Mi znamo najbolje
Terenski rad Centra za integraciju mladih
-vodič kroz primer dobre prakse-
Novembar 2011
MI ZNAMO NAJBOLJE
“Terenski rad Centra za integraciju mladih”
- Vodič kroz primer dobre prakse -
Autori publikacije:
Milica Đorđević, Filip Birčanin i Milica Vasilijić
Izdavač:
Udruženje “Centar za integraciju mladih”
Beograd, Vukasovićeva 2
011 2766819
www.cim.org.rs
[email protected]
Ova publikacija je objavljena uz podršku međunarodne organizacije
“Save the Children”, sredstvima Ministarstva spoljnih poslova
Kraljevine Norveške i OAK Fondacije. Stavovi koji su izneti u publikaciji
su stavovi udruženja„Centar za integraciju mladih“ i ne predstavljaju
nužno stavove međunarodne organizacije „Save the Children“.
Citati u ovoj publikaciji predstavljaju autentične izjave dece i mladih koji su
koristili usluge udruženja “Centar za integraciju mladih”, tim terenskih
radnika/ca, profesionalaca i drugih učesnika i učesnica u okviru regionalnog
Programa za borbu protiv trgovine decom u jugoistočnoj Evropi (CTRP).
Autorka fotografije na korici: Slađana Stanković
Autorka fotografija unutar publikacije: Slađana Stanković
Lektura/korektura: Jelena Dačković
Dizajn: Marija Dačković Otašević
Štampa: Standard 2, Beograd
Format: 23cm
Tiraž: 300
ISBN: 978-86-912679-2-6
Mesto i datum izdavanja publikacije: Beograd, Novembar 2011.
“Sva prava su zadržana. Sadržaj ove publikacije se može
slobodno koristiti i kopirati u nekomercijalne svrhe,
uz obavezno navođenje izvora.“
Sadržaj
Uvod..............................................................................................................5
Zahvalnosti autora......................................................................................7
Društveno-institucionalni kontekst ..................................................9
Dete u zajednici......................................................................................15
Zajednica za dete/izgradnja podrške.............................................27
Na terenu..................................................................................................43
Komunikacija sa zajednicom.............................................................63
Zaključak....................................................................................................71
Bibliografija i preporučeni web sajtovi i literatura...........................73
Uvod
Ova publikacija je proistekla iz sedmogodišnjeg razvoja programa
„Terenskog rada“ udruženja „Centar za integraciju mladih“1 sa decom koja su
uključena u život ili rad na ulici. Ovaj vodič kroz primer dobre prakse namenjen je
organizacijama i institucijama koje realizuju ili žele da započnu terenske aktivnosti
u cilju povećanja nivoa socijalne uključenosti dece uključene u život ili rad na ulici.
Publikacija ilustruje razvoj programa Terenskog rada CIM-a, objašnjavajući značaj
i ulogu ovog programa kao ključne komponente u radu sa decom koja žive ili rade
na ulici. Oslanja se na širok spektar znanja i iskustava koje je CIM akumulirao
tokom višegodišnjeg rada na izgradnji sistema podrške za ovu ciljnu grupu.
CIM je udruženje osnovano 2004. godine u Beogradu. Neposredno po osnivanju,
realizaciju svojih aktivnosti CIM je usmerio ka deci i mladima uključenim u život
ili rad na ulici na teritoriji Grada Beograda. Realizacijom prvih izlazaka na teren,
započele su i prve aktivnosti usmerene ka ovoj populaciji i od tada Terenski rad
se kontinuirano razvijao. Prvi rezidencijalni program „Svratište za decu“, CIM
je otvorio 2007. godine. U narednim godinama CIM je radio na uspostavljanju
lokalne mreže usluga i programa za ovu populaciju.
Počev od 2007. godine CIM je uključen u regionalni Program za borbu protiv
trgovine decom u jugoistočnoj Evropi (u daljem tekstu CTRP), koji je osmišljen i
realizovan od strane međunarodne organizacije „Save the Children“.
Početna faza CTRP programa trajala je tri godine, počev od 2002. godine sa fokusom
na rešavanje problema trgovine decom u kontekstu prevencije, identifikacije i
podrške deci žrtvama trgovine ljudima. Iskustva iz prve faze ukazala su na potrebu
za mnogo ozbiljnijom i sistematičnijom analizom fenomena, kako bi programske
aktivnosti adekvatnije odgovorile na stvarne potrebe i probleme dece u riziku ili
žrtava trgovine ljudima. Imajući u vidu dotadašnje iskustvo CIM-a u radu sa decom
uključenom u život ili rad na ulici, u drugoj fazi CTRP-a sprovedeno je veliko
kvalitativno istraživanje o rizicima kojima su ta deca izložena, kao i faktorima
koji neku decu čine rezilijentnijim u odnosu na drugu. Rezultati ovog istraživanja
prezentovani su u maju 2007. godine u publikaciji pod nazivom “Deca govore”2.
U istraživanju je učestvovala ukupno 81 osoba, uključujući i decu uključenu u
život ili rad na ulici koja su koristila usluge CIM-a. Zahvaljujući ovom istraživanju
napravljen je značajni napredak u razumevanju razloga koji dovode do izlaska
deteta na ulicu i uslova u kojima deca žive na ulici.
1 Udruženje “Centar za integraciju mladih” ( http://www.cim.org.rs) u daljem tekstu CIM
2 Deca govore - rizik od trgovine ljudima i rezilijentnost dece u Jugoistočnoj Evropi, Nevenka
Žegarac, Save the children UK, Beograd, 2007
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
5
Postavljena je osnova za kreiranje programa smanjenja rizika od trgovine ljudima,
kojima su ova deca kako je istraživanje pokazalo, svakodnevno izložena i predstavljaju
grupu dece koja je najizloženija riziku da postanu žrtve trgovine ljudima.
Organizacija “Save the Children” je problem trgovine decom postavila kao
prioritetni problem u svom mandatu za region Jugoistočne Evrope i kroz
realizaciju treće faze CTRP-a, koja je započela u januaru 2009. godine, nastavljene
su aktivnosti, kreirane na osnovu znanja i iskustva stečenih u prethodnom periodu,
kao i nalaza samog istraživanja realizovanog u drugoj fazi programa. Poslednje tri
godine, od 2009. do 2011. godine Program borbe protiv trgovine decom imao je za
cilj da identifikuje delotvorne modele i servise za podršku i zaštitu dece uključene u
život i rad na ulici, u smislu prevencije ili smanjenja rizika od nasilja, eksploatacije
i zlostavljanja, uključujući umanjenje rizika od nebezbednih migracija dece i rizika
od trgovine decom. Ova publikacija predstavlja jedan od rezultata dugogodišnje
saradnje CIM-a i organizacije „Save the Children“.
6
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
Zahvalnosti
Ovaj vodič je posvećen deci koja su 2005. godine živela u skvotu na Slaviji,
u Beogradu gde je program Terenskog rada počeo. Iskustva koja su podelili sa
nama, strahovi i želje koje su u njima tada postojale i niz problema sa kojima su
se svakodnevno borili su nas obavezali da ne odustanemo od kreiranja boljeg
Beograda za njih. Danas je Beograd bolje mesto za decu uključenu u život ili
rad na ulici zahvaljujući svemu što smo od dece naučili, ali takođe i motivaciji,
posvećenošću, znanju i hrabrošću kojima su terenski radnici/ce menjali uslove
u kojima deca žive. Zato je vodič pisan uz iskreno uvažavanje iskustva terenskih
radnika i radnica CIM-a koji su od 2005. godine proveli više od 45.000 sati radeći
sa decom na ulici. Inspirisani svima vama!
Iskreno,
Autori
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
7
Poglavlje I
Društveno-institucionalni kontekst
Legislativa i ostala ratifikovana i usvojena
dokumenta u Srbiji koja doprinose boljoj zaštiti
dece koja su uključena u život ili rad na ulici
Osnova i dokument vodilja za sve dokumente koji se odnose i na realizaciju
prava deteta, a koji su u kasnijim godinama razvijeni ili modifikovani, je UN
Konvencija o pravima deteta3, ratifikovana 18. decembra 1990. godine4.
Od 2004. godine, kada je CIM započeo rad sa decom uključenom u život ili rad na
ulici, do danas, napravljeni su značajni pomaci i u pogledu legislative i u pogledu
veće društvene uključenosti ove dece.
Na samom početku, aktivnosti koje je CIM realizovao nisu naišle na podršku
zvaničnih institucija. Problemi sa kojima su se svakodnevno deca i mladi koji su
uključeni u život ili rad na ulici suočavali tretirani su kao nerešivi ili uslovljeni
„kulturom zajednice“ iz koje su deca dolazila. Istovremeno, vladao je stav da sistem
socijalne zaštite ima dovoljno razvijenih usluga i mehanizama i da organizacije
civilnog društva nemaju kapacitet da razvijaju održive programe.
Danas pozitivno zakonodavstvo u nekim aspektima obezbeđuje ravnopravno
učešće organizacija civilnog društva i time stvara uslove za socijalno uključivanje
i sveobuhvatnije planiranje zaštite i ostvarivanje prava ove dece.
U daljem tekstu predstavljeni su neki od najvažnijih dokumenata koji predstavljaju
preduslov i polaznu osnovu za unapređenje standarda života dece uključene u
život ili rad na ulici.
Zakon o zabrani diskriminacije5 je usvojen 2009. godine i određuje opštu
zabranu diskriminacije, oblike i slučajeve diskriminacije, kao i načine zaštite od
diskriminacije. Diskriminacija je zabranjena po bilo kom osnovu - u odnosu na
rasu, pol, nacionalnu ili etničku pripadnost, imovinsko stanje, rođenje, seksualnu
orijentaciju, bračni i porodični status itd.
Zakon o zdravstvenom osiguranju6 propisuje besplatnu zdravstvenu zaštitu deci, a
članove Romske zajednice izdvaja kao posebno osetljivu grupu tj. grupu kojoj je
važno omogućiti jednostavniji pristup zdravstvenoj nezi i zaštiti.
3 Usvojena na generalnoj skupštini UN, 20. novembra 1989. godine
4 Više o ostalim dokumentima ratifikovanim od strane Vlade Republike Srbije možete pročitati
na http://www.mpravde.gov.rs/lt/articles/medjunarodne-aktivnosti-eu-integracije-i-projekti/
medjunarodna-pravna-pomoc/multilateralni-ugovori.html
5 Zakon možete pročitati na http://www.ravnopravnost.gov.rs/files/zakon-o-zabrani-diskriminacije.pdf
6 Zakon možete pročitati na http://www.rzzo.rs/download/Zakon_o_zdrav_osiguranju.pdf
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
11
Zakon o socijalnoj zaštiti7, usvojen u martu 2011. godine, prepoznao je „Svratište“
kao dnevnu uslugu u lokalnoj zajednici. Ovaj zakon predviđa decentralizaciju
usluga i pravi uslove za ravnopravnija partnerstva između državnih institucija i
organizacija civilnog društva.
Opšti protokol za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja8 je jedan od
najvažnijih dokumenata koji predviđa multisektorsku saradnju. Posebni protokoli
za profesionalce iz oblasti zdravstvene i socijalne zaštite i pripadnike Ministarstva
unutrašnjih poslova, podržavaju i pojašnjavaju implementaciju Opšteg protokola.
Porodični zakon9 uređuje odnose deteta i roditelja, usvojenje, hraniteljstvo,
starateljstvo, izdržavanje, zaštitu od nasilja u porodici, postupke u vezi sa
porodičnim odnosima, lično ime itd. Od 2011. godine ovaj zakon daje pravo
šesnaestogodišnjem detetu da samostalno da pristanak na predloženu medicinsku
meru i sposobno je za rasuđivanje.10 U Pravni poredak Republike Srbije 2005.
godine je uvedena insitucija Ombudsmana11. Iste godine donešen je i Zakon o
zaštitniku građana, a naredne godine, postojanje ove institucije potvrđeno je i
Ustavom Republike Srbije. U ovom trenutku u Srbiji je u odnosu na prava deteta
relevantno preko 80 zakona.12
Osim gore navedenih dokumenata, važno je spomenuti i sledeće:
-
Fakultativni protokol uz Konvenciju o Pravima deteta o prodaji dece, dečijoj
prostituciji i dečijoj pornografiji13
-
Protokol za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudskim bićima14,
naročito ženama i decom, koji dopunjava Konvenciju Ujedinjenih nacija
protiv transnacionalnog organizovanog kriminala15
-
Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti
maloletnih lica (2005)
7 Zakon možete pročitati na http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_socijalnoj_zastiti.html
8 Opšti protokol usvojen je od strane Vlade Republike Srbije 2005. godine. Sadržaj protkola
možete pročitati na http://www.inkluzija.org/biblioteka/Opstiprotokolzazastitudeceodzlostavljanjaiz
anemarivanja.pdf
9 Porodični zakon možete pročitati na http://zakon.co.rs/porodicni-zakon.html
10 Analiza zakonodavstva Republike Srbije s’aspekta prava deteta.
11 O instituciji Ombudsmana možete pročitati više na http://www.ombudsman.rs/index.php/langsr/o-nama
12 Analiza zakonodavstva Republike Srbije s’aspekta prava deteta.
13 Možete pročitati o zakonu koji potvrđuje Fakultativni protokol, kao i sadržaj samog protokola
na http://www.podaci.net/_z1/3111696/P-pddpdp02v0207.html
14 Protokol možete pročitati na http://www.astra.org.rs/wp-content/uploads/2008/07/Protokol_za_
prevenciju_i_kaznjavanje_trgovine_ljudima_srp.pdf
15 Ukaz o proglašenju zakona o potvrđivanju Konvencije za borbu protiv transnacionalnog
organizovanog kriminala i dopunskih protokola možete pročitati ovde http://www.tuzilastvorz.org.
rs/html_trz/PROPISI/konvencija_un_protiv_org_krim_lat.pdf
12
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
-
Konvencija za minimalnu starosnu dob (1973.) i najgorim oblicima dečijeg
rada (1999.) – Konvencije Međunarodne organizacije rada (ILO)16
-
Nacionalni akcioni plan za decu Vlade Republike Srbije17
-
Dokument „Svet po meri dece“18
Iako je zabeležen napredak u pogledu izmena pozitivnog prava u Srbiji, naročito
u poslednjih par godina, postoje problemi u implementaciji pojedinih zakona i
prilikom ostvarivanja prava pripadnika/ca marginalizovanih grupa. Zbog složenosti
situacije u kojoj se deca uključena u život ili rad na ulici nalaze, kao i raznolikosti
faktora koji ih dovode na ulicu, prepreke na putu ka punom ostvarivanju prava
su još brojnije. Uočeni problemi na terenu sa jedne strane, i zakonske nejasnoće i
nedoslednost u primeni pojedinih regulativa ukazala je na potrebu za razvijanjem
terenske podrške deci. Naime, ovo je predstavljalo početak „ulične“ borbe i
aktivizma usmerenog ne samo na direktno pružanje usluga deci, već i iniciranje
mnogih sistemskih izmena koje će olakšati bolji pristup i kvalitetniju intervenciju
potrebnu deci uključenoj u život ili rad na ulici.
Začarani krug
Pri pokušaju izlaska iz začaranog kruga problema u cilju ostvarivanja
prava, prepreke su često visoke i ponekad deluju nepremostivo.
Deca uključena u život ili rad na ulici su izložena fizičkom i psihičkom nasilju,
mogu biti eksploatisana i uvedena u lanac trgovine ljudima.
Usled administrativnih prepreka, nejasnih ili neefikasnih procedura, ova deca i
njihove porodice ne uspevaju da iskorače iz kruga koji je borba za preživljavanje.
Jedan od najozbiljnijih problema sa kojima smo suočeni jeste problem „pravne
nevidljivosti“. „Pravno nevidljivo lice“ je nevidljivo pred zakonom i nije upisano
u matične knjige rođenih (MKR) te je ostvarivanje osnovnih prava toj osobi
onemogućeno, uključujući i pravo na dobijanje diplome nakon školovanja, pravo
na zasnivanje bračne zajednice, pravo na korišćenje narodne kuhinje, pravo na
zapošljavanje itd.
16 O uputstvima za primenu ovih protokola možete pročitati na http://www.ilo.org/wcmsp5/groups/
public/---europe/---ro-geneva/---sro-budapest/documents/publication/wcms_168751.pdf
17 NPA je strateški dokument Vlade Republike Srbije u kome se definiše opšta politika zemlje
prema deci za period do 2015. godine.(usvojen 2004.)
18 Izdavač Centar za prava deteta, 2002.
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
13
Važeći zakoni ne nude jednostavna i efikasna rešenja u prevazilaženju ovog ozbiljnog
problema19. Organizacija PRAXIS20 koja poslednjih nekoliko godina radi na zaštiti,
poboljšanju i promociji ljudskih prava izbeglica i interno raseljenih lica, u publikaciji
„Pravno nevidljiva lica u Srbiji, i dalje bez rešenja“ u junu 2011. godine ističu „da
su pravno nevidiljiva lica uglavnom pripadnici jedne nacionalne manjine - romske,
a da osobenosti te populacije, koje su od uticaja na mogućnosti upisivanja u MKR,
uopšte nisu uzete u obzir“. Ova okolnost, zajedno sa činjenicom da prema saznanjima
koje CIM poseduje 97 posto od broja ukupno identifikovane dece uključene u život
ili rad na ulici dolazi iz romske zajednice, naglašava stepen njihove “nevidljivosti”.
Ograničeni broj odgovarajućih programa podrške za decu „u riziku“ na teritoriji
Beograda i nedovoljna informisanost o postojećim uslugama usporava proces
društvenog uključivanja ove dece i njihovih porodica.
Nedovoljan broj profesionalaca iz različitih sektora (obrazovnog, socijalnog i
zdravstvenog) je dovoljno senzibilisan i edukovan za rad sa decom koja imaju
iskustvo života ili rada na ulici. Neprijatne situacije, koje se prema rečima dece
dešavaju u kontaktu sa predstavnicima ovih institucija, imaju negativan ishod koji
utiče na motivaciju dece da ponove kontakt sa zvaničnim institucijama. Na taj
način ponovo ostaju van sistema.
Ispovesti dece sa kojom radimo i iskustva terenskih radnika CIM-a, govore u prilog
tome da je stepen diskriminacije i broj incidenata podstaknutih diskriminacijom,
uprkos donošenju spomenutog Zakona o zabrani diskriminacije, i dalje visok.
Mediji i dalje često izveštavaju o deci uključenoj u život ili rad na ulici kao o
prekršiocima javnog reda i mira, ili počiniocima krivičnih dela, i na taj način se u
opštoj javnosti podržavaju negativni stereotipi prema ovoj populaciji.
Neophodno je osigurati da deca uljučena u život i rad na ulici postanu vidljiva
u svim relevantnim političkim diskusijama na lokalnom, nacionalnom i
regionalnom nivou.21
19 Više o ovom problemu i predloženim rešenjima možete se informisati na http://www.praxis.org.
rs/index.php?option=com_docman&task=doc_view&gid=201
20 Više o radu organizacije PRAXIS http://www.praxis.org.rs/
21 Preporuka regionalne konferencije pod nazivom “Deca uljučena u život i rad na ulici – naša
odgovornsot”, održane u Beogradu, juna 2011. godine. Konferencija je organizovana kao deo
regionalnog Programa za borbu protiv trgovine decom u Jugoistočnoj Evropi (CTRP), od strane
Save the Children i Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije.
14
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
Poglavlje II
Dete u zajednici
Ko su deca uključena u život ili rad na ulici?
U cilju obezbeđivanja sveobuhvatnog pristupa zaštite i brige o dečacima i
devojčicama koji su uključeni u život i rad na ulici, potrebna je standardizovana
definicija. Mnoštvo faktora, kao i složenost slučajeva i problema koji utiču na
živote društveno ugroženih porodica, rezultiraju činjenicom da deca postaju
uključena u život i rad na ulici, zbog čega se gore navedeno mora uzeti u obzir pri
usaglašavanju definicije u svakoj pojedinačnoj zemlji.
U razvijanju definicije mora se osigurati učešće dece i organizacija civilnog
društva.22
Jedna od najčešće navođenih definicija u stručnoj javnosti je sledeća – “Dete ulice je
bilo koji dečak ili devojčica do 18 godina starosti za koga je ulica postala pretežni izvor
prihoda i koja nisu adekvatno zaštićena ili nadzirana od strane odrasle zrele osobe.”23
Fond Ujedinjenih nacija za decu - UNICEF je organizacija koja je najranije razvila
definiciju ove ciljne grupe te je zato i predstavljamo u ovom vodiču. Definicija je
postavljena u odnosu na nivo uključenosti dece u život na ulici24:
•
Deca na ulici – deca koja rade na ulici - veliki deo dana provode na ulici
obezbeđujući prihod za sebe ili članove svoje porodice, a noću se vraćaju
svojim porodicama sa kojima žive, najčešće u neformalnim naseljima.
Moguće je da neka od njih pohađaju i redovnu nastavu.
•
Deca sa ulice – deca koja žive na ulici- su ona kojima ulica nije samo
izvor prihoda već i mesto življenja. Oni mogu imati i održavati odnose sa
porodicom, ali smatraju ulicu svojom kućom. Uglavnom nisu uključena u
redovni obrazovni proces. Nije retko da „deca na ulici“ u nekom trenutku
postanu i „deca sa ulice“.
•
Deca koja žive na ulici sa svojom porodicom – ona deca koja sa svojim
porodicama žive na ulici.
Kako ne postoji međunarodni dogovor o definiciji fenomena koji je u javnosti
najčešće nazivan „deca ulice“, mnoge organizacije su u skladu sa postojećim
resursima i kulturološkim nasleđem zajednice u kojoj implementiraju svoje
aktivnosti, razvijale svoju definiciju u odnosu na koju su planirale svoj budući rad.
22 Preporuka regionalne konferencije pod nazivom “Deca uljučena u život i rad na ulici – naša
odgovornost”
23 Definiciju su kreirale “Inter-NGOs” 1983. godine u Švajcerskoj. Izvor: http://www.unicef.org/
evaldatabase/files/ZIM_01-805.pdf
24 Izvor http://www.streetchildren.org.uk/content.asp?pageID=31#streetchild
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
17
Važno je istaći da se bilo koje dete može naći u situaciji koja bi mogla da se
okarakteriše kao „ulična situacija“, prema kojoj bi dete moglo da se svrsta u
definiciju dece uključene u život ili rad na ulici. Takođe, moguće je da se ta
situacija u bilo kom trenutku promeni.
Jednako je važno voditi računa o tome da terminologijom dalje ne stigmatizujemo
ovu populaciju. U direktnom radu sa decom kao i sa predstavnicima institucija
treba voditi računa da poruke koje se šalju utiču na poboljšanje situacije u kojoj se
deca sa kojom se radi nalaze.
Imajući na umu društvenu situaciju u Srbiji i uvažavajući prethodno iskustvo
drugih organizacija i profesionalaca, CIM koristi termin „deca uključena u život
ili rad na ulici“ i koristi se definicijom INTER NGO-a, odnosno smatra da „to
može da bude bilo koji dečak ili devojčica do 18 godina starosti za koga/koju je
ulica postala pretežni izvor prihoda i koja nisu adekvatno zaštićena ili nadzirana
od strane odrasle zrele osobe“.
U planiranju i realizaciji svojih programa, CIM se takođe obraća i deci koja su
u visokom riziku – odnosno deci iz urbanih sredina, koja su usled siromaštva ili
nedostatka brige od strane roditelja u velikom riziku da postanu uključena u život
ili rad na ulici.
Pod terminom rad na ulici (ulici u bukvalnom smislu te reči i drugim javnim
prostorima), CIM podrazumeva pružanje različitih usluga, sakupljanje ili prodaju
sekundarnih sirovina, prodaju drugih predmeta i materijala i prošnju. Kada
govorimo o prošnji kao obliku ponašanja, CIM koristi definiciju koju je postavio
profesor Milosavljević: “Prosjačenje je društvena devijacija i socijalni problem, koji
se sastoji u sticanju materijalnih vrednosti traženjem od drugih lica, bespovratno
i bez pružanja protivusluge.25 Ova definicija prosjačenja ima tri obeležja: iskanje
ili traženje koje može biti govornim putem ili gestom (ispružena ruka ili slično),
sticanje materijalnih vrednosti (novac, hrana, odeća, obuća i sl.) i odsustvo vraćanja
i bilo kakvih protivusluga (mada prosjačenje često prate neke prividne protivusluge,
s tim što ta ponuđena usluga nikada nije ekvivalentna onome što se dobija – npr.
nude se usluge gatanja, vračanja, pranja šoferšajbni itd.)
Među različitom literaturom u oblasti socijalne politike ili socijalne patologije
obrađivani su problemi „beskućništva“, „skitničarenja“ i „prosjačenja“, teme
kojima se danas bavi i CIM, a koje predstavljaju jedan od najzastupljenijih oblika
ponašanja dece koja borave na ulici. Međutim, deca i adolescenti su retko
spominjani u tom kontekstu.
25 Devijacije i društvo, Milosav Milosavljević, izdavačka kuća Draganić, Beograd, 2003.
18
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
Prema saznanjima kojima CIM raspolaže u vremenu pre 2004. godine, sa jednom
grupom dece koja su živela na ulici radilo je udruženje „Dečiji romski centar“ iz Beograda.
Ova deca nisu bila tretirana kao posebno ugrožena grupa dece već su se u
intervencijama od strane zvaničnih institucija, pre svega sistema socijalne zaštite,
nalazila ili u kategorijama dece koja dolaze iz porodica sa narušenim porodičnim
odnosima ili dece u sukobu sa zakonom i na osnovu toga su se planirale aktivnosti
njihove zaštite, koje u velikom broju slučajeva nisu dovodile do željenih rezultata.
Takođe, deca koja bi se zatekla u „skitnji“ najčešće su odvođena u Prihvatilište za
decu i omladinu koje tada nije imalo dovoljno prostornih, ljudskih i finansijskih
kapaciteta da na adekvatan način zbrine svu decu koja su nađena u „skitnji“.
Ovakvim površnim sagledavanjem karakteristika dece uključene u život ili rad
na ulici, uzroka koji su doveli do izlaska na ulicu kao i posledica boravka na ulici
bile su ograničene mogućnosti pružanja adekvatnog sistemskog odgovora na
njihove potrebe kao i kreiranja uspešnog programa koji bi ih motivisao i ponudio
mogućnost uključivanja u društvene tokove.
Suštinski bez adekvatnog roditeljskog staranja i bez adekvatnog odgovora sistema
socijalne zaštite deca su najčešće bila prepuštena sebi i svim izazovima koje život
na ulici nosi sa sobom.
Sigurno je da je za jedan deo dece koja bi bila identifikovana prema navedenim
kriterijumima, intervencija koju bi sistem ponudio bila uspešnija i dovela do
prestanka boravka na ulici. Neumornim radom pojedinaca iz centara za socijalni
rad, ustanova socijalne zaštite i policije, sa kojima je CIM imao zadovoljstvo da
sarađuje u prethodnom periodu, neka deca su uključena u sistem obrazovanja, nalaze
se na alternativnom smeštaju (u institucijama socijalne zaštite ili hraniteljskim
porodicama) ili su vraćena u prirodnu porodicu.
Programi koje je CIM razvio namenjeni su onoj deci za koju postojeći sistem
zvaničnih institucija nije mogao da ponudi adekvatnu podršku.
Koliko je dece i mladih uključeno u život ili rad na ulicama Beograda?
Tokom dosadašnjih aktivnosti CIM je imao priliku da radi sa preko 1000 dece.
Na različitim lokacijama i mestima u gradu broj dece je varirao u odnosu na broj
i pol korisnika. Prema podacima Svetske zdravstvene orgranizacije, iskustvo
pokazuje da je u određenim razvijenim zemljama uzrast dece koja se nalaze na
ulici, preko 12 godina. Proporcija devojčica među decom koja su uključena u život
ili rad na ulici u zemljama koje se nalaze u razvoju pokazuje da je taj broj ispod 30
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
19
posto, a da je u mnogim već razvijenim zemljama sa boljim standardom života, taj
broj oko 50 posto (WHO, 2000).
Iskustvo CIM-a se nalazi u proporciji sa gore pomenutim podacima kada
govorimo o zemlji kao što je Republika Srbija, koja prolazi kroz proces tranzicije
i razvoja. Početak terenskog rada na teritoriji Beograda beleži slične podatke u
radu sa decom. Prve kontakte i prvi organizovan projekat „Nevidljiva devojčica“26
u CIM-u, ukazao je na problem koji je zastupljen u mnogim grupama dece koje
su terenski radnici sretali na ulici. Devojčice spadaju u posebnu i ranjivu grupu
koja sticajem okolnosti mora da pronalazi načine kako da se prilagodi životu na
ulici. Iskustvo CIM-a svedoči o tome da porodica ređe napušta devojčice prilikom
procesa odrastanja (porodica ih uči da budu submisivne i podržavajuće), vlasti
ili pojedinci češće sklone devojčice sa ulice. Na ulici devojčice su najčešće
angažovane u domaćinskim poslovima u grupi sa kojom žive ili su žrtve
seksualne eksploatacije. One takođe mogu prikrivati svoj pol i položaj na ulici.
Radom na projektu „Nevidljiva devojčica“ ustanovili smo da neke devojčice
koriste svoje kapacitete i resurse kako bi svoj rodni identitet predstavile drugačije
organizacijama, stručnjacima i drugoj deci i odraslima, putem drugačijeg rodnog
izražavanja (npr. vezivanje i skrivanje grudi, šišanje na kratko, oblačenje u muškom
stilu, do potpune promene načina govora u muškom rodu itd.)27. Njihovo prisustvo
na ulici je najvidljivije noću, kada su aktivnosti svih relevantnih predstavnika
institucija i organizacija umanjene. One imaju samim tim više poteškoća i često
su zanemarene od strane profesionalaca koji dolaze u kontakt sa njima. Prethodno
iskustvo terenskih radnika i radnica CIM-a, ukazuje na to da je važno pronaći ili
izgraditi uslove da one postanu vidljive i da se marginalizovani položaj devojčica
na ulici promeni. Kreiranje takvih uslova doprinosi:
•
•
•
izgradnji jednakih mogućnosti za socijalnu inkluziju devojčica na ulici
osnaživanju devojčica na ulici da promene tradicionalno razumevanje
rodnih uloga
smanjenju broja maloletničkih trudnoća i drugih situacija koje ugrožavaju
reproduktivno zdravlje devojčica na ulici
Kada govorimo o ukupnom i preciznom broju dece koja se nalaze na ulici
jedini i odgovarajući odgovor mogu biti samo pretpostavke. Već je pomenuto
da mnoge institucije koje dolaze u kontakt sa ovom populacijom nemaju
standardizovanu definiciju, a ni ujednačeno razumevanje o tome ko su deca
uključena u život ili rad na ulici te je samim tim i razmatranje obima pojave otežano.
26 Projekat “Nevidljiva devjčica” sproveden je u period 2005\06 godine uz podršku
“Rekonstrukcija ženski find”. Osnovni cilj projekta bio je obuka, urgentna pomoć devojčicama sa
ulice, odnosno sticanje praktičnih životnih veština i opismenjavanje devojčica koje žive ili rade na
ulici, kroz rad na terenu
27 Prema iskustvu CIMa u navedenim situacijama nije bilo reči o transrodnim osobama već o
svesnom izboru koji je bio u funkciji zaštite.
20
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
Različita udruženja i institucije koje pružaju usluge direktne pomoći marginalizovanim grupama i deci u velikom broju slučajeva ne vode računa o deci koja
su uključena u život ili rad na ulici kao o posebnoj kategoriji. Često se zanemaruju
važne lične i društvene karakteristike koje ovu decu svrstavaju među najugroženije
grupe i time onemogućavaju praktičan pristup identifikaciji obima pojave.
Dodatni i već navedeni razlog odsustva evidentiranja ove pojave (dece
uključene u život ili rad na ulici) jeste i činjenica koja je pomenuta, a odnosi
se na njihovu „pravnu nevidljivost“. Deca koja nisu upisana u MKR i nemaju
dokumentaciju u formalno pravnom smislu, ne mogu dokazati da postoje.
Pored toga, česta promena mesta boravka dece i njihovih porodica usložnjava
proces praćenja pojave. Iskustvo govori da mnoga deca (samostalno ili sa svojim
porodicama) usmeravaju svoje kretanje ka naseljenim mestima i gradovima usled
veće mogućnosti zarade i težnje ka boljem kvalitetu života. Tokom tog procesa u
zavisnosti od situacija u kojima se nađu, oni mogu dobiti i gubiti položaj deteta
koje je uključeno u život ili rad na ulici.
Sve ovo umanjuje mogućnost da se predstave precizne brojke obima ove pojave.
Dete koje je danas u situaciji koja ga/je definiše kao dete uključeno u život ili rad
na ulici, već sutra može da promeni svoj status (da se vrati svojoj porodici, da bude
smešteno u instituciju, hraniteljsku porodicu...).
Sve dok se detetu ne ponudi kvalitetna intervencija, prilagođena njegovim/
njenim potrebama, godinama i iskustvu, moguće je da će se ono kretati u oba
pravca na liniji koja definiše status na ulici.
Višestruka diskriminacija, siromaštvo, kao i veliki broj dece na ulici učinili su da
ovaj društveni fenomen u poslednjih nekoliko godina postane važan stručnjacima
i donosiocima odluka. Istovremeno to je zahtevalo potrebu za kreiranjem jasnijeg
pristupa u načinu definisanja i praćenja ove pojave. CIM je tokom realizacije
svojih aktivnosti u poslednjih sedam godina ostvario rezultate na ovom polju i
izgradio programe i usluge koji su pokazali rezultate u povećanju nivoa društvene
uključenosti ove dece.
Kako živi dete na ulici
Dete - na ulici ne živi već svakim danom izgrađuje kapacitete i pronalazi
načine da preživi.
Deca koja su uključena u život ili rad na ulicama u Beogradu dolaze uglavnom iz
marginalizovanih zajednica koje su pogođene ekstremnim siromaštvom i često
iz porodica sa disfunkcionalnim porodičnim odnosima. Brojni interpersonalni i
sredinski faktori utiču na kvalitet života dece, a kao posledica odrastanja u takvoj
sredini u trenutku kada ih CIM identifikuje, deca su vaspitno i zdravstveno zapuštena.
U daljem tekstu, a u odnosu na probleme sa kojima se CIM susretao u svom radu,
izdvojene su neke od prepreka i rizika sa kojima se deca svakodnevno susreću:
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
21
•
Ekonomski položaj - Prema iskustvu CIM-a značajna većina ove dece
(97 posto) dolazi iz romske zajednice. Ova situacija se suštinski ne
menja svih ovih godina i slika je ozbiljnog neuspeha u naporima sistema
u integraciji ovih građana nezavisno da li su nastanjeni generacijama
u Beogradu, da li su interno raseljena lica ili povratnici28. Lošem
položaju zajednice iz kojih dolaze korisnici naših programa nesumnjivo
doprinosi i visok stepen diskriminacije prema Romima koji je još uvek
prisutan u svim sferama društva. Višegeneracijsko siromaštvo, život u
izdvojenim neformalnim naseljima bez osnovne infrastrukture (vode,
struje i kanalizacije) kao i smanjene mogućnosti za zapošljavanje usled
obrazovne deprivacije produbljuju razlike i time značajno povećavaju
socijalnu isključenost i smanjuju socijalnu koheziju u Srbiji. Neadekvatna
mogućnost zapošljavanja koja oslikava, kako nedovoljnu konkurentnost
na tržištu rada, tako i efekte diskriminacije, predstavljaju glavne uzroke
siromaštva i isključenosti kojima su Romi izloženi.29 Prema istraživanju30
u kojem je CIM učestvovao pripadnost romskoj etničkoj grupi je osnovni
faktor rizika od dečijeg prosjačenja (42 posto), kako ističu državni organi,
ustanove i organizacije civilnog društva.
•
Građansko pravni status - pravna nevidljivost - Pored pripadnosti romskoj
etničkoj grupi, činjenica je da je značajan broj dece uključene u život ili
rad na ulici i njihove porodica bez osnovnih dokumenata - lične karte
(najčešće zbog neposedovanja prijave prebivališta), državljanstva. Ono
što predstavlja najveći problem jesu situacije u kojima nisu upisani
u MKR– tada su deca „pravno nevidljiva lica”. U prethodnom delu
ovog vodiča više je objašnjen pojam pravne nevidljivost koji ozbiljno
onemogućava ostvarivanje ljudskih prava. Iako je u poslednjih nekoliko
godina omogućen upis dece u obrazovne institucije bez ovih dokumenata,
a takođe i pristup osnovnoj zdravstvenoj zaštiti, formalno pravna
nevidljivost i dalje pojačava svaki rizik u kojem se dete nalazi.
•
Trgovina ljudima - U Republici Srbiji postoji načelna zaštita najboljih
interesa deteta definisana Porodičnim zakonom, kao i određeni broj
strateških dokumenta, među kojima je i Strategija borbe protiv trgovine
ljudima koja uključuje i borbu protiv trgovine decom31. Međutim problem
28 Povratnici su državljani R. Srbije koji su izgubili pravo boravka na teritoriji druge države i na
osnovu sporazuma o readmisiji vraćeni su u R. Srbiju.
29 Izveštaj „Romi i raseljene osobe u JI Evropi“, UNDP Regionalni ured za Evropu i Zajednicu nezavisnih
državahttp://europeandcis.undp.org/uploads/public/File/rbec_web/vgr/AtRisk_Bosnian.pdf
30 Istraživanje “Prevencija eksploatacije dece u JI Evropi - dečije prosjačenje u Srbiji“, Zaštitnik
građana 2011.
31 Strategija je usvojena od strane Vlade Republike Srbije u decembru 2006., objavljena u
Službenom glasniku RS br 111/2006 od 12. decembra 2006.
22
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
trgovine decom nije izdvojen kao poseban problem već se tretira kao
jedno od mnogih pitanja te se i mere i aktivnosti zaštite koje se primenjuju
na punoletna lica, odnose i na maloletna lica žrtve trgovine ljudima.
Iako se u Strategiji navodi Sektor inspekcije rada u okviru Ministarstva
rada i socijalne politike koji ima značajnu ulogu u sprečavanju trgovine
ljudima, posebno najgorim oblicima dečijeg rada i radne eksploatacije
u praksi se radna eksploatacija ne prepoznaje kao stvarni oblik trgovine
ljudima. Racionalizuje se kroz „kulturne obrasce“ pa deca ne dobijaju
adekvatnu zaštitu jer na prvom koraku ne budu identifikovana kao žrtve.
Prema iskustvu koje CIM ima, dečaci su zbog psihofizičkog stanja, češće
žrtve radne eksploatacije, prinudne prošnje kao i prinude na vršenje
krivičnih dela, dok su devojčice češće žrtve seksualne eksploatacije i
prinudnih brakova.
•
Psihoaktivne supstance (PAS) - predstavljaju rizik jer se deca plaše
odraslih i druge dece koja konzumiraju PAS (strah od nasilja, krađa).
Takođe, nije retko da se PAS koristi kao sredstvo za manipulaciju i
eksploataciju dece a istovremeno usled dostupnosti na ulici, deca na
ranom uzrastu razvijaju zavisnost od PAS, te dalje modifikuju ponašanje
pod dejstvom droga. Usled razvijanja zavisnosti i nepravilne ishrane
dešava se zdravstveno propadanje, a usled neurednog načina života i
korišćenja zajedničkog pribora, povećava se rizik od inficiranja HIVom, mada prema iskustvu CIM-a češće virusom hepatitisa C. Pristup
tretmanu dodatno je umanjen zbog nedostatka poverenja u institucije
zdravstvene zaštite, nedostatka relevantnih informacija o procesu
tretmana kao i ne posedovanja dokumentacije. Već na ranom uzrastu deca
počinju sa zloupotrebom lepka, zbog dostupnosti i niske cene. Kasnije je
moguće da počnu mešanje lepka sa tečnom bronzom. Prema iskustvima
terenskih radnika CIM-a marihuana, alkohol i različiti lekovi počinju
da se konzumiraju neposredno nakon prvog kontakta sa lepkom. Ono
što predstavlja veliki problem jeste dostupnost i niska cena heroina na
ulicama u Beogradu, te adolescenti već sa 15 godina pokazuju ozbiljne
oblike zavisnosti od ove droge.
• Saobraćaj - Deca koja su korisnici programa CIM-a svedoče o tome da
su na ranom uzrastu počela da borave na ulici. Do četvrte ili pete godine
života to rade uz prisustvo odrasle osobe (majke ili starijeg brata ili sestre),
a nakon toga samostalno izlaze na ulicu da bi prosili na semaforima i
raskrsnicama. Više desetina dece je prijavilo brojne saobraćajne nesreće
u kojima su učestvovala i gde su pretrpela ozbiljne fizičke povrede.
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
23
Sa druge strane, mnoga deca naglašavaju da ne vide rizik od rada
na semaforu što predstavlja jedan vid podcenjivanja i zanemarivanja
okolnosti koje ugrožavaju njihov život i bezbednost, a otežavaju
realizaciju terenskog rada sa decom.
•
Prolaznici i nepoznate osobe - su faktori rizika usled visokog stepena
diskriminacije prema osobama koje su uključene u život ili rad na ulici,
njihovog zdravstvenog statusa kao i ponašanja na ulici. Često šikaniranje
od strane odraslih, psihičko i fizičko maltretiranje, kako od vršnjaka tako
i od drugih, čini da se odrastanje ove dece karakteriše visokim nivoom
stresa i straha. Na ranom uzrastu deca razvijaju odnos nepoverenja u
odrasle osobe, posebno u predstavnike institucija.
Da bi prevladali rizike kojima su dnevno izložena, deca uključena u život ili
rad na ulici osmišljavaju različite strategije opstanka.
Jedna od najčešće korišćenih jeste razvijanje pripadnosti grupi na ulici. Za razliku
od situacije u nekim zemljama Evrope, deca uključena u život ili rad na ulici u Srbiji
formiraju grupe vršnjaka sa kojima ili žive (spavaju i organizuju život) ili rade
na ulici (zajedno „drže“ mesto na semaforu, raskrsnici, u grupi čine ili planiraju
krivična dela, u grupi ili parovima prose na ulici, zajedno rade na građevini...).
Pripadnost grupi čini da se osećaju sigurno u nezaštićenim uslovima kao što je
ulica, ali ta pripadnost često nije samo subjektivni doživljaj već ima i praktične
koristi kao što su ishrana, održavanje higijene mesta na kom borave, zaštita od
odraslih ili drugih vršnjaka i tome slično. Sa druge strane, pripadnost grupi
donosi nove rizike u njihov život - jasna hijerarhija kao i očekivanja od svakog
člana su karakteristike ovih grupa. Nije retko da se upravo seksualna eksploatacija
devojčica organizuje od strane vršnjaka iz grupe i predstavlja kao njihova uloga da
na taj način grupi obezbeđuju novac.
Preživljavanje za decu koja su uključena u život ili rad na ulici isključivo
podrazumeva ispunjavanje osnovnih potreba- za hranom, adekvatnom garderobom,
skloništem kao i zaštitom od nasilja koje je upereno protiv njih. Koliko će određeni
faktori rizika uticati na život deteta zavisi od njegovih, odnosno njenih ličnih snaga
i kapaciteta u borbi za opstanak na ulici.
Rezilijentnost i otpornost se razmatra kao individualna osobina koja uključuje sredinske
i lične karakteristike. Najčešće se određuje kao kapacitet osobe da, uprkos teškoćama,
razvije pozitivne i socijalno prihvatljive stavove, obrasce ponašanja i snalaženja.
24
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
Koncept ohrabruje profesionalce da usmere intervencije na snage i kompetencije
dece i resursa u neposrednom okruženju. Snage uključuju podršku socijalnih
mreža, sposobnost da se koherentno sagledaju prethodni (uglavnom nepovoljni)
životni događaji, pronađe smisao i motivacija za život (preko religioznih i drugih
duhovnih uverenja), posedovanje socijalnih veština koje omogućavaju kontrolu
nad životnim događajima, povoljnu sliku o sebi, smisao za humor i sl. (Ruttler,
1999., Werner and Smith, 1992.)32.
Istraživanje33 u kome su terenski radnici CIM-a učestvovali i čiji su rezultati
prezentovani javnosti u maju 2007. godine, ukazuje na različite strategije koje
deca koriste u borbi i opstanku na ulici. Mnogo puta deca koja su uključena u život
ili rad na ulici iznenadila su stručnjake i organizacije koje rade sa njima svojim
snalaženjem i mehanizmima koje su kreirala kako bi olakšala život i redukovala
rizike, ali i posledice koje su rezultat rizika kojima su izložena. U početku rada sa
decom svaki izlazak na teren imao je za rezultat učenje terenskog radnika\radnice
CIM-a o novim izborima koje je dete napravilo i specifičnim načinima kojima dete
izlazi na kraj sa svojim problemima.
Najčešća strategija je izbegavanje opasnih mesta i ljudi: „Izbegavam agresivne,
pijanice, narkomane. Zato što sam to i ja nekada bila pa više nisam, znam kako
se ponašam i šta radim. Izbegavam Voždovac od kad sam zadnji put pobegla iz
prihvatilišta. Ako bi se tamo pojavila bilo bi pretnji svega i svačega od nekih
strana“34. Kretanje i rad u grupama olakšava snalaženje i obezbeđuje zaštitu,
naročito mlađoj deci. Grupa omogućava rešavanje problema, obezbeđuje vođstvo
i okvir za učenje veština preživljavanja na ulici. Mlađa deca često rade ili borave
na ulici sa starijom braćom, rođacima ili poznaju mladiće koji imaju visok status
u okruženju ulice. Ova strategija zaštite povećava njihov osećaj sigurnosti.
Održavanje dobrih odnosa sa okruženjem predstavlja vrstu socijalnog kapitala.
Odrasli koji rade u okolnim prodavnicama, taksisti, obezbeđenje ambasada su
odrasli kojima se deca koja rade na semaforima obraćaju za pomoć: „Tamo nisu me
dirali ni policajci, imao sam puno taksista za moje drugare, oni su me branili, sve...“35.
32 Deca govore - rizik od trgovine ljudima i rezilijentnost dece u Jugoistočnoj Evropi, Nevenka
Žegarac, Save the children UK, Beograd, 2007.
33 Deca govore - rizik od trgovine ljudima i rezilijentnost dece u Jugoistočnoj Evropi, Nevenka
Žegarac, Save the children UK, Beograd, 2007.
34 Intervju u skvotu, Sanja, avgust 2006., Deca govore - rizik od trgovine ljudima i rezilijentnost
dece u Jugoistočnoj Evropi, Nevenka Žegarac, Save the children UK, Beograd, 2007.
35 Intervju na ulici, Bokča, novembar 2006., Deca govore - rizik od trgovine ljudima i rezilijentnost
dece u Jugoistočnoj Evropi, Nevenka Žegarac, Save the children UK, Beograd, 2007.
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
25
Poglavlje III
Zajednica za dete/izgradnja podrške
Izgradnja zajednice za dete
Svaka organizacija ili institucija u sprovođenu svojih aktivnosti odražava
prihvaćene ili željene društvene norme, odnosno vrednosti u koje građani te
zajednice veruju. Zakoni moraju da se poštuju, ali sa druge strane postoje mnogi
problemi u njihovoj primeni. To ostavlja mogućnost da različiti činioci društva
problem rešavaju na svoje načine.
Vrednosti koje je CIM gradio predstavljaju odraz vladavine demokratskih principa
i vrednosti za koje se naša zemlja u perspektivi zalaže. Nažalost, često se dešava da
stvari onakve kakve su na papiru, nisu zaista takve i u praksi. Nepoštovanje standarda
koji se odnose na rad sa decom i posledice takve prakse su razlozi zbog kojih je CIM
insistirao na drugačijem pristupu u radu sa decom uključenom u život ili rad na ulici.
Razvoj novih teorija, predstavljanje principa rada sa marginalizovanim
grupama usvojenih na nivou Evropske unije, finansijska ulaganja (iako još
uvek nedovoljna) u oblasti zaštite dece, kao i znanje i upornost studenata koji
su izgradili organizaciju, doprineli su razvoju programa direktne zaštite dece
koji insistira na jedinstvenom procesu zaštite u kojem aktivno učestvuje dete
zajedno sa porodicom i drugim relevantnim socijalnim činiocima.
Usvajanjem Konvencije o pravima deteta, CIM deceniju kasnije neke od nedovoljno
primenjenih postulata ponovo akcentuje, i dovodi u sklad sa vremenom u kom
realizuje svoje aktivnosti, karakteristikama zajednice u kojoj radi i najvažnije
potrebama dece sa kojom radi.
Četiri temeljna principa Konvencije o pravima deteta (nediskriminacija; posvećenost
najboljim interesima deteta; pravo na život, preživljavanje i razvoj, i četvrti,
uvažavanje stavova deteta) predstavljaju neiscrpan izvor mogućih načina oblikovanja potrebne podrške deci.
Nakon detekcije određenog problema kojima je ciljna grupa izložena, razumevanja
karakteristika ciljne grupe i faktora koji su doveli do problema, a pre planiranja
specifičnih aktivnosti i intervencija neophodno je postaviti pitanje, odnosno jasno
definisati: Šta želimo da postignemo određenim aktivnostima? Odnosno, šta je
cilj aktivnosti-programa koji treba da bude realizovan? Kada se novi terenski
radnici uključe u program ovo je pitanje kome treba posvetiti dovoljno pažnje.
Takođe, važno je jasno znati Na koji način to radimo? Pre daljeg rada na
izgradnji sistema podrške, koji obuhvata mnoge aspekte života deteta, neophodno
je definisati vrednosti, odnosno dogovoriti etički kodeks organizacije ili programa
koji će pomoći na putu podrške i osnaživanja, u ovom slučaju dece koja su uključena
u život ili rad na ulici.
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
29
Principi u radu sa decom koja su uključena u život ili rad na ulici
Imajući u vidu da ne postoji univerzalan teoretski pristup kada je u pitanju
definisanje sistema vrednosti, kao što ne postoji ni jedinstven etički kodeks, namera
ovog poglavlja je da se naglasi ono što će pomoći u daljem radu sa decom koja su
uključena u život ili rad na ulici, odnosno da pomogne svim pružaocima usluga da
njihove intervencije budu svrsishodne i programi dostupni deci sa kojom rade.
Glavni cilj terenskog rada je upravo povećanje dostupnosti usluga koje su
potrebne određenoj korisničkoj grupi.
Putem svake realizovane, ali i nerealizovane aktivnosti, javnosti se predstavljaju
vrednosti koje su osnova na kojoj je aktivnost osmišljena. Kao što oni koji rade
sa decom tako ni sama deca nisu otporna na predrasude koje vladaju o okviru
zajednice u kojoj se njihov rad odvija.
Bitno je razumeti da određeno dečije ponašanje najčešće govori o njegovom ili
njenom usvojenom sistemu uverenja i stavova. Ovde je važno razumeti da iako
vrednosti definišu i predstavljaju osnovu naših aktivnosti, one nisu nepromenjive.
To je prostor u kome je neophodno da se prvo nađe budući terenski radnik/ca, a
nakon toga i samo dete. Promena uverenja je dugotrajni proces, ali to jeste način
kojim se borimo protiv etiketiranja i predrasuda kojima su deca uključena u život
ili rad na ulici svakodnevno izložena. Da bismo mogli da izgradimo prostor u
okviru kojeg će se dalje raditi na promeni uverenja neophodno je prvo ostvariti
odnos poverenja između terenskog radnika/ce i samog deteta.
30
•
Princip u kome ne osuđujemo decu, već se obraćamo konkretnom
ponašanju, jeste princip koji obezbeđuje izgradnju takvog odnosa poverenja.
Ukoliko dete koristi psihoaktivne supstance, dete se ne naziva „narkomanom“
što često jeste slučaj sa kojim se CIM susretao tokom svog rada, već je
potrebno razgovor usmeriti ka razumevanju razloga zbog kojeg dete
koristi PAS, pružanju podrške u prevazilaženju tih problema i izgradnji
kapaciteta da se problemi rešavaju na konstruktivni način, a takođe dalje
raditi sa detetom na prevenciji zloupotrebe PAS-a, informisanju i edukaciji
deteta o štetnostima, kao i na ohrabrivanju deteta da sa korišćenjem PAS-a
prestane ili da se uključi u neki od programa za odvikavanje. Najvažniji
korak u procesu (re)integracije dece koja žive ili rade na ulici u društvo jeste
izgradnja prostora za individualni rast i razvoj svakog dečaka i devojčice
u programu. Tokom izgradnje tog prostora potrebno je usmeriti pažnju na
prepoznavanje pojedinačnih kapaciteta i sposobnosti kod svakog deteta pre
nego na slabosti i probleme koje svakako ne treba zanemariti.
•
Otvaranjem Svratišta za decu uključenu u život ili rad na ulici, CIM je imao
priliku da, posle dve godine rada na terenu, javnosti predstavi način rada
koji uvažava postojanje tzv “slobodne volje“ odnosno izbora. Pod ovime
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
CIM podrazumeva drugi najvažniji princip rada sa decom koja su
uključena u život ili rad na ulici - princip dobrovoljnosti. Princip
dobroboljnosti ne predstavlja neograničenu slobodu izbora u neograničenom
vremenskom periodu, bez postavljenih zahteva i pravila. Profesionalcima koji
rade u CIM-u je jasno da dete traži strukturu, traži jasnoću jer se u prostoru
koji je definisan ono oseća bezbedno. Programi CIM-a koji su ovaj princip
rada uključili u dizajn svake aktivnosti predstavljaju prelazno, ali ključno
rešenje za svako dete koje se nađe na ulici na putu ka boljoj budućnosti.
Preko programa CIM-a deca se uključuju u društvo. Bez ovakvog pristupa
intervencije koje se sprovode bi bile drugačije, i što je najvažnije bile bi
protumačene kao restriktivne od strane populacije sa kojom se radi.
Ovim je takođe važno istaći su da principi koje je CIM definisao oblikovani u
skladu sa karakteristikama ciljne grupe sa kojom radi. Dete ima jasne granice
u programu. Međutim, te granice mogu biti drugačije od detetovih želja, te je
neophodno pružiti podršku detetu da bude u kontaktu i da osvesti svoje potrebe.
Istovremeno, edukacija terenskih radnika i radnica podrazumeva njihovo
osnaživanje u pravcu prepoznavanja sopstvenih a potom i detetovih potreba i
emocija i usvajanje veština pružanja podrške detetu koje bi ga-je osnažilo da svoje
potrebe prepozna i slobodno artikuliše. Iako je socijalno uključivanje ove, kao
što je ranije objašnjeno višestruko diskriminisane i ugrožene grupe dece, proces
koji je označen kao težak i prekriven brojnim poteškoćama, važno je upamtiti
da je svakom detetu (kao i odrasloj osobi) potreban odnos u kome će se osećati
zaštićeno i sigurno.
Diskusija koja i danas traje među opštom ali i stručnom javnošću odnosi se na
dva pitanja koja se često postavljaju a koja prema iskustvu CIMa predstavljaju dve
najveće zablude u odnosu na kapacitete koje dete ima .
Jedna tvrdnja da deca ne mogu, a samim tim i ne bi trebalo, sama da donose odluke
i druga koja kaže da deca nikada nisu dovoljno zrela da učestvuju u donošenju
odluka koje se njih tiču.
Iako postoji stav da je važno uključiti decu i njihove stavove tokom rada sa njima
i dalje se često postavlja pitanje zašto to raditi i postoje nedoumice kako to raditi?
Ispravno je smatrati da je važno da svako dete učestvuje tokom prijema u program,
procene, i aktivno bude konsultovano tokom planiranja i odlučivanja o tim aktivnostima.
U odnosu na prethodno iskustvo koje deca uključena u život ili rad na ulici imaju,
još je značajnije osigurati da ona budu deo procesa odlučivanja i konsultovanja.
Iskustvo je pokazalo da postoji mnogo argumenata koji idu u prilog tome da treba
povećati nivo participacije deteta. Hodgson navodi da istraživanja o intelektulanom,
emocionalnom i socijalnom razvoju deteta predlažu da deca mogu dati svoj
doprinos o tome kako se sa njima postupa i šta ona žele od najranijeg doba.
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
31
Deca sa različitim iskustvima i deca različitog starosnog doba mogu učestvovati na
različite načine sa drugačijim nivoom učešća. Postoji jak dokaz koji podržava ideju
učešća dece i mladih u donošenju odluka (Hodgson, 1983.), a to je da omogućavanje
nekome da učestvuje podrazumeva dati, odnosno vratiti jedan određen stepen
kontrole nad životom-situacijom koja omogućava osobi da se oseti vredno,
prihvaćeno i dalje ukazuje na nezavisnost koju osoba ima. Time se samopouzdanje,
samopoštovanje, znanje i veštine uvećavaju, a cilj kojem težimo da osoba bude
samostalna i nezavisna od usluga i programa u zajednici ili podrške od strane trećeg
lica - ispunjava. Participativni pristup u radu sa ljudima nije nov svakako, međutim
često se podrazumeva, a ne razume dovoljno i ne primenjuje na odgovarajuć način.
Kako planirati odgovor na potrebe i probleme dece koja su
uključena u život ili rad na ulici
Pre početka rada sa decom i prelaska na planiranje buduće usluge ili
intervencije, potrebno je procena resursa koji postoje u zajednici kao i potreba
ciljne grupe kojoj je intervencija namenjena.
Terenski radnici CIM-a su na početku svojih aktivnosti ispitivali potrebe koje
postoje među populacijom dece uključene u život ili rad na ulici, na osnovu kojih
su se dalje planirali programi CIM-a. Imajući na umu različitost zajednica u kojima
deca žive i iz kojih dolaze, ali takođe i različitih resursa koji postoje u određenoj
zajednici kreirani su specifični programi. Pozitivno iskustvo takvog načina rada
je preporuka da svako ko dolazi u kontakt sa ovom decom istraži ovu oblast na
taj način. Te informacije mogu biti sakupljene iz primarnih i sekundarnih izvora.
Terenski radnici CIM-a, kao i koordinacioni tim, koristili su i jedne i druge izvore.
Bilo je važno pre svega ispitati ekonomske, socijalne i političke uslove u zajednici.
Pored toga analiza stavova zajednice prema ovoj populaciji, usluga koje se nude
u okolini kao i predviđanje potencijalnih prepreka zajedno su predstavili osnovne
korake nakon čega je bilo moguće izgraditi dva najvažnija programa za rad sa ovom
decom (program Terenskog rada i program Svratišta za decu) koja su vremenom
prerasla u usluge u lokalnoj zajednici.
Sakupljanje podataka i informacija je važan deo ovog procesa te iz tog razloga mu
se i posvećuje pažnja. Naime, mnoga deca koja su uključena u život ili rad na ulici
ne žele da pričaju o svom životu, pogotovo pred nepoznatim osobama. Iskustvo
života na ulici ih je naučilo da je potrebno da budu obazrivi kome, kada i kakve
informacije daju. Nije retko, a posebno tokom prvih susreta, da budu sumnjičavi
prema odraslima i terenskim radnicima. Važno je voditi računa o tome kada, na
koji način i koja pitanja im se postavljaju kako odnos ne bi bio ispitivački, a kako se
deca ne bi uplašila od „radoznalosti stranca“. Ovo znači da je od izuzetne važnosti
za dalji rad sa decom uključenom u život ili rad na ulici neophodno promišljeno
pripremiti i planirati svaki kontakt.
32
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
Prema iskustvu CIM-a o prvom kontaktu je potrebno posebno voditi računa. Prvi
kontakt je jako važan kao i samo započinjanje razgovora te se terenskim radnicima
i drugim stručnjacima preporučuju da naprave plan kako bi prvi susret trebalo da
izgleda, kao i da se prethodno analizira lokacija na koju se dolazi (da li je osvetljena,
da li ima puno saobraćaja, da li je blizu nekih institucija, prodavnica, da li ima
odraslih ljudi u okolini...) ili ukoliko dete dolazi u prostor i program koji je namenjen
njima prvi put, važno je pripremiti osoblje koje će dete dočekati u programu. Cilj
ovakvih priprema je da se dete ne oseća ugroženo. Decu sa kojom je CIM radio
prethodnih godina karakteriše to da im je jako teško da pričaju o bolnim iskustvima
u njihovim životima i da nisu umela da objasne svoje emocije. Intervencije u
takvim situacijama bi trebalo da idu od opštih, a vremenom, ka sve preciznijim i
specifičnijim pitanjima i intervencijama kako bi se detetu dalo vreme da upozna
osobe sa kojima priča, i da razume namere prisustva određenog programa ili osobe.
Usled izloženosti višestrukim rizicima deci koja su uključena u život ili rad na
ulici potrebni su različiti resursi kako bi se izašlo u susret njihovim potrebama
koje nisu zadovoljene. Može se reći da postoje interni, odnosno unutrašnji
resursi (oni koji se nalaze unutar neke osobe) i eksterni resursi, odnosno
spoljašnji (izvan osobe - okolina i okruženje) koji mogu biti na raspolaganju.
Na potrebe koje postoje kod deteta može se odgovoriti kroz rad na tri nivoa.
Prvi individualni nivo, koji pre svega podrazumeva identifikaciju dece koja se
nalaze u riziku, a onda uopšteno posmatrano, rad na unapređenju njihovih bazičnih
veština kako da vode svoj život i da koriste institucije koje su nadležne za rešavanje
njihovog problema.
Drugi, koji se odnosi na rad u lokalnoj zajednici, a koji podrazumeva pružanje
konkretnih aktivnosti/usluga kao i obezbeđivanje dostupnosti drugih usluga ili
programa.
Treći nivo podrazumeva rad van lokalne zajednice tj. zastupanje i zalaganje za
unapređenje razvoja praktičnih politika, pobošljanje dostupnosti zdravstvenog
sistema, izmene postojećih zakonskih regulativa, pravilnika i slično. Ove aktivnosti
mogu biti lokalnog, nacionalnog, regionalnog ili međunarodnog karaktera, a one
direktno utiču na obezbeđivanje prostora za razvoj drugog nivoa zaštite, odnosno
kvalitetnijeg rada u zajednici.
Jednostavan pristup iznalaženju mehanizama u borbi za bolje živote dece i za
što manjim brojem dece na ulici ne postoji.
Kako je zaključeno ranije, veliki broj faktora utiču na život deteta i samim tim
uzrokuju probleme koji ne mogu uvek biti lako prepoznati i nije jednostavno
pronaći preciznu povezanost između uzroka i posledice.
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
33
CIM je nakon dugogodišnjeg rada uspeo da prepozna moguće načine koji
su u sadejstvu sa već nekim iskustvima u svetu. U daljem tekstu su ispraćene
univerzalne preporuke za unapređivanje zdravlja deteta, pružanja pomoći u
prevenciji i odgovoru na njihove zdravstvene probleme, koje je iznela Svetska
zdravstvena organizacija (2000.) i izdvojene one preporuke koje su relevantne i
imaju za cilj da definišu bolji pristup rešavanju pre svega zdravstvenih problema
sa kojima se deca koja su uključena u život ili rad na ulici susreću.
Šta je ono što je potrebno obezbediti i/ili razviti kod deteta koje je uključeno u
život ili rad na ulici:
• Sigurna i podržavajuća sredina
Termin sredina se koristi kako bi se objasnilo šta je to što se nalazi van samog deteta
u njegovom ili njenom svakodnevnom životu. Odnosi se na pravni, ekonomski,
socijalni i kulturni kontekst života deteta, uključujući prilike za obrazovanjem
i sticanjem životnih veština i izgradnjom pozitivnih odnosa sa drugim ljudima.
Ovaj širi sredinski pristup utiče na bihejvioralne izbore. Cilj je kreiranje sigurne i
podržavajuće okoline i obezbeđivanje uslova za dalji rast i razvoj deteta.
• Relevantne informacije
Informacije predstavljaju osnovu za donošenje odluka i planiranje budućnosti.
Deca koja su uključena u život ili rad na ulici često nemaju dovoljno informacija,
a nije retko da imaju pogrešne informacije te je potrebno da budu informisana o
različitim stvarima, i često je potrebno početi od početka kao na primer objasniti
„šta je koža“?36 Dalje je potrebno pružiti informacije u skladu sa godinama
i prethodnim znanjem i iskustvom u vezi sa sledećim temama: seksualno i
reproduktivo zdravlje, štetnosti (zlo)upotrebe psihoaktivnih supstanci, prevencija
raznih bolesti (npr. zdravlje zuba), promocija zdravih stilova života (fizičke vežbe,
ishrana) i o drugim pitanjima kao što su ljudska prava i zakoni koji vladaju u
određenoj zemlji.37 Informacije bi trebalo da budu formulisane na njima prihvatljiv
i poznat način. Neophodno je prilagoditi govor, odnosno vokabular uzrastu deteta.
• Izgradnja kapaciteta i usvajanje specifičnih veština
Veoma je moguće da život dece koja su uključena u život ili rad na ulici bude prepun
opasnosti, pritisaka i stresora. Deca se često usmere ka zloupotrebi psihoaktivnih
supstanci i ka drugim rizičnim ponašanjima kako bi se nosila sa okolnostima i
kako bi lakše postala deo kulture koja je prihvaćena na ulici. Stoga, deca treba da
razviju zdravije, više konstruktivne koping strategije38. Izgradnja veština je proces
vođenog učenja o nizu strukturalnih aktivnosti. Namera je da se dete opremi novim
i poboljšanim strategijama za borbu sa svakodnevnim problemima na ulici kao
36 Primer iz izveštaja medicinske sestre u radu sa detetom od 14 godina, korisnikom Svratišta 2011.
37 Deca uključena u život ili rad na ulici su često u sukobu sa zakonom, te je potrebno informisati
ih o tome šta je društveno neprihvatljivo i sankcionisano ponašanje, kao i koje su posledice
moguće za određeno ponašanje, kako bi i na osnovu toga mogli da donose informisane izbore.
38 Koping strategija - korišćenje svesnog napora da se reše personalni i interpersonalni problem,
potraga za ovladavanjem, minimiziranjem ili tolerisanjem stresa ili konflikta (http://en.wikipedia.org/
wiki/Coping_%28psychology%29)
34
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
i sa specifičnim situacijama koje mogu da iskuse. Mnoge veštine mogu pomoći
detetu da planira i iznese odgovorne i zdrave izbore. Ovo podrazumeva usvajanje
praktičnih životnih veština i različitih zanata i znanja koje ih interesuju.
• Podrška i savetovanje
Savetovanje je proces interpersonalne komunikacije gde se osobi koja ima određeni
problem ili neispunjenu potrebu pomaže da bolje razume njegovu/njenu situaciju
u cilju odlučivanja o tome kako da odgovori na istu. Savetovanje je važno kod
dece koja su uključena u život ili rad na ulici posebno u kriznim situacijama kao
što je nasilje ili neki vid eksploatacije (seksualne, radne..) kao prvi korak nakon
obezbeđivanja sigurnosti i saniranja eventualne zdravstvene ugroženosti deteta.
Najvažnija veština u procesu savetovanja je empatija. Ovo uključuje aktivno
slušanje deteta, razumevanje i pružanje povratne informacija o tome da smo ga/је
razumeli. Empatija takođe podrazumeva poštovanje deteta i pokazuje poverenje
u sposobnost deteta da samo pronađe rešenje. Pristup mora biti pozitivan, iskren,
prilagođen detetu i kulturno senzitivan.
• Omogućavanje pristupa zdravstvenim servisima
Zdravstvene ustanove pružaju opštu zdravstvenu zaštitu, urgentnu zaštitu,
prevenciju bolesti i realizuju promociju svojih usluga. Ovi servisi mogu igrati
značajnu ulogu u prevenciji zdravstvenih problema promovisanjem i podrškom
zdravih oblika ponašanja i u identifikovanju situacija povećanog rizika od daljeg
razvijanja zdravstvenih problema. Takođe, zdravstveni servisi mogu pomoći u
detekciji, lečenju i rehabilitaciji zdravstvenih stanja dece koja su uključena u život
ili rad na ulici. Problemi sa kojima se susreću deca koja su uključena u život ili rad
na ulici su slični kao i problemi kod dece koja pripadaju opštoj populaciji. Međutim,
njihovi problemi su mnogo teži zato što oni često nemaju pristup servisima te se
problemi vremenom usložnjavaju. Razlozi zbog kojih deca ne mogu da potraže
pomoć mogu biti emotivnog tipa (strah od lekara )39, nepristupačnost servisa (nema
ih u komšiluku40, previše su skupi, nepostojanje dokumentacije takođe otežava
pristup), stavovi zdravstvenih radnika (osuđivanje41, zanemarivanje, potcenjivanje)
i stavovi dece koja su uključena u život ili rad na ulici (nisko samopoštovanje,
rezignacija, sami sebe leče42).
39 Iskustva terenskih radnika CIM-a govore da deca često imaju problem da prihvate lečenje
usled mnogih iracionalnih strahova o načinu i posledicama lečenja - „mnogo će da boli“, „ a šta
ako mi posle odpadne ruka ili ispadne zub“, „umreću“ itd.
40 Često su njihova naselja i skloništa na periferiji grada i daleko od njima pristupačnih domova
zdravlja - često se takođe i dešava da nisu prijavljeni na toj opštini pa pomoć moraju da zatraže u
mestu gde su prijavljeni što im otežava pristup
41 Iskustva terenskih radnika i same dece govore da se oni često nađu na meti nekih
zdravstvenih radnika koji ih osuđuju, vređaju, nipodaštavaju njihove zdravstvene obrasce
ponašanja i nekada vređaju njihove kulturološke navike (veliki broj dece koja su uključena u život
ili rad na ulici su pripadnici romske populacije).
42 Terenski radnici CIM-a su imali puno puta priliku da budu svedoci načina na koji se deca leče i
izlaze na kraj sa svojim fizičkim i zdravstvenim problemima (često koriste alternativne načine kao
što su magijsko verovanje, vezivanje rana na nepravilan način i korišćenje lekova bez recepta).
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
35
O udruženju „Centar za integraciju mladih“
“Organizacija koja inicira, sprovodi i podržava odgovorne promene u
društvu koje za cilj imaju integraciju dece i mladih. Ukupne resurse organizacije,
samostalno i u partnerstvu, stavlja u funkciju zaštite prava deteta, na način koji je
u najboljem interesu dece i mladih, a svojim odgovornim sprovođenjem programa
i kontinuiranim unapređenjem kvaliteta usluga podstiče zajednicu na odgovorno
ponašanje prema svakom njenom članu.”43
Kao što je na početku spomenuto, CIM je udruženje osnovano 2004.
godine od strane grupe tadašnjih studenata Fakulteta za specijalnu edukaciju i
rehabilitaciju Univerziteta u Beogradu44. Najveći broj onih koji su se pridužili
udruženju u osnivanju bio je sa smera Prevencija i tretman poremećaja ponašanja,
a već u prvoj godini rada u rad CIM-a uključili su se i studenti i studentkinje sa
Fakulteta političkih nauka, Univerziteta u Beogradu.
Udruženje je osnovano sa namerom da deci koja su na smeštaju u domovima
za decu bez roditeljskog staranja na teritoriji Beograda ponudi program obrazovnih
i kreativnih radionica koje bi studenti volonterski realizovali. Program radionica
za decu „STAIRWAYS“ koje je CIM sprovodio u periodu od 2004-2007. godine
uključio je preko 400 volontera i volonterki koji su svakodnevno, podeljeni po
timovima, sprovodili unapred planirane aktivnosti za decu i na taj način obezbedili
struktuisano provođenje slobodnog vremena za decu u institucijama, pružali podršku
vaspitačima i sticali dragoceno iskustvo neposrednog rada sa decom i mladima.
Godinu dana nakon osnivanja, paralelno sa razvojem programa radionica
„STAIRWAYS“ nekoliko volontera je skrenulo pažnju na decu koja se svakodnevno
nalaze na raskrsnicama. Nije prošlo mnogo vremena, CIM je formirao tim koji je
nakon radnog vremena organizacije počeo da izlazi na ulicu kako bi sakupio više
informacija o razlozima zbog kojeg su deca na ulici, kao i o potrebama koje imaju.
Prve dve godine rada na terenu
Inicijalna ideja koju su studenti imali bila je da se upoznaju sa decom i upute ih
na nadležne institucije koje su odgovorne za rešavanje situacije u kojoj su se deca nalazila.
Ono što se danas zove program „Terenskog rada“, 2005. godine bile su “spontane
socijalne aktivnosti”45. CIM u to vreme nije raspolagao sredstvima kojima bi bar
osnovne potrebe dece (za hranom i higijenom) bile zadovoljene.
Ono što su studenti radili jeste priprema obroka kod svojih kuća i nošenje uglavnom
svoje garderobe na teren, a sa druge strane obaveštavanje mesno nadležnih centara
za socijalni rad o stanju u kojem se deca nalaze.
43 Misija CIM-a
44 Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Univerziteta u Beogradu, u daljem tekstu FASPER
45 Teorija socijalnog rada, Milan Petričković, Socijalna misao, 2006.
36
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
Informacija o tome da su „neki studenti“, kako su ih deca zvala, zbog njih izašli na
ulice brzo se širila. Tokom prve dve godine terena CIM se upoznavao sa razlozima
zbog kojih su deca na ulici, obilazio nova mesta na kojima su deca spavala ili radila
i bio usmeren na izgradnju mreže moguće podrške deci u lokalnoj zajednici.
Upoznavanjem nove dece i obezbeđivanjem boljeg uvida u situaciju u kojoj žive
CIM je počeo ozbiljnije da se bavi razvojem programa na terenu. Krajem 2005.
godine CIM je obezbedio prva sredstva za realizaciju projekta namenjenog podršci
devojčicama na ulici46. Ono što su 2005. godine bile spontane socijalne aktivnosti,
krajem te godine je postala redovna, organizovana aktivnost CIM-a.
Diplomirani socijalni radnici i specijalni pedagozi, podeljeni u terenske timove, sa
unapred dogovorenim ciljevima koje treba postići na određenoj lokaciji, izlazili su
na teren prema unapred napravljenom rasporedu. Istovremeno, veliki broj zahteva
od strane devojčica, ali i dečaka na ulici (za garderobom, odlaskom kod doktora,
posredovanjem u komunikaciji sa porodicom i centrom za socijalni rad, prijave
maltretiranja od građana...) su od CIM-a zahtevale da se još bolje organizuje.
U oktobru 2006.godine je primljena nova grupa studenata i studentkinja sa
FASPER-a kako bi se povećao broj ljudi za rad na terenu. Organizovana je i prva
edukacija novih terenskih radnika i izrađen prvi Pravilnik o radu na terenu (koji
je od tada četiri puta bio modifikovan kako bi na najbolji način dao uputstvo
odgovoru na potrebe na terenu). Iste godine, CIM je uveo dežurstva na mobilnom
telefonu, a isti broj telefona je i danas dostupan deci 24 sata dnevno.
Svratište od 2007.
Kako je prethodno u tekstu navedeno, tokom prve dve godine rada terenski
radnici CIM-a su vreme provedeno u kontaktu sa decom koristili kako bi razumeli
faktore koji su ih doveli na ulicu. Tada, u lokalnoj zajednici nije bilo drugih
profesionalaca koji bi mogli da ponude više informacija o fenomenu „dece na ulici“
te je CIM usvajao to znanje od same dece i na taj način formirao uverenje da oni
najbolje znaju šta je ono što im je potrebno. U razvoju „Terenskog rada“ bilo je
značajno to što je tim koji je tada koordinisao program dobio priliku da poseti
organizacije koje sprovode programe za zaštitu ove dece u gradovima u Engleskoj,
Americi, Kanadi i Africi. Napori za izgradnjom mreže podrške su 2007. godine dali
rezultate i pojedini stručnjaci iz oblasti socijalnog rada i socijalne politike su postali
saradnici CIM-a na izgradnji sistema podrške deci koja su uključena u život na ulici.
Dve godine intenzivnog rada na terenu, uvažavajući princip dečije participacije
i princip poverenja u odnosu dete-terenski radnik/ca su za rezultat imali da je
CIM 2007. godine imao jasnu sliku o tome na koji bi način program podrške deci
uključenoj u život ili rad na ulici trebalo dalje razvijati.
46 Projekat “Nevidljiva devojčica” podržan od Rekonstrukcija ženski fond, septembar 2005. http://
www.rwfund.org/grantovi/2005/septembar
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
37
Ideja o osnivanju Svratišta za decu je prvenstveno ideja dece i predstavlja
odgovor na pitanje koje im je postavljeno: Šta vam je sada najpotrebnije? Veš mašina, da imam gde da operem majicu47.
U avgustu 2007. godine u Beogradu je otvoreno prvo Svratište za decu. Podršku za
realizaciju projekta „Svratište“ dali su Fond za socijalne inovacije48 i organizacija
„Save the Children UK“, a formalni partner na projektu je bio Gradski centar za
socijalni rad u Beogradu. Program je bio smešten u stanu male stambene zgrade i
bio koncipiran na principu smanjenja štete49.
Prethodno iskustvo je govorilo da deca na ulici žive ili rade u grupama, ali da su u
tim grupama takođe prisutne i druge punoletne osobe. Da bi rad na terenu mogao
nesmetano da se odvija sa decom, CIM je intervencije proširio i na mlade uzrasta
do 26 godina. Razlog za ovakvu odluku bio je potkrepljen iskustvom da je moguće
ostvariti kontakt sa mlađima u grupi, ukoliko se zasnuje odnos poverenja odraslihstarijih koji borave u istoj grupi.
Iako je bilo jasno da se na taj način umanjuju kapaciteti koji su na raspolaganju za
rad sa decom koja su posebno ugrožena zbog razlike u biološkoj snazi u odnosu
na odrasle, kao i zbog društvenih normi (očekivanja da dete sluša odraslu osobu,
ponaša se kako odrasla osoba traži, mogućnost manipulacije i eksploatacije deteta
je veća zbog ograničenog znanja i iskustva koja deca imaju) pozitivno iskustvo
rada sa uzrasno mešovitom grupom je bilo presudno pa je i Svratište bilo otvoreno
za decu i mlade uzrasta do 26 godina.
Opšti cilj projekta bio je da doprinese što potpunijem ostvarenju prava dece koja žive
ili rade na ulici, a koja dobrovoljno zatraže ili pristanu na uslugu. To bi se postiglo
privremenim ili povremenim pružanjem urgentnih intervencija i zadovoljavanjem
trenutnih potreba navedene korisničke grupe, kao i putem obezbeđivanja
dostupnosti drugih usluga, prava i mera u sistemu zdravstvene, socijalne zaštite
i drugim odgovarajućim sistemima, kao i posredovanje i kontinuiranu podršku
prilikom upisa i pohađanja škole tokom 24 sata dnevno. Širi konkretni cilj projekta
podrazumevao je implementaciju aktivnosti sa ciljem smanjenja različitih životnih
i socijalnih rizika sa kojima se deca i mladi koji žive i rade na ulici susreću i
unapređenje njihove integracije u sistem. Ova definicija je uključivala nekoliko
specifičnih ciljeva: obezbeđivanje podrške na terenu (reagovanje u prirodnom
okruženju, gde se problem javlja); obezbeđivanje uslova za održavanje lične
higijene, obezbeđivanje redovne i pravilne ishrane, obezbeđivanje adekvatne
47 Informacija dobijena od terenskih radnika koji su 2005.godine radili sa decom u skvotu na
Slaviji u Beogradu.
48 http://www.sif.minrzs.gov.rs/
49 Više o principima smanjenja štete: http://www.harmreduction.org/section.php?id=62
Napomena: Iako se u javnosti principi i programi smanjenja štete najpre odnose na problem
sa zloupotrebom droge, CIM je smanjenje štete tumačio u kontekstu smanjenja štete koja je
posledica boravka na ulici.
38
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
sezonske garderobe, obezbeđivanje sigurnog i bezbednog boravka van ulice barem
privremeno, obezbeđivanje pristupa zdravstvenoj zaštiti, obezbeđivanje programa
koji će unaprediti njihove socijalne i životne veštine, preventivno delovanje
na dalji razvoj krize, razvijanje poverenja, samopoštovanja, samosvesnosti,
samodiscipline i poštovanja autoriteta (dekonstrukcija razumevanja autoriteta
zasnovanog na prinudi i nasilju), podsticanje formiranja stavova kod dece koji
će unaprediti njihovu brigu o sebi i osnažiti ih kao i pružanje dodatne podrške
posebno ugroženoj deci/malolentnicima.
Plan projekta je bio da aktivnostima u prostoru, ali i na terenu, u narednih devet
meseci pruži pomoć i zaštitu za 100 korisnika/ca. Međutim, informacija o tome
da postoji mesto u gradu gde deca i mladi koji žive ili rade na ulici mogu da
dođu kada im je to potrebno i da koriste sve navedene usluge se brzo proširila
po zajednici. Nakon samo četiri nedelje rada, Svratište je na evidenciji imalo
preko 70 korisnika. Uprkos CIM-ovim naporima da se komšiluk upozna sa ovom
populacijom i problemima sa kojima se ova deca i mladi suočavaju, stanovnici
jedne od najstarijih opština u Beogradu nisu želeli decu iz Svratišta u svom
komšiluku. Nakon brojnih prijava nadležnim gradskim institucijama i policiji kao
i nakon verbalnih incidenata od strane komšiluka, Svratište je bilo primorano da
prestane sa radom u decembru 2007. godine.
Tokom naredne dve nedelje, CIM je usmerio svoje snage na nastavak aktivnosti
pružanja podrške koja je bila dostupna u Svratištu deci ali u modifikovanoj
formi kroz Terenski rad i mobilisanje lokalne zajednice i medija da se uključe u
rešavanje problema prostora za Svratište.Zahvaljujući brzoj reakciji pojedinaca iz
javnog života Srbije, naredna dva meseca Svratište je provelo u prostoru Kulturnog
Centra REX50.
Zahvaljujući ovom iskustvu a u cilju nastavka rada na razbijanju negativnih
stereotipa koji su se vezivali za decu CIM je posvetio posebnu pažnju koordinaciji
medija, odnosno razvijanju pozitivnog stava javnosti u cilju pridobijanja javnog
razumevanja i prepoznavanja problema sa kojima se deca uključena u život
i rad na ulici suočavaju, kao i stvaranja uslova za lobiranje u cilju postizanja
održivosti projekta. Takođe, ovo je doprinelo razvijanju dugoročnih partnerstava
i umrežavanju sa profesionalcima iz različitih sfera, ali i sa širom javnošću i
strukturama vlasti na lokalnom nivou.
Izuzetnu medijsku podšku CIM je dobio posebno od RTV B9251, ali i od drugih
televizijskih i radio stanica, kao i od štampanih medija širom Srbije.
50 Kulturni Centar REX je centar za savremenu umetnost i angažovanu kulturnu praksu.
Zajednički cilj REX-ovih projekata je da se osnaže i ohrabre pojedinci, grupe i inicijative da izraze
i realizuju svoje ideje, i da, razvijajući razumevanje za društvene odnose, koriste svoje znanje i
veštine na kreativan način. http://www.rex.b92.net/sr.html
51 http://www.b92.net/o_nama/index.php
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
39
Nakon što se stvorio prostor za javnu diskusiju o problemu sa kojim se „Svratište“
suočilo, Gradska uprava Grada Beograda, odnosno Gradski sekretarijat za dečiju
i socijalnu zaštitu je 09. maja 2008. godine, predalo na korišćenje CIM-u objekat
na opštini Zvezdari za potrebe realizacije projekta “Svratište”. Projekat je počeo
da prima korisnike na novoj lokaciji od 24. maja iste godine.
Otvoreno 24 sata, sedam dana u nedelji, Svratište je do kraja 2011. godine posetilo
653 maloletnika/ca koji su koristili neke od usluga. Na dnevnom nivou u Svratište
dolazi u proseku 30 najugroženijih mališana, a taj broj u zimskim mesecima
dostiže i 70. Iz iskustva CIMa, dečaci čine u proseku 70% onih koji dolaze, a
najveći broj dece je uzrasta između 10 i 14 godina starosti. Imajući na umu da je Svratište na novoj lokaciji bilo dostupno samo za decu, usluge
Terenskog rada CIM je nastavio da pruža mladima uzrasta do 26 godina.
Danas u Srbiji postoje tri Svratišta - u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i
jedan Dnevni centar za decu uključenu u život ili rad na ulici u Beogradu,
na opštini Novi Beograd.
Standardizacija iskustva
Uz podršku kanelarija Save the Children i UNICEF-a Srbija, CIM je inicirao
i vodio proces razvoja „Minimalnih standarda terenskog rada za decu u riziku“.
Opšta definicija objašnjava standarde kao „dokumentovane dogovore koji sadrže
tehničke specifikacije ili druge precizne kriterijume koji se konzistentno koriste
kao pravila, smernice i definicije karakteristika u cilju obezbeđivanja da proizvodi,
procesi ili usluge odgovaraju svojoj nameni“ (ISO 9000).
U razvoj standarda bilo je važno uključiti što veći broj učesnika iz različitih a
relevatnih sektora društva, institucije i organizacije, ali i same korisnike na koje su se
ti standardi odnosili. Kada govorimo o sistemu socijalne zaštite, standardi se razvijaju
u skladu sa politikama, legistlativom, dobrim praksama i rezultatima istraživanja.
Minimalni standardi definišu osnovni kvalitet koji je potrebno obezbediti, donju
granicu ispod koje se ne sme ići. Oni treba da budu:
- primenjivi na širok spektar usluga
- imaju funkciju da regulišu rad službi socijalne zaštite
- omogućavaju samoprocenu rada profesionalaca
- predstavljaju osnovu za obuku stručnih radnika
- obezbeđuju orjentaciju korisnicima šta mogu očekivati od usluga.52
U razvoju spomenutih Minimalnih standarda učestvovali su i predstavnici institucija
kao i predstavnici organizacija civilnog društva iz Novog Sada, Niša i Beograda.
52 Razvoj lokalnih usluga socijalne zaštite ka standardima kvaliteta, Nevenka Žegarac, Miroslav
Brkić, Program Ujedninjenih nacija za razvoj (UNDP) Beograd, 2007.
40
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
Proces razvoja standarda trajao je 11 meseci i faze organizacije i realizacije
izgledale su ovako:
-
-
-
-
-
-
-
-
-
-
-
selekcija i pozivanje učesnika;
istraživanje relevantne dokumentacije;
selekcija neutralnog facilitatora procesa sa iskustvom u vođenju sličnih
procesa i znanjem iz oblasti socijalne zaštite i aktuelnim postavkama i
procesima;
zakazivanje i realizacija radnog sastanka;
delegiranje odgovornosti unutar procesa u cilju efikasnosti;
kreiranje nacrta dokumenta;
komentarisanje dokumenta (elektronskim putem) - brzi način razmene
informacija i predloga;
folow-up sastanci – sastanci sa ključnim učesnicima procesa i
predstavnicima UNICEF-a i SCN-a u cilju finalnih izmena i dopuna
dokumenta;
finalizacija dokumenta;
podnošenje dokumenta radnoj grupi Ministarstva za rad i socijalnu politiku
lobiranje za dokument;
Sledeći primeri su iz pomenutog dokumenta „Minimalni standardi terenskog
rada sa Decom u riziku“:
Svrha usluge - Usluga terenskog rada sa decom je skup kontinuiranih aktivnosti
zasnovanih na dobrovoljnosti i uključivanju korisnika, u skladu sa najboljim
interesom deteta, radi identifikovanja, odnosno boljeg uvida u potrebe, snage,
teškoće i rizike u odnosu na dete, s ciljem zadovoljavanja potreba koje nisu
zadovoljene drugim uslugama, povećanja dostupnosti drugih potrebnih usluga
detetu, kao i s ciljem smanjenja rizika po dete – direktnim dosezanjem deteta kao
korisnika odlaskom u vreme i na mesta na kojima se dete može zateći. Uslugom
terenskog rada reaguje se i u situacijama koje su kritične za dete, radi kontrole i
smanjenja štete. Terenskim radom se unapređuje podela odgovornosti ustanova iz
sistema socijalne i zdravstvene zaštite, kao i drugih socijalnih aktera (pružalaca
usluga) i samog korisnika - deteta. Na ovaj način detetu se pruža podrška, izgrađuje
se njegovo samopoštovanje, razvijaju se praktične veštine i dete se osnažuje da
učestvuje u promeni svog ponašanja sa ciljem zaštite i jačanja kapaciteta deteta.
Prioritetne grupe - Deca oba pola, pripadnici osetljivih grupa (marginalizovana
deca), na uzrastu od 7 do 18 godina, odnosno deca:
-
-
-
-
koja žive ili rade na ulici
iz ekstremno siromašnih sredina
bez regulisanog pravnog identiteta
koja nisu u obrazovnom sistemu
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
41
-
-
-
-
-
-
-
-
-
diskriminisana po bilo kom osnovu (nacionalnosti, zdravstvenog stanja,
seksualne orijentacije itd.)
žrtve eksploatacije i zlostavljanja
deca u pokretu (što uključuje decu u prisilnom i dobrovoljnom kretanju)
deca žrtve trgovine ljudima
zanemarena ili u riziku od zanemarivanja
u sukobu sa zakonom
koja imaju probleme u ponašanju – nasilno se ponašaju
korisnici psihoaktivnih supstanci (PAS)
povratnici (u procesu readmisije)53
Specifikacija usluga/Glavne grupe aktivnosti - Aktivnosti se realizuju tako da
omogućavanju participaciju deteta, ali i osobe koja je odgovorna za dete, s ciljem
pružanja podrške odnosno omogućavanja korišćenja usluge u skladu sa najboljim
interesom deteta. Prioritet u aktivnostima usmerava se ka smanjenju rizika sa
kojima se dete susreće, njegovom neformalnom obrazovanju i prevenciji, kako u
odnosu na dete, tako i u odnosu na sredinu u kojoj dete provodi značajan deo dana.
Minimalni standardi za rad sa decom u riziku nalaze se još uvek u procesu
usvajanja od strane radne grupe formirane od strane Ministarstva za rad i socijalnu
politiku. Ono sto je važno jeste da organizacije koje su učestvovale u kreiranju
ovog dokumenta već prave napore da postavljene standarde dostignu u praksi.
53 Napomena: Prioritetne grupe nisu navedene po značaju.
42
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
Poglavlje IV
Na terenu
Na terenu
Pored dece koja su uključena u život ili rad na ulici ljudi prolaze svaki
dan. Deca rade na semaforima... sede u parkovima... razgovaraju jedni sa drugima.
Traže način kako da se nahrane. Verovatno, dok ovo čitate, neki od njih odlaze do
obližnjeg parkinga gde se nalaze njihova dva drugara. Proveravaju da li je neko
slučajno zaboravio da zaključa kola. Kiša počinje... Traže mesto da se sakriju pre
nego što skroz pokisnu. Mesto koje su našli im se ne sviđa. Pokušavaju da se skupe
i sednu što bliže jedan drugom jer misle da će ih to sačuvati od hladnoće... Čekaju
da se dan završi i da počne sutra. Ne vole mrak ni kada im je hladno, ali drugo
nemaju. Za toliko žive. Ne više od toga. Ustaju opet. Jedva. Sada moraju da krenu.
„Šta danas da radim, da li da odem sa ćaletom da skupljam papir, da li da sedim
ovde i spavam još malo. Ma idem sa ortacima da blejimo. Sigurno će tamo biti
mnogo lepše. Naći ćemo se u centru, tamo ima ljudi, a gde ima ljudi tu ima i
para. Našli smo se. Jao, eno Jelene, ne verujem.Neeee!!!. Imao sam pare, juče...
glupane... da sam znao kupio bih gel. I šta sada da radim. Osećam se odvratno.
Ma znam, idem da ukradem nešto i odma’ se vraćam. Sve za ljubav, pa šta, kao ti
ne bi ukr’o da si zaljubljen. Znam,urađena je. Radi, ali brate sviđa mi se. Ceo dan
samo o Jeleni. Ne treba mi to. Radi na ulici, ko zna sa kim sve... uuuu, al ima oči.
Ma oženio bi je da imam sa čim. Evo ga, doneo je. Pušimo, ekstra, sada ću da se
naduvam i ima da se smejemo. Možda me primeti. Stojim pored nje, udario sam
Marka da bi ispao faca, da zna da nisam kukavica . De ćeš. Ona ladno ode. Šta
sada. Dobro je. Evo ga Marko. Ništa nisam jeo, al doneo je lepak. Zaboraviću i
na hranu i na nju. Uuu... gde se nalazimo. Ne mogu da provalim, ali mi je ekstra.
Krči mi stomak. Moram nešto da jedem. Umreću. Idem do mojih. Brate,dokle više,
ćale me opet pita jesam li danas radio. Nikada me nije pitao što ne idem u školu,
samo ga interesuje jesam li doneo neke pare. Nisam,ma mozes da mi ga .... Idem
odavde, bolje napolje na kišu nego opet batine“.54
Već je jednom rečeno da je život na ulici začarani krug.
Uopštena priča o odlasku na ulicu često ide sledećim tokom. Deca započnu bežanje
iz domova, prihvatilišta, od svojih porodica, od lekara, od socijalnog radnika jer
im se tamo nešto ne sviđa. To opisuju na različite načine, a zapravo je razlog to
da njihove potrebe u tim odnosima i institucijama nisu prepoznate i uvažene. Ne
osećaju se da tamo pripadaju. Ponekad kada nemaju gde i najčešće zimi vraćaju se
u svoju porodicu i kažu sebi neće valjda opet da me tuče. U tom bežanju od svega
i boravku na ulici, oni upoznaju nekoga ko je stariji. Vrlo brzo postanu deo grupe.
Pronađu podršku i smatraju da su našli zamenu za porodicu bar na neko vreme.
Najčešće stariji u grupi eksploatiše druge. Deca počnu da rade na ulici za nekoga.
54 Primer je napisan sa namerom da predstavi jednan dan na ulici, a bazira se na
sedmogodišnjem iskustvu rada sa decom na terenu.
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
45
To je jedini način da prežive. Prepuštanje ulici podrazumeva razne oblike ponašanja
koji su često u sukobu sa zakonom. Rešenje za izlazak iz situacije ne mogu da vide
sami i nekada je prihvatanje takvog ponašanja jedini način da se prilagode i prežive
na ulici. Nisko samopoštovanje, osećaj napuštenosti i bespomoćnosti, kao i strah
povodom života u budućnosti doprinose izgradnji uslova u kojima dete počne da
se samopovređuje. Mnoga deca sa kojom su terenski radnici/ce CIMa došli u
kontakt pokazala su veliki broj ožiljaka na svom telu a koje su sami sebi naneli.
Nešto se uvek dešava: neko je zaradio neke pare, neko je pobegao, nešto će se desiti,
neka romansa počinje - sve je ovo jako zanimljivo i njima u početku jako primamljivo.
Što su deca mlađa to su ranjivija i podesnija za bilo kakvu vrstu eksploatacije. Iako
se čini da je ovaj život na ulici neorganizovan, nije baš sasvim tako. Često su terenski
radnici CIM-a mogli da prepoznaju hijerarhiju koja postoji unutar grupe. Jasna
pravila postoje. Ona mogu varirati od grupe do grupe, ali može se reći da svaku grupu
predvodi onaj koji je najsnažniji ili ima najviše iskustva u kontaktu sa policijom.
Mnogo puta terenskim radnicima i CIM-u se postavljalo pitanje Zašto deca ostaju
na ulici, zašto nekada kada čak i imaju izbor ne žele da ga prihvate? Prihvatanjem
da odustanu od života na ulici suočavaju se sa mnogim strahovima. To zahteva da
saznaju veštine kako da se snađu u okolnostima koje većina ljudi smatra normalnim.
Znaju da je jezik drugačiji, misle da znanja koja im trebaju ne poseduju. Ulica
je njima poznata i koliko god ona bila surova, oni su usvojili pravila i izgradili
mehanizme da se snalaze.
Šta je outreach?
Kada se danas kaže „Outreach“ često se čuju mnogobrojni termini koji
pokušavaju da objasne značenje ove reči. Organizacije i institucije koje koriste
ovaj metod ili uslugu često će objasniti to na njima svojstven način. Pravo značenje
i pravi prevod ovog termina ne postoji i često možemo da čujemo razne sinonime
kojima se „Outreach“ objašnjava npr. „ulični socijalni rad“, „terenski rad“, „mobilni
timovi“, „rad na ulici“ pa čak neke organizacije kod nas ni ne prevode značenje
reči već koriste termin Outreach. Danas kada se kaže Outreach, najčešće se misli
na rad koji se dešava u zajednici, na terenu, na ulici sa populacijom osoba koje
zloupotrebljavaju psihoaktivne supstance ili sa osobama koje se nalaze u riziku
od HIV infekcije i polno prenosivih bolesti. Međutim, Outreach nije jednostavno
definisati. Ispravnije je reći da Outreach uopšteno predstavlja način kontaktiranja
i rada sa marginalizovanim grupama. Misli se na bilo koju grupu ljudi koja je na
neki način isključena iz društvenih tokova, a to mogu biti i deca koja su uključena u
život ili rad na ulici, korisnici psihoaktivnih supstanci, mladi u sukobu sa zakonom,
komercijalne seksualne radnice i radnici, muškarci koji imaju seksualne odnose
sa drugim muškarcima (msm55 populacija), beskućnici, skitnice, stare osobe itd.
55 MSM - Men who have sex with men
46
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
Praksa Outreacha je odavno poznata. Njegovo postojanje beleži se već i nakon
drugog svetskog rata. U postkonfliktno vreme, odnosno nakon drugog svetskog
rata, obzirom na njegove posledice veliki broj dece i mladih je ostajao bez svojih
bližnji i morali su da pronalaze načine kako da prežive na ulici. Usled velikog
broja osoba sa hendikepom, nedovoljno sredstava za život i ugroženog mentalnog
zdravlja pojavljuju se prvi oblici podrške deci i porodicama koje su najugroženije.
Tada je na jedan neformalan način počela distrubucija usluga na terenu.
Terenski rad pre svega predstavlja vrstu stava i pristupa. A u zavisnosti od
zajednice u kojoj se realizuje i resursa koji su na raspolaganju u zajednici
može biti predstavljen kao metod rada (program) ili kao usluga namenjena
određenoj populaciji.
Kvalitetno razumevanje dogovorenog pristupa populaciji pretpostavlja da terenski
radnici budu osvešćeni i dobro upoznati sa svojim ličnim principima i uverenjima,
a onda i organizacijskim. Terenski rad treba sprovoditi uz puno poštovanje svakog
deteta koje je uključeno u život ili rad na ulici sa ciljem da se dosegne što veći broj
dece koja su na ulici i sa njima izgrade kvalitetni odnosi poverenja koji će omogućiti
dalji rad na unapređenju kapaciteta deteta i na promenu uslova u kojima živi.
Niko nije slučajno zatečen na ulici. Niko se ne nalazi na marginama društva slučajno.
Deca koja su uključena u život ili rad na ulici često kroz svoje ponašanje pokazuju nešto
što nije u skladu sa normama tog društva, odnosno njihovo ponašanje je često u sukobu
sa onim što društvo vidi kao prihvatljivo i odgovarajuće ponašanje. Nesaglasje između
očekivanja zajednice kako dete treba da se ponaša i razumevanja zašto se dete
ponaša upravo na određeni način često one (terenske radnike, organizacije) koji
su u direktnom kontaktu i zastupaju prava dece uključene u život ili rad na ulici
postavlja u nelagodnu situaciju u kojoj je važno pomiriti i upoznati te dve strane.
Osnovni pojmovi i definicija pojma terenski rad (outreach)
Značenje reči outreach je prevedeno kao dostići nekoga, stići nekoga
napolju, izvan nečega. Ovde se konkretno misli na dostizanje nekoga ko se nalazi
van institucionalnog okvira tj. kao što je već pomenuto, na marginama društva.
Terenski radnici CIM-a odlaze na mesta gde deca rade, žive i okupljaju se na
ulici. Tradicionalni pristup u kom klijenti dolaze u instituciju polako nestaje jer
je terenski rad moguće organizovati i u različitom okruženju i na različitim
lokacijama te se efikasnost podrške i kvalitet intervencije uvećava.
Terenski rad može obuhvatati više aktivnosti i različite načine kako da se
ostvari kontakt sa decom koja su uključena u život ili rad na ulici. Već je ranije
napomenuto da Terenski rad može predstavljati uslugu koja se nudi deci, sa druge
strane on može predstavljati „alat“, način tj. radni metod kako da npr. sakupimo
informacije i znanje o životnim uslovima dece koja su uključena u život ili rad na
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
47
ulici, o njihovim potrebama i o mišljenju dece o servisima koji im se nude, kao i
način putem kojeg će se dete uključiti u određeni program koji mu/joj je potreban.
Terenski radnici CIM-a su na početku svog rada koristili terenski rad (outreach)
kao metod prikupljanja informacija i procene potreba.
Kako će se tačno definisati terenski rad zavisi i od grupe sa kojom radimo. Rhodes,
definiše terenski rad kao aktivnost koja je bazirana na zajednici sa opštim ciljem da
olakša očuvanje zdravlja i redukciju rizika HIV transmisije i to među individuama
i grupama koje nisu efektivno dostignute postojećim službama i kroz tradicionalne
edukativne kontakte (Rhodes, 1991).
Radne metode koje se koriste u Terenskom radu mogu biti zasnovane na raznim
i drugačijm modelima kontaktiranja populacije i same intervencije. Postoje tri
najvažnija radna metoda koji se spominju:
•
Izdvojen rad – onaj koji se obavlja u institucijama, zatvorima, policijskoj
stanici, bolnicama, centrima za rehabilitaciju i slično. Terenski radnik/ca
u okviru nekog projekta ili iz neke od institucija odlazi u druge institucije
gde se korisnici nalaze i tamo obavlja svoje aktivnosti.
•
Outreach rad na fiksnom mestu: U okviru određenog projekta ili
pojedinačne institucije timu terenskih radnika se obezbeđuju fiksna
mesta na kojima se tim „stacionira“ i čeka pripadnike ciljne grupe da
dođu. Takva mesta su npr. kombi na ulici, neko označeno mesto koje se
prigodno opremi za te svrhe, negde u blizini prostora gde ciljna grupa
boravi i slično.
•
Ulični terenski rad, koji se dalje može granati u sledeće kategorije:
- Drop off (ostavi, ispusti) je najjednostavniji i najmanje zahtevan rad,
gde outreach radnici prošetaju terenom gde ciljna grupa boravi i podele
edukativne materijale, zdravstvene pakete, hranu ili slično. Posete su
kratke i ponavljaju se u razmacima koji se smatraju dovoljnim da se
redovno obnavljaju zalihe materijala.
- Aktivni ulični outreach rad je planirana, dugotrajna akcija, koja se
ne završava jednim susretom i kontaktom. To je rad u kome outreach
radnik/ca identifikuje mesta na kojima će raditi, identifikuje ciljnu
grupu i ostvaruje duge i kvalitetne komunikacije sa njima.56
56
Opšti cilj terenskog rada sa decom koja su uključena u život ili rad na ulici je
kreiranje ili obezbeđivanje pristupa uslugama koje su im potrebne, najčešće
socijalnim i zdravstvenim programima i usluga.
56 Vodič za Outreach rad - kako približiti HIV prevenciju vulnerabilnim osobama, Viktorija Cucić,
2009.
48
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
Terenski rad u sebi treba da sadrži i preventivne aktivnosti. Često kombinuje razne
mere i programe koji su zasnovani na već objašnjenom principu smanjenja štete u
korelaciji sa ranim intervencijama. Imajući na umu da postojeće usluge i programi
ne dosežu do dece koja su uključena u život ili rad na ulici, a ukoliko uspeju da
dosegnu često se ne nude aktivnosti i intervencije prilagođene njihovim potrebama
uloga terenskog rada postaje još važnija u procesu socijalne inkluzije.
Rad sa decom uključenom u život ili rad na ulici je potrebno kreirati na više
nivoa: na nivou željene individualne promene kod konkretnog deteta, na nivou
promene koja se očekuje u okviru zajednice i na nivou van lokalne zajednice koji
pretpostavlja promene u okviru postojećeg sistema.
Ovi razlozi ostavljaju prostor organizaciji koja osmišljava program Terenskog rada
da definiše specifične ciljeve neposrednog rada sa decom koja su uključena u život
ili rad na ulici. Prema iskustvu CIM-a ti neki od tih ciljeva su:
obezbeđivanje dostupnosti potrebnih usluga i programa u zajednici
pružanje podrške u izgradnji konstruktivnih odnosa sa porodicom,
vršnjacima i/ili institucijama
• ostvarivanje kontakta sa detetom sa ciljem prenosa znanja i veština
konstruktivnog rešavanja sukoba
• obezbeđivanje uslova i realizacija savetodavnog rada sa detetom u odnosu
na specifičnu temu ili problem.
• realizacija intervencije sa ciljem prevencije ili redukcije specifičnog rizika
kojem su izloženi (akutno ili hronično)
• povećanje nivoa informisanosti o temema koje su relevantne za njih
• specifične promene u zakonodavstvu, pravilnicima, protokolima i drugim
pisanim normama
• povećanje svesti u javnosti o problemima sa kojima se deca svakodnevno
susreću
•
•
Odnos dete-terenski radnik/ca (razvijanje poverenja)
Kroz aktivnosti koje je CIM sprovodio na terenu možemo zaključiti da je
odnos koji se kreira između terenskog radnika/ce i dece koja su uključena u život
ili rad na ulici od velike važnosti i predstavlja jedan od glavnih koraka u postizanju
željenih rezultata. Terenski radnici bi trebalo da se trude da svako dete bude
prepoznato i poštovano kao ljudsko biće koje može da preuzme kontrolu nad
svojim životom u skladu sa godinama. Ovo se ispred terenskog radnika/ce
postavlja kao glavni i nekada najteži zadatak koji treba da bude ispunjen. Težina
ovog zadatka može se prepoznati kroz činjenicu da je nekada potrebno i pola godine
do godinu dana da se uspostavi odnos zasnovan na poverenju između terenskog
radnika/ce i deteta. Nažalost, ukoliko se Terenski rad ne zasniva na dogovorenim i
promišljenim principima, i ukoliko komunikacija u timu nije konstruktivna i
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
49
otvorena, greške koje mogu da se dogode kao posledica toga mogu učiniti da se odnos
jako brzo naruši. Iz tog razloga je jako važno voditi računa o komunikaciji u timu i sa
detetom i zajednicom, kao i o odnosu sa decom, informacijama koje im se pružaju,
obećanjima koja im se daju i intervencijama i aktivnostima koje im se predlažu.
Deca koja su uključena u život ili rad na ulici će pustiti terenske radnike u njihov
svakodnevni život ukoliko prepoznaju da im te osobe žele dobro, da žele da provedu
kvalitetno vreme sa njima, odnosno da postoji autentična zainteresovanost za dete.
Zato svaki terenski radnik/ca treba da ima ovo na umu kada je u kontaktu sa
decom uključenom u život ili rad na ulici.
Deca često koriste specifičan jezik i žargon koji je potrebno razumeti. Pogotovo
u početku rada sa određenim detetom ili grupom treba voditi računa o jeziku i
terminologiji kako bi dete razumelo poruke i počelo da gradi odnos poverenja
prema terenskom radniku/ci.
Odnos poverenja je dvosmerni proces. I terenski radnik/ca svojim stavom prema
detetu treba da pokaže da veruje u njegove/njene kapacitete.
Razumevanje okruženja u kojem se deca nalaze (lokacija na kojoj rade, mesta
gde najviše vole da provede svoje vreme, druga deca sa kojom se druže, mesto gde
spavaju, itd.) treba da nam omogući da se što više približimo i ostvarimo odnos
poverenja. Važna karakteristika Terenskog rada takođe je i provođenje vremena
sa njima na ulici. To podrazumeva da što više i češće treba da se odlazi i boravi
na mestima na kojima se nalaze, da se sa njima razgovara, da se terenski radnici
uključe u aktivnosti na terenu (igranje fudbala, lastiša, slušanje muzike, razgovor
o njima važnim stvarima). Potrebno je kod dece stvoriti osećaj da mogu da veruju
terenskom radniku/ci i da kada se nađu u situacijama koje su ugrožavajuće po
njihovu bezbednost i zdravlje, terenski radnici budu prvi u lancu koje će deca
kontaktirati i zatražiti da im pomognu i pruže podršku. Izgradnja takvog odnosa
mora biti promišljen proces koji se ne događa slučajno. Taj odnos mora biti otporan
od neiskrenosti, nepromišljenosti i površnosti. Potrebno je da terenski radnici
razumeju da je odnos koji dete gradi sa njima možda prvi odnos sa odraslom osobom
za koji dete daje šansu sebi, nakon prethodnih bolnih iskustava sa svetom odraslih.
U kontaktu sa decom treba istaći važnost prvog kontakta. On nekada može biti
nezaboravan činilac u dečijem životu. Jako često čujete njihov prvi utisak i odnos
prema nekoj osobi ili instituciji koji su izgradili na osnovu prvog kontakta. Svakom
terenskom radniku/ci ovo mora biti jasno. Mogući pristup može biti razvijanje
individualnog plana pristupa i ostvarivanja prvog kontakta sa detetom i na lokaciji
na kojoj se nalazi. Prikupljanje informacija iz okoline, od drugih vršanjaka je
jedan od načina koji nam omogućuje da redukujemo negativne posledice kojima
nespretan prvi kontakt može da rezultira.
50
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
Osećaj da su terenski radnici dostupni detetu se zasniva na odnosu koji je izgrađen,
i spremnosti terenskih radnika da uvek imaju vremena i nađu najbolji način da se
detetu obrate i da mu/joj ponude potrebnu intervenciju. Dostupnost se može dalje
razvijati i na druge načine.
Terenski radnici CIM-a već šest godina poseduju isti broj telefona koji je uvek
uključen i na koji deca mogu uvek da se jave kako bi prijavili problem ili samo
razgovarali sa nekim kada im je teško. U jednoj fazi projekta koordinacioni tim
je došao do zaključka da deca mogu da zaborave kako i kome da se obrate te im
je pružena i mogućnost da kod sebe uvek imaju broj telefona na narukvicama sa
upisanim brojem koje se dele deci na terenu.
Odgovornosti i karakteristike terenskog radnika/ce
Tokom rada sa decom koja su uključena u život ili rad na ulici, terenski
radnici predstavljaju prvu i poslednju vezu u lancu obrazovanja i socijalne
asistencije, kada sve druge aktivnosti i načini otkažu.
Kakav god kontekst bio (godine, pol, socijalni kontekst) pratnja terenskih radnika
kroz nova iskustva i usluge koje se nude deci na terenu imaju za cilj povećanje
nivoa samopoštovanja i izgradnju kapaciteta deteta, nezavisno od nivoa društvene
isključenosti i njegove/njene participacije u društvenom životu.
Deca nisu slučajno i bez ikakvog razloga na marginama društva.
Oni obično pokazuju neko ponašanje i neke sposobnosti koje opšta populacija ne
razume i ne prihvata. Mnoge socijalne usluge kreirane su na način gde se od deteta
očekuje da prevaziđe mnoge prepreke (administrativne, udaljenost servisa od
mesta gde je dete, zahtevi za prisustvom odrasle osobe u dobijanju usluge...) kako bi
uspelo da dobije ono što mu je potrebno. Iz ovog razloga je jako važno da terenski
radnici prate dete ali da poštuju i ohrabruju njegovu/njenu samostalnost.
Već smo pomenuli da svaki terenski radnik/ca treba da razvije empatiju. To je
veština koja može uvek da se nadograđuje. Razvijanje ove veštine podrazumeva
pre svega aktivno slušanje, obradu dobijenih informacija i razumevanje istih. Ovo
je u skladu sa detetovim pravom da bude konsultovano, saslušano i shvaćeno.
Terenski radnik/ca treba da bude u mogućnosti da nakon što sakupi informacije i
kreira plan za dete, taj plan bude u skladu sa mišljenjem deteta.
Odnos koji treba da se kreira između terenskog radnika/ce sa detetom ili grupom
dece je od velike važnosti i zasniva se na ideji da svako dete treba da bude
prepoznato u odnosu na njegove/njene kapacitete i jedinstvenosti i da se posmatra
kao osoba koja može da utiče na svoj sopstveni život, rast i razvoj u skladu sa
godinama i kapacitetima. Svaka intervencija koju sprovodi terenski radnik/ca u
sebi treba da sadrži i aspekt nezavisnosti i vraćanja kontrole. Sve intervencije iz
tog razloga treba da budu što vidljivije i jasnije deci, obojene razmenom iskustva,
mišljenja i stavova između terenskog radnika/ce.
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
51
Pored ovoga svaki terenski radnik/ca CIM-a je prošao edukaciju o radu na terenu
nakon uključivanja u program. Ona je jako važan segment rada i ne treba se izvoditi
bez prethodno ustanovljenog plana. Na samom početku se terenskim radnicima
ukazuje na važne karakteristike i odgovornosti njihovog uključivanja u proces
borbe sa problemima na terenu u radu sa decom uključenom u život ili rad na ulici.
Edukacija o radu na terenu bi trebalo da obuhvati usvajanje veština i znanja kako
bi se sledeće aktivnosti kvalitetno realizovale:
a. Procena (procena situacije- okoline i početna procena deteta)
Potrebno je da svaki terenski radnik/ca nauči kako da vrši procenu na
terenu. Ona nije jednostavna, predstavlja kompleksan niz faktora koje
treba obuhvatiti i na koje treba usmeriti procenu pre svega potreba dece.
Procena podrazumeva dobijanje i usklađivanje svih informacija do kojih
smo došli u radu sa decom i njegovom/njenom okolinom. Nakon ovoga
sledi obrada dobijenih podataka i planiranje akcije. Kako bi se osiguralo
da terenski radnici uvek imaju u vidu sve relevantne aspekte koje bi
trebalo posmatrati tokom procene, preporuka je sastaviti dokument
kao vodilju stvari koje se procenjuju, i u odnosu na koje vrednosti se
procenjuju.
b. Planiranje intervencije
Plan akcije podrazumeva odgovor na potrebe i probleme identifikovane
na terenu koje je potrebno obraditi. Važno je jasno postaviti prioritete u
odnosu na potrebe ka kojima će intervencije prvo biti usmerene. Predlog
za organizaciju koja realizuje Terenski rad jeste da ima ujednačen sistem
prioriteta u odnosu na koji reaguje, odnosno realizuje intervenciju (u
odnosu na opštu sigurnost deteta, zdravstveno stanje, porodične odnose..)
kako bi proces donošenja odluke koja se intervencija kada planira
odnosno realizuje bio što jednostavniji.
c. Definisanje oblasti znanja i veština koje su detetu potrebne
Deca treba da nauče mehanizme kako da utiču na redukciju ili
izbegavanje rizika. Za to je potrebno da razviju razne veštine. Edukacija
dece na terenu je još jedan posao koji terenski radnik/ca obavlja. Da bi
se na adekvatan način detektovale oblasti znanja koje nedostaju odnosno
koje su detetu potrebne, takođe je potrebno proceniti kapacitete, znanja,
veštine i afinitete koje dete ima. Na ovaj način će terenski radnici imati
priliku da nadograđuju postojeće resurse i kapacitete koje dete ima i
istovremeno će uvažiti njegovo- njeno prethodno iskustvo. Ovde je takođe
bitno voditi računa o predrasudama koje dete može da ima u odnosu na
određene pojave. Na isti način na koji se planira edukacija i nadogradnja
kapaciteta kod dece, potrebno je planirati i izgradnju kapaciteta i veština
kod terenskih radnika, kako bi se obezbedilo što ujednačeniji nivo veština
među članovima tima.
52
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
d. Zastupanje dece ili konkretnog deteta u zajednici, pred građanima i
institucijama..
e. Donošenje odluka i aktivno učešće u timu
Svaki terenski radnik/ca treba da bude dobar rukovodilac.
Potrebno je da poznaje metode planiranja, faze implementacije, način
evaluacije, analize i različite načine umrežavanja sa drugim
resursima u zajednici.
U narednom tekstu predložena su dva modela koja su široko zastupljena u svetu,
jedan koji je razvila Svetska zdravstvena organizacija, a odnosi se na karakteristike
dobrog terenskog radnika/ce, a drugi koji se odnosi na zadatke koji su prvobitno
razvijeni u Norveškoj zajedno sa terenskim radnicima koji rade sa mladima.
Kako bi rad na terenu bio kvalitetan a intervencije efikasne, terenski radnici bi
trebalo da poseduju sledeće karakteristike:
•
•
•
•
•
•
•
•
da poseduju relevantna znanja, veštine i imaju potrebne stavove u odnosu
na decu ili probleme sa kojima se deca suočavaju
da budu motivisani da kontinuirano uče
da poseduju integritet, zrelost i osećaj za odgovornost, strpljenje i empatiju
da budu spremni da donose promišljene odluke
da budu kreativni, snalažljivi i fleksibilni
da budu spremni da rade u timu
da neguju participaciju i ohrabruju druge da donose odluke za sebe
da veruju u osnaživanje kreirajući opcije u kojima deca mogu da
prepoznaju i razviju sopstvene veštine
Sa druge strane zadaci rada koje smo pomenuli su:
a. rana intervencija: detekcija socijalnih i zdravstvenih problema među
ciljnom grupom
b. participacija: obezbediti da se glas dece koja su uključena u život ili rad
na ulici proširi i čuje prilikom odlučivanja i razvoja novih politika
c. pružanje usluge terenskog rada kada ostali servisi ne ispune potrebnu ulogu
d. ostvarivanje kontakta sa decom, motivisanje i informisanje o drugim
uslugama u zajednici
e. davanje proverenih i prilagođenih informacija i sprovođenje savetovanja o
rizičnom ponašanju, smanjenju štete
f. sakupljanje i pružanje informacije o deci, uslovima u kojima žive i
potrebama koje imaju
g. zagovaranje u zajednici sa ciljem da administrativne i političke vlasti
preuzmu odgovornost.
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
53
Organizacija koja sprovodi aktivnosti u radu sa decom koja su uključena u život
ili rad na ulici trebalo bi da prati razvoj kapaciteta i potreba koje postoje među
terenskim radnicima, da vodi računa i obezbedi im kontinuiranu edukaciju,
ali i superviziju. U skladu sa ciljnom grupom i njenim karakteristikama
(prevencija HIV-a, zloupotreba supstanci, neželjene trudnoće itd.) potrebno
je obezbediti terenskim radnicima edukaciju u pomenutim oblastima kako bi
što efikasnije i sa što većom sigurnošću mogli da obogate svoje znanje, veštine
i stavove i prenose ga neposredno na terenu, a i među širom populacijom.
Znanje je povezano sa informacijama i razumevanjem pomenutiih principa i
činjenica. Ono se može usvojiti na seminarima koje nude organizacije i institucije
koje se bave ovom problematikom, proučavanjem literature o deci koja su uključena
u život ili rad na ulici, proučavanjem dokumentacije u organizaciji koja sprovodi
ove aktivnosti, razgovorom sa decom, razgovorom sa ekspertima u ovoj oblasti i
liderima u lokalnoj zajednici. Terenski radnici treba da poseduju znanje o analizi
i izveštavanju, treba da poznaju odgovarajuće zakonske propise i poznaju najpre
sistem socijalne zaštite, pravosuđa i sistem zdravstvene zaštite.
Veštine terenski radnici treba da razviju kako bi mogli da ih prenose dalje. Te
veštine obuhvataju npr. asertivnu komunikaciju, razrešenje konflikata, medijaciju,
ali i usvajanje niza praktičnih veština.
Stavovi predstavljaju tendencije da se misli i ponaša na određeni način. Oni
uključuju vrednosti i uverenja. Oni se mogu prezentovati i izraziti kroz svakodnevan
govor, kroz ponašanje. Ukoliko postoje predrasude i negativne poruke koje terenski
radnici nisu razrešili sa sobom postoji mogućnost da se one mogu prikazati u
interakciji sa decom (npr. neverbalni govor tela). Obezbeđivanje neposredne
supervizije članovima tima i negovanje otvorene komunikacije u timu mogu pomoći
terenskim radnicima da predrasude osveste i da se edukacijom protiv njih bore.
Komunikacija terenskog radnika/ce sa decom
Več je naglašeno da neprimerena, nejasna, neautentična i osuđujuća
komunikaciju može narušiti odnos između terenskog radnika/ce i deteta. Dobra
komunikacija predstavlja ključ za razumevanje položaja deteta i osnova je izgradnje
odnosa zasnovanog na poverenju. Pored individulnog nivoa, komunikacija je od
velikog značaja i tokom zastupanje deteta pred institucijama. Komunikacija je
dvosmeran proces i ona uključuje slanje i primanje informacije.
Terenski radnik/ca treba deci da pokaže primer dobre komunikacije.
Terenski radnik/ca treba da nauči način vođenog razgovora sa detetom i davanja
povratne informacije. Preporučljivo je da se ovaj vid komunikacije vežba prvo u
sigurnim uslovima (sa drugim terenskim radnicima, prijateljima, porodicom, itd.)
54
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
kako bi se redukovao broj mogućih grešaka na terenu. Ona se sastoji iz tri važna
procesa (slušanje, pričanje ili razgovor, povratna informacija). Naše iskustvo
pokazuje da je u mnogim situacijama bilo najvažnije saslušati šta imaju da kažu.
Na taj način terenski radnici pokazuju deci da im je stalo do njih, do razumevananja
prepreka koje su ispred njih. Među izveštajima sa terena koji su realizovani u
okviru CIM-a nalaze se terenske posete u kojima su terenski radnici samo išli
sa namerom da pruže podršku detetu koristeći aktivno slušanje i razumevanje
položaja deteta. U pričanju, razgovoru sa detetom korišćenje istog ili sličnog
jezika je od velike važnosti, što je ranije i napomenuto. Potrebno je govoriti jasno,
povezano, razumljivo i izbegavati teške i komplikovane reči i fraze (deca neće
uvek reći da im nešto nije jasno jer se stide, plaše reakcije i osude).
Kao i komunikacija i davanje povratne informacije pretpostavlja i primanje
povratne informacije u odnosu na ono što je rečeno. Davanje povratne informacije
je dobar način da dete usvoji tu tehniku. Pored pomenutih i najčešće korišćenih
načina komunikacije, razgovor sa decom neverbalnim putem je neizostavan
činilac svake terenske posete. Ako su nešto deca koja su uključena u život ili rad
na ulici naučila, to je da prepoznaju mnoga osećanja, želje i skrivene motive kroz
gestikualciju, mimiku, telesnu pojavu itd.
Zato je važno i da terenski radnici budu svesni svojih osećanja, nemira i strahova u
kontaktu sa detetom, ali i da budu iskreni prema deci. Neiskrenost i nelagodnost je
teško dugo čuvati u kontaktu sa ljudima, a posebno sa decom. Ovde je neophodno
proceniti sopstvene kapacitete za iskren kontakt sa detetom, prvo je potrebno biti
iskren-a prema sebi, prema drugom terenskom radniku-ci, prema čitavom timu i
koordinatoru a nakon toga i prema detetu.
Prema iskustvu terenskih radnika i radnica CIM-a najveći izazov u kontaktu sa
detetom je bio izgradnja ekskluzivnog odnosa pojedinačnog terenskog radnika/
ce i deteta. O odnosu poverenja je bilo reči u ovom vodiču, ali je važno posebno
napomenuti da taj odnos ne sme biti izgrađen na ličnom nivou u odnosu na
konkretnog terenskog radnika/cu.
Preko terenskog radnika/ce se gradi odnos poverenja u program, odnosno
uslugu, odnosno organizaciju.
Poruka koja se šalje deci treba da bude u formi toga da je usluga njima uvek na
raspolaganju, a ne da je konkretni terenski radnik/ca uvek na raspolaganju. Ovo
je važno iz razloga što bez obzira na posvećenost terenskih radnika i motivaciju,
organizacija ne može da garantuje ili obezbedi njihovo prisustvo u životima dece
uvek. Ali može da obezbedi pravovremenu i kvalitetnu intervenciju.
Ono što su terenski radnici često isticali jeste da je upravo ovo najbolnija tačka u
radu sa detetom, svest o tome da oni predstavljaju uslugu i da je intervencija koju
oni nude važnija od toga da je upravo oni ponude.
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
55
Faze terenskog rada
Internacionalna mreža uličnih socijalnih radnika/ca je u svom prikupljanju
teorijske i praktične građe za metodološki priručnik o terenskom radu sa
marginalizovanim grupama, predstavila pet faza kroz koje terenski rad može proći.
Svaka organizacija koja sprovodi aktivnosti terenskog rada sa marginalizovanim
grupama u ovom slučaju sa decom koja su uključena u život ili rad na ulici treba da
identifikuje u kojoj se fazi nalazi i kroz koje faze je prošla. Time se omogućuje evaluacija
dosadašnjeg rada i priprema za ulazak i realizaciju aktivnosti u druge faze rada.
Pomenute faze su sledeće:
1. proučavanje okolnosti (settinga) uz pomoć teorije (istorijski, socijalni,
kulturni konteksti) i praktično (direktan rad na terenu koji podrazumeva
sakupljanje informacija o deci, porodici, užoj zajednici u kojoj žive ili
rade)
2. druga faza se odnosi na obezbeđenje prisustva na terenu. To predstavlja
mapiranje situacije i lokacije, opservaciju terena bez nužnog ostvarivanja
kontakta sa detetom. Potrebno je vreme da se terenski radnik/ca navikne
na okruženje u kojem će sprovoditi svoje aktivnosti, da se deca naviknu
na pojavu terenskih radnika u tom okruženju.
3. treća faza odnosi se na identifikaciju i predstavljanje. Potrebno je
deci objasniti projekat, aktivnosti, upoznati ih sa terenskim radnicama
koji će posećivati njihove lokacije i objasniti zašto, odnosno šta je cilj
njihovog rada
4. četvrta faza podrazumeva formiranje odnosa sa populacijom, odnosa
zasnovanog na poverenju koji nudi podršku i pomoć. Ovaj proces se
kreće od početne tačke koja verovatno predstavlja neku vrstu nepoverenja
prema terenskom radniku/ci do tačke kada deca razumeju i uverena su u
iskrene i dobre namere svakog terenskog radnika/ce.
5. peta faza se odnosi na pružanje podrške i intervenisanje. Ostavlja se
prostor za interakciju sa decom koji vodi ka razvijanju usmerenih i
specifičnih aktivnosti. Ova faza može uticati i može se sprovoditi samo
sa jednim pojedinačnim detetom ili sa grupom dece.
CIM i terenski radnici su imali priliku da prođu kroz sve faze. Neke se nekada
preklapaju, nekada u određenom vremenskom periodu se nalazite u jednoj ili u
drugoj fazi, nekada ne možete da prođete kroz svaku fazu, ali je važno da se ima na
umu postojanje ovih faza, njihova detekcija i samim tim prepoznavanje potreba sa
ciljem planiranja i postizanja što dugotrajnih efekata i rezultata u terenskom radu.
56
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
Koordinacija terenskog rada
Pitanje vremena koje terenski radnici mogu da izdvoje i stalnih i dinamičnih
promena u životu dece koja su uključena u život ili rad na ulici (otkazivanje
terenske posete od strane deteta, nova informacija o postojanju druge lokacije
na kojoj se dete nalazi itd.) treba da bude jedna od tema koja zahteva detaljnu
diskusiju i planiranje. Ukoliko postoji želja da se u potpunosti isprati svakodnevni
život deteta, plan treba da se adaptira u skladu sa ovim okolnostima. To znači da
terenske posete ne treba da se izvode na prečac odnosno- „ad hoc“, već da treba da
postoji precizan plan sa što više pozadinskih rešenja i opcija. Terenski radnici treba
da budu pripremljeni na moguće promene u planu i aktivnostima. Ukoliko je broj
terenskih radnika veliki i premašuje cifru od četvoro treba uvesti i nekoga ko će da
koordiniše terenski rad, osobu koja treba da olakša realizaciju rada i pripremi sve
neophodne uslove za rad na ulici. Koordinator-ka je osoba koja zajedno sa terenskim
radnicima balansira zahteve projekta (donatora) sa realnim potrebama na terenu.
Koordinator-ka terenskog rada treba da bude osoba koja će internalizovati
ideološke osnove terenskog rada. Koordinator-ka mora dobro da poznaje sve
karakteristike terenskog rada i treba da bude osoba koja je prethodno imala
iskustvo rada i prisustva na terenu, kao i da razume karakteristike i potrebe ciljne
grupe. Njegova, odnosno njena dužnost je da održi i obezbedi adekvatne resurse
za terenski rad (finansijske uslove, ljudske resurse odnosno terenske radnike,
kontinuiranu edukaciju i superviziju), da vodi računa o terenskim radnicima,
o njihovoj bezbednosti, rizicima, uspostavljanju što profesionalnijeg odnosa
prema poslu i potrebno je da organizuje, vodi i upravlja uslugom terenskog rada.
Koordinator/ka terenskog rada treba da bude sposoban da koristi uticaj i moć
medija. Treba da stvara partnerske odnose među organizacijama, kreira budžet,
učestvuje u zajedničkim akcijama sa drugim organizacijama i to svoje iskustvo
prenosi svim terenskim radnicima. Kao što je već pomenuto važno je da terenski
rad bude vidljiv, ne samo među populacijom dece koja su uključena u život ili rad
već i među drugim akterima društva (građanima, donosiocima odluka itd).
Zadatak onoga ko koordiniše terenski rad je da uspešno prenosi informacije
donosiocima odluka i donatorima koji mogu da pomognu i podrže realizaciju
programa direktne asistencije deci. On/ona takođe treba da razviju veštine procene
rizika i celovitog odgovora na iste, da često razmišlja o najboljem i najgorem
mogućem scenariju.
Dolaskom novih terenskih radnika postoji i potreba za treningom, dodatnim
objašnjenjima i upoznavanjem sa poslom koji ih čeka. Kao što je to dužnost svakog
terenskog radnika/ce, najveću odgovornost za intervencije treba da preuzme sam
koordinator. Obzirom na postojanje raznih rizika sa kojima se mogu susresti terenski
radnici važno je uputiti ih u iste, objasniti moguća rešenja i opcije. Karakteristike
i veštine koje koordinator treba da poseduje za rezultat bi trebalo da ima da se
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
57
terenski radnici osećaju bezbedno u timu u kom rade, da atmosfera na sastacima
bude usmerena ka usvajanju lekcija iz realizovanih intervencija da su intervencije
uspešne iz razloga što je procena i proces planiranja intervencije bio adekvatan.
Tokom faze procene, planiranja i realizacije aktivnosti koje se odnose na terenski
rad sa decom koja su uključena u život ili rad na ulici, odgovornost ne treba samo
da preuzima koordinator terenskog rada već celokupan koordinacioni i upravljački
tim organizacije zajedno sa terenskim radnicima/radnicama. U organizovanju
terenskog rada kao usluge koja se može ponuditi deci postoje teme o kojima je
neophodno kontunuirano voditi računa kao i administrativni uslovi koji treba da
budu ispunjeni. Treba voditi računa o mentalnom i emotivnom zdravlju terenskih
radnika/radnica (supervizijski sastanci, odmori i pauze, unapređivanje veština i
sposobnosti svih zaposlenih, nove „snage“ na terenu, promena uloga i poslova,
pokazivanje interesovanja za terenske radnike); o kvalitetu i dinamici odnosa u
timu i načinu organizacije rada - rad u parovima (fiksirani ili rotirajući parovi,
odnosi među parovima - ili se previše slažu i emotivno su vezani ili se uopšte ne
slažu); o davanju vremena novim terenskim radnicima da se prilagode programu;
o postojanju i konstantom unapređivanju pravilnika kojim se jasnije reguliše sam
rad na terenu kao i o resursima koji su potrebni za uspešni rad na terenu.
Dokumentovanje i izveštavanje
U cilju evaluacije i monitoringa aktivnosti koje određena organizacija
sprovodi dokumentovanje podataka i izveštavanje su važan proces i baza pomenutih
aktivnosti. Takođe, oni predstavljaju način komunikacije sa drugim institucijama
i organizacijama i sa druge strane predstavlju izvor informacija za sve nove
osobe koje se uključuju u ovaj projekat i aktivnosti. Mnoge organizacije poseduju
svoje interne načine kako dokumentuju određene aktivnosti prilikom realizacije
planiranih intervencija. Važno je reći da ne postoje univerzalni dokumenti koji to
prezentuju, ali postoje segmenti koje u terenskom radu svakako treba pratiti, a koje
smo već pomenuli.
Distribucija materijala na terenu kao što su kondomi, narukvice sa brojevima
telefona, mape dnevnih centara, informacije i lifleti o rizicima sa kojima se susreću
utiču na razvijanje različitih oblika i tipova dokumentovanja.
Život na ulici je prepun raznih dešavanja. Neka deca se kreću i odlaze u druge
gradove, neka deca menjaju svoje mesto boravka, neki pak često menjaju
mesta spavanja na ulici, neko je u jednom trenutku na ulici u drugom trenutku
u prihvatilištu ili domu. Neke organizacije poseduju zapise ili dosije o svakom
pojedinačnom korisniku, beleže aktivnosti na dnevnom, nedeljnom, mesečnom ili
polugodišnjem i godišnjem nivou. Sa druge strane, da bi se na adekvatan način
čuvale informacije koje su prikupljene izveštaji se moraju podnositi timu uvek
neposredno nakon realizovane aktivnosti, a ne retroaktivno.
58
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
Iako je važno raditi na tome da pored kvaliteta intervencije i vreme provedeno
u konkretnom kontaktu bude duže, trajanje kontakta nije presudno u proceni
svrsishodnosti istog. Izlazak sam po sebi bez realizovane specifične intervencije
u odnosu na dete se može smatrati uspešnim terenom. Intervencija koja se tada
događa jeste podsećanje deteta da su terenski radnici prisutni i da je podrška
dostupna. Ideja je da terenski radnik/ca postane deo okoline, deo uličnog života, da
ih deca ne doživljavaju kao strance. Svaki terenski radnik/ca bi trebalo da pronađe
svoje mesto na ulici i zbog toga nekada idu na teren bez unapred postavljenog
cilja konkretne intervencije u odnosu na konkretno dete. Terenski radnici beleže
koliko dece, koja deca i šta su konkretno radili sa njima. Te beleške najčešće
podrazumevaju demografske karakteristike deteta, deskripciju fizičkog izgleda,
zdravstvenih ili emotivnih problema koje imaju i razloge zašto nisu u kontaktu sa
već postojećim sistemksim insticicjama (CSR, domovi zdravlja itd.).
Nakon dugogodišnjeg rada CIM-a može se reći da je u izveštavanju potrebno
pružiti odgovor na na pet pitanja - ko, kako, kada, gde i zašto? Izveštaji koji se
popunjavaju treba da budu u kratkoj formi, treba da budu jasni i koncizni i treba
ih redovno popunjavati. Predlaže se da se izveštaji popunjavaju odmah nakon
završene terenske posete kako bi proces zaboravljanja činjenica (ime, nadimak,
uzrast) bio sveden na što manju meru.
U radu sa decom koja su uključena u život ili rad na ulici mora se voditi računa
o principu poverljivosti. Naime, svako ko je u kontaktu sa detetom neposredno
na terenu i posredno preko izveštaja terenskih radnika treba da vodi računa da
sve informacije do kojih dolazi u kontaktu sa detetom ostanu poverljive. U radu
sa decom jako je važno na početku i u prvom kontaktu sa njima objasniti šta
ova poverljivost znači i da informacije koje dobijaju ostaju samo u okviru tima
terenskih radnika, sem ukoliko detetov život i zdravlje nije neposredno ugroženo.
Jedna od najvažnijih politika koje je CIM izgradio u radu sa decom uključenom
u život ili rad na ulici jeste politika zaštite privatnosti. Pored specifičnih
demografskih podataka u odnosu na konkretno dete koje terenski radnici prikupe
ili dobiju tokom rada sa njima, dobijaju se informacije o prethodnom iskustvu, o
porodici, o drugoj deci. Važno je imati jasnu politiku u organizaciji na koji način
se postupa prema tim informacijama, i kada se reaguje, odnosno u kom trenutku
se te informacije prosleđuju i na koji način trećem licu.
Treba razmotriti pitanja kao što su na primer: Da li se izveštaji ili podaci daju
policiji, kada, i kako? Da li se predaju centrima za socijalni rad? Da li porodice
dece mogu da imaju uvid u te informacije? Da li dete može da ima uvid u svoj
dosije (ili već dokument gde se informacije o njemu/njoj nalaze)? Na koji način se
te informacije u okviru organizacije otkrivaju?
Potrebno je imati jasne procedure komunikacije kako se ne bi prekršila politika
zaštite privatnosti.
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
59
Da li je organizacija u okviru svoje zemlje u obavezi da te inforamcije nekome
prijavljuje? Da li je u obavezi da prijavi nekome da poseduje lične podatke o
deci? Da li organizacija ima prava da takve informacije prikuplja? Da li postoji
nacionalni zahtev na koji način se te informacije čuvaju?
Pored toga što je važno znati odgovore i dogovoriti se u okviru tima i organizacije
na koji način se politika zaštite poverljivosti primenjuje. Takođe važno je pisanim
dokumentom obavezati terenske radnike- ce da informacije ne otkrivaju. CIM
je razvio dokument, odnosno „izjavu o poverljivosti“ kojom se definiše čuvanje
i neotkrivanje ličnih podataka trećoj osobi ili instituciji, ali takođe i specifičnih
iskustava koje je dete imalo, kao i fotografija napravljenih prilikom terenske
posete. Terenski radnici CIM-a se potpisivanjem izjave o poverljivosti obavezuju
da te informacije ne otkrivaju tokom svog rada, ali i tri godine nakon prestanka
angažovanja u CIM-u.
Ukoliko govorimo o izjavama o poverljivosti, važno je napomenuti da su one
potrebne i ukoliko na teren dovodimo treće lice. U takvim situacijama je neophodno
prvo decu obavestiti o eventualnoj poseti (novinara, druge organizacije, socijalnog
radnika, donatora) i tražiti njihovu saglasnost. Ukoliko saglasnost za posetu ne
postoji, terenski radnici CIM-a posetu ne organizuju. Odbijanje takve posete od
strane dece može biti usled mnogih razloga i te razloge je potrebno ispitati. Iz
iskustva CIM-a to je uglavnom značilo da odnos poverenja još uvek nije izgrađen u
dovoljnoj meri, te je potrebno dalje intervencije usmeriti ka unapređivanju relacije
dete - program terenskog rada. Ukoliko su deca saglasna sa tim da u posetu dođe
treće lice, toj osobi je potrebno dati izjavu o poverljivosti informacija, i deci reći
da je osoba tu izjavu potpisala.
U nastavku teksta se nalazi primer izveštaja koji terenski radnici CIM-a popunjavaju
nakon realizovanog terena.
60
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
Datum izlaska na teren
Imena terenskih radnika
Vreme dolaska / odlaska
Lokacija
Opis lokacije/nova ili stara lokacija
Cilj terenske posete1
1. Omogućavanje ostvarivanja osnovnih potreba za (hranom,
pićem, higijenskim materijalima itd.)
2. Kontakt u cilju profilisanja targetirane grupe i lokacije
3. Vođenje deteta ( CSR, Dom Zdravlja itd.)
4. Iniciranje usmerenih aktivnosti(radionica,razgovora itd.) sa
ciljem prevencije i otklanjanja/smanjenja rizika
5. Referisanje/informisanje na postojeće servise (Svratište,
Outreach, PP, CSR, MUP..) i pružanje tehničke i emotivne
podrške tokom Outreach usluge.
6. Istraživački poduhvat (fokus grupe, upitnici, intervjui, ankete,
testovi itd.)
Broj podeljenih kondoma
Vodjenje na DPST-broj
Zdravstveni pregled-broj
Broj podeljenih flajera
Centar za socijalni rad-broj
Da li je cilj dostignut, ako ne, zašto? DA NE
Napomena2
1 Obavezno je dodatno objašnjenje cilja terenske posete
2 Autentične izjave dece , dodatno pojašnjenje cilja terenske posete. Koje smo tehnike i
metode rada koristili kako bismo ostvarili taj cilj. Npr. za cilj br.2 smo koristili opservaciju,
razgovor,sakupljanje dodatnih podataka o korisniku, da li je to sumnja na novu lokaciju,
rekategorisanje dece ulice… -kratko napisano(buleti ) o svakom zaokruženom cilju.
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
61
Ime korisnika3
/šifra/kategorija/uzrast/
pol/ dokumentacija / prvi
put kontaktiran tokom
terenskog rada? /da li je
bio ikada u svratištu,PP/
način na koji smo došli do
korisnika
Fizički opis korisnika, opis ponašanja, uočeno emotivno stanje i
zabeleženi misaoni tokovi (stavovi , uverenja , bazične filozofije itd.)
Ime i prezime korisnika
Preduzete intervencije , aktivnosti
Ime korisnika
Odnos korisnika prema sistemu i sistema prema korisniku( prošlost,
sadašnjost)/činjenice koje su dovele do takvog odnosa.
Planirane intervencije, aktivnosti
3 Obavezno popuniti svaki traženi podatak
62
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
Poglavlje V
Saradnja sa zajednicom
Saradnja sa zajednicom
Deca koja su uključena u život ili rad na ulici žive u zajednici. Tu zajednicu
čine mnogi akteri kao što su terenski radnici, socijalni radnici, njihova porodica,
okolina i komšiluk, organizacije i institucije koje sa njima svakodnevno imaju
kontakt. Svi vi koji čitate ovaj vodič takođe činite njihovu zajednicu.
Mnoge usluge koje se nude deci zapravo im nisu dostupne. Mnogo puta nailaze
na prepreke od strane institucija koje ih nisu kontaktirale ili koje oni nisu uspeli
da kontaktiraju.
Zajednica je resurs koji može predstavljati izvor rešavanja problema ili mesto
koje generiše i otežava njihovu situaciju.
Ono što je vizija organizacije koja realizuje programe terenskog rada, konkretno
CIM-a, jeste izgradnja zajednice u kojoj će svako dete, a posebno dete uključeno u
život ili rad na ulici, biti prepoznato i čije će potrebe biti zadovoljene.
Terenski radnici, koji su istvremeno predstavnici zajednice, ali u životu dece sa
kojom rade predstavljaju osobe od poverenja, imaju zadatak da specifične probleme
sa kojima se deca suočavaju javnosti približe i predstave kao probleme koji bi
trebalo da se tiču svih u zajednici.
Terenski radnici su često jedini koji mogu da posvedoče o tome kako deca žive ili
rade na ulici. Iz tog razloga je jako važno da ovi problemi ne ostanu skriveni, da
postanu vidljivi drugima, da se inicira kreiranje društvenog stava po ovom pitanju
i da se osmisle rešenja za probleme sa kojima se deca koja su uključena u život ili rad
na ulici susreću, a u čijoj implementaciji će svaki član zajednice moći da učestvuje.
Kako bismo zajedinicu animirali da se aktivno uključi u rešavanje problema sa
kojima se deca uključena u život ili rad na ulici suočavaju, potrebno je razumeti
ko sve čini zajednicu. Treba znati relevantne institucije i organizacije, kao i koji
je stav društva prema deci koja su uključena u život ili rad na ulici. Potrebno je
razumeti ko su nadležne institucije koje mogu da reše određeni problem i planirati
na koji način im je najbolje prići.
Terenski radnici moraju biti upoznati sa svim važećim i relevantnim propisima.
Kao što je već pomenuto, Konvencija o pravima deteta predstavlja glavni izvor koji
definiše odgovornosti svake pojedinačne države koja je ratifikovala ovaj dokument.
Deca koja su uključena u život ili rad na ulici imaju podjednaka prava kao i sva
druga dece te sve odredbe Konvencije treba da budu primenjene i na njih.
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
65
Pored Konvencije o pravima deteta svaka organizacija koja sprovodi aktivnosti u
radu sa decom treba da poznaje i zakonodavni okvir zajednice u kojoj deca ulice
žive ili rade. Deca koja su uključena u život ili rad na ulici često dolaze u sukob sa
zakonom, najčešće njihovim predstavnicima, policijom. Dešavalo se da terenski
radnici CIM-a često dolaze u kontakt sa predstavnicima policije neposredno na
terenu te je iz tog razloga važno da svaki terenski radnik/ca zna da reaguje u ovim,
nekada nelagodnim, situacijama. Deci je potrebno bolje objasniti i približiti ulogu
policije, ali je istovremeno neophodno upoznati policiju sa problemima sa kojima
se deca uključena u život ili rad na ulici susreću.
Dobro je upoznati lokalne vlasti i policiju, sklopiti neku vrstu zajedničkog saveza
i zastupati decu ukoliko dođe do konflikta između policije i samog deteta na ulici.
Mnogi izveštaji terenskih radnika CIM-a govore o njihovom iskustvu u kontaktu
sa policijom. Nekada se desi da policija sumnja u aktivnosti koje sprovode terenski
radnici CIM-a te je u cilju zaštite svakog terenskog radnika/ce važno da oni
poznaju prava i zakone koji se mogu odnositi na njih i njihov boravak na ulici.
Postoje mnogi pravilnici koji uređuju rad policije na terenu, koji definišu uslove
pod kojima policijac može i sme da zaustavi i ispituje dete, kada sme da uđe u
mesto u kojem deca borave, koliko može i pod kojim uslovima da drži dete u
pritvoru, da li može da se meša u aktivnosti dece koja se okupljaju na javnim
površinama i pod kojim uslovima može da zaustavi i ispituje terenskog radnika/cu.
Iskustvo CIM-a govori o tome da je upravo u radu sa policijom ostvaren najveći
pomak u odnosu na razbijanje predrasuda u odnosu dete - policija. Takođe, uslovi u
kojima deca žive i nasilje kojem su izloženi govore u prilog tome da je neophodno
ovaj odnos izgraditi tako da deca budu bezbedna.
Mobilizacija zajednice
Kako bi zajednica mogla da prepozna i pravovremeno reaguje na probleme
dece koja su uključena u život ili rad na ulici potrebno je prvo informisati zajednicu
o tom problemu kako bi se kasnije radilo i na motivisanju zajednice da započne
rad na rešavanju ovog problema.
Tokom svog rada CIM je insistirao na tome da je pravo i odgovornost svakog
građanina i građanke u zajednici da aktivno učestvuje i doprinese kreiranju
mehanizama u borbi za pobošljanjem kvaliteta života dece sa kojom je CIM radio.
Prvi uslov je da zajednica bude obaveštena. Svaka organizacija i terensk i radnici
koji čine tu organizaciju treba da razviju strategije i kanale komunikacije sa zajednicom.
Komunikacija sa predstavnicima zajednice u ime dece koja su uključena u život
ili rad na ulici je važna uloga terenskog radnika. Mnogo puta terenski radnici
CIM-a su imali priliku da zastupaju dete pred određenom osobom ili institucijom.
66
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
Često se dešava da dete koje je uključeno u život ili rad na ulici dođe u konflikt
sa lekarom u domu zdravlja, socijalnim radnikom, slučajnim prolaznikom ili
nekom drugom osobom. Uloga terenskih radnika u tom slučaju je da posreduju
u tom konfliktu.
Ovo bi trebalo razumeti kao redovni deo posla terenskih radnika - svakodnevno
kada su u kontaktu sa decom, terenski radnici svojim primerom na koji komuniciraju
sa decom daju primer i drugima u zajednici na koji način je potrebno tretirati decu.
Mediji (novine, radio, televizija i internet) su snažna sredstva kojima je moguće
upoznati širu zajednicu sa problemima dece koja su uključena u život ili rad na
ulici. Iz ovog razloga je važno da organizacija koja realizuje Terenski rad bude u
kontaktu sa medijima, da gradi odnose sa predstavnicima medija i da uči i razvija
kapacitete potrebne za javni nastup.
Pisanje žalbi, pritužbi ili prijava (u zavisnosti od toga kom organu se obraćamo) o
ugrožavanju prava deteta jeste kanal komunikacije sa institucijama i vlasti.
Svaki sistem i vlasti na lokalnom i nacionalnom nivou imaju izgrađene kanale
komunikacije sa građanima kroz važeće protokole i pravilnike. Pravila i
procedure postoje i iz razloga da bi bile u službi zaštite prava i dostojanstva osoba,
u ovom slučaju dece. Terenski radnici i organizacije koje realizuju program sa
tim procedurama bi trebalo da se upoznaju. Ovaj formalni način komunikacije sa
zajednicom će omogućiti da situacije koje su se dogodile budu formalno zabeležene,
javne i da zahtevaju određenu reakciju od strane institucija. Decu treba informisati
ukoliko se u njihovo ime ili u vezi sa njima podnose žalbe, pritužbe ili prijave i
tokom toga bi trebalo tražiti saglasnosti od dece (ili zainteresovane odrasle osobe
ukoliko dete živi sa porodicom, a pritužba se ne odnosi na porodicu) za tu vrstu
intervencije. Takođe, važno je da organizaciji koja sprovodi aktivnosti bude jasno
da će onda ona u svoje ime podneti tu vrstu prijave, kako bi se na svim nivoima i
dosledno pridržavala principa zaštite najboljeg interesa deteta.
Dalje, potrebno je istražiti rad svih relevantnih organizacija civilnog društva
koje rade na sličnom problemu ili koje zastupaju prava ranjivih grupa. One mogu
biti izvor podrške i pomoći u ostvarivanju kontakata, a posle i pregovaranju sa
institucijama. Istovremeno, saradnja sa drugim činiocima zajednice omogućava
stvaranje šireg sistema podrške, koji je deci uključenoj u život ili rad na ulici
svakako neophodan.
CIM je putem raznih javnih događaja uspeo da uspešno mobiliše javnost i zajednicu
da omogući kvalitetniji rad sa decom. Formula za uspeh u radu i mobilisanju
zajednice nije jednostavna. Ona zahteva posvećenost u komunikaciji sa svim
akterima, dostupnost institucijama i građanima i kontinuirano učenje.
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
67
Organizacija koja želi da animira zajednicu da se uključi u rešavanje konkretnog
problema, ne sme biti izolovana iz zajednice.
Umrežavanje sa drugim organizacijama, institucijama, medijima, podržavanje
drugih aktivnosti i upornost ka ostvarenju konkretnog cilja su neophodni činioci
uspešnog rada na mobilisanju zajednice.
CIM je situaciju u kojoj su deca uključena u život ili rad na ulici javnosti prikazao
kao situaciju u kojoj niko, a posebno deca ne treba da se nalaze. Omogućio je
identifikaciju svakog građanina sa situacijom u kojoj se ova deca nalaze. Jasno je
artikulisao problem ali i rešenje.
U radu sa zajednicom je izuzetno važno biti dosledan vrednostima koje se promovišu.
Ukoliko je solidarnost jedna od vrednosti koju mi očekujemo da građani pokažu
prema deci, organizacija isto tako treba da bude solidarna sa drugim društvenim
problemima. Ukoliko organizacija poziva institucije na odgovornost u odnosu na
decu uključenu u život ili rad na ulici, isto tako se neće suzdržavati da institucije
pozove na odgovornost u drugim situacijama kršenja ljudskih prava i diskriminacije.
Međutim ovde je izuzetno važno voditi računa da se drugim aktivnostima u zajednici
ne doprinese konfuziji o tome šta zapravo organizacija radi (da li radi sa decom
uključenom u život ili rad na ulici ili i sa decom i sa starima i bavi se ekologijom).
Objavljivanje brošura, lifleta i kratkih publikacija o sadržaju rada organizacije koja
sprovodi aktivnosti u radu sa decom koja su uključena u život ili rad na ulici jeste
način pružanja informacija široj zajednici o problemima. CIM tokom svog rada
nije imao puno ovakvog materijala, jer se vodio idejom da je resurse neophodno
usmeravati tamo gde su najpotrebniji, a to je bila direktna pomoć i podrška deci
uključenoj u život ili rad na ulici. Međutim, ovo ne znači da ne treba imati štampani
materijal, već da treba voditi računa o tome koje resurse imamo, a koje možemo da
odvojimo na ovu aktivnost jer je poruka koja se tom prilikom šalje: Gde se troše
pare koje se dobijaju za program?
Organizacija sastanaka sa svim relevantnim predstavnicima drugih organizacija,
mreža i institucija u cilju upoznavanja sa ciljevima rada na terenu mora biti
kontinuirana aktivnost organizacije.
Drugi programi podrške koje je CIM razvio
Od otvaranja Svratišta do početka 2012. godine, CIM je razvio niz programa koji
su zasnovani na potrebama ili rizicima kojima su deca izložena. Svaki program je u okviru
svojih aktivnosti imao grupu terenskih radnika koji su pružali podršku programima.
Nekada se desi da planirane aktivnosti ne mogu biti sprovedene i da je potrebno
dodatno motivisati decu da učestvuju. Kao što smo već pomenuli, prvi kontakt u
radu sa decom koja su uključena u život ili rad na ulici ostvaruju terenski radnici.
68
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
Da bi bilo koji od navedenih programa zaživeo potrebno je da deca budu informisana
o postojanju istih. Ukoliko se desi da postoji određeni problem koji nije moguće
rešavati u programskom prostoru, terenski radnici odlaze u posete na lokacije na
kojima se deca nalaze. Pokušavaju da saznaju razloge zašto deca nekada nisu došla
i šta predstavlja prepreku da se uključe u ponuđene aktivnosti, itd.
Iz tog razloga je važno da postoji kontinuirana i razvijena komunikacija između
svih programa pod okriljem jedne organizacije.
CIM je program terenskog rada prvo razvio kao metod rada sa decom, kasnije kao
podršku stacioniranim programima, odnosno kao specifičnu aktivnost u okviru
drugih programa. Poslednjih nekoliko godina CIM terenski rad gradi kao celovitu
uslugu koja počinje i završava se na terenu.
Organizacije koje su zainteresovane da razviju programe terenskog rada,
u odnosu na karakteristiku zajednice u kojoj rade, resurse koji su im na
raspolaganju, ali i u odnosu na broj dece i kvalitet njihovog života mogu
izabrati da li će terenski rad biti podrška drugom programu, odnosno
„produžena ruka“ drugog programa, ili zasebna celina.
Program prevencije HIV-a i HCV-a - Program je edukativnog karaktera i namenjen
je adolescentima u najvećem riziku od dobijanja HIV-a i HCV-a među decom koja
su uključena u život ili rad na ulici. Teme radionica koje se realizuju dogovaraju se sa
korisnicima ili se planiraju u odnosu na najčešće rizike kojima su korisnici izloženi.
Iako u visokom riziku od HIV infekcije, sve do 2009. godine deci i adolescentima
nije bio dostupan program gde bi dobili informacije o prevenciji HIV-a i hepatitisa
C. Danas preko 65 posto korisnika Programa prevencije zna kako da se zaštite od
infekcija. Terenski radnici svakodnevno izlaze na terene i distribuiraju određene
materijale (kondome, narukvice, liflete i druge važne informacije).
Obrazovanje je najsigurniji način da se deca uključe u društvo. Ukoliko se
podrška u procesu obrazovanja pruži na ranom uzrastu šanse su veće da se
obezbedi socijalna inkluzija. CIM je razvio Program obrazovanja koji se bazira
na svakodnevnoj podršci tokom odlaska u pripremno-predškolske ustanove.
Deca predškolskog uzrasta iz Svratišta i jednog neformalnog naselja sa pretežno
romskim stanovništvom, obuhvaćena su ovim programom već tri godine. Deca
koja su završila pripremno-predškolski program sa ovom vrstom podrške nastavila
su da pohađaju nastavu i budu u kontaktu sa programom obrazovanja.
Godine 2009., 14-oro dece iz jednog neformalnog naselja na opštini Palilula je
uključeno i uspešno završilo pripremno predškolski-program i sada pohađa drugi
razred osnovne škole, 2010. godine, 56-oro dece je uključeno u redovni pripremnopredškolski program i sada su đaci prvaci, 2011. godine 30-oro dece pohađa
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
69
pripremno-predškolske ustanove uz puno poštovanje inkluzije u obrazovanju.
Metod na kojem se bazira rad ovog programa je terenski rad. Sve aktivnosti se
sprovode uz pomoć volontera terenskih radnika.
Magazin “Lice Ulice” - Po ugledu na ulične novine “Big issue”57 u Velikoj Britaniji,
CIM je u saradnji sa još dve organizacije razvio magazin koji prodaju pripadnici
socijalno isključenih grupa. Magazin izlazi jednom mesečno, i svojevrsni je primer
socijalnog preduzetništva.Ukupno je odabrano deset adolescenata koji koriste
programe CIM-a, a koji su se uključili u prodaju ovog magazina. Oni su prošli obuku
o prodaji novina i načina rukovođenja budžetom. Kroz iskustvo ovog programa ovi
adolescenti se uče odgovornosti i približavaju cilju osamostaljivanja. Supervizija
rada prodavaca novina odvija se kroz aktivnosti terenskih radnika.
Dnevni centar - U oktobru 2010. godine CIM je otvorio program na opštini Novi
Beograd, opštini sa najvećim brojem neformalnih naselja u Beogradu. Dnevni
centar je namenjen deci do 15 godina koja su uključena u život ili rad na ulici, a
koja borave ili rade na teritoriji te opštine. Preko 70% dece iz Dnevnog centra
redovno pohađa škole i predškolske ustanove.
Terenski rad u CIM-u je uz razvoj novih programa stalno unapređivao svoje
kapacitete i vremenom razvijao timove opremljene specifičnim znanjima i
veštinama, koji se posebno fokusiraju na rizike kojima su deca izložena - HIV i
HCV infekcija, kao i pružanje podrške deci koja su identifikovane ili potencijalne
žrtve trgovine ljudima.
Volonterski servis je program u okviru CIM-a koji daje priliku zajednici, studentima,
građanima i kompanijama da se uključe u aktivnosti koje CIM realizuje. Poruka
koju volonterski servis šalje zajednici jeste da svako može da doprinese da se
situacija u kojoj žive deca danas promeni na bolje. Od osnivanja preko 600 volontera
se uključilo u rad organizacije, a oni u proseku na godišnjem nivou ukupno realizuju
preko 6000 sati volonterskog rada.
57 http://www.bigissue.com/
70
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
Zaključak
Decu uključenu u život ili rad na ulici pre 2005. godine skoro niko nije
posećivao – uglavnom policija i, ređe, predstavnici centara za socijalni rad.
Evaluacijom58 postignuća projekta „Svratište za decu“ finansiranog od Fonda za
socijalne inovacije 2008. godine, koji je za jednu od dve najvažnije aktivnosti imao
Terenski rad, istaknuto je da: „Ovaj projekat pomalo liči na decu ulice - izuzetno
je otporan na sve nepovoljnosti, i uspeva da preživi i raste“.
Danas terenski radnici CIM-a na nedeljnom nivou ostvare preko 50 kontakata sa
decom, od kojih 90% kontaktirane dece poseti programe u naredne dve nedelje ili
sa terenskim radnicima ode u institucije koje su relevantne za ispunjenje specifične
potrebe. Deca sa terenskim radnicima i radnicama odlaze u škole, bolnice, domove
zdravlja, u bioskope i pozorišta, kod porodice, u domove, na izlete, u policiju...
CIM je poslednjih sedam godina neumorno radio na poboljšanju uslova života
dece uključene u život ili rad na ulici. Iako su programi CIM-a, a posebno program
Terenskog rada pokazali rezultate u obezbeđivanju potrebne podrške deci, u ranim
fazama razvoja CIM nije uvek imao dovoljno kapaciteta, a ni podrške u zajednici
da pomoć učini dostupnom.
Terenski radnici su imali priliku da rade sa velikim brojem dece koja, usled
surovosti života na ulici i nedostatka jedinstvenog sistemskog odgovora na njihove
probleme, danas više nisu živa.
Neki drugi, otporniji su preživeli, ali danas su u visokom zdravstvenom riziku i
nažalost podrška im još uvek nije dostupna.
U svom radu CIM-u je često postavljano pitanje: „Koliko ste dece sklonili sa ulice?“.
Ugroženost kojom su deca izložena zahteva koordinisanu, planiranu, kontinuiranu
i međusektorsku saradnju da bi se dete „sklonilo sa ulice“. Zahteva vreme i
finansijska ulaganja u programe prevencije i direktnog tretmana.
U Srbiji ovakva podrška još uvek nije dovoljno razvijena.
58 Evaluacija je sprovedena od strane Jasne Hrnčić, profesorke na Fakultetu političkih nauka
Univerziteta u Beogradu.
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
71
Literatura
Ball, A., Saxena, S. and others (2000): Working with street children - a training
package on substance Use, Sexual and Reproductive Health including HIV/AIDS
and STDs. World Health Organization
Gosseries, P., Boeve, de E. and others (2004): Training guide in communication
with the media towards public opinion. Dynamo International, Bruxelles
Mikkonen, M., Kauppinen, J., Huovinen, M., Aalto, E.(2007): Outreach work among
marginalized populations in Europe. Foundation Regenbood AMOC, Amsterdam
Peterson, T. A., Bucy, J.(1993): The streetwork outreach training manual.
Georgetown Univ. Child Development Center, Washington
Korf, J. D., Riper H., and others (1999): Outreach work among Drug users in
Europe - Concepts, Practice and Terminology. EMCDDA, Portugal
Internet izvori:
www.cim.org.rs
www.who.org
www.praxis.org
www.cpd.org.rs
www.jazas.net
www.unicef.rs
www.streetchildren.org.uk
www.europeandcis.undp.org
www.ombudsman.rs
www.street-work.net
www.mpravde.gov.rs
www.ravnopravnost.gov.rs
www.rzzo.rs
www.paragraf.rs
www.inkluzija.org
Mi znamo najbolje Terenski rad Centra za Integraciju mladih -vodič kroz primer dobre prakse-
73
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
316.344.7-053.2(497.11)(035)
364.65-053.2(497.11)(035)
ЂОРЂЕВИЋ, Милица, 1981Mi znamo najbolje : terenski rad Centra
za integraciju mladih : vodič kroz primer
dobre prakse / [autori publikacije Milica
Đorđević, Filip Birčanin i Milica Vasilijić ;
autorka fotografija Slađana Stanković]. Beograd : Centar za integraciju mladih, 2012
(Beograd : Standard 2). - 73 str. : fotogr. ; 21 cm
Podatak o autorima preuzet iz kolofona. Tiraž 300. - Napomene i bibliografske
reference uz tekst. - Bibliografija: str. 73.
ISBN 978-86-912679-2-6
1. Бирчанин, Филип, 1984- [аутор]
2. Василијић, Милица, 1986- [аутор]
a) Маргиналне друштвене групе - Деца - Београд
b) Деца - Заштита - Београд - Приручници
COBISS.SR-ID 189185292
Download

Mi znamo najbolje - Centar za integraciju mladih