JУБИЛЕЈИ ДОЛАЗЕ
45 година самосталности Гимназије!
50 година постојања — идуће године!
Гимназијско образовање и васпитање у општини Лебане има пола века дугу
традицију. Настало је као природна потреба овог дела југа Србије (субрегиона, ЛебанеМедвеђа-Бојник) за знањем.
Прва генерација ученика Гимназије у Лебану уписана је школске 1963/64. године,
као истурено одељење Гимназије ,,Станимир Вељковић Зеле― из Лесковца. Наставу, и друге
облике образовно-васпитног рада, изводили су, највећим делом, професори из Лесковца. У
прве четири године постојања институција се стабилизовала, ојачао је наставнички
колектив... Руководство Општине Лебане, као и грађани у целини, видели су у Гимназији
установу која има будућност и несебично су је помагали. Нису погрешили.
После четири године постојања као истурено одељење, сада већ далеку, школску
1968/69. годину, Гимназија у Лебану, започела је као самостална институција, са 310
ученика (у 10 одељења) из Лебана, Медвеђе и Бојника. Статусна промена је извршена на
почетку школске године, а правно уређење извршено је уписивањем код Окружног
привредног суда у Нишу, 17. фебруара 1969. године. Регистрована је под називом Гимназија
„Стојан Љубић― у Лебану. Колектив осамостаљене школе сачињавали су: Петар Петровић
(директор) и професори: Јован Стевановић, Тугомир Јовановић, Мирјана Јовановић,
Радивоје Данковић, Стојименка Васиљковић, Томислав Трајковић, Ђорђе Поповски,
Љубомир Живковић, Ненад Кражић, Миодраг Васиљковић, Стојан Пешић, Радомир
Ђорђевић, Драгица Мандић и Звонко Момировић.
До наших дана, кроз школу су прошле многе генерације које су успешно уписивале и
завршавале факултете и раде широм државе и света. Из школских клупа ове установе
поникли су многи доктори наука, магистри и специјалисти у готово свим наукама. Да
поменемо: Милорада Митковића, Петра Митковића, Олгу Миљковић, Радмилу
Жугић, Момчила Павловића, Мићу Станковића, Сашу Гргова, Горана Јовића,
Радославу Матејевић, Југослава Стоиљковића, Сашу Миленковића, Жарка
Танкосића и друге, а најмлађи наши доктори наука су Бојан Марковић (фармацеутске
науке) и Татјана Вукадиновић, удата Ковачевић (медицинске науке). Гимназија је дала и
више магистара наука, лекара, професора, правника, економиста, инжињера. Има и више
професора у Гимназији који су цео радни век провели (или ће провести) у школи чији су
били ђаци.
Уз мало слуха и разумевања у локалној средини, за потребе гимназијског
образовања, резултати могу бити и већи у будућности, с обзиром на оно што постижу
садашњи лебански гимназијалци у учењу и на државним такмичењима, у готово свим
наукама, на свим нивоима, увек са учинком достојним пажње, поштовања и уважавања.
Гимназија данас има 326 ученика (у 12 одељења), 41 професора, а последњих година
има и ученике у ИС Петница, има своје Огледало и свој Театар.
Редакција
2
ОГЛЕДАЛО
Гимназијски магазин
Лебане 2012.
година V
број 5-6.
издавач
Гимназија у Лебану
Лебане
Цара Душана 78
директор
Зоран Б. Младеновић
главни уредник
Душан Благојевић
редакција
Наташа Николић, Светлана Цветковић, Ивана Крстић, Саша
Милановић, Стефан Милосављевић, Душан Стевановић, Александра
Величковић, Младен Младеновић
лектура/коректура
Стефан Милосављевић
насловна страна
Елида Станојевић
прелом текста и припрема за штампу
Милош Стевановић
штампарија
ГРАФОКОЛОР – ЛЕБАНЕ
тираж
500
3
САДРЖАЈ
I ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ
КЊИЖЕВНОСТ, УМЕТНОСТ, ФИЛОЗОФИЈА – ЖИВОТ
Nenad OBRADOVIĆ (Beograd)
SKUPOCENI IZLOZI BESMISLA................................................................................................ 9
Душица ЧУКИЋ (Врање)
ПЕЧОРИН – СУВИШНИ ЈУНАК НАШЕГ ДОБА................................................................ 11
Зорана ОГЊАНОВИЋ (Ниш)
БУЛГАКОВЉЕВ САТАНА КАО ОЛИЧЕЊЕ ТАМНЕ СФЕРЕ АПСОЛУТА....................16
Дубравка СТАНКОВИЋ (Лебане)
УМЕТНОСТ И СТВАРНОСТ ПУТУЈУЋЕГ ПОЗОРИШТА ШОПАЛОВИЋ .................. 23
Биљана ЋИРИЋ (Ниш)
КУЛТ ПРИЈАТЕЉСТВА У ЕСЕЈИМА МИШЕЛА ДЕ МОНТЕЊА И ФРАНСИСА
БЕКОНА ...................................................................................................................................27
Санела ЦОНИЋ (Ниш)
СЛОБОДАН ЏУНИЋ – ДУХ ПИРОТСКОГ КРАЈА .............................................................34
Душица ЧУКИЋ (Врање)
ПРОБЛЕМ НЕОСТВАРЕНЕ ЉУБАВИ У ЧЕХОВЉЕВИМ ДРАМАМА .........................36
Дубравка СТАНКОВИЋ (Лебане)
ЛЕТ КРОЗ ДРАМСКУ МИСАО ................................................................................................40
Мишко ПЕТРОВИЋ (Београд)
ДЕСЕТ ......................................................................................................................................41
Vladimir PETROVIĆ (Beograd)
VELIKA ANICA .............................................................................................................................42
Зоран Б. МЛАДЕНОВИЋ (Лебане)
АПСУРД: СУДБИНА И ПАТЊА, БЕЗДАН И МУЧНИНА...........................................46
Зорана З. МЛЕДЕНОВИЋ (Лебане)
РОЂЕЊЕ ТРАГЕДИЈЕ .........................................................................................................58
Филип ПЕЈИЋ (Лебане)
СМРТИ НЕМА, ИМА САМО СЕОБА ..............................................................................78
Нађа СТАМЕНКОВИЋ (Лебане)
ПРОБЛЕМ ХАМЛЕТОВШТИНЕ У ДРАМИ ХАМЛЕТ .................................................73
Зорана З. МЛАДЕНОВИЋ (Лебане)
ХАМЛЕТ – НЕПРАВЕДНА БОРБА У КОЈОЈ СУРОВА ЈАВА ОДНОСИ ПОБЕДУ
НАД ОНИМ ШТО ЈЕ НЕЖНО И ПЛЕМЕНИТО ...........................................................74
Анђела ЂОРЂЕВИЋ (Лебане)
АНДРИЋЕВИ МОСТОВИ....................................................................................................75
4
Нађа СТАМЕНКОВИЋ (Лебане)
ПРОКЛЕТА АВЛИЈА КАО СИМБОЛ МНОГИХ МОГУЋИХ ЉУДСКИХ
ТАМНИЦА ..............................................................................................................................76
Saša STOJANOVIĆ (Leskovac)
KRAJ REVOLUCIJE ..............................................................................................................77
Јелица ГРЕГАНОВИЋ (Љубљана)
СТУДЕН ...................................................................................................................................85
Ana RADMILOVIĆ (Beograd)
PROFESORKA S ONOG SVETA...........................................................................................87
Драган РАДОВИЋ (Лесковац)
ВАЈАР .......................................................................................................................................91
Страхиња ЂОРЂЕВИЋ (Лебане)
ПУТНИЦА ...............................................................................................................................96
Марија ЦВЕТКОВИЋ (Лебане)
ЋУТИМ, А ПРОГОВОРИЛА БИХ ИСКРЕНО О СВОЈИМ ПРОФЕСОРИМА .......99
(Александра ВЕЛИЧКОВИЋ (Лебане)
ШКОЛА 2030. ........................................................................................................................100
Душан СТЕВАНОВИЋ (Лебане)
БИЋУ ПРВИ ПРОБНИ ПИЛОТ ВРЕМЕПЛОВА .........................................................101
Кристина МИЛОШЕВИЋ (Лебане)
БEСКРАЈНИ ПАПИРИЋ ...................................................................................................103
ЧЕМУ ЖИВОТ УЧИ МЕ? ..................................................................................................103
Дејан ЂОРЂЕВИЋ (Лесковац)
ЗБУЊЕНА ПЕСМА .............................................................................................................104
БОГ ПА ПЕСНИК ................................................................................................................105
Бора ТОШИЋ (Краљево)
БОЖИЋНА ПЕСМА ...........................................................................................................105
ОСМЕХ ...................................................................................................................................106
ОГЛОТ.....................................................................................................................................106
ОБРАЧУН КОД БЕРБЕРИНА ...........................................................................................107
IN MEMORIAM
НА КРЕМЕНУ ЗВЕЗДЕ, ПОД БАРДИНОМ СУНЦЕ, А У ШЕЋЕР МАЛИ БАШЧЕ И
МЕСЕЧИНА – РАДОМИРУ ПАУНОВИЋУ, професору, са изразима захвалности и
поштовања...............................................................................................................................108
Душан БЛАГОЈЕВИЋ (Лебане)
ЈУНАК НАШЕГ ДОБА – СРЂАН АЛЕКСИЋ...................................................................111
2. ЈЕЗИК
Стефан МИЛОСАВЉЕВИЋ (Лебане)
О ЈЕДНОМ ТОШИ И ЈЕДНОМ ЖИВКУ ........................................................................113
Мр Радивоје ЖУГИЋ (Београд)
ОНОДИМО НАШУ ГРАМАТИКУ ...................................................................................115
5
Simona Đurić (Novi Sad)
NEVERBALNA KOMUNIKACIJA .....................................................................................116
Sneţana TODOROVIĆ (Beograd)
LINGUA FRANCA…………………………………………………………………………..120
Маја ЂОРЂЕВИЋ (Лебане)
TАКЕN FRОМ THE NOTEBOOK, BY NICHOLAS SPARKS – PREVOD………….…..121
МИХАЈЛО ПАНТИЋ, СЕДМИ ДАН КОШАВЕ – ПРЕВОД.............................................122
Стефан МИЛОСАВЉЕВИЋ (Лебане)
ПЕТНИЦА МЕ ЈЕ ОДУВЕК ПОДСЕЋАЛА НА ХОГВОРТС – ИНТЕРВЈУ СА
ТИХАНОМ СМИЉАНИЋ ....................................................................................................123
НОВА ПЕТНИЦА НИКАДА НЕЋЕ ИМАТИ ШАРМ СТАРЕ........................................126
ЗАДАТАК ...................................................................................................................................129
3. ИСТОРИЈА И АРХЕОЛОГИЈА
Младен МЛАДЕНОВИЋ (Лебане)
ЛОКАЛИТЕТ ЦАРИЧИН ГРАД ........................................................................................136.
Душан СТЕВАНОВИЋ (Лебане)
ЈУСТИНИЈАНА ПРИМА......................................................................................................139
Ţarko TANKOSIĆ (USA)
THE KARYSTIAN KAMPOS SURVEY PROJECT:
METHODS AND PRELIMINARY RESULTS ……………………………………………146
Александра ВЕЛИЧКОВИЋ (Лебане)
ОРИЈЕНТАЛИЗАМ ................................................................................................................152
Душан СТЕВАНОВИЋ (Лебане)
СEРАПИСОВ КУЛТ У АНТИЧКОМ РИМУ ...................................................................153
Ђорђе ЦВЕТКОВИЋ (Лебане)
КОЛОСЕУМ У РИМУ................................................................................................................154
Душан СТЕВАНОВИЋ (Лебане)
ЦАР ДУШАН СИЛНИ АЛИ НЕ И СВЕТИ ....................................................................155
И КНЕЗ МИЛОШ ЗАБРАЊИВАО ПУШЕЊЕ ..............................................................159
Mладен МЛАДЕНОВИЋ (Лебане)
О, ЗЕВСЕ! НЕ ДИРАЈ ЕВРОПУ! ....................................................................................160
4. СОЦИОЛОГИЈА
проф. др Емилија ЂИКИЋ ЈОВАНОВИЋ (Лесковац)
СВРХА ИЗУЧАВАЊА СОЦИОЛОГИЈЕ.......................................................................165
Ана Ј. ЂОРЂЕВИЋ (Лебане)
ЕКОНОМСКА ПРОПАГАНДА КАО ОБЛИК ПРОМОЦИЈЕ..................................166
6
Јована КОЦИЋ (Лебане)
ПОЛОЖАЈ ЖЕНЕ У ДРУШТВУ ТОКОМ ИСТОРИЈЕ..................................................170
Данијела ДУРМИШЕВИЋ (Лебане)
ОБРАЗОВАЊЕ РОМА ........................................................................................................176
II ПРИРОДНЕ НАУКЕ
проф. др Милорад МИТКОВИЋ (Ниш)
РАЗВОЈ ОРИГИНАЛНИХ ХИРУШКИХ МЕТОДА.................................................183
др Бојан МАРКОВИЋ (Ниш)
СИНЕЗА, ХЕМИЈСКА И БИОЛОШКА....................................................................190
др Татјана КОВАЧЕВИЋ (Ниш)
ЕФЕКТИ SEVO-FLU РАНА .........................................................................................198
Стефан МИЛОСАВЉЕВИЋ (Лебане)
О СПРЕЗИ МАТЕМАТИКЕ, БИЛОГИЈЕ И ЛИНГВИСТИКЕ ..................................203
Aleksandra RISTIĆ (Lebane)
DUNAV SA SVOJIM PRITOKAMA U SRBIJI ...................................................................205
Наталија СТЕВАНОВИЋ (Лебане)
ЈУЖНО ПОМОРАВЉЕ ........................................................................................................221
Теодор ИВАНОВИЋ (Лебане)
КОВАЧНИЦА СВЕТА – ВУЛКАН........................................................................................231
III УСПЕСИ УЧЕНИКА
– ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ .........................................................................................................233
– РЕПУБЛИЧКА ТАКМИЧЕЊА ИЗ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И КЊИЖЕВНОСТИ:
ВАЉЕВО И ТРШИЋ............................................................................................................234
– РЕПУБЛИЧКО ТАКМИЧЕЊЕ ИЗ ИСТОРИЈЕ .......................................................236
– ДОСИТЕЈА .........................................................................................................................237
– ОДЛИЧАН КВАЛИТЕТ И ПРОДУКЦИЈА ЧАСОПИСА........................................238
– НАШИ ПЕТНИЧАРИ .....................................................................................................239
– НАШИ ПРВАЦИ ОСТВАРИЛИ ВЕЛИКИ УСПЕХ НА КОНКУРСУ КРЕАТИВНА
ШКОЛА 2011/2012. ...............................................................................................................240
– ТЕАТАР ГИМНАЗИЈАЛАЦ ..........................................................................................241
– ИГЊАТ СТАНОЈЕВИЋ ДОБИТНИК НАГРАДЕ НА КОНКУРСУ СРБИЈА –
ЗАГРЉАЈ ЦИВИЛИЗАЦИЈА ..............................................................................................244
– МУЗИКА И БУНТ ............................................................................................................246
– АТЛЕТИЧАРИ УСПЕШНИ И ОВЕ СЕЗОНЕ.............................................................248
7
КЊИЖЕВНОСТ, УМЕТНОСТ,
ФИЛОЗОФИЈА – ЖИВОТ
8
Nenad OBRADOVIĆ
pozorišni kritiĉar, Beograd
SKUPOCENI IZLOZI BESMISLA
Čovjek je danas postao stvarniji nego što je ikada bio u
svojoj prošlosti, a prolivši čitave slapove krvi podetinjio
je potpuno, te se čitave noći igra sa sjenama na platnu.
Miroslav Krleţa, Amsterdamske varijacije
Na pozornicama diljem bivše Jugoslavije sve je veće interesiranje za djelo, po mnogima
kljuĉne liĉnosti jugoslavenske kulture, Miroslava Krleţe. Pored scenskih interpretacija, Krleţin se
utjecaj ponovno aktualizira kroz izlazak novih izdanja njegovih djela, kritiĉke i tematske tekstove
o ţivotu i djelu velikog pisca, kao i nekoliko kulturnih manifestacija koje tematiziraju Krleţin
utjecaj i suvremenu percepciju njegova angaţmana. Pokazalo se danas da su Krleţina djela
neizostavno vaţna, suvremena i potrebna. Nedavno su u Zagrebu, u povodu 30. godišnjice smrti
Miroslava Krleţe, štampana dva dragocjena djela velikog pisca. U pitanju su knjige leksikografa
Josipa Šentije S Krležom, poslije '71, s podnaslovom Zapisi iz leksikografskoga rokovnika
(Školska knjiga 2011) i prošireno i dopunjeno izdanje Predraga Matvejevića Razgovori s Krležom
s posebnim medijskim proširenjem – CD-om sa snimkom njihovih razgovora. U Beogradu se
istodobno štampa nekoliko Krleţinih proznih djela, zagrebaĉka naklada Ljevak upravo je objavila
obimnu knjigu Glembajevi, u kojoj su sakupljene tri legendarne drame glembajevskog kruga, dok
je ovogodišnji Festival jednog pisca u Beogradu bio posvjećen upravo Krleţi.
Sa druge strane, u kazališnoj umjetnosti sve su vidljiviji Krleţini odjeci. Zagrebaĉki teatar
u posljednjim godinama imao je nekoliko premijera, nastalih po Krleţinim dramama. Tako se u
Gavelli, dramskom kazalištu u Zagrebu, poĉetkom prošle godine uprizorila predstava Leda, po
istoimenoj drami Miroslava Krleţe, a u reţiji Borisa Svrtana. Komedija jedne karnevalske noći,
kako stoji u podnaslovu, pripada glembajevskom krugu drama, sa izraţenim psihološkim odjecima
junaka, i naglašenom tragiĉnošću koja ih neminovno slijedi. Drama Leda ovih se dana postavlja i u
Kotoru. Naime, hrvatska redateljica Anica Tomić i dramaturškinja Jelena Kovaĉić predstavu
reţiraju u okviru MeĊunarodnog festivala Kotor Art, traţeći u likovima Lede naše suvremenike.
Tako pišu: ''Pokušale smo odgovoriti na pitanje kako izgleda i kako se opredmećuje suvremeni
salon, gdje se nalaze njegove perverzije i koji pogled razotkriva njegove skrivene namjere.
Krleţina „komedija jedne karnevalske noći‖ postala je igra, konvencija s davno utvrĊenim
pravilima. Igra kao društveni dogovor kod naših se likova pretvara u perfidnu igru zavoĊenja,
unaprijed dogovorenu manipulaciju koja zavodi iluzijom istine, ali istodobno inzistira na tome da
je laţ.''
Glembajevi – od Vardara do Triglava
Ponajviše zasluga za ponovnu 'reanimaciju' Krleţina djela svakako ima njegova
najpoznatija drama Gospoda Glembajevi. Razlog tomu leţi u ĉinjenici suvremnih aluzija na
glembajevski salon – rastrgnut izmeĊu prividnih obiteljskih 'okova' i laţi i moćne oluje bankrota
koja završava tragiĉno. Taj suvremni društveni ponor, prepoznat u tajkunima i laţnim
vrijednostima, neizostavno svjedoĉi o neprolaznom znaĉenju i esencijalnom stajalištu koje
Glembajevi nose uz sebe.
Najpoznatija trilogija Krleţinog dramskog opusa (tzv. ibzenovski tip drame) Gospoda
Glembajevi, nastala 1929. godine, ukljuĉuje tri drame: U agoniji, Gospoda Glembajevi i Leda. Tri
drame veţu se na knjigu proze pod naslovom Glembajevi, koja sadrţi novele, fragmente i literarne
portrete likova glembajevskoga kruga. Radnja drame Gospoda Glembajevi dogaĊa se jedne ljetnje
noći 1913. godine, a dramski sukob ukljuĉuje oca Ignjata Glembaya i njegova sina Leona koji se
nakon jedanaest godina bivanja po europskim gradovima, zbog majĉine smrti i oĉeve ţenidbe
9
barunicom Castelli, vratio u Zagreb. To će proizvesti obiteljski obraĉun, iznjeti na površinu
individualne drame svakog od njih i završiti prolivenim suzama i krvlju.
U beogradskom Ateljeu 212 Jagoš Marković postavio je poĉetkom prošle godine, u sklopu
sezone nazvane N(EX)T YU, dramu Gospoda Glembajevi uz veliku medijsku pozornost. Iako se, i
pored nagoveštaja nekih sasvim novih Glembajevih, što u društvenom i kazališnom svijetu moţe
puno znaĉiti, beogradski Glembajevi nisu previše odmakli od ustaljene forme kazališnog realizma,
ĉini se da su, bar kada su u pitanju regionalna kulturna 'nadmudrivanja', uradili vrlo znaĉajnu stvar.
Ovi su Glembajevi pokrenuli veliku raspravu o Krleţi, ali i regionalnim poveznicama koje nam je
ovaj veliki pisac ostavio iza sebe.
U Zagrebu se pak, polovicom iste godine, dogaĊa još jedna
premijera Gospode Glembajevih. Hrvatsko narodno kazalište Glembajeve postavlja na svojoj sceni
u reţiji Vite Taufera. Bila je to prilika da se vidi još jedno dramsko tumaĉenje obiteljske sage, i da
se u isto vrijeme, kako vrlo slikovito svijedoĉi kazališni kritiĉar Igor Ruţić ‗‘po kuloarima
izgovara pitanje ―Koji su Glembajevi bolji?‖ što je dobilo prizvuk derbija, svojevrsne inaĉice
okršaja Dinama i Crvene zvezde, dvadesetak godina ranije. Ĉovjeku ĉak doĊe da ostavivši na
trenutak po strani Gotovinu, Purdu, Mladića i Karadţića pomisli kako bi ona parafraza mogla
glasiti da rat poĉinje s urlicima na nogometnom stadionu, a završava salonskom predratnom
dramom u kazalištu.‘‘
U Slovenskom narodnom gledališĉu u Ljubljani 31. oţujka 2012. godine premijerno je
izvedena predstava Gospoda Glembajevi, u reţiji Ivice Buljana. Beogradski Glembajevi, u reţiji
Jagoša Markovića, svoju poruku su slali pitanjem ―Poznajete li ove ljude?‖ aludirajući tako na
suvremeni trenutak opće tajkunizacije i enormnog bogaćenja pojedinaca. Takva se pitanja u
postavci slovenskih Glembajevih dakako moraju i ĉuti, ali u reţiji Ivice Buljana vidljivi su
suvremeni junaci glembajevske mašinerije sa silinom antiĉke tragedije. Opterećena gustim i
višeznaĉnim tekstom i porukama ova drama je, kako izazov za redatelja, tako i za glumce koji
moraju blisko suraĊivati, proniknuti u razliĉite tematske okvire drame, kontekstualne znakove i
skrivene poruke. Gospoda Glembajevi u reţiji Ivice Buljana svoju posebnost poprima i odabirom
glumaca. Tako se u ulozi Ignjata Glembaya našao iskusni glumac Ivo Ban, a u ulozi Leona Marko
Mandić, jedan od najtalentiranijih mlaĊih glumaca jugoslavenskog prostora koji je vrhunske uloge
ostvario u Buljanovim predstavama Macbeth after Shakespeare i Ma and Al.
Krleţa – naš suvremnik
Nakon serije regionalnih Glembajevih, i ferventnog scenskog ĉitanja Krleţinog eseja
Europa danas u Mariboru, u reţiji sarajevskog redatelja Harisa Pašovića i izvedbi Mikija
Manojlovića, u Beogradu je prije nekoliko mjeseci izvedena predstava Izlet u Rusiju redatelja
Jovana Ćirilova. Krleţino djelo Izlet u Rusuju, kao fragmentarna ekspresija pišĉevih putovanja u
Rusiju još jedan je inovativan i tragalaĉki pokušaj povratka Krleţi. Ne treba naglašavati, već
poznatu ĉinjenicu, da je Krleţa uklonjen iz školskih programa; njegovo se djelo prešućuje kao
nepotrebno ili se marginalizira kao nedovoljno 'srpsko' ili 'hrvatsko', a istodobno njegova su
pitanja aktualna sada, bez imalo pretjerivanja. Kako bi to napisao Krleţa, toĉno i precizno, da
živimo pod prokletim i teškim teretom starinskih šema, otrcanih predodžbi, krivotvorenih slika o
stvarnosti.
Putopisna knjiga Izlet u Rusiju objavljena 1926. u Zagrebu nakon Krleţina povratka iz
Rusije knjiţevno je inspirativna, koliko i dramski napeta. Ona nije samo zbirka putopisnih slika
jednog putnika već i znakovito svjedoĉanstvo o Rusiji nakon Prvog svjetskog rata; analiza stanja
bez imalo patetike i prenaglašavanja. U tom smislu Krleţin Izlet u Rusiji dramski je vrlo atraktivan
tekst. U njemu su pored putopisnih i umjetniĉkih impresija opisane i sudbine aristokratskih
plemića, negdje tamo na hladnom istoku.
U prvom se dijelu predstave gledatelj vrlo paţljivo, u isto vrijeme i invazivno, uvodi u
Krleţine dvojbe. O tome piše i sam Krleţa: ''Uvek mi je neugodno, zapitaju li me koje sam
narodnosti. Jer doista! Koje sam ja zapravo narodnosti?'' U pokušajima da gospodinu Vu-San-Peju
(Boris Bakal) objasni Balkan Krleţa (Milutin Milošević) istiĉe brojna pitanja koja se na ovim
10
prostorima riješavaju ĉak i nasilno. Tako moţemo ĉuti Krleţina razmatranja o religiji koja na ovim
prostorima razdvaja ljude, o jeziku koji je sliĉan ali opet nerazumljiv svima, protureĉnom
tumaĉenju povijesti...
Tijekom predstave više se puta dogaĊaju 'otvorene' scenske probe. Naime, glumci poĉesto
ponavljaju svoje radnje, zastaju, konzultiraju se, komuniciraju sa publikom i to se moţe opravdati
kao neosporno vaţan element ove predstave. Takva otvorenost, gotovo prisnost, daje gledatelju
posebno i vaţno mjesto u toj predstavi. Reţija Jovana Ćirilova, maštovita i senzificirana, doprinosi
posebnoj vrsti prisnosti sa Krleţinim jezikom, stavom, radnjom. Otvarajući se u potpunosti pred
gledateljem ova se redateljska koncepcija ĉini vrlo uspješnom; pored pribliţavanja epohe Krleţina
Izleta u Rusiju dobivamo i snaţno osjenĉene karaktere, koji ekspletivno dopunjuju ponuĊeni
koncept autora ove izvedbe.
Raznovrsni besmisao Europe
Što je, nakon perioda osporavanja, ponovno aktualiziralo Miroslava Krleţu postaje jasno
već poslije nekoliko stranica njegova obimnog djela. Jasan i pronicljiv, Krleţa svoj najdarovitiji
knjiţevni odsjaj daje u svojim esejima – briljantnim biserima brutalne stvarnosti. U njegovim se
napisima, ponajviše onim proznim, razvija posebna filosofija ţivota, neopterećena povijesnim
kušnjama, ali previse kritiĉna spram istih. Sa druge strane, dramski opus glembajevskog kruga
aktualizira sveprisutu društvenu i financijsku bedu, dajući u obiteljskoj sagi muĉne dvojnosti
ţivota – od uspjeha do propasti. Sadašnja beda Europe, moţda više moralna negoli financijska,
daje za pravo Krleţi koji piše: "Bijeda se vuĉe blatom, krvavi bagoš pljuje, ugriz je bijede bijesan
ko ugriz krvave kuje."
―Europa danas ne zna šta znade i pojma nema šta hoće. Europa je danas rafinirano bezglava: s jedne strane pametna kao maska protiv otrovnih plinova, s druge slijepa kao staromodna lumbarda, a istodobno izazovna kao nekakav velegradski izlog, pun raznovrsnog i skupocijenog besmisla‖, rijeĉi su koje Krleţa piše u eseju Europa danas, a koje odzvanjaju kao važna opomena da
se o ovom velikom piscu, našem knjiţevniku, moţe još puno toga rijeći, a iz njegovog djela, skrivenog na tamnim policama zaborava, još više nauĉiti.
Душица ЧУКИЋ
Економско-трговинска школа, Врање
ПЕЧОРИН – СУВИШНИ ЈУНАК НАШЕГ ДОБА
Михаил Јурјевич Љермонтов огледао се у различитим литерарним врстама; поред
прозе, успешно се бавио и писањем лирских песама и поема у којима је јасно видљиво
присуство печоринских мотива. Наиме, исте године када се појавио роман Јунак нашег доба
(1840), Љермонтов је написао три карактеристичне песме. Једна од њих И мучно, и тужно
садржи готово све печоринске теме: хладно и трезвено размишљање, презрив однос према
сопственој личности, ишчезавање страсти пред сопственим разумом... У песмама Како
често шареном гомилом окружен и Збогом, неумивена Русијо Љермонтов даје слику људи
из племићког круга његовог доба, представљајући их као једну шарену и бездушну гомилу,
а Русију као ''земљу робова и земљу господе''. У Љермонтовљевом стваралаштву стално је
присутна и наглашена нота скепсе; у песми Страховање (1830) истиче како је све подложно
старењу, па је боље остати сам и сам примити један такав ударац, него два – за себе и
вољену жену. ''Таква филозофија љубави за тренутак се може учинити изразом егоистичног
чувања сићушног мира једне ситничаве душе која је већ полумртва јер бежи од живота.''
Десет година након песме Страховање, Љермонтов ће у песми И мучно, и тужно поново
доћи до закључка:
11
Да волиш... ал' кога?... на кратко – не вреди труда,
А вечно се не може волети.
Завириш ли у себе? – тамо нема ни трага од прошлости:
И радост, и муке, и све је тамо ништавно
Кроз Љермонтовљеву поезију и прозу стално се провлачи усамљена и по својој
психолошкој конституцији сложена личност која пред собом и другима поставља велике
захтеве. Такву личност Љермонтов је најпотпуније развио у поеми. Ми ћемо се задржати на
поеми Демон, јер истоимени јунак ове поеме ''постаје својеврсно оличење опште атмосфере,
општег стања духа правог психолошки индивидуално издиференцираног јунака за којим је,
рекло би се, у целом свом претходном стваралаштву трагао, а Љермонтов га први пут ствара
у лику Печорина''.
Љермонтов свог Демона назива ''духом сазнања и сумње'' и тиме му придаје дубоки
ум и неукротиву гордост. Демон је горд и усамљен, утонуо је у дубоку тугу, а вечита
усамљеност ствара му патњу. С обзиром на то да његов ум све подвргава немилосрдној
критици, а себе ставља у центар свега, самом својом природом Демон је осуђен на
усамљеност. Овај спев има симболички карактер. Наиме, људи обдарени изузетним умом и
тежњом ка слободи осуђени су на усамљеност, тугу и нерад. У таквим условима живео је и
Љермонтов и његови савременици, као и Печорин, главни јунак романа Јунак нашег доба.
Јунак нашег доба почиње пишчевим предговором који указује на типичност главног
јунака, на актуелност проблема рецепције књижевног дела и на пишчеву намеру да,
сликањем ''историје Печоринове душе'', представи ''све пороке наше генерације у пуном
њиховом развоју'', јер је друштву неопходно схватање и прихватање недостатака.
Међутим, Љермонтов не предлаже решење, нити даје лек којим ће се лечити болести
друштва, већ само констатује: ''Довољно је и то што је на болест скренута пажња, а како је
треба лечити – сам бог зна!''. Писац не даје лек јер не жели да лечи свог јунака.
У роману је сва пажња усмерена ка Печориновом лику: кроз две приповетке даје се
детаљно оцртани портрет Печорина виђен очима простодушног Максима Максимича (Бела)
и очима официра – интелектуалца који и сам припада Печориновој средини (Максим
Максимич), и кроз Печоринов дневник који се састоји из предговора и три дела (Тамањ,
Кнегињица Мери и Фаталист). Три приче написане у облику Печориновог дневника
стварају могућност да се пред читаоцима открије и психолошки осветли Печорин, његова
размишљања и расположења. Оно што је заједничко и што повезује ове делове романа у
целину, управо је анализа и самоанализа личности Печорина.
Да би што боље и потпуније осветлио Печоринов лик, Љермонтов га приказује у
додиру са људима различитих друштвених слојева и различитих карактера. Са Печорином
нас упознаје Максим Максимич (Бела) који је једно време живео са Печорином. Максим
Максимич га карактерише као чудног, издржљивог, размаженог, али и племенитог човека
са ''детињим осмехом'':
''Диван је то био младић, верујте; само мало необичан. Ето, на пример, кад је киша
или хладно време, цео дан је у лову, сви прозебу и заморе се, а њему ништа. А други пут
седи у својој соби, ветрић само мало пирне, он вас уверава да је назебао, капак лупне, он
задрхти и побледи; а ја сам га видео како иде сам на дивљег вепра; дешавало се да читаве
сате не каже ни речи, али зато кад неки пут почне да прича, да пукнеш од смеха...''
Из овог описа осећа се и назире емотивно скрхана особа чија се нервна напетост
огледа у хиперсензитивности и честим променама расположења.
Печорин припада тридесетим годинама 19. века, периоду када је друштвени живот у
Русији био још више угушен у односу на претходну деценију, а људи попут њега упали су у
тешку и загушљиву машинерију николајевског режима. Када је Печорин ступао у живот,
12
себи је поставио високе циљеве и племените тежње, али је убрзо закључио да ће, при датим
друштвеним условима, утонути у осредњост и ништавило. Тако он почиње да свој
интелектуални потенцијал и искуство троши на задовољење своје сујете која је појачана
личним незадовољтсвом. Печорин се одликује веома снажном вољом, он непрестано тражи
авантуре и изазове како би потиснуо и угушио сопствену тугу. Један од његових изазова
била је Бела. Само њено отимање представљало је двоструки изазов – један је Печорин
поставио себи, а други њеном брату Амазату који ју је отео. Начин на који је дошао до Беле,
као и придобијање наклоности, а касније и љубави ове лепе девојке, осликава
интелигентног човека који изузетно добро познаје психологију мушкарца и жене. Међутим,
овде се открива и егоистична природа човека који је у стању да по цену остваривања својих
хирова повређује друге људе.
У почетку је Бела била више него резервисана према Печорину, али то је само условило да
он буде упорнији и одлучнији, јер припада људима који једноставно не подносе поразе:
''Најмио сам нашу крчмарицу: она зна татарски, пазиће на њу и научиће је на мисао
да је моја, јер она никоме неће припадати осим мени – додао је он ударивши песницом по
столу.''
Печоринова изјава – ''научиће је на мисао да је моја, јер она никоме неће припадати
осим мени'' – осликава човека који жене посматра као ствари које ће, након краће ''вербалне
дресуре'', обавезно поседовати и које ће, када му досаде, једноставно одбацити, сматрајући
да, као ''права мушкарчина'' која лупа песницом по столу, има потпуно право на то. У
почетку Печорин покушава да је освоји разноврсним поклонима и лепим речима, а коначно
примењује крајњу тактику за коју је сигуран да успева – окретање леђа. Ово Печориново
систематско спровођење тактике одаје човека који заиста добро познаје жене, а притом не
подноси да губи. Међутим, Бела му је убрзо досадила: ''Опет сам се преварио: љубав
дивљакиње није много боља од љубави угледне госпође; незнање и једноставност једне
исто тако досади као и каћиперство друге; да вам право кажем, ја је још волим, ја сам јој
захвалан за неколико дивних тренутака, даћу за њу свој живот, али – досадно ми је са
њом...''
У Белиној љубави било је много снаге, али се Печорин није могао тиме задовољити.
Узроке својих осећања и поступака Печорин проналази у својој прошлости коју прича
Максиму Максимичу. У раној младости Печорин је уживао у разним задовољствима и
светским разонодама, заљубљивао се у дивне лепотице које су га волеле, читао и учио – али
му је све то убрзо постало досадно. Надао се да ће се досаде спасити усред опасности и
борби, па се обрадовао премештају на Кавказ, међутим, ни овакав живот га није дуго
забављао. Несумњива је сличност Печоринове судбине са Оњегиновом, али, за разлику од
Оњегина, Печорин је врло активан и одликује се снажном вољом. Печоринова пажња је у
великој мери усмерена самоанализи сопствених унутрашњих доживљаја. Тако се пред
читаоцима отварају два плана Печориновог дневника – један који се односи на догађаје које
Печорин описује, и други – у коме Печорин образлаже своје поступке унутрашњом
мотивацијом, у коме размишља, просуђује и анализира. Печоринова личност се раздваја и
услед те раздвојености он пати, осуђује себе и постаје потпуно равнодушан према смрти:
''Већ одавно не живим срцем, него разумом. Одмеравам и анализирам своје страсти и
поступке са строгом радозналошћу, али без симпатија. У мени постоје два човека: један
живи у пуном смислу те речи, а други размишља и процењује оног првог...''.
Међутим, с обзиром на то да онај ''први'' Печорин потпуно бесмислено и узалудно
дела, његов исказ да ''живи у пуном смислу те речи'' треба схватити условно. Због
Печоринове подвојености и сукоба са самим собом настаје противречност између његове
природе и његових најчешће безначајних поступака. Печорин је изузетно интелигентан и
интуитиван човек који ништа не ради несвесно, а његова урођена страст да противречи и да
дела поштујући своје ''принципе'' утемељене на предрасудама, усмерена је против њега
13
самог:
''Читав мој живот био је само ланац тужних и неуспелих противречности срцу или
разуму''.
Печорин је човек који је пун предрасуда о људима, пријатељству, лепоти и о многим
другим стварима. Предрасуде које је себи наметнуо онемогућавају му да се оствари како у
љубави, тако и у пријатељству у које уопште не верује. Ево шта он мисли о пријатељству:
''Од двојице пријатеља један је увек роб другога, иако често ни један од њих неће то да
призна; - ја не могу да будем роб, а да заповедам – сувише је заморно, зато што
истовремено треба и лагати; уз то, имам послугу и новац''. Његова предубеђења се не
заустављају овде. Печорин даље говори:
''Признајем да имам јако предубеђење о свим слепима, ћоравима, глувима, немима,
грбавима, без ногу, без руку, итд. Запазио сам да увек има нека необична веза између
човекове спољашности и његове душе: као кад се изгуби један део тела, душа изгуби неко
осећање''.
Овакво Печориново гледање на обогаљеност човека не указује на његов естетизам, већ на
тежњу за компактношћу и виталношћу душе и тела, па овај кратак опис не представља само
његову успутну опсервацију, већ има функцију осветљавања његове личности, као,
уосталом, и сва остала његова размишљања.
Печорин је аналитични посматрач и изузетни познавалац људи и њихових слабих
страна; детаљно описује људе са којима је у контакту (Грушњицког, доктора Вернера,
кнегињу Лиговску...) и прецизно тумачи њихове поступке и понашања. Такво познавање
психологије човека Печорину омогућава доминацију над људима, као и велики успех код
жена које, како и сам каже, ''презире да их не би волео'':
''Требало би да жене желе да их сви мушкарци тако добро познају као ја, зато што их
ја волим сто пута више од како их се не бојим и од како сам прозрео све њихове ситне
недостатке''. Међутим, Печорин се и те како боји карактерних жена које би могле да га
заведу и да му ''одузму слободу'' до које му је толико стало, па, с тим у вези, он каже:
''Признајем да заиста не волим жене с карактером: то није њихова ствар!''.
Својом хладном разборитошћу и систематском тактиком Печорин заводи кнегињицу
Мери, иако му уопште није стало до ње, а затим јој говори да је не воли и оставља је. Он се
и сам пита због чега се уопште упетљао у то бесмислено завођење, па хладно и себично
каже:
''А ипак постоји неизмерно уживање освојити младу, тек расцветалу душу! Она је
као цветић чији најбољи мирис испарава у сусрет првом сунчеву зраку; треба га откинути
управо у том тренутку и кад се довољно заситиш његовим мирисом, бациш га на пут: можда
ће га неко подићи''.
Печоринова љубав никада никоме није донела срећу, јер и када је волео, волео је
искључиво због себе, не жртвујући ништа зарад оних које је волео. Његова љубав према
Вери била је његова најдужа приврженост – она је била једина жена која га је у потпуности
разумела. Међутим, ни са њом није могао да оствари трајну везу јер је за тако нешто
неспособан; он не жели да изгуби своју слободу, иако ни сам не зна каква је и шта је, у
ствари, права слобода.
Сви сувишни људи, па и Печорин међу њима, категорични су противници брака.
Разлог томе је њихова егоцентричност и страх од губитка слободе. С обзиром на то да
осећају делатну заточеност, страх од губитка личне слободе код њих је посебно изражена,
посебно због тога што се (и без жене) не осећају потпуно слободним. Поред тога, Печорин
признаје да се у његовој души створила ''неизрецива одвратност према женидби'' још док је
био дечак – када му је врачара прорекла смрт од неке рђаве жене. Да би постигао свој циљ и
узвисио се у туђим очима, Печорин унижава себе (то чине и Оњегин и Руђин). Правећи се
да је дубоко узбуђен, Печорин прича кнегињици Мери своју ''тужну судбину'':
14
''Био сам скроман, оптужили су ме да сам лукав; постао сам повучен. (...) Био сам
спреман да водим цео свет – нико ме није разумео: и ја сам се научио да мрзим. (...) Говорио
сам истину – нису ми веровали: почео сам да варам. (...) Постао сам морални инвалид: једна
половина моје душе није постојала, она се сасушила, испарила, умрла, ја сам је одсекао и
одбацио; а друга половина је још била жива и спремна да свакога услужи, али то нико није
опазио, зато што нико није знао да је постојала она друга половина која је умрла...''
Међутим, пишући о овом догађају, Печорин не каже да је кнегињицу Мери лагао. Ако
имамо у виду Печоринову самокритичност и детаљну самоанализу која је присутна на
готово свакој страници његовог дневника, разлог необразлагања и непомињања овог
монолога можемо тражити у његовој истинитости – патетично реченој због ефекта који
треба да изазове.
С обзиром на то да Печорин догађаје, осећања и размишљања поверева свом
дневнику који не планира да објављује, нити да га чита пред неким, сасвим је логично да он
све то бележи потпуно искрено. Ипак, из неких места у Печориновом дневнику види се да
он, у ствари, себе приказује горим него што јесте. На пример, после неуспелог покушаја да
стигне Веру, Печорин пада на мокру траву и плаче. Несумњиво је да је узрок оваквог излива
осећања Печоринова патња и његове емоције према Вери, међутим, Печорин то не може да
себи призна, па своје плакање објашњава својим растројеним живцима и празним желуцем.
У сцени опраштања са кнегињицом Мери, види се једно драгоцено Печориново признање:
да је још који минут стајао ту, пао би пред њене ноге. Печорин себе приказује горим него
што јесте због своје огорчености, а не због хладноће. ''На једном степену огорчености често
се јавља оваква тежња ка једном оваквом печоринском самооптуживању, или, да будемо
прецизнији, према једном оваквом печоринском самоунижавању. Печоринова тобожња
искреност умногоме је само један специфичан облик самоунижавања.'' Љермонтовљев јунак
је доживео разочарања на друштвеном и личном плану; он често говори о слому својих
илузија и са горчином приступа теми издајства у љубави и пријатељству.
Сукоб карактера у роману Јунак нашег доба видљив је у самој личности главног
јунака - Печорина. С једне стране, Печорин себе посматра као потпуно развијеног и
формираног човека који је све у животу већ искусио, па му помисао на смрт не изазива
страх, већ потпуну равнодушност:
''Па шта, ако треба умрети – нека умрем: губитак неће бити велики за овај свет, па и
мени самоме је већ прилично досадно, ја сам као човек који зева на забави и који не иде да
спава само зато што његова кола још нису стигла''.
Међутим, са друге стране, Печорин у својој души осећа неизмерну снагу коју испољава на
крајње бесмислен и суров начин; – основни покретач његовог целокупног делања јесте
воља за моћ.
Печорин не жели да буде инертан, али не ради ништа истински корисно, јер не
налази делатност која одговара његовој снази и духу. Он је, како сам каже, сличан генију
прикованом за чиновнички сто и осуђеном да преписује акта. Печорини су ''изнад
стварности која их окружује и зато имају право да презиру живот и људе; читав њихов
живот јесте негирање – као реакција на постојећи поредак ствари''.
У двобоју са Грушњицким Печорин каже доктору Вернеру да ''можда и жели да буде
убијен''. ''Ова Печоринова чудна жеља – ма колико се то можда парадоксално чинило – баца
нову светлост на држање самог Љермонтова за време двобоја са Мартиновом. Зашто је
писац непокретно и с обореним пиштољем чекао да му Мартинов метком одузме живот?
Није ли, попут свог јунака, разочаран и огорчен неправдама и патњама које су га снашле, и
сам у ствари, желео да буде убијен? Само ако Грушњицки није испунио Печоринову жељу,
Мартинов пишчеву, на жалост, јесте.''
15
Зорана ОГЊАНОВИЋ,
Музичка школа, Ниш
БУЛГАКОВЉЕВ САТАНА КАО ОЛИЧЕЊЕ ТАМНЕ СФЕРЕ АПСОЛУТА
I
Према сведочењу Љубе Бјелозорска Булгаков (пишчеве друге супруге), као
стваралачки подстицај за писање Мајстора и Маргарите аутору је послужила кратка
повест проф. Александра Васиљевича Чајанова о боравку Сатане у Москви и борби главног
јунака (по имену Булгаков) да душу вољене жене избави из руку ђавола. Током рада на
делу, Булгаков је често мењао радни наслов (Јеванђеље по Воланду, Црни маг, Копито
инжењера, Консултант с копитом, Црни богослов, Он се појавио, Долазак, Ево и мене,
итд.), да би у шестој редакцији рукописа антиципација демонског у наслову била потпуно
елиминисана. Од првих, једноставнијих верзија романа, у којима се ликови насловних
јунака још увек не појављују, аутор је развио изузетно сложену конструкцију дела са
фабулом концентрисаном на две паралелне примарне теме. Прва се бави необичним
догађањима у Москви тридесетих година двадесетог века, друга говори о римској Јудеји у
доба владе петог прокуратора Понтија Пилата. У димензији московске стварности
доминантну улогу има лик Воланда – сатане. Булгаков доводи ђавола и његову свиту у
постреволуционарну свакодневицу, при чему улога нечастивог није да посеје зло међу
људе, већ да на видело изнесе наказност друштва које је објавило смрт бога, и у заштиту
узме изабране појединце (Мајстора, Маргариту), изгнане и неприлагођене деформисаном
систему вредности. Тип Булгаковљевог сатане битно је измењен и далеко комплекснији у
односу на традиционалну представу ђавола – апологете греха и ревносног порицатеља
принципа добра, мада задржава позицију врховног представника сила таме (која, у овом
случају, није негација светлости, већ њена противтежа). Приповедање о јерусалимским
догађањима с почетка нове ере има облик ''романа у роману''; ''рукопис Мајстора'' је
литерарна реконстукција новозаветног мита о Исусу Христу и Понтију Пилату. Светлост
је, у складу са традиционалном библијском симболиком, атрибут Јешуе Ха-Ноцрија (Исуса
Христа), те би се могло рећи да поменути јунаци, као представници јеванђеоске и
демонолошке линије романа, отеловљују непомирљиве супротности. Међутим, Булгаков не
прибегава концепту званичног хришћанства о немилосрдној борби два принципа –
светлости и таме као симболима бога и ђавола, већ истиче њихову суштинску повезаност у
виду постојања двеју различитих, али нужно равноправних страна Апсолута.
II
По вјери вашој нека вам буде. (Јеванђеље по Матеју)
У роману Мајстор и Маргарита Булгаков је створио специфичан демонолошки
систем и чијем центру је лик Воланда – Принца Таме. Фигура ђавола је претхришћанског
порекла, али су хришћанске представе о њему одлучујуће утицале на касније приказе овог
лика. У народном легендама порекло нечистих сила везано је за старозаветни апокриф о
палим анђелима на челу са Сатаном. У словенским космогонијским предањима, он је
поглавар злих духова, противник бога – створитеља, а његова функција повезана је са
архаичним дуалистичким митологијама. Религиозни дуализам је веома изразит у
средњовековном богумилском покрету са коренима у старом манихејском учењу – религији
која из иранског маздаизма преузима идеју дуализма два вечна принципа добра и зла,
светлости и таме, што се налазе у непрекидном сукобу током историје. У подручју
хришћанства ђаво се означава као ''вођа таме'' која представља симбол првобитног хаоса,
16
божије и светлосне удаљености, мрачног подземља у ''оном свету'', непријатеља
просветљености. У Булгаковљевој представи, светлост и тама такође су обележја царстава
бога и ђавола, али тама није искључиво симбол зла, нити је ђаво противник – порицатељ
бога.
Епиграф романа је цитат преузет из Фауста, у питању је одломак разговора
Мефистофела и Фауста: ...па лепо ко си? – Део снаге сам која вазда жели да твори зло а
увек добро сазда. И Булгаковљев ђаво деловаће у правцу добра, али не нехотично, кроз
тежњу ка злу, већ својевољно и у складу са законима трансцендентног поретка заснованим
на правичности. Воландово име, употребљавано у значењу ''нечастивог'' и ''варалице'' код
немачкох средњовековних писаца, преузето је из Гетеовог дела где се јавља као име једног
од доглавника Сатанине свите. Мефисту је додељена негативна улога кушача људи, али
његово делање, усмерено у правцу покретања човека на акцију, у складу је са божанском
промишљу. Лик овог злодуха – враголана, потпуно подређеног вољи бога, послужио је као
само један од подстицаја за креирање фигуре Воланда који, за разлику од свог литерарног
претходника, дела равноправно са божанском силом. О међусобној повезаности и
условљености демонске и божанске равни, али и о важности Воландове улоге, говори
чињеница да је у првим верзијама романа он носилац читаве повести о погубљењу Јешуе
Ха-Ноцрија ( Исуса Христа ). Касније функцију аутора апокрифног јеванђеља преузима
Мајстор, али и даље се о јунацима из сфере светлости дознаје од оних који су се нашли у
кругу Кнеза Тмине. У раним Булгаковљевим делима ђаво – оличење тамне стране
Апсолута још увек није присутан. Нечастиве силе јављају се у виду изобличености и
примитивизма свакодневице која дезинтегрише принципе добра. Међутим, у Мајстору и
Маргарити управо је демонски свет супротстављен представницима свакодневице.
Воланд није тип нечастивог који наводи недужне на грех, да би потом уследила
казна . (неприхватљивим можемо сматрати и мишљење Л. А. Левине да владавином зла на
земљи Воланд покушава да утемељи неслободу човека ). Он долази са својом пратњом
( Коровјовим, Азазелом, Бехемотом, Хелом ) у Москву узимајући, између осталог, улогу
експериментатора који проверава и потврђује да међу људима нема етичког напретка.
Хуманизација ђавола на представља естетизацију зла, како је Булгакову замерано поводом
првог издања романа, већ је тежиште и извор зла померено са ђавола на човека,
свакодневица постаје вилајет таме. У московском друштву влада дух поткупљивости,
доушништва, сервилности и повиновања рестриктивним мерама владајућег кодекса.
Индивидуалност је заглушена гласом масе, а у свеопштој безличности једини доказ
постојања личности су формалне потврде, тј. документа. До необичних догађања долази и
пре Воландовог доласка ( нпр. станари ''волшебно'' нестају из стана бр. 50 у Садовој улици ),
јер је, и без учешћа ђавола, свакодневица довољно невероватна у својој моралној
наказности. ''Приземљење'' мрачних сила у свет свакодневице сусрећемо код раног Гогоља
(једног од Булгаковљевих књижевних узора), у приповеткама збирке Вечери у сеоцету крај
Дикањке оне су човеку потпуно прихватљиве, чак равноправне, схваћене као саставни део
текуће стварности. Булгаков приказује средину која не подразумева и не прихвата
постојање ђавола као ни бога, водећи се геслом ''то је немогуће!'' пред свим што измиче
рационалном објашњењу, а притом непрестано, начином свог функционисања, доказује
сопствену апсурдност.
Конфронтација Сатане са изданцима таквог друштва одвија се већ у првом поглављу
романа, у сусрету са Михаилом Александровичем Берлиозом, уваженим представником
МАССОЛИТ-а (московског
књижевног удружења), и младим песником Иваном
Бездомним. Берлиоз је оличење епохе у којој влада продукција поручене књижевности у
духу револуционарних идеја у замену за привилегије, заступник материјалистичких и
17
атеистичких ставова свог доба и средине. Његова судбина ће послужити управо као
средство за побијање тих ставова, тј. доказ за постојање сила које измичу рационалним
оквирима и крутим границама емпиријске стварности. Ко то управља животом људским и
уопште читавим поретком на земљи? – свевремено је питање које Воланд упућује својим
саговорницима. Погибија Берлиозова уследиће као негација идеје да, услед непостојања
бога и ђавола, човек сам управља. Изневши доказ супериорности трансцендентне воље над
људским плановима Воланд на покушава да свом, демонском, начелу да примат у односу на
силе светлости, као што би био случај са сатаном који поседује више традиционалних црта
палих и свргнутих анђела. Наоко изненадна смрт послужила је ђаволу као пример деловања
''виших'' сила на човеков живот и тренутак његовог окончања, што је у подударности са
речима које Јешуа из Мајсторовог романа, окривљен због увреде власти, упућује свом
судији Пилату: ...признај да конац може да пресече само онај који је живот о њега и
окачио. Дакле, и Воланд и Јешуа изражавају став о постојању ''више'' воље која
детерминише час смрти. У разговору Берлиоза и Бездомног, ''учитељ'' даје упутства
''ученику'' о писању поручене антирелигиозне поеме, истичући да основни став младог
песника мора бити да Исус као личност никада није постојао. Сатана, међутим, проповеда
његово постојање – Воландово сведочење о сусрету Јешуе и Пилата отвара се сугестијом:
Имајте на уму да је Исус постојао, уз коментар да никакви докази за то нису потребни. А
свега неколико тренутака пред Берлиозову погибију рећи ће: Али молим вас на растанку
поверујте макар да ђаво постоји! Не тражим од вас ништа више! Имајте на уму да за то
постоји седми доказ, и то најсигурнији! А он ће вам сада бити поднесен! Доказавши
сопствено постојање, а претходно истичући своју улогу поузданог сведока јерусалимских
догађаја, Воланд тиме објављује и потврду њихове истинитости. Мада у Мајстору и
Маргарити акценат није на идеји спознаје бога посредством ђавола, Воланд може дати
одговор на питање ''нечастивог'' из Браће Карамазова, тј. недоумицу Ивана Карамазова: Ако
је доказан ђаво, није извесно да ли је доказан и Бог? Када је о доказима реч, испоставиће се
да Воланд и приватни ђаво Ивана Карамазова који изјављује да у питањима вере нису
потребни никакви докази, посебно не они материјални, имају право, што ће се показати на
примеру Мајсторовог интуитивног проницања у суштину космичког поретка.
У традиционалној књижевној мисли сунце и месец јављају се као симболи
божанског и демонског; у фолклорној и хришћанској традицији бог поседује светлоносну,
сунчану природу, као и Исус Христ, анђели и свеци, док демонске силе носе атрибут таме.
И код Булгакова се симболи два небеска светила донекле јављају у таквом одређењу;
сунчева светлост је обележје Јешуиног царства, а месечина, као најпогоднији амбијент за
деловање ђаволске дружине, везује се за Воланда. У зависности од контекста, ови симболи
у роману добијају већи број различитих, често и опречних, значења: нпр. месечева светлост,
у вези са ликовима Понтија Пилата, Мајстора, Ивана Бездомног, означава немир, страх, али
и спокој, ослобођење. У контексту лика Кнеза Тмине лунарна симболика делом остаје верна
представи о покровитељству месеца над магијским деловањем демонског света. Воландов
долазак у Москву праћен је сликом заласка сунца и надолазећег сумрака, затим појавом
пуног месеца: Небо над Москвом као да је избледело, и сасвим јасно се у висини видео пун
месец, али још не златан, већ бео. Касније, у часу смрти, последње што Берлиоз види је
''позлаћен месец'' који се распада на комаде. Клонуће сунца и зрење месеца може се
протумачити као објава доласка сатане, екскалације његове моћи и почетка владавине таме.
Слика распарчаног месеца, дата из Берлиозове визуре, подударна је са призором сунца,
разломљеног у прозорским стаклима, што је заувек напуштало Михаила Александровича. У
том контексту, ''ломљење'' сунца, потом месеца, представља наговештај, те реализацију
његове смрти. Треба имати у виду да су у питању не светила, већ њихови одрази, разбијени
у очима посматрача. У московским ''очима'' – прозорима изломљен је рефлекс сунчеве
18
светлости, као и идеја о богу у свести Московљана. Разломљеност месеца у очима Берлиоза,
представника московске средине, је тренутак деструкције таквог погледа. У сфери деловања
ђавола, под окриљем месечине, одрубљена је и поражена глава опредељена за атеизам, а у
истој сфери ће бити спасен Мајстор чија реч проповеда постојање Христа. Уколико се у
обзир узме истоветност почетне слике безбројних одраза залазећег сунца са призором на
крају романа, долазимо и до других значења. Исказујући, с једне стране, клонуће сунца, а с
друге моћ да се, и распарчано, умножи, очува у својим одразима (сећањима), ова слика
најављује онога којег, због моћи да се изнова роди, зовемо сунчевим отелотворењем –
Христа. Ова два призора упућују и на повезаност Воландовог лика са сфером светлости: на
почетку, његов поглед упућен је сунцу и праћен ''покровитељским осмехом'', на крају,
посматрајући изломљено заслепљујуће сунце у прозорима, Воландово око је горело као неки
од тих прозора, мада је Воланд био леђима окренут залазећем сунцу.. Дуализам светлост –
тама, присутан у оквиру овог лика, уочљив је у опису сатаниих очију: лево је празно и црно,
као отвор бунара без дна, бунара свакојаке таме и сенки, а десно са златном искром на дну,
које продире сваком до дна душе. У складу са хришћанском представом о припадности
десне стране богу, а леве ђаволу, искра у десном оку директно повезује Воланда са
сунчевом, божанском светлошћу.
Као оличење апсолутне силе, Воланд егзистира у сфери која не подлеже
рационалним временско – просторним одређењима. Булгаковљев сатана постојао је у
прошлости, присутан је и у садашњости – сведок је Ха-Ноцријевог погубљења у
Тиберијевој епоси, јавља се као Кантов саговорник у 18. веку, посетилац је
постреволуционарне Москве 20. века. Миливоје Јовановић наглашава (у Михаил Булгаков,
књига друга) да је управо Кантова мисао филозофско упориште Мајстора и Маргарите, те
да се раван постојања Воланда и његове свите, Јешуе и следбеника му Левија Матеја,
поистовећује са светом ''ствари по себи'' или светом ''феномена'' у Кантовом одређењу.
Прихватањем дуалистичке теорије (са упориштем у Платоновој и Парменидовој
филозофији) која подразумева постојање две паралелне стварности (свет ''феномена'' у коме
важе принципи ''идеалног'' времена и простора егзистира напоредо са светом ''појава'' у коме
су време и простор емпиријски и сасвим реални) Булгаков, по угледу на Канта, у оквиру
света ''феномена'' налази одговоре на метафизичка питања о богу, бесмртности, слободи.
Свету ''појава'' у роману, ''нижој'' стварности, припадају јерусалимска и московска
свакодневица, реч је о егзистенцијалној димензији која не познаје слободу и слободно
понашање, па није у стању да схвати трансцедентални свет што пребива изван оквира
искуства. Ипак, пут припадника ове равни до ''више'' сфере је могућ, налазе га Понтије
Пилат на једној, Мајстор и Маргарита на другој страни. Булгаковљев свет ''ствари по себи''
подељен је на ''области'' светлости, таме, уз међупростор који би се могао окарактерисати
као ''чистилиште''. Воланд, као један од представника ''више'' стварности, демонстрира
просторно- временске законе који у њој владају – празнична ноћ у којој се одиграва бал код
Сатане продужена је његовом вољом, као што је и место догађања, стан у Садовој улици,
преобликовано по потреби; пошто је догађај ситуиран у димензиј ''идеалног'', заустављање
времена и трансформација простора скривени су од ограниченог погледа ''реалног'' света.
Апсолутна природа Кнеза Тмине изражена је његовом сувереном позицијом у свету
''феномена''. Деловањем ђавола и његових помоћника утицају над-реалних догађања
подлежу и представници релативизоване свакодневице (Стјопа Лиходејев у магновењу
доспева из Москве у Јалту, конферансје Бенгалски у сцени раскринкавања магије у
Варијетеу остаје без главе да би му потом била враћена, Варенуха је претворен у утвару,
итд), што представља пример Воландове супериорне способности стварања ''чуда''. Још
једна његова карактеристика је моћ свезнања – он погађа мисли припадника ''реалног''
19
света, познати су му узроци, ток и последице дешавања у прошлости, садашњости и
будућности (нпр. Воланд зна да ће Анушка пролити уље које ће бити узрок Берлиозовог
пада под точкове трамваја). Ове црте Булгаковљевог сатану постављају на исту висину
положаја са божанским.
Као ознаке ''идеалног'' времена јављају се у роману призори небеских светила. У
време првог пролећног уштапа у Москви се догађају збивања проузрокована Воландовом
акцијом, као и разговор Пилатов и Јешуин у Јерусалиму. Пун месец је у овом случају
апсолутна ознака, која не само да повезује две временске равни, већ представља, као и
сунце, свевидећи поглед ''одозго'', у сваком времену присутан и непроменљив. У том смислу
се призори месеца над Москвом у контрасту са електричним осветљењем града јављају као
симбoличка илустрација опозиције вечност – пролазност. Вештачка светлост обележје је
света ''појава'', приземног, догматског, те није случајан коментар Коровјова уочи бала код
сатане да месир једноставно не воли електричну светлост. Иста дистинкција јавља се у
повезаности и са другим ликовима: Иван Бездомни, у тренуцима који претходе његовој
трансформацији од Берлиозовог у Мајсторовог ''ученика'', разговара сам са собом
посматрајући час сијалицу електричне лампе, час месец – две светлости симболизују
''старог'' и ''новог'' Бездомног. Слична ситуација уочљива је при помену песника Рјухина:
тренутак спознаје сопствене песничке немоћи и безвредности, тј. час када заблуда уступа
место истини, праћен је контрастом природне (у овом случају сунчеве) и вештачке
светлости – Свитало је, па је светлост још неугашених уличних светиљки била непотребна
и непријатна. Под сјајем електричног осветљења одвија се забава чланова МАССОЛИТ-а у
''Грибоједову''. Овај пародични приказ привилегованог московског интелектуалног врха
умногоме је сличан приказу Воландовог демонског бала ( нпр. и на једној и на другој
свечаности окупљање грешника започиње у поноћ, чују се звуци исте џез-композиције );
Једном речју, пакао приповедачев је коментар на скуп поклоника етичког и естетског мрака
свакодневице, на догађај који представља земаљски пандан балу што се одвија у апсолутној
равни, тј. сатаниној сфери таме.
Фантастична сцена ''великог бала уштапа'' даје увид у сферу којом господари
Воланд, и
објашњава једну од његових функција. Дантеова представа пакла у
Божанственој комедији један је од подстицаја за Булгаковљеву слику сатаниног бала: Иако
у Мајстору и Маргарити није на снази строга хијераризација грешника, у прилично
исцрпном списку гостију (...) – краљеви, војводе, племићи, самоубице, тровачице, лупежи и
подводачице, тамничари и варалице, џелати, достављачи, издајници, лудаци, шпијуни,
заводници – биће да недостају само Дантеове папе. Ипак, у роману изостаје опис места на
коме душе грешника проводе вечност; ''хладне црне чељусти'' камина само су капија пакла,
одакле утваре доспевају на бал, трансформишући се из трулих лешина у отмене званице. У
ноћи пуног месеца на трулеж пада опсена раскоши и декаденције, мрак замењује силна
вештачка светлост: заслепљујућа светлост је лила из кристалних гроздова, у пљуску
светлости пресијавало се (...) драго камење, предворје и степениште су осветљени тако
јако да очи заболе. У сценама бала присутна је пародична слика моралног распадања
заоденутог материјалним сјајем. Када лажних светлости нестане, остаје задах костурнице.
Дубина таме одакле поворка грешних долази само се да наслутити, али јасно је да је
демонска светковина кратак тренутак одмора од онога на шта су сени у њој осуђене. На
питање о природи казне за грешнике даје одговор повест о Фриди ( она свакога јутра
проналази крај себе марамицу којом је угушила своје дете ), реквизит казне је онај којим је
грех почињен ( подударност казне са грехом налазимо у Дантеовом Паклу). Воланд, иако
нетрадиционални сатана, господар је традиционалног пакла – тамне сфере вечности, у којој
су грешници осуђени на испаштање греха. У складу са механизмом претварања греха у
казну је и суђење Берлиозовој глави. У апсолутној равни надлежан за кажњавање зла,
Воланд изриче пресуду којом поборника теорије да се човек после смрти претвара у пепео и
20
одлази у непостојање, осуђује управо на непостојање. Тиме је обелодањена моћ ђавола да
људској души, суштини бића, укине постојање, преобрази је у небиће, али притом он
подиже здравицу у част постојања, принципа бесмртности који важи у трансцендентном
поретку, у сфери таме и светлости подједнако. Показује се да могућност непостојања ипак
постоји, али не као законитост, како је мислио Берлиоз, већ казна одређена према начелу на
које се сатана позива: свакоме ће бити дато по његовој вери. Ово начело представља
парафразу речи Исуса Христа из Јеванђеља по Матеју: По вјери вашој нека вам буде, што је,
како наводи М. Јовановић, само један од примера Булгаковљевог коришћења и
преиначавања јеванђеоског текста, у правцу поистовећивања Воландових исказа и акција са
Христовим. С обзиром да је Исус из поменутог јеванђеља један од прототипова сатаниног
лика, мање необичном делује одређена подударност Јешуиних и Воландових принципа.
Међутим, иако је апологија постојања једно од начела заједничких обојици, ипак је
Воландова осветничка улога оно што га удаљава од Јешуине хуманистичке проповеди. Из
пехара у који се претвара глава неверника сатана испија крв издајника, доушника – барона
Мајгеља, који је ништа друго до у релативизованом свету отеловљен архетипски издајник
Јуда. Дакле, одмазда за неверовање и издајство Христа у рукама је ђавола. Томе у прилог
иде и чињеница да се Воландова мисија одвија у временском периоду који је подударан са
оним из библијског предања о страдању и васкрсењу Исуса Христа.
Надлештво над душама грешника и задатак спровођења казне је специфична
функција Воланда као представника тамне стране Апсолута. Када је у питању тумачење
људске природе, он, за разлику од Јешуе који оптимистично проповеда да су сви људи
добри и да ће на земљи наступити царство правичности, дели људе на добре и зле,
претпостављајући, на основу ''експериментисања'' и увида у несавршену природу човека, да
је такво царство немогуће остварити. Да је граница између злих и добрих повучена у
трансцендентној равни јасно је на основу представе о месту одређеном за све грешнике, а
иста је граница у свету свакодневице потенцирана опет Воландовим деловањем и његовим
ставом према насловним јунацима са једне, и припадницима ''мрачне'' свакодневице са
друге стране. Кроз однос према Мајстору и Маргарити, где се Воланд јавља у улози
помагача и спасиоца изабраних, може се сагледати подударност принципа представника
светлости и таме. Личност и њена слобода су основни критеријуми на основу којих се
насловни јунаци издвајају из свакодневнице и улазе у круг Воландовог интересовања.
Сатана потенцира вредност мајсторовог стваралачког подухвата – формулом рукописи не
горе он изражава мисао о бесмртности стваралачког принципа, истините и слободне речи
која припада вечности. Очигледна је његова осуда сервилности и живљења у понизном
страху од јачих – Маргаритино достојанство, које одолева Воландовом искушењу, изазива
његово усхићење: ...тако и треба да буде! ... и никада ништа немојте молити! Никада и
ништа, нарочито не од оних који су јачи од вас. Сами ће понудити и сами ће све дати. Он
цени снагу њене љубави, разуме природу љубави уопште, што доказује ставом да ... онај ко
воли треба да подели судбину онога кога воли. Када је о праштању реч, Воланд наглашава
да оно није у оквирима његове надлежности, али не стаје на пут Маргаритином милосрђу у
опраштању греха Фриди. ''Друга установа'', надлежна за милосрђе, је, свакако, Јешуина
сфера, чије законитости морају бити поштоване и у сатаниној области, што говори о
међусобном уважавању и усклађености функционисања трансцендентних ''управних
сектора''. И у случају Понтија Пилата, показаће се да опроштај долази из равни светлости,
али опет уз сарадњу са поглаваром таме – Воланд каже да је за Пилата молио онај са ким би
он толико желео да разговара, тј. Јешуа Ха-Ноцри. Покровитељство Кнеза Тмине над
Мајстором и Маргаритом усмерено је ка њиховом преласку у раван вечности, и представља
одбрану принципа љубави, храбрости, истине. Одлука о њиховој коначној судбини
донесена је сарадњом представника светлости и таме – оно за шта Јешуа моли, а Воланд
нуди изабранима као место вечног боравишта је мир, који представља неку врсту
21
међупростора између две вечне сфере, уз отворену могућност кретања ка светлости. Са
друге стране, у границама свакодневице не долази до важнијих измена после додира са
представницима условног света. На Московљанима се, осим статусних промена, не могу
уочити битне карактеролошке метаморфозе након сусрета са ђаволом, јалова свакодневица
(са изузетком бившег песника Ивана Бездомног) остаје суштински непромењена. Међутим,
трансцендентни поредак почива на начелу правичности и сређености, та мисао изражена је
Воландовим уверењем: Све ће бити по пропису, на томе почива свет, и доказана судбином
Пилатовом, као и Мајсторовом и Маргаритином. Најзад, зар идеја космичког устројства у
коме, кроз сарадњу ''установа'' светлости и таме, правда бива задовољена, није била
неопходна Булгаковљевој неправдом прогоњеној уметности?
У фантастичној сцени лета над Москвом, тј. одласка Воланда и свите са Мајстором и
Маргаритом, кроз опис трансформисаног обличја демона, симболика месечине се јавља у
контексту опозиције истина – привид: Када им је у сусрет почео да се помаља иза ивице
шуме пурпуран и пун месец, нестале су све варке, сручиле се у мочвару, утонула је у
измаглици непостојана чаробна одора. Коровјов – Фагот губи своје ''циркуско одело'' и
манире лакрдијаша, приказујући се као демон – витез који се никада не осмехује, а на
сличан начин месечева светлост мења изглед Бехемота и Азазела, откривајући њихове
појаве какве јесу у равни вечности. Испоставља се да је комедијашко понашање Коровјова
међу Московљанима вид казне за неуспелу досетку, а према већ поменутом механизму,
казна је диктирана природом греха, те је он на шалу принуђен. Овај витез се једном
несрећно нашалио ... његов каламбур о светлости и тами није био на месту... – објашњава
сатана, што указује на то да он кажњава и најмање огрешење о озбиљност вечних принципа.
У разговору са Матејем Левијем, у коме се одлучује о вечном боравишту за
Маргариту и Мајстора, Воланд говори о нужности присуства таме. У дијалогу испуњеном
нетрпељивошћу, сатана изражава према Јешуином ученику презир, али он није усмерен ка
Јешуи и сфери светлости, већ изазван Левијевим непријатељским ставом. Воланд каже:
Буди тако добар па размисли о питању: шта би чинило твоје добро да није зла и како би
изгледала земља да са ње нестану сенке? Јер сенке бацају предмети и људи. Ево сенке моје
шпаде. Али постоје и сенке дрвећа и живих бића. Да нећеш можда да згулиш целу земаљску
куглу и све живо због твога прохтева да уживаш у голој светлости? Глуп си! Постојање
''свега живог'' условљава постојање сенки, апсолутна светлост у ''земаљској'' равни значила
би укидање људске егзистенције, несавршене по својој природи, те самим тим условљене да
у себи садржи и за собом оставља сен. Слично Булгаковљевом ђаволу, и код Достојевског
''нечастиви'', тј. привиђење Ивана Карамазова, даје приговор на идеју света без присуства
његовог делања: Кад би на земљи било све благоразумно, онда се никад ништа не би
догодило. (...) Какво би задовољство било без патње? Све би се претворило у једну
бесконачну молитву, било би свето, али и досадно. Међутим, гесло ''нечастивог'' са маском
руског интелектуалаца, који по дужности свог положаја чини неразумне ствари, тј. изазива
грех да би могло бити догађаја, је: Satana sum et nihil humanum a me alieneum puto, па је
очита разлика између овог и Воландовог принципа осуде људског греха. Питање – шта би
чинило добро да није зла – не представља девалвацију добра и условљавање његове сврхе
постојањем зла, већ Воландов реалистичан поглед на стварност као раван константног
сукоба и смењивања супротних принципа.
Илустрацију речи ђавола о светлости и сенкама на земљи представља призор
његовог мача који под светлошћу залазећег сунаца баца сен: Његова дугачка и широка
шпада била је забијена вертикално између две размакнуте плоче на тераси, тако да је
представљала сунчани сат, а ова симболична слика отвара и питање односа опозитних
категорија пролазног и вечног. Одбројавање времена са аспекта Апсолута, сунчаним сатом
који образују сунчева светлост и сатанин мач (као ознаке вечног – божанског и демонског),
потенцира пролазност земаљског. Воландов поглед на град, са терасе једног од московских
22
здања, је поглед са висине вечности на краткотрајну ''овострану'' егзистенцију: Воланд није
скидао поглед с необухватне гомиле палата, џиновских кућа и кућерака осуђених на
рушење. Ипак, насупрот пропадљивости материјалног налази се непролазна вредност здања
људског духа, што потврђује Мајсторов роман утиснут у вечности.
Сенка шпаде, која се лагано и неумитно продужава, приближавајући се сатаниним
ногама, најављује надолазећу помрачину која ће, у тренутку Воландовог одласка, прекрити
читав град. Паралелизам призора непогоде над Москвом и непогоде над Јерусалимом након
Јешуиног погубљења упућује на законитост видљиву свеобухватним погледом припадника
''више'' егзистенцијалне сфере, на принцип цикличног понављања – попут кретања казаљке
сунчаног сата. Ускоро ће непогода, последња непогода, она ће довршити све што треба
довршити и кренућемо на пут – каже Воланд. Тама која наилази са запада, последња је јер
означава завршетак једног периода и тренутак свођења рачуна: отпуштен је грех Јешуином
судији, одређена је судбина Мајстора и Маргарите; на московски свет се, као претња, али и
прочишћење, обрушава олуја у којој као да свега нестаје. Након катарзичног пљуска
појављује се дуга која, уз ''изломљено сунце у хиљадама прозора'', указује на отворену
могућност искупљења.
Дубравка СТАНКОВИЋ
ОШ „Вук Караџић―, Лебане
УМЕТНОСТ И СТВАРНОСТ ПУТУЈУЋЕГ ПОЗОРИШТА
ШОПАЛОВИЋ
Jедан од најзначајнијих савремених српских драмских писаца, иако малог драмског
опуса, Љубомир Симовић, рођен 1935. године у Ужицу, до данашњих дана свој литерарни
рад проширује на поља поезије, прозе, есејистике.
Да се Симовићев пут од песника до драмског писца никада није прекидао, показују
његова позната драмска остварења написана у стиху: Хасанагиница (1973), једна врста
реинтерпретације истоимене народне баладе, Чудо у Шаргану (1975) и Бој на Косову (1989),
по чијој је првој драмској верзији снимљен телевизијски филм у режији Здравка Шотре.
Четврта драма, тј. трећа по редоследу настанка, Путујуће позориште Шопаловић (1985),
написана у прози, са мноштвом поетских рефлексија у говору драмских лица, представља
Симовићево најизвођеније и најнаграђиваније дело.
Само условно комедиограф, Љубомир Симовић у својим драмама изражава
метафизичку тескобу човека уз помоћ хумора пуног уздаха и очаја. Одбијајући да му драме
буду политичка пропаганда, иако се у животу бави сагледавањем политичког стања,
Симовић посматра властиту садашњост у којој догматизована идеологија жели да
друштвену заједницу стави под своје окриље, чинећи човека послушним и укидајући му
свест о себи, али и сваку могућност борбе за правду. Тиме се аутор приближава француским
авангардистима, приказујући апсурдност човекове егзистенције у историји.
Хаос рата, правда и издаја, борбена хероика биле су дуго омиљене или наметнуте
теме послератним ствараоцима. Симовић раскида с тим правцем и у Путујуће позориште
Шопаловић уграђује универзални однос уметности и тоталитарне власти. Његова
универзалност се не заснива на апстракцији, већ је уско повезана са локалним, језичким,
националним, конкретним. Симовић покреће дотад занемарена питања о значају уметности,
њеној сврси, трајању, и опстанку у суровим временима, њеном сукобу и преплитању са
стварношћу, о моћи уметничког говора, снази духовне хране у недостатку материјалне, као
и о утицају који уметност остварује.
Смештајући своје Шопаловиће у људско друштво, међу грађане Ужица и окупаторе
23
у Другом светском рату, Симовић ће гротеску приказати кроз несклад између акција које
индивидуи намеће друштво и онога што је њихов унутрашњи порив, кроз прилике које
људе удаљавају од своје суштине, доводећи их до апсурда.
Иницијална идеја за драму може се пронаћи у Симовићевој збирци песама Хлеб
и со, која показује сву метаморфозу света за време рата, када школа постаје касарна,
биоскоп војни магацин, а затвор неминовност. Довевши протагонисте у Ужице, летњег дана
прве године рата, аутор драме их сврстава у три очигледне групе: у првој су окупатори и
њихови сарадници, у другој су грађани Ужица, а у трећој су глумци путујућег позоришта,
доносиоци неспоразума у већ конфликтном тренутку (Василије Шопаловић, вођа трупе,
Јелисавета Протић, старија глумица у златножутом, Софија Суботић, млада глумица у
љубичастом, и Филип Трнавац, глумац вишеструког лика).
Мала позоришна група као магијом ниоткуд донесена у непогодни тренутак сурове
стварности, жељна да покаже оно што „једино― зна, бива спречена од стране оних са
„минимумом позоришног образовања―. Суочени са крајностима, Симовићеви јунаци
постају глумци у сопственим животима, бирајући потпуно нове улоге, надајући се да ће их
та мимикрија спасти или им помоћи да се уздигну на друштвеној лествици.
Три различита света, на психолошком, интелектуалном, физичком, материјалном,
етичком, језичком плану, формираће два табора када се поведе питање уметности и
стварности, или уметности у стварности. Табори ће поред вербалног функционисати и на
физичком плану. Држећи се обруча формираног око свог света, глумци ће утонути у своју
уметност, у позоришну илузију драма које изводе, надајући се да могу преживети, грађани
ће утонути у муке свакодневице, а једини ће окупатор, коме обруч не смета, пружити руке
на све њих да би им показао своју моћ забране свега што му се прохте. Недовољно
интелектуално освешћена војна групација неће уочити разлику између правог оружја и
позоришних реквизита какав је дрвени мач, уметничка имена глумаца схватиће као лажно
представљање довољно за привођење у полицију, и на тој основи зачеће се први ниво
драмског сукоба.
Разлике између подељених светова у драми постоје и на плану језика који код
Симовића, преносећи суштину драмског сукоба, твори драмски лик. Језик раздваја
неконтролисану примитивну силу и уметност као централне дуалитете. Глумци стичу свако
право на одбрану свог идентитета и части, чувајући неукаљаним оно што их чини
егзистентним – дар за уметност, која је њихова сврха постојања. Ако је ковачу место у
ковачници, воденичару у воденици, где је место глумцу, поставља Симовић питање
грађанима преко својих заступника уметности.
Симка (грађанка)
Знам шта хоћете да кажем: у позоришту! А зар је сада време за позориште? И не
могу се упоређивати пекар и глумац! Пекар нам барем помаже да се некако прехранимо, и
да преживимо, а глумац...
Софија (глумица)
Можда глумац показује зашто уопште вреди да се човек прехрани и преживи!
Поред сукоба на равни окупатора и мештана, окупатора и глумаца, па и сукоба жена
из света стварности и уметности, драмски сукоб у равни грађана и глумаца биће
доминантан, као сукоб два света која неумитно трају, за разлику од привремене владајуће
идеологије, сви они подстакнути очигледним разликама на интелектуалном, психолошком,
етичком, емотивном, језичком, материјалном, физичком плану.
Рат у Симовићевим драмама није централни догађај, нема величања победника, нити
туге поражених, нема топота коња нити грмљавине топова, а рат је, ипак, ту као ноћ, као
ваздух. Рат је феномен који најдиректније угрожава људско биће, деградира га, укида
смисао постојања и уништава га. Поред угрожавања кроз конкретан идеолошки контекст,
рат доноси и онтолошку угроженост. У времену глади, немаштине, када су свуда натписи
24
непријатељских трупа, разапета вешала и гиљотине, стража, разоткрива се сва рањивост
уметничког постојања јер, власт не схвата безазленост њихових средстава за рад.
Јелисавета (глумица)
Зар ви не знате чиме су наоружани глумци? Дрвеним мачевима, као што је овај,
топовима од чункова, вештачким пушкама!
Софија (глумица)
Носимо оклопе и круне од картона, браде од вуне, бркове и обрве од ћумура,
свирамо на виолинама без жица, храмљемо на здраве ноге, уместо трудног трбуха
носимо јастук, над мртвим мајкама проливамо сузе помоћу лука!
Наизглед несаломивом непријатељу Симовић ће супротставити наизглед најслабија
средства: рату до уништења супротставља живот, правим разбојницима супротставља
правог Шилера, пушци супротставља дрвени мач, батини – лепоту, мржњи – љубав, против
велике туге – нану, суровој стварности – позориште.
Шта за самог аутора драме представља позоришна уметност, а шта њен уплив у
стварност, показује једним делом театрализација његовог става остварена испред провидне
завесе. Састављена од два дела које чини десет слика и две међуигре, драма Путујуће
позориште Шопаловић разматра судбину позоришта у ратним временима. Заступници
ауторових питања: Василије, Јелисавета, Софија и Филип у међуиграма „излазе― из ликова
драме и постају глумци, заступници своје струке и позоришта. Наједном долази до
повлачења физичке границе између два света, о чему сведочи и појава поетског говора
насупрот дотадашњем прозном.
Василију као вођи трупе дата је уводна и завршна реч, у којој се открива сва суштина
позоришне уметности:
Ова завеса скрива
беду скупљу од злата,
век сажет у два сата,
бескрај на десет квадрата!
Мишљу мудраца, кога је
прапорац с капе огласио,
иза завесе светли свет
који се пред њом угасио!
Не само да опонаша стварност, позоришна уметност се бори да пред мраком рата
очува светлост прошлости и будућности, а садашњост просветли. Међутим, да ли се у
Филиповим речима скрива оптимистичан став аутора или благи подсмех самој уметности?!
Симовићев Дон Кихот ће дрвеним мачем, на дрвеном коњу кренути у борбу за правду и
слободу тлачених земаља, пун вере да се дрвеним мачем може пресећи наковањ:
Показаћу свету
црн гвоздени пањ:
дрвеним мачем
пресечен наковањ!
Ношен јауцима,
кукњавом и плачем,
у пожаре летим
са дрвеним мачем!
25
Филипов чин, наизглед немогуће борбе, није неостварив ако се сагледа у светлу
уметничких достигнућа као што су „Аска и вук―, Шехерезада или „Хиљаду и једна ноћ―, у
којима лепота уметности разоружава, а свако делање односи победу над пасивношћу.
Где почиње живот а где уметност, да ли између њих постоји граница, ако постоји,
може ли се прећи и на који начин, да ли „прескок― доводи до преображаја, да ли је победник
онај који на рампи одржава баланс, или онај који крене да истражује поља ван границе,
питања су која нуди Симовићева драма. Разматрање границе уметности и стварности код
Симовића се може одвијати: а) на плану ставова самих глумаца; б) на плану живота као
позорнице на којој се налазе глумци у сукобу са осталим светом.
Физичка граница два света: уметничког и неуметничког, не постоји. Драму за
извођење замењује комад из живота. Поред тога што путујући глумци постају гледаоци
стварног „крвавог позоришта―, они постају и гледаоци грађанских паганских обичаја
сличних фолклорним представама, постајући тиме средство или предмет жртвовања.
Јован Христић за већ наведене групације наводи три степена преплитања позоришта
и живота:
Василије и Јелисавета се под притиском стварности одричу уметности.
Софија под притиском стварности бежи у уметност.
Филип у стварност може да уђе само са својом уметношћу.
Градација ликова у корист фикције кретаће се од Василија и Јелисавете, преко
Софије, да би кулминирала у Филипу. Обиље животног искуства научило је Василија да
стварност није у позоришту, као што није ни у облацима, да уколико нема хране и смештаја,
нема ни глуме. Млада Софија, неслучајно названа именом богиње мудрости, варираће од
плана идеализације и сомнамбулентности до рационализације и сналажљивости. У првом
личном судару са опасношћу, оличеној у крвнику Дропцу, из Софије проистиче мудрост,
успевајући да проговори о великим животним питањима сваког човека са најмање
адекватним саговорником: о детињству, тузи, болу, бекству од сопствене суштине, нудећи
му искупљење. Зарад свог спасења Софија свесно замењује објективну стварност
позоришном фикцијом, примењујући тиме поступак који Љиљана Павловић Самуровић
назива „лажним духом кихотизма―.
Дух правог кихотизма открива се у Филиповом лику, с том разликом што „Дон
Кихоту писац враћа разум, враћа га у реални свет у коме за њега не постоји могућност
опстанка, па мирење са смрћу представља логичан исход за поражену илузију, док Филип
умире у средишту фикције које се не одриче ни по цену незаслужене смрти―.
Подижући Филипов дрвени мач високо, пењући Софију на столицу, стављајући јој
перику као камуфлажу истине, доводећи до преображаја већине актера, показујући им
осветљени путоказ у мраку на крају драме, Симовић на разне начине уметности проналази
излаз и даје веће парче животне позорнице, уједно показујући сву варљивост и заталасаност
границе између уметности и стварности.
„Симовићева драма почиње са уметношћу у коју се меша стварност и разара је, а
завршава се са уметношћу која се меша у стварност и преображава је.―
26
Биљана ЋИРИЋ
докторанд Филозофског факултета у Нишу
КУЛТ ПРИЈАТЕЉСТВА
У ЕСЕЈИМА МИШЕЛА ДЕ МОНТЕЊА И ФРАНСИСА БЕКОНА
Есеј је до данас задржао опречност става својих првих твораца – Мишела де
Монтења и Франсиса Бекона. Према томе да ли представља израз пишчевог субјективног
мишљења и раположења, или је покушај да се дође до објективног сазнања о нечему, он је
из рода Монтењева, у првом случају, или из Беконова у другом.
Монтењ је 1580. у Бордоу објавио своје Есеје, назвавши их искреном књигом, па
отуда вероватно и наслов латинског превода Беконових есеја Sermones fideles. Међутим, док
Монтењ тврди да је он сам предмет своје књиге и да жели да буде виђен у свом простом,
природном и свакидашњем руху, без извештачености или усиљености, Бекон у Посвети
другог издања (1612) каже да је та реч (есеј) новога постања, али сама ствар врло је
стара; јер Сенекине посланице Луцилију, ако их добро размотрите, нису ништа друго до ли
есеји, то јест, расута размишљања изражена у облику посланица. Мада обојица аутора
често пишу о истим стварима – о страху, навици, пријатељству, старости, књигама, смрти,
гневу, итд. – њихов став се веома разликује.
У различитим покушајима дефинисања есеја примећује се да је то форма која
неухватљиво обилази гранична подручја институционализованих области науке,
филозофије и уметности, те ствара нови облик комбинујући удаљене елементе. Иако је есеј
доста присутан облик писања, он одбија да се дефинише, остајући један од теоријски
најмање истражених облика.
Парадокс се крије у самом појму есеја – док с једне стране, он може располагати
приступачношћу и популарношћу новинског текста, с друге стране, у саму његову
генеричку суштину уткана је методологија научног истраживања. У чињеници да је есеј
имао индивидуалног творца, Монтења, изражено је битно својство овог жанра, који је
усмерен на самооткривање и самодоказивање индивидуалности. Код Монтења се први пут
појављује човеково индивидуално ја несводљиво ни на шта опште и објективно.
Једно од обележја есеја које је условило да он настане управо у ренесанси јесте
усмереност речи на самог говорника. Догматској средњовековној мисли супротставила се
индивидуалистичка мисао ренесансе. Есеј захтева право на глас индивидуализованог,
интелигентног и саморазумевајућег ја. Он представља славу индивидуалном, слободном,
разиграном духу.
Дела која се обично убрајају у античке претече есејистичке традиције: Платонови
Дијалози, Теофрастови Карактери, Сенекина Писма Лицилију и Самоме себи Марка
Аурелија – ипак нису есејистичка у правом смислу те речи. Наиме, у овим делима нема
непосредне корелације Ја са самим собом, јер је античко мишљење о човеку искључиво
нормативно. Витални и увек актуелни прoблеми које Монтењ покреће у својим огледима –
смрт, срећа, несрећа, љубав, смисао живљења, самоћа, претворили би се у фрагментарно
коментарисање, у збир цитата да се сваки пут не враћају свом извору – личности која није
ни на шта сводљива. Индивидуалност полази од себе и враћа се себи, и ово кружно кретање
мисли присутно је у сваком Монтењевом огледу.
Монтењ је доследан своме начелу: Ја не поучавам; ја причам. Он је стога опширан,
присан и непосредан. Преносећи своје погледе, мишљења и расположења, он открива
читаоцу своју личност, своју духовну физиономију, и спреман је чак, кад би живео у
слаткој слободи Природних првих закона, да се појави сасвим го и да да свој портрет у
27
природној величини. С друге стране, Бекон, који своје есеје назива саветима, непрестано
поучава читаоца. Он је језгровит и сажет до крајњих граница, озбиљан и свечан. Док један
есејиста посматра појаве у свету са становишта свог личног, субјективног поимања и
расположења, други на њих гледа као на објективна збивања.
Огледи Мишела де Монтења плод су троструког размишљања: о прочитаним
књигама и њиховој користи, размишљања на основу посматрања других и оно што је
најважније - размишљња на основу самопосматрања. Стивен Гринблат запажа (2011: 121122) да је феномен присуства у писаној речи идентитета последњи пут цветао у
Монтењевим есејима.
...нису то речи које представљају приступ унутрашњем животу, већ оне саме чине
тај унутрашњи живот. А особеност ових речи – насупрот модерним покушајима
записивања дискурса унутрашњости – њихов је јавни карактер, очита
импресоналност њихове реторичке грађе, њихов перформативни вид... Наизглед
имперсонална реторика код читалаца обликује најинтимнији доживљај њих самих
(2011: 121-122).
Како запажа Цветан Тодоров (2003: 180), Монтењеви Огледи су у извесном смислу
само нужно зло, будући да су заузели место писама и речи које би, да није било Ла
Боесијеве смрти, Монтењ упутио свом пријатељу; они обнављају успомену коју би Ла
Боеси сачувао о њему. Писање је у овом случају покушај да се изађе из стања тупе самоће у
које га је бацила смрт његовог пријатеља.
Култ пријатељства обликује сложену хијерархију у Монтењевој замисли. Огледи су
пре свега замишљени као споменик у знак сећања на Ла Боесија, готово као маузолеј.
(Тодоров 2003: 180). Монтења хуманистима приближава његово тумачење пријатељства као
крајње сврхе која не изискује никакво оправдање, а удаљава га то што његова етичка мисао
није стављена у службу добра него среће и што, попут древних мудраца, не заузима
гледиште благонаклоности, већ гледиште исправног живота.
КОЛИКО ИМА ПРИЈАТЕЉА?
Код Цицерона, ког Монтењ у великој мери цитира, јавља се разликовање између две
врсте пријатељства – правог и савршеног, тј. обичног и осредњег. Када је број пријатеља у
питању, Аристотел у Никомаховој етици тврди да постоји ограничена множина пријатеља и
да је то највећи број с којим неко може живети.
Јер не бивају многи пријатељи ондје гдје је посреди другарско
пријатељство, па се у оним опјеваним случајевима увјек говори о двојици. Они
пак који имају многе пријатеље и срдачно се опходе са свима нису чини се
никому пријатељи, осим у грађанском смислу, а такве и називају угодљивцима
(1988: 210-211).
Монтењ истиче да је пријатељство о којем говори ретко и далеко од уобичајених
односа. Све старе расправе о овом предмету изгледају му слабе у поређењу с његовим
личним осећањем, јер стварност превазилази прописе филозофије (1990: 66).
У Аристотеловом делу Никомахова етика јавља се разликовање између добрих
који су, увек у малом броју, пријатељи у строгом смислу тог израза, једноставно пријатељи,
и других, који су то само случајно и по аналогији са првима. Слично разликовање јавља се
када је реч о разлучивању особитог пријатељства, врлог пријатељства, с једне стране, и , с
друге стране, изведеног пријатељства, оних која су заснована на користи или задовољству.
Пошто Аристотел дефинише три облика владавине, односно устројства, у Никомаховој
етици тим трима облицима проналази три одговарајућа вида пријатељства, јер је свако од
њих саобразно односима праведности. Ако је човек политичко биће створено за живот у
заједници, и ако му је, дакле, потребан пријатељ, чисто политичко пријатељство је ипак
28
само једна врста пријатељства, једно изведено пријатељство, корисно пријатељство које
захтева споразуме, сагласност, консензус.
Супротно Аристотелу, који сматра да је пријатељство немогуће тамо где је разлика
међу пријатељим велика, те да је идеално пријатељство оно међу сличнима, Бекон тврди: У
свету има мало пријатељства, а најмање међу једнакима, као што је често истицано. Оно
које постоји, постоји између јачег и слабијег; па ако први узнапредује, прокопсаће и други
(1952: 163). По Аристотелу, савршено пријатељство је управо оно између добрих и сличних
према врлини, јер они слично желе добро један другом, а јесу добри сами по себи (1988:
169). Они који би желели пријатељима добро због њих самих, били би највећи пријатељи.
Међутим, Аристотел тврди да кад је размак превелик, као у случају бога, нема никаква
пријатељства (1988:176).
Идеално пријатељство, по Монтењу, постоји само између двоје људи:
Јер оно савршено пријатељство о коме говорим, недељиво је; сваки даје себе
свом пријатељу тако потпуно да му ништа не остаје што би с другим могао
поделити... Обична пријатељства се могу делити., али оно пријатељство које је душу
обузело и које влада њоме без икаквих ограничења, не може бити предвојено (1990:
64).
ПРИРОДА ПРИЈАТЕЉСТВА
Монтењ је сагласан с Аристотелом у погледу односа пријатељства и једнакости, те
он сматра да пријатељства између очева и деце не може бити због сувише велике
неједнакости и могућности да се такво пријатељство сукобљава с природним дужностима.
Поред тога, уколико пријатељства намећу закони и обавезе природе, утолико је мање
слободе и воље у избору. Дејство слободне воље се, по Монтењу, најбоље очитује у
љубави и пријатељству. Пријатељства која смо искључиво сами стекли бацају у засенак она
која нас везују споном заједничког завичаја и крви. Иако нас је природа довела на свет
слободне и неспутане, ми себе затварамо у некакве уско ограничене области, попут
персијских краљева који су себе присиљавали да никад не пију ниједну другу воду осим воде
из реке Коаспес, и тако се из глупости одрекли права на коришћење свих осталих вода па,
у односу на саме себе, претварали цео свет у безводну пустињу (1990: 169).
Истичући изузетност и незаменљивост свог пријатеља, Монтењ каже: Ако ме сколе
да кажем зашто сам га волео, ја осећам да се то може изразити само ако одговорим:
Зато што је он био он, зато што сам ја био ја (1990: 63). Не само да је пријатељ
незаменљив с било ким, већ се он доживљава као део властитог идентитета: Тајну за коју
сам се заклео да је не откријем ником другом, могу, а да заклетву не погазим, рећи њему,
јер он није други: он је ја (1990: 65).
По Беконовом схватању, изузетност пријатеља огледа се у његовој искрености и
честитости, јер је искрен савет редак и долази само од савршеног и истинског пријатеља, а
иначе он је савијен и извитоперен да послужи извесној сврси саветодавчевој (1952: 99).
Пријатељ није само још једно Ја, већ је он, у Беконовом есеју, нешто много више. Наиме,
људи, по њему, имају своје време, и многи умру пре него што остваре понеку жељу која им
је прирасла за срце, али ако човек има истинског пријатеља, може бити безмало уверен да
ће се старање о тим стварима наставити и после њега (1952: 99-100). Човек сам тешко
може да говори о својим заслугама, још мање да их велича, а да притом не изгледа
нескроман. Међутим, све то изгледа лепо када се чује из уста пријатеља, иако би у човека
изазвало румен стида кад би сам о томе говорио (1952: 100). Ово схватање Бекон преузима
од Аристотела, који тврди:
Могуће је и да пријатењу препусти саме поступке, те да буде љепше што је
узрок пријатељеве чинидбе неголи да је то сам учинио. Тако се види како у свим
похвалним стварима честит човек себи додјељује већи део онога што је лепо. И
29
стога, како се рекло, тако треба бити себељубан, дочим не треба онако као већина
(1988: 206).
Аристотел прави разлику између љубави као чувства и пријатељства као
способности, те Бекон оне који су неспособни да гаје пријатељство сврстава у бића која
воде порекло од звери. Људи који немају пријатеља да пред њим отворе душу, по Бекону су
људождери сопствених срца (1952: 97). Пријатељсво је незаменљиво, јер животну улогу
човек не може да игра сам. Постоје ситуације када је тако нешто и неподесно, као у случају
говора о сопственим заслугама, па онај ко нема пријатеља, како Бекон сматра, може
слободно да напусти позорницу (1952: 100). Мада настоји да објективно приступи питању
пријатељства, Бекон мало говори о самој његовој природи, о томе шта пријатељство заправо
значи.
Иако признаје да би више волео да стекне друга него Дарејево благо, Платон истиче
да је дефинисање природе пријатељства тешко. Питање шта је заправо пријатељ у Лисиду
остаје отворено. Показује се ипак да је нужно волети оно што нам је по природи сродно и
блиско.
Монтењ се позива на Аристотелову дефиницију пријатељства, на склад душа, воље,
мишљења (1990: 64). Пријатељство расте кроз уживање, по Монтењу, зато што је духовно и
зато што се душа кроз њега профињује. Брак је, с друге стране, трговачки посао који се
обично склапа у друге сврхе, док у пријатељству нема трговине. Говорећи о љубави према
женама, Монтењ истиче:
Њена ватра, признајем, има јаче дејство, више пече и љућа је. Али то је ватра
нагла и нестална, лелеујава и разнолика, ватра као у грозници подложна нападима и
стишавањима, и која нас држи само за један крајичак. У пријатељству, то је потпуна
и свеобухватна топлина, умерена уосталом и једнака, топлина стална и смирена, сва
од благости и питомости у којој ништа није опоро ни болно. Штавише, у љубави је
само помамна жудња за оним што нам измиче (1990: 62).
Од почетка огледа О пријатељству Монтењ се позива на ауторитет старих школа
како би оправдао не само неадекватност брака по моделу савршеног пријатељства, већ и
неспособност женског пола да се томе приближи. Он то ради говорећи о логици поклона,
тржишта, односно трговине. Брак је трговачки посао (трговачки посао у који је само улазак
бесплатан – што је стављено у пасив - бесплатан, то јест, уговорен и, по дефиницији,
реверзибилан), и то нарочит посао који нема значење, циљ и снагу у себи самом. У
пријатељству нема ни посла ни трговине, осим са њим самим. Уз то, грешка је мање у
браку, а више у жени, тј. женском полу. Јер, женски пол још ниједним примером није
показао да то може постићи.
У правом пријатељству, човек себе даје своме пријатељу више него што га вуче к
себи. А његова одсутност, ако је њему лагодна и потреба, много ми је дража од његове
присутности; то и није у правом смислу одсутност кад постоји начин да се међусобно
општи. Некада сам имао користи од наше удаљености, па и пријатности (Монтењ1990:
173).
Љубав је, по Дериди, непријатељ, у сваком случају, непријатељ морала. Не зато што
је непријатељ, већ зато што, у претераној привлачности коју ослобађа, она изазива раскид,
непријатељство, рат (2002: 387). Она носи мржњу у себи. Може се упоредити с нагоном
смрти, односно демонским принципом. Он би опседао врлину. Ако је тако, пријатељство би
истовремено било знак, симптом, представник тог могућег изокретања, а ипак оно што нас
од тога чува. Зло и, истовремено, лек против зла. Зло представља препуштање себи или
другоме. Против препуштања постоји само један одговор: правила, и то строга (Дерида
2002: 387).
Дерида запажа (2002: 275) да Монтењ изводи најодважнију и најнеоспорнију
последицу из двоструко појединачног одређења пријатеља, ако се тако може рећи:
30
пријатељ као само један пријатељ (појединачност), али у два тела (двострукост).
Цитирајући Аристотела, доследно га следећи, Монтењ обрађује ту двоструку
појединачност. Он задржава строгост све до парадокса у логици поклона, зајма, дуга,
односно захваљивања, дакле, у генеалогији морала. Јер, сви рачуни су немогући, а последње
речи губе смисао ако је истина да су пријатељи једна душа у два тела по Аристотеловој
дефиницији. Немогућност тог рачуна, рушење обичног значења речи, лавина логичних и
граматичких апсурдности, знакови су којима се признаје разлика између сувереног и
великог пријатељства и других пријатељстава. Овде долази до изражаја и разлика између
субјективног (литерарног) и објективног (научног) тона у есеју, јер се истинско, право
пријатељство, које је увек дубоко личног карактера, не може представити хладним и
објективним научним стилом.
Монтењ се чини савршено увереним да један пријатељ, истински пријатељ, никада
не може од вас да захтева опречне услуге. Он нарочито бележи уједно политичку и неполитичку, односно не-грађанску структуру једног савршеног пријатељства, које преузима
немогућност да удовољи мноштву захтева и да испуни свој задатак изван пара пријатеља.
Та напетост између политизма и неполитизма утолико је парадоксалнија што је модел
братског пара пријатеља редовно ангажован на високополитизованој сцени. Ипак, чини се
да Монтењ бележи и извесну трансценденцију пријатељства у погледу јавне, односно
грађанске ствари.
Монтењ инсистира на изузетном карактеру свог сувереног пријатељства. Ако је оно
изузетно, ако оно зависи од среће, и ако је много ако срећа дође једном у три века, никакав
политички нацрт не може да га предвиди, пропише, програмира. Нико не може да доноси
законе с тим у вези. Пасивна одлука, несвесна одлука, одлука другога у мени прекорачује
сваку општост. Ако Аристотел каже да су добри законодавци више бринули о пријатељству
него о праведности, то је управо зато што пријатељство мора да буде изнад праведности, и
што поменуто законодавство можда чак више није јуридичког, односно политичког реда.
Када се Монтењ, на свој начин, позива на Аристотела, закон пријатељства се чини
хетерогеним у односу на политичке законе. Будући да је његова универзалност само
универзалност изузетних појединачности, он би био хетероген у односу на генеричност, на
сваки закон (Дерида 2002: 280-281).
Појам избора има значајну улогу када је Монтењева мисао у питању. Он оличава
облик афективне аутономије, јер би желео да живи са онима које воли, а не са онима које му
намеће обичај. Док је у традиционалном друштву наше место у простору и друштвеном
поретку унапред одлучено и земља у којој смо рођени представља наш природни оквир,
Монтењ истиче да више воли оно што сам одабере од оног што му је наметнуто.
ХУМАНИЗАМ ТОТАЛИТЕТА ЛИЧНОСТИ
Хуманисти су они који се човечно опходе са другима или тврде да према људима
треба поступати благонаклоно; то су, укупно узев, филантропи. Цветан Тодоров, међутим,
не употребљава ову реч ни у историјском ни у моралном смислу; њоме се служи да би
означио једну доктрину која људском бићу приписује нарочиту улогу. Та улога се, најпре
заснива на томе да се нађемо на исходишту својих делања (или једног њиховог дела), да
будемо слободни да их извршимо или не, дакле да можемо деловати на основу своје воље.
Дистинктивно обележје модерности саставни је део хуманизма: човек такође (а не само
природа или Бог) одлучује о својој судбини. Он, штавише, имлицира да смо ми сами крајња
сврха својих деловања која нису усмерена на неке надљудске ентитете (Бог, добро, правда),
као ни на подљудске (задовољства, новац, власт). Он, најзад, омогућава да се обележи
простор у којем еволуирају његови чиниоци: простор свих људи и ничији други (Тодоров
2003: 43).
31
Хуманистичка средина подразумева да је, мада су вредности многоструке, могуће о
њима говорити средствима људског дијалога, дакле унутар заједничког оквира. Богови
можда јесу разни, али су људи једни (Исто: 49). Али, сложености материје и духа у
стварности су такве да спознајемо тек њихов мањи део: гордост лоше пристаје разуму,
приметио је Монтењ. Због тога, поред науке, треба оставити значајно место другим
облицима разумевања и изражавања, који омогућавају да се до истине дође путевима које
не можемо учинити сасвим транспарентним. Симбол није мање неопходан од знака, мит од
дискурса, уметност од науке. Хуманизам се поставља изнад антиномије рационализма и
ирационализма, он прихвата да се сазнање може послужити путевима који измичу
рационалној анализи.
Хуманизам афирмише вредности које надилазе живот појединца. Међутим, те
вредности немају спона са божанским, као што често захтевају конзервативци. Могло би се
рећи да се овде ради о бочној трансценденцији, не више вертикалној него хоризонталној.
Људско је постављено на место божанског, али није реч о било којем људском, већ само о
оном које се оваплоћује у другим појединцима у односу на мене. Ни у ком случају овде
верско није замењено политичким, Бог државом, нацијом или партијом, као у другим
облицима конзервативизма или сцијентизма. Ту љубав према појединцима не треба мешати
са обожавањем вође, које се захтева од свих чланова друштва; савршенство је нераздвојиво
од предмета обожавања, док се љубављу воле несавршена бића (Тодоров 2003: 161).
Античка Грчка је инспирација за есејисте пре свега због теме враћања целовитом
човеку, потребе да се изгради један нови хуманизам тоталитета личности за који је Грчка
непревазиђени пример. Поред тога, јавља се и тема конкретне мисли, а у антици човек не
само што није био одвојен од филозофа, већ је филозофска мисао била чврсто везана за
реално, чулно, видљиво. Тема која обухвата претходне јесте она која би се могла везати за
појам калокагатије, тј. етизованог лепог и естетизованог доброг. Антички схваћена
категорија морала представља једно интегрално искуство живота. Иако у антици нема есеја,
нити се класични есеј наставља непосредно на античко наслеђе, за есејистичку инспирацију
битна је неодвојивост вредности коју срећемо у антици, целовито животно искуство.
Када је реч о проблему идентитета и односу према другом, Цветан Тодоров
примећује (1994:55) да Монтењ приступа другоме са једним племенитим одушевљењем:
радије му се диви него што га критикује, а неуморно критикује властито друштво. Али, не
би се рекло да други у томе нешто добија. Позитиван суд вредности заснован је на
неспоразуму, на пројектовању слике о себи, или тачније, идеалног ја, које у Монтењевим
очима инкарнира класична цивилизација. Други, заправо, никада није ни био опажен ни
упознат (Тодоров 1994: 55).
У Огледима Монтењ даје генезу свог пријатељства с Боесијем – каже да су он и
његов пријатељ знали један за другог још пре него што су се упознали и да су одмах
постали изузетно блиски. Када изузмемо ове референце, Монтењев дискурс постаје
изразито имперсоналан, будући да се пре ослања на цитате и општа места која говоре о
пријатељству, него на властито лично искуство. Иако говори у првом лицу да би изразио
осећај губитка, он цитира Вергилија, Хорација, Катула и друге ауторе како би свом исказу
обезбедио афирмацију. Пријатељство о којем пише постаје архетип, парадигма у односу на
коју се сва остала пријатељства мере и процењују. Монтењ портретише Ла Боесија као
неког ко је суштински везан с антиком и ко природно припада друштву највећих класичних
великана.
Упркос нарацији у првом лицу, личном тону и историјској прецизности Монтењевих
есеја, несистематичан и непотпун приказ пишчевог живота и акценат на презенту, разликују
овај приступ од хронолошке, ретроспективне структуре биографије. Када пријатељство
бива изгубљено, а слика сопственог идентитета замагљена, напор реконструкције
сопственог бића добија израз у есејима. Есеји на тај начин постају модел открића себе,
32
сведочећи не толико о томе шта човек јесте, већ како он постаје то што јесте.
Када је о Есејима Франсиса Бекона реч, тежња ка опажању, индукцији и
експерименту запажа се у самом стилу аутора и распореду грађе. На самом почетку Бекон
дефинише предмет о којем ће говорити, правећи одмах разлику између онога шта
пријатељство јесте, а шта није. Гомила не представља друштво, по Бекону, јер је за
пријатељство љубав неопходан састојак. Римски назив – Participes curarum (судеоници у
бригама) показује праву намену пријатеља. Беконова систематичност огледа се у
поступности изношења различитих плодова пријатељства. Први плод би био супротно
дејство пријатељства, које се огледа у чињеници да оно удвостручава радост, а тугу полови.
Док се први односи на осећања, други плод пријатељства везује се с умом и чињеницом да
право пријатељство крепи и јача ум, јер оно помрчину и збрку мисли претвара у светлост
разума (1952: 97). Човек постаје мудрији после једног сата разговора пре него после читавог
дана размишљања. Најзначајнији плод пријатељства би био помоћ и учествовање у разним
подухватима и приликама, јер се значај пријатељства најбоље огледа при човековом сусрету
са стварима које не може да изврши сам.
Питање које се, међутим, поставља када су Беконови есеји у питању јесте да ли се
овде ради о идеалу пријатељства каквог нема у стварном животу или ауторова разматрања
полазе од властитог искуства. Варирајући Монтењеву мисао, која се заправо приписује
Аристотелу – О пријатељи моји, нема пријатеља! – Дерида закључује да парадокс овог
исказа (јер, коме се говорник обраћа ако нема пријатеља?) упућује на закључак да се
заправо ради о посебној врсти исказа – исказу који није ни истинит ни лажан.
И не заборавимо оно што је Аристотел рекао о молитви: она је говор, али
говор који, у извесној мери, на перформативан начин, није ни истинит ни лажан.
Нема пријатеља, знамо то, али молим вас, учините да га од сада буде, ви пријатељи
моји. Ви, пријатељи моји, будите моји пријатељи. Ви то већ јесте пошто вас тако
зовем. Уосталом, како бих могао да будем ваш пријатељ, да вам објавим своје
пријатељство (а ово се састоји пре у томе да се воли него да се буде вољен) ако
пријатељство не би остало у доласку, жељено, обећано? Како бих могао да вам дам
своје пријатељство када не би недостајало пријатељства, ако га већ има? Прецизније,
када не би недостајао пријатељ? Ако вам дајем пријатељство, то је стога што и, ако
га има (можда), оно не постоји, сада. У сваком случају, не располажем њиме (Дерида
2002: 356).
Свако је суштински сам у рату свију против свих. У друштвеном конформизму
појединац се потчињава мноштву. Честити човек ипак не жели да буде ни сам ни са свима.
Он бира ограничено друштво неколицине других честитих људи. Реткост, тј. изузетност
представља суштинско обележје пријатељства и у Монтењевим и у Беконовим есејима.
Пријатеља има мало, или је пријатељ само један у Монтењевом случају. Он је свакако неко
о коме се пише и у односу на ког се властити идентитет успоставља и промишља. Основна
разлика која се кристалише у разматраним огледима јесте разлика између другарског
(идеалног) пријатељства и пријатељства у грађанском (политичком) смислу. Човек је
политичко биће, створено за живот у заједници. Иако му је пријатељ потребан, чисто
политичко пријатељство је ипак само једно изведено пријатељство, оно које захтева
уговоре и консензус. Сама дефиниција пријатељства изостаје, будући да се ради о феномену
који је неухватљив и неодредив попут књижевно-научне врсте у којој се формира.
Литература
Аристотел. 1988. Никомахова етика, Загреб: Глобус.
Бекон, Франсис. 1952. Есеји или савети политички и морални, Нови Сад: Матица српска.
Дерида, Жак. 2002. Политике пријатељства, прев. Иван Миленковић, Београд: Београдски
круг.
33
Монтењ, Мишел де. 1990. Огледи, Ваљево-Београд: Естетика.
Платон, 1987. Дијалози, Београд: Графос.
Речник књижевних термина, 2001. Бања Лука: Романов.
Тодоров, Цветан. 1994. Ми и други, Београд: Библиотека XX век.
Тодоров, Цветан, 2003. Несавршени врт. Хуманистичка мисао у Француској, превео с
француског Јован Попов, Београд: Геопоетика.
Санела ЦOНИЋ
студенткиња Филозофског факултета у Нишу
СЛОБОДАН ЏУНИЋ – ДУХ ПИРОТСКОГ КРАЈА
Кад год се поведе реч о књижевном делу Слободана Џунића, истиче се да је реч о
писцу који је недовољно проучен и који у књижевности није добио место које му по
вредности дела које је оставио заиста припада. Несумњиво, Џунић представља особену и
веома значајну појаву у српској књижевности друге половине 20. века. Изван свих бурних
књижевних збивања, не припадајући у потпуности ниједној доминантној поетичкој струји
тога времена, без подршке критике, развијао је властиту поетику и стварао особено и
изузетно дело. Као приповедач и романсијер изградио је нови образац приповедања у
послератној српској књижевности.
Књижевни критичари су истицали да је реч о писцу који је особен, самосвојан,
изворан, аутохтон и слично. У чему се то огледа особеност његовог дела? Можемо рећи да
његова особеност долази до изражаја у свим нивоима књижевне структуре. Прво, у српску
књижевност 20. века увео је нови простор, простор југоисточне Србије, тачније пиротски
крај са његовим духовним и језичким специфичностима. Одмах треба додати да Џунић није
регионални писац. Завичајно и локално у његовој прози јесу подлога на коју ће писац
поставити један имагинаран свет.
Оно по чему се Џунић посебно издваја јесте велики број фолклорно-митолошких
приповедака које је написао. Управо је у овим приповеткама испољио највећу самосвојност.
Приповетком Вртопски смук, објављеној у књизи приповедака Иза сунчеве стране 1975.
године, проширио је тематске границе српске књижевности и створио нови наративни
образац који се заснива на споју реалистичких и фолклорно-митолошких елемената.
Полазећи од тог наративног обрасца, Џунић ће написати велики број изванредних
фолклорно-митолошких приповедака, а то су: Оскоруша, Монголци, Испод Мртвачког
моста, Под кишном звездом и Кусудол. У њима је остварио највише домете своје
приповедачке прозе и значајно обогатио српску прозу друге половине 20. века.
Писац полази од народних обичаја, веровања, предања, начина живота и језика
родног краја и преко ових фолклорних елемената допире до најдубљих слојева митске
свести. У његовим фолклорно-митолошким приповеткама присутно је магијско
доживљавање света и оно се испољава на различите начине. Његови јунаци верују да
магијским радњама могу умилостивити натприродне силе, на пример призвати кишу или
отклонити невреме. Верују и у постојање митолошких бића какво је нпр. чума. То је део
њихове митске свести и за њих једина истина у коју ни у једном тренутку нема сумње. Све
оно што потиче још од прапочетака они осећају као део своје судбине. То је оно што
постоји одувек у сећању и свести људи, то је део њих самих и то је оно што се не сме
мењати. Они поступају онако како су у прадавна времена поступали њихови преци. Све што
ради једна породица у приповеци Монголци, иако је реч о обичним свакодневним
пословима на селу, јесте нека врста обреда, нешто што се одувек понавља и што је унапред
утврђено, а што се не може променити: ― Све је, у ствари, текло полако, успорено, као и
34
дотле, и увек: као да се и ту врши какав прадавни обред, у коме се, већ хиљаду година, не
мења ништа: све се зна унапред, све бива како је било и како мора бити.― Основа живота се
не мења и не може бити промењена. Само устаљеност пружа мир и спокојство. Јунаци
Џунићевих приповедака не размишљају, они осећају.
Веома важан уметнички елемент у Џунићевим фолклорно-митолошким
приповеткама јесте фантастика. Он гради једну особену врсту фантастике која често има
симболично значење. На пример, у последњем поглављу приповетке Оскоруша Џунић
гради једну својеврсну фантастичну причу о девојчици Дафини, која је, након великих мука
које је трпела у реалном свету, на крају на чудесан начин доспела у необичну земљу Китај,
где је све лепше и другачије. Ова фантастична прича, као и многе друге фантастичне приче
у Џунићевој прози, симболише човекову чежњу за бољим и лепшим светом, жељу за
ослобођењем од несреће и окова живота, наду у светлију будућност. Фантастика омогућује
превазилажење граница и оквира мучне свакодневице и закорачење у свет где је све
другачије. Такву функцију има и фантастична слика на крају приповетке Испод Мртвачког
моста када главни јунак, Ватаћија, показавши племенитост, улази кроз тројеврате вратнице
у „тамни вилајет―. Овај фантастични призор израз је човекове жеље да одгонета „разне
небеске и подземне тајне, тајне живота и смрти―.
Залазећи у најдубље слојеве митске свести, Џунић не само да приказује оно што је
суштинско у том свету него открива оно што је универзално у људској природи. Тако се у
основи свих његових фолклорно-митолошких приповедака налази идеја о вечној човековој
борби са злом и несрећом, о вечном супротстављању и одолевању смрти, о истрајавању и
трајању. Живот је мучан и тежак али непрестано траје, не може бити уништен, не може да
нестане: „Увек има нешто још малко, па де ово па де оно, па малко по малко и де ово па де
оно – никада краја, никада доста, ни кад је живот црн као катран, црњи него у Паклештици!
Само муке.― Џунић у приповеци Вртопски смук, између осталог, износи и један својеврстан
поглед на свет: свет се темељи на причи, па макар она била и лаж: ,, ...на лажи се свет
темељи скоро колико на истини. Ишчупајте лаж из темеља света и погледајте шта ће остати
од те древне грађевине―. И представљени свет у приповеци Вртопски смук почива на
причи. Приповедач, у ствари, преноси казивања људи о одређеном догађају, а прича коју
они казују постоји од давнина, одувек је део њихове стварности и као таква, на необјашњив
начин, утиче на њихове животе. Она је темељ њиховог универзума. Прича која тече
потврђује трајање у времену, потврђује живот.
Џунић открива суштинске законитости постојања и темеље човекове егзистенције.
На тај начин долази до сазнања да је основа живота непроменљива, да се све понавља и да
је управо то понављање догађања у времену потврда постојања и трајања. Овим
потврђујемо тезу да Слободан Џунић није регионални писац, да његова проза надраста
регионалне оквире и добија универзална својства. Иако није регионални писац, из
Џунићевог дела зрачи, пре свега, огромна љубав према завичају. „Наметнула се потреба,
готово налог, да кажем нешто о судбини тога света на рубу двеју цивилизација, једне
прастаре и ове нове, наше...― – рећи ће писац у једном разговору. То значи да је
нераскидивим нитима био везан за родну груду која је у њему живела као вечити извор
инспирације. О тој љубави према завичају сведочи и чињеница да Џунић у своје дело уводи
језик старопланинског краја са његовом особеном лексиком и на тај начин чува ово огромно
фолклорно богатство.
Иако данас изгледа као писац помало остављен по страни, Слободан Џунић је
аутентичношћу свог приповедног гласа и оригиналношћу прозног израза својој прози
обезбедио врло значајно место у српској књижевности 20. века.
35
Душица ЧУКИЋ
Економско-трговинска школа, Врање
ПРОБЛЕМ НЕОСТВАРЕНЕ ЉУБАВИ У ЧЕХОВЉЕВИМ ДРАМАМА
(Галеб, Ујка Вања)
Лако је бити чист када можеш да мрзиш ђавола којег не знаш и да волиш Бога у
кога не смеш да сумњаш.
Чехов у писму Тихонову
„Комедија, три женске улоге, шест мушких, четири чина, пејзаж (поглед на језеро);
много разговора о књижевности, мало радње, пет пудова љубави. (...) Драму сам већ
завршио. Почео сам је форте, а завршио је пианиссимо – супротно свим правилимиа
драмске уметности. Испала је повест,― писао је Чехов Суворину о Галебу.
У Чеховљевим драмама нема класичне драмске приче, али она није ни потребна због
тога што Чехову нису потребни драматични догађаји, оштро издвојени од осталих
свакодевних збивања у животу. Чехову су потребни драматични догађаји, али уроњени у
недраматична, свакодневна збивања. „Чехова не занима ни драматично само за себе, ни
безначајно само за себе; њега пре свега занима однос између те две врсте догађаја и шта се
добија њиховим непрестаним сучељавањем.― Сам Чехов говорио је да се људи у животу не
вешају, не изјављују љубав и не говоре патетичне ствари сваког тренутка, већ једу, пију и
говоре глупости. Потребно је да се све то види на сцени.
У Чеховљевим драмама, уместо класичног распореда са једним или две главне
личности које су окружене споредним, јављају се групе личности које су на различите
начине међусобно повезане, а наизглед безначајне и споредне личности имају своје драме,
па се због тога не могу заборавити.
Основна спона међу јунацима Чеховљевог Галеба јесте мотив (неостварене) љубави.
Овај мотив јунаке не групише у парове, већ у троуглове: Трепљев – Нина – Тригорин;
Аркадина – Тригорин – Нина; Трепљев – Маша – Медведенко; Шамрајев – Полина – Дорн.
Ови љубавни троуглови приказују различите односе безнадежних љубави и затвореност
живота главних јунака. Сви су обавијени осећањем промашености, с једне и чежњом за
идеалом с друге стране. Две Машине изузетно ефектне реплике упућене Медведенку, на
самом почетку драме, имају суштинско значење:
Медведенко: Зашто ви увек носите црнину?
Маша: То је црнина за мојим животом. Ја сам несрећна.
Машина туга и патња отварају и затварају први чин.
Медведенко је заљубљен у Машу, али Маша може само да му каже да је његова
љубав дирљива, али она не може да га заволи. То исто Маши може да каже Трепљев, јер
воли Нину, а Нина Трепљеву јер је обузима дивљење и привлачност према Тригорину. Сви
чезну за љубављу која им се не узвраћа, а не могу да заволе оне који их воле. Чак и када
дође до остварења појединих љубави, не долази и до њиховог узвраћања. Маша се удаје за
Медведенка, али не престаје да воли Трепљева. Њене јаке емоције према Трепљеву бацају
сенку на њен брак, према мужу осећа огорченост више него равнодушност.
Маша је изузетно интуитивна особа. Њен однос према Дорну исказан је репликом:
Ја не волим свог оца, али према вама осећам симпатије. Не знам зашто, али свом
душом осећам да сте ми блиски....
Блискост коју Маша осећа према Дорну није без разлога. Наиме, она је његова
ванбрачна кћи, што се у првом чину можда и наслућује у њиховом разговору јер већ знамо
да постоји спона између њене мајке – Полине Андрејевне и Дорна, да бисмо већ у наредном
чину сазнали из реплике Полине Андрејевне да је та спона много дубља:
36
Јевгеније, драги мој, најмилији мој, узмите ме к себи...Наше време пролази, ми више
нисмо млади, бар пред крај живота да не морамо да се кријемо, да лажемо...
Чехов зна да се не може изаћи из једног истог затвореног круга јер се живот стално
понавља и то приказује репродуковањем односа Полине Андрејевне према Дорну у односу
Маше према Трепљеву. Маша ће доживети врло сличну судбину као и њена мајка, удаће се
за човека кога не воли надајући се да ће угушити љубав коју осећа према Трепљеву. За
разлику од Полине која је спремна да се свега одрекне да би поново била са Дорном, Маша
у последњем чину изјављује да не треба ништа очекивати, да очајничка љубав постоји само
у романима и ако се љубав увукла у срце, треба је исчупати, надајући се да ће све
заборавити када са мужем пређе у други срез. Њене изјаве гуше звукови меланхоличног
валцера који свира Трепљев, а прекидају три тачке...
Код Чехова има највише сцена са великим бројем лица, ретке су сцене са два лица, а
ако посматрамо Чеховљеве љубавне парове, видећемо њихову јаку жељу да буду сами.
Њихова ће осама увек бити прекинута или нечијим доласком, или стрепњом да ће их неко
чути или видети; велика сцена између Нине и Трепљева на крају четвртог чина протиче у
страху да ће се неко од осталих из суседне трпезарије изненада појавити или да ће их чути.
Зато Трепљев подупире врата фотељом. „У драмској књижевности мало је љубавних сцена
које почињу са таквим мерама предострожности, али јунаци Галеба могу бити срећни што
су сами онолико колико јесу.―
Трепљев је заљубљен у Нину Заречну, једва ће стићи да јој каже да је воли у првом чину,
биће прекинут Јаковљевим доласком. Трепљев је спреман да целе ноћи стоји у башти и
гледа у њен прозор, да би се у трећем чину потпуно разочарао, осетивши да је све изгубио:
Она ме не воли, ја више не могу да пишем...Пропали су сви моји снови...
Трепљев је протагонист декадентних праваца деведесетих година, пише против старе
уметности, а себе сматра новатором. Међутим, он је непознати писац, без одређеног места у
животу, окружен знаменитим личностима. Желећи себе да афирмише и да не буде више
само син познате глумице компензује комплекс ниже вредности.
За разлику од Трепљева, Тригорин је уметник традиционалиста, извор инспирације
налази у животу, а значај одређеног тренутка или појаве у животу види једино уколико они
могу представљати сиже или фабулу за причу. Због тога са собом увек носи бележницу. Он
је у вези са Аркадином, у вези која се никако не би могла назвати емотивном, јер чистих и
правих емоција нема ни са једне, ни са друге стране. Аркадина је себична према сину и
брату, њена се осећајност може видети само према ликовима из романа које чита. Ова
изузетно сујетна особа не говори о представи коју је играла, нити о успеху представе у
Харкову, већ само о себи, о свом костиму, о цвећу које је добила и о овацијама које су јој
приредили студенти. У њој постоје два комплекса: страх да је Тригорин не напусти и страх
од старења. Њој је посебно стало да околина потврђује њен младалачки изглед, стаје поред
Маше која је млађа од ње двадесет две године и жели од Дорна да чује да је млађа од ње.
Њој је то неопходно како би Тригорин остао поред ње. Када јој Тригорин говори о
младалачкој љубави према Нини, Аркадина зна како да га задржи за себе – ласка му и
велича га као писца:
Ти си тако даровит, паметан, најбољи савремени писац, ти си једина нада Русије...
(...) О, тебе човек не може читати без одушевљења...
Она ће га на тај начин и задржати, јер је он подједнако сујетан као и она. Искреној љубави
овде нема места.
Нина Заречна је млада, још увек неафирмисана глумица, толико жељна славе, праве,
бучне славе, да би била спремна да због ње поднесе презир својих блиских, немаштину,
разочарање, живела би на мансарди и јела само суви хлеб. Нина се диви Аркадиној и
Тригорину, и из тог дивљења према њему јавља се и љубав. Међутим, то је много више
опчињеност и дивљење него права љубав. Врло кратко доћи ће до остварења ове љубави
37
која ће на крају доживети велики фијаско. Примећујемо да код Чехова чак и уколико дође
до остварења љубави, искључиво долази до остварења љубави која није искрена, па самим
тим и брзо пропадне (Нина – Тригорин), или до остварења брака у коме је један врло
несрећан (Маша – Медведенко, Полина – Шамрајев). Дивећи се Тригорину, Нина му
поклања медаљон са уклесаним његовим иницијалима и страницама његове књиге на којој
пише: „Ако ти кадгод затреба мој живот, дођи и узми га―.
Тригорин ће то учинити између трећег и четвртог чина исто као што је Трепљев убио
галеба и ставио га пред ноге Заречној. У овом мртвом галебу Тригорин неће видети
предивну птицу која више никад неће полетети, већ само сиже за малу причу: На обали
језера од детињства живи млада девојка, оваква као ви; воли језеро као галеб, и срећна је и
слободна је као галеб. Али случајно је наишао један човек, видео ју је и просто из досаде
упропастио...Као овог галеба.
Као што ће и он упропастити Нину, али не из досаде већ из потребе да напише причу
у којој ће главни лик бити млада и интересантна девојка, али пре свега истинита.
Суноврат и смрт убијеног галеба представљају будући живот Нине Заречне и крај живота
Константина Гавриловича Трепљева. Касније, галеб ће се јављати у прећутно дубоко
несрећним писмима Нине Заречне уместо њеног потписа, да би на крају својим скамењеним
животом био лажно заборављен од стране оног који је сам наредио његово препарирање.
Између трећег и четвртог чина прошле су две године, много се ствари десило и
променило: Нина је отишла у Москву и живела са Тригорином, добила је дете које је убрзо
умрло, постала је осредња глумица, Трепљев је почео да објављује своје приче и доживео
мањи успех, а Маша се удала за Медведенка и има дете...
На крају четвртог чина појављује се Нина Заречна. Она сваке ноћи сања како је
Трепљев гледа, а не препознаје је. Нина осећа потребу да је се неко сећа, јер је Тригорин
напустио па сан доживљава као Трепљевову освету. У разговору са Трепљевом Нина себе
назива глумицом, али много чешће галебом, не галебом који је само био мотив сижеа за
малу причу, већ галебом полета и победе, иако дубоко у себи зна да то није. Тригорин није
веровао у њене способности, смејао се њеним сновима, па је и сама клонула духом.
Трепљев је и даље воли, и даље одлази испод њеног прозора као просјак; његова се младост
прекинула када је она отишла и никако није био у стању да је заборави. Писац није постао
јер није имао талента за то, па се и у томе види његова трагика и разлог за самоубиство.
Нина нестаје са сцене у црном шеширу и огртачу, потпуно другачија од Нине из првог чина
која је била сва у белом, а Трепљева Чехов „одводи― да иза сцене изврши самоубиство.
Трепљев се убија једног кишног дана, сличном дану у коме Соња и Војницки (Ујка Вања)
остају сами да наставе своје пусте животе...
Љубавни троуглови се распадају, неодрживим их чине незадовољство у себе саме,
неоствареност, неузвраћена осећања и комплекси, као и емотивна лабилност и несклад
између жеља и могућности (Трепљев, Маша, Нина); а са друге стране – превелика
окренутост ка себи самима (Аркадина, Тригорин).
Ујка Вања почиње доласком пензионисаног професора Серебрјакова и његове младе
и лепе жене на имање његове прве жене. Њиховим доласком ремети се читав живот на
имању, као и односи међу свим личностима у драми. По њиховом доласку, Војницки (ујка
Вања) се очајнички заљубљује у Серебрјаковљеву прелепу жену Јелену Андрејевну у коју
се заљубљује и доктор Астров. Астрова воли Соња – Серебрјаковљева кћи из првог брака са
сестром Војницког. Ове љубавне односе можемо посматрати кроз два троугла: Серебрјаков
– Јелена Андрејевна – Војницки, и Соња – Астров – Јелена Андрејевна.
Сви погледи су упрти у Јелену Андрејевну.
Јелена Андрејевна је жена која покреће читаву драму и својим доласком ремети
годинама устаљене односе на имању, а сама ништа не чини, једноставно је само присутна
на позорници. О њој мало знамо, готово ништа, њена је драма прожета осећањима
38
инфериорности и досаде:
Jа умирем од досаде, не знам шта да радим.
Поред овог осећања које представља њено стално стање, оно што је доста присутно у
Јеленином бићу јесте осећање несигурности које је покреће да се уда за неког ко ће јој
својим друштвеним статусом дати сигурност и ослонац у животу. Међутим, у таквом браку
без љубави није могло бити среће, али Јелену осећање инфериорности и страх од одлучног
корака спречавају да напусте мужа. Соњи говори да би волела да има младог мужа,
отворено јој каже да је несрећна, али исто тако јој говори:
Ако верујеш заклетвама, кунем ти се да сам за њега пошла из љубави. То није била
права љубав, него вештачка, али мени се онда чинило да је то права љубав. Ја нисам
крива...
У Јелену је заљубљен Војницки, међутим, она не остварује бекство с њим јер је он не
привлачи и стар је, а да би се заштитила од његовог удварања као изговор користи моралне
норме.
Према Астрову се Јелена понаша другачије јер јој се он свиђа и досадно јој је без њега, па се
због тога и потајно радује што Астров не воли Соњу. Ипак, Јелени Андрејевној природа,
сем изузетне физичке лепоте, није ништа дала, па је због тога она и свесна да код људи
може да пробуди само страст, али не и праву љубав. Њој је потребно да људи у њој не виде
само лепоту, она чезне да је поштују и воле због ње саме:
Ја сам боља и узвишенија него што ви мислите! Кунем вам се!
Астровљево понашање према Јелени јасно открива чињеницу да је он не поштује, а
разговор који води с њом и у којем је назива лукавим створењем и грабљивицом, има
изузетно провокативан призвук. Једино што Астрова везује за Јелену јесте њена лепота. Он
осећа да је отупео, да је за њега све прошло и да се више не би могао ни за кога везати. Иако
осећа да би му Јелена Андрејевна могла мозак помутити за један дан, зна да то није ни
љубав ни оданост. То зна и Јелена и због тога не пристаје да се тајно види с њим; остаје да
несрећно и прећутно игра своју драму у којој је, као и свуда, само епизодно лице:
Ја сам досадна жена, епизодно лице...И у музици, и у мужевљевој кући и у свим љубавима,
једном речју, свуда сам била епизодно лице. (...) За мене нема среће на овоме свету...
Соњино психолошко стање и понашање најбоље се види у односима према Астрову
и према Јелени. Сва Соњина чежња и снови везани су за Астрова; она обожава све што ради
Астров, жели да се стара о њему, говори му да је диван, а све то надајући се да ће
пробудити у њему емоције и да ће је заволети. Њена љубав је чиста и искрена, толико јака
да она осећа да га воли више од своје мртве мајке, већ шест година сваког тренутка чује
његов глас. Астров јој експлицитно говори да никог не воли и да никог неће ни заволети, а
на њено питање да ли би могао да заволи њену сестру или другарицу одговара јој да не би,
како би јој ставио до знања да њу не може заволети... Након овог разговора који се одвија у
алузијама, Соња је срећна, иако би требало да буде разочарана јер је паметна и у
потпуности разуме Астровљеве речи. Међутим, она не жели да се лиши наде, па се том
потребом за надом и жељом за срећом, па макар то била само обмана, мотивише се Соњино
понашање.
Астров је незадовољан својим животом, осећа како га судбина као бодљикаве грана
шиба по лицу без престанка, а у даљини никакве светлости. Пламен његове светлости се
угасио, изгубио идеал и окружен особењацима – и сам посато особењак. Осећа да више не
може да воли никог јер се у њему гаси свака искра светлости; он се бољем и не нада – за
разлику од Соње коју нада одржава.
Вањин однос према Јелени на почетку не приказује његову очајничку потребу да
буде с њом, али од тренутка када га Јелена експлицитно одбија од себе, јасно му стављајући
до знања да су јој његови изливи нежности одвратни он спознаје своју промашеност. Схвата
да је прошлост глупо потрошио у ситницама, а да му је стварност страшна због своје
39
апсурдности, па Јелени широкогрудо нуди и свој живот и љубав. Дубоко жали што је није
запросио пре десет година када је она имала седамнаест и долазила код његове покојне
сестре. Размишља шта је могао имати и шта је изгубио, па сводећи биланс свог живота
схвата да је преварен и да је изгубио и свој идеал – професора Серебрјакова.
Несрећни почеци неостварених љубави остају где су и били – на почетку; остаје само
да учмали и тужни животи наставе своје свакодневне драме тамо где су их прекинули
потенцијалном надом...
Театралних љубавних сцена готово и да нема, а и када нам се учини да ће можда
доћи до остварења љубави, Чехов своје јунаке окреће њиховим промашеностима, не
дозвољавајући им да буду срећни са онима које воле, употпуњујући тиме њихове тужне
судбине и промашене животе.
Дубравка СТАНКОВИЋ
ОШ „Вук Караџић―, Лебане
ЛЕТ КРОЗ ДРАМСКУ МИСАО
Својим постојањем, драма је одувек била изазов савременом тренутку,
проговарајући о човеку, животу, друштву и историји, али и доводећи до естетског
задовољства. Постојање драмског дела као књижевне форме неминовно води раду
институције којој је првенствено намењено – позоришту. Драмско дело неодвојиво рачуна
на суд читалаца колико и гледалаца.
Tумачења драме са дијахронијског аспекта полазе од Платоновог схватања
уметности као одраза тајанствених сфера и божанског надахнућа, тј. подражавања вечно
истих идеја из трансцеденције, и Аристотела, који целокупну уметност своди на
подражавање као стваралачки процес, које је човеку урођено, разликујући средства,
предмете, и начине подражавања. Хорације функцију уметности види у поуци и забави, а
њен настанак као производ песничке вештине. Касније теоријске мисли варирају у односу
на формиране поетике, и то од периода хуманизма и ренесансе, који обнавља Аристотела,
преко Боалоа, Дидроа, до Хегеловог схватања уметности у романтизму као идеје лепог. Од
романтизма, који представља негацију класицизма, преко салонске француске драме, до
натурализма, симболизма, експресионизма и постекспресионизма, текао је развој драмске
мисли. Утицај различитих стилова, са извесним закашњењем, није заобишао ни српску
драму.
Врхови светске драме оличени су у различитим периодима: у тројици античких
трагичара (Есхил, Еурипид, Софокле), затим у елизабетанском добу кроз Шекспира,
Корнеја, Расина, као и у новом великом периоду од Ибзена и Брехта, до Бекета.
Савремена српска драмскa књижевност, па ни културна јавност после Другог
светског рата, није довољно познавала нимало оптимистичка дела Самјуела Бекета и Ежена
Јонеског, који су раскинули са дотадашњом драмском традицијом.
Раскид с различитим облицима грађанског позоришта, интимном драмом с психолошким и
психопатолошким моментима, забављачком драмом и смехом ради смеха, реалистичким и
локалним, показује да су се српски драматичари приближили универзалној формули људске
судбине у историји, оној којом не управљају безимене метафизичке силе, већ
„митологизирано или идеологизирано тоталитарно друштво―. Зато су наши драмски писци
желели да позориште буде фактор у формирању друштвене свести у пресудним питањима
које намећу политика и историја. Борислав Михајловић је први међу послератним писцима
посегао за мотивима српске историје и мита у својој драми Бановић Страхиња. Митска
форма је брзо била истрошена, те је појава нових драматичара донела живље и
40
непосредније слике. Поред списатељица Милице Новковић и Деане Лесковар, водећи писци
савремене српске послератне драмске књижевности су Александар Поповић, Душан
Ковачевић и Љубомир Симовић, сва тројица независна од било каквих уско обележених
токова драмске продукције, ипак имају неколико заједничких карактеристика: стварност је
у њиховим драмама подвргнута критичкој анализи, приказана кроз натуралистичку
гротеску, цинизам, иронију...све оно што нам је неопходно у сваком тренутку да пробуди
успавану свест.
Од свих књижевних родова, драма представља најшири могући контекст у који се
може сместити људски живот. „Она сеже у свет најопипљивије чулног и свет
најапстрактније интелектуалног, у свет најближе појединачности и свет најудаљеније
општости, у свет који је ту поред нас и свет далеко изван нас.―
Миодраг Микеле ПЕТРОВИЋ
академски сликар, Београд
ДЕСЕТ
Нема ништа теже на овом свету од прављења ранг-исти! Вероватно ни безумније.
Правити ранг-листу изистинских, истинских, непатворених, најбољих уметника,
књижевника, песника, глумаца, музичара, композитора, вајара, графичара, сликара, јесте,
поред Трла баба лан, врло субјективан и надасве незахвалан посао! Кад се нађеш у мору,
океану, бескрају... правих уметника, од којих сваки понаособ ствара врхунско дело/дела,
онда компарација постаје бесмислена и рангирање се неминовно своди на пуки лични
одабир и преферирање уметника који правиоцу ранг-листе највише леже на срцу.
Одлучих, ипак, да направим ранг-листу сликара које највише волим/ценим.
Међутим, сликари нису вино па да их по свом укусу рангирам. Али:
Осећајући се помало неспособним и невољним да поређам десет сликара који ми
значе... У сваком случају то може бити занимљиво. Почињем:
Веласкез, Пикасо, Мазачо, Р. Б. Китај, Рубљов, Тинторето, Рембрант, Веселман,
Маљевич, Вермер, Микеланђело, Бора Иљовски, Ел Греко, Зурбаран, сликари
Ласкоа и Алтамире, Хокусаи, Учело, Сињорели, Антонело да Месина, Белини,
Рафаело, Тицијан, Халс, Ван Ајк, Холбајн млађи, Бош, Каравађо, Рубенс,
Тамајо, Ривера, Жорж де Ла Тур, Гоја, Домије, Тарнер, Жерико, Курбе, Пеђа
Милосављевић, Моне, Сезан, Сера, Гоген, Лотрек, Матис, Кандински, Боћони,
Бала, Мунк, Франц Марк, Макс Ернст, Миро, Хокни, Раушенберг, Хамилтон,
Дишан, Индиана, Розенквист, Џаспер Џонс......
То би било прво место моје ранг листе, уз много ненаведених мојих миљеника
врхунских сликара! За мене не постоје места број 2, 3, 4, 5, 6........до десет. О горе
наведеним сликарима су написани томови књига, они су својим делањем формирали
најбољи део Историје уметности, културе, Историје уопште! Не верујем да би нека моја
реченица или две осветлила или донела нешто ново. ‗Ајд‘ само ово: Шта се може више и
ново рећи о човеку који је годинама лежећи на скелама, осликавао Сикстинску капелу
или насликао Страшни суд, Микеланђелу?
41
Vladimir PETROVIĆ
bloger B92, Beograd
VELIKA ANICA
Postaje uobiĉajeno da se kaţe da su u Srbiji izmeĊu dva svetska rata, kao i u petnaestak
godina neposredno posle Drugog svetskog rata dr Isidora Sekulić, dr Anica Savić Rebac i dr
Ksenija Atanasijević predstavljale trijadu izuzetno umnih žena, dama koje su posedovale
enciklopedijsko znanje i mnogo doprinele kulturnom razvoju društva.
Anica Savić Rebac (1892-1953) bila je knjiţevnica, filološkinja, prevoditeljka, istoriĉarka
filozofije, prouĉavateljka helenske kulture, univerzitetska profesorka. RoĊena u Novom Sadu,
ţivela je tamo do udaje, da bi zatim prešla u Beograd.
Kao roĊena NovosaĊanka Anica Savić rasla je u naglašeno srpskoj porodičnoj atmosferi,
kao jedino dete g. Milana Savića, sekretara Matice srpske. A zahvaljujući ocu, koji je, takodje, bio
pisac i prevodilac, urednik i saradnik mnogih knjiţevnih ĉasopisa, Anica je imala priliku da još u
ranom detinjstvu bude u kontaktima sa redovnim gostima roditeljskog doma – knjiţevnicima, slikarima i drugim školovanim ljudima tog vremena. MeĊu njima, najprisutniji i najbliţi bili su Laza
Kostić, Jovan Jovanović Zmaj, Simo Matavulj i Uroš Predić.
Još kao dete Anica je pokazivala veliku naklonost prema uĉenju stranih jezika, klasiĉnih i
modernih; već sa dvanaest godina imala je prve objavljene prevode. Naginjala je anglofilstvu
(anglophilia), pa je njen prvi prevod bio s engleskog – jedno poglavlje iz Manfreda, od Bajrona
(Byron), a sledili su prevodi P. B. Šelija (Shelley) i E. Verherena (Verhaeren). U časopisu Brankovo kolo izašle su njene pesme Pan i Renesans kada je imala samo ĉetrnaest godina. Ceo Novi Sad
govorio je o njenom daru i inteligenciji i tome da čita i piše na nemačkom, engleskom, francuskom, latinskom, grčkom..., zabeležio je Milan Kašanin. A pesnik Laza Kostić, čija je Anica bila
ljubimica, ovako je doţiveo njene prve pesme: Kad pogledam one svoje prvence – a bio sam tričetiri godine stariji od nje – čisto bih sve bacio k vragu. Slikar Uroš Predić govorio je kako je sa
divljenjem, ali i sa nekim neizvesnim nemirom pročitao Aničin sastav o renesansi, dodajući
zaĉuĊeno: To je suviše za jedno dete. Pisala je tada i drame inspirisane antičkim likovima: Nijova,
Elektra i Poslednja sveštenica Palade Atene. Sve u svemu, videlo se da je Anica, u svom ranom
devojaštvu, uţivala veliku podršku porodiĉnih prijatelja, koji su izraţavali divljenje prema njenom
pesniĉkom i spisateljskom talentu, kao i vrsnom prevodilaĉkom radu, divljenje koje je prevazilazilo kurtoaziju.
Aniĉina obdarenost za strane jezike usmeriće je prema studijama klasiĉne filologije, na
Beĉkom univerzitetu. Tamo se preselila, zajedno sa roditeljima, te je imala obiĉaj da kaţe: Moj
dobri otac, Milan Savić, otišao je zarad mog talenta u Beč isto kao što se Horacijev otac preselio
u Rim - zbog Horacija. Studirala je kod poznatog profesora Ludviga Radermahera, koji je istinski
razumevao njene olimpijske zanose i hiperborejska interesovanja, a kako je pokazivala divljenja
prema helenizmu, mudro je usmeravao u njenim helenistiĉkim istraţivanjima (sa prof. Radermaherom ostaće Anica u vezi do njegove smrti, 1952. godine). Usled izbijanja Prvog svetskog rata,
kada je bila pri kraju studija, nije stigla da diplomira, pošto je morala napustiti Beĉ, tako da je
nešto kasnije diplomirala na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Nakon diplomiranja, Anica je poĉela posećivati, mada ne previše ĉesto, beogradske
knjiţevne skupove, na kojima je sretala Isidoru Sekulić, Ivu Andrića, Stanislava Vinavera, Miloša
Crnjanskog, Desanku Maksimović i druge.
Naslovnu stranu zbirke njenih pesama Večeri na moru uradio je Uroš Predić. Zbirka, ipak,
nije privukla veću paţnju tadašnje kritike. Lucidnom Milanu Kašaninu, koji je priznavao pesnikinji nespornu intelektualnu snagu, zasmetao je njen – preterani intelektualizam. S druge strane, nešto
kasnije, Miodrag Pavlović, Nada Popović Perišić, Svetlana Slapšak i drugi pisali su o tim
42
Aniĉinim pesmama mnogo izbalansiranije u odnosu na Kašanina.
Anica se, u 29. godini, udala za Hasana Rebca, ĉinovnika Ministarstva vera Kraljevine
Srba, Hrvata i Slovenaca. Hasan je bio rodom iz Mostara i izjašnjavao se kao Srbin muslimanske
vere, kako je to bilo uobiĉajeno za to vreme. Iako su na prvi pogled Anica i Hasan bili sušte suprotnosti, te je ta njena odluka o braku mnoge iznenadila, ima pouzdanih dokaza da je njihova ljubav bila duboka i trajna, da je ništa nije moglo ugroziti. Sa svoje strane, Hasan je vaţio ne samo za
jednog od najobrazovanijih muslimana tog doba u Jugoslaviji, već i za naoĉitog muškarca (nije
uzaludno nosio ime Hasan, u arapskom značenju lep). Bilo kako bilo, Anici je Hasan umnogome
ovaploćivao ahilejsku uzvišenost i heperborejsku nedokučivost, figuru iz njenih platonskih snova.
Mada je u jednom periodu njenog ţivota poezija bila veliki izazov, te je nagonila da se koleba da li da se posveti literaturi ili nauci, Anica se ipak opredelila za ovo drugo. Naime, kao
odliĉnu poznavateljku antiĉkih i modernih evropskih knjiţevnosti, nju je najviše interesovalo ono
što se moţe nauĉno istraţivati, a to su ideje i motivi, pa je u tom smislu najviše paţnje posvećivala
saznajnoj dimenziji umetniĉkog dela. Tako je, tragajući za potvrdama o kontinuitetu u razvoju evropske kulture od antike do modernog doba, u svojim esejima, uzimala knjiţevno delo kao graĊu
za istoriju ideja, ali pri tome nije zapostavljala ni estetsko-formalnu stranu knjiţevnog dela kao
umetniĉke tvorevine. A već se bila celim svojim bićem posvetila helenizmu. Ona beleţi: Helenski
genije je tvorac najvišeg tipa čoveka i najpotpunijeg, do sada, kosmosa. Posebno se zanimala za
pitanja erotologije (discipline o ljubavi, koja se razlikuje od seksa), pa je njena doktorska disertacija nosila naziv: Predplatonska erotologija.
Već tom svojom disertacijom Anica je sebi bila stavila za cilj da sagleda ideje Erosa,
prvenstveno preko postojećih knjiţevnih izvora. Pritom, imala je u vidu Platonovo shvatanje Erosa, kao posrednika izmedju ĉulnog sveta i sveta ideja. Išla je, naravno, dalje od toga razraĊujući
Platonovog Erosa kao boga ljubavi, do hrišćanskog shvatanja mistiĉne ljubavi, na naĉin na koji je
to iznosio glavni ideolog hrišćanstva, apostol Pavle. Posebno se bavila shvatanjem jedinstva ljubavi prema Bogu sa liĉnom ljubavlju, polazeći pritom od stavova Dantea, Spinoze i Getea.
Anicu, zaljubljenicu u Platona neki su smatrali egzaltovanom platoničarkom i erotosofkinjom. Platon je za nju najviši izraz helenske mistike, a ona se prvenstveno zanimala i bavila
mističnom Heladom, s tim što je tu mistiku definisala kao erotomorfno shvatanje sveta i odnos
čoveka i božanstva. Pritom, ona je helenstvo studiozno istraživala ne samo u poeziji helenskih pesnika, već i kod Getea, Šelija, Bajrona, Miltona i drugih.
Doprinos Aniĉin u prouĉavanju helenske filozofije, istorije i kulture, prema mnogim ocenama, moţe se meriti sa doprinosima najpoznatijih srpskih helenista – Milana Budimira i Miloša
N. Đurića.
Britansko-irska knjiţevnica Rebeka Vest (Rebecca West), u svom izvanrednom putopisu iz
Jugoslavije izmedju dva svetska rata, pod nazivom Crno jagnje i sivi soko (Black Lamb and Grey
Falcon), posvećuje jedno nadahnuto poglavlje Anici i Hasanu (koji su u to vreme radili i živeli u
Skoplju), dajući im imena Milica i Mehmed. Rebeka Vest bila je oduševljena susretom sa njima i
doţivljavala ih je kao stubove civilizacije, stubove na kojima počiva kuća koja nam je neophodna
da se u nju sklonimo ukoliko ne želimo da nas vetrovi prirode oduvaju. (Pratilac autorke Rebeke
Vest po prostorima bivše Jugoslavije, i odliĉan tumaĉ balkanskih prilika, bio je Stanislav Vinaver,
kome je u knjizi dato ime Konstantin).
Pored Aniĉinog bavljenja antiĉkim/helenistiĉkim studijama (smatra se da je sa njima dostigla same vrhove nauke), ona je vredno prevodila sa klasiĉnih i modernih jezika na srpski, ali i sa
srpskog na strane jezike, prvenstveno na nemaĉki i engleski, ĉime je umnogome obogatila našu
prevodilaĉku knjiţevnost.
Sliĉno Isidori Sekulić, koja se mnogo bavila Njegošem, i Anica je, do kraja ţivota, bila
opĉinjena Njegoševom veliĉinom, nastojeći da odgonetne neke od njegovih mnogih tajni. Mada se
43
slagala sa nekim mišljenjima da je Gorski vijenac, najnarodskiji ep pisan na srpskom jeziku,
najviše se bavila sa Lučom mikrokozmom, smatrajući da Luča upravo zadivljuje poznavaoce bogatstvom opštefilozofskih, mistično-filozofskih i mitskih motiva koje je vizija pesnikova čudesno
slila, što je samo po sebi originalnost visokog stepena. Nalazila je da je Luča uspešan konglomerat
ideja i motiva koji su prisutni u stvaralaštvima Platona, Pindara, Vergilija, Dantea, Lamartina i
Miltona, kao i u ruskom narodnom pesništvu, ali i u francuskoj, italijanskoj, engleskoj i grĉkoj
poeziji, koje je upoznavao putem dostupnih prevoda; naime, Anica je bila ubeĊena da je Njegoš,
veliki samouk čitao dela za koja inače ne znamo da su mu bila poznata i vodio razgovore, sa nama
nepoznatim ličnostima o problemima koji su van uobičajenog toka opšteg obrazovanja. U Luči,
koju je smatrala najvišim izrazom jugoslovenske culture, ona je uočavala tri osnovne zamisli: pad
božanske duše u materiju, svetlosnu filozofiju i sliku kosmičke borbe, s tim što su sve tri zamisli
bliske i srodne, same po sebi, i javljaju se, po pravilu – zajedno. A da bi dalje istraţivala Luču, kao
produkt mnogobrojnih uticaja raznih filozofskih, religioznih i pseudo-religioznih sistema i uĉenja,
kao i da bi, mogla razmenjivati mišljenje sa stranim nauĉnicima o tom delu, liĉno ju je prevela na
nemaĉki (Der Strahl des Microkosmos), a potom i na engleski (The Ray of the Microcosm), što je
svakako bio veoma zahtevan posao. O Njegošu je pisala eseje, od kojih dva nose karakteristične
naslove: Njegoš i bogomilstvo i Njegoš, kabala i Filon. U ovom drugom tekstu Anica upućuje da
je Njegoš bio pagansko-kabalistiĉki mistik. S tim u vezi, Predrag Vukadinović kaţe: Anica je mislila da naša literatura, barem ona starija, može ući u svet samo s Njegošem (u njenom prevodu i
sa njenim predgovorom Luča je 1955. godine objavljena u SAD) i još Lazom Kostićem, jer samo
njih dvojica mističkim elementom svoje poezije participiraju na jednoj široj, a ne više uskoj nacionalnoj tradiciji. Pritom, on smatra da Aničini radovi o Njegošu i Lazi Kostiću idu u red najboljeg
što je o njima u nas napisano.
Persi Biš Šeli bio je Aniĉin omiljeni pesnik, koga je smatrala jedinstvenim genijem, odnosno univerzalnim liričarem, ne samo u Engleskoj nego i u modernoj Evropi. U njemu je nalazila sve
ono što je ona sama doţivljavala kao svoj pesniĉki kredo, te se umnogome poistovećivala s njim.
Pisala je o njemu, a i prevela sedam njegovih pesama, s tim što se jednoj od njih vraćala stalno, do
kraja ţivota, traţeći uvek bolje izraze i reĉi. A rado je spominjala ili citirala Šelija u razgovorima
ili u svom pisanju. Ona je, zapravo, Šelija i Bajrona smatrala prvim potpunim helenistima u evropskoj poeziji. Bavila se i Miltonom, mada u manjoj meri. S tim u vezi, postoje neka mišljenja u
Engleskoj da je Anica bila jedna od najboljih poznavalaca Šelija i Miltona u Evropi.
Pisala je i o Geteu, prvenstveno sa aspekta njegovog helenizma. Ostala je zapaţena njena
reĉenica: Ono što je najhelenskije, to je najgeteovskije. Takodje, Anica je umnogome pomagala
svom ocu u finalizaciji njegovog prevoda Geteovog Fausta.
Anica je prevodila Ode (Pobednu pesmu za Asopiha iz Orhomena) starogrčkog lirskog pesnika Pindara, što su bili ne samo prvi – nego i jedini pesniĉki prevodi Pindara na srpski. A prepevala je, napisala predgovor i kritiĉke beleške knjige O prirodi stvari (De Rerum Natura), od Lukrecija (Titus Lucretius Carus), koji je vaţio za pesnika antiĉkog materijalizma.
Nakon Drugog svetskog rata i na traţenje novih vlasti, Anica je prevodila neke naše partizanske pesme na engleski jezik (znate, one pesme koje sadrţe i stihove kao Suzama se boj ne bije
već se vrela krvca lije <...>, koje nimalo nije bilo lako prevoditi). Isidora Sekulić je napisala esej o
tome, govoreći opširno o umeću i znaĉaju prevoĊenja, polazeći od toga da je prevoĊenje uopšte, a
naroĉito prevoĊenje stihova, muka od mnogo muka. Tom prilikom pohvalila je Anicu Savić Rebac
što je usrdno i znalački podešavala umetnički i tehnički deo svoga zadatka, svršila posao sa
književnim uspehom i sa društvenom zaslugom.
Medjutim, nakon Drugog svetskog rata, Anica je ostala po strani, pošto nije inklinirala
postojećim poljima moći (priĉa se da je, intimno, preferirala tzv. engleski socijalizam nad marksizmom-lenjinizmom). Ipak, nove vlasti su, na predlog profesora Milana Budimira, uĉenu Anicu postavile najpre za vanrednu profesorku Beogradskog univerziteta, za predmet Istorija rimske
44
književnosti i latinski jezik, mada će njena ukupna akademska karijera dugo biti (prilično) ignorisana.
Anica, koja se uglavnom bavila sa pesnicima, veoma je cenila jednog proznog pisca i njime
se mnogo bavila – Tomasa Mana (Mann). U svojim kritiĉkim napisima o Manu ona ga je
doţivljavala kao izuzetnog knjiţevnog stvaraoca i najznaĉajnijeg predstavnika modernog evropskog romana prve polovine XX veka, s tim što je itekako nalazila helenizma u njegovim delima.
Napisala je pet eseja o Manu i prevela njegove znaĉajne novele Smrt u Veneciji i Tonija Kregera.
U eseju Tomas Man i problem umetnika pisala je: 'Tonio Kreger' spada u najjednostavnije, 'Smrt
u Veneciji' u najsloženije tvorevine Manove; prva je novela najsevernija i najnemačkija, druga je
najjužnija i najevropskija. A zanimljiivo je ustanoviti da je ova njegova najevropskija tvorevina
ujedno i – najhelenskija. Sa Manom je bila u ličnoj korespondenciji, pa se priča da je Man uzeo
neke Aniĉine ideje, iz njenog teksta Kallistos (objavljenom na nemaĉkom, u jednom beĉkom
nauĉnom magazinu) o povezanosti pojmova svetlosti, ljubavi i saznanja, za svoj maestralni
ĉetvorotomni roman Josif i njegova braća (ugradio ih u lik faraona Amenhotepa/Enhatona).
O Lazi Kostiću Anica je pisala u više navrata, a njegovu pesmu Santa Maria della Salute
smatrala je najmistiĉnijom pesmom srpske literature. Laza Kostić najviše se uklopio u Aniĉinu
sliku Helade sa svojom poslednjom pesmom, Himnom Damaskinu, o ĉemu je napisala poseban
esej.
Anica se, pored Njegoše i Laze Kostića, bavila i još nekim drugim našim pesnicima
(Milicom Stojadinović Srpkinjom, Zmajem, Dučićem, Bojićem). Naročito je nadahnuto pisala o
Duĉiću: Modernom srpskom poezijom dominuje velika pojava Jovana Dučića. Aristokratizam jedne rase viteza našao je u njemu visoka umetnčkog izraza... Dučić izražava jednu drugu stranu naše
narodne psihe: lepotu...
Pored ozbiljnih i preozbiljnih štiva koja je Anica prevodila sa stranih jezika na srpski, pada
u oĉi da je sebi davala oduška i time što je prevela s nemaĉkog i dva poznata – humoristiĉka dela.
Htela je Anica, makar u potaji, da se smeje i raduje. Najpre, tu su Čudesni podvizi Tila
Ojlenšpigela, popularnog junaku mnogih narodnih priča iz Flandrije, a zatim storija Minhauzen,
njegova putovanja i pustolovine, o Baronu Minhauzenu, najvećem lažovu na svetu.
U privatnom ţivotu Anica je bila veoma vezana za svoga muţa. Kada se Hasan teško razboleo, naišla su teška vremena za oboje njih. U to vreme ona, pored svog Hasana i vuĉjaka Vuleta,
ĉinilo joj se da nikoga na svetu više nije imala, pa se je, posve verovatno, bila zavetovala Hasanu
da će otići ubrzo za njim, mada ima indicija da Anici nije bila strana ideja dobrovoljne smrti i pre
otkrivanja muţevljeve opake bolesti. Pokušala je da prereţe sebi vene na sam dan Hasanove sahrane, ali je ostala u ţivotu. Govorila je sebi: Život mi je darovao mnoge prednosti, pa i ovu poslednju
da mogu umreti svesno i autonomno. Isplanirala je da to učini na svoj rodjendan, kada je imala
goste za koje je bila pripremila veĉeru, sa kojima je puno priĉala i, navodno, smejala se. Popila je
bila i ĉašu crnog vina. Da bi, po odlasku poslednjeg gosta, sela na kanabe, prekrila glavu jorganom
i ispalila pištoljem metak sebi u srce. Neki su rekli da je to njeno samoubistvo bilo krvava stvarnost egzaltovane platoničarke.
U oproštajnoj poruci, pored ostalog, stoje i ove reĉi: Ono što činim, činim iz uverenja u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže
biće poniklo je takoreći zajedno sa mnom, razvijalo se naročito pod uticajem antičkih shvatanja o
samoubistvu, i postalo jedno od odrednica moje životne koncepcije, od organskih zakona moje prirode...
S tim u vezi, Stanislav Vinaver je lamentirao: Kad čovek pomisli – imala je sve; ljubav svojih djaka, struku koju je obožavala, ugled, znanje, izvanredan položaj u društvu, ugodan život.
Ipak, pretežniji je bio njen mrtvi Hasan, bez koga nije umela da zamisli svoj život. A opet, prisećao
se Vinaver, Anica je oduvek zastupala ideju da iz života treba otići blagovremeno.
45
Aniĉino znaĉajno, ali nedovršeno nauĉno delo Antička estetika i nauka o kjiževnosti, objavljeno je posthumno, 1954. godine. Miodrag Pavlović, pišući svoj hommage Aničinoj kreativnoj
inteligenciji i retkoj erudiciji, koja uliva duboko poštovanje, naveo je da je knjiga, zbog nesrećnih
okolnosti koje su Anicu potresale u poslednjim danima ţivota, prepolovljena u odnosu na ono što
je bilo sadrţano u rukopisu (izostavljeno je veliko poglavlje o Plotinu, koje je trebalo da bude kulminacija Antičke estetike, kao i poglavlje posvećeno važnom delu O uzvišenom, od anonimnog
antiĉkog pisca). A Aniĉine studije, rasute po brojnim ĉasopisima, prikupio je Predrag Vukadinović
i priredio širi izbor iz dela pod naslovom Helenski vidici, smatrajući da Anicu njeni eseji, nauĉni
radovi i knjige svrstavaju u izuzetno znaĉajne istraţivaĉe helenske kulture i njenog uticaja na razvoj evropske knjiţevnosti i filozofije.
Зоран Б. МЛАДЕНОВИЋ
Гимназија у Лебану
Осврт уз 200-ту годишњицу рођења Сорена Кјеркегора
АПСУРД: СУДБИНА И ПАТЊА, БЕЗДАН И МУЧНИНА
(од општег ка индивидуалном, и обрнуто)
Хвала ти што ме никад ниси разумела,
јер из тога сам научио све.
Хвала ти што си била страшно неправична према мени,
то је решило мој живот.
С. Кјеркегор
Апстракт: Прошли век је време највећих политичких и филозофских побуна против
традиције, посебно оне која се односи на филозофски систем Хегелове филозофске мисли.
Овој рад покушава да укаже, кроз естетички, етички и религиозни критички осврт
Кјеркегорове критике Хегела, на апсурдни скок који доводи до побуне. Сви
егзистенцијалисти, као и Кјеркегорг, за излагање својих идеја користили су форму романа,
драме и дневника, избегавајући тако апстрактне и строге научне облике. Зато се у раду
користи метода индукције, анализе и компарације, уз додатно коришћње осврта на
уметност, грчку митологију и библијске мотиве, због јасноће исказа. Циљ рада је указивање
на чињеницу да ниједан филозоф, пре Кјеркегора, није јаче осетио несавладиви бездан
између празне општости система и конкретне реалности човека и то реалности која је
егзистенцијална и мучна, а крајњи резултат је једна комплетна индивидуа и њен лични
идентитет.
Кључне речи: Идентитет, индивидуа, егзистенција, естетско, етичко, религиозно, апсурд.
1.
Закопан: дубоко, унутра
Средином 19. века настале су корените промене, па је овај период познатог као
плодно раздобље у историји интелекта, науке и људске мисли уопште. Оно је уједно и
период политичке и филозофске побуне против традиције, посебно оне која се односи на
филозофски систем, односно Хегелову филозофију, којој се супротставља и отац
46
егзистенцијализма Сорен Кјеркегор.
Према породичном миту, Соренов отац, у младости је био сиромашни помоћник на
сеоској фарми, па је због тешког живота проклео Бога. Од тренутка када се преселио у
Копенхаген и посветио трговини вуном, стално је напредовао и убрзо је постао богат. Ипак,
прогонила га је мисао да је направио старозаветни грех и да Бог због тога кажњава целу
породицу. Стога је децу васпитавао у духу верског фанатизма. Сорен је од оца наследио
депресивност, снажан осећај кривице, страх од проклетства породице, али и невероватну
оштрину ума и способност креативне имагинације.
Други мит везан је за Соренову мајку, која је била друга жена његовог оца, са којом се
овај венчао годину дана након смрти прве жене. Након четири месеца добили су прво дете,
што је по религијском моралу – грех. Михаел Кјеркегор је након низа трагичних смрти у
породици закључио да је то божја казна због почињеног греха и да ни једно његово дете
неће преживети Христове године (33). Уверен да ни он неће преживети, Сорен се сасвим
озбиљно посветио писању.
Један од преломних догађаја у његовом животу збио се 1840. године, када се верио са
младом богаташицом Регином Олсен. Међутим, сваким новим даном хватао га је све већи
страх да није одговарајућа особа за своју жену. Наиме, одувек је био слабог здравља, што га
је само додатно уверавало да ће се испунити породична клетва. Ова љубавна драма дубоко
је утицала на Кјеркегора, тако да се размишљања, подстакнута њиховим односом,
рефлектују у готово свим његовим делима.
За Кјеркегора је човек, као и за Хегела дух, али само утолико уколико је свој, властит.
Постати свој, властит, самосвојан, за Кјеркегора значи постати конкретан. Дух за
Кјеркегора није као за Хегела, апстрактан светско-историјски дух, него је увек конкретан,
егзистирајући и мислећи, па одређење духа није ништа друго до одређење конкретног
човека и егзистенције. Сматрао је да сви системи негирају појединца. За Хегела је човек
значајан као Идеја, а безначајан као привремено биће, односно нису му битни лични,
егзистенцијални страхови. Кјеркегор је сматрао да не умире „општи човек― који је део
система, већ умире индивидуа и нико други не може доживети њено искуство у суочавању
са смрћу.
Према томе, истина је могућа само као субјективна, као тумачење егзистенције из
себе саме, у тумачењу расположиве категорије могу бити само категорије „субјективног―,
„могућег― и „посебног―, о којима се одлука може донети само из посебности субјективног,
из апсолутног вртлога субјективног.
Кјеркегор се није нарочито осећао обавезним пред Хегеловом анализом чулне
извесности из „Феноменологије духа―, која указује на саму природу свести, као њено
властито иманентно превладавање појединачности сопственим синтетичким карактером
општости. Кјеркегор је веровао да сваки појединац мора бити свестан одговорности пред
одлукама које у животу чини, јер себе изграђује и одређује управо тим одлукама. Оне не
смеју да буду под утицајем универзалних, објективних стандарда, већ субјективних, што ће
касније постати суштина егзистенцијалистичке мисли.
Важно је напоменути да се Кјеркегорова филозофска мисао може разумети једино
читањем свих његових дела, јер су сва она део сложене филозофске шеме коју је
испланирао још на почетку. Он је сматрао да је људима све представљено поједностављено:
новине им презентују већ припремљена мишљења, популарна култура нуди већ спремљене
вредности, а филозофске школе властите тезе као неприкосновене истине. Критика времена
као и епохе у којој живи, приближава Кјеркегора Шопенхауеру и наговештава Ничеа, а са
њима и сву проблематику „филозофије кризе―. Незадовољан реформизмима као и
револуционарношћу свога доба, јер су све претварали у политику, а политику у поприште
сукоба политиканата, сматрајући да је револуција из 1848. године, катастрофа која прети да
47
друштвене потресе претвори у стално стање ствари, Кјеркегор је тражио излаз у окретању
човековим духовно-моралним проблемима.
Задатак филозофије за Кјеркегора је да одговори на питање како треба да се живи и
шта човек треба да чини. Ћутање филозофије о овим проблемима највећи је аргумент
против ње саме. Ако је раније филозофија и придавала значај човековом Ја и чак га
стављала у средиште својих интересовања, основни недостатак свег дотадашњег
субјективизма, индивидуализма и трансцендентализма био је у томе што се увек радило о
исконструисаном Ја које је било далеко од реалног, истинског живота. Задатак нове
филозофије је да се у свом истраживању не ограничи на област рационално сазнатљивог. Ја
– као средиште филозофије, подразумева реалног човека са свим његовим надама,
страховима и изборима. Ако је реч о истини то мора да буде таква истина за коју је човек
спреман да страда и да се жртвује. Појам егзистенција који се јавља у Кјеркегоровој
филозофији биће један од централних појмова филозофије 20. века.
Под утицајем Сократовог начина, Кјеркегор на трговима, улицама и отвореним
јавним местима учи људе истини и етичком животу, мада је сам за себе увек говорио да не
жели бити хваљен нити спомињан, нити жели да заводи масе које је, успут речено,
презирао. Уз строго васпитање и још строжу религију Сорен се повлачи у себе и развија
свет на који нити једно од наведеног не може утицати: свет мисли. У ту већ слојевиту психу
увлачи се питање о очевом проклињању Бога. Филозоф из детета прераста у дечака, а затим
у мислиоца и целог се свој живота каје због очеве грешке, носи комплекс кривице пред
Богом тачније названом: хередитарност греха. Она се рефлектује кроз читаву његову
филозофску мисао, све до смрти. Сличице из његовог живота и његових мисли згуснуте су
у неколико његових најважнијих дела: „Или-или―, ,,Страх и дрхтање―, ,,Понављање―,
,,Појам стрепње―, ,,Филозофске мрвице―, ,,Болест на смрт― и ,,Вежбање у хришћанству―.
2. Бити у себи, свој, индивидуалан
Овај стадијум Кјеркегор назива естетским и он је први од три кроз који индивидуа
мора да прође. Најбоље је објашњен у делу ,,Или-или―, штампаном 20. фебруара 1843.
године под псеудонимом. Целокупан осврт на естетско у човеку и естетско уопште
Кјеркегор заснива на Хегеловим темељима, али гледано кроз призму стадијума на
животном путу. Естетско у човеку је оно помоћу чега је он непосредан и живи у тој
непосредности иако тада не живи истински у својој егзистенцији. Препушта се животу у
хедонистичком смислу и тако се креће само на површини живота који се разбија лаганим
ударцима уживања.
Као и Хегел, Кјеркегор биће одређене уметности схвата као јединство идеје (која је
садржај уметности) и форме (њеног чулног лика). Класична је форма уметности по Хегелу
узорна баш зато што је тај однос идеје и облика довела у пуну равнотежу, па је тако и код
Кјеркегора говор о класичном уметничком делу могућ само ако је идеја доведена до
смирености и прозирности у одређеној форми.
Цела ова мисао постаје транспарентна кад се спомене њихов творац, музички геније
којег је филозоф искористио за пример и објашњење идеје која се тражи. Реч је о Волфгангу
Амадеусу Моцарту, једном од најпознатијих аустријских композитора, рођеног у Салцбургу
1756. године. У Моцартовом духу главне и споредне теме, колористички ефекти и
разрађивање мотива настају у непосредној вези. Компоновање му се своди на механичко
давање материјалног облика тонским сликама које гледа пред собом. Тачно је знао да оцрта
интимнa осећања лика, јер је био добар познавалац људске психе, чиме је дао снагу
моралном релативизму. И он се, као и Кјеркегор, труди за изрази унутрашње. Увек је новим
48
тоновима тумачио осећања и страсти. Остајући непрекидно искрен, налазио је прави израз и
меру за понижење, понос, срдитост, пркос, храброст, кукавичлук, бол, љубав, увреде,
удварање, док су посебно интонирани били смрт и живот.
3. Унутрашња подела, сукоби и хармонија
Први део естетског стадијума наговештен је у лику Фигара из Моцартове опере
„Фигарова женидба‖ (Беч, 1786) која носи поруку о једнакости свих људи. Укратко, то је
прича о слуги који ће се успротивити свом господару и успут га надмудрити. Ову оперу
бунта сам Наполеон је касније назвао „револуцијом на делу―. Кјеркегор Фигара гледа као
митску фигуру у којој посматра однос жеља и предмета. Жеља се појављује као
наслућивање самог себе, непокретна је, неодрећена, мирна – удубљена у контемплацију, а
не може да исцрпе свој предмет (односно, Сузану). Тај паж је окован у супстанцијалној
шетњи и неће се покренути са свога места, јер су његови покрети илузорни. Дакле, медиј је
у овом делу реалнији и самим тим удаљенији од најапстрактније идеје која је потребна за
остваривање равнотеже с њеном најпогоднијом формом. Жеља је овде описана као
сањалачка.
Идеја другог дела стадијума инкарнирана је у лику Папагена, протагониста
Моцартове опере „Чаробна фрула‖ (1791). Опет једно побуњеничко дело које позива на
устанак и прозвано је првом правом националном немачком опером. Радња се укратко
односи на стари дуализам светлости и таме. Британија светла, којом управља велики
свештеник Сарастро са својом браћом свештеницима у храму крепости и мудрости, бори се
с краљевством таме на челу с Краљицом ноћи и њеним помагачима.
Лик који нас занима је Папагено, човек-птица у служби Краљице ноћи, који прати
Тамина у ослобађање ћерке. Оно ново што збуњује је срећан завршетак приче који је
Кјеркегору потребан за приказивање истргнућа жеље из њеног супстанцијалног мировања у
самој себи, с тим да предмет није плод одређењa супстанцијалности, већ се распршује у
многострукости предмета. Жеља јесте окренута предмету, али је у самој себи покретна и у
овом делу је пратилачка. Трећи део овенчао је славни лик у европској уметности –
Моцартов Дон Жуан (писан за Праг, 1787. године).
Овај необичан Кјеркегоров избор донео је свету еластичност филозофске мисли након
Хегеловог ригорозног теоријског система, јер Дон Жуан представља опозицију његовој
дијалектици. Док у Хегеловој тријади свако следеће одређење идеје представља истину
претходно одређене, код Кјеркегора се ради о супериорности сваке следеће одредбе над
претходном коју треба превазићи да би се добила за себе. Јасноћи мисли допринеће кратак
садржај опере. То је прича о заводнику из шпанске народне приче који око себе
концентрише ликове жена: Ану, Елвиру и Зерлину. Након што заводи и напушта те три
жене, хладни Комтуров (Анин отац којег Жуан убија) кип га на крају одводи у пакао, јер се
Дон Жуан не одриче свог хедонистичког живота ни кад се налази пред претњом смрћу.
Жеља у овом делу описује се као прижељкујућа. Она у појединачном има свој апсолутан
предмет, апсолутно је истинита, тријумфујућa, демонска, што Кјеркегор и жели да покаже
– доћи до максимума једног стадијума и затим се стрмоглавити у следећи. Дон Жуан је
архетип који не може разумети живот, јер је сам расут у несталним и непоновљивим
тренуцима живота. Отуда се у свим пешачким задовољствима јавља бојазан, иронија,
немир, патња, мука, бол, невоља и зло. Овде је реч о жељи, не појединачној индивидуи, као
принципу духовно одређеног, то је идеја осећајне генијалности. Израз јој је Дон Жуан, а за
њега је израз музика. Његова љубав је егзактна – не душевна, већ чулна. По својој
49
концепцији није верна, већ неверна – не воли једну него све, она све заводи. Док је душевна
љубав постајање у времену, чулна је ишчезавање у њему. Он не заводи, он жели, и зато
жеља и делује заводнички, уколико он заводи. Као естетичар, наш заводник живи у свету
бесконачне могућности с безбројним могућностима од којих ни једна није права и ни за
једну се не треба одлучити.
Живети естетски значи не одлучивати се – не изабирати. Кјеркегор је уводећи Дон
Жуана у ону вечност, која није изван времена, већ се у самом времену налази, одредио
вечност уметничког дела као временску, а не као ван-временску, антрополошку категорију
(као што је то случај код Хегела).
У првом делу жеља није могла да добије предмет, већ је не желећи била у поседу
свога предмета, па зато и није могла да дође до тога да жели. У другом се предмет показује
у својој разноликости, али тиме што жеља тражи свој предмет у овој многостраности нема
предмет у дубљем значењу речи – она још није одређена као жеља. Већ у трећем стадијуму
жеља је апсолутно одређена и она је непосредно јединство оба претходна стадијума. Први је
желео оно идеално, други појединачнo над многоструким, а трећи је синтеза, јединство
првог и другог.
Естетски стадијуми имају заједничко то да је циљ живота оно по чему је човек
непосредно оно што јесте. Они остају на непосредности живота па је циљ увек у самом
предмету где хедонизам и сензуализам значи чисту индиферентност. Излазак из свеопште
непосредности постиже се одлуком у којој посредује интерес. Кад се одлучује за неку од
могућности, показује се интерес за своју егзистенцију. Тамо где је интерес посредовао,
одлука је пала, јер је интерес знак надмоћи коју стварност има над могућности. Ово је
тренутак прелаза у нови животни стадијум, јер је акт бирања бит етичког живота у ком
човек спознаје да је могућност не-моћна у односу према стварности. Управо због тога <...>
људи који остају у пракси живота морају познавати свакодневне форме и форме односа,
јер без тога се не могу уопште укључити у ток животног и друштвеног догађања. Кад се
то догоди, онда је пут већ ту, утрт је и не мора се појединачно тражити. То је стаза
којом су већ многи прошли и проћи ће. Сигурно је да је тако лакше, јер се не излажу
неизвесности. Ако би неко хтео да иде даље или брже, или друкчије, онда већ унапред
припремљен пут неће послужити за такав циљ. Свакодневно остаје за све који хоће тако
како већ јесте па су промене непотребне. Остајање на познатом путу не укључује жељу за
тражење новога. Оно што је већ остварено даје на свој начин одређен садржај и форму.
Ко од живота више не тражи, налази се на свом потпуном достигнућу.
4. Етичко изгнанство и бунтовно отуђење
Кјеркегор је своје дело ,,Или-или―, које најверније приказује генетику етичког
стадијума, конципирао као дописивање особе А и особе Б, с тим да је прва под именом
Јоханес представник естетичког стадијума и своје виђење износи кроз „Дневник
заводника―, а друга је судија Вилхелм, његов пријатељ и својим писмима представља
карактеристике етичког стадијума у задња два дела оформљена као одговор заводнику.
Вилхелм покушава свом пријатељу да докаже да је неисправно његово мишљење о
првој љубави која се стално догађа и у том догађању бива илузорна, па заговара брак као
највишу етичку институцију којом се прва љубав реинкарнира у вечну. У односу на прву
љубав која је јединство слободе и нужности, тренутка и вечности, брак садржи једну
супротност више – духовност, а тиме и осећајност у још дубљој супротности. Естетичар не
живи у времену, у историјском континуитету, већ авантуристички и расуто, док је с друге
стране живот у браку смиренији и означава поседовање и егзистирање у историји, а тиме и
континуитет родитеља у деци. Дон Жуан живи за тренутак увек освајајући ново женске
срце које касније за њим вене управо из разлога што се естетичка особа боји одговорности и
није способна да изабере. Осећајност, односно чулни тренутак, тек у браку добија свој
50
морални израз. Кјеркегор заправо суочава два типа егзистенције као два међусобно
искључујућа егзистенцијална става – естетски и етички, који покушава претходног да
испуни, а не да укине. Потпуно логично у овом делу намеће се питање због чега суд етичког
степена о естетском може имати право значење и вредност? Одговор би био да је управо са
квалитативно новог степена могуће видети бит и суштину оног степена који је ниже.
5. Нужност: равнотежа у изграђивању
Циљ етичког живота је сачувати оно што је позитивно у естетичком животу и
омогућити равнотежу личности. Вилхелм зато подсећа Дон Жуана на избор који је пресудан
за садржај личности. Она је увек пре бирања заинтересована за избор. Ако избор одлажемо,
онда личност или мрачне силе бирају несвесно. Особа А је извршила такав естетички избор
који заправо и није избор. Уколико се избору приклања читавом унутрашњом страном и
искреношћу личности, биће се прочишћава и доводи себе у стање
вишег повећања. ,,Или-или― је етика, стварност самог бирања, оно посредством чега човек
постаје то што постаје. Естетика би онда била оно путем чега он непосредно јесте оно што
јесте. Живот у естетском стадијуму је очајање. Најбољи је израз естетске егзистенције да је
она у тренутку, а човек који живи етички тај тренутак не уништава, већ се напреже да га
одреди. Циљ Кјеркегоров је, не да искорени естетику, него да етички њоме овлада. Ко Живи
етички, свуда око себе види одређење као задатак. Такав човек има унутрашњи мир и
безбедност, јер дужности нема изван самога себе – него у себи. Етичка је индивидуа самој
себи транспарентна и не живи насумице као естетичка.
За идеал етичког степена Кјеркегор узма Сократа који је, испијајући пехар с отровом
жртвовао свој живота за опште, али му и замера начин одређења греха. Наиме, за Сократа је
грех не-знање, док се Кјеркегор пита у којем се тренутку догодило помрачење знања и да ли
га је субјект био свестан. Ако је био свестан, онда се грех не налази у спознавању, него у
вољи. Сократ не долази до одређења греха. У случају да је грех незнање, онда грех у
суштини постоји, јер је грех управо свест. Њему недостаје дијалектичка категорија кретања
која се тиче прелаза од разумевања ствари у њихово остварење. Сократ, за Кјркегора, не
прави разлику између не хтети разумети и не моћи разумети. У овом стадијуму нема избора
на тренутак, већ је он трајан, а тиме и апсолутан. Ту нема пуно могућности, избор је нужан
и тако постаје све тежи, јер је одлука дефинитивна.
6. Судбинско као божанско у човеку
Последњи корак – религиозни, најдетаљније је објашњен у делу ,,Страх и дрхтање―
који је штампан 1843. године, такође под псеудонимом и озбиљан посматрач који
располаже религиозним претпоставкама, може разумети на даљину и може му се говорити у
тишини. Почне ли се од (нај)једноставнијег проблема овог стадијума онда се он увећава.
Прва разлика коју Кјеркегор наглашава: релација трагични јунак – витез вере. У овој
релацији појављује се широки дијапазон ликова од којих ће се споменути само
најмаркантније особе наведене у три кратке приче које објашњавају појам трагични јунак.
Прва од њих је прича о микенском краљу Агамемнону и ћерки Ифигенији. Агамемнон
је познат по сукцесивним победама и стручном организовању војске, као и по
страхопоштовању које су му Грци исказивали. Проблем настаје у тренутку кад Артемида
тражи од краља да жртвује своју кћер као задовољење за њену убијену посвећену кошуту.
Агамемнону је требала Артемидина помоћ, јер је запео у луци Аулиди са својим бродовима
и војском са којом је кренуо у рат против Троје. Како је био дужан своју војску одвести на
сигурно, и тако народу осигурати победу, краљ пристаје на жртву. Ифигенија долази уз
51
пратњу, мислећи како ће је отац предати данајском ратнику, великану Ахилеју, за жену.
Агамемнон би и одустао од жртвовања, али као врховни командант неограничену је власти
имао само у битци. Војска је захтевала жртвовање. Кћи олакшава одлуку и сама одлучује
жртвовати живот. Кулминација је тренутак уздизања Агамемнонове руке с ножем и
задивљеност целог табора над Ифигенијином храброшћу. Обрт настаје кад уместо кћери
краљ пробада кошуту коју је Артемида заменила за Ифигенију и заувек је одвела у свој
храм где је учинила својом свештеницом .
Друга се прича односи на садржај Моцартове опере „Идоменео―. Погледајмо сличност
ових прича: Краљ Идоменеј се враћа из Троје. Након што се противио великој олуји на мору
заветовао се Нептуну да ће му, остане ли жив, жртвовати првог човека кога сретне на тлу
своје земље. Нажалост, то је био његов син Идамант. Но, краљ се сети и пошаље сина у
далеку земљу, а Нептунова разјарена неман почне да пустоши његову земљу. Чудовиште на
крају савладава Идамант. Отац му саопштава да мора погинути од његове руке. Син је
храбар и пристаје на жртву. Ипак, у судбоносном тренутку његова вереница Илија нуди свој
живот у замену. На ту жртву покреће се Нептунов кип и заповеда да Идамант преузме
краљевство заједно са Илијом, будућом супругом.
Сличан мотив наставља се и у следећој причи која се ослања на библијску анегдоту из
историјске књиге о Судијама (Судије 11, 30-40). Говори о Израелцу који се препоручио
божјој провидности у борби против синова Амонових који су објавили рат изабраном
народу, јер је у насељавању наводно преузео део њихове земље. Израелац се заветовао
Господу да ће му жртвовати првога који изиђе из његове куће, да би му изашао у сусрет
кад се буде враћао као победник. Бог му заиста помогне, али прва му у сусрет крене кћи
јединица. То је онај кобни део завета, који се, без обзира на околности, мора да испуни. Кад
је то чула, кћи прихвати своју судбину и очев завет, те након два месеца која су јој дата за
слободу, беше жртвована.
Агамемнон и Идономеј и Израелац су трагични јунаци. Одрекли су се самих себе да
би спасили оно опште, које је етички израз. Пристају на жртву, јер су уцењени земаљским,
коначним. Они нису сами у свом болу, с њима саосећа народ; извршили су оно бесконачно
кретање које заговара Кјркегор и смирење пронашли у општем. Ово етичко само је степен
преко којег појединац проналази апсолутно Ја и Бога. Оно је оптеважеће и нема ништа
изван себе што би могло бити његов циљ, крајња сврха, оно је само сврха за све што се
налази изван њега. Зато га и треба превазићи. Како? Овде се ваља зауставити, јер је
карактеристичност Кјеркегорове индивидуе обухваћена у једној култној старозаветној
личности која својим примером задивљује и позива на следбеништво, а то је позната прича
о Авраму. После тих догађаја Бог стави Аврама на искушење. Зовну га: Авраме! Он
одговори: Ево ме! Бог настави: Узми свога сина јединца, свога Исака кога љубиш, и пођи у
крајину Морију па га онде принеси као жртву паљеницу, и упути се на место које му је Бог
означио <...> Тако пођу обојица заједно. Онда Исак рече своме оцу Авраму: Оче! Ево ме,
сине! – јави се он. Ево кремена и дрва, опет ће син, али где је јагње за жртву паљеницу. Бог
ће већ провести јагње за жртву паљеницу, сине мој! – одговори Аврам. И наставе пут.
Стигну на место о коме је Бог говорио. Онде Абрахам подигне жртвеник, нађе дрва, и свог
сина Исака положи по дрвима на жртвеник. Пружи сад Аврам руку и узме нож да закоље
свог сина. У тај га час зовне с неба Господ и повиче: Авраме! Авраме! Ево ме! – одговори
он. 'Не спуштај руку на дечака, рече нити му што чини! Сад, ево, знам да се Бога бојиш, јер
ниси ускратио ни свог сина, јединца свога. Подиже Аврам очи и погледа, и гле – за њим
ован, роговима се заплео у грм <...> Кунем се самим собом, изјављује Јахве, кад си то
учинио и ниси ми ускратио свог јединца сина, свој ћу благослов на те излити и учинити
твоје потомство бројним попут звезда на небу и песка на обали морској! <...> Будући да
си послушао моју заповест, сви ће се народи земље благосливљати твојим потомством.
(Пост, 22, 1-19).
Аврам је у етичком погледу убица, у религиозном – отац вере; ту почиње парадокс.
Његово жртвовање резултат је теолошке суспензије етичког, јер етичко само у себи има
52
сврху, док је сврха Арамовог чина дубоко укорењена у вери. Он врши своју дужност са
свим социјалним, моралним захтевима да не убије Исака и са свом својом личном обавезом
према вољеном сину да би послушао Бога и извршио његову заповест. Није ли то апсурд?
Да, Авам је најузорнији отац који је на најсветији начин волео свога сина, а ипак га је хтео
жртвовати својом вољом, односно, слободом свога ја. Пристаје на извршење чина, нико га
није натерао, могао се молити, оглушити се на заповест или одустати, али онда не би био
витез вере. А управо својим добровољним пристанком хтео је да докаже веру. Он је веровао
снагом апсурда, јер у његовом чину није било места људској логици. Да је Аврам знао да
Исак неће бити жртвован, онда не би извршио бесконачно кретање одрицања и ушао у
апсолутан однос с Апсолутом.
Поставља се сад питање је ли било етички оправдано од Аврама то што је Сари,
Елиезеру и Исаку прећутао своју намеру? Уколико би се Аврам извукао из своје
скривености и проговорио, био би једнак наведеним трагичним јунацима, јер би и други
помогли у ношењу његове патње и он би се изразио у општем – његов задатак био би
етички. Тада се Аврамово понашање не би могло оправдати и он би био убица. Етика
захтева откривеност, а скривеност кажњава, зато и осуђује Аврама. Овај ћути, али он ни не
може говорити да би га неко разумео. Прво – јер говор доноси олакшање и тиме прелази у
оно опште, а друго – то онда не би био излазак у појединачност, у апсолутни однос према
Апсолутном.
Вера није ствар масе, него ствар појединца. Аврам у својој ћутњи, односно
немогућности проговарања проживљава муку и стрепњу које се не могу замислити, јер да се
могу замислити парадокс би био укинут. Ћутња је, дакле, нужност парадокса. Трагични
јунак не проживљава овакву муку. Ифигенија нпр. сама врши бесконачно кретање
одрицања и може разумети Агамемнона, јер његова намера изражава оно опште.
Аналогно овим причама Кјеркегор нуди и излаз из кризе идентитета, који се постиже
скоковитом одлуком.
Резултат сваког скока је сусретање са самим собом, бивање у сопственом јаству,
неочекивано, снагом апсурда доћи до вере, али значи и претходно одрицање од онога што
сам био пре. „Кјеркегор дијалектички редукује сву стварност на етичку страст за
бесконачним, а деловање на унутрашњу тежњу појединца да досегне апсолут. Пут
проналаска вере није лаган, јер појединац проживљава очајање пре поновног доласка до
себе. Ово очајање толико кулминира да се излаз тражи у смрти, јер би она била утеха да је
свему крај, али права мука очајања је управо у томе да се не може умрети – јер „Бити на –
смрт – болестан је не-моћи – умрети―. Умирање у очајању стално се претвара у живот, јер
очајање не може уништити оно што је у његовој основи, сопствено ја, оно би хтело себе
прождрети, а не може. Само је један облик очајања да се не буде очајан, а то је да се буде
свестан свога очајања. Очајање се противи, јер човек није свестан да је одређен као дух и
оно је најболније у првом – естетском стадијуму. Такво стање се преображава вером. Човек
верује само помоћу апсурда, јер апсурдност не лети у границама разума, него се постиже
веровањем.
Свака је мисао јаснија ако је заокружена и доведена до краја. Овде је крај заправо
почетак, јер је сва мисао сублимирана у идеалу трећег стадијума – Исусу Христу. Бог, у
својој величини жели постати учитељ, бринући се како ће индивидуу учинити себи
једнаком. Уколико се ова једнакост не може остварити, Божа љубав ће постати несрећна, а
његова поука бесмислена, јер се учитељ и индивидуа као ученик неће разумети. Да би се
идентитет остварио, Бог се мора изједначити с учеником. Зато ће се појавити као једнак
оном најпонизнијем, а најпонизнији је онај који другима слути. Бог ће се дакле појавити
узевши облик слуге. Најлепше објашњење је у следећем цитату: Дођите к мени – чудесно!
Јер и људска нарав радо учини нешто за оне који су уморни и натоварени: нахрани гладне,
одене голе, удели угодне дарове, а тамо где је саучешће дубље: посети све оне који су
изморени и оптерећени. Али позвати их к себи – то се не чини; та морао би човек изменити
сав кућни ред и начин живота. Сам живети у обиљу и радости и притом заједно
53
становати под заједничким кровом, у свакодневном опхођењу са сиромашнима и јаднима,
с онима који су уморни и натоварени – то не иде. Да би могао позвати ка себи, човек мора
живети на исти начин као и они, и бити сиромашан као сиромашни, незнатним бити
сматран као незнатан човек из масе, живети живот бола и патње, живети у условима
оних које позва себи, оних који су изморени и оптерећени. Жели ли човек оне који пате
позвати к себи, он мора или властите услове прилагодити њиховим условима, јер би у
противном несразмера њихових призора чинила разлику међу њима још већом (...) И жели
ли човек к себи позвати баш све који пате (...) то се може учинити само на један начин –
тако да се човек прилагоди њиховим условима, осим ако они нису већ изворно прилагођени,
као што је био случај код онога који каже дођите к мени сви који сте уморни и
натоварени.
Ово није никакав драмски чин у историји бивства, ово је стварност и зато Бог шаље
Христа да све пропати, поднесе и искуси, чиме је испунио смисао човековог живота, јер је
тиме показао да му је човек потребан у свету и у вечности и да га воли. Најбоље је
филозофово константно акцентовање индивидуе која се постиже хришћанским напором
разумевања, само кроз оштру критику Хегеловог појма времена и историчности, а самим
тим и положаја човека у друштву. Сматрао је да се сви желе историјски варати у оном
тоталном, а нико не жели бити индивидуални – егзистирајући човек. А заправо мисли ово:
„Привидна храброст генерација прикрива истински кукавичлук индивидуа које, да би биле
нешто једино, још осуђују живети у великим организацијама.―
Сам Кјеркегор се није бавио једнакошћу свих људи, већ супротно, хришћанском
индивидуалношћу насупрот гомили. Бавио се, итекако, човековом алијенацијом, али не у
свету, него у постојећем хришћанству које се, како је сам критиковао, сјединило са светом и
државом и у себи изражавало дух Хегелове филозофије. Слагао се са тим да је човек
посебна инстанца универзалног човеко-битка, чија есенција јесте духовна, али је сматрао
нужним да се она постиже почевши од индивидуалног које дубоко, страствено и само путем
на смрт болесних одлука, кроз троструки егзистенцијални ниво, рађа човеков прави
идентитет.
7. Утицај: ирационална тишина света
Прометејеве побуне неодвојиве су од грчког поретка због кога се побунио. Прометеј
је за модерног човека, постао симбол побуне против целокупног поретка, божанског или
друштвеног. На исти начин, Јов, библијски бунтовник који верује у Бога, упркос своме
изгнанству од Бога, због свога сукоба, постаје за модерног човека симбол апсолутног
изгнанства које ниједан дијалог са Богом не може да превазиђе. То је метафизичка побуна
која омогућава да се „уклони― Бог у домену проблема зла. У ери „смрти Бога―, када човек
више не верује у космички поредак и творца и откровитеља, Прометеј и Јов настављају да
живе одвојени од свог оригиналног контекста, трансформисани у модерног бунтовника и
модерног изгнаника.
„Смрт бога― не значи да модеран човек „не верује― у Бога, ништа више него што
значи да је сам Бог у ствари умро. Сложили се или не са Сартром да Бог никада није ни
постојао, да је Бог у „засенку―, те да смо ми „убице Бога― и боравимо у тами. „Смрт Бога―
означава свест о основној кризи модерне историје – кризи која долази када човек више не
зна шта то значи бити човек и постаје свестан свога (не)знања. То није само питање
релативизације „вредности― и одсуства оних универзално прихватљивих. То је одсуство
представе смисленог људског постојања, одсуство темеља који је омогућио грчком,
библијском и ренесансном човеку да се креће са одређеном сигурношћу чак и усред
трагедије. На челу неких најважнијих религијских покрета нашег времена стоји Кјеркегор,
дански Сократ, чувени „витез вере― и лично постаје сведок „смрти Бога―. Кјеркегоров
„витез вере― стоји, као Јов, у јединственом односу са Богом, односу који није посредован
никаквим универзалним законом, ни поретком. У сваком другом смислу, међутим, он се
54
доста разликује од Јова, као и од библијског Аврама од којег је преузео модел. Он не
достиже коначно директно, већ посредством дијалектике у којој прво проглашава коначно
за бесконачно, а потом поново долази до коначног кроз „веру у снагу апсурда―; он замењује
Аврамово и Јовово директно поверење у Бога вером у напетост и парадокс. Покорава се
чињеници да за Кјеркегора однос човека према вери у Бога може увек да значи само
„ослушкивање―, а никада одолевање.
Кјеркегоров „витез вере― мора да бира између Бога и креације. Више не постоји
могућност проналажења Бога у креацији. Он одбија друштво и културу зарад односа
„појединца― према Богу и на тај начин више не може да провери да ли је глас који му се
обраћа – доиста, стваран. У својој карактеристичној афирмације вере, као резултат,
Кјеркегоров концепт „витеза вере― последица је и израз „смрти Бога―: он изискује губитак
вере у универзални поредак и у друштво за које се чини да је установљено на њему.
„Суспензију етичког― и релативизацију редовних етичких вредности које из ње произилазе,
одбијање креације – света и друштва – као препреке на путу до Бога и парадоксални
„прескок вере― који је неопходан да би се одржао било какав вид односа са Богом, суштина
су његовог става.
„Смрт Бога― значи отуђење модерног човека, што Албер Ками неуморно истиче у
својој дискусији о „апсурду―. Међутим, напротив, у једном свету, одједном лишеном
илузија и јасноће, човек се осећа као странац. То је изгнанство без повратка, јер је човеку
одузето сећање на изгубљену домовину или нада у обећану земљу. Тај раздор између човека
и његовог живота, између глумца и његовог декора, то је управо осећај апсурдности.
Апсурд је, за Камија, рођен у конфронтацији људске жудње за срећом и смислом са
ирационалном тишином света. Апсурд значи живот без наде и без илузије: „Ја једино желим
да знам да ли могу да живим са тим сазнањем и то само са тиме.― Баш то ,,сазнање да ли
можемо да живимо без позива, то је све што ме интересује―. У свесној супротности у
односу на Кјеркегора, Ками изјављује да апсурд не води Богу, већ да је то грех без Бога. Из
„смрти Бога― и отуђења модерног човека израстају други аспекти представе које треба да
узмемо у обзир – модерни изгнаник и модерни Прометеј, проблематика модерног човека, и
модерни Јов.
Грчки изгнаник био је изгнаник из поретка. Грчки бунтовник је бунтовник унутар и у
основи поретка. Библијски изгнаник био је изгнаник од Бога, библијски бунтовник је Јов
који се сукобљава са Богом. И Прометеј и Јов долазе дубоко у додир са проблемом зла,
обојица постављају питање човековог односа према судбини или његовог дијалога са
Богом. Такође обојица завршавају са поновним подстицањем тог односа са Богом, човеком
и светом, који је означио њихово појединачно наслеђе и традицију.
Ренесансни изгнаник може бити приказан као изгнаник од „радости небеских―, као у
Доктору Фаустусу, али та побуна која га је ставила у изгнанство, утемељена је на новој
нади у неограничене могућности људског развоја – нова вера у стремљење које изгледа као
да нема горњу границу. Модерни бунтовник-изгнаник, насупрот, нема ни грчки, ни
библијски, ни хришћански темељ на којем стоји, нити има наду свога ренесансног духа. Он
сам зна да је у изгнанству, али више не познаје ништа одређено према чему би се његово
изгнанство могло поставити: Паскалови „бесконачни простори― и „празнине без срца и
огромности васиони―, преузета места судбине Еденског врта, дијалог са Богом или
хришћански Рај. Исто тако, иако се побуњује против трансцендентног, за које верује да му
је отуђило његову сопствену креативну слободу, модеран човек зна да је то трансцендентно
већ мртво, да је осуђен да буде слободан, да је бунтовник без разлога.
У реакцији на „смрт Бога― горком резигнираношћу Хардијевог Незнаног или
прометејском „Вољом за моћ― Ничеовог Заратустре, отуђење које обојица доживљавају –
исто је. Испод модерног Прометеја, који се нада да ће превазићи отуђење човека, увек се
може пронаћи модерни изгнаник – онај који је изгубио свет, како га Ничеов Заратустра
назива. Упркос свом унутрашњем сукобу, Гетеов Фауст још увек стоји унутар хармоније
између природе, културе и духа. У Ничеовом делу ,,Тако је говорио Заратустра―, ове сфере
55
долазе одвојено – виши човек носилац духа светог потврђивања, препознаје се као отуђен,
не само од природе, већ и од модерног друштва и културе. Он је нужно усамљена фигура у
својој борби против свих оних манифестација модерног живота које гуше дух и спречавају
човека да превазиђе себе.
Заратустра често говори о злу као степену у напредовању духа. Међутим,
Заратустра није ништа способнији од Фауста да се укључи у дијалектичку перспективу зла,
које не представља енергију и стваралачку силу, већ порицање и инертност.
У савременој литератури, Камијев роман ,,Странац― класична је представа „смрти
Бога― и модерног изгнаника. Странац, Мерсо, не може да има смислен контакт ни са једном
особом, нити предметом. Када суд осуђује Мерсоа на смрт због убиства Арапина, није
само убиство оно што их мотивише, већ чињеница да није плакао на сахрани своје мајке. Он
не плаче, не зато што је безосећајан, како суд мисли, већ услед равнодушности човека који
зна да нема ничега чему може да се нада, ништа да очекује. На најдубљем степену ова
равнодушност је стално утемељена у његовој свести да ће умрети и да ће умрети сам.
,,Ништа, ништа нема значаја и ја добро знам зашто <...> Шта ме се тиче туђа смрт, љубав
једне мајке, шта ме се тиче његов Бог, живот који неко изабере, судбине за које се неки
опредељују, кад је већ једна једина судбина морала изабрати мене и уз мене милијарде <...>
И друге ће једног дана осудити <...> Шта мари, ако га, оптуженог за убиство, погубе зато
што није плакао на сахрани своје мајке?―
Мерсо није Доктор Фаустус већ један Исмаил. Он зна да је „боље горети него
нестати―, боље имати будућност у било каквом облику, него је не имати уопште. Он је
доказ против друштвене завере свих оних „убеђених― људи што покушавају прикрити од
других и од себе рушилачки ефекат који усамљену смрт оставља илузији друштвене
солидарности. За Камијевог Мерсоа, индиферентност универзума није чак ни застрашујућа,
као што је за Мелвиловог Исмаила – она „бенигна―! Очекујући од универзума лично
интересовање за човека, он је захвалан за равнодушност, која је слична његовој сопственој.
Све што он жели, са циљем да се осећа мање усамљено на крају, јесте то осећање, које ће
доћи ако на дан његовог погубљења буде много гледалаца – да га дочекају с повећањем
мржње.
Ето! тишина света је ирационална: и Човек је изгнан и Бог је мртав. И, обрнуто!
Баш зато: апсурдну, ирационалну тишину човека и света нарушиле су надолазеће
револуције.
8. Могућ, ирационални закључак
У свету универзалне рационалности чији је израз Хегелова дијалектика, све је постало
апстрактно, а самим тим и нереално. Реалност израста у Кјеркегоровој форми
индивидуалне, непоновљиве и конкретне егзистенције, која не жели бити скучена унутар
објективног и рационалног система као случајни моменат. Кјеркегор дијалектички
акцентује појединачно које пребражава егзистенцијалне етапе и од тренутка до тренутка
живи и пати у слободи. Узме ли се у обзир да је филозоф сам искусио сва три стадијума која
су нужна за избор себе у апсолутном односу према Апсолуту, постављамо се у однос према
човеку који мисли вечност, који позива на константно остваривање властитог бивства,
искрено саветујући да се никад, ни под којим условима не пада назад, упућујући најпре на
Аврама, а затим на Христа као на вечном примеру и инспирацији. Вратимо ли се на
историјску сцену, присетићемо се да 1848. године, излази ,,Комунистички манифест― и
почиње пролетерска ера уз слоган колективног духа, чему Кјеркегор, намерно и директно,
није супростављао анти-тезу, али је, сигурно, оставио и на њима, свој траг. Он предњачи у
масовној идеологији истичући своје намере отворено и због тога, уз Маркса и Ничеа,
постаје личност једног времена и то не само на подручју филозофије, него и осталих
хуманистичких наука и уметности. Овим радом се намеравало указати и на то, да се
Кјеркегорова филозофија може посматрати и са различитих хуманистичких позиција.
Уметност је, код њега, само асистирала у стварању једне оригиналне мисли, а то је
56
индивидуа која остварује свој идентитет у новом светлу, насупрот Хегеловом систему. Ето,
,,он је био индивидуа―, тако пише на његовом надгробном споменику, пише и траје – светли
у историји људске мисли.
Резиме
Oвај рад је указao на чињеницу да ниједан филозоф, пре Кјеркегора, није јаче осетио
несавладиви бездан између празне општости система и конкретне реалности човека и то
реалности која је егзистенцијална и мучна, а крајњи резултат је једна комплетна индивидуа
и њен лични идентитет. Рад истиче дијалектички акценат појединачног које пребражава
егзистенцијалне етапе и егзистенцији која је израз патње у слободи. Узме ли се у обзир да је
филозоф сам искусио сва три стадијума која су нужна за избор себе у апсолутном односу
према Апсолуту, постављамо се у однос према човеку који мисли вечност, који позива на
константно остваривање властитог бивства, искрено саветујући да се никад, ни под којим
условима не пада назад, упућујући најпре на Аврама, а затим на Христа као на вечном
примеру и инспирацији.
Summary
This paper pointed out the fact that no philosopher prior to Kierkegaard had felt more passionately the insurmountable abyss between the empty generality of the system and the concrete
reality of a man, the reality that is existential and tedious, the main goal of which is a complete
individuality and his personal identity. The paper emphasizes the dialectical importance of an individual who transforms existential stages as well as the existence which is the result of suffering in
freedom. If you take into account that a philosopher has experienced all three stages which are essential for experiencing yourself in relation to the Absolute, we can make a relationship with a
man who thinks eternity, who promotes the continuous realization of one’s personal existence, advising with his whole heart never to fall back, referring primarily to Avram, then to Christ as the
everlasting examples and inspiration.
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
Литература
Група аутора, Саврмена филозофија, Рад, Бeoград, 1975.
Карол Теплић, Кјеркегор, Графос, Београд, 1980.
С. Кјеркегор, Болест на смрт, Младост, Београд, 1980.
С. Кјеркегор, Филозофске мрвице, Графос, Београд, 1980.
С. Кјеркегор, Или - или, Веселин Маслеша, Сарајево, 1990.
С. Кјеркегор, Страх и дрхтање, Вербум, Сплит, 2000.
С. Кјеркегор, Вежбање у хришћанству, Вербум, Сплит, 2007.
С. Кјеркегор, Осврт на моје дело, Вук Карадтић, Београд, 1965.
С. Кјеркегор, Појам стрепње, Српска књижевна задруга, Београд, 1970.
С. Кјеркегор, Понављање, Графос, Београд, 1980.
Данко Грлић, Ко је Ниче, Вук Караџић, Београд, 1969
К. Ловитх, „Од Хегела до Ничеа―, Револуционарни прелом у мишљењу
деветнаестог вијека, Веселин Маслеша, Сарајево, 1988.
57
Зорана З. МЛАДЕНОВИЋ
ученица IV-2 Гимназије у Лебану
РОЂЕЊЕ ТРАГЕДИЈЕ
Хелен је познавао и осећао страхоте и ужасе живота: да би уопште могао да живи,
морао је испред њих да постави блистави пород снова, Олимпљане.
Требало је да пева та „нова душа“ – а не да говори! Каква штета што се нисам судио да
као песник искажем оно што сам тада имао да кажем; можда сам то могао!
Фридрих Ниче
Аполоновско и дионизијско
Ниче сматра да је развој уметности везан за двострукост аполонског и дионисијског
начела, при непрекидној борби и само у периодичном помирењу. Каже да у хеленском свету
постоји велика супротност, по пореклу и циљевима, између ликовне уметности – Аполона и
не-ликовне уметности музике – Диониса. Оба ова нагона теку паралелно у отвореном
сукобу, подстичући на нова и снажнија рађања у борби супротности, док се најзад
метафизичким чином хеленске воље, не појављују удружени и рађају колико дионијско
толико и аполонско уметничко дело античке трагедије. Та два нагона замишља као одвојене
уметничке светове: сна и пијанства. Лепи привид светова сна је основа све ликовне
уметности и поезије, уживање у непосредном поимању лика, јер сви облици нешто казују.
При највишем степену живота стварности сна, у нама се још јавља осећање њеног привида.
Уметнички осетљиви човек стварност сна радо посматра, јер у тим сликама налази
тумачење живота. Он живи и пати у овим призорима.
Ту радосну неопходност доживљавања сна Хелени су изразили кроз Аполона – бога
свих ликовних стваралачких снага, Бог – предсказивач, тумач снова. Он је божанство
светлости; влада и сјајнијм привидом унутрашњег света маште. Али, постоји танана линија
коју сновиђење не сме да прекорачи (привид као стварност), ограничавање пуно мере,
ослобођеност од суровијих побуда, мудро спокојство. У Аполону Ниче налази
непоколебано поуздање (,,Бог сјајног привида― – види, Фридрих Ниче, ,,Рођење трагедије―,
Дерета, Бгд. 2001: 146-154)
Ниче сматра да се у разбијању начела поново склапа савез између човека и човека,
али и човека и отуђене, подјармљене природе.Свако се са својим ближњим осећа сједињен,
помирен, стопљен, поистовећен у једном једином бићу; певајући и играјући човек се
испољава као члан једне више заједнице, занесено и свечано. Дакле, аполонска опојност,
пре свега, узбуђује око и оно добија моћ визије (сликари, епичари). Аполон својим певањем
и свирком ствара и одржава музички поредак, без којег нема никаквог другог поретка. Он је
чувар и духовне ведрине и спокојства, јасне свести, будног знања, воли оно сто је одмерено,
уобличено, а одбацује све гигантско. Воли праву меру у државном уставу, законодавству,
трагедији. Сукоб с тим богом настаје на границама које су човеку постављене, а које он
намерно не прекорачује. Аполон је и бог сна, становиште контемплације у којој људске
страсти ћуте и у којој песницима, сликарима пред духовним очима лебде ликови којима ће
дати трајно боравиште у својим уметничким делима.
Дионис, брат Аполонов је Бог празничког пијанства, беса, заноса, разобручених
нагона (узбуђен и појачан читав систем афеката), човек излази из тамнице индивидуалног
тела и поистовећује се са свим око себе, с природом која се непрестано мења и
преображава. Дионис прекида свест којом је индивидуалност свесна свог ограниченог
постојања, а праћен је хоровима сатира, који у заносу кличу у његову славу, уз пратњу
музичких инструмената, бесне и ослобађају се од уског свакодневног постојања (види,
,,Дионисов култ и његово облагорођивање у орфизму―, М. Ђурић, ,,Историја хеленске
58
етике―, БИГЗ, Бгд. 1876: 22-27). Ту избија основна чињеница хеленског инстинкта – његова
воља за животом, ту се гарантује вечан живот, изнад смрти и мена, посредством рађања,
мистерија полности, вечна радост постојања која у себи садржи и радост у пропадању
(психологија трагичког песника). Систем афеката из себе ослобађа изразе и истерује из себе
снагу представљања, подражавања, преображавања, мимике и позоришне уметности. Ово
су две уметничке силе, нагони који се непосредно задовољавају: с једне стране као свет
сновиђења чије савршенство није у вези са интелектуалним степеном или уметничким
образовањем појединца, а са друге стране као пијанством испуњену стварност која не
обраћа пажњу на појединца него тежи да јединку уништи и помоћу мистичног осећања
јединства избави (види, Ф. Ниче, ,,Рођење трагедије―, Дерета, Бгд. 2001 : 67-72).
Према овим непосредним уметничким стањима саме природе, сваки је уметник
подражавалац или аполонски уметник снова или дионијски уметник пијанства, или најзад,
као у хеленској трагедији, уметник пијанства и снова истовремено. У дионијској опијености
и мистичком самоодрицању од занесених хорова, улази човек коме се тада, под утицајем
аполонских снова, његово стање, његово јединство са најдубљом основом света открива у
једном алегоричном сновиђењу.
Бол Хомерових људи
Бол Хомерских људи везан је за растајање са животом, пролазност људског
рода, па силовито тежи, на аполонском степену, вољи за овим животом. Деловање
аполонском културе, са моћним илузијама, победник је над стравичном дубином
посматрања света и бескрајно раздражљивом способношћу за патњом, потпуно утонуће у
лепоту привида и сањарење.
Прави циљ заклања се варљивом сликом, према њој пружамо руке, а циљ постиже
природа обмањујући нас. Код Хелена је „воља― хтела да гледа саму себе, преображена
светом уметности, да би величала себе, морали су њени створови да се виде одражени у
једној вишој сфери, а да тај савршени свет опажања не делује императивно. То је сфера
лепоте у којој су угледали своју слику у огледалу (Олимпљана), чиме се хеленска „воља―
борила против обдарености за патњу, а као споменик њене победе стоји Хомер (види више:
,,Хомеров свет богова и људи―, у књизи Михала Ђурића, ,,Хуманизам као политички
идеал―, Српска књижевна задруга, Бгд.1968: 54-93). Ако оставимо по страни нашу
сопствену стварност, а своје емпиричко постојање и постојање света схватимо као у сваком
тренутку (ново)створену представу пра-једног, онда нам сан мора изгледати као привид
привида; једно још узвишеније задовољење исконског прохтева за привидом. Из тог
разлога, најдубље језгро природе налази оно уживање у уметнику и уметничком делу, које
је исто привид привида, одраз вечитог пра-бола, једине основе света. Из тог сјаја привида
диже се нов привидан свет, трепераво лебдење у најчистијој радости (аполонским свет
лепоте). Али, Аполон излази и као божански симбол начела индивидуализације у којем се
једино збива заувек постигнути циљ пра-једног, његово избављење помоћу привида,
показује да је потребан цео свет патње да би појединац њоме био приморан на стварање
спасоносне визије, да би смирен утонуо у њено посматрање. Ово обоготворење
индивидуализације познаје само један закон, јединку, поштовање граница јединке, меру.
Аполон, етичко божанство, захтева од својих створења меру, а да би се она могла
поштовати и одржати, очекује и самосазнање. Напоредо с естетском потребом лепоте тече
захтев „Познај себе― и „Нипошто сувише―, а преуздизање себе и прекомерност су
непријатељи аполонске сфере – титански. Титански и варварски изгледа аполонским
Хелену утицај који је изазвао дионијску снагу, не могавши да сакрије пред собом да је он
ипак истовремено и присно у сродству са обореним титанима и херојима. Његово постојање
са лепотом и умереношћу почивало је на скривеној основи патње и сазнања, а та основа
откривала му се опет кроз дионијско. Аполон није могао да живи без Диониса.
59
У овај, на привиду и умерености изграђени свет, продро је и чаробним мелодијама
одјекивао екстатични звук дионијских свечаности, у тим звуцима се огласила прекомерност
природе у наслади, патњи и сазнању. Музе свих уметности привида бледеле су пред једном
уметношцу (демонско народно певање), која је у својој опијености казивало истину
обраћајући се ведрим Олимпљанима. Јединка са својим границама и мерама тонула је овде
у самозаборав диониских стања и заборављала аполонске законе. Прекомерност се
откривала као истина, из болова рођена наслада проговарала је из срца природе. Дионијска
и аполоновска начела, у све новим узастопним рађањима и подстицајима, узајамним,
владала су хеленским бићем. Као што видимо, ону наивну дивоту опет гута снажна бујица
диониског, и како се насупрот овој новој сили оно аполонско уздиже до кротке
величанствености, дорске уметности и дорских погледа на свет. Открива се узвишено и
слављено уметничко дело атичке трагедије и драмског дитирамба, као заједнички циљ оба
нагона чија се заједница, после дуге борбе, прославила Антигоном и Касандром, у исти мах.
Хомер је у себе увучени стари сањар, аполонски уметник, субјективан и – изнад свега,
дионизијски даровит (види, Ф. Ниче, ,,Рођење трагедије―, Дерета, Бгд. 2001: 67-72). Само
уколико се геније у чину уметничког стварања стапа са оним пра-уметником света, он
нешто зна о вечној суштини уметности, јер у том стању он је истовремено субјект и објект,
истовремено песник, глумац и гледалац.
Рођење из тргичарског хора
Архилокс је народну песму увео у књижевност, и њено обележје је спајање
аполонског и дионијског начела. Народна песма је музичко огледало света, мелодија која
тражи паралелну појаву у сновима и изражава је у песничком стварању. Мелодија је и прво
и опште, рађа песништво, може да претрпи и више објективизација, у већем броју текстова
(облик строфа), не уједначени неправилни сликовни свет. Језик тежи да подражава музику,
реч и звук (супротно хомеровском свету поезије, где језик подражава свет појава и слика).
Трагедија је настала из трагичног хора и првобитно била само хор, сматра Ниче, не
задовољавајући се уобичајеним изрекама о уметности – да је хор неки идеалан гледалац или
да треба да заступа народ на позорници. Морални закон, представљен народним хором који
је увек у праву, изнад страсних (не)умерености владара, нема утицаја на првобитно
обликовање трагедије, чак ни на познати класични облик хора у Есхила и Софокла. Хор
треба посматрати као скуп и екстракт гомиле гледалаца, идеалног гледаоца. По Ничеу то
је спојено са историјским предањем да је првобитно трагедија била само хор. Стално смо
мислили да прави гледалац увек мора остати свестан да пред собом има уметничко дело, а
не емпиричку стварност, док је трагични хор Хелена приморан да у ликовима на позорници
позна створења што живе стварним животом, нпр. хор Океанида верује да пред собом види
Прометеја, себе сматра исто толико стварним колико и божанство на позорници. То би
требало да буде највиша и најчистија, идеална врста гледаоца да такође Прометеја сматра
реалном и живом личношћу.
Међутим, хор по себи, без позорнице, дакле примитивни облик трагедије, не слаже се
са оним хором идеалних гледалаца. Гледалац без позоришне игре јесте опречан појам.
Рођење трагедије се не може објаснити ни из дубоког поштовања према моралној
интелигенцији гомиле, ни из појма гледаоца без позоришне игре. Драгоценије разумевање
значаја хора открива Шилер, који је у хору видео живи зид који трагедија подиже око себе
да би се оградила од стварног света и сачувала своје идеално тло и песничку слободу.
Шилер се бори против простог појма природног, против илузије која се обично тражи у
драмском песништву. Док је дан на позорници смо вештачки, архитектура – само
симболична, а језик има идеалан карактер, још једнако влада заблуда у целини: није
довољно да се као песничка слобода само трпи оно што је заиста суштина поезије. Увођење
60
хора је одлучан корак, којим се сваком натурализму у уметности објављује рат. Овакав
начин посматрања јесте „псеудо-идеализам―. Идеално је тло на којем је према тачном
схватању Шилера, постављен хеленски хор сатира, хор првобитне трагедије, обично,
смртника. Хелени су изнад стварних путева смртника (види више, З. Лешић: ,,Теорија драме
кроз векове― 2, Свјетлост, Сарајево, 1979).
Хелени су за тај хор направили покретну скелу привидног природног стања и на њу
поставили привидна природна створења. Трагедија је израсла на том основу, па је од
почетка ослобођена пресликавања стварности. То је свет исте стварности и веродостојности
какву је Олимп са својим становницима имао у очима Хелена. Сатир, дионијски хореути,
живи у једној религиозно-признатој стварности коју су мит и култ освештали. Њиме почиње
трагедија, из њега проговара дионијска мудрост трагедије, постанак трагедије из хора.
Трагедија је метафизичка утеха
Музика у трагедији – то је утеха. Она својом узвишеношћу, надахњује дионијску
трагедију да држава и друштво и сви понори што одвајају човека од човека, узмичу пред
надмоћним осећањем јединства које враћа човека у недра природе.
Метафизичка утеха којом нас испуни свака права трагедија, да је живот у основи,
упркос промени појава, неразорно моћан и пун насладе, појављује се опипљиво, јасно као
хор сатира, као хор природних створења што иза цивилизације не-уништиво живе и вечито
остају иста. Тим хором теши себе дубоко мисаони и за најтананије и за најтеже патње
способни Хелен, који се загледао у средиште разорног вртлога светске историје и у свирепо
делање природе, па се налази у опасности да га обузме чежња за порицањем воље. Њега
спашава уметност, а помоћу ње спашава га за себе, живот. Занесеност дионијског стања са
поништавањем обичних брана играница живота, садржи, док траје, летаргични елемент у
који се утапа прошло, лично, доживљено. Тако се понором заборава одваја свет свакидашње
стварности од света дионијске стварности. Али чим свакидашња стварност поново продре у
свест, изазива осећај гађења, аскетско расположење. Бачен је проницљив поглед у суштину
ствари, стиче се сазнање, па се гади делања које не може ни у чему да измени илузије. Код
дионијског човека поглед у језиву истину, право сазнање – укида делање, а више никаква
утеха не пролази. То је узвишено, уметничко савлађивање, уметничко пражњење и
налажење смисла у бесмисленом.
Хор у дитирамбу је спасоносни чин хеленске уметности. Он је чежња усмерена на
исконско и природно. Природу још необрађену сазнањем у којој катанци на капији још нису
разбијени – то је видео Хелен у свом хору који је био праслика човекова, израз његових
највиших и најјачих емија, одушевљени сањар кога усхићује близина бога, објављивач
мудрости, нешто бесконачно и божанско. Као сто трагедија са својом метафизичком утехом
указује на вечни живот постојања, уз непрекидно нестајање појава, тако симболика
сатирског хора алегоријом изразава пра-однос између ствари по себи и појаве. Идилични
пастир савременог човека слика је збира свих илузија стечених васпитањем, а сматра га
природом, а дионијски Хелен хоће истину и природу у највећој снази – види себе чаролијом
преображеног у сатира. У таквим расположењима и сазнањима кличе занесена гомила слуга
Дионисових, чија моћ њих саме преображава пред њиховим очима, па им се чини да виде
себе као обновљене геније природе, као сатире. Каснија установа хора у трагедији је
уметничко подражавање природне појаве, што доводи до потреба одвајања дионијских
гледалаца од дионијских зачараних створова. Публика атичке трагедије је налазила себе у
хору, па у суштини није било супротности између публике и хора, јер све је само један
огроман хор разиграних и распеваних сатира, или оних који допуштају да их сатири
представљају. Зато је хор „идеални гледалац―, уколико је једини гледалац, гледалац света
визије на позорници. Код Хелена, у њиховим позориштима било је сваком омогућено да
61
целокупни културни свет око себе истински сагледа и да му се у засићеном гледању чини
као да је и сам хореут. Хор на његовом примитивном степену у пра-трагедији можемо
назвати самоогледањем дионијског човека. Сатирски хор је визија дионијске гомиле, као
што је свет позорнице визија тог сатирског хора, снага те визије је јака толико да поглед
учини тупим и неосетљивим према утиску стварности. Песник је само по томе песник што
види себе окружен ликовима који пред њим живе и делају и у чију суштину упире поглед.
Метафора је слика за (про)мене која му стварно, уместо неког појма, лебди пред очима.
Дионијско узбуђење једној целој гомили може да улије ту уметничку обдареност да себе
гледа са унутрашњим поистовећењем. Процес хора у трагедији јесте драмски феномен,
преображавање човека и поистовећивање са другом личношћу. Не дешава се стапање са
својим сликама, већ их гледа изван себе, напустање индивидуалности утапањем у туђу
природу. Тај феномен се појављује епидемично, цела гомила се осећа на тај начин
зачараном.
Дитирамбски хор представља хор преображени, потирање свих разлика, сви су (без)
времене слуге свог бога. Зачараност је претпоставка драмске уметности, дионијски
занесењак види себе као сатира, а као сатир гледа бога, тј. он у свом преображају види нову
визију изван себе, као аполонским усавршавањем свог стања. С овом новом визијом драма
је потпуна. Хорски делови којима је трагедија испреплетена представљају основу из којег је
никао цео дијалог, свет позорнице, драма.
По Ничеу, позорница је заједно с драмском радњом у основи била замишљена као
визија, а једина стварност је тај хор који визију ствара из себе и о њој говори служећи се
симболиком игре, звука и речи. Хор гледа у својој визији свог господара и учитеља Диониса
и зато је вечито хор који служи, он види како тај господар пати и како се велича и зато сам
не дела. Уз положај слуге, он је ипак највиши дионијски израз природе и казује у свом
заносу пророчанске и мудре изреке, он је истовремено и мудрац што објављује истину:
слику бога, што му је треперила пред духовним очима, преносио на ону маскирану прилику,
што је аполонско стање сна у којем се дневни свет велом застире, а пред нашим очима, у
сталним менама, изнова се рађа један нов, разумљивији и потресније свет, али ипак више
сличан сенки.
У трагедији коначно,имамо корениту супротност у стилу: језик, покретљивост, говор
– разилазе се у лирици хора, а појаве у којима се објективише Дионис, више нису вечита
промена кретања и делања, успламтели живот, као што је то музика хора; са позорнице му
говори јасноћа и чврстина епског уобличења – Дионис проговара као епски јунак, готово
Хомеровим језиком.
Племенити човек не греши
За Ничеа, све што у аполонском делу хеленске трагедије, у дијалогу, избија на
површину, изгледа једноставно, лепо, па је дијалог слика Хелена, чија се природа открива у
игри у којој се највећа снага у гипкости и бујности покрета. Језик Софоклових јунака је
аполонски одређен и јасан, па нам се чини да брзо завиримо погледом у најдубље дно
њиховог бића. Али ако оставимо по страни карактер јунака који избија на површину и
постаје видљив (појава), ако напротив, проникнемо у мит, онда оно аполонско у маски,
нужно производи поглед бачен у унутрашњост и стравичност природе, јесте блистава мрља
за лечење ока озлеђеног гледањем у језиву ноћ. У том смислу Ниче схвата појам „хеленске
ведрине―.
Најнапаћенији лик хеленске позорнице Едип, схваћен је од стране Софокла као
племенит човек осуђен на заблуду и беду, упркос његовој мудрости, али који на крају кроз
своје големе патње зрачи око себе магијском благотворном снагом. Племенити човек не
греши, нека због његових поступака и пропадне сваки закон, природни поредак, јер тим
поступцима се ствара виши магијски круг дејстава која на рушевинама старог света
62
заснивају нови свет. Разрешење дијалектичког спора и хеленска радост због тога, толико је
велика да дело добија црту надмоћне ведрине, која језивим претпоставкама спора отупљује
оштрице. Ta активност мотивише Есхиловог Прометеја. Човек, уздижући се до титанских
висина, борбом стиче сам своју културу и приморава богове да се с њим удруже, јер у
сопственој мудрости држи њихово постојање. Најчудесније у спеву о Прометеју јесте
дубоко Есхиловско стремљење правди, неизмерна патња смелог појединца на једној страни,
а невоља богова на другој, моћ та два паћеничка света што нагоне на помирење, на
метафизичко поистовећење (правда изнад богова и људи). Есхил ставља олимпијски свет на
своје теразије правде, имао је непомерљиво чврсту подлогу метафизичког мишљења у
својим мистеријама, а своје скептичке прохтеве је могао да задовољи на Олимпљана. У
односу на ова божанства, хеленски уметник је осећао неко тамно чувство узајамне
зависности. Дивна вештина великог генија, која чак ни вечним патњама није довољно
плаћена, опори понос уметника – то је садржина и душа Есхиловог песништва. Док
Софокле у Едипу даје уводне звуке победничке песме, код Есхила налазимо ведрину
уметничког стварања која пркоси свакој несрећи.
Зло у суштини ствари, противречност, открива се као збрка светова, нпр. једног
божанског и једног људског, од којих је сваки као јединка у праву, али појединачно пати.
При херојском стремљењу појединца у општост, покушава да стресе окове
индивидуализације па да сам буде оно једно светско биће, он греши и пати. Најдубље језгро
Прометејевог мита, нужност преступа која се намеће титански устремљеној јединки, не
аполонска суштина ове песимистичке представе, јер Аполон хоће појединачна бића да
смири тако што повлачи граничне линије међу њима и захтевима самосазнања и мере
подсећа на те границе као свемирске законе. Разарала је дионијска плима повремено све
кружиће у које је једнострана аполонска воља хтела да сабије хеленски дух, стопити их у
једно – то је циљ.
Прометеј има дионијску маску
На Есхиловом Прометеју је дионијска маска, док у оном смислу стремљења правди
Есхил скрива своје порекло од Аполона. Тако двојно биће Есхиловог Прометеја схвата да
све што постоји је праведно и (не)праведно, подједнако оправдано. Хеленска трагедија, у
најстаријем облику, има као предмет само Дионисове патње, Дионис је једини постојећи
јунак на позорници. Све до Еурипида Дионис није престајао да буде трагични јунак, а сви
славни ликови хеленске позорнице само су маске овог првобитног јунака, Диониса, иза
свих њих се крије једно божанство, што је разлог идеалности тих славних ликова. Дионис,
једини стварни, појављује се у многострукости ликова, он је паћеник који на себи мора да
искуси патње. Ту налазимо дубокомисаоно и песимистичко посматрање света, а
истовремено мистеријска учење трагедије – сазнање јединства свега што постоји, праоснову зла, а уметност је радосна нада да се окови могу разбити.
Олимпску културу је победило дубље посматрање света, под утицајем трагичког
песништва. Филозофија дивље и голе природе, гледа митове Хомеровог света, они бледе, а
дионијска истина преузима читаву област мита за симболику својих сазнања и исказује их
делимично у јавном култу трагедије, у појавним обредима драмских мистеријских празника,
под старим митским плаштом. Снага музике мит претвара у носиоца дионијске истине, она,
доспевши у трагедији до свог највишег испољења, тумачи мит новим дубоким мисаоним
значењем, као најсилније моћи. Трагедијом, мит стиче своју најдубљу садржину, свој
најизразитији облик, још једном се диже и цела још преостала снага гори у ноћима
последњим сјајем. Борбу трагедије са смрћу изборио је Еурипид, каснија врста уметности
позната је као новија атичка комедија. У њој је продужио живот изопачени облик трагедије.
Еурипид је довео гледаоца на позорницу.
Прометејски трагичари пре Еурипида су имали намеру да на позорницу донесу верну
63
маску стварности, а Еурипид иде у супротном смеру. Човек свакидашњег живота продро је
његовим делом из гледалишта на позорницу, огледало у којем су раније само величанствене
црте долазиле до израза показивало је сада претерано брижљиво тачност која и неуспеле
потезе природе савесно одражава. У Еурипидовском позоришту гледалац је слушао и
гледао свог двојника, радовао се што тај двојник уме добро да говори, људи су се и сами
учили говорити. Еурипид сматра да је његовом заслугом народ научио да зналачки и
софистички лукаво посматра и расправља. Преокретом у јавном говору омогућио је новију
комедију, јер више није била тајна како и којим мудрим изрекама свакидашњица може да
буде представљена на позорници. Грађанска осредњост је сада дошла до речи. Приказан је
обични, општепознати живот о којем је сад свако способан да суди. Гомила филозофира, с
разборитошћу управља земљом и имањем. На тај начин припремљеној и просвећеној
гомили могла је да се обраћа нова комедија за коју је Еурипид постао хоровођа, само што је
сада требало увежбати хор гледалаца. У тој комедији увек ликује лукавство и препреденост.
Са мртвом трагедијом , Хелен је напустио веровање у своју бесмртност, у идеалну
прошлост и веру у идеалну будућност. Остарело хеленство има за највиша божанства
досетку, лакоумље. Сталеж робова долази по схватањима и расположењима за власт, а
„хеленска ведрина― је сада ведрина роба који не носи тешку одговорност, не тежи ничем
великом и ништа прошло или будуће не уме да цени више од садашег. Тај привид хеленске
ведрине је плашљиво бежање од збиље и страхоте, кукавичко (само)задовољавање удобним
уживањем, ствара се привид да старија трагичка уметност није успела да се извуче из
наопаког односа према гледаоцу, и да Еурипидова тежња за постизањем одговарајућег
односа између уметничког дела и публике буде виђена као напредак. Али публика није
истоврсна и постојана величина, па је обавеза уметника да се прилагоди сили чија снага
почива само у бројности, према заједничком изразу свих тих њему подређених способности,
постала све већа.
Ниједан хеленски уметник се није према својој публици понашао са већом дрскошћу
и са више самодовољности него Еурипид, који је спрам гомиле био у надмоћном пркосу
сопствене тежње, оне исте тежње којом је гомилу и победио. Еурипид се као песник осећао
узвишеним над гомилом, али не и над двојицом својих гледалаца, гомилу је довео на
позорницу, двојицу гледалаца поштовао је као једине меродавне судије и учитеље своје
уметности, слушајући њихова упутства, он је цео свет осећања, страсти и искуства, који се
дотад на свакој свечаној представи као невидљиви хор налазио на клупама гледалаца,
пренео у душе својих јунака на позорницу, само у њиховим гласовима је разабирао
законите пресуде свом стваралаштву.
Сутонаста светлост је обавијала склоп драме, значај хора, неравноправна расподела
среће и несреће, загонетан језик, признавао је себи као гледалац, да не схвата своје велике
претходнике. За њега је разум важио за прави корен свега уживања и стварања, али нико
није умео да му објасни зашто су у односу на његове сумње и приговоре велики учитељи
ипак у праву. И у том мучном стању нашао је оног другог гледаоца који трагедију није
схватао, па је зато није ни ценио. У савезу са њим могао се усудити да из своје усамљености
отпочне борбу против уметничких дела Есхила и Софокла као драмски песник који своју
представу о трагедији супротставља представи традиције.
Излучити исконски и свемоћни дионијски елеменат из трагедије, па је у чистом,
новом облику изградити на темељима не-дионијске уметности, обичаја и посматрања света
– то је Еурипидова тежња. Дионијско начело се силом чупа из хеленског тла, што је ипак
немогуће, јер бог Дионис је исувише моћан. Међутим, Дионис је већ био отеран са трагичке
позорнице, демонском силом која је проговорила из Еурипида, који је такође био само
маска, а божанство што је проговорило из њега био је новорођени демон по имену Сократ.
То је нова супротност: дионијско и сократско начело, а уметничко дело хеленске трагедије
је пропало у том сукобу – сократовски, тежњом, Еурипид је ,,победио― трагедију.
64
Све мора бити разумљиво да би било лепо
Еурипидова намера је да драму постави само на не-дионијске темеље. Облик драме
који још преостаје, ако драма не треба да се роди из утробе музике у тајанственој сутонастој
светлости дионијског начела, јесте драматисани еп. Песник драматисаног епа не може да се
потпуно стопи са својим сликама, он је спокојан посматрач који види слике пред собом. Код
Еурипидовског позоришног комада више не видимо ништа од епског утонућа у привиду, од
неузбудљиве хладноће правог глумца који је у тренутку свог највишег деловања, сав
привид. Еурипид као сократски мислилац смишља план; као страстан глумац га изводи.
Чист уметник, он није ни у смишљању ни у извођењу. Еурипидова драма је хладно и
ватрено дело истовремено, не може да постигне аполонско дејство епа, док се с друге
стране, највише одвојило од дионијских елемената па су му потребна нова узбудљива
средства која више нису у оквиру она два једина уметничка нагона. Та узбудљива средства
су хладне парадоксалне мисли, уместо аполонских погледа и пламена осећања, уместо
дионијских заноса, реалистички изражене мисли и осећања који нису заронили у етар
уметности.
Еурипиду није пошло за руком да драму заснује само на аполонском начелу, његова
не-дионијска тежња је заблудела у натуралистичку и не-уметничку, а суштина естетског
сократизма, њен врховни закон гласи: све мора бити разумљиво да би било лепо (знање је
врлина). Ниче сматра да док је у свих продуктивних људи нагон стваралачка афирмативна
снага, а свест се понаша критички и одвраћа, код Сократа нагон постаје критичар, а свест
стваралац. Сократу се чинило да трагичка уметност чак и не казује истину, да се обраћа
оном „ко нема много памети―, убраја је у ласкавацке уметности, јер приказују само оно што
је пријатно, а не оно што је корисно, она је не-филозофски подстицај.
Ниче објашњава како трагедија због нестајања духа музике извесно пропада као што
се само из тог духа може и родити. Уметност и народ, мит и морал, трагедија и држава су
чврсто срасли. Пропашћу трагедије пропада и мит, схватање садашњости као безвремене
надовезане на мит, на своја доживљавања (државу, уметност) не утискују печат вечног, не
одваја се од световног, метафизички значај живота губи смисао, народ се почиње схватати
историјски, световно тумарање без завичаја, обожавање садашњице. Сократ је кваритељ
културе, јер је својим интелектуализмом пореметио хармонију у корист аполонског, одтада
култура назадује, сувише је рационалистичка и тиме непријатељска према животу.
,,Рођење трагедије из духа музике― познаје један уметнички смисао, једног (без)
брижног и (не)моралног уметника – бога, који у грађењу и разарању хоће да осети исту
насладу, (не)ограничену моћ. Ниче каже да је на основу неке немачке музике причао бајке о
немачком бићу, као да је оно на путу да себе поново нађе, у време када је немачки дух
извршио прелаз који ће га одвести у осредњост. Ниче о том немачком бићу мисли безнадно
и (без)обзирно као и о тадашњој немачкој музици која је романтичарска – и, понајмање,
хеленска. Иако је раније у Вагнеру видео представника праве трагедије и највишег појма
културе, творца новог стила у уметности и другог Есхила који успоставља митове и
симболе, у дионијском заносу поново уједињује драму и музику. Сматра, наравно, касније,
да је пренаглио у надањима и погрешним применама на савремене ствари.
Покушај (само)критике: илузија и живот
У ,,Покушају самокритике 'Рођења трагедије'― Ниче изједначује језгро свог поимања
живота из младалачког дела ,,Рођење трагедије― с погледима грчке трагедије. Све то
назива ,,дионизијским―. О ,,Богу овде говоримо зато―, тврди Ниче, „да бисмо назначили
уметнички смисао сваког догађаја света.― Тај је Бог – најнапаћеније, најзатираније и
најпротусловније биће – које се стварањем изван-моралних светова ослобађа од затирања―
и ,,патње. То се пак збива само у ,,привиду уметничке визије―. Следећи ће пут Ниче том
Богу дати име живот.
65
Трагедија значи наводно ослобођење Бога. У њој Бог-живот достиже ослобођење од
бола, а то је ослобођење илузиона визија уметности, оно аполинијско. Ниче разуме
трагедију не само као израз бола, него и као ослобођење од ње – као средство против ње,
заправо, мисли да у трагедији и за трагедију ,,метафизичка утеха―, односно ,,морал― није
оно средство које ослобађа од боли: то је средство илузија, ,,уметничка― визија унутар које
се обликује сама трагедија као таква. Дионизијска оцена живота – у којој су према Ничеу
присутни како ,,против-наук― из његовог младалачког дела, тако и ,,психологија трагичког
песника― – изражава уверење да ,,свеколики живот почива на илузији, уметности, варци,
оптици, нужности перспективистичкога и заблуди.―
Ниче, дакле, не увиђа да се за Есхила, управо супротно, сваки живот ослања на
истину, на спасоносно знање, на нужност да се ослободимо сваког ограниченог становишта
и заблуде. Ниче види у дионизијској оријентацији задњи облик проти-хришћанског
вредновања живота, али не види да је Есхил утро онај пут по коме је на свој начин ишло и
хришћанство; стога не види нити да је нај-средишнији живот, живот најпуније средине,
којег у ,,Еуменидама― води највише знање и који је, према томе, ,,моралан― живот, битно
стран ,,против-моралном― смислу његовог појма дионизијског. Морал, који за Ничеа заједно
са науком води сумраку грчке трагедије, заправо је присутан већ на самом почетку
трагичарске мисли. Управо је на тај начин и хришћански ,,истински Бог― који одбацује
уметност, сваку уметност, у краљевство лажи - а то значи отклања је, анатемизира, осуђује,
на истој страни као и онај Зевс који води смртнике према истини највишег знања, према
Прометејевој епистеми у којој је свако Τέτνη – умеће – одбачено, прогнано и осуђено као
ύβρις. Хришћанско је ,,непријатељство спрам живота―, док је код Есхила непријатељство
према тескоби живота која се збива изван најсредишнијег живота.
То још не значи да треба све што по Ничеу изражава пропаст дионизијског, најпре у
свести Грка, а затим у хришћанству, приписати Есхиловој мисли, и то још на начин како
нам то предлаже Ниче. Оптимизам, површност, комедијанство, похлепа за логиком и
логицизирањем света, ведрина, научност, рационалност, практични и теоријски
утилитаризам, демократија – све то можемо разумети као симптоме пропасти света у
Ничеовом смислу. Али, то није декаденција дионизијског нагона, него декаденција снажног
бљеска епистеме и свести да је истина прави спас од тескобе бивања, како је то показао
Есхил. ,,Гнушање― и ,,засићеност живота живљењем―, према Ничеовом виђењу, појављује
се са хришћанством, а по Есхилу, у тренутку када је живот у власти тескобе. Тада се, наиме,
не увиђа да на престолу ума седи извесност добро-уверавајуће истине.
У смислу који је (не)познат Ничеу и целокупној западњачкој (пре свега источњачкој)
култури, први мислиоци – према томе, и Есхил – отварају пут нихилизму, односно уверењу
да је биће ништа – уверењу које је нужно повезано с уверењем да биће произлази из ништа
и да се тамо и враћа. Самосвојни и Западу битно непознати нихилизам обухвата у себи
било ,,похлепу за не-битком― и ,,вољу за смрћу― из хришћанства, било дионизијску сласт
бивања која ,,укључује и сласт уништавања.― Сваки облик западњачке културе и
цивилизације – посебно епистеме – сазрева у вери у опстанак бивања коју омогућава
филозофија (односно, епистеме). Та вера ослобађа ону тескобу која би њу требала потом
излечити и од саме филозофије као истине. Након филозофије, велики лекови, велико
против-средство Запада били су хришћанство и наука; логика против-средство, коју је
разоткрио Есхил, никада није била напуштена.
Једно и истина
У ,,Рођењу трагедије― античка је трагедија – и Есхилове, мисао – схваћена већ од
самог почетка као уметничко дело што га чини јединство ,,аполинијског― и ,,дионизијског―,
свет сна и свет опојности. Аполинијски је сан привид, илузија. Из њега се с једне стране
приказује индивидуум, а са друге олимпијски свет. Осећај је индивидуалности у складу са
66
Шопенхауеровим мњењем, по принципу индивидуализације човековог уточиште пред
болом. Грчки је човек, који је спознао и осетио страхоте и ужас живота, био присиљен
поставити пред себе блиставо богатство снова, Олимпљана. Средство против бола у
трагичкој мисли (и дакле у Есхиловој мисли, такође) јесте илузорни привид сна.
Ниче, још увек у складу са Шопенхауером, признаје ужас што га човек осећа у
тренутку истргнућа из окриља сопствене индивидуализације; но тврди и да при ужасу ниче
из интимне дубине човека, односно природе, својеврсно естетско усхићење, опојност при
ишчезнућу индивидуализације – дионизијски је у тој опојности: то је опојност сласти
уништења. У дионизијској опојности човек осећа ,,себе сама као бога―, као изворну једност.
У њој одјекује изрека: за појединца је најбоље да не буде рођен, а то значи да буде ништа; у
олимпијском сну пак одјекује његова супротност: за појединце је најлошија рана смрт, у
сваком случају чињеница да једног дана треба да умре. Олимпијски богови оправдавају
људски живот, тиме што га сами живе.
Али оно божје у миту (било олимпијско, било хтонски божје) код Есхила је на
заласку. Зато то није оно што омогућава подношење живота и оно што чува живот пред
уништењем. Истина је изворно јединство Дионизија из ,,Рођење трагедије― – из живота – на
одређен начин одговара Једноме (ένας) што га знају Анаксимандар, Хераклит и Есхил.
Истина је, изворна једност, зато јесте вечни живот што су га Грци гарантовали
дионизијским нагоном. Истина је, у рођењу трагедије вечност живота, али још није воља
која хоће сопствену вечност, него збиљско стање. То збиљско стање није Једно што га
познају први грчки мислиоци, Једно у којем је бит живота свагда сачувана од ништа; није
дакле природа која се увек задржава, него изворно Једно које вечно пати у својим (против)
условима и коме је за ослобођење потребна, у екстази, водећа визија, игрива илузија,
односно Бог (схваћен као (нај)напаћеније, (нај)затираније и (нај)против-условније биће које
се зна ослободити само у илузији), о коме је реч у ,,Покушају самокритике― и које
представља одређену метафизичку уметничку врсту у посебном смислу (то Ниче није
наслутио), и у томе има изворних виђења метафизике Хераклита и првих грчких мислиоца.
Једност, о којем филозофија говори већ од самог почетка (и у њој Есхил) јесте
јединство супротног – и у том смислу против-услов, но, ипак, то је и Једност која лежи
управо ради своје заштићености од ништа, увек изван бола и противречности; свет који се
из ње рађа није сан који је илузорно спашава од бола, него збиљска димензија бола у којој
по нужности бића ствари плаћају казну за неправду властитог одвајања од Једности и
међусобно. Есхил мисли да истина епистеме (επιστήμη) ослобађа од те реалне
конфигурације бола и зато остаје стран игри коју Ниче приписује дионизијском и
аполонијском. Изворна Једност није вечна патња, него вечни Битак који садржи бит Свега
(и зато не индивидуализује живот). Спознамо ли је доиста, ослобађа нас тескобе и
противречности. То је теодиција коју Есхил удружује са учењем о спасу.
Ниче је, додуше, записао да нам свака истинска трагедија даје метафизичку утеху, да
је живот у темељу ствари, упркос свим променама појава, неуништиво моћан и пун радости.
Метафизичка утеха у коју је загледана вечна бит Свега – није истина епистеме, него
уметност која је додуше илузија и привид, али ипак истинска метафизичка делатност
човека. Човек који због бола ризикује пад, спашава уметност – појављује се као спасоносни
исцељитељ, а уметност као чаробница. Само је она кадра претворити тескобу због ужаса и
апсурдности живота у представе са којима је могуће живети, посебно у представе о (не)
уништивости живота пред променама привида. Уметност, као метафизичка утеха –
спасоносно деловање грчке уметности – јесте најпрецизније одређење естетског карактера
аристотеловске катарзе (види, Аристотел, ,,О песничкој уметности―, Дерета, Бгд. 2008: 6596). С друге стране поезија трагичког је израз истине, циља на вечни живот као постојаног
унутар непрестаног нестајања привида. То је сама вечност настајања: Вечна основа, отац
свега, то је бивање, као ствар по себи. У изворној једности која непрекидно трпи и коју
67
потресају против-услови, живот је неуништив: не зато што је у њему бит Свега, него зато,
јер је изворна једност само вечно бивање појединачних одређења. Ниче разуме да трагичко
песништво приказује истину бивања, иако ни сам није свестан да је онтолошки смисао
бивања и крајњи карактер тескобе први пут објавила управо грчка мисао – што га спречава
да буде кадар за истински одговор на питање грчке склоности за бол. За Ничеа је
дионизијска димензија која захвата како пред-онтолошки, тако и онтолошки период грчке
културе, онтолошки смисао бивања и иде природном линијом људске свести коју изражава
људска мудрост и која је у обрнутом облику присутна и код Хомера. Међитим, онтолошки
смисао има и став да је најбоље бити ништа, као и став да је најлошије постати ништа. Ниче
не увиђа да се морају Грци сачувати пред експлозијом у себи зато, јер је то она свест о
јединству бића и ништа – онтолошког смисла бивања – коју Грци откривају на одређеној
тачки властите историје и која се сама не може приказати у њиховој пред-онтолошкој
прошлости, па иако су сами уверени да је одувек била присутна. Ниче не види да је
склоност Грка ка болу, заправо њихова способност да дозову на светло дана игру бића и небића (види, Данко Грлић, „Ко је Ниче―, Вук Караџић, Бгд. 1969: 50-115).
Између Ничеове тезе да трагичко песништво приказује истину бивања (настајања) и
тезе да суштина филозофије (дакле лека за истину) обележавају пропаст трагичке истине нема противречности. Филозофија, као декаденција, јесте и у ,,Рођењу трагедије―, воља
наспрам привида, неког средства против бола, противу бивања које би требало да буде
другачије од ,,метафизичке утехе― у којој се човек изједначава са Дионизијевим вечним
животом, тако и од аполоновског сна у којем се Дионизије (изворна једност бивања)
ослобађа бола кроз илузорни привид уметности – односно, кроз онај аполоновски израз
уметности који не приказује ужасну и страшну истину бивања, него се ње ослобађа,
односно, од мудрости која наговештава истину из срца света. Тај против-услов не постоји.
То због чега Ничеова мисао не може докучити аутентичан смисао Есхилове мисли, јесте
околност да је епистемско-филозофијско средство које би, према Ничеовом мишљењу,
требало обележити пропаст трагичке уметности, она Истина коју је први замислио Есхил –
управо на почетку историје античке трагедије.
Тражење и поступање
Ниче признаје да је метафизичка мисао с којом Есхил поставља вечну правду изнад
богова и људи, невероватно смела и непоколебљива. Окретање ка праведности, према
његовом мишљењу одаје своје порекло по оцу Аполону. Тај је, у наведеном одломку,
приказан као Бог и граница праведности, као израз илузорног, привиду припадајућег израза
уметности. Ниче описује Есхилово стварање као илузију и сан, измиче му Есхилова намера
да трагедију постави као битан садржај врха мудрости, као највише светско знање, битну
супротност између сна и сенке – укратко, истину која према Ничеу почиње само са
филозофском декаденцијом.
Према Ничеовом мишљењу, дионизијски одраз Есхиловог дела јест у Прометејовој
вољи да створи људе по властитој слици и уништи олимпијске богове. Прометејева „виша
мудрост― јест Едипова „прекомерна мудрост―. Губитак мере значи стварање и уништавање:
настајање прелама свако мерило, руши сваку границу и уништава индивидуалност. За
Ничеа је hibris (ύβρη) исто што и Прометејева „виша мудрост―: то значи да Прометеј мора
дa плаћа казном за своју „вишу мудрост― и вечну патњу. Ниче не види да се превладавајући
ту „вишу мудрост― као знање епистеме, Прометеј уздиже према правом знању, према
истини епистеме која не захтева вечну бол, будући да је, ипак, сама начело које ослобађа од
тескобе и омогућава подношење бола.
Ниче остаје прикован за тезу да је ватра, Τέτνη за Есхила (за најдубљи одраз Есхилове
мисли коју према Ничеовом мишљењу ни сам Есхил не може истражити) оно ,,најбоље и
највише― на чему може имати удела човечанство. Човечанство га присваја, зато мора
68
поднети последице, целу бујицу патњи и (не)прилика којима увређени небесници морају
кажњавати људски род.
Есхил мисли да у човеку Прометејев лик није оно најбоље и највише. За Есхила је оно
најбоље и највише – исконска моћ „(нај)средишнијег― живота којега води највиша мудрост
као божји дар граду и смртнику. Ниче може тај начин размишљања назвати метафизичкоморална утеха, мистификација, сократизам, декаденција, филозофски рационализам, може
романтичарски поклекнути пред старим Богом. Али, управо тај начин размишљања јесте
Есхилова мисао која зло не види у бити ствари, нити (против)условљеност у срцу света. У
бити и срцу света, наиме, види превазилажење несреће и бола.
Ниче види „смрт трагедије― у три основна облика сократског оптимизма: Крепост је
знање, греши се управо због незнања, умерен човек, јесте срећан човек! То су заправо три
темељна обличја Есхилове мисли. Сократов гнев против трагедије (изузевши Еурипида)
изражава само то да Сократ, као и касније Платон, није кадар видети у Есхиловој мисли
управо оно што тако дубински прожима његову мисао и што је такорећи њено средиште.
Есхилови се „јунаци― (за Ничеа је додуше јунак у правом смислу те речи само у трагичком
хору утемељени Дионизије) дакле понегде површније изражавају него што поступају! То
што Ниче заправо није поближе погледао Есхилов језик и језик трагичких песника, није
случајна спољашња околност. Ниче, као и Сократ, као и Платон, не може признати да је
Есхилово песништво израз истине епистеме (односно да је трагичка спознаја, која успут
речено није само темељ епистеме, него и њен врхунац), будући да је према властитом
уверењу, већ, обличје Есхиловог језика, разабире несвесно код грчког трагичара: управо
зато заговара тезу да је трагичко песништво – иако оно само то не зна – средство против
ужаса пред нестајањем. С једне стране дионизијски човек напушта своју несталну и
променљиву појединачност, вечност збивања, а – с друге стране, тај човек налази спас само
у аполоновском сну у коме се разоткрива (привидна и илузорна) вечност лепих облика који
се таласају над ужасном визијом уништења појединачности.
Тиме је права исконска Једност, која излази на дан с епистеме у мисли старог Хелена
– дакле, и у Есхиловој мисли – већ подељена. Њен садржај, у којој је бит свих ствари вечна,
свагда спашена од не-битка, схваћен је као садржај сна и илузије Њена се вечност, додуше,
исказује стварном, али, ипак, уобличено, у чисту вечност бивања, код које је само бивање
једина (не)додирнута бит у процесу стварања и уништавања свих ствари што је стварају.
Бит, универзално и облик
Ничеова тврдња да право значење трагичког мита никада није досегло појмовну
јасноћу код грчких песника, још мање код грчких филозофа, жели да буде израз чињенице
да песници и филозофи нису кадри јасно увидети да је трагички мит настао из ,,духа
музике―. Трагедија настаје (Ниче следи Шопенхауера) из непосредног елементарног
бивања, и бола из којих се састоји музика.
Музика представља „интимно језго― које чува облик и индивидуалност ствари.
Музика представља „срце ствари―, универзално, које припрема тумачење универзалног
преко слике и појмова који се односе на бивање. Шопенхауер преноси на музику ону
способност разоткривања „универзалног― коју Аристотел приписује песништву као ономе
што је филозофскије од историје.
Музика као „метафорички израз дионизијске општости― (односно бивања виђеног у
његовом универзалном облику), дакле као „највиша носитељица значења―, као највиша
способност означавања властитог симболизма (који је погодан означавању, јер се у њему
јавља дионизијски, дакле бивање), изражава према Ничеовом мишљењу неку склоност
према рађању мита, односно према најзначајнијем тумачењу помоћу примера, пре свега,
склоност према трагичком миту: према миту који проговара о дионизијској спознаји. То је
нека спознаја до које се Есхилово „несвесно― наводно још није уздигло.
69
Музика је непосредна идеја вечног живота, вечност бивања – трагедија је израз
дионизијске мудрости коју садржи музика. Ниче тиме изводи смисао бивања, смисао који је
централан за Есхилово песништво, из неког језика – језика музике, који је пак битно предепистемски и пред-онтолошки. Истина, музика је интуиција бивања, али музика то не
казује, као што не казује нити да јој бивање што га интонира, претходи у онтолошком
смислу. Тај став можемо изрећи само након што грчка мисао обелодани онтолошки смисао
бивања: само након тог догађаја могуће је погрешно исписивање онтолошког карактера
оном бивању што га музика изражава још пре доласка грчке мисли. Тим доласком битно се
мења и смисао музике: музика расте у оквиру грчке вере у општа бивања и може угледати
његов смисао. Мислимо ли обрнуто, мислимо ли да је онтолошки смисао бивања нешто
„природно― и увек присутно у људским језицима, можемо тада заједно с Ничеом изјавити
да је најстарија грчка музика интуиција бивања које је присутно у свом онтолошком
смислу. Трагедија би се требала ограничавати на изражавање садржаја који је већ присутан
у језику музике. Ограничавала би се на то да такав садржај преведе у изречену реч.
Ту се, имамо утисак чини, да Есхил није схватио, у јасним појмовима, како музика
произилази из визије бивања. Ипак, када би до тог питања уопште и дошло, Есхилу би то
порекло не само остало неразумљиво, него би га и занемарио, обзиром да је оно у чему се
показује не-биће и уништавање, оно од чега се при бивању ослобађа тескоба, управо сама
појмовност епистеме, а не интуитивност музике. У том смислу не бисмо смели говорити о
рођењу трагедије из духа музике, него о рођењу онтолошког смисла музике из онтолошког
смисла трагичке епистеме. Музика може бити непосредна идеја бесконачности бивања зато,
јер је за Ничеа средство против тескобе уништавања неког „да― вечности, које се састоји од
чисте вечности бивања, а не неког „да― вечности бити свега, као што то имамо на врху
знања, у епистеме. Ниче мисли да се тек од Сократа надаље знање и разлози (епистеме)
могу схватити као оно што ослобађа од страха пред смрћу, као универзални лек, кадар не
само за спознају, него и за корекцију битка. За Сократов теоријски оптимизам, зло је наиме
заблуда. Ако та корекција битка (и света) значи способност вођења смртника према
„најсредишнијем― животу, животу што га води науци и према томе његово јачање, тада се и
те црте сократског и научног оптимизма – дакле универзалног лековитог деловања знања –
појављују заправо већ са Есхилом.
Самоћа земље
Есхил мисли у складу с првим грчким мислиоцима и кроз целокупно појашњавање
њиховог схватања да истина – епистеме води појединце и да управља Градом. Следи га
целокупна филозофска традиција Запада све до Хегела – иначе у уверењу да следи Платона
и Аристотела. Следе га пре свега Платон и Аристотел, иако држе да Есхилово песништво не
може подучавати филозофију.
Почевши са Есхилом, величанствена се дубина западњачке културе одржава на
површини смисла појединца и Града. Та дубина не види – не може увидети – да су
појединац, град и са њима све структуре, од Полиса до техно-научног апарата техничке
цивилизације, оно што воља види у часу када гледа саму себе, након што се испунило
осамљивање, изолација земље од усуда истине. Индивидуум и структуре производе оно што
одаје бит заблуде када помоћу осамљивања земље од судбине види на земљи тврдо тло
спремно на њену владавину.
Усуд истине није истина епистеме. Изван самовања земље, у језику који указује на
(не)осамљеност, реч ,,усуд― значи ,,став― што га епистеме не зна извести: такав став који је
смислено различит од свега онога што се у историји Запада именује са ,,усуд―, ,,нужност―,
,,епистеме―, ,,вечност―, ,,незаобилазност―. Ти су облици подјармљивања: (на)долажења из
ништа и одлажења у ништа.
Усуд је онај крај саме супротности између јарма епистеме и ослобађања од тог јарма:
70
окружује га! Усуд истине није јарам истине, будући да увиђа (не)могућност надолажења из
ништа и одлажења у ништа, зато се нити не нада да би га нешто подјармило и да би га
ослободило.
Епистеме – јарам истине; ,,прича― Запада – приказује се унутар воље за осамљење
земље од усуда. То је начин да самовање земље промисли и утемељи извесност своје
осамљености. Есхил супротставља епистеме, али, ипак, епистеме су први облик Τέτνη са
којом се Запад – односно воља која је осамила земљу и стога је схвата као угрожену, као
ништа – брани од те угрожности.
У историји Запада та ће се средства мењати: након јарма истине епистеме средство ће
бити „божја реч―, потом нововековне наука и техника. Остаће само бит бола, какав су
открили први грчки мислиоци, чак и да је та воља за открићем само средство против бола
који је мишљен и доживљен на такав начин.
Порука, уместо закључка
Воља за спасом припада бити усамљење земље.
Усамљење се приказује као чврсто тло, уједно и тло опасности.
Земља се, наиме, показује местом на којем је присутно страдање. То се страдање
приказује у свом крајњем облику, у часу – тада настаје Запад. Када се земља покаже као
место у коме наступа излажење бића из ништа и враћање бића у ништа, тада воља за спасом
расте до својих крајњих могућности, представља се као воља за спасом пред ништавилом,
односно као воља за моћ која исказује стварност битка и ништавила. Представља се као
крајњи облик ύβρις (hibris).
Запад је остаo у тој вољи.
Есхил je трасирао пут.
Литература
1. Фридрих Ниче, Рођење трагедије, Дерета, Београд, 2001.
2. Аристотел, О песничкој уметности, Народна књига, Београд, 1948.
3. Херодот, Историја, Матица српска, Београд, 1966.
4. Грејвс Роберт, Грчки митови, Фамилет, Београд, 1999.
5. Хегел, Естетика, део трећи, БИГЗ, Београд, 1975.
6. Фридрих Ниче, Воља за моћ, предговор др Данка Грлића, Просвета, Београд, 1972.
7. Данко Грлић, Ко је Ниче, издање Вука Караџића, Београд, 1969.
8. Хар Грејвуд Артур: Историја позоришта, Клио, Београд, 1998.
9. Малиновски Бранислав, Магија, наука и религија, Просвета, Београд, 1971.
10. Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Клио, Београд, 1999.
11. Вратовић Владимир, Повјест свјетске књижевности, Младост, Загреб, 1977.
12. Д'Амицо Силвио, Историја драмског театра, Матица хрватска, Загреб, 1972.
13. Ђурић Н. Милош, Историја хеленске књижевности, Завод за уџбенике, Београд, 1972.
14. Солар Миливој, Теорија књижевности, Школска књига, Загреб, 1997.
15. Тронски, Историја античке књижевности, Народна књига, Београд, 1958.
16. Зденко Лешић, Теорија драме кроз векове 2, Свјетлост, Сарајево, 1979.
17. Кохан, Историја старе Грчке књижевности, Веселин Маслеша, Сарајево, 1971.
18. Силвио Д'Амицо, Историја драмског театра, Матица хрватска, Загреб, 1972.
19. Др Милош Н. Ђурић, Историја хеленске етике, БИГЗ, Београд, 1976.
20. Струв-Калистов, Стара Грчка, Бук и Марсо, Београд, 2006.
71
Филип ПЕЈИЋ
ученик III-3 Гимназије у Лебану
СМРТИ НЕМА, ИМА САМО СЕОБА
Смрт је почетак бесмртности
Робеспјер
Замислио сам један круг. Он је без почетка и краја. Без краја, како дивна сложеница
која описује бескрај. Једна једина реч. А у ствари не знамо да ли је крај почетак, или је
почетак краја? Мора да се и Вук Исакович питао има ли несрећним сеобама краја?
Лутањима његвим на путу по европским ратиштима заиста није било краја. Мора да се
питао ратоборни Вук да ли је смрт крај? Није имао Сократову мудрост да је се не боји, нити
Платонову потребу да јој се диви, али ни човек гвозденог кова није могао и поред све своје
отупелости да је игнорише. У неку руку сеобе су већ игнорисале његов живот, а чежња за
Русијом га одржавала као слабашни пламичак свеће у мрклој, црној ноћи.
Да ли човеку који напусти свој завичај и оде од свог рођеног огњишта душа
проналази смирење ратовањем за туђу земљу? И, као што Вук не прави разлику између таме
око себе и таме у себи, филозофи не праве разлику између смрти и сеоба. Још антички
мислиоци који су утемељили западну филозофску мисао нису признавали ништавило смрти
као коначно стање свести. Непостојање и вечни мрак били су прихватњиви само за атеисте.
Ништавило и крај. Насупрот тако поразној идеји, рађа се идеја да смрти нема, постоје само
сеобе. Зар нам управо то не саопштава хришћанство, уводећи тако могућност победе над
смрти. А чему нас уче хришћански оци, да душа никада не умире, већ да се само сели на
неко боље и праведније место. Зар због тога и госпођа Дафина, од стања потпуне
равнодушности до стања потпуног слома, мучи својом савешћу своју немирну душу? И
фантазије које доводе до стања привиђања у ствари су сеобе њене располућене душе. Та
разна душевна стања у виду кошмара, бунила и фантазије у ствари су мора једне жене коју
она не може да контролише. А сеобе које су изазвале усамљеност и страх у једној свести
рашириле су пут ка моралном преступу. Тај морални преступ изазива и сеобе у души
госпође Дафине.
Ни Аранђел Исакович не проналази своју унутрашњу равнотежу. И његова душа
подложна је заокретима и преокретима. Распет између оданости према брату и љубави
према жени свога брата, он слути срећу и несрећу. Тежећи непролазном и узвишеном, он у
ствари чини библијски грех, што има велики утицај на његов морални и духовни суноврат.
Па ипак, као у причама из давнина, у лику Вука Исаковича постоји нада у његово
спасење. За његов духовни живот готово је немогуће да крај постоји. Крај чега?
Крај наде, крај сна о Новој Србији. Не, крај не постоји. Док год душа обитава у телу,
до тада има и наде. Зрак светлости на крају тунела увек постоји. Па и код понижених,
сломљених, обесправљених и преварених. Њихова нада да је крај бескрај, у ствари је само
још једна сеоба.
У противном живот без сврхе би био празан, безнадежан и то би био коначан крај.
Као што нас ковитлац живота баца и разбија о стене живота, тако се и душе ковитлају и
надносе над обновљеном надом у боље, лепше и праведније. Па шта је живот без наде, без
обећања, среће, без досезања среће? И како да узалуд потрошена младост, и нада и обећана
срећа далеко од својих, од домовине, од завичаја донесу добробит души која се мучи и пре
краја или бескраја. И није ли веровање у бескрај само још једна нова сеоба, замишљена и
немогућа.
И живети по божјим заповестима има смисла за све оне који чине добро и кад им се
злим враћа. Можда њихове душе знају неку тајну недокучиву обичним смртницима, који
72
немају права да је знају. Речи светих отаца нису подједнако пријемчиве свима нама. Док
Аранђел жуди да се исповеди патријарху и тако олакша своју душу, Дафина у смртном
ропцу не успева да својој души покајањем омогући улазак у неки нови свет, коме тежи од
рођења.
А на крају свега бескрајан плави круг и у њему звезда. Та тежња за срећом, и за
својом плавом звездом тако је била далека и Вуку и Дафини и Аранђелу, и биће свакој души
која је напустила свој дом и своје рођено огњиште. Јурећи за туђом плавом звездом, душа
залута на том варљивом путу, а кад не досегне обећану звезду, располућена се враћа у
кошмар бесконачног круга.
Вуково тумарање по Европи, где даје све, за узврат не тражећи ништа, компаративно
је са Мојсијевим егзодусом у Египатској пустињи. Само што је Мојсије после четрдесет
година успео да доведе свој народ до обећане земље, а Вук није ни самог себе. Отуђење које
је доживела његова душа, потпуно је и неповратно, без назнака среће. Не тако давно, можда
баш потомци подунавског пука вратили су се у прадедовску земљу, и тако умирили душе
својих предака којима су сеобе отеле срећу. Можда се тај круг поново окренуо на почетак,
па нас у неком само њему познатом циклусу опет вратио у бескрај, јер ваљда заиста краја
нема. Толико је затворен, а тако свеобухватан па нас у том бескрајном лавиринту баца где
му се прохте.
Носталгија за домовином (која ипак није „мртва груда―), и јурњава за својом
звездом као обећању среће, проузроковали су раскорак у коме су се наши јунаци потпуно
изгубили. Тежња за бољим и лепшим овоземаљским животом често је у сукобу са верским
идеалима, али ратовање за туђе име и туђ рачун, свакако да је поразна опција сваког народа.
Емоционална празнина коју ствара тај бездан немогућности утицаја на судбину
отвара поноре у души, који воде у потпуно отуђење, и од својих најближих, и од свог
народа.
Та тежња за животом у Русији и националном остварењу и вера у православље у
непријатељском окружењу, показује да је стаменост душе ипак неуништива.
Можда бисмо и овај есеј могли завршити мудром Робеспјеровом изреком да је смрт
само почетак бесмртности. И то вешесмислено. Смрти нема, има само сеоба.
Нађа СТАМЕНКОВИЋ
ученица IV-1 Гимназије у Лебану
ПРОБЛЕМ ХАМЛЕТОВШТИНЕ У ДРАМИ ХАМЛЕТ
Шекспир је најзначајнији стваралац епохе ренесансе у Енглеској, чија су врхунска и
величанствена дела одолела времену, интригирајући и данас бројне уметнике својом
загонетношћу. У својим делима Шекспир је показао да је велики психолог, изванредни
познавалац људског ума и душе, велики моралиста. Његове драме увелико су игране и
тумачене и данас, док је Шекспир постао идеал многим уметницима. Једна од његових
најупечатљивијих драма је трагедија „Хамлет―, дело које вероватно никада у потпуности
неће бити разјашњено, док је њен главни лик оставио снажан печат својом противречном и
загонетном природом.
Главни лик, Хамлет, јесте угледан, високо образован и осећајан краљевић, кога су смрт
оца и догађаји који су уследили, дубоко погодили. Још више га је погодило и разочарало
понашање његових најближих, мајке и стрица. Мења поглед на свет и живот, разочарава се
у љубав, људе, свет уопште. Мржњу према мајци, која је издала мужа, пројектује и на
Офелију, као нетрпељивост према женском роду. Он не жели да делује док не буде сасвим
73
сигуран да су му оца убили мајка и стриц, а кад се увери, у њему се јављају многе
недоумице. Чувени монолог „бити ил' не бити―, који значи и убити или не убити, деловати
или не деловати, борити се или покоравати, указује на величину сукоба који се јавља у
Хамлетовој личности. Он је разапет између онога што му налаже дужност и своје савести.
Свестан је да његов стриц заслужује освету, али није сигуран да је он тај који би требало да
узима људски живот на тај начин, то му забрањује религија, вера и моралност. У њему се
јавља савест, страх од казне која ће уследити уколико почини грех и зато одлаже освету
чекајући погодан тренутак и преиспитујући се изнова и изнова. Његова високоморална
природа одбија да се покори суровој и неморалној средини, не желећи да делује онако како
се очекује. Обузет је осветом, али као да не жели да је изврши, стално проналази нове
разлоге за одлагање. Најпре жели да се увери у истинитост своје сумње, а када се уверави,
почиње да се бави преиспитивањем онога што је решио да уради. Он не жели да се
поистовети са светом који га окружује, већ жели да се од њега дистанцира. Можда је један
од разлога одлагања освете и тај што не жели да влада таквим светом и што схвата да га
убиство његовог стрица неће променити. Њега у извршењу освете не спречава несигурност
и страх, него савест и морална свест једног интелектуалца који се осећа изгубљено у свету
померених вредности.
Проблем „хамлетовштине― и природа главног јунака Хамлета до данас је остала
загонетка за многе уметнике. Његова трагична кривица лежи у неодлучности да се определи
између онога што му налаже дужност и онога што сматра исправним. Сматрам да је у
сукобу његове племените душе и сурове стварности која га окружује ипак победила његова
суштинска природа, моралност и религија.
Зорана З. МЛАДЕНОВИЋ
ученица IV-2 Гимназије у Лебану
ХАМЛЕТ – НЕПРАВЕДНА БОРБА У КОЈОЈ СУРОВА ЈАВА ОДНОСИ ПОБЕДУ
НАД ОНИМ ШТО ЈЕ НЕЖНО И ПЛЕМЕНИТО
Снажним стваралачким духом, ванвременском генијалношћу и непрекосновеном
мудрошћу, Виљем Шекспир је дотакао савршенство вековног сјаја обасјавајући неугасивим
пламеном топлине драмски дијапазон врхунског временског постојања, побеђујући тамне
стране пролазног. Психолошким приступом открива дубину тајанствених осећања
представљајући мистичност понашања у служби најдубљих људских ситуација. Шекспир је
изванредно познавао човека, његову радост и тугу, љубав и мржњу, доброту и
немилосрдност. Свој живот је посветио позоришту. Интересовале су га две области:
историја и човек. Теме налази у поемама, старијим причама, хроникама...
Трагедија ,,Хамлет― спада у ред врхунских дела светске књижевности, а њена
величина је у главном јунаку Хамлету, који је један од најзанимљивијих и најзагонетнијих
личности светске књижевности. Хамлет је саткан од противуречности. Он је осетљив човек,
нежан, добар пријатељ, веома разуман и одмерен. Међутим, као последица разочарења и
нарушавања његове душевне равнотеже, јавља се Хамлет који је потпуно другачији од
претходног: суров, циничан, разочаран, неразуман. Последица високог образовања има за
циљ оформљени став о човеку као ,,ремек-делу, украсу света и узору свега―. Он истиче
племенитост његовог ума, неограниченост његових особина, складност његових покрета.
Сва та функционалност човека и хармоничност животног стања прераста у ,,ружно, кужно
сметлиште― разоткривањем сурово издефинисаног света. Хамлет је сведок сукоба између
интелектуалца и бескрупулозног окружења – неправедне власти. Он или дубоко верује у
74
човека или је разочаран и према човеку осећа само презир. Из таквог разочарења
проистекла је потпуна равнодушност према мишљењу средине. Он је пустио на вољу
својим мислима и говори шта му год падне на памет. Ужива у томе да вређа људе, да их
изазива, да им се подсмева. Хамлет није личност акције, већ личност медитације. После
очеве смрти разочаран је у живот, љубав, људе, пријатељство, свет уопште. Обузет је
мишљу о освети коју схвата као обавезу. Као последица размишљања, учености и
образовања, јављају се неактивност, неодлучност, одуговлачење чина освете, двоумљење.
Анализирајући последице исхода, Хамлет своју активност своди на преиспитивање,
формирање ставова, ограничавајући себе само у оквиру монолога. Он прибегава монологу
када није у стању да оствари комуникацију са средином па се окреће свом унутрашњем
свету и унутрашњем дијалогу са самим собом. Није комуникативан, тешко успоставља
складан однос са другим ликовима, отуђен је и затворен, из разлога што је изгубио веру у
људе. Зато често прибегава монологу као средству самоиспитивања, анализе сопствених
поступака, као и поступака других. У извршењу освете Хамлета не спречава његова добра
воља, неодлучност и двоумљење, већ његова савест и висока моралност његовог осетљивог
бића, које живи у мрачном свету мржње, неморала и злочина, са којим не жели да се
поистовећује. Расцеп личности, као резултат потраге за доминирањем једне партитативне
сфере, оставља утисак, односно одсликава особености противуречности која
се ,,деловањем― бори, али не достигне победу и светлост, као оличење борбености, већ се
утапа у трагедију ванвременског деловања.
Трагична кривица Хамлетова не лежи у његовом чињењу или нечињењу, него у
неправедној борби, и сукобу његове осетљиве, нежне и племените душе и високоморалног
карактера са суровом стварношћу која гази осећања и моралне норме.
Анђела ЂОРЂЕВИЋ
ученица II -3 Гимназије у Лебану
АНДРИЋЕВИ МОСТОВИ
Да, ја сам мост. Велики, камени, са траговима времена на себи. Сведок сам ишчезлих
епоха. Куд год ишао, путниче, шта год радио, никада немој посумњати у моје искуство, о
којем сведоче пукотине из којих расте трава и птице које су се на мени гнездиле. Сведок
сам многих љубави и зато се не устручавај да ме питаш за савет. Због спајања сам саграђен
и вековима служим том циљу! Помажем људима да пређу препреку ка својој другој обали,
ојачавам њихову наду и охрабрујем све оне који се ужасавају преласка; увек када наиђем
на несигурног човека, кажем му: ,,Стојиш на мени, који сам овде вековима. Знам шта
осећаш, али мораш имати веру; прелазак на другу обалу ће ти отворити поглед ка новом
хоризонту; вреди суочити се са страхом и ризиковати. На крају крајева, увек се можеш
вратити истим путем.‖ До сада се нико није вратио, и верујем да ће тако бити све док ја
постојим. Питате се шта тражим за узврат. Не тражим ништа. Довољно ми је да знам да
остајем у сећању тих људи; довољно ми је сазнање да ће ме се људи сећати и причати приче
о мени чак и када ја нестанем. Путниче, свуда на свету налазе се моја верна и ћутљива браћа
која непомично стоје као доказ човекове непобедиве и незасићене жеље да се повеже. Ја сам
богат мост; имам браћу свих нација, свих могућих пропорција, саграђену од
најразличитијих материјала. Почев од велелепних мостова, који су најуображенији у
породици, преко најскромнијих, планинских мостића који никада не задрхте пред бујицом
75
која надолази неколико пута годишње и који су уједно и главни хероји у породици, па до
оних сеоских, обичних, али ништа мање амбициозних када је у питању ствар која је
заједничка мени и мојој браћи: помоћ људима у спајању и у занемаривању предрасуда о
новом и непознатом; о другој обали.
Сви смо ми у суштини једно и подједнако смо вредни ваше пажње; лепота је у очима
посматрача, а сваки од нас је специфичан по нечему, сваки од нас поседује делић атмосфере
са друге стране обале и може вас очарати. Ми нисмо само материјални, већ и духовни
мостови; мостови који имају душу и користе је у најплеменитије сврхе.
Да, ово је моја исповест. Морао сам да проговорим, јер сте почели да заборављате на
важност мостова; искрадете се при сваком помену речи спајање и почињете све више да
подсећате на животиње. Људи, волите се! Занемарите боју коже, националност и сувишне
разговоре. Немојте престајати са упознавањем нових, различитих култура и људи; пливајте
кроз океан постојања достојанствено, са вером у боље сутра и са највећом могућом дозом
оптимизма.
Нађа СТАМЕНКОВИЋ
ученица IV-1 Гимназије у Лебану
ПРОКЛЕТА АВЛИЈА КАО СИМБОЛ МНОГИХ МОГУЋИХ ЉУДСКИХ
ТАМНИЦА
У природи човека је одувек присутна тежња да сачува слободу; слободу духа, слободу
мисли, слободу да сам одлучује о свом животу. Сваки покушај од стране друштва, времена,
других људи да му на било који начин одузму слободу у човеку буди немир, незадовољство,
потребу да се бори против тога и сачува свој идентитет. Један од романа који најбоље
указује на чињеницу о томе колико је за човека важна слобода у сваком смислу, али с друге
стране и велику истину да човек не мора бити утамничен да би се осећао и живео као
затвореник јесте роман „Проклета авлија― Иве Андрића.
Овај роман описује затвор у Цариграду, Проклету авлију, али је то више неко насеље
одвојено од света у коме се могу срести јунаци који се не разликују много од људи које
срећемо у свакодневном животу. Међу „становницима― Проклете авлије има и кривих и
недужних, од највећих и најопаснијих злочинаца до људи који су својим поступцима и
начином живота потпуно другачији од њих, недужних и невино осуђених. Амбијент и
атмосфера Проклете авлије су такви да врло лоше утичу на човека, чине га незадовољним,
нервозним, убијају душу у њему. Али исто тако, има и тренутака када њени затвореници
забораве да су у затвору, чини им се да ничега изван њега и нема. Њени главни јунаци
различито доживљавају затвор у зависности од свог начина живота пре него што су доспели
ту. Фра Петар не доживљава као тамницу сам затвор, већ Цариград, туђу земљу, јер се у њој
осећа као странац, немоћан и сам. Он је знао да је невин, понашао се у складу с тим, био је
стрпљив, доброћудан, миран, увек спреман да сваког саслуша, пун разумевања и топлине за
околину. С обзиром на то да га нико није саслушавао, он се није осећао као у затвору, чак се
у појединим ситуацијама понашао сасвим супротно обичном затворенику, тражећи слободе
које су тамо забрањене. Ћамил је осетљив и нежан младић који се, разочаран у љубав,
окреће књизи и науци, проналазећисебе у том свету. Он тамницом сматра свој родни крај,
Смирну, у којој није наишао на разумевање друштва и околине, поставши жртва предрасуда
и устаљеног система у коме човек који се не уклапа у средину не може да опстане, мора
бити уништен, а он није желео да се одрекне онога што јесте. Остао је веран својим
идеалима и схватањима и због тога био прогнан из друштва. Карађоз, управник авлије,
76
толико се сјединио с Проклетом авлијом и начином живота у њој да га је управо то
уништавало и учинило несрећним човеком. Он иза свог страшног лица и зачуђујућих
поступака, у ретким тренуцима када покаже сажаљење над страдалником, показује да је у
суштини несрећан човек, који право да кажњава доживљава као сопствено кажњавање. Он
је затвореник свог начина живота.
Свим јунацима „Проклете авлије― заједничко је то што су затвореници, али различитих
тамница. „Проклета авлија― је само метафора тамница на које су осуђени од стране друштва
због свог начина живота, деловања, размишљања. Људима често теже падају тамнице на
које бивају осуђени због онога што јесу, јер свако од нас тежи да оствари своје идеале и
остане веран ономе што јесте.
Saša STOJANOVIĆ
pisac, dobitnik nagrade Laza K. Lazarević
KRAJ REVOLUCIJE
Da se te veĉeri nisam sluĉajno zatekao u krĉmi na Kraljevom trgu, verujem da bi moje
iskustvo imalo potpuno drugaĉiji epilog; uostalom, ko je mogao da sanja da će jedno od retkih pijanstava – praktikovanih uglavnom posle jednoliĉnih sati provedenih pod titravom svetlošću sveća
i nad kosom ploĉom za crtanje – u toj meri poremetiti sve ţivotne planove strastvenog arhitekte.
Elem, baš toga dana je moje ideje prihvatio jedan od nouveaux riches – tako razliĉit od klijentele
na koju sam navikao – kakve jedino prevrat moţe da izrodi: graĊevinski preduzimaĉ koji samo
Revoluciji moţe da zahvali što više ne tegli kamen ispod miški i cigle na grbaĉi, bivši zidar koji
umesto majstorske kape sada nosi cilindar i zida višespratnicu u mirnom delu Pariza. Dovoljan
razlog da se dobar posao još bolje zalije; bonne idée – da smo se pitali samo nas dvojica i krĉmar
koji je popijene boce simetriĉno reĊao na praznom delu stola: najpre mali kvadrat, pa nešto veći
trougao, na kraju oveći romb koji je rastao, i rastao...
Znam da onaj-što-mu-se-ime-ne-spominje nit‘ kopa vinograd nit‘ mulja groţĊe, ali sam se
nadao da će bar te noći omrknuti iznad nekog drugog gostioniĉarskog podruma: elem, sa našim
veselim namerama se oĉigledno nije slagala buĉna bulumenta sankilota, koja je utrĉala pijano izvikujući „Svi u rat za slobodnu Francusku!‖. Beše to tren posle ţuĉne rasprave u kojoj sam budućem
klijentu objašnjavao da ĉak i „Mirabela‖ – jakobinski nadimak od milošte za giljotinu – zasluţuje
svoju geometrijsku deskripciju.
– E, baš me zanima da ĉujem – reĉe mušterija naruĉujući novu flašu – kako izgleda nauĉni
opis „plavokrvnog‖ tela koje se ţilavo opire penjanju na blatnjavo gubilište, noseći drveni ĉep u
ustima…
– … Samo ako postoji osnovana sumnja da će podbunjivati narod! – prekinuh ga
povišenim tonom koji mi nije sluţio na ĉast.
– … I nimalo plemićki okovanog u lance i bukagije – pravio se da ne ĉuje – a koga privezuju za dasku, pre nego što mu otfikare aristokratski okovratnik i okastre napuderisanu kosu ne bi
li mirisnim pomadama negovana šija bila dovoljno otkrivena!
– „Horizontalna ravan nekoliko stopa iznad zemlje...― – zapoĉeh definiciju, prenebregavajući surovi sarkazam neukog polemiĉara.
– Moţe, za poĉetak – sloţi se sagovornik nalivajući kiselo vino u ĉaše – pod uslovom da ne
raĉunamo unezverenost osuĊenika prinuĊenih da ceo dan slušaju stolarske ĉekiće i dleta…
– „... Na kojoj su podignute dve upravne prave...― – nastavih obodren dobrim sopstvenim
poĉetkom i slabim kontraargumentom s druge strane stola.
– One debele gredetine, sa boĉnim ţlebovima nabreklim od krvi? – beše laţno radoznao
77
bivši dunĊerin.
– „... Razdvojene pravouglim trouglom...―
– I za sekiru ste našli nevin opis pun neţnosti, pour autant que je voie? – još jednom pokaza svoju ciniĉnu netaktiĉnost moj domaćin.
– „... Koji se spušta kroz jedan krug na jednu loptu...― – nisam se dao omesti besmislenom
retorikom i jadnom elokvencijom.
– Mislite, na glavu tog jadnika? – zaigra mu brk ironiĉno dok se kucao sa mnom.
– „... Koja potom ostaje odvojena seĉicom odnosno tangentom― – dovrših taĉnu matematiĉku definiciju revolucionarne Gijotenove inovacije, pre nego što je moj klijent prasnuo u
smeh.
*
– Od danas je Teror dnevna zapovest! – uzviknu prvi od „bezgaćnika― pre nego što se
prolomilo i buĉno odobravanje ostalih.
– Vidim ovde neke aristokratske pijavice koji se cerekaju izgledu iskrenih rodoljuba – glavom pokaza ka našem stolu jedan od pridošlica u okraćalim pantalonama.
– Jeste li znali da kuća preko puta ove kafane još uvek nije prodata? – napravih se da ne
ĉujem zlobiv komentar, upućujući sagovorniku pitanje koje nije ni traţilo odgovor.
– Sećam se oglasa koji je dugo stajao u „Malim novinama Pale-Roajala― – pridruţi mi se i
budući investitor u preko potrebnoj opreznosti – nešto kao... oui, je me rappelle, pisalo je baš ovo:
„Kuća na Kraljevom trgu, zvana „Fenjerov dom―, na prodaju! Vlasnik te kuće ne ţeli više da svaki
dan leţe u krevet blizu jednih vešala...―
– Moţda je pravo vreme da „gospodi― objasnimo ko smo i šta smo? – sada se oglasi i drugi
sankilot, u kome prepoznah jednog od voĊa Eberovih „besnih―.
– Où sont nos moutons? – probao sam da paţnju vratim u mirne vode tehniĉkih analiza oko
našeg stola. – Vidim da vas je nasmejao moj opis.
– Govorite o geometriji – reĉe budući poslodavac – a smrt je postala najbolja matematika.
– Ovaj uštogljeni kao da mi je poznat odnekud... – ĉuh ponovo brundanje iz gomile i ugledah sada prst koji se preteći mrdao u pravcu mog sagovornika – ... ma, setiću se...
– Maintenant je ne vous comprends pas – rekoh iskreno, praveći se da ne čujem pijana dobacivanja – bojim se da ćete morati da budete malo konkretniji.
– Najveći profit nije ni u graĊevinarstvu ni u trgovini ţitom, niti u špekulacijama bezvrednim asignatima – naglo utiša svoj glas i privuĉe stolicu bliţe k meni moj sagovornik – la mort je
zanatska grana budućnosti!
– Ko još od poštenih ljudi danas nosi odelo i mašnu, baš me zanima – nije prestajao pijani
rmpalija – nešto mi je tu u višku, a izgleda da nije poštenje...
– I meni se ĉini da ga poznajem... – pridruţi se opštoj halabuci još neko iz gungule nezvanih gostiju. – A ĉim ga i ja pamtim, to sigurno nije po neĉemu dobrom!
– Dţelat Sanson na svojim sedeljkama, na kojima je „toliko poštovanih vitezova svetog
Luja filozofski uĉestvovalo‖, iznosi samo srebrno posuĊe – nastavi svoju opasnu elaboraciju moj
sagovornik već dovoljno stišanim tonom – a broj stalnih uposlenika ovog preduzeća već sada se
popeo na šesnaest: od toga je osmoro drugih dţelata, a tu su i tri konja, tri koĉijaša, sporedni
troškovi... Raĉunica je vrlo jednostavna. Neko reĉe da je „giljotina postala prvi ministar Republike―, ne bez dobrog razloga...
– Jeste li sigurni u to što tvrdite? – upitah u neverici. – Znam da dotiĉnog zovu „narodni
osvetnik―, ali...
– Poslanici u unutrašnjosti, moj naivni gospodine – sada već zavredih i pogled pun
saţaljenja, pored usana skoro pribijenih uz moje uvo – posaĊuju jednog obiĉnog krvnika sa svoje
desne strane uza stolove prepune ića i pića. On liĉno otvara sveĉane proslave novog duha!
78
– Šarl-Anri Sanson, unuk dţelata Šarla Sansona i sin – takoĊe dţelata – Šarl-Ţan-Batista
Sansona? – opet sam izrazio svoju skepsu – vous parlez de lui?
– Baš taj, mon ami – nije se dao omesti dobro obavešteni govornik dokazujući mi napamet
nauĉenim reĉenicama da mnogo novca ume da kultiviše skoro svakoga – onaj koji je naprasno
postao osetljiv na pominjanje naziva svoje profesije kao pogrdno, a koji se nekada predstavljao
kao neko ko „ima ĉast da bude u ĉinu zvaniĉnika Njegovog veliĉanstva i onaj ko je napregao sve
sile da zasluţi taj naziv‖. Što ga, jelte, nije spreĉilo da i kraljicu i kralja skrati za glavu, kada je i za
to došlo vreme...
– Attendez, attendez – pokušah da najpre sebi razjasnim nedoumicu – zar njemu nije osporeno pravo „aktivnog graĊanina―?
– „Trudim se da ovaj posao uĉinim ĉasnim zanimanjem i verujem da sam na taj naĉin
zaštićen od pogrdnog naziva dželata koji za mene postaje samo uvreda” – recitujući ustade od stola moj „brat po flaši― – napisao je u pismu koje je uputio nadleţnima. Gde posao poĉinje da škripi,
nastupa ko bajagi ĉast!
– Voleo bih da ĉujem i epilog – pijano i radoznalo nastavih konverzaciju, u smeru za koji
će se ispostaviti da je vrlo pogrešan – je suis vraiment interéssé à ce qui c’est passé.
– Nakon osporavanja prava „aktivnog graĊanina‖ dţelatima, Sanson ga je zatraţio od Narodne skupštine; ista će ga proglasiti „graĊaninom poznatim po svom rodoljublju‖ i kazniti Gorsasa i Demulena za klevetu.
– Nadam se da se šalite – i dalje nisam sakrivao neobaveštenost koja me postide na trenutak.
– Nimalo, monsieur – sada je izvor mojih informacija neoprezno skočio na stolicu
imitirajući poznate revolucionare – „Povlačim reč, Sansone, građanine Pariza, ti si sposoban da
biraš”, ironično je vikao Gorsas dželatu, „Demulene, Gorsase, rugajte se, vaše glave su njemu
namenjene! Bogovi će uskoro biti žedni!”
– Je me souviens – uzviknu pijani sankilot od malopre – sada kada je spomenuo žeĎ! To
Ċubre nam je ostalo duţno još od letošnjeg pravljenja nasipa na Seni! Mnogo mu je bilo bednih
šezdeset sua, frtalj hleba i politrenjak vina za nadnicu po onoj ţegi, pa je jednog dana „zaboravio―
da nam plati...
– Na vešala s njim – povikaše ostali okupljajući se oko našeg stola – smrt profiterima i
svim neprijateljima Revolucije!
– Mais, messieurs – probah da smirim rulju pre nego što sam dobio palicom po čelu – je
vous prie! Odakle vam dokazi? Gde je pošteno suĎenje?
– Evo sudije – povika najglasniji pokazujući omĉu od debelog konopca, koju je vešto prebacio preko kandelabra, a pošto su nas već izneli napolje kao vreće – i porota je već odluĉila!
– Ko vas je ovlastio – povikah drţeći se za okrvavljenu glavu – da narušavate lepotu ovog
trga? Neko je to crtao noćima...
– Ti si sledeći – unese mi se pijani egzekutor u lice – i zapamti, biće brţe ako umukneš!
Radićemo u tišini i manje će da boli...
– I, još nešto da znate – dodadoh iz ţablje perspektive upirući rukom ka izvoru veštaĉke
svetlosti, tik pre nego što se moj nesuĊeni investitor obešen zaklatio na fenjeru – planirana statika
te luĉonosne naprave ne podrazumeva i neplanski pridodatu teţinu oklembešenog ljudskog tela!
– Ovaj je lud, vraiment fou – reče bežeći najveći meĎu ubicama, ostavljajući me na pločniku okrvavljenog i opelješenih dţepova dok su neki vojnici upravo dotrĉavali – greh je takve vešati...
*
– GraĊanine – vikao je gospodin koga su mi predstavili kao sudiju pri opštinskoj sekciji
Komune, dok mi je glava još uvek pucala od vina i batina – vaţećim aktom Konventa, koji je juĉe
79
stupio na snagu, svi oni koji su zateĉeni bez liĉnih dokumenata na javnim mestima, biće odmah
regrutovani u dobrovoljce revolucionarne vojske!
– Kakav crni dobrovoljac – pobunih se – rat me ne zanima! Smuĉilo mi se kada se na javnoj svetiljci zanjihao moj budući izvor prihoda, a glava mi puca od udarca toljagom! Liĉne papire
nemam jer sam opljaĉkan, oteti su mi sa novcem, a...
– Stanite sa strane i saĉekajte! Imamo hitnije poslove, pre nego što pomno razmotrimo vaš
sluĉaj – grubo me prekinu predstavnik vlasti i obrati se ĉoveku na vratima – gde su mladenci?
– Déjà fini – odgovori pomoćnik sa čačkalicom u zubima – malopre je graĎanin Šomet
odrţao govor upućen razvedenima koji ponovo stupaju u brak.
– I – zainteresova se sudija – šta je rekao veleuvaţeni poslanik?
– „Mladi supruţnici, koji ste već bili sjedinjeni neţnim zavetima, za vas se upravo na oltarima slobode ponovo pale luĉe himena!― – sveĉano izdeklamova asistent.
– I to smo završili. Gde je onaj krivotvoritelj? – bio je neumoran sudija.
– Obešen na licu mesta, sankiloti su opet bili malo nervozni – ĉuo se odgovor koji se pretvori u ĉitanje naglas „Ĉiĉa-Dišana‖ – ali treba da znate i ovo: „falsifikatori obveznica su tako vešti
umetnici da je ploĉa Gijoa – knjiţara iz Verdena – upotrebljena u Kovnici, posle pogubljenja falsifikatora‖.
– Bar neke koristi i od njih – zadovoljno zakljuĉi sudija i opet se obrati posilnom vadeći
novi papir iz hrpe na stolu – jesu li „kartaroši― prihvatili naše preporuke?
– Tu je izjava Irbena Ţoma i Ţana Demostena Digura, proizvoĊaĉa karata za igranje, data
„Pariskom listu“...
– Da ĉujem… Clairement dit!
– „Republikanac ni u igri kartama ne sme da se sluţi izrazima koji podsećaju na despotizam i nejednakost!― – poĉe sveĉano da ĉita „mali od Justicije―, drţeći visoko podignutu bradu –
„Kralj postaje genije – srca ili rata, trefa ili mira, pika ili umetnosti, karo ili trgovine; dame postaju
slobode, pubovi postaju jednakosti, a kečevi zakoni―.
– Šta nam je još preostalo za danas – umorno reĉe predstavnik revolucionarne vlasti – od
neodloţnih predmeta?
– Oruţar Ţemap traţi da mu se plati izrada hiljadu noţeva koje je pokojni Mara naruĉio za
svoje „piljarice―.
– Naruĉilac jeste heroj Revolucije, ali ga više nema meĊu nama – prošaputa sudija otirući
nepostojeću suzu – a kad njega nema, nema ni porudţbine... On continue?
– „Pletilje― se bune zato što im je zabranjen ulaz u Konvent, njima i „piljaricama― od malopre...
– Ko se usudio na takvo kontrarevolucionarno svetogrĊe? – ljutito ustade sa stolice otelotvorena vlast. – Nom, prénom, sa profession?
– U Jakobinskom klubu su poslanici Šabo i Bazir optuţili ţene za nasilno prigrabljen uticaj
– poĉe opet da ĉita sudijina „desna ruka― – a Šomet je izjavio da je „Jovanka Orleanka bila potrebna samo pod Šarlom Sedmim―, citiram.
– E, ako je tako – sudija se strovali na stolicu sa vidnim olakšanjem – to je već druga
priĉa... Priznajem da je i meni bilo ĉudno da neko prima pune nadnice samo za štrikanje ĉarapa na
balkonima i za buĉno pozdravljanje svake smrtne presude, ali... Ko sam ja da mnogo zapitkujem?
– Mogu li onda ja – usudih se da prekinem vaţnu drţavnu polemiku ne ĉekajući odgovor –
da priupitam: šta će biti sa mnom?
– Heh, lako je sa vama dobrovoljcima – reĉe sudija ne diţući pogled sa papira – da je više
takvih Maraovih sinova, ceo svet bi davno bio slobodan!
– Mais, je ne suis pas... – probah da objasnim pre nego što me grubo prekinuo pomoćnik –
pas moi...
– ... Ukoliko niste pristalica Revolucije, treba samo ovde da potpišete – reĉe, poturajući mi
pod nos peĉatiran papir ĉiji sadrţaj nije mirisao ni na šta dobro – zatvori Egalite i Plesi jedva ĉeka-
80
ju da ĉuju objašnjenja novih „pitomaca‖; verujem da će posebno razumevanje za Vaše argumente
pokazati straţari od kojih su neki to postali samo zato što su pre prevrata vodili afriĉke menaţerije.
A da ne spominjem Konsijerţiju odakle se izlazi samo jednom, zarad pogleda na pejzaţe oko giljotine. Ali, zato, ukoliko Vam je naša stvar vaţnija od ţivota, ako Republiku volite više od sebe...
– Volim – zavapih oduševljeno – ko je ne bi voleo baš ovakvu? Vive la Révolution!!!
– Arhitekta, rekoste? – upita sudija.
– Exactement, messieurs – odgovorih ponosno – sa uredom na Trgu Grev, obavezno zakazivanje, primanje klijentele samo po preporuci, lenjir i šestar, olovka i...
– Artiljerija! Upravo su mi javili da je izvesni kapetan raznet u komade, i da je zamena hitno potrebna. Dok skupe hrabrog oficira, eto Vas već na frontu! Lepa vest je da ćete dobiti i njegov
ĉin.
– Tutoie, juge – opomenu ga pomoćnik – upravo je stigla naredba: „u zakoniku nove
uglaĊenosti― – koju propovedaju Šalije i svi republikanci – „obraćanje sa ti je osnovni član, a svim
kancelarijama se nareĊuje oslovljavanje samo sa ti―...
– Polaziš odmah – ispravi se glavni – neko će te sprovesti do mesta okupljanja...
– ... Dobrovoljaca! – prekinuh ga na vreme, uzdrţavajući se da ne zaridam od muke.
*
– Zaĉelje, idemo malo brţe – komandovao je uţurbanoj koloni narednik koji je od uniforme imao samo trorogi šešir i podoficirske oznake – krvnici novog poretka neće da ĉekaju dok se vi
vuĉete ko creva!
– Proĉitali ste onu anegdotu u „Journal du Diable“-u, kada oficir prekoreva vojnika sa
„Držite korak, već jednom! Koračate kao neki vladika!“... – upita me nepoznati gospodin, sada sa
novinama u rukama, koji je tren pre upitnika uvio ostatke ruĉka u crteţ tamnih oblaka, sa vrha gomile.
– ... A graĊanin – vojnik mu odgovara: „Vaša krivica, gospodine kapetane― – promrsih preko volje nastavak poznate šale – „ne zaboravite da imam na nogama cipele koje ste mi Vi pravili i
da me uţasno ţuljaju!―
– Prvi dan u ratu, koliko vidim – nastavi ĉovek na kome tada prepoznah kapetanske ĉinove,
šta ga nije spreĉilo da i akvarel, sledeći po redu, majstorski zguţva i volšebno pretvori u priruĉni
ĉep za nedopijenu flašu vina – koji ste rod vojske, graĊanine?
– Tobdţija – odgovorih zanet u skiciranje zanimljivih kuća i crtanje crkvenih tornjeva koje
smo mimoilazili, te masno slagah – upravo uĉim sve o elevacijama cevi i parabolama zrna, podbacivanju i prebaĉaju...
– Ima razloga za slavlje – nasmeja se kolega po ĉinu koji je sedeo do mene u škripavim
kolima dupke napunjenim starešinama, pre nego što je u moju skicu velelepnog i spaljenog dvorca
zvuĉno istresao nos – ĉujem da smo najzad dobili taj barut o kome se toliko priĉa. Et voilà quelque
chose de mieux! Šalitru sami kopamo sa dna vinskih podruma, toga bar ima koliko vam srce ište.
Neka bog da zdravlja pronalazaĉu!
– Bez priĉe u koloni – sada se i kaplar prodrao na pešadince koji su zadihano šipĉili pored
nas – idemo, leva, desna, la gauche... gauche... gauche!
– Doduše – nastavi moj sagovornik medveĊi me potapšavši po ramenu, zbog ĉega je jedna
katedrala na mom listu papira postala probušena od porte do zvonika – ne bi me ĉudilo da i veliki
genije oseti poljubac giljotine... Onaj Šabo tvrdi da ne voli nauĉnike, dok poslanik Dima odgovara,
njemu, Lavoazjeu, kako Republici nisu potrebni hemiĉari.
– Koliko sam uspeo da razumem – pokazah mu priruĉnik za oficire, pokušavajući da se
malo odmaknem od naratora – artiljerija nije ništa drugo do hemija i fizika koje, jelte, ne mogu
bez matematike?
– Ne zavaravajte se, dragi kolega – sada se već nasmejao od srca privukavši me k sebi jed-
81
nom rukom, dok je drugom već motao duvan u tek završen krajolik reke i izgorele šume – to je pre
svega sreća i nešto malo hrabrosti. Poput onog poruĉnika Bonaparte, koji je sluĉajno spazio dovoljno veliki ţbun iza koga je bilo moguće postaviti top. Tek tada je na red došla kuraţ, pa preciznost i sve ostalo...
– Peut-être – dodadoh sklanjajući od viška sagovorniĉke prisnosti resto ĉudom preţivelih
crteţa divnih graĊevina, sluţbeno prekrštenih u „fortifikacijske objekte‖ – ali da njega nije bilo,
Tulon bi još uvek bio u rukama zavojevaĉa. Ĉujem da ga je i mlaĊi Robespjer javno pohvalio pred
svojim bratom...
– Da ĉujem pesmu! – ponovo se oglasio narednik, poĉinjući prve taktove poznate pesme –
„Allons enfants de la Patrie...“ Glasnije, graĎani – vojnici, da zagrmi! Revolucija se brani i muzikom!
– Uspeo sam da se snabdem još nekom štampom pre polaska – reĉe iskusniji brat po lafetu,
šireći listove malo starijeg izdanja novina „Journal de Perlet“ – slušajte ovo: „Poznato je da će
Robespjer uskoro pokrenuti list pod naslovom Branilac Ustava. Izdavač koji ga je preuzeo daje
mu 10.000 livara. Ovakva dareţljivost ĉudi ako se poznaje izdavaĉ...―
– A sada i „karmanjolu― – prodra se kaplar pored nas – samo pevanje, bez tancovanja, s' il
vous plaît! Igraćemo kad oslobodimo Francusku! Tri-četiri, počinji!
– „Lako se moţe desiti da civilna lista podmiruje troškove ovog poduhvata“ – nastavih sa
ĉitanjem ne skrivajući nevericu, te upitah – jeste li sigurni da je ovo istina?
– Lisez, lisez... I ne prekidajte kada je najzanimljivije! – ljutito me ukori stariji artiljerac
pogledom velike nuţde traţeći gomilu mojih papira koji su mu do malopre bili pod rukom, pre nego što je sa bolnom grimasom na licu komandovao:
– Kolona, stoj!
– Ostav! – sada se već drao i narednik, nezadovoljan glasovnim postignućima marširajuće
armade. – Noću zviţdućete pesme iz pariskih bordela, a niste nauĉili melodije Revolucije! Ko ne
zna, neka sluša onoga ko zna i neka ponavlja! Pevaćemo sve do fronta, ako treba!
– „A za austrijski komitet bilo bi sjajno da u svoje najamnike ubroji i ĉoveka koga je narod
zvao „nepodmitljivim― – izgovorih tihim glasom i gutajući knedlu, sve ravnodušniji prema sudbini
sopstvene umetnosti – „a da to „Nepodmitljivi― i ne sluti!― Non, ce n'est pas possible…
– C’est la vie – odgovori blaženi sagovornik izlazeći iz žbuna pored koga, osim novina,
prepoznah i zguţvane krokije srušenih mostova, koje sam uzaludno traţio već ĉitav sat – et c’est la
guerre aussi...
– Idemo ispoĉetka! – povikaše sada kaplar i narednik u jedan glas. – Ovo je već bilo bolje... Prva ĉeta peva duboko, druga i treća visoko! Trois, quatre!
*
Već sam navikao na gacanje po blatu rovova i pijano mumlanje „Marseljeze‖ na grudobranima, iako su mi, priznajem, pomalo nedostajali lenjir i šestar. Znate, strast za konstruisanjem se
uvuĉe pod koţu, pa onda crtate na bilo ĉemu: praznim marginama razne frontovske štampe koja je
jedina redovno stizala – pored Maraovog „Narodnog prijatelja‖, sve reĊem papiru u koji je uvijan
tain za patrole na isturenim poloţajima, hartiji preostaloj posle ţurnog cepanja omota zavoja po
poljskim bolnicama. U stvari, upravo smrt oko mene – neštedimice isporuĉivana sa obe strane –
nije dopuštala da zaboravim svoju profesiju crtaĉa monumentalnih graĊevina i velelepnih proĉelja.
C’est bête, je le sais bien. Više nije imalo smisla razmišljati o koketnim stubovima i raskalašnim
balkonima; barem ne izmeĊu hrpa prosutih creva i gomilica otkinutih udova. Moj zadatak iskrenog
rodoljuba bio je da rušim sve što stoji na putu sankilotskoj armiji: dok je Lavoazjeovog baruta i
glasnih topova, Revolucija ţivi!
I sve je ţivahnija, za razliku od majora koga smo juĉe pokupili u šatorsko krilo; u poslednje vreme jedine reĉi koje je izgovarao bile su plotun ili karteĉ, pa sam uglavnom eskivirao
82
druţenja sa njim. Doduše, izbegavao sam i borbu: buka mi ometa koncentraciju, grumenje zemlje,
napadalo posle eksplozija, prlja moja remek-dela; neko stalno doziva bolniĉara, svi nešto trĉe i
viĉu; dobar razlog da me cela baterija oboţava dok se baškare na suncu, a ja koristim zaklon neke
graĊevine i kalkulišem joj statiĉka naprezanja usred kanonade neprijateljske artiljerije. Pretpostavljeni me pronašao dok sam izraĉunavao nagib seoske vodenice, zadihano neosetljiv na moje
tanane proraĉune:
– Dok mi krvarimo gaće, gospodin kapetan slika sve u šesnaest! Šta je ovo, front ili piknik?
– Ne slikam, već konstruišem – odgovorih zanet u krajnji rezultat – razlika je više nego
semantiĉka! Gledajte, samo mala promena nagiba ubrzala bi vodeniĉni toĉak za pedeset posto…
– Lepo kaţu da si lud – odgovori trĉeći prema mojoj iznenaĊenoj bateriji. – Vojnici, ja
preuzimam komandu! On est prêt? Plotunom, pali! – viknu tren pre nego što je zagrmelo sa svih
strana.
– Inicijativu ne treba gušiti – rekoh više za sebe – pas du tout! Samo da znate, ovo je kardinalna greška… Što dţabe provocirate ljude?
– Ići ćeš ti meni na vojni sud! Neće ovo da se ovako završššš... – šištanje beše tuţni kraj
poslednje reĉi, pre nego što je serija eksplozija razbaškarila po livadi i njega i celu moju bateriju.
Elem, iako nikome nije bilo jasno kako je moguće da sam jedini preţiveo tu klanicu, sveĉano su mi uruĉili orden za hrabrost; prilikom dodele, udario sam temelje laţnoj jednakosti saosećajno podsetivši na nevine ţrtve Revolucije – od Bastilje, Tiljerija i Marsovog polja do dana današnjeg, izlio sam stubove proklamovanog bratstva ĉim sam drhtavim glasom proĉitao imena svojih do
juĉe samo suncem oprljenih saboraca, noseće grede sopstvene slobode postavljene su dok sam
gromko naglašavao vojniĉke zasluge kuraţnog majora i kad umalo nisam zaplakao: od sreće, iako
se toga ne bi dosetio niko od starešina u ulozi mojih liĉnih tešitelja. Sve u svemu, od tog trenutka
bio sam oficir bez topova, koji ĉeka novo artiljerijsko oruĊe. Meni i mojim crteţima pripadalo je
sve vreme ovog sveta! Quelle belle époque!
*
A onda... Tout à coup... Najpre su se rastrčali neki oficiri u ganc novim uniformama, glasnom vikom traţeći arhitektu meĊu nama, pa se neko „pametan‖ setio da imamo i mene: zaluĊenika
koji koristi svaki tren ratnog primirja da bi nešto crtkao. Kule i zvonici, ulice i trgovi, skalinade i
mansarde, sami su izlazili ispod komada ugljena u mojoj ruci; doduše, kad god nisam slikao, ja
sam spavao snom pravednika.
Naredio sam da me bude samo za obroke i zbog dolaska dobošara koji je objavljivao nove
vesti ĉitajući ĉlanke iz prestoniĉke štampe. Bilo je tu – pored svih revolucionarnih naklapanja – i
zanimljivih priĉa, je l’admets; nekih se još uvek sećam:
„Radionice oružja su juče postavile rekord u proizvodnji! Od danas se u Parizu proizvodi
650 musketa dnevno!”... „Molite se, gospodo, da pri ulasku u salu skinete šubare i kape i da ne
vršite nuždu po ložama!, ovako glasi tekst upozorenja koje je na vrata Pozorišta Ujedinjenih stavio
njegov upravnik, pre poĉetka izvoĊenja predstave Šarl Deveti!“... „Sav metal u državi – a posebno
liĉno oruţje – od sutra postaju svojina slobodne Francuske!‖... „Samo je poĉast zakoniti novac za
darovitost... Suviše debljine mršavi umove. Jedan akademik pojede hrane za ĉetrdeset seoskih porodica... Najveći broj remek-dela izlazi iz tavanske sobice!―... „Bogati prijatelji Francuske ponudili
su kredit od milijardu livara! Oni koji se nisu setili sopstvene dareţljivosti pozvani su pred Revolucionarni sud!‖... „Sredstvo za spas države? Po dva metka iz puške na svako selo! Jedan za popa,
drugi za vlastelina! – izjavio je Martel-Freron u Narodnom besedniku.“
MeĊutim, ništa me nije toliko ozlojedilo kao izjava bivše Akademije o mom esnafu:
„Smatramo da je besmisleno da se gravira, posebno arhitektura koja voli paralelne crte, visak,
šestar, lenjir i simetrije, spoje sa slikarstvom i vajarstvom u kojima srećna fantazija proizvodi lepotu.―
83
– Sans blague, gospodo akademici?! – povikah na bubnjara, ni krivog ni dužnog.
– Ĉekajte, kapetane – zavapi donosilac loših vesti, videvši mi uţarene beonjaĉe dok sam se
već mašao za korice.
– To što volimo red i disciplinu simetrije, za vas znaĉi da naša mašta nije srećna? –
zakoraĉih prema donosiocu loših vesti već vitlajući sabljom.
– Ja sam samo pukovnijski telal, molim Vas da sklonite to, to... – reĉe pre nego što se dao u
trk, dok mu je doboš landarao oko pasa.
– Valjda ispod naših olovaka i tuševa izlazi ruţnoća, quoi?! – zagrmeh da me svi čuju. –
Još uvek biste spavali po štalama i udţericama da nema nas, canailles!
Hmmm... Moju uvreĊenu reakciju i buĉno reagovanje svi su shvatili kao suštinsku
posvećenost Revoluciji: još jedan razlog da potpuno dignu ruke od mene; više me nisu budili ni za
ruĉak. Bar do tog odsudnog trenutka...
Vraiment, zadihani kuriri su me našli da dremam na džaku sa krompirom i muški me protresli svojim ruĉerdama; nisam stigao da ostruţem blato sa mundira, a već sam stajao pred brkatim
generalom zbunjenijim od mene.
– Mon capitaine – oglasio se vrhovni zapovednik, držeći drhtavom rukom pisano nareĎenje
i brišući termidorski znoj sa lica drugim rukavom – odmah se spremite za put u Pariz! Prestonica
je u velikoj opasnosti, a Vi moţete da pomognete svojom sposobnošću! Grande Révolution se brani i veštinom i talentom, a ne samo plotunima!
– Mogu li da znam svrhu iznenadne posete metropoli, mon général? – usudio sam se da
prozborim, uplašen da bih mogao da ipak budem odveden u neki pravi rat. – Znate, arhitektura je
ipak nauka – dodadoh lukavo – ne mogu tek tako da sa lafeta i nišana preĊem na pisaljke i uglomere...
– Sve ćete saznati kada stignete na cilj. Znajte samo da sudbina Pariza sada zavisi
iskljuĉivo od Vas! NareĊenje je poslao Robespjer, lui-même! – rekao je general, pre nego što je
rukom dao znak da je razgovor završen, zagnjurivši golemu glavudţu u kofu sa ledenom vodom.
*
Priznajem da nikada nisam udobnije putovao nego tada. Iako smo prolazili kroz spaljene
gradove i sa puškama na gotovs zaobilazili suncem obasjana sela – manje-više sravnjena sa zemljom – frontovska nestašica u hrani i piću nije se ni osetila. Naprotiv, predstavnik Konventa – ĉije
ime nisam uspeo da ĉujem – svojski se potrudio da, uprkos letnjoj ţegi, putovanje proĊe u aristokratskom obilju bordoa i peĉenih prepelica; naravno, sve vreme je dahćući napominjao kako me
ĉeka zadatak vaţan za Revoluciju, posao u kome će moje znanje – u to je i liĉno duboko uveren –
biti iskorišćeno na najbolji mogući naĉin. Bili su tu, doduše, i poguţvani listovi taze novina što
putovanje uĉiniše interesantnijim – odakle je domaćin vadio razrezano i od kora i semenki
oĉišćeno sveţe voće – a koji me iznova iznenadiše sadrţajem:
„Ukinuta je odbrana i istražni postupak, porotnici se moraju zadovoljiti moralnim dokazima; sudije se nalaze pred dilemom: osloboĎenje ili smrt. Znatno je proširena definicija neprijatelja
revolucije: Manje je važno da budu kažnjeni; treba ih uništiti.”... „Hoćete li da igrate, jedan kaplar
nadzirava vaše korake. Sednete li da jedete, narednik vam seĉe komade. Kupujete li bombone, podoficir vas vodi do vage. Hoćete da se prošetate, straţar vam kaţe kuda i kako da idete. Slušate li
boţju reĉ, potporuĉnik vas opominje na skrušenost. Traţite li poslednje priĉešće, dva grenadira se
utrpavaju pored vašeg kreveta!―...
U Pariz smo stigli noću; reprezent Konventa je već u ranu zoru zakucao na vrata mog
apartmana – naĊenog u istom stanju u kakvom sam ga i ostavio, ne raĉunajući višak prašine sa
pauĉinom i manjak srebrnih svećnjaka – poţurujući me da krenemo što pre.
– Allez, vite, vite! Dešavaju se strašne stvari... – prošaputao je uplašeno. – Idemo, čeka nas
posao!
84
– Opet ću graditi, kao nekad? – upitah razdragano, kada smo već stigli blizu trga poznatog
po izumu dokonog doktora Gijotena i naveţbanoj veštini dţelata Ronsana koji su smrti dali
sveĉani obol. – Arhitektura je umetnost, pre svega, jesam li spomenuo i to?
– Opštinske sekcije su uloţile prigovor Odboru za javnu bezbednost zato što ţedni psi loĉu
krv posle giljotiniranja – reĉe predstavnik Konventa, praveći se da me ne ĉuje – a šta, jelte, stvara
ruţnu sliku koja uţasava svakog poštenog rodoljuba.
– Jadni ljudi – nisam izdrţao da ne pokaţem razoĉaranje, razmišljajući o estetici pokvarenog dvopeka na frontu – šta sve moraju da trpe…
– Opšta akcija tamanjenja ĉetvoronoţnih lutalica nije dala oĉekivane rezultate – nije posustajao moj nalogodavac – krici umirućih ţivotinja remetili su miran san nevinog graĊanstva.
– Nije im lako – uputih svoje saţaljenje prisećajući se detonacija oko blatnjavih rovova –
mogu da zamislim taj akustiĉni pakao…
– Dakle, Vaše je da projektujete na prvi pogled neuoĉljive a draţesne kanale – evo prilike
za umetnost na kojoj insistirate – kojima će se krv sa Trga revolucije tiho i najkraćim putem slivati
u Senu: u efikasnosti odvoda šansu dobija i ta Vaša… da, nauka; jamais, nikada neću da zaboravim tu prokletu reĉ, niti onoliko vaše insistiranje na dotiĉnom pojmu. Nadam se da Vam je zadatak
jasan? Au revoir!
Već sutra poĉeo sam da premeravam nagibe od gubilišta prema reci; malo su mi smetali
nametljivi prodavci vina i kolaĉa, koji su od pogubljenja pravili obiĉno vašarište. Pijani verglaši
bili su glasniji od buĉnih kutija koje su – obiĉnim okretanjem ruĉice – stvarale muziku: ĉetiri metalne stranice kao rezonator, velika truba na vrhu – et voilà; s mukom sam se provlačio izmeĎu
ţena koje su dovodile deĉurliju ovde kao da idu na „Anrija Osmog‖. Lanĉići sa likovima narodnih
heroja – Maraa, Lepeletjea i Šalijea – prodavali su se na svakom koraku: sitne karike sudbinski
vezane jedna za drugu i medaljoni koje je smrtonosna gravitacija vukla na dole; bile su tu i les tricoteuses, dame žedne krvi – oterane iz Konventa – sada naviknute da svaku egzekuciju bučno i
razdragano pozdravljaju. Onaj Vernjo – pomislih dok sam poslednji put proveravao slobodan pad
lepljive teĉnosti gušće od talasa Sene – taj je jedini razumeo porive Saturna koji tamani sopstveni
okot. Arhitektura je – comme la révolution, je sais meintenant – najpre strast...
I baš tada su zatandrkale taljige iz Konsijerţije sa nabacanim herojima u bukagijama: oko
ruku nešto tanji i na nogama malo deblji lanci o koje bejahu okaĉene teške kugle; sile zatezanja
protiv sila rastezanja. Slike okovanih junaka su do juĉe visile svuda: ĉak i po crkvama koje su postajale hramovi Vrhovnog bića i bogomolje Razuma. Ah, mon dieu! Najpre sam prepoznao Nepotkupljivog kome je vilica bila smrskana kuršumom, posle neuspelog pokušaja samoubistva! Tu su
bili još i njegov brat Ogisten sa polomljenom cevanicom iz koje je virila belina pokosnice, besni
Sen-Ţist i paralizovani Kuton ĉije su beţivotne noge landarale preko ivice dţelatovih kola...
UzbuĊeni povici rulje su me prosto naterali da na trenutak zastanem sa crtanjem i uputim
pogled ka istorijskom mehanizmu: grubo istesani drveni stepenici, grede iskovane pod pravim
uglom, zakošeno ĉeliĉno seĉivo što leti kroz metalni ţleb. U suštini, to i jeste bila samo još jedna
konstrukcija. Kruta, beţivotna statika i luda, samrtna dinamika.
Rien de plus.
85
Јелица ГРЕГАНОВИЋ
писац и новинар, Љубљана
СТУДЕН
Ја знам како се сада, тамо на брду, уместо дана светли снег. На њему лежи црнило ноћи и
мраз уступа место речи која много боље од њега описује хладноћу од које звезде увређено трепћу –
студен. Добра, стара, скоро заборављена реч око које се шири још неправедније запостављена студ.
Студен сада тишином притиска село повремено крцнувши, таман толико да оправда књижевну
фразу шкргутања леденим зубима. У тишини глуве зиме понекад замирише дим, али га бистра као
стакло хладноћа пресече оштрином новог ножа и у носу остави само свој ледени дах.
На прозоре су навучене завесе, ролетне, у оквире нагурани крпени дудуци или просто све
старе новине претекле од замотавања тегли. Бубње старе пећи и зноје се смедеревци, потпомажу им
нови радијатори свим ребрима која имају, не би ли студен остала напољу. А, од споља ће, баш сад
негде, у кућу утрупкати стриц Андра. Широких леђа упркос свој старости, тежак и темељит, чуће се
још на степеницама како куне зиму и ко је измисли и вербално силује све свеце с неба, наравно сем
оног кућног ког само муве смеју да пљуну. Изуће се пред вратима, уздишући паћенички. Онда ће,
уневши са собом студ и мирис штале, да полако и накриво уђе у кухињу, накриво храмљући на
реумом измученим ногама, обувеним у дебеле, вунене чарапе покојне стрине, навучене све до руба
бриџ панталона. Оних панталона које ниједно време, а још мање мода није успела да изгура из
његовог живота. Прво ће да приђе шпорету који бубњи од врућине док му кроз пукотине сева
ватрени пакао. Ту ће, прекидајући сам себе, да да рапорт који, додуше, од њега нико не очекује...да
је кравама нанео још сламе, да је у једино, напола ћораво прозор-око штале нагурао картоне од оне
кутије што је у њој Џигеран Пантин донео ђубриво, да је на врата наслонио још једна врата, она од
старе куће, јер лепо је он рекао да се не бацају, а ви би све побацали, ево да треба...свиње су добро,
ал ако се овако настави, она прасна може само мечиће да исповрти...кокошке ћуте, а и да не ћуте
може само у чорбалуку да их загреје...и керу је у кућерак нагурао сламе, мож' јаја да снесе, па је
одозго покрио ћебетом два прста дебелим, грубљим од храстове коре, коњичким, које је из питај
бога ког рата донео неко из фамилије...јес да је штетовао државу, али пропадоше онолике државе, а
не би ћебе, овако к'о спасено и да устока брије као наоштрена бритва. И док се стриц буде отапао уз
свој монолог, млада ће на сто да стави пар шерпи које се пуше као из доњег света да су стигле, уз
њих чанак са комадима хлеба као секиром насеченим, а кисело...киселог нема, јер се доле у подруму
заледило све, туршији једино да неко сутра чекићем лед разбије.
Ако дође неко из комшилука да отресе рамена пошећерена снегом, поседеће се још мало,
иначе ће стриц да повечера, пар пута заклима на каучу и уз зевање да крене у собе. Собе за спавање
које се не греју више но што је потребно да се у њих не насели и бела смрт. Док буде са себе скидао
све слојеве одеће, дувкајући испрекидано од хладноће, стриц ће поново поменути дуги списак
светаца...за то време ће и остатак укућана да протрчи кроз купатило плочица ознојених од хладноће,
у којима само реда ради зажари стара грејалица. Када кућа ућути мраком, чуће се само како пуцкају
последњи угарци у шпорету, а од споља неће доћи ни гласак. Студена тишина ће жмурити,
гледајући изнутра мрак својих ледених очију. Ујутру ће се повући једва и полако, уступајући место
дану измученом хладноћом, а иза себе ће оставити букете раскошно процветалог иња на прозорима.
Ни петао неће честито закукурикати, одрадиће то звуком сличнијим мамурном подригивању, па ће
да ућути накострешен у киселом мраку кокошињца. И доћи ће зимски дан, бео и тежак. Ту и тамо ће
га пресећи вриска деце која му се једина радују, док селом буду промицале удундане силуете оних
који су морали да оду даље од свог дворишта, кораци ће им се спотицати, а рамена савијати на
унутра у покушају да ледена устока преко њих клизне уместо да удари песницом као каменом,
бездушно тврдом и студеном...
Студен.
86
Ana RADMILOVIĆ
pisac i novinar, Beograd
PROFESORKA S ONOG SVETA
Odlomak iz knjige KOSOVO: potresna hronika zaborava i druge jako tužne priče
Ta je ţena išla Kosovom, nosila je fotoaparat i svešĉicu i radila je ĉudan popis. Grobljanski. Da se ne zaborave srpska imena na razrušenim grobljima. Da se ne zaboravi koliko ih je bilo.
Da ne proĊe nijedna crkva, srušena, a da se sutra ne zna koja je to crkva bilo a ko njen neimar.
„Bog je neimar“ – objašnjava Jarmili.
„Bog je neimar“ – ponavlja ova, naivno pokušavajući da uĎe u njen svet.
„I rušitelj, Bog je rušitelj sopstvenog neimarstva“ – ne pušta je profesorka na ta vrata.
„Nit' imaš ključ, mlada damo, nit znaš lozinku“ – objašnjava joj, ili se to Jarmili pričinilo
da je ova rekla. Sumoran neki dan je poĉinjao svoje tuţne sate, Jarmila je bila u hotelu („danas
nigde neću da idem, dosta mi je pijandura iz kulture― mislila je, a to se sve dešavalo tokom onih
dana kada je Šiptar tek bio proglasio nezavinosnost, Srbi demonstrirali po severnoj Mitrovici, a
novinarka Hadţiraspopović se vozikala okolo i provodila se s kulturnim radnicima, koji se nisu
treznili)
„Čudan Bog“ – pogleda zamišljeno i pomalo odsutno svoju novu sagovornicu – profesorku
s onog sveta – kako će je kasnije nazvati.
„Ne, nego nismo naučili da govorimo njegov jezik“ - ne da profesorka na Boga.
„A kojim jezikom govori Bog? I gde su, u tom sluĉaju, nestali prevodici?― – nastavi Jarmila, pomalo drska u svojoj odsutnosti. Posle se kajala što je bila toliko nezainteresovana za ovu
ţenu i njenu priĉu. Odbijali je grobovi. Mislila kako su vaţni ţivi, i kako je i sa ţivima već previše
problema – e da bismo se još i mrtvacima bavili. I kamenim spomenicima. Posle se predomislila.
Ali tada je bila mlaĊa i samouverenija, i još više iritantna nego kasnije. Jedino u periodu posle
krštenja se ponašala gore nego ovde. Tada je bila sasvim podivljala.
„Nikada nisu ni bili tu“– preseče profesorka besmislen razgovor i prene Jarmilu, koja se
bila nešto zamislila sasvim van teme – „Nikada nije bilo tih prevodilaca! Bilo je samo trgovaca po
hramovima, i zato je Hrist rekao da sve hramove treba srušiti.―
„Onda je u redu što su ovi srušili naše hramove? I što su palili freske i napise i sve...“ –
opet ova.
„Nije u redu, zaboga ženo, ali ne razumeš ti to...“
„Pa dobro, ne razumem“– uključila se Hadžiraspopović napokon u razgovor.
„A je li bilo trgovaca i po ovim našim hramovima?“ – uključila se, a Ďavo joj nije dao mira,
nego da parafrazira Novi zavet i da, izvini, ĉitaoĉe, molim te, podjebava ţenu!
„Bilo je. Što me to pitaš?“ – naljutila se profesorka i sama sebi odgovorila na ljutito pitanje, –„Pitaš me, pitaš da bi našla opravdanje za varvarsko skrnavljenje. A šta su kriva ta zdanja za
našu pogan? I kakvo ti je to prezime, devojko? Kakav ti je to „hadţiluk― u raspopa?
Haţiraspopović. Budi bog s nama.―
„Nisu kriva naša sveta zdanja“ – naljutila se i Hadžiraspopović – „A nisam kriva ni ja što
se zovem tako kako se zovem.―
„I šta su krivi ti stari naši neimari za sve ove trgovce oko današnjih naših hramova?“ – nastavi profesorka kao da je pala u nekakav ĉudan zanos i više ne ĉuje novinarku, koju je bila uvredi-
87
la. Ko se bavi mrtvima, taj za ţivog ne haje.
„Nisu krivi“– pogleda je Hadžiraspopović s dosadom na licu. I poruči još jednu kafu, da se
rasani. Grozan dan pomerao je kazaljke na satu, koji je visio na zidu, nekako nakrivljen. Kao i sve,
usotalom. Sve nakrivljeno i iskrivljeno. Posebno stvarnost. I hotelska i severnokosovska.
„Pa kako onda možeš da pitaš da li je Bog rušitelj porušio ta zdanja Boga graditelja?“ –
razdrala se profesorka i Jarmila je odluĉila da je, kad bude pravila intervju s njom, napravi na
kompletnog idiota.
Ova je priĉala satima. Ali ni opisi izbegliĉkih dana, ni podatak da je ţena iz Sarajeva izbegla u pokojnu Krajinu, pa da je iz Krajine, kada je bila „oluja― beţala za Beograd i odande
prosleĊena na srpsko Kosovo; ni podatak da je onda iz Prištine beţala od nemila do nedraga, izgubila se i ostala da luta srpskokosovskim grobljima – ništa Jarmilu nije odljutilo, nit' je raţalostilo,
već je Jara tvrda srca bila, da od srca ni suzu ne pustila.
„Grad Beograd sa smehom je tada bio dočekao izbeglice na traktorima, pa ih ćutke strpao u
stoĉne vagone i tako ih, ko stoku, sa stokom, prosledio na srpsko Kosovo― – prekorno je priĉala
profesorka, sve više gubeći dostojanstvo – u oĉima ove, ni za šta zainteresovane, samozvane novinarke.
„Kako u stočnim vagonima?“ – pita Jarmila, nepoverljiva. Ne bi Beograd tako, zna ona
ljude koji su tada bili na vlasti. To su divni ljudi, koje sada nova vlast razvlaĉi po blatu, na pravdi
boga.
„Vi ste se uvek pravili ludi“– prezrivo će profesorka – „Vi nikad niste bili obavešteni i
uvek se tako zaprepastite kad ĉujete istinu. Da ĉovek s vama ne poţeli ni da se sretne a nekmoli
reĉ da razmeni!―
„Pa dobro, nisam znala“ – lenjo će Jarmila, cura iz Prestonice – uvek površna i uopšte,
zainteresovanija za svoje lokne nego za bilo šta na ovom svetu. I, reda radi zakljuĉi – „To je zaista, zaista, strašno―
„Jeste“ – nastavila je, rešena da ispriča svoju priču – pa makar i nekom nezainteresovanom
i ko je tu samo po, njoj liĉno, sumnjivom zadatku. Jer priĉa mora da bude ispriĉana, i kakav god
bio taj što će je zabeleţiti – priĉa će doći do nekog ko će je moţda, jednog dana, i shvatiti. U punom sjaju njenog uţasa. Jer uţas naĊe svoj put do obelodanjenja, ĉak i kada su mu prepreka ovakvi, kao Jarmila, glupi zidovi. Uţas ih preskoĉi.
I evo ga preda mnom, ĉeka da ga ispišem. Mada i ja nevoljno to ĉinim, a ako sam neĉemu
bio viĉan u svojoj stogodišnjoj karijeri zapisniĉarskoj – bilo je beleţenje jednog uţasa. Istina, lakše
je nekada bilo. Naruĉioci su bili jednostavni, bio sam njihov ĉovek i verno zapisivao sve što su
dobro ĉinili, pa ih tu i tamo kritikovao – ali sve je to bilo lepršavo. Kao haljine devojaka koje smo
slali na radne akcije, i razbarušene kose momaka u plavo belim majicama koji su se, ponosni, prijavljivali u mornaricu. I još ta pesma, vazdušasta a puna bodrosti.
Danas, ĉitaoĉe moj verni i koji me pratiš, pred nama je uţas. A ja, priznajem, znam koliko i
ti – ko je taj poruĉilac i zašto moramo da zapišemo ovo koje ne ţelimo ni da ĉujemo.
Profesorka ruskog jezika, profesorka s onog sveta, obrela se u Sarajevu, kada smo ga
oslobaĊali. Pobegla je u Hrvatsku, u našu srpsku Krajinu – tamo gde su jednom davno otišli oni
junaci što su od volje Marije Terezije ĉuvali krst od nekrsta. Veĉito na kapiji, ĉitaoĉe. I uvek promaja. Onda su Hrvati rešili da zatru do semena te naše iz Krajine, i u toj akciji – kada se sprovodila ideja ovog istog fašizma koji je sada stvorio drţavu Kosovo – proteraju oni ove naše Srbe, da im
bude šiptarska a od Srba da im se ne zaĉuje glasa. Profesorka, s narodom što se, beţeći o oluje
bio (u lošim kolima i na traktorima) nekako dovukao do majke Srbije, stigne u Prestonicu. Al’ ne
snaĊe se, nego se zadesi u vagonu. Vagon u vozu. Voz ide na Kosovo.
88
I onda ona predaje ruski jezik i knjiţevnost – u Prištini. A onda doĊe bombardovanje. Pa se
bombardovanje završi. Moj predsednik sklopi mir (zlobnici kaţu – kapitulira, al’ ja se sećam da
nikakvog izbora nije imao i da mu je tada i Rus bio okrenuo leĊa) i onda se srpska vojska i policija
povuku iz Prištine.
Mnogo puta, kasnije, slaće nam Jarmila izveštaje o sećanjima ljudi na te dane kada je odlazila vojska. Tu hroniku straha i uţasa nisam ţeleo da ĉitam, nit je Jarmila ţelela da je ispisuje. Mada sam u nekim trenucima imao utisak da je upravo na tome insistirala – namerno. Iz pakosti. I
zato što je zapala u antisrpski trans, kao i svaki neiskusnik koji se naĊe na strašnom mestu – al’ na
njemu nije kadar ostati, već je samo kadar ponekad stići, a uvek uteći.
Profesorka ostade u Prištini, dok su šiptarski razbojnici divljali gradom i svetili se svemu
srpskom, za zulum koji je, navodno, nad njima ĉinila srpska vojska.
„Narod je poput muva bez glave bežao po Kosovu, iz sela u selo, na sve strane“– govorila
je profesorka, i jasno je bilo da neće stati. Ko što rekoh, uţas mora da ispriĉa svoje slike, i onda
kada niko ne ţeli da ga ĉuje.
„Jedna humanitarna organizacija, pri crkvi, delila je hranu nama koji smo preostali. Bilo
nas je tek nekoliko desetina. Nisam htela da uzimam ništa od njih. U portu manastira stizali su kamioni pomoći iz Grĉke. Bilo je tu i maslina i narandţi, bilo svega i svaĉega – ali kapija manastira
zakljuĉana, a nama ta ţenturaĉa – predsednica organizacije – baca kroz rešetke ono što ni pas ne bi
uzeo.―
Organizacija se zove „Majka devet Jugovića―, ĉitam Jarmilin izveštaj i krstom se krstim.
Zna li taj kum što je dao ime ovoj ĉudnoj organizaciji o ĉemu se u toj nesrećnoj pesmi radi? Pa
zar svi da su mrtvi a samo ta ţenetina (u izveštaju piše: popadija) da ostane ţiva. I još da sebe naziva majkom, tih mrtvih. Ili, ako ne mrtvih, ono makar gladnih i isprepadanih i proteranih iz gradova na Kosovu, i raseljenih... To ni Šiptar ne bi smislio, pomišljam, a onda pomislim da sve to
moţda i nije tako bilo, nego da su te izbeglice (nek mi Bog oprosti) ĉesto polulude. I svašta da
priĉaju.
Dan okreće sumorne kazaljke na satu – a vreme je stalo. Jarmila pije kafu, ko zna koju po
redu. Sluša priĉu s kojom ne zna šta da radi. Pola veruje, pola ne veruje, nešto malo razume, al'
više ne razume... I tako dalje.
Kad profesorka završi priĉu o opštoj beţaniji po Kosovu '99. (nije ovde bilo naĉina da novinarka interveniše, da nešto poţuruje i zbrzava, nit je bilo naĉina da ne odsluša ono što je profesorka bila rešila da joj ispirĉa – i taĉka), o izbeglicama i ljudima koje su premeštali iz jednog u
drugi kolektivni centar, o politiĉarima i popovima koji su za to vreme brojali novĉanice... Kad sve
to završi, pa ponešto i ponovi, zapoĉe ona o temi zbog koje je Jarmili i reĉeno da uradi s njom intervju.
Grobljanski popis. Imena koja nestaju s grobljanskog kamena. Jezik koji nestaje u zaboravu. Toponimi koje ruka pobednika neumoljivo i brzo briše sa putokaza.
„Kad završim svoj popis“– objašnjava profesorka toj novinarki koju gleda ko tuĎinca, al’
misija je takva da se i s tuĊinom mora sedeti za istim stolom da bi priĉa došla do ljudi – „Kad to
završim, jedva ĉekam da se pridruţim popisanima.―
„Ta žena tako ide Kosovom i traži imena koja polako nestaju“ – beleži Jarmila kasnije –
„Toponime koji su zbrisani. Nepostojeće table vode je do tih odredišta, a tamo nailazi na groblja,
tu upisuje imena mrtvih, zajedno sa njihovim rodoslovima, sa nazivima njihovih zanimanja, ide na
crkvišta – niĉim obeleţena, pa i tamo nešto zapisuje. Traţi nešto po onom kamenju, nalazi nešto
tamo gde niko ne zalazi. Penje se na brda, u patikama. Slika predele, panorame. Slika srušene
crkve do temlja, zatim bivša srpska sela gde nema Srba. Sve zapisuje.―
89
Ni ja, ĉitaoĉe, ne znam kome ona raportira te svoje izveštaje. Verovatno, zaista, samo
drugu Bogu. Slaţe to sakupljeno u nekakvu graĊu, bez literarnih pretenzija, nego samo sa namerom popisivaĉa. Prebrojava. KnjigovoĊa. Sve zabeleţeno u tim njenim popisima i izveštajima –
jednog dana neće biti ni tragom prisutno na zemlji. Biće, kao i glavni predmet njenog interesovanja – mrtvaci – pod zemljom. Sitna ţena, finog lica, sama na onom Kosovu. I, pomislio
sam, umesto da bude samo profesor ruskog, ona juri senke koje izmiĉu. I koliko god ona ţurila,
ruka onog što sklanja tu prošlost koja je nepoţeljna i nikome ne treba, ta ruka je brţa. I jaĉa je. A
ona ţena i dalje juri... Mislio sam, i mislio na Jarmilu koja se bila neprijatno uzvrpoljila slušajući
malo jezivu priĉu ove ţene, i poţeleo da joj kaţem: „ Jaro, ne slušaj je! Ta ţena je s onoga sveta!―
A onda sam se rasplakao, ĉitaoĉe. Uplašio sam se da će Jarmila doći besna u prestonicu i
da će jednog dana napisati kako sam ja bio taj što je strpao izbeglice iz naše pokojne Krajine u
stoĉne vagone. I kako sam rekao: „Zakljuĉaj to! Šalji na Kosovo!―. Ali, (ĉak i da je tako, mada se
ne sećam najbolje), ko je tada, ĉitaoĉe, mogao da zna da će ti iz Krajine toliko da polude na onom
prokletom Kosovu, i da se uopšte neće snaći? Mi smo, veruj mi ĉitaoĉe, mislili da je to dobro. Da
naši Srbi iz Krajine budu pojaĉanje našim Srbima na našem srpskom Kosovu. Sanjali nismo da će
se taj narod pokazati tako... beskorisno! Ali, nisam to hteo da kaţem. Nego sam mislio –
nesnalaţljivo. U stvari, ja sam to taman bio zaboravio dok ova nije poĉela da šalje te svoje glupave
izveštaje. Umesto o junacima, a ona o ţrtvama.
Naša Jara je na kraju završila taj intervju tako što je dala nepoverljivoj profesorki da sama
sebi piše i pitanja i odgovore. „Mrtav ţivim ne veruje, a i taj što misli da je ţiv – baš je smešan!―
–pokušala je da se našali, ali joj se osmeh bio zaledio na usnama, dok je sedela sama u hotelskoj
sobi, u tom kišnom danu koji je trajao duţe nego što dani obiĉno traju, i prisećala se kako su joj
jednom rekli da su hotelske sobe idealna mesta za samoubistvo. Pokušavala je da otera misao
gledajući neku seriju na televiziji, ali misao je bila jaĉa. A lik prfesorke s onoga sveta pojavljivao
se na vratima, na ekranu, na prozoru, ĉekao je u kupatilu i visio obešen u ormanu, kad god bi ga
otvorila. Onda je izašla iz sobe (ĉekao je na hodniku) i sela u restoran (sedeo je za susednim stolom) i uopšte, taj ukleti dan Jarmila je jedva preţivela, gonjena od strane prikaze te sitne ţene,
kao našom neĉistom savešću. Savešću koja, pošteno, s Jarmilom nema nikakve veze. Nit’ je bila
s nama kad se odluĉivalo, nit’ ima savest – a ja sam se osetio krivim kada sam to shvatio. Inaĉe,
osećaj krivice smatram slabošću ništarija. Ali, star sam ĉovek, verovatno me svakakva glupost
pogaĊa.
„Gde nalaziš te ludake?“ – pitao je urednik Jarmilu, pošto je saznao da je profesorka odbila
da je bilo ko fotografiše – nego samo sama sebe. Nepoverljiva.
„Pa rekli su mi da treba da napravim intervju s njom“– vadila se Jara.
„Ko ti je rekao?“ – ovaj je bio nervozan.
„Ne znam.“
„A i ti si poludela na tom Kosovu“ – zakljuĉio je, i završio razgovor.
Ana Radmilović je čitaocima Ogledala ustupila odlomak iz svoje nove knjige koja će se
uskoro pojaviti u prodaji. Velika hvala uvaţenoj Ani Radmilović.
90
Драган РАДОВИЋ
писац и књижевни критичар, Лесковац
ВАЈАР
На југозападној падини планине, у шљивику, доле испод врзине, стајала је давно
саграђена чатмара у којој је живео и радио вајар Михајло Васиљевић. Он је завршио студије
уметности у Паризу и из Француске побегао у стари родитељски дом, далеко од људи,
гужве и славе. Наставио је да ваја и за неколико година приредио десетак изложби у
познатим галеријама у Европе. Удаљио се од света да би га више поштовао. Ценио је време
и камен, надметао се са оним што му се чинило савршеним и никад није био задовољан.
После катастрофалне поплава окончане без људских жртава, почела је градња дома
културе у Лебану, малом и питомом граду у коме је вајар учио гимназију. Некада је, у тој
вароши, „напредна― студенткиња Споменка Теокаревић организовала, како је у једном
документу написано, читање ―благоугодних сочиненија дамских сердаца‖. У главама
провинцијских културних посленика родила се идеја да Споменки подигну споменик. Осим
поменутог записа и неколико података из црквених књига о овој девојци нису имали
никаквих других података. За фотографије или портрете било је излишно и питати. Неко се
сетио Михајла, па је читава делегација дошла на преговоре у његов родни дом не би ли га
наговорили да изваја лик песникиње. Наручиоцима се чинило да ће му посао бити лак.
Требало би само да направи женски лик у коме би нерод препознао песникињу.
Тада се и вајар сетио своје велике љубави, песникиње такође, па је олако прихватио
понуду. Направиће њен лик и ето решења.
Довезао је огромну мермерну громаду, поставио је насред дворишта, свакога дана је
по неколико пута обилазио, али са радом није почињао. И тако месецима. Није узимао
длето; нешто је чекао. Као да је заборавио да ваја.
Међутим, на петнаести дан пре отварања дома, вајара је, продорним, пуним гласом,
пробудио славуј. То је био добар знак. Те ведре суботе, пред саму зору, детлић је стидљиво
закуцао по грубој храстовој кори и најавио куцање што ће се истог дана слушати. И
пашњаци су оживели од звона и чактара, браници од тестера, јутра од петлова, дрвљаници
од секира, огњишта од кашља. После још једне непроспаване ноћи, Михајло је устао и
пошао да још једном помилује огроман мермер. Пре тога се зауставио крај ог њишта.
―Прво да загрејем камен са срца‖, помислио је, ломећи суварке. ―Ову ватру са огњишта
палим, а другом изгарам. Не могу ватре да одвојим, нити могу да будем изван њих. Ова
изнутра се ни из чега пали и то што запламти, претвори се у мисао. Мисао прелази у лаж.
Мишљење је изгарање, мисао је жар-птица. Нема леда на души док се не предаш мислима.‖
Ватра је већ пуцкетала. Михајло је изашао да се умије. Загледан у немрни поток, започео је
свакодневну молитву:
―Вода тече и са собом односи реку. А ми? Кроз шта год да прођемо, закачимо за себе
неку наду и течемо у мирно море. Вода ваља камење и заобилази стене. Уз једну стено вода
је мирна. Стена се не опире и вода је милује – бива нежна, прозрачна, бистра…Уз неку жену
и ми тако минемо. И срећни смо ако смо то ми, ако је то наша вода, наш миран ток. Течемо
упркос некој таквој жени, мирно, тихо, меко. Постоји стена око које вода хучи, пени се,
галами. Као уз неку другачију жену. Постоји хиљаду стена у речном и хиљаду жена у
нашем сливу, и уз сваку смо другачији. Само уз једну онакви какви желимо бити. И то не
увек. Некада смо и ми плићи, некада дубљи; некада смо од извора бистри, некада у извору
мутни. Стена уз нас наизглед стоји и наш пут зависи од ње. А да ли уочавамо да наш пут
зависи и од сваког камичка, од сваког зрна песка, од сваког преломљеног зрак кроз воду?‖
Умивен, Михајло је поново пришао мермеру. Док се примицао, чинило му се да у глави има
91
готов кип. Само да га пренесе и извуче из камена, да камену поклони обрисе вољене
песникиње – онакве какву је упамтио. Сећајући се своје давнашње љубави, уверавао је себе
да жена која ствара мора баш тако да изгледа.
―Стварање је лепо када се одвија по висоравнима узвишеног. Лако је мирити
догађања из живота са уметничким нормама. Међутим, мука настаје када треба уобличити
дело. Та мука је стваралачка срећа. Тада, у поступку, треба показати уметност. Глава пуна
идеја је творачка лаж. Рад је права мера вредности; а дело, дело је тек бледа слика радости
посматран кроз дурбин мука‖.
Шифра са отварање стваралачког трезора у коме је сакривен песникињин лик
налазила се у прошлим данима, у љубави Михајла и Биљане (тако се његова девојка звала)
претворене у успомене. Не знајући зашто, та девојка је вајар увек подсећала на завичај. У
њемом имену је цветало биље, у њеном ходу је препознаовао шум јесењег лишћа, у коси је
осећао мирис сена. Њен глас га је враћао пастирским пропланцима, питомом цвркуту птица
и звиждукању ветрова.
―Глас јој је одјек меденице, сладак као јагода, сочан као шљиве и пијана посела‖,
шапутао је. Њега, који је виђено претварао у видљиво, сваки детаљ Биљаниног лика подсећа
на детињство. Претварао се у чисту љубав. Како од тога направити песникињу? И то баш
њу? Како учинити да буде свачија поетеса, да у гласу који неће испустити посматрачу каже
по један нежан стих о љубави, лепоти и срећи. Вајару је лако. Он ће све упамћено да искаже
кроз неколико видљивих детаља и своје драгоцене успомене ће продати будзашто.
Михајло би некако успео да се избори са сећањем на детињство, али Биљана није била само
успомена која је уметнику враћала најлепше дане. Она је била стваралац као и он. Често су
расправљали о поступку којим би исте мисли, исте идеје и иста осећања исказали. Они су
били слични онолико колико су умели да се препознају. Разумевали су се док је она била
вајар речи, а он песник форме. Живели су тако, понирали у дубине, тражили суштину…
Али нису могли дуго. Трајали су један тренутак, велики у најави, кратак у трајању, тужан на
крају. Уметнист их је привукла, уметност их је и раздвојила.
―Узалуд нас физика учи да се различито наелектрисане честице привлаче. Људи се,
иако су честице, више привлаче ако су наелектрисани истим мисаоним, емотивним и
интуитивним електрицитетом. Та сличност нас лажно привлачи и, истовремено, грубо
обмањује. Ретко нас нешто туђе привуче, а оно је чаровитије од нашег. Али и тада
препознајемо трагове сличног, нешто наше. Или завидимо туђем‖.
Сада, када га само корак дели од реализовања жељеног кипа, осећа да би најлакше
направио аутопортрет. Упознавао је туђе просторе духа, али се никада није потрудио да их
разуме. Пријатно се осећао у духовној туђини која би га прихватила, која му се предавала,
коју би и сам требало да прихвата, са којим би требало да се мири. Међутим, уз Биљану он
није хтео да се мења, да буде нов за једну песникињу која га воли на само њој својствен
начин. Сада у њему кључа прошлост, а од тога се не ствара уметничко дело. Од лика
Биљане остало му је нешто млитаво, под велом, нешто што треба копати тврђим длетом од
оног који је немењено за мермер.
―Зашто смо, зарад мало лепоте на длану, слепи пред далеком лепотом‖, питао се
Михајло. Он је у песникињи препознавао по себе. На њу није обраћао пажњу ни кад је био
са њом. Колико је времена прошло да то схвати? Сада, кад је суочен са каменом, празнина
коју осећа била је као пешчани уљез у мермеру.
―Зашто лакше заборављамо све оно што се догађа другима, све пред чим други
дрхте, а памтимо само наше тајне путеве које нам је открио тај неко. Испод жабокречине
коју непознати дрзник разгрне, појављује се цвет‖.
Да ли је Биљана баш ти учинила Михајлу? Да ли ће он, стварајући, до краја живота
обликовати себе?
―Зар је уметник као врећа што неопрезно сеје свој садржај по неплодним путевима
92
којим пролази? Лепше је бити њива на којој туђе семе ниче‖, закључио је вајар.
―Кад би се опало јесење лишће примало, не би се могло проћи од шума. Али, од свег
лишћа које се спрема за зиму, једино четине остају зелене. Остали листови се опточе
златом, постану нежни, прозирни и никакви. Зима долази без њих. Четине остају да се
сећају вечности. Међутим, погледајте шуме четинара. Пуне су сасушених иглица које су од
зелени, од трајања којим нас заваравају, постале мртве. Лажна је вечна младост. Најпре
ороне неизборано лице. Младост никада не олиста новом младошћу. Треба трајати до
пунолетства успомена, а успомене стасавају кроз борбу јутарњих и вечерњих петлова, кроз
борбу сабље и пера, усне и празних речи. Бело платно унутарњих тајни најпре се упрља
блатом са туђих њива, а најлакше се пере у цеђи направљеној од пепела оних који су
сагорели у нама‖.
Михајло је био пред великим изазовом. Своје успомене претвориће у уметничку
реалност, у уметничку истину. Он је лаж морао да доведе до вероватности и да је измири са
имагинарним. Уметнист не барата чињеницама. А то је најлепше у њој. Уметност барата
непознатим просторима у нама и око нас. Суочен са истином, Михајло је више него икада
стварао, иако му је цела планета ћутала, иако није додиривао мермер. Његово длето копа
лик песникиње изнутра. Од тврдог, масивног, тешког, али племенитог и скупог материјала
он мора да одваја обрис који ће истовремено приказати и Биљану и песникињу. Све
преостале комадиће бациће као непотребне и сувишне. Био је тужан. Не због лика који ће
створити, већ због онога што ће одбацити. Да ли је постао слабић, да ли жали за оним што
му не треба?
―Ветар разноси прашину и, што је снажнији, прашина је финија, а што је финија, то
је кобнија, то дубље нагриза органе духа. Као што је тешко да се од богатог кристала душе,
одвајајући комад по комад, сачува најбоље, тако је тешко створити мозаик, додајући део по
део новог.‖
Посао нашег вајара је рад у камену, одвајање од тврдог сећања. Том послу
претходило је грађење скулптуре од душе. Претходила је сакупљање живог блата, плодног
и неукротивог. Блато је требало додавати уз костур наговештаја. Он годинама ствара тај кип
у себи, од своје крви и од свог меса. И што годинама уграђује, јефтино ће продати
ефемерној уметности у којој се, као на лишћу, одвија процес фотосинтезе где се неорганске
материје земље и неба претварају у органску целину која ће, кад-тад, да увене, да се спржи.
Судбина уметности није у рукма уметника нити је у рукама оних који је негирају.
Уметношћу управљају они који не знају да она постоји.
―Моја драга је као бистра вода. Прозирна је, па се у њој огледају и кроз њу пролазе
боје околине. А ја ћу овековечити само оно што је пролазно. Умирање је претварање у
вечност, балсамовање у свести оних које не заборављамо. Смрт је оно због чега се вечност
претвара у уметност, историју или науку. А вечност је, готово увек, лаж.‖
Чим је помислио на вечност, Михајло се сетио Биљане и дугих расправа уз пиће.
―Ко верује историји‖, говорила је она, ―тај не осаћа тајне, не познаје слутње које ће га
уништити и пребацити у прошлост. Историја је наука која се узалуд ослања на време. То је
наука коју хронологија уништава. Бележе се датуми, а они су само кућишта по којима се
памти оно што је битно. Историја је само путоказ будућем и зато будућност нема датума.
Историја је објективизовано сећање. Књижевност се пише на основу присуства човека,
историја на основу брисања појединца. Историја говори о личностима и догађајима који су
лишени плода. Оно што је плодно, сочно и слатко, остављено је уметности. Историја је
старија, испошњена сестра уметности и она, по законима повесним, прва умире и нестаје у
забораву потомака млађе браће.‖
Биљана је причу прекидала гутљајима коњака. Алкохол је у светлим очима будио
сету и, на сочним уснама, скривене осмехе. Ти тренуци су остали у Михајлу као албуми
њених најлепших слика; слика нежног лица, благих покрета; слика на којима се види како је
93
седела, како је облизивала усне или како је држала руке. Она је гестовима пратила сваку
изговорену реч. Упркос томе што му је струка да прати покрете и форме, Михајло се
највише сећао њених речи. Сада му оне нису важне, а, ето, њих је најбоље упамтио. Он
покушава да садржај упамћених речи искаже гестом који би био најближи суштини песме.
За то није био способан.
Да ли се сећа ње или себе са њом?
Михајло је данима изгубљен седео у савом забаченом атељеу, мерио погледом
мермер, миловао длето и покушаваа да отргне лик из свести. Памћење му постаје мора.
Труди се да из сећања издвоји драге, али скулптури неважне детаље. Како да их се одрекне?
Због успомена је пристао да ваја песникињу. За скулптуру нису биле важне црте лица,
обриси тела, белине руку и лица. Његов задатак је да изваја песникињу на врхунцу
стваралачког заноса. Али како?
Материјал са којим се суочио у атељео од душе и у атељео од куће, тражио је
свођење огромне емотивне и мермерне масе на неколико појавних чињеница. То му не би
било тешко. Међутим, како песничку природу исказати кроз гест, кроз мртав и хладан
мермерни поглед. Како да у прсту, у грчу на челу искаже и страст, и тугу и радост; како да
покаже како она испољава бол и гнушење; како се она односи према лепом и ружном; да
покаже шта је за њу љубав, мржња, уметност; колико је њено песничко искуство; колико
знање може да промени њене надзоре…Све то, и много више, морало се свести на неколико
видљивих ефеката. То би се могло исказати кроз серију фигура. А Михајло мора све да
своди, да одабира појединости, да тражи прави потез и да у лику буду спојени и жена и
уметник, сећање и мисао, прошлост и будућност, надахнуће и творац. Михајло је пожелео
да се латио и пера како би муку стварања исказао речима – универзалним језиком јадања. За
тренутак се уплашио да га проблем са којим се суочио не савлада. Он није направио ни
једну скицу, нити је покушао да повуче иједану линију на папиру. Тиме би бар показао да
се сећа Биљаниног лика. Стварао је у мислима и бојао се да се процес ту не заврши.
Премештајући своју песникињу у ликовну уметност, Михајло је пожелео да створи
дело где ће заједно стајати музика и реч, есеј и боја, игра и облик, глума и приповест - речју,
где ће све уметности, удружене, показати човека средствима која га могу најбоље
представити, која се најлакше налазе, која су најприроднија и најлогичнија. Али, како су
средства сведена, како су нам руке свезане, како смо сами собом спутани, морамо, уз муку,
(која је синоним стварања) трошити себе за резултат који је најчешће раван нули.
Михајло се вратио конкретном задатку. Тих дана било је у њега много кошмара, узалудних
покушаја, хистерије, псовки, трагова у муци проведених дана и ноћи. Пожелео је да се
опије, да све заборави. Опет се сетио некадашњих пијанки.
―Затворена у свом собичку, сигурна да бринем о њој, данима је седела опијена
алкохолом, љубављу и лириком. Говорила је да је то стање њеног стварања, али је никад
нисам видео да пише. Увек је била у прилици да гледа како ја радим, како у камену
обликујем нешто што сам већ завршио. Надао сам се да ће ми некад поверити своје
реализаторске муке. То није учинила. Њено дело сам упознао много година касније из
књига које ми је посветила‖
Такву је треба извајати. Ако то успе, моћи ће да обликује њену одсусност, њене
даљини упућене очи. Вероватно би тада био најближи песнику у њој, мада би тиме, веровао
је, сакрио природу жене која ствара животом. Да је тако урадио, поштедео би себе многих
мука и задовољио би поручиоца, али би покварио своје сећање. Од његове Биљане остао би
само детаљ који он, упркос разумервању за грч стварања, није волео. Када би исклесао њен
портрет, не би учинио ништа. На њој, лепој и вољеној, не би препознали песникињу каква
му сада треба.
―Она ствара ненаметљиво, не оптерећујући ни себе ни друге. Просто, песма коју
пише била је њен ваздух, њено пиће и храна које је узимала без уживања‖.
94
Михајло је морао да ради, да заврши кип; али није почињао. Шта да обликује? Посао није
био једноставан како му са у почетку чинило. Његова песникиња свим оним што је био
живот у њој, опирала се универзалном лику, а он није желео другу песникињу у том лику.
―Лепоту стварања упознају само они који воле. Бела река протиче тамним коритом и постаје
видљива тек када се излије, кад уплаши. Мржња и страх су иста страна једне медаље на
чијим ободима је реч. Стварање није обликовање илузије; то је обликовање живота, то је
игра са животом, али игра која сваког тренутка може да испусти живот у белу воду неке
љуте реке. Безопасност је највећа опасност, путоказ и јасан циљ највећа илузија. Животу је
потребно лутање, експедицаја по непознатом; потребна су бесциљна пространства, камени
мачеви неба, сунце у процепу, залеђене стопе, бол, болест, Бог…‖
Мучио се Михајло, одбацивао сећање у име закона заната, у име трагова љубави, у
име сажимања и мука. Да ли да се окрене лепоти из сећања или лепоте слућеног дела.
―Дилеме које трају дуго претварају се у недоумице и неодлучност, а завршавају се сумњом.
То доводи до одлагања и празних размишљања. Мисао тада губи дубину и своди се на
наивне маштарије којима се човек залагује‖
Михајло се уплашио своје немоћи. Зар ће се сав труд завршити ван мермера? Како да
натера руку да од свега што је данима гледао створи скулптуру?
―Успомене су фосили и о њима се само нагађа. И маштање је нагађање, иако је из
простора будућег. Сећање на будуће је основа илузијама. Лаж је творац живота, уметност је
рођена сестра лажи. А живот тече, као да зна да заустављено време ствара мочвару,
означава несавладану препреку, терет од онога што по времену плови. А човек је као и
време које стане па се покаје. Оно се покаје, па се поноси кајањем. Оно оставља муљ и
прима нову воду. Сваки муљ га осиромаши, свака вода га не обогати. Човеку није тешка
вода настала из сусрета. Много су теже оне воде које се носе од извора. А најтеже су оне
које не дотичу―.
―Суочен са сећањем, понекад помислим да трајања нема. Ми смо у вакууму, испод
стакленог звона, ми се свађамо са непостојећим. Али не постоји само оно што траје, чега
има. Постоји и оно чеган нема. Рецимо, пепео није само доказ ватре, њен траг. Ватре нема у
траговима, већ у ономе што пече. Ватра није траг горења, већ пламтење трага. Траг не
остаје иза онога који иде опрезно, већ за оним који свесно, свом снагом газе. Ватра греје
само оне испред. Иза остају стопала и трагови, али не на путу, већ у пролазнику.
Све што траје, нестане одједном и не може се поновити. Ако се духом обликује нека
слика, временом се изгуби разлика између виђеног и измаштаног. А ја више верујем оном
измаштаном. Зато уметност ствара саму себе. Трајати, значи стварати, стварати, значи
обликовати. Обична реч је творевина, ако је снага која јој претходи довољна. Детаљ
природе је ремек-дело ако се види оком оног који је неприметном снагом обликовао управо
такву творевину.‖
Михајло још није додирнуо мермер. Мучи се данима; већ је имао готов кип, али, увек
када је требало да клеше, његова песникиња би му украла оно што је требало да узме од
мермера. Схватио је да му она квари игру, кљоца лик у духу. То је била она правa –
непромењена, немирна, намћораста, онај снажан слабић, злочинац племенитог, опаки видар,
лепо и болно сећање, песник ћутања и гласног стиха. Она је по други пут била мора
скулптури. Први пут животом, сада сећањем.
Наруџбину, једна од исплативијих, није била лака како му се чинило. Али, све има
своје рокове, све траје до неког момента. Понекад је то добро. Тако се скраћују муке. Да
није тога, Михајло би још много година проводио крај мермера, мучећи се са песникињом.
Овако, он је завршио.
На дан отварања дома културе коме су у знак сећања дали име Споменке
Теокаревић, испод нежне, црвене свиле, оцртавали су се обриси скулптуре. Значајна
песничка имена говорила су стихове. Међу њима је била и Биљана. Да ли је њу довео
95
случај, добар хонорар, или нека необјашњива сила, тешко је рећи. Вајар и његова
песникиња су стајали испред неоткривеног споменика.
О Делу под свилом већ се шапутало. Једни су говорили о великом остварењу, други
о баченом новцу.
Када је председник општине открио споменик, указало се најнеобичније дело у
мермеру које је Биљана видела, а видео је много скулптура по галеријма и трговима широм
света.
Издужен, благо повијен женски лик по велом био је немарно окрњем онде где би, по
сразмери људског тела, требало да буду очи и руке.
Биљана се препознала на скулптури.
– Да сам ти позирала, не би ме боље извајао.
– Стварно тако мислиш?
– Тек сад ми није жао што смо се растали. А годинам сам патила.
Само годину дана након откривања, кип је срушен, а име дома културе промењено.
Неко је открио да је Споменка била кћер неког индустријалца са почетка века кога су
комунисти стрељали. Некоме је то засметало, па је Михајлов труд нестао без трага.
Страхиња ЂОРЂЕВИЋ
ученик II -3 Гимназије у Лебану
ПУТНИЦА
07. 07. 2005. године. Огромни простор платоа на железничкој станици. Пруга којом
долазе возови рачва се испред платоа у облику слова Y. Станична зграда је импозантно
велика, са огромним белим стубовима и масивним двокрилним вратима, али без прозора.
Лева рачва колосека пење се ка небу и губи се у љубичастој и златној измаглици. На левом
колосеку је већ постављен светлуцави воз са неколико светлоплавих вагона. Ослоњен на
један стуб стоји анђео. На десној страни колосек се стрмоглављује у смрдљиву и мрачну
провалију. Чађава композиција чека своје путнике и на десном колосеку. Поред стуба са
десне стране чучи ђаво. Крај улазних врата, на клупи од кованог гвожђа, седи усамљена
жена у елегантној хаљини од црне чипке са црвеном торбицом преко руке. Централним
колосеком до платоа бешумно пристиже огромна композиција. Из ње без гласа силази
педесетак путника и упућују се ка вратима која се отворише да их пропусте. Жена устаје
са клупе, тешким кораком се придружује гомили и улази у зграду међу последњима,
оборене главе. Одудара од осталих својом одећом и фризуром. Врата се затварају за њима, а
анђео и ђаво остају сами. Ђаво устане, протегне се и са досадом у гласу упита анђела:
– Ко је данас стигао?
Анђео баци поглед преко крила на таблу која изгледа као ред вожње и одговори:
– Ови су из Лондонског метроа… Бомбашки напади терориста од јутрос….
Ђаво се исцери.
– А наша изгубљена овца покушава и овде да се убаци ко слепи путник. Дај шта
даш… Само да се путује … Како је само упорна! Умишљена вашка, мисли да и овде може
она да одлучује. Кад је оно беше стигла наша драга Ана? Има бар сто тридесет година…
Тако нешто… Какво створење! Обожавао сам њен земаљски живот! Како је само била
горда, уображена дама из високог друштва. Како је умела да држи своју шупљу
беспрекорно фризирану главицу високо. Ју, ју, ју! Па да климне главицом у пролазу, па да
трепће, трепће, трепће и да се успија. Позерка! Оде у позориште или у оперу да прикаже
нову хаљину и да натуца француске фразе са другим кокошкама сличним њој. Па кад још и
96
увиди да привлачи пажњу мушког света, зрела жена, супруга и мајка, креће да се утркује за
њихову пажњу са девојчурцима. Ван конкуренције је, наравно јер је мајстор у флертовању.
Сећаш се кад је она њена спечена снаја, уважена госпођа Облонски, хтела да напусти оног
њеног задриглог брата. Како је само одлетела на лице места ко радознала сврака. Као, њена
снаја се смртно увредила јер има мужа прељубника. Пази молим те, као да не би и она мало
шврљала само кад би је неко хтео. А наша пријатељица Ана је као дошла да је моли да
остане са мужем, а у ствари, само жели да држи моралне придике и тиме нахрани своју
сујету. И наравно да спеченој још једном стави до знања да је лепша од ње и да је
успешна…
Наравно да је успешна, кад је одабрала да се добро уда ,по свим малограђанским
правилима. Господин добростојећи супруг одабран је још у раној младости. Да ли је
уопште и било могуће да размажена девојка из угледне породице, одрасла у изобиљу
оберучке не прихвати још удобнији статус госпође Карењине. Среброљубива жентурача.
Како је могуће да се као девојка, после толико у доколици прочитаних љубавних романа
не инфицира романтиком. Па да се заљуби у лепог, младог и сиротог коњушара, па
побегне са њим да живи у љубави и сиромаштву. Каква љубав, трице и кучине! Сувише је
она лакома. Злато и новац су Ану увек и једино занимали. Онако лукава и прорачуната,
преде као мачка поред угледног мужа. Да би се наждрала кавијара, напила шампањца и
кинђурила .
И, шта је друго могло да се деси него да се тако угојена и напирлитана, а докона и
беспослена, јер није имала потребе да буде ни домацића – платио је богати муж и собарице
и куварице, ни мајка – платио је богати муж и дојиљу и дадиљу и гувернанте да облећу око
њеног сина, ода разврату. Сувише пажње је просипао по својој госпођи Алексиј
Александрович. И, шта је добио за узврат? Чак ни поштовање! Упознала госпођа грофа
официра, па јој више ништа не одговара код мужа. Сећас се кад је Карењин сачекао на
железнипчкој станици при повратку од Облонских. Шта је прво помислила кад га је видела?
Заборавио си! Па, како је њен муж оронуо, има кисео осмех и има ружне уши! Еј, УШИ!
Обожавао сам ту њену способност да свему да неки огољен и гадан лик. А већ га је
преварила у дну своје ситне душе. Одабрала је себи новог пастува. Заљубила се, пази молим
те! Али, опет бира грофа. Вронског, ни мање ни више. Накинђуреног у мундиру и са
еполетама. Вероватно је проценила да ће јој се пратилац у униформи боље слагати са
њеним новим хаљинама. Гроф Алексеј Вронски! Партија број један за све удаваче из
високог друштва. Како је само успела да придобије пријатељство и обожавање простодушне
Кити, а да јој у исто време одведе младожењу испред носа! Завидела је Кити на њеној
младости и чистоти, као што је завидела и свима за које јој се учинило да нечим могу да
буду испред ње. Савршенство од подмуклости! Није јој било довољно да своје најниже
страсти према љубавнику држи барем далеко од очију јавности, као и све друге узорне
госпође. Морала је и ту да буде прва и посебна. Морала је да доводи љубавника у удобност
свог породичног гнезда. Да у близини свог наводно обожаваног сина размењује ситне
нежности са својим љубавником. Мамица. Шта је највише волела на свом јединцу. Онај
дечији поглед којим је он, јадник, увек жељан њеног присуства и пажње говорио да је
обожава, да је једина и незаменљива у његовом животу. Да му је неопходна. Да њиме може
да манипулише јер је само њен. А, ипак се одрекла живота поред њега. Он није остао један
и једини за њу,као она за њега. И девојчица која је по крви била Вронска, а по имену
Карењина била је нешто као љубимац. Опет дадиље и гувернанте. Мамица нема времена.
Мамица је сувише опседнута тиме да остане једини смисао живота за татицу. Татици смо
обукли цивилно оделце, досадно је више да буде официр – то ће му дати превише слободе
да живи сопствени живот са сопственим обавезама. Може он да буде и сликар негде у
Италији. Што да не? Битно је да је за Ану везан кратким ланцем, као пас.
Да ли си можда заборавио и колико је гнева у Ани изазивала сама помисао да се
97
неке ситуације у животу неће одвијати онако како је она замислила? Како пада у очајање
као размажено дериште кад не добије толико жељени развод. Или кад Вронски одлучи да
посети своју мајку и браћу, које узгред буди речено не подноси, јер није успела да их
обрлати и придобије за своју ствар. Како уцењује и прети. Како јој смета кад је околина
оговара и осуђује што износи у јавност своју прљаву и неморалну везу. И како кукавички
бежи у смрт немарна према свом вечном спасењу, са жељом и намером да том својом
смрћу нанесе бол и казни оне који су је волели зато што се нису покоравали свим њеним
хировима...
Врата на згради железничке станице су се отворила. Једна већа група људи на излазу
скренула је ка плавим вагонима. Прва у воз ка рају улази млада жена која за руку држи
дечака од неких десетак година. За њом улазе и остали. Анђео их допрати до воза и махну
дечаку који је гледао кроз прозор.
Четворица мушкараца са страхом и неверицом улазе у црни воз. Ђаво залупи врата
вагона за њима, очигледно разочаран што у његовом возу има много мање путника.
Последња из зграде излази Ана. Чежњиво гледа у воз који се уздиже ка облацима, и
ништа мање жељно у црни који се уз ужасне крике путника стрмоглављује у бездан. Седа
на клупу очајна и сама.
– Мученица ... Рече анђео ђаволу – поново је остављена да чека. Шта је тако
страшно згрешила? Шта је то урадила, што није примерено слабом човеку, смртнику? И ја
сам био сведок њеног земаљског живота. Сећам се и ја тих истих догађаја о којима си
говорио, и тврдим ти да је само твоја паклена природа могла тако да је сагледа. Шта је
скривила? Којом врлином није била обдарена?
Да ли можда није била смерна у свим својим поступцима? Да ли је смела и да
помисли да има права да као млада девојка срцем бира мужа. Да има права да бира било
шта што се тицало њеног живота и судбине. Није се она, пријатељу, удала за Алексеја
Карењина. Њу су удали родитељи. Лепо, бирали, бирали и одабрали зета који одговара
њима, каквог се и очекивало да одабере угледна породица за своју кћерку. Хладног и
прорачунатог бирократу коме је мишљење света и његов положај у друштву важнији од
свега. Да ли је Ана крива што је Бог обдарио лепим лицем и достојанственим држањем? Зар
се није и сама више пута скромно запитала чиме то она заслужује љубав и дивљење
околине? Зар није била најсрећнија када је дарежљиво обасипала све око себе пажњом и
љубављу. Колико је само патила због бола који је њен лакомислени брат нанео својој
породици. Колико је веровала у његово искрено покајање после неверства. Колико је
саосећала са патњом своје снаје и како је тешила и враћала јој наду да није изгубила љубав
и поштовање свог мужа.
Да ли је скривила нешто тиме што јој је било омогућено да се образује? Да научи
стране језике, да упозна и разуме лепоту уметности, сликарства, музике, позоришта,
књижевности. Имала је бистар ум и да није рођена у деветнаестом веку, да је имала слободу
да се образује на прави начин, постала би сигурно врхунски научник или уметник. Мислим
да је њена зла коб и било то несрећно време у којем је живела.
Открила је да постоји нешто сто се зове права и безусловна љубав. У погрешно
време, можда са погрешним човеком. Али, дозволила је свом срцу да одабере. Дозволила је,
пре свега, себи да воли. Њена искрена душа ту њену забрањену љубав није умела да сакрије.
Зато што је била неискварена као дете. Зато што у њој није било ни мало дволичности.
Патила је и стидела се пред собом због осећања која су за њу била најчистија по суду њеног
срца, а у исто време најпрљавија по суду њеног разума.
Зар није доказ њене моралне чистоте то што је без обзира на све последице које ће
је задесити, искрено свом мужу и оцу свог вољеног сина признала да је заљубљена у другог
човека. Очекивала је од њега казну и осуду и препустила се његовој милости и његовој
одлуци. А онда је као нож у срце примила његов позив да се врати и да остане његова
98
супруга. Он је није одбацио, јер је није ни доживљавао као своју. Није повредила његова
осећања према њој, јер тих осећања није ни било. Схватила је да је он никада није ни волео.
Повређена је била само његова сујета. Одбила је да буде лицемерна. Као услов за њен
повратак Алексеј Карењин поставља то да она престане да виђа свог љубавника и да га
више не доводи у њихову кућу. Она је то схватила, не као борбу за њену љубав, већ као
поруку да своју ванбрачну везу поново сакрије од јавности и настави да живи двоструким
животом. Она то није могла да испуни, што је и њен муж унапред претпостављао.
Ана је била жртва сопствених страхова и сопствене несигурности. Није она, сирота,
била ни мало себична. Није желела да никоме ускрати слободу, већ је само страховала да ће
бити напуштена и одбачена од свих. Њено искрено човекољубље је било разлог што се она
тако панично бојала да ће остати сама. Није могла да живи, а да око себе нема људе на које
ће просипати љубав којом је била препуњена. У исто време, врло добро је схватала да због
прилика у друштву она не може да опстане као јединка. Она је жена, и самим тим је нико и
ништа ако остане сама. Нема права чак ни на своју децу. Њена су деца САМО Карењинова.
Без обзира што је девојчица по крви припада Вронском. Она ниједног секунда у својој души
не оспорава право свом мужу да остане вољени отац, али у његовим је рукама по закону
одлука да ли она има права да буде мајка. Нема права чак ни на своје презиме. Морала је да
буде нечија.
Да ли се сећаш њеног сусрета са сином, када се као лопов ушуњала да види
сопствено дете на његов рођендан? Шта му је рекла на растанку? То си заборавио? Да
треба да воли свог оца јер је он бољи родитељ од ње. Да је она кривац! Колико
уздржљивости је било у њој без обзира на сву њену тугу. Колико трпељивости у покушају
да примајући сву кривицу на себе омогући свом детету да живи срећно уз оца. Превише
искушења јој је донео њен јадни земаљски живот. И несрећни деветнаести век......
Анђео је заћутао. Одлучио је да ћути о крају њеног живота и о њеном доласку на овај
перон. За то није било оправдања. Да ђаво то не примети само је, као, незаинтересовано
додао:
– Ма, право да ти кажем, досадило ми је више да је гледам овде. И њу и тебе ...
Тражићу да ме преместе на аеродром... Двадесет први век је, колега ђаволе!
Марија ЦВЕТКОВИЋ
ученица II-3 Гимназије у Лебану
ЋУТИМ, А ПРОГОВОРИЛА БИХ ИСКРЕНО О СВОЈИМ
ПРОФЕСОРИМА
Ћутим. Посматрам стварност, желим да проговорим, али не могу, нешто ми не да.
И, баш ондa кад напокон скупим храброст да нешто кажем, застане кнедла у грлу,
изгубим глас и поново настаје ћутање. Жеља да проговорим и даље је ту, постаје све већа
и већ полако почиње да ме мучи, постајем нервозна, бесна и осећам да морам да искажем
своје мисли. Тражим начин како да почнем.
Одједном чујем музику. Тема је написана у молу, почиње тужно, тонови се једва
смењују, развлаче се, мрзовољни су. Почетак мелодије коју чујем представља нас, ђаке,
који се, као осуђени на смрт, вучемо до школе и проналазимо своје учионице. Мелодија
већ постаје мало разигранија, али брзо и досадна. У учионицу је ушао разредни
старешина, који, својим осмехом, покушава да нам пожели добродошлицу. Узвраћамо
неким лажним осмехом, али нам онда кроз мисли пролазе многе критике разредног,
99
часови латинског и француског, кроз мисли нам пролази читава година и сви
неспоразуми. Осмех са лица се полако губи, нестаје. Тонови првог гласа једва се чују,
одзвања други глас, бас, који ме некако плаши. Хоћу да се тема заврши, не желим да је
слушам. Полако јачину губи и бас, тема се завршава. Затим се чује мелодија написана у
дуру, доста веселија од теме, слушајући је постајем мирнија. Препознајем мелодију,
њени исписани тонови представљају час музичког. Професор увек долази насмејан,
понекад делује незаинтересовано за час, тако да и ми полако постајемо мирнији. Градиво
које треба знати за добру оцену професор је свео на минимум, зато нам часови музичког
јесу занимљиви. Одједном, не чује се ништа, дуга пауза. Затим, поново чујем музику, али
а, мелодија је пуна пауза. Напрежем се да бих што боље
разумела, али не успевам. Схватам, мелодија представља час математике. Табла је
исписана, погледи су збуњени, оно што пише на табли је у потпуности несхватљиво,
покушавамо да схватимо, али ништа од тога. Бројеви који су написани нас муче.
Професор сече ваздух рукама, ко Шекспирови глумци, не би ли нам нешто објаснио, али
не успева да промени мелодију коју чујем. Распоред тонова постаје хаотичан. Потпуно
иста мелодија описује и час хемије. Све бројеве и формуле, исписане на часовима
математике и хемије, брзо сам заборавила, оптерећују ме, не разумем их. Тако су полако
избрисане и све ноте, избрисана је мелодија ових часова. Часове српског описује
мелодија слична Баховим композицијама. Оне изгледају веома једноставно, међутим, Бах
је један од најзахтевнијих композитора. Звуче лепо, тонови су складни, међу њима влада
хармонија, није их досадно слушати. Часове физике описују Рахмањинова дела, која су
још захтевнија од Бахових и не изгледају нимало једноставно. Чула сам да је један
пијаниста изводећи, на свом концерту Рахмањиново дело – полудео. Та прича ме плаши,
заборављам на физику, њене законе, заборављам на захтевног професора, а самим тим
нестаје и Рахмањинова музика.
Више не чујем ништа, заправо, и не желим да чујем. Једино што желим је да
музику коју сам чула чују и моји професори. Неки од њих ће с правом бити поносни на
себе, а неки ће, баш као и извођач Рахмањиновог дела, полудети.
Александра ВЕЛИЧКОВИЋ
ученица II-3 Гимназије у Лебану
ШКОЛА 2030.
Не знам да ли је у питању нека грешка, шала, или сам можда залутала у будућност.
Одједном се налазим негде другде; све је мрачно. Појављује се блага светлост која обасјава
моју некадашњу школу. Много тога се променило. Лаганим кораком улазим у школу.
Пењем се уз већ напукле степенице и одлазим у некада моју учионицу. Отварам врата, али
ме нико не примећује. Професори су остарели, а ђака има само десетак. На календару пише
да је 2030. година. Ђаци су незаинтересовани, а професори уморни. Сећам се да је школа
некада била угледна установа… Професори се ―боре‖ са ученицима, иако ни једној ни
другој страни није стало ни до знања, а ни до оцена – борба је утолико апсурднија. Лагано
излазим из учионице, а већ сам у неком другом граду. Тај град је Београд. Постао је веома
велики град са преко четири и по милиона становника. Не знам због чега сам баш овде, али
ме нешто доводи до једне улице и једне куће. Бледи дечак са наочарима из дворишта одлази
у учионицу, на позив своје мајке. То је специјализована соба у кући са професором на
таблет-рачунару. Професоров лик срдачно поздравља незаинтересованог ђака. Ученик се
иронично осмехује и креће да одговара лекцију о друштвеном животу из давних
100
двехиљадитих. Наставник је задовољан, а дечак поспан.
Након часа, дечак одлучује да се „види― са својим другом. Укључује своју џепну
камеру величине палца. Појављује се друг и разговарају. Питам се да ли су се некада видели
уживо. Дечак са пријатељем коментарише лекцију о којој је разговарао са наставником.
Замишља тадашњи начин живота и школу коју су похађали његови родитељи. Сада настава
траје до четвртка.‖Зар се некада ишло у школу и суботом? Који су то примитивци!‖–
помисли дечак. Постаје му досадно и посећује Фејсбук на свом мини-компјутеру. Од
Фејсбука који ја познајем остало је само име и мали број мени непознатих људи, јер се број
друштвених мрежа знатно увећао. Људи се не виђају, а и разговарање телефоном је реткост.
У дечаковој „учионици― нигде ниједне праве књиге. Видим само празнину. Готово све је
виртуелно: сто, столице, књиге, па чак и професор. Многи предмети су измењени, а неки су
у потпуности избачени, као да никада нису ни постојали. Целокупна историја се проучава
од 17. века. Сада има само 800 хиљада врста живих бића. Зар није било много више, где су
нестала? Биологија се готово и не изучава. Заступљене су физика, хемија и астрономија, а
научници су све ближи открићу живота на другим планетама. Сви су већ заборавили на
Вука Караџића, нашег реформатора; српски језик је прожет многим неологизмима и
позајмљеницама, а cоол је већ постала архаизам. Углавном су заступљене ―модерне науке‖,
док физичко васпитање као предмет постоји само у десет државних школа. Енглески,
немачки и јапански већина деце зна, док се руски језик не учи. Деца су углавном
болешљива и слабовида. Већина деце носе ви-ен (виртуелне инфрацрвене) наочари.
Читам у једном виртуелном приручнику да су нормалне температуре зими до 10
степени, а лети до 50. Озонски омотач је са пар десетина хиљада рупа, тако да је зрачење
лети неподношљиво. Дечаку досађује четовање и зове свог љубимца, ретку врсту паса –
немачког овчара, кога много воли. Игра се са њим, а потом листа новине на интернету.
Интернет је и даље нешто без чега нема живота и без чега се ниједан дан не може
замислити. На телевизији је избор за песму Европске уније. Дечак прати пренос из Брисела,
пар секунди, и незаинтересовано одлази у своју собу. Његов живот се своди на рачунаре,
игрице, безначајне ствари. Ни сам не зна зашто живи овако досаданим животом. Иако је
био натпросечно интелигентан, наука га не занима, у ствари – ништа га не занима. Иако му
је све дато на длану, желео је да буде негде другде, у неком другом времену. Наука
напредује, али деци није превише занимљива. Деца су много паметнија и лако решавају све
проблеме. Али је свет око њих досадан, пун безначајних ствари.
Отварам очи. Налазим се у својој учионици. Узнемирена сам, али се полако смирујем.
Надам се да је ово само тужно привиђење.
Душан СТЕВАНОВИЋ
ученик II-2 Гимназије у Лебану
БИЋУ ПРВИ ПРОБНИ ПИЛОТ ВРЕМЕПЛОВА
Добио сам прилику да испуним своје снове. Две љубави, историја и велика жеља да
постанем пилот, спојене су, и ја сам на путу остварења својих давнашњих жеља. И не само
то. Бићу први, број један. Први пилот који путује кроз време у првом времеплову. Доста је
више слика о хоминидима, аквадутима, животу у другој галаксији. Слике ће постати
стварност. Надам се да ћу пронаћи одговоре на сва питања која тињају у мојој глави и не
дају ми мира.
Конкуренција је велика, кандидати одлични. У ишчекивању, узбуђење расте. Да ли
сам довољно добар, достојан задатка који ће забележити нове стране савремене историје.
Изабран сам, први ћу отворити чаробна врата времеплова и запловити у непознато.
101
Извештај бази послат електронским путем.
Генерал отвара извештај. У ваздуху се осећа напетост. Сви су узнемирени,
нестрпљиви.
,,Поздрав официри, колеге. Јављам се након успешно обављеног дела мисије. Док
вам пишем, осећам одговорност након сваке написане речи. Ја сад свет видим очима које
сам широм отворио у времеплову. Слике се нижу једна за другом и никад краја. Шта је
истина, шта имагинација? Добио сам прилику да хипотезу претворим у теорију.Ушавши у
времеплов, почео сам да плутам у неком тунелу који ме je катапултирао на прву станицу. То
је била пустиња, без игде иког. Само ја, много песка и несносног сунца. Пешачим у нади да
ће се нешто убрзо десити. У једном тренутку испред себе угледах чудно биће. Испрва,
личило ми је на мајмуна. Веома длакаво, хода на две ноге, ниског раста. Било је чудно, у
том бићу било је нечег људског. Појавило се још мноштво истих. Изгледали су
запрепашћено, испуштали су неартикулисане гласове. Пратио сам њихове трагове и они ме
одведоше до пећине. Све се разјаснило, окружен сам праљудима у праисторији. Све
прочитано, изучавано гледам и део сам тога. Већ у следећем тренутку амбијент постаје
другачији. Око мене је гомила стена. Видим ратнике како ми се приближавају. Носе црвене
огртаче, црне шлемове који уливају страх, кратке мачеве. Оно што ми отвара очи је знак на
штитовима, ламбда, старогрчко слово. Зачух рог и знак за почетак битке. Био сам на
Огњеној капији, сведок Термопилске битке. Спартанци су ме још више импресионирали.
Борбу у следећем тренутку замењује идилична слика ведрих тонова. Видео сам борбу
младих људи, која се разликовала од покоља у кланцу. Много људи навија, даме у
најлепшим тоалетама мирно посматрају витешки турнир. У средњем сам веку, веку
куртоазне љубави, али и страдања, опаких болести. Срећом, ја сам у овом веку видео само
добру страну медаље. Следећа сцена оставља још већи утисак на мене. Нашао сам се поред
српских витезова и кнеза Лазара на кнежевој вечери. Вера, нада, храброст зраче из српских
јунака. Остао бих са њима, али нисам део тог доба, пролазник сам. Свако је рођен да би се
остварио у свом времену. Уследили су тренуци са Бонапартом. Само неколико минута је
довољно да вас опчини. Интелигентан, бритког језика и ума, доминира ситуацијом,
непоколебљив.
Прелазим брзо два корака, два светска рата. Морам што брже да бежим из овог
пакла. Зар је наука зато напредовала? Зар је ово најпаметније што човек црпе из ње? Чемер,
смрт, лелек, мирис крви...
На корак од непознанице коју носи будућност заустављам се у садашњости. Без
обзира на све бојазни и стрепње узроковане најављеним доласком новог таласа глобалне
кризе, дешавања у свету информационих технологија и телекомуникација обећавају много.
Садашњост је препуна софтверских и хардверских решења, неизвесних ратова за превласт
на тржишту.
Правим први корак у будућност. Слике су се промениле, време у којем живим и чији
сам део, сада је иза мене. У модерним лабараторијама научници су успели да победе највеће
пошасти нашег времена, карцином и сиду. Јапанци су досгли врх у роботици. Србија је у
процвату и чланица ЕУ. Природа дивља, човек је и даље немоћан у борби с њом.
Ограничен временом, прекидам извештај. Ово је велика част за мене. Хвала онима
који су ме изабрали. Оправдаћу указано ми поверење.
С поштовањем,
пилот Душан Стевановић
П. С. ,,Добре ствари покрећу свет―. Само добре ствари покрећу свет док га лоше држе
прикованим у месту. Како се свет упорно окреће, то значи да – добро побеђује.
102
Кристина МИЛОШЕВИЋ
ученица II-3 Гимназије у Лебану
БEСКРАЈНИ ПАПИРИЋ
Желела бих толико тога да кажем само на једном пипиру. Да саставим толико
знакова и, ако су сувишни, да разбијем оно што се не може разбити. Да кажем оно за шта
још нисам спремна, и то само на једном малом папиру. Да гледам близу, а видим далеко, да
прескочим оно што нико није успео да прескочи, да ухватим пахуљу, а да се не отопи, да
причам са снегом, плешем са водом, тркам се са ветром и надмећем са сунцем.
Желела бих толико тога што не може свако. И свако није свако, увек је неко нешто.
Како да будем сигурна у нешто, у шта нико није сигуран? Питам се зашто је нека реч
двосмислена, или зашто лептир лети, а човек не? Питам се да ли би филозофи из давних
времена, да су и данас живи, били толико цењени? Окружена сам толико разним људима,
толико различитим мишљењима и идејама. Поставила бих толико питања, али плашим се да
не бих добила довољо тачних одговора, или питања нису довољно важна да бих добила
одговор. Сумње покрећу питања, отварају теме и затварају их. Човек ко човек је савршен, са
пуно мана, префињен са пуно оштрина, добар док се добро на кожи осећа, лош на најмањи
огреб. Прави грешке, прелази преко тога и наставља даљи живот. Многи људи греше, не
схватају да ситнице чине живот. Када се насмејеш, пољубиш, скочиш и окренеш, тек тад
заблисташ. Добијеш сјај у очима, и ништа ти није лепше од среће. Када постајемо старији и
сазревамо, желимо више пажње и нежности, јер док смо мали све очи су упрте у нас, почев
од суседа до сасвим случајних пролазника са улице. Тако мали, а пуни неког шарма и
привлачности оне невине нежности које сијају у нашим очима. А када напунимо године
дечијег стаса, више нам очи не сијају истим сјајем.
Питам се да ли још неко мисли овако!? Не желим да чекам одговор. Сваки човек је
бар једанпут у животу рекао: „Ех кад сам био дете―, и насмешивши се рекао: „Била су то
лепа времена―. Питам се зашто смо сви тако компликовани, увек чезнемо бољем,
потискујући оно лепо. Временом схватамо да није све достижно и ако бисмо то волели. Ма
колико били брзи и оштроумни, једина ствар која ће увек бити испред нас је време. То је
нешто сасвим посебно, на шта сви гледају нормално, то је нешто чиме нико не може да
управља, нешто самоуправљајуће! Али... увек постоји „АЛИ―, па за сваки проблем постоји
решење, не можемо се тркати са временом, али можемо га испунити. Живот је све што се
догађа, и ово време, и претходна питања и питања која тек треба да се поставе; не разумемо
живот, па је то нормално. Зашто бисмо се чудили, то је књига коју вековима читамо, не
видевши завршетак. Како је читамо, она се пише, окрећући странице, она постаје све дебља
и занимљивија. Ово је књига којој не можемо да поцепамо странице, не можемо избрисати
прошлост.
Прошлост, то је као печат, или боље речено, то је неко царство које је некада
владало. И ако сада не постоји, оно и даље живи у нечијим причама, и преноси се с колена
на колено. Наставићемо да читамо ову књигу, и остати при разматрању тога шта је
написано у њој!
ЧЕМУ ЖИВОТ УЧИ МЕ?
Како постићи циљ којим можемо завидети сами себи? Да будемо нешто више од
живог бића, да радимо нешто друго, а да то не буду издисаји неуспеха пропалих жеља,
неостварених идеала и узалудног труда. Како да очистимо ону маглину која нас кочи?
Колико вреди суза у нашем оку? Како ојачати изнутра? Шта нам вреди физичка снага?
103
Модрица само покушава да заштити нашу нежну кожу од спољашних грубних додира. Како
заштитити оно што се не може дотаћи, што се не може видети, али може се осетити, а када
се осети, већ је касно?
Једина особа која истински осећа онај изненадни тренутак беса, бола и ону сузу која
се попут извора створи у нашем оку. Вилица која те заболи од стиска незадовољства или
онај благи бол у грудима приликом пада. А и она бора која се појави на твом челу у којој би
се радо сакрио да можеш. Неко каже „намрштила се, није задовољна―. Грешите, та бора се
ствара јер сам ја сама себи окренула леђа. То је исто као када затворимо књигу и осетимо
мирис старих листова. Можда се питате зашто нисам рекла када отворимо књигу, да и тада
исто осећамо само када је мирис дужи, и знамо да је то мирис прашине. Једина особа која
може све ово да види правим очима, да осети, да дотакне изнутра, то је наш одраз у
огледалу. Није излаз увек бежати од нечега, напротив, то су препреке које се таложе, које
расту брже него ми. Имам осећај да сам се изгубила у вртлогу живота, све се одвија тако
брзо, све је исто, а опет различито, све је надомак руку, а у ствари тешко и превише далеко.
Када би постојало дугме за рестартовање живота, имам осећај да бих била најбржа, али то је
осећај празне маште. Цео живот је један проблем. Утакмица коју не смеш изгубити,
учитељица код које немаш времена да поправиш оцену. Живот је један, баш што је један,
треба га испунити максимално, треба постићи врхунац људске могућности.
Јер ми смо део тог живота, и он је испуњен нашим осећањима. Човек почиње да пада
и губи када живот почиње да влада њиме уместо он животом. Када одустаје без борбе
надајући се за боље сутра, а прошлост олако заборавља, будућност не схвата довољно
значајном и губи себе. Живот је тако суров и никада није одговоран за кобне последице које
могу проистећи јер је он само пут којим ми корачамо, и не треба дозволити да живот прође
кроз нас. Превише смо слаби и крхки за тај залогај. Ми треба уздигнуте главе, чврстим
кораком да прођемо кроз живот, а иза нас оставимо неизбрисиве трагове успеха. И само још
ова реченица која ме чини јачом: нисам ја компликована, само не желим да прерано уђем у
живот и искусим оно за шта још нисам спремна.
Дејан ЂОРЂЕВИЋ
песник и књижевни критичар, Лесковац
ЗБУЊЕНА ПЕСМА
Чудна нека времена
Да чуднија не могу бити
Сви немају, а сви ћуте
Сви су задовољни, а свима треба
Родитељи једу чоколаде својој деци
Професори краду оловке ученицима
Лекари сирупе за кашаљ пацијентима
У судовима израђују бесплатне семинарске
За студенте Политичких наука
Полицијске станице се реновирају
на градилиштима нема цемента
Зидају се цигле, блатом
У селима редовно искрвари
По нека свиња или овца
Сви ћуте, нико не говори
Свима је јасно, нико не разуме.
104
И овог лета ће бити претопло
Базен још није спреман за купање
Код фризера одлазим редовно
И сређујем браду
Ко зна? Можда нас поново мобилишу
Сутра је рођендан мом псу
Можда напишем песму о лајању
Ако већ није касно.
БОГ ПА ПЕСНИК
У наш град на Ветерници
често долазе песници
и читају своје стихове.
Сале су редовно пуне
публика је дисциплинована
не звоне нам мобилни телефони.
После програма, у паузи
купујемо њихове књиге
размењујемо адресе
и нудимо им прегршт стихова
да можда који објаве
у неком од часописа или магазина
чији су врли уредници.
Организатор их води на вечеру
тамо ћаскају о свему и свачему
Одлазе после преспаване ноћи
у неки од локалних хотела
хвалећи храну и смештај.
У нашем граду на Ветерници
Кажу: „Бог па песник―.
Бора ТОШИЋ
песник, Краљево
БОЖИЋНА ПЕСМА
Моје је место у рају
Бог већ одавно подарио псима.
Моје су ветрењаче спалили Турци ..
Стабло ми пресеца дрвосеча из нашега села.
Њива ми оста неорана ..
Крушка на њви необрана ..
А гугуче гуче без гугутке ..
Крваво штене крвава кучка стенила,
ко да га крвљу уместо млеком дојила.
Убише вече на Бадњу вечеру.
Зору заклаше,
Да Бог да зору никад не дочекали!
Моје је место у рају
Бог већ одавно подарио псима.
А дувају ветрови са Ђавоље вароши ..
105
Камен о очи удара.
„Христос се роди, брате Сизифе,
тешка је земља а лако камење―.
Па нек се у прах претворим ..
Па нек псећим језиком говорим ..
Па нек ми огњем Огњена Марија суди ..
Само да смо људи ..
Само да смо људи ..
ОСМЕХ
Обично сам ћутао ..
Док би она плакала ил молила се.
„Добро сам,
хвала на питању ..― рекао бих.
Можда бих се мало насмешио,
климнуо главом
и отишао ..
Обично сам пио.
Док би она ћутала,
ил' бечи се на мене.
Завиривала у чаше
да види колико је још живота на столу остало.
„Добро сам,
хвала на питању ..― рекао бих.
Можда бих се мало насмешио,
климнуо главом
и отишао ..
Обично сам живео ..
И кад би она удала се ..
И драгог и децу сутра љубила ..
На час самртни мој,
из сна дозвао бих је ..
„Добро сам ..
хвала на питању ..― рекао бих.
Можда бих се мало насмешио,
климнуо главом
и отишао ...
ОГЛОТ
Ја сам твоја невоља ..
А Христос је радост ..
Радости моја распета ..
Ја сам твој урок,
Безбожници, надо моја,
Заручнице ...
Колевка камењем напуњена.
Земљана кобило,
Стада не напасан, лелечу ..
106
Ја сам ти појило оглотом напојио.
У твојој сам утроби
сакрио повећи комад погаче ..
и цедило дојиље ..
и повез нарикаче ..
Да чедо више не плаче
крсти га Јоване ...
Ја сам твоја невоља ..
А Христос је радост, Србијо,
Радости моја распета ..
(У мом крају, оглотити се, значи инфицирати се прљавштином)
ОБРАЧУН КОД ОК БЕРБЕР
Кад је мали Миша
пошо да се шиша
Понео је мачеве
одавде до Ниша,
и пластичне бомбе ..
и правцату пушку ..
„Сад си готов берберину,
разбићу ти њушку ..―
И мама је пошла
бербера да брани
од ратника овог
шишаног још лани ..
Берберину старом
чим заигра брк,
неће Миша да се шиша
па из радње трк ..
Ал' је мама ловац добар
па за увце – стој!
Сад су сузе у ратника
Не зна им се број ..
„Нека чешаљ косу чешља,
маказама прави крој,
само немој машиницом,
част и понос прљаш мој ..―
Одложио пушке, бомбе ..
Капље слина свуд по мачу ..
Мудру главу он подари,
берберину освајачу.
„Освета ће бити страшна,
куне ти се витез млад,
Са шлемом ћу онда доћи
Па да видим, шта ћеш тад.―
107
IN MEMORIAM
НА КРЕМЕНУ ЗВЕЗДЕ,
ПОД БАРДИНОМ СУНЦЕ,
А У ШЕЋЕР МАЛИ БАШЧЕ И МЕСЕЧИНА
(музика је поезија ваздуха)
Радомиру Пауновићу, професору, са изразима захвалности и поштовања
1.
Звезде, сунце, баште, месечина... могли би смо да додамо још читав низ речи и оне не би
вределе много, ако не означавају, ако не именују, ако нису симболи. Свет који стварамо у себи и
свет који ствара нас за себе, израз је синтезе стварности и симбола, чињенице пуне смисла које
постоје захваљујући стварним садржинама и значењима. Свет је увек стваран, чак и кад је саткан од
снова, јер његова је грађа човек, а његов смисао је живот.
2.
Трагање за говором апсолута – суштина је човека и мишљења, и њихово јединство. У
Хајдегеровом ставу о бићу и не-бићу, да се биће издваја у односу на не-биће (само ништа), али да то
иде и заједно и у томе се, преузимајући то, уздиже, у егзистенцијалном смислу, до свести о
коначности – и тиме, до суштине свега што јесте (и није), има нечег из Епиктетовог врта и нечег од
тоталитета смисла човековог. А са тим је и Хајдегерово поимање егзистенције као човекове
бачености у свет и као те моћи да у сопственој пролазности и смртности себе пројектује као то
Јединствено, Једно, Једино и Само. Оно о чему говоре филозоф и песник је судбинско и неизрециво
Ништа. Растварајући израз који звучи (пост)бекетовски и (пост)миљковићевски – једноставно: човек
се суочава са (не)разрешивим парадкосом чулног и трансценденталног, смрти и узвишености,
времена и ништавила.
3.
Смисао човековог извесног хода ка себи не може се ни исказати ни одржати, уколико је то
стварно ход или стварна извесност. Не може се, чак и кад се меланхолично жели, трајно сачувати
плаховита, чиста и умерена суштина живота, под привидом апсурда. Парадоксалност ствари утиче
на унутрашње човеково биће, тако да свако све друго, због властите једнозначајности, увек
погрешно разуме. Човек и његово ја нису у хармоничном јединству, они се мимоилазе, разилазе, и
што је најгоре, најчешће не разумеју. Човеково поштење: види раскршћа, а иде путем за који се
одлучио. Човекова трагедија: жели да живи оно што се не може живети. Зато му од свеколике борбе
остаје само нека појединачност, пука пролазност, егзистенцијалност, најчешће ништавна и не много
вредна, зато што није апсолутна, никад у себи и за себе, већ у односу на све друго и друге.
108
4.
Кјеркегор (посебно његово дело Болест на смрт) и Хајдегерова филозофија (посебно његова
теза о човеку као бићу-ка-смрти), имају пресудан утицај на сваку озбиљну стваралачку мисао.
Кјеркегоргово дело није до данас прочитано на прави начин. Оно може да се тумачи различито, али
то је књига која је предвидела ово време које нас изнова суочава са питањем смрти и моћи над
другима, а не само над собом. Данас се изменио тај однос појединца и рода, однос појединца према
другима. Род није више бесконачан у односу на појединца. То је (старо)грчка теза о томе да је
појединац трагичан, односно коначан, а род – бесконачан. То су стари Грци имали у виду и у
одређивању стваралачкких облика, па су трагичну форму и њен облик везивали за појединца, а еп за
род. Међутим, данас, појединац може да стекне моћ и над родом, и над другима.
5.
Предрасуде, стереотипи, ограничења, заблуде сваке врсте тешко да могу да омогуће топлину
сунца, сјај и треперење звезда у летњој ноћи, чак и кад миришу баште и благи се месец простире
пред видиком. Ако постоји пут који човека може да доведе до човека онда је то пут ка човеку. Али,
постоје вечна колебања појединачног према општем, вечна релативност свих односа и, самим тим,
постојаности и (право)значајности има само онда када има различитости. Човек и његова сенка су у
раскораку, та различитост је неминовна, она покреће стваралачки импулс, даје снагу. Ако се не
догоди јединство које ће омогућити човеку да коначно пронађе себе баченог у свет, не својом
вољом, онда се остаје заувек раздвојено, а кохерентност човека и његов хармонични свет остају
само велики дворац чији градитељ мора да га напусти, да се повуче у неки скромнији кутак свог
бића. Живот никада нема места у неком логичком мисаоном систему (већ, обрнуто) и, посматран
тако, његова је тачка увек индивидуална, а оно што изгради само је у себи. Само појединачно
постоји у животу, оно је оно конкретно. Према томе, постојати значи бити различит. И оно
апсолутно, једнозначно, јесте само оно конкретно, поједина појава. Суштина човека је увек
субјективна, поједина ствар је једно што бивствује, појединац је стваран човек.
6.
Ми смо духовно отворени према свету, али стрепња је пре свега ту због смрти. То је космичка
стрепња. Ми смо бића sui generis тек онда када доспемо до смрти. Ми смо једини који имамо ту и
такву свест. Појам смрти је централан у самом мишљењу и у логици, рационалност је због смрти,
јер се она надвија над нашим унутрашњим, духовним и спољним, физичким искуством,
истовремено се манифестујући кроз нашу сопствену рањивост и моћ коју имамо над собом. Код
Кјеркегора наилазимо на став да и када умиремо, не можемо умрети а да не остајемо (управо зато
што смо ушли у време), да сваког тренутка остајемо и умиремо. То је та временска димензија
коначности помоћу које је Кјеркегор први отворио, на прави начин, питање људске егзистенције.
Појединац је та усамљеност, пролазност, а истовремено узвишеност – и ламент над собом! И опасни
смо, јер смо коначни. Колико смо живи толико умиремо и умиремо исто онолико колико смо живи.
Излаз из апсурда је нови апсурд: постоји излаз – то је реч! Из те зачараности животом и смрћу
излазимо са знаком за који смо, поново, спремни да се жртвујемо.
7.
Људи од ума и пера су чувари и пазитељи суштине (битка). У сажимању Хајдегеровог
схватања песника и филозофа садржан је домининтни проблем: смрт, а битак је, ако се то може
рећи, то бесконачно и коначно што се разоткрива кроз егзистенцију. Али, код њега је смрт
схваћена као средство историјског догађања или заснивања политичких и духовних форми којима се
ограничавамо. Овај проблем у књизи Битак и време Хајдегер поставља дискурзивно и тако постаје
оснивач нове антропологије, која код њега прелази у онтологију. Паралелно с тим, проблем бића
постаје основ његове филозофије. Када се језик у његовим касним делима појављује као битак,
његови текстови постају у основи – поетски! Самим тим је код касног Хајдегера тешко раздвојити
поетско од теоријског. Код Ничеа је то израженије, код Хајдегера у извесном смислу пригушено. Он
је шкрт на речима и строг у мишљењу.
109
8.
Човек има духовну снагу која избијала из његовог погледа, хода, геста, гласа, мишљења, оног
чиме се бави. Та снага је снага света, воде, ватре, земље, али не и времена које је нешто
најзначајније за нас. Ми време на један необичан начин носимо у себи, као пролажење и остајање.
Носимо га у руци, у свести, под пазухом у радости и болу, и у (под)свести. У том смислу мишљење
и стваралаштво би се могло одредити као поступак, метод који је нашао свој врхунац у симболу или
у знаку, у средству којим се служе сви људи. Човек током целог свог живота пише једну једину
књигу: чудесну, савршену, ону која се не може написати. Баш зато је и пише.
9.
Ако постоји Апсолут, онда смо то ми сами, а Бог је оно што смо извели. Бог је један,
иако има више религија (означавања могу да буду многоврсна, различита и многобројна,
као код старих грка), али – свеједно ми смо се изразили и пројектовали у сваком Богу и у
свом Богу. Бог није теоријска творевина, већ вредност која нас јача и усхићује, подсећа на
наше обавезе према другима, према себи. Бог је нека врста етичког императива. А што се
тиче речи, оне нас спашавају завршавања, краја. Помоћу њих прескачемо бездан, прелазимо
на другу обалу реке Стикс, започињемо други, само нови почетак. Само има значења у
зависности од посматрања. Оно, само – једино, усамљено, јединствено, непоновљиво, и то у смислу
у којем код Аристотела свака ствар има своје место, а свет у целини нема места! Изван места је то
само које нас доводи до бесконачности, до стваралаштва. Човек је понекад (овакав) или (онакав)
зато што је (такав) или (овакав), понекад (само)свој (само)стваралац и (само)рушитељ, управо због
тог самог или због (не)проналажења само свог места под сунцем.
10.
Феноменолошком методом служио се Хусерл да дође до такозваних чистих суштина. То до
чега се долази феноменолошком редукцијом је чисти поетички (мисаони) предмет коме су одбачени
сви случајни атрибути, другим речима феномен сведен на своју суштину. Зато је стваралаштво
мислећих људи њихова есенција и њихова дела говоре о њима, не о стваралаштву, али, једним
делом, и о стваралаштву, јер пре изказа – у њима и око њих, у њиховом духу, у времену или (све)
времену, она су омогућила кретање. То нису наша путовања, већ наше представе и идеје. Кад
гледамо и кад нам промена места доноси нове пределе, то је кретање. Иронично (и коначно), зар не!
Пре свега, трагично.
11.
Стваралачко путовање је бесконачно и на том судбоносном путу нема излаза. Ако се питамо о
излазу, онда би одговор могао да буде сличан ставу оних који сматрају да ће сви писати поезију. Кад
сви постану песници, више неће бити: Мелпомене (Μελπομενη) и Полихимније (Πολσμνια), Ерата
(Ερατφ) и Калиопе (Καλλιοπη), Еутерпи (Εστέρπη) и Терпсихоре (Τερυιτορη), неће постојати свитак
(ρολό), небески јахачи (αναβάτες τοσ οσράνιοσ), неће бити поезије (ποίηση)!
А, хоће ли бити човека – или, метафоре: ,,На Кремену звезде, под Бардином сунце, а у Шећер
мали башче и месечина!―
Или, бар, малчице, од твоје доброте и људскости.
у Галерији, под орахом, лета господњег, 2012.
Зоран Б. МЛАДЕНОВИЋ
110
Душан БЛАГОЈЕВИЋ
Гимназија у Лебану
ЈУНАК НАШЕГ ДОБА – СРЂАН АЛЕКСИЋ
ОВО НИЈЕ НИКАКАВ ПАНИГИРИК СМРТИ,
ОВО ЈЕ ПРИЧА КОЈА ТРЕБА ДА ОПОМЕНЕ
ДА СВЕ МАЈКЕ НА СВЕТУ РАЂАЈУ СИНОВЕ
ДА БИ ЖИВЕЛИ!
Ово је драма о великом ЧОВЕКУ који није успео да сачува свој живот – прича која
треба да пробуди САЖАЉЕЊЕ – да бисмо пришли другима и боље их разумели, и СТРАХ
– да бисмо пришли себи и преиспитали сопствене поступке и виђење ствари, сопствену
одговорност.
Трагички јунак који је на себе узео све грехе заједнице и чијим се убиством она
прочишћава од загађења – ово је један од покушаја теоретичара драме да посредством
трагичног јунака објасне ритуално порекло трагедије. Сваки покушај да се на иоле разуман
начин (ако уопште има разума) објасне трагична збивања на просторима бивше Југославије,
осуђен је на јефтина разводњавања, политиканство и ситнопаланачке интересе у којима се
често губе из вида трагични хероји који надрастају и трагична збивања и саму трагедију.
Некада људсколики богови, Судбина, а данас, духом мала али снагом свога
политичког бића, моћна божанста одређују ток савремених трагедија. Вођени паланачким
духома као једином могућом инспирацијом, „богови" нашега доба својим „муњама" и
„громовима" сагоревају све оне који на ма који начин покушавају да надкриле паланку и
њен дух. У недостатку визије и идеје, најбоље је уништити све оне који визију поседују –
ето тако се рађа ововремена трагедија која, за разлику од грчке трагедије, излаже оно што се
истински догодило, и што није могуће по законима вероватности и нужности.
Фрустрирајући је сваки покушај да се говори о идеопоклоницима који слепо извршавају
наредбе модерних „егидоноша", али зато са еланом говоримо о онима који се
„пророчанству" супротстављају, попут Едипа – њих памти историја, и смеши им се вечност,
јер чине дела која ће помоћи да добро завлада.
Место дешавања овог пута није Теба, већ Требиње – трагини јунак није Едип, већ
Срђан, трагична кривица није у 'убиству оца', већ у чињеници да се Срђан супротставио
четворици војника који су малтретирали његовог суграђанина Алена Главовића. Следећи
своју личност, своје хуманистичке идеале, Срђан Алексић чини „трагичну кривицу―.
Штитећи основно људско право на живот, Срђан губи живот – и ту престаје трагедија, и
почиње драма апсурда, јер апсурд не лежи ни у Срђану, ни у животу, већ у судару Срђана са
животом, оним мучним, „пророкованим" и загађеним. Срђан преузима на себе улогу
Човека, у ствари, како рече Срђанов отац Раде, умире вршећи људску дужност, а нама
остаје осећање страха и сажаљења после кога би требало да уследи прочишћење. Међутим,
поставља се питање: Да ли је катарза уследила?
Софоклеов „Цар Едип" је овенчан; после деветнаест година од убиства Срђана
Алексића, тек је ове године oдликован орденом за храброст, велики ЧОВЕК СРЂАН
АЛЕКСИЋ. Орден је уручен Срђановом оцу Раду Алексићу.
111
ЈЕЗИК
112
Стефан МИЛОСАВЉЕВИЋ
ученик IV-1 Гимназије у Лебану
О ЈЕДНОМ ТОШИ И ЈЕДНОМ ЖИВКУ
Сећам се, као да је јуче било, тог првог часа латинског у Гимназији, када се наш
професор овако некако представио: „Зовем се Тодор, и да знате – само ја могу да се правим
Тоша, ви не смете!― Првог Тодора (иначе, такође познатијег као Тошу) препознаћете одмах
ако сте били ђак Гимназије или само живели у Лебану. Али ко је овај други Тоша, што га
људи обично злоупотребљавају кад се праве луди? Покушаћемо да дамо одговор на то
питање – али само у назнакама. Некада давно били су организовани ритуали плодности,
обично у пролеће. Саставни део тих ритуала биле су сцене разузданости, весеља,
неумерености сваке врсте. Веровало се да за време тих ритуала из подземног света излазе
душе мртвих и да се од њих може заштитити управо разузданим понашањем (замислите да
су се и они „правили луди―). А зашто баш Тоша? Зато што је то хипокористик од имена
(Велики) Тодор, за кога се сматра да је био вођа српских демона „тодораца―. Толико за сад.
Ако Вас нешто више интересује, погледајте списак литературе на крају текста, јер ћете у
њој пронаћи много детаљнију причу о чувеном Тодору – Тоши.
Када помажете другу да препише задатке у току неког писменог или контролног
задатка, професори ће вам обично рећи да му чините медвеђу услугу. А може се десити да,
успут, извучете дебљи крај. Каква је то чувена медвеђа услуга? Што није, на пример,
слонова услуга? Чини ми се да је слон трапавији од медведа. Одговор на ово питање
пронаћи ћемо у басни једног руског баснописца – Крилова. Према тој причици, један човек,
пустињак, и један медвед били су велики пријатељи и веома су се дружили. Једног дана, док
је спавао, пустињаку је слетела мува на лице. Желећи да му помогне и спасе га напасти,
медвед је убио и муву, али и њега. Зато израз „медвеђа услуга― користимо у значењу
„услуга која наноси штету―. Што се извлачења дебљег краја тиче (на пример, ако због
помагања некоме добијете јединицу), то је некако логично: кад некога хоћете да бијете,
узећете батину, и то за тањи крај, а дебљим крајем ћете га добрано измлатити.
Кад вас „професор мрзи― обично ћете рећи да ћете добру оцену добити кад на врби
роди грожђе или на Светог Живка, или кад се састану два петка у години. Свеједно је
који ћете од ова три израза употребити, знаћемо да то значи „никад―. Више нас интересује,
претпостављате већ, зашто се баш тако каже. Интуитивно је јасно да грожђе не може
родити на врби, али зашто баш грожђе и врба? У митским представама врба (ива) је
представљена као воћеродно дрвеће, док је сам Исус у Новом завјету представљен као
плодна лоза. Према томе, некада се веровало да грожђе може да роди на врби. Временом је
у то унета доза сумње и критичког односа, док се коначно није потпуно одбацила та
могућност и фразем добио значење „никад―. Што се Светог Живка тиче – он не постоји, тј.
православна црква га не слави као великомученика. Па ипак, постоје и друга имена којих
нема у црквеном календару. Зашто, онда, Живко? Зато што је само име веома експресивно –
Живко = живи светац, а то је, у време када је фразем настао, било немогуће. Да се два петка
не могу састати – и то је интуитивно јасно; међутим, не могу се састати у години ни два
уторка, две суботе, итд. а ипак се усталио фразем у коме се помињу два петка. Мотивација
за настанак овог фразема је једно црквено правило из 9. века, које поштује Српска
православна црква. Наиме, према том правилу, Велики петак, који је покретни празник, и
Ђурђевдан – не смеју се славити истог дана. Десило се 1983. да су „покушали да се
поклопе―, јер су се пали у исти дан (који је, логично, морао бити петак), али нису „успели― –
Ђурђевдан је померен за недељу дана.
Ако су неки школски предмети за вас шпанска села – бежаћете од њих као ђаво од
113
крста (или тамјана). Израз „шпанска села― ушао је у српски језик из немачког, тачније из
Гетеовог дела „Јади младога Вертера―. У немачком језику је прво постојао израз „чешка
села―, јер је Немцима чешки језик (и други словенски језици) био неразумљив док су
пролазили кроз чешка села током Тридесетогодишњег рата. Временом је дошло до замене
термина, па данас имамо „шпанска села―. Ђаво бежи од крста, јер крст симболизује самог
Христа, а тамјан, односно дим који се диже према небу, у православној симбологији
представља молитву којом се изражава достојна хвала (слава) Богу. А ако су вам сви
предмети лаганица – онда за вас нема зиме. Знам да сте помислили да је овај фразем у вези
са зимом као годишњим добом. Признајем, и ја сам мислио до скоро, а и логично је.
Међутим, израз потиче од грчке речи зимиа = штета, а пренели су га неки трговци који су
путовали у Грчку, уз извесне фонетске алтернације током времена.
Не могу а да се не сетим једног републичког такмичења из биологије: седео сам на
степеницама испред просторије у којој је требало да бранимо истраживачке радове, а поред
мене је седела нека девојка (не сећам се одакле је била), која је такође чекала, и јела смоки.
Понудила ме је смокијем једном, па други пут; када сам и трећи пут одбио, мој професор је,
као гром из ведра неба, рекао: „Овај, Стефане, што јој дајеш корпу?!― – што је изазвало
снажан смех свих присутних. Повод овог присећања је болдирани израз, тачније његов
антоним. Сви ви који ово читате сте вероватно много пута дали, али и добили корпу.
Мислим да ће мотивацију настанка овог фразема лепо објаснити ова песма Томаса Мурнера
(1475–1537), у препеву др Ивана Клајна:
„Вергилије лепој девојци удвара, / О састанку ноћном с њом се договара. / Она њему
вели: Пођи оној кући; / Тамо биће корпа, ти ћеш у њу ући, / Ја ћу те до мојег прозора
извући, / Он учини тако, не слутећи јаде, / Ал, кад би на пола пута – корпа стаде, / А лукава
цура у бекство се даде. / Остави га тако да виси крај зида, / Наочиглед свету, сав румен од
стида, / Па гледају сада и млади и стари / Несрећника што га жена насамари.―
Према томе, овај израз се првенствено односио на ситуацију када девојка да корпу
мушкарцу, а данас се користи у оба „смера―.
За крај наше мале приче, једна љубавна јадиковка.
Да јој опростим? Па нисам пао с крушке! Био сам спреман руку у ватру за њу да
ставим, а она ми набија рогове?! Да појаснимо: у старим српским приповеткама и
легендама, крушка представља зло дрво, дрво на коме се састају демони, вештице, па и сама
Смрт. Зато се у народном веровању задржало мишљење да онај ко је био на крушци и
дружио се са тим злим силама, а затим пао с дрвета, и није баш сасвим читав. Што се
стављања руке у ватру тиче, у средњем веку је постојао тзв. „божји суд―: веровало се да ако
оптужени није крив и стави руку у ватру или врелу воду, ништа му се неће догодити. За
„набијање рогова― постоји више теорија, а ја сам издвојио три: једна каже да су француски
краљеви имали обичај да мужа са чијом су женом хтели да буду пошаљу у лов, а као доказ
да су били у лову, тражили да им се донесу јелењи рогови; друга каже да су мушкарцима у
старој Грчкој које би жена преварила јавно на тргу, за казну, били набијани рогови; и трећа
– Јарци су предодређени да буду преварени.
Ето, толико за сад. А ви прелистајте наведену литературу, у њој ћете пронаћи
одговоре на многа питања која су вас, верујем, одувек занимала (о лексикологији,
фразеологији, мотивацији фразеологизама...). Не морате то стално да радите; довољно је, на
пример, само с мене па на уштап (= ретко, врло ретко). Хајде, рећи ћу вам још и то да
уштап представља време кад се јавља пун месец. Сад је стварно доста.
Литература:
Драгићевић 2010: Рајна Драгићевић, Лексикологија српског језика, Београд: Завод за
уџбенике.
114
Мићуновић 2007: Љубо Мићуновић, Мали лексикон знања (у Школски речник
страних речи), Београд: Библиотека ЛЕКСИКА.
Мршевић-Радовић 2008: Драгана Мршевић-Радовић, Фразеологија и национална
култура, Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије.
Речник МС: Речник српскохрватскога књижевног језика, т. I–VI, Нови Сад: Матица
српска, 1967–1976.
Шипка 2010: Милан Шипка, Зашто се каже?, Нови Сад: Прометеј.
Мр Радивоје ЖУГИЋ
филолог, Београд
ОНОДИМО НАШУ ГРАМАТИКУ
Граматика стандардног језика поред стандардних девет (9) врста речи
диференцира и неке специјализоване: глаголске именице, придевске заменице, количинске
прилоге итд. Укратко, значење једних, а граматика других речи.
Упоредни и двоструки критеријум значења и облика истих речи доводи до
граматичких категорија као што су: недређене именске и неодређене придевске заменице.
Неки човек, носи некакву књигу.
Или можда још неодређеније
Неко носи некакву ствар.
Комбинација је, наравно, безброј, али је најважније истаћи да човек није одређен
(говорном лицу није познат), а није одређена ни битна особина књиге, односно ствари. То
се означава неодређеним заменицама: неко, неки, нека, нешто некакав, некаква, некакво....
(укупан појам именичком, а особина придевском заменицом).
Неодређено место и време се означавају прилозима негде и некад, што је и укупан
језички инвентар стандардног српског језика за означавање неодређених појмова.
Појединачна реч која би означавала општу радњу у стандардном српском језику не
постоји. То се означава комбинацијом: радим нешто, у неком сам важном послу, имам
некакве обавезе итд.
Међутим, у говору Лесковца и околине таква реч постоји и гласи онодим (радим
нешто, што је познато само говорницима, обично у контексту).
– Да онодим оној за школу, па ћу се играм.
– Јутре ће онодимо камару, па ће вршимо.
– Онодив авлију, ће правив свадбу.
Примери би се могли превести као:
– Да урадим домаћи, па ћу да се играм.
– Сутра сређујемо камару жита, па да вршимо.
– Детаљно уређују двориште, правиће свадбу.
Семантичке нијансе између одговарајућих израза стандардног језика истог
језичког слоја, а посебно између дијалекта и стандарда, свакако постоје.
Поподне радим нешто.
115
Може значити покушаћу да осмислим нешто корисно и то урадим, премда овог
тренутка не знам шта је то, али и знам тачно шта ћу радити, али то не желим да тачно
саопштим.
Ћу онодим.
Говорно лице или не зна шта ће тачно радити, или не жели да то саопшти, а
можда и нема потребе, јер то и саговорници знају.
У сваком случају, општа реч која означава глагол не постоји у станардном
српском језику, док се у говору околине Лесковца користи облик онодим. Са граматичке
стране онодим је глагол са свим граматичким особинама и спсобностима да се уклопи у
норму дијалекта ком припада (онодим, онодиш, онодим, онодимо, онодите, онодив...)
Дакле, онодим, значи радим нешто. У дијалекту је то једна реч, а у
стандардном језичком слоју две. Сваки облик, односно конструкција обавља своју
комуникативну функцију и омогућава споразумевање међу говорницима. Ако двочлана
конструкција у стандардном језику постане превише „гломазна―, говорници ће учинити
нешто да је скрате. И обрнуто, ако једночлани глагол постане неодговарујући, говорници ће
оноде да се промени.
До тад оба облика равноправно функционишу, сваки у свом језичком слоју.
Ми смо појаву само онодили, описали је онако како је видимо и разумемо.
Simona ĐURIĆ
uĉenica Gimnazije „Svetozar Marković― u Novom Sadu
NEVERBALNA KOMUNIKACIJA
Kada govorimo o komunikaciji, najĉešće mislimo na verbalnu komunikaciju. Ipak, dok
razgovaramo sa nekom osobom naglašavamo odreĊene reĉi, gledamo na odreĊen naĉin
sagovornika (ili ga uopšte i ne gledamo), menjamo izraz lica, pomeramo delove tela ili celo
telo, postavljamo se na odreĊeno rastojanje itd. Svi ti postupci utiĉu na mišljenje sagovornika o
nama i na naš odnos sa sagovornikom. Tim postupcima smo komunicirali bez upotrebe reĉi.
Takav naĉin komunikacije se naziva neverbalna komunikacija. (Mandić 2003)
Izuĉavanjem neverbalne komunikacije bavi se etnologija, biologija, lingvistika,
psihologija i antropologija. Psiholozi su prvi poĉeli da je sistematiĉno izuĉavaju. (Rot 2004)
U poĉetku su sva istraţivanja u oblasti komunikacije svoĊena na jezik. Kasnije su neki
istraţivaĉi zauzeli potpuno drugaĉiji stav i smatrali da komunikaciju treba svesti samo na
neverbalnu, izmeĊu ostalog zato što je autentiĉnija od verbalne. Danas se ipak smatra da su i
verbalna i neverbalna komunikacija bitne i da neverbalna komunikacija ne mora biti
autentiĉna.
Neverbalna komunikacija se zasniva na neverbalnim komunikacionim znakovima, koji
se u odnosu na reĉ dele na paralingvistiĉke, ekstralingvistiĉke i metalingvistiĉke. (Rot 2004)
U paralingvistiĉke znakove spadaju šumovi, varijacije u izgovoru, propratni glasovi i
zvukovi, intonacija, pauze, naglašavanje izgovorenog, brzina i intenzitet izgovorene reĉenice
itd. Neki istraţivaĉi, poput Lajonsa, ove znakove dele na prozodijske i verbalne. Bez obzira na
to kako su svrstani, paralingvistiĉki znakovi nam omogućavaju da što bolje shvatimo ono što je
izreĉeno verbalno. Na primer, zahvaljujući intonaciji, koja je paralingvistiĉki znak, mi znamo
116
da li je reĉenica upitna ili potvrdna iako nekad koristimo potpuno iste reĉi za konstrukciju
potvrdne i upitne reĉenice. (Mandić 2003)
Ekstralingvistiĉki komunikacioni znakovi su izvan govora. Dele se na kineziĉke
(informacije koje se izraţavaju pokretima razliĉitih mišića, gestovima, izrazom lica itd.) i (pro)
semiĉke (informacije koje se izraţavaju blizinom ljudi koji razgovaraju, njihovim prostornim
rasporedom i teritorijalnim ponašanjem – kojim se daje do znanja svoje pravo na odreĊeni
prostor). Na primer, na osnovu izraza lica neke osobe moţemo zakljuĉiti kako je ta osoba
raspoloţena, da li je zainteresovana za temu o kojoj govorimo i još mnogo toga. (Mandić 2003,
Rot 2004)
Razni oblici telesnog dodira, opuštenost ili zategnutost mišića, miris tela, oblaĉenje i
doterivanje, drţanje, naĉin obavljanja nekih radnji, korišćenje odreĊenog ritma itd. mogu
takoĊe biti elementi komunikacije. Neki autori ovu kategoriju znakova tretiraju kao kineziĉke,
a neki kao (pro)semiĉke, ali pošto imaju i elemente kineziĉkih i (pro)semiĉkih, opravdano se
moţe smatrati da ne pripadaju ni kineziĉkim ni (pro)semiĉkim znakovima, već posebnoj grupi
ekstralingvistiĉkih znakova. (Rot 2004)
Neki autori, polazeći od toga da je ljudska komunikacija hijerarhijski organizovana,
definišu metalingvistiĉku komunikaciju kao ,,komunikaciju na logiĉki višem nivou od onoga
što je izreĉeno― (Mandić 2003). Svaka analiza jezika je zapravo metalingvistiĉka. Bez
metalingvistiĉke analize ne moţemo shvatiti suštinu informacija koja je i verblno i neverbalno
maskirana. (Mandić 2003) Na primer, profesor saopštava uĉeniku da je dobio lošu ocenu, ali
to ne ĉini direkno – uz osmeh govori da uĉenik ima mnoge kvalitete i da nesumnjivo poseduje
znanje, ali da nije uspeo da to znaje iskaţe i da treba da se potrudi više za sledeći put, pa će i
ocena biti bolja. Uĉenik će, zahvaljujući analizi profesorovih reĉi (koja se odvija prirodno, u
toku govora), vrlo brzo shvatiti koji je pravi sadrţaj poruke (nije dobio dobru ocenu ili ocenu
koju je oĉekivao).
Svi neverbalni komunikacioni znakovi se izraţavaju kroz aspekte, tj. oblike neverbalne
komunikacije. Radi lakšeg izuĉavanja neverbalne komunikacije kao sistema, najĉešće se
govori o deset aspekata, koje pojedinci na razliĉite naĉine kombinuju. To su: vokalna
ekspresija; facijalna ekspresija; gestovna ekspresija; posturalna ekspresija; proksemiĉka
ekspresija; spacijalno ponašanje; ritam; pokreti u prostoru; odeća i ostali aspekti izgleda;
ţvrljanje, crtanja i slikanje.
Vokalna ekspresija predstavlja visinu i jaĉinu glasa, ritmiĉnost, metriku, korišćenje
pauza, uzdisanje, pevanje i sve neverbalne zvukove koje govornik proizvodi. (Mandić 2003)
Na primer, neke osobe nas svojim glasom uspavljuju, neke razbuĊuju, neke nas nerviraju, a
glasovi nekih osoba nam prijaju. Moguće je da sve te osobe izgovore iste ili sliĉne reĉi, a da na
nas ostave potpuno razliĉit utisak. Isto tako kašljanje, kijanje, pauze u govoru, smejanje,
štucanje, pa ĉak i ćutanje u velikoj meri utiĉu na naše mišljenje o sagovorniku.
Facijalna ekspresija (izraz lica) je, po mišljenju mnogih istraţivaĉa, najvaţniji aspekt
neverbalne komunikacije jer daje individualni pečat svakom ĉoveku. U facijalnu ekspresiju
spadaju makroizraz (trajni izraz zbog kog ostaju promene na licu kao što su bore, grĉevi,
tikovi,...), mikroizraz (brze promene izraza lica, uglavnom se mogu primetiti ako ih
fotografišemo) i usmeravanje pogleda (kratkotrajni, dugotrajni i pogled „oĉi u oĉi―). Na
osnovu pogleda, osmeha i prostornog postavljanja sagovornika moţemo saznati neke
informacije o samom sagovorniku i njegovom stavu u trenutnoj komunikaciji (da li je
sagovornik strpljiva osoba, da li je dobronamerna, iskrena i sl.). (Mandić 2003)
Gestovna ekspresija predstavlja komunikaciju pokretima ruku i drugih delova tela.
(Mandić 2003) Ti pokreti mogu imati apsolutna znaĉenja sami po sebi, a mogu imati i razliĉito
117
znaĉenje u zavisnosti od konteksta. Ako odmahujemo glavom levo-desno, takav gest će u
svakom kontekstu oznaĉavati negaciju (pod uslovom da u našoj kulturnoj sredini takav gest
ima to, a ne suprotno znaĉenje). MeĊutim, ako govorimo o nekom predmetu i pri tom
pokazujemo rukama oblik tog predmeta, sagovornik će lakše moći da zamisli taj oblik, dok bi
isto to pokazivanje rukama u nekom drugom ragovoru moglo da ima potpuno drugo znaĉenje.
Neverbalno izraţavanje poloţajem tela naziva se posturalna ekspresija. Osnovni poloţaji
tela su: stojeći, sedeći, ĉuĉeći, leţeći i kleĉeći. Istraţivaĉi su zakljuĉili da se na osnovu
poloţaja tela moţe saznati mnogo toga o psihološkom stanju osobe (šta osoba oseća, kakav joj
je pogled na ţivot, kakvog je karaktera...). (Mandić 2003)
Neki istraţivaĉi smatraju da je proksemiĉka ekspresija, ili nevrbalno komuniciranje
dodirom, najprimitivniji oblik komunikacije. Istraţivaĉi posebno istiĉu znaĉaj dodira u
komunikaciji majke i deteta. (Mandić 2003) Pored toga, dodir je bitna emotivna komponenta
svakodnevne komunikacije – njime se uvek pokazuje veća bliskost izmeĊu sagovornika.
Spacijalno ponašanje obuhvata komunikaciju na osnovu blizine, orijentacije, teritorijalnog
ponašanja i pokreta u fiziĉkoj okolini sagovornika, ali i na osnovu promene, trajanja i znaĉenja
svega toga. Spacijalno ponašanje zavisi od više faktora, kao što su liĉnost sagovornika,
situacija, vrsta odnosa meĊu sagovornicima itd. (Mandić 2003) Na primer, osobe koje su izašle
zajedno u diskoteku tokom razgovora će stajati bliţe jedna drugoj u odnosu na osobe koje se
prvi put sreću.
Faktor ritma i brzina izraţajnog ponašanja je veoma su bitani elementi usmene
komunikacije. Treba ipak napomenuti da šumovi i pauze nemaju smisla bez neke iskazane
informacije. (Mandić 2003) Za ritam zato moţemo reći da predstavlja paralingvistiĉke prateće
elemente.
Pokreti u prostoru sjedinjuju i osmišljavaju sve prethodne aspekte. Na osnovu pokreta je
moguće izraziti mnogo toga. (Mandić 2003) Odliĉni primeri su pantomima i ples, kojima se
priĉaju ĉitave priĉe.
Odeća i ostali aspekti izgleda su nešto što uglavnom moţemo da kontrolišemo, a izraţava
mnoge naše osobine. Sagovorniku svojim izgledom šaljemo razne neverbalne signale. Ĉesto
prve zakljuĉke o unutrašnjim osobinama sagovornika stiĉemo na osnovu njegovog izgleda.
(Mandić 2003) Na primer, kada prvi put vidimo osobu koja je obuĉena od glave do pete u
crno, ima crnu kosu, crne nokte, mi ćemo predpostavjati da ta osoba sluša pank ili rok muziku,
iako nam ta osoba nije saopštila svoje muziĉko opredeljenje.
Ţvrljanje, crtanje i slikanje predstavljaju oblik komunikacije koji je ĉovek od davnina
koristio. Ĉovek teţi da mnogo ĉemu da simboliĉnost i da se tim simbolima sporazume.
Najbolji primer ĉovekove teţnje da se svemu da simboliĉnost jesu likovne umetnosti. (Mandić
2003) Na primer, nacrtano srce oznaĉava ljubav, nacrtan osmeh oznaĉava sreću i sl.
Od deset aspekata neverbalnog komunikacije obiĉno se istovremeno koristi samo
nekoliko. Nisu u svakoj prilici svi aspekti podjednako potrebni. Treba takoĊe skrenuti paţnju
da se upotreba aspekata neverbalne komunikacije takoĊe uĉi. (Mandić 2003) Isti gestovi su,
tako, u razliĉitim kulturama nosioci razliĉitih znaĉenja (pokreti glavom levo-desno u nekim
kulturama znaĉe da, a u nekima ne).
Neki istraţivaĉi smatraju da postoji i više od deset aspekata. Broj aspekata koje
pojedinac koristi predstavlja obim njegovog izraţajnog ponašanja. (Mandić 2003) Bitno je
naglasiti da je razliĉito komunicirati sa osobom koju poznajemo od komunikacije sa osobom
koju ne poznajemo i da postoji velika razlika kada razgovaramo sa osobom koja nas ne obmanjuje i
osobom koja nas obmanjuje. (Mandić 2003, Rot 2004)
118
Odnos dva vida komunikacije, verbalnog i neverbalnog, dosta je sloţen. Iako je
osnovna funkcija ista (razmena informacija), postoje i bitne razlike. Neverbalni znakovi imaju
ĉesto mnogo jaĉe dejstvo od reĉi. Verbalnom komunikacijom se, gotovo uvek, namerno
saopštava neki sadrţaj, dok je kod neverbalne ĉesto sadrţaj saopšten sluĉajno. (Rot 2004)
Najbolji primer za to je pojaĉavanje glasa kada smo ljuti – mi to ĉinimo nesvesno, ali time
šaljemo poruku o našem emotivnom stanju. Nasuprot tome, izraţavanje besa reĉima uglavnom
je namerno. Neki autori nastanak verbalne komunikacije vide u potrebi ĉoveka da izrazi ono
što neverbalno nije mogao (dok kod ţivotinja nije razvijena verbalna komunikacija, što ĉoveka
u velikoj meri odvaja od ţivotinje). (Rot 2004) Smatra se da postoji pet najbitnijih razloga
zašto se sagovornici pored verbalne informacije oslanjaju i na neverbalne elemente (to
oslanjanje moţe biti svesno ili nesvesno):
1.
neverbalnim znakovima moguće je lakše ili potpunije nego reĉima izraziti neke
pojave;
2.
zrazitije se neverbalnom komunikacijom saopštava stav prema nekoj osobi,
predmetu ili pojavi;
3.
neverbalna komunikacija daje nam, uglavnom, istinitiju informaciju, nego reĉi, o
osobi koja se koristi neverbalnim znakovima;
4.
nekada se blaţe neverbalno izrazi mišljenje o nekoj osobi i ne doĊe do sukoba,
dok bi to mišljenje izraţeno verbalno najverovatnije dovelo do sukoba ili makar
do vreĊanja odreĊene osobe;
5.
neverbalnom komunikacijom se mogu izraziti dodatne informacije (izmeĊu
ostalog, koje bi, kada bi se izrazile reĉima, ometale verbalnu komunikaciju).
(Argajl 1975)
Neverbalna komunikacija ima mnogo funkcija, ali se izdvajaju šest osnovnih.
Neverbalnim znakovima, posebno mimikom i gestovima, sagovornici izraţavaju emocije i
stavove prema komunikaciji. Pored toga, neverbalni elementi ĉesto su nosioci informacije o
svojstvima govornika (tu mislimo, pre svega, na naĉin odevanja, drţanje i gestikulaciju). Razni
gestovi mogu biti dopuna verbalnom iskazu. Na primer – lupanje šakom u ĉelo kada
saopštavamo da smo nešto zaboravili da uradimo. Gestovi mogu biti i zamena za verbalni
iskaz. Takav je gest rukom kojim pokazujemo nekome da doĊe. Na kraju, ne treba zaboraviti
da mnogi elementi neverbalne komunikacije predstavljaju izraţavanje društvenih aktivnosti
kao što su pozdravljanje, praštanje, ĉestitanje i sl. (Rot 2004)
Ovaj sloţeni odnos verbalne i neverbalne komunikacije dovodi nas do zakljuĉka da su i
verbalna i neverbalna komunikacija, uglavnom istovremeno, prisutne kod ljudi. One se
dopunjuju i zajedno ĉine komunikacioni sistem u kome se informacije razmenjuju verbalnim i
neverbalnim putem. Ĉak i u nekim oblicima pisane komunikacije koristimo elemente
neverbalnog. Najbolji primer za to je dopisivanje putem interneta ili mobilnog telefona. Tada
se javljaju emotikoni („smajliji―) koji sluţe kao zamena za facijalnu ekspresiju i dopunjuju
tekst informacijom o našem raspoloţenju, osećanjima i stavu. Primećujemo da su elementi
neverbalne komunikacije najĉešće prateći elementi verbalne informacije i da su im glavne
funkcije upotpunjavanje izreĉenog i davanje informacija o sagovorniku i njegovom stavu o
trenutnoj komunikaciji. Neverbalna komunikacija se izolovano javlja samo u posebnim
sluĉajevima kao što su razni umetniĉki performansi i pantomima.
LITERATURA:
Argyle M. 1975. Bodily communication. London: Methuen.
119
Mandić T. 2003. Komunikologija. Beograd: Clio.
Rot N. 2004. Znakovi i značenja. Beograd: Štamparija PLATΩ.
.
Sneţana TODOROVIĆ
studentkinja Filološkog fakulteta u Beogradu
LINGUA FRANCA
Lingva franka (lingua franca) je termin kojim se u sociolingvistici, a ĉesto i u obiĉnom
govoru, oznaĉava pomoćni jezik koji omogućava rutinsko sporazumevanje meĊu grupama ljudi
razliĉitih maternjih jezika (Kristal 1988). U današnjem svetu, engleski je najrasprostranjenija
lingva franka. Neki od vaţnijih i poznatijih jezika koji su igrali ovu ulogu su akadski, arapski,
aramejski, engleski, feniĉki, francuski, grĉki, gvarani, italijanski, keĉua, kineski, latinski, malajski,
navatl, pali, persijski, portugalski, ruski, sanskrt, sogdijski, svahili, turkijski itd. (Ostler 2008).
Termin lingva franka nastao je tokom krstaških pohoda u XII veku. Krstaši su najviše
pomoći dobijali iz Francuske i u kolonijama koje su uspostavili u Palestini govorio se varijetet sa
osnovom u frankoprovansalskom dijalektu. U XIII veku muslimani zauzimaju ove zemlje i ove
jeziĉke zajednice propadaju. Na Bliskom istoku, ipak, pod pojmom Franak zadrţala se asocijacija
na Evropu preko arapske reĉi feringῑ koja znaĉi Evropljanin (Bugarski 2005, Ostler 2008).
Pojam lingve franke delimiĉno se preklapa sa pojmovima kao što su lingua communis,
koine, pidžin i svetski jezik. Kada se na dijalekatski razuĊenim podruĉjima razviju naddijalekatski
govorni tipovi koji sluţe široj komunikaciji unutar date oblasti, to se naziva koine (prema imenu
takvog starogrĉkog varijeteta). Lingua communis je zajedniĉki jezik naroda jedne drţave (npr.
srpski u SFRJ). Kada varijeteti sluţe za još širu komunikaciju, to se naziva lingua franca, gde
spadaju pidţini (ĉija je funkcija ograniĉena) ali i potpuni jezici (jezici šire komunikacije), ĉija su
najizrazitija verzija meĊunarodni ili svetski jezici. Svetski jezici su, dakle, oni koji su uveliko prešli
granice svojih izvornih govornih zajednica i postali sredstva meĊunarodnog opštenja. Priliĉno je
nerealno, meĊutim, priĉati o jednom jedinstvenom, istinski univerzalnom pomoćnom jeziku
(Bugarski 1996, Bugarski 2005).
Osim prirodnih, kao pomoćna sredstva meĊunarodne komunikacije delimiĉno sluţe i
veštaĉki (npr. esperanto). Oni su u teoriji idealne lingve franke, jer nema nepravilnosti i
komplikacija kakve bi se mogle javiti pri uĉenju prirodnog jezika kao stranog, a, osim toga, ne
vreĊaju niĉija nacionalna osećanja, ali se u praksi pokazuje da ih najlakše uĉe oni koji već vladaju
svetskim jezicima (Kristal 1995).
Jezik se moţe uzdići na nivo lingve franke na više naĉina. Kao jezici kulture i
administracije u Evropi sluţili su grĉki i latinski, a idući ka istoku sliĉne uloge pripadale su
arapskom i hebrejskom, zatim sanskrtu i kineskom. Latinski je svoj meĊunarodni status zadrţao
kroz ceo srednji vek (pa i do danas) sluţeći kao izvor nauĉne terminologije i zvaniĉni jezik
katoliĉke veroispovesti. Poĉetkom novog veka biva potisnut raĊanjem nacionalnih standardnih
jezika, koji su ponekad dobijali status lingve franke zahvaljujući ekonomskoj i vojno-politiĉkoj
moći svojih naroda (a ne nekim ĉisto jeziĉkim obeleţjima). TakoĊe, postoje sluĉajevi da neka
zemlja kao svoj zvaniĉni jezik uvede neki koji se u njoj ranije nije govorio, zato što taj jezik već
ima status lingve franke. To se dešava kada u toj zemlji postoji više jezika meĊu kojima vlada
rivalstvo (npr. engleski u Gani). Asirska politika ujedinjavanja stanovništva, koje je bilo veoma
120
raznoliko, podrazumevala je uvoĊenje aramejskog kao zvaniĉnog jezika, jer je već sluţio kao
lingva franka i njegovi govornici bili su najbrojniji u carstvu. Jezik se, dakle, u poslednja dva
sluĉaja, bira kao zvaniĉni zato što već jeste lingva franka, ali se time njegov status lingve franke
dodatno uĉvršćuje (Kristal 1988, Ostler 2008).
Danas su jezici koji imaju status lingve franke jezici delimiĉno rasporeĊeni po geografskim
zonama (npr. u istoĉnoj Africi svahili a u većem delu zapadne hausa, španski u Juţnoj i Srednjoj
Americi), sferama uticaja, kao i oblastima ţivota (meĊunarodni poslovi, nauka, diplomatija,
saobraćaj, sport i zabava itd.) (Kristal 1988).
Reference:
Bugarski, R. 1996. Uvod u opštu lingvistiku. Beograd: Ĉigoja štampa.
Bugarski, R. 2005. Jezici. Beograd: Ĉigoja štampa.
Kristal, D. 1988. Enciklopedijski rečnik moderne lingvistike. Beograd: Nolit.
Kristal, D. 1995. Kembrička enciklopedija jezika. Beograd: Nolit.
Ostler, N. 2008. Carstva reči. Beograd: Geopoetika.
Маја ЂОРЂЕВИЋ
Гимназија у Лебану
TАКЕN FRОМ THE NOTEBOOK, BY NICHOLAS SPARKS
PREVOD
Coastal clouds slowly began to roll across the evening sky, turning silver with the reflection of the
moon. As they thickened, he leaned his head back and rested it against the rocking chair. His legs
moved automatically, keeping a steady rhythm, and as he did most evenings, he felt his mind drifting back to a warm evening like this fourteen years ago.
It was just after graduation 1932, the opening night of the River Festival. The town was out
in full, enjoying barbecue and games of chance. It was humid that night- for some reason he remembered that clearly. He arrived alone, and as he strolled through the crowd, looking for friends,
he saw Fin and Sarah, two people he’d grown up with, talking to a girl he’d never seen before. She
was pretty, he remembered thinking, and when he finally joined them, she looked his way with a
pair of hazy eyes that kept on coming. ―Hi,‖ she’d said simply as she offered her hand, ―Finley’s
told me a lot about you.‖
An ordinary beginning, something that would have been forgotten had it been anyone but
her. But as he shook her hand and met those striking emerald eyes, he knew before he’d taken his
next breath that she was the one he could spend the rest of his life looking for but never find again.
She seemed that good, that perfect, while a summer wind blew through the trees.
Taken from The Notebook, by Nicholas Sparks
121
Приобалски облаци су се лагано котрљали вечерњим небом, претварајући се у сребро
у одсјају месеца. Како су постајали све гушћи, он је забацио главу и наслонио се на столицу
за љуљање. Његове ноге су се саме померале, одржавајући неки уједначени ритам. Пошто је
то радио многих вечери, осетио је да његове мисли плове ка једној топлој вечери попут ове
пре четрнаест година. Било је то одмах након дипломирања 1932 године, у ноћи отварања
Ривер Фестивала. Град је био пун, сви су уживали у роштиљу и играма на срећу. Било је
влажно те вечери – из неког разлога се јасно сетио тога. Дошао је сам, и док је полако ишао
кроз масу и тражио пријатеље, видео је Фина и Сару, двоје људи са којима је одрастао, како
разговарају са девојком коју никада није видео до тада. Била је лепа, сетио се док је
размишљао, и када им је најзад пришао, погледала га је неким магловитим погледом који се
задржао на њему. ,,Ћао‖, рекла је док је пружала руку, ,,Финли ми је доста причао о теби.―
Обичан почетак, нешто што би било заборављено да је то био било ко други осим
ње. Али, док се поздрављао са њом, ухвативши поглед тих изразитих смарагдних очију,
знао је чак и пре него што је следећи пут уздахнуо да је она та са којом би могао да проведе
остатак свог живота, коју тражи али никада неће наћи поново. Изгледала је тако добро, тако
савршено, док је летњи ветар дувао кроз дрвеће.
МИХАЈЛО ПАНТИЋ, СЕДМИ ДАН КОШАВЕ
ПРЕВОД
Јесте ли приметили да скоро све приче долазе из прошлости? Неке дођу из сна, неке
ниоткуда, али већина долази из прошлости. Вероватно је потребно време да се догађаји
згусну у причу. Јер док ти догађаји трају, свеједно да ли су обични или необични, ми
заправо нисмо свесни да ће они једног дана постати прича. Прича коју ћу вам сада
испричати догодила ми се давно, толико давно да је причам као да се догодила неком
другом. Ако ћемо право, и догодила се неком другом, јер онај који вам прича ту причу
сигурно више није онај који је ту причу доживео, сасвим се променио.
Једном, пре много година, док је још био младић, изашао је на улицу, да би из оближње
говорнице позвао пријатеља чије се презиме, колико се сећа, завршавало на ов. Дан је био
каснојесењи, ведар, са оштрим ветром, над квартом у коме је младић становао тек се
размицала сунчана плавет неба, и он се, идући према говорници још отапао од
малопређашњег сна, стресао од свежине.
Сањао је да је у неком другом, далеком граду, био му је непознат тај град, није
препознавао ниједну кућу и ниједну улицу, али однекуд је био сигуран да се налази у
Москви. Улице су биле пусте, без људи. Одједном он примети да је бос и рече себи: - Време
је да купим ципеле.
Осврте се и виде да стоји пред продавницом обуће. Уђе. Право са врата степенице су
водиле у подрум. Сишао је и застао пред великим огледалом које је прекривало цели
насупротни зид. Из бочних врата изађе млада продавачица, поздрави га и упита који број
носи...
Михајло Пантић, Седми дан кошаве
Have you noticed that almost all stories come from the past? Some come from a dream, some
from nowhere, but most of them come from the past. It probably takes time for the events to
thicken a story. Yet, while those events are in progress, no matter how ordinary or unordinary
122
they are, we are actually unaware that they are to become a story one day. The story I am about to
tell you happened to me long time ago, so long ago that I am telling it as if it had happened to
someone else. Actually, it did happen to someone else, since one who is telling that story is no
longer one who experienced it, he is completely changed.
At one time, many years ago, while still a young man, he went out in the street to make a
phone call to a friend from a nearby telephone box, whose surname, as far as he remembered,
ended in ov. It was late autumn day, without clouds, bitter windy. Above the quart where the
young man lived the sunny blue sky was just dispersing, and he, going to the telephone box, was
still melting from the dream he had just had, trembling with fresh air.
He dreamt he was in some other, distant city, unknown to him, he didn’t know any house, any
street, but somehow he was certain that he was in Moscow. The streets were vacant, with no people at all. All of a sudden, he noticed that he was barefoot and he said to himself: - It’s time for me
to buy shoes.
He turned around and saw that he was standing in front of a shoe shop. He entered. The stairs
from the door led to the basement. He descended the stairs and stopped in front of a large mirror
covering the entire opposite wall. A young saleswoman came out of the side doors, greeted him
and asked him what shoe size he wore…
Mihajlo Pantic, The Seventh Day of the Gale
Четири године сарадништва радо бих мењала за један
полазнички семинар! – Петница ме је одувек подсећала на
Хогвортс
Разговор са Тиханом Смиљанић, коруководиоцем семинара лингвистике у Истраживачкој
станици Петница водио Стефан Милосављевић
Молим те да нам се представиш.
Дипломирани сам филолог опште лингвистике, студент српског језика, заљубљеник
у језик који очигледно нема ништа против мушких Nomina Agentis (речи које
означавају занимања), Бачванка у Београду, грађанин света, вечна петничарка... при
чему редослед није битан.
На чији предлог си се пријавила за семинар у Петници?
За Петницу сам чула још у основној школи од другарице коју сам упознала на
такмичењу у Тршићу, али стицајем околности пријавила сам се тек у трећем разреду.
У првом сам још била сувише изгубљена у новој средини, а у другом сам пролазила
кроз неку бунтовничку фазу и више се усредсредила на исправљање оцена него
писање есеја за Петницу. Иначе, иста та другарица већ је две године била полазник
семинара лингвистике и стално ме је наговарала да се пријавим, и ја то јесам желела,
али све до трећег разреда нисам чврсто решила. После ми је било криво, плашила
сам се да ме неће примити јер сам сувише стара... На крају се испоставило да је те
године већина полазника била управо у трећем разреду.
Сећаш ли се првог дана свог првог семинара у Петници? Какви су били твоји
утисци?
123
Сећам се, наравно! Био је крај јануара, падао је снег, аутобус који иначе довози
полазнике до саме Станице истоварио нас је на пола пута, па смо морали пешке
узбрдо. У Станици нас је дочекала Мирјана Мандић, тадашњи руководилац семинара
лингвистике, и сећам се да сам одахнула кад сам је видела тако младу и симпатичну,
јер сам унапред замишљала строге и неприступачне људе. Мирјана је данас стручни
сарадник на семинару, и једна је од ретких особа које бескрајно поштујем и за које
мислим да ће вечно имати ауторитет нада мном.
Иначе, сећам се и да нам је свима било веома занимљиво то што смо се окупили из
разних крајева Србије и брзо смо се дружили – после су причали да се ниједна
генерација полазника лингвистике није толико заволела за тако кратко време, а мени
су неки од тих људи и данас најбољи пријатељи. Још једна успомена са самог
почетка су тоалети – на вратима мушког, односно женског, стајале су слике XY и XX
хромозома, а ми смо били одушевљени колико је место прожето науком, толико да је
видимо и на тако баналним местима.
Претпостављам да, као и сви петничари, из полазничких дана носиш пуно
незаборавних успомена. Можеш ли да издвојиш неке које су ти биле нарочито
значајне?
Ово је тешко питање! Целе две године ставити у неколико редова није лак задатак.
Ипак, ако нагласим да су за моје успомене одговорни предивни људи које сам у
Петници упознала, могу лако да се „извучем―. Све генерације памте чувена
окупљања око петничких печурки, тако ни ја нисам изузетак. Још једна од дражих
успомена био ми је летњи целодневни излет на реку Градац, при чему смо ишли
поред реке и кроз реку, губили папуче, били мокри до коже и сјајно се забављали.
Након полазничке „каријере“, наставила си петнички пут као млађи сарадник. Да
ли је лепше бити полазник или сарадник? Зашто?
Хајде да то кажем овако – била сам млађи сарадник (млађи сарадник је студент неке
области блиске ономе што се изучава на семинару, најчешће бивши полазник)
четири године, а полазник две, али некад помислим да бих четири године
сарадништва радо мењала за један полазнички семинар! Лепо је бити и полазник и
сарадник, али полазнички дани носе једну посебну, тешко препричљиву енергију.
Кад си полазник, пишеш свој рад, некад по целу ноћ проводиш у рачунарској
учионици, а с тобом су други који деле исте слатке муке, па онда изађете напоље да
дочекате излазак сунца, а увек се ту нађе неко ко свира гитару... Заједно слушате
предавања, причате о најразличитијим темама, живите заједно тих неколико дана –
као полазника, Петница ме је одувек подсећала на Хогвортс. Зато бих заиста свима
препоручила да се пријаве за семинаре у Петници и искусе нешто дивно и другачије
од уобичајених средњошколских дана.
Какав је осећај, после полазничког и сарадничког искуства, водити семинар?
Вођење семинара доноси нове и озбиљније обавезе. У овоме нисам сама – заједно са
мном, руководилац семинара лингвистике је и Милош Кошпрдић, студент
Филозофског факултета у Новом Саду, и мислим да добро функционишемо. Бар се
нико од полазника још није бунио!
Да ли се данашњи семинари умногоме разликују од оних из твојих првих
петничких дана?
124
Укратко – не. Окосница семинара лингвистике остала је иста. То значи да се трудимо
да доводимо предаваче који се баве темама које интересују полазнике, да наши
полазници слушају не само лингвистичка предавања, него и она из психологије,
неурологије, археологије, филозофије, статистике, да их пуштамо да сами одаберу
теме за своје истраживачке пројекте... Међутим, током времена семинар свакако
постаје бољи, и то не само откако смо на позицију руководилаца дошли Милош и ја,
него и током времена бивших руководилаца, јер се константно убацују неке новине –
доводе се нови предавачи, укључују се групна вежбања за полазнике из неких
области...
Шта ти прво падне на памет кад помислиш на Петницу? Шта је оно што, осим
предавања и рада са полазницима, чини петнички живот посебним?
Већ сам причала о томе. Да, Петница јесу и печурке, и животињице које се
непрестано врзмају около, и астрономска купола, и трешње под којима се лети седи,
од којих је једна преживела градњу, али се ипак осушила... али најбитније што чини
Петницу јесу људи. То су људи који држе предавања, сарадници који помажу
полазницима, сви они са којима причате о науци, школи, факултету и другим темама
које заокупљају тинејџере. Због свега тога, оно што ми падне на памет кад помислим
на Петницу није једна асоцијација, већ надасве једно лепо и топло осећање. Јер
укратко, без Петнице ја данас не бих била оно што јесам, а знам да исто важи и за
огроман други број људи.
ИСП је у последње време претрпела велике промене – семинари су другачије
организовани, а објекти реконструисани. Шта ће ти највише недостајати из
„старе“ Петнице? Шта очекујеш од „нове“?
Мислим да сам већ седам пута поменула печурке, али док их не врате у петничко
двориште, гласам за њих! Нови објекти су заиста лепи и функционални, а то је
посебно битно оним семинарима који су добили нове лабораторије. Чак је и семинар
лингвистике добио „глуву собу―. Нова Петница пружа могућност да се пријави и
прими више полазника, што је свакако сјајна ствар.
На крају – шта би поручила будућим полазницима и онима који се још увек двоуме
у вези са пријављивањем за семинаре?
Дешавало нам се да у разговору са људима из непетничког контекста сазнамо да су
својевремено желели да се пријаве за Петницу, али нису јер им је неко рекао да тамо
примају само суве одликаше, или пак само оне с резултатима са такмичења... Јако је
важно да знате да Петница не поставља такве захтеве. Критеријум за пријаву јесте
лична заинтересованост за неку област. То значи да ако неко има осредње оцене из
већине предмета, али га јако занима нпр. биологија, па чита и гледа и оно што је ван
школског програма, може и треба да се пријави! Такође, у Петници не спремамо за
такмичења, нити за пријемни испит за факултет, па и не примамо искључиво
полазнике који ће једног дана студирати оно што радимо на неком семинару. Ми на
лингвистици имали смо сјајне полазнике који су касније уписали глуму,
електротехнику, математику, политичке науке... И свакоме од њих оно што су
научили у Петници користило је на неки начин. Наравно, ту је и тај социјални
125
моменат. Данас, чини ми се, постоји више могућности да млади путују по Србији
бавећи се неким стварима које немају везе са школом, него што је постојало у моје
време (а то је било пре само неколико година). Ипак, нигде код нас, осим у Петници,
не постоји могућност да сазнајете неке ствари у вези с науком док сте још
средњошколци, континуирано током године, а да то буде на добровољној бази и да
притом склопите лепа, најчешће врло трајна, пријатељства. Важно је пробати, а
стартне позиције свима су исте. Зато пратите сајт Истраживачке станице на
www.petnica.rs и обавезно у новембру скините формуларе. Надамо се новим
полазницима из Лебана! :)
НОВА ПЕТНИЦА НИКАДА НЕЋЕ ИМАТИ ШАРМ СТАРЕ
Стефан Милосављевић (Гимназија у Лебану) и Симона Ђурић (Гимназија „Светозар
Марковић― у Новом Саду), старији полазници на семинару лингвистике у ИСП, причају о
доживљајима и утисцима из Петнице: о начину на који су је замишљали пре првог
семинара, о самим семинарима, предавањима и предавачима, петничком другарству и
петничкој љубави, конференцији, „старој― и „новој― Петници...
Симона: „Нова“ Петница никада неће имати шарм „старе“
За програме у Петници сазнала сам још давне 2007. године када сам била седми
разред основне школе. Наставница хемије нам је рекла да је почело пријављивање за
програме у Петници. Рекла је да је то место где се доста учи, али на другачији и
занимљивији начин него у школи. Тада сам се први пут пријавила, али нисам била
примљена. Нисам одустала, поново сам се пријавила 2009, када сам била ученик првог
разреда гимназије. Од тада сам у Петници.
Сходно томе што сам чула о Петници, углавном од професора, а и на основу онога
што сам прочитала у пријави, Петницу сам замишљала као место на ком се доста учи и
ради, све добро функционише јер постоје строга правила која то уређују, замишљала сам
како је све то озбиљно, чак преозбиљно. Сећам се да сам унапред учила просторни план
станице и да сам на првом семинару имала неку чудну потребу да будем ненормално
активна само да би ме позвали на следећи семинар, што је свакако било потпуно
беспотребно. Ипак, то је само значило да ми се Петница допала и на први и на све остале
погледе.
На првом семинару се види само мали део петничке атмосфере, мали али ипак
довоњан да већину убеди да остану у Петници. Тада су још сви превише укочени, мањевише се труде да се докажу. Све је ново и замимљиво, али превише укочено. На том
семинару се највише ради и не упознају се баш све чари Петнице. Тек касније се стварно
осети петничка атмосфера. На првом, а и на мање-више свим каснијим се током дана слуша
доста предавања, ради се на пројектима, што чак ни после вишегодињег искуства није баш
једноставан посао. Ноћу се дружење интензивира. Филмови до касно у ноћ, гитара (на
једном семинару смо имали и клавијатуре, а на једном чак и харфу), играње
традиционалних петничких игара, мафије и асоцијација, до касно у ноћ. Гледање звезда, а
касније/раније сунца са петничких „печурки―. Стално упознавање нових и занимљивих
људи из свих крајева Србије, па и ван Србије. Свакако и неизоставне петничке љубави…
Ипак, поред све те забаве, оно што карактерише Петницу и издваја је јесте сјајан
126
начин предавања. Предавачи су увек брижљиво одабрани и предавања су одлична. На
предавањима се научи стварно много, а о занимљивости предавања сведочи то да људи који
спавају дневно не више од 5 сати пажљиво прате предавања. Наравно, увек постоје
предавања која некоме (ретко никоме) нису занимљива, али то је нормално и углавном не
зависи од самог предавања, већ од личних жеља, воља и амбиција полазника. Ипак,
најчешће полазници буду заинтересовани за готово сва предавања, чак и ако нису из најуже
области њиховог интересовања.
Осим предавања, ту су свакако и петнички пројекти. Сваки пројекат је занимљив на
свој начин, додуше највише за оног ко га ради, али чак ни са вишегодишњим исуством у
Петници није једноставно извести пројекат. Први проблем настаје већ при осмишљавању
предлога пројекта. Треба осмислити пројекат који, условно речено, нико није радио, који је
занимљив и који изводљив са знањем, физичким и финсансијским могућностима
полазника, као и са временским ограничењем за реализацију пројекта. Потом долазе
проблеми који варирају од рада до рада. Проблеми са испитаницима који беже на све
стране, проблеми за дозволе за рад у предшколским установама (лично скорашње
искуство), проблеми са апартуром коју је потребно набављати ван Станице… Ипак, када све
то прође и рад буде добар, осећај је невероватан! Осети се да је све то било вредно труда.
Добар рад је предуслов за Конференцију. Конференција је свакако незаборавно
искуство. Онима којима је непријатно да причају пред много непознатих људи, углавном
научника и будућих научника, уме да буде мало непријатна та част представљања свог рада.
Ипак, одлазак на Конференцију је вредан тога. То је незаборавно искуство. Толико
необичних, занмљивих и добрих радова, толико паметних и занимљивих људи на једном
месту.
„Стара Петница― је имала шарм који не верујем да ће икад моћи да има „нова
Петница―. Нови полазници ће сигурно имати неки нови незаменљив осећај у „новој
Петници―, ми, мало старији, ипак још дуго ћемо туговати за „старом Петницом―, која је
била мала, али савршена. Мислим да ће ми заправо највише недостајати та нека
„фамилијарна― атмосфера. Сви се знају, сви се стално друже. Нова Петница свакако има
своје предности. Постаће научна институција у правом смислу те речи. Ипак, носталгични
старији полазници ће се још дуго сећати „старе Петнице―.
Међутим, све што ико исприча о Петници не може да опише то све. Мора се отићи тамо да
се све то види и да се осети та „петничка атмосфера―. Прво, све то када се прича звучи
невероватно, људи морају да оду да се увере да стварно јесте тако. Друго, све што се
исприча ни изблиза не обухвата све што тамо може да се види, чује. Да би се осетиле „чари
Петнице―, мора се отићи у Петницу.
Стефан: Петница је друга димензија!
Сећам се да се у уџбенику из енглеског језика за први разред средње школе налазио
краћи текст о Петници. У то време, Петницу сам замишљао као место где долазе
најталентованији средњошколци Србије и раде, раде и само раде; био сам далеко од сваке
помисли да се пријавим, јер сам мислио да сам недорастао таквом искушењу. Онда ми је у
другом разреду средње, током такмичења у Тршићу и у повратку, другарица Исидора,
иначе ученица Гимназије у Лесковцу, причала о сјајним искуствима из Петнице. Требало је,
кад се вратимо с такмичења, да прикупља некакав материјал за истраживање. Морам
признати да су њене речи на мене деловале: почео сам да размишљам о идеји да се
пријавим, али сам ипак одустао, мислећи и даље да нисам дорастао таквом изазову.
Међутим, кад сам кренуо у трећи разред, све се променило. У нашу школу дошао је нови
професор српког, и рекао да мисли да би требало да одем у Петницу, јер имам талента. Без
размишљања сам прихватио. Шта бих само пропустио да нисам!
127
Већ на крају првог семинара сам, на питање Мирјане Мандић (тадашње
руководилице), одговорио да је Петница за мене друга димензија. Тако сам се заиста осећао,
све ми је било тако ново и тако другачије, тако фасцинантно. Првог дана није ми све
изгледало баш тако бајно. Кад сам стигао, све је деловао је страшно: собе су биле тако мале,
да се, када нас шесторица унесемо своје торбе, није могло изаћи напоље без прескакања
истих. Неки Миле Перић причао нам је о петничким ресурсима и задацима које су ранији
полазници добијали: неко је, каже, имао за задатак да израчуна број риба у свету (не број
врста, већ број свих јединки риба!). Помислио сам: „Куда ли сам ја ово дошао!?― Али, као
што рекох, био сам дошао у другу димензију.
Све ми се у Петници допало: мале собе које се никада не закључавају, као ни сви
други објекти, фантастично друштво из свих крајева Србије, па и шире, наше омиљене
печурке, сјајна руководилица, организација, предавања... Не могу да издвојим ништа за шта
бих се усудио да кажем да ми се није допало.
Предавања су у Петници много другачије организована него у школи. У прилици
смо, углавном, да слушамо ствари о којима у школи нисмо чули ништа. Долазе професори
са разних универзитета – професори чије сам чланке и књиге раније читао, а онда буду ту,
пред нама, и можемо да дискутујемо са њима. Наравно, увек буде предавања која не „легну―
како треба, али то, опет, зависи од тога шта волимо (ја морам да признам да никада нисам
претерано волео психолингвистику, и да су ме та предавања смарала, што не значи да нису
била одлична). Ако су ми нека предавања остала у посебном сећању, то је прича о
акцентима (Душица Божовић) – ко зна, вероватно зато што их слабо знам и што ми овде, у
призренско-тимочком, имамо само један; а затим и предавања др Бобана Арсенијевића на
последњем летњем семинару.
Што се самог петничког живота тиче, он је заиста посебан. Петничко пријатељство,
петничка љубав, мафија, асоцијације, и много, много тога другог чине петнички живот
јединственим. То нећу ни покушати да опишем – они који су били, знају, а они које
интересује – нека оду и провере!
Конференција је величанствено искуство. Заиста је посебан осећај бити међу свим тим
младим људима. Силом прилика, конференција на којој сам ја учествовао одржана је у
Новом Саду. Добио сам пленарно излагање првог дана и имао сам превелику трему, па су
ме Мира, Јелена, Снежа и Симона смиривале све до почетка излагања. На крају, прошло је
добро, барем се, у ствари, људима свидело. Онда сам, следећа два дана, могао мирно да
уживам слушајући излагања других учесника.
Н
а жалост и на срећу, старе Петнице више нема. Изграђени су нови објекти, проширен
капацитет, а све то, посматрано из мог субјективног угла, има и добру и лошу страну: сјајно
је то што ће више полазника моћи да похађа Станицу и што су услови за рад много бољи; па
ипак, чини ми се да нова Петница нема исту драж као она стара. Међутим, то полазници
који нису упознали стару Станицу неће сметати.
За крај, позивам све заинтересоване младе научнике да се пријаве за програме у
Петници и учине свој живот много богатијим!
128
Стефан МИЛОСАВЉЕВИЋ
ученик IV-1 Гимназије у Лебану
ЗАДАЦИ из граматике (10 задатака са детаљним објашењима)
1. Ако именичкој синтагми МОЈ НАЈМЛАЂИ БРАТ одговара дијаграм дат под (д),
заокружи слово испед дијаграма који најбоље описује структуру синтагме
ЗАМЕНИК УПРАВНИКА ПОШТЕ:
2. Ако именичкој синтагми ОНА ЛЕПА ДЕВОЈКА одговара дијаграм дат под (д),
заокружи слово испред дијаграма који најбоље описује структуру синтагме ВРЛО
ЛЕПА ДЕВОЈКА:
3. Који од понуђених дијаграма најбоље описује синтаксичку структуру дате
комуникативне реченице: Пошто случај није био једноставан, заменик главног
тужиоца нареди да се кућа пажљиво прегледа, а сви необични предмети заплене
ради анализе.
4. Шесторо Миланових пријатеља навија за Црвену звезду. Двојица живе у Новом Саду,
двоје у Београду, а двоје у Бору. Колико је девојчица међу њима?
5. Троје Николиних пријатеља навија за Партизан, од којих двојица живе у Београду;
четворо његових пријатеља навија за Војводину, а од тога двојица живе у Новом
Саду, а двоје у Зрењанину; преостала двојица од његових најбољих пријатеља живе у
129
Шапцу. Колико је међу набројаним Николиним пријатељима дечака?
6. Реченица има три конституента. Нека је први конституент – А, дефинисан са:
„именица Милан у ном. једнине са функцијом граматичког субјекта―; други
конституент – Б, дефинисан са: „глагол играти у презенту са функцијом предиката―;
трећи конституент – В, дефинисан са „именица кошарка у акузативу једнине са
функцијом правог објекта―. На колико начина се описани конституенти могу
распоредити да би се добила граматички исправна реченица ?
7. Нека реченица из 6. задатка има иста три конституента А, Б и В, али и конституент Д,
дефинисан са: „предлошко-падежна конструкција у + лок. јд. именичке синтагме
школско двориште са функцијом прилошке одредбе за место―. На колико начина се
ова четири конституента могу распоредити да би се добила граматички исправна
реченица (не рашчлањујући конституент Д)?
8. Погледајмо следеће две реченице:
(А) Јован се стидео својих пријатеља.
(Б) Јован се стидео од својих пријатеља.
У вези са њима, можемо закључити:
а) Реченице (А) и (Б) значе исто.
б) Реченицом (А) исказано је да су Јованови пријатељи разлог за његов стид, а
реченицом (Б) да он осећа стид у односу на своје пријатеље.
в) Реченицом (А) исказано је да Јован осећа стид у односу на своје пријатеље, а
реченицом (Б) да су они разлог за његов стид.
Заокружи слово испред тачног одговора.
9. Одредите које конституентске вредности и синтаксичке функције имају подвучени
реченични чланови у следећим примерима, а затим одредите њихове контролоре
конгруенције и категорије у којима конгруирају са њима:
а) Црвена звезда, која је три пута за редом победила Партизан, освојила је Куп Србије.
б) Манчестер сити је победио Манчестер јунајтед, који је признао да је градски ривал
био бољи (резултат је био 6:1 у корист Ситија).
в) Та болест, од које је боловао, скроз га је дотукла.
а)
конституентска
вредност:________________;
синтаксичка
функција:_____________________; контролор конгруенције и категорије у којима се
подвучени конституент слаже с њим:__________________________________.
б)
конституентска
вредност:________________;
синтаксичка
функција:_____________________; контролор конгруенције и категорије у којима се
подвучени конституент слаже с њим:__________________________________.
в)
конституентска
вредност:________________;
синтаксичка
функција:_____________________; контролор конгруенције и категорије у којима се
подвучени конституент слаже с њим:__________________________________.
10. Подвуци термин која не припада датом низу:
130
актуелни квалификатив, атрибутско-прилошка одредба, предикатски атрибут,
допунски предикатив, привремени атрибут.
Решења са објашњењима
1. Синтагма МОЈ НАЈМЛАЂИ БРАТ је именичка синтагма чија је главна реч именица
„брат― у ном. јд. Ову реч одређују два атрибута која су међусобно независна, с тим
што се, према правилима распоређивања, придевска заменица распоређује
периферније у односу на придев (тј. не би било проблема да се каже „мој брат― и
„најмлађи брат―). У дијаграму под (д) горња тачка представља читаву синтагму. За
њу се директно везује центар (главна реч), а лево су два атрибута, која су приказана у
истој линији баш због тога што су међусобно независни. Нешто је другачије са
синтагмом ЗАМЕНИК УПРАВНИКА ПОШТЕ. Њен центар је именица „заменик― у
ном. јд., а атрибут именичка синтагма „управник поште― у ген. јд. Дакле, овде имамо
синтагму са функцијом атрибута. И у оквиру ње имамо главну реч – „управник― и
њен атрибут – „пошта― у ген. јд. Зато овој синтагми одговара дијаграм под (б). Тачка
на врху представља читаву синтагму. За њу се директно везује центар, а десно од
центра је атрибут. Како је и сам тај атрибут по склопу именичка синтагма, за њу се
везује њен центар, а десно је други атрибут. Схематски приказ ових двају дијаграма
изгледао би овако:
именичка синтагма „мој најмлађи брат―
заменички присвојни атрибут
заменица „мој― у ном. јд. м. р.
придевски атрибут
придев „млад― у м.р. јд. суперлатива
МОЈ
НАЈМЛАЂИ
центар
именица „брат― у ном. јд.
БРАТ
именичка синтагма „заменик управника поште―
атрибут
именичка синтагма „управник― у ген. јд.
Центар
УПРАВНИКА ПОШТЕ
именица „заменик― у ном. јд.
ЗАМЕНИК
центар
атрибут
именица „управник― у ген. јд.
УПРАВНИКА
131
именица „пошта― у ген. јд.
ПОШТЕ
2. Синтагми ОНА ЛЕПА ДЕВОЈКА (д) одговара исти дијаграм као синтагми МОЈ
НАЈМЛАЂИ БРАТ, па нема потребе за објашњењем. Принцип размишљања за
синтагму ВРЛО ЛЕПА ДЕВОЈКА (а) је сличан као у претходном задатку (имамо,
такође, ужу и ширу синтагму), па ћемо за овај задатак само приказати схему:
именичка синтагма „врло лепа девојка―
атрубут
придевска синтагма „врло лепа― у ж. р. јд.
ВРЛО ЛЕПА
центар
именица „девојка― у ном. јд.
ДЕВОЈКА
зависни члан синтагме
прилог „врло―
ВРЛО
центар
придев „леп― у ном. јд. ж.р.
ЛЕПА
3. Наш први задатак је да одредимо од којих је конституената изграђена дата реченица.
Ради лакшег сналажења и приказивања, ја ћу их бележити симболима.
X: комуникативна реченица „наредити―;
А: прилошка одредба за узрок: пошто случај није био једноставан;
А1: везник пошто;
А2: субјекат: случај (именица „случај― у ном. јд.);
А2: предикат: није био једноставан (копулативни предикат који се састоји од одричног
облика перфекта глагола „бити― са функцијом копуле и именског предикатива
„једноставан― – придев у ном. јд. м. р. позитива);
Б: субјекат: заменик главног тужиоца (именичка синтагма „заменик― у ном. јд.);
Б1: центар: заменик (именица „заменик― у ном. јд.);
Б2: атрибут: главног тужиоца (именичка синтагма „тужилац― у ген. јд.);
б2: центар: тужиоца (именица „тужилац― у ген. јд.);
б2: атрибут: главног (придев „главни― у ген. јд. м. р. позитива);
В: предикат: нареди (глагол „наредити― у 3. л. јд. аориста);
Г: изрични прави објекат: да се кућа пажљиво прегледа;
Г1: субјекат: кућа (именица „кућа― у ном. јд.);
Г2: прилошка одредба за начин: пажљиво (прилог „пажљиво― у позитиву);
Г3: предикат: се прегледа (глагол „прегледати― у рефлексивном пасиву);
Д: изрични прави објекат: (а) + сви необични предмети заплене ради анализе;
Д1: субјекат: сви необични предмети (именичка синтагма „предмети― у ном. мн.);
д1: центар: предмети (именица „предмет― у ном. мн.);
д2: атрибут: сви (заменица „сав― у ном. мн. м. р.);
д3: атрибут: необични (придев „необичан― у ном. мн. м. р.);
Д2: предикат: заплене (глагол „запленити― у облику рефлексивног пасививног презента);
Д3: прилошка одредба за циљ: ради анализе (ради + ген. јд. именице „анализа―).
Све изложено сада можемо приказати помоћу дијаграма:
132
X
А
Б
В
Г
Пошто случај није био
једноставан
заменик главног
тужиоца
нареди
да се кућа пажљиво
прегледа
А1
А2
Пошто
случај
А3
није био
Једноставан
Б1
заменик
Г1
Б2
главног
тужиоца
б2
Г2
Г3
Д
а сви необични
предмети заплене
ради анализе
Д1
Д2
Д3
да +кућа пажљиво се прегледа а сви необични заплене ради
предмети
анализе
б2
главног тужиоца
д1
сви
д2
необични
д3
предмети
Сада је, надам се, јасно да је решење дијаграм под (Б).
Напомена. – Задатке и решења (б, а, Б) преузео сам из горе наведених извора
(фуснота), док је интерпретација самих решења моја, па самим тим и евентуалне
грешке јесу искључиво моје (и у овим трима задацима, али и у осталим седам
задацима)
4. Међу њима су две девојчице. Наиме, бројном именицом на –ица означавају се само
особе мушког пола, док се збирним бројем означавају особе различитог пола.
5. Објашњење је исто као за претходни задатак, па дечака има укупно седам.
6. Реченица са конституентима А, Б и В има основни реченични распоред: С – П – О,
односно: Милан је био играо кошарку. Сваки од три конституента може се
распоредити на било које место, па укупно постоји, математичком терминологијом
речено, шест пермутација:
Милан игра кошарку.
Милан кошарку игра.
Игра Милан кошарку.
Игра кошарку Милан.
Кошарку игра Милан.
Кошарку Милан игра.
7. Основни реченични распоред је: Милан игра кошарку у школском дворишту. Као и у
претходном задатку, реченични чланови се могу слободно распоређивати, и то на 4!
= 24 начина.
8. б) ово је пример за падежну полисемију / вишезначност, односно појаву да један те
133
исти падеж, у различитим (предлошко-)падежним конструкцијама може имати
различита значења.
9. а) Подвучена заменица је поименичена, те има функцију субјекта, па самим тим и
именичку констутентску вредност. Њен контролор конгруенције је субјекат главне
реченице – Црвена звезда, и са њим се слаже у роду, броју и падежу. Уп.:
Црвена звезда је три пута за редом победила Партизан. ( ∅ / Она / Црвена звезда)
освојила је Куп Србије.
Овде, дакле, облик која узима вредност: ∅ / Она / Црвена звезда.
б) Овде имамо нешто другачију ситуацију. Наиме, који (субјекат зависне односне
реченице) конгруира са Манчестер јунајтед (објекат главне реченице), па нема
слагања у падежу, јер је објекат исказан акузативом, а субјекат номинативом.
Слагања, ипак, има у роду и броју. То се може јасније видети ако дату реченицу
запишемо као две:
Манчестер сити је победио Манчестер јунајтед (= објекат). Манчестер јунајтед (=
субјекат) је признао да је градски ривал био бољи.
в) У овом примеру подвучени конституент има функцију прилошке одредбе за узрок
(прецизније: одредбе за исказивање проузроковача стања), тиме и прилошку
конституентску вредност. Конгруира са речју болест, и то у роду и броју. Да је ово
заиста прилошка одредба за узрок, показује нам одговор на питање: Од чега је
боловао? – Од ње / Од те болести (= од које).
10. Сви наведени термини, осим допунског предикатива, означавају једну те исту
граматичку функцију (која се у средњошколској литератури најчешће наводи као
актуелни квалификатив).
Допунски предикатив јавља се уз семикопулативне глаголе; примери:
Прогласили су га победником / за победника.
Сматрали су га пријатељем / за пријатеља.
Тај реченични члан се назива / зове допунским предикативом / допунски предикатив.
Јавља се у номинативу, инструменталу или предлошко-падежној конструкцији за +
акузатив.
Актуелни квалификатив је самостални члан реченичне конструкције који казује неку
карактеристику субјекатског или објекатског појма актуелну у време говорења; примери:
Тања је прва стигла на циљ. (= Тања је на циљ стигла прва. = Тања је стигла прва на
циљ).
Као дете, доселио се у Београд. (= Доселио се у Београд као дете.)
Вратио сам се из школе исцрпљен.
Напомена: Поред цитираних тестова са републичких такмичења и Језичког квиза,
при изради задатака користио сам још средњошколску Граматику српског језика (Завод за
уџбенике, Београд 2008: Живојин Станојчић, Љубомир Поповић).
134
ИСТОРИЈА И АРХЕОЛОГИЈА
135
Младен МЛАДЕНОВИЋ
ученик I-1 Гимназије у Лебану
ЛОКАЛИТЕТ ЦАРИЧИН ГРАД
АПСТРАКТ: Локалитет Царичин град је рановизантијски град недалеко од Лебана.
Истраживања је започео Владимир Петковић, још 1912. године, који је први изнео тезу да се
ради о граду Ivstiniana Prima – задужбини цара Јустинијана I (527-565), подигнутом у
близини његовог родног места. Овај град је привукао пажњу многих истраживача из земље
(нарочито Владимира Кондића и Вујадина Иванишевића), и иностранства, посебно из
Француске (Ноела Дивала, Жан Мишел Спиреза и Бернара Бавана). Град је био важан
црквени, административни и војни центар, седиште новоосноване архиепископије
Јустинијана Прима, која је имала јурисдикцију над северним Илириком. Живот у граду
прекинуо се осамдесетак година од оснивања, за време цара Ираклија (610-641), после
продора Словена.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Илирик, Царичин град, Ivstiniana Prima, Јустинијан I
Рановизантијски локалитет Царичин град налази се на удаљености од 7,5 км од
Лебана, односно 28,5 км од Лесковца, на тромеђи између општина Бојник, Лебане и
Медвеђа. Изграђен је ван главних путних праваца, на обронцима планине Радан ка
Лесковачкој котлини, и то је један од главних разлога што су прве информације о овом
локалитету забележене тек крајем 19. века (Баван Иванишевић 2006:17; Кондић Поповић
1977:9). Рушевине је први описао Мита Ракић у листу Отаџбина 1880. године (Баван
Иванишевић 2006:17; Иванишевић 2011:353).
Прва истраживања вршена су 1912. године под вођством Владимира Петковића, који
је претпоставио да се ради о Јустинијани Прими (Ivstiniana Prima), граду који је подигао
Јустинијан I (525-565). На основу првих резултата истраживања претпоставио је да се живот
у граду прекинуо после продора Словена, за време цара Ираклија (610-641), после свега
осамдесетак година од оснивања (Баван Иванишевић 2006:17; Иванишевић 2011:354).
Истраживања су обновљена 1936. године. Радовима се 1937. године прикључио
Франце Месеснел и тада је у потпуности откривен комплекс базилике са баптистеријумом, а
до 1940. године и епископска палата, кружни трг са улицама, базилика са криптом и
крстообразна црква (Баван Иванишевић 2006:17; Кондић Поповић 1977:8). У периоду од
1947. до 1970. године вршена су истраживања Царичиног града под вођством Александра
Дерока и Светозара Радојчића током прве кампање, а каснијим истраживањима руководио
је Ђорђе Мано Зиси. За време ове кампање истраживања су вршена на простору Доњег
града, на јужном бедему, истражени су и делови угаоних кула, јужна капија, источна капија,
терме, цистерна и други објекти (2006:18-19; 1977:8-9).
После прекида, истраживања на Царичином граду обновљена су 1975. године под
вођством Владислава Поповића и Владимира Кондића. Овом приликом добијене су нове
информације о раније истраживаним објектима, а започета су и истраживања простора уз
јужни бедем Горњег града и до 1977. године истражена је и једнобродна базилика на
јужном платоу ван града, као и утврђење на простору цркве Св. Илије (Баван Иванишевић
2006:19; Иванишевић 2011:359). Значај који је овај град имао у антици, као и његова
очуваност, довели су до сарадње између француских и српских стручњака Ноела Дивала,
Владислава Поповића, Владимира Кондића и Жан Мишел Спизера (Баван Иванишевић
2006:19). Од 1981. почињу истраживања стамбеног кварта града, као и ископавања насеља у
136
Доњем граду под вођством Жан Мишел Спизера и Владимира Кондића, а која су трајала све
до 1990. године.
Бернар Баван и Вујадин Иванишевић обнављају истраживања на Царичином граду
1997. године и ревидирају и проширују програм истраживања.
Утврђено насеље на Царичином граду подигнуто је на узвишеном платоу између
Свињаричке реке на западу и Царичинске на истоку. Састоји се из три целине: Акропоља,
Горњег и Доњег града и широког подграђа (Слика 1). Акропољ се налази на највишем
платоу и неправилног је полигонаног облика димензија 100х100 метара. Испод њега лежи
Горњи град дужине 300 метара и ширине 230 метара у северном делу и до 100 метара у
јужном делу (Баван Иванишевић 2006:26; Кондић Поповић 1977:17). Доњи град се
надовезује на горњи у јужном делу, неправилног је правоугаоног облика дужине 220 метара
и ширине од 120 до 100 метара. Све три целине опасане су бедемима са кулама. Око
утврђеног града налазило се подграђе које је брањено одбрамбеним ровом и земљаном
фортификацијом. Ужи простор града био је величине око 10 хектара, а подграђе је
заузимало знатно већу површину (Баван Иванишевић 2006:26).
Слика 1: Ситуациони план локалитета Царичин град
Царичин град се у смислу урбане целине у научној литератури опредељује као
утврђено византијско насеље „источног― или „хеленистичког― типа, са акропољем,
кружним тргом и улицама са тремовима са низом занатских и трговачких радњи. Ипак,
римски елемент није изостављен и огледа се у стамбеним инсулама (Кондић Поповић
1977:20).
Акропољ (Слика 2) се налази на највишем заравњеном платоу, који је опасан
бедемом и ојачан потковичастим кулама. Простор Акропоља подељен је на два неједнака
дела централном улицом ширине око 7 метара и био је плански одређен за смештај
епископског седишта (Баван Иванишевић 2006:27; Кондић Поповић 1977: 19-20). У
северном делу налази се „Епископска палата―, односно комплекс од три грађевине, а у
јужној половини катедрална црква (Слика 3) – епископска базилика – са баптистеријумом и
консигнаторијумом. Акропољ и Горњи град чине јединствену урбанистичку целину, јер су
на простору Горњег града смештени сви остали сегменти који су потребни за живот
градског насеља.
Слика 2
Слика 3
Слика 2: Реституција Акропоља, поглед са југозападне стране.
Слика 3: Акропољ, епископска базилика, поглед са североистока.
Најразвијенија целина на Царичином граду је Горњи град. У његовом средишњем
делу налазио се кружни трг поплочан камењем, где су се укрштале главне градске
комуникације. Положај трга условљен је рељефом и положајем источне капије, до које је
137
преко Царичинске реке долазио пут (Баван Иванишевић 2006:37; Кондић Поповић 1977:20).
На средини трга налазила се царева статуа постављена на стуб, што потврђују фрагменти
бронзане статуе који су пронађени у оближним грађевинама и приказују цара у оклопу и
одећи римског генерала (Баван Иванишевић 2006:37; Кондић Поповић 1977:54). Кружни трг
са засведеним улицама и централним положајем има своје паралеле у Филипопољу и
Антиохији. Монументална архитектура источне и јужне капије, као и статуа императора
постављена у центру кружног трга, показују тријумфални карактер улица које су преко трга
водиле на Акропољ – седиште духовног и световног оца града (Кондић Поповић 1977: 54).
Правац пружања улица одредио је оријентацију грађевина у Горњем граду. Уз
северну, јужну, источну и западну улицу били су смештени стамбени, трговачки и занатски
комплекси (Баван Иванишевић 2006:37; Кондић Поповић 1977:20). Грађевине световног
карактера – крстообразна црква, црква са криптом и црква испод Акропоља постављене су
под одређеним углом у односу на профане, односно њихов положај се поклапа са правцем
пружања епископске цркве на Акропољу (Кондић Поповић 1977:20).
Доњи град заузима издужен, заравњен плато који је опасан бедемима и ојачан
кулама и великим одбрамбеним ровом са јужне стране која је била лако приступачна (Баван
Иванишевић 2006:41; Кондић Поповић 1977:20). Претпоставља се да је у неком моменту
када је претила опасност подигнут нови бедем уз град и да су се грађевине које су биле ван
града том приликом нашле унутар њега. На то указује оријентација базилике са трансептом,
која одудара од правца улица (Кондић Поповић 1977:20). Истурене правоугаоне куле
откривене су уз јужни и западни бедем, а фланкирају и источну и јужну капију. Код јужне
капије откривена је и потерна (Баван Иванишевић 2006:41). Један од најзанимљивијих
објеката у Доњем граду је угаона кула кроз коју је пролазио акведукт. Акведукт је са јужне
стране прилазио граду, а затим испод шетне стазе западног бедема ишао до велике цистерне
у Доњем граду и до угаоне, југозападне куле тј. резервоара Горњег града. Ово откриће је
ставило у сумњу ранију претпоставку да је Доњи град изграђен касније. Чини се да је
изградња Доњег града заједно са бедемима и цистерном била истовремена са изградњом
осталих делова града (Баван Иванишевић 2006:41).
Са јужне стране града, као и на благим падинама са источне и западне стране, ван
градских бедема, развијало се насеље. У подножју, уз две реке, налазио се занатски центар,
на шта указују остаци цигларских пећи, а по неким ранијим истраживачима и пећи за
топљење (Баван Иванишевић 2006:344; Кондић Поповић 1977:146). Један од најзначајнијих
објеката у овом делу Царичиног града јесте акведукт, чија је траса установљена 1947.
године (Баван Иванишевић 2006:44; Кондић Поповић 1977:130). Вода је у град доведена са
Петрове горе на Радан планини, која је од града удаљена око 17 км. Зид од опека који
повезује обале Царичинске реке се може тумачити као брана вештачког језера око којег су
биле смештене занатске радионице, или као мост који је повезивао Царичин град са
утврђењем код цркве св. Илије а самим тим и са путем који је водио из долине Мораве
(Кондић Поповић 1977:146). Ипак, зид може имати и двоструку улогу.
На јужном платоу подграђа откривени су и остаци некрополе, као и терме,
триконхална базилика, а ван брањеног простора подграђа и једнобродна црква (Баван
Иванишевић 2006:44).
Претпоставка Владимира Петковића о идентификацији Царичиног града са
Јустинијаном Примом није потврђена јер није пронађен натпис, али је на основу резултата
истраживања прихваћена од стране већине стручњака. У Прокопијевом делу „О
грађевинама― могу се наћи најопширнији подаци о Јустинијани Прими. Он наводи да је цар
изградио град у области европских Дарданаца како би обележио место свог рођења.
Најважнија обавештења о географском положају Јустинијане Приме, као и о хијерархијском
положају у византијском Илирику, садржи Јустинијанова XI новела. Према овој новели,
Јустинијана Прима је била црквено седиште провинција на територији северног Илирика, и
138
префектуре преторије Илирик, у провинцији Средоземна Дакија близу границе са
Дарданијом и недалеко од Наисуса (Баван Иванишевић 2006:67). Други аргумент је
хронологија града – град је подигнут за време Јустинијанове владавине (527-565) на месту
где раније није било никакво насеље, далеко од главних путева, што није био обичај у то
време па представља вероватно жељу цара да обележи место свог рођења.
Од 1912. године па до данас није потврђена хипотеза о идентификацији Царичиног
града са Јустинијаном Примом. Ипак, резултати истраживања допринели су да већина
научника верује у исправност ове хипотезе.
Захвалност: Вујадину Иванишевићу и Бернару Бавану, као и њиховом тиму који сам
посматрао у истраживању на лето 2009. и 2010. године у самом граду, слушао њихове
коментаре и пратио њихова размишљања, која су ми помогла да разумем сложеност и
целину једног археолошког истраживачког пројекта, као и својој сестри Теодори,
апсолвенту Филозофског факултета на групи за археологију, која је у два наврата радила у
том тиму, и која ми је помогла да дођем до литерауре, да је исправно употребим и
изградим правилну представу о овом археолошким локалитету, као и значају сваког
појединачног открића за разумевање целине.
Литература:
Баван Б. Иванишевић В. 2006. Ivstiniana Prima – Царичин Град. Лесковац: Народни музеј
Лесковац
Иванишевић В. 2011. У СУСРЕТ СТОГОДИШЊИЦИ ИСТРАЖИВАЊА ЦАРИЧИНОГ
ГРАДА. Лесковачки зборник, LI: 353-366
Кондић В. Поповић В. 1977. ЦАРИЧИН ГРАД УТВРЂЕНО НАСЕЉЕ У ВИЗАНТИЈСКОМ
ИЛИРИКУ. Београд: Галерија српске академије наука и уметности
Душан СТЕВАНОВИЋ
ученик II-2 Гимназије у Лебану
ЈУСТИНИЈАНА ПРИМА
(ЦАРИЧИН ГРАД)
Сажетак: У овом семинарском раду описан је археолошки локалитет Царичин град
који представља једно од највећих и најзначајнијих византијских градова у унутрашњости
јужне Србије. Уједно представља и једно од најпривлачнијих археолошких налазишта
српског културног наслеђа. Наведени су разлози идентификације Јустинијане Приме и
Царичиног града. Ти разлози су, за сада, хипотетички јер нису потврђени налазом натписа.
У анализи овог археолошког налазишта описан је перидом од оснивања до пропасти града,
који спада у домен средњовековне историје. Овај рад се базира на чињеницама и
закључцима до којих су дошли научници који читав век истражују овај локалитет. Издато је
много књига и чланака у археолошким часописима и зборницима који говоре о овом
локалитету. Због што поузданије реконструкције овог локалитета нужно је остатке
материјалне културе упоређивати са писаним изворима из тог периода.
Кључне речи: Царичин град, Јустинијан I, Терме, Акведукт, Акропољ
Почев од 540. године Словени све више продиру на Балкан, а њихова војна моћ све
више јача захваљујући подршци Кутригура и Авара, племена турског порекла, у чијем
139
окружењу су живели. Јустинијан није занемаривао одбрану полуострва на којем је рођен: у
знак сећања на тај догађај основао је на Балкану нови град, као што је на његов подстицај
основано и на стотине већих или мањих одбрамбених утврђења (Шене Флизен 2010:76).
Остаци тог града леже на благим падинама од планине Радан ка Лесковачкој котлини.
Његов нестанак са историјске позорнице везан је за време владавине цара Ираклија (610 641) и најезде Словена (Баван Иванишевић 2006:17). Како провинција Илирик није била од
прворазредног значаја, из ње су војне трупе биле повучене ради ратовања у Италији и на
Истоку, а многи градови на Балкану постали су лак плен варвара (Шене Флизен 2010:76).
Слика 1: Авионски снимак из 1938. године
Царичин град (Ivstiniana Prima) представља изванредан споменик античког урбанизма,
са многобројним базиликама, управним, јавним и приватним грађевинама, комуналним
објектима и фортификацијама, подигнутим после 535. године (Ivanišević 2008: 78). Урбано
језгро сачињено је од три целине: Акропоља, Горњег и Доњег града, на које се надовезује
широко подграђе и споменици у ближој и даљој околини (Баван Иванишевић 2006:26).
Откривене су многе грађевине, као и други налази који дочаравају високе домене
палеовизантијске цивилизације на подручју северног Илирика (Ivanišević 2008:78).
Заравњени плато Акропоља је неправилног полигоналног облика, оквирних димензија
100 x 100 м. Централна улица са портицима постављена у оси североисток – југозапад дели
читав простор Акропоља на два дела. Акропољ је био наменски одређен за сакрални
простор, за смештај епископског седишта. У северном делу налазио се комплекс од три
грађевине, у литератури познат као „Епископска палата―, док је на јужној половини
подигнута катедрална црква са баптистеријумом и једним мањим објектом, протумачен као
„Консигнаторијум― (Баван Иванишевић 2006:26-27).
Епископска базилика је међу првим споменицима откривеним на Царичином граду,
још 1912. године. Реч је о импресивној тробродној и троапсидној цркви са нартексом и
атријумом са великом писцином. Укупна дужина базилике износила је 64, а ширина 22 м.
Унутрашњи простор био је издељен са два низа од по пет стубова на централни део и бочне
бродове (Кондић Поповић 1977:27).
Баптистеријум представља монументални објекат, грађевину квадратне основе,
дужине 17,5 м. Надовезивао се на базилику са јужне стране, једним портиком. Централни
простор је тетраконхалне основе, док су у угловима баптистеријума постављене четири
правоугаоне просторије неједнаких димензија (Баван Иванишевић 2006:27-34).
Објекат који је протумачен као „Консигнаторијум― налазио се у јужном делу
Акропоља, паралелно са бедемом. То је грађевина правоугаоне основе, приближних
димензија 13 x 8 м, са два предворја на јужној и западној страни (Баван Иванишевић
2006:34).
Сличан простор, али знатно развијенији, са правоугаоном апсидом на северу и бочним
просторијама, подигнут је у северном делу Акропоља. Реч је о средишњем објекту, укупне
дужине од преко 70 м, који припада једном комплексу од три грађевинске целине. Између
140
средишње и источне просторије налазило се поплочано двориште и остаци степеништа,
који указују да су поменути објекти имали спрат. Овај грађевински комплекс протумачен је
као епископски двор са пратећим објектима (2006:34-35).
Најразвијенију целину на Царичином граду представља Горњи град, на чијем је
највишем, северозападном делу, подигнут Акропољ као засебна целина. Горњи град је
дужине око 300 м, и ширине од 230 м у северном до 100 м у јужном делу. Фортификација
Горњег града слабо је проучена и до сада су истражене две капије, источна и јужна, делови
бедема уз саме капије, као и један број кула, међу којима се издваја југозападна угаона кула
– резервоар.
Источна капија, потковичасте основе, фланкирана са обе стране правоугаоним
истуреним кулама, издваја се својим решењима од осталих објеката ове врсте на Царичином
граду. Постављена на стрмим падинама и са степенишним прилазом, ова капија није била
намењена за колски пролаз. Сасвим другу функцију имала је јужна капија брањена
истуреним петоугаоним кулама, преко које се одвијао главни саобраћај, док су за пешаке
биле одређене потерне смештене са супротних страна кула (2006:35).
Средишњи део Горњег града представљао је кружни трг пречника око 22 м, био је
опасан покривеним портицима ширине око 3 м. Ту су се укрштале главне градске
комуникације, које су делиле површину на четири неједнака простора. Око трга,
тријумфалног карактера и дуж улица са покривеним тремовима подигнут је низ грађевина
култног, управног, трговачког и јавног садржаја. Велике камене плоче покривале су цео
простор у чијем се средишту налазила царева статуа постављена на стуб.
Улице Горњег града су имале коловоз, ширине између 6,20 и 6,90 м, поплочан
великим каменим блоковима неправилног облика и покривене портике, ширине између 3 и
3,35 м, са подовима од опеке. Испод улица су се налазили одводни канали – клоаке који су
спроводили отпадне воде ван града.
Југоисточно од трга смештен је комплекс од кога је познато осам просторија
распоређених у два низа. Са друге стране, југозападно од трга, налази се комплекс
грађевина међу којима се издваја кућа са аркадама димензија 17,50 x 15,50 м, са две веће и
две мање просторије постављене на терасама. Кућа је, судећи по налазу степеништа, имала
и спрат. Јужно од ове грађевине, раздвојен улицом, налази се други објекат, такође на спрат,
ширине око 20 м, са подом од опеке и каналима за загревање. У северозападном делу
откривена је издужена грађевина са ступцима, на које се са западне стране надовезују
објекти подигнути у сухозиду, свакако каснијег датума. У северо- источном делу од трга
налази се неколико јасно издвојених грађевинских целина (2006:37).
Прву чини грађевина дужине око 40 м и ширине око 13 м, која се састоји од десет
просторија неједнаке основе, које су распоређене у два низа.
Слика 2: Базилика са криптом
Базилика са криптом, подигнута на терасама, представља цркву димензија 35 x 15,50
м, састоји се од три дела: централног и бочних бродова, крипте – смештене испод бродова и
атријума. Црква је била богато украшена фрескама, зидним и подним мозаицима.
Једну од најслабије очуваних грађевина представља крстообразна црква, димензија
141
29,50 x 17,50 м, која се уздизала у источној половини Горњег града, уз јужну улицу.
Централни простор је у облику уписаног крста са полукружном апсидом (2006:38).
Са супротне стране улице, подно Акропоља, подигнута је мања тробродна базилика,
са нартексом са постофоријама и отвореним портиком, укупне дужине 24,80 м.
Унутрашњост целе цркве била је поплочана опеком. У цркви су нађени укопани гробови,
међу којима се истиче гроб са саркофагом са уклесаним латинским крстом на поклопцу.
Јужно од базилике делимично је откривена једна грађевина опредељена као villa urbana. Реч је о објекту дужине преко 25 и ширине око 22 м, састављеном од низа издвојених
простора. Кућа је, судећи по налазу степеништа, имала и спрат. Богато украшен објекат, о
чему сведоче остаци мозаика, фресака, али и штукатуре, доживео је касније знатне промене
и адаптације простора (2006:39-40).
Објекат који је идентификован као principia – седиште војног команданта гарнизона,
представља комплекс грађевина чији је првобитни план доживео знатне измене.
Иницијални објекат представља у основи тробродну грађевину, дужине скоро 37 и ширине
18,80 м. У споредној просторији је пронађено степениште, из чега јасно произилази да је
имао спрат (2006:40).
Доњи град, који заузима издужен раван плато неправилног правоугаоног облика,
дужине је око 220 м и ширине од 120 до 100 м. Доњи град је опасан бедемима ојачаним
кулама и великим одбрамбеним ровом – валумом са јужне, лако приступачне стране
(2006:41).
У Доњем граду истражена је у потпуности источна улица и само делимично јужна која
је овај део града делила на две практично једнаке целине. Источна улица има коловоз,
ширине 7,50 м, изграђена од великих камених блокова и северни портик, ширине 4 м, са
зиданим правоугаоним ступцима. Јужна улица се, наиме, знатно ломи у свом горњем делу,
што је диктирано оријентацијом два кључна објекта у Доњем граду, базилике са трансептом
и велике цистерне. Испод обе улице констатована је клоака – велики одводни канал
(2006:41-42).
Уз јужну улицу, наслоњена на северни портик источне улице, подигнута је двојна
базилика неправилне основе. Црква је једноставног плана са две дугачке просторије
неједнаких дужина преко 19 и 18 м и ширине 5,70 и 5 м, које се завршавају полукружним
апсидама и правоугаоним предворјем, димензија 12 x 5,40 м.
Базилика са трансептом представља једну од најрепрезантативнијих грађевина на
Царичином граду, која се од осталих објеката издваја својим добро очуваним подним
мозаицима, откривеним у наосу. То је тробродна црква са нартексом и атријумом, укупне
дужине 45 и ширине 18,50 м. Зидови базилике били су богато украшени мермерним
плочама, зидним мозаицима, као и фрескама. Подови бочних бродова, трансепта и портика
атријума, били су поплочани опекама (2006:42).
Северно од базилике са трансептом налази се комплекс грађевина које су, за разлику
од јавних и црквених објеката, зидане у сухозиду. Претпоставља се да је реч о објектима из
последњих деценија живота града.
Западно од базилике са трансептом и поменутих грађевина налази се велика градска
цистерна оквирних димензија 40 x 40 м. Цистерна је била укопана, наслоњена на западни
бедем и била је ојачана моћним зидовима са осталих страна који се назиру у конфигурацији
терена.
Терме су се налазиле северно од цистерне и подно јужног бедема Горњег града.
Изграђене су делом преко западног портика јужне улице. Терме су у каснијој фази, према
Ђ. Мано – Зисију, претворене у цркву. Ову своју тврдњу аутор је базирао на чињеници да је
источна конха свлачионица накнадно дозидана, као и налазу једног гроба у оквиру самих
терми (2006:43).
142
Слика 3: Комплекс стамбених грађевина
Поред низа јавних и сакралних објеката, у Доњем граду постојао је кварт са низом
приватних објеката. Реч је о делу града у којем је откривено неколико објеката
распоређених у два низа. Међупростор је предвиђен за економске зграде. Откривене куће
приказују сву разноврсност стамбене архитектуре.
Постојало је насеље ван утврђеног градског језгра, које се развијало на равном платоу
са јужне стране града, као и на благим падинама са источне и западне стране. Један од
кључних објеката ван града представљао је акведукт који је преко западног обода јужног
платоа доводио воду у град. Овоме треба додати и брану на Царичинској реци која је имала
важну улогу у сакупљању воде у сушном крају, као и мање утврђење изнад саме бране.
Важно је напоменути да су на овом простору, ван утврђеног градског језгра, откривени
сакрални и јавни објекти: терме, триконхална базилика и једнобродна црква (2006:44).
Терме ван градских бедема знатно су већих димензија него оне смештене у Доњем
граду. Реч је о грађевини, димензија око 36 x 20 м, са великом просторијом за свлачење –
apodyterium, у виду атријума крстасте основе, где су смештене каде за хладну воду – frigidarium и мањим правоугаоним простором за прање ногу – tepidarium. Терме се завршавају
великом салом, која је била подељена на две просторије, западну за презнојавање – laconicum и источну са топлом водом – caldarium, испод које се налазила просторија у којој је
било смештено ложиште – praefurnium. Грађевина се налази на благој падини, што је
омогућило смештање система за загревање и ложиште на источној страни. Атријум је био
покривен подним мозаиком смештеним у централном простору где су у квадратним пољима
приказане животиње – паун, ној, овца, срна и пантер. Мозаици на тремовима били су са
геометријским мотивима.
Триконхална црква била је величине око 39 x 16,5 м, подигнута недалеко од
југоисточне угаоне куле Доњег града. Црква је била украшена штукатуром, фрескама,
зидним и подним мозаицима. Декор чине геометријски мотиви, меандри и преплети, као и
представе птица и флоре. У оквиру цркве, у јужној конхи наоса, налазила се зидана
гробница.
Једнобродна базилика откривена је у јужном платоу, ван простора брањеног земљано
– палисадном фортификацијом. Реч је о цркви, димензија 34 x 16,5 м, неправилне основе, са
једнобродним наосом, нартексом и атријумом (2006:45).
Дуж западне стране јужног платоа прати се траса акведукта, који је био надземан,
постављен на ступцима и луковима који су носили водоводни канал. Размак између стубаца
износио је око 3 м. У близини акведукта откривен је, системом сонди, део некрополе у којој
су се сахрањивали житељи Царичиног града. Ради се о свега 10 гробова одраслих особа и
деце.
У подножју града, уз обале река, налазио се занатски центар. На обалама Свињаричке
реке констатоване су цигларске пећи, а једна је истражена на њеној западној обали.
Откривен је део пећи правоугаоне основе, димензија 5,50 x 4,60 м, са два ложишта на
143
источној страни. Део занатског центра простирао се и дуж Царичинске реке, где су у,
близини бране, постојале топионичарске пећи (2006:46).
Иако је идентификација Јустинијане Приме и Царичиног града хипотетичка, будући
да то није потврђено налазом натписа, она је прихваћена од већине стручњака који се баве
овим историјским периодом на основу утемељених поставки. Уколико имамо у виду
хронологију града, знамо да је реч о вештачкој творевини саграђеној на утрини почетком
Јустинијанове владавине – у VI веку, када је подизање урбаних центара на Балкану
представљало изузетну појаву. Географски положај града такође је један од разлога, јер се
сам град налазио у провинцији Средоземна Дакија, близу границе са Дарданијом и недалеко
од Наисуса, што у потпуности одговара наводима писаних извора (XI новела, Прокопије,
Јован Антиохијски). Положај у односу на путне правце, јесте један од разлога, с обзиром на
то да град није подигнут на месту које се налази у оси моравско – вардарског правца, ни на
западном путном правцу који је везивао Наисус и Скупи (Скопље), преко Хамеума
(Прокупља) и Јустинијане Секунде (Ulpiana), као ни на једној важној трансверзали, без чега
тешко можемо замислити подизање новог града на овом месту, без неког нарочитог повода,
као што је жеља владара да овековечи место свог рођења (Баван Иванишевић 2006:67). Да
се Јустинијана Прима налази у Средоземној Дакији, а не у Дарданији, сведочи и већ
поменуто обавештење Јована Антиохијског. По његовим речима град се „приближавао
Нишу―, мислећи вероватно притом да је ближи Нишу него осталим великим градовима
провинције. У прилог локализовања у Средоземној Дакији говори донекле и писмо папе
Гргура I из 594. год. Писмо заправо открива да је Јустинијана Прима потпуно нови град,
недалеко од једног кастела и једног утврђеног села, подигнут у провинцији Dacia Mediterranea. Наравно да новоосновану архиепископију не треба тражити међу већим градовима јер
су они, под пуним именом, познати у историјским изворима VI века и били су у то време
активни епископски центри. Највероватније се налази на југу данашње Србије и тај град се,
према Прокопију, одликовао мноштвом цркава, термама и другим велелепним грађевинама.
То је пре свега био архиепископски град. Све у свему сигурно да ниједно рановизантијско
насеље у Србији, са изузетком Царичиног града, не испуњава већину услова за
идентификацију са Јустинијановом задужбином (Кондић Поповић 1977:166-167).
Јустинијана Прима подигнута на месту где пре тога није било ничега изграђеног,
остаје у многим својим деловима једна тајна коју ће и будуће генерације морати дуго да
истражују.
Захваљујем се људима из Народног музеја у Лесковцу који су ми уступили потребну
литературу за писање овог рада.
Литература:
Б. Баван, В. Иванишевић, Ivstiniana Prima Царичин Град, Лесковац 2006.
В. Кондић, В. Поповић, Царичин Град, утврђено насеље у византијском Илирику,
Београд 1977.
Ivanišević V. 2008. Arhitektonska dekorativna plastika u Cariĉinom Gradu. U Francuskosrpska saradnja u oblasti arheologije (ur. S. Perić). Narodni muzej u Beogradu, Narodni muzej u
Leskovcu i Muzej Srema u Sremskoj Mitrovici. str. 77-91
Ж. К. Шене, Б. Флизен, Византија, историја и цивилизација, Клио 2010.
Summary
In the IV century Goths had incursions in this areas reaching even further South, to Greece.
In 396 AD led by their leader Alaric they went to Peloponnesus and Athens destroying and devastating everything they found on their way. Not even fifty years after that, Huns led by Attila were
going deep in south plundering southern Byzantium regions. Then Goths again were finishing their
144
„business“ flattening Macedonia and Thessaly. At the end of the V century Slavs, along with
Avars, started their incursions in these regions. Justinian didn’t close his eyes to the protection of
the peninsula where he had been born, so he founded a new town in Balkan to distinguish this
event. The debris of that town lie on the gentle slopes of Radan Mountain towards Leskovac valley
away from the main roadways. The Early Byzantine settlement is at 28.5 km away from Leskovac
and 7.5 km away from Lebane. Its location which is not too far from the main trunks starting Belgrade via Nis and Sofia heading to Greece as well as relatively good condition of the LeskovacCaricin Grad (Iustiniana Prima) road makes it easily accessible to all the visitors.
Today we can be sure that Caricin Grad (Iustiniana Prima) represents an extraordinary
monument of antique urbanism. It was located in Illyricum prefecture within Mediterranean province of Dacia. Caricin Grad (Iustiniana Prima) in not even one century of its existence had tumultuous and turbulent history due to its location on a crossroad, close to Byzantium Empire. Justinian
raised his endowment in the vicinity of his birth place Taurision.
The town is consisted of three major parts: Acropolis, Lower and Upper Town, but there
are some monuments outside the fortified urban area. The main goal of this exploration is to identify Iustiniana Prima and Caricin Grad. It still remains hypothetical due to the fact that no inscription has been found yet, but many experts dealing with this historical period recognize it and base
their beliefs on many theses. Caricin Grad (Iustiniana Prima) got spotlighted in 1880 after Mita
Rakic had depicted debris and published his work in ―Otadţbina‖ paper. Archeological Research
of Caricin Grad was started by professor Vladimir Petković on 11 th August 1912 after Episcopal
Basilica had been discovered at Acropolis.
Excavations conducted during XX centuries were run by many eminent archeologists from
our country as well as the ones from abroad. They managed to reconstruct the visage of the town
which had remained lost till that moment in the valley of Pusta Reka at the intersection of Bojnik,
Medvedja and Lebane. Many basilicas, administrative, public and private buildings, communal
facilities and fortifications were discovered during these excavations. Researches that had been
conducted revealed many secrets of Justinian’s endowment and utterly resolved the dilemma regarding uncertainties if the imposing debris nearby Lebane were Iustiniana Prima. Excavations to
be done will help Caricin Grad to be identified as Iustiniana Prima.
145
NEKADAŠNJI GIMNAZIJALAC
Ţarko TANKOSIĆ
Mediterranean Archaeology and Archaeometry, Vol. 10, No. 3,
pp. 11‐17
Copyright © 2010 MAA
Printed in Greece. All rights reserved.
Rad је objavljen u stručnom casopisu "Mediterranean Archaeology and Archaeometry" broj 10, izdanje 3.
THE KARYSTIAN KAMPOS SURVEY PROJECT:
METHODS AND PRELIMINARY RESULTS
Tankosić, Ţ. 1 and Chidiroglou, M. 2
1Indiana University, Department of Anthropology,
Student Building 130 Bloomington, IN 47405, USA
2 Hellenic Ministry of Culture, 20 Bouboulinas Str., 10682 Athens,
Greece, ([email protected])
Received: 30/11/2009
Accepted: 16/02/2010
Corresponding author: [email protected]
ABSTRACT
The Karystian Plain (the Kampos) is part of the Karystia that had not been archaeo‐
logically explored in a systematic way despite its obvious economic importance for the
inhabitants of southern Euboea. In the course of two seasons of fieldwork the Kampos Survey
was able to cover approximately forty percent of the designated survey area. In the process we
located 36 previously unknown archaeological findspots ranging in date from the end of the
Neolithic to the Late Byzantine times. In this paper we present our preliminary results. Our
data suggest that the Kampos was as important to the ancient Karystian as it is to the area‘s
inhabitants today.
KEYWORDS: Karystian Plain, prehistory, Classical and Roman periods, obsidian, sur‐
146
INTRODUCTION
In this paper we present preliminary
results of the two seasons of intensive ar‐
chaeological field survey of the Karystian
Plain or Kampos. The project is organized
by the Southern Euboea Exploration Pro‐
ject (SEEP) with the permission from the
Hellenic Ministry of Culture. The project
is funded by the Institute for Aegean Pre‐
history (INSTAP) and by the personal
funds of the late Professor Malcolm Wal‐
lace. The fieldwork part of the project took
place during the summers of 2006 and
2007. Currently, the detailed study of the
material and other data collected in the
field is under way by an international
team of scholars.
The Kampos is located northwest of the
Bay of Karystos (fig 1) and stretches
roughly east‐west, starting at the head of
the bay, where it is the broadest and
where the modern town of Karystos is lo‐
cated, and tapering somewhat towards
Marmari on the western coast.
the sheltered deep water port at Marmari
were added incentives to the research pro‐
ject. The Karystia, although somewhat
marginal in modern times, had been an
important region in the past. Previous work
in the area by both the Greek Ar‐
chaeological Service represented by the
11th Ephorate of Prehistoric and Classical
Antiquities and by SEEP provided a size‐
able body of data to support this assertion.
Although the eastern part of the Kampos
had been explored in the course of previ‐
ous work, large gaps in our knowledge of
the area, potentially very important for
reconstructing the Karystian past, still re‐
mained. It was our goal to fill in those
gaps.
The survey target area in the plain cov‐
ers approximately 260 ha (fig 2), including
the lower foothills of the Karpaston range
to the north and of the Paximadhi Penin‐
sula to the south.
Figure 2 Topographic map of the
Kampos with the boundaries of the
survey area. North is up.
Figure 1 The Karystian Kampos viewed from
the east. South Euboean Gulf and east coast of
Attica in the background.
On the north it is bordered by the Kar‐
paston range and on the south by the Bay of
Karystos and the northern foothills of the
Paximadhi Peninsula. It is the largest
agriculturally viable piece of land in the
area and is also fairly well watered, espe‐
cially in the spring. This agricultural po‐
tential of the Kampos as well as its geo‐
graphical location between Karystos and
147
The boundary of the survey area in the east
coincides with the westernmost ex‐ tent of
Dr. Donald Keller‘s dissertation survey
(Keller, 1985). Our aim was to learn as
much as possible about the use of the
Kampos in the past and to locate the focal
points of that use in the form of findspots.
Since the Kampos is under rapid modern
development, obtaining information on the
exact location of ar‐ chaeological sites in
the area will help in their protection. An
important goal of the Kampos survey was
to compare in the same setting some of
the methods used
previously in the field by SEEP in order to
gauge their reliability and effectiveness. In
addition, we wanted to examine whether
some of the routes that exist today in the
Kampos have been used as thoroughfares in
the more distant past. Finally, we wanted to
examine the effects of alluvia‐ tion on the
visibility of ancient remains in the plain.
METHOS
In 2006 the survey methodology con‐
sisted of two to four people walking in
transects determined mainly by natural or
man‐made features of the terrain (fig 3).
This method intentionally corresponded to
the ―route survey‖ approach used by SEEP
east of the Bay of Karystos on the Bouros‐
Kastri Peninsula. Our transects followed
paved and unpaved roads, foot‐ paths,
gullies, ravines, and current or sea‐ sonal
water flows; in short, all features of the
terrain that could serve as thorough‐ fares.
Additionally, two long arbitrary transects
that roughly coincided with the edges of the
survey area were surveyed on the north and
south foothills bordering the Kampos. The
team members were also allowed to depart
from the transects and investigate any areas
that seemed promis‐ ing as potential
locations
of
findspots. Only a small
representative sample of ma‐ terial was
collected during this phase of the survey
and only from locations that were designated
as findspots.
The 2007 survey was executed using the
intensive stratified sampling method. The
survey team in the 2007 season consisted of
seven to ten people in the field at any time.
The entire survey area was divided into
100 x 100 m squares, which were then sur‐
veyed independently or in clusters using the
stratified sampling approach (fig 3).
―Stratified sampling‖ in this particular
case meant that the squares to be surveyed
were not chosen randomly but with re‐
spect to specific predetermined guide‐
lines; e.g., to include all of the different
geomorphological features present in the
survey area as well as taking into account
some of the results of the 2006 season. The
100 x 100 m squares were further divided
into ten 10 x 100 m transects, each sur‐
veyed by a team member. Total collection
was carried out on the surface of all the
areas designated as findspots, while the thin
material scatter between the findspots was
recorded (in case of non‐diagnostic
material) or recorded and collected (diag‐
nostic sherds, obsidian, etc.).
We were able to locate 20 findspots in 2006
and 16 in 2007. Judging only by the number
of discovered findspots it would be possible
to conclude that the extensive method
employed in 2006 was more pro‐ ductive.
However, the degree of efficiency
notwithstanding, the route‐survey method was
not able to address other aspects of the use
of the Kampos—namely the offsite
distribution of archaeological materials.
Moreover, many of the findspots discov‐ ered
in 2007 are located not far from the 2006
survey transects. This shows the in‐ adequacy
of the extensive survey when trying to locate
all past remains in a given area and especially
the ones located at un‐ expected locations.
Therefore , the main `difference between the
methods used in 2006 and 2007 field seasons is not in the quantity but in the quality of data that was acquired.
RESULTS OF THE SURVEY
Figure 3 Survey coverage. Dark gray – the 2006
transects. Light gray – squares surveyed in 2007.
Courtesy of Google Earth.
148
We were able to locate and record 36 new
archaeological findspots in the course of the
survey. As we suspected, the plain was not
a forgotten area in the past but was the
location of lively activity in both prehistoric
and historic periods.
The prehistoric finds were the most surprising. At the beginning of the project one of
our working hypotheses was that prehistoric
remains would be largely cov‐ ered by alluvium. Consequently, we only expected to
find evidence of the prehis‐ toric use of the
plain in areas located on higher grounds and
on other locations away from the heaviest
effects of alluvia‐ tion. Contrary to our
expectations, we have found at least 15
findspots that are either purely prehistoric
or have a prehis‐ toric component. They are
located on both schist outcrops and on the
flat alluvial soil of the plain. Moreover,
some findspots located on sloped terrain
(e.g., findspot 06N16) did not show evidence for defla‐ tion and displacement of
materials, which would have been the case
if they were af‐ fected by alluvial or colluvial shifts of the topsoil. This suggests that
either the major alluvial events that participated in the formation of the Karystian
Kampos origi‐ nated earlier than our earliest
prehistoric finds (dated to the Final Neolithic or at least the EBA) or that alluviation
in the plain was topical—i.e., it affected different parts of the plain in different ways.
Final answers to these questions can only be
provided by geological analyses. What is
puzzling is that we did not find any pre‐ historic findspots that could be termed
―settlements‖ as they are traditionally defined based on surface finds we did not find
any architectural remains and pottery is present only in the form of a few very small
fragments. Most of the prehistoric findspots
are characterized by obsidian scatters, some
of which are among the largest found in
Greece thus far (William Parkinson pers.
comm.). Good illustra‐ tions of this are
findspots 06N16, 07S28, and 07N35 (fig 4).
Figure 4 Locations of findspots mentioned in
the text. Triangles mark prehistoric and circles
Classical/Hellenistic/Roman findspots.
North is up.
149
The findspot 06N16 is located on a
ridge north of the modern road to Mar‐ mari
and above the small Ay. Photeini chapel. The
site consists of a large number of obsidian
flakes, tools, and core frag‐ ments (ca. 400
pieces) and small pottery fragments. The evidence suggests blade and flake production on
the site (William Parkinson pers. comm.).
Three tanged points also came from this
findspot. Findspot 07S28 is located in the
western part of the Kampos, around a rocky
out‐ crop at the edge of a modern farmstead. A
total of 287 obsidian pieces were collected
from the area of about 100 x 50 m. The significance of this site is that almost the entire
lithic reduction sequence is repre‐ sented
among the finds. Findspot 07N35 is located on
the eastern side of the survey area and in the
immediate vicinity of the excavated EBA site
of Ay. Georgios. The findspot consists of a
large obsidian scatter of about 2500 fragments stretching over an area of at least
150 x 100 m. We also surveyed parts of
this findspot in more detail using a 2 x 2 m
grid. Our goal was to check for any patterning
in the material distribution that would help us
identify the specific activities taking place at
this location. The 07N35 assemblage consists
of tools made on pressure flakes, many of
which can be identified as notches and
borers, but no blade cores were found. The
material is chronologi‐ cally consistent with
the LN/EB period (William Parkinson pers.
comm.). On the basis of current data this
findspot could be tentatively interpreted as
a specialized site, a place where particular chipped stone tools were produced or
modified to be used for specific, yet unclear,
activities. There is little evidence for blade
production at the site, which suggests that the
blades were produced elsewhere. This seems
even more probable given that the nearby
EBII site of Ay. Georgios, excavated by the
11th Ephorate, produced evidence for the full
reduction sequence accompanied by a wealth
of lithic material (Sapouna‐Sakellaraki 1992
and personal observations).
Findspot 06N14 is located at the north central edge of the Kampos, on a rocky outcrop.
Three sets of steps cut on two different levels
in the natural rock lead to a platform at the
summit of the outcrop and to several niches.
Parts of a dry‐stone wall of N‐S direction
are visible to the west of the outcrop. Black
glazed sherds, belonging to skyphoi and a
kantharos and plain ware sherds, together with
millstone fragments and a black glazed rooftile
were found at this site. These finds, together
with the form and location of the pits, the
niche, the rock cut steps leading to it, and the
possible perivolos wall suggest that the remains belong to a small Classical rural sanctuary. Another probable sanctuary with a rock
cut niche on a stone outcrop facing east with
surface finds of Roman times was identified
at findspot 06N19. An additional rectangular
cut was found on the top of the outcrop. Plain
and combed Roman sherds were observed at
this site.
Remains of a Byzantine chapel (06N11)
were found not far from the northeastern border of the survey area. It is possible that
some of the Cape Mnima sandstone blocs used
in its construction belong to an earlier edifice
perhaps a Roman tower. A poorly preserved
circular stone construc‐ tion (06N12) preserved at a height of ca. 0.50 m and located
in the immediate vicin‐ ity of 06N11 could
represent the remains of a round Classical
tower (cf. for Attica e.g. Suto 1993, 3, table
1); however, at this point there is no sufficient
evidence to support that. The other, perhaps
more likely, possibility is that these remains
represent an old threshing floor.
Many findspots consisted of scatters of Early
to Late Roman plain and combed ware pottery
of different intensity including pithos
sherds, amphora and jug strap handles, rim
and base parts, other utilitar‐ ian vessel fragments, and column frag‐ ments and tiles. Roman constructions or building remains were
visible at several locations, such as findspot
06S07, where parts of a water pipe were found
appar‐ ently in situ. A number of cist graves,
probably dating to the Roman period,
were found at findspot 06S08 (Chidi‐ roglou
1997, 405 and 1998, 363‐366).
At other findspots Roman surface ma‐ terial
was mixed with Byzantine, as at findspots
06S05 and 06S06 and at the site of the mod-
150
ern church of Eisodia Theoto‐ kou, where
traces of a Byzantine chapel (06N13), together
with six blocks of Cape Minima sandstone,
two fragmentary cipol‐ lino columns and a
small white marble Ionic capital were also
found. Blocks and parts of stone olive or
wine presses were found reused in various
modern rural in‐ stallations in the Kampos,
serving as a reminder of the perennial recycling of an‐ cient building materials. A good
example of this practice is findspot 06N02
where a Roman sandstone block serves as a
door‐ step to the modern installation and
a schist counterbalance block of an ancient
olive press (cf. Brun 2004, 98, 102) has
been incorporated into the (relatively) modern
threshing floor nearby.
DISCUSSION
SIONS
AND
CONCLU-
Our results allow us to formulate several
tentative conclusions. The area of the Karystian Kampos, probably due to its economic
importance, has been inhabited from Prehitoric to modern times. It seems that the
densest human presence is attested in the
Kampos during the EBA and Roman periods, a fact that indicates inter‐ est in the resources of the plain during these times. Intense olive or wine cultiva‐ tion could be the
reason during the Ro‐ man period. Due to the
lack of palynologi‐ cal studies, this hypothesis remains a pos‐ sible but unsubstantiated
way of explain‐ ing the density of Roman
sites. At the moment, it is more difficult to
interpret the interest that prehistoric populations had with the Kampos, but it is likely
that it was also based on its significant agricul‐ tural potential.
The scarce Classical to Hellenistic finds
can be variously explained. One should
keep in mind the factor of chance in locat‐
ing sites in alluvial soils or areas with long
centuries of cultivation and of building material recycling. Moreover, the perti‐ nent
material evidence has not been stud‐ ied in
full and some reinterpretations are possible. On the other hand, one could hardly
expect the Karystians, who suf‐ fered during the Persian wars and were then for
years penalized by the Athenians
(Herodotus, 6.99. 2, 8.112. 2, 8.121.1,
9.105; Thucydides 1.98.3, 4.42.1, 4.43.3,
7.57.4, 8.69.3; also see Wallace 1972, 171‐
254), to expand their cultivation in the
Kampos in these difficult years.
To conclude: despite our relative suc‐
cesses more work remains to be done in
the Kampos, not only in the study of data
collected during the most recent survey, but
also in the form of further archaeo‐ logical
exploration of the areas not yet surveyed
and in the form of additional detailed research at particular findspots.
ACKNOWLEDGMENTS
We would like to thank all the people
involved with the organization and execution of the Kampos Survey. We are grateful
to INSTAP, Indiana University’s Schrader
Fund, and Malcolm Wallace for generously
providing funds for this project. We are particularly grateful to Dr. Donald Keller for his
involvement in the survey and for providing
valuable comments on an earlier draft of this
paper.
Γκιλιπάθη) (in Greek). ArchDelt 52
(Chronika), 404‐405.
Chidiroglou, M (1998) Karystos, Xanemo
(Κάρυστος, Ξάνεμο, οικόπεδο Ιω. Γκιλιπάθη)
& Οικόπεδο Γυμνασίου –Τεχνικού‐
Επαγγελματικού Λυκείου) (in
Greek). Ar‐
chDelt 53 (Chronika), 363‐366.
Keller, D.R. (1985) Archaeological Survey in
Southern Euboea, Greece: A Reconstruction of Human Activity from
Neolithic Times through the Byzantine Period. Ph.D. Thesis, Indiana
University.
Sapouna‐Sakellaraki, E. (1992) building plot
of public electrical company, at
Aghios
Georgios
Kampos
(Οικόπεδο Δ.Ε.Η. εκτός σχεδίου
πόλεως στη θέση Άγιος Γεώργιος
Κάμπου)(in Greek). ArchDelt 47
(Chronika), 177‐178.
Suto, Y. (1993) Isolated Farms in Classical Attica, KODAI 4, 1‐19.
Wallace, M.B. (1972) The history of Karystos
from the sixth to the fourth centuries
B.C. Ph.D. Thesis, University of
Toronto.
Editions of ancient texts:
ABBREVIATIONS
How, W.W. and Wells, J. (1928) A Commentary
on Herodotus, Oxford.
ArchDelt Archaeological Report
(Αρταιολογικόν Δελτίον)
Jones, H.S. and Powell, J.E. (1954‐1955) Thucydidis. Historiae, Oxford.
KODAI Kodai. Journal of ancient history
REFERENCES
Brun, J.P. (2004) Archéologie du vin et de l’huile
de la Préhistoire à l’époque hellénistique, Paris.
Chidiroglou, M. (1997) Karystos, Xanemo
Palaeohora (Κάρυστος, Ξάνεμο
Παλαιοχώ‐ ρας , οικόπεδο Ιω.
151
Александра ВЕЛИЧКОВИЋ
ученица II-3 Гимназије у Лебану
ОРИЈЕНТАЛИЗАМ
Под термином оријентализам подразумевамо стил мишљења, засниван на
дистинкцији која се провлачи између „Оријента― (Истока) и „Окцидента― (Запада), при
чему се дефинишу једна у односу на другу. Оријентализам се може схватити као западни
стил доминације и поседовања власти над Оријентом. Оријент и Окцидент нису природне
чињенице, нешто што постоји, постоје предели, али сами по себи немају географске
одреднице (Саид Е. 2008:9–13). Два симболичка географска ентитета подржавају и до
извесне мере одржавају један други (Саид Е. 2008:9-17). Европа и САД граде слику о себи
као развијенијима тако што Оријент замишљају неразвијеним. То се јавља због жеље за
различитошћу, али и политичком манипулацијом и доминацијом. Британија и Француска су
имале пресудан утицај на развој оријентализма.
Држањем колонија с крајем осамнаестог и почетком деветнаестог века имале су
огромну доминацију Источним Средоземљем; такође, главни кораци у изучавању Оријента
су управо ове државе. Од почетка деветнаестог века до краја Другог светског рата,
Оријентом и оријентализмом владале су Француска и Британија; од Другог светског рата
Оријентом влада Америка, а приступила му је на начин на који су то некада чиниле
Француска и Британија. Блиски Оријент на Западу од старине је познат као комплементарна
супротност Западу (Саид Е. 2008:12-13). Ислам је процењен као лажна верзија неког
претходног искуства, у овом случају хришћанства. Тада је ислам био синоним за
варваризам и тероризам. Тако се и на Мухамеда гледало као на шириоца лажног откровења,
које је произилазило из његових превара. Европско представљање муслимана, Отомана или
Арапа био је начин да се контролише страшни Оријент. Муслимани су, иако полако и
донекле несвесно, прихватили и заиста почели да верују у оно шта су хришћани тврдили да
верују.
Хришћанско мишљење је било грађевина која није могла бити разорена, чак и када
би била измењена (Саид Е. 2008:82-87). Група људи који живе на одређеној територији хоће
да постави границе између своје земље на једној, и њене околине на другој страни.
Сопствени простор се означава као „наш―, а суседни простор као „њихов―, односно
„земљом варвара―, тј. то је пут да се начине географске разлике. Замишљена географија
јесте садржена у разлици ―наша земља–земља варвара― не истискује да „варвари― прихвате
ту разлику. Може се рећи да оријентална друштва изводе осећање свог идентитета
негативно (Саид Е. 2008:273). ―Концепт имагинативне колонизације показује начин на који
се једна област може експлоатисати као предмет потребе доминантне културе да се води
дијалог са самим собом―. Саидова тврдња је да је оријентализам суштинска политичка
наметљивост Оријенту, зато што је Оријент био слабији од Запада, игнорисано је све што је
у њему различито.
152
Душан СТЕВАНОВИЋ
ученик II-2 Гимназије у Лебану
СEРАПИСОВ КУЛТ У АНТИЧКОМ РИМУ
Серапис је грчко-египатско божанство настало у хеленистичком Египту, у Мемфису и
Александрији, и то синтезом два египатска божанства – Озириса и Аписа. Овај култ истакао је
Птолемеј I Сотер у престоници Александрији како би зближио египатско и грчко становништво
(Цермовић и Срејовић 1996: 492).
Током II века п.н.е. јавља се у Италији, нарочито је био поштован од стране робова и
слободних римских грађана. Као оријентални култ брзо је стекао популарност у Риму, а на самом
почетку постојања овог култа важно је истаћи да су га прво прихватили грчки интелектуалци и
чиновници. Поштован је и од стране војника који су посебно ценили Сераписову моћ да лечи ране и
штити у биткама (Радишић 2008: 365). Када је богиња Изида почела да се представља као
Сераписова жена, његов култ почиње да се шири у свим слојевима друштва, па и међу робовима
(Гавела 1956: 43). Из Рима је у Горњу Панонију пренет преко Аквилеје. (Гавела 1956: 47).
Култ Сераписа имао је више функција. Изједначаван је са Хадом, али је био и бог сунца и
свемира, непролазности као Хронос и Зевс. Као исцелитељ био је близак Аполону и Асклепију.
Иако је био изразито мушко божанство, без изузетка је представљан са калатосом на глави, што је
обележје женских божанства и сматра се симболом плодности (Гавела 1956: 43-46 ).
Серапис се на територији данашње Србије најчешће јавља на надгробним споменицима,
што се интерпретира тиме да је био поштован као божанство подземног света. На представама са
лавовима изједначаван је са сунцем, док су лавови схваћени као пратиоци тог божанства. Сама
његова представа са мерницом за жито ставља га у ред хтонских божанства (Радишић 2008: 368).
Аспект Сераписа као бога светлости посматран је као божанство које спаја свет живих и мртвих.
Његово десно стопало лечи, а сагоревање уља у жижицама има симболичну улогу у прочишћењу
(Крунић 2005: 149).
Овај култ су примили пре свега робови и слободни римски грађани, јер је сматран
заштитничким божанством, који је својим поданицима осигуравао: здравље, материјална богатства
и загробни живот. На тај начин он је обједињавао Асклепијеве, Зевсове, Хадове и Озирисове
карактеристике (Цермановић и Срејовић 1996: 492) Међутим, овај култ је био од изузетног значаја и
за цареве. О томе сведоче многи остаци материјалне културе који на себи имају представу Сераписа:
жишци, накит, аре, аплике, надгробни споменици. Занимљиве су и представе на новцу где је лик
цара стављен на аверсу, а на реверсу је приказан сам Серапис (Радишић 2008: 366 ). Представа на
новцу се мења од IV века, од тренутка кад је Марко Аурелије признао Сола за врховно божанство и
заштитника царства. Од тад се на представи новца налази Сол са Сераписовом главом у руци, што
сведочи да је преузео неке његове функције (Црнобрња 1997: 376).
Коначна пропаст Сераписовог култа симболички се везује за 391. год. Када је срушен
његов храм – Serapeum, у Александрији (Цермановић и Срејовић 1996: 492). Од Миланског едикта
па све до краја IV века хришћанство је стекло јаку потпору и потисло политеистичку римску
религију, означавајући крај многих култова, међу њима и култ Сераписа (Гавела 1956: 49).
Литература:
Цермановић А., Срејовић Д. 1996. Серапис. Лексикон религија и митова древне Европе. Стр. 492.
Гавела Б. 1956. Антички споменици грчко-египатског синкретизма у нашој земљи. Старинар, V-VI: 43.
Крунић С. 2005. Светиљке у облику стопала-симбол Сераписа. Гласник српског археолошког друштва, 25:
149.
Црнобрња Н. 1997. Антички новац од I до VI века. Античка бронза Singidunuma. Музеј града Београда, стр.
366-376.
Радишић Т. 2008. Култ Сераписа у римским провинцијама Горњој Мезији и Доњој Панонији на територији
данашње Србије. Петничке свеске, стр. 362-369.
153
Ђорђе ЦВЕТКОВИЋ
ученик I-1 Гимназије у Лебану
КОЛОСЕУМ У РИМУ
Колосеум, изворно назван ,,Амфитеатар Флавијеваца―, је амфитеатар у Риму. Име је
добио по колосалној скулптури цара Нерона која се налазила испред амфитеатра. Ово
троспратно здање састојало се из низа ходника у облику концентричних кругова. У
њиховом средишту се налазила арена, а испод ње су била смештена складишта, кавези са
дивљим зверима и просторије за гладијаторе. У гледалишту, које се степенасто уздизало
свуда око арене, постојао је део за седење и део за стајање, резервисан за сиромашне
грађане. Градња је започета 72, за време цара Веспазијана, а довршена десетак година
касније, за време владавине његовог сина Тита (79-81). Приземље је урађено у дорском
стилу, први спрат у јонском, а други у коринтском. Трећи спрат украшен је пиластрима.
КОЛОСЕУМ У РИМУ
Колосеум је имао исту функцију као и модерни гигантски стадиони, са разликом
што су омиљени спектакли у римско време биле игре Circus (људи circenses), које су
вероватно измишљене у касном републиканском периоду са циљем да одрже ратни дух на
високом нивоу. Ту проналазимо и порекло професионалних гладијатора, који су у овој
арени, водили борбе до смрти. Гладијаторским борбама прикључиване су дивље звери чија
је појава наглашавала утисак ужаса, који се догађао пред очима десетина хиљада гледалаца.
Дион Касиус је забележио да је приликом стодневне прославе отварања Амфитеатра
убијено 9.000 дивљих животиња. Након завршетка гладијаторских борби са животињама,
њихова беживотна тела су склањана, а арена је често испуњавана водом и служила је за
приказе правих поморских битки. Канал за доток воде се и дан-данас налази испод цркве
Св. Клемента, недалеко од Колосеума.
Улаз је био бесплатан, а сваки посетилац је добијао карту са меморисаним местом
седења, па чак и мапу како да дође до свог места. Иако је улаз био бесплатан, места за
седење су била подељена по друштвеним сталежима. Представе у Колосеуму је могло
154
пратити до 60.000 гледалаца (имао је 50.000 места за седење и 10.000 места за стајање).
Тешко је пронаћи моменат римске историје који на неки начин није повезан са
Колосеумом који је кроз векове постао симбол града и његовог живота.
БОРБЕ ГЛАДИЈАТОРА
Римљани су сваке године имали око 120 празничних дана. Oве дане римски грађани
прослављали су одласцима у позориште или посматрањем трка двоколица или борби
гладијатора. Игре су постале један од ретких начина да се некако каналишу нагон за
насиљем и пориви за бруталношћу све доконије народне масе. И тако су игре прерасле у
својеврсну политичку нужност.
Борбе су се увек водиле крајем дана. Увек им је претходио марш који је предводио
организатор игара, editor, за којим су ишли борци. Ови би пришли трибини, где би
поздрављали цара, изговарајући чувену реченицу: Ave Caesar, morituri te salutant.
Гледаоци су могли да се кладе чим буду одабране групе за борбу. Кад борбе почну и кад
неки од бораца падне, гомила би узвикивала – hoc habet – овом је доста. Да би измолили
милост за рањенога, испружили би леве руке у правцу подијума на којем се налазио цар, на
коме је било да донесе коначну одлуку да ли ће човек бити помилован или докрајчен. У
највећем броју случајева је editor био тај који је одговарао, узимајући у обзир реакцију
светине. У знак помиловања подигао би палац, а оборио би га кад маса тражи смрт.
После одређеног броја победа, борци су могли да стекну слободу. Претпоставља се
да су добијали велике своте новца, а каткад су и на друге начине били награђивани.
Душан СТЕВАНОВИЋ
ученик II-2 Гимназије у Лебану
ЦАР ДУШАН
СИЛНИ АЛИ НЕ И СВЕТИ
Сажетак: Године 2012. навршава се 666 година од Душановог крунисања у Скопљу.
Пре тачно 666 година Србија је добила првог цара. Међутим, Душан се од својих предака из
владарске куће Немањића није разликовао само по титули, већ и по канонизацији. Шта се то
десило, па је са списка владара из куће Немањића изостао најмоћнији од њих, владар за
време чије владавине су Србију запљускивале воде три мора: Егејског, Јонског и
Јадранског? У описном делу овог рада бавио смо се најзанимљивијим сликама из живота
Душановог, као и сликама његове владавине. У аналитичком делу су дати разлози који
савремени научници наводе као узрок изостајања канонизације првог српског цара.
Кључне речи: Цар Душан, Немањићи, Српска православна црква, Српско Царство
Српска православна црква установљење култа и канонизацију – односно
проглашавање некога светим, учвршћење у ред светаца, посвећивање – вршила је од
почетка 13. века, па све до нашег времена. У социјалном пореклу свети Срби потичу из
разних слојева оновременог друштва. Од осамдесет личности, колико их је унето у Именик
светих Срба, трећину чине владари, трећину архијереји и преосталу трећину подвижници,
испосници и исповедници. Међу њима је само шест жена. Владари из лозе Немањића су по
правилу умирали у монашком звању и проглашавани су за свеце. Канонизација је изостала
код: краља Радослава, краља Стефана Уроша I и – краља и цара Стефана Душана.
Краљ Душан, необично развијен, главом већи од свих савременика „краљ међу свима
155
људима свог времена у свету највиши―, како прича савременик Филип Мезиер, већ
прослављен у борбама због свога јунаштва, изазивао је дивљење већ самом својом појавом.
Његове крупне очи, онако изразитe у славној фресци Лесновског манастира, као да су
продирале у душу. Дугуљасто лице, уоквирено малом проредом брадом, више тамне него
плаве немањићке пути, има озбиљности и далеко упрт поглед, какав иначе, на фрескама
срећемо само код Христа Сведржитеља. У целој појави осећа се моћни самодржац, свестан
снаге коју представља. Као сви бољи Немањићи, он је одличан војник; уз Немању лично
најхрабрији. У дипломатској вештини беше можда мање окретан од Стефана Првовенчаног,
вероватно стога што му је, у оноликој снази, мање него оном требало дипломатског
довијања. Од Милутина је наследио државу не само давно и сигурно стабилизовану него и
подигнуту до главне силе на Балканском полуострву. Тај силни цар, који је господарио на
Балкану, био је необично попустљив према својој жени Јелени, која је, више него и једна
друга владарка пре ње, утицала на државне послове и на цара лично. За Душанова времена
Србија достиже врхунац своје моћи. Бугарска зависи од његове милости; Византија вапи за
његовом помоћи; Млеци траже његово пријатељство. Период Душанове владавине уопште
је, као неким чудним стицајем прилика, период великих владалачких личности. У Угарској
је његов савременик Лајош Велики, у Чешкој Јован Луксембуршки и славни Карло IV, код
Турака силни Оркан.
Душан је своју прву младост провео у Цариграду, са оцем у прогонству. Једућу
изгнанички хлеб у једној средини где је био заточен, он, природно, није могао да ту средину
посматра без извесне примесе огорчења, које ће се касније претворити ако не у мржњу, а
оно ипак у извесно злопамћење. Кад се вратио у Србији Душан је већ био развијен дечак,
који је са разумевањем пратио напоре свога оца да добије престо. Године 1322. он постаје
„млади краљ―. Његов први војнички поход, у ком је показао личну вредност, био је његов
сукоб с босанским баном Стеваном, 1329. године. Млади краљ је однео победу и задобио
симпатије војске и већег дела властеле, која је у његовој борби с оцем прешла на његову
страну.
У пероду око 1336. године пада и једна занимљива и врло важна епизода из
Душановог породичног живота. Краљ у браку с краљицом није имао деце и радило се на
томе да се Душан растави од Јелене. Између Душана и аустријског војводе Отона вођени су
1336. године преговори да се Отонова синовица Јелисавета, кћи немачког краља Филипа
Лепог, уда за Душана. Аустријски посланици дошли су тог пролећа у Србију, путујући
морем од Истре до Котора. Млада Јелисавета, која није била питана за пристанак згрозила
се од помисли да бива гурнута негде у непознат свет, у једну варварску земљу на истоку, за
једног краља туђе вере и већ жењена, и сва усплахирена она се тешко разболела и умрла још
те јесени. Када је краљица Јелена обавештена о Душановим намерама, она је пожурила да
роди, и то баш сина, и да тако умири Душана. И доиста, у зиму 1336, или почетком 1337,
Јелена је, на сумњив начин, добила јединог сина Уроша и тако учврстила свој положај на
двору.
Један од најзначајнијих савеза које је Душан склопио био је савез са Јованом
Кантакузином. Кад је Кантакузин претрпео пораз у грађанском рату у Византији он се
повукао у Србију. Договор Кантакузина и Душана био је да обојица пустоше византијску
територију, али да свако од њих задржи градове које освоји. Душан је, предводећи већу
војску, запосео већу територију. Однос између њих се погоршао када су аграрни феудалци
из Тесалије признали Кантакузина за свог цара. Кантакузин је нове савезнике нашао у
Турцима Селџуцима, који су господарили западним деловима Мале Азије. Неславна заслуга
за довођење Турака у Европу припада Јовану Кантакузину.
Након освајања велике територије, Стефан Душан је одлучио да се прогласи за цара.
Склопио је договор са Светом Гором, која је византијског цара одувек сматрала за свог
јединог и легитимног владара. Стефан Душан се прогласио за цара око Божића (25.
156
децембра 1345.) у граду Серу. Према устаљеним обичајима, цариградски патријарх је
крунисао цареве на истоку, а папа цареве на западу. Пошто се није могао надати да ће га
ико од ове двојице крунисати, српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије.
Архиепископ Јоаникије је постао први српски патријарх. Стефан Душан је крунисан за цара
Срба и Грка на Ускрс (16. априла 1346.) у Скопљу. Крунисање су обавили српски патријарх
Јоаникије и трновски патријарх Симеон. Образложење за овај поступак цар Душан је нашао
у учењу хришћанске цркве. Све што је некад господ даровао првом хришћанском цару,
Константину Великом, прешло је у Душанове руке. Душанова титула сада је гласила:
Вољом Божјом, Благоверни и Христољубиви цар Србљем и Грком и земље поморске и
свему Дису (Западу).―
У тим освојеним областима, Душан је примењивао доста приметну антигрчку
политику. Он је поприлично помагао Арбанасима против Грка. Душанова политика на
јужној граници Македоније ишла је са тим да ту област обезбеди за српски етнички посед.
Као некад Св. Сава, он потискује грчке црквене великодостојнике и на њихова места доводи
Србе. Као податак који би поткрепио ову чињеницу наводим оптужбу коју је подигао
Душан против грчког проте Нифона, поглавара свих манастира на Светој Гори. Он је проту
оптужио за богумилство, али је Нифона одбранио Св. Георгије Палама. То је политички
потез којим је Душан хтео да уклони грчког поглавара, да би на његовом месту довео
српског. Ипак, Душан у својој политици није био прек. Да је водио обзира о грчкој култури
види се понајбоље што је многе грчке манастире обилато даривао и писао им повеље на
њиховом језику.
За Душана се, такође, везује највећи правни споменик у нашој националној историји.
То је „Душанов законик― који је донет у Скопљу 21. маја 1349. године. Има 135 чланова,
али је пет година касније, у Серу, допуњен са још 66 чланова тако да укупно има 201 члан.
Законодавац је желео да реши најактуелнија питања у целом царству. Првих 38 чланова се
односило на српску цркву. Законик је регулисао кривично и јавно право. Судије су биле
дужне да суде по закону, а не по страху од цара.
Цар Стефан Душан је умро 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној снази.
Узрок смрти никада није утврђен, али говорило се о тровању, можданом удару или чак
епилепсији. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Арханђела код Призрена.
После Душанове смрти Српско царство је почело постепено да се распада. Када су 1927.
године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном делу
цркве је нађен мермерни гроб за који је установљен да је царев. У гробу су пронађене
испретуране кости које су касније пренесене у цркву Светог Марка у Београду где и данас
почивају.
Данас, након 666 година од крунисања, тражимо одговор на питање: Зашто Силни
није и Свети? У покушају да се пронађе одговор на ово питање посеже се за четири озбиљна
разлога.
Први, вероватно највише привлачан и унеколико тајанствен, али истовремено и
најмање уверљив, тиче се Душановог непоштовања строгих правила на Светој Гори. Наиме,
српски цар склонио се на Атон пред кугом познатом под именом Црна смрт која се
појавила у пространим азијским степама. Ова страшна пандемија је у раздобљу од 1347. до
1353. године покосила трећину ондашњег европског становништва. Да би себе и своје
најближе спасао болести којој није било лека, Стефан Душан се у зиму 1347/1348. склонио
у најбољи могући „карантин― – Свету Гору. Српски цар је на Атон дошао са супругом
Јеленом и сином Урошем. Притом је нарушио правило по којем је женама био забрањен
приступ на источни „прст― полуострва Халкидики. Јелена је била једна од ретких жена која
је у хиљадугодишњој историји тамошњег монаштва боравила на Светој Гори. Могу да се
чују и објашњења да су нашу царицу носили, па тако заправо није ступила ногом на тло
Атона. Овај разлог најпре може да се сврста међу оне уз које иде придев анегдотски.
157
Други, веома важан, разлог за изостанак Душанове канонизације своди се на тешку оптужбу
– оцеубиство. Добро је познато да је потоњи српски цар у лето 1331. године збацио оца, краља
Стефана Дечанског, и дошао на чело српске државе. Већ у новембру исте године Дечански је под
замагљеним околностима изгубио живот, а тешка сенка кривице пала је и на Душана. Византијски
историчар Нићифор Григор, прилично добро упућеног у прилике у оновременој Србији, сматра да је
властела одиграла кључну улогу, а за виновника смрти краља Стефана Дечанског сматра Душана.
Нићифор Григорије забележио је:
Затим су га (Стефана Дечанског) ставили у тамницу против воље и уз негодовање сина,
који је ипак ћутао <…> јер се бојао да и њега самог не задеси неко зло. Није прошло много дана, а
старога краља удавили су у тамници и тако су његовом животу дали горак крај уместо оних
слатких тренутака среће.
У сваком случају, овај разлог има приличну тежину и никако се не сме занемарити.
Трећи разлог јесте спремност српског цара да свој народ преведе у католичанство, што је био
потез који радикални православни кругови најоштрије осуђују. У намери да покрене рат против
Османлија, који су средином 14. столећа били велика опасност за хришћанске државе на Балканском
полуострву, српски цар је водио преговоре са папом Иноћентијем IV. Уз то, Србија је имала невоље
због упада угарске војске краља Лајоша I Великог кога је, изгледа, могао да умири једино римски
првосвештеник. У преговорима с Куријом Стефан Душан био је чак спреман да прихвати папски
примат и католичку веру, а у очекивању да ће га папа у предстојећем војном походу именовати за
капетана хришћанске војске. До овога није дошла, јер је сама папина делегација наиша на хладан
пријем, па чак и непријатан пријем. Временом је и Угарска опасност минула.
Четврти, вероватно, кључни разлог због кога Душан није понео светачки ореол, лежи у
неслагању појединих високих црквених кругова због његовог проглашења и крунисања за цара и
уздизање српске цркве из ранга аутокефалне архиепископије у ранг патријаршије. То је имало за
последицу да из Византије уследи одговор у виду – анатеме из 1350. године.
Унутар српске државе је најпре доведен у сумњу, а након тога и осуђен, поступак првог
цара. Неслагање с оним што је Стефан Душан учинио била су изречена прилично јасно и
недвосмислено, речима које не изазивају било какву недоумицу. Остало је записано: Узвиси се
срцем, и оставивши прародитељску власт краљевства <...>, венча се на царство и избра себи
патријарха српскога не по закону ни са благословом цариградског патријарха, као што приличи
<...>.
Веома је важно указати да је приликом измирења цариградске патријаршије и српске цркве,
1375. године, дакле на двадесетогодишњицу цареве смрти, уприличена церемонија у манастиру
Светих Арханђела код Призрена. Међутим, важно је нагласити да су церемонијом над царевим
гробом коначно уклоњене последице раскола, али су у исто време одлучно подржане, изнова
поновљене и овековечене осуде претензија Стефана Душана.
Неколико деценија касније, Константин Филозоф у уводу „Житија деспота Стефана
Лазаревића― бележи: „Тај Душан преступи заповести отаца својих и самовласно се прогласи за
цара.―
У овом случају употреба личног имена – Душан, а не Стефан или Стефан Душан –
подразумева извесно ограђивање писца. Првог српског цара на сличан начин означили су и у већем
броју летописних белешки.
Култ Душана Силног, који је почео да се ствара знатно касније и који је досегао велике
размере, у многоме је рехабилитовао првог српског цара, али није могао да га приближи светачком
ореолу.
Литература:
Др М. Благојевић, Србија у доба Немањића, Београд 1989.
В. Ћоровић, Илустрована историја Срба, Народна књига, Београд 2005.
Антић Б. 2011. Ратна флота цара Душана на Превлаци у Историја ( ур. Слободан Кљајић).
Еcoprint d.o.o. стр. 14-17
Радић Р. 2012. Зашто Душан Силни није и Свети? – Узвиси се срцем у Настава историје
158
Душан СТЕВАНОВИЋ
ученик II-2 Гимназије у Лебану
И КНЕЗ МИЛОШ
ЗАБРАЊИВАО ПУШЕЊЕ
Да се нико не усуди на сокаку пушити, или с чибуком по сокаку ходати, или пред
кафаном Томином, спроћу цркве, пушити, на безчестије и непочитаније цркве, пише у
заповести коју је кнез Милош Обреновић потписао 3. децембра 1824.
Била је ово прва забрана пушења на јавним местима на тлу Србије. Много година
касније, Србија је поново објавила рат овој опакој пошасти која сваким даном све више
узима данак у људским животима. Донет је још један закон о забрани пушења на јавним
местима. Опречне реакције и различити ставови уздрмали су Србију. Уживаоци никотина
тврде да су дискриминисани, они други да су угрожени. Никад се није више писало,
говорило о томе. Суочени с масовним непоштовањем Закона о заштити становништва од
изложености дуванском диму, није на одмет подсетити се шта су све људи у прошлости
радили да спрече дуванску грозницу.
У монографији ,,Пут дувана у Србији― Весна Душковић из Етнографског музеја
подсећа да је султан Мурат IV 1605. донео закон према коме је лице које пуши дуван
кажњавано пробадањем носа цигарлуком. Исти султан је 1633. за пушаче увео и смртну
казну. По закону из 1634. у Русији су пушачи кажњавани одсецањем носа. Пушење је
забрањивано у Ватикану и многим европским земљама. На нашим просторима прва забрана
пушења на улици уведена је 1802. у Панчеву.
И власти у Београду, у првој половини 19. века,по некима лично кнез Милош,
забрањивали су пушење на уским градским улицама због лако запаљивих зграда и
опасности од пожара. Тадашњи пушачи палили су су своје луле тек по изласку из
вароши.По заповести кнеза Милоша из 1824. лула се смела запалити тек по изласку из
Београда, а на градским сокацима пушење није било дозвољено. У записима из 1840. стоји
да је на једном диреку била нацртана лула која је путницима намерницима објашњавала да
ту могу слободно пушити. Претпоставља се да отуда и потиче назив општине Палилула.
У Крањској, 1789. извесни М. Пахлин овако је указивао на опасност коју изазива
пушење луле на селу: ,,Кад пушиш, немој да ти лула вири кроз прозор и води рачуна где је
празниш. Не иди са лулом у устима у сушару, штале, на таван и другде где стоје предиво
или слама...―
Преокрет европских владара у ставу према дувану, настао је у тренутку кад су
схватили да је дуван уносан бизнис. Убрзо се одустало од забране и кажњавања.
Порез на дуван прва је увела Шпанија. Енглески краљ Џејмс I трговину дувана претворио је
у краљевски монопол. Француска 1674. оснива државни монопол над дуваном као
најсигурнијем извору државних прихода. Тај пример убрзо следи читав свет,нарочито од
1880. проналаском цигарет-папира, када започиње производња цигарета, релативно ниске
цене, доступна великом броју корисника.
У дуванску трку Србија се укључила 1885. када је скупштина у Нишу усвојила Закон
о монополу дувана, по коме се производња, прерада и продаја сматра државним послом.
Изградња највеће и најмодерније фабрике дувана на Балкану и једне од највећих у Европи,
започета је 1926, а завршена 1930. године у Нишу.
Вековима су у дувану уживали углавном мушкарци свих социјалних слојева. Дечаци,
по узору на очеве, почињали су да пуше врло рано, кришом савијајући кукурузну свилу.
Жене суретко пушиле, а у литратури која помиње жене пушаче, најчешће се говори о
декадентним припадницама уметничких кругова или старим Циганкама са лулом у устима.
Тек након Првог свестског рата, у време чарлстона, модерна урбана жена је скинула корсет,
скратила сукњу и косу, запалила цигарету и постала равноправни члан пушачке популације.
159
Из тог времена у Етнографском музеју чувају се машнице за цигарете намењене женама,
израђене у радионици Дике Костадина Јовановића из Лесковца. Ово ретко помагало налик
пинцетама, користиле су богате госпођице да им прсти не би попримили ружну жуту боју.
Крагујевачки хроничар Јеремија Павловић писао је да су сељаци највише пушили
трећу класу, али када би у јесен добили доста новца од продаје шљива, куповали су и онај
скупљи дуван од пола динара кога су зато звали ,,шљиван―. У томе су често и претеривали,
трошећи и онако сиромашан кућни буџет због чега су жене одлазиле врачарама у нади да ће
им оне помоћи да мужеве одвикну од пушења. Прскање дувана јежевом мокраћом један је
од старих рецепата врачара.
У Србији и Словенији забележена је занимљива подударност: за пушење се користио
исти израз ,,пијење―. Милан Ђ. Милићевић у књизи сећања описује старца из Тополе који је
за себе говорио: ,,Има педесет година како пијем дуван! Зато ме буве никад не пецају.―
Вук Караџић је међу народним досеткама забележио и следећу пословицу: ,,Жене се
бију чибуком, а људи ножем или пушком.―
Дуван је тема која вековима никог не оставља равнодушним. Непресушни извор
дебата и подела на оне који су за и оне који су против. Средине нема.Статистика говори
више од речи. Једно је сигурно, ,,шљивик― је угрожавао породице и некад и сад. Колико је
само хектара шуме, плућа наше планете, изгорело немаром бачених цигарета. Од новца и
пожара, за мене је ипак најважнији људски живот. Ако дувански дим сваке секунде, минуте
узима оно највредније, људске животе, ја ћу се определити и бити у групи која је одлучно
рекла НЕ овој зависности.
– Пушење убија!
– Дувански дим штети људима у Вашој околини!
– Пушачи чешће болују од акутних и хроничних болести дисајних органа!
РАЗМИСЛИТЕ, ОДЛУКА ЈЕ НА ВАМА!!!
Младен МЛАДЕНОВИЋ
ученик I-1 Гимназије у Лебану
O, ЗЕВСЕ! НЕ ДИРАЈ ЕВРОПУ!
ο, Δίας! Μην αγγίζετε την Εσρώπη!
Прича каже да је Европа била кћи феничанског краља Агенора и миљеница врховног
бога Зевса. Европа се често играла на обали мора. Једнога дана, док је брала цвеће,
привукла је на себе Зевсову пажњу. Отац богова се страсно заљубио у Европу и да би јој се
приближио, преобразио се у лепог, белог бика, који је одисао мирисом ружа. Девојка је без
страха приступила лепој животињи, почела је нежно да је милује, а затим се, са цвећем у
рукама, попела на леђа кротке животиње.
Тада је бик јурнуо у море са својим пленом и удаљио се од феничанске обале. У
пратњи Посејдона, Амфитрите и Афродите, као и Нереида, који су певали сватовске песме,
Зевс је пренео Европу на острво Крит. У Диктејској пећини Зевс се под платанима сјединио
са својом миљеницом, која му је касније родила три сина – Миноја, Сарпедона и Радаманта.
Да би овековечио ову љубав, отац богова је наредио да критски платани никад не губе своје
лишће и да део света, коме припада острво Крит, носи име његове миљенице Европе.
Садржина овог мита усмерава нас ка идеји да се називом Европа у доба антике
означава онај део света који су насељавали Грци, али не и варвари. Име кћерке феничанског
краља Агенора коришћено је да направи јасну дистинкцију између разборитих Грка који су
160
настојали да свесно и аутономно уреде политички живот у својим заједницама, од варвара
који су у свог господара и даље гледали као на божјег изасланика. У самом зачетку, Европа
је чинила онај део света који се, од остатка света, разликовао цивилизованошћу
становништва, великим дометима у различитим научним дисциплинама, посебним стилом
живота који је подстицао размишљања о уједињењу у епохама које су следиле.
Доследно поштовање садржине митске приче открива нам поље које скрива
симболичку суштину развоја европског духа и идеје Европе, но ваљано бављење одређеним
питањем подразумева коришћење реалнијих и, уколико је могуће, фактографских
елемената. Они нас, кад је корен имена у питању, упућују на то да се она развијала у односу
на други ентитет, много већи и богатији. Азијски континент је представљао простор у
односу на који је Европа градила свој идентитет, а који је у своме окриљу неговао
цивилизације наспрам којих је Европа представљала обичну периферију. Отуд не чуди што
аутентични корен свога имена Европа позајмљује управо од других, од Арапа чији
термин ,,ереб― означава земљу ,,залазећег сунца― – а, заправо, само западни део евро-азијске
копнене масе је ,,залазећи―.
Појам Европе није плод модерног времена. За хеленске истраживаче Европа није
непознат, али јесте географски неодређен континент и ниједан Атињанин није објаснио да
ли Европу окружује море и са истока и са севера – зна се само то да се она у дужини пружа
поред оба ова континента (Африке и Азије). За Европу нико не зна да ли је са свих страна
окружује море, ни ко јој је дао име и по коме. Једино можемо да претпоставимо да је ова
земља добила име по Европи из Тира, док раније није уопште имала никаквог имена, као и
остале земље. Далеки север Европе припадао је другим народима, попут Хиперборејаца, док
је хеленски југ – ,,Прва Европа―, свој европски идентитет градила кроз сучељавање са
Азијом – оличеном у сукобу Хелена са Персијанцима.
Етимолошко порекло имена Европа није у потпуности објашњено. Могуће је да се ова
реч изводи из семитског ,,ереб―, то је значило вече, (пред)вечерје, (су)мрак или заћи. Из
перспективе Феничана, који припадају семитској групи народа, грчко копно налазило се на
оној страни света где је сунце залазило. Израз је настао из потребе да се именује географски
простор који су упознали феничански морепловци. Уколико је ова етимологија исправна,
онда се може закључити да је израз Европа стар колико и прве цивилизације које су
насељавале простор овог континента. Међутим, староставност појма Европе није
истовремено омогућила и доминацију овог појма кроз европску историју. Може се чак рећи
да је израз Европа дуго времена био запостављен у корист неких других појмова који су
носили своју специфичну вредност.
Порекло имена Европе је колико историјско толико и митско. Старогрчки песник
Хесиод у свом делу ,,Теогонија― (око 700. пре Христа) уврстио је богиње Европу и Азију у
историју настанка божанских полова и Земље. Кроз читаву антику, па и средњи век,
преносио се мит о отмици Европе, лепе кћерке краља Агенора. Мит је имао своју дубоку
симболику као мит о изабраности, срећи и плодности. Митско и историјско преплитало се у
вишезначју појма Европе кроз векове трајања људске цивилизације на простору данашње
Европе, али није увек означавало и припадност европској цивилизацији. Европа, у
савременом значењу те речи, улази у општу употребу много касније.
Грчки историчар Херодот у својој ,,Историји― развио је географски појам Европе, јер
му се Европа чинила много већом од Азије и Либије (стари назив за Африку). Кроз
полумитске приче Херодот је скицирао једну културно-историјску границу између Грчке,
Европе и Азије, односно персијског културног простора. Прелазак те имагинарне границе,
према Херодоту, увек се плаћао огромним жртвама и изазивао је ратове.
Античка Европа била је у потпуности окренута Медитерану. Аристотел је за Хелене
говорио да стоје око Средоземног мора као ,,жабе око баре―. Окренутост ка Медитерану је
присутна, али не и пренаглашена, јер је свест о сопственој културној надмоћности (варвари
161
су сада оно сто су Хелени били некада, каже Тукидид) држала је Хелене подаље од
европског залеђа. Али, дуг модерне Европе хеленском културном наслеђу је огроман.
Хеленска филозофска мисао, рационализам раних јонских филозофа, језик који је у стању
да изрази апстрактну мисао, политичке идеје Аристотела и Платона – дубоко су уграђене у
интелектуалне темеље Европе. Преко Византије и ренесансних мислилаца Европа ће
откривати своје античке узоре. Тај процес је уочљив у средњем веку, хуманистичком
периоду, као и филозофској мисли модерног и савременог доба.
Сама помисао на дуготрајност појма Европе упућује на његову вишезначајност. Оно
што је Европа означавала у антици или у време Карла Великог не поклапа се у потпуности
са данашњим значењем тог појма. Нити је концепција Европе, присутна у савременој
политичкој мисли, имуна на критику и лишена неизбежних упрошћавања. Укратко, Европа
се не може поистоветити са Европском унијом (јер се ради о два појма који се квалитативно
разликују), нити је географско одређење Европе довољан основ за разумевање процеса који се на
овом континенту збивају.
Политичко повезивање медитеранске Европе извршено је у доба доминације Рима. Imperium
Romanum – Римско царство, објединило је у један политички систем читав медитерански свет.
Средоземно море Римљани су називали Mape Nostrum (Наше море). По први пут у једном
цивилизацијском кругу нашле су се земље медитеранског басена, земље Келта и Германа северно од
Алпа, као и Британска острва (први контакт са Римљанима у време Цезара). Римљани су сматрали
да се културни свет пружа до оне границе докле успева винова лоза и маслиново дрво. Свет изван
ове границе био је и сувише варварски.
Иронијом историје моћ римског оружја исцрпла се управо негде где престаје да расте винова
лоза, ту су Римљани подигли лимес: утврђену границу на линији Рајна-Дунав, да их штити од
варварских упада. Културни утицај Рима зрачио је далеко преко граница царства, али и преко
граница епохе. Латински језик и римско право повезивали су средњовековну Европу још дуго
времена пошто су од римских друмова остали само бледи трагови, а од храмова само рушевине. У
четвртом веку, у време владавине цара Константина, идеја царства доживела је симбиозу са
хришћанством и створила основу за будуће универзалистичке тенденције хришанских владара
Европе. Језик цркве на западу постао је латински, а подела црквених територија била је копија
римске административне поделе царства. Римски цивилизацијски простор само се једним делом
подударао са данашњим границама европског континента и укључивао је велики део Азије и
Северне Африке. Концепт Европе какву ми данас познајемо није био близак римском моделу. Грчки
и латински концепт заправо је претходио Европи. Средњи век би могао да буде епоха у којој је
рођена Европа, средњи век познаје, и у највећем броју случајева користи један други термин да
опише простор свог простирања, то је израз ,,хришћански свет―, Rescpublica christiana.
Хришћанство, као исход античке цивилизације после пада Западног римског царства,
постепено је интегрисало варварска краљевста Запада. Наследник римске, државне традиције била
је неоспорно Византија. Почивала је на три стуба: хеленистичком наслеђу, римском државном
поретку и источној, православној вери. Хришћанска идеологија цара је видела као универзалног
владара читаве хришћанске васељене: један Бог на небу, један цар на земљи! Обнова римске
империје била је сан раних царева Византије. После неуспешног покушаја цара Јустинијана (527565) да поврати западне провинције, Византија се повукла на исток и гради свој комонвелт,
православну заједницу народа под културним и политичким утицајем Цариграда. Сукоб око
универзалистичких претензија ,,cara Romea―' и новопроглашеног цара на западу, Карла Великог,
указао је на дубоку поделу Европе на Источну, грчко-православну, и Западну, римску и франачку.
Ова подела није карактеристична само за средњовековни период. Карло Велики је назван ,,оцем
Европе―', а стварао је ,,краљевство Европе―. Име Европа у ондашњој књижевности није било
незапажено. Један летописац у извештају о бици код Поатјеа 732. године, описује битку као тријумф
Европљана над Арапима.
После смрти Карла Великог 814. године, Франачко царство је утонуло у династичке сукобе.
Карлов наследник Лудвиг Побожни није успео да обузда владарске амбиције својих синова. Царство
је утонуло у рат који се завршио поделом 843. године, и изгледало је као да је сан о универзалном
царству Европе изгубљен. Истовремено, из подељеног царства, појављивали су се зачеци будућих
162
националних држава (Француске, Немачке и Италије).
Концепт хришћанског света, као модела јединствене Европе, растакао се у сукобима папе и
царева за превласт, у којима се топио ауторитет и једног и другог. Византија је, покушавајући да се
супротстави надирању Турске, препустила западни свет властитим сукобима. Верска
размимоилажења само су продубила нетрпељивост. Исток и Запад Европе стајали су као два
супротстављена света, са мало тога заједничког!
Али, управо у средњем веку термин Европа почиње постепено да улази у употребу, најпре као
израз зебње пред исламским напредовањем, а потом и у беседама учених људи, хуманиста. До
самопотврђивања Европе, као јединственог израза који означава континент и цивилизацију неће
доћи тако брзо.
Истрошену Византију заменило је моћно царство Османлија. Западни свет је згранут падом
Цариграда под турску власт. Границе хришћанског света више нису биле на Босфору, већ у Средњој
Европи на Сави и Дунаву. Царски канцелар Енеја Силвије Пиколомини 1454. године констатује да је
срамота нанета Европи. Европа се, као политички појам, развијала као реакција на разна
угрожавања споља и изнутра, а често је изражавала и специфичне националне интересе.
Ипак, Европа ће све до средине 17. века остати ,,учена реч―, резервисана за узак круг
хуманистичких интелектуалаца. Иза израза ,,хришћански свет―, стоји дугодишња употреба, шест
векова крсташких ратова и богата ризница осећања,
и обиље туге. Око 1750. године,
израз ,,хришћански свет― је, већ, архаизам. Његов смисао се изменио, он не значи исто што и
Европа. Тријумф Европе, као да се временски поклопио са успоном просветитељске филозофије и
рационализма. Мислиоци и писци просветитељства су веровали да се употребом разума могу
савладати предрасуде и незнање и успоставити нова начела на којима би се изградио нови свет.
Филозофија просветитељства значајна је за конституисања идеје Европе као секуларне, грађанске
заједнице. У конституисању политичког појма Европе знатну улогу има супротстављеност
концепата унутар саме заједнице европских народа, као што је то био случај између Византије и
Каролиншког царства.
Борба за стварање и очување националних држава често је представљала борбу против
хегемонијалних тежњи у европском систему. Наполеонова владавина је показала нову димензију
старе идеје о европској универзалној монархији. Наполеонов концепт је схваћен као разарање
Европе и ,,принцип равнотеже сила―, истакнут на Бечком конгресу 1815. године, и појавио се као,
тренутно, ,,најпривлачније―, премда, не и дуготрајно, решење. Креирање нових националних држава
(Немачка, Италија) указивало је на потребу нове (пре)расподеле моћи и то је водило отвореном
сукобу који неки аутори називају европским грађанским ратом (Први и Други светски рат).
Концепт ,,Анти-Европа―, дошао је од стране национал-социјалистичког режима Хитлерове
Немачке и био је обележен идејом поробљавања на основу расне доктрине. Пораз покрета ,,АнтиЕвропа―, отворио је пут уједињењу Европе као демократске заједнице народа. Међутим, обликовање
континента сада више није зависило од европских држава. Европа се налазила између две супер
силе: Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза. Поново је пар Исток-Запад, као два
антипода, утицао на поделу европског континента. Та подела је политичка и војна, али и у свему
другом. ,,Гвоздена завеса― је била граница између земаља под совјетском контролом и Западне
Европе. ,,Гвоздена завеса―, добила је своје израз изградњом Берлинског зида којим је Берлин
подељен на два дела: Источни и Западни.
Град Берлин је био типичан пример поделе моћи. То је био исти град, али Источни је био
совјетски, а западни део припадао је Западу. Након рушења Берлинског зида 1989. године,
и разградње Варшавског пакта, Европа је изашла из неприродног стања поделе и пут ка
приближавању Источне и Западне Европе био је отворен.
И, шта данас, сада, после нечег или ничег – или, после свега – и, свачег!
Шта рећи, осим: ο, Δίας!Μεν αγγίδετε τεν Εσρώπε! (О, Зевсе! Не дирај Европу).
163
СОЦИОЛОГИЈА
164
Проф. др Емилија ЂИКИЋ ЈОВАНОВИЋ
Висока струковна школа за текстил и дизајн, Лесковац
СВРХА ИЗУЧАВАЊА СОЦИОЛОГИЈЕ
Различити су аспекти са којих се могу анализирати сви досадашњи, актуелни, али и неке
алтернативе будућих догађајa у свету. За човека који се интересује за најобичније, свакодневне
односе међу људима, као и за анализу глобалних друштвених односа, једна од врло важних области
је социологија. То је наука која настоји да објасни и утврди законитости развоја друштвене стране
човековог света. Чини се да још само социологија може да понуди добро формулисана питања и да
постави друштвене проблеме у релативно ваљани теоријски оквир, путем истраживачких пројеката
у оквиру друштвених иституција.
Социологија као наука не полази од здраворзумских знања, иако их има у виду, већ продире
у дубину, испод површине онога што узима за предмет проучавања. У суштини, социологију
интересује незванична слика друштва. Она је заинтересована за научно знање о друштвеном животу.
Наравно, социологија не може да постигне онај степен егзактности коју постижу природне
науке, јер су друштвене појаве за разлику од природних много сложеније и комплексније. Зато се
може рећи да социологија, у проучавању свог предмета, тежи максимално могућем степену
егзактности. То је и разлог што се у социологији мање говори о законима, што је случај са
природним наукама. Више се говори о тенденцијама, односно о тенденцијским правилностима.
Знање којим оперише социологија не појављује се само у функцији задовољавања духовних
потреба појединца, већ стоји на располагању друштва у целини за његов прогресивни развој и
напредак.
Социологија, наравно, не може бити вредносно неутрална у погледу практичне примене
њених научних резултата. Шта више, она мора да се залаже да научно знање којим располаже, а које
је, разумљиво, драгоцено за позитивне друштвене процесе – буде искоришћено за добробит друштва
у целини. При томе социологија не би требало да се појављује у смислу преузимања функције
политике на начин „социјалног инжењеринга―, већ на начин сарадње са практичном политичком
теоријом. У тој сарадњи социолози не смеју да дозволе да социологија буде „слушкиња― дневне
политике.
С друге стране, политика би требало да се ослања на различите социолошке науке, односно
да се појављује као научна политика. При томе мора да се нађе права мера присуства науке у
политици и политике у науци. Ако политика не уважава резултате социологије као науке, последици
по даљи друштвени развој ће,сигурно, бити негативне. Али, уместо тога, ако би политка као
„делатност усмеравања свих других делатности― у друштву (Р. Лукић) искључиво базирала на
резултатима наука, последице би, такође, биле негативне, јер и наука, слично политици, може да
буде „тиранин―, без обзира што се без ње и њених резултата не мође замислити даљи друштвени
развој.
По мишљењу Гиденса, савременог британског социолога, бављење социологијом зависи
„социолошке имагинације― Рајт Милс) која захтева од нас да се „удаљимо― од наших свакодневних
поступака како бисмо били у могућности да их сагледамо из једног новог и ширег угла. На тај начин
нам социолошка имагинација омогућава да схватимо како су многи догађаји, који се наизглед тичу
само појединца, одраз много ширих феномена. Међутим, иако на нас утичу друштвени контексти у
којима се налазимо, ипак нико од нас није њима напросто одрђен у свом понашању. Ми имамо, али
и стварамо властиту индивидуалност. Задатак социологије је да истражује везе између тога шта
друштво чини од нас и шта ми чинимо сами са собом. Наше делање даје структуру и облике
друштвеном свету око нас, али, истовремено, и тај друштвени свет структуира наше делање. Смисао
науке о човеку, па и социологије, не може бити само у томе да прикупља податке, проверава
хипотезе, усавршава методе итд., и да на основу тога понуди једну објективну слику света, већ да
покаже један од начина на који човек себе разуме у том свету и упути га на највише вредности у
односу на које се мери све што се у науци ради.
165
Ana J. ĐORĐEVIĆ
Ekonomski fakultet Niš
EKONOMSKA PROPAGANDA KAO OBLIK PROMOCIJE
Marketing je fokusiran na izbor i kombinovanje elemenata marketinga u konzistentan akcijski plan.
Analiza relevantnih faktora omogućava optimalno ispunjenje postavljenih ciljeva preduzeća u odreĊenom
razdoblju. U sistemu komuniciranja znaĉajno mesto ima promocija. Ona je vaţan oblik informisanja
potrošaĉa tj. kupaca. Savremena promocija je struĉna delatnost i neodvojivi deo ekonomije i marketinga.
Savremeni ekonomski prostor nezamisliv je bez izuzetnog poznavanja psihologije, statistike i ekonomije
kao i bez širokog obrazovanja i kulture. Danas je to visoko specijalizovan poziv, izuzetno zahtevan i dobro
plaćen.
U okviru promotivnog miksa ukljuĉena je i ekonomska propaganda. Ekonomska propaganda je
kreativan, komunikacijski proces, usklaĊen sa interesom i potrebama potrošaĉa, proizvoĊaĉa i društva u
celini.
Ekonomsku propagandu definišemo kao svaki oblik posredne prezentacije i promocije ideja, dobara
ili usluga koje plaća poznati sponzor. Ona je jedna od najviše korišćenih promotivnih aktivnosti. Usmerena
je na široke mase i moţe obuhvatiti veliki broj ljudi u jednom trenutku. Ona predstavlja najvidljiviju marketinšku aktivnost preduzeća i ĉesto se poistovećuje sa marketingom. MeĊutim, marketing obuhvata mnogo
više elemenata od ekonomske propagande.
Ekonomska propaganda igra veoma vaţnu ulogu u marketingu kompanija. Ona obuhvata obiĉno
najveći deo promotivnog budţeta kompanija. Kompanija pomoću ekonomske propagande kontroliše i usmerava svoje poruke. Najviše sredstava na ekonomsku propagandu troše proizvoĊaĉi lekova i kozmetiĉkih
sredstava, a slede ih proizvoĊaĉi slatkiša i sapuna. Budući da mnogo osoba prima istu poruku, proizvoĊaĉi
znaju da će motivi za kupovinu odreĊenog proizvoda biti javno izraţeni.
Propaganda predstavlja medij izuzetne moći i dozvoljava prodavcu da više puta ponavlja poruku.
Ona omogućuje kupcu da prima i uporeĊuje poruke razliĉitih konkurenata. Široka ekonomska propaganda
objavljuje dosta pozitivnog o veliĉini prodavca i njegovoj popularnosti. TakoĊe, ekonomska propaganda
omogućava posebno isticanje odreĊene kompanije i njenih proizvoda putem vešte upotrebe slika, zvuka i
boje.
KREIRANJE PROPAGANDNE PORUKE
Poruka je sadrţaj ili novost koju ţelimo da prenesemo odabranom primaocu. U tehniĉkom smislu,
poruka predstavlja skup simbola i znakova koji su zajedniĉki pošiljaocu i primaocu, a koji se koristi za
prenošenje nekog sadrţaja. Poruka je i proizvod koji je namenjen zadovoljenju neke komunikativne potrebe
primaoca. Privredna propaganda je plaćeni oblik masovnog komuniciranja koji ima za cilj da prenese
informaciju, razvije sklonost i podstakne na akciju u korist proizvoda i usluga preduzeća. To je naĉin
promocije gde preduzeće finansira prezentiranje postojećim i potencijalnim kupcima, putem sredstava
komuniciranja, informacije o sebi i svojim proizvodima i uslugama (Dr Lj. Stanković, M. Avramović,
―Poslovno komuniciranje‖, Ekonomski fakultet Niš, 2006.).
Komercijalna karakteristika propagandne poruke se sastoji u tome da je ona proizvedena i
emitovana da bi pokrenula i usmerila ponašanje potencijalnog kupca na kupovinu konkretnog proizvoda.
To je glavni cilj ovog oblika komuniciranja. ―Ako neko u propagandi ne kaţe da je njegov cilj prodaja, taj
je totalna neznalica ili pak puka varalica‖, izjava je koja se pripisuje poznatom praktiĉaru u oblasti
propagande, Viljemu Bernbahu, jednom od osnivaĉa agencije za propagandu Doyle, Dane, Bembach.
Naravno, to ne znaĉi da propagandna poruka mora biti ―tvrdo prodajna‖ ili ―ubistvena‖. Propaganda
pomaţe preduzeću da osvaja nove potrošaĉe, da zadrţi lojalne i da smanji broj onih koji bi mogli da se
preorijentišu na proizvode konkurencije, da proširi prodaju na nove kategorije kupaca.
Propagandna poruka se prenosi do auditorijuma preko sredstava masovnog javnog komuniciranja i
zato ima mnogostruko znaĉenje.
Propaganda je deo masovnog javnog komuniciranja, a to znaĉi da se svi njeni elementi moraju
uklopiti u okvire sistema društvenog komuniciranja.
166
Propagandna poruka se prenosi preko razliĉitih oblika masovnog komuniciranja (štampa, radio,
televizija, spoljna propagandna sredstva i sl.) te se njen sistem znakova i njihovo kombinovanje
prilagoĊava karakteristikama tih oblika masovnog komuniciranja.
Propagandna poruka trpi ţestoku konkurenciju ostalih propagandnih poruka, kao i raznovrsnih
sadrţaja poruka iz okruţenja. Otuda mora da se uloţi poseban napor u njeno oblikovanje kako bi
se privukla paţnja onih kojima je namenjena.
Propagandna poruka, zbog ĉinjenice da se distribuira sredstvima javnog masovnog komuniciranja,
dolazi u kontakt i s onima kojima nije namenjena. Najveći deo kritike propagande dolazi upravo
od onih kojima poruka nije namenjena. Taj segment auditorijuma ne moţe se u potpunosti
izbeći, ali se moţe kontrolisati paţljivim izborom medija za plasman poruka, kao i
ukljuĉivanjem nekih dopunskih vrednosti poruke koje će ublaţiti nezadovoljstvo kritiĉara
propagande.
Propagandna poruka je stimulans, u perceptivnom smislu, i prolazi kroz sve faze procesa obrade i
valorizacije pa retko deluje jednokratno, a ĉešće višekratno, sistemom ponavljanja. Zbog toga
ona mora biti dovoljno opšta da ne doĊe do brzog zastarevanja sadrţaja, ali i konkretna da bi
mogla uticati na ponašanje primaoca.
Ako je propagandna poruka forma proizvoda, aktivnost koja ima svoju tehnologiju, neophodno
uoĉiti kljuĉne elemente koji doprinose da propagandna poruka istovremeno bude komercijalno efikasna i
društveno prihvatljiva te da proizvede što manje negativnih reakcija.
PROCES KREIRANJA PROPAGANDNE PORUKE
Kreiranje propagandne poruke je veoma vaţna aktivnost u procesu komuniciranja. Poruka je
uspešna ako privuĉe paţnju, izazove interes koji prerasta u ţelju i na kraju podstakne na akciju, odnosno na
kupovinu konkretnog proizvoda. To se moţe postići ako se jasno definiše:
sadrţaj poruke – Šta reći?
struktura poruke – Kako reći?
oblik poruke – Kako to simboliĉki izraziti? i
izvor poruke -– Ko će to kazati? (Dr Ljiljana Stanković, Mira Avramović, ―Poslovno komuniciranje‖, Ekonomski fakultet Niš, 2006)
Sadrţaj poruke determinisan je ciljevima komuniciranja i karakteristikama ciljnog auditorijuma, a
odreĊuje ga pošiljaoc. U procesu komuniciranja koriste se razliĉiti termini za oznaĉavanje sadrţaja poruke:
apel, tema, ideja i dr.
Moguće je strukturirati poruke na razliĉite naĉine. Na primer, moguće je da se prepusti
auditorijumu da sam izvodi zakljuĉke nakon prezentirane poruke ili da to ĉini pošiljaoc. U procesu
strukturiranja poruke vaţan je i redosled prezentiranja najjaĉih argumenata. Oblik poruke se mora
prilagoĊavati polazeći od karakteristika medija: štampani oglasi (glavni naslov, tekst, boja, ilustracija),
radio poruka (izbor reĉi, kvalitet glasa, vokalizacija), TV poruka (tekst, slika), Internet poruka (brzina,
lakoća navigacije, interaktivnost).
PROPAGANDNI APEL – SNAŢNA PROPAGANDNA IDEJA
Svaki graĊanin se svakodnevno susreće s mnoštvom propagandnih poruka. Većinu poruka i ne
registruje jer ne privlaĉe njegovu paţnju. Proĉita ih ili ih ĉuje, ali ne ostave neki utisak na njega i brzo ih
zaboravlja. Samo mali deo propagandnih poruka su uspela kreativna rešenja koja snaţno privuku paţnju
primalaca, uspešno zadrţe njihovu paţnju i interesovanje i postaju prepoznatljiva. To su uspešni oglasi koji
traju godinama i decenijama. Zasnovani su na apelu, tzv. velikoj propagandnoj ideji. Takvi oglasi prodajnu
poruku saopštavaju snaţno, originalno, prepoznatljivi su za potrošaĉe i nepotrošaĉe propagiranog
proizvoda, kao i za njihove konkurente.
Ogilvi navodi reĉi jednog poznatog kritiĉara u oblasti propagande, koji na temu uspešnog
propagandnog oglasa kaţe: "Video sam oglas koji je bio uspešan u prodaji ne za dva puta, ne za tri puta,
već za 19,5 puta više od drugog oglasa. Pri tome oba oglasa su bila iste veliĉine. Oba su bila štampana u
istoj publikaciji. Oba su imala fotografske ilustracije. Oba su imala paţljivo napisan tekst. Razlika je bila u
167
tome da je jedan sadrţao pravi apel, a drugi je koristio pogrešan apel". Paţnja potrošaĉa je neka vrsta filtera
koja omogućuje, na primer, proseĉnom ameriĉkom potrošaĉu da meĊu pet hiljada i više propagandnih
poruka kojima je dnevno izloţen, izabere one za koje je najviše zainteresovan (Prof. dr Branko R. Mariĉić,
„Ponašanje potrošaĉa―, Ekonomski fakultet, Beograd 2008.) U suštini, potrebno je otkriti i razumeti šta je
to što odreĊuje ili privlaĉi paţnju potrošaĉa. Upravo je zadatak propagandiste da otkrije najbolji, pravi apel,
a da bi uspešno obavio zadatak neophodno je dobro poznaje uloge koju apel, odnosno noseća ideja
propagandne poruke, ima u ukupnoj propagandnoj kampanji.
Problem se javlja jer je proizvod koji se propagira sloţen, odnosno zadovoljava raznovrsne motive.
U tom smislu potrebno je kombinovano usmeriti poruku na izazivanje većeg broja motiva. Kako tada
odabrati propagandne apele? Da li u jednoj poruci ići na sve motive ili ne? Oĉito da treba ići na
kombinaciju propagandnih apela sve dok se i motivi kombinovano pojavljuju kod iste liĉnosti. Ukoliko je
moguće izvršiti selekciju kupaca prema motivima kupovine tada treba za svaki segment pripremiti i novu
kombinaciju propagandnih apela.
MeĊu najvaţnije propagandne apele ubrajamo one koji se zasnivaju na ekonomskim motivima:
štednja, ekonomiĉnost, racionalizacija u radu i poslovanju, štednja materijala i vremena, ţelja za dobitkom,
ţelja za materijalnom sigurnošću i drugi. Po vaţnosti, iza ovih motiva dolaze oni koji idu na zadovoljenje
fiziĉkih i higijenskih potreba: apeli za hranu i piće, briga za odrţavanjem zdravlja i kondicije, komfor u
stanovanju, ĉistoća i sliĉno. Posebnu grupu saĉinjavaju apeli koji imaju za cilj sticanje ugleda, postizanje
uspeha, simpatija i prestiţa u društvu, kao što su apeli na dopadanje, imitacija u društvu uglednih liĉnosti,
ukrašavanje, konkurencija i drugi.
Koje karakteristike odlikuju pravu, veliku, propagandnu ideju? Pre svega, reĉ je o novom pristupu,
drugaĉijem gledanju na neki problem, ali koji se moţe braniti i prihvata se brzo kao nešto što je logiĉno.
TakoĊe je vaţna originalnost pristupa tj. da nešto nije pre toga postojalo. Neoriginalan pristup je manje više ponavljanje onoga što neko drugi već ĉini. Za takav pristup propagandi kaţe se da je kliširan.
Originalno rešenje propagandne ideje mora biti relevantno za proizvod, odnosno uslugu, mora biti
komercijalno i ostaviti utisak na publiku u smislu prepoznatljivosti i pozitivnog odnosa prema takvom
rešenju. Kako autor da prepozna koja je ideja prava, a koja nije? Ogilvi nudi odgovor postavljanjem pitanja:
Da li sam ostao bez daha kad sam ideju prvi put video?
Da li je jedinstvena?
Da li ideja savršeno odgovara odabranoj strategiji?
Da li će ideja moći da se koristi u narednih 30 godina?
Kreativnost je umetnost, ali njoj mnogo pomaţe poznavanje situacije za koju se traţi rešenje. Za
propagandistu to znaĉi dobro poznavanje proizvoda. Što se bolje poznaje proizvod, utoliko je veća šansa da
se otkrije njegova suština. Zatim, od znaĉaja je dobro poznavanje onoga što radi konkurencija, kao i dobro
poznavanje potrošaĉa. Konaĉno, nije moguće stvarati svakodnevno nove ideje. I ovde Ogilvi kaţe:
"Sumnjam da jedna od stotinu propagandnih kampanja zaista sadrţi tu novu ideju. U mojoj dugoj karijeri
jedva da sam stvorio dvadeset snaţnih, originalnih ideja. I pored toga što spadam u plodnije inovatore".
Za originalna rešenja u propagandi nisu neophodna ali nisu ni dovoljna, velika finansijska sredstva.
Potrebni su vreme i stvaralaĉka klima u preduzeću i agenciji, da su ljudi potpuno slobodni u razmišljanju.
Odabranu ideju, kao okosnicu propagande, treba da prate dobar tekst i ilustracija. Tekstualnim
delom daju se informacije o proizvodu, a ilustracijom se, realistiĉkim ili simboliĉkim metodom, privlaĉi
paţnja i razvija interes respondenta. Pisanje teksta propagandne poruke zahteva knjiţevnu, a rad na
ilustracijama zahteva slikarsku kreativnost.
OSNOVNA SREDSTVA TRŢIŠNOG KOMUNICIRANJA
U osnovna sredstva trţišnog komuniciranja svrstavamo: publicitet, ekonomsku propagandu, ličnu
prodaju i unapređenje prodaje.
Publicitet oznaĉava širenje informacija ili poruka o datom subjektu, putem medija, masovnog
komuniciranja, bez posebne nadoknade za ustupljeni prostor i vreme u tim medijima. Kod publiciteta je
akcenat na informacijama o preduzeću ili njegovim proizvodima a ne na ubeĊivanju da se kupe proizvodi
preduzeća. Publicitet se koristi da se stvori ili poveća naklonost prema preduzeću i njegovim proizvodima.
Pre nego što se poĉne sa kreiranjem poruke mora se odabrati odgovarajući medij. Kod izrade sredstava
trţišnog komuniciranja nije dovoljno samo znanje, već je potrebno i unošenje nekih elemenata umetnosti.
168
Pod pojmom ekonomska propaganda podrazumeva se forma promocije gde preduzeće putem masovnih medija plasira odreĊene informacije, informiše kupca, ali i razvija njegovu naklonost ka proizvodu ili
usluzi, ili ga podstiĉe na kupovinu proizvoda preduzeća. Reĉ je o formi nepersonalnog (masovnog) komuniciranja s ciljem pomeranja linije traţnje.
Ciljevi ekonomske propagande su:
1. povećanje prodaje na trţištu,
2. pridobijanje novh potrošaĉa ili uticaj na izmenu njihovog ponašanja (npr. promena naĉina kupovine),
3. podsticanje potrošaĉa na ĉešće kupovine ili kupovine u razliĉitim periodima godine, kako bi
smanjio uticaj sezonskih fluktacija traţnje,
4. razvijanje stava meĊu potrošaĉima da je marka konkretnog proizvoĊaĉa vodeća u svojoj branši,
5. promovisanje vrednosti proizvoda koji se uklapaju u zahteve odrţivog razvoja i oĉuvanja
ĉovekove okoline,
6. odbrana osvojenog trţišta (lojalnost marki),
7. unapreĊenje, odnosno podizanje nivoa prepoznatljivosti proizvoda firme,
8. izazivanje (generisanje) traţnje od strane specifiĉnih vrsta potrošaĉa.
Lična ili direktna prodaja je usmena prezentacija u konverzaciji sa jednim ili više potencijalnih
kupaca sa svrhom da se ostvari prodaja i uspostavi odnos sa kupcima. U literaturi se nailazi na razliĉite
definicije. Javlja se u više oblika. Liĉna prodaja teţi da informiše i motiviše kupca na kupovinu proizvoda
odreĊenog preduzeća. Kako je liĉna prodaja direktan susret prodavca i kupca, prodavac mora da poznaje
tehnologiju robe koju prodaje i psihologiju kapaca. Poţeljni su i prijateljski odnosi izmeĊu prodavaca i
kupaca.
Unapređenje prodaje je vrlo vaţan trţišni element. Kao aktivnost se javlja istovremeno sa
ekonomskom propagandom i svoj razvoj zasniva na pronalaţenju do tada nepoznatih formi podsticanja
privrede i prihvatanju i usavršavanju aktivnosti u okviru ekonomske propagande. UnapreĊenje prodaje
sastoji se od razliĉitih potencijalnih sredstava, uglavnom kratkoroĉnih, koja se koriste za podsticanje
kupaca ili trgovine na brţu i/ili veću kupovinu odreĊenog proizvoda ili usluge. Polazeći od navedenih
definicija, moţe se reći da aktivnosti unapreĊenja prodaje imaju sledeće karakteristike: kratkoroĉnog su
karaktera, podstiĉu na brzu reakciju, efekti su lako merljivi i neposredni, akcije idu preko medija koji su
pod kontrolom organizatora. UnapreĊenje prodaje ukljuĉuje sredstva za podsticanje potrošača (uzorci,
kuponi, nagradne igre, besplatne probe, niţe cene i sl.), podsticanje trgovine (besplatna roba, popusti pri
kupovini, zajedniĉko oglašavanje, stimulacije i sl.), podsticanje vlastitog prodajnog osoblja. (...)
169
Јована КОЦИЋ
ученица IV-1 Гимназије у Лебану
ПОЛОЖАЈ ЖЕНЕ У ДРУШТВУ ТОКОМ ИСТОРИЈЕ
Разговарајући са својом баком о многим темама увидела сам да се наша схватања у великој
мери разликују. Питала сам се због чега? Зашто долази до тог великог неслагања у мојим и њеним
размишљањима у темама које се тичу жене. Због чега она мисли да данашња жена мора да зна да
суче коре, а већина данас купује готове јер због посла нема времена да спрема домаће. Наведено и
много друго ме је навело да потражим одговор на дато питање. Да истражим у каквом друштву и
културном миљеу је живела моја бака, а у каквом живим ја. Која је то разлика у односу друштво –
жена која је довела до толикиких разлика у схватањима наших предака и нас. Одговор на дато
питање је јако обиман; због тога сам се ја сконцетрисала на један његов део, а то је феминизам као
покрет који нам је омогућио да у великом делу света имамо равноправан положај са мушкацима и
добијемо нека права која жене некада нису имале ( нпр. Право гласа). Многе младе жене које
уживају стечена права и слободе не препознају утицај који је рад претходних покољења жена имао
на њихове животе, што често, нажалост, води изостанку солидарности и разумевања оних жена које
„саме нису успеле― да надмаше „застареле― друштвене захтеве и норме. Ако бисмо покушале да
разложимо нашу свакодневицу – у којој се преплићу приватна и јавна сфера, у којој радимо,
гласамо, читамо, водимо љубав, пратимо медије, говоримо, одлазимо на изложбе, у цркву или на
мировне скупове – наићићемо на ствари о којима жене до пре само стотинак година нису могле ни
да сањају, а које данас представљају саставни део наших живота. Феминизам је томе умногоме
допринео, иако тога најчешће нисмо нимало свесне.
Феминизам је покрет који је настао у западним земљама у 19. веку као једна од последица
индустријске револуције. Развој машина је почео смањивати потребу за људском радном снагом,
постепено елиминишући једну од предности коју су мушкарци имали над женама. То је омогућило
женама да постану све значајнији део радне снаге, поготово за време Првог светског рата када су
замењивале мушкарце на фронту.
Феминистички покрет се испочетка испољавао у два облика – као покрет за равноправност у
платама, односно као покрет давања права гласа женама. Ово потоње је временом постигнуто у
већини западних земаља након Првог светског рата, а касније и у остатку света.
Појам феминизма
Феминизам као покрет везан је за период буржоаских револуција које су истакле захтеве за
слободу и равноправност, окупљајући широке народне масе у борби против окова преживелог
феудалног система.
Реч „феминизам― улази у француски језик почетком 1837. године. Проучавање „положаја
жена кроз векове― намеће имплицитно проблем норме, то јест одређења у односу на које би се тај
положај могао проценити. То одређење може бити положај жена у претходној епохи, некој
друштвеној класи или одређеном друштву или једноставно положај жена у односу на групу
супротног пола, то јест мушкарце. У том случају би се на основу поређења могло рећи да се положај
жена погоршао, или да је подређен у односу на положај мушкараца.
Истраживачи у области друштвених наука најчешће прикривају право стање ствари,
углавном несвесно, када говоре о положају жена. Изненађујући пример јесте савремена статистика о
раду: за жене домаћице сматра се да „не раде―, иако је укупно време њиховог рада у домаћинству
једнако или чак прелази укупан број сати стално запослених или оних који су хонорисани.
После андроцентризма, етноцентризам је једна од кључних препрека за правилну процену
положаја жена у проучаваним друштвима. Етноцентризам се састоји у томе да онај који истражује
одређено друштво пројектује властите норме и узима исте као апсолутне критеријуме. Тако се
млади Французи оба пола, при посети Кини згрожавају над чињеницом да млади Кинези немају
сексуалне односе пре брака, као да један народ који је, у само једној генерацији, морао да савлада
страну окупацију, грађански рат, глад и епидемије, могао да у своје приоритете уврсти и сексуалну
револуцију. Уосталом, кинески пуританизам се односи на оба пола која су, према томе равноправна,
170
а Кинескиње су читаву генерацију пре Францускиња имале право на контрацепцију и абортус, чиме
су много пре њих преузеле контролу над рађањем и задобиле законску равноправност са
мушкарцима у браку.
Статоцентризам је други вид етноцентризма. Састоји се у томе да се норме сопствене
друштвене класе узимају за једине норме и да се скрива све што се од њих разликује.
Да закључимо: положај жена би требало проценити управо у односу на моћи и привилегије
којима располажу мушкарци у одређеном времену и друштву. Прихватање тог приступа морало би
да укључи одбацивање хроноцентристичког става који настоји да процени стање у прошлости на
основу феминистичких норми у савременом друштву, затим, одбацивање андроцентристичког става
заснованог на пројекцији патријархалних предрасуда да при испитивању појединих друштава,
одбацивање етноцентристичког става који, и на временском и на просторном плану, пресликава
норме нашег европског или западњачког друштва, и најзад статоцентризам који друштвену класу
којој неко припада узима за апсолутно мерило. Наравно, још увек не постоји историјски приступ
који би био лишен свих ових нехотичних искривљавања.
Овај рад управо говори о тој разлици између мушког и женског пола, о предностима или
недостацима, иако их по моме мишљењу не би требало бити.
Положај жена кроз историју
Савршена жена је према Старом завету „одевена снагом и достојанством‖. Хваљена је пре
свега зато што је богобојазна. Добра је жена врло поштована, сматрана даром од Бога. Осим што
рађа и подиже децу, идеална жена управљала је својим домаћинством. Подручје њене делатности
није било уско ограничено и могло се проширити ван ограничења домаћинства. У израелском
друштву су жене ценили према њиховој улози рађатељица деце. Жена која није могла имати деце
била је стигматизована. Понекад је знала посегнути за очајничким решењем, нпр. послати мужа
другој жени како би се побринула да он сигурно добије сина. Израелска жена је као мајка, захтевала
част и поштовање. Деца су васпитавана тако да поштују оца и мајку.
У 19. веку, за жене радника, које нису могле доћи ни до каквог власништва, остао је рад у
фабрици, увек оспораван и најлошије плаћен. У 16. веку водила се расправа о „раду жена―, у 19.
веку су се сви једногласно изјаснили против њега. Упорно се заборавља да је 40 до 50% жена које су
живеле у граду биле неудате, и да су само помоћу своје радне снаге могле да опстану. У недостатку
посла, многе од њих су се одавале проституцији. Уопште не изненађује што су се у оваквим
условима жене свих друштвених слојева побуниле: раднице против ниских плата, незапослености,
трајања послова које су им давали, а жене из буржоаске класе против одузимања свих политичких и
економских права. Упркос препрекама, жене из свих друштених средина изражавају и практично и
вербално, незадовољство због уништења које им прети.
У 20. веку, Међународни савет жена (ICW) наставио је борбу за економска, породична и
политичка права жена. Локални огранци савета ICW створени су у свакој земљи. Међународни
конгреси су се одржавали периодично. У Француској, Национални савет француских жена (CNFF
април 1901.) обухватао је четрдесетак женских удружења и радова који имају за циљ побољшање
положаја жене у погледу образовања, друштва и морала.
Током Првог светског рата, велики број жена је био запослен у фабрикама оружја у
Француској, Енглеској, итд, како би замениле мушкарце који су мобилисани. Тада је и заборављена
разлика између улога жена и мушкараца и принцип мајке домаћице; отворено је обданиште како би
се женама омогућило да испуне своју професионалну дужност. Жене из грађанске класе
пријављивале су се за рад у обавештајним бироима, за бригу о тешким болесницима, тражење
несталих, помоћ заробљеницима, итд. Оне су у први план ставиле борбу за мир.
Период између два рата
После Првог светског рата, жене су имале право гласа у 21 земљи. Велике феминистичке
организације као IAW и савет ICW посветиле су се увођењу превентивних мера за спречавање рата
и одбрани права радница и жена: положај радника, дечији додатак, једнаки услови рада за оба пола,
заштита ванбрачне деце, право удате жене да задржи своје презиме и националност. Ова два
удружења су се спојила у Женеви у Уједињену Комисију организација које представљају жене; она
је обухватала и Међународну Лигу Жена за Мир и Слободу, Умерено хришћанско женско
удружење, Светско хришћанско удружење младих жена...
171
Француске феминисткиње су имале мање среће када су у питању политичка права јер су,
упркос томе што је Народна Скупштина прихватила право жена на гласање, наишле на противљење
удружене опозиције, у земљи и Сенату, католика реакционара, Хитлерових ученика који су тада
почели да се организују у Француској и на противљење старе масонске ложе која је веровала да
давање права гласа женама повећава утицај исповедаонице на гласање.
Што се брака тиче, први успех постигнут је 1932. када је усвојено право жене удате за
странце да задржи своју националност. Стидљива реформа Статута о браку из 1938. није
задовољила Францускиње, зато што су мужевима и даље остављена претерана права. Францускиње
су тек тада добиле право на личну карту без пристанка мужа.
Тековине жена у Совјетском Савезу пре 1940. године: Док су се феминисткиње на Западу
бориле за добијање економских, политичких и грађанских права, руске жене су се заједно са
мушкарцима припремале за комунистичку Револуцију 1917. која ће их до тих права довести. Што се
политичких права тиче, проглашена је једнакост жена и мушкараца, али су Рускиње, од најбогатијих
племкиња до најсиромашнијих радница, измениле улоге мушкараца и жена у много већој мери него
што је било одређено овим законима о једнакости. Упркос говорима о равноправности, знало се
место жене у породици, на послу и у друштву.
Период обнове феминизма
Борба за раздвајање сексуалности од рађања на Западу: Развој хемије и медицинске
технике омогућио је да се започне производња ефикасних средстава за контрацепцију и,
захваљујући њима, жене су по први пут могле да остваре оно што су хиљадама година покушавале:
да раздвоје сексуалност од рађања. Абортус је одобрен 1967. у Енглеској, затим следе Сједињене
Државе 1973, Француска 1975, Италија 1978, и Белгија 1990. године.
У области „приватног живота―, феминисткиње су се такође показале као иноватори, јер су
одбијале да у свакодневном животу признају постојање границе између приватног и јавног живота и
између свакодневних идеолошких и практичних активности. Статистике из свих западних земаља
потврђују да се број венчања смањио, да је наталитет опао, а да се број развода, нарочито на захтев
жена, повећао, што показује да жене више не хрле у брак као што су то чиниле њихове мајке.
Статистике показују да што је ниво образовања виши, те се ређе удају и чешће разводе. Велики број
слободних веза и породица са једним родитељем, испробавање љубавног живота мимо односа међу
супротним половима представљају замену за традиционални брак.
Положај жена у земљама источне Европе од 1945. године
У земљама са планском економијом на истоку Европе, жене су имале нешто бољи положај што
се тиче запослења и социјалних служби. Стопа њихове активности била је виша него на западу.
Проституција и порнографија нису биле уздигнуте на ниво институције. Једно упоредно
истраживање обављено између 1980. и 1985. у 14 европских земаља, показало је, на Истоку као и на
Западу:
1. Да се стопа активности жена, иначе нижа од стопе активности мушкараца, смањује у зависности
од броја деце, док за мушкарце у истом случају остаје непромењемна;
2. Да жене зарађују мање од мушкараца, чак и онда кад се баве истим пословима;
Да жене посвећују много више времена од мушкараца обављању кућних, неплаћених послова; отуда
имају мнго мање слободног времена у току дана него мушкарци.
У социологији је женама место било јасно одређено – њима је припадала социологија породице.
У породици жене долазе на своје, јер оне јесу породица. Чињеница да социологија жени и односу
полова посвећује пажњу искључиво у оквиру социологије породице јасно говори о томе да је
социологија као наука организацијом своје дисциплине заправо копирала постојећу друштвенеу
структуру и да полази и зауставља се на томе да је жени место у породици. Статус социологије
породице историјски је повезан са положајем жене у друштву и теоријским статусом женског
питања. Социологија породице из своје ограничености може изаћи тек онда ако се њен субјект –
жена и у њен предмет – породица, престану тумачити изоловано од свих осталих друштвених
субјеката и подручја.
Жена као мајка мора бити потпуно одана, не само својој деци већ и својој улози. Мора бити
мајка која разуме своју децу, која их воли и много даје, мора бити способна за огромну жртву. А
172
сама је најбољи пример својој деци. У време колонијалне Америке, очеви су учени да су они
најбоље особе за одгајање деце, а не мајке. Данас брига за децу, виртуално и искључиво још увек
припада мајци. Али је много теже него пре. Одговорности су се удвостручиле. Одговорна је за дечју
емоционалну стабилност и психички развој. Упркос томе што се већа одговорност приписује мајци,
сматрам да би она требала бити једнака за оба родитеља, управо због те речи „родитељи‖. Детету су
потребни и мајка и отац, јер свако од њих доприноси градњи и усавршавању дететове личности.
По вестима, судским документима и подацима њујоршког центра за репродуктивно право види
се да је најмање 200 жена у 30 држава било ухапшено и оптужено за немарно понашање током
трудноће. Жене чија је новорођенчад тестирана позитивно на кокаин су оптужене и за напад
смртоносним оружјем. Јасно је да и мушкарци и жене још увек виде мајку као централну особу у
животу деце и иако је 64% мајки сада у радном односу, од њих се очекује да се жртвују за
употпуњавање обвеза. Када жена и њене функције рађања и бриге о деци остану у сфери природне
детерминације, тада и породица лако поприма карактеристике „природне‖ институције у којој су по
неком давно сроченом биолошком сценарију за сва времена утемељена и супротстављена два света
– свет мушкарца и свет жена.
Нови феминистички покрет
Нови феминистички покрет је настао у време највећег просперитета западних друштава. Показао
је да и даље остаје нерешен проблем односа полова и њихове равноправности. Питање одоса полова,
корена њихове хијерархијске асиметрије у друштву постаје једно од све значајнијих питања које
социологија себи поставља. Женски покрет показује делић неповерења према теоријском мишљењу.
Тако је женски покрет показивао то неповерење и према социолозима који су претварали жене у
објекте својих проучавања. На организационом плану се оснивају секције за питања односа међу
половима. Уводи се нови предмет који се назива Womens studies. На организацијском плану, у
националним социолошким удружењима, до промене је прво дошло у Сједињеним Америчким
Државама. Талас женског покрета се крајем 60.-их и почетком. 70.-их и зачео у овој средини.
Интелектуална мотивација жена да одговоре на питања неравноправности, жене су назвале
Womens studies или Женске студије. С једне стране су то учења о жени и критичка проучавања свих
аспеката друштвеног односа полова, друштвене поделе рада, природе и историје где анализа жене
заузима средишње место. С друге стране су то учења за жену, а не само о жени. То су Студије жена
о женама за жене. Женске студије су по мишљењу већине аутора настале под директним утицајем
и захваљујући расту женског покрета. Женске студије су део и последњи одблесак студентског
покрета из 60-их година. Студентски покрет је као главни циљ поставио реформу универзитета и
покушао да се супротстави монополу универзитета над структуром и дефиницијом знања, над
формом и садржајем високог образовања.
Мотиви организовања курсева женских студија су слични импулсима који су довели до расних и
етичких студија. У средишту је био покушај реинтерпретације друштвених феномена укључивањем
занемарених и „нерелевантних‖ тема као што су пол и раса и кориговање друштвене теорије у
светлу нове критичке свести. Најзначајнији тренутак у теоријском сазревању и освајању академског
статуса женских студија је оснивање часописа The signs – Journal of Women in culture and Sosiety
1975. г. који уређује група академских феминисткиња.
Циљ је да проблем односа полова постане релевантно питање свих друштвених наука, али да
истовремено задржи извесну независност којом би се омогућио развој и теоријска елаборација овог
проблема са интердисциплинираног становишта. Равнотежу између интеграције и независности је
тешко постићи у пракси. Поред силне жеље за постизањем и једног и другог, ипак се види тежња ка
једном од тога. Sarah Hoagland сматра да би курсеви женских студија требали бити у позицији да се
супротстављају традицији, а не да од ње буду игнорисани. Да би женске студије биле могуће било је
неопходно да проблем положаја жене и односа полова престане да буде мали део великих проблема.
Феминизам и права жена у Србији
Када се у Србији каже феминизам, мисли се на временски и просторно разбацане и неретко
разједињене напоре појединки и група да конструишу и остваре боље и једнакије услове за живот
жена широм планете. Неки од тих покушаја били су успелији, прихватљивији и раздраганији по
свом карактеру од осталих. Неки, пак, директно доприносе неразумевању, стереотипизацији и
„страху од феминизма― који осећају и мушкарци и жене. Како горњи навод показује, очекивања од
феминизма се од жене до жене разликује, у оној мери у којој се и феминисткиње међусобно
173
разликују, и те разлике по себи нису нешто што феминизам изнутра разједа, већ управо оно што
омогућава да у његовој ширини и разноврсности толико различитих особа нађе окриље. Да, најзад за
себе може рећи : „Ја сам феминисткиња―, а да се притом не скрива иза неког скученог колективног
идентитета.
Феминизам није феномен који је издвојен из свакодневног живота, није, дакле, нешто што занима
одабрану мањину – било да је реч о активисткињама или о теоретичаркама. У последњих сто
година, а особито у последњих четрдесет година, феминизам као глобални покрет и глобална свест
оставља трага на сваку културу, у различитим режимима, у различитим срединама које одликују
различите (мање или више патријархалне) традиције. Ауторке чији су текстови сабрани у књизи
„Неко је рекао феминизам?― деле дубоко уверење да у 2007. години не постоји ниједан аспект
свакодневног живота, живота жена, али и живота мушкараца, који није захваћен или бар на неки
начин обележен феминизмом. Жене су заиста живеле другачије пре сто, пре педесет и пре двадесет
година. Начин на који живимо данас, уживајући све или већину привилегија које су нашим
претходницама биле незамисливе, или су се за њих постепено бориле (навешћу само пет кључних
права – глас, рад, образовање, абортус и развод), темељно се разликује од онога што је обележило
прошлост жена.
Текстови се баве правима и слободама (глас, рад, образовање, развод и абортус), пресеком личног
и политичког (брак и породица, религија, женско здравље, проституција), идентитетима и разликама
(лезбејке, Ромкиње, питање расе и рода), представљањем жена (језик, медији и популарна култура),
уметношћу (књижевност, позориште и визуелне уметности), теоријом и активизмом (мировна
политика, глобализација феминизма, антропологија и психологија), и историјским пресецима
(приватно/јавно, пресек кроз историју феминизма).
Жене су и данас утопљене у патријархални систем чије застрашујуће последице трпе. Историја
жена није само историја њиховог угњетавања, већ и историја ништа мање скриваног отпора који су
оне вековима пружале том угњетавању и затварању. Историја протеста који је попримио шире
размере када су идеје о еманципацији појединаца, настале у доба ренесансе, продрле постепено у
све социјалне слојеве. Та побуна данас достиже врхунац у покретима за ослобађање жена, ма како се
они звали, док су у северним земљама ови покрети, настали почетком седамдесетих година прошлог
века.
Током последњих тридесет година, феминистички покрет у свету претрпео је велике промене:
1. пошто се нео-феминизам седамдесетих година на западу првенствено борио за сексуалне
слободе жена и право на контролу рађања, тековине ових борби омогућиле су млађим
генерацијама да посвете више пажње другим видовима сексизма који коче еманципацију
жена;
2. раније је постојао велики јаз између радикалних феминисткиња и жена које су обављале
службене дужности у држави или међународним организацијама, док су данас и једне и
друге спремне на сарадњу у циљу побољшавања положаја жена;
3. неразумевање, па чак и сукоби, који су у прошлости представљали баријеру између
феминисткиња са севера и жена са југа, замењени су данас многим сличностима. Тако су пре
тридесет година, афричке жене с негодовање пристале да феминисткиње из западних земаља
устану против ритуалног одсецања, као напад на право жена на здравље; а данас су афричке
жене те које на челу удружења воде енергичну борбу против тог вида сакаћења жена.
У свом делу „Политика―, Andrew Heywood разматра феминизам у трећем поглављу „Политичке
идеологије―. Ово дело сложеној и добро познатој теми приступа на сасвим свеж и интуитиван
начин. Ово истински стимулативно, концизно и разумљиво штиво представља потпун увод у
изучавање политике. Сачињено је тако да буде од користи не само студентима који похађају
предмете у оквиру ове дисциплине, већ и ширем читалаштву. Под оригиналним насловом
„Feminism as an ideology promoting the social role \of women and in most cases dedicated to the goal of
gender equality―, аутор тумачи феминизам као идеологију која је посвећена позитивној промоцији
социјалне улоге жене као и постизању полне једнакости.
Млађе жене – посебно оне које су рођене током последњих година Титовог живота, односно оне
које су одрастале у тзв. посткомунистичком раздобљу – немају доживљај да им је то омогућио било
какав систем или идеологија, а свет у којем је и најближа историја увек већ далека, онемогућује им
да властите могућности сагледају као учинке неких ранијих борби и стремљења. Иако је то у
извесном смислу обележје сваког „постфеминизма―, жене су данас више него икада уверене да су за
174
све што јесу, саме заслужне. Утолико, ако је за феминизам икада и било места, он је сада излишан, и
попут других колективних и потенцијално опресивних идентитета и њега треба одбацити.
Период у коме су рођене феминисткиње између 1971. и 1986. године у Србији (у ком се
старосном распону појављују у књизи), треба да асоцира на трећи талас феминизма, али треба и да
начини јасан одмак од њега. Наиме, иако у генерацијском смислу спадамо у припаднице „трећег
таласа―, оно о чему пишемо није критички, деконструктивни осврт на постојеће стање ствари, већ је
по свему друготаласни покушај поновног читања историје у којој су жене/феминисткиње видљиве.
Представнице оног што би генерацијски могло да одговара другом таласу у глобалним размерама, у
Србији иза себе напросто нису оставиле један обухватни преглед који би овдашњој публици
разјаснио како је феминизам утицао на жене. Таквих је покушаја, дакако, било, али су они били
фрагментарнији и оптерећенији неким другим обзирима и узусима.
Током последње две деценије, феминистичка теорија се укључила у токове и кретања савремене
филозофије. У том контексту феминистичка теорија је покушала да надокнади оно што је
пропустила у процесу конституисања модерног политичког субјекта, али, истовремено, и да
одговори на изазове постмодерне филозофије у којој се тај субјект доводи у питање, где се, за
разлику од приче о Једном, поставља и питање Другог/ Друге. Према томе, паралелно са
успостављањем идентитета, отварале су се теоријске могућности за разлике. Међутим, овај простор
за разлике угрозио би учинковитост женског политичког субјекта.
Један од најзначајнијих доприноса савременој феминистичкој политичкој филозофији
представља расправа Керол Пејтман Полни уговор (Sexyal Contract). Ова расправа је најозбиљније
преиспитивање теорија друштвеног уговора са феминистичке тачке гледишта. Она објашњава како
друштвени уговор као израз патријархата, али у обновљеном, модерном облику опстаје и данас,
лажно се представљајући као његово превазилажење. Керол Пејтман разликује традиционални,
класични и модерни патријархат. Међутим, кључна је разлика између прва два, који се ослањају на
очинско право (први на очинско право као на модел за управљање државом, док други изједначава
очинску и државну власт), и трећег. Јер, чињеница је да се преласком у модерни патријархат пориче
очинско право, али патријархат се, тврди К. Пејтман, не напушта, већ се само трансформише у
братство. Друштвени уговор јесте био неопходан, јер отац остаје развлашћен, али тим уговором
власт деле само браћа, дакле мушкарци. Ослањајући се и на фикцију као ону која нуди уверљива
објашњења К. Пејтман нас упућује на Фројда (Freud): „Он завршава Тотем и табу речима, 'у
почетку беше дело'. Али, које дело? Пре него што оца могу убити синови, жена мора постати мајка:
да ли је то дело повезано са 'страшним злочином'?" Друштвени уговор, дакле, не оспорава изворно
патријархално право: „право мушкарца на сексуални приступ жени―. Отац, наиме, мора прво
постати муж, да би на основу тога, стекао очинско право.
Према томе, питање савремене феминистичке политичке теорије гласи: како обезбедити
легитимитет и аутономију женском субјекту у његовом/њеном политичком деловању? Тај
политички субјект се конституише препознајући сопствену разлику у односу на већ утемељени јаки
субјект који је у поседу политичке моћи; истовремено, жена, јер о њој је реч, тек тиме задобија
сопствени идентитет, који јој је управо потребан. Живо осећање разлике остаје. И то је, по свој
прилици, најозбиљнији допринос феминистичке теорије савременој филозофији. Међутим, тамо где
је постмодерна филозофија углавном само причала причу о разликама, феминистичка теорија је ту
причу живела, обнављајући такозвану филозофију главнога тока, којој би, да није освежавања са
маргина, повремено претило да буде самозадовољна и исушена.
Али, наш проблем није филозофија главнога тока. Феминистичка филозофија је приморана на
даље усложњавање сопствене позиције. Наиме, у сталном подсећању на разлике она нема избора,
осим да и сама себе разликама обнавља, или да доведе у питање своје темељне претпоставке и тиме
западне у ћорсокак. Ако већ околности које (више) не можемо да бирамо, покушамо да на тренутак
посматрамо из другог угла, да ли је могуће да то буде – скупо – плаћена могућност неког новог
почетка.
175
ЗАКЉУЧАК
Историја жена пре свега значи јавно открити да је она угњетавана и да је истина о њој
прикривана. Јер прикривање је део угњетавања: ништа није случајно, а неутрална наука не постоји.
Због тога се истинска историја жена појављује тек када су феминсткиње Северне Америке и Европе,
којима су се данас придружиле феминисткиње Трећег света, покушале да разбију зид тишине којим
је обавијена истина о њима и да истраже прошлост која не престаје да нас изненађује.
У социологији, психологији, антропологији, постојала су подручја у којима су се
разматрали проблеми положаја жене и односа полова. Таква „интегрисаност‖ ових питања
обезбеђивала је њихову маргиналност. Та интеграција је спречавала проблематизацију ових питања,
могучност целовите редефиниције њиховог значења и прелажење фрагментисаних увида који су
остајали у оквиру сваке од дисциплина.
Модерни женски покрет је снажно указао на ову маргиналност, фрагментарност и
неповезаност аспеката женског питања. Један од кључних подстицаја за настанак женског покрета
била је нова критичка свест о недовољности таквог маргинализованог знања о положају жене.
Женско питање је по правилу увек био део „важнијих‖, „универзалнијих‖ питања и њему се
посвећивала тек успутна пажња, чиме се онемогућавала радикалнија интерпретација и
проблематизација искључености жена из најважнијих друштвених токова. Резвојем модерног
женског покрета постало је јасно да проблем положаја жена и однос полова није тек „успутност‖
великих и универзалних проблема, већ да је по свом значају једнако релевантан као и остала питања
нашег времена.
Данијела ДУРМИШЕВИЋ
ученица IV-3 Гимназије у Лебану
ОБРАЗОВАЊЕ РОМА
Увод
Захваљујући етнолошкој, антрополошкој и лингвистичкој литератури, с краја XIX века и
почетком XX века у светској науци је утврђено да су Роми углавном номадска етничка заједница
која потиче из Индије. У VII веку продрли су до Мале Азије и притом се ширили по северној
Африци, острвима источног медитерана, и Балканском полуострву, а одатле по целој Европи.
Пошто су се Роми стално селили, не зна се поуздано када су дошли на територију јужне
Србије, мада се сматра да су почели да се насељавају у XIX веку. Већина њих бавила се занатством
(ковачи, корпари, свирачи), а било је и оних који у се бавили пољопривредом радећи на сеоским
имањима, живећи у трошним колибама.
Роме су кроз историју пратили бројни стереотипи и предрасуде, сматрани су:
крадљивцима, разбојницима, бегунцима од харача.
Савременија истраживања показују да су неки од најчешћих стереотипа везаних за Роме
то да су прљави, бучни, лењи, склони крађи. У сваком случају, очигледан је велики број негативних
стереотипа међу којима су и они везани за рад, радну културу и посао. Ово за консеквенцу има јако
176
неповољну стереотипизацију која додатно отежава побољшање економског статуса групе, јер је
ретко ко спреман да размишља о запослењу неког за кога се зна да је лош и непоуздан радник.
Знајући данашњи положај Рома, њихов начин живљења по махалама, нехигјенским
условима, трошнм кућама, нешколовање деце, необразованост ромске популације уопште, не би се
могло рећи да се код Рома много шта променило у последњих сто година.
Образовање Рома у Србији
Према резултатима пописа становништва из 1981. и 1991. године, број припадника ромске
националности смањен је са 168.099 на 143.519 лица. А према последњем попису становништва из
2002. године, Рома у Србији има 108.193 или 1.44%. Шта се десило у раздобљу између два пописа?
Шта се десило са око 60.000 људи за двадесет година? Питања су, наравно, „логична― реакција при
погледу на резултате пописа.
Од укупног броја ромског становништва у Србији, веома мали број Рома се школује, а
још мањи број има стални радни однос. Образовње Рома је различито у различитим градовима.
Прокупље је град који се налази на реци Топлици на путу између Ниша и Приштине.
Центар је Топличког округа и има 48.501 становника, од чега 1.809 Рома (према резултатима
пописа из 2002. год.). Роми у Прокупљу живе претежно сконцентрисани у три насеља: Царина,
Черкез махала и Ново насеље. Старе ромске породице су у Прокупљу присутне најмање 150 година.
У то време углавном су се бавили калајдзиским и ковачким занатом, односно обрадом метала. У
традиционалне ромске занате спадају и ужарство, односно израда конопца, израда корпи и сита.
Поред тога, било је пар ромских породица које су се бавиле музиком. Роми су обично били на
најнижим економским и социјалним позицијама, а само је пар породица, које су се бавиле
трговином, одскакало у економском погледу од других Рома који су се бавили занатима. Током
шездесетих почиње школовање већег броја Рома за за потребе локалне превреде, али и
интересовање за више школе и факултете. Локални узори имали су важну улогу у еманципацији,
запошљавању и великом интересовању Рома за школовањем. Прокупље је, иначе, вероватно град
који има највећи број пензионера Рома у Србији. Ово сасвим верно осликава ситуцију и говори да је
било доста људи који су радили у државним фирмама и завршавали многе средње школе. У граду
иначе има неколико Рома са високим школама, односно факултетима. Занимљиво је и охрабрујуће
да и поред изузетно лошег животног искуства већина Рома у Прокупљу сматра да је школовање
неопходно и важно. Постојање тог позитивног става према образовању код великог дела популације
произилази из не тако давног искуства када су многи радили у предузећима, и када је школа имала
своју функцију и обично доносила и материјалну сатисфакцију, али је и резултат ангажовања неких
од угледних Рома у граду.
177
Ниш је највећи град на југу Србије са нешто више од 250.000 становника. Према подацима
из пописа 2002. године, 5687 становника се изјаснило као Роми. Роми у Нишу живе концентрисани у
три махале: Београд махала, Сточни трг и Црвена звезда, али велики број њих живи у осталим
деловима града измешано са већинским становништвом. Занимљиво је да је последњи попис донео
много изненађења попут овога о броју становника и националној структури, јер по неким
слободнијим проценама у граду има више становника ромског порекла него што се по попису види.
Запањује чињеница да врло мали број Рома у Нишу, према незваничним проценама око 10%, има
завршену основну и средњу школу, а највећи број нема ни основну школу. За ово стање разлоге
можемо најпре потражити у самим доминантним културним обрасцима међу Ромима, где
школовање није перципирано као нешто есенцијално важно за живот појединаца.
УЛебану, које има око 15.000 становника, живи око 1.500 Рома, од тога само 20 Рома има
стално запослење; остало становништво је без запослења, без образовања, без основних услова за
живот, опстајући и живећи на овим просторима захваљујући великој жељи за животом. Велики број
Рома прима МОП од Центра за социјални рад који достиже висину од 4.000 динара за двочлану
породицу док је за петочлану породицу 7.000 дин., и они са тим новцем морају да живе и школују
децу. Један део Рома се бави илегалном трговином; остали Роми раде сезонски итд.
У Лебану се сваке године упише у први разред основне школе око 20 ромске деце, од тог
броја само половина завши осми разред. Од оних који су завршили основну школу, 70% упише
средњу школу, а само неколико упише вишу школу или факултет.
Не постоји никаква акција за подржавање пројеката које ромска организација подноси да
би добила подршку од стране донатора и подршку локалне самоуправе, јер је то неопходан услов за
такве пројекте.
Деца ромске националности су мање социјализована, мање комуницирају са децом
неромске националности, више су агресивна међу собом, а када дођу у контакт са неромском децом,
често су повученија или максимално агресивна, реагујући да би одбранили своју личност.
Одговорност за образовање ромске деце не сносе само родитељи и просветни
радници, већ и сама деца која поред својих права имају и обавезе везане за школски систем.
178
Међутим, око 50% деце не испуњава школске обавезе. Често, многи родитељи сами обустављају
школовање своје деце јер је њихово мишљење о школи сасвим негативно. Нешколовани Роми
размишљају негативно о школи и негирају школу и школовање Рома. Њихова мишљења су следећа:
– зашто би децу слали у школу када од тога неће имати велику корист, а њиховим
присуством код куће могли да имају неку корист, као што је чување млађе браће и сестре,
чишћење и уређивање куће и слично;
– дете, ако је женско, не треба да иде у школу, јер ће након 14-15 година да се уда и
њу ће надаље муж издржавати;
– деца са завршеном основном и средњом школом не могу бити запослени јер су
ромске националности;
– зашто би деца дангубила у школи кад могу да зарађују са родитељима на
сезонским пословима, као нпр: брање воћа и поврћа на њивама и плантажама и слично.
То су углавном неки од разлога због којих нешколовани Роми који имају услове да школују
своју децу не шаљу своју децу у школу, али је знатно већи број нешколованог ромског
становништва који немају услове да шаљу своју децу у школу.
Роми су дискриминисани од стране друштва и заједнице у којој живе. Дискриминација је
присутна на свим друштвеним нивоима. Најчешћи разлози за дискриминацију Рома:
– већина ромске популације не одржава хигијену;
– већина ромске популације је нешколована и неписмена;
– неки Роми се служе просјачењем на улици;
Образовање Рома
Укупан друштвени положај Рома, не само код нас него готово у свим земљама света, јесте
веома неповољан. По свим показатељима друштвеног положаја, као што су запосленост,
образовање, друштвени углед, животни стандард и слично, Роми се налазе на најнижој друштвеној
лествици.
Будући да су Роми већ генерацијама у оваквој ситуацији, разумљиво је да се стварало
генерацијско сиромаштво које је, у зависности од глобалне друштвене ситуације, бивало више или
мање изражено. Међутим, сасвим је сигурно да су само ретки појединци из ромске групе успели да
прекину зачарани пут беде и сиромаштва. Све расположиве информације о њима говоре да је реч о
онима који имају (бар) завршену осмогодишњу школу. Школа као канал социјалне промоције није
само важна Ромима. Исте важности је и за већинску популацију. Потребно је подсетити се на
шездесете године, када је наше друштво, схвативши значај образованог система, донело низ закона
који су имали за циљ описмењивање и образовање становништва (које је било испод свих европских
стандарда). Концепт тих законских аката био је да школовање буде доступно деци из свих
друштвених слојева и свих региона. Обавезност школовања се законски прописује: уводе се казне за
непохађање основне школеи сл., а највећа и најтежа последица непохађања и незавршавања
осмогодишње школе била је немогућност запошљавања у друштвеном слоју.
Када је реч о Ромима, ситуација у погледу степена образовања увек је била изузетно
неповољна. И у односу на укупно становништво и у односу на етничке групе у Србији, Роми су
најнеписменији; иста правилност се јавља и у поређењу оних који имају највиши степен
образовања: 2001. године било је само 250 Рома који су имали више или високо образовање. Према
подацима пописа из 1991. године, у СР Југославији 63% Рома је без основне, 27% има завршену
основну школу, 8% је са завршеном средњом школом, док вишу и високу школску спрему има мање
од 1% Рома.
Роми у Србији најчешће живе у врло неповољном окружењу. Осим тога, Роми живе у
издвојеним насељима (махалама), без контакта са већинским становништвом, и интензивно се
међусобно друже, што само повећава њихову сегрегацију. Деца у најранијем узрасту најчешће
немају прилике да чују и говоре други језик осим матерњег; они по правилу не иду у предшколске
установе. Тако ромска деца полазе у школу без икаквог предзнања или без довољног знања језика на
коме се у школи изводи настава.
Школовање је за Роме сувише скуп и дуг процес. Поред тога, ромска деца за учење немају
готово никакве услове. Живот у скученом простору, најчешће у једној просторији, која служи свим
179
члановима породице, сигурно није повољан у тој мери да се у њему могу развијати радне навике,
завршавати школске обавезе и сл. У школи деца не постижу задовољавајући успех, рано напуштају
школу, што је последица неколико међусобно повезаних чињеница, од којих фактор образовања
родитеља није од малог значаја. Наиме, ромска деца већ после петог разреда основне школе
надмашују своје родитеље по „степену образовања― јер су им родитељи најчешће неписмени. Није
од мале важности и чињеница да ромска деца у школи доживљавају низ непријатности јер су лоше
обучена и обувена; некада и вашљива, јер живе у крајње нехигијенским насељима и кућама. Поред
тога, наставно особље, оптерећено захтевима школског програма, није довољно стимулисано ни
мотивисано да ради са децом која у сваком погледу неравноправно стартују у односу на децу
неромске популације. Дешава се зато да се ромска деца шаљу у специјалне школе. Очигледно је да
је школовање деце напор који ромска породица не може сама да поднесе. Свакако да раном
напуштању школе доприносе и обичаји Рома да се рано жене и удају, или потреба да и деца нешто
зараде.
Осим наведених објективних услова у којима ромска деца живе и одрастају, на њихово
школовање свакако утичу аспирације њихових родитеља, које су веома ниске. Истраживања
показују да би највећи број родитеља био задовољан када би им деца завшила само основну школу,
а сасвим је мањи број оних родитеља који желе да им деца имају факултетско образовање.
Најчешћа мотивација у великом броју средина да деца похађају школу или предшколску
установу јесте евентуално добијање бесплатне ужине. Наиме, тамо где је ужина за децу обезбеђења
бесплатно, деца похађају и предшколску установу и редовно су на настави. Ако им је при томе
обезбеђено и бесплатно добијање школског прибора и уџбеника, ромска деца ће сигурно похађати
школске установе.
Треба ли напоменути да ће то трајати док траје поменута помоћ?
С обзиром на чињеницу да су Роми екстремно сиромашни, да немају средства да
обезбеде својој деци минималне услове за похађање школе, с једне стране, као и мотивацију
родитеља, односно аспирација родитеља за школовање деце, која је врло ниска, сасвим је јасно
да ромска деца, не само да не заврше започето школовање него га и врло рано напуштају.
Колики је то број, тешко је утврдити, али по неким истраживањима, ромска деца се задржавају
у школи тек толико да науче да пишу и читају, а то је период од трећег до петог разреда; након
тога све ређе похађају школу и на крају петог, шестог и седмог разреда напуштају школовање.
Проблем укључености Рома у образовни систем један је од најактуелних „ромских
проблема―, посебно са становишта интеграције Рома у друштво. Као што је на почетку
поменуто, Роми се налазе у „зачараном кругу беде―: нису укључени у друштвену поделу рада
јер нису школовани, а нису школовани зато што немају услове за школовање. Стицање
формалног образовања, што представља један од предуслова за стално запослење, Роми не
остварују. Као последица раног искључивања из образованог система, неинтегрисаност Рома у
друштвену заједницу се наставља.
Школовање ромске деце
Припрема деце пре уписа у школу је неопходна, како би стекли минимум потребних
знања, усвојили навике и научили језик на коме ће се школовати. Припрема је од посебног
значаја за децу која живе у насељима са лошим условима живота, којој је често потребно да
усвоје хигијенске навике; такође, деци која живе у чистом ромском окружењу и не знају језик
средине на коме ће се школовати. Живот у Ромском насељу има своје специфичности и
разликује се од начина живота других у локалној заједници, тако да деца не стичу специфична
знања и вештине која су им потребна и значајна за свакодневни живот, или нису у складу са
захтевима и очекивањима које школа пред њих поставља.
Припрема деце за полазак у школу може се одвијати на различите начине и на
различитим местима која су адекватна за рад са децом, а програме рада треба да воде
професионални васпитачи или учитељи, уз сарадњу са ромским асистентима (родитељима или
другим образованим члановима ромске локалне заједнице).
*Вртићи
Вртићи имају значајну улогу у развоју детета. Добро организовани рад у васпитним групама
180
подстиче дечију радозналост. У вртићу се формира и вршњачка група, што битно олакшава
период прилагођавања детета током првих дана школовања. Искуство развоја у вртићу и
позитивни ефекти које вртић има у припреми за полазак деце у школу (укључујући и
мотивациону компоненту) најчешће изостаје код ромске деце. Када се у оквиру
експерименталних програма ромска деца укључују у вртић, напредак је више него очигледан.
Сасвим је јасно да похађањем вртића постоји већа вероватноћа да се тако смањи страх детета
од школе, да се повећа вероватноћа школске успешности.
*Полазак у школу
За већину деце и њихове родитеље полазак детета у школу изазива узбуђење. Добро
припремљени учитељи, најчешће уз помоћ родитеља, успевају да преброде ту кризну
ситуацију, дете успева да се прилагоди и даље школовање се одвија без већих проблема.
Ромско дете је због одсуства и непохађења предшколске наставе неприпремљено за полазак
у школу. Оно постаје свесно великих разлика између себе и друге деце која нису из његове
етничке групе. Најчешће се та разлика испољава у одећи, обући, књигама и школском прибору.
Одвајање ромске деце од друге деце је честа појава. Тако се стварају сви психолошки услови,
већ и на самом почетку образовања детета, да ромско дете интуитивно осети да је школа неко
место коме оно не припада.
*Став и понашање наставника
Даље школовање ромске деце зависи првенствено од става и понашања учитеља. Ако
учитељ, пре почетка рада школе, успостави контакт са родитељем, подстакне га да дете
припреми за полазак у школу, постоји велика вероватноћа да ће полазак у школу бити мање
трауматичан за ромско дете. Од значаја је и како ће учитељ представити свако дете на почетку
рада. Најбоље је ако то уради преко онога што дете најбоље уме да ради. Те информације може
добити од родитеља, на родитељском састанку и од психолога/педагога на основу резултата
прикупљених приликом процене способности детета за полазак у школу. Толеранција
представља важан корак ка успешном образовању ромског детета.
*Интеграција ромске деце у редовне школе
Школовање ромске, као и све друге деце способне да се редовно школују, јесте питање
остваривања основних права загарантованих Законом о основном образовању и другим актима
који се односе на права деце. Због низа историјских, друштвених, економских и културних
околности и односа друштва трема ромској заједници, ова права се не остварују на адекватан
начин.
Интеграција ромске деце у редовно образовање је врло сложен процес, који треба да
предвиди многе проблеме и одговори на њих. Добијањем статуса националне мањине и
израдом опште стратегије интеграције Рома у друштво и стратегије образовања Рома, које су у
току, поставља се основа за израду појединачних, институционалних стратегија на нивоу
школе. Основни елементи овог процеса су свеобухватност прилаза, добро планирање, добра
воља и напор свих учесника, стручна и материјална помоћ.
Уколико ромска деца живе у насељима која не обезбуђују основне услове за редован
живот, уколико школа није имала до сада искуства у раду са ромском децом и породицом, или
је имала претежно негативна искуства, планирање и процес интеграције биће компликованији
и сложенији и захтеваће бољу припрему, више агажовања и стрпљења свих учесника.
Протеклих година формиран је велики број ромских друштава и многа од њих се баве
образовањем, те имају и обучен кадар; број младих који се школују или су образовани повећао
се и они представљају значајан извор помоћи школи.
181
ПРИРОДНЕ НАУКЕ
182
НЕКАДАШЊИ ГИМНАЗИЈАЛАЦ
Prof. dr Milorad MITKOVIĆ
Medicinski fakultet Niš
RAZVOJ ORIGINALNIH MINIMALNO INVAZIVNIH HIRURŠKIH METODA
REZIME
Leĉenje preloma lokomotornog aparata predstavljaju oko 70% delatnosti ortopedske hirurgije uopšte. Ova grana Medicine je skupa kako zbog
materijala koji je potreban za njeno normalno funkciomsanje, tako i zbog posledica povreĊenih koji uglavnom pripadaju radnosposobnoj grupaciji
stanovništva. MeĊu posledicama treba posebno istaći hroniĉnu infekciju kosti ĉije je leĉenje izuzetno skupo, dugotrajno i povezano sa invalidnošću.
Prikazuju se nekoliko od 41 pronalaska kao rezultati 20-godišnjeg nauĉnog rada na OrtopeĊsko-traumatološkoj klinici KC-a Niš, u oblasti
unapreĊenja leĉenja preloma. Najpre se prikazuju rezultati istraţivanja na polju spoljne fiksacije posebno sa osvrtom na biomehaniĉka,
eksperimentalna i kliniĉka istraţivanja spoljnog fiksatora tipa Mitkovic, koji je već primenjen na preko 20.000 pacijenata. Zatim se prikazuju
rezultati istraţivanja na polju razvoja originalne minimalno invazivne metode unutrašnje fiksacije kostiju i najzad rezultati i realizacija
nemotorizovanog i motorizovanog ureĊaja za zatvorenu repoziciju preloma sa daljinskim komandama. Repozicioni ureĊaj omogućava postizanje
precizne repozicije preloma posle ĉega je minimalno invazivna originalna metoda unutrašnjim fiksatorom, veoma jednostavna. PronaĊena je metoda
zatvorene repozicije ĉak i bez koriscenja rendgenske ili bilo koje druge kontrole sa slikom.
Ključne reci: spoljna fiksacija, prelomi, unutrašnja fiksacija, repozicioni ureĊaj
UVOD
Procenjuje se da u saobracajnim nesrecama u svetu dnevno izgubi zivot u proseku 1.308 ljudi [1].
Od priblizno 54 miliona ljudi koji godisnje umru u svetu, broj poginulih u saobracajnim nesrecama iznosi
1,17 miliona (2,17%), sto cini trecinu smrtno nastradalih osoba u svim oblicima povreda u svetu a dvostuko
je veci od zrtava rata, i gotovo dvostruko je veci od svih zrtava ubistava i nasilja. Medu vodecim
uzrocnicirna smrtnosti, saobracajne nesrece se nalaze na osmom rnestu u grupi razvijenih zemalja i na
desetom mestu u grupi zemalja u razvoju [2], s tim sto je apsolutni broj poginulih sedam puta veci u grupi
zemalja u razvoju. Ako se uporede geografsko-ekonomski regioni, u skladu sa podelom koju daje Svetska
zdravstvena organizacija, moze se videti da je najvise poginulih u Indij i (217.000), sledi Kina (179.000),
gde je broj nastradalih u poslednjoj deceniji povecan za priblizno 30%, pa Afrika (170.000). U Evropi
godisnje u saobracajnim nesrecama pogine oko 20.000 ljudi, a teze iIi lakse biva povredeno oko 2,5
miliona. Trecina smrtno nastradalih u saobracajnirn nesrecama odnosi se na osobe rnlade od 25 godina, od
kojih 89% ĉine mladići starosti 5-24 godine. Svake godine oko 9.000 dece i mladih ispod 19 godina pogine
u saobracajnim nesrecama, dok ih oko 355.000 biva lakse iIi teze povredeno. Osim ljudskih gubitaka, kao
najteţe posledice saobraćajnih nesreća, za nacionalne ekonomije nesumnjivo je znaĉajan i materijalni
gubitak. Ukupni materijalni troškovi, kao posledica saobraćajnih nesreca u Evropskoj uniji iznose u
proseku 58 milijardi evra godišnje, i kreću se oko 2,5-3% bruto nacionalnog dohotka u 7 zemalja ĉlanica.
Samo u SAD, procenjuje se da troskovi leĉenja i rehabilitacije osoba sa traumatskim povredama kiĉme
iznose 9,7 milijardi dolara godisnje, a lecenje i rehabilitacija osoba sa traurnatskim povredama glave iznose
56,3 milijarde dolara godisnje.
Progresivno uvećavanje traumatizma poslednjih 30 godina dovodi do velikih nauĉno-istraţivaĉkih i
struĉnih napora u iznalaţenju metoda kojima bi se posledice ove savremene epidemije umanjile.
Saobraćajni traumatizam zauzima prvo mesto ali su u stalnom porastu i povrede na radu, u sportu i
rekreaciji a naţalost, krajem 20-tog i poĉetkom 21. veka u velikom su porastu i ratne rane sa prelomima.
Prelomi su sve teţi a njihovo leĉenje sve komplikovanije. PovreĊeni najĉešće pripadaju grupaciji mlaĊih
radno najsposobnijih ljudi. Ukoliko postanu invalidi društvo se suoĉava sa velikim materijalnim izdacima a
njihove porodice doţivljavaju teške dane. S druge strane prelomi kod starijih ljudi usled osteoporoze,
takoĊe zahtevaju urgentno hirurško leĉenje jer ukoliko se ovo ne primeni, u roku od 6 meseci umire oko
40% povreĎenih sa prelomom kuka. Primena starih metoda dovodi do neprihvatljivo velikog broja
komplikacija i do gubitka mnogih ţivota, naroĉito kod politraumatizovanih pacijenata i kod cijenata sa
prelomom karlice i kuka. Jedna od najteţih komplikacija je hroniĉna infekcija kosti. Prisustvo hroniĉne
infekcije za pacijenta, pa ĉak i za nedovoljno iskusnog lekara, ne izgleda dramatiĉno. Pacijent se previja
vise puta nedeljno, neopravdano se nadajući da će se bolest smiriti. MeĊutim višegodišnja infekcija ostavlja
leške "oţiljke" i na vitalnim organima dovodeći do fatalnog ishoda ukoliko se ne izvrši aputacija
ekstremiteta. Danas leĉenje samo jedne hroniĉne infekcije košta više nego leĉenje 100 sveţih teških
preloma, što znaĉi da jedan regionalni trauma centar u Srbiji, ukoliko ne dobije ni jednu hroniĉnu nfekciju u
toku jedne godine, uštedi sredstva za celu narednu godinu za zbrinjavanje 100 - 120 teških preloma, koliko
inaĉe takav centar zbrine godišnje. I sam suoĉen sa ovakvim pacijentima, autor ovog teksta, je od 1980.
godine poĉeo da razmišlja: Kako bi moglo da183se pomogne ovim ljudima? U toku specijalizacije, u
danonoćnom radu pokušavao je da se nauĉi na iskustvu najeminentnijih domaćih struĉnjaka, pitajući
ih za njihove vizije i iznoseći neka svoja razmišljanja. Kod jednog od njih naišao je na posebno
razumevanje. To je bio Prof. Branko Radulović, direktor specijalne ortopedske bolnice "Banjica" u
Beogradu. On mu je 1982. godine rekao da su prelomi lokomotornog aparata veliki medicinski ali i
finansijski problem za nacionalne fondove i istovremeno ga ohrabrujući da sledi svoje ideje. Tako je kao
mladi specijalista poĉeo da obilazi najpoznatije svetske centre, ne ţaleći svoja skromna materijalna sredstva
u tome. ZaĉuĊuje ga saznanje da u svetu još uvek nisu shvaćene mogućnosti koje, tadašnji tehnološki razvoj
civilizacije omogućava, vraća se u zemlju nastavljajući danonoćni hirurški rad a u pauzama sprovodi
intenzivna istraţivanja u oblasti biomehanike kostiju i iznalaţenju rešenja koja će biti što bliţa prirodnim
zakonima a što dalje od nezavisnih mehaniĉkih ureĊaja i naprava. Pri iznalaţenju novih rešenja pokušava
da svako resenje ima prvenstveno preventivnu ulogu u nastajanju komplikacija, a pre svega infekcije.
Pokušava da svaka metoda koju pronaĊe bude Što više biološka i pri svemu tome pokušava da ta metoda
bude toliko jednostavna i jevtina da se moţe primenjivati i u najsiromašnijim bolnicama. Tokom sledećih
19 godina doći će do 40 novih pronalazaka od kojih će većina "oživeti" pomažući hiljadama ljudi u ovoj i
drugim zemljama koji su imali nesreću da zadobiju teţak prelom. To će povećati domaću i meĊunarodnu
reputaciju klinike, Kliniĉkog centra Niš i Medicinskog fakulteta, dajući u isto vreme podstrek mladim
generacijama da pokušaju da od prirode otrgnu što više tajni.
Cilj ovog rada je da ukratko pokaţe najvaţnija dostignuća u oblasti leĉenja preloma, ostvarena na
Ortopedsko-traumatološkoj klinici Кliniĉkog centra u Nišu, krajem 20-tog i poĉetkom 21. veka.
SPOLJNA FIKSACIJA
Spoljna ili ekstrafokalna fiksacija je metoda fiksacije preloma pri ĉemu se prelom fiksira kroz zdrav
deo kosti pomoću klinova ili ţica a samo mesto preloma ostavlja bez ikakvih stranih tela, ĉime se smanjuje
opasnost od nastanka infekcije (3-8). Prvobitne ideje potekle su još od Malgaigne-a, Lamotte-a i Hoffmanna. MeĊutim ovi pokušaji ostaju usamljeni a u Americi je pedesetih godina 20. veka primena spoljne
fiksacije bila zabranjena zbog nesavršenosti i ĉestih komplikacija.
U Rusiji u isto vreme G.A. Ilizarov kreće sasvim drugim putem upotrebljavajući ţice umesto
klinova-zavrtnjeva debljine 4 - 6mm. Glavni cilj Ilizarova, u poĉetku će biti leĉenje infekcije kosti, do koje
je dolazilo posle preloma, a kasnije će ostvariti veliki napredak ne samo u traumatologiji već i u ortopediji.
Autor ovog teksta je analizirao neefikasnost postojećih spoljnih fiksatora i dolazi do zakljuĉka da je glavni
uzrok njihovog neuspeha najverovatnije u njihovom nepoštovanju prirodnih zakona u biomehanici kosti.
Zapoĉinje izuĉavanje biomehanike dugih kostiju što je u svetu dotle bilo poznato a svoje pretpostavke
proverava eksperimentalno na Mašinskom fakultetu u Nišu i u institutu Mihajlo Pupin u Beogradu u
saradnji sa akademikom Miomirom Vukobratovićem (10-24). Ne nalazeći dovoljno podataka u svetskoj
literaturi i u kontaktima sa svetskim ekspertima, testira duge kosti na dejstvo razliĉitih sila i momenata sila,
sve do izazivanja preloma (SI. 1). Tako dolazi do detaljnih saznanja koja pre toga nisu bila poznata a koja
će mu posluţiti kao osnov za dalja istraţivanja.
Glavno saznanje je da je otpornost kosti pribliţno jednaka na dejstvo anteroposteriorne i lateralne
sile ili je pak, kao na tibiji, nešto veće na dejstvo anteroposteriorne sile (SI. 2). Sada je autoru već bilo
mnogo jasnije zašto fiksatori sa paralelnim linovima dovode do usporenog zarastanja preloma, a bilo je
nepisano ali i neobjašnjivo pravilo da svi fiksatori sa klinovima moraju da imaju paralelne klinove tj. da svi
klinovi budu u istoj ravni. Prikazivanje ovih rezultata i pretpostavki na najeminentnijim svetskim
skupovima bilo je teško prihvatano ali sa velikom rezervom.
Autor u meĊuvremenu, posle dva fiksatora sa konvergentnim ţicama 1983. godine konstruiše
fiksator sa konvergentnim klinovima (Sl. 3). Pre upotrebe podvrgava ga detaljnom biomehaniĉkom
ispitivanju u zemlji (SI. 4). Poĉinje da ga primenjuje i dolazi do neoĉekivano dobrih rezultata. Rezultate
ispitivanja i primene na pacijentima prikazuje pred velikim kompetentnim meĊunarodnim auditorijumom i
stiĉe prvu reputaciju struĉnjaka razvijenih zemalja koji se svog pronalaska i ovaj aparat se zatim primenjuje
na preko 1.500 pacijenata širom zemlje. Zatim dobija pozive iz Zagreba i Ljubljane i metoda poĉinje da se
brzo Širi. Spoljni fiksator pokazuje velike prednosti u odnosu na konvencionalna reŠenja a njegovu
184
biološku tj. biomehaniĉku prednost autor dokazuje u komparativnim biomehaniĉkim ispitivanjima koja
sprovodi u Nišu i Ulmu (Nemaĉka) 1988. godine. Komparativnim biomehaniĉkim ispitivanjima svog i dva
najpoznatija svetska aparata, dokazuje da je sistem po Mitkoviću najbliţi biomehaniĉkim karakteristikama
kosti (SI. 5). Prednost u zarastanju preloma dokazuje na kliniĉkom (SI. 6) i eksperimentalnom materijalu
(SI. 7). Zaključak je: Fiksator sa konvencionalnim tj. paralelnim klinovima je 5-20 .puta nestabilniji na
dejstvo anteriomih u odnosu na dejstvo lateralnih sila, stoje u suprotnosti sabiomehaniĉkim
karakteristikama kosti. Navedeni spoljni fiksator je imao prednosti nad postojećim sistemima ali sam autor
još nije bio sasvim zadovoljan. Za njegovu primenu ipak je bila potrebna odreĊena edukacija a postavljanje
je nekim hirurzima oduzimalo i do jednog sata vremena. Autor je hteo da stvori sistem koji će zadrţati sve
biomehaniĉke prednosti sistema M.9 ali da bude krajnje pojednostavljen, da moţe biti postavljen na
pacijentu za 10 minuta, da u isto vreme bude sredstvo fiksacije i sredstvo repozicije, da moţe da obezbedi
dinamiĉku fiksaciju zglobova i da bude još jevtiniji. U potrazi za takvim rešenjem konstruisao je i izradio
20 različitih prototipova. Jednog prolećnog predvečerja 1990. godine, šetajući pored Nišave, autor je u
mislima došao do rešenja koje je ispunjavalo sve uslove koje je zadao sebi. Sledećih dana napravio je
crteţe i naruĉio izradu u jednoj privatnoj metalostrugarskoj radionici kako bi delovi bili što pre izraĊeni.
Inaĉe autoru je oduvek predstavljalo zadovoljstvo razmišljanje o novim rešenjima koje je u mislima video
kao već izraĊene trodimenzionalne komponente. Tehniĉka edukacija, poznavanje matematike i fizike i
iskustvo u radu sa raĉunarom, pomagali su mu da glavne proraĉune i crteţe izraĊuje sam. Zadatak njegovih
saradnika je bio izrada prototipova prema njegovim crteţima. To mu omogućava da ono što je potrebno
timovima u evropskim institutima da urade za nekoliko meseci, da on organizuje i doĊe do prototipa za
samo dve do tri nedelje. Iako ne dovoljno precizno izraĊen prvi prototip je odmah potvrdio sva oĉekivanja.
Autor je poskoĉio od radosti, mada je ta radost bila daleko manja od one kada je u mislima došao do
konaĉnog rešenja. Nekako se samo po sebi videlo da se došlo do pronalaska (SI. 9) koji predstavlja jedan
od najvećih pronalazaka u spoljnoj fiksaciji a koji je toliko jednostavan da nije verovatno da će u narednih
20 godina biti prevaziĎen. Ovakva konstrukcija omogućava nezavisno plasiranje svakog klina. Nikakve
vodilice i nikakvi posebni instrumenti nisu potrebni za postavljanje klinova. Izbor mesta plasiranja svakog
klina ne zavisi od aparata već od stanja koţe i drugih mekih tkiva. Posle kratkotrajnog uvrtanja klinova ram
se postavlja za samo nekoliko minuta. Nije potrebno otvaranje mesta preloma ako se radi o zatvorenom
prelomu. Aparat istovremeno sluţi i kao sredstvo repozicije i svaka dislokacija se moţe origovati ne samo u
operacije već i postoperativno, bez ikakve naknadne operacije ili anestezije. Precizna repozicija preloma
moţe biti ostvarena i bez rendgenske, ultrazvuĉne ili bilo kakve kontrole sa slikom. Ovaj najnoviji princip
nije opisan ovde ali je već dokazan eksperimentalno i kliniĉki na dva pacijenta. Ovo omogućava da
vrhunski rezultati budu postizani ne samo u klinikama koje su opremljene najmodernijim rendgenskim
aparatima sa pojaĉivaĈem slike već i u najsiromašnijim ortopedskim odeljenjima, samo ukoliko je
ortopedski hirurg koji tamo radi, edukovan za primenu ove originalne i sasvim nove metode. Do sada je
prošlo 12 godina od kako je spoljni fiksator Mitković (tip M.20) ugledao svet a njegova meĊunarodna
reputacija tek sada ubrzano raste. Već je primenjen na preko 20.000 pacijenata. Sada se u Jugoslaviji
primenjuje kod 5 - 10 pacijenata dnevno (uglavnom kod otvorenih i ostalih komplikovanih preloma) ali se
sve više koristi i u drugim zemljama Evrope, Azije i Amerike. U ratu na teritoriji prethodne Jugoslavije
primenjen je na oko 3.600 ranjenika a lekari na teritoriji Bosne i Hercegovine prozvali su ga "Ratni fiksator'
jer su rezultati njihovih operacija, i bez veće edukacije (osim kratkog uputstva koje im je autor slao ili ihje
liĉno obilazio), u pogledu zarastanja tih teških preloma i prevencije infekcije bili vrlo dobri i odliĉni u
preko 90% pacijenata Rezultati jedne od serija pacijenata na Ortopedsko-traumatološkoj klinici a koja je
obuhvatala otvorene i zatvorene prelome nastale u mirnodopskim uslovima kao i prelome nastale u ratnim
dejstvima 1999. godine, na 566 pacijenata, do zarastanja preloma došlo je u 96,4% pacijenata, što je bolje u
poreĊenju sa svetskim statistikama. Stvaranje periostalnog kalusa je bilo brzo i obilno (SI. 6) a kalus je bio
ravnomerno rasporeĊen oko mesta preloma. Posle operacije povreĊeni su se brzo vraćali aktivnostima
noseći fiksator koji im je to omogućavao. Jedna od 4 osobine koje ne poseduje nijedan drugi sistem za
spoljnu fiksaciju, je daje u isto vreme, bez ikakvih dodatnih komponenti, vrlo pogodan za teĉenje
intraartikularnih preloma pri ĉemu je obezbeĊena mogućnost fizioloških pokreta (fleksija, ekstenzija) a
onemogućeni štetni pokreti (abdukcija addukcija) (SI. 11). Autor je 2001. godine pronašao mehaniĉku
metodu za precizno nalaţenje ose rotacije zglobova, koja ovde nije opisana, ali koja takoĊe predstavlja
pronalazak koji je ispred vremena današnje ortopedske hirurgije. Spoljni fiksator tipa Mitković se sastoji od
samo 3 komponente pri ĉemu svaka komponenta sa svakom moţe da se poveţe ne samo na jedan već na
185
razliĉite naĉine obezbeĊujuci mogućnost da svaka vrsta preloma moţe biti zbrinuta. Izrada je jevtina a
materijal takav da jedan fiksator moţe da se koristi i po 20 puta (kod 20 pacijenata), pri Ĉemu je cena po
jednom pacijentu manja nego što jedan pušaĉ popuši za mesec dana. Izraĉunato je da je samo za poslednjih
7 godina državnim zdravstvenim fondovima ušteĎeno preko 10 miliona evra i to: na račun skraćenja dužine
bolniĉkog leĉenja, na raĉun smanjene primene skupih antibiotika i krvi, na raĉun prevencije ili leĉenja
infekcije kostiju, na raĉun ranijeg povratka na posao, na raĉun minimiziranja opasnosti od invalidnosti i na
raĉun oslobaĊanja od uvoza. Iako bi izgledalo normalno da za sve to autor dobije znaĉajnu materijalnu
pomoć, to nije sluĉaj i prinuĊen je radi ostvarivanja meĊunarodne zaštite svojih novih pronalazaka da
povremeno po pozivu radi u nekoj od razvijenih zemalja. Priznanja i nagrade koje je, za rezultate na polju
spoljne fiksacije, dobio u inostranstvu su većeg ranga od onih dobijenih u zemlji. Ipak nije napustio zemlju
u nadi da će uspeti da u zemlji stvori jak cenatr i Školu koju će sve više pohaĊati stranci što bi doprinelo
meĊunarodnoj reputaciji zemlje u oblasti ortopedske hirurgije.
UNUTRAŠNJA FIKSACIJA
Unutrašnja fiksacija kostiju podrazumeva privremenu ili trajnu ugradnju u ljudsko tclo nekog
stranog materijala tj. impiantata. Materijal za unutrašnju fiksaciju predstavlja posebnu leguru na bazi
tilanijuma, nerĊajućeg visokopreĉišćenog ĉelika ili kobalt-hrom-molibdena a obiĉno se oznaĉava kao
osteosintetski materijal. Kod unutrašnje fiksacije se ništa ne nalazi van tela što u odnosu na spoljnu
fiksaciju ima prednosti jer nije potrebno da se kao kod spoljnog fiksatora povremeno vrši previjanje oko
klinova ili ţica koji izlaze iznad nivoa koţe a u cilju spreĉavanja infekcije na tim mestima. S druge sirane
spoljna fiksacija ima ogromnu prednost jer se na mestu preloma ne nalazi nikakvo strano telo (klinovi su
sasvim udaljeni od mesta preloma i plasirani kroz zdrav deo kosti). TakoĊe spoljni fiksator ima veliku
biomehaniĉku prednost jer se preko ureĊaja van tela pacijenta diriguje sa biomehaniĈkim uslovima tako
daje zarastanje mnogo sigurnije. Sledeći samo par nabrojanih prednosti spoljne i unutrašnje fiksacije i oko
20 drugih koje, zbog svoje obimnosti, nije prikladno da se ovde nabrajaju, autor je u svojim razmišljanjima
pokušao da doĊe do rešenja koja će objediniti prednosti i unutrašnje i spoljne fiksacije, izbegavajući pri
tome njihove nedostatke. Tako je od poĉetka svoje specijalizacije analizirao prednosti i nedostatke
savremenih metoda, pokušavajući da da doprinos u njihovom unapreĊivanju. Upoznao je vodeća svetska
imena koja su takoĊe vezana za unapreĊenje unutrašnje fiksacije i uvoĊenja minimalno invazivnih metoda
(9). U tim razmišljanjima došao je i do novih metoda unutrašnje fiksacije koje objedinjuju prednosti
savremene unutrašnje i spoljne fiksacije. Cilj rada je istovremeno bio da to budu minimalno invazivne
hirurške intervencije koje neće dovoditi do većih krvarenja od 100 - 200 ml krvi na primer (na ostalim
segmentima znatno manje), koje će smanjiti potrebu za primenom antibiotika, smanjiti opasnost od
infekcije, od nezarastanja ili usporenog zarastanja, koje neće zahtevati duţu hospitalizaciju, koje će
omogućiti ranije vraćanje na posao, koje će smanjiti opasnost od invalidnosti i ĉija će cena bili mala. Ta
nova rešenja su objavljena u svetskim biltenima (PCT, WIPO, Europatent) za zaštitu intelektualne svojine.
Svaki od tih impiantata je ispitivan po svetskim standardima za ispitivanje materijala koji će biti ugraĊen u
ljudsko telo (biomehaniĉki, hemijski. metalurški i biološki). MeĊunarodnu reputaciju autoru, Ortopedskoj
klinici Kliniĉkog centra Niš, Medicinskom fakultetu Niš, Srbiji i Jugoslaviji donela su kako nova efikasna
rešenja tako i naĉin njihovog ispitivanja, za koja se, u svetu verovalo da se ne mogu i ne realizuju u našoj
zemlji. Ovde će biti prikazana nekoliko od tih dostignuća.
DINAMIČKA PLOČA. Prelomi u predelu kuka su najĉešći kod starijih ljudi i to ĉešće kod osoba ţenskog
pola (zbog osteoporoze u tim godinama). Kod pribliţno polovine povreĊenih radi se o prelomu vrata butne
kosti a kod druge polovine o prelomu u trohantemom predelu. Ovi prelomi okupiraju oko 30% posteljnog
fonda svih ortopedskotraumatoloških ustanova u svetu. Primena konvencionalnih metoda kao što su ugaone
ploĉe i takozvani McLaughlin daju ĉeste komplikacije u vidu kasnije penetracije implantata u zglob kuka,
usporenog srastanja, nesrastanja, loma implantata itd. Od pre nešto više od 20 godina dolazi se do
takozvanog Sliding-Screw-Plate kod koga ne dolazi do penetracije dela implantata u zglob jer je
obezbeĊena mogućnost spontane dinamizacije u osi vrata. Glavni nedostaci su mu nemogućnost
spreĉavanja nepoţeljnih pokreta rotacije u osi vrata butne kosti, kada se zbrinjava prelom vrata butne kosti,
pa je neophodno plasirati dodatni zavrtanj. Drugi veliki nedostatak ovog, relativno skupog uvoznog
implantata je nepostojanje mogućnosti dinamizacije u uzduţnoj osi butne kosti a postoji i nekoliko manjih
nedostataka kao što je ograniĉena mogućnost klizanja glave i vrata, specijalni instrumentarijum za njegovu
ugradnju itd. Da bi poboljšao zbrinjavanje ovih preloma,
a poznavajući dobro mogućnosti vodećih svetskih
186
klinika u kojima je boravio, autor je došao do znatno jednostavnijeg rešenja
(Sl. 12). Neki nedostaci sliding-screw-plate implantata su otklonjeni a najveća novina je što se kroz vrat i
glavu butne kosti plasiraju ne jedan veliki već 2 manja zavrtnja (2). Poloţaj zavrtnjeva je takav da se oni ne
nalaze jedan ispod drugog već je distalniji zavrtanj nešto posteriornije. To je u skladu sa anatomijom vrata
butne kosti, do koje je autor došao na osnovu analize 30 uzoraka gornjeg okrajka vrata butne kosti. Naime
vrat butne kosti je na popreĉnom preseku elipsastog a ne kruţnog oblika (SI. 13). Ovo do sada nije, prema
saznanju autora opisano u literaturi. Pre primene Dinamiĉke ploĉe ista je bila opseţno ispitana
biomehaniĉki.
UNUTRAŠNJI FIKSATOR. Sa biomehaniĉke i biološke taĉke gledišta, spoljna fiksacija je
najefikasnija metoda za ostvarivanje zarastanja preloma i izvoĊenja niza drugih korektivnih i
rekonstruktivnih zahvata. Glavni nedostatak spoljne fiksacije je što iz kosti, preko mekih tkiva, u spoljnu
sredinu izlaze klinovi ili ţice koje se fiksiraju za spoljni fiksator. Ta mesta moraju biti previjana svakih 7—
1 0 dana radi prevencije moguće infekcije. Sdruge strane spoljni fiksator je dostupan za precizno
podešavanje biomehaniĉkih uslova u toku zarastanja. Glavna prednost unutrašnje fiksacije je što posle
zarastanja operativne rane, pacijent nema obavezu da se ĉesto javlja lekaru. S druge strane nedostaci
unutrašnje fiksacije su oštećenje intrameĊularne vaskularizacije (kod primene intramedularnog klina) i
oštećenje periostalne vaskularizacije kod primene ploĉe. Oštećenje vaskularizacije kosti je u direktnoj
korelaciji sa usporenim zarastanjem, nezanastanjeni, dezintegracijom osteosinteze, sa infekcijom kao
jednom od najozbiljnijih komplikacija. Suoĉavajući se sa komplikacijama unutrašnje fiksacije dugih
kostiju, sa sudbinama stotine pacijenata u našoj zemlji i mnogo više u svetu a dobro poznavajući stanje sa
razvojem najsavremenijih metoda u najpoznatijim svetskim institucijama, autoru se u mislima nameću
rešenja koja će u bliţoj ili daljoj budućnosti predstavljati unapreĊenje leĉenja preloma. Posle dvogodišnjeg
razmišljanja 1988. godine, dolazi do jednog novog koncepta tj. do UNUTRAŠNJEG FIKSATORA (2, 12,
17-19). Ovaj sistem objedinjuje sve prednosti spoljne i unutrašnje fiksacije zajedno a eliminiše glavne
nedostatke konvencionalnog osteosintetskog materijala za unutrašnju fiksaciju. Pored toga ovaj sistem je
izuzetno pogodan za minimalnu hiruršku intervenciju koja se sastoi« samo od dva mala reza kroz koja se
unutrašnji fiksator provlaĉi i fiksira za kost. Glavna prednost sistema je što se njime obezbeĊuje oĉuvanje
kako intramedularne, tako i periostalne vaskularizacije. Posledica oĉuvanja ove vaskularizacije je brţe
zarastanje preloma u odnosu na zarastanje kod primene bilo koje postojeće konvencionalne metode
unutrašnje fiksacije. Šest izvoĊenja unutrašnjeg fikšatora po Mitkoviću obezbeĊuje mogućnost unutrašnje
fiksacije razliĉitih segmenata. Jedno od izvoĊenja, objavljenih u meĊunarodnom patentnom biltenu,
prikazano je na slici 14. Na slikama 15 i 16 prikazani su rezultati kliniĉke primene kod dva pacijenta. Inaĉe
ovaj sistem je već primenjen na 110 pacijenata, bilo kao primarna metoda bilo kao metoda posle neuspeha
primene drugih metoda. AO škola u Švajcarskoj je prihvatila ovaj pronalazak i uz saglasnost autora ovog
teksta, zapoĉinje sa njegovom primenom.
REPOZICIONI UREĐAJ. Primena rendgena uostvarivanje repozicije preloma je u razvijenim
zemljama izuzetno zastupljena. MeĊutim štetno dejstvo rendgenskog zraĉenja je danas postalo oĉigledno i
poslednjih godina se već ĉine veliki napori u smanjenju potrebe za korišćenjem rendgena ili eventualno
njegovom izbegavanju. Autor je na ovaj problem, na svetskim skupovima, skretao paţnju još 1987. godine,
predlaţući rešenja za rešavanje ovog problema. 1994. godine, prvi u svetu je konstruisao i izradio
repozicioni ureĊaj koji je bio rriotorizovan a sa njim se upravljalo daljinskim komandama tako da je
operativna ekipa bila zaštićena od štetnog delovanja zraĉenja (SI. 17). Posle prikazivanja ureĊaja, bio je
odmah pozvan kao viziting profesor u najvećem svetskom institutu za ortopedsku hirurgiju u Davosu
(Svajcarska). Tamo je bi zamoljen da nastavi sa radom na ovom projektu i da se ukljuĉi u druge njihove
projekte. Iz te saradnje već su proistekla 4 pronalaska pod imenom autora ovog teksta ali je vlasnik prona
lazaka AO Škola. U daljem radu autor razmišlja o repozicionom ureĊaju koji će biti još jednostavniji, koji
neće imati potrebe niti za motorima, niti za rendgenskim aparatima niti za bilo kakve ureĊaje sa slikama.
2000. godine izraĊuje prototip jednog takvog ureĊaja (SI. 18) a 2002. godine konstruise krajnje
pojednostavljen sistem, ispituje ga eksperimentalno, na leševima i vrlo uspešno na jednom pacijentu (ovaj
sistem nije prikazan a biće publikovan tokom 2003. godine).
Najzad autor je uzeo slobodu da navede neke ĉinjenice koje će moţda posluţiti kao podstrek mladim
ljudima koji će nastaviti rad u gore prikazanoj oblasti i ĉiji će rezultati rada prevazići ovde navedene
187
rezultate, U toku svoje edukacije i izuĉavanja savremene ortopedske hirurgije boravio je u najeminentnijim
svetskim klinikama i institutima u Londonu, Oksfordu, Kembridţu, Brislu, Ulmu, Moskvi, Rigi, Hanoveru,
Tibingenu, Montrealu, Cirihu, Davosu, San Francisku i td. Kasnije je u većini njih demonstrirao svoja
dostignuća, u nekima bio visiting profesor a od druaih dobijao nagrade i priznanja (SI. 19).
ZAKLJUČAK
Na osnovu eksperimentalnih i kliniĉkih rezultata sistema za spoljnu fiksaciju kostiju tipa Mitkovic,
na preko 20.000 pacijenata, moţe se tvrditi da se ovim urĊajem obezbeĊuju biomehanicke karakteristike
sliĉne biomehaniĉkim karakteristikama humane duge kosti, da obezbeĊuje visok procenat zarastanja
preloma i prevencije od infekcije kosti, da je jednostavan za aplikaciju kako na kostima tako i na
zglobovima, daje pogodan za rutinsku primenu, da zahteva kratkotrajnu edukaciju, i da izrazito pojevtinjuje
leĉenje komplikovanih preloma. Na osnovu eksperimentalnih i kliniĉkih rezultata na seriji od ukupno 1.220
pacijenata, moţe se tvrditi da su dinamiĉka ploĉica i unutrašnji fiksator po Mitkovicu pogodni za rutinsku
primenu. Navedeni unutrašnji fiksator predstavlja izrazito biološku metodu jer obezbeĊuje oĉuvanje kako
intramedularne tako i periostalne vaskularizacije kao i mogućnost spontane dinamizacije, koje
karakteristike do danas ne poseduju drugi implantati. Rezultati rada na izradi repozicionih ureĊaja pokazuju
da je u bliskoj budućnosti moguća precizna repozicija preloma dugih kostiju i bez korišćenja
intraoperativne rendgenske kontrole, Ĉime se obezbeĊuje zaštita zdravlja osoblja operacionih sala a i
celokupni troškovi leĉenja se znatno smanjuju jer nije neophodan nikakav drugi ureĊaj sa slikom, niti
korišćenje kompjutera i specijalnih programa.
188
LITERATURA
Epidemioloske karakteristike saobracajnog traumatizma. Predrag Durić i Marica Miladinov-Mikov, Med PregI 2009; LXII (1-2): 17-22.
Results of the femur fractures treated with the new selfdynamisable internal fixator (SIF). Mitkovic M, Milenkovic S, Micic I, Mladenovic D,
Mitkovic M. Eur J Trauma Emerg Surg. 2012 Apr;38(2):191-200.
Dynamic External Fixation of Comminuted Intraarticular Fractures of the Distal Tibia (type C Pilon Fractures). Mitkovic B M, Bumbasirevic
Z M, Lesic A, Golubovic V Z. Acta Orthop. Belgica, 2002; 68(5): 508-514.
Treatment of Subtrochanteric Femoral Fractures Using Selfdynamisable Internal Fixator. Micic I. D., Mitkovic M. B., Park I. H., Mladenovic
D. B., Stojiljkovic P. M., Golubovic Z. B., Jeon I. H. Clinics in Orthopedic Surgery 2010 Dec;2(4)227-31.
Treatment of the Humeral Shaft Aseptic Nonunion Using Plate or Unilateral External Fixator. Micic I. D., Mitkovic M. B., Mladenovic D. S.,
Golubovic V. Z., Jeon I. H. Journal of Trauma. 2008 May;64(5)1290-6.
Treatment of Blast Injuries of the Extremity. Bumbasirevic M., Lesic A., Mitkovic M., Bumbaširević V. Journal of American Academy of
Orthopaedic Surgery. 2006;14: 77-81.
External Fixation of Open Subtalar Dislocation. Milenkovic S, Mitkovic M, Bumbasirevic M. Injury. 2006 Sep;37(9)909-13.
Treatment of Multiple Fractures in a Patient Wounded by Aircraft Bombing. Golubovic Z., Stojiljkovic P., Mitkovic M., Trenkic S.,
Vukasinovic Z., Lesic A., Kosutic M., Milic D., Najman S., Golubovic I., Visnjic A. Srpski arhiv za celokupno lekarstvo 2010 MayJun;138(5-6)362-6.
Prevention of Venous Thromboembolism With an Oral Factor Xa Inhibitor, YM150, After Total Hip Arthroplasty. A Dose Finding Study
(ONYX-2). Eriksson B. I., Turpie A. G., Lassen M. R., Prins M. H., Agnelli G., Kälebo P., Wetherill G., Mitkovic M., Wilpshaar J. W.,
Meems L.; ONYX-2 STUDY GROUP. Journal of Thrombosis and Haemostasis 2010 Apr;8(4)714-21.
Clinical Significance of the Heterotopic Ossification After Total Hip Arthroplasty. Kocic M., Lazovic M., Mitkovic M., DJokic B.
Orthopedics. 2010 Jan;33(1) 16-21.
Influence of Pins Configuration To Balance of General Transversal Stability in Long Bone Fractures External Fixation.Mitkovic M. M.,
Mitkovic M. B., Bumbasirevic M., Mitkovic M. M. Acta Chirurgica Iugoslavica 2010;57(4)109-13.
Fractures of the Upper Part of the Femur Treated With Mitkovic Selfdynamisable Internal Fixator (SIF). Mitkovic M. B., Bumbasirevic M.,
Milenkovic S., Micic I. D., Mitkovic M. M., Mitkovic M. M., Mladenovic D. S., Todorovic M. D. Acta Chirurgica Iugoslavica 2010;57
(4)103-7.
Deformities correction of metacarpal and phalangeal bones by the use of Mitkovic minifixator. Mitkovic M. B., Bumbasirevic M. Z., Lesic A.,
Mitkovic M. M., Jakovljevic A. Acta Chirurgica Iugoslavica 2010;57(4)99-101.
Patellofemoral Disorders and Instability. Lesic A. R., Bumbasirevic M., Sudic V. S., Mitkovic M. M., Tulic G., Ivancevic N., Jakovljevic A.,
Bajec D. D. Acta Chirurgica Iugoslavica 2010;57(4)39-45.
External Skeletal Fixation of Femoral Shaft Fractures in Polytrauma Patients. Stojiljkovic P., Golubovic Z., Mladenovic D., Micic I., Karalejic
S., Stojiljkovic D. Medicinski pregled 2008 Sep-Oct;61(9-10)497-502.
Biomechanical features of external devices in the treatment of intraarticular fractures. Mitkovic BM., Milenkovic S., Micic I., Mladenovic D.,
Mitkovic MM. 4th Meeting of the A.S.A.M.I International. Proceedings, 45-47, St. Petersburg, Rusia, 2008.
New biological minimally invasive method of closed reduction and internal fixation of the femur. M. Mitkovic, D. Mladenovic, S. Milenkovic,
I. Micic, S. Karalejic. 9th European Congress of Trauma and Emergency Surgery. Proceedings, 32-34, Budapest, 2008.
Samodinamizirajuci unutrasnji fiksator po mitkovicu u lecenju preloma i psudoartroza femura i potkolenice – prvih hiljadu
aplikacija. Mitkovic M., Milenkovic S., Micic I., Mladenovic D., Stojiljkovic P., Golubovic Z., Karalejic S., Stanojkovic M., Pavlovic
P., Vidic G., Stojanovic S., Radenkovic M., Kostic I., Jovanovic V., Stanojlovic M., Ciric T., Abasar N., Kutlesic-Stojanovic K.,
Matovic Z., Milenkovic S., Stojkovic B. i Mitkovic M. Prvi Kongres Srpske Ortopedsko-traumatoloske asocijacije, Zbornik rezimea, 98,
Beograd, 2008.
Selfdynamisable Extramedullary Internal Fixator and MIS in treatment of femoral fractures. Mitkovic Milorad, Milenkovic S., Micic I.,
Mitkovic Milan. 10th European Congress of Trauma and Emergency Surgery. Proceedings, 142-144, Antalya, 2010.
Comparative analysis of stability of external fixators with parallel and convergent pins. Mitkovic Milan, Mitkovic Milorad, 10th European
Congress of Trauma and Emergency Surgery. European Journal of Trauma, Supplement 1, Proceedings, 141-142, Antalya, 2010.
Development of high value-added medical devices in orthopedic field. Mitkovic Milorad, Invited lecture. International Strategy Seminar for a
high value-added medical device, Proceedings, 2, Daegu, South Korea, 2009.
New method of surgical treatment of extraarticular femur fractures in osteoporosis. Mitkovic M. et al. The First International Society for
Fracture Repair and International Osteoporosis Foundation "Osteoporosis: from Evidence to Action" Combined Symposium & Working
Groups. Proceedings, 62-64, Monte Carlo, Monaco, 2009.
Mogucnosti biomehanickog ispitivanja osteosintetskog materijala u nisu. Mitkovic Milan, Miljkovic Milica i Korunovic Nikola, Mitkovic
Milorad, Prvi Kongres Srpske Traumatoloske asocijacije sa medunarodnim ucescem, Subotica, 2009.
The use of high capacity external fixator. Mitkovic Milorad, Milenkovic Sasa, Micic, Ivan, Mladenovic D., Golubovic Z., Mitkovic Milan, 3rd
World Congress on External Fixation. Preceedings, 91-93, Barcelona 2010.
189
NEKAŠNJI GIMNAZIJALAC
Dr Bojan MARKOVIĆ
Katedra za farmaceutsku hemiju, Univerzitet u Beogradu – Farmaceutski fakultet
SINTEZA, HEMIJSKA I BIOLOŠKA KARAKTERIZACIJA
α-ALKOKSIALKANSKIH I α-ARILOKSIALKANSKIH ESTARA STEROIDNIH
ANTIINFLAMATORNIH LEKOVA
SAŢETAK
U ovoj doktorskoj disertaciji izvršena je sinteza 25 estara glukokortikoida sa α-alkoksialkanskim i αariloksialkanskim kiselinama. Sintetisane su α-alkoksialkanske kiseline, kao sredstva za acilovanje reakcijom
nukleofilne supstitucije iz odgovarajućih α-bromalkanskih kiselina. Zbog primene racemske smeše α-alkoksialkanskih
i α-ariloksialkanskih kisleina sintetisani C21 estri predstavljali su smešu dijastereoizomera.
Odabrane kiseline za acilovanje povećavaju lipofilnost polaznog molekula glukokortikoida i time
permeabilnost kroz koţu, a sterni efekti izazvani raĉvastim oblikom molekule i povećan broj akceptora vodoniĉnih
veza treba da povećaju zadrţavanje u koţi i smanje koliĉinu glukokortikoida koji se oslobodi u sistemsku cirkulaciju.
Primenom testa inhibicije edema izazvanog krotonskim uljem na uhu miševa ispitana je lokalna antiinflamatorna
aktivnost sintetisanih estara. Serija deksametazona odabrana je za dalja ispitivanja, jer je pokazala najveću aktivnost i
najujednaĉenije rezultate. Novosintetisani estri, primenjeni u najniţoj koncentraciji (9,17 mM) pokazali su znatno jaĉu
aktivnost (2 – 5 puta) u odnosu na standardne glukokortikoide deksametazon i mometazon furoat. Ispitivanjem
sistemskih neţeljenih efekata u testu inhibicije edema izazvanog krotonskim uljem na uhu pacova, nakon jednokratne
primene krotonskog ulja i petodnevne primene ED 50 ispitivanih glukokortikoida, utvrĊeno je da novosintetisani estri
ne pokazuju statistiĉki znaĉajno razliĉite sistemske neţeljene efekte u odnosu na standardne glukokortikoide.
Navedene ĉinjenice ukazuju da se novosintetisani estri mogu primeniti u mnogo niţim dozama od standardnih
glukokortikoida, što poslediĉno prouzrokuje manje sistemskih neţeljenih efekata.
Uvod
Kora nadbubreţne ţlezde luĉi preko 50 razliĉitih steroidnih supstanci, od kojih najveći znaĉaj imaju
glukokortikoidni i mineralokortikoidni hormoni. Fiziološka uloga glukokortikoidnih hormona je da
uĉestvuju u regulaciji metabolizma ugljenih hidrata, proteina i lipida, dok mineralokortikoidni hormoni
uĉestvuju u regulaciji prometa vode i mineralnih materija. Najvaţniji prirodni glukokortikoidni hormoni su
hidrokortizon i kortizon, dok je najvaţniji mineralokortikoidni hormon aldosteron.
Steroidi su jedinjenja koja se sastoje od ĉetiri kondenzovana prstena (tri cikloheksanova i jednog
ciklopentanovog prstena). Glukokortikoidi su derivati pregnana (Sl. 1.), osnovnog steroidnog
ugljovodonika, koji se sastoji od 21 C atoma.
21
CH3
20
18
CH2
CH3
12
11
19
C
CH3
9
17
13
D
14
16
15
1
2
10
A
3
4
B
5
8
7
6
Slika 1. Strukturna formula pregnana
Poĉetkom XX veka došlo se do saznanja da ekstrakt kore nadbubreţne ţlezde pokazuje odreĊene
fiziološke efekte. Reichstein je, intenzivno radeći tridesetih godina XX veka, uspeo da izoluje odreĊene
glukokortikoide, nakon ĉega je usledila i sinteza kortizona iz steroidnih sapogenina i holesterola 1946. god.
Hench je 1948. god. primenio hidrokortizon (kortizol) u terapiji simptoma reumatoidnog artritisa i od tada
se glukokortikoidi koriste u terapiji velikog broja razliĉitih inflamatornih bolesti. Za ovo otkriće, zajedno sa
sintezom 11-dezoksikortikosterona, pioniri u istraţivanju steroida Hench, Reichstein i Kendall dobili su
Nobelovu nagradu 1950. god., ĉime poĉinje era mnogobrojnih istraţivanja u ovoj oblasti.
Glukokortikoidi se primarno koriste zbog njihovog imunosupresivnog, antiinflamatornog i antialergijskog
dejstva. Koriste se u terapiji kongenitalne adrenalne hiperplazije, u toku
190
postoperativnog oporavka nakon hiruškog uklanjanja hiperplastiĉnih adrenalnih ţlezda ili tumora
adrenalnih ţlezda, kao i u leĉenju kolagenskih vaskularnih oboljenja, meĊu kojima su reumatoidni artritis i
sistemski eritemski lupus. Glukokortikoidi se ĉesto primenjuju lokalno, oralno i parenteralno u terapiji
inflamatornih bolesti i ublaţavanju simptoma alergijskih reakcija – polenske groznice, astme,
eksfolijativnog dermatitisa, generalizovanih ekcema i dr. Ovi lekovi su efikasni u obliku inhalacione
terapije simptoma astme koji ne odgovaraju na terapiju bronhodilatatorima. Limfocitopenijsko dejstvo ih
ĉini korisnim u leĉenju hroniĉne limfocitne leukemije u kombinaciji sa drugim antineoplasticima.
Što se tiĉe molekularnog mehanizma dejstva u ćeliji, još uvek svi detalji nisu razjašnjeni. Ipak, mehanizami
delovanja glukokortikoida mogu se podeliti na genomske (preko jedra i DNK) i negenomske. Dok se
genomski efekti ispoljavaju najmanje 1-2 h nakon aplikacije, negenomski efekti javljaju se za nekoliko
minuta.
Glukokortikoidi ispoljavaju antiinflamatorni efekat delujući na razliĉite ćelije kao što su granulociti,
limfociti i mastociti. Sve ove ćelije regulisane su razliĉitim mehanizmima u zapaljenskoj reakciji i uticaj
glukokortikoida dovodi do potpune inhibicije inflamacije. Poznato je da glukokortikoidi smanjuju broj
limfocita, posebno T ćelija, u perifernoj krvi. Glukokortikoidi, takoĊe, smanjuju fagocitnu aktivnost
makrofaga i inhibiraju ekspresiju i oslobaĊanje medijatora kao što su IL-1 i IL-2 iz makrofaga i T-ćelija. Za
razliku od fiziološkog stanja, glukokortikoidi znaĉajnije inhibiraju odreĊene biohemijske reakcije u
patološkim stanjima.
Što se tiĉe molekularne osnove njihovog antiinflamatornog dejstva, poznato je da se
glukokortikoidi vezuju za specifiĉne receptorske proteine u ciljnoj ćeliji (glukokortikoidne receptore – GR).
Glukokortikoidi pomoću njih regulišu ekspresiju gena osetljivih na glukokortikoide i kao posledicu toga
nivo sintetisanih proteina u ćeliji. Ovaj glavni intracelularni mehanizam dejstva je od kliniĉkog znaĉaja, jer
najveći broj korisnih efekata glukokortikoida nisu trenutni, već je potrebno neko vreme da postanu uoĉljivi.
Glukokortikoidi, pre svega, povećavaju transkripciju gena, postoje takoĊe primeri gde oni mogu da smanje
ekspresiju nekih ciljnih gena (npr. gen za proopiomelanokortin – POMC). Pored genomskih efekata, takoĊe
je poznato da glukokortikoidi indukuju neke trenutne efekte koji su regulisani membranskim receptorima.
GR su strukturno sliĉni receptorima za estrogene, androgene, gestagene, mineralokortikoidne, tiroidne
hormone, vitamin D i retinoide. Svi zajedno pripadaju superfamiliji jedarnih receptora. GR su prisutni u
svakoj ćeliji i sastoje se od 777 aminokiselina. Oni su u najvećoj meri smešteni u citoplazmi u neaktivnom
obliku sve do vezivanja sa glukokortikoidnim ligandom, koji ulazi u citoplazmu procesom pasivne difuzije.
Vezivanje liganda dovodi do aktiviranja receptora i premeštanja u jedro. U jedru, kompleks ligandglukokortikoidni receptor interreaguje sa specifiĉnim sekvencama DNK (eng. glucocorticoid responsive
element – GRE) i aktivira (ili inhibira) transkripciju ciljnih gena. Preko transkripcije mRNK, dolazi do
povećane sinteze nekih proteina.
Antiproliferativni efekti glukokortikoida posledica su inhibicije mitoze u ćelijama bazalnog sloja
epidermisa i fibroblastima dermisa. Ovaj obavezni antiproliferativni efekat potentnih glukokortikoida je
poţeljan kod nekih hiperproliferativnih dermatoza kao što je psorijaza. MeĊutim, kod najvećeg broja koţnih
bolesti koje se leĉe glukokortikoidima, ukljuĉujući atopiĉni ekcem, to je neţeljeni efekat i moţe
prouzrokovati atrofiju dermisa i epidermisa, što predstavlja jedan od najozbiljnijih sporednih efekata
lokalnih glukokortikoida.
Još od prve primene u terapiji ranih pedesetih godina XX veka, lokalni glukokortikoidi su napravili
revoluciju u leĉenju zapaljenskih oboljenja koţe, tako da danas predstavljaju najĉešće primenjivane lekove
u dermatologiji. Terapija inflamatornih stanja koţe uglavnom je lokalna i usmerena je na terapiju simptoma,
jer je u mnogim sluĉajevima kauzalna terapija nemoguća zbog nepoznate etiologije ili bolesti. Leĉenje
preparatima koji sadrţe glukokortikoide je efikasno, lako za izvoĊenje, prihvatljivo za pacijente i bezbedno
ukoliko se izvede na pravilan naĉin.
Glukokortikoidi se koriste u leĉenju atopiĉkog dermatitisa, seboreiĉnog dermatitisa, alergijskog
kontaktnog dermatitisa, kao i ekcema. Potentniji glukokortikoidi, koji ispoljavaju i
antiproliferativni efekat, koriste se u leĉenju psorijaze, lihenifikacije, Lichen planus-a ili sclerosus-a i
diskoidnog lupus eritematodes-a.
Starost pacijenta, vrsta i rasprostranjenost promena, kao i lokalizacija odreĊuju koji glukokortikoid
i u kom farmaceutskom obliku treba primeniti. Niskopotentni glukokortikoidi su rezervisani za lice,
ingvinalne i aksilarne regije, kao i za decu i starije osobe. U ostalim regijama kod odraslih obiĉno se
primenjuju srednje potentne formulacije, dok se visokopotentni glukokortikoidi koriste kod debelih
lihenificiranih promena, na stopalima i šakama.
191
Studije pokazuju da je kratkotrajna terapija jaĉim glukokortikoidima podjednako efikasna kao dugotrajna
terapija slabijim glukokortikoidima u leĉenju atopiĉnog dermatitisa kod dece s blagom i umereno teškom
kliniĉkom slikom.
Anatomska lokalizacija promene vrlo je bitna za izbor terapije, zbog razliĉite apsorpcije lokalnog
glukokortikoida iz razliĉitih regija koţe. Razlike potiĉu od razliĉite debljine koţe, razliĉite prokrvljenosti i
prisutnosti folikula dlaka. Tako na primer apsorpcija u predelu vlasišta iznosi 4%, a na skrotumu 35%.
Podatak da je penetracija iz formulacije, namenjene za lokalnu primenu, u predelu oĉnih kapaka 300 puta
veća nego na stopalima pokazuje zašto su sporedne pojave nakon primene glukokortikoida u toj regiji
ĉešće.
Frekvencija upotrebe glukokortikoida takoĊe se mora uzeti u obzir. Preporuka je da se primenjuju 1
-2 puta na dan. Ĉešća primena se ne preporuĉuje, zato što nije dokazana bolja efikasnost prilikom ĉešće
primene.
Iako su glukokortikoidi dostigli status glavne terapije mnogih inflamatornih i alergijskih stanja,
dugotrajna primena je ograniĉena brojnim sistemskim neţeljenim efektima. Zbog snaţne antiinflamatorne i
imunosupresivne aktivnosti i brojnih neţeljenih efekata, glukokortikoidi i danas „intrigiraju i frustriraju―
brojne istraţivaĉe. Prema tome, zadatak farmaceutske hemije usmeren je ka sintezi brojnih glukokortikoida,
koji bi bili potentniji i bezbedniji antiinflamatorni i imunosupresivni lekovi.
Razvoj moćnih glukokortikoida pedesetih i šesdesetih godina prošlog veka nije bio potpuno uspešan, pošto
je povećanje antiinflamatornog potencijala sintetskih glukokortikoida praćeno proporcionalnim povećanjem
neţeljenih sistemskih efekata. Ovi nedostaci su veoma svojstveni prirodi samih glukokortikoida. Strukturne
karakteristike odgovorne za biološku aktivnost i razliĉitu primenu glukokortikoida u kliniĉkoj praksi su
istovremeno odgovorne i za brojne neţeljene efekte. Prema tome nemoguće je razdvojiti terapijsku primenu
od brojnih neţeljenih efekata.
Polazni proizvod u brojnim sintetskim reakcijama je hidrokortizon (11β,17β,21-trihidroksipregn-4en-3,20-dion). Njegovim strukturnim modifikacijama postizani su manji ili veći uspesi u sintezi novih
glukokortikoida (Sl. 2.) sa ciljem da se poveća glukokortikoidna aktivnost. Jedna od prvih promena bilo je
uvoĊenje fluora na poloţaj C9α da bi se povećao afinitet vezivanja za glukokortikoidne receptore
povećanjem polarnosti 11β-OH grupe uz istovremno smanjenje metaboliĉke oksidacije navedene
hidroksilne grupe. Na taj naĉin 1954. god dobijen je prvi fluorirani glukokortikoid, fluorokortizon, koji je
pokazao višestruko veću antiinflamatornu i mineralokortikoidnu aktivnost. Fluorokortizon nije pokazivao
dovoljnu selektivnost, ali je njegovom sintezom otvoren put za razvoj brojnih visoko aktivnih
antiinflamatornih agenasa.
UvoĊenjem dvostruke veze u poloţaj C1 sintetisan je prednizolon 1955. god. Ovom strukturnom
modifikacijom povećana je glukokortikoidna aktivnost uz znaĉajno smanjenjenje mineralokortikoidne
aktivnosti. Dvostruka veza u poloţaju C1 prisutna je kod najvećeg broja kasnije sintetisanih
glukokortikoidnih lekova, jer uslovljava planarnost prstena A, ĉime se postiţe bolje vezivanje za
glukokortikoidni receptor. UvoĊenjem metil grupe na poloţaju C6, pri ĉemu je spreĉena hidroksilacija u
tom poloţaju, dobijen je metilprednizolon (1956. god.), što je doprinelo sintezi potentnijih agenasa sa
produţenim dejstvom. Metil grupa poloţaja C6 moţe biti zamenjena i halogenom. Supstitucijom u poloţaju
C6α sintetisani su derivati pregnana, koji imaju usporeni metaboliĉki profil u biosredini i ispoljavaju
produţeno dejstvo.
UvoĊenjem metil grupe u poloţaj C16 (α ili β orijentacije) uz istovremeno prisustvo fluora na
poloţaju C9α i dvostruke veze na poloţaju C1, sintetisani su deksametazon i betametazon (1958. god.),
lekovi koji su oko 30 puta potentniji antiinflamatorni agensi od hidrokortizona..Prilikom masovne primene
glukokortikoida u kliniĉkoj praksi šesdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka uoĉeno je da povećanjem
potentnosti dolazi i do ispoljavanja brojnih i ozbiljnih neţeljenih efekata. UtvrĊeno je da je lipofilnost jedna
od fizikohemijskih karakteristika koja je znaĉajna za resorpciju i bioraspoloţivost lokalnih glukokortikoida.
Sa ciljem da se poveća lipofilnost glukokortikoida za lokalnu primenu uveden je acetonid na poloţaju C16 i
C17 i estar na poloţaju C17 i/ili C21. Ova grupa obuhvata triamcinolon acetonid, betametazon 17-valerat i
betametazon 17,21-dipropionat (1959. god.).
Druge promene, znaĉajnije hemijski nego farmakološki, obuhvataju supstituciju hidroksilne grupe
poloţaja C21 hlorom, kao kod halcinonida (1962. god.); uvoĊenje kondenzovanog fenilpirazolovog prstena
na poloţajima C2 i C3, kao kod kortivazola (1963. god.); supstitucija hidroksilne grupe poloţaja C11
hlorom, kao kod meklorison dibutirata (1967. god.); kondenzovanje oksazolovog prstena sa poloţajima
C16 i C17
192
kao kod deflazakorta (1967. god.) i estra steroid-21-karboksilne kiseline, kao kod fluokortin butila (1977.
god.). Sedamdesetih godina prošlog veka došlo se do saznanja da dugotrajna lokalna primena
glukokortikoida u terapiji zahteva primenu lekova sa manje izraţenim neţeljenim efektima.
U cilju dobijanja bezbednijih lokalnih glukokortikoida osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka
primenjni su savremeni pristupi u dizajnu novih glukokortikoidnih molekula sa povećanim terapijskim
indeksom.
Koncept proleka predstavlja primenu neaktivne supstance, koja se u ciljnom tkivu aktivira do aktivnog
oblika i predstavlja jednu moćnu tehniku u optimizaciji biofarmaceutskih i farmakokinetiĉkih osobina
lekova. Osnovni cilj je optimizacija fiziĉko-hemijskih, farmaceutsko-tehnoloških i biofarmaceutskih
osobina za postizanje ciljne efikasnosti leka. Prolekovi se mogu koristiti iz više razloga: npr. zbog
povećanja slabe rastvorljivosti u vodi, permeabilnosti ili hemijske stabilnosti, da bi se produţilo vreme
delovanja, olakšalo dospevanje do ciljnih mesta delovanja, da bi se smanjili neţeljeni efekti i ubrzala
eliminacija, kao i zbog produţetka patentne zaštite. U poreĊenju sa prolekom, „soft― lek predstavlja aktivni
oblik leka u ciljnom tkivu, ali koji je dizajniran tako da podleţe predvidljivoj biotransformaciji do
neaktivnog metabolita koji se odmah izluĉuje nakon ulaska u sistemsku cirkulaciju sa mesta primene (Sl.
3.). Tako, pravi „soft― lek deluje samo lokalno i podleţe samo jednom predvidljivom metaboliĉkom koraku
do neaktivnog metabolita. Kombinovanjem ove dve osobine, dizajniran je lek koji se aktivira u ciljnom
tkivu i deaktivira nakon napuštanja ciljnog tkiva, a definisan je kao „prosoft― lek.
Cilj rada
Ciljevi ove doktorske disertacije bili su:
Sinteza, preĉišćavanje i strukturna analiza novih prolek molekula glukokortikoida namenjenih za
lokalnu primenu.
Ispitivanje antiinflamatorne aktivnosti i pratećih sistemskih neţeljenih efekata novosintetisanih
prolekova primenom testa inhibicije edema izazvanog dejstvom krotonskog ulja na uhu miševa i pacova.
Ispitivanje odreĊenih biofarmaceutskih karakteristika (stepen permeabilnosti kroz veštaĉke membrane i
kinetika hidrolitiĉkih/solvolitiĉkih reakcija) koje su znaĉajne za bioraspoloţivost i koncentraciju aktivnog
oblika leka na ciljnom mestu delovanja.
Sinteza C21 estara glukokortikoida
Pregledom literature utvrĊeno je da estri glukokortikoida sa w-alkoksialkanskim kiselinama, primenjeni
lokalno, pokazuju snaţnu antiinflamatornu aktivnost sa slabo izraţenim sistemskim neţeljenim efektima.
Na osnovu toga su za sintezu novih estara glukokortikoida sa potencijalnom lokalnom antiinflamatornom
aktivnošću izabrane a-alkoksialkanske i a-ariloksialkanske kiseline. Esterifikacijom glukokortikoida sa aalkoksialkanskim i a-ariloksialkanskim kiselinama dobijeni su derivati sa povećanom lipofilnošću, što treba
da obezbedi bolju penetraciju kroz koţu. Izabrane kiseline poseduju u svojoj strukturi raĉvast niz, što bi
trebalo da omogući zadrţavanje u koţi i smanji pojavu sistemskih neţeljenih efekata. a-Alkoksialkanske i
a-ariloksialkanske kiseline u svojoj strukturi poseduju i jedan heteroatom (kiseonik etarskog tipa) koji
sadrţi dva slobodna elektronska para, koji pokazuju svojstva akceptora vodoniĉnih veza, što potencijalno
daje mogućnost graĊenja vodoniĉnih veza sa odreĊenim strukturama koţe i time treba da omogući veće
zadrţavanje u koţi, s poslediĉnim potenciranjem lokalnih efekata i smanjivanjem sistemskih neţeljenih
efekata.
193
Na osnovu nedavno objavljenih ispitivanja na zeĉevima,
utvrĊeno je da je 2-metoksipropanska kiselina (MPK)
1,785
pribliţno deset puta manje toksiĉna od metoksisirćetne
100
Deksametazon
kiseline. Navedene kiseline ispitivane su jer predstavljaju
2,252
metabolite propilenglikola, koji se u farmaceutskim
234
Fluocinolon acetonid
formulacijama koristi kao pomoćna supstanca. U in vitro
1,697
10
Hidrokortizon
eksperimentima metoksisirćetna kiselina se pokazala kao
veoma teratogena, dok MPK u ekvivalnetnim
1,742
33
Metilprednizolon
koncentracijama nije pokazala znaĉajniju teratogenost.
2,209
Poznato je da je akrilna kiselina veoma toksiĉna, a pod
270
Triamcinolon acetonid
odreĊenim uslovima moţe nastati iz MPK. Pošto je u ovim
istraţivanjima dokazana minimalna toksiĉnost MPK,
verovatno u in vivo uslovima ne postoje mehanizmi za ovu vrstu degradacije.
Za esterifikaciju je odabrano pet kiselina: 2-etoksipropanska (EPK), 2-etoksibutanska (EBK), 2metoksipropanska (MPK), 2-metoksibutanska (MBK) i 2-fenoksipropanska (PhPK) kiselina (Sl. 4.). Od
navedenih kiselina, na domaćem trţištu dostupna je samo PhPK, dok se na inostranom trţištu moţe naći i
MPK. Za sintezu 2-alkoksialksanskih kiselina odabrana je metoda nukleofilne supstitucije 2-bromalkanskih
kiselina sa odgovarajućim alkoksidom. Kako su polazne 2-bromalkanske kiseline bile u obliku racemskih
smeša, dobijeni proizvodi takoĊe su predstavljali racemske smeše 2-alkoksialkanskih kiselina.
Glukokortikoid
H3C
H3C
ClogP
rRBA
O
H3C
COOH
MPK
O
O
H3C
COOH
H3C
EPK
COOH
PhPK
H3C
H3C
O
H3C
O
H3C
COOH
MBK
COOH
EBK
Slika 4. Strukturne formule 2-alkoksialkanskih i 2-ariloksialkanskih kiselina odabranih za esterifikaciju
glukokortikoida
Za sintezu novih estarskih derivata odabrano je pet glukokortikoida (Sl. 5.), koji u svojoj strukturi
poseduju slobodnu C21-OH grupu: deksametazon (DEX), fluocinolon acetonid (FA), hidrokortizon (H),
metilprednizolon (MP) i triamcinolon acetonid (TA). Izabrani glukokortikoidi razlikuju se meĊusobno na
osnovu afiniteta vezivanja za glukokortikoidni receptor, od ĉega u velikoj meri zavisi i antiinflamatorna
potentnost. U Tabeli 1. prikazani su relativni afiniteti vezivanja za glukokortikoidni receptor (rRBA)
izraţeni u odnosu na deksametazon, ĉiji je rRBA oznaĉen kao 100%. Pored rRBA, izabrani glukokortikoidi
razlikuju se na osnovu strukturnih karakteristika i nekih fiziĉko-hemijskih osobina. Hidrokortizon je
pri