akademski list
broj 69 * godina XXIII
www.pressing-magazine.com
Intervju:
Roberto
Rekjone
Marica
Suffering's the price
Društvo:
Film:
Godzila
The Grand
Budapest Hotel
Top je bio vreo
Montevideo,
vidimo se
Muzika:
Radnički,
Elbow
poslednja gradska priča
Coldplay
Kult ličnosti
Blues brothers
i druge sličnosti
Nišville
Žitelji
jazz festival 2014
regiona tužnih
ISSN 1451-1584
AKADEMSKI LIST
PRESSING
Godina XXIII, broj 69 - jul, 2014.
Izdavač:
STUDENTSKI INFORMATIVNO –
IZDAVAČKI CENTAR NIŠ
Glavni i odgovorni urednik:
Dejan N. Kostić
Tehnički urednik: Dejan Stojiljković
Dizajn broja: Saša Mitrović
Lektura: Aleksandra Gojković
Redakcija:
Umesto uvodnika
Jugoslav Joković, Aleksandar
Blagojević, Dejan Dabić, Srđan Savić,
Dejan Vučetić, Ivana Božić Miljković,
Marko Stojanović, Ivana Antović,
Velibor Petković, Aleksandar Nikolić
Coa, Miloš Najdanović, Zlatibor
Stanković, Ivana I. Božić
Saradnici u ovom broju:
Đorđe Bajić, Zoran Janković, Aleksandar Radovanović, Željko
Obrenović, Vladimir Đorđević, Uroš
Petrović, Vladimir Tadić, Branislav
Dejanović
Sekretar redakcije: Radica Opačić
Adresa: Šumatovačka bb, 18000 Niš
Poplava u Nišu 1948. godine
Telefon: 018/523418
Fax: 018/523120
E-mail: [email protected]
Internet prezentacija:
www.pressing-magazine.com
Žiro račun: 355-1027350-59
List izlazi tromesečno
GLAVNI UREDNICI:
Aneta Radivojević, 1991-1996, (br. 1-12, 18-25)
Aleksandar Blagojević, 1994-1995, (br. 13-17)
Dobrivoje Ljujić, 1997-1999, (br. 26-31)
Jugoslav Joković, 1999-2003, (br. 32-43)
Dejan Stojiljković, 2003-2009, (br. 44-59)
Dejan N. Kostić od 2009. (br. 60-)
Tehnički urednik: R.Z. Paya 1991-2001 (br. 1-36)
Štampa: Color Speed – Niš
Tiraž: 1000 primeraka
Štampanje ovog broja pomoglo je
Ministarstvo prosvete, nauke i
tehnološkog razvoja
Projekat je sufinansiralo
Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije
03
Sadržaj
Knjige
strane 18-20
Miloš Petković - Rog slovenskih bogova
Tajne perunovih hroničara
piše: Uroš Petrović
Džilijen Flin
Oštrica (Sharp objects)
piše: Željko Obrenović
Društvo
strane 6 - 17
Beograd, život i smrt provincije
piše: Vladimir Đorđević
Indeks bruto nacionalne sreće
Žitelji regiona tužnih
piše: Ivana Božić Miljković
Kult ličnosti i druge sličnosti
piše: Velibor Petković
Jezik na internetu
G2G, CYA!
piše: Ivana I. Božić
Radnički, poslednja gradska priča
piše: Vladimir Đorđević
04
Glen Duncan
Poslednji vukodlak
piše: Željko Obrenović
Stiven King
Mr. mercedes
piše: Željko Obrenović
Strip
strane 21-25
Intervju s Robertom Rekjonijem
Quo vadis, dylan dog?
razgovarao: Zlatibor Stanković
Apsolutnih 100 (71)
Vestern na niški način
piše: Marko Stojanović
Muzika
strane 32-39
Vek džeza (15)
Nadimci džez muzičara
piše: Aleksandar Radovanović
Film i TV
strane 26-31
Multimedijski superheroji (35)
Dži Aj Džo (G. I. Joe)
Pola veka američkog heroja srpske krvi
piše: Dejan Dabić
Intervju:
Marica
razgovarao: Aleksandar Nikolić Coa
Intervju:
Vladimir Ilić - Suffering's the price
razgovarao: Aleksandar Nikolić Coa
Recenzije:
Coldplay
Kritika:
Ghost stories
piše: Miloš Najdanović
piše: Đorđe Bajić
Elbow
Godzila
X-men: Dani buduće prošlosti
The take off and
landing of everything
piše: Miloš Najdanović
The Grand Budapest Hotel
The Blues Brothers
piše: Zoran Janković
piše: Zoran Janković
Top je bio vreo
piše: Đorđe Bajić
Montevideo, vidimo se
piše: Dejan Dabić
We’re on the mission
from god to nisville
piše: Ivana I. Božić
Nišville Jazz Festival 2014
Od glavne struje,
preko fuzije do etna i nazad
05
Piše: Vladimir Đorđević
Beograd,
život i smrt provincije
Nedavno je, u filmu zvučnog naslova,
neka glumica besno vikala na ljude u
tramvaju pozivajući ih da se vrate odakle
su došli i ostave joj Beograd. Možda nisam
dobro shvatio, film još uvek nisam
odgledao, ali se pomenuta protagonistkinja navodno pozivala na Duška Radovića. Sasvim opravdano, većih Beograđana od Duška Radovića i Mome Kapora,
teško da bi našla među piscima. Ono što je
nekome, ko se brinuo o parolama koje ona
uzvikuje u prikazanom filmskom isečku
promaklo, jeste činjenica da je spomenuti
Radović, baš kao i Kapor, svoj put do
velikog Beograđanina prolazio putem
onih anatemisanih nesrećnika iz tramvaja, nikako putem „gnevne pravednice“.
Iako je već samim prikazanim insertom
film izazvao dosta polemike, u kojoj je
učestvovala i sama autorka, o njemu se
može i mora govoriti tek nakon prikazivanja. Voleo bih da je u pitanju veliki
film. Najviše zbog njegovog naziva „Beograd, život ili smrt“. Čudno je na koje je
sve načine, milionima ljudi, Beograd bio i
ostao izbor između života i smrti.
Magnetska privlačnost Beograda leži u
ogromnom urbanom potencijalu glavnog
grada Srbije. Urbani potencijal gradova,
ono je što ljude u njima zadržava ili
udaljava, privlači ili odbacuje. Gradski
potencijal proporcionalno raste sa brojem
društvenih institucija svih profila. Tamo
gde su centri političke i ekonomske moći,
tamo je državna elitna umetnost. Tamo
gde ima elitne umetnosti, razviće se
nezavisne scene. Slično je ili gotovo isto i
sa drugim životnim sferama. Centralizovanje društveno-političkog života u
Srbiji nakon Drugog svetskog rata dovelo
je do jasne podvojenosti u pogledu
kvaliteta života i sadržaja životnih perspektiva Beograda i njegovih stanovnika sa
jedne, i ostalih srpskih gradova sa druge
strane. Jednako nezainteresovane za
emancipaciju takozvane unutrašnjosti,
06
bile su vlasti Titove Jugoslavije, Miloševićeve i postpetooktobarske Srbije.
Vlast, zaokupljena jedino sopstvenim
očuvanjem, decenijama je stvarala
privilegovane elite, koje su opet, zarad
zadovoljenja sopstvenih potreba, stvarale
najbolju selekciju umetnika, sportista,
naučnih radnika, političara. Razvoj provincije podrazumevao je odbranu zemlje,
industrijsku proizvodnju i poljoprivredu.
Kulturna politika se tu razvijala na
amaterizmu, a univerzitetske i naučne
delatnosti bile su svedene na realne
potrebe privrednog okruženja. Razvoj koji
je centralna vlast sprovodila u provinciji
jednako je bio nepovoljan po emanci-
paciju provincijskih gradova kroz čitav
period od završetka Drugog svetskog rata
do danas, i njegova jedina motivacija bilo
je obezbeđenje socijalnog mira i očuvanje
političke moći.
U novije vreme tehnokratska elita,
suočena sa izazovima prenaseljenosti
Beograda i njegove nefunkcionalnosti,
prepoznaje neophodnost spuštanja društvene dinamike na niže nivoe, procesom
takozvane decentralizacije. Nezainteresovana da prepozna osnovne elemente
društvenih kretanja u Srbiji, kao i stvarne
potrebe provincije, ova elita svoje
aktivnosti usmerava ka oživljavanju
privrede i tržišta, proklamujući novac kao
dominantnu vrednost društva. Na taj način, osiromašena radnička klasa, motivisana isključivo materijalnom sigurnošću, postaje apologeta tiranije kapitala.
Sužene perspektive, često svedene na rad
u lokalnoj fabrici, bez većih mogućnosti
za intelektualnu i duhovnu nadgradnju,
motivišući su faktor mladih za odlazak iz
provincijskih gradova put Beograda. Sa ili
bez velikih ambicija, u gradu koji istovremeno očarava i plaši, za sve njih Beograd
jeste izbor života i smrti.
#
Društvo
Piše: Ivana Božić Miljković
Žitelji
regiona tužnih
«Indeks bruto nacionalne sreće»
Gledala sam onomad „Eurosong“. Nije mi, kao većini, privukao pažnju austrijski travestit sa
lošom pesmom. Videvši njega/nju, setila sam se detinjstva, odlazaka u cirkus kod „Željinog“
stadiona i činjenice da je bradata žena bila nešto što se moglo videti samo u cirkusu. Danas, to
nešto dominira evropskom muzičkom scenom, skuplja kajmak od dvanaest poena koje šakom i
kapom dele prijateljske države Zapadne Evrope i usput premire na sceni u stilu „il’ pobeda, il’
’ladan Dunav, pa vi vidite“. To je samo još jedan u nizu dokaza da je svet postao jedan veliki
cirkus. Ali, kao što rekoh, moju pažnju je za vreme „Eurosonga“ privuklo nešto drugo, a to je
opaska komentatora da je Danska, inače zemlja domaćin ove muzičke šarade, prema „World
Happiness Report“-u, 2013. godine, proglašena za najsrećniju zemlju sveta. Mojoj urođenoj
radoznalosti to je bilo dovoljno da odreaguje pitanjem: A Srbija? Čekaj, pa mi, za razliku od njih
možemo slobodno da pečemo šljivovicu. Čak se i predsednik lično time bavi. Mi možemo za Prvi
maj da okrenemo ražanj i raspalimo skaru gde god poželimo, a Danci bi za takav slobodan izbor
bili kažnjeni. Mi možemo da, nakon prvomajske fešte bacamo đubre po prirodi koliko nam
volja, oni ne mogu. Kod nas kučići slobodno vrše nuždu tamo gde se deca igraju, a kod njih za
to postoji čitava procedura i visoke kazne ko istu ne ispoštuje. Kod nas se na svakom ćošku čuje
„Ma, opušteno“, a kod njih... nisam sigurna. Pa zašto su onda oni srećniji od nas?
Osećaj sreće je individualna stvar. Nekome je
za sreću dovoljan sunčan dan, a nekome je
malo i sedmica na lotou. Lično mislim da je
pojam sreće fluidna kategorija koju nije
moguće pričvrstiti na okvire globalnog sveta,
pa meriti ko koliko odskače, ali, eto, neko se u
Ujedinjenim nacijama dosetio, u trenucima
dokolice (pošto su obezbedili svetski mir,
smanjili siromaštvo i iskorenili glad u Africi),
da osmisli kantar kojim bi mogli da merimo
koja je nacija koliko srećna. Indeks nacionalne
sreće (GNH) se sastoji od devet osnovnih
kategorija koje se analiziraju na nacionalnom
nivou: psihološko blagostanje, zdravlje,
obrazovanje, kultura, pouzdana vlada,
vitalnost zajednice, ekološka raznolikost,
životni standard i korišćenje slobodnog
vremena. U okviru njih se nalaze indikatori i
subindikatori koji nisu ništa drugo do
psihotestovi koje popunjavaju ispitanici
(odabrani po metodu slučajnog uzorka), i
onda se ti rezultati sabiraju i pravi se nekakva
rang-lista. Istom je za 2013. godinu
obuhvaćeno 156 zemalja. Činjenica da živim u
Srbiji koja je obuhvaćena analizom, a da mi
niko nije dao nikakav upitnik kojim bih
iskazala svoje mišljenje, niti je takav upitnik
dat bilo kome od ljudi koje znam, stavlja veliki
znak pitanja na rezultate i rang listu UN-a i
#
Društvo
oni, meni lično, služe za zabavu. U vezi sa tim,
mislim da ovako kreiran indeks (ako već na
neko istraživanje treba potrošiti pare) treba da
nosi naziv „Indeks nacionalnog zadovoljstva“,
jer je sreća stvar pojedinca. Ali, hajde ipak da
pretresemo ovih devet kategorija, da se
dodatno zabavimo i vidimo da li možda ipak
imamo razloga za sreću i/ili zadovoljstvo, a da
toga nismo svesni.
Psihološko blagostanje
Podaci relevantnih zdravstvenih institucija
govore da je broj mentalno obolelih lica u
Srbiji 2013. godine dostigao cifru od 400.000.
To su oni sa dijagnozom. A koliko ih je bez
dijagnoze? Nisu ljudi krivi, niko nije zaštićen
od pritisaka koje doživljavamo svaki dan i sa
svih strana. Neko je jači, pa se odupre, neko
jednostavno nema ili ne može da nađe u sebi
odbrambeni mehanizam, pa dođe do kratkog
spoja. Do kraja ’80-ih godina prošlog veka,
živeli smo u relativno sigurnoj zoni, gde se čin
zaposlenja i penzionisanja odvijao u istom
preduzeću, gde je postojala nekakva socijalna
sigurnost i gde je svako imao šansu i
materijalnu mogućnost da stvori i ostavi nešto
iza sebe. Prinudni i nagli izlazak iz te sigurne
zone morao je imati svoje posledice, a one su
se najčešće manifestovale upravo kroz
narušavanje mentalne ravnoteže. Promene
koje i danas atakuju na psihičko zdravlje
običnog čoveka su toliko česte i nekada je
pravi izazov pratiti ih, a još veći izazov prilagoditi se. U ime prilagođavanja promenama, u
Srbiji se godišnje proda 30 miliona kutija
„bensedina“. Evo, nakon ovih poplava, koje su
se mogle sprečiti, da ovde neko vodi računa o
preventivi, broj žrtava preživljenih stihija i
psihoza biće još veći. To što svake vesti, već
nedeljama unazad, počinju rečenicom
„Katastrofalne poplave koje su zadesile...“
ubija u pojam i one koji poplave nisu direktno
preživeli. Gledam one reportaže iz prihvatnih
centara i primećujem koliko deca (bar većina
njih) imaju spontane i zdrave mehanizme
prilagođavanja. U kom momentu se kasnije te
čvrste karike olabave? Da li ih olabavi društvo
ili odsustvo porodice u životu mladog čoveka
ili nešto treće, pitanja su na koja ja nemam
odgovor. Ali imam dovoljno i godina i iskustva
da mogu da napravim neku paralelu. U vreme
kada je moja generacija išla u osnovnu školu
(a bilo je to pre 25-30 godina), školski
psiholog je služio da kod njega idu problematični učenici. Ne oni nemirni, nego oni
koji mnogo beže sa časova, koji drugoj deci
seku garderobu ili ispoljavaju neki vid ničim
izazvanog nasilja. Danas se trči kod psihologa
za svaku sitnicu. A razlozi su banalni, ovo su
neki koje znam iz sopstvenog okruženja:
dvogodišnje dete mokri u krevet, dečak je
dobio sestru pa je ljubomoran, „ništa ne sluša
što mu se kaže“, „neće da uči“ i slične nebuloze
koje su naši roditelji (dabome, primitivni sa
tehnološkog aspekta vremena sadašnjeg),
uspešno i bez ičije pomoći rešavali. Danas je
psihološka ordinacija mesto gde se traži
podrška slabom roditeljskom autoritetu, gde
se u 90% slučajeva otkriva da „problem“ koji
dete ima potiče od neslaganja roditelja i gde
uglavnom ne mogu da se nadomeste oni
mehanizmi koji jačaju psihološki imuni
sistem, a koji se mogu naći isključivo u zdravoj
i funkcionalnoj porodici. Uglavnom, niko koga
znam nije rešio problem skupo plaćenim
seansama kod psihologa, a maturanti bukvalno opsedaju fakultete na kojima se
izučava psihologija ili, još bolje, psihoterapija.
Ti mladi ljudi su često, u iskazivanju svojih
stavova, inferiorni prema prošlosti, pasivni
prema sadašnjosti, a negativni prema
budućnosti. Nisu oni krivi, vreme u kome žive
ih je oblikovalo. A u psihologiji oni ne vide
zanat gde će naučiti da slušaju izgovoreno, a
čuju neizgovorene misli i osećanja, već vide
šansu da lako zarade jer duševni mir je danas
izuzetno skup.
Zdravlje
Po mišljenju mnogih, dobro zdravlje je prvi
preduslov za srećan i ispunjen život. Unapređeni pristup definisanju zdravlja, pored
07
osnovne definicije da je „zdravlje odsustvo
bolesti“, uključuje još i filozofsku, psihološku,
socijalnu i ekonomsku dimenziju. Površna
analiza svih pomenutih dimenzija dovodi do
zaključka da se u Srbiji relativno mali broj ljudi
može pohvaliti dobrim zdravljem. Ipak, mi
smo kroz istoriju naučili da budemo skromni,
pa nam je za ocenu sopstvenog zdravstvenog
stanja često dovoljna samo bazična definicija
da budemo srećni i zadovoljni. Međutim, kada
se nađemo u situaciji da nam lekarska pomoć
zatreba, po važnosti ispliva na površinu i ona
socijalna dimenzija definicije zdravlja, u
narodu poznatija kao veza. Veza je potrebna
svuda: za ultrazvučni pregled za koji se čeka
po dva meseca, za pregled magnetnom rezonancom za koji se čeka sedam-osam meseci,
za pregled mamografom koji u Kliničkom
centru u Nišu nije radio skoro cele prošle
godine, a opslužuje pacijentkinje iz čitave
jugoistočne Srbije, za operacije kukova gde se
liste čekanja mere godinama i sl. E, ovde je
bitan socijalni momenat, u smislu da veza
koja skraćuje čekanje nekada može spasiti
život. Ukoliko takve veze nema ili zakaže,
ispliva na površinu ekonomski momenat, jer
se većina ovih usluga može dobiti u privatnim
ordinacijama za velike pare. Novac je potreban i u državnim zdravstvenim ustanovama.
Svako ko je bio na lekarskom pregledu zna da
se za osnovni pregled plaća parti cipacija od
50 dinara, bez obzira što svakog meseca svako
od nas izdvaja od plate doprinose za
zdravstvo. Dakle, da rezimiramo: da bi bili
zdravi, važno je da ne budemo bolesni, da
umemo da levitiramo iznad svakodnevnih
problema, da budemo psihički stabilni i
pozitivno gledamo na svet oko sebe, da među
lekarima imamo prijatelje i da imamo para za
redovne preventivne kontrole koje ćemo
obavljati kod privatnika. I naravno, da imamo
dobrog ministra zdravlja, koji će za početak
napraviti procenu stanja u svom resoru,
proceniti prioritete u kojima treba hitno
intervenisati (što bi se njegovim slengom
reklo – napraviti trijažu) i osvestiti se da mu
godišnje 650 kolega ode u Nemačku! Ako po
ovom poslednjem pitanju pod hitno nešto ne
uradi, u Srbiji će uskoro lekari biti deficitarni
na tržištu rada. Ukoliko se ovakav trend
nastavi, naš indeks sreće će opadati. Drugim
rečima, boleština će biti, a neće imati ko da ih
leči. Eto dokle su nas doveli dosadašnji
kreatori naše nacionalne sreće. Isti oni koji su
se operisali po inostranstvu, direktno nam tim
činom poručujući šta misle o ovdašnjim
uslovima i svojim kolegama.
Obrazovanje
Postoje zemlje čiji stanovnici nivo sreće vezuju
za nivo obrazovanja, pa smatraju da će, što
više pažnje posvete svom obrazovanju, biti
08
srećniji. Kod nas, izgleda, još važi ona izreka „što manje znaš, manje patiš“, bar sudeći po ovoj
lakrdiji koja je napravljena od domaćeg obrazovnog sistema. Danas na tržištu rada imamo
deficitarna zanimanja: vodoinstalateri, autoelektričari, elektrotehničari, zavarivači, rukovaoci
mašinama i sl. Niko nije lud da se time bavi kada je svima pružena mogućnost da imaju diplomu
menadžmenta i srodnih disciplina, ma šta to značilo. Obrazovanje je danas trend, a ne potreba koju
pojedinac samostalno i svesno želi da realizuje. Mogućnost da se neprolaženje na prijemnom
ispitu državnog fakulteta kompenzuje momentalnom uplatom školarine na nekom od brojnih
privatnih fakulteta, stvorila je iluziju kod mladih ljudi da svi mogu da diplomiraju i ne žele ništa
manje od toga. U Srbiji danas postoji 97 državnih fakulteta, dok broj privatnih visokoškolskih
ustanova nije utvrđen. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, tokom 2007. godine je,
na nivou cele Srbije, izdato 8.000 fakultetskih diploma, a pet godina kasnije 31.460. Kvantni skok!
Čekajući posao ili bolju poziciju u firmi, mnogi diplomirani studenti se okreću pisanju master
radova. Propozicije su one koje su nekada važile za pisanje seminarskih: do 50 strana proreda 1,5.
O izabranim temama i naučnoj vrednosti napisanog ne vredi diskutovati. Posebno je tužno što ti
mladi ljudi, sa diplomom osnovnih studija, izvor referentnih informacija nalaze na sajtu „Wikipedia“ i vođeni čistom lenjošću da istražuju druge izvore, čvrsto veruju u sve što tamo piše. Doktorske
disertacije su posebna priča. Nepodnošljiva lakoća sticanja zvanja doktora nauka je atak na sve one
iza čijih istraživanja stoje godine mukotrpnog rada. Danas se doktorske studije upisuju i studiraju
usput, bez ikakve ozbiljne posvećenosti doktoranada, a često i mentora. Evo podataka: Beogradski
univerzitet je 2007. godine na doktorske studije upisao ukupno 405 studenata. Pet godina kasnije
broj ambicioznih u tom smislu se povećao na 2.967, dakle 7,3 puta. Broj odbranjenih doktorata na
istom univerzitetu 2007. godine iznosio je 206, a 2012. godine 561, dakle, skoro tri puta više. Neki
su toliko sposobni da doktoriraju za godinu-dve i te disertacije detaljno treba pretresti. U administrativnoj proceduri koja prođe od završetka rada do odbrane, doktorat se analizira na veću matične
katedre, pa na veću fakulteta i veću Univerziteta, pa se 30 dana stavlja na uvid javnosti, pa tek
posle toga se zakazuje odbrana. Poslednjih godina to sito je sve ređe, odnosno prolazi sve i svašta.
Ko su ti instant-doktorandi? Obično su na nekim pozicijama u javnim preduzećima, ili privatnici
pred penzijom ili penzioneri kojima je služba omogućila da sa 50 godina odu u penziju, pa imaju
#
Društvo
onda bi ispitao kako je profesor jednog
privatnog fakulteta mogao da za godinu dana
mentorstvom podrži devet doktorata, iako
prema Pravilniku o doktorskim studijama
može deset puta biti mentor u toku čitave
karijere, pa redom, ima tu za sređivanje kao
posle poplave. A sređivanje bi, da podsetimo,
doprinelo boljem rejtingu Srbije pri merenju
indeksa bruto nacionalne sreće.
Kultura
višak slobodnog vremena. Ambicije za sticanjem zvanja i aktiviranjem za katedrom podgrejane su
masovnim otvaranjem privatnih visokoškolskih ustanova, koje, da bi akreditovale svoje studijske
programe i samu ustanovu, imaju potrebu za doktorima nauka. Oni koji već negde imaju siguran
posao, na ovakvim fakultetima vide sjajnu priliku za tezgu i dodatnu zaradu jer su honorari visoki.
To da li su oni „šlifovani“ za taj posao, da li imaju „p“ od pedagoškog pristupa, to niko ne proverava.
I šta se onda dešava? Sa jednog posla dolaze na drugi, često umorni i nespremni da ispredaju
gradivo onako kako treba. Mnogi od njih ne umeju da predaju transparentno, niti znaju šta to
znači. Prepisujući prave neke udžbenike džepnog formata, sadržaja da te bog sačuva. Svesni svega
toga, oni nisu zahtevni prema studentima, dele prelazne ocene jer je to pouzdano oružje u borbi
protiv zameranja ovoj osetljivoj društvenoj grupi. Međutim, većina studenata to ne voli! Posle
prvog naleta oduševljenja „profesorom“, obično sledi otrežnjenje u kome prepoznaju fušeraj, a
nakon toga sledi razočarenje. Prosveta je posao koji zahteva 300% mentalnog i fizičkog
angažovanja. Živela sam pored uvaženog prosvetnog radnika i odličnog pedagoga i učila od njega.
I danas, kada sam i ja prosvetni radnik, ne ustručavam se da od njega potražim savet. Iako su se
vremena drastično promenila, a školski sistem okrenuo naopako, ipak postoje neke univerzalne
stvari, koje se tiču stručnosti, informisanosti, spremnosti i odnosa prema studentima.
Da se u obrazovnom sistemu Srbije još dugo neće ništa promeniti postalo mi je definitivno jasno
kada sam nedavno gledala „Utisak nedelje“ gde je jedna pametna devojka, između ostalog, pitala
ministra prosvete: „Zašto se tokom školovanja od nas traži da učimo napamet, da učimo za ocenu
stvari koje ćemo tako naučene brzo zaboraviti, a onda se na primer, na PISA testu od nas traži da se
odjednom prebacimo na režim logičkog razmišljanja?“ Ministar je raširio ruke (kao ona gusenica iz
„Alise u zemlji čuda“) i odgovorio filozofski, tako da ni njemu samom nije bilo jasno šta želi da
kaže. Uvažena profesorka Srbijanka Turajlić ga je otvoreno pitala „Da li možete da sutra donesete
odluku kojom bi se zabranilo partijsko kadriranje na državnim univerzitetima?“ Ministrovo „Ne“
bilo je uvijeno, smotano u filozofsku tortilju koju ne bi mogli da zagrizemo, a kamo li progutamo.
Prava je šteta što su ovog čoveka odvojili od fizike i smestili negde gde se on očigledno ne snalazi.
Da iole razume stanje u kome se nalazi obrazovni sistem u Srbiji, prvog radnog dana bi doneo
odluku da će svaki učenik koji digne ruku na profesora izgubiti pravo na školovanje. Prvo to, pa
#
Društvo
Slažem se da je duhovna hrana veoma važan
element na lestvici sreće određene nacije.
Imajući u vidu zastupljenost pojedinih kulturno-zabavnih sadržaja, možemo slobodno
reći da 80% Srbije duhovno gladuje. Urbani
duh Beograda se odlično hrani, Novi Sad je tu
negde, Niš i Kragujevac jedu ponekad na
kašičicu, Zaječar jede onda kad je „Gitarijada“,
a ostatak Srbije – nikako. Kao da tamo ne žive
ljudi koji poštuju i vole muziku, pozorište i
film. Na primer, Niš nema dobar prostor koji bi
mogao da podrži veću baletsku predstavu,
izvođenje opere, predstavu za decu „Disney on
ice“ ili veliki cirkus „Le Soleil“. Da budemo
iskreni, ne postoji ni platežno sposobna
tražnja koja bi apsorbovala ovakve sadržaje.
Po duhovnu hranu ove vrste ide se u Beograd,
naravno, ko ima para i interesovanja. Ima
pokušaja da se u Nišu po nešto organizuje, ali
veoma mali broj njih stvarno uspe. Jedan od
uspešnih poduhvata je „Nišvil džez festival“
koji je postao naš brend i koji iz godine u
godinu odoleva hirovitom ponašanju
Ministarstva kulture vezanom za materijalnu
podršku. Po ugledu na novosadski EXIT, Nišvil
treba da živi čitave godine i da kroz organizaciju raznih dešavanja radi na samopromociji i podseća da je avgust, obogaćen zvucima
džeza, najlepši na niškoj Tvrđavi. Prošla
godina je bila bogata kulturnim sadržajima,
ali samo zato što smo obeležavali 1700 godina
Milanskog edikta, pa smo imali povod. Bilo je
nesvakidašnje lepo i grandiozno i sa te
kulturne strane grad je bio maksimalno
ispunjen. Uz to, ekonomski efekti od svega
toga su mogli biti daleko veći, ali to je već
neka druga priča. Čim je splasnula euforija, i
kulturna scena je osiromašila. U niškom
Narodnom pozorištu se još i može probrati
neka predstava gostujućeg ansambla nekog
beogradskog pozorišta, ali ono što se preko
puta, u Domu Vojske, nudi (i traži) slika je
ovdašnjeg mentaliteta i kvaliteta duhovne
hrane na koju ljudi pristaju. Predstave poput
„Pevaj brate“, „Stane Piroćanac“, „Maca
mahalac“ „One stvari“, „Sokin zet i Bosina
snaja“, da ne nabrajam više i ovo je previše,
primeri su vrlo nekvalitetne duhovne hrane,
ali kao što svaka roba ima kupca, ima i ova.
Doduše, u planu je i opera „Čarobni napitak“,
ali skraćena verzija. Pitam se da li je
09
radi jedno dvadeset godina unazad, pa nema
ko da zagađuje. Da nije bilo onog bombardovanja, mi bi bili ekološka država, a ne Crna
Gora. Ali i ovako je dobro. Ako nam išta
popravlja rejting na rang listi sreće, onda je to
ekologija.
Životni standard
dobrovoljno raskomadana ili će se to spontano desiti kao prošle godine na baletu kada
su se organizatori izblamirali (ako uopšte
znaju za blam) kada je na pola baleta „Labudovo jezero“, u izvođenju Mile Dragićević i
Konstantina Kostjukova, muzika jednostavno
prestala i svetla se upalila? Da ne pričam o
daskama koje škripe na sceni Doma Vojske,
senkama ljudi iza scene koje su gotovo sve
vreme bile u prvom planu i foteljama sa
pocepanim skajem iz kojih vire sunđeri. Grad
Niš. Još nas samo bioskopi vade i oni Bolivijci
što sviraju u Pobedinoj. Ako nam je za utehu (a
ne bi trebalo da bude), gora situacija je u
Leskovcu, Beloj Palanci, Pirotu, Boru, Užicu,
Vranju, oni tek ni „d“ nemaju od duhovne
hrane i ako je ovaj indeks sreće srozan, to je
zbog njih.
Pouzdana vlada
Moj lični doživljaj ovog parametra bruto
nacionalne sreće može se smestiti u nekoliko
rečenica. Za mene je pouzdan onaj na koga
mogu da se oslonim i kome mogu da verujem.
Onaj ko prepoznaje problem i spreman je da
rešava, a ne da beži od njega. Onaj ko vodi
računa o prevenciji u smislu da ima informaciju da svake godine od poplava u Srbiji
strada neki grad ili manje područje, pa da
preduzme na vreme mere zaštite kakve
postoje u Austriji, Nemačkoj, Golupcu ili
Novom Sadu. Onaj ko radi ono za šta je
stručan, zna gde mu je mesto i zna koordinate
svog delovanja u okviru njega. Onaj ko ne
preti penzionerima da će im ionako mali
prihodi biti još manji. Onaj ko se ne zadužuje.
Ili ako to čini, da ne vređa moju inteligenciju
sintagmom „povoljan kredit“ jer u mom
sistemu razumevanja ekonomije to zvuči kao
„šarena laža“. Pouzdan je onaj ko ume da
donese čvrstu odluku da rok za završetak
parničnih postupaka mora biti godinu dana i
ni dan duže. Pouzdan je onaj ko zna da čuva
zdravlje svoje nacije. I onaj ko ume da tu
10
naciju kvalitetno obrazuje. Verujem onome ko
zna da oslušne žilu kucavicu naše ekonomije i
da dovede investitore, a da im ne da ni kintu iz
budžeta. I onome ko zna šta je regionalni
razvoj i kome nije prioritet „Beograd na vodi“.
Posle svega, verujem samo svom narodu. I to
ne svima, već onom delu čija dobrota i ljudski
kvalitet ispliva na površinu onda kada se pola
Srbije nađe pod vodom. I tačka.
Vitalnost zajednice i ekološka raznolikost
Vitalnost zajednice je pojam kome se kod nas
ne posvećuje naročita pažnja, te i nema neke
precizne definicije koja bi u najkraćim crtama
objasnila šta se pod tim podrazumeva.
Etimološki gledano, vitalno je ono što je od
životne važnosti za određenu zajednicu, ono
što funkcioniše i čime su ljudi zadovoljni.
Zadovoljstva ima ako ekonomija funkcioniše
kako treba, ako svako može da radi i živi od
svog rada, ako svako ima mogućnosti da se
adekvatno leči i obrazuje, ako su na raspolaganju brojne kulturne institucije koje mogu da
sadržajno obogate život pojedinca, ako
postoji osećaj sigurnosti i bezbednosti i ako
ljudi žive u psihološki i ekološki zdravom
okruženju. Ukoliko sve ovo funkcioniše i ljudi
su tim funkcionisanjem zadovoljni, onda je
zajednica vitalna, narodski rečeno „živa“. Ako
je suprotno od toga, prisutna je letargija,
malodušnost i opšte nezadovoljstvo životom u
„žabokrečini“. Koliko je naša uža i šira zajednica vitalna, nije potrebno posebno komentarisati. Jedan od elemenata u toj „neuronskoj
mreži“ koja se naziva vitalnost jeste i
ekologija, a ekološka raznolikost je bitna u
proceni koliko smo srećni. U tom pogledu
imamo sve sem izlaza na more. To smo izgubili
2006. godine, nakon sporazumnog raskida sa
Crnom Gorom. Sve ostalo imamo, reke, šume,
livade, jezera, planine, raznovrsne životinjske
i biljne vrste i sve to je kod nas relativno
očuvano zbog činjenice da nam industrija ne
„Ogledalo nije krivo što je naše lice – ružno.“
Ovom izrekom mogla bi se u najkraćem
objasniti razlika između činjenica koje nam
govori zvanična statistika i onoga što kao
građani subjektivno doživljavamo – kao lice i
naličje svog standarda. Drugim rečima, u
Srbiji su prisutne velike razlike između
društvenog i ličnog životnog standarda i
otuda, često, statistika ne odgovara realnom
stanju. Kako žive građani određene zemlje
najbolje se može videti analizom kretanja
njihovog životnog standarda, odnosno praćenjem odnosa količine najvažnijih osnovnih
namirnica koje se mogu kupiti za jednu
prosečnu platu. Popularna potrošačka korpa
koja sadrži osnovne životne namirnice, dakle
prehrambene i neprehrambene proizvode i
troškove stanovanja, predstavlja pouzdan
pokazatelj stanja ekonomije prosečnog
domaćinstva. Sadržaj potrošačke korpe se razlikuje od zemlje do zemlje, kao i metodologija
njenog obračuna. Pa ipak, poređenje prosečnih primanja i količine namirnica koje se za ta
primanja mogu kupiti je precizniji indikator
životnog standarda od svodnih agregatnih
indeksa koji se računaju na bazi velikih
makroekonomskih pokazatelja.
Sadržaj potrošačke korpe u Srbiji je poslednji
put revidiran 2011. godine prema standardima koji važe u EU. Takva verzija potrošačke
korpe sadrži 75 najneophodnijih proizvoda, i
obračunava se za tročlanu porodicu. Statističari su procenili da je srpskoj tročlanoj
porodici za mesečno preživljavanje, između
ostalog, dovoljno: pola kilograma bureka, 200
grama meda, 200 grama čokolade, 200 grama
šunke, pola kilograma slanine, jedna čajna
kobasica, jedno pakovanje viršli, a od ribe oslić
i sardina. Predvideli su takođe da nam je za
garderobu dovoljno oko 3.000 dinara (znači
1.000 dinara po članu domaćinstva), a da za
izlazak u restoran možemo da se „isprsimo“
celih 700 dinara. Sigurno su procenili da
porodica može da ide u kafanu, ali, za ove
pare, jedan jede a dvoje gledaju. Za razliku od
naše, britanska potrošačka korpa sadrži
kompjuter, risiver za DTV, litar belog ruma i
toplu čokoladu. Da ne preterujemo, Britanija
nam ni po kom merilu nije blizu, bar ne kao
Hrvatska u čijoj su se potrošačkoj „košarici za
četveročlnu obitelj“ pored hrane, odeće i
računa stanovanja, prevoza, našli i sredstva za
higijenu, obrazovanje i kulturu. Nije ta kultura
#
Društvo
slobodno vreme čita knjige i isto toliko njih se
bavi sportom. Muziku sluša 4%, učenjem se
bavi 2%, 1% čita novine, dok se umetnošću ne
bavi niko. Kad porastu, ovi procenti će se,
naravno, promeniti. Slobodno vreme će u
Srbiji „obogatiti“ aktivnostima kao što su:
spavanje popodne, čuvanje dece, odlazak na
pijacu, sređivanje kuće, šetnja u prirodi... svim
onim čime se i njihovi roditelji bave u slobodno vreme, pa makar to ne bilo po standardima sreće koje su propisale Ujedinjene
nacije.
Zaključak
bogzna šta – jedan mesečni odlazak u bioskop ili pozorište, ali kod nas je izgleda to preveliko da bi
stalo u potrošačku korpu. Bosna i Hercegovina ima podeljen metod obračuna potrošačke korpe: po
prvom koji sprovodi Federalni zavod za statistiku, korpa je velika taman toliko da primi 53
prehrambena proizvoda. Ako se uključi sindikat, onda se ti proizvodi malo bolje rasporede, pa u
korpu stanu i troškovi prevoza, stanovanja, higijene, obrazovanja, pa čak i džeparac (što niko drugi
ne uključuje). U Makedoniji su pravila malo stroža: četvoročlanom nepoljoprivrednom
domaćinstvu za preživljavanje su dovoljna 63 proizvoda u fiksnom iznosu i kvit! Dakle, nije samo u
Srbiji potrošačka korpa svedena na minimum koji (ne)obezbeđuje puko preživljavanje. Svako od
nas bi taj sadržaj lako povećao i obogatio, ali primanja na mesečnom nivou često ne pokrivaju ni
ovo što nam je od Zavoda za statistiku predviđeno. Drugim rečima, jedna plata odavno nije
dovoljna da pokrije celu potrošačku korpu čija vrednost u 2014. godini premašuje 65.000 dinara.
Raspon plata koje bi bile dovoljne da preživimo po statističkim načelima na mesečnom nivou kreće
se od 1,5 do 2,2, zavisno od grada. Evo podataka:
Pa kako onda živimo kada nam za preživljavanje treba dve plate, a mi primamo jednu? Da li uopšte
prosečni Srbin može biti srećan ako je životni standard srozan ispod minimuma koji obezbeđuje
dostojanstven život? Sreća je biti opušten u ponašanju i izborima, a u Srbiji retko ko može
opušteno, sam da kroji potrošačku korpu i kao što to normalan svet čini, u istu ubaci letovanje,
putovanja, zimovanje, sport i rekreaciju, kulturu i sve one potrebe koje smo vremenom prinudno
potisnuli, a koje su normalne za jedan sadržajan život.
Korišćenje vremena
Pošto na mladima svet ostaje, odlučila sam da u analizi ovog parametra odškrinem vrata njihovog
slobodnog vremena i vidim kako isto provode. Prema istraživanju iz izveštaja „Peace Building and
Inclusive Local Development“, koji je objavljen od strane jedne od brojnih američkih organizacija
koje se bave mladima, 29% mladih u Srbiji slobodno vreme koristi za druženje. Njih 25,5%
slobodno vreme ispunjava gledajući TV, a 24,5% njih surfa internetom. Svega 6,5% mladih u
#
Društvo
Kao što rekoh na početku, GNH ne smatram
mnogo smislenim pokazateljem. Ipak, i kad
odlučim da se zabavljam, idem do kraja. Na
osnovu svih ovih analiza, pretpostavila sam da
je Srbija na listi od 156 zemalja negde u
rasponu od 115. do 128. mesta. Pretpostavila
sam takođe da su od nas nesrećniji stanovnici
BiH, Makedonije, Albanije, Kambodže, Vijetnama, Mongolije, a da su daleko ispred nas
stanovnici EU, Kanade, prirodno srećni
stanovnici Južne Amerike i u svakom pogledu
izveštačeni stanovnici SAD-a. Primetila sam
da nacionalnu sreću podsvesno vezujem za
životni standard. Ne zato što mislim da je u
novcu sreća, daleko od toga. Novac ne
obezbeđuje sreću, ali olakšava realizaciju
mnogih stvari u životu. Ako bi Srbija imala
više para, njeni građani bi živeli sa manje
stresa, malograđanskih manira, više mogućnosti da se leče, obrazuju i obogaćuju svoj
život saglasno željama i potrebama. Da se zna
da Srbija ima para u budžetu i da građani u
vladi imaju čvrst oslonac, očaj i rizik od
mentalnih poremećaja zbog imovine izgubljene u poplavama bi bili daleko manji, jer bi
ljudi znali da će uz pomoć i podršku svoje
države nadoknaditi sve što se može. Kada bi
svi imali koliko nam treba, ne bi se
opterećivali pouzdanošću vlade, ne bi u pola
noći znali imena ministara, a možda dobar
deo nas ne bi znao ko je premijer –
jednostavno, u državi u kojoj sve funkcioniše i
u kojoj su građani zadovoljni, takve stvari nisu
u prvom planu i ljudi se ne opterećuju time
koliko to činimo mi.
Nisam pogodila mesto Srbije na GNH rang
listi. Srećniji smo nego što sam mislila i
zauzimamo 106. mesto! Bila sam u pravu za
sve osim za Albaniju (ipak su, po mišljenju
UN-a, srećniji od nas). Slovenci i Hrvati su me
prijatno iznenadili 44. odnosno 58. pozicijom.
I Crnogorci nisu loši, smeju se sa 80. pozicije.
Vrhom liste suvereno vladaju skandinavske
zemlje: Danska, Norveška, Švajcarska,
Holandija i Švedska. Posmatrano u globalu
pripadamo „regionu tužnih“. Šta reći? Više
sreće drugi put.
11
Piše: Velibor Petković
Kult ličnosti
i druge sličnosti
Autorsko pravo na izraz „kult ličnosti“ ima
Nikita Hruščov, prvi sekretar Komunističke
partije Sovjetskog Saveza od Staljinove smrti
1953. pa sve do 1964. godine. Ovu sintagmu
upotrebio je govoreći na zatvorenoj sednici
20. kongresa KPSS o načinu vladavine Josifa
Visarionoviča Džugašvilija, naročito u poslednjim decenijama, od početka Drugog
svetskog rata pa do kraja hazjajinove životne
priče. Hrabri Hruščov, u duhu poslovice „na
mrtvo kuče nož vadi“, period kulta ličnosti
označio je kao doba progona političkih
protivnika, zloupotrebe vlasti, deportovanja u
logore „neprijatelja naroda“ među kojima je
većina građana bila neupućena u svoju
krivicu, poput junaka Kafkinog „Procesa“
Jozefa K. Naravno, prvi sekretar nije spominjao praškog Jevrejina Franca, jer nije patio od
načitanosti. Umesto toga je podsetio da je
Staljinova vladavina bila praćena brojnim falsifikatima istorijskih, ali i aktuelnih događaja,
a autokratska vladavina zasnivala se na
svemoćnom birokratskom aparatu koji je ušao
u sve pore društvenog i političkog života
Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika.
Tako je proleterska država dobila glavu
paranoika s telom u metastazi – možda ova
metafora barem približno opisuje posledice
kulta ličnosti.
Da nije reč o preterivanju i pesničkoj slobodi
koja bi se u to doba završila proterivanjem u
GULAG (Državnu upravu logora – sinonim za
Staljinove kampove smrti), svedoče drugi
primeri ovog kulta iz „bajnog“ XX veka: Benito
Musolini u fašističkoj Italiji, Adolf Hitler u
nacističkoj Nemačkoj, Vladimir Iljič Lenjin u
Sovjetskom Savezu, Francisko Franko u
Španiji, Mao Cedung u Kini, Fidel Kastro na
Kubi, Kim Il Sung i njegovi naslednici u
Severnoj Koreji, Josip Broz Tito u Jugoslaviji,
Nikolae Čaušesku u Rumuniji, Sadam Husein u
Iraku, Moamer Gadafi u Libiji i brojne druge, a
jedine, najdraže, nepogrešive vođe i izbavitelji. Takvi tipovi ličnosti pojavljuju se
povremeno i u zemljama parlamentarne demokratije, ali sve dok ne uzurpiraju vlast
ukidanjem izbornog sistema, njihovi kultovi
ograničeni su mandatom. Oni pronalaze
načine da izvrdaju demokratska pravila, „ne
12
drže se zakona kao pijan plota“, tako da kult
ličnosti može lako da zadesi i neke od
demokratskih država, što se danas i dešava,
širom sve uže i užasnije planete.
Ukratko, kult ličnosti liči na religiju bez Boga,
u kojoj se nekritički veliča i obožava „veliki
vođa“ države kao nepogrešivi homo politicus.
Podanici su mu pokorni do krajnjih granica,
što im ukida dostojanstvo i njih kao građane.
Nekritički veličaju sve vođine izjave, naročito
one besmislene tipa „crna koka snela belo
jaje“, a disidenti su u opasnosti da nestanu ili
budu likvidirani za primer drugima. Od
fotografija, slika i slogana u čast diktatora ne
može se pobeći ni u privatnost domova, a
kamoli u učionice, preduzeća, kancelarije. Za
svaki slučaj, mediji se trude da „tetoviraju
umove“ svakog svog korisnika, pretvarajući ih
u zombije koji izgovaraju nesuvisle rečenice
ubeđeni da su one produkt sopstvenog
razmišljanja. Ti engrami mentalno se utiskuju
u moždanu koru, a slika „velikog vođe“ postaje
deo i svesti i podsvesti, homunkulus koji
stoluje u glavi svakog stanovnika države, preuzimajući prerogative Frojdovog super-ega i
određujući šta je moralno činiti, a šta ne. Tako
postaje razumljivo zašto se oni koje Veliki
inkvizitor označi kao neprijatelje ubijaju bez
milosti i griže savesti, jer kult ličnosti oslobađa
pojedinca „tereta odgovornosti“ za sopstvene
postupke. Apsurdnost ove patološke simbioze
se ne uviđa, a zaslepljenost privremeno
nestaje padom ili smrću diktatora, kada se
njegovi spomenici ruše, slike uništavaju, a
ulice preimenuju. Međutim, sloboda je
preteško breme i ukoliko se društvo brzo ne
preoblikuje u istinski demokratski sistem,
uskoro se javlja nostalgija za „Velikim bratom“
i tu prazninu popunjavaju prišipetlje manjeg
kalibra, ali podjednako razorne moći da
uništavaju živote lakovernih i dresiranih bića,
što bi da se nazovu ljudima, ali ne znaju kako
jer su dehumanizovani patološkim sistemom.
Naivno je verovati da je kult ličnosti produkt
savremenog doba: Hruščov ga je samo
imenovao, a pojava je stara koliko i ljudska
rasa. Koren ove pojave je u prirodi čovekove
agresivnosti i potrebi da se odnosi urede
hijerarhijski, što je osnovni način primitivnog
života. Zato se i u XXI veku u primitivnim
zajednicama vapi za „čvrstom rukom“ tiranina
– oslobodioca. Apsurdnije od Sizifovog guranja stene uzbrdo, ali funkcioniše u zajednici
primata. Što je društvo bliže svom animalnom
poreklu, to su odnosi suroviji. Zar se imperije
iz starih i novih vremena i po čemu razlikuju
od majmunskog carstva? Ovo jeste njihova –
naša planeta!
Životinje se međusobno bore najpre zbog
neke teritorije, a kada je osvoje one pokušavaju da uspostave poredak koji odgovara
njihovim zamislima efikasnog funkcionisanja.
Neke vrste ne polažu mnogo na prebivalište,
nego održavaju zajednicu uspostavljajući
strogu hijerarhiju u čoporu. Druge ne mare za
tim, ali im je sveta teritorija na kojoj obitavaju.
Trećima je najmilije da imaju svoje stanište i
na njemu uspostavljen čvrst sistem nadređenosti i podređenosti među članovima.
Čovek pripada ovoj poslednjoj grupi, on je
posvećen hijerarhijskom poretku i teritorijalnim borbama. Humanisti će zavapiti da se
čovek ne može svesti na životinju, što je tačno,
ali upravo se o tome i radi: demokratski
poredak zahteva veliki trud i ulaganja cele
zajednice u njegovo održavanje i funkcionisanje. Dovoljno je da se ravnoteža malo naruši
i da se započne gunđanje kako bi sila sve to
brzo dovela u red. I zaista, hijerarhija je od
životne važnosti u životu primitivne zajednice,
koja se svakodnevno bori da obezbedi
dovoljno hrane za preživljavanje. Neophodan
je dominantni mužjak koji će sprečavati
sukobe unutar grupe i gubljenje dragocene
energije i vremena. Posmatranjem čovekolikih majmuna mnogo ćemo naučiti o nama
ljudima.
Vođa se bez ustezanja ponaša kao tiranin, a
njegova snaga daje mu pravo da bude
gospodar kolonije. Ostali mužjaci preuzimaju
uloge sa različitim stepenom potčinjenosti,
što je bitno za red i poredak, jer kada bi svi bili
jednaki, pobunili bi se protiv uzurpatora.
Ovako, svako ima svoje male ili veće
privilegije, od deobe hrane i ženki, do boljeg
staništa. Oni na dnu nemaju snage da se tome
suprotstave. Uz sve to, tiranin je uvek
najuglađeniji, najdoteraniji i samim tim
seksualno najprivlačniji član svoje zajednice.
U majmunskom svetu primećeno je da mu
dlaka raste više nego ostalima i da se pretvara
u svojevrsni plašt koji svima stavlja do znanja
o kakvoj je personi reč. U ljudskom svetu
diktatori oblače najbolje odela i raskošne
uniforme, ali poruka je ista: „Gledajte me! I
pokorite se, mužjaci i ženke, pokorite se!“
Što su životni uslovi teži, to je i diktatura
nasilnija. Ako se okolnosti ublaže, tirani
postaju dobroćudniji. Gorila je sklon da
postane tolerantniji kada ima dovoljno hrane
za sve. On tada deli ženke s mužjacima nižeg
ranga, pokazuje širokogrudost u vreme
hranjenja, jer ionako ne može sam da pojede
#
Društvo
Naivno je verovati da je kult ličnosti produkt savremenog doba: Hruščov ga je samo
imenovao, a pojava je stara koliko i ljudska rasa. Koren ove pojave je u prirodi čovekove
agresivnosti i potrebi da se odnosi urede hijerarhijski, što je osnovni način primitivnog
života.
sve. Ali ako se pojavi bilo koji znak pobune,
moćni gorila demonstrira svoju nemilosrdnost. To ga i održava na vrhu, jer kada ostari i
postane fizički slab, mlađi ga zbacuju s vlasti.
Da majmuni podižu spomenike, sada bi ih
rušili, a da uramljuju fotografije, sada bi ih
cepali i u ramove stavljali slike novog, mlađeg
i poželjnijeg vođe.
Za trenutak zamislimo bilo kojeg savremenog
diktatora iz sveta ljudi kako se blažen baškari
u džungli i početni smeh ubrzo će zameniti
spoznaja koja izaziva užas: naš svet se ne
razlikuje od sveta drugih primata. U čemu je
onda naša posebnost? Ima li je uopšte?
Neki tu razliku vide u čovekovoj spoznaji Boga,
razvoju civilizacije i kulture. To je neosporno,
ali otkuda možemo da znamo da i životinje
nemaju mogućnost da osete jedinstveni,
apsolutni duh koji sve prožima i daje smisao
životima svih na planeti? To što inteligentne
životinje nisu izgradile civilizaciju, ne znači da
su hijerarhijski ispod ljudi. Zapravo znači, ali
samo u smislu korišćenja agresivnosti. Čovek
neprekidno pokušava da sve potčini sebi, a čak
i religije se upotrebljavaju kao način nametanja moći vernicima i sukoba s nevernicima.
U ove druge svaka konfesija ubraja pripadnike
drugih veroisposvesti, a posebnu netrpeljivost
#
Društvo
gaji prema onima koji se deklarišu kao ateisti.
Savremeno doba razvilo je toleranciju koja
ublažava sukobe, ali u kriznim situacijama
netrpeljivost i borba na život i smrt lako se
aktiviraju.
Ima li sve ovo ikakve veze sa Srbijom, nekada i
sada? Ne treba mnogo da se prisetimo krvavih
sukoba naše dve seljačke dinastije, Karađorđevića i Obrenovića. Još su strašniji
obračuni bili među članovima porodice u doba
Nemanjića, a ništa nije drugačije ni sa drugim
„plavokrvnim“ vladarima širom sveta. Danas,
u doba republike i višepartijskog sistema,
političke partije preuzimaju na sebe ono što
primati čine u borbi za teritoriju, hranu i
opstanak. Efikasnost povećavaju uspostavljanjem hijerarhijskih odnosa, a mada svi
deklarativno osuđuju kult ličnosti, u njihovom
funkcionisanju ima mnogo sličnosti. Partije
koje svoje članstvo ujedinjuju konzistentnom
ideologijom retke su i kod nas i u drugim
državama. Energija se fokusira na vođu, a
njegove odluke postaju obavezujuće za sve. To
što je i sam lider potčinjem drugim, moćnijim
liderima, previđa se i zaogrće „višim interesima“ koji su zapravo isti oni kao i u bilo
kojoj animalnoj zajednici: živeti sigurno i
udobno. U tome nema ništa loše, ali stvari
treba nazvati pravim imenom.
Bolji put do istog cilja svakako je demokratija.
Vladavina naroda je isuviše apstraktna i
gotovo neprimenljiva u praksi. Individualna
sloboda je nešto što bolje razumemo, ali samo
dok ne ugrožava prava drugih. Odgovornost
pojedinca za svakog člana zajednice suštinski
je sastojak demokratskog sistema, a što je
neko na višem položaju, to je i njegova
odgovornost veća. Tek ako su ostvareni
prethodni uslovi možemo da govorimo o
razvoju, blagostanju i sreći svakog pojedinca u
okviru demokratske zajednice. Neposredna
demokratija zahteva drugačiju organizaciju
od posredne kakvu imamo u sadašnje doba.
Kada nahranimo životinju u sebi, možda
smislimo načine kako da to izvedemo, da svi
neposredno učestvujemo u donošenju odluka
koje se tiču svih naših malih života. Jer, život je
privremeno stanje između dva nepostojanja,
onog pre rođenja i onog posle smrti. U tom
kratkom periodu jedino što možemo jeste da
pokušamo da razumemo sebe, svet i smisao
našeg bivstvovanja, ako ga uopšte ima. Na
preteško pitanje samo retki pojedinci
uspevaju da nađu za njih zadovoljavajući
odgovor. Svima ostalima odgovor osvetljava
antički plamičak: govoriti istinu, činiti dobra
dela i težiti lepoti. Kult ličnosti je negiranje
svega toga, direktno poništavanje života.
Zato, kad neko veliča silu i vapi za čvrstom
rukom, zapravo otkriva mekanost svojih misli
koje se razlivaju kao meduza u moru i
razgolićuje čežnju za životom u majmunskom
čoporu.
Umesto zaključka, mala preporuka za razmišljanje: budimo blagonakloni jedni prema
drugima, od toga je najmanja šteta. Ako neko
slika akvarele, ne baš uspešne, ohrabrimo ga
da nastavi da to čini. Pomozimo mu da se na
taj način izrazi, bolje je da bude profesor
slikarstva, nego da isfrustriran povede narode
u svetski rat. Ili ako voli da se lepo oblači, a
siromašan je, pa mašta o poslu konobara,
hajde da ga zaposlimo. To je časno zanimanje,
junak Hrabalovog romana „služio je engleskog
kralja“. Ako sirotanu to ne omogućimo, možda
će se umesto dlakom kao gospodarskim
plaštom zaogrnuti maršalskom uniformom.
Posledice će biti mnogo teže, zato zaustavimo
nerealne ambicije i pomozimo jedni drugima
da ostvarimo ove male. Ne kezimo se jedni na
druge, zubi se pokazuju samo stomatologu,
ako smo poneli dovoljno para.
Eto, i ja sam želeo samo da radim u trafici i
prodajem novine, kako bih mogao da
besplatno čitam stripove. Nažalost, sva mesta
su već bila zauzeta, pa su me naterali da
pišem. Time je našem društvu naneta
neprocenjiva šteta, a ni ja nisam baš
najsrećniji. A sve to samo zato što nam je
nedostajala kultura ličnosti, pa smo je menjali
za razne okultne kultove. Prekinimo već
jednom sa tim, danas za sva vremena!
13
Piše: Ivana I. Božić
G2G, CYA!
Jezik na internetu
Još u samu zoru civilizacije ljudi su se izražavali slikama i simbolima koje su crtali po zidovima pećina. Danas, umesto ugljena ili kamena, u
rukama drže pametne telefone, tablet računare i netbukove, a simboli su dobili digitalnu formu i osvajaju jezik i offline sveta.
Pojava interneta pred kraj XX veka promenila je način na koji ljudi komuniciraju i
stvorila je nove platforme sa dalekosežnim
društvenim uticajem. Na revoluciju u komunikaciji dosta su uticali: SMS tekstualne
poruke, elektronska pošta (e-mail), grupe
za ćaskanje, virtuelni svetovi i web.
S obzirom na sve veći broj korisnika povezanih na internet, ljudi počinju da svoje
maternje jezike prilagođavaju novim
medijima. Tako je i nastala nova oblast u
lingvistici − internet lingvistika.
Ova podgrana lingvistike, za koju se zalaže
britanski lingvista Dejvid Kristal, proučava
nove stilove i forme jezika nastale pod
uticajem interneta i drugih novih medija
poput kratkih tekstualnih poruka (SMS).
Kristal smatra da bi, proučavajući ovaj jezik
dok je još u fazi nastajanja, moglo da se
poboljša samo prevođenje, kao i upotrebljivost mreže uopšte.
Jezik i stil na webu
Bez dobrog poznavanja engleskog jezika,
prosečan korisnik neće moći da u
potpunosti iskoristi sve mogućnosti koje
pruža internet mreža.
Jezik na internetu je nestandardan i
tolerantan po pitanju gramatičkih grešaka,
kao i onih u pisanju. Net-govor je često i
neozbiljan i predstavlja neku vrstu lingvističke neobičnosti, čak i novog medijuma.
Sa razvojem interneta, vremenom su se
izdiferencirale i potkategorije ovog jezika, u
zavisnosti od toga gde se upotrebljava.
Izdvajaju se: jezik imejlova, jezik četova,
jezik virtuelnog sveta (jezik gamera) i jezik
društvenih mreža.
Da bi nastala jedna velika globalna
virtuelna kultura, neophodno je da postoji
jedan univerzalni jezik koji bi svima bio
prihvatljiv kako bi mogli da pomoću njega
komuniciraju. Dosadašnje statistike koriš-
14
ćenja svetskih jezika na internetu pokazuju
da engleski jezik polako preuzima ulogu
univerzalnog jezika kojim se komunicira
preko interneta i da postaje „jezik mreže”.
Čak i webmasteri van engleskog govornog
područja prave dvojezične web stranice sa
sadržajem na maternjem jeziku i na engleskom jeziku i tako svoje sadržaje prilagođavaju globalnoj virtuelnoj kulturi.
Bazinga!
Internet sleng (Internet stenogram, sajber-sleng, net-govor, čet-govor) odnosi se
na varijacije slenga koje različite zajednice
koriste na internetu. Iako je teško precizno
definisati šta internet sleng jeste, jezički
stručnjaci saglasni su u tome da je to tip
slenga koji su popularizovali internet
korisnici ili izmislili kako bi brže otkucali
nešto ili zbog ograničenog broja karaktera.
Međutim, posebne vrste internet slenga
kao što su leet i Lolspeak razvili su se unutar
posebnih grupa. Leet (1337, eleet, leetspeak) je alternativni alfabet engleskog
jezika i prvenstveno se koristi na internetu.
On koristi različite kombinacije ASCII karaktera kojima zamenjuje latinska slova. Npr.
leet bi bilo 1337 ili I33t, dok bi eleet bilo
31337 ili 3I33t.
Lolspeak (lolcat, kitty pidgin) najčešće je
fotografija mačke i komičnog teksta često
gramatički neispravnog.
Za internet sleng tipični su akronimi, simboli sa tastature i skraćenice. Mnogi ljudi
koriste iste skraćenice kada pišu SMS
poruke, prilikom komunikacije na četu i na
društvenim mrežama. Tipičan primer je reč
„bazinga“ koju izgovara Šeldon Kuper, lik iz
serije The Big Bang Theory, svaki put kad
smatra da je napravio neku foru.
Koliki je upliv internet slenga van granica
online sveta, svedoči podatak da su do sada
mnogi već “odomaćeni” akronimi svoje
mesto našli u čuvenom Oksfordskom
rečniku.
Internet sleng se sa interneta preselio u
svakodnevni govor, te se prilikom neobaveznog razgovora među mlađom populacijom, umesto komentara često može čuti:
LOL, OMFG, WTF? i tome slično.
Emoji
Poslednjih godina na internetu ali i na
mobilnim (pametnim) telefonima, sve je
zastupljeniji i jezik emotikona „Emodži“
(Emoji). Naziv je izveden od engleskih reči
„emotion“ (osećanje, emocija) i „icon“
(ikona, znak, simbol). Zvanično postoje 722
„emodži“ simbola, ali je teško utvrditi
njihov tačan broj.
Prema statistici koju objavljuje sajt „Emojitracker”, najpopularnija emodži ikonica je
crveno srce (upotrebljeno 241 milion puta),
zatim sledi smajli sa suzama radosnicama
(152 miliona puta), dok je na trećem mestu
običan nasmejani smajli (85 miliona puta).
Ova statistika zasnovana je na upotrebi
emotikona na društvenim mrežama poput
Tvitera.
Ipak, jezik animiranih ikonica nije univerzalan jer se mimika i gestikulacija razlikuju od
zemlje do zemlje .Tako smajli koji sa
#
Društvo
podignutim palcem ukazuje na to da je nešto OK, u Brazilu bi se smatrao uvredom.
Srpski „Cezar”
Broj onih koji u komunikaciji koriste digitalne simbole iz dana u dan se povećava. U naučnim
krugovima vlada mišljenje da se ovaj trend negativno odražava na razvoj normalnih jezika,
pre svega u pisanoj formi.
Krajem oktobra 2012. godine, Matematički fakultet i Institut „Mihajlo Pupin” predstavili su
projekat „Cezar” čija je uloga da spreči izumiranje srpskog jezika u digitalnom dobu i poboljša
njegovu upotrebu. Cilj je bio da se iskoriste sve prednosti koje pružaju savremene tehnologije,
ali i da se očuva nacionalni identitet i da se ne izgube mali jezici. Osim svetskih jezika, poput
engleskog, nemačkog, španskog i francuskog, većina drugih jezika ima problem da se izbori za
svoj opstanak u online svetu.
Tokom godina, korisnici interneta razvili su mnoge termine u okviru internet slenga. Neki
termini nisu pravi akronimi i ispisani su velikim slovima, dok su neki kombinacija slova i
brojeva. U nastavku sledi kratak popis najčešće korišćenih akronima u internet komunikaciji:
AFAIK — as far as I know
AFK — away from keyboard
ASAP — as soon as possible
B4 — before
BBL — be back later
BBS — be back soon
BFD — big fucking deal
BRB — be right back (obično se korsti na četu).
CU ili cya — see you (koristi se kao doviđenja).
BTW — by the way
FYI — for your information
G2G — got to go (koristi se u četrumu)
GAGF — go and get fucked
GFY — good for you ili go fuck yourself (korišćenje ovog akronima se ne
preporučuje jer je dvosmislen)
GG — good going ili good game (trivijalnost u online igrama, često i kao
sarkastična opaska ukoliko je neko uradio nešto glupo. U igrama poput CounterStrike, postao je običaj da igrači na kraju igre kažu “gg”, osim ako nisu zadovoljni
ishodom igre
HAND — have a nice day
HTH — hope this helps
IMHO — in my humble opinion / in my honest opinion
IMO — in my opinion
JJ or JK (j/k) — just joking, just kidding
k — skraćeno OK
l8 — skraćeno late
l8r — skraćeno later, see you later
LUV — Love
LMAO — laughing my ass off
LOL — laughing out loud, or lots of laughs (odgovor na nešto zabavno)
MYOB — mind your own business
NM (n/m) — never mind ili not much
NOYB — none of your business
NP — No Problem
OIC — oh, I see
#
Društvo
OMG — Oh my God!!
OMFG — Oh my fucking God!!
OMFL — Oh my fucking lag!
OT — off topic
OTOH — on the other hand
PFO — please fuck off
PITA — pain in the ass
PO (PO'd) — piss off (pissed off)
prog — computer program
(množina “progz”)
prolly —probably
plz —please
R — are
ROFL (ROTFL) — rolling on the floor
laughing
ROFLMAO (ROTFLMAO) — rolling
on the floor laughing my ass off
RTFA — read the fucking article
(namenjeno onima koji komentarišu
neku priču iako je nisu pročitali)
RTFM — read the fucking manual
(read the fine manual, namenjeno
onima koje mrzi da pročitaju
uputstvo).
RU — Are You?
R8 — right
STFU — shut the fuck up
TBH — to be honest
thx — thanks − kombinacije: kthx
(OK, thanks), plzkthx (Please, OK,
thanks) i kthxbye (OK, thanks,
goodbye)
TIA — thanks in advance
TTYL — talk to you later
U — you
ur — you're
w/e — whatever
w/o — without
WDUWTA — what do u wanna talk
about?
WTF — what the fuck?
2B − to be
2day — today
4 — for
w00t — hell yea! (skraćeno za
“woohoo”) ili We Owned the Other
Team
w8 — wait
15
Piše: Vladimir Đorđević
Radnički,
poslednja gradska priča
Integrišući faktori gradskog života one su
gradske institucije koje, negovane generacijama, objedinjuju osećanje pripadnosti
lokalnoj zajednici i njenim vrednostima.
Predratni Niš, čije su glavne karakteristike
bile multikulturalnost i privatna inicijativa,
oslobođenje je dočekao drastično izmenjenih demografskih karakteristika. Grad je
ostao bez gotovo celokupne jevrejske
populacije, koja je u velikoj meri predstavljala avangardu u njegovom predratnom
razvoju. Vodeći poreklo iz sistema koji je
nova vlast smatrala reakcionarnim,
nepodobni građani su ubijani ili osuđivani
na prekim sudovima, često gubeći
građansko dostojanstvo i imovinu. Iz istog
razloga, mnoge važne institucije izgrađene
u predratnom Nišu nisu se obnovile nakon
rata. Brojno stanovništvo raseljeno je često i
mimo svoje volje. Čekajući univerzitet čitavih dvadeset godina nakon oslobođenja, Niš
je izgubio nekoliko generacija gradskih porodica koje su sa svojim brucošima odlazile
put Beograda, Zagreba ili dalje. Istovremena ekspanzija industrije u potpunosti je
izmenila demografsku strukturu grada i
umnogome odredila njegove potencijale i
perspektive daljeg razvoja.
Grad je nakon Drugog svetskog rata svakako
16
izgubio brojne svoje karakteristike. Ipak, sa
svojih šest kasarni sačuvao je jednu od
svojih najstarijih osobenosti, funkciju
utvrđenog grada. Dehumanizovana samovolja birokratskog jednopartijskog sistema
poigravala se životnom srećom svojih prekomandovanih oficira. Soliteri, nova naselja, nove porodice, bile su scenografija
novoizgrađenom samoupravnom potrošačkom društvu lažnog samoostvarenja,
unutar koga nije bilo mesta za sentimente
prošlosti i sećanja na grad koji je već sasvim
nestajao. Srpski komunizam nije imao
razumevanja za lokalpatriotizam. Svako
rodoljubivo osećanje koje bi odstupalo od
osovine vođa, partija, država, smatralo bi se
vrstom sektaštva, a poistovećivanje sa
lokalnim nasleđem, malograđanštinom.
U sportu, sa izuzetkom sportskih društava
„Crvena zvezda“ i „Partizan, koja su predstavljala sportsko otelotvorenje partijske
države, pripadnost klubovima nazivana je
klubaštvom i smatrana je štetnom pojavom. U Nišu 1946, rukovođeni idejom
obračuna sa klubaštvom, partijski rukovodioci poništili su postojanje retkih preživelih
gradskih institucija, fudbalskih klubova
„Jedinstvo“, „Železničar“ i „Radnički“, stvarajući Fiskulturno društvo „14. oktobar“.
Iako je fudbalski tim ovog društva, odlukom
Partije, od svog osnivanja igrao u najjačoj
jugoslovenskoj ligi, navijači i fudbaleri
ukinutih klubova odneli su veliku pobedu
nad birokratijom, i nakon samo jedne
sezone, u život vratili svoje klubove. Lokalni
rivalitet „Železničara“ i „Radničkog“ bio je
spasen i potrajao je do početka šezdesetih,
kada je „Radnički“ izborio svoj prvi plasman
u najviši rang.
Ne treba biti začuđen pobedom ovih
klubova nad partijskom sportskom politikom. Sva tri kluba imala su bogatu
fudbalsku istoriju, a „Radnički“ je kao klub
nastao i delovao pod okriljem lokalne
Komunističke partije još 1923. Nevažno je
danas kome je tačno smetala odanost
radnika i gimnazijalaca svom fudbalskom
miljeniku, kao i odanost železničara gradskom rivalu koji je predstavljao njihov esnaf,
ali je snaga radničke klase uspela da se
homogenizuje oko svog prava na sportsko
društvo i njegovu istoriju, i da se zarad
očuvanja te svoje posebnosti, suprotstavi
Partiji.
Imali su radnici velike kredite za tako nešto,
i bili su ih svesni. Među osnivačima i prvim
fudbalerima „Radničkog“ bili su Josip
Kolumbo, Lazar Dedijer, Stanko Paunović. U
predratnom Nišu klub je zbog svoje
delatnosti zabranjivan i proteran iz grada, a
njegovi članovi hapšeni. Niški „Radnički“
jedan je od svega nekoliko jugoslovenskih
klubova koji je učešće u fudbalskoj ligi okupirane Jugoslavije zamenio učešćem svojih
igrača u Narodnooslobodilačkom ratu.
Sačuvali su niški radnici, u ta tamna
vremena ni rata ni mira, kontinuitet sa
svojim gradskim životom i njegovim
nasleđem, i uspešno su ga nastavili kroz
decenije koje nisu bile naklonjene provincijskom sportu. U uslovima u kojima vojska sa
jedne, partija sa druge strane, imaju svoje
sportske favorite oko kojih grade
mitomaniju, radnički klub sa juga Srbije nije
mogao da se izbori za svoju šansu. Beogradske novoformirane elite zabavu koja im je u
početku koristila radi kanalisanja emocija
masa, ubrzo koriste za lični prestiž, a u
momentu otvaranja našeg sistema ka
tržišnim vrednostima, marketinška vrednost takozvanog večitog derbija i ogroman
potencijal u duelima unutar takozvane
velike četvorke napraviće od provincijskog
fudbala tek „rasadnik talenata“ i regrutni
centar za dobru zabavu i zaradu.
Šezdesetih, u vreme kada je establišment
uspostavio sistem zvezda na filmu, u muzici
i fudbalu, radnici i omladina Niša sprečavali
su „Zvezdinu“ krađu Ostojića, jednog od
onih fudbalera koje su slavili noseći ih na
ramenima one noći kada su kao potpuni
autsajderi pobedili „Vardar“ u Skoplju i prvi
put se plasirali u Prvu ligu Jugoslavije. Priča
se da je jurnjava gradom sa „Zvezdinim“
funkcionerima vredna svakog holivudskog
trilera. Svoj lični triler, pišući inspirisan ovim
događajem roman „Crveni kralj“, imao je
književnik Ivan Ivanović, zabranjen i
osuđen. Ovaj roman poseban je deo jedne
duge i uzbudljive gradske priče.
Upravo šezdesetih, po uzoru na najmoćnije
klubove Jugoslavije, “Radnički” će dobiti
svoj prvi konzorcijum sačinjen od najvažnijih privrednih subjekata Niša i njihovih
rukovodilaca, između ostalih, “Elektrodistribucije”, Robnih kuća “Niš”, preduzeća
“Otpad”. Okupljen sa ciljem uspeha u
sportu, ovaj upravni odbor jedan je od
#
Društvo
mnogih koji je promenio ideju i razvoj
jugoslovenskog socijalističkog sporta. Kompetitivnost i profit, iako odlike potrošačkog
društva kapitalizma, postaće sastavni deo
jugoslovenske realnosti.
I u narednim decenijama radnička klasa
Niša bila je čuvar i inspiracija svog fudbalskog kluba. Industrijalizacija Niša i narastanje radničke klase, suprotno očekivanjima
ovakvog procesa, nije dovela do emancipacije radništva. Birokratizovan sistem,
sakriven iza proklamovanih vrednosti socijalističke revolucije, zapravo je postajao sve
nepravedniji prema radničkoj klasi. Ovaj
proces marginalizovanja značaja i učešća
radnika u samoupravnom procesu dovodio
je do sve zaoštrenije podvojenosti upravljačkog i birokratskog staleža i radnika. U
Nišu, “Radnički” je bio određeni katalizator
ovih negativnih pojava, uspevajući da
#
Društvo
poništi društvene razlike. Nerazumevanje i
sukobi sa radničkih saveta, nejednakost i
sve veća ekonomska diferencijacija rukovodilaca i radnika nestajali su na tribinama
stadiona “Čair”. U jednom društvu koje već
ozbiljno posrće, radnički fudbalski klub
čuvao je poslednje plamičke revolucionarne
vatre. Osamdesetih klub uzima plavu boju
radničkih i inženjerskih bluza, koje su bile
više od kolorita gradske svakodnevice.
Simbol radničkog Niša i industrijskog
napretka ovog grada, „Radnički“ je svojim
evropskim uspesima preneo vest o
uspesima i snazi radničkog samoupravljanja. Pravo niotkuda, klub je stigao do
polufinala Kupa UEFA. Taj poslednji korak ka
evropskom uspehu nije načinjen.
Baš kao i san o radničkom samoupravljanju,
snovi jednog fudbalskog kluba i njegovog
grada postaće košmar tokom devedesetih, i
nadalje. Iz nekog južnjačkog, crnohumornog inata, klub je kroz period ekonomskog
propadanja grada, i sam postajući žrtva,
uspeo da u nadrealnim uslovima, opstane i
preživi, dočekavši svoju desetu deceniju.
Danas je prilično teško govoriti o radničkom
duhu kluba sa radničkim imenom. Pauperizovana radnička klasa, komercijalizacija
sporta, jačanje političke desnice, samo su
neki od faktora koji priču o “Radničkom”
čine posve drugačijom. Ono što ostaje
nepromenjeno, to je odanost građana klubu
kao personifikaciji samog grada.
Čudno je to što je kontinuitet gradskog
sećanja i njegove lokalne istorije uspela da
sačuva institucija fudbala, „najvažnije sporedne stvari na svetu“, ali je činjenica da
grad Niš nema drugi integrišući činilac
lokalnog života, niti duže i istrajnije gradske
priče od fudbalskog kluba „Radnički“.
17
Piše: Uroš Petrović
Miloš Petković - Rog slovenskih bogova (Portalibris, 2014.)
Tajne
perunovih hroničara
„Traganje za tajnama drevnog reda Perunovih hroničara iznosi na svetlost dana
misteriozne zapise zaboravljenih slovenskih legendi, ali kao posledica zabeleženog,
iznedrile su još nešto – ove hronike uspostavile su Miloša Petkovića kao majstora
plemenite veštine pripovedanja fantastike.“
Ovu recenziju napisao sam za roman
„Rog slovenskih bogova“ (drugi deo
trilogije „Perunov hroničar“), mladog
niškog pisca Miloša Petkovića i ona nije
slučajno ovakva kakva jeste. Naime,
nešto slično meni je za moj prvi roman
napisao naš proslavljeni pisac fantastike
Zoran Živković, inače dobitnik prestižne
svetske nagrade „Fantasy World Award“.
Želeo sam da Milošu dam vetar u leđa,
isti onakav kakav je meni dao gospodin
Živković, nakon čega su se sa mojim
knjigama desile jako lepe stvari.
Očekujem, nadam se i verujem da će se
Milošu takođe desiti lepe stvari sa
njegovim knjigama, jer on to zaslužuje.
18
Iako mlad po godinama, za Miloša se već
sada može reći da je veoma vešt i iskusan
žanrovski pisac. Tome u prilog ide
činjenica da je Miloš u potpunosti
prilagodio svoj najnoviji roman senzibilitetu današnjih čitalaca, koji imaju
sasvim drugačije poimanje vremena
nego što je to bio slučaj pre deset, dvadeset ili pedeset godina. Primera radi,
starije generacije su u svojim mlađim
danima uživale čitajući dela u kojima se
isplovljavanje broda iz luke opisuje na
nekoliko stranica. A to gotovo niko danas
neće da čita. Ako uzmemo da roman
obuhvata period jednog prosečnog
ljudskog života, gledano iz matema-
tičkog ugla, radnja u romanu mora da
teče nekoliko desetina hiljada puta brže
od života da bi to odgovaralo gore
pomenutom senzibilitetu današnjih čitalaca. Petković upravo to i radi.
„Rog slovenskih bogova“ ima dve
paralelne radnje, u sadašnjosti i dalekoj
prošlosti, što daje na uverljivosti same
priče. Glavni protagonista savremene
priče, mladi pisac, biva pozvan da ode u
Rusiju, gde će upoznati misterioznog
čoveka znanog kao Tavariš. On će mu,
dok nemilosrdno ispijaju votku, otkriti
nastavak zaboravljene legende koja je
započela sa Akademikom u prvom delu
trilogije „Perunov hroničar“.
Zbog izraženog filmičnog stila, stiče se
utisak da iznenada dolazi do promene
kadra i odlaska u davna, zaboravljena
vremena naših predaka. Pored pitke
rečenice i bogatstva jezika kojim se
Petković služi, valja napomenuti jednu
veoma bitnu stvar. Mnogi čitaoci, u želji
da se sa fantastikom „uhvate u koštac“,
naiđu na prepreke žanra koji je sve, samo
ne jednostavan. Petković koristi sve
najvažnije motive koje ovaj žanr pruža, u
priču vrlo vešto upliće bića iz slovenske
mitologije, drevne nordijske bogove i
neke svoje lične kreacije koje su se sjajno
uklopile u ovaj bogati mozaik. Ukoliko se
neki manje iskusni čitaoci late Miloševih
knjiga, ponajviše „Roga slovenskih
bogova“, sa lakoćom će savladati osnove
žanra.
Takođe, lako se da primetiti Miloševa
velika ljubav i posvećenost, jer ne bi
mogao da napiše ovakvu knjigu da pre
toga nije pročitao barem nekoliko ozbiljnih knjiga na temu slovenske
mitologije. Vraćajući iz zaborava mnoge
stare, arhaične reči, imena oružja,
biljaka, životinja, planina, reka... njegova
knjiga je, na neki način, dragoceni
podsetnik izgubljenih vrednosti.
Jednom prilikom Miloš mi je rekao:
„Fantastika je samo za Odabrane.“ Čini
mi se da je njegov roman „Rog slovenskih
bogova“ napisan tako da može značajno
da proširi krug „odabranih“ i da će
privoleti mnoge da postanu ljubitelji
fantastike, na radost nas koji takve stvari
pišemo i onih koji takve stvari vole da
čitaju. Zato – imate moju toplu
preporuku...
#
Knjige
Piše: Željko Obrenović
Sharp Objects
Džilijen
Flin
Oštrica
Džilijen Flin rođena je u Kanzas Sitiju. Pohađala je univerzitet u Kanzasu gde je stekla diplome
iz engleskog jezika i žurnalistike. U Čikagu je dobila master diplomu iz žurnalistike. Preselila se
u Njujork gde je deset godina pisala za Entertejnemt vikli. Njen prvi roman Oštrica bio je
finalista za nagradu Edgar 2006. i dvostruki dobitnik britanske nagrade Dagger – prva knjiga
koja je u istoj godini dobila više od jedne nagrade Dagger. Drugi roman Džilijen Flin, Dark
Places, bio je bestseler Njujork tajmsa i našao se na nekoliko lista najboljih knjiga 2009.
uključujući i Njujork rivjuer, Pablišers vikli i Čikago tribjun. Knjige Džilijen Flin objavljene su u
dvadeset osam zemalja. Danas živi u Čikagu sa mužem Bretom Nolanom, njihovim sinom i
ogromnim crnim mačkom po imenu Roj.
OK, moram da priznam, da me je neko pre
nekoliko godina pitao da navedem ženu koja
piše ozbiljne krimiće, ne bih znao šta da kažem. Nije to nikakav šovinizam, jednostavno,
u ringu nije bilo takvog pisca. A onda se pojavila fenomenalna Džilijan Flin koja je već svojim prvencem Sharp Objects napravila čudo.
Sharp Objects je roman koji u krimi žanr unosi
moderan način pisanja i moderan način
razmišljanja. Reč je o novinarki koja se vraća u
rodno mesto da bi pisala o ubistvima koja se
dešavaju. Ali nemojte da očekujete nekakav
whodunit, jer ga nećete dobiti. Kamila će u
svom gradu otkriti mnoge tajne, mnoge koje
nije ni tražila, a naći će i ubicu, ako vas to toliko zanima, mada to na kraju više nije ni bitno.
Sharp Objects je roman sa puno „praznog
hoda“, gde se radnja lagano odmotava, a
akcenat je, pre svega, na glavnoj junakinji i
njenom povratku u disfunkcionalnu porodicu
koja nam deluje mnogo strašnije od tamo
nekakvih ubistava. Otkrićemo da se Kamila
nikada ni pred kim ne svlači i nije to zato što
misli da je debela, niti zato što ima male
grudi, niti zato što... Kamila je ono što bismo
#
Knjige
nazvali cutter, dakle ima psihološki poremećaj
koji je nagoni da se samopovređuje. I ne samo
što sebi nanosi bol tako što se seče, već po koži
ispisuje razne reči. Reči koje joj ne daju mira,
koje počnu da joj rovare po mozgu i zbog kojih
ne može da se smiri sve dok ih ne ureže na
sebe. Taj njen ritual i odnos prema njemu, kao
i to kako na njega reaguje njena majka, kao i
poneki usputni ljubavnik, meni bi bio
dovoljan da me zauvek kupi, tačno da u romanu nema više nijednog vrednog trenutka.
A ima ih dosta.
No, iako se već u Sharp Objects videlo da je
Flinova ozbiljan pisac od kojeg se može puno
očekivati, Dark Places je ipak bio iznenađenje.
Baš zbog tog introspektivnog momenta i te
moderne lirike u njenom glasu, bio sam
šokiran kad sam shvatio da Dark Places
predstavlja ludačku vožnju, da je u pitanju
knjiga savršene konstrukcije u kojoj se prepliću događaji iz sadašnjosti sa onima iz
prošlosti na tako virtuozan način da to
ostavlja bez daha.
Libi je protagonistkinja koja nam se obraća u
prvom licu i koja je na neki način jedina veza
sa Sharp Objects, jer je takođe na sličan način
oštećena. Ona se ne seče, ali nema volje da
ustane iz kreveta, kleptoman je i, uopšte, živi
nesređenim životom. Razlog svega je masakr
koji se odigrao u njenoj kući dok je još bila
klinka, masakr u kojem je stradala njena čitava porodica, masakr za koji je optužen njen
brat koji je i sada u zatvoru.
Da se razumemo, reč je o osamdesetim i o
histeriji koja je vladala povodom satanističkih
kultova i hevi metala.
Libi u sadašnjosti dolazi do naznaka da možda
ipak njen brat nije bio kriv i, mada nevoljno a
često i nespretno, kreće u istragu. Sa druge
strane nam se paralelno daju različite fokalizacije ostalih umešanih likova iz prošlosti
koji nam sve serviraju na kašičicu, prekidajući
u najzanimljivijem trenutku, tako da nam
samo povećavaju neizvesnost i želju da knjigu
zgazimo za noć.
Ponovo je reč o disfunkcionalnoj porodici, ali
na potpuno drugačiji način nego u Sharp
Objects. Tamo smo imali buržuje i njihove
izopačenosti, ovde imamo siromašnu seosku
porodicu i samohranu majku brojne dece koja
daje sve od sebe da uradi pravu stvar, da se
pobrine za njih... iako se sve to ne završi kako
valja.
Da Dark Places nije bio samo incident kada je
forma u pitanju, pokazuje i do sada najuspešniji roman Flinove Gone Girl. U pitanju je
priča koju nam govore muž i žena, naizmenično. On, kao narator, ona putem svog
dnevnika. Ejmi je nestala, Nik je muž na koga
svi sumnjaju.
Ponovo je reč o slagalici koju ne možemo da
sastavimo do samog kraja, sve dok ne
pronađemo i onaj poslednji detalj koji nam
nedostaje da sagledamo čitavu sliku. Reč je
tako maestralnom vođenju priče, da svako ko
se ikada latio pera mora da pozavidi Flinovoj i
da se zapita: Kako joj to uspeva?
Obraćaju nam se dva jako, jako nepouzdana
naratora, koji nas toliko lažu da više ne znamo
kome da verujemo. A opet, oboje lažu tako
lepo, i nas i druge likove, da je to prosto milina
slušati-čitati.
I da, ponovo je tu disfunkcionalna porodica,
puno drugačija od onih koje smo već videli.
Ejmi je prvo dete uspešnih psihijatara nakon
niza neuspelih trudnoća i roditelji neprestano
porede nju, nesavršenu, sa tim idealizovanim
kćerkama koje nikada nisu dobili. Da stvar
bude još gora, njih dvoje su tvorci jako
uspešnog serijala knjiga o devojčici Ejmi koja
sve radi ispravno. Jasno vam je šta možete da
očekujete od Ejmi, a Nika ćete morati sami da
upoznate. Gone Girl je bio takav uspeh da su
prava za film odmah prodata, a za režiju je
zadužen niko drugi do Dejvid Finčer. Nama je
ipak krivo što Hičkok nije živ, jer nam se čini da
je ovo priča baš po njegovom ukusu.
A Flinova? Bivša novinarka časopisa Entertainmant Weakly, a sada jedna od najuspešnijih
književnica ikad. Šta nam sledeće sprema?
Pojma nemamo, ali jedva čekamo da nas
ponovo iznenadi.
19
Piše: Željko Obrenović
Laguna
Glen Duncan
Poslednji vukodlak
Naslov originala: The Last Werewolf
Poslednjih godina primetna je tendencija da
se glavnotokovski autori „šaltaju“ na žanr.
Razlozi su, verovatno, višestruki. Sa jedne
strane, odrasle su nove generacije kojima pop
kultura nije strana, kako u književnosti, tako i
u filmu i stripu. Sa druge strane, žanrovske
knjige se bolje prodaju, što nije za odmet ni za
koga ko živi od pisane reči. Kakvi su rezultati?
Za sada, odlični. I mada se od „mejnstrimaša“
tek može očekivati da se opuste i prepuste,
odnosno da umesto obrade postojećih žanrovskih arhetipova stvore svoje, ne možemo
da se bunimo kako su autori savladali gradivo.
Colson Whitehead napisao je roman Zone
One (u kojem se bavi zombijima), Justin
Cronin Prolaz (u kojem je obradio motiv
vampira), a Glen Duncan odlučio se za
reinvenciju gotovo zaboravljenog vukodlaka.
Na koricama piše: Kao kad bi Bret Easton
Ellis napisao Drakulu. I to, svakako, ima
smisla. Duncan nije previše menjao mitologiju
o čoveku vuku u odnosu na ono što smo
gledali u Hammerovim filmovima, ali su zato
njegov stil i narativ ono što nas u ovom
romanu iznenađuje. Ako ste bacili pogled na
njegov roman I, Lucifer, jasno vam je da je on
jedan od onih blebetavih pisaca, koji ćaska,
obraća se čitaocu, pravi silne digresije, dok su
dijalozi realistični, iscepkani, prepuni pop
referenci i upadanja u reč.
No, ma koliko I, Lucifer imao intrigantnu
premisu, koja kao da je iz stripa Gartha Ennisa,
Duncan kao da je u nekom trenutku izgubio
kompas, a nije imao valjanog urednika da ga
vrati na pravi put. On u intervjuima ne krije da
je bio očajan zbog slabe prodaje svojih
poslednjih knjiga i da je razlog što se okušao u
žanrovskom romanu materijalne prirode. Ali
nema razloga da mu to uzmemo za zlo. Pošto
je Poslednji vukodlak sjajna knjiga.
Jake ima dvesta jednu godinu i vukodlak je, po
svemu sudeći, poslednji. Ali, izgleda da večni
život i nije tako privlačan kad si jedini od svoje
vrste, i to ne može da promeni ni sav seks ovog
sveta. Tekst koji čitamo zapravo je njegov
dnevnik u kojem nam on pripoveda o
događajima koji su ga naveli na suicidne misli,
ali i onima iz davne prošlosti iz kojih
saznajemo njegov, takozvani, origin story,
odnosno kako je postao to što jeste. Knjiga je
uzbudljiva, zabavna, brzo se čita i nije nešto
što ćete sresti svaki dan.
Čak i da vam se Poslednji vukodlak ne svidi
koliko se meni dopao, ne možete da kažete da
vas Glen Duncan nije iznenadio. Jer, kako god
da ste zamišljali vukodlaka u dvadeset prvom
veku, Duncanova mašta vas je nadmašila. I ja
mu na tome skidam kapu. A za slučaj da vam
nije dosta, ne tugujte, pošto je Poslednji
vukodlak tek prvi roman iz trilogije, a slede
ga Talulin čopor i Krv naša nasušna.
Piše: Željko Obrenović
Stiven King
Mr. mercedes (2014.)
Iako mi je Stiven King među omiljenim autorima, njegove novije romane sam odavno prestao da
čitam očekujući remek-delo. Čitam ih da bih video kako se uklapa u savremenu produkciju, čitam
ih da bih video kako koristi moderne reference, čitam ih da bih video gde greši. A usput naletim i
na poneki dragulj, kao što je prošlogodišnji Joyland. Mr. Mercedes nije Joyland, odmah da kažem.
Da me je neko pitao šta bi to King trebalo da radi kako bi ponovo zablistao, rekao bih mu da menja
žanr. Da nam ponudi ratni roman, vestern, istorijski roman, ljubavnu priču. Nešto drugačije. Samo
da se više okane horora i natprirodnih pojava, o kojima je već toliko puta savršeno pisao.
Mr. Mercedes je trebalo da predstavlja korak u tom smeru. Prvi Kingov čistokrvni krimić. Kao i za
većinu svojih romana, King je i za ovu knjigu do u tančine objasnio kako je dobio ideju i kako se ona
razvila od sinopsisa za kratku priču do romana od četiristo strana.
I mada je naslov krajnje neinspirativan, premisa romana je intrigantna, mora se priznati. Detektiv
u penziji, koji više ne vidi svrhu života i koji sve češće razmišlja o samoubistvu dobija pismo od
zločinca kojeg nije uspeo da uhvati. Zločinac je kolima uleteo u red ljudi koji čekaju za posao, ubio
desetinu njih, povredio još više... i kaže da ne namerava da ponovi ništa slično. Kaže da mu je taj
jedan put bio dovoljan.
Naravno, ovo pismo detektiva trgne iz misli o suicidu i da mu razlog da živi. A ostatak romana je
prilično staromodna igra mačke i miša, koja me je u mnogo čemu podsetila na promašaj Vorena
Elisa po imenu Gun Machine. Sva sreća pa se King nije odlučio da napiše cigletinu od osamsto ili
više strana, pa je ovih upola manje listova bilo podnošljivo. I nemojte pogrešno da me razumete,
roman nije loš, kao verovatno svaki Kingov, ali nedostaje mu oštrica. Nedostaju mu sveža rešenja.
Nedostaje mu rizik. Mr. Mercedes većim svojim delom ide na sigurno, bez većih iznenađenja.
Naizmenično pratimo detektiva i ubicu i krećemo se ka finalnom obračunu. I mada mi je lik
matorog detektiva, u kojeg je King očigledno ugradio dosta ličnog, donekle bio simpatičan, kao i
način na koji su likovi u prvoj polovini romana dekonstruisali krimi žanr, razmišljajući naglas o
20
tome šta bi čuveni fiktivni detektivi uradili na
njihovom mestu ili šta bi žanr očekivao od
njih, vremenom sve to preraste u kingovsku
papazjaniju, kojoj samo želimo da dočekamo
kraj.
Meni je i dalje fascinantno da neko ko je
napisao toliko romana i toliko priča, i dalje
ima šta da kaže, pa čak i ako to nije na nivou
njegovih najboljih dela. Za Mr. Mercedes se
mora priznati da ima i glavu i rep, da nema
zanatskih grešaka... i pretpostavljam da bi ovo
za nekoga ko se prvi put susreće sa Kingom
mogao da bude sjajan roman. Ali mi koji smo
na njega navikli u mnogo boljem svetlu,
čitaćemo ga sa uzdahom. I željno očekivati
sledeći. Sa istom strepnjom. Ili sigurnošću.
#
Knjige
Razgovarao: Zlatibor Stanković
Prevod: Vladimir Tadić
Intervju s Robertom Rekjonijem:
Quo vadis,
Dylan Dog?
Roberto Rekjoni je jedan od najpopularnijih strip scenarista u Italiji, i uopšte jedna od najpopularnijih strip figura savremene italijanske strip scene. Prvi razlog za to je činjenica da se ovaj
Rimljanin od prošle godine nalazi na kormilu strip serijala „Dilan Dog”, uz „Teksa Vilera”
najprodavanijeg „Boneli” mesečnika. To mesto zaslužio je nakon dvadeset godina profesionalnog stvaralaštva u vodama italijanskog stripa u koje je uplovio kao dvadesetogodišnjak.
Kuriozitet vezan za njegovo urednikovanje na serijalu „Dilan Dog” jeste to što je Dilanov „otac”,
scenarista Ticijano Sklavi, inače povučen iz javnosti i bar prividno isključen iz stripovskih tokova,
predložio njega kao osobu koja je u stanju da preporodi serijal o „detektivu natprirodnog” čiji su
tiraži nekoliko godina unazad sve primetnije padali. Iako pred poprilično izazovnim zadatkom,
Rekjoni se odlučio na još jedan: čelnicima kuće „Boneli” predložio je pokretanje prvog “Boneli”
serijala u boji. Neki novi „Boneli” projekti o kojim Rekjoni i dalje stidljivo priča, već su u
pripremi, a stripski putevi iz Milana sve češće vode u Rim.
Za početak, možete li se setiti svog prvog
scenarija? Onog za koji sigurno možete da
kažete: „Ovo je moj prvi pravi scenario”.
„Mašina 3”. Crtao ju je Leonardo Masimilijano
(Leomaks) za reviju škole stripa koju smo
obojica pohađali. Bila je to veoma ironična i
nasilna priča. Godinama kasnije vratili smo se
glavnom liku te priče.
Na kojim stripovima ste odrastali?
„Miki Maus” i „Spajdermen”. Kasnije, sa
dvanaest godina, otkrio sam „Andreu Pacijencu” i „Dilana Doga” i život mi je postao
mnogo komplikovaniji.
Koji su pisci i scenaristi najviše uticali na
vas?
Ticijano Sklavi, Frenk Miler, Elmor Leonard,
Robert Hajnlajn i Džos Vidon.
Pitanje koje zanima svakog ljubitelja
„Dilana Doga” jeste kako je Sklavi uticao
na vaše pisanje?
On je počeo sa svim elementima postmodernizma koji su kasnije postali zaštitni znak Kventina Taratina. Njegov opus, njegova sposob-
20
22
nost da raščlani priče drugih i da onda iskoristi
njihove deliće kako bi konstruisao nove – to
me je naučilo kako da gledam na narativ.
Što se tiče saradnje sa Sklavijem – da li ste
upoznali jednog od najvećih italijanskih i
evropskih scenarista neposredno pre nego
što ste postali urednik „Dilana Doga” ili ste
bili u kontaktu i ranije? Poznat je po tome
što ne voli da se pojavljuje u javnosti…
Poznavao sam Ticijana ranije. Ne dobro, pošto
je vrlo povučen i suzdržan, ali bio sam kod
njega i bili smo u prilici da pričamo o „Dilanu
Dogu“ i onome što on predstavlja. Kad je
Ticijano rešio da revitalizuje serijal, pozvao me
je i pitao me da li sam zainteresovan za to.
Kazao mi je da je „Mater Morbi“ jedna od
najbolje napisanih priča o istraživaču noćnih
mora i da sam ja prava osoba da dovede
„Dilana“ u sadašnjost. A kad te tako nešto
pitaju, nemoguće je odbiti.
Koliko dugo ste pripremali revoluciju (ako
je možemo tako nazvati) koja čeka
„Dilana“ i njene glavne teme?
Imali smo godinu i po dana da počnemo da
pripremamo priče iz novog ciklusa. Moja ideja
je da vratimo „Dilana“ duhu koji je imao u
početnim epizodama, da ponovo bude uznemirujući i, iznad svega, nepredvidljiv. Izbacićemo neke stvari koje su se podrazumevale i
ubacićemo ponekog novog junaka – za
početak. Ali sve skupa, scenaristi i crtači moći
će više da rizikuju.
Kako ste reagovali na strahove mnogih
čitalaca da će njihov omiljeni junak i svet u
kome se kreće postati gotovo neprepoznatljivi? Bilo je takvih reakcija na
društvenim mrežama...
Bio sam spreman na negodovanje najtradicionalnijih fanova. Ali moja ideja je da vratim
„Dilana” onome što jeste, pa nemam sumnji
da ćemo pridobiti i skeptike kad priče iz novog
ciklusa budu počele da izlaze.
Najavili ste da će serijal „Dilan Dog” dobiti
kontinuitet, kao što ga danas imaju mnoge televizijske serije i stripovi. Već ste
primenili nešto slično u serijalu „Džon Do”.
Kako će to izgledati u „Dilanu”?
Da se razumemo, u odnosu na „Džona Doa”,
kontinuitet će svakako biti opušteniji. Kad
poredimo TV serije – više kao „Doktor Haus”
nego „Izgubljeni”. U suštini, biće elemenata
koji će se razvijati iz epizode u epizodu da bi
posle isplivali na površinu u ciklusima koji će
im biti posvećeni. Ali u pitanju će biti stvari
skoro nevidljive onima koji ne obraćaju pažnju
i svaka epizoda će moći da se čita sama za
sebe.
Koje od „Dilanovih” edicija će postojati u
budućnosti i kakve priče će sadržati?
Jedan junak, pet varijanti:
DILAN DOG, mesečni serijal s pričama iz novog
ciklusa. Dvanaest priča godišnje.
MAKSI DILAN DOG: OLD BOY objavljivaće nove
„Dilanove“ priče koje će se odigravati u
originalnom univerzumu koji je osmislio
Ticijano – u Londonu zaleđenom u 1988.
godini. Devet priča godišnje.
PLANETA MRTVIH, alternativni univerzum koji
je osmislio Alesandro Bilota, a u kome se
dogodila zombi-apokalipsa i Dilan je ostario.
Jedna priča godišnje.
PRIČE IZ VAJKFORDA. U redovnoj seriji
inspektor Blok će otići u penziju i nastaniti se
na selu. Često će posećivati svog prijatelja
Dilana u Londonu. Ali jednom godišnje Dilan
će dolaziti kod njega u jedno predivno seoce u
provinciji... Puno misterija i užasa. Jedna priča
godišnje.
KOLOR FEST. Vratiće se inicijalnoj ideji s
mnogim kompletnim autorima koji će davati
svoje viđenje „Dilana“.
Da li nove dimenzije pripovedanja u
serijalu znače da će i crtači imati nove
izazove? Zasad se sve više tiče scenarista.
Izazov je i na scenaristima i na crtačima. Od
svih je traženo da daju sve od sebe i da više
rizikuju. Da daju emocije, da otkrivaju sebe, da
##
Strip
Knjige
ulože delove svoje ličnosti u glavnog junaka.
Kakav je osećaj biti autor epizode „Mater Morbi”, jedne od najvoljenijih „Dilanovih” priča iz
ovog veka? Pretpostavljam da je taj teret sada nestao i da ga je zamenila druga vrsta
tereta.
Kad sam pisao „Mater Morbi”, nisam očekivao da će priča imati takav odjek, pa se nisam uzbuđivao.
A ni nakon toga, jer sam osoba koja ne gleda previše iza sebe, već se usredsređuje na sadašnjost.
Ako se „Mater Morbi” smatra dobrom pričom, drago mi je – ali ona je iza mene i moram da
nastavim da pišem dobre priče. To je moja odgovornost.
Pošto ste tokom rada u izdavačkoj kući „Boneli” imali prilike da sarađujete s mnogo crtača,
koliko se odnos između crtača i scenariste menja od priče do priče? Imate li određeni način
pisanja i pripovedanja koji crtači moraju da prate po svaku cenu?
Kad god je to moguće, zamišljam priču onako kako će je nacrtati onaj kome je dodeljena. Trudim se
da vidim šta mu se dopada za crtanje, a šta ne, koji su njegovi predlozi i njegove sklonosti, i uvek
pokušavam da skrojim priču po njegovoj meri. Veoma volim da diskutujem sa svojim crtačima i da
se raspravljam s njima. Nažalost, zbog rokova to nije uvek moguće.
Kog crtača biste naveli kao primer odlične saradnje? Mnogi „Dilanovi” fanovi, kao i ja
lično, smatraju da je saradnja s Masimom Karnevaleom na priči „Mater Morbi” odličan
primer simbioze scenariste i crtača.
Poznajem se s Masimom već dugi niz godina i verujem da znam šta mu prolazi kroz glavu kad
sedne da crta tablu. U načelu, Masimu sve lako dosadi, tako da svaka tabla koju napišem za njega
mora imati barem jedan njemu interesantan momenat, koji onda postaje centralan i oko koga on
zida sve ostalo. Tako nikad ne gubi koncentraciju i uspeva da održi visok nivo na celoj priči.
Paralelno s revolucijom u „Dilanu Dogu” započeli ste i „Siročad”, prvi „Bonelijev” serijal u
boji. Tvorci ste vi i Emilijano Mamukari. Kad i kako ste dobili ideju za ovaj projekat?
Strip „Siročad je rođen iz naše ljubavi prema pričama o odrastanju. „Gospodar muva”, „Ostani uz
mene”, „To” – da navedem nekoliko primera. A takođe su rođeni i iz moje ljubavi prema ratnoj
fantastici i prema video-igrama. Emlijano i ja smo poželeli da ispričamo priču o vrlo surovom
odrastanju, a da u isto vreme kažemo ponešto i o našoj sadašnjosti. Naučna fantastika je odlična za
to, jer je savršen žanr za metafore.
Kako su u izdavačkoj kući „Boneli” reagovali na ovu ideju?
Serija „Siročad” bila je jedna od poslednjih koje je odobrio Serđo Boneli lično, na šta sam ponosan.
Nije bilo nekih problema u vezi s tim – predstavili smo mu našu ideju i Serđo je rekao: „Dobro,
krenite”.
Koji autori rade na „Siročadi”?
Emilijano Mamukari, Alesandro Binjamini, Điđi Kavenago, Masimo dal’Oljo, Luka Mareska, Verter
del’Edera, Đorđo Santuči, Davide Đanfeliče i Mateo Kremona kad je crtež u pitanju. Lorenco de
Feliči, Analiza Leoni, Arijana Florean, Đovana Niro, Alesija Pastorelo, Luka Bertele i Stefano
Simeone kad su koloristi u pitanju.
Recite nam nešto više o zapletu „Siročadi”.
To je priča o grupi klinaca koji su preživeli jedan holokaust i koje je prisvojila vojska kako bi ih
pretvorila u vojnike. Zbog čega? Da bi ratovali protiv nepoznatog neprijatelja.
Teško je svrstati „Siročad” u neku školu stripa. To je bez sumnje prednost kod čitatelja,
podjednako i kod onih koji redovno prate „Bonelijeve” stripove i kod onih koji to rade
povremeno. Koje elemente stripa očekujete da će publika najbolje prihvatiti?
„Siročad” su delom naučnofantastični strip, delom ratna priča, a delom misterija. Ali prava srž i
duša priče su u likovima i u odnosima koji se razvijaju između njih. To je u osnovi priča o
#
Strip
čovečanstvu i ljudskosti. Eksplozije su samo
pozadina.
Kakav je osećaj pisati naučnu fantastiku u
današnje vreme, kad je 21. vek već
odmakao, a književnost, stripovi i filmovi
su puni fenomenalnih ostvarenja?
Naučna fantastika je žanr. I kao svaki žanr, za
neke stvari može poslužiti dobro, a za neke
loše. Izabrao sam naučnofantastičnu priču jer
sam želeo da ispričam nešto o našoj
sadašnjosti bez prevelikog ulaženja u detalje.
Da sam smestio „Siročad” u neki od skorijih
ratova, to bi postala priča o tom konkretnom
ratu u tom konkretnom delu sveta. Moj cilj je,
međutim, da kažem nešto uopštenije o logici
koja se nalazi iza rata i o tome kako je taj
sistem uvek iskorišćavao nove generacije za
svoje potrebe.
„Siročad” je priča koja treba da se preseli i
u druge medije, zar ne? U ovaj projekat
uložena je prilična količina novca...
Ova priča je zamišljena kao nešto što može da
se razvija na mnogim mestima, ali strip je
naša osnova. Serija je vrlo ambiciozna – i
skupa – i želimo da je razvijemo gde god je to
moguće.
Koja stripska scena vam deluje najvitalnija poslednjih godina – američka,
francuska, neka treća? Koji vam autori
privlače pažnju?
Po meni je trenutno najvitalniji američki
nezavisni strip, naročito ono što izdaje „Imidž”.
Amerikanci prvi put ozbiljno istražuju neki
drugi žanr osim superherojskog – i to im
dobro ide. Pažljivo pratim šta rade Robert
Kirkman i njegova ekipa.
Da li je budućnost izdavačke kuće „Boneli”
u mini-serijalima?
Koncept mini-serije je već prevaziđen. Na
primer, „Siročad” nisu prava mini-serija, već
serija s krajem. Zamišljena je po sezonama
koje mogu da se nastavljaju iz godine u
godinu, zavisno od uspeha. U pitanju je
razrađeniji koncept od onog koji nude
mini-serijali.
Kakva je današnja italijanska scena?
Mnogi je vide kao „Bonelijevu” scenu, ali
tu postoji još mnogo autora koji rade izvan
te izdavačke kuće. Šta privlači vašu pažnju
na lokalnim kioscima i u lokalnim
knjižarama?
Autorska scena je u velikom usponu u Italiji
zahvaljujući autorima kao što su Đipi,
Zerokalkare, Manuel Fiori i mnogi drugi. A tu
je i Leo Ortoalni, tvorac „Rat Mana”, možda i
najbolji italijanski autor.
Koju „Bonelijevu” seriju biste voleli da
pišete?
„Teksa”. Ali kad bolje razmislim, već ga pišem!
Koja je vaša poruka čitaocima „Dilana Doga” i
„Siročadi” u Srbiji? Koje su osnovne stvari
koje mogu pronaći u ovim stripovima?
Emocije, provokacije i vezivanje za likove i
priču.
23
Piše: Marko Stojanović
Apsolutnih 100 (71)
Vestern
na niški način
Kritika „Bilija Lutalice“ mogao bi biti tekst o
jednom od najboljih debitantskih stripova
svih vremena. Mogao bi to biti tekst o stripu
koji nam je u jednom dahu dao sjajnog
crtača i ništa manje svetao primer scenariste – koji su već u svom debitantskom
ostvarenju, gle čuda, prodisali zajedno, i to
punim plućima! I zaista, ako uzmemo u
obzir da je „Bili Lutalica” prvi korak u devetoj
umetnosti Vladimira Krstić Lacija, crtača
koji danas velikim slovima piše istoriju
francuskog, a odskora i italijanskog stripa, i
Miodraga Krstića Profketa, scenariste koji
nam je podario jedan od najboljih
grotesknih stripova bivše Jugoslavije, „Hyatt
Herp, šerif iz Dumbstonea“, onda nije ni
čudo što su mnogi od njihovih sledećih
koraka bili oni od sedam milja – naročito u
Lacijevom slučaju, budući da u poslednjih
osam godina radi stripove za izdavače kao
što su „Delcourt“, „Soleil“ i „Sergio Bonelli
Editore“! Mogao bi ovo biti tekst o dva
dvadesetogodišnjaka koji su zajednički, bez
pardona, grunuli na domaću strip scenu i
njihovom debi stripu koji i danas, više od tri
decenije kasnije, sija i na planu crteža i na
planu scenarija – i koji ni u prvom ni u
drugom segmentu ne pokazuje jasne uzore
(što je, uzevši u obzir mlade godine svojih
autora, samo po sebi zapanjujuće). Zapanjuje i potpuni nedostatak (neizbežnih?)
20
24
početničkih grešaka, zapanjuje pokazana
zrelost u pripovedanju...
I upravo bi ta zrelost kojom odiše „Bili
Lutalica“, koja se manifestuje u toliko često
puta pominjanoj (i tako retko viđenoj)
simbiozi između teksta i slike, mogla biti
tema ovog teksta, budući da je Lacijevo i
Profketovo ostvarenje nesumnjivo jedna od
najupečatljivijih saradnji u domaćem stripu.
Kombinacija slike i reči koja tvori strip u
teoriji bi trebalo da pojačava efekat jednog
elementa kroz drugi, kako to rade najbolji,
znalački pomešani kokteli, ali je, nažalost,
mnogo češći (blago rečeno) onespokojavajući efekat mućkanja pića u želucu
posle pijanke. Strip, kolaborativni strip,
mora da bude jedinjenje, a ne smeša – da bi
bio vanserijski, strip jednostavno mora da
bude više od proste sume zajedničkih
delova. Takvo jedinstvo izuzetno je teško
postići čak i onda kad scenario i crtež
potpisuje samo jedan autor, a kad su u
pitanju dve autorske ličnosti, sa svojim
osobenim stvaralačkim identitetima, misija
postaje gotovo nemoguća. Upravo zato
impresionira Profketova i Lacijeva saradnja
koja u potpunosti funkcioniše kao organska
celina, ni u jednom trenutku ne pokazujući
šavove koji, po definiciji, vizuelno i tekstualno drže zajedno... Što je nešto što se
prosto, kad se o kolaboraciji radi, veoma,
veoma retko sreće. Mogla bi ovo biti diskusija o tome kako je tačno ova saradnja
postigla taj toliko željeni stepen usklađenosti, pa bi se ključ rešenja zagonetke
možda našao u Lacijevom intervjuu u 14.
broju „Strip Pressinga“ i njegovoj izjavi da je
„Bili“ rađen „u jednu dušu“, te da se to i
takvo iskustvo više nikad neće ponoviti
nijednom od saradnika...
Ovo bi onda mogao biti tekst o gomili
anegdota koje su obeležile rad na „Biliju
Lutalici”. Mogla bi to biti priča o tome kako
je inače ozbiljni Profke skakao unaokolo po
maloj dnevnoj sobi u Rudničkoj 11 i na
radost Lacijevih malih ćerki potezao nevidljive revolvere na podjednako nevidljivu
braću Džibit, sve u cilju dočaravanja Laciju
kako je on to u svojoj glavi video. Mogla bi
to biti priča o tome kako su Profke i Laci
zaverenički u svoj strip ubacili lik svog
starijeg kolege i prijatelja Dragana Jovanovića Fere, svakako barda niškog stripa, tek
ga ovlaš prerušivši u šerifa Ferija – koji je sa
Ferom, sem nepogrešivog lika, delio i karakterističnu povredu, kao i ljubav prema
dobroj šali i kapljici. Mogla bi ovo da bude i
priča o tome kako je Profke, isprva, zamislio
strip kao dosta groteskniji nego što je na
kraju ispao, pa se predomislio i od Lacija
tražio da u skladu s tim promeni prvih
nekoliko strana glavnog toka priče i nacrta
ih realističnije – na šta je Laci pristao a nije
uradio… I što je Profke, potom, u mom
prisustvu, saznao tek tri decenije kasnije,
budući da blagovremeno nije čitao objavljene stripove. Mogla bi ovo čak biti i priča o
tome kako je scenario za čitav drugi album
„Bilija Lutalice“ napisan i kako te, već
pomenute tri decenije, skuplja prašinu u
jednoj fioci nadomak Palilulske rampe,
čekajući crtača Lacijevog kalibra koji će se
pobrinuti da Bili i Gudblad, bežeći od
narednika Slokomba preko severa Amerike,
stignu nikud drugde do u Rusiju, napravivši
od ovog vesterna ono što sve vreme zapravo
i jeste – istern (eastern)…
Ovo bi mogao biti tekst o tome kako je „Bili
Lutalicа“ valjda prvi srpski istern – jer ako je
„Đangova osveta“ Kventina Tarantina
legitiman saudern (southern), onda je
Profketovo i Lacijevo čedo svakako istern,
veoma različit od, recimo „Valanda” Dragana
Stokića Rajačkog, „Kelija Branda” Branislava
Kerca i Branka Plavšića, te „Teksaških
jahača” Dragana Savića i Rajka Miloševića
Gere. Savićevi i Gerini vesterni, na primer,
verno rekreiraju matrice američkih celuloidnih kaubojaca, pružajući čitaocima osećaj
apsolutne autentičnosti putem dramaturgije i ikonografije – svaki dijalog njihovih
stripova bi, recimo, komotno mogao da nosi
potpis nekog od scenarista klasika
vesterna… Ovo bi stoga mogao biti tekst o
dijalozima „Bilija Lutalice”, u kojima ljudi sa
Divljeg zapada mirne duše pričaju o ispravl##
Knjige
Strip
janju krivih Drina i o mirnoj Bačkoj, kao i o tome kako Profke uspeva da nam takve fraze ne
samo ne bodu oči, nego i da nas vesele. Uspeva Profke u svom pisanju da nam te strance sa
drugog kraja sveta približi, da nam pomogne da se lakše srodimo s njima, te da nas uvuče
duboko u njihove avanture – i to s neverovatnom lakoćom, odbijajući da robuje bilo kakvim
kanonima pripovedanja, makar ih sa holivudske gore spustio Henri Ford ili Sem Pekinpo lično!
Ne, Profke piše dijaloge koji bi se mogli čuti na sledećem ćošku (kad bi život sa malo više
dijaloške autocenzure pisao svoje drame), i ti dijalozi nepogrešivo pogađaju svoju metu –
Profketovi zapadnjaci odišu karakterističnim šmekom domaćih prostora, istovremeno
uspevajući da budu sasvim dovoljno prekookeanski da nam ni za trenutak ne pokvare užitak.
Ovo bi takođe mogao biti tekst o komediji koja nikako ne može da pobegne od prefiksa „tragi”,
ma koliko se grohotom smejala svojoj muci, nešto što je Dušan Kovačević već davnih godina
vaspostavio kao srpski nacionalni dramski vid, i što „Bili Lutalica” svakako i nepogrešivo jeste.
Ovo bi, zatim, mogao biti tekst o razlozima zbog kojih je, prema rečima Zorana Stefanovića u
kapitalnoj antologiji „Stripovi koje smo voleli”„jedan od najboljih domaćih vesterna ikada,
dragulj svog žanra“ uspeo da „ne naiđe na masovne kritičke fanfare“. Tad bi na videlo isplivalo
to da jedan od najboljih srpskih vesterna svih vremena to zapravo nije. Da, Profke i Laci
pogađaju sve prave note zapadnjačke melodije, da, tu su svi tropi i arhetipovi punokrvnog
kaubojca, i da, „Bili” deli sve one najbolje odlike jednog još legendarnijeg vesterna, Berardijevog i Milacovog „Kena Parkera“ – od kojih su najbitnije velika doza ljubavi za mit Divljeg
zapada, koja ipak ne zamagljuje kritički pogled na ono što je ovaj konkretni geografskovremenski prostor zaista bio.
Ne da „Bili Lutalica” nije vestern, on to nepogrešivo jeste, ali je i mnogo više od toga. Ono što
ovaj strip zapravo radi jeste ono što ga je početkom osamdesetih provuklo toliko ispod
kritičarskog radara koliko je najšira domaća publika u tom istom periodu aktivno ignorisala
samog „Kena Parkera” – „Bili”, baš kao i „Ken Parker”, s lakoćom, možda i bez ikakve svesne
želje, nadrasta žanr. Zato bi ovo mogao biti tekst o tome kako ni „Bili” ni „Ken” tada, osamdesetih, nisu bili dovoljno čisti, tradicionalni, pa čak ni špageti vestern da bi ih tvrdokorna
publika kaubojaca zaista prihvatila, kao ni čista drama, neopterećena šeširima, koltovima i
konjima, koja ne bi odbila one koji žanr vesterna baš i ne ljube. Mogao bi ovo biti tekst o tome
kako tri decenije mešanja žanrova kasnije, kada odrednica žanra gubi lagano svaki smisao jer
se retko koji savremeni film precizno može podvesti pod samo jedan žanr, i „Ken Parker” i „Bili
Lutalica” mogu dobiti svoje zasluženo me- sto među najboljim ostvarenjima devete
umetnosti…
Ovo bi mogao biti tekst o mnogo čemu, ali jedno mora biti – mora da bude nešto specijalno,
drugačije, nesvakidašnje. Dva su raloga za to. Prvi je taj što me je pre nekoliko meseci pozvao
In memoriam
Miodrag Krstic Profke
1959-2014
#
Strip
Vladimir Krstić Laci i zamolio da upravo ja
napišem ovaj tekst. Razgovor s njim je
počeo njegov prijatelj i saradnik, povremeni
prevodilac i neko ko ne propušta priliku da s
ponosom istakne činjenicu da je upravo on
taj koji ga je zajedničkim ostva- renjem,
posle dvadeset i kusur godina stripovske
apstinencije, vratio devetoj umetnosti – a
završio ga je đak osnovne škole iz Leskovca
koji je u katalogu niške izložbe Art 9 otkrio
tablu u kojoj je crno- belim bila predstavljena voda upečatljivije nego što je to ikada
pre (a i kasnije) video, sa oznakom “Billy
Wanderer”. Na pitanje da li bi napisao
predgovor “Biliju Lutalici” knedlu je
progutao srednjoškolac koji se na razne
načine dovijao da nabavi brojeve “Yu stripa”,
magazina koji je prestao da izlazi taman
kad je on otkrivao strip, kako bi konačno
kompletirao istog tog “Bilija Lutalicu”, posle
nekoliko sekundi oklevanja potvrdni je
odgovor u slušalicu huknuo student koji je
svoje studije u Nišu iskoristio da uz pomoć
već pomenutog Dragoša Jovanovića Fere
bojažljivo pronađe crtača koji je “skrivio”
tablu koja ga je u detinjstvu oduševila. Tekst
mora da bude nešto specijalno, jer bi onaj
Lacijev prijatelj i saradnik koji je podigao
slušalicu možda mogao (mada to ne liči na
njega, znam čoveka) da nekako i otalja
posao pritisnut raznim porodičnim i
poslovnim obavezama koje je razdragano
popeo na krke (veselnik!), ali onaj đak koji
se oduševljava tablom “Bilija Lutalice”… Taj
to ne bi nikada dozvolio. Ni oprostio –
dovoljno je što je zažmurio na jedno oko na
ovo silno oslovljavanje sebe u trećem licu i
patetiku. Srećom, drugi razlog zašto ovo
mora biti specijalan, drugačiji, nesvakidašnji tekst nije nimalo ličan, ni trunku
sentimentalan − ovo bi, prosto, morao da
bude jedan takav tekst budući da je o
jednom nesvakidašnjem, drugačijem,
specijalnom stripu.
25
Piše: Dejan Dabić
Multimedijski superheroji (35): Dži Aj Džo (G. I. Joe)
Pola
veka
američkog heroja srpske krvi
Pre nekoliko meseci Dži Aj Džo (G. I. Joe),
popularna figurica vojnika nastala uoči Vijetnamskog rata, obeležila je pola veka svog
postojanja. Tada je od strane kompanije
„Hasbro“ (Hasbro) predstavljena na sajmu
igračaka u Njujorku. Idejni tvorac figurice je
Don Livajn, koji je dizajnirao figuricu visoku 30
centimetara sa 21 pokretljivim delom. Ono što
je za sve nas dodatno zanimljivo jeste legenda
koja kaže da je kao prototip za ovog akcionog
junaka, za kojeg su u ovih pedeset godina bili
podjednako zainteresovani i deca i kolekcionari, poslužio heroj iz Drugog svetskog rata,
američki narednik Mičel Pejdž (Mihajlo Pejović, „naše gore list“, dete krajiških emigranata). I sam Livajn, koji je bio učesnik rata,
kaže da je igračku kreirao u čast ratnih
veterana, ili kako je to formulisao jedan od
nekadašnjih direktora „Hasbroa“ − „za srčane
borce koji ratuju za pravu stvar“. Ova figurica,
kao i sam junak u celini, sa promenjenim
društveno-političkim okolnostima i na zahtev
tržišta, doživljavao je mnogobrojne metamorfoze postajući multimedijski heroj, čime i
26
20
definitivno zaslužuje mesto u našoj rubrici. U
periodu velikih protesta protiv Vijetnamskog
rata sa jačanjem hipi pokreta i jedne sasvim
drugačije politike na tragu „šezdesetosmaških“ previranja, Dži Aj Džo postaje sve
manje zanimljiv svojim vojnim, a sve više
svojim avanturističkim obeležjima, kao
superheroj koji istražuje i spasava; na tržišnu
utakmicu i na činjenicu da je ljudima dosta
rata, utiče i uspon vezan za filmski serijal „Rat
zvezda“, koji otpočinje u drugoj polovini
sedamdesetih, zbog čega i „Hasbro“ odlučuje
da preorijentiše svoju proizvodnju prilagođavajući svemu tome i „džiajdžojca“, smanjujući ga na nekih desetak centimetara.
Dži Aj Džo počinje da se pojavljuje i u stripu; u
okviru Marvelove serije izlazio je punih
dvanaest godina, a u međuvremenu je postao
i junak kratkih i dugometražnih crtanih filmova, polako utirući put i ka bioskopskom
platnu. Metamorfoza Dži Aj Džoa podrazumevala je i činjenicu da on nije ostao
usamljen, već je transformisan u „tim
superelitnih vojnika sa svih strana sveta od
kojih svaki ima određenu specijalnost i
vrhunsku opremu koja mu pomaže da odradi
posao“. Holivud je imao dodatnu odgovornost
prema fanovima ovog junaka − o čemu
Stjuart Biti (Stuart Beattie), jedan od
scenarista filma reditelja Stivena Somersa
(Stephen Sommers), „Dži Aj Džo: Uspon
kobre“ (G.I.Joe: The Rise of Cobra, 2009) −
kaže: „Fanovi su ti koji su od Dži Aj Džoa stvorili
ono što jeste, tako da svaki put kada radite na
ovakvim projektima, morate da osluškujete i
shvatite šta je to što oni žele, a jedini način da
to i uradite jeste da i sami postanete fan“.
Sledi avantura sa elementima trilera i
fantastike − od azijskih planina, egipatskih
pustinja, polarnih predela, sve do savremenih
megalopolisa, protkana korišćenjem najnovije tehnologije i to kako one ispred, tako i one
iza kamere. Zarada od preko pedeset milona
dolara samo tokom ulaznog vikenda bez
obzira na loše kritike, uticala je i na snimanje
nastavka „Dži Aj Džo: Odmazda“ (G. I. Joe:
Retaliation, 2013) sa, za nijansu, manjom
zaradom od prethodnika, ali i dalje blokbasterskim učinkom (to ne treba da čudi ako
znamo da je producent filma bio Lorenco di
Bonaventura/ Lorenzo di Bonaventura, koji je
učestvovao i u box office uspehu „Transformersa“, a da je jedan od izvršnih producenata
bio i reditelj prethodnog nastavka, Stiven
Somers, tvorac „Mumije“).
Priča o Dži Aj Džou može biti poučna i van
sveta šoubiznisa i zabave, kao nešto što nije
samo populistički i tržišni fenomen. Nacije
koje neguju svoje heroje – opstaju, one druge
– sasvim nestaju ili kao Hazari, postaju deo
svima znane, ali ipak − tuđe tradicije.
# #
Knjige
Film
Piše: Đorđe Bajić
Godzila
Režija: Gareth Edwards
Uloge: Aaron Taylor-Johnson, Elizabeth Olsen, Bryan Cranston,
Juliette Binoche, Ken Watanabe, Sally Hawkins
Prvi film o Godzili snimljen je u Japanu davne
1954. godine, a tokom proteklih šest decenija
ovo džinovsko čudovište sa sklonošću ka
razaranju višemilionskih gradova postalo je
prepoznatljivo van granica zemlje u kojoj je
izmišljeno i danas je deo svetske popularne
kulture. Holivud je već jednom ranije pokušao
da amerikanizuje koncept – Ronald Emerich
je 1998. godine uradio rimejk koji je na blagajnama prošao lošije nego što se očekivalo,
dok su ga kritičari, sa punim pravom, sravnili
sa zemljom. Emmerichova Godzila je jedan
sasvim budalast i, bez obzira na izdašni
budžet, krajnje nespretno zamišljen/realizovan film koji bi danas bio potpuno zaboravljen da njegov saundtrek nije ponudio par
rado slušanih pesama (Jamiroquai – Deeper
Underground, Puff Daddy featuring Jimmy
Page – Come with Me).
Šesnaest godina nakon Emmerichovog
debakla, Holivud Godzilu još jednom „diže iz
mrtvih“ – ovoga puta u režiji širim masama
slabo znanog Garetha Edwardsa. Sofisticiraniji
poklonici žanrovskog su ovog britanskog sineastu zavoleli nakon njegovog debitantskog
filma Čudovišta, niskobudžetnog SF-a koji je
napravio pravu senzaciju u vreme premijernog prikazivanja 2010. godine. Imajući u vidu
kvalitet ovog filma i sličnosti u konceptu
Čudovišta i Godzile, ne čudi što su čelnici Warner Brosa odlučili da upravo Edwards režira
novu preradu. On je na raspolaganju imao
impresivnih 160 miliona dolara, ali, za razliku
od prethodnog filma, nije imao odrešene
ruke. Edwards je Godzilu realizovao sa stilom i
finesom, ali nije uspeo da, bez obzira na 360
#
Film
puta veći budžet (vizuelno impresivna Čudovišta su koštala svega 500.000 dolara), ponovi
snagu i ubedljivost debija.
Scenario Maxa Borensteina je upotrebljiv, ima
tu zanimljivih momenata i nekoliko pametnih
odluka, ali priča ne nudi ništa suštinski novo.
Da stvar bude gora, dvoje glavnih glumaca,
Aaron Taylor-Johnson i Elizabeth Olsen, ne
uspevaju da se nametnu i nateraju nas da za
njih navijamo. Njihove uloge su tipski napisane (dvoje mladih koji se mnogo vole: on
vojnik sa traumom iz detinjstva, ona bolničarka i brižna majka jednog slatkog deteta) i
odglumljene bez ubeđenja. Pokuda posebno
ide na račun Taylora-Johnsona od koga
Holivud već nekoliko godina neuspešno
pokušava da napravi zvezdu. Dobro, momak je
lepuškast i snalazi se u manje zahtevnim
ulogama (filmovi iz Fajter/Kick-Ass serijala, na
primer), ali se udrveni svaki put kada dobije
ozbiljniji glumački zadatak. Tako je bilo u Ani
Karenjinoj i Divljacima, tako je i u Godzili.
Bryan Cranston, Juliette Binoche, Ken Watanabe i Sally Hawkins su takođe u filmu, mada
im Borenstein nije obezbedio dovoljno
prostora. Ovo posebno važi za legendarnu
francusku glumicu Binoche koja u Godzili ima
samo dve i po scene, dok je slična sudbina zadesila i Sally Hawkins. U trejleru je sugerisano
da Bryan „Walter White“ Cranston ima glavnu
ulogu, ili bar ulogu koja po važnosti može da
parira onoj koja je pripala Aaronu TayloruJohnsonu, ali se ispostavlja da to baš i nije
tako. Šteta. Cranstona nikad dosta, pa čak i
kada, kao ovde, malo pretera sa emocijom.
Japanac Ken Watanabe je iskusan i sposoban
glumac, ali niko ne bi mogao da se izbori sa
katastrofalno napisanim replikama koje su
mu zapale u Godzili. Kada neko u filmu o
čudovištima počne da priča o tome kako se
priroda pobunila protiv ljudskog roda vreme
je da se na androidu proveri šta ima novo na
internetu.
Ipak, glavna zvezda filma je, naravno, Godzila. A sa Godzilom ovoga puta nema greške.
Specijalni efekti su zaista izvanredni, scene
uništenja su spektakularne i povremeno umeju da oduzmu dah − naročito ako film
gledate u 3D tehnologiji. Pored bledunjavog
glavnog glumca, najveći problem je predugačka ekspozicija. Edwards je očigledno pokušao da u prvoj polovini filma pripremi teren
i upozna nas sa junacima, što je jednim delom
i uspeo, ali spor početak u zbiru donosi više
štete nego koristi pošto su, eto ironije, ljudski
likovi u ovom 3D filmu krajnje jednodimenzionalni. Godzila jeste prvenstveno spektakl o
džinovskim čudovištima koja se bore i/ili uništavaju sve pred sobom, ali odsustvo ubedljivog dramskog čvorišta sakati film. Ipak,
Edwardsov Godzila je, bez obzira na istaknute
mane, kudikamo bolji od Emmerichovog.
Razlika je u klasi. Čak i uz hendikepe u vidu
problematičnog scenarija i još problematičnijeg glavnog glumca, Edwards uspeva da
pokaže za šta je sve sposoban.
27
Piše: Zoran Janković
X-Men:
Dani buduće prošlosti
Režija: Bryan Singer
Uloge: Hugh Jackman, James McAvoy, Michael Fassbender,
Jennifer Lawrence, Patrick Stewart, Ian McKellen, Nicholas Hoult,
Peter Dinklage, Halle Berry...
Iz nekoliko razloga (nedavne indiskrecije iz privatnog života i podosta potklizavanja u minulom
radu reditelja) nova „epizoda“ X-ljudi dočekana je mahom sa prilično strepnje. Stvar je po Singera
bivala još komplikovanija jer se Matthew Vaughn odlično snašao, sa Prvom klasom stvorivši možda
i ubedljivo najbolji superherojski film novog nam milenijuma.
Ipak, čuda su i dalje moguća, srećni ishodi su još uvek jedna od opcija, a strepnja je katkad tek
prenaglašen oprez na večnoj klackalici između proživljenog u prošlosti i onoga što nam budućnost
možda donosi, a upravo time se na nivou motiva bavi scenarističko-rediteljski tim ovog ostvarenja.
Naravno, dosetka nije preterano originalna, viđali smo to i ranije mnogo puta, a nekako se već
izrodila u počestu stilemu superherojskog žanra/podžanra. Međutim, ono što definitivno ovaj
poznati koncept spasava utiska izraubovanosti su sigurnost i samosvest koju Singer u ovoj
rediteljskoj epizodi tako jasno i glasno očitava, možda i nenadano nas podsećajući zbog čega,
tačnije, na osnovu čega je većina filmofila nekada polagala tolike nade u njega.
Naravno, posve je izlišno baviti se vizuelnom stranom i tehničko-zanatskom kompetencijom ovog
naslova, to je već poodavno aksiom kada je reč o ostvarenjima ovih ambicija, ovog gabarita i ove
klase. Pošto teško da spora može biti po toj osnovi, ostaje da se vidi i pojasni u čemu je to Singer i
u tolikoj meri uspeo. Pomenuti dramaturški zahvat (motiv povratka u prošlost sa namerom da se
izmeni neumitno u bliskoj budućnosti) u ovom konkretnom slučaju poslužio je za dve svrhe – iz
njega se izrodilo nekoliko neporecivo ubedljivih akcionih segmenata, ali i ono što je, može biti, ipak
značajnije i za duže pamćenje – efektno je prikazana klaustrofobičnost superherojskog mikrouniverzuma (to je, doduše, jedna od stavki kojima bi trebalo da se pozabavi i sama Marvelova
imperija, ali o tome možda neki drugi put). Naprosto, Marvelovi junaci, iako superheroji kojima ni
ljudska zloba a ni razne utvare ne bi trebalo da predstavljaju opasnost, predstavljeni su kao
borbeni, ali nesnađeni borci protiv sudbine i raznih pojavnih oblika teskobe koje im je ona
namenila.
28
Tome treba dodati i Singerovo potenciranje
osećaja ugroženosti, zahvaljujući čemu se briga za Marvelove izopštenike iz sveta uvrežene
normalnosti, možda i bez preteranog
učitavanja diskutabilnih naknadih značenja i
dodatnih implikacija, da posmatrati i kao
metaforična zabrinutost za, recimo, LGBT
populaciju, ali i sve ostale marginalizovanoskrajnuto-stigmatizovane društvene grupacije, koje naprosto postoje i teže, baš poput
Marvelovih X-ljudi, nekakvoj vrsti integracija
i, može biti, pomirenju sa dominatnom i očito
nenaklonjenom joj i borbenom i nedovoljno
trpeljivom većinom. Singer sve to uspeva da
upakuje u prividno sasvim po poznatoj meri
skrojenu oblandu predletnjeg blockbustera
stripovskog porekla, i tu se možda krije i
najveća vrednost ovog ostvarenja. Upravo
lakoća i neusiljenost kojom Singer i bratija
mire kanone stripom inspirisanog filma sa
Marvelovim predlošcima i šablonima i
uzusima repertoarskog filma A klase, a sve to
garnirano, eto, i sa mogućim slojem društvene
angažovanosti (koja će možda biti i uočena i
shvaćena kako je i nameravana, jer na uzorku
velikih brojeva gotovo svaki je ishod moguć)
čine da u pamćenje prizovemo Singerovo
umeće, ali i da da dođemo do krajnjeg suda
koji veli da se u slučaju Dana buduće prošlosti
radi o kvalitetnom filmu i dostojnom nastavku
priče iz ovog serijala.
A kada je već reč o klasi, da nikakve zabune ne
bi bilo, Dani buduće prošlosti kaskaju za
Prvom klasom (a kako i ne bi kada je
Vaughnovo čedo naprosto remek-delo, možda
i ne nužno posmatrano isključivo u okviru
podžanra i kategorije kojoj pripada), ali jeste
vidni napredak u odnosu na, ne samo,
brljotine kojima nas je Singer nedopustivo
dugo čašćavao, već i kada ovo novo delo
poredimo sa ranijim mu pokušajima na iste
ove, nazovimo ih tako, X-ljudske teme.
#
Film
Piše: Zoran Janković
The Grand
Budapest Hotel
Režija: Wes Anderson
Uloge: Ralph Fiennes, Tony Revolori, Saoirse Ronan, F. Murray
Abraham, Tilda Swinton, Willem Dafoe, Adrian Brody,
Jeff Goldblum, Harvey Keitel, Mathieu Amarlic...
Pored toga što neizmerno zabavlja i prirodno se nadovezuje na dotadašnji opus reditelja Wesa
Andersona, The Grand Budapest Hotel nanovo baca svetlo na još jedan bitan fenomen. Naime, Wes
Anderson je i u ovoj rediteljskoj epizodi, istrajno i odlučno ostajući svoj na svom, uknjižio još jedan
značajan rezultat na bioskopskim blagajnama otadžbine, ukazavši ponovo koliko daleko se na
polju arthouse filma (ili, možda preciznije, filma neskrivenih, nazovimo ih tako, umetničkih
ambicija) može ići danas, a da pritom film ne sklizne u zabat koji posećuju tek najostrašćeniji
posvećenici.
Posvećenost je odrednica još jedne značajne odlike ovog filma – kako upadljivo naglašavaju na
špici i u promo-materijalu samoga filma, scenario za film je nastao usled nadahnuća prozom
velikog Stefana Zweiga. Stefan Zweig jeste književna gromada, istinski vredno i važno pero na
nivou svetske književnosti, ali, i uprkos svim gorenavedenim epitetima, poznat je tek prekaljenim
knjigoljupcima na treću decimalu, a takvih je, ako se ne varamo, neznatno malo unutar „korpusa“
prosečnih posetilaca bioskopa danas. Ipak, The Grand Budapest Hotel je samo nadahnut onim što
se, uz ponešto nužnih prečica i pojednostavljivanja, može smatrati stilemama Zweigove proze i šire
shvaćenim Zweigovim svetonazorom. To se ponajpre odnosi na vremensko-prostorni okvir priče
(diskutabilni evropski belle epoque u predahu između dva svetska rata) i atmosferom tihe
dekadencije i predosećanja kraja jednog vremena (ili jedne ere).
Ipak, Anderson se tu negde zaustavlja u aproprijaciji te fiktivne Zweigove formule u svoj autorski
mikrouniverzum, a za krajnje ruho The Grand Budapest Hotela on ipak bira komediju svesno i
dobrano ukorenjenu u persiflaži. Andersonovo konsekventno viđenje persiflaže na mahove
zadobija i farsične tonove, da zabune ne bude, u potpunosti saglasne sa onim što je on, kao ključni
autor, u ovom filmom i njime hteo da kaže i da nam predoči. Stoga ni ne čudi što ova priča o
sunovratu prestižnog hotela i živopisnim lutanjima likova koji su ga nekad naseljavali i ka njemu
gravitirali na trenutke biva osnažena frenetičnim ritmom i neodoljivom karikaturalnom prenaglašenošću, tako svojstvenim ponajpre eri nemog filma, ali i animiranog filma starijih krštenica.
#
Film
Naravno, gledalac, pa bio on dobronamerna
duša ili nepopravljivo sitničava cepidlaka, ima
puno pravo da se zapita čemu sve to, šta je
poenta ili krajnji smisao takvog pristupa. Osim
što se dobar deo odgovora nimalo suptilno
krije u dosadašnjoj filmografiji Wesa Andeserona i njegovih pouzdanih satelita, moguće
pojašnjenje može predstavljati i očigledna i
zbilja neodoljiva zaigranost mogućnostima
kojima Anderson tako uzneto paradira (i) u
ovom svom filmu. Uznetost Andersona sasvim
lako, brzo i nimalo usiljeno prenosi se na
gledaoca za koga je Anderson ovoga puta
sročio staro/onovremensku avanturu kojoj ne
manjka ni bizarnosti ni humora ni osobenosti,
a ni uvek dobrodošle i i dalje cenjene zaumnosti.
Tom utisku svakako treba dodati još nekoliko
nužnih opaski – Anderson zaista znalački
balansira „zvezdastim“ glumačkim ansamblom, punim potvrđenih i samopouzdanih
veličina, a uspeva da u nekoliko navrata
izmami i grleni smeh publike, dok sam film
na vizuelnom nivou i na planu kompozicije
gotovo svakog kadra mami na ovacije. Tu je i
izvanredan muzički skor maestra Alexandrea
Desplata, a Ralph Fiennes (za neke možda i
nenadano) briljira pokazujući neporecivi
glumački talenat, dosad retko obznanjivan i
korišćen.
Anderson, tu spora ne može biti, kanda,
potpuno svesno izneverava seriozni ton
Zweigove proze, ali uspeva da to nadomesti
impesionističkom preciznošću u drugim
aspektima, te ne čudi što Anderson i ovim
svojim ostvarenjem zadržava potpuno zasluženu apartnu poziciju, kotu koja čini da
njegovi filmovi neizostavno bivaju doživljavani, a i plasirani, kao integralni i posve
prirodni deo kino-repertoara, da bi se ubrzo
potom našli i pod okriljem kolekcije Criterion,
viđene za sadržaje možda i potpuno oprečne
vrste.
29
Piše: Đorđe Bajić
Top
je bio vreo
Režija: Slobodan Skerlić
Uloge: Stanislav Rucnov, Anita Mančić, Muhamed Dupovac,
Mugdim Avdić, Kenan Musić, Nikola Đuričko, Slavko Štimac,
Milica Mihajlović, Bojana Maljević, Faketa Salihbegović
Snimanje filma Top je bio vreo je završeno u
februaru 2011, a film je premijerno prikazan na FEST-u, pune tri godine kasnije
(redovna bioskopska distribucija u Srbiji i,
eventualno, regionu planirana je za
septembar 2014). Tri godine u postprodukcionom limbu su ukazivale da je Top film sa
problemom, a to se i potvrdilo kada je ova
drama o opsadi Sarajeva konačno prikazana. Nesporno, u pitanju je ostvarenje koje
je posedovalo znatan potencijal, ali je
negde u realizaciji zapelo.
Priča filma je smeštena u ratom razoreno
Sarajevo, negde početkom devedesetih.
Srpska opsada je u toku, grad je
svakodnevno granatiran, civilne žrtve su
velike. Smrt vreba iza svakog ugla i tenzija
slama i najjače. Glavni lik je srpski dečak
kome na samom početku filma ginu majka i
otac. Brigu o od šoka zanemelom siročetu
30
preuzima komšinica Hatidža (Anita Mančić), muslimanka koja se ne obazire na
nacionalnu/versku pripadnost i želi da nevino dete zaštiti po svaku cenu. Ipak, ratni
užasi pokolebaće i one najčistijeg srca...
Skerlićev Top je bio vreo je filmska adaptacija istoimenog romana Vladimira Kecmanovića, romana koji je u vreme svog prvog
objavljivanja 2008. godine, a i kasnije,
izazvao dosta kontroverze. Ovaj roman
nevelikog obima je uspeo da na efektan
način prikaže košmar rata u kome se
zamagljuju granice između dželata i žrtve.
Završne strane romana u kojima je opisano
kako dečak sa srpskih položaja puca na grad
iz koga je upravo pobegao izazvale su
najviše polemike. Ovaj bolan, užasan kraj
svakako nije politički korektan, što su mu
mnogi i zamerili, ali se veoma dobro uklapa
u sveopšti nihilizam romana i njegovu
konačnu poruku: rat svojim krvavim rukama
drobi nevinost i satire ono dobro u ljudima.
Skerlić je u scenariju za svoj film izmenio
kraj i zbog toga je izvorna poenta u potpunosti izneverena. On je kao scenarista i
reditelj imao pravo na takvu odluku, ali je
ona u znatnoj meri okrnjila snagu priče i
umanjila završni udarac. Pored ove, ključne
i najveće izmene, modifikovani su još neki
delovi romana – pre svega prizori nasilja
muslimana nad srpskim civilima u Sarajevu,
što je svakako dodatno promenilo ton priče.
Šta u filmu valja? Kao prvo, treba istaći da je
Anita Mančić ostvarila odličnu ulogu, a sve
pohvale je zaslužio i dečak Stanislav Rucnov
kome je pripao težak zadatak da nas,
praktično bez ijedne reči, vodi kroz film.
Pored ove dve glumačke kreacije, bio bi greh
ne pomenuti fotografiju Dušana Joksimovića koja poseduje vanserijsku upečatljivost. Ostalo… Ostalo i nije baš tako
upečatljivo… Posebno smeta što su mnogi
odlični glumci gotovo u potpunosti protraćeni u filmu, svedeni na minijaturne
epizode. Slavko Štimac u poslednjoj trećini
konačno dobija nešto više prostora, ali su
zato, na primer, doajeni Mira Banjac, Gordana Gadžić i Ivica Vidović (kome je Top, da
stvar bude gora, poslednji film u karijeri
pošto je preminuo nedugo po završetku
snimanja) tek nešto malo više od statista. S
druge strane, Bojanu Maljević je trebalo u
potpunosti odstraniti iz filma ili, još bolje,
zameniti glumicom koja je u stanju da se
nosi sa kompleksnošću ove male ali važne
uloge.
Nakon premijere Topa na FEST-u, u štampi
je jedno izvesno vreme trajala žustra
prepirka Skerlića i filmom nezadovoljnog
Kecmanovića, mada je, paradoksalno, ako
se izuzme tih nekoliko pobrojanih izmena,
filmska verzija prilično verna romanu. Kada
se sve oduzme i sabere, Skerliću bi sasvim
lako mogle da se oproste izmene koje je
uneo – ali samo pod uslovom da su one
doprinele kvalitetu filma i upečatljivosti
vizije. Po vlastitom priznanju, Skerlićeva
namera je bila da uzbudi, provocira... „Dečja
suza nema nacionalnost ni konfesiju“,
izjavio je svojevremeno reditelj i to,
naravno, nije sporno. Nažalost, filmska
verzija Topa jednostavno nema onu snagu i
ubedljivost koju poseduje roman. Uzbuđenje i provokacija su izostali, a umesto
njih smo dobili jedan prilično ravan, pa čak i
mlak film koji svakako nije bez određenih
kvaliteta, ali koji definitivno ne uspeva da
dostigne umetničku vrednost na koju
pretenduje. Top je, da rezimiramo i zaključimo priču, bio mlak.
#
Film
Piše: Dejan Dabić
Montevideo,
vidimo se! 2014
Režija: Dragan Bjelogrlić
Uloge: Miloš Biković, Petar Strugar, Arman Asante, Viktor Savić,
Elena Martinez, Branko Đurić, Predrag Vasić, Nebojša Ilić, Vojin
Ćetković, Nikola Đuričko, Vlastimir Đuza Stojiljković, Dragan Nikolić
Nakon velikog uspeha prvog dela filma „Montevideo, Bog te video!“ (2010), koji je potvrđen
enormnom bioskopskom gledanošću − čak i godišnjom nagradom domaćih kritičara Fipresci
Srbija! (i sam Dragan Bjelogrlić bio je prijatno iznenađen ovom nagradom, što je i rekao na
dodeli) i visokim rejtinzima prve i druge sezone TV serije − u bioskopima se posle nešto više
od tri godine pojavio i nastavak filma, a u međuvremenu i treća sezona TV serije − „Montevideo, vidimo se!“.
U drugom delu „Montevidea“, Tirke, Moša, Milutinac i ostali stižu u Urugvaj na prvi fudbalski
mundijal, nakon napornog višenedeljnog putovanja. Filmska dramaturgija „Montevidea 2“
prilično se razlikuje od televizijske, ali je težište na učešću naše reprezentacije na Svetskom
prvenstvu u fudbalu 1930. godine i na njihovom suočavanju sa svetom, kako rezultatski − na
„zelenom tepihu“, tako i civilizacijski. Čini se da je scenaristički tim: Ranko Božić, Dimitrije
Vojnov i sam, Dragan Bjelogrlić, namerno insistirao na nekoj vrsti identifikacije Srbije onoga
vremena (odnosno, reprezentacije Kraljevine Jugoslavije u kojoj su igrali samo srpski igrači) i
Srbije danas − u raljama svetske politike i geostrateških interesa globalnih moćnika (našoj
reprezentaciji čine se razne nepravde – od trenutka dolaska na prvenstvo, pa sve do jednog
od odlučujućih momenata koji se prepričavaju kao fudbalske legende − o lokalnom policajcu
koji je iz auta vratio loptu u igru), metaforično prelamajući ove odnose preko čelnika FIFA,
fudbalskih menadžera i drugih mešetara (scenaristički postupak koji oni koriste poznat je npr.
iz istorijskih romana kada pisci žele da nam približe dva vremena na taj način da nam se čini
da su likovi u epohi, u stvari, naši savremenici). Filmska priča ima više rukavaca koji upućuju
na određene ličnosti – jedan od njih vodi ka beskrupuloznom fudbalskom menadžeru kojeg
igra Arman Asante, drugi vodi ka lepoj Dolores (osvežavajuća pojava španske glumice Elene
Martinez) sa kojom Tirke ima romansu i treći – i po nam najuspešniji deo – odnosi se na
prijateljstvo malog Stanoja i hrvatskog emigranta Paka (odlični Branko Đurić-Đura).
Zanimljiva je i posveta učinjena na kraju filma, najstarijem filmskom glumcu u našoj zemlji –
Đuzi Stojiljkoviću koji tumači odraslog Stanoja; naravno, na neki način, posvetu je učinio i
reditelj Bjelogrlić sebi kao glumcu, ali je činjenica i to da je uz tretman epohe – koji je
#
Film
delimično preuzet iz prvog dela – rad sa
glumcima bio ključni za uspeh oba filmska
„Montevidea“ (u prvom delu, presudan je
bio kasting i kvalitetan rad sa debitantima,
a u drugom delu daleko ozbiljniji poduhvat
komunikacije i saradnje sa mešovitom srpsko-španskom glumačkom ekipom koju je
predvodila američka i svetska filmska
zvezda Arman Asante).
Stilski, film se kreće linijom koja je veoma
popularna kod nas i u regionu, gde se
dramski naizmenično smenjuju elemente
komedije, ali ima i romanse, i akcije,
praktično od svega pomalo i za ukus
prosečnog bioskopskog gledaoca. Montažno, „Montevideo 2“ se drži na strategiji
koju je postavio pokojni Marko Glušac u
prvoj ruci montaže prvog dela, naravno, u
saradnji sa Bjelogrlićem, ali mu nedostaje
malo više autorstva; u prvom delu, dramaturška linija vezana za podžanr filma
nostalgije bila je ključna za autorski uspeh
„Montevidea“ (taj deo nedostaje u filmu
„Montevideo, vidimo se!“), što je uz određena stilska preterivanja (u sceni Tirketovog
oslobađanja koje deluje parodijski) i glavni
nedostatak drugog dela.
„Montevideo, vidimo se!“ je lepo skrojen
repertoarski film, precizne glumačke igre,
sa mladim filmskim zvezdama zbog kojih
jedan deo publike i ide u bioskop. To je uz
širenje pozitivne energije kod gledalaca,
tokom i nakon projekcije – i glavni adut
ovog filma, uveliko potvrđen u bioskopskim
salama Srbije i regiona. Ono što bi se u
jednom širem kontekstu od filmskog moglo
zaključiti, a što nam „Montevideo“ dodatno
poručuje, jeste i to da bi trebalo da se više
uzdamo u sebe, a manje u druge, što ovaj
film čini društveno značajnijim od njegovog
konačnog estetskog dometa (samo, da li je
to shvatila i naša elita ili je odlazak u
bioskop iskoristila samo da bi se dobro
zabavila?).
31
Piše: Aleksandar Radovanović
Vek džeza (15)
Nadimci
džez muzičara
Džezerski žargon je definitivno „kul“, ali i drugi nemuzički aspekti, kao što su
nadimci, govore o draži i privlačnosti džeza. nadimci, naročito priče koje ih
prate, predstavljaju posebno i zabavno poglavlje ove muzike.
Imena koja džez muzičari privatno daju
jedni drugima ponekad postanu dobro
poznata i njihovoj publici. Ipak, logično
značenje nadimka nije uvek očigledno.
Neke nadimke su dobili od svojih
drugara iz detinjstva i ostali su im do
kraja života. Ovakvi nadimci su najčešće
opisni, ili opisni u suprotnom smislu.
„Debeljuca“ Voler je bio debeo. „Niski“
Bejker je bio nizak, „Bucko“ Džekson je
32
bio debeljuškast, ali zato je „Sitni“ Kan
bio ogroman, a „Patuljak“ Rasel visok.
Imena kao što su „Vitki“ (Bali Gejlard),
„Luckasti“ (Džon Berks Gilespi), „Cvikeraš“ (Gordon Pauel), i „Ćelavi“ (Edi
Vinson), već dovoljno za sebe govore.
Majkl Marmaroza je dobio nadimak
„Dodo“ jer je imao veliku glavu i malo
telo, nalik na izumrlu pticu dodo. Tu su i
nadimci po imenima rodnih gradova:
„Teks“ (Heršel Evans), „Kanzas“ (Karl
Filds), „Fili“ (Džo Džouns) i „Bama“ (Karl
Vorvik). Imena kao što su „Torbousti“
(Luj Armstrong), „Glavonja“ (Džin
Amons), „Buljavi“ (Luj Nelson) i „Kesice“
(Milt Džekson) potiču od drugarske tradicije da se šaljivom uvredom preuveličaju fizičke karakteristike. U crnačkoj
kulturi svetlija put je ponekad nazivana
crvenom, otuda Henri „Crveni“ Alen,
Džordž „Crveni“ Kalender i „Crveni“
Jang, kako je Lester bio poznat u
mladosti.
Nadimci sa imenima životinja ponekad
su nastajali zbog sličnosti, prave ili
figurativne: „Lav“ (Vilijam Smit), „Zeka“
(Roland Berigen), „Žabac“ (Ben Vebster), „Vaška“ (Čarls Vilijams), „Konj“
(Volter Pejdž) i „Zec“ (Džoni Hodžis).
Džozefu Manonu su bila „potkresana
krila“ u saobraćajnoj nesreći u Nju
Orleansu kad je bio mali. U nesreći je
ostao bez ruke i tako je dobio nadimak
„Jednoruki“ („Vingi“).
Otac Elija Tompsona kupio mu je
džemper sa natpisom „Srećnik“ („Laki“),
ne shvatajući da je svom sinu dao novo
ime koje će zameniti kršteno.
Džordž Bruniz (George Brunies) zainteresovao se za numerologiju i jedan
stručnjak mu je rekao da slova u njegovom imenu čine nepovoljan broj.
Preporučio mu je da problem reši
izbacivanjem dva slova iz svog imena.
Džordž ga je od tada pisao Georg Brunis,
što je korektorima koji su radili u džez
časopisima stalno stvaralo probleme.
Majls Dejvis je ponekad nazivan „Princ
tame“ zbog svog rezervisanog ponašanja na bini (uvek se povlačio u
pozadinu bine kad završi solo) i običaja
da okreće leđa publici.
Ferdinand Džozef La Ment, poznatiji kao
„Dželi Rol“ Morton dobio je svoj
nadimak još na početku karijere jer se,
pored muzike, bavio podvođenjem i
kockom, a ponosio se i svojim majstorstvom u bilijaru. Zapravo, njegov nadimak
u američkom žargonu sadrži jasnu
seksualnu konotaciju.
Pol Brajtenfeld je promenio prezime u
Dezmond koje je našao u telefonskom
imeniku.
Mid Luis i njegovi prijatelji iz detinjstva
često su izmišljali igre koje su preuzimali iz komičnog stripa „Alfons i
Gaston“ u kome su pravljene reference
na vojvodu od Luksemburga. Mid je
uzeo njegovo ime, koje su njegovi
drugari skratili u „Luks“.
#
Muzika
Oto Harvik (koji je svoje ime izgovarao „O-tou“, što su njegovi prijatelji promenili u
„Tobi“), preimenovao je nekoliko Elingtonovih svirača. Fredija Dženkinsa je nazvao
„Pozer“ zbog njegove sposobnosti da privuče pažnju javnosti. Kao izvor materijala
koristio je i stripove: iz „Popaja“ je uzeo „Džip“ za Džonija Hodžisa i „Svi Pi“ za Bilija
Strejhorna.
„Smek“ („cmok“) je ulični naziv za heroin, ali on nema nikakve veze sa razlogom što
je Flečer Henderson imao takav nadimak. Dobio ga je još u školi. Bio je poznat po
tome da cmokće usnama dok spava i pošto mu se cimer zvao „Mek“, postali su „Mek“ i
„Smek“.
Benija Gudmena su njegovi muzičari zvali „Zrak“ zbog toga što bi upiljio pogled u
svakog ko bi izazvao njegovo nezadovoljstvo. U raznim periodima je nazivan „B.G.“,
„Ćale“, „Kralj“, „Ego“ i „Starac“. Dejv Taf ga je zvao „Beni Zloća“ a Džes Stejsi „Širli
Templ“.
Edi „Tetanus“ („Lokdžo“) Dejvis nije, kao što je negde zapisano, dobio svoj nadimak
zbog jake saksofonske ambažure. Producent ploča Bobi Šad je, iz nekog razloga,
odlučio da originalnim Dejvisovim melodijama koje je snimio na svojoj prvoj ploči da
nazive raznih bolesti. Melodija „Lockjaw“ postala je manji hit, a reč je od tada na
promotivnim plakatima korišćena kao njegov nadimak.
Edvard Elington je u ranim tinejdžerskim godinama dobio novo ime. On o tome kaže:
„Pre nego što sam krenuo u srednju školu i pre nego što mi je glas mutirao, dobio sam
nadimak ’Vojvoda’ (’Djuk’). Imao sam drugara Edgara Makentrija, prilično elegantnog
momka koji je voleo da se lepo oblači. Bio je iz više klase i prilično dobar, kod svih
popularan, pravio je zabave i to. Mislim da je smatrao da bi trebalo da imam titulu ako
želim da se družim sa njim. Tako me je nazvao ’Vojvoda’.“
Postoje oprečne priče o poreklu imena „Grofa“ („Kaunta“) Bejsija. Sam Bejsi je ispričao
da je, kad se prvi put preselio u Kanzas Siti, odlučio da sebi dodeli novo ime. Pošto je
znao za „Kralja“ Olivera, „Vojvodu“ Elingtona i „Barona“ Lija, poželeo je da i on bude
jedno od najvećih novih imena. Ubrzo je na Bejsijevim otmenim vizit kartama stajalo:
„GROF BEJSI. Pazite, Grof je ovde“
Mnogi pisci o džezu, pa i većina muzičara, smatra da ime Erla Hajnsa ima veze sa
nekom plemićkom titulom. Međutim, Erl je Hajnsovo kršteno ime. Nadimak mu je bio
„Fata“ („Otac“) jer je savetovao i ohrabrivao mnoge mlade muzičare.
Lester Jang je imao nadimke za sve koje je poznavao. On je bio taj koji je trubača Harija
Edisona nazvao „Slatkiš“ („Svits“), delom zbog njegovih liričnih sola, a delom zbog
đavolske naravi. Erla Vorena je zvao „Smeško“ („Smajli“) a Heršela Evansa „Teks“. Bili
Holidej je nazvao „Ledi Dej“ a ona njega „Prez“ (skraćeno od predsednik). On je,
naravno, uvek ispred ovih nadimaka stavljao „Ledi“ („Dama“). Rekao bi: „ A sada, ledi
Tekse, otpevaj mi pesmu.“
Čarli Parker je, po nekima, dobio naziv „Berd“ („Ptica“) jer je njegovo omiljeno jelo
bilo pečena piletina.
Džej Mekšen priča drugačiju priču:
„Dok smo prolazili pored jedne farme, auto u kome se Čarli Parker vozio udario je
kokošku koja je prelazila put. Čarli je vozaču rekao da se vrati i pokupi pticu. Posle toga
muzičari su počeli Čarlija da zovu „Jardberd“, „Jard“ ili „Berd“.
Kad se mladi Džek Sims pridružio bendu Kenija Bejkera u Kaliforniji, neko je zalepio
moderne nadimke na prednju stranu svačijeg muzičkog stalka. Nadimak na
Džekovom stalku bio je „Zut“ i jedini se zadržao. Sims je kasnije bio oduševljen kad su
tvorci „Mapetovaca“ dali ime „Zut“ Mapetu koji je svirao saksofon.
Koni Kej je rođen kao Konrad Kirnon. Nije ni pomišljao da menja ime sve dok nije
#
Muzika
počeo da radi u „Berdlendu“, gde se
kepec Pi Vi Market, majstor ceremonije,
uvek mučio pri izgovaranju njegovog
imena. Pošto Pi Vi nikako nije mogao da
prevali preko usana njegovo ime, Koni
mu je na kraju rekao: „Samo kaži Koni
Kej.“
Kad je bio tinejdžer, prijatelji Džimija
Ederlija sa Floride nazvali su ga „Kanibal“ zbog njegovog apetita. Nadimak
je na kraju prepravljen u „Topovsko
đule“ („Kenonbol“), koji je predstavljao
još adekvatniji opis.
Nadimak Kolmena Hokinsa bio je „Bin“.
Međutim, značenje ovog nadimka nema nikakve veze s pasuljem. U džezerskom žargonu ova reč znači glava,
mozak ili um, što je prikladan nadimak
za oca tenor saksofona.
Leon Beri je svoj nadimak dobio od vođe
benda Bilija Stjuarta, koji ga je nazvao
„Ču-čin-čou“ jer je mislio da Beri zbog
brkova izgleda kao Kinez. Njegovi
prijatelji su mu kasnije skratili nadimak
u „Ču“.
Slim Gejlard je izmišljao puno besmislenih reči koje bi obilato koristio u
svojim pesmama i razgovorima. „Runi“ i
„vuti“ bile su osnove od kojih su
nastajale reči kao što su „o-vuti, „oruni“, „vuz-o-runi-mo“, „riti-vuti“ itd.
Kad bi najavljivao imena muzičara s
kojima je radio, Slim bi dodavao toliko
„vutuja“ i „runija“ da bi imena bila
maltene nerazumljiva. Na ploči „Slim’s
Jam“, Čarli Parker je postao „Čarli
Jardberd-o-runi“ a Dizi Gilespi „Sdaz
Mekskibons-vuz-o-runi“. Jednom je
Slim u radijskoj emisiji pozdravio
glumca i zabavljača Mikija Runija:
„Zdravo, Miki-runi. Kako se prezivaš?
33
Razgovarao: Aleksandar Nikolić Coa
Intervju:
Marica
Marica je death trash metal bend iz Niša predvođen harizmatičnim Markom Jocićem,
poznatijim u srpskim metal krugovima pod nadimkom Pupak. Marica je svoj život kao
projekat počela 2013. godine da bi vrlo brzo prerasla u punokrvni bend koji niže nastupe
širom regiona. Pročitajte šta Marko ima da kaže, između ostalog, o prvom EP-ju, spotovima
i koncertima.
„Marica” je u prethodnih nekoliko meseci postala jedan od koncertno najaktivnijih
bendova iz Niša. Kako vas je prihvatila publika u Novom Sadu, Sofiji i Skoplju?
“Marica” je bend koji je za šest meseci aktivnog postojanja prešao preko 2.000 kilometara, ali ne
mislim da smo još uvek dostigli svoj maksimum. Prijem publike je do sada iznad mojih očekivanja,
iako je bilo i svirki gde smo nastupali pred malim brojem publike. U Novom Sadu smo otvorili
drugo veče "Invasion From The East" festivala, svirali na ogromnoj bini u klubu The Quarter i
nadam se da smo opravdali priliku da nastupimo na jednom takvom festivalu sa ogromnim brojem
drugih bendova koji obitavaju na sceni. Na našem nastupu je bila mala ali odabrana ekipa, ne
samo iz Novog Sada već i iz Zrenjaina, Beograda, Šida i Leskovca... Sofija nas je oduvala. Prvi put
smo izlazili na bis, a s obzirom na to da bend ima kratak staž i ne toliko pesama, morali smo da
ponovimo neke koje smo već odsvirali te večeri (smeh). Skoplje je prelep i predivan grad uz ljude
koji su puni gostroprimstva i sa kojima smo se tamo družili pre i posle svirke. A klub u kome smo
svirali nas je oduševio, jer do tad nismo imali prilike da sviramo na tako velikoj bini uz perfektan
zvuk na istoj i ispred iste. Veliki pozdrav za ekipu iz Makedonije.
Snimili ste spot za numeru “Hypercube” a
u pripremi je i novi video za “Face your
fears”. Lokacija na kojoj je sniman
“Hypercube” ima zanimljivu pozadinu pa
bi mogao da objasniš našim čitaocima
tačno šta je u pitanju, ali i da nam otkriješ
šta možemo očekivati od novog spota.
“Hypercube” video je jedno traumatično, ali
veoma pozitivno iskustvo. Snimali smo u saradnji sa “Korrelo produkcijom” iz Knjaževca u
napuštenom rudniku osiromašenog uranijuma u podnožiju Stare planine. Mistični
objekat pod nazivom “Preduzeće broj 3” je
iznenada zatvoren nakon raspada stare
Jugoslavije jer je tadašnjim političarima bilo
bolje da zataškaju celu priču nego da
objašnjavaju ljudima šta se tamo stvarno
desilo i zašto je nivo radijacije na tom mestu i
u okolini i danas deset puta veći od
dozvoljene. Nama je cela priča oko toga bila
veoma zanimljiva jer pesma “Hypercube”
govori baš o tome kako ljudi ne žele, ili ne
smeju da pogledaju istini u oči. Novi spot
“Marice” krećemo upravo ovih dana da
snimamo i biće u celosti sniman Go Pro
kamerama i ovoga puta neće biti benda i
sviranja u spotu već samo određeni broj ljudi
koji će pokušati da iznesu priču koju smo
osmislili kako bi ekranizovali poslednju pesmu
“Face Your Fears” sa našeg promo EP-a koji
nosi naziv "Subliminal".
Toliki nastupi i spotovi nužno nameću
pitanje: kada će se pojaviti neko zvanično
izdanje?
Upravo pripremamo album prvenac. Materijal
još uvek nije gotov jer ne želimo da prepustimo ništa slučaju, a to zahteva sagledavanje
pesama iz više uglova, više puta. Plan je da
ponovo snimamo sa Vladimirom Milosavljevićem (“Loading”, “Aerosol Liberty”) jer smo
prezadovoljni saradnjom sa njim i da do kraja
godine izdamo sve to na vinilu i uporedo ga
pustimo na internet kako bi šira publika
mogla odmah da čuje sve to. Šta će biti od
svega toga videćemo...
U kojoj je fazi tvoj rad sa bendom
“Testator”?
U fazi čekanja. Trenutno čekam da završe nove
pesme i ne želim da ih požurujem jer, kada
sam to radio, pokvario sam odnos sa njima i
bio im i suviše dosadan. Tako da, kada budu
završili nove stvari, biće svirki i nadam se
novih snimaka.
Organizotor si festivala “Southern Blast”,
koji je aprila bio održan na Pravnom
fakultetu. Kakvi su utisci sa festivala i
kako vidiš njegovu budućnost?
34
#
Muzika
Ovo je bio drugi po redu festival i kopaću i
rukama i nogama da postane tradicionalan.
Ovogodišnji je prošao brutalno u bukvalnom
smislu te reči. Počevši od toga da smo sa
drugarima zalepili preko 500 plakata u Nišu i u
još nekoliko gradova u okolini, pa do toga da
je baš na samom početku našeg nastupa
upala policija i krenula da izvodi i pretriše
ljude kako bi pronašli neke od ilegalnih
supstanci. Plus im je bilo teško objasniti da
uzvikivanje "Marica" od strane publike nije
provokacija već da nam se bend tako zove. Na
sreću, otišli su brzo a mi otprašili svoj set.
Bendovi koji su nastupili na ovogodišnjem
“Southern Blastu” su me zaista ostavili bez
teksta. “Burning Leaf” je svojim energičnim
nastupom otvorio festival i munjevitom brzninom napunio klub Pravnog fakuleta. “Hate
Speech” je podigao atmosferu u publici do
samog ključanja. “Infest” je pokazao zašto su
trenutno dok ovo pišem na svojoj trećoj ili
četvrtoj evropskoj turneji, dok je death metal
mašinerija “Decrepancy” zatvorila celu žurku.
Jedino mi je krivo zato što leskovački bend
“Loading” nije mogao da nastupi zbog
povrede bubnjara, ali biće prilike, nadam se,
sledeće godine. Poseban respekt publici koja
je ispoštovala sve ovo i došla u neverovatno
velikom broju iz različitih gradova i veliki
pozdrav kralju kome je otpao ceo đon sa čizme
koji smo našli po završetku svega (smeh).
Kada se pomene ime “Marica”, ljudima je
obično prva asocijacija (kao što si i sam
rekao) plava boja. Sa druge strane, fanovi
iz Španije su vas obavestili da je to na
španskom sleng kojim se pogrdno
nazivaju homoseksualci. Da odgonetnemo misteriju. Šta se tačno krije iza
imena “Marica”?
(Smeh) Kada sam dao ime bendu, nije mi na
kraju pameti bilo da reč "marica" na španskom ima upravo takvo značenje. Prvo mi je to
bio veoma veliki problem i hteo sam da
menjamo, ali sam onda čvrsto odlučio da ime
ostane. To se ispostavilo kao pravi i veoma
pametan potez jer dosta Španaca prati i sluša
bend i javlja nam se na Fejsbuku upravo zbog
imena, ali i reakcije na našu muziku su veoma
pozitivne. Marica je ultimativno ime za bilo
koju devojku čije mane ne vidiš a vrline
obožavaš. Svako ima svoju Maricu, ili je nađe
pre ili kasnije. Veliki pozdrav za sve.
Bend čine:
Marko Jocić - vokali
Nikola Petrović - gitara
Vladan Burgić - gitara
Vladan Stojanović - bas gitara
Mihajlo Stefanović - bubnjevi
#
Muzika
Razgovarao: Aleksandar Nikolić Coa
Intervju:
Suffering's the price,
Vladimir Ilić
Hard core muzika nije nepoznanica Nišu, pre svega zahvaljujući već proslavljenom T-Erroru.
Međutim vreme je bilo da se pojave i nove snage koje će pomoći da se ime Niša boldira na
mapi hard core kulture. Čini se da je ta uloga pripala bendu Suffering's The Price. Momci su
počeli sa radom 2011. nakon što je njihov prethodni bend Bitumen doživeo određene
kadrovske promene. Zvukom su otišli korak dalje, tačnije u beatdown hard core, i nedavno
objavili svoj prvi album za inostranu izdavačku kuću. Kroz svet beatdowna ovom prilikom
povešće vas basista Vladimir Ilić.
Možeš li, za početak, objasniti našim
čitaocima šta znači termin „beatdown
hardcore”?
Beatdown hard core je pravac koji je nastao
krajem devedesetih. To je subžanr hardcorea
koji je zadržao najtvrđe delove klasične
hardcore muzike i ukomponovao ih sa death
metalom. U beatdown muzici, pored brzih
deonica, veliki deo pesama zauzimaju i spori
brejkovi sa dubokim vokalima. Po meni je
beatdown pravi post hardcore jer drži do
početne ideje tekstualno (još se i
produbljuje), ali takođe se i nadograđuje
muzički.
Svoj prvi album “Skull Tower” ste objavili
za belgijsku izdavačku kuću “GoodLife
Records”. Kako je došlo do toga i kakav
feedback dobijate iz inostranstva?
Pa do toga je došlo tako što sam stupio u
kontakt sa vlasnikom “GoodLife Recordsa”,
Edom, preko interneta i poslao mu jednu
našu stvar. Njemu se svidela naša muzika i
bio je voljan da stupi u saradnju sa našim
bendom. Što se tiče reakcija iz inostranstva,
ljudi u inostranstvu više cene našu muziku
nego domaća publika, i već smo dobili
nekoliko poziva da sviramo u inostranstvu.
Svi naši diskovi koji su bili u “GoodLife” šopu
su prodati a možemo i da se pohvalimo da su
neki prodati u Japanu, Nemačkoj, Engleskoj...
Imali ste neke izmene u postavi benda, ali
je ona koja se najviše primećuje naravno
promena pevača. Viktor ima dosta
bendovskog iskustva, ali se ono
uglavnom odnosi na metal zvuk. Kako se
on uklopio u vaš beatdown hardcore?
S obzirom na to da imamo dosta metala u
našoj muzici, to nije nikakav problem i nama
se sviđa kako se Viktor uklopio u celu priču.
Sarađivali ste sa svojim “kolegama” iz
kolumbijskog benda “Tiempos De
Sangre”. Postoje li planovi za ponovnu
saradnju sa njima ili nekim drugim
bendom?
Skoro sam baš pričao sa pevačem iz “TDS” i
planiramo neki split da izbacimo zajedno u
budućnosti. A što se tiče saradnje sa drugim
bendovima, uskoro bi trebalo da izađe
balkanska hardcore kompilacija sa
bendovima Cut off (Bugarska), Delate
(Bugarska), Brainwashed (Srbija) i naravno
sa nama (smeh).
Ono po čemu je hardcore prepoznatljiv su
svakako energični nastupi. Sada kada
imate objavljen album kakvi su planovi
za njegovu promociju po Srbiji, odnosno u
inostranstvu?
Trenutni cilj nam je samo da sviramo, ali
zbog povrede koju je naš bubnjar imao
nismo svirali poslednja 4 meseca, tako da
prvo treba da se navežbamo. Planiramo da
jula odradimo mini-turneju u Srbiji a u
septembru turneju po inostranstvu.
Bend čine:
Viktor Nagradić - vokal
Vladimir Ilić - bas gitara
Lazar Klepić - gitara
Filip Stevanović - gitara, vokal
Marko Brašnjović - bubnjevi
35
Piše: Miloš Najdanović
Coldplay
Ghost Stories
Priče o duhovima donose, upravo kao što
naslov i govori, priče o duhovima prošlosti koji
vas ne ostavljaju na miru i proganjaju do
današnjeg dana. Izgleda da su duhovi prošlosti sustigli Martina i slomili ga. Hteo-ne
hteo da sakrije pravi koncept albuma, i
pticama na grani je jasno da se iza svega krije
razvod od Gvinet Paltrou. Otuda i anđeoska
krila na omotu koja simbolišu slomljeno srce.
Martin je izgubio svoju polovinu srca, a ona
druga polovina je morala da izrodi novi
album, što nije lak zadatak.
Horski uvod i elektronski bubanj najavljuju
album sa „Always In My Head“, tihom
baladom u kojoj je očigledno teško pobeći od
prošlosti. „Magic“ je objektivno gledano najbolja pesma na albumu. Ima pulsirajuću bas
melodiju koja nosi celu pesmu dok se Martin
bori sa svojim unutrašnjim demonima. Već
dve pesme smo u albumu i čuje se elektronski
bubanj, koji više zvuči kao ritam mašina nego
da je odsviran. Dolazimo do pitanja, šta je
uopšte radio na albumu Vil Čempion? Od
sviranja se i nije nešto pretrago, a možda
upravo taj bubanj fali da razbije monotonost
prenaglašene ritam mašine. „Magic“ ima
nešto i gitara, koje neće biti baš česta pojava
do kraja. Vrlo je jasno da album nema nimalo
rok karakteristika. „Ink“ mi je lični favorit sa
albuma, prvenstveno što je pevljivija i
dinamičnija. Iako je tiha, kao ceo album, ima
brži tempo i nešto pozitivnije vibracije šalje.
„True Love“ bi trebalo da bude centralna na
albumu, ali debelo je omanula. Vidi se napor
da zvuči kao njihove velike hit balade, ali
daleko je to od „The Scientist“ ili „In My Place“.
I, pobogu, čija je užasna odluka bila da jedina
gitarska solaža na albumu škripi kao
nepodmazana vrata? „Midnight“ se jednostavno nadovezuje na prethodnu, posle prave
ljubavi dolazi tama, a Martinu se izgleda
debelo smrklo. Potpuno transparentna,
tehnički dobro odrađena da predstavi tamu,
no pred kraj dobija gruv, električni naboj i
jedno veliko bravo Džonu Hopkinsku za to.
„Another’s Arm“ je već previše patetična,
oseća se knedla u Martinovom grlu. Dobro
zvuče semplovani segmenti pesme „Silver
Chord“ Džejn Viver, pomalo sablasni… kao,
khm, duh nekoga ko više nije tu (Gvinet, jesi li
to ti?). „Oceans“ je akustična, Krisov glas blizu
plača i ovde se već duboko tone u melanholiju.
Pravo je čudo da posle takvog mrtvila iskoči
Piše: Miloš Najdanović
Elbow
The Take Off and
Landing of Everything
Elbow na mala vrata već godinama ulaze na
svetsko muzičko tržište. Britanija sve više
zapaža njihov kvalitet. Poveravaju im učešće u
programu Olimpijskih igara u Londonu, ali su
u očima svetske publike i dalje u senci drugih
poznatijih ostrvskih bendova. No, to se možda
može promeniti nabolje sa „The Take Off and
Landing of Everything“.
Iako je glavna tema diska uveliko trebalo da
bude Velika jabuka, na kraju se, nakon raskida
sa svojom devojkom, pevač opredelio za nesrećnu ljubav. Tako da je ceo album, uz pomenutu nostalgičnost, obojen plavom bojom.
Nije Garvi tinejdžer koji će u muziku tek tako
uneti temu slomljenog srca. Po sredi je nešto
mnogo ozbiljnije, a to je kriza srednjih godina.
Ne ekstremna kao što zvuči, ali zabrinutost i
panika zbog ulaska u četrdesete godine.
Raspon njihove muzike uveliko prevazilazi
36
granice alternativnog i brit roka, kako su
okarakterisani. Slojevita muzika, sa bogatim
aranžmanima, mnogo je kompleksnija nego
gitarski rokenrol. Koračaju polako ka džezu i
sve više rastu u orkestarsku muziku. Sa druge
strane, dobrim delom se mogu poistovetiti sa
generacijskim britpop bendovima. Neosporiva je sličnost sa Coldplayom, na primer.
Muzika Elbowa nije izmišljanje tople vode.
odlična, upbeat numera „A Sky Full of Stars“,
koja je plod uspešne saradnje sa hit-mejker
DJ-em Avićijem, pa u refrenima jednostavno
eksplodira u letnju festivalsku himnu, kakva
će zasigurno i biti na predstojećoj turneji.
Album se završava tužnom Martinovom klavirskom solo kompozicijom „O“ i onim istim
horom sa početka diska.
Album ima svojih pozitivnih trenutaka, u
moru negativnih utisaka. Malo je razbacan,
tekstualno dobar, ali ne toliko da ga mediji
porede sa Dilanovim “Bloods On The Tracks“.
„Ghost Stories“ je eksperiment ili samo loša
faza kroz koju Martin prolazi. Saberi se čoveče,
nebo je puno zvezda.
Odlični su postali u iznošenju svojih ideja, ali
genijalnost se krije u pevačevim stihovima.
Bogat rečnik, sofisticiraniji, a opet u nekim
slučajevima i beskompromisan. Garvi, zahvaljujući ovom albumu, polako sebe uvodi u
kraljevstvo velikih pesnika rokenrola. Svakako
da će proći još albuma i pesama dok ne počnu
poređenja sa raznim Dilanima, Koenima i
Vejtsima. Za početak Elbow, budimo realni,
još nije ni postao veliki bend. Iako imaju
muziku da to opravdaju, tržište ih još nije prepoznalo, a širi auditorijum nikako da im da
šansu.
Loša strana albuma može biti odbojnost na
prvo slušanje. Ovo je jedan od diskova kojima
treba dati šansu, pustiti da se slegne, a onda
će svakim narednim slušanjem da otkriva
neke nove momente i interpretacije.
„The Take Off and Landing of Everything“
ima svoje nesrećne ljubavi (This World Blue,
Charge), lične priče (New Yoir Morning),
zaboravljena prijateljstva (My Sad Captain),
srećne trenutke (Real Life), pogrešne početke
(Honey Son), nostalgiju (The Blanket of Night)
i još dosta toga što tek treba prokljuviti.
Odličan album kojim Elbow pucaju visoko. Ne
možda u komercijalnom smislu, ali u
kreativnom su sada na svom vrhuncu.
Obratite pažnju na „New York Morning“, „Real
Life (Angel)“, „My Sad Captains“ i „Charge“ kao
potencijalne hitiće.
#
Muzika
Piše: Ivana I. Božić
The Blues Brothers
We’re on the mission
from god to Nisville
Simpatični momci sa tamnim naočarima, crnim fedora šeširima i uzanim
kravatama spuštaju zavese ovogodišnjeg Nišville džez festivala.
Glavni „krivci” za nastanak The Blues Brothers
benda (a kasnije i filma) su komičari Den
Ejkrojd i Džon Beluši. The Blues Brothers, ili
formalno The Blues Brothers’ Show Band and
Revue, nastao je još davne 1976. godine kao
deo muzičkog skeča koji je izvođen u okviru
poznatog američkog šou programa “Saturday
Night Live”. Bend je predvodio dvojac Ejkrojd
− Beluši, a uz njih sa bine su dobre vibracije
širili uvaženi muzičari: Stiv „The Colonel”
Kroper (solo i ritam gitara), Donald „Duck” Dan
(bas gitara), Marfi Dun (klavijature), Vili „Too
Big” Hal (bubnjevi, perkusije), Tom „Bones”
Maloun (trombon, truba i saksofon), „Blue” Lu
Marini (saksofon), Met „Guitar” Marfi (solo i
ritam gitara), Alan „Mr. Fabulous” Rubin
(truba), Stiv „Getdwa” Džordan (bubnjevi, perkusije), Birč „Crimson Slide” Džonson (truba),
#
Muzika
Pol „The Shiv” Šafer (klavijature, aranžmani) i
Tom „Triple Scale” Skot (saksofon).
Kao inspiracija za likove braće Bluz poslužila
su braća Doni i Ričard Volš iz prvog kanadskog
bluz benda “Downchild Blues”, dok je deo
stajlinga “pozajmljen” od Džon Li Hukera. Čak
se i na prvom albumu Braće Bluz, “Briefcase
Full of Blues” (1978), nalaze tri pesme Downchild Blues benda: “I've Got Everything I Need
(Almost) ”, “Shot Gun Blues” i “Flip, Flop and
Fly” (najpoznatiji singl Downchild Blues
benda).
“Joilet Jake” Bluz dobio je ime po američkom
zatvoru u državi Ilinois “Joilet”, dok je Elwood
Blues nazvan po “Elwood Ordnance”, fabrici
koja je tokom Drugog svetskog rata proizvodila TNT i granate.
Nakon nekoliko pojavljivanja na televiziji,
bend je 1978. godine snimio album „Briefcase
Full of Blues”, a nakon dve godine i film “The
Blues Brothers”, koji čini nezaobilazno štivo za
ljubitelje dobre muzike. U filmu se pojavljuju i
legendarni muzičari Džejms Braun, Keb
Kalovej, Rej Čarls, Areta Frenklin, Džon Li
Huker i Šaka Kan, kao i glumci Džon Kendi,
Henri Gibson, Keri Fišer, a u epizodnim
ulogama i Tvigi, Stiven Spilberg, kao i režiser
filma Džon Landis.
Njihov prvi album “Briefcase Full of Blues”
dostiže dvostruku platinastu prodaju a hitovi
„Soul Man” i „Rubber Biscuit” ulaze na Top 40
rang liste.
Muzika Braće Bluz u osnovi je R&B, bluz i soul
sa elementima roka i džeza. Sam zvuk benda
predstavlja sintezu dve različite škole: čiste,
precizne, džez-orijentisane njujorške i prijatnog soula i bluza Čikaga i Memfisa.
Period nakon kultnog filma „The Blues Brothers” ispunjen je koncertima i turnejama koje
rezultiraju novim albumom “Made in America”.
Od predoziranja kokainom i heroinom, 1982.
godine u Holivudu umire Džon Beluši, te se
sastav privremeno razilazi.
Ostatak originalne postave ponovo se sastaje
1988. godine, i kreće na svetsku turneju, a
1992. godine izdaju album „Red, White &
Blues” koji nije zabeležio veći uspeh.
Godine 1998. snimaju svoj drugi film “The
Blues Brothers 2000”, na kome se nalazi
materijal sa njihovih nastupa širom sveta.
Film je, za razliku od svog prethodnika, prošao
jako slabo kod publike i bio je komercijalni
promašaj.
Ejkrojd je nastavio da aktivno promoviše bluz
muziku, što je rezultiralo osnivanjem i deli-mičnim vlasništvom House of Blues franšize,
nacionalnog lanca noćnih klubova.
The Blues Brothers predvođeni Elvudom
(Ejkrojd) i Zijem (Džejms Džim Beluši, mlađi
brat Džona Belušija) redovno nastupaju u
House of Blues klubovima i po kazinima širom
Severne Amerike. Najčešće ih prati Džejmsov
Sacred Hearts bend. Od originalne postave, u
bendu su i dalje Stiv Kroper i Lu Marini, a
ponekad se bendu priključi i Edi Flojd.
Na ovogodišnji Nišville džez festival The
Original Blues Brothers Band predvode
originalni članovi gitarista Stiv "The Colonel"
Kruper i saksofonista Lu "Blue Lou" Marini, a u
postavi su još i “Smokin” Džon Tropea − gitara,
Erik “The Red” Udel − bass, Li “Funkeytime”
Finkelštajn – bubnjevi, Leri “Trombonius Maximus” Farel – trombon, Stiv “Catfish” Hovard
– truba, Bobi “Sweet Soul” Harden – vokal,
Rob “Sweet Soul” Paparoci − vokal i usna
harmonika i Tomi “Pipes” Mekdonel – vodeći
vokal.
37
Nišville Jazz Festival 2014
Od
glavne
struje,
preko fuzije do etna i nazad
Nišville Jazz Festival 2014. održaće se ove godine u niškoj Tvrđavi od 14. do 17.
avgusta. Osim headlinera koje detaljnije predstavljamo u tekstu, u glavnom
programu će nastupiti još petnaestak sastava stilske orijentacije od mainstream džeza, preko fuzije ovog pravca sa drugim stilovima (world music, tock,
soul, blues, funk…) pa do etnozvuka među kojima su i: Zuralia Orchestra,
Moba & Olivier Katić, hor Viva Vox, Vlada Maričić, Fish in Oil, Irena Blagojević,
Estudiantina Orchestra, Daniel Marques, vokalni kvartet Vox Arsana i Big Band
DOM, Nobuki Takamen… a organizatori najavljuju još neka iznenađenja. U
pratećim programima, nastupiće još tridesetak domaćih i stranih grupa.
Američki septet The Cookers je supergrupa
pravih legendi džeza: Reference članova (Billy
Harper – tenor saksofon, Billy Hart – bubnjevi, Cecil McBee – kontrabas, Eddie Henderson – truba, fligelhorna, George Cables –
klavir, Donald Harrison – alt saksofon i David
Weiss – truba) praktično zaokružuju istoriju
džez scene od šezdesetih godina na ovamo.
Objavili su tri odlično ocenjena albuma – uz
poslovičnu konstataciju da je “ponekad teško
poverovati da je reč samo o septetu, a ne big
bendu”. Bez igranja na sigurnu kartu, odnosno
“prosviravanja” hard-bop standarda, reperoar
grupe čine u najvećoj meri originalne
kompozicije. Cookers pokazuju da “stara džez
škola” ne mora da bude nešto što je a priori –
retro. Naprotiv, podsećaju nas samo koliko
džez još uvek može biti vitalan, energičan i
strastven. Ili, kako reče jedan kritičar: “Cookers
ne oživljavaju svoje najsvetlije trenutke – oni
ih upravo žive”!
Tokom karijere koja traje već više od četiri
decenije, i posle tridesetak albuma i nastupa
na koncertnim podijumima i festivalima
širom sveta, brazilska pijanistkinja, vođa
benda, kompozitorka i pevačica Tania Maria
Korea Reis bez ikakve dileme nosi titulu prve
dame brazilskog džeza. Njen izraz čvrsto je
oslonjen na muzičku tradiciju Brazila, sambu i
bossa novu – koje poslednjih decenija pred-
38
stavljaju nepresušni izvor inspiracije jazz
muzičara sa svih geografskih širina. Kombinujući ove uticaje sa džez rokom, popularnom angloameričkom muzikom, afro kuban
stilom, latin džezom – stvorila je svoj prepoznatljivi stil, a kao autor se i svrstala u red
najznačajnijih brazilskih savremenih kompozitora. Inventivna za klavijaturama, Maria je i
vanserijska pevačica čije se interpretacije
kreću od “klasičnog” brazilskog bossa nova
stila do žestokog soula, zbog čega je i dobila
nadimak “brazilska Aretha Franklin”!
Zvaničnu potvrdu da su jedan od najboljih
svetskih big bendova Brussels Jazz Orchestra
su dobili i kroz Oskara za muziku u filmu “The
Artist”, ali i nekoliko Grammy nominacija. Na
Nišvilu će predstaviti novi multimedijalni
projekat “Graphicology” – “vizelnu džez
partituru” koju zajedno sa BJO potpisuje i
poznati belgijski strip autor Philip Paquet, koji
će biti specijalni gost festivala. Paquet, čije su
jazz grafičke novele (posebno ona o Luisu
Armstrongu) stekle svetsku popularnost,
izabrao je svojih šest stripova, a za sve to je
šest autora napisalo muziku koju BJO izvodi
na sceni, dok se strip priče emituju na
video-zidu. Kritičari se slažu da je ovaj projekat fantastično novo iskustvo za ljubitelje
džeza, ali da ima i funkciju iznenađujuće
uspešnog uvođenja u džez ljubitelja stripa.
Najpoznatija perkusionistkinja u novijoj istoriji pop, rock, soul, latino i jazz muzike, i
odlična pevačica Sheila E. dospela je u žižu
pažnje svetske muzičke javnosti kao perku--sionista, bubnjar i muzički direktor „New
Power Generation“ pratećeg benda Princea.
Sheila Escovedo je odrasla u muzičkoj porodici
pa je pod patronatom svog oca i stričeva, ali i
kuma porodice – legendarnog Tita Puentea,
prvi put uzela bubnjarske palice još kada je
imala tri godine. I pre nego što je napunila 20
godina uživala je reputaciju vrhunskog
muzičara i već je u biografiji imala turneje i
snimanja sa legendama kakve su: George
Duke, Herbie Hancock, Billy Cobham, Marvin
Gaye, Diana Ross, Lionel Richie, Gloria Estefan,
Patti LaBelle, Steve Nicks… Posle jednog
koncerta sa orkestrom svog oca 1978. godine
u njenu garderobu je ušao je tada mladi i
perspektivni Prince, i ponudio joj da se
priključi njegovom sastavu. Uporedo je radila i
na solo projektima i imala prilično uspeha na
top listama. Kao muzičar, kompozitor i
muzički direktor sarađivala sa još mnogim
velikim umetnicima različitih žanrova: Lionel
Richie, Ringo Starr, Gloria Estefan, Jennifer
Lopez, Beyonce, Kanye West…
#
Muzika
Kvartet Empirical jedan je od najcenjenijih i
najnagrađivanijih britanskih džez sastava tokom poslednje decenije. Pažnju su privukli već
prvim izdanjem koje je proglašeno džez
albumom godine u izboru „Mojo“ magazina,
odnosno, albumom godine u izboru specijalizovanog „Jazzwise“ magazina, a na dodeli
MOBO nagrada 2010. godine proglašeni su za
najbolji jazz sastav. Okupili su se 2007.
godine, a sadašnja postava koju čine Nathaniel Facey (saksofon), Lewis Wright (vibrafon),
Tom Farmer (kontrabas) i Shaney Forbes
(bubnjevi) ustalila se već naredne godine.
Naziv benda nije nimalo slučajan jer svoj
umetnički koncept baziraju upravo na eksperimentisanju i „posmatranju rezultata muzičkih opita”. Njihov originalan, svež i sofisticiran postbop stil, u koji znalački inkorporiraju
elemente klasičnih, afričkih i kubanskih
oblika, naišao je na nepodeljeno odbravanje
sa obe strane Atlantika.
Sastav Mop Mop, koji predvodi italijanski
muzičar, producent, kompozitor i DJ Andrea
Bennini, stekao je reputaciju jednog od najoriginalnijih sastava na “ničijoj zemlji” između
džeza, fanka, latino muzike i “italijanskog
postmodernizma”, a nedavno su privukli i
dodatnu pažnju, kada je njihova kompozicija
”Three Times Bossa“ uvrštena u soundtrack
filma Vudija Alena “Rimu, s ljubavlju” (2012).
U postavi koja dolazi na Nišville, osim Beninija
(koji na nastupima svira bubnjeve) i Alexa
Treba su još Pasquale Mirra - vibrafon, Danilo
Mineo – udaraljke, Batila Ange Da Costa –
vokal i Lorenzo Ternelli – bas. Mop Mop su
prošle godine objavili odlično ocenjen album
(četvrti po redu) “Isle of magic”, na kojem
gostuju fank legenda, trombonista Fred
Wesley i britanski pesnik i pevač Anthony
Joseph. Na ovom albumu Mop Mop su otišli i
korak dalje uključivši u svoju zvučnu matricu i
Voodoo Jazz, muziku Kariba, Afrofank, soul i
različite egzotične ritmove.
prvo gostovanje u Srbiji posle više od tri i po
decenije, okupio se ponovo krajem prošle
godine za veliki koncert u Cankarjevom domu.
Okupili su se su septembra 1975. godine na
inicijativu pevača i gitariste Janeza Bončine i
orguljaša Tihomira Pop Asanovića, čija je Yu
pop selekcija praktično preteča Septembra. U
prvoj postavi su bili i Ratko Divjak, Čarli Novak,
Braco Doblekar, Petar Ugrin, a ubrzo im se
priključio i Marijan Maliković. Prvi LP „Zadnja
avantura“ objavili su početkom 1976. i odmah
opravdano stekli reputaciju prve prave supergrupe i najboljeg koncertnog sastava na ovim
prostorima. Početkom 1978. godine odlaze u
Ameriku, gde nastupaju i snimaju album
„Domovino moja“ sa nešto jednostavnijom i
komunikativnijom muzikom. U momentu
kada su planirali ponovni odlazak u Ameriku,
odlučili su da prestanu sa radom. Četvorica
originalnih članova: Bončina, Asanović,
Doblekar i Maliković - na Nišville dolaze pojačani mladim snagama slovenačke scene.
Američku pevačica nigerijskog porekla Iyeoka
Okoawo mnogi proglašavaju naslednicom
Ejmi Vajnhaus i sledbenciom Nine Simon,
Šade i Laurin Hil… Osim što je za relativno
kratko vreme postigla ogroman uspeh svojim
izdanjima (pesma “Simply Falling” ima preko
18 miliona Youtube pregleda), Iyeoka je
nagrađivana i kao pesnikinja, a cenjena i kao
aktivistkinja za ljudska prava i predavač
vokalne tehnike i improvizacije. Njeno ime na
maternjem “esan” jeziku znači – “želim da
budem poštovana”, što praktično i obeležava
njen umetnički put. Karijeru je započela u
grupi “The Rock by Funk Tribe”, u kojoj su njeni
stihovi već tada pronašli put do publike kroz
muzičku fuziju džeza, bluza, fanka i gospela.
Pre šest godina je uključena u projekat “In the
Name of Love: Africa Celebrates U2” – album
obrada pesama sastava U2 na kojem su se
pojavili skoro svi značajni afrički muzičari
(Angelique Kidjo, Les Nubians, Sierra Leone`s
Refugee All Stars, Soweto Gospel Choir…), a
ona izvela upečatljivu verziju “Desire”.
Bez dileme najpoznatija soul i ritam i bluz
postava na svetu The Original Blues Brothers
Band, poznata po istoimenim filmovima zatvoriće ovogodišnji Nišville Jazz Festival u
nedelju 17. avgusta. Sastav koji nastupa pod
patronatom glumca Dena Ejkrojda i udovice
Džona Belušija - predvode originalni članovi:
gitarista Steve "The Colonel" Crooper i
saksofonista "Blue Lou" Marini. A sve je
počelo 1976, kada je za potrebe poznatog šou
programa “Saturday Night Alive” okupljen
bend predvođen gitaristom Steve Crooperom i
basistom Donald Duck Dunnom, članovima
legendarne grupe Booker T. and MGs, inače
“kućnim bendom” Stax produkcije za koju su
snimali mnogi soul velikani. Kada su u jednoj
epizodi tadašnji domaćini i glavni akteri Dan
Aykroyd i John Belushi uz pratnju benda izveli
standard “King Bee” (kostimirani kao pčele!) bilo je jasno o kakvom je muzičkozabavljačkom potencijalu reč. Godine 1978.
objavili su album “Briefcase Full of Blues”
(trostruki platinasti tiraž i prvo mesto
Bilbordove liste), a 1980. je snimljen legendarni film (režija: John Landis), u kojem se kao
“epizodisti” pojavljuju: Ray Charles, Cab
Calloway, Aretha Franklin, James Brown, John
Lee Hooker. “Braća bluz” su ostali institucija i
sinonim za muziku najvišeg kvaliteta i posle
smrti Džona Belušija, pa je 1998. godine
snimljen i drugi deo filma “Blues Brothers
2000”, u kojem su se igrali i Junior Wells, Eddi
Floyd, Wilson Picket, James Brown, Erykah
Badu, sastav Blues Travelers… a kao članovi
sastava The Louisiana Gator Boys (sa kojim na
kraju filma Braća Bluz vode muzičku bitku):
B.B. King, Eric Clapton, Jack De Johnette, Bo
Diddley, Dr. John, Isaac Hayes, Billy Preston,
Joshua Redman, Grower Washington, Steve
Winwood…
Grupa September je bez dileme najznačajniji
jazz rock sastav ex-Yu prostora. Ovaj legendarni sastav, kojem će nastup na Nišvilu biti
#
Muzika
39
Download

preuzmite pdf verziju magazina