ODLAGANJE ČVRSTOG KOMUNALNOG OTPADA I REKULTIVACIJA
DEPONIJE BALABAN-ZVEČAN
dr Ljubinko Savić, red.prof. FTN Kosovska Mitrovica, [email protected]
dr Ljiljana Savic, docent,FTN Kosovska Mitrovica, [email protected]
dr Slavko Branković, docent PMF-Kosovska Mitrovica, [email protected]
Ovaj rad je realizovan u okviru projekta“ Istraživanje klimatskih promena na životnu
sredinu: Praćenje uticaja, adaptacija i ublažavanje“ (43007) koji finansira Ministarstvo za
prosvetu i nauku Republike Srbije u okviru programa Integrisanih i interdisciplinarnih
istraživanja za period od 2011-2014.
Apstrakt
Otpad kao nešto „suvišno, nepotrebno ili neki ostatak" javlja se još od vremena nastanka
čoveka, odnosno početnog zadovoljavanja čovekovih potreba. Pošto je čovek u vreme svog
nastanka imao potrebu uglavnom samo za hranom tako je i otpad koji ga je okruživao bio samo
biorazgradljiv (ostaci životinja, ostaci biljaka...). Vremenom čovek se sve više razvijao i kao
socijalno i kao tehničko biće, pa se tako i otpad oko njega menjao po sadržaju i količini.
Udruživanjem prvo u manja, a kasnije i veća naselja uz postepeni tehnički napredak
čoveku već počinje da smeta sopstveni otpad i počinje da se suočava sa posledicama svog
otpada. To se u početku odnosilo uglavnom na biorazgradljivi otpad gde je čovek doživeo prve
bolesti kao posledicu gomilanja otpada oko sebe. Vremenom uporedo sa povećanjem
biorazgradljivog otpada povećava se i količina „tzv. čvrstog otpada". To je naročito bilo
primetno u doba velike industrijalizacije čovečanstva gde su se za vrlo kratko vreme formirali
čitavi gradovi sa stanovništvom koje je sa sela dolazilo u grad u potrazi za poslom.
Tada se već formira „potrošačko" društvo čime se naglo povećava količina čvrstog
otpada po glavi stanovnika (odnosno po porodici) a dolazi i do velikog industrijskog zagađenja
životne sredine čvrstim otpadom. To se u početku ogledalo kroz porodicu, kroz „potrošnju",
pakovanje hrane, pića, potrebu za garderobom, obućom, potrebu za nameštajem, a industrijsko
zagađenje čvrstim otpadom je počinjalo još od početka eksploatacije mineralnih sirovina preko
separiranja željene sirovine pa sve do dobijanja produkata nekog proizvodnog procesa.
U ovom radu biće prikazan način odlaganja čvrstog komunalnog otpada i rekultivacija
na deponiji Balaban –Zvečan.
Ključne reči: komunalni otpad, odlaganje, deponovanje, rekultivacija
UVOD
Dugo je ljudsko društvo „bežalo" od rešavanja problema otpada. Problem je rešavan
individualno (odlagan je tamo gde ima slobodnog mesta), kako za lični, porodični otpad (koji je
prerastao u komunalni otpad), tako i za industrijski otpad. Poznato je u istoriji (krajem XIX veka)
nekoliko slučajeva da je usled neregulisanog otpada doveden u pitanje opstanak čoveka u nekom
području koje je na primer zavisilo od upotrebe rečne vode koju je ugrožavao što komunalni, što
industrijski otpad (pojava zaraze i trovanje).
Danas čovek kao svesno biće sve više postaje svestan uticaja otpada na samog sebe i na
čitavo svoje okruženje tako da kroz razne oblike organizovanja (naselja, grad, regije) počinje da
primenjuje niz mera i postupaka prvo na smanjenju otpada a zatim na njegovom što bezbednijem
regulisanju. Čovek danas „proizvodi“ otpade na koje može uticati pojedinac ili grupa ljudi kroz
neko organizovanje, a proizvodi i „takve“ da njihovo što manje štetno rukovanje zahteva
udruživanje znanja i sredstava jedne a često i više država (nuklearni, radioaktivni otpad).
Sa višim stepenom organizovanja čoveka i društva uopšte (nastanak organizovanih naselja,
gradova, regija), sazrevaju uslovi socijalni, higijenski, urbanistički, ekonomski, prostorni do se
mora prevazići individualni način odlaganja otpada po principu „gde ima mesto pored puta tu ga
odloži“. To sazrevanje uslova moralo je da prati i reakcija „države“ kao organa koji donosi propise
i stara se o njihovoj primeni.
Iako živimo u XXI veku svedoci smo da je oblast upravljanja otpadom još uvek nedovoljno
primenjiva na terenu pre svega zbog svesti ljudi. Takođe smo svedoci da je problem upravljanja
otpadom (naročito reciklaža i odlaganje) izdignut na najviši nivo države preko formiranja
odgovarajućeg ministarstva i donošenja propisa koji su u skladu sa propisima EU tako da nam to
d aje nad u i optimizam d a ćemo se k ao dru štvo k retati u pravcu smanjenja količine otpada,
prikupljanja, reciklaže i što bezbednijeg načina odlaganja.
NEGATIVNI UTICAJ NEPRAVILNOG DEPONOVANJA ČVRSTOG OTPADA NA
ŽIVOTNU SREDINU
Racionalno upravljanje čvrstim otpadom danas predstavlja jedan od ključnih segmenata
strategije održivog razvoja pod kojom se podrazumeva zadovoljavanje potreba sadašnjih
generacija, bez dovođenja u pitanje opstanka i kvaliteta življenja budućih. Razvijene zemlje sveta
strategiju upravljanja čvrstim otpadom zasnivaju na hijerarhiji, koja, kao što je već navedeno,
podrazumeva: izbegavanje nastajanja otpada, minimizaciju količine nastalog otpada, reciklažu
otpada, adekvatan tretman (obično uz dobijanje energije ili korisnih nusproizvoda) i kontrolisano
odlaganje, odnosno deponovanje (ponekad uz iskorišćenje izdvojenog metana).
Poslednji funkcionalni element u sistemu za upravljanje čvrstim otpadom je dispozicija ili
odlaganje. Deponija za odlaganje otpada predstavlja krajnje odredište svih nastalih čvrstih
otpadaka, bilo da su oni komunalnog porekla, sakupljeni i prevezeni direktno na deponiju, bilo
da je to mulj iz komunalnih industrijskih postrojenja za preradu otpadnih voda, pepeo i šljaka iz
postrojenja za spaljivanje, zaostao kompost ili neke druge materije preostale iz postrojenja za
preradu čvrstih otpadnih materija koje više nemaju upotrebnu vrednost.
Problem konačnog odlaganja komunalnog čvrstog otpada danas se isključivo rešava
njegovim sanitarnim deponovanjem. Savremena sanitarna deponija predstavlja inženjersko
postrojenje, gde se vrši konačno odlaganje i transformacija otpada njegovim ukopavanjem u
zemlju ili odlaganjem na površini na takav način i pod takvim uslovima da se u najvećoj mogućoj
meri eliminišu svi negativni uticaji otpada na životnu sredinu u smislu zagađenja vazduha,
prirodnih vodnih resursa i zemljišta (slika 1).
Slika 1. Šematski prikaz negativnih uticaja nepravilnog deponovanja čvrstog
otpada na životnu sredinu [2]
Planiranje, projektovanje i rad deponije uključuju primenu velikog broja naučnih,
inženjerskih i ekonomskih principa. Po konačnom formiranju deponije i po njenom zatvaranju,
zemljište na toj lokaciji može se koristiti za različite namene, kao sto je izgradnja terena za sport i
rekreaciju, kamp naselja, parkirališta, strelišta, čime se u suštini ostvaruje njegova rekultivacija i
revitalizacija.
Planiranje i izgradnja sanitarnih deponija predstavlja samo jedan deo u kompleksnom
procesu upravljanja čvrstim otpadnim materijama koji obuhvata tretiranje otpadaka od nastanka,
preko minimizacije količina, selekcije, reciklaže, prikupljanja, transporta i odlaganja, do
rekultivacije deponija i privođenja tog prostora novoj nameni. Međutim, iako je izgradnja
sanitarnih deponija samo deo šireg procesa upravljanja čvrstim otpadom, ovu aktivnost
karakteriše veoma složena i dugotrajna procedura.
METODE DEPONOVANJA ČVRSTOG OTPADA
Osnovne metode za deponovanje mešanog čvrstog otpada su:
• površinski metod,
• iskopavanje ćelije (metod rova) i
• metod kanjona (slika 2).
Slika 2. Metode deponovanja čvrstog otpada [2]
Kod visokog nivoa podzemnih voda jedini moguć način deponovanja je površinski.
Priprema mesta za deponovanje uključuje izradu podloge i sistema za kontrolu procednih voda.
Prekrivni materijal se dovozi sa odgovarajuće lokacije. Kao što je već napomenuto, na mestima
gde je materijal za prekrivku ograničen može se koristiti kompost proizveden od dvorišnog
otpada. Druge tehnike koje se koriste uključuju upotrebu privremene prekrivke, kao što je
zemljište ili geomembrana. Zemljište i geomembrana, koje se privremeno nanose preko
kompletirane ćelije, mogu se ukloniti pre nego što počne nanošenje sledećeg lifta.
Iskopavanje ćelije (metod rova) - Ćeliju čini na deponiju odložen i sabijen čvrsti otpad
koji se nanosi tokom jednog operativnog perioda, obično jednog dana i dnevna prekrivka
(prekrivni sloj). Dnevna prekrivka se sastoji od sloja prirodnog zemljišta debljine od 15 do 25 cm
ili alternativnog materijala kao što je kompost; ona se nanosi na radno čelo deponije na kraju
operativnog (radnog) perioda.
Slika 3. Presek kroz telo deponije: 1 - podloga, 2 - visina sloja (lifta), 3 - visina prekrivnog materijala,
4 - završni prekrivni sloj, 5 - sekcija, 6 - radno čelo [1]
Namena prekrivke je da spreči odnošenje otpadnog materijala, razvoj glodara i insekata i
da spreči, odnosno kontroliše prodor vode u deponiju. Ovaj metod je idealan za oblasti gde se
potrebna količina materijala za prekrivku obezbeđuje iskopavanjem do određene dubine i gde
nivo podzemnih voda nije blizu površine. Obično se čvrsti otpad odlaže u ćelije ili rovove koji su
prethodno iskopani. Iskopano zemljište se koristi kao dnevna i krajnja prekrivka. Ovakve ćelije
ili rovovi se pripremaju tako što se kao podloga stavlja geosintetička membrana ili malo
propustljiva glina ili kombinacija oba materijala, da bi se ograničilo kretanje gasova i voda.
Iskopane ćelije su obično oblika kvadrata, dužine i širine oko 300 m, sa nagibom kosina od 1,5:1
do 2:1. Dužina rovova varira od 20 do 300 m, dubina je od 1 do 3 m, a širina od 4,5 do 15 m. Uz
pojam ćelija vezan je i pojam lift, tako da je lift kompletan sloj ćelija nanet preko radne površine
deponije. Obično se deponija sastoji od serije liftova (slika 3). Terasa (zaravnjenje) obično se
izvodi kada je visina deponije od 1,5 do 2,2 m. Koristi se da bi se obezbedio stabilan nagib
deponije, za postavljanje površinskih drenažnih kanala i za lociranje cevi za deponijski gas.
Poslednji lift uključuje i krajnji prekrivni sloj koji se nanosi na celoj površini deponije kada
deponovanje prestaje na datoj lokaciji. Ovaj sloj se obično sastoji od više slojeva zemljišta i/ili
od geomembranskog materijala čija je namena da obezbedi drenažu sa površine, spreči
prodiranje vode u deponiju i predstavlja podlogu za rast vegetacije.
Metod kanjona ili depresije varira sa geometrijom mesta, karakteristikama
prekrivnog materijala, hidrologijom i geologijom mesta, tipom procednih voda i sistemom za
kontrolu gasova, kao i mogućim pristupom lokaciji.
Kontrola površinskih voda je često kritičan faktor u razvoju kanjona/depresije. Obično
punjenje za svaki lift počinje na samom kraju kanjona. Formira se više liftova i metod je sličan
površinskom. Ako je dno kanjona ravno i moguće je iskopavanje, početno deponovanje može se
izvršiti sa rovovskim metodom tako što se kopanjem dna napravi rov.
Da bi se ova metoda uspešno primenjivala neophodno je obezbediti adekvatan materijal
za prekrivanje individualnih liftova kako se kompletiraju i obezbediti krajnju prekrivku (kada je
dostignuta projektovana visina). Prekrivni materijal se iskopava iz zidova kanjona ili dna pre
nego što se uredi podloga. Takođe se kao prekrivka može koristiti kompost, dobijen iz, na
primer, dvorišnog otpada.
NANOŠENJE OTPADA
Kada je pripremljeno mesto za deponovanje, sledeći korak je nanošenje materijala. Otpad
se nanosi u ćelije počinjući duž radnog čela, nastavljajući napred i odozgo od čela. Naneti otpad
se vozilima za transport i sakupljanje širi u slojeve visine od 40 do 50 cm i kompaktira. Obično
je visina ćelije od 2,0 do 3,6 m, a obično iznosi 2,5 m. Radno čelo je površina deponije gde se
čvrsti otpad istovara, nanosi i kompaktira za vreme radnog perioda (slika 4).
Slika 4. Nanošenje čvrstog otpada na deponiji [2]
Dužina radnog čela varira od uslova i veličine operacije. Širina ćelije varira od 3 do 12,5
m, u zavisnosti od projekta i kapaciteta deponije. Sva izložena čela deponije se prekrivaju
tankim slojem zemlje (15 do 34 cm, obično 15 cm) ili nekim drugim pogodnim materijalom
na kraju svakog radnog perioda, sl.5.
Slika 5. Ravnanje i zbijanje otpadaka buldožerom i kompaktorom: 1 - sloj otpadaka, 2 - buldožer, 3 kompaktor, 4 - otpad, 5 - radno čelo, 6 - prekrivni sloj [1]
Na deponiji Balaban nanošenje otpada po visini je predviđeno u III faze s tim da bi prva
počela sa izravnavanjem dna deponije sa otpadom. Horizontalno gledano odlaganje se vrši po
ćelijama različitog oblika, sl. 6. U toku odlaganja je predviđeno prekrivanje svake faze otpada
inertnim materijalom, sl. 7. Takođe je predviđeno (zavisno od faze odlaganja i položaja ćelije)
premeštanje pristupnih puteva na samoj deponiji, gde se i zemljana brana koristi kao pristupni
put, sl. 8, i konstantna upotreba kompaktora za sabijanje otpada, sl 9.
Slika 6. Deo ćelije koja treba da se zapuni
Slika 7. Odlaganje otpada sa dnevnim
prekrivanjem inertnim materijalom
Slika 8. Pristupni put na samoj deponiji
Slika 9. Element za kompaktiranje otpada
REKULTIVACIJA SANITARNE DEPONIJE
Rekultivacija je zakonom obavezan postupak završnog uređenja deponije komunalnog
otpada, prema Pravilniku o kriterijumima za određivanje lokacije i uredenju deponija otpadnih
materijala. Postupak rekultivacije je složene prirode i ima za krajnji cilj obnovu funkcionalne
vrednosti određene površine koja je pretrpela specifična negativna tehnogena dejstva. Obnova
degradirane površine izvodi se po savremenim ekološkim načelima, gde treba definisati skup
efikasnih mera koje će sprečiti eventualno zagađenje životne sredine u okruženju smetlišta u
njenoj eksploatacionoj fazi, pri čemu ovako planski urađena površina postaje i estetski
prihvatljiva.
Rekultivacija podrazumeva nanošenje novog sloja preko deponovanog materijala
zaštićenog finalnom inertnom prekrivkom, što predstavlja njenu „tehničku fazu", i zatim
zasnivanje vegetacionog pokrivača što čini „biološku fazu". Ovim se sprečava erozija finalne
prekrivke i deponovanog materijala pod dejstvom atmosferskih ili antropogenih uticaja što bi
dovelo do nekontrolisanog rasturanja otpada i zagađenja životne sredine.
Pošto je svrha rekultivacije da se na degradiranim površinama sanitarne deponije
„uspostavi“ biljni i životinjski svet za tehničku rekultivaciju (po pitanju izbora vrste i sastava
zemljišta), a naročito za biološku (izbor kulture za zasad) neophodno je konsultovati stručnjake
iz oblasti biologije, poljoprivrede i šumarstva.
Kod projektovanja i izrade završne prekrivke razmatraju se sledeći elementi:
• izgled,
• krajnju propustljivost,
• nagib površine,
• izgled pejzaža,
• metode popravljanja ukoliko dođe do sleganja i
• stabilnost pri statičkim i dinamičkim opterećenjima.
O rekultivaciji deponije se mora razmišljati još pri izradi dokumentacije za deponiju kako
bi se neke stvari u početku gradnje namenski odradile u zavisnosti od mikrookruženja deponije i
buduće namene prostora deponije. Ali pošto u realnom životu često odstupamo zbog raznih
faktora od početnih zamisli dešava se da se posle popune deponije u hodu razmišlja o
rekultivaciji deponije tj.budućoj nameni njene površine.
Veoma je važno da se na rekultivaciji deponije „ne štedi“ što je čest slučaj jer sa loše
urađenom rekultivacijom:
• nismo dovoljno bezbedno osigurali zadnji sloj otpada;
• nismo dovoljno obezbedili okolinu od štetnih uticaja deponije na sredinu;
• nismo dovoljno uticali na svest građana prema otpadu odnosno nismo doprineli
pozitivnom stavu građana prema budućoj lokaciji za deponiju (često je baš negativan
stav građana problem za odabir lokacije).
ZAKLJUČAK
Generalno gledano ljudsko društvo je počelo ozbiljnije da sagledava i aktivno traži
rešenja za smanjenje zagađenja životne sredine, tek nedavno (pre 15 – 20 god.) U početku se to
gledalo kroz donošenje nekih dokumenata globalnog značaja, a tek kasnije se radilo na konkretnim
rešenjima.
Iz navedenog rada vidi se da se sada u svetu a i kod nas izgrađuju deponije solidnog
inženjersko - tehničkog nivoa. Realno je da će u bliskoj budućnosti doći do višeg tehničkog nivoa na
deponijama kako u samoj izradi tako i u eksploataciji. Uređene sanitarne deponije kao mesto
odlaganja otpada imaju budućnost i očekuje se da će u toj oblasti doći do novih tehničkih rešenja.
Vremenom će i kod nas doći do izgradnje deponija većeg obima gde će veliki deo otpada zbog svog
sastava služiti i kao energetsko postrojenje. U budućnosti ima prostora za nova tehnička rešenja u
oblasti smanjenja otpada na gotovim proizvodima, u oblasti reciklaže i u oblasti odlaganja otpada
Literatura
[1] Marijana R. Ilić, Saša R. Miletić, Osnov i up rav ljan ja čvrstim otp adom, In stitut za
ispitivanja materijala, Beograd, 1998.
[2] Mirjana Ristić, Milovan Vuković, Upravljanje čvrstim otpadom, tehnički fakultet u
Boru, Bor 2006
[3] Pravilnik o kriterijumima za određivanje lokacije i uređenja deponija otpadnih
materijala, Službeni glasnik RS br. 54/92
[4] Projektna dokumentacija deponije “Balaban”
Download

odlaganje čvrstog komunalnog otpada i rekultivacija