и
зво
в
о
р
ПУКЛА КОАЛИЦИЈА
ИЗМЕЂУ СДСС-а И
СНС-а (стр. 2 и 3)
ПОЧЕЛО СУЂЕЊЕ
УХАПШЕНИМ СРБИМА
ИЗ ТРПИЊЕ
(стр. 5)
ISSN 1847-4454
9 771847 445002
актуелно
2
БУРНА ПОЛИТИЧКА ЈЕСЕН У ВУКОВАРУ
Овако је било летос
К
ао што смо у прошлом броју и најавили, новом одлуком о стипендирању студентима из Вуковара који не
студирају у Хрватској биће онемогућено
право на градске стипендије. Ову одлуку
донело је Градско веће, на предлог градоначелника Ивана Пенаве, а са њом ће
највише бити погођено четрдесетак вуковарских студената који студирају у Србији и
двадесетак оних који се школују у Босни и
Херцеговини.
Одлука, додуше није донесена на првом
заседању већа 15. октобра, јер су седницу
напустили већници СДСС-а, СНС-а, и СДПа, а недоласком ХДССБ-ове Славице Јелинић владајућа већина није имала кворум за
доношење одлука. На настављеној седници, која је одржана два дана касније, већином гласова ХДЗ-а, ХСП АС и ХДССБ-а,
ова одлука је усвојена.
СРПСКА КОАЛИЦИЈА СЕ РАЗИШЛА, А СРБИМА СВЕ МАЊЕ ПРАВА
нове градске власти након ванредних
јунских избора. Већ приликом изгласавања
буџета за текућу годину сва српска културна
удружења у граду, али и сва друга удружења на чијем су челу припадници српске
заједнице добила су мања средства за рад,
а градски челници оправдали су то економским разлозима.
Након тога градоначелник је разрешио
све чланове управних већа градских
установа из редова српске заједнице, са
изузетком Дечијег вртића Вуковар 2 где је
такође дошло до промене, али не по
националној, већ по партијској припадности. Припадници српске заједнце смењени су у управним већима Јавне ватрогасне јединице града Вуковара и градске
бибилиотеке.
СТАЛНА ДЕГРАДИРАЊА ПРАВА СРБА
- Ситуација је изузетно лоша, а деградиУкидање могућности за равноправно сти- рање права српске заједнице су стална. Све
пендирање које највише удара на српске оно што смо радили и стварали у претхостуденте само је последње у низу смањење дним годинама сада је уназађено и враћамо
права целокупној заједници од доласка се на почетак. У сенци свега што се дешавало у градском већу
смењени су и сви
Срби који су били у
управним већима
установа чији је град
оснивач. Посебна
прича у томе је Дечији
вртић Вуковар 2, где
јесте постављен Србин, али без консултације са Већем српске националне мањине, са мном као
Предизборни летак Ивана Пенаве којим обећава веће стипендије замеником градонасвима. Олако дато обећање није испуњено.
челника, са четири
Против оваквог начина додељивања
градских стипендија амандмане су предложили клубови коалиција окупљених око
СДП-а и СДСС-а, али они нису прихваћени.
Амандман коалиције српских странака прво
је одбијен, јер га је председник ГВ Игор
Гаврић протумачио као незаконит због тога
што је написан двојезично. Дозвољено је,
међутим, његово усмено подношење, али је
и као такав одбијен. Сматрајући да се ради о
кршењу права већника и припадника националних мањина на равноправну употребу
језика и писма и изражавајући незадовољство због одбијања амандмана, СДСС-ови
већници нису присуствовали настављеној
седници Градског већа.
већника СДСС-а који чине већину од седам
представника српске заједнице у градској
скупштини или било којом другом институцијом, каже заменик градоначелника
Вуковара Срђан Милаковић.
РАСКИД КОАЛИЦИЈЕ СДСС-а и СНС-а,
ПАЛЕ И КРИВИЧНЕ ПРИЈАВЕ
Управо смене у управном већу Дечијег вртића Вуковар 2 биле су разлог да председништво СДСС-а раскине предизборну
коалицију на градском нивоу са Српском
народном странком. Два СДСС-ова члана
управног већа смењена су са својих функција, а једно од места из квоте оснивача
припало је председнику градске организације СНС-а и градском већнику Небојши
Бајићу без знања СДСС-а што је, сматрају у
овој странци, противно коалиционом договору које су странке постигле. Бајићу се
замера и да је на самим седницама градског
већа иступао противно претходним дого-
ОБАВЕШТЕЊЕ
П
оштовани читаоци,
обавештавамо вас да
вашу електронску пошту
убудуће шаљете на следећу
адресу:
[email protected]
стара адреса више није
активна.
3
ворима клуба већника, али замера му се и
сарадња са ХДЗ-ом.
- Оцењено је као неприхватљиво понашање
већника СНС-а Небојше Бајића који је без
консултација са другим члановима клуба
већника и легитимним српским институцијама у граду Вуковару, водио заједно са
председником СНС-а Зораном Којићем
преговоре са представницима ХДЗ-а и
сагласио се са сменом два члана управног
већа дечијег вртића Вуковар 2. На седници
одржаној 13. 10. Извршни одбор градске организације СДСС-а закључио је да је
наведеним поступцима Небојша Бајић нанео велику штету интересима српске
заједнице и тиме нарушио поверење
између коалиционих партнера, наводи се у
СДСС-овом закључку о раскиду коалиције.
На реакцију СНС-а није се дуго чекало па
су представници ове странке већ 17.
октобра испред зграде жупанисјког ДОРХ-а
одржали конференцију за медије, а након
тога предали и кривичне пријаве против
СДСС-а, председника странке Војислава
Станимировића и председника градске
организације Срђана Милаковића. Разлог
пријаве је, тврди СНС, промењени изворни
текст коалиционог споразума, односно један његов члан који регулише начин на који
ће бити исплаћена средства која се
странкама исплаћују по већничким мандатима.
У оригиналном документу наводи се да
ова средства припадају странци из које
долази већник, док се у другој верзији каже
да ова средства припадају СДСС-у и да ће
се уплаћивати на рачун ове странке.
Небојша Бајић је на конференцији одбацио
оптужбе упућене њему приликом раскида
коалиције, а оптужио СДСС за фалсификовање коалиционог споразума.
- Имамо доказ да је господин Милаковић
изменио договор, прекршио закон и као
таквог га доставио у градску управу, али
захваљујући људима који тамо раде ја сам
на то упозорен. Једини разлог раскидања
коалиције је прикривање потенцијалног
кривичног дела, а не зато што сам ја ушао у
управно веће вртића. Сматрам да они нису
једини и искључиви представници српског
народа у Вуковару и да ја као изабрани
већник имам легитимитет да представљам
свој народ и трудио сам се да то радим на
најбољи могући начин, рекао је Бајић окупљеним новинарима.
Оптужбе за фалсификовање коалиционог споразума СДСС је у свом саопштењу
у потпуности одбацио наводећи да је све
што је везано за сачињавање коалиционог
споразума, учињено уз знање и сагласност
све три стране потписнице споразума.
„Оптужбе СНС-а представљају покушај
компромитације СДСС-а ради скретања
пажње са раскида коалиционог споразума
због непоштовања истог од стране већника
СНС-а Небојше Бајића“, каже се у саопштењу којег потписује Срђан Милаковић.
Незванично сазнајемо да је промена
коалиционог споразума о начину исплате
средстава по већничком мандату донесена
још давно уз знање и сагласност све три
странке, а до промене је дошло, највише
због тога што је рачун СНС-а у блокади па
им због тога никаква средства не би могла
ни стизати на рачун. О свему смо питали и
председника треће партије у споразуму
Нове српске странке Светислава Лађаревића која је, иако нема свог већника, била
укључена у потписивање и састављање
коалиционог споразума.
- И мени и члановима моје странке је жао
што је дошло до раскида ове коалиције која
је пуно обећавала. До овога свакако није
требало да дође и без обзира на то што ми
сви некада имамо различите погледе на
исте ствари, оваквим исходом целокупна
заједница пуно губи. Мислим да су се
ствари могле решити и унутар коалиције, а
најлошија варијанта је да се међусобно
препуцавамо преко медија. Могу само да
кажем да су све стране биле упознате са
изменама коалиционог споразума. Нас се
то није дотицало, јер не учествујемо у
прерасподели средстава и било нам је
свеједно, али смо знали за ову промену,
рекао нам је Лађаревић.
Коалиција СДСС-СНС-НСС на јунским
изборима први пут је у Вуковару изашла са
заједничком листом и освојила 2.793 гласа
односно 20,93 одсто гласова од укупног
броја изашлих на изборе. Овај резултат
донео је коалицији пет већничких мандата
од 21 колико их вуковарско градско веће
има. СДСС-у су припала четири већника, а
СНС-у један.
Никола Милојевић
РАСПОРЕД ОДЛАЗАКА НА ТЕРЕН У
НОВЕМБРУ У ОКВИРУ ПРОЈЕКТА ЗВО-а
И ПАРТНЕРА ЦЕНТРА ЗА МИР, ПРАВНЕ
САВЕТЕ И ПСИХОСОЦИЈАЛНУ ПОМОЋ
ЗА ПРУЖАЊЕ БЕСПЛАТНЕ ПРАВНЕ
ПОМОЋИ У ВУКОВАРСКО-СРЕМСКОЈ И
ОСЈЕЧКО-БАРАЊСКОЈ ЖУПАНИЈИ
ОПШТИНА БОРОВО:
Зграда општине
04.11.уторак од 08-15 часова
11.11. уторак од 08-15 часова
ОПШТИНА ТРПИЊА:
25.11. уторак; Бршадин
ОПШТИНА НЕГОСЛАВЦИ:
Зграда општине Б. Неранџића 2
20.11. четвртак
ОПШТИНА МАРКУШИЦА:
06.11. четвртак;Острово
ОПШТИНА ЕРДУТ:
Даљ зграда Општине
13.11. четвртак;
Бијело Брдо
20.11. четвртак; у малој сали Дома културе
ОПШТИНА ШОДОЛОВЦИ:
Силаш Дом културе
27.11., четвртак; од 08-15 часова
ОПШТИНА ЈАГОДЊАК:
Зграда Општине
04.11. уторак; од 08-15 часова
Чланови СНС-а испред жупанијског ДОРХ-а
да разбистримо
4
пише: Славко Бубало
Докле ће бре стадиони бити испуњени будалама које на сваку провокацију
реагују псовкама, бацањем бакљи, кованица и упаљача, ломљењем седишта,
тучом на трибинама и улетањем у терен? Докле ће се те будале као бикови
залетати на сваку црвену крпу којом им неко маше испред носа? Ма јесте, била
је то смишљена провокација, али зашто на њу наседати кад се зна да ће
последице трпети они који су то најмање заслужили? Знам, тешко је то
контролисати, али исто тако знам да су Енглези своје хулигане итекако смирили.
ДРОНОВИ, ПАРАДЕ И СУДСКЕ ЛИМУНАДЕ
П
ротекле две недеље много се тога
издешавало и у нашој земљи Хрватској и у окружењу. Најпре је уочи
посете руског председника Владимира
Путина у Београду прекинута утакмица
између репрезентација Србије и Албаније
због провокације са заставом Велике
Албаније која је изнад травнатог терена
партизановог стадиона лебдела уз помоћ
даљински управљане мини летелице тзв.
дрона. Онда је два дана касније, такође у
Београду, одржана прва војна парада након
тридесет година, а у Загребу је ухапшен
први човек града Милан Бандић. Али, идемо
редом.
Не знам зашто, али од самог почетка
утакмице између Албаније и Србије осећао
сам да ће се нешто ружно догодити и мада
фудбал не волим сео сам и зурио у екран не
размишљајући о резултату него молећи
Бога да сусрет прође без гужве. Ипак, све је
мирисало на инцидент и било је само питање на који начин и када ће се догодити.
Све већ знате па не треба да трошим речи
на опис самог догађаја. Оно што желим да
кажем је следеће, у ствари желим да поставим нека питања и себи и свима другима.
Докле ће бре стадиони бити испуњени
будалама које на сваку провокацију реагују
псовкама, бацањем бакљи, кованица и упаљача, ломљењем седишта, тучом на трибинама и улетањем у терен? Докле ће се те
будале као бикови залетати на сваку црвену
крпу којом им неко маше испред носа? Ма
јесте, била је то смишљена провокација,
али зашто на њу наседати кад се зна да ће
последице трпети они који су то најмање
заслужили? Знам, тешко је то контролисати,
али исто тако знам да су Енглези своје
хулигане итекако смирили.
Два дана касније у Београд је дошао
руски председник Владимир Путин. Неки
медији помпезно су најављивали како Путин са собом доноси сунце, али авај, спустила се кишурина која је поново показала
да у земљи Србији очигледно нико није чуо
за Марфијев закон, а он у овом случају
гласи: „Ако постоји и најмања могућност за
пљусак, пљуска ће сигурно бити“. Знајући то
одговаран домаћин направио би трибину са
надстрешницом кад већ толико цени госта
који му је дошао. Било је стварно комично, а
и жалосно, гледати све те угледне госте,
војне изасланике, премијера и министре како кисну и како се њихова испеглана одела
претварају у проквашене крпе. Па ни кишобране нису имали.
Са друге стране председник Србије
Томислав Николић од силног узбуђења због
Путиновог доласка скроз наскроз је побркао
падеже. У свом говору испочетка га је ословљавао са Владимире Путину, на крају са
Владимире Путин, а ни једном онако како
треба, Владимире Путине. Надам се да Путин то није приметио. Оно на чему српском
руководству ипак треба честитати је чињеница да се и поред притисака са разних
страна усудило да угости председника Русије, државе којој је и ЕУ увела економске
санкције.
Да период између 102. и 103. броја Извора остане упамћен побринуо се и хрватски УСКОК који је ухапсио градоначелника
нашег главног града Милана Бандића и другове. Друга Милана УСКОК терети за незаконитости у пословању са фирмом ЦИОС
осумњиченог Петра Припуза и фирмом
Брамград пројект Бранка Михаљевића, као
и за то да је у процесу финансирања председничке кампање 2009. оштетио градски и
државни буџет. Није затворио ни у за ту
сврху отворен рачун на који је новац и даље
уредно стизао. Сада на њему има, веровали
или не, 32 милиона куна. Такође га се терети
и да је у пет наврата трговао утицајем приликом незаконитог запошљавања познаника у Градској скупштини и Загребачком
холдингу. Осумњичен је и због тога што је
свој службени и друштвени положај у седам
наврата користио како би се возио службеним аутомобилима у приватне сврхе. За
Бандића и још 11 осумњичених Ускок је
одредио истражни затвор.
Кад обичан човек види за колике се
цифре сви ти људи терете помисли Боже па
шта ће им толики новац? Шта намеравају с
њим да ураде? Коме то мисле да оставе? И
за тили час осети налет среће и задовољства што га свевишњи не ставља пред таква
искушења и према ухапшенима не осети ни
презир, ни завист, ни срџбу, него тек сажаљење.
Обичан загребачки пук Бандића доживљава као свог јунака, добричину, спаситеља и доброчинитеља и верује како је
све обична намештаљка, како њиховог
Милана мрзе само зато што је добар. Они
рационалнији питају се када ћемо и да ли
ћемо уопште на власти имати министре и
државне службенике попут оних из скандинавских земаља који на посао иду градским
превозом и бициклима, а на службена путовања летовима приватних компанија и којима не требају телохранитељи, службени
аутомобили и друге крупне и ситне привилегије.
Наше велможе никако да се одлепе од
затвора. Најпре су на власт долазили они из
затвора, а сада у затворе одлазе они са
власти. „Ти мени ја теби“ одавно је на овим
просторима уобичајена пракса, а оних који
до успеха и успона стижу властитим трудом
готово да и нема. Демократија, барем када
је ова наша у питању, показала се као
потпуно промашен модел управљања земљом па је и позивање на њу оних на власти
исто тако излизано и испрано због бројних
неиспуњених обећања.
Хрватска је по броју ухапшених и осуђених за корупцију, привредни криминал и
разне друге малверзације водећа земља у
региону. Да ли то значи да у осталим државама тога нема, наравно да не. То може
да значи само две ствари, или је Хрватско
правосуђе много ефикасније од осталих,
или су у другим републикама бивше нам
Југе, они који се привредним криминалом и
корупцијом баве, много вештији.
актуелно
5
ПОЧЕЛО СУЂЕЊЕ ТРПИЊЦИМА УХАПШЕНИМ ПРОШЛЕ ГОДИНЕ
У
уторак, 21. октобра, почело је суђење
десеторици Трпињаца који су окривљени за ратни злочин против цивилног становништва и ратних заробљеника 1991. године у Трпињи и Борову насељу. Суђење које се води на Жупанијском
суду у Осијеку, почело је читањем оптужнице у којој се између осталог наводи да су
оптужени криви за смрт 24 особе хрватске
националности.
За наведена казнена дела оптужени су
Стево Пантић, Милисав Атанацковић,
Миленко Пантић, Зоран Гајанин, Симо
Стевић, Јерко Мичић, Ђоко Стајић, Зоран
Ранковић, Жељко Вуковић и Мирослав
Ковачевић. Сви они, осим Јерка Мичића,
ухапшени су у јулу прошле године, док је
Мичић ухапшен у фебруару ове године.
На првој главној расправи оптужени су
изјавили да се не сматрају кривим за наведена казнена дела. Заменик жупанијског
државног тужиоца Мирослав Краљевић
изјавио је да ће на главној расправи бити
саслушано преко 80 сведока. Такође,
ухапшених Трпињаца.
Такође, истрага за
оптужене Трпињце
отворена је још 2000.
године.
РЕАКЦИЈЕ НАКОН
ХАПШЕЊА
Дан након хапшења
одржан је састанак
начелника општина из
састава Заједничког
већа општина на којем
је изражено незадовољство због новог
хапшења Срба, а у
саопштењу изданом
након састанка речено
је "да се легитимно
изабрани представници српске заједнице слажу да починиоци ратних зло-
СУЂЕЊЕ ТРПИЊЦИМА НА ЖУПАНИЈСКОМ СУДУ У ОСИЈЕКУ
одбрана првооптуженог Стеве Пантића и
још двојице оптужених најавила је да ће
своје уводне говоре одржати након извођења доказа тужилаштва, а остали адвокати оптужаних навели су како ће током
суђења доказати да њихови клијенти нису
криви за наведена дела.
Акција хапшења против групе Трпињаца
извршена је 11. јула 2013. године у јутарњим и преподневним сатима када је
полиција блокирала цело село и извршила
претрес десетак кућа те привела 12 људи,
неке од њих чак и на њивама где су обављали редовне сезонске послове. У међувремену тројица приведених пуштени су
кући, а осталима је истражни судија
Жупанијског суда у Осијеку тада првобитно
одредио притвор у трајању од месец дана.
Два дана након хапшења портпарол
Жупанијског суда у Осијеку Мирослав
Рожац изјавио је да се на кривичној пријави
налази 15 особа, од којих су тројица тада
били у бекству, а да су они одговорни за
убиство најмање 70 људи. Међутим, на
суђењу које је почело више од годину дана
након хапшења, оптужени се терете за смрт
24 особе.
Потребно је напоменути да су оптужени
Трпињци ухапшени неколико дана након
што је Министарство правосуђа Републике
Хрватске предало списак Министарству
правде Републике Србије на којем се налазе имена 1557 лица осумњичених за ратне злочине, а на којем се не налазе имена
чина треба да одговарају за учињено, али
због свега што се дешава не могу да се отму
утиску да израз `ратни злочин не застарева`
служи као чаробна формула за даљњи
прогон Срба у Хрватској.”
Реаговало је тада и Министарство
спољних послова Србије, а тадашњи
министар Иван Мркић окарактерисао је
хапшење Срба у Трпињи као "бруталан чин
који може да се схвати као покушај
хрватских власти да спрече повратак Срба".
Тим поводом реаговала је и Коалиција удружења избеглица која је у свом саопштењу
истакла да је "недопустиво да се 18 година
после завршетка рата Срби у Хрватској третирају као злочинци и колективни кривци за
све што се десило од 1991. до 1995. године".
Пресуда оптуженим Трпињцима требала би бити изречена крајем ове године.
Срђан Секулић
На сликама - излазак оптужених из суднице након другог рочишта
6
НАКОН ТРИ ГОДИНЕ ПАУЗЕ ОДРЖАНА СЕДНИЦА МЕЂУВЛАДИНОГ МЕШОВИТОГ ОДБОРА ЗА НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ СРБИЈЕ И
ХРВАТСКЕ
тема које су биле везане за пропорционално запошљавање и заступљеност
националних мањина у телима локалне,
регионалне и државне власти, образовање,
говор мржње и информисање, културу и
заштиту културне баштине.
Неке од старих препорука ММО-а
хрватској страни које још увек постоје, а
тичу се права на образовање српске националне мањине у Хрватској су: препорука
о пререгистрацији школа у којима се настава остварује на српском језику и
препорука хрватској страни да размотри
могућности о оснивању средњошколског
центра у Вуковару за наставу на српском
језику и ћириличном писму. У култури је
препоручено да се отпочне са програмима
ОТВОРЕНА ПИТАЊА ЈОШ УВЕК АКТУЕЛНА
- Међувладин мешовити одбор за националне мањине основан је на темељу Споразума
Републике Хрватске и Републике Србије о заштити права мањина из 2005. године на
основу кога чланови одбора прате његово провођење и доносе препоруке владама две
државе
- Шеста седница мешовитог Међувладиног одбора одржана је 22. и 23. октобра у
Државној резиденцији у Загребу, односно другог дана у општини Врховине у Лици
Ч
ланови ММО-а анализирали су
реализацију препорука донетих на
претходним заседањима, разговарали о питањима од националног интереса за обе мањине, и донели неке нове
препоруке. Делегације обе државе истакле
су конструктивну и позитивну атмосферу у
којој се одвијала седница и изразиле
задовољство постигнутим, као и добру вољу и одлучност да се отворена питања
решавају. Као посебно важно истакнуто је
оснивање катедри хрватског језика у Србији
и српског језика у Хрватској на којима би се
школовали наставници који ће држати наставу ученицима у Србији на хрватском
језику и у Хрватској на српском језику.
Чланови изасланстава именовани су од
влада РХ и РС, а чине их представници разних ресорних министарстава. Чланови
ММО-а су и представници дипломатских и
конзуларних испостава у обе државе.
Хрватску страну предводила је директорка
Државне канцеларије за Хрвате изван
Хрватске Дариа Крстичевић, а српску
државни секретар у министарству просвете
Зоран Машић.
Осим представника органа и институција
задужених за спровођење препорука и
дипломата обе државе, у ММО-у се налазе
и три представника српске националне
мањине из Хрватске, као и три представника хрватске националне мањине из
Србије. Представници Срба из Хрватске у
Међувладином мешовитом одбору били су
заменик председника Српског народног
већа Александар Милошевић, председник
Жупанијског већа српске националне мањине Приморско – горанске жупаније Милан Ераковић и председник Заједничког
већа општина Драган Црногорац.
- Ми смо констатовали да није било неких
већих помака што се тиче заштите наше
заједнице, напротив било је назадовања
односа у протеклом периоду. На седници је
било доста дискусије и различите интерпретације постојећег стања, највише између државних представника и нас као
припадника српске заједнице. Најчешће се
дешава да се на тим препорукама не ради, а
државни органи их не доживљавају као
своје обавезе иако су билатерални уговори
по својој снази јачи од
домаћег законодавства.
Без обзира на то увек
покушавамо да учествујемо на оваквим скуповима и да својим радом
допринесемо променама,
јер морамо да искористимо сваки простор који
нам се нуди, сматра Драган Црногорац.
На седници се расправљало о пет основних
заштите и обнове споменика Музеја химне у
Глини, спомен-комплекса Петрова Гора и
Дудика у Вуковару. Што се тиче информисања ММО је још једном препоручио
оснивање редакције на српском језику на
ХРТ-у. Све ове препоруке биле су теме и на
прошлој седници, а једина тачка која је у
међувремну закључена је обнова Техничке
школе „Никола Тесла“ у Вуковару.
Према речима државног секретара РС
Зорана Машића следећа седница Међувладиног мешовитог одбора за националне
мањине биће одржана у Београду, а највероватније и у Војводини, и додао је да се
нада да се на њу неће чекати дуже од шест
до девет месеци. Била је ово прва седница
након три године паузе.
Никола Милојевић
7
ЈЕДНОКРАTНЕ НАГРАДЕ СТУДЕНТИМА И ТРОШКОВИ ЈАВНОГ ПРЕВОЗА СРЕДЊОШКОЛАЦА СРЕДСТВА СУ КОЈА СЕ РЕДОВНО
ИЗДВАЈАЈУ ИЗ ЕРДУТСКОГ ОПШТИНСКОГ БУЏЕТА
Зграда општине Ердут у Даљу
награду, објашњава
начелник општине
Ердут, Југослав Весић.
Како је ова одлука
донешена у време
када је градска власт
Вуковара укинула доделу стипендија студентима који студирају ван Хрватске,
начелник истиче да
општина Ердут средства издваја за све
студенте без обзира
где студирају.
- Мислим да је град
Вуковар донео чисту
политичку одлуку која
нема никаквог смисла и са којом се манипулише. Ми по том
питању не правимо
разлику, нарoчито у
овим срединама где
су заступљене мањине којима не желимо
да оспоравамо право
да студирају на факултетима у мати-
сти током школске године свим средњошколцима који путују до својих школа у
Вуковарско-сремској и Осјечко –барањској
жупанији плаћају се трошкови превоза.
- Наши ученици путују Чазматрансом у
Вуковар односно Борово Насеље, железницом, Пантуристом и ГПП-ом према
Осијеку и сви они имају бесплатан превоз.
Министарство одваја 75%, ми 20%, а
жупанија 5% потребних средстава за
трошкове превоза. Тиме смо једна од
ретких општина у којој родитељи не одвајају
ни куне за месечне карте својих ђака.
Уговором са Пантуристом и ГПП-ом наши
ученици имају и бесплатне карте у 1. и 2.
градској зони Осијека, објашњава начелник
Весић.
Општина Ердут планира и проширење
програма школовања те у наредној
школској години у њега уврстити прорачун
за помоћ родитељима основношколаца.
Уочени су проблеми које родитељима
стварају скупи уџбеници те ће се у
наредном периоду, како најављује начелник Југослав Весић, размотрити сва
проблематика у вези набавке уџбеника и
радних свески.
На подручју општине Ердут има преко
500 ученика од којих једни наставу похађају
на хрватском језику, а други је похађају по
ОДЛУКЕ КОЈЕ ПОДСТИЧУ И ОЛАКШАВАЈУ ШКОЛОВАЊЕ
О
пштина Ердут наставља са вишегодишњом праксом доделе помоћи
намењене школовању оних који живе на територији ове општине. Реч је о
редовном издвајању средстава из опшинског буџета којима се попуњава буџет
породица студената и средњошколаца.
Поред једнократних помоћи за студенте
општина издваја и средства којима плаћа
трошкове јавног превоз ђака до средњих
школа у Вуковару и Осијеку. Одлуком
општинске власти 2014.године издвојиће се
50 000 куна како би се олакшало студирање
оним студентима који задовољавају прописане услове конкурса.
- Желимо да на овај начин помогнемо кућне
буџете наших грађана. Ово није први пут да
смо донели овакву одлуку, јер веома добро
знамо колико је у ово време кризе тешко и
желимо на овај начин да помогнемо нашим
младима и њиховим родитељима. До сада
нам се на овај конкурс јављало између 50 и
60 студената и углавном свима доделимо
средства. Из наше досадашње праксе свега
2 до 5 студента због лошег просека оцена
остају испод црте и не доделимо им новчану
чним државама, додаје Весић.
Према критеријумима конкурса, који је
расписала општина Ердут и који још увек
траје, право пријаве имају редовни студенти, хрватски држављани са пребивалиштем или боравиштем на подручју
општине. Једнократна награда се додељује
студентима 2. и 3. године преддипломских
студија, те 1. и 2. године дипломских студија. Документација се
предаје у секретаријат
општине у Даљу, радним
даном од 8 до 15 часова.
Рок за подношење захтева и докумената је 15.
новембар. Детаљи конкурса и списак потребне
документације налазе се
на службеној интернет
страници општине Ердут, www.opcina-erdut.hr.
Ученици средњих школа такође су уврштени у
програм општине којим
се помаже школовање.
Одлуком општинске вла-
моделу А, односно и на српском језику и
писму.
Јадранка Јаћимовић-Иван
проблеми грађана
8
СТАНАРИ ЗГРАДЕ НА АДРЕСИ АЛОЈЗИЈА СТЕПИНЦА 43 У ВУКОВАРУ, ЗБОГ ГРЕШКЕ ПРИЛИКОМ ОБНОВЕ И ОВУ ЗИМУ 2014.
ГОДИНЕ ДОЧЕКУЈУ БЕЗ ГРЕЈАЊА
Н
акон што су зграде у Вуковару обновљене и кључеви станова коначно
додељени сви су били задовољни,
али то задовољство кратко је трајало. Прве
кише откриле су недостатке који су се из
године у годину, на визуелно лепо уређеним
стамбеним зградама, гомилали. Јавности
су познати бројни случајеви када су падале
фасаде, влажних станова и ходника који
угрожавају здравље људи, проблема са
одводима, канализацијом и још многобројним техничким недостацима. Иако су
појединачни случајеви решавани бројних
проблема, нажалост, још увек има. Један од
највећих, о коме се највише причa у зимском
периоду, јесте прескупо грејање. Mеђутим,
постоје и зграде у којима грејања и нема.
Такав је случај на адреси Алојзија Степинца
43. У овој згради од осамнаеаст станова
само десет има исправну плинску инсталацију. У осам станова због грешке приликом обнове, станари се морају сами сналазити како би се угрејали током хладних
дана. Ова зграда обновљена је 1999. године
и од тада се станари, због нестручно обављених радова и данас сусрећу са проблемима разне природе.
- Извођачи радова су се мењали, фирме су
пропадале и радови су лоше изведени због
чега имамо разне проблеме у овој згради.
Прокишњавао је кров, а проблема је било и
са канализацијом, који се показао баш у мом
стану. Дошло је до велике поплаве, због
чега су морали све поново да лупају како би
поправили канализациони систем. Када су
дошли до цеви схватили смо да оне нису
поправљане, једноставно су увезане најлоном на јасно видљивим оштећењима од
гранате. То су поправили, али проблема у
овој згарди имамо стално. Како са влагом
тако и са грејањем, прича Стана Колунџија.
Пропусти који су урађени на крову и
канализационом систему накнадно су решавани, али они на инсталацији за грејање
и даље постоје.
Стана Колунџија
ГРЕЈАЊЕ И СКУПО И ЛОШЕ
- Обраћали смо се свим могућим институцијама, међутим позитивног одговора никада није било. Све ове године грејемо се
како ко стигне, неко ложи дрва, неко на
струју односно сналазимо се како ко зна и
може. Десет станова у нашој згради спојено
је на градски плин и тако се греју, објашњава
Стана.
Први проблем са грејањем настао је
због неадекватних оџака. Током обнове
стари оџаци нису поправљани због чега
нису добили потребан атест за коришћење.
Након интервенције станара решење је пронађено, да би се грејање оспособило захтева се провођење нове плинске инсталације. Станари су ангажовали пројектанта
који је направио предрачун и израдио
трошковник радова које је неопходно
обавити у осам станова ове зграде.
- У прошлом сазиву градског већа донешена
је одлука да се овај проблем реши, међутим
то до данас нико није решио. Обратили смо
се Министарству за обнову,
градским властима, Техностану,
који нам је одговорио да са тим
нема ништа. Сматрамо да је град
Вуковар одговорна особа. Осим
што су већина ових станова
градски, град добија и средства
од откупа станова и зато сматрамо да новац имају и овај
проблем могу да реше. Према
трошковнику који је израђен пре
пет година потребно је око 89 000
куна да свих осам станова добије
грејање, објашњава госпођа
Колунџија.
Када су се појавили први
проблеми и станови у овој згради остали
хладни први корак надлежних био је
надоградити адекватне оџаке, те су са
бочних страна зграде узидана два нова.
Проблем је решен, али само за 10 станова,
оних осам који се налазе у средини
стамбеног објекта, остали су заробљени у
мрежи лоше плинске инсталације. Након
изналажења могућег решења, јављају се
проблеми финансијске природе и одбијање
прихваћања одговорности надлежних институција.
- Током обнове у свим становима уграђени
су плински бојлери чији је квалитет споран и
за које нити један сервисер нема делове,
односно нећа да врши поправке. Тако да и у
становима који, након дограђивања бочних
оџака, могу да користе бојлере ипак то не
чине, јер су они неисправни и морали би их о
свом трошку поправљати, или купити нове.
Станови у поткровљу већ се греју, јер
издувне гасове пуштају под кров, што је
технички могуће због положаја станова.
Једино станови у средини зграде, наших
осам, не могу имати грејање на плин, јер
надлежне институције тврде да је прескупо.
Ова зграда је брљаво обновљена као и
већина зграда у Вуковару, јер сви се жале.
Држава то инспекцијски није надзирала и
извођачи радова су радили како су хтели, то
је системски проблем, љут је Ненад Вранковић из стана број 1.
Годинама су представници станара
настојали да реше овај проблем, али и
данас је осам станова хладно. Загревају их
сами станари и то углавном користећи струју. Међутим задовољни нису, јер трошкови
грејања су велики, а станови недовољно
9
топли.
- Грејање је велики проблем. Зими загрејем
само једну просторију, али и то је због
наших примања јако скупо. Рачуни за струју
су ми око 500 куна и када збројимо све
остале режије, то је јако пуно. За живот ми
остане свега 500 кн, а поента је да нам није
топло. ТА пећ подешавам тако да што више
уштедим и загрејем само једну просторију,
а купатило, соба и ходник су хладни, прича
Ружица Арсенић.
Због овог проблема станари делују као
група грађана и заједно подносе пријаве,
молбе, жалбе те на све могуће начине
покушавају да реше дугогодишњу ситуацију. Сви документи и прорачуни могућег
решења налазе се у Управном оделењу за
уређење града, управљање градском имовином, комунално господарство и заштиту
околине. Како незванично сазнајемо реч је
о случају чије је решење могуће, али интересовање и залагање надлежних институција да се станови загреју изостаје, па је
случај и даље у фиокама запосленика ове
управе.
У згради на адреси Алојзија Степинца 43
сем грејања постоји још проблема. Влага је
дуго избијала у унутрашњим зидовима ходника и станова све због баналне грешке
приликом постављања олука који су кишницу усмеравали право на темеље зграде.
- Требало је 15 година и на крају смо самоиницијативно решили проблем и 6 олука
поставили тако да вода одлази у канализацију. Сад се зидови суше, надамо се да
су ово што је видљиво трагови пријашње
влаге, да нове нема. Исто тако са терасе
суседне зграде, где је смештена друштвена
установа, слива се вода на зидове наше
зграде, те смо и то покушали сами да решимо, прича Вранковић.
Станари су уочили и проблеме на самим
темељима зграде која је изграђена 1960.
године. Током обнове темељи изграђени од
цигле нису поправљани, а дограђен је још
један спрат са 6 станова и сада зграда
видно тоне. Темељи пуцају, а станари страхују.
Јадранка Јаћимовић-Иван
Ненад Вранковић
РАСКИНУТИ
УГОВОР
СА ТЕЛЕОПЕРАТЕРОМ
ПОНЕКАД
ЗНА БИТИ
ВРЛОсуНЕУГОДНО
Финале предивног
наступа
- Мали Ријечани, Морчићи
и Хориславци
заједно
отпевали
ИСКУСТВО
песму Арсена Дедића “Кад би сви људи на свијету”
Рајко и Нада Милосављевић
НЕ ЗНАЈУ КОЛИКО ПАРА БИ НАМ УЗЕЛИ
Д
а раскид уговора са даваоцима услуга у
телекомуникацијама понекад зна бити
веома неугодно искуство сведоче Нада
и Рајко Милосављевић из Бршадина. Они су
средином марта ове године у жељи да промене телеоператера и са Т-com-a пређу на H1
контактирали ове прве јер уговор са Т-com-oм
истицао им је тек за годину дана. Како уговор
раскидају пре његовог истека знали су да имају обавезу да телеоператеру плате одштету.
Уобичајена процедура је да корисник телефоном контактира службу за кориснике Тcom-a и да се тамо информишу о свему што је
везано за њихов уговор. То су и учинили.
- Контактирала сам службу за кориснике Тcom-a да знам колико морам платити за раскид уговора. У разговору са агентом речено
ми је да платим износ од 548,89 куна. Очекујући да ће ми испоставити рачун на горе наведени износ неугодно сам се изненадила кад
сам добила рачун од далеко преко тог износа,
односно од 3000 кн, каже Нада Милосављевић.
У образложењу које су добили са рачуном
писало је да имају услугу МАX ТV што, кажу,
није тачно и услугу ADSL иако су опрему
уредно и на време однели у пошту Вуковар на
претинац Т-com-a.
- Поново сам назвала службу за кориснике и
јавио ми се извесни Дорјан. То је било 20. маја
ове године. Он је све проверио и утврдио да
немам ништа од наведених прикључака и затим поново потврдио да је моје дуговање у
износу од 548,89 кн које сам и платила. Недуго иза тога стигао ми је рачун који је гласио
да су то камате што нисам на време платила
рачун на 22,48 куна што сам такође подмирила, препричава Нада Милосављевић своју
муку са Т-com-oм.
Иако су се обоје понадали да је тиме њи-
хов уговор Т-com-oм раскунут и стављен ад
акта то се ипак није десило јер су пре неколико
дана добили позив од агенције Matrix као посредника за присилну наплату дуговања са
захтевом да подмире рачун у износу од 1700
кн.
- Изнервирала сам се и поново сам 18.10. назвала службу за кориснике Т-com-a и у разговору са агентом који је након свега што се догодило и мог образложења рекао да господин
Дорјан вероватно није био упућен да су се
услови искључења под уговором променили.
Па, ако је и тако, ваљда сам требала добити
писмено образложење, а не само једнострано
донешену одлуку. Благо оном ко са њима ништа није уговорио, тај мирно спава, закључује
резигнирано Нада.
Да је оператер дужан да им достави
писмено образложење у року од 15 дана потврдили су им и у служби за заштиту потрошача у Осијеку, али то се ипак није догодило.
- Сад прете да ће лећи на Надину пензију која,
гле чуда, износи баш 1700 куна. Ови из удружења потрошача рекли су ми да тражим снимак мог разговора са Дорјаном из службе за
кориснике у којој и наглашавају да се разговори снимају. Тражићемо снимак од 15. марта и
20. маја када је агент нагласио да је наше дуговање 548,89 куна и то је јасан доказ, каже
Рајко.
Обоје су свесни да им објављивање њихове приче у Извору неће помоћи да реше
спор са Т-com-oм. Њихова једина жеља је да
упозоре остале кориснике њихових услуга на
то шта може да им се деси ако реше да раскину уговор са њима.
- Да сам одмах знао да ћу морати да платим
3000 куна чекао бих да уговор истекне па бих
онда променио оператера. Овако испада да
смо кажњени због свог права на избор. С.Б.
10
празници
У ОРГАНИЗАЦИЈИ АКТИВА ЖЕНА СДСС-а ВУКОВАРСКО-СРЕМСКЕ ЖУПАНИЈЕ ПРВИ ПУТ ЈЕ У ВУКОВАРУ ОБЕЛЕЖЕН
МЕЂУНАРОДНИ ДАН ЖЕНА СА СЕЛА
НЕПРИМЕЋЕНА, А ЗНАЧАЈНА ДРУШТВЕНА УЛОГА ЖЕНЕ СА СЕЛА
П
оводом Међународног дана жена са
села, 15. октобра, у вуковарском
ресторану Морнар окупиле су се
жене седам општинских организација
Самосталне демократске српске странке
које живе у сеоским срединама Вуковарскосремске и Осјечко-барањске жупаније.
Празник посвећен женама са села обележен је не само протоколарним програмом,
осмишљен је на начин да се слављеницама
пружи прилика да представе свој рад, умеће
и укажу на положај који имају у друштву.
Први пут је на овакав начин скренута пажња
на друштвену улогу и допринос жена са
села.
- Ово је манифестација која до сада није
обележавана у нашој заједници, али од
када смо ми као странка оформили Актив
жена СДСС-а увидели смо да су жене врло
агилне и активне у осмишљавању и организовању оваквих скупова. Данас су овде
присутне жене из седам српских општина са
својим делицијама, радовима, уметнинама
са поезијом и осталим експонатима које су
на својим штандовима приказале. То је
заиста нешто велелепно, што не можете
замислити ако не видите својим очима. Не
можете замислити да вредне руке жена са
села то саме раде и производе, рекао је
председник СДСС-а, Војислав Станимировић.
На препуним штандовима приказан је
само мали део свега онога што жене које
живе на селу умеју и раде и то углавном у
слободно време, одмарајући од свакодневних обавеза. Актив жена СДСС-а
Вуковарско-сремске жупаније зато обележавањем Међународног дана жена са села
покушава да се скрене пажња на популацију
чији је допринос знатно већи него што то
многи уочавају.
- Велики број жена, активистица и чланица
СДСС-а долази из села. Ово је повод да на
неки начин жене са села по први пут ставимо у центар догађања, да се барем 15.
октобра када је Међународни дан жена са
села ода признање за сав труд и рад који
несебично пружају свих ових година, објаснила је потпредседница Актива жена
СДСС-а, Драгана Јецков.
Занимљиво је да многе од учесница
дешавања у Морнару нису занле да постоји
међународни празник посвећен управо
њима. Судећи према одазиву радо је
прихваћена идеја да се 15. октобра истакне
значајна друштвена улога коју жене са села
имају. Како је свима добро познат празник,
који је 8. марта, посвећен свим женама
питали смо оне које живе на селу да ли
сматрају да постоји разлика у њиховом и
животу оних које се називају градским
женама.
- Мислим да су ту мале разлике свака жена
првенствено треба да буде добра домаћица
и мајка и да је ослонац куће. Често кажу жена три угла куће држи, тако да није лако
женама ни на граду ни на селу. Једина је
мала разлика што жене на селу имају више
обавеза, а мање времена посвећеног себи,
сматра Биљана Пејић из Негославаца.
Да се живот жена са села и града разликује пре свега због количине обавеза
тврди и Катица Ђурић из Болмана.
- Пуно је лакше бити жена из града. Жене са
села имају пуно обавеза, јер оне које живе у
граду имају често само кућу или стан, па ни
двориште о којем морају да воде рачуна.
Познато је да су жене и данас још увек у
неравноправном положају, да се у готово
свим друштвеним сферама суочавају са
дискриминацијом, а када жене долазе из
сеоских средина детектују се и додатни
специфични проблеми.
- Према истраживањима које је проводило
Министарство пољопривреде Републике
Хрватске при чему су ти подаци били и део
извештаја заштинице за равноправност
полова, положај жена са села је знатно
лошији у односу на жене из града. Пре свега
жене са села имају нижи степен образовања, врло ретко су наследнице, иако
врло вредно раде у ППГ- овима мали број
њих су власнице истих. Све су то разлози
због којих треба говорити о положају
жена са села и ставити их на место које им
заиста припада, објашњава Драгана Јецков.
Жена у политици још увек нема довољно. Оснивањем Актива жена у мају ове
године СДСС је показао сензибилитет у
односу на учешће жена у политици и у
деловању ове странке.
- Учешће жена у политици није задовољавајуће то се посебно односи на нашу
странку. Ако гледамо на ширем државном
нивоу тај проценат заступљености је негде
око 20%, на нижим нивоима, жупанијама и
општинама је још мањи. Морамо пуно на
томе да радимо и до следећих локалних
избора тај процент подићи барем на 30%, а
до 2020.године заступљеност жена требала
би бити и 50%, сматра Станимировић.
У Вуковару се 15. октобра разговарало о
свим проблемима са којим се суочавају
жене са села, али није недостајало ни
забавних тренутака. Током вечери додељени су симболични поклони најмлађој и
најстаријој учесници, а тамбурашки оркестар и солисти КУД-а “Бранислав Нушић“ из
Борова побринули су се за музички угођај.
Жене имају важну улогу у осигуравању
хране, развоју и стабилности сеоских подручја. Њихов допринос је иако велик
углавном непримећен. Стога је са циљем да
се то промени 1995. године у Пекингу
установљен Међународни дан жена са
села. Ове године обележен је и у Вуковару и
то захваљујући политички ангажованим женама.
Јадранка Јаћимовић-Иван
Барања
11
У БЕЛОМ МАНАСТИРУ ОСВАНУО СРАМОТАН ЛЕТАК КОЈИ ПОЗИВА НА СЕГРЕГАЦИЈУ СРБА
група који заслепљењи патолошком мржњом према Србима свако мало оживљавају
духове прошлости.
сенци прикупљања потписа за их се не запошљава, да им се бојкотују
Зоран Поповић
референдум против давања ауто- продавнице, да се избегава дружење са
цеста у концесију, што је ујединило Србима у што треба укључити и децу, итд.
власт и опозицију, усташе и партизане, Аутори летка у закључку констатују да
Хрвате и Србе, итд., у Белом Манастиру се "Срби нису као сви други људи" и предлажу
паралелно појавио срамотан антисрпски да би и за Хрвате и за Србе било најбоље да
летак који на најпримитивнији начин позива ови други оду тамо одакле су дошли они или
на сегрегацију Срба, представља говор њихови преци…у Србију. На крају, аутори
мржње и вређа здрав разум свих који га још летка скрећу пажњу да се текст прочита, и
имају. Под насловом, Суживот са Србима – запамти садржај, а заборави од кога је
што и како, аутори летка на две стране А4 добијен. Такође се препоручује да се летак
формата, који су се потписали под псеудо- достави и другима на читање, умножи га се
нимом "прогнани Хрвати", изнели су своје- и дели даље. Реченицом "нека се шири као
врсни водич у једанаест тачака како се усмена предаја" аутори летка закључују
поставити према припадницима српске исти.
националне мањине јер је, према њиховом
На колико је адреса прослеђен овај
мишљењу, угрожен биолошки опстанак срамотни антисрпски летак није познато,
хрватског народа.
али познато је да је послан на најмање
Без амбиција да ауторима овог памфле- једну, додуше ону на коју није требао бити
та дајемо велику рекламу поменућемо само послан, па смо љубазношћу примаоца који
најважније. Суживот са Србима, према нам је доставио летак у прилици да и овим
мишљењу аутора летка, могућ је само на путем скренемо пажњу да међу нама, и на
начин да се Србима не продаје имовина, да
жалост, још увек има пуно појединаца и
СУЖИВОТ СА СРБИМА У 11 ТАЧАКА
У
НЕКРЕТНИНЕ У ДРЖАВНОМ ВЛАСНИШТВУ ВЛАДА ХРВАТСКЕ ПРЕПУШТА ЛОКАЛНОЈ САМОУПРАВИ
КО ЋЕ БИТИ НОВИ СТАНАРИ У БЕЛОМАНАСТИРСКОЈ КАСАРНИ?
Н
акон што је завршен Програм 100,
програм саветовања са заинтересованом јавношћу, на који је пристигло
више од 700 иницијатива за 100 некретнина у
државном власништву, и након што је хрватски премијер Зоран Милановић на седници
Владе одржаној 23. октобра предложио да се
запуштене војне некретнине што пре дају на
управљање локалној самоуправи повучени су
први озбиљнији потези који за циљ имају да се
та имовина, након два и по десетљећа пустошења и пропадања, коначно стави у функцију
остваривања инвестиција локалне самоупраКасарна у Белом Манастиру
ве. Међу 100 некретнина које су понуђене у
програму налази се и касарна у Белом Манастиру која се простире на више од 68.000
четворних метара и у којој је двадесетак
различитих објеката који су у већини изложени
зубу времена.
Неке од тих објеката делимично су
обновили чланови и волонтери удружења за
заштиту животиња Хопе из Белог Манастира
за смештај паса с поплављених подручја.
Државном уреду за управљање државном
имовином послана су три интереса од којих је
један и беломанастирског удружења Пројекат
грађанске демократске иницијативе. То удружење би кроз пројект под називом Кућа на
пола пута у неком од објеката касарне желило
сместити младе који излазе из програма
удомитељства. Предлоге за будућу намену
касарне прикупљао је и Град Бели Манастир
па се тако својевремено калкулисало да би се
у касарни могли скрасити предузетнички
инкубатор, дечији вртић и прекршајни суд а у
последње време, према информацијама из
самог врха града, говори се да би се у касарну
могли сместити и Јавна професионална
ватрогасна јединица, ДВД или Црвени крст.
Иако су челни људи у једином барањском
граду показали интерес да се запуштена
касарна стави у функцију остваривања инвестиција локалне самоуправе те да је министар
одбране Анте Котромановић најавио да ће све
МОРХ-ове некретнине које нису потребне
ресорном министарству до краја године бити
на располагању за друге намене поставља се
питање колико је реално очекивати да у
барањској престоници намакну милионске
износе за обнову касарне. Како сада стоје
ствари у градској благајни обнова касарне
немогућа је мисија, а да се којим случајем
средства и пронађу у граду би требали донети
и измене просторног плана у којем би се зона
посебне намене преименовала у зону
мешовите намене што би могло одужити
процес и до две године.
Зоран Поповић
12
Лика и Далмација
У ЗАЛЕЂУ КНИНА, НА ДВАДЕСЕТОМ КИЛОМЕТРУ КА ТРОМЕЂИ БОСНЕ, ЛИКЕ И ДАЛМАЦИЈЕ, НАЛАЗИ СЕ ПОВРШИНСКИ
НАЈВЕЋЕ СЕЛО ДАЛМАТИНСКЕ ЗАГОРЕ-ПЛАВНО. МЕСТО КОЈЕ ЈЕ СА СВОЈИХ ДВАДЕСЕТ ЗАСЕОКА И ОКО 47 ПРЕЗИМЕНА, У
ПРЕДРАТНОМ ПЕРИОДУ, БРОЈАЛО ОКО ДВЕ ХИЉАДЕ СТАНОВНИКА, ДАНАС БРОЈИ ТЕК ДВЕСТОТИЊАК ДУША. ЖИВЕ, КАЖУ,
ОДБАЧЕНИ И ЗАБОРАВЉЕНИ, У СУРОВИМ УСЛОВИМА И СКОРО СУ СВАКОДНЕВНО СУОЧЕНИ СА СТРАВИЧНИМ УСПОМЕНАМА.
НА ГРАНИЦИ ИЗМЕЂУ СЕЋАЊА И ЗАБОРАВА
Стеван Дубаић
К
роз долину некада богатог Плавањског поља, главним путем који се
рачва ка чак двадесет мањих засеока,
живот српског повратничког становништва,
тек се у траговима назире. Поглед преко
равнице добацује до најудаљенијих кровова кућа, сакривених шумом околних брда,
без јасног пута који води ка истима.
Случајног пролазника уласком у село тешко
је срести, а само јака воља или знатижеља
могу вас навести да се осмелите на потрагу
за онима који живот проводе у готово нељудским условима. Први пређени километри, сусрет са новообновљеним објектом
на којем стоји натпис „амбуланта“, без
радног времена, јер како после сазнајемо,
доктор долази тек један дан у месецу, и
капијица „стручно затворена“ комадићем
плавог канапа, још су далеко од реалне
слике живота, прикривене у готово у свим
правцима. До већине засеока тешко је или
немогуће доћи, било да кренете у смеру
Дубаића, Ђурића, Опачића или Грубора , у
најбољем случају аутомобилом можете
прићи на километар-два, остатак лагано
пешака. За Стевана Дубаића, једног од три
тамошња повратника, сваки тај путић добро
је познат и у неосветљеним ноћима. Иако је
последњих година преживео три мождана
удара, ослањајући се на штаку, способан је,
каже, још сам се о себи бринути, а све и да
није, нема много избора .
стојање три школске зграде за потребе
искључиво тамошњих бројних ђака.
У једној од њих, давне 1770. године први
сеоски учитељ који је Плавањце изучавао
писмености, био је Доситеј Обрадовић. Ове
године обележава се 275 година од његовог
рођења, али и плавањски јубилеј 245 година
од доласка у село у којем је написао своју
књигу „Ижица“ познату и као „Првенац“.
Иако су школе у Плавну, једне од ретких које
у „Олуји“ нису запаљене или порушене, зуб
времена и временске прилике увелико су
нарушиле њихов изглед, и сада служе у неке сасвим друге сврхе. Неко у њима чува
сено.
Неколико ђака,колико их сада има у
Плавну, сваког дана путују до оближње школе у Книн. Двадесетак километара вожње у
једном правцу, и још пар километара под
ногама од куће до аутобуса, школарцима су
напорни колико и родитељима. Они нерадо
пристају на приче о условима свакодневног
живота, небриге и немар локалних власти
довели су их у позицију да никоме не верују,
и да се увек и искључиво ослањају сами на
себе.
- Деца морају да устају рано, док је напољу
још мркли мрак, и свако јутро пешачити до
аутобуса путем којим више ни трактор не
може изаћи. Расвете нема, шума је свуда
около, дивље звери, вукови су се одомаћили, и како да не страхујете, како да дете
само пошаљете без пратње. Тако је ујутро,
тако је и увече, тако је сваки дан док траје
школа. Зими су поједини засеоци потпуно
изоловани, па често до њих не може ни комби са основним животним намирницама, ни
хитна помоћ, а свуда около су стари, болесни људи и инвалиди као горе у Драгиши-
- Ево овдjе у Дубаићима има нас троје, ја и
још двоје комшија ту доље, на самом улазу,
показује. Да је лако, није, ал' шта је ту је.
Дође нам доктор доље у амбуланту сваке
прве сриједе у мјесецу, али боме, када
запада сњег зими, или кише однесу и ово
мало бијелог пута, тешко се може и доктору.
Трговац нас обиђе једном недјељно,
узмемо шта треба, а других посјетитеља и
немамо. Најтеже је увече, сада брзо пада
мрак, свјетла нема па је незгодно и изаћи из
куће. Ето бандера ту поред, пропадају на
земљи, као и ове порушене куће около, али
готово је са тим, нема овдје више живота,
показује и објашњава Стево, видно помирен са стварношћу.
Више је него вољан упутити, спровести сваког ко се са
занимањем појави у
Плавну, јер, како додаје, „бар понеко још
да обиђе крај док није
сасвим зарастао“. Поносно усмерава ка једној од Основних школа, напомињући како
мало људи зна ко је
био њихов први сеоски учитељ. О животу
села до 1995. године
Зграда основне школе
најбоље сведочи по-
13
ћима, о којима нико не брине. Чести су
одрони, читаве громаде камења стоје на
путу данима док се надлежне службе сете
да их уклоне, огорчено прича мајка једног
основношколца, не желећи да јој се име
јавно спомиње.
Доста им је кажу и политичара, који дођу
пред изборе, и новинара који су толико пута
долазили, сликали и снимали, и свих оних
који свраћају и који потврдно „климају“
главом у знак разумевања, а све се на крају
само на томе и заврши. На таквом ставу,
сагледавши читаву ситуацију, тешко им је
или боље речено, немогуће замерити.
Све муке у суочавању са свакодневним
животом, који се никако не може уврстити у
„законе и правила“ 21. века, донекле осети и
Драгиња Ђурић. Она, каже, има срећу што
јој деца не живе у Плавну, па ни она ту не
проводи читаву годину. Кућу и слободу коју
има у свом крају, ништа јој не може
заменити, али самачки живот у тој подмуклој тишини изнова буди сећања, оживљава
успомене на најгоре страхоте проживљене
за време рата. Драгиња у време „Олује“ није
отишла из Плавна, остала је тамо са још
неколицином мештана, и била је сведок догађања која су се касније десила у селу.
Двадесетак дана након хрватске војне
акције, у засеоку Грубори на најсуровији начин убијено је шест српских цивила. Њихова
беживотна тела, заклана или спаљена,
видела је својим очима.
- Није мени проблем о томе говорити,
напротив, волим да се истина зна иако
изгледа да од тога нема ништа. Нико за те
злочине још није одговарао, а све су
прилике да и неће. Била сам сведок на
суђењу за убиства у Груборима, толико пута
сам испричала све оно што сам видела
Некадашња продавница у Плавном
Драгиња Ђурић испред своје куће
својим очима, описала све како је било, али
слаба је вајда од тога. У Груборима је тада
остало 13 мештана, старији су то људи
углавном били, нису хтели или могли отићи.
Трећи дан након „Олује“ хрватска војска је
први пут дошла, и рекли су нам да 25.
августа сви дођемо у школу, да нас попишу.
Седморо њих из Грубора је отишло до
школе, оних шесторо који нису, побијени су.
Чули су се пуцњи из оружја, одмах потом
видели смо и пламен, куће су гориле. Када
сам отишла да видим шта се дешава, затекла сам село у пламену, и убијене људе
на местима на којима су их војници затекли.
Тамо су, дете, и данас трагови крви које нико и ништа не може опрати, прича Драгиња.
Иако се добро сећа свих детаља, и о
томе је јавно говорила много пута, можда је
боље да више не прича често, додаје.
Страхује за сигурност своје деце када дођу
лети у Плавно. И сама је имала лоша
искуства након сведочења, али за себе се,
понавља,не боји.
- Ух, па један ме је возач избацио из
аутобуса кад' сам кренула до Книна. Скоро
двадесет километара пешке до града није
мало, али не буде мени тешко тад' и одем.
Запутим се правац у полицију и испричам
им шта се десило. Обећају ми тада да се
тако нешто више неће поновити, али ми је
један рекао ако се не осећам сигурно да
купим авионску карту, па да се авионом
возим. Ето, тако је било. Зато моја деца и не
воле да ја пуно причам о свему, па због њих
и нећу, иначе бих, каже Драгиња.
У Гроборе са данас тешко може стићи.
Пут је непроходан, зарастао. Нико се од
некадашњих мештана није вратио тамо,
ретко ко жели и свраћати међу, како кажу,
још видљиве трагове злочина. Тај део села
многи су већ помирујуће отписали.
Сви они који су се вратили у Плавно,
знали су где се враћају, и били спремни на
оно што ће их тамо чекати. Били су спремни
за нову животну борбу, за нови почетак, али
не и за дугорочност проблема са којима се и
данас сусрећу. Обновили су цркву, саградили још једну, најмлађу у читавој
далматинској епархији, показали вољу и
веру у потенцијалну будућност села, све
остало више није само на њима. Не знају ко
о томе брине и чија је дужност да им се
обезбеде основни животни услови.
Васка Радуловић
14
прославе
СЛАВА ВЕЋА СРПСКЕ НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ ОСЈЕЧКО-БАРАЊСКЕ ЖУПАНИЈЕ
ПРОБЛЕМА ИМА АЛИ
СА ЊИМА СЕ ЖИВИ
В
ечерњим богослужењем, освећењем
славског колача и свечаном вечером
Веће српске националне мањине и
ове је године обележило свог патрона
светог Стефана Штиљановића. На празник
Светог Стефана и Јелене Штиљановић 17.
октобра у Цркви преноса моштију светог
Николе у Тењи су се окупили већници из
места широм Oсјечко-барањске жупаније,
али и њихови многобројни гости. Вечерње
богослужење служио је први парох тењски,
протонамесник Горан Горановић који је
овом приликом прочитао и пригодну беседу
о животу деспота Стефана. Веће српске националне мањине ОБ жупаније већ девету
годину прославља своју крсну славу.
- Драго ми је што смо имали госте и узванике
из готово свих српских институција са
подручја Осјечко-барањске и Вуковарско-
сремске жупаније. Што се тиче
самог живота Срба у нашој
жупанији, не можемо рећи да је
сјајан иако је прошло дуго времена од рата. Нисмо задовољни ни у школству, ни приликом запошљавања чланова наше заједнице. Веће мало може
да учини да се то промени, али
ћемо се овим темама бавити и упозоравати
на проблеме, рекао нам је председник
ВСНМ Осјечко-барањске жупаније Станислав Вукосављевић из Валпова.
Међу узваницама на славском обреду
били су и председник Заједничког већа
општина и саборски заступник Драган
Црногорац, заменици жупана ОБ и ВС
жупаније Јован Јелић и Ђорђе Ћурчић,
Бранко Јуришић из Српског народног ви-
јећа, председник Већа српске националне
мањине ВС жупаније Миодраг Недељковић, и многи други начелници, заменици
начелника, општински и градски већници из
места две најисточније хрватске жупаније.
Према попису становништва из 2011. године Срба у Осјечко-барањској жупанији
има нешто више од 23 хиљаде и чине 7,7
одсто укупног становништва ове жупаније.
Никола Милојевић
ПРАЗНИК ПОСВЕЋЕН ПОКРОВУ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ, СВЕЧАНО ПРОСЛАВЉЕН У КНИНСКОМ ХРАМУ, ЦРКВИ У БИТЕЛИЋУ И
У ПРОСТОРИЈАМА ВЕЋА СРПСКЕ НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ У КНИНУ.
ТРОСТРУКО СЛАВЉЕ ПРАВОСЛАВНИХ У ДАЛМАЦИЈИ
П
оводом празника Покрова Пресвете
Богородице, припадници српске заједнице у Далмацији имали су
троструки повод за славље. У книнском
храму, посвећеном овом верском празнику
,Свету архијерејску Литургију служио је
Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије
далматинске. Великом броју сабраних верника и ученицима книнских основних школа,
који похађају православну веронауку,
eпископ Фотије честитао је храмовну славу,
и у својој беседи кроз историјат празника
упутио духовну поруку о посредовању Пресвете Богородице у животу сваког правог
хришћанина. Владика Фотије се
потом осврнуо и на скорашње
натписе у појединим писаним
медијима, и њихове тврдње како
„нестаје Православље у Далмацији.“
- У последње време поједини медији бавили су се анализом постојања православног народа на
овим просторима. Ако се осврнемо уназад, погледамо наше
споменике, наше православне
храмове широм Далмације и
видимо године њиховог настанка, јасно је колико богату историју имамо, колико је векова наш народ
овде. Упркос недаћама које су тај народ
временом пратиле, ратовима и страдањима, ми смо и данас ту где јесмо. Велики
број деце која данас похађају православну
веронауку овде у Книну, као и велики број
верника који се сабиру у нашим црквама у
време обележавања верских празника,
најбољи су доказ да Православље у Далмацији не нестаје, и да не сме нестати,
рекао је између осталог Епископ Фотије.
Посебно празнично расположење владало је и у Бителићу. Ове године обележен
је јубилеј, двеста година од оснивања цркве
посвећене овом празнику. Том приликом
Епископ Фотије се захвалио свима онима
који су помагали и помажу обнову храма у
Бителићу који већ двеста година врши
духовну мисију, окупља православне Србе
али и све хришћане врличког краја.
У празничном расположењу Епископ
Фотије је одликовао чином протонамесника
надлежног свештеника Бориса Медака, а
граматом признања Лазара Шкрбића из
Врлике. Прослави у Бителићу присуствовали су и бројни гости: градоначелник
Сиња Ивица Главан, председник општинског већа из Хрваца Анте Пролић, председник СНВ-а из Сплита Марко Томашевић и многи други, који су понудили и
своју помоћ у обнови цркве и места.
Трећу годину заредом своју славу
обележило је и Веће српске националне
мањине у Книну. У просторијама Већа
симболично је организован пријем за најуже
чланове и гостујуће представнике градских
власти. Иако је Веће српске националне
мањине у Книну основано 2003. године,
Покров као своју славу почели су обележавати пре три године.
Свечане литије око храмова и ломљење
славских колача, само су неки од неизоставних симбола славских обреда, али и
вјере као најчвршћег основа православног
народа у Далмацији.
Васка Радуловић
фолклор
15
„ОСТРОВО У СРЦУ“ – ДРУГИ МЕЂУДРЖАВНИ ФЕСТИВАЛ СРПСКОГ ФОЛКЛОРА
посета Острову гостију из Петрова.
- Наш КУД постоји од 1952. године и у нашем
месту је фолклор заиста велика традиција.
Тренутно имамо око 80 чланова у три групе
и реч је углавном о младима испод двадесет година. Највише играмо српске игре
из Републике Срспке, Македоније и Републике Србије. Вечерас смо овде да успоставимо мало већу сарадњу и да покушамо
да успоставимо пријатељство између наша
два друштва. Надамо се да ћемо у некој
скоријој будућности моћи да узвратимо
гостопримство које смо вечерас овде у
Острову доживели, каже кореограф КУД-а
из Петрова из Републике Српске Вања
Максимовић.
КУД „Острово“ поред 45 фолклораша
подељених у три групе има и актив жена које
се баве са етно радовима и старим обичајима. Са тим у вези направљена је и поставка за „Сремачку кућу“ са свим наме-
„КРОЗ ИГРУ И ПЕСМУ ЧУВАМО ТРАДИЦИЈУ“
З
аједно са гостима из Хрватске и Босне
и Херцеговине фолклораши из Културно-уметничког друштва „Острово“
представили су се својим сумештанима на
другом по реду међудржавном фестивалу
српског фолклора под називом „Острово у
срцу“. Манифестација је одржана 25.
октобра у островском дому културе у организацији тамошњег пододбора Срспкогкултурног друштва „Просвјета“ и домаћег
културно-уметничког друштва. Фолклорни
аматеризам у овом месту од тристотинак
становника је изузетно популаран што се
види и по броју чланова којих има више од
четрдесет.
Публици се на самом отварању најпре
представила дечија секција са играма из
Барање и Срема, а затим и гости чланови
КУД-ова „Крепшић“ и „Милован Гајић“ из
Петрова из БиХ, као и КУД-а „Љубомир
Ратић Бубо“ из Вере. Након тога домаћини
су извели „Шопске игре“ и „Игре из Лесковца“ којима су својој публици представили све оно што су увежбавали од прошлогодишње манифестације.
- Ми желимо да овај фестивал преточимо у
традицију, јер сматрамо да Срби треба да
одржавају овакве манифестације. Знамо да
су Срби кроз векове одлазили са својих
огњишта и тако завршавали свугде по
свету, а где год да су дошли одржавали су
своје писмо, веру и традицију. Тако и ми
овде показујемо како смо успели сачувати
своју традицију, а то ћемо показати на најлепши могући начин – кроз песму и игру,
сматра потпредседница КУД-а „Острово“
Снежана Јовановић.
Поред КУД-а из Крепшића који је
наступио и на прошлогодишњем фестивалу, дланове домаће публике посебно су
загрејале „Игре из Пирота“ које су извели
чланови КУД-а „Милован Гајић“ из Петрова
у Републици Српској. Сарадња између ова
два друштва остварена је управо у
Крепшићу са којима су оба КУД-а у
пријатељским односима, а ово је била прва
штајем, ручним радовима и пропратним
старинским кућанским алатима. За ову кућу
још увек немају локацију, али постоји
иницијатива да то постане једна зграда у
селу саграђена 1902. године која је недавно
постала заштићени споменик културе
Рeпублике Хрватске.
Никола Милојевић
КУД БРАНИСЛАВ НУШИЋ УЧЕСТВОВАО НА 18. ИТЕР ФОЛК ФЕСТУ „БОСИЉКОВАЊЕ“
У ДЕРВЕНТИ
ГОСТОВАЊЕ БОРОВЧАНА У ДЕРВЕНТИ
Н
а позив Културно-уметничког друштва младих „Босиљак“ КУД „Бранислав Нушић“ из Борова учествовао је 16. октобра на 18. Интер фолк фесту
„Босиљковање“ у Дервенти. Поред домаћина и Боровчана на овој манифестацији
учествовала су и кулутурна друштва из
Србца, Какња, Славонског Брода и Приједора. Свако друштво наступило је са по
једном кореографијом, а приказали су и
своју традиционалну кухињу са јелима из
крајева из којих су дошли као и традиционалне ношње, инструменте и рукотворине.
Боровчане је представљало 30 учесника, а
манифестација је започела пријемом код
начелника општине и свечаним дефилеом
улицама Дервенте. Нушић се представио
кореографијом игара из околине Београда,
а након наступа свих учесника одржана је и
ревија народних ношњи.
- Било је заиста лепо и треба истаћи да су
поред нашег КУД-а из Хрватске наступили и
чланови Фолклорног ансамбла „Брод“ из
Славонског Брода и да је дружење било као
оно које памтимо још из времена бивше
државе, рекао је председник боровског КУДа Радо Босић.
И боровска кухиња изазвала је велику
пажњу и занимање учесника и посетилаца,
а цео програм одржан је у препуној дворани
Центра за културу у Дервенти.
Славко Бубало
16
традиција
СЛАВА ЕПАРХИЈЕ ОСЕЧКОПОЉСКЕ И БАРАЊСКЕ СВЕТИ СТЕФАН ШТИЉАНОВИЋ ОВЕ ГОДИНЕ ПРОСЛАВЉЕНА У ХРАМУ
ВАВЕДЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У КНЕЖЕВИМ ВИНОГРАДИМА
„ЦРКВУ ЧИНИМО СВИ МИ ЗАЈЕДНО“
С
вету архијерејску литургију уз саслужење свештенства и монаштва Осечкопољске и барањске епархије у
присуству великог броја верника служио је
епископ Осечкопољски и барањски Господин Лукијан. Епархијску славу Св. Стефана
и Јелену Штиљановић епархија Осечкопољска и барањска изабрала је 1991. године када је она и успостављена, а већ
следеће године они су прослављени као
њени заштитници.
- Ми Барањци имали смо ту срећу и част да
први пут епархијска слава буде прослављена баш овде недалеко од Кнежевих
Винограда, у Кaранцу где се налази и новоизграђени храм чија изградња је започела
када је Барања била још у саставу Бачке
епархије, а завршена када је ушла у састав
Осечкопољске и барањске епархије. Тада је
и наш владика Лукијан заједно са блаженопочившим владиком Јованом и целокупним свештенством одслужио прву архијерејску литургију поводом њене славе. Благодарни смо на прилици да овај дан прославимо баш на овом месту, рекао је након
литургије протојереј-ставрофор Михајло
Марјанац архијерејски намесник барањски
и свештеник у Дарди.
Епархијска слава слави се већ 22 године
у различитим парохијама према распореду
који учини епископ са својим сарадницима.
Свештенство, монаштво и верници имали
су поново прилику да овде у Барањи у храму
Ваведења пресвете Богородице присуствују светој литургији и освећењу обновљеног храма у ком још предстоји обнова
иконостаса који треба још уредити и рестаурисати.
- Двадесет и осам година сам овде у
Барањи и стицајем околности, када смо још
размишљали о градњи храма у Каранцу,
мало више смо се
упознали и са личношћу и делом Св. Стефана Штиљановића.
Организовао сам путовања на Ђунтир
тамо где је његов крст
и где је његов гроб и
онда смо схватили да
је народ из јужне Барање, јер други део
Барање налази се у
Мађарској, добро упознат са важношћу Св.
Стефана Штиљановића. Морам рећи и то
да људи некада недовољно познају оно
што је заиста важно, а
то је да је Бог Св. Стефана прославио због
његових доброчинстава која је чинио
свим људима без обзира на њихову веру и
порекло. Треба знати
да када су монаси
након његове смрти
отишли на његов гроб, а била је турска
најезда, видели светлост на његовом гробу,
што ће рећи да га је Бог прославио. Народ
би требао да има више поштовања, али
култ Св. Стефана јесте познат, каже прота
Михајло.
Када упитасмо проту чини ли црква
довољно да се култ Св. Стефана Штиљановића ојача, прошири и објасни народу он
је одлучно одговорио следеће:
- Када кажемо црква,
онда мислимо на Бога и народ. Нису само
свештеници црква. И
сваки човек позван је
да буде свештеник да
обрађује природу коју
му је Бог даровао и да
у том богоугодном
делу ужива да би и
њему било добро. У
том погледу друге
конфесије имају много развијенији тај лаички апостолат, а код
нас као да су свештеници и владика једи-
ни одговорни за то док у ствари цркву
чинимо сви.
У обновљени свети престо владика
Лукијан унео је честице моштију Св. Кнеза
Лазара, а након тога храм је троносан и
освећен. Прослава епархијске славе за сав
православни народ у Барањи је велик и
важан догађај што се могло видети и по
великом броју верника који су се окупили у
дворишту и унутрашњости храма у Кнежевим Виноградима.
Славко Бубало
култура
17
ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ "ЗВОНА НАД БРАЊИНОМ" АУТОРА МИХАЈЛА ДЕЈАНОВИЋА
оман „Звона над Брањином“, аутора
Михајла Дејановића, представљен је
овдашњој јавности. Реч је о књизи
која описује догађаје непосредно након
Другог светског рата у барањском селу
Брањина и његовој околини.
Пензионисани осамдесет четворогодишњи учитељ, Михајло Дејановић, на
почетку своје професионалне каријере
одлази у барањско село Брањина где је
радио три године. За то кратко време добро
упознаје људе и обичаје овог места и краја
које ће након одласка у пензију ставити на
папир и преточити у роман.
- У роману се описује једна велика љубав
између Даре и Радомира која на жалост
несрећно заврши тако што је Дара дошла да
види шта јој је са братом, да ли је остао жив
с обзиром да је упао у бунар. Онако
голишава, слабо обучена, ознојена и мокра
дотрчала је са јованданске игранке и након
Р
РОМАН ИНСПИРИСАН ТРАГИЧНИМ ДОГАЂАЈЕМ
тога се разболела и добила туберкулозу
после чега је и умрла, укратко је описао
Дејановић централни мотив његовог романа.
Поред овог трагичног случаја писац
описује и друге догађаје као и људе из тог
периода, али и амбијент и природу Брањине
и целе Барање. О томе најбоље говори у
предговору своје књиге: „Осим лепоте и
љубави двоје младих, лепог пријатељства и
искреног другарства двојице младића,
намера ми је да прикажем лепоту села под
Банском планином, речицу Карашицу, Веку,
Студенац и готово на самом врху планине
чувени Венац – пударско састајалиште и
крај пударења за ту годину, па вредне
паоре, заљубљенике у винограде, вина у
гатору и земљу у атару.“
Ово је Дејановићева друга објављена
књига, а неколико још неодштампаних дела
налазе се у рукопису.
- Моја прва књига је једна лепа прича о
пецарошима, а зове се „Прича о Илији“.
Поред тога у рукопису имам четири романа,
три збирке прича и једну збирку песама. На
жалост то неће моћи бити издано, али
остаће мојим унуцима као успомена да је
деда нешто радио, са осмехом прича аутор.
ВЕЛИКА ВРЕДНОСТ КЊИГЕ
Дејановић је на књизи радио десетак
година, толико му је требало да опише
простор и догађаје о којима се данас готово
уопште више ништа не говори и не пише. О
самом роману за који је рецензију написао
књижевник Ђорђе Нешић, неколико речи
рекао нам је и професор српског и руског
језика Никола Живковић.
- Ова књига је написана из душе, јер је
писана са великим емоцијама, са великом
љубављу о крају у коме је колега Дејановић
живео три године. Књига је велики догађај
за нас због тога што је она наишла на неке
аутентичне необичне догађаје тамо, од
самог живота становништва, језика који је
врло аутентичан и интересантан до описа
неких обичаја као што је нпр. пударина,
истакао је Живковић.
Михајло Дејановић рођен је 1931. године
у Силашу. Са породицом је 1941. године
протеран у Србију, у Мачву, где је завршио
основну школу и први разред Ниже гимназије. По доласку у родно село завршио је
Гиманзију у Вуковару, а потом и Учитељску
школу у Осијеку, да би на крају дипломирао
музичку и ликовну културу на Педагошкој
академији у Осијеку. После одласка из
Брањине радио је најпре у подручној школи
у Вери да би потом прешао у Боботу из које
је и отишао у пензију 1996. године.
Промоција књиге одржана је у Боботи,
месту где је аутор провео већину свог
радног века као наставник музичке и
ликовне културе и одакле је отишао у
заслужену пензију. Како сам каже, због
болести и слабог физичког стања, у пензионерским данима није му ништа друго
преостало него да пише, што му, испоставило се, иде од руке.
С. Секулић
18
јубилеји
ПРОСЛАВЉЕНА 145. ГОДИШЊИЦА ВУКОВАРСКОГ СРПСКОГ ПЕВАЧКОГ ДРУШТВА "ЈАВОР"
лако наставити традицију која је заиста
велика. Песме и аранжмане морамо прилагодити нашим певачима, а са друге стране трудимо се да песме буду прилагођене и
нашој публици, напоменула је хоровођа
Јавора Александра Кртинић.
Већина активних чланова Јавора данас
су ученици који поред тога што су талентовани имају велику жељу да буду део
једног оваквог хора. Члан Јавора је и
Јована Ковачевић која је у овом друштву
активна већ шест година.
- У Јавору сам од седмог разреда основне
школе и могу рећи да ми је то једно лепо
искуство. Да наступам у хору привукло ме је
то што се овде доста пажње посвећује
традиционалној народној српској музици
која је за мене јако значајна и јако је волим,
рекла нам је Јована.
Са друге стране, међу најстаријим
члановима овог друштва данас је Ацо
РЕДАК ЈУБИЛЕЈ ЈЕДНОГ СРПСКОГ ДРУШТВА
П
ред пуном салом Хрватског дома у
Вуковару ВСПД "Јавор" приредило је
концерт којим је обележена 145.
годишњица овог друштва, уједно најстаријег српског активног вуковарског друштва.
Иницијатива за оснивање друштва кренула је 1866. године, а званично Јавор је
основан 1869. године када су усвојена и
друштвена правила. Од тада до данас он је
доживљавао успоне и падове, у време ратова престајао је са радом, а најдужа пауза
у раду друштва била је у периоду од 1947.
до 1996. године.
Данас Јавор окупља на десетине чланова, љубитеља хорског певања, духовних
и традиционалних песама.
- Историја Јавора је и историја овог града и
нашег народа јер кад су страдали град и
народ, страдао је и Јавор. Наше друштво
било је најбројније и може се рећи
најорганизованије између два светска рата.
Данас Јавор ради онако како је радио од
самог почетка, друштвена правила су фактички иста, ми смо их само мало прилагодили савременим условима, али остала
су иста тела и исти начин функционисања,
истакао је председник ВСПД "Јавор" Дејан
Дракулић.
Почасни чланови Јавора с временом су
били Јован Јовановић Змај и Стеван Стојановић Мокрањац, а добар део угледних
вуковарскох Срба окупљао се око овог друштва.
- Морам напоменути да и данас имамо велику подршку наших људи и институција.
Тако нпр. ми своје пробе обављамо у
просторијама Заједничког већа општина с
обзиром да наше изворно место и седиште
које се налази у Српском дому је у стању
каквом јесте и није погодно за одржавање
проба нашег хора, нагласио је Дракулић.
ПЕСМЕ ПРИЛАГОЂЕНЕ ПУБЛИЦИ
Хор Јавора данас је мешовити, а у њему су
заступљени певачи различите старосне
доби, од ученика до пензионера. На свечаном концерту поводом 145. годишњице
Јавор се представио са духовним, народним и староградским песмама.
У Јавору је активно 25 певача који пробе
имају два пута недељно. Прошле године
имали су 31 наступ, ове године нешто мање,
али публика је зато имала прилику да их
види у разним местима од Ријеке, Глине до
Руме и Врдника.
- Част је огромна бити хоровођа у једном
оваквом друштву, али уједно и један велики
терет на леђима јер тај хор није од јуче, није
Балабан који је у Јавору присутан од
обнављања његовог рада 1996. године. Од
тад до данас уписао је многобројне наступе
у различитим местима.
- Иако сам у пензији и имам времена да
долазим на пробе могу се похвалити да сам
на пробама и наступима и пре тога био
редован. Ја волим да певам, поготово
духовну музику и заиста ми је велика част
што сам члан Јавора, истакао је Балабан.
Како некада тако и данас Јавор успешно
представља Вуковар у многим крајевима
широм бивше Југославије. Његови успеси
данас се могу мерити великим бројем
наступа, док је у прошлости ово друштво
било одликовано разним признањима од
којих се можда највише издвајају велики
сребрни венац као прва награда са утакмице певачких друштава у Сомбору 1931.
године и орден Светог Саве IV и V степена
из 1934. године.
Срђан Секулић
Српско певачко друштво “Јавор” приликом Прве певачке славе Срба певача у Сомбору 1914. године.
19
ОДРЖАН
ТРЕЋИна
КУП
ШАМПИОНАБорова
У КУВАЊУ
ФИША У ОРГАНИЗАЦИЈИ ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕЋА ОПШТИНА
Један од мотива
разгледницама
насеља.
кмичења у спра- треба да изгледа и какав укус треба да има.
вљању фиш-папри- - Велика је разлика у томе шта сам о фишу
каша на општин- знао на почетку, а шта знам данас. Ако нешто
ским такмичењима. волиш, а то је најважније, онда имаш и вољу
Симболично на- да питаш оне старије и искусније .
звано „КУП шамС њим се слаже и такмичар из Кнежевих
пиона“ ово такми- Винограда Звонко Барић који тврди да је
чење окупило је 12 конкуренција на овој фишијади на којој се
проверених мајсто- такмиче они одабрани изузетно јака.
ра фиша па ни жи- - Дошли смо овде да и ове године будемо
рију није било лако први. Прелазни пехар држали смо у свом
да међу њима ода- поседу целу годину, а жеља нам је да код нас и
бере победника.
остане па ако и нагодину победимо прећи ће у
- Овде о свему бу- наше трајно власништво. То је наш циљ, али
квално одлучује овде смо пре свега да се дружимо са овим
Екипа из Кнежевих Винограда и ове године победник један бод. Заиста су
добрим куварима и људима, истиче.
у питању нијансе.
Случајност или не прогноза нашег саПаприка, укуваност говорника се и остварила. Прелазни пехар
и сви они елемен- поново је отишао у Барању, односно у
ретпоследњег октобарског понедељка ти који одлучују о томе који је фиш најбољи. На Кнежеве Винограде, а ако га освоје и нагодину
у Вуковару je одржан Трећи КУП шам- пример, ја сам прошле године био други са 99 остаће и трајно у њиховом власништву. Друго
пиона, али не у фудбалу или кошарци бодова, а победнички фиш имао је 101 бод место освојио је Боровчан Огњен Тејић, а
него припремању традиционалног рибљег што јасно потврђује оно што говорим, каже треће Славко Јерковић из Трпиње. У
паприкаша у чему су ипак најбољи они који један од организатора ове фишијаде преду- квалитет рибљег паприкаша уверили смо се и
живе уз велику европску реку Дунав.
зетник Рајко Лукић.
сами чекајући проглашење победника.
Заједничко веће општина организује у
Котлићи на столовима за тили час остали су
Боровчанин Велибор Недић кувањем празни.
вуковарском ресторану “Морнар” ову фишијаду већ трећу годину заредом, а она је спе- фиша бави се већ двадесетак година. За то
Славко Бубало
цифична по тoме што окупља победнике та- време много је научио о томе како добар фиш
САМОУВЕРЕНИ БАРАЊЦИ OПЕТ ПРВИ
П
У БОРОВУ, 26. ОКТОБРА, ОДРЖАНА ТАКМИЧАРСКА МАНИФЕСТАЦИЈА ПРВА ХАРМОНИКА СЛАВОНИЈЕ, БАРАЊЕ И ЗАПАДНОГ
СРЕМА
ФЕСТИВАЛ ХАРМОНИКЕ ИПАК ОДРЖАН
Т
итула најбољег хармоникаша Славоније, Барање и западног Срема додељена је 26. октобра, Бојану Шопу из
Сомбора. Прво месту у категорији сениора
освојио је на културној манифестацији под
називом Прва хармоника Славоније, Барање
и западног Срема која је одржана последње
октобарске недеље у Борову. Било је ово
други фестивал хармонике коју као организатор потписује удружење „Чувари српског
идентитета и српских обичаја“.
- Искрено се надам да ћемо нагодину имати
још већи број учесника и позивам родитеље
да подрже своју децу ако се одлуче да свирају
хармонику, рекао је организатор ове манифестације Драган Тодић.
- Највећа вредност ове манифестације је да се
чува традиција и наша музика. Када упоредимо први и други фестивал овај је много
бољи, али нисам задовољан простором где
смо сада, надам се да ће идуће године бити
боље и без проблема, оценио је председник
жирија, Александар Тодоровић Крњевац.
Чланови жирија Александар Тодоровић
Крњевац, проф. Нада Станић и Ратислав
Благојевић оцењивали су умеће свирања 15
такмичара, који су били подељени у 5 категорија. Никола Ђурановић из Борова победио је у категорији млађих јуниора , док је као
јуниор најбољи био Данило Јовановић из
Дероња, у категорији пионира прво место
освојио је десетогодишњи Лука Ћирић из
Дероња, а у категорији дуета награђен је једини пар на хармоници који је наступио то
вече Марина Пејин и Славиша Бранков из
Србије.
- Ово је други пут да учествујем, прошле
године освојио сам 2. место у категорији
сениора. Хармонику сам почео да свирам
захваљујући родитељима и сада је учим
приватно. Волим је јер је у Србији најзаступљенији и најпопуларнији инструмент, изјавио
је након победе Бојан Шоп.
Највећи аплауз те вечери освојио је
четрнаестогодишњи Никола Ђурановић који
је пред домаћом публиком био најбољи у категорији млађих јуниора.
- Свирао сам једну
песму и два кола, нисам се посебно припремао, већ сам вежбао као и обично и
трудио се да све одсвирам најбоље што
могу. Хармонику свирам од своје девете године , а почео сам из
љубави. Старији брат
је свира и одувек ми се
свиђала те сам хтео да
се и ја искушам у томе. Ово ми је друго такмичење, трема увек постоји, али била је мања него прошли пут, рекао је млади Ђурановић.
Прва хармонике Славоније, Барање и западног Срема одржана је у сенци проблема
насталих приликом организовања ове манифестације. Планирану локацију у Борову
насељу, град Вуковар није одобрио због
најаве гостовања фолк певача Андрије Ере
Ојданића. Фестивал је ипак одржан, али на
другој локацији у школској спортској сали у
Борову. Све учеснике, у ревијалном делу,
пратио је оркестар Милана Јовановића „Јабучанца“ док је у забавном делу наступао
фолк певач Милан Топаловић Топалко.
Програм другог фестивала хармонике водио
је познати ТВ водитељ Живорад НиколићЖика.
Јадранка Јаћимовић-Иван
Награђени хармоникаши
20
некад и сад
РАДНИЧКО НАСЕЉЕ БОРОВО У СВЕТУ ЈЕ БИЛО ПОЗНАТО НЕ САМО ПО ИСТОИМЕНОЈ ФАБРИЦИ, НЕГО И ПО ТОМЕ ШТО ЈЕ
ВЕЛИКИ БРОЈ ЊЕГОВИХ СТАНОВНИКА КАО ПРЕВОЗНО СРЕДСТВО КОРИСТИО БИЦИКЛ
сац Зуко Џумхур у својој путописној емисији
Ходољубље. Камера је забележила баш тај
излазак радника и њихово узјахивање на
бицикле, а слику је пратио глас чувеног
Зуке.
- Ово је раднички град без ограда и плотова,
без спровода и гробља, без мртвачница и
цркава. Борово је наша домовина у малом.
Борово је данас највећа женска творница
јер на једном месту ради више од 11.000
жена. Највећа творница са запосленим
женама на читавом Балкану. Могло би се у
доколици израчунати колико би се пута
могла опасати земљина кугла са ципелама
што су за људске табане начињене у овој
творници. У моме давном детињству велики
је догађај био када је у малом, гологузом и
босоногом Коњицу једнога дана освануо
лепи, пространи, модерни и до тада
невиђени дућан, продавница обуће из Бо-
БЕЗ БИЦИКЛА РАДНИЧКИ
ЖИВОТ БИО НЕЗАМИСЛИВ
М
ало који град у бившој Југославији
могао је да се похвали толиким
бројем бицикала као што је то могло
Борово насеље. Овај мали градић у
близини Вуковара, чији је данас део, није
био познат само по истоименој фабрици
гуме и обуће него и по бициклима. Све до
несрећног рата и распада СФРЈ бицикл је
овде био најпопуларније и најраширеније
превозно средство. Њиме се ишло на посао
и с посла, на вечерње изласке, на пецање и
на излете. Возило га је и старо и младо,
велико и мало, женско и мушко. Било их је
најразличитијих облика и модела. Мушки су
имали „штанглу“, а женски су на задњим
точковима имали мрежу да им сукња не би
упадала у точак. Наравно, било је то време
када су наше жене још носиле сукње и то
оне које су биле довољно дуге да упадну у
жбице. Када би жене у сукњама какве данас
носе, селе на бицикл уверен сам да би
бицикл био задње што би мушко гледало.
Поглед би им се, сасвим извесно, замрзао
негде у пределу сица.
Они који су из околних села долазили у
Борово насеље на посао и било којим
другим послом, своје гвоздене двоточкаше
остаљали су у оближњу бицикл гаражу која
је била заиста посебна. У њој су бицикли
поред тога што су одлагани у редове могли
и да се каче на куке које су се налазиле
испод закривљених лимених надстрешни-
ца. Повешани тако, као шунке, чекали су
своје власнике заштићени и од кише и од
снега.
Тешко је рећи колико је бицикала дневно
остављано у гаражи, али било их је на
хиљаде. На улазу у гаражу налазила се
кућица у којој је био чувар гараже и који је
корисницима приликом уласка давао картонску картицу са печатом комбината коју је
власник бицикла враћао при преузимању
бицикла и изласку из
ње. Још су у сећањима Боровчана живе
слике радничких гужви при доласку и одласку с посла када су
се реке људи слевале
низ улице Борова насеља, и разлевале се
у Кореју према селу
Борову или лево „црним путем“ према Вуковару. Мотив је то
који, истина, полако
бледи из сећања, а
ретке су и слике које
сам успео да пронађем у архиву вуковарског музеја. О Борову и његовим радницима говорио је и
легендарни путопи-
рова. За успомену и част чувених Француза
браће Лимијер и њихове давне старе
камере што је прва сликала раднике како
излазе из фабрике сада и та чувена кутија
Ходољубља снима трудбенике Борова како
пролазе кроз капије овога индустријског
полувековног дива међу творницама. Само
док је стара кутија на чекрк славних
Лимијера сликала Французе наша камера
слика одједном више од 20 народа и народ-
21
ности што раде у Борову, говорио је Зуко.
ћете, много романтична слика какву данас ретко виђате, а
И ЛЕТИ И ЗИМИ
онда је била уобичаУ кориштењу бицикла радници Борова били јена, свакодневна.
Нажалост бицису заиста упорни, возили су га и лети и зими,
и по киши и по снегу утрунтани у капуте кли данас више нису
једном руком на корману, а другом на тако популарни, а ни
дршци кишобрана. Било је ту и незгода радника у Борову вимањих или већих, нарочито зими када је ше нема на хиљаде
због стврднутог снега било доста падова. У као некад. Нестало је
неописивој гужви зачас би дошло до са улица гужви и звука
ланчаног судара бициклима па би се доста звонаца, нестала је и
људи наслагало преко несрећника који је боровска гаража јепрви изгубио равнотежу. Није ту било дан од симбола предљутње, празан желудац и жеља да се што ратног Борова насепре седне за сто и руча били су јачи од сваке ља. Простор на коме
мрзовоље. У ствари више је било смеха јер се налазила обра- Сцена у бицикл гаражи из филма Боре Драшковића “Вуковар једна
и људи су онда били много другачији него стао је у коров, а и прича”.
кућица која још на њу
данас.
Још се сећам првог јутра када сам уз подсећа зарасла је шибљем и грањем. Не варао и свако се мирио са судбином када би
своје родитеље први пут бициклом кренуо знам тачно када је срушена, било је то негде му се то догодило.
Ни бицикли данас нису што су некада
пут фабрике. Устајали смо у пола шест и након Мирне реинтеграције, али ипак је
брзо испијали кафу, а у петнаест до шест остала овековечена чак и на играном били. Изгледају као спејсшатл, а кваре се
већ смо били у седлу. Некад је вожња била филму. У једној сцени филма Боре Дра- док кажеш кекс. Зачас прошкрипе, зацијучу
угодна, а некада због ветра прокунеш дан шковића „Вуковар, једна прича“ главна или им отпадну педале, а поправити се не
када си се родио. Најлепше је када дува у јунакиња излази из боровске бицикл га- могу. Потрошачко друштво не трпи трајне
вредности јер циљ је трошење, а не тралеђа, точкови се сами врте, али када дува у раже.
Најпопуларнији бицикли међу радни- јање. Време тако неповратно уништава
прса била је то добра вежба снаге. У јутро по
мрклом мраку, река радника на бициклима штвом тада били су они произведени у симболе прошлог 20. века и једне генекретала се само у једном смеру према суботичком „Партизану“ и љубљанском рације Боровчана.
Сећате ли се још надвожњака на борофабрици. Мало ко је тада разговарао, сви су „Рогу“. Партизан је производио класичне
још поспани и мамурни, али када у два мушке и женске бицикле, обичне и специјал вској железничкој станици? Изграђен је
„задува“ сирена прва смена много је живља без ножне кочнице, док је Рог производио 1963. године у комбинацији метала и дрмало модерније моделе Мини и Пони бици- вета, а преко њега је пут до центра Борова
на путу према кући.
Бицикл је био веран пратилац сваком кала као и оне спортске, тзв. тркаће. За оби- насеља са железничке станице био много
овдашњем младићу. У то време није било чног рабаџију најбољи су били што старији и краћи. Тада је возова, путничких и оних тенеопходно да имаш аутомобил како би те неугледнији бицикли јер за њима нико није ретних, било на готово сваком колосеку па
девојка приметила. Левом гураш бицикл, а посезао. Највећа несрећа за радника била је он имао своју сврху. Због тога кажем да је
десном девојку држиш у загрљају, а када ти је када му неко украде вентил или сиц и то пут био краћи јер је прелажење између
досади поседнеш је на штанглу и провозаш баш када онако гладан и уморан крене кући вагона толиких возова било врло ризично.
док ти њена коса голица образе. Призна- с посла. За крађе тог типа нико није одго- Није се једном десило да воз крене баш
када неко покушава да пређе на другу
страну између његових вагона. Преко
надвожњака је дакле, било много сигурније,
а преко њега сте лако могли да прегурате и
бицикл јер је био конструисан тако да је са
сваке стране имао шину по којима сте могли
да га гурате па га нисте морали носити. И тај
надвожњак био је место на ком су уговарани
састанци, а за млађе је била посебна занимација гледати како возови пролазе
испод њихових ногу. Сада у станицу возови
ретко улазе па је и надвожњак отишао у
историју, а за успомену и дуго сећање остало је само неколико слика тек да и они који
су рођени након његовог уклањања могу да
виде како је то изгледало. Можда ни та
бицикл гаража, ни тај надвожњак нису много
важни, али мени много недостају, макар као
део историје и наше заједничке прошлости.
Не знам да ли и ви осећате исто.
Славко Бубало
Пешачки надвожњак код железничке станице у Борову насељу
22
манифестације
ФЕНИКСОВЕ ИЗЛОЖБЕ АКВАРИСТИКЕ, ТЕРАРИСТИКЕ И МАЛИХ ЖИВОТИЊА ПО ПРВИ ПУТ ОРГАНИЗОВАНЕ ТОКОМ ДВА ВИКЕНДА
жбе у Вуковару, Винковцима, Осијеку и
Славонском Броду. Осим тога, ово је и
прилика да сви наши чланови добију
прилику да промовишу свој рад и свој узгој.
Имамо људе који се баве голубарством и по
40 година, и сви они имају потребу да се
покажу и докажу да имају нешто што је
добро. Са друге стране имамо и пуно
младих узгајивача који још увек уче и њима
је учешће на оваквој изложби велики
изазов, говори секретар ФЕНИКС-а Горан
Вучковић.
Ово удружење постоји од 2007. године и
окупља више од 100 чланова различитих
интересовања подељених у десет секција у
зависности од врсте животиња које узгајају.
Највећи број чланова долази из Борова и
околних места, али има их и из Осјечкобарањске и Бродско-посавске жупаније.
Сада када су изложбе завршиле ФЕНИКС
УКРАСНЕ ЖИВОТИЊЕ СВЕ ПОПУЛАРНИЈИ ХОБИ
Љ
убитељи најразличитијих малих
животиња имали су током претходна два викенда прилику да
погледају, а узгајивачи да изложе своје
експонате на сада већ традиционалним
изложбама које се седму годину узастопно
одржавају у Борову. Чланови удружења
узгајивача украсних животиња „ФЕНИКС“ су
и ове године у просторијама боровског
вртића организовали изложбу акваристике
и тераристике, међужупанијску изложбу
малих животиња и специјалку српског
високолетача. Свечано отворење шесте по
реду изложбе акваристике и тераристике
било је заказано за 18. октобар, а изложен је
до сада највећи број животињица.
На изложби се представило 26 чланова
Феникса са укупно 33 изложена морска,
тропска, циклидна и биотопска акваријума,
77 тераријума и једним вртним језерцетом.
О победницима је одлучивао трочлани жири којег су чинили начелник општине Борово Зоран Баћановић, председница Надзорног одбора ФЕНИКС-а Дијана Антуновић Лазић и докторка ветеринарске станице Вуковар Душица Рудеж. Међу разним
врстама змија, тарантулама, морским и
слатководним рибама, и многим другим
животињама прво место освојио је Данијел
Салај из Чепина са својом поставком
минијатурних тропских жаба. Рибе кловнови и гуштер гекон нашли су се на другом,
односном трећем месту, а добитници награда су чланови ФЕНИКС-а Љубомир Лазић и Дејан Лоцки.
- Изложба акваристике и тераристике била
је пресек свега онога са чиме се баве наши
чланови, али и сви узгајивачи са стране који
нису наши чланови, али су велики заљубљеници у узгајање таквих врста животиња.
Добили смо прилично лепе комплименте за
ову изложбу, с обзиром на то да је боровска
изложба једина у Хрватској такве врсте,
осим АкТер фест-а који се одржава у
Загребу, каже о првој изложби секретар
ФЕНИКС-а Горан Вучковић.
Другог викенда одржана је седма међужупанијска изложба малих животиња и
шеста специјалка српског голуба високолетача, које су окупиле заљубљенике и
узгајиваче мало другачијих врста животиња. Посетиоци су могли да виде куниће,
голубове, различите врсте живине и егзотичне птице. Иако су изложбе одржане у
скученим просторима дечијег вртића, чланови ФЕНИКС-а успели су да изложе 700
експоната којима се представило 102
излагача. Најлепши експонат целокупне
изложбе био је 5,7 килограма тежак кунић из
породице овноликих
оријаша. За најлепшег српског високолетача проглашен је
голуб Зорана Гојкова
из Борова.
- Могли смо да видимо
да су посетиоци били
заиста задовољни са
оним што су видели, а
посебно они најмлађи. Значај изложбе
није само у томе што
је она највећа у источној Хрватској, јер по
броју експоната она
превазилази и изло-
спрема и једну занимљиву иницијативу, а
ради се о признавању нове расе голуба.
- Већ четврту годину за редом излажемо
овде пачетинског голуба, а судије из Савеза
које оцењују експонате су нам препоручиле
да се овај голуб обавезно нађе ове године
на државној изложби како би почео и
званични поступак признавања. Ако ово
успемо да реализујемо то ће бити велика
ствар. Поред овога активно се бавимо и
заштитом животиња. Највише нас окупља
љубав према животињама и природи, а оно
што нас одржава је тимски рад свих чланова
удружења. Настојаћемо у будућности да
укључимо у рад још више младих чланова,
како би деца бавећи се овим креативним
хобијем успела од најраније младости да
развију емпатију најпре према животињама,
а тако и према људима, рекао нам је
председник ФЕНИКС-а Новица Гајић.
Никола Милојевић
шах
23
ШАХОВСКИ КЛУБ СЛАВЕН ИЗ ВУКОВАРА ЗАДРЖАО СТАТУС У ПРВОЈ “Б”
ШАХОВСКОЈ ЛИГИ ХРВАТСКЕ
БРОЈ 103
И ДОГОДИНЕ ПРВПЛИГАШИ
ЛИСТ ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕЋА
ОПШТИНА
10/2014
ГОДИНА VIII
У
ИМПРЕСУМ
Лист Заједничког Већа Општина
Болу на Брачу одржано је екипно
првенство Хрватске у шаху. У Првој
Б лиги међу десет екипа учествовао је и ШК Славен из Вуковара и у
јакој конкуренцији освојио шесто место.
Тим резултатом одржао је прволигашки
статус и идућу годину поново ће наступити у Првој Б лиги.
С.Б.
Екипа ШК Славен из Вуковара
ТАБЕЛА - КОНАЧНИ ПОРЕДАК
Број 103
ГОДИНА VIII
Вуковар, Октобар 2014.
Издавач:
Заједничко веће општина, Вуковар
За издавача:
Драган Црногорац, проф.
Главни уредник:
Славко Бубало
Редакција:
Вуковар; Јадранка Јаћимовић-Иван, Никола
Милојевић, Срђан Секулић; Бели Манастир;
Зоран Поповић, Стана Немет; Книн; Васка
Радуловић
ОДРЖАНА ПРВА ТРИ КОЛА ЈУНИОРСКЕ ДРУГЕ ХРВАТСКЕ ШАХОВСКЕ ЛИГЕ
Фотографија:
Н. Војновић, Д. Ковач, З. Поповић
Графичка припрема:
Славко Бубало
Штампа:
“Glas Slavonije” d.d. Osijek
Ulica Hrvatske Republike 20
Адреса редакције:
Еугена Кватерника 1, Вуковар
Тел: 032/416-667
е-mail: [email protected]
web: www.tvprodukcija-zvo.com
Лист суфинансира Савет за националне
мањине Владе Републике Хрватске
Излази два пута месечно
Тираж:
8000
Насловна страна:
Значка вуковарског српског
певачког друштва “Јавор”
ЧЕТВРТИ НАКОН ТРИ ОДИГРАНА КОЛА
У
ресторану Морнар у Вуковару
прошлог викенда одиграна су прва
три кола јуниорске Друге хрватске
шаховске лиге, група исток. Технички организатор овог такмичења био је ШК Слога из
Пачетина чији су јуниори наступали и
остварили скор од једог ремија, једног
пораза и једне победе. У првом колу Слогини јуниори ремизирали су са Пишкоревцима (2:2), потом су изгубили од Ђакова
(4:0), да би у трећем колу победили Хрватску читаоницу из Валпова са 3:1. Тако су
у конкуренцији од 10 клубова након три
одиграна кола на високој четвртој позицији
на табели ове лиге. Тај пласман остварили
су играчи Немања Поповић, Дејан Драгунић, Милош Вуксановић и Момчило
Видовић које води инструктор Зоран
Јозић.
Срђан Секулић
спорт
24
ПИОНИРИ ХАЈДУК МИРКА ПРВИ У ВИНКОВАЧКОЈ ГРУПИ
Немања Трифуновић, Драган Смокровић
и Предраг Зорић.
Млади играчи сигурна су будућност
сваког клуба. Уз овакве играче мирковачки
Хајдук Мирко себи је обезбедио не само
сигурну него и успешну будућност.
С. Секулић
ЗАВРШЕН ЈЕСЕЊИ
ДЕО ЛИГЕ ВЕТЕРАНА
ЗВО-а
У
ПРВИ БЕЗ ИЗГУБЉЕНОГ БОДА
П
ионири Хајдук Мирка из Мирковаца
након завршеног јесењег такмичења
у оквиру пионирске лиге Жупанијског
фудбалског савеза, група Винковци, налазе
се на првом месту у конкуренцији 10 клубова.
Иако првенство још није завршено с
обзиром да се последње девето коло игра
наредног викенда, младе наде мирковачког
Хајдук Мирка обезбедиле су челну позицију
на табели. Наиме, у одиграних осам кола
пионири овог клуба уписали су свих осам
победа и укњижили 24 бода уз одличну гол
разлику од 46 постигнутих и 10 примљених
голова.
Поред Мирковчана у овој лиги такмиче
се још и Младост из Церића, Боринци из
Јармине, Слога Нови Микановци, Борац
Ретковци, Липовац, Славонац Прковци,
Кроација Нови Јанковци, Метеор Слаковци
и Борац из Бановаца. У последњој
одиграној утакмици у Прковцима савладана
је домаћа екипа Славонца са 6:2.
Ову младу екипу Хајдук Мирка већ трећу
сезону са клупе води тренер Ненад
Алексић.
- Наша екипа броји 16 играча од 8 до 15
година, а већина њих су заједно на окупу пет
година. Редовни су на тренинзима које
имамо 3 пута недељно, воле фудбал, добро
се слажу што на крају и даје овакав
резултат, истакао је Алексић.
Своју добру игру пионири Хајдук Мирка
нису приказали само у такмичарском делу
ове лиге него и на разним турнирима
током лета. Тако су учествовали на четири
турнира у Маркушици, Вуковару, Негославцима и Острову на којима су били редовни
финалисти, а два су и освојили (у
Маркушици и Острову).
Ове добре резултате остварили су
следећи играчи: Милан Ћујо, Срђан
Каленић, Стефан Маћешић, Бојан
Грозданић, Бојан Кабић, Драган Кукић,
Алекса Алексић, Марко Роган, Небојша
Јовичић, Александар Зорић, Немања
Матијевић, Жељко Мандић, Лука Ћујо,
такмицама деветог кола завршен је
јесењи део Лиге ветерана Заједничког
већа општина која ове године броји 10
клубова. У последњем колу ове јесени
одигране су четири утакмице у којима је
постигнуто 19 голова и то Вуеткс Слога Негославци 3:3, Даљ - Синђелић 0:4, БСК Младост 2:2 и Хајдук Мирко - Бршадин 2:3,
док је она између Борца из Бановаца и
боровске Слоге одгођена.
Табела
1. Синђелић
2. Даљ
3. Борац
4. Бршадин
5. Слога
6. Негославци
7. Вутекс Слога
8. Младост
9. Хајдук Мирко
10. БСК
22
18
15
15
15
13
11
10
9
1
Следећи број Извора излази у среду 12. новембра
Download

ПУКЛА КОАЛИЦИЈА ИЗМЕЂУ СДСС-а И ПОЧЕЛО