Гимназијски магазин — Лебане
Година I Лебане
Јун 2008.
Број 1
Читаоцима
Жалосно је не смети погледати у огледало, а опасно не
скидати очију са огледала.
Владика Николај Велимировић
Гимназијски магазин Огледало настао је из
жеље да покажемо шта и како радимо и тиме
афирмишемо школу и место у коме се налазимо.
Зашто назив Огледало?
Зато што показује наш прави лик.
Зато што нам помаже да увидимо сопствене
вредности и исправимо недостатке.
Зато што је одраз наших размишљања и
осећања.
Зато што не лаже.
Зато што омогућује свима, који желе, да се
огледају.
Огледало
Гимназијски магазин
Година I , Лебане
Јун 2008. године, број 1
Оснивач
Гимназија, Лебане
Цара Душана 78, 16230 Лебане
gimnazija-lebane.edu.yu
Директор
Зоран Б. Младеновић
Издавач
Редакција
Литерарна секција
Гроздана Стојановић,
Светлана Цветковић, Владимир Мичић
Главни уредник
Дизајн и прелом за штампу
Владимир Мичић
Никола Јанковић,
Марко Стевановић, Миодраг Крстић
Коректура
Владимир Мичић
Илустрације
Ликовна секција
Тираж
Штампа
500
„
Графоколор“, Лебане
Магазин излази једном годишње
Садржај
Огледало наше садашњости.......................................................................( 5 - 27 )
Зоран Б. Младеновић : Гимназија у Лебану.............................................................................5
Александра Павловић: Јубилеј..................................................................................................7
Др Недељко Богдановић: Репресивни говор и говор мржње..................................................9
Мр Владан Јовановић: О Речнику говора Јабланичког краја
Радмиле Жугић..................................................................................12
Владимир Мичић: Разговор с Добрицом Ерићем..................................................................15
Соња Атанасијевић: Прљави послови господина Буфа........................................................19
Завичајни ствараоци: Мира Коцић..........................................................................................23
Драган Радовић....................................................................................24
Маре Каранфиловић............................................................................26
Огледало наше будућности....................................................................................( 28 - 53)
Милица Горановић, Милица Митић, Јелена Јаћимовић, Јелена Савић, Никола Јанковић,
Теодора Младеновић, Сања Јанковић, Ивана Ђорђевић, Миријана Ђорђевић, Емилија
Јовић, Марина Костић, Санела Стајић, Марија Костић, Маја Ђорђевић, Марија
Синадиновић, Теодора Стевановић, Никола Марјановић...
Преводи: Емилија Јовић, Сања Јанковић, Никола Јанковић......................................( 54 - 59)
Огледало пријатељства
Милан Вукашиновић, Гимназија у Лесковцу.............................................................( 60 - 61 )
ГИМНАЗИЈА У ЛЕБАНУ
Прва генерација ученика Гимназије
у Лебану уписана је школске 1963/64. г.
као физички одвојено одељење Гимназије „Станимир Вељковић Зеле“ из Лесковца. У први разред је уписано 120 ученика
у четири одељења (два природно-математичког и два друштвено-језичког смера). Те и наредне школске године наставу
и друге облике образовно-васпитног рада
изводили су професори лесковачке гимназије. Многи професори који су први
пут засновали радни однос у Гимназији у
Лебану и данас у овој школи раде и успешно преносе знања младим гимназијалцима.
До усељења у нову школску зграду,
ОГЛЕДАЛО
која је имала приземље и спрат (девет
учионица, кабинете за биологију, хемију
и физику, библиотеку и фискултурну
салу), Гимназија је користила просторије
ОШ „Радован Ковачевић Максим“.
У том периоду знатно је ојачао
наставнички колектив који је омогућио
потпуно осамостаљење школе, када она
добија име Гимназија „Стојан Љубић“.
До наших дана, кроз школу су
прошле многе генерације матураната
који успешно обављају најразличитије
послове широм земље и у свету. Многи
од њих раде као лекари, правници, фармацеути, наставници и професори, инжењери, технолози или магистри и док5
тори наука на универзитетима и научним
институтима. Они часно представљају
Гимназију и дају значајан допринос развоју науке и културе.
Последња реформа средњег образовања и васпитања поново је вратила
Гимназији стари сјај уз наше дубоко уверење да смо уз иновиране програме добили школу која ће успешно припремати
ученике за даље студије и обављање високо стручних послова.
Школа остварује успешну сарадњу
са бројним институцијама, факултетима,
радним организацијама.
Наставнички колектив наше школе
броји тридесет чланова који изводе теоријску наставу из природно-математичких и друштвено-језичких наука.
Сви су са положеним стручним испитом.
Просек радног искуства наставног кадра
у Гимназији је двадесет година. Многи
од њих су са својим ученицима представљали школу на бројним регионалним и
републичким такмичењима и допринели
културној и јавној афирмацији школе.
Садашњи колектив Гимназије у Лебану чине: стручно веће наставника
српског језика и књижевности: Гроздана Стојановић, Владимир Мичић,
Светлана Цветковић; стручно веће наставника страних језика: Тодор Јорданов (француски и латински језик), Драган Ђорић (француски и латински језик),
Ђорђи Поповски (руски језик), Драгана
Ђорђевић (руски језик), Милена Костадиновић (енглески језик), Анита Спасић
(енглески језик); стручно веће наставника физике: Миле Ракић, Маријана
Јовић; стручно веће наставника хемије: Петар Ивановић, Нада Јовић; стручно
веће наставника музичке и ликовне
културе: Радомир Пауновић (музичка
6
култура), Грана Богдановић (ликовна култура); стручно веће наставника математике: Радивоје Јовановић, Јован Ђорђевић, Данијела Спасић; стручно веће
наставника логике, филозофије, социологије и устава: Олгица Јовић, Душица
Николић; стручно веће наставника
рачунарства и информатике: Братислав
Пауновић, Саша Милановић; стручно
веће наставника физичког васпитања:
Радован Васић, Јовица Митровић; стручно веће наставника историје и географије: Светислав Станковић (историја),
Анка Јовановић (историја), Срђан Миленковић (географија), Марија Ђорђевић
(географија); педагог и библиотекар:
Будимир Богдановић; психолог: Светлана Димитријевић; правно-административне послове обављају Александар
Ристић и Снежана Анђелковић; финансијско-књиговодствене Гордана Јанковић и Снежана Николић; хигијену у школи одржавају Срђан Јумеровић, Томислав
Тошић, Љубинка Златановић, Божа Трајковић и Биљана Стојилковић.
Колектив ученика организован је у
одељењске и разредне заједнице. Данас у
Гимназији постоји и Ђачки парламент.
У оквиру заједнице ученика
успешно раде културно-уметничке групе,
инструментални састави, рецитаторска,
драмска, спортске и бројне друге секције.
Директор Гимназије
Зоран Б. Младеновић
ОГЛЕДАЛО
Јубилеј
Ове године Гимназија у Лебану слави четрдесет година самосталног рада. Јубилеј вредан пажње обележили смо низом културних и спортских активности, које смо
реализовали током читаве школске године. Славили смо, радили и пожелели да и другима покажемо резултате нашег рада. Зато смо и покренули магазин Огледало, како
бисмо стекли праву представу о томе какви јесмо и каквим нас други виде. Наше
Огледало понудили смо и другима.
За ваљано вредновање онога што смо до сада постигли, неопходно нам је било
поређење. Хтели смо да сазнамо шта и како раде ученици у другим срединама и да
према томе одредимо и сопствене домете. Зато смо широм отворили врата школе за
пријатеље. Позиву су се радо одазвали ученици и професори из других школа Јабланичког округа, дочекали смо и бивше ђаке, сада признате академске грађане, културне
и научне прегаоце. Имали смо прилику да се упознамо са еминентним универзитетским професорима и част да слушамо занимљива предавања из различитих научних области. Стекли смо нова знања и пријатеље, извели драгоцене закључке и обогаћени новим искуствима, настављамо даље ка новим циљевима.
Још једном се захваљујемо свима, који су својим доласком нашу школу учинили
већом и допринели да година за нама по много чему буде за памћење.
Активности којима смо обележили 40 година
самосталности Гимназије у Лебану
Октобар, 2007.
-Долазак Гимназије из Лесковца, културно - уметнички програм у Дому
културе „ Радан “ у Лебану за ученике и грађане
Новембар, 2007.
- Гостовање професора доктора Недељка Богдановића
- Сусрет са завичајним ствараоцима (Миром Коцић, Маре Каранфиловић и
Драганом Радовићем)
- Школско такмичење у кошарци и малом фудбалу
- Велики школски међуопштински карате турнир
- Књижевно вече у градској библиотеци „ Гимназијалци свом граду “
Децембар, 2007.
- Књижевно вече посвећено Доситеју Обрадовићу
Доситеј Обрадовић као путник
ОГЛЕДАЛО
7
Јануар, 2008.
- Светосавска академија
Фебруар, 2008.
- Поетско-музичко вече поводом Светог Трифуна, славе Дома културе „ Радан “ у Лебану
Март, 2008.
- Обележавање 24. марта
- Књижевно вече у градској библиотеци
Април, 2008.
- Полагање венца на спомен - бисту Стојана Љубића испред зграде Гимназије
- Велика гимназијска одбојкашка олимпијада
- Гостовање Радмиле Жугић, некадашње ученице наше школе
Мај, 2008.
- Међународни ђурђевдански карате турнир у сали Гимназије
- Гостовање Добрице Ерића, песника; литерарни час за ученике Гимназије и основце
лебанских школа
- Пријатељска фудбалска утакмица са ветеранима ФК „ Радан “ из Лебана, поводом Дана
Европе и Дана победе над фашизмом
- Представљање факултета матурантима Гимназије, гостовање декана Грађевинскоархитектонског факултета из Ниша
- Поетско- музичко вече поводом 110 година од рођења Десанке Максимовић
Судбина је песника чудесна
- Гостовање Соње Атанасијевић, књижевнице, некадашње ученице наше школе
- Гостовање ученика Гимназије из Власотинца са програмом на енглеском језику
Јун, 2008.
- Завршне свечаности поводом јубилеја
Председник Ђачког парламента
Александра Павловић
8
ОГЛЕДАЛО
Др Недељко Богдановић
РЕПРЕСИВНИ ГОВОР
И ГОВОР МРЖЊЕ
Ваљда ништа није толико одређено друштвеном функцијом као језик.
Настао да успостави контакт човека с човеком, он се миленијумима усавршава да изрази
став, стање, мисао и жељу говорника и пренесе
то саговорнику, са задатком да у њему створи
одговарајућу реакцију која ће уследити као одговор – вербални или акциони.
Из језика се чита човекова историја, материјална колико и духовна, природна колико и
политичка, али из њега се чита и човекова интима, њена сложеност, флексибилност, пунина;
чита се човекова карактерологија, изграђивана у
природним и друштвеним околностима, сазнањем и спознањем, односно науком и вером.
Репресивни говор вероватно је стар колико и сам говор и откад постоји тежња човекова да говором убеди саговорника у своју намеру, односно да потенције саговорника оријентише ка своме циљу.
У различитим епохама организације друштва вербална репресија имала је и различиту,
циљевима примерену снагу.
Од античке реторике, преко средњовековне проповеди до савременог економског маркетинга и политичке пропаганде, моћ
репресивног говора стално се увећавала и подршком све развијенијих медија.
Сврха репресивног говора, дакле, јесте
покоравање вољи господара речи, односно инструисање саговорника да изврши налог говорника, или да се спречи извршење воље саговорника ако није у складу са вољом говорника.
На друштвеном плану репресивни говор
ОГЛЕДАЛО
служи конституисању репресивног, ауторитарног система и одржању строгих односа у затвореној социјалној заједници.
Владајући говор тешко да може бити то
ако није говор владајућих, пошто је репресивни
говор идеологизирана реализација неке идеје на
вербалном плану.
Током времена могуће је и устаљивање
облика језичке репресије.
Директни облик језичке репресије јесу
различити облици агресије, директног удара на
саговорника. У српском језику најчешћи видови
језичке агресије јесу: претња, псовка и клетва.
Репресија језиком није само психолошка, а и
кад је психолошка, ојачана је традицијом.
Претња, псовка и клетва имају паралеле
у молби, похвали и благослову и тај се паралелизам образује по супротности и по јединству.
Средства језичке агресије могу се користити и ради заштите јединке, када долазе као
одговор на неки изазов и показују агресију макар минимално јачу од снаге изазова; затим као
ослобођење јединке од напетости (псовка), или
ради намирења имагинарне правде (претња коју
неће чути онај коме је намењена).
Циљ сваке репресије јесте да постане
правило понашања, једини модус живота.
Српска патријархална традиција остваривала је такве услове. Она је била хијерархијски организована социјална заједница, а
свака хијерархија је репресија. Ако је хијерархија принцип организовања и опстанка заједнице, онда је репресија човекова судбина.
9
Покушај да се сила замени хијерархијом
вредности траје током читаве цивилизације. Успех је загарантован, али још није остварен.
Један вид репресивног говора је тзв. Говор мржње.
Репресивни говор није сводив на говор
мржње, који се најчешће дефинише као ''вербално изражавање мржње, шовинизма, расизма и
ксенофобије. То је жесток облик јавног дифамирања или инвективе са циљем сатанизације неке
етничке, расне, конфесионалне, социјалне или
политичке групације /.../.'' (Бугарски 2002, 193).
Репресивни говор је сваки говор где после изречене информације следи понашање на које нема
одговора, приговора, или ''другачијег мишљења''. И, он није онако строго, јасно, таксативно,
али усмерено ограничен само на субјекте друштвеног понашања (народ, раса, конфесија, партија). Он је, дакле, могућ свуда (од породице до
међународних односа, односно до уметничког
доживљаја).
Говор мржње – све чешћа флоскула која
се користи за именовање вербалне садржине којом се изражава специфичан однос говорника
према предмету говорења, кад је тај предмет неко други (саговорник, други човек, припадник
другог погледа на свет, члан друге организације, грађанин друге државе, припадник друге нације...).
Обично – кад томе нема разлога, кад нема заслуге тог другог, односно кад је говор
мржња сама .
Говор мржње је говор који има антагонистички карактер – упрошћену суштину, редуковану истину, структуру која врши репресију, појачава негативни учинак, одриче вредности, приписује минус-вредности, дисквалификује – све до претње!
Говор мржње нужно је облик репресивног говора, говор чији је интерес у пољу де- или
анти-хуманистичког. То је говор деструкције,
некоегзистенције.
Један од видова говора мржње заснива се
на пренебрегавању истине.
Закон о јавном информисању има одељак "Забрана говора мржње". Ту се, у члану 38
Закона каже:
10
''Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се постиже дискриминација, мржња или насиље против лица или
групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи,
полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем
учињено кривично дело." (Сл. гласник РС бр.
43, од 22.4.2003)
Посебан вид говора мржње представља
тзв. дискриминација језиком, којa се може видети на примеру новинскога говора у српском комуникативном простору Дискриминисани су
увек нека социјална група (национална мањина,
сталеж, женска популација...), а облици дискриминишућег, у крајњем виду репресивног говора
јесу: погрдно именовање, иронизирање, искривљавање чињеница (дезинформација), редукован
опис (скривање чињеница), форсирање стереотипа.
Српско друштво, ако останемо само на
друштвено-политичком плану, и у дефиницији
да је то говор усмерен на противничке странке,
друге нације, расе или вере, познаје говор мржње откад познаје облике испољавања јавног интереса у политичком животу. Далеко пре ових
фамозних ''петнаест година'' у српском парламенту, излагања у дискусијама имала су надметања у којима је говор мржње био опробано
оружје.
Говор мржње остварује се у комуникацији на друштвеном плану, што и поменути закон
спомиње. Међутим, може се погледати да ли тога, и таквога, говора има и изван политичке сфере. Је ли такав говор могућ у породици, у радној
институцији, у струци. Затим, где се он испољава, како га идентификовати, који су му појавни
облици. Ако је већ то говор, који су говорни
елементи укључени у његов систем. Како их
препознати. Како описати сегмент дискурса за
који би се са сигурношћу могло рећи да је то говор мржње. Превише је питања, а она су условљена и тиме што је ''говор мржње'' одвећ паушалан термин, интелектуална конструкција која
није дошла из народа.
ОГЛЕДАЛО
Такође, нико се не пита, па ни они који
говор који им се не допада лако квалификују
као говор мржње: шта је онда са самом мржњом. Откуд она? И још нешто: за говор мржње
суди се, а за саму мржњу не, иако је она виша
јача од говора.
Данас је оценити нешто говором мржње
исто толико идеологизирана флоскула колико и
тај говор. Због непрецизности самога термина, и
због његове паушалности, он се и прихвата као
готова ствар, подједнако подложна осуди као
''спољашњи и унутрашњи непријатељи'', као
''рушитељи владе, поретка, демократије'', као
некад ''рушитељи социјализма''. Они који су
спремни да нечије понашање подведу под ''говор мржње'' не труде се никаквом образложењу.
Њихова реч је етикета, осуда, оптужба, у којој
мора да има нешто од заслуга, али што је тешко
прецизно дефинисати. Свака оштрија формулација у политичкој пропаганди, у предизборним
надметањима (и подметањима), може се прогласити говором мржње, јер има бар једну димензију обрачуна, неподношења, игнорисања.
До сада нико није урадио граматику говора мржње, његову синтаксу или стилистику,
иако је то живо поље наше језичке свакодневице.
Термини као говор мржње, језичка манипулација, политички говор, пропаганда не
припадају њиховим носиоцима. Њих ће употребљавати друга страна: она на коју се односе ови
термини, који су у њиховој пресији, који трпе
њихово дејство, док их прави носиоци готово и
не признају. Они ће за сваки од њих наћи неко
оправдање и неки други назив. Онај ко врши
манипулацију тешко да ће је признати за своју,
за вид свога понашања.
Предавање је одржано
5. новембра 2007. године
у зборници Гимназије.
ОГЛЕДАЛО
Недељко Богдановић (Бучум 1938),
доктор филолошких наука, редовни проф.
универзитета (старословенски језик,
историја језика, дијалектологија).
Објављивао и књижевне радове. Стручна
интересовања водила су га од стилистике,
преко народне књижевности до народних
говора (дијалектологија, ономастика,
лексикографија). Приредио више књига и
зборника. Уређивао више стручних
часописа (сада један од уредника Етнокултуролошког зборника). Објављене
књиге: Деца у рату, 1975; Дневни ред, 1978;
Врла страна, 1978; Говори Бучума и Белог
Потока, 1979. Зора говора (зборник) 1980;
Говор Алексиначког Поморавља, 1987; О
говору и именима, 1990. Изоглосе
југоисточне Србије, 1992; Језик и говор,
1992; У светлу царских градова (зборник),
1994; Свадбене песме сврљишког краја,
1995; Призренско-тимочки говори
(Досадашња истраживања - П. Ивић, и:
Библиографија, са: В. Вукадиновићем и Ј.
Марковић), 1996; И ја теби, 1998; Опсцена
лексика (зборник) , 1998; И ја теби2 1998;
Будалина играчка, 1999; Инвентар
морфолошке проблематике призренскотимочких говора, 2000; И ја теби3, 2000;
Бела лоза, 2000; Практикум из
дијалектологије (са Ј. Марковић), 2000;
Жупски виноградарски речник (са Д.
Вељковић), 2001; Етно-културолошке
теме, 2002; И ја теби4 2003; Будалина
играчка2, 2003; Распутице језика око нас
(са Д. Вељковић и И. Цветковић), 2004;
Бучумика у звону, 2005; Топонимија
Сврљига, 2006; И ја теби5 2007; Бучумике
2007; (са сарадницима) Језичка култура
јавног живота 2007; Ајд лако, ајд лагано
2007.
11
23. априла гости Гимназије били су бивши ученици проф. др Радмила Жугић и њен
супруг, мр Радивоје Жугић, новинар и публициста.
О Речнику говора јабланичког краја Радмиле Жугић говорили су ауторка и
сарадници Института за српски језик САНУ мр Владан Јовановић и мр Мирјана
Гочанин.
мр Владан Јовановић
О Речнику говора јабланичког краја Радмиле Жугић
(објављен у Српском дијалектолошком зборнику LII, Српска академија наука и уметности и Институт за српски језик
САНУ, Београд, 2005, 470 стр.)
0. О Речнику говора јабланичког краја могло би се говорити са аспеката различитих научних области и струка. Ја ћу, за ову прилику, рећи нешто о општем значају речника за српски језик и српску
културу, али нешто ћу рећи и о структури ове књиге, о избору грађе и о начину на који је она представљена.
1. Речник говора јабланичког краја јесте вредно дело српске науке и културе, али његов значај је
много шири и он подразумева неколико важних момената. Први је, као што смо већ истакли, његов научни карактер и научна сврха. Други моменат огледа се у богатству лексичке грађе и у њеној широкој
употребној вредности која се може применити у бројним научним и стручним дисциплинама, у које, поред лингвистике, спада етнологија, књижевност, наставна пракса и др. Занемарујући лингвистички, односно лексикографски метајезик који је важан научни апарат у структури ове књиге, изразито богатство
лексема и прецизност њихових дефиниција омогућују широку употребу речника, који могу користити
сви они које занима богатство овог говора, традиција и народна култура. Трећи моменат, не мање важан, тиче се самог аутора и краја из ког је потекао, а у нашем случају он је и повод што смо се данас овде окупили, јесте ауторов дуг свом завичају, пре свега људима са којима је одрастао, од којих је учио и
који су на одређени начин уложили део свога бића у овај речник. Речник је, пре свега, плод ауторовог
знања и талента, затим дугогодишњег стрпљивог и мукотрпног рада на прикупљању грађе у чијем послу су учествовали бројни мештани овога краја. На крају речника ауторка је дала и избор из текстова начињених на основу аудио-записа њених информатора. Нека имена ћемо овом приликом поменути, мада
неки од ових вредних људи нису више међу живима, а неки су можда и овде са нама. И овом приликом
им се дубоко захваљујемо. То су: Лепосава Цветковић из Лугара, Бранка Денчић из Лугара, Мирко
Живковић из Лугара, Велимир Цветковић из Лугара, Ружа Цветковић из Лугара, Мирослава Здравковић
из Печењевца.
2. Речник говора јабланичког краја објављен је у Српском дијалектолошком зборнику, најстаријој лингвистичкој публикацији Института за српски језик САНУ. Грађа која је обухваћена речником
припада говору који се у науци назива јужноморавским. Речник се састоји из четири дела: 1. Скраћенице (IX–X), 2. Увод (XI–XLII), 3. Речник говора јабланичког краја (1–461) и 4. Текстови (462–470).
Први део речника садржи попис техничких скраћеница којима се описују или дефинишу следеће
граматичке и лексичке особине: граматички облик ― акуз(атив), безл(ично); морфолошка категорија ―
ж (женски род), јд. (једнина); творбена категорија ― аугм(ентатив), дем(инутив), гл(аголска) им(еница);
врста речи ― везн(ик), зам(еница); значење и домен употребе ― агр(арни), анат(омски), етн(ички), ир
(онично), мед(ицински); лексичка структура ― изр(аз) итд. Такође у овом делу су садржане скраћенице
часописа, монографија и чланака, али и скраћенице бројних лексикографских извора.
Ради лакшег коришћења Речника говора јабланичког краја, ауторка је у Уводу у кратким цртама
изнела фонетске и морфолошке особине, као и падежни систем овог говора. Претходно ауторка детаљно наводи географски опис јабланичког краја, за који се уопштено може рећи да заузима средишњи део
леве стране слива Јужне Мораве. Ауторка није пропустила прилику да подсети и нагласи да су Дија-
12
ОГЛЕДАЛО
лекти источне и јужне Србије А. Белића били основа за сва каснија дијалекатска истраживања ових
језичких простора. Данас постоје бројне монографије и радови у којима су описани говори
појединачних подручја или само парцијални језички феномени, као и дијалекатски речници који ове говоре лексикографски представљају. Неки од њих су коришћени у изради овог речника и наведени су у
списку литературе. Велики речник САНУ и Речник МС били су од велике користи у разрешавању техничких и методолошких дилема.
Једно од важних питања које се у овом делу назире јесте обухватност народне лексике. У речнику су забележене именице као абер, авал, авлија, автобус, адет, бађавџија, бьнѕов, вистан, гра, дрвењак, заменице као ву (енклитички облик датива једнине личне заменице трећег лица „она“), гу (енклитички облик акузатива једнине личне заменице трећег лица „он, она, оно“, не (енклитички облик акузатива личне заменице за прво лице множине „ми“), придеви као буав, галатан, душован, наблесавичав,
глаголи као бађавџисујем, батисујем, вешељчим, врглим, гласим се, дотепам, докачим, прилози као бајагим, бандоглавесто, гркаво, даньс, детишњарски, дирек, дотлек(а), навам(о) итд. Тематски посматрано, најзаступљенија је лексика која се односи на људске особине, физичке и карактерне. Ова лексика обухваћена је придевима и именицама типа: ждроцав, ждроцавка, ждроцавко, ждроцла, sрsав, sрsавка, sрsавко, sрsе итд. Такође, велики број лексике тиче се свакодневног сељачког живота, углавном
везаног за послове у кући и у пољу, затим за домаћу радиност, али се у речнику може наћи и лексика
жаргонског карактера: нпр. жељка („мала путничка кола, фића“), парамудим („долазим до неке материјалне вредности служећи се преваром, обманом, искоришћавам некога“). Приметили смо такође да је
знатан број лексема стилски, експресивно обојен: ђаволисујем се „изводим ђаволштине, шале, враголије, шалим се , врагујем“, ђувечар „онај који је похлепан, грамзив на јело и пиће“, ђузла „нерадна, лења
женска особа“, ебанџија „онај који није мештанин, који је из другог места, туђ човек, туђинац“, ждроцав „који нимало не води рачуна о чистоћи одеће коју носи, који је у крајње прљавој, неуредној одећи;
уопште прљав, нечист, неуредан“, ждроцавка, „прљава, нечиста, неуредна, аљкава женска особа“, забељузгам „почнем да говорим којешта, да лупетам“ итд. Велико присуство експресивне лексике у речнику појачава утисак о свакодневном, живом говору и менталитетским особинама носилаца јабланичког
говора.
Поступци које је ауторка применила у обради ове лексике утемељени су на богатој традицији
српске дескриптивне лексикографије, која је у најбољем виду представљена у изради великог Академијиног Речника српскохрватског књижевног и народног језика. Грађу овог речника чине примери који
се, у виду језичке илустрације, узимају као потврда лексемe која се дефинише. Граматичке информације у речнику ауторка је прилагодила конкретној дијалекатској ситуацији па је наводила облике који најбоље репрезентују граматичку структуру говора јабланичког краја. Тако је, на пример, за успостављање
глаголске одреднице ауторка употребила прво лице једнине презента (у облику у којем постоји у овом
говору), а не облик инфинитива којег у овом говору нема. Сви примери у грађи су акцентовани према
аутентичном дијалекатском изговору и фонетски забележени.
Богатство речничке грађе огледа се у великом броју речи које не налазимо у стандардним речницима српског језика. У том смислу Речник говора јабланичког краја је диференцијално конципиран,
пошто грађа у речнику није оптерећена лексиком говора која припада књижевном лексичком фонду. У
неким случајевима унесена су диференцијална значења неке лексеме, посматрана у односу на значења
својствена књижевном језику. Такав је, на пример, придев благ, -а, -о, који у говору јабланичког краја
има значење „који је слатког укуса, сладак“ (Благе овеј крушке, ко мед).
Као врстан познавалац лексикогафског рада, ауторка је успешно пронашла добра решења и приликом представљања функционалностилске издиференцираности лексичке грађе. Тако су, поред основних, неутралних значења, представљена и значења са ограниченим доменом употребе које је ауторка
обележила одговарајућим квалификатором уз дефиницију: експресивно, застарело, иронично, пејоративно, погрдно, фамилијарно, фигуративно, хипокористично, црквено, шаљиво. Лексикографско умеће
и добро познавање говора ауторка је показала и у случајевима издвајања вишечланих лексема које је
издвајала као изразе са посебним лексичким значењем, нпр. у конâц „умало, за длаку“.
ОГЛЕДАЛО
13
Дијалекатски речник др Радмиле Жугић представља допринос дијалекатској лексикографској
литератури, посебно допринос лексичкој и дијалекатској грађи јужносрбијанских говора, односно говорима призренско-тимочке зоне.
3. Као што смо на почетку већ истакли, речник садржи и богат материјал који сведочи о обичајима и свакодневном животу нашег народа. То богатство илустроваћу једним примером, који је на мене
оставио посебан утисак.
Листајући речник, наишао сам на речи: писар, писарка и писарче. Оне се сасвим лепо уклапају у
књижевни систем српског језика и на први поглед би читалац, који потиче из друге дијалекатске средине или неко коме традиционална народна култура није блиска, могао да ове речи повеже са основним, уобичајеним значењем глагола писати.
Међутим, ствар стоји сасвим другачије. У Речнику говора јабланичког краја под одредницом писар лепо стоји да је то „назив одмила којим млада ословљава девера или млађег мушкарца из мужевљеве родбине“; писарка је „назив одмила који млада надене заови или другој млађој женској особи из мужевљеве родбине“, а писарче је „назив одмила који млада надене мушком детету из мужевљеве родбине“. Међутим, ти надимци остају и убудуће па је, на пример, писарче име којим млада назива девера
читавог живота, што је илустровано и једним лепим примером у речнику, који сведочи о друштвеним
нормама и моралу који су постојали у старој српској породици: „Такој сьм научила, ако је и он ськ стар
човек, сьмо писарче га викам“.
То да млада ословљава нове укућане током целог свог живота називима одмила није одлика само овога краја, или, барем, није била одлика само овога краја, него је обухватала знатно шири простор.
Таква комуникативна правила била су и у нашој патријархалној заједници. То нам бележи Вук у свом
другом издању Српског рјечника, где под речју Златоје каже:
Златоје Нова млада не сме од стида никога у кући звати по имену: зато је обичај да она, пошто
се доведе, свима кућанима (мушкима и женскима) надене нова имена (само за себе); тако нпр. некога
зове татком, некога бабом, некога господином (је ли отишао господин да доћера свиње), неког ђевером,
а млађе братом, златојем, соколем, милоштом, милојицом итд. Жене госпом, мамом, наком, снашом,
невом, а ђевојке убавицом, љепотицом, секом, госпођицом итд.
Овај списак назива из Вуковог речника сада је допуњен грађом из Речника говора јабланичког
краја. Па и данас неке снајке свекра и свекрву не зову по имену него им се обраћају са мама и тата.
Овоме ћу додати још један податак. Недавно сам боравио у српској заједници у Араду у Румунији, у
граду у којем данас живи још око 140 српских породица, потомака Срба који су се овде населили у неколико етапа после слома српске средњовековне државе, а највише у време Велике сеобе. Општи је
утисак да је нашој заједници у овом делу Баната веома стало до очувања језика, културе и обичаја па
сам, поред архаичних језичких црта, код њих приметио и ову особину која се односи на ословљавање у
оквиру породице. Тамо важи правило да жена свога супруга не назива по имену него га ословљава са
господине.
4. Речник говора јабланичког краја, као дело високе научне и стручне компетенције које задовољава основну сврху — а то је вредан допринос дијалектологији и науци о језику уопште, истовремено
је, као што смо на неким примерима и показали, вредан допринос српској култури јер се у њему ишчитавају различити домени материјалног и духовног живота, прошлост и садашњост, однос према традицији и др., те стога овај речник препоручујемо и онима којима језик у лингвистичком смислу схваћен
није непосредан предмет интересовања, него језик као средство помоћу којег се изражавају различити
видови културе и традиције.
Поштоване колеге и ученици,
Најсрдачније вам се захваљујемо за топли дочек и изузетну гостољубивост! Јуче сте нам улепшали дан и напојили нас
позитивном енергијом. Истовремено, желим да вам упутим искрено дивљење за педагошки рад. То потврђују ваши
велики резултати и однос наставног кадра према ученицима.
Негујте и даље праве вредности! Ми смо ту да вам помогнемо кад затреба!
Драгим ученицима, директору и професорима српског језика шаљем велики поздрав из Београда и Новог Сада!
Миријана Гочанин
14
ОГЛЕДАЛО
Разговор са Добрицом Ерићем
Како бисте младим читаоцима представили себе и своје стваралаштво ?
Ја се представљам сваком својом песмом, причом, књигом. Друкчије и боље не умем, а мислим да није ни потребно.
Ваше стваралаштво се од почетка до данас кретало различитим токовима: огледали сте се
у разним књижевним родовима и врстама. Шта је на то утицало?
Вероватно моја радозналост, која ме је у детињству и раној младости намамила да учим разне
занате. На око петнаестак сам се опробао, тражећи свој пут и свој занат, али ни један нисам изучио
до краја. Овај, песнички занат, којим се бавим већ педесет година, надам се да сам добро изучио и
усавршио, и то у свим главним књижевним родовима, од класичне строфе и слободног стиха, од
кратке приче и песме у прози до романа и драме, бајке и поеме, до сонетног венца и хаику-песме.
Шта вас је определило да пишете и за децу?
Оно дете које је живело у мени и које још живи, које је прво много желело да порасте, а после
се покајало и сваким даном све више жели да се врати у детињство и те незаборавне пределе, бар
овако, кроз песму и причу о том рајском добу живота.
Чега се сећате из детињства и младости?
Свега се сећам: наше старе куће, бунара и липе усред авлије, мојих тадашњих укућана од којих је сада жива само моја мајка Рада, која има скоро сто година. Затим мојих раних другара и рођака, Тома, Рића, Љубише, Драгутина, Радише, Раћа... купачица у реци Гружи, ливада око реке, шумарка пуних зечева и птица, мог брата Добривоја који се млад преселио на небеске ливада, затим
добрих старих људи и жена од којих сам учио језик и све остало, воденица око Груже које су давно
ућутале, вашара, свадба и слава... Не може се све ни споменути са ове удаљености, али све је то већ у
мојим књигама. Морам да споменем и младе и лепе чобанице, девојке и младице, жетелице и купачице... Желео бих да споменем многа пролећа, лета, јесени и све оно што се догађало у њима, а што
можда и није за спомињање. Младима бих препоручио мој лирски љубавни роман Сан гружанске
летње ноћи, у коме су се расцветали неки од најнежнијих, најузбудљивијих и најтужнијих тренутака једне непоновљиве ране младости, какве више нема ни у бајкама.
Колико се разликују укуси читалаца из времена када сте почињали да пишете и ових наших
дана?
Све се данас много разликује од оног некадашњег, па и укуси читалаца, наравно. И то је и
разложно и неопходно. Тужно је што се данас мало чита, и све мање, чак би се могло рећи да више
нико и не чита лепе књиге, или у најбољем случају – само понеко. Тако најлепши део онога што је
људски дух створио остаје недоступно и непознато. Површне приче о себи и о другима сазнајемо
преко телевизијске или компјутерске слике, која је најчешће извитоперена, лажна и насилна до бесмисла. Песме се сада говоре једино на такмичењима, а ми смо их некада говорили свакодневно. Дечаци и младићи удварали су се девојчицама говорећи им љубавне песме. Што више нежности у тим
речима, то је мушко срце ближе женском. Сад се дечаци, нарочито у великим и загађеним градовима, надмећу у говорењу ружних речи и глупости. Цео њихов речник се своди на двадесетак бесмислених и потурчених полуречи. Тако се припремамо за Европу и луди бели свет, који је одавно изгубио и душу и све што је људско. А кад једног дана и стигнемо тамо где смо кренули (ја, на срећу,
ОГЛЕДАЛО
15
нећу), изговарајући као папагаји једну бесмислену и отрцану фразу која се зове Европа, нећемо више
знати ни ко смо, ни одакле смо, ни куда смо се упутили. А за повратак ће бити касно.
Које писце најрадије читате?
Све чешће читам старе добре писце и старе незаборавне књиге, поготову књиге за децу и омладину. То ме одржава и подмлађује наду и вољу да још понешто напишем. Кад прочитам неку од књига које су последњих десетак година добиле НИН-ову награду, згаде ми се и књиге и читање, па и сам
списатељски посао. Људски дух се много срозао и осиромашио. Има, наравно, још доста добрих писаца и књига, али те даровите људе више нико не спомиње и не награђује. Иначе, као уредник у Српској
књизи у Руми, читам оно што наши писци понуде нама за штампање.
Које књиге, и због чега, сматрате најзначајнијим у књижевности 20. века код нас и у свету?
То се не може сматрати, јер најчитаније су оне књиге које су на разне начине најразглашеније
и најпознатије, а најзначајније књиге су неке друге, за које се много мање зна и које се све ређе читају. Ја, ипак, не читам довољно да бих могао да изрекнем овакав један суд, или избор, али желим да кажем да је за мене Дервиш и смрт Меше Селимовића последња књига која је заслужила НИН – ову
награду, и добила је, на срећу, а и чудо. Има добрих књига које нису добиле ништа. У њих убрајам
романе Данка Поповића, посебно Официре и Кућу Лукића. Књигу о Милутину сви знају. Али то су
српски писци и пунокрвне српске књиге и оне морају да таворе у запећку, да би се новокомпоноване
будалаштине разбашкариле у нашој књижевности, подобијале све награде, колико их има, и онда биле заборављене за сва времена. Такве књиге купују помодари, они који немају свој укус и своје мишљење, али их, наравно, ни они не читају.
7. мај 2008. године
16
Гостовање Добрице Ерића у Гимназији у Лебану
ОГЛЕДАЛО
Шта мислите о делима која млади данас читају?
Не знам шта млади данас читају (ако читају) , то они треба да кажу. Ја знам шта ће читати када буду старији, у зрелијим годинама, а то је оно што и ја сада читам. То су књиге које нам враћају
веру и наду у живот, у човека као разумно биће, у књижевност на крају.
Шта бисте рекли о домаћој књижевној продукцији?
Већ сам доста рекао, а додаћу и ово. Сви пишу књиге, посебно песме, али скоро нико то не
чита. Тако се цео наш народ брани од зла што га је снашло, тако понижена српска душа одолева несрећи, неправди, немоћи и сиромаштву.
Знамо о чему сте до сада писали. О чему ћете писати у будућности?
То ни ја не знам, то и ја себе све чешће питам.
На крају, шта поручујете младим писцима?
Да воле и чувају свој завичај не само у песми и причи, већ и у животу. И, ако икако могу, да
га не напусте. Ако они оду, доћи ће неки други на њихову прадедовину, па ће им песме и приче бити много тужне и само кроз њих ће моћи до својих извора, кућишта, гробова. Уместо да мисле на
одлазак, нека мисле на љубав. Нека читају бар мало и нека воле много, много. Нека дечаци преписују песме са лица девојчица, а девојчице са лица дечака. Све остало ће им рећи птице, цвеће, шумор жита и жубор потока поред којих шетају.
Чувајте бисерну огрлицу
у којој су нам сви аманети
Вукову азбуку и ћирилицу
најлепше писмо на планети.
Говорите лепо, српски, ко и ја
да вам се преци с неба смеше
српски језик је поезија
само птице певају лепше.
Разговор водио
Владимир Мичић
ОГЛЕДАЛО
17
18
ОГЛЕДАЛО
Соња Атанасијевић
ПРЉАВИ ПОСЛОВИ
ГОСПОДИНА БУФА
Одломак из романа у настајању
Ко је убио Алфија
Бивши директор, а директоровао је читавих четврт века, сада обичан службеник - јер
га време беше разоденуло скидајући му функције као значке, једну по једну - господин Буф
имао је мала стопала, широка рамена и крупну
главу; заостали примерак из доба соцреализма,
модел какав се у новијим генским комбинацијама углавном избегавао. Он сам, пак, избегавао је пешчане плаже зато што се забадао у песак. Буф је, углавном, ходао само по бетону,
нарочито када је падала киша.
Патио је од триглицерида који му као
успомена остадоше на оно време када се јело и
пило по кафанама на рачун фирме. Буф се заправо тих навика обилног, јаког јела није никада ни ослободио, само што је сада, због мањка
пара, јео у канцеларији. Углавом је то био масни бурек са сиром или месом, или погачице са
чварцима, а тек ретко, сасвим ретко, када се
баш зажелео роштиља, господин Буф је нестајао на мало дуже од пола сата, колико је званично трајала пауза, и враћао се са мирисом
ћевапа на реверима. И још мирисом црног лука
и пива. Говорио је да ће се црви баш омрсити
кад умре. Бар ћу некога обрадовати! знао је да
каже гласно се смејући. Био је склон црном хумору. А као што је обилно јео, тако је обилно и
псовао.
Кога је псовао господин Буф?
ОГЛЕДАЛО
Политичаре. Највише је псовао политичаре. Садашње, али и бивше којима је и сам
некада припадао, домаће и стране, власт, али и
директора, помоћнике директора, бизнисмене,
новопечене богаташе и вернике, Бога, цркву,
свеце. Међутим, о свецима је знао више од
свих осталих. И не само о свецима. Често је
шетао између столова поређаних у две колоне
и говорио, углавном о историји и религији, као
професор, успут сиктао и на Бога и на цркву,
на попове поготову, али тада није псовао. Буф
је, заправо, имао два издања. Једно када је седео у својој мастиљавоплавој, бившој директоровој фотељи са излизаним рукохватима,
одакле је бљувао ватру као укроћени змај. Тада
јесте псовао све који му нису били по вољи. И
друго издање када је шетао између столова
претварајући се у предавача, и ма колики презир гајио према онима о којима је причао, бирао је речи. Изражаво се књишки. Цивилизовано. Сви су попут ђака, сви осим Алфија,
пажљиво слушали, али и много тога заборављали. Ако је била реч о свецима, када би, кроз
годину дана, уследио исти црквени празник,
Буф би прозвао колеге.
- 'Ајде, да видимо – казао би стојећи
насред канцеларије - да ли сте запамтили зашто славите Светог... – рекао би отежући и наглашавајући сваку реч. Не нису, говорили су
смејући се. Дубоко би уздахнуо и завртео главом, а онда изнова, погледа упртог у сиви итисон, са рукама у џеповима, започео би још једно предавање ходајући измећу столова.
Будући да је имао одличну дикцију и
доста беседничког талента, она лебдећа, вребајућа иронија учинила би да Буф, у тим тренуцима, личи управо на попа. И још би залебдео и онај утисак што кане ниоткуда, онај ничији-или-свачији утисак - да је Буфу, барем
једном делу његовог бића, заправо и одговарало што присутни нису скоро ништа запамтили,
како би одржао још једно предавање. Буф је јако поштовао своје слушаоце имајући неограничено стрпљење за њихову заборавност, непажњу, чак и за несувисла питања. Тачније,
Буф је неговао, чак, гајио своје слушаоце.
19
Нико није баш тако лако могао да зане
-мари Буфа, без обзира на то што је његово
време прошло, што га је било једино на његовим улаштаним оделима. Имао је Буф некада
и знање и моћ, а сада, као да се знање и увећа
-ло за онолико колико се моћ умањила, за оно
-лико колико га је живот присилно начинио
скромним. Истовремено, тај танани заостатак
моћи, као влага, као упорна влага после јаких
и дугих киша, стално је подсећао и опомињао
да време не прави резове – да то чине људи.
Време се ваља и мрешка. Зато, опрезно са господином Буфом! говорила је та влага. Опрезно. Кад-тад може оживети нека од Буфових
функција. Тај их је имао баш много!
Да, Буф јесте поседовао велико знање
и за све своје ставове и коментаре имао обиље материјала; мноштво чињеница и података
просто је кипило из Буфових подгојених ставова. Међутим! Они су се често светили самом Буфу, тако што су га, удовољавајући његовој сујети и карактеру, неосетно - за њега,
некада и за збуњене, па и опчињене слушаоце
удаљавали од саме суштине, или од логике, те
би се Буф, тада, за оне пажљивије и проницљивије слушаоце, обрео у тешкој, готово трагичној грешци, као у живом блату.
Да ли то значи да је Буф, на неки начин, био жртва сопственог знања?
На известан начин, да. Изгледало је
као да је Буф ставове заузимао унапред, онако
како је годило његовој сујети, или политичком опредељењу, или властитој слици о себи
коју је настојао да сачува, а онда их накнадно
попуњавао знањем, тачније, кљукао их одабраним чињеницима које је свакодневно усвајао. Никада није био у дилеми, или се то није
видело.
Био је врло занимљив начин на који је
Буф ходао. Уколико би на себи имао мантил
или капут, закопчавао га је само ако је баш
морао. Дакле, откопчан, широк, правих леђа,
глават, ходао је успорено, крупним корацима,
као да никада никуда не жури, несвесно пружајући људима прилику да га запазе, да га
што боље запазе, људи, пролази Буф! Озбиљан, преозбиљан израз лица, увек уредна
фризура. Буф хода. И баш као да при сваком
20
кораку неки ред заводи, некога постројава, макар честице ваздуха, прашине.
Да, Буф јесте носио излизана одела и застареле моделе ципела, међутим, лукави Зулу
тврдио је полушапатом Бети и Гами да је он заправо богат. Политика може бити врло уносна.
Обогатио се у време оног режима, а сада, када
је тај режим мртав, он то богатство сигурно негде крије. И од себе и од породице. И од нас.
Зато, не пренагљујте са саосећањем према излизаним оделима! гласио је резиме Зулуовог
поверљивог и тешко разумљивог обраћања. Ду
-боко је тај био загазио у политику! додао би
Зулу. Не спомињи ми политику! брецнула би
се Бета. Извини, тихо ће Зулу.
Сви су били врло осетљиви на помињање политике, јер ту, на малом простору, беше
и ових и оних. Ових што се слагаху са садашњим временом, прихватајући га такво какво
јесте, вукући са собом изневерене илузије као
празне кофере, али углавном задовољни што је
онај крути и бламирајући режим, како је Алфи
знао да каже, најзад срушен. И оних који су и
даље живели у прошлости и који су, кивни на
садашњост, режали и лајали на њу, мада, како
је време одмицало, признавали да ни онај режим није био идеалан, далеко од тога, али је
ипак био бољи. Сада је најгоре, знали су да кажу, у хору, господин Буф и секретарица Лили.
А зашто је Бета била осетљива на помињање политике?
Због свог оца који некада, баш као и
Буф, беше дубоко загазио у мутне политичке
воде, толико мутне да су му и памет помутиле,
како је Бета једном рекла, те он дигну руку на
себе. Бета је, иначе, врло брзо по доласку у
фирму, Буфа прогласила својом мамом. Таква
је била, та Бета. Правила је свој живот, као
представу. Костимирала себе, а затим уводила
ликове, размештала их, додељивала им улоге
не питајући их за мишљење. Буф је био њена
мама. Због тога што јој, још на самом почетку,
када је Бета примљена на посао, беше уделио
неке савете како би се лакше уклопила. Није то
била никаква посебна брига, како је Бета свесно преувеличавајући то протумачила. Ви сте
бриге. Сасвим уобичајене за пословне односе.
Од тих честица Бета је замесила бригу, велику
ОГЛЕДАЛО
и топлу као погача. И прогласила је мајчинском
бригом. То је моја мама, знала је да га представи пословним партнерима, она брине о мени,
додала би озбиљним и умилним гласом. Буф је
у тим ситуацијама био такође озбиљан, не зато
што је улогу маме заиста прихватао, већ зато
што је Буф имао маску за сусрете са новим лицима. И није било важно шта говори Бета. Он је
на то био навикао, и подсвесно је вероватно
очекивао да сви разумеју шалу, или да и не
обрате пажњу на њене речи, јер Буфова појава
имала је тежину, и тога је он био свестан. Потискивала је, та тежина, све остало око себе. Истина, њу је Буф носио из оног свог времена када је
директоровао, тачније, он је њу прошверцовао,
можда и несвесно, али је трајала. Ипак, тај преозбиљан израз лица, такође донет из прошлости, израз лица који је – онда - уз одело, кравату
и функцију био неопходан ради првог и коначног утиска о профилу човека о коме је реч; генерални директор, помоћник директора за финансијске послове, директор правног сектора,
способан, благо дистанциран од народа, руководи, бави се великим пословима, озбиљан, тај
израз лица – сада - у оваквим околностима, када
је време разоденуло Буфа скинувши му све
функције, једну по једну, излизавши му одело, и
као да игра шах са њим, ставило му у непосредно окружење Бету, згодну, екстравагантну плавушу, али и Бету као чудо, са украсним црвеним мачем на грудима, Бету која ће странцу рећи ово је моја мама – ипак, тај израз лица, тај
исти израз лица учиниће да призор делује ишчашено. Учиниће, коначно, да Буф изгледа смешно.
Понекад је из ормана вадио расходовану
машину за уништавање важне докуменатације
коју је лично донео из неке државне фирме у
којој је радио, тачније, руководио. Одувао би је
од прашине и спустио на под одмах поред свог
стола. Ником није било јасно зашто је Буф уопште донео са собом ту стару машину, нити је он
то желео да објасни. Буф је избегавао било каква објашњења сопствених поступака. Ако би не
-када на питање зашто и одговорио, увек би залебдео онај свевидући утисак да је Буф препаковао одговор, уместо објашњења понудио тек
честицу, објашњенце какво не доликује
ОГЛЕДАЛО
озбиљном главатом господину у оделу, са краватом. Зато је тешко било устврдити да је Буф слагао, али у сваком случају, неки прави разлози и
прави одговори чучали су по команди, чијој другој него његовој властитој команди - чучали негде
по мрачним ћошковима Буфове сложене душе.
Сам према себи, Буф је био војнички строг. Штавише, како је његово време прошло, и моћ, како
више његова реч није господарила ситуацијом,
већ лелујала ваздухом као перо из пробушеног јастука, Буф је своју строгоћу све више усмеравао
ка самом себи. Збијао грубе шале на сопствени
рачун. Нешто трпео, нико није знао шта, често
ћутао тврдо, оштро, секући се негде изнутра. Да
ли је храброст или кукавичлук убити се, шта мис
-лите, Бета? упитао ју је, једном, мрачним гласом. Била је потпуна тишина. Сви га погледаше
чудно. Бета ништа не рече, већ поче да плаче, сетивши се свог оца. Буф крену да изађе из канцеларије процедивши успут једно извините. Онај
утисак, ничији-или-свачији, крену да се бацака од
стола до стола - да ли је Буф заборавио на Бетиног оца, да ли су се Буфу врзмале суицидне мисли
по глави, или је то казао намерно, да повреди Бету, али зашто да је повреди? Буф, ако је и желео
некога да повреди, није се никада служио чињеницама из приватног живота, ваљда подсвесно
очекујући да ће се и други држати по страни од
његове приватности. Не дирам вас, не дирајте ме.
Ипак, Буф није желео да повреди Бету - коначно
се умири онај утисак. Буфу су се врзмале суицидне мисли по глави.
А она машина, шта је Буф радио са расходованом машином за уништавање важних докумената? Сецкао је новине од претходних дана за
своју мачку, којој је изгледа био врло наклоњен,
пошто јој је дозвољавао да га гребе по шакама,
некада и по лицу. Трпао је папирне резанце у најлонске џакове, свезао би им крајеве у чвор, и носио их кући. Био је то чудан призор господина у
оделу, са краватом, у пратњи великих мистериозних џакова који су шуштали. Ти резанци од новинске хартије замењивали су мачки песак и ту је
она вршила нужду. Оштријим честицама оног
свезнајућег утиска није промицала вребајућа,
иронична симболика која се кондезовала из ове
несвакидашње ситуације. Буф, чије је време прошло, у ћошку који је и сам имао сопствену симбо-
21
лику, ради на машини коју је такође однело време. А машина
ради само за Буфа, тачније, за
Буфову мачку. Звук који се чује
личи на кркљање које се могло
приписати управо прошлом времену, Буфовом, које је он привремено оживљавао хранећи
расходовану машину новинском хартијом са вестима новог
времена, а да би исте завршиле
у мачкиној кутији. Тако залауфана иронија стићи ће наравно
и до момента када ће се Буфова
мачка ту искакити. Неки залудни конзилијум психолога који
би се могао позабавити нашим
господином Буфом, вероватно
би устврдио да је Буф, уз помоћ
мачкиног измета макар подсвесно желео да понизи баш то
ново време. А и да му се освети.
Мачка је, дакле, рећи ће најлуциднији у екипи експерата,
обављала прљаве послове за Буфа. Зато је Буф и био тако слаб
према мачки, и зато је, коначно,
и дозвољавао да га гребе.
Соња Атанасијевић (1962) рођена је у Лебану. Дипломирала је на Економском
факултету у Београду. Објавила је романе: Они су остали (Народна књига, 1995),
Црвени круг (Рад, 1997, Народна књига, 2007), Бекство из акваријума (Народна
књига, 2003, 2005), Наранџе за Божану (Народна књига, 2004, 2005) и збирку прича
Крилата туга (Народна књига, 2005).
Књиге Соње Атанасијевић биле су у ужем или најужем избору за награде
Женско перо, Исидориним стазама и НИН-ову награду, а роман Наранџе за Божану
нашао се на листи од 25 најчитанијих књига у библиотекама Србије, за 2005. и 2006.
годину и заједно са романом Бекство из акваријума добио је признање Хит либрис за
2005. као једна од 10 најпродаванијих и најчитанијих књига у тој години. Проза Соње
Атанасијевић је превођена на бугарски, румунски и македонски језик. Живи у
Београду.
22
ОГЛЕДАЛО
Мира Коцић
Дан када смо певали
Српски пут страдални
Преко дана смо обилазили имање,
Играли, певали и пили воду
Што извире из векова.
Увече смо запалили ватру
И певали око ње.
Ватро, не жали пањеве.
Пањеви, не постајте пепео.
Ватро, не сагори нас,
Не причај нам о злу.
Знамо га, искусили смо га.
Причај нам о животу,
Зато што смо од добра рода.
Они што су нас каменовали,
Више нису живи.
Од њиховог камења саградили смо чесму
Да слете ласте– деца ватре и утоле жеђ,
Да се око ње окупе дивна, здрава деца
И дођу по воду девојке
Чије ће се косе у будућности расплести.
Допустимо ли да последња гамад
Буде у редовима првим,
Заборавимо ли сузу хришћанску
На лицу деце,
Коме да се свецу поклонимо такви?
Заборавимо ли да уски пролаз
Само божја нога зна,
Сметнемо ли с ума да вавјек
Без страдалног српског пута
Не можемо и не умемо,
Ни нас, ни нашег светлог друма
Неће бити.
Боже, озарену ме у мир приведи
И само заповеди:
Моје ће очи, ако треба
И склопљене да сјаје.
Знам, Арсеније Чарнојевићу,
Да теби, брижном, није лако.
Знам да смо се с тобом свикли на јад.
Зар опет на пут, Арсеније?
У једном рату погину деда,
У другом страдаше отац и стриц.
Зар ми се данас син роди
Списак да води?
Црта, испод
Нисам стекла ниједан крчаг
Воде бесмртности,
Нисам написала ниједну песму
С одјеком прангије,
Али сам стекла слободу вртоглавог ветра
И ваше руке– тиране Љубави,
Једра обојена бојом мога срца
Залутала на пучини.
А ја и даље певам о четири стране света
И небо своје осветљавам осмехом.
Ево ме, за столом,
У мирном загрљају тишине,
Читам
„Даће Бог!“
ОГЛЕДАЛО
Мира Коцић пише кратке приче и
поезију. Још као ученица Гимназије
издала је, са још три аутора, збирку
песама Априлски жубори. Самосталну
збирку песама
У небо верујем
објавила је 1996. године, а збирку
прича Змијарева кћи 2004. Радови су
јој објављивани у многим часописима
и листовима у Србији, Републици
Српској и Македонији. Учествовала је
на
бројним
књижевним
манифестацијама. Ускоро ће се
појавити њена нова збирка песама.
23
Драган Радовић
ХУМОР И ФАНТАСТИКА – НЕИСТРАЖЕНЕ ОБЛАСТИ
У НАРОДНОМ СТВАРАЛАШТВУ ЛЕСКОВАЧКОГ КРАЈА
Народно стваралаштво лесковачког краја својим мотивима и врстама и, више од свега, особеним и лапидарним лингвистичким материјалом, будило је пажљу етнографа и сакупљача; тек су, у
неколико случајева, на ову тему писани стручни, студијски текстови везани за фолкор и за народну
књижевност. Од обиља сакупњеног материјала објављеног у неколико књига (Владимир Р. Ђорђевић, Драгутин М. Ђорђевић, Владимр К. Петровић, Миодраг Васиљевић, Момчило Златановић, Сергије Димитријевић и др. ) и неколико студија о карактеру, месту и значају народних умотворина из
овог краја, може се видети да ова тема нија до сада довољно књижевнотеројски и естетски верификована.
Потреба за истраживањем хумора и фантастике у народном стваралаштву лесковачке области
почива на потреби да се сагледају облици народног изражавања и да се испитају елеменити хумора
и фантастике, будући да они леже у основи свеколиког духовног изражавања.
У обичајима народа овог краја (веријанте народних обичаја Срба) има елемената фантастике
који извиру из паганске митолошке древности и христијанизоване традиције словенског живља. Досадашња етнографска литература бележила је обичаје, налазила им корене, значења, али се није задржавала на естетској изражајности ритуала и на уметничким домашајима њихових вербалних, музичких, визуелних или сценских садржаја.
У обредним песмама овог краја налазимо елементе фантастике, не само у метафоричности
израза, већ и у вишеслојности и вишезначности садржаја и поетичности исказа. Посебну пажњу заслужује анализа суптилне спреге појавног у ритуалу (елементи пучног театра) и вербалног израза
као његовог саставног дела. Посебну пажњу заслужује функција одређених песничких форми, будући да обредне песме нису саме себи циљ.
Песме о раду и уз рад теметски су везане за послове на земљи и око стоке. Мада имају јако
упориште у реалном, свакодневном животу, оне могу послужити као пробни камен за истраживање
народне фикције – креативне и поетске снаге народног певача.
Култ породице и породичног честа су инспирација народним певачима овог краја. Ведрина духа, топлина осећања, једноставан израз и богата лексика сврстали су ову врсту народних песама у
лепши део фолклора. Овде не би требало посебно наглашавати осећај за ритам и мелодију, те чаролију маште и виспреност народног духа употребљених за исказивање истанчаних љубавних трептаја.
Уз очигледније присуство фантастике у обредним и обичајним песмама, занимљиви су елементи хумора изражени кроз пародију, наивност, наглашена понављања, карикирања, карикатуралност
и хуморност типичних карактера. Ту су, свакако, елементи забаве и весеља, који понекад залазе у
ласцивност и скаредност и везани су за одређене обичаје.
У лирско-епским и епским песмама, мада нетипичним за најуже подручје Лесковца, има елемената хумора и фантастике који се могу изучавати као аутохтони, али је упутно направити компаративна истраживања са варијатама сличних мотива обрађеним у другим крајевима Балкана.
Прозно народно стваралаштво из лесковачког краја има, у свим формама, макар и у наговештајима, неке од елемената хумора и фантастике. Бајке и басне својим су натприродним избориле посебна места у књижевној генеалогији и третирају се као остварења фантастичног карактера у најширем смислу. Зато оне заслужују посебну пажњу. Легенде и новеле имају пак наглашеније елементе
хумора.
24
ОГЛЕДАЛО
Шаљиве народне приче, многобројниих и разноврсних мотива, упркос чињеници да плене ведрином и наративном снагом, нису до сада озбиљније истраживане. Овде би требало додати бројне
анегдоте о необичним, мање или више значајним личностима из прошлости нашег краја.
Предања, више од било ког облика народног изражавања, говоре о карактеру својих твораца.
Потрага за хумором и фантастиком показала би, нема сумње, стваралачки набој, приповедачку фикцију, естетски дух и осећај за хумор народног уметника.
Праву ризницу у стваралаштву лесковачког краја чине паремије. Ове сажете изреке, максиме,
клетве, сентенце, пословице, духовите и ведре фразе и поштапалице, заклињања, афоризми, неистражени су и још увек су у настајању. Њихово место изузетно је значајно и за актуелизовање
фолклора.
Развојем индустрије и урбанизовањем насеља, чаршијски дух створио је ведре, шаљиве приче,
анегдоте и козерије о познатим и непознатим људима, о важним и неважним догађајима. Временска
близина са личностима и догађајима о којима се говори још увек не дозвољава да се приче саме искристалишу, па је у већини видан ствралачки рукопис сакупљача. Вредан прегалац на овом послу
био је Добривоје Каписазовић, књижевник, хумориста и предани чувар духа лесковачке чаршије.
Значајно место у народном стваралаштву у овом крају има говор који је, својим особеностима,
одступајући од књижевног језика, изузетно погодан за оригиналне облике изражавања. Његова експресивна снага, конститутивна моћ, версификаторска и наративна упоребљивост – драгоцени су на
медаљонима народног духа.
Народна књижевност из лесковачког краја - њена фантастична и имагинативна снага, стваралачка фикција и присуство натприродног и нестварног са једне и хумор, базиран на слуху народа и
на карактеристикама нестандардног говора, с друге стране, неисцрпно су врело које се претаче у
стваралачко вјерују књижевника. Овде ћемо поменути само неколико писаца, уз ризик да се негде
огрешимо. Миливоје Перовић је људе овог краја сликао са иронијом, тражећи у њима повод за комику. Жак Конфино је у својој префињеној радионици хумора, са доста топлине и љубави, тражио
своје ликове у колориту лесковачког, урбаног фолклора. Своја драмска остварења хумористичког
карактера везали су за лесковачки чаршијски дух Сретен Динић и Сима Бунић. У новије време народно стваралаштво, народски дух и шмек старине постају предмет интересовања савремених књижевника. Саша Хаџи Танчић је митологију, амбијент и иронију, карактеристичне за ово подручје,
транспоновао у своје најбоље радове. Такође, упориште у лексици и народном духу налазили су и
песници Гордана Томић-Радојевић и Раде Јовић.
Последњих година запажено је дело Саве Димитријевића који, шетајући лесковачким сокацима, бележи приче о људима и догађајима из прошлости. Аутентичним говором и са аутентичном
стваралачком снагом, Димитријевић забележене приче претвара у вредна књижевна остварења – колико народска по духу и говору, толико уметнички осмишљена по организацији штива, истицању
детаља и вештини нарације којој је хумор подређен.
Слободан Костић Коста, хумориста од нерва, на најбољи начин је спојио виспрену, врцаву народску проницљиву ироничност и фантазмогоричну имагинацију европског типа. Разултат овог ученог споја је проза изузетне хуморности и књижевне слојевитости у чијем средшту су се спојили
фолклорно и урбано, локално и универзално, хуморно и драматично, реално и фантазмогорично.
Превредновање и ново сусретање и тумачење фолклора и народног стваралаштва требало би да
буде насушна потреба књижевних посленика. Ако би се народном стваралаштву приступило кроз
визуру новог поетичког становишта, онда би то био труд вредан пажње. Тим пре што готово да нема облика и врсте народних умотворина из лесковачке области у којима се не могу наћи елементи
хумора или фантастике. Тим пре што су народно стваралаштво и народски дух неисцрпна инспирација књижевним ствараоцима, без обзира на тенденције, моде и правце које би да се наметну читалачкој публици.
ОГЛЕДАЛО
25
Маре Каранфиловић
Боја безвременог - свевремено човеково трагање
Гордана Стојковска, Боја безвременог, УСЗМ , Скопље, 2005.
Боја безвременог је мисаона проза чији је основни мотив човеково тежња ка недостижним
висинама. Кореспондира са етичком традицијом, са прошлим временима, веровањима, филозофијом, религијом. Разоткривању вишезначности помаже тематско-идејни слој романа који омогућава асоцијативна повезивања.
Као предтекст роману стоји дијалог између словенског просветитеља Ћирила и његових ученика. Писмо је божји дар човеку и може се разумети као праштање грехова. Али, слово је само почетак тешког искупленија.
Причу о Словенима на Балкану списатељица је ставила у контекст свевремене тежње за универзалним, обојивши је цртама колективног, проистеклим из услова у којима су они вековима битисали.
Доласком на Балкан, Словени су са собом донели паганску веру, културу, обичаје и веровања. Примањем хришћанства нису заборавили корене и исконска веровања. Оно старо, исконско,
увек оставља трагове. Словени су, под налетом многих рушилачких олуја, које су тежиле да униште
сећања, да истисну сокове што су се вековима стварали, потискивали своје корене. Тиме су потиснули старе вредности. Прихватање нових истина не значи заборављање старих. Потиснуто не може
заувек остати закључано. Оно се преноси веровањима, обичајима, али и немим говором. И оно што
је сакривено, обитава у подсвесном. Тако наталожено, проналази пукотине и кад-тад излази на светлост дана. Словени су примили нову веру, али су у њу уткали и старе паганске обичаје, прилагођене
и трансформисане. Свесно или несвесно, оставили су трагове својим потомцима. Ти трагови погодно су место да се завири у прошлост и да се открију његове тајне.
Композиција романа заслужује посебну пажњу. Роман почиње и завршава се зидањем куле.
Има наизглед затворену форму. Међутим, мисаона структура упућује на закључак да коначност не
постоји. Кула јесте нека врста прстена. Према Библији, људи су хтели да подигну кулу до неба. Бог
их је казнио тиме што је створио различите језике па нису могли међусобно да се разумеју. Књижевница полази од библијског мотива, затим прати свевремену човекову тежњу да се приближи Богу,
да открије смисао живота. У стремљењу да се приближе светлости, да човечанство заштите од зла,
браћа Аркадиј и Вахтисиј, након смрти свог оца, желе да „победе“ старе приче, да преваре пророчанства, да сазидају кулу која ће их приближити светлости. Кула је имала седам нивоа који симболично могу представљати седам небеса раја. Браћа су од зла заштитила кулу споља и осетили благодети добра, али су зидовима затворили светлост. Заборавили су да се боре против зла. Избрисали су
искуство предака. Све што је затворено, потиснуто, изоловано је. Изолација је узела свој данак.
Окружен благостањем, човек заборави да трага, заборави да свет постоји и изван простора у коме он
битише. Роман се и завршава рушењем куле. Након тога следи само закључак приповедача о узроцима рушења куле. То није дело Бога: Бог је велики и никада не би то урадио. Кулу су срушили неразумевање и грешке које су саставни део савршенства.
Прича о Кули прави оквирни прстен у коме се налазе још два прстена, две наизглед издвојене
композиционе целине.
После тога, Гордана Стојковска прави велики скок у времену. У другом кругу, кроз причу
нас води женски лик. Аспект приповедања је смештен у данашње време. Овај лик је и приповедач, и
веза са прошлошћу. Време након зидања куле и садашњост чине други прстен. Везивни мотив је
Скарлет, мајка наратора.
Скарлет је један од свевремених, или боље речено безвремених путника, одабраних да спајају векове, скривају и откривају смисао битисања, чувају боју безвременог, посматрају свет са виси-
26
ОГЛЕДАЛО
не, завирујући у дубину смисла. Они су отелотворење дуализма. Носиоци су рационалног и ирационалног, склони су мистици, а опет као да имају најреалнију слику стварности; у себи носе дух прошлости, а могу сагледати и будућност. Издижу се изнад малог, обичног човека. Прихватају апсурд
трагања за спознајом обичног, малог човека. Свесни су да коначност не постоји.
Тежње човека усмерене су ка будућности, а опет све га упућује и враћа у прошлост. Човек
остаје на маргини. Само изузетни сагледају боју безвременог, открију светлост истине, или јој се
бар приближе. Након тога схвате да им откриће не доноси срећу; истина се тешко подноси.
Због тога је и граница између другог и трећег круга лабава. Читаоцу је предочено да су ретроспективни скокови у овај круг продукт приповедања мистичне Скарлет.
Долазак до сазнања приказан је на симболичана начин, Теофрастовом тајном и стварањем
Аристотелове скулптуре. Теофрасту су припали Аристотелови списи и библиотека. У трећем прстену смештене су две приче: прва је о Аристотеловом трагању за истином (Тајна ликејских ходника) и
друга Путовање Нила Амстронга.
Скарлет само усмерава своју ћерку; ништа јој не открива до краја - мистику и знање даје у
наговештајима и траговима.
Можда је знала да једино тако може да сачува оно што има. Једино тако може да научи да расуђује. Упутила је своје дете да не прихвата стварност на основну перцепције, на основу једностраног сагледавања. Све је на свету одређено просторно и временски, све има свој облик, и опет
ништа није уобличено ни затворено. Све је безвремено, тј. свевремено.
Ћерка је наследила од мајке склоност ка мистици. Дуго је одбијала да призна и прихвати несвакидашњост и изузетност мајке. Није разговарала са њом о ономе што је осећала. Није питала мајку за многе тајне; није тражила помоћ око решевања дилема. Навикла је да гута речи. Тешко јој је
било да схвати мајчино неприхватање сервираних истина. Мајка је увек за себе имала разумљиво
објашњење. Ни Скарлет није инсистирала да сруши зид ћутања. Ипак, остало јој је много тога од
мајке. Суочавајући се са светом у коме
је све само наизглед рационално, долази до спознаје да видимо ону страну
предмета која је доступна нашој перцепцији. Ништа није као што изгледа.
Свака је истина једнострана. Предмети
и појаве у свакодневном животу имају
многозначност. Прихватамо само ону
која је доступна нашем оку, која се да
видети.
Свет почива на дуализму. У садејству два принципа створено је све
што постоји. У свету се одржава равнотежа захваљујући вечној борби између добра и зла. Само нам се понекад
чини да један од принципа може да
преузме власт, да победи.
Маре Каранфиловић ради као професор
српског језика и књижевности у „Школи за
текстил и дизајн“ у Лесковцу. Песникиња и
књижевни критичар, уредник је часописа
књижевног клуба „Глубочица“.
Рођена 1968. године у Скопљу,
живи у Лесковцу.
ОГЛЕДАЛО
27
ЗАБРАЊУЈЕМ
ИДЕМО
КАРАВАН
Ово је ноћ
Она сања да сам опрао руке
Ти будан сањаш
Која купа се у светлу
Да сам обријан и да сам леп
Листаш снове
На подлози тамној
Топло је на јастуку
Блистају наше очи
У полусну
Мирише на доручак
Ово је ноћ
Која мирише на истину
Пријатан глас
Као странице књиге
Твоја је глава
Тешка као наковањ
И пуна брига
Из друге собе се јавља
Када кажем
Каже да је почело
Нећу те молити
Како сам био наиван
Каже да је почело
Устај буди се
Устај буди се
Забрањујем
ИДЕМО
Нећу твоје тешке руке
Све оне замке наше подлости
Забрањујем
Нисмо знали да је коцка бачена
Да додир зависти и болести
Нисмо знали да је срушен мост
Буде крај
Река блиста испод чизама
Чиста вода мало крвава
Ово не сме бити крај
Не сме бити крај
Чује се звук
Који подсећа на хук
Из дубине шума
Руши се стабло по стабло
Умире зид од плача
Забрањујем
Све оне замке наше подлости
Забрањујем
Да додир зависти и болести
Буде крај
Око мога врата
Ноћас је месец
Опет црвен, млад и љут
Ми смо на путу
ИДЕМО
Ми правимо пут
Нисмо знали да су села спаљена
Немамо времена
Нисмо знали да је ватра грех
Немамо разлога
Наше руке нису везане
Да станемо овде
Наше руке нису блуднице
Да сачекамо дан
ИДЕМО
Псеће очи у тами
Ове шаре
Умире сам
Умире бештија
Нећу те чекати
Она сања да сам опрао руке
Ове шапе су руке
Да сам обријан и да сам леп
Прекидај ланац
Топло је на јастуку
Заурлај на облак
У полусну
Који сакрива месец
Мирише на доручак
Пријатан глас
Нећу те будити
Из друге собе се јавља
Ослободи се
Каже да је почело
Ослободи се
Каже да је почело
Нећу те чекати
Нећу твоје тешке шапе
ПОЧЕЛО ЈЕ
Око мога врата
Милан Младеновић (1958 - 1994)
28
ОГЛЕДАЛО
Мирјана Ђорђевић
ГЛАС ПОБУНЕ
У тренутку зачетка великих друштвених превирања и вртоглавог краха система моралних вредности, у средини затрованој мржњом и зверским поривима и захваћеној олујом страдања, појава Милана Младеновића представљала је својеврсно откровење. Својим стваралачким опусом дао је слику савременог човека растргнутог између свог унутрашњег света, сатканог од истанчаних нити мисаоних
дилема и самоспознаје сопственог битка, и спољашњег турбулентног света који се, узаврео од струјања аутодеструктивних и морбидних страсти, понашао слично темпираној бомби која је сваког тренутка могла да експлодира.
Основне црте Младеновићеве поезије су револт и побуна. Од времена првих поетских корака,
који су донели младалачку свежину, оригиналност и
самосвесност, до крајњих, опорих, сурово реалних
стихова о спознаји света и поретка, револт се креће
узлазном линијом, да би незадрживо кулминирао на
последњим албумима Екатарине Велике. Његова
поезија одраз је побуне свести човека, који се давио
у мртвом мору медиокритета, дубоко погођен равнодушношћу, подлошћу и нискостима средине. Тај
лик је само сенка духовних превирања, понирања у
себе и конфликата комплексне психе издвојеног појединца на путу спознаје космоса душе.
Услед немогућности да негира своју суштину
и принципе, лирски субјект се отуђује од друштвене
стварности и окреће свом унутрашњем свету и кругу истомишљеника, не би ли, на тај начин, очувао
чистоту и слободу свог истинског Ја. Осећа се, међу
-тим, у стиховима удвајање личности. Једна живи у
„ хладним кишним собама “ и сву празнину и
црнило стварности слика на зидовима своје душе,
непоко-лебиво пркосећи онима који желе да униште
спаси-лачки врт стваралаштва. Изван тог врта,
песник губи слободу мишљења и живљења и постаје
роб бескру-пулозног и деструктивног друштва које
несвесно хо-да на танкој жици, на рубу пропасти и
безнађа.
ОГЛЕДАЛО
Овде наступа друга страна личности, која се
залаже за буђење друштвене свести из кошмарног
сна себичности, притворности и лажи.
Гласом препуним побуне, снаге, огорчења и
бола, попут крика заробљене животиње, Милан
Младеновић пева о потреби за прекидањем ланца
зла, који поробљује све оно светло и свето у људима. Пева о неопходности моралног препорода и друштвеној катарзи, и устаје против дехуманузације и
духовног срозавања. Врхунац побуне, нарочито се
осећа у песмама „Идемо“, „Забрањујем“, „Караван“,
које својом силином, енергичношћу, узаврелим
отпором и ватреним речима разоткривања, представљају праву револуцију у малом. Веровао је да
ћемо заједничким снагама стати на пут катаклизмичном вихору зла, и освојити ново неискварено
царство, нову земљу за наше ендемично семе.
Поезија Милана Младеновића понекад одише
и песимизмом. Пролазност живота, коначност и
кратковечност свега људског отварају врата бесмисла човекове егзистенције. На крају животног пута
остају само бледи трагови прошлости, варљива сећања на минуле борбе, које ће убрзо прекрити талас
заборава. Једино дух и речи остају да живе и носе у
себи искре вечности, лутајући, тражећи, ослушкујући одјеке својих мелодија у неким новим нараштајима. Управо њихова живахност и постојаност омогућавају нам да изађемо из себе и постанемо неуништиви атоми космичког бескраја.
Захваљујући снази својих стихова, њиховој непроцењивости и далекосежности, Милан Младеновић је своју егзистенцију уздигао изнад овоземаљских страдања и патњи на недодирљиве висине, стекавши вечни живот у несагледивом станишту космоса, и, за живота недостижну, нирвану душе. Несебично дајући најдрагоценије и најскривеније бисере својих мисли, обасјао је, тада, искричавим светлом мрак колективне (не)свести. Светлост његовог
стваралаштва и данас, неуморно и још интензивнијим сјајем, открива пут спасења у апокалиптичној ноћи.
29
Јелена Савић
ОГЛЕДАЛО
Госпођа Вокер, добра старица, седела је у својој столици и плела. Била је свесна да неће дуго издржати. Болело је
све, највише мисао о ономе што долази. Сваког дана вредно је
у самоћи плела. Једино друштво правио јој је стари мачор. Често му се обраћала на француском језику, јер је тај језик лепотом своје мелодије сећао на младост и давне љубави.
Живела је на четвртом спрату, у соби старински уређеној. Столица, кауч, ормар, старо огледало и кухиња, одавали
су утисак китњастог барока. Већ дуго није имала пријатеље, у
згради су сада живели махом млади људи. Волела је да седи у
својој столици и посматра пролазнике док плете. Они су јој
често крали погледе и реметили бројеве непрекидних низова
чворова плетива. Могла је сатима да седи пред старим огледалом које је у себи крило тајне њене прошлости. Огледало је
било велико, уредно обрисано, са дрвеним оквиром, украшено
дуборезима у облику двеју грана винове лозе, са крупним листовима и гроздовима и двема стилизованим птицама које се
гледају и готово додирују својим кљуновима. У оквиру су биле фотографије, више њих, пожутеле од старости. У горњем
левом углу налазила се слика младе, лепе девојке.
Госпођа Вокер је била сањар, уживала је у плетењу.
Дуге, топле и шарене џемпере намењивала је онима које је волела. Мачор који јој је увек спавао у крилу, био јој је као дете
које никада није имала, мазила га је, тепала му и понекад су се
свађали, јер је он био непослушан. Била је ведра, али усамљена жена која је живела од сећања. Као и сваког дана, посматрала је људе који пролазе улицом, сви некуд журе, сви су заузети, сви сем ње. Љуљала се у старој столици, са мачором у
крилу и посматрала лик у огледалу.
Елиза, девојка беле пути, смеђе косе, елегантно обучена у црвену хаљину до изнад колена са црвеним ципелама, марамом и кармином сличне боје, сиђе низ степенице са четвртог спрата. Била је свесна своје лепоте и због тога помало горда.
30
ОГЛЕДАЛО
Кренула је у шетњу парком и уживала је у јутарњем
мирису цвећа и тек покошене траве. Села је на плаву клупу. У
подне и он је дошао, препознала га је по корацима. Нежно ју
је пољубио, ставио велики, лепо упакован поклон поред клупе
и сео поред ње.
- Касним, извини!
Опростила му је без речи, гледајући лептире и њихове
боје које се нежно преламају у игри са сунчевим зрацима.
Уловио је њен поглед.
-Лепи су, али кратког века. Као и све на свету и они нестају, пре или касније и музика коју чујеш мора да престане.
Насмејала се коментару и тек тада је видела његово лице. Био
је замишљен.
Оркестар у другом делу парка, као и сваке недеље тачно у подне, свирао је ,,Месечеву сонату“.
-Слушај! Наша песма увек ће бити присутна.
-Да, можда си управу. Оборио је поглед.
-Драга, желим нешто да ти дам. Одлазим!
-Али... Није стигла да заврши реченицу.
-Само на кратко… Вратићу се…
-Знам да хоћеш!
Он устаде, окрену се последњи пут и оде.
На поклону је била његова фотографија са посветом:
„За моју вољену, да у огледалу види оно што сам ја видео, заувек лепу, милу и добру жену“.
У том тренутку мачор је искочио из крила госпође Вокер, и она се прену. Видела је само старо огледало. Последњи
пут погледа фотографију и устаде.
Беше касно. Леже у постељу и утону у сан… Вратише
се сећања на плаву клупу, разговор под великим небом, оживе
поново оно чега више нема… Елиза поново ишета у црвеној
хаљини. Јака светлост обасја њено лице. Она и даље седи на
истој плавој клупи и размишља о животу. Лепа, усхићена, са
огледалом пред собом, чека свог драгог да се врати, драга
Елиза Вокер.
ОГЛЕДАЛО
31
Милица Горановић
Стојим пред огледалом и видим одраз у
њему. И није неки призор. Убеђена сам да сам
сасвим другачија, али огледало је сурово искрено. Каже све што види. Има редак дар да уз видљиве недостатке, покаже и оно невидљиво голим оком: тугу, нерасположење, непроспавану
ноћ... Препознаје када се десило нешто баш добро. Дакле, огледало је мој једини пријатељ који никада не лаже.
Кад би требало да изаберем огледало које ме највише љути, била бих на великом мукама. Не знам која су гора, она у кабинама бутика,
осветљена неонским светлима, која с толико
успеха наглашавају недостатке од главе до пете,
огледала у лифтовима на којима изгледам као
авет, огледала у јавним тоалетима која ми баш
сваки пут додају по који недостатак... Коначно,
и огледало у мојој соби боље од било које ваге
на свету показује све слабости мог карактера
преточене у вишке килограма и сантиметара.
О, огледало, огледалце моје, слатко бих
те разбила! Да не причам о томе како многи бутици имају огледала која издужују фигуру – и,
мада знам да не изгледам тако и да ми те фармерке уопште не стоје баш тако добро, сваки
пут наивно наседнем на трик. Добро, кад сам
већ толико незадовољна резултатом виђеним у
огледалу, зашто и даље сате проводим пред
њим? Зашто не пропуштам ниједан излог да у
њему видим свој одраз? Зашто кривим врат у
колима само да бих се видела у спољном ретровизору? Зашто се уопште огледам на сваком кораку?
Просто! Не могу без огледала! Ја сам типичан зависник од огледала. Понела бих га са
собом на пусто острво, уместо било чега другог.
Последњу пару бих дала за њега. Дан ми почиње и завршава се пред њим. Пред њим плачем,
њему се исповедам, хвалим, отварам му душу...
Богу хвала што ћути, јер свега се нагледало. И
наслушало. И зато, ако икада умрем, уместо
споменика, молим, ставите ми огледало!
32
Милица Митић
Зар баш ником нисам битан?
Чекам, небитно кога,
ужурбану пролазницу,
војника, старицу,
да застане и баци поглед
на моје уморно лице.
Желим да покажем сву своју моћ,
чаролију истине.
Вичем из свег гласа!
Узалуд...
Зар баш нико не чује мој промукли глас,
мој јецај?
Гледам свет пред собом,
несебично се нудим
жудећи да неко долута.
Све остаје исто, непроменљиво.
Самцит дочекујем зоре и испраћам сунце
очекујући неког непознатог пријатеља
да схвати разлог мог постојања
и погледом ме промени.
Ништа...
Ни због чега туга...
Ни због чега надање...
Не добијам пажњу ни од кога.
Шта сам?
Равна површина
која одбија светлост од себе.
Данима, месецима, годинама...
Ко зна до када ћу окачен о зид стајати
и мерити време,
чекајући нечије лице које ће ме учинити
срећним и вредним.
ОГЛЕДАЛО
Сања Јанковић
РОМАНТИЧАРСКЕ
ОДЛИКЕ ПУШКИНОВИХ
ЛИКОВА
Романтизам је епоха која је отворила нове погледе на свет,
родила нови дух – дух идеализма, авантуризма и слободе. Ове одлике проналазимо у Пушкиновим ликовима Оњегину и Алеку. Како живе авантуристи, пустолови, људи чија су интересовања кратког века сазнајемо из живота ових романтичарских јунака.
Усамљени појединци, сувишни у средини у којој живе, затровани лажним грађанским моралом, бивају одбачени и крећу у
непознато, обузети идеалом слободе. Интелектуалци авантуристичког духа покушавају да се прилагоде новој средини, али не
успевају. Узрок томе је сама њихова природа, сложена и немирна.
Особине које имају ови романтичарски јунаци, аристократе, представљају препреку за њихов опстанак у новој средини. Тада их
пробуђено частољубље, као схватање грађанског друштва од кога
беже, гура у сопствени пораз. Узрок неуспеху су, такође, несталност и интересовања кратког века. Жеља за упознавањем нечег новог, жеђ за новим пустоловинама и потрага за савршенством воде
их ка неистраженим, новим световима. Врела крв бунтовника не
дозвољава им да живот усмере у једном правцу и ограниче своја
интересовања. Носиоци прогресивних идеја лако долазе у конфликт са средином, постају сувишни, и уточиште налазе у природи. Привлачи их све што је тајанствено и фантастично, црте које
указују на појединачно, изузетно и оригинално. Трагају за светом
хармоније и слободе, теже ка откривању неоткривеног, разрешењу
мистериозног, стварању оригиналног. На крају неуспешних авантура, из немогућности остварења тежњи, рађа се њихов песимистички поглед на свет и бол због неостварених идеала.
Да ли нам романтичари шаљу песимистичку поруку или не?
Да ли наш живот треба да буде вечита авантура, трагање за савршенством? Да ли у малим стварима треба да тражимо задовољење
личних потреба? Мој став се поклапа са Пушкиновим, живимо за
тренутке среће, не посустајмо пред препрекама, створимо савршен
свет.
ОГЛЕДАЛО
Пушкин је страдао у
двобоју одржаном 8.
фебруара 1837. На једној
страни је стајао славни
руски песник, а на другој
Д'Антес, особа коју је
Пушкин оптужио за
завођење његове жене.
Двобоји су били честа
појава у Русији и
прихватљив начин, иако
годинама незаконит,
брањења части међу
руском аристократијом.
Прво би пуцао један
учесник, па затим други,
уколико је у стању. Први
метак је опалио Д'Антес.
Погодио је Пушкина у
стомак. Овај се ухватио
руком за рану и пао
напред у снег. Рукама се
придигао на колена,
уперио пиштољ и
покушао да опали.
Међутим, пиштољ је био
поквашен. Пушкин је
затражио да замени
пиштољ, што му је и
дозвољено. Опалио је,
али је метак је само
окрзнуо Д'Антеса.
Пушкин је убрзо пренет у
кревет, где је доктор
покушао да му санира
рану. Ипак, Александар
Сергејевич Пушкин је
преминуо два дана
касније, 10. фебруар (29.
јануара по старом
календару) 1837.
33
Апокалиптична слика
света у поезији Миодрага
Павловића
трагику смрти појединца, као ненадоместивом
губитку читавог човечанства. Она одише хуманизмом и саосећањем и представља усамљено
светло на затвореном, тамном небу људске немарности, а настала је из искрене тежње песника да сачува од заборава све појединачне људПоезија Миодрага Павловића даје изра- ске судбине, јер је свака од њих непроцењиво,
зито сурову, али реалну слику света, представ- аутентично, непоновљиво, веродостојно сведољајући страдање, патњу и немоћ савременог чо- чанство непрекидног обнављања живота у свој
века у вихору окрутне, безосећајне и
његовој трагичној лепоти.
кошмарне стварности. Истовремено,
Песма „Марији“ изражава запред нашим очима, она осветљава пухвалност спасилачкој моћи љубави,
теве спасења који ће нас вратити вечнокоја је у стању да нас васкрсне из свасти након мукотрпне, каткад потпуно
кодневног мртвила и да на хоризонту
бесмислене животне игре.
очаја и безнађа оживи, тугом угашено,
Песма „Пробудим се“ буди нас
Сунце радости. Љубав је лајтмотив
из сна сопствене наивности и незнања.
живота, јер нас својим сигурним, мајЗапрепашћен и унезверен, посматрач
чинским загрљајем штити од олујних
сагледава стварност и види садистички
ветрова стварности и чува драгоцену
свет препун насиља и себичности, који
тајну постојања ван домашаја хладног
својим прождрљивим чељустима уни- Миодраг Павловић је понора зла. Она оживљава мирну реку
штава и меље све оно живототворно, 1952. године објавио страсти у нашим жилама, подстичући
прву збирку под
светло и узвишено у нама и око нас.
нас да ради лепоте и исцелитељске моназивом „87 песама“,
Зло, које се укорнило у људским срци- која је у потпуности ћи узвишеног сједињења надмашимо
ма, умртвљује живототворне откуцаје определила његов себе, утишамо сопствене немире и оданадахнутих идеја, унижава сва узви- даљи животни пут и гнамо неповерљиве сенке рођене у бодала нови ток
шена стремљења, једрину и снагу ис- савременој
лу претходних страдања. Оденути пласрпској
крених људских осећања, и оставља за поезији. Њоме је, штом љубави, настањени у топлом донасупрот
собом бруталну слику дехуманизоване
му нежности и јединства, ми сигурно
соцреализму,
пустоши лишене икакве хармоније. Ко- прокламовао нов корачамо по трновитој калдрми живолективном свешћу доминирају зверске начин писања, чиме та, отпорни на све недаће.
је нашу поезију
побуде, које у својој заслепљености беИ поред све своје трагичности,
приближио
зочно атакују на све живо и мртво и
поезија
Миодрага Павловића даје посавременим
траже излаз за бујице аутодеструктивуздане смернице које ће нашим живоевропским
струјањима.
них нискости. Осећа се велика доза
тима дати неки трајнији и бесконачје, онда
прекора, јер ће читаво друштво, и даље, Павловић
нији лик. По његовом мишљењу, само
када је то била
остати при свом анемичном игнорисанам уметност омогућава да на незадридеолошкоњу језиве стварности, заташкавању сво- политичка јерес, живој и пролазној траци бесмисла
посегао за
јих недела и прати своје у крви огрезле ревалоризацијом
оставимо мале трагове и тиме сачушапе.
вамо
од таме сва наша веровања,
наше неправедно
запостављене
„Реквијем“ својим монотоним,
стремљења и надања. Само она пружа
меланхоличним ритмом контрастира песничке прошлости. утеху свим уморним, уплаканим душаузаврелом револту у души песника, рема и представља бедем којим се браниволту због опште неосетљивости, отуђености, мо од упада злонамерних.
нискости и хладнокрвности у друштву према
свему оном што онемогућава задовољење личних користи. Песма је и ода човековој савршености и изражава дивљење духовној снази и
бескрајним могућностима интелекта, али и сву
Мирјана Ђорђевић
34
ОГЛЕДАЛО
Ивана Ђорђевић
ТРАГИЧАН УДЕС ЧОВЕКА
У ДЕЛИМА БОРЕ СТАНКОВИЋА
У животу подједнако пате и жене и мушкарци, само
што су различити узроци њихових патњи. Кад мушкарци
пате, то је због тога што жене нису онакве какве би они
хтели да буду, кад жене пате, то је зато што су мушкарци
такви какви јесу, али што је главно, патимо сви и мучимо
се често, дуго, свирепо и бесмислено.
У Станковићевим делима има много патње. Тешко
је замислити, а камоли описати бол и тугу његових јунака.
Код њих се јавља тешка мисао о промашености живота која дуго мучи и на крају убија. Таква мисао се претвара у
трајно стање духа, умртвљује вољу, и влада свим људским
радњама. Несрећа његових јунака огледа се у чињеници да
у времену у коме живе не могу потпуно да се ослободе наивне и опасне илузије о срећи и слободи. Настоје да у животу нађу сталну тачку на коју могу да се ослоне и иза ње
потраже заклон, али у томе не успевају. Оно што се дешава око њих је трауматично, пуно немира, брига и колебања. Све што треба да буде и што је тек на помолу, пуно је
стрепње и неизвесности, а исходиште њихових живота
унапред је одређено патњом и муком. Љубав и туга заузимају пуно места у њиховим животима, јер другачије не може да буде. Они носе у себи велику и истинску страст, несрећни су и мучени више од других, али и поштеђени
свакодневних ситних брига и недаћа које оптерећују већину. Болови Станковићевих јунака потичу од урођене осетљивости, несклада између унутрашњег живота и света око
њих, од неразумљиве игре маште и стварности. Осећање
пролазности прожима цело њихово биће, хара у њима као
зараза. Они не налазе речи разумевања, не могу да остваре
своје снове, своју љубав, повлаче се у себе, немају коме да
се исповедају. Са страхом и стрепњом гледају како им
пролази време и желе да се врати прохујало.
Борба коју воде са суђеним временом унапред је изгубљена, али и у поразу остају достојанствени. Њихова
патња и њихове судбине плове ка вечности лађом која се
зове бесмртност.
ОГЛЕДАЛО
Мајка на гробу свога
јединца, први објављени
рад, песма. Голуб,1.11.
1894.
Из старог јеванђеља,
Београд, 1899.
Коштана. Комад из
врањског живота у
четири чина с певањем,
Београд, 1902.
Божји људи, Нови Сад,
1902.
Стари дани, Београд,
1902.
Коштана, Драмске
приче,
Сремски
Карловци, 1905.
Покојникова жена,
Београд, 1907.
Нечиста крв, Београд,
1910.
Његова Белка, Београд,
1921.
Коштана. Комад из
врањског живота с
певањем, Београд, 1924.
Драме. (Коштана. Ташана. - Јовча. Драматизација Нечисте
крви), Београд, 1928.
Под
окупацијом,
Београд, 1929.
Сабрана дела, I-II,
Београд, Просвета, 1956.
35
Теодора Младеновић
Ivstiniana Prima
„Слушај, ја стојим на вратима, зовем те, ако чујеш мој глас и отвориш врата доћи ћу ти и
ти ћеш јести са мном и ја са тобом, господе...“ (из Јеванђеља по Матеји)
„Иди у град, сретни се са собом, чућеш како тишина говори...“ (глас из мог сна)
Одлазим. Шетам широким ливадама и уживам у познатом пејзажу. Овога пута
није исти као и пре. Мистичан је. Небо је некако тамније, трава шушти другачије, чак
и цвркут птица има необичну боју. Ветар постаје снажнији. Осећам да природа жели
да проговори, да каже нешто што дуго скрива у себи... Док посматрам усамљени сунчев зрак који се пробија кроз облак, размишљам каква то тајна може да буди немир
овог призора. Наједном, бљесак! У трави, огледало! Његов одсјај учини да ме обузму
неке чудне мисли и осећања. Узимам га. Уместо свог одраза, у огледалу видим познати лик, лик царице Теодоре. Кроз осмех протрљах очи, мислећи да ми се учинило. А
онда схватам да није. Слике се ређају једна за другом: цар Јустинијан, дворјани, занатлије, Источна капија, град преда мном расте. Седам на оближњи камен, посматрам
огледало и чујем звона. Прича почиње...
Некада давно, у загрљају двеју река, тамо где не пролазе главни царски друмови, далеко од злих очију, пркосно и гордо стајао сам ја, Ivstiniana Prima, понос планине
у чијем крилу сам битисао.
Мој творац, Јустинијан I, изградио ме у VI веку у знак захвалности свом родном
месту и посветио ме својој прелепој жени Теодори. У народу сам познат као Царичин
град, с правом су ме тако звали јер је она више боравила у мени и управљала мноме,
него сам мој творац који је непрестано водио битке далеко од мојих зидина. Имао сам
све: хладну воду са планине, модерну канализацију, подно грејање, терме, базилике...
Није било лако пребројати све храмове божје, описати величину тремова, лепоту тргова и скупоцених мозаичких подова који су били инспирисани библијским мотивима.
Био сам престоница архиепископије. Мој творац је био световни и духовни вођа, утемељивач византијске државе и цркве, а често је и сам писао црквене песме. Много је
људи живело у мени, био сам напредан и достојан да будем метропола, град који је цару-узвратио славу, град који се поносио што је родио цара који је цео свој живот посветио обнављању римског царства. То му, нажалост, није пошло за руком, али је створио нову цивилизацију - Византију.
Мој понос били су мој Акропољ и моје капије. Нисам био велики, по површини,
али моја утврђења, моја архитектура и дух људи који су ту живели чинили су ме
грандиозним. Многи су ме опседали, покушавајући да ме освоје и присвоје, али сам
одолевао и посматрао са висине њихове безуспешне покушаје.Блистао сам у свој сво36
ОГЛЕДАЛО
јој раскоши и лепоти, био сведок многих судбина.
Нажалост, нисам живео дуго, ни један цео век. Непозвани дођоше неки људи који нису ценили лепоту и
не беше им доста да ме освоје и покоре, већ су ме
уништили. Били су то Авари. И као што несрећа никад не долази сама, задесила су ме и два земљотреса,
а затим су ме и Словени запалили.
Болео ме је сваки камен мојих бедема, сваки
врисак мојих мозаика, патња капија које се руше...
Плакао сам сузама својих становника. За само један
трен нестало је све моје богатство, моја лепота, све
оно што је дуго стварано с великом љубављу. Највише ме је болело то што сам могао још дуго да живим,
да се поносим оним што сам био и што су моји планови осујећени на врхунцу моје славе.
Остао сам сам, са својим болом, заборављен од свих.
Једина моја утеха биле су реке које су још увек текле
и опомињале ме да ово није крај, да време не стоји,
да све тече и мења се, да ће доћи неко ново време,
неки нови људи и пронаћи ме испод густих трава и
отргнути од заборава.
И ево, још увек сам ту. Заправо никад и нисам
био мртав, само сам био притајени чувар тајни, сведочанство неких давних времена. И као што рекоше
реке, дошло је неко ново време, дошли су неки нови
људи који су у мени препознали скривену лепоту и
праве вредности. Сада поново отварам своје капије
за све који покушавају да продру у моју душу и наговарају ме да им откријем своје тајне. Али, тајне не би
биле то што јесу када би са њих био скинут вео мистерије. И ја сам у дилеми, да ли да се покажем свету
у сјају и величини или пак да откривам једну по једну тајну, јер плашим се да ћу, кад све моје тајне буду
проникнуте, поново остати сам.
Огледало је и даље у мојој руци. Слике ишчезавају полако. Стишава се глас. Светлост се враћа небесима.
У огледалу је мој лик.
ОГЛЕДАЛО
Трећа награда на
литерарном
конкурсу
Културно-историјска
баштина
мог
завичаја,
који је расписала
Подружница
Друштва за
српски језик и
књижевност
Јабланичког
округа
37
Nikola Janković
Caričin Grad
Друга награда на
литерарном
конкурсу
Dok neumoljivi vetrovi vremena u večnoj oluji uzburkavaju dubine
Културноmora ljudskih sudbina, pokoji zračak zlatne svetlosti probije mutne oblake i
историјска
tminu zaborava, ostajući da poput zvezda obasjava put novim generacijama,
баштина
vodeći ih u beskrajne daljine ideja i inspiracije. Ovaj sjaj nam daje snagu da
мог
prebrodimo burne talase svakodnevnih nedaća, ali, pre svega daje nam naзавичаја,
du da možemo dostići svoje ideale, spoznati i svet oko nas, i svet u nama.
који је расписала
Takvom svetlošću nas obasjava i Caričin Grad, taj divni biser moga
Подружница
zavičaja, koji je svojom jedinstvenom pojavom, neospornim istorijskim
Друштва за
српски језик и
značajem i neopisivo snažnim kulturnim uticajem ne samo podstakao razvoj
књижевност
civilizacije na ovim prostorima već i omogućio da uvidimo da život, bez
Јабланичког
obzira na mesto i vreme, stoji na apsolutnom i univerzalnom osloncu, na
округа
večnim istinama koje opstaju uprkos nesrećama kroz koje čovečanstvo prolazi od svojih najranijih dana.
Kada razmišljam o gradu, o ovom veličanstvenom trijumfu nad pojmom običnog i prosečnog, preda mnom se otvaraju vrata riznice najuzvišenijih ljudskih vrednosti i superlativa. Prosto
ostajem bez reči pred nečim što je izniklo ni iz čega, isključivo zahvaljujući upornosti, istrajnosti,
krvi i znoju vrednih ljudi, vizionara koji na prvo mesto stavljaju želju da stvore bolje sutra za generacije koje dolaze, i toj izuzetnoj ideji posvećuju svaki svoj trenutak, svaki svoj uzdah i otkucaj srca.
Čovek živi kroz stvaranje, njegovo delo mu daje istinsku snagu da prevaziđe i za sobom
ostavi sve prepreke koje mu život nameće. U prirodi svakog čoveka nalazi se težnja za zadovoljenjem ovog, reklo bi se, iskonskog poriva. Međutim, ušuškani u svet suštinski beznačajnih pojava,
prizora i misli, ljudi gube sposobnost da na ovaj način spoznaju dubine svoje duše i sagledaju horizonte svoga uma. Retko se sreću ljudi koji na pravi način shvataju ovaj pojam. Oni postaju svesni
smrtnosti, prolaznosti bića, kao i potrebe da se ova zla kob čovečanstva izbriše. Stoga oni obogaćuju svet stvaranjem fascinantnih književnih, likovnih, muzičkih i arhitektonskih dela, kojima usrećuju i rastužuju pokoljenja, utiču na razvoj nauke, kulture i načina razmišljanja.
Da je stvaranje jedini put do besmrtnosti, shvatio je i veliki vizantijski car Justinijan I. Razumeo je tajne tog esencijalnog zamajca koji pokreće čovečanstvo kroz epohe, a potom i dokazao
njegov istinski značaj i značenje izgradnjom svoje veličanstvene prestonice - Caričinog Grada.
Ovaj izuzetan čovek nije časio časa - već po stupanju na presto, prionuo je na ostvarenje svog višedecenijskog sna o izgradnji jedinstvenog grada koji bi predstavljao raskršće puteva i razmišljanja,
centar vere i kulture. Želeo je da ovo mesto, poput najlepšeg brilijanta, sjaji u kruni njegove vladavine, da Grad bude oličenje i njega, i njegovog naroda.
Dugotrajna izgradnja iziskivala je nadljudske napore i žrtve. Ipak, težak izazov sa kojim se
suočio nije u njemu izazvao ni strah, ni sumnju u uspeh. Justinijana nikada, čak ni u poslednjim trenucima života, nije izdala nada; uzdao se u vrline svoga naroda, u upornost i želju da se dostigne
cilj i ostvari sve ono što pokreće čoveka. Upravo zato uspeva da, na granici između starog i srednjeg veka, izgradi Caričin Grad i podari mu veličinu kojoj nije bilo ravne.
38
ОГЛЕДАЛО
Izgrađen na pitomom i plodnom ušću dveju reka, veličanstveni grad je naprosto dominirao
oblašću. Njegove snažne zidine su parale plavetnilo neba; njihova veličina, u suštini, simbolizuje
izuzetni značaj samog grada. Još su njegovi savremenici sa očiglednim i nesputanim divljenjem
govorili o neviđenim lepotama Caričinog Grada, o njegovim kapijama, javnim kupatilima, fontanama i tremovima. Na prelepo uređenim trgovima, ukrašenim bistama cara Justinijana i drugih
velikana zaslužnih za miran i bogat život u Vizantiji, okupljalo se mnoštvo ljudi iz grada i okoline
da bi trgovali i razmenjivali mišljenja o raznim aktuelnim temama. Administrativne i poslovne
zgrade bile su smeštene u samom centru i posebno se isticale grandioznošću koja je zadivila svakog ko bi imao sreće da poseti Caričin Grad. O izuzetnom značaju koji je Justinijan Veliki pridavao religiji, govore nam brojne velelepne crkve i bazilike, koje su bile ponos i dika čitavog regiona. Zahvaljujući Justinijanu, sve ulice u gradu su popločane, a izgrađen je i sistem koji je grad
snabdevao čistom izvorskom vodom sa obronaka planine Radan. Oko grada je bilo mnoštvo bogatih zemljoradničkih poseda i rudnika, koji su dodatno doprinosili sveopštem blagostanju. Jednostavno, bio je to jedinstven grad sa mnoštvom žitelja, koji su vredno i predano radili na razvoju
svog zavičaja, zahvalni svome vladaru kako na izuzetnom zalaganju da oživi grad, tako i na velikodušnoj pomoći koju je pružao unesrećenima, siromašnima i bolesnima.
Nažalost, i pored sveg optimizma i nade da će grad opstati još dugi niz godina, avet prolaznosti došla je po svoje nakon manje od sto godina njegovog postojanja. Varvarska, bezbožnička
plemena koja su već dugi niz godina terorisala stanovništvo na obalama Save i Dunava, stigla su i
do zidina Caričinog Grada. Dugi niz godina, moćni zidovi su štitili građane od bezumnih napada;
ali, snaga grada je zgasnula kada su varvari uništili gradski akvadukt, jedini izvor sveže pijaće vode. Presudna bitka za očuvanje grada trajala je nekoliko dana. I pored nadljudskih napora branilaca, veliki grad je pao. Ovaj težak poraz bio je propraćen užasavajućim i nemilosrdnim ubijanjem,
pljačkom i uništavanjem, da bi na samom kraju bio spaljen, čime je njegova očaravajuća lepota
pretvorena u prah i pepeo za sva vremena.
Velika nesreća koja je zadesila grad podseća nas da smo ipak smrtna bića, da nije u našoj
prirodi da trajemo i prevaziđemo svaki kamen spoticanja na putu do ideala. Čini se da je besmisleno živeti, kada smo svesni šta nas na kraju puta čeka - ali bi nam upravo ovaj stav oduzeo život. Ni u kom slučaju ne smemo misliti o životu kao unapred svršenoj stvari, o putu bez povratka
kojim nas kroz guste pramenove magle vodi nevidljiva ruka, do trenutka kada sklopimo oči poslednji put. Moramo imati nadu i veru u sebe i svoje sposobnosti, moramo se boriti protiv mraka
nestajanja koji u svojoj oholosti i nadmoći ne bira čiji život uzima. Da bismo pobedili zlu kob,
treba da sledimo ideju koju nam je, kroz Caričin Grad, ostavio Justinijan Veliki. Jer, zidine ovog
božanstvenog zdanja i dalje nepokolebljivo stoje. Ovi nemi svedoci dočekali su rađanje grada,
njegov život i razvoj, preživeli njegovo nestajanje. Vekovima su bili šibani nemilosrdnim vetrovima, mrazom, sušom i kišama, ali su ipak opstali. I pored svih nedaća, istrajali su i uspeli da učine
ono najbitnije - sačuvali su priču o Caričinom Gradu od nestajanja, od mračnog ambisa zaborava.
Caričin Grad još uvek živi, iako je davno nestao sa svih svetskih mapa. On i dalje diše i
razvija se, raste do neslućenih veličina, prevazilazi granice svojih zidina i svoga vremena, jer ispunjuje srca snažnim osećanjima o istinskim vrednostima koje bi trebalo da krase svako ljudsko
biće. Težnja ka ostvarenju ideala, istrajnost i želja za dokazivanjem sopstvenog postojanja putem
rada i stvaranja - tako jednostavne, a tako uzvišene ideje koje su rodile i hranile veliki grad, predstavljaju ono suštinsko što nas čini ljudima, ono što daje smisao našem životu.
ОГЛЕДАЛО
39
Емилија Јовић
Даруј нам делић
срца божанског,
и бар трунку вере,
топле, светосавске
Света душо српска, поданиче Бога свевишњег,
просветитељу народа, Саво, молим за опроштај и
спасење српског рода. Просветли лица покајника што
вапе за Твојим благословом. Таму неверја прогнај и
вером топлом, православном огреј душе наше. Сачувај
нам знамења света: Веру као оклоп, Крст као оружје,
Љубав као штит и Реч Божју као заклон и закон у борби
против непријатеља страшних.
Скрушени славимо живљење Твоје и приносимо
Ти искрено кајање окупљени заветом имена Твога.
Ти, што с анђелима Богу служиш, погледај нас
очима светим и чуј речи којима немоћ своју исказујемо:
„Даруј нам делић срца божанског“. Преподобни оче,
који живиш непролазним животом, избави од напасти и
подари нам мудрост да просветљени у бољу будућност
кренемо. Нека устукну демони који прогањају земљу
ову пред светошћу Твојом и разумом Твојим .
Божанском љубављу распали ватру у срцима нашим.
Мир и спасење од Бога нам, Пресветли, измоли и
спокојством владавине своје топлину у одаје душа
наших врати. Умири немире отаџбине своје и таласе
несрећа отерај од обала наших. Даруј нас борбеним
духом каквим се одликовасмо, истинском вером у
избављење, даруј нас сада, док с љубављу Твоје име
прослављамо, јер си нам потребнији но икада.
Славни спаситељу, исправношћу нас приволи
вери православној, сиђи с неба и подели правду, помири
завађене, пронађи изгубљене, усрећи несрећне. Из руку
Твојих очекујемо највећи поклон: спокој и мир роду.
Укажи нам на грешке и помози да недела своја
исправимо.
Како се свет на земљи појављујеш, своју љубав
из пресветог срца пренеси на нас, који се огрешисмо о
законе земаљске и небеске. Проповедај веру чији
смисао смо изгубили и даруј нас искупљењем.
Изасланиче Божји, осети жељу исконску народа
Твог, за повратак вере и љубави братске, даруј нас
топлим осећањима душе честите и заштити сада као и
много пута раније.
40
ОГЛЕДАЛО
Марина Костић
Даруј нам делић
срца божанског,
и бар трунку вере,
топле, светосавске
ОГЛЕДАЛО
Карејски типик
(1199)
Теби, који се праведношћу и љубављу уздиже до
небеских висина, Теби чије срце обасјаше зраци
божанскога сунца, Теби, у чијим очима заблиста
истина, у души племенитост и доброта, молимо се данас
и славимо име Твоје.
Пастиру српскога стада, грешног и залуталог у
овим мрачним шумама живота, сачувај нас од зверских
чељусти, уједини и окупи пред собом, јер се, наивни и
тврдоглави, изгубисмо у бесциљном лавиринту вођени
варкама.
Чују се јецаји уплаканих душа, заробљених
тврдим зидовима. Усамљена, свака од њих, покушава да
се одупре пролазности, ридајући на коленима пред
иконом Твојом. Горуће сузе препуне су бола и горчине,
а њихов жар се, падајући, у блату гаси. Гаженом
земљом црвене реке протичу, под ногама тло се одрања
и најнежније цвеће, додирнуто, боде. Кости предака пси
по земљи разносе, облаци громовима споменике
разарају. Капци се претешки над нама и пред нама
затварају. Уморне су босе ноге, од бауљања у круг ране
се на њима отвориле. Изнурене очи навикнуте на таму
пече белина дана. Грешно је чело гордост намучила.
И зато, речи молитвене са усана отичу, у хор се
сједињују. Ехо те молитве зидове српске тврђаве
потреса. Чуј их, свети оче Саво! Чуј и ослободи стега
које смо сами, у безумљу, саздали. Опрости нам грехове
наше и царству нас небеском приближи. Поклони нам
делић мудрости своје да умрлу веру у срцу васкрснемо.
Помилуј и бесмртним рукама улиј нам топлину.
Твој ореол, од српских живота саткан, нека нас
окрене Вечном животу, Истини и Правди. Прими у
наручје чеда своја, загрљајем заштити, пољупцем
просветли. Ти се светошћу бориш за нас, а ми Ти за то
љубављу захваљујемо.
Теби, који обавијен светим плаштом, корачаш
путем божијим и одјекујеш у нашим срцима, Теби чија
светлост прожима уплашене душе наше, име
спомињемо, Теби се клањамо, оцем Те називамо,
ходочастимо Ти задужбине, дивимо се и молимо:
„Даруј нам делић срца божанског, и бар трунку вере,
топле, светосавске“.
41
Санела Стајић
Моји немири
Зашто ми је Бог дао срце у које стаје све што је људско, кад га газе и ломе као опало лишће на друму?
Зашто ми је подарио душу која дрхти када други не осећају хладноћу и прелази границе, мора и
брегова, страдајући и посрћући са жељом да спозна истину?
Њој, души, којој границе никада нећу наћи, ни када свим стазама прођем, дугујем химну радости, у овој хладној, суровој ноћи. Понекад, заслепљен најцрњом тамом, човек можда најјасније види.
Не. Ово што осећам и додирујем није тело, већ танани чемпрес који се грчи и савија пред буром
живота. Ту поред пута, на голом и пустом месту, постављен сам да будем препрека људима и сведок
Богу. Иако сам слепи миш који се плаши светлости дана, ипак живим. Живим и осећам све око себе, а
храним се својим мраком. Једино ми то још не могу одузети. Моје мисли извиру из одаја орахове љуске у којој станујем. Сазнање, које ми се у кратком бљеску јавља, прожима цело моје биће, палећи притом пламичак снаге у већ клонулом телу. Све што видим, све је тама, све што дотакнем, све је бол. И
када помислим да сам јак, прену ме из сна гвоздене решетке на зиду. Свет... И он је тако издељен и изрешетан, само много теже и погубније.
Пожелим да се расплинем попут маслачка на ветру, да побегнем из гвоздених окова људске неправде. Оковани прозор оставио је дубок траг на мом челу и урезао дубок ожиљак на души, а ране на
души никад не зарастају.
Сада, у овом положају који ме понижава до крајности, у влажној јазбини која ми је додељена,
питам се: Да ли сам бољи од пужа кога обесна деца бацају у плот и који се очајнички мучи, да би при
сваком поновном покушају, опет ударио на трн?
Хвала ти, животе, што ми бар дајеш моћ да те мрзим до сржи, оном мржњом која полази из сваке ћелије и трује крв. Заиста је чудно што ме и она не остави, већ још увек помаже да носим овај оклоп,
који више не могу поднети. Да барем могу да се посвађам са неким, вриснем снажно и преломим зид
тишине који се сручио на ову љуштуру од човека. Нема чак ни паука да својим нитима протка моју самоћу и да ми да снаге да му упутим коју реч, јер људима, јадним створењима која живе од лажи, немам
више шта да кажем. Они су глуви за моје јецаје и слепи за моје измучено лице и склопљене руке. Немају времена да завирују у хладне тамнице, нити да размишљају о неком тамо, без лица и имена, осуђеном
на вечну робију. Журе, са сладуњавим смешком на лицу, газе немилосрдно преко недужних тела и честитих срца. Јуре ка свом циљу, не бирајући средства. Не знају и не желе да знају за небројене грехе које учине при сваком новом кораку. Не схватају да у тој вечитој јурњави, грубој трци са Богом, неко издржи дуже, неко краће, али на крају, ипак свако поклекне.
Има часова кад ми се чини да почињем да лудим, јер шетам са мислима самоубице. Пун очаја и
беса, радо бих да нешто угризем, али немам ништа сем сопственог тела, али у овој гробници и оно ми је
сувишно. Одричем се и одбацујем га, као вунени огртач у време највеће жеге.
Бити сам, најгорча је и најстрашнија казна! Претежак је крст самоће за ова уска, слабашна плећа. Али, много је усамљених на овом свету и нико од срећних не слути колико је несрећника који газе
нашу мајку земљу. Сва људска историја није ништа друго, до један ужасан, крвав покољ невиних.
Растројен на милионе комадића, слабашан као ноћни лептир, бежим од светлости коју ми дарује
благи, јутарњи зрак. Кријем се од искушења под окриљем ноћи. Затварам очи, јер не желим да угледам
јутро и Сунце које излази. Не, то није Сунце моје радости.
Дуго, тромо и непрекидно ходам пустињом, где је свако зрно песка грех, а свака стаза посута
патњом и страдањем. На том путу усамљеника, срећем непознато лице, које ми у најтежим тренуцима,
орошава усне свежим капљицама воде. Тада поново осетим дотад угрожени дашак живота и, забљеснут
неком божанском светлошћу, не видим ништа: ни лице, ни руке, ни каква је течност којом ме напаја,
али осећам благо олакшање на свом темену. И тек кад се упали бакља разума и постанем свестан свог
42
ОГЛЕДАЛО
тела, сине ми у глави златна искрица да ме је посетило Његово Величанство. Спаситељ.
Стидим се тад себе, као што се блудница са грижом савести и гнушањем присећа својих грехова.
Гадим се људског тела јер је плен страсти и потреба. И сам, избачен из колосека, попут воза који пропада у амбис, молим се за камено срце, које неће поклекнути пред шибама судбине.
Одшкринуо сам врата и излазим из тамнице која је у мени. Врело сећања извире из мојих капака, и, спознајући себе, завирујем у прошлост, покушавајући да мислима смирим тело и нађем кључ за
тамницу која је око мене. Полако ми се враћа крв, а са њом и топлота да замени кобну хладноћу, која је
била близу екстазе. Што се више приближавам спасоносном откровењу, расте и ватра у мојој души. Сада јасно видим да и најгорча истина греје боље од најслађе заблуде.
Истина коју љубим до бесвести, гулећи своја колена, падајући пред њом попут летње кише и
ветра, сада је ту, преда мном. Хвала јој што ми даје част да је кажем, јер она је једна, једина и непревазиђена. Читава стварност је патња. Цела истина је бол. Свуда и у свему. Пролази кроз време, прожима
простор и испуњава свемир. Она постоји пре, за време и после живота и човека, никада не умире, само
прелази из једног облика у други. Чак и када помислимо да је нема, да смо је се отарасили, преваримо
се, јер Феникс се увек рађа из пепела. Тако се из хаоса, који је само прелазна фаза ка нечему чистијем и
вреднијем, рађа утеха. И није све само бедна лаж, нити јефтина заблуда. Постоји негде, у неком делу
подсвести, нешто што даје незнану формулу кристалног разрешења најтежих загонетки и знак распознавањана магловитој раскрсници живота, крцатој странпутицама. Високо над нама, бди нека рука која
усмерава изгубљене, улива наду разочаранима, даје смелост слабима и долива понос у пехар страдалима. Она доводи у ред асиметричне слогове греха и несреће у мозаику човековог живота.
Као и сваки трун, невоља испада из ока, исто тако нагло и брзо, као што је и доспела ту, озледивши и окрвавивши моје видике. Ако су очи огледало душе и прозор у свет, онда је преда мном задивљујућа лепота, јер када сам на самом дну, на корак од горућег пакла, сам нисам никада. Сви људи ове
планете, повезани горким јецајима или усклицима, држе се за руке.Обузима ме неизмерна срећа кад помислим да сам и ја војник у тој огромној армији и да се борим за славу и крст човечанства. Ето, то сазнање доноси топао ваздух, који суши моју одећу покислу од суза и тело промрзло од страха и очаја.
Одбацујући круну туге, улазим у одаје вечне Светлости. Али, навика има гвоздену кошуљу. Зато са неописивим неповерењем и неверицом газим по азурно чистом тепиху спаса. Не могу да верујем да допуштам да светлост пада по мени и несметано пролази кроз моје зенице и да је слика влажне јаме, сада негде иза, само напуштена олупина. Али, тако је. Ово је обећани рај. Сад барем знам да сам најјачи када
помисле да сам јадан, јер победник је сам, а поражених је много, много више и њихове су руке нераскидиво повезане. То ужарено, пожудно и похлепно пиће сагореће им грешне утробе, јер се увек, пре или
касније, мора положити рачун правди, која попут хоботнице својим пипцима хвата оне који дирају у
њу. Подавиће врло брзо те обесне, развратне утваре у реци греха, чији су извор сами открили и допустили му да се претвори у бујицу која руши и носи све пред собом. То ће бити њихов крај и пораз. Испливаће само одабрани.
Ако речи нису кратког века, као звук који их је произвео, остаће да живи, годинама и
столећима, вечна истина: „Нема малих људи, али је сваки човек увек на губитку“. Живот је кратак, а
срећа крхка. Једино што може бити сламка спаса људима јесте реч опроштаја на уснама и рука у руци
као водиља. Зато нећу дозволити да ме прогутају чељусти времена пре него што извршим свој задатак.
Широко отварам прозоре својих груди са надом да ће цео свет чути речи искрене душе. Негде из
дубине прошлости, из најтањих жилица корења, буди се глас анђела који ми казује исконске речи молитве, која је свевремена и подједнака за све. Молим се за оне који чине зло, јер не знају шта чине. Зар није боље и лакше устати сваког јутра са намером да се учини добро, јер сваки дан ако није обележен тиме, изгубљен је. Само је једна реч која отвара пут ка срећи - давање, безгранично давање. Зато дајте све
и дајте увек! Сваку ћелију свог тела, честиту душу, откуцаје срца, ваздух који удишете поделите са другима, јер једино тако ћете усрећити и себе и друге. Шта је друго живот него игра узимања и давања?! А
сада идем да живим, несебично дарујући љубав и обасипајући нежношћу и разумевањем све што се миче, рађа и расте на Земљи.
ОГЛЕДАЛО
43
Маја Ђорђевић
Простор и време у
Енциклопедији мртвих
Данила Киша
Данило Киш је сјајан маштар, опседнут
смрћу, прозирношћу, пролазношћу ствари и
јединим могућим савршенством, савршенством
речи. Припада генерацији српских писаца седамдесетих година XX века који се ослањају на
богату традицију националне и светске уметничке прозе. Успоставља везе са мотивима и личностима које настају његовим стваралачким
промишљањем и руши правило о устаљеним
књижевним формама.
Како досегнути бесмртност и избећи мисао о нестајању са овог света као егзистенцијалну категорију која прекида живот? То је питање
којим је сваки човек опседнут и покушава да га
одређеним одбрамбеним механизмима потисне.
Тако и Киш наводи на размишљања о прошлости и садашњости. Он сажима време, успоставља аналогије, разрађује легенде, лагано стиже
до данашњице како би дочарао како се све догађа само једном и како се то једно догађа
„увек и никад“. Није важно да ли је то машта
или стварност, али је важно да се све понавља
осим људске индивидуалности и на тај начин
писац проговара о људској судбини и човековом супротстављању, насиљу над човеком. То
је књижевна побуна против злостављања малог
осујећеног појединца. Основна намера је „да се
исправи људска неправда и да се свим Божјим
створењима да једнако место у вечности“. Он
настоји да смрт сваком човеку закуца на врата
без разлике и да сваком резервише место у театру у коме се одиграва представа „Сума људских судбина“. У животу не постоје безначајне
ствари, сваки је догађај повезан и зато не треба
44
говорити о појединцу и одређеном времену, већ
ваља говорити о људима из разних времена и са
разних меридијана, јер никад се ништа не понавља у историји људских бића, све што се на
први поглед чини да је исто, једва да је слично,
сваки је човек звезда за себе, све се догађа увек
и никад. Све се понавља бескрајно и непоновљиво. Стога састављачи „Енциклопедије мртвих“, тог величанственог споменика различитости инсистирају на појединачном, зато им је
свако људско створење светиња.
Сваки људски бол је увек нов и тежак и,
ма колико личио на неки претходни, није исти,
било да је то бол малог човека или неког хероја.
Библиотека подсећа на казамат. Језива атмосфера је испуњена паучином, прашином и промајом. Књиге су оковане дебелим ланцима за гвоздене карике, а можда чак и за вечност. У њима
се налазе и најситнији детаљи из живота, јер су
и они подједнако важни за овај свет који је књига којој свако доставља своју причу. И зато треба писати о животу, јер смисао је можда у ономе
што остаје за нама - одупирање злу и контрастрирање нечовечности. У „Енциклопедији мртвих“ је строго убележена свака мисао, активност, сваки делотворни дах, свака нота уписана
у регистар, свака лопата која је захватила блато,
сваки покрет који је померио циглу са рушевине. Тако се ситуације из прошлости могу
доживети као оне које се дешавају управо сада.
Бавећи се темом смрти, Киш наглашава
да човек по сваку цену хоће да манипулише својим животом и жели да подреди себи природу
онако сурово као што је он њој подређен.
ОГЛЕДАЛО
Марија Костић
Мотиви живота и смрти у
Енциклопедији мртвих Данила Киша
Историја наше цивилизације је попут велике шаховске табле издељене на црна
и бела поља. Историју пишу
победници. Победе се памте по
краљевима и великанима, никако по малим и безвредним
пионима, њима је славно за
отаџбину мрети. Зато се ни на
једној од страница прошлости
неће наћи име једног обичног
војника, нити ће задрхтати
лист док га окрећемо, као што
је дрхтало срце његово онда
кад му је смрт била најближа.
Јесу ли њему одржане посмртне части? Је ли му неко окитио
гроб једном једином ружом?
Овде почиње борба за
једнакост, борба чији је резултат увек и само пораз или барем тако кажу. Због те борбе
је и Данило Киш оштрио своје
перо како би што дубље зацртао траг малог човека, сва његова кретања, страхове, илузије, разочарења, читав живот .
Горки талас искуства,
како је назвао живот, понео га
је у своје вртлоге. Нагледао се
насиља и мрачних сила, нахранио уздасима и сузама. Све се
то слило у црно мастило, а он
је вешто извојевао победу, орден за мале људе. Оно што нису могли мач и гласови побуњеника, успео је Киш својим
пером. „Енциклопедија мртвих“ настала је из потребе да
се оно што је било, што јесте и
што ће бити, сачува од заборава у времену које све поништава. Његово дело је својеврсна
парола, побуна против запоста-
ОГЛЕДАЛО
вљања малог човека, побуна
против анонимности. Сваки је
свезак, као мали детаљ огромне „Енциклопедије мртвих“,
везан ланцима и не може се ни
понети, ни отуђити. Књиге су
сведочанство о непоновљивом
трену, јер се ништа не понавља
у историји човечанста и сваки
је човек звезда за себе. Киш
сматра да „пролетери имају
право на исте послератне части
као и господа“. Свака карика
дугог ланца којим су везане
књиге означава оно што је пробило унутрашњост сваког човека: незадовољство, страх,
илузије. Свет је тако мрачан, а
време непредвидиво. Извесна
је само смрт. Због тога ће неки
од јунака Данила Киша покушавати да се ухвате у коштац с
временом и покажу храбри,
други ће пробати да лете, да би
се потом спустили на земљу
страховитим падом... Неко ће
скупљати маркице за путовања, а неко вриснути због хаотичности која влада светом, и
потом се пробудити из сна.
Остаје питање: Докле ће остали спавати?
Однос живота и смрти
основна је тема коју Киш обрађује у свом стваралаштву.
Приступајући јој с дозом ироније, аутор долази до закључка
да ма колико човек (Симон Чудотворац) летео на крилима
илузије, не може да побегне од
овоземаљског страдања. Киш
је у својој енциклопедији посадио много цвећа. Он каже да
„цвеће има јасну дијалектичку
путању и биолошки циклус као
и човек: од цветања до труљења“. То се доводи у везу са
саркомом који са развијао у
утроби јунака који је аутор
приказао на слици у облику
ољуштене, испуцале поморанџе.
„Енциклопедија мртвих“ је још једно сведочанство
о јединственом и непоновљивом тренутку, јер никад више
неће постојати исти уметник,
писац који ће трагати за идентитетом ситних људи, састављати њихове биографије и
сликати крупне цветове као
симболе смрти.
Јуче, данас, сутра... Игра и даље траје. Још увек су
пиони у првом реду, на удару
насиља и неправде, а то ће им
изгледа бити и виза за будућност. Постоји само једно избављење, уметност, највећа спознаја живота.Зато треба стварати и дуже живети. Управо о томе говори „Енциклопедија
мртвих“, њоме је и мали човек
васкрсао и постао звезда за себе. Звезда која ће по заслузи
Киша сијати увек високо, високо.
45
Никола Јанковић
Уметник и свет
Kо је уметник? Да ли је то човек који
је обдарен способношћу да из бескрајног
мора боја, облика, речи и звукова издвоји
оне праве, који одишу свевременошћу, хармонијом и истинском лепотом, или је то појединац способан да такве непролазне и
фантастичне појмове обједини у јединствену целину невероватним, необјашњиво префињеним нитима стварајући величанствен
склоп достојан бескрајних даљина којима
стреми људски ум?
Неоспорна је чињеница да уметник
поседује нешто у свом уму, срцу и души
што га нагони да тежи бесконачном. То нешто, небеско и Богом дано, вуче га напред,
кроз простор и време, проводи кроз критичне моменте, указује на искре у међуљудским
односима, уводи га у срце заљубљеног и душу мученика. Овај таленат да се ослободи
стега сопственог живота и тежње ка материјалном чини уметника необичним и приближава га идеалу новог човека способног да
открије суштине постојања.
Ипак, овај таленат сам по себи не може да изнедри истинског уметника - он чини само половину свега што сматрамо уметничким. Сам свет, у коме стваралац живи,
јесте суштина његовог стварања. Целокупна
слика веома подсећа на однос форме и садржине: свет и његове вредности не могу остати актуелни без постојања талента, нити пак
може опстати таленат остављен да чами у
неком тамном кутку ума. Без јединства ових
појмова пали би у заборав и епоха и људи у
њој.
Током историје, уметник је често био
несхваћен, исмеван, оспораван и угрожаван.
Многим тиранима, бескрупулозним, неуким
и бездушним моћницима сметало је оштро
око уметника, њихова вечита потрага за ис-
46
тином, правдом и добром у свету, јер, како
ствараоци откривају свету оно чему треба
тежити, они указују и на негативне појаве
које трују друштво.
Њихова реч има неописиву снагу и
може да пробуди оно људско у душама маса. Може да покрене угњетене, уплашене и
спутане, удахне им наду у срце залеђено
због брига, ужаса и недаћа. Управо ће због
тога моћници увек страховати од уметника,
прогањати их, бацати у најцрње тамнице и
стављати на најгоре муке. Управо зато ће и
уметници опстати на бедемима времена,
храбро бранећи оно што симболизује и одређује правог човека од напада таме, зла и
заборава. Та реч, та мисао, то благо даје
ствараоцу моћ која је често фасцинантна,
непојмљиво снажна, која је силнија од сабљи, пушака, бомби, од свих армија и војсковођа.
Прави уметник је онај који успе да
превазиђе све невоље, све оно што називамо
злим и мрачним, и доспе до овог блага: а тада, пред њим се отварају сва врата, сва питања добијају одговоре, а сам живот престаје
да личи на замршени лавиринт људских
судбина; путеви срца и ума постају кристално јасни. Уметник није, попут историчара
или хронолога, пуки објективни посматрач
времена и људи - његова смелост да поставља питања и истрајност у потрази за одговорима, као и његов лични однос према свету, његови ставови, размишљања, бриге и
страхови, од дела не стварају само огледало
времена, већ и огледало стваралачке душе.
Данас су нам уметници потребнији
више него икада. Пад моралног система, потера за новцем и ситним уживањима полако
уништавају човека. Очи народа се морају
отворити, а то може само уметник.
ОГЛЕДАЛО
Марија Синадиновић
Спознаја
Када искочим из равнотеже и уобичајености, осетим потребу да стварам. Желим да се
ослободим неспокојства и искажем најскривеније мисли. Желим да своје нeмире преточим у
нешто што ће трајати и тиме победим нелагодност. И сада се борим са собом. Желим да пишем о нечему, а да то буде и прича о мени. Желим, али не знам како. Нешто ми недостаје, почетак... Не знам...
Чудно осећање које ме обузима чини да
изађем из себе, из собе... Путујем негде где ћу
наћи одговоре на питања која ме муче.
Видим добро познат крај, Царичин град,
док се путовање претвара у пут кроз историју.
Стижем у VI век и видим величанствен град пун
живота у свом сјају и лепоти. Ветар клизи низ
Радан планину, преко зидина, у неповрат... Осећам његову свежину. Бескрајни простор ми помаже да осетим потпуну слободу. Небо је ведро,
без облака.
Занатлије раде свакодневне послове. Један ковач је суров према свом шегрту. Неколико сељанки се расправља око припрема младе за
свадбу. На мене, путника кроз време, нико не
обраћа пажњу. Отац и син, у старој поцепаној
одећи, исцрпљени се враћају са њиве. Пијанци
се тетурају улицама. Испред једне капије девојка се опрашта од младића. Улице су широке,
поплочане обрађеним каменом и пуне људи. На
централном, кружном тргу их је највише, весели су, ужурбани, беспослени. Град живи, пулсира, осећам његов дах. Бука, галама, мноштво
гласова... Долазим до капије која води у други
део града. Зидови су чврсти и хладни. Два стражара стоје непомично. Шетам градом, дивим
се...Видим нешто што оставља јак утисак на мене. У празној соби видим затвореног младића. У
послу је, замишљен. Слаже подни мозаик. Урадио је само мали део. Ради са великом прецизношћу, тежњом да све буде савршено, лепо и
уклопљено, без грешака.
На малом делу склопљеног мозаика види
се коњ, јасно дефинисан, у покрету. Уткан је у
правилне геометријске облике. Контраст боја
ОГЛЕДАЛО
чини да осетим његову динамичност. Само мали део је довољан да се наслуте лепоте и вредност уметничког рада. Видим и птицу склопљених крила. Видим још нешто. Судећи по роговима и малој бради требало би да то буде јарац.
То су животиње блиске овом народу. Тиме што
ће их овековечити, младић жели да им ода захвалност што су од значаја за живот његовог народа. Жели да свака нијанса буде просто савршена. Све је чисто и на свом месту, јер он воли
и цени ред и зна да се пред њим налази велики
посао. Свестан је да не сме да посустане. Зна да
савршенство не постоји, у то је уверен и зато
пати. Слути да ће се нешто испречити у материјализацији његове идеје. Зна да му недостају каменчићи и нијансе које жели да употреби. Стрепи да се облици, које жели да представи, неће
потпуно уклопити. Плаши га једно: да се тежња
ка савршеном не окрене против њега. У рад је
уложио много, често је заборављао на себе, а за
узврат добија мало, у ствари ништа у поређењу
са оним што даје. Он не жели поклоне ни славу,
жели да га неко разуме. Жели да пронађе особу
којој може да се повери, неког ко ће бар мало да
размишља о њему. Осећа да је потпуно сам. Себе не може да замисли у равнодушном окружењу које узалудно траћи дане. На памет му падају путовања, јер је у души авантуриста, а немогућност да оствари ту жељу претаче у уметничко дело. Зато не губи наду.
Ту, међу зидинама овог града схватам да
сам спознала део себе. Нашла сам одговор на
питање које ме мучило и узнемиравало. Осећам
задовољство и спокој. Хоће ли се из тога родити
уметничко дело? Не знам.
47
Теодора Стевановић
МОЈА ЛУТАЊА
Ноћ је празна и глува као моја соба. Отуђена од стварности посматрам звезде. Цео чудесни небески свод нада мном тако ми је добро познат и близак, а тако далек, недостижан и
тајанствен. Желим да изађем из себе и одем далеко да потражим одговоре на питања која ме
муче. Хоћу даље од других, где нико није стигао. Жељна сам лутања, срца пуног надања. Хоћу више и даље од свих!
Снови би могли даље. А ја? Ја сам сувише слаба, а ипак желим...
Дугачка пустиња простире се преда мном. Лутам, док сенке и свој осмех неко од мене
упорно скрива. Тражим га. Газим по врелом песку, а не осећам бол. Желим!
Води ме сигурна рука, кажем себи, као последња кукавица која се крије иза туђе сенке.
Не бојим се. Морам даље! Желим!
Мисли ми блуде. Питам се да ли би човек, сам, без икога на свету, могао да сања. Да ли
смо сами себи довољни? Колико је потребно за снове? Не знам.
Кажу да нас ојача оно што нас не убије. Да ли да верујем у то? Колико је, заправо, исправна тврдња да је за уништење човека једино способан човек сам? Не знам. Чини ми се довољно суровом и сама мисао, зато не бих да је коментришем. Идем даље и чини ми се да чујем
нешто издалека. То Душа света проговара.
Кад се човек загледа у своју душу може да види да негде постоји нека особа која га чека,
насред неке пустиње или неког великог града... Када се двоје сретну и погледи им се укрсте,
прошлост губи на значају и постоји само тај тренутак и за њега вреди живети. Веруј у то!
Човек је странац чак и међу својима. Странац у правом смислу те речи. Све што је био
некада, није више. Отпао је од Бога и извесно је да ничега више не може бити што би га нераздвојно везало за њега. Људска дела и речи су као сенке предмета, које су, у тренутку кад је сунце
у зениту, ушле у сам предмет.
Никада, никада до сада нисам доживела слично искуство. У мени се буди осећање богатства, оног правог, духовног, чисте среће што долази од речи које одзвањају.
Сада, када сам видела и чула оно што сам желела, време је да се вратим и потражим
ново место за своју срећу. Скровито, а узвишено, где се не урла и не пева, где се стичу конци
живота и смрти, где се не жели и не чека, већ седи над нађеним и домишљеним и ужива у њему.
Па опет, кад зачнем мисао о себи у времену, схватам да је живот, који ми је дат, дивно
чудо у коме треба уживати. Тишина пролази кроз моје срце, одлази ка звездама, губи се у даљини.
Жеља се поново рађа. Сада желим само један осмех, једну особу и трачак светлости
под сенком звезда. Желим да поново осетим топлину око срца и јасну мисао да искажем своја
осећања.
Исувише ми је топло да бих заспала у оваквој ноћи. Поново остајем сама, али овога пута срећна.
48
ОГЛЕДАЛО
Милица Горановић
Питање среће
„Пре него што кренете да тражите срећу, проверите – можда сте већ срећни! Срећа је
обична, мала и неупадљива и многи не умеју да је виде“ – речи су песника Душана Радовића.
Тачно. Пуно тога касно схватимо. Управо оно што је прошло, чега више нема и што је иза
нас, оно чега нисмо били ни свесни, што нисмо знали да на време искористимо и да на време
уживамо у њему – управо то је била срећа! Добар залогај који смо на брзину прогутали, док га
други полако жваћу, мљацкају и уживају у њему – да тај осећај што дуже траје, да се памти.
Један клинац је рекао да је срећан када тата повремено пристане да се заједно прошетају,
јер он никада за то нема времена, стално је у некој журби. Други мисли да је срећан ако га друга
деца не задиркују што има клемпаве уши. Неки дека ће рећи да је срећан што живи у слободи, што
му је фамилија жива и здрава... Још само да некако изгура до краја месеца, до нове пензије,
их ...Каква је то срећа!
Неко ће бити несрећан ако не створи више од онога што има.
Свако од нас срећу мери неким својим кантаром.
Скоро сам прочитала у новинама чланак који се бави проблемом трагања за срећом.
Намерно нисам погледала ко је аутор, јер бих искрено волела да свако од нас може да каже:
„Неспособност да се заносимо за ствари без тренутне практичне вредности за наш живот –
јесте узрок несрећа, завера и нервне напетости, преосетљивости, одсуства разумности, лаког
узбуђивања и губљења смисла за меру. А уколико се човек више замара, бледи му интересовање за
спољни свет. Обрван апатијом, он пада у зачарани круг у коме му једна нервоза рађа другу.
Способност да се занима за нешто што је изван узрока наше невоље – велика је благодет! Треба,
дакле, имати безлична интересовања!“ Застаните за тренутак! Осврните се око себе и са
чуђењем ћете приметити колико је живот леп, осмехните се, разведрите и расположите, ако
нисте заборавили како то изгледа. Повремено нађите времана за неке обичне ствари, за ситнице
које живот значе. Без неког душевног мира и спокојства, осећања мере за неке ствари, без
поштења и љубави према другима, без одсуства зависти, без реалних идеја, мотива и циљева –
празни смо и јадни, животом плутамо попут пловка на води. За многе ствари и реална утеха је,
можда, пут ка срећи. Скоро сам се нашла на једној прослави где су око мене били одрасли,
озбиљни, паметни људи и случајно се као тема разговора наметнуло питање о срећи. Чула су се
различита мишљења: те ово, те оно, са тог становишта, по тој теорији – у недоглед! Све време
их је слушао један дека од осамдесет лета, па вели :
„ Не знате ви, децо моја, уопште шта је срећа.
Четири ствари су, драги моји, срећа у
животу. Прво – да се родиш здрав, у свему
нормалан. Друго – да у животу наиђеш на правог
животног и брачног друга. Треће – да имаш пород и
да никада не доживиш неку већу несрећу или смрт
детета. И последње – да неким редом и на време
умреш брзо и лако.“
А ја завршавам – свака част, старино!
Таман толико, ни да се дода, ни да се одузме. За
паметне, скромне и мудре – довољно. Има још
циљева и вредности у животу, али то су основне и
најбитније ствари. На време будимо тога свесни.
ОГЛЕДАЛО
49
Милица Горановић
Теодора Стевановић
Љубав
Кажу да љубав покреће свет. Волим да
верујем у то. Свиђа ми се како звучи, како изгледа, како људи верују да је тако.
Због чега нам је толико важна? Шта је
заправо љубав? Зашто волимо и зашто увек уз
њу иде патња?
Љубав је сплет среће и туге, лавиринт радости и бола, непрегледно пространство нових
дешавања. Љубав је бајка коју пише идиот! Свако од нас зна њене мене: једном је ведра и слатка, други пут суморна и опора. Може спектром
својих боја да прошара наш суров живот.
Непредвидива је, може да нас одвоји са
тла и приближи зведаним висинама, или да нас
баци у хладне дубине. Ако дубље заронимо у
тај океан туге, можемо да останемо без ваздуха,
без одговора на многа питања. Зашто онда покушавамо да сазнамо шта је љубав?
Љубав и патња иду заједно, прате их сећања и на крају бол. Због ње се живи, због ње и
пати, заправо и живимо да бисмо патили. Зато
треба убијати прошлост са сваким даном што се
гаси, избрисати је да не боли. Онда би се лакше
подносио дан што траје и не би се мерио оним
што више не постоји.
Треба живети у садашњости, волети
отвореним срцем и слободним умом, волети без
гриже савести, јер је то једино што може да нас
промени. Живимо у сенци сенке сопствене сенке из које не смемо да изађемо и осветлимо душу. Одраз нам је испрљан, огледало мутно, јер
не умемо да пронађемо себе.
Пронаћи тихи шапат среће, пронаћи душу која зна да воли, осмехом помера границе,
наћи чисту зору, вечно склониште од боли и туге, значи обрисати мрље са огледала живота,
значи волети без прекора.
Зато, живимо и волимо и допустимо да
нам то неко узврати, јер љубав је бајка, нестварна и кратке садржине.
50
Видела сам
Видела сам себе
Где се са муком пењем на дно неба,
Где са његових врхова
Журим у слободу празнине.
Видела сам
Где сан у одећи оџачара продаје вечиту љубав,
Видела сам где се два камена љубе,
Видела сам мраве где се куглају звездама.
Тада се јесен заљубила у пролеће,
А зима се истопила у загрљају лета.
Видела сам себе
Где ми зној извире из очију,
И почела да се гушим у њему.
Стварност ми пружа сламку спаса–
Ускоро ће зора!
Песма прашини
Теби, што засипаш реку сахрањеног времена,
Теби, што у загрљају очима мамиш сузе,
Теби, што те ветар подиже у загрљај
Прохујалом времену,
Теби посвећујем ове редове и молим те –
Ако ти икада ветар прошапуће моје стихове,
Дозволи некоме,
Кад постанем ти да те скине са мојих
стихова.
***
Проклећу сваку зору
Ако не зарумени твојим осмехом,
Ако не залелуја твојим прамењем,
Ако не закорача твојим кораком,
Ако не грли погледима,
Ако не блуди истином,
Ако не дода сламу овој мојој ватри.
Дотакни ме, за тебе да зимзеленим,
Погледај ме, да процветам,
Ослепи ме – твојим ликом ћу да гледам!
ОГЛЕДАЛО
Јелена Јаћимовић
Збогом моја изгубљена
љубави
Збогом моја изгубљена љубави,
Збогом и одлази
Желим да те заборавим
Да те избришем из сећања
Као да постојао ниси,
Да избришем бол који си ми нанео.
Не могу да ти опростим сузе,
Дане самоће и туге
И недосањане снове о срећи.
Још памтим сваку сузу коју сам пролила.
Немој да мислиш да сам заборавила
Како си отишао.
Ако икад поново дођеш,
Окренућу ти леђа.
Залупићу врата
И одбићу те из ината
Мада те још волим.
Своју љубав сакрићу
И нећеш знати шта осећам.
Нећеш знати да те волим као пре
И чућеш речи:
Одлази, касно је за све!
Ја сам велика душа
Што трептај среће слути,
Душа којој љубав ток живота мути.
Ја сам срце које почиње да воли,
Срце које на почетку љубави
Упознаје боли.
У ствари ја сам дете
Коме љубав треба,
Дете које зна да воли до неба.
ОГЛЕДАЛО
51
Емилија Јовић
Идућ учи, у векове гледа
Истински поносна на славне претке, пишем ове редове језиком и писмом који су
били животни пут и циљ једног великог човека, док загледана у његов портрет осећам
захвалност и поштовање.
Да сам писац биографије, сада бисте читали уобичајне податке о животу: родио
се, живео и радио, умро... Уместо тога желим да искажем своје искрено дивљење према делу великана чији је дух свеприсутан и чије се мисли и даље провлаче кроз редове
наших књига.
Доситеј Обрадовић је важио за првог реформатора српског језика и писма, ученог човека који је живот посветио борби за увођење народног језика у књижевност.
Његова наклоњеност књигама, најпре црквеним а потом световним, усавршавала је
његов дух и водила је ка превазилажењу свих језичких неслагања пред којима је у
оном времену устукнуо читав један народ.
Немирна природа и радозналост нагнале су га на изучавање историјских књига,
да би коначно, потиснувши жељу за светаштвом и самовањем, његов живот кренуо
новим путем. Племенитост и истрајност биле су Доситејеве најважније особине. Са
јаком идејом за просветљење српства, крупним корацима је из таме непросвећености
извео народ, гледајући у будућност. Његово благодарно срце, које је спознало муку и
јад у неукој средини, било је довољно широко и отворено за све људе. Осећао је да је
на њему да поведе борбу за нашу светлију будућност. Његова решеност на велики подвиг била је уједно и жеља да се један напаћени народ уздигне до неслућених висина.
Желео је да избрише све разлике и тежио да нас повеже са осталим европским народима. Гледајући људе, није се обазирао на њихову веру, род и сталеж и управо у томе
је и највећи значај његове просветитељске борбе. Поражавала га је наша историја заснована на поделама.
Његов рад једни су расуђивали, други жалили и оспоравали, док је он желео да
своје дело остави на општу ползу. Онако како је учио, усамљенички, упијајући светост
и светлост из књига, видео је и свој народ како научен у будућност гледа. Све што је
застарело требало је заменити новим и Доситеј је видео начин да тим новинама препороди друштво и искорени разлике. Његово путешествије кроз живот и књиге пример је жртве за општу добробит и међусобно разумевање.
Продуховљеним очима видео је опасност која прети неукима. Видео је да је његов народ на погрешном путу и повео га путем просвећења. И на крају, видео је да је
будућност, она светла и боља, пред вратима и зато је та врата за свој народ отворио.
Тиме нас је повео ка ученом свету и учен свет довео код нас. Тако је Доситеј учио, видео и помогао нам да прогледамо.
Његово дело и данас је пример и путоказ новим генерацијама да своју будућност граде на учености. Зато, хвала му за широке видике који се протежу кроз векове.
52
ОГЛЕДАЛО
Никола Марјановић
Радовање
Несигурним ходом човек се пробијао кроз густу борову шуму. Непрестано се окретао, газећи
тек олистало жбуње и ломећи борове гране. Застао је код оближњег потока, умио се и наставио
даље. Није имао времена да се огледа у води. Очи су му биле подбуле, тело испијено. Није много
спавао последњих дана. Панталоне од грубог платна нису биле по његовој мери. Стари, офуцан,
доста велики прслук скривао је голотињу, док му је шубара падала преко очију и сметала при ходу.
Није желео да је скине. Журио је. Кошуље и обуће није имао. У левој руци носио је штап, преко
десног рамена овећу торбу. Кретао се дуж потока, крајем који му је био непознат.
Срце му искакало из груди; стално се окретао. Ни сам више није знао како је стигао у кнежев
двор, ни колико је путовао: чинило му се да је прошла читава вечност. Предао је торбу и најзад
одахнуо. На његовом лицу појавио се грч. Изашао је из двора и кренуо ка својој кући. Успут се са
некаквим чудним задовољством присећао.
Летња ноћ. Пун месец. Оморина. Тешко дише. Чује смех. Зноји се. Дланови су му влажни.
Крије их. Мораће да одлучи: сад или никад! „Браћо! Станите, мајку му! Чекајте! Тако вам Бога! Још
није време. Нисам кукавица! Ђорђе, молим те! Зар и ти?!“ Ђорђе окреће главу. Очи су му пуне суза.
Глас му дрхти: „Не могу...“ Оштар поглед Ђорђев му пресече глас. „Кукавица“, зачу се. Готово је...
Побеже из колибе и изгуби се у шуми. „Кукавице... Никад нећеш бити човек... Издајице...“ Звони му
у ушима. Ђорђев поглед. Пред њим је све црно. Не сећа се више ничег. Ноћ...
Долази к себи. Осврће се. Види да свиће. Лакше му је. „Шта се десило са мном?“. Одједном,
све се разбистрило: ноћ, свађа, Ђорђе, кукавица... Обузима га мржња. Тресе се. „Освета!
Упамтићете ме!“ Одлази куму. Договор. Глава. Двадесет златника. Платиће...
Пада ноћ. У колиби је Ђорђе сам. Спава. Прилази Ђорђу, шуњајући се. У руци му секира.
Није сам. Још неко је са њим. Колашинац. Хвата га паника. Не зна шта да учини. Да ли да... „Само
не поново... Не као синоћ... Нисам кукавица... Видеће...“ Дланови се зноје. Поглед ка Колашинцу.
Климање главом. Фијук секире. Црнило. Види Ђорђа како се гуши у локви крви. Осећа његов
поглед. Он је свуда по њему. Црнило. Руке су му тешке. Губи тло под ногама. Око њега све нестаје.
Поглед ка небу. Више ништа не види ...
Стигао је пред кућу. Страћара. Стаје на улазу и осећа да га нешто стеже. Отвара врата:
сточић, троножац, котао, простирка на поду. „Шта се то дешава са мном?“ Ставља руку у џеп.
Новац. Новац га стеже. Баца га у угао собе. Изморен је. Скида са себе прслук. Гуши га. Онако
разголићен, леже и моментално заспа.
Поноћ... Тишину ремете лепет крила и хук сове која слеће на кров куће. Изненада, на
прстима, не правећи никакве шумове, у собу уђе неколицина људи. Бљесак сечива у руци једног од
њих. Соба је испуњена месечином, а човек леђима окренут убицама. Спавао је окренут зиду. Чуо се
само фијук сечива и кратак јецај убоденог. Нож је погодио срце. Сова одлепрша уз непрестано
хуктање и изгуби се у ноћи. Непознато друштво изнело је леш и закопало га у оближњој шуми.
Изнад гроба су ставили повећи камен, као знак распознавања. Кад су то учинили, изгубили су се у
ноћи, како су и дошли. У неко доба јавила се она иста сова и слетела на камен изнад гроба. Месец је
обасјао предео и одбљесак као да је урезао у камен: В.В. Сова се прену и одлете. Све утону у
тишину...
Свануло је. Чуло се цвркутање птица и шуштање оближњег дрвећа. Склад је реметио чудан
мирис који је допирао из шуме. Један човек упути се према шуми. Нешто га води баш до оног места
где је синоћ закопано тело. Човек не примети ништа, сем камена, који беше као и сви други; на
њему не беше ничега. Зачуди се, окрену и, дубоко уздахнувши, запути својим послом. Мирис је
наставио да се шири Радовањем...
ОГЛЕДАЛО
53
Nikola Janković
Iustiniana Prima
Legenda o Velikom gradu
Iustiniana Prima - Caričin grad, mesto gde se
nalaze ostaci jednog od najvažnijih i najlepših
vizantijskih gradova na Balkanskom poluostrvu, uzdiže
se na uzvišenom platou 8 kilometara severozapadno od
Lebana.
Prvo istraživanje ovog ranovizantijskog grada iz
šestog veka je obavljeno 1912. godine, kada je Vladimir
Petković započeo iskopavanja blizu Lebana. Balkanski
ratovi i Prvi svetski rat zaustavili su ovaj posao, te je
istraživanje nastavljeno tek nakon tridesetih godina XX
veka, i sa kraćim prekidima traje do danas. Istraživači
su otkrili brojne prelepe stubove, mozaike, komade
mermera, nakit, oruđe i još mnogo toga. Svojom
lepotom ističe se statua vizantijskog imperatora
Justinijana I, koja dokazuje da je grad izgrađen u
njegovu čast. Svi ovi nalazi dokazuju naprednost grada
u kulturnom, arhitektonskom, ali i tehnološkom
pogledu.Caričin grad (Iustiniana Prima) nalazio se u
sastavu oblasti Dardanija (Ilirik) i predstavljao je deo
stare rimske pokrajine Gornja Mezija. S kraja IV veka,
nakon deobe rimskog carstva, Gornja Mezija je postala
sastavni deo Istočnog rimskog carstva - Vizantije - i
postala jedan od najvažnijih odbrambenih bedema
protiv nadolazećih varvarskih plemena.
Ovaj predivni grad je izgrađen od strane
Justinijana I, velikog vizantijskog cara, u znak
zahvalnosti prema mestu gde je rođen i odrastao. Grad
je podignut na plodnoj zemlji ušća današnjih reka
Jablanice i Puste reke u šestom veku, tačnije 535.
godine, kao sastavni deo naprednog vizantijskog
sistema odbrane. Njegov najbitniji deo, centar gradskog
života, Akropolj, posebno je istaknut svojim uzvišenim
položajem na vrhu brda, simbolički predstavljajući
uzvišenost vladara.
O osnivanju Caričinog grada, veliki antički
istoričar i pisac Prokopije je svojevremeno napisao:
"Negde u oblasti evropske Dardanije, sa druge
strane granica Dakije, nalazi se mesto Taurisium. Car
Justinijan je rođen tamo, i on beše osnivač svetskog
carstva. Okružio je ovo selo zidovima i kulama, štaviše,
sagradio je i vojno utvrđenje - kastel Bederiana za
njegovu zaštitu. Zatim, blizu tog mesta, sagradio je
velelepni grad i nazvao ga Iustiniana Prima...
Tako se Justinijan odužio svojim roditeljima... Justinijan
54
je tamo i izgradio vodovod, i time gradu obezbedio
neprekidne i beskonačne rezerve vode. I mnoge druge
zgrade bejahu izgradene od strane osnivača ovog
grada... Teško je opisati sve božije hramove i nije
moguće prikazati sve administrativne zgrade, veličinu
portika - tremova, lepotu trgova, fontana, ulica,
kupatila, radnji, itd."
"To beše, prosto, jedinstven grad sa mnogo žitelja..."
Za samo nekoliko decenija od svog osnivanja,
Caričin grad je zahvaljujući svom osnivaču doživeo
zadivljujuć napredak. Caričin grad je rastao i širio se, te
je postao važan administrativni, kulturni i religijski
centar Ilirika. Mnogobrojne zanatlijske radnje,
zemljoradnički posedi i rudnici u njegovoj okolini
doneli su mu još veće bogatstvo i prosperitet. Tokom
svog postojanja, Caričin grad je predstavljao bitnu
raskrsnicu koridora Naisus (Niš) - Južna Morava, i puta
koji je sa severa, preko Kuršumlije, vodio do Skoplja i
Soluna. Grad je, između ostalog, predstavljao i utočište
za izbeglice iz većih regija oko Save i Dunava, jer je
bio siguran od varvarskih napada.
Ipak, grad je živeo manje od stotinu godina.
Sloveni su došli na Balkan i napali Caričin grad već
krajem šestog veka, ali su mnogo godina njegove
snažne zidine odbijale invaziju varvara. Napadi
slovenskih plemena su dostigli vrhunac početkom
sedmog veka. Gradski akvadukt - vodovod - je uništen,
tako da su građani Caričinog grada izgubili jedini izvor
sveže, pijaće vode. To je bio glavni razlog njegovog
pada, poraza propraćenog rušenjem, spaljivanjem i
pljačkanjem svega iole vrednog.
Danas se Caričin grad smatra jednim od
najvažnijih domaćih arheoloških nalazišta iz
vizantijskog perioda. Zahvaljujući svesrdnoj pomoći i
donacijama francuske vlade, kao i izvanrednom
zalaganju domaćih arheologa i istoričara, nakon
višegodišnjeg prekida ponovo se otvaraju vrata ove
istorijske riznice, koja će u godinama koje slede
zasigurno otkriti sva svoja bogatstva.
ОГЛЕДАЛО
Nikola Janković
Professor Milena Konstantinović
Iustiniana Prima
The Legend of a Great City
Iustiniana Prima - Caričin grad, an
archeological site which contains the ruins of one of the
most important and beautiful antic cities on the Balkan
Peninsula, is located on a vast plateau eight kilometres
north-west from Lebane.
The first archaeological investigation of this
early-byzantian city located near Lebane was performed
in 1912. by Vladimir Petković. The Balkan Wars and
the World War I stopped the excavation, and it did not
continue until late '30s. Since then, the excavators have
found many beautiful columns, mosaics, pieces of
marble, jewellery, tools and much more. But above all,
they have found a copper statue of the byzantian
emperor lustinian the 1st which proves that the City was
built in his honor. The archeological investigation has
shown that lustiniana Prima had highly developed
culture, architecture and technology.
Iustiniana Prima (Caričin grad) was located in a
region called Dardania (Illyricum), which was a crucial
part of the old roman province called Upper Mesia.
After the division of the Roman Empire, the Upper
Mesia became the main part of the East Roman Empire
- Byzantia, and it's principal defensive wall against the
incoming barbarian invasion.
This beautiful city was built in the VI century
by the great byzantian emperor lustinian the 1st, as a
sign of gratitude to his place of birth. The city itself was
constructed on the confluence of the Jablanica and the
Pusta reka rivers, well known for its fertility and natural
richness. It's most important part and the center of the
city life - Acropolis - was especially emphasized by its
elevated position, which is considered to be a symbol of
Emperor's divine status.
About the founding of lustiniana Prima, the
great roman historian Procopius wrote:
"Somewhere in the region of Europian
Dardenians, on the other side of Dachia, lays a village
called Taurisium. Emperor Justinian was born there, and
he was the founder of the world empire. He bounded his
village with walls, created a castle with four defensive
towers, reconstructed the castle Bederiana and fortified
it much better. Then, near that place, he constructed a
beautiful town and called it Iustiniana Prima... In this
way, he repayed to his parents... Iustinian built
ОГЛЕДАЛО
plumbing there, and made it possible for the city
population to continually have unlimited reserves of
clear and fresh mountain water. And many other
buildings were constructed by the founder of the city...
It is not easy to describe all the God's temples and it is
not possible to describe all administrative buildings, the
magnitude of porticoes, the beauty of forums, fountains,
streets, baths, markets... It was simply a unique city with
many residents..."
Thankfully to the emperor lustinian's efforts,
Iustiniana Prima made fascinating progress in only
several decades. It was growing and spreading, and in
the end, it became one of the most important
administrative, cultural and religious midpoints of that
time. Many workshops, trades, agricultural properties
and local mines brought unimaginable wealth and
prosperity to the citizens.
During the period of its existence, Caricin Grad
was also a significant junction of important corridores
Naisus - The Juzna Morava River and Kursumlija Thesalonikki. Also, it represented a "safe heaven" for
the refugees who had come from larger regions around
the Sava and the Danube, which were already
endangered by the barbarian invasion. However, the city
lasted less than a hundred years.
The Slavs came to the Balkan Peninsula at the
end of the VI century and attacked the city, but its
strong walls stood still and defended the citizens from
the barbarians. Slav invasion reached its culmination at
the beginning of the VII century, when the main city
aqueduct was severed. Having lost their only source of
fresh water, the inhabitants' defence efforts fell weak;
this was the main reason of the fall of Iustiniana Prima,
a defeat followed by unbelievable devastation and
robbery of all valuable things.
Today, Iustiniana Prima is considered to be one
of the most important archeological sites in Serbia.
Gratefully to generous help and donations of the French
government, as well as exquisite efforts of Serbian
archeologists and historians, the gates of this ancient
treasury are opened once again, ready to show us all of
its richness in years to come.
55
Емилија Јовић
Народни обичаји мог завичаја
Традиција једног народа огледа се у његовом културном и историјском наслеђу
и почива на духовном богатству стеченом током историје. Она осмишљава живот и
представља везу између прошлости и садашњости које би требало да стреме ка
будућности. Из традиције потичу веровања, која чувају трагове предака, али у њој
налазимо и корене обичаја, који су важан део културе једног народа. Обичаји се
усвајају од рођења, кроз одрастање и васпитање. Они су творевина колективног
духа, која нам помаже да пронађемо свој смисао.
Нема народа на земљи код кога се о свадбама не би вршили ма какви обичаји.
Верује се да се њима ојачава брачна веза, обезбеђује пород и срећа младенаца. У
оквиру свадбених обичаја, постоји један који се везује за југ Србије. То је обичај
познат као чешљање, зачешљување, чешљанка девојке за удају. Некада је тај обичај
изгледао овако.
Пошто се млада окупа и седне на столицу, окренута истоку, мушко дете јој
доноси огледало које је послао младожења из свог дома. Огледало се поставља пред
младу и покрива пешкиром, док нека девојка држи сито изнад младине главе. Остали
у њега стављају поклоне. Затим се над младином главом разграби погача која се меси
у младожењином дому. Све време се певају песме. Једна од њих иде овако:
Трешња се од корен коренеше,
Мома се од мајка делаше.
Праштавај, мајко, праштавај
Ако сам ти нешто згрешила.
До сега сам тебе слушала,
Од сега ке слушам свекрва,
Свекрва, залва, јетрва,
А понајвише деверче.
После чешљања, доносе се ствари из младожењине куће у врећи, која се мери
кантаром са младом. На крају се млада поздравља са својим другарицама речима:
У добру ме кућу пратите, кад одем, стару ми мајку тешите!
Обичаји опстају у народу упражњавањем, поштовањем и неговањем у
породичним окупљањима и свечаностима. Чувајући обичаје, одржавамо дух
прошлости, остајемо у вези са традицијом и културом, са оним што је можда
заборављено, али нас је кроз векове одржало.
56
ОГЛЕДАЛО
Перевела: Эмилия Йович-ученица II-3
менторы : Душица Йованович-ученица IV-3
Джорджи Поповски- учитель русского языка
Народные обичаи моего родного края
Традиция одного народа отражается в его культурном и историческом
наследствии и основывается на духовном богатстве,приобретёном в течение
истории. Она осмысляет жизнь и является связью между прошлым и
настоящим,которые необходимо подготовить к будущему. Из традиции происходят
верования,которые же сохраняют следы предков,но в ней мы открываем и корни
обычаев,являющихся важной частью одного народа. Обычаи усваиваются от роду,в
течение выращивания и воспитания. Они-творение коллективного духа,которое нам
помагает найти склонность нам отвечающую.
Нет народа на земле у которого,относительно свадьбе,не устраивались бы
какие-нибудь обычаи. Верят, что ими окрепляет брачная связь,обеспечивается
потомство и счастье новобрачных. Среди свадебных обычаев,есть один обычай,
который связан с югом Сербии. Это обычай,известный как причёсывание, з
ачёсывание ,,чешляния'' девушки перед замужеством. В старину этот обычай
казался таким: после того как невеста выкупается и сядет на стул, с повёрнутым к
востоку лицом,мужской ребёнок ей подносит зеркало, оторое выслал жених из своего
дома. Зеркало ставят перед невестой и покрывают полотенцем, в то время как, одна
девушка держит сито над головой невесты. Остальные в него кладут подарки.
Потом над головой невесты расхватают лепёшку, которую месят в доме жениха.
Всё время поют песни. Одна из них вот такая:
Черешню с корнем выдергивали,
Девушка с мамой расставалась.
Прощай меня, мама, прощай меня
Если я в чём виновата.
До сих пор тебя я слушала,
Отныне свекровь слушать буду,
свекровь, золовку, невестку,
а больше всего деверя.
После причёсывания, приносят вещи из дома жениха в мешке, который
измеряют безменом с невестой. Наконец невеста прощается со своими подругами
словами: В хороший дом меня пошлите,когда уйду старую маму мою утешайте!
Обычаи сохраняются у народа упражнением, уважением и заботой о них на
семейных собраниях и праздненствах,торжествах.
Храня обычаи, мы сохраняем дух прошлого, остаёмся в связях с традицией и
культурой, с тем что, может быть уже забыто, однако, оно через века нас сберегло,
может быть, благодаря чему преживают поколения.
ОГЛЕДАЛО
57
Sanja Janković
Đavolja
varoš
Priroda je darežljiva i inspirativna.
Divimo se njenoj moći da stvara
zadivljujuće pejzaže i tome što otvara
puteve u nepoznate predele. Srbija se
ponosi jednim takvim geomorfološkim
fenomenom.
Đavolja varoš, što znači grad Đavola,
nalazi se na planini Radan, u blizini grada
Kuršumlije. Najlepši način za dolazak do
Đavolje varoši, prirodnog slavnog
spomenika, je planinarenjem iz Lebana.
Sačinjen je od grupe zemljanih kula,
na kojima se nalazi kamenje specifičnog
oblika. Ima ih dvesta dve, visokih od dva
do petnaest metara, i širokih od pedeset
centimetara do tri metra. Takođe,
raznobojno kamenje, nastalo vulkanskom
aktivnošću u prošlosti, privlači pažnju
posetilaca.
58
Zemljane kule, pravilnog oblika,
izazivaju u duši posmatrača snažan utisak.
Veruje se da su ove zemljane kule nastale
delovanjem prirode, erozijom i dejstvom
kiše. Osim po piramidama, Đavolja varoš je
poznata i po dva jako mineralna izvora. To
su Crveno vrelo i Đavolja voda, bogati
mineralnim elementima, i koji poseduju
lekovita svojstva.
Naučnici kažu da je ovaj prirodni
fenomen nastao dejstvom prirodnih sila.
Međutim, mnoge legende govore o
nastanku ovog mesta. Jedna od njih kaže da
je reč o svatovima, okamenjenim
božanskom kaznom, jer su želeli da po
svaku cenu venčaju brata i sestru. Da bi
sprečio greh Bog ih je kaznio okamenivši
ih kako bi svedočili da će svaki greh biti
kažjen.
Interesantne priče koje slušamo
diveći se lepoti Đavolje varoši doprinose
nesvakidašnjem doživljaju. U našem
sećanju ostaju najlepši trenuci i ostaje želja
da se iznova vraćamo i otkrivamo nove
tajne Đavolje varoši.
ОГЛЕДАЛО
Sanja Janković
Professeur:
Dragan Đorić
Site du
Diable
La nature est généreuse et inspiratrice. On admire sa force de créer d’admirables paysages et de dégager des voies dans
des régions inconnues. La Serbie peut être
fière d’un pareil phénomène géologique.
Le site de Djavolja varoš, c’est-àdire la Ville du Diable,est situé sur la montagne de Radan à proximité de la ville de
Kuršumlija. Le meilleur moyen d’atteindre
le site de Djavolja varoš, ce monument naturel très célèbre, c'est en escaladant la
montagne de la direction de la ville de Lebane.
Ce site est un groupe de pyramides
de terre, surmontées de pierres en forme
spécifique. Il y en a deux cent deux, hautes
de deux à quinze mètres et larges de cinquante centimètres à trois mètres. Aussi, les
rochers multicolores, témoignant de l’activité volcanique dans le passé, attirent l’attention des visiteurs. Les pyramides de terre, de forme régulière, produisent sur l’âme
une forte impression.
On croit que ces pyramides de terre
étaient provoquées par une activité de la
nature, par l’érosion et par la pluie.En plus
des pyramides, le site de Djavolja varoš est
célèbre par les sources d’eaux très acides.
Ce sont Crveno vrelo ( Le puits rouge) et
Djavolja voda (L'Eau du Diable), riches en
ОГЛЕДАЛО
éléments minéraux et possédant une propriété curative.
Les savants disent que ce phénomène
naturel s'est produit grâce à l'action des forces de la nature. Mais, de nombreuses légendes entourent la fondation de ce site.
L'une d'entre elles dit qu'il s'agit des invités
aux noces, pétrifiés par punition divine
pour avoir voulu marier à tout prix la soeur
avec son frère. Pour empêcher l'incest,
Dieu les a punis en les pétrifiant pour te-
moigner que tout péché sera puni.
Des histoires fabuleuses que nous
écoutons en admirant la beaute du site du
Diable ne font qu'augmenter notre emotion.
Notre mémoire retient les plus beaux souvenirs et on est saisi du désir d'y revenir à
nouveau et de découvrir les nouveaux secrets du Site du Diable.
59
Милан Вукашиновић
Гимназија у Лесковцу
АЛЕКСАНДРА
Плачи, Емили...
Tи ниси била та
Коју је ноћ хтела.
Tи си увек знала
Да позатвараш шкриње
И обришеш прашину.
Ех, Ема, звездо скромна...
Ти си текла кроз предвечерја
Старих градских улица.
Ти си затегла жице и
Уздрмала ритам уморних
облака.
Кад помислим на тебе
Видим жуто поподне летњег
дана
Ема, мајко! Ема, жено!
Ема, мајко! Ема, сапутнице!
Емилија, љубави!
Волео сам те за годину,
Aли ти си волела родитеље
И децу и љубав и људе.
А мени љубав не треба,
Већ само да ти сузе бришем,
Као и досад.
Ти и ја и тринаест огледала
На раскрсници смо...
Ја сам сломљен
Ја сам твој...
Емили, плачи!
ФРАГМЕНТИ
МЛИНАРЕВ САН
Кажу: Тешко!
А није.
Пробај: Оглушиш се једном,
Па и други пут
И заглушиш тело.
У глушњи га чуваш,
Али с душом већ,
То је нешто теже.
Ал навикне човек
Да му душа скаче
Из шупљег у празно
Све тражећи реч
У којој јој прија.
***
Печем и печем
И ноћ и дан.
И три пут мерим
Па грло расечем.
Залуд блудим!
Блиједи осмех ништавног изрода у
очевом млину.
(Прекјуче се вратио из рата.)
Лијевом руком и патрљком десним
Милује брашно ко лице дјевице.
(А лијепо ме матер хтјела оженит.)
Из једног ока преосталог
Кап кану у брашно.
(И већ би се смијешили плавушани.)
И несвјесно усне
Кренуше ка џаку.
(А увече кад малени заспе...)
И вајати брашно стаде.
Осјети језик сласт живу, неосјетну.
( И кроз ноћ би шапатом тајне света
откривали.)
И познаде јој чемерни сјај у очима
И сви му се удови небу дигоше.
Пре, лакше, рађе
( И трчали би и смијали се да цијело
село дрхти.)
Крвцу течем,
И прсну и прасну.
Него реч да речем.
Празнину загрливши смијех се луди
просу.
La petite fille de
la Mer
(А онда, онда би погачу
Испекли на сунцу...)
Ceo je život varka. Živimo samo jedan trenutak. Trenutak smrti. Svaka mašta postaje osećanje, sve
iluzije postaju istina, jedna, suštinska. Treba samo spojiti polove.
Lagali su, svi su lagali. I Dekart, i Haksli, i Darvin. Istinu znaju samo idioti. Samo su oni genijalni.
Jednostavnost je bezgranična, spoj je neverovatan.
Govinda je gledao kako spaljuju telo njegovog prijatelja i verovao je da će, dolivši svoju krv u vatru,
dokazati njenu živototvornost. Vera je, na kraju, stub svega.
Monotoniju letenja nad pustinjom razbijao sam otkidajući kljunom meso, koje je već počelo da truli po
kulama. Njihova smrt je moj život, njihova mržnja moja ljubav, njihov egoizam moj optimizam.
Esencija svega dovoljno je velika da stane u jedan trenutak... Kad zamrzimo majku, kad se probudimo
u snu, kad kaznimo voljenog ubicu. Simplifikovati, polarizovati, unifikovati!
60
ОГЛЕДАЛО
ЕДЕН
Да нам је само један почетак
Без ичег пре
Па да ни од чега и само од снова
Себи градимо све.
Да нам осване неки петак,
Да похитамо
Топли,са тла неустали
Да га крстимо.
А онда, кад сазнамо кад смо,
Док не знамо ко смо,
Баш ту где смо се нашли
Без идеје,
Башту забаштимо,
Па ускрај неке леје предахнемо
И не мислимо на бреме
Које носимо,
Јер и не знамо за време
Пре времена нашег.
ФРАГМЕНТИ
Шта ћу човек?
Шта ћу блудан?
Шта ћу злурад, чудан,
Богохулан?
Жив, а Бога...
Жив, а жену,
А светло, а љубав,
А веру не видим.
Више не видим.
И што видех, и што веровах,
Све би приказа.
Зашто ли се слише,
Спустише низ врпцу,
Све неме муке
И среће прећутане,
И тада нас не плаше
Тешки мушки недостижни снови
И камените бремените Венере,
Јер ни видели нисмо
Страшно иконописмо поносног
наслеђа.
Па вриснух чим прогледах,
Све ћемо ми по први пут,
Јер не подмећемо леђа
За тешке прошле и будуће
Који ће на њих личити.
Безбројне су нам грешке,
Али драже од свачијих грехова
Што се још на прсте броје.
Кад море већ није однело своје
Него само дигло талог,
Можемо звати бога свог
И молити се да ће драге воље
Да нам уступи у врту један кут,
Јер ми ћемо сигурно проћи боље
Кад знамо за претходни пут.
Не могу бити сушт ни трена
ОГЛЕДАЛО
Без воље и реда.
Да сам одмах завет дао,
Да сам се заветовао на
ћутство!
Кад сам речју бахатио дуго.
О, Боже, да сам само
немушт
Анђео, анђео бих био.
Да сам немушт, друго бих
жудео.
Шта ћу?
Шта ћу, човек?
PRIMAE
A živela sam mirno.
Po zapovesti.
O, zašto sam počela
Da slušam vetar?
Znam. Ti si došla
I stesnila zidove
Snenim pokretima vazduha.
Ne! Neću da govorim lirski!
Jurila si me.
Bila si van mene i u meni.
Izgubila sam ovce.
Trčala po kiši...
Šta mi je to trebalo?
Želela sam te
Dok me tvoj dodir pekao.
Bila sam mudrost .
Bila sam moć.
Bol!
Vatra!
Bol!
Bila sam...
Zbacila si togu,
A mermer je goreo, goreo...
Bila si potpuno u meni,
Ili mene nije bilo.
Sada ja gorim,
A decu mi cirkuski konji gaze.
I boli, i opet, i opet ...
Ipak sam to ja.
Samo mali epitaf :
Ах, Sapfo ...
61
Optdf!!
uf!!
jqtvn
Download

Огледало - Гимназија у Лебану