo Đukić, Institut ekonomskih nauka, Beograd
SAŽETAK
U poslednjoj deceniji u Srbiji su izdvajanja za nauku iz budžeta osetno
povećana, ali ipak i dalje nedovoljna ako se imaju u vidu realne potrebe razvoja.
Iznos ulaganja već nekoliko godina stagnira na oko 0,3% bruto domaćeg proizvoda
(BDP), ne računajući ulaganja privatnog sektora, koja su prema grubim procenama
na nivou od oko 0,2% BDP. Sa druge strane, prosečna ulaganja u istraživanja i
razvoj u Evropskoj uniji u iznosu nešto manjem od 2% BDP Evropska komisija je
procenila kao isuviše mala da bi se držao korak u razvoju sa ekonomijama
Sjedinjenih Američkih Država (SAD) i Japana. Kao jedan od ključnih ciljeva
strategije Evropa 2020 navode se ulaganja od najmanje 3% BDP, pri čemu bi dve
trećine sredstava trebalo da potiču iz privatnog sektora. Podsticanje privatnog
sektora posebno dobija na značaju ako se imaju u vidu problemi javnog duga
zemalja članica evrozone. Kao jedan od prioriteta Strategije razvoja nauke i
tehnologije, koju je srpski parlament usvojio februara 2010, navodi se dostizanje
nivoa ulaganja od 1% BDP do 2015. godine, čime bi se sustigle zemlje regiona, od
kojih pojedine, poput Hrvatske u pretkriznom periodu i Slovenije, za nauku već
izdvajaju više od 1% BDP. Za ostvarenje ovog cilja neophodno je u narednom
periodu postaviti ulaganja u istraživanja kao jedan od budžetskih prioriteta,
definisati instrumente kojima bi se motivisao privatni sektor da više ulaže i videti
na koji način se može podići nivo uspešnosti naših istraživačkih institucija kada su
u pitanju aplikacije za sredstva koja se za naučne projekte odobravaju iz evropskih
fondova. Prvi značajni pomaci u pogledu visine ulaganja u periodu 2000–2003. za
rezultat su imali napredak u pogledu objavljenih radova, kako kvantitativan tako i
u pogledu kvaliteta časopisa u kojima se objavljuje. Dalje povećanje ulaganja,
posebno onih koja se odnose na infrastrukturu, definisanje predvidivog sistema
podsticaja i klasifikacije istraživača, imperativ su razvoja naše nauke.
83
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
1. FINANSIRANJE ISTRAŽIVANJA I PAMETAN RAST – STRATEGIJA
EVROPA 2020
Uz održiv rast i sve veće uključivanje socijalno i teritorijalno
marginalizovanih društvenih grupacija, tzv. pametan rast predstavlja jedan od tri
osnovna stuba strategije Evropa 202039, koja predstavlja viziju Evrope za 21. vek.
Osnovna ideja pametnog rasta je razvoj ekonomije zasnovane na znanju i
inovacijama. Ostvarenje ovakvog rasta predstavlja rad na poboljšanju performansi
u 3 aspekta ekonomije znanja:
− inovacijama
− obrazovanju, usavršavanju i celoživotnom učenju (life long learning) i
− digitalnom društvu
Evropska unija prepoznaje znatno zaostajanje u ovim aspektima u odnosu
na Sjedinjene Američke Države i Japan. Prosečan iznos ulaganja u istraživanje i
razvoj u EU je, prema poslednjim istraživanjima, ispod 2%, dok se u Japanu i SAD
respektivno izdvaja 3,4%, odnosno 2,6% BDP. Takođe, manje od jedne trećine
osoba u EU u dobi od 25 do 34 godine ima univerzitetsku diplomu, za razliku od
50% Japanaca i 40% Amerikanaca40. Konačno, evropske kompanije zauzimaju
manje od jedne četvrtine globalnog tržišta informaciono-komunikacionih
tehnologija. Iznos ulaganja u istraživanja od strane privatnog sektora veći od 1%
BDP beleži se u svega 9 zemalja EU. Ono što posebno brine jeste visoka
neujednačenost između zemalja članica. Zemlje koje se susreću sa teškoćama u
održanju fiskalne stabilnosti, kao što su Mediteranske zemlje i nove zemlje članice,
imaju izuzetno lošu infrastrukturu za ulaganje u istraživanja i veoma nizak stepen
investicija koje potiču iz privatnog sektora. Broj istraživača koji su sa punim radnim
vremenom zaposleni u privatnom sektoru je mali, a posledica toga je nizak stepen
novih patenata i visoko učešće države i univerziteta u ukupnom doprinosu novim
istraživanjima. Sve navedeno ukazuje na to da se ulaganja u istraživanje i razvoj na
području EU moraju znatno povećati kako bi se održao korak sa konkurentima.
Kao jedan od ciljeva Lisabonske strategije41 iz 2002. godine i kasnije strategije
Evropa 2020, navodi se povećano ulaganje u istraživanje i razvoj, koje bi moralo
iznositi najmanje 3% BDP. U vreme donošenja strategije, ovaj kriterijum
39
http://ec.europa.eu/europe2020/europe-2020-in-a-nutshell/priorities/smartgrowth/index_en.htm.
40
Albu, N., Research and Development spending in the EU: 2020 growth strategy in
perspective, Working paper FG 1, 2011, Nr. 08, December 2011, SWP Berlin.
41
http://ec.europa.eu/information society/eeurope/i2010/ict and lisbon/index en.htm.
84
Finansiranje istraživanja
ispunjavale su samo Finska i Švedska. Dve trećine željenog iznosa trebalo bi da
bude doprinos privatnog sektora, dok bi ostatak bio finansiran iz budžeta država
članica. Iznos koji potiče iz privatnog sektora, nažalost, znatno je niži od željenog.
Zbog toga su na nivou Unije donete mere koje predstavljaju vodič za zemlje
članice kako bi se ostvarili zacrtani ciljevi u pogledu izdvajanja privatnog sektora. U
najkraćem, one podrazumevaju sledeće:
− Pojeftinjenje i pojednostavljenje birokratskih procedura u pogledu
registrovanja novih patenata. Na ovaj način bi se dala podrška
istraživanjima i podsticao transfer tehnologije putem stranih direktnih
investicija između pojedinih zemalja EU.
− Nagrađivanje onih kompanija koje su zaslužne za značajne inovacije
kao dodatni podsticaj ulaganju u istraživanja, uz tradicionalne metode
poput poreskih olakšica i subvencija.
Grafikon 1: Izdvajanja za nauku u pojedinim zemljama u % BDP
Izvor: Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja
2. SRBIJA I EVROPSKE ZEMLJE – KOLIKO ZAOSTAJEMO?
Pokazatelji ulaganja u nauku u Srbiji daleko su niži, ne samo od
najrazvijenijih zemalja EU već i od zemalja koje su članice EU postale 2004. i 2007.
godine. Prema podacima za 2001. godinu, Srbija je iz budžeta za nauku izdvojila
85
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
0,16% BDP, dok je prosek evropskih zemalja 1,84%. Znatno zaostajemo i za
zemljama u okruženju, od kojih Slovenija, Češka i Hrvatska izdvajaju već više od
1% BDP.
Poslednjih godina, uprkos uticaju svetske finansijske krize, izdvajanja za
nauku su osetno povećana. U 2011. godini izdvajanje za nauku u Srbiji povećano je
na 0,34% BDP, odnosno na približno 110 miliona evra u apsolutnom iznosu, što je
oko 4 puta više nego 2001. (oko 28 miliona evra), odnosno dva puta više nego
2004. i 2005. godine (oko 56 miliona evra). Iznos ulaganja u nauku je već 2003.
dostigao iznos od 0,3% BDP, što zapravo pokazuje da je dinamika ulaganja u nauku
bila tek nešto brža od porasta BDP. Ipak, i pored ostvarenog napretka, teško se
može dostići željenih 1% BDP u 2015. godini, što je cilj definisan Strategijom
naučnog i tehnološkog razvoja.
Grafikon 2: Izdvajanja za nauku iz budžeta Srbije u milionima evra
86
Finansiranje istraživanja
Grafikon 3: Izdvajanja za nauku u % BDP
Nažalost, u Srbiji ne postoje precizni podaci koji pokazuju kolika su ulaganja
u istraživanja koja potiču iz privatnog sektora. Prema grubim procenama Strategije
naučnog i tehnološkog razvoja, ona su 2010. iznosila oko 0,2% BDP. Stoga se može
konstatovati da podaci o ulaganju u nauku nisu u potpunosti uporedivi sa onima iz
zemalja članica EU. U narednom periodu mora se utvrditi koliko iznose ova
ulaganja, koje su osnovne prepreke za veća ulaganja i na koji način se kompanije
mogu motivisati da izdvajaju veće iznose za ove svrhe u interesu čitavog društva.
3. STRATEŠKI OKVIR FINANSIRANJA NAUKE U SRBIJI – PERSPEKTIVA
FINANSIRANJA
Strategija naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije za period 2010–
2015. godine42 predvidela je da su Srbiji potrebna veća ulaganja u nauku. Kao
poseban prioritet istaknuta je potreba ulaganja u infrastrukturu, koja je godinama
bila zanemarivana. Unapređenje ulaganja u infrastrukturu podrazumeva 400
42
http://www.mpn.gov.rs/userfiles/nauka-pravna akta/strategija prelom.pdf.
87
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
miliona evra novih investicija, čime bi se stvorila solidna osnova za dalji razvoj.
Predviđeni rast relativnih ulaganja od 0,15% BDP godišnje u periodu 2010–2015,
kojim bi udeo ulaganja prevazišao 1% BDP, već sada je izvesno, neće biti moguće
dostići. Sredstva koja treba da budu uložena u infrastrukturu isuviše su velika da bi
bila izdvajana isključivo iz budžeta, i moguće ih je obezbediti samo zajmovima kod
međunarodnih finansijskih institucija. Korak u tom pravcu predstavlja kredit koji je
odobrila Evropska investiciona banka 2010. u iznosu od 200 miliona evra. Zajedno
sa tim sredstvima i sredstvima Evropske banke za obnovu i razvoj, Svetske banke,
Razvojne banke Saveta Evrope i pretpristupnih fondova EU, ukupan iznos uloženih
sredstava u srpsku naučnu infrastrukturu do kraja 2015. iznosio bi oko 400 miliona
evra.
S obzirom na relativno skromne mogućnosti finansiranja iz budžeta i
činjenicu da su izdvajanja privatnog sektora niska i još uvek teško merljiva, veoma
je značajno iskoristiti sve mogućnosti koje pružaju fondovi EU. Jedan od takvih
fondova je Sedmi okvirni program (FP7), koji je odobren za šestogodišnji period
2007–2013. godine, sa izdašnim budžetom većim od 50 milijardi evra. Naučne
institucije u Srbiji imaju skromne šanse kada su u pitanju kapaciteti za takmičenje
za ova sredstva, a rezultati u prethodnom periodu to svakako potvrđuju. Zaključno
sa julom 2009. godine, uspešnost apliciranja za ove programe iznosi 12,6%. Ovo je
dosta niže u odnosu na evropski prosek od 21,8%, ali i niže u odnosu na nove
zemlje članice. Od Srbije su prema procentu uspešnosti znatno bolje, mada ispod
proseka EU, sve zemlje bivšeg istočnog bloka – Rumunija (14,9%), Bugarska
(17,2%), Mađarska (20,8%) i Slovačka (19,4%). Ovakvi vidovi finansiranja posebna
su šansa za naše istraživače, ako se imaju u vidu skromne mogućnosti finansiranja
istraživanja iz budžeta. Takođe, posebna odgovornost je i na državi da podstakne
prijavljivanje i svojim kapacitetima pomogne u poboljšanju prolaznosti naših
institucija na ovom i sličnim programima finansiranja iz evropskih fondova.
4. KARAKTERISTIKE FINANSIRANJA ISTRAŽIVANJA U SRBIJI I
PODSTICAJI MINISTARSTVA
Finansiranje naučnoistraživačke delatnosti se zasniva na finansiranju
programa. Prema Zakonu o naučnoistraživačkoj delatnosti, postoji četrnaest
programa koji su označeni kao programi od opšteg interesa za razvoj Republike
Srbije. Na toj listi nalaze se43:
43
http://www.mpn.gov.rs/propisi/dokumenti/propis-95-Zakon
delatnosti.pdf.
88
o
naucnoistrazivacko
Finansiranje istraživanja
−
−
−
−
−
−
−
−
−
−
−
−
−
−
Program osnovnih istraživanja, u okviru koga se i finansira najveći broj
naučnika iz oblasti društvenih nauka
Program tehnološkog razvoja
Program transfera znanja i tehnologija
Naučna delatnost Srpske akademije nauka i umetnosti i Matice srpske
Centar izuzetnih vrednosti
Obezbeđivanje opreme i prostora za rad
Međunarodna saradnja
Razvoj informatičkog društva
Usavršavanje kadrova
Stipendiranje mladih istraživača
Objavljivanje monografskih publikacija i časopisa i održavanje naučnih
skupova
Nabavka naučne i stručne literature i pristup bazama podataka
Podsticaji naučnim i stručnim društvima
Ostali programi u skladu sa Strategijom naučnog i tehnološkog
razvoja.
Od ukupnog budžeta za nauku u 2011. godini skoro 50% se odnosi na
ulaganja u Program osnovnih istraživanja, s tim da se od toga za oblast društvenih
nauka izdvaja oko 18%. U osnovnim istraživanjima nema oblasti u koju se ulaže
više od 10 miliona evra na godišnjem nivou.
Grafikon 4: Struktura finansiranja istraživanja u Srbiji 2009. godine
Izvor: Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja
89
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
Finansiranje naučnoistraživačkog rada istraživača nije institucionalno, već je
projektno, što stvara određeni stepen nesigurnosti kod istraživača, koji su
finansirani samo dok traje projektni ciklus (četvorogodišnji ili petogodišnji), i to
ako projekat uopšte bude prihvaćen za finansiranje.
Osnovni problem je što relativno malu količinu sredstava treba podeliti na
skoro hiljadu naučnih projekata koje Ministarstvo finansira (osnovna istraživanja,
tehnološki razvoj, integralna interdisciplinarna istraživanja), među kojima je i 60
projekata iz oblasti društvenih nauka i 27 projekata iz oblasti unapređenja
donošenja državnih odluka.
Kada su u pitanju podsticajne mere, od 2003. godine Ministarstvo je počelo
sa finansijskim podsticajima kako bi se stimulisali istraživanja i aktivnosti
istraživača koji su u skladu sa kriterijumima po kojima se njihov rad vrednuje u
razvijenim zemljama. Prvi put 2003. godine na sajtu Ministarstva objavljena je
rang-lista projekata ocenjenih prema međunarodnim kriterijumima. Naredne
godine nagrađeno je oko 20% najboljih naučnika u Srbiji (prva, druga i treća
nagrada). U skladu sa javno objavljenim kriterijumima, naučnici su tokom 2005. i
2006. godine klasifikovani prema stimulativnim kategorijama (od A1 do B4). Na
osnovu kategorija definisana je i njihova naknada u toku istraživačkog perioda
tokom angažovanja na projektima. Nakon što je predložena klasifikacija usvojena,
500 naučnika koji nisu ispunili kriterijume ostalo je bez finansiranja. S tim u vezi,
radi motivacije i mogućnosti planiranja istraživačkih aktivnosti u budućem periodu
potrebno je uspostaviti veću transparentnost u smislu pravca u kome će se ovi
kriterijumi i podsticaji kretati.
U pozadini navedene klasifikacije i podsticajnih mera nalazi se želja za
povećanjem broja međunarodno priznatih radova koje bi objavili naši naučnici.
Naime, u periodu 2000–2003, ne ulazeći u analizu kvaliteta, u Srbiji je objavljeno
507 radova na milion stanovnika, što je oko 15 puta manje objavljenih radova u
odnosu na Švedsku, na primer. Rezultat podsticajnih mera bilo je povećanje sa
927 naučnih radova, koliko su naši naučnici objavili tokom 2000. godine, na 2057
radova, 2006. godine. U narednom ciklusu, 2011–2014. godine, veliki deo
kriterijuma iz 2006. godine je zadržan, uz određena poboljšanja, i nastavljeno je
finansiranje uz primenu stimulativnih kategorija (A1 do A6). Trend porasta
objavljenih radova na SCI listama je nastavljen i u 2011. godini objavljen je 4431
rad. U društvenim naukama broj radova na SSCI i AHCI listama povećan je sa 29
radova 2000. godine na 302 rada 2011. godine.
90
Finansiranje istraživanja
5. FINANSIRANJE DRUŠTVENIH I HUMANISTIČKIH NAUKA
Strategija naučnog i tehnološkog razvoja „obećala” je da će pozicija
društvenih i humanističkih nauka, u periodu na koji se Strategija odnosi (2010–
2015. godine), biti unapređena. Potrebno je u cilju poboljšanja uvesti primeren
sistem evaluacije naučnih radova, koji će nastaviti da afirmiše međunarodne
časopise i liste. U tom smislu, neophodno je uvesti institucionalnu podršku za
objavljivanje u kvalitetnim časopisima. Sa tim u vezi je i uvođenje primerenog
sistema evaluacije naučnih radova. Domaći časopisi svakako ne bi bili
diskriminisani, ali je neophodna njihova afirmacija posredstvom podrške njihovom
proboju na međunarodne liste. Dalje, neophodno je predvideti finansiranje
terenskog rada, koji je skoro sistematski preduslov za objavljivanje u vodećim
svetskim časopisima i uključivanje u međunarodne projekte. Projekti društvenih
nauka, i kada imaju terenska istraživanja, svrstavaju se u teorijske, što dramatično
umanjuje sredstva za njih. Stoga se kao potreba nameće kategorizacija projekata u
društvenim naukama koja bi odgovarala metodologiji istraživanja. Na kraju, razvoj
mreže kvalifikovanih međunarodnih recenzenata sa odgovarajućim budžetom
neraskidivo je povezan sa svim predloženim koracima. U ostale prioritete spadaju
dovršetak rada na prioritetnim kapitalnim projektima u domenu leksikografije,
racionalizacija institucija koje se bave društvenim naukama u pravcu izgradnje
nekoliko jakih centara posvećenih unapređenju donošenja odluka na državnom
nivou: međunarodna politika i pravo, ekonomija i finansije.
Većina navedenih predloga usko je povezana sa finansiranjem nauke, ali do
sada nije primećeno poboljšanje u sistemu evaluacije društvenih nauka, kao ni
poboljšano finansiranje terenskog rada u okviru planiranja visine sredstava za
direktne materijalne troškove projekata, a nije primećeno ni izdvajanje sredstava
za afirmaciju domaćih časopisa, opredeljivanje budžeta za razvoj mreže
afirmisanih recenzenata, niti formiranje institucija koje bi doprinele poboljšanju
donošenja državnih odluka.
6. PREPORUKE
Srbija u pogledu razvoja nauke treba da sledi primer razvijenih zemalja EU,
koje su svoje prioritete definisale strategijom Evropa 2020 i proklamovanim ciljem
o pametnom rastu. Za početak, treba se fokusirati na cilj da se za nauku u Srbiji
izdvaja barem 1% BDP, čime bismo se približili zemljama u okruženju. Osim
skromnog iznosa, struktura ulaganja trenutno de facto reflektuje stepen
razvijenosti nauke u Srbiji. Više od 80% svih ulaganja u nauku odlazi na plate
91
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
istraživača. Kada se dodaju još izdaci za administrativno osoblje i potrošni
materijal, potpuno je jasno da je iz preostalih sredstava nemoguće izdvajati za bilo
kakve značajnije investicije u infrastrukturu, čime je osvetljen jedan bitan aspekt
neodrživo niskog ulaganja u istraživanja kod nas.
Preporuke u pogledu finansiranja nauke koje su proistekle iz diskusija
članova radne grupe projekta Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji:
Pregled stanja, karakteristični problemi i preporuke svode se uglavnom na sledeće:
− Pronaći mehanizme kojima bi se mobilisala sredstva privatnog
sektora. Neki od njih mogu se naći i u okviru strategije Evropa 2020,
kao što su sistemi nagrađivanja kompanija koje ulažu u istraživanja i
pojednostavljivanje i pojeftinjavanje procedura koje se odnose na
nove patente.
− Povećati izdvajanja za nauku iz budžeta kojima bi se podržao sistem
podsticaja za objavljivanje radova u prestižnim međunarodnim
časopisima.
− Pružiti podršku časopisima da bi bili uključeni na priznate
međunarodne liste.
− Obezbediti institucionalnu pomoć našim istraživačkim organizacijama
koje apliciraju za sredstva koja se za nauku izdvajaju iz evropskih
fondova, kao što je, na primer, Sedmi okvirni program (FP7). Trenutno
je naša zemlja niže kotirana po pitanju uspešnosti aplikacija od novih
zemalja članica EU.
− Predvideti institucionalnu podršku podizanju kapaciteta za pripremu,
odnosno pisanje međunarodnih projekata.
− Uvesti izvesnost u pogledu klasifikacija istraživača, imajući u vidu
sadašnje projektno finansiranje koje stvara veliku dozu neizvesnosti u
finansiranju istraživača.
− Na osnovu liste prioriteta definisane Strategijom razvoja nauke i
tehnologije, utvrditi koliko je sredstava moguće izdvojiti za neophodne
infrastrukturne projekte i koliki je iznos moguće povući od
međunarodnih finansijskih organizacija. Takođe, poželjno bi bilo
povećati sredstva za materijalne troškove istraživanja i funkcionisanja
naučnoistraživačkog rada.
− U društvenim naukama, neophodno je izvršiti preispitivanje sistema
finansiranja. U najkraćem, treba definisati ulogu terenskih istraživanja
i prilagoditi kategorizaciju projekata tako da oni odgovaraju
primenjenoj metodologiji.
92
Finansiranje istraživanja
−
−
Neophodno je predvideti finansiranje terenskog rada, koji je skoro
sistematski preduslov za objavljivanje u vodećim svetskim časopisima i
uključivanje u međunarodne projekte.
U finansijskom smislu potrebno je na jasniji način podržati
objavljivanje u prestižnim časopisima i shodno tome predvideti
posebnu institucionalnu podršku za objavljivanje radova na SCII listi.
93
PITANJA VREDNOVANJA NAUČNIH REZULTATA
Dušan Pavlović, Fakultet političkih nauka, Beograd
Branko Urošević, Ekonomski fakultet, Beograd
SAŽETAK
U tekstu objašnjavamo zbog čega je kvalitet naučno-istraživačkog rada u
društvenim naukama u Srbiji, i pored jednog broja izuzetnih pojedinaca, u proseku
na relativno niskom nivou, kao i šta bi trebalo preduzeti da bi se to promenilo.
Smatramo da se glavni razlog za nisku međunarodnu konkurentnost domaćih
istraživanja i istraživača u društvenim naukama nalazi u nedovoljno podsticajnom
sistemu nagrađivanja i promovisanja naučnih radnika i naučnog rada.
Konkurentnost je niska, jer sistem ne podstiče domaće istraživače da proizvode
kvalitetna istraživanja, objavljuju u kvalitetnim stranim časopisima i prestižnim
međunarodnim monografijama, i učestvuju na vrhunskim međunarodnim
konferencijama. Niska konkurentnost je ključna, jer predstavlja uzrok niza drugih
problema u društvenim naukama, u koje spadaju: deskriptivnost u istraživanju,
otklon od empirijske i praktične primene teorijskih paradigmi, nedovoljno
razumevanje teorije, recikliranje sopstvenih, ali i tuđih radova, zastarelost u
nastavnim planovima i programima, kako na redovnim tako i na poslediplomskim
studijama itd. Posle analize postojećeg stanja, tekst završavamo preporukama o
tome kako da se situacija poboljša.
1. UVOD
Društvene nauke u Srbiji, sa retkim izuzecima, nisu dovoljno konkurentne.
Domaći naučnici iz oblasti društvenih nauka, u poređenju sa svojim kolegama iz
Evrope i sveta, retko objavljuju u prestižnim međunarodnim časopisima i retko
učestvuju na prestižnim međunarodnim konferencijama i naučnim skupovima. To
utiče na kvalitet naučnih istraživanja, jer naučni radnici koji nemaju kontakt sa
širom akademskom zajednicom, pre ili kasnije, postaju samoreferentni i
irelevantni za širu akademsku zajednicu.
Želimo da objasnimo šta je uzrok niske konkurentnosti istraživača u
društvenim naukama u Srbiji da bismo nakon toga izneli preporuke za promenu
stanja. Naša preliminarna hipoteza glasi da je niska konkurentnost domaćih
94
Pitanja vrednovanja naučnih rezultata
naučnika u ovim oblastima posledica nedovoljno podsticajnih sistema koji
dominiraju u akademskom i obrazovnom sistemu Srbije, a koji posebno dolaze do
izražaja upravo u društvenim naukama. U dve reči, sistem podsticaja i nagrada
demotiviše naučnike iz oblasti društvenih nauka da neprekidno unapređuju
kvalitet svojih istraživanja, objavljuju u prestižnim međunarodnim časopisima,
rade na izradi međunarodnih monografija i učestvuju na vodećim međunarodnim
konferencijama. Smatramo da bi postepena promena strukture podsticaja
motivisala veći broj (pogotovo mlađih) naučnih radnika da postanu međunarodno
konkurentniji, što bi vremenom omogućilo značajnu korist za akademsku i naučnu
zajednicu u celini.
Tekst započinjemo iznošenjem empirijskih podataka44 i definisanjem nekih
pojmova (međunarodna konkurentnost, sistem podsticaja) koji su neophodni za
potpunije razumevanje pristupa koji koristimo u ovom tekstu (2. odeljak). U 3.
odeljku ovog priloga iznosimo neke indikatore (nejednaka zastupljenost disciplina,
nepoznavanje trenutno dominantnih teorijskih paradigmi i istraživačkih
metodologija; slabo aktivno znanje stranih jezika itd.) kojima ukazujemo na
moguće faktore zbog kojih domaći naučnici i istraživači iz oblasti društvenih nauka
nisu dovoljno konkurentni u međunarodnim okvirima. Kako ćemo pokazati u 4.
odeljku, tvrdimo da indikatori niske konkurentnosti imaju dublji, institucionalni
uzrok, tj. da su zavisni od sistema podsticaja ugrađenih u istraživačke i obrazovne
institucije koje regulišu napredovanje u karijeri naučnika iz oblasti društvenih
nauka (kako istraživača na institutima, tako i predavača na univerzitetima). Taj
institucionalni uzrok se takođe ogleda u kvalitetu domaćih akademskih časopisa,
kao i u načinu na koji se oni rangiraju. Tom temom se bavimo u 5. odeljku.
Konačno, s obzirom na to da veliki broj istraživača dolazi sa univerziteta, u 6.
odeljku bavimo se sistemom „regrutovanja” istraživačkih kadrova na fakultetima,
te razmatramo sistem podsticaja koji dovodi do biranja prosečnih kadrova, koji je,
pod postojećim pravilima, moguće prevazići samo ličnom inicijativom. Naposletku,
u 7. odeljku ovog priloga iznosimo preporuke koje proizilaze iz analize iz
prethodnih odeljaka.
44
Podaci kojima kasnije u tekstu podupiremo ove tvrdnje dobijeni su empirijskim
istraživanjem pod nazivom „Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u
Srbiji”, koje je rađeno za potrebe projekta Policy Dialogue in the Field of Social Sciences in
Serbia, kojim je rukovodila lokalna koordinaciona jedinica RRPP-a. Podaci su prikupljeni
tokom aprila 2012. godine. Upitnik je popunilo 626 ispitanika (48%), od ukupno 1300 njih,
što je broj elektronskih adresa na koje je bio poslat. Istraživanje su sproveli Predrag
Cvetičanin i Mina Petrović.
95
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
Fokusiranjem na institucionalne uzroke ne želimo da kažemo da su
institucije jedini problem. Postoji još nekoliko značajnih faktora i otvorenih pitanja
koji se tiču kvaliteta istraživanja u društvenim naukama, među kojima su najvažniji
finansiranje univerziteta i naučnih instituta i materijani uslovi rada naučnih
istraživača. Međutim, njima se u ovom tekstu ne možemo baviti zbog nedostatka
vremena i prostora, iako ovde-onde ukazujemo na njih implicitno. U suštini, obim
primene naše analize su institucije, te su i rešenja koje nudimo u 7. odeljku ovoga
priloga, institucionalna.
2. PODACI I NEKI VAŽNI KONCEPTI
Konkurentna naučna zajednica u međunarodnim okvirima jeste ona
zajednica u kojoj postoji znatan deo naučnika i istraživača koji redovno objavljuju
svoje knjige za vodeće strane izdavače, tekstove u međunarodno priznatim
akademskim časopisima koji se nalaze na međunarodnim listama (kao što su SCII,
AHCI, ERIH ili lista Thomson-Reuters45) i učestvuju na prestižnim međunarodnim
konferencijama koje organizuju vodeća međunarodna naučna društva iz
odgovarajućih oblasti. Naši naučnici iz oblasti društvenih nauka po ovim pitanjima
pokazuju, u proseku, vrlo skromne rezultate. Broj naučnih radnika koji redovno
objavljuje u međunarodno priznatim časopisima i učestvuje na prestižnim
međunarodnim konferencijama je relativno mali.46 Prema istraživanju „Kapaciteti,
prakse i problemi…”, najveći broj istraživača i nastavnika objavljuje u domaćim
časopisima, gde su kriterijumi objavljivanja veoma niski (videti 5. odeljak ovog
priloga), a čak 74,8% nikada nije objavilo ni jedan naučni rad u nekom
međunarodnom časopisu47.
Ovaj trend, po svoj prilici, javlja se još za vreme studija. Istim istraživanjem
potvrđeno je da je najveći broj domaćih istraživača i nastavnika završio studije u
Srbiji. Samo 1% njih je diplomiralo u inostranstvu, 6,2% je u inostranstvu završilo
master studije, a 6,6% doktoriralo. Slaba komunikacija sa međunarodnom
naučnom zajednicom se nastavlja i nakon doktorata. Čak 84% ispitanika nikada u
45
U tekstu veću prednost dajemo SCII listi jer Ministarstvo i domaći propisi insistiraju na
toj listi kao osnovu za napredovanje u karijeri.
46
Podaci o objavljenim radovima naših naučnih radnika sa SSCI listi mogu se naći, na
primer, na KoBSON-u, dok slični podaci u vezi sa učešćem na prestižnim međunarodnim
konferencijama mogu da se nađu pretraživanjem na internetu.
47
Ovde se ne ubrajaju časopisi iz jugoistočne Evrope, odnosno zemalja bivše Jugoslavije.
96
Pitanja vrednovanja naučnih rezultata
životu nije bilo ni na jednom studijskom boravku u inostranstvu, a 63,5% nikada u
životu nije učestvovalo na nekoj međunarodnoj konferenciji.48
Kontakt sa međunarodnom zajednicom istraživača je važan, jer je za
objavljivanje jednog teksta u međunarodno priznatom časopisu često potrebno i
nekoliko godina ozbiljnog rada. Izlaganje nekog rada na prestižnim međunarodnim
konferencijama i naučnim seminarima služi da se tekst rada unapredi kako bi se
mogao objaviti u nekom prestižnom časopisu. Takođe, učešće na konferencijama i
istraživačkim seminarima predstavlja osnovni način za upoznavanje sa drugim
istraživačima, pa potencijalno i sa onima koji odlučuju o tome koji se radovi
objavljuju u kojim časopisima. Domaći sistem podsticaja, međutim, ne promoviše
niti finansijski dovoljno podržava domaće naučnike iz oblasti društvenih nauka da
investiraju neophodne resurse kako bi dosegli taj cilj. Veoma je značajna i
činjenica da nijedan fakultet ili institut iz oblasti društvenih nauka u Srbiji nema
redovne naučne seminare na kojima bi svoje radove predstavljali vodeći evropski i
svetski istraživači. Organizovanje takvih seminara neophodan je uslov da se šira
akademska zajednica (a ne samo pojedinci) uključi u praćenje aktuelnog
istraživačkog rada.49 Takođe, smatramo da organizovanje doktorskih studija, bez
postojanja odgovarajućih redovnih istraživačkih seminara sa učešćem vrhunskih
međunarodnih istraživača ne bi smelo da bude praksa, jer na taj način doktoranti
nemaju priliku da se u dovoljnoj meri upoznaju sa temama koje su posebno
aktuelne u istraživačkom smislu, kao ni sa time kako na pravi način prezentirati
originalne naučne radove u pisanoj i usmenoj formi.50
48
Slični rezultati dobijeni su i drugim anketama. Recimo, prema rezultatima ankete o
doktorskim studijama u Srbiji za 2011. godinu, koje je sprovelo Udruženje studenata
doktorskih studija i mladih istraživača, 73% doktoranada uopšte nije boravilo u
inostranstvu na studijskom boravku, a 50% nikada nije imalo prilike da učestvuje na
međunarodnoj konferenciji ili naučnom skupu. Anketa se odnosi na sve doktorande iz
oblasti prirodnih i društvenih nauka. Podaci su dostupni na adresi: www.doktoranti.org
(pristupljeno 27. februara 2012).
49
Od 2010, Narodna banka Srbije organizuje seriju seminara iz oblasti makroekonomije i
finansija, sa učešćem vodećih evropskih i svetskih istraživača iz tih oblasti. Koliko je nama
poznato, to su jedini seminari ovakvog kvaliteta i frekvencije koji se u oblasti ekonomskih
nauka
održavaju
u
Srbiji
i
regionu.
Videti:
http://www.nbs.rs/internet/english/90/90_9/index.html (pristupljeno 18. oktobra 2012).
50
Koliko je nama poznato, u ovom trenutku u Srbiji postoji samo jedna serija istraživačkih
seminara svetskog nivoa iz oblasti društvenih nauka, i to ona koju organizuje Narodna
banka Srbije (od 2010. godine).
97
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
Ističući ove činjenice, želimo da istaknemo kako u našoj analizi ne polazimo
od kulturnih ili ličnih predispozicija naučnih radnika, već od institucija (pravila)
koje treba promeniti da bi se promenilo ponašanje naučnih radnika. Istraživači na
institutima i profesori na fakultetima su ljudi kao i svi ostali. Osim izuzetaka (koji
postoje svuda), da bi naučni radnici nešto radili potrebno je da za to postoji
odgovarajući institucionalni podsticaj. Trenutni sistem pravila podržavaju ljudi koji
bi loše prošli pod alternativnim sistemom podsticaja (tj. sistemom koji mi
predlažemo u 7. odeljku ovog priloga). To su (uglavnom) istraživači i profesori
univerziteta koji loše vladaju stranim jezicima, ne objavljuju za vodeće strane
izdavačke kuće i časopise, retko posećuju međunarodne konferencije (osim onih u
bliskom geografskom okruženju), a na predavanjima studentima pričaju o
naučnim teorijama koje su bile aktuelne kada su oni birani u asistente.
Verujemo da ponašanje pojedinaca zavisi od institucionalnih podsticaja, te
da će se sa drugačijim sistemom podsticaja promeniti ponašanje jednog dela
istraživača iz oblasti društvenih nauka, koji će početi da više ulažu u sticanje
aktivnog znanja nekog svetskog jezika, u resurse neophodne za rad na tekstovima
koji mogu da se objave u prestižnim stranim akademskim časopisima i zbornicima,
te u pisanje monografija i knjiga koje mogu da se objave za vodeće strane
izdavačke kuće.
Razume se, ne tvrdimo kako je učestvovanje na međunarodnim forumima
jedini način da se unapredi konkurentnost jedne akademske zajednice. Čak i ako
se naši predlozi usvoje, jedan deo naučnih radnika neće moći da bude
međunarodno konkurentan. (Na kraju krajeva, nemoguće je zamisliti akademsku
zajednicu gde apsolutno svi članovi objavljuju u vrhunskim stranim časopisima i
učestvuju na najprestižnijim međunarodnim konferencijama.) Značajan deo
poboljšanja podrazumeva i modifikaciju kriterijuma za izbor u naučno zvanje, kao i
poboljšanje kvaliteta domaćih časopisa, u kojima većina mladih naučnih radnika
započinje svoju akademsku karijeru. Smatramo da je kvalitet domaćih časopisa
često nizak, i da značajan broj časopisa uglavnom služi kao sredstvo koje
zaposlenima na fakultetima i institutima omogućava sticanje višeg zvanja. Tvrdimo
da bi to trebalo da bude sporedna (nenameravana) funkcija domaćih časopisa, a
da bi glavna funkcija trebalo da bude kontrola kvaliteta naučnih i istraživačkih
radova. O domaćim časopisima biće više reči u 6. odeljku ovog priloga.
98
Pitanja vrednovanja naučnih rezultata
3. SADRŽAJNI UZROCI
Niska međunarodna konkurentnost naših naučnika iz oblasti društvenih
nauka manifestuje se na najmanje dva načina. Prvi je relativno često nedovoljno
aktivno znanje stranih jezika, a posebno engleskog, kao vodećeg stranog jezika u
međunarodnoj naučnoj komunikaciji. Jedan mali deo akademske zajednice ne zna
ni jedan strani jezik (prema istraživanju „Kapaciteti, prakse i problemi…”, to je čak
jedna trećina ispitanika), pa shodno tome ne može da čita (a kamoli piše) za
međunarodne časopise, osim za one koji se štampaju u neposrednom okruženju
(u državama bivše Jugoslavije).51 Sa druge strane, nemali broj istraživača i
profesora univerziteta ima pasivno znanje stranog jezika. To znači da mogu da
čitaju stranu naučnu literaturu, ali imaju teškoća u pisanoj ili usmenoj komunikaciji
na stranom jeziku. Pošto je za objavljivanje na stranom jeziku i učešće na
međunarodnim konferencijama neophodno aktivno znanje jezika, broj domaćih
„društvenih” naučnika koji je u tom smislu onesposobljen za objavljivanje u
međunarodnim časopisima, nažalost, nije mali. Kao primer navedimo to da je,
kada je časopis Ekonomski anali, koji izdaje Ekonomski fakultet Univerziteta u
Beogradu, prešao isključivo na objavljivanje tekstova na engleskom jeziku, broj
radova sa domaćih fakulteta koji se šalju u ovaj časopis u početku znatno opao.
Nedovoljno aktivno znanje stranog jezika direktno je povezano sa retkim
učešćem na konferencijama i neobjavljivanjem u stranim akademskim časopisima,
ali nije direktno povezano sa odsustvom praćenja savremene literature (jer ona
zahteva pasivno znanje jezika), koje se primećuje u domaćim časopisima. U
velikom broju objavljenih radova u domaćim časopisima uočljivo je odsustvo
korišćenja metodoloških disciplina i teorijskih paradigmi koje su trenutno
dominantne u evropskoj i svetskoj društvenoj akademskoj zajednici. Iz toga
možemo da zaključimo da je, pored odsustva znanja engleskog, često veliki
problem i nedovoljno vladanje metodološkim disciplinama koje omogućavaju da
se rade ozbiljni teorijski i/ili empirijski radovi (na primer, metodi statističke i
ekonometrijske analize, matematičko modeliranje društvenih pojava, kvalitativni
pristupi koji se temelje na kauzalnom zaključivanju itd.), što je posledica, pre
51
Slabom znanju stranih jezika možda doprinosi i celokupni obrazovni sistem. Ipak, mi
smatramo da bi naučni radnici samoedukacijom brzo rešili ovaj problem kada bi za to
postojao adekvatan podsticaj još za vreme doktorskih studija (videti 6. odeljak). Drugim
rečima, ako diplomac koji želi da doktorira i zaposli se na fakultetu ili institutu zna da je
uslov za prijem objavljivanje u međunarodnim časopisima, sam će se potruditi da unapredi
znanje stranog jezika.
99
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
svega, slabih zahteva po tom pitanju na nivou osnovnih, master i, posebno,
doktorskih studija.
Činjenica da domaći naučnici iz oblasti društvenih nauka retko objavljuju
van Srbije, retko ostvaruju kontakte sa svojim kolegama iz inostranstva i
nedovoljno prate savremenu literaturu, ima reperkusije na ostale aspekte
istraživanja u društvenim naukama. Prvo, najveći broj domaćih istraživačkih
radova je deskriptivnog karaktera. Naša politikološka, ekonomska, sociološka i
pravna literatura često se svodi na prepričavanje i opis onoga što drugi kažu.
Domaći tekstovi i knjige iz oblasti društvenih nauka često koriste fraze i citate iz
istorije ekonomske, političke ili filozofske misli. Iza toga, međutim, neretko stoji
teorijska jalovost i nesposobnost da se teorijskim konceptima koje su razvili
velikani društvene misli objasni stvarnost u kojoj se danas nalazimo. Jalovost nije
ništa manje primetna ni u takozvanim teorijskim istraživanjima. Naime, kao što
smo već napomenuli, pod teorijskim istraživanjem, kako studenti tako i mnogi
njihovi profesori i drugi istraživači, često podrazumevaju prepričavanje nečije tuđe
teorije, ili formulaciju koncepata bez jasne logičke strukture, a ne pokušaj da se
formalno-logički utemelji nova teorijska postavka koja objašnjava neki problem ili
fenomen koji se može uočiti u stvarnosti.
Deskriptivni domaći istraživački radovi, čak i kada bi bili prevedeni na
savršeni strani jezik, teško bi ušli u uži izbor za objavljivanje i u manje prestižnim
međunarodnim časopisima. Nasuprot takvim radovima, istraživanja koja se mogu
objaviti u vodećim međunarodnim časopisima su dominantno fokusirana na teme
od opšteg ili bar regionalnog značaja, i imaju za cilj da objasne sa raznih strana
neki važan fenomen. Veća izloženost međunarodnoj konkurenciji podstakla bi
narednu generaciju istraživača da se više trudi da objašnjava svet u kome se
nalazi, a da deskripcija bude u funkciji naučnog objašnjenja.
Mali broj kvalitetnih empirijskih radova donekle je uslovljen oskudnom
dostupnošću kako stranih tako i domaćih baza podataka. Neke baze podataka
(recimo, Datastream) koje se standardno koriste, recimo, u istraživanjima u
ekonomiji, veoma su skupe. Međutim, nedostatak podataka ne može da bude
osnovni razlog za mali broj kvalitetnih empirijskih radova. Naime, usponom
informatičkog društva sve je veći broj besplatnih ili ne previše skupih baza
podataka. Takođe, kvalitet i obuhvat domaćih podataka se polako poboljšava.
Ipak, osnovni razlog za odsustvo empirijskih radova jeste nedostatak istraživačkih
ideja, kao i nedovoljno poznavanje statističkih i ekonometrijskih metoda.
100
Pitanja vrednovanja naučnih rezultata
Ovaj trend, razume se, ne primećuje se u svim društvenim naukama
podjednako. Recimo, psihološka istraživanja, deo socioloških i ekonomskih
istraživanja pokazuju znatnu diverzifikovanost kada se radi o metodološkim
pristupima – drugim rečima, u tim istraživanjima se upotrebljavaju kako
kvantitativni tako i kvalitativni metodi. Takođe, kod psihologa i sociologa se, više
nego kod ostalih, uočava prisutnost u međunarodnim akademskim časopisima i na
naučnim skupovima.
4. NEADEKVATAN SISTEM PODSTICAJA
Kako smo napomenuli na početku, postoji jedan važan sistemski razlog koji
odvraća domaće naučnike u oblasti društvenih nauka od toga da objavljuju u
prestižnim međunarodnim časopisima ili nude svoje knjige vodećim stranim
izdavačima. Radi se o institucionalnom dizajnu koji sadrži sistem podsticaja vezan
za objavljivanje radova i monografija. Sistem podsticaja je, iako kvalitativno dobro
zamišljen, neadekvatno ponderisan. Umesto da vas podstiče (komparativno
većom nagradom) da pišete na stranom jeziku i nudite svoje tekstove za
objavljivanje u najprestižnijim stranim časopisima i izdavačkim kućama, sistem vas
podstiče da pišete na srpskom i šaljete tekstove u domaće i (eventualno)
regionalne akademske časopise.
Na osnovu Pravilnika o postupku i načinu vrednovanja, i kvantitativnom
iskazivanju naučno-istraživačkih rezultata istraživanja (Službeni glasnik RS,
38/2008)52, ako objavite tekst u vrhunskom međunarodnom časopisu (kategorija
M21), dobijate 8 poena; ako objavite tekst u domaćem časopisu kategorije M51,
dobijate 3 poena.
52
U ovom trenutku (septembar 2012. godine) radna grupa Ministarstva prosvete, nauke i
tehnološkog razvoja radi na izradi novog pravilnika. Za sada nije jasno kada će on biti
završen. Novi pravilnik neće, po svoj prilici, bitnije menjati postojeći institucionalni okvir,
iako će verovatno neznatno promeniti neke pondere i uvesti kvalitativne indikatore za
napredovanje u akademskoj karijeri. U međuvremenu, na nivou Beogradskog univerziteta
doneta je u decembru 2011. godine Odluka o izmenama i dopunama kriterijuma za
sticanje zvanja nastavnika na univerzitetu (Glasnik univerziteta u Beogradu, br. 165, 23.
decembar 2011) u kome se ukida bodovanje i uvodi binarni sistem kriterijuma (ima/nema)
za napredovanje u karijeri. Ta odluka ne važi za ostale univerzitete u Srbiji, koji se i dalje
rukovode bodovnim sistemom koji je uspostavljen Pravilnikom iz 2008. godine. Zbog
prirode projekta nismo mogli da ulazimo u analizu sistema koji se uvodi Odlukom.
101
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
Slična situacija je i sa knjigama: za istaknutu monografiju međunarodnog
značaja (M11) dobijate 15 poena; za istaknutu monografiju na srpskom (M41) kod
domaćeg izdavača dobijate 7. Dakle, dovoljno je da napišete tri teksta ili objavite
dve knjige na srpskom, i dobili ste skoro isti broj poena kao neko ko je uspeo da
objavi za vrhunski međunarodni časopis ili renomiranu svetsku izdavačku kuću.53
Međutim, objaviti tekst u vrhunskom međunarodnom časopisu nije samo
tri, već višestruko puta teže jer, osim efekta veće konkurencije, validnost
istraživačkog rada evaluiraju eminentni međunarodni stručnjaci iz oblasti o kojoj
pišete (kojih najčešće nema u Srbiji, a ponekad ni u regionu). U takvim
okolnostima ne možete objavljivati o stvarima o kojima relativno malo znate. Za
razliku od toga, u znatnom broju domaćih časopisa uopšte nema tzv. „slepe
recenzije”, ili je ona uglavnom formalne prirode. Nije mali broj domaćih naučnih
časopisa koji objavljuju sve što im se preda za objavljivanje, praktično bez ikakvog
filtera. Drugim rečima, objavljivanje u domaćim časopisima atraktivnije je zbog
manjeg napora koji morate da uložite da biste objavili tekst na srpskom jeziku, kao
i zbog mnogo veće verovatnoće da ćete rad uspeti da objavite. Mnogi naučnici koji
su objavili desetine radova u časopisima i zbornicima od nacionalnog značaja
nikada ne bi mogli da objave ništa od toga u časopisima i zbornicima od
međunarodnog značaja. Ipak, oni u kategorizaciji ministarstva mogu da se
rangiraju isto onoliko visoko, pa ponekad i više, od nekoga ko redovno objavljuje
za strane časopise ili izdavačke kuće.
U nekim oblastima društvenih nauka, kao što je ekonomija, objavljivanje i
samo jednog rada u jednom od nekoliko najprestižnijih svetskih časopisa (Journal
of Political Economy, Quarterly Journal of Economics, Econometrica, American
Economic Review, Journal of Finance) dovoljno je da vam izgradi solidnu
međunarodnu reputaciju kao istraživača, dok je objavljivanje 3–4 takva rada u
toku akademske karijere dovoljno da se postane svetski prepoznat stručnjak. Za
jedan takav rad istraživaču nekada nije dovoljno ni 5–6 godina mukotrpnog rada,
koji se često ogleda i u učešću na najprestižnijim međunarodnim naučnim
skupovima i predavanjima na istraživačkim seminarima na vrhunskim stranim
institucijama. Kod nas, međutim, ta okolnost nije dovoljno prepoznata niti
adekvatno vrednovana. S obzirom na to da domaći časopisi često nemaju (ili ne
53
Poeni, bez obzira na to da li su dobijeni za knjigu, tekst ili konferenciju, bitni su za
istraživače i profesore univerziteta, jer od njihovog zbira zavisi da li istraživač može da
pređe u više zvanje ili bude bolje rangiran na istraživačkom projektu koji finansira
Ministarstvo.
102
Pitanja vrednovanja naučnih rezultata
primenjuju) sistem „slepe recenzije”, ispada da je sa tri teksta niskog kvaliteta
moguće dobiti više poena za napredovanje u karijeri od jednog teksta koji je
objavljen u renomiranom međunarodnom časopisu. Zašto bi se većina domaćih
istraživača trudila da objavljuje u stranim akademskim časopisima pod takvima
uslovima?
Izbegavanje „slepih recenzija” u domaćim časopisima je moguće i kod
časopisa u kategoriji „Časopis međunarodnog značaja verifikovan posebnim
odlukama” (M24). To je kategorija koja nosi najviše poena (4) za domaći časopis.
Naime, da bi neki časopis dobio kategoriju M24 trenutno nije neophodno da
podnese dokaze o tome da tekstovi prolaze „slepu recenziju”. Umesto toga,
Ministarstvo ima diskreciju da pojedinim domaćim časopisima iz kategorije M51
dodeli kategoriju M24 na osnovu „bibliometrijske analize i preliminarne
kategorizacije koju sprovodi Ministarstvo”. Odredba otvara prostor za zloupotrebu
diskrecije, jer ne postoji razlog zbog kog kategorija M24 ne bi bila kategorija kao i
sve druge, tj. zbog kog se ne bi dodeljivala na osnovu unapred poznatih
kriterijuma, među kojima bi uslov „slepe recenzije” bio najvažniji (vidi odeljak 7.A.
ovog priloga).
Suštinski problematičan sistem podsticaja se još jasnije vidi kada se uporedi
sistem nagrađivanja za učešće na međunarodnim i domaćim konferencijama. Ako
učestvujete na vrhunskom međunarodnom skupu (M33-34) dobijate 1, odnosno.
0,5 poena (u zavisnosti od toga da li vam je saopštenje štampano u celini ili u
izvodu); ako učestvujete na skupu od nacionalnog značaja (M63-64) dobijate 0,5,
odnosno 0,2 poena. Zašto bi se domaći istraživači trudili da konkurišu za učešće na
međunarodnim konferencijama, ako im učešće na dve domaće konferencije (koje
često organizuju njihovi prijatelji i kolege) omogućava veći broj poena od učešća
na jednoj međunarodnoj konferenciji? Učešće na prestižnoj međunarodnoj
konferenciji je daleko teže od učešća na domaćoj konferenciji zbog istih razloga
zbog kojih je i objavljivanje u vrhunskim stranim časopisima teže od objavljivanja u
domaćim časopisima: konkurencija za učešće na međunarodnim konferencijama
je daleko veća, pa je na njih višestruko (a ne samo tri puta) teže biti primljen nego
na domaće okrugle stolove (koji se neretko Ministarstvu prijavljuju kao naučne
konferencije ili kongresi).
Takođe, pravi se mala ili nikakva razlika u vrednovanju različitih
međunarodnih konferencija. Konferencija sasvim lokalnog značaja u nekom od
gradova bivše SFRJ može da donese isti broj poena kao i učešće na konferenciji
svetskog formata, kao što su, recimo, American Economic Association Meeting,
103
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
koji se održava jednom godišnje i na kome učestvuju samo najeminentniji
ekonomisti današnjice, ili višednevni paneli (tzv. joint sessions), koje svake godine
organizuje European Consortium for Political Research, gde se dolazi sa unapred
spremljenim tekstom o kome raspravljaju svi učesnici i gde diskusija samo o
jednom tekstu može da traje po nekoliko sati.
Međutim, mi smatramo da učešće na konferencijama uopšte ne treba da se
vrednuje (boduje). Razlog je taj što bi konferencije i naučni skupovi trebalo da
služe kao sredstvo koje omogućava unapređenje istraživačkog rada (teksta,
poglavlja u knjizi ili monografije). Drugim rečima, konferencije služe da bi
istraživači testirali svoje ideje i teorije u međunarodnom kompetetivnom
okruženju. Pojedinci koji žele da budu međunarodno konkurentni već samim tim
što žele da objave u međunarodnom časopisu imaće podsticaja da se prijavljuju za
međunarodne konferencije da bi im istraživački radovi, posle učešća na nekoliko
konferencija, bili kvalitetniji. Otuda predlažemo da se bodovanje za učešće na
konferencijama ukine, a da se podsticaj za učešće na njima vidi u realnijem
bodovanju za tekstove objavljene u međunarodnim časopisima i knjigama
objavljenim za međunarodne izdavače (videti odeljak 7.A. ovog priloga).
U slučaju monografija situacija je potpuno ista. Naime, monografije
objavljene kod domaćih izdavača po poenima koje nose malo se razlikuju od
monografija objavljenih kod renomiranih stranih izdavača. To je loše, posebno
zato što su u nekim oblastima društvenih nauka (filozofija, na primer) monografije
često znatno prirodniji način za publikovanje naučnih rezultata nego radovi u
časopisima. Takođe, videli smo da najveći deo sistemskih podsticaja za
samoreferentnost snažno usmerava naučne radnike na lokalnu akademsku
zajednicu. Takvi uslovi ohrabruju istraživače da ne menjaju fokus istraživanja, pa
se tako često dešava da se istraživači tokom cele akademske karijere bave samo
jednim aspektom (ili često jednom temom) svoje discipline. U savremenom
društvenim naukama, koje su sve više interdisciplinarne, to može da ima veliki
negativan uticaj na kvalitet istraživanja.
Poseban problem u objavljivanju radova predstavlja objavljivanje
univerzitetskih udžbenika koji predstavljaju obaveznu literaturu za studente.
Udžbenici mogu, ali i ne moraju da sadrže nikakav doprinos naučno-istraživačkom
radu. Oni mogu biti i značajan izvor zloupotrebe radnog mesta i ponekad biti izvor
korupcije. Naime, profesori često pišu udžbenik jer im to omogućava
monopolistička pozicija na kursu na kome se taj udžbenik proglasi za obaveznu
literaturu. Time se autoru udžbenika obezbeđuje redovan izvor dodatnih prihoda,
104
Pitanja vrednovanja naučnih rezultata
bez obzira na kvalitet udžbenika. U manjem broju slučajeva, studenti su prinuđeni
da se na ispitu pojavljuju sa svojom kopijom udžbenika koju su kupili direktno od
profesora ili koju im je prethodno potpisao asistent koji je angažovan na kursu.
Ova praksa pokazuje da se često kao jedini motiv za pisanje knjiga pojavljuje želja
za sigurnom dodatnom zaradom, a ne i želja za naučno-istraživačkim radom.
Recenzije su često puka formalnost, a materijalne greške u domaćim udžbenicima
neretko su krupne. Pored toga, udžbenici su ponekad nerazumljivi i neprilagođeni
za uzrast studenata, 18–22 godine.
Udžbenici koji ne daju originalni naučni doprinos trebalo bi, stoga, da imaju,
konsekventno, 0 bodova, osim u slučaju kad su ih objavile vrhunske svetske
izdavačke kuće. U tom slučaju, njih bi trebalo vrednovati na sličan način kao i
strane monografije (kategorija M20). Izuzetak bi bili i domaći udžbenici koji, pored
prepričavanja poznatog, nude naučni doprinos. Njih treba tretirati kao
monografije iz kategorije M50.
5. DOMAĆI AKADEMSKI ČASOPISI
Kako smo videli, postojeći sistem vrednovanja naučno-istraživačkog rada
nedovoljno podstiče naučne istraživače da se više trude da objavljuju
međunarodno prepoznatljiva istraživanja. Međutim, dobar deo odgovornosti za
održavanje takvog sistema pada i na domaće naučne i akademske časopise iz
oblasti društvenih nauka, koji često imaju nedovoljno visoke standarde za
objavljivanje radova. Kada bi časopisi imali više standarde prilikom recenzije
tekstova, negativni efekti neadekvatnog sistema podsticaja bili bi delimično
anulirani, jer bi redakcije časopisa vršile selekciju kvaliteta. Kao što smo već
primetili, znatan broj domaćih časopisa iz oblasti društvenih nauka nema tzv.
„slepu recenziju”, što znači da prihvata za objavljivanje praktično sve tekstove koji
se ponude za štampanje. (Alternativno, dešava se da redakcija ima apsolutnu
diskreciju, što je takođe loše.) Jedan deo časopisa radi recenziju, ali je ona samo
formalne prirode, tako da je ishod isti kao u prvom slučaju – prihvata se, manjeviše, sve što se ponudi.
Rezultat takve politike domaćih redakcija može se lako uočiti na kvalitetu
objavljenih tekstova. Znatan procenat radova objavljenih u domaćim časopisima
deskriptivnog je karaktera, što znači da verovatno ne bi mogli da budu objavljeni u
nekim od međunarodnih časopisa niskog kvaliteta.
105
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
Druga vrsta indikatora nedovoljnog kvaliteta domaćih časopisa jeste politika
objavljivanja s obzirom na afilijaciju. U pojedinim časopisima je ponekad teško
pronaći više od 30% tekstova autora koji ne rade (ili nisu spoljni saradnici) u kući
koja izdaje časopis (pod uslovom da je izdavačka kuća istovremeno obrazovna ili
istraživačka institucija). Kada bi se zabranilo da za časopis kuće X objavljuju
zaposleni kuće X, neki časopisi ne bi mogli da sakupe dovojno materijala za jedan
broj u nekoliko godina.
Činjenica da u većini časopisa iz oblasti društvenih nauka dominantno
objavljuju autori koji su zaposleni u kući izdavača govori o tome da časopisi često
ne služe da bi se u njima unapređivao kvalitet naučnih istraživanja, već
prvenstveno kao sredstvo pomoću koga se stiču poeni za napredovanje u naučnoj
karijeri. Pošto je svakom institutu/fakultetu stalo da njegovi zaposleni što pre
pređu u više zvanje (time ustanova dobija na značaju i ima bolji status kod
Ministarstva), deo časopisa se vremenom transformisao u evidencionu svesku u
kojoj se potvrđuje da su autori redovno objavljivali tekstove. Pošto je „ulaznica” za
objavljivanje praktično besplatna (za zaposlene ili prijatelje kuće), domaći naučni
radnici s razlogom ne vide potrebu da objavljuju u međunarodnim akademskim
časopisima, u kojima se, pored afilijacije, najviše ipak ceni kvalitet.
Šta je razlog ovako niskih kriterijuma na osnovu kojih neki časopisi iz oblasti
društvenih nauka prihvataju da objavljuju tekstove? Mi ga opet vidimo u sistemu
podsticaja koji ne sadrži jednu od najvažnijih komponenti koja obezbeđuje kvalitet
– „slepu recenziju”. Naime, bodovanje časopisa (određivanje koji će časopis dobiti
koliko poena) obavlja Matični odbor za društvene i humanističke nauke
Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Odbor nema nikakav pisani
dokument na osnovu koga to radi, iako je poznato da postoje neki neformalni
kriterijumi kojih se članovi odbora pridržavaju kada glasaju o bodovima koje
dodeljuju časopisima. U te kriterijume spadaju: redovnost izlaženja, broj izdatih
svezaka godišnje, uticaj časopisa (koji se meri, između ostalog, brojem citata),
sastav redakcije (ima li članova redakcije van Srbije), otvorenost časopisa (da li u
njemu objavljuju samo zaposleni iz izdavačke kuće ili i oni koji to nisu), i bitnost
nauke iz koje časopis dolazi54.
Sve su ovo važni kriterijumi za dodeljivanje pondera koji određuje značaj
jednog akademskog časopisa, ali bi smo, možda, do boljih rezultata došlo ukoliko
bi ovi kriterijumi imali fiksne i javne pondere, što bi sprečilo njihovu neujednačenu
54
Pri tome je nejasno kako Odbor meri bitnost nauke.
106
Pitanja vrednovanja naučnih rezultata
primenu (jedne godina većina u komisiji može da smatra da je važniji kriterijum A,
druge godine kriterijum B itd.).
Najvažnije od svega je, međutim, da među kriterijumima nema „slepe
recenzije”. „Slepa recenzija” veoma važna za nivo istraživanja, tj. kvalitet
istraživanja koja se u časopisu objavljuju, jer se takvom recenzijom postiže
kontrola kvaliteta. Naučni časopisi zapravo treba da smanjuju asimetriju
informacija – omogućujući ministarstvu i komisijama koje donose odluku o
unapređenju u više zvanje preciznu informaciju o kvalitetu kandidata — a ne da je
uvećavaju time što daju carte blance za izbor u više zvanje svakom ko je zaposlen
u kući koja objavljuje časopis.
Čak i tamo gde formalno postoji, taj kriterijum lako može da se suštinski
izbegne. Slično kao i kod zatvorenosti časopisa – gde u jednom časopisu pretežno
objavljuju zaposleni iz izdavačke kuće koja izdaje časopis – takva vrsta kontrole
lako može da se zaobiđe ako se za recenzente uzimaju samo zaposleni iz izdavačke
kuće koja izdaje časopis. Stanje u kome bi zaposleni kuće X recenzirali tekstove
zaposlenih kuće X da bi ih nakon toga objavili u časopisu kuće X ne bi imalo smisla,
tj. samo bi doprinelo samoreferentnosti, o kojoj je bilo reči u 1. odeljku ovog
priloga.
Ozbiljnija kontrola kvaliteta koja bi se postigla uvođenjem institucije „slepe
recenzije” kao obaveznog i verovatno najvažnijeg kriterijuma za dodeljivanje
bodova domaćim naučnim časopisima, omogućila bi unapređenje istraživanja
sama po sebi. Kvalitetnija istraživanja bi tada lakše pronalazila put do
međunarodnih foruma i uglednih stranih časopisa.
Da bi sve ovo bilo moguće, neophodno je da se u odboru nalaze i članovi
koji su i sami priznati stručnjaci na svetskom nivou, što znači da imaju objavljene
radove u uglednim međunarodnim časopisima i/ili monografije u prestižnim
svetskim izdavačim kućama, kao i da redovno učestvuju na eminentnim
međunarodnim naučnim skupovima. Takvi pojedinci bi onda, na osnovu
kriterijuma koje predlažemo u 7. odeljku, doprineli tome da matični odbor
kvalifikovano proceni koji časopis zaslužuje veći, a koji manji ponder.
107
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
6. STANJE NA UNIVERZITETU
Neobjavljivanje radova u uglednim međunarodnim časopisima i
monografijama utiče i na kvalitet nastave na fakultetima, odakle se regrutuju
istraživači. Okruženje s kojim se suočava mladi istraživač (asistent) podjednako je
destimulišuće za obrazovno-istraživački rad, čak i kad ne bi postojao neadekvatan
sistem podsticaja, o kome smo govorili u 4. odeljku. U ovom odeljku najpre
objašnjavamo zbog čega je postojeći sistem izbora asistenata u Srbiji loš, a potom
skiciramo izborni sistem koji bi mogao da unapredi kvalitet kadrova koji se biraju u
asistente. (Konkretnija razrada predloga može se naći u 7. odeljku ovog priloga.)
Kao i u svakom zanatu, najveći broj mlađih kolega uči gledajući kako se
ponašaju njegovi mentori i starije kolege. Asistenti ne samo da započinju svoju
karijeru bez podsticaja da plasiraju svoja istraživanja na međunarodnom nivou,
već često od starijih kolega dobijaju živi primer za suprotnu praksu. Na mnogim
fakultetima društvenog usmerenja mogu se naći vanredni i redovni profesori koji
recikliraju svoje udžbenike od pre 20–30 godina i retko rade na sopstvenom
usavršavanju. Dešava se da redovni profesor, kada bude izabran u zvanje
profesora, skoro u potpunosti prestane da prati savremenu literaturu i piše
radove.55
Razlog za to nije lenjost već činjenica da profesora univerziteta, posebno
kada dostigne zvanje redovnog profesora, sistem ne podstiče da čita i piše naučne
radove, pa ni da piše istraživačke radove. Asistenti, docenti i vanredni profesori
moraju nešto da objavljuju da bi prešli u viši status. Za razliku od toga, redovni
profesor može, bar u principu, do penzije da čita samo novine.56
Ali zašto je važno šta rade redovni profesori? Zato što oni rukovode
fakultetima, studijskim programima (na master i doktorskim studijama) i većinom
pojedinačnih kurseva na fakultetima. Profesori koji ne čitaju i ne prate savremenu
naučnu literaturu studentima za polaganje ispita daju literaturu staru 20–30
godina. To utiče na obrazovanje novih naraštaja istraživačkih kadrova, koji
55
Podaci o produktivnosti svakog pojedinačnog domaćeg istraživača i profesora nisu tajna.
Sve je dostupno na adresi http://www.vbs.rs/cobiss/.
56
Empirijski podaci protivreče ovoj tvrdnji. U istraživanju „Kapaciteti, prakse i problemi…”
vidi se da deo redovnih profesora karakteriše visok nivo publikovanja. Ali istraživanje ne
ulazi u kvalitet objavljenih radova, kao ni u mesto objavljivanja (domaći ili strani časopis).
Jedan deo istraživača po nekoliko decenija reciklira isti skup ideja i time sebi omogućuje
visok nivo publikovanja.
108
Pitanja vrednovanja naučnih rezultata
završavaju doktorate sa skromnim znanjem, nakon čega im ne preostaje ništa
drugo nego da reprodukuju istu onu zatvorenost i nekonkurentnost koju su
nasledili od svojih mentora (uključujući tu i često nepoznavanje metodologije
naučnog rada). Ukoliko bi plata istraživača, uključujući tu i redovne profesore,
znatno zavisila od istraživačkog učinka u određenom periodu (na primer, u
poslednje 3 ili poslednjih 5 godina), mlađe kolege mogle bi na živom primeru da
vide kako je moguće biti međunarodno konkurentan i koja je „cena” koja se plaća
za propuštanje decenijskog ulaganja u međunarodnu konkurentnost. Ukoliko bi
se, nadalje, napredovanje u karijeri uslovilo objavljivanjem tekstova u časopisima
sa SCII liste (što znači da bi tekstovi trebalo da budu objavljeni na stranom jeziku),
tada vanredni i redovni profesor, kao ni naučni savetnik ne bi mogao da postane
neko ko ne zna strani jezik. Sve bi to poslalo jasan signal onima koji započinju
akademsku i istraživačku karijeru da se neznanje i nerad ne isplate.
Poseban značaj za regrutovanje mladih kadrova na fakultetima imaju uslovi
izbora u zvanje asistenta (što je način na koji najveći broj predavača kod nas
započinje akademsku karijeru), kao i izbori u druga (viša) nastavnička zvanja. Taj
sistem kod nas proizvodi prosečnost, jer omogućava prijem u zvanje čak i
kandidatima koji su u prethodnom periodu (osnovne studije, master, doktorske
studije) pokazali minimalnu zainteresovanost za naučni i istraživački rad.
Prema uslovima koji važe na Beogradskom univerzitetu57, moguće je u
zvanje asistenta na nekim od fakulteta primiti kandidata koji ima prosečnu ocenu
osam (8), ne zna ni jedan strani jezik i nikada nije objavio, niti pripremio za
objavljivanje niti jedan tekst (u domaćem ili stranom časopisu). Odsustvo tih
uslova znatno spušta nivo kvaliteta primljenih asistenata, jer studenti koji završe
fakultet sa prosečnom ocenom 8 predstavljaju prosečne, a često i loše studente,
koji su se provukli kroz fakultet zahvaljujući nakaradnom sistemu konkurencije
među pojedinim profesorima na nekim fakultetima, koji smatraju da se
popularnost kod studenata stiče poklanjanjem ocena.
Ovo posebno može da bude važno kada se uzme u obzir da preostali
kriterijumi za izbor u zvanje asistenta (ukupna prosečna ocena, prosečna ocena iz
predmeta oblasti u koju se kandidat bira, upis na doktorske studije itd.) nisu
ponderisani, što ostavlja veliki diskrecioni prostor članovima izborne komisije,
pogotovo predsedniku komisije, za koga postoji uverenje da mora da ima
57
Zakon o visokom obrazovanju iz 2005. godine, član 72; Statut Univerziteta u Beogradu,
član 121.
109
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
presudnu reč u izboru kandidata ako se kandidat bira za predmet na kome on
predaje. To ne samo da omogućava manipulaciju zbog odsustva važnijih
kriterijuma (objavljeni radovi ili kvalitet napisanih radova koji su objavljivi u
prestižnim međunarodnim časopisima; aktivno znanje stranog jezika, vladanje
metodologijom naučno-istraživačkog rada), već i manipulaciju postojećim
kriterijumima. Tako je moguće da konkursna komisija predloži kandidata koji, za
razliku od konkurenata, ima najnižu prosečnu ocenu (uključujući i ocenu iz srodnih
predmeta), nema niti jedan objavljeni rad (niti rad koji je pripremljen za
objavljivanje) i ne zna (aktivno) ni jedan strani jezik.58
Problem predstavlja i automatizam po kome mladi istraživači koje se
zaposle u zvanje asistenta na kraju postaju redovni profesori. Pri tome, ne neguje
se konkurencija za odgovarajuće pozicije već, suprotno tome, važi pravilo da ko
jednom zauzme poziciju, ostaje na njoj, kao monopolista, do penzije. Takav sistem
izbora u zvanja, nasleđen iz starog sistema koji je nekada vladao u Nemačkoj, a
koji se sada u celoj Evropi ubrzano napušta, dovodi do malog protoka ljudi i ideja i
selekcije kandidata pre svega na osnovu stečenih pozicija (često dodvoravanjem
starijem profesoru neumerenim citiranjem u doktorskoj tezi), a ne posredstvom
ozbiljnog doprinosa istraživačkoj zajednici. Kada se konkursi za asistenta ne
raspisuju da bi se dobio najbolji kandidat već unapred određeni kandidat, konkursi
za prijem u viša zvanja najčešće postaju puka formalnost.59
U sadašnjem sistemu doktorandi nemaju pravo da budu angažovani u
izvođenju nastave (iako to pravo imaju dok su na master studijama), osim ako su
asistenti. Kada doktoriraju, asistenti su tipično primani kao predavači na iste one
predmete na kojima su izvodili nastavu dok su bili doktorandi. Takav sistem ne
podstiče mentore da proizvode dobar obrazovno-istraživački kadar, jer im
omogućava da sami procenjuju kontrolu kvaliteta kadra koji su proizveli. Ukoliko
58
Iako je univerzitetsko okruženje (kada se radi o fakultetima u oblasti društvenih nauka)
često destimulativno, jer neretko neguje sistem negativne selekcije kadrova, to ne znači da
su apsolutno svi ishodi (tj. svi izbori) proizvod negativne selekcije. Postoji veliki broj
pojedinaca koji lično više cene kvalitet i iza sebe ostavljaju kvalitetne kadrove. Međutim,
ovde je reč o sistemskom okruženju koje pozitivnu selekciju ne sme da prepušta slučaju.
59
Ovaj naš zaključak delimično protivreči postojećoj zakonskoj odredbi po kojoj se
pojedinci biraju za naučnu oblast, a ne za predmet. To bi značilo da svaki univerzitetski
nastavnik može da predaje nekoliko srodnih kurseva koji potpadaju u naučnu oblast za
koju je biran. Ipak, praksa na mnogim fakultetima pokazuje da se pojedinci biraju za
pojedinačni kurs. Većina pojedinaca započne da predaje jedan kurs i na njemu ostane do
penzije, nikada ne pokušavajući da predaje drugi kurs.
110
Pitanja vrednovanja naučnih rezultata
bi novopečenim doktorandima bilo zabranjeno da se zaposle na fakultetu na kome
su odbranili doktorat, fakultet bi bio zainteresovan da proizvodi što bolji naučnoistraživački kadar koji bi sutra mogao lakše da se snađe na akademskom tržištu. Sa
druge strane, takvo ograničenje bi efikasno umanjilo rasprostranjenost štetne
prakse po kojoj profesori iniciraju raspisivanje konkursa da bi sebi birali asistente.
Ova ideja samo na prvi pogled može da izgleda kao hendikep za mlade
istraživače usled činjenice da je Srbija malo tržište. Međutim, mi ne tvrdimo da
svršeni doktorand ne može da se zaposli na fakultetu na kome je diplomirao, već
samo na fakultetu na kome je doktorirao, tj. tamo gde je obavljao funkciju
asistenta dok su mu trajale doktorske studije. Student može da završi fakultet A,
doktorira na fakultetu B, a posle pokuša da nađe posao na fakultetu A. To bi
motivisalo fakultet B da ponudi kvalitetan doktorski program kojim bi pomogao
svršenim doktorandima da lakše nađu posao na drugom fakultetu. Našim
predlogom želimo da izbegnemo praksu po kojoj asistent završi osnovne, master i
doktorske studije na fakultetu, a potom se na tom istom fakultetu zaposli, jer je
tokom godina postao lični asistent profesora na čiji se predmet bira.
Šta je alternativa? Prvo, u celoj Americi, kao i u sve većem broju zemalja u
Evropi, u mnogim oblastima društvenih nauka asistenti su, zapravo, studenti
doktorskih studija čija je osnovna funkcija da rade istraživanja (da naprave dva do
tri solidna istraživačka rada, koji, u principu, mogu da budu objavljeni u ozbiljnom
časopisu na SSCI listi). Pri tome, doktorandima je omogućeno primanje stipendije
u trajanju 4–5 godina, to jest za vreme rada na doktoratu. U zamenu za stipendiju,
doktorandi rade vežbe sa studentima i/ili pomažu profesorima u njihovim
istraživačkim radovima. Po završetku doktorskih studija, ovi mladi ljudi tipično ne
mogu da se zaposle na fakultetu na kome su doktorirali u periodu od najmanje
četiri godine. Razlog za to jeste opravdana bojazan da bi njihov ostanak na
fakultetu stvorio „incestno” okruženje sa neadekvatnim sistemom podsticaja,
upravo onakvo kakvo možemo da vidimo na našim fakultetima, posebno onim
društvenog usmerenja. Naime, doktorandima se aktivno pomaže da dobiju posao
na nekom drugom fakultetu, često i u drugoj zemlji, na kome treba da se pokažu
pre nego što se, eventualno vrate na svoju matičnu instituciju. Takav sistem
zapošljavanja i de facto globalno tržište rada postoje u oblastima kao što su
ekonomske nauke, sociologija, politikologija i neke druge društvene nauke, kao i
praktično u svim prirodnim i tehničkim naukama.
Kako se u takvom sistemu nalaze kandidati za docente, vanredne i redovne
profesore? Tako što se otvara međunarodni konkurs i aktivno učestvuje na
111
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
međunarodnom tržištu rada. Ono što je postalo standard u praktično svim
ozbiljnim institucijama u Evropi i svetu jeste da se jednom godišnje održavaju job
market konferencije iz određenih oblasti društvenih nauka koje smo naveli.
Najveća je Allied Social Sciences Conference, koja se održava početkom januara
svake godine u SAD. Na toj konferenciji učestvuje preko 10.000 ljudi i više stotina
institucija. Na marginama konferencije organizuju se prve runde razgovora između
škola i instituta, sa jedne strane, i potencijalnih zaposlenih za sva akademska
zvanja (od docenta naviše), sa druge strane. Obično škole izaberu dvadesetak ljudi
sa kojima razgovaraju u odgovarajućim salama. Posle prve runde razgovora, jedan
broj (obično 4 do 5) najboljih kandidata poziva se na celodnevni intervju i
prezentaciju istraživačkog rada u samoj školi. Učešće na ovoj konferenciji, kao i
sličnim konferencijama koje se u poslednje vreme organizuju u Evropi i Aziji,
smatra se važnim signalom otvorenosti škole prema spoljnom svetu, te njene
međunarodne konkurentnosti.
Na taj način ostvaruje se više ciljeva. Prvo, pozitivan efekat na reputaciju
škola od prelaska na ovakav sistem veoma je veliki, i gotovo trenutan. Drugo,
znatno povećanje konkurentnosti otvara mogućnost za mnogo brže napredovanje
ovih institucija na evropskim i svetskim rang-listama i otvara mogućnosti za
dobijanje potencijalno značajnih istraživačkih grantova od Evropske unije i drugih
velikih donatora. Takođe, obrazovni programi u tom slučaju prirodno postaju
znatno fleksibilniji i prilagođeniji savremenim tendencijama, što otvara mogućnost
za privlačenje ne samo stranih profesora nego i stranih studenata. U eri
ograničenih platežnih mogućnosti država, ovakav pristup orijentisan na dugoročni
razvoj reputacije praktično je jedino održiv. Institucije koje mu se ne prilagode sve
više će gubiti korak sa regionalnim i svetskim okruženjem.
Razume se, da bi ovakav alternativni sistem počeo da funkcioniše potrebno
je otvaranje domaćih univerziteta, kako za strane predavače (što bi trebalo da
podrazumeva mogućnost predavanja na engleskom jeziku), tako i pomoću
podsticaja za povratak u zemlju naših ljudi koji doktoriraju i bave se akademskim i
istraživačkim radom u inostranstvu. Sadašnji sistem ne podstiče stvaranje
programa na engleskom jeziku (usled čega je normalno da strani predavači nisu
zainteresovani da dolaze da drže predavanja na našim školama), a zahtevan i skup
sistem nostrifikacije stranih diploma znatno umanjuje želju i mogućnosti ljudi koji
su završili master ili doktorirali u inostranstvu da se vrate u domaću akademsku
zajednicu.
112
Pitanja vrednovanja naučnih rezultata
7. PREPORUKE
U poslednjem odeljku iznosimo nekoliko preporuka za poboljšanje
institucionalnog dizajna, što bi podstaklo domaće naučnike i istraživače da
postanu međunarodno konkurentniji. Preporuke se odnose na ponderisanje
bodova za objavljene naučno-istraživačke radove u domaćim i stranim časopisima,
evaluaciju kvaliteta domaćih akademskih časopisa i kriterijume za izbor u nastavna
zvanja na univerzitetu.60
a. Ponderi za naučno-istraživačke tekstove i studije
Tekstovi objavljeni u prestižnim međunarodnim časopisima moraju da budu
vrednovani nekoliko puta više od tekstova objavljenih u prestižnim domaćim
časopisima. Istraživači treba da budu podstaknuti komparativno daleko većom
nagradom da pripremaju tekstove za strane časopise. Taj princip treba da ostane
na snazi sve dok većina domaćih časopisa znatno ne unapredi kvalitet (videti 4. i 5.
ovog priloga i pododeljak b.). Otuda predlažemo sledeće pondere za tekstove
objavljene u stranim časopisima (u odnosu na kategoriju časopisa M51):
Tabela 1: Predlog pondera za tekstove objavljene u stranim časopisima
1.
2.
3.
4.
•
•
•
Časopis
Prvih 10% sa SSCI liste
11–30%
31–50%
Donja polovina SSCI liste
Ponder
15
10
5
2
To praktično znači da tekst koji je objavljen u prestižnom časopisu koji
se nalazi u prvih 10% SSCI liste treba da bude vrednovan 15 puta više od
teksta objavljenog u najprestižnijem domaćem časopisu (M51) koji nosi
3 poena. Konkretno, takav tekst bi nosio 45 poena.
Isti ponderi se primenjuju i na druge liste časopisa koji su, u svojim
oblastima, ekvivalentni SSCI listi. Međutim, međunarodni časopisi, ma
kako imali ugledne izdavače, koji nisu ni na kojoj od tih lista dobijaju
ponder 2.
Kategoriju M24 treba transformisati u regularnu kategoriju časopisa
koja bi vrednovala samo najbolje domaće časopise po objektivnim
60
Ovom prilikom, takođe usled nedostatka vremena i prostora, propuštamo da
analiziramo sistem broja poena potrebnih za napredovanje u više zvanje.
113
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
•
kriterijumima. Razume se, uvođenjem ovih kriterijuma, ministarstvo se
odriče diskrecionog prava da domaćim časopisima dodeljuje ili oduzima
kategoriju M24. Vrednost ove kategorije može da ostane 4 poena.
Monografije i poglavlja objavljena u studijama i knjigama koji su izdali
renomirani međunarodni izdavači takođe treba vrednovati daleko više
od knjiga objavljenih za domaće izdavače. Predlažemo sledeće pondere
za monografije objavljene u inostranstvu (u odnosu na domaće
monografije):
Tabela 2: Predlog pondera za monografije objavljene u inostranstvu
Knjiga štampana za:
vrhunsku izdavačku kuću
sve ostale svetske izdavačke kuće
regionalne izdavačke kuće
•
•
Monografija
15
10
1
Poglavlje
u knjizi
10
5
1
Poglavlje u
zborniku radova
3
2
1
Drugim rečima, knjigu objavljenu za prestižne strane izdavače treba
vrednovati petnaest puta više od knjiga koje su štampane za ugledne
domaće izdavače. Ako domaća monografija (M41) nosi 7 poena,
istaknuta monografija međunarodnog značaja (M11) treba da nosi 105
poena.
Kako proizilazi iz analize u 4. odeljku, učešće na konferencijama se ne
vrednuje kao takvo. Prema tome, kategorija M60 se ukida.
Takođe, kako proističe iz analize u 4. odeljku, udžbenik objavljen u Srbiji
koji samo prepričava poznato dobija 0 poena. Sa druge strane, ukoliko
takav udžbenik ima i originalni naučni doprinos, tretira se kao domaća
monografija. Najzad, udžbenici koje objave vrhunske svetske izdavačke
kuće tretirali bi se isto kao i odgovarajuće naučne monografije
objavljene kod istog izdavača.
b. Vrednovanje domaćih časopisa
•
•
Matični odbor za društvene nauke bi trebalo da čine pojedinci koji imaju
objavljene tekstove u prestižnim međunarodnim časopisima i/ili
monografije objavljene u uglednim međunarodnim izdavačkim kućama,
kao i učešće na prestižnim međunarodnim naučnim skupovima.
Matični odbor bi trebalo da donese formalne kriterijume na osnovu
kojih procenjuje status domaćih časopisa. Kriterijumi takođe treba da
budu formalno ponderisani, čime bi se izbeglo nejednako vrednovanje
114
Pitanja vrednovanja naučnih rezultata
•
•
•
•
•
časopisa u različitim vremenskim periodima. Kriterijumi i ponderi, kao i
konkretne evaluacije svakog časopisa trebalo bi da budu javni (tj.
dostupni na sajtu ministarstva).
Kriterijum redovnosti izlaženja treba da bude apsolutan. Matični odbor
uopšte ne treba da razmatra kategorizaciju časopisa koji ne izlazi
redovno.
Kriterijum broja svezaka godišnje treba ponderisati tako da najviše
poena dobija časopis koji izlazi redovno četiri puta godišnje, a najmanje
onaj koji izlazi samo jednom godišnje.
Listi kriterijuma treba da se pridoda „slepa recenzija”. Ovo bi trebalo da
bude kriterijum koji ima najviši ponder, tj. koji nosi najmanje 30%
ukupnog broja bodova. Da bi to bilo moguće, redakcije časopisa moraju
da Matičnom odboru, zajedno sa primercima časopisa, godišnje
dostavljaju slučajno odabrane „slepe recenzije” na uvid. Časopisi koji
imaju dve „slepe recenzije” treba da se vrednuju više od časopisa koji
imaju jednu „slepu recenziju”, a ovi drugi više od časopisa koji uopšte
nemaju „slepe recenzije” (i koji bi za ovu kategoriju trebalo da dobiju 0
poena).
Kriterijumima treba da se pridoda odredba po kojoj se više vrednuju
časopisi koji sadrže najviše 20% tekstova zaposlenih u kući koja izdaje
časopis. Sledstveno tome, domaći časopisi koji objavljuju preko 50%
tekstova zaposlenih u kući koja objavljuje časopis treba da dobijaju
minimalan broj poena. Domaći časopisi koji objavljuju preko 75%
tekstova zaposlenih u kući koja objavljuje časopis treba da za tu
kategoriju dobiju 0 poena.
Predlažemo sledeće pondere za kategorizaciju domaćih časopisa:
Tabela 3: Predlog pondera za kategorizaciju domaćih časopisa
Kriterijum
1. Redovnost
izlaženja
2. „Slepa recenzija”
3. Broj svezaka
godišnje
Ponder
Ponderisan broj poena
--
--
30%
15%
a) 2 recenzije: 1
b) 1 recenzija: 0,5
c) 0 recenzija: 0
a) četiri sveske: 1
b) tri sveske: 0,7
c) dve sveske: 0,5
d) jedna sveska: 0,25
115
Maksimalan broj
poena
-3
1,5
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
Kriterijum
Ponder
4. Sastav redakcije
10%
5. Otvorenost
časopisa
15%
6. Strani autori
10%
7. Tekstovi na
engleskom
20%
Ukupno
•
•
100%
Maksimalan broj
poena
a) više od tri člana van Srbije: 1
1
b) jedan član van Srbije: 0,5
c) bez članova van Srbije: 0,1
a) do 25% iz matične kuće: 1
1,5
b) do 50% iz matične kuće:
0,75
c) do 75% iz matične kuće: 0,5
d) preko 75% iz matične kuće:
0,25
a) više od 50% stranih autora:
1
1
b) više od 25% stranih autora:
0,5
c) manje od 25% stranih
autora: 0,25
d) bez stranih autora: 0
a) više od 50% tekstova: 1
2
b) više od 25% tekstova: 0,5
c) manje od 25% tekstova: 0,25
d) bez tekstova: 0
10
Ponderisan broj poena
Pošto bi ovim bodovnikom bio izmenjen kvantitativan iskaz vrednosti
časopisa, trebalo bi promeniti i broj poena koji nosi svaka kategorija.
Kategorizacija bi u skladu s tim mogla da izgleda ovako:
M24: 7,5–10 naših bodova
M51: 5–7,4 naših bodova
M52: 2,5–4,9 naših bodova
M53: 1–2,4 naša boda
Pri tome, predlažemo da se ostavi isti broj bodova kao i do sad za
različite kategorije (drugim rečima, naši bodovi služe da se odredi
mapiranje časopisa po kategorijama, ali ne i sam broj bodova koji
časopis određene kategorije nosi). Drugim rečima, časopis M24 nosio
bi i dalje 4 boda, časopis M51 kategorije imao bi 3 boda itd.
c. Izbor u nastavna zvanja
•
U cilju daljeg unapređenja društvenih nauka u Srbiji, svuda gde je to
moguće, to jest svuda gde postoji otvoreno međunarodno tržište
116
Pitanja vrednovanja naučnih rezultata
•
•
akademskog rada (videti 6. odeljak ovoga priloga), potrebno je otvoriti
naše fakultete i naučne institute prema tom tržištu. Drugim rečima,
potrebno je da konkursi za akademske i naučne pozicije budu konkursi
za najbolje i najkvalifikovanije (koji žele da rade za platu koja se može
ponuditi u Srbiji), a ne za unapred odabrane kandidate. To treba da
važi kao princip za izbor u svako zvanje. Da bi se to obezbedilo,
potrebno je da obaveštenja o konkursima za pozicije budu poslate na
odgovarajuće međunarodne internet forume i sajtove (pored
odgovarajućih domaćih), kao i da se, prema mogućnostima, nastupa
na međunarodnim konferencijama tržišta akademskog rada (opisanim
u 6. odeljku). Potrebno je, takođe, bez odlaganja ukinuti arhaičnu
proceduru zaštite monopolskih pozicija srpskih univerziteta –
nostrifikaciju. Takođe, potrebno je otvoriti, gde god je to moguće,
nastavu na engleskom, čime bi se omogućilo da strani profesori i
studenti mogu da učestvuju u obrazovnom procesu u Srbiji. To je od
velikog značaja ako imamo u vidu da sve veći broj naših studenata i
naučnika odlazi u inostranstvo. Ovim merama donekle bi se popravila
neravnoteža koja u tom smislu postoji.
Zvanje asistenta potrebno je ukinuti i gde god je moguće preći na
moderni sistem u kome doktorski studenti obavljaju funkcije koje sada
kod nas obavljaju asistenti. U tom sistemu, doktorandi tipično nisu
zaposleni u punom radnom vremenu na fakultetima. Oni imaju
prvenstvenu obavezu da polažu ispite na doktorskim studijama i rade
na istraživanjima. Pored toga, ukoliko dobijaju stipendiju od fakulteta,
oni drže vežbe ili pomažu u istraživanju nekom profesoru. Taj sistem
sprečava da se asistent posle odbrane doktorata postavi kao
monopolista na radno mesto. Umesto toga, u modernom
akademskom sistemu, doktorandi moraju da traže posao na nekom
drugom fakultetu ili univerzitetu u periodu od bar četiri godine.
Potrebno je, naime, preseći „incestnu” vezu između doktoranda i
mentora kako bi se obezbedila puna objektivnost prilikom
zapošljavanja.
To stvara potrebu da se temeljno reformišu doktorske studije u Srbiji.
Prihvatajući da, u onim oblastima nauke gde za to postoji tržište,
doktorske studije stvaraju kadar koji mora da se pokaže na svetskom
akademskom tržištu, od ogromnog je značaja da se doktorske studije
dignu na nivo koji bi im to omogućio. U tom smislu, zbog ozbiljnog
manjka kadra, predlažemo da doktorske studije iz ekonomije,
politikologije, sociologije i drugih društvenih nauka za koje postoji
117
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
•
•
•
otvoreno tržište rada, budu svakako na engleskom jeziku (to je
praktično standard svuda u svetu), te da se rade po sadržajima koji su
jasno definisani i opšte prihvaćeni na vodećim svetskim programima.
Iz razumljivih razloga, broj takvih programa morao bi biti mnogo manji
nego do sada, što bi značilo da Srbija ima, recimo, jedne doktorske
studije iz ekonomije (sa učešćem vodećih domaćih i stranih
ekonomista, bez obzira na instituciju na kojoj su zaposleni). Takve
doktorske studije morale bi da obezbede, takođe, i redovne
istraživačke seminare međunarodnog kvaliteta. Takav pristup
doktorskim studijama integrisao bi oskudne istraživačke resurse u
Srbiji, povezao bi nas sa inostranstvom, i znatno bi podigao kvalitet i
smanjio hiperprodukciju doktora nauka sumnjivog kvaliteta. Rezultat
izrade teze posle takvog programa treba da budu 2 do 3 rada koji po
kvalitetu mogu da budu objavljeni u vrhunskim svetskim časopisima.
Univerziteti bi zapošljavali sa punim radnim vremenom počevši od
akademskog zvanja docenta pa naviše, na osnovu međunarodnih
konkursa. Da bi bili promovisani u viši stepen, kao i do sada, naučni
radnici bi morali da sakupe određeni broj poena. Iz načina bodovanja
koji smo predložili, prelazak iz zvanja docenta u zvanje vanrednog
profesora bio bi omogućen, recimo, ukoliko kandidat objavi jedan
vrhunski međunarodni naučni rad u kategoriji u prvih 10% na SSCI listi,
ili sakupi bodove na drugi način ekvivalentno tome (uz odgovarajuću
obavezu da publikuje bar jedan rad u SSCI časopisu ili časopisu na
ekvivalentnoj listi). Pri tome, treba ukinuti obavezno čekanje od pet
godina ukoliko kandidat sakupi dovoljno poena za unapređenje.
Naime, procedura za unapređenje bi trebalo da se pokrene čim
kandidat stekne uslove za to. Za promovisanje iz vanrednog u
redovnog profesora od kandidata bi trebalo očekivati da u
odgovarajućem periodu sakupi bodove koji odgovaraju još jednom
vrhunskom radu na SSCI listi (u prvih 10%), te da ima svakako
objavljen bar jedan rad u kategoriji 10% do 30% na SSCI listi.
Svakih pet godina od redovnog profesora bi trebalo da se zahteva da
objavljuje bar jedan rad na SSCI listi u kategoriji 30% do 50% ili bolje,
te da mu se, ukoliko to ne ispuni, sve više povećavaju predavačke
obaveze (bez dodatne naknade). Ukoliko u petogodišnjem periodu
objavi rad u prvih 10% na SSCI listi, smanjile bi mu se predavačke
obaveze, uz zadržavanje iste plate.
Generalno, način formiranja plate na ekonomskim i srodnim
fakultetima mora se potpuno promeniti. Potrebno je da se, pored
118
Pitanja vrednovanja naučnih rezultata
•
•
predavanja i vežbi, bar podjednako vrednuju i naučni rezultati. To
trenutno uopšte nije slučaj. U tom slučaju, oni profesori koji pokazuju
veće rezultate u istraživanju imali bi manje da predaju, a više vremena
da istražuju. Sa druge strane, oni profesori koji nisu dovoljno skloni
istraživanjima morali bi, za isti novac, da predaju više. Ovakav sistem
zapravo već postoji u vidu kategorija naučnih istraživača (A1–A6) koje
istraživači i nastavnici dobijaju za projekte kojima konkurišu kod
ministarstva. Naše mišljenje je da bi novčani raspon između kategorija
A1 i A6 trebalo još više uvećati, čime bi se nedvosmisleno dalo do
znanja da se istraživanje isplati i nagrađuje.
Da bi sve to bilo moguće neophodno je ukinuti praksu biranja na
predmet, i uspostaviti samo praksu biranja u široke naučne oblasti.61
Recimo, ekonomisti bi morali da budu spremni da predaju bilo koji
predmet na prvoj ili drugoj godini ekonomije, kao i sve predmete iz
šire naučne oblasti na koju su birani. To bi imalo puno pozitivnih
efekata. Prvo, na taj način bi se sprečila monopolizacija predavačkih
pozicija na državnim školama. Drugo, svi bi bili prinuđeni da relativno
često spremaju nove predmete, što bi znatno povećalo nivo znanja na
fakultetima i smanjilo intelektualno mrtvilo na univerzitetima. Treće,
postojala bi mnogo veća fleksibilnost oko osavremenjivanja nastavnih
planova i programa. Naime, po postojećem sistemu veliki broj
pokušaja da se nastavni programi osavremene i prilagode potrebama
vremena razbija se o stenu monopolskih pozicija predavača koji žele
da „njihov” predmet (i njihova pozicija na predmetu) ostanu
netaknuti. Najzad, bilo bi manje otpora protoku ljudi, pošto niko ne bi
imao monopol u vezi sa time toga šta se i koliko predaje i ko ga
predaje.
Još jedan element bitno bi potencijalno doprineo poboljšanju
situacije. Naime, potrebno je omogućiti da naučni radnici iz instituta
mogu da, bez problema, predaju na studijskim programima na
univerzitetu. Na taj način dodatno bi se proširio skup potencijalnih
predavača, nauka bi se dovela u čvršću vezu sa obrazovanjem, a
monopolske pozicije, ta rak-rana kvaliteta i reformi, dodatno
potkopale.
61
Biranje u šire oblasti je i sada formalno slučaj u Srbiji. Ipak, u praksi se pojedinci biraju za
pojedinačne kurseve i na njima ostaju da predaju do penzije.
119
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
Mada je jasno da bi, inicijalno, sprovođenje ovih mera bilo bolno za neke od
privilegovanih profesora, smatramo da je, zapravo, i za njihovu dobrobit veoma
važno da se Srbija što pre prilagodi promenama koje zahvataju sve brže čitav
akademski i naučni svet. Ukoliko se ništa ne preduzme, uskoro će biti kasno. Uz
otvaranje granica, izgubićemo praktično sve dobre studente i predavače, a nove
nećemo dobijati. Ni mnogo veće zemlje od naše takav udarac ne bi mogle da
podnesu. Vreme je, i to krajnje, za radikalne rezove.
120
POLOŽAJ MLADIH ISTRAŽIVAČA U SRBIJI 2012.
Dubravka Valić Nedeljković, Filozofski fakultet u Novom Sadu
Marko Kmezić, Pravni fakultet u Gracu
SAŽETAK
Mladih istraživača je nedovoljno u oblasti društvenih nauka i njihov status
nije adekvatan njihovom značaju. Prema istraživanju realizovanom u okviru
projekta Uspostavljanje dijaloga između zajednice istraživača i donosilaca odluka
u oblasti društvenih nauka u Srbiji, mlade istraživače karakteriše nizak nivo naučne
aktivnosti, po svim kriterijumima koji su korišćeni (nivo publikovanja, učešće na
naučnim konferencijama, učešće u naučno-istraživačkim projektima, studijski
boravci). Opterećenje mladih zaposlenih u nastavi i nauci na univerzitetu je veliko,
previše je njihovog nevidljivog rada. Malo se njima bave mentori i univerzitet
generalno. Primarni socio-ekonomski položaj je zadovoljavajući, ali im ne ostavlja
dovoljno prostora za odlaske na specijalističke studije u inostranstvo i uopšte za
usavršavanje, a u ekonomski devastiranoj zemlji gotovo je nemoguće podići kredit
za obrazovanje u inostranstvu. Kriterijumi za reizbore i izbore su previsoki za i tako
izuzetno opterećene mlade zaposlene na univerzitetu.
1. UVOD
Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije
raspolaže sa podatkom da je u ovom ciklusu (2010–2014) na istraživački
projektima angažovano oko 3.000 mladih koji imaju do 30 godina. Ovaj podatak se
odnosi na sve projekte osnovnih istraživanja, tehnološkog razvoja i integralnih
interdisciplinarnih istraživanja.
Od navedenog broja, 217 mladih je angažovano na projektima u društvenim
naukama i 151 u integralnoj oblasti unapređenja donošenja državnih odluka.
U okviru istraživanja „Kapaciteti, prakse i problemi istraživača u oblasti
društvenih nauka”, koje su realizovali prof. dr Mina Petrović i dr Predrag
Cvetičanin u okviru projekta Uspostavljanje dijaloga između zajednice istraživača i
donosilaca odluka u oblasti društvenih nauka u Srbiji, upitnik je ispunilo ukupno
626 ispitanika, od čega 81 ispitanik starosti do 30 godina (ili 13,6% uzorka). Među
121
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
njima je bilo 60,5% žena i 38,2% muškaraca. Od dobijenih rezultata izdvajamo
nekoliko najznačajnijih.
Među istraživačima mlađim od 30 godina veoma mali broj (ispod 10%)
pripada grupama koje karakteriše visok ili izuzetno visok nivo publikovanja. Od
ispitanika je traženo da navedu poslednja dva rada koje su objavili u domaćim
naučnim časopisima, časopisima koji izlaze u regionu jugoistočne Evrope i
inostranim časopisima (izvan neposrednog okruženja), kao i da daju podatke o
poslednjim monografijama/poglavljima u monografijama koje su objavili kod
izdavača u Srbiji, jugoistočnoj Evropi (JIE) i svetu. U odnosu na nivo publikovanja
ispitanici su razvrstani u četiri grupe (ne praveći razliku između toga, gde su i koji
radovi objavljeni): one koje karakteriše nizak nivo publikovanja (1–2 publikovana
rada); prosečan nivou publikovanja (3–4 objavljena rada); visok nivo publikovanja
(5–6 objavljenih naučnih radova) i izuzetno visok nivo publikovanja (7–9
objavljenih radova). Kao što se može videti u Tabeli 1, više od polovine mladih
istraživača ostaje na prosečnom nivou publikovanja, a znatan broj njih je tokom
svoje naučno-istraživačke karijere objavio samo jedan ili dva rada i to uglavnom u
Srbiji.
Tabela 1: Ispitanici mlađi od 30 godina i grupe prema nivou publikovanja
Nizak nivo publikovanja
Prosecan nivo publikovanja
Visok nivo publikovanja
Izuzetno visok stepen publikovanja
Ukupno
Broj ispitanika
32
42
6
1
81
Valid %
39,5%
51,9%
7,4%
1,2%
100,0%
Klaster analiza je među istraživačima mlađim od 30 godina izdvojila dve
grupe. U prvom klasteru se nalaze mladi istraživači koji su, osim u domaćim
časopisima, objavljivali radove i u naučnim časopisima u regionu jugoistočne
Evrope i monografije/poglavlja kod domaćih izdavača. U drugom (većinskom)
klasteru su grupisani ispitanici koji su naučne radove objavljivali isključivo u
domaćim naučnim časopisima, odnosno kod domaćih izdavača. Na primer, samo 6
mladih istraživača je objavilo monografiju ili poglavlje u inostranstvu, od toga 3 u
regionu jugoistočne Evrope i još 3 i u ovom regionu i izvan njega.
Što se tiče učešća na naučnim konferencijama, skoro 10% anketiranih
mladih istraživača nije učestvovalo ni na jednoj konferenciji, a njih 16% je
122
Položaj mladih istraživača u Srbiji 2012.
učestvovalo na konferencijama na sva tri nivoa (domaće konferencije,
konferencije u regionu jugoistočne Evrope i u zemljama izvan ovog regiona). U
poređenju sa drugim starosnim grupama, samo grupa najstarijih (od 61 do 70
godina) beleži ovako nizak nivo prezentovanja vlastitih radova na naučnim
skupovima.
Tabela 2: Ispitanici mlađi od 30 godina i učešće na naučnim konferencijama
Broj ispitanika
8
32
28
13
81
Nisu učestvovali na konferencijama
Učestvovali na jednoj konferenciji
Učestvovali na dve konferencije
Učestvovali na tri konferencije
Ukupno
Valid %
9,9%
39,5%
34,6%
16,0%
100,0%
U Tabeli 3 se može videti kako se menja odnos onih koji su učestvovali na
konferencijama i onih koji na njima nisu učestvovali, u zavisnosti od mesta
održavanja konferencije/nivoa konferencije.
Tabela 3: Učešće na naučnim konferencijama ispitanika mlađih od 30 godina
Nisu učestvovali
Učestvovali
Ukupno
U Srbiji
13 (16.0%)
68 (84,0%)
81 (100%)
U JIE
44 (54,3%)
37 (45,7%)
81 (100%)
U svetu
59 (72,8%)
22 (27,2%)
81 (100%)
Mladi ispitanici, takođe, u poređenju sa svim drugim starosnim grupama,
imaju najniži procenat učešća u naučnim projektima. Ako je to, zbog propozicija
Ministarstva nauke, gotovo ugrađeno u model projekata koje ovo ministarstvo
podržava, ne vidi se razlog da se to isto, u još većoj meri, ponavlja i kod projekata
koje finansiraju drugi naručioci/donatori.
Tabela 4: Učešće u naučnim projektima ispitanika mlađih od 30 godina
Nisu učestvovali
Učestvovali u jednom projektu
Učestvovali u dva projekta
Ukupno
Ministarstvo
nauke
19 (23,5%)
34 (42,0%)
28 (34,6%)
81 (100%)
123
Drugi
naručioci/finansijeri
58 (71,6%)
9 (11,1%)
14 (17,3%)
81 (100%)
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
Među ispitanicima mlađim od 30 godina, samo je troje bilo na studijskim
boravcima van zemlje, a niko nije imao priliku da dva puta boravi u inostranstvu
na stručnom usavršavanju.
Ako se imaju u vidu svi ovi pokazatelji, onda nije čudno da samo jedan
ispitanik mlađi od 30 godina ima izuzetno visok stepen naučne aktivnosti, a da je
procenat onih koje karakteriše nizak nivo naučne aktivnosti skoro tri puta veći od
udela istraživača mlađih od 30 godina među anketiranima. U celini gledano, u
odnosu na sve druge starosne grupe, mladi istraživači pokazuju najniži stepen
naučne aktivnosti, što je trend upravo obrnut od onoga koji bi se mogao očekivati
(videti Tabelu 5).
Tabela 5: Nivo naučne aktivnosti i starosne grupe ispitanika
Od 18
do 30
godina
Od 31
do 40
godina
Od 41
do 50
godina
Od 51
do 60
godina
Od 61
do 70
godina
Ukupno
Grupe ispitanika prema naučnoj aktivnosti
Nizak nivo naučne Prosečan nivo
Visok nivo Izuzetno visok nivo
naučne aktivnosti
aktivnosti
naučne aktivnosti
naučne
aktivnosti
39 (48,1%)
29 (35,8%)
12 (14,8%)
1 (1,2%)
33,1%
15,3%
6,4%
1,0%
Ukupno
81 (100%)
13,6%
46 (21,6%)
39,0%
73 (34,3%)
38,4%
71 (33,3%)
38,0%
23 (10,8%)
23,0%
213 (100,0%)
35,8%
12 (9,2%)
10,2%
36 (27,7%)
18,9%
51 (39,2%)
27,3%
31 (23,8%)
31,0%
130 (100,0%)
21,8%
12 (10,7%)
10,2%
34 (30,4%)
17,9%
36 (32,1%)
19,3%
30 (26,8%)
30,0%
112 (100,0%)
18,8%
9 (15,3%)
7,6%
18 (30,5%)
9,5%
17 (28,8%)
9,1%
15 (25,4%)
15,0%
59 (100,0%)
9,9%
118 (19,8%)
100,0%
190 (31,9%)
100,0%
187 (31,4%)
100,0%
100 (16,8%)
100,0%
595 (100,0%)
100,0%
Nešto bolja situacija je u domenu veština neophodnih za naučni rad u
savremenom svetu – obučenosti za rad sa kompjuterskim programima i vladanja
stranim jezicima. Svi mladi istraživači rade u programu MS Word, u programu MS
PowerPoint radi 95% njih, a u MS Excel-u 90% mladih istraživača. Izuzev za MS
Word, procenat obučenih za rad u preostalim MS programima u čitavom uzorku
kreće se oko 70%. Slično tome, obučenost za rad sa programima za statističku
124
Položaj mladih istraživača u Srbiji 2012.
obradu podataka (SPSS i Statistica) nešto je viša među mlađim istraživačima. I na
kraju, među mladim istraživačima nema onih koji ne znaju engleski jezik, a
procenat onih koji se njime služe na osnovnom nivou se kreće oko 1%. U čitavom
uzorku, međutim, procenat onih koji ne znaju engleski jezik se kreće oko 10%,
čemu treba dodati još oko 10% onih čije je znanje na elementarnom nivou. I u
slučaju nemačkog i francuskog jezika jedna trećina mladih istraživača se njima
služi, dok u čitavom uzorku jedna četvrtina vlada ovim jezicima (na različitim
nivoima znanja).
Naša pretpostavka vezana za nizak nivo naučnih aktivnosti ispitanika mlađih
od 30 godina (od kojih, u uzorku istraživanja, 70% radi na fakultetima) jeste da su
njima kao osnovne nametnute obrazovne aktivnosti i da, pošto veoma često drže
veliki broj predmeta (koji se još svake godine menjaju), imaju malo vremena da
posvete nauci, a malo moći u institucijama u kojima rade da promene situaciju u
kojoj se nalaze i prioritete u vlastitom delovanju.
Drugi izvor podataka koji smo koristili bila je „Anketa o stanju na doktorskim
studijama u Republici Srbiji”, koju je realizovalo udruženje studenata doktorskih
studija i mladih istraživača Srbije (Doktoranti Srbije) tokom 2011. godine.
Jedna od podsticajnih mera za razvoj naučnog podmlatka Ministarstva
prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije bila je da se pri ocenjivanju
podnesenih projekata na konkursu za ciklus 2010–2014 posebno vrednuje
uključivanje mladih istraživača. U tu grupu se svrstavaju i studenti doktorskih
studija. Udruženje studenata doktorskih studija i mladih istraživača Srbije
(Doktoranti Srbije) tokom 2011. godine sprovelo je „Anketu o stanju na
doktorskim studijama u Republici Srbiji”. Anketu je popunilo 577 studenata
doktorskih studija, što po grubim procenama čini oko 10% od ukupnog broja
studenata koji se u ovom trenutku školuju na doktorskim studijama u Srbiji.
Rezultati ankete se mogu pogledati na adresi: http://doktoranti.org.rs/?p=205.
Podaci koji slede navedeni su iz tog izveštaja.
„Već hronični problemi: problem sa nedostatkom dovoljnog broja
kvalitetnih mentora, nerešeno pitanje finansiranja doktorskih studija u Srbiji,
nemogućnost dobijanja adekvatne zdravstvene zaštite, jer je većina doktoranata
starija od 26. godina, te nemaju pravo na lekarske usluge u studentskim
ambulantama, nizak kvalitet predavanja na doktorskim studijama.
125
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
Pored pitanja vezanih za doktorske studije doktorantima su postavljena i
pitanja da li postoji perspektiva za mlade naučnike u Srbiji, da li planiraju da
napuste Srbiju i zašto, da li imaju zaposlenja i ako ga nemaju da li misle da će
uspeti da se zaposle posle studija. Rezultati ovih odgovora su veoma poražavajući.
Više od 64% doktoranada smatra da nema perspektive u Srbiji. Više od 36%
ozbiljno planira da napusti Srbiju. Skoro polovina anketiranih nema posao i smatra
da će ga teško i pronaći. Ako se realno pogleda trenutna situacija na tržištu rada u
Srbiji, danas sem državnih univerziteta i instituta doktori nauka u znatnijem broju
rade još jedino na privatnim univerzitetima i fakultetima, a i to tržište je već
zasićeno. Uvidom u rezultate ankete koju su popunjavali sadašnji doktorandi,
može se zaključiti da su i oni u potpunosti svesni trenutne situacije u Republici
Srbiji. Nažalost, sve gore navedeno će Srbiju ponovo svrstati u svetski vrh po
odlivu mozgova; trenutno se nalazimo na 139. mestu od ukupno 142 analizirane
države u Svetskom indeksu kompetitivnosti.”
Osim navedenog, i druga istraživanja ukazuju na to da okruženje za naučno
istraživački rad, kao i za pripremu na doktorskim studijama za istraživački i
akademski rad nije naklonjeno mladim naučnicima. Jedno od njih je i fokus grupa
koja je održana 2012. na Univerzitetu u Novom Sadu, u kojoj su učestvovali i mladi
istraživači iz Novog Sada i Niša, kako sa državnih tako i sa privatnih fakulteta. Iako
pozvani, mladi istraživači iz Beograda i Kragujevca nisu došli. Rezultati su grupisani
u sledeća poglavlja: Socio-ekonomski položaj mladih istraživača, Opterećenje
mladih istraživača u nastavi i nauci, Vrednovanje naučnog rada mladih istraživača i
Preporuke koje se odnose na svako od poglavlja.
2. SOCIO-EKONOMSKI POLOŽAJ I OPTEREĆENJE MLADIH
ISTRAŽIVAČA
Finansijska situacija mladih istraživača zaposlenih na univerzitetima i
institutima je takva da omogućava pristojan život u poređenju sa opštom
situacijom u zemlji, koju već godinama pogađa ekonomska kriza, što za rezultat
ima smanjenje ličnih primanja, ali i otpuštanja, posebno onih koji su poslednji u
nizu novih zapošljavanja. Međutim, iako su primanja stabilna i relativno
zadovoljavajuća, ona mladima ne omogućavaju i ulaganje u dalje studije, dalje
usavršavanje, odlaske na konferencije, studijske boravke u inostranstvu, plaćanje
prevođenja tekstova za objavljivanje u prestižnijim časopisima u svetu i sl.
Sredstva u iznosu do 300 evra koje dodeljuju ministarstvo ili fakulteti, nisu
dovoljna za odlaske na radionice i na konferencije, te mladi istraživači često sami
finansiraju svoje usavršavanje. Posebno u slučaju kada asistenti nisu na
126
Položaj mladih istraživača u Srbiji 2012.
doktorskim studijama na svojim matičnim institucijama, postoji čak i problem
finansiranja studija i naučnog istraživanja potrebnog za disertaciju, ukoliko
doktorandi nisu uključeni u projekat koji finansira ministarstvo, što je čest slučaj.
Sa istim problemom se susreću i mladi istraživači zaposleni u naučnim institutima.
Na doktorskim studijama opterećenje za mlade predstavlja i polaganje
obimnih ispita tokom ovih studija, koji često se nisu u funkciji samog doktorskog
rada.
Opterećenja za mlade docente predstavlja i pisanje skripata, odnosno
udžbenika koji se potom nigde ne vrednuje, a iziskuje mnogo vremena i visoku
ekspertizu.
Doktorska disertacija u koju su uložili i nekoliko godina predanog rada kada
se objavi kao knjiga ne boduje se uopšte, pa se većina odlučuje da taj veliki rad ne
objavi kao monografiju, već ga rasparčava na više pojedinačnih tekstova za
časopise, čime se gubi značajan doprinos u negovanju domaćih autora naučnih
publikacija.
U pojedinim oblastima koje imaju i praktične predmete (poput novinarstva,
umetnosti) od asistenata se očekuje i da prate profesiju i u njoj aktivno učestvuju.
Tačnije, da se angažuju u, na primer, medijskoj industriji kao novinari i autori
zapaženih medijskih sadržaja, koji na festivalima zauzimaju visoka mesta u
konkurenciji sa onima kojima je rad u medijima profesija.
Osim opterećenja u nastavi i nauci, mladi istraživači često obavljaju i
administrativno-tehničke poslove pisanja i implementacije naučno-istraživačkih
projekata, organizuju konferencije, organizuju štampanje publikacija za odsek,
organizuju prijemne ispite i sl.
Univerzitetska nastava se u glavnom fokusira na „generalno obrazovanje” i
na teoretski pristup visokom obrazovanju. Savlađivanje veština akademskog
pisanja, metoda i metodologija istraživanja, pisanja predloga projekata i izvođenja
nastave zapostavljena su na račun učenja apstraktnih teorija, često neprimenljivih
u praksi.
Istovremeno, mladi istraživači su u dobi kada bi trebalo da zasnuju
porodicu. Istraživačice su posebno uvek u dilemi da li da nastave sa naučnom
karijerom ili da se opredele za pauziranje od nekoliko godina da bi zasnovale
127
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
porodicu, pri čemu im se taj prekid u naučno-istraživačkom radu negativno
vrednuje kod izbora. Signifikantno je da je na okruglom stolu na kojem se
raspravljalo o položaju mladih istraživača zaposlenih na univerzitetu, samo jedna
šestina navela da ima dete. Niko nije imao dvoje dece.
3. VREDNOVANJE NAUČNOG RADA MLADIH ISTRAŽIVAČA
Da bi mogli da odbrane doktorsku disertaciju, mladi istraživači imaju
izuzetno visoko postavljene kriterijume, koji zahtevaju da među objavljenim
radovima bude i jedan u časopisu na SSCI listi. Ovi kriterijumi su nerealno visoki i
za oblast društvenih i humanističkih nauka u celini gotovo neostvarivi, posebno za
mlade istraživače u ovim oblastima.
Osim kontekstualnih prepreka (zemlja iz koje rad dolazi – Srbija, ideološki
kontekst, jezička ograničenja) i tempa rada redakcija međunarodnih časopisa, u
kojima se za objavljivanje čeka minimalno godinu dana, postavlja se pitanje
usklađenosti zahteva za objavljivanjem rada na SSCI listi sa dinamikom pisanja
doktorskog rada i rokovima za završetak studija i izbora u zvanje.
Pojedine oblasti se izučavaju samo u Srbiji i stoga su mogućnosti
objavljivanja i učešća na konferencijama znatno sužene. Posebno za mlade
istraživače koji se bave teorijskim istraživanjima, SSCI časopisi su gotovo
nedostižni.
Za terenska istraživanja u društvenim i humanističkim naukama, koja bi
mogla biti primamljiva međunarodnim časopisima, ne postoji dovoljno sredstava,
tako da mladi istraživači dele sudbinu starijih kolega, s tim što je njima finansijski
još teže da uglavnom sami finansiraju ova istraživanja, što ne može da traje
predugo, niti uzorak može da bude naročito obiman. Istovremeno, to sve utiče na
pitanje da li će ući u konkurenciju za objavljivanje.
U pojedinim užim naučnim oblastima redovno izlazi malo, ne samo
domaćih, već i međunarodnih časopisa. Na objavljivanje rada čeka se dugo, a ono
zavisi ne samo od kvaliteta rada već i od uredničkog lobija, a u društvenim
naukama i od političke/ideološke preferencije recenzenata i uredničkog
menadžmenta. Istovremeno, za mlade istraživače je teže jer oni imaju i
ograničavajuću okolnost u tome što još nisu afirmisani.
128
Položaj mladih istraživača u Srbiji 2012.
U prošlosti se pokazalo da i činjenica da je časopis na SSCI listi nije garant
njegovog kvaliteta. Stoga mladi istraživači postavljaju pitanje da li treba
objavljivati po svaku cenu u međunarodnim časopisima, čiji je uticaj na našu
društvenu praksu minimalan, ili se pojavljivati u relevantnim domaćim časopisima,
iako su vrednovani niže, ali sticati status i ugled u domaćoj naučno-istraživačkoj
javnosti.
Trebalo bi imati u vidu i to da pojedini renomirani časopisi nisu referencirani
u SSCI listama. Te je to još jedna dilema za mlade istraživače kada je reč o
objavljivanju naučnih radova. Da li ponuditi rad renomiranom ili časopisu koji ti
donosi bodove?
Mladi istraživači su, takođe, suočeni sa nekonzistentnom i
netransparentnom politikom vrednovanja naučnih rezultata (promenljiva politika
samih časopisa, promenljive odluke matičnih odbora, koje se donose na
godišnjem nivou, promenljivi kriterijumi vrednovanja). Često se u toku reizbornog
ciklusa menjaju uslovi za izbor u isto ili više zvanje.
U međunarodnoj konkurenciji mladi istraživači su osuđeni na balkanologiju,
to jest samo na ona pitanja koja se usko tiču društveno-političkih problema
Balkana, pošto globalna naučna zajednica to vidi kao jedini mogući naučni
doprinos sa ovih prostora.
Društvene i humanističke nauke bave se istraživanjima koja mogu da utiču
na formulisanje javnih politika, i zato je podjednako važno da se oni svojim
radovima obraćaju publici u zemlji koja će ih čitati i, ako ih prepozna kao validna,
na osnovu njih menjati ili poboljšavati dnevnu praksu.
Valja imati u vidu i to da, na primer, način međunarodnog referenciranja
nije usklađen sa postojećim praksama u pojedinim disciplinama (na primer,
istoriji) te su to dodatni problemi mladih istraživača.
Zbornici radova veoma značajni za društvene i humanističke nauke nisu
adekvatno vrednovani. Često su neopravdano potcenjeni, a to je prostor gde bi i
mladi istraživači mogli da se afirmišu.
Osim toga, i časopisi iz neposrednog okruženja nisu kod nas prepoznati na
adekvatan način. Nekada je veći „impakt“ objaviti tekst u njima jer sa zemljama
okruženja delimo iste kontekstualnosti (istoriju, kulturu, društveno-političku129
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
ekonomsku situaciju), pa je i „impakt“ objavljenog rada veći, kao i moguća
citatnost.
Sadašnjim načinom vrednovanja rezultata naučno-istraživačkog rada ne
podstiče se pisanje monografija i ozbiljnih analitičkih i teorijskih dela. Prvo, zato
što za to nemaju interes izdavači, a drugo, zato što se insistira na visokom broju
autocitata. Stoga ne samo mladi istraživači već i oni stariji, nisu stimulisani da se
upuštaju u „otvaranje novih naučno-istraživačkih polja”, već sebe ograničavaju na
oblast u kojoj su već ostvarili određen broj „bodova” da ne bi izgubili vreme u
prikupljanju „emova” za izbore.
Potencijalni problem postoji i prilikom usaglašavanja zahteva mentora na
tezi i internih mentora u institutima, što otežava i produžava rad na tezi mladim
istraživačima iz instituta. Često neopravdano predugo traje proces od završetka
teze do odbrane. Teško se sastavljaju komisije i put koji treba da prođe referat o
podobnosti teze i kandidata i samog teksta rada za odbranu je previše
komplikovan, predug i uključuje jako puno spoljnih faktora, kao što je, na primer,
retko držanje sednica na kojima se teze prihvataju.
4. PRIZNAVANJE STRANIH VISOKOŠKOLSKIH ISPRAVA
Nakon stečenog visokog obrazovanja u inostranstvu, mladi stručnjaci se po
povratku u zemlju suočavaju sa dugotrajnom i skupom procedurom priznavanja
stranih diploma. Nostrifikacija strane visokoškolske isprave jeste postupak kojim
se imaocu te isprave utvrđuje pravo u pogledu nastavka obrazovanja, odnosno u
pogledu zapošljavanja. Postupak priznavanja sprovodi se u skladu sa odredbama
Zakona o visokom obrazovanju, ukoliko međunarodnim ugovorom nije
predviđeno drugačije. U postupku priznavanja radi nastavka obrazovanja u
sistemu visokog obrazovanja, imaocu strane visokoškolske isprave utvrđuje se
pravo na nastavak započetog visokog obrazovanja, odnosno pravo na uključivanje
u nivoe visokog obrazovanja, dok se u postupku priznavanja radi zapošljavanja
imaocu strane visokoškolske isprave utvrđuje vrsta i nivo studija, kao i stručni,
akademski, odnosno naučni naziv. Ovakva javna isprava proizvodi isto pravno
dejstvo kao javna isprava izdata na teritoriji Republike Srbije.
Za postupak priznanja u Srbiji nadležne su odgovarajuće visokoškolske
ustanove. Osim različitosti u proceduri i načinu utvrđivanja procesa priznavanja,
glavni problem ovakvog rešenja je u činjenici da univerziteti različitim tempom
ostvaruju proces priznavanja. Rezultati projekta Od politika do praksi „priliva
130
Položaj mladih istraživača u Srbiji 2012.
mozgova” – širenje najboljih institucionalnih praksi u regionu Zapadnog Balkana,
koji sprovodi Grupa 484 ukazuju na to da proces nostrifikacije traje od 2 meseca
pa čak i do godinu dana. Konačno, naknada koju podnosilac zahteva plaća iznosi
od 200 do čak 1000 evra, zavisno od institucije koja sprovodi proces nostrifikacije i
nivoa stečenog znanja. Poređenja radi, naknada za nostrifikaciju strane diplome u
Republici Hrvatskoj iznosi svega 65 evra.
U cilju pojednostavljenja prakse priznavanja diploma Savet Evrope je 1997.
godine usvojio Konvenciju o priznavanju visokoškolskih kvalifikacija u evropskoj
regiji (Lisabonsku Konvenciju o priznavanju kvalifikacija), koja je stupila na snagu
februara 1999. godine. U postupku priznavanja strane visokoškolske isprave
Konvencija predviđa uzimanje u obzir sistema obrazovanja u zemlji u kojoj je
stečena strana visokoškolska isprava, studijski program, uslove upisa na studijski
program, prava koja daje visokoškolska isprava u zemlji u kojoj je stečena i druge
činjenice značajne za priznavanje strane visokoškolske isprave. Suštinski,
Lisabonska konvencija podrazumeva formalno potvrđivanje vrednosti inostrane
diplome radi omogućavanja pristupa obrazovanju i/ili zapošljavanju, za razliku od
procesa nostrifikacije, koji podrazumeva poređenje nastavnih programa. Za
sprovođenje Konvencije i za razvoj politike i prakse za priznavanje kvalifikacija,
Savet Evrope osnovao je ENIC – evropsku mrežu nacionalnih informacionih
centara o akademskoj mobilnosti i priznavanju kvalifikacija.
Premda je Republika Srbija ratifikovala Lisabonsku konvenciju o priznavanju
kvalifikacija još 2004. godine, sistem priznavanja i dalje nije sasvim preciziran u
odnosu na proces nostrifikacije i ekvivalencije, a nacionalnom ENIC centru
dodeljena je informativna funkcija.
5. PREPORUKE ZA BOLJU PRAKSU
5.1. Preporuke za poboljšanje socio-ekonomskog položaja mladih
istraživača
Neophodno je uspostavljanje celovite sheme finansiranja naučnoistraživačkog rada mladih istraživača, uključujući i pomoć u finansiranju doktorskih
studija, i to kako nastave tako i istraživanja, odnosno odlaska na studijske boravke
u inostranstvo.
131
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
Trebalo bi inicirati na univerzitetima, ali i u institutima, osnivanje kancelarije
za projektni menadžment na nivou celog univerziteta ili fakulteta, odnosno
instituta sa zadatkom da se redovno prate konkursi za naučno-istraživačke
projekte, zatim za menadžment dobijenih projekata, kao i za pronalaženja
fondova za profesionalno nadograđivanje, učešće na konferencijama i posete
bibliotekama u inostranstvu.
Evidentna je potreba za finansijskom podrškom studijskih putovanja mladih
istraživača. Učešće na međunarodnim konferencijama ne može da zameni
iskustvo stažiranja u nekim kvalitetnim svetskim ustanovama, a konkurisanje za
sredstva svake treće godine je premalo, jer je u raskoraku sa izbornim ciklusom
mladih istraživača.
Mogućnosti saradnje u programima Evropske unije koji se tiču unapređenja
nastavno-naučnih planova, nastavne infrastrukture, razmene, studijskih poseta i
aktivnosti koje se odnose na profesionalno umrežavanje mladih istraživača, te
uključivanje mladih naučnika u nastavni proces na svojim fakultetima, nisu do
kraja iskorišćene. U cilju povlačenja što više sredstava iz programa kao što su
ERASMUS, ERASMUS MUNDUS, GRUNDTVIG, LINGUA i MINERVA i TEMPUS
neophodna je bolja saradnja između nacionalnih TEMPUS kancelarija i instituta
koji zapošljavaju mlade istraživače, te i samih mladih istraživača.
Takođe potrebni su trening seminari na temu kako objaviti naučne radove u
„impact factor“ naučnim publikacijama.
5.2. Vrednovanje ishodišta mladih istraživača u nastavi i nauci
Neophodno je pri reizborima i izborima mladih, kao i svih ostalih zaposlenih
na univerzitetu, vrednovanje i nastavnog rada u izboru u zvanje.
Trebalo bi na adekvatan način prepoznati i vrednovati i udžbenike koji su
zaista naučni doprinos.
Vrednovanje objavljenih disertacija
istraživačkog teksta mladih istraživača.
kao
prvog
ozbiljnog
naučno-
Vrednovanje postignuća u profesiji (na primer nagrade za novinarske i
umetničke radove) iskazano ne samo u kvalitativnim podacima, već i u
kvantitativnim bodovima.
132
Položaj mladih istraživača u Srbiji 2012.
Jedan od zadataka koji predstoji je i uspostavljanje balansa između zahteva
da mladi istraživači-asistenti drže časove vežbi i zahteva za naučno-istraživačkim
radom.
Osim navedenog, potrebno je i usklađivanje zahteva na doktorskim
studijama sa radnim opterećenjem u nastavi i naučno-istraživačkom radu.
Neoslanjanje odseka/katedri isključivo na magistrante i doktorande za pomoć u
nastavi (držanje vežbi i radionica), već stalno angažovanje asistenata i saradnika u
nastavi, jer to omogućava istraživački kontinuitet i razvijanje pedagoškometodičkih veština mladog akademskog kadra.
Uspostavljanje posebnih službi na fakultetima za organizovanje konferencija
i simpozijuma, kao i za objavljivanja časopisa i zbornika radova da bi se mladi
oslobodili tih dodatnih obaveza koje se ni na koji način ne vrednuju.
Rečju manje ropskog, nevidljivog rada asistenata, a više transparentnog
prepoznavanja njihovog potencijala i angažmana u koautorstvu na radovima koje i
tako često rade za svoje mentore.
5.3. Vrednovanje naučnog rada mladih istraživača
Uključivanje (konsultovanje) mladih istraživača o kriterijumima, učešće u
radu stručnih tela fakulteta i univerziteta bez obzira na to što nisu izabrani u
zvanje docenta.
Ukidanje kriterijuma da rad mora biti objavljen u časopisu na SSCI listi,
odnosno u kategoriji M24. Pomoć domaćim časopisima da steknu međunarodnu
prepoznatljivost.
Adekvatno vrednovanje domaćih monografija i posebno zbornika radova.
5.4. Preporuke u vezi sa priznavanjem stranih visokoškolskih isprava
Dopuna Zakona o visokom obrazovanju u cilju stvaranja jedinstvenog
procesa priznavanja diploma sa jasnim kriterijumima za vrednovanje.
Proces priznavanja stranih diploma radi nastavka obrazovanja (akademsko
priznavanje) trebalo bi da ostane u nadležnosti Univerziteta, dok bi proces
133
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
priznavanja stranih diploma radi zapošljavanja (stručno priznavanje) trebalo da se
sprovodi u okviru nacionalne ENIC kancelarije.
6. REFORMA NASTAVNOG PROGRAMA U CILJU UNAPREĐENJA
ISTRAŽIVAČKOG RADA
Iz analize problema uočeno je da je za afirmisanje naučnog podmlatka
veoma važno uspostavljanje interpersonalnog odnosa između mentora i
doktoranda u cilju unapređenja kapaciteta mladih naučnika.
Osim sticanja teoretskog znanja i upoznavanja apstraktnih teorija,
neophodno je i učenje metoda i metodologija u istraživanju koji bi bili primenljivi u
praksi.
Mladim istraživačima su neophodne obuke u akademskom pisanju.
Osnaživanje mladih u ovoj izuzetno važnoj veštini ne može se osloniti samo na
dobru volju mentora.
Postoji potreba za metodološkim i drugim kvalitetnim seminarima u zemlji.
Podizanje profesionalnog nivoa u društvenim naukama moguće je podsticanjem
angažovanja gostujućih profesora iz inostranstva na master i doktorskim
studijama kako bi većina imala mogućnost da se upozna sa najnovijim trendovima
u nauci i nastavi, a ne samo manjina koja je imala šansu da dobije stipendiju za
boravak u inostranstvu.
134
KA UNAPREĐENJU SARADNJE IZMEĐU NAUČNE ZAJEDNICE I
KREATORA POLITIKA U SRBIJI
Mirjana Rašević, Institut društvenih nauka
Tanja Pavlov, Grupa 484
Dejan Stanković, Institut za pedagoška istraživanja
SAŽETAK
U vreme izražene društveno-ekonomske krize više nego ikad potrebne su
tzv. politike bazirane na podacima (evidence based policies) i zajednice znanja
(communities of knowledge), budući da se kreatori politika suočavaju sa izazovima
koji od njih zahtevaju da se pomere od tradicionalnih paradigmi i kreiraju održiva
rešenja. Saradnja između kreatora politika i naučne zajednice je nužna. Međutim,
ona se ne razvija prirodno, već postoje prepreke koje se mogu podeliti na tri tipa –
kontekstualne, strukturne i kulturne. Kreatori politika i predstavnici naučne
zajednice rade u različitim radnim sredinama, imaju različite vremenske
perspektive, različiti jezik kojim opisuju svoja iskustva i potrebe i različite
perspektive kako se znanje i informacije koriste. Imaju različitu metodologiju i
način rada. Kultura saradnje ove dve grupe je više razvijena u zemljama
decentralizovanog modela donošenja odluka, nego u zemljama u kojima dominira
centralizovani model. Ove prepreke su identifikovane u saradnji kreatora politika i
naučne zajednice u Srbiji, ali su takođe identifikovane postojeće dobre prakse u
zemlji i međunarodnoj zajednici (uključujući napore Generalnog direktorata za
istraživanje Evropske komisije) i date su preporuke, odnosno predloženi koraci za
svaku od grupa aktera za uspostavljanje sistematske saradnje.
1. UVOD
U Strategiji naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije 2010–2015.
jedan od sedam prioriteta u oblasti društvenih nauka i humanistike jeste
„afirmacija uloge društvenih nauka u formulaciji javnih politika”.
135
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
„Saradnja između naučnih instituta, visokoškolskih ustanova i nosilaca javnih
politika mora biti sistematska, sa jasno određenim odgovornostima, uz očuvanje
nezavisnosti istraživača i definisanje tipa poverljivosti podataka i saznanja koja se
generišu tokom zajedničkog rada” (Strategija naučnog i tehnološkog razvoja
Republike Srbije 2010–2015).
U želji da damo doprinos ostvarenju ovog prioriteta krenuli smo od
utvrđivanja postojećeg stanja u saradnji naučne zajednice i kreatora politika, sa
ciljem da identifikujemo postojeće prepreke, ali i dobre prakse koje bi mogle da se
institucionalizuju.
Budući da nisu postojala sredstva za istraživanje na reprezentativnom
uzorku naučne zajednice i kreatora politika, pošli smo od iskustva članica i članova
radne grupe za izradu Predloga mera za poboljšanje stanja u društvenim naukama
u Srbiji. Radna grupa uključuje istraživače iz različitih oblasti društvenih nauka,
različitog radnog iskustva i pola, iz različitih delova Srbije, koji rade u akademskom
okruženju i organizacijama civilnog društva, kao i predstavnike Naučnog odbora za
društvene nauke i Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, tako da
predstavlja relevantnu grupu za utvrđivanje obeležja postojeće saradnje između
naučne zajednice i kreatora politika. Primenili smo kratak upitnik od pet pitanja.
Dobijeno je ukupno osam popunjenih upitnika62.
Odgovori na prvo pitanje – „Kako biste opisali poslednjih godina saradnju
institucije u kojoj Vi radite sa donosiocima odluka?”, pokazali su da su iskustva
različita – od retke saradnje (2 odgovora), preko povremene (2 odgovora) do česte
(2 odgovora) i redovne, sistemske komunikacije sa donosiocima odluka (1
odgovor). Pokazalo se da što su sami pojedinci koji su odgovarali na upitnik u ovoj
saradnji aktivniji, to više opažaju i aktivnost svoje institucije.
Primeri postojeće saradnje naučne zajednice i kreatora politika ukazuju na
različite nivoe i oblike saradnje. Prvi nivo saradnje podrazumeva učestvovanje
delegiranih predstavnika fakulteta/univerziteta u komentarisanju javnih politika
učešćem u javnim raspravama koje organizuju kreatori politika. Sledeći nivo je
učestvovanje u izradi javnih politika, odnosno strategija, zakona i pravilnika
učešćem u radnim grupama i komisijama, pa i u koordinatorskoj ulozi.
62
Treba imati u vidu da se jedan popunjeni upitnik odnosi na praksu Univerziteta u Gracu,
te su iz tog upitnika upotrebljeni samo odgovori koji ukazuju na mogućnosti unapređenja
postojeće prakse u Srbiji.
136
Ka unapređenju saradnje između naučne zajednice i kreatora politika u Srbiji
Predstavnici naučne zajednice učestvuju i u savetima vlade. Saradnja se odvija i
preko zajedničkih projekata, čiji rezultati omogućuju da se donosioci odluka dublje
upoznaju sa fenomenom koji ih interesuje. Traži se i obuka zaposlenih u državnim
institucijama (u ekonomskim temama, u oblasti pisanja predloga projekata i
generalno upravljanja projektnim ciklusom). I na kraju, iz redova naučne zajednice
regrutuju se donosioci odluka.
Analizirani odgovori ukazuju i na to da inicijativa uglavnom kreće od
kreatora politika i da se saradnja više zasniva na pojedincima u institucijama nego
što predstavlja institucionalizovan, sistemski oblik saradnje naučne institucije i
kreatora politika.
Primeri dobre prakse saradnje
Primer dobre prakse je izdavanje Demografskog pregleda Centra za demografska
istraživanja Instituta društvenih nauka u saradnji sa Ministarstvom rada i
socijalne politike. Demografski pregled je bilten, izdaje se četiri puta godišnje na
neku od aktuelnih tema, i namenjen je poslanicima republičkog parlamenta,
predstavnicima lokalne samouprave i novinarima. Do sada su objavljena 42 broja,
poslednji je izašao decembra 2011. Inicijativa za ovaj oblik saradnje je potekla od
demografa iz IDN u cilju potpunijeg informisanja donosilaca odluka i kreatora
populacione klime sa različitim pojavama demografskog razvitka, njihovim
dosadašnjim karakteristikama, determinirajućim faktorima, zakonitostima u
kretanju i očekivanim promenama u doglednoj budućnosti.
Primer dobre prakse je i konferencija pod nazivom „Istraživanja i obrazovna
politika” u organizaciji Ministarstva prosvete, Tima za socijalno uključivanje i
smanjenje siromaštva i DILS projekta, održana 8. juna 2010. godine u Klubu
poslanika u Beogradu, kao prvi zvaničan susret između Ministarstva prosvete i
istraživačkih institucija u oblasti obrazovanja. Cilj konferencije bilo je
identifikovanje istraživanja koja nedostaju, mapiranje barijera u dosadašnjem
dijalogu između istraživača i donosilaca odluka, kao i identifikovanje mehanizama
koji bi mogli doprineti jačanju veza između istraživačke zajednice i donosilaca
odluka u cilju efikasnije obrazovne politike.
Institut ekonomskih nauka (IEN) sarađuje sa donosiocima odluka i preko posebnih
projekata. U 2011. godini IEN je uradio dva projekta iz oblasti organizacionog
restrukturiranja dva javna preduzeća u Beogradu. Pored toga, IEN je u poslednje
2–3 godine bio angažovan i na različitim projektima koji su rađeni za potrebe
137
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
pojedinih ministarstva (na primer, mogućnosti korišćenja drvne biomase za
grejanje gradova itd.). Takođe, IEN dostavlja svim ministarstvima, Narodnoj
Skupštini, ambasadama i sl. (o svom trošku) publikaciju „MAP” –
Makroekonomske analize i prognoze, u kojoj su prezentirani rezultati istraživanja
IEN i BBA vezani za tekuća ekonomska kretanja i mere ekonomske politike.
Uočene prepreke boljoj saradnji naučne zajednice i donosilaca odluka su
viđene i na strani donosilaca odluka i na strani naučne zajednice, ali i u karakteru
njihove interakcije.
Naučna zajednica:
− Na strani naučne zajednice problem se ogleda u često nepraktičnom (i
od stvarnosti odvojenom) karakteru znanja kojim članovi naučne
zajednice raspolažu.
− Istraživači su često ili pasivni ili samo kritikuju donosioce odluka, ne
pokušavajući da im ponude inovativna razmišljanja.
− Naučnici često ne umeju da prevedu rezultate svog rada na jezik koji bi
donosioci odluka mogli da iskoriste u procesu donošenja odluka.
Donosioci odluka:
− Impresija je da mnogi donosioci odluka mnoge istraživače doživljavaju
u većoj meri kao mislioce, a u manjoj meri kao ljude koji mogu da im
pomognu sa pragmatičnim, realnim rešenjima.
− Na strani donosilaca odluka pak ne postoji ideja da bi (čak i
najprimitivnija) upotreba nauke za racionalnu upotrebu moći bila
moguća i poželjna. Nije čudno da u srpskom jeziku ne postoji
razlikovanje između termina „politics” i „policy”. Politika se u Srbiji
vodi u uskim krugovima – partijskim klanovima – i to na svim nivoima
(od nacionalnog nivoa do najmanjih opština). U tom modelu politike
zaista i nema prostora za učešće društvenih nauka.
− Donosioci odluka uglavnom zahtevaju naučnu kooperaciju kako bi dali
legitimnost već donesenim odlukama, što protivreči etici naučnog
istraživanja.
− Donosioci odluka obično nisu zainteresovani za strateško-analitički
pristup istraživanju, već su zainteresovani za brza i laka rešenja
problema koji se postavljaju pred njih na dnevnoj bazi.
− Manjku saradnje znatno doprinosi činjenica da donosioci odluka više
pažnje poklanjaju istraživanjima javnog mnjenja koje se vrši na
138
Ka unapređenju saradnje između naučne zajednice i kreatora politika u Srbiji
−
dnevnoj bazi nego strateško-analitičkom istraživanju koje sprovode
institucije iz oblasti društvenih nauka.
Problem je u relativnoj izolovanosti i netransparentnosti načina na koji
se u nadležnom ministarstvu donose odluke.
Poslednje pitanje u upitniku odnosilo se na preporuke naučne zajednice
kako da se unapredi i institucionalizuje saradnja sa donosiocima odluka. Kako se
identifikovane prepreke nalaze u odgovornosti obe grupe aktera i interakcije
između njih, tako su i preporuke formulisane u tim okvirima.
Osnaživanje naučne zajednice za prezentovanje rezultata istraživanja i
uticanje na kreatore javnih politika može se ostvariti:
− razvijanjem prakse formulisanja onoga što se u engleskom naziva
policy paper za javne politike u različitim oblastima (socijalne politike,
ekonomske, kulturne, zdravstvene zaštite i sl.) koji bi bili prezentovani
javnosti i donosiocima odluka.
− formiranjem nacionalnih i regionalnih udruženja (u regionu
jugoistočne Evrope) istraživača u oblasti društvenih nauka.
Donosiocima odluka su dati predlozi za razvijanje institucionalnih kanala
komunikacije:
− Formiranje radnih tela u kojima bi na paritetnoj osnovi bili zastupljeni
zaposleni u Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i
predstavnici naučne zajednice/istraživača. Preko ovog kanala
komunikacije bi se razmatrali problemi sa kojima se naučna zajednica,
odnosno istraživači suočavaju u Srbiji i pronalazila za njih adekvatna
rešenja.
− Formiranje radnih grupa pri svim parlamentima, na regionalnom i
nacionalnom nivou, koje bi radile istraživanja, pripremu i predloge
politika i zakonskih akata za donosioce odluka. One bi trebalo da
funkcionišu nezavisno od partijskih lidera, i kao takve mogle bi da rade
na direktnom i indirektnom poboljšanju saradnje između institucija
koje se bave društvenim naukama i donosilaca odluka.
− Organizovanje tematskih naučnih tribina, konferencija i „okruglih
stolova” od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja
vezanih za određene odluke (u najširem smislu te reči), na kojima bi
predstavnici naučne zajednice prezentirali svoje predloge i mišljenja
na unapred definisane teme.
139
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
Treba takođe spomenuti da u Srbiji postoje napori da se unapredi saradnja
naučne zajednice i donosilaca odluka posredstvom javnih debata i projekata. Uz
spomenutu konferenciju „Istraživanja i obrazovna politika” (2010), treba svakako
spomenuti aktivnosti Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva63 pri
Kabinetu potpredsednika vlade za evropske integracije u okviru Programa Analize
uticaja javnih politika (2008–2012)64 i konferenciju Centra za demokratiju „Nauka
u službi čoveka i društva”(2010)65.
Cilj Programa Analize uticaja javnih politika bio je da se preispita koliko su
efikasne bile neke od mera koje su se na nivou države sprovodile u periodu od
2003. do 2007. Ovaj program je istakao važnost standarda Evropske unije za
procenu uticaja javnih politika i modela integrisane procene uticaja koji je
ponudila Evropska komisija i koji je stupio na snagu 1. januara 2003. godine.
Ukazao je na to da je „interakcija i saradnja između akademske i istraživačke
zajednice, kreatora politika i praktičara jedan od preduslova za unapređenje
procesa odgovornog kreiranja javnih politika i efikasnog korišćenja činjenica i
podataka. Neophodno je da, sa jedne strane, kreatori politika razumeju vrednost
podataka i da budu informisani o dostupnim istraživanjima, ali, sa druge strane,
važno je da naučna i istraživačka zajednica na adekvatan način utiču na kreiranje
društvenih promena.” Predloženo je formiranje integrisanih timova – donosilaca
odluka, predstavnika akademske zajednice, istraživača, praktičara i predstavnika
ciljnih grupa za kreiranje javnih politika zasnovanih na podacima. To je praksa na
nivou EU, koja, sa jedne strane, omogućava analizu problema iz različitih
perspektiva, a sa druge strane, dovodi do formulisanja javnih politika koje su
usklađene sa potrebama građana i raspoloživim resursima.
Tim u periodu 2010–2012. godine ima za cilj „Unapređenje istraživačkoanalitičke prakse u Srbiji i saradnje između donosilaca odluka i akademske
zajednice” i „Jačanje funkcije za analizu i koordinaciju politika u Vladi i
unapređenje kapaciteta donosilaca odluka za kreiranje javnih politika zasnovanih
na podacima”. Stoga predstavlja značajnog saveznika u radu na unapređenju
odnosa između naučne zajednice i donosilaca odluka.
63
Ovaj tim je od 2004. do 2009. imao naziv Tim potpredsednika Vlade za implementaciju
Strategije za smanjenje siromaštva.
64
http://www.inkluzija.gov.rs/?page_id=2977.
65
http://208.131.145.245/index.php?vrsta=tribina&kategorija=&tekst=36&naredba=prikaz#
810.
140
Ka unapređenju saradnje između naučne zajednice i kreatora politika u Srbiji
Povod za konferenciju „Nauka u službi čoveka i društva” bili su nova
Strategija naučno-tehnološkog razvoja i novi zakoni o naučnom istraživanju i
inovacionoj delatnosti. Istaknuta je važnost društvene kampanje za vrednovanje
znanja i nauke i promovisanja nauke kao delatnosti koja nije elitna već aktivnost
bliska široj javnosti, te potreba za unapređenjem naučno-obrazovnog programa u
elektronskim medijima, naročito na javnom servisu. Ukazano je na to da je pristup
znanju cele populacije uslov razvoja, kao i vrednovanje i primena inovacija.
U praksi takođe postoje već uspostavljeni mehanizmi koji bi mogli da se
iskoriste za unapređenje komunikacije i saradnje naučne zajednice i donosilaca
odluka: Konferencija univerziteta Srbije (KONUS), matični naučni odbori (za
društvene nauke i za unapređenje donošenja državnih odluka i afirmaciju
nacionalnog identiteta) i Zajednica instituta Srbije. Postoji i inicijativa samih
istraživača – Mreža istraživača socijalnih prilika (ISP), čiji je cilj „okupljanje i
saradnja istraživača socijalnih prilika radi unapređivanja istraživačko-analitičke
prakse u socijalnom sektoru, zagovaranja standarda kvaliteta i aktivnog učešća u
procesima društvenog razvoja”.
Navedeni izazovi nisu specifični samo za odnos između naučne i istraživačke
zajednice i donosilaca odluka u Srbiji. U 2008. godini, Direktorat pod nazivom
„Nauka, privreda i društvo” pri Generalnom direktoratu za istraživanje Evropske
komisije66, sproveo je istraživanje u cilju osnaživanja dijaloga između donosilaca
odluka i istraživača i maksimiranja uticaja projekata u oblasti društvenih nauka
finansiranih u Okvirnim programima67 na kreiranje politika. U periodu od šest
meseci obavili su intervjue i organizovali diskusije sa evropskim donosiocima
odluka na visokim položajima, predstavnicima akademske zajednice i savetnicima i
predstavnicima evropskih organizacija koje vrše prenos znanja.
Identifikovane su tri grupe prepreka uspešnom dijalogu, saradnji i deljenju
znanja između istraživača i kreatora politika: kontekstualne, strukturne i kulturne.
Kontekstualne prepreke nalaze se u različitim radnim sredinama donosilaca odluka
i istraživača i u tome što postoji malo mogućnosti da se oni sretnu u svojoj
uobičajenoj radnoj rutini. Oni imaju različite vremenske perspektive, različiti jezik
kojim opisuju svoja iskustva i potrebe i različite perspektive kako se znanje i
informacije koriste. Donosioci odluka trebaju praktična rešenja za pojedine
66
Directorate L “Science, Economy and Society” within the Directorate-General for
Research of the European Commission.
67
Eng.: The Framework Programmes.
141
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
probleme koji zahtevaju razvoj javnih politika. Potrebne su im informacije za
proces donošenja odluke – ex ante, kada definišu javnu politiku ili ex post, u
evaluaciji izabranih politika. Te informacije treba da budu dostupne, korisne za
razvoj politika i treba da doprinose praktičnom rešenju problema. Istraživači treba
da razumeju ograničenja procesa kreiranja politika, važnost prevođenja njihovih
istraživačkih nalaza u materijal koristan za kreiranje politika i važnost pružanja
podrške kreatorima politika u identifikovanju adekvatnih rešenja problema.
Strukturne prepreke se ogledaju u različitoj metodologiji i načinu rada. Donosioci
odluka moraju često uspešno da odgovore na brze političke i društvene promene.
Oni takođe moraju da sarađuju sa raznim akterima, ciljnim grupama njihovih
politika, kako bi pronašli rešenja bazirana na konsenzusu. Istraživači nemaju takva
ograničenja. Oni su zainteresovani da postignu visokokvalitetne i naučno značajne
rezultate, koji mogu, ali i ne moraju da imaju neposredni uticaj na društvo i
kreiranje odluka. Takođe, oni sarađuju uglavnom sa kolegama sa kojima dele
slična gledišta i iskustvo. Kulturne prepreke se odnose na razlike u kulturi saradnje
donosilaca odluka i istraživača u različitim zemljama. Ta kultura je razvijenija u
zemljama sa decentralizovanim modelom donošenja odluka nego u zemljama u
kojima dominira centralizovani model donošenja odluka. Primer dobre prakse su
zemlje Skandinavije i Velika Britanija.
2. NAUČNA ZAJEDNICA
Danas postoji, čini se, više nego ikada potreba za razumevanjem niza socioekonomskih izazova sa kojima se suočavamo. Važno je proučavati karakteristike,
determinirajuće faktore, posledice, zakonitosti u kretanju i očekivane promene u
doglednoj budućnosti svakog od njih, uključujući i mrežu njihovih uzročnoposledičnih odnosa.
Znanja koja se stiču u većem broju istraživanja u društvenim naukama mogu
da unaprede donošenje političkih odluka. Mnogi istraživači, mada ne svi, žele da
podele svoje nalaze i pogotovo njihovo tumačenje sa zajednicom relevantnom za
donošenje odluka. Istovremeno, formulisanje odluka, njihovo prihvatanje i
evaluiranje zahteva dobru informisanost. Mnoge prepreke mogu da onemoguće
dijalog između istraživača i donosilaca političkih odluka. Za njihovo ublažavanje je
potreban i poseban napor istraživača iz društvenih nauka.
142
Ka unapređenju saradnje između naučne zajednice i kreatora politika u Srbiji
Iskustva drugih zemalja68 vezana za proces višedecenijskog jačanja dijaloga
između donosilaca odluka i istraživača pokazuju da je radi maksimiranja uticaja
društvenih nauka na određivanje relevantnih politika potrebno u okviru projekata
sprovoditi sledeće aktivnosti:
1. Jasno definisanje primenjivosti rezultata projekta za formulisanje javnih
politika i unapređenje donošenja državnih odluka. Ova dimenzija treba
da bude deo projektnog zadatka. U procesu njenog definisanja bilo bi
poželjno uključiti najvažnije potencijalne korisnike. Svi u istraživačkom
timu tokom rada na projektu treba da vode računa i o njegovom
političkom profilu.
2. Formiranje tima za komunikaciju i širenje informacija. Ovaj tim formira
koordinator projekta. U njegovom sastavu, pored istaknutih istraživača,
treba da bude neko od partnera iz zajednice donosiaca političkih
odluka, ali treba da budu i novinari, predstavnici odgovarajućih
nevladinih organizacija i drugi. Uloga ovog tima je višestruka. On
definiše plan komunikacije, bira vizuelni identitet i slogan projekta,
kontaktira sa svim zainteresovanim stranama u okviru tima i van njega,
čini projekat vidljivim i širi informacije o njegovim rezultatima ka svim
relevantnim nosiocima politika. U timu treba da bude najmanje jedan
član koji je, u kooperaciji sa koordinatorom projekta, odgovoran za
materijale koji se produkuju u cilju širenja informacija o nalazima
relevantnim za formulisanje javnih politika, odnosno donošenje
političkih odluka. Poseban kontinuiran zadatak ovog tima je i da
identifikuje potencijalne korisnike projektnih rezultata, kontaktira ih i
integriše u projektne aktivnosti. Štaviše, pitanja vezana za projekat koja
upućuju zainteresovani, tim prosleđuje kompetentnom članu projekta
za odgovor.
3. Izrada i masovna distribucija promotivnog flajera po prihvatanju
projekta da bi se najšira javnost zainteresovala za istraživanje.
68
European Commission, Communication research for evidence-based policy making,
Brussels, 2010; European Commission, Scientific Evidence for Policy-making: SocioEconomic Sciences and Humanities, Brussels, 2008; European Research Advisory Board,
Research and Societal Engagement, June 2007; Nightingale Paul, Alister Scott, “Peer
review and the relevance gap: ten suggestions for policy makers”, Science and Public
Policy, Volume 38, Number 8, October 2007, pp. 543–553; The Royal Society, Sciences
Communication – A survey of factors affecting science communication by scientists and
engineers, London, 2006; “Linking Research and Practice”, Findings, Joseph Rowntree
Foundation, York, September 2000.
143
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
4. Osmišljavanje i podela brošure koja treba da detaljno predstavi projekat
da bi se zainteresovali svi relevantni akteri.
5. Postavljanje interaktivnog internet sajta projekta, sa posebnom
sekcijom za prezentovanje rezultata projekta koji su bitni za
formulisanje javnih politika radi komunikacije sa što većim brojem
zainteresovanih. To su, pored donosilaca odluka u najširem smislu, i oni
kojih se određene odluke mogu ticati, kao i svi koji prosuđuju političke
odluke. Otvaranje stranice projekta na Facebook-u.
6. Uspostavljanje komunikacije sa osobama koje su uključene u proces
donošenja političkih odluka, kao što su autoriteti na nacionalnom,
regionalnom ili lokalnom nivou, donosioci odluka u korporacijama,
predstavnici privrednih subjekata i organizacije civilnog društva.
Održavanje
uspostavljene
komunikacije
putem
periodičnog
prosleđivanja projektnog biltena. Pri tome treba da bude jasno
određeno da istraživači dele rezultate projekta relevantne za neko
socio-ekonomsko pitanje, izazov ili problem sa tvorcima politika da bi
im pomogli da dobro informisani donesu odluku.
7. Uspostavljanje saradnje sa organizacijama civilnog društva (OCD),
posebno sa onima koje imaju iskustvo u aktivnostima „zagovaranja“.
Podrška ovih organizacija, kao i njihovih korisnika (često su to
marginalizovane grupe) doprineće stvaranju sinergije i snažnijem uticaju
na donosioce odluka da prihvate preporuke naučne zajednice.
8. Angažovanje medija za promovisanje cilja i značaja projekta, kao i
prezentovanje nalaza prema unapred definisanom planu o broju i
sadržaju konferencija za štampu, izveštaja u medijima i pojavljivanja u
njima, kao i zadacima projektnog tima u tom smislu.
9. Pisanje atraktivnog i svima razumljivog saopštenja (policy brief) o
problemu koji se istražuje, dobijenim rezultatima relevantnim za
donošenje određenih političkih odluka, implikacijama nalaza i
preporukama, uz, na kraju, opis projekta i iznošenje osnovnih podataka
o njemu69.
10. Organizovanje diskusionih panela sa ciljano odabranim donosiocima
političkih odluka radi razgovora o ključnim rezultatima istraživačkog
projekta i njihovim implikacijama.
11. Održavanje završne konferencije na kojoj se prikazuju dostignuća
projekta i definišu pitanja koja treba istraživati u budućnosti.
69
The Policy Brief, Open Society Institute, January 2010.
144
Ka unapređenju saradnje između naučne zajednice i kreatora politika u Srbiji
12. Produkovanje izveštaja projekta u formi rezimea, u okviru kojeg se
navode cilj, metodologija, glavni rezultati, zaključak sa podvučenim
potencijalnim uticajem i socio-ekonomskim implikacijama nalaza, kao i
identifikovane ciljne grupe za korišćenje rezultata i kontaktni detalji.
Ostvarivanje navedenih aktivnosti podrazumeva posedovanje specifičnih
znanja. Otuda je važno organizovati radionice u cilju podrške istraživačima za
efikasno komuniciranje sa „neistraživačkom” zajednicom. Takođe, ove akcije
zahtevaju materijalna sredstva i otuda je to potrebno predvideti budžetom
projekta.
3. DONOSIOCI ODLUKA I KREATORI JAVNIH POLITIKA
Znatnije uključivanje istraživača i naučnika u stvaranje javnih politika može
se podstaći samo postojanjem odgovarajućih karijerinih priznanja za takvu vrstu
rada i odgovarajućih uslova i mehanizama koji će podržati takav njihov angažman.
Preporuke idu u dva smera: u smeru ministarstva zaduženog za nauku i u smeru
ostalih državnih organa.
Preporuka je da vlada, ministarstva, skupština i drugi državni organi:
− redovno obaveštavaju zainteresovanu javnost o sopstvenim
prioritetima u oblasti kreiranja i sprovođenja javnih politika, kao i o
potrebama za odgovarajućim podacima i analizama;
− organizaciono podrže saradnju i komunikaciju sa naučno-istraživačkim
organizacijama – to može da uključi:
formiranje posebnih organizacionih jedinica za strateške
analize koje će blisko sarađivati sa istraživačima;
podsticanje i omogućavanje privremenog premeštaja
istraživača iz matične organizacije u državni organ
(sekondment);
− budu uključeni u istraživačke timove ili tela sa savetodavnom
funkcijom (prvenstvena svrha ovakvog njihovog uključivanja ogleda se
u osiguranju relevantnosti datog istraživanja sa stanovišta javnih
politika);
− na uređen i transparentan način uključuju predstavnike istraživačke
zajednice u radna tela koja su značajna za kreiranje javnih politika.
145
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
−
organizuju interaktivne skupove manjeg obima (brifinge, okrugle
stolove) na kojima bi se vodili ciljani razgovori između donosilaca
odluka i istraživača o konkretnim temama praktičnih politika.
Preporuka je da Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja:
− kao važan kriterijum za odobravanje i finansiranje istraživačkih
projekata postavi postojanje jasnog plana za komunikaciju i širenje
informacija o istraživanjima;
− obezbedi i podrži obuku naučnika za efektivnu komunikaciju i širenje
informacija o svojim istraživanjima;
− vrednuje i priznaje značaj angažovanja istraživača i istraživačkih
organizacija u oblasti kreiranja javnih politika;
− omogući i podstakne praksu privremenog premeštanja istraživača iz
matičnih istraživačkih organizacija u državne organe;
− postane važan informativni kanal između istraživačkih organizacija i
državnih organa;
− kreira pristupačan internet portal sa odgovarajućim podacima o svim
istraživačkim projektima koje je finansiralo (nosilac projekta i uključeni
istraživači, opis projekta, rezultati istraživanja, projektni izveštaj,
rezimei radova i slično);
− zagovara kod drugih državnih organa kreiranje javnih politika
zasnovanih na istraživačkoj analitici;
− pokrene izradu državnog dokumenta o kreiranju javnih politika na
osnovu istraživačkih podataka i analiza;
− podrži razvoj i promoviše ulogu posredničkih organizacija koje se bave
transferom i ’prevođenjem’ naučno-istraživačkih podataka i nalaza na
jezik praktične politike.
146
OSNIVANJE UDRUŽENJA ISTRAŽIVAČA U OBLASTI DRUŠTVENIH
NAUKA
Radna grupa projekta Uspostavljanje dijaloga između zajednice istraživača i
donosilaca odluka radi unapređenja kvaliteta istraživanja u društvenim naukama
u Srbiji
UVOD
Naučna udruženja su tradicionalno osnivana sa prvenstvenim ciljem da
svojim članovima omoguće lakše povezivanje i umrežavanje. Uobičajene aktivnosti
ovih udruženja u tom smislu podrazumevale su organizovanje naučnih
konferencija i kongresa i objavljivanje sopstvenih naučnih časopisa. I pored toga
što danas informaciono-komunikacione tehnologije uveliko omogućavaju i
olakšavaju povezivanje i umrežavanje naučnika, ovo i dalje ostaju važne funkcije
naučnih udruženja. Ipak, u prvi plan dolaze i neki drugi ciljevi. Naime, i pored
značajnog razvoja društvenih nauka, one, širom sveta, još uvek nemaju
odgovarajući status i ulogu, kako u široj javnoj sferi tako i na planu donošenja i
sprovođenja javnih politika. S druge strane, sve je više poziva da praksa i produkti
društvenih nauka zaista dobiju karakter javnog dobra. Naučnici ne smeju ostati
izvan javnih diskusija i foruma gde se donose važne odluke, ne smeju biti svedoci
rastućeg nenaučnog mišljenja i društvenog delovanja koje se zasniva na
iracionalnoj logici. Naučna udruženja su u dobroj poziciji da, kao organizacije koje
su nezavisne od vlade, ministarstava, naučnih fondacija, univerziteta itd., svojim
aktivnostima utiču na naučno obrazovanje različitih javnosti, odnosno njihovo
bolje razumevanje društvenih pojava. U tom kontekstu, novo važno pitanje na
koje naučna udruženja treba da ponude odgovor tiče se uspostavljanja
neophodnog balansa između delotvornog učešća u javnom diskursu i održavanja
autonomije naučnih institucija u skladu sa autonomno postavljenim standardima i
programima rada.
1. STANJE U SRBIJI
Saradnja između istraživača u oblasti društvenih nauka u Srbiji nije dovoljno
prisutna niti razvijena, posebno kada je reč saradnji istraživača koji pripadaju
147
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
različitim naučnim disciplinama i/ili rade u različitim naučno-istraživačkim
institucijama. U prilog ovoj tvrdnji govori i jedan od zaključaka sa Konferencije
Stanje i perspektive istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji, održane 14.
aprila 2011 u organizaciji Instituta ekonomskih nauka, u kojem se ukazuje na
potrebu da se osnaži i intenzivira saradnja između istraživača u oblasti društvenih
nauka u Srbiji. Pokazatelj, a delimično i uzrok, ovakvog stanja predstavlja odsustvo
interdisciplinarnog profesionalnog udruženja, odnosno asocijacije istraživača i/ili
istraživačkih organizacija u oblasti društvenih nauka koja bi specifično bila
posvećena razvoju i promociji naučno-istraživačkog rada, kako u okviru
pojedinačnih društvenih nauka, tako i interdisciplinarno. Najvažniji oblik
povezivanja ostvaruje se u okviru Zajednice instituta Srbije, s tim da je ovde reč o
udruženju naučno-istraživačkih organizacija iz svih naučnih oblasti (društvene,
humanističke, prirodnomatematičke, medicinske, tehničkotehnološke i
biotehničke nauke). Prema statutu, instituti upisani u Registar naučnoistraživačkih organizacija Srbije se dobrovoljno udružuju u Zajednicu Instituta radi
ostvarivanja zajedničkih interesa i naučno-istraživačke saradnje, usklađivanja
nabavke i korišćenja naučno-istraživačke opreme i laboratorijskog prostora,
nabavke i korišćenja naučnih publikacija, međusobnog povezivanja i saradnje sa
odgovarajućim oblicima udruživanja u oblasti visokog obrazovanja, razvijanja
međunarodne saradnje, negovanja naučne kritike i vrednovanja sopstvenog
naučno-istraživačkog rada. Treba imati u vida da u Zajednici Instituta Srbije nisu
zastupljene institucije visokog obrazovanja, kao i to da instituti u oblasti
društvenih nauka u tom telu predstavljaju samo jedan njegov segment. To su
činjenice koje utiču na to da ovo telo ne može u punom kapacitetu da zastupa i
delotvorno radi na razvoju i promociji naučno-istraživačkog rada u društvenim
naukama. U Srbiji, takođe, postoje stručna društva iz oblasti društvenih nauka i
ona su, po pravilu, orijentisana na jednu naučnu disciplinu (na primer Srpsko
sociološko društvo, Društvo psihologa Srbije, Srpsko filozofsko društvo). Ova
stručna društva među svojim ciljevima imaju podsticanje i razvoj naučnoistraživačkog rada u okviru date naučne discipline, međutim, to uglavnom ne
predstavlja primarni fokus aktivnosti postojećih stručnih društava i ona su retko
zainteresovana za pitanja koja su od šireg značaja, odnosno kada prevazilaze
strukovne granice.
Posledice odsustva formalnog udruživanja istraživača i istraživačkih
organizacija ogledaju se u umanjenom kapacitetu srpske istraživačke zajednice u
oblasti društvenih nauka: za protok informacija i razmenu ideja, za zajedničko
planiranje i sprovođenje (interdisciplinarnih) istraživanja, za zajedničko apliciranje
za nacionalne i internacionalne fondove, za komunikaciju sa donosiocima odluka,
148
Osnivanje Udruženja istraživača u oblasti društvenih nauka
za afirmaciju primenjivosti znanja u kreiranju javnih politika, za promociju
društvenih nauka izvan usko naučnih krugova i tome slično. Jedna od preporuka sa
Konferencije Stanje i perspektive istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji,
odnosila se na predlog o formiranju takvog udruženja. Predlog se zasniva na
opravdanoj pretpostavci da je reč o potencijalno delotvornom načinu da se
podstakne osnaživanje profesionalnih veza između istraživača u oblasti društvenih
nauka, kako interdisciplinarno, tako i unutar naučnih disciplina.
2. OBLICI I KARAKTERISTIKE UDRUŽENJA NAUČNIKA I ISTRAŽIVAČA
Udruženja istraživača se prevashodno osnivaju u cilju promocije i razvoja
nauke, istraživanja i naučnog obrazovanja, kao i unapređenja društvenog ugleda i
profesionalnog statusa naučnika i istraživača u okviru jedne (uže ili šire) discipline
ili više povezanih naučnih disciplina. Članove ovakvih udruženja čine ili individualni
naučnici i istraživači ili naučno-istraživačke organizacije ili udruženje prihvata i
jednu i drugu vrstu članstva. Članstvo u ovakvim udruženjima je dobrovoljno i
može se razlikovati po nivou selektivnosti: od otvorenog (uz ispunjavanje bazičnih
kriterijuma), pa sve do veoma selektivnog počasnog prijema u članstvo (na primer,
nacionalne akademije nauka). Udruženja naučnika i istraživača su najčešće
neprofitne organizacije. Njihovi prihodi uglavnom potiču od članarina, kotizacija,
prodaje publikacija i donacija.
Ciljevi ovakvih udruženja najčešće obuhvataju:
− podsticanje i razvijanje naučno-istraživačkog rada;
− utvrđivanje i unapređivanje standarda kvaliteta i etike naučnoistraživačke delatnosti;
− unapređivanje komunikacije i saradnje između naučnika i istraživača;
− unapređivanje društvenog ugleda i profesionalnog statusa naučnika i
istraživača;
− razvijanje naučno-istraživačkog podmlatka;
− popularizovanje nauke i istraživanja i promociju njihove uloge u
razvoju društva;
− saradnju sa srodnim nacionalnim i internacionalnim udruženjima.
Aktivnosti ovakvih udruženja najčešće obuhvataju:
− organizovanje konferencija, simpozijuma, seminara i predavanja;
− objavljivanje i promovisanje naučnih i drugih specijalizovanih
publikacija;
149
Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji
−
−
−
informisanje naučno-istraživačke zajednice (na primer, o naučnim
skupovima, istraživačkim grantovima, slobodnim radnim mestima
itd.);
informisanje šire javnosti o temama iz fokusa udruženja;
učestvovanje u javnim debatama i kreiranju javnih politika koje su od
interesa za udruženje.
3. PREDLOG ZA OSNIVANJE UDRUŽENJA
Radna grupa za realizaciju projekta Uspostavljanje dijaloga između
zajednice istraživača i donosilaca odluka u oblasti društvenih nauka u Srbiji
zastupa stav da postoji potreba za osnivanjem udruženja koje bi imalo za cilj
promociju i razvoj društvenih nauka u Srbiji. Zaključak radne grupe je da bi
strukovna udruženja u oblasti društvenih nauka trebalo da imaju vodeću ulogu u
formiranju ovakvog udruženja. Postojeća organizacija, tradicija, ugled i uticaj ovih
društava predstavljaju snažnu osnovu za delotvorno i održivo funkcionisanje
ovakvog udruženja. Prema tome, predlaže se osnivanje udruženja koje bi bilo
interdisciplinarnog karaktera i njegovi osnivači bi bila već postojeća pravna lica,
odnosno zainteresovana stručna društva. To ne isključuje mogućnost da udruženje
prihvata i individualno članstvo.
Pored osnivanja nacionalnog udruženja istraživača u oblasti društvenih
nauka radna grupa je razmatrala mogućnost pokretanja regionalnog udruženja
istraživača u oblasti društvenih nauka. Predlog radne grupe je da treba iskoristiti
postojeći okvir i mrežu institucija i pojedinaca koja je formirana u okviru
Regionalnog programa podrške istraživanju u oblasti društvenih istraživanja na
Zapadnom Balkanu (RRPP).
150
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
001.891:30
ISTRAŽIVANJA u oblasti društvenih nauka u
Srbiji : pregled stanja, karakteristični
problemi i preporuke / redaktori Ivan Stošić,
Bojana Radovanović, Mihajlo Đukić. - Beograd
: Institut ekonomskih nauka, 2013 (Novi Sad :
SP print). - 150 str. : graf. prikazi, tabele
; 24 cm
Prema Predgovoru, publikacija je deo projekta
'Uspostavljanje dijaloga između zajednice
istraživača i donosilaca odluka radi
unapređenja kvaliteta istraživanja u
društvenim naukama u Srbiji', koji se
realizuje u okviru 'Regionalnog programa
podrške istraživanju u oblasti društvenih
istraživanja na Zapadnom Balkanu (Regional
Research Promotion Programme - RRPP). - Tiraž
300. - Str. 11-15: Uloga i značaj nauke i
znanja sa posebnim osvrtom na društvene
nauke: uvod / Jovan Babić. - Napomene i
bibliografske reference uz tekst.
ISBN 978-86-89465-04-4
a) Друштвене науке - Научноистраживачки рад
- Србија
COBISS.SR-ID 197923340
Download

Social Science Research Sector in Serbia