Naučno zasnovani
okvir za politike
ranog razvoja
Korišćenje naučno istraživačkih podataka za
poboljšanje postignuća dece iz osetljivih grupa
u učenju, ponašanjui zdravlju
National Forum on Early Childhood Program Evaluation
Greg J. Duncan, Ph.D., Co-Chair
Edwina S. Tarry Professor of
Human Development and Social Policy,
Faculty Fellow, Institute for Policy Research,
Northwestern University
Jack P. Shonkoff, M.D., Co-Chair
Julius B. Richmond FAMRI Professor of
Child Health and Development,
Director, Center on the Developing Child,
Harvard University
Katherine Magnuson, Ph.D.
Assistant Professor,
School of Social Work,
University of Wisconsin, Madison
Deborah Phillips, Ph.D.
Professor of Psychology and Associated
Faculty, Public Policy Institute,
Co-Director, Research Center on
Children in the U.S.,
Georgetown University
Helen Raikes, Ph.D.
Professor, Family and Consumer Sciences,
University of Nebraska-Lincoln
Hirokazu Yoshikawa, Ph.D.
Professor of Education,
Harvard Graduate School of Education
National Scientific Council on the Developing Child
Council Members
Jack P. Shonkoff, M.D., Chair
Julius B. Richmond FAMRI Professor of
Child Health and Development,
Director, Center on the Developing Child,
Harvard University
W. Thomas Boyce, M.D.
Sunny Hill Health Centre/BC Leadership
Chair in Child Development,
Professor, Graduate Studies and Medicine,
University of British Columbia, Vancouver
William Greenough, Ph.D.
Swanlund Professor of Psychology, Psychiatry,
and Cell and Developmental Biology,
Director, Center for Advanced Study at
University of Illinois, Urbana-Champaign
Megan Gunnar, Ph.D.
Regents Professor and Distinguished
McKnight University Professor,
Institute of Child Development,
University of Minnesota
Eric Knudsen, Ph.D.
Edward C. and Amy H. Sewall
Professor of Neurobiology,
Judy Cameron, Ph.D.
Professor of Psychiatry, University of Pittsburgh Stanford University School of Medicine
Senior Scientist, Oregon National
Pat Levitt, Ph.D.
Primate Research Center,
Professor of Pharmacology,
Professor of Behavioral Neuroscience
Annette Schaffer Eskind Chair and
and Obstetrics & Gynecology,
Director, Kennedy Center for Research
Oregon Health and Science University
on Human Development,
Vanderbilt University
Greg J. Duncan, Ph.D.
Edwina S. Tarry Professor of
Human Development and Social Policy,
Faculty Fellow, Institute for Policy Research,
Northwestern University
Nathan A. Fox, Ph.D.
Professor of Human Development,
University of Maryland College Park
Betsy Lozoff, M.D.
Professor of Pediatrics, University of
Michigan Medical School,
Research Professor, Center for
Human Growth and Development,
University of Michigan
Charles A. Nelson, Ph.D.
Richard David Scott Chair in Pediatric
Developmental Medicine Research,
Children’s Hospital Boston,
Professor of Pediatrics,
Harvard Medical School
Deborah Phillips, Ph.D.
Professor of Psychology and Associated
Faculty, Public Policy Institute,
Co-Director, Research Center
on Children in the U.S.,
Georgetown University
Ross Thompson, Ph.D.
Professor of Psychology,
University of California, Davis
Contributing Members
Susan Nall Bales
President, FrameWorks Institute
Bruce S. McEwen, Ph.D.
Alfred E. Mirsky Professor,
Head, Harold and Margaret Milliken Hatch
Laboratory of Neuroendocrinology,
The Rockefeller University
Arthur J. Rolnick, Ph.D.
Senior Vice President and Director of Research,
Federal Reserve Bank of Minneapolis
Permission for the translation of this document from the original in English was kindly given by the Center on the Developing Child at Harvard University. While this
publication is based on scientific research that is universally applicable, it was prepared for policy audiences in the USA. Local readers should consider their own cultural and political contexts when assessing the applicability of issues and recommendations found in the document.
This publication has been produced with the assistance of the European Union. The contents of this publication are the sole responsibility of the Center on the Developing Child at Harvard University and can in no way be taken to reflect the views of the European Union.
Prevod ovog dokumenta, sa originala na engleskom jeziku, ljubazno je odobren od strane Centra za razvoj deteta (Center on the Developing Child) sa Univerziteta
Harvard. Iako se ove publikacije zasnivaju na naučnom istraživanju koje je univerzalno primenjivo, pripremljene su za stručnu i političku javnost u SAD. Čitaoci iz
drugih zemalja treba da razmotre sopstvene kulturne i političke kontekste kada procenjuju primenjivost pitanja i preporuka u ovim dokumentima.
Ova publikacija štampana je uz podršku Evropske unije. Sadržaj publikacije je isključiva odgovornost Centra za razvoj deteta sa Harvard Univerziteta i ne odražava
zvanično mišljenje Evropske unije.
Sadržaj
Rezime...........................................................................................................................2
Priprema naučno zasnovanog okvira za politike ranog detinjstva...................................6
Uvod ..................................................................................................................6
Nauka o razvoju u ranom detinjstvu ..................................................................8
Naučno zasnovana evaluacija programa:
Faktori uspešnosti politika i programa ranog detinjstva ..................................10
Pružanje podrške deci kroz unapređivanje porodičnog okruženja..............12
Pružanje usluga deci izvan porodice:
Nega i obrazovanje na ranom uzrastu . ...................................................15
Multi-generacijski programi: kombinovanje podrške ugroženim
porodicama sa servisima direktno namenjenim deci................................18
Faktori uspešnosti zajednički svim programskim modelima . ...................22
Ekomomski status porodice i zaposlenost majki......................................23
Zagađenost životne sredine:
Prepoznavanje osetljivosti mladog mozga................................................25
Zaključci..........................................................................................................27
Reference......................................................................................................................29
Zahvalnost....................................................................................................................33
Odabrana literatura......................................................................................................34
Predloženi navodi: Center on the Developing Child at Harvard University (2007). Naučno zasnovani okvir za politiku ranog detinjstva: Korišćenje dokaza za
poboljšanje ishoda u učenju, ponašanju i zdravlju ranjive dece. http://www.developingchild.harvard.edu
© AUGUST 2007, CENTER ON THE DEVELOPING CHILD AT HARVARD UNIVERSITY
www.developingchild.harvard.edu 1
Rezime
O
pšte je poznato da budući prosperitet i sigurnost naše zemlje počinje brigom o
dobrobiti sve naše dece. U tom smislu, jedan od najvažnijih zadataka sa kojima
se suočavaju kreatori politika predstavlja mudar odabir strategija koje odgovaraju
na potrebe naše najmlađe dece i njihovih porodica. Do sada su davane zbunjujuće
poruke o tome koje strategije zaista mogu poboljšati šanse za uspeh u dečijem životu, što predstavlja veliki izazov u procesu donošenja odluka. Kao naučnici, verujemo da napredak u nauci o
ranom detinjstvu i ranom razvoju mozga, kombinovan sa otkrićima zasnovanim na četiri decenije
ozbiljnih evaluacija programa, sada može da obezbedi čvrst temelj na kome tvorci politika i predstavnici građanskog društva različitih političkih uverenja i vrednosti mogu da stvore zajednički,
efikasan i politički održiv program. Imajući to u vidu, u ovom izveštaju opisujemo proces formiranja arhitekture mozga kod dece ranog uzrasta, sa posebnim osvrtom na značajan uticaj ranih
iskustava na stvaranje jake ili slabe osnove za budući razvoj, i integrišemo ova naučna saznanja
sa rezultatima evaluacije programa koji ukazuju kako obezbediti pozitivne ishode za decu. Verujemo da ova kombinacija dostignuća nauke o razvoju mozga, istraživanja dečjeg razvoja i rezultata evaluacije programa, može da pruži dovoljno informacija i pragmatični okvir svima koji se
bave kreiranjem politika i njihovim sprovođenjem.
Ovaj tekst se oslanja na proces sistematske analize koji je započet objavljivanjem izuzetno značajnog
izveštaja National Academy of Sciences (Nacionalne akademije nauka) iz 2000. godine pod nazivom
From Neurons to Neighborhoods: The Science of
Early Childhood Development (Od neurona do
komšiluka: nauka o ranom razvoju), koji je nastavljen
kroz kontinuirani rad National Scientific Council on
the Developing Child (Nacionalni Naučni Savet za
razvoj deteta) i National Forum on Early Childhood
Program Evaluation (Nacionalni forum za evaluaciju
programa za rano detinjstvo), koji čine deo Center on
the Developing Child at Harvard University (Centar
za razvoj deteta na Harvard univerzitetu). Ove grupe
istraživača i naučnika aktivno su uključene u debate
Rana iskustva određuju da li će razvoj
o tome šta nam savremene biološke i društvene nauke
arhitekture mozga deteta obezbedigovore, a šta nam ne govore o razvoju mozga, ranom
ti snažnu ili slabu osnovu za celokupno
detinjstvu i efektima interventnih programa. Kada se
postigne saglasnost o nekoj temi, istraživači interdisbuduće učenje, ponašanje i zdravlje
ciplinarno povezuju dobijene nalaze i tako integrisane prosleđuju kreatorima politika i predstavnicima civilnog društva u cilju obezbeđivanja znanja i pružanja tačnih informacija za donošenje odluka usmerenih na unapređivanje procesa učenja,
ponašanja i zdravlja dece.
Neuronauka i istraživanja dečijeg razvoja bave se pitanjima zašto ulagati i šta ulagati u decu
ranog uzrasta. Primenjene nauke i evaluacije programa trude se da odgovore na pitanja kada i
kako. Podaci prikupljani četiri decenije na osnovu praćenja implementacije malog broja intenzivnih programa, pokazuju da je moguće unaprediti širok spektar postignuća dece iz osetljivih
grupa u odraslom dobu, kao i da ostvarena dobit za društvo daleko prevazilazi troškove programa.
2
www.developingchild.harvard.edu
Sa druge strane, procene pokazuju da mnogi programi, koji su loše osmišljeni ili sprovođeni, imaRazvoj ljudskog mozga
Formiranje sinapsi u zavisnosti od ranih iskustava
ju malo ili nimalo pozitivnih efekata. Posmatrani
Senzorni putevi
Jezik
Više kognitivne funkcije
zajedno, ovi nalazi predstavljaju korisnu i stalno
(sluh, vid)
narastajuću bazu znanja kako o uspešnim, tako i o
neuspešnim investicijama.
Istraživači su sada po prvi put u mogućnosti
da predstave jedinstveni okvir za usmeravanje
naučno zasnovanih politika ranog detinjstva, i
prakse zasnovane na kombinaciji najsavremenije
neuronauke, razvojno-bihejvioralnih istraživanja
-8 -7 -6 -5 -4 -3 -2 -1 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19
i evaluacije programa. Oslanjajući se na najbolje
Začeće
Rođenje
(meseci) (godine)
i najšire prihvaćene dokaze studija iz navedenih
Uzrast
oblasti, možemo, bez rezerve da predstavimo
Izvor: Nelson, C.A., Neurons to Neighborhoods (2000). Shonkoff J. i Philips, D. (ured.)
sledeća saznanja.
Rana iskustva određuju da li će razvoj arhitekture mozga deteta obezbediti snažnu ili slabu osnovu za celokupno buduće učenje,
ponašanje i zdravlje. Mozak se sastoji od više milijardi visoko integrisanih grupa neuronskih veza (na primer, veza između ćelija mozga), koje se umrežavaju usled zajedničkih uticaja
genetike, sredine i iskustva. Geni određuju kada će se veze formirati, ali dečije iskustvo oblikuje način na koji se to formiranje odvija. Deca se razvijaju u okruženju socijalnih odnosa
koji započinju u okviru njihove porodice i nastavljaju se u njihovim zajednici, a pod uticajem
su širih društvenih i ekonomskih resursa. Od najranijih dana, deca prirodno teže interakcijama koje se odvijaju kroz ponašanja kao što su tepanje, mimika, izgovaranje reči, i najbolje se
razvijaju kada odrasli koji ih neguju na to odgovore na topao, individualizovan i podsticajan
način. Nasuprot tome, kada je okruženje osiromašeno, nemarno ili sklono zlostavljanju, rezultat može biti doživotno povećani rizik od teškoća u učenju, ponašanju i zdravlju.
Pošto se arhitektura mozga i veštine grade kontinuirano tokom vremena, politike koje
promovišu zdrav razvoj tokom ranih godina stvaraju temelj za kasnije školsko postignuće, ekonomsku produktivnost, uspešno roditeljstvo i odgovorno učešće u društvenom životu. Kada se
radi o deci iz visoko-rizičnih grupa, neuronauka pruža dovoljno ubedljivih argumenta za organizovanje programa od samog rođenja, pa čak i u prenatalnom periodu, jer se značajan broj sinapsi u mozgu formira veoma rano u životu. Istraživanja ranog razvoja pokazuju da deca usvajaju
i usavršavaju različite veštine na različitim uzrastima, što sugeriše da su mogućnosti za preduzimanje raznovrsnih efikasnih intervencija prisutne u toku ranog detinjstva.
Četiri decenije evaluacije različitih programa ukazuju na brojne faktore koji mogu da
unaprede razvoj dece okom prvih pet godina života. Te uticaje smo označili kao „faktore
uspešnosti”. Sledeća načela zasnovana na ovim saznanjima pružaju mogućnost da se napravi
odabir politika i strategija na osnovu naučno-istraživačkih podataka:
• Obezbeđivanje da trudnice i deca imaju pristup osnovnoj medicinskoj nezi preventivno
deluje protiv ugrožavanje zdravog razvoja, obezbeđuje ranu dijagnostiku i adekvatnu intervenciju kada se pojave problemi. Primeri dobro dokumentovanih dobiti, između ostalih
uključuju: pozitivne efekte adekvatne ishrane u prenatalnom periodu i tokom ranog detinjstva
na zdrav razvoj mozga; bolja postignuća dece usporenog razvoja (ili dece sa oštećenjem vida ili
sluha), kada se njihove smetnje rano otkriju i intervencija pravovremeno pokrene; koristi za
razvoj veoma male dece kada su problemi roditelja kao, na primer, depresija majke, na vreme
prepoznati i efikasno tretirani.
www.developingchild.harvard.edu 3
• Pravovremena i intenzivna podrška od strane edukovanih osoba tokom kućnih poseta porodicama iz ugroženih grupa koje očekuju prvo dete, može značajno da koristi i deci i
roditeljima. Jedan model programa, čiji razrađeni efikasni kurikulum sprovode obučene medicinske sestre počevši od prenatalnog perioda do kraja treće godine deteta, pažljivo je proučen
i pokazao se kao veoma efikasan. Nasuprot tome, studije o programima kućnih poseta niskog intenziteta, koje su sprovodililoše obučeni saradnici i u kojima su porodice bile nedovoljno
angažovane, ustanovila su malo doslednih uticaja na dečija postignuća.
• Učešće dece iz socijalno ugroženih porodica u visokokvalitetnim programima ranog obrazovanja koji se odvijaju u centrima, dovodi do unapređivanja njihovog kognitivnog i socijalnog razvoja. Uspešni programi koji se realizuju u centrima imaju neke od navedenih karakteristika:
(1) visoko kvalifikovani kadar; (2) male grupe dece i dobar odnos između broja dece i odraslih koji
o njima brinu; (3) uzrasno i razvojno prilagođen kurikulum i podsticajne materijale u bezbednom
fizičkom okruženju; (4) sredinu koja podstiče razvoj govora; (5) tople, senzitivne i responsivne odnose osoblja i dece; (6) visok i konzistentan nivo dečije participacije. Najviše podataka o pozitivnim
efektima visoko kvalitetnog okruženja na učenje deci iz porodica sa niskim prihodima, prikupljeno je kroz praćenje programa za decu uzrasta
Bogat korpus naučnog znanja
od tri i četiri godine, čiji broj sve više raste. Evaluacije su pokazale pozije na raspolaganju za usmerativne efekte programa nege i obrazovanja sa kojima se započinjalo ubrzo
vanje politika i praksi u ranom
nakon rođenja (na primer, Abecedarian Program), ali nije bilo dovoljno
detinjstvu
dugoročnih studija o ovim programima.
•
Dvo-generacijski programi realizovani u centrima koji istovremeno pružaju direktnu podršku roditeljima iz porodica sa izrazitim teškoćama i visokokvalitetnu negu i obrazovanje njihovoj deci, mogu imati pozitivan uticaj i na jedne i na druge. Neki od najpoznatijih evaluiranih programa sprovode
kombinaciju usluga za decu ranog uzrasta i za njihove roditelje, kao na primer Perry Preschool
Project (Peri predškolski projekat), Infant Health and Development Program (Program zdravlja i razvoja odojčadi), The Early Head Start (Rani početak), pa i sam Head Start (Početak).
Iako su svi ovi programi povezani sa pozitivnim postignućima dece, trenutno dostupno znanje
nam ne govori koja kombinacija programskih komponenti najbolje odgovara određenoj deci
i porodicama.
• Deci koja dožive “škodljivi stres” usled ponavljanog zlostavljanja ili zanemarivanja, teške
postporođajne depresije majki, zloupotrebe supstanci od strane roditelja ili nasilja u porodici, intervencije koje pružaju intenzivne usluge kojima odgovara na probleme, mogu
da spreče poremećaje u arhitekturi mozga i podstaknu bolje razvojne rezultate. Potvrđeno
je da roditelji sa visokim rizikom za loše postupanja prema detetu, imaju koristi od individualnog podučavanja, koje im pomaže da razumeju specifične vidove ponašanja deteta i ohrabruje ih da koriste pohvale i nenasilne disciplinske metode. Slično tome, deca majki koje pate
od depresije će najverovatnije imati koristi od intervencija koje tretiraju simptome majki i uče
roditelje kako da zaštite decu od štetnih efekata svoje bolesti.
• Pokazalo se da u porodicama koje žive ispod nivoa siromaštva dodatni prihod zasnovan na
radu zaposlenih roditelja, povećava postignuća neke male dece. Studije ukazuju da će se ove
prednosti najčešće pojaviti u kasnijem predškolskom uzrastu. Politike koje su na raspolaganju onima koji žele da nastave primenu ove strategije, uključuju proširenje poreskih olakšica za porodice

4
Center-based programs, programi koji se odvijaju u predškolskim ustanovama ili drugim
institucijama a ne u zajednici ili naselju, primedba prevodioca.
www.developingchild.harvard.edu
sa niskim prihodima, reforme socijalne politike koje donose
više novca zaposlenim roditeljima sa nižim prihodima, kao i
programe podrške zapošljavanju sa dodatnim prihodima za
roditelje koji rade puno radno vreme.
• Politike životne sredine kojima se smanjuje nivo neurostoksina u okruženju, zaštitiće fetuse i malu decu od
izloženosti supstancama za koje se zna da štete razvoju
mozga. Na primer, smanjenje procenta olova u benzinu i bojama je primer kako se sprečava jedan od uzroka mentalne
zaostalosti, hiperaktivnosti i teškoća u učenju. Nasuprot tome,
povećanje količine žive u lancu ishrane (naročito u određenim
vrstama ribe), predstavlja sve veću pretnju za nezrele mozgovefetusa i male dece, a to se dešava uprkos dostupnosti tehnologija za smanjivanje emisija iz termoelektrana na ugalj koje su
najveći izvor metil žive u životnoj sredini.
• Nijedan program ili tip usluga nije se pokazao kao čarobni štapić. Različite dobre prakse opisane
u ovom izveštaju, pokazuju da postoji više dokazanih načina da se podstakne zdrav razvoj male dece.
Osim toga, osnovni koncepti neuronauke i dečijeg razvoja ostaju podjednako validni, bez obzira na
kategoriju programa, administrativnu strukturu ili mehanizme finansiranja. Tako kreatori politika
imaju više mogućnosti za izbor programa sa specifičnim ciljevima. Ključ je u odabiru strategija čija
je efikasnost dokumentovana, obezbeđivanju njihovog kvalitetnog sprovođenja i prepoznavanju
važnosti posvećenosti stalnom usavršavanju programa.
• Širenje uspešnog modela intervencije u efektivne programe koji se sprovode na više
lokaliteta, je težak izazov koji se, makar delimično, može rešiti uspostavljanjem standarda kvaliteta i redovnim praćenjem realizacije aktivnosti. Uspešne programe velikih razmera nude organizacije koje vrše stroge procene i periodično nadgledanje kvaliteta sprovođenja na pojedinačnim lokacijama, realizuju obuku i pružaju tehničku pomoć za
neprestano poboljšanje kvaliteta.
• Dobit je važnija od početnog ulaganja. Ne umanjujući realnost budžetskih ograničenja, odluke
o ulaganju u razvoj dece i njihovih porodica bile bi osnažene usmeravanjem pažnje na dugoročnu
društvenu korist u odnosu na programske troškove. Studije troškova i koristi pokazuju da se isplatilo ulaganje u neke programe za decu iz osetljivih grupa a koji su počeli pre njihovog rođenja
i traju do kraja četvrte godine. Međutim, istraživanja još nisu precizno utvrdila kako se ova isplativost razlikuje zavisno od starosti deteta, stepena rizika i cilja programa. U nekim slučajevima,
usluge koje nisu mnogo skupe mogu proizvedu dovoljno pozitivnih ishoda da opravdaju svoja skromna potraživanja. U drugim okolnostima, skupi, sveobuhvatni, višegodišmji programi
mogu takođe obezbediti dugoročne pozitivne efekte ulaganja. Modeli programa sa dokazanim
koristima koji su prošireni na jeftin neefikasni način, pokazuju kako kratkoročne uštede umanjuju njihov uticaj i smanjuju njihovu konačnu uloženu vrednost.
Ukratko, bogat korpus naučnog znanja je na raspolaganju za usmeravanje politika i praksi u
ranom detinjstvu. Ova znanja ukazuju na četiri ključna izazova na koje treba stalno obraćati pažnju:
(1) podrška i usluge odgovaraju potrebama i snagama dece i porodica kojima su namenjene; (2)
posebno obraćanje pažnje na kvalitet sprovođenja kada se proširuje primena nekog efikasnog modela; (3) razvoj novih strategija intervencija za decu i porodice kod kojih uobičajeni pristup ima minimalni uticaj; (4) obezbeđivanje okruženja koje podržava stalnu konstruktivnu evaluaciju i kontinuirano uanpređivanje programa.
www.developingchild.harvard.edu 5
Priprema naučno zasnovanog okvira
za politiku ranog detinjstva
Uvod
Z
načajno približavanje novih saznanja o razvoju mozga, o ljudskom genomu, o
molekularnoj biologiji, kao i o međusobnoj zavisnosti kognitivnog, socijalnog i
emocionalnog razvoja, nudi naučnicima i tvorcima politika izuzetnu priliku koja
pre deset godina nije postojala. Istraživači sada imaju mogućnost da predstave jedinstven okvir koji može da usmerava prioritete za naučno zasnovane politike ranog detinjstva,
izgrađene oko zajedničkih koncepata (iz neuronauke i istraživanja razvoja ponašanja) i opšte
prihvaćenih empirijskih nalaza (iz četiri decenije evaluacije programa) koji su generisani kroz
ove različite oblasti istraživanja.
Kontinuum ranog razvoja dece
Od početka trudnoće pa sve do prvih školskih dana, neprekidna izgradnja arhitekture mozga i razvijanje
sve složenijih oblika ponašanja i veština napreduje izuzetnim tempom koji odlikuje kako kontinuitet, tako i
promene. Iako možda postoje praktični razlozi zbog kojih tvorci politika i administratori programa dele decu
po uzrastu (na primer, od rođenja do treće godine, nasuprot perioda od treće do pete godine), ni razvoj mozga,
ni nastajanje veština ne prave takve razlike. Dakle, proces razvoja je neprekidan i trajan, ali maksimalna sposobnost nezrelog mozga da raste i da se menja, znači da godine ranog detinjstva predstavljaju idealno vreme da se
obezbede iskustva koja oblikuju zdrave moždane veze.6
• Važni prenatalni uticaji na razvoj moždane arhitekture uključuju zdravlje majke i njenu uhranjenost
(poput adekvatne folne kiseline radi sprečavanja deformiteta kičmenog stuba), potencionalno ozbiljnu štetnost
određenih prenatalnih infekcija (kao što je rubeola, citomegalovirus i toksoplazma), izloženost toksičnim materijama u životnom okruženju (kao što su živa, olovo i organofosfatni pesticidi), kao i korišćenje legalnih i nelegalnih droga (na primer, alkohol, nikotin i kokain).7 Opasnost od izoženosti toksičnim materijama tokom
trudnoće je naročito zabrinjavajuća, zbog široko dostupnih supstanci, kao što su alkohol (koji je najčešći poznati
prenatalni uzročnik mentalne retardacije), i živa (još jedan potencijalni uzročnik mentalne retardacije, koja se u
sve većim količinama nalazi u ribi), koji se tolerišu zbog odsustva ili minimalnih neželjenih efekata na odrasle,
a veoma su štetni po razvoj mozga embriona (tokom prva tri meseca trudnoće), fetusa (tokom drugog i trećeg
tromesečja), i male dece (tokom ranog detinjstva).8
• Nepovoljna prenatalna i postnatalna iskustva mogu imati značajan uticaj na zdravlje i razvoj tokom
života. Premisa u osnovi ovog fenomena, poznatog kao programiranje razvoja, jeste da događaji koji se dešavaju
tokom fetalnog i postnatalnog života predodređuju dete za povećani rizik od naknadnih problema u fizičkom i
mentalnom zdravlju.9 Bebe sa malom težinom na rođenju, na primer, sklone su tokom celog života povećanom
riziku od kardiovaskularnih bolesti, dijabetesa i teškoća u učenju.
• Period između rođenja i navršene treće godine je vreme brzog kognitivnog, jezičkog, socijalnog, emocionalnog i motornog razvoja. Eksplozivno širenje rečnika, na primer, počinje ismeđu 15 i 18 meseca i nastavlja se u predškolskim godinama. Mogućnost da se prepoznaju i regulišu emocije u sebi i drugima takođe
6
www.developingchild.harvard.edu
Projektom ljudskog genoma je 2003. godine završen zadatak identifikacije i sekvenciranja
tri milijarde hemijskih baznih parova koji čine ljudsku DNA. Ova važna naučna prekretnica
sledi ubrzo nakon završetka “Dekade mozga”, koju je pokrenuo National Institute of Mental
Health (Nacionalni institut za mentalno zdravje) sa ciljem promovisanja sve većeg broja naučnih
istraživanja mozga i povećanja interesovanja javnosti za ovaj fascinantni organ. Ovi izuzetni napori naučnika doveli su do revolucije u neuronauci i molekularnoj biologiji, koja već transformiše
naš sistem zdravstvene zaštite. Prilika da se iskoriste ova uzbudljiva nova naučna saznanja je veliki izazov, kao i mogućnost da se izgradi jaka osnova za poboljšanje učenja i ponašanja koja
će proizvesti bolje rezultate u akademskim dostignućima, ekonomskoj produktivnosti, odgovornom građanskom ponašanju i uspešnom roditeljstvu sledećih generacija. Najjednostavnije
rečeno, imamo jedinstvenu priliku da pokrenemo novu, naučno zasnovanu eru u politici i praksi
ranog detinjstva.
Iako ovaj dokument ne objašnjava detaljno kako bi se ove politike mogle sprovoditi—taj izazov ostavljamo onima koji su direktno u areni gde se politike kreiraju—smatramo da je sadašnji
nivo znanja dovoljan da inspiriše novu, poletnu usmerenost na politike i programe za malu decu
i njihove porodice, zasnovane na naučnim dokazima i dovedene na pravu meru kreativnim ulaganjima čiji je cilj da donesu korist čitavom društvu.
Kumulativni rečnik
se razvija do druge godine. Jezički bogata i sadržajna nega
kojom se uzvraća na potrebe deteta, jača njegov zdrav razDisparitet u ranom razvoju rečnika
voj u ovom periodu, ali nemaju sva deca takvo iskustvo.
1200
Prisustvo neadekvatne stimulacije ili barijera za produkVisoki SES
tivno učenje može rano dovesti do razlika u sposobnosti1000
ma zbog u odsustvu efikasne intervencije. U skladu sa tim,
SES = ruštveno-ekonomski status
800
deca koja žive u porodicama sa nižim prihodima i sa manje
Srednji SES
obrazovanim roditeljima, počinju da postižu slabije rezul600
tate na standardizovanim testovima razvoja već u uzrastu
400
od 18 meseci, a te razlike se obično uvećavaju u školskom
uzrastu.10 Formalne procene razvoja jezika, na primer, po200
Niski SES
kazale su da mala deca koja odrastaju u porodicama sa vi100
sokim primanjima i uz visoko obrazovane roditelje, u uz0
rastu od tri godine imaju više nego dva puta bogatiji rečnik
12
16
20
24
28
32
36
u odnosu na decu odgajanu u porodicama nižeg društvenoUzrast
(meseci)
ekonomskog statusa.11
• Između treće pete godine, pojavljuju se sve složenija
ponašanja, emocionalne sposobnosti, sposobnosti rešavanja
problema i veštine pre pismenosti koje su izgrađene na ranijim razvojnim dostignućima, i imaju ključnu ulogu u izgradnji uspešnog života. Na uzrastu od četiri do pet
godina, većina dece je naučila osnove gramatike svog jezika, može da prepozna jednostavne emocije kod sebe i
drugih, počinje da shvata tačke gledišta drugih ljudi, doživljava emocije važne za razvoj savesti (na primer, stid i
krivicu), ima osnovna znanja za pregovaranje sa drugima oko postizanja zajedničkih ciljeva, može mirno da sedi
sa grupom dece i zadrži pažnju makar u kratkom vremenskom periodu. U odsustvu intervencije, u ovom periodu
razlike između dece iz različitih društvenih klasa u jezičkom i socijalno-emocionalnom razvoju mogu da postanu
veoma primetne, i da nastave da se povećavaju sa rastom dece.
Izvor: Hart B. & Risley, T. (1995). Meaningful differences in the everyday experiences of young American children.
Baltimore, MD: Brookes.
www.developingchild.harvard.edu 7
Nauka o ranom razvoju
Osnovi nauke o razvoju, uključujući i osnove neurobiologije, mogu se sažeti u sledećih šest osnovnih koncepata. Detaljnije informacije o ovim konceptima mogu se naći u dokumentu National Scientific Council on the Developing Child, pod nazivom The Science of Early Childhood
Development: Closing the Gap Between What We Know and What We Do1 i u seriji radnih dokumenata Saveta.2
Mozak se gradi tokom vremena, a značajan deo je formiran tokom ranih godina života.
Osnovna arhitektura mozga gradi se kroz proces koji počinje pre rođenja i nastavlja se do rane
zrelosti. Poput izgradnje kuće, proces gradnje počinje polaganjem temelja, pravljenjem prostorija, postavljanjem žica električnog sistema predviđenim redosledom, a nastavlja se uklapanjem
obeležja koja odražavaju sve veću individualnost tokom vremena. Jaka osnova u ranim godinama
povećava verovatnoću pozitivnog ishoda, dok slab temelj povećava rizik kasnijih poteškoća.3
Interaktivni uticaji gena i iskustva oblikuju proces razvoja mozga, a taj proces možemo
opisati kao “serviraj i vrati” (“serve and return”) priroda dečijeg odnosa sa roditeljima i
drugim odraslima koji o njima brinu u okviru porodice i zajednice. Arhitektura mozga
sastoji se od visoko integrisanih skupova neuronskih veza (na primer, veze između moždanih
ćelija) koje su “povezane” (“wired”) pod stalnim i međusobnim uticajima genetike i okruženja.
Geni određuju kada će se određeni moždane veze formirati, a iskustva oblikuju njihovo formiranje. Ovaj razvojni proces je samoinicijativni, podstaknut urođenim nagonom ka razvoju sposobnosti na osnovu odgovarajućih senzornih informacija (na primer preko sluha i vida), kao i
stabilnim, uzvratnim odnosima koji grade zdravu moždanu strukturu. Ono što naučnici opisuju kao “međusobnost i reciprocitet”, opisuje ovaj “serviraj i vrati” proces, u kome deca prirodno posežu za interakcijama kroz oblike ponašanja kao što su tepanje, izrazi lica, i reči, na šta
odrasli odgovaraju izgovaranjem glasova i gestikulacijom, te se tako proces vraća i nastavlja kao
u teniskom ili odbojkaškom meču. Dečija iskustva
sa ljudima koji su im važni imaju uticaja na strukturu i funkcije njihovog mozga. Ovi odnosi počinju
u porodici, ali često uključuju i druge odrasle osobe koji imaju bitne uloge u dečjim životima.4
I arhitektura mozga, i razvoj veština izgrađeni
su “odozdo ka gore”, sa jednostavnim vezama i
veštinama koje pružaju oslonac za naprednije
veze i veštine tokom vremena. Mozak je izgrađen
po uređenom nizu povezanom sa formiranjem
posebnih veza koji utiču na određene sposobnosti.
Kada je veza uspostavljena i funkcioniše, ona utiče
na izgradnju daljih veza koje se kasnije razvijaju.
Moždane veze koja procesiraju osnovne informacije
formirane su ranije od onih koji obrađuju složenije
informacije. Veze višeg stepena zasnivaju se na vezama nižeg stepena, a adaptacija na višim nivoima je teža ukoliko veze na nižim nisu dobro povezani. Paralelno sa formiranjem moždanih veza,
povećava se broj složenijih veština koje se zasnivaju na više osnovnih, temeljnih sposobnosti koje
im prethode. Najjednostavnije rečeno, veze se zasnivaju na vezama, a veštine grade veštine.5
Kognitivne, emocionalne i socijalne sposobnosti su neraskidivo povezane tokom života,
a njihov interaktivni odnos je u stalnom procesu razvoja. Mozak je visokointegrisani organ,
a njegove višestruke funkcije obavljaju se na visoko koordinisani način. Sve naše ljudske spo-
8
www.developingchild.harvard.edu
Stres i razvoj mozga
Procenat dece
Stres u ranom detinjstvu može i podstaći rast i štetiti razvoju arhitekture mozga i fizičkog zdravlja. Različiti efekti zavise
od intenziteta i dužine trajanja iskustva, razlika među decom u jačini reakcije njihovog tela na stres, kao i od toga do koje
mere je odrasla osoba spremna da pomogne detetu da se nosi sa teškoćom. Ove razlike se mogu razumeti u kontekstu tri
vrste stresnog iskustva koje vodi do različitih ishoda.14
• Prva vrsta, poznata kao pozitivan stres, povePovišeni nivoi hormona
zana je sa umerenim, kratkotrajnim fiziološkim reakcijama kao što su kratkotrajno ubrzavanje pulsa i
stresa kod dece
35%
rast krvnog pritiska, ili blago povećanje nivoa kortizona ili citokina. Pozitivni stres (vezan, na primer,
30%
za upoznavanje novih ljudi ili rešavanje frustracija)
25%
je važan i neophodan aspekt zdravog razvoja. Javlja se u kontekstu stabilnih i podržavajućih odnosa,
20%
koji utiču da fiziološki odgovori na stres budu slabi i
15%
kontrolisani, i pomaže detetu da razvije svoje veštine
i samokontrolu.
10%
• Druga vrsta stresnog iskustva, naziva se
5%
podnošljivi stres, i povezana je sa događajima koji
mogu da budu okidač za fiziološku reakciju, dovolj0
Odojčad iz srednje klase
Zanemarena/maltretirana
no veliku da ometa arhitekturu mozga, ali razrešivu
Iz svojih porodica
dece koja dolaze
iz sirotišta u inostranstvu
pomoću podržavajućih odnosa koji olakšavaju adapIzvor: Gunar, M. R. i Fišer, P. (2006). Bringing basic research on early experience and stress
neurobiology to bear on preventive interventions for neglected and maltreated children. Development
tivno suočavanje i vraćaju srčani puls i nivoe hormo& Psychopathology, 18, 651-677.
na stresa na osnovne vrednosti. Ove vrste iskustava
(kao, na primer, smrt voljene osobe, razvod roditelja, prirodne katastrofe poput uragana Katrina, ili
terorističkog napada 11. septembra), mogu da ostave dugoročne posledice, uključujući i razvoj klinički značajnog
posttraumatskog stresnog poremećaja. Ono što ih može učiniti podnošljivim umesto neizbežno štetnim, jeste podrška
odraslih osoba od poverenja, čija dela štite dete umanjujući preplavljenost osećanjima i čije prisustvo doslovce umiruje
dečiji sistem odgovora na stres (na primer, srčani puls, krvni pritisak, hormone stresa). Najčešće, ova podrška stiže od
roditelja u okviru njihovog neformalnog sistema podrške. Kada stresno iskustvo prevaziđe sposobnost porodice da se sa
njim nosi, stručna pomoć može da napravi značajnu promenu. Spuštanje hormona stresa na početne nivoe omogućava
mozgu da se oporavi od potencijalno štetnih dejstava na preopterećeni sistem za upravljanje stresom, i na taj način
spreči trajne posledice.
• Treći i najopasniji vid stresnog iskustva, pod nazivom štetni stres, povezan je sa jakim i produženim aktiviranjem
sistema odgovora na stres, u odsustvu podrške odraslih. Među stresorima su ponavljanje zlostavljanja ili zanemarivanja,
ozbiljne depresije majki, zloupotreba supstanci kod roditelja, ili porodično nasilje. U takvim okolnostima, stalno povećani
nivoi hormona stresa i promenjeni nivoi ključnih hemisjkih supstanci mozga, dovode do unutrašnjeg fiziološkog stanja koje remeti arhitekturu i hemiju u procesu razvoja mozga. Iako se pojedinci razlikuju u fiziološkim odgovorima na
stres, kao i u sposobnostima prilagođavanja, ove telesne reakcije mogu da dovedu do poteškoća u učenju i pamćenju,
i ponašanja u odraslom dobu koje ugrožava zdravlje.15 Neprekidno aktiviranje sistema reakcija na stres takođe može da
dovede do poremećaja imunog sistema i regulatornih funkcija metabolizma. U stvari, nauka je pokazala da štetni stres
u ranom detinjstvu može dovesti do doživotno povećane osetljivosti na bolesti (kao što su kardiovaskularne bolesti, hipertenzija, gojaznost, dijabetes i moždani udar), kao i do problema mentalnog zdravlja (poput depresije, anksioznosti i
bolesti zavisnosti).16
www.developingchild.harvard.edu 9
sobnosti se razvijaju kroz procese koji su istovremeno simultani i duboko međusobno povezani. Prema tome, emocionalno blagostanje, socijalne veštine i razvoj kognitivnih sposobnosti
međusobno su povezani i zajedno čine cigle i malter koji grade temelje za ljudski razvoj.12
Škodljivi stres u ranom detinjstvu povezan je sa ometajućim uticajima na nervni sistem i
sisteme regulacije hormona stresa koji mogu da oštete razvoj arhitekture i hemije mozga i da
dovedu do doživotnih problema u učenju, ponašanju, u fizičkom i mentalnom zdravlju. Aktivacija sistema organizma za upravljanje stresom proizvodi različite fiziološke reakcije. One uključuju
povećanje srčane frekvencije, rast krvnog pritiska i povišene nivoe hormona stresa u krvi (na primer,
kortizola) i proteina vezanih za zapaljenja (na primer, citokini). Takve reakcije pripremaju telo da
se suoči sa pretnjama i od suštinske su važnosti za njegov opstanak. Zdrav razvoj zavisi od kapaciteta ovih sistema da pojačaju rad pri suočavanju sa
stresom, kao i od njihove sposobnosti da se umire i
Moguće je poboljšati širok spektar
vrate u početno stanje, pošto su obavili posao. Akishoda socijalno ugrožene dece i
tivnosti ovih fizioloških reakcije na visokom nivou
u zrelim godnama, kao i generisati
tokom dugog vremenskog perioda mogu imati negkoristi za društvo koje su mnogo veće
ativan uticaj na arhitekturu mozga, što slabi temelj
od troškova programa
na kom se grade sposobnosti za buduče učenje,
ponašanje i zdravlje.13
Osnovni principi neuronauke govore nam da je obezbeđivanje pravih uslova za zdrav
razvoj u toku ranog detinjstva verovatno efikasnije nego tretiranje problema u kasnijim godinama. Kako sazreva, mozak postaje sve specijalizovaniji za složenije funkcije, ali manje sposoban za reorganizaciju i prilagođavanje novim izazovima. Kada je veza jednom uspostavljena, ona
se sa godinama stabilizuje, što je čini sve težom za promenu tokom vremena. Naučnici koriste izraz “plastičnost” da ukažu na sposobnost moždane strukture da se menja. Plastičnost je najveća u
periodu detinjstva i opada sa godinama. Iako “prozori mogućnosti” za razvoj veština i ponašanja
ostaju otvoreni još mnogo godina, pokušaji da se promeni ponašanje ili izgrade nove veštine na
temeljima moždanih veza koji nisu pravilno “povezane” kada su prvi put formirane, zahtevaju
veći rad i skuplji su. Za mozak, pojam “skuplji” znači da je veća količina metaboličke energije
potrebna da se nadoknade veze koji se ne ponašaju na očekivani način.17
Nauka evaluacije programa:
Faktori efektivnosti za politike i programe ranog razvoja
Osnove nauke o ranom detinjstvu i ranom razvoju mozga daju odgovore na pitanja zašto i šta, kada
je u pitanju ulaganje u decu. Primenjenim naukama o intervenciji i evaluaciji programa odgovora
se na pitanja kada i kako. Tokom protekle četiri decenije, sakupljeno je puno empirijskih podataka
iz relativno malog broja uspešnih programa koji počinju da daju odgovore na pitanja u vezi dece
są rizikom da ostvare slaba životna postignuća. Analiza ovih podataka od strane istraživača razvoja deteta, stručnjaka za obrazovanje i ekonomista, pokazuje da je moguće poboljšati širok spektar
ishoda dece iz osetljivih grupa i do odraslih godina, kao i da su stečene koristi za društvo daleko
veće od troškova programa. Tokom istog ovog četrdesetogodišnjeg perioda, evaluacije su pokazale
da mnoge intervencije, a posebno one koje su slabo planirane i sprovođene, dovode do malo ili nimalo korisnih efekata. Zajedno, ovi pozitivni i negativni nalazi doveli su do porasta znanja, kako o
uspešnim, tako i o neefikasnim programima i/ili praksama.
Pošto se izbor varijabli rezultata koje se prate razlikuje od studije do studije, ne postoji jedinstven odgovor na pitanje šta čini uspešan program za decu ranog uzrasta. U tom kontek-
10
www.developingchild.harvard.edu
stu, evaluaciona istraživanja uključila su razne kombinacije standardizovanih procena razvoja
u predškolskom uzrastu; mere akademskog uspeha, zadržavanje u razredu i potrebu za specijalnim obrazovanjem tokom školovanja; i dugoročne podatke o stopi završavanja srednje škole,
neželjenim trudnoćaam, radnom statusu, prihodimaa, zavisnosti od socijalne pomoći, vlasništvu
nekretnina, i pritvoru u godinama kasne adolescencije i odraslom uzrastu.18
Važan izazov pred tvorcima politika koji pokušavaju da osmisle i primene efikasne politike za svu
decu i njihove porodice, a posebno za one najugroženije, jeste da shvate šta je moguće na osnovu
uspešnih modela, a potom da ponove bitne elemente efikasne intervencije u široj primeni programa,
Najvažniji deo odgovora na ovaj izazov je pravljenje razlika između strogih evaluacionih istraživanja
od neodgovarajuće pripremljenih ili loše sprovedenih studija koje ne zadovoljavaju konvencionalne
naučne standarde. Najupečatljiviji podaci o efikasnosti programa dolaze iz eksperimentalnih studija
u kojima su učesnici nasumično dodeljeni eksperimentalnoj, odnosno kontrolnoj grupi. Dodatne
vredne informacije mogu se prikupiti iz neeksperimentalnih istraživanja, ali takve studije ne daju
konačan odgovor na pitanja o uzrocima i posledicama. Ovaj dokument daje pregled naučenog iz
visokokvalitetnih evaulacionih istraživanja, u skladu sa rigoroznim naučnim standardima. Izveštaj
uključuje i programe koji su uključivali servise između prenatalnog perioda i uzrasta od pet godina.
Naredna poglavlja posvećena su višestrukim okruženjima u kojima se deca razvijaju i sažimaju
ono šta nauka o evaluaciji govori o maksimiziranju doprinosa ovih sredina na dobijanje zdravih
ishoda. U tom smislu, prepoznali
smo pet “konteksta” za koje postoji dovoljno podataka korisnih
za razmatranje politike: (1) nukEvaluacione studije često prikazuju uticaje programa u terminima „veličine efeklearna porodica, (2) okruženje
ta“ (“effect sizes”). Razlike između roditelja i dece koji primaju usluge preko
van kuće, (3) višegeneracijski
programa, i roditelja ili dece u kontrolnim (poredbenim) grupama, izražene su
programi, (4) ekonomsko stanje
kao mali deo varijacija (standardne devijacije) ishoda. Na primer, u slučaju reporodice i zaposlenost majke, (5)
zultata SAT testa za upis na koledž, standardna devijacija je 100. Program ranog
zagađenje životne sredine. U svaobrazovanja, sa dovoljno trajnim uticajima koji dovode do toga da deca iz prokom kontekstu prepoznajemo,
grama postižu po 30 poena više na SAT testovima od dece iz kontrolnih grupa,
do određenog mogućeg nivoa,
imaće veličinu efekta 0.30. Veličina efekta je korisna zato što istraživačima nudi
faktore efektivnosti koji proističu
mogućnost da uporede efekte programa kroz niz različitih testova i procena,
iz naučne literature o uspešnosti
koristeći zajedničku metriku.
intervencija.
Konvencionalne smernice posmatraju veličine efekta kao “velike” ako je raz-
Veličine efekta
Pomaganje deci
osnaživanjem njihove porodične
sredine
Poboljšanje zdravlja i ishrane. S
obzirom na mnoštvo pretnji arhitekturi mozga u ranim godinama
života koje je moguće sprečiti, visok kvalitet zdravstvene zaštite i
adekvatna ishrana pre porođaja
(za trudnice) i posle porođaja (za
one koji neguju bebu i za samu
bebu) od suštinskog su značaja za
www.developingchild.harvard.edu lika između programske i kontrolne grupe najmanje 0.80 standardne devijacije;
“umerenim” ako je uticaj između 0.30 i 0.80 standardne devijacije; i “malim”,
ako je uticaj 0.30 i manji.112 Koristimo ove prideve u izveštaju da opišemo uticaje iz evaluacija programa.
Primamljivo je zaključiti da “veliki” efekti bolje služe politici u odnosu na “male”
efekte. Nažalost, veličina efekta može da pruži nepotpune, i ponekad pogrešne
smernice za kreatore politike. Važno je prepoznati da se ponekad mali efekti mogu
pretvoriti u značajne promene u dečijim životima. Pored toga, moguće je da mali
efekti u više oblasti zajedno dovedu do bitnih poboljšanja. Pristup sa aspekta isplativosti, tj. odnosa troškova i koristi (cost-benefit approach) može da bude korisniji,
pošto meri vrednosti efekata programa u odnosu na troškove koji su nastali da bi se
oni dostigli. Dakle, jeftin program koji daje male, ali ekonomski vredne rezultate,
može da bude koristan za politiku, dok veoma veliki program koji proizvodi veće,
ali ne i srazmerno veće efekte, ne mora biti upotrebljiv.
11
promovisanje zdravog razvoja deteta. Dostupnost zdravstvenih usluga (uključujući i zaštitu mentalnog zdravlja, kada je to potrebno) je, dakle, jedna od najefikasnijih politika za smanjenje oštećenja
zdravlja u periodu neposredno pre i posle rođenja, kao i tokom ranog detinjstva.19
Pre rođenja, razvoj arhitekture mozga fetusa može biti poremećen usled loše ishrane majke,
izloženosti raznim opasnim materijama (uključujući supstance, kao što su alkohol i kokain, i
toksine u životnoj sredini, kao što su organofosforni pesticidi, živa i olovo) i štetnog fiziološkog
dejstva hroničnog stresa trudnice. Dostupnost prenatalne zdravstvene nege može da pomogne
prepoznavanju tih visokorizičnih okolnosti, kao i da obezbedi sredstva za preventivno rešavanje
opasnosti po zdrav razvoj mozga. Posle rođenja, redovna primarna zdravstvena zaštita dece važna
je za prepoznavanje pojava koje bi mogle da dovedu do kasnijih ozbiljnijih problema u vezi sa
učenjem, ponašanjem, fizičkim i mentalnim zdravljem, kao i za iniciranje rane intervencije.20
Pored tradicionalnog praćenja zdravstvenog stanja, pokazalo se da pedijatrijska nega može da doprinese povećanju šansi da će majke čitati svojoj deci.21
Pored stepena isplativosti ulaganja u prenatalnu zaštitu,22 pokazalo se da je manje verovatno da
će majke koje učestvuju u programima Supplemental Food Program for Women, Infants, and Children (WIC) (Dodatna hrane za žene, odojčad i decu) roditi bebe manje
težine, ili pre termina, a ove pojave su povezane sa slabijim obrazovnim
postignućima i manjom verovatnoćom zapošljavanja, kao i nižim prihodima kada odrastu.23 Istraživanja takođe pokazuju da je WIC program
posebno efikasan kod porodica koje su najviše ugrožene lošom ishranom.24
Iako sve studije ne ukazuju na ovakve pozitivne zaključke,25 većina nalaza
podržava ova saznanja.26
Faktori efektivnosti programa kućnih poseta. Većina porodica se
uspešno prilagodi izazovima pripreme za rođenje bebe i brige za odojče.
Ipak, ova tranzicija može da predstavlja težak period, pogotovo za one
koji su po prvi put roditelji, a koji su možda isključeni iz društva, ili
doživljavaju teške neprijatnosti (što može da kao posledicu ima škodljivi
stres njihove bebe). U ovakvim okolnostima, službe za kućne posete
mogu da obezbede važnu podršku i imaju pozitivan uticaj na kasnija
postignuća. Međutim, nije se svaki program kućnih poseta pokazao podjednako efikasnim.
Studija koja je proučavala karakteristike programa kućnih poseta koji
su najverovatnije bili uspešni, otkriva da oni koji su bili namenjeni ciljanoj
populaciji (na primer, uži kriterijum selekcije u odnosu na sve siromašne
porodice) imaju veću verovatnoću da ostvare merljive koristi. Verovatnoća da kućne posete budu
uspešne je veća ukoliko je vrše dobro obučeni i adekvatno nadgledani stručni kadrovi, koji, vođeni
jasnim ciljevima, sprovode spektar usluga i uspešno uključuju porodice tokom trajanja programa.27
Program kućnih poseta koji je dokazano najuspešniji, a koji se primenjuje širom zemlje u više sredina, jeste Nurse Family Partnership (Partnerstvo medicinske sestre i porodice). U okviru ovog programa, edukovane medicinske sestre odlaze u kućne posete počev od drugog tromesečja trudnoće,
mada ova usluga za neke porodice počinje u kasnijem prenatalnom periodu. Relativno visok intenzitet ovog modela usluge (oko 50 poseta od prenatalnog perioda do druge godine starosti, sa posetama na nedeljnom nivou na početku programa i neposredno nakon rođenja) razlikuje je ga od drugih, modela koji su isto zasnovani pretežno na kućnim posetama. Posete imaju za cilj poboljšanje
stanja tokom trudnoće, poboljšanje zdravlja i razvoja dece unapređivanjem roditeljstva i pristupa
zdravstvenoj zaštiti, kao i unapređenje života majke podrškom za ostvarivanje ciljeva u obrazovanju,
zapošljavanju, i uključivanju partnera/porodice.
12
www.developingchild.harvard.edu
Veličina efekta programa
U seriji zahtevnih eksperimentalnih evaluacija, program „Partnerstvo medicinske sestre i porodice” je imao višestruke pozitivne uticaje na porodice i decu, uključujući manji broj trudnoća
u nizu, povećanu zaposlenost majki, veći kognitivni učinak i bolje socijalno ponašanje dece
u predškolskom uzrastu, kao i (u studiji sa najdužim periodom praćenja) smanjenje broja
hapšenja u adolescenciji.28 Štaviše, eksperiment poređenja uticaja programa, kada kućne posete vrše paraprofesionalci (nasuprot kvalifikovanih medicinskih sestara), pokazao je da su pozitivni efekti oko dva puta veći u slučajevima kada
medicinske sestre sprovode intervenciju. Ovaj je
program, izgleda, efikasan kod mladih majki koje
Ishodi kućnih poseta
Prosečni efekti poseta paraprofesionalaca i medicinskih
su prvi put rodile, a koje žive u siromaštvu, možda
sestara na ishod dečijeg razvoja od druge do četvrte godine
zato što su one sklonije da sagledaju potrebu za in0.40
formacijama i formalnom podrškom i otvorenije
za prihvatanje kućnih poseta.29 Ovi rezultati nisu
0.30
ponovljeni kod ostalih ciljnih grupa.
Evaluacija drugih modela kućnih poseta pokazala je
manju doslednost pozitivnih uticaja.30 Jedan od prim0.20
era su Healthy Families America, HFA (Zdrave porodice Amerike), program sprečavanja zlostavljanja dece,
napravljen po uzoru na Hawaii Healthy Start Program
0.10
(Havajski program zdravog početka) koji je razvijan
ranih devedesetih, a sprovodi se u nekoliko država.
Suština ovog programa je identifikovanju roditelja koji
0
Paraprofesionalci
Medicinske sestre
su pod visokim rizikom da zloupotrebe ili zanemare
Izvor: Olds, D.L., Robinson, J., Pettitt, L., Luckey, D.W., Holmberg, J., Ng, R.K., et al. (2004). Effects of home visits
svoju decu, uz pomoć široko zasnovanog skrininga,
by paraprofessionals and by nurses: Age four follow-up of a randomized trial. Pediatrics,114,1560-8.
kojima se potom nudi usluga kućnih poseta volontera-paraprofesionalaca, u periodu od tri do pet godina.31 Od volontera se očekivalo da pruže širok raspon
usluga, uključujući upućivanje na potrebne službe, prikaz veština rešavanja problema i edukaciju
roditelja. Ispitivanja na slučajno odobranom uzorku dala su različite rezultate. Jedna studija sprovedena na Havajima pokazala je razočaravajuće rezultate, sa isto toliko negativnih koliko i pozitivnih
efekata na ključne ishode porodičnih procesa.32 Nasuprot tome, studija sprovedena u Njujorku pokazala je obećavajuću stopu smanjenja lošeg roditeljstva u toku prve godine programa, iako je imala
manje uticaja na druge dimenzije.33
Istraživači su ponudili nekoliko objašnjenja za manjak rezultata u studiji sprovedenoj na Havajima.34 Prvo, moguće je da je program loše sproveden, pošto ga je 51 procenat roditelja napustio do
završetka prve godine, a porodice koje su učestvovale dobijale su manje kućnih poseta nego što je
bilo predviđeno. Drugo, evaluatori su postavili pitanje da li paraprofesionalno osoblje ima dovoljno
znanja da prepozna visokorizične situacije i uključi roditelje u proces smanjenja rizika vezanih za
zloupotrebe roditeljstva. Na kraju, da bi se prilagodio zahtevima finansiranja, akcenat programa je
pomeren od prepoznavanja i bavljenja rizikom od roditeljskog zlostavljanja ka ideji rane intervencije i postavljanja ciljeva roditeljima, što je možda ugrozilo njegovu efikasnost.
Nedavna procena proširenog Healthy Families America programa, u kome je veća pažnja
posvećena primeni određenih intervencija (na primer, teorije kognitivne procene) za smanjenje
rizika od zlostavljanja i zanemarivanja, kao i bolja praktična realizacija, dala je znatno povoljnije rezultate u poređenju kako sa prethodnim HFA programom, tako i sa kontrolnim grupama
koje nisu imale kućne posete.35 Ovi pozitivni rezultati bili su posebno očigledni kod zdravstveno ugrožene dece, na primer, prevremeno rođenih beba, ili onih sa niskim Apgar skorom na
www.developingchild.harvard.edu 13
rođenju. Iako je studija bila mala, te samim tim postoji potreba za njenim ponavljanjem, naučene
lekcije (to jest, značaj uključivanja porodice, pružanje visokokvalitetne obuke i stalan nadzor
osoblja, kao i obezbeđivanje dosledne i dobro sprovedene usluge) ilustruju pre vrednost procene i usklađivanja programa nego prestanak potencijalno efikasne usluge koja na početku daje
razočaravajuće rezultate.36
Fokusiranje podrške na izvore škodljivog stresa. Na kraju, porodice sa najvećom potrebom za podrškom (na primer, roditelji sa mentalnim problemima, ili zavisnici koji zloupotrebljavaju supstance, roditelji umešani u visok stepen
sukoba ili nasilja, ili oni kod kojih je prisutan rizik
zlostavljanja deteta), mogu da imaju koristi od usluga koje su fokusirane i ciljaju određene uzroke njihovog stresa. Na primer, otkriveno je da roditelji sa
većim rizikom zlostavljanja deteta, imaju koristi od
individualne obuke koja povećava njihovu svest o
specifičnim vidovima ponašanja dece i uči ih da koriste pohvale i nenasilne disciplinske mere.37 Slično
tome, deca majki koje pate od depresije najverovatnije će imati koristi od intervencija koje tretiraju
simptome kod majke i uče roditelje kako da zaštite
decu od štetnih efekata sopstvene bolesti.38 Usmeravanje usluga na posebne potrebe zahteva proces
skrininga porodice u potrazi za izvorima prekomernog stresa pre, u toku i ubrzo nakon rođenja. Iako
se neke strategije praćenja primenjuju u sistemima
pedijatrijske zaštite (na primer, postporođajne depresije), skrining u cilju otkrivanja drugih faktora rizika, poređenje različitih pristupa u praćenju i kasnija kontrola su retkost.39
Implikacije na politike
Pristup osnovne medicinske nege trudnicama i deci može da pomogne u sprečavanju
ugroženosti zdravog razvoja, omogući rano otkrivanje problema i korišćenje intervencija
kada se oni pojave. Jedinstvena priroda sistema zaštite u SAD zavisi od složene mešavine saveznih,
državnih, poslovnih i ličnih finansijskih mehanizama. Dok nauka o ranom razvoju i intervencijama ne može da govori o finansiranju zdravstvene zaštite ili formulisanju optimalne politike zdravstvenog osiguranja, ona ipak jasno ukazuje na sve prednosti doslednog, neprekidnog pristupa zdravstvenoj zaštiti za trudnice i decu. Dobro dokumentovane koristi uključuju, pored mnogih drugih,
i pozitivne efekte adekvatne prenatalne ishrane, kao i ishrane u ranom detinjstvu, na zdrav razvoj mozga; poboljšanje rezultata kod male dece sa smetnjama u razvoju (ili sa oštećenim vidom
ili sluhom), kada se njihove teškoće prepoznaju i intervencija rano započne, te razvojne koristi za
veoma malu decu, kad se roditeljski problemi, poput majčine depresije, prepoznaju i efikasno leče.
Intenzivna podrška porodici, u vidu kućnih poseta stručnog osoblja može da donese koristi
deci i roditeljima, pogotovo kada je namenjena porodicama sa posebnim rizikom. Do sada se
najbolje i najefikasnije pokazao model u kome medicinske sestre obavljaju posete, namenjen osobama koje žive u siromaštvu, a prvi put su roditelji. Manje je verovatno da će program niskog intenziteta (sa, na primer, manje od 10 poseta) i usluge koje se pružaju na univerzalnim osnovama, doneti
značajne koristi. Pored toga, efikasne usluge su osmišljene za rešavanje prepoznatih rizika i stresa, u
zavisnosti od kvalifikacija i veština osoblja, i kvaliteta njihovog odnosa sa roditeljima.
14
www.developingchild.harvard.edu
Usluge deci u okruženju van kuće:
Rana nega i obrazovanje
Procenat dece u sistemu nege
Nauka o razvoju deteta govori nam da značajne varijacije u kvalitetu programa rane nege i obrazovanja imaju potencijal da doprinesu trajnim efektima za samo dete i društvo u celini.40 Dokazi
ukazuju na korisne uticaje na najvišem kraju kvalitativnog spektra i štetne uticaje na najnižem stepenu. Deci koju su životne okolnosti dovele do veće ranjivosti je posebno bitna priroda iskustava
van kuće, a mogućnosti uticaja su velike.
Prelazi u i između nege u porodici i aranžmana za brigu o deci van nje veoma se razlikuju tokom prvih godina života. Ove varijacije uključuju razlike u vremenu (rano nasuprot kasnom), mestu (centri za brigu o deci, rođaci ili durge osobe koje u porodici brinu povremeno o
deci), osnivaču (državni ili privatno finansirani, sekularni ili verski programi, plaćeni ili besplatni
centri) i kvalitetu izmerenom strukturnim indikatorima (fizičko okruženje, materijali, veličina
grupe, odnos broja dece i broja odraslih) i procesnih indikatora (na primer stimulacija negovatelja, toplina i disciplina). Pošto veliki broj dece u SAD ima iskustvo u nekim oblicima nege koju ne
pružaju roditelji a čiji se kvalitet jako razlikuje, primena naučno zasnovanih faktora efektivnosti
na razvoj politika i programa, može da bude veoma korisna.
Faktori efikasnosti programa u centrima. Veliki broj intenzivnih programa koji pružaju
ranu negu i obrazovanje odojčadi i maloj deci pod rizikom, uspešno povećava njihove kognitivne performanse, a efekti u nekim slučajevima traju godinama nakon prestanka usluga.41
Nekoliko studija navodi da programi započeti u detinjstvu imaju potencijal da utiču na ključne
ishode kod socijalno ugrožene dece u periodu od rođenja do treće godine života. Najpoznatiji je Abecedarian Program koji obezbeđuje celodnevni boravak u centru sa programom edukacije dece sa visokim rizikom od neuspeha u školi, koji počinje u ranom detinjstvu i traje do polaska u školu. Uprkos godišnjoj ceni od 18
hiljada dolara, procenjeno je da ovaj program vraća
tri na svaki uloženi dolar.42 Nije poznat podatak koDeca van roditeljske brige
Procenat dece koja provode najmanje jedan dan nedeljno u centrima za negu
liko svaka komponenta pojedinačno doprinosi ovim
80%
dugoročnim efektima programa.
70%
Visokokvalitetni programi rane nege i edukacije
60%
predškolske dece iz osetljivih grupa mogu da proizvedu kratkoročne efekte na standardizovanim kog50%
nitivnim i socijalno—emocionalnim merenjima i
40%
dugoročno smanjenje ponavljanja, suspenzija i pre30%
bacivanja u specijalno obrazovanje.43 Evaluacije ovih
programa su pokazale da taj vrsta intervencija može
20%
da donese koristi koje nadmašuju troškove kada se
10%
rade o deci uzrasta od tri i četiri godine iz porodica sa
0
niskim primanjima.44
$20,000
$20,001$40,001Više od
ili manje
$40,000
$75,000
$75,000
Pored dokumentovanih uticaja intenzivnih modPrihod po domaćinstvu
ela programa, važno je da se procene koristi od široko
primenjivanih programa koji se odvijaju u centrima.
U tom smislu, nekoliko skorašnjih studija ispitivalo
je kratkoročne efekte pre-K programa sprovedenog,
po nalogu države, na rezultate dece na testovima.45 Jedno istraživanje ovog programa, sprovedeno u pet država, otkrilo je mali uticaj na receptivni rečnik i matematiku, i umerene do velike
efekte na prepoznavanje štampanog materijala.46 Studija pre-Kprograma Universal u Oklahomi,
Izvor: U.S. Department of Education, National Center for Education Statistics, Early Childhood Program
Participation Survey, National Household Education Surveys Program, 2001.
www.developingchild.harvard.edu 15
sprovedena u Tulsi (koja ima najveći školski sistem u državi), daje nalaze o velikom uticaju na
veštine pre pisanja i pre čitanja i umerene efekte na matematičke rezultate kod dece iz svih rasnih, etničkih i ekonomskih grupa.47
Iako se programi rane nege i obrazovanja u mnogome razlikuju, sa različitim prikazima njihove efikasnosti, glavni elementi koji dosledno proizvode pozitivan uticaj uključuju: (1) visoko
kvalifikovane nastavnike,48 (2) male grupe dece i dobar odnos broja dece i odraslih,49 (3) programe prilagođene uzrastu i stimulativne materijale u sigurnom fizičkom okruženju,50 (4) jezički
bogato okruženje,51 (5) toplu, uzvratnu interakciju između osoblja i dece,52 i (6) visok i stalan
nivo učešća dece.53
U najuspešnije programe uključeni su skoro svi navedeni elementi. Pitanje na koje raspoloživi
podaci ne daju odgovor je, međutim, da li su bilo koje od karakteristika ovih programa važnije
od ostalih, te da li je neophodno kombinovanje svih zajedno da bi se ostvario najjači uticaj. Na
primer, iako je moguće da poboljšanja u posebnim dimenzijama kvaliteta programa, kao što je
bogatiji nastavni plan, mogu imati veći uticaj od drugih, sadašnje znanje nam ne daje potrebne
informacije da uočimo razliku između više pozitivnih karakteristika programa.
Takođe, ostaje pitanje u vezi sa granicom kvaliteta koja se mora preći da bi se videle dosledne
i trajne vrednosti programa vankućne nege i obrazovanja. Dosadašnji napori za rešavanje ovog
važnog pitanja nisu dovoljno ubedljivi u odnosu na to da li je skromno povećanje kvaliteta
dečije nege u zajednici povezano sa kasnijim kognitivnim sposobnostima dece, školskim uspehom i društvenim ponašanjem. Međutim, studije o deci iz porodica sa niskim primanjima,
koje su pokazale vezu između varijacija u kvalitetu kod tipičnih postavki dečije nege i razvojnih
rezultata dece, naglašavaju potrebu da se obrati veća pažnja ovom problemu.54
Problem programa koji nisu bezbedni i
lošeg su kvaliteta. Brojne studije centara rane
nege i obrazovanja u SAD pokazale su da postStandardi dečije nege
Preporuke American Academy of Pediatrics
oji izuzetno velika varijacija u kvalitetu. Najviše
(Američke pedijatrijske akademije) i
zabrinjava što je do sada najveća multidržavna
American Public Health Association
(Američke asocijacije za javno zdravlje)
studija posmatranja, NICHD Study of EarRang starosti
Odnos dece i
Maksimalna
ly Child Care and Youth Development, pokadeteta
odraslih
veličina grupe
zala da je u 26 procenata institucija za brigu o
Rođenje – 12 meseci
3:1
6
odojčadi zabeležena umereno ili visoko neosetljiva nega, a u 75 procenata centara je stimulacija
13 – 30 meseci
4:1
8
bila minimalna, ili je nije uopšte bilo.55 Kod dece
predškolskog uzrasta, pozitivna nega (definisana
31 – 35 meseci
5:1
10
kao senzitivna i stimulišuća interakcija između
odraslih i dece) nije zabeležena ili nije postojala
3 godine
7:1
14
u više od polovine svih institucija za negu dece.56
Ukupna ocena kvaliteta otkriva da 12 procenata
4 – 5 godine
8:1
16
posmatranih centara i 11 procenata servisa koji
Izvor: American Academy of Pediatrics, American Public Health Association, and National Resource Center for
Health and Safety in Child Care and Early Education (2002). Caring for Our Children: National Health and Safety
su bazirani na posetama porodicama pružaju
Performance Standards: Guidelines for Out-of-Home Child Care Programs, 2nd edition. Elk Grove Village, IL:
American Academy of Pediatrics and Washington, DC: American Public Health Association. http://nrc.uchsc.edu.
slab kvalitet nege kako male dece, tako i dece
predškolskog uzrasta.
Na ovom kraju spektra gde je niži kvalitet, osnovna sigurnost i zaštita male dece predstavlja
značajnu brigu, jednako siromašne i manje siromašne dece. Na primer, studija Consumer Product Safety Commission (Komisija potrošača za bezbednost proizvoda) proizvoda iz 1998 o 220
licenciranih objekata za brigu o deci ukazala je na barem jednu pretnju sigurnosti dece u dve
16
www.developingchild.harvard.edu
trećine ustanova koje su pregledane. U njih su uključeni kreveci sa mekim dušecima koji nose
opasnost od gušenja, nedostatak bezbednosne kapije na stepenicama, nebezbedna ili nepostojeća
igrališta, kao i korišćenje proizvoda povučenih iz prodaje.57 Veličina ovog problema naglašena je
podacima sa više lokacija. NICHD Study of Early Child Care and Youth Development utvrdila je da 20 procenata centara za negu dece ne ispunjava ni jedan od osnovnih standarda za decu
staru između šest i petnaest meseci, ustanovljenih na osnovu pravila American Public Health Association and
Glavni elementi koji dosledno proizvode
American Academy of Pediatrics (Američkog udruženja
pozitivan uticaj uključuju:
za javno zdravlje i Američke akademije pedijatara.58
• Visoko kvalifikovane vaspitače;
Trenutna federalna politika obezbeđuje sredstva
državama u cilju poboljšanja kvaliteta nege deteta preko
• Male grupe dece i dobar odnos broja
Child Development Fund. Ipak, nema dovoljno podatadece i odraslih;
ka na nacionalnom i nivou država o tome da li su ove
• Programe prilagođene uzrastu i stimuinvesticije bile zaista uspešne u podizanju kvaliteta nege,
lativne materijale u bezbednom fizičkom
posebno za decu iz porodica sa niskim primanjima, te
59
okruženju;
jesu li proizveli bolje razvojne rezultate kod dece.
Činjenica da sva deca u vojnom sistemu SAD imaju
• Jezički bogato okruženje;
pristup bilo centrima za negu dece, bilo u porodično orga• Toplu, odgovornu interakciju između
nizovanim grupama koje pružaju bogata iskustva učenja u
osoblja i dece i;
bezbednom okruženju koje promoviše zdravlje, pokazuje
šta se sve može postići ako se standardi kvaliteta uspostave
• Visok i dosledan nivo učešća dece.
i sprovedu.60 Prema godišnjem izveštaju iz 2006, 97 procenata vojnih centara za dečiji razvoj, ispunjavaju profesionalne standarde kvaliteta koji su neophodni da bi dobili akreditaciju National Association for
the Education of Young Children ranog uzrasta.61 Poređenja radi, treba napomenuti da je prosečna
stopa akreditovanih centara u 50 država osam procenata i da je najviša vrednost, od 40 procenata,
zabeležena u državi Masačusets.62
Efekti na decu koja provode mnogo vremena u centrima za negu. Stalna zabrinutost
da li dugi sati nege koju pružaju osobe koje nisu roditelji– posebno u centrima za negu u kojima su deca u velikim grupama—ostavljaju negativne efekte na dečije dugoročno društveno
ponašanje, i dalje postoji. Iako istraživanja pokazuju statistički značajne razlike u ocenama
agresivnog i asertivnog ponašanja, opseg razlike je mali, a u manjini su deca kod koje je uticaj vidljiv, dok je ponašanje većine dece u okviru normalne varijabilnosti za uključene starosne grupe.63
Implikacije na politike
Učešće dece iz porodica sa niskim primanjima u visokokvalitetnim centrima za rano obrazovanje, može unaprediti rezultate njihovog razvoja. Dokazi evaluacije programa podržavaju
napore da se deca koja žive u siromaštvu upišu u visokokvalitetne centre za ranu negu i programe edukacije koji počinju od treće godine, a u nekim slučajevima i ranije. Dobro implementirani, efikasni programi mogu povećati šanse dece da steknu iskustva i interakcije koje
proizvode dugoročne, pozitivne koristi u akademskim postignućima, društvenom i emotivnom
prilagođavanju, ekonomskoj produktivnosti i odgovornom građanskom ponašanju. Osnovni
koncepti neuronauke i istraživanja razvoja deteta ukazuju na to da okruženja koja na ranom
uzrastu ne podstiču razvoj, propuštaju mogućnostima da utiču na izgradnju zdrave arhitekture
mozga i unapređenje važnih osnovnih veština, koji predstavljaju građevinske blokove za dalje razvijanje složenijih veza u mozgu i sposobnosti.
www.developingchild.harvard.edu 17
Dobrobit sve male dece zahteva da se veća pažnja javnosti usmeri ka institucijama za
ranu negu i obrazovanje koje ne ispunjavaju minimalne zdravstvene i bezbednosne standarde. Nacionalni zdravstveni i bezbednosni standardi za programe nege dece van kuće formulisani su zajedničkim naporima American Public Health Association i American Academy of Pediatrics. Uprkos postojanju ovih standarda, mnoge institucije za negu dece u SAD,
posebno one za odojčad i malu decu, rade van zaštitne mreže osnovnih bezbednosnih odredbi
i nadzora.
Multi-generacijski programi: kombinovanje podrške
porodicama iz osetljivih grupa sa direktnim servisima za decu
Otkad je pokrenut originalni Head Start program 1965, koncept pružanja podrške roditeljima
sa niskim prihodima u kombinaciji sa visokokvalitetnim uslugama nege i obrazovanja dece u
centrima, sproveden je u mnogim programa. Obrazloženje za ovaj “mešani” pristup je fokusiranje na odnose u okruženju u okviru kojih deca pod rizikom razvijaju i jačaju one aspekte koji
su povezani sa poboljšanjem kognitivnih, jezičkih, socijalnih, emocionalnih i zdravstvenih rezultata.64 U praksi, ovi programi se veoma razlikuju u pogledu intenziteta, trajanja i komponenti
usluge, kao i po svojoj efikasnosti.
Demonstracija malih razmera: šta smo naučili. Verovatno najpoznatiji dvogeneracijskog
model čije se aktivnosti odvijaju na jednom mestu je Perry Preschool Project (Peri predškolski
projekat). Ovaj program pruža ne samo visokokvalitetan predškolski program za decu staru
tri i četiri godine na istom mestu počev od kasnih 1960-ih, već uključuje i nedeljne kućne posete porodicama koje vrše obučeni nastavnici. Ove posete jačaju nastavni program ostvaren u
centru, pružajući podršku roditeljima da se sa decom uključe u aktivnosti čiji je cilj kognitivno i socijalno obogaćivanje. Iako evaulacijom nije bilo moguće utvrditi jedinstveni doprinos roditeljske komponente, ovaj vodeći programski model je pokazao dugoročne koristi u
jačanju školskog učinka, smanjenju prebacivanja na različite oblike specijalnog obrazovanja,
povećanju stope završavanja srednje škole, smanjenju broja adolescentskih trudnoća, višem
stepenu zapošljavanja, višim prihodima i nižom stopom maloletničkog kriminala i hapšenja u
odraslom dobu.65
Neki dvogeneracijski programi su bili veoma uspešni u usmeravanju intervencija na specifične
rezultate dece. Jedan od primera, The Incredible Years Program (Neverovatni godišnji program),
pokazao je efikasnost u smanjenju stope agresivnog ponašanja kod male dece tako što je obezbedio program upravljanja ponašanjem uz stručnu podršku za nastavnike, kao i program upravljanja ponašanjem za roditelje, dostupnog preko video kaseta.66
Programi na više lokacija: izazovi širenja primene. Nekoliko dvogeneracijskih modela širokih razmera ocenjivani su strogo na osnovu eksperimentalnih nacrta. To uključuje
mešavinu programa koji su pokazali jake, pa čak i dugotrajne koristi, kao i onih sa manje
ubedljivim nalazima.
Head Start uključuje elemente usmerene na učešće roditelja, službe socijalne zaštite, fizičko
zdravlje, mentalno zdravlje i angažovanje zajednice kao dodatak komponenti ranog obrazovanja.
U svojoj prvoj nacionalnoj eksperimentalnoj evaluaciji, ovaj višedimenzionalni program pokazao
je male efekte u okviru više od pola ciljanih ishoda, uključujući kognitivne, socijalne, zdravstvene
i roditeljske domene, posle jedne godine sprovođenja, ali efekti na druge ishode nisu utvrđeni.67
Pošto je uzeto u obzir i složeno prisustvo “prelazaka” (to jest, dece i porodica u eksperimentalnim
grupama koji na kraju nisu dobili usluge programa i onih koji su dobili), efekti Head Start programa na decu i porodice koji su u potpunosti učestvovali bili su veći, u umerenom rasponu.68
18
www.developingchild.harvard.edu
Evaluacija programa The Early Head Start (Rani početak) na nacionalnom nivou testirala je
dvogeneracijski model koji obezbeđuje relativno intenzivniju podršku porodicama (uključujući
pomoć u roditeljstvu, unapređenje zdravlja dece i smernice za oblikovanje životnih ciljeva roditelja) uz pomoć usluga koje se direktno odnose na decu (u centrima za negu dece ili tokom kućnih
poseta usmerenih na decu), od prenatalnog perioda do treće godine. Ova studija programskog
modela na nacionalnom nivou ukazuje da njihova evaluacija na saveznom nivou može da se izvede i pre nego što svi programi postanu operativni kao što je planirano, jer se mogu meriti efekti različitih nivoa implementacije. Uzrast dece u trenutku uključivanja u program bio je u rasponu od prenatalnog perioda do prve godine života, usluge su bile obezbeđene do 36. meseca, a
sprovođenje je vođeno po standardima programa The Early Head Start (Rani početak).
Proračun isplativosti (odnos troškova i dobitka)
Sa ekonomske perspektive, program predstavlja vrednu društvenu “investiciju”, ukoliko ukupna korist koju donosi prevazilazi njegove troškove.113 Proračun dobijenog i uloženog uglavnom izdvaja troškove i koristi koje snose
poreski obveznici u odnosu na učesnike i njihove porodice. Praveći presek kroz ove dve grupe, dobije se procena ukupnih društvenih troškova i koristi. Iako tvorci politika ponekad odluče da se usredsrede samo
Troškovi-cena dva programa
na troškove i koristi poreskih obveznika, ekonomranog obrazovanja
ska logika naglašava potrebu da se porede ukupni
(Vraćeni dolar na svaki uloženi dolar)
troškovi, bez obzira da li ih snose poreski obveznici
ili sami učesnici, i ukupnu korist, bez obzira da li je
Ušteda društvu, smanjenje
uživaju poreski obveznici ili samo učesnici. Ako ukutroškova vezanih za kriminal
pna korist prevazilazi ukupne troškove, tada program
Povraćaj vladi: troškovi
možemo smatrati vrednim društvenim ulaganjem.
specijalnog obrazovanja,
socijalna pomoć, povećanje
Raspoloživi dokazi o intervencijama na ranom
prihoda od poreza na zarade
uzrastu u velikoj meri su ograničeni na modele proPovraćaj učesnicima: veće
grama koji je generisao odnose koristi i troškova u razarade
114
sponu od 2:1 do 17:1, u zavisnosti od programa.
Najuspešnija intervencija sa najdužom longitudinalnom bazom podataka, Perry Preschool Project (Peri
predškolski projekat) generisao je godišnju internu
stopu prihoda od 16 procenata, projektovanu na uzrast do 65 godina, sa 4 procenta prihoda realizovanog od strane učesnika u programu, i 12 procenaPerry Preschool
Abecedarian Project
ta realizovanih u društvu kao celini.115 Za pojedince,
(do 40 godina)
(do 40 godina)
ekonomisti procenjuju da svaka dodatna godina
Izvor
Lifetime effects: The High/Scope Perry Preschool study through age 40.
školovanja doživotno povećava primanja na tržištu
A Benefit Cost Analysis of the Abecedarian Early Childhood
rada za oko 10 posto.116 Što se tiče društva, većina doIntervention.
kumentovanih društvenih prihoda Perry Preschool
ostvarena je smanjenjem rashoda u maloletničkom
i krivičnom pravnom sistemu, smanjenjem troškova
specijalnog obrazovanja, povećanjem poreskih doprinosa od viših prihoda i smanjenjem zavisnosti od državne
pomoći. Analiza isplativosti sprovedena na nekoliko programa koji počinje prenatalno ili neposredno posle
rođenja (na primer, Nurse Family Partnership (Partnerstvo medicinske sestre i porodice)), takođe je pokazala da
se uložena sredstva vraćaju.117 Kao i kod Perry Preschool, uštede od smanjenja kriminala su primarni mehanizmi
uštede. Nažalost, programi velikih dimenzija koji su od posebnog interesa za kreatore politike, uglavnom nisu uspeli da prate svoje troškove i da investiraju u studije koje ocenjuju koristi koje proizvode, posebno u godinama
nakon što deca napuste program.118
www.developingchild.harvard.edu 19
Eksperimentalna evaluacija na 17 lokacija pokazala je male efekte programa The Early Head
Start (Rani početak) kod dece uzrasta od 36 meseci.69 U odnosu na različitu decu i različite programske modele, ovi efekti su uglavnom u domenu kognitivnog, socijalnog i emocionalnog razvoja, kao i u nekoliko oblasti roditeljstva, i u ekonomskoj samostalnosti.70 Najjači pozitivni efekti na roditelje i decu do tri godine starosti otkriveni su u programima koji kombinuju usluge u
centrima za negu i kod kuće/u porodici, kao i one koje su sprovedene rano, one koji uključuju
roditelje u toku trudnoće, te one namenjene deci iz porodica pod srednjim nivoom rizika. Nacionalna infrastruktura koja je obezbeđena u okviru programa The Early Head Start (Rani početak),
nudi obećavajuću mrežu za evaluacije koje su u toku, pažljivu procenu i neprekidno pročišćavanje
programa za decu i odojčad u porodicama sa niskim prihodima.
Iako se većina dvogeneracijskih modela fokusira na siromašne porodice, neki programi ciljaju na grupe sklone drugim vrstama rizika. The Infant Health and Development Program
(Program za zdravlje i razvoj odojčadi), na primer, kombinuje kućne posete deci koja se rode
prerano ili sa malom težinom iz svih ekonomskih slojeva, sa visokokvalitetnom negom u centrima za decu uzrasta od jedne do tri godine. Evaluacija je pokazala pozitivne efekte na kognitivnu sposobnost u drugoj i trećoj godini kod sve dece, osim kod onih čije su majke fakultetski
obrazovane. Kod novorođenčadi veće težine (u rasponu od 1.5 do 2.6 kilograma na rođenju),
zabeleženi su pozitivni uticaji na receptivni jezik, rečnik, i standardizovane matematičke rezultate u osmoj godini, kao i pozitivni efekti na jezik, matematiku i neke rizike mladalačkog
ponašanja u 18. godini.
Konačno, za razliku od Head Start, Early Head Start a Perry Preschool Project u kojima su
usluge osmišljene i sprovodene lokalno, Comprehensive Child Development Program (Sveobuhvatni program dečijeg razvoja) koristi obrazovanje roditelja i model upravljanja za integraciju već postojećih usluga za porodice sa tek rođenom decom, pa sve do uzrasta od pet godina. Rezultati eksperimentalne evaluacije ove široko sprovedene savezne inicijative izvršene
na 23 lokacije, ne otkrivaju nikakve konačne uticaje na ishode kod roditelja ili dece do pet godina starosti.72
Objašnjenja zašto ovi programi
možda nisu imali značajnije efekte
uključuju pitanja kreiranja programa
i njihovog sprovođenja. Kao prvo,
Uprkos očiglednoj ekonomskoj vrednosti, važno je prepoznati da je
možda su direktne usluge za podstizdravlje i dobrobit dece bitan cilj, sam po sebi, bez obzira da li ficanje razvoj deteta bile slabe, a sadržaj
nansijske koristi mogu da budu dokazane u budućnosti. Politike za
i način obuke roditelja neodgovarajući
decu sa značajnim razvojnim problemima ili složenim zdravstvenim
ili neefikasni. Pored toga, mnoge poroteškoćama na ovaj način mogu najbolje da se sagledaju. Isto se može
dice dobile su izuzetno skroman stepen
reći i za određene javne troškove za odrasle, kao što su troškovi nege
usluga zbog teškoća u sprovođenju, a
koji brzo rastu, a koji su projektovani za starije osobe koje će usmnogi učesnici kontrolnih grupa dobikoro činiti veliki deo populacije od koje se ne može očekivati da
li su slične vidove usluga kao i učesnici
će u budućnosti donositi pozitivni povraćaj ulaganja. Moglo bi se
eksperimentalnih grupa.73 Takođe,
takođe ukazati da politike koje se odnose na subvencionisanu negu
pretpostavlja se da jednostavna koordece treba da budu primarno procenjene pre po podršci zaposlenim
dinacija postojećih usluga, čak i unporodicama nego zbog potencijalnog uticaja na rezultate dece. Ova
utar intenzivnog modela upravljanja,
pitanja, između ostalih, postavljaju velike izazove pred tvorce politine mora da bude od koristi porodicaka, posebno kada više govore o moralnim vrednostima društva nego
ma ukoliko usluge kojima imaju priso ekonomskim interesima.
tup nisu visokokvalitetne.74
Razmišljati dalje od ekonomske koristi
20
www.developingchild.harvard.edu
Posledice politike
Dvogeneracijski programi mogu imati pozitivne uticaje kako na decu tako i na roditelje
koji su iskusili nedaće, ali je potrebna dalja evaluacija kako bi se kombinovane komponente
usluga povezale sa uslovima u kojima žive učesnici programa. Pozitivni uticaji su dokumentovani kod programskih modela kao što je Perry Preschool Project (Peri predškolski projekat), ali
i kod široko primenjenih višelokacijskih programa, kao što su Head Start (Početak) i The Early Head Start (Rani početak). Značajna varijacija troškova kod različitih kombinacija usluga i
lokacija pruža ubedljivu motivaciju za prepoznavanje
“aktivnih sastojaka” koji najviše doprinose uspešnim
ishodima. Ipak, jedan od najvećih izazova za one koji
žele da pretvore nalaze ovih procena u predloge novih
politika je nemogućnost da se razdvoje relativni doprinosi različitih delova programa. U stvari, hipoteza
da će kombinovana pažnja na roditeljske veštine i visokokvalitetno obrazovno iskustvo za decu imati veće
uticaje nego samo obezbeđivanje jednog servisa, iako
je veoma sugestivna, do sada nije čvrsto dokazana.
“Raspakivanje” usluga koje se pružaju kroz velike, višelokacijske programe moglo bi nam pomoći
da saznamo više o relativnoj efikasnosti intervencija na različite ciljne grupe. Ocene Infant Health and
Development Program (Programa zdravlja i razvoja
odojčadi) i The Early Head Start (Ranog početka) ukazuju na to da su ovi programi imali veće
uticaje na neke korisnike u odnosu na druge. Međutim, daleko manje se zna o raznim efektima
specifičnih programskih modela za malu decu iz porodica koje ne govore engleski ili emigrantskih
porodica u odnosu na ono što se zna o uticajima programa na porodice sa niskim prihodima ili
afroameričke porodice u SAD. Dakle, dokaze iz višelokacijskih intervencija najbolje je posmatrati
ne kao konačan odgovor, već kao polaznu tačku za stalna poboljšanja programa, kroz tekuće pripreme, implementaciju, evaluaciju i razmatranje alternativnih usluga tokom vremena.75
Faktori efektivnosti koji prožimaju sve programske modele
Četiri decenije evaluacijskih istraživanja su više nego jasno pokazale da efikasne politike i programi u prvih pet godina života zahtevaju usmeravanje pažnje na specijalne potrebe dece i porodica koja žive u različitim okolnostima. Pozitivni rezultati postignuti su u nizu različitih programa,
uključujući modele usmerene na decu, usmerene na roditelje, dvogeneracijske modele, i razne
načine organizacije—aktivnosti u centrima i u porodici. Program evaluacionih istraživanja ukazuje na to da više različitih strategija može biti efikasno za malu decu i porodice koje su iskusile
značajne nedaće. U zavisnosti od specifičnih okolnosti, u program se mogu uključiti česte kućne
posete specijalizovanih medicinskih sestara ili visoko obučenih praktičara, stručno savetovalište
za probleme mentalnog zdravlja ili mešavina intezivnih kućnih poseta i visokokvalitetnih usluga
za decu u centrima, između ostalog.76
Jezgro naučnih koncepata ranog detinjstva i ranog razvoja mozga i dalje ostaje podjednako validno, bez obzira na programske kategorije, administrativne strukture ili mehanizme finansiranja.
Tvorcima politike se tako pruža širina u izboru programskih pristupa u vezi sa određenim ciljevima. Ključ je u izboru strategija koje su dokumentovano efikasne, u osiguravanju da se one dobro
sprovedu, kao i uspostavljanje određenih i jasnih merila njihovog uticaja.
www.developingchild.harvard.edu 21
Službe za skrining i veštine osoblja. U cilju pružanja odgovarajuće usluge na blagovremen način, važno je imati efektivne mehanizme skrininga i preporuka u raznim prostorima u kojima se redovno nalaze deca i njihovi roditelji. U ovaj proces se mogu uključiti
na primer ordinacije lekara i ustanove za negu dece, i predškolske ustanove. Kada se identifikuju specifične potrebe, važno je imati pripremljene servise koji se predlažu, posebno
za one porodice koje se suočavaju sa najvećim izazovima. Na primer, programi kućnih poseta koje obavljaju saradnici koji nisu stručnjaci, biće neadekvatni majkama suočenim sa
ozbiljnim depresijama, zloupotrebom supstanci ili nasiljem u porodici. NajjedProgrami koji manje koštaju jer
nostavnije rečeno, programi koji manje
zapošljavaju manje kvalifikovano
koštaju jer zapošljavaju manje kvalifikovaosoblje predstavljaju bacanje novno osoblje predstavljaju bacanje novca ako
ca ako ne nude potrebnu stručnost
ne nude potrebnu stručnost za ostvarivanje
merljivih uticaja. Slično tome, neophodno
potrebnu za merljive uticaje
je da skrining, procena i sama intervencija
budu odgovarajući u odnosu na jezičke i kulturne karakteristike dece i porodica kojima su
namenjene. Ovaj poslednji zahtev postaje sve bitniji kako dečija populacija u SAD postaje
raznovrsnija, rasno, etnički i jezički.77
Kome su programi namenjeni. Uspešni programi namenjeni široj ciljnoj grupi (na primer, siromašnim porodicama) su, u principu, pružili više široko definisanih usluga (na primer, visokokvalitetno rano obrazovanje, informacije o razvoju deteta, podršku za roditeljstvo), nego oni koji su namenjeni porodicama pod rizikom, kao što su roditeljska depresija
ili moguće zlostavljanje deteta. To ukazuje na potencijalne koristi, kako od programa za
širu populaciju, tako i od skrininga specifičnih problema u prvim godinama života. U tom
smislu, sistemi skrininga treba da budu široko zasnovani, tako da se može prepoznati visok
procenat porodica sa specifičnim rizikom. Međutim, veoma je malo dokaza o efikasnom
sprovođenju takvog sistema skrininga, sa propratnim upućivanjem na programe koji se bave
određenim rizikom.
Službe za mentalno zdravlje. Konačno, trebalo bi obratiti pažnju na upečatljiv nedostatak
dobro obučenih stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja sa iskustvom u radu sa porodicama sa
malom decom. Na neophodnost veće pažnje i brige o mentalnom zdravlju dece ranog uzrasta ukazuju skorašnji izveštaji o proterivanju ometene dece iz programa za rani razvoj;78 porast
stope lečenja male dece sa emocionalnim ili problemima u ponašanju neproverenim lekovima
(na primer, upotreba lekova čija je efikasnost i sigurnost testirana na odraslima, a ne na deci,
iako zakonski mogu biti prepisani, po izboru lekara);79 kao i relativno visoka prisutnost depresije kod majki veoma male dece, posebno u porodicama sa niskim primanjima.80 U ovom kontekstu, važno je imati na umu da prvobitni federalni zakon koji obavezuje na ranu intervenciju
kod dece od rođenja do treće godine života (sada obezbeđeno kroz deo C, Individuals With
Disabilities Education Act (Zakon o obrazovanju osoba sa invaliditetom)), uključuje usluge
usmerene ka emocionalnim i socijalnim poteškoćama, kao i problemima kognitivnog, jezičkog
i motornog razvoja. Dakle, potreba za profesionalnim razvojem osoblja u ovoj oblasti nije nova
direktiva, već jednostavno odložena primena originalnih odredbi Education for All Handicapped Children Act Amendments of 1986 (Zakon o izmenama i dopunama obrazovanja dece
ometene u razvoju iz 1986).81
22
www.developingchild.harvard.edu
Ekonomija porodice i zapošljavanje majki
Prema podacima iz 2005, u SAD oko 4,1 milion odojčadi, dece ranog uzrasta i dece
predškolskog uzrasta živi u siromaštvu. To znači da je ukupan prihod tročlane porodice manji
od 15,577 dolara, što je zapravo ispod nivoa prihoda mnogih siromašnih porodica. Opsežna
istraživanja pokazuju da su deca koja žive u uslovima siromaštva češće (u odnosu na decu koja
nisu siromašna) manje uspešna u školi, manje produktivna na tržištu rada kao odrasli, imaju doživotno zdravstvene probleme, češće čine neko krivično delo ili pokazuju druge oblike
problematičnog ponašanja.83
Mnogo je razloga zašto su niski prihodi štetni za malu decu. Rani razvoj deteta može biti
ugrožen kada roditelji nisu u stanju da mu priušte hranljive obroke, ne mogu da obezbede iskustva u učenju primerena tom uzrastu, bilo u kući ili u centrima za ranu negu i obrazovanje, te ne
mogu da garantuju bezbedno okruženje koje podstiče rast.84 Siromaštvo i ekonomska nesigurnost takođe mogu da uzmu danak mentalnom zdravlju roditelja, u vidu depresije i ostalih oblika
psiholoških problema, i duboko utiču na interakcije roditelja sa decom.85
Uprkos snažnoj i doslednoj povezanosti između siromaštva i smanjenja dobrobiti dece, relativno mali broj studija usmeren je na izolaciju negativnih uticaja malih primanja na decu, za
razliku od efekata više povezanih uslova, kao što su manjak obrazovanja roditelja i visok nivo
stresa u porodici. Ipak, mnoge od najsavremenijih studija ukazuju na rani period detinjstva
kao na fazu u kojoj su deca najosetljivija na ekonomska lišavanja.86 To se moglo očekivati, s
obzirom na veću osetljivost u periodu ranog razvoja i ogroman značaj odnosa u neposrednom
okruženju (na primer, u okviru porodice, za razliku od konteksta škole ili vršnjaka) za odojčad, decu
ranog uzrasta i decu predškolskog uzrasta.87
Siromašna deca
Podrška prihodima. Dva dobro pripremljena
Američke porodice sa odojčadima ili malom decom
istraživanja pokazala su da porast u porodičnim pri$19,350 - $38,700
hodima zasnovan na zapošljavanju može da donese
za četvoročlanu
uspešne koristi kod male dece. Prvo je, koristeći poporodicu
Niska primanja
datke evaluacije programa slučajno odabranih uzor21%
aka, od socijalne pomoći do dopunske zarade koje
su povećale porodične prihode od 1,000 do 1,500
Iznad
niskih prihoda
dolara godišnje, pokazalo da su dodatni prihodi doSiromašna
57%
sledno povezani sa malim, pozitivnim uticajima na
22%
postignuća dece predškolskog uzrasta, iako je ista
Ispod $19,350
za četvoročlanu
politika imala negativne efekte na decu koja ulaze u
porodicu
adolescenciju.88 Skorašnja studija procenjuje da poIznad $38,700
rast poreza na prihod usled povećanih zarada takođe
za četvoročlanu
porodicu
proizvodi male koristi za postignuća male dece, ali
Izvor: National Center for Children in Poverty. (2006). Basic Facts About Low Income Children: Birth to Age 3.
Columbia University, Mailman School of Public Health.
nema uticaj na adolescente.89 Ova saznanja sugerišu
da prelaz iz predškolskog u doba srednjeg detinjstva (na primer, uzrasta 4 do 5 godina) može da bude
period u kome finansijska podrška porodicama može da ima pozitivan uticaj na razvoj dece
Earned Income Tax Credit (Kredit na osnovu poreza na ostvarene prihode). Ovi vidovi finansijske podrške bili su uspešno implementirani u različite politike i postavke službi, uključujući
poresku politiku, sistem socijalne zaštite i rad organizacija za podršku na nivou lokalnih zajednica, koje su van sistema socijalne zaštite.
www.developingchild.harvard.edu 23
Faktori efektivnosti za podršku zaposlenim
roditeljima. Posle specifičnih problema sa kojima
se suočavaju porodice koje žive u siromaštvu, izazovi balansiranja rada i roditeljstva su značajni u
grupama sa svim nivoima prihoda. Ovo pitanje
posebno je značajno za decu ranog uzrasta, pošto
su SAD među nekoliko zapadnih industrijski razvijenih država, koje ne nude mogućnost plaćenog
porodiljskog odsustva nakon rođenja deteta. Iako
Family and Medical Leave Act (FMLA) (Odluka o
odsustvu zbog bolesti člana porodice) omogućava
neplaćeno odsustvo u trajanju do tri meseca, to koristi samo polovina zaposlenih roditelja i dokazi
jasno ukazuju da mnogi roditelji, pogotovo oni sa
niskim primanjima, ne mogu finansijski da priušte
vreme van tržišta rada, da bi ostali kod kuće sa
novorođenom decom.90 Shodno tome, trenutne
zakonske odredbe o bolovanju imaju veoma male
efekte i kada majke koriste porodiljsko bolovanje, a čini se da uopšte ne utiču na korišćenje
porodiljskog bolovanja od strane očeva. Nasuprot tome, iskustva iz drugih zemalja ukazuju da
politike koje obezbeđuju plaćenu zamenu (za osobu koja je na bolovanju) imaju daleko veći
uticaj na odluke o bolovanju.91
Istraživanja politika bolovanja u zemljama koje podržavaju majke da ostanu kod kuće prvih
nekoliko nedelja i meseci života bebe, dokazuju poboljšane zdravstvene rezultate i kod dece
i kod majki.92 Istraživanja u SAD pokazuju da se majke koje se vrate na posao kasnije tokom
prve godine, manje suočavaju sa depresijom.93 Komparativne studije pokazuju da što je plaćeni
period porodiljskog odsustva duži, stepen mortaliteta odojčadi je manji.94 Neplaćeno odsustvo—politika porodiljskog odsustva u SAD—nema isti zaštitni efekat, verovatno zato što je
manja verovatnoća da roditelj uzmu neplaćeno odsustvo.95 Takođe postoje dokazi da deca čije
majke ostaju duže kod kuće, imaju veću šansu da dobiju dobru negu i da budu vakcinisana.96
Dok neki dokazi ukazuju da plaćeno porodiljsko odsustvo omogućava roditeljima da bolje balansiraju između rada i zahteva nege bebe, više istraživanja je potrebno da bi se razumelo kako
politika porodiljskog odsustva utiče na obrasce rada i kvalitet nege, i koje će porodice imati
koristi od takve politike.97
Obimni dokazi istraživanja razvoja i ponašanja potkrepljuju značaj senzitivne nege u ranim mesecima života.98 Moguća dobrobit deteta podržana plaćenim porodiljskim odsustvom
u SAD nije procenjivana, pre svega jer nije bilo moguće istražiti direktne efekti takve politike
na dobrobit dece. Umesto toga, studije su povezale varijacije u vremenu posle kog se majka
vraća na posao nakon porođaja sa varijacijama u razvoju dece. Iako mnoge studije o zaposlenosti majki ne pokazuju vezu sa neželjenim ishodima kod dece u preadolescentskom periodu,
i dalje se postavlja pitanje posebne ranjivosti novorođene dece. Neki novi izveštaji ukazuju na
to da puno radno vreme zaposlenih majki u prvoj godini života može dovesti do nižeg stepena
kognitivnog razvoja i višeg nivoa problema u ponašanju dece kasnije tokom detinjstva.99
Sveobuhvatan problem sa ovom literaturom ogleda se u tome što mali broj istraživanja može
da objasni moguće mehanizme negativnih efekata uočenih kod dece iz naprednijih porodica.100
Na primer, loši ishodi mogu proisteći iz uslova, pre nego iz same činjenice ranog majčinog zapo-
24
www.developingchild.harvard.edu
slenja (na primer, nezaposleni otac, rad u smenama, itd). Takođe je moguće da majke koje se ranije vrate na posao doživljavaju povećan nivo stresa ili depresije, i samim tim mogu biti manje
osetljive u negovanju deteta, ili se ne angažuju u aktivnostima koje podstiču zdravlje bebe, kao
što su dojenje i vakcinacija.101 Pored toga, zbog znatnih troškova i oskudice visokokvalitetne nege
odojčadi u SAD, deca čije majke u prvoj godini rade puno radno vreme, mogu da iskuse lošiji
kvalitet nege van kuće nego ona čije majke koriste skraćeno radno vreme.102
Na kraju, bitno je napomenuti da je manja verovatnoća da ćemo naći negativne uticaje zaposlenosti majki među ugroženim porodicama, ili porodicama sa jednim roditeljem. U stvari,
neki dokazi ukazuju da zapošljavanje majki može biti korisno za ugroženu decu, posebno ako
to vodi do viših prihoda u familiji.103
Implikacije na politike
Finansijski dodaci za roditelje sa niskim prihodima vezani za zapošljavanje nude potencijalne strategije za podršku razvoju male dece. Istraživanja pokazuju da su dva pravca ovakve
politike vredna razmatranja. Prvi pravac bi bio reforma službi državne socijalne pomoći i programa podrške zapošljavanju u cilju nagrađivanja roditelja koji izdržavaju decu a rade puno radno vreme. Drugi pravac je obezbeđivanje olakšica za porez i doprinose na prihod Earned Income
Tax Credit (Kredit na osnovu poreza na ostvarene prihode) roditelja koji imaju niske zarade.
Skoro polovina država u SAD primenjuje svoj sistem poreskih olakšica, te bi ova mogućnost mogla da se razmotri. Države bez ovih poreskih olakšica moraju biti svesne potencijalnih pozitivnih
efekata na decu i porodica. U oba slučaja, fokus proširen na finansijsku podršku porodicama sa
malom decom, pomogao bi u prikupljanju i koncentrisanju sredstava tamo gde, izgleda, donose
najviše rezultata.
Studije iz drugih zemalja pokazuju da je porodiljsko odsustvo sa plaćenom zamenom
povezano sa pozitivnim koristima po zdravlje majke i deteta, ali istraživanja eksplicitno usmerena na to kako plaćeno porodiljsko odsustvo utiče na postignuća deteta nisu dovoljno
razvijena u SAD da bi podstakla rasprave pri donošenju novih politika. Vođene su značajne
javne rasprave u vezi sa potencijalnim kompromisima u različitoj dužini trajanja odsustva roditelja, sa i bez plaćene zamene. Nažalost, oskudnost sistematskih istraživanja o specifičnim uticajima alternativnih politika odsustva na dobrobit roditelja, ili na dečji razvoj u ovoj zemlji, limitira
granice do kojih empirijski dokazi mogu da daju podatke o ovim pitanjima.
Zagađenost životne sredine:
Prepoznavanje ranjivosti mladog mozga
Nema sumnje da izloženost pojedinim supstancama, od perioda začeća do ranih godina, može
da ometa normalno funkcionisanje gena, proteina i drugih malih molekula koji utiču na razvoj mozga. Takođe, nema sumnje da izloženost nivoima koju su bezopasni po odraslu osobu
može da izazove značajna i nepovratna oštećenja u razvoju arhitekture mozga fetusa ili odojčeta.
Uprkos ovim afirmisanim naučnim stavovima, značaj utvrđivanja koje su supstance bezbedne i
specifikovanje praga tolerancije izlaganju za one koje mogu biti opasne, uopšte nije uključeno u
javnu politiku. Štaviše, kada se ustanovi bezbedni nivo izloženosti poznatom neurotoksinu (to
jest, supstanci koja ima otrovan efekat na ćelije mozga i njihove veze), oni su uglavnom utvrđeni
kroz proces koji se bavi istraživanjima odraslih životinja i ljudi.
Legalne i ilegalne supstance. Činjenica da su neke supstance zakonski dostupne (alkohol i
neki lekovi koji se dobijaju na recept) daleko toksičnije za razvoj mozga embriona ili fetusa u
odnosu na neke ilegalne droge (kao kokain ili marihuana) nije poznata većini ljudi. To naglašava
www.developingchild.harvard.edu 25
potrebu za proširenjem pristupa zdravstvenoj zaštiti, obrazovanju i praćenju žena u reproduktivnom dobu, i pre i odmah nakon što zatrudne.104 Iako treba još puno učiti o rizicima u toku
trudnoće i tokom ranog uzrasta, mnogo se može uraditi samo na osnovu ovoga što sada znamo i
smanjiti broj dece čiji je mozak teško oštećen otrovima iz okruženja.105
Otrovi u životnom okruženju. Smanjenje nivoa dobro poznatih neurotoksina u životnom
okruženju dokazano dovodi do smanjenja rizika od oštećenja mozga kod fetusa ili male dece.
Na primer, U.S. Environmental Protection Agency (Američka agencija za zaštitu životne sredine (EPA)), uvodi nove propise o upotrebi organofosfornih pesticida, najviše zbog zabrinutosti oko potencijalne izloženosti dece otrovima. Istraživanja otkrivaju da je procenat uzoraka
hrane sa primetnim ostacima tih pesticida opao sa 29 procenata u 1996., na 19 procenata u
2001. godini.106
Problem žive i njenog sve većeg prisustva u hrani kojom se naša nacija snabdeva pokazuje da je
Izloženost pojedinim supstancaostalo još mnogo posla. Otpor nametanju restrikma, od perioda začeća do ranih
cija na izvore žive u životnoj sredini je naročito
problematičan, s obzirom na rezultate nedavnih
godina, može da ometa normalistraživanja EPA-e, koji su prijavili: (1) da ne postno funkcionisanje gena, proteina i
oji bezbedan nivo žive u krvi; (2) da kod 50 posto
drugih malih molekula koji utiču na
žena u reproduktivnom dobu u SAD postoji nivo u
razvoj mozga.
krvi jednak ili veći od jedan na prema milijardu; (3)
da oko osam posto žena u reproduktivnom dobu
ima opasno visok nivo žive u krvi (4) da su nivoi
žive u lancu ishrane u porastu (naročito kod sabljarke i tune). Aspekt koji možda najviše uznemirava, a tiče se oštećenja mozga kod fetusa i beba, jeste činjenica da najveća količina žive stiže u životnu
sredinu iz emisije uglja spaljenog u termoelektranama, uprkos činjenici da je tehnologija u stanju
da smanji ispuštanje otrova u atmosferu.107
Troškovi zanemarivanja razornih uticaja neurotoksina su visoki. Procenjeno je da kognitivna oštećenja usled trovanja olovom sama izazivaju troškove u društvu od oko 43 milijarde dolara godišnje. Emotivni troškovi teškog invaliditeta, koji su mogli da budu izbegnuti, izuzetno
su visoki.108
Implikacije na politike
Utvrđivanje bezbednog nivoa izloženosti toksičnim supstancama treba da bude zasnovano na strogim studijama usmerenim na kritične veze između osetljivosti i starosti. Nema
sumnje da mozak malog deteta može da bude ozbiljno oštećen usled izloženosti određenim
hemikalijama (poput žive, olova i alkohola) na nivoima koji u suštini ne bi imali štetne efekte
na mozak odraslih. Osim toga, nivo izloženosti koji je relativno bezopasan za malo dete može
da bude štetan za fetus, a ono što je relativno bezbedno za fetus, može da ostavi ozbiljne i trajne posledice na mozak embriona na početku trudnoće. Imajući u vidu ove osnovne naučne
principe, politike stvorene sa ciljem da zaštite javnost od opasnosti treba da se usmere na uspostavljanje praga sigurnosti na osnovu najboljih podataka dostupnih za najmlađu decu, kao
i za trudnice.
Uzdizanje svesti javnosti uz predstavljanje tačnih naučnih informacija, kroz upozorenja i
proaktivne kontrole izloženosti toksinima, može da donese značajne koristi. Informacije o
toksičnim efektima organofosfata, na primer, mogu da budu distribuirane efikasnije, mogu
da zahtevaju jasniji sadržaj i nalepnice upozorenja na pakovanjima najčešće korišćenih in-
26
www.developingchild.harvard.edu
sekticida. To može da omogući trudnicama i porodicama sa malom decom da biraju proizvode koje koriste na osnovu više informacija. U nastojanju da se odmakne od politike koja se
oslanja isključivo na individualni nadzor samih roditelja, u Mičigenu je 2004. donet zakon
koji zabranjuje upotrebu bilo kog pesticide u blizini škola ili obdaništa, osim ako postoji usvojen program upravljanja pesticidima i nepesticidnim alternativama za hemijska jedinjenja. I ovaj zakon, i propisi na Rod Ajlandu i u
Ilinoisu, između ostalog, zahtevaju da škole
i centri za čuvanje dece unapred obaveste
roditelje pre nego što se pesticidi koriste na
njihovom zemljištu.109
Zaključak
Smanjenje rizika i poboljšanje dugoročnih
postignuća male dece iz osetljivih grupa,
ne zahteva potpunu implementaciju svih
političkih alternativa opisanih u ovom dokumentu. Zadatak za kreatore politika je da mudro izaberu između politički održivih opcija i
da maksimiziraju isplativost investicija kroz efikasne intervencije usmerene na jasno definisane
potrebe, proverenim, dobro sprovedenim programima. Nedavni napredak u nauci ranog detinjstva i ranog razvoja mozga, kombinovan sa nalazima sve sofisticiranijih evaluacija programa, pruža snažan temelj znanju na osnovu koga ljudi
različitih političkih stavova mogu da naprave zajednički plan.
Takođe je bitno naglasiti potrebu da se unapredi kvalitet programa. Stoga će poštena, odgovorna
praksa biti podržana od strane onih koji upravljaju i koji podržavaju stabilno finansiranje potrebnih usluga u kontekstu tekućih istraživanja i neprekidnog proširenja programa. Konstantne razlike
efikasnosti programskih modela u odnosu na njihovu proširenu primenu ukazuju da treba obratiti
veću pažnju na kontrolu kvaliteta i potrebu za tekućim istraživanjima uticaja u sprovođenju programa velikih razmera. Kada je sve rečeno i učinjeno, evaluacije intervencija treba da ojačaju njihov
uticaj, a ne da podignu prepreku za učešće.
Mogu li ovi principi da budu usvojeni na način koji uzima u obzir velike razlike u kulturi,
geografiji, stanovništvu i političkom okruženju širom država? Odgovor je DA. Iako još mnogo
posla ostaje da se uradi, nedavni napori na različitim lokacijama kao što su Nebraska, Južna Karolina, Oklahoma, Konektikat, Vašington i Ilinois, između ostalog, pružaju impresivne primere
mnoštva načina na koje države mogu da osmisle i primene alternativne strategije za ulaganje u
ono što je potrebno deci ranog uzrasta.
Da li su neka ulaganja više strateška od drugih? Naravno. Iako dobri programi mogu da
poboljšaju uspeh sve dece, trenutna znanja o mozgu i dečijem razvoju, kao i empirijski podaci
studija isplativosti ulaganja, predstavljaju ubedljiv primer za rane, javne investicije, usmerene
prvenstveno prema onoj deci koja su pod najvišim rizikom od kasnijih neuspeha u školi, na radnom mestu, i u društvu u celini.
Može li i treba li vlada da uradi sve to? Odgovor je ne. Veličina izazova i značajna sredstva neophodna za pravilnu primenu programa, ukazuje da zajednička odgovornost kroz partnerstvo javnog
i privatnog sektora nudi veće izglede nego akcije vlade ili volontera svaka za sebe, te će zajedno i
jedni i drugi dugoročno profitirati.
www.developingchild.harvard.edu 27
Pre sedam godina, uvodno poglavlje From Neurons to Neighborhoods (Od neurona do komšiluka)
ponudilo je dva komplementarna scenarija:
Prvi je usmeren na budućnost i postavlja pitanje: Kako društvo može da koristi znanja o ranom
razvoju dece da bi maksimiziralo razvoj ljudskog kapitala društva i osiguralo vitalnost svojih demokratskih institucija? Drugi je usmeren na sadašnjost, i pita kako društvo može da koristi znanje za
negu, zaštitu i osiguranje zdravlja i dobrobiti sve dece, kao važan cilj sam po sebi, bez obzira na to da
li se merljiva isplativost može dokumentovati u budućnosti? Prvi program govori o ekonomskim, socijalnim i političkim interesima društva. Drugi govori o njegovoj etičkoj i moralnoj vrednosti. Ipak, jasTrenutna znanja o mozgu i dečijem
no je da je na nama odgovornost da govorimo u ime
razvoju, kao i empirijski podaci studija
oba”.110
isplativosti ulaganja, predstavljaju
U završnom poglavlju u izveštaju se zaključuje:
“Konačno, postoji izražena potreba za više konubedljiv primer za rane, javne
struktivnog
dijaloga između onih koji podržavaju
investicije, usmerene prvenstveno
velika javna ulaganja u servise za decu ranog uzprema onoj deci koja su pod najvišim
rasta, i onih koji u pitanje dovode njihovu cenu i
rizikom od kasnijih neuspeha u školi,
pitaju da li one zaista prave razliku. Obe perspena radnom mestu, i u društvu u celini.
ktive imaju vrednosti. Zagovornici ranije i veće intervencije imaju obavezu da mere njihov uticaj i
troškove. Skeptici, pak, moraju da priznaju da je razvoj u ranom detinjstvu pod uticajem okruženja
u kom deca žive”.111
Ovaj rad je pripremljen da bi pružio dodatne podatke za donošenje političkih odluka zasnovanih na vrhunskom znanju. Njegov cilj je da stvori naučno zasnovan okvir unutar koga će
širok spektar mislećih ljudi iz javnog i privatnog sektora naći zajedničku osnovu u korist naše
dece i njihovih porodica, a u cilju obezbeđivanja kvaliteta njihovih života danas, i budućnosti
našeg društva sutra. Mi prepoznajemo da je za neke ovo kritično pitanje moralne odgovornosti.
Za druge, to je mudra ekonomska investicija. Kao naučnici, verujemo da ubrzan rast naučnih
saznanja o ranom razvoju dece i ranom razvoju mozga, daje ubedljiv okvir i za jedne i za druge.
28
www.developingchild.harvard.edu
References
1 National Scientific Council on the Developing Child (2007). The science
of early childhood development: Closing the gap between what we
know and what we do. http://www.developingchild.net/pubs/persp/
pdf/Science_Early_Childhood_Development.pdf
2 National Scientific Council on the Developing Child (2004a). Young children develop in an environment of relationships. Working Paper No.1.
http://www.developingchild.net/pubs/wp.html
National Scientific Council on the Developing Child (2004b). Children’s
emotional development is built into the architecture of their brain.
Working Paper No. 2. http://www.developingchild.net/pubs/wp.html
National Scientific Council on the Developing Child (2005). Excessive
stress disrupts the architecture of the developing brain. Working Paper
No. 3. http://www.developingchild.net/pubs/wp.html
National Scientific Council on the Developing Child (2006). Early exposure to toxic substances damages brain architecture. Working Paper
No. 4. http://www.developingchild.net/pubs/wp.html
3 Dawson, G., & Fischer, K. (Eds.). (1994). Human behavior and the developing brain. New York: Guilford.
Nelson, C. (2000). The neurobiological bases of early intervention. In J.
Shonkoff & S. Meisels, (Eds.), Handbook of early childhood intervention
(2nd ed.). New York: Cambridge University Press.
Nelson C., & Bloom, F. (1997). Child development and neuroscience.
Child Development, 68, 970-987.
Shonkoff, J., & Phillips, D. (Eds.). (2000). From neurons to neighborhoods:
The science of early childhood development. Committee on Integrating the Science of Early Childhood Development, Board on Children,
Youth, and Families, Commission on Behavioral and Social Sciences
and Education, National Research Council and Institute of Medicine.
Washington, DC: National Academy Press.
4 Champagne, F., Francis, D., Mar, A., & Meaney, M. (2003). Variations in
maternal care in the rat as a mediating influence for the effects of environment on development. Physiology and Behavior, 79, 359-371.
Greenough, W., & Black, J. (1992). Induction of brain structure by experience: Substrates for cognitive development. In M. Gunnar & C. Nelson
(Eds.), Developmental Behavior Neuroscience. Volume 24 (pp. 155200). Hillsdale, NJ: Erlbaum.
Liu, D., Diorio, J., Day, J., Francis, D., & Meaney, M. (2000). Maternal
care, hippocampal synaptogenesis and cognitive development in rats.
Nature Neuroscience, 3(8), 799-806.
Meaney, M. (2001). Maternal care, gene expression, and the transmission of individual differences in stress reactivity across generations. Annual Review of Neuroscience, 24, 1161-1192.
Pianta, R., Nimetz, S., & Bennett, E. (1997). Mother-child relationships,
teacher-child relationships, and school outcomes in preschool and kindergarten. Early Childhood Research Quarterly, 12, 263-280.
Reis, H., Collins, W., & Berscheid, E. (2000). Relationships in human behavior and development. Psychological Bulletin, 126, 844-872.
Shonkoff, J., & Phillips, D. (Eds.). (2000).
Thompson, R. (1999). Early attachment and later development. In J.
Cassidy & P. Shaver (Eds.), Handbook of attachment: Theory, research,
and clinical applications (pp. 265-286). New York: Guilford.
5 Cunha, F., Heckman, J., Lochner, L., & Masterov, D. (2005). Interpreting
the evidence on life skill formation. Cambridge, MA: National Bureau of
Economic Research Working Paper #10091.
Knudsen, E. (2004). Sensitive periods in the development of the brain
and behavior. Journal of Cognitive Neuroscience, 16, 1412-1425.
Knudsen, E., Heckman, J., Cameron, J., & Shonkoff, J. (2006). Economic,
neurobiological and behavioral perspectives on building America’s future workforce. Proceedings of the National Academy of Sciences, 103,
10155-10162.
6 Levitt, P. (2003). Structural and functional maturation of the developing
primate brain. Journal of Pediatrics, 143(Supplement 1), 35-45.
Monk, C.S., Webb, S.J. & Nelson, C.A. (2001). Prenatal neurobiological
development: molecular mechanisms and anatomical changes. Developmental Neuropsychology, 19, 211-236.
Webb, S.J., Monk, C.S. & Nelson, C.A. (2001). Mechanisms of postnatal
neurobiological development: implications for human development.
Developmental Neuropsychology, 19, 147-71.
www.developingchild.harvard.edu 7 National Scientific Council on the Developing Child (2006).
8 Rice, D., & Barone, S. (2000). Critical periods of vulnerability for the developing nervous system: Evidence from humans and animal models.
Environmental Health Perspectives, 108(Supplement 3), 511-533.
Weiss, B. (2000). Vulnerability of children and the developing brain to
neurotoxic hazards. Environmental Health Perspectives, 108(Supplement 3), 375-381.
9 Barker, D.J. (1989). Rise and fall of Western diseases. Nature, 338(6214),
371-372.
Barker, D.J., Osmond, G., Golding, J., Kuh, D., & Wadsworth, M.E. (1989).
Growth in utero, blood pressure in childhood and adult life and mortality
from cardiovascular disease. British Medical Journal, 298(6673), 564-567.
Barker, D.J.P., Osmond, C., Forsén, T.J., Kajantie, E., & Eriksson, J. (2005).
Trajectories of growth among children who have coronary events as
adults. New England Journal of Medicine, 353, 1802-1809.
10 Sirin, S. (2005). Socio-economic status and achievement: A meta-analytic review of research. Review of Educational Research, 75, 413-453.
11 Hart, B., & Risley, T. (1995). Meaningful differences in the everyday
experiences of young American children. Baltimore, MD: Brookes.
12 Emde, R., & Robinson, J. (2000). Guiding principles for a theory of early intervention: A developmental-psychoanalytic perspective. In J.
Shonkoff & S. Meisels (Eds.), Handbook of early childhood intervention
(2nd ed.) (pp. 160-178). New York: Cambridge University Press.
McCartney, K., & Phillips, D. (Eds.). (2006). The handbook of early childhood development. Oxford, UK: Blackwell.
Shonkoff, J., & Phillips, D. (Eds.). (2000).
13 Caldji, C., Tannenbaum, B., Sharma, S., Francis, D., Plotsky, P., & Meaney, M. (1998). Maternal care during infancy regulates the development
of neural systems mediating the expression of fearfulness in the rat.
Proceedings of the National Academy of Sciences, 95(9), 5335-5340.
Gunnar M., & Donzella, B. (2002). Social regulation of the cortisol levels
in early human development. Pschoneuroendocrinology, 27, 199-220.
McEwen, B., & Sapolsky, R. (1995). Stress and cognitive function. Current
Opinion in Neurobiology, 5(2), 205-216.
14 National Scientific Council on the Developing Child (2005).
15 Carrion, V., Weems, C., Ray, R., Glaser, B., Hessl, D., & Reiss, A. (2002).
Diurnal salivary cortisol in pediatric post-traumatic stress disorder. Biological Psychiatry, 51, 575-582.
DeBellis, M., Baum, A., Birmaher, B., Keshavan, M., Eccard, C., Boring,
A., et al. (1999). Developmental traumatology, Part 1: Biological stress
systems. Biological Psychiatry, 9, 1259-1270.
DeBellis, M., Keshavan, M., Clark, D., Casey, B.J., Giedd, J., Boring, A.,
et al. (1999). Developmental traumatology, Part 2: Brain development.
Biological Psychiatry, 45, 1271-1284.
Farah, M., Shera, D., Savage, J., Betancourt, L., Giannetta, J., Brodsky,
N., et al. (2006). Childhood poverty: Specific associations with neurocognitive development. Brain Research, 1110, 166-174.
Gunnar, M. (2003). Integrating neuroscience and psychosocial approaches in the study of early experiences. In J. King, C. Ferris, & I. Lederhendler (Eds.), Roots of Mental Illness in Children, 1008, 238-247. New
York: New York Academy of Sciences.
Gunnar, M., Morrison, S., Chisholm, K., & Schuder, M. (2001). Salivary
cortisol levels in children adopted from Romanian orphanages. Development and Psychopathology, 13, 611-628.
16 Anda, R., Felitti, V., Bremner, J.D., Walker, J., Whitfield, C., Perry, B., et
al. (2006). The enduring effects of abuse and related adverse experiences in childhood. European Archives of Psychiatry and Clinical Neuroscience, 256, 174-186.
McEwen, B. (1998). Protective and damaging effects of stress mediators. New England Journal of Medicine, 338, 171-179.
McEwen, B., & Seeman, T. (1999). Protective and damaging effects
of mediators of stress: Elaborating and testing the concepts of allostasis and allostatic load. In N. Adler, M. Marmot, B. McEwen, & J. Stewart (Eds.), Socioeconomic status and health in industrial nations: Social,
psychological, and biological pathways. Annals of the New York Academy of Sciences, 896, 30-47.
29
17 Hensch, T. (2005). Critical period plasticity in local cortical circuits. Nature Reviews, Neuroscience, 6, 877–888.
Knudsen, E. (2004).
Knudsen, E., Heckman, J., Cameron, J., & Shonkoff, J. (2006).
Luscher, C., Nicoll, R., Malenka, R., & Muller, D. (2000). Synaptic plasticity and dynamic modulation of the postsynaptic membrane. Nature
Neuroscience, 3, 545-550.
31 Duggan, A., McFarlane, E., Fuddy, L., Burrell, L., Higman, S.M., Windham, A., et al. (2004). Randomized trial of a statewide home visiting
program: Impact in preventing child abuse and neglect. Child Abuse &
Neglect, 28, 597-622.
32 Duggan, A., et al. (2004).
33 Dumont, K., et al. (2006).
Olds, D.L., Sadler, L., & Kitzman, H. (2007).
Malenka, R., & Nicoll, R. (1999). Long-term potentiation: A decade of
progress. Science, 285, 1870-1874.
34 Duggan, A., et al. (2004).
Martin, S., Grimwood, P., & Morris, R. (2000). Synaptic plasticity and
memory: An evaluation of the hypothesis. Annual Review of Neuroscience, 23, 649-711.
35 Bugental, D.P., Ellerson, P.C., Lin, E.K., Rainey, B., Kokotovic, A., &
O’Hara, N. (2002). A cognitive approach to child abuse prevention.
Journal of Family Psychology, 3, 243-258.
18 Shonkoff, J., & Phillips, D. (Eds.). (2000).
36 Olds, D.L., Sadler, L., & Kitzman, H. (2007).
19 Carroli, G., Villar, J., Piaggio, G., Khan-Neelofur, D., Gülmezoglu, M.
Mugford, M., et al. (2001). WHO systematic review of randomised controlled trials of routine antenatal care. The Lancet, 357(9268), 1565-1570.
37 Chaffin, M., Silovsky, J.F., Funderburk, B., Valle, L.A, Brestan, E.V., Balachova, T., et al. (2004). Parent-child interaction therapy for physically
abusive parents: Efficacy for reducing future abuse reports. Journal of
Consulting and Clinical Psychology, 72, 500-510.
20 Dworkin, P. (2000). Preventive health care and anticipatory guidance.
In J. Shonkoff & S. Meisels (Eds.), Handbook of early childhood intervention (2nd ed.). New York: Cambridge University Press.
Green, M. (Ed.). (1994). Bright Futures. Guidelines for health supervision
of infants, children, and adolescents. Arlington, VA: National Center for
Education in Maternal and Child Health.
Green, M., & Kessel, S. (1993). Diagnosing and treating health: Bright Futures. Pediatrics, 91, 998-1000.
21 High, P., LaGasse, L., Becker, S., Ahlgren, I., & Gardner, A. (2000).
Literacy promotion in primary care pediatrics: Can we make a difference. Pediatrics, 105, 927-934.
22 Sackett, K., Pope, R.K., & Erdley, W.S. (2004). Demonstrating a positive return on investment for a prenatal program at a managed care
organization: An economic analysis. Journal of Perinatal and Neonatal
Nursing, 18(2), 117-127.
23 Bitler, M., & Currie, J. (2005). Does WIC work? The effects of WIC on
pregnancy and birth outcomes. Journal of Policy Analysis and Management, 24, 73-91.
Devaney, B., Bilherman, L., & Schre, J. (1990). The savings in Medicaid
costs for newborns and their mothers from perinatal participation in the
WIC program. Washington, DC: Mathematical Policy Research.
24 Institute of Medicine. (1996). WIC nutrition risk criteria: A scientific assessment. Washington, DC: National Academy Press.
25 Joyce, T., Gibson, D., & Colman, S. (2005). The changing association
between prenatal participation in WIC and birth outcomes in New York
City: What does it mean? Journal of Policy Analysis and Management,
24, 661-685.
26 Ludwig, J., & Miller, M. (2005). Interpreting the WIC debate. Journal of
Policy Analysis and Management, 24, 691-701.
27 Margie, N.G., & Phillips, D. (Eds.). (2000). Revisiting home visiting: Summary of a workshop. Washington, DC: National Academy Press.
Sweet, M.A., & Appelbaum, M.I. (2004). Is home visiting an effective
strategy? A meta-analytic review of home visiting programs for families
with young children. Child Development, 75, 1435-1456.
28 Olds, D. (2006). The Nurse-Family Partnership. In N.F. Watt, C. Ayoub,
R.H. Bradley, J.E. Puma, & W.A. LeBoeuf (Eds.), The crisis in youth mental health: Early intervention programs and policies (pp. 147-180). Westport, CT: Praeger.
29 Dumont, K., Mitchell-Herzfeld, S., Greene, R., Lee, E., Lowenfels, A.,
& Rodriguez, M. (2006). Healthy Families New York randomized trial:
Impacts on parenting after the first two years. Office of Children and
Family Services, Working Paper 1. http://www.ocfs.state.ny.us/main/
prevention/assets/HFNYRandomizedTrialWorkingPaper.pdf
30 Gomby, D.S., Culross, P.L., Behrman, R.E. (1999). Home visiting: Recent
program evaluations: Analysis and recommendations. The Future of
Children, 9(1), 4-26.
Olds, D.L., Sadler, L., & Kitzman, H. (2007). Programs for infants and toddlers: Recent evidence from randomized trials. Journal of Child Psychology and Psychiatry, 48, 355-391.
30
38 Beardslee, W.R., Gladstone, T.R.G., Wright, E.J., & Cooper, A.B. (2003).
A family-based approach to the prevention of depressive symptoms in
children at risk: Evidence of parental and child change. Pediatrics, 112,
119-131.
Weissman, M.M., Pilowsky, D.J., Wickramaratne, P.J., Talati, A., Wisniewski, S.R., Fava, M., et al. (2006). Remissions in maternal depression
and child psychopathology: A STAR*D-Child report. Journal of the American Medical Association, 295(12), 1389-1398.
39 Chaudron, L.H., Szilagyi, P.G., Campbell, A.T., Mounts, K.O., & McInerny, T.K. (2007). Legal and ethical considerations: Risks and benefits
of postpartum depression screening at well-baby visits. Pediatrics, 119,
123-128.
40 Shonkoff, J., & Phillips, D. (Eds.). (2000).
41 Barnett, W.S. (1995). Long-term effects of early childhood programs on
cognitive and school outcomes. The Future of Children, 5(3), 25-50.
Brooks-Gunn, J., McCarton, C.C., Casey, P.H., McCormick, M.C., Bauer,
C.R., Bernbaum, J.C., et al. (1994). Early intervention in low-birth-weight
premature infants: Results through age 5 years from the Infant Health
and Development Program. Journal of the American Medical Association, 272, 1257-1262.
Campbell, F.A., & Ramey, C.T. (1994). Effects of early intervention on
intellectual and academic achievement: A follow-up study of children
from low-income families. Child Development, 65, 684-698.
Love, J.M., Kisker, E.E., Ross, C.M., Raikes, H., Constantine, J., Boller, K.,
et al. (2005). The effectiveness of Early Head Start for 3 year old children
and their parents: Lessons for policy and programs. Developmental
Psychology, 42(6), 885-901.
42 Karoly, L.A., Kilburn, M.R., & Cannon, J.S. (2005). Early childhood interventions: Proven results, future promise. Santa Monica, CA: RAND
Corporation.
Masse, D.N., & Barnett, W.S. (2002). A benefit cost analysis of the
Abecedarian Project. New Brunswick, NJ: NIEER.
43 Aos, S., Lieb, R., Mayfield, J., Miller, M., & Pennucci, A. (2004). Benefits and costs of prevention and early intervention programs for youth.
Olympia, WA: Washington State Institute for Public Policy.
Karoly, L.A., Kilburn, M.R., & Cannon, J.S. (2005).
44 Aos, S., et al. (2004).
Barnett, S., Belfield, C.R., & Nores, M. (2005). Lifetime cost-benefit analysis. In L.J. Schweinhart, J. Montie, Z. Xiang, W.S. Barnett, C.R. Belfield,
& M. Nores (Eds.). Lifetime effects: The High/Scope Perry Preschool
study through age 40 (Monographs of the High/Scope Educational Research Foundation, 14). Ypsilanti, MI: High/Scope Educational Research
Foundation.
Karoly, L.A., Kilburn, M.R., & Cannon, J.S. (2005).
45 Barnett, W.S., Lamy, C., & Jung, K. (2005). The effects of state prekindergarten program on young children’s school readiness in five states.
Rutgers University: National Institute for Early Education Research.
www.developingchild.harvard.edu
Gormley, W.T., & Gayer, T. (2005) Promoting School Readiness in Oklahoma: An Evaluation of Tulsa’s Pre-K Program, Journal of Human
­Resources, 40(3), 533-538.
Gormley, W.T., Gayer, T., Phillips, D., & Dawson, B. (2005). The effects of
universal pre-k on cognitive development. Developmental Psychology,
41(6), 872-874.
46 Barnett, W.S., Lamy, C., & Jung, K. (2005).
47 Gormley, W.T, & Gayer, T. (2005).  
Gormley, W.T., Gayer, T, Phillips, D., & Dawson, B. (2005).  
48 Barnett, W. S., Lamy, C., & Jung, K. (2005).
Gormley, W.T., Gayer, T, Phillips, D., & Dawson, B. (2005).
Early, D.M., Maxwell, K.L., Burchinal, M., Alva, S., Bender, R.H., Bryant,
D., et al. (2007). Teachers’ education, classroom quality, and young
children’s academic skills: Results from seven studies of preschool programs. Child Development, 78(2), 558-580.
49 NICHD Early Child Care Research Network (1999). Child outcomes
when child care center classes meet recommended standards for
quality. American Journal of Public Health, 89, 1072-1077.
50 Zill, N., Resnick, G., Sorongon, A., Kim, K., O’Donnell, K., McKey, R.H., et
al. (2003). Head Start FACES 2000: A whole-child perspective on program
performance. Fourth Progress Report. Prepared for the Administration for
Children and Families.
51 McCartney, K., & Phillips, D. (Eds.). (2006).
NICHD Early Child Care Research Network (2000a). The relation of
child care to cognitive and language development. Child Development, 71, 960-980.
Snow, C.E., Burns, M.B., & Griffin, P. (Eds.). (1998). Preventing reading difficulties in young children. Washington, DC: National Academy Press.
52 NICHD Early Child Care Research Network. (1996). Characteristics
of infant child care: Factors contributing to positive caregiving. Early
Childhood Research Quarterly, 11, 269-306.
NICHD Early Child Care Research Network. (2000b). Characteristics and
quality of child care for toddlers and preschoolers. Applied Developmental Science, 4, 116-135.
53 Hill, J.L., Brooks-Gunn, J., & Waldfogel, J. (2003). Sustained effects of
high participation in an early intervention for low-birthweight premature
infants. Developmental Psychology, 39(4), 730-744.
54 McCartney, K., Dearing, E., Taylor, B., & Bub, K. (in press). Quality child
care supports the achievement of low-income children: direct and indirect pathways through caregiving and the home environment. Applied
Developmental Science.
Votruba-Drzal, E., Coley, R.L., & Chase-Lansdale, P.L (2004). Child care
and low-income children’s development: Direct and moderated effects. Child Development, 751, 296-312.
55 NICHD Early Child Care Research Network. (1996).
56 NICHD Early Child Care Research Network. (2000b).
57 Consumer Product Safety Commission. (1999). Safety hazards in child
care settings. Washington, DC: U.S. Consumer Product Safety Commission.
58 NICHD Early Child Care Research Network. (1999).
American Academy of Pediatrics, American Public Health Association,
and National Resource Center for Health and Safety in Child Care and
Early Education. (2002). Caring for our children: National health and
safety performance standards: Guidelines for out-of-home child care
programs (2nd ed.). Elk Grove Village, IL: American Academy of Pediatrics and Washington, DC: American Public Health Association.
59 U.S. General Accounting Agency (2002). Child care: States have
undertaken a variety of quality improvement initiatives, but more evaluations of effectiveness are needed. Washington: Government Printing
Office. (GAO-02-897).
60 Campbell, N., Appelbaum, J, Martinson, K., & Martin, E. (2000). Be all
that we can be: Lessons from the military for improving our nation’s
child care system. Washington, DC: National Women’s Law Center.
61 Department of Defense Child Development Program Annual Report.
(2006).
www.developingchild.harvard.edu 62 National Association for the Education of Young Children. (2007). Summary of NAEYC-accredited programs for young children. Retrieved
June 26, 2007 from http://www.naeyc.org/academy/web_ready/
summary/center_summary.asp.
63 NICHD Early Child Care Research Network. (2003). Does amount of
time spent in child care predict socioemotional adjustment during the
transition to kindergarten? Child Development, 74(4), 976-1005.
64 St. Pierre, R.G., Layzer, J.I., & Barnes, H.V. (1995). Two-generation program: Design, cost, and short-term effectiveness. The Future of Children,
5(3), 76-93.
Yoshikawa, H. (1994). Prevention as cumulative protection: Effects of
early family support and education on chronic delinquency and its
risks. Psychological Bulletin, 115, 28-54.
65 Schweinhart, L.J., Montie, J., Xiang, Z., Barnett, W.S., Belfield, C.R., &
Nores, M. (2005). Lifetime effects: The High/Scope Perry Preschool study
through age 40. Ypsilanti, MI: High/Scope Press.
Karoly, L.A., Kilburn, M.R., & Cannon, J.S. (2005).
66 Webster-Stratton, C., Reid, J., & Hammond, M. (2001). Preventing
conduct problems in Head Start children: A parent and teacher training partnership in Head Start. Journal of Clinical Child Psychology, 30,
283-302.
67 U.S. Department of Health and Human Services, Administration for
Children and Families. (2005). Head Start impact study: First year findings. Washington, DC: U.S. Administration for Children and Families.
68 Ludwig, J., & Phillips, D.A. (2007). The benefits and costs of Head Start.
Manuscript under review.
69 Love, J. M., et al. (2005).
70 Administration for Children and Families. (2002). Making a difference in
the lives of infants and toddlers and their families: The impacts of Early
Head Start. Washington, DC: U.S. Department of Health and Human
Services.
71 Brooks-Gunn, et al. (1994).
72 St. Pierre, R.G., Layzer, J.I., Goodson, B., & Bernstein, L. (1997). National
impact evaluation of the Comprehensive Child Development Program:
Final report. Cambridge, MA: Abt Associates.
73 St. Pierre, R.G., & Layzer, J.I. (1999). Using home visits for multiple purposes: The Comprehensive Child Development Program. The Future of
Children, 9-1, 134-151.
74 Gilliam, W.S., Ripple, C.H., Zigler, E.F., & Leiter, V. (2000). Evaluating
child and family demonstration initiatives: Lessons from the Comprehensive Child Development Program. Early Childhood Research Quarterly, 15, 41-45.
75 Olds, D. (2007). Programs for parents of infants and toddlers: Recent
evidence from randomized trials. Journal of Child Psychology and Psychiatry, 48(3/4), 355-391.
76 Ialongo, N.S., Rogosch, F.A., Cicchetti, D., Toth, S.L., Buckley, J., Petras,
H., et al. (2006). A developmental psychopathology approach to the
prevention of mental disorders. In D. Cicchetti & D. Cohen (Eds.), Handbook of developmental psychopathology (2nd ed.) (pp. 9068-1018).
New York: Wiley.
Sweet, M.A., & Appelbaum, M.I. (2004).
77 Hernandez, D.J., Denton, N.A., & Macartney S.E. (2007). Demographic
trends and the transition years. In R.C. Pianta, M.J. Cox, & K.L. Snow
(Eds.), School readiness and the transition to kindergarten in the era of
accountability (pp. 217-281). Baltimore: Brookes.
78 Gilliam, W., & Shahar, G. (2004). Prekindergarten expulsion and suspension: Rates and predictors in one state. Infants and Young Children,
19, 228-245.
79 Zito, J.M., Safer, D.J., dosReis, S., Gardner, J.F., Boles, M., & Lynch, F.
(2000). Trends
�������������������������������������������������������������
in the prescribing of psychotropic medications to preschoolers. Journal of the American Medical Association, 283(8),
1025-1030.
80 Mian, A. I. (2005). Depression in pregnancy and the postpartum period:
Balancing adverse effects of untreated illness with treatment risks. Journal of Psychiatric Practice, 11(6), 389-396.
31
O’Hara, M., & Swain, A. (1996). Rates and risk of postpartum depression: A meta-analysis. International Review of Psychiatry, 8, 37-54.
81 Shonkoff, J., & Meisels, S. (Eds.). (2000). Handbook of early childhood
intervention (2nd ed.). New York: Cambridge University Press.
82 U.S. Census Bureau. (2006). Poverty thresholds 2005. Retreived July
18, 2007, from http://www.census.gov/hhes/www/poverty/threshld/
thresh05.html
83 Holzer, H., Whitmore-Schanzenbach, D., Duncan, G., & Ludwig, J.
(2007). The economic costs of poverty in the United States: Subsequent
effects of children growing up poor. Center for American Progress,
Washington, DC.
84 Becker, G.S. (1981). A treatise on the family, Cambridge MA: Harvard
University Press.
85 ���������������������������������������������������������������������
Zahn-Waxler, C., Duggal, S., & Gruber, R. (2002). Parental
������������������
psychopathology in M.H. Bornstein (Ed.), Handbook of parenting (2nd ed.). New
Jersey: Erlbaum.
86 Duncan, G., & Brooks-Gunn, J. (Eds.). (1997). Consequences of growing up poor. New York: Russell Sage Foundation.
Mayer, S.E. (1997). What money can’t buy: Family income and children’s life chances. Cambridge, MA: Harvard University Press.
87 Bronfenbrenner, U., & Morris, P. (1998). The ecology of developmental
processes in R.M. Lerner (Ed.), Theoretical Models of Human Development, Handbook of Child Psychology (5th Ed., Vol. 1) (pp. 993-1028).
New York: Wiley.
Duncan, G., & Brooks-Gunn, J. (Eds.). (1997).
88 Morris. P., Duncan G., & Clark-Kauffman, E. (2006). Child well-being in
an era of welfare reform: The sensitivity of transition in development to
policy change. Developmental Psychology, 41(6), 919-932.
89 Dahl, G., & Lochner, L. (2005). The impact of family income on child
achievement. NBER Working paper No. 11279. Cambridge, MA, National Bureau of Economic Research.
90 Han, W., & Waldfogel, J. (2003). Parental leave: The impact of recent
legislation on parents’ leave taking. Demography, 40, 191-200.
Ruhm, C.J. (1997). Policy watch: The Family and Medical Leave Act.
Journal of Economic Perspectives, 11, 175-186.
91 Galtry, J., & Callister, P. (2005). Assessing the optimal length of parental
leave for child and parental well-being: How can research inform
policy? Journal of Family Issues, 26, 219-246.
92 Waldfogel, J. (2006). Early childhood policy: A comparative perspective. In K. McCartney & D. Phillips (Eds.), The handbook of early childhood development (pp. 576-594). Malden, MA: Blackwell Publishers.
93 Chatterji, P., & Markowitz, S. (2004). Does the length of maternity leave
affect maternal health? NBER Working Paper No. 10206. Cambridge,
MA: National Bureau of Economic Research.
94 Ruhm, C. (2000). Parental leave and child health. Journal of Health
Economics, 19(6), 931-960.
Tanaka, S. (2005). Parental leave and child health across OECD countries. Economic Journal, 115, F7-F28.
95 Ruhm, 2000.
Tanaka, 2005.
96 Berger, L., Hill, J., & Waldfogel, J. (2005). Maternity leave, early maternal employment, and child outcomes in the US. The Economic Journal,
115, F29-F47.
97 Smolensky, E., & Gootman, J.A. (Eds.). (2003). Working families and
growing kids: Caring for children and adolescents. Washington, DC:
National Academies Press.
98 Shonkoff, J., & Phillips, D. (Eds.). (2000).
99 Currie, J. (2005). When do we know what we think we know? Determining causality. In M. Bianchi, L. Casper, & R.S. King (Eds.), Work, family, health and wellbeing (pp. 279-296). New Jersey: Erlbaum.
Baum, C.L. (2003). Does early maternal employment harm child development? An analysis of the potential benefits of leave-taking. Journal
of Labor Economics, 21, 409-448.
ployment and child development: A fresh look using newer methods.
Developmental Psychology, 41, 833-850.
Ruhm, C. (2004). Parental employment and child cognitive development. Journal of Human Resources, 39, 155-192.
Brooks-Gunn, J. Han, W., & Waldfogel, J. (2002). Maternal employment
and child cognitive outcomes in the first three years of life: The NICHD
Study of Early Child Care. Child Development, 73, 1052-1072.
100 Brooks-Gunn, J., Han, W., & Waldfogel, J. (2002).
101 Clark, R., Hyde, J.S., Essex, M., & Klein, M.H. (1997). Length of maternity leave and quality of mother-infant interactions. Child Development,
68, 364-383.
Berger, L., Hill, J., & Waldfogel, J. (2005).
Galtry, J., & Callister, P. (2005).
102 Brooks-Gunn, J., Han, W., & Waldfogel, J. (2002).
103 Currie, J. (2005).
Baum, C. L. (2003).
Ruhm, C. (2004).
104 Burbacher, T., & Grant, K. (2006). Neurodevelopmental effects of alcohol. In P. Davidson, G. Myers, & B. Weiss (Eds.), Neurotoxicity and developmental disabilities. San Diego, CA: Elsevier Academic Press.
Costa, L.G., Aschner. M., Vitalone, A., Syversen, T., & Soldin O.P. (2004).
Developmental neuropathology of environmental agents. Annual Review of Pharmacology and Toxicology, 44, 87-110.
Welch-Carre, E. (2005). The neurodevelopmental consequences of prenatal alcohol exposure. Advances in Neonatal Care, 5(4), 217-229.
105 National Scientific Council on the Developing Child. (2006).
106 U.S. Environmental Protection Agency (2003). America’s children
and the environment: Measures of contaminants, body burdens, and
illnesses. Washington, DC: National Service Center for Environmental
Publications.
107 Rice, G., & Hammit, J. K. (2005). Economic valuation of human health
benefits of controlling mercury emissions from U.S. Prepared by Harvard
Center for Risk Analysis for NESCAUM, USA, February 2005.
U.S. Environmental Protection Agency (1997). Mercury study report to
Congress. Washington, DC: EPA/600/P-94/002Aa.
U.S. Environmental Protection Agency. (2003).
108 Landrigan, P., Schecter, C.B., Lipton, J.M., Fahs, M.C., & Schwartz,
J. (2002) Environmental pollutants and disease in American children:
estimates of morbidity, mortality, and costs for lead poisoning, asthma,
cancer, and developmental disabilities. Environmental Health Perspectives, 110(7), 721-728.
109 National Conference of State Legislatures. (2004). Children’s health
and environmental fact sheet: Developmental disabilities. Denver, CO.
110 Shonkoff, J., & Phillips, D., (Eds.). (2000).
111 Shonkoff, J., & Phillips, D., (Eds.). (2000).
112 Cohen, J. (1988). Statistical power analysis for the behavioral sciences (2nd ed.). New Jersey: Lawrence Erlbaum.
113 Gramlich, E. (1990). A guide to cost-benefit analysis. Englewood Cliffs,
NJ: Prentice-Hall.
Levin, H. (1983). Cost effectiveness: A primer. Beverly Hills, CA: Sage.
114 Karoly, L.A., Kilburn, M.R., & Cannon, J.S. (2005).
Aos, S., et al. (2004).
115 Rolnick, A., & Grunewald, R. (2003). Early childhood development:
Economic development with a high public return. The Region, 17(Supplement 9), 6-12.
116 Card, D. (1999). The causal effect of education on earnings. In O.
Ashenfelter & D. Card (Eds.), Handbook of Labor Economics (1st ed.).
(pp. 1801-1863). New York: Elsevier.
117 Aos, S., et al. (2004).
118 Aos, S., et al. (2004).
Hill, J., Waldfogel, J., Brooks-Gunn, J., & Han, W. (2005). Maternal em-
32
www.developingchild.harvard.edu
About the Authors
The work for this paper began in 1998 with the establishment of a blue ribbon committee by the Board on Children,
Youth, and Families at the Institute of Medicine and National Research Council, which produced a report in 2000
entitled From Neurons to Neighborhoods: The Science of Early Childhood Development. Subsequent to the publication of this widely acclaimed volume, a working group of distinguished scientists and scholars was convened
under the auspices of the MacArthur Research Network on Early Experience and Brain Development to explore strategies for educating the public about this growing knowledge base. In 2003, individuals from these two
groups merged their commitment to the application of rigorous science to social policy and established the National Scientific Council on the Developing Child. More recently, the National Forum on Early Childhood Program Evaluation was created to expand the Council’s focus beyond neuroscience and basic child development
research to include evidence from evaluation studies of intervention effectiveness. In 2006, both the Council
and Forum were incorporated within the newly established Center on the Developing Child at Harvard University, which has sponsored the development of this document. The final product combines the neuroscience
expertise of the Council, the program evaluation expertise of the Forum, and their shared knowledge of research
in child development and economics.
Acknowledgments
On April 19, 2007, a group of distinguished researchers and policy analysts was convened to provide peer review of an earlier draft of this paper, focusing on the accuracy and rigor of its scientific content. Comments
were received from Steven Barnett, Jeanne Brooks-Gunn, Ron Haskins, Jerome Kagan, Lynn Karoly, Joan Lombardi, John Love, Bruce McEwen, David Olds, Craig Ramey, Isabel Sawhill, Ruby Takanishi, Nicholas Zill,
and Martha Zaslow. On April 20, 2007, a diverse group of policymakers, advocates, and civic leaders was convened to assess the utility of the document for non-scientists who make decisions about investments in young
children. Comments were received from Bernest Cain, Shannon Christian, Steffanie Clothier, Sarah Daily, Susan DeVenny, Steven Dow, Ruth Friedman, Naomi Goldstein, Laura Beth Hebbler, Graciela Italiano-Thomas,
Charles Kolb, Anna Lovejoy, Tammy Mann, Matthew Melmed, Harriet Meyer, Ed Olson, Dan Pedersen, Elliot
Regenstein, Roberto Rodriguez, Ann Segal, Albert Wat, Sarah Watson, and Dan Wuori. Both groups provided
constructive feedback and helpful suggestions that have resulted in a strengthened final document. Finally, we
­gratefully acknowledge comments provided by the Legislative Working Group, a partnership of the National
Conference of State Legislatures and the National Scientific Council on the Developing Child, particularly Rep.
Elizabeth Coulson (IL), Sen. Wes Hayes (SC), Rep. Ruth Kagi (WA), and Rep. Steven Kestell (WI).
Funding Support for the Council and Forum
The Buffett Early Childhood Fund
The Pierre and Pamela Omidyar Fund
The John D. and Catherine T. MacArthur Foundation
The McCormick Tribune Foundation
The Johnson & Johnson Pediatric Institute
An Anonymous Donor
Please note: The content of this paper is the sole responsibility of the authors and does not necessarily represent the opinions of the reviewers or the funders.
www.developingchild.harvard.edu 33
Selected Background Readings
From the National Academy of Sciences
National Research Council and Institute of Medicine: From Neurons to Neighborhoods: The Science of
Early Childhood Development. Committee on Integrating the Science of Early Childhood Development,
Shonkoff J., Phillips D. (eds.). Board on Children, Youth, and Families, Commission on Behavioral and
Social Sciences and Education. Washington, DC, National Academy Press. 2000.
From the National Scientific Council
on the Developing Child
The Science of Early Childhood Development. (2007) National Scientific Council on the Developing
Child. http://developingchild.net/pubs/persp/pdf/Science_Early_Childhood_Development.pdf
Knudsen, E., Heckman, J., Cameron, J., Shonkoff, J.: “Economic, Neurobiological and Behavioral
­Perspectives on Building America’s Future Workforce.” Proceedings of the National Academy of Sciences
2006; 103: 10155-10162.
Young Children Develop in an Environment of Relationships. (2004)
National Scientific Council on the Developing Child, Working Paper No.1
http://developingchild.net/pubs/wp-abstracts/wp1.html
Children’s Emotional Development is Built into the Architecture of their Brain. (2004)
National Scientific Council on the Developing Child, Working Paper No. 2
http://developingchild.net/pubs/wp-abstracts/wp2.html
Excessive Stress Disrupts the Architecture of the Developing Brain. (2005)
National Scientific Council on the Developing Child, Working Paper No. 3
http://developingchild.net/pubs/wp-abstracts/wp3.html
Early Exposure to Toxic Substances Damages Brain Architecture. (2006)
National Scientific Council on the Developing Child, Working Paper No. 4
http://developingchild.net/pubs/wp-abstracts/wp4.html
50 Church St., 4th Floor, Cambridge, MA 02138 • 617-496-2070 • www.developingchild.harvard.edu
Download

Naučno zasnovani okvir za politike ranog razvoja