STONI TENIS U ČOKI
Proleter
Posleratne godine su se u nastanku čokanskog sporta odlikovale velikim entuzijazmom, kao i u
mnogim drugim oblastima.
Priča počinje jula meseca 1946. godine, kada je osnovano sportsko društvo pod imenom "Sloga".
Pod tim imenom je radilo sve do 1950. kada menja ime
u : Sportsko društvo "Proleter".
"Proleterovu" slavu su proneli širom Vojvodine, pa i
ondašnje Jugoslavije, mnogi sportisti, ponajviše
stonoteniseri, ali se to ime gasi devedesetih, te od kluba
do kluba (i od sponzora do sponzora) se imena menjaju.
U punom naponu snage društva radile su punom parom :
fudbalska, košarkaška, rukometna (ženska ekipa hazene,
kao preteče rukometa), kuglaška, šahovska i streljačka
sekcija.
Sportsko društvo "Proleter" je u to vreme okupljalo
hiljade sportista svih uzrasta.
Većina klubova, u to vreme sekcija, je oformljena 1963,
godine, pa među njima i stonoteniski klub "Proleter".
1963
Prvi pokušaji bavljenja stonim tenisom datiraju pre 1963. godine, ali se uglavnom svode na
pojedinačne slučajeve i na uglavnom egzibiciona i demonstativna pojavljivanja.
Masovni sletovi (uglavnom na Titov
rođendan !?) u Novom Kneževcu, ondašnjem
sedištu sreza, bili su prilika da se publici
prezentiraju retki sportovi, a među njih je
spadao i stoni tenis.
Početak ozbiljnijeg i organizovanijeg rada u
stonom tenisu pada u drugu polovinu 1963.
godine, godine koja se i obeležava kao
godina osnivanja kluba.
Inicijalna kapisla za kasniju eksploziju
stonog tenisa u Čoki, je bila dolazak bračnog
para Sabo.Oboje su bili prosvetni radnici i
aktivni igrači stonog tenisa u Zrenjaninskom
"Banatu".
Sabo Ištvan u akciji
Ištvan kao mlad i agilan nastavnik fizičke kulture brzo je oko sebe okupio istomišljenike i
poklonike celuloidne loptice u Čoki i klub otpočinje sa radom.
Prvi igrači su pored bračnog para Sabo bili još i : Mikloš Gubi – radnik SOFK-e, Ilija Aćimov –
radnik (inače legenda Čokanske košarke), Šandor Kočiš, Predrag Golić i Marko Mašulović (kasnije
uspešan fudbaler i trener) – učenici, kao i Slavica Vučićević (Kovačev) – učenica.
Pored ove prve plejade igrača, nazirale su se konture i uprave u prvom redu tadašnji predsednik
SOFK-e i nastavnik fizičkog Tihamer
Ivković, nastavnik u osnovnoj školi
Šandor Borza i drugi. Oko ovog jezgra
su se počeli okupljati igrači, kako
novi, tako i oni koji su se već nekada
susreli sa sportom, a ponajviše
najmlađe kategorije iz osnovnih škola.
Početak
1965 Sami počeci - Mašulovićć, bračni par Sabo, Kovaćevć, Kočiš
Počelo je u maloj, uskoj i niskoj
svlačionici fudbalskog kluba, gde su
svakodnevno održavani treninzi od 14
do 20 časova.Sto je bio samo jedan, a
interesenata mnogo – po dvadesetak
klinaca je sedelo oko stola, na
improvizovanim klupama, i strpljivo čekalo svoj red.
Pošto je svlačionica bila uska i niska, parovi se nisu mogli igrati a o visokim loptama se moglo
samo teoretisati.
Stoni tenis se uveliko igrao u
škma, pa je odmah u startu – u
sezonama 1963/64 i 1964/65
postignut velik uspeh.
U ove dve sezone u takmičenju za
Kup maršala Tita opštinu Čoka su
predstavljale ukupno 443 ekipe.
1963/64 je učestvovalo 165 ekipa,
a 1964/65 čak 278.
Najviše učesnika, pored Čoke su
dale škole iz Jazova, Padeja i Crne
Bare. Veliku ulogu u toj početnoj
1968 Oduvek osnova kluba - deca
popularizaciji stonog tenisa su
odigrali nastavnici fiskulture –
Lukači Jožef iz Jazova, Milan
Stevanov i Fodor Đerđ iz Padeja, Požar Boldižar iz Crne Bare i Ivković Tihamer i Sabo Ištvan iz
Čoke Iz tog perioda ostaje zabeležen i podatak da je kroz stonoteniske škole u mestima opštine
prošlo više hiljada dečaka i devojčica.
Iz tog vremena i jedna zanimljivost : nastavnik Lukači Jožef iz Jazova je na osnovu uspeha i
brojnosti u Kupu maršala Tita bio počasni gost na SPENT-u u Ljubljani.
Prvi predsednik stonoteniskog kluba "Proleter" je bio Lukači Šandor, radnik Opštinskog saveza
fizičke kulture.Pošto su obaveze rasle iz meseca u mesec, postavio se zahtev za brojnijom i bolje
organizovanijom upravom.
Ekspanzija
1966 za predsednika kluba biva izabran Milivoj Vilovski, koji će tu
dužnost obavljati narednih osam godina.
Oko sebe okuplja ekipu entuzijasta - Čedomir Števančev, Dragan
Ilijašev, Slobodan Milanović, Milan Komlušan, koji zajedno sa
sekretarom i trenerom Berkovič Đerđom, te trenerima Bicok
Peterom i Sabo Ištvanom postavljaju klub na čvrste i zdrave noge.
Mladih igrača nije nedostajalo i isprofilisala se generacija koja će
Čoki doneti mnogo srećnih trenutaka i velikih rezultata.
Kod dečaka su tu bili : Juhas Jožef, Melik Zoltan, Ljubomir
Števančev, Mesaroš Karolj, Slavko Vucelja, Miroslav i Dragan
Vlašić, Milan Subotin, Holo Antal, Miloš Štrbac ...
1968 Milivoj Vilovski
Devojčice su se spremale za velike rezultate, a bile su tu : Palatinuš
Eržebet, Sabo Iboja, Jelena Števančev, Žifko Livia ...
Anegdota iz tog vremena kaže da su čokanski klinci u vojvođanskoj stonoteniskoj školi bili upitani
koliko puta nedeljno treniraju."Dvanaest puta" je glasio njihov odgovor. Začuđeni radoznalci su
dopunili svoje pitanje, da nisu mislili na mesečni broj treninga, već nedeljni.Odgovor je bio isti –
dvanaest.
Treniralo se pre škole – od 6 do 7 sati, i
uveče, a leti, za vreme raspusta, i po tri puta
na dan.
Kapitalan poduhvat i temeljac daljnjeg
razvoja kluba je postavljen preuzimanjem
fiskulturne sale ukinute Poljoprivredno
stočarske škole. Iako je postojala namera
lokalne samouprave da tu salu pretvori u
konferencijsku, velikim naporom uprave je
izdejstvovano da se ona ipak dodeli
stonoteniskom klubu.
1968 Golić, Sabo, Holo, trener Bicok
Godinama kasnije pa i dan danas se to
pokazalo kao jedan od ključnih poteza u
razvoju kluba. Dobijena je sala sa šest fiksnih stolova, koja je 24 sata dnevno bila na raspolaganju
svim generacijama stonotenisera. Sa kasnijim dograđivanjem i renoviranjima, to je sala na kojoj i
dan danas Čoki zavide mnogi klubovi.
Uprava je u to vreme nabavila i automatskog robota švedske proizvodnje, koji je takođe stavljen na
raspolaganje igračima.
Uz savestan i marljiv rad sa svim selekcijama, svi uslovi su bili obezbeđeni za vrhunske rezultate
koji će doći.
Prvi uspesi, neprekinuti niz
Prva titula je "pala" 1964. godine kada je na prvenstvu pokrajine Sabo sa Matijom Granićem (Banat
– Zrenjanin), osvojio zlato u muškom dublu.
U samom početku u klubu su ustanovljena dva osnovna principa kod takmičenja – što više, to bolje,
i – samo se pobedici pamte!
Igrali su se razni turniri, klupska i pojedinačna takmičenja, zajedničke pripreme ...
Pamtila su se i brojala samo zlatna odličja,
srebru i bronzi se ne zna broj... 1967.
godine ženska ekipa se sa velikim uspehom
takmičila u republičkoj ženskoj ligi, da bi
1969. na saveznom ekipnom turniru
osvojile bronzanu medelju. Od tada se
čokanske devojke konstantno nalaze u
jugoslovenskoj eliti.
Prvu žensku ekipu su u tim godinama
sačinjavale : Slavica Kovačev-Vučićević,
Čarna Damjanov, Sabo Irena, Ljilja
Karanović i Bakoš Margita.
1967 Prva liga Bakoš, Damjanov, Kovačev, trener Sabo
Bakoš Margita će u narednim godinama
postati višestruka pokrajinska i republička
prvakinja i od strane stručnjaka će biti proglašena za najveći jugoslovenski, pa i evropski talenat.
Muška ekipa u sastavu : Branko Juzbašić, Predrag Golić, Konja Mihalj, Momčilo Orlić i Sabo
Ištvan, je pokušavala da sledi svoje koleginice.
Ostalo je zabeleženo i da je Predrag Golić je u Sarajevu 1969. godine postao utešni prvak
Jugoslavije.
Ipak su muškarci zaostajali za svojim klupskim drugaricama, nekada više, nekada manje, a tako je i
dan danas.
Šest puta su muškarci pokušavali da se kvalifikuju za u ono vreme
jaku republičku ligu, ali im je to uspelo tek u šestom pokušaju 1972.
godine, na kvalifikacijama u Nišu. Sastav je bio sledeći: Juhas, Golić,
Subotin i Melik.
Iz te 1972. ostaje žal za odličnom muškom generacijom, koja
jednostavno nije imala sreće pa se pojavila u isto vreme kad i
Palatinuš, inače bi sigurno puno postigla. Podsećanja radi Juhas i
Subotin su nastupali i za seniorsku reprezentaciju.
Juhas Jožef
Juhas Jožef je dva puta osvajao titulu prvaka države u juniorskoj
konkurenciji. 1977. je ostvario istorijsku pobedu nad tada svetskim
reketom broj 1. – Orlovskim.
Nikada muškarci nisu po uspesima stigli svoje klupske koleginice, ali
je i muški klub bio aktivan i postizao zapažene rezultate, što ekipno, što pojedinačno.
1972 - mala Eržika
Na prvom posleratnom prvenstvu za pionire održanom 1972. godine u Zagrebu, čokanska deca su
dominirala u potpunosti. Iz Zagreba je doneta torba puna trofeja, ukupno 25 pehara. Osvojena su
sva prva mesta osim muškog i mešovitog dubla.
Devojčice su igrale u sastavu: Palatinuš Eržebet, Elizabeta Milevska, Ljiljana Subotin i Ilona Kiralj.
Dečaci : Juhas Jožef, Melik Zoltan i Ljubomir Števančev.
Ta deca su se uspešno nosila i sa starijim generacijama, a u svom uzrastu su bila superiorna.
Uspostavljena je i lepa saradnja sa organizatorom prvenstva, zagrebačkom Mladošću, sa kojom su ti
odnosi održavani i u vreme najvećeg rivaliteta, kada su se
čokanke i zagrepčanke žestoko borile za titule.
Ipak je 1972. godinu obeležila najbolja od svih
trinaestogodišnja Palatinuš Eržebet, koja je na državnom
prvenstvu u Skoplju osvojila titulu državne prvakinje u
seniorskoj konkurenciji!
Mala Eržika, supertalenat a podvrgnuta novom sistemu
rada (iako je imala svega 13 godina iza nje je bilo već 5
godina ozbiljnog rada), sa drugačijim i savremenijim
pristupom radu, poslala je u penziju predstavnice stare
škole (Mirjana Resler………...) i uspostavila nova merila
vrednosti u ženskom stonom tenisu.
1972 Skoplje – Palatinuš i Sabo
Posebna je bila priča odjek koji je ovaj sportski podvig
izazvao među građanima Čoke, Eržikinim drugarima iz
škole, sportskim radnicima.nPriređen joj je doček kakav se pre ni posle toga ne pamti u našoj
sredini. Jednostavno su svi hteli da joj čestitaju i zahvale na rezultatu i na načinu na koji je
predstavljala svoju malu varošicu.
Govoreći o ovim vremenima, mora se istaći i veliki uticaj koji je
čokanski klub vršio na svoje okruženje, postavljajući nove granice
i standarde u radu sa decom i nizanjem uspeha za uspehom.
Naročito je razvijen rivalitet između dva susedna grada i kluba –
Sente i Čoke.
Koliki je to bio rivalitet, možda najbolje govori podatak da je
1972. komšijskom derbiju prisustvovalo preko 500 gledalaca u
prepunoj Sali Osnovne škole u Čoki.
Bile su to godine kada se puno radilo i kada su postavljeni temelji
za uspehe koje će čokanski stoni tenis proslavljati godinama
kasnije.
Palatinuš u akciji
Naime najviše se radilo sa decom različitog uzrasta, počevši od
prvog razreda osnovne škole. Kroz stroge selekcije su se izdvajali
oni stvarno najtalentovaniji, te su oni kasnije kroz veliki rad taj
svoj talenat nadograđivali i kitili uspesima.
Palatinuš Eržebet je svakako najistaknutija figura
‘’’’’’’
čokanskog stonog tenisa.
Rođena je 23.marta 1959. godine.
Kao devojčurak od osam godina se počela zanimati za
stoni tenis, jedva se videla od stola.
Od samog početka se videlo da se radi o izuzetnom
talentu.
1972. godine prvi put oblači seniorski dres sa državnim
grbom, a zatim i osvaja seniorsko prvenstvo u Skoplju.
Do kraja karijere je bila reprezentativac blizu 300 puta.
ViŐšestruka prvakinja Jugoslavije u raznim
konkurencijama i kombinacijama, višestruka prvakinja
Balkana i Mediterana, juniorska ekipna prvakinja
Evrope.
Za nju se vezuju neki od najvećih uspeha jugoslovenskog
stonog tenisa – prvo mesto na prvenstvu Evrope 1976. u
Pragu, u dublu sa Stipančićem, kao i bronza na svetskom
prvenstvu u Kini, u dublu sa Perkučinovom.
1980. nakon osvojene titule prvaka države, prelazi u
zagrebačku Industrogradnju.
1973 - setva uspeha
Karijeru zatim nastavlja u Nemačkoj, gde i danas živi.
Neprevaziđeni do danas - Juhas – Palatinuš
Klub je napunio 10 godina života, čokanske
devojčice i dečaci su narasli i stasali za
juniorsku konkurenciju.
Devojke u Kranju a mladići u Beogradu
osvajaju titule državnih prvaka u juniorskoj
konkurenciji.
Devojke su bile u sastavu : Palatinuš, Sabo,
Števančev i Subotin, a mladići: Subotin,
Juhas, Melik i Števančev.
Skeptici koji čokansku školu stonog tenisa
dotada nisu ozbiljno shvatali, zamislili su se.
1973 Juniorke i juniori – prvaci države
1973/74 ženska ekipa u sastavu : Palatinuš,
Števančev, Subotin, Kiralj i Milevska su ozbiljno konkurisale za titulu najboljeg kluba u državi, dok
su dojučerašnji dečaci: Števančev, Melik i Vlašić istakli kandidaturu za prvo mesto u drugoj
saveznoj ligi.
Nažalost ni jedni ni drugi u toj sezoni nisu uspeli i time su odgodili ostvarenje cilja za još neko
vreme.
Vredan je pomena i susret evropske lige koji se odigrao decembra 1974. u Čoki, između
reprezentacija Jugoslavije i Francuske (4:3), pred preuređenim tribinama Osnovne škole u Čoki sa
2.000 gledalaca i televizijskim kamerama.
U tom periodu je i zapažen angažman prvog profesionalnog trenera, dovedenog sa strane – iz
Uzdina, koji je ostavio dubok trag u radu, –bio je to Jonice Bosika.
Na trenerskim poslovima angažovani su i bivši igrači Slavica i Jovica Vučičević, Sekereš Gizela,
Holo Antal, što će kasnije postati pravilo.
1974/1975 - mi smo šampioni !
1975 Šampioni Jugoslavije -– Der, Korpa, trener Sabo, Palatinuš, Števanččev
Palatinuš i Števančev, pojačane sa Korpa Eržebet i Der Anikom iz Sente, najzad ostvaruju san
dečaka i devojčica koji pikaju celuloidnu lopticu i – postaju prvaci države.
Naredne sezone u izmenjenom sastavu (Der i Korpa otišle u Sentu, Števančev u Novi Sad) klub
učestvuje u ligi šampiona i igra tri utakmice. Pobeđuje prvake Luksemburga i Poljske, a gubi od
Čehinja.
1976/1977 godine klub pojačava Gordana Perkučin,
najbolja igračica Obilića iz Novog Kneževca, dvostruka
pionirska prvakinja Evrope. To pojačanje je urodilo
plodom i 1977 se titula vraća čokanskim devojkama.
1979 Zagreb - treća titula – Subotin, Palatinuš, Sabo, Kiralj i Perkučin
1978 Gordana Perkučin
78/79 pobeđena je zagrebačka Mladost 2-0, trijumf je bio potpun - u sred Zagreba. Šampionska
postava je bila : Subotin, Palatinuš, Perkučin i Kiralj.
1979/80 opet – po četvrti put je titula državnog prvaka u vitrinama čokanskog kluba, opet pobeda
nad zagrepčankama, ali ovoga puta na početku 1-1. O pobedniku odlučuje majstorica koja se igra na
neutralnom terenu – u Borovu. Publika je euforično naklonjena čokanskoj ekipi i stiže se do
trijumfa.
1980 – Borovo –- Sabo, Perkučin, Kiralj, Palatinuš
Već 1977.godine se
videlo da su u ovoj
konkurenciji čokanske
devojke bez premca,
tako da je zagrebačka
Mladost
pokušala
privoleti Palatinuševu
na prelazak, ali se
nadigla velika prašina.
Vođene su čak i javne
rasprave o tome, ali je
Čoka uspela da je
zadrži sve do 1980-te
godine, čak je možda
moglo i duže, ali
jednostavno nije bilo
dobre volje.
Međunarodni uspesi i kraj jedne priče
1976.godine, na turniru Evropa TOP 12
u Nemačkoj, Eržebet Palatinuš osvaja
treće mesto u singlu. Iste godine na
prvenstvu Evrope u Pragu u mešovitom
dublu sa Stipančićem osvaja zlatnu
medalju. Na juniorskom prvenstvu
Evrope u Austriji su osvojena dva zlata
u dva dubla – sa Fabrijevom i
Kalinićem.
1976 - Evropsko zlato - Palatinuš - Stipančić
1979.godine
na
Svetskom
prvenstvu u Pjong Jangu
čokanski par Palatinuš Perkučin
osvaja
bronzanu
medalju i to predstavlja vrhunac
jedne generacije – kraj jednog
poglavlja priče o čokanskom
stonoteniskom čudu.
Dolazi i ta kobna, ali neizbežna
1980-ta i odlazak Palatinuš u
zagrebačku
“Industrogradnju”,
Perkučin
u
novosadsku
Vojvodinu
i
Juhasa
u
1979 Svetska bronza Palatinuš - Perkučin
inostranstvo.
Oni su bili vrhunski igrači, koji su prerasli okvire kluba i sredine, te su tražeći puteve daljeg
životnog i sportskog razvoja napustili klub.
Nažalost, to je matrica koja se ponavlja do današnjeg dana i koja karakteriše „male” klubove i
sredine, naročito rasadnike talenata i igrača kao što je Čoka.
Borba za kontinuitet, ostanak i opstanak
Život kluba se nastavio sa puno dolazaćih klinaca pod budnim okom trenera i uprave. Akcenat je
bačen na rad sa mlađim generacijama i rezultati se postižu, ali ima se problema sa prvim timom.
Odlasci, spojeni sa bolešću Kiraljeve su 1981. uslovili par najslabijih sezona i grčevitu borbu za
opstanak.Ali ipak, klub je opstao.
Generacije Dognar Otilije,
Vesne Brojčin, Stanimirov
Danice su osvojile u
osamdesetim
godinama
pregršt medalja u pionirskoj
i juniorskoj konkurenciji u
ondašnjoj
velikoj
Jugoslaviji.
1982 - Kiralj, Stanimirov, Brojčin V., Dognar
Tradicija čokanske škole
stonog tenisa nije prekinuta.
Svoj veliki doprinos u
periodu 1980-1985 je dao i
Melik Zoltan, ovoga puta
kao trener.
Veliku zahvalnost za taj, pa i
duži period – početkom devedesetih čokanski stoni tenis duguje Industriji mesa Čoka pod čijim
imenom i patronatom je nastupao dugi niz godina.
U
određenim
vremenskim
intervalima devedesetih klub je
nosio i ime Omladinske zadruge
Mladost iz Čoke, STR “Miki” a
krajem devedesetih i Menta po
istoimenoj firmi za preradu
lekovitog bilja iz Padeja.
Već su stasavale i uključivale se u
oslabljeni prvi tim i dojučerašnje
pionirke :– Harča Elizabeta,
Brojčin Nataša, Lendvai Lidija, a
u generaciji su bile još Morajko
Đenđi i Sloboda Gabriela.
1982 Pouzdani prvotimac Čoke u više navrata – Danica Stanimirov
Polovinu osamdesetih je obeležio i odlazak Sabo Ištvana u inostranstvo (1986 je postao prvak
Evrope sa ekipom ATSV Saarbrucken) i teška finansijska situacija, koja otada uporno ne napušta
klub.
U tom periodu sve u klubu su činili Kiralj Ilona i nezamenljivi, marljivi tehniko Dognar Laslo, uz
Čedomira Števančeva najbolji tehniko koga je klub imao.
Generaciju Harča, Brojčin, Lendvai su kao treneri otpočeli Melik i Sabo Irena, a od 1985 ih
preuzima Kiralj Ilona, koja posle uspešne igračke nastavlja i istu takvu trenersku karijeru u klubu.
Harča Elizabeta je sa treninzima otpočela još u zabavištu, sa pet-šest godina i od nje se očekivalo da
postane nova Palatinuš.
1988 Proslava 25 godina postojanja kluba, ceo klub na okupu
Puno se radi, putuje se često u inostranstvo – na usavršavanje. Rezultati opet dolaze, puno državnih
titula, dubl Harča –- Brojčin osvaja treće mesto na prvenstvu Evrope za kadete.
1986. u kadetskoj konkurenciji Harča – Brojčin postaju prvaci države. Harča postaje olimpijski
kandidat u ondašnjoj Jugoslaviji i sve
opcije su otvorene.
1988.godine u vrletima Bosne, žureći sa
jednog na drugi meč, ekipa doživljava
tešku saobraćajku, srećom bez tragičnih
posledica. Ožiljci ostaju do dan danas, a
taj događaj se odrazio i na igre kluba.
Naredne 1989. odlazak Harče i Nataše
Brojčin u Novi Sad, završava priču o
generaciji od koje se u istoriji kluba
možda i najviše očekivalo, puno uložilo,
a relativno malo ostvarilo.
1988 Prvi tim – Lendvai, Brojčin N., Harča
Pod imenom IMČ Čoka, sa
trenerima Predragom Golićem i
Kiralj Ilonom su se afirmisale –
sestre Golić - Biljana i Katarina,
Barlog Brigita, Erdelji Silvija,
Bečejski
Sanja,
Dragoljević
Slađana i Sinic Danijela.
To je bila generacija u rasponu 7679-to godište. Počele su sa
treninzima 1986. kod trenera Vese
Vilovskog, kojega je ubrzo
zamenio Predrag Golić.
Već 1989. su došli prvi rezultati –dubl u konkurenciji kadeta
Bečejski –- Golić B., je osvojio
prvo mesto, kao i Čoka ekipno.
Početak osamdesetih - usavršavanje u Nemačkoj
1990.
Biljana
Golić
biva
proglašena za najbolju pionirku u
izboru zagrebačkih Sportskih
Novosti.
Početak –- Golić Predrag i Katarina
Nataša Brojčin
1989 Prve titule - Bečejski-Golić B.
1991 Biljana Golić titule
U tom periodu u klubu je ponikla još jedna
danas ključna igračica jugoslovenskog stonog
tenisa – Silvija Erdelji. Ponikla je u Čoki, ali
je punu afirmaciju i renome stekla igrama u
Senti, čiji je član od 1991. Do svoje 14-te
godine je igrala u Čoki i podarila klubu mnoge
titule, od kojih se izdvaja zlatni evropski
kadetski mix.
1994 Reprezentativni dubl - Golić B. – Erdelji S.
Između 1989 i 1996 godine čokanske
kadetkinje, a zatim i juniorke su prava noćna
mora za protivnike. Pobrale su skoro sve titule
u tim uzrasnim kategorijama. Kao kuriozitet će
ostati upamćeno da je Biljana Golić bila
poslednji kadetski prvak stare Jugoslavije
(SFRJ) i prvi prvak onda nove (SRJ).
Tih teških devedesetih Čoka je konstantno u
vrhu ženskog stonog tenisa i svake godine igra
minimum polufinale plej-ofa za šampionsku
titulu.Uglavnom su rivali Novosadska Vojvodina
i Temerinski FKL. FKL dominira 1993-1997
zahvaljujući odličnim igračicama sa strane, ali
ostaje samo žal za propuštenim pošto se samo
titule pišu.
Ipak će se pamtiti finala plej-of-a 1996 i 1997 sa
FKL iz Temerina.
1996 Bečejski, Berlog B., Golić B., Golić K., Dragoljević
U velikoj meri je tim rezultatima doprineo
povratak Sabo Ištvana u klub, formiranje
stručnog štaba sa pet trenera : Golić, Kiralj,
Kormanjoš, Čonić i Ilijašev, te određivanje
strateškog cilja – osvojiti titulu prvaka
Jugoslavije u naredne dve-tri godine. Radilo se
po običaju – mnogo, ali je kruna rezultata
izostala.
Biljana Golić
U tom vremenu se još desio i najveći zastoj u radu
sa mladim selekcijama, tako da je selekcioniranje
izvršeno 1992.god. bilo prvo posle pauze od skoro
sedam godina. Selekcija će doneti odlične rezultate.
1998 – Reprezentativni dubl – Barlog – Golić B.
1998 godine klub napuštaju Barlog Brigita (Senta) i Katarina Golić (Slovenija), klub ostaje i opet
opstaje oslabljen. Priključuje se kadetkinja Tapai Timea i ekipa je opet u vrhu jugoslovenskog
stonog tenisa.
Za ovu generaciju se mora reći da su uglavnom još svi aktivni – Barlog Brigita je osvojila titulu
prvaka države sa STK Senta 2002/2003 sezone, Bečejski je ponovo u Čoki, ovoga puta kao igračica
i trener mlađih selekcija, Dragoljević je u inostranstvu, kao i Biljana Golić, koja je 2001. godine
osvojila titulu koja joj je nedostajala – seniorsku titulu prvaka Jugoslavije, te je priključila
pionirskoj, kadetskoj i juniorskoj.
Selekcija 1992
Sindrom noćne more se ponavlja u slučaju ove generacije, opet u kadetskoj i juniorskoj
konkurenciji – bez premca u novijoj istoriji jugoslovenskog stonog tenisa. U čokanskim
srazmerama je dovoljan opis kada se kaže da je ova generacija daleko prevazišla Palatinuš i ostale
generacije po broju trofeja u svojim konkurencijama. Marljivim i upornim radom pod dirigenskom
palicom Kiralj Ilone ova deca su u kadetskim i juniorskim konkurencijama osvojili sve što se
osvojiti može.
1988 Tapai Eva sa prvim
peharom
2003 - Tapai Timea
Prava žetva trofeja je počela 1999. godine
sa trijumfom devojčica i dečaka u
kadetskoj konkurenciji na prvenstvu
države. Devojčice su nastupile u sastavu :
Šiveg, Knežević, Erdelji Anamarija, Timea
i Eva Tapai, Bosančić i Nadrljanski sa
trenerom Kiralj. Devojčice su pobedile i u
juniorskoj konkurenciji – u istom sastavu.
To su ponovile i u naredne dve godine –
2000. i 2001.
Te 1999. pada i prvo evropsko odličje za
Tapai Timeu i Erdelji Anamariju – bronza
u dublu i ekipno. 2000.-te Anamarija je
prvakinja Evrope za kadete, a sa Tapai Evikom je treća ekipno.
1999 – Šiveg, Bosančić, Knežević, Tapai E., Erdelji A., Nadrljanski, Tapai T., Kiralj
2001. godine Tapai Eva osvaja dve titule na
evropskom kadetskom prvenstvu – dubl i
mešoviti dubl sa Pete Žoltaom. Te 2001. na
državnim prvenstvima za kadete je osvojeno
6 zlatnih i 3 bronzane medalje. Tapai Eva je
osvojila tri zlata.
U juniorskoj konkurenciji su osvojena dva
zlata i tri bronze. Top 12 za kadetkinje osvaja
Tapai Eva, a za juniorke Erdelji Anamarija.
Istovremeno i Marko Vujić u kadetskoj
konkurenciji zauzima treće mesto na Top 12.
Erdelji Anamarija
Zbog svih ovih rezultata stonoteniski klub
biva proglašen za najuspešniji omladinski
kolektiv 2001. godine u Jugoslaviji, po
izboru saveznog ministarstva za sport.
2003. godine na evropskom prvenstvu za
seniore u Kurmajeru – Francuska,
Jugoslovenska ekipa uzima 5 bronzanih
medalja, od toga su tri čokanske – Silvija
Erdelji u pojedinačnoj konkurenciji i sestre
Erdelji u parovima.
Kao kruna desetogodišnjeg rada ove
generacije dolazi evropsko prvenstvo za
kadete i juniore u Novom Sadu 2003.
godine.Jugoslovensku ekipu od šest igračica čine četiri iz Čoke –: Erdelji Anamarija, Tapai Timea,
Tapai Eva i Nadrljanski Ivana. Tu su još i treneri Kiralj Ilona i Melik Zoltan.
2003 – Tapai Eva
2003 -– Evropsko juniorsko – Novi Sad, Melik, Erdelji Anamarija, Tapai Timea i Eva, Kiralj Ilona
To je i zasada poslednja velika šampionska generacija čokanske ženske škole stonog tenisa, koja je
kao i prethodna pobrala sve titule u mlađim kadetima, kadetima, pa na kraju i u juniorskoj
konkurenciji.
Ponovo se generacija osipa, odlazi Anamarija u budimpeštansku Statistiku, Timea u Mađarsku.
Uopšte, ono što Čokanski stoni tenis karakteriše je izuzetno veliki broj šampionskih titula u mlađim
selekcijama – mlađim kadetima, kadetima i juniorima. Ono staro pravilo se uvek ponavlja, da deca
kada stasaju za rezultate u seniorskoj konkurenciji, odlaze iz Čoke.
Ni dečaci nisu zaostajali, a bili su u
sastavu : Daniel Čonić, Anušić, Vujić,
Denis Čonić, Vorgić i Melik sa trenerom
Čonićem.
1997.Čonić Danijel postaje kadetski
prvak Jugoslavije, prvi put posle Juhasa,
isto to mu polazi za rukom i u mixu.
Neki od dečaka su sada prvoligaški
igrači, a Čokanski klub u sastavu –
Melik, Vorgić i Vujić se takmiči u
Srpskoj ligi – grupa sever.
1999 - Čonić Z., Čonić D., Čonić Danijel., Vorgić, Melik, Vujić
Razno
Podrška klubu svih ovih godina nije izostajala ni od strane lokalne samouprave, što direktno, što
kroz specijalizovane ustanove za sport i kulturu. Naročito se mora istaći pomoć i pokroviteljstvo u
zadnje četiri godine, kada je klub ostao bez sponzora, i praktično jedina sredstva su obezbeđivana
od strane čokanske opštine kao i od mesne zajednice Čoka -– sredstva od mesnog samodoprinosa.
2003 -– Predstavnici lokalne samouprave i kluba
Koliko su tačne tvrdnje Sabo Ištvana da je za ovih 40 godina oko 5.000 Čokana naučilo ili došlo u
kontakt sa zelenim stolom i celuloidnom lopticom, govori da se i na amaterskim i radničkim
takmičenjima postižu zapaženi rezultati.
Na ovogodišnjim radničkim sportskim igrama Vojvodine, naprimer, dve zlatne medalje osvojila
ekipa Čoke, a Naumov Gabriela je proglašena za najboljeg učesnika igara.
Takođe jedan podatak dostojan divljenja je i taj da su predstavnici kluba u svim konkurencijama, za
ovih četrdeset godina preko 600 puta oblačili dres sa državnim grbom.
”Matrijarhat 2003””
Dognar Vorgić Otilija
Predsednik kluba
Dugogodišnja standardna prvotimka Čoke, od oca
nasledila veliku ljubav prema klubu i organizatorske
sposobnosti.
Pravi je fenomen, kako vodi klub pored brojnih obaveza i
tri deteta.
Kiralj Dumnić Ilona
Glavni trener kluba
Nakon uspešne, reprezentativne i šampionske karijere,
posvetila se trenerskom radu u klubu.Intenzivno se bavi
trenerskim radom skoro dvadeset godina.
Deo ljubavi prema sportu pokušava da prenese na sina Sašu.
Uz ovaj ženski dvojac koji danas rukovodi klubom, tu je i mlada, agilna uprava u sastavu : Mile
Ikonić, Dragan Mijatov, Hajnal Atila, Farkaš Ištvan, Novica Dragoljević i Ujhelji Đerđ.
Finansijsku i svaku drugu potporu, klub je pronašao u drugom od tri prepoznatljiva simbola Čoke –
- Vinariji. Ova, možemo slobodno reći, institucija, proslavlja stogodišnjicu postojanja, tako da su se
dva uspešna kolektiva – jedan privredni i jedan sportski, udružili i u slavlju. Mladi i ambiciozni
vlasnici Vinarije su osetili marketinšku opravdanost povezivanja, pa su čak otišli dalje i bili jedan
od glavnih sponzora juniorske stonoteniske reprezentacije Jugoslavije na ovogodišnjem prvenstvu
Evrope u Novom Sadu.
Stručnu, moralnu i svaku drugu podršku nesebično pruža dugogodišnji “spiritus movens”
kluba Sabo Ištvan,
–
čije ime se sa strahopoštovanjem i dan danas izgovara u svetu stonog tenisa.
–
Uvek je tu čika Pišta, ako treba da pomogne, objasni, pohvali, pokudi, uteši pa čak i
okreči, ako treba.Ne mirujući ni u svojim penzionerskim danima on pored svoje ljubavi
prema ribolovu, golubarstvu (sekretar je udruženja golubara King), pronađe vremena i
za klub.Posle poluvekovne karijere vrhunskog igrača, trenera, funkcionera, danas je
između ostalog i predavač stonog tenisa na sportskoj akademiji u Beogradu, kao i
trenerskog poziva na DIF-u u Novom Sadu.
–
U pola veka dugoj karijeri nisu ga zaobišle ni mnoge nagrade na svim nivoima, više
puta je nagrađivan od strane Opštine Čoka, pokrajinskih, republičkih i saveznih
institucija, ali on sam uvek ističe da su mu najveća nagrada njegovi igrači, kojih ima na
svim stranama sveta.
–
Pored reprezentativnih uspeha svakako najveći sportski uspeh je doživeo 1986. godine,
kada je sa ekipom Sarbrikena osvojio prvenstvo Evrope u stonom tenisu.
1975 – Jedna od nagrada
….
Svi predsednici STK Čoka
Lukači Šandor
Milivoje Vilovski
Milojica Čpajaković
Baji Tibor
Miomir Đeković
Ilona Zarić
Đorđe Stanimirov
Predrag Golić
Mihok Bela
Nedeljko Kolundžija
Dragan Sinic
Mile Čikoš
Dognar Vorgić Otilija
70-te -– Uprava zaseda
Predsednici i uprave su se smenjivale kroz ovih četrdeset godina. Neki su predsednici, članovi
uprave i tehnička lica ostavili neizbrisiv trag, neki su pomogli puno, neki manje. Svi su oni zajedno
doprineli da klub preživi ovih prvih četrdeset godina i da sa nadom gleda u budućnost, u godine
koje dolaze.
Dva čoveka koji su kao tehnička lica
dali najveći doprinos razvoju kluba su
svakako Dognar Laslo i Čedomir
Števančev.
Nije bilo razdaljine koju oni nisu mogli
prevaliti i zadatka koji nisu mogli
odraditi u interesu kluba.
Čedomir Števančev je kao dugogodišnji
saradnik novosadskog Dnevnika poslao
sigurno kilometre izveštaja sa raznih
stonoteniskih događaja.
1988 – Števančev, Sabo i Dognar
Download

istorija kluba od osnivanja do 2003. godine