Rodna ravnopravnost i diskriminacija na osnovu pola
Priručnik za zaposlene u instituciji Pokrajinskog ombudsmana i pokrajinskim
organima uprave
Izdavač: Pokrajinski ombudsman
Za izdavača: Danica Todorov
Urednica: Danica Todorov
Dizajn korica: Dunja Žekić
Priprema za štampu: Pinch studio
Štampa: FB print
Tiraž: 300 primeraka
Ova pubilkacija objavljena je uz podršku Agencije za rodnu ravnopravnost i
osnaživanje žena (UN Women) u sklopu projekta „Pokrajinski ombudsman bliži
građanima i građankama“, koji se sprovodi uz finansijsku pordšku Kraljevine
Norveške.
Stavovi u ovoj publikaciji pripadaju isključivo autorima i autorkama i ne predstavljaju
nužno stavove UN Women, Ujedinjenih nacija, ili bilo koje druge organizacije pod
okriljem Ujedinjenih nacija.
Rodna ravnopravnost i
diskriminacija na osnovu pola
Priručnik za zaposlene u instituciji Pokrajinskog ombudsmana i
pokrajinskim organima uprave
Novi Sad, 2013
SADRŽAJ
Uvod
7
Pokrajinski ombudsman i rodna ravnopravnost – DanicaTodorov
9
Pravo na ravnopravnost polova-demokratsko pitanje i ustavni principi – Marijana Pajvančić
17
Rodna ravnopravnost – DanicaTodorov
32
Pol i rod – Nina Janić
34
Rodni stereotipi, predrasude i diskriminacija – DanicaTodorov
38
Ravnopravnost polova u oblasti radnih odnosa u dokumentima EU – Senad Jašarević
46
Zabrana diskriminacije u vezi sa ravnopravnošću polova i statusnim pitanjima u praksi
evropskog suda za ljudska prava – Slavoljub Carić
54
Indikatori rodne ravnopravnosti – Andrijana Čović
62
Žene i muškarci u brojkama – DanicaTodorov
68
Gender mainstreaming – DanicaTodorov
73
Šta je mizoginija? – Jelena Stefanović
82
Jezik i rod – Jelena Stefanović
85
Predstavljanje žena i muškaraca u medijima – Ankica Dragin
88
Kontrolna (ček) lista za prepoznavanje rodne diskriminacije – Jelena Stefanović i Saša
Glamočak
97
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
UVOD
Ovaj priručnik treba da pomogne zaposlenima u instituciji Pokrajinskog ombudsmana u pristupu rodnoj ravnopravnosti uopšte, a takođe kao praktičan alat za
prepoznavanje kršenja prava na osnovu pola, bračnog i porodičnog statusa, kao i rodnog identiteta u žalbama građana i građanki koje iznose u svojim predstavkama.
Priručnik je napravljen za sve sadašnje, ali i buduće zaposlene u instituciji
Pokrajinskog ombudsmana kako bi se upoznali sa temama koje se odnose na ženska
ljudska prava i rodnu ravnopravnost, jer propisi koje koriste u svom radu ne sadrže
uvek dovoljno informacija o rodnoj ravnopravnosti. Ovo je jedan od načina za upoznavanje zaposlenih sa principima rodne ravnopravnosti. Priručnik je zamišljen kao
pomoćno sredstvo za sticanje znanja i veština za prepoznavanje kršenja prava žena i
muškaraca i diskriminaciju na osnovu pola, bračnog i porodičnog statusa, trudnoće,
materinstva i roditeljstva i rodnog identiteta. Tekstovi u priručniku se, između ostalog, bave diskriminacijom, objašnjena je terminologija, kao i uloga organa uprave,
zatim značaj uvođenja rodne perspektive (“gender mainstreaming”) u sve programe
i politike, kao i druga pitanja koja su važna za postizanje ravnopravnosti polova i
stvaranje jednakih mogućnosti. Priručnik objašnjava ulogu i značaj ombudsmana u
oblasti rodne ravnopravnosti i poštovanja ovog principa u ostvarivanju prava građana
i građanki u komunikaciji sa organima uprave čiji rad kontroliše.
Verujem da će upoznavanje sa temama koje smo obradili postati uobičajena
i obavezna aktivnost za sadašnje, ali i sve buduće zaposlene u instituciji, koji u
priručniku dobijaju svojevrsno uputstvo o rodnoj ravnopravnosti, a tako i mogućnost
da s vremena na vreme analiziraju kako su postupali sa žalbama, odnosno kako su
primenili znanje o rodnoj ravnopravnosti i jednakim mogućnostima u svakodnevnom
radu sa podnositeljima i podnositeljkama predstavki.
Posebnost i vrednost ovog priručnika ogleda se u tome što su o pojedinim
temama pisali sami zaposleni, odnosno zaposlene na osnovu svojih saznanja sa obuka o rodnoj ravnopravnosti, ličnog iskustva i istraživanja koje su obavili tokom pripreme tekstova. Pošto je priprema pruručnika počela nakon obuke zaposlenih, uvrstili
smo i tekstove predavača na obuci o ustavnim grancijama ravnopravnosti polova, o
ravnopravnosti polova u radnom zakonodavstvu Evropske unije, zabrani diskriminacije u vezi sa ravnopravnošću polova i statusnim pitanjima u praksi Evropskog suda
za ljudska prava: prof. dr Marijane Pajvančić, prof. dr Senada Jašarevića i Slavoljuba
Carića kojima se i ovim putem zahvaljujem na podršci u osposobljavanju zaposlenih u
Pokrajinskom ombudsmanu za postupanje u oblasti rodne ravnopravnosti, a takođe
i konsultantkinji u projektu Jeleni Stefanović čije tekstove objavljujemo, kao i Saši
Glamočku na korisnim informacijama i savetima tokom obuke zaposlenih i realizacije
projekta, te doprinosu na izradi kontrolne (ček) liste za prepoznavanje rodne diskriminacije, koja predstavlja listu pitanja za zaposlene o stvarima na koje treba da obrate
pažnju kada razmatraju žalbe ili razgovaraju sa građanima i građankama kako bi po7
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
kazali rodnu osetljivost u istrazi problema navedenih u njihovim pritužbama.
Ovaj priručnik osmišljen je i realizovan sa željom da pomogne, pre svega onima koji rade u instituciji Pokrajinskog ombudsmana, ali može biti od koristi i zaposlenima u organima uprave.
Zamenica za ravnopravnost polova
Danica Todorov
8
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
Danica Todorov*
Pokrajinski ombudsman i rodna ravnopravnost
Ravnopravnost između žena i muškaraca jedno je od osnovnih prava i zajedničko
dostignuće čovečanstva. Zato pitanje položaja žena u društvu, ženske slobode i emancipacije danas ne bi trebalo da bude samo žensko pitanje, odnosno pitanje koje se tiče
jedino ženskog pola, nego predstavlja opšte ljudsko pitanje, zbog čega je neophodno
da žene uspostave partnerstvo sa muškarcima u naporima za postizanje radnih prava
žena, zaštite žena od nasilja, ostvarivanje socijalne pravde, kao i širenje prostora za
emancipaciju žena izvan državnih, etničkih, verskih granica i podela. Interes žena, ali
i muškaraca, jeste da se poveća politička i svaka druga vidljivost žena u društvu. Jer,
tamo gde je postignuta rodna ravnopravnost, gde se prava žena unapređuju i štite,
tamo je i celokupno društvo napredovalo.**
Autonomna Pokrajina Vojvodina je učinila značajan korak u postizanju i
unapređenju rodne ravnopravnosti nakon usvajanja Odluke o ravnopravnosti polova,
jednog od prvih pravnih akata u kojem je definisana diskriminacija i utvrđene obaveze
pokrajinskih organa u unapređenju položaja žena, odnosno postizanju rodne ravnopravnosti i stvaranju jednakih mogućnosti za žene i muškarce u oblastima u kojima
Pokrajina ima nadležnosti.
Donošenjem Odluke o ravnopravnosti polova je zaokružen sistem mehanizama za postizanje ravnopravnosti polova u Vojvodini, a to je svakako doprinelo da
se brže i efikasnije uvode i sprovode posebne mere i program za brže zapošljavanje
žena, podsticanje zapošljavanja ranjivih grupa žena, kao što su žene sa invaliditetom,
Romkinje, starije žene itd. Osim toga, u AP Vojvodini je opredeljenje za nultu toleranciju prema nasilju, dovelo do usvajanja Strategije za zaštitu od nasilja u porodici i svih
oblika rodno zasnovanog nasilja u Skupštini AP Vojvodine.
Jedna od specifičnosti u Vojvodini je uspostavljanje funkcije zamenika/zamenice za ravnopravnost polova u Pokrajinskom ombudsmanu kao nezavisnoj i samostalnoj instituciji*** koja štiti ljudska prava i slobode svakog lica zajamčena Ustavom
Republike Srbije, potvrđenim međunarodnim ugovorima o ljudskim pravima, opšte
prihvaćenim pravilima međunarodnog prava, zakonima i propisima AP Vojvodine.
Kad je reč o ravnopravnosti polova, Pokrajinska skupštinska odluka o Pokrajinskom ombudsmanu („Službeni list AP Vojvodine“ br. 23/2002, 5/2004, 16/2005 i
18/2009 – promena naziva akta), inače rodno osetljiva, jer upotrebljava ženski rod,
predviđa zamenika/zamenicu za ovu oblast i propisuje relativno široke nadležnosti.
Zamenik/zamenica za ravnopravnost polova ima ovlašćenje (obavlja poslove) da:
Autorka je zamenica za ravnoravnost polova u Pokrajinskom ombudsmanu
Todorov, D. Ženska prava su ljudska prava, Život i istraživanja spomenica Dejanu Janči, Novi Sad, str. 210
***
Ustanovljena odlukom Skupštine APV od 31. decembra 2002. godine
*
**
9
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
„„ Prati primenu međunarodnih standarda o ravnopravnosti polova i zakona o
zabrani diskriminacije (zakona o ravnopravnosti polova),
„„ Prikuplja informacije o primeni zakona i drugih propisa o zabrani diskriminacije (zakona o ravnopravnosti polova),
„„ Nadgleda praksu i kontinuirano prati ostvarivanje principa ravnopravnosti u
različitim oblastima društvenog života,
„„ Daje savete nadležnim organima u vezi sa donošenjem, izmenama i dopunama propisa koji se odnose na ravnopravnost polova, kao i u vezi sa
primenom tih propisa,
„„ Sastavlja deo godišnjeg izveštaja ombudsmana o ostvarivanju ravnopravnosti polova u kojem posebno detaljno obrađuje kršenje principa ravnopravnosti polova,
„„ Obaveštava nadležne organe i širu javnost, daje izjave i saopštenja o kršenju
ravnopravnosti polova,
„„ Prima i ispituje predstavke koje se odnose na direktnu i indirektnu (neposrednu i posrednu) diskriminaciju s obzirom na pol,
„„ Na sopstvenu inicijativu ili na zahtev pojedinaca izdaje saopštenja o
slučajevima kršenja zabrane diskriminacije s obzirom na pol,
„„ Posreduje u mirnom rešavanju sporova u vezi sa neposrednom ili posrednom diskriminacijom s obzirom na pol,
„„ Inicira pokretanje krivičnih, disciplinskih i drugih postupaka kod nadležnih
organa u slučaju neposredne ili posredne diskriminacije s obzirom na pol,
„„ Organizuje i učestvuje u organizaciji i pripremama savetovanja o ostvarivanju i poštovanju ravnopravnosti polova i predlaže mere za otklanjanje diskriminacije,
„„ Organizuje i učestvuje u organizaciji i pripremama kampanja za informisanje javnosti o pitanjima značajnim za ostvarivanje ravnopravnosti polova
i problemima u vezi sa tim,
„„ Inicira i podstiče obrazovanje za poštovanje ravnopravnosti polova u svim
oblastima društvenog života,
„„ Sarađuje i razmenjuje iskustva sa drugim ombudsmanima i njihovim zamenicima u zemlji i inostranstvu u vezi sa ravnopravnošću polova,
„„ Inicira i podstiče obrazovanje za poštovanje ravnopravnosti polova u svim
oblastima društvenog života.
Podnošenje pritužbe za građane/građanke je besplatno, što je naročito
značajno za one siromašnije, a posebno za žene koje ređe nego muškarci pribegavaju podnošenju pritužbi na rad institucija i organa uprave. Iskustvo Pokrajinskog ombudsmana/zamenice za ravnopravnost polova pokazuje da žene ispoljavaju izvesno
nepoverenje u institucije. Žene mahom ne poznaju svoja prava i mogućnosti zaštite
10
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
zbog čega ne koriste pravna sredstva, ili su inertne u zaštiti svojih prava, a često nastoje da probleme rešavaju korišćenjem drugih mogućnosti, pre svega podrškom uže
i šire porodice. Kao jedan od razloga zbog kojeg žene izbegavaju pokretanje sporova
navode i nedostatak novca za pokretanje i vođenje sudskih postupaka, pa se pitanje
besplatne pravne pomoći za one najsiromašnije postavlja kao veoma važno. Ipak, od
2003. godine kada je Pokrajinski ombudsman počeo da radi, procenat žena koje se
obraćaju je povećan sa oko 30 na 40 odsto (2011. godina) što se može protumačiti
kao odraz poverenja u ovu instituciju i povećanja njene vidljivosti u najširoj javnosti
koja je prepoznaje kao mesto na kojem može zatražiti rešenje problema, odnosno
zaštitu prava. Naravno, žene podnose pritužbe u vezi sa kršenjem njihovih prava u
različitim oblastima, a kada je reč o ravnopravnosti polova, onda se izdvajaju socijalna
pitanja, ostvarivanje, odnosno kršenje prava iz radnog odnosa, mobing tj. uznemiravanje i seksualno uznemiravanje na radnom mestu, različiti problemi koji se tiču
porodičnih odnosa, kao i nasilja nad ženama u porodici. Nažalost, kršenje principa
ravnopravnosti polova, odnosno rodne ravnopravnosti i diskriminacija s obzirom na
pol nisu u dovoljnoj meri prepoznati, prvenstveno zahvaljujući preovlađujućim predrasudama i društvenim obrascima u vezi sa rodnim ulogama i ravnopravnošću. Zbog
toga se mnoge pojave smatraju prirodnim i prihvatljivim jer su sastavni deo slike o
društvenim ulogama žena i muškaraca i očekivanja koje zajednica ima od žena,
odnosno muškaraca.
Veliki broj žena prilikom obraćanja navodi više problema sa kojima se
suočavaju i povredu jednog ili više prava. Mnogo žena se uopšteno žali na siromaštvo,
ekonomske probleme, nezaposlenost i nerešeno stambeno pitanje. Posebno težak
položaj imaju žene kojima su nakon razvoda braka poverena deca, kao i samohrane
majke, koje prilikom obraćanja ombudsmanu, gotovo po pravilu, ukazuju na više
problema sa kojima su svakodnevno suočene.
Pritužbe se odnose i na rad i postupanje pojedinih organa, ali su često
uopštene, pri čemu žene izražavaju očekivanja da neko, država ili neki njen organ,
učine konkretne korake za rešenje problema sa kojima se suočavaju, pri čemu se
potpuno jasno uočava da poseduju svest o ljudskim pravima, ali ne i to da su ona
povređena na osnovu pola. Isto to se događa i u slučajevima kada se žale zbog postupaka pred organima, na primer, penzijskog i invalidskog osiguranja, naročito zbog
porodičnih penzija na koje žene, pa ni muškarci, nemaju pravo ukoliko nisu bile u
braku sa partnerom/partnerkom, iako su u Ustavu i Porodičnom zakonu izjednačene
vanbračna i bračna zajednica. Osim uopštenih pritužbi da ne mogu da nađu posao,
ponekad i zbog toga što imaju više od 45 godina, žene svedoče i o tome da ih poslodavci premeštaju na drugo radno mesto bez obrazloženja, da trpe različite oblike
uznemiravanja, čak i zlostavljanja, ali ne poistovećuju to sa povredom prava na osnovu polne pripadnosti, odnosno ne prepoznaju takve postupke kao diskriminaciju na
osnovu pola.
Veoma veliki broj pritužbi ombudsmanu u oblasti ravnopravnosti polova i
zaštite ženskih ljudskih prava tiče se nasilja nad ženama i u porodici. To je i razum-
11
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
ljivo kada se ima na umu rasprostranjenost nasilja nad ženama u porodici*. Povećanju
obraćanja zbog nasilja u porodici svakako su doprinele promene u zakonodavnoj
sferi, ali i to da je tokom pojačanih aktivnosti, pre svega organizacija civilnog društva,
ali i državnih organa i institucija, učinjeno puno na podizanju svesti najšire javnosti
o nasilju i njegovim posledicama. Ipak, uprkos promena koje su dovele do toga da
se nasilje nad ženama i u porodici više ne posmatra kao privatna stvar, nego kao
društveno pitanje u čijem rešavanju moraju da učestvuju država i njene institucije,
problem nasilja nad ženama opstaje, jer se teško menjaju ukorenjena shvatanja o rodnim ulogama u porodici u kojoj muškarci imaju veću moć i naučeni su da dominiraju
u porodici, nažalost, često primenjujući nasilje nad ženama.** Pokrajinski ombudsman
je, kao zaštitnik ljudskih prava i institucija koja nadzire rad organa uprave, preduzimao različite aktivnosti za povećanje vidljivosti ovog problema u javnosti i u institucijama koje imaju obavezu da pruže zaštitu žrtvama i kažnjavaju nasilnike. Mnoge
aktivnosti bile su usmerene ka traženju načina da se poveća efikasnost institucija u
postupanju i zajedničkom, odnosno objedinjenom pristupu svakom pojedinačnom
slučaju i rešavanju problema nasilja nad ženama i u društvu.
U poređenju sa drugim, naročito zemljama u neposrednom okruženju Srbije,
pozitivno je to što su u okviru kontrolnih mehanizama kao što su Zaštitnik građana i
Pokrajinski ombudsman, ravnopravnost polova, odnosno ženska ljudska prava prepoznata kao važna oblast pa je uspostavljena posebna funkcija (zamenik/zamenica)
u okviru institucije. Zahvaljujući takvom pristupu, kontrola rada državnih i organa uprave na svim nivoima u pogledu postizanja rodne ravnopravnosti i stvaranja jednakih
mogućnosti za žene i muškarce je mnogo bolja i delotvornija, a tako i zaštita pojedinki
i pojedinaca u slučajevima kršenja prava koja garantuje Zakon o ravnopravnosti polova, Zakon o zabrani diskriminacije, ali i drugi zakoni.
Iskustvo zemalja u regionu jugoistočne Evrope pokazuje da poštovanje
ustavnih i zakonskih odredbi o rodnoj ravnopravnosti u velikoj meri zavisi od statusa rodne ravnopravnosti u okviru institucija ombudsmana. Ukoliko se rodna ravnopravnost posmatra i tretira kao jedno od mnoštva pitanja kojima se ombudsman bavi,
ono se često ne vidi kao posebno ili se podvodi pod neko drugo pitanje – kao što su
kršenje prava iz radnog odnosa ili socijalnog i penzijskog osiguranja, principa dobre
uprave, tako da se ni ne uočavaju problemi nejednakog odnosa s obzirom na pol,
bračni ili porodični status, trudnoću, materinstvo, roditeljstvo, polnu orjentaciju i td.
U oblasti rodne ravnopravnosti češće se suočavamo sa strukturalnom dis-
* Prema istraživanju Pokrajinskog sekretarijata za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova i Viktimološkog društva
Srbije o rasprostranjenosti nasilja u porodici u Vojvodini na uzorku od 516 žena, više od polovine njih doživelo je
neki oblik nasilja u porodici. Oko 27% žena je bilo izloženo pretnjama fizičkim nasiljem, a gotovo 34% njih je i trpelo
fizičko nasilje. Nasilje u porodici u Vojvodini, Novi Sad, 2010. www.hocudaznas.org/publikacije
** Muško nasilje nad ženama je svaki čin protiv ženine volje, a koji je ugrožava psihički, fizički, seksualno ili ekonomski. Nasilnik može biti član porodice (muž, sin, otac, brat, ujak...) ili bilo koji poznati (prijatelj, poznanik, šef,
kolega) ili nepoznati muškarac…Nasilje se može desiti svakoj ženi i nije posledica ženinog ponašanja nego sistema
patrijarhata u kome muškarci imaju moć, a nasilje nad ženama je način da oni tu moć održe. Nasilje nad ženama je
primer zloupotrebe moći jednog pola nad drugim… tokom hiljada godina istorije podstaknuto od svake društvene
zajednice sve do danas. http://www.womenngo.org.rs/konsultacije-za-zene/o-nasilju-nad-zenama/11-konsultacijeza-zene/30-nasilje-u-partnerskim-odnosima-i-u-porodici
12
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
kriminacijom, nego sa individualnom i institucionalnom diskriminacijom.* Kada žene
trpe nasilje u porodici, uznemiravanje ili ucenjivanje na poslu, primaju manju platu
od muškaraca na istim ili poslovima iste vrednosti, jasno je da je reč o diskriminaciji. Često se, međutim, dešava da pojedine postupke i situacije ne doživljavamo kao
diskriminaciju, jer verujemo da na osnovu zdravog razuma i svakodnevnog iskustva
manje ili više razumemo odnose među polovima i sve eventualne probleme koji u tim
odnosima nastaju. Takav pristup uglavnom je opterećen predrasudama o ulogama polova i „prirodnoj“ zadatosti tih uloga, nastao u tradicionalnom društvenom okruženju.
Strukturalna diskriminacija se najčešće i ne prepoznaje, nego se često shvata kao
„prirodno“ stanje stvari, „normalna“ i teško promenljiva situacija. Zbog duboke ukorenjenosti u temelje društva, takve pojave se nazivaju strukturalnim, a na njih uglavnom
ukazuju statistički podaci, na primer, o odsutnosti žena sa mesta odlučivanja, većem
broju nezaposlenih žena i njihovoj skrajnutosti u ekonomskim i političkim tokovima.
Pažnju na strukturalne uzroke kršenja prava žena nekada skreću mediji, ili organizacije civilnog društva/braniteljke ženskih ljudskih prava, a ponekad činjenice da se neke
pojave češće dešavaju uvek istim grupama građanki/građana.
Zastupanjem koncepcije ženskih ljudskih prava ističe se pravo žena na jednakost pred zakonom i u društvu, a na taj način zahteva se da one ne budu razlikovane,
izuzimane ili ograničavane samo na osnovu pripadnosti ženskom polu, te da imaju
pravo na zaštitu u slučaju kada su im prava povređena ili uskraćena. Valja reći da
promovisanje ženskih ljudskih prava nije moguće bez širenja mreže ženskih grupa
i podrške ženama. I kada u potpunosti razumeju mehanizme strukturalnog kršenja
pojedinačnih prava, građani/građanke se ne odlučuju da se sami/same obrate nekoj
instituciji, pa bi organizacije civilnog društva mogle da pomognu onima kojima je
potrebna podrška da se pritužbom obrate ombudsmanu kada se radi o individualnoj
ili institucionalnoj diskriminaciji. Njihova uloga još je značajnija u ukazivanju na strukturalne izvore problema, na moguće pravce njihovog rešavanja, kao i učestvovanje
u zajedničkom nalaženju i sprovođenju rešenja. Organizacije civilnog društva bi trebalo, takođe, da reaguju u slučajevima višestruke diskriminacije kojima su izložene
samohrane majke, izbeglice i raseljene, žene sa invaliditetom, lezbejke, zatvorenice,
Romkinje… Osim toga, reagovanje je neophodno i u vezi sa problemima zaštite
zdravlja žena, neizgrađenog sistema rodno osetljive statistike, diskriminacijom u vezi
sa radom trudnica i porodilja, u slučajevima tumačenja zakonskih odredaba o nasilju
u porodici na način koji uskraćuje blagovremenu pomoć žrtvama, ili nekorišćenja rodno osetljivog jezika u službenoj komunikaciji. Sve su to pitanja kojima se Pokrajinski
ombudsman, odnosno zamenica za ravnopravnost polova bavi, bilo da postupa po
predstavkama građanki/građana, bilo po sopstvenoj inicijativi, nakon pisanja medija
o pojedinim problemima ili nakon analize prikupljenih podataka.
Treba skrenuti pažnju i na to da je odnos institucije prema rodnoj ravnopravnosti unapređivan u tom smislu da se povećava osetljivost i prepoznavanje problema i kršenja prava s obzirom na pol, zahvaljujući sticanju znanja zaposlenih, ali i
obraćanju građana i građanki, čemu je svakako doprinela i sama institucija Pokrajinskog ombudsmana promovišući ljudska prava i svoju ulogu u njihovoj zaštiti.
* Individualna diskriminacija je ponašanje pojedinaca/pojedinki, a institucionalna je politika institucija koje
dovode do različitog tretiranja pripadnika/pripadnica pojedinih društvenih grupa ili do štetnih posledica po njih.
13
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
Evo i statistike koja potvrđuje ovu ocenu:
Pokrajinski ombudsman je od novembra 2003. do novembra 2004. godine
(kada je Skupštini AP Vojvodine podnet prvi godišnji izveštaj) primio 265 predstavki, od kojih su žene podnele 91. Već naredne, 2005. godine (od te godine se godišnji
izveštaj za prethodnu godinu podnosi do kraja marta naredne godine) kada je podneto znatno više predstavki, evidencija je bila mnogo preciznija. Tada su od 623 predstavke, žene podnele 223, a kao i muškarci žalile se na rad sudova, oblast prostornog
planiranja, komunalnih delatnosti, radne odnose, penzije i socijalna davanja. Žene se
više žale zbog problema u porodičnim odnosima i nasilje u porodici, tako da ih se više
nego muškaraca žalilo na rad centara za socijalni rad – 4,48% žena i 2,35% muškaraca.
Međutim, te godine je samo šest pritužbi uvršteno u oblast „ravnopravnost polova“.
U 2006. godini zabeleženo je 457 predstavki, od kojih su žene podnele 156
(34,13%). Nastavljen je trend iz prethodnih godina da se žene i muškarci podjednako
žale na rad sudova, javne službe i javna preduzeća na lokalnom i republičkom nivou.
Udvostručen je broj predstavki koje su svrstane u oblast ravnopravnosti polova, ali ih
je bilo tek devet.
Naredne 2007. godine za više od trećinu povećan je broj predstavki i bilo ih je
605, a žene su podnele 237 predstavki (39%) i uglavnom su se žalile zbog radnih odnosa, penzija i socijalnih davanja, nerešenog stambenog pitanja i loših uslova stanovanja. Najviše je bilo žalbi zbog nerešenih porodičnih problema koji proizilaze iz razvoda
braka i poveravanja dece na brigu i staranje, na nasilje u porodici, zbog čega su centri za socijalni rad najčešće organi na koje se žale. Napravljen je veoma veliki skok i
zabeleženo čak 23 predstavke (četiri su podneli muškarci, 17 žene, a dve udruženja)
u oblasti ravnopravnosti polova, zahvaljujući ne samo povećanju obraćanja, nego i
pažljivijom analizom i prepoznavanjem problema u oblasti ravnopravnosti polova.
Od 597 predstavki u 2008. godini, 35 odsto njih su podnele žene. Problemi
na koje ukazuju su istovetni kao i ranijih godina, s tim da su od 19 predstavki koje su
označene kao ravnopravnost polova, 16 podnele žene. U ovoj godini je počelo preciznije evidentiranje, pa su predstavke označene kao diskriminacija, mobing, nasilje
u porodici, socijalna pitanja, a ne kao prethodnih, kada su evidentirano kao nasilje u
porodici, radni odnosi i razno.
U 2009. godini podneto je 730 predstavki, od kojih su 269 (36,85%) podnele
žene i u najvećem broju slučajeva zbog problema u vezi sa radnim odnosima, penzijama, socijalnim davanjima, siromaštvom i nezaposlenošću. U ovoj godini bilo je
mnogo više žalbi u kojima se ukazuje na ugrožavanje prava trudnica. Broj predstavki
u oblasti ravnopravnosti polova bio je 23, ili 3,5% od ukupnog broja predstavki. Od tog
broja muškarci su podneli četiri, a žene 19 predstavki.
Od 866 predstavki u 2010. godini, žene su podnele 321 (37%), a nastavljen je
višegodišnji trend da se žene više nego muškarci žale zbog problema u vezi sa radnim odnosima, nerešenog stambenog pitanja. Mnogo pritužbi žena odnosi se na
siromaštvo, tačnije na nezaposlenost i nedovoljne prihode, a kao i prethodne, bilo
je žalbi u kojima se ukazuje na ugrožavanje prava trudnica, odnosno porodilja. U
godišnjem izveštaju ukazano je na povećanje broja predstavki u kojima se ukazuje na
kršenje ženskih ljudskih prava, ali i na to da se u stvarnosti još nedovoljno prepoznaje
14
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
kršenje prava na osnovu pola. Broj i struktura pritužbi koje su označene kao povreda
prava u oblasti rodne ravnopravnosti još je relativno mali i čini četiri odsto od ukupnog broja predstavki, ali ohrabruje to što se iz godine u godinu sve više žena obraćaju
instituciji zbog povrede ljudskih prava ili izostanka zaštite od strane nadležnih organa
i institucija. Više od trećine pritužbi se odnosilo na nasilje u porodici, oko 20 odsto se
odnosilo na diskriminaciju, na socijalnu zaštitu oko 17 odsto i na mobing 14 procenata
predstavki koje su označene kao „ravnopravnosti polova“. Pokrajinski ombudsman,
odnosno zamenica za ravnopravnost polova je uspešno sprovela dve medijacije u kojima su učesnice bile žene, a prevashodno se odnose na međuljudske odnose na radnom mestu u dve ustanove.
U 2011. godini je nastavljena praksa da se žene više nego muškarci žale zbog
problema u vezi sa radnim odnosima, socijalnom zaštitom, ekonomskim problemima
i ugrožavanjem prava trudnica, odnosno porodilja. Uprkos povećanju broja predstavki u oblasti ravnopravnosti polova u postupanju organa uprave nedovoljno se
prepoznaje kršenje prava na osnovu pola i rodne pripadnosti, bračnog i porodičnog
statusa i diskriminacije po tim osnovama. Ni u instituciji Pokrajinskog ombudsmana
još ne postoji dovoljno senzibiliteta da se u predstavkama prepoznaju problemi koji
više pogađaju žene što bi navodilo na zaključak da im se prava krše samo zato što su
žene, ili zbog toga što ih institucije diskriminišu kada postupaju jednako, ili neutralno, i to bio znak da se radi o povredi prava na osnovu pola. Naravno, Pokrajinski ombudsman postupa bez obzira što izostane takva procena, jer se bavi problemima koje
podnositeljke/podnosioci navode. Te godine, od 1237 predstavki, žene su podnele 495
(40%), u sektoru ravnopravnosti polova obrađeno je 210 slučajeva koji su se odnosili
na probleme u obrazovanju, penzijskom i invalidskom osiguranju, postupanju centara za socijalni rad, prava po osnovu rada i nezaposlenosti. Broj i struktura pritužbi,
označene kao “ravnopravnost polova” još je relativno mali. One čine četiri odsto ukupnog broja predstavki, a u odnosu na prethodnu godinu više ih je za 14. Predstavke se
najviše odnose na diskriminaciju uopšte, diskriminaciju u oblasti rada i zapošljavanja,
uznemiravanje i zlostavljanje na radu, na nasilje u porodici (centri za socijalni rad,
policija, domovi zdravlja) socijalna prava i porodoljsko odsustvo. Ove godine su se
pojavile i predstavke koje se odnose na pravo očeva na odsustvo sa rada radi nege
deteta, kao i naknadu zarade za vreme odsustva. Od 50 predstavki označenih “ravnopravnost polova”, muškarci su podneli šest predstavki.
Razvijanje veština i povećanje osetljivosti o pitanjima rodne ravnopravnosti
u instituciji Pokrajinskog ombudsmana podrazumeva da se mnogobrojni problemi
zbog kojih se građani/građanke obraćaju posmatraju i iz ugla poštovanja, odnosno
kršenja ravnopravnosti polova. Nije nevažno da li neki problemi češće pogađaju žene
nego muškarce i obrnuto, kao ni to što organi uprave ne prepoznaju specifičnosti i
različitosti i potrebu prilagođavanja interesima i potrebama različitih grupa, kao i
stvaranja jednakih mogućnosti za žene i muškarce. Naprotiv veoma je važno da se
prepozna da se žene češće žale zbog problema u porodičnim odnosima, ili na prepreke
u zapošljavanju, zbog odnosa na radnom mestu, mogućnosti napredovanja u karijeri i
da su to situacije u kojima je veoma često kršenje prava s obzirom na pol. U tom identifikovanju problema pomažu i statistički podaci, koji mogu da potkrepe stanovište
da je došlo do kršenja prava žene/muškarca na osnovu pola, bračnog i porodičnog
15
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
statusa. Zato je važno i postupanje po sopstvenoj inicijativi, prikupljanje podataka i
njihova rodna analiza, razvijanje praktičnih metoda u prepoznavanju kršenja prava
i ustanovljavanja pokazatelja neravnopravnosti, svojevrsne “liste za proveru” koja
može da pomogne i u preciznijem određivanju da li je došlo do povrede s obzirom na
pol, bračni i porodični status, trudnoću, materinstvo, roditeljstvo, polnu orijentaciju i
rodni identitet.
Uz to, neophodan je i stalan rad na podizanju svesti građana/građanki o ljudskim pravima i mogućnostima njihove zaštite posredstvom ombudsmana, a naročito
u oblasti rodne ravnopravnosti. Zbog toga je Pokrajinski ombudsman/zamenica za
ravnopravnost polova organizovala (i učestvovala) u mnogobrojnim edukativnim aktivnostima – na konferencijama, okruglim stolovima, tribinama posvećenim zaštiti
ljudskih prava, posebno zaštiti ljudskih prava žena. Učešće u kampanjama poput
svetske kampanje “16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama“ jedna je od onih koje
su doprinele da institucija bude prepoznata u javnosti kao mesto na kojem one/oni
koji trpe nasilje mogu da dobiju podršku. Svest o činjenici da je nasilje nad ženama
i u porodici najdrastičnije kršenje ljudskih prava, podstakla je pokretanje kampanje
za povezivanje institucija koje se bave nasiljem u porodici radi povećanja efikasnosti
postupanja što je dovelo do formiranja mreže „Život bez nasilja“ u kojoj su aktivni
pokrajinski organi, centri za socijalni rad, policija, tužilaštva, sudovi, ali i obrazovne
i zdravstvene institucije i organizacije civilnog društva. Ovakav pristup doprinosi
unapređenju rada organa, institucija, ali i same institucije Pokrajinskog ombudsmana i njegove prepoznatljivosti, ne samo među građanima/građankama, nego i među
onima čiji rad institucija kontroliše radi zaštite prava i sloboda, principa jednakosti i
očuvanju dostojanstva građana/građanki.
16
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
Prof. dr Marijana Pajvančić*
Pravo na ravnopravnost polova – demokratsko
pitanje i ustavni princip
1. Ustavne garancije prava na ravnopravnost polova – opšti okvir
Osnovne odredbe ustava i uvodne opšte odredbe u poglavljima o ljudskim
pravima i slobodama sadrže više načelnih garancija koje se ne odnose samo na ravnopravnost polova, već na sva ljudska prava i slobode koje ustav garantuje. Upravo zbog
načelnog karaktera ovih ustavnih odredbi i njihovog opšteg značaja za ukupnost ljudskih prava garantovanih ustavom, pravo na ravnopravnost polova i sva posebna prava
i slobode koja predstavljaju operacionalizaciju opštih ustavnih odredbi u različitim
oblastima ljudskih prava, nužno je posmatrati u kontekstu ovih opštih ustavnih garancija jer one definišu opšti ustavni okvir za sva posebna prava i slobode.
Ovom prilikom predmet posebne pažnje su opšte ustavne odredbe relevantne za sagledavanje sadržaja, kvaliteta i dometa ustavnog garantovanja ravnopravnosti polova. Razlog što je izabran ovakav pristup leži u tome što se, prilikom
razmatranja ustavnih garancija ravnopravnosti polova često gube iz vida opšti ustavni
principi koji definišu opšti ustavni okvir za normativni, institucionalni i najširi socijalni
kontekst u kojem je (ne)moguće efektivno realizovati pravo na pravnopravnost žena
i muškaraca. Zato u ovom momentu naša pažnja neće biti okrenuta analizi ustavnih
odredbi koje najneposrednije garantuju različita pojedinačna prava vezana za pravo
na ravnopravnost polova, već će predmet pažnje biti ona opšta ustavna načela koja
definišu opšte pretpostavke za ostvarivanje prava na ravnopravnost polova. Među
načelima ustava i opštim ustavnim odredbama posebno značajne su one koje se odnose na: koncept političke zajednice (ustavne države), njenu prirodu i svojstva; politiku jednakih mogućnosti kao obavezu države zasnovane na načelu socijalne pravde;
prirodu i karakter odnosa međunarodnog i unutrašnjeg prava, posebno kada su u pitanju međunarodni dokumenti o ljudskim pravima i uključivanje međunarodnih standarda ljudskih prava u domaću legislativu; neposrednu primenu ustava posebno njegovih odredbi o ljudskim pravima; odstupanja i ograničenja ljudskih prava, uslove pod
kojima su ona dopuštena i postupak po kome se odlučuje o odstupanju ili ograničenju
prava; jemstvo stečenih prava i dr.
1.1 Koncept političke zajednice (ustavne države)
* Sadržaj i kapacitet ljudskih prava koji garantuje ustav, posebno sloboda i praAutorka je profesorka ustavnog prava na Pravnom fakultetu u Novom Sadu
17
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
va koje štite kvalitet života i one oblasti društvenog života u kojima su žene faktički
(ne retko i normativno) diskriminisane (rad, zapošljavanje, naknade za rad i dr.) u velikoj meri zavise od toga kako ustav definiše osnovne principe na kojima počiva država
kao politička zajednica. To je posebno važno pitanje u zemljama tranzicije budući da
su u pitanju prava koja su žene u predtranzicijskom periodu efektivno koristile, a u
tranziciji su upravo ta prava (tzv. «skupa prava») pod udarom, ukidanjem ili bitnim
restrikcijama. Pred ustavotvorcima ovih zemalja bila je dilema da li je liberalna država
u kojoj su zakonitosti tržišne privrede osnovni princip koji definiše i status pojedinca
u zajednici, povoljniji okvir za tranziciju, ili je to liberalno demokratska država, koja
ne protivreči principu slobodne tržišne utakmice, ali preuzima na sebe teško breme
obaveza koje slede iz principa socijalne pravde i štiti socijalni status građana?
Liberalni koncept ustavne države u prvi plan ističe zakonitosti tržišne privrede
i vladavinu prava kao osnovne vrednosti. Konsekvence po status ljudskih prava su liberalno shvaćena individualna sloboda, kao prostor ljudskih prava u koji država nema
pristup izuzev u slučaju kada je sloboda ili pravo povređeno. Tada je intervencija
države u ovo područje dopuštena. Ona je legalna i legitimna, jer angažman države
ima za cilj samo da otkloni povredu koja je naneta slobodi ili pravu.
Liberalno demokratski koncept ustavne države uvažava zakonitosti tržišne
privrede, garantuje vladavinu prava, ali ovim vrednostima dodaje još jednu ne manje
važnu – socijalnu pravdu kao princip kojim se država (država blagostanja) rukovodi
štiteći socijalnu sigurnost građana i građanki.* Za kvalitet i sadržaj ljudskih prava to
znači priznavanje i garantovanje ne samo osnovnih ljudskih i političkih prava već i socijalno ekonomskih prava kao podjednako važne grupe ljudskih prava. Pored toga,
načelo socijalne pravde nalaže neposrednu aktivnost države i pretpostavlja aktivan
odnos države (zakoni, mere, strategije, programi, politike, aktivnosti) u realizaciji i
efektivnom ostvarivanju socijalno ekonomskih prava.** Bez tog aktivnog angažmana
i planskog učešća države ova prava nije moguće ostvariti. Za efektivno ostvarivanje
prava na ravnopravnost polova i posebno za ostvarivanje seta prava koja bliže regulišu
sadržaj prava na ravnopravnost polova u pojedinim oblastima (rad, zapošljavanje,
politika, obrazovanje, porodica, socijalna zaštita i dr.) ove garancije imaju izuzetan
značaj, naročito u zemljama tranzicije.
* U komparativnoj ustavnosti npr. Ustav Švedske koji u osnovnim načelima propisuje da su «lično, ekonomsko i
kulturno blagostanje pojedinca osnovni ciljevi aktivnosti državne zajednice» (član 2 stav 2);Ustav Italije koji u osnovnim načelima utvrđuje da «Republika priznaje i garantuje nepovrediva prava čoveka, bilo kao pojedinca, bilo kao
člana društvenih organizacija u kojima se razvija njegova ličnost, i zahteva ispunjenje neopozivih dužnosti političke,
ekonomske i društvene solidarnosti» (član 2); Ustav Poljske koji u osnovnim načelima propisuje da je Poljska «demokratska pravna država koja ostvaruje princip socijalne pravde» (član 2); Ustav Rusije u čijim osnovnim načelima
je zapisano da je Ruska federacija «socijalna država čija je politika usmerena na stvaranje uslova koji obezbeđuju
dostojan život i slobodan razvoj čoveka» (član 7 stav 1). Ustav Srbije izričito propisuje da je socijalna pravda jedan od
principa na kojima počiva Republika Srbija (član 1).
** Ustav Irske u poglavlju o socijalnoj politici izričito ustanovljava ovu obavezu države: «Država će u praksi
sprovoditi svoju politiku u pravcu obezbeđenja da svi građani, i muškarci i žene, imaju jednaka prava na adekvatna
sredstva koja su im neophodna za život, kao i da u okviru svojih zanimanja mogu pribaviti dovoljno sredstava za
svoje potrebe.» (član 45 stav 2).
18
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
1.2 Politika jednakih mogućnosti kao obaveza države
Politika jednakih mogućnosti je opšti institucionalni okvir koji stoji na raspolaganju državi, koja uvažava načelo socijalne pravde da preduzima različite mere (zakoni, politike, strategije i dr.) u pravcu efektivnog ostvarivanja ravnopravnosti žena i
muškaraca kao i svake druge grupe lica koji su direktno ili indirektno normativno ili
faktički diskriminisani. Smisao i svrha politike jednakih mogućnosti jeste da izgradi
pretpostavke za takav društveni kontekst u kome će biti moguće ostvariti normativno proklamovanu ravnopravnost žena i muškaraca. Posebne mere koje država
preduzuima su instrument kojim država vodi politiku jednakih mogućnosti. Zato je
sa stanovišta ustavnog garantovanja prava na ravnopravnost polova važno, još u osnovnim načelima ustava* garantovati ravnopravnost žena i muškaraca i obavezati
državu da vodi politiku jednakih mogućnosti i preduzima posebne mere koje su instrument realizacije politike jednakih mogućnosti.**
U ustavu bi trebalo koristiti nediskriminatornu terminologiju jer je to prvi,
i često najjednostavniji korak, kojim država izražava spremnost da uvaži i poštuje
načelo ravnopravnosti polova. To je moguće učiniti na više načina: korišćenjem i
muškog (građanin) i ženskog (građanka),*** korišćenjem neutralne forme (svako/
niko)**** ili načelnom ustavnom klauzulom koja uključuje korišćenje oba roda.*****
1.3 Odnos međunarodnog i unutrašnjeg prava
Ljudska prava su univerzalne vrednosti koje se štite ne samo propisima
unutrašnjeg već u sve većoj meri i propisima međunarodnog prava. U novijoj ustavnosti
univerzalne garancije ljudskih prava sadržane u međunarodnim dokumentima o ljudskim pravima prihvataju se i u unutrašnjem pravu i garantuju ustavom. Ustav sadrži
više načela koja regulišu odnos međunarodnog i unutrašnjeg prava i posebno status
međunarodnih izvora ljudskih prava u unutrašnjem pravnom poretku.
* Tome uprilog govori komparativna ustavna praksa i međunarodni dokumenti (članovi 3 i 4 Konvencije o eliminaciji
svih oblika diskriminacije žena; Završni dokument IV Konferencije OUN o ženama / Peking 1995; Povelja Evropske
bezbednosti, paragraf 3; Deklaracija o jednakost između žena i muškaraca kao fundamentalnom kriterijumu demokratije, odeljci A iB /Istambul 13 – 14 XI 1997; član 16 Direktive Saveta Evrope br. 78 od 27. XI 2000 i dr.).
** Npr. Ustav Španije u osnovnim odredbama propisuje da su «javne vlasti dužne da unapređuju uslove da sloboda
i jednakost pojedinaca i grupa kojima oni pripadaju budu stvarni i efektivni; da uklanjaju smetnje koje uskraćuju ili
otežavaju njihovo puno korišćenje, kao i da olakšaju učešće svih građana u političkom, ekonomskom, kulturnom i
socijalnom životu» (član 9 stav 2), kao i Ustav Austrije koji u osnovnim načelima propisuje da se «savez, pokrajine
i opštine staraju o stvarnoj ravnopravnosti žena i muškaraca naročito u uklanjanju stvarno postojećih nejednakosti» (član 7 stav 2). Ustav Srbije sadrži ovu garanciju u članu 15 koji propisuje «Država jemči ravnopravnost žena i
muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti».
*** Npr. Ustav Estonije.
**** Videti dokumente Međuparlamentarne unije – posebno Plan rada za korigovanje sadašnje neravnoteže
između učešća žena i muškaraca u političkom životu – tačka BIV / Pariz 1994) nalažu da jezik koji se koristi u zakonodavstvu ne sme biti diskriminatoran i preporučuju državama da evidiraju ustave ie liminišu termine koji teže
zagovaranju polnog stereotipa.
***** Primer takve klauzule nalazimo u Ustavu Austrije koji u osnovnim odredbama propisuje da se «službene
oznake mogu upotrebljavati samo u obliku koji izražava pol njihovog nosioca. Isto važi i za titule, akademske stepene i oznake zanimanja»(član 7 stav 3).
19
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
Za ustavno regulisanje ravnopravnosti polova odnos međunarodnog i
unutrašnjeg prava je posebno značajan, jer brojni akti međunarodnog prava regulišu
i štite pravo na ravnopravnost polova. Pominjemo samo nekoliko osnovnih ustavnih
pravila u ovom kontekstu.
Načelo neposredne primene međunarodnog prava (ratifikovanih konvencija i
opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava). Ovde je nužno istaći posebno značaj
eksplicitnog ustavnog pravila po kojem su nacionalni sudovi obavezni da sude ne
samo na osnovu i u okviru ustava i zakona, već i međunarodnih ugovora.*
Primat međunarodnog prava nad unutrašnjim pravom i usaglašavanje
unutrašnjeg prava sa međunarodnim standardima.**
Pravo na zaštitu ljudskih prava pred međunarodnim telima koja uključuje dva
osnovna vida zaštite: prvi, nadzor (monitoring) nad ostvarivanjem međunarodnih
standarda ljudskih prava kao obavezu države sa jedne strane ali i pravo drugih subjekata (npr. NVO) da i sami nadziru ostvarivanje prava garantovanih međunarodnim
dokumentima; i drugi koji garantuje pravo pojedinca/pojedinke da se obrate
međunarodnim telima za zaštitu ljudskih prava uključiv i odgovarajuće međunarodne
sudove.
Obaveza države da garantuje i obezbedi primenu odluka međunarodnih tela
koje se odnose na zaštitu ljudskih prava. Ustavom se eksplicitno definiše obaveza
države (nadležnih organa) da izvrše odluke međunarodnih tela za zaštitu ljudskih prava.***
Zabrana ograničenja prava ili slobode pod izgovorom da nisu zajemčena
ustavom koju sadrže neki ustavi,**** takođe ukazuje na primat međunarodnog nad
unutrašnjim pravom.
* Npr. Ustav Poljske propisuje da «ratifikovani međunarodni ugovor, po njegovom objavljivanju u službenom glasilu
(Dnevnik zakona) postaje deo nacionalnog pravnog poretka i neposredno se primenjuje» (član 91 stav 1). Ustav
Srbije ne pruža jasan odgovor na ovo pitanje, jer su pravila koja se odnose na ovo pitanje protivurečna i nepotpuna.
Tako «sud sudi na osnovu Ustava, zakona, drugih opštih akata ako je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih
pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora» (član 142 stav 2); kada su pak u pitanju presude
Ustav propisuje da se «sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnog ugovoru i propisu
donetom na osnovu zakona» (član 145 stav 2), dok su sudije prilikom suđenja vezane i «potčinjene samo Ustavu i
zakonu» (član 149 stav 1).
** Ustav Španije propisuje da se «norme koje se odnose na osnovna prava i slobode koje Ustav priznaje, tumače
saglasno Оpštoj deklaraciji prava čoveka i međunarodnim ugovorima i konvencijama koje se odnose na ova pitanja,
a koje je Španija ratifikovala» (član 10 stav 2). Ustav Srbije načelno priznaje primat međunarodnih izvora prava
nad unutrašnjim pravom, ali samo kada je u pitanju tumačenje odredbi o ljudskim i manjinskim pravima, (član 18
stav 3) dok opšte pravilo o odnosu međunarodnog i unutrašnjeg prava propisuje da međunarodni izvori (potvrđeni
međunarodni ugovori) moraju biti u skladu sa Ustavom (član 16 stav 2) i u skladu sa tim ustanovljava nadležnost
Ustavnog suda da ocenjuje saglasnost potvrđenih međunarodnih ugovora sa Ustavom (član 167 stav 1 tačka 2).
*** Povelja o ljudskim i manjinskim pravima SRG (član 9 stav 3). Ustav Srbije ne sadrži sličnu odredbu, pa se može
postaviti pitanje ko će biti nadležan da sprovede odluku međunarodnih tela koja odlučuju o zaštiti ljudskih prava.
**** Ustav Slovenije propisuje da «ni jedno ljudsko pravo ili sloboda regulisana pravnim propisima važećim u
Sloveniji, ne mogu biti ograničeni pod izgovorom da ih ovaj Ustav ne priznaje ili da ih priznaje u manjem obimu»
(član 15 stav 5). U našoj ustavnosti primer je Povelja o ljudskim i manjinskim pravima SCG koja propisuje da «nije
dopušteno ograničavanje ljudskih i manjinskih prava zajemčenih opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava,
međunarodnim ugovorima koji važe u državnoj zajednici i zakonima i drugim propisima, pod izgovorom da ona nisu
zajemčena ovom poveljom ili da su zajemčena u manjem obimu» (član 8).
20
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
1.4 Neposredna primena ustava
Za status prava na ravnopravnost polova kao jednog od osnovnih ljudskih
prava kao i ljudskih prava uopšte posebno je važno kojim se aktom garantuje sadržaj
određenog prava ili slobode. Ako je taj sadržaj garantovan ustavom tada su u pitanju
osnovna ili ustavna prava čiju sadržinu zakonodavac nema pravo da reguliše. Kada
se pak radi o pravima čiji sadržaj ustav ne reguliše neposredno, već to prepušta zakonodavcu tada su u pitanju zakonska, a ne ustavna prava. Pravo na ravnopravnost
polova je jedno od osnovnih ustavnih prava što određuje i status i kvalitet ovog prava
u ustavnom sistemu, a posebno u sistemu zaštite ljudskih prava.
U pogledu čvrstine ustavnih garancija i tretmana zaštite, ustavna prava imaju ekskluzivno mesto u katalogu ljudskih prava, jer zakonodavcu nije dopušteno da
reguliše njihovu sadržinu,* dok kod zakonskih prava to nije slučaj. Zakonodavac može
da reguliše samo način (postupak) ostvarivanja ustavnih prava, dok u slučaju zakonskih prava on ima puno ustavno ovlašćenje da uredi ne samo postupak ostvarivanja
već i sadržinu prava.
Zakonska prava ustav uređuje samo blanketnom normom** koju nije moguće
neposredno primeniti, već je potrebno zakonom urediti sadržaj i domet svakog od
ovakvih prava. U ovom slučaju stvarnu sadržinu i kvalitet prava definiše zakon, a kako
je zakon znatno lakše izmeniti nego što je to slučaj sa ustavom, status prava koja
reguliše zakonodavac razlikuje se od statusa prava čiju sadržinu definiše ustav. To se
posebno odnosi na njihovu stabilnost kao i zaštitu.
Za status prava na ravnopravnost polova kao jednog u grupi osnovnih ustavnih
prava posebno su važne neke od sledećih ustavnih garancija:
Ekspricitna ustavna norma o neposrednoj primeni ustavnih odredbi o ljudskim pravima,*** posebno njihova neposredna primena pred sudovima koja uključuje
mogućnost i pravo suda da se u svojoj odluci neposredno pozove na ustavnu normu
koja garantuje određeno pravo ili slobodu.
Ustavom propisan i regulisan sistem zaštite osnovnih ustavnih prava posebno
* Ustav Slovenije propisuje da je «zakonom moguće propisati način ostvarivanja ljudskih prava i osnovnih sloboda
ako Ustav tako određuje ili ako je to neophodno radi same prirode pojedinačnih prava ili sloboda» (član 15 stav 2);
Ustav Španije npr. propisuje da se «jedino zakonom, koji u svakom slučaju mora poštovati njihovu bitnu sadržinu,
može regulisati vršenje ovih prava i sloboda» (član 53 stav 1). Ustav Srbije utvrđuje da se «zakonom može propisati
način ostvarivanja ljudskih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno, ili ako je to neophodno za ostvarenje
pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog
prava» (član 18 stav 2 in fine).
** Ustavna norma koja garantuje pravo na zaštitu zdravlja najčešće glasi «Garantuje se zaštita zdravlja u skladu sa
zakonom», ili «Svako ima pravo na zaštitu zdravlja u skladu sa zakonom».
*** Ustav Slovenije propisuje da se «ljudska prava i osnovne slobode ostvaruju neposredno na osnovu Ustava»
(član 15 stav 1). Ustav Srbije sadrži ovu garanciju: «Ljudska i manjinska prava zajemčena ovim Ustavom neposredno
se primenjuju» (član 18 stav 1), koju dopunjuje pravilo da se «Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju
ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim
ugovorima i zakonom» (član 18 stav 2).
21
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
neposredna ustavnosudska zaštita* ovih prava pred ustavnim sudom (ili drugim sudskim organom kome je povereno odlučivanje o zaštiti ustavnosti).
Ustavom ustanovljeni instrumenti neposredne ustavnosudske zaštite ljudskih
sloboda i prava (institut ustavne žalbe).**
1.5 Odstupanja i ograničenja ljudskih prava
Posebno osetljivo pitanje za status prava na ravnopravnost polova i ustavnu
zaštitu ovog prava jesu situacije u kojima su moguća i dopuštena odstupanja i
ograničenja od ustavom garantovanih prava. Zbog značaja koji regulisanje ovog pitanja ima za status ljudskih prava, ono je regulisano međunarodnim dokumentima o
ljudskim pravima,*** dok u unutrašnjem pravu sam ustav propisuje režim odstupanja
i ograničenja ljudskih prava. Odstupanja i ograničenja ljudskih prava garantovanih
ustavom dopuštena su i ustavna samo u slučaju kada do njih dolazi u ustavom propisanim slučajevima, po ustavom propisanom postupku i u ustavom dopuštenom
obimu. Uslove pod kojima je ograničenje ili odstupanje dopušteno propisuje ustav.
Obim ograničenja ili odstupanja postavlja načelno ustavno pravilo prema kome je
merilo dopuštenosti ograničenja postavljeno svrhom koja se želi postići ograničenjem,
sa jedne strane i procenom organa koji odlučuje o tome da li se svrha mogla postići i sa
manjim ograničenjem prava. Svi drugi slučajevi sankcionišu se zabranom. Pomenuta
pravila predstavljaju zabranu za državu, grupu ili pojedince da preduzmu bilo koju
radnju usmerenu na ukidanje ustavom zajamčenog prava ili na njegovo ograničenje
veće od onog koje ustav dozvoljava i po postupku koji je u ustavu propisan.
U međunarodnim dokumentima i komparativnoj ustavnosti eksplicitno se
propisuje da mere odstupanja od ustavom garantovanih prava, čak i tada kada se one
odnose na prava koja je moguće ograničiti ili kod kojih je odstupanje dopušteno, kada
su one preduzete na osnovu ustava, po ustavom propisanom postupku i kada je obim
odstupanja usklađen sa svrhom zbog koje je odstupanje propisano, ne smeju imati za
posledicu diskriminaciju zasnovanu na rasi, boji, polu, jeziku, veri ili socijalnom poreklu.**** Dakle, mere odstupanja ili ograničenja bilo kog od ustavnom garantovanih prava
* Npr. u ustavnom sistemu Španije tužba d Amparo (član 161 stav 1 tačka b). U ustavnom sistemu Srbije
neposredna zaštita ljudskih prava ostvaruje se pred Ustavnim sudom. Rešenja u Ustavu Srbije i u ovom pitanju su
nepotpuna. Među nadležnostima Ustavnog suda (član 167) ne navodi se izričito ova nadležnost, ali Ustav sadrži
odredbe o ustavnoj žalbi kao instrumentu koji se može koristiti za zaštitu ljudskih prava pod uslovima propisanim
Ustavom (član 170).
** U ustavnom sistemu Austrije i Nemačke to je institut ustavne žalbe, u ustavnom sistemu Španije institut tužbe d
Amparo. Ustav Srbije izričito reguliše samo institut neposredne ustavno sudske zaštite ljudskih prava. To je ustavna
žalba koja se «može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena
javna ov lašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčena Ustavom» (član
170), ali ne precizira kome se ova žalba podnosti, niti među nadležnostima Ustavnom suda pominje nadležnost vezanu za zaštitu sloboda i prava. Na zaključak da je Ustavni sud nadležan da postupa i odlučuje o neposrednoj zaštiti
ljudskih prava upućuje samo činjenica da je odredba o ustavnoj žalbi sistematizovana u delu Ustava koji reguliše
status Ustavnog suda.
*** Pakt o građanskim i političkim pravima (član 4).
**** Član 4 stav 1 Pakta o građanskim i političkim pravima. Identičnu odredbu sadrži i Ustav Srbije u članu 202 stav
2.
22
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
ne smeju dovoditi do diskriminacije između žena i muškaraca.*
Naposletku, moguće je uočiti da se neka od posebnih prava** koja predstavljaju operacionalizaciju načelno garantovanog prava na ravnopravnost polova, nalaze
u grupi tzv. apsolutno zaštićenih prava koja su izuzeta iz režima ograničenja ili odstupanja i koja ni pod kojim uslovima ne mogu biti podvrgnuta ograničenju, niti se od
ustavnih garancija ovih prava može odstupiti u bilo kojim okolnostima.
1.6 Jemstvo stečenih prava
Među opštim ustavnim garancijama koje se odnose na ljudska prava jedna je
posebno važna za očuvanje kvaliteta i nivoa sloboda i prava koje su već bile dostignute i efektivno korišćene. To je eksplicitno ustavno garantovanje zaštite stečenih
prava, kao i sadržaja, kvaliteta i obima koji su ta prava imala, kako na normativnom
planu, tako i u realizaciji. Za set prava koja predstavljaju posebne oblike ostvarivanja
prava na ravnopravnost polova u pojedinim oblastima ova načelna ustavna garancija je posebno značajna. To se naročito odnosi na prava u sferi rada, obrazovanja,
zapošljavanja, zaštite zdravlja, porodične odnose, socijalnu sigurnost i dr. To su ujedno i oblasti u kojima su postojale i posebne podsticajne mere koje je država (u skladu
sa principom socijalne pravde) preduzimala vodeći politiku jednakih mogućnosti, a
koje su doprinosile efektivnom ostvarivanju ravnopravnosti žena i muškaraca.
Ovo je primer norme koja se retko sreće u komparativnoj ustavnosti.*** Ustav
Srbije jemči očuvanje nivoa stečenih prava i njihovu zaštitu. Norma je opšta i odnosi
se na sva ljudska i manjinska prava**** i u tom pogledu razlikuje se od norme koja je bila
uzor ovom rešenju i odnosila se samo na prava nacionalnih manjina.***** Dva su osnovna
argumenta u prilog stanovištu da je u državi koja počiva na principu socijalne pravde,
za zaštitu prava na ravnopravnost polova izuzetno važno eksplicitno ustavno jemstvo stečenih prava. Prvi, da su ta prava građani i građanke već efektivno koristili, pa
se teško može braniti stanovište prema kojem dostignuti nivo sloboda i prava treba
sužavati, i drugi, da su u zemljama tranzicije upravo ova prava pod udarom restrikcija
i ograničenja pozivom na evropske standarde koji su često ispod već dostignutih stan* Ustav Poljske čak eksplicitno zabranjuje bilo kakav vid ograničenja prava «isključivo zbog rase, pola, jezika,
vere, socijalnog porekla, rođenja ili imovine» (član 233 stav 2).
** Npr. u Ustavu Srbije među apsolutno zaštićenim ustavnim pravima i garancijama su: zabrana bilo kog
vida izazivanja i podsticanja rasne, nacionalne, verske ili druge neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti (član 48);
pravo na zaključenje braka na osnovu slobodne volje supružnika (član 62); sloboda odlučivanja o rađanju (član 63);
seksualno i ekonomsko iskorišćavanje lica u nepovoljnom položaju koje se smatra prinudnim radom (član 26). Ove
garancije ne podležu ograničenjima niti su u odnosu na njih odstupanja dopuštena.
*** Npr. Ustav Rusije propisuje da u «Ruskoj federaciji ne mogu da se donose zakoni koji ukidaju ili umanjuju prava i
slobode građana» (član 55 stav 2).
**** Član 20 stav 2 Ustava Republike Srbije propisuje da se «dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može
smanjivati»
***** Član 57 Povelje o ljudskim i manjinskim pravima, u poglavlju u kome su sistematizovana prava i slobode nacionalnih manjina reguliše ovu pitanje na sledeći način: «Dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava, individualnih i
kolektivnih, ne može se smanjivati. Poveljom se ne ukidaju niti menjaju prava i slobode stečena propisima koji su se
primenjivali do stupanja na snagu ove Povelje, kao i prava stečena na osnovu međunarodnih ugovora kojima je SR
Jugoslavija pristupila».
23
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
darda prava u zemljama koje su na putu evropskih integracija.
2. Osnovna (ustavna) prava
Set osnovnih ljudskih prava (ustavnih prava) garantuje se ustavom svim osobama bez diskriminacije prema polu. Ovom prilikom nema potrebe posebno elaborirati svako od prava koje pripada kategoriji osnovnih prava (pravo na život, sloboda
misli, sloboda savesti, lična sloboda i dr.) budući da se ustavom svako od ovih prava
garantuje svakoj osobi pod jednakim uslovima. Zato među osnovnim pravima izdvajamo samo neka koja se bliže i neposrednije odnose na ravnopravnost građana i
građanki kao pretpostavku ostvarivanja svih osnovnih ljudskih prava.
2.1 Ravnopravnost žena i muškaraca i zabrana diskriminacije
Među osnovnim ustavnim pravima garantovanje ravnopravnosti žena i
muškaraca predstavlja osnovnu pretpostavku i uslov ostvarivanja svih drugih sloboda
i prava. Primeri komparativne ustavnosti govore da je ovo pitanje u ustavima regulisano različito kao i da u tome dominiraju dva pristupa. Jedan je onaj koji princip
ravnopravnosti definiše pozitivno što se ogleda u eksplicitnoj garanciji principa ravnopravnosti. Drugi je onaj koji princip ravnopravnosti definiše samo implicitno, što se
ogleda u propisivanju zabrane diskriminacije zasnovane na bilo kom ličnom svojstvu
osobe.
Garantovanje ravnopravnosti* građana i građanki s obzirom na pripadnost
polu ujedno uključuje i bračni status, porodični status, materinstvo, roditeljstvo i seksualnu orijentaciju što je bliže regulisano međunarodnim dokumentima.** Otuda se u
komparativnoj ustavnosti najčešće eksplicitno navodi samo pripadnost polu, a ređe i
svi različiti oblici u kojima se faktički iskazuje pripadnost određenom polu.
U nekim ustavnim sistemima sadržaj ustavne garancije ravnopravnosti s
obzirom na pripadnost određenom polu, definisana je uže. Ustav ne garantuje ravnopravnost polova opštom normom, već bliže definiše područje na koje se odnosi garantovanje ravnopravnosti polova i tako bliže određuje sadržaj i kvalitet prava na
ravnopravnost polova. U komparativnoj ustavnosti*** ovaj vid garancija najčešće se
sadržinski vezuje za pravnu jednakost i političku ravnopravnost.
* U komparativnoj ustavnosti ovo pravo se garantuje i kao pravo na ravnopravnost (npr. član 3 stav 2 Ustava
Nemačke propisuje da su «muškarci i žene ravnopravni») i kao pravo na jednakost (npr. član 12 Ustava Slovačke).
Sledeći međunarodne standarde treba jasno terminološki odrediti značenje i sadržaj prava koje ustav garantuje.
Vrednost koja je predmet zaštite je odnos koji država ima spram subjekata – lica (građana i građanki) a koji počiva na
njihovoj ravnopravnosti. U ovom slučaju garancija se odnosi na ravnopravnost, a ne na jednakost, jer među polovima
postoje razlike. Ustav, dakle, može garantovati samo ravnopravnost, a ne jednakost među polovima.
** Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena, član 1.
*** Npr. Ustav Belgije garantuje «ženama i muškarcima ravnopravno korišćenje njihovih prava i sloboda i,
posebno, ravnopravni pristup izabranim i javnim funkcijama» (član 11 dodatak Ustavu); Ustav Švajcarske utvrđuje
da «muškarac i žena imaju jednaka prava» kao i da se «zakonom obezbeđuje njihova pravna i stvarna jednakost, pre
svega u porodici, obrazovanju i radu» (član 8 stav 2 čiji rubrum je pravna jednakost).
24
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
Zabrana svake neposredne ili posredne diskriminacije na osnovu pripadnosti
određenom polu takođe je jedan vid garantovanja ravnopravnosti polova. Kao što se
može zapaziti, ustavne garancije ravnopravnosti mogu biti određene samo pozitivno
(jemstvo ravnopravnosti) ili samo negativno (zabrana diskriminacije) ili pak i pozitivno i negativno.
Nije suvišno garantovati ravnopravnost pozitivnom ustavom normom i ujedno eksplicitno ustavom zabraniti svaku vrstu diskriminacije zasnovane na pripadnosti
određenom polu. Odlučujući argument za ovakav stav je upravo u tome što je na ovaj
način moguće ustavom identifikovati osnovne vidove kršenja prava na ravnopravnost
i zabraniti svaku vrstu (neposredna i posredna)* diskriminacije. U slučaju kada je norma o ravnopravnosti samo pozitivno formulisana njen sadržaj ne precizira vidove
diskriminacije, što je veoma važno za ostvarivanje prava na ravnopravnost polova, i
stoga ustavna norma u tom segmentu ostaje insuficientna.
U nekim ustavnim sistemima u odredbama koje se odnose na zabranu izazivanja i širenja netrpeljivosti i mržnje primetno je da se ova zabrana odnosi samo na
ugrožavanje nekih vrednosti koje ustav štiti (pripadnost određenoj rasi ili naciji) ili sloboda koje garantuje (npr. sloboda veroispovesti, sloboda nacionalnog opredeljivanja,
sloboda političkog opredeljivanja), ali se izričito ne zabranjuje izazivanje i širenje netrpeljivosti i mržnje zasnovane na pripadnosti određenom polu. Navođenjem samo
nekih ličnih svojstava (rasa, pripadnost određenoj naciji) ili uverenja (verska uverenja)
zanemaruju se ostali, ne manje važni oblici diskriminacije koja je zasnovana na ličnim
svojstvima (npr. boja kože, pol, godine starosti, psihički ili fizički invaliditet) ili uverenjima (npr. politička uverenja).**
Pravo na azil (utočište) je pravo koje garantuje većina ustava. To je pravo koje
stranci stiču pod određenim uslovima. Ove uslove utvrđuje ustav, a zakonodavcu se
najčešće delegira da reguliše postupak ostvarivanja prava na azil. Analiza ustavnih
odredbi u komparativnoj ustavnosti*** pokazuje da, među uslovima zbog kojih stranac
može tražiti utočište, ustavi najčešće ne navode eksplicitno progon zbog pripadnosti
određenom polu ili drugim svojstvima koja se neposredno vezuju uz pripadnost polu
(bračni status, porodični status, materinstvo, roditeljstvo, seksualna orijentacija i dr.)
To govori u prilog stanovištu prema kome je prilikom utvrđivanja razloga i
osnova po kojima se može zatražiti i steći azil zbog progona, potrebno uključiti i pripadnost polu.****
Pomenimo i to da se ova, moglo bi se reći «sistematska greška» u ustavima
* Članovi 1 i 2 Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena. Ustav Srbije izričito zabranjuje «svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti,
društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i
psihičkog ili fizičkog invaliditeta» (član 21 stav 3).
** Npr. Ustav Poljske (član 33). Ustav Srbije je primer koji to takođe potvrđuje, jer eksplicitno zabranjuje i smatra
kažnjivim «svako izazivanje i podsticanje rasne, nacionalne i verske neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti», a sve
druge osnove diskriminacije navodi u opštoj odredbi «druge neravnopravnosti» (član 49).
*** Ustav Mađarske npr. utvrđuje da «Republika Mađarska jemči pravo azila svakom državljaninu ili licu bez
državljanstva koga u mestu stanovanja progone zbog rasnih, verskih, nacionalnih, jezičkih ili političkih razloga»
(paragraf 65 stav 1).
**** Ustav Srbije garantuje pravo azila strancima, a među razlozima koji su osnov za sticanje ovog prava je između
ostalog posebno naveden i «progon zbog pola» (član 57 stav 1).
25
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
kada sankcionišu delovanje koje je usmereno na kršenje osnovnog ustavnog pravila
o ravnopravnosti polova, ponavlja i tada kada ustav utvrđuje razloge za zabranu rada
političke stranke ili bilo kog drugog udruženja*. Među razlozima za zabranu rada
političke stranke ne navodi se diskriminacija prema polu već samo rasna, nacionalna
i verska mržnja i diskriminacija. Sličan primer nalazimo i prilikom navođenja razloga
za zabranu delovanja verskih zajednica,** koji uključuju samo širenje rasne, nacionalne
i verske mržnje i diskriminacije, ali ne i diskriminacije prema polu ili prema nekom
drugom ličnom svojstvu.
2.2 Jednakost pred zakonom
Iako garantovanje jednakosti*** pred zakonom**** predstavlja samo jedno od
područja na kome se iskazuje i ostvaruje jednakost žena i muškaraca (građana i
građanki), posebno garantovanje jednakosti pred zakonom ima svoje opravdanje, jer
je u pitanju status pojedinca/ pojedinke u ustavnom i pravnom sistemu i pred zakonom sa jedne strane, i obezbeđenje minimuma jednakopravnosti, što je suštinska elementarna pretpostavka demokratije (načelo proceduralne pravde), sa druge. Tome u
prilog govore i međunarodni standardi ravnopravnosti polova, među kojima je jedan
od posebno značajnih standarda – jednakost pred zakonom koju izričito garantuju
međunarodni dokumenti koji regulišu ravnopravnost polova, pre svega Konvencija
o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena.***** Jednakost pred zakonom uključuje
posebno eksplicitno zakonsko garantovanje ovog vida jednakosti, poštovanje istovetnih prava muškaraca i žena u građanskim stvarima (pravo zaključivanja ugovora,
pravo upravljanja imovinom), istovetno postupanje prema ženama i muškarcima u
svim fazama postupka pred sudovima, kao i istovetno postupanje prema ženama i
muškarcima od strane sudija, pravnu i poslovnu sposobnost žena kao i jednako zakonsko garantovanje svih prava i ženama i muškarcima.******
U komparativnoj ustavnosti česti su primeri da opštu ustavnu garanciju ravnopravnosti prate još dve posebne garancije. One su posebno značajne jer se odnose na
važne i izrazito osetljive sfere društvenog života u kojima se realizuje pravo na ravnopravnost polova.
Jedna od ovih garancija odnosi se na jednakost žena i muškaraca pred za-
* Npr. član 55 stav 3 Ustava Srbije.
** Npr. član 43 stav 4 Ustava Srbije.
*** U ovom slučaju ispravno je koristiti termin jednakost, jer se radi o pravima koja svaka osoba ima pred zakonom, a
ta su prava jednaka. Vrednost koju štiti ova ustavna klauzula je jedno pravo - pravo da se bude jednak pred zakonom.
**** Ustavno pravilo definiše se i kao pravo na jednaku zakonsku zaštitu uz posebno naglašavanje da se to pravo
ostvaruje bez ikakve diskriminacije, uključiv i diskriminaciju zasnovanu na pripadnosti određenom polu.
***** Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena u članu 15 posebno garantuje jednakost žena pred
zakonom.
****** Član 15 Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena.
26
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
konom* i jednakost u pravima.** Iako garantovanje jednakosti pred zakonom uključuje
i jednakost u zaštiti prava, ali se u komparativnoj ustavnosti sreću i primeri posebnog
garantovanja jednakost građana u zaštiti sloboda i prava*** i posebno jednaka prava na
delotvornu sudskuzaštitu ljudskih prava. Eksplicitna garancija jednakosti u kojoj je akcenat na zaštiti ljudskih i građanskih sloboda i prava u prvi plan ističe ljudske slobode
i prava kao vrednosti kojima ustavotvorac poklanja posebnu pažnju. Budući da su u
pitanju vrednosti koje se garantuju svim licima, posebna ustavna garancija jednakosti
individua u zaštiti njihovih individualnih i ustavom garantovanih sloboda i prava ukazuje na nameru ustavotvorca da, obezbeđujući jednaku zaštitu svakoj osobi, osigura
efektivnu primenu ljudskih sloboda i prava, bez bilo kakve diskriminacije.
Druga posebna ustavna garancija odnosi se na ravnopravnost žena i
muškaraca u političkom životu i učešću u vršenju javnih poslova.****
2.3 Posebne mere kao instrument politike jednakih mogućnosti
Posebne mere su instrument koji državi, zasnovanoj na načelu socijalne
pravde, stoji na raspolaganju kako bi mogla da efektivno vodi politiku jednakih
mogućnosti. Pod uticajem međunarodnih dokumenata o ljudskim pravima, a u kontekstu prava na ravnopravnost polova posebno Konvencije o eliminisanju svih oblika
diskriminacije žena, svoje mesto u komparativnoj ustavnosti našle su i odredbe o
posebnim merama (mere afirmativne akcije, pozitivna diskriminacija).
Mogućnost ili obaveza države je da preduzima posebne mere, neophodne
za ostvarivanje ravnopravnosti, ne samo na normativnom planu nego i u praksi. Cilj,
svrha i smisao preduzimanja posebnih mera je zaštita i napredak lica ili grupe lica koja
se nalaze u nejednakom položaju kako bi im se omogućilo puno uživanje svih ljudskih
* Npr. Ustav Švajcarske propisuje u osnovnim načelima da su «svi ljudi jednaki pred zakonom» (član 8 stav
3 – rubrum člana je pravna jednakost); Ustav Austrije u osnovnim odredbama reguliše da su «svi građani jednaki
pred zakonom» kao i da je «isključena svaka prednost na osnovu rođenja, pola, staleža, klase i uverenja» (član 7 stav
1); Ustav Italije koji, takođe u osnovnim odredbama utvrđuje da «svi građani imaju jednako društveno dostojanstvo
i jednaki su pred zakonom bez razlike pola, rase, jezika, veroispovesti, političkih uverenja i ličnog i društvenog
položaja» (član 3). Ustav Srbije eksplicitno garantuje «jednakost svih pred Ustavom i zakonom», ne navodeći
posebno jednakost žena i muškaraca (član 21 stav 1).
** U osnovnim načelima Ustava Švedske zapisano je da će «zajednica garantovati jednaka prava muškarcima i
ženama» (član 2 stav 3); Ustav Mađarske posebno garantuje «ravnopravnost žena i muškaraca u pravima» (paragraf
66 stav 1); Ustav Poljske uz odredbu da «žena i muškarac u Poljskoj imaju jednaka prava» dodaje oblasti u kojima se
prava ostvaruju i precizira da se jednakost u pravima ostvaruje u «porodičnom, političkom, društvenom i privrednom
životu» (član 33 stav 1)
*** Npr. Ustav Slovenije posebno garantuje «svakome jednaku zaštitu prava u postupku pred sudovima i pred drugim
državnim organima, organima lokalnih zajednica i nosiocima javnih ovlašćenja koji odlučuju o pravima, obavezama i
pravnim interesima građana» (član 22 čiji je rubrum jednaka zaštita prava).
**** Npr. Ustav Francuske propisuje da «zakoni obezbeđuju jednak pristup žena i muškaraca izbornim funkcijama i
položajima» (član 3 stav 5); Ustav Portugalije reguliše direktno i aktivno učešće žena u političkom životu «kao uslov
konsolidovanja demokratije», a zakon u skladu sa tim promoviše «jednakost u ostvarivanju građanskih i političkih
prava i princip nediskriminacije na osnovu pola» kada je u pitanju «postavljenje na političke pozicije» (član 9 – Ustavna revizija iz 1997. godine). Ustav Srbije sadrži eksplicitnu odredbu o pravu na ravnopravno reprezentovanje žena i
muškaraca, ali ta odredba nije po svom karakteru, sadržaju i dejstvu opšta, već se odnosi samo na reprezentovanje
žena i muškaraca u Narodnoj skupštini i propisuje da se «u Narodnoj skupštini obezbeđuje ravnopravna zastupljenost polova i predstavnika nacionalnih manjina, u skladu sa zakonom» (član 100).
27
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
prava pod jednakim uslovima. Kvalitet i priroda posebnih mera, njihov sadržaj i delotvornost nesumnjivo zavise od toga da li je ustavom ustanovljena obaveza države
da preduzima posebne mere kako bi se dostigla ravnopravnost žena i muškaraca ili je
samo ostavljena mogućnost da se takve mere preduzmu.
Ako se posebne mere definišu kao obaveza države,* to govori o tome da
ustav uvažava i dosledno operacionalizuje princip socijalne pravde kao jednu od
temeljnih vrednosti na kojima počiva. U tom slučaju posebne mere predstavljaju jedan od najvažnijih instrumenata vođenja politike jednakih mogućnosti u državi koja
počiva na dve podjednako legitimne vrednosti: vladavinipravaisocijalnojpravdi. Ova
poslednja nužno ne isključuje principe tržišnog privređivanja i nije u suprotnosti sa
tržišnom privredom. Ako se posebne mere u ustavu definišu samo kao mogućnost** to
govori da ustav nije konsekventno operacionalizovao načelni ustavni princip socijalne
pravde.
Ustavom je nužno i eksplicitno urediti i svojstva i prirodu posebnih mera,
posebno nediskriminatorni karakter ovih mera, kako njihova ustavnost i zakonitost
ne bi mogla biti osporena u postupku pred ustavnim sudom ili drugim organom u čijoj
je nadležnosti odlučivanje o zaštiti ustavnosti i zakonitosti. Pored toga, u ustavu je
potrebno odrediti i koliko dugo se primenjuju posebne mere. Dejstvo posebnih mera
je vremenski ograničeno. One se primenjuju samo dotle dok se ne postigne cilj i zadovolji svrha zbog koje su mere uvedene.
Ustav Srbije i ravnopravnost polova – osvrt na ustavna rešenja
Ustavne odredbe o ravnopravnosti polova sistematizovane su u nekoliko
poglavlja Ustava, najveći broj u poglavlju o ljudskim i pravima, ali i u među opštim
odredbama i u poglavlju o organizaciji vlasti.
Među opštim odredbama Ustava je nekoliko onih koje garantuju ravnopravnost polova ili barem stvaraju poželjan ustavni okvir za politiku jednakih
mogućnosti.
Prva se odnosi na definisanje koncepta političke zajednice koja počiva na
načelu vladavine prava i socijalne pravde. Načelo socijalne pravde je temeljni ustavni
princip koji stavlja u izgled mogućnost realizacije prava vezanih za ravnopravnost
polova i obavezuje državu da obezbedi uslove za njihovu realizaciju. Princip vladavine prava jemči jednako postupanje prema svakome i iskazuje pristanak vlasti da se
* Primeri ustavnog regulisanja posebnih mera koje predstavljaju obavezu države su npr. Ustav Italije koji
utvrđuje da je «zadatak Republike da uklanja prepreke u ekonomskom i društvenom poretku, koje, ograničavajući
slobodu i jednakost građana, sprečavaju puni razvoj čovečije ličnosti i stvarno učešće svih trudbenika u političkom,
ekonomskom i društvenom uređenju zemlje» (član 3 stav 2); Ustav Mađarske koji propisuje da «Republika Mađarska,
da bi obezbedila ravnopravnost, preduzima mere za otklanjanje nejednakosti u šansama» (paragraf 70 A).
** Primer ustavnog regulisanja posebnih mera kao jedne od mogućnosti da država vodi politiku jednakih šansi
su neke odredbe osnovnih načela Ustava Austrije u kojima je propisano da su «dozvoljene posebne mere za
pospešivanje stvarne ravnopravnosti žena i muškaraca, naročito radi smanjivanja stvarno postojećih nejednakosti»
(član 7 stav 2). Ustav Srbije takođe reguliše posebne mere kao mogućnost koju država može koristiti «radi postizanja
pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima» (član 21 stav
4).
28
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
podvrgne ustavnim i zakonskim ograničenjima (vlast u granicama prava). Sa ovim
principima tesno je povezano i načelo laičke države. Crkva i verske zajednice su odvojene od države, a ni jedna religija se ne može uspostaviti kao državna ili obavezna.
U osnovnim načelima Ustav eksplicitno prihvata međunarodno pravo kao sastavni
deo unutrašnjeg prava, koji se neposredno primenjuje. Izostala je, međutim, integrativna klauzula, važna za evropske integracije. Umesto primata međunarodnog nad
unutrašnjim pravom, Ustav zahteva saglasnost međunarodnih ugovora sa Ustavom i
zakonom, o čemu odlučuje Ustavni sud.
Ustav ne koristi nediskrininatornu terminologiju. Rodno neutralna forma koristi se češće nego u prethodnom ustavu. U nekim slučajevima upravo ta forma može
biti problem (npr. sloboda odlučivanja o rađanju definiše se kao sloboda koju uživa
svako).
Svakako najvažnija ustavna odredba koja se odnosi na ravnopravnost polova
je garancija ravnopravnosti žena i muškaraca. Ovo načelno pravilo prati i nedvosmisleno definisana obaveza države da u cilju ostvarivanja ravnopravnosti žena i muškaraca
vodi i razvija politiku jednakih mogućnosti. Ova ustavna pravila slede iz načela socijalne
pravde koje Ustav navodi kao jedan od temeljnih principa na kojima počiva zajednica.
U poglavlju o ljudskim i manjinskim pravima, među osnovnim odredbama
su i one koje neposredno omogućuju ostvarivanje ravnopravnosti polova i stvaraju
povoljan ustavni ambijent za realizaciju niza posebnih prava.
To je pravilo o neposrednoj primeni ustavnih odredbi o ljudskim pravima. Isto
pravilo, međutim, ne odnosi se na ratifikovane međunarodne ugovore. To je ozbiljan
nedostatak, jer veliki broj međunarodnih dokumenata garantuju prava žena. Ustav
nalaže da se odredbe o ljudskim pravima tumače saglasno međunarodnim standardima. Ovo pravilo moglo bi uputiti na zaključak da pisci Ustava ne odustaju sasvim od
principa primata međunarodnog prava. Ustavna pravila o odnosu međunarodnog i
unutrašnjeg prava su protivurečna i moguće je očekivati probleme u njihovoj primeni.
Važan set garancija jednakog postupanja prema ženama i muškarcima su
odredbe koje jemče jednakost pred zakonom, pravo na jednaku zakonsku zaštitu,
pravo na sudsku zaštitu uključiv i pravo na međunarodno pravnu zaštitu.
Zadržana je opšta norma o zabrani diskriminacije s obzirom na pol kao i po
bilo kom drugom ličnom svojstvu. Za razliku od ranijih ustavnih rešenja, i u skladu sa
međunarodnim konvencijama, definišu se oblici diskriminacije (direktna/indirektna).
Propisuje se mogućnost usvajanja posebnih mera radi otklanjanja faktičke diskriminacije i postizanje ravnopravnosti i određuje nediskriminatorna priroda ovih mera.
Štiti se dostignuti nivo ljudskih prava. On se ne može smanjivati. To je posebno značajno za set socijalno ekonomskih prava. Ta prava su prva pod udarom restrikcija, jer su to „skupa prava,” a dostignuti standardi u oblasti ovih prava često su viši
od evropskih standarda (npr. dužina porodiljskog odsustva, prihodi za vreme porodiljskog odsustva) koji se ističu kao uzrok prilikom zahteva za redukcijom nekog od
stečenih prava.
U poglavlju o ljudskim i manjinskim pravima, u delu u kome su sistematizovana pojedinačna prava i slobode, u grupi osnovnih ličnih prava, Ustav Srbije
sadrži više odredbi koje se neposredno odnose na ravnopravnost polova.
29
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
Nakon garantovanja dostojanstva ličnosti, prava na život i nepovredivost
fizičkog i psihičkog integriteta izričito se zabranjuje svaki oblik trgovine ljudima kao
i prinudni rad, a seksualno ili ekonomsko iskorišćavanje lica koje se nalazi u nepovoljnom položaju smatra se prinudnim radom. Ustav prepoznaje najdrastičnije vidove
kršenja osnovnih ljudskih prava kojima su najčešće izloženi upravo žene i deca.
Pravo azila garantuje se strancima. Oni mogu očekivati utočište u Srbiji ne
samo iz straha od progona zbog rase, jezika, veroispovesti, političkih uverenja, nacionalne pripadnosti ili pripadnosti nekoj grupi, već i zbog pripadnosti određenom polu.
Važna garancija osnovnih individualnih prava su i ustavne odredbe o podsticanju i uvažavanje razlika među ljudima i odredbe o zabrani izazivanja mržnje zasnovane na ličnim svojstvima pojedinca. Mora se, međutim, primetiti da Ustav navodi
samo neka lična svojstva među kojima ne navodi pripadnost polu. Akcenat je samo na
razlikama u pogledu etničkog, kulturnog, jezičkog ili verskog identiteta. Zabranjuje
se i definiše kao kažnjivo svako ponašanje usmereno na izazivanje rasne, nacionalne
i verske mržnje. Ustav, dakle, ne štiti pojedinca u podjednakoj meri u odnosu na sva
lična svojstva. Ove odredbe su u koliziji sa ustavnim odredbama o zabrani diskriminacije.
U sklopu, inače oskudnih odredbi o pravu na rad, Ustav, osim opšte garancije da svako ima pravo na slobodan izbor rada kao da je svakome, pod jednakim
uslovima dostupno svako radno mesto, garantuju se i neka prava vezana za proces rada (poštovanje dostojanstva ličnosti na radu; bezbedni i zdravi uslovi rada;
zaštita na radu; ograničeno radno vreme; dnevni i nedeljni odmor; plaćeni godišnji
odmor; pravična naknada za rad, pravna zaštita za slučaj prestanka radnog odnosa).
Načelnom normom, za žene se garantuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi
rada. Ustav bliže ne govori o sadržaju i kvalitetu ovih prava, već poverava zakonodavcu da ih reguliše. Zato ova prava i nemaju status ustavnih, već zakonskih prava.
Izostalo je garantovanje prava na pravičnu naknadu za rad kao i dve važne garancije
koje sadrže međunarodni dokumenti. To su: jednaka naknada za rad jednake vrednosti i vrednovanje kućnog rada.
Ustavne garancije prava vezanih za brak i porodicu obuhvataju više posebnih prava ili sloboda. Sledeći međunarodne standarde ljudskih prava Ustav u prvi
plan stavlja slobodu odlučivanja prilikom sklapanja braka. Odredbe su, međutim,
kontradiktorne. Najpre se opštom normom jemči pravo svakome da slobodno odluči
o zaključenju braka, da bi naredni stav istog člana suzio subjekte na koje se pravo
odnosi na muškarce i žene. Mogućnost zaključenja istopolnih brakova koju kao pravo
garantuje opšta norma, dovodi u pitanje već naredni stav istog člana u kome je brak
definisan kao zajednica muškarca i žene. Ovakve kontradiktorne norme mogu stvoriti
probleme u primeni.
U skladu sa laičkim karakterom države proklamovanim u osnovnim odredbama, Ustav sadrži odredbu o građanskom braku koji se zaključuje pred državnim organom.
Ravnopravnost žene i muškarca u braku uključuje tri elementa. Sva tri Ustav
navodi: ravnopravnost prilikom zaključenja braka, ravnopravnost za vreme trajanja
braka i ravnopravnost prilikom raskida braka.
30
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
Načelno se izjednačava brak i vanbračna zajednica. Ustav ne određuje kvalitet
i sadržaj garancija koje podrazumeva izjednačenje statusa vanbračne zajednice i braka, već ovlašćuje zakonodavca da to propiše. Zato su i ovo zakonska, a ne ustavna
prava.
Jedno od osnovnih pitanja standarda ženskih ljudskih prava i indikator
kvaliteta ovih prava je odlučivanje o rađanju. Sloboda odlučivanja o rađanjuje pravo
žene. Ustav garantuje slobodu odlučivanja o rađanju, ali ne na način da je nedvosmisleni subjekt tog prava žena. Prividno neutralna jezička forma „svako ima pravo
da slobodno odluči o rađanju dece” može stvoriti probleme u primeni ovog načelnog
ustavnog pravila, jer krug subjekata koji uključuje pojam „svako” može biti različit,
a aktuelni porodični zakon odlučivanje o rađanju definiše kao pravo žene. Izričito se
propisuje da država podstiče roditelje da se odluče na rađanje dece i pomaže im u tome.
Garantuju se roditeljska prava koja počivaju na ravnopravnosti roditelja u
roditeljskim pravima i obavezama vezanim za izdržavanje, vaspitavanje i obrazovanje
dece. Ova prava nisu apsolutna, već podležu ograničenju. Odstupanja od roditeljskih
prava uključuju mogućnost ograničenja i oduzimanja svih, ili nekih od ovih prava.
Ona se mogu ograničiti ili oduzeti, po odluci suda, u interesu deteta, a mera se može
odnositi na jednog ili na oba roditelja.
Posebna zaštita reproduktivnih prava i prava vezanih za podizanje dece se
garantuje načelno i navode se subjekti prava (majke, porodice, samohrani roditelji,
deca). Sadržaj prava bliže reguliše zakon. Garantuje se i posebna podrška i zaštita majki pre i posle porođaja, ali se ne definiše šta ona obuhvata niti se upućuje na zakon koji
bi to regulisao. Neki oblici zaštite propisuju se u Ustavu u okviru zdravstvene zaštite
koja se finansira iz javnih prihoda i obezbeđuje nekim kategorijama lica (trudnice,
majke tokom porodiljskog odsustva, samohrani roditelj sa decom do sedme godine
života i stari), ako zdravstvenu zaštitu ne ostvaruju po nekom drugom osnovu.
U skladu sa principom socijalne pravde načelno se jemče prava na socijalnu
zaštitu. Konkretna prava i kategorije lica koja ih uživaju definiše zakon. To su zakonska, a ne ustavna prava. Način na koji su određeni subjekti prava na socijalnu zaštitu
ostavlja dilemu da li ova prava uživaju građani i porodice ili samo zaposleni i njihove
porodice ili i jedni i drugi, ali sa različitim obimom i sadržajem prava.
Pravo na reprezentovanje garantuje odredba o ravnopravnoj zastupljenosti
polova u Narodnoj skupštini Srbije. Zakonu je prepušteno regulisanje načina realizacije
tog prava u izbornom sistemu, ali je Ustav postavio princip ravnopravne zastupljenosti polova (50% poslanica) kao kriterijum reprezentovanja u Narodnoj skupštini.
31
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
Danica Todorov
Rodna ravnopravnost
Rodna ravnopravnost (takođe ravnopravnost polova ili jednakost polova)
je načelo socijalne filozofije koje podrazumeva jednakost muškaraca i žena i osoba
drugačijih rodnih identiteta u društvenom i političkom životu. Načelo rodne ravnopravnosti i nediskriminacije je jedno od osnovnih ljudskih prava i nezamenljiv je deo
ideje ljudskih prava koja pripadaju svakome i moraju biti garantovana i obezbeđena.
Tako, Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima ravnopravnost muškaraca i žena pominje kao jedan od temeljnih ciljeva Ujedinjenih nacija, dok Konvencija o uklanjanju
svih oblika diskriminacije žena (1979) predstavlja najobuhvatniji dokument o ravnopravnosti polova i rezultat je višegodišnjeg rada Komisije UN o statusu žena.
Rodna ravnopravnost pretpostavlja da muškarci, žene, osobe drugačijih rodnih identiteta, imaju jednake preduslove za ostvarivanje ljudskih prava. Osim toga,
rodna ravnopravnost pretpostavlja da postoje jednake mogućnosti za muškarce i žene
da doprinesu kulturnom, političkom, ekonomskom, socijalnom i nacionalnom napretku, kao i da imaju iste mogućnosti da uživaju sve koristi i povlastice od napretka jedne
zajednicе. Rodna ravnopravnost znači jednaku prisutnost, jačanje i učešce oba pola
u svim sferama javnog i privatnog života, u suprotnosti je sa rodnom nejednakošću,
a ne sa rodnim razlikama, a cilj joj je promovisanje potpunog i ravnopravnog učešća
žena i muškaraca u društvu.
Uprkos zvaničnog priznanja i unapređenja, rodna ravnopravnost još nije
prisutna u svakodnevnom životu. U praksi, žene i muškarci nemaju ista prava.
Društvene, političke, ekonomske i kulturne nejednakosti su i dalje prisutne. Primer
za to su razlike u platama, nejednaka zastupljenost u političkom životu, neravnomerna podela rada i odgovornosti u privatnoj sferi i sl. Ove neravnopravnosti su zapravo rezultat društvenih odnosa izgrađenih na osnovu mnogobrojnih stereotipa
prisutnih u porodici, obrazovanju, kulturi, medijima, poslovnom svetu, društvenim
organizacijama, državnoj administraciji. Ove neravnopravnosti je moguće menjati
kroz usvajanje novih pristupa i strukturalnih promena u svim oblastima javnog života,
kao i podržavanjem promena u privatnoj sferi. Najvažniji ciljevi rodne ravnopravnosti
uključuju sledeće aspekte:
„„ priznanje i potpunu primenu ženskih prava kao ljudskih prava;
„„ razvoj i napredak predstavničke demokratije putem promovisanja jednakog
učešća žena i muškaraca, kako u političkom i privatnom životu, tako i u svim
drugim životnim sferama;
„„ e konomsku nezavisnost pojedinca i težnju da se usklade porodični život i
radne obaveze, kako žena, tako i muškaraca;
32
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
„„ j ačanje svesti i ravnopravno razvijanje samopouzdanja devojčica i dečaka
putem ostvarivanja nastavnih sadržaja kroz obrazovne sisteme;
„„ z ajedničko priznaje žena i muškaraca u ispoljavanju potreba i odgovornosti
u cilju otklanjanja neuravnoteženosti u društvu.
Poslovi državne uprave u vezi sa unapređenjem rodne ravnopravnosti povereni su Ministarstvu rada i socijalne politike. Godine 2009. doneta su dva veoma značajna
politička i pravna dokumenta: Nacionalna strategija za unapređenje položaja žena i
rodnu ravnopravnost i Zakon o ravnopravnosti polova (Sl. glasnik RS 104/2009).
Zakon o ravnopravnosti polova predstavlja osnovni institucionalni i zakonodavni okvir za ostvarivanje i unapređenje rodne ravnopravnosti u Srbiji. To je antidiskriminacioni zakon koji bliže uređuje Ustavom i normama međunarodnog prava zagarantovano pravo na ravnopravnost polova. Težište Zakona prvenstveno je na bližem
definisanju sadržaja politike jednakih mogućnosti u najvažnijim oblastima ostvarivanja ljudskih prava (rad, zapošljavanje, obrazovanje, kultura, porodica, politički život), na
zaštiti prava na rodnu ravnopravnost i posebno na instrumentima i postupku zaštite,
kao i na posebnim merama koje se preduzimaju radi otklanjanja faktičke neravnopravnosti. Ravnopravnost polova, u smislu ovog Zakona, podrazumeva ravnopravno
učešće žena i muškaraca u svim oblastima javnog i privatnog života, a politika jednakih mogućnosti ravnopravno učešće polova u svim fazama planiranja, donošenja i
sprovođenja odluka koje su od uticaja na položaj žena i muškaraca. Politika jednakih
mogućnosti zahteva od države da stvori socijalni i politički ambijent u kome svaki pojedinac/pojedinka ima jednake šanse da ostvari svoja prava i da učestvuje u donošenju
odluka.
Ustav obavezuje državu da vodi politiku jednakih mogućnosti kako bi se
obezbedilo poštovanje ravnopravnosti žena i muškaraca, ali postoji i obaveza jedinica lokalne samouprave da na lokalnom nivou vode politiku jednakih mogućnosti.
Lokalne uprave imaju ključnu ulogu u primeni prava na ravnopravnost svojih građana,
naročito žena i muškaraca, pošto se u lokalnoj zajednici najneposrednije ostvaruje
najveći broj individualnih prava i neposredno zadovoljavaju svakodnevne potrebe i
interesi građana i građanki. Kod Zakona o ravnopravnosti polova značajno je to što se
propisuje obaveza organa jedinica lokalne samouprave da u okviru svojih nadležnosti
obezbeđuju ravnopravnost polova i ostvarivanje jednakih mogućnosti, kao i da se
organizuje stalno radno telo ili određuje zaposleni za rodnu ravnopravnost i obavljanje poslova ostvarivanja jednakih mogućnosti. Srbija imа rаzličite mehаnizme zа
unаpređenje i zаštitu rodne rаvnoprаvnosti, od ustаvnih odredаbа, preko Zаkonа o
ravnopravnosti polova i zаkonа koji uređuju druge oblаsti (npr. porodični odnosi, rаd,
obrаzovаnje i sl). U ovoj oblasti postoji institucionalni i normativni pomak, ali u praksi
su nejednakosti prisutne zbog čega je potrebno unapređivati efikasnost zaštite od
diskriminacije kako bi rodna ravnopravnost postala istinska društvena vrednost.
33
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
Nina Janić*
Pol i rod
Do skoro sam mislila da između termina „pol“ i „rod“ postoji znak jednakosti.
Za mene su ovi pojmovi bili sinonimi, a verujem da je tako bilo i da i dalje jeste za
većinu stanovnika naše zemlje, nezavisno od njihovog pola, stepena obrazovanja,
sfere interesovanja, godina života, istorijskog nasleđa i kulturnog okruženja. Ranije
nisam previše ni razmišljala o ovoj temi, niti o tome da li nazivi „pol i rod“ označavaju
iste ili različite stvari. Uzimala sam stvari zdravo za gotovo, onako kako su pol i odnosi
među polovima predstavljani u mom okruženju. Vremenom sam počela da se interesujem za temu rodne ravnopravnosti, položaj žene u društvu, diskriminaciju žena
(neposrednu ili posrednu) i sve što je u vezi sa društvenim odnosima među polovima.
Interesovanje za ove teme poklopilo se sa trenutkom kada sam spoznala i naučila da
„pol i rod“ nisu sinonimi, niti to mogu biti.
Pol je biološka kategorija i definiše se prema primarnim polnim karakteristikama (vidljivim genitalijama i polnim funkcijama, kao što su rađanje i dojenje dece,
mogućnost oplodnje), odnosno biološkim razlikama u anatomiji između muškarca i
žene i fiziološkim razlikama (samo žena rađa i doji decu). Pol se određuje prema onome što nam je „dala“ priroda. Za razliku od polnih karakteristika koje su prirodno
zadate, nepromenljive i iste u svim vremenima i istorijskim periodima, rod predstavlja
očekivana, usvojena društvena ponašanja polova. Rod se odnosi na društveno konstruisanu ulogu muškarca i žene. Ta uloga zavisi od niza faktora (kulturoloških, ekonomskih, obrazovnih, političkih, religioznih, istorijskih) i promenljiva je.
Od osobe koja pripada određenom polu društvo očekuje da se ponaša na
određen način, odnosno da usvoji rodne karakteristike pola u kojem je osoba rođena
(kojima se učimo od najranijeg detinjstva). Svedeno na najprostiji primer iz svakodnevnog života (uz rizik da u potpunosti banalizujem teorijski i praktični značaj razlikovanja pola i roda) takvo poimanje uloga utiče na to da na osnovu ponašanja osobe
i spoljašnjih karakteristika (dužine i oblika kose, nakita, odeće) i bez „neposrednog
uvida“ u njena polna obeležja (lako) zaključimo kojeg je pola osoba, kao i da sebi u
glavi stvorimo sliku i obrazac ponašanja kakav (možemo da) očekujemo od te osobe.
Boljim razumevanjem (razlike između) pojmova „pol“ i „rod“ uviđa se da
pojam „roda“ podrazumeva društveno konstruisane uloge koje najviše zavise od
društvenog konteksta, odnosno rodnih karakteristika koje se u određenom društvu
pridaju muškarcima ili ženama i očekivanjima koje društvo od njih ima, te koliko smo
svi kao pojedinci/pojedinke ograničeni rodnim ulogama i pretpostavljenim razlikama i
mogućnostima koje nam nameće društveno okruženje. Iz roda, odnosno rodnih uloga
koje je društvo „iskrojilo“ za pripadnike muškog i ženskog pola rađaju se rodni stereotipi, odnosno obrasci, koje je teško „razbiti“ jer su duboko ukorenjeni u osnove svakog
* Saradnica u Pokrajinskom ombudsmanu
34
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
društva. U tradicionalnim sredinama, muškarci koji boje kosu, pokazuju osećanja, još
izazivaju čuđenje, najblaže rečeno, što je svakako posledica predrasuda i stereotipa o
tome da se žene više brinu o fizičkom izgledu, a muškarci ne.
Isto tako uvrežena je predrasuda o emotivnosti žena, pa tako i obrazac
prema kojem su pripadnice ženskog pola sklonije da otvoreno pokazuju osećanja –
što je opšteprihvaćena, a time i poželjna rodna kararakteristika. Rodni stereotipi o
muškarcima u vezi sa fizičkim izgledom i ispoljavanjem osećanja su potpuno suprotni.
Iako su promene u prihvatanju rodnih uloga sve vidljivije, ipak, od muškarca se, uglavnom, ne očekuje da poklanja previše pažnje fizičkom izgledu, odnosno da koristi
sredstva koja su „namenjena ženama“, a naročito da iskazuje osećanja (dečacima se
redovno govori da ne treba da plaču, kao devojčice). Od žene se očekuje da, u slučaju
da se dete razboli, brine o njemu, da uzme bolovanje i izostane sa posla, a ne otac
deteta. Iako, to što je žena i majka ne znači da je sposobnija da se brine o detetu, niti
da želi i treba sama da nosi teret staranja o deci i ostalim članovima porodice. Ali, to je
ono što žene rade, ono što društvo od njih očekuje, jer se to „uklapa“ u društvenu sliku
o rodnim ulogama žena - da su brižne, nežne, osećajne, da je prirodno da se staraju
o deci, jer ih rađaju i doje, pa otud i rodni stereotip da su bolji roditelji od muškaraca i
zbog toga nezamenljive u brizi i nezi dece, ali i ostalih članova porodice.
Rodne uloge su zbir karakteristika, načina ponašanja, stavova, aktivnosti,
normi, obaveza i očekivanja koje određeno društvo ili kultura dodeljuje i zahteva od
osoba s obzirom na njihov propisani pol. Dakle, ljudi se rađaju kao pripadnici/pripadnice muškog ili ženskog pola, ali se uče da budu dečaci i devojčice, žene i muškarci.
Rodna pravila usvajaju se od kulture, roditelja, vršnjaka, škole, medija, običaja, religije, tržišta, umetnosti i td. Ovo naučeno ponašanje čini rodni identitet i određuje
rodne uloge.
Zašto se bavimo rodom? Različite rodne uloge su u središtu našeg interesovanja zato što u praksi izazivaju neravnopravnost između žena i muškaraca.
Ove „neravnopravnosti“ se uočavaju u neravnopravnom položaju žena i muškaraca
u društvu, različito raspoređenoj političkoj moći (donošenje odluka, predstavljanje), u
nejednakosti u privatnoj sferi (u domaćem, neplaćenom radu), razlikama u pravnom
statusu (nasleđivanje, vlasništvo), u rodnoj podeli rada u okviru ekonomije, u nasilju
nad ženama, kao najrasprostranjenijem obliku kršenja ljudskih prava i diskriminatornim stavovima i praksi.
Rodne uloge su od velikog značaja za društvo u kojem živimo i imaju veliki
uticaj na sve aspekte života pripadnika oba pola, a da toga najčešće nismo ni svesni.
Kako rodne uloge utiču na položaj žene u (savremenom) društvu? Mnogo se priča o
tome kako su žene manje plaćene od muškaraca za rad iste vrednosti. Čak ni većina
žena zapravo ne shvata, bolje reći sumnja u tačnost tvrdnje da su žene manje plaćene
od muškaraca za isti, ili posao iste vrednosti, vodeći se uverenjem da zarađuju koliko i
35
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
kolege muškog pola koje rade na istom radnom mestu i obavljaju iste poslove.*
Međutim, činjenice govore nešto sasvim drugo. Posledica usvojenog
društvenog poimanja da su rodne karakteristike žena urednost i odgovornost,
nežnost, osećajnost, strpljivost i sl. je da se žene u procesu obrazovanja i sticanja zanimanja, usmeravaju na ona zanimanja gde se traže baš takve karakteristike kao što
su pedantnost, strpljivost, nežnost, verbalne sposobnosti. Tako žene preovlađuju u
sektorima usluga, obrazovanja, zdravstva, odnosno zanimanjima kao što su tekstilni i medicinski tehničar, vaspitač, trgovac. Koliko je muškaraca koji rade u tekstilnoj
industriji za mašinom za šivenje? Najverovatnije ih nema, ali je zato puno žena na
ovim poslovima dok su muškarci na rukovodećim mestima u ovoj grani industrije. Jer,
žene se usmeravaju u ona zanimanja i one industrije koje su manje profitabilne, koje
„loše“ stoje, u kojima su zarade niske, ali se radi o zanimanjima koja mogu uskladiti sa
porodičnim obavezama. Za razliku od žena, muškarci se usmeravaju u ona zanimanja
u kojima su zarade mnogo veće, kao npr. programeri. Na osnovu rodnih karakteristika muškog pola proizlaze rodni stereotip o tome da su muškarci bolji u matematici, u radu sa brojkama, pa samim tim i znaju bolje oko kompjutera i tehnike. Koliko
znate žena koje su programeri?** Čak i ukoliko žena radi kod istog poslodavca na istom
radnom mestu kao i njen muški kolega, ona će manje zarađivati od njega, ako ništa
drugo, onda zbog uverenja poslodavca da žene više odsustvuju sa posla, u skladu sa
rodnim stereotipom o ženama koje češće odsustvuju zbog nege dece i porodičnih
obaveza (što pokazuju i realni podaci). Takođe, mogućnost unapređenja, a samim tim
i visina zarade, uslovljene su i proizalaze iz rodnih uloga žena i muškaraca. Zanimljivi
su rezultati istraživanja koje je sprovedeno na sajtu www.poslovi.infostud.com prema
kojem žene u Srbiji zarađuju 8,5% manje nego muškarci na istim pozicijama. Učesnici
istraživanja, pretežno ženskog pola, kao mogući uzrok ovoj pojavi ističu verovanje
da žene ređe dobijaju šansu da napreduju iz dva razloga: zato što svakog časa mogu
da odluče da zasnuju ili prošire porodicu i napuste kompaniju, ali i zbog toga što se
žene posmatraju kao „slabiji pol“ i kao emotivne osobe zbog čega neće moći da rukovode i efikasno kontrolišu druge ljude. S druge strane, prema mišljenju pretežno
muških ispitanika, jedan od važnijih uzroka za razliku u primanjima muškaraca i žena
je uverenje da su kod muškaraca često izraženije one osobine i sposobnosti koje doprinose poslovnom napretku (liderske sposobnosti, samopouzdanje, predanost poslu, usmerenost na finansijske rezultate). Jedan od mogućih uzroka je i to da žene
prihvataju manju platu, a ređe se bore za povišicu. Najmanji broj ispitanika oba pola
smatra da je verovatno da žene same biraju poslove koji su slabije plaćeni i da su
manje ambiciozne, te im uspešna karijera nije toliko bitna. Određeni broj ispitanika
oba pola smatra da je jedan od mogućih uzroka za manja primanja žena porodiljsko
odsustvo zbog kojeg žene izgube godinu ili više u građenju karijere, pa zato sporije
* Rodni jaz u platama se odnosi na razlike između zarada žena i zarada muškaraca. Rodna razlika u platama (jaz
u platama) se računa kao odnos prosečne ženske bruto zarade po satu u odnosu na prosečnu bruto zaradu po satu
muškarca, ili kao razlika između muških i ženskih bruto satnica kao procenat prosečne bruto satnice muškarca. Procene o rodnom jazu u platama se razlikuju u zavisnosti od raspoloživih podataka. Ipak, postoji nekoliko zakonitosti.
Rodni jaz u platama je mnogo niži ako se posmatraju samo primeri novih učesnika na tržištu, ima tendenciju da se
povećava sa godinama života, manji je u javnom sektoru, a viši za zaposlene u braku i značajno niži za samce.
** Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku iz 2010. godine mnogo manje devojčica i žena nego dečaka/
muškaraca koristi računar i internet.
36
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
napreduju u odnosu na muškarce koji uglavnom ne koriste ta odsustva.*
Srećom, rodne uloge su promenljiva kategorija, nisu jednom za svagda date,
nego ih je moguće menjati. Oblikuju ih društvo, kultura, mediji, ali se mogu menjati
i svesnom akcijom, uspostavljanjem mehanizama i uvođenjem različitih mera koje
treba da dovedu do ravnopravnosti polova, odnosno postizanja rodne ravnopravnosti
i uspostavljanja politike jednakih mogućnosti za žene i muškarce.
* Rezultate istraživanja o razlikama u platama na sajtu http://poslovi.infostud.com/rezultati-ankete-razlike-u-platama-izmedju-muskaraca-i-zena/
37
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
Danica Todorov
Rodni stereotipi, predrasude i diskriminacija
Stereotipi i predrasude u najopštijem smislu upućuju na način predstavljanja
drugih na unapred određene i naizgled nepromenljive načine. Oblikovanje predrasuda i stereotipa o onima koji su različiti, pre svega, ima veze sa karakteristikama nekih
pojedinaca i/ili pojedinki ili nekih grupa, koje se predstavljaju kao opšte, suštinske i
nepromenljive. Rasizam, seksizam, homofobija, kao i druge forme diskriminacije, kao
svoju značajnu pretpostavku imaju i podrazumevaju, između ostalog, proizvodnju
stereotipa i predrasuda. U osnovi stereotipa nalazi se pogrešna i neopravdano široka
generalizacija. Stoga se svaki grupni stereotip koji sadrži izrazito emocionalno negativno ocenjivanje neke etničke, rasne, verske ili socijalne grupe tumači kao predrasuda.
Stereotip se najčešće zasniva na pretpostavci da svi pripadnici jedne ili druge
grupe imaju određene osobine, samo njima svojstvene i po kojima se razlikuju od
drugih. Osobe se najčešće grupišu prema etničkoj pripadnosti, religiji, seksualnoj orijentaciji, polu ili prema bilo kojoj drugoj kategoriji. Posledica ovoga je pogrešna slika
o određenoj osobi ili grupi, odnosno uprošćen način razmišljanja o određenoj pojavi
ili društvenoj grupi. Često se koriste u negativnom kontekstu čime se opravdavaju
određene diskriminatorne radnje i ponašanja.
Predrasude se oslanjaju na stereotipe i takođe predstavljaju unapred negativno mišljenje o nekoj pojavi, osobi, grupi, stvoreno pre realnog, neposrednog iskustva
s tom osobom, grupom ili pojavom, ili bez poznavanja i istraživanja činjenica o tome.
Često predstavljaju iracionalnu sumnjičavost, antipatiju, pa čak i mržnju prema nekoj
osobi, rasi, naciji, religiji, a u najekstremnijem obliku rezultiraju time da se određenim
grupama ljudi ukidaju ljudska prava, ili da se nekim drugim grupama daje neopravdana prednost. Ponekad do predrasuda dolazi u ranom periodu odrastanja kada dete
usvaja stavove i vrednosti roditelja i drugih autoriteta, ali se mogu javiti i u kasnijem
dobu života. (www.cijapravasuljudskaprava.org)
Kada govorimo o muškom ili ženskom polu ili njihovim odnosima nailazimo na
veoma mnogo stereotipa, tzv. rodnih stereotipa koji predstavljaju iskrivljene slike ili
predstave o nekoj grupi. Odnose se na niz obeležja/osobina, bilo fizičkih, bilo psihičkih,
koje tu grupu opisuju ili određuju, ali se često te predstave razlikuju od stvarnosti ili
se zasnivaju na nelogičkom rasuđivanju. Neki stereotipi se pokreću odmah nakon što
se dete rodi i u zavisnosti kojeg je pola, dete dobija puno različitih „uniformi“ s jasno
ispisanim znakovima: samo za žene/samo za muškarce. Te „uniforme“ predstavljaju
naše rodne uloge (Ručević, S). Tako se dečaci socijalizuju da potiskuju osećanja bola i
da ne plaču, podstiču da budu samostalni i samopouzdani, a devojčice se vaspitavaju
da budu nežne, da se igraju lutkama i modelima domaćinstva, kako bi preuzele ulogu
osobe koja brine za porodicu.
38
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
Sociološka istraživanja pokazuju da rodni stereotipi snažno utiču na tumačenje
muškog i ženskog ponašanja. Na primer, postignuća muškarca najčešće pripisuju njegovoj sposobnosti, dok se u slučaju žene pripisuju njenom naporu ili sreći. Na osnovu
fizičkih i psihičkih obeležja kao posledica određenog pola, kreiraju se društvene uloge
koje za sobom povlače i stereotipizovane radnje i ponašanja. Neki od rodnih stereotipa za muškarce i žene:
Muškarci
Agresivni
Bezosećajni
Nezavisni
Objektivni
Dominantni
Aktivni
Hladne glave
Poštovani
Pametni
Obrazovni
Snalažljivi
Žene
Pasivne
Pričljivije
Blagonaklone
Nežne
Osećajne
Brižne
Verne supruge
Dobre domaćice
Dobre majke
Dobre kuvarice
Empatične
Stereotipi se pripisuju i različitim aktivnostima koje muškarci i žene obično
izvode kao rezultat društvenih normi za koje su ih vaspitavali da veruju u njih. Dakle,
roditeljska uverenja i ponašanja povezana s rodom utiču na sticanje rodnih stereotipa kod dece, što utiče i na podelu na muška i ženska zanimanja, muške i ženske
aktivnosti. Na primer, žene se često prikazuju i viđene su u medijima kao medicinske sestre, domaćice, sekretarice, dok se muškarci prikazuju kao doktori, glave porodice, menadžeri, političari, odnosno donosioci odluka. Uobičajena je slika da žena
kada dođe s posla, “juri” po kuhinji i priprema obrok, nastavlja s brisanjem prašine,
peglanjem, piše s decom domaći, dok se njen suprug odmara, čita novine, gleda TV
ili spava. Dakle, rodni stereotipi se odnose na rodno-zasnovane predrasude, koje su
pretpostavke ili verovanja, izraženi bez razloga ili opravdanja.
Diskriminacija
Diskriminacija je obično skrivena i rasprostranjena budući da ima duboke socijalne, ekonomske, političke, istorijske i kulturalne uzroke koji su međusobno isprepleteni i povezani. Međutim, njeno dokazivanje predstavlja veliki izazov jer u većini
slučajeva ne postoje jasni i nedvosmisleni dokazi. Negiranje diskriminacije je često
normalna pojava kod onih koji imaju društvenu moć (političari i državni službenici,
poslodavci i sindikati, istraživači i novinari) i često pretpostavljaju da diskriminatorna
39
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
praksa ne postoji što otežava prepoznavanje i prihvatanje činjenice da upravo oni i
njima jednaki možda krše principe jednakosti. Ove kategorije aktera imaju moć da
svoje predrasude primenjuju u praksi, bez obzira na njihovu svesnu ideologiju. Barem
delimično zahvaljujući rasprostranjenom negiranju diskriminacije, dokazivanje diskriminacije je, po pravilu, vrlo teško (Roriv, I.).
Pojam diskriminacije podrazumeva iskustva isključivanja, marginalizovanja i
nepravde (proizvodnja predrasuda i stereotipa, brisanje ili prisvajanje identiteta neke
grupe, strukturna diskriminacija, nasilje, eksploatacija, itd) u odnosu na članove i
članice različitih društvenih grupa na osnovu nekog aspekta njihovog identiteta. Zalaganje za antidiskriminacionu politiku najčešće podrazumeva afirmativnu akciju (pozitivne mere) kao političku akciju, strategiju ili program koji nudi dodatne mogućnosti i
daje određene prednosti nekim društveno marginalizovanim i nedovoljno reprezentovanim grupama i pojedincima. Ove strategije se najčešće koriste u oblastima obrazovanja, zdravstvene zaštite, zapošljavanja, socijalne zaštite i u sferi odlučivanja.
Anti-diskriminaciona politika se temelji na zahtevima za priznavanjem, uprkos nečijoj
različitosti, kao i na zahtevu za uključivanjem društvenih grupa i pojedinaca upravo
na osnovu onih svojstava koja su prethodno bila ili još uvek jesu osporavana. (www.
cijapravasuljudskaprava.org)
Postoje tri vrste/tipa diskriminacije: individualna, institucionalna i strukturalna. Do individualne diskriminacije dovodi ponašanje pojedinca/pojedinke s namerom da se proizvede različita i/ili štetna posledica na članove/članice određene
grupe. Institucionalna diskriminacija nastaje kao posledica primene politika institucija koje dovode do različitog ophođenja prema pripadnicima/pripadnicama pojedinih društvenih grupa ili do štetnih posledica po njih. Ipak, u oblasti rodne ravnopravnosti uglavnom se suočavamo sa strukturalnom diskriminacijom, koja se najčešće
ne prepoznaje, nego se različito postupanje shvata kao prirodno stanje stvari, što je
posledica predrasuda o ulogama polova i prirodnoj zadatosti tih uloga u tradicionalnom društvenom okruženju. Zbog duboke ugrađenosti u temelje društva takve pojave se nazivaju strukturalnim, a na njih uglavnom ukazuju statistički podaci (npr. o
odsutnosti žena sa mesta donošenja odluka, većem broju nezaposlenih žena i dr.). O
strukturalnoj diskriminaciji se može govoriti svaki put kada institucije imaju tzv. neutralnu, odnosno istu politiku prema svima, ne uzimajući u obzir razlike koje odlikuju
pripadnike/pripadnice određenih manjinskih grupa.* Garancije za zabranu diskriminacije efektnije su u suzbijanju situacijske diskriminacije, posebno kada je zabranjena
neposredna diskriminacija i uznemiravanje na temelju neke od osnova diskriminacije.
Zaštita od strukturalne diskriminacije je veći izazov jer se zasniva na pretpostavci da
* Pri proceni opsega diskriminacije na tržištu rada treba razlikovati diskriminaciju do koje dolazi postupcima
pojedinaca koji odlučuju o raspodeli prilika i dobrobiti na tržištu rada (situacijska diskriminacija), te strukturalne
prepreke jednakosti prilika (strukturalnadiskriminacija) do koje dolazi zbog načina na koji je društvo uredilo određeni
društven odnos, što je članove određene društvene grupe dovelo u nepovoljni društveni položaj, odnosno ograničilo
njihovu sposobnost da se koriste prilikama na podjednako uspešan način kao i pripadnici povlašćene društvene
grupe. Paradigmatski primer situacijske diskriminacije je odluka poslodavca da ne zaposli kandidatkinju na temelju
pretpostavke da će ubrzo odlučiti da zasnuje porodicu. Klasični primer strukturalne diskriminacije na tržištu rada je
segregacija profesija na ženske i muške s tim da se tzv. Ženske profesije smatraju manje vrednima te su posledično
i manje plaćene. (Smjernice za suzbijanje diskriminacije i promicanje raznolikosti na hrvatskom tržištu rada, str.10,
http://www.cesi.hr/attach/_h/hr_smjernice.pdf)
40
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
je u određenoj meri društveno korisno da se na poslodavce prebaci veći deo odgovornosti za nepovoljne učinke strukturalnih prepreka u čijem stvaranju i održavanju su
učestvovali prvenstveno kao članovi društva, a manje svojim direktnim odlukama i
uticajem. Glavna garancija zaštita od strukturalne diskriminacije je zabrana posredne
diskriminacije.
Diskriminacija prema polu se sve češće naziva rodnom diskriminacijom.
Rodnost je termin pod kojim se uobičajeno podrazumevaju sve one razlike između
muškaraca i žena koje nadilaze njihove biološke, odnosno polne karakteristike i razlike. Rodne karakteristike muškaraca i žena društveno su uslovljene i otuda promenljive. Ono što je konstanta u partrijarhalnom društvu jeste da se rodne razlike
između muškaraca i žena obrću u korist muškaraca, odnosto favorizuju muškarca, a
diskriminišu ženu (Đurić Kuzmanović, T, 2002:11).*
Diskriminacija u čijoj je osnovi pripadnost određenom polu uključuje i druge
oblike diskriminacije koji se neposredno i posredno vezuju za pripadnost određenom
polu - još šest karakterističnih ličnih svojstava i to: bračni i porodični status, trudnoća
i materinstvo, roditeljstvo i polna orijentacija (Pajvančić, M, 2008:29)**. Valja imati na
umu i to da ljudi kao pojedinci/pojedinke imaju više odrednica identiteta što podrazumeva da neko može biti diskriminisan na osnovu više različitih razloga, odnosno
svojstava, kao što su pol i godine života, nacionalna pripadnost, invaliditet. Takođe,
važno je znati da nije lako prepoznati, zabraniti i nadzirati višestruku diskriminaciju.
Primeri za to su utvrđivanje posebnih poslova za žene i muškarce (nepisana
pravila) ili postojanje “staklenog plafona”*** koji osigurava da žene stignu samo do nižih
rukovodećih nivoa u preduzeću/ustanovi/državnoj upravi, a veoma retko do najviših
položaja u upravljačkim strukturama i na mestima donošenja odluka. Osim toga, postoje različita, nepisana, pravila za žene i muškarce za uspeh prilikom zapošljavanja i napredovanja na poslu. Kod muškaraca se cene njihove osobine, kvalifikacije i veštine, a
kod žena, veliku važnost ima fizički izgled (često i godine života), iako poslodavac ne
bi smeo da traži određeni nivo privlačnosti za određene kategorije posla. U praksi je
uočena i tzv. „seksualna favorizacija” – kada se seksualnost (pol) koristi za napredak u
karijeri.****
Rodna diskriminacija se ispoljava i u tzv. “pol plus” teoriji koja se zasniva,
prvo na rodnoj pripadnosti zaposlenog/zaposlene, a dodatno, na bračnom statusu i
mogućnosti rađanja dece. Zaposlene trudnice i žene u godinama kada mogu da rađaju
* Rodna diskriminacija: Diskriminacija prema ženama jeste svako razlikovanje, isključivanje ili uskraćivanje koje se
čini na osnovu pola a sa posledicom ili ciljem ugrožavanja ili onemogućavanja sticanja ili ostvarivanja, a po osnovu
ravnopravnosti muškaraca i žena, ljudskih prava i osnovnih sloboda u političkoj ekonomskoj, društvenoj, kulturnoj,
građanskoj ili drugoj sferi. (Konvencija o eliminaciji svih oblika diskriminacije prema ženama Ujedinjenih nacija, član
1 - CEDAW)
** Konvencija o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena (CEDAW) član 1.
*** Termin “stakleni plafon“ se koristi od ranih 80-ih godina i odnosi se na situacije u kojima je napredovanje zaposlenih u organizaciji onemogućeno uprkos njihovim kvalifikacijama zbog diskriminacije, najčešće na osnovu pola, ali
i rase, invaliditeta itd. Staklenim plafonom se nazivaju nevidljive prepreke koje proizilaze iz složenih strukturalnih
odnosa u organizacijama i ustanovama u kojima dominiraju muškarci, a te nevidljive prepreke sprečavaju žene u zauzimanju vodećih položaja. Stakleni plafon za žene ne znači samo sporiji napredak u ostvarivanju sopstvene karijere,
ili mesta na lestvici moći, nego i vidljivu prepreku ravnopravnosti polova.
**** www.niu.edu/organization/law_review
41
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
su zakonski zaštićene od diskriminacije na radnom mestu u našoj, kao i u mnogim
drugim zemljama. Pa ipak, u praksi često dolazi do diskriminacije na osnovu bračnog
i porodičnog statusa (kod nas najčešće prilikom zapošljavanja) tako što se ženama
češće postavlja pitanje o porodičnim planovima i materinstvu, koje poslodavci mogu
iskoristiti kao prikriveni razlog za nezapošljavanje žena, smatrajući da će češće izostajati sa posla zbog brige o deci, te da su zbog toga žene skuplja radna snaga.
Jednaka plaćenost za rad jednake vrednosti predstavlja jedan od najvažnijih
vidova rodne ravnopravnosti na tržištu rada.* U mnogim zemljama, kao i u Srbiji, zakonom je zabranjena rodna diskriminacija u obliku nejednake plate za, u osnovi, isti/
jednak rad koji podrazumeva posao za koji se zahtevaju jednake veštine, napori i odgovornosti. Uprkos tome što je ovaj princip uveden u zakone, pojava da žene zarađuju
manje od muškaraca je univerzalna; u proseku žene zarađuju 75% plate koju ostvare
muškarci. Razlike u zaradama nisu prouzrokovane različitim karakteristikama žena i
muškaraca, nego različitim vrednovanjem istih karakteristika. Rečju, razlike u platama, kao pojava globalnog karaktera, posledica su razlika u nivou i vrsti obrazovanja,
različite strukture poslova i rada na slabije plaćenim poslovima, starosti i iskustva.
Rodni jaz u platama odražava i druge nejednakosti na tržištu rada koje pogađaju uglavnom žene. Podela odgovornosti u kući je visoko rodna, sa ženama koje rade većinu
kućnih poslova, brinu o deci i zavisnim odraslim osobama (Apostolovna B. 2010:1).
Međutim, druge vrste razlika se ne mogu objasniti nikako drugačije osim činjenicom
da postoji diskriminacija po zaradi.**
Evropski sud pravde je u pogledu rodne disrkiminacije prepoznao značajne
teškoće sa kojima se žene suočavaju pokušavajući da uspešno pokrenu sudske
postupke zbog diskriminacije na osnovu roda, naročito u pogledu visine plate koju primaju. Utvrđeno je da je osnovni problem nedostatak transparentnosti u vezi sa praksom i donošenjem odluka u području zapošljavanja. Ženama je uskraćena mogućnost
da uspešno zastupaju svoje slučajeve jer nisu imale pristup informacijama koje su im
potrebne da bi se diskriminacija utvrdila. Evropski sud pravde se prvi put pozabavio
ovim pitanjem u slučaju Danfos 1989. a četiri godine kasnije usavršio je svoju poziciju
u slučaju Enderbi i podržao prebacivanje tereta dokaza i u slučajevima kada je sistem
isplate zarada transparentan. Doktorka Pamela Enderbi, logopetkinja zaposlena u
Nacionalnom zavodu za zdravstvo u Velikoj Britaniji je podnela tužbu zbog diskriminacije na osnovu roda, koja se zasniva na činjenici da, u odnosu na dužinu njenog
radnog staža u zavodu, zaposleni u njenoj, većinski ženskoj profesiji imaju znatno
manje plate od zaposlenih u srodnim profesijama (klinički psiholozi i farmaceuti) gde
* Princip jednake zarade za muškarce i žene za rad jednake vrednosti jedno je od osnovnih načela u ugovorima EU još od Rimskog sporazuma iz 1957 (član 141 Ugovora EZ). Da bi se olakšala primena ovog principa,
1975. godine usvojena je jedna Direktiva, ali iako su i direktna i indirektna diskriminacija zabranjene, očigledno
je da samo uvođenje zakonskih principa ne iskorenjuje nejednaku plaćenost zaposlenih muškaraca i zena, jer
seraskorakuplatama(prosečna razlika između bruto zarada na sat muškaraca i žena u celokupnoj privredi) sporosmanjuje (u EU iznosi 17,8%).
** U većini zemalja se zarada tumači veoma široko, i ne uključuje samo osnovnu platu, već i razne dopunske
nadoknade. Drugim rečima, zarada može da uključi osnovnu platu, u gotovini ili u naturi, ali i različite bonuse,
napojnice, smeštaj, poklone za svadbu, otpremninu kod otpuštanja, nadoknadu za slučaj bolovanja, kao i dodatak za
prekovremeni rad i slične dopunske nadoknade. (Pravila EU o rodnoj ravnopravnosti: Kako su ona preneta u nacionalno pravo? OEBS, 2009. str. 14)
42
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
na profesionalnom nivou koji je jednak njenom, uglavnom rade muškarci. Evropski
sud pravde doneo je odluku o tome kada i kako bi teret dokazivanja trebalo da bude
prebačen u slučajevima diskriminacije na rodnoj osnovi. Ukoliko je plata logopeda/
tkinje znatno manja od plate farmaceuta/kinje, a logopedi su u većini slučajeva žene,
dok su farmaceuti uglavnom muškarci, onda se radi o slučaju diskriminacije „na prvi
pogled“ makar samo u slučajevima gde te dve profesije imaju jednaku vrednost i ukoliko je statistika koja opisuje ovu situaciju tačna. Kada postoji slučaj diskriminacije na
prvi pogled, obaveza poslodavca je da pokaže da postoje objektivni razlozi za razliku
u visini plate. Radnici/ce ne mogu primeniti princip jednake zarade pred nacionalnim
sudovima ukoliko se dokazi u slučaju diskriminacije na prvi pogled ne prebacuju na
poslodavčev teret u cilju da dokaže da razlika u zaradi zapravo nije diskriminatorna…
Predsednik britanskog Apelacionog suda za radno pravo 2006. godine je naglasio da
je najverovatnije objašnjenje za razliku u zaradi u slučaju Enderbi, istorijsko postojanje rodnih stereotipa: „Postoji istorijski ustaljeno očekivanje da će se žene pre zaposliti
u području govorne terapije, da će se muškarci (ili barem mnogo veći broj muškaraca
nego žena) pre okrenuti drugim dvema profesijama. Razumno je pretpostaviti da
se ovo odražava na relevantnu zaradu. Logopedi/tkinje bi dakle, primali platu koja
je kroz istoriju viđena kao adekvatna zarada za osobu ženskog pola, a da istorijska
diskriminacija nije iskorenjena. (iz knjige Izabel Roriv: Dokazivanje slučajeva diskriminacije, Uloga situacionog testiranja, str.23-25).
Diskriminacija na osnovu posebnih svojstava nije samo nepravedna nego
krši i opšta načela ljudskih prava, a takođe ima i ekonomske i društvene troškove.
Stepen rodne (ne)ravnopravnosti je najizrazitiji pokazatelj postignutog stepena demokratizacije određenog društva, a samim tim i prevazilaženja duboko usađenih predrasuda i stereotipa, kao i društvenih i kulturnih vrednosti, oličenih u patrijarhatu i
društveno-kulturnim odnosima u kojima se podarzumeva da su žene podređene i u
privatnoj i u javnoj sferi. Pod uticajem razvoja koncepta ljudskih prava i proširivanja
kataloga prava, odnosno usvajanjem Konvencije o uklanjanju svih oblika diskriminacije žena (CEDAW) koja je prvi put u istoriji definisala diskriminaciju prema ženama,
država prihvata obavezu da, ustavom, zakonima i podzakonskim aktima prizna i u
svim slučajevima zaštiti ženska ljudska prava. Države su, takođe, dužne da ukinu kaznene odredbe i običaje, i napuste svaku vrstu prakse kojom se uspostavlja i održava
diskriminacija nad ženama. Prema ovoj Konvenciji diskriminacija prema ženama jeste
svako razlikovanje, isključivanje, ili uskraćivanje koje se čini na osnovu pola, sa posledicom, ili ciljem ugrožavanja, ili onemogućavanja sticanja, ili ostvarivanja, po osnovu
ravnopravnosti muškaraca i žena, ljudskih prava i osnovnih sloboda žena u političkoj,
ekonomskoj, društvenoj, kulturnoj, građanskoj ili drugoj sferi (CEDAW, 1979).
Pravni i institucionalni okvir
Ustav Republike Srbije iz 2006. godine je načinio značajan napredak u garantovanju ravnopravnosti građana i građanki uvodeći odredbe kojima država jemči
ravnopravnost žena i muškaraca i obavezuje se da razvija politiku jednakih mogućnosti
(članovi 15, 21) . Srbija je opšti antidiskriminativni zakon dobila 2009. godine kojim
je uređena opšta zabrana diskriminacije, definisani oblici i slučajevi diskriminacije,
43
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
postupci zaštite od diskriminacije i ustanovljen Poverenik/poverenica za zaštitu ravnopravnosti, kao samostalan i nezavisan državni organ sa ciljem da svojim delovanjem
doprinese sprečavanju svih oblika i vidova diskriminacije, otklanjanju posledica diskriminacije i ostvarivanju i zaštiti ravnopravnosti u svim sferama društvenog života.
Institucionalizacija ravnopravnosti polova i politike jednakih mogućnosti je počela
nakon 2000. godine stvaranjem mehanizama za postizanje ravnopravnosti polova
na pokrajinskom nivou, donošenjem Odluke o ravnopravnosti polova u AP Vojvodini
2004. godine, zatim, ustanovljavanjem mehanizama na republičkom (državnom) i lokalnom nivou, a 2009. godine usvojen je Zakon o ravnopravnosti polova. Ovaj Zakon
uređuje stvaranje jednakih mogućnosti ostvarivanja prava i obaveza, preduzimanje
posebnih mera za sprečavanje i otklanjanje diskriminacije zasnovane na polu i rodu i
postupak pravne zaštite lica izloženih diskriminaciji na osnovu pola.
U Republici Srbiji, u okviru zakonodavne i izvršne vlasti uspostavljeni su mehanizmi za ostvarivanje rodne ravnopravnosti, a nezavisna tela u domenu svojih
nadležnosti imaju i pitanje rodne ravnopravnosti. Prvi izvršni mehanizam Vlade RS,
osnovana 2007. godine kao Sektor za rodnu ravnopravnost u okviru Ministarstva rada
i socijalne politike, da bi 2008. godine prerastao u Upravu za rodnu ravnopravnosti, pri
istom Ministarstvu. Savet za rodnu ravnopravnost Vlade RS osnovan je 2004. godine,
a Odbor Narodne skupštine RS za ravnopravnost polova formiran je 2003. godine kao
stalno radno telo Skupštine. I na nivou AP Vojvodine su uspostavljeni mehanizmi za
ostvarivanje rodne ravnopravnosti: Odbor Skupštine AP Vojvodine za ravnopravnost
polova, Pokrajinski sekretarijat za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova, Savet za
ravnopravnost polova i Pokrajinski zavod za ravnopravnost polova, zamenik/zamenica Pokrajinskog ombudsmana za ravnopravnost polova. Na nivou lokalnih samouprava deluju različita tela: komisije za ravnopravnost polova, saveti za ravnopravnost
polova i lica zadužena za ravnopravnost polova.
Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu je usvojen 2010. godine i detaljnije
je uredio zabranu zlostavljanja na radu i u vezi sa radom, mere za sprečavanje zlostavljanja i unapređenje odnosa na radu, postupak zaštite lica izloženih zlostavljanju na
radu i u vezi sa radom. Pre donošenja ovog Zakona zaposleni koji trpe uznemiravanje
ili seksualno uznemiravanje, ili su diskriminisani mogli su da traže zaštitu u skladu sa
Zakonom o radu, odnosno naknadu materijalne i nematerijalne štete pred sudom.
Građanke i građani se za zaštitu ljudskih prava mogu obratiti ombudsmanu,
odnosno zaštitniku građana koji kontroliše rad organa uprave. U Srbiji je uspostavljen
Zaštitinik građana (takođe, 20-tak opštinskih/gradskih zaštitinika građana), kao i institucija Pokrajinskog ombudsmana koji imaju posebne zamenike/zamenice za ravnopravnost polova koji se staraju o poštovanju propisa i odnosu organa uprave kad je reč
o rodnoj ravnopravnosti. Zaštitnik građana Republike Srbije i Pokrajinski ombudsman
AP Vojvodine su nezavisne i samostalne institucije koje štite i unapređuju poštovanje
ljudskih prava i sloboda svih građana/građanki. Pored toga što, radi zaštite ljudskih
prava i sloboda, kontrolišu da li organi uprave svoj posao obavljaju zakonito i pravilno, ove institucije sa posebnom pažnjom ispituju etičnost, savesnost, nepristrasnost,
stručnost, svrsishodnost i delotvornost u radu uprave.
44
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
Umesto zaključka
Pošto razlike zasnovane na rodu nisu uvek jasno vidljive, potrebna je “osetljivost” da ih vidimo i analiza koja posebno traži razlike zasnovane na rodu, jer tradicionalna istraživanja i analize često nisu svesna ovih razlika. Rodna analiza zapravo
treba da omogući da se sagleda kako politike, programi ili projekti utiču na živote
žena i muškaraca i podrazumeva postavljanje tzv.“rodnih” pitanja o tome koja se potencijalna rodna nejednakost krije ispod površine, da li postoje kompleksniji razlozi za
rodnu nejednakost i koje su posledice, te koji bi program, mera ili politika doprinele
njegovom rešavanju (Adaptirano prema CEDPA „Gender and Development”).*
Važno je naglasiti da različitost ne zahteva različit odnos, nego politiku jednakih mogućnosti za sve, što znači pravednu raspodelu uslova za život bez diskriminacije, uz priznavanje razlika i različitosti. Svakako da je neophodno i postojanje
spremnosti da se ne diskriminiše, odnosno da se prepoznaju diskriminatorni mehanizmi u društvu. Potrebno je aktivno prilagođavanje i uvođenje tzv. mera pozitivne
akcije. Jer, nije dovoljno samo jednako postupanje prema svima, zato što neutralni
kriterijumi mogu stvoriti prepreke za pripadnike/pripadnice određenih grupa kakve su
žene, ili Romi, ili osobe sa invaliditetom.
Literatura:
1. Etničke predrasude i stereotipi, www.fpn.bg.ac.rs/wp
2. T
odorov, D (2012): Žene i dskriminacija – Rezultati istraživanja o iskustvu
žena o rodno zasnovanoj diskriminaciji u javnim preduzećima i državnoj upravi u AP Vojvodini
3. M
ihić, V: Izraženost i korelati rodnih predrasuda kod stanovnika Vojvodine,
Primenjena psihologija (2010/4, str.307-321)
4. P
rechal S. I Burri S: Pravila EU o rodnoj ravnopravnosti: Kako su ona preneta
u nacionalno pravo (2009, str. 6 i 14)
5. Psihologija međugrupnih odnosa, www.old.fpn.bg.ac
6. Roriv, I. Dokazivanje slučajeva diskriminacije, Uloga situacionog testiranja
7. Ručević, S: Ženska ljudska prava/rodni stereotipi
8. S
aopštenje Komisije Evropskom parlamentu, Evropskom savetu, Evropskom ekonomskom i socijalnom odboru i Komitetu regiona, 2010, str.6
9. www.lookerweekly.com/sr
10.www.cijasupravaljudskaprava.org
* www.e-jednakost.org.rs/kurs/kurs/celina3/0111.html
45
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
Prof. dr Senad Jašarević*
Ravnopravnost polova u
oblasti radnih odnosa u dokumentima EU
Uvod
Prošle godine (2009) u Srbiji je usvojen Zakon o ravnopravnosti polova (ZRP).**
Zakon uređuje veći broj oblasti, uključujući i radne odnose.*** Kao i ostali nedavno usvojeni antidiskriminacioni zakoni, Zakon o ravnopravnosti polova unosi u naš pravni sistem niz originalnih pravnih rešenja, od kojih se mnoga odnose na oblast rada
(afirmativne mere u pogledu zapošljavanja, kvote zaposlenih, posebne evidencije,
obavezno planiranje uravnotežavanja radne snage, redovno izveštavanje o stanju
u pogledu polova, zaštita od „viktimizacije“, teret dokazivanja na strani poslodavca). Rešenja u ovom Zakonu inspirisana su međunarodnim standardima, a naročito
praksom Evropske unije. U ovom tekstu pokušaćemo da na sažet način prikažemo
najznačajnije komunitarne standarde o ravnopravnosti polova na radu, koji su uticali
na kreiranje našeg Zakona.
Komunitarnost standardi o ravnopravnosti polova
Jedno od polja na kojima je neravnopravnost polova u praksi najzastupljenija su radni odnosi. Motivisana težnjom da uspostavi istinsku, „realnu jednakost“
muškaraca i žena, Evropska unija donosi niz pravnih standarda kojima se uređuju pojedini aspekti jednakog tretmana polova u domenu rada. Te akte podupiraće i praksa
komunitarnih institucija, a naročito Evropskog suda pravde u Luksemburgu.
Najvažniji dokumenti komunitarnog prava koji uređuju oblast ravnopravnosti polova u oblasti rada,**** su: Sporazum o Evropskoj zajednici (član 2, 3, 13, 137, 141);
Povelja Evropske zajednice o fundamentalnim socijalnim pravima radnika, iz 1989.
godine (tačka 16); PoveljaizNiceofundamentalnimpravimauEvropskojuniji, iz 2000
(član 23 i 33); Direktiva 75/117/EEZ o principu jednakog plaćanja zamuškarcei žene;
Direktiva 76/207/EEZ o primeni principa jednakog tretmana muškaraca i žena u pogledu pristupa zaposlenju, stručnoj obuci i unapređenjima uslova rada; Direktiva 79/7/
* Autor je profesor radnog prava na Pravnom fakultetu u Novom Sadu
** Službeni glasnik Republike Srbije (RS), br. 104/2009.
*** Drugim delom Zakona: „Zapošljavanje, socijalna i zdravstvena zaštita“, čl. 11-25.
**** Izuzetno detaljan spisak međunarodnih, a naročito izvora EU iz oblasti ravnopravnosti polova videti na: http://
www.europarl.europa.eu/comparl/libe/elsj/charter/art23/default_en.htm
46
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
EEZ o primeni principa jednakog tretmana u oblasti socijalne sigurnosti; Direktiva
86/378/EEZo primeni principa jednakog tretmana muškaraca i žena u profesionalnim sistemima socijalne sigurnosti; Direktiva 86/613/EEZ o primeni principa jednakosti muškaraca i žena za samostalne delatnosti i o zaštiti samozaposlenih žena tokom trudnoće i materinstva; Direktiva 96/34/EZ o porodiljskom odsustvu; Direktiva
2000/78/EZ o ustanovljavanju opštih uslova za jednak tretman u zaposlenju i zanimanju; Direktiva 2006/54/EZ o primeni principa jednakih mogućnosti i jednakom tretmanu muškaraca i žena u oblasti zaposlenja i zanimanja (kojom su integrisane neke
pomenute direktive); Kodeks prakse za suzbijanje seksualnog uznemiravanja na radu
(1992), Kodeks prakse za primenu principa jednakog plaćanja za rad jednake vrednosti (1996); Rezolucija o uznemiravanju na radu (2001); Autonomni okvirni sporazum o
uznemiravanju i nasilju na radu (2006); Mapa puta za postizanje rodne ravnopravnosti
(2006 – 2010); Evropski pakt za jednakost polova (2006); Izveštaj Komisije EZ – Jednakost između žena i muškaraca (2010).*
Opšta regulativa o ravnopravnosti: Sporazumom o Evropskoj zajednici (EZ) je
od trenutka svog prvobitnog zaključivanja (1957) imao u vidu potrebu ravnopravnosti
polova u pogledu plaćanja, da bi vremenom odredbe o jednakosti muškaraca i žena
bile sve više obogaćivane. Postepeno Zajednica počinje da proširuje dejstvo principa ravnopravnsti polova svuda u oblasti radnih odnosa i socijalne sigurnosti. Takva
politika biće konačno uobličena Amsterdanskim sporazumom (1997), koji princip
jednakosti muškaraca i žena uzdiže na nivo osnovnih ciljeva Zajednice. Prema čl. 2
Sporazuma o Evropskoj zajednici, Zajednica ima kao jedan od svojih zadataka, da
promoviše jednakost muškaraca i žena. U skladu sa članom 3 (tač. 2) Sporazuma, Zajednica će svim svojim aktivnostima pokušati da eliminiše nejednakost i da unapredi
jednakost uopšte, pa i između muškaraca i žena. Uvodi se i novi čl. 13 Sporazuma,
kojim se regulišu mere borbe protiv diskriminacije po svim osnovima, pa i polu. Prema
čl. 137 Sporazuma, jedan od ciljeva EZ je jednakost između muškaraca i žena u vezi
sa mogućnostima na tržištu rada i tretmanom na radu. Konačno novim čl. 141, da bi
se obezbedio princip jednakog plaćanja polova, dozvoljava se mogućnost uvođenja
mera tzv. pozitivne diskriminacije u profesionalnoj oblasti.
Uz Sporazum, u najvažniju opštu regulativu Unije spadaju i povelje. Povelja
Evropske zajednice o fundamentalnim socijalnim pravima radnika, iz 1989. u tač.
16 garantuje pravo na: «Jednak tretman muškaraca i žena», što podrazumeva jednake šanse za muškarce i žene u radnim odnosima, a naročito kada se radi o pristupu
zapošljavanju, plaćanju, uslovima rada, socijalnoj zaštiti, obrazovanju, profesionalnom usavršavanju i razvoju karijere. U Povelji iz Nice o fundamentalnim pravima u Evropskoj uniji, iz 2000. godine, u čl. 23, st. 1 (podnaslov: Jednakost muškaraca i žena),
predviđeno je: “Jednakost između muškaraca i žena mora da bude obezbeđena u svim
* Pomenuti dokumenti su, prema redosledu kako su navedeni objavljeni u: 1) Official Journal (dalje: OJ),L 45,
19/02/1975;2) OJ L 039, 14/02/1976, sa izmenama u: OJ, L 269/15, 5/10/2002; 3) OJ L 6, 10/1/1978, 4) OJ L 225,
12/08/1986 (uključujući izmene iz 1996 –Direktivom 96/97 EZ); 5) OJ L145, 19/06/1996; 6) OJ L 303, 02/12/2000; 7)
UDirektivi 2006/53 (OJ 204/23, 05/7/2006) objedinjenesudirektive: 75/117/EEZ, 76/207/EEZ i 2002/73/EZ, 86/378/EEZ,
96/97/EZ, 97/80/EZ, 98/52/EZ); 8) OJ C 27, 04/02/1992; 9) Office for official publication of the European Communities, L 2985, Luxembourg;10) OJ, C 77 E/138; 11) Dokument zaključen između Evropske konfederacije sindikata i
udruženja poslodavaca koje deluju na evropskom nivou (UNICE, UEAPME, CEEP); 12) COM(2006) 92, 01. 3. 2006; 13)
Bulletin EU, 2006, No 3; 14) Report from the Commission to the Council, {SEC(2009)1706}/* COM/2009/0694 final.
47
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
oblastima, uključujući radni odnos, radi plaćanje...“.
Zabrana diskriminacije i jednak tretman polova: Prvobitno ustanovljeni princip jednakog tretmana polova u oblasti plaćanja, postepeno se proširuje kao opšti prinip komunitarnog prava (princip jednakosti) na sve segmente rada i radnih odnosa.
Godine 1976. donosi se Direktiva koja će se odnositi na jednak tretman u svim aspektima radnog odnosa (za samozaposlene se sličan dokument usvaja 1986 - Direktiva 86/613/EEZ). Potom se Direktivom od 1979. godine razrađuje ideja o jednakom
tretmanu polova u oblasti socijalne sigurnosti. Godine 1981. formira se Savetodavni
komitet za jednake mogućnosti muškaraca i žena.* Preporukom saveta br. 84/635 od
1984. godine promovisaće se mogućnost uvođenja mera pozitivne akcije u korist žena.
Godine 2000. uvojena je veoma značajna Direktiva 2000/78, koja se ne odnosi direktno na ravnopravnost polova, ali se njome uvrđuje novi normativni okvir za osiguranje
jednakog tretmana u domenu radnih odnosa. Na bazi tog dokumenta je 2002. godine
Direktiva iz 1976. dopunjena preciznijim definicijama diskriminacije, uznemiravanja
i seksualnog uznemiravanja (uvažavajući pri tome i praksu Evropskog suda pravde).
Pošto je pomenutim direktivama stvoren svojevrstan kodeks o ravnopravnosti polova, Direktivom br. 2006/54/EZ o jednakom tretmanu, u jedinstveni tekst integrišu se
direktive iz 1975, 1976, 1986, 1997, 2002.
Težnja u svim navedenim dokumentima je da se zaposlenima, bez obzira na
pol, obezbedi jednak tretman, odnosno da se iskoreni diskriminacija (neposredna i
posredna). U tom pogledu je posebno značajna Direktiva iz 76/207 koja uvodi obavezu primene principa jednakog tretmana na svim poljima u radnom odnosu, počev
od pristupa zaposlenju (uključujući i unapređenja), preko profesionalne obuke i
usavršavanja, zatim u vezi sa uslovima rada (pa i zaštitom od otkaza), sve do prava iz
socijalne sigurnosti. Dopunska Direktiva iz 2002. proširiće dejstvo principa jednakog
tretmana i na jednak pristup samozapošljavanju ili bilo kojem zanimanju, regulisaće
zaštitu u vezi sa odsustvovanjem žena sa posla u slučaju trudnoće i materinstva (uz
zaštitu od otkaza i pravo da se vrate na isti posao),** i utvrdiće da se princip jednakosti
odnosi i na pitanje članstva u organizacijama zaposlenih.***
Primena principa jednakog tretmana znači primarno zabranu diskriminacije.
Pojam diskriminacije je, kao što smo rekli, vremenom dorađivan u komunitarnom
pravu. Prema novoj Direktivi 2006/54, čl. 2, direktna diskriminacija postoji: kada se
neka osoba tretira lošije na osnovu pola nego što se tretira ili je bila, odnosno mogla
bi da bude tretirana neka druga osoba u uporedivoj situaciji. Posredna diskriminacija
postoji kada naizgled neutralna odredba, kriterijum ili praksa mogu da osobu jednog
pola dovedu u nepovoljniji položaj u odnosu na osobe drugog pola, osim ako su takva odredba, kriterijum ili praksa objektivno opravdani zakonitim ciljem i pri tome su
sredstva za ostvarivanje tog cilja odgovarajuća i neophodna.****
Kada govorimo o antidiskriminacionim direktivama, treba pomenuti još par
* OJL020, 28/01/1982.
** Prema Direktivi iz 2006, čl. 16, ova zaštita se odnosi na sva roditeljska ili usvojiteljska odsustva.
*** Videti čl. 1-5 izvornog teksta Direktive iz 1976, čl. 2 st. 7 i čl. 3 prečišćenog teksta Direktive, koji uključuje i izmene
iz 2002. i čl. 14 Direktive iz 2006.
**** Mnoge odredbe u Zakonu o ravnopravnosti polova inspirisane su gore navedenim rešenjima (videti: čl. 11, 14, 15,
16, 19ZRP).
48
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
rešenja koja se odnose na zaštitu žrtava diskriminacije. Direktiva iz 1976. godine uvodi
u čl. 7 - princip zabrane „viktimizacije“ (odmazde) zbog pokretanja postupka u vezi sa
zaštitom od diskriminacije, koji će kasnije biti redovno zastupljen u sličnim aktima.
U članu 24 nove Direktive 2006/54, u okviru podnaslova: „Viktimizacija“, predviđeno
je: “Države članice će uvesti u svoje nacionalne pravne sisteme takve mere koje su
neophodne da bi se zaposleni zaštitili, uključujući i zaštitu kakvu uživaju predstavnici
zaposlenih po nacionalnom zakonodavstvu ili praksi, od otkaza ili drugog štetnog
tretmana od strane poslodavca kao reakciju na zahtevu okviru preduzeća ili druge
pravne procedure sa ciljem pravne zaštite u vezi sa principom jednakog tretmana.”*
Za efikasnu pravnu zaštitu bitno je da postoji mogućnost realnog i efektivnog
obeštećenja žrtava diskriminacije.** To je, sa druge strane, teško izvodljivo bez efikasne
sudske zaštite.*** Sa pitanjem adekvatne sudske zaštite povezanje problem tereta dokazivanja. Izuzetno teško dokazivanje diskriminacije je osnovni razlog zbog koga se
zaposleni nerado odlučuju da traže sudsku zaštitu. To je motivisalo Evropsku zajednicu da donese posebnu Direktivu br. 97/80/EZ,**** o teretu dokazivanja u slučajevima
diskriminacije na osnovu pola, prema kojoj je teret dokazivanja na tuženom licu,
odnosno poslodavcu. Ovaj princip je kasnije potvrđen i u ostalim dokumentima.*****
Jedno od korisnih rešenja uvedenih Direktivom iz 1976. godine, je da u
postupku zaštite u slučaju nejednakog tretmana polova može, u cilju pružanja podrške
zaposlenom, da učestvuje i sindikat (čl. 6, tač. 3).******
Zaštita od uznemiravanja i seksualnog uznemiravanja: Rad kao korisnu delatnost prate i destruktivni vidovi ponašanja, među kojima su uznemiravanje i seksualno uznemiravanje. Poslednjih godina je, usled krize i pojačane konkurencije među
zaposlenima, ovakvo ponašanje u porastu. To se negativno odražava ne samo na
međuljudske odnose na radu, već i na zdravlje zaposlenih, porodične odnose i ukupnu
produktivnost društva. Zbog toga se u Uniji devedesetih godina počinje da deluje na
suzbijanju svih vidova uznemiravanja na poslu.*******
Na ovom polju je naročito izražen pristup koji generalno karakteriše komunitarnu praksu, a to je da se Unija ne zaustavlja samo na propisivanju regulative, već
neprekidno praktično deluje na suzbijanju uznemiravanja po osnovu pola. To se čini
na najrazličitije načine, kako dopunskom regulativom, kampanjama, tako i sudskom
praksom Evropskog suda za ljudska prava. Primera radi, u Evropskoj unijije 1992. Godine usvojen„ Kodeks prakse zas uzbijanje seksualnog uznemiravanja na radu“, na
osnovu prethodno donete „Preporuke o zaštiti dostojanstva žena i muškaraca na
radu“ iz iste godine (i Rezolucije od 1990).******** Potom se 2001. godine sačinjava Rezolucija o uznemiravanju na radu,******** a na bazi tog dokumenta organizacije zaposlenih i
* U vezi sa ovim videti čl. 20 našeg ZRP.
** Videti čl. 6 st 2 dopunjene Direktive iz 1976. i čl. 18 Direktive iz 2006.
*** Videti tačku 29 i čl. 17 nove Direktive (2006), kao i deo 6. našeg Zakona.
**** Direktiva je usvojena 15. 12. 1997 (OJL 14),a izmene u OJL 205 (1998). Videti čl. 4 Direktive.
***** Videti čl. 19 i tačku 30 Preambule Direktive od 2006, kao i čl. 49 ZRP, kojim se preuzima ovaj princip.
****** Videti čl 6, tač 3 Direktive iz 1976; čl. 17, tač 2 Direktiveiz 2006, i čl. 43 ZRP.
******* U vezi sa tim videti čl. 18 ZRP, kao i čl. 18 Zakona o radu (Sl. glasnik RS, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009).
******** OJ L 49, 24/02/1992. Ovom dokumentu je prethodila istoimena Rezolucija Saveta iz 1990 (OJ C 157, 27/6/1990.
******** U Rezoluciji se procenjuje da 12 miliona ljudi u EU trpi zlostavljanje na radu. Zapaža se da je ovakvo ponašanje
naročito rasprostranjeno prema ženama. Videti tačku A i D preambule.
49
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
poslodavaca na nivou EU 2006. godine zaključuju „Autonomni okvirni sporazum o
uznemiravanju i nasilju na radu“, sa ciljem suzbijanja zlostavljanja na samom mestu
rada.
Prema čl. 2. Direktive od 2002. i čl. 2 Direktive od 2006, uznemiravanjem
se smatra nepoželjno ponašanje na radnom mestu povezano sa polom osobe koje
ima za cilj ili posledicu narušavanje dostojanstva osobe i stvaranje zastrašujućeg,
neprijateljskog, degradirajućeg, ponižavajućegili uvredljivog okruženja. Seksualno
uznemiravanje, prema istim dokumentima, postoji u slučaju ispoljavanja bilo kojeg
vida neželjenog verbalnog, neverbalnog ili fizičkog ponašanja seksualne prirode, koje
ima za cilj ili efekat povredu dostojanstva te osobe ili stvaranje zastrašujućeg, neprijateljskog, degradirajućeg, ponižavajućeg ili uvredljivog okruženja. Poslodavac je
dužan da zaposlene zaštiti od ovakvog ponašanja. Prematač. 3 i 4, člana 2 Direktive
iz 2002. uznemiravanje i seksualno uznemiravanje smatraju se diskriminacijom na osnovu pola i kao takvi su zabranjeni. Uputstvo da se lica diskriminišu na osnovu pola
smatraće se takođe diskriminacijom.
Jednako plaćanje: Kao što smo pominjali, princip jednakog plaćanja polova
proklamovan je u komunitarnom pravu još 1957. odine (čl. 119, sada 141 Sporazuma
o EZ).* Kasnije je Unija raznim merama razvijala ovaj princip. Između ostalog, u ovoj
oblasti izuzetno je značajna sudska praksa Evropskog suda pravde. Prva sudska odluka, kojom će se bitno odrediti komunitarna praksa i ojačati princip jednakog plaćanja
donosi se još 1971. godine (slučaj Gabrijele Defrene protiv Belgije).** Ubrzo nakon
toga, Zajednica 1975. godine usvaja Direktivu o približavanju prava država članica u
vezi sa primenom principa jednakog plaćanja muškaraca i žena. Ova direktiva uvodi
koncept „jednako plaćanje za rad iste vrednosti“. Prema čl. 1 Direktive, princip jednakog plaćanja znači jednako plaćanje za isti rad ili rad iste vrednosti, a podrazumeva
eliminaciju diskriminacije na osnovu pola u vezi sa svim aspekima i uslovima plaćanja.
Žalba, odnosno pokretanje procedure zbog nejednakog plaćanja ne može da dovede
do otkaza (čl. 5).
Godine 1996. Evropska komisija donosi Kodeks prakse za primenu principa jednakog plaćanja za rad jednake vrednosti, kojim se socijalnim partnerima
daju konkretnije instrukcije kako da primene princip jednakog plaćanja.*** Iako se na
smanjenju „platnog jaza“ neprekidno radi, razlika u platama muškaraca i žena u EU
* Naš Zakon o ravnopravnosti ovaj princip proklamuje u čl. 17, a Zakon o radu u čl. 104.
** To je i najpoznatiji slučaj u oblasti jednakog plaćanja (DefrenneII - Slučaj 43/75, Defrennev. Societe Anonume
Belgede Navigation Aerienne Sabena). Gospođa Defrene tužila je aviokompaniju Sabena, tražeći da joj se nadoknadi
neosnovana razlika u plati između nje i muških kolega. Sud je našao da je tužba osnovana i upravo je ta presuda
predstavljala prekretnicu u komunitarnoj praksi u pogledu plaćanja polova. Detaljnije videti: S.Bajić, N.Drobnjak, I.
Krkeljić, Komentar Zakona o rodnoj ravnopravnosti, Kancelarija za rodnu ravnopravnost Vlade Crne Gore,Podgorica,
2009.
*** Između ostalog, da bi se izbeglo nejednako plaćanje, Kodeksom se sugeriše: 1) spajanje sličnih poslova koji su
bili platno razdvojeni prema polu, tako da se primenjuje cena rada koju primaju muškarci; 2) da se uskladi sistem
plaćanja i nestanu barijere između pojedinih tipova poslova (npr. uredskih i proizvodnih), 3) da se izvrši redefinisanje
i ponovna procena formalnih kvalifikacija i veština poslova koji su više “ženski”, 4) da se pristupi reorganizaciji
poslova, tako što bi se povećale mogućnosti zaposlenja žena na tipično muškim poslovima na kojima su bolji uslovi
plaćanja itd.
50
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
i dalje postoji, a procenjuje se na između 15% i 17,4%.* U Mapi za postizanje jednakosti između muškaraca i žena (2006-2010) zapaža se (tač. 1.2): „I pored toga što
je EU donela legislativu o jednakom plaćanju, žene i dalje zarađuju 15% manje od
muškaraca i ovaj jaz se smanjuje znatno sporije nego jaz u oblasti zapošljavanja. Taj
otpor rezultat je direktne diskriminacije žena i strukturalnih nejednakosti, kao što je
segregacija u pojedinim sektorima, zanimanjima i organizacionim sistemima, pristupu obrazovanju i obuci, poremećaji u procenama i platnim sistemima, i stereotipi.“
Prema Izveštaju o jednakosti između žena i muškaraca EU, za 2010. godinu, žene
se nalaze u lošijoj poziciji na tržištu rada, između ostalog zahvaljujući i nejednakim
platama. Manje plaćanje rezultira i većim ženskim siromaštvom, ne samo u radnoj
populaciji žena, nego i među starijim ženama (niže penzije).**
Poslodavcine krše princip jednakog plaćanja samo prilikom isplata zarada, već
i kada se radi o obezbeđivanju drugih materijalnih beneficija zaposlenima. Prema Evropskom sudu pravde, princip jednakog plaćanja u određenim okolnostima nije limitiran samo na situacije kada muškarci i žene rade za istog poslodavca. Takođe, shodno
stavovima Suda, plaćanje ne uključuje samo zarade, već i druge ugovorene beneficije u novcu I naturi koje zaposleni direktno ili indirektno primaju, kao što su: plaćeni
odmori odsustva; plaćanje uslovljeno profitom; učešće u profitu; ugovoreni bonus;
učešće u akcijama; dotirani kredit za kupovinu nekretnina; korišćenje kompanijskog
automobila ili plaćanje benzina; snošenje telefonskih troškova; privatno medicinsko
osiguranje; životno i kompanijsko penzijsko osiguranje; besplatani ili dotiran smeštaj;
popusti za osoblje i druge povlastice; briga o deci.***
Kao što smo pomenuli, praksa Evropskog suda o principu jednakog plaćanja
je veoma bogata i zanimljiva, pa ćemo ukratko prikazati nekoliko slučajeva. U slučaju
Enderbi iz 1993. Sud je zaključio sledeće: „Kada statistika ukazuje na znatnu razliku
u zaradi između dve vrste posla koje su iste vrednosti, za radna mesta koja su iste
vrednosti, a jedan od tih poslova obavljaju gotovo isključivo žene, dok drugi obavljaju
uglavnom muškarci, tada evropsko pravo (član 119 Ugovora o Evropskoj zajednici)
zahteva da zakonodavac pokaže da se ta razlika zasnivana objektivno opravdanim
faktorima koji se ne odnose na diskriminaciju po osnovu pola. Sud je u istom predmetu rekao i da se teret dokaza prebacuje na poslodavca. Dakle, ako se utvrdi osnovana sumnja da diskriminacija postoji, tada poslodavac mora dokazivati da do
diskriminacije nije došlo“.**** Kod slučaja Kaufhaus, zaposleni na određeno vreme bili
su u nepovoljnijem položaju prilikom ostvarivanja prava na penziju od zaposlenih na
neodređeno vreme. Pretežan broj zaposlenih na određeno vreme bile su žene, te su
one, statistički gledano, bile u lošijem položaju kada se radi o penziji. Ovde je sud utvrdio da je u pitanju posredna diskriminacija. Kod slučaja Dženkins, spor se vodio zbog
razlika u visini satnice koja je isplaćivana radnicima sa nepunim radnim vremenom i
* Videti više: Rezolucija Evropskog parlamenta o modernizaciji radnog prava u susret promenama 21 veka, iz 2006
(2007/2023, INI), tač. 1; Mapa za postizanje jednakosti između muškaraca i žena (2006-2010).
** Videti deo 2. Izveštaja, o nejednakom tretmanu među polovima.
*** Videti više na: www.eoc.org.uk/pdf/eoc_ep_english.pdf/, kao i tačku 10, 14, 16 preambule i čl. 2 st. 1 al. e) Direktive 2006/54/EC.
**** Ovaj i slučajeve koji slede prezeli smo uz manje izmene iz pomenutog Komentara zakona o rodnoj ravnopravnosti
Crne Gore (Slučaj Enderbu, iz 1993. godine; Slučaj B. Kaufhaus iz 1986; Slučaj 96/80, Jenkinsv. Kingstate LTD). Videti
fusnotama Komentara u delu o jednakom plaćanju.
51
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
radnicima sa punim radnim vremenom. Problem se sastojao u tome da je sat rada
osoba koje su bile zaposlene puno radno vreme iznosio 10% više od sata osoba koje su
radile sa nepunim radnim vremenom. Slučaj je povezan sa diskriminacijom po osnovu
pola zbog činjenice da su skraćeno radno vreme radile uglavnom žene, a puno radno
vreme angažovani su bili pretežno muškarci.
Sistemi socijalne sigurnosti:* Mnoga prava iz oblasti socijalne sigurnosti stiču
se na osnovu radnog odnosa. Uočivši mnogobrojne oblike diskriminacije prema polu
u sistemima socijalne sigurnosti, Zajednica krajem 1978. godine donosi Direktivu 79/7/
EEZ o progresivnoj primeni principa jednakog tretmana muškaraca i žena u oblasti
socijalne sigurnosti, a potom i 1986. godine Direktivu 86/378/EEZ o primeni principa
jednakog tretmana muškaraca i žena u profesionalnim sistemima socijalne sigurnosti.
Direktivom 79/7 se na sličan način kao i u ostalim dokumentima o kojima
smo govorili, izjednačavaju lica različitog pola, s tim što je polje delovanja vezano za
državne sisteme socijalne sigurnosti. Zaštita prema čl. 3 Direktive obuhvata: a) sisteme zakonske zaštite za slučaj: bolesti, invalidnosti, starosti, povrede na radu i profesionalne bolesti, nezaposlenosti, b) oblast socijalne pomoći.**
Direktiva 86/378 se odnosi na sisteme socijalne sigurnosti koji se finansiraju iz
radnog odnosa (istu materiju sada uređuje deo 2. Direktive iz 2006. godine). Direktiva
86/378 zabranila je bilo koji vid diskriminacije zasnovan na polu, odnosno bračnom
ili porodičnom statusu u vezi sa: 1) obuhvatnošću šema socijalnog osiguranja ili uslova za učešće u njima, 2) obavezom uplaćivanja i načinom kalkulisanja doprinosa,
3) obračunavanjem beneficija, uključujući i prava supružnika ili naslednika (čl. 5).
Primenjuje se na: a) profesionalne šeme socijalne sigurnosti koje štite od: bolesti, invalidnosti, starosti, povreda na radu i profesionalnih bolesti, nezaposlenosti, kao i b)
profesionalne šeme socijalne sigurnosti koje se odnose na druge socijalne beneficije.
Zaštita se odnosi na sve zaposlene, uključujući samozaposlene osobe, pa i lica koja
odsustvuju sa rada usled bolesti, materinstva, povrede, nezaposlenosti, invalidnosti
i slično (čl. 6. Direktive iz 2006). Oba dokumenta su veoma precizna, te se u njima
navode i konkretni postupci koji su suprotni principu jednakosti, kao što su na primer:
nejednaka mogućnost osiguranja, ustanovljavanje drugačijih pravila za muškarce i
žene, nejednaki uslovi za ostvarivanje beneficija, različiti starosni uslovi za penzionisanje.***
Pomirenje profesionalnog i privatnog života: Uz pol, jedan od najrasprostranjenijih osnova zbog kojeg poslodavci diskriminišu žene, su porodične obaveze
(trudnoća, podizanje dece, staranje o starim i nemoćnim članovima domaćinstva).
Zato je jedan od pravaca borbe za izjednačavanje polova promovisanje politike kojom
se olakšava usklađivanje porodičnih i profesionalnih obaveza. U vezi sa tim, članom
33, st. 2 Povelje iz Nice (2000), u okviru prava na „Porodični i profesionalni život“,
* Videti čl. 23 i 24 ZRP.
** Dozvoljeni su jedino izuzeci kada se radi o godinama za odlazak u penziju kod starosne penzije, beneficija iz
penzijskog sistema koji se odnose na podizanje dece, prava supružnika korisnika starosne ili invalidske penzije i kod
nekih prava supružnika koga izdržava korisnik starosne, invalidske penzije ili beneficija po osnovu povrede na radu ili
profesionalne bolesti (čl. 7).
*** Čl. 6 Direktive iz 86, a sada 9 Direktive iz 2006.
52
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
navodi se: „Da bi uskladio porodični i profesionalni život svako ima pravo na zaštitu
od otkaza sa posla iz razloga koji su u vezi sa materinstvom i pravo na plaćeno porodiljsko odsustvo i roditeljsko odsustvo nakon rođenja ili usvojenja deteta.“ Evropski
pakt za jednakost polova iz 2006. godine predviđa ovu oblast kao jedan od tri prioritetna pravca delovanja na polju ravnopravnosti polova (mere za smanjenje razlika
među polovima i stereotipa; mere za unapređenje profesionalno-životnog balansa;
mere za razvoj politike ravnopravnosti polova i monitoringa).*
Inače, prva jasnija inicijativa Unije na ovom planu pojavljuje se u Preporuci
saveta br. 92/241/EEZ od 31. marta 1992, o brizi o deci. Uslediće donošenje Direktive 96/34/EZ o roditeljskom odsustvu, kojom je u stvari prošireno dejstvo istoimenog
Okvirnog sporazuma zaključenog između socijalnih partnera na nivou Unije (1995).**
Sledeći akt iz ove oblasti - „Okvirni sporazum o radu sa nepunim radnim vremenom“
biće zaključen 1997. godine od strane evropskih organizacija socijalnih partnerai
ubrzo pretočen u Direktivu (br. 97/81 od 15 decembra 1997). Sporazum pruža preventivnu zaštitu od svih tipova diskriminacije prema licima koja rade sa nepunim radnim
vremenom (među njima su najviše zastupljene žene).***
Zaključak
Dokumenti Evropske unije poslužili su kao inspiracija našem zakonodavcu pri
sačinjavanju odredaba Zakona o ravnopravnosti polova, o izjednačavanju polova u
oblasti rada. Sledeći komunitarnu praksu, nameće se zaključak da je borba za postizanje pune ravnopravnosti polova u društvu trajan proces koji zahteva promenu svesti
i stavova javnog mnjenja.**** Zato proces eliminisanja nejednakosti polova ne može biti
ograničen samo na legislativne mere, već bi novu regulativu trebalo i praktično da
podrže sve državne institucije, a naročito sudovi i socijalni partneri, kao što se to čini
u Evropskoj uniji.
* U mere pod tačkom 2 spadaju: briga o deci, briga o drugim zavisnim članovima porodice i omogućavanje
roditeljskog odustva, kako ženama, tako i muškarcima. Videti čl. 16 i 25 našeg ZRP.
** Ovim dokumentom se predviđa roditeljsko odsustvo u trajanju od najmanje 3 meseca, kao jednako pravo oba
roditelja. Podrazumeva se i zaštita od otkaza zbog odsustvovanja, a nakon korišćenja odsustva - pravo na povratak
na isti posao (čl. 2, tač. 1, 2, 4, 5 Direktive – Okvirnog sporazuma). O merama iz ove oblasti videti i tač 11, 22, 23, 24,
26, 27 preambule Direktive iz 2006.
*** Videti više npr: K. Christopher, Family-Friendly Europe, The American Prospect magazine, April 8, 2002, Internet:
http://www.thirdworldtraveler.com/Europe/Family_Friendly.html/.
**** Videti tačku 38 preambule Direktive iz 2006.
53
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
Slavoljub Carić*
Zabrana diskriminacije u vezi sa
ravnopravnošću polova i statusnim pitanjima u
praksi Evropskog suda za ljudska prava
Uopšte o zabrani diskriminacije
Zabranu diskrimanacije reguliše član 14 Konvencije o ljudskim pravima, kao i
član 1 Protokola 12 uz Konvenciju. Ove odredbe glase:
„Uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje se bez
diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik,veroispovest,
političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s nekom nacionalnom
manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status“. (član 14 Konvencije)
„1. Svako pravo koje zakon predviđa ostvarivaće se bez diskriminacije po bilo komosnovu kao npr. polu, rasi, boji kože, jeziku, veroispovesti, političkom i drugomuverenju, nacionalnom ili društvenom poreklu, povezanosti s nacionalnom manjinom,imovini,
rođenju ili drugom statusu.
2. Javne vlasti neće ni prema kome vršiti diskriminaciju po osnovima kao što
suoni pomenuti u stavu 1.“ (član 1 Protokola 12 uz Konvenciju)
Razlika između ove dve odredbe ogleda se u tome što je član 14 nesamostalnog ili kako se ističe u teoriji „parazitskog“ karaktera** i vezan je za neki drugi član Konvencije, dok član 1 Protokola 12 uz Konvenciju sadrži opštu zabranu diskriminacije i
može se samostalno isticati. Posledice ovakvog regulisanja ogledaju se u dvostrukom
ograničenju u vezi sa primenom odredaba o zabrani diskriminacije.
Naime, sa stanovišta člana 14 postoji relativno ograničena praksa Suda, jer se
Sud najčešće zadovoljava nalaženjem osnovne povrede, bez nalaženja i povrede člana
14. Kada je u pitanju Protokol 12, on kao i svaki drugi protokol uz Konvenciju podleže
posebnoj ratifikaciji od strane država članica. S obzirom na mogućnost njegove samostalne primene, bez potrebe da se vezuje za druge odredbe Konvencije, države
nisu u velikom broju ratifikovale ovaj protokol, tako da je polje njegove primene još
* Autor je pomoćnik ministra u Ministarstvu pravde i državne uprave - sektor za zastupanje RS pred evropskim
sudom za ljudska prava
** Leach P. Taking a Case to the European Court of Human Rights, Oxford, 2005, p. 346
54
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
više suženo.*
Primeri za slučajeve u kojima nije utvrđena povreda člana 14 Konvencije su
slučajevi protiv Ujedinjenog Kraljevstva u kojima zabrana homoseksualcima da služe
vojsku nije okarakterisana kao diskriminacija. Sa druge strane, slučaj Nachova protiv Bugarske predstavlja primer nalaženja povrede člana 14 u vezi sa povredom člana
2 (upotreba smrtonosne sile protiv romskih mladića). Takođe, i u slučaju Milanović
protiv Srbije utvrđena je povreda člana 14 u vezi sa povredom člana 3 Konvencije
(nepružanje adekvatne policijske zaštite od napada usmerenih prema pripadniku verske manjine).
Test u pogledu diskriminacije trebalo bi da zadovolji sledeće uslove:
„„ drugačije postupanje;
„„ postojanje nedozvoljenog osnova za drugačije postupanje;
„„ drugačije postupanje u odnosu na lica u sličnoj situaciji;
„„ nepostojanje razumnog i objektivnog opravdanja za različito postupanje.
Ispunjenost prva tri uslova za postojanje diskriminacije dokazuje podnosilac
predstavke, dok bi država trebalo da pokaže da je postojalo razumno i objektivno
opravdanje za različito postupanje. Drugim rečima, dužnost je države da dokaže da
postoji srazmera između upotrebljenih sredstava i cilja koji se želi postići, pri čemu je
državi priznato polje slobodne procene.
U nizu slučajeva države nisu bile uspešne u tome. Tako na primer, u slučaju
Hoffmann protiv Austrije država je dodelila starateljstvo nad decom ocu umesto majci,
koja pripada Jehovinim svedocima, pravdajući to potrebom zaštite zdravlja dece, s
obzirom da Jehovini svedoci zabranjuju transfuziju krvi. Sud je smatrao da ovakvim
obrazlaženjem nije postignuta srazmera između opštih i pojedinčanih interesa, zbog
čega je utvrdio povredu člana 14 u vezi sa članom 8 Konvencije.
Argument „potreba zaštite tradicionalne porodične zajednice“ u slučaju homoseksualaca obično nije bio prihvatljiv u praksi Suda (primer za to je slučaj Karner
protiv Austrije, u kome je zabrana nasleđivanja umrlog homoseksualnog partnera
ocenjena kao diskriminatorna).
U daljem izlaganju fokusiraćemo se na jednan specifičan vid diskriminacije –
diskriminacije po osnovu pola.
* Ovaj protokol ratifikovalo je zaključno sa septembrom 2011. godine samo 17 država članica Saveta Evrope
(poslednja je to učinila Andora u septembru 2008. godine i od tada nije bilo novih ratifikacija). Srbija je ovaj protokol
ratifikovala još 1. aprila 2005. godine (u slučaju Stojanović istaknuta je njegova povreda, ali Sud nije ustanovio da je
član 1 Protokola 12 bio povređen u konkretnom slučaju).
55
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
Diskriminacija na osnovu pola
Generalni stav Suda o ravnopravnosti polova i disriminaciji po osnovu polne
pripadnosti iznet je u slučaju Abdulaziz i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva*:
„Unapređenje jednakosti među polovima danas je glavni cilj u državama
članicama Saveta Evrope. To znači da bi veoma jaki razlozi trebalo da se istaknu da bi razlika u postupanju na osnovu pripadnosti određenom polu mogla da se smatra saglasna
Konvenciji.“
U istom slučaju se dalje kaže:
„Eliminacija svih oblika diskriminacije prema ženama u državama članicama SE
potvrđena je nacionalnim zakonodavstvom, regionalnim i međunarodnim ugovorima.“
Dakle, može se primetiti da je jednakost polova pravilo, a da se izuzeci od
tog pravila mogu pravdati samo veoma jakim razlozima. Drugo, najšeće je ženski pol
izložen diskriminaciji. I najzad, ravnopravnost polova je opšte prihvaćeni stav na nacionalnom, regionalnom i međunarodnom planu.
U praksi Suda često se sreću slučajevi diskriminacije po osnovu pola u oblasti
socijalnog i penzijskog osiguranja i radnih odnosa, kada je član 14 dovođen u vezu
sa članom 1 Protokola 1, ali i kod statusnih stvari, kada je član 14 dovođen u vezu sa
članom 8 Konvencije.
Primeri za dovođenje u vezu člana 14 sa članom 1 Protokola 1 u oblasti socijalnog osiguranja i prava na dečiji dodatak vezani su za Holandiju.
Tako na primer, u slučaju Wessels-Bergervoet protiv Holandije jedna žena je
isključena iz sistema povlastica u vezi sa sticanjem starosne penzije, jer je bila udata
za muškaraca koji nije bio osiguran. S obzirom da je muškarac u istoj situaciji tretiran drugačije, u nedostatku valjanog objašnjenja o različitom postupanju Holandija
je oglašena krivom za kršenje člana 14 u vezi sa članom 1 Protokola 1 uz Konvenciju o
ljudskim pravima.
U slučaju Van Raalte protiv Holadnije radilo se o razlici u uplati doprinosa za
program dečijih dodataka između muškaraca i žena. Izuzetak iz programa važio je za
žene preko 45 godina, koje nemaju decu, ali ne i za muškarce u istoj situaciji. Odsustvo
razumnog opravdanja (žene posle 45. godine ne mogu da rađaju decu) bilo je dovoljno da Sud opet ustanovi kršenje člana 14 u vezi sa članom 1 Protokola 1 uz Konvenciju
o ljudskim pravima.
Sa druge strane u slučaju Petrović protiv Austrije naknada za odsustvo sa po* Interesantno da se U. K. u ovom slučaju branilo potrebom zaštite tržišta rada, ali takav legitimni cilj nije se mogao
pravdati u slučaju kada propisi te zemlje dozvoljavaju ulazak u zemlju ženskom bračnom drugu koji je stranac, ali ne i
muškom bračnom drugom, kao u konkretnom slučaju.
56
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
sla zbog porodiljskog odsustva po austrijskom pravu postoji samo za majke, a ne i
za očeve. Zbog nepostojanja zajedničkog standarda u vezi sa tim u mnogim zakonodavstvima, u vreme kada je doneta presuda (1989. godine) Sud je utvrdio da u
konkretnom slučaju član 14 nije povređen u vezi sa članom 8 Konvencije.
Slučaj Spötl protiv Austrije predstavlja još jedan primer odsustava konsenzusa
u vezi sa jednim specifičnim pitanjem, zbog čega je Sud našao da nije bilo diskriminacije. U konkretnom slučaju, radilo se o služenju vojnog roka od strane žena. Pored
odsustva konsenzusa u vezi sa ovim pitanjem u prilog stava Suda da nije bilo diskriminacije navedena je i nacionalna tradicija, javno mnjenje i polje slobodne procene koje
države imaju kao suvereno pravo u sistemu organizacije odbrane.
U slučaju Karlheinz Schmidt protiv Nemačke, nemački propisi, vođeni lokalnom tradicijom o dužnosti muškaraca na vatrogasnu službu, u slučaju da je oni ne
vrše, nametali su muškarcima obavezu plaćanja poreza, što nije važilo i za žene. Prema tome, ako je nekada i bilo opravdano nametati tu obavezu samo muškarcima, nije
opravdano praviti razliku između finansijskih obaveza muškaraca i žena, što je navelo
Sud da zaključi da je došlo do povrede zabrane diskriminacije.
U nekim slučajevima pred Sudom utvrđivanje postojanja diskriminacije po osnovu pola izbegnuto je sklapanjem poravnanja. To je bio slučaj u predmetu Matthews
protiv Ujedinjenog Kraljevstva u kome se postavilo pitanje postojanja starosne razlike
između muškaraca i žena u vezi sa dobijanjem dozvola za gradski prevoz u Londonu
(ženama je ova karta dostupna od 60. godine, dok muškarac mora da sačeka da napuni 65. godina).
Kao povreda zabrane diskriminacije ocenjena je i nepodobnost udovaca da
podnese molbu za povlastice koje proističu nakon smrti njegove supruge, dok je pravo
na udovičku naknadu priznato udovicama (slučaj Willis protiv Ujedinjenog Kraljevstva).
Međutim, razlika u starosnoj granici za odlazak u penziju između muškaraca i
žena u slučaju Stec protiv Ujedinjenog Kraljevstva opravdana je time da se na taj način
želela izvršiti korekcija u pogledu nepovoljong socijalnog i ekonomskog položaja
žena, što predstavlja uobičajenu praksu u mnogim državama.
U statusnim stvarima ravnopravnost polova posebno je došla do izražaja
u slučaju Unal Tekeli protiv Turske, u kome je Sud ustanovio povredu člana 14 u vezi
sa članom 8 Konvencije, kada ženi nakon udaje po turskom zakonu nije dozvoljeno da zadrži svoje devojačko prezime, što se ne odnosi i na muškarce. Sa druge
strane, nemogućnost muškaraca da svoje prezime stavi ispred ženinog, što zakon u
Švajcarskoj dozvoljava ženama, ocenjeno je kao diskriminacija u slučaju Burghartz
protiv Švajcarske.
Kao što se može primetiti muškarci su žrtve diskriminacije gotovo isto koliko
i žene. Međutim, Sud donekle prihvata kao legitimnu izvesnu pozitivnu diskriminaciju
u korst žena naročito u kontekstu poreza, što je dovelo do toga da je legitimno pravo
države da propiše povoljnije poreske olakšice ako je žena glavni hranilac porodice.
57
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
Posredni uticaj diskriminacije po osnovu pola na neke druge povrede
ljudskih prava – nasilje u porodici
Slučaj Opuz protiv Turske (presuda od 9. juna 2009. godine), smatra se jednim od najistaknutijih slučajeva iz oblasti porodičnog nasilja. Činjenice ovog slučaja su
sledeće: u periodu između aprila 1995. i marta 1998. godine dogodila su se četiri incidenata u kojima je H.O. bio nasilan i pretio svojoj supruzi tj. podnositeljki predstavke
(sa kojom ima troje dece) i njenoj majci. O svakom od tih incidenata, u kojima je bilo
i teškog premlaćivanja, pretnji nožem i pokušaja gaženja automobilom, obaveštene
su vlasti, a u lekarskim izveštajima nakon lekarskih pregleda kojima su bile podvgnute dve žene konstatovane su brojne povrede kod njih od kojih su neke bile opasne
po život. Protiv H.O. vođeni su krivični postupci, povodom čega je on u dva navrata
bio u pritvoru, ali je puštan na slobodu do početka suđenja. U većini od tih krivičnih
postupaka, podnositeljka i njena majka su vremenom povlačile krivične prijave, što
je po turskom pravu bio neophodan uslov za vođenje krivičnog postupka u ovakvim
slučajevima, tako da je na kraju H.O osuđen samo za pokušaj gaženja automobilom
i to na novčanu kaznu. Još jedna novčana kazna od oko 385 evra, koju je mogao da
plati u osam rata, izrečena mu je jer je podnositeljku predstavke izbo nožem. Nakon
toga, prilikom pokušaja preseljenja podnositeljke predstavke u drugi grad H.O. je u
martu 2002. godine pucao na njenu majku, koja je izdahnula na licu mesta. Nakon šest
godina suđenja H.O. je u martu 2008. godine osuđen zbog ubistva i nezakonitog posedovanja oružja na doživotni zatvor, ali je pušten na slobodu do okončanja žalbenog
postupka. Već u aprilu 2008. godine podnositeljka predstavke podnela je prijavu zbog
pretnji od strane H.O. Turske vlasti su tek u novembru 2008. godine obavestili sve
policijske stanice o dužnosti da uhapse H.O. ako bude primećen u blizini stana podnositeljke predstavke. Takođe, donet je i novi zakon kojim su predviđene mere konkretnije zaštite u slučaju nasilja u porodici.
Sud je povodom ovog slučaja zaključio da je s obzirom na istorijat nasilnog
ponašanja H.O. novo nasilje, sa smrtnim ishodom, bilo sasvim predvidljivo za turske
vlasti. Sa druge strane, zakonski okvir koji je omogućavao obustavu postupka nakon povlačenja krivičnih prijava nije bio dobar. Naime, tretiranje čitavog problema
kao „porodične stvari“, bez ispitivanja motiva za povlačenje prijava (što se naročito
dešavalo onda kada je H.O. bio na slobodi) ukazuje, kako na nedostatke u zakonskim
rešenjima, tako i na propuste u postupanju turskih vlasti. Nedostaci efikasne istrage,
u slučaju ubistva majke i dužina sudskog postupka takođe doprinele su, u kontekstu
prethodno iznetih činjenica, zaključku Suda o povredi člana 2 Konvencije.
Sudske odluke donete protiv H.O. nisu imale nikakav preventivni efekat, niti
efekat njegovog odvraćanja od pribegavanju nasilju. Štaviše, one su ukazivale na izvestan stepen tolerancije prema njegovom ponašanju (dve novčane kazne za veoma
ozbiljne nasilne akte). Uprkos donošenju zakona o zaštiti od nasilja u porodici turske
vlasti nisu preduzele konkretne policijske i upravne mere u cilju zaštite podnositeljke
predstavke, zbog čega je utvrđena i povreda člana 3 Konvencije.
Ono što je Sud takođe utvrdio u vezi sa ovim slučajem je da su najčešće žrtve
nasilja žene i to pripadnice kurdske nacionalne manjine, nedovoljno obrazovane i bez
58
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
sopstvenih prihoda. Opšta pasivnost turskih pravosudnih organa prema ovakvoj kategoriji žrtava porodičnog nasilja dovodi ih u diskriminatorni položaj u kome se našla
i podnositeljka predstavke, zbog čega je Sud utvrdio povredu člana 14 Konvencije u
vezi sa članovima 2 i 3 Konvencije. Ovakav zaključak Sud je temeljio i na izveštajima
domaćin nevladinih organizacija i organizacije Amnesty Internatiional.
Savetodavna nadležnost Suda i ravnopravnost polova
U svom prvom savetodavnom mišljenju Sud se bavio pitanjem može li lista
kandidata za mesto sudije Evropskog suda za ljudska prava, ukoliko ispunjava kriterijume iz člana 21 Konvencije, biti odbijena jedino na osnovu pitanja koje se odnose na
zastupljenost pripadnika oba pola. Sud je bio jednoglasnog mišljenja da nije u skladu
sa Konvencijom da lista kandidata za mesto sudije u Evropskom sudu za ljudska prava
bude odbijena jedino na bazi toga što na njoj nisu i pripadnice ženskog pola. Samim
tim, dajući odgovor na ovo pitanje, Sud se nije bavio i odgovorom na drugo pitanje
tj. da li su Rezolucijama 1366 iz 2004. godine i 1426 iz 2005. godine prekršene odgovornosti Parlamentarne skupštine Saveta Evrope po članu 22 Konvencije da razmotri
listu ili ime na toj listi na osnovu kriterijuma iz člana 21 Konvencije.
Naime, sudije za Evropski sud za ljudska prava se biraju iz različitih zemalja
koje su ratifikovale Konvenciju. Njih bira Parlamentarna skupština Saveta Evrope
većinom glasova sa liste od tri kandidata koju dostavlja predmetna država shodno
članu 22 Konvencije. Prema članu 21 stav 1 Konvencije sudije moraju imati visoki
moralni ugled i posedovati kvalifikacije potrebne za obavljanje visokih sudskih funkcija, odnosno biti priznati pravni stručnjaci. U Rezolucijama 1366 iz 2004. godine i
1426 iz 2005. godine Parlamentarna skupština Saveta Evrope propisuje da se neće
razmatrati liste koje ne uključuju najmanje jednog kandidata onog pola koji je manje
zastupljen u Sudu (to je zapravo ženski pol, zbog čega bi sve liste na kojima su samo
muškarci kandidati trebalo odbiti).
Usled ovakvog stava lista kandidata za sudije Evropskog suda za ljudska prava koju je podnela Malta je 17. jula 2006. godine odbijena od strane Skupštine. Vlada
Malte je prigovorila tvrdeći da je ispunila uslove koje propisuje član 21 stav 1 Konvencije, te da se u navedenom članu ne pominje i rodna ravnopravnost.
Sud je nakon pribavljanja mišljenja od zainteresovanih država zauzeo stav da
ništa ne sprečava države da u listi kandidata vode računa da budu zastupljeni pripadnici oba pola. Međutim, države su u obavezi da vode računa da li predloženi kandidati
ispunjavaju uslove iz člana 21 stav 1 Konvencije i tu je polje slobodnog odlučivanja
država mnogo uže, jer predloženi kandidati moraju uživati visoki moralni i profesionalni ugled. Sa druge strane, pravo je Parlamentarne skupštine da u obzir uzima i neke
dodatne kriterijume koje će inkorporisati u svoje rezolucije i preporuke. U tom smislu,
kriterijum rodne ravnopravnosti nije jedini kriterijum koji zahteva Skupština, već se
traži i dovoljno znanje bar jednog od dva službena jezika u Sudu, što je neophodan
uslov za uspešno obavljanje sudijske funkcije
Kada je u pitanju ravnopravnost polova Sud je smatrao da se radi o uslovu koji
proističe iz tendencija savremenog društva i zabrane diskriminacije na svim nivoima,
59
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
pa i međunarodnom sudskom nivou. Međutim, ova obaveza je samo sredstvo, ne i
konačni cilj, jer su uslovi za izbor jasno definisani u članu 21 stav 1 Konvencije, a tamo
se uslov u vezi sa zastupljenošću kandidata oba pola ne spominje.
Naravno ovo pitanje se pre svega može javiti u odnosu na zemlje sa relativno
malim brojem stanovnika, baš kao što je slučaj sa Maltom. Te države ne bi trebalo
prisiljavati da predlože kandidate koji nisu njihovi državljani, samo da bi poštovali
kriterijum vezan za zastupljenost pripadnika oba pola na listi kandidata za sudije.
Stoga, Sud je u svom prvom datom savetodavnom mišljenju smatrao da nije
u skladu sa Konvencijom da lista kandidata za mesto sudije u Evropskom sudu za ljudska prava bude odbijena jedino na bazi toga što na njoj nisu i pripadnice ženskog pola.
Zabrana diskriminacije po osnovu pola u pravu EU
Zabrana diskriminacije sadržana je u dva stava člana 21 Povelje o osnovnim
slobodama i pravima, a član 23 Povelje posebno reguliše ravnopravnost polova.
Evropski sud pravde u presudi od 26. februara 1986. godine* takođe je ispitivao poštovanje principa zabrane diskriminacije. U navedenom slučaju radilo se o jednakom tretmanu žena i muškaraca u vezi sa odredbom iz člana 177 Ugovora o Evropskoj ekonomskoj zajednici, koja se odnosila na tumačenje Direktive Saveta br. 76/207/
EEZ od 9. februara 1976. godine o sprovođenju načela jednakog tretmana muškaraca
i žena, koji uključuje jednake uslove zapošljavanja, profesionalno obučavanje, napredovanje i uslove rada.
Načelo prava na iste plate za isti rad ili rad iste vrednosti, u praksu Evropskog
suda pravde uveden je još 1976. godine kroz poznati slučaj Defrenne, koji je nastao
pred belgijskim sudom u vezi sa pravom stjuardese da bude jednako plaćena kao i
njene muške kolege, što znači da je princip zabrane diskriminacije po osnovu pola
dosledno primenjivan u praksi Suda. O tome svedoči i slučaj Johnston iz 1986. godine
u kome je Sud ističući princip delotvorne sudske kontrole, zapravo osnažio zabranu
diskriminacije između žena i muškarava policajaca u Severnoj Irskoj u vezi sa pravom
na nošenje oružja, u pogledu čega su žene bile isključene na osnovu potvrde koje je je
izdavalo nadležno ministarstvo i koja se nije mogla osporavati pred sudom.
Zabrana diskriminacije po drugim osnovima vezanim za statusne stvari
U predmetu Frette protiv Francuske homoseksualac se žalio da ne može da
usvoji dete, što je omogućeno heteroseksualcima koji žive sami. Ovaj slučaj pokrenuo
je pitanje kršenja člana 14 u vezi sa članom 8 Konvencije, mada pitanje usvajanja dece
ne potpada izričito pod član 8 Konvencije. Tesnom većinom Sud je zaključio da nije
bilo povrede, a to je pravdao potrebom zaštite zdravlja i prava dece, nedostatkom
zajedničkih stavova povodom ovog pitanja u zemljama ugovornicama i podeljenim
mišljenjima u naučnoj javnosti. Kasnije je ovaj stav Suda evoluirao u korist stava da
* M.H. Marshall v. Southampton and South-West Hampshire Aerea Health Authority, Case C 152/84, [1986], ECR.
60
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
negiranje prava homoseksualaca na usvajanje dece može biti opravdano samo tamo
gde je dokazano da bi takav roditelj bio štetan po razvoj deteta.
Taj izmenjeni stav potvrđuje i presuda u slučaju E.B. protiv Francuske u kome
je odbijanje francuskih vlasti zahteva za usvajanjem deteta od strane žene u stabilnoj
vezi sa drugom ženom tretirano kao povreda člana 14 u vezi sa članom 8 Konvencije,
jer je pripadnost LGBT populaciji bio odlučujući faktor za takvu odluku, s obzirom da
francusko pravo pojedincu dozvoljava da usvoji dete.
U slučaju Schalk i Kopf protiv Austrije istopolni par tražio je od austrijskih vlasti
dozvolu da stupi u brak. Ovaj zahtev odbijen je sa obrazloženjem da austrijsko pravo
dozvoljava sklapanje braka samo između lica različitog pola.
Sud je ovde zaključio da ovakva veza potpada pod ideju „porodičnog života“.
Međutim, Konvencija ne obavezuje države da dozvole istopolne brakove. Države su
u najboljem položaju da to cene, pa imajući u vidu nepostojanje zajedničkog stava u
vezi sa ovim pitanjem Sud je zaključio da u konkretnom slučaju član 12 (pravo na sklapanje braka) nije prekršen, baš kao i član 14 u vezi sa članom 8 Konvencije.
Kada je u pitanju vršenje roditeljskog prava, prethodnik Suda, Komisija za
ljudska prava zaključila je da homoseksualni par u slučaju Kerkhoven ne može biti u
istom položaju kao i heteroseksualni par.
61
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
Andrijana Čović*
Indikatori rodne ravnopravnosti
Indikator je pokazatelj stanja neke pojave. Pojam potiče od latinske reči indicare što znači pokazivati. Indikatori se koriste u različitim oblastima kako bi se izvršilo
ocenjivanje, procena i predviđanje. Sastoje se od podataka koji se mogu međusobno
ukrštati i kombinovati kako bi se dobili složeniji pokazatelji. Sve prirodne i društvene
nauke koriste indikatore kako bi se pokazalo stanje u određenoj oblasti, stepen
njenog razvoja, dala ocean stanja ili merio napredak. Posebno su pogodni kada se
sagledava trenutno stanje u određenoj društvenoj oblasti i sferi života i kada se
utvrđuje smer razvoja i razvojnih politika. Indikator može biti merenje, broj, činjenica,
mišljenje ili percepcija koja ukazuje na određena stanja ili situacije. Promene nastale u
određenom stanju ili situaciji koje se mere indikatorima se utvrđuju i tumače u odnosu
na konkretno vreme i prostor, te predstavljaju neku vrstu procene (evaluacije) koja
može biti pozitivna ili negativna tek kada se stavi u odnos sa prethodnim stanjem
naistom prostoru.
Rodno osetljivi indikatori imaju posebnu funkciju ističući promene u društvu
koje nastaju tokom vremena, a odnose se na položaj žena i muškaraca. Njihova korisnost leži u njihovoj sposobnosti da ukažu na promene u položaju i ulogama žena
i muškaraca tokom vremena i da izmere da li je rodna ravnopravnost postignuta.
Upotrebom indikatora i drugih tehnika evaluacije dolazi se do boljeg razumevanja
i pronalaženja načina za postizanje željenih rezultata, a radi efikasnijeg planiranja
i realizacije programa koji u fokusu imaju postizanje ravnopravnosti između žena i
muškaraca.
Indikatori mogu biti kvalitativni i kvantitativni. Prilikom izrade razvojnih
strategija i programa preporučuje se upotreba i jednih i drugih i to u kombinaciji,
posebno kada se posmatraju rodno uslovljene promene u društvu tokom vremena.
Kvantitativni indikatori se izražavaju kao mere količine, dok su kvalitativni, stavovi i
mišljenja ljudi o određenoj temi. Dva načina za razlikovanje između ove dve vrste indikatora je po njihovom izvoru informacija i načinu na koji se ove informacije tumače
i koriste. Tako su izvori kvantitativnih indikatora formalna istraživanja kao što su popisi, evidencije, statistike i druge administrativne evidencije i izvori podataka, dok su
izvori kvalitativnih indikatora manje formalna istraživanja i to javne rasprave, ankete
o stavovima, intervjui i druge sociološke ili antropološke metode. Zbog svog fokusa
na formalnim istraživanjima, kvantitativni pokazatelji se obično tumače korišćenjem
formalnih metoda, kao što su statistički testovi, a rezultati ovih testova se onda koriste kao argumentacija za predlaganje izmena u politici. Kvantitativni pokazatelji su
često predstavljeni na način koji je prilično udaljen od događaja koje su opisali. Sa
* Autorka je saradnica u Pokrajinskom ombudsmanu
62
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
druge strane, kako kvalitativni indikatori predstavljaju stavove, često su predstavljeni
opisno, ali se pri tumačenju promena i rezultata njima mora pridati važnost, jer najdirektnije oslikavaju mišljenje i stavove ciljne grupe. Pored osnovne podele na kvalitativne i kvantitativne indikatore u teoriji i praksi se pojavljuju još i indikatori rizika,
input, output i outcome indikatori, apsolutni (mere se na isti naèin u svim zemljama i
svim vremenskim periodima) i relativni (prilagoðavaju specifiènostima država), kao i
procesni indikatori i kvalitativne analize.
Izabrani indikator mora da bude pouzdan i opravdan. Opravdanost/validnost
znači da indikator, odnosno informacije koje pruža treba da adekvatno korespondiraju sa pojavom koja se meri. Pouzdanost znači da indikatori koji se koriste moraju
biti tačni i dosledni. Indikator je pouzdan ako više načina upotrebe istog instrumenta
(intervju, anketa, itd) daju iste ili slične rezultate. Indikatori koje koristimo moraju da
ispune ova dva testa da bi bili korisni. Prilikom izbora relevantnih indikatora treba
voditi raèuna i o sledeæim kriterijumima:
Relevantnost (da odgovaraju osnovnom projektnom cilju i operacionalnoj osnovi), jasnoæa (da budu razumljivi za zajednicu), društvena legitimnost, specifiènost,
osetljivost (da reflektuju promene u pojavi koja se meri i da su osetljivi na efektivne
politièke mere), trajnost, dostupnost, sistematiènost, komparativnost, kao i da mogu
obezbediti podatke za posebne grupe u populaciji.
Prilikom definisanja indikatora prvenstveno se mora utvrditi polazna osnova,
odnosno početno stanje u odnosu na koje će se utvrditi da li je došlo do napretka ili
nazadovanja na određenom polju. Podaci koji predstavljaju polaznu osnovu se prikupljaju primenom različitih metoda u zavisnosti od cilja projekta. Tako, na primer,
ako želimo da kreiramo program čije je cilj da se poveća broj devojaka na tehničkim
fakultetima, prvo ćemo prikupiti statističke podatke o broju žena i muškaraca na
fakultetima, a zatim na tehničkim fakultetima. Potom ćemo istražiti razloge zbog kojih devojke i mladići upisuju, odnosno ne upisuju tehničke fakutete. Kada analiziramo
početno stanje definisaćemo indikatore koji će se oslanjati na ove podatke i njima
ćemo meriti rezultate budućeg programa, odnosno utvrditi da li je došlo do povećanja
broja devojaka na tehničkim fakultetima.
Indikatori rodne ravnopravnosti se definišu i koriste kada želimo da pratimo
promene koje donose određene politike u odnosu na žene i muškarce. Svi projekti i programi, strategije i politike treba da imaju rodno osetljive indikatore kojima se garantuje da će se pažnja posvetitii uticaju aktivnosti koje se sprovode na žene i muškarce.
Neke analize ukazuju na nedostatak upotrebe podataka razvrstanih po polu, a takođe
izostanak zaključivanja na osnovu postojećih podataka, te nekorišćenje informacija
dobijenih na osnovu podataka u svrhu definisanja politika (evidence based policies).
Primećuje se da praksa korišćenja podataka i razumevanja njihovog značenja izostaje
kod određivanja prioriteta na lokalnom nivou, čak i kada podaci postoje i kada su
neposredno povezani sa razvojnim pitanjima. Indikatori su u lokalnim programima
i strategijama delimično definisani ili sasvim izostaju i u skoro svim slučajevima nisu
urodnjeni (nedostatak rodnih indikatora). Ovakvim načinom kreiranja programa se
zanemaruje činjenica da program može imati potpuno drugačije posledice i rezultate
na žene i muškarce, a bez jasnih metoda praćenja i pokazatelja ne može se ceniti njegova uspešnost. Uvođenje rodno osetljivih indikatora u sve politike koje se donose
63
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
na određenom nivou znači poštovanje principa “gender mainstreaming” i prepoznavanje različitog uticaja na žene i muškarce. Korist od uvođenja rodnih indikatora je
višestruka, jer se razvojni procesi i promene dešavaju jedino mobilisanjem svih kapaciteta društva, a sa druge strane, zanemarivanjem velikog dela populacije (žene
čine oko 52% ukupne svedske polupacije) se rizikuje da se ne postignu zadati ciljevi i
izgube značajni resursi, kako finansijski, tako i vreme, stakeholderi i partneri.
Kada je reč o podacima koji postoje u zvaničnoj statistici u Republici Srbiji,
možemo reći da je u poslednjih nekoliko godina načinjen značajan napredak u razvrstavanju podataka po polu. Takođe, strateški dokumenti koji se donose na pokrajinskom i republičkom nivou sadrže sveobuhvatnu analizu metodoloških i empirijskih
karakteristika određenih pojava sa indikatorima.
Kada govorimo o rodnoj ravnopravnosti moramo imati u vidu temeljne
principe koji su ustanovljeni na globalnom i evropskom nivou.Ravnopravnost žena i
muškaraca predstavlja jednu od osnovnih vrednosti Evropske unije. Još je 1957. princip
jednake plate za jednaki rad postao je deo Ugovora iz Rima. Međutim, nejednakosti i
dalje postoje, ali je Evropska unija napravila značajan napredak u poslednjih nekoliko
decenija, pre svega zahvaljujući zakonodavstvu, uvođenju rodne perspektive u sve
politike i specifičnim merama za unapređenje položaja žena. Značajan dokument je
Strategija ravnopravnosti između žena i muškaraca koja predstavlja program rada Evropske komisije na polju rodne ravnopravnosti za period 2010-2015.
To je sveobuhvatan okvir kojim se Komisija obavezala da će promovisati jednakost žena i muškaraca u svim svojim politikama, a sa sledećim tematskim prioritetima:
„„ jednaka ekonomska nezavisnost za žene i muškarce;
„„ jednaka plata za rad jednake vrednosti;
„„ ravnopravnost u donošenju odluka;
„„ dostojanstvo, integritet i smanjenje rodno zasnovanog nasilja;
„„ promovisanje rodne ravnopravnosti izvan Evropske unije;
„„ horizontalne teme (rodne uloge, zakonodavstvo ).
Strategija ističe doprinos rodne ravnopravnosti ekonomskom rastu i održivom
razvoju i podržava primenu rodne ravnopravnosti u Strategiji “Evropa 2020”. Ona
se nadovezuje na prioritete Ženske Povelje i iskustva iz Mape puta za ravnopravnost
između žena i muškaraca.*
Imajući u vidu važnost i prednosti koje donose indikatori u praćenju stanja u
pojedinim oblastima, Evropska unija je ustanovila Evropski sistem socijalnih indikatora. To je instrument koji se koristi za kontinuirano praćenje i analiziranje pojedinačne
i društvene dobrobiti evropskih građana u pogledu kvaliteta života, socijalne kohezije i održivosti, kao i promena u socijalnoj strukturi evropskih društava. Evropski
sistem socijalnih indikatora pokriva zemlje članice, Norvešku i Švajcarsku, kao i Japan i Sjedinjene Američke Države, kao dva glavna referentna društva. Ovaj sistem
* Izvor: http://ec.europa.eu/justice/gender-equality/index_en.htm
64
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
nije ustanovljen samo da bi merio dobrobit i postizanje ciljeva, nego da prati i druge
socijalne promene, da otkriva razvojne procese i njihove posledice, kao i probleme.
Tako su ustanovljeni indikatori za praćenje promena u rodnim ulogama.* Na primer,
deo koji se odnosi na tržište rada i uslove na radnom mestu meri jednake mogućnosti
i neravnopravnost između žena i muškaraca prilikom zapošljavanja, a pokazatelj je
razlika u platama između radnika i radnica (sa definicijom razlike u platama u odnosu
na oblast rada) sa ciljem smanjenja nejednakosti, odnosno neravnopravnosti**.
Od šest tipova diskriminacije u Ugovoru o funkcionisanju Evropske unije
(član 10), rodna ravnopravnost je jedna od onih za koje postoji dovoljno podataka
za osmišljavanje pokazatelja ravnopravnosti. Smatra se da indikatori rodne ravnopravnosti treba da:
„„ pokazuju položaj muškarca i žena u oblastima kao što su obrazovanje,
tržište rada, zarade i socijalna inkluzija, briga o deci i zdravstvo,
„„ predstavljaju podatke Evrostata razvrstane po polu i link za dalje statistike,
„„ budu izabrani na osnovu politike EU dokumenata kao što su Strategija za
ravnopravnost između žena i muškaraca (2010-2015), Ženska povelja (2010)
i Putokaz za ravnopravnost između žena i muškaraca (2006-2010).***
Drugi primer uvođenja rodnih pokazatelja u globalnu politiku su Milenijumski
ciljevi razvoja i njihovo prilagođavanje prilikama u Srbiji. Na Milenijumskom samitu,
održanog u Njujorku u septembru 2000. godine, lideri 189 zemalja članica Ujedinjenih
nacija usvojili su Milenijumsku deklaraciju u kojoj su navedene osnovne vrednosti na
kojima treba da se zasnivaju međunarodni odnosi u 21. veku. To su: sloboda, jednakost, solidarnost, tolerancija, poštovanje prirode i podela odgovornosti. Republika
Srbija je takođe jedna od zemalja potpisnica Deklaracije.
Milenijumski ciljevi razvoja, proizašli iz ove Deklaracije jesu:
1. iskorenjivanje ekstremnog siromaštva i gladi;
2. ostvarivanje univerzalnog osnovnog obrazovanja;
3. unapređenje rodne ravnopravnosti i poboljšanje položaja žena;
4. smanjenje smrtnosti dece;
5. poboljšanje materinske zdravstvene zaštite;
6. borba protiv HIV/AIDS-a (sindroma stečene imunodeficijencije, u daljem
tekstu: sida), tuberkuloze i drugih bolesti;
7. zaštita i unapređenje životne sredine;
8. razvijanje globalnih partnerskih odnosa u cilju razvoja.
* Izvor: http://www.gesis.org/fileadmin/upload/dienstleistung/veranstaltungen_fortbildungen/archiv/soz_ind/
sek01_noll.pdf
** Izvor: http://www.gesis.org/fileadmin/upload/institut/wiss_arbeitsbereiche/soz_indikatoren/Publikationen/paper16_1_.pdf
*** Izvor: http://epp.eurostat.ec.europa.eu/portal/page/portal/employment_social_policy_equality/equality
65
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
Ovi milenijumski ciljevi razvoja inkorporirani su u Nacionalnu strategiju
za smanjenje siromaštva usvojenu 2003. godine. Tri godine kasnije, Vlada je usvojila izveštaj„Nacionalni milenijumski ciljevi razvoja” kojim su globalni milenijumski
ciljevi razvoja i indikatori prilagođeni nacionalnim prioritetima razvoja i usklađeni sa
postojećim nacionalnim strategijama razvoja i propisima. Kao primer se navode neki
od zadataka sa indikatorima iz milenijumskog cilja tri.
MCR 3: Rodna ravnopravnost i poboljšanje položaja žena
Zadatak 1: Smanjiti razliku u pogledu ekonomske nejednakosti između
muškaraca i žena (u siromaštvu, zaposlenosti, nezaposlenosti, učešću u sindikatima,
napredovanju na poslu, plaćenosti)
Indikatori:
„„ Uporedne stope zaposlenosti muškaraca i žena radnog uzrasta (15–64 god.)
„„ Uporedne stope nezaposlenosti muškaraca i žena radnog uzrasta (15–64
god.)
„„ Procenat žena među zaposlenima za platu u nepoljoprivrednom sektoru
„„ Procenat žena među preduzetnicima i samozaposlenima
„„ Procenat žena među direktorima privrednih društava
„„ Procenat žena među pomažućim članovima domaćinstva
„„ Jaz u platama između muškaraca i žena
„„ U
poredne stope zaposlenosti žena i muškaraca romske etničke pripadnosti
radnog uzrasta (15–64 god.)
„„ U
poredne stope nezaposlenosti žena I muškaraca romske etničke pripadnosti radnog uzrasta (15–64 god.)
„„ U
poredne stope zaposlenosti žena i muškaraca sa invaliditetom radnog uzrasta (15–64)
„„ U
poredne stope nezaposlenosti žena i muškaraca sa invaliditetom radnog
uzrasta (15–64 god.)
„„ Procenat žena među članovima sindikata
„„ Procenat žena na rukovodećim položajima u sindikatima
Zadatak 4: Do 2015. razviti sistem zaštite žena žrtava nasilja i sistem prevencije nasilja nad ženama
Indikatori:
„„ Broj savetovališta za žene žrtve nasilja
„„ Broj sigurnih ženskih kuća
66
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
„„ Broj službenih lica obuhvaćenih treningom o nasilju nad ženama
„„ Broj prijava i sudskih postupaka protiv nasilja nad ženama
„„ Porodično pravne mere zaštite
Iz navedenog možemo zaključiti da je upotreba različitih tipova indikatora,
posebno rodnih , neophodna ukoliko se želi kreirati politika koja se može pratiti i čije
rezultate možemo meriti i utvrđivati njihov uticaj na žene i muškarce svih uzrasta,
društvenih i nacionalnih grupa. Politike i mere se uvode radi poboljšanja položaja
neke grupe i treba da budu podložne promenama koje se kreću u pravcu postizanja
najboljih rezultata. U tome nam najviše pomažu indikatori. Nažalost, primena indikatora u procesima kreiranja i sprovođenja politika još nije na zadovoljavajućem nivou,
posebno kada se radi o programima institucija i ustanova državnog aparata.
67
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
Danica Todorov
Žene i muškarci u brojkama
Diskriminacija na osnovu pola, odnosno rodne pripadnosti najčešće je strukturalnog tipa; najčešće ne biva prepoznata, nego se različito postupanje shvata kao
prirodno stanje stvari, što je posledica predrasuda o ulogama polova i njihove zadatosti u tradicionalnom društvenom okruženju. O strukturalnoj diskriminaciji se može
govoriti svaki put kada institucije imaju tzv. neutralnu, odnosno istu politiku prema
svima, ne uzimajući u obzir razlike koje odlikuju pripadnike/pripadnice određenih
manjinskih grupa*. Zbog toga što su duboko ukorenjene, takve pojave se nazivaju
strukturalnim, a na njih ukazuju statistički podaci.** Zbog toga je veoma važno vođenje
rodno osetljive statistike koja je izvor različitih informacija o realnim prilikama u kojima žive žene i muškarci, kao i o njihovom doprinosu razvoju društva. Rodna statistika
je važna za razvoj politika koje su usmerene ka unapređenju rodne ravnopravnosti.
Dakle, rodno osetljiva statistika se odnosi na prikupljanje statističkih podataka o ženama i muškarcima kako bi se omogućilo sprovođenje politike rodne ravnopravnosti, a odnosi se na statističke podatke koji odražavaju stvarni položaj žena i
muškaraca u svim područjima života, kao i odnose među polovima. Ovakva statistika
omogućuje vidljivost stanja i iskustva žena i muškaraca tokom svih faza života i jasno
pokazuje stepen ravnopravnosti polova u društvu.***
Još na Svetskoj konferenciji o ženama u Najrobiju, 1985. je ukazano na prikazivanje razlika po polu i statistike koja suštinski uvažava rodne razlike i specifičnosti.
U Pekinškoj deklaraciji i platformi za akciju (1995) rodno osetljiva statistika postaje
jedan od strateških ciljeva, a danas je opšteprihvaćeno da je neophodan instrument
u definisanju i sprovođenju rodnih politika (Blagojević Hjuson, 2011). Rodno osetljiva statistika omogućuje podizanje svesti o problemima, a osnov je za racionalno
osmišljavanje politika i praćenje njihovih efekata. Da bi bila rodno osetljiva, statistika
mora da prepozna i izmeri razlike u položaju žena i muškaraca, što podrazumeva, ne
* Strukturalna diskriminacija je politka institucija dominantne rasne/etničke/rodne ili druge grupe i ponašanje
pojedinaca/ki koji primenjuju politiku i kontrolišu institucije, koji su u nameri neutralni, ali za rezultat imaju različiti/ili
štetan tretman manjinski rasnih/etničkih/rodnihidrugihgrupa. (prema: Pincus, F. L., “Discrimination Comes in Many
Forms: Individual, Institutional, and Structural”in: Adams, M., Blumenfeld, W., Castaneda, R., and others, Readings
for Diversity and Social Justice, New York and London: Routledge, 2000, p. 31 - 35.)
** Glavno jemstvo zaštite od strukturalne diskriminacije je zabrana posredne diskriminacije, a posebno je važan
način na koji izvršna tela tumače kriterijume objektivnog opravdanja koje je sastavni deo ovog jemstva. (Smjernice
za suzbijanje diskriminacije i promicanje raznolikosti na hrvatskom tržištu rada, str. 10, http://www.cesi.hr/attach/_h/
hr_smjernice.pdf)
*** Zakon o ravnopravnosti polova (2009) u članu 40 navodi da statistički podaci koji se prikupljaju, evidentiraju i
obrađuju na nivou Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, kao i u ustanovama i organizacijama koje obavljaju javna ovlašćenja, javnim preduzećima i privrednim društvima, moraju biti iskazani po polu.
Ovi statistički podaci su sastavni deo statističkog informacionog sistema Republike Srbije i dostupni su javnosti, u
skladu sa zakonom.
68
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
samo da podaci budu razvrstani prema polu, nego i da se uoče i prate oni procesi i
oblasti u kojima dolazi do diskriminacije, ili gde se razlike posebno ističu (Blagojević
Hjuson, 2011). Ono po čemu se rodno osetljiva statistika razlikuje od drugih kvantitativnih istraživanja jeste to što se podaci preuzimaju od zvaničnih, odnosno ovlašćenih
organa i organizacija. U Srbiji je rodno osetljiva statistika počela 2005. godine, publikacijom pod nazivom „Žene i muškarci u Srbiji“.*
U nastavku teksta će biti prikazani podaci o ženama i muškarcima u nekoliko
ključnih oblasti koji su objavljeni u publikaciji „Žene i muškarci u Srbiji“ 2011. godine.
Podaci u vezi sa brojem stanovnika su važni za sticanje opšte slike društva.
Srbija već nekoliko decenija prolazi kroz duboku populacionu krizu koja se ispoljava kroz problem biološkog obnavljanja stanovništva (negativna stopa, 2010:-4,7
stanovnika na 1000), njegovo starenje, pojačane migracije (prisilne i dobrovoljne)
i visoku sklonost ka migraciji (Blagojević Hjuson, 2011). Stopa fertiliteta** pala je sa
1,6, koliko je iznosila 2001. godine na 1,4 u 2010. godini, što je znatno ispod nivoa
potrebnog za obnavljanje stanovništva (stopa je 2,2). Ovo dovodi do ozbiljnih razvojnih problema jer se narušava ravnoteža između generacija, odnosno smanjuje broj
dovoljno radno sposobnih koji mogu da preuzmu izdržavanje i najmlađih i najstarijih
koji nisu radno sposobni.
U našoj zemlji četiri petine i žena i muškaraca živi u braku/zajednici (78% svih
muškaraca i 81% svih žena). Po tipu porodice, žene i muškarci se najviše razlikuju po
tome da li žive sami sa detetom. Žene predstavljaju čak 77 odsto lica izvan braka koja
žive sa detetom mlađim od 17 godina, a to znači da žene predstavljaju četiri petine
samohranih roditelja*** čiji je položaj u Srbiji hronično težak zbog niskog nivoa zaštite
prava deteta na primanje izdržavanja, kao i na nizak stepen društvene brige za ovu
ranjivu kategoriju stanovništva. Deca samohranih roditelja, kao i oni sami, su izloženi
naročito visokom riziku od siromaštva. Istovremeno, u mlađoj populaciji konstantno opada broj zaključenih brakova, kojih je 2010. godine bilo za trećinu manje nego
1980. godine, što se može pripisati tzv. kohabitaciji,**** ali je verovatnije više povezan sa
promenom stava prema zajedničkom životu u braku, kao i sa starenjem populacije,
što dovodi do smanjenje broja onih koji bi mogli da sklope brak. Uočava se takođe
da se pomera starosna granica za stupanje u brak (30,8 godina za muškarce i 27,1 za
žene) što dovodi do pomeranje granice rađanja.
* Među podatke koje Republički zavod za statistiku prikazuje u publikaciji „Žene i muškarci u Srbiji“ su podaci koji
se dobijaju iz redovnih izvora, kao što su popis, vitalna statistika, redovna i vanredna statistička istraživanja (anketa
o radnoj snazi i o životnom standardu, MICS-istraživanje višestrukih pokazatelja stanja i ponašanja dece i žena u
Srbiji, anketa o korišćenju javnih usluga i javnom internetu i anketa o korišćenju vremena). Korisnici rodno osetljive
statistike su mnogobrojni i obuhvataju državne institucije, rodne mehanizme, naučnike i stručnjake, organizacije
civilnog društva i medije.
** Stopa ukupnog fertiliteta predstavlja broj živo rođene dece po jednoj ženi starosti 15- 49 godina.
*** Prema opštoj definiciji, samohrani roditelj je lice koje samostalno obavlja roditeljsko pravo. Tumačenja su različita,
pa se pod ovim pojmom podrazumevaju jednoroditeljska porodica (čine je dete/deca i jedan roditelj) i samohrani
roditelj (nije u braku, ne živi u vanbračnoj zajednici, a sam se brine i izdržava dete/decu).
**** Alternativne forme domaćinstava (kohabitacija), Domaćinstva Srbije na početku trećeg milenijuma – sociodemografska analiza, MirjanaBobić, www.doiserbia.nb.rs; Tipovi porodičnih formi, kohabitacija (kohabitacije,
vanbračna rađanja)…: a) marginalna; b) ‘uvodubrak’; c) ‘faza u bračnom procesu’; d) ‘alternativa samačkom životu’;
e) ‘alternativa braku’; f) ‘ne razlikuje se od braka’. Promen ebračnosti I porodičnih modela u postsocijalističkim zemljama: zakasnela i nepotpuna, il ispecifična druga demografska tranzicija? Mina Petrović, www.doiserbia.nb.rs
69
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
Podaci pokazuju da je obuhvat dece po polu na različitim nivoima obrazovanja
ujednačen. Devojčice predstavljaju 49% dece obuhvaćene predškolskim obrazovanjem, a dečaci 51% što je posledica njihove različite zastupljenosti u tim generacijama.
Na nivou osnovnog obrazovanja nema bitnijih razlika po polu, kao ni na nivou srednjeg obrazovanja u kojem je došlo do značajnijeg ujednačavanja. Međutim, zastupljenost mladića i devojaka po obrazovnim profilima je različita. Visok stepen segregacije
pojedinih profila, kao što je na primer, elektrotehnička škola, koju je završilo samo 7%
devojaka, dugoročno vodi zadržavanju visoke rodne segregacije zanimanja i proizvodnih delatnosti, održavanju rodnih stereotipa, potplaćenosti određenih zanimanja
(onih u kojima su koncentrisane žene), ili favorizovanju tradicionalno muških vrednosti u proizvodnji i razvoju tehnologija.*
Velike razlike nastaju na nivou visokog obrazovanja i to u korist žena (upisano
je 55% žena). One čine 61 odsto diplomiranih studenata 2009. godine. I na ovom nivou
postoji izražena koncentracija žena u nekim oblastima, kao što su obrazovanje (91%),
zdravstvo i socijalna zaštita (77%), umetnost i humanističke nauke (65%), društvene
nauke, poslovanje i pravo (62%). Muškarci čine više od polovine u područjima prirodnih nauka, matematike i informatike (61%), kao i tehnike, proizvodnje i građevinarstva
(56%).
U 2009. godini u Srbiji je prvi put u istoriji izjednačeno učešće žena i muškaraca
među onima koji su doktorirali (žene čine 44% svih doktora nauka, magistara i specijalista među nastavnicima i saradnicima na visokim školama i fakultetima)**. Ubrzana
feminizacija naučnih zvanja povezana je delom i sa pogoršanjem položaja nauke, a
ne isključivo sa poboljšanjem položaja žena. Žene, naime, ulaze u ona područja koja
napuštaju muškarci, tj. u područja kojima opadaju status i plaćenost (Blagojević Hjuson, 2011:44). Izjednačavanje žena i muškaraca u sticanju akademskih titula odražava
se i na strukturu nastavnog kadra na univerzitetima, a feminizacija nastavnog osoblja
je najvidljivija na najnižem nivou – saradnik bez naučnog zvanja – gde ima više od
polovine žena.
Ako se posmatra opšta populacija i njena tehnološka pismenost, može se
uočiti da su razlike između muškarca i žena veće ukoliko se radi o starijim generacijama, a među mlađima su veoma male. Međutim, podaci pokazuju da su razlike između
žena i muškaraca značajnije kada je reč o korišćenju računara i interneta (u starosnoj
grupi od 25-54 godina računar koristi manje od 60% žena, a više od 60% muškaraca,
dok internet koristi oko 40% žena i oko 50% muškaraca).
U ukupnoj populaciji muškarci imaju 1,4 puta višu stupu aktivnosti od žena
iste starosti (15 i više godina). Ipak, na tržištu rada konstantno je više nezaposlenih
žena. Stopa nezaposlenosti žena 2010. godine bila je viša od stope nezaposlenosti
muškaraca (20,2 žena naspram 18,4 muškaraca). Žena je nešto više u svakoj starosnoj
kategoriji nezaposlenih i dugoročno nezaposlenih radno sposobnih lica, kao i među
registrovanim nezaposlenim licima. Među nezaposlenim ženama preovlađuju one sa
* Među učenicima i učenicama koji su završili srednju školu 2010, najzastupljeniji obrazovni profili kod devojčica su
gimnazija, ekonomija, pravo i administracija, zdravstvo i socijalna zaštita, a kod dečaka mašinstvo i obrada metala,
elektrotehnika i gimnazija.
** Pre 30 godina među doktorima nauka bila je trećina žena.
70
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
završenom srednjom školom.
Najviše zaposlenih (i žena i muškaraca) je u poljoprivredi (21% od svih zaposlenih žena i 23% od svih zaposlenih muškaraca). Muškarci su češće zaposleni u
prerađivačkoj industriji, a žene u trgovini. Sektori obrazovanja, zdravstvene i socijalne
zaštite zapošljavaju žene češće nego poljoprivreda (22,9%). Žene čine više od polovine
stručnjaka, što je posledica njihove veće zastupljenosti među najobrazovanijom grupom stanovništva, a više od polovine ih je na mestima stručnih saradnika, službenika
i uslužnih radnika. Jedina zanimanja u kojima je žena manje nego muškaraca su
ona izrazito tehnička ili povezana sa odlučivanjem. Oblast koja je najzatvorenija za
zapošljavanje žena je oblast bezbednosti, tako da je unutar ovog sektora tek 2% žena
među profesionalnim vojnicima. Zanimljivo je da žene čine 41% zaposlenih u upravi
carina, ali je samo jedna na rukovodećem mestu.
Žene su dva puta ređe samozaposlene od muškaraca, a tri puta češće su
pomažući članovi domaćinstva, mada su u najmlađoj kategoriji (15-24 godine) rodne
razlike mnogo manje, što ukazuje na to da se menjaju obrasci. Nažalost, žene su
češće od muškaraca zaposlene u neformalnoj ekonomiji (20,6% žena naspram18,9%
muškaraca). Čak 13% svih žena i 24% žena starosti od 55 do 64 godine (prema 4%,
odnosno 2% muškaraca) imaju status pomažućeg, odnosno neplaćenog člana
domaćinstva koji radi u porodičnoj radnji ili na poljoprivrednom imanju (žene predstavljaju 71% pomažućih članova domaćinstva u poljoprivredi), a samo u 28% slučajeva
su nosioci registrovanih poljoprivrednih gazdinstava.
Nešto više od polovine svih korisnika starosnih penzija su žene, a muškarci
čine dve trećine svih korisnika invalidskih penzija. Žene u proseku primaju za 18% nižu
starosnu penziju od muškaraca, a 14% nižu invalidsku penziju.
Prema rezultatima istraživanja o korišćenju vremena, koje je 2010. godine
prvi put urađeno u Srbiji, muškarci u proseku imaju više slobodnog vremena od žena
(nešto više od jednog časa dnevno) iako u proseku više vremena provode na plaćenom
poslu, dok žene provode dva sata više na neplaćenim poslovima.
I na kraju nekoliko podataka o učešću žena u odlučivanju koje je značajno, ne
samo za žene, nego i celokupno društvo i pokazuje stepen njegove demokratičnosti.
Prema podacima o broju žena na mestima odlučivanja može se suditi o nivou strukturalne diskriminacije žena u jednom društvu. Položaj žena na najvišim nivoima
odlučivanja pod uticajem je njihove rodne pripadnosti, pa i političke pozicioniranosti
koja je rezultat različitih činilaca. Primećuje se da procenat učešća žena opada što
su pozicije više. Ali, od 2000. godine, kada je zastupljenost žena u parlamentima na
svim nivoima odlučivanja u Srbiji bila gotovo simbolična, do izbora 2012. godine, na
svakim izborima povećavan je procenat žena, prvenstveno zahvaljujući tzv. kvotama
za manje zastupljeni pol, koje su unete u izborno zakonodavstvo. Posle izbora 2008.
godine, kada je postojala obaveza o tome da na izbornim listama bude trećina manje
zastupljenog pola, od 150 jedinica lokalne samouprave u Srbiji na mestu predsednika
opštine bilo je 137 muškaraca i samo 10 žena (u tri opštine nisu izabrani). U 23 grada na
mestu gradonačelnika bila su 22 muškarca i jedna žena.* U Narodnoj Skupštini Republike Srbije bilo je 22 odsto poslanica, a u Skupštini Autonomne Pokrajine Vojvodine 15
* Žene i muškarci u Republici Srbiji,RZZS, 2010.
71
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
odsto, dok je najveća zastupljenost bila u skupštinama jedinica lokalne samouprave.
Među državnim sekretarima bilo je 27 odsto žena. Nakon izbora 2012. učešće žena je
povećano zahvaljujući izmeni zakonske odredbe koja je uvela obavezno prisustvo 30
odsto žena na izbornim listama i obavezu da na svakom trećem mestu na listi bude
predstavnik manje zastupljenog pola, odnosno žena. Zahvaljujući tome u Narodnoj
Skupštini Republike Srbije od 250 poslanika sada je 80-tak poslanica, dok su u Vladi
Srbije premijer i trojica potpredsednika, a Vladu čine 14 ministara i pet ministarki. Prema dostupnim podacima, 33 državnih sekretara su muškarci, a dve žene obavljaju ovu
funkciju, dok je među pomoćnicima polna struktura ravnomernija – 36 pomoćnika i
30 pomoćnica ministra (nedostaju podaci za četiri ministarstva).* Pozitivna mera,
međutim, nije dala odgovarajući rezultat u pokrajinskoj skupštini, prvenstveno zbog
toga što su izbori održani prema proporcionalnom i većinskom sistemu. Tako je prema proporcionalnom sistemu, trećina žena bila na listama i ušla u Skupštinu, ali to
nije bio slučaj sa većinskim listama, pa su od 120 poslanika Skupštine AP Vojvodine
samo 22 žene. Dve poslanice su potpredsednice, a četvoro je potpredsednika pokrajinskog parlamenta, dok su u Vladi Vojvodine, premijer i četvorica potpredsednika, a
od 11 članova, 3 su žene, odnosno sekretarke. Funkciju zamenika sekretara obavljaju
trojica muškaraca i jedna žena. Ravnomernija je zastupljenost među podsekretarima i
pomoćnicima. Naime, funkciju podsekretara obavljaju četvorica muškaraca i tri žene,
a na pomoćničkim mestima je 19 muškaraca i 18 žena.**
* www.srbija.gov.rs (20.12.2012.)
** www.vojvodinaa.gov.rs (20.12.2012.)
72
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
Danica Todorov
Gender mainstreaming
( “uvođenje rodne ravnopravnosti u glavne tokove”)
Princip rodne ravnopravnosti pretpostavlja da muškarci, žene i osobe
drugačijih rodnih identiteta, imaju jednake preduslove za ostvarivanje ljudskih prava.
Osim toga, rodna ravnopravnost pretpostavlja da postoje jednake mogućnosti i za
muškarce i za žene da doprinesu kulturnom, političkom, ekonomskom, socijalnom i
napretku društva uopšte, kao i da imaju jednake mogućnosti da uživaju sve koristi od
razvoja jedne zajednice. Međutim, za ostvarivanje rodne ravnopravnosti i stvaranje
jednakih mogućnosti nije dovoljno usvojiti zakone i propise koji garantuju ravnopravnost i jednake mogućnosti, nego moraju biti donošene pozitivne mere (mere afirmativne akcije), strategije i planovi za akciju koji će oživotvoriti zakonske norme i u
stvarnom životu dovesti do ravnopravnosti polova. Jedna od opšteprihvaćenih strategija za postizanje ovog cilja je “gender mainstreaming”*, odnosno, uvođenje rodne
ravnopravnosti u glavne tokove.
„Gender mainstreaming“ je globalno prihvaćena strategija za unapređivanje
rodne ravnopravnosti. Uključivanje ili uvođenje rodne ravnopravnosti u glavne tokove nije samo sebi cilj, nego sredstvo da se postigne ravnopravnost polova i obezbedi
da rodna perspektiva bude u središtu svih aktivnosti – politike razvoja, istraživanja,
zastupanja, zakonodavstva, raspodele resursa, planiranja i implementacije, kao i
praćenja programa i projekata.
„Gender mainstreaming“ je ustanovljen kao globalna strategija za
unapređenje rodne ravnopravnosti u Pekinškoj platformi za akciju na IV svetskoj
konferenciji Ujedinjenih nacija o ženama (Peking, 1995) „Vlade i ostali akteri treba da
unapređuju aktivnu i vidljivu politiku uvođenja rodne perspektive (gender mainstreaming) u sve politike i programe da bi se, pre donošenja odluke, sprovela analiza o njenim
posledicama na žene i muškarce.” (Pekinška platforma za akciju, paragraf 79).
Većina definicija je u skladu sa zvaničnom definicijom Ekonomskog i socijalnog komiteta Ujedinjenih nacija koja glasi:
“Uvođenje rodne perspektive u glavne tokove je proces ocenjivanja posledica
svih planiranih mera, uključujući propise, politike i programe, u svim oblastima i na
svim nivoima, po žene i muškarce. To je strategija kojom pitanja koja se odnose na
žene i na muškarce, kao i njihova iskustva postaju integralni deo razvoja, sprovođenja,
praćenja i evaluacije politika i programa u svim političkim, ekonomskim i društvenim
sferama, tako da žene i muškarci imaju koristi u istoj meri i kako se neravnopravnost
* Mainstreaming: Međusobno povezani set vladajućih ideja i pravaca razvoja, odluke ili aktivnosti koji se donose u
skladu sa njima.
73
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
ne bi reprodukovala. Konačni cilj je ostvarivanje rodne ravnopravnosti” (UN ECOSOC,
1997.).
„Gender mainstreaming“ obično podrazumeva reorganizovanje politika i procesa, jer su postojeće procedure i rutine prečesto rodno slepe ili rodno zasnovane. Za
razliku od standardnih pretpostavki kreatora politika čiji je rad rodno neutralan, uvek
se iznova dokazuje da se rodne razlike ne priznaju u redovnim politikama i da uključuju
(najčešće nenamerno) pretpostavke i pristrasnost u korist postojećih nejednakih rodnih odnosa. Cilj uključivanja principa rodne ravnopravnosti kao strategije je da aktivno osujeti ovu pristrasnost prema polovima i iskoristi mandat kreatora politika kako bi
promovisali ravnopravne odnose između žena i muškaraca. Strategija je usmerena na
same sisteme i strukture i veoma institucionalizovane prakse koje izazivaju nepovoljan položaj, kako pojedinaca, tako i grupa. Zbog te usmerenosti na sistemski pristup
mnogo je više mogućnosti za ozbiljniji uticaj na rodnu ravnopravnost, nego što imaju
druge strategije. (Verloo, Mieke: Another Velvet Revolution? Gender mainstreaming
and the politics of implementation. IWM Working Paper No. 5/2001: Vienna. str. 3).
Različiti pristupi u politikama rodne ravnopravnosti (prema autorki: Mieke Verloo)
Strategija
Dijagnoza
Uzroci
Prognoze
Šta je pogrešno? Ko je odgovoran Šta treba uraza problem?
diti?
Poziv na akciju
Ko treba nešto
da uradi?
Jednak tretman Nejednakost u
zakonu, različiti
zakoni/prava
za muškarce i
žene.
Pojedinačne
odgovornosti
Promena zakona u pravcu
formalno jednakih prava za
muškarce i žene
u zakonu.
Donosioci
zakona/zakonodavci
Specifične
politike ravnopravnosti
Različitost, kako
na individualnom, tako i na
strukturnom
nivou.
Osmišljavanje
i pokretanje
konkretnih
projekata sa
određivanjem
problema
(specifičnih
grupa) žena.
Mehanizmi i
tela za rodnu
ravnopravnost,
ponekad
zajedno sa
uspostavljenim
institucijama.
Nejednaka
početna pozicija
muškaraca
i žena; žene
kao grupa su u
nepovoljnom
položaju;
specifični
problemi žena
nisu naznačeni;
nedostatak pristupa, veština ili
resursa žena.
74
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
Gender mainstreaming
Rodna pristras- Kreatori politike
nost u redovnim (nenamerno)
politikama i
institucijama
rezultirala
je rodnom
nejednakošću
Re (organizovanje) politika
i procesa tako
da ugrađuju
perspektivu
ravnopravnosti
polova u sve
politike.
Vlada/svi
akteri rutinski uključeni
u donošenje
odluka
Zašto je „gender mainstreaming“ bolja strategija od drugih, posebno od
specifičnih politika rodne ravnopravnosti? U izveštaju DAC ekspertske grupe o
ženama u razvoju iz 1997. godine je naglašeno da „gender mainstreaming“ reaguje
na nezadovoljstvo velikim naglaskom na odvojenim projektima za žene. Iako su ovi
projekti inovativni, većina njih su bile male, izolovane inicijative koje su dale minimalni doprinos otklanjanju neravnopravnosti polova. Poređenjem opisa „gender mainstreaming“ i specifičnih politika, „gender mainstreaming“ se pojavljuje kao strategija
koja ravnopravnost polova može da izvuče iz geta „ženskih projekata“.
„Gender mainstreaming“ se više bavi problemom rodne neravnopravnosti
na strukturnom nivou, identifikuje rodnu pristrasnost u aktuelnim politikama i njen
uticaj u obnavljanju rodne neravnopravnosti. Reorganizovanje politika treba da bude
takvo da donosioci odluka budu obavezni i sposobni da ugrade perspektivu rodne
ravnopravnosti, uklone predrasude u pogledu pola i preusmere politiku u pravcu ostvarivanja rodne ravnopravnosti. Ova strategija ne može da zameni specifične politike
čiji je cilj da se uklone situacije koje su nastale kao posledica rodne neravnopravnosti. Zbog toga su specifične politike rodne ravnopravnosti i “gender mainstreaming”
komplementarne strategije i moraju se zajedno koristiti radi ostvarivanja rodne
ravnopravnosti.
Kako je došlo do ove strategije?
Podaci pokazuju da žene spadaju u najsiromašnije stanovništvo, a makroekonomske strategije ne vode ka poboljšanju njihovog položaja i ne rešavaju problem
siromaštva. Razvoj nije usmeren na ljude, na njihove potrebe i prava, a razvojne strategije ne uvažavaju rodnu perspektivu. Takođe, nema dovoljno informacija o ženskom
doprinosu razvoju, zbog čega ostaje nevidljiv i nepriznat, tako da preovlađuje percepcija prema kojoj su žene pasivne u zajednici i u pogledu ostvarivanja razvojnih ciljeva
jednog društva.
Uvođenje rodne dimenzije u sve politike podrazumeva sledeće:
„„ Žene i muškarci se posmatraju zajedno
„„ Ravnopravnost nije “žensko” nego društveno pitanje
„„ Rodna ravnopravnost se sprovodi iz centra, a ne sa margina
„„ Ne znači nužno potrebu za specifičnim politikama, ali ih ne isključuje
75
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
„„ Menja i okruženje koje sprovodi takve politike
„„ U
napređenje rodne ravnopravnosti jedan je od ciljeva politike, baš kao i
privredni rast, produktivnost, smanjenje siromaštva i održivost
„„ Ostvarivanje rodne ravnopravnosti je briga svih društvenih aktera.
Stručnjaci takođe smatraju da „gender mainstreaming“ doprinosi smanjenju siromaštva i podstiče ekonomski rast. To je proaktivan proces osmišljen da se
pozabavi nejednakošću koja može da diskriminiše oba pola, a usmeren je na glavne
ekonomske i socijalne politike koje oslobađaju velike resurse. Osim toga, ova strategija uspostavlja dobar ekonomski duh obezbeđujući da žene i muškarci budu aktivni,
koristeći 100% produktivnu radnu snagu. Značaj ove strategije ogleda se i u tome što
ona predstavlja dalje korake u traženju jednakosti, a prepoznaje rod kao jedno od
osnovnih organizacionih karakteristika u društvu i utiče na naše živote od momenta rođenja. Dodatni argumenti u prilog ovoj strategiji su da ona pretpostavlja prepoznavanje muškog i ženskog identiteta, kao i postojeće razlike u muškim i ženskim
životima, a takođe naše potrebe, iskustva, prioritete i razlike. Od velikog je značaja i
to što uključuje volju da se uspostavi ravnoteža u raspodeli odgovornosti između žena
i muškaraca, zahteva određenu političku akciju i podršku sa jasnim pokazateljima i
ciljevima, do kojih se ne stiže preko noći, nego kontinuiranim procesom.
Da li ima istine u pitanju već citirane autorke Mieke Verloo: Druga plišana revolucija? Odgovor je potvrdan ako pogledamo šta još „gender mainstreaming“ znači:
„„ Razlike između žena i muškaraca ne smeju biti osnov diskriminacije.
„„ R
adikalno preoblikovanje načina rada na tržištu rada i njegovog uticaja na
zaposlene žene i muškarce.
„„ D
ugoročne promene u društvu, promena uloga roditelja, strukture porodice
i organizacije rada, vremena, pa čak i institucionalnih praksi.
„„ P
artnerstvo između žena i muškaraca tako da ono osigura njihovo puno
učešće u društvenom razvoju i jednaku korist od društvenih resursa.
„„ Odgovor na uzrok nejednakosti i uspostavljanje korektivnih radnji.
„„ Postavlja pitanje o tome gde ograničeni resursi treba da budu preusmereni.
„„ Više pažnje muškarcima i njihovoj ulozi u stvaranju društva u kojem ima više
jednakosti.
Metodologija za „gender mainstreaming“
Uslovi u kojima se primenjuje ova strategija kako bi se obezbedile pretpostavke za uspeh su veoma važni. Na prvom mestu je politička volja. Države rodnu
ravnopravnost moraju definisati kao jedan od glavnih ciljeva. Osim političke volje,
važno je postojanje specifične politike rodne ravnopravnosti koja se sastoji od sedam
aspekata:
1. Zakonodavstvo jednakih mogućnosti i antidiskriminacioni zakoni (služe
76
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
kao zaštita protiv diskriminacije, ne samo na tržištu rada; ovi zakoni su neophodni za promociju ravnopravnosti).
2. P
ostojanje mehanizama kao što je ombudsman za ravnopravnost, komisija
(povereništvo), ili odbori za zaštitu od diskriminacije.
3. J aki mehanizmi za ravnopravnost na nacionalnom nivou sa dovoljno alata i
resursa (kako ljudskih, tako i finansijskih) da utiču na politiku na svim nivoima.
4. S
pecifične politike ravnopravnosti i akcije usmerene na rešavanje specifičnih
ženskih ili muških interesa.
5. P
ostojanje sektora ili osoba zaduženih za ravnopravnost („focal points“) unutar ministarstava.
6. Istraživanja i obuke o pitanjima rodne ravnopravnosti.
7. Podizanje svesti o rodnoj ravnopravnosti.
Očigledno je da će biti teško doći do političke volje ako žene nisu u potpunosti
uključene u javni i politički život i donošenje odluka, uopšte. Dakle, važno je da žene
uđu u politički i javni život u mnogo većem broju, a posebno je važno da učestvuju u
donošenju odluka da bi osigurale da različite vrednosti, interesi i životna iskustva žena
budu uzeti u obzir prilikom odlučivanja. Iskustvo pokazuje da su u zemljama u kojima
u donošenju odluka učestvuje veći broj žena, promene znatno brže i znatno ih je više.
Za „mainstreaming“ je neophodna i statistika, odnosno podaci o trenutnoj
situaciji muškaraca i žena i njihovim međusobnim odnosima. Dobra statistika obuhvata podatke koji su relevantni i za žene i za muškarce, podeljeni su prema polu, a
podrazumeva i druge podatke koji govore o pozadini problema neravnopravnosti.
Pretpostavka za razvijanje strategija za postizanje rodne ravnopravnosti je
sveobuhvatno znanje o rodnim odnosima, a pošto sva znanja ne mogu biti razvijena
u mehanizmima za rodnu ravnopravnost, važnu ulogu imaju rodne studije i njihova
istraživanja o neravnoteži među polovima u svim oblastima i politikama, kao i prognoze o tome kako će buduće inicijative uticati na žene i muškarce.
Znanje administracije. „Gender mainstreaming“ podrazumeva reorganizovanje, razvoj, primenu i evaluaciju procesa politika, kao i informacije o kvalitetima
administrativnog sistema. Potrebno je da administracija poznaje i rodnu ekspertizu
(da poseduju informacije o rodnoj ravnopravnosti i ko su stručnjaci/stručnjakinje u
ovoj oblasti) i procese politike: koji akteri su uobičajeno uključeni, koji koraci se obično
preduzimaju, ko je uobičajeno odgovoran.
Neophodni fondovi i ljudski resursi. Finansijska sredstva su neophodna za
sprovođenje ove, kao i svake druge strategije, jer bez finansijskih sredstava neće biti
moguće prilagođavanje postojeće politike, tehnika i alata, uspostavljanje novih kanala saradnje i obuka kreatora politike. Prednosti i pozitivni efekti gender mainstreaming-a mogu da se sažmu u sledećem: gender mainstreaming je skraćenica za kvalitet
(Verloo, 1997). Zato u obzir moraju biti uzete dugoročne koristi, prilikom razmatranja
kratkoročnih troškova.
77
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
Ko su mogući akteri i njihove uloge?
Političari igraju ključnu ulogu imajući u vidu njihov zvanični i formalni zadatak
da definišu prioritete politike i predlažu opšta pravila. Oni moraju da se uvere da su
uzete u obzir potrebe cele populacije i da će politike doprineti doborobiti društva
kao celine. Značaj rodne ravnopravnosti kao osnove demokratije i preduslova boljeg
društva, generalno je priznat. Ali, političari su odgovorni za definisanje rodne ravnopravnosti kao jednog od glavnih ciljeva koji treba da se postigne, za promovisanje
ravnopravnosti polova i za relokaciju neophodnih sredstava potrebnih za “gender
mainstreaming”.
Zadatak uprave/administracije nije samo da sprovodi politiku, nego i da otkriva i definiše pitanja politike, pripremi i razvija politike. Uprava je ključni akter jer
administracija ovu strategiju “stavlja u akciju” i odgovorna je za obezbeđivanje kontinuiteta procesa u bliskoj saradnji sa političarima kojima je potrebno iskustvo uprave.
Zato je veoma važno da administracija bude spremna za ovu ulogu, a što je najvažnije,
odgovornost mora da bude “usidrena” na samom vrhu.
Iako su mehanizami za postizanje ravnopravnosti polova deo uprave, njihove uloge su različite. Uloga mehanizama je da postavljaju nova pitanja, razvijaju
nove strategije, prikupljaju i šire znanje i razvijaju stručnost. Mehanizmi su i mesto
političke analize i promišljanja. Igraju odlučujuću ulogu u povećanju svesti ljudi o
značaju postizanja rodne ravnopravnosti, a među političarima da je to politička
potreba. Mehanizmi, takođe, igraju značajnu ulogu u obuci, praćenju treninga ili razvijanju i prilagođavanju postojećih političkih sredstava potrebama aktera koje treba
da podržavaju. Prednost mehanizama je u tome što su “usidreni” u sistem i znaju koliko svesti i stručnosti o rodnim pitanjima postoji, kao i način na koji administracija
funkcioniše. Kako su im na raspolaganju kanali komunikacije, mehanizmi, kao deo
administracije, mogu igrati važnu ulogu u prelasku ka “gender mainstreaming”-u i
prevođenju visokospecijalizovanih znanja u nešto razumljivo, prihvatljivo i korisno za
administraciju.
Primer dobre prakse
Irska
Izveštaj o rodnoj ravnopravnosti u državnoj upravi (1999) pokazao je da načelna
posvećenost nije dovoljna za ostvarivanje rodne ravnopravnosti. Izveštaj je ukazao
na mnogobrojne činioce koji ograničavaju mogućnosti žena da napreduju (porodične
obaveze; više radnih sati na višim pozicijama čini unapređenje manje privlačnim
ženama; shvatanje menadžmenta i osoblja da su žene manje posvećene poslu zbog
svojih porodičnih obaveza). U svetlu nalaza ovog izveštaja, Vlada Irske je donela odluke o novoj Politici rodne ravnopravnosti i utvrđivanju strateških ciljeva i zadataka
u oblasti ravnopravnosti na nivou ministarstava. Naredne godine postavila je cilj da
trećina pozicija zamenika/zamenica rukovodilaca treba da pripadne ženama, a ministarstva uključuju ciljeve i zadatke u svoje strategije, radi unapređenja rodne ravnopravnosti u državnoj upravi. Ukoliko stavovi i prakse ograničavaju mogućnosti za žene,
moraju se menjati. Ministarstva moraju da preispitaju i, ukoliko je potrebno, promene
78
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
svoje prakse u oblasti zapošljavanja, postavljanja, pokretljivosti, unapređenja i
obezbeđivanja “family-friendly” radnih angažmana. Politika rodne ravnopravnosti je
sastavni deo Politike upravljanja ljudskim resursima, a povećanje broja žena na višim
pozicijama je jedan od najvažnijih zadataka. Pozitivne mere (afirmativna akcija) odnose se na nedovoljnu zastupljenost žena na višim pozicijama i prevazilaženje prepreka za napredovanje u karijeri. Ministarstva su obavezna da donesu seriju konkretnih mera koje sadrže pozitivne mere u oblasti: zapošljavanja, postavljanja, obuka,
unapređenja, odnosa profesionalnog i porodičnog života, jezika koji se koristi u dokumentima, uznemiravanja, seksualnog uznemiravanja i maltretiranja.
Primer Vojvodine – projekat „Ka politici rodnog budžetiranja
u Vojvodini“
Projekat je osmislio i realizovao Pokrajinski sekretarijat za rad zapošljavanje
i ravnopravnost polova (Pokrajinski sekretarijat za privredu, zapošljavanje i ravnopravnost polova) uz podršku Agencije UN za rodnu ravnopravnost i razvoj žena (UN
Women) sa ciljem preduzimanja sistemskih koraka ka ostvarivanju rodne ravnopravnosti u svim segmentima života, a nakon uspostavljanja pravnog i institucionalnog okvira za ostvarivanje rodne ravnopravnosti. Imajući u vidu stepen razvoja
institucionalnih mehanizama, kao i postojanje strateških smernica u oblasti rodne
ravnopravnosti, sledeći korak predstavlja efikasno uključivanje principa rodne ravnopravnosti u sve pokrajinske politike i programe. Na taj način sve politike koje se
realizuju bile bi u najvećoj mogućoj meri u skladu sa potrebama žena i muškaraca,
doprinosile bi ostvarivanju rodne ravnopravnosti, a sredstva namenjena za njihovo
sprovođenje upotrebljena na najefikasniji način.
Dugoročni ciljevi projekta:
„„ Uključivanje aspekta rodne ravnopravnosti u budžet AP Vojvodine što će doprineti smanjenju postojećih neravnopravnosti i unapređenju rodne ravnopravnosti
„„ Intenzivnije uključivanje donosilaca odluka i zaposlenih u pokrajinskoj administraciji u kreiranje rodno-osetljivih programa i raspodelu budžetskih
sredstava i povećana svest poslanika/ca u Skupštini APV o mogućnostima
unapređivanja rodne ravnopravnosti kroz proces budžetiranja
„„ Intenzivnije uključivanje organizacija civilnog društva u kreiranje pokrajinskog budžeta u odnosu na rodnu ravnopravnost
„„ Veća transparentnost pokrajinskog budžeta sa aspekta rodne ravnopravnosti
Kratkoročni rezultati projekta:
„„ Izrađene preporuke za modifikaciju programa zapošljavanja kako bi se rodna perspektiva uvrstila u njih (na osnovu povećanog razumevanja rodnih implikacija pojedinih programa)
79
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
„„ Povećani kapaciteti Pokrajinskog sekretarijata da sprovodi rodne analize
programa
„„ Formiranje tima koji će se sastojati od pokrajinskih rukovodilaca koji će
razumeti značaj rodnog budžetiranja kao sredstava za ostvarivanje rodne
ravnopravnosti i posedovati znanje o uključivanju rodne perspektive u njihove projekte
1. G
rupa odabranih poslanika/ca razume rodne implikacije budžeta i
podržava inicijative za uključivanje rodne perspektive u budžet AP
Vojvodine
2. P
ovećana svest organizacija civilnog društva u vezi sa rodnim
budžetiranjem i učestvovanje u kreiranju okvira za sprovođenje rodnog budžetiranja.
(Pojedinosti videti u publikaciji “Ka politici rodnog budžetiranja u Vojvodini, Novi Sad,
2009)
Literatura:
1. Equal Guide on Gender Mainstreaming, Employment&European Social
Fund, European Commission, Direcorate.general for employment, social affairs and equal opportunities, Unit B4, 2004, ec.europa.eu/employment_social/equal/data/.../gendermain_en.pdf
2. Dokmanović M. 2002, Rodna ravnopravnost i javna politika
3. G
ender mainstreaming, www.un.org/womenwatch/resources/good practices
4. Gender mainstreaming, www.wikipedia.org
5. G
ender mainstreaming - conceptual framework, methodology and presentation of good practices, Final report of activities of the group of specialists
on mainstreaming (EG-MS), Directorate general of human rights, Council of
Europe, Strasbourg, 2004, www.coe.int/t/.../gender-mainstreaming/EG_S_
MS_98_2_rev_en.pdf
6. Ka politici rodnog budžetiranja u Vojvodini, Novi Sad, 2009.
7. M
aletin B. i Antonijević Z. 2007, Prezentacija „gender mainstreaming“ za
zaposlene u pokrajinskim organima uprave, u organizaciji Pokrajinskog ombudsmana
8. M
anual for Gender mainstreaming, Directorate-General for Employment,
Social Affairs and Equal Opportunities, Unit G1, 2008, ec.europa.eu/social/Bl
obServlet?docId=2045&langId=en
9. Rodna ravnopravnost I javna politika
10.Verloo M. 2001, Another velvet revolution? Gender mainstreaming
80
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
and politics of implementation, www.citeseerx.ist.psu.edu/viewdoc/
download?doi=10.1.1.114
81
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
Jelena Stefanović*
Šta je mizoginija?
Poznata feministička spisateljica i teoretičarka Jasmina Tešanović svoj tekst
Rečnik mizoginije** počinje tako što navodi da ju je na razmišljanje o fenomenu mizoginije naveo trenutak kada je sopstvenoj kćerki opsovala majku. Ovo zapažanje pokazuje
da često nismo svesni/e mizoginije koja nas okružuje ili koju i sami/e proizvodimo, te
da je ona, kao deo kolektivne svesti, duboko ukorenjena u naš svakodnevni život.
Doslovno, mizoginija je mržnja prema ženama. Međutim, postoje različite
definicije mizoginije. Prva ju je definisala Adrijen Rič, poznata američka feministička
pesnikinja i teoretičarka, kao organizovanu, institucionalizovanu mržnju, neprijateljstvo i nasilje prema ženama***. Naša sociološkinja i feministikinja Marina Blagojević smatra da je mizoginija društvena bolest. Ona je definiše kao bezrazložnu mržnju i/ili strah,
najčešće praćen osećanjem neprijateljstva ili gađenja**** prema ženama.Takođe, navodi
da etimološki pristup zapravo sužava značenje termina mizoginija samo na mržnju
i ukazuje na kompleksnost ovog pojma. U osnovi mizoginije ona vidi ambivalenciju
prema ženi (istovremenu ljubav i mržnju). Svoju tvrdnju da mizoginija ne isključuje
divljenje prema ženama potkrepljuje postojanjem pozitivnih mitova i stereotipa o
ženama (žene su lepe, one pružaju utočište, žene su majke), koji, kao i negativni (žene
prljaju, one su opasne, žene su moralno i civilizacijski inferiorne), služe održavanju
patrijarhata. Upravo u ambivalentnosti mizoginije Marina Blagojević nalazi razliku
između ove pojave i diskriminacije koja deluje samo u pravcu isključivanja i marginalizacije*****. Osim toga, ona ukazuje na univerzalnost kao jednu od glavnih karakteristika
mizoginije – mizoginija je prisutna u svim vremenima i u svim društvima i odnosi se
na sve žene. Istovremeno, mizoginija je i kontekstualna pojava. Tako je, ne primer, u
srpskom kontekstu ona povezana sa nacionalizmom.
Mizoginija se ispoljava u najrazličitijim vidovima. Kao što je već pomenuto,
ona je prisutna u jeziku, npr. u različitim pogrdnim nazivima za žene (kurva, usedelica, kalaštura, krmača, veštica...). Vicevi o plavušama su, takođe, primer mizoginije.
Nijedan produkt kulture nije imun na mizoginiju. Kada se pogledaju srpske poslovice o ženi koje navodi Žarko Trebješanin******, jasno se vidi da mnoge od njih promovišu
nasilje nad ženama („Ko ženu ne bije, taj čovek nije“, „Na pseto zamahni, a đevojku
* Konsultatkinja za rodnu ravnopravnost
** Tešanović, Jasmina (2002) Rečnik mizoginije, u: Mapiranje mizoginije u Srbiji: diskursi i prakse, Beograd: AŽIN, str.
59.
*** Mršević, Zorica sa saradnicama(1999) Rečnik osnovnih feminističkih pojmova,Beograd: IP “Žarko Albulj”, str. 85.
**** Blagojević, Marina (2002) Mizoginija: kontekstualna i/ili univerzalna?u: Polni stereotipi posebno izdanje Nove
srpske političke misli, Beograd: Nova srpska politička misao, str. 23.
***** Blagojević, Marina (2005) Uvod: mizoginija kao jedna moguća paradigma, u: Mapiranje mizoginije u Srbiji: diskursi i prakse (tom II), Beograd: AŽIN, str. 15.
****** Trebješanin, Žarko (2002) Stereotipi o ženi u srpskoj kulturi, u: Polni stereotipi posebno izdanje Nove srpske
političke misli, Beograd: Nova srpska politička misao, str. 99.
82
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
udri“, „Ako bude dobra, neće biti modra, ako bude ljuta, ne fali joj pruta“). Pritom
treba napomenuti da se poslovice često definišu kao sažete mudrosti jednog naroda. Mizoginija je prisutna u pesmama i pričama, ali i u dnevnim novinama i reklamama. Npr. žene su uglavnom akterke u svim reklamama koje se odnose na čišćenje i
održavanje kuće, što doprinosi tzv. domestifikaciji (svođenju žena na kuću i porodicu,
odnosno na privatnu sferu), kao jednom od vidova mizoginije. Sa druge strane, žene
su često u medijima svedene na seksualne objekte. Osim toga, žene su „nevidljive“ –
njihov doprinos razvoju društva u različitim sferama često je prećutan ili nije dovoljno
vidljiv. Njihovi napori i rezultati često se potcenjuju. Veliki problem predstavlja tzv.
vaspitavanje za nejednakost u kome se od najranijeg detinjstva, pa preko nastavnih
planova i programa do izbora zanimanja devojčice uče da prihvate neravnopravan
položaj u društvu. Žene su izložene nasilju, eksploataciji, prostituciji, seksualnom
ropstvu, trgovini ljudima… One su izložene otvorenoj i prikrivenoj diskriminaciji zbog
svog pola.
Marina Blagojević navodi da su interiorizacija, prilagođavanje i trpljenje do
sada bile najčešće ženske strategije odupiranja mizoginiji*. Žene, kao i muškarci, prihvataju mizoginu kulturnu matricu i reprodukuju je. Na taj način mizoginija oblikuje
društvenu realnost. Međutim, Marina Blagojević beleži još neke strategije odupiranja,
kao što su:
„„ prisvajanje resursa od muškaraca;
„„ manipulacija muškarcima;
„„ političko organizovanje;
„„ razvoj vlastitih resursa (obrazovanje, znanje, veštine, veze);
„„ umrežavanje;
„„ menjanje institucionalnih praksi;
„„ individualno povlačenje;
„„ povlačenje u ženska geta;
„„ pobuna;
„„ samoironija;
„„ stvaranje;
„„ iščitavanje tradicije u vlastitu korist (ženske studije)**.
Bilo bi dobro kada bi ove strategije povećale osetljivost na mizoginiju i uticale
na promenu svesti o ovom pitanju. Mnogi feministički radovi bave se identifikovanjem, dekonstrukcijom i kritikom mizoginih diskursa i praksi. Međutim, društvene
promene donose nove, suptilnije vidove mizoginije. Dok se suština mizoginije u patri* Blagojević, Marina (2005) Uvod: mizoginija kao jedna moguća paradigma, u: Mapiranje mizoginije u Srbiji: diskursi
i prakse (tom II), Beograd: AŽIN, str. 15.
** Blagojević, Marina (2002) Mizoginija: nevidljivi uzroci, bolne posledice, u: Mapiranje mizoginije u Srbiji: diskursi i
prakse, Beograd: AŽIN, str. 50.
83
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
jarhalnim društvima ogleda u ekonomskoj eksploataciji žena i njihovoj potčinjenosti u
privatnoj sferi, dotle je, po Blagojevićkinim rečima*, mizoginija u post-patrijarhalnim
društvima mnogo primamljiviji koncept povezan sa diktatom mladosti i lepote koji od
žena stvara potrošačke robinje. U oblikovanju modernih vidova mizoginije posebnu
ulogu imaju kozmetička i modna industrija, jer da bi žena bila prava žena mora se
truditi da prati modu i doseže propisane standarde lepote.
Iako odupiranje mizoginiji nije jednostavno, pred njom ne bi trebalo zatvarati
oči. Naš zadatak je da je prepoznamo, imenujemo, razotkrijemo i kritički reagujemo
na nju, posebno kada je prisutna u javnoj sferi.
Ako želite da saznate više…
1. Blagojević, Marina (ur.) (2002) Mapiranje mizoginije u Srbiji: diskursi i prakse,
Beograd: AŽIN
2. Blagojević, Marina (ur.) (2005) Mapiranje mizoginije u Srbiji: diskursi i prakse
(tom II), Beograd: AŽIN
3. Bogavac, Minja (2007) Mržnja prema ženama, dostupno na http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=45142&lang=2 [19. 5. 2012.]
4. Vukadinović, Đorđe (ur.) (2002) Polni stereotipi posebno izdanje Nove srpske
političke misli, Beograd: Nova srpska politička misao
* Blagojević, Marina (2005) Uvod: mizoginija kao jedna moguća paradigma, u: Mapiranje mizoginije u Srbiji: diskursi
i prakse (tom II), Beograd: AŽIN, str. 17.
84
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
Jelena Stefanović
Jezik i rod
Kada je, pre desetak godina, Nataša Mićić, tadašnja predsednica Narodne
skupštine, u direktnom televizijskom prenosu oslovila jednu od parlamentarki sa poslanica, digla se čitava bura u javnosti. Odjednom je, čak i onima koji inače ne vode
računa o pravilnom izražavanju i jezičkim normama, bilo važno da dokažu kako je
predsednica pogrešila i kako to što je ona rekla nije pravilno. Ovaj primer dobro ilustruje nerazumevanje i otpor koji još uvek postoji u vezi sa upotrebom rodno osetljivog
jezika kod nas.
Da li je pravilno ili ne upotrebljavati oblike ženskog roda za žene u određenim
profesijama? Zdrav razum i logika reći će da jeste. Tako, na primer deca u svom govoru uvek odslikavaju realnost koja je pred njima, pa svoju vaspitačicu nikad neće oslovljavati sa vaspitač, čak i ako se ona sama tako predstavlja (ogromna većina žena
predstavlja se u muškom rodu), profesorka geografije biće geografičarka, a biologije
– biologičarka. Osim toga, u srpskom jeziku mora se poštovati kongruencija subjekta i
predikata, pravilo po kome subjekat treba da se slaže sa predikatom u rodu i broju, pa
gramatički npr. nije pravilno reći Poslanik (ili predsednik) Mićić je izjavila. Ipak, odgovor
na pitanje o pravilnosti upotrebljenih oblika zapravo će zavisiti od teorijskog pristupa
za koji se opredelite.
Prema strukturalističkoj teoriji jezika, koja je danas prilično zastarela, jezik
je statičan i homogen sistem znakova, odvojen od društvenog konteksta u kome se
upotrebljava. Novije teorije ukazuju na delatnu funkciju jezika, ističući njegovu ulogu
u oblikovanju emocija, reakcija, opažanja, stavova, verovanja. To praktično znači da
se jezikom kreira stvarnost, odnosno da jezik značajno utiče na stvaranje i održavanje
određenih odnosa moći u društvu.
U tekstu „Rod i jezik“ lingvistkinja Jelena Filipović daje kratak pregled istorije
istraživanja odnosa između jezika i roda*, izdvajajući tri najvažnija perioda. Prvi period obeležila je teorije dominacije, koja je nastala u okviru rodnih studija u lingvistici,
a inicirana je knjigom Robin Lejkof iz 1975. godine. „Opšta je tvrdnja da ovu studiju
karakteriše pretpostavka da je „jezik muškarca“ jedan od ključnih mehanizama za
uspostavljanje i održavanje dominacije nad ženama.”** Naveden je slikovit primer iz
knjige koji se podjednako odnosi na srpsko i englesko govorno područje – rečenicu:
On je profesionalac, odnosno: Ona je profesionalka, većina ljudi protumačiće na
sledeći način: On je stručnjak u svom poslu; ona je prostitutka – upadljivo je da muški
oblik ima nemarkirano značenje, a ženski rod ima dodatnu, negativnu konotaciju.
* Filipović, Jelena (2011) Rod i jezik, u: Uvod u rodne teorije, Novi Sad: Univerzitet u Novom Sadu, Rodne studije,
ACIMSI i Mediterran Publishing, 410-417.
** Isto, 411.
85
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
Teoriju dominacije zamenila je 80-ih godina prošlog veka teorija različitosti ili
model dve kulture. „Osnovna pretpostavka ove teorije je da žene i muškarci govore
različitim „dijalektima“, što se objašnjava razlikama u procesu socijalizacije.“* Navodi
se (prema Tenen) da kod devojčica razgovor predstavlja sredstvo za uspostavljanje
intimnosti, dok je kod dečaka to sredstvo fizička aktivnost. Razlike u komunikacijskim
obrascima žena i muškaraca vidljive su i u obrazovnom procesu. U skladu sa tim, komunikacijski problemi odraslih žena i muškaraca mogu se tumačiti njihovim različitim
očekivanjima od procesa i rezultata konverzacije.
Treći period, od 90-ih godina 20. veka, obeležila je teorija performativnosti
Džudit Batler po kojoj je jezik jedno od ključnih sredstava za stvaranje (rodnog) identiteta. Rodni identitet nije statičan, nego se on stvara i menja tokom čitavog života.
Posebnu pažnju Jelena Filipović posvećuje novoj teoriji jezika i roda u čijem
su centru delatne zajednice koje se definišu kao grupa pojedinki i pojedinaca koji zajedno delaju radi postizanja određenih društvenih ciljeva. „U većini delatnih zajednica
može se jasno sagledati uticaj moćnih elita koje imaju privilegovan pristup diskursu
te donose odluke o jeziku (koje su u direktnoj vezi sa njihovim kulturnim modelima
i ideologijama), koje se potom uspešno implementiraju na nivou šire zajednice kroz
pravosudni i administrativni sistem, obrazovne politike i slično.“**
Vratimo se sada na pitanje sa početka teksta. Da li je za ženu u parlamentu
pravilno reći poslanica ili poslanik? Zastupnici/e strukturalističke orjentacije u jeziku
reći će da je pravilno upotrebljavati reč poslanik i za žene i za muškarce, zato što je
muški rod neutralan i generički. Posledica je nevidljivost žena u javnoj sferi, odnosno
održavanje rodne neravnopravnosti u jeziku. Zastupnici/e modernih teorija jezika i
rodne ravnopravnosti reći će da je jezik dinamička kategorija i da se menja zajedno
sa društvenim promenama. U prošlosti žene nisu učestvovale u političkom životu, danas one jesu članice Narodne skupštine, parlamentarke, odnosno poslanice. To treba
jasno da se vidi i u jeziku. Što se samog oblika tiče, u Rečniku Matice srpske postoji
odrednica poslanikovica, uz koju se navode dva značenja: žena poslanik i poslanikova
žena***.
Međutim, ovaj spor otvara još jedno zanimljivo pitanje. Jasno je da u zajednici
postoji svest o tome da je u jezičkom izražavanju nešto pravilno, a nešto ne, tj. da se
moramo pridržavati propisane jezičke norme, ali veoma retko se postavlja pitanje ko
su kreatori/ke standardnog jezičkog izraza, odnosno, šire posmatrano, jezičkih politika. Zato psiholingvistkinja Svenka Savić gađa pravo u metu kada u svojim mnogobrojnim radovima i javnim nastupima neumorno apostrofira pojedince ili grupe koji/e
imaju moć odlučivanja u ovom slučaju. Žestok otpor uvođenju rodno osetljivog jezika
u javni diskurs pre je izraz straha da se priznaju društvene promene koje ugrožavaju
postojeće rodne modele u kojima žene imaju podređenu ulogu, nego izraz jezičkog
čistunstva. Interesantno je kako se brzo i bezbolno uvode muški nazivi za tradiciona* Filipović, Jelena (2011) Rodijezik, u: Uvodurodneteorije,Novi Sad: Univerzitet u Novom Sadu, Rodne studije,
ACIMSI i Mediterran Publishing, 412.
** Isto, 415.
*** Rečnik srpskohrvatskog književnog jezika, Novi Sad i Zagreb: Matica srpska i Matica hrvatska, 1967. (drugo fototipsko izdanje iz 1990), Knjiga četvrta, O-P, 749.
86
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
lno ženska zanimanja, npr. medicinska sestra – medicinski tehničar*.
Kada je u pitanju upotreba rodno osetljivog jezika, treba naglasiti da je podjednako važno: (1) ukazivanje na seksističku upotrebu jezika, njeno razotkrivanje i
dokumentovanje, (2) kao i lična jezička praksa, tj. upotreba rodno osetljivog jezika
koja će trenutno alternativne jezičke forme učiniti uobičajenim kroz proces jezičke
harmonizacije**.
Najopštiji saveti za upotrebu rodno osetljivog jezika su:
„„ korišćenje rodno neutralnih oblika (predsedava umesto
predsedavajući, režija umesto režiser, lektura umesto lektor…)
„„ rodna specifikacija oblika od kojih je teško izvesti ženski rod (žena
kupac, žena prevodilac, žena vatrogasac…)
„„ uvođenje novih reči koje označavaju žene u određenim profesijama ili na
„„ određenim funkcijama (stomatološkinja***, dekanica, rektorka).
Ako želite da saznate više…
1. Savić, Svenka (2002) Seksizam u jeziku – politika omalovažavanja, u: Mapiranje mizoginije u Srbiji:diskursi i prakse, Beograd: AŽIN
2. Savić, Svenka (2004) Žena sakrivena jezikom medija: kodeks neseksističke
upotrebe jezika, Novi Sad: Futura publikacije
3. Savić, Svenka et al. (2009) Rod i jezik, Novi Sad: Ženske studije i istraživanja
i Futura publikacije
4. Filipović, Jelena (2011) Rod i jezik, u: Uvod u rodne teorije,Novi Sad: Univerzitet u Novom Sadu, Rodne studije, ACIMSI i Mediterran Publishing
5. Filipović, Jelena et al. (2010) Okrugli sto na temu rodno osetljivih jezičkih politika, Beograd: Program Ujedinjenih nacija za razvoj, Sektor za inkluzivni razvoj
* Filipović, Jelena (2010) Rod, jezikirodnoosetljivejezičkepolitike,u: Okrugli sto na temu rodno osetljivih jezičkih
politika, Beograd: Program Ujedinjenih nacija za razvoj, Sektor za inkluzivni razvoj, 41.
** Referirajući na primedbu „ne zvuči dobro“ J. Filipović navodi kako je, recimo, posle Drugog svetskog rata iz
upotrebe izbačeno oslovljavanje sa gospođa/gospodin u korist socijalističkog drug/drugarica koje je danas zaboravljeno.
*** Stanojčić i Popović u svojoj Gramatici srpskog jezika za I, II, III i IV razred srednje škole, objašnjavajući kako se
grade imenice ženskog roda od imenica muškog roda koje se završavaju na
-ist-(а) i –log kažu: „Sufiksi (nastavci za građenje reči) -kinja i –ica označavaju žene – vršioce radnje, zanimanja što
znači da označavaju razliku u rodu. U dodiru -g iz završetka –log i sufiksa -kinja, suglasnik g se zamenjuje suglasnikom š: stomatolog: stomatološkinja).
87
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
Ankica Dragin*
Žene i mediji
Uloga medija u zaštiti ljudskih prava
Mediji su danas glavni kanal kojim „javno”, kao pojavna strana kolektivnog,
stiže do ličnog i privatnog, odnosno sfere u kojoj se najneposrednije odražavaju efekti
preovlađujuće društvene klime. Uloga medija u društvu je trostruka: informativna,
obrazovna i zabavna, a kada govorimo o ljudskim pravima, onda je njihova uloga
dvojaka. Oni javnost informišu o kršenju ljudskih prava, što odgovara njihovoj prvoj
funkciji i omogućavaju ostvarivanje prava javnosti na informisanje.** Mediji takođe obrazuju javnost o ljudskim pravima: građanke i građane upoznaju sa njihovim pravima,
tačno, nedvosmisleno i pravovremeno ih upućuju na načine njihovog ostvarivanja,
kao i na mehanizme njihove zaštite. Javnosti je važno ukazati i na uzroke kršenja
ljudskih prava, ali i na dugoročne i šire društvene posledice njihovog nepoštovanja i
zanemarivanja. Ljudska prava kao medijska tema nikako ne bi smela da postanu prevashodno zabavni sadržaj. Međutim, pod pritiskom tržišta i s ciljem povećanja tiraža,
gledanosti ili slušanosti, mediji o ljudskim pravima najčešće izveštavaju kada se ona
(grubo) krše. Osim što većina njih o tome izveštava šturo (vestima ili kratkim prilozima) i na senzacionalistički način, o suštini problema, njihovoj široj implikaciji, mehanizmima zaštite prava i načinima prevazilaženja spornih situacija govori nesrazmerno
mali broj priloga (Valić Nedeljković ur. 2011a).
Ono što je u kontekstu informativne, pa i obrazovne uloge medija u Srbiji i
Vojvodini, sve primetnije, jeste relativno mali broj pokušaja da se iskorači iz svojevrsnih „paralelnih svetova” različitih društvenih grupa o kojima i mediji izveštavaju.
Ovakvim izveštavanjem mediji doprinose stvaranju osećaja izolovanosti i zatvorenosti svih ovih grupa jednih prema drugima: muškaraca u odnosu na žene i obratno,
većinske etničke zajednice prema onim manjinskim, osoba bez invaliditeta prema onima sa invaliditetom, mlađih prema starijima, zaposlenih prema nezaposlenima. Na
pojedinačnom, odnosno ličnom nivou time se stvara osećanje da je „izlazak” iz kruga
sopstvene grupe i komunikacija sa drugima subverzivan, pa čak i društveno opasan
čin. Nedostatak informacija, njihova jednostranost, nepotpunost ili površnost, bez
obzira na uzrok, doprinosi tome da se o društvenoj realnosti stvaraju neobjektivne,
činjenično neosnovane, pristrasne predstave. Na taj način mediji postupaju u suprotnosti sa profesionalnim i etičkim kodeksima međunarodnih i nacionalnih novi* Autorka je saradnica u Pokrajinskom ombudsmanu
** Pravo na javno informisanje obuhvata naročito slobodu izražavanja misli, slobodu prikupljanja, istraživanja,
objavljivanja i širenja ideja, informacija i mišljenja, slobodu štampanja i distribucije (rasturanja) novena i drugih
javnih glasila, slobodu proizvodnje i emitovanja radio i televizijskog programa, slobodu primanja ideja, informacija i
mišljenja, kao i slobodu osnivanja pravnih lica koja se bave javnim informisanjem, član 1 Zakona o javnom informisanju (“Službeni glasnikRS”, br. 43/2003, 61/2005, 71/2009)
88
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
narskih udruženja (Kujundžić et al. 2008). Štaviše: ovakvim izveštavanjem mediji krše
i neka od osnovnih načela ljudskih prava zagarantovanih Ustavom, međunarodnim
i domaćim propisima, a za čije ostvarivanje i unapređenje se zalažu nezavisne institucije za zaštitu ljudskih prava u koje se ubraja i Pokrajinski ombudsman.
Mediji i diskriminacija po polu i/ili rodu
Uprkos tome što su diskriminacija i govor mržnje zabranjeni Ustavom i zakonima Republike Srbije, mediji nepotpunim, jednostranim i površnim izveštavanjem
o slučajevima kršenja ljudskih prava pojedinih društvenih grupa, njihove pripadnice i
pripadnike nastavljaju da manje ili više eksplicitno diskriminišu (Valić Nedeljković ur.
2011a).
Ustav Republike Srbije garantuje slobodu mišljenja i izražavanja (član 46), slobodu medija (član 50) i pravo na obaveštenost (član 51), a oblast javnog informisanja
i oglašavanja u odnosu na pitanja u domenu rodne ravnopravnosti reguliše i nekoliko
zakona. Diskriminacija na osnovu pola zabranjena je, kako Ustavom*, tako i Zakonom o
zabrani diskriminacije**, Zakonom o ravnopravnosti polova*** i Zakonom o oglašavanju****.
Uz slobodu javnog informisanja (član 2) i obavezu novinarske pažnje (član 3), u Zakonu
o javnom informisanju „pol” se pominje u članu 38 kojim se zabranjuje govor mržnje,
odnosno svaka vrsta diskriminacije, uključujući i onu po polu i seksualnoj opredeljenosti*****.
Zakon o ravnopravnosti polova u članu 41 koji se odnosi na javno informisanje navodi
sledeće:
„„ „Informacije putem sredstava javnog informisanja ne smeju sadržavati niti
podsticati diskriminaciju zasnovanu na polu.
„„ Odredbe stava 1. ovog člana odnose se i na sve vidove reklama i propagandnog materijala.
„„ Sredstva javnog informisanja dužna su da kroz svoje programe razvijaju svest
* Član 21 Ustava RS odnosi se na zabranu diskriminacije i u stavu 3 navodi: „Zabranjena je svaka diskriminacija,
neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog
porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili
fizičkog invaliditeta.”
** Član 11 – Govor mržnje, član 12 – Uznemiravanje i ponižavajuće postupanje, a naročito član 13 – Teški oblici
diskriminacije, u kom se u stavu 1, tačka 1 teškim oblikom diskriminacije, između ostalih, smatra i pravljenje razlike
po polu, kao i „propagiranje diskriminacije putem javnih glasila” (član 13, stav 1, tačka 3). U članu 20 se podrobnije
govori o zabrani diskriminacije na osnovu pola, a u članu 21 o diskriminaciji na osnovu seksualne orijentacije.
*** Osim što u članu 3 uvodi pojam Politike jednakih mogućnosti, Zakon o ravnopravnosti polova se diskriminacijom
neposredno bavi u četiri člana (čl. 4 – Diskriminacija, čl. 5 – Neposredna diskrminacija, čl. 6 – Posredna diskriminacija
i čl. 9 – Opšta zabrana zloupotrebe prava), a javnim informisanjem u odnosu na rodnu ravnopravnosti bavi se u u
članu 41.
**** Član 7 – Načelo zabrane diskriminacije zabranjuje diskriminaciju, odnosno odbijanje objavljivanja ili emitovanja
oglasne poruke, između ostalog, i po osnovu pola.
***** Zakon o javnom informisanju, član 38: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se
podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj
rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem
učinjeno krivično delo.”
89
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
o ravnopravnosti zasnovanoj na polu kao i da preduzimaju odgovarajuće
mere radi izmene društvenih i kulturnih obrazaca, običaja i svake druge
prakse, koji uslovljavaju stereotipe, predrasude i diskriminaciju utemeljenu
na ideji o podređenosti, odnosno nadređenosti određenog pola.”
Medijska udruženja, institucije i organizacije za zaštitu ljudskih prava nastoje
da poboljšaju izveštavanje o ženama i muškarcima putem izdavanja priručnika i obukom novinara o rodno osetljivom medijskom izveštavanju i upotrebi rodno osetljivog,
odnosno neseksističkog jezika. Kodeks novinara Srbije*, koji su usvojili 2006. godine
UNS-a i NUNS-a** i koji se bavi pitanjima profesionalne etike, u svom četvrtom delu o
novinarskoj pažnji, u članu 4 navodi sledeće:
„Novinar mora da bude svestan opasnosti od diskriminacije koju mogu da šire
mediji i učiniće sve da izbegne diskriminaciju zasnovanu, između ostalog, na
rasi, polu, starosti, seksualnom opredeljenju, jeziku, veri, političkom i drugom
mišljenju, nacionalnom ili društvenom poreklu.” (Kujundžić et al. 2008:19)
Pitanjem rodne ravnopravnosti bavi se i Nacionalna strategija za poboljšanje
položaja žena i unapređivanje rodne ravnopravnosti*** za period od 2010-2015. godine
i Akcioni plan za njeno sprovođenje u oblasti učešća žena u procesima odlučivanja,
ekonomskog osnaživanja, zdravlja, obrazovanja, informisanja i suzbijanja nasilja nad
ženama. U delu Nacionalne strategije koji se odnosi na uklanjanje rodnih stereotipa u
sredstvima javnog informisanja i promovisanje rodne ravnopravnosti se, između ostalog, konstatuje da su žene najčešće, ili odsutne ili prikazane na stereotipni način u
javnosti, da se pojavljuju u ograničenom broju uloga. Žene su značajno manje predstavljene u vestima, ređe intervjuisane i pitane za mišljenje nego muškarci****, a prikazi
žena u medijima ih ograničavaju na tradicionalne ženske uloge (Mićunović ur. 2011).
„U poplavi komercijalnih medija, koji se vode senzacionalizmom, žene
su uglavnom prikazane kao objekti želje ili objekti za gledanje... Nasilni,
ponižavajući ili pornografski medijski proizvodi imaju veoma negativan uticaj na žene i njihovo učešće u društvu... Takozvani ’ženski mediji’ bave se i
problemima fizičkog izgleda žene, ili stereotipnim sadržajima ’za domaćice’.
Neke kategorije žena su iz medija gotovo izostavljene (na primer: starije
žene, pripadnice manjinskih, nacionalnih i verskih grupa, žene drugačije
seksualne orijentacije, žene sa invaliditetom, seoske žene).” (Mićunović ur.
2011:62)
Načini na koje Nacionalna strategija predviđa da promoviše rodnu ravnopravnost u sredstvima javnog informisanja su, između ostalih, afirmacija rodno senzitivnog medijskog delovanja, uklanjanje rodno zasnovanih stereotipa i mizoginije u
medijskim sadržajima i povećanje učešća žena u odlučivanju u medijima (Mićunović
ur. 2011).
Medijsku (ne)diskriminaciju marginalizovanih društvenih grupa na osnovu po* Napisan rodno neosetljivim jezikom.
** Udruženja novinara Srbije i Nezavisnog udruženja novinara Srbije.
*** Uprava za rodnu ravnopravnost Ministarstva rada i socijalne politike Republike Srbije 2009. godine.
**** „Prema istraživanjima koje je 2006. godine sproveo sarajevski Medija centar, žene su u štampanim medijima u
Srbiji , Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini zastupljene čak pet puta manje od muškaraca.” (Todorov 2009b:48)
90
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
menutih zakona, uz različita medijska regulatorna tela* i strukovna udruženja**, prate i
mehanizmi za rodnu ravnopravnost na državnom, pokrajinskom i lokalnim nivou, kao
i nezavisne institucije za zaštitu ljudskih prava, poput Zaštitnika građana Republike
Srbije, Pokrajinskog ombudsmana i Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.
Sva ova tela, mehanizmi i udruženja, između ostalog, imaju za cilj i promovisanje nediskriminišućeg postupanja medija i poštovanje načela rodne ravnopravnosti, te su u ovim oblastima dužni da međusobno sarađuju. Regulatorna tela prate da li
mediji rade u skladu sa zakonom, dok strukovna udruženja rad medija prate i u odnosu
na načela i etiku novinarske struke. Mehanizmi za rodnu ravnopravnost prate u kolikoj
meri mediji poštuju i promovišu načela jednakih mogućnosti, rodne ravnopravnosti i
nediskriminacije u odnosu na pol, odnosno rod i/ili seksualnu orijentaciju, dok institucije za zaštitu ljudskih prava, radi zaštite ljudskih prava i sloboda građana/građanki
kontrolišu rad organa uprave, javnih službi i institucija.
Medijska slika žena i muškaraca
Rezolucija 1751 Saveta Evrope*** o suzbijanju seksitičkih stereotipa u medijima ovim pitanje se bavi još konkretnije od Pekinške deklaracije i platforme za akciju****.
Određujući se u odnosu na to kako mediji predstavljaju žene i muškarce i uz ocenu da
su žene „podzastupljene, ako ne i nevidljive u medijima”, u stavu 3 pomenute Rezolucije navodi se i sledeće :
„...uticaj seksističkih stereotipa u medijima na formiranje javnog mnjenja,
naročito među mladima, je katastrofalan: oni perpetuiraju pojednostavljenu, nepromenljivu i karikaturalnu sliku žena i muškaraca, legitimišući svakodnevni seksizam i diskriminatorne prakse i mogu omogućiti i ozakoniti
upotrebu rodno zasnovanog nasilja. Kao takvi, seksistički stereotipi su sredstva diskriminacije.”
Rezultati monitoringa i analiza medijskog izveštavanja o različitim temama
koje se tiču žena i/ili rodnosti, a koje već nekoliko godina unazad redovno sprovode
nevladine organizacije koje se bave ženskim ljudskim pravima*****, izuzev nepoštovanja
profesionalnih pravila prilikom novinarskog izveštavanja o ženama, ukazuju i na to da
„...mediji ne reflektuju ogromne društvene promene u odnosima polova i
činjenicu da veliki broj žena nisu više domaćice nego rade. Posledica ovog
iskrivljavanja stvarnosti jeste to da devojčice nemaju ženske uzore van
stereotipnih uloga žena. Poželjna promena ovog stanja podrazumevala
bi da mediji počnu da predstavljaju realnije slike žena, tj. da reflektuju već
postojeću realnost društvene promene.” (Minić 2007:249)
Istraživanje „Kandidatkinje” (Valić Nedeljković ur. 2008) ukazuje na to da se na* Republička radiodifuzna agencija (RRA) i Republička agencije za telekomunikacije (RATEL).
** Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM), Udruženje novinara Srbije (UNS), Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), Nezavisno udruženje novinara Vojvodine (NDNV), itd.
*** Usvojila Parlamentarna skupština Saveta Evrope 25. juna 2010. godine.
**** Usvojila Generalna skupština UN u septembru 1995.
***** Npr. Ženska infoteka, AŽIN, Labris, ASTRA, B.a.B.e, , Novosadska novinarska škola.
91
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
kon uvođenja principa kvota za manje zastupljeni pol u predstavničkim telima na svim
nivoima broj poslanica u Skupštini AP Vojvodine od 2003. do 2007. povećao za 13% (sa
9,7% na 16,7%). Međutim, tokom predizborne kampanje 86,5% subjekata medijskih
priloga na TV Vojvodina na srpskom jeziku, odnosno u Vojvođanskom dnevniku bili su
muškarci, a svega 4,7% žene*. Teme o kojima žene u prilozima najčešće govore su
one socijalne, poput brige o starima ili deci (44,4%), novo viđenje politike, promene,
akcije stranke (22,2%), rad državnih organa (22,2%) i aktivnost vlasti (11,1%)**. Podaci o prilozima u elektronskim medijima na drugim jezicima u službenoj upotrebi
na teritoriji AP Vojvodine su slični. Političarke intervjuisane u okviru ovog istraživanja
smatraju da su u medijima više zastupljene nego ranije, ali da ima još puno prostora
za unapređivanje kvaliteta i stepena njihove medijske zastupljenosti. Kao razlog nedovoljne i/ili neadekvatne zastupljenosti žena, odnosno političarki u medijima navodi se opšteprihvaćeni stav da je politika kao deo javne sfere još uvek rezervisana za
muškarce, dok je ženama namenjena privatna sfera.
„Mediji i njihovi sadržaji nisu ‘uzrok’, niti izazivaju ‘efekte’ neposredno
vidljive u ponašanju pojedinaca. Oni ‘rade’ ideološki - promovišu i preferiraju
izvesna značenja sveta, rasprostiru jedna značenja, a ne druga i služe nekim
društvenim interesima bolje nego drugim.” (Valić Nedeljković 2011b:448)
Dihotomija ženskog i muškog izuzetno je plastična i najčešća metafora podele
društvene moći, odnosno oličenje onoga ko ima moć (da deluje) i one (strane) koja trpi
posledice sopstvene ili tuđe (ne)moći. Tako se muškarci u tradicionalnim društvima
poimaju kao neustrašivi, prodorni osvajači i zaštitnici reda i poretka, dok žene spadaju
u „nejač” kojoj treba zaštita i o čijoj sudbini odlučuje neko drugi. Time se već unapred implicira da žene nemaju šta da doprinesu javnoj sferi, niti to žele, izuzev kada
je takav doprinos podređen nekom „višem cilju”, odnosno obrascu u koji treba da se
uklope. Ove činjenice, odnosno stereotipa svesni su i mediji i to često koriste kako bi
što „efektnije” uticali na publiku.
Kao primer može poslužiti rodna analiza izveštavanja štampanih medija o incidentima među maloletnicima*** u Temerinu u septembru 2011. godine (Dragin 2012).
Jedan od najčešće pominjanih aktera medijskih napisa bili su roditelji učesnika incidenata, a koji su uglavnom bili pozivani na odgovornost zbog ponašanja njihove dece.
Analizom napisa utvrđeno je da se u 75 odsto napisa pod roditeljima podrazumevaju
očevi, koji se u preko 55 odsto slučajeva predstavljaju kao „javni” zastupnici svojih
sinova koji su svi bili „žrtve” incidenata, bez obzira na to da li su bili napadnuti ili
napadači. Očevi se istovremeno u 46 odsto napisa otvoreno i jasno izjašnjavaju i kao
pripadnici sopstvene nacionalne zajednice. Imajući u vidu da 68 odsto napisa sadrži
rodne stereotipe koji podržavaju patrijarhalnu podelu rodnih uloga****, ne iznenađuje
činjenica da o jedinoj inicijativi žena nakon tih incidenata, a koja poziva na toleranciju,
nije izveštavao nijedan štampani medij*****.
* Valić Nedeljković ur. 2008:32.
** Ibid. str. 34.
*** Gotovo isključivo maloletnim muškarcima.
**** U epskom maniru majke Jugovića: sinovi i očevi se bore i „ginu”, a majke i supruge ih neguju i tuguju.
***** Skup „Žene Temerina za toleranciju” održan 7. oktobra 2011. (Dragin 2012:31).
92
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
Važnost medija u radu (Pokrajinskog) ombudsmana
Mediji imaju presudan uticaj na javno mnjenje i na političke strukture koje
donose odluke. Oni su uz to i veoma važan izvor informacija, kao i ideja za realizaciju
novih aktivnosti, pogotovo ukoliko se one tiču saradnje i uticaja na državne institucije.
U mnogim državnim organima i službama rad tokom jednog dana zavisi od toga šta je
„osvanulo“ u medijima i institucija ombudsmana u tom smislu nije izuzetak. Iz medija
se saznaju stvari o kojima verovatno nikada ne bi bilo reči u javnosti, te se tako otvara
mogućnost za brzo reagovanje kako bi se uticalo na promenu neke konkretne situacije (Jacoby 1999).
Mediji su i najbolji i najefikasniji način na koji se institucija Pokrajinskog ombudsmana može obratiti velikom broju građanki i građana u svim segmentima društva.
Istovremeno, mora da vodi računa i o tome da svako obraćanje bude činjenično zasnovano i u skladu sa zakonom i drugim propisima koji regulišu rad institucije. Mora
se voditi računa i o najboljem interesu pojedinki i pojedinaca koji se obraćaju Pokrajinskom ombudsmanu, ali i drugih aktera sa kojima institucija komunicira, posebno
imajući u vidu da će se izveštaj o radu naći pred osnivačem institucije - Skupštinom AP
Vojvodine.
Institucija ombudsmana po svojoj funkciji „govori u ime drugih”, baš kao i
mediji, a njihova nezavisnost im daje moć da se obrate javnosti. Ombudsman istražuje
stvarno ili potencijalno kršenje ljudskih prava, a to mogu činiti i mediji. Pritom i mediji i ombudsman prikupljaju činjenice, upozoravaju javnost o mogućem ili stvarnom
kršenju prava. Ombudsman neposredno, a mediji posredno štiti građanke i građane
od nezakonitog, neefikasnog ili nepravičnog postupanja organa uprave i drugih institucija i službi. Oglašavajući se u javnosti ombudsman ujedno i edukuje građanke i
građane o njihovim pravima, načinima na koje ona mogu biti ostvarena, odnosno na
koji način i ko ih krši, ali i o mehanizmima njihove zaštite i unapređenja. Zbog toga
bi institucije ombudsmana i mediji trebalo da budu prirodni saveznici u borbi za ljudska prava, posebno kada se radi o osetljivim društvenim grupama u koju spadaju i
žene. Prirodna zainteresovanost medija za rad ombudsmana proizilazi iz činjenice da
mediji o svemu što je javni interes i potreba građana treba da izveštavaju. Za razliku
od drugih organa i institucija, ombudsman u svom radu ima potrebu da intenzivno
komunicira sa javnošću, pa tako i sa medijima koji posreduju u prenošenju informacija
koje su od značaja za građane. Uz to, Pokrajinski ombudsman je i obavezan da komunicira sa medijima, jer je članom 34 Pokrajinske skupštinske odluke o pokrajinskom
ombudsmanu* predviđeno:
„Ako organi uprave ne postupe u skladu sa mišljenjem, predlogom ili preporukom ombudsmana ili ne obaveste ombudsmana o preduzetim merama
na otklanjanju povrede, ombudsman o tome obaveštava organe koji nadziru
njihov rad.
Ako ni nakon obaveštenja iz stava 1. ovog člana nadležni organi ne preduzmu
* Pokrajinska skupštinska odluka o pokrajinskom ombudsmanu (“Sl.list APV” br.23/2002, 5/2004, 16/2005, 18/2009
93
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
mere, ombudsman obaveštava o tome Skupštinu, Izvršno veće*, a može o
tome obavestiti i javnost putem sredstava informisanja.“
Pokrajinski ombudsman redovno prati medijske natpise koji se odnose na
ostvarivanje, kršenje, zaštitu i unapređenje ljudskih prava na teritoriji AP Vojvodine.
Iskustvo praćenja natpisa o ravnopravnosti polova pokazalo je da mediji o aktivnostima institucije u ovoj oblasti najčešće izveštavaju u tri slučaja. Prvi je kada su u pitanju
međunarodni datumi značajni za prava žena (npr. 25. novembar – Međunarodni dan
borbe protiv nasilja nad ženama, kada počinje kampanja „16 dana aktivizma protiv
nasilja nad ženama“). Drugi povod su događaji u oblasti ravnopravnosti polova** koje
organizuje institucija, a koji su najčešće edukativno-informativnog karaktera. Mediji o
postupanju Pokrajinskog ombudsmana po predstavkama građana koje se odnose na
ostvarivanje i zaštitu prava na osnovu ravnopravnosti polova, odnosno žena najčešće
izveštavaju u slučajevima kada se institucija javno oglasi ovakvim povodima. Osim
toga, na osnovu pregleda pisanja medija, objavljenih u godišnjiim izveštajima Pokrajinskog ombudsmana od 2006-2011. godine proizilazi to da su najčešće medijske
teme u vezi sa rodnom ravnopravnošću, nasilje u porodici, odnosno rodno zasnovano
nasilje, prava žena u oblasti zdravstvene zaštite, radna prava i mobing***. Nasilje u porodici je ubedljivo vodeći povod zbog kojih se mediji oglašavaju i dovode ga u vezu
sa ženama. Za to postoji više razloga. Nakon što je 2002. godine nasilje u porodici
u pravnom sistemu Republike Srbije postalo krivično delo****, učestaliji su i postupci
nadležnih institucija i ustanova u ovim slučajevima, pa se o ovoj temi i u javnosti više
govori. Žene češće prijavljuju slučajeve nasilje u porodici, a angažovanje medija je
svakako doprinelo povećanju svesti javnosti o nasilju nad ženama i u porodici, ali i
povećanju efikasnosti u zaštiti žena od nasilja. Nažalost, novinski naslovi i tekstovi
često prikazuju ženu kao delimično odgovornu za to što trpi nasilje i sugerišu da postoji podeljena odgovornost između žrtve i počinioca, često otkrivaju identitet žrtve
čime ih dodatno viktimizuju.***** Medijsko izveštavanje o ženama samo u kontekstu u
kojem su predstavljene kao žrtve nasilja****** dodatno utvrđuje postojeće stereotipe o njihovim stvarnim, poželjnim i mogućim društvenim ulogama.
Žene zaposlene u medijima
Novinarstvo je, uz školstvo, zdravstvo, socijalni i nevladin sektor i državnu
* Vlada Vojvodine
** Konferencije, seminari, tribine, prijem građanki i građana u mestima u kojima ne postoji institucija ombudsmana,
itd.
*** Godišnji izveštaji Pokrajinskog ombudsmana dostupni su na: http://www.ombudsmanapv.org/ombjo/index.php/
the-news/38-godinji-izvetaji5.
**** Krivični zakonik Republike Srbije, član 194.
***** Iz izlaganja zamenice PO za ravnopravnost polova Danice Todorov na javnom slušanju u Narodnoj skupstinai Republike Srbije o ulozi medija u borbi protiv nasilja nad ženama, a povodom Međunarodnog dana borbe protiv nasilja
nad ženama, 25. Novembra 2009. godine.
****** Npr. na ličnom nivou: nasilje u porodici; na strukturalnom nivou: neprimenjivanje propisa i mehanizama u oblasti
rodne ravnopravnosti, nedostupnost zdravstvenih usluga specifično potrebnih ženama, odsustvo žena iz javnog
života i sa mesta na kojima se donose odluke; na simboličkom nivou: diskriminacija po polu ili na osnovu porodičnog
statusa prilikom zapošljavanja, uskraćivanje mogućnosti školovanja ili nasleđivanja imovine, itd.
94
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
administraciju, poslednjih godina, sudeći prema broju zaposlenih žena u medijima,
takođe postalo „ženska” profesija. Razlozi za masovan ulazak žena u neku profesiju
su, uglavnom, ekonomske prirode, ali i ti što muškarci „napuštaju“ profesije u kojima
nema moći, odnosno gube ugled u društvu i, pri tom su lošije plaćene. A to se poslednjih godina upravo događa sa novinarstvom kao profesijom. Položaj novinarstva
se drastično pogoršava, neki mediji se gase, a drugi opstaju na tržištu, uz otežane
finansijske uslove rada, što prouzrokuje i male plate i stalne pretnje da će pod pritiskom konkurencije nestati sa tržišta. Istraživanje Pokrajinskog ombudsmana „Sloboda izražavanja i ljudska prava novinara u Vojvodini” (Todorov 2009a) sprovedeno
na uzorku od preko 450 novinarki i novinara ukazalo je i na to da su žene zaposlene
u medijima, iako u proseku imaju višu stručnu spremu nego muškarci, i dalje najzastupljenije na novinarskim ili mestima urednica rubrika ili emisija, dok su na mestima
odlučivanja u medijima najbrojniji muškarci (Dragin, Nešić 2009:12-13). Dok god se
novinarke sa višegodišnjim radnim stažom proglašavaju za babe, a muškarci sa istim
profesionalnim iskustvom za „bardove novinarstva”*
„promena slike žena u medijima ne može zavisiti isključivo od žena zaposlenih u medijima, ali svakako da to mogu učiniti svi medijski poslenici svesnim
izborom da rodne probleme posmatraju kao važnu temu o kojoj vredi pisati.
Na taj način prihvatili bi potencijalno značajnu ulogu medija u osporavanju utvrđenih značenja, stereotipa i predrasuda o rodnim ulogama, uvodeći
rodnu perspektivu u pristup različitim društvenim problemima.” (Todorov
2009b:50)
Literatura i izvori:
„„ Dragin, Ankica. Nešić, Svetlana: „Sloboda izražavanja i ljudska prava novinara/ki u Vojvodini u 2007. godini”. U Todorov, Danica. ur. (2009). Sloboda
izražavanja i ljudska prava novinara u Vojvodini. Pokrajinski ombudsman.
Novi Sad.
„„ J acoby, Daniel: ”Comments on Relations Between Ombudsmen and the
Media”. U Reif, Linda. C. (1999). The International Ombudsman Anthology:
Selected Writings from the International Ombudsman Institute. Martinus
Nijhoff Publishers. The Hague.
„„ K
rivični zakonik. (2009). URL: http://paragraf.rs/propisi/krivicni_zakonik.
html (posećeno 9. jula 2012.)
„„ K
ujundžić, Lidija et al. (2008). Kodeks novinara Srbije – Uputstva i smernice.
Fondacija Konrad Adenauer. Beograd.
„„ M
inić, Danica: „Feministička medijska teorija i aktivizam: različiti svetovi
ili moguća saradnja”. U Rill, Helena. Šmidling, Tamara. Bitoljanu, Ana, ur.
(2007). 20 poticaja za buđenje i promenu - O izgradnji mira na prostoru bivše
Jugoslavije. Centar za nenasilnu akciju. Beograd - Sarajevo.
* Tamara Skrozza u članku „O bardovima i babama” objavljenom u listu „Politika” 5. maja 2007. godine, citirana u
Todorov 2009b:50.
95
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
„„ M
ićunović, Natalija. ur. (2011). Nacionalna strategija za poboljšanje položaja
žena i unapređivanje ravnopravnosti polova. Uprava za rodnu ravnopravnost
Ministarstva rada i socijalne politike. Beograd.
„„ P
ekinška deklaracija. (1995). URL: http://www.vladars.net/sr-SP-Cyrl/
Vlada/centri/gendercentarrs/PAO/Documents/Pekinska_deklaracija.pdf
(posećeno 2. jula 2012)
„„ R
ezolucija 1751 Saveta Evrope: Suzbijanje seksističkih stereotipa u medijima. (2010). URL: http://www.vladars.net/sr-SP-Cyrl/Vlada/centri/gendercentarrs/media/vijesti/Documents/Savjet%20Evrope%20Rezolucija%20
1751%20%282010%29%20Suzbijanje%20seksistickih%20stereotipa%20
u%20medijima.pdf (posećeno 9. jula 2012.)
„„ T
odorov, Danica (2009b): „Žene u medijima, mediji o ženama”. U Todorov,
Danica. ur. (2009). Sloboda izražavanja i ljudska prava novinara u Vojvodini.
Pokrajinski ombudsman. Novi Sad.
„„ U
stav Republike Srbije. (2006). URL: http://www.parlament.gov.rs/upload/
documents/Ustav_Srbije_pdf.pdf (posećeno 10. jula 2012.)
„„ Valić Nedeljković, Dubravka. ur. (2008). Kandidatkinje – Monitoring prisustva žena kandidatkinja u medijima tokom predizbornih kampanja za lokalne i
pokrajinske izbore u 2008. Novosadska novinarska škola – Pokrajinski zavod
za ravnopravnost polova. Novi Sad.
„„ Valić Nedeljković, Dubravka. ed. (2011a). Media Discourse o Poverty and Social Exclusion. Filozofski fakultet. Novi Sad.
„„ Valić-Nedeljković, Dubravka (2011b): „Rod i mediji”. U Milojević, Ivana. Markov, Slobodanka. ur. (2011): Uvod u rodne teorije. Mediterran Publishing.
Novi Sad.
„„ Z
akon o javnom informisanju. (2010). URL: http://www.paragraf.rs/propisi/
zakon_o_javnom_informisanju.html (posećeno 28. juna 2012.)
„„ Z
akon o oglašavanju. (2005). URL: http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_
oglasavanju.html (posećeno 9. jula 2012.)
„„ Z
akon o ravnopravnosti polova. (2009). URL: http://www.zavodsz.gov.rs/
PDF/zakoni/9Zakon o ravnopravnosti polova.pdf (posećeno 9. jula 2012.)
„„ Z
akon o zabrani diskriminacije. (2009). URL: http://paragraf.rs/propisi/
zakon_o_zabrani_diskriminacije.html (posećeno 10. jula 2012.)
96
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
Jelena Stefanović*
Saša Glamočak**
Kontrolna lista (ček lista) za prepoznavanje
povrede prava na osnovu pola/rodne pripadnosti i
rodne diskriminacije
Opšta pitanja
Odgovor
1. Povredu je učinila:
-pokrajinska/opštinska uprava (organ)
-organizacija ili javna služba (koja vrši upravna i javna
ovlašćenja, čiji je osnivačPokrajina ili opština).
DA
NE
2. Da li smo nadležni u ovom slučaju?
DA
NE
3. Pol osobe koja je podnela predstavku ili u čije ime je podneta
predstavka:
DA
NE
4. Povreda je izvršena u području:
a) rada
b) socijalne zaštite
v) zdravstvene zaštite
g) obrazovanja, kulture ili sporta
d) političkog i javnog života
đ) nasilja nad ženama i u porodici
e) __________________________
ž) __________________________
Napomena:
* Autorka je konsultantkinja za rodnu ravnopravnost
** Autor je konsultant za rodnu ravnopravnost
97
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
Ponašanje organa
Odgovor
1. Da li organ ima poseban odnos prema stranci, jer je žena?
DA
NE
2. Posledice postupanja organa pogađaju/povređuju najviše žene?
DA
NE
3. Posledice postupanja organa pogađaju/povređuju najviše muškarce?
DA
NE
Oblici povrede prava na osnovu pola/oblici
diskriminacije
Pokazatelji povrede prava/diskriminacije
•
prilikom zapošljavanja
•
•
uslovi rada
•
•
•
•
•
zbog trudnoće
•
•
98
diskriminišući oglasi za posao
(navođenjem muškog/ženskog roda,
godina života, izgleda)
nejednak tretman žena i muškaraca
prilikom testiranja i razgovora za posao
uslovi rada nisu jednaki za zaposlene
različitog pola
povlastice nisu jednake za zaposlene
različitog pola i materijalno se razlikuju
sredstva za rad i rukovanje pri radu nisu
prilagođeni zaposlenima oba pola
odbijanje da se zaposli žena zbog
trudnoće
otkaz ili premeštaj na drugo radno mesto
zbog trudnoće (osim počl. 89-93 Zakona
o radu)
posle porodiljskog i odsustva radi nege
deteta ženama/muškarcima nije osiguran i omogućen povratak na isto radno
mesto
onemogućavanje napredovanja zaposlenoj ženi za vreme trudnoće
onemogućavanje profesionalnog
usavršavanja zaposlenoj ženi za vreme
trudnoće
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
•
porodični status i obaveze
•
•
zarada i druga primanja
•
•
ocenjivanje rezultata rada
•
•
dostupnost poslova i položaja
•
obrazovanje i napredovanje na poslu
•
•
•
uznemiravanje i seksualno uznemiravanje i
ucenjivanje na poslu
•
•
99
onemogućavanje žena/muškaraca da
koriste odsustvo radi nege deteta
prepreke u ostvarivanju prava na odsustvo radi nege deteta
ne isplaćuju se jednake zarade ženama i
muškarcima za isti rad i rad iste vrednosti
klasifikacija radnih mesta koja utiče na
utvrđivanje visine zarade je takva da
diskriminiše žene,tj. ne koriste se jednaki
kriterijumi za oba pola
nejednako tretiranje rezultata rada
muškaraca/žena
nejednako tretiranje prilikom ocenjivanja
kvantiteta i kvaliteta rada
organi javne vlasti nisu primenili afirmativne mere iako je zastupljenost manje
zastupljenog pola u organizacionim
jedinicama, na rukovodećim mestima,
u organima upravljanja i nadzora manja
od 30%
ženama i muškarcima nije omogućen
jednak pristup procesu obrazovanja i
sredstvima potrebnima za usavršavanje
uslovi napredovanja nisu jednaki za oba
pola i nisu svima poznati i transparentni
dobijanje zaposlenja uslovljava se seksualnim kontaktom
premeštaj na drugo radno mesto,
napredovanje, povišica i sl. uslovljava se
seksualnim kontaktom
u radnom okruženju prisutna su
prostačka dobacivanja, uvrede i šale na
račun ili zbog pripadnosti određenom
polu
radna okolina je takva da navedene
radnje podstiče
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
•
uznemiravanje i seksualno uznemiravanje i
ucenjivanje na poslu
•
•
prestanak radnog odnosa i angažovanja
•
•
kolektivno pregovaranje
•
•
•
socijalna i zdravstvena zaštita
•
100
osobaje na radnom mestu izložena
verbalnom ponašanju seksualne prirode:
ležerni komentari i seksualni predlozi;
izlaganje pornografskim materijalima;
neugodne primedbe o izgledu ili
oblačenju; insinuacije i podsticanje na
seksualni odnos
osoba je na radnom mestu izložena
fizičkom ponašanju seksualne prirode –
nepoželjni dodiri po telu
nejednaki razlozi za davanja otkaza
ženama i muškarcima ili za njihovo
proglašavanje tehnološkim viškom
davanje otkaza osobi koja je pokrenula
postupak zbog diskriminacije po osnovu
pola ili njeno proglašavanje tehnološkim
viškom
nema 30% predstavnika/ca manje zastupljenog pola u odborima za pregovore
sindikata ili udruženja poslodavaca
broj predstavnika/ca manje zastupljenog
pola nije proporcionalan učešću tog pola
u članstvu sindikata ili udruženja poslodavaca
nejednako postupanje po osnovu pola
prilikom ostvarivanja i uživanja prava iz
oblasti socijalne zaštite
nejednako postupanje po osnovu pola
prilikom ostvarivanja prava na zdravstvenu zaštitu (overavanje zdravstvene
knjižice trudnica, porodilja i porodilja preduzetnica)
nejednaka kadrovska i tehnička opremljenost zdravstvenih ustanova u oblasti
reproduktivnog zdravlja (dispanzera za
žene i ginekološko - akušerskih klinika)
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
•
socijalna i zdravstvena zaštita
•
•
nasilje nad ženama/u porodici
•
•
penzijsko osiguranje i zaštita
•
•
•
•
obrazovanje i sport
•
•
•
101
organizacija rada i raspored radnog vremena u ustanovama socijalne i zdravstvene zaštite nije prilagođen potrebama
korisnika/ca
policija nije izašla na poziv/nije podnela
prijavu (prekršajna/krivična)
policijski službenici daju seksističke izjave
i neprimerene komentare
centar za socijalni rad nije pokrenuo
postupak, ili ne sarađuje sa drugim institucijama, ne savetuje adekvatno osobe
koje su preživele nasilje
zdravstvena ustanova nije/neadekvatno
evidentirala povrede
nejednako postupanje po osnovu pola
prilikom ostvarivanja prava iz penzijskog
osiguranja
nejednaki uslovi za prijem i za odbijanje
prijema žena i muškaraca u obrazovne,
naučne i ustanove za stručno osposobljavanje
nastavni planovi i programi, studijski programi i udžbenici imaju diskriminatorske
sadržaje
nastavne metode i normativi školskog
prostora i opreme ne omogućavaju
jednak tretman oba pola
nejednaki uslovi i mogućnosti za pristup
žena i muškaraca stalnom obrazovanju,
uključujući sve programe za obrazovanje
odraslih i programe funkcionalnog opismenjavanja
nejednaki uslovi za isključenje žena i
muškaraca iz procesa obrazovanja,
naučnog rada i stručnog usavršavanja
nejednak način pružanja usluga ženama
i muškarcima i davanje pogodnosti i
obaveštenja ženama ili muškarcima
Priručnik o rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji
•
•
•
•
obrazovanje i sport
•
•
•
•
•
politički i javni život
•
•
predstavljanje žena u medijima
•
•
•
102
ocenjivanje znanja i vrednovanje postignutih rezultata u zavisnosti od pola
nejednaki uslovi za žene i muškarce za
sticanje stipendija i drugih vrsta pomoći
za školovanje i studije
nejednaki uslovi za žene i muškarce za
izbor ili sticanje zvanja, profesionalnog
usmeravanja, stručnog usavršavanja i
sticanja diploma
nejednaki uslovi za žene i muškarce za
napredovanje, dokvalifikaciju ili prekvalifikaciju
nejednaki uslovi za žene i muškarce za
bavljenje sportom u obrazovnim ustanovama
neravnopravan tretman žena i
muškaraca od strane sportskih organizacija i udruženja kada je u pitanju razvijanje i finansiranje sportskih aktivnosti
(iz budžeta)
neravnopravna zastupljenost žena i
muškaraca u organima upravljanja
sportskih organizacija i udruženja (koje
se finansiraju iz budžeta)
nejednake mogućnosti političkog delovanja za žene i muškarce
neravnomerna zastupljenost i nejednake
mogućnosti pristupa u organima izvršne
vlasti, javnim, finansijskim i drugim
institucijama
delegacija koje predstavljaju AP ili jedinicu lokalne samouprave nema najmanje
30% manje zastupljenog pola
diskriminacija na osnovu pola, bračnog i
porodičnog statusa, trudnoće
narušavanje dostojanstva žena
omalovažavanje žena i njihovih sposobnosti
govor mržnje prema ženama
Download

Priručnik - Rodna ravnopravnost i diskriminacija na