Orchestra
ČASOPIS ZA UMETNIČKU IGRU/ DANCE MAGAZINE
Br.59/62
FREE COPY
Orchestra plus
konci vremena
Milica Zajcev
Zlatne devojke zlatnog doba
Orchestra plus
konci vremena
Jubilej: 50 godina od osnivanja UBUSa
Prvih pola veka
Sačuvano od zaborava
DOBITNICI NAGRADE „DIMITRIJE PARLIĆ” KOJU DODELJUJE UDRUŽENJE BALETSKIH UMETNIKA SRBIJE
1997.
Sonja Vukićević - za koreografiju baleta Magbet ono (Centar za kulturnu
dekontaminaciju)
1998.
Nagrada nije dodeljena
1999.
Krunislav Simić - za koreografiju baleta Orfej u podzemlju u produkciji
Kamerne opere Madlenianum u Beogradu
2000.
Vera Kostić - za celokupan koreografski opus
2001.
Isidora Stanišić - za umetničku interpretaciju u predstavi Balkanska Plastika
Narodnog pozorišta u Beogradu
2002.
Vladimir Logunov - za koreografiju baleta Doktor Džekil i mister Hajd u
izvođenju Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu
2003.
Nagrada nije dodeljena
2004.
Lidija Pilipenko - za celokupan koreografski opus
2005.
Ansambl Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu - za umetničku interpretaciju u savremenoj plesnoj predstavi Vojislava Vokija Kostića Ko to
tamo peva (koreograf Staša Zurovac):
Dalija Imanić Duško Mihajlović Dejan Kolarov
Milan Rus Mihajlo Stefanović Aleksandar Ilić
Nikica Krluč Denis Kasatkin Goran Stanić
2006.
Ansambl Baleta Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu - za umetničku interpretaciju u savremenoj plesnoj predstavi Jezik zidova , koreografa Gaja Vajzmana i Roni Haver (Holandija)
2007.
Michele Merola (Italija) – za koreografiju savremene plesne predstave La
Capinera u izvođenju baletskog ansambla Pozorišta na Terazijama (u
glavnim ulogama Ašhen Ataljanc, Milan Rus, Danica Arapović)
2008.
ISTER TEATAR - za predstavuTri sestre
2009.
Ana Pavlović-Pešić, primabalerina Narodnog pozorišta u Beogradu - za
izuzetnu umetničko-tehničku interpretaciju u pozorišnoj sezoni
2008/09.
2010.
Ansambl Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu - za umetničkotehničku interpretaciju u baletima Step lightly (kor. P. Lajtfut i S. Leon,
Holandija) i Šest plesova (kor. Jirži Kilijan, Holandija):
Tamara Ivanović Jovan Veselinov
Bojana Žegarac Jovica Begojev
Sanja Ninković Milan Rus
Milica Jević Miloš Kecman
Olga Olćan Miloš Marijan
Ivana Kozomara Aleksandar Ilić
Aleksandra Bibić Igor Čupković
2011.
Edvard Klug (Slovenija) - za koreografiju savremene plesne predstave
Božanstvena komedija , koprodukcija Bitef teatra u Beogradu i Budva
grad teatra, u izvođenju Bitef Dance Company u Beogradu
2012.
Nagrada nije dodeljena.
2013.
Jasmin Vardimon (Velika Britanija) - za koreografiju savremene plesne
predstave Yesterday – seti se da zaboraviš u izvođenju Bitef Dance Company iz Beograda
Supported by:
Photo By: angela sterling, Courtesy By PnB
Pacific Northwest Ballet, Romeo i Julija, kor. Jean Christophe Maillot, Carla Korbes i Seth Orza
www. orchestra -ma g azine .com
Orchestra 59/62
januar 2013 / januar 2014
osnivač i od 2003. glavni i odgovorni urednik:
Ivana Milovanović, [email protected]
digitalizacija prethodnih izdanja (1995-2014):
Dušan Šević
prethodni glavni urednici:
Milena Katić Šerban (1995-1996)
Milica Zajcev (1996-1998)
Marija Janković (1998-2003)
stručni savetnik:
Milica Zajcev, kritičar umetničke igre, teatrolog i publicista
kritičari:
Milica Zajcev, Mirjana Zdravković, Irena Krešić,
Ana Tasić, Jelena Kajgo, Milena Jauković,
Goran Cvetković, Milica Cerović, Katarina Stojkov Slijepčević,
Radmila Nurica
prvi kritičarski pokušaj:
Jovan Bukovala i Ana Rockov
saradnici:
Mnogobrojne plesne kompanije, trupe, institucije, plesna
udruženja, baletska takmičenja, koreografi, pedagozi,
teatrolozi, kritičari, publicisti iz Srbije, regiona, Evropske unije
i sveta
dopisnici / kritičari:
Xenia Rakić (Njujork), Miomir Nikolić (Berlin), Tamara Tomić
Vajagić (Toronto / London), Breda Pretnar (Ljubljana /
Maribor), Mladen Mordej Vučković (Zagreb), Maja Nurinović
(Zagreb), Emilija Džipunova (Skoplje), Marija Krtolica (Njujork)
fotografi:
Jelena Janković, Srđan Mihić, Aleksandar Milosavljević, Lidija
Antonović, Jugoslav Hadžić, Sonja Žugić, Dalibor Tonković,
Emir Memedovski, Nikola Bradonjić i mnogobrojni evropski i
svetski fotografi
SADRŽAJ
Umesto uvodnika
2
ORCHESTRA COLUMNA
4
U susret jubileju Milice Zajcev
11
Ogledalo igre Milice Zajcev
12
GRAND PAS 011
Festival Van okvira – Off Frame 2013
22
Zona Zamfirova
27
Priče hleba i krvi
30
Petar Pan
32
Yesterday – seti se da zaboraviš
35
10. Beogradski festival igre 2013
37
17. Festival koreografskih minijatura 2013
39
BELEF 2013 – Raskršće
41
Ženidba i udadba
43
Projekat 11 zemalja 2013
45
Nagrade 2012
48
Nagrade 2013
54
INTERVJU – Jovan Veselinović
55
REAKCIJE – Nela Antonović
63
Una Saga Serbica
65
GRAND PAS 021
INTERVJU – Milan Lazić
66
JUBILEJ: Milan Lazić, 20 godina umetničkog rada
69
Uspavana lepotica
70
INFANT 2013
76
lektor:
Dobrila Došen
POGLED U NEPOZNATO – KNJIGE O IGRI
78
SEĆANJA: M. Mišković, Č. Dragičević, K. Babić, O.
Vučković, P. Slaj
81
grafički urednik izdanja:
Tea Nikolić
INO BLOK
saradnik/prevodilac:
Marijana Komljenović
tehnički urednik izdanja:
Dušan Šević
grafički urednik i tehnički urednik podlistaka:
Dušan Šević
web dizajner:
Vuk Hranisavljević
web programer:
Nenad Simić
štampa:
ARTPRINT, Novi sad
izdavač / editor:
Udruženje Intra CDC
Ćirila i Metodija 2a, 11.000 Beograd, Srbija
Phone: +381 11 3808 212
Mail: [email protected]
tekući račun:
Societe Generale Bank Srbija
INTRA CDC 275000022001523358
Rukopisi se ne vraćaju.
Bez odobrenja osnivača nije dozvoljeno korišćenje sadržaja
izdanja, kao ni objavljenih fotografija iz Srbije i inostranstva.
ISSN 0354-7922
Autorizacija: Projektinova 32/05 od 25.03.2005.
BIH / Sarajevo
92
HRVATSKA / Pula
98
HRVATSKA / Zagreb
101
NEMAČKA / Berlin
104
SLOVENIJA / Ljubljana
109
SLOVENIJA / Maribor
112
SAD / Njujork
118
ŠVAJCARSKA / Lozana – Prix de Lausanne 2013
159
ŠVAJCARSKA / Lozana – Prix de Lausanne 2014
161
NASLOVNA STRANA:
Yesterday – seti se da zaboraviš, kor. Jasmin Vardimon;
Uroš Petronijević, Bitef Dance Company, photo by Jelena
Janković, Courtesy by Bitef Dance Company, Belgrade,
Serbia
Orchestra 59/62 (1)
Umesto uvodnika
Baletska umetnost u mraku srpske kulture.
Hodam sad kao zombi...
PIŠE: Sonja Lapatanov
Srbiju ne interesuje baletska umetnost, ni adekvatno ozbiljno školovanje, niti reorganizacija svega onoga što je sistemski bitno za kvalitetan razvoj umetničke igre. Srbija je na SVOJ balet zaboravila odavno.
U prilog činjenici da je baletska umetnost u Srbiji već duže vreme u
ozbiljnoj krizi, govori i saopštenje Udruženja baletskih umetnika Srbije
(UBUS) da po odluci stručnog žirija, Nagrada „Nataša Bošković“, za
najbolju interpretaciju klasičnog ili neoklasičnog stila, ove godine neće
biti dodeljena. Lekarskim vokabularom rečeno, klasičnoj baletskoj
umetnosti u Srbiji je očigledno potrebna „intenzivna nega“, da bi se
povratila iz kome u koju je, po svemu sudeći, ozbiljno zapala.
Ako je „kultura leš sa kojim vlast ne zna šta će“, kako u jednom beogradskom nedeljniku reče Gorčin Stojanović, onda su klasični balet i baletski umetnici zasigurno zombiji koji iznurenim korakom lutaju po zemlji Srbiji. Ti zombiji su se nepravedno našli na margini kulturnih
zbivanja u nas, kada su ih poluintelektualci, glasnogovornici bez karijere, sveznalice opšte prakse, prevaranti, falsifikatori, analfabete, tezgaroši, komesari, mastiljari i aparatčiki, skupljeni „s koca i konopca“, a zlokobno ujedinjeni u svojim predrasudama, zlobi i neznanju svake vrste, složno gurnuli u kraj.
Iako nijedan režim u bivšoj i sadašnjoj zemlji nije bio posebno naklonjen klasičnoj baletskoj umetnosti,
ona nikada nije doživela da bude toliko marginalizovana i toliko obezvređena kao u poslednje vreme.
Tačnije, taj estetski egzorcizam i hronično ignorisanje klasične baletske umetnosti započelo je pre devedesetih godina prošlog veka i traje do dana današnjeg. Tako se i danas, kada vlast i ministarstvo kulture zadaju odlučujući udarac izdišućoj kulturnoj sceni Srbije, baletska umetnost kao zlatna ribica praćaka u kesi
koja propušta vodu. Dispariteti unutar izdvajanja sredstava relevantnih institucija za projekte su i više nego
očigledni, školovanje u državnoj školi je veoma diskutabilno, dok ono u privatnoj režiji, čast izuzecima,
služi samo da bi se iskamčio novac od potpuno obmanutih roditelja, zasenjenih pompom reklame, naučno-fantastičnim obećanjima i zvučnim imenima škola koje nemaju licence.
Takođe, i repertoarska i kadrovska politika Baleta Narodnog pozorišta predstavlja tugu pregolemu...
Nepotizam, podobnost, odnosi burazerstva i kumstva, čini se da, sada već neiskorenjivo, vladaju i nadvladavaju svaki drugi kriterijum. Baletski ansambl je bespotrebno glomazan, stariji igrači nikako da odu u
penziju, jer im zakon dopušta da „tancuju do samova kanjca“, dok mladi čekaju ispred baletske sale „ da
se nekom smrkne, pa da njima svane...“ I povrh svega ovoga, umesto oslanjanja na domaće snage, za soliste (što je donekle opravdano) i za ansambl (što je u potpunosti neopravdano) angažuju se stranci, a naši
mladi su prinuđeni da se snalaze po scenama regiona ili po belom svetu. Fundamentalni klasični repertoar se više ne neguje adekvatno, neuvežbanost ansambla je postala praksa, dok odgovorni samo razmišljaju o tome kako će preko državne kancelarije da dogovore neku privatnu tezgu, za koju će, bez ikakvih
skrupula koristiti pozorišne kostime i delove iz tekućeg repertoara, od čega pozorište nema nikakvu polzu.
Ti isti, a još više oni iznad njih, u svrhu lične promocije svog lika i dela, rado gostuju u TV emisijama i daju
intervjue za novine i časopise, glorifikujući samo svoje zasluge za narod, na način od koga se, svakome ko
je imalo upućen, prevrće želudac. Njima je samo važno da svoj CV napune ličnim „dostignućima“ i funkcijama, sve kako bi jednog dana seli u neku još udobniju fotelju i ostvarili san da eventualno, postanu kalif
umesto kalifa.
(2) Orchestra 59/62
Skoro da je ugašena i baletska kritika, čemu se neki posebno raduju, zaboravljajući da je, od svih kritičara, najgenijalniji i najnepogrešiviji kritičar - vreme.
Kritika je javna stvar i ona mora da postoji. Nažalost, baletskoj umetnosti su
ostala samo dva kritičara koji se aktivno bave kritikom. Na ivici simsa je i
„Orchestra“, prvi i jedini stručni časopis za umetničku igru na Balkanu, u celosti posvećen klasičnoj baletskoj umetnosti i svim ostalim vidovima umetničke
igre. Osim toga, dugi niz godina uskraćuju se sredstva i za izdavačku delatnost,
za knjige o baletu, udžbenike, zbornike kritika, leksikone, prevode, monografije, koje su svaka za sebe kapitalno delo, jer je balet specifična umetnost, o kojoj
se ni u svetu ne piše previše, a kamoli kod nas.
Baletska umetnost, kao neko jadno siroče, nema svoje predstavnike ni u upravnim odborima kulturnih ustanova, elektronskih i štampanih medija, niti u
komisijama za dodelu sredstava po projektima, u Nacionalnom savetu, ili u
Komisiji za dodelu nacionalnih priznanja...Baletsku umetnost, u ovim telima,
kao po pravilu zastupaju glumci, pisci ili muzički umetnici.
Ništa bolja situacija nije ni u medijima, do čijeg prostora baletski umetnici
veoma teško dolaze. Bez obzira na profesionalne i lične uspehe, medijima baletski umetnici nisu zanimljivi, jer se za njih ne vezuju skandali, senzacije, afere...
Ako i dobiju prostor, on se svodi na jedva jednu šlajfnu, dok se diletantima sa
nepostojećim ili često bezobzirno falsifikovanim „umetničkim“ biografijama
daje na raspolaganje i po pola novinske strane. Nažalost, umesto pravih vrednosti i dokazanih umetnika, medijski prostor dobijaju prevaranti, mitomani i oni
koji ne znaju ništa o stvarima o kojima se izjašnjavajuna površan način, pritom
i ne razumevajući suštinu profesije, govore o stanju u baletskoj umetnosti u zemlji Srbiji. Ti, čije diplome krase dvojke i trojke, danas govore o istoriji nastanka
baleta u Srbiji, o baletskoj pedagogiji i o osnivanju prve državne baletske škole u
nas, davne 1947. godine, ali i o otvaranju novih „škola“ posle 2000.godine, (koje
nemaju licencu, a rade), a koje navodno vode najugledniji srpski i inostrani
baletski igrači i koreografi. A sve ovo isključivo u cilju samoreklamerstva i pripisivanja raznih zasluga pojedinaca samima sebi i njihovih navodnih velikih uspeha i inicijativa, za edukaciju i buđenje svesti o baletskoj umetnosti u nas!
Zaboravljaju samo da baletska umetnost u zemlji Srbiji postoji od 1923. godine,
a ne od 2003. godine!
Alarmantna je i situacija u kojoj jedino srpsko reprezentativno strukovno udruženje, UBUS (Udruženje baletskih umetnika Srbije) uskoro neće biti baletsko,
već će prerasti u UPUS (čitaj: Udruženje plesnih umetnika Srbije), u svim njegovim pojavnim oblicima.
Sakrivajući sopstvenu nemoć, kreativnu jalovost, loše profesionalne rezultate i
očigledne neuspehe, pojedinci koji „mnogo vole da igraju“ to pravdaju nerazumevanjem društva, dosadnih klasičara, i staromodnih matoraca za njihovu
umetnost i velika dela, čiji se scenski vek može uporediti sa životom vilin konjica! A on živi samo jedan dan. Osim što vole da se mrdaju, muvaju, đuskaju i
valjaju po patosima, ovi autori i izvođači, bez dana baletske škole, koji ne mogu
da zavrte ni dva klasična baletska okreta - piruetu, vole i da filozofiraju, posebno
o tome kako je klasičan balet prevaziđena forma, a da su pravi načini izražavanja danas konceptualizam, alternativa, performansi i instalacije i ono što se već
deset godina, često kao reciklaža, servira na trpezi jedne beogradske prolećne
plesne smotre.
No, Beograd i dalje ima najbolju publiku na svetu. Šta god da joj se prikaže na
sceni, ona se raduje i frenetično aplaudira...
Znatno skraćena verzija ovoga teksta objavljena je u dnevnim novinama
Blic, 25. 10. 2013.
Another Chopsticks Story, Misato Inoue
Orchestra 59/62 (3)
ORCHESTRA COLUMNA
(4) Orchestra 59/62
Arhiviranje jedne negativne društvene pojave i
reakcije na nju
ORCHESTRA COLUMNA
Orchestra 59/62 (5)
ORCHESTRA COLUMNA
Reakcija na članak Iznad provalije, objavljen u NIN-u, br. 3250,
od 11. aprila 2013.godine, u Specijalnom dodatku, Kultura
Mala tekstualna „osveta“
SAMOZVANE KRITIČARKE
Prvi put za skoro šest decenija čula sam za kritičare- samozvance u časopisu NIN, br. 3250, od 11.aprila 2013. u Specijalnom
dodatku, Kultura. Nisam sigurna da li se to odnosi samo na one
koji pišu o umetničkoj igri ili i na one koje se kritičarski bave
pozorištem u celini.No, reč mi je bila poznata,pa se jedva setih
kada sam je poslednji put čula ili pročitala. Ipak, setila sam se! U
operi Boris Godunov Modesta Petroviča Musorgskog, čiji je
libreto sačinjen po istoimenoj drami Aleksandra Puškina
(praizvedba 08.februara 1874. u St. Peterburgu) u drugoj slici
Prvog čina manastirski begunac Grigorije, koji se proglasio
samozvanim carevićem Dimitrijem, nastoji da pobegne iz
Rusije. Tim samozvanim činom želeo je da dokaže caru Borisu
Godunovu da nije u masovnom ubistvu dece u gradu Ugliču
ubio i svoga sina-naslednika. A zašto je Grigorije samozvanac?
Pa zato što nema plemićko poreklo, ni obazovanje, niti ugled i
dostojanstvo da bi mogao, nasledivši Borisa, obavljati zahtevnu
misiju cara Rusije. Lutajući kaluđeri, Vaarlam i Misail ga savetuju da iz uboge krčme, preko sela Zajcevo pobegne u Litvu, gde
će biti bezbedan od Borisovih stražara, koji ga traže.
To je opersko-dramska scenska priča iz davno minulih vremena, pa nije jasno što se reč „samozvanac“ dodeljuje i onako
malobrojnim kritičarima umetničke igre kod nas. Činjenica je
da se teško, veoma teško, neko od mlađih odlučuje da se, uz
odgovarajuće znanje i obrazovanje, bavi ovim malo ili nikako
plaćenim, niti moralno objektivno vrednovanim poslom.
Ovi sada preostali kričari se trude da, ukoliko im organizatori
pojedinih igračkih međunarodnih manifestacija „udele“ uobičajenu ulaznicu ili propusnicu, budu spremni da pišu o gostujućim ansamblima, koji nisu uvek ni značajni, ni dovoljno „sveži“
(6) Orchestra 59/62
u svojim predstavama. Ti pojedinci smatraju da treba ostaviti
trag o onome što je naša publika videla, dati svoje mišljenje, iako
im godinama organizatori tih manfestacija govore: Ne interesuje nas mišljenje naših kritičara, jer šta oni uopšte treba da pišu
kada su strani kritičari već ocenili gostujuće ansamble.
Oni uporniji „samozvani kritičari“, ipak odvoje ne tako malo
novaca, da bi kupili ulaznice za gostujuće predstave i tako, reklo
bi se nezvanično, upoznaju domaću javnost o svome mišljenju o
kvalitetu odabranih ansambala. A oni drugi kritčari (sa istim
predznakom) su gordiji i pametniji, manje znatiželjni, pa i ne
prusutvuju navedenim igračkim događajima.
A pri svim ovim konstatacijama trebalo bi, pre svega, misliti na
budućnost. Hoće li se redovi kritičara umetničke igre, već
veoma proređeni, prirodno popunjavati novim, mlađim, savremeno obrazvanim ličnostima? Hoće li se i onima koji imaju
znanja i umenja da pišu, govore, organizuju događaje u ovoj
umetničkoj branši olako pripisati odrednica „samozvanci“?
Imaju li oni neki svoj tajni put da dođu do istinskog uvažavanja
od strane onih kojima se u svojim kritikama obraćaju, kojima
nastoje da šire vidike i izvan sopstvenog prozora, koji im, neretko, drugi, svojim kulturnim kolonijalizmom nameću.
Teško, veoma teško – bar za sada !
Milica Zajcev
kritičarka umetničke igre
Beograd, 20. 04. 2013.
Reakcija na članak Iznad provalije, objavljen u NIN-u, br. 3250,
od 11. aprila 2013.godine, u Specijalnom dodatku, Kultura
ORCHESTRA COLUMNA
Samohvalova - ekspert opšte prakse
Gotovo da „zadivljuju“, a na momente čak i „razgaljuju“ izjave nekih od pripadnika našeg javnog i kulturnog života koji
najčešće ne znaju ništa o stvarima o kojima se tako suvereno izjašnjavaju, ali zato misle da im je na osnovu „urođene“
pameti sve jasno i da sve znaju bolje od drugih. To im, valjda, u njihovim samozadovoljnim predstavama o sebi samima daje pravo da u javnost iznose notorne neistine i obmane, a da i ne trepnu. Uvereni da će, kao i toliko puta do sada,
njihove netačne i nestručne tvrdnje ostati bez demantija.
A one malobrojne, koji znaju više, i koji se čak „drznu“ da im se suprotstave, ovi samozvani „teoretičari“ i „eksperti“
smatraju naivčinama koje su svoje vreme utrošili na vlastito obrazovanje, završavanje „tamo nekih škola“, na stručno
usavršavanje i građenje svojih karijera, pa ih, ukoliko se za tim ukaže potreba, treba javno uniziti. Takođe, ne trepnuvši.
Te druge, te nezgodne svedoke koji mogu u svakom trenutku posvedočiti da se radi o plasiranju obmana i lažiranih
biografija, ovi samozvani kulturni poslenici javno omalovažavaju i nipodaštavaju, posmatrajući ih „odozgo“, sažaljivo,
sa mešavinom neverovatnog prezira i iskonske arogancije. Ne vole istinu i činjenice, ali zato vole događaje iz kojih mogu
da izvuku ličnu korist povećih razmera. Ako se za tim ukaže potreba, izmisliće i iskonstruisati i neku ostap-benderovsku
priču, stavljajući u prvi plan svoje delo i njegov umišljeni značaj od koga niko, a posebno država Srbija, nema ama baš
nikakve koristi.
Orchestra 59/62 (7)
ORCHESTRA COLUMNA
Zato se pitamo: ko im u njihovoj arogantnosti, razmetljivosti i obesti pomaže, ko ih podržava i
podupire? Među onima koji su, neprestano, voljno ili manje voljno, uronjeni u otužno dodvoravanje,
nalaze se, između ostalih, i relevantne institucije koje im godinama dele novac u stilu “kad je beg bio
cicija“, pri čemu se, u prvim redovima, čast izuzecima, ističu mediji, koji su uglavnom potpuno
neupućeni, površni i lakoverni, laki za zloupotrebu, u svrhu ličnog marketinga dotičnih. Pokornim i
poniznim medijima svašta može da se podmetne, napiše i sroči, izdeklamuje u kameru u studiju, ili
još bolje za stolom u nekom od kafića u beogradskoj Silikonskoj dolini, uz besplatni kapućino i kolačić.
Ovi „junaci na jeziku“ jesu junaci samo kada su sami sa svojim sagovornikom. Jer, sve je lakše bez svedoka i nezgodnih oponenata. Poznato je da takvi izbegavaju direktne susrete sa poznavaocima materije, sa onima koji im se mogu argumentovano suprotstaviti. Funkcionišu samo kada su sami, jer samo
u takvim uslovima mogu da manipulišu, mitomanišu, teoretišu, filozofiraju i obmanjuju neupućene.
A onda, ti i takvi uzleti njihove mašte, pružaju lažnu sliku o navodnim uspesima, stvarajući iluziju
važnosti i prisustva u društvu. No, iako je realnost bolno drugačija, ne bi trebalo zaboraviti da mediji
imaju neverovatnu moć, čak i onda kada se njihov prostor okupira i zloupotrebljava za neukusno
samohvalisanje i samoreklamerstvo.
Računajući na suštinsku nezainteresovanost društva za kulturu i na nepoznavanje materije, oni koriste
provereni metod: laž će sigurno „upaliti“, ukoliko je izgovorena u trenutku kada neko želi da je čuje.
Umišljajući da su eksperti, nadmeno se upuštaju i u debate o temama o kojima ne znaju ama baš ništa,
a kada ih neko upozori na to da nisu pozvani da o tome govore, oni razjareno napadaju, vređaju i prete
tužbama, zaboravljajući da ljudi ipak nisu toliko naivni koliko oni misle, i da oni nisu baš toliko pametniji od svih. Ako su oni „zaboravili“, ima onih koji se sećaju i pamte.
Tako se nedavno u članku Iznad provalije više nego neumesno, oglasila večita studentkinja škole
Džofri baleta u Njujorku (koja se inače ne studira, već pohađa za novac) i samoumišljena gazdarica
plesne scene Srbije. Ovim, po svemu sudeći, naručenim i tendenciozno intoniranim člankom, pređena je svaka granica dobrog ukusa, jer se dotična osetila pozvanom da na površan način, pritom bolno
nerazumevajući suštinu profesije, govori o stanju u baletskoj umetnosti kod nas, izigravajući kadiju i
sudiju, analitičara i krajnje nekompetentnog kritičara, koji sebi dopušta da ruži srpsku plesnu zajednicu u svakom njenom pojavnom obliku, pogotovo što, po njenim bombastičnim izjavama u raznim
medijima, i ona potiče iz nje, a na koji način je, i sa kojim dometima, svojevremeno u njoj boravila,
ljudi iz struke to najbolje znaju. Srećom, postoji još uvek veliki broj onih koji su svedoci nemogućnosti da se dotična ozbiljnije bavi igrom, i to u bilo kom njenom vidu, pa možda ne bi bilo nelogično
potražiti izvore sadašnjeg ovakvog njenog arogantnog držanja upravo u ovoj opštepoznatoj, a opet
vešto prikrivanoj činjenici.
Dotična u članku pominje brigu plesne zajednice za beneficirani radni staž i dovodi u pitanje potrebu
za njim! Da je, kojim slučajem, ikada zaigrala na vrhovima prstiju, kao što nije, znala bi zbog čega je
taj staž od životne važnosti za igrače, ali s obzirom na to da je svoje kreacije izvodila na rolšuama, u
„dance Sneakers“ patikama i obući sa potpeticama, sigurno ne može da zna kakve posledice na zdravlje ostavljaju baletske „špic patike“. A problem igračkog staža je Evropska unija odavno rešila. Kada
naša država to pitanje reši na isti način, odmah će se rešiti i problem mladih igrača kojima će se tako
otvoriti prostor za rad.
Dotična u članku izvrgava ruglu i dobitnike Nacionalnih priznanja, među kojima se čak nalazi i njen
prijatelj Milorad Mišković, u čijoj je fondaciji član Upravnog odbora. Pitamo se zašto nekome smetaju nagrađene karijere najuglednijih srpskih umetnika, ličnosti sa zavidnom, dokazanom srpskom,
jugoslovenskom, međunarodnom i pre svega, nefalsifikovanom karijerom!
Sonja Lapatanov
balerina, koreograf, profesor klasičnog baleta, pisac
PhOtO: tako izgledaju prsti i stopala pravih balerina. A oni, koji nisu prošli kroz ovu svojevrsnu
Golgotu i nisu spoznali baletske povrede i njihove posledice, „krv, znoj i suze“, ne bi nikako smeli
da se predstavljaju kao balerine, niti da izigravaju eksperte, analitičare i krajnje nekompetentne
kritičare, koji sebi dopuštaju da ruže srpsku plesnu zajednicu u svakom njenom pojavnom obliku.
Na žalost, takvih ima.
(8) Orchestra 59/62
Reakcija na članak Iznad provalije, objavljen u NIN-u, br. 3250,
od 11. aprila 2013.godine, u Specijalnom dodatku, Kultura
Časopis Orchestra
Godinama, svakodnevno, u sebi sve češće izgovaram ličnu molitvu Bože, sačuvaj me od sveznalica ! Deset godina pratim aprilsku beogradsku plesnu manifestaciju, gledala sam ama baš sve predstave, aktivno i volonterski pomagala realizaciju prva dva izdanja (kada je najteže)
iskreno verujući da će Srbija zahvaljujući Festivalu, posle nesrećne izolacije zemlje devedesetih godina 20. veka (sa teškim posledicama na
celo naše društvo i kulturu), ostvariti konačno sa međunarodnom plesnom zajednicom kontinuiranu , stratešku i profesionalnu vezu – sve u
korist srpske dece u baletskim školama, srpskih igrača, koreografa i plesnih institucija. Kad tamo...Ništa od toga... Festivalski frontmeni, sveznalice, uramljeni u sopstvenu samodopadljivost i aroganciju, iz godine
u godinu, sve su bili bučniji na štetu srpskih umetnika čije su teškoće i
potrebe postajale nerešive, problemi sve teži i teži. Čitavu dekadu iz
pravca aprilske plesne fešte stižu, zahvaljujući pokornim i poslušnim
medijima (bez i najmanje želje da se čuje i ona druga strana), uvrede,
omalovažavanja, unižavanja, optužbe, poricanja i blaćenja svega što je
bilo i što jeste srpsko na plesnoj sceni Srbije. Čitavu dekadu Festival se
u medijima kreće opasnom zonom poluistine, gde se istina komplikovano odvaja od laži.
Tuđe, slađe, pa se aprilski kolonizatorski plesni trandibal (skupo plaćen
novcem srpskih poreskih obaveznika, setimo se potpisivanja trogodišnjeg Protokola o finansiranju festivala sa Ministarstvom kulture i informisanja Srbije), kroz glas i pero svoje sveznalačke glasnogovornice,
agresivno, na silu, nameće svima i svemu javno iznetnim mišljenjima i
tvrdnjama, po tonu i sadržaju autokratskim, diktatorskim, zapovednim,
monopolističkim (u svakom smislu), uvredljivim, ponižavajućim...nudeći „neznalicama“ spasenje, goneći ih u pravcu jedinog mogućeg i ispravnog „sistema poslovanja kakav je Festival predstavio“. Valeri
nisu dozvoljeni. Glasnogovornici na njenom „festivalskom“ putu uzdizanja niko od samog početka nije zasmetao, niti joj se za pomoć obraćao. Pomoć je dobijala samo ona, glasnogovornica, od države, srpskih
gradova na čelu sa Beogradom, od pojedinaca, donatora i sponzora koji,
zbog odsustva prave korporativne odgovornosti za srpsko društvo u
celini (u kome uspešno posluju), uopšte ne okreću glavu ka projektima
srpske plesne zajednice, čak ni tada kada njihova podrška i pomoć
predstavljaju neophodni preduslov za napredak i revitalizaciju jednog
dela srpske kulture.
U tekstu pod naslovom Iznad provalije, koji je objavio NIN 11.04.2013.
(str. 59), autorka je izgubila svaki osećaj za meru. U svakom smislu. Taj
tekst je, najblaže rečeno, nepristojan. On nema nikakvo uporište u
stvarnom životu srpskih umetnika jer je taj život suštinski potpuno
nepoznat autorki i kao takav on je uopšte ne interesuje. U tekstu se
mogu sasvim lako prepoznati svi pripadnici srpske plesne scene, koji će,
nadam se, umeti da javno odbrane sopstveni ugled i dostojanstvo.
Ja sam prepoznala moju Orchestru, časopis za umetničku igru, prvi i
jedini stručni časopis u oblasti svih vidova plesne umetnosti koji je
Srbija ikada imala, još od vremena primabalerine Jelene Poljakove koja
je Srbiji otkrila balet davne 1923. godine. Pa je tako srpska Orchestra,
koju sam osnovala one teške 1994. godine i koja je finansirana (po rečima autorke teksta) jer „arhivira prohujala vremena“, ponosna na činjenicu da je u svom trajanju, pored ostalog, od zaborava trajno sačuvala
sve pojavne oblike i ugledne ličnosti autentične baletske umetnosti u
Srbiji, onako kako je najbolje znala i umela. Kad god je Orchestra širom
otvarala neki „prozor“, uvek je u blizini bio neko iz kruga saradnika glasnogovornice da ga sa treskom zatvori baš ispred nosa osnivača. Duplo
starija Orchestra vrlo je valjala mladom Festivalu, bar prve tri godine, da
u svetu otvori neka vrata, da privuče pažnju neke trupe, koreografa, pa
ORCHESTRA COLUMNA
A
I
B
R
E
S
N
I
E
D
A
M
je zbog toga Orchestra izvesno vreme čak bila i podatak u biografiji glasnogovornice. Na snazi je bio princip – uzmi, iskoristi i odbaci. Taj se
princip kasnije umnožio. Orchestra je uzvraćala blagonaklono. Do sada.
Već pet godina Orchestra zna da bi trebalo da se „preseli na internet i da
tamo ima svoju aktuelniju, dnevnu verziju“, ali to joj godinama ne dozvoljavaju festivalski podupirači, oni iz duboke senke, koji Orchestrine
aplikacije za sufinansirajuću pomoć bacaju na pod i o tome, kao članovi nekih komisija, neće ni da razgovaraju. Opet šamar, bučan, bolan, po
sred lica Orchestrinog osnivača. Neko može sve, a neko ništa. Dispariteti
su ogromni. I pored toga, Orchestra je otišla daleko (postoji skoro 20
godina), njen tiraž je 1.300 primeraka sa tendencijom rasta, besplatna
je, svima dostupna, ima uređivačku viziju i principe, sticala je i stiče
iskustva, hrabra je, istrajna, posvećena, komunikativna, dobronamerna,
profesionalna, spremna da se menja, spremna na dijalog, da se prilagođava, slobodna je...Srpska je, originalna, autentična, prepoznatljiva,
pomalo čudna, ponekada liči na knjigu, a uz sve to mnogo uči od srodnih časopisa Evrope i sveta. Ni jedno festivalsko izdanje nije prećutala,
iako je mejl Orchestre (regularno registrovanog štampanog medija u
Srbiji) pre četiri godine vlasnica Festivala izbrisala sa njegove mejling
liste. Kako je to moguće? Orchestra svakog aprila bije teške bitke da od
vlasnice dobije bar cd sa zvaničnim fotografijama trupa sa festivalskog
programa, bar to kada ništa drugo i ne traži. U tome 2013. nije uspela.
Zašto je to tako? Vlasnica Festivala Orchestri zabranjuje kontakte sa
koreografima koji stižu u Beograd, ne dozvoljava intervjue, postavlja
brojne prepreke i u tome uspeva. Neverovatno ! Orchestra je jedini
medij koji ima kritički odnos prema festivalskim programima, pa žulja
glasnogovornicu kao kamenčić u cipeli koji nikako ne uspeva da izbaci. Možda sve to čini zato što našu Orchestru međunarodna plesna
zajednica mnogo poštuje. Možda zato što Orchestra putuje svetom, pa
tamo, van Srbije, svašta čuje. Možda zato što Orchestra ne želi da vlada,
već da služi i pomogne, onoliko koliko joj se dopusti, pa i tada kada je
takva pozicija vrlo teška. Možda zato što iz Orchestre izviru projekti
usmereni ka trajnoj dobiti srpskih igrača, ali se tim projektima može
dati samo tzv „bočna podrška“, što jednom prilikom izgovori izvesna
osoba na vlasti bliska Festivalu, šta god to „bočno“ značilo. Možda zato
što je prva ozbiljna inicijativa za osnivanjem prvog festivala savremene
igre u Srbiji potekla baš iz Orchestre na sastanku više uglednih osoba
održanom 2001. godine u tadašanjoj Kamernoj operi Madlenianum (o
čemu postoje i pisani tragovi). Prvo izdanje te manifestacije trebalo je da
se održi 2002. godine, ali, nije nam se dalo. Već sledeće 2003, u aprilu
mesecu, dogodilo nam se nešto drugo.
Svi kreativni građani Srbije imaju pravo da pokušaju da realizuju sopstveni projekat u oblasti kulture ili u okviru bilo koje druge delatnosti.
Privatna inicijativa je poželjna. Ne treba država svega da se seti. U tom
smislu aprilska plesna manifestacija jeste privatna (i ima pravo da
postoji), a privatna je i Orchestra (i ima isto pravo). Ali, ama baš niko ko
je uspešan u svojim namerama, kome uspeva da dugoročno realizuje
neki svoj projekat, nema pravo da sopstvene ideje favorizuje na štetu
ostalih, da drugima planski oduzima snagu i značaj, umanjuje iznose
finansijske podrške, da vređa i uteruje u red. Orchestra to ne radi. Ona
bira teži put i tako će biti dok god postoji u Srbiji.
Ivana Milovanović
Časopis za umetničku igru Orchestra, osnivač i glavni urednik
Član Udruženja baletskih umetnika Srbije
Član NUNSa i Međunarodne federacije novinara
Član CID - UNESCO
Orchestra 59/62 (9)
ORCHESTRA COLUMNA
Reakcija na članak Iznad provalije, objavljen u NIN-u, br. 3250,
od 11. aprila 2013.godine, u Specijalnom dodatku, Kultura
NAIVNA I DIRLJIVA
Svako delo uvek sadrži i znači nešto više od onoga šta je sam autor
njime hteo da kaže. (Aja Jung: Iznad provalije, Nin, br. 3250). Između
buma i bumeranga je samo jedan korak koji deli trasparentnu demokratičnost jednog medija / urednika kulture i jednog uspešnog preduzetnika, u ovom slučaju Liderke, samoupravljačice srpske baletske
scene. U znoju rada svog (slanje mejlova na «fak buku» ) već deset
godina, iz/vodi svoj Beogradski festival igre, od dve nedelje! A zar to
nije već znak/oznaka za « fenomen preduzetnice godine» koja treba
po zakonu (normalno) da plati lično «oglašavanje» u medijima, koji
žive od oglasa.Time pomaže druge, a i sebe - svi je razumeju bez
tumača!
Naivna i dirljiva Direktorka BFI radi po magičnoj formuli „to neko
traži iz sveta“, i da je dovoljno to izreći kao konstataciju čiju istinitost
niko neće proveravati, a kamoli da razmišljati o svim posledicama
koje mogu da nastupe iz njenog nezvaničnog Nacrta ...eseja o savremenoj kulturnoj politici, iz vizure igre, „ ženskog pera“, najnovijeg patosa „hrabra umetnica“. Autorka teksta Iznad provalije u diskursu lica
svog, ali bez neke više edukacije, da i ne govorimo o obaveznom „
master klasu obrazova“, u duhu populizma i negativne kampanje izriče čiste uvrede, prema ovim - Našim, srpskim, nacionalnim kulturnim poslenicima umetničke igre. Kroz navodnu ličnu borbu, protiv
baletske korupcije, živih i pokojnih- kao Jedini kandidat, pruža rešenja aktuelne srpske « krize» preko potrebnog Beogradskog festivala igre.
Kakva ironija prema ovim beogradskim –Naši, a svetski baletski umetnici, na koje ONA gleda s visoka i neprijateljski. Zaražena misijom
promene, rušenja aktuelne srpske vlade baleta za koju ONA nema
nikakvog pravnog sredstva ili nekog drugog postupka izvršenja u svojoj plat/formi, kako se može paradigamtički čitati, sledi da ovi - Naši
treba da idu na neku obuku za direkto/rovanje, upravo/vođenje,
u/red/izvođenje Internacionalog BFI, koji pruža čast za sve i tako Naši
u/hvate korak sa ritmom, uređenog i uljudnog sveta. Jer od
Direktorke BFI nema boljeg naprednjaka tj. naprednjačice vođe baletskog separatizma između stranih belosvetskih igračkih pojava „ispalih iz voza“ i ovih domaćih - Naših krivih, što hoće da „ pojedu“Strance u Beogradu.
Po starom srpskom običaju niko nije pažljivo ni pročitao ovaj baletski
„Nacrt“ od direktorke BFI, a kamoli da je razmislio o iskazivanju, u
trenutku kada su joj dati uslovi gde još uvek medijski kulturni službe-
nici ne razlikuju pojmove igra/ples/ balet, u i diskursu savremena
umetnost. Da bi bili jasniji, ni jedan od razloga „eseja o.. igri“ nisu
tačani. Do dan danas ne zna se u javnosti kako je direktorka BFI u
Beogradu dobila licencu na tenderu. Kako je sklopljen neki oblik sporazuma, legalan predugovor ili se bar simulirao rivalitet sa drugim,
investitorima zainteresovanim za ulaganja u prosperitet srpske kulture/ igre, zaostalog Balkana. Nije poznato ni koliko je vlasnica BFI uložila svojih para u spektakularno desetogodišnje izvođenje BFI državnog/privatnog ili nešto po modelu „diktature demokratije“.
Koliko je direktorka BIF lično zaradila, po propisima usklađenim sa
međunarodnim standardima i proverenim uporednim rešenjima. Ili
je u pitanju najviši tip poslovanja uspešnog privatnika/ce za koje je
potrebna čitava državna mašinerija finansija, i
„ sugurna medijska kuća“ za priznanje i identitet zaštite uspešne privatizacije
Odjednom oživljena kritičarka kritikovanog, „ dok se vlast ne o/seti“.
pravi spisak podobnih imena o/pozvanih na BFI. Da li iz straha, osećanja krivice ili gađenja (moralne kategorije Ja ) od ovih - Naši baletski/plesni/ kritičari- ti, davitelji mladih novih igrača, čija «ekskulizivna
dela» su ocenjena od nekih svetskih kritičara u njihovim „malim tekstualnim“ oproštajima „ igre od koje zastaje dah“, iskazuje poznatu floskulu „ samo mrtav kritičar najbolji je kritičar“. Bez suda javnog mnjenja/ ne podmićenog davanjem komleta ulaznica za BFI, od 15 000 din
za jednu, a za dve osobe... sve Naše uvlači u klopku kritikus vulgaris Ali
u svakoj nesreći ima i sreće za Naše, ućutkane beogradske baletsko/plesne umetnike koji, pošto su „ provetrili svoje sobe“, intelektualno i etički se oslobodili truda da ukusno napišu rezencizuje BFI,
osvojili su slobodu da više ne moraju razumno i estetski da prevode
igru s/lika « guske koja misli da je labud».
Publika-Naši, posebno onaj tip mlađe publike, fingirane, spinovane i
vešto održavane u zabludi o modernoj sekvenci savremenog plesa,
povedene psihologijom prenosa, spremne na potčinjavanje, na sposobnost ćutanja i sa smislom za strahopoštvanje pred tuđim, do krajnjih granica je pasivizirana. Publika se koristi samo kao instrument
ukusa i potreba « plati pa klati» naivnoj i dirljivoj pojavi BFI.
Irena Krešić
baletski kritičar nedeljnika NIN
(10) Orchestra 59/62
jelena janković, courtesy by bdc
Bozanstvena komedija, kor. Edward Clug, Bitef Dance Company, Ašhen Ataljanc i Strahinja Lacković
Povodom 60 godina kritičarskog i publicističkog rada Milice Zajcev
Iz baletske beležnice - prvi objavljeni esej (1955.)
U susret jubileju
Sećanje na umetnost Margot Fontejn ili
PoEzIjA PokrEtA
Ako na baletsku umetnost gledamo kao na
sintezu muzike, igre i
dramske umetnosti,
tada zahtevi koje postavljamo pred baletskog umetnika ne mogu da budu jednostavni. Spoj virtuoziteta
(u čisto zanatsko-tehničkom smislu), prefinjene muzikalnosti i
bogate skale dramskog izraza – predstavljaju retkost na
baletskim scenama
sveta. Postoji nekoliko
velikih imena o kojima možemo da čitamo najblistavije pohvale (Ana Pavlova u Smrti
labuda, Vaclav Nižinski u Snu o ruži), ali ona pripadaju prošlosti,
klasičnom baletskom akademizmu, koji je cvetao u periodu prelaska
između prošlog i našeg stoleća. Za nas je on danas precvetao, ali kao
što svenula ruža širi opojan miris, tako i on pruža mnoga zadovoljstva ljubiteljima baletske umetnosti. Dok je jedna grupa koreografa primenjivala ustaljene oblike klasičnog baleta i, zadržavajući njegove oku
prijatne elemente, dala veliki zamah svojoj mašti, druga, možda isto
tako umetnički jaka, stajala je na utabanim pozicijama igre Marijusa
Petipa, Leva Ivanova i drugih. Balet-ska tehnika klasičnog akademizma predstavlja bogat, ali i ograničen odnos raznovrsnih baletskih
koraka, koje koreograf u skladu sa mu-zikom kombinuje na najrazličitije načine. Iz same te ograničenosti igračkog izraza proizlazi i
nedorečenost dramskog izražavanja. Ali, i pored tih ograničenosti,
istinski i veliki baletski umetnik može i u tim granicama da pruži
umetnička ostvarenja, koja će u nama pobuditi uzbuđenja i zadovoljstva, a možda, i neki vid zahvalnosti.
Takav umetnik je bila jedna od najvećih balerina današnjice Margot
Fontejn u dvostrukoj ulozi Belog i Crnog labuda, Odete i Odilije, u
baletu Labudovo jezero P.I. Čajkovskog, a prilikom gostovanja u
Beogradu 1954.godine. Labudovo jezero predstavlja vrhunac baletskog stvaralaštva Marijusa Petipa krajem devetnaestog veka. Priča o
začaranoj princezi, njenom oslobađanju od strašnih čini, dvorske ceremonije – i sve to je ispričano kroz klasičnu igru “numera”, kako bi se
to stručno reklo, kroz duete, adađa, varijacije, igru ansambla, inspirisanih prekrasnom muzikom velikog ruskog liričara P.I. Čajkovskog.
Već pri prvoj pojavi na sceni, već sa prvim korakom, Margot Fontejn
je uspela da celom svojom pojavom – mekim pregibima ruku poput
labudovih krila,nežno izvijenim vratom i lakoćom igre na prstima –
dočara labuda iz bajke očaranog zlim činima. Veliki adađo u drugom
činu, koji predstavlja i u klasično baletskoj i u muzičkoj literaturi pravi
biser, Fontejn je igrala tako da se na trenutke gubila bela baletska
“pačka” i baletske patike, a ona je postala bela ptica, koja mekim pokretima izražava tugu i želju za slobodom.Njeni razvojni batmani i piruete blistavo tehnički izvedeni, mirnoća i čistota baletskog stila –
predstavljali su nešto gotovo savršeno za gledaoca.
Varijacija Odete (Belog labuda) je puna tehničkih virtuoznosti, koji
od igračice zahtevaju maksimalan napor u savladavanju sopstvenog
tela, a ponekad i samih fizičkih zakona. Margot Fontejn je i tu bila besprekorna. I sa lakoćom je odigrala najteže kombinacije, kao da vrtoglavo brzi okreti pike, kojima je prelazila scenu, predstavljaju sasvim
običan hod.
U trećem činu ona nije više bila lirska začarana princeza, već temperamentna zla vila, Odilija, koja je punom uskovitlanošću svojih fuetea, kroz prkosne varijacije sa bezbroj tehničkih bravuroznosti, uspela da svoj izraz tačno prilagodi zahtevima ove teške baletske partije.
U poslednjem činu Fontejn je opet bila labud, labud koji umire, kojem
munja prži krila, koji posrće i pada, pružajući svoj beli vrat da udahne
poslednji put i onda pokošen klone…
I još Margot Fontejn lebdi pred očima kao bela ptica na umoru.Glava
uokvirena perima izražavala je tugu, a telo i ruke su se trzali poslednjom snagom, dok su noge i dalje sa besprekornom tačnošću izvodile
složene baletske korake.I kada je zavesa pala, svima je pred očima lebdela nežna figura, koja je svojim telom pričala ono što je muzika
nagoveštavala, stapajući se sa njom, izražavajući njene tonove - od tihih pasaža harfe i oboe, koji nose osnovnu muzičku temu, do poslednjeg uskovitlanog akorda u kodi trećeg čina.
Margot Fontejn kao da je pošla od poznate misli Ane Pavlove: Tehniku
treba zaboraviti da bi se igralo, pa je i pored ograničenosti klasične
baletske igre, lik začarane princeze Odete sa lakoćom i toplinom, kao
i personifikaciju zla-Odiliju, sa mnogo temperamenta i prikladanog
izraza, odigrala zaboravljajući ili bolje rečeno u tolikoj meri lako savlađujući sve zanatske i tehničke probleme, tako da se oni nisu ni osetili. Donela je glumački dva sasvim različita lika pretvarajući se neprimetno, ali ubedljivo, od lirske igračice u gotovo karakternu.
I pored toga što se može diskutovati o daljem negovanju tradicija preživelg baletskog akademizma, u umetničkom ostvarenju Margot
Fontejn smo videli komponente kakve mora da ima zaista veliki baletski umetnik. Umetnica takvih kvaliteta može mnogo da doprinese
razvoju baletske umetnosti, koja danas zahvata baletske scene širom
sveta – pravcu takozvanog neoklasicizma, u igri koja se zasniva na
klasičnoj baletskj tehnici, ali sa novim motivima bliskim današnjici. I
pored toga što Margot Fontejn nije udovoljila naprednim pogledima
Izadore Dankan, koja u svom članku Igra budučnosti (Lajpcig, 1903)
kaže: ...Igračica ne treba da predstavlja vile, monade, ni kokete, već kroz
igru treba da izrazi ženstvenost i svoju čovečnost... – ona je u baletskom
stilu koji zastupa, kroz filigranski čisto zadovoljavanje koreografske
zamisli, kroz preciznu ritmičnost i prefinjenu sposobnost za stapanje
pokreta sa muzikom i adekvatnim pantomimskim izrazom, uspela da
pruži umetničko ostvarenje koje će ostati nezaboravno.
Studentski zbor, Skoplje, 28. maj 1955. godine
Ovaj esej je integralni tekst mog seminarskog rada iz estetike na trećoj godini
studija filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Tekst je štampan na makedonskom jeziku.
U mom prevodu nema nikakvih ispravki ili dopuna.
Milica Zajcev
Beograd, 30. juni 2013. godine
Orchestra 59/62 (11)
Ogledalo igre
Beleške o igračkim događajima na beogradskim scenama
PIŠE: Milica Zajcev
Nastavljajući da pišem kratke, haiku osvrte, na igračke događaje u Beogradu 2012. i 2013. godine u svom kritičarskom ogledalu želim
da, izlažući sopstveno mišljenje o ovim umetničkim zbivanjima, na izvestan način podsetim naše čitaoce da predstave koje su videli ponovo pogledaju i uporede naše utiske. Naravno da pogled u moje kritičarsko ogledalo treba, pre svega, da probudi gledalačku
radoznalost da odabere onaj igrački događaj u ovom razdoblju koji je, možda, propustio.
NAPOLI, FESTIVAL CVEĆA U GENCANU
28. septembar 2012.u Narodnom pozorištu u Beogradu
–Pas de Deux, Pas de Six,
koreografiju Ogista Burnonvila preneo Brus Stajvel (Bruce Stievel)
Izvođači: Ana Pavlović i Jovan Veselinović i baletski ansambl
sonja žugić, courtesy by national theater in belgrade
O ovoj predstavi već je pisano u Orchestri i slažem se sa izrečenim sudovima da za usvajanje izuzetne preciznosti i brzine u izvođenju raznovrsnih, naoko jednostavnih, ali tehnički veoma zahtevnih, plesnih kompozicija velikog danskog baletmajstora i koreografa Ogista Burnonvila treba dugotrajno raditi. Protagonisti A. Pavlović i J. Veselinović su bili na dobrom putu, ali ansambl nije mogao
za relativno kratko vreme da usvoji osnovne premise čuvenog Burnonvilovog stila, koji se godinama savladava. Dotadašnji šef beogradskog Baleta Brus Stajvel se trudio da im prenese lepršavost iza koje stoji izuzetan tehnički rad, ali za to je trebalo i više znanja i
više umeća. Napomenimo da se na svim prestižnim međunarodnim baletskim takmičenjima upravo odlomci iz Burnonvilovih
baleta, koje sa toliko pijeteta čuva od zaborava Kraljevski danski balet, zadaju kao igračko štivo, koje samo najbolji mogu savladati.
Stoga, beogradski baletski umetnici i bez takmičarskih ambicija, ako već žele da izvode Burnonvilove postavke, moraju uložiti veoma
ozbiljan napor da ih u njihovoj čipkastoj hitrini i veoma tehnički složenoj formi bar donekle usvoje.
Napoli, Ana Pavlović, jovan Veselinović i ansambl
PONOVO PRAZNIK LJUBAVI
14. oktobar 2012. u Operi i teatru Madlenianum
Koreografija: Aleksandar Saša Ilić
Retko se dešava da se posle premijere izrečena kritičarska mišljenja gotovo u celini poklapaju sa stavovima autora predstave. A to
se u ovom slučaju desilo. U pripremi velikog gostovanja baleta Praznik ljubavi u Kini, učinjeno je više korekcija i u podeli i u režiji,
tako da u svom ogledalu sada vidim celovitu igračku predstavu Aleksandra Ilića, koja u sebi nosi sve lirske i životne osobenosti
romana Teodore Sujić Capsella bursa pastoris, pretočene u igru iskrene ljubavi, drukčije od današnjeg njenog poimanja, ali strastvene i uzbudljive. Iako nisam imala ozbiljnih primedaba na kreacije prvih protagonista, Tamara Ivanović Pingović i Milan Rus su
igrom suptilno iskazivanih dubokih emocija bili plesni odraz Teodorinih junaka, kakav sam i očekivala. Ostali sudeonici su usavršili i osećajno obogatili svoju igru tako da je cela predstava dobila istančane, savremenoj ljubavnoj priči bliske, odsjaje.
Na uspešnoj, sedamnaest dana dugoj turneji u Kini, predstava Praznik ljubavi Teatra Madlenianum ovenčana je zasluženom nagradom za najbolje izvođenje na Kineskom međunarodnom festivalu mladih. Naši baletski umetnici su pokazali da ljubav nije samo
reč, već istinsko nadahnuće za upečatljiva pozorišna ostvarenja.
(12) Orchestra 59/62
Ogledalo igre
Praznik ljubavi, tamara Pingović na gostovanju u kini, Courtesy by Madlenianum
Orchestra 59/62 (13)
aleksandar milosavljević, courtesy by ister teater
Ogledalo igre
PREMIJERA: LOGOUT
07. novembar 2012. u Bitef teatru
u izvođenju Ister teatra
Zasnivajući svoj umetnički rad na svakodnevnim laboratorijsko-istraživačkim procesima, Ister teatar, koji 2014.
obležava dve decenije postojanja, sledi svoju prepoznatljivu estetsku putanju kojom, bez obzira na temu projekta, predstave i performansa, iznedrava autentičan način savremenog pozorišnog izražavanja.
U predstavi LogOut, prema konceptu i u kreografiji Anđelije Todorović i dramaturgiji Damira Vijuka, povezivanjem savremenih plesnih tehnika istražuje se fenomen straha. U duetnom izvođenju Anđelije Todorović i
Danice Arapović, fenmen straha se tretira kao sasvim prirodno obeležje jedinke protiv kojeg se ona ili bori snažnim pokretima ili ga u sebi potiskuje na suptilan način.
Te oscilacije u dramaturgiji pokreta izvođačica se izražavaju neoknvencinalno, trepere drhtajima koji prožimaju
plastičnu pokretljivost njihovih plesnih tela, koja kroz pojedinačnu i zajedničku igru iskazuju mnogobrojna i
mnogostrana ispoljavanja straha , koji ne postoji ukoliko ne pokaže i svoje drugo lice – hrabrost, kao što to tvrdi
Perikle opisujući boga Janusa, koji vlada poretkom kao najvišim javnim dobrom sa svoja dva lica.
Etičke premise koje dominaciju straha tokom civilizacije, uglavnom, vide kao nužno zlo, veoma je teško izraziti
kroz pokret na plesnoj sceni. Jedan deo intelektulnih razmišljanja o fenomenu straha su uspešno telesno prikazale Todorovićeva (naročito) i Arapovićeva zahvaljujući svojim izvođačkim osobenostima, ali i brojnoj ekipi
saradnika. Pri tome posebno je potrebno pomenuti veoma upečatljivo dizajniran program (autor Aleksandar
Milosavljević), koji svojim izgledom i sadržajem, kao retko koji, snažno „uvodi“ u predstavu, čija tema može biti
nadahnuće za još mnoge višeslojne teatarske razrade.
(14) Orchestra 59/62
Ogledalo igre
PREMIJERA : PRIČE HLEBA I KRVI
10. novembar 2012. u Bitef teataru
esej u pokretu Sanje Krsmanović tasić, Dah teatar
jugoslav hadžić, courtesy by dah teatar
Centar za pozorišna istraživanja Dah teatar poklonio je publici još jedan esej u pokretu. Glumica i igračica Sanja
Krsmanović-Tasić je ispisivala Priče hleba i krvi telom, glumom, glasom kao sopstveno traganje za ličnom prošlošću u kojoj
su njeni preci ostavljali krvave tragove, kojima su želeli da okončaju krugove ratova i nasilja, koji se neprestano ponavljaju
na našim prostorima.
Priča o njene dve prababe i jednom pradedi, koji su početkom prošlog veka ratovali u krvi za koru slobodno stečenog hleba,
za svoju zemlju i naciju, nema patetike, jer je sazdana na umetničkoj analizi njenog sopstveng odnosa punog poštovanja
prema onima koji su u naša bića utkali duhovnost ličnih sudbina, koje, svaka pojedinačno i to ne samo zbog zveketa mnogobrojnog krvlju stečenog ordenja, predstavlja blago na kojem se gradi umetnost.
Sanja Krsmanović Tasić uspeva da svoj esej obogati scenskim rekvizitama, koji se uklapaju u njeno pripovedanje istinitih
događaja iz lične istorije predaka na skladan i oku i mislima prilagođen način, da poveže segmente i da svoju raspravu o
minulim vremenima i ličnostima izloži na jasan, umetnički zanimljiv i publici prihvatljiv način. Tako njene priče o krvi i
hlebu nemaju ničeg lažno patriotskog, niti se taj lažni patriotizam ma u kom vidu koristi. Kroz pokret, koji je njen osnovni
oblik izražavanja, ona lične sudbine stavlja u kontekst društvenih događanja i komunicirajući sa njima stvara scenske priče
koje se zbog svoje iskrenosti i jednostavnosti, a i duboke promišljenosti, pamte.
Orchestra 59/62 (15)
Ogledalo igre
A.E.I.O.U.
24.januar 2013. u Bitef teataru
veče performansa domaćih autora
Ana Dubljević, Igor Koruga, Dragana Alfirović, Miloš Sofrenović i Dragana Bulut su autorstvo svojih performansa zasnivali na širokoj asocijatiuvnosti samoglasnika i usložavanju njihovih telesnih i lingvističkih značenja. Svaki od
pet ponuđenih solističkih izvođenja imao je stabilnu jezičku osnovu, kojom se u različitim obimima razvijala i telesna radnja. U lingvističkom pogledu najdalje je otišla Ana Dubljević, koja je pokušala da rečima raščlani osećaj
očajanja i da, ipak Ide dalje sa iskrom slabašne nade – do sledećeg samoubistva gotovo bez pokreta, veoma statično
i to u bukvalnom smislu.
Igor Koruga je u svojoj minijaturi Ekspoze sa više igračkog nastojanja istraživao i analizirao odnos umetničkog
autorstva i gledalaca u izvođačkim umetnostima na prihvatljiv način.
Dragana Alfirović je u perfomansu Novi oblici života ples stvarala kao mogućnost novih oblika bivstvovanja, koje
je nezavisno od ljudske svesti.
Miloš Sofrenović je svoj performans, zasnovan na filozofiji Jukio Mišima Iščezli, posvetio koegzistenciji dveju
polarnosti – nežnosti i brutalnosti – u svakom od nas ponaosob i izvan svakog od nas - iz koje ne proizlazi očekivani treći svet. Dizajn kostima koreografa i izvođača Katarine Vuković bio je sasvim neprilagođen njegovoj sadašnjoj figuri.
Dragana Bulut je svoja tri pokušaja, odnosno tri započeta zasnivanja određenog usložnjavanja telesnih iskaza pojedinih samoglasnika, ostavila kao premise bez završnog zaključka, koji nije ni bio obavezan.
Svih pet samoglasničkih performansa bili su samo etide onih koji u savremenom plesu vide i osećaju odraz stvarnosti, ma kako on bio krajnje subjektivan.
YESTERDAY – SETI SE DA ZABORAVIŠ
16.mart 2013. u Bitef teatru
Koncept i koreografija: Jasmin Vardimon
Izvođači: Bitef dens kompanija (Bitef Dance Company)
Gostovanje Jasmin Vardimon, britanske koreografkinje izraelskog porekla, u Bitef dens kompaniji predstavlja značajan, podsticajan događaj za ovaj plesni ansambl. Odabravši da postavi svoju predstavu Yesterday – Seti se da zaboraviš poznata umetnica je kontinuirani razvoj savremene plesne umetnosti kod nas obogatila novim tehničkim i
sadržajnim promišljanjima, koja proizlaze iz njenog desetogodišnjeg koreografskog rada. Odabirom najupečatljivih sola, dueta i deonica za ansambl ona je razvijala i unapredila izvođačke domete naših igračica i igrača.
Predstava Jasmin Vardimon se može posmatrati kao celina koja se bavi različitim plesnim nadahnućima. Ako se
radi o usložnjavanju igračke tehnike, ona poseduje veoma teške igračke deonice, koje i zbog svoje atraktivnosti traže
od izvođača raznovrsna i složena plesna znanja, posvećenost, a i iskustvo. Gledalac ima utisak da je pred njim gromada bogatstva pokreta, koja se svojom unutrašnjom snagom razlaže u niz neočekivanih igračkih utisaka, upotpunjenih nesvakidašnjim scenskim rešenjima i znalački odabranim video projekcijama. Visoki skokovi u okretu
kojima se izvođači obrušavaju na tle, nastavljajući svoja kretanja u najrazličitijim pravcima, urezuju se u pamćenje
kao vihorni napor da se savlada scenski prostor, gravitacija i čudesne slike sećanja postanu upečatljiva opozicija
zaboravu.
Ne želim da krijem još jedan potpuno subjektivan osećaj ove veoma zahtevne predstave. Naše Juče u meni još odjekuje svim svojim jarkim ratničkim bojama i zločinima, kojih se htela to ili ne, sećam. Ali, da bi nastavila da živim
u sadašnjosti moram se podsetiti da treba da ih potisnem u zaborav.
Verovatno Jasmin Vardimon nije tako koncipirala svoju predstavu, ali ona i tako odjekuje u pojedinom gledaocu
šireći sopstvenu univerzalnost.
Članovi već nagrađivanog Bitef dens ansambla uložili su mnogo truda i sopstvenih dubokih emocija da predstavu
Yesterday- Seti se da zaboraviš ne samo primerno tehnički igraju, već i da se srode sa njenim duhovnim sadržajem.
Strahinja Lacković, Nevena Jovanović, Milica Pisić, Miloš Isailović, Nemanja Naumovski, Sanja Ninković, Ivana
Savić Jacić i Miona Petrović (alternacija) uz veliko zalaganje baletskog pedagoga Marije Janković Šehović i Nikole
Tomaševića, asistenta pedagoga i koreografkinje, podarili su beogradskoj publici visoko sofisticiranu predstavu
Jasmin Vardimon, učinivši veliki korak u razvoju svojih umetničkih dometa. Ovakav uspeh obvezuje da im se i u
budućnosti stvore uslovi za dalje napredovanje. A to se ne sme zaboraviti.
(16) Orchestra 59/62
jelena janković, courtesy by bdc
Yesterday - seti se da zaboraviš, kor. jasmin Vardimon, Bitef Dance Company, Milica Pisić i Uroš Petronijević
Orchestra 59/62 (17)
Ogledalo igre
GALA KONCERT
19. mart 2013. u Narodnom pozorištu u Beogradu
povodom 50 godina Udruženja baletskih umetnika Srbije
Na završetku obeležavanja pet decenija rada Udruženja baletskih umetnika Srbije održan je u Narodnom pozorištu u
Beogradu svečani koncert na kojem su prikazana umetnička dostignuća klasičnog, neoklasičnog, modernog i savremenog izraza u umetničkoj igri. Program su činila sola, dueti, skupne igre iz tradicionalnih baleta Don Kihot, Uspavana lepotica, Bajadera, Korsar, Šeherezada, kao i savremenije postavke od kojih su se posebno isticale zrelošću koreografije Kavez
I. Stanišić, Sonet D. Jocić, Sakura A.Kana, Severna bajka Staše Zurovca, Tango slovenačkog para Hribar-Luštek, Samson i
Dalila i Aleksandar R. Savkovića i Yesterday- Seti se da zaboraviš J. Vardimon.
Izvođači su bili prvaci i solisti nacionalnih ansambala i plesnih trupa iz okruženja, solidno pripremljeni i raspoloženi da
sa umetničkim autoritetom brane boje svojih „reprezentacija“. Bio je to svojevrsni praznik umetničke igre, čija buduća
izdanja vrede da budu i dalje bar jednom godišnje viđena.
U mom Ogledalu igre posebno je zablistala plastičnom, emotivnom i nadahnutom baletskom igrom prvakinja
Makedonske opere i baleta Aleksandra Mijalkova, koja je sa prvakom Vasilom Čičijašvilijem izvela Adagio iz Šeherezade
u postavci Mihaila Krapavina iz Rusije.
Kao uvod u ovaj reperezentativni igrački događaj UBUS je dodelio Priznanje za životno delo solistkinji baleta, kritičarki,
teatraologu i prevodiocu Mirjani Zdravković, Nagradu „Nataša Bošković“ za najbolju interpretaciju klasičnog ili neoklasičnog stila umetničke igre Milošu Marijanu ( Dezire u Uspavanj lepotici) i Nagradu „Smiljana Mandukić“ Nikoli
Tomaševiću i Strahinji Lackoviću za najbolju plesnu interpretaciju u obasti savremene umetničke igre (Duet robova iz
baleta Aleksandar).
Nagrada „Dimitrije Parlić“ za najbolju koreografiju u 2012. nije dodeljena, jer nije bilo postavke koja bi zadovoljila visoke kriterijume koje zahteva dodela ovog priznanja.
JUBILEJ: 10. BEOGRADSKI FESTIVAL IGRE
05. do 19. april 2013.
Scene u Beogradu, Pančevu i Novom Sadu
Kao i prethodnih godina umetnički direktor 10. BFI izričito je zabranio svojim saradnicama da ovdašnje kritičare zvanično akredituju za praćenje i pisanje o ovom igračkom događaju. Na sreću moje Ogledalo igre se zbog toga nije mnogo
potreslo, jer je takav neprofesionalni stav unapred očekivan, ali ne i opravdan. Ono se samo zatamnilo i nije želelo da se
u njemu ogleda ni jedna od predstava 10. BFI. Stoga nisam mogla ništa učiniti, no da potpuno nezvanično, o sopstvenom
trošku, prisustvujem baš svim nastupima izabranih ansambala. Obrazovana beogradska publika donela je svoje ocene.
Koliko mi je poznato za neke predstave je rečeno da su tipično „bitefovske“, za neke da su ispod očekivanog nivoa, a tek
dve ili najviše tri su bile dobro prihvaćene sudeći po stvarnom (ne naručenom) aplauzu posle njihovih izvođenja.
Tek početkom juna je objavljena lista projekata iz kulture i umetnosti koju sufunansira Ministarstvo kulture i informisanja Srbije u kojoj je obelodanjeno da za ovu godinu filmska i pozorišna produkcija, kao i izdavanje određenih časopisa od
posebnog kulturološkog i međunarodnog značaja nisu dobili ni dinara pomoći. A BFI je trajao duže nego mnogi dosadašnji umetnički festivali međunarodnog značaja i dobro finansiran (ne samo od sponzora, nego i od države), a nije sa
stručne strane vrednovan. Ipak, moje Ogledalo se složilo da i bez zvaničnog poziva organizatora kao najstariji pozorišni
kritičar kod nas, sopstvenim ulaganjem, steknem sliku o ovogodišnjem jubilarnom BFI.
Istini za volju bila sam, kao i moje Ogledalo, veoma iznenađena kada sam videla da je naknadno u program BFI uvrštena
igračka predstava Trple Bill baletskog ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu. I moje Ogledalo i ja smo se obradovali
što je već devet puta izneta primedba da na ovom Festivalu nikada nije bilo domaćih predstava, ipak, uvažena. U desetom
izdanju BFI, najzad je viđeno odlično izvođenje koreografija J. Kilijana (Šest plesova), P. Lajtfuta i S.Leone( Step Lightly) i
Mari Klod Pjetragale (Jesenje cveće), koje su publici poklonili naši umetnici.Takvo izvođenje postiglo je odličan prijem kod
naših gledalaca.
Nešto docnije, nezvanično se saznalo, da predstava naših umetnika nije bila planirana u programu 10. BFI, več je brzo,
profesionalno i kolegijalno sjajno popunila termin, koji je bio ostavljen za trupu Dušana Tinjeka (Dusan Tynek), Čeha koji
stvara u SAD sa našom kompozitorkom Aleksandrom Vrebalov.
(18) Orchestra 59/62
Ogledalo igre
VODA
22.april 2013. u Domu omladine
povodom Dana planete Zemlje
Premijera Teatra pokreta Mimart,
Koncept i režija Nela Antonović
lidija antonović, courtesy by mimart
U čast Dana planete Zemlje Teatar pokreta Mimart prikazao je svoju premijeru Voda po konceptu i u režiji Nele Antonović. To
je nekonvencionalan projekat koji sadrži elemente pozorišta, igre i aktualizira istraživački rad na stvaranju predstave u kojoj se
spajaju lična iskustva i dokumentarni naučni materijali radi poboljšanja ekološke svesti s obzirom na evidentnu zagađenost
zemaljskih voda.
Zasnovana na fenomenima vode predstava nastoji da ga istražuje,da naučnim dokazima potkrepi misao da voda poseduje svest,
inteligenciju i čak fotografsko pamćenje.Iako je sve to veoma teško scenski uobličiti i iskazati, Mimart i Nela Antonović uspevaju da učvrste naša poimanja o vodi kao univerzalnoj materiji, koja povezuje planetu Zemlju bez obzira na mnogobrojna ograničenja, kao što to u traganju za univerzalnošću čini upravo i neverbalno pozorište.
Inspirativni citati u predstavi Albaharija, Cvetkovića, Emota, Grabovca, Heraklita i drugih upućuju na neodložnu potrebu očuvanja kvaliteta vode za budućnost života na našoj Planeti.
Brojni saradnici i izvođači su disciplinovano i sa poštovanjem suštinskog sadražaja predstave ostvarili zamisli autorke. Ogledalo
se zacaklilo pri izvođenju dua Tokata za kapi na kompoziciju Rade Nuić, koji je u sebi, na primeren teatarski način, asimilirao
sve poruke predstave.
Orchestra 59/62 (19)
Ogledalo igre
17. FESTIVAL KOREOGRAFSKIH MINIJATURA
11-14. maj 2013, u Narodnom pozorištu u Beogradu, Scena „Raša Plaović“
(20) Orchestra 59/62
Dan Datcu, rumunija
Misato Inoue, japan
jelena janković, courtesy by ubus
Tradicionalni 17. Festival koreografskih minijatura koji organizuje
Udruženje baletskih umetnika Srbije, održan od 11- 14. maja ove
godine, moje Ogledalo igre pozdravlja posebnim sjajem kao jednu od
umetničkih međunarodnih manifestacija, koja odlučno čuva svoju
tradiciju i održava se već sedamnaesti put istih majskih datuma, na
istom mestu. Osnovne činjenice ovogodišnjeg majskog praznika
umetničke igre su dobro poznate: od 44 minijature, koje je prijavilo
17 zemalja, Umetnički savet UBUSa je odabrao 21, koje su javno prikazane 11. maja, a Stručni žiri je odabrao 11 finalista, koji su svoje
koreografije odigrali 12. maja u takmičarskom delu programa.
Izuzetnu, savremenu plesnu minijaturu, doneli su takmičari iz
Rumunije. Koregraf Dan Datcu je svoju postavku dugog naslova A la
melancolie, au desepoir qui nous tiet, a ton etoile, postavio izrazito plastično i sliveno. Senzualni ples prožimao je četiri izvođača, koji su
svojim telima tkali izražajnu arhitektoniku postavke, koja je , za razliku od mnogih savremenih igračkih dela koja klimaks svojih promišljanja često završavaju obrušavanjem na tle, svojim stremljenjima
u visinu negirala melanholiju i beznađe prizemljenja i stremila ka
sopstvenoj zvezdi nade. Datcuova koreografija je svojim dahom
optimističkog, nimalo irealnog poverenja u budućnost zaslužila i
prvu nagradu Stručnog žirija i Nagradu kritičara.
Druga nagrada za minijaturu Crni labud je pripala Japanki Misato
Inoue, koja je osvajala zanimljivim scenskim metamorfozama, a
treća nagrada duetu Konflikt, koji su osmislili i odigrali A.Kapareda i
T. Čizmadžija (Kolimbija, Mađarska).
Pohvale su dobile koreografkinje Isidora Stanišić (Srbija) i Sanja
Nešković-Perišin (Slovenija) za standrdne postavake, Plaketa
„Aleksandar Izrailovski“ je otišla u Sloveniju, iako nije imala dovoljno snažne savremene inovacije, a publika je najdužim aplauzom
nagradila solističku minijaturu humornog izraza, željna, valjda, da
pokaže Ogledalu da zajedno sa Kolumbijcem Huari Mateusom,
veoma simpatičnim izvođačem, kao nasušnu životnu potrebu, ipak,
traži malo smeha.
Ohrabrujuće je što se posle pauze, koja je zabrinjavala, na 17. FKM
prijavilo devet takmičara iz Srbije. Njihov učinak nije veliki, a
Umetničko veće UBUSa je svoju Nagradu Ohrabrenje dodelilo etno
minijaturi Devojka se suncu protivila. Time je stvorena mogućnost da
grupa koreografa Milica Jević, Miloš Kecman i Milan Bačkulja dobiju uslove da sačine novu koreografiju u kojoj će potvrditi zasluženost
dodeljenog priznanja novim, samostalnim celovečernjim igračkim
delom.
U okviru 17. FKM 13. maja je održana debata o najznačajnijim pitanjima daljeg razvoja naše umetničke igre, a 14. maja Festival je završen u Bitef teataru predstavom Karmen-odbrojavanje Isidore Stanišić
i Dejane Budiške, koju su izveli učenici Odseka za savremenu igru
Baletske škole „Lujo Davičo“. I ovom predstavom je potvrđen veliki
interes mladih, naročito devojaka, za bavljene savremenom plesnom
umetnošću, no to u sadašnjim uslovima hiperprodukcije ovih umetničkih kadrova, može doneti značajne egzistencijalne probleme i najtalentovanijima među njima.
jelena janković, courtesy by ubus
u organizaciji Udruženja baletskih umetnika Srbije
Ogledalo igre
SVETSKA PREMIJERA: TRILOGIJA
14. i 15. maj 2013. u SNP u Novom Sadu i BDP u Beogradu
Igračkog pozorišta Dušana tinjeka (Dusan Tynek, SAD)
Sa malim zadocnjenjem, ali u mesecu igre – maju,
u Novom Sadu i Beogradu nastupila je američa
trupa Dušana Tinjeka sa Trilogijom na muziku naše
poznate kompozitorke Aleksandre Vrebalov.
Tri koreografske celine koreografa Tinjeka od kojih
su Prozirni zidovi iz 2010. i Portali iz 2011. već dobili vema pozitivne kritike u njujorškim medijima
(Orchestra je o tome obavestila svoje čitaoce prikazima dopisnice Ksenije Rakić u prethodnom
broju), a Dnevnik iz 2013. je prvi put izveden kod
nas u okviru pomenute Trilogije, kao svetska premijera.
Kao koreograf Dušan Tinjek, poreklom Čeh, školovan kod sjajnih prethodnika kao što su Lusinda
Čajlds, Molisa Fenli, Daglas Dun i najveći od njih
sjajni Mers Kaningem, je u svom kamernom
Igračkom pozorištu (Dance Theatar) ponudio
zanimljiv spoj evropskih i američkih tradicija savremene umetničke igre. Njegovih osam izvođača, koji
nisu još u svemu dorasli zahtevima koje njihov
kreograf pred njih postavlja, ipak, pružaju upečatljivu sliku o njegovim nastojanjma da zadivljen
pokretom plesačkih tela šalje svojevrsne poruke.
Njegov čisti pokret u Dnevniku, na primer, nadahnut poznatim epom o Uliksu i Penelopi, dobija lako
uočljivo dvostruko značenje. Sa jedne strane on je
ovaploćenje ideje o istrajnoj ljubavi koja se završava
spajanjem, nasuprot ideje o moru, putovanju, traganju, koje je neizvesno.
Courtesy by Dusan tynek Dance theater
Ubeđena sam da bi iskusniji izvođači u
Tinjekovim postavkama mogli bolje da
iznesu sve bogatstvo njegove inventivnosti, čije je usmerenje na razvijanje složenih
emotivnih koncepata kroz igru.
U tom istraživanju novih nijansi pokreta
on nalazi izvanredan oslonac u kompozicijama Aleksandre Vrebalov, koje predstavljaju „ muzički kontrapunkt živoj i
energičnoj koreografiji“.
Iako smo Ogledalo i ja prvi put slušali
Aleksandrine kompozicije, bez straha da
smo pristrasni, zaključujemo da su one
bile najveći umetnički domet ove plesne
večeri, a da će dalja saradnja Tinjeka i
Vrebalove svojim inovacijma i istinskim
umetničkim nabojem stvoriti novi tandem umetnika koji će svojom nesumnjivom orginalnošću i misaonošću ubuduće
osvajati svet.
Orchestra 59/62 (21)
lidija antonović, courtesy by off frame
VAN OKVIRA ..... OFF FRAME
off Frame, instalacija Telo van okvira, promocija priručnika okvir tela
(22) Orchestra 59/62
FEStIVAL VAN OKVIRA/ OFF FRAME
Grand pas 011
Osluškivanje pulsa društva
umetničkim aktivizmom
PIŠU: Boris Čakširan i Marko Pejović
maja ven, courtesy by off frame
Izgledalo je da se ideja za ovaj Festival rodila iznenada, ali je njegova pojava bila neko vreme pripremana.
Grupa „Hajde da...“ je od svog postojanja (1999.) radila sa onim delovima društva koji su u određenom kontekstu
bili obespravljeni. Na početku su to bili prevashodno projekti i programi psihosocijalne podrške.
Od 2008. godine organizacija je pokrenula projekat Okvir tela sa namerom da podstakne saradnju osoba sa invaliditetom i umetnika u oblasti plesnog teatra. Do sada je organizovano nekoliko ciklusa radionica koje su vodili
umetnici iz Srbije i inostranstva, a u kojima su učestvovali korisnici/ce kolica, slepe i slabovide, gluve i nagluve
osobe, koreografi i igrači savremenog plesa, ostali zainteresovani građani/ke. U okviru projekta su kreirane i dve
plesne profesionalne pozorišne predstave u koprodukciji sa UK „Vuk Karadžić“ – Kriva za Gausa i Reset, u kojima
nastupaju igrači bez i sa invaliditetom.
U partnerstvu sa Centrom za ratnu traumu, 2010. godine Grupa „Hajde da...“ je pokrenula projekat Dan posle, sa
ciljem da se kroz niz aktivnosti podstakne dijalog između mladih umetnika, veterana ratova 1991-1999. i šire zajednice. Nakon radionica fizičkog teatra, u decembru 2011. je kreirana i predstava Tanatos u koprodukciji sa
Kulturnim centrom REX u kojoj nastupaju pozorišni umetnici i ratni veterani.
off Frame, nevidljivi teatar, Sa margine
Orchestra 59/62 (23)
PRVI KORACI – 2011. GODINA
Sve ove aktivnosti (zajedno sa aktivnostima drugih organizacija koje su bile usmerene na zagovaranje prava marginalizovanih grupa da istupaju u javnosti) ipak nisu dovele do jasne artikulacije ideje o pravu na umetničko
angažovano delovanje, zapravo nisu bitno dovele do veće vidljivosti ovog stremljenja. Stoga je 2011. godine
Grupa „Hajde da...“, rešila da uradi bitno veći korak i da napravi okvir za ono što se dešava van okvira, odnosno
da započne okupljanje organizacija i autora koji se bave društveno angažovanom pozorišnom praksom u Srbiji i
regionu, realizujući prvi regionalni Festival društveno angažovanog teatra Van okvira - Off Frame.
Te prve, 2011. godine, Festival je započeo proces formiranja kulturnog prostora koji daje mogućnost da se neka
društvena pitanja „otvore“. Definisana je i misija Festivala - da okupi organizacije i autore koji se bave društveno
angažovanom pozorišnom praksom u Srbiji i regionu, i da promoviše uključivanje u pozorišni rad i predstave
one koji su u određenom društvenom kontekstu obespravljeni. Festival je u periodu od 04. do 10. decembra 2011.
godine ponudio bogat program u koji su direktno bili uključeni veterani ratova 1991-1999, osobe sa invaliditetom, bivši prekršioci zakona, nezavisni umetnici i umetnici zaposleni u institucionalnim pozorištima, mladi iz
ruralnih sredina, aktivisti...
lidija antonović, courtesy by off frame
Od predstava iz Srbije na Festivalu su prikazane Program Intermezzo, Tanatos, Prelazeći liniju, Psi, Zvučna instalacija u 4 slike, Reset; iz Mađarske Still; iz Bugarske / Makedonije Heidi; iz Slovenije WowMan. U programu za
mlade i decu izvedene su predstave Papirnati Pinter, Zavodska bajka i Miljakovac, to jest Novi Zeland , sve iz
Srbije. Kroz 7 prezentacija autori projekata koji su se kroz teatarske programe bavili određenim društvenim
temama, imali su mogućnost da na Festivalu predstave svoj rad i principe na kojima je bio zasnovan, odnosno
šta su bili izazovi u radu, a šta rezultati. Predstavljena su iskustva pozorišnog rada u postkonfliktnim i multietničkim sredinama, rada na zaštiti žrtava i smanjenju nasilja, rada u zatvorima i institucijama socijalne zaštite, rada
za/sa bebama i starim osobama, rada na pitanju predstave muškarca i žene u savremenom društvu, kao i rada sa
i za osobe sa invaliditetom.
Ovim prezentacijama, kao i predstavama, otvarana su pitanja koja su postajala teme za okrugle stolove. Na poziv
Festivala odazvale su se mnoge poznate i javne ličnosti uključivši se u diskusije na ove teme, a Festival je otvorila poznata dramska umetnica Mirjana Karanović.
Održane su i 3 radionice - Zajedno, Kako radimo u institucijama i Primenjeno pozorište i ključne kompetencije
koje su imale za cilj direktno uključivanje u rad i procese primenjenog pozorišta, razmenu iskustava i sticanje
novih.
off Frame, radionica Susret, prezentacija
(24) Orchestra 59/62
lidija antonović, courtesy by off frame
off Frame, regionalni susret
GODINA KOJA DONOSI NOVE OKVIRE – 2012. GODINA
Grupa „Hajde da…“ je u saradnji sa Kulturnim centrom REX 2012. godine organizovala drugi po redu Festival
Van okvira / Off Frame, u peridu od 4.-11. decembra.
Zadržavajići svoju misiju Festivala regionalnog karaktera koji okuplja umetnike/ice sa prostora bivše Jugoslavije
(koji je ovde određen kao zajednički kulturni prostor sa puno sličnosti i razlika), napravljen je iskorak - da se na
Festivalu nađu i umetnici iz zemalja u kojima su se delom dešavali i neki drugačiji istorijski procesi, kao što je
slučaj sa zemljama Zapadne Evrope i SAD (ovu sintagmu koristimo u političkom, a ne geografskom smislu),
kako bi u odnosu na njih mogla da se napravi određena refleksija našeg „regiona“.
Na Festivalu 2012. godine jedan od glavnih fokusa je bio da se uspostavi okvir za angažovanu (političku) umetničku praksu. Organizovano je 5 predavanja sa otvorenom diskusijom: Breht kao metod (umetnost i politika u
Srbiji), Istina je konkretna (umetničke strategije u politici i političke strategije u umetnosti), Smrt i život umetničkih intervencija (projekat Oni žive), Primeri inkluzije (iskustva sa konvencije u Vašingtonu) i Performing a New
World (angažovana praksa u Njujorku). Pored predavača iz Srbije - Borke Pavičević, Milana Markovića i Borisa
Čakširana, predavanja su održali i gosti iz inostranstva Lois Holcman (Lois Holzman, SAD) i Florijan Malzaher
(Florian Malzacher, Nemačka).
U okvirima Festivala je bio organizovan i regionalni skup na kome su se okupili pozorišni stvaraoci koji su zainteresovani da razmenjuju svoja iskustva sa pripadnicima različitih društvenih grupa (kao što su osobe sa invaliditetom, ratni veterani, LGBT osobe, pripadnici nacionalnih manjina, žene žrtve nasilja, stare osobe, Romi, korisnici psihijatrijskih usluga....). Razgovaralo se i o tome šta umetnost može ponuditi društvu i šta je društvu potrebno od umetnosti.
Na programu je bilo 7 predstava iz Srbije: Iza ogledala, Reciklirani snovi, SS and above, Muškarčine, Predstava
(koja se ne zove „pičke u kurcu“), Crave by Sarah Kane i Priče hleba i krvi.
Na Festivalu je izvedeno i 5 performansa / prezentacija koje su okupile mlade aktiviste koji se bave zaštitom ljudskih prava marginalizovanih grupa (Njihova poruka), uključivanjem u pozorišni rad korisnika psihijatrijskih
usluga (Susret), pravima onih koji su bez dokumenata (Nevidljivi), pozicijom ratnih veterana, LGBT populacije
i osoba sa invaliditetom (Sa margine) i promocijom prakse inkluzivnog teatra (Telo van okvira).
Festival je otvorio pozorišni umetnik Nebojša Glogovac, a na večeri otvaranja nastupilo je 25 mladih sa svojim
performansima i video radovima u okviru prezentacije projekta Njihova poruka.
Orchestra 59/62 (25)
w ww. of f-fra me . org
Na Festivalu su do sada izvedene predstave – Organizacije „Sloboda prava“ (uz podršku Hartefakt
fonda), ApsArta - centra za pozorišna istraživanja, Umetničke grupa IGNIS, Daha teatra,
ERGstatus plesnog teatra, Centra E8 i Bitef teatra, Sanje Krsmanović Tasić, Javane Rakić i STANICE, Marte Lađanski, Aleksandra Georgieva, Bojane Mišić, Malog pozorišta “Duško Radović”,
Scene Carina, grupe autora (Nina Marković Matthis, Ana Dubljević, Dalija Aćin Thelander,
Bojana Lazić, Milan Marković Matthis), Grupe „Hajde da...“.
Projekte angažovane prakse su prezentovali i bili govornici na okruglim stolovima: Ljubica
Beljanski Ristić, Milena Bogavac, Incest trauma centar, Maja Pelević, Boris Čakširan, Dalija Aćin
Thelander, Zoe Gudović, Svetlana Kijevčanin, Đorđe Makarević, Ana Sofrenović, Marko
Manojlović, Nela Antonović, Tatjana Pajović, Marčelo, Milan Colić, Miodrag Tasić, Novica Kostić,
Ljudevit Kolar, Željko Vukelić, Vladica Milosavljević, predstavnice UNICEF-a (programa Škola
bez nasilja), Nikola Rakočević, Anđelka Nikolić, Jelena Vuksanović, Ivana Inđin, Ivica Klemenc,
Aleksandra Jelić, Diana Kržanić, Katarina Petrović, Vesna Nestorović, Bojan Đorđev, Jelena
Stojiljković, Jovana Rakić Kiselčić, Transformator/Pozorište u Akciji, Elma Selman, Lajla Muhić,
Angel Naumovski, Sead Đulić, Grupa “Hajde da...”...
Festival se trudi da opštu pristupačnost sadržajima postavi kao standard. Ulaz na predstave je
besplatan za publiku, predstave su pristupačne za korisnike kolica, sve predstave sa tekstom se prevode na znakovni jezik (stalni saradnik nam je Asocijacija tumača srpskog znakovnog jezika), a za
slepe i slabovide osobe Festival je obezbedio naratore koji preko audio sistema prenose šta se događa na sceni.
Već druge godine Festival je potvrdio da se njegova publika ne samo odazvala, već je bila bitno
uvećana, pa smo za pojedine sadržaje imali poteškoća da smestimo sve prisutne. Pored toga su
određene marginalizovane grupe prepoznale ovaj prostor kao prostor u kome mogu da se osećaju slobodno i dobrodošlo, pa su postali stalni gosti na svim događanjima. Ista publika već je reagovala na to da i ove godine očekuje Festival i nova pitanja koja će pokrenuti zajedno sa svima koji
dođu, ali i na način kojim se u teatru može govoriti i sudelovanjem preispitati puls društva kao i
vreme u kome živimo.
NOVI IZAZOVI – 2013.
Festival će 2013. postaviti pitanje – ako je telo 90-ih na Balkanu bilo zatočeno, ubijeno, progonjeno, kakvo je telo sada? Kako odrednice kapitala, tranzicije, obespravljenosti... utiču na telo kao
jedino vlasništvo subjekta? Kakav je subjekt danas i šta mu se postavlja kao izazov?
Očekujemo predstave iz Srbije, Hrvatske, Slovenije... proširivanje kategorija društva kojima se
Festival obraća i koji u njemu učestvuju... prezentacije projekata koji se bave umetničkim aktivizmom i koji čine vidljivim tela različitih delova društva... predavanja o upotrebi tela – od individualnog do kolektivnog.
Očekujemo i vas, ponovo u decembru!
ww w. of f- f ra m e . o rg
(26) Orchestra 59/62
PREMIJERA: mjuzikl Zona Zamfirova, prema delu Stevana Sremca, tekst
i režija Kokan Mladenović, Pozorište na terazijama, 09. novembar 2012.
Grand pas 011
Raskoš forme
PIŠE: Ana tasić
Mjuzikl Zona Zamfirova autora Kokana Mladenovića je produkcijski izuzetno zahtevno delo u koje je uloženo nesvakidašnje
mnogo sredstava i truda. Polazeći od romana Stevana Sremca,
Mladenović je napisao savremeni dramski tekst i songove u čijem
su centru interesovanja klasne razlike i konflikti između moćnog,
bogatog društvenog sloja koji predstavlja Hadži Zamfirova porodica, i obespravljenih pripadnika nižih slojeva koje prezentuje
pomalo romantični kujundžija Mane i njegovo blisko okruženje.
U tekstu i predstavi je upadljivo istaknuta tema pokondirenosti
čorbadžija - Hadži Zamfir Nebojše Dugalića je nekakav eho
Molijerovog gospodina Žurdena, umišljen i uštogljen, samozadovoljno preuzdignute glave, toliko da mu nos dere oblake. Zoninoj
tetki Taski (Ivana Knežević) i njenoj sviti poslušnih pratilja, tetki
Geni (Ana Radivojević Zdravković), Kaliopi (Nataša Balog
Brakus) i Magdi (Ana Maljević), verovatno bi pozavidele sve
pokodirene tikve i tikvani sveta, Feme, Živke ministarke, gospoda
Žurdeni, Žorži Dandeni. Ove tetke sa gnušanjem odbacuju svoje
poreklo, ugledajući se na evropski svet kome organski ne pripadaju. Taska je oblikovana kruto i plastično, komična je u svojoj
rigidnosti i nezajažljivoj gladi za noblesom koja je odvodi na polje
apsurda i totalne karikature. Nesuđeni Zonin muž Manulać kojeg
vrlo upečatljivo, takođe teatralizovano, ali sa većom merom u
odnosu na Tasku, igra Slobodan Stefanović, deo je ove galerije
uobraženih spodoba. On je hohštapler i pretvoran povratnik iz
sveta koji sa sličnim prezirom posmatra rođeni Niš, sa ciljem da
ga opelješi, a onda da ispari.
dalibor tonković, courtesy by Pozorište na terazijama.
w ww. pozoris t et e ra z ij e . c o m
Zona Zamfirova, Ivan Bosiljčić, Ivana Popović i ansambl
Orchestra 59/62 (27)
dalibor tonković, courtesy by Pozorište na terazijama.
Zona Zamfirova, jelena Ćosić, Ivan Bosiljčić, Ivana Popović i ansambl
Na drugoj strani je kujundžijski svet - Ivan Bosiljčić više u realističkom ključu igra Maneta kao čvrstog,
pravdoljubivog i dostojanstvenog radnika koji se buni protiv društvene raslojenosti. Fine začine daju
šarmantni, manirizovani likovi Maneovih šegrta, Kotea (Milan Antonić) i Potea (Miroljub Turajlija),
zatim detinjaste pomoćnice Vaske (Milena Živanović), kao i tetka Doka (Danica Maksimović) koja
odlučno vuče svoje provodadžijske konce. Iako Zamfirova, Zona Ivane Popović nije razmetljiva i arogantna u svojoj prirodi, gracioznija je i stvarnija od svojih kočopernih tetki, a odnos sa Maneom je još
više menja i približava njegovom svetu.
(28) Orchestra 59/62
dalibor tonković, courtesy by Pozorište na terazijama.
Zona Zamfirova, Miroljub turajlija, Ivan Bosiljčić i ansambl
dalibor tonković, courtesy by Pozorište na terazijama.
Zona Zamfirova, baletski ansambl
Slabija tačka predstave je njen dramaturški nivo, odnosno tekst
kojem bi dobro došlo čišćenje od suvišnih scena i motiva, kao i koherentnija organizacija materijala koja bi dovela do skraćenja nepotrebno dugog, tročasovnog trajanja predstave. Mogao bi se, bez bitnijih
gubitaka na značenjskom planu, smanjiti broj scena sa Maneovom
majkom Jevdom (Maja Noveljić) i ujka Tasom (Desimir Stanojević),
zatim delovi koji variraju motiv pokondirenosti Zamfirovih, kao i
sasvim izlišno uvođenje Maneovog pokretanja pobune protiv čorbadžija. Scena revolucije i postavljanje te teme u ovu predstavu dovodi
do zaista preteranog rasplinjavanja radnje, pri čemu ta tema uopšte
nije razrađena, samo je tu bačena. Ova pretrpanost predstave brojnim motivima, prekomplikovanost njene naracije, nepotrebno opterećuju gledaoca.
Imajući u vidu da je ovde reč o složenoj izvođačkoj formi mjuzikla,
navedeni dramaturški problemi nisu toliko fatalni, koliko bi bili u
dramskoj predstavi jer je dramski nivo samo jedan od aspekata ove
strukturalno kompleksne predstave. Te greške su ovde oprostivije jer
je mjuzikl scensko delo u kojem je formalna, spoljna atraktivnost najznačajnija, a ona je ovde nesporno postignuta. Nadahnuta je koreografija Mojce Horvat u koju su zanimljivo integrisani i elementi stepa,
originalnu muziku Marka Grubića, koja se neobično distancira od
očekivanog etna, uživo izvodi brojni orkestar (dirgent Milan
Nedeljković), a kostimi Tatjane Radišić iz epohe pucaju od maštovitosti i ukusno sklopljenih kolorita. Zato verujemo da će publika ovu
Zonu Zamfirovu rado gledati, uprkos njenim manama.
Objavljeno u Politici 11.11.2012.
dalibor tonković, courtesy by Pozorište na terazijama.
Zona Zamfirova, Ivan Bosiljčić i ansambl
Orchestra 59/62 (29)
Grand pas 011
PREMIJERA: Esej u pokretu Priče hleba i krvi autorke i koreografkinje
Sanje Krsmanović tasić, Dah teatar, centar za pozorišna istraživanja,
09. i 10. novembar 2012.
PARČE HLEBA…
PIŠE: Radmila Đurica
Pokret, fizičko izražavanje ili kretanje kroz prostor jeste primarna forma izražavanja u predstavama Dah teatra, konkretno u predstavi Sanje Krsmanović Tasić Priče hleba i krvi, ili, po rečima
autorke, to je esej iskazan fizičkim pokretom, koji
kao i svaki esej sadrži fusnote koje se prikazuju u
prostoru, a dok se sama priča razotkriva u segmentima predstave kroz monologe autorke. Po
teoriji esej u pokretu je narativni scenski izraz gde
se kroz umetničko i fizičko izražavanje govori o
istinitim događajima i pojavama uz (samo)kritičko promišljanje, kroz elemente lične priče u kontekstu društvenih događaja koji na umetnika
direktno utiču. Tako ovde, na autentičan dahovski
način, umetnost Sanje Krsmanović Tasić u ovoj
predstavi postaje aktivizam zato jer je lična, ali u
smislu bavljenja nadražajima koji su vrlo lični i
koji se, u spoju sa ostalim elementima u predstavi, kod publike prepoznaju kao angažovani.
Tako bi se moglo reći da je predstava Priče hleba
i krvi angažovana, kao što je i lična. U predstavi
su upotrebljeni delovi iz knjige Antonija Đurića
Solunci govore i Za čast i otadžbinu, takođe se
primećuju fragmenti Bertolda Brehta iz Majke
Hrabrosti što i čini centralno štivo predstave i
njenu angažovanost. Upotrebljeni su i snimci starijih predstava Dah Teatra Alternativni vodič kroz
istoriju Beograda i Traženje grada, kao i delovi
animiranog filma Glineni golub Miloša Tomića.
Predstava Dah teatra Priče hleba i krvi je autorski
projekat glumice Sanje Krsmanović Tasić, i direktna je inspiracija lične, porodične i kolektivne
srpske istorije iz perioda Prvog svetskog rata i
perioda Titove Jugoslavije. Čitava predstava analiza je ličnog odnosa Sanje Krsmanović Tasić
prema različitim pojmovima i pojavama u umetničkoj formi, analiza pojmova i osećanja pripadanja zavičaju i korenima, a bavi se i pojmom
heroja, mada je u centru priče jedna posve lična
priča, hrabra Sofija Jovanović, prababa autorke
predstave, koja je bila solunski borac, dok se sve
druge priče nadovezuju .
(30) Orchestra 59/62
jugoslav hadžić
Autorka se, prepoznavanjem sebe kroz scensku odnosno vrstu plesne
umetnosti kojom se bavi, u trenutnim društvenim, istorijskim i socijalnim okolnostima uzročno, a u ovoj predstavi i lično, povezuje sa
temom. Za Dah teatar pokret je osnova daljeg traganja za adekvatnim
koreografskim izrazom, što se jasno vidi u ovoj predstavi. Dakle, predstava je definisana kao esej iskazan pokretom koji je takođe i priča
iskazana u naraciji tj. monologu glavne glumice i autora predstave. Na
kraju predstave uvedena je ređa forma scenskog izražavanja: fusnote
na video bimu koje gledalac sam razotkriva u interakciji sa glumicom
i autorkom predstave, koja svaki pojam objašnjava verbalno kroz lično
poimanje. Po rečima autorke Sanje Krsmanović Tasić, ovaj esej u
pokretu sam morala da ispišem svojim telom, glasom, svojim glumačkim bićem, da bih smirila duhove predaka i da mi prababa Sofija više
ne bi dolazila u san, da me s prekorom gleda što na sceni stalno pričam
tuđe priče a ne našu / njenu. To je moj dug potomcima uz želju da prekinemo krugove ratova i nasilja koji se neprestano ponavljaju na našim
prostorima. Moj dug onima što su mi ostavili u nasledstvo ordenje što
zvecka priče krvi, i zemlju gde raste najzelenije drveće u čijim se granama drekavci dozivaju. Ovde se poteže pitanje odgovornosti umetnika
ili stvaraoca prema, u ovom slučaju, precima. Takođe treba reći da
odgovornost stvaraoca dokazuje jedan ozbiljan pristup radu, gde se
kroz nadrealni odnos autorke predstave sa podsvesnim uzdiže delo
iznad trivijalnosti i doseže istina, pomirenje ili lično iskupljenje, što je
i dokaz da umetnost ima moć uticaja i delanja, gde je takođe važan i
momenat ličnog, momenat u kome se celo ljudsko biće suprotstavlja
okolnostima koje ne može da kontroliše.
Svaka predstava Dah teatra ukazuje na neke nove estetske mogućnosti nadogradnje priče, pa tako da i ova predstava ima tri tačke na kraju
rečenice. Interaktivnost između publike i izvođača uvek je inspirativna i takoreći sveprisutna: Dah nastavlja laboratorijski i eksperimentalni način teatarskog delovanja, uvek riskantni izazov stvaralačkog traganja.
ww w. da htea ta rcenta r.com
Orchestra 59/62 (31)
Grand pas 011
PREMIJERA: Petar Pan, balet za decu, koreografija: Bruce Stievel, muzika:
tomas E. Semanski, Narodno pozorište u Beogradu, 10. novembar 2012.
Stilski anahrono ostvarenje
PIŠE: Milena Jauković
Postavkom baleta Petar Pan, u koreografiji Brusa
Stajvela (Bruce Stievel), Narodno pozorište u Beogradu uvrstilo je u svoj repertoar baletsko ostvarenje
koje će, potpuno je izvesno, našu najmlađu publiku na
najlepši mogući način uvesti u “veliko, ozbiljno
pozorište”. Ovime je napravljen vrlo važan i krajnje
konkretan iskorak u pravcu preko pot-rebnog
dovođenja mladih u kontakt sa baletskom umetnošću
i pozorištem. Sa njegovom, po definiciji, svečanom
atmosferom koja će te mlade posetioce prožeti, saznajno i emotivno ih obogatiti i snagom onog doživljenog,
zasigurno, i promeniti, u onom najplemenitijem smislu. Ovo je delo koje će deca u potpunosti lako moći da
prate, jer je u pitanju baletska “ilustracija” čuvenog dela
škotskog pisca Džejmsa Berija, u kome igrači lete, dok
sve oko njih bajkovito treperi. A budući da predstava,
u svojoj osnovi, predstavlja puku scensku repliku nezaboravnog crtanog filma Volta Diznija, identifikacija
scenskog događanja je deci, na ovaj način, u potpunosti zagarantovana. Svakako, postavci Petra Pana
ide na ruku i činjenica da je iza nas toliko dug period
odsustvovanja baletskih i operskih predstava sa repertoara Narodnog pozorišta koje su namenjene najmlađoj publici, da je već samo postojanje jedne ovakve
predstave, koja iz sebe isključuje svaki element
neprimerenog, vulgarnog ili agresivnog, samo po sebi
i više nego dobro došlo. Istaknutije uloge tumačili su:
Jovan Veselinović, Bojana Žegarac, Silvija Džunja i
Milica Jević.
Međutim, šta se dešava onog trenutka, kada ostavimo
po strani nesumnjivo značajni doprinos ove predstave
u edukaciji i odgoju naših najmlađih, kada naš pogled
upravimo na onaj realno postignut umetnički, koreografski i igrački domet? Tada se za nas na potpuno
neobjašnjiv način slika iz temelja menja. Od jedne
osnovane i odgovorne pobude da predstavu najtoplije
preporučimo dečijoj pažnji, dolazimo u situaciju da na
koreografsko-idejnu postavku Brusa Stajvela, koja je
svoju premijeru imala u Las Vegasu pre više godina,
gledamo kao na jedno stilski anahrono ostvarenje, koje
svojim banalnim mizanscenskim i koreografskim
rešenjima, navodi na pomisao da mora da se radi o
nekoj šali. Ili o nekom dubokom nesporazumu, ako
uzmemo u obzir da je izvedeno na velikoj sceni, i u
večernjem terminu.
Petar Pan, jovan Veselinović
(32) Orchestra 59/62
Petar Pan, Silvija Džunja i Nejtan kotam
Muzička partitura, dominantno obeležena sladunjavošću i prozaičnošću, dodatno je
potcrtavala nepostojanje bilo kakvog elementa koji bi ukazivao na to da se radi o iole
ozbiljnijoj koreografskoj strukturi i poznavanju mehanizama njenog konstituisanja.
Sve ono što u ovoj predstavi predstavlja razlog više da se deca pozovu u pozorište, u
kontekstu njene analize kao ozbiljnog koreografskog i umetničkog dela, okreće se
protiv nje same. Letenje protagonista, kao nesumnjivo efektno scensko rešenje, već
decenijama zastupljeno u pozorišnoj produkciji svake vrste, moglo bi biti glavna referenca i uporišna tačka jednog savremenog koreografskog dela, ali onda kada je reč
o predstavi koja je jasno profilisana kao dečija i namenjena dnevnim terminima
izvođenja, bez ikakvih drugih pretenzija. Tek u tom slučaju se ne bi više smelo
dozvoliti da se sajle koje pronose protagoniste jasno vide, jer se time ozbiljno narušava svaki doživljaj scenske iluzije.
Orchestra 59/62 (33)
Petar Pan, Milica jević
S obzirom na to da se ovde radi o zaista atraktivnoj baletskoj predstavi za decu, sve ovo smo
možda mogli uzeti i na manje ozbiljan način, uz relativizaciju kojoj naše vreme tako
snishodljivo i oportunistički pribegava, kad god se za tim ukaže potreba. Međutim, vođeni
iskrenom željom, ali i profesionalnom dužnošću, želeli smo da ukažemo na potrebu daleko
veće obazrivosti u izboru ostvarenja i saradnika, kojima će Balet Narodnog pozorišta u
budućnosti odlučiti da velikodušno otvori svoja vrata.
Objavljeno u Politici 19.11.2012.
Petar Pan, Silvija Džunja
www.na rod n o p ozo ri s te . c o. rs
(34) Orchestra 59/62
PREMIJERA: YESTERDAY – Seti se da zaboraviš, Koncept i koreografija:
Jasmin Vardimon (Velika Britanija), Izvođači: Bitef Dance Company u
Beogradu, Bitef teatar, 16. mart 2013.
Grand pas 011
Umetnost
bez papuča
PIŠE: Irena Krešić
Kroz vrlo lični i intimni pogled Seti se da zaboraviš, britanska koreografkinja izraelskog porekla Jasmin Vardimon iznenadila nas je svojim radikalnim formama nadrealističkog plesnog žanra «fizičkog teatra». Uzbudljivog i originalnog anahronog jezika i govora tela, glasa/teksta i vizuelne dramaturgije scenografije, videa / pokretne instalacije, elektronske memorije mozga, srca... uspela je da na drugačiji način redefiniše ritmičnost najneobičnijih spojeva pokreta tela, iz kojih izbija
„plamen, žeđ, krik i požar“.
Sva građa energije žara, strasti plesa se ulančava kroz pejzaž tema: nadanje, ljubav, ludilo, pobuna mlade urbane generacije, koja zastavom terorizira narod... Osobenim stilom dramaturgije hiperikoničke energije koreografskog pisma ne oduzima duhovni psihološki unutrašnji život. Izobličava ga i razara u onome što je samo spolja u pojavnosti kazano, intoniranom i artikulisanom formom plesne nadrealističke drame. Onoga što jeste iza tajne, izvan nepokretnosti sećanja aktivira
ne/zaboravljen um tela, što je uslov da prikaže ono što je bilo, što sledi sada, trenutak što nastaje u kontekstu sagledavanja
vlastite subjektivnosti čulne, nesvesne slike, žestokog dinamiziranog jezika plesa, ni malo lake tehnike, izazlažući se riziku
pozornice, ostvaruje spektakularnost poetike ekspolzije plesa, pozorišta u pozorištu.
Četiri plesačice i četiri plesača, od kojih se izdvaja Miloš Isailović, preuzimaju dominatni diskurs plesnog iskaza, stvarajući žive veze između razlomljene svesti, izuzetne telesne prisutnosti, realističke teatralnosti znaka, umetnosti bez papuča!
Ipak, to često prenatrpano lično, posebno označeno referentnim o/sećanjima koreografkinje, razvodnjava dadaističke ideje
teatra plesa, u smisla dijaloga u vremenu, sa/današnjice koje nudi gledaocima.
ww w. bitef.rs
Orchestra 59/62 (35)
jelena janković, courtesy by bdc
(36) Orchestra 59/62
Yesterday - seti se da zaboraviš, kor. jasmin Vardimon, Bitef Dance Company, Milica Pisić i Uroš Petronijević
JUBILEJ: 10. Beogradski festival igre, Sava centar, Opera i teatar
Madlenianum, Centar za kulturu Pančevo, Jugoslovensko dramsko
pozorište, Pozorište na terazijama, Narodno pozorište u Beogradu,
Beogradsko dramsko pozorište, 05. – 19. april 2013.
Grand pas 011
UKIDANJE PRAVA NA KRITIČKO MIŠLJENJE (3. DEO)
Nažalost, već tri godine bez komentara srpskih plesnih kritičara.
Na festivalskom programu bile su predstave sledećih plesnih kompanija:
Ballet Jazz Montreal (Kanada), Danski plesni teatar (Danska), Plesna kompanija Niva Šenfilda i Orena Laora (Izrael), Balet Preljocaj
(Francuska), Peeping Tom ( Belgija), Balet Državne opere Beča (Austrija), Pekinški plesni teatar (Kina), Alias (Švajcarska), MaggioDanza
(Italija), Ultima Vez (Belgija) i Kulberg balet (Švedska) i prvi put za deset godina jedna srpska plesna kompanija - Balet Narodnog pozorišta u
Beogradu.
Orchestra se zahvaljuje međunarodnim kompanijama što su doputovale u Srbiju.
Ivana Milovanović
osnivač i glavni urednik časopisa Orchestra
ABOLITION OF THE RIGHT TO CRITICAL OPINION (PART 3)
*
Unfortunately, three years without comment of Serbian dance critics.
On festival program performances of these dance companies were listed:
Les Ballets Jazz de Montreal (Canada), Danish Dance Theatre (Denmark), Niv Sheinfeld & Oren Laor Dance Company (Israel), Ballet Preljocaj
(France), Peeping Tom (Belgium), Wiener Staatsballett (Austria), Beijing Dance Theatre (China), Alias (Switzerland), MaggioDanza (Italy),
Ultima Vez (Belgium), Cullberg Ballet (Sweden) and for the first time in ten years one dance company from Serbia – Ballet of National theater
from Belgrade.
Orchestra is grateful to international dance companies for coming to Serbia.
Ivana Milovanović
Orchestra dance magazine / founder and editor in chief
Orchestra 59/62 (37)
ZVANIČNA IZJAVA JEDNOG OD OSNIVAČA BFI:
Magazin Orchestra, odnosno njegova urednica, nisu na našem spisku akreditovanih medija i sa opravdanim razlogom nismo zainteresovani za bilo koji vid saradnje sa ovim listom.
Molim Vas da imate ovo u vidu. Magazin može dobiti fotografije i tekstove isključivo uz novčanu nadoknadu
prema njihovim autorima, kao i autorizaciju svih tekstova.
Ovom prilikom želim da naglasim da Festival zadržava pravo da ne sarađuje sa magazinom Orchestra.
Ako želite da pišete za ovaj list, mi Vam to ne možemo zabraniti, ali Vas ljubazno molim da foto i tekstualni materijal koji Vam je Festival ustupio, ne dostavljate ovom magazinu.
ORCHESTRA: Bez komentara
OFFICIAL STATEMENT OF ONE OF THE FOUNDERS OF
BDF:
The Orchestra magazine, i.e., its editor-in-chief, is not on our accredited media representatives list, thus justifying our
not being interested in any cooperation whatsoever with the above-mentioned magazine.
We kindly ask you to bear this in mind. The magazine may dispose of any photos or texts upon payment to their
respective authors only, along with authorization of all written issues..
I would like to stress hereby that the Festival reserves the right not to cooperate with the said magazine. Should you
wish to write for them, we could not deny such right to you, but we are kindly asking you not to submit any photos
or texts that the Festival has granted to you.
ORCHESTRA: No comment.
(38) Orchestra 59/62
17. FEStIVAL KOREOGRAFSKIh MINIJAtURA 2013. u organizaciji
Udruženja baletskih umetnika Srbije, Narodno pozorište u Beogradu,
Scena „Raša Plaović“, 11. – 14. maj 2013.
Grand pas 011
Budućnost jedne iluzije
17. FkM 2013 - Nagrada ohrabrenje, Devojka se suncu protivila, Srbija, foto Lidija Antonović .eps
PIŠE: Irena Krešić
U okviru pitanja « tradicija i inovacija» postavljen je ovogodišnji
horizont očekivanja internacionalnog 17. Festivala koreografskih
minijatura 2013. u organizaciji Udruženja baletskih umetnika
Srbije. Na završnoj, takmičarskoj večeri (12. maj), izvedenoj na
Sceni « Raša Plaović», Narodnog pozorišta u Beogradu, predstavilo se 11 koreografa, tj. od 21 takmičara, predhodno selekcioniranih
u prvom krugu, odnosno, od 44 kandidata ukupno prijavljenih iz
17 zemalja: Poljske, Italije, Nemačke, Slovenije, Rumunije, Japana,
Portugalije, Amerike, Filipina, Makedonije i iz Srbije (6 kandidata).
Prema količni i organizovanoj moći ovogodšnjeg FKM, donete su
sledeće odluke. Prva nagrada Žirija poklopila se sa Nagradom kritike, za koreografiju A la melancolie, au desepoir qui nois tient, a ton
etoile, dodeljena je Dan Datcu (Rumunija), dokazujući da su ukusi,
potrebe i načini gledanja /ocenjivanja različiti. I odluka Žirija da
treću nagradu dodeli minijaturi Conflict (koregrafi/igrači: Alexa
Capareda i Tamas Csizmadia, Filipini i Mađarska) upućuje da treba
imati u vidu preveliku angažovanost sopstvene « objektivne moći»
suđenja, ustvari vrlo subjektivne procene. U istom duhu dodeljena
je i druga nagrada Žirija za komad Black swan, koreografkinja/
igračica Misato Inoue (Japan). Prestižna Nagrada Ohrabrenje
namenjena domaćim koreografima, uručena je svojstvenoj i originalnoj minjaturi Devojka se suncu protivila izvedenoj sa živim
orkestrom na sceni. Koreografi / igrači Milica Jević, Miloš Kecman,
Milan Bačkulja prikazali su novu percepciju « srpskog Rivers
Densa», folklornog nacionalnog srpskog identiteta umetničke igre,
u kojoj je dat prostor za istinsku inspiraciju i kreativnost.
Nagrada „Aleksandar Izrailovski“, koja u sebi nosi dvostruku svest,
pamćenja i uspomene na velikog srpskog umetnika i igrača sa
oreolom istinskog talenta božanskog dara, pripala je minijaturi The
Daddy Project (koreografi / igrači: Enya Belak, Maša Hawlin, Jerca
Rožnik, Veronika Valdes, Slovenija) za delo za koje se pitamo po
čemu se ono izdvaja ili je «Izrailovski « za svakog.
Populistička Nagrada publike (meri se dužina i jačina aplauza?)
upućena je minijaturi Our Solo( koreograf Rene Alejandro Huari
Mateus, Japan, igračica Masa Sakan), koja neobrutalističkom dramaturgijom za/vodi publiku preko verbalnog dijaloga performasa.
Za vreme pauze, izvođačica juri / davi publiku, « ti napiši jednu reč,
na engleskom, a ja ću to da ti odigram, na srpski». Ovaj pokušaj
izlaska / napredovanja iz globalnog političkog čorsokaka interkulturalne komunikacije nije postigao dejvstvo suočavanja sa preprekama koje postavlja onaj drugi, pa ni jezik.
Ukratko, od većine predstavljenih « koreografa» na FKM, očekuje
se više prepoznatljivog umetničkog senzibiliteta, a ne namenski
kreirana «tačka» stilska prekopirana struktura, pozajmljena tema.
Koreografija treba da bude lična priča, koncepirana po osećanju
unutrašnjeg haosa, reda, mudro ulančanih pokreta, duše radosti,
duhovnog i fizičkog iskaza raznolikih razumevanja i tumačenja
budućnosti jedne iluzije.
ww w. fkmbelg rade .com
Orchestra 59/62 (39)
17. FESTIVAL KOREOGRAFSKIH MINIJATURA 2013.
Saopštenje o nagradama:
Stručni žiri u sastavu Rosana Hribar (Slovenija)
Luis Gallo Mudarra (Velika Britanija / Španija)
Staša Zurovac (Hrvatska)
Miloš Sofrenović (Srbija) i
Milan Rus (Srbija) dodelio je sledeće nagrade:
I nagrada:
DAN DATCU (Rumunija),
A la melancolie, au desepoir qui nous tient, a ton etoile
II nagrada:
MISATO INOUE (Japan), Black swan
III nagrada:
ALEXA CAPAREDA i TAMAS CSIZMADIA
(Filipini/Mađarska), Conflict
Pohvale:
ISIDORA STANIŠIĆ (Srbija), E-mobility
SANJA NEŠKOVIĆ PERŠIN (Slovenija), Nevarnost
pozabe (Danger of forgetting )
Žiri kritike u sastavu Milica Zajcev, Milica Cerović i
Slobodan Obradović dodelio je Nagradu kritike
koreografu iz Rumunije DAN DAtCU.
Nagrada publike (dodeljuje se na osnovu dužine trajanja aplauza):
RENE ALEJANDRO HUARI MATEUS (Kolumbija),
Our Solo
Nagrada Ohrabrenje (dodeljuje Umetničko veće
UBUS-a u sastavu Snežana Vesković-Zablaćanski,
Vladimir Logunov i Miloš Sofrenović):
MILICA JEVIĆ, MILOŠ KECMAN i MILAN
BAČKULJA (Srbija), Devojka se suncu protivila
ii nagrada: Misato Inoue, japan
lidija antonović
Priredila: Ivana Milovanović
lidija antonović. courtesy by ubus
Plaketa „Aleksandar Izrailovski“
ENYA BELAK, MAŠA HAWLINA, JERCA ROŽNIK
i VERONIKA VALDES (Slovenija), The Daddy Project
(40) Orchestra 59/62
Pohvala žirija, E-mobility, kor. Isidora Stanišić, Srbija,
BELEF 2013 – FEStIVAL FEStIVALA , Prezentacija Festivala koreografskih
minijatura, PREMIJERA: Raskršće, koreografi Milica Jević, Miloš Kecman i
Milan Bačkulja, Scena u dvorištu Pete beogradske gimnazije, 26. jun 2013.
Grand pas 011
Raskršće
PIŠE: Katarina Stojkov-Slijepčević,
koreograf i pedagog savremene igre.
Udruženje baletskih umetnika Srbije ponovo dokazuje
neophodnost održavanja sada već tradicionalnog
Festivala koreografskih minijatura. Milica Jević i Miloš
Kecman su se još kao učenici Baletske škole “Lujo
Davičo” pokazali kao izuzetno daroviti koreografi. Na
svom prvom takmičenju na Festivalu koreografskih
minijatura 2004. prikazali su vrlo šarmantnu savremenu koreografiju koja je nepravedno nagrađena samo
pohvalom. Verovatno se smatralo da bi kao vrlo mladi
početnici trebalo samo da dobiju podstrek za budući
rad. Ove godine na 17. Festivalu koreografskih minijatura u takmičarskom delu programa Devojka se suncu
protivila dobija Nagradu “Ohrabrenje” koja njenim
autorima pruža mogućnost da prošire svoj rad u
celovečernje delo.
Tako je u okviru BELEFA na sceni u dvorištu Pete
beogradske gimnazije prikazan koreografski rad troje
umetnika: Milice Jević, Miloša Kecmana i Milana
Bačkulje. S obzirom na tematiku nije čudno što su ovo
dvoje koreografa u pomoć pozvali igrača našeg čuvenog
profesionalnog folklornog ansambla Kolo. Ova igračka
predstava, praćena izvornom živom narodnom
muzikom i pesmom, odisala je energijom i vedrinom
mladosti.
Dobra je ideja da se tematski prikaže uobičajeni život
mladih seljaka koji pod uticajem medija imaju neku
sliku o gradskom životu. Oni dobijaju želju za emancipacijom, odnosno potrebu da izađu iz kolotečine ustaljenog načina života, da se oslobode utvrđenih kanona
drevne tradicije i na taj način približe svom snu o životu u urbanoj sredini. Kompoziciono dobro osmišljena
igra može se podeliti u tri dela. Početak je vedar i razigran i u njemu aktivno učestvuju svi učesnici. Zatim
sledi duetna igra tri para kroz koju je prikazan neuspeo
pokušaj odbacivanja ustaljenih zastarelih formi kao i
potreba za slobodom u ljubavi. U trećem delu vidi se
pomirenost sa situacijom, ali isto tako efektna stilizovana tradicionalna igra kola u koje se havataju svi igrači
i koja odaje sliku nepoljuljanog optimizma i veru u novi
život.
Igračka struktura ovog šarmantnog igračkog dela predstavlja sintezu tradicionalne etničke igre i savremene
igračke tehnike koja je najlepša kad u njoj učestvuje celo
telo i podjednako se koristi vertikala i horizontala.
U predstavi učestvuju baletski igrači Narodnog pozorišta u Beogradu i igrači profesionalnog folklornog
ansambla Kolo. U vrlo efektnoj igri, u kojoj svi zdušno
učestvuju, najuočljiviji su bili Milica Jević i Miloš
Kecman koji su kako igrački tako i emocionalno dali
sve od sebe.
Orchestra 59/62 (41)
jelena janković, courtesy by ubus
Novi mladi koreografi na Belefu
jelena janković, courtesy by ubus.ePs
Raskršće
Njihove kolege iz Narodnog pozorišta Tanja Šerbez, Čeda Radonjić i Miloš Marjan su, sa ne manje igračke spremnosti, doprineli da ovaj koreografski prikaz osvoji publiku. Folklorni igrači (M. Bačkulja, M. Stojčeski, M.
Miladinović, A. Petrović, J. Dimitrijević, V. Šebez i I. Obradović) su bili odlični kad su preovlađivali folklorni elementi. Spremnost igrača da objedine čvrstu podlogu baletske igračke tehnike, savremenu igračku tehniku, ovog
puta ekspresionističku, i folklornu igru u celovito igračko delo mogla bi se pripisati zasluzi Baletske škole “Lujo
Davičo” koja u okviru svog programa ravnopravno neguje klasičan balet, savremenu igru i folklornu igru.
Muzički kolaž žive narodne muzike i pesme izveli su Bojana Jajčanin, Aleksandar Stepić, Vladimir Tadić, Branislav
Božić i Milan Radovanović.
Kostimi, očigledno iznajmljeni iz poyori[nog fundusa, bili su primenjivi.
Mnogobrojna publika, među njima i njihove kolege iz Baleta, burnim i iskrenim aplauzom je nagradila ovaj igrački poduhvat, a potencijalne koreografe okuražila da se oprobaju na Festivalu koreografskih minijatura.
jelena janković, courtesy by ubus.ePs
Raskršće
(42) Orchestra 59/62
PREMIJERA: Ženidba i udadba, mjuzikl po Jovanu Steriji Popoviću,
kompozitor Momčilo Bajagić Bajaga, adaptacija i režija Vladimir Lazić,
Pozorište na terazijama, 08. novembar 2013
Grand pas 011
KIČ IZ NEHATA
PIŠE: Ana tasić
U predstavi je najproblematičniji njen scenski jezik, definisan opštom i neosmišljenom preteranošću, prešarenim
i prepovršnim izrazom, kao i jednom neprimerenom
infantilnošću koja stvara utisak da je tu reč o lošem pozorištu za decu, određenom vikanjem i bekeljenjem.
Glumci su igrali u skladu sa tom generalnom napadnošću rediteljskog rukopisa, najčešće stvarajući jednolične,
značenjski vrlo ograničene likove, scenski impotentne.
Ipak, pojedini među njima su zahvaljujući svom urođenom scenskom šarmu, i impozantnom iskustvu na polju
komedije, uspeli da na momente bljesnu i osvoje naklonost gledalaca: Ljiljana Stjepanović (majka Leposava),
Duško Radović (otac Jovan), Ivan Jevtović (mladoženja
Lazar).
dalibor tonković, courtesy by Pozorište na terazijama
Ženidba i udadba Jovana Sterije Popvića jedno je od njegovih slabijih, tromijih dela, komedija naravi koja komički i kritički, manje razigrano nego što je to slučaj u njegovim poznatijim komedijama, prikazuje okolnosti stupanja u brak jedne felerične devojke. U vezi sa time,
odluka da se ona postavi na scenu treba da ima posebno
opravdanje, autentičniju ideju vodilju koja bi joj udahnula markantniji, savremeniji smisao (to je, na primer, bio
slučaj sa studiozno apsurdnom postavkom rediteljke
Đurđe Tešić, na sceni Narodnog pozorišta Banja Luka,
2010). Osim što je najnovija produkcija Ženidbe i udadbe, premijerno izvedene na sceni Pozorišta na
Terazijama, u režiji Vladimira Lazića, urađena kao prvi
mjuzikl koji je komponovao naš eminentni muzičar
Momčilo Bajagić Bajaga, za nju nažalost nema značajnijeg idejnog, a još manje estetskog opravdanja.
Na sceni skoro sve deluje jeftino i trivijalno. Kostimi i
scenografija su ružni, bez mere i ukusa, gotovo da su
agresivni u svojoj prenaglašenosti (scenograf Dragan
Lazić, kostimograf Snežana Šimić). Ako je cilj bio da se
kroz takav krajnje neumeren izraz pokaže esencijalni
šund likova i njihovih života, da se izrazi pomodarstvo i
primitivizam, on nije postignut. Naprotiv, izazvan je
suprotan efekat. Umesto da bude kritika malograđanstva
i kič svesti, sama predstava je kič jer donosi nezaustavljivu lavu raznih jeftinoća. Upotreba teatralnosti u kritičke
svrhe nije po sebi dovoljna; da bi bila estetski i idejno
funkcionalna, ona mora biti suptilnije obrađena. U
suprotnom, što je ovde slučaj, kritička značenja izostaju,
teatralizam postaje estradan, suštinski disfunkcionalan,
znak bez željenog značenja, metak rikošet, pucanj koji
usmrćuje pucača.
odgovarajuće utkani songovi koji zarazno melodično
odražavaju teme Sterijine komedije, refleksije o ljubavi,
mladosti, braku, sudbini, magiji (tekst songova Željko
Mijanović, muzički aranžmani i orkestracija Aleksandar
Lokner). Muzika i songovi predstavljaju raskošnu sintezu
popa, roka, starogradske muzike, kabaretskih tonova, kao
i etno muzičkih boja koje pripadaju različitim tradicijama, srpskoj, rumunskoj, mađarskoj, ciganskoj itd. Na taj
način se i muzički odražava bogata multikulturalnost
života u Vojvodini, gde se radnja dešava (govor likova,
specifičnost njihovih dijalekata, takođe markantno
naglašavaju vojvođansku sredinu). Zaista je šteta što se
muzika i songovi nisu našli u jednom poetički odmerenijem okruženju scenskih znakova gde bi dobili puniji smisao. Ovako su ostali nekako zatureni u šumi neukusa i
diletantizma.
Najkvalitetniji aspekat predstave Ženidba i udadba je originalna muzika Momčila Bajagića Bajage. U radnju su
Objavljeno u Politici 21. 11. 2013.
Orchestra 59/62 (43)
Grand pas 011
PREMIJERA: Ženidba i udadba, mjuzikl po Jovanu Steriji Popoviću,
kompozitor Momčilo Bajagić Bajaga, adaptacija i režija Vladimir Lazić,
Pozorište na terazijama, 08. novembar 2013
Farsa o skorojevićima
dalibor tonković
PIŠE: Goran Cvetković
Okreni obrni –Jovan Sterija Popović pogađao je svakim svojim komadom u srce problema – naci-fašizam, pokondirenost, porodični teror,
slepo poverenje u nametnutu potkulturu, cicijašluk i gramzivost, prevarantski duh i pohlepu, licemerje, manipilaciju nacionalnom idejom iz
lične koristi, praznoslovlje lažnih pesnika i propagatora...I što je još gore
– njegove društveno-kritičke komedije, pisane u drugoj polovini 19.
veka, ostale su aktuelne do dana današnjeg! Strašno! Zato Sterija jeste
naš Molijer, koji je, takođe, pogađao tačno i u srce društvenog problema
i zbog toga imao velike lične muke sa tadašnjim, francuskim tvrdim,
naročito crkvenim vlastima, tada moćnijima nego čak i danas kod nas –
o zar se i to može? U svakom slučaju – ono nekoliko komedija koje je
Sterija napisao u svom kratkom životu, baveći se u isto vreme i velikim
epskim stvralaštvom, ali i kulturnom politikom Srpskog organizovanog
društva u nastajanju – ostale su da stoje kao kamen temeljac pozorišne
poezije i društvene i moralne misli, do dana današnjeg.
Komedija Ženidba i udadba govori, kao i Laža i paralaža, o moralnoj
situacji u malograđanskom okruženju banatskih srpskih porodica – stasalih na okrajcima Austrougarske imperije, a zadojenih duhom nacionalnog buđenja u građanskom i malograđanskom maniru mlade srpske
buržoazije. Sve nekako liči na današnje buđenje novog – starog, neoliberalnog duha – bogatstvo i sticanje tog bogatstva – kult vulgarnog materijalizma i neukus skorojevićkog pogleda na svet, katastrofalna neobrazovanost, podrška lažnim vrednostima i providnom glamuru - sve je
nažalost danas isto kao u Sterijino vreme. Jedino su se promenile tehničke mere – nisu više konji i karuce mera uspeha, nego snažne mašine
raznih crnih džipčina, sa zatamnjenim staklima i hiljadama kubika i stotinama konjskih snaga u turbo dizel motorima. Nisu sada u modi sastanci u relativno intimnom krugu malog broja izabranih, u nečijoj bašti na
periferiji malih gradova, već gala žurke na masovnim provodima sa
iznajmljenim zabavljačima najvišeg ranga – lova buši gde burgija neće!
Dakle – radi se o istom kič prosedeu, samo sada u turbo folk varijacijama i propagandi u žutoj štampi i raznim opskurnim TV kanalima, sa još
opskurnijim paparaci-izveštačima, koji sebe zovu novinarima! Moda,
pretenzije, nakane, zarade, prevare, polukriminalni milje u kome se sve
dešava – ta lascivna slika stvarnosti, tačno onakva kakvom ju je video i
opisao, sav u čudu i grozi, plemeniti Sterija – sve se to vratilo i truijumfuje na svakom koraku – od trgovine do zabave, od estrade do umetničkih galerija, od pozorišta do muzičkog života, od televizije do filma i
novina – sve je preuzela vulgarna strast za brzim bogaćenjem i neograničenim uživanjem – do perverzije i prostitucije. I sve te igre nekadašnjeg
sramnog sveta – postale su izraz bahate vrhuške, koja se ne stidi ni ucene,
ni prevare, ni nasilja, ni ubistva – samo je bitno da se o tome priča i da se
bude glavni !
(44) Orchestra 59/62
O ovim stvaraima pričao je, u svojoj predstavi Ženidba i udadba, po tekstu Sterije Popovića, Vladimir Lazić koji je u mnogome adaptirao ovu
materiju i prilagodio je duhu jednog razgolićenog, grotesknog i farsičnog
mjuzikla, na muziku Momčila Bajagića Bajage. Od prve scene nalazimo
se u jednom izveštačenom ambijentu, potpuno prilagođenom kič modelu novokomponovanih bogataša i njihovih ambicija, da sve ulickaju šljaštećim bojama, lakiranim nameštajima i nadobudnim haljinama, koje za
njih kroje najpoznatiji modni krojači, koji se spremno prilagođavaju
estradnom ukusu skorojevića iz polupodzemlja i sa dalekih seoskih proplanakam i gudura. Kostimografkinja Snežana Šimić spremno i hrabro
se upustila u preispitivanje tog beskrajnog kič sadržaja i našla mu je bezbroj provokativnih formalnih rešenja - od pornografskih detalja kuplerajskog duha, do nadobudnih mondenskih ekskurzija u neviđeno i nerazumljivo klepetanje oblika i boja, materijala i krojeva. Izvrsno – da gore
ne može biti! Scenografski aduti istog tog kiča su uglavnom izraženi u
kićankama i šarenim kanapima, zavesama i volanima, koji vise i padaju
po pozornici, kao u turskim serijama na dvoru nekog izmišljenoig
Sulejmana i njegovih harema – kič nad kičem i kič zbog kiča! Jasno i vrlo
komunikativno delo scenografa Dragana Lazića. Koreografija je prilagođena spretnosti izvođača i odlično se uklapa u ceo ambijent. Vrlo dobar
rad Milice Cerović.
I naravno – glumci! Sve su dali od sebe da prouče sve tipove i, što je najteže – uspeli su baš svi da održe stil – gorke groteske sa jakim elementima farse – vrlo težak za igranje, jer je „na ivici noža“ – ukusa, kritičkog
otklona, razuma, emocije, istine, poruke, provere...Sve je bilo na mestu,
iako je gorčina i strava odnosa udarala publiku u glavu – kao da smo bili
sa one strane ogledala – sve što se u malograđanskoj, skorojevićkoj akciji osvajanja sveta skriva, ovde se blasfemično otkrivalo i bilo je opasno i
grozno, iako je sve vreme bilo smešno i naizgled lako. Otac i majka udavače, koju kao falš robu treba poturiti tobože ozbiljnom mladoženji – bili
su izvrsni i moćni Dušan Radović i Ljiljana Stjepanović. Potvrdili su svoje
iskustvo i status majstora stila koji je ovde bio do kraja zastupljen. Bravo!
Ali i njihova nesrećna ćerka – Julka, u izvođenju atraktivne i domišljate,
spretne i slobodne do kraja Mirjane Mine Lazarević, doprinela je celokupnoj slici igre na prevaru, lažne samosvesti i kratkovidog samoljublja,
koje nas okružuje svakodnevno. Ivan Jevtović je igrao mladoženju izvrsno – lako i bahato istovremeno, čvrsto i ljigavo, lažno i upalšeno, bodro
i nestrpljivo, surovo i samosažaljivo. Ceo jedan svet bednih prevaranata,
koji su i sami prevareni, doneo je Ivan Jevtović u svojoj dobro prostudiranoj ulozi. U tome mu je značajno pomogao Miroljuib Turajlija, kao
Provodadžija – bio je na svakom mestu da popuni svaku rupu u slabo
sastavljenim lažima koje su njih dvojica dugo smišljali. Odličan par prevaranata – za primer! Elizabeta Đorevska odigrala je Sveznajuću tetku
kao vrhunsku vračaru i svakojaku svodnicu i organizatorku svega i svačega. Bila je jasna i odlično pripremljena – peva, igra, dominira scenom
– svaka čast! Njenog supruga, opreznog teču Mitra, igrao je savesno i vrlo
efikasno Milan Milosavljević. Ceo buljuk devojaka za udaju, zapravo
okruženje iz Pink TV rialiti show-a, igrale su sve što treba – od mondenskih družbenica, do porno zvezda iz životnog kupleraja. Sve je bilo
tačno, mada bolno i zlokobno u svojoj istinitosti, iako je sve bilo beskrajno smešno i pitko upakovano.
Prava predstava za Pozorište na Terazijama - bez laži i pretvaranja. Bravo!
Kritika je 11. 11. 2013. pročitana na Radio Beogradu 2.
PROJEKAt 11 ZEMALJA 2013 / 11 COUNtRIES PROJECt 2013.
Grand pas 011
Regionalna edukativna platforma u oblasti muzičkog pozorišta u organizaciji Časopisa Orchestra i Pozorišta na
Terazijama u Beogradu, pod pokroviteljstvom Ambasade SAD u Srbiji i uz podršku Ministarstva kulture i
informisanja Srbije; umetnički direktor – Chet Walker (The Jacob’s Pillow School, SAD),
Pozorište na Terazijama, 26. septembar – 04. oktobar 2013.
ZNANJE SE MNOŽI DELJENJEM
PIŠE: Milica Cerović
Osnovni cilj edukacije nije da se stvari nauče,
već da se ne zaborave !
Gilbert Chesterton
Orchestra 59/62 (45)
Pre otprilike deset godina u Srbiji se javila velika potreba za
unapređenjem obrazovanja iz oblasti mjuzikla / muzičkog
pozorišta. Iako je Pozorište na Terazijama, naše jedino muzičko
pozorište u zemlji i u regionu, već odavno postavilo standarde
iz ove umetničke discipline, godine izolacije i sankcija donele
su neku vrstu kaskanja za novim mjuzikholovskim stilskim i
edukativnim tehnikama.
Gospođa Ivana Milovanović, osnivač i glavni i odgovorni urednik Časopisa Orchestra i Milica Cerović, dugogodišnji saradnik
časopisa, uz neprocenjivo važnu pomoć Ambasade SAD u
Srbiji, uspevaju da 2006. godine dovedu u Pozorište na
Terazijama dobitnika devet Tony nagrada, poznatog brodvejskog i svetskog koreografa i pedagoga gospodina Četa Vokera
(Chet Walker), direktora jazz departmana The Jacobs Pillow
Summer School (SAD).
Vokerovo nesebično darovanje znanja iz oblasti jazz igre,
pevanja i istorije mjuzikla tokom prve dvonedeljne radionice u
Pozoristu na Terazijama (2006.) odlazi korak dalje kada
gospodin Voker dodeljuje za 2007. godinu prve dve stipendije
učesnicima radionice za odlazak na jednomesečno specijalističko školovanje u letnju školu The Jacob’s Pillow u okviru njegovog jazz departmana.
Od te 2006. godine, pa sve do danas, saradnja četiri najznačajnije institucije, koje svake godine realizuju projekte obrazovnih radionica koje u Beogradu vodi Čet Voker (Ambasada
SAD u Srbiji, The Jacobs Pillow School, Pozorište na
Terazijama i Časopis Orchestra) prerasla je u dobru partnersku
tradiciju koja je 2012. godine evoluirala u Projekat 11 zemalja /
11 Countries Project (autori Ivana Milovanović, Milica Cerović
i Čet Voker) koji okuplja, u okviru procesa ubrzanog specijalističkog obrazovanja, ne samo umetnike iz naše zemlje, već i profesionalce i amatere iz još 10 zemalja našeg regiona.
Tokom prosečno dve nedelje trajanja ove regionalne edukativne platforme u prostorijama Pozorišta na Terazijama, 2013.
godine 61 profesionalni i neinstitucionalni umetnik (glumci,
igrači, pevači) pohađao je u Beogradu umetničku radionicu
koja je podrazumevala časove jazz dance plesne tehnike,
tehnike step dance, pevanja i glume, kao i nastavu koja je bila
usmerena ka plesnoj pedagogiji i koreografiji. Ove godine je,
zahvaljujući pomoći Četa Vokera, kvalitet obrazovnog programa i metodologije znatno unapređen dolaskom u naše redove
mladog norveškog hip hop koreografa i igrača Džeka Gila
(Jack Gill).
Vrlo je važno posebno istaći odluku Pozorišta na Terazijama da
iskaže dobrodošlicu neinstitucionalnim umetnicima i tako im
omogući da u ambijentu profesionalnog pozorišta, uz
(46) Orchestra 59/62
Vokerovu podršku, unaprede sopstveno znanje. Podjednako je
važno zabeležiti da je u radionici 2013. učestvovalo i pet igrača
prve romske plesne trupe GRUUB u Srbiji..
Na kraju ovog jedinstvenog Projekta, koji je kroz obrazovnoumetničku formu umrežio 11 zemalja regiona, učesnicima su
dodeljeni sertifikati (potpisnici Pozorište na Terazijama,
Časopis Orchestra i Čet Voker - The Jacob’s Pillow School) o
savladanom nivou obrazovanja u oblasti muzičog pozorišta,
kao i dve stipendije najboljim polaznicima za Letnju školu The
Jacob’s Pillow 2014. Troškovi jedne stipendije su donacija The
Jacobs Pillow School, a ukupan iznos druge stipendije realizovaće se, nadamo se, zahvaljujući podršci Ministarstva kulture i
informisanja Republike Srbije.
U nedostatku visoko-školskih ustanova iz oblasti muzičkog
pozorišta, kao i zbog malobrojnih edukativnih plesnih projekata u Srbiji i regionu, Orchestra i Pozorište na Terazijama
smatraju da je Projekat 11 zemalja / 11 countries od neprocenjive važnosti za razvoj i unapređenje muzičkog pozorišta, podjednako u Srbiji i regionu. Osim što prenošenje stručne
metodologije američkih eksperata iz oblasti teorijske i
izvođačke prakse već postaje preduslov za vrhunsku produkciju i realizaciju mjuzikla kao umetničke forme u Srbiji i regionu,
kroz umrežavanje znanja, iskustava i umetničke prakse, na
regionalnom nivou polako se stvara profesionalna platforma i
za buduće međunarodne projekte.
Početak realizacije Projekta 11 zemalja / 11 countries iskazuje i
ozbiljnu nameru organizatora i partnera u projektu da se
uspostavi visoko-školsko obrazovanje u oblasti muzičkog
pozorišta u Srbiji i regionu.
Konačan cilj Projekta je osnivanje četvorogodišnjih studija u
oblasti mjuzikla na Fakultetu dramskih umetnosti
Beogradskog univerziteta, uz dodatnu petu master godinu
studija u okviru dva smera - pedagogija i koreografija. Prvi sastanak sa predstavnicima FDU održan je tokom boravka Četa
Vokera u Beogradu 2013. Sastanku su, pored Vokera i predstavnika FDU, prisustvovali i predstavnici Pozorišta na
Terazijama i Časopisa Orchestra. Zajednički jednoglasni
zaključak bio je da se praktičnoj realizaciji ove namere mora
pristupiti odmah, pažljivo i vrlo profesionalno.
Pripreme novog izdanja Projekta 11 zemalja 2014. već su
počele.
Da li će i njegov konačan cilj biti realizovan u skorijoj
budućnosti, pokazaće vreme ispred nas i spremnost na saradnju i pozitivne odluke svih relevantnih institucija Srbije po
ovom pitanju.
Umetnici koji su već bili stipendisti the Jacob’s Pillow School su:
2007. Miroljub Turajlija (glumac) i Milica Pavlović (balerina)
2008. Milan Gromilić i Nemanja Naumovski (obojica baletski igrači)
2009. Slobodan Stefanović (glumac)
2010. Nebojša Gromilić (baletski igrač)
2011. Jelena Ćosić (balerina) i Miloš Mitić (baletski igrač)
2012. Katarina Gromilić (balerina)
2013. Lidija Novaković (balerina), Ivan Marković, Neda Popović i Vukan Bjelojević
Orchestra 59/62 (47)
Nagrade 2012.
UDRUŽENJE BALEtSKIh UMEtNIKA SRBIJE
NAGRADA ZA ŽIVOtNO DELO ZA 2012.
Gala koncert povodom 50 godina od osnivanja UBUSa,
Narodno pozorište u Beogradu, 19. mart 2013.
LAUREAT MIRJANA ZDRAVKOVIĆ
solistkinja baleta, književni prevodilac, esejista, istraživač, teatrolog, kritičarka i publicista umetničke igre
Predsedništvo Udruženja baletskih umetnika Srbije dodelilo je Mirjani Zdravković Nagradu za životno delo ističući
da je gospođa Zdravković zadužila umetničku igru u Srbiji svojim višedecenijskim radom, impozantnom profesionalnom biografijom i bibliografijom, ali i kreativnim pristupom u interdisciplinarnom tematskom istraživanju umetnosti igre, sledeći visoke profesionalne i etičke standarde.
Mirjana Zdravković rođena je u Beogradu. Diplomirala je 1956. u
Baletskoj školi “Lujo Davičo” u Beogradu (kod Milorada Jovanovića i
Smilje Mojić), završila gimnaziju (Drugu žensku), a 1973. diplomirala i na
Filološkom fakultetu u Beogradu (na Katedri za francuski jezik i književnost, sa engleskim i latinskim kao dopunskim jezicima). Po završenoj
baletskoj školi, dobila je angažman u Narodnom pozorištu u Beogradu,
gde je igrala u sezoni 1955/56, da bi potom, 1958-1959. igrala u
Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu. Od 1959. ponovo je u Baletu
beogradskog Narodnog pozorišta, gde je najpre bila član, a potom (od
1960) solista Baleta, sve do odlaska u penziju 1982. Na sceni Narodnog
pozorišta u Beogradu nastupala je u sledećim ulogama: Vilisa (2. čin Žizele, 1960-1965), Žizelina drugarica (1961-1966), Nevesta u Kopeliji (1964,
kor. Vere Kostić), Pas d’action (Pas des trois) u 1. i 2. činu Labudovog jezera (kor. Nine Kirsanove, 1961-1966). Zulejka u Bahčisarajskoj fontani L.
Zaharova (1962-1963), Paunica u Rođendanu infantkinje D. Parlića,
Mašina Majka i Vila Dezire u Ščelkunščiku u kor. Ž. Prebila, Mala vila
(zajedno sa J. Atanasovom) u Poljupcu vile u kor. D. Parlića, Kraljica u
Labudovom jezeru D. Parlića (1970-1982), Ledi Kapuleti u Romeu i Juliji
D. Parlića (verzija od 1978, 1978-1982), Batilda u Žizeli Lavrovskog...
Sa Baletom Narodnog pozorišta, a i privatno, učestvovala je na mnogim turnejama po svetu, od Škotske do Japana.
Studijski boravci: Francuska (šest puta), Italija, Belgija (kod Mauricea Béjarta, škola “Mudra”).
Devet distorzija kolena i operacija meniskusa naveli su M. Zdravković da paralelno sa pozivom igračice usmeri svoje
aktivnosti na intelektualni rad i koreografiju. Godine 1974, povodom obeležavanja stogodišnjice impresionizma, postavila je u “Krugu 101” beogradskog Narodnog pozorišta balet Stihovi, oblici, Verlen, a leta iste godine, u Grčkoj, za atinsku TV, Skrjabinove Snove i Sukovu Ljubavnu pesmu. Za beogradsku TV postavila je balet Kavez, savremenu tragičnu
bajku, na muziku Rajka Maksimovića. Po odlasku u penziju, tri godine je vodila zajedno sa Danicom Rekalić Baletski
studio klasičnog baleta u Domu kulture “Vladimir Dujić”, za decu-amatere od 5 do 15 godina (uz koreografije završnih
baletskih koncerata). Za TV emisiju In memoriam Dimitriju Parliću (februara 1987, RTS) napisala je tekst. O koreografskom delu D. Parlića napisala je i tri studije, kao i jednu obimnu studiju o Veri Kostić. Za međunarodne kongrese
posvećene igri u okviru UNESCO-a napisala je deset studija o beogradskom baletu.
Od 1974. bavi se intenzivno književnim prevođenjem sa francuskog, a od 1980. kritikom baletâ, alternativnih i multimedijalnih predstava. Posebno je interesuju estetika, istorija i fenomenologija igre, baleta i multimedijalnog pozorišta.
Pored dvadesetak studija iz teatarske problematike, napisala je i nekoliko eseja i studija iz književnosti. U periodu 19812008. objavljivala je, kao saradnik baletske kritike u sledećim beogradskim listovima i časopisima: Književna reč,
Književne novine, NIN, Politika, Politika Ekspres, Orchestra (gde je član Uredništva) i novosadskim Scena i Pozorište, a
povremeno i u časopisima Teatron, Beorama i Evropa. Bila je saradnik pariskog časopisa Les Saisons de la Danse. Kao
estetičar teatra, bila je kritičar i recenzent publikacija iz oblasti igre. Kao saradnik Opšte srpske enciklopedije (u pripremi, u izdanju SANU i Matice srpske), pripremala je jedinice Baletska kritika kod nas (1910-2008) i Avangarda u
Srbiji (1910-1940).
Sa istraživačkim radovima i istorijsko-estetičkim studijama iz oblasti umetničke igre učestvovala je na naučnim skupovima: pri Narodnom pozorištu u Beogradu; pri SANU (Odeljenje likovne i muzičke umetnosti), 1997, i na kongresima: MANU, Skoplje, 2003; Argos (2004); Atina (2007) pri CID-UNESCO; i dr.
Objavila je knjigu svojih izabranih kritika i eseja o umetnosti igre Telo sanja (izdavač KOV, Vršac, 2010).
Član UBUS-a (Udruženje baletskih umetnika Srbije), Udruženja književnih prevodilaca Srbije, Nacionalnog saveta za
igru Srbije, Internacionalnog saveta za igru pri UNESCO (CID-UNESCO).
Povodom dvadesetogodišnjice rada dobila je Povelju i Zlatnu plaketu za unapređenje igre u Narodnom pozorištu u
Beogradu.
Živi i radi u Beogradu
(48) Orchestra 59/62
UDRUŽENJE BALEtSKIh UMEtNIKA SRBIJE
Nagrade 2012.
Gala koncert povodom 50 godina od osnivanja UBUSa,
Narodno pozorište u Beogradu, 19. mart 2013.
* NAGRADA “DIMItRIJE PARLIĆ” ZA 2012. – nije dodeljena
O laureatima sve tri nagrade odlučivao je Žiri u sastavu Vladimir Logunov (solista baleta i koreograf, predsednik Žirija), Anđelija
Todorović (igrač i koreograf), Paša Musić Popović (solista baleta, baletski pedagog i repetitor), Petar Rajković (solista baleta i koreograf)
i Konstantin Tešea (prvak baleta).
Žiri je doneo odluku da se Nagrada „Dimitrije Parlić“ za 2012. ne dodeli smatrajući da nijedno od ponuđenih koreografskih ostvarenja
u periodu između dve dodele nagrade, odnosno u sezoni 2011/2012, nije zadovoljilo visoke kriterijume koje dodela ove nagrade zahteva.
UBUS od 1997. godine, na dan rođenja jednog od najuglednijih srpskih koreografa Dimitrija Parlića (23. oktobra) dodeljuje ovu prestižnu nagradu (koja čuva od zaborava njegovo ime) u oblasti svih vidova umetničke igre, koreografu (domaćem ili međunaorodnom) za
koreografiju originalne celovečernje plesne predstave, koja je premijerno postavljena i izvedena na teritoriji Republike Srbije. Nagrada „D.
Parlić“ može se izuzetno dodeliti i koreografu za celokupan koreografski opus, ali se u tom slučaju dodeljuje isključivo srpskim koreografima.
Iste večeri, UBUS je prvi put dodelio i dve novoustanovljene nagrade usmerene ka prepoznavanju i nagrađivanju najbolje izvedenih interpretaciju u oblastima svih vidova umetničke igre. Obe nagrade namenjene su igračima i njihovim vrhunskim scenskim izvođenjima.
NAGRADA “NAtAŠA BOŠKOVIĆ” ZA 2012.
dodeljuje se za najbolje izvedenu interpretaciju klasičnog ili neoklasičnog stila u oblasti baletske
umetnosti.
srđan mihić
LAUREAt MILOŠ MARIJAN,
solista Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu
Miloš Marijan je nagrađen za premijerno izvedenu ulogu princa Dezirea u baletu Uspavana lepotica koreografa Vladimira Logunova i u izvođenju Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu.
U obrazloženju se navodi da je Miloš Marijan ovim scenskim izvođenjem zadovoljio sve umetničke i tehničke kriterijume koje ova uloga zahteva. Žiri je takođe istakao da Marijanov Dezire
odiše plemenitošću, lepotom pokreta i izuzetnim mladalačkim nadahnućem.
NAGRADA “SMILJANA MANDUKIĆ” ZA 2012.
dodeljuje se za najbolju plesnu interpretaciju u oblasti savremene umetničke igre.
LAUREAtI NIKOLA tOMAŠEVIĆ I StRAhINJA LACKOVIĆ,
igrači Bitef Dance Company u Beogradu
Nikola Tomašević i Strahinja Lacković nagrađeni su za izvođenje uloge Dva roba u savremenoj plesnoj predstavi Aleksandar, koreografa
Ronalda Savkovića (k.g. Hrvatska) i u izvođenju Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu.
Oba ova igrača savremenog plesnog opredeljenja ostavila su najsnažniji utisak odigravši duet dva roba izuzetno espresivno, ispunjavajući
ovaj koreografski i tehnički složeni zadatak scenski veoma kvalitetno.
jelena janković
Aleksandar, Nikola tomašević i Strahinja Lacković
Orchestra 59/62 (49)
Nagrade 2012.
Nagrada „Nataša Bošković“ i Nagrada „Smiljana Mandukić“.,
Muzej Narodnog pozorišta u Beogradu, 15. mart 2013
Povodom izložbe pod nazivom Lepota igre – Nataša Bošković i Smiljana Mandukić (autorke izložbe: mr
Ksenija Šukuljević Marković, mr Dragana Martinović i mr Vera Obradović) kojom je Udruženje
baletskih umetnika Srbije obeležilo 50 godina od osnivanja i promocije novoustanovljenih nagrada:
nataša bošković
vrhunska balerina međuratne epohe
PIŠE: mr Ksenija Šukuljević–Marković
Umetničko stvaralaštvo Nataše Bošković (1901–1973), primabalerine Narodnog pozorišta, pedagoga i koreografa, obuhvatilo je preko
pet decenija. Otpočelo je 1921. u Beogradu, a završilo se njenom
smrću u Njujorku 1973. godine. Najveći deo baletskog stvaralaštva
podarila je beogradskom Narodnom pozorištu.
Nataša Bošković je rođena 2. februara 1901. godine u Beogradu, od
oca Stevana Boškovića, generala i akademika SANU, i majke
Nadežde Stepanov, Ruskinje iz Petrograda. San o baletu pojavio se u
petoj godini njenog života u Sankt Peterburgu, kada je gledala predstave u Marijinskom teatru, gde je i započelo njeno baletsko školovanje, jer u Beogradu tada nije bilo profesora za klasičan balet. Nataša
Bošković je gimnazijsko školovanje prekinula 1915, zbog austrijskog
bombardovanja Beograda. Otac je sklonio porodicu u Rusiju, ne
sluteći da će izbiti Oktobarska revolucija i da šest godina neće znati
da li je njegova porodica živa. U Petrogradu, Nataša Bošković postala je učenica Carske baletske škole, u klasi pedagoga Agripine
Vaganove, i Škole Ruskog baleta A. Lj. Voljinskog, sve do kraja 1920.
godine. U Beograd se vratila početkom 1921. sa potvrdom Škole, ali
bez diplome, pa je školovanje nastavila kod pedagoga Jelene
Poljakove u Glumačko-baletskoj školi, koju je završila već posle
druge godine, 1923. Odmah po dolasku u Beograd, počela je da igra
u Narodnom pozorištu, tako da je 1921. bila primljena kao privremena članica ansambla, a ubrzo i kao stalna. Igrala je sola u operskim
predstavama u kojima je učestvovao i Balet.
Kao državni stipendista, Nataša Bošković se usavršavala u Parizu
1925. i 1926, kod Olge Preobraženske. Ovladala je savršeno baletskom tehnikom, klasičnom i modernom, što joj je omogućilo
uspešan i dug vek na sceni. Od sezone 1926/1927, postala je i
zvanično primabalerina Narodnog pozorišta u Beogradu. Nataša
Bošković debitovala je u ulozi Svanilde, u Delibovoj Kopeliji, 22. septembra 1926. godine. Ulogu je uvežbala kod Preobraženske u Parizu.
Prvi put od postojanja beogradskog Baleta, u glavnoj baletskoj ulozi
nastupila je balerina srpskog roda, dok su pre toga glavne uloge igrale
ruske balerine.
Celokupna beogradska štampa najavila je ovaj događaj, publika je
našu balerinu zasula cvećem, a kritičari rečima hvale. Viktor Novak
je zapisao da je g-đica Bošković zadivila majstorskom igrom, temperamentom i skladnim pokretima punim živosti i lepote, a pored
toga ona je izrazito muzikalna... . I kompozitor dr M. Milojević
izrekao je pohvale, ali je uputio i zahtev Narodnom pozorištu da se gđici Bošković omogući da kreira i ostale glavne baletske uloge. Od
tog trenutka, otpočela je Natašina blistava baletska karijera na sceni
beogradskog Narodnog pozorišta koja je trajala godinama, sve do
1944.
(50) Orchestra 59/62
Kada je u Beogradu 1927. godine gostovala slavna balerina Ana
Pavlova, koja je prisustvovala probi Očarane lepotice u kojoj je
Nataša Bošković igrala glavnu ulogu – Auroru, Pavlova je izrekla
pohvale za njenu igru, prorekla joj je veliku karijeru i zagrlila je, što je
zabeležila foto-kamera. Slično je bilo i 1928, prilikom gostovanja
velike balerine Tamare Karsavine.
Umetnički put Nataše Bošković bio je u stalnom usponu. Njeni
izuzetni igrački kvaliteti, spremnost, sposobnost i upornost, učinili
su da se izbori za ravnopravno prvo mesto u Narodnom pozorištu,
pored izvrsnih primabalerina Ruskinja, Jelene Poljakove i Nine
Kirsanove. U njihovom odsustvu, u sezoni 1930/31, Nataša Bošković
je ostvarila neobičan i veliki poduhvat preuzimanja kompletnog
baletskog repertoara Narodnog pozorišta. Odigrala je devet glavnih
uloga u baletima i osam velikih sola u baletima opera, stalno nastupajući, gotovo iz večeri u veče, što je retkost u analima naše baletske
umetnosti.
Tokom baletske karijere, u periodu od 1931. do 1939, Nataša
Bošković je preko leta često boravila u Parizu i Londonu, i vežbala u
studijima velikih umetnika: Preobraženske, Jegorove, Legata,
Nižinske i Černišove. Na beogradskoj sceni, Nataša Bošković je ostvarila impozantan opus od trideset glavnih uloga i pedeset glavnih
sola klasičnog i savremenog repertoara u baletima: Labudovo jezero,
Silfide, Kopelija, Očarana lepotica, Don Kihot, Rajmonda, Žar ptica,
Petruška, Žizela, Bolero, Licitarsko srce, Đavo na selu i dr. Takođe, i
u divertismanima, u operama: Aida, Karmen, Faust i dr. Jednu od
svojih poslednjih uloga, Žizelu, odigrala je u koreografiji Olge
Preobraženske, koja je u Beograd došla iz okupiranog Pariza, dok je
uloga Alberta bila dodeljena prvom igraču, Milošu Ristiću, 3. decembra 1939. Sa Narodnim pozorištem, Nataša Bošković je gostovala u
mnogim gradovima Jugoslavije, kao i u inostranstvu: Atini, Sofiji,
Frankfurtu, a samostalno u Cirihu i Bazelu.
Baletsko stvaralaštvo Nataše Bošković ovenčano je njenom međunarodnom baletskom karijerom, koja joj je donela neprolaznu slavu
u našoj zemlji i u svetu. Godine 1927, predvodila je grupu solo igrača
Narodnog pozorišta angažovanu u Gran Teatro del Liceo, u
Barseloni, u sezoni Ruske opere, igrajući glavna sola u baletima
opera. Nastupala je dva meseca svake večeri pred auditorijumom od
4.000 gledalaca, uz neprekidne ovacije publike. Internacionalna karijera Nataše Bošković krunisana je angažmanom u čuvenoj baletskoj
Trupi “Ana Pavlova”, preimenovanoj u Ruski balet, 1934. i 1935.
godine, sa turnejom na tri kontinenta. Igrala je u brojnim gradovima
pod imenom primabalerine Kraljevskog Narodnog pozorišta u
Beogradu, naznačeno u programima Trupe. Nastupala je u koreografijama velikih ruskih koreografa, sa slavnim umetnicima: Olgom
Spesivcevom, Verom Nemčinovom, Anatolom Obuhovim,
Anatolom Vilzakom.
Zvezda Trupe postala je nakon odlaska Spesivceve, već 1934, i to je
ostala do kraja ove svetske turneje.
Gostujući u inostranstvu, reprezentovala je na najbolji način Balet
Narodnog pozorišta u Beogradu i srpsku baletsku umetnost. Nataša
Bošković je ostvarila veliku i značajnu umetničku karijeru, i postala je
najveća balerina našeg podneblja, ovenčana slavom ne samo kod nas
nego i u svetu.
Pedagoški rad Nataša Bošković je otpočela kao nastavnik klasičnog
baleta na Muzičkoj akademiji u Beogradu, gde je radila od 1937. do
1941. Iz njene klase potekao je i velikan srpske baletske umetnosti
Dimitrije Parlić. Njen započeti koreografski amgažman zaustavio je
Drugi svetski rat.
Baletski angažman u Narodnom pozorištu prekinula je 1944, a stvaralaštvo nastavila van domovine, pod sasvim drugim okolnostima.
Napustila je Beograd pred dolazak Rusa boljševika, od kojih je već
jednom bežala iz Rusije, i pred nastupajućim novim poretkom. Igrala
je u Beču i Minhenu od 1944. do 1950, a zatim u Njujorku, gde se i
nastanila. Bila je pedagog u koledžima, najduže u njujorškom baletskom studiju Igora Juskeviča, slavnog svetskog igrača, i to od 1959. do
svog životnog kraja.
Stvarala je sposobne baletske igrače, prenoseći metod ruske škole
baleta, svoje ogromno iskustvo i originalne koreografije, u kojima je
igrala tokom svoje baletske karijere, kako u Beogradu tako i u svetu.
Igora Juskeviča je upravo ona otkrila u Beogradu, odvela kod Olge
Preobraženske, koja je od njega napravila slavnog svetskog igrača. U
Beograd se više nije vratila.
Život Nataše Bošković završio se iznenada 30. juna 1973. u Njujorku.
Celokupnu svoju umetničku zaostavštinu poklonila je Muzeju
pozorišne umetnosti Srbije, čime je omogućeno održavanje njene
izložbe u Beogradu 1974. Godine 1989. objavljena je monografija
“Nataša Bošković” i priređena je retrospektivna izložba koju je otvorio akademik SANU Stanojlo Rajičić. Izložba je prikazana i u
Njujorku 1991, u Jugoslovenskom kulturnom centru, a otvorio ju je
Igor Juskevič, promovisavši i Monografiju pod autorstvom potpisnika ovog teksta. Celokupno ostvareno baletsko delo Nataše Bošković
od neprolazne je vrednosti za srpsku baletsku umetnost, i do danas
nije dostignuto po svojoj obimnosti, raznovrsnosti i značaju.
Uz više sreće, da su vlasti dozvolile povratak Nataše Bošković u njenu
domovinu i rodni grad, možemo da pretpostavimo koliko bi time
naša baletska umetnost dobila. Danas, posle 40 godina od njene
smrti, Udruženje baletskih umetnika Srbije ustanovilo je Nagradu
“Nataša Bošković” i dug prema ovoj vrhunskoj srpskoj baletskoj
umetnici najzad je ispunjen.
LItERAtURA:
Lični arhiv Nataše Bošković preuzet iz Njujorka 1974. i prenet u Beograd, prema njenoj odluci;
Pozorišni godišnjaci Narodnog pozorišta, 1922–1939;
Liste operskih i baletskih predstava Narodnog pozorišta, 1921–1944;
Kritike u dnevnim i periodičnim glasilima Beograda;
Mr Ksenija Šukuljević–Marković, “Nataša Bošković”, monografija, Beograd, 1989, 144 strana, sa ilustracijama.
Orchestra 59/62 (51)
Nagrade 2012.
Nagrada „Nataša Bošković“ i Nagrada „Smiljana Mandukić“.,
Muzej Narodnog pozorišta u Beogradu, 15. mart 2013
Povodom izložbe pod nazivom Lepota igre – Nataša Bošković i Smiljana Mandukić (autorke izložbe: mr
Ksenija Šukuljević Marković, mr Dragana Martinović i mr Vera Obradović) kojom je Udruženje baletskih umetnika Srbije obeležilo 50 godina od osnivanja i promocije novoustanovljenih nagrada.
smiljana mandukić
Ličnost Srpkinje iz Beča
PIŠE: mr Vera Obradović
Pedagoško i stvaralačko delovanje Smiljane Mandukić bilo je, uistinu,
višestruko i višeslojno. Smiljana Mandukić, školovana u Beču (u kome
je diplomirala 1930. godine), svesno se opredelila da umetnički rad
nastavi u Beogradu. Prelazak iz nekadašnje Austrougarske - austrijske
kulturne sredine, u srpsku, balkansko-orijentalnu – morao je za
Smiljanu Mandukić predstavljati osobeni šok. Međutim, ona je posedovala ne samo izuzetnu duhovnu snagu i pozitivnu životnu energiju, već
i izvanrednu sposobnost prilagođavanja, utakanja u novonastale životne uslove. No, u tome se ponašala krajnje osobeno! Ispoljavala je izrazitu spremnost da menja, da prema sebi, svojim životnim i umetničkim
shvatanjima prilagođava vlastiti okoliš. Opredeljujući se između kulturne sredine kakvu je štedro nudio Beč i patrijarhalno-orijentalnih odlika
roditeljske grude, Smiljana Mandukić je odabrala da život nastavi u
postojbini roditelja, ali pod odlučnim uslovom da odabranu životnu
sredinu prilagodi vlastitim kulturnim, društvenim i umetničkim nazorima. Srcem, dušom i telom pridružuje se nastojanjima Mage
Magazinović da se moderna baletska igra uvede u balkanske prostore.
(52) Orchestra 59/62
Rano emancipovana Maga Magazinović godinama je krčila staze
modernoj plesnoj umetnosti. Začudno, prva igračka škola na Balkanu
nije bila škola za klasičan balet, već škola moderne igre koju je 1910.
godine osnovala i uspešno vodila Maga Magazinović. Drugu beogradsku školu, pod sličnim imenom, pokrenuće 1931. godine Smiljana
Mandukić. Tako su početkom četvrte decenije dvadesetog veka beogradska i srpska kultura bile bogatije za dve škole moderne igre – za dve
škole koje su negovale kulturu pokreta. Društveno-istorijske okolnosti
u predvečerje balkanskih ratova, a u osvit Prvog svetskog rata, svakako
nisu bile svetlije od današnjih prilika, ali su odgovorni kulturni čelnici
imali sluha za nužnost umetničke edukacije, posebno za neophodnost
umetničke edukacije žena.
Odziv zainteresovanih za privatnu školu ritmike i plastike nije bio dovoljan Smiljani Mandukić da pokrije sve nužne troškove održavanja umetničke egzistencije. Bila je potpuno svesna da su u konačnom uspehu
škole na osobenom testu njena lična dovitljivost, preduzimljivost i
umetnička individualnost. Reklame za rad škole prolazile su relativno
nezapaženo, tj. – nepročitano. Imajući to u vidu, često je učenicama
navodila ironičnu opasku svoje tetke: „Bolje da si reklamu za školu dala
među čitulje. Pa, naš svet čita samo čitulje“. Zatekavši se u situaciji da joj
jedan posao nije dovoljan, odlazi na Radio Beograd sa predlogom da u
ranim jutarnjim časovima predaje gimnastiku. Časopis „Ženski svet“ iz
1933. godine beleži: Žena čije reči, savete preko radija, slušaju hiljade
naših žena, zove se g-ca Smiljana Mandukić. Dva puta nedeljno preko
radija govori g-ca Mandukić o telesnoj kulturi, o blagodetima gimnastike. Slušaju je žene cele zemlje i zajedno sa svojom nepoznatom učiteljicom, za njenim glasom izvode različite vežbe. Ideja da deluje kroz etar
donosi joj novu vrstu popularnosti, ali i povećava broj upisanih u školu.
Mnogi su tek tada čuli za Smilju Mandukić, mnogi pogrešno verovali
da je u pitanju gimnastičarka. Gita Predić–Nušić, na jednom putu, prilikom zastoja voza, saznaje za gimnastiku po metodi Smilje Mandukić.
Činjenicu da će voz nepokretno stajati puna dva časa, mnoge putnice su
iskoristile vežbajući na svežem vazduhu. Kada ih je iznenađena i zainteresovana Gita Predić–Nušić upitala šta rade, žene su uglas odgovorile:
„Pa kako ne znate, vežbamo po metodi g-ce Mandukić“. Danas nam
takva scena zahuktalih srpskih gimnastičarki na poljani deluje nezamislivo i nadrealno, ali pre svega rečito. Rana jutarnja radio gimnastika
toliko ulazi u modu da se o njoj piše, crta, govori. U redakciju Radio
Beograda svakodnevno su stizala pisma vernih slušalaca, a poneka su
bila ilustrovana i fotografijom kao svojevrsnim pokazateljem njezinog
uticaja. Naime, jedna cela porodica: otac, majka i dvoje dece fotografisali su se u gimnastičkoj pozi sveće. Još jedna rečita scena. Vrstan karikaturista Pjer Križanić nacrtao je vežbače Smilje Mandukić koji su se u
zanosu vežbanja zapleli. Uz crtež je išao i propratni tekst s političkom
konotacijom: „Molim rasplet situacije“. Beta Vukanović je pak nacrtala
školu Mandukićeve sa dvoja vrata – na ulaznim vratima stoje punačke
dame, ali zato se na izlazu pojavljuju kao sasvim vitke.
Kasnije, u vremenu koje je blisko Drugom svetskom ratu, tokom samog rata, a i nakon njega, ona svoj pedagoški i umetnički rad sve
više širi. Na samom početku, tj. 6. aprila 1941. godine, u prvom bombardovanju Beograda, gubi sve materijalno što je imala. Pribira
snagu i ne napušta igru. Dan bombardovanja u kome će izgoreti i njen stan i škola opisivala bi rečima: „Ostala sam slobodna kao
ptica na grani!“. Nama neupoznanim sa ratom to su bile ujedno i prve pouke o nagloj promenljivosti ljudskog položaja, o tome kako
ga prihvatiti i kako je „nemoguće tokom četiri godine uzastopno biti nesrećan“, ma šta se dešavalo.
U to ratno vreme, njene staze i osećajni život bili su isprepletani sa životom priznatog stvaraoca i intelektualca Momčila Miloševića.
Za stari Beograd, dugogodišnja neozakonjena veza Smiljane Mandukić i dvadeset tri godine starijeg Momčila Miloševića morala je
delovati ekstravagantno i šokantno. Ipak, oni su živeli u divnom skladu i sreći. Bračnu vezu ozakonili su u vremenima čudnim i zlim,
pa i na način na koji su ta vremena iziskivala. Smiljana Mandukić je zamislila da svečani trenutak spajanja bude simbolično iskazan
jednom vazom koju je ona u izlogu videla, a u mašti ispunila cvećem. Postojala je mogućnost, praktično neostvariva, da se željena
intimno dragocena vaza dobije u zamenu za džak brašna. Smiljana Mandukić nije imala džak brašna, ali je iznenađenom, a dobronamernom prodavcu ponudila u zamenu ono što je njoj u tom trenutku bilo najpribližnije: kostim koji je nosila na sebi! Pošto je čula
pozitivan odgovor, okrenula se, na brzinu skinula suknju i blejzer – i zamenila za vazu. Kući je stigla sa mantilom preko negližea i
vazom u ruci. Očigledno, bila je avangardna ne samo po svome stvaralaštvu već i po svome načinu i promišljanju života.
Momčilo Milošević, u sećanjima onih koji su svedočili, ostao je kao neko ko je „vazda na putu za neku svečanost“. Isto se može napisati i za našu gospođu Mandukić. Zapravo, Smiljana Mandukić je nastojala da uvek izgleda uredno, lepo, pa i izazovno. Nastojala je
da takva bude čak i onda kada bi patila od različitih i teških bolesti. Smatrala je nepristojnim pokazivanje i prikazivanje okolini vlastite psihičke i fizičke boli. „Naši bolovi nikoga ne interesuju“, govorila je.
Koliko je Smiljana Mandukić duboko verovala da je pokret život i da čovek nije star dok je pokretan, pokazuje i anegdotska činjenica kada je jedanput bila otpuštena iz bolnice kao nestašan i neposlušan pacijent. U bolničkoj sobi gerijatrijskog odeljenja organizovala je sve bolesnicen cimerke da vežbaju! Budući da su mnogima takve telesne aktivnosti bile kontraindikovane oporavku, Smiljana
Mandukić biva odlukom lekara vraćena na kućnu negu. Smrti se nije plašila. Verovala je u večito kruženje. Kada bi se poveo kakav
razgovor o životu i onome šta dolazi nakon njega – zagovarala bi filosofsko viđenje stvari.
Danas još samo mogu da kažem da me neretko savladava duboka nostalgija za vremenom i ličnošću Smiljane Mandukić!
* tekst je u integralnoj verziji saopšten na Simpozijumu posvećenom Smiljani Mandukić u Beton hali u Beogradu, i
štampan u Zborniku Matice srpske za scenske umetnosti i muziku 2003. godine, broj 28–29.
Smiljana Mandukić, pionir moderne igre
PIŠE: Nela Antonović
osnivač i umetnički direktor Teatra Mimart
Kao učenica Baletske škole za savremenu igru Smiljane Mandukić od 1964-1972. godine, a zatim kao član BSB-Beogradskog savremenog baleta Mandukićeve do 1983. godine osetila sam uzbuđenje što će nove generacije savremenih plesača saznati ko je ona bila.
Nagrada “Smiljana Mandukić” je ustanovljena u znak poštovanja i sećanja na znamenitu umetnicu, koja je svojom interpretacijom,
koreografskim i pedagoškim radom i istraživanjem u oblasti savremene igre trajno zadužila umetničku igru u Srbiji.
Smiljana Mandukić (1908-1992) rođena je u Beču, a detinjstvo je provela u Vršcu gde je upoznala umetničku igru na časovima
klasičnog baleta. Pohađala je najbolju baletsku školu u Beču koju je vodila Cecilija Čeri, bivša primabalerina Bečke opere. Međutim,
klasika je ograničava te sve više ide na časove ritmike i modernog baleta. Bila je student Grete Vizental, sledbenice Izadore Dankan.
Beogradskoj publici prvi put se predstavila 1928. godine u sali Luksor, gde je igrala u Baletu Narodnog pozorišta. Ostala je upamćena kao pionir moderne igre kod nas koju je razvijala u svojoj privatnoj školi gde je radila kao pedagog. Dobitnik je mnogih nagrada
i autor knjige Govor tela - iskustvo modernog baleta. Veliki broj nastupa u ex-yu, učešće na festivalima preko Jugokoncerta i edukativni razgovori i nastupi preko Muzičke omladine, svakodnevne probe, kulminirale su svake godine nastupom u beogradskom
pozorištu Atelje 212.
Nezapaženo od široke publike, u nekoj vrsti izolacije u krugu posvećenih, Smiljana Mandukić produbljuje vizuru beogradske
savremene izvođačke scene sedamdesetih, kada u svetu uveliko počinje pozorišno eksperimentalno istraživanje preobražavanja i
pomeranja graničnih prostora i kombinatorike umetnosti. Scenaristika modernog baleta koju je inovativno razvijala Mandukićeva,
novi pristup koreografiji veoma sporo je prihvaćen kod nas. Beogradski savremeni balet Smiljane Mandukić, tretiran je kao amaterska grupa u pravno-finansijskom smislu, ali rezultatima koje smo imali tada, kao i sposobnosti koje smo kasnije pokazali nastavljajući lična istraživanja u oblasti savremene igre, potvrdili smo njenu posvećenost edukaciji, istraživanju i umetnosti.
Orchestra 59/62 (53)
Nagrade 2013.
UDRUŽENJE PROFESIONALNIh BALEtSKIh IGRAČA,
KOREOGRAFA I PEDAGOGA SRBIJE
NAGRADA “tERPSIhORA“ ZA 2013. I SPECIJALNA POhVALA,
Muzej Narodnog pozorišta u Beogradu, 29. april 2013. – Svetski dan igre
jelena janković,
LAUREATI JOVAN VESELINOVIĆ I BItEF DANCE COMPANY
Solista baleta Narodnog pozorišta u Beogradu Jovan Veselinović nosilac je Nagrade ‘Terpsihora’ za 2013. godinu.
Petočlani Žiri koji su činili prvakinja baleta Narodnog pozorišta Ana Pavlović, baletska kritičarka i teatrološkinja Milica
Zajcev, glumica Tanja Bošković, scenograf i kostimograf Miodrag Tabački i dirigent Đorđe Pavlović , u saopštenju ističu da je
Jovan Veselinović svojim doprinosom na matičnoj sceni dao nezaobilazan doprinos klasičnom baletu i savremenoj igri, ne
samo u tekućoj sezoni već u kompletnom igračkom stažu. Svojim interpretacijama Veselinović je na visokom tehničkom nivou
interpretirao naslovne uloge repertoara baleta Narodnog pozoršta. Isto tako je ostvario gostovanja na scenama u Novom Sadu
i Skoplju.
Jovan Veselinović je diplomirao na Akademiji klasičnog baleta Princesse Grace u Monte Karlu u klasi Marike Bezobrazove.
Naučio sam tamo da bez velikog rada nema uspeha. Čak i kada niste u sali, balet vam uvek mora biti u glavi. Moja stara profesorka (1918) bila je velika prijateljica Rudolfa Nurejeva i meni je otkrivala neke od „poslovnih tajni” slavnog umetnika. Gotovo da
nije bilo dana da ga nije spomenula. Tu mi je, međutim, postalo jasno da ja u Monte Karlu ostati neću. U njihovoj izvanrednoj
trupi klasični balet se ne igra, a za mene je on, i tada i sada, na prvom mestu. I procenio sam: najbolji je potez vratiti se kući, gde
je porodica, gde su stari prijatelji i gde je dosta klasike – u Narodnom, izjavio je ranije Jovan Veselinović.
Nagrada “Terpsihora” dodeljuje se baletskim umetnicima za ostvarene uloge iz repertoara Narodnog pozorišta u Beogradu ili
drugih pozorišta, odigrane na matičnoj sceni ili na gostovanju drugih scena, u toku jedne pozorišne sezone, koji su se izdvojili
po tehničkom i umetničkom kvalitetu. Nagrada je ustanovljena 2011. godine.
Specijalna pohvala Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije jednoglasno je dodeljena odlukom Žirija igračima Bitef Dance Company, koji su na čelu sa direktorkom Jelenom Kajgo ostvarili veliki doprinos
u savremenoj igri Srbije, kao i veliki broj gostovanja u zemlji i regionu, na kojima su i nebrojeno puta nagrađivani. Bitef Dance
Company sarađuje sa najpoznatijim koreografima svetske plesne scene.
ww w. u b us .o rg . rs
(54) Orchestra 59/62
INTERVJU: Jovan Veselinović
Aleksandar, jovan Veselinović, kor. ronald Savković, Courtesy by National theater in Belgrade
PIŠE: Irena Krešić
Jovan Veselinović, prvak Baleta Narodnog pozorišta, je tridesetogodišnjak, zavodljiv, misteriozan, neposredno blokira unutrašnje
misli i navodi da ga samo gledamo, kao osobu, umetnika, tj. objekat d’arte, a na sceni, gledaočev pogled ne može da se odvoji od koncentrisane eksplozije muške lepote. Ulazi kroz lik sa nerazlučivom skladnošću. Restaurira i rekonstruiše autoritet i glamur rata, ljubavi,
igre Velikog Aleksandra. Ili kao grof Albert (Žizela), izražajne senzualnosti i osećajnosti, za/vodi u svet metafizike do samih granica
čulnosti. A kao običan mali čovek, temeramentni Bazil (Don Kihot) savršenom tehnikom ilistratuje pompe života.
Ovalni portret ovog umetnika započinjemo traženjem motiva kako je počeo. Kada je prvi put osetio strast prema igri.
Čovek se opredeljuje šta će u životu biti negde između osme i dvanaeste godine. I ja sa sedam godina, zajedno sa svojim drugarima iz
ulice, počeo sam da igram folklor. Zapravo, u Boleču, gde sam živeo, svi igraju folklor, koji mi se dopao zbog muzike i dinamičnih pokreta iz kojih izbija muška snaga i energija Balkana, tako važna da se upiše u početnu fazu razvitka muškog.
Na jednom od lokalnih koncerata, zapaža ga jedan profesionalac iz Ansambla Kolo, i nagovara ga da upiše Baletsku školu „ Lujo
Davičo“, folklorni smer, u okviru kojeg uči balet koji mu se ne dopada. Ali da bi završio razred, mora da polaže ispit iz klasičnog baleta. Komisiji Škole se odmah dopao, te „zbog njega“ otvara novo odeljenje za muške baletske igrače. Tako se prebacije na balet, uz veliki otpor i protivljenje svog učitelja, Bore Talevskog, poznatog folklornog igrača i koreografa. Ovaj buntovnik, takmičarskog duha, spreman na metamorfoze u sklopu eskresionističke ideje, diplomira kao najbolji učenik svoje generacije.
Aristokratija ga izoluje
Talentovani igrač, mladić iz Boleča, dvoumi se. Želi da upiše elektro-tehničku školu i danas ne krije da mu odlično idu matematika,
fizika, hemija... Ali, u situaciji večne, velike, ekonomsko srpske krize, primoran je da ode u svet gde „zlatni“ vetrovi duvaju sa Zapada,
kako je tada mislio. Prijavljuje se na konkurs UNESCOa za stipendiranje mladih talentovanih igrača Evrope. Ali nema para da ode
na audiciju, a država, naravno, u svom budžetu nije nikada ni imala novca za naše talente. Snimljen uživo čas muškog klasa poštom
šalje na konkurs. Spremni „lovci na talente“ nišane i okružuju ovog mladića, bogolikog igrača i odvode ga iz zemlje izbrisanih granica, pod bombama. Od svih prijavljenih kandidata iz celoga sveta, našeg „lepog Jovu“ su izabrali. Lično na kuću, zove ga slavna
Bezobrazova, direktora Baletske škole Monaka, i kaže: Ti se samo spakuj, a mi ćemo sve ostalo da „rešimo“, platimo put, omogućimo
besplatno školovanje i stipendiju. Tako ulazi u Kraljevski balet Monaka. U hijerarhiji sa drugima, aristokratija ga izoluje. Dobija prestižnu nagradu od princeze Antoanete, rođene sestre princa Renijea. Evropa bruji „o zaljubljenoj princezi u baletskog Srbina“.
Bombarduju ga pozivi za prvog igrača u pariskoj Operi, berlinskoj Operi, Nici, Firenci...
(56) Orchestra 59/62
Aleksandar, jovan Veselinović, kor. ronald Savković, Courtesy by National theater in Belgrade
Upisivanje muškog
Tu mi je bilo lepo. Ostvario sam se kao umetnik. Povodom istorijskog baletskog događaja „U čast Nurejevu“
igrao sam sa najvećim svetskim baletskim zvezdama, kao što su: Karla Frači, Patrik Dipon, Manuel Legri..
Naučio sam pet jezika: francuski, engleski, nemački, italijanski i slovački. Ali ipak, srpski jezik je presudio.
Moja strasvenat duša Slovena, „navukla me je“ da se vratim u Beograd. Taj moj intimni dokument, lični
dnevnik, esej, autobigragija neodvojivosti umetnosti i nacionalnog bića, odredila je biogeni aspekt moje ličnosti, ono sveto, istinito što ocrtava matricu ličnog identiteta umetnika. Doneo sam odluku da se vratim u
svoju zemlju. I do danas zbog toga nisam zažalio.
Povratak u Beograd, za ovog umetnika, predstavlja „ nov“ period u umetničkoj karijeri prvog igrača u
„nacionalnoj kući“. Kritika i publika ga hvali. Pljušte najznačajnje umetničke nagrade: Fondacije
„Milorad Mišković“, Nagrada Terpsihora za 2013“ i druge. .
Ipak, koliko mu je trebalo da se „ prebaci„ iz Baleta Monaka do zahteva našeg rada- akcije.
Još se nisam adaptirao. Ovde se uporno neguje „ruski stil“. Zapravo, to je neki staro sovjetski sistem koji
nigde više ne postoji u svetu. Klasični balet danas je istovremeno spoj različitih stilova. U tim kompozitnim formatima, nema „tačnog recepta“ kako namestiti trepavice Princeze ili pozu mrtvog Romea. Umetnik
stvara delo koje žudi za intimnim, ali u disanci od sebe. Igrač treba da eksperimentiše sa muškim manirizmom, sofisticiranog oblika s/lika svog pozorišnog dvojnika. Ali ne može uvek računati na idealni interpretativni oblik spajanja i razgovora sa samim sobom, jer u umetnosti postoji praznina koju dopunjava mašta
gledaoca.
Čije telo? Nevolje sa izvođenjem
Lepota pokreta duše se tajanstveno ogleda u lepoti tela. Treba tražiti definiciju talenta. Telo je instrument
igrača. Muzičar, ako nije zadovoljan zvukom svog instrumenta, može kupiti Stradivarius. Igrač ne može
da dobije još jedno telo. Zadatak igrača sličan je čarobnjaku, koji se odlikuje snagom telesnog Ja - despotske upornosti, čelične želje, ratničke discpiline kako bi uspeo da oživi miotološke formule skrivene među ljudima. Spreman da pri ponovnom vraćanju u opsesivne prostore, savlada otpor materije tela, u „kontekstu“
zadate predstave, savim imaginarne veze..
Srećno je oženjen najlepšom balerinom Narodnog pozorišta, Ivanom, sa kojom ima dvoje prelepe
dece i kaže nam šta žene vole.
Prvenstveno vole stabilnost kod muškaraca. Odlučan, uspešan, siguran, fizički i psihički jak muškarac
može biti privlačan. Ja ne dajem nikome povoda, niti vodim ove igre. Svaka žena želi da bude jedina i najveća sreća muškarcu kojeg u trenu oseti i fiksira, na suprot svim drugim.
Akcioni plan za budućnost
To je lična odgovornost, vrlina koju ne smete, niti možete prebaciti na drugog. U suprotnom dolazi do banalnih rezultata. Ipak „ u samoći pamučnih polja“ želja, voleo bih da igram Dorijana Greja, čiju koreografiju vidim na muziku Edvadra Elgana. Za mene, njegova slika nije nikada dovršena. Pokreće me nekom
vrstom uticaja ili delovanja iz daljine da je pronađem u mogućnosti mojih vizija, izbegavajući sve stereotipe o ovom„lepom mladića koji unuštava“.
I za kraj, ovaj razgovor percepira umetnika koji je strog prema društvenim izborima, nešto je jače diskriminativne moći privlačnosti, frontalnog skrivenog ubeđivanja, nužnog koda deluzija jednog trenutka razgovora sa umetnikom .
Aleksandar, jovan Veselinović, Courtesy by National theater in Belgrade
Orchestra 59/62 (57)
Nagrade 2013.
UDRUŽENJE BALEtSKIh UMEtNIKA SRBIJE,
NAGRADA ZA ŽIVOtNO DELO ZA 2013.
LAUREAT: DUŠKA DRAGIĆEVIĆ,
PRIMABALERINA NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU
Dama baleta verna sebi i umetnosti
Tokom života na sceni, primabalerina Duška Dragićević sebi je postavila visoke ciljeve u
traganju za savremenim vidovima akademske baletske umetnosti. Borila se protiv teatarskih klišea, pokušavajući da unese na scenu svežu i neposrednu opservaciju. Htela je da
prevaziđe uski oblik dekadencije i zadre u same damare čuda pozorišta. Eksperimentisala
je sa novim igračkim formama, borila se protiv zastarelog i inertnog oblika akademizma.
Ti životni ciljevi Duške Dragićević postali su njena težnja, želja za duhovnim oboženjem,
za vrhunskom lepotom. Razvijajući svoj talenat oslobodila se od svakog ugledanja na
svoje idole. Stvorila je svoj arsenal oružja, svoj način pristupanja igračkom tekstu, svoju
specifičnost oblikovanja scenskog lika, što je značilo krupnu snagu na pozornici Baleta
Narodnog pozorišta u Beogradu. Prirodnost, emotivnost, visoko majstorstvo u oblasti
dramskog izraza baleta, skoro halucinantnog i bajkovitog, kao i sve probleme žanra i stila
savladala je sa tačnošću i konsekventnošću. Stroga i pronicljiva, prevazišla je ono što je
jedanput stvoreno. U tom duhu novatorstva pronašla je metod koji odgovara njenom senzibilitetu. Pronašla je suštinu u izgradnji svog lika - Telom žene, trasponovanog u emotivno čulni doživljaj s/lika, fluidne komunikacije sa gledalištem.
Bez obzira na ovaj veliki uspeh, Duška Dragičević patila je od suvišne kritičnosti, uvek
prisutnog intelektualnog kontrolora. Zato njene uloge rođene s mukom, opasnošću, patnjom od viška nečeg novog, koje nažalost niko nije znao objasniti. Zašto su skinute sa
repertoara brilijantne Duškine kreacije: Vukovi, Jesenji pljusak, Slike, Ohridska Legenda
(po Parliću), Karmen, Kopelija, Romeo i Julija (Šekera), Šeherezada, Pesnik Čajkovski...
Bilo je čak opasno raspitivati se o uzrocima ove katastrofalne promene sasvim suprotne
razumu dijaloga između scene i gledališta.
Ipak odnegovala je u sebi visoke domene igračke trasformacije, iracinalnog i neiskazanog
lika Belog i Crnog Labuda. Njena Žizela stvorila je mit- balet je Žena! Ova Dama baleta
verna sebi, ovenčana kamelijama i dijamantom, uvek nadahnuta, virtuozna, otmena, delikatna, puna ljubavi prema onom nečem što izvire iz njenog oblika samog pozorišnog
medija, obeležila je našu pozorišnu kulturu, reprezentovanu i u mnogim prestonicama
sveta i na najvećim festivalima. Pokazala je pozorišne sinteze višeglasja, punog odjeka biti
nešto, prikazati se nečim, u okviru autentičnog iskaza srpske nacionalne baletske umetnosti ili rekapitulacije u sferi svog života postati-ostati: jedinstvena, harizmatična, moderna velika balerina, koju istorija pamti.
Za Udruženje baletskih umetnika Srbije,
Irena Krešić, baletski kritičar nedeljnika NIN
Beograd, 21. 10. 2013.
(58) Orchestra 59/62
UDRUŽENJE BALEtSKIh UMEtNIKA SRBIJE,
NAGRADA ZA ŽIVOtNO DELO ZA 2013.
Nagrade 2013.
LAUREAT: KONStANtIN tEŠEA
PRVAK BALETA NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU
Baletski prvak koga krasi skromnost
Besprekorno školovan u rodnoj Rumuniji, baletski prvak i pedagog Konstantin Tešea je našoj publici i našim scenama poklonio sve svoje znanje i umetničku plemenitost.Posle kratke, a uspešne karijere u Rumuniji, došao je 1985. godine u tadašnju Jugoslaviju i sa 22 godine postao solista, a zatim
prvak baletskog ansambla Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu. Uz povremena gostovanja u
Ljubljani i Rijeci - vitki, visoki, mladi igrač svojom lakonogom i elegentnom igrom osvojio je
splitske ljubitelje umetničke igre u Vragolastoj devojci, Petru Panu, u duetu Otelo, rubac,
Dezdemona, Dvoržakovoj Simfoniji iz Novog sveta - u kojima je prikazao do tančina preciznu i lepu
igru, naročito u laganom , drugom stavu Simfonije, koja je plenila prefinjenim linijama, kakve se
retko sreću na našim pozornicama. Pored ostalih uloga u splitskom pozorištu, pamte se njegove
interpretacije u Pesmi nad pesmama i Prstenu, koje je znalački usmeravala tadašnja direktorka splitskog ansaambla, beogradska primabalerina Višnja Đorđević.
Uspesi iz Splita potvrđeni su i prvim nastupima na sceni Narodnog pozorušta u Beogradu - u
romantičnoj Žizeli,Tešea tvrdi da se u ulozi Alberta najbolje osećao, zatim u Silfidama, Uspavanoj
lepotici (njegovo izvođenje varijacije u laganom tempu iz 2. čina spada u sam vrh klasičng baletskog
akademizma), pa vajanje duboko humanog Nika u Grku Zorbi Srpskog narodnog pozorišta u
Novom Sadu.
Za ulogu Merkucija u Romeu i Juliji dobio je Godišnju nagradu Narodnog pozorišta u Beogradu za
najbolje igračko ostvarenje. Bio je Mandarin u televizijskoj adaptaciji Čudesnog mandarina i u
dvostrukoj ulozi u baletu Doktor Džekil i mister Hajd, kojim je proslavio 25 godina umetničkog
rada. U baletu Pesnik Čajkovski Tešea je bio igrački i partnerski siguran i izražajan, a glumački i nadmen i duboko emcionalno povređen, upravo kao da je izašao na scenu iz Puškinovih stihova. U
istom baletu Tešea je igrao i naslovnu ulogu sa sjanom maskom i poetskim nadahnućem, besprekoran i u građenju ostalih osobina velikog kompozitora, što je u svakom trenutku predstave “prelazilo rampu”. I kao Anri III, u baletu Kraljica Margo dao je igračku ulogu kojoj se veruje.
U svim svojim ostvarenjima Tešea je pokazao i izvanredno partnersko umeće. Igrao je sa plejadom
veoma istaknutih baletskih umetnica različitih generacija i ističe, što je veoma retko, da nije samo
on pomagao svojim partnerkama, već i da su one u zajedničkoj igri pomagale njemu.
Danas, Konstantin Tešea sa entuzijazmom radi kao pedagog i mlađim umetnicima prenosi svoje
dragoceno iskustvo i ljubav prema umetničkoj igri. U tome ima osvedočenog uspeha, jer njegovi
“đaci” su već dobitnici značajnih nagrada.
Pored umetničke i tehničke perfekcije, koje krase Konstantina Tešeu, on je izuzetno sakromna
osoba i pravi prijatelj. Ta njegova skromnost je gotovo zagonetna: na kraju predstave, usred velikog
odobravanja publike i srdačnog aplauza kojim celo gledalište nagrađuje njegove igračke kreacije, on
se samo veoma otmeno i sa mnogo poštovanja pokloni publici, zahvali i odmah povlači u dubinu
pozornice, da bi ustupio mesto na proscenijumu svojim kolegama. To je po sopstvenoj izjavi njegov nepokolebljiv stav. Izuzetno poštuje svoju publiku i sve one sa kojima stvara određenu ulogu na
sceni, ali sve ostalo je njegov intimni svet.
Skromnost, otvoreno srce prema drugima i visoka profesionalnost doneli su mu, pored ostalog
Plaketu Narodnog pozorišta u Beogradu – najveće priznanje koje dodeljuje naš nacionalni teatar
(2oo6), kao i Zlatni beočug Kulturno-prosvetne zajednice Beograda za trajni doprinos kulturi našeg
glavnog grada (2011).Zlatno znamenje je, svakako, značajano Konstantinu Tešei i kao priznanje za
ono što je učinio za srpsku kulturu, ali i kao podstrek da svojim znanjem i dalje doprinosi razvoju
naše umetničke igre.
Milica Zajcev, kritičar umetničke igre
Pozorišne novine – Večernje novosti
septembar 2013.
Orchestra 59/62 (59)
Nagrade 2013.
UDRUŽENJE BALEtSKIh UMEtNIKA SRBIJE,
NAGRADA „DIMItRIJE PARLIĆ“ ZA 2013.
LAUREAT: JASMIN VARDIMON
(VELIKA BRITANIJA), KOREOGRAF, ZA PREDSTAVU
YESTERDAY – SETI SE DA ZABORAVIŠ U IZVOĐENjU BITEF DANCE COMPANY
Žiri za dodelu Nagrade „Dimitrije Parlić“ u sastavu: Milena Burić,
Paša Musić, Danica Arapović, Miloš Sofrenović i Vladimir Logunov,
predsednik, doneo je jednoglasnu odluku da se ovogodišnja nagrada
za koreografiju dodeli Jasmin Vardimon za predstavu Yesterday – seti
se da zaboraviš u izvođenju Bitef dens kompanije u Beogradu.
Ovu složenu koncept – koreografiju Jasmin Vardimon osmislila je
izuzetno maštovito i kreativno i podarila nam jedno izuzetno ostvarenje. Suptilnim koreografskim jezikom uvela nas je u svet mašte,
snova i grube realnosti današnjice. Ovo koreografsko ostvarenje doprlo je duboko u svest gladalaca ove predstave i jako odskočilo od svega
što smo videli u protekloj godini.
jelena janković
Vladimir Logunov, predsednik
Beograd, 14.10.2013.
Yesterday, seti se da zaboraviš
(60) Orchestra 59/62
NAGRADE 2013. UDRUŽENJE BALEtSKIh UMEtNIKA SRBIJE
NAGRADA „NAtAŠA BOŠKOVIĆ“ ZA 2013. - NIJE DODELJENA.
Nagrade 2013.
Obrazloženje sa sastanka članova Žirija za dodelu Nagrade „Nataša Bošković“ za proteklu sezonu 2012/13. godinu za najbolju interpretaciju u klasičnom i neoklasičnom repertoaru.
Sastanak je održan 27.09.2013. godine u 12 časova. Prisutni su svi članovi žirija.
Konstatovano je da na javno objavljeni konkurs UBUS-a za dodeljivanje ove nagrade - nije prijavljen ni jedan kandidat!
OBRAZLOŽENJE
Članovi žirija u sastavu: Zoja Begoli - predsednik, Ksenija Kecojević i Denis Kasatkin, doneli su jednoglasnu odluku.
Na osnovu predloženih baletskih predstava od strane UBUS-a: Uspavana lepotica ( Balet SNP u
Novom Sadu i Balet Narodnog pozorišta u Beogradu), Petar Pan i Don Kihot (oba u produkciji i
izvođenju Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu ), Žiri smatra da od gore navedenih predstava i
viđenih kandidata za Nagradu, niko nije dostigao vrhunsko ostvarenje koje bi zadovoljilo kriterijume koje nosi ime vrhunske umetnice kakva je bila, u svoje vreme, primabalerina Nataša Bošković.
Žiri smatra da je poražavajuće mali broj baletskih premijera i premijernih izvođenja koji su izvedeni
na baletskim scenama Srbije u sezoni 2012/13. godine i da, nažalost, baletski igrači nemaju
mogućnosti da iskažu svoje potencijale i talente.
Žiri za dodeljivanje Nagrade „Nataša Bošković“ apeluje na pozorišta da omoguće igračima više premijernih baletskih izvođenja u jednoj sezoni i da ubuduće predlažu svoje kandidate za dodelu
Nagrade, koji su, po njihovom mišljenju, ostvarili vrhunski domet i stekli pravo da konkurišu za
Nagradu „Nataša Bošković“.
Zoja Begoli, predsednik žirija
UDRUŽENjE BALEtSKIh UMEtNIKA SRBIJE
NAGRADA „SMILJANA MANDUKIĆ“ ZA 2013.
Nagrade 2013.
lidija antonović, courtesy by ubus
LAUREAtI: NEVENA JOVANOVIĆ, SANJA NINKOVIĆ, MILICA PISIĆ I IVANA SAVIĆ
JACIĆ, SAVREMENE IGRAČICE BITEF DANCE COMPANY U BEOGRADU
Žiri u sastavu: Marija Bajčetić, Milena Jauković i Nela Antonović, predsednik, jednoglasno je doneo odluku da se Nagrada „Smiljana Mandukić“, za
umetničku interpretaciju u premijerno izvedenim predstavama u sezoni
2012/13, dodeli ženskom ansamblu plesne predstave Yesterday – seti se da
zaboraviš, u koreografiji Jasmin Vardimon, u izvođenju Bitef dens kompanije. Dobitnice ovogodišnje nagrade su članice premijerne igračke podele:
Nevena Jovanović, Sanja Ninković, Milica Pisić i Ivana Savić Jacić.
Često se inspirišući simbolikom broja četiri u svojim radovima, Smiljana
Mandukić je, na izvestan način, posrednim ili manje posrednim putem,
uvek skretala pažnju na značenje koje ovaj broj ima u njenoj umetničkoj
imaginaciji. Broj četiri ona je posmatrala kao raskršće, mesto koje snažno
sugeriše ujedinjenje i sastajanje, ali koje predstavlja i onu jedinstvenu tačku
spajanja i razdvajanja. Otuda je ova umetnica, i veliki inovator na polju plesnog i koreografskog istraživanja, često izdvajala četvorodelne igračke formacije, poigravajući se njima, uvek na neočekivane načine.
Pa tako, pukom slučajnošću ili ne, ovogodišnja nagrada odlazi u ruke četiri plesne umetnice. Neprekidno istrajavajući na postizanju umetničkog i
igračkog saglasja među sobom, one su pružile primer tehnički superiorne izvedbe koja je ostavila snažan utisak scenskog
zajedništva, ali i nesebičnog i potpunog umetničkog podređivanja opštoj koncepciji ovog koreografskog ostvarenja, pri tome
delikatno zadržavajući dragocene individualne umetničke karakteristike svake od njih.
Nela Antonović, predsednik žirija
Beograd, 16. 10. 2013.
Orchestra 59/62 (61)
Nagrade 2013.
UDRUŽENJE BALEtSKIh UMEtNIKA SRBIJE,
SPECIJALNA NAGRADA ZA INOVAtIVNI PRIStUP U SAVREMENOM,
PLESNOM tEAtRU – DODELJUJE PREDSEDNIŠtVO UBUSa
LAUREAt: ISIDORA STANIŠIĆ,
KOREOGRAF, ZA PREDSTAVU GRAD
Ostajući na tragu svog plesnog jezika, koreografkinja Isidora Stanišić uspela je u predstavi Grad da na vrlo delikatan i promišljen način oživi temu savremenog grada kao užurbane košnice koja pulsira u telima izvođača na sceni. Kroz duhovite, pitke i
maštovite sekvence, igrači okupiraju pažnju posmatrača i uvlače ga u svoj svet.
S druge strane, predstava Grad je odličan i uzbudljiv primer inkluzije u plesnom teatru gde iskusni, profesionalni igrači, u grupi
sa igračima sa nekom vrstom invaliditeta, čine uigranu i ravnopravnu trupu. Inkluzija i ovde nije kreirana na silu, već se razvija sasvim prirodno, u savršenom scenskom skladu. Tako, da osim svoje umetničke težine, predstava Grad ima i taj, za naše
društvo i pozorište, veoma važan socijalno angažovani nivo koji je čini višestruko značajnom za našu pozorišnu i plesnu scenu.
Povodom dodeljivanja Specijalne nagrade za inovativni pristup u savremenom plesnom
teatru Udruženja baletskih umetnika Srbije predstavi Grad koreografkinje Isidore Stanišić
PIŠE: Milica Zajcev
Novoustanovljena nagrada za koreografske inovacije u 2013. godini dodeljena je afirmisanoj
koreografkinji Isidori Stanišić za predstavu Grad. Okupivši u svom projektu iskusne i nadahnute
brojne saradnike – koncept i režiju potpisuje Dina Radoman Caranović, kompozitorka je
Aleksandra Đokić Rakić, Grupa Hajde da.. i drugi – Stanišićeva je podarila predstavu izmaštanu
samosvojnim pokretima savremenog plesa, koja stvara uzavreli utisak neprestane užurbanosti,
hitnje, traganja, bezgranične različitosti onih kojima je zajedničko, možda, samo to što svi žive u
jednom velikom gradu (M.Pejović).
Za takvu plesnu sliku odabrala je vrsne izvođače svojih inovativnih koreografskih kompozicija,
podjednako uspešnih i kada su to članovi Bitef dens kompanije i kada dolaze iz Udruženja
Srebrno drvo, odnosno već poznate Grupe Hajde da... u kojoj takozvane „osobe sa invaliditetom“
osvajaju scenski prostor i fizičkom i emocionalnom energijom. Jer, ako ni oni u publici, koji imaju
dug staž kao pozorištarci, ne primećuju nikakvu razliku u interpretaciji učesnika u predstavi, a
radi se i o onima koji su slepi i gluvonemi, onda te sjajne mlade osobe nikako ne treba smatrati
za one „koji imaju posebne potrebe“, nego gledaoce koji nemaju prirodno osećanje da to „posebno“ uoče.
Sa režijske i koreografske strane čini se da je bilo više no što je neophodno brzog hodanja po
pozornici, koje bi i u smanjenom obimu imalo snažan i istinom inspirisan efekat. Nasuprot tome
nekoliko veoma skladno postavljenih dueta, a posebno „beli duo“ Nevene Jovanović i Nikole
Tomaševića, zračio je osećajnošću, koja bi, bez ikakve sumnje, osvojila svaki žiri, razume se i
publiku, na Festivalima koreografskih minijatura.
Treba se nadati da će plesna predstava Grad zbog svoje umetničke promišljenosti u koreografskom i izvođačkom pogledu biti na redovnoj ponudi u repertoaru Bitef teatra, a i drugim pozorištima u našoj zemlji. Ona to zaslužuje.
(62) Orchestra 59/62
REAKCIJE: Povodom premijere projekta Voda teatra Mimart, na
Svetski dan vode i Dana planete Zemlje, Dom omladine, 22. april 2013.
Grand pas 011
lidija antonović, courtesy by teatar mimart
Reagovanje sa razlogom
PIŠE: Nela Antonović
osnivač i umetnički direktor Teatra Mimart
U postojećem kulturnom obrascu kolektivne nesigurnosti i deficita postojećih modela percipiranja društvenog konteksta, odabrali smo fenomen vode kao univerzalno sredstvo komunikacije. Projekat Voda Teatra MIMART od 2012/2014
ima za cilj podsticaj interkulturalne saradnje kroz afirmaciju vode kao univerzalnog javnog dobra koje povezuje različitosti. Posle šestomesečnih prikupljanja materijala, istraživačkih radionica, teorije, literature i diskursa o vodi, nastao je
koncept koji provocira gledaoca da sada misli o očuvanju kvaliteta vode za budućnost Planete i života. U doba kulturne
regresije, neprepoznavanja kvaliteta savremenog umetničkog rada i ekonomske krize ova ideja je bila utopija. Konkurisali
smo na desetak javnih konkursa državnih institucija i fondacija kod nas, da bismo dobili odgovore posle premijere.
Uglavnom su se pohvalno izrazili o značaju ideje i realizacije, ali su nam naglasili da postoje prioritetnije teme. Bez obzira na okolnosti finansiranja, ovaj projekat je urađen volonterski na profesionalan način sa deset umetnika, koji su
samostalni umetnici sa regulisanim statusom u UBUS-u, UDUS-u i ULUPUDS-u. Paradoksalno je da su svi oni na
budžetu Grada, koji im uplaćuje doprinose za radni staž. Projekat su jedino podržali kao donatori Tehnološki fakultet u
Beogradu, Katedra za zaštitu životne okoline i Knaz Miloš koji je donirao svakom gledaocuflašicu vode Aqua Viva.
Ideja za projekat Voda je zasnovana na fenomenima vode, istraživačkim materijalima o strukturi i svojstvima vode,
naučnim dokazima da voda poseduje inteligenciju, svest i fotografsko pamćenje. Mnoga aksiomska pitanja o vodi na koje
nauka ne zna odgovor, otvaraju mogućnost za pozorišno istraživanje kroz otvoren proces. Kao univerzalna materija na
planeti vezana za život povezuje sve ljude bez obzira na geografske, jezičke, socijalne, političke i sve druge barijere, baš
kao što to čini i neverbalni teatar. Voda je proizvod prirode povezan sa idejom stvaranja, te je izazov za umetničko istraživanje ali i skretanje pažnje na značaj očuvanja kvaliteta vode za budućnost Planete i života na njoj.
Predstava Voda je nekonvencijalni rad koji briše granice između koncepta, pozorišta, plesa, vizuelnih umetnosti, dizajna
zvuka i aktivizma. Istraživački pozorišni materijal za predstavu nastao je fuzijom između ličnih priča i iskustava, dokumentarnih i naučnih materijala, ekološke svesti, realnosti zagađivanja voda i savremenog modela originalnosti. U projektu su volonterski učestvovali: plesači Anja Nikolić, Tanja Damjanovski, Nikola Vranić, Ana Bastać, Predrag
Radovančević, glumica Đurđa Pavlović, vizuelna umetnica Lidija Antonović, majstor kapuere Ivan Milenković, kostimografkinja Anđelija Marković i organizatorka Dušica Gavrilović Rapaić. Scenografiju je radila studentkinja Fakulteta
primenjenih umetnosti Tamara Rakić, dizajn zvuka i uživo izvođenje Predrag Radovančević, savetnica izbora muzike bila
je Ivana Stefanović, i kompozitorka iz Sarajeva Rada Nuić, čija je numera Tokata za kapi priređena za duo, koji je jedini
plesni segment u predstavi. Negde između fizičkog teatra i savremenog plesa, sa akcentom na ritualnom teatru, rad
Mimarta je daleko od ideala kulturne industrije, pre je negde između zvezda.
Orchestra 59/62 (63)
lidija antonović, courtesy by teatar mimart
Navešću neke od naših dosadašnjih aktivnosti u okviru projekta Voda: Performans na Svetski dan voda, DOB-Magacin,
22.mart 2013.Beograd; Flash mob na PUMP UP festivalu interaktivnih umetnosti, 30. mart 2013. Srebrenica, BIH;
Predstava Voda na Dan planete Zemlje, DOB, 22.april 2013. Beograd; ambijentalni performans Vodene skulpture u okviru
međunarodnog projekta Danube blue week u organizaciji TOB-a.
Bez obzira na finansije ovaj projekat će biti na repertoaru Doma omladine, a ugovorena planirana gostovanja su u Bačkoj
Palanci u avgustu 2013. gde ćemo otvoriti 19. FEP, festival ekološkog pozorišta, i u 2014. godini u Britportu i Londonu na
festivalima u Velikoj Britaniji i u Bukureštu na pozorišnom festivalu Masca teatra.
Ova inovativna predstava je istinsko traganje za novim principima stvaranja vremena i prostora sui generis, čija stvaralačka priroda koindicira sa principima univerzuma te materijom voda. Tridestogodišnje iskustvo nameće autorefleksiju,
pitanja i zaključke vezane za opstanak, kontinuitet i održivost vaninstitucionalnog pozorišta.
Bez obzira na prepreke, Mimart je uradio 53 predstave i preko 300 projekata, performansa i uličnih intervencija. Za naše
društvo važno je da umetnost ukazuje na probleme: pomor riba, globalno zagrevanje, zagađenost reka i da se na aktivistički način podigne svest građana o tome, što i jeste uloga savremene umetnosti. Ukazati na značaj zaštite životne sredine,
zaštite voda i očuvanje kvaliteta vode sada i ovde je važno za budućnost ne samo vodenih resursa u Srbiji, nego za
budućnost Planete i života.
www.teatarmimart.org.rs
FB page: Teatar MIMART
(64) Orchestra 59/62
PREMIJERA: performans Una Saga Serbica, Sava centar, 26. oktobar 2013.
Prvi pokušaj
Jedna srpska priča
PIŠE: Jovan Bukovala,
student Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu
Kao i obično, u našem narodu važi pravilo - svako čudo za tri dana.
Od projekta Una Saga Serbica skoro da danas nema ni traga, a ni glasa.
Čuje se po koji komentar, objava na Internetu, ali, ne zvoni se više na
sva zvona. Međutim, trebalo bi da se o ovom projektu i dalje spekuliše
i polemiše u javnosti, koliko god je to moguće.
Pre svega, ovakav vid performansa ne može se nazvati ni koncertom,
niti predstavom, a kamo li drugim terminom kojim se opisuje takav
scensko-umetnički događaj. Ostavimo za trenutak po strani populističko imenovanje ovog dešavanja, ali, ne smemo se ne osvrnuti ovde na
to da tokom performansa nije bilo konferansijea koji bi predstavio ovu
manifestaciju, pozdravio goste i uveo ih u scenske događaje ili razrešio
ceo spektakl. Pozornica je na kraju obasuta cvećem, blicevi šljašte,
umetnici se klanjaju, ushićenoj publici se dlanovi crvene od silnog
aplaudiranja, a ne zna se ni kome se aplaudira, jer organizator nije našao
za shodno da prezentuje neosporno nadarene (umetnike) igrače. Da ne
znam, između ostalog, ko su Elena i Nebojša Gromilić, ostao bih
uskraćen i za toliko.
Producenti mole nadležne, opravdavaju svrhu uloženog novca, pravi se
fešta, u Drugi dnevnik RTS-a se pobedonosno ulazi sa kolcem, ali je
zaboravljeno da se odvoji koji dinar za najneophodnije - štampanje programa, kako bi se znalo šta se uopšte te večeri sluša i gleda. Ako
menadžeri već nisu bili domišljati, pa su i to prevideli, onda je moglo da
se na video bimu ispišu nazivi kompozicija i imena umetnika koji tu
numeru izvode. Ali, kako je i to ispušteno, jednostavno rešenje je bilo
da se te informacije čuju preko razglasa...
Sam naziv performansa Jedna srpska priča predstavlja pijemontsku
ulogu za celokupno komšijsko okruženje, jer ima za cilj okupljanje
našeg naroda kroz igru i pesmu, pa se poleće “od izvora na dva putića”,
onda se seli na časak u kafanu, da bi se nastavilo u duhu novokomponovane muzike, potom se kupe đuvegije u oro, udružuje se sa makedonskim tradicionalnim pesmama, zatim i sa kozaračkim kolom, da bi
kulminacija nastupila u do nedavno zabranjenoj kompoziciji Šote, mori,
Šote, te i mene, koji poznaje duh i istoriju našega naroda, stavlja u
iskušenje da se zapitam u kakvoj je vezi sama kompozicija sa onim što
se na sceni tada izvodi.
U Jednoj srpskoj priči težilo se ka tome da se preko numera prelazi mahnito kako bi se ceremonija pošto poto završila nakon sat i deset minuta. Prethodna tačka se još nije ni završila, naredna već počinje, na sceni
se smenuju igrači, a gledaoci nemaju vremena, ma ni da porazmisle o
tome šta su osetili i videli tokom prethodnog izvođenja. Činjenica je da
se dizajner zvuka, puštajući muziku putem plejera, trudio koliko-toliko
da zameni živ orkestar, te, eto prilike da se ovo epohalno ostvarenje
nađe na stalnom repertoaru Pozorišta na Terazijama, pa će tako “bezimeni” baletski igrači imati čast da svoj nenadmašni, raskošni talenat
predstave ponovo, i to igrajući na daskama kuće koja neguje ovakav vid
stvaralaštva.
Ako se moja inicijativa za osnivanje Fakulteta za umetničku igru jednoga dana i ostvari, ovi umetnici imaće priliku i da upotpune svoje znanje i veštine zarad jednog jedinog cilja - umetnosti radi umetnosti!
Orchestra 59/62 (65)
Grand pas 021
INtERVJU: Milan Lazić, prvak Baleta Srpskog narodnog pozorišta
u Novom Sadu, povodom dvadeset godina umetničkog rada
emir memedovski, courtesy by snP novi sad
Razgovor s povodom
Dama sa kamelijama, Milan Lazić i Milan rus
PIŠE: Gabriela teglaši Velimirović
Na međunarodni Dan igre, 29.aprila 2013. godine u Srpskom narodnom
pozorištu, obeleženo je dvadeset godina umetničke igre prvaka Baleta
Srpskog narodnog pozorišta Milana Lazića. Tom prilikom, u 19 sati
otvorena je izložba fotografija koju je pratio interesantan baletski performans, a u 19,30, na Velikoj sceni „Jovan Đorđević“ igrala se po 126. put
predstava Grk Zorba. Priređena je i monografija posvećena ovom
novosadskom umetniku. Organizacija proslave jubileja poverena je
Srpskom narodnom pozorištu, Pozorišnom muzeju Vojvodine i
Udruženju baletskih umetnika Vojvodine.
Povodom pomenutog jubileja upriličen je razgovor sa Milanom
Lazićem. Na neka uobičajena pitanja, evo kako je odgovorio.
Dvadeset godina besprekidnog igranja nije mali vremenski period.
Šta nam možeš reći, kako se osećaš? Da li možeš da povučeš paralelu
od svojih početaka do danas?
Kada samom sebi izgovorim „dvadeset godina na sceni“, zvuči! Rekao
bih - tako je brzo prošlo, toliko toga se desilo, koliko li je samo različitih
uloga prošlo kroz mene! Mnogo je likova koji su još živi u meni i sigurno
će zauvek ostati nastanjeni tu. Prelep je osećaj kada imate tu privilegiju
da „uđete“ u srž lika koji tumačite, tačnije, to na pozornici i odigrate.
Počeci su bili teški i često veoma napeti. Tako mladi, niste još dovoljno
zreli da svoje emocije istaknete u potpunosti. Tehnika je tu, ali se javlja
borba sa ulogom. Međutim, kako se nižu godine, sazreva se i na sceni.
Dublje i mnogo studioznije pristupate prvenstveno sebi kao ličnosti,
radite na sebi, telo je zrelije i psihički ste sve jači. Sada, kada je sve to iza
mene, u potpunosti se osećam ispunjenim u svakom pogledu. Stigao
sam do svog cilja kojem sam i težio.Vrlo trnovito, ali slatko.
(66) Orchestra 59/62
Šta si najviše voleo da igraš? Koji stil, koje i čije koreografije?
Volim i uživam da igram dramske uloge. Još dok sam bio mlad osetio
sam da treba da idem u tom pravcu i da su to prave uloge za mene.
Prosto intuicija. Dramske uloge mi pružaju veliku slobodu u pokretu,
mogu da iskažem svu svoju emociju i da sve to prenesem na publiku.
Postoje najrazličitiji karakteri likova na kojima sam radio i to je toliko
zadivljujuće kada se upuštam u koštac sa njima. Na početku sam obično
skeptičan. Priznajem, nije ni malo lako kreirati takve uloge, jer im se
mora prići inteligentno, posvetiti im se ceo, poistovetiti se sa njima i dati
im sebe u potpunosti. Moram da istaknem da su moje uloge i moj lični
pečat. Izdvojio bih neke: Nik (Grk Zorba), Kvazimodo (Zvonar
Bogorodičine Crkve), Pater Lorenco (Romeo i Julija), Gospodin Dival
(Dama s kamelijama). Ovo su moje četiri potpuno različite uloge, a ipak
je svaka posebna i jaka na svoj način. Zaista sam uživao dok sam radio
na njima. Dao sam sebe u potpunosti.
Od koreografa sa kojima sam voleo da radim, izdvojio bih Ištvana
Hercoga, Joana Tuđara i Krunislava Simića. Sva trojica se razlikuju po
stilu, drugačijeg su temperamenta i razmišljanja i bilo mi je zanimljivo
raditi sa njima. Mnogo sam i naučio od njih. Proces rada je bio veoma
naporan, ali su oni verovali u mene i puštali me da sam kreiram svoju
ulogu. Sloboda koju sam imao je nešto meni veoma važno, jer kada to
imate u potpunosti možete biti svoji i odistinski živeti lik koji tumačite.
Šta te najviše nerviralo tokom priprema i rada u sali?
Moja nestrpljivost. Ako se to može nazvati problemom, onda je to oduvek bio samo moj problem. Ta stalna borba sa telom, duhom, sa samim
sobom. Uvek želim sada, istog trenutka, a opet znam da je to nemoguće.
Ponekad uhvatim sebe da razmišljam kao neko dete, ali pošto sam studiozan, ubrzo shvatim da ne mogu iste sekunde doći do idealnog rešenja. Uvek se krilo dete u meni, volim da eksperimentišem, pomalo brzam,
ali kasnije, kroz rad, nekako mi sve dođe na svoje, slegne se. Bude mi i
sve to smešno posle, ali to neko dete uvek čuči u nama, baletskim igračima, ta neka želja da uspeš stalno je prisutna. Želja za ciljem.
Znam da voliš scenu, to se vidi na tebi. Čime te ona ispunjava, kakva
se čarolija nalazi u ili na njoj?
Scena je moj život i jedino utočiste gde mogu da izrazim sebe u potpunosti. Ponekad imam problem da izađem iz tog „sveta“. Scena ima tu
moć, čarobna je i može da vas povede u neki drugi svet, u priču, u bajku,
u neki drugi život i drugačiju realnost. Kada sam na sceni, živim potpuno drugi život. Kada se otvori zavesa, ja više nisam Milan Lazić, već
lik koji igram i kome treba da udahnem život. Za mene je fenomenalan
osećaj kada iz realnog života ulazim u drugu dimenziju života, to mi je
nešto neopisivo! Kada mi se menja stanje, skoro da bih rekao stanje
svesti, a um sve to prati i pomaže mi da živim drugi lik. Nekome će
možda zvučati neshvatljivo, ali to je umetnost i ta lepota koju ti scena
pruža. To je ta čarolija koja mene ispunjava, treba to doživeti. E to je čar
scene!
Šta ti znače sve uloge koje si odigrao?
Svaka uloga ima neku svoju priču, kojoj daješ život i sve odigrane uloge
su deo mene. Imao sam sreću da sam dobijao uloge koje su po mom
sanzibilitetu, a opet svaka je bila drugačijeg karaktera tako da sam
izuzetno uživao da ih gradim. Priznajem, nije bilo lako, ali kada su bile
u potpunosti moje i kad su se uvukle u moje biće, to je onda bilo ono
pravo. Sve uloge koje sam odigrao čine moje odrastanje i moj život.
Koga bi mogao da izdvojiš, za koga bi mogao da kažeš da ti je pomogao, pružio šansu?
Tebe! Pružiti nekome šansu i verovati u tu osobu koja tek treba da
započne svoju karijeru, biti siguran u nju da vredi, to je nešto veoma
značajno i ohrabrujuće za mladog igrača, to jest za mene. Ti si tada bila
direktorka Baleta koja si verovala u mene i bez i jedne sumnje samo si
me „gurnula“ i rekla: Hajde, možeš ti to! Retko ko dobije takvu šansu, ali
ja jesam. Naravno, iz godine u godinu od mene se očekivalo da tu šansu
i opravdam, što je iziskivalo mnogo truda. Uvek nova dokazivanja, testiranja i izazovi. Nikako sebi nisam smeo da dozvolim da padam. Stalno
sam morao da imam kontrolu nad sobom i da budem psihički izdržljiv
i jak. Prevazilazio sam razna stanja, sve te silne prepreke i zamke na koje
sam nailazio. Uopšte nije bilo lako.
I naravno, Julijana Sremac, baletmajstor novosadskog Baleta. Ona je bila
vodič kroz moj život i karijeru, “živela je sa mnom” u mojim procesima
rada i bila je moja velika prijateljica. Bila mi je kao mama. Jednom prilikom, pošto smo i privatno bili dobri, rekla mi je: Pobogu Milane, ne
mogu ti biti baš mama, ‘ajde neka bude znatno starija sestra. Uvek smo
se smejali zbog te izjave... Juca, kako smo je svi zvali, imala je dar za
pronalaženje načina kako da mi priđe. Tačno je znala kakvog sam
raspoloženja tog dana, što je jako bitno da onaj ko stoji ispred soliste
(naravno i ansambla) zna kako da vodi probu. Zajedno smo vrlo
temeljno gradili sve moje uloge, istraživali smo, pa i igrali se... Juca više
nije među nama. Ostala je velika uspomena na nju u meni i hvala joj
beskrajno, jer je od mene napravila ono što ja danas jesam. Nikada je
neću zaboraviti..
Imaš iskustvo. Da li bi to blago preneo na nekog, odnosno, šta je to
čime bi se bavio kada se povučeš sa scene?
U Novom Sadu imamo mlad i talentovan ansambl. Sa njima treba raditi polako i baletski ih negovati. Gladni su repertoara i novih izazova,
tako da je to meni, u mojim očima, bilo veoma prijatno da vidim. Ono
što bih zaista voleo da radim je da izdvojim jedan par iz ansambla koji
ima potencijal i da sa njima radim godinu dana tekući repertoar. Da se
zaključamo u baletsku salu i da ih ja u potpunosti spremim mentalno,
fizički i umetnički. Za mene bi to bio veliki izazov, bilo bi to nešto novo
za mene, veoma kreativno, a i te kako korisno za pozorište. Smatram to
jako bitnim, naročito kada ste mladi. Imati jedan takav dobar baletski
par pred sobom i krenuti u vajanje... inspirativno, nema šta! Uostalom,
tako su i sa mnom radili i evo me, postao sam prvak Baleta Srpskog narodnog pozorišta. I naravno, interesuje me koreografija. Znam da nije ni
malo lako baviti se koreografijom, ali bih voleo i smeo da se upustim u
te sfere. Do sada sam već koreografisao minijature, ali mi je želja da
jednog dana napravim celovečernji balet. Nikad se ne zna. Sve su to
planovi za budućnost.
ti si sebe dao celog baletskoj umetnosti. Nosilac si i vrhunskog priznanja Srpskog narodnog pozorišta, Zlatne medalje „Jovan
Đorđević“. Da li je ostalo nešto neostvareno u tebi, žališ li za nekim
ulogama ili predstavama što ih nisi odigrao?
Prelep je osećaj dati sebe u potpunosti. Činjenica da sam iskreno dao sve
od sebe stvara u meni osećaj velike sreće i zadovoljstva. U potpunosti
sam ostvaren što se tiče te čarobne scene i što se tiče svih uloga koje sam
odigrao. Što se tiče drugih uloga koje nisam odigrao, verovatno je tako
trebalo da bude. Ili tih uloga nije ni bilo u repertoaru Kuće u kojoj sam
bio odan dvadeset godina ili, ako ih je i bilo, neki splet okolnosti nije
dozvolio da ih i odigram, ili hiljadu ili. Ali i ne žalim. Ponosan sam na
ono što sam uradio i nikada ne žalim za onim što nisam. Ispunjen sam,
i u nastavku svog života želim da idem drugim pravcem. Želim neki svoj
novi početak, drugačiji, nešto novo gde ću moći sebe i dalje da dajem.
ti si i privatno drugačiji. Mnogo se smeješ, vedre si prirode. Ponekad
nepredvidiv, čak i hirovit, ali te ta umetnička nota svrstava u red
najboljih. Kako uspevaš da sve to složiš i da na pozornicu izađeš tako
spreman i sasvim miran?
Jako volim da se smejem. Nekada mi sama situacija to i ne dozvoljava,
ali volim smeh pa mi uspeva da ga nametnem kad god i gde god je to
moguće. Istina je, vedre sam prirode ali umem i da padnem, što ume
jako da me iznervira. Pogotovo mi se to događa posle predstave, ali
pronalazim načine kako da brzo dođem k sebi. Odem svojoj kući i
budem sam sa sobom. Nekada se i dobro isplačem, ali uvek izađem na
površinu. Često nije lako izaći na scenu, naročito kada imamo takva
različita unutrašnja stanja, ali kada se otvori zavesa, sve se zaboravlja.
Puno se trošimo na sceni. Lično, ulažem svu svoju energiju i prenosim
je na publiku, jer ona to zna da ceni. Publika prepoznaje taj napor, poštuje i prati taj rad. Potrebna mi je velika koncentracija, ali na kraju uživam. Sa jedne strane sasvim sam iscrpljen, dok sa druge, ostajem pun
pozitivne energije i blistam od sreće.
Kakvo zadovoljstvo imaš u radu sa novim ljudima? Kako, na koji
način uspostavljaš ravnotežu sa svojim igračkim željama i zahtevima
koreografa?
Za mene je najveće zadovoljstvo rad sa novim saradnicima, jer uvek
naučim nešto novo i drugačije. Naravno nekada imam i loše iskustvo ali
to vrlo brzo prebrodim. Ne može uvek sve da bude sjajno, jer i iz toga se
izvuče nešto dobro. Kao što sam pomenuo na početku, imao sam pred
sobom koreografe, koji su posle određenog vremena u radu sa mnom
sticali apsolutno poverenje u mene i puštali me da se sam izborim sa
sobom. Mislim da su uvideli kakav sam, da ja tako zračim i da sam spreman da tragam do najboljeg rešenja za sve. Inače ne volim kada se igraču
nešto nameće, jer se na takav način ne dolazi do kvaliteta. Koreografi su
imali svoje zahteve, koje sam naravno morao da poštujem, ali sloboda
koju su mi dali, ponoviću, bila je i moja velika privilegija i sreća koju sam
ja cenio.
Kako se osećaš kada utihne muzika, spusti se zavesa i ugase se svetla?
Da li bi za kraj ovog našeg razgovora mogao da opišeš taj doživljaj
koji ostaje u tebi?
Ovo je interesantno pitanje. Odgovoriću kratko: ispunjeno!
Srećom, posle takvog ispunjenja u stanju sam da se brzo vratim u realnost, u svakodnevne obaveze i neke svoje već ustaljene rituale. Idem
dalje, osmeh je taj koji me vodi i daje mi snagu za nove pobede.Svetlo je
uvek u meni!
Orchestra 59/62 (67)
emir memedovski, courtesy by snP novi sad
Dama sa kamelijama, Milan Lazić
Milаn Lаzić, prvаk Bаletа Srpskog nаrodnog pozorištа, rođen je u Novom Sаdu 1974. godine. Zаvršio je Bаletsku školu u Novom Sаdu u klаsi profesorke Ksenije
Dinjаški. Prvi аngаžmаn dobio je u Bаletu Pečujskog nаcionаlnog teаtrа (Mаđаrskа) 1993. godine. U Bаletu Srpskog nаrodnog pozorištа je od 1995. godine.
Usаvršаvаo se u Ljubljаni, Horton ples-tehnikа, kod koreogrаfа Fredа Lаserа i nа seminаru sаvremenog plesа, ERG stаtus (Jаcek Luminski i Uri Ivgi) 1998. godine.
Predsednik Udruženjа bаletskih umetnikа Vojvodine bio je od 2006-2008. godine.
ULOGE OSTVARENE U BALETU SRPSKOG NARODNOG POZORIŠTA:
Nik - Grk Zorbа M. Teodorаkisа, koreogrаf Krunislаv Simić (k.g. Beogrаd)
Profesor Veber – Milevа Ajnštаjn M. Nećаkа, koreogrаf Stаšа Zurovаc (k.g. Rijekа, Hrvаtskа)
Sveštenik Lorenco - Romeo i Julijа S. Prokofjevа, koreogrаf Ištvаn Hercog (k.g. Pečuj, Mаđаrskа)
Kvаzimodo - Esmerаldа Č. Punjijа, koreogrаf Joаn Tuđаru (k.g. Temišvаr, Rumunijа)
Gospodin Divаl - Dаmа s kаmelijаmа Đ. Verdijа/I. Popović, koreogrаf Krunislаv Simić (k.g. Beogrаd)
Brаtfiš – Mаjerling F. Listа, koreogrаf Krunislаv Simić (k.g. Beogrаd)
Tošicа, Štаncikа - Izbirаčicа Z. Mulićа, koreogrаf Lidijа Pilipenko (k.g. Beogrаd)
Pаs de deux - Žizelа A. Adаmа, po Lаvrovskom, koreogrаf Milicа Jovаnović (k.g. Beogrаd)
Mаzurkа op. 33 - Šopenijаnа F. Šopenа, po M.Fokinu, koreogrаfi: Rаstislаv Vаrgа, Leonorа Miler-Hristidis, Julijаnа Dutinа, Gаbrielа Teglаši-Velimirović
Prvi kаdet, Dobošаr - Bаl kаdetа J. Štrаusа, po Dаvidu Lišinu, koreogrаfkinja Gаbrielа Teglаši Velimirović
Klаrin brаt, Pаstiri/solo pаr - Ščelkunčik P. I. Čаjkovskog, koreogrаf Viktor Litvinov (k.g. Kijev, Ukrаjinа)
Droselmаjer - Ščelkunčik P. I. Čаjkovskog, koreogrаf Eldаr Alijev (k.g. S.A.D.)
Moric - Mаks i Moric Đ. Rosinijа, koreogrаf Peter Mаrkus, koreogrаfiju preneli Ištvаn Hercog (k.g. Pečuj, Mаđаrskа) i Ferenc Bаrbаi (k.g. Minhen, Nemаčkа)
Cаr - Konjić Grbonjić R. K. Ščedrinа, koreogrаf Viktor Litvinov (k.g. Kijev, Ukrаjinа)
Nаrаtor - Poemа o ljubаvi P. Vаngelisа, S. Divjаkovićа, koreogrаf Vlаdimir Logunov (k.g. Beogrаd)
Anđeo - Kаrminа burаnа K. Orfа, koreogrаf Ištvаn Hercog (k.g. Pečuj, Mаđаrskа)
Sin - Altum silentium S. Divjаkovićа, koreogrаf Ištvаn Hercog (k.g. Pečuj, Mаđаrskа)
Đаvo - Don Huаn B. Kovаčа, koreogrаf Endru Piter Grinvud (k.g. London, Engleskа)
On - Gospođicа i huligаn D. Šostаkovičа, koreogrаf Viktor Litvinov (k.g. Kijev, Ukrаjinа)
Solo - Telo A. Rаmirezа, koreogrаf Endru Piter Grinvud (k.g. London, Engleskа)
Solo - Božаnstvenа komedijа, koreogrаf Stаšа Zurovаc (k.g. Rijekа, Hrvаtskа)
Turidu - Sicilijаnskа pričа V. Buki, koreogrаf Endru Piter Grinvud (k.g. London, Engleskа)
Cigаnski kmet - Koštаnа, P.Konjović, koreogrаf Vlаdimir Logunov (k.g. Beogrаd)
Nаrаtor – Renesаnsа- putovаnje kroz ples, plesnа kompаnijа Kiprа, Nikozijа- Lаrnаkа -Novi Sаd
Koju igru igrаš?- Četiri bаletske minijаture, B.Bibič, Gаj Klucevsek, Forum zа novi ples, koreogrаf Oliverа Kovаčević-Crnjаnski
Serenаdа, P.I.Čаjkovski, koreogrаf Vlаdimir Logunov (k.g. Beogrаd)
Krаljevа jesen, J.Bošnjаk, koreogrаf Krunislаv Simić (k.g. Beogrаd)
Veselа udovicа, F.Lehаr, A.Šurev, koreogrаf Vаdim Fedotov (k.g. Kijev, Ukrаjinа)
Kontаkt dvа i po- Koreogrаfske inspirаcije- koreogrаf Milаn Lаzić
Žudnjа- M. Mozetić, sаmostаlnа koreogrаfijа Milаnа Lаzićа zа Gаlа koncert Društvа bаletnih umetnikov Slovenije, Ljubljаnа (Slovenijа)
NAGRADE:
1991. i 1993. prvа nаgrаdа nа Republičkom tаkmičenju bаletskih školа u Zemunu
1999. Specijаlno priznаnje zа koreogrаfiju Bez nаslovа nа 3. Festivаlu koreogrаfskih minijаturа u Beogrаdu
1999. Godišnjа nаgrаdа Srpskog nаrodnog pozorištа
2000. zа ulogu Nikа u bаletu Grk Zorbа M. Teodorаkisа
2003. zа ulogu Moricа u bаletu Mаks i Moric Đ. Rosinijа
2005. zа ulogu Kvаzimodа u bаletu Esmerаldа (Zvonаr bogorodičine crkve) Č. Punjijа
2010. Zlаtnа medаljа “Jovаn Đorđević”, nаjviše priznаnje Srpskog nаrodnog pozorištа.
(68) Orchestra 59/62
JUBILEJ: dvadeset godina umetničkog rada Milana Lazića, prvaka Baleta
Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, Srpsko narodno pozorište,
29.april 2013, Svetski dan igre
Grand pas 021
Igrački likovi Milana Lazića
nikola bradonjić, courtesy by snP novi sad
Dve decenije ispisivanih svojih kritika o umetniku Milanu Laziću, listala Milica Zajcev, kritičarka umetničke igre
Majerling, Milan Lazić,
Posle završene Baletske škole u Novom Sadu (1993) u klasi poznatog
pedagoga Ksenije Dinjaški i kraćeg angažmana u Pečujskom nacionalnom teataru, Milan Lazić je od 1995. do danas proneo scenom Srpskog
narodnog pozoirišta u Novom Sadu niz upečatljivih igračkih likova.
Listajući već požutele isečke iz kritika može se rekonstruisati njegov
umetnički put od razigranog Klaring brata u Krcku Oraščiću (1998), do
klasičnih dueta u Šopenijani i Žizeli, u kojima je pokazao svoju primernu
klasičnu baletsku tehniku i otvorio perspektivu za buduće značajne
uloge. Ogledao se i u koregrafiji na premijeri Koregrafskih inspiracija
mladih baletskih novosadskih umetnika, na kojoj je izveo njegovu uspešnu postavku Kontakt dva i po (1999).
U sezoni 1998/99 nastupio u premijernim obnovama Karmine burane
(Anđeo) i Altum silencijum (Sin).
U novosadskoj obnovi Izbiračice (2000) pojavio se mladi Milan Lazić,
koji uspešno i sigurno preuzima vodeće muške uloge u tekućem repertoaru. Njegov Tošica je bio sramežljivo otmen, besprekran i u solo igrama
i kao partner Oksani Storožuk sa kojom čini skladan igrački par.
Na beogradskoj predstavi Grka Zorbe u februaru 2000. godine Lazić upečatljivo igra pesnika Nika. Pohvale nisu izostale – mladi, odlično školovan
igrač, Milan Lazić, ostvario je veoma sigurno u izrazu i gotovo zadivljujuće u igračkoj tehnici brzih i višestrukih okreta i visokih, efektnih skokova lik
Nika uz toplinu i lirsku zanesenost, koja je i u solo deonicama i u igri sa
ostalim protagonistima plenila lepotom i iskrenošću.
U praizvedbi Don Huana on igra veoma temperamentno i efektno ulogu
Đavola ( 2001).
Nisu izostale nagrade za uzoran Lazićev angažman – dobio je Godišnju
nagradu SNP za Nika u Grku Zorbi , kao i specijalno priznanje za postavku Bez naslova na 3. Festivalu koreografskih minijatura u Beogradu.
U bajkolikom baletu za decu Maks i Moris Lazić je sa Vlalukinom osvajao neodoljivim mangupskim šarmom u simpatičnom „rušilačkom“
nastupu – uz efektno izvođenje klasičnih baletskih bravura.Kao stvoreni za
uloge Maksa i Morisa dva vrsna novosadska baletska igrača su sjajno oživeli ove vragolaste strip-junake.Usledila je godišnja nagrada SNP za ove
interpretacije 2003. godine.
Ista dva vrsna novosadska baletska umetnika su iste godine svojim virtuoznim klasičnim deonicama, a posebno u tercetu sa Konstantinom
Kostjukovim, obradovali novosadske gledaoce sigurnom i efektnom igrom
u Majerilngu.
Pored niza veoma zapaženih solističkih uloga tokom dve decenije svoje
uspešne igračke karijere, prvak Milan Lazić je autoritativno nastupao u
predstavama Gospođica i huligan, Tela, Božanstvena komedija, Konjić
Grbonjić, Bal kadeta i drugim, uvek svoju profesionalnost oplemenjujući
iskrenim osećanjima.
Iz široke lepeze zaista umetnički vrednih igračkih likova Milana Lazića
posebno se izdvajaju: njegov Kvazimodo u baletu Esmeralda (2004) je
bio dramski upečatljiv iskazujući bol u nesrećnoj ljubavi tako iskreno da
se njegovim emocijama moralo verovati. Posebno ostaje u sećanju scena
kada nakazni zvonar pokrećući jeku crkvenih zvona iskazuje svoju bezmernu tugu... I još jedna nagrada Srpskog narodnog pzorišta u Novom
Sadu ( 2005).
U trećoj premijerskoj verziji Romea i Julije (2007) na sceni SNP Lazić je
poštovao koncepciju koreografa Ištvana Hercoga, koji je Oca Lorenca stavio u žižu ispovednih sećanja na tragičnu sudbinu Šekspirovih ljubavnika
iz Verone. Bila je to igračko - dramska kreacija koju je Lazić duboko promišljeno osvetlio i autoritetom i senzibilnošću.
Izuzetno upečatljiv igrački lik doneo je Lazić i u predstavi Dama s kamelijama (2009) kao gospodin Dival. On je Armanovog oca tumačio aristokratski otmeno i dostojanstveno u plemenitoj igri u kojoj se ispod oklopa bezosećajnosti otkrivala jedna duboko osećajna duša. Usledila je Zlatna
medalja „Jovan Đorđević“ (2010), najvažnije priznanje istaknutim umetnicima Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.
A na Svetski dan igre - 29. april 2013, posle otvaranja izložbe o 2o -godišnjem umetničkom radu Milana Lazića, 126. put izvedena je antologijska
predstava novosadskog Baleta Grk Zorba. Sjajni protagonisti –Lazić
(Nik) i Kostjukov (Zorba) i ovaj put su se nadmetali plesnim bravurama
u dionizijskom, mnogo puta izvedenom bisu vatrenog sirtakija i opet
digli na noge zahvalnu publiku.
Orchestra 59/62 (69)
Grand pas 021
PREMIJERA: balet Uspavana lepotica P.I. Čajkovskog, u koreografiji i
režiji Vladimira Logunova, pod dirigentskim vođstvom Mikice Jeftića i u
izvođenju Baleta Srpskog narodnog pozorišta, Srpsko narodno pozorište,
13. juna 2013.godine
nikola bradonjić, courtesy by snP
Poštovanje tradicija
Uspavana lepotica, Vile i baletski ansambl
PIŠE: Milica Zajcev
Hronos nezaustavljivo troši naše vreme, no, ipak se sećamo da je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu sada već davne
1995. godine izveden balet - bajka Uspavana lepotica P. I. Čajkovskog u koreografiji i režiji Vladimira Logunova i da se ova
predstava, u kojoj su se ogledale mnoge umetničke snage i danas nalazi na repertoaru, a nove generacije pubilke je i dalje sa
radošću prihvataju. Predstava koju je Vladimir Logunov, danas jedan od bardova naše baletske scene i sadašnji šef novosadskog baletskog ansambla, postavio prema originalnoj koreografiji Marijusa Petipa, imala je još jednu premijeru u Srpskom
narodnom pozorištu u Novom Sadu. Činjenica da se dve raskošne tradicionalne klasične baletske predstave igraju na udaljenosti od samo 8o kilometara, što se u sadašnje vreme nemilosrdnog ukidanja mnogih kulturnih i umetničkih vrednosti nikako ne može pravdati iz ekonomskih razloga, zaslužuje poštovanje zbog negovanja tradicija i mogućnosti obrazovanja mladih
novosadaskih baletskih generacija. To je, čini se, pravo opravdanje za ovakav poduhvat.
Dugo, po svemu sudeći i predugo bavljenje kritikom umetničke igre mi, ipak, dozvoljava da ponovim ono što sam napisala o
koreografiji Logunova pre trinaest godina. On je veoma složen zadatak veoma dobro ispunio. Danas na velikoj sceni SNP su
došle do pune klasične igračke lepote i deonice koje je preuzeo od velikog Petipa, kao i one koje su bile plod njegove mašte.
Jedna od tih bio je uvodni valcer iz prvog čina u kojem su čak i starinske girlande delovale kao prirodni uvod u veliko slavlje
osamanaestog rođendana princeze Aurore, bez uobičajene prašnjave patetičnosti starinskih vremena.
Koristeći u pravom smeru svoje veliko iskustvo, Logunov je prilagođavao i složeniju klasičnu leksiku mladim igračicama i igračima, pre svega, učeći ih stilu, duhu i tradicijama pravog klasičnog baleta, koji se ponekad, u naletu nekih novih formi, počinje zaboravljati.
(70) Orchestra 59/62
nikola bradonjić, courtesy by snP
Uspavana lepotica, Ana Pavlović i Andrej kolčeriju
Dirigent Mikica Jevtić je u svojoj interpretaciji jedne od najlepših
baletskih partitura ikada komponovane, smatrao da istančana liričnost Čajkovskog ne mora uvek preovlađivati, pa je često njegov dobro
uvežbani orkestar zvučao resko, tačno, ali ne i istančano emotivano.
Svoje scenografsko rešenje iz beogradske predstave je dopunio na
novoj sceni veoma mudro prilagođenim detaljima Boris Maksimović.
Mirjana Stojanović Maurič je u želji da kostimima dočara raskošan i
efektan klasičan baletski spektakl svoje kostime učinila nepotrebno
jarkim i sjajnim što je bilo u suprotnosti sa skladnom igračkom
radnjom koja je zahtevala čistotu bajkolikog stila, svedenih boja i krojeva.To se posebno odnosi na kostime Kraljice i Kralja, koji nisu imali
obeležja ni jedne od epoha u kojema se odvijala čitavo stoleće duga
baletska povest o usnuloj princezi i njenom dvoru.
Za žaljenje je što premijersku predstavu nisu odigrali prvački parovi
novosadskog Baleta, koje smo očekivali. No, kao što je uvek tačna ona
narodna – u svakom zlu ima nečeg dobrog, neprijatnosti zbog povreda predviđenih protagonista je potpuno otklonila sjajna igra beogradske primabalerine Ane Pavlović, kao gošće. Dozvoliću sebi da
doslovce citiram kritiku o njenom prvom nastupu u ulozi Aurore na
trećoj predstavi već pomenute Uspavane lepotice 1995. na beogradskoj
sceni:
Iako prvi put u velikoj i veoma složenoj baletskoj ulozi Aurore, mlada
balerina Ana Pavlović je zablistala punim sjajem buduće zvezde, jer,
ona nije igrala lepu princezu iz bajke misleći samo kako da što besprekornije tehnički izvede niz klasičnih bravura. Tu virtuoznost ona je
smatrala sasvim prirodnom, stoga je u svakom trenutku bila razdragana, ljupka, graciozna, izuzetno lepršava Aurora. Besprekornost u izvođenju i najsloženijih klasičnih varijacija, izuzetna gipkost torza i ruku,
elegantno aristokratsko držanje, a pri tome nepatvreni izraz ozarene
nežnosti učinili su da se radujemo što smo dobili još jednu sjajnu baletsku umetnicu.
Nisam pogrešila, a danas bih samo dodala da joj je iskustvo donelo
sigurnost i emocioalnu lepotu. Ana Pavlović je sa tako prefinjenim
klasičnim igračkim stilom odigrala izuzetno tešku varijaciju iz 2. čina,
da bi snimak ove brilijantne igre trebalo prikazivati svim budućim
generacijama klasičnih balerina, a bilo bi i za Anu i za nas od velikog
značaja da se ovaj njen dragulj prikaže i na međunarodnoj sceni.
Veoma visoka ocena ne bi izostala, jer Ana je jednostavno rođena da
bude sjajna Aurora.
Iz brojnog ansambla, koji je veoma ozbiljno nastojao da udovolji zahtevima koreografije, ima mnogo onih koje treba izdvojiti. To je, pre
drugih, odličan igrač i pouzdan partner, novosadski prvak Andrej
Kolčeriju kao Princ Dezire, kojem je jedino nedostajalo više osećajnosti kojom bi oplemenio svoju lepu klasičnu igru.
Sve vile u prologu obećavaju da će još bolje igrati kada savladaju premijersku tremu. Katarina Kljajić je opravdala poverenje kao Vila
Jorgovan svojom skladnom pojavom i lepom igrom, dok je iskusna
Andreja Kulešević očekivano bila temperamentna i ubedljiva Vila
Karabos. Vile zlata, srebra, safira – M. Ćurčija, S. Pavić i T. Spasić su
činile uigran i ljubak trio, dok bi Vila Briljijant – J. Marković morala
uložiti još dosta truda da savlada lepršavost klasične igre, jer je očigledno karakterna igračica.
Poznati duet princeze Florine i Plave ptice odigrali su sa dosta zalaganja Dunja Lepuša i David Gruoso, i nagovestili da se mogu razviti u
dobre klasične umetnike ako im se pokloni dovoljno pedagoške pažnje.Simpatične i publici uvek dragi duet Mačke i duet Crvenkape i
Vuka su sa osećajem za pravu igračku grotesku odigrali S. Batić, B.
Radnov i M. Drobac i I. Đerković.
Na kraju, ali ne na poslednjem mestu, treba pomenuti repetitore:
Oksanu Storožuk, Lijanu Janku, Vesnu Brkić, Branku Gligorić, Borisa
Ladičorbića, koji su svojim znanjem i zalaganjem doprineli da Balet
SNP može da ostvari ovako složenu tradicionalnu baletsku predstavu.
No, predstoji još rada da bi se u potpunosti razvili svi uočeni igrački
potencijali.
Orchestra 59/62 (71)
Grand pas 021
PREMIJERA: balet Uspavana lepotica P.I. Čajkovskog, u koreografiji i
režiji Vladimira Logunova, pod dirigentskim vođstvom Mikice Jeftića i u
izvođenju Baleta Srpskog narodnog pozorišta, Srpsko narodno pozorište,
13. juna 2013.godine
nikola bradonjić, courtesy by snP
ODBRANA ELITIZMA
Uspavana lepotica (druga premijera), Ana Đurići Liviju Har
PIŠE: Irena Krešić
Šta čini čaroliju baleta Uspavana lepotica, po čemu se ona izdvaja od drugih? Njegova dublja značenja kriju se u bajci (Šarl
Pero) prevedenoj u ,, balet nad baletima“ (Petipa i Čajkovski, 1890.), nekih večnih znakova elitne umetnosti balerine.
Na francuskom dvoru proslava krštenja princeze Aurore (Zora). Pozvane vile daruju različite talente, a nepozvana vilanačelo zla, kažnjava princezu smrću na 18. rođendan, na vrhuncu polnog buđenja adolescentkinje. Dobra vila kletvu smrti
pretvara u stogodišnji san. Kralj, zabranjuje preslice (oznaka za ženu uopšte) jer ako se njegova kćerka „ubode“ na „šiljak“
vretena, može doživeti iznenadno krvarenje i tako umreti! Drugi motiv je dugo čekanje na polno zadovoljstvo, koje ne
umanjuje njegovu lepotu. Princ Dezire („Želja“ tj. Željko?!), uz pomoć dobre vile i svoje „želje“ otkriva neprohodni zid od
trnja „divlje ruže“ (zaštita od prevremenih polnih susreta), koji je opasao Lepoticu i njen usnuli dvor. On „kida“ ovu
razornu ogradu i svojim poljupcem polno budi duh i telo ženstvenosti koja je do tada ostala nerazvijena. I ma koliko to
izgledalo naivno, „Zora“ i „Željko“, kada se venčaju, vladaju u miru i sreći, simbolišući najviši mogući vid postojanja koji
svi žele za sebe, da se srećno sjedine s najpoželjnijim partnerom koji ih nikada neće napustiti.
(72) Orchestra 59/62
Ova simbolička univerzalna psihološka i sociološka značenja Lepotice, reditelj i koreograf Vladimir Logunov preneo
je u izvornom obliku koji ne odstupa mnogo od originala, u formi spektakla „simfonijske koreografije“ bogate misli
i metafore savršensva ženstvenosti. Princeza Aurora,
primabalerina Ana Pavlović k.g , postigla je ono što je najteže. Iz perspektive sloboda, unutrašnje pustolovine koja
pomaže da pronađe tačke oslonca u drugom, onako kako traži libreto i zahtevni vrlo specifični stil visoke forme, isijava duhovnost balerine u rangu svetske veličine. Uloga Dezirea, nosi svoja obeležja razlikovanja u odnosu na druge
likove baletskih prinčeva. Prvak baleta Andrej Kolčeriju, Princ bez strasti, „ želje“ – potrebne muške ljubavi koja gradi
zaplet tj. simboliku potrebe zavodničke lepotice, nužne za postizanje zasićene zrelosti, prelazi u manirizam, očekujući
da ga tehnika promoviše. Veliki duet Plava ptica (David Gruoso) i Princeza Florina (Dunja Lepuša), lepotom i šarmom izdvojio se u odnosu na ostale likove, kao i ansambl u celini, koji se trudio da predstava uspe.
Scenografija je „već viđena“ (Boris Maksimović), a kostimi su bili u stilu „Sultana“ (Mirjana Stojanović Maurič). Ali,
najveće od/čaravanje je bilo prevođenje Čajkovskog na muziku Dragačevskog sabora (dirigent Mikica Jevtić).
nikola bradonjić, courtesy by snP
Ipak, sve ovo nije smetalo prepunoj dvorani koja je ovacijama pozdravila povratak izvornoj ideji Lepotice, vanvremenske humanističke poetike u kojoj pulsira kultura elitnog baleta.
Uspavana lepotica (druga premijera), Ana Đurići Liviju Har
Orchestra 59/62 (73)
nikola bradonjić, courtesy by snP
Uspavana lepotica, Andreja kulešević (Vila karabos)
(74) Orchestra 59/62
PREMIJERA: balet Uspavana lepotica P.I. Čajkovskog, u koreografiji i
režiji Vladimira Logunova, pod dirigentskim vođstvom Mikice Jeftića i u
izvođenju Baleta Srpskog narodnog pozorišta, Srpsko narodno pozorište,
13. juna 2013.godine
Prvi pokušaj
BUĐENJE
PIŠE: Ana Rockov
tehničkoj izvedbi. Kao takvom igraču, u prilog mu svakako ide
“prinčevski” izgled, tanke i duge noge i lepa linija pokreta.
Iako ga novosadska publika očigledno voli, jasno je da ovaj
igrač ne poseduje kvalitete snažnog i pouzdanog partnera koji
bi morali biti Kolčerijevi aduti kada je u pitanju njegova
sposobnost da ponese glavnu ulogu u jednom velikom i
ozbiljnom klasičnom baletu. Ono što ostaje da se vidi jeste
koliki će pomak uloga Princa omogućiti Haru, pre svega kada
su u pitanju kvalitet izvedbe i umetnički utisak.
Na premijeri, u glavnim ulogama našli su se primabalerina
Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu Ana Pavlović, i prvak
baleta Srpskog narodnog pozorišta Andrej Kolčeriju. Kao već
dobro uvežban par, uspeli su svojom izvedbom da dočaraju
atmosferu ove barokne bajke i postigli odobravanje publike.
Naročito je važno istaći Kolčerijevu bravuru u izvedbi nimalo
lake, iako gotovo marginalne uloge Princa Dezirea. Svojom
čistom tehnikom i igračkom harizmom, ovaj igrač je, moglo bi
se reći, savršen izbor za ulogu Princa. Svakako treba pomenuti i dve balerine koje su obeležile ovu premijernu predstavu.
Solistkinja Andreja Kulešević opčinila je publiku svojim
vatrenim vrteškama i spremnošću da dominira scenom u
ulozi zle vile Karabos, dok je mlada Katarina Kljajic bila
odličan izbor za ulogu Vile Jorgovana, i nedvosmisleno predstavlja novu snagu talentovanih igračica u Srpskom narodnom
pozorištu.
Duet Princeze Florine i Plave ptice iz trećeg čina, inače jedan
od omiljenih dueta svetske publike, izveli su Dunja Lepuša i
David Gruoso uz ne toliko spektakularne rezultate. Dok je
sam adagio bio solidan, uz nekoliko nesigurnosti, u varijacijama se pokazala tehnička nespremnost igrača, kao i vidan
nedostatak samopozdanja. Još jedan od faktora koji su umanjili doživljaj ovog pas de deux-a bila je i nevešta izvedba muzičke partiture od strane Orkestra Srpskog narodnog pozorišta
koji ni na jednom od ova dva izvođenja nije dostigao zavidan
nivo . Svetla tačka dueta definitivno je bila coda, u kojoj je
mladi Gruoso ipak uspeo da pokaže izuzetan napredak koji je
ostvario od svog priključenja ansamblu Baleta.
nikola bradonjić, courtesy by snP
Posle sna dugog četrdeset i dve godine balet Uspavana lepotica ponovo je na sceni Srpskog narodnog pozorišta Dugo
najavljivana, ali i više puta odlagana premijera baleta, u koreografiji i režiji Vladimira Logunova, izvedena je pred sam kraj
sezone, sa reprizom dva dana kasnije. Ovaj odvažan koreografski poduhvat se svakako može smatrati velikim
pomakom Baleta SNP čiji je ozbiljan problem manjak kvalitetnih igrača koji bi tehnikom i glumom morali da ponesu
vodeće uloge u zahtevnim produkcijama kakva je Uspavana
lepotica.
Dva dana kasnije, na prvoj reprizi, u ulogama Aurore i Dezirea
zaigrali su Ana Đurić i Liviju Har, mladi baletski par koji je
svoja prva igračka iskustva stekao upravo na sceni Srpskog
narodnog pozorišta. Tako je mlada balerina, koja je svoje
sposobnosti novosadskoj publici već ranije pokazala, svojom
očaravajućom izvedbom Princeze Aurore potvrdila da je
dorasla, ne samo igrački već i glumački, ovom umetničkom
poduhvatu. Liviju Har, međutim, nije bio najbolji izbor za
vodeću mušku ulogu, što se videlo ne samo po očiglednom
nedostatku samopouzdranja na sceni, već i po ne baš sjajnoj
Estetski, predstava je vrhunski urađena, pre svega zahvaljujući
raskošnim kostimima Mirjane Stojanović Maurič, ali i
scenografiji Borisa Maksimovića. Uzbudljivi scenski efekti
dočarali su ne samo stogodišnje pomake u vremenu, već i uveliko doprineli ključnim scenama kao što su Aurorino buđenje
iz stogodišnjeg sna i poraz zle vile Karabos.
Balet Uspavana lepotica će svakako obeležiti narednu sezonu
Srpskog narodnog pozorišta. Odišući mladim talentima, ovaj
baletski ansambl, pod vođstvom Vladimira Logunova krenuo
je u pravcu preko potrebnog osvežavanja klasičnog repertoara.
Nema sumnje da predstave kakva je Uspavana lepotica imaju
potencijal da privuku pažnju publike, kako one stare, iskusnije, tako i nove, kod koje ljubav prema baletu tek treba razviti.
Orchestra 59/62 (75)
INFANt 2013 - 40. Internacionalni festival alternativnog i novog teatra,
Zanošenje (ili pokretanje nagona): autorka Kit Džonson i Sad sam Lucky:
koreografija i izvođenje Matija Ferlin , 25. jun – 01. jul 2013.
Kvintesencija po svaku cenu
(76) Orchestra 59/62
courtesy by infant
Grand pas 021
Zanošenje
PIŠE: Radmila Đurica
Jedna od plesnih predstava na 40. INFANTu koja se izdvojila i podelila nagradu za najoriginalnije istraživanje jednog
od segmenata pozorišnog jezika je plesna predstava, solo art, danske produkcije Zanošenje (ili pokretanje nagona) Kit
Džonson. Ova plesna izvedba bavi se fizičkom senzacijom i nagonom i govori o posledicama toga, o teskobi i gubljenju ljudskih osećanja. A po danskoj kritičarki Vikendavisena ne samo da je predstava dobro osmišljena i izvedena, nego
je i veoma impresivno doživeti umetnika poput Kit Džonson koja do te mere ovladava sopstvenom formom izraza i koji
zna kako da ispriča priču o čitavom ženskom životnom libidu obuhvaćenom u jednom telu. Produkcija je ženski solo
art koji između ostalog govori o ženskom identitetu i kako je već rečeno o libidu, a iznad svega o nordijskom martrijarhatu kroz univerzalnu priču o telu i njegovim mogućnostima i transformaciju kroz pokret. Po rečima autorke predstave Kit Džonson u pitanju su ljudski instinkti zatečeni između prirode i kulture.
Danska plesačica-koreografkinja Kit Džonson koristi svetlo i prostor a i zvuk, u potrazi za kvintesencijom unutarnjeg
kojim upravlja logika i njenoj spoljnašnjosti u odnosu na imaginaciju. Produkcija govori o ljudima koje pokreće kulturološki i biološki nagon i jeste vožnja koja gledoce vodi na uznemirujuća mesta, a kojima možda pristupamo
podsvesno. Produkciju karakteriše specifična upotreba suptilne dizajn rasvete a telo se, prvo u bakinoj bundi koja za
nju ima posebno značenje, zatim dalje se oslobađa nagona suptilnim striptizom. Njeno nago telo i bledo lice ulaze u
personifikovano carstvo snova, fantazije, a možda i apsurda. Telo je milo i telo je fleksibilno. U idealnom svetu svi bi
imali tu milost i fleksibilnost; Kit postaje skulptura, igra senki i prigušenog svetla, zatim crno-bela koža i sablasna
tkanina koja na kraju kao da nije bila deo plesa.Džonsonova kroz apstraktnu formu plesnog izražaja govori o konkretnim stvarima. Ali za nju je zanimljiv i proces transformacije. Njen fokus je varijacija koreografskih vrlo određenih
plesnih struktura.
40. Internacionalni festival alternativnog i novog teatra – INFANT ove godine je ogledni prostor novog teatra, gde su
najinteresantniji neuobičajeni oblici teatra, a koji promovišu novo značenje u doba nove političke krize i krize teatra
koja je po rečima selektora festivala Milice Konstantinović i Miloša Sofrenovića definisana kao privremeni gubitak
ravnoteže ličnosti koja uvek prethodi promeni u spoljašnjoj realnosti. Danska produkcija Zanošenje (ili pokretanje nagona) Kit Džonson je do sada nominovana za dve prestižne nagrade - Teaterpokalen u 2011. i Reumert 2012. Predstava
je nastala uz podršku Danskog umetničkog saveta, Komisije za izvođačke umetnosti.
INFANT je u tom smislu ugostio i predstavu koja se izdvojila i samim tim podelila i nagradu za granične oblike
ekspresivnosti na graničnom području između pozorišta i ostalih umetnosti ili stvaralaštva u najširem smislu shvatanja pozorišta i drugih polja. U pitanju je predstava Sad sam Lucky, u produkciji Emanat – Instituta za afirmaciju i razvoj
plesa i savremene umetnosti iz Slovenije.
Predstava Sad sam Lucky omaž je životu i poeziji slovenačkog pesnika Srečka Kosovela, koja je vrhunski plesni
događaj, jer plesač i koreograf Matija Ferlin na neobičan način komunicira telom i predmetima tj. radnim stolom iz
pesnikove epohe i papirima sa stihovima. Njegov poetski izraz kombinacija je lucidnog prostora ispunjenog publikom, a predstava postavlja pitanja o umetničkim teskobama, što je iskazano telom tj. plesom. Kosovel je umro od
plućne pneumonije u jednoj maloj sobi, u stalnom umetničkom traganju za pravim rečima, koje bi iskazale njegova
osećanja u stihu. Moć transformacije govora, pokreta, različitih zvukova i muzike, koja sve što je vizuelno zagušuje.
Čitava ta atmosfera nas vraća u epohu i vreme kada je Kosovel živeo. Ova predstava postavlja pitanje pozicije pesnika u neromantičnim i okrutnim vremenima u kojima ni sami nismo sigurni u sopstvenu poetsku artikulisanost.
Matija Ferlin, koreograf i izvođač stvara posebnu muziku. On kombinuje jako malo sredstava, i najviše objašnjava govornim i telesnim doživljajem. Kao i posle krize izazvane Prvim svetskim ratom i danas umetnici, kao i Kosovel, tragaju za velikim narativima bez obzira na isto tako loše egzistencijalne uslove praznih studentskih sobičaka, baš kao i
u vreme Kosovela.
courtesy by infant
Ferlin se u ovoj predstavi, u svom istraživačkom procesu, koristi radikalnim koreografskim jezikom, formirajući na kraju
konkretnu partituru. Slovenački Institut Emant se bavi produkcijom uživog nastupa, intermedijskih umetnosti i umetnosti zvuka. Cilj Instituta je promocija, afirmacija i neprekidan doprinos razvoju savremenog plesa i umetnosti kao
dinamičkog i raznolikog polja značajne umetničke kreativnosti.
Zanošenje
Orchestra 59/62 (77)
Pogled u nepoznato – knjige o igri
Milica Zajcev : IGRA ŠTO ŽIVOT ZNAČI 3 izdavač:
Udruženje baletskih umetnika Srbije uz podršku
Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije,
povodom 50 godina od osnivanja UBUSa, Beograd, 2012.
Povodom nove knjige Milice Zajcev
PIŠE: Emilija Džipunova
baletski kritičar iz Skoplja
Krajem februara 2013. pažnja kulturne javnosti Beograda bila je usmerena na najnoviju, devetu knjigu, poznate baletske kritičarke, teatrologa i
publicste Milice Zajcev, Igra što život znači 3, koju je, povodom 5o-godišnjice rada izdalo Udruženje baletskih umetnika Srbije. Pored brojnih
poštovalaca ove neumorne hroničarke zbivanja u oblasti baletske umetnosti ne samo u Srbiji, već i u susednim zemljama, na promociji knjige
su govorile, sem v.d. upravnika Narodnog pozorišta Dejana Savića i poznate baletske umetnice Sonja Lapatanv, Milica Bezmarević i sadašnja
predsednica UBUSa Anađelija Todorović.
Posebno upečatljivo je bilo izlaganje Ivane Milovanović, osnivača i glavnog i odgovorng urednika časopisa za umetničku igru Orchestra i predsednika Umetničkog saveta UBUSa od 2008 -2012, koja je bila i urednik
ovog izdanja. Praveći presek celokupnog opusa Milice Zajcev, ona je sa
naročitim poštovanjem podvukla njeno snažno osećanje odgovornosti i
obaveze prema umetnosti igre i baletskim umetnicima. Kao baletska kritičarka i analitičarka decenijama unazad Milica je pratila izvođenje baletskih dela, igračke projekte i performanse na baletskim scenama i alternativnim prostorima, pa je preko svojih kritičkih stavova, kao merilo duhovnosti materijalizovala vreme... rekla je Ivana Milovanović. Time je ostavila trag istorijskog razvoja baletske umetnosti na našim prostorima i ostavila za budućnst interpretativne vrednosti svakog pojedinca u kreativnom
procesu i stvaranju umetničkog čina. Ti tragovi su trajna vrednost i nezaborav.
I u trotomnom ciklusu Igra što život znači Zajceva je posvetila pažnju
pojedincima. Sa entuzijazmom ona vodi provokativne razgovore sa brojnim baletskim umetnicima raznih generacija, sve do onih koji danas
igraju na beogradskoj sceni. Na podsterek autorke oni pišu svoje umetničke ispovesti. Pri tome ona nastoji da oni sami daju povod za stvaranje
potpune slike o njihovim ličnostima, intelektualnim i duhovnim moćima, koristeći autorkine putokaze. Neposrednim razgovorima ili pisanim
ispovestima ona se trudila i uspela da od zaborava sačuva 70 prvakinja,
prvaka i prvih solista koji su svoju igru proneli pozornicom Narodnog
pozorišta u Beogradu.
Bogat kritičarski opus Milica Zajcev počinje da stvara ranih šezdesetih
godina prošlog veka.Time skoro šest decenija izlaže objektivno i subjektivno mišljenje jednog baletskog kritičara dajući autentičnu notu baletskim događanjima.. U početku je saradnik omladinske štampe i časopisa (1955-1960), a zatim stalni saradnik lista Borba, pa preko Naše borbe i
Danasa do časopisa Orchestra, Pozorište, Teatron, Scena, Premijera,
Teatarski glasnik, Zbornik Matice srpske, Oko, Kretanja i inostranih časopisa u Evropi i SAD.
Svoj prvi susret sa kritičarskom rečju Milica Zajcev je imala u Skoplju
(tada je bila član baletskog ansambla Makedonskog narodnog teatra i
baletski pedagog u skopskoj Baletskoj školi) i to u listu Mlad borac, sa
svojim tekstom pod naslovom Poezija pokreta. Esej, koji izlazi 26. maja
1955. godine, je seminarski rad iz estetike na trećoj godini studija filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od tada ona bez prekida sledi
i kritički ocenjuje gotovo sva premijerna baletska dela izvedena u
Makedonskom narodnom teatru. Prisutna je i piše o učešću makedonskog Baleta na međunarodnom festivalu Ohridsko leto i Heraklejskim
večerima u Bitolju, kao i o učešću makedonskih koreografa (I. Šukarova,
R. Risimkin, S.Eftimova) – sa svojim postavkama na renomiranim festivalima savremenog plesa u Beogradu.
Danas, kada oživljavamo njen udeo u razvoju umetničke igre na ovim
prostorima, svedoci smo vrednosti pisane reči Milice Zajcev sabrane u
njenih do sada objavljenih devet knjiga. Jedna od njih je i Otkrivamo
(78) Orchestra 59/62
tajne baleta, koju je 1992. izdalo Srpasko narodno pozoirište u Novom
Sadu u svom listu Pozorište, a drugo, dopunjeno izdanje, objavio je 1996.
Prometej - odnosno Sterijino pozorje. O ovoj knjizi poznati slovenački
baletmajstor Iko Otrin u svojoj recenziji piše: ...Mogu da kažem da je
autorka u svojoj nameri savim uspela. Napisala je knjigu iz koje većina ljubitelja baletske umetnosti mogu da saznaju mnogo toga što do sada nisu
znali. Oni će ubuduće moći da sa većim razumevanjem prate umetničku
igru i baletske predstave...
Poznata kritičarka Mirjana Zdravković je o ovom izdanju napisala
–...Zajceva nam ukazuje na to da igra nije samo čarolija, scenska iluzija,
već zanat, znanje, umešnost, studiozan i mukotrpan rad, koji treba da
dovede do ritualnog kolektivnog slavlja duha i tela u smišljenom kreiranju...
U ovoj knjizi Milica Zajcev, jednim, reklo bi se, popularnim rečnikom,
daje presek istorijskog razvoja umetničke igre, počevši od 15, preko 18,
19. i 20. veka, u kojima se umetnost igre intenzivno razvija. Stvaraju se
baletski stilovi – romantični, klasičan, neoromantičan, moderan i onaj
koji proizlazi iz stilizacije etno elemenata igre brojnih naroda, u svetu
nazvan nacionalni ili karakterni stil igre.
Autorka analizira i objašnjava različite forme i elemente igre i njihovo
usavršavanje preko obrazovanja u baletskim školama. Zatim piše o
koreografima i koreografijama. Ona daje sledeći opis koreografskog
umetnika: Koreograf je svestrano obrazovana ličnost, sa bogatom stvaralačkom imaginacijom. Pored temeljnog poznavanja baletskih stilova i njihovih tehnika, koreograf mora da ima visoko muzičko obrazvanje, da je
upućen u teatarsku dramaturgiju, u pozorišno slikarstvo i pored svega toga
da bude autentičan autor. Obrađene su i najpoznatije koreografske ličnosti – M.Petipa, Ž.Balanšin, M.Bežar i drugi koreografi koji pripadaju
ruskoj, američkoj, francuskoj i drugim koreografskim školama.U knjizi
se otkriva i put stvaranja baletske predstave, govori se o tajni baletske špic
patike i ukratko izlažu sadržaji poznatih baletskih dela, kao što su
Đavolasta devojka F.Herolda, Žizela A.Adama, Labudovo jezero,
Uspavana lepotica i Krcko Oraščić P.I.Čajkovskog, Žar ptica Petruška,
Posvećenje proleća I. Stravinskog, Treća simfonija G. Malera i tradicionalni jugoslovenski baleti Ohridska legenda S.Hristića, Đavo na selu F.
Lotke, Licitarsko srce K.Baranovića.
Za svoju prvu knjigu iz trilogije Igra što život znači Milica Zajcev je dobila Sterijinu nagradu za teatarlogiju 1995. godine, za sada jedinu iz ove
oblasti pozorišnog stvaralaštva.Usledila je Nagrada UBUSa za životno
delo 2005. i Nacionalna penzija 2007. godine
Skoro šest decenija dugo delovanje Milice Zajcev kao hroničarke i kritičarke sadrži ogroman opus prikaza, studija, eseja i zapisa, uglavnom
objavljenih u njenim knjigama i registrovani u njenoj Bibliografiji. Oni
predstavljaju vrednosne sudove, koji slikaju rečju predstave i pojedine
umetnike na igračkim scenama u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Skoplju,
Sarajevu, Novom Sadu, Splitu, Rijeci i mnogim alternativnim prostorima
u ovom delu Balkana.
Pored toga, u zaostavštini za buduće istraživače, Milica Zajcev ostavlja
zapise o mnogobrojnim gostovanjima renomiranih baletskih ansambala
svetske reputacije u Beogradu upotpunjavajući hroničarski i dokumentarno razvoj njene prvobitne knjige Poezija pokreta koja će trajati isto
koliko Igra što život znači.
Prevela sa makedonskog Z.M
Skoplje, april 2013.
Milica Zajcev : IGRA ŠTO ŽIVOT ZNAČI 3
izdavač: Udruženje baletskih umetnika Srbije uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije,
povodom 50 godina od osnivanja UBUSa, Beograd, 2012.
Obraćanje Milice Bezmarević, prve solistkinje, baletskog pedagoga, repetitorke klasične, neoklasične i moderne igre
Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, na promociji održanoj 25. februara 2013, na drugoj galeriji Narodnog pozorišta u Beogradu, u ime baletskih umetnika Narodnog pozorišta čije su umetničke ispovesti objavljene u knjizi.
Poštovane kolege, novinari i prijatelji,
želim da u svoje ime i u ime baletskih umetnika koji su našli svoje mesto u trećem delu knjige Igra što život znači,
izrazim zahvalnost gospođi Milici Zajcev, Udruženju baletskih umetnika Srbije i gospođi Ivani Milovanović na
istrajnosti da ova knjiga ugleda svetlost dana.
Zašto je za nas jako važan ovaj trenutak, danas?
Naše karijere su ispunjene neprestanim radom, odricanjem i dokazivanjem, i uz svu radost i zadovoljastvo koje
nam pruža naša profesija, sve to nekako prohuji i ostane samo sećanje. Samo velikani baletske umetnosti dobili su svoje publikovane biografije, pa je ovo jedinstvena prilika da i za drugim umetnicima, koji su svakako obeležili svoje vreme, ostane pisani trag.
Nije nebitno napomenuti da nam je elektronski način komunikacije sa gospođom Zajcev dao vremena da kroz
interesantna pitanja, na neposredan način, zajedno ispišemo naše umetničke živote.
Iskoristila bih ovaj trenutak da se osvrnem na gospođu Zajcev kao baletskog kritičara. Malo je reći da je bila uz
nas sve ove godine, a reći da je kritičar uz vas je u potpunoj suprotnosti sa onim kako nas većina kritičara ovekoveči u vremenu. Gospođa Zajcev se trudila da nas profesionalno upoznaje, da nam ukaže na propuste i da pohvali svaki naš i najmanji napredak. to upravo govori koliko ona voli, poznaje i poštuje našu profesiju, a samim
tim i nas – baletske umetnike. Naša Milica je uvek nalazila put da, i kada govori o propustima u koreografiji,
prenošenju klasičnog nasleđa ili načinu interpretacije, ukaže na nešto dobro i kvlaitetno, što, svakako, zaslužuje bilo koja predstava ili izvođenje. Nije teško kritikovati! teško je biti dobronameran što je gospođa Zajcev uvek
bila.
Naslov knjige Igra što život znači govori više od svega što bi zajedno mogli reći danas.
Kao zahvalnost i čast što smo deo ove vanvremenske igre - knjige, neka bude naš naklon i aplauz za gospođu
Milicu Zajcev.
Orchestra 59/62 (79)
Pogled u nepoznato – knjige o igri
MONOGRAFIJA - Umetnost igre Milana Lazića
PIŠE: Gabriela teglaši Velimirović
U okviru obeležavanja dvadeset godina umetničke igre prvaka
Baleta Srpskog narodnog pozorišta, Milana Lazića, na međunarodni Dan igre, 29. aprila 2013. godine, pored izložbe i svečane predstave Grk Zorba u Srpskom narodnom pozorištu, predstavljena je
i monografija Umetnost igre Milana Lazića koju su priredili
Gabriela Teglaši Velimirović, predsednica Udruženja baletskih
umetnika Vojvodine i Zoran Maksimović, direktor Pozorišnog
muzeja Vojvodine.
Knjiga je štampana u B4 formatu (33,5 x 23,5cm) u tvrdom
povezu, luksuzne opreme na 64 strana, u tiražu od 500 primeraka.
Pored uvodnih tekstova autora monografije Gabriele Teglaši
Velimirović, balerine i Zorana Maksimovića, teatrologa, knjiga
sadrži autobiografski deo pod nazivom Dosanjani san, Sve moje
uloge i Moje kolege. U nastavku, u delu Drugi o Milanu, nalaze se
izjave i poruke uvaženih kolega, pedagoga, koreografa, partnera i
partnerki sa kojima je tokom svoje karijere Milan Lazić sarađivao.
Na samom kraju knjige nalaze se kratka Recenzija na engleskom
jeziku, Popis uloga, Selektivna bibliografija i Izvodi iz kritika.
Tokom višemesečnog rada, veoma se vodilo računa da knjiga
obiluje probranim, lepim i kvalitetnim fotografijama iz profesionalnog i privatnog života umetnika. U traganju za dokumentacijom
i dobrim fotografijama, naročito u oblasti igračkog opusa ovog
baletskog igrača, učestvovali su i saradnici iz Srpskog narodnog
pozorišta. Angažovanjem fotografa Emira Memedovskog tokom
baletske sezone 2012/2013, fotgrafski su zabeležene i uloge iz predstava koje su nedostajale u monografskom foto materijalu. Po
mišljenju i oceni stručnjaka, trud je urodio plodom. Neizostavni
estetski prikaz ovakvog dela je u potpunosti zadovoljen, pa monografija, koja je rađena u crno beloj tehnici sa samo jednom notom
kolora, odiše elegancijom.
(80) Orchestra 59/62
Jedna od malobrojnih izdatih knjiga zavidnog izgleda i obima u
baletskom svetu kod nas je retkost. Ova monografija je izdata sa
namerom da se otpočne sa ovakvim vidom trajnog beleženja rada
naših vrsnih baletskih prvaka Baleta SNP. Da ne bi trebalo ostati
samo na ovom jednom primeru, govori i podatak da izuzetnih
baletskih umetnika nema mnogo u našoj zemlji. Sasvim je sigurno
da je svako od malobrojnih zaslužio da posle plodonosnih godina
igranja na sceni posle njih ostane i pisani trag. Briga o baletskim
umetnicima je na neki način i naš zadatak. Od nekih smo učili, na
mnoge od njih smo se ugledali i potajno im se divili. Stoga, pored
izražavanja pokretom, baletsku umetnost je neophodno i zapisivati kao trajnu vrednost. Po mom dubokom ubeđenju, važno je da
se bogata igračka karijera stavi u korice monografije kakva dolikuje umetniku, jer se tako zaokružuje jedan period stvaranja pojedinca i u svakom smislu se odužuje umetniku za sveukupni doprinos baletskoj umetnosti i opštoj kulturi naše zemlje. Monografija
ostavlja trajni pečat o jednoj vrhunskoj karijeri, ali i o vremenskom
razdoblju koje govori o repertoaru, o predstavama i o čitavoj plejadi stvaralaca koji se neizostavno pominju u knjizi. Ovakva publikacija je kruna umetničkog davanja, krasi pozorišnu Kuću,
ponos je i kulturna baština teatra.
Izdavač monografije Umetnost igre Milana Lazića je Udruženje
baletskih umetnika Vojvodine (ISBN – 978-86-85123-84-9),
štampa “Sajnos” Novi Sad. Izdanje je finansijski podržala Vlada
Autonomne pokrajine Vojvodine.
SEĆAN JA
courtesy by foundation “milorad mišković”
MILORAD MIŠKOVIĆ
Posebna
ličnost
Orchestra 59/62 (81)
MILORAD MIŠKOVIĆ,
26. mart 1928. (Valjevo)- 21. jun 2013.(Nica)
PIŠE: Brankica Knežević
Milorad je bio poezija sama...,Princ čim bi izašao na scenu, obdaren
snažnim dramskim smislom...posebna ličnost. Ovako ga opisuje Žanin
Šara (Janine Charrat), francuska balerina i koreografkinja.
Olge Preobraženske. Dve čuvene ruske balerine u sebi su nosile duh
carskog doba i dale izuzetan doprinos u formiranju Miškovića kao
umetnika.
Milorad Mišković rođen je u Valjevu 1928. godine. Posle nekoliko godina, sa porodicom dolazi u Beograd gde završava osnovnu školu i gimnaziju. U studio Nine Kirsanove dolazi sa četrnaest godina, a već sa šesnaest ponuđen mu je angažman u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Morao je da slaže da je dve godine stariji kako bi potpisao ugovor.
Nemiran duh, ogromna potreba za znanjem i nezavisnošću vodi ga u
Pariz u kome, posle jednog gostovanja prosto odlučuje – da ostane.
Hrabra odluka, tada osamnaestogodišnjaka, otvara vrata koja ga blistavim putem vode u nove umetničke sfere. Atmosfera tadašnjeg Pariza
bila je odlična podloga za njegov dalji umetnički razvoj. Rat, tek
završen, umetnici puni nove energije rešeni da pomere granice i otvore
novo poglavlje u oblasti igre. I sam Milorad Mišković govorio je o savetima koje je dobijao od dve izuzetne umetnice, Nevenke Urbanove,
velike glumice koja je svoje ushićenje Parizom prenela i na njega, kao i
svog prvog pedagoga u Beogradu, čuvene Nine Kirsanove koja mu je
često govorila da mora da ode u Pariz i nastavi svoje školovanje kod
Po dolasku u Pariz, Milorad Mišković se pridružuje trupi Ballets des
Champs Elysees koju su vodili baletski igrači i koreografi Žanin Šara i
Rolan Peti (Roland Petit). Članove trupe činila je čitava generacija
mladih igrača i koreografa, neposrednih naslednika neoklasičnog
Lifarovog stila (Serge Lifar) spremnih da otvore vrata modernim idejama. Potom, veoma mlad, otkriva repertoar Fokina i Mjasina u trupi
Original Ballet Russe du Colonel de Bazil gde nastupa kao solista.
(82) Orchestra 59/62
Najzad, postaje prava zvezda – prvi igrač u trupi Grand Ballet du marqis de Cuevas u Monte Karlu. Briljirao u baletima Žizela i Romeo i
Julija. Nastavlja i saradnju sa Petijem koji mu prepušta većinu svojih
uloga. On je u Miloradu prepoznao igrača izuzetne fizičke lepote, čistih
i skladnih linija, koji pleni svojom pojavom na sceni. Mišković osvaja
Pariz, a svoj uspeh kruniše u Njujorku zahvaljujući ostvarenju u baletu
Combat. Tada je nagrađen kao najbolji mladi igrač godine.
Sledi period turneja po Francuskoj, a 1951. godine, Anton Dolin ga predstavlja publici u Londonu u predstavi Žizela. Veliki uspeh u Londonu
menja tok njegove karijere i čuvena Alisija Markova, prima ballerina
assoluta, tada na vrhuncu slave, poziva ga da bude njen partner na turneji po Engleskoj, Francuskoj i SAD. Njihovi sjajni nastupi uz pratnju simfonijskog orkestra osvajali su publiku od Albert hola u Londonu (Royal
Albert Hall), preko Palate Šajo (Palais de Chaillot) u Parizu, pa sve do
Holivuda. Pomenimo i primabalerine, svetske zvezde sa kojima je
Mišković nastupao: Žanin Šara, Ivet Šovire (Yvette Chauvire), Margot
Fontejn (Margot Fonteyn), Rozela Hajtauer ( Rossela Hightower), Karla
Frači (Carla Fracci), Mona Inglezbi ( Mona Inglesby) i mnoge druge.
Spreman za nove izazove, Mišković odlučuje da osnuje svoju kompaniju. Na festivalu Lion – Šarbonije, 1956. godine, prvi put je predstavio
svoju trupu. Deo programa činio je i balet Prometej, u koreografiji
Morisa Bežara (Maurice Bejart) koji je ostvario ogroman uspeh. Nižu se
turneje Prometeja po Latinskoj Americi, severnoj Africi, Bliskom istoku.
Osvojen je čitav svet, ali Mišković želi da uspostavi vezu sa svojom
zemljom. Nastupima u Žizeli i predstavi Romeo i Julija, 1966. godine
vraća se u svoju postojbinu kao zvezda. Dimitrije Parlić postavlja za njega
balet Huan od Carise, 1968. godine.
Početkom sedamdesetih godina prošlog veka boravi u SAD kao umetnički direktor, prvo u Dalasu, potom u Alabami gde je osnovao i koreografski odsek na Visokoj školi scenskih umetnosti. U Evropu se vraća
1974. godine. Sarađivao je i sa čuvenim Morisom Bežarom koji je posebno cenio Miškovića kao pedagoga , te je uspešno predvodio Bežarovu
trupu na turnejama u SAD.
Neumorna umetnička priroda i zrelost otvaraju nove horizonte i
Mišković se sve više posvećuje koreografiji. Pomenimo novu verziju
Žizele u veronskoj Areni koja ostvaruje veliki uspeh. Sledi Krcko Oraščić
i još nekoliko celovečernjih baleta kreiranih za primabalerinu Karlu
Frači. U Firenci su u Labudovom jezeru Milorada Miškovića nastupali
Jekaterina Maksimova i Vladimir Vasiljev. Krajem sedamdesetih godina
prošlog veka sve više radi u Italiji. Nižu se uspešne koreografije,
Kleopatra, Verter, koje su ponele najviša priznanja.
Sledi novo razdoblje u impozantoj biografiji Milorada Miškovića. Na
poziv generalnog direktora Uneska postaje umetnički direktor te svetske
organizacije. Beleži uspehe u organizaciji brojnih koncerata, izložbi, simpozijuma iz oblasti baletske umetnosti. Najzad, postaje doživotni počasni predsednik Međunarodnog saveta za igru pri Unesku.
Impresivna umetnička biografija Milorada Miškovića obuhvata toliko
dostignuća i nemoguće je pomenuti i obuhvatiti baš sve. Ona reflektuje
bogatstvo njegovog duha, hrabrost i veru umetnika. Njegova urođena
otmenost, elegancija, posebna fizička lepota u kombinaciji sa predanim
radom i ogromnom energijom obeležila je značajan period u baletskoj
umetnosti, što potvrđuje činjenica da ne postoji značajniji leksikon igre
ili enciklopedija koja ne pominje ime Milorada Miškovića. Ostavio je
dubok trag u sferi umetnosti, a možda sam Mišković najbolje definiše
igru u razgovoru sa teatrologom Jovanom Ćirilovim: Igra, kad je na
najvišem nivou, isto je što i biblijski psalm, poslovica i Pesma nad pesmama. To je trenutak kad se misao zaustavi, kad nije ni samo intelekt, ni
znanje, ni vera, već nešto što prevazilazi sve to i dolazi u neposredan kontakt sa svetom i njegovom suštinom.
Kao završetak, ali ne kraj, već novi početak, neki novi horizont u kome
se ponovo rađa Umetnik, navodimo reči francuskog filozofa Pjera Ralisa
koga je i sam Mišković smatrao svojim spiritualnim ocem.
O Miškoviću kao Prometeju, Ralis kaže: Igra - nije to više bio učeno
sklopljen niz koraka. Bio je - nešto drugo! Trebalo ga je videti u
Prometeju, za njega stvorenom baletu Morisa Bežara. Na antičkoj sceni
Forvijera, pod srebrnim pogledom Meseca, kako predstavlja svetlost
ukradenu nebu, diže goruću baklju Božanske vatre – u našem Svetu
zamračenom, donosi Poruku onoga prispelog spolja.
jun 2013.
Tekst je objavljen u časopisu Teatron br. 162 / 163 i u Pozorišnim novinama (Večernje
novosti) br. 73, oktobar / novembar 2013, godina IX.
Orchestra 59/62 (83)
SEĆANJA
KOSARA BABIĆ,
solistkinja Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu (1928 – 2012)
Plemenito, razigrano srce
PIŠE: Milica Zajcev
Kosaru Radivojević-Babić, solistkinju Baleta Narodnog pozorišta,
poznavala sam još iz školskih dana. Bila je učenica poznatog pedagoga Mileta Jovanovića, kao i ja. Tada je razlika među nama bila
„velika“, a vremenom se smanjivala i gubila, tako da sam sa Kokom,
kako su je zvali njeni najbliži, već odavno drugovala.
Iz magline sećanja izviru retke, ali lepe uspmene. Sećam se koncerta učenika Baletske škole iz klase Nine Kirsanove i Mileta Jovanovića
1947.godine. Đaci profesora Jovanovića izveli su Aurorinu svadbu,
završni divertisman iz čuvene Uspavane lepotice P.I. Čajkovskog.
Mnogi od njih su docnije postali veoma uvažene ličnosti beogradskog Baleta. A duet dvorskih dama odigrale su muzikalno i tancovalno Kosara Radivojević i veoma mlada Jovanka Bjegojević, koja će
biti jedna od najblistavijih zvezda našeg baletskog neba.
Kako su tada stariji učenici Baletske škole već bili angažovani u
baletskom ansamblu Narodnog pozorišta, Kosara, devojka izuzetno
skladne figure i lepo oblikvanih nogu, uvek nasmejanog vedrog lica,
lako se probila u prvu postavu praizvedbe Ohridske legende Stevana
Hristića u postavci Margarete Froman, da bi docnije u raznim solističkim ulogama igrala niz godina ovaj balet i „u svojim nogama“
imala preko 3oo njegovih izvođenja u zemlji i u inostranstvu.Usledile su zatim i druge solo partije, koje nisam sve gledala, a
nisam još počela da se bavim kritičarskim radom..No, ipak sam o
duhovitoj, gracioznoj epizodi brbljivih dama u sceni pred plesnom dvoranom Kapuletijevih, koju su razigrano izvele Kosara i Neda Čonić pisala u jednom od svojih prvih prikaza Parlićeve koreografije Romea i Julije. Kada se
Kosara udala za poznatog maestra Bogdana Babića, u našim susretima u Pozorištu ili Kolarcu ona je blistala što se
ogledalo i u njenom razdraganom plesu, lepe oblikovne klasične tehnike. Neosetno je došla 1980. godina kada je
Kosaru i nas napustio dirigent Narodnog pozorišta i Hora „Krsamanovič“ - Bogdan Babić.
Kosara je tugovala na jedan izuzetno pozitivan i plemenit način. Uspela je da okupi prijatelje i Babićeve poštovaoce, koji su ispisali sjajnu monografiju o velikom umetniku.-Umetnost dirigovanja. Bila mi je čast što mi je poverila
da napišem skicu portreta Bogdana Babića kao baletskog dirigenta za ovu obimnu knjigu Kosarine ljubavi i odanosti., koju se zavetovala da će ostaviti budućnosti.
Ona je okupljala u svom izuzetno lepo uređenom stanu, nedaleko od Narodnog pozorišta nas, svoje drugarice i
drugove iz sveta baleta. Kod nje su česti gosti bili i oni koji su davno napustili našu zemlju i potražili angažmane
u inostranstvu.
Kada je teška bolest ophrvala Kosarino zdravlje, ona se nije predavala. Volela je da joj se dođe, raspitivala se o raznim pozorišnim događajima, a kada bismo joj doneli novi broj Orchestre ili novu knjigu o umetničkoj igri, oči su
joj blistale kao nekad.
Kosara je otišla u večnost jednog vedrog, vetrovitog dana početkom ovog decembra. Ispraćaj na put bez povratka,
kojem je prisustvovalo mnogo njenih prijatelja u kapeli-crkvici porodice Jovičić bio je dostojanstven i na neki
način ispunjen smirenom Kosarinom lepotom. Mnogo je u poslednje vreme Kosara imala teškoća sa zdravljem,
ali je sve hrabro podnosila. Stoga su članovi hora Obilić-Krsmanović, koji su je ispraćali svojom pesmom, učinili
da opelo njenoj plemenitoj duši ne bude tužno, nego puno anđeoske energije koju je ona kao spomen na sebe
ostavila.
Na prvim stranicama knjige koju je posvetila svom Bogdanu Kosara je zapisala:
Ako sretnete Bogdana na putevima Gospodnjim,
Recite mu da sam ispunila svoj zavet.
Nada postoji da će ga sada ona sama sresti i govoriti mu o svome ispunjenom zavetu kojim ga je sačuvala od patine zaborava.
(84) Orchestra 59/62
SEĆAN JA
ČEDOMIR ČEDA DRAGIČEVIĆ
(1929 – 2012)
PIŠE: Milica Zajcev
Sa Čedom Dragićevićem, solistom beogradskog Baleta, delila sam
školske dane u Baletskoj školi “Lujo Davičo” gde je bio izuzetno marljiv
učenik čuvene umetnice Nine Kirsanove. Tužno je bilo njegovo detinjstvo za vreme Drugog svetskog rata, kada su mu ustaše u Bugojnu ubile
oca. Majka sa još petoro brače I sestara otišla je u zbeg, a dečak Čeda u
partizane. Najpre je bio partizanski kurir, a ljubav prema igri i recitovanju ga je odvela u Pozorište narodnog oslobođenja, gde su njegovu darovitost uočili Oskar Danon, Mira Sanjina i Anika Radošević. Posle rata je
uporedo bio učenik i mladi član baletskog ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu gde je angažovan 1. septembra 1951. godine i sa kraćim
prekidom u Makedonskom narodnom teatru u Skoplju, 1955, igrao sve
do penzionisanja 31. marta 1976. godine.
Isticao se lepom figurom i čistom klasičnom baletskom tehnikom, oplemenjenom iskrenim glumačkim izrazom. Na beogradskoj sceni je sa
uspehom vodio muški ansambl i igrao solističke uloge od kojih se posebno ističu Benvolio u Romeu i Juliji, Simfonija C-dur, Vrač u Petru Panu i
solističke deonice u Pepeljuzi i Bahčisarajskoj fontani (kvartet u Igri s
mačevima). Bio je jedan od četiri princa u velikom klasičnom adađu
sa Aurorom u prvom činu Uspavane lepotice. U toj ulozi bio je partner i
Nataliji Besmertnovoj prilikom njenog gostovanja na beogradskoj baletskoj sceni. U Skoplju je, pored ostalih solističkih rola, igrao Mirka, glavnu ulogu u Đavolu na selu i čuveni duet Plava ptica u
Uspavanoj lepotici. Tamo je upoznao i svoju suprugu primabalerinu Magdalenu Macu Janevu, koja je zajedno sa njim 1956.
godine prešla u beogradski Balet kao prvakinja.
I posle penzionisanja Čeda Dragićević je nastavio da se bavi umetničkom igrom, i u čak deset klasičnih baletskih škola na Siciliji.
Za svoju uspešnu pedagošku delatnost dobio je uglednu italijansku nagradu Capodieci. Njegove učenice i učenici su imali vema
uspešne karijere - jedan igrač je bio u Bežarovom ansamblu, dvoje je završilo Rimsku akademiju igre, a jedan učenik je postao
koreograf.
Sa svojim učenicima, od kojih su neki otvorili svoje baletske škole, Čeda Dragičević se dopisivao do kraja života preko Fejsbuka.
Dečak koji je rat proveo bez roditelja osnovao je svoju veliku baletsku porodicu. Supruga Maca Janeva, a zatim ćerke Duška i
Mila su sjajne primadone beogradskog Baleta. Otac dveju prvakinja je bio njihov najveći obožavalac, ali i najstroži kritičar.
Poslednjih decenija Čeda je bio redovan posetilac svih baletskih predstava, pa čak i onda kada je sa naporom, zbog bolesti,
dolazio u gledalište na Trgu Republike. Generacije
baletskih umetnika više nemaju svoga najvernijeg gledaoca. Čak i na kraju svog životnog puta on je, skoro u komi, mislio na
umetničku igru. Njegove poslednje reči bile su upućene mlađoj ćerki Mili koja je u tom času bila pored oca : Voli Mila i igraj
balet...
Verujem da su snovi dečaka o igri što život znači bili ispunjeni.
Prema sećanjima objavljenim u Pozorišnim novinama u februaru 2013.
Orchestra 59/62 (85)
SEĆANJA
OLGA VUČKOVIĆ
(1956-2012)
PIŠE: Nela Antonović
Kada je Olga Vučković, rođena Marković, došla u grupu
Beogradski savremeni balet Smiljane Mandukić posle
završene Škole “Lujo Davičo” kao klasična balerina, donela
je svežinu gracilnog izgleda i autentične persone.
Uspostavila je odmah sa svima kontakt svojom neposrednošću. Elegantna na sceni i u svakodnevnom životu uticala je na kvalitet rada grupe svojom odgovornošću, profesionalnošću i kreativnošću. Ubrzo je postala jedna od
zapaženih solistkinja. Zajedničke probe, putovanja i gostovanja su nas zbližila, te smo ostvarile prijateljstvo koje je
mnogo kasnije kulminiralo kumstvom.
Njena višestranost, spoj filologa i balerine, rezultirala je
kroz pedagoški i koreografski rad najpre u Centru za kulturu Stari grad u okviru projekta Školigrica Ljubice
Beljanski Ristić. Olga Vučković je od 1988-2011. godine
radila u Domu pionira, kasnije Dečjem kulturnom centru, kao pedagog za modernu igru,
urednica za scensku igru i urednica muzičko-scenskih programa. Sarađivala je sa
Pozorištem lutaka “Pinokio’’, NU “Božidar Adžija’’, i Centrom za muziku i pokret Zavoda za
unapređenje vaspitanja i obrazovanja grada Beograda. Njen kreativni pedagoški rad kroz
veliki broj koreografija doneo joj je mnogobrojna domaća i međunarodna priznanja i
nagrade. Pisala je tekstove i scenarija te edukovala veliki broj mladih, sada afirmisanih savremenih igrača i koreografa kod nas i u svetu. Tradicionalni dečji susreti Radost Evrope je
manifestacija gde je Olga Vučković bila koreografkinja i urednica Gala koncerta. Iskustvo i
znanje, kao i organizacione sposobnosti Olge Vučković uticali su na poboljšanje kvaliteta
ovog jedinstvenog dečjeg događaja u Evropi. Kao vođa tima imala je odlučnost i odgovornost, kao deo tima skromnost i brzinu, uspevala je da se uklopi i kreira na licu mesta, te
reši zamršene situacije bezbolno. Poruka koja se šalje deci celog sveta je “stvarajte prijateljstva!”, u čemi je ona u realnosti života bila majstor.
Veoma soficistirano analitična za projekte kolega i prijatelja, imala je umeće da ceni i poštuje tuđi rad, da otvara diskurse u kojima nije nametala svoje mišljenje već je znatiželjno
želela da sazna i analizira tuđe ideje i metode. Iako nije stigla da zabeleži u pisanom praktikumu svoj rad sa decom i mladima, njeno delo istraživanja smisla i primene savremene
umetnosti nastavilo se kroz saradnike, učenice i edukativne radionice za profesore i roditelje gde je isticala individualnost i uklapanje u tim. Otišla je elegantna dama čiji osmeh svako
pamti ko je makar jedan put upoznao ili je video kako pleni svojom igrom na sceni.
(86) Orchestra 59/62
SEĆAN JA
PEtAR SLAJ
Orchestra 59/62 (87)
SEĆANJA
SLOBODAN PEtROVIĆ - ŠUCA alijas PEtAR SLAJ
KRALJ BALETA I KRALJ SALVETA
PIŠE: Sonja Lapatanov
Petar Slaj, za svoje mnogobrojne poznanike i kolege, bio je jednostavno Šuca, crnokosi dugonja, sa ugrađenim tipično
beogradskim šarmom: rečit, simpatičan, otvoren, duhovit, sugestivan u priči, bez dlaka na jeziku, temperamentan, po
nekad grub i težak za saradnju, ali pre svega dobar i pošten momak iz beogradske Makedonske ulice.
Šuca je pripadao jednoj veoma talentovanoj beogradskoj generaciji koja je učila klasičan balet i koja je svoja prva znanja
iz džez baleta sticala igrajući u trupi legendarnog Borisa Radaka i njegove partnerke Ljiljane Dulović Trše, koje je ponela
želja za upoznavanjem novih tehnika i oblika igre, koje su gledali u muzičkim filmovima. Njihov uzor bio je Džerom
Robins, čija je trupa bila prepoznatljiva po modernom američkom plesu, stvorenom pod uticajem crnačkog džeza i južnoameričkih igara u kojima je Robins našao inspiraciju. Trša i Boris, ali i vrlo mladi baletski umetnici, među njima i Šuca,
bili su oduševljeni njegovim koreografijama.
(88) Orchestra 59/62
Da nije bilo Robinsa i muzičkih filmova u kojima su briljirali Fred Asrter
i Džin Keli, Šuca bi verovatno svoje ambicije usredsredio na klasičan
balet, ovako, oduševljen njihovim umećem, odlučio je da „prati put od
žute cigle do Smaragdnog grada“. Rešio je da ode u Pariz, jer je smatrao
da samo tamo može da dobije obrazovanje koje je želeo. Pariz ga nije
dočekao raširenih ruku, pa je morao mukotrpno da radi sve i svašta da
bi se školovao kod poznatih pariskih pedagoga i koreografa, Viktora
Apšoa, Džin Robinson i Barbare Pirs. Uporedo, uključivao se u različite
trupe, sa kojima je igrao po klubovima, zatim na francuskoj televiziji za
koju je snimio preko sto numera u varijeteima, u Mulen Ružu, Lidu,
Kazinu de Pari. Uz stalno usavršavanje, uspeo je da uđe u grupu od tridesetak pariskih igrača, za koje je uvek bilo posla i pristojne zarade. U
gradu u kome ima na hiljade igrača to je bio veliki uspeh. Mogao je da
postigne i više, no takvu priliku sačekati u Parizu, gradu u kome ima na
stotine dobrih koreografa, ili uopšte samo dobiti šansu, bila je velika
lutrija. Na kraju krajeva, nisam otišao iz Beograda da bi bio koreograf u
Parizu, govorio je. Kada je „izučio zanat“, rešio je da se vrati kući, ubeđen
da svoje osmogodišnje parisko iskustvo i znanje može sa uspehom da
prenese na ovdašnje igrače.
Izvesno vreme radio je u baletskom ansamblu Pozorišta na Terazijama,
nastupajući u predstavama tekućeg repertoara. U tom pozorištu postavio
je i koreografije za popularne predstave Soliter, Jalta, Jalta i Dani srcem
dopevani, međutim, stalno je razmišljao o trupi u kojoj bi se igrao džez
balet, koji je u njemu bio prisutan od samog početka igračke karijere.
Čak i za vreme služenja vojnog roka povodom proslave Dana Republike
u kasarni je pronašao sposobne drugare i postavio im neku vrstu vojničkog džez baleta. Približio ga je onima koji do tada o džez baletu nisu
znali ništa. Naravno, zaslužena nagrada nije izostala. Kada je prešao u
„slobodnjake“, počeo je da okuplja igrače za svoju trupu, a koreografija
mu je postala glavna umetnička preokupacija. Već na samom početku
shvatio je da se latio ozbiljnog posla i da mu predstoji težak zadatak. Prvo
je pokušao da okupi devojke iz disko klubova koje su dobro igrale, ali je
ubrzo odustao od te ideje, shvativši da postoje bitne razlike između smisla za igru, neobavezne igre i organizovanog disciplinovanog grupnog
rada. Zato se okrenuo profesionalnim balerinama sa tradicionalnim
baletskim obrazovanjem, radnim navikama i disciplinom. Bez obzira na
njihove kvalitete i iskustvo, na početku nije bilo lako. Trupa je mesecima
vežbala, a Šuca nikako nije bio zadovoljan rezultatima. Tek posle godinu
dana ozbiljnog rada, najzad je glasno izrekao rečenicu: Ovo je sada baletska džez trupa. Šuca je želeo da u praksi sa svojom trupom pokaže da su
džez i moderan balet ozbiljna umetnost, svestan da mu predstoji još
mnogo posla da to i dokaže. Nadu u konačan uspeh davale su mu promene koje su već bile uočljive. Oko trupe okupljalo se sve više talentovanih devojaka i mladića, među kojima se izdvojilo nekoliko njih, koji su
postali frontmeni u televizijskim i scenskim nastupima. Već tada, u
štampi Šucu su nazivali „vođom najboljeg ženskog dugonogog tabora“ i
„Dositejem baletskog smera“, a na pitanje da li se prijatnije oseća kao
koreograf, ili baletski igrač, odgovorio je da to nije ista vrsta prijatnosti i
da jedno i drugo ima svoje čari. Ipak, rekao je da prednost daje koreografiji, jer se u tom poslu bolje snalazi. Trupa je oformljena, nedostajalo
je samo ime.
Šuca je smatrao da su njegovo ime i prezime „obični“, jer prema tadašnjem telefonskom imeniku u Beogradu bilo je oko 2300. Petrovića i
ništa manje Slobodana, a i nadimak mu se nije činio prikladnim da bi se
po njemu nazvala baletska trupa. Mislio je da će više pažnje skrenuti, ako
ime trupe bude zvučno. Trebalo ga je samo pronaći, što se i dogodilo
kada je jednom prilikom na probu u Pozorištu na Terazijama, došao
pevač Zlatko Pejaković da bi video kako napreduju koreografije za njegov šou. U to vreme, holivudski akcioni heroj Silvester Stalone Slaj, bio je
odgovoran za kreiranje dva lika koji su postali bitan deo američkog kulturnog leksikona: Rokija Balboe, boksera koji savladava sve prepreke da
bi postao šampion, i Džona Ramba, neustrašivog vojnika, specijalizova-
nog za spasavanje od nasilja i osvetu, ali i za nadimak Slaj, koga na Zlatkov predlog, Slobodan Petrović Šuca, dodaje imenu Petar, proisteklog iz
njegovog prezimena. Tako je pevač Zlatko Pejaković, postao kum Trupe
Petra Slaja. U tadašnjoj Jugoslaviji, na televiziji, na estradi i na različitim
scenskim nastupima, prigodnim priredbama i svečanostima, nastupali
su u glavnom solisti i ansambl Baleta Narodnog pozorišta i Po-zorišta na
Terazijama, kasnije i ženska trupa koja je popularnost stekla kao prateći
ansambl Zdravka Čolića, a zatim i kroz razne televizijske emisije, koje su
se tada redovno snimale i bile veoma popularne. Kada je ova Trupa koju
su činile devojke prepoznatljive po identičnim frizurama i dugim nogama, bila na vrhuncu popularnosti, Šuca je oslanjajući se na iskustva stečena u Parizu, rešio da sve okrene naglavačke i unese promene u pogledu kreiranja koreografija, kako bi se u najezdi brojnih trupa u to vreme,
najzad uočila razlika u kvalitetu. Šuca je uspostavio visoke standarde i
napravio je ozbiljne pomake, vidljive ne samo za stručno oko, već i za
obične posmatrače. Posle izvesnog vremena, kao novinu, u Trupu je ubacio i profesionalne baletske igrače, koji su svojim umećem i atraktivnim
izgledom osvajali simpatije ženske populacije. Uvek pun ideja i prateći
svetske trendove, Šuca je pokušao jednog kolegu da nagovori da obrije
glavu i da mu za taj ustupak čak poveća honorar, na šta ovaj nije pristao.
Ipak, svoju ideju je na kraju sproveo u delo, tako što je kolega za svaki
nastup „stavljao ćelu“, podsećajući na tada popularnog glumca Teli
Savalasa, iz čuvene TV serije o Kodžaku, slavnom detektivu poznatom
po ćelavoj glavi i ljubavi prema lilihipima. Trupa Petra Slaja ubrzo je
odmakla daleko ispred konkurencije, bacivši svojim nastupima i kvalitetom u zasenak, do tada mnoge postojeće trupe i njihove koreografe sa
prostora ex Jugoslavije. Razlog je ležao u činjenici da su Šucine koreografije bile veoma dobro osmišljene i zahtevne, atraktivne, razigrane u
prostoru, efektne i furiozne, do perfekcije uvežbane i savršeno odigrane.
Krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih godina prošlog veka, usledili su mnogobrojni angažmani na TV Beograd, između ostalih za učešće
u emisiji Subotom uveče, koja je realizovana u saradnji sa TV Zagreb,
emisijama Pop ekspres, Nedeljno popodne, Podijum, Folk parada, TV poster, Krajem nedelje, Hit meseca, Naj, naj klub, Budite uz nas, Hit parada, i
u TV dramama i serijama kao što je Ubi ili poljubi. Šuca je tih godina
postavljao koreografije i za većinu novogodišnjih i šou programa, među
njima za šou Lepe Brene, Miroslava Ilića i kultni šou Olivera Mandića
Beoºgrad noću, koji je 1981. godine ozbiljno uzdrmao muzičku scenu i
izazivao kontroverzne reakcije u delu tadašnje jugoslovenske javnosti.
Osim sa poznatim izvođačima, Trupa je sarađivala i sa najboljim i najpoznatijim televizijskim rediteljima, scenografima, kostimografima,
kamermanima, video mikserima, majstorima tona i svetla, tog vremena.
Šuca je mnogo sarađivao i sa TV Novi Sad, između ostalog postavio je
koreografiju za emisiju Slavuji plamenog venca, u kojoj je nastupala trupa
i prvaci Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu. Osim na televiziji, Trupa
Petra Slaja nastupala je na raznim koncertima sa samostalnim numerama, ali i kao prateća grupa najpoznatijih estradnih zvezda i muzičkih
grupa tog vremena. Ovakve nastupe Šuca je smatrao umetničkom saradnjom, a nikako nekakvom pratnjom, ili „živim dekorom, začinom,
lepršavim dodatkom“, sudbinom kakvu su do tada imale baletske trupe
u zabavnim TV emisijama i scenskim nastupima. Međutim, Trupa Petra
Slaja se svojim kvalitetom nametnula kao ravnopravni, atraktivni učesnik programa, toliko, da je u to vreme bez nje bio nezamisliv zabavni
program TV Beograd, ali i ostalih vidova scenskih nastupa. Šuca je
postavljao koreografije i za pozorišne predstave, za rok operu
Zelenokosa, modne revije, prigodne svečnosti i priredbe, u kojima je učestvovala i njegova Trupa i za manifestacije od značaja kao što je bio Dan
mladosti, Dan armije i Dan Republike. Iako su se tokom vremena postave menjale, popularnost Trupe Petra Slaja nije opadala, naprotiv, novi
igrači unosili su svežinu, dajući Šuci novu energiju i podsticaj njegovoj
bujnoj koreografskoj mašti.
Orchestra 59/62 (89)
Trupa Petra Slaja bila je redovni učesnik u TV emisijama zabavno muzičkog karaktera do ranih devedesetih godina prošlog
veka. Posla je bilo na pretek, nizale su se baletske numere i ilustracije, u tada popularnim TV formatima i emisijama kojima
se broj ne zna i koje su imale kontinuitet i trajanje. Potreba za
učešćem baleta bila je tolika, da su se numere često postavljale
pred samo snimanje, po garderobama i hodnicima ispred TV
studija, ili u samom studiju, na licu mesta, po principu „gledaj i
prati šta rade oni iz prvog reda“. Tako je mogao da radi samo
profesionalni i uigrani tim iskusnih igrača sa dobrom percepcijom, koncentracijom i psiho fizičkom spremnošću. Ovaj pakleni tempo veoma je iscrpljivao Šucu i igrače, obzirom da su
mnogi posle snimanja odlazili ravno na probe ili predstave u
pozorišta u kojima su bili zaposleni. Početkom devedesetih
godina prošlog veka, snimljen je i poseban šou posvećen Trupi
Petra Slaja i njenom koreografu Slobodanu Petroviću Šuci.
Osim na televiziji, Trupa Petra Slaja nastupala je po čitavoj ex
Jugoslaviji i u inostranstvu, na prigodnim svečanostima u Beču,
Parizu, Rimu, Moskvi, od kojih igrači kao nezaboravno pamte
gostovanje u Keniji, koje je upriličeno povodom Jugoslovenskih
dana kulture u toj zemlji. Zapažena je bila i saradnja sa tadašnjom JNA, na čijim svečanostima je uz zvuke popularnih vojničkih pesama i koračnica Trupa Petra Slaja nastupala u Domu
Armije u Beogradu, ali i u garnizonima i karaulama diljem
Jugoslavije. Igrači još danas pamte kako su ih iz Prištine u
Mostar, pa onda u Zadar, prevozili avionima iz serije Antonov,
koji su navodno u to vreme avijaciji služili za obuku pilota i
padobranaca.
Šuca je planirao da upiše pozorišnu akademiju i imao je ideju da
bogatstvo našeg folklornog melosa iskoristi za jedan domaći
mjuzikl. Otvorio je i nekoliko školica džez baleta, koje su vodili
frontmeni njegove trupe. Onda su nas sustigle devedesete, čekalo se u redovima za hleb i mleko i nikome više nije bilo do zabave i šou programa. Kako je vreme odmicalo ovaj format je
nestao sa domaćih malih ekrana, pod izgovorom da su šou programi skup, nezanimljiv i prevaziđen format, koji ne postiže
visok rejting, za razliku od jeftinih i prizemnih formata, koji su
na žalost, preplavili male ekrane.
Da bi preživeo devedesete, Šuca je počeo da se bavi prodajom
papirne galanterije. Duhovit, kakav je bio, znao je često da se
našali na sopstveni račun, rečima: Nekada sam bio kralj baleta,
a sada sam kralj salveta!
Šuca je svojom harizmatičnom pojavom, specifičnim baletskim
rukopisom i uspešnim radom, ostavio neizbrisiv trag u jednom
vremenu koje pamtimo kao lude i bezbrižne 70. i 80. godine
prošlog veka. Slobodan Petrović Šuca živeo je poslednjih 15
godina u Sremskoj Mitrovici povučeno, bez penzije, strukovnih
i društvenih priznanja, ali ne i zaboravljen od iskrenih prijatelja
i starih saradnika iz trupe. Neposredno pred smrt, svoju blisku
saradnicu zamolio je da se u njegovo ime izvini svima koje je
zbog svog neobuzdanog temperamenta na bilo koji način uvredio, prema kojima je bio grub i na koje je ikada povisio ton.
Okružen pažnjom i ljubavlju supruge, Slobodan Petrović Šuca,
alijas Petar Slaj, otišao je u legendu šestog dana marta meseca,
2013. godine.
(90) Orchestra 59/62
CoUrtESy By NDt AND ELEEN ArNoLD- ELLEN jACoBS ASSoCIAtES, USA - PHoto By rAHI rEzVANI
ino blok
Schmetterling, NDt, Silas Henriksen i Parvaneh Scharafali
Orchestra 59/62 (91)
BOSNA I HERCEGOVINA- Sarajevo
INtERVIEW: Davide Bombana (Italy), guest coreographer, on the occasion of premiere of a
ballet piece Mare Nostrum, the National theatre Sarajevo, 06. December 2012.
Bombana and dance cosmopolitanism
WRIttEN BY: Jovana Milosavljević
Davide Bombana walks quietly and peacefully like a cat, with his movement always fresh, new and progressive. An Italian coreographer, he studied ballet at the Ballet School of La Scala in Milan. In 1977, being just a 19-year-old artist, he made a debut in the
title role of Moriuce Bejart Firebird. He pursued his career as a principal dancer in Pennsylvania Ballet, Scottish Ballet and London
Festival Ballet, and worked from 1986 to 1991 with the Bayerische Staatsballett Munich. He won international awards such as
Bayerischer Theaterpreis in Munich and Benois de la Danse in Moscow. Public in Sarajevo had a chance to meet the work of this
extraordinary artist in a ballet piece Mare Nostrum, in the National Theatre Sarajevo.
(92) Orchestra 59/62
It is my honour and pleasure to have an opportunity to meet
you and would like to thank you on your time and welcome
you to Sarajevo! You have choreographed a number of dance
performances, why doing a ballet in Sarajevo?
My invitation came from Mrs. Edina Papo, after she saw my
choreographies for the New Years Concert in Vienna which was
broadcasted worldwide the 1st of January 2012. From the
beginning, I had a nice feeling about her, she was so enthusiastic
about my work and she asked me to come to Sarajevo to have a
look at the company, so I came last summer and...I fell in love
straightaway with the city!! I liked Edina also very much as a
person, her passion for dancing but also her elegance and
kindness. So, after having looked at the company we found a
date between my engagements and that is how it all started. My
first positive impression about Sarajevo was confirmed during
my 6 weeks stay in the city. After its turbulent past and long
suffering I had expected the city to be sad, silent and distant. On
the opposite, I had in front of my eyes a city which included joyfulness and openness, lots of lovely bars, restaurants, shops and
this gorgeous mixture of architecture: mosques, synagogues,
Orthodox cathedrals, Catholic churches...just beautiful!
Your works are often inspired by the themes of the world’s
literary classics such us: Woyzek, Teorema, Phentasilea, Faust,
Lolita, Carmen and Medea. Are these works for you an inexhaustible source of inspiration?
Yes, many of my pieces in the past took as a source of inspiration
the masterpieces of the literature’s world. I have usually two
ways of getting inspired when I make a new piece: either from a
strong literature’s or theatre or even mythological piece or
trough a music which inspires me, depending if I want to make
an abstract or narrating ballet.
Ballet Mare Nostrum is an ode to life, love, nature, civilization’s product, dissimilarity but also it is based on something
primordial, something that we are unable to run away from...
there are so many layers and contents that penetrate from
one another... Can you describe the origin and the making of
ballet’s libreto?
The libretto of Mare Nostrum (Our sea) developed and took
shape after listening at a beautiful music piece called Mare
Nostrum, a gathering of old chants (Hebrew, Muslim, Orthodox
etc) played by a stunning ensemble of musicians and singers
under the supervision of Jordi Savall who is a real guru in the
music world and acclaimed world class interpreter of viola da
gamba and ancient music repertoire. The Mare Nostrum
project started as a message of peace and from a future hope of
a dialogue between East and West. So, apart from the great
music and the high musical standard of the musicians, the social
message of the musical compilation was extremely strong. The
hope (although maybe merely utopian) of peace,
communication and tolerance seemed to me perfect for the city
of Sarajevo, considering its long suffering. Listening to the
different tracks of the musical compilation I found out that one
of the titles was Sarajevo and then I had no more doubts and I
started working on it immediately.
here you are, at the very end of the process. how important
is the idea in relation to everything that happen during the
making of the performance?
When we first started rehearsals and I saw that some of the
dancers knew some of these old songs and were so touched by
them, I had no more doubt to have made the right decision
about the choice of the music. The company in Sarajevo is full
of personalities and strong characters and I had great fun creating something particular with each one of them, which could,
in my opinion, take the best of everyone. It was the most
fascinating process of getting to know each other and learn from
each other. I thought about an initial group of very different
types, each with their past, experiences, point of views,
sufferings...Out of it, one after the other, I wanted to shape
different episodes telling about broken dreams, intolerance,
loneliness, love, fury... Despite all the differences this group
finally allows tolerance and human compassion to win over
incomprehension and hate. This ballet lives on the hope that our
Mediterranean sea, with its magnitude and calmness, will one
day gather together all these different religions, credos and
dogmas.
Mare nostrum has an epilogue that glorifies harmony,
human nature, compassion... have we estranged from each
other, but also from ourselves? Are our beliefs as optimistic
and gracious as this piece of art?
Sometimes I would wish though that we choreographers,
without making any kind of concession, would always try to
conceal our messages and ideas with a wish to be accessible to
the biggest number of people possible, without making too
many concessions, but also without being unreachable. We
choreograph for our public and we have to take care about it.
The message of Mare Nostrum came from a wish, deep inside
me, of a better world where we would finally recognize that our
path of joys and sufferings make all of us like one. Compassion
is a key word and I deeply believe that we still have a chance to
try, despite our egos. Probably some will smile at my utopian
thoughts but optimism has always been a strong component of
my personality and I will keep on fighting for understanding
and tolerance towards the others.
What are the challenges you usually face now that you work
as a choreographer?
When I was still dancing I always had, at the back of my mind,
the thought to try one day with choreography, but dancing was
my strong, real, utter passion then and there was no space for
anything else in my life. I always did consider dancing as a kind
of mission and I always loved to do only one thing at a time and
at the best of my capabilities. I started with choreography when
I was 33 and having stopped dancing I could devote myself fully
to it. Every art is a vital, vibrant way of expression in constant
development. I come from a classical upbringing which of
course I cannot, and neither I want, deny. But in my pieces I feel
the urgency to be contemporary. There are many different ways
of being modern and touching the people’s hearts, without
being drastic or wanting to shock trying to be different at all
costs. I think ballet and dance, in all their different forms, are
beautiful eternal ways of expression and they will always live
and nurture the souls of their public.
You have worked as a ballet director in Bayerische Staasballet
Munich, running the Maggio Danza in Florence company.
What would be the most important factor that quarantees a
quality and sustainability of a ballet company today?
I did direct the company Maggio Danza in Florence 11 years
ago and it was a very important experience in my life, which
made me analyze deeply what I really wanted to do with my
career and, at the time, I thought that directing a company
would take away time and inspiration from choreography. As
choreography has always been my biggest love, apart from
dancing, once again I decided to do one thing and try my best
with it so, no more directing, no more coaching or teaching only
choreographing. That was the beginning of my “gipsy life” doing
different projects for different companies, I certainly didn’t
choose the easiest way but... I love it!
www.nps.ba
Orchestra 59/62 (93)
BOSNA I HERCEGOVINA- Sarajevo
INtERVIEW: Alex Frei, a dancer, on the occasion of premiere of a ballet Mare Nostrum and colaboration with the Italian chorographer Davide Bombana , the National theatre Sarajevo, 06.
December 2012 .
BEYOND THE STAGE
WRIttEN BY: Jovana Milosavljević
Alex Frei comes from Locarno, Switzerland. He studied jazz/musical
theatre dance at Amsterdamse HS voor de kunsten. He is a world traveler, currently living and working in Cologne, Germany.
how did you get to meet Davide Bombana?
The first time I have come across the name of Davide Bombana was
when I was in Munich. In Munich the National Ballet company had
a piece of play by Davide Bombana and I loved it. The piece had a bit
of neoclassical touch, I loved the music, which was very fast with different dynamics. Two years later, I was working for another company in Augsburg in Germany and the director told us that Davide
Bombana will create for us. The other dancers did not know who he
was but I did, because I saw the ballet two years before and I was
amazed. When he came and started the work process, he was always
so polite, never raised his voice, if you did not understand the movement he encourages you to tell him. The process of working was
absolutely beautiful and respectful. He has a great respect for artists,
and treats them as such. Not as machines but artists and humans.
You have cooperated, as a dancer, with Davide Bombana, what
does it mean to be an assistent of coreography for the first time ?
I started teaching when I was 18 and started coreographing when I was very young, I was 20. I developed a
passion and training for dealing with groups of people very early. It’s something I had always had a capacity
to do. Apart from school, my first job was when I was 25 when in Paris and freelancing like I am today. I got
a job for a school as a coreographer and then I got a job as a ballet master. For me it is normal and nice to do
it now as a dancer with a profile, because I have experience. When I was 25 I did have knowledge but not experience, now I know how it is to be a dancer in a ballet company. Today I know how it feels to be in a position
of a dancer so I have much more respect for it. From the point of view of transition it is totally normal for me
to switch from one job to another. On the other hand, it is nice to feel different perspectives.
So you agree that different perspectives are important for dancers also?
Well, it is interesting. When I started dancing in ballet company, a lot of colleagues of mine used to say that
assistants and ballet masters tend to forget how it is to be a dancer. I said to myself that if I ever become an
assistent, I will never forget how it is to be a dancer. At that time it was a goal for me not to forget that fact. At
the school, where I was a ballet master, I produced a lot and the school was able to give me a lot of feedback
about my work. It is great to get a positive feedback because it is a great platform, but on the other hand I was
criticized a lot, too. Now, whenever I have idea I say to myself ‘Oh, no, do not do that’. And I had that blockade for a long time, it stopped me from coreographing. So, I invested into my dancing much more and coreographed only little. Since I worked with coreographers of a very high standards, I managed to let go of fear and
learned how to express myself freely. Now I could go for it.
You have been travelling around the world, you have lived in different world destinations but this is the
first time you have been here. What are your impressions?
The city of Sarajevo is absolutely fascinating: the culture, religions, architecture... It is so impressing when you
are walking down the street and at the right side you have a church and a mosque on the left. Very strange,
I have never seen that before. It did not take me long to get accepted, the atmosphere of the city is good.
Usually, whenever I go to some country I buy a book written in native language, I feel that everyone should
make a little effort to learn something new about that country. It is a shame to come to the country and not
to learn anything. It is a little bit ignorant and silly to go to the country and not to observe around you. I am
here by business, but still I have managed to learn basic phrases like: Hvala, Kako ste?, Ćevapi.
(94) Orchestra 59/62
What was your impression of the Sarajevo National Ballet and
the work process in Mare Nostrum?
I was expecting a company where dancers do only ballet. I was
surprised that every dancer had a differrent respond to the style
we did. What I like about Davide Bombana is that he does not
only create beautiful movements but also takes a lot from dancers
themselves. He develops movements so that dancers do not stuck
because dancing belongs to dancers. What I especially love about
Sarajevo National Ballet is that everybody is a different character.
If I had a company I would like my company to be like that.
What are the characteristics that are necessary for a dancer to
have these days?
My teacher, who danced in the 60s and 70s, was a ballerina but
she loved to do everything. She encouraged me to work hard and
try to learn everything, because you never know what will you end
up doing. Maybe you will have to do a fashion show, a hip hop,
cabaret... The more you can do the better it is and the better dancer you become. If you can offer a colorful palette as a dancer, your
carrier will be longer. Everything is connected: fashion, design,
dancing, psychollogy...
You have specialized in musicals, but you are also a contemporary ballet dancer. Is this particular union of different dancing
forms that motivates you and gives a special charactheristic to
your dancing?
Academy for Musical Theatre was my school and the focus was on
dancing. It was not entirely old jazz, but more modern, with
modern professors, and it was a great thing. Between my second
and third year I got my first professional job as a step dancer in a
very Broadway kind of musical. After the premiere I did not like
it. I think that it was my education that enabled me to see the
beauty of all dancing genres. I did not want to limit myself and as
soon as I finished with that production I got back to school and
danced more. I realized that musical is something that I could do
later. I finished my education, got scholarship and went to New
York. After many auditions, I got my first job, but the search really lasted for a very long time. Luckily, my first company was the
theatre, similiar to Sarajevo National Theatre, which also had
musicals and operas so it was a great job for me. Today I am very
thankful that I have a colorful carrier. Perhaps, what is special
about it is that I have become very flexible, I can jump from one
job to another easily.
You have just finished a small dancing intermezzo, what are
your future plans?
After this intermezzo I am going back to the Musical Theatre working and performing in Munich, in the production of musical
Cabaret which was performed in the movie made in 1972. I watched the movie when I was 13 years old, it inspired me and changed my life. It is absolutely fantastic for me to go back where my
teacher was from and where I performed in 2005 and 2007. It is
like a circle and I am coming back again.
how do you see yourself after your dancing career?
I absolutely have no idea! The best for me is to be a director, a teacher, and perform as a singer in a musical. I would be very happy
to do what I am doing now but in a very different way. What I have
discovered is that my life is more enjoyable when I do both teaching and dancing. People see performance, they see you and
remember something, but it does not stay with them for too long,
as this type of art is the art of here and now. Whereas, a teacher
really changes a person, the realtionship is more stronger. Dancing
is like a flower. It is very beautiful but it is short-lived, it dies quickly. Teaching remains in somebody’s life forever. I do enjoy teaching a lot and being a ballet master too.
joSIP LoVrENoVIĆ
You also combine dance with yoga.
I discovered yoga when I was dancing in Canada, and my colleagues went to yoga classes.Yoga taught me how to relax, how far my
movements can go and how to transform unhealthy movements
into the healthy ones. I feel satisfied when I manage to combine
everything.
Orchestra 59/62 (95)
BOSNA I HERCEGOVINA- Sarajevo
INtERVJU: Daniela Knežević, rezidentni član Baleta Narodnog pozorišta u Sarajevu
Foto: FUAD Fočo, CoUrtESy By NAtIoNAL tHEAtEr IN SArAjEVo
Putevi slobode i damari igre
Mare Nostrum, Daniela knežević
Piše: Jovana Milosavljević
Njena ljubav prema igri promenila je mnogo „kofera“. Nekada voljno, a nekada zato što je tako moralo biti. No,
nikada nije zažalila zbog toga. Naprotiv, put i putovanje kao da su joj u genetskom kodu zabeleženi od samog
početka. Daniela Knežević, rođena u Sarajevu, član je Baleta Narodnog pozorišta u Sarajevu od 2001. godine,
bivši je učenik Sarajevske baletske škole i balerina sa uzbudljivom životnom pričom. Iza sebe ima ostvarene mnogobrojne ansabl i solističke uloge, a ono što je ovoj mladoj umetnici važno jeste da se ljubav prema igri razvija i
da nastavlja svoj put. Igra je za nju ogledalo postojanja i uzvišena svrha čovekovog života i delovanja. Danielini
koferi su uvek spremni i ona zna da je nešto novo čeka već sutra.
Kako sada izgleda pogled na vaše baletske početke?
Kao sasvim mala zaljubila sam se u baletsku umetnost zahvaljujući nešto starijim devojčicama, koje će mi puno
godina kasnije postati koleginice. Sećam se da bih sedela i posmatrala njihov „mali teatar“, u kome su one jedna
drugoj pokazivale šta su naučile u baletskoj školi, bez daha i ne trepćući. Bila sam očarana i tata me je počeo voditi na tečaj baleta. Kada je došlo vreme, upisala sam baletsku školu u Sarajevu. Diplomirala sam na odseku za klasičan balet u klasi profesorke Bahrije Bihorac, ali se pre toga dogodio rat u Sarajevu, te sam svoje školovanje nastavila u Nemačkoj. Prvo sam pohađala Akademie des tanzes u Manhajmu, a potom Institut für Bühnenstanz u
Kelnu. Tada se u meni rodila jaka želja za plesnom raznovršnošću. Srećem se sa raznim tehnikama i stilovima
moderne igre otkrivajući novu sebe. Sjajno je to koliko igra može ponuditi: uvek se iznova divim tom kultu, toj
čaroliji koja je neuhvatljiva, a trajna. Godine školovanja su bile moje godine razotkrivanja. Po povratku u Sarajevo
dočekala sam svoj red da budem angažovana u Baletu nacionalnog teatra čiji sam član danas.
(96) Orchestra 59/62
Ponovo odlazite iz Sarajeva 2005. godine i idete u potragu
za nečim novim. Kuda vas put vodi?
Na Siciliju, božanstvenu Siciliju. Osetila sam da mi treba promena i nešto novo. Smatram da je u našoj profesiji važno da
budemo iskreni prema sebi i prema onome što radimo. Sada
vidim da sam zaista imala sreću da mi se „dogode“ Katanja i
Kompanija Roberto Capala (Roberto Zappala), moderna
kompanija koja je za mene bila istinski izazov. Želela sam da
istražujem, radujući se novim stvarima i igračkim izazovima
koji me čekaju. Nije bilo lako uklopiti se odmah, ali zahvaljujući Hauardu Kac Fajerhartu (Howard Keitz Firehearth),
magu i velikom zaljubljeniku u svoju profesiju, uspevam se
adaptirati i postići željene rezultate. Oduševljava me način
rada i funkcionisanja u kompaniji. Zlatno pravilo koje sam
tamo naučila i od tada ga verno sledim je - svi za jednog,
jedan za sve. To je za mene lepota naše profesije i magija igre:
zajednički angažman i posvećenost komletnog bića zarad
zadovoljstva koje se deli na sceni. Sicilija je posebna, živahna
i sve je tako piano, tamo se čini kao da vreme ne postoji.
Prepuna boja, ukusa, muzike i igre, nenametljiva i vrlo inspirativna za duh i um. Te dve godine rada i života u Katanji
doprinele su mom profesionalnom i ličnom razvoju i rado ih
se sećam.
Koristite svaku priliku da radite na sebi i proširite svoja
znanja. Usavršavali ste se na trinity programu Laban akademije u Londonu, pohadjali Impuls tanz u Beču... Na
tom putu otkrili ste flamenko i svoju ljubav prema ovom
plesu.
Davno sam se zaljubila u flamenko, a želja je sada sazrela. Prvi
akord gitare budio je neku drevnu vatru u meni, kao reminescenciju da sam nekada, u nekom životu „živela“ tu Španiju.
U osećaju mi je jako blisko sve što ovaj ples nosi u sebi.
Tokom školovanja učila sam o flamenku, a prošle godine sam
imala priliku raditi sa Pedrom Fernandezom (Pedro
Fernandez)i njegovom partnerkom La Sali (umetničko ime)
na prvom Festivalu flamenka u Zagrebu. Sada sarađujem sa
ovim plesnim parom, učim od njih i razmišljam o svom
daljem usavršavanju. Na drugom Festivalu flamenka u
Zagrebu održanom od 25.07. do 28.07.2013. godine radila
sam sa jedinstvenom Selen Munjoz (Selene Muñoz) koja
kombinuje savremeni ples i izvorni flamenko. To je za mene
bilo iskustvo od presudnog značaja. Poželela sam da se posvetim flamenku koji me motiviše da višestrano razvijam svoj
stil: od igračkog do pedagoškog i koreografskog. Flamenko je
čudesan, budi najsnažnije emocije u meni, pasionirano ga
volim i osećam da moja priča sa flamenkom tek počinje.
Foto: FUAD Fočo
Varaćate se u Sarajevo u jedini profesionalni baletski
ansambl u Bosni i hercegovini. Kakvi vas izazovi u njemu
čekaju?
Kod kuće je najlepše i najteže, jer tu vas znaju i svaka igra je
otvorena do kraja, istinska i iskrena. Sarajevski balet za mene
ima posebnu moć: borben je, hrabar, istrajan i posvećen, pa
iako malobrojan, uspeva kombinovati i ponuditi publici klasičan i moderan repertoar istovremeno. Imala sam priliku
raditi sa sjajnim koreografima u sarajevskom Baletu. Izdvojila
bih holandskog koreografa Kit Derik Randolfa (Keith
Derrick Randolph) koji je 2008. godine postavio balet Plavo.
U oktobru 2012. godine Italijan Davide Bombana (Davide
Bombana) dolazi u Sarajevo kako bi radio na svom baletu
Mare Nostrum koji posvećuje Sarajevu i sarajevskom Baletu.
Zaista, nikada u svom životu nisam srela nekog tako izuzetnog kao što je Davide. Duh i čistota ljudskog bića, iskrena,
dobra i pozitivna energija neizostavni su deo njegovog lika i
dela. Nakon teške povrede i duge pauze vratila sam se željna
igre i novih izazova i baš tada počinjali smo rad sa
Bombanom. To me motivisalo i osnažilo da se što pre vratim
dobroj formi i sceni. Bombana ima izuzetnu sposobnost za
otkrivanje individualnosti kod igrača, sjajan je motivator i
pravi neimar svoje umetnosti. Uživala sam u svakom trenutku rada sa njim. Mare Nostrum za mene predstavlja vrlo
intimnu priču o otkrivanju sebe i o budjenju novog života.
Dirljivo i iskreno delo. Istinski sam zahvalna na tome.
Mare Nostrum
Orchestra 59/62 (97)
HRVATSKA - PULA
19. Međunarodni kazališni festival PUF , 01.- 05. jul 2013.
RADIKALNO I NEKONVENCIONALNO
PIŠE: Radmila Đurica
Devetnaesti Međunarodni kazališni festival PUF (site-specific festival) je i ove godine na radikalan i nekonvencionalan način pulskoj publici predstavio različite pozorišne pravce, oživeo pulske ulice, parkirališta, rimske
katakombe i kasarne grada.
PROBA ORKESTRA
produkcija: teatar Dr Inat *
CoUrtESy By PUF
05. jul 2013.
Predstava Proba orkestra produkcija pulskog pozorišta Dr Inat je mračna priča o dirigentu diktatoru koji na
različite načine prisiljava muzičare da sviraju, koja je izvedena na vrlo specifičnom mestu, u rimskim katakombama Zerostrasse pulskog Arheološkog muzeja. Predstava je izazvala pažnju zbog mračnog ambijenta rimskih
katakombi i veoma dobre plesne strukture određene poetike u duhu teatarskog ispitivanja novih pozorišnih tendencija, a u cilju ponovnog razotkrivanja novog pozorišnog postmodernizma. Proba orkestra je fizičko neverbalna predstava koja je pridobila žiri i osvojila Nagradu “Oblak”, a po objašnjenju žirija zbog uspostavljanja duboke
poveznice teme straha i podložnosti u dva vremenska perioda, koliko onda kad je predstava nastala, toliko još više i
danas. Članovi ovog orkestra u predstavi, tokom svog plesnog nastupa nose maske i izlomljenim plesnim lutkastim pokretima razotkrivaju priču o dirigentu političaru i marionetama i koncima koje više nisu potrebni.
Predstava je uigrani pre svega fizički teatar.
Rimske katakombe u Puli su inače ulaz u misteriozni podzemni lavirint grada koji ovom izvođenju daje istorijski
i misteriozni pečat zbog nestanaka žitelja grada u tom podzemnom lavirinutu . Predstava Proba orkestra ni dan
danas nije izgubila akuelnost, ovo joj je njeno treće izvođenje: prvo izvođenje je bilo za vreme rata pre 20 godina.
Jeziva atmosfera u predstavi ojačava istorijski kontekst predstave i sam kontekst vremena u kojem je predstava
nastala. Interesantni aspekt u predstavi je “lik” sadističkog dirigenta , što je bio oksimoron pogubnih političkih
ambicija savremenih demokratskih diktatora u regionu.
Predstave pulskog Festivala PUF i pulskog Pozorišta Dr Inat često koriste matricu totalnog pozorišta Antonina
Artoa i ponekad posve jasno ogledaju doslednost Artovoj estetici i poetološkim odrednicama. Ova referenca se
odnosi na Artovo pozorište surovosti ili kako je on to tumačio „iz ugla duha surovosti to (pozorište) označava, strogost, mariljvost i neumoljivu odlučnost, i određenost“.
* Teatar Dr Inat je naziv pulskog plesnog i neverbalnog pozorišta koji vežba i nastupa u zgradi Istarskog
narodnog pozorišta i u prostoru stare kasarne “Karlo Rojc”. Te iste prostorije i zgradu pozorišta koriste
i druga pozorišta, mala i velika, kao i ona koja gostuju u Puli. Pozorište Dr. Inat zvanično radi u okviru
Istarskog kulturno umetničkog društva SAKUD i spada u vanistitucionalna pozorišta.
(98) Orchestra 59/62
ETC, ETC (ITD, ITD)
u izvođenju Oriantheatre Company
03.jul 2013.
CoUrtESy By PUF
CoUrtESy By PUF
Nagrada “Kaplja” Festivala PUF dodeljena je
trupi koreografa Mehdija Farajapora
Oriantheatre Company iz Francuske za predstavu Etc, etc, u kojoj nastupa plesni ansambl
igrača iranskog porekla. Ovakvo minimalističko, precizno, nepretenciozno i posvećeno
obrađivanje teme autsajderstva na primjeru
Antonina Artoa nije preterano često u savremenom pozorištu. U pitanju je još jedan pregled / pogled na Artoovo pozorišno, filmsko i
literalno delo, koje je predmet zanimanja
mnogih pozorišnih kritičara i teoretičara. Etc,
etc na prvi pogled izgleda kao kliše priča “o
palom anđelu” koji nailazi na nerazumijevanje ljudi. Ali veštom upotrebom repeticije
plesnih koraka, prenošenja anđela i ljudske
“žrtve“ struktura predstave se menja i prestaje
da bude kliše. Tokom ponavljanja u predstavi, anđeo zadobija povrede i nastavlja ples na štakama. Plesni solo povređenog anđela
razbija kliše predstave koreografa Farajapora. Kraj predstave razotkriva jednu “istinu”: ljudi nisu anđeli već ptice, i to ne bilo koje
ptice, ljudi su - kokoške.
Po rečima autora predstave, Farajapor crpi inspiraciju iz Artoove poezije i koristi dijalog o Platonovoj ideji o uticaju mase na
pojedinca i ljudskoj surovosti pojedinca. Na kraju predstave jedna kokoška doslovno pada s neba, i tako kokoška prestaje da bude
metafora; ljudi nisu ni anđeli, a ni ptice, već kokoši. Predstava je nagrađena zbog jednostavnosti, nepretencioznosti i apsolutne
razumljivosti. Anđeli na štakama nisu elegantni, oni nisu božija stvorenja, oni su ljudi-kokoške. Koreografske sekvence su precizno zamišljene, a po simboličkim slikama one su i razumljive i jasne.
Po mišljenju umetničkog direktora Festivala PUF Branka Sušca struktura trupe je osmišljena kao mreža umjetnika različitih
nacionalnosti, koji rade na osmišljavanju novog koreografskog jezika, a koji se nalazi na granici različitih umjetničkih formi: ples,
poezija, instalacije, kazalište, video, zvukovi…Oriantheatre često radi koprodukcije s drugim trupama iz Francuske i inozemstva.
BOOROLOOLA
koreograf Adam Rid, izvođenje Adam Rid i Akiles hariskos
02.jul 2013.
CoUrtESy By PUF
Australijski koreograf i igrač Adam Rid i grčki izvođač Akiles
Hariskos u nemačkom projektu Booroloola su svakako skrenuli pažnju pulske pozorišne publike. U pitanju je interesantno izvođenje i u
biti interesantna plesna estetika koja na prvi pogled izgleda kao produžena improvizacija neke druge ideje. Ovaj plesni projekat
inspirisan je pričom o vojnoj avionskoj nesreći u severnoj Australiji
gde su Aboridžani osmislili vudu ples koji su nazvali zrakoplov u
„čast” zlokobnog događaja.
Booroloola je i pokušaj da se na interesantan način pruži uvid u avionsku nesreću i stvaran događaji u interakciji sa dalekom aboridžanskom, tribalnom, vudu kulturom transformisanom u savremeni
kompjuterizovani svet kroz niz apsurdnih i potpuno nadrealnih slika. Priča započinje vrlo moćno, ojačana originalnom i nestvarnom scenografskom postavkom autora. Ridov i Hariskosov nastup je vizuelno nadrealan izraz plesnih improvizacija. U cilju
apsurdnosti situacije i svakodnevnih rutinskih radnji, događa se sukob dve kulture, Aboridžana i Engleza, na teritoriji Australije,
zatim iracionalnih i racionalnih rešenja koje u savremenom svetu ruše prirodnost jednog ritualnog domorodačkog društva koje
živi “necivilizacijski”. Ali, šta je zapravo civilizacija? Ove daleke kulture imaju puno onih kvaliteta koje je moderna civilizacija i
belačka hrišćanska kultura odavno potisnula i istrebila.
Predstava je naravno plesna, ali je i mešavina i fizičkog i plesnog teatra, izgrađena na antagonizmu dva kontraverzna lika sa drugog sveta u cilju predstavljanja izopačenosti čoveka u svakodnevnom životu. Ona nas upoznaje sa čarobnjaštvom i sa ritualnošću
nekog drugog sveta. Međusobnim sudaranjem i plesnom razigranošću ova dva vrsna igrača na sceni, u izuzetnoj plesnoj interakciji dva aspekta sveta, na kraju postaju jedno.
Po mišljenju nekih članova Žirija ovogodišnjeg PUFa, ova predstava se po dužini trajanja činila previše improvizovanom, namerno ili ne. i s toga je bila i (pomalo) neprecizna. Australijski plesač Adam Rid već je osvajao nagrade PUFa prethodnih godina, zbog
svoje upečatljivosti, izuzetnih fizičkih sposobnosti i jedinstvene plesne estetike.
Orchestra 59/62 (99)
MUTNE ČESTICE ČA(I - BUTOH DANCE COMPANY, ANNO DOMINE - SOOT
04. jul 2013.
CoUrtESy By PUF
Izvođenje švedske produkcije Butoh Dance Company na PUFu je, zbog
prirode izvedbe, definitivno podelilo mišljenja kritičara. Ali je Su En,
renomirana švedska buto plesačica i koreografkinja sa predstavom Soot i
saradnjom sa umetnicima iz pulskog pozorišta Dr Inat na produkciji Anno
Domine definitivno opčarala publiku. Tamna scenografija i atmosfera savremenih japanskih horor filmova, brutalne i ogoljene lepote i zaigranosti, predstavila je svet mutnih čestica čađi. Su En ulazi u svet sitnih čestica i puderaste
čađi slučajnosti. Civilizacija i kultura Japana je opšteprisutna, dok njeni puderasti, sitni i precizni pokreti , kao elementi tradicionalnog japanskog plesa,
otvoreno govore o čađavim dimnjacima industrije koja preti uništenju postojanja svih živih bića. Proces organskog materijala o kome se govori u ovoj
plesnoj produkciji, menja savremenu kulturu življenja. Drvo u kaminu u
zimskim mesecima greje naša tela i ostavlja pepeo i čađ – usitnjeni materijal
i simboliše transformaciju u prirodi.
Svi performansi Su En se temelje na buto plesu, tradiciji Japana iz koje dolazi
i konceptualna umetnost. Ova plesna umetnica se bavi istraživanjem
ekstremnih situacija u kojima se fizičko telo nalazi. Su En svoje telo, umetnički rad i kreaciju vidi kao spiritualno delo, dok je stroga discplina fizičkog
pokreta način za istraživanje nepoznatih prostora. Buto nastoji da prikaže
transmutaciju ljudskog tela, ne samo u niže forme, poput one životinjskih,
čvrste materije ili mašine, već i u čisto konceptualne pojmove, snažno doživljavajući smrt, eros ili postojanje. U njenom butu ljudsko telo miruje, kreće se
polako ili grčevito, komunicira prvenstveno sa samim sobom ili idejom koju
predstavlja i samodovoljno je. Jedina poveznica ovog plesa s tradicionalnim
japanskim plesnim formama ustvari je beli puder kojim se buto umetnici
prekrivaju. Savremeni buto može, a i ne mora, da podrazumeva upotrebu
belog pudera i vremenom se razvio u savremnu plesnu strukturu, ali je
zadržao elemente japanskog tradicionalnog plesa. Inspiraciju za buto japanski umetnici su tražili izvan Japana (Jean Genet, Antonin Artaud, De Sade) i
u delima francuskih nadrealista. A počeci buto predstava su svojim imaginativnim, iracionalnim i fantazijskim, često i grotesknim seksualnim elementima, obavezno šokirali javnost.
U produkciji Soot Su En nema beli prah na licu. Njene buto slike i fragmenti na momente su groteskni i ekstremni, i proizlaze iz prirode kao njene
osnovne inspiracije. Ona pokazuje praškastu čađ koja ne obitava samo u
dimnjacima i industrijskim kompleksima - tako da ova produkcija ne nosi
samo ovu skrivenu ekološku poruku. Njeni pokreti su hiper-kontrolisani;
ideja buto plesa je da omogući telu da se izrazi, naravno, mnogo više nego
kod tradicionalnog japanskog plesa, u cilju oponašanja pokreta običnih ljudi
a ne klasičnih i uvežbanih, plesačkih. Krivljenjem lica i tela izvođač oslobađa
sebe od društveno prihvatljivog oblika izražavanja, omogućavajući telu da se
transformiše u organsko biće, na prirodan način.
Predstava Soot je elegantni ritual niza nežnih, sitnih gestova koji podsećaju
na zamišljeni tajanstveni vrt lepote. Njena kretanja upotpunjavaju trenutak
neke lične tišine, mada predstava ima muziku, koja evocira mistični pejsaž u
glavi svakog gledaoca. Tu je prikazan mitski odnos između ljudi i prirode,
zatim izraziti svetli i tamni aspekti psihe, i tu je, naravno, prisutan i snažan
otisak japanske plesne estetike.
Sa sedištem u Upsali, Su En je umetnički direktor i glavni plesač u Butoh
Dance Company. Kao dugogodišnji student legendarne plesne umetnice
Yoko butoh Ashikawa, Su En se smatra pionirom buto umetnosti u
Skandinaviji. Dobitnica je Nagrade “Uchimura” za promociju japanskih
izvođačkih umetnosti. Takođe je dobitnica Nagrade “Core”, časopisa za kulturu feminističke umetnosti.
www.kazaliste-dr-inat.hr
(100) Orchestra 59/62
PREMIJERA: Michelangelo, reditelj Tomaž Pandur, Međunarodna
koprodukcija Hrvatskog Narodnog Kazališta iz Zagreba, Mittelfest
(Italija) i Pandur Theatres (Slovenija), 03.septembar 2013.
HRVATSKA - Zagreb
PHOTO BY: ALJOŠA REBOLJ, COURTESY BY TOMAŠ PANDUR
SLIKE IZ PAKLA (I RAJA)
Mikelanđelo
PIŠE: Radmila Đurica
Živim u paklu i slikam slike iz pakla.
Tu rečenicu govori Krležin Michelangelo dok dovršava oslikavanje Sikstinske kapele i dok se bori s vlastitim
demonima. Ovu misao parafrazirala je prvakinja hrvatske drame Alma Prica u predstavi Michelangelo slovenačkog reditelja Tomaža Pandura (međunarodna koprodukcija Hrvatskog narodnog kazališta HNK iz
Zagreba, Mittelfest (Italija) i Pandur.Theatres (Slovenija) izgovarajući: Mi živimo u haosu i slikamo slike iz
haosa. Na genitalije Mikelanđelovih likova srednjevekovna vlastela je docrtavala i dodavala odeću i tako kvarila prvobitnu ideju umetnika koji se preko Biblijskih tema i ilustracija bavio glorifikovanjem i stavljanjem prirode čoveka iznad politike i Crkve. Reditelj Tomaž Pandur objasnio je da ova predstava istražuje jednu političku stvarnost: Ko se to skriva i baca nama prašinu u oči ?. Ali po Panduru, ova Krležina drama iz 1919. godine bila je i platforma koja je celu autorsku i glumačku ekipu izvela iz pozorišnih okvira u oblast istraživanja
performansa, likovnosti, instalacija, pa su u procesu dramatizacije koristili delove iz dela Michelangelo
Buonarroti u kojem Krleža piše o odlasku u Sikstinu i o izmučenim osobenostima velikog Mikelanđela koji
su bili rezultat unutrašnjih konflikata, paradoksa i problema visoke renesanse.
No, kada govorimo o umetničkoj glorifikaciji nagog tela Pandurove predstave, mi ovde govorimo, bez sumnje, o skrivenoj seksualnosti, naravno ne samo Mikelanđelovoj. Livio Badurina, glavni glumac, rekao je da je
rad na ovoj predstavi bio dug i intenzivan, u šta ne sumnjam, ali, da li je ovde nagost glumaca dramski ukras
ili jeste neophodni deo priče o srednjevekovnom, verovatno po autorovoj viziji, gay junaku Mikelanđelu? Ko
se ovde glorifikuje, a ko kuje u zvezde? Mikelanđelovi likovi u većini slučajeva govore o slobodi tela, o telesnosti i prirodi kojom smo uslovljeni kroz biblijske priče o nastajanju sveta i o Strašnom sudu. U predstavi
vidimo Mikelanđela, prelepog dečaka, kao iz antičke Grčke, na svom vrhuncu duševnog gibanja, a koje
Bandurina ispoljava neuravnoteženim i nervoznim, pomalo dramatičnim pokretima tela (najmanje koreografisanim), više fizičkim, kao i (uglavnom) naracijom.
Orchestra 59/62 (101)
PHOTO BY: ALJOŠA REBOLJ, COURTESY BY TOMAŠ PANDUR
Mikelanđelo
Predstava je pre svega performans-instalacija postavljena na stilizovanoj pozornici koja je ustvari jedna velika instalacija sa skelama montiranim na scenskom prostoru. Na sceni se pre svega
uočava erotičnost, ne samo Mikelanđelova, već i drugih polu
nagih telesa u tom crnom prostoru, telesa koja vise visoko na skeli,
u savršeno mirnoj poziciji - baš kao da su naslikani. Agoniju i
ekstazu Mikelanđelovih stvaralačkih napora, uvek između stanja
depresije i egzistencijalne teskobe, Pandur postavlja u paralelu sa
lepotom Mikelanđelovog remek dela – projekcijom likova
Sikstinske kapele. Bandurina tokom predstave prolazi kroz introspektivni proces Mikelanđela koji razotkriva bolni osećaj ličnog
beznađa, bezvoljnosti usled perioda raskoši i propasti italijanske
renesanse, dok se sama freska, koju Mikelanđelo slika, konačno ne
raspadne i nestane u potpuno crnoj pozadini, iza skela, negde na
pozornici. U predstavi je takođe dobro prikazana i haotičnost
Mikelanđelovog uma, jednostavnim prosipanjem boje, a ne
bukvalnim oslikavanjem jedne površine. Ostali glumci, muški i
ženski, na sceni su prisutni, tu nekako u pozadini i negde pored.
Oni izvode jednostavne koreografisane pokrete i više predstavljaju neko (ili nečije) prisutvo koje dopunjuje naraciju Mikelanđela Livija Badurine. Oni se pridružuju umetničkoj glorifikaciji
Mikelanđela koji je u svom radu isticao i slavio ljudsku telesnost i
pre svega direktnost izražavanja. Danas su ove pojave i dalje prisutne. O tome se govori u javnosti na različite načine, ponekad na
vulgaran i previše direktan način, dok umetnost o njima govori
suptilnijim asocijacijama. Pandur je u predstavi fasciniran
Mikelanđelovom slikom, pa suptilno insistira na imaginaciji, te uz
pomoć vizuelnih sredstava uspeva da izgradi koliko toliko
apstraktniju verziju predstave.
www.pandurtheaters.com
(102) Orchestra 59/62
Ako govorimo o suptilnosti predstave, njena direktnost je, ipak,
nešto na šta se može računati. Iako po Tomažu Panduru ovo delo
govori o političkoj stvarnosti i bacanju prašine u lice i prikrivanju
istine, i o Krležinoj drami iz 1919. (koja je bila platforma za dalje
pozorišno istraživanje tokom priprema predstave), možda „obračun“ s Krležinim Mikelanđelom ukazuje na činjenicu da predstava insistira na uobičajenim postulatima Pandurovog pozorišta
snova. Ipak mislim da ova predstava nosi lični i intimni pečat
Tomaža Pandura, jedno sasvim lično stanje svesti autora, odnosno, da je ona autorova personifikacija divljenja velikom umetniku i njegovoj umetničkoj glorifikaciji (pre svega) muške nagosti i
seksualnosti. Anima secunda ili tzv. niža duša koja je bila potiskivana i zabranjivana od strane vlasti i crkve u vreme kada je
Mikelanđelo živeo, obitovala je u tesnom kontaktu sa telom. Ona
nije šokirala velike poetske mislioce poput Mikelanđela, jer je, čak
i tada, prizor nagog muškarca bio manje šokantan s obzirom da se
radilo o glorifikaciji života na zemlji i verske anticipacije zagrobnog života.
I danas naga tela na sceni i u umetnosti mogu da slave život i oslobađanje telesnosti, ali samo ako je ta golotinja postavljena na sceni
na pravi način i da nema za cilj da samo šokira gledaoce. Sve ostalo je - kič. Ovde govorimo o predstavi koja može da se pozove na
Mikelanđelov manirizam koji označava sistem umetničkog komponovanja ljudskog tela u prostoru i koji je bio karakterističan za
antički svet. Zbog toga je u predstavi na takav način i stilizovana
scena, takvi su kostimi, a takva su i muška tela koja lebde instalirana u prostoru, visoko gore, predstavljajući Mikelanđelovo umetničko interesovanje i likove koje je oslikavao, zbog čega zaključujem da se u ovoj predstavi Tomaž Pandur oslanja prvenstveno na
likovnost predstave, što je prvi utisak koji ostavlja na gledaoce.
HRVATSKA
ZA SVE OSTALE PLESNE INFORMACIJE IZ HRVATSKE, POSETITE:
www.plesnascena.hr
Orchestra 59/62 (103)
NEMAČK
KA - Berlin
Staatsballett Belin, Balet Karavađo koreografa Maura Bigoncetija i
dalje je magnet za publiku, iako je premijera bila pre četiri godine.
Slikar kao inspiracija
PHOTO: ENRICO NAWRATH, COURTESY BY STAATSBALLETT BERLIN
Piše: Miomir Nikolić
Baletski komad Karavađo Maura Bigoncetija (Mauro Bigonzetti)
imao je svoju praizvedbu 07. decembra 2008. godine u izvođenju
kompanije Staatsballett Berlin na sceni Staatsoper. Predstava je 34.
put izvedena 07. aprila 2012. godine, sada na sceni Šiler teatra
(Schillerteatr), jer se zgrada Staatsopere restaurira iz osnova.
Zavidan broj predstava za jedno savremeno baletsko delo govori o
njegovoj vrednosti i privlačnosti.
Šta je privuklo Maura Bigoncetija da jedan celovečernji balet
posveti životu i delu slikara Mikelanđela Merizija nazvanog
Karavađo (1573-1610)? Sam autor kaže da, kada misli na
Karavađa, misli na umetnika i čoveka istovremeno. U prvom činu
on se bavi motivima italijanskog života toga vremena, koji u
Karavađovim slikama dolazi do izražaja. Nasuprot tome, u drugom delu, otvara se pogled u tamu, u jedan unutarnji svet, koji se
samo dâ naslutiti kao intimno, čak sveto mesto, u kojem se ogledaju njegova duševna stanja. Na Karavađovim platnima ličnosti su
obično predstavljane na tamnoj pozadini iz koje neposredno
izranjaju, što u mizanscenu često koristi Karlo Čeri (Carlo Cerri),
postižući efekat „oživljene slike“ čuvenog umetnika…
Partituru za ovaj komad napisao je Bruno Moreti inspirisan delom
Klaudija Monteverdija. Kostime su predložili Kristofer Milar
(Kristopher Millar) i Lois Svondeil (Lois Swandale), britanski
modni dizajneri, čija je firma Blayde poznata u Milanu, Parizu i
drugim metropolama.
Balet Karavađo sastoji se od 17 numera, od kojih ćemo navesti
samo neke: Karavađo solo, Svetlost, Ulice Milana, Put u Rim i rimski karneval, Svađa i dvoboj, Triptih svetog Mateja, Matej i anđeli ,
Martirium. Baletski solisti u ovom komadu nemaju imena i ostavljeno je gledaocu da sam prepoznaje likove koje su tumačili: Mihael
Banchaf (Michael Banzhaf), Elena Pris , Beatris Knop (Beatrice
Knop), Aleksander Korn (Alexander Korn) Aleksander Špak
(Alexander Chpak) , Krasina Pavlova, Šoko Nakamura (Shoko
Nakamura), Vjeslav Dudek (Wieslaw Dudek) i Aršak Galumjan
(Arsahak Ghalumyan).
Ovde moramo da skrenemo pažnju na izuzetan pas de deux, dva
Aleksandra, sublimovane lepote i uzvišene nežnosti, koja
nijednog trenutka nije prelazila granicu dobrog ukusa. Kao
ekspresivne scene ističu se još pas de deux Šoko Nakamure i
Vjeslava Dudeka, zatim scena Raspeća, dočarana „karavađovskim
efektima“.
Ova izuzetna predstava dobar je primer kako se lepo osmišljenim
koreografskim izrazom, kvalitetnom igrom, režijom, scenografijom i kostimima može doneti sadržaj koji ne pripada isključivo
„baletskoj literaturi“. Zato je ona, iako je premijera bila pre četiri
godine, i dalje magnet za publiku.
(104) Orchestra 59/62
4. Međunarodni samit igre 2012. Trupa Eifman Ballet iz Sankt
Peterburga u Šiler teatru izvela je predstave Ana Karenjina i Onjegin,
koreograf Boris Eifman
NEMAČK
KA - Berlin
Piše: Miomir Nikolić
Dolazak Trupe Ejfman balet iz Sankt Peterburga (Eifman ballet St.
Peterburg) ostvaren je u okviru programa 4. Međunarodnog samita
igre koji je održan u Berlinu od 16. do 22. aprila 2012. u organizaciji
Berlinskog državnog baleta (Staatsballett Berlin). Ovom izuzetnom
ansmblu poverene su četiri večeri izvođenja, od 19. do 22. aprila. Prve
dve večeri na repertoaru je bila Ana Karenjina, a druge dve Onjegin.
I jedno i drugo koreografsko ostvarenje nosi snažan koreografski
pečat Borisa Ejfmana koji daje sasvim drugačije oblike ovim delima od
onih koje smo do sada mogli da vidimo.
Ovoga puta osvrnućemo se na balet Onjegin za koji Ejfman kaže da
mu je Puškinov roman u stihovima samo poslužio kao osnov da bi
sačinio jednu sasvim savremenu koreografiju, sadržajno i igrački.
Roman je ocenjen kao enciklopedija ruskog života u kome je Puškinu
uspelo da začuđujuće tačno opiše arhetip ruskog karaktera svoga vremena, to je poetska slika ruske duše, tajnovita, nesaglediva i neverovatno čulna...Ja sam preneo Puškinove karaktere u naše vreme, postavio ih
u nove, dramatičnije, čak ekstremne situacije u kojima se stari svet ruši
i život diktira nova pravila. Ovaj eksperiment bio je, po mom osećanju,
neophodan da bi se odgovorilo na pitanje koje me opseda: šta je ruska
duša danas? Da li je ona sačuvala svoju posebnost, tajnu i privlačnu
snagu? Šta bi ličnosti romana danas uradile sa svojim životima? .
PHOTO: ENRICO NAWRATH, COURTESY BY STAATSBALLETT BERLIN
Ejfman oduševio berlinsku publiku
Odgovarajući koreografski na ova pitanja, Ejfman započinje predstavu
muzikom P. I. Čajkovskog, početkom njegovog Klavirskg koncerta u
b-molu. Dvanaest parova, obučenih u svečana tamna odela, koja asociraju na dvadesete godine prošlog veka, kroz igru „crnog u crnom“
predstavljaju sponu između Puškinovog vremena i događaja dramatične 1991. godine, nemira u SSSR-u i nagoveštaja daljeg toka
istorije. Tu nema ničega od „idilične atmosfere“ kojom započinje
Onjegin, kakvog ga mi poznajemo. Pojava Onjegina na kraju uvodne
igre, koji je odeven kontrastno ansamblu u dnevno odelo boje terakote, odmah ga izdvaja od grupe izgledom, ali i igrom. Tu već
pokazuje svoja unutarna osećanja i borbu sa samim sobom.
U Ejfmanovoj koreografiji lirski pas de deux Lenskog i Onjegina je
„šokantno“ prekinut rok muzikom na koju besomučno igra ruska
omladina puna energije, devedesetih godina prošlog veka.
Prenošenjem u savremeno doba cele dramaturgije Eifman daje i
Tatjani i Olgi, koliko Lenskom i Onjeginu, nove karaktere, sasvim
suprotne Puškinovom romantizmu. Vrlo efektno su rešene scene:
ubistvo Lenskog, Tatjanino snoviđenja u kojem Onjegin gotovo da
ima lik Mefista, zatim san Onjeginov u kojem ga Lenski proganja
posle ubistva, ili san sukoba sa Tatjaninim mužem, koji je ovde predstavljen kao general, odnosno novi bogataš (u romanu Gremin).
Neprekidni pokret, prelivanje scena iz jedne u drugu, snažna izražajnost i virtuoznost koja nije sama sebi cilj, simbioza muzike i gesta
odlike su Eifmanove koreografije, koja je publiku i ovog puta dovodila do oduševljenja.
Posle ovakvog doživljaja ostaje velika želja za viđenjem drugih
Ejfmanovih koreografija , jedino je pitanje - gde, jer je ansambl više na
turnejama, nego u St. Peterburgu.
Orchestra 59/62 (105)
NEMAČK
KA - Berlin
Koreografija Džona Kranka čuvenog baleta Sergeja Prokofjeva
Romeo i Julija prvi put na berlinskoj sceni.
Piše: Miomir Nikolić
Više od pola veka, na raznim scenama sveta, igra se balet Romeo i
Julija prema koreografji Džona Kranka (John Cranko). Prvu koreografiju ovog Šekspirovog komada Kranko je uradio 1958. godine
za milansku Skalu. Značajnija je, međutim, njegova verzija rađena
1962. za Štutgartski balet. Možda izgleda neverovatno, ali berlinska premijera ove verzije baleta dogodila se tek 09. februara 2012.
godine, dakle pet decenija posle štutgartske. Balet je predstavljen
na sceni Deutsche Oper Berlin u izvođenju Berlinskog državnog
baleta (Staatsballett Berlin). Da podsetimo: od kada se 2002.
godine Balet izdvojio kao zasebna institucija, ansambl nastupa na
tri berlinske scene – Staatsoper Berlin, koja je privremeno zbog
renoviranja preseljena u Schillertheatr, Deutsche Oper Berlin i
Komische Oper. Za ovu premijeru izabrana je scena Deutsche
Oper Berlin, možda i zbog njene veličine.
U baletskoj inscenaciji Šekspirovog komada Romeo i Julija, muzička podloga je istoimena partitura Sergeja Prokofjeva napisana
1935, a prvi put postavljena na scenu 1938. godine u Brnu.
Koreograf je tada bio Ivo Vanja Psota. Posle njega mnogi koreografi su dali svoje verzije ovog baleta. Samo u Berlinu tokom proteklih godina bilo je osam koreografskih verzija. Krankova je došla
poslednja, kao deveta.
U štutgartskoj verziji Romea i Julije, kako naglašava Anegret Gerc
u programu za predstavu berlinske produkcije , Kranko se koncentrisao na ljubavni par učvršćujući kroz njihov odnos i emotivnu
snagu cele predstave.
Na sedmoj predstavi posle premijere, kojoj smo prisustvovali,
rasprodatoj do poslednjeg mesta, publika je burnim i dugim aplauzom na kraju pozdravila soliste, baletski ansambl, Orkestar DOB
i dirigenta Antona Grišanina (Anton Grishanin). Glavni lik igrala
je ove večeri Elisa Kariljo Kabrera (Elisa Carrillo Cabrera) koje se
sećamo po lepom tumačanju Snežane u istoimenom baletu. Među
solistima ove večeri svojom igrom izdvojili su se i Leonard
Jakovina kao snažni Tibalt i Dmitri Semjonov kao grof Paris.
Odlični Mihail Kaniskin tumačio je Romea, a miljenik publike
Dinu Tamazlakaru oduševio je kao Merkucio. Iako je sam lik
Merkucia veoma ekspresivno koreografski utemeljen, način na
koji ga je tumačio Tamazlakaru, omogućio mu je da pokaže sve
kvalitete svoje igre. Ostaju u sećanju i uloge, iako epizodne, Dadilje
u tumačenju Šarlote Batler (Charlotte Butler) i oca Lorenca u ostvarenju Martina Šimanskog (Martin Szymanski).
U celokupnom utisku koji smo imali posle ove predstave, posebno
mesto zauzimaju ljubavne scene Romea i Julije kao izrazito lirske,
ali isto tako i njima kontrasni dramski sukobi koje su solisti i
ansambl baleta snažno uobličili. Tako Krankov Romeo i Julija, iako
počiva na tradicionalnim koreografskim temeljima, korespondira
sa savremenom publikom na jedan veoma prijemčiv način.
www.staatsballett-berlin.de
(106) Orchestra 59/62
PHOTO: BETTINA STOS, COURTESY BY STAATSBALLETT BERLIN
Večni Romeo i Julija
Festival igre TANZOLYMP 2013.
18. – 21. februar 2013.
NEMAČK
KA - Berlin
Igra je univerzalni jezik
PIŠE: Jenny J. Veldhuis
Prevod: Marijana Komljenović
U svetu postoje brojna plesna takmičenja. Tanzolymp, koji je 2004. godine osnovao
bivši igrač Oleksi Besmertni, prvobitno je zamišljen kao Festival igre za decu i mlade
koje povezuje zajednička ljubav prema igri, ali i kao prilika za druženje, učenje, uživanje i razvijanje uzajamnog poštovanja.
Tokom godina razvijala se ideja o tome da Festival preraste u Takmičenje, što se i
ostvarilo ove godine, kada se slavila desetogodišnjica Festivala.
Nemamo ništa protiv takmičenja, ali kako oceniti 600 učesnika iz 40 zemalja, koji se,
tokom tri dana, takmiče u oblasti klasičnog i modernog baleta, pop-plesa i folklora, i
to u četiri grupe različitih uzrasta – od 8 do 12 godina, 13 do 15, 16 do 18 i 19 do 21
godine? Kako neko može očekivati od Žirija, sve i da se sastoji od 18 članova, da ocenjuje dve klasične varijacije u jednom krugu po kandidatu, koje obično traju po dva
minuta, a zatim folklorne trupe, koje mogu nastupiti dva puta i zahtevaju više vremena? Što se izvođačke tehnike tiče, ocenjivanje klasike je lako. Samo se škole mogu
razlikovati, ali plie je uvek plie.
Kada je reč o modernom plesu, postoje razne tehnike, ali je na ovom takmičenju ta
disciplina bila posebno teška za ocenjivanje, jer skoro sve zemlje imaju svoj način kretanja i izvođenja, te nije bilo moguće oceniti tehničku podlogu.
Srećom, još pre nekoliko godina odlučeno je da se učenici iz privatnih škola ocenjuju odvojeno od onih iz profesionalnih škola. To je fer, iako je nivo učenika iz privatnih škola bio zavidan, ali oni ipak ne mogu biti ocenjivani po istom merilu kao oni
koji vežbaju svaki dan tokom 7-8 godina. Tehnika se može savladati, ali talenat se
mora razvijati, a to je moguće samo zahvaljujući svakodnevnom osmogodišnjem procesu učenja.
Međutim, izgleda da su svi učesnici iskusili upravo ono što je i trebalo – uživali su u
svakom trenutku, i čim bi završili svoju varijaciju ili koreografiju, sjurili bi se nazad u
publiku da bodre druge takmičare.
Obično se plesna takmičenja sastoje od polufinala i finala. Međutim, ove veoma
važne podele u selekciji ne važe za Tanzolymp. To znači da učesnici iz drugih, čak
veoma udaljenih zemalja, moraju preći veliki put do Berlina i obaviti obimne i skupe
pripreme.
Nagrade i stipendije se uručuju poslednjeg dana, a zatim sledi finalni zajednički
nastup, za koji Žiri bira učesnike. Veoma je čudno da najtalentovaniji učesnici, koji su
bili izvanredni tokom takmičenja, nisu bili među izabranima za finalni nastup.
Nažalost, imena različitih škola nisu bila objavljena, te se samo moglo nagađati odakle koji učesnik dolazi. Pa ipak, bilo je tu veoma dobrih igrača iz Finske, Portugalije i
Japana. Što se tiče Državne baletske škole iz Berlina, dva pas-de-deux su bila predivno odigrana – iz baleta Festival cveća i Korsar.
Bilo je i odličnih igrača sa Plesne kademije iz Ciriha (Tanz Akademie), a ne treba
zaboraviti ni prelepi par iz Koreje, koji je izveo duet iz baleta Vragolanka (Uzaludna
predostrožnost), kao ni divno izveođenje folklorne grupe iz Baletske škole „Lujo
Davičo” iz Beograda (Srbija), koja je zasluženo osvojila prvo mesto u toj kategoriji. Drugu nagradu takođe su osvojile četiri devojke iz Srbije - Sonja Kostić,
Nikita Zdravković, Tatjana Tatić i Isadora Marković.
Možda bi bilo dobro razmisliti šta je prikladnije kao organizacioni model – Festival
Igre koji slavi ples, ili pak Takmičenje, sa manjim brojem učesnika, ali sa više vremena za izvođenje i ocenjivanje.
Ideja za ovakav Festival, gde mladi iz zemalja širom sveta mogu videti kako se igra u
drugim zemljama, a što im daje mogućnost da upoznaju ne samo druge stilove već i
nove ljude, veoma je značajna, i upravo zato je Oleksi Besmertni u pravu kada kaže
da je igra univerzalni jezik.
Čestitamo njemu i njegovim saradnicima i želimo im sreću za sledeći Tanzolymp.
www.tanzolymp.com
Orchestra 59/62 (107)
GERMANY - Berlin
Dance Festival TANZOLYMP 2013,
February 18th – 21st 2013
Dance is a global language
WRITTEN BY: Jenny J. Veldhuis
The Number of Dance-Competitions, worldwide is extensive. Tanzolymp was created in 2004 by former dancer Oleksi Bessmertni from Odessa and was originally
meant as a Dance-Festival for children and youngsters, who share one love, dance
apart from that, to meet others, learn, enjoy and respect each other.
Over the years, the idea of a competition developped and, as this year is the10th
anniversary it showed, this idea did develop further.
There is nothing against competitions, but, how are you going to judge some 600
participant from 40 countries worldwide and competing in classical ballet, modern
dance, pop-dance and folkdance within three days and danced by four age-groups 8-12/13-15/16-18/ and 19-21? How can one expect from a Jury even if there were 18
members, to judge within one round, 2 classical variations per candidate which are
usually no longer then 2 minutes, where as folkdance groups can dance twice, which
takes more time to judge.
Judging classical ballet, as far as technic is concerned, is judging easy. In fact only a
teaching systems can be different, but a plié is a plíé.
As far as modern dance, there again are certain technics, but in this Competition it
was more difficult to judge, as practically every country had their own way of moving and performing and was there no technical background judgeable.
Fortunately, some years ago it was already decided to judge pupils from private
schools seperately from students from vocational schools.This is only fair, even when
the level of the private-school participant was high, they cannot be judged on the
same level as those who study daily and for a study-period of 7 to 8 years at a vocational school.Technic can be learned,talent needs to be developped,which is only
possible in an 8 years daily learning proces.
However, all participants seemed to experience precisely, what they should be doing
They enjoyed every minute and as soon as they had performed their own variation
or dance, they rushed back to the auditorium, to cheer the other compettators.
In normal competitons, there usually are semi-finals and finals. Neither of these very
important selection-moments apply to Tanzolymp.This also means, participant from
other countries, some of them at a substantial distance, not only have a long journey,
not to mention the necessairy long and costly preparations.
There are prices and scholarships to winn and on the last day these were handed out,
following by the so-called “End-Performance”,for which apparantly the jury had
decided who would perform. Strangely the most talented participants, who showed
excellent, even brillant performances during the competion, had not been chosen to
dance.
Unfortunately, the names of the various schools was not published, so one had more
or less to guess where the candidate came from. However, there were some very nice
dancers from Finland, Portugal and Japan. As from the State Balletschool in Berlin,
there were two wonderfully danced Pas de Deux, Flowerfestival and Corsair.
Also there were beautifully trained dancers from the Tanz Akademie in Zürich, not
to forget a beautiful couple from Korea, dancing Fille mal Gardée, and the wonderful Folkdancing from “Lujo Davico” Danceschool from Belgrade (Serbia), which,
as it should be, won a First Prize. Next four girls from Serbia - Sonja Kostic,
Nikita Zdravkovic,Tatiana Tatic and Isadora Markovic,who recieved a second
prize.
It might be a good idea to reconsidder which is more acceptable – a Dance-Festival
were the dance is the most important goal, or a Competition, but that would demand
a smaller number of participants and more time to dance and be judged.
The idea for a Festival for youngsters from all over the world to get to know, there is
dance in every country, from which one can learn not only dance but also as people,
is great and as Oleksi Bessmertni says, because of that, we can speak of Dance is a
Global Language.
Congratulations for him and his assistants and good luck for the next Tanzolymp.
(108) Orchestra 59/62
Coppelia na Montmartru, libreto, koreografija i režija Youri Vamos,
Slovensko narodno gledališče Opera i balet Ljubljana, 19. april 2013.
SLOVENIJA - Ljubljana
Od lutke Kopelije ni traga, ni glasa
PIŠE: Breda Pretnar
Youri Vamos se rodio u Budimpešti gde se i školovao u Državnoj baletskoj školi. Nakon prvog angažmana kao solista u
Mađarskoj državnoj operi, na poziv Bavarske državne opere
odlazi u Minhen gde je angažovanan kao prvi solista baletskog
ansambla. Od tada su njegova igračka i koreografska karijera
vezani za evropske zemlje nemačkog govornog područja. Posle
Minhena sledi niz angažmana u svojstvu direktora baletskih
ansambala u Dortmundu, Bonu i Bazelu.
Vamos je poznat po preradi klasičnih baleta. Na primer
Trnoružica (Uspavana lepotica) je postala balet Anastazija
(poslednja ćerka Romanovih), Dikensova Božična priča je prerada Ščelkunčika, dok je Coppelia na Montmartru prerada drevnog
klasičnog baleta Kopelija (Coppelia). Ovaj balet praizveden je u
minhenskoj Državnoj operi 1981. godine, zatim se uspešno izvodio po nemačkim gradovima gdje je Vamos bio šef baleta (Bon,
Dortmund, Štutgard). Vamoševa Coppelia na Montmartru bez
lutke Kopelije (!) izvedena je takođe u Bazelu, Dizeldorfu i Ljubljani. Na scenu zagrebačkog HNK premijerno je postavljena 2006.
i ostaje na sceni nekoliko godina. Godine 2009. stiže u Brno
(Češka).
VAMOSEVA COPPELIA NA LJUBLJANSKOJ BALETSKOJ
SCENI
Krajem prošlog veka, novembra 1997. godine, balet Coppelia na
Montmartru prvi put stupa na ljubljansku baletsku scenu , da bi ga
– nazovimo ovu preradu reciklažom originalne verzije baleta – obnovili 2002. godine, a aprila 2013. obnovu baleta, zbog
finansijske krize, najaviljuju kao premijeru. Moram priznati, u sva
tri navrata Vamoseva baletska reciklaža oduševljava publiku.
Iako nisam ljubitelj Vamosovih koreografskih reciklaža, odlučila
sam da pogledam šta se danas zbiva u ljubljanskoj obnovljenoj
opersko-baletskoj kući bez direktora (pozorištem rukovodi vršilac dužnosti). Vamoseva reciklaža klasičnih baletskih dela, koju
neki u Evropi “kuju u nebo” i koja fascinira većinu potrošačke
publike, pa i neke ljude od struke, dobro se prodaje. Traži se
karta više.
Na trećem izvođenju predstave Coppelije na Montmartru, u
dupke punoj ljubljanskoj Operi, većinu prisutnih je predstavljala publika koja pripada nekadašnjoj “Titovoj omladini”. Kako
stari, tako i mladi, burnim aplauzom su nagradili plesače. Očito
im se predstava dopala, ne samo izvedba, nego i Vamoseva
reciklaža.
Čudim se “Titovim omladincima”. Da li je većina nekadašnjih
Titovih omladinaca i omladinki zaboravila zlatna vremena
umetničkih dostignuća ove opersko-baletske kuće?
A kakav je utisak predstava ostavila na mene..?
Preradivši izvorni libreto Kopelije, priču o znamenitoj lutki
majstora Kopelijusa, Vamos se, bez većih umetničkih pretenzija, u donekle vulgarnom pristupu, u nazovi “baletskom mjuziklu”, praćenim jeftinim humorom, bavi zbivanjima u znamenitom pariskom zabavnom centru Mulen Ruž (Moulin Rouge) u
vremenu Tuluz Lotreka (T. Lautrec). Uz ostale učesnike sa
pariske ulice, gledamo plesačice bez erotičnog šarma kako
donekle vulgarno plešu kan-kan, pokazuju crne podvezice,
crno donje rublje i vrte svojim zadnjicama. Sve prati neartikulisano vrištanje. Uprkos jeftinim vizuelnim plesačkim egzibicijama, uz glasne neartikulisane povike plesača - publika luduje. Ne samo muškarci, već i žene. Većina danas ne žudi za
umetničkim dostignućima i nekom estetikom, niti je to interesuje. U pozorište publika dolazi da se zabavi. Vamosu “svaka
čast”, on zna što želi “puk”. I zašto ne, njegove su reciklaže tražene, predstave su rasprodate, a blagajne baletskih kuća su mu
zahvalne jer na taj način rešavaju svoje finansijske probleme.
U vreme mog prvog susreta sa Vamosevom Kopelijom na
Monmartru 1997. godine, kada su u ljubljanskom Baletu igrali
igrači sa većim umetničkim kvalitetama nego danas, njihovom
je zaslugom Vamoseva naivna, neinventivna i simplificirana
koreografija bila gledljiva, donekle čak zabavna i za mnoge prihvatljiva. Danas očekujemo viši umetnički i tehnički nivo i
izvestan napredak, budući da već tri sezone, odlukom nekadašnjeg direktora, ljubljanski Balet vodi međunarodna plesna
zvezda Irek Muhamedov. Napominjem da sve ovo vreme Muhamedova pored supruge prati mnoštvo baletskih asistenata, domaćih i uvoznih. Sadašnja izvedba kao celina - osim nekih
izuzetaka - pala je ispod nivoa nekada vi-đenog. Umetnički
likovi su u manjini, a što se tiče plesne tehnike, koju koreografija svodi na neko baletsko trčkaranje po pozornici, igrači i
igračice nemaju mogućnost da se dokažu.
Najzapaženija uloga je bila Pijanica Lola (Georgeta Capraroiu).
Njena pojava dominira scenom, glumom i umetničkom interpretacijom. Lik Kopelijusa -“slikara“ prisutan je, mada se,ipak,
uglavnom svodi na šetanje i lutanje po sceni. Svanildu je interpretirala balerina koja se tek profesionalno “probija” (videla
sam treću postavu). Od igrača koji su mi ostali u sećanju, likom
i tehnikom, bili su Žigolo Japanca Kenta Jamamote i Šef policije koga je tumačio Lucas Jerkander. Zapažen je takođe jedan od
sporednih igrača u mini solo nastupu, Kinez Juki Seki.
www.opera.si
Orchestra 59/62 (109)
SLOVENIJA - Ljubljana
PREMIJERA: P. I. Čajkovski - Uspavana lepotica
Koreograf Irek Muhamedov (po M. Petipa), libreto: Ivan A. Vsevoložski i Marijus Petipa, asistentkinja koreografa: Maša
Muhamedov; dirigent: Marko Gašperšič, scenografija: Andrej Stražišar, rasveta: Andrej Hajdinjak, kostimografkinja:
Marija Levitska (Ukrajina) Slovensko narodno gledališče – Ljubljana, 17. oktobar 2013.
̌ RAUS TISU, COURTESY BY SNG OPERA IN BALET LJUBLJANA
PHOTO BY: DARJA ŠT
U POTRAZI ZA KOREOGRAFOM
Uspavana lepotica, Regina Križaj
PIŠE: Breda Pretnar
Choreography is one of the most difficult of artistic disciplinesdifficult to learn, more difficult to sustain, and most difficult to maintain.
Clive Barnes, kritičar i publicista
(110) Orchestra 59/62
̌ RAUS TISU, COURTESY BY SNG OPERA IN BALET LJ
PHOTO BY: DARJA ŠT
Uspavana lepotica P.I.Čajkovskog sa prologom i tri čina prvi put je s
velikim uspehom izvedena u Sankt Peterburgu 1890. godine u koreografiji Marijusa Petipa.
Ivan A. Vsevoložski (1835-1909), koji je 1881. postao novi upravnik
udruženja Carskih pozorišta od njih četiri u Sankt Peterburgu i dva u
Moskvi, došao je na ideju da na scenu Marijinskog teatra u Sankt
Peterburgu postavi balet Uspavana lepotica. Sa koreografom Petipom
pripremio je libreto na osnovu bajke Šarla Peroa (Charels Perrault) La
Belle au bois dormant – Uspavana lepotica. Sredinom 1888. poslao je
scenario P. I. Čajkovskom sa molbom da napiše muziku. Čajkovski,
kome se scenario svideo, izrazio je želju da se, pre nego što pristupi
komponovanju, susretne sa Petipaom. Kod komponovanja baleta
intenzivno je sarađivao sa Marijusom Petipa, da bi već 20. avgusta
1889. komponovao poslednji akord. Vsevoložski, koji je uz to bio i
autor kostima, čvrsto ubeđen da će delo uspeti, dao je prednost projektu i za realizaciju potrošio četvrtinu godišnjeg proračuna svih carskih
pozorišta.
Uspavana lepotica, Anja Klašnja i Lucas Erkander
Uz sva sledeća uprizorenja ovog baleta valja spomenuti otvaranje
sezone obnovljenog Bolšoj teatra oktobra 2011. kada je Jurij Grigorovič,
nekadašnji dugogodišnji direktor Bolšoj baleta, tim povodom postavio
na scenu svoju treću verziju Uspavane lepotice iz 1963. godine. Još
jedan zanimljiv podatak - Grigorovič, koji je bio rođen 16 godina posle
Petipove smrti, sarađivao je sa Petipovim asistentom Aleksandrom Širjajevim (1867-1941). Na taj način se Petipova originalna koreografija
direktno prenosila dalje.
Ljubljanska Uspavana lepotica oduševljava publiku
Novu postavku Uspavane lepotice, po Marijusu Petipa, na ljubljanskoj
sceni potpisuje plesačka legenda Irek Muhamedov, nekadašnja zvezda
moskovskog Boljšoj baleta u vreme Grigoroviča, danas prvi čovek
Baleta u prestonici Slovenije. Igračka karijera Muhamedova imala je
svoje zlatno doba i na Zapadu, jer je prelaskom u Englesku (1990.) on
dugo imao status obožavanog plesača londonskog Rojal baleta (The
Royal Ballet). Tako je nekad bilo, a sada, u novom veku, on se u
Ljubljani predstavlja i kao koreograf slavnog baleta P.I.Čajkovskog, već
viđenog u prošlom stoleću. Posle višegodišnjeg umetničkog vođenja
ljubljanskog Baleta, Muhamedov je odlučio da u ovoj kući postavi
skraćenu verziju Uspavane lepotice, u dva čina. Ljubljanska premijera,
međutim, na scenu ipak nije donela ono što se s pravom očekivalo.
Interesantniji je bio susret s umetnikom Muhamedovim kao igračem,
pa makar i u sporednoj ulozi Vile Karabos, koju je u leto 2012. interpretirao na sceni londonskog Koloseuma u Šaufusovoj baletskoj
Trilogiji P. I. Čajkovskog. To bi nesumnjivo bio pravi događaj za sve koji
dosad nisu uživo gledali ovog plesnog čarobnjaka. Ovako...
Uspavana lepotica, B. Marič, P. Kasza, O. Kori i A. Šegula
Dobro je poznato da je Uspavana lepotica tvrd orah za sve protagoniste.
Princa Dezirea, objektivno, videsmo tek na drugoj predstavi (Lukas
Jerkander). Iako su obe balerine, Tjaša Kmetec, na premijeri i Ana
Klašnja, na reprizi, tehnički korektno odigrale svoje uloge, moraće se
više posvetiti karakteru princeze Aurore. Treba izdvojiti prvakinju
Reginu Križaj u ulozi Dobre vile i Sanju Nešković Peršin kao Karabos,
budući da su njihove interpretacije u potpunosti odgovarale zamišljenom karakteru uloga, bez obzira na siromašnu koreografiju Vile
Karabos. Dalje analizirati dostignuća ostalih solista i ansambla možda
i ne bi bilo pravedno, jer nije na njima sva krivica što koreografija i režija ove predstava nije na nivou one kakvoj smo se nadali.
Teško je odoleti i jednom pitanju: zašto je za rad na ovom projektu
angažovana kostimografkinja iz Ukrajine, pored uvaženih domaćih
umetnika kao što su Leo Kulaš i Alenka Bartel? Ako su već i hteli
ruskog gosta, zar onda nije bilo bolje pozvati neku od ruskih proslavljenih baletskih zvezda… Višnjevu, Lopatkinu ili Zaharovu, na primer.
Na kraju, napomenimo da je ova predstava, ipak, zadovoljila najveći
deo ljubljanske publike, publiku svih generacija željnih baletskih bajki.
Zahvaljujući toj činjenici, ljubljanska Uspavana lepotica rasprodata je i
za nju se traži karta više.
Uspavana lepotica, Anja Klašnja, Sonja Kevin Krek i Stefan Cpraroiu
www.opera.si
Orchestra 59/62 (111)
SLOVENIJA - Maribor
Veče savremenih baleta - praizvođenja tri baleta u koreografiji
Staše Zurovca, Gaja Žmavca i Zorana Markovića
Slovensko narodno gledalište u Mariboru, 22. marta 2013.
Tri različita koreografska rukopisa
Piše: Milica Zajcev
PHOTO BY: TIBERIU MARTA
Savremeno baletsko veče autora iz tri države nekadašnje zajedničke domovine u Operi i Baletu SNG u Mariboru
bilo je ozbiljan, umetnički vredan teatarski događaj. Dva već afirmisana koreografa Staša Zurovac (Hrvatska) i
Zoran Marković (Srbija) i debitant Gaj Žmavc su mudro zaposlili brojni ansaml i soliste baletskog ansambla iz
Maribora pružajući im priliku da prikažu svoje umetničke domete, koji danas ne zaostaju za drugima u našem
regionu.
Nychthemeron, Tetiana Svitlična i Dejan Kolarov
DAN I NOĆ (NYCTHEMERON)
U koprodukciji sa ovogodišnjim Muzičkim bijenalom u Zagrebu, Staša Zurovac je na savremenu, melodijski samosvojnu muziku Sande Majurec, koja se, pojednostavljeno rečeno, sluša i igra sa prijatnošću, sačinio
plesnu repliku Bunjuelovog antologijskog filma Anđeo uništenja. Sarađujući sa kompozitorkom Zurovac je
dramaturški oblikovao ciklus od devet slika - Svitanje, Buđenje, Doručak, Šetnja, Ručak, Odmor, Večera,
Samoća, San – u kojima savremenim autorskim plesom priča o metafori savremenog života, koji se, bez
obzira na epohu „ svaki dan ponavlja...“
Svoj plesni ogled Zurovac je nazvao Nychthemeron ( 24 sata ili noć i dan) u kojem se dešavaju fizičke i psihičke metamorfoze izvođača - od skupine gostiju viskog društvenog ranga, koji se postupno degenerišu do
divljaka koji se ponašaju kao zveri. Tražeći neku sopstvenu unutrašnju slobodu oni svoj svet hermetički zatvaraju. Igrački jezik kojim se ovde koreograf služi je autoritativan, barokno kitnjast, ali i pored te „glazure“
duboko primitivan.
Ovu zahtevnost prepoznajemo kao nadogradnju igračkog stila sa sasvim drukčijim predznakom, koji je
Zurovac koristio u svojoj predstavi isoknske igračke radosti Curkus primitif.
Ansambl koji je i pojedinačno imao složene zadatke u oblikovanju pojedinih ličnosti predvodili su protagonisti Tetiana Svitlična i Dejan Kolarov, gost iz Beograda. Bez obzira na hermetičnost dramaturškog predloška, svi oni su se sa iskrenim umetničkim zanosom prepustili sjajnoj muzici Sande Majurec i istančano
komponovanim kreografskim dešavanjima, kojima je sa iskustvom maštovitog pozorišnog slikara udahnula čarobost boja dana i noći svojom scenografijom i kostimima Bjanka Adžić Ursulov.
(112) Orchestra 59/62
PHOTO BY: TIBERIU MARTA
HOME
Home, Sergiu Moga
Gaj Žmavc, koreograf, scenograf i dramaturg predstavio se svojom plesnom etidom i svojom prvom postavkom Dom (Home) kao
talentovan mladi umetnik.
Njegove neoklasične duete, sola i manje ansamble, izvođene uz pratnju glasa Matevža Bibera, igrali su skladno i mladalački poletno
solisti mariborskog Baleta. Koreografov prvenac razvijao se iskustvom već potvrđenim formama savremene neoklasike uz mudro
korišćenje svetla, muzike i pokreta. Pri tome je Žmavc uspeo da igru doživljava fizički uz nastojanje da telesne impulse posmatra kao
suštinu svojih plesnih iskaza, jer forma ne sme biti sama sebi cilj. Treba se nadati da će ovu svoju igračku estetiku Žmavc u budućim
postavkama dalje razvijati.
ZLATNO DOBA (GOLDEN AGE)
PHOTO BY: TIBERIU MARTA
Već prvom rečenicom sinopsisa svoga novog baleta The Golden Age Zoran Marković pozdravlja svoje gledaoce rečenicom: Dobro
došli u tiho razdoblje Holivuda.
A onda sledi duhovita, vrcava od blagog humora, kratka „istorija“ nemog filma – početak „studijskog sistema“, rađanje velih zvezda
Grete Garbo, Rudolfa Valentina, Meri Pikford i Daglasa Ferbanksa, i neodoljivih Bastera Kitona i Čarli Čaplina. Sledi jedna tipična
melodrama o ubistvu, ljubavnici, policajcima... Stvaraju se, zahvaljujući filmu bez tona, novi moralni trendovi kao što su glamur, prefinjenost, egzotika, urbanost i privlačnost polova...
Glorija Svanson se kupa u zlatnoj kadi, scenarija su bez pravih umetničkih vrednosti, kao „štancovana“, ali lepotice su neodoljive. Sve
to Zoran Marković prikazuje sa blagom, veoma humanom ironijom.
Solisti i članovi mariborskog ansambla sa mnogo žara prihvataju plesnu istoriju nemog filma i potpuno se uživljavaju u tu epohu. Sve
dok.... pa, ne zazvoni gromoglasno starinski telefon!!! Niko se tome nije nadao. Iznenađenje je ogromno. ZVRK!!!! I počinje nova era
u umetnosti 20. veka - zvučni film.
Verovatno nije mogućno preneti na hartiju utisak koji ostavlja ova toliko promišljena i duhovita koreografija Zorana Markovića. Toliko
malo se i inače smejemo u sadašnjosti, da ovaj igrački groteskan osvrt na ne tako davnu prošlost, primamo kao nasušnu potrebu.
Predstavu treba videti i u njoj uživati sa iskrenom životnom radošću.
No, u njoj se nalazi još mnogo sjajno zamišljenih začetaka novog sadržaja, pa autor jednostavno ne sme propustiti da je proširi novim
idejama, čije iskre naslućujemo i unapred se tome radujemo.
Orchestra 59/62 (113)
SLOVENIJA - Maribor
Mariborski balet pod rukovodstvom
EDVARDA KLUGA putuje svetom
PIŠE: Breda Pretnar
Mariborski balet pod rukovodstvom Edvarda Kluga (Edwarda Cluga) je sa njegovim plesnim projektom Radio & Juliet, možemo reći, obišao svet. Gostovali su u Belgiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori,
Francuskoj, Hrvatskoj, Italiji, Izraelu, Južnoj Koreji, Kanadi, Kolumbiji, Makedoniji, Mađarskoj, Holandiji,
Portugaliji, Rusiji, Singapuru, Srbiji, Ukrajini i SAD.
Ove godine su, u maju 2013, gostovali na festivalu O Boticário na Dança u Braziliji - dve većeri u São Paulu
u znamenitom auditoriju Ibirapuera izgrađenom 2005, u Riju de Žaneiru u Teatru Municipali sa 2.361
sedištem, te gradu Curitiba u Teatru Guaira. Obe dvorane mogu primiti preko 2000 gledalaca.
PHOTO BY: MAX TANNER, COURTESY BY MARIBORSKI BALET
Posvećenje proleća (Sacre du Printemps), kor. Edward Clug, ansambl
(114) Orchestra 59/62
̌ ARC, COURTESY BY MARIBORSKI BALET
PHOTO BY: DAMJAN ŠV
Radio & Juilet, kor. Edward Clug, Tihuana Križnar
Aprila meseca 2013. Klugov plesni projekt Le Sacre du
Printemps na muziku Igora Stravinskog u izvedbi
Mariborskog baleta učestvovao je na festivalu Dance
Open u Sankt Peterburgu gde su u Aleksandrinskom
pozorištu, na Večeri jednočinki (Night of One-Act
Ballets), nastupili sa baletskim ansamblom
SemperOper (Drezden, Nemačka) i Bolšoj teatra.
Vrhunac Festivala je bilo gala baletsko veče međunarodnih baletskih zvezda u znamenitoj koncertnoj dvorani Oktjaberski na kojoj su nastupili vodeći solisti
baletskih ansambala: American Ballet Theater, New
York City Ballet, Bostonski balet, Netherland Dance
Theater, Balet Državne opere iz Berlina, Hamburški
balet, Stuttgart ballet, Bavarski državni balet, Nacionalni
balet sa Kube, baletni ansambl Marijinskog teatra, Balet
Bolšoj teatra i Ukrajinska narodna opera i balet.
Edvar Klug bio je takođe član žirija festivala kome je
predsedovala Natalija Makarova. Članovi su ,pored
Kluga, bile poznate ličnosti baletskog sveta: Boris
Ejfman (Eifman Ballet Sankt Peterburg), Vladimir
Malakhov (Staatsballett Berlin), Kevin O’Hare (Royal
Ballet Covent Garden), Aaron Sean Watkin
(Semperoper Ballett Dresden), Igor Zelenski
(Akademsko muzičko pozorište Stanislavskog i
Nemirovič-Dančenka iz Moskve), Jurij Fatejev
(Marijinski balet), Galina Stepanenko (Boljšoj teatar),
baletski igrač Denis Matvienko i koreografi David
Dawson, Hans van Manen i Jurij Posokov.
Na kraju Festivala, Žiri je nagradio najbolje igrače jednom od kristalnih replika stopala Ane Pavlove iz 1913.
godine.
Orchestra 59/62 (115)
SLOVENIJA - Maribor
PREMIJERA: balet Vragolasta devojka (La fille mal gardée,
Uzaludna predostrožnost), Slovensko narodno gledališče
Maribor, 08. novembar 2013.
(F. Herold i P. L. Hertel); libreto: Jean Dauberval; koreograf: Vladimir Derevianko;
dirigent: Mladen Tarbuk; scena i kostimi: Roberta Guidi di Bagno (preneto iz HNK Zagreb)
Nekad bila Vragolasta devojka
PHOTO BY: TIBERIU MARTA, COURTESY BY SNG MARIBOR
PIŠE: Breda Pretnar
Catarina de Menese i Yuya Omaki
La fille mal gardée jedan je od najstarijih pred romantičnih baleta u vreme
Novera (Noverre, 1750-1830) i njegovih učenika koji se do danas održao na
sceni u više manje sličnoj verziji.U knjizi Hansa Ververa (Hans Verwer) Guide
to the Ballets navode se dva baleta iz tog vremena: Vincenzo Galeotti Les
Caprices de Cupidon et du Maître de Ballet (1786. Kopenhagen) i Dobervalova
La fille mal gardée (01. 07.1789. Bordo). Za Vragolastu devojku Siril Bomon
(Cyril Beaumont) veruje da je bila premijerno izvedena u Londonu 1786.
Reclams Ballettlexikon spominje takođe i koreografiju baletske legende
Aleksandre Balašove koja je sarađivala sa Aleksandrom Gorskim, direktorom
Boljšoj baleta i bila jedna od njegovih najdražih balerina. Ona je 1942.
Vragolastu devojku koreografisala za Ballet Russe de Monte Carlo i 1947. za
Grand Bellet de Marquis de Cuevas.
Valja spomenuti da je Balašova 1969. na poziv direktora ljubljanskog Baleta
Henrika Nojbauera (Henrik Neubauer) sa ljubljanskim Baletom postavila za
neke nezaboravnu Vragolastu devojku. Svoje umetničko stvaralaštvo, smisao
za pojedine kreacije je sa uspehom prenela na čitav ansambl i glavne protagoniste (L. Sotlar, J. Mejač, M. Gruden, J. Meglič, J. Hafner). Za one koji su imali
sreću i videli predstavu, bio je to događaj za pamćenje. Kada se na reprizi
pojavila 82-godišnja Balašova u ulozi udovice Simone, u Ljubljanu su pohrlili
brojni međunarodni baletski istoričari i kritičari.
POGLED NA MARIBORSKU VRAGOLASTU DEVOJKU
(PREMIJERA I REPRIZA)
Mariborski Balet, koji se zahvaljujući direktoru baleta Edvardu Klugu (Edward
Clug) i njegovim sposobnostima već nekoliko godina sa uspehom pojavljuje
na međunarodnoj sceni, nesumnjivo preuzima vodeće mesto u Sloveniji.
Klugova odluka da Vladimir Derevianko na scenu postavi svoju koreografsku
verziju Vragolaste devojke, već viđene u izvedbi zagrebačkog Baleta, bio je
nužan izlaz zbog nedovoljnih finansijskih sredstava kojima raspolaže mariborsko pozorište. Za malo para – malo i muzike! Da je bilo para, to jest da je
imao mogućnost da radi sa boljim koreografom, možda bi mariborski Balet
pokazao šta zapravo može.
Bez obzira na uspehe navedene u pozorišnom listu, Vladimir Derevianko,
nekadašnji virtuozni plesač u drugoj polovini prošlog veka, nije bio onakav
koreograf kakvog smo s pravom očekivali. Koreografski i režijski pristup
upućuje na to da on nema smisla za humor. Ne čudi da njegovo viđenje
Dobervalovog baleta, punog zdravog humora, u više navrata zamenjuju jeftini gegovi po zamisli koreografa.
Catarina de Meneses
(116) Orchestra 59/62
U glavnoj ulozi Lize plesale su dve balerine u kojima se već nekoliko godina
naslućuju vodeće balerine mariborskog Baleta, a u kome igraju od 2008.
godine. To što su balerine baletsko obrazovanje postigle u različitim baletskim
školama, uveliko zrači iz njihovih kreacija. Tetiana Svitlična, rodom iz
Ukrajine, predstavnica je ruske škole, pleše u ruskom stilu koji predstavlja za
nju zakon, te ne dopušta odstupanje od naučenog. Catarina de Meneses, koja
Matjaž Marič (Alain) i Peter Marič (otac)
je svoje baletsko znanje stekla u Lisabonu, u igri poštuje tehničke zakonitosti klasičnog baleta, ali svojoj interpretaciji dodaje ličnu notu i kao leptirica graciozno lebdi na sceni. Balerinu de Meneses bilo bi
zanimljivo videti sa partnerom Tomislavom Petranovićem, prvakom zagrebačkog Baleta u ulozi
Kolena.
Partner Svitlične na premijeri bio je seniorski mariborski prvak Anton Bogov, koji još uvek oduševljava publiku, uprkos tome što njegove tehničke cirkuzarije nisu više ono što su bile. De Meneses je međutim pratio mladi Japanac Juja Omaki. Njegov ples svedoči o dobrom baletskom obrazovanju, koje
doduše traži dalje usavršavanje.
Igrač Matjaž Marin, koji polako preuzima prvo mesto glavnog i rukovodećeg soliste mariborskog
Baleta, nastupio je u sporednoj ulozi smušenog Alaina (Nikeza). U njegovoj odličnoj kreaciji uloge, u
kojoj prevlađuje pantomima, naslućujemo dobro tehničko znanje.
U ulozi udovice Simone Sytze Jan Luske svojim smislom za humor stvara duhovitu umetničku kreaciju i nadograđuje ulogu. Njegova kreacija, koja više odgovara repertoaru trupe Trocadero iz Monte
Karla, bila je glavna atrakcija večeri, iako joj nije mesto u baletskoj predstavi u izvođenju nacionalnog
baletskog ansambla.
Ženski baletski ansambl u dobroj je formi, dok muškom nedostaju savršeniji plesni pokreti.
Ne baš slikovita Seljačka scena, uz malograđanske kostime Roberte Guidi de Bagno (preneseni iz
zagrebačke predstave), nisu ničim doprineli koreografskoj zamisli.
Dirigent predstave bio je Mladen Tarbuk. Njegovo poznavanje koreografije i osećaj za pratnju igrača
nije na nivou obožavanog ruskog dirigenta Baklana. Na kraju valja istaći odlično odigran violinski solo
Oksane Pečeny. Svojom igrom nadmašila je nivo orkestra, kao i gosta dirigenta.
Tetiana Svitlična i Anton Bogov
www.sng-mb.si
Orchestra 59/62 (117)
SAD - Njujork
New York City Ballet, David H. Koch Theater,
Lincoln Center, 18. septembar – 14. oktobar 2012.
PIŠE: Xenia Rakic
Spomenimo samo nekoliko već dobro poznatih baletskih dela Balanšina i Stravinskog
koja i posle toliko godina od svetske premijere
nastavljaju da privlače pažnju publike: Apolo
(prem. 1928, Pariz), Agon (prem. 1957,
Njujork), Orpheus (prem. 1948), retko
izvođen balet koji je posle premijere dobio
odlične kritike, ali je danas očigledno da gubi
trku sa savremenim dobom,balet Firebird
(prem. 1949.) koji i danas privlači pažnju publike, zbog čega se često nalazi na repertoaru,
Le Baiser de la Fee (prem. 1972) balet koji su
odlično izvele 18 balerina. Saradnja Balanšina
i Stravinskog ostavila je dubok trag u istoriji
baletske umetnosti i podigla umetničke kriterijume na najviši nivo.
PHOTO BY: PAUL KOLNIK,COURTESY BY NYCB
Bila je to neuobičajeno kratka sezona nastupa
kompanije NYCB. Velikim delom program je
bio posvećena saradnji Žorža Balanšina i Igora
Stravinskog, koreografa i kompozitora čija je
saradnja unapredila i obeležila dalji razvoj
baletske umetnosti u svetu. Nije bilo lako sastaviti ovakav repertoar sezone, proceniti šta
odabrati, nešto uobičajeno ili balete koje publika nije imala prilike skoro da vidi, a svaki
balet, koji je plod saradnje ova dva velika
umetnika, specifičan je na svoj način. Igrači su
se na sceni iz večeri u veče smenjivali, a publika je mogla da bira šta će gledati i koga.
Apollo, kor. Ž. Balanišin, Robert Fairchild
(118) Orchestra 59/62
PHOTO BY: PAUL KOLNIK
Bal de Couture, kor. Peter Martins, Tiler Peck i Chase Finlay
Gala otvaranje sezone pripalo je velikom modnom dizajneru Valentinu Garavaniju (Valentino Garavani) i koreografu, direktoru
NYCB Piteru Martinsu (Peter Martins). Gala večeri imaju za cilj da privuku pažnju velikih donatora i sponzora koji dolaze na
ovakve događaje sa željom da vide novu predstavu i – budu viđeni. Izbor Valentina za gala veče bio je pun pogodak. Bio je to
događaj godine. Prilaz pozorištu skoro je izgledao kao na dodeli Oskara, sve je bilo u Valentinovoj omiljenoj crvenoj boji. Prikazan
je i prigodan film o fazama pripreme i izrade kostima koje je Valentino dizajnirao za nov Martinsov balet. Valentinovo lično prisustvo te večeri uokvirilo je najbolje utiske prisutnih.
PHOTO BY: PAUL KOLNIK
Novi balet Pitera Martinsa Bal de Couture, postavljen na muziku Čajkovskog (iz opere Evgenije Onjegin) 10 igrača izvelo je samo
delimično jer se njegova svetska premijera tek planira. Kritičari nisu pozitivno ocenili ni Valentinove kostime, ni Martinsovu koreografiju, ali je ovo veče, ipak, donelo kompaniji više nego ikada do sada dobru reklamu i veliki priliv novčanih donacija. Nažalost,
tako danas mora biti, ako uzmemo u obzir veliku ekonomsku krizu koja vlada u svetu.Na programu je bila i premijera baleta Year
of the Rabbit koreografa Džastina Peka (Justin Peck), inače člana baletskog ansambla NYCB, koju je publika dobro primila, a
usledile su i pohvale baletskih kritičara.
Simphony in Three Movements, kor. Ž. Balanšin - ansambl, finale
www.nycballet.com
Orchestra 59/62 (119)
American Ballet Theatre, New York City Center,
jesenja sezona, 16-20. oktobar 2012.
PHOTO BY: GENE SCHIAVONE,COURTESY BY ABT
SAD - Njujork
Simphony # 9, Polina Semionova i Marcelo Gomes
PIŠE: Xenia Rakic
Grupu odličnih koreografa predstavila je kratka, ali veoma uspešna sezona kompanije ABT. Teško je nešto izdvojiti ili proceniti kao
najbolje u situaciji kada su se na programu nalazila dela koja su koreografisala Agnes de Mille, Antony Tuddor, Twyla Tharp, Jose
Limon, Mark Morris i Alexei Ratmansky ! Odlično sastavljen repertoar pružao je publici mogućnost kombinovanja dela tih koreografa, pa samim tim i mogućnost da sazna i oseti „na sopstvenoj koži“ šta ustvari znači biti dobar koreograf.
Bili smo u prilici da pogledamo i premijerno izvođenje novog baleta Alekseja Ratmanskog Simphony No. 9, prvi deo trilogije simfonije kompozitora Šostakoviča, koji će u celini biti prikazan sledeće prolećne sezone. Neko je, ovom prilikom, vrlo lepo rekao da
je Petipa imao Čajkovskog, Balanšin Stravinskog, a Ratmanski ima Šostakoviča. Prvi deo ovog baleta je doživeo veliki uspeh i dobio
odlične ocene kritičara. Ratmanski kao koreograf danas ima svoje mesto na samom vrhu liste najboljih koreografa sveta. On uspeva da u svojim baletima prikaže podjednako kvalitetno i klasičnu i modernu igru, a ona je pri tome i puna emocija. Posle gledanja
ovih baleta, publika odlazi iz pozorišta sa željom da se viđeno delo ponovo pogleda, a tada se uvek otkrivaju mnogi novi detalji koji
nisu bili uočeni pri prvom gledanju. Takav je utisak i potrebu kod publike izazvao i ovaj poslednji balet Ratmanskog. On je pun
organizovanih, osmišljenih scena, ali i onih naizgled haotičnih kroz koje se provlači osnovna tema baleta koju, uz pomoć muzike i
pokreta, publika sama otkriva. Odlični igrači sjajno su realizovali sve koreografske namere Ratmanskog.
www.abt.org
(120) Orchestra 59/62
PHOTO BY: GENE SCHIAVONE, COURTESY BY ABT
The Moors Pavana, Julie Kent i Marcelo Gomes
Izdvojimo i delo Drink to me with thine eyes koreografa Marka Morisa (muz. Virgil Thomason) koje potvrđuje da je i Morisovo mesto
pri samom vrhu lestvice najboljih koreografa sveta. U muzičkom smislu ova Morisova koreografija je savršena. Različite i brojne kombinacije pune su čistih pokreta, a igrači se po sceni kreću slobodno i prirodno.
Posle duže pauze obnovljeno je legendarno delo Hoze Limona The Moors Pavana (pre. 1949. muz. Hanry Purccel). To delo, inspirisano
Šekspirovim Otelom koje izvodi samo 4 igrača, od premijere do danas uvek doživljava veliki uspeh i nalazi se na repertoaru mnogih
baletskih kompanija. Uspeh ni ovoga puta nije izostao. U naslovoj ulozi pojavio se Marčelo Gomes (Marchelo Gomes) koji je ne samo
dobar igrač, već je i pouzdan partner. Njegovo tumačenje naslovne uloge bilo je i igrački i scenski veoma dobro, sa istančanim i prostudiranim finesama ljubavi i mržnje.
PHOTO BY: GENE SCHIAVONE, COURTESY BY ABT.EPS
Delo Agnes De Mille Rodeo (muz. Aaron Copland) proslavilo je 70 godina od premijere, a te večeri je obeležavanju jubileja prisustvovao i Fredrik Franclin, jedan od najstarijih igrača koji su obeležili baletsku epohu 20. veka. Do nedavno je bio prisutan i na sceni
u ulogama koje su njemu bile odgovarajuće. Kada god se pojavi u ulozi Sveštenika u baletu Romeo i Julija, publika ga sa pravom nagradi burnim aplauzom. Specijalan događaj večeri bilo je i prikazivanje filmskih snimaka sa svetske premijere pre 70 godina, što je dodatno uveličalo obeležavanje ovog značajnog jubileja.
Drink to Me Only With Thine Eyes
Orchestra 59/62 (121)
Morphoses – Within (Labyrinth Within),
The Joyce Theater, 07-11, novembar 2012.
PHOTO BY: CHRISTOPHER DUGGAN
SAD - Njujork
Morphoses, Gabrielle Lamb i Jens Weber
PIŠE: Xenia Rakic
Kompaniju Morphoses osnovali su 2007. Lourrdes Lopez i Christopher Wheeldon koji se 2010.
povukao sa osnivačke pozicije prepuštajući gđi. Lopez mesto glavnog direktora. Uskoro je ona bila
angažovana i kao direktor trupe Miami Ballet, pošto je Edward Willella napustio kompaniju.
Zanimljiv je podatak da su Lopez, Wheeldon i Willella svi bili igrači New York City Ballet-a.
Nekoliko odličnih igrača, vrlo dobra koreografija Pontusa Lidberga (Pontus Lidberg), dobro poznavanje filmske umetnosti i visok nivo profesionalizma omogućili su realizaciju jedinstvenog scenskog
dela Within (Labyrinth Within) za koje se može reći da je koreo-filmsko delo s obzirom da uspešno
kombinuje koreografske elemente sa filmskom projekcijom. Tu retko viđenu kombinaciju 6 dobrih
igrača uspešno su realizovali na sceni The Joyce Theater.
Delo Within (muz. David Lang) je premijerno izvedeno 27. juna 2012. u okviru manifestacije The
(122) Orchestra 59/62
PHOTO BY: CHRISTOPHER DUGGAN
Film Still by MartinNisser, Jens Weber i Gabrielle Lamb
Jacobs Pillow Dance Festival. U prvom delu predstave pet igrača se smenjuje na sceni ispred
velikog ekrana na kome se prikazuju pejzaži prirode (šuma, vodeni tokovi, obale...). Pored
igrača, na sceni se nalazi još samo po podu posuto cveće maka. Kretanje igrača je tako osmišljenjo da kada npr. odlaze iza ekrana stičemo utisak da u njega „ulaze“ i da su stvarni deo filmskih prikaza. Moderna koreografska postavka je vešto ukljopljena u filmske sekvence i bila je
dobro izvedena.
Drugi deo predstave odvijao se samo na ekranu. Posmatrali smo film koji je snimljen u jednom luksuznom starinskom evropskom stanu sa puno soba i hodnika. Posmatramo divnu
balerinu NYCB-a Vendi Vilan (Wedny Whelan) u ulozi supruge jednog ljubomornog muža
koji je sve vreme prati, dok se ona, iza zatvorenih vrata jedne od soba, sastaje sa svojim
ljubavnikom. Dobro poznata emotivna tema ipak ima srećan kraj. U ulozi ljubomornog
supruga pojavljuje se sam koreograf Pontus Lidberg za koga možemo reći ne samo da je dobar
koreograf, već i da je i dobar igrač.
Bilo je to jedno veoma uspešno i zanimljivo veče koje je, između ostalog, dokazalo velike
direktorske sposobnosti gđe. Lopez, direktorke kompanije Morphoses.
Morphoses, Film Still by Martin Nisser, Pontus Lidberg
www.morpohoses.org
Orchestra 59/62 (123)
SAD - Njujork
Stars of the 21st Century, David H. Koch Theater,
Lincoln Center, 18. oktobar 2012.
PIŠE: Xenia Rakic
Solomon Tencer i njegova supruga Nađa Veselova Tencer 1992. godine počeli su da zajedno realizuju projekte
u oblasti baletske umetnosti, a 1995. Osnovali su Solomon Tancer produkciju. Nađa, koja je diplomirala u poznatoj Akademiji „Vaganova“ u Sankt Peterburgu, postaje umetnički direktor ove zajedničke firme.
Jedan od projekata koji su Tancerovi realizovali je projekat Stars of the 21st Century (Zvezde 21. veka). Taj projekat proslavio je 20-godišnjicu postojanja 2012. U okviru ovog projekta, brojni prvaci svetskih baletskih kompanija imali su priliku da nastupe pred publikom u Njujorku. Povodom proslave jubileja, izbor najuglednijih
baletskih prvaka bio je zaista na najvišem umetničkom nivou:
Alicia Graf Mack i Jamar Robert (Alvin Ailey Comp.), Svetlana Zaharova, Olga Smirnova, Andrej Merkurjev
i Semjon Čudin (Boljšoj teatar), Desmond Richardson (Compelxsions Contemporary Ballet), Marija Šrinkina
i Vladimir Šklijarov (Marijinski teatar), Lucia Lacarra i Marlon Dino (Staatsballet Munich), Katarina Čebukina i Danis Matvienko (National opera and balet of Ukraina), Sarah Lamb i Erik Underwood (The Royal Ballet),
Elisa Cabrera , Nadia Sadakova, Vladimir Malahov i Mikhail Kaniskin (Staatsballet Berlin), Olga Esina i Eno
Pec (Staatsbalet Vienna).
Program je trajao više od dva sata. Kvalitet prikazanih koreografija opet je pokazao da je lakše u ovakvim programima sastaviti grupu dobrih igrača nego u celosti prikazati dobre koreografske kreacije. U koreografskom
smislu, program je više bio moderan sa koreografima kao što su Anđelin Preljocaj, Džon Nojmajer, Boris
Ejfman i Ronald Savković. U manjoj meri izvedene su i klasične kreacije Balanšina, Petipa i Rolana Petia.
Divertisman su činili dueti i solistički nastupi. Nekoliko nastupa moramo izdvojiti jer su se istakli podjednako
dobrim izvođenjem i dobrom koreografijom.
Od ballerina posebno se istakla Lucia Laccara u duetu sa Marlon Dinom iz baleta Dama sa kamelijama Džona
Nojmajera. U Nojmajerovoj koreografiji, koja joj je očigledno veoma odgovarala, Laccarra je pokazala svoju
zrelu umetničku ličnost i izvanrednu plesnu tehniku.
Duet iz baleta Le Parc Anđelina Preljocaja, koji smelo i bez stida igrom prikazuje seksualni odnos, tema koja
se kod drugih koreografa mogla samo naslućivati, odlično su izveli Vladimir Malahov i Nadia Saidakova.
Desmond Richardson u solo nastupu Moonlight (kor. Dwight Rhoden) odličnom tehnikom, fleksibilnim
telesnim izrazom i lakim skokovima delovao je kao panter na sceni.
Duet iz predstave Limen (kor. Wayne McGregor) odlično su odigrali Sarah Lamb i Eric Underwood.
PHOTO BY: COSTAS
Defile
(124) Orchestra 59/62
PHOTO BY: COSTAS
Grand Pas Clasque, kor. Vicot Gsovski, Olga Smirnova
Publika je sa velikom znatiželjom očekivala nastup balerine
Olge Smirnove (Boljšoj teatar). Smirnova, koja ima samo 18
godina, poseduje divne baletske linije, odlično je postavljena,
a može se pohvaliti i savršenom baletskom tehnikom. Ispunila
je sva visoka očekivanja prisutnih. Njena čista klasika i sigurne
ruke partnera (Semon Čudin) prikazali su najlepše principe
baletske klasične umetnosti. Karijera Smirnove tek počinje, ali
je već sigurno da će u njoj Boljšoj balet imati jednu veliku
balerinu.
Mnogobrojna publika je tokom defilea svih učesnika (koji je
priredila Nađa Tencer) gromkim aplauzima pozdravljala dugo
sve umetnike.
www.starsof21stcentury.com
Orchestra 59/62 (125)
New York City Ballet, David H. Koch Theater,
Lincoln Center, 15. januar – 24. februar 2013.
PHOTO BY: PAUL KOLNIK, COURTESY BY NYCB
SAD - Njujork
GlassPieces
PIŠE: Xenia Rakic
Posle mnogobrojnih decembarskih tradicionalnih izvođenja baleta Krcko Oraščić, 15. januara počela je zimska sezona NYCB-a. Ovoga puta trupa je pre svega slavila ličnost i delo P. I. Čajkovskog, njegovu muziku koju
je Balanšin koristio u svojim mnogim koreografijama. Sezona je završena sa 14 izvođenja baleta Uspavana
lepotica u koreografiji Pitera Martinsa (po M. Petipa), a otvorena je izvođenjem Balanšinovog baleta Serenada
(prem. 1935. Njujork). Taj balet je značajan i zbog toga što je on prvo baletsko delo koje je Balanšin postavio
u Americi. U preciznim linijama 26 balerina stoje na sceni u pozi koja jedan muzički uvod prenosi u nešto
nepoznato, skoro vanzemaljsko. Ceo balet obiluje baš takvim magičnim scenama, a završava se povorkom
svih igrača koji sa scene iznose samo jednu balerinu. Godina premijere ovog baleta bila je veoma davno. Do
2013. mnogo toga se promenilo u baletskoj umetnosti, ali ova Balanšinova koreografija i dalje ima svu modernost koju bi od nje moglo da zahteva novo, savremeno doba 21. veka. Balanšinove genijalne koreografske
ideje i rešenja (zatvorena prva pozicija koja se otvara u skladu sa muzikom) još uvek privlače pažnju publike
i stručnjaka, pa se ovo delo zadržalo na repertoaru sve do danas.
Posle Serenade, usledile su Balanšinove koreografije Mocartiana (1981.), Allegro Brillante (1956.), Dijamanti
(1967, deo iz Dragulja), Pas de Deux (1960.) i Labudovo jezero (1951, drugi čin postavljen je po Levu
Ivanovom). U sklopu programa posvećenog Čajkovskom, izveden je i balet Pitera Martinsa Bal de Couture
postavljen na nekoliko fragmenata iz opere Evgenij Onjegin Čajkovskog.
Na ostalom delu repertoara bili su zastupljeni različiti koreografi i kompozitori. Poznata je činjenica da danas
u svetu postoji veliki broj dobrih igrača, ali da se svi suočavaju sa nedostatkom dobrih koreografa, pogotovu
klasičnih i neoklasičnih. Iz redova trupe NYCB pojavila su se već tri nova koreografa – Piter Martins,
Christopher Wheeldon i Benjamin Millepied (uskoro direktor Baleta Pariske opere). Zanimljivo je da su sva
trojica stranci.
(126) Orchestra 59/62
PHOTO BY: PAUL KOLNIK, COURTESY BY NYCB
Just Peck's Paz de la Jolla, Sterling Hyltin i Amar Ramasar
Međutim, izgleda da Amerika dobija svog novog koreografa, Džastina Paka (Justin Pack). U NYCB stupio je 2007, rođen je u Vašingtonu
DC, školovanje je otpočeo 2003, i odmah po završetku školovanja je primljen u NYCB. Igrao je u raznim ulogama i koreografijama
mnogih odličnih koreografa, pa je imao dobre prilike da stekne uvid u njihov način rada, a i da sve to „propusti“ na sceni kroz sopstveno
telo.
Orchestra 59/62 (127)
PHOTO BY: PAUL KOLNIK, COURTESY BY NYCB
Serenada, kor. Žorž Balanšin, Janie Taylor i ansambl
Sve je to uticalo da Pak pokuša da koreografiše, pa mu je direktor Martins pružio prve šanse. Nekoliko početnih koreografija pokazale su
da Pak poseduje zavidne koreografske potencijale, pa je u oktobru 2012. izvedena njegova prva koreografija Year of the Rabbit (muz.
Sufian Steven, komponovao 2001. kompoziciju Enjoy your Rabbit baziranu na kineskom horoskopu). Za Pakov balet odabrano je 6 karakterističnih životinja – vo, zec, tigar, zmaj, petao i vepar. Zanimljivo je da se vrlo specifičan i snažan pas de deux izvodi na tipično zapadnu muziku. Zajedno sa solistima 18 igrača se smenjivalo na sceni noseći u prevashodno klasičnim pokretima puno energije i zadovoljstva. Kritika je odlično ocenila ovo početničko delo koreografa Paka, pa se njegova druga premijerna predstava željno očekivala baš tokom
ove zimske sezone.
Pakov balet Paz de la Jolla (muz. Boshuslav Martin) doživeo je još veći uspeh ! Pak je inspiraciju pronašao u sopstvenom životu koji je
proveo u Kaliforniji, pored okeana, na plažama gde je svakodnevno viđao mlade ljude koji bezbrižno, zaljubljeno, opušteno provode
vreme koje je uvek lepo i toplo, pa je njegova koreografija prikazala baš takvu atmosferu. Glavna igračica Tajler Pak (Tiler Pack, nije u
srodstvu sa Jason Pack) prosto je zračila na sceni, a tehnički je bila vrlo precizna. Jedan zaljubljeni par (Sterling Hyltin i Amar Ramasar)
ostavili su snažan utisak. Aplauz koji je usledio na kraju predstave potvrdio je da se novi koreograf pojavio na američkoj sceni. Iste večeri,
na programu je bio i balet Concerto DSCH (2008.) Alekseja Ratmanskog u kome je u ansamblu igrao i Džastin Pak. Bilo je očigledno da
je Ratmanski snažno inspirisao koreografske postavke mladog Paka.
Šta reći na kraju za ansambl igrače NYCB-a koji su puna tri meseca, iz dana u dan (osim ponedeljka) igrali veoma različite koreografije,
menjali uloge zajedno sa solistima iz večeri u veče ! Na kraju sezone direktor Martins je unapređenjima u okviru statusne hijerarhije
nagradio igrače. Zasluženo je unapređeno 11 igrača – trojica muških solista (među njima i Džastin Pak) unapređena su u prvake, a 8
igračica i igrača iz corps de ballet stekla su solistički status.
Uspavana lepotica, kor.Peter Martins, NYCB i studenti Škole američkog baleta (The School of American Ballet)
(128) Orchestra 59/62
PHOTO BY: PAUL KOLNIK, COURTESY BY NYCB
Ni posle tako naporne sezone nije bilo vremena za odmor. Trupa je odmah krenula na turneju !
Pacific North West Ballet, City Center, 13 – 16. februar 2013.
SAD - Njujork
PHOTO BY: ANGELA STERLING, COURTESY BY PNWB
PIŠE: Xenia Rakic
Trupa Pacific North West Ballet (PWB) spada u
jednu od boljih baletskih trupa u Americi.
Njeno sedište je u gradu Sijetl. Umetnički direktor Trupe 2005. Postao je Piter Bol (Peter Boal),
ugledni igrač NYCB-a koji je posle 22 godine
uspešne karijere u NYCB-u prihvatio ovo
postavljenje kao i imenovanje za člana Baletske
akademije u Sijetlu. Bol je dobitnik mnogih
priznanja, za sobom ima bezbroj realizovanih
uloga koje se još uvek pamte u NYCB-u. U
PWB on uspostavlja nove repertoarske kriterijume, dovodi nove koreografe da rade za Trupu.
Piter Bol vrlo dobro poznaje Balanšinove koreografije koje je lično mnogo puta igrao. Prve
večeri gostovanja trupe PWB sve je bilo u
Balanšinovom zanku – Concerto Barocco,
Apollo, Agon. Zvezda trupe, o kojoj se pisalo
pred gostovanje u Njujorku, Carla Korbes, zasijala je u ulozi Terpsihore u baletu Apollo i
pokazala kako bi trebalo tu ulogu igrati.
Malobrojne su igračice koje danas poseduju
takav talenat.
Uspavana lepotica,Pacific Northwest Ballet - Romeo i Julija, kor. Jean Christophe Maillot, Carla Korbes i Seth Orza,
Orchestra 59/62 (129)
PHOTO BY: ANGELA STERLING, COURTESY BY PNWB
Romeo i Julija, kor. Jean Christophe Maillot, Carla Korbes i Seth Orza
Corbes je rođena u Brazilu, ulogu Terpsihore je prvi put igrala kada je imala tek 14 godina, a njen partner je tada doleteo tačno na probu i to niko drugi nego Piter Bol. Član NYCB-a postala je posle završetka školovanja u Američkoj baletskoj školi (2000.). Član ove kompanije ostaje do 2005. kada na poziv Pitera Bola prelazi u PWB. Brzo se pokazalo da je
donela pravu odluku. Ostvarila je veliki napredak u karijeri, a kritika hvali sve njene uloge. Kritičke procene ove
Balanšinove večeri bile su više nego odlične, pa se često postavljalo pitanje zašto to veče nije imalo svoju reprizu.
Ostala tri izvođenja pripala su baletu Romeo i Julija francuskog koreografa Žana Kristofa Mejoa (Jean Christopher
Maillot), direktora trupe Les Ballet de Monte Carlo. Mejo (rođen 1960.) pripada generaciji evropskih koreografa koji
pokušavaju da donekle izmene klasičan balet, da nastave dalje Balanšinovim putem, da balet nekako modernizuju i oslobode ga tradicionalnih stega. Ali – Balanšin je jedan i posle njega malo ko može da se sa njim poredi.
Mejoov balet Romeo i Julija prvi put je izveden 1996. u Monte Karlu, a američku premijeru imao je u Sijetlu 2008. Vođen
muzikom Sergeja Prokofjeva, Mejo prati tok Šekspirove priče, ali, usput, dodaje ponešto svoje, nešto što mi prisutni
nismo mogli uvek da razumemo. Nije bilo Verone, nije prikazan konflikt porodica, nije bilo mačevanja, uloga Dadilje nije
prikazana autentično, nije bilo Julijinog oca, tako da je muzika bila ta koja je vodila priču za one koji su je već znali. Sve
je bilo belo, scena, paravani, pod. Kostimskim razlikama prepoznavale su se dve zaraćene porodice. Igrači su bili puni
energije, a divna balerina Carla Kobes u ulozi Julije i njen Romeo (Seth Orz) bili su zaljubljeni par koji je sigurno odigrao
sve što je od njih zahtevala Mejoova koreografija.
Odlična kritičarka Tobi Tobajas (Toby Tobias) završila je svoj kritički prikaz rečima da oni koji su gledali predstavu kod
kuće moraju pročitati ponovo Šekspirovo delo Romeo i Julija da bi saznali šta su ustvari gledali te večeri.
I pored takvih mišljenja, gostovanje trupe PWB u Njujorku bilo je uspešno. Mnogi su poželeli da ovu trupu ponovo vide.
www.pnb.org
(130) Orchestra 59/62
SAD - Njujork
PHOTO BY: PAUL B. GOODE, COURTESY BY PAUL TAYLOR DANCE COMPANY
Paul Taylor Dance Company, David H. Koch Theatre,
Lincoln Center, 05 – 25. mart 2013.
Promethean Fire
PIŠE: Xenia Rakic
Koreograf Pol Tejlor (Paul Taylor) od 1954. godine osvaja publiku svojim koreografijama i jedan je od retkih autora koji je kroz sve to vreme zadržao sopstvenu originalnu formu i stil. Klasičan balet ima svoju prepoznatljivu
formu i jezik i u celom svetu se igra po istom obrascu. Na svim scenama sveta 32 fuetea izvode se na isti način, jedino je nekim igračima uspelo da ih dupliraju ili utrostruče, ali i tada fuete ostaje fuete. Moderna igra omogućila je
koreografima da stvaraju svaki na svoj način. Baš zato su originalnost i autentičnost Tejlorovog klasičnog koreografskog rada veoma značajni. Njega je lako prepoznati i lako ga je voleti.
Na programu ove sezone bilo je 17 Tejlorovih dela postavljenih od 1956. do danas. Na programu su bile i njegove
najbolje koreografije koje su se izvodile pod nazvom Masterpieces.
Jedna od Tejlorovih najboljih koreografija je balet Esplanade (19785, muz. J.S. Bah). On i danas privlači snažno
pažnju publike. U njemu se može videti sve ono što Tejlor naziva igrom, sopstvenom plesnom formom i tehnikom
izvođenja. Igrači, odlično tehnički pripremljeni, na sceni su izloženi velikim naporima – trče najbrže što mogu,
klizaju scenom posle uspešnog i bezbolnog pada, skaču u naručje partnera sa razdaljine od pola scene, solo tačke,
dueti, amsambl deonice izvode se besprekorno, a emotivni spektar Tejlorovih koreografija izražen je preciznim
pokretima i veoma je bogat.
Jedno od najpoetičnijih Tejlorovih dela je balet Beloved Renegade (2008. muz. Francis Pulenc). Tejlora je inspirisao
rad pesnika Volt Vitmana (Walt Whitman, 1819-1892, Leaves of Grass). Ovaj balet, koji uspešno povezuje pesnika
i kompozitora kroz Tejlorovu koreografiju, pun je dirljivih momenata.
Orchestra 59/62 (131)
Epitaphs
Delo koje vrca od humora i puno je komičnih scena je 3 Epitaphs (1956, muz. rani džez Nju Orleansa).
Posebno mesto u stvaralaštvu Pola Tejlora zauzima delo Promethean Fire (2002.) na muziku J.S. Baha. Ovo delo mnogi povezuju sa
crnim datumom novije američke istorije – 11. septembar, kada su uništene kule bliznakinje Svetskog trgovačkog centra u Njujorku.
Koreografija je izuzetno dramatična. Cele grupe igrača teturaju scenom, padaju, podižu se, stvarajući gomile ljudi koje snažnim pokretima i trčanjem sugerišu osećanje velikog straha.
(132) Orchestra 59/62
Dve premijerne predstave – Prepetual Dawn (muz. Johann
David Heinchen) i To Make Crops Grow (2012, muz. J.S.
Bah), bile su kreirane u tipičnom Tejlorovom stilu, ali se ne
bi mogle svrstati u njegova veća dostignuća.
Na kraju uvek ostaju igrači, scenski tumači Tejlorovih koreografija, koji su specijalno trenirani da bi mogli da sve njegove zahteve bezbedno realizuju na sceni. Jedan igrač, ipak,
nosi ceo repertoar.To je Michael Trusnovec koji je član trupe
već 15 godina i koji ne pokazuje ni jedan znak
umora.Naprotiv! Njegova igra svake sezone postaje sve bolja
i bolja, pa se za njega može slobodno reći da je danas jedan
od najboljih igrača koji svaku poverenu ulogu igra sa puno
energije i sigurnosti.
www.ptdc.org
PHOTO BY: PAUL B. GOODE , COURTESY BY PAUL TAYLOR DANCE COMPANY
PHOTO BY: PAUL B. GOODE , COURTESY BY PAUL TAYLOR DANCE COMPANY
Esplanade
Juilliard Dances Repertory, 03 – 07. april 2013.
PHOTO BY: ROSALIE O CONNOR, COURTESY BY
SAD - Njujork
Sunset, kor. Paul Taylor, Brittany Hill
PIŠE: Xenia Rakic
Plesni departman Univerziteta Džulijard (Juilliard Univesity) radi već 61 godinu. Od 2002. umetnički direktor je
Lorens Rod (Lawrens Rhodes).
Svake godine Džulijard javno prezentira kvalitet rada svojih studenata koji tada izvode koreografske postavke uglednih svetskih koreografa. Ove godine na programu su bila dela trojice poznatih koreografa – Four Brubeck Pieces
(1984. kor. Murray Louis, muz. Dave Brubeck i Paul Desmond), Sunset (1983. kor. Paul Taylor, muz. Edward Elgar)
i One Flat Thing, reproduced (2000, kor. William Forsythe, elektronska muzika Thom Willems). Prva dva dela uživo
je pratila odgovarajuća muzika, a za Forsajtovo delo elektronska muzika je emitovana sa snimka.
Mjurej Luis (Murray Louis) ima za sobom dugu, bogatu i uspešnu karijeru, i kao igrač i kao koreograf. Preko 100
njegovih dela izvode se u Americi i u Evropi. Delo koje su izveli studenti Džulijarda postavljeno je za 4 igračice i 4
igrača. Džez muzika karakteriše svaki pokret. Taj ritam vodi igrače koji sa puno elana vladaju scenom spretno se
krećući zadatim formacijama. Bio je to jedan lep komad koji je podsetio na stari, dobri Holivud.
www.juilliard.edu
(134) Orchestra 59/62
PHOTO BY: ROSALIE O CONNOR, COURTESY BY JUILLIARD
One Flat Thing, kor. William Forsyth, Lindsay Harwell
Pol Tejlor (Paul Taylor) odveo je igrače u jedno poetično stanje i atmosferu u kojoj 4 igračice u belim haljinama pokušavaju da
učine srećnim 6 vojnika pred odlazak u nepoznato. To je koreografija koja ima puno dirljivih momenata, a krase je tipični Tejlorovi
pokreti i kombinacije. Studenti su uspeli da dočaraju potrebnu atmosferu, a u živo ih je pratio Juilliard Orchestra izvodeći partituru Edwarda Elgara.
Šta je hteo da postigne koreograf Vilijam Forsajt (William Forsythe) kada je scenu napunio stolovima, pustio preglasnu elektronsku muziku i naveo igrače da po stolovima i ispod njih „igraju“? Teško je objasniti u koju kategoriju igre se ova Forsajtova koreografija može svrstati. Moderna? Kako onda kvalifikovati Luisa i Tejlora za koje ne možemo reći da su klasični koreografi? Novi
stil koreografisanja se sve češće pojavljuje na sceni, ali nikako nam ne uspeva da to do kraja objasnimo. Ne možemo sve svesti pod
kvalifikaciju moderna igra. Kako onda proceniti rad Izadore Dankan ili Marte Grejam? Igrači su postali fizički agresivni, njihova
tela se radikalno menjaju i, kako reče jedan moderan koreograf, sve više liče na bodi bildere. Na sceni sve češće vidimo tela igrača
prepuna mišića koji veoma odgovaraju koreografima koji u svojim delima insistiraju na agresivnosti.
Možda je sve to samo prolazna faza današnjeg vremena koje nigde u svetu ni u čemu nije stabilno, pa ni u baletskoj umetnosti.
PHOTO BY: ROSALIE O CONNOR, COURTESY BY
Four Brubeck Pieces, kor. Murray Louis - Gia Mongel i Corey John Snide
SAD - Njujork
Mark Morris Dance Group, James and Martha Duffy
Performance Center, Mark Morris Dance Centre, Brooklyn
03– 14. april 2013.
PIŠE: Xenia Rakic
Mark Morris Dance Center nalazi se na petom spratu zgrade
koja ima pozorište sa 150 mesta, prilično veliku pozornicu,
mesto za klavir i dovoljno mesta za muzičare, s obzirom da
Morisove koreografije često prati muzika izvođena uživo.
COURTESY BY MMDG
Sezona je bila sastavljena od dve svetske premijere, jedne njujorške premijere i jedne predstave koja je premijerno izvedena
1994. godine.
Na muziku Antonina Dvoržaka( za dve violine, čelo i harmonijum), Moris je postavio delo Office (1994). U dnu scene postavljeno je 6 stolica. Na njima mirno sedi 6 igrača i strpljivo nešto
čeka. Kada ustanu, igraju u skladu sa muzikom, pomalo folklorne pokrete, tipične plesne Morisove kombinacije. Iznenada
ulazi jedna osoba obučena kao sekretarica, iz rokovnika čita
određeno ime, pa taj „prozvani“ odlazi sa scene i na nju se više
ne vraća. Čekanje ostalih se nastavlja, sada su pomalo i zabrinuti, a sekretarica povremeno eliminiše jednu po jednu osobu, sve
dok na sceni ne ostane samo jedna. I ta poslednja osoba nastavlja da nešto čeka. Spuštanjem zavese završava se i predstava.
Nema konkretnog objašnjenja šta je bila koreografova namera,
ali svi prisutni pomalo sumnjaju da je u pitanju bila grupa ljudi
koja je došla negde u potrazi za poslom, a da konačni rezultati
nisu bili pozitivni.
COURTESY BY MMDG
COURTESY BY MMDG
Predstava A Wooden Tree (2012. muz. i reči Ivor Culter, 19232006) zanimljiva je zbog mnogo britanskog duha i karaktera, a 8
igrača, vođeni veštom Morisovom koreografijom, kroz 12
pesama duhovito ilustruju pokretima svaku izgovorenu reč.
Jedan od igrača u ovoj predstavi je i legendarni Miša Barišnjikov.
Ističem jedan od igrača, jer je njegovo učešće u programu baš
tako bilo i navedeno. Barišnjikov nije bio specijalan gost, niti se
sezona oslanjala na njegovo učešće. Baš zato je interesantno da se
sa svojih 65 godina života, sasvim dobro, se uklopio u Morisove
igrače.
(136) Orchestra 59/62
Svetska premijera bio je komad Jenn and Spencer (muz. Henry
Cowell, Svita za violinu i klavir). Bio je to jedan neobičan duet
nazvan imenima igrača koji ga izvode (Jenn Weddel i Spencer
Ramirez). Jednostvani kostimi – ona bosonoga u dugačkoj haljini, on u pantalonama i košulji, skoro svakodnevna garderoba.
Izveli su eksplozivan duet u kome je svako od njih stalno u poziciji da napadne onog drugog. Svaki čas neko od njih napusti
scenu, ali se ubrzo i vraća na nju. Na kraju, u jednom konačnom
jakom sudaru, oboje snažno pokušavaju da osvoje onu drugu
osobu. Gledali smo nastup odličnih igrača koje su pratili dobri
muzičari.
Još jedna svetska premijera – delo Crosswalk (muz. Carl Maria
von Weber, Grand Duo, Koncert za klarinet i klavir).
Posmatrajući ovo delo, svi prisutni su se jednoglasno zapitali
kako je to moguće da koreografu uspe da na tako uspešan način
„složi“ na sceni sve igrače, da ih ponese igrom, da ih vodi kroz
nastup pun sreće i zadovoljstva? Kada se spustila zavesa, publika
je složno ustala sa sedišta i burnim aplauzima pohvalila Morisa i
njegove igrače. Pri izlasku se moglo čuti: Ipak je Moris najbolji!
Za to je dobio i moj glas.
www.markmorrisdancegroup.org
Nederlands Dance Theater, David H. Koch Theater
Lincoln Center, 11 – 12. april 2013.
SAD - Njujork
PHOTO BY: RAHI REZVANI
PIŠE: Xenia Rakic
Džojs pozorište (Joyce Theater) u
Njujorku je, želeći da se proširi i na nekoj
drugoj sceni kojih u Njujorku nema baš
mnogo, 10. aprila, dan pre gostovanja
Nederlands Dance Theater, organizovalo
Gala predstavu u David H. Koch Theatre
u Linkoln centru koje je u tom trenutku
bilo dostupno jer NYCB nije imao svoje
predstave na repertoaru.
Schmetterling, Pervanah Scharafali i Silas Henriksen, Courtesy by NDT and Eileen Arnold, Ellen Jacobs Associates, USA
Orchestra 59/62 (137)
PHOTO BY: RAHI REZVANI
www.ndt.nl
Schmetterling, Medhi Walerski, Parvaneh Scharafali i Silas Henriksen - Courtesy by NDT and Eileen Arnold, Ellen Jacobs Associates, USA
Na programu ove večeri bilo je nekoliko predstava, lokalnih i međunarodnih umetnika. Monica Bill Barnes i Anna Bas otvorile su Gala veče kreacijom Luster (2012.) tj. filmom u kome kroz Njujork nose zavesu Džojs pozorišta i unose je na pozornicu
Linkoln centra simbolično sugerišući da i Džojs učestvuje u ovom programu.
Koreografiju Dvajta Rodena Charter (2012. Dwight Rhoden, muz. Nicholas Payton) uz živo izvođenje muzike odigrala su dva
odlična igrača – Vendi Vilan (Wendy Whelan), prvakinja NYCB-a i slobodan umetnik Dezmond Ričardson (Desmond
Richardson). U njoj je bila vidljiva sva lepota scenske igre.
Sarabandu (2009) koreografa Benjamina Milepjea (Benjamin Millepied), postavljenu na muziku J.S. Baha izveli su odlični
igrači Opere i baleta iz Liona.
Na kraju večeri mogli smo da vidimo i predstavu Sh-Boom (2000) Holandskog plesnog teatra (Nederlands Dance Theatre) u
koreografiji Pola Lajtfuta (Paul Lightfoot) i Sol Leon. Muzika za ovu predstavu je uglavnom bila kompilacija američkih
pesama. Ovo je istovremeno bila i uvertira za gostovanje NDT trupe koje je počelo već sledećeg dana. Uočili smo odmah da
NDT ima prepoznatljiv stil igre koji je pun agresije, neodređenih pokreta sa visokim batmanima i mnogo akrobatike.
Već sledećeg dana mogli smo da potvrdimo ovakav utisak. Prvo je izvedeno delo Sehnucht (2010. kor. Sol Leon i David Light,
muz. L. Betoven) koje je bilo posvećeno očevima autora. Na sceni prvo vidimo igrača koji sedi sa pognutom glavom, skoro
među kolenima. Ta scena traje dosta dugo i kada se podigne zavesa, na sceni se pojavljuje viseća kocka veličine jedne male
sobe. U njoj dva igrača započinju borbeni duet, pun akrobatike u tako malom prostoru, a kocka se, s vremena na vreme, i
zarotira zajedno sa igračima u njoj. Već sledeća scena misteriozno prikazuje grupu igrača odevenih samo u crne pantalone,
golih grudi i kod žena i kod muškaraca. Igrači su bili odlični u onome što su radili, ali zašto to oni rade, ko su oni? Mala soba
opet se vraća na scenu, kao i igrač koji sedi kao na početku predstave. I tu je- kraj. Zavesa se ipak ne spušta. Scenski radnici
počinju da se šetaju pozornicom, ulaze i ostali igrači, a onaj igrač i dalje sedi sve vreme spuštene glave među kolenima.
(138) Orchestra 59/62
PHOTO BY: RAHI REZVANI
Posle kraće pauze, izvodi se predstava
Schmetterling. U dubini scene nalaze se
vrata, prolaz koji se proširuje, pa se
kroz njega vidi panorama Doline
smrti. Da li je igrač koji je sedeo sada
dete igrača koji je igrao u maloj sobi,
jer sada samo seda kosa jedne igračice
asocira na starost. Svi igrači jednog
trenutka napuštaju scenu, na njoj i
dalje ostaje onaj jedan igrač koji sada
stoji podignutih ruku okrenut ka
panorami Doline smrti. I tu se ova
predstava završava.
U programu ništa nije bilo navedeno,
pa je gledaocima bilo prepušteno da
sami kroz igru kreiraju sosptvenu
priču i objašnjenje koreografskog postupka. Uostalom, pitali smo se, da li je
uopšte potrebna precizna priča, ako je
koreografija dobra?
NDT kompanija 10 godina nije gostovala u Njujorku. Naš susret sa ovom
trupom bio je u vremenu kada je na
njenom čelu bio ugledni koreograf Jirži
Kilijan (Jiri Kylian) koji je za ovu trupu
kreirao 75 koreografija, a NDT svrstao
među najbolje evropske plesne kompanije. Kilijanov naslednik od 2011. je
Pol Lajtfut, nekadašnji igrač u trupi,
koji, zajedno sa Sol Leon, takođe
nekadašnjom igračicom, vodi trupu u
21. veku. Njih dvoje zajedno rade i žele
da nastave putem koji je trasirao Jirži
Kilijan. Nadajmo se da će odlični igrači
NDT kompanije biti bolja inspiracija u
sledećim koreografijama jer su oni to i
zaslužili.
Sehnsucht, Silas Henriksen, Courtesy by NDT and Eileen Arnold, Ellen Jacobs Associates, USA
Orchestra 59/62 (139)
American Ballet Theater, prolećna sezona,
Metropolitan Opera Hause, 13 maj – 06. jul 2013.
PHOTO BY: GENE SCHIAVONE, COURTESY BY
SAD - Njujork
Labudovo jezero, Maria Kochetkova i Herman Cornejo
PIŠE: Xenia Rakic
New York City Ballet otvorio je svoju prolećnu sezonu 30. aprila u Linkoln Centru, u David H. Koch
Theatre, koja je trajala sve do 09.juna. Već 13. maja počela je prolećna sezona trupe American Ballet
Theater u Metropolitan Opera Hause, tačno preko puta Linkoln centra, koja je trajala do 06.jula.
Dve najznačajnije baletske kompanije u Americi, koje se po stilu i repertoaru bitno razlikuju, pružile
su u isto vreme poštovaocima baletske umetnosti obiman i raznovrsan izbor predstava. Potsetimo da
David H. Koch Theater ima 2.544 mesta, a Metropoliten Opera Hause 3.800. Dakle, svake večeri
tokom obe prolećne sezone, ukupno 6.344 osobe mogle su prisustvovati nekoj baletskoj predstavi po
sopstvenom izboru. Zato nije nikakvo čudo što kompanije New York City Ballet i American Ballet
Theater imaju veliki broj poštovalaca i brojnu odanu publiku. O konkurenciji – ni reči !
O prolećnoj sezoni NYCB-a biće reči u posebnom tekstu, a na ovom mestu biće, za čitaoce Orchestre ,
prikazan sadržaj prolećne sezone ABT-a.
ABT ima svoj klasičan repertoar na kome se nalaze brojni poznati baleti. Zbog toga se svaka sezona
deli po nedeljama kada se posebna pažnja posvećuje određenom klasičnom delu.
Prva nedelja je ovoga puta pripala baletu Onjegin, druga mešovitom programu (Drink to Me Only With
Thine Eyes, A Month in the Country, Simphony in C), tokom treće nedelje izvodili su se Don Kihot i 4
baleta Alekseja Ratmanskog, četvrtu su obeležili baleti Gusar, Romeo i Julija, Labudovo jezero i Silvija,
a poslednja nedelja bila je posvećena baletu Uspavana lepotica. Moglo bi se reći da je ovako postavljen
program u stvari standardan klasičan repertoar trupe koja želi da programski čuva i neguje „stare“
balete. Različitosti se uočavaju u raznovrsnim podelama uloga, gostovanju međunarodnih igrača i u
ponekoj „novoj“ produkciji (uglavnom neuspeloj) nekog „starog“ baleta.
Jedina premijera koja je bila na programu bio je balet Alekseja Ratmanskog Šostakovič trilogija
(Shostakovich Trilogy). Prvi deo ove trilogije već je izveden u oktobru 2012 i od tada se celokupno izvođenje sa nestrpljenjem očekivalo. Balet je na programu imao 4 izvođenja i dve vodeće podele.
Ratmanski je na muziku Šostakoviča već postavio 7 koreografija. Očigledno je da ga Šostakovičeva
muzika vrlo inspiriše i motiviše. U svojoj baletskoj trilogiji koristio je Šostakovičeva dela kao što su
Prva simfonija u F-molu op.10 (1925.), Deveta simfonija u E- molu op. 70 (1945.) i Kamerna simfonija op. 110 koja je izvedena 1960. godine.
Scena u Šostakovičevoj trilogiji nema dekor. Jedina scenografija su tri oslikana panela (autor George
(140) Orchestra 59/62
PHOTO BY: GENE SCHIAVONE, COURTESY BY ABT
Romeo i Julija, Polina Semionova i David Hallberg
Tsypin) koji su dizajnom i simbolima odgovarali svakom od tri kompozitorska dela Šostakoviča tj. dobima u kojima su nastajala. Za prvi deo trilogije, na panelu su oslikani vojnici, crvene zastave, mladi ljudi,
sve u stilu tog doba u Rusiji; u drugom delu na panelu su bili crteži ljudskih glava koje su imale vrlo ozbiljna lica (1945. godina), a u trećem delu trilogije na panelu su se nalazili brojni čekići, srpovi, zvezde, svi
u crvenoj boji kao odraz jednog specifičnog vremena u Rusiji.
Koreografija je takođe sledila stil tih i takvih vremena. Igrači su bili podeljeni po grupama, kretali su se
u okviru preciznih formacija sa svešću šta se sve to oko njih dešava. Krili su svoja prava osećanja, nezadovoljstva i pokretima često sugerisali prikriveni strah. Ratmanski je postavio ozbiljan balet koji će,
možda, publika teško razumeti ako nema predznanja o tri za Rusiju specifična perioda kroz koje je kao
država prošla.. U obe igračke podele igrači su bili odlični.
U svakom od ostalih baleta smenjivali su se igrači, svi prvaci igrali su u naslovnim ulogama sa različitim
partnerima. ABT ima zaista mnogo odličnih igrača, pa je teško bilo koga izdvojiti. Podjednako je bilo
teško opredeliti se koju od podelu sa programa pogledati – Semjonovu i Halberga u Labudovom jezeru,
ili Osipovu, Vasileva, Korneja, Simkina i Bojlstona u Gusaru, ili Marfi i Gomesa u Silviji, ili Višnjevu i
Gomesa u Romeo i Juliji....ili !
Kao gost sezone bila je najavljena Alina Kožokaru (Alina Cojocaru) prvakinja Kraljevskog baleta u
Londonu (The Royal Ballet), ali je njeno gostovanje otkazano, a u međuvremenu je i napustila Kraljevski
balet.
Orchestra 59/62 (141)
PHOTO BY: GENE SCHIAVONE, COURTESY BY ABT
Silvija, Gillian Murphy,
Sezonu je „punio“ balet Uspavana lepotica. U naslovnoj ulozi Aurore smenjivale su se prvakinje u pratnji svojih partnera
Prinčeva Dezire. Od svoje praizvedbe u Sankt Peterburgu 1890. godine, balet Uspavana lepotica je doživeo mnoge koreografske promene. ABT je današnju verziju prvi put prikazao 2007. u koreografskoj verziji Kevina MekKenzija (Kavin McKenzie),
Gelsey Kirkland i Mihajla Černova (Michael Chernov) po Marijusu Petipa. Delovi baleta koje je postavio legendarni Petipa i
dalje su najbolji, a u svemu ostalom (scenografija i kostimi, balet je skraćen na samo dva čina) pokušano je da se balet približi
današnjem vremenu i senzibilitetu savremene publike, mada su autori veoma poštovali klasičnu formu ovog baletskog dela. U
naslovnoj ulozi Aurore, umesto Kožokaru, gostovala je Marija Kočetkova (Maria Kochetkova) prvakinja San Francisko baleta,
odlična balerina koja je u sigurnim rukama partnera Hermana Korneja (Herman Cornejo) doživela lep uspeh kod publike.
Zanimljvo je bilo gostovanje igrača Albana Lendofa (Alban Lendof) iz Danske u ulozi Princa Dezirea. Njegov nastup bio je
otkriće za američku publiku. Pre dve godine na jednom takmičenju dobio je nagradu za najboljeg igrača, a razlozi za to videli
su se pri njegovom prvom izlasku na scenu. Lendof je odličan igrač. Iako za klasičnog igrača ima malo jače noge koje mu narušavaju izgled pravog klasičnog igrača, u njegovom nastupu dominiraju izvanredne klasične kretnje, sigurnost u skokovima,
besprekorno čiste klasične pozicije, što je u konačnom pozitivnom utisku o njemu preovladalo.
Zavesa se u Metropolitenu konačno spustila na kraju prolećne sezone ABT-a, ali će se brzo, za samo nekolko dana, ponovo
otvoriti u Los Anđelesu gde se nastavlja gostovanje ove kompanije.
Posle 64 dana igranja – nema odmora !
(142) Orchestra 59/62
SAD - Njujork
PHOTO BY: PAUL KOLNIK, COURTESY BY NYCB
New York City Ballet, David H. Koch Theater,
Lincoln Center, 30 april – 09. jun 2013.
Glass Pieces, kor. Dž. Robins, ansambl
PIŠE: Xenia Rakic
NYCB ne počinje svoje plesne sezone Gala predstavom. Tako nešto dogodi se obično početkom druge nedelje sezone, pa je tako bilo i ovoga puta.
Gala veče održano 08. maja po pravilu pripada donatorima i sponzorima kompanije. Crveni tepih ispred pozorišta je obavezan, a poznata lica, dame u dugim haljinama i gospoda najčešće u frakovima, ulaze u pozorište, na balkonu prisustvuju koktelu, a uporno zvono za početak predstave ih oko 19,30 ipak konačno „uvodi“ u salu.
Program sezone prve tri nedelje bio je posvećen američkim kompozitorima i baletima koji su na njihovu muziku
koreografisani, pa je i Gala veče na programu imalo baš takva dela – Leonard Bernštajn (Cool), Filip Glas (Glass
Pieces), Džon Filip Susa (Stars and Stripes), Džordž Geršvin (The Man I Love), Samjuel Barber (Soiree Musical),
Andre Prevan i L. Bernštajn (A Place for Us).
Posle burnog završetka, zvanice odlaze na večeru koja je organizovana u restoranu pored samog pozorišta, a kritičari žure u svoje kancelarije i između sebe „u trku“ diskretno komentarišu kvalitet ove plesne večeri. Treba odgovoriti na mnoga pitanja – kako su koreografi pokazali sosptvene sposobnosti, koliko su oni zaslužni za uspeh ili
neuspeh večeri, kakav i koliki doprinos su dali igrači, koliki je bio doprinos muzičkog izbora...?
Već u ovim preliminarnim razgovorima jasno je da je Gala veče zaslužilo višestruke pohvale i da su oni koji su
sastavljali program u tome bili vrlo uspešni.
Zasluge za to svakako u velikoj meri pripadaju direktoru NYCB-a Piteru Martinsu (Peter Martins) koji je na čelu
kompanije već 30 godina. U finansijskom pogledu NYCB stabilno radi, a Martins uporno nastavlja umetničkim
putem osnivača Žorža Balanšina. Martinsov rad u kompaniji uopšte nije lak. Naprotiv. Kao direktor nosi veliku
odgovornost ne samo za trupu već i za njenu baletku školu. Kao direktor, Martins ima nepogrešivo oko koje u
ansamblu uočava talentovane igrače, on im omogućava dalji razvoj kroz statusnu hijerarhiju u kompaniji, otvara
im nove perspektive, pruža kreativne šanse. Martins je podržao prve koreografske postavke mladog igrača Džastina
Paka (Justin Pack) koji se proslavio već svojim prvim kreacijama In Crases, Year of the Rabbit i Pay de la Jolla. Pod
Martinsovim nadzorom mladi Kristofer Vildon (Christopher Wheeldon) prvo je bio dobar igrač, a kasnije i koreograf. Zahvaljujući Martinsovim dobrim predviđanjima i procenama, Aleksej Ratmanski je plasirao svoje koreografsko ime u Americi i počeo da realizuje izvanrednu karijeru. Martins kao direktor čuva baletsku riznicu nasleđenu od osnivača Balanšina i uglednog koreografa Džeroma Robinsa (Jarrom Robins).
Orchestra 59/62 (143)
PHOTO BY: PAUL KOLNIK, COURTESY BY NYCB
Stars and stripes, kor. Ž. Balanšin, Ashley Bouder i Andrew Veyette
Istina je da se Martins kao koreograf nije baš proslavio i mnogi se slažu da je to njegova najveća mana, ali je, ipak, postavio i nekoliko uspešnih baleta kao što su Calcium Light Night (1977.), Barber Violin Concerto (1988.) i Hallelujah Junction (2001.)
Zasluge Pitera Martinsa treba poštovati.
Na programu sezone bilo je 38 baleta. Prvih 25 bili su posvećeni američkim kompozitorima, a u ostalom delu programa nalazili su
se, više ili manje, ruski kompozitori Čajkovski i Stravinski. Na programu nekih večeri bili su baleti Balanšina, Robinsa ili Martinsa.
Izbor je bio veoma veliki i zaista je bilo teško doneti odluku šta pogledati sa ovog programa.
Veliki uticaj na donošenje ove odluke imaju igračke podele. Na programima sezone nisu navedena imena igrača. Ona se mogu pronaći preko Interneta ili na panoima u foajeu pozorišta. Američka publika je već navikla da NYCB nema u svojim redovima „zvezde“ svetskih imena, več samo dobre igrače koji se smenjuju u ulogama, pa publika očekuje da na sceni vidi samo ono najbolje.
Zahvaljujući Balanšinu, NYCB stvorio je ugled i reputaciju jedne od najboljih kompanija sveta. I zaista, retko se dogodi da je na
repertoaru neka loša predstava ili da na sceni igrači ne igraju baš najbolje. Mnogi prate razvoj karijere igrača u trupi.
(144) Orchestra 59/62
PHOTO BY: PAUL KOLNIK, COURTESY BY NYCB
Grupa igračica NYCB-a je specijalno „izrasla“ do nivoa svetski
priznatih balerina – Sara Mearns, Tiler Pack, Ashley Bouder,
Sterling Hyltin, Teresa Reichlen i veteranka Wendy Whelan (u
trupi od 1986.). Od prvaka trebalo bi istaći izuzetan napredak
Roberta Ferčajlda (Robert Fairchild) i mladog Čeisa Finlija (Chase
Finlay) koji je promovisan u prvaka u februaru 2013. zajedno sa
još jednim kolegom (Adrian Danching-Waring) koji se kvalitetom
rada sve više ističe.
Od baleta koji se skoro nisu prikazivali, najviše bi trebalo pomenuti Balanšinov Ivesiana (muz. Charles Ives, 1874-1954, prem.
1954.) čija je premijera održana samo četiri meseca posle smrti
kompozitora. Ova Balanšinova koreografija, podeljena u tri celine,
prilično je mračna. Scenska radnja prvog dela uglavnom se odigrava u mračnom ambijentu, samo jedna igračica u belom kostimu, kao u snu, igra kao uporno tražeći nešto sve dok se ne pojavi
igrač koji počinje da je prati sve dok ne ostvare kontakt. Njihov
susret brzo se okončava, igrač odlazi sa scene, a uskoro je i ona
napušta ostavljajući nas da se pitamo šta se sa njima dogodilo i zašto je svako posle svega ostao sam. U drugom delu
igračicu raspuštene kose 4 igrača stilizovano i koreografisano nose scenom dok jedan igrač uporno pokušava da je
dotakne, ali mu to nikako ne uspeva. Bez ijednog ostvarenog kontakta, svi će napustiti scenu na kojoj i dalje vlada
mrak. Treći deo potpuno se razlikuje od prva dva. Pod punim svetlom jedan par izvodi veselo vrlo jednostavan i zabavan duet, ali u samom finalu predstave, koji je za mnoge kao idejno rešenje vrlo misteriozan, opet vlada mrak. Ceo
ansambl se na kolenima kreće scenom u potrazi za nečim što je samo njima poznato. Ivesiana je još jedan Balanšinov
balet koji je potvrdio njegov orgoman koreografski talenat, kao i poznavanje baleta i muzike.
Ostali baleti sa programa izvode se inače manje ili više, ređe ili češće. Ipak, izdvajamo jedan koji se svake sezone sa
zadovoljstvom gleda – Glass Pieces (muz. Filip Glas, prem.
1983) koreografa Džeroma Robinsa (Jarom Robbins). NYCB imao je veliku sreću da pored Balanšina u svojim redovima ima i uglednog koreografa Džeroma Robinsa.
PHOTO BY: PAUL KOLNIK, COURTESY BY NYCB
Zaista nije lako direktoru Martinsu da vodi jednu ovakvu baletsku kompaniju kakva je NYCB. On lično prvo se dokazao kao odličan igrač kompanije (član od 1970) i to baš u koreografijama Balanšina i Robinsa sa kojima je tokom svoje
igračke karijere svakodnevno provodio mnogo vremena i od kojih je imao prilike da mnogo nauči. Kada je 1983. godine prestao aktivno da igra, i kada je zajedno sa Robinsom postao direkotor, stekao je još više znanja i praktičnog iskustva u vođenju kompanije. Od 1990. Martins je sam direktor NYCB, a mesto koje kompanija zauzima na samom vrhu
najboljih baletskih kompanija sveta najbolji je dokaz njegovog uspešnog dugogodišnjeg rada.
Soiree Musical, kor. Ch. Wheeldon,Lauren Lovette i Chase Finlay
Orchestra 59/62 (145)
SAD - Njujork
Valentina Kozlova International Ballet Competition, 27 – 30. jun 2013.
PIŠE: Xenia Rakic
PIŠE: Xenia Rakic
Posle nekoliko uspešno realizovanih
baletskih takmičenja u Bostonu,
Valentina Kozlova je prvi put 2013.
Prenela takmičenje u Njujork.
Prijavljeni takmičari /igrači bili su
podeljeni u dve grupe – juniori (15-17
godina) i seniori (18-25).Trajanje je
trajalo četiri dana. Žiri je imao
dvanaest članova, a predsednik je bio
Andris Liepa.
Takmičenje je bilo dobro i jednostavno organizovano. Prvog dana takmičili su se kandidati iz juniorske
grupe, drugog seniori, treći dan je bio
određen za polufinale takmičenja u
kome su se takmičili igrači na osnovu
selekcije Žirija, a četvrtog dana
održano je finale i Gala predstava u
kojoj su učestvovali i prvaci New York
City Ballet-a. Kozlova je od 19731977. bila solistkinja ove trupe, a do
1979. igrala je u statusu prvakinje
baleta.
PHOTO BY: YELENA YEVA, COURTESY BY VKIBC
Sledeće godine , od 28-29.aprila 2014, Kozlovino takmičenje održaće se
ponovo u Njujorku ali pod nazivom Međunarodno takmičenje savremenih
koreografa i igrača (International Contemporary Choreographers & Dancers
Competition) i po propozicijama neće imati ograničenja u godinama života
prijavljenih kandidata.
Međunarodno baletsko takmičenje (International Ballet Competition) za
uzrast od 13-25 godina održaće se u Njujorku 2015. godine, a datumi održavanja takmičenja biće naknadno objavljeni.
Puno rada i truda su uložili takmičari tokom samo četiri dana trajanja takmičenja, ali su se zato pobednicima mnogi snovi ostvarili jer su se vrata
mnogih baletskih kompanija pred njima širom otvorila. Ostalim igračima
ponuđene su mnoge mogućnosti korisne za dalji razvoj njihove karijere i
unapređenje obrazovanja.
(146) Orchestra 59/62
Student Awards, First Prize, Demitra Bereveskos, SAD
VALENTINA KOZLOVA INTERNATIONAL BALLET COMPETITION CONCLUDES WITH
ANNOUNCEMENT OF MEDALISTS AND RECIPIENTS OF SPECIAL AWARDS AND
GALA PERFORMANCE
June 30 at LaGuardia Concert Hall, NYC
The first Valentina Kozlova International Ballet Competition concluded on June 30th with announcements of the recipients of
medals, scholarships, company contracts, and other awards, followed by a Gala Performance. Excitement was high both in the full
house and on stage, where 85 dancers from 20 countries around the world, from Russia to Paraguay, learned which dancers
received awards.
The Gala Performance featured appearances by guests Daniel Ulbricht and Ana Sophia Scheller, dancing Balanchine’s Tarantella,
and Michele Wiles and Georgina Pazcoguin in La Follia by Mauro Bigonzetti. Dancers Jaimi Cullen, Amber Miller, Yui Sugawara,
and Indiana Woodward danced Women of Tudor, a new quartet choreographed by Jason Ambrose. Guests from past competitions
were Albert Gordon, who was awarded the Gold Medal at the 2012 Competition in the Junior Category, and is also recipient of the
2012 Princess Grace Scholarship Award, and Sarah Steele, Silver Medalist in the Junior Category in 2012, soon joining the Tulsa
Ballet.
Divided into three categories (Student, ages 13 & 14; Junior, ages 15-17; Seniors, ages 18-25), the participants competed with
dances selected from an extensive list supplied by VKIBC, containing solos and duets from Swan Lake, Paquita, Le Corsaire, Flames
of Paris, Giselle, and other classics. In addition, the dancers were required to learn, from on-line video, original solos created by
Jacqulyn Buglisi for the women; Viktor Kabaniaev, male solo; Paulo Arrais, duet.
Judges for VKIBC 2013:
Andris Liepa (Russia), President of the Jury
Mikko Nissinen (Finland), Honorary President
Oleksi Bessmertni (Germany)
Olga Guardia de Smoak (Panama)
Deborah Hess (Canada)
Hae Shik Kim (South Korea)
Tadeusz Matacz (Germany)
Galina Panova-Ragozina (Israel)
Radenko Pavlovich (USA)
Sergei Soloviev (France)
Bojan Spassoff (USA)
Septime Webre (USA)
Stanton Welch (Australia)
Artistic Board for VKIBC 2013:
Violette Verdy
Charles Askegard
Patricia Aulestia
Maxim Beloserkovsky
Irina Dvorovenko
Cyril Lafaurie
Marek Rozycki
Martine Van Hamel
Doreen Wells
Jelko Yuresha
In 2014, VKIBC is going modern! The next event will be the debut of the
INTERNATIONAL CONTEMPORARY CHOREOGRAPHERS & DANCERS
COMPETITION, scheduled for April 28 & 29, 2014 at Symphony Space,
NYC.
Solos, duets and ensemble works of contemporary dancers and choreographers
will be shown - no age restriction.
www.vkibc.org
Senior Devision, Gold Medalists, Ms. Chae-Eun Yang i Mr. Ji-Seok Ha, Juzna Koreja
Junior Deviion, Gold Medalist, Carolina Bastos, Brazil
New Adventures, Matthew Bourne’s Sleeping Beauty,
New York City Center, 23. oktobar – 03. novembar 2013.
COURTESY BY HELEN DAVIS PUBLIC RELATIONS
SAD - Njujork
PIŠE: Xenia Rakic
Engleski koreograf Metju Born (Metthew Bourne) proslavio se 1995.
na međunarodnoj baletskoj sceni svojim prvim baletom Labudovo
jezero (muz. P.I.Čajkovski) u kome su sve glavne uloge (labudove) igrali
muški igrači. Bila je to izuzetno uspela baletska predstava, mnogi su je
nazivali “muško Labudovo jezero”, pa su mnogi stručnjaci i ljubitelji
baleta budno pratili razvoj Bornove karijere.
Born gaji veliku ljubav i poštovanje prema kompozitoru Čajkovskom.
Već u svom prvom baletu, u kome je mnogo šta promenio i protumačio
na svoj veoma imaginativan i autentičan način, Born ni jednog trenutka nije odstupio od originalnog libreta, ali mu je dao potpuno novi
smisao, priču je smestio u sasvim drugačiji ambijent, a profilisanje likova uradio je na sebi svojstven način. Pri tome, tokom celog baleta, na
bilo koji način nije oskrnavio prelepu partituru Čajkovskog. Pre
Labudovog jezera, Born je 1992. postavio i svoje viđenje legendarnog
baleta Čajkovskog Krcko Oraščić, a sada, sledeći put kompozitora
Čajkovskog poznat u istoriji kao velika baletska trojka, koreografiše i
treći njegov balet Uspavana lepotica.
Born je već dokazao da je veoma autentičan koreograf, odličan je poznavalac kompozitorskog opusa Čajkovskog i, kad god stvara na njegovu muziku, sa velikim poštovanjem dosledno sledi svaku originalnu
notu koju je Čajkovski postavio u svojim velikim kompozitorskim delima. Zanimljiv je podatak da je Born odluku da postavi koreografiju za
Uspavanu lepoticu doneo tokom turneje njegove trupe u Moskvi, kada
je imao prilike da poseti kuću Čajkovskog i boravi kraće vreme u njegovoj jednostavnoj spavaćoj sobi. Baš tu “rodila se “ Uspavana lepotica
Metju Borna.
Gostovanje u Njujorku izazvalo je veliko interesovanje i bilo je veoma
uspešno.
www.new-adventures.net
(148) Orchestra 59/62
Ništa u koreografskom radu Borna nije jednostavno i verno originalu,
pa tako nije bilo ni ovoga puta. Njegova Aurora nije princeza koju princ
poljupcem budi iz stogodišnjeg sna, možda ona uopšte i nije princeza.
Kao mlada, ona se zaljubljuje u vratara koji će do kraja ostati njen
dečko. U baletu, naravno, ima čarolija, tu su i vampiri predstavljeni u
likovima zle Karabos i njenih pratilaca. Aurorin život od rođenja sve do
16. godine života prikazan je skoro verno originalnom libretu, ali posle
protoka vremena od sto godina, Born žestoko interveniše i skoro da
nam šalje poruku da vampiri žive večito.
Prvi deo Bornove Uspavane lepotice odlično je izveden i prikazan.
Prepun je njegovih originalnih imaginacija kao što je beba Aurora tj.
lutka koja po sceni šeta, skakuće i ostavlja utisak da je to, u stvari, beba
vampir. Vila Jorgovan je ustvari Grof Jorgovan. U vezi ovog lika Born je
sigurno morao da uloži dodatne napore kao koreograf, jer je veoma
bilo važno kako će na sceni taj lik igrom predstaviti dug vremenski
period (od 16. godine Aurorinog života sve do stote godine kada se ona
budi), a to je podrazumevalo prikazivanje mnogih promena kao što su
na primer i promene u modnoj industriji.
Bornov balet Uspavana lepotica je veliki projekat. Sve u njemu koreograf je sa uspehom rešavao sam. Uz pomoć svoje izvanredne mašte,
duboko inspirisan muzikom Čajkovskog, Bornu je možda uspelo da
stvori sasvim novu verziju ovog baleta, i to vrlo uspešnu verziju, zahvaljujući pre svega neizmernoj ličnoj odanosti koju gaji prema velikom
kompozitoru Petru Iljiču Čajkovskom.
Bornovi igrači su vrlo dobri. Njegova baletska kompanja je mala, ali
radi veoma uspešno.
Ime Metju Borna trebalo bi zapamtiti. On je jedan od retkih koreografa
našeg doba koji poseduje visok nivo autentične imaginacije i veliki
kreativni talenat i potencijal.
SAD - Njujork
PHOTO BY: PAUL KOLNIK, COURTESY BY NYCB
New York City Ballet, jesenja sezona,
17. septembar – 13. oktobar 2013.
Labudovo jezero, kor. Peter Martins, Sara Mearns
PIŠE: Xenia Rakic
Kratka i uspešna jesenja sezona nastupa NYCB-a počela je sa dva izvođenja baleta Labudovo jezero, zatim je „ubačeno „
Gala veče za donatore i sponzore, a odmah zatim usledila su još četiri izvođenja Labudovog jezera. Koreografiju za ovaj
balet koji ne samo u Americi puni auditorijum kad god je na repertoaru, postavio je direktor NYCB-a Piter Martins (Peter
Martins). Premijera baleta bila je 1999. Ni tada, a ni sada balet nije dobro procenjen od strane kritičara. pogotovo koreografske deonice koje potpisuje Martins. Njegovo Labudovo jezero postavljeno je prema Marijusu Petipa, Levu Ivanovom
i Žoržu Balanšinu, pa su te koreografske deonice i dalje najbolje u baletu. Više puta sam istakla da je Martins odličan direktor kompanije i da je veoma dobro vodi, u umetničkom, ali i u finansijskom smislu poslovanja. Nažalost kao koreograf nije
podjednako uspešan.
NYCB imao je u svojoj istoriji jednog savrešnog direktora, istovremeno i odličnog koreografa, svog osnivača Žorža
Balanšina. Koreografski talenat Balanšin je „doneo“ u Njujork još iz vremena rane mladosti kada je sarađivao sa velikim
impresarijom Seržom Djagiljevim. U NYCB-u ostvario je brojne izvanredne balete koje kompanija i danas pažljivo čuva
od zaborava i repertoarski neguje. U današnje vreme, mnogi su svesni činjenice da je na međunarodnoj baletskoj sceni lista
odličnih igrača prilično duga, ali da je broj pravih, talentovanih, pogotovo klasičnih koreografa sve manji i manji.
NYCB, zahvaljujući Martinsu, danas ima nekoliko odličnih balerina. Spomenimo samo neke od njih. Sarah Mearns postala je član kompanije 2004, a 2008. stekla je status prvakinje. U ulogama Odete i Odilije u Labudovom jezeru otvorila je
jesenju sezonu. Sara je balerina koja poseduje izvanredne kvalitete koji je svrstavaju u vrhunske balerine sveta. Sara privlači
pažnju odličnom izvođačkom tehnikom, ali i sjajem svoje duše dok igra i divnom pojavom na sceni. Ona poseduje scensku privlačnost koju je imao i veliki Rudlof Nurejev. Njena figura možda nije prava baletska. Visoka je, krupnija od ostalih, ali i izvanredno fleksibilna, sa dubokim, širokim epolmanima koji prosto osvajaju.
Orchestra 59/62 (149)
PHOTO BY: PAUL KOLNIK, COURTESY BY NYCB
Spectral Evidence, kor Angelin Preljocaj, Gretchen Smith i Tiler Peck
Tiler Pack dolazi u NYCB 2005, a 2008. promovisana je u prvakinju baleta. Njena muzikalnost
i odlična tehnika ne mogu se ignorisati. Tu je i Sterling Hyltin (angažovana 2003. prvakinja od
2007.) i Ashley Bouder (u trupi od 2000, prvakinja od 2005.), balerina koja na sceni brzinom
izvođenja i odličnom tehnikom postiže sve. Posebno se ističe i balerina Teresa Rreichlen koja je
u kompaniju primljena 2001, a prvakinja je od 2009. Maria Kowroski (član od 1995. prvakinja
od 1999) poseduje vanserijski dugačke linije svojih divnih nogu i zasluženo godinama „nosi“
mnoge vodeće uloge. Ne sme se nikako zaboraviti Wendy Whelen, prava baletska umetnica,
doajen u ovog grupi balerina NYCB-a. U kompaniju je ušla 1986, a status prvakinje stekla 1991.
godine. Upornim radom stigla je do vrhunca svoje karijere. Sada je u godinama života kada se
njena karijera veoma poštuje.
Muški igrači takođe zaslužuju našu pažnju. Iako su muški igrači malobrojniji u odnosu na njihove koleginice balerine, navešćemo nekoliko imena koja se moraju istaknuti: Jared Angel
(angažovan 1998, prvak od 2005.), Robert Fairchild (angažovan 2006.. prvak od 2009), odličan
tehničar Daniel Ulbricht (član od 2001. prvak od 2007). Zanimljivo je da se na spisku igrača
NYCB-a nalaze uglavnom imena američkih igrača.
Gala veče je i ove godine imalo za cilj da predstavi modnog dizajnera koji je uradio kostime za
neku baletsku predstavu. Prošlogodišnja, kada je predstavljen modni mag Valentino, donela je
kompaniji preko dva miliona dolara donacija. Manje poznati dizajneri ove godine nisu tako
dobro prošli, ali je njihov kostimografski rad profesionalno prezentiran.
Sezona je imala jednu premijernu predstavu – Spectral Evidence koreografa Anđelina Preljocaja
(Angelin Preljocaj), delo postavljeno na muziku Džona Kejdža (John Cage), za četiri igrača i
četiri igračice. Muški igrači bili su u crnim odelima i njihova koreografija je bila odlična, puna
snažne enregije pokreta. Igračice su bile obučene u bele haljine sa crvenim zakrpama, što ni
malo nije izgledalo atraktivno, a to bi se moglo reći i za koreografiju. Iako je delo scenski bilo
vrlo dobro opremljeno, kod kritičara ovaj Preljocajev balet nije doživeo veliki uspeh.
Ostali deo programa sezone bio je više „miran“. Delo Naumona (2010) Alekseja Ratmanskog
privlačilo je odličnim koreografskim rešenjima i divnim momentima tako tipičnim za
Ratmanskog, a program Black and White, posvećen stvaralaštvu Žorža Balanšina, po pravilu se
realizuje sa velikim uspehom, a publika uvek traži „kartu više“.
Posle ove uspešne sezone nastupa nije bilo odmora za kompaniju NYCB. Odletela je u Japan !
(150) Orchestra 59/62
SAD - Njujork
PHOTO BY: MARTY SOHL, COURTESY BY ABT
American Ballet Theater, jesenja sezona, David H. Koch Theater,
Lincoln Center, 30. oktobar – 10. novembar 2013
The Tempest, Marcelo Gomes (Prospero) i Danil Simkin (Ariel)
PIŠE: Xenia Rakic
Na programu jesenje sezone ABT-a bilo je 12 predstava. Izbor koreografa bio je odličan. Dve premijere i nekoliko izvođenja baleta koji se ne igraju baš često bile su glavna karakteristika sezone.
Prva premijera bio je balet Alekseja Ratmanskog Bura (The Tempest, muz. Žan Sibelijus) inspirisan Šekspirovom Burom. Uz pomoć dramaturga Marka Lamosa (Mark Lamos) tema baleta, koja bi mogla biti ne baš
lako razumljiva onima kojima nisu bliska Šekspirova dela, Ratmanskom u koreografskom smislu nije predstavljala veći problem. Odličan nastup Marčela Gomeza (Marcelo Gomes) u naslovnoj ulozi Prospera, kao i
ostalih igrača, samo su doprineli uspehu novog baleta koreografa koji se danas već ubraja u najbolje koreografe
sveta. Izveden je još jedan skoriji balet Ratmanskog, Šostakovič trilogija postavljen na Prvi klavirski koncert
Dimitrija Šostakoviča, jedan od tri dela prošlogodišnje premijere koja je doživela veliki uspeh.
Druga premijerna predstava bila je koreografija prvaka baleta Marčela Gomeza Aftereffect (muz. P.I.Čajkovski)
u kojoj je dominirao miks klasičnih i modernih pokreta koji je često bio u nedopustivoj disharmoniji sa
muzikom Čajkovskog.
Orchestra 59/62 (151)
PHOTO GENE SCHIAVONE, COURTESY BY ABT
Gong
Jedno do najvećih Balanšinovih dela balet Tema i varijacije (Theme and variations, muz. P.I.Čajkovski, prem.1947) još jednom je dokazano da klasičan balet traži veliku preciznost izvođenja, muzikalnost i brze pokrete. Gillian Murphy u
naslovnoj ulozi ponovo je dokazala zašto se za nju govori da je najbrža balerina u trupi, sigurna na sceni i kada izvodi brze
skokove i piruete. Njen partner bio je James Whiteside koji je pokazao sigurnost i kao igrač i kao dobar partner. Ansambl,
podstaknut muzikom Čajkovskog i odličnim nastupom solista, odlično je odigrao svoj deo u baletu.
Ostalih dana sezone na repertoaru su bile sledeće predstave: Gong uvek razigranog Marka Morisa (prem. 2001. muz. Colin
McPhee), odlična Bach Partita Tvajle Tarp (Twyla Tharp, muz. J.S.Bah, prem.1983), baletski biser Silfide Frederika Eštona
(Frederick Ashton, muz. F. Šopen, prem. 1976) koji se i dalje sa uspehom izvodi iako je, možda, vreme pomalo načelo i
temu baleta i način koreografisanja, „klasika“ moderne igre, legendarno delo Hoze Limona (Jose Limon) The Moors
Pavana (muz. Henri Parsel, prem. 1949)...
Spomenućemo i predstavu Clear koreografa Stantona Welša (Stanton Welsh, muz. J.S. Bah, prem. 2001) balet postavljen
za 7 igrača koji je po mišljenju mnogih bio repertoarski promašaj. Do tako nečega uvek može doći, pa je, i pored toga,
zaključak kritike i publike bio da je i ovoga puta ABT ostvario uspešnu sezonu kojoj su najveći doprinos dali odlični igrači,
na pozornici, od prvog do poslednjeg.
PHOTO BY: GENE SCHIAVONE, COURTESY BY ABT
Les Sylphides
(152) Orchestra 59/62
SAD - Njujork
PHOTO BY: ERIK TOMASSON, COURTESY BY SFB
San Francisco Ballet, David H. Koch Theater,
Lincoln Center, 16-27. oktobar 2013.
Beaux, kor. Mark Morris, Benjamin Stewart i Pascal Molat
PIŠE: Xenia Rakic
Posle sedmogodišnje pauze, San Francisco Ballet došao je ponovo na gostovanje u Njujork sa lepim programom koji
su izveli vrlo dobri igrači. SFB je odlična trupa i jedna je od najstarijih baletskih kompanija u Americi. Od 1985. vodi
je umetnički direktor Helgi Tomason (Helgi Thomasson), dugogodišnji solista trupe NYCB.
Repertoar komapnije je raznolik. Na njemu se nalaze dela svetskih koreografa, rezidencijalnih i Tomasonove koreografije (za SFB postavio je do sada rpeko 50 koreografija). Jedna od njih je izvedena i u Njujorku ovoga puta. Trio
(2001. muz. P.I.Čajkovski) nije baš delo o kome bi se moglo mnogo pisati i puno pohvala izreći.Njegova osnovna
karakteristika su bili brojni pokreti klasičnog stila u koje je koreograf pokušao da unese nešto novo, što u klasičnim
koreografijama danas vrlo retko uspeva.
Juri Poškov (Yury Posskhov) je rezidencijalni koreograf kompanije. U delu Classical Symphony (2012. muz. S.
Prokofjev) videli smo mnogo tehničkih elemenata koji su pre bili moderni, nego klasični.
Ostala autorska imena su predstavljala danas priznate i tražene koreografe: Beaux (2012. muz. Bohuslav Martinu)
koreografa Marka Morisa tipična je Morisova kreacija, postavljena za 9 muških igrača, odlično izvedena; kreacija
From Foreign Lands (2013. muz. Moritz Moszkowsije) Alekseja Ratmanskog puna je poetike i osećanja, a Svita u
belom Serža Lifara (prem. 1943. muz. Eduard Laloprava) bila je prava baletska poslastica, jer svako njeno izvođenje prikazuje esenciju baletske umetnosti. Trupa SFB bila je veoma hrabra kada je ovaj balet stavila na repertoar.
Možda ga nisu izveli tako dobro kao što je to učinio Balet Pariske opere na skorašnjem gostovanju, ali se svakako
video veliki uloženi trud prvaka i članova ansambla da Svitu izvedu onako kako bi trebalo.
Balet Pepeljuga Kristofera Vildona (Američka premijera 2013. muz. S Prokofjev) izazvao je prilično različita mišljenja. Ovaj balet ima brojne libretističke nedoumice i prilično zbunjuje gledaoca, ali ono što nije uspelo koreografu,
uspelo je današnjoj savremenoj scenskoj tehnici koja, očigledno, sve može da dočara na sceni. Pepeljugine kočije
koje je vode na bal stvaraju se od drveta ispred očju gledalaca, sve leti, leti i Pepeljuga,vizuelno sve izgleda nestvarno,
ali, sve to nije dovoljno ako se u baletu izgubi sama priča i svi poznati detalji. Tada su na gubitku i koreograf i igrači.
SFB je internacionalna kompanija. U trupi radi 18 prvaka, 13 solista i 40 članova corps de ballet-a, a svi oni dolaze
iz Amerike, Kine, Rusije, Francuske, Kube, Brazila, Španije, Kanade, Estonije i čak iz Jermenije.
Bez obzira na neke nedostatke, gostovanje je bilo uspešno i dobro posećeno od strane publike. Nadajmo se da na
sledeće gostovanje SFB u Njujorku nećemo ovako dugo čekati.
Orchestra 59/62 (153)
SAD - Njujork
Povodom večeri plesa Džuli Majo (Julie Mayo) pod naslovom
Plovci za begunce (Buoys for Escapees), održanog u prostoru David
R. White Studio (NYLA) na Menhetnu, 30. marta 2013.
Juile Mayo
PIŠE: Marija Krtolica
Postmoderna sintaksa, koja kao da će uništiti samu mogućnost razumevanja motiva tako što ga umnožava, čini se
mehanički, beskrajno, izgleda da tim istim gestom predlaže semantičke alatke tako neodoljivo upotrebljive da mogu sve
jače, maštovito i duboko da vežu pojedinca za lokalne mogućnosti individualne psihologije.
(str. 106, iz teksta Sram u kibernetičkom naboru u okviru zbirke tekstova Dodirivanje osećanje: afekat, pedagogija, izvedba, Eva Kosofsky Sedgwick)
(154) Orchestra 59/62
PHOTO BY: RYAN BORQUE
Afekat - bez pogovora
Džuli Majo (Julie Mayo) je u avangarndnom njujorškom plesnom prostoru NewYork Live Arts obistinila nepredvidljivu, eksperimentalnu atmosferu događanja oslobođenog malograđanskih, estetizovanih laži i urbanih prenemaganja, a da se nije ustezala da
ih prizove kroz reference .To je postigla vešto spajajući naboj poetskih, igračkih bića (prožetih spoljnim utiscima i samo-poznavanjem putem memorije sačuvane u organima- pamćenju skrivenom u samom telu), sa socijalnom svešću i sposobnošću da
angažuje i publiku i učesnike. Rafiniran osećaj za reaktivnost i smene suprotstavljao se ma kakvoj idealističkoj dogmi koja bi telo
posve udaljila, odvela ga van dometa raznovrsnih žarišta poteklih iz poriva, utisaka ili potreba. Diskusiju je vodila Dženin Durning
(Jeanine Durning), mag filozofskog izraza kroz pokret i reč.
U umetničkom radu Džuli se bavi afektom i mnogobrojnim manifestacijama afekta. Kako je sama razjasnila, ona razmišlja o performansu kao obaveznom činu.
Afekat je reč pozajmljena iz nemačkog jezika (Affect). U devetnaestovekovnoj psihologiji ovaj termin je sinonim sa rečima emocija i
uzbuđenje. U skladu sa tom tradicijom, psihoanaliza definiše afekat kao ukupnu količinu psihičke energije ili zbir uzbuđenja koja prate
događanja koja se odvijaju u životu te psihe. Afekat nije isto što i neposredan prikaz emocionalnog događaja. U pitanju je trag ili ostatak
koji je pobuđen ili aktiviran kroz ponavljanje tog događaja ili nekakav ekvivalenat tome. Kao i libido, afekat se da izraziti kroz kvantitet. Zato se smatra da i nagoni i slike imaju koeficijent afekta. (iz Mejsijevog (David Macey) Rečnika kritičke teorije)
U prepisci, Džuli mi je objasnila da se njen sadašnji rad okreće oko tematske okosnice afekta i toga kako je taj afekat viđen. Dakle,
samo iskustvo ne negira značaj vizuelnosti manifestacije . Njenim rečima, fasciniraju je one visceralne, podvodne sile, odvojene tj.
drugačije od svesnog znanja, koje mogu imati za svrhu da nas nagone na pokret, misao i promenljive oblike odnošenja. Džuli objašnjava kako svest o afektu otvara nove uzbudljive vidike u disciplinama poput antropologije, studija kulture, geografije, psihologije,
a seže i do grana filozofije, studija queer kulture i sociologije. Pokazalo se kako teorija afekta razotkriva isprepletane sfere estetskog,
etičkog i političkog tokom telesnih odigravanja (ljudskih i neljudskih) na uobičajen, a i na nesvakidašnji način. Po Džulinim rečima, te teorije obznanjuju široke teoretske mogućnosti otvorene kroz saznanja o afektu, reflektujući teme kao što su etičko ponašanje,
hrana, društveni moral, glamur, zajedljivo ophođenje na poslu i režimi mentalnog zdravlja.
Džuli objašnjava filozofiju umetničkog procesa ovim rečima:
Veče pod naslovom Buoys for Escapees je sačinjeno od nekoliko kratkih radova: solo u kome nastupam i dueta za dve žene pod nazivom
Čovek u gradu. Ovi radovi nastavljaju metodologiju postupka_ premisa u nastajanju- dozvoljavajući i za sadržinu i za strukturu, da
se ”izlegu” i informišu jedna drugu; to jest, da otvore dva pitanja: kakvu vrstu sadržine ova struktura u nastajanju sugeriše i u obrnutom slučaju, na kakvu strukturu ova sadržina ukazuje.
Moj fundamentalan interes u ovim radovima je bio da pronađem na koji način afekat karakteriše ples/performans, a potom, i posmatranje izvođenja, kao kompulsivnog akta- koji se neprekidno dešava na i van scene, i toga kako se on odražava u odnosu na pojmovna polja kao što su “autentičnost“ i “stvarno“ tokom našeg nastupa na sceni.
PHOTO BY: JESSIE YOUNG
Juile Mayo
PHOTO BY: JESSIE YOUNG
Juile Mayo
PLOVCI ZA BEGUNCE (BUOYS FOR ESCAPEES)
Slede subjektivni utisci posmatrača.
izvođenje: Džuli Majo
Džuli harizmatičnim prisustvom stimuliše, preispituje, opovrgava i zabavlja publiku. Dok publika još ulazi, prati različite kretnje i reakcije pokretom kao manifestovanom mišlju. Iz na izgled refleksne radnje se razvija ponašanje. Kroz njen scenični, do obostranog stida lični
plesni teatar, pratim kako intimna igra posmatranja, samo-posmatranja, reakcije i stilizacije reaktivnosti, presvlačenja i ispovedanja prerasta u performativnost par excellence . Potreba da se izrazi onaj oblik osećanja, suzbijenog reakitivnog emotivnog izliva, potisnutog reagovanja, koje se ne uklapa u predvidljive scenarije, prerasta u reflekisiju o svetu, kao socijalnoj sferi u kojoj su spektakl i doživljaj stvarnosti neodvojivi. Šta pokreće igrača? Kako priče, objašnjenja, mogući zapleti, uspomene i samosvest unutar datih okolnosti bivaju animirani?
Prekidi i vraćanja na bivše identitete, pobude, socijalne relacije na gotovo brehtovski način kritički eksponiraju pukotine na glatkim ljudskim fasadama. Prolazne forme zabavljaju, držeći pažnju (kroz dinamičnost same spiralne kretnje, raznovrsno inicirane ritmičke
promene, i kinestetički polet) i igru sa objektima (prazne stolice na trenutak predstavljaju duplirano gledalište tj. pozorište nepostojećih
posmatrača koje Džuli drži pod kontrolom; kafa u ambalaži, simbol urbane neispavanosti čije ispijanje Džuli racionalno obrazlaže; drečavo ružičasti sako; flomasteri kojima ispisuje plan rada ili, pak, žvrlja- podsećaju me na početak radnog dana u kenjkavom, još uspavanom
obdaništu).
(156) Orchestra 59/62
STOMAK ILI LE(A (BELLY OR BACK)
igraju: Skot Majers (Scott Myers) i Džuli Majo
Video 1- Salon, drveni parket, duet koji uniformnim kostimima
priziva i potencijalno, kroz senku samo- posmatračke svesti, nudi
kritički osvrt. Kretnja kao stalno napuštanje i vraćanje, odbijanje i
prihvatanje se samo obrazlaže. Ako kretnju doživljavamo i kao
manifestaciju latentnog psihičkog sadržaja i oscilaciju misli, ona
negira statičan identitet i otvara pristup androgenosti istraživanja
telesnosti. Samo telo, mobilisano različitim pozivima na akciju,
postaje pored neutralne kretnje sirov material, omogućujući za
upućene aluziju na rana post-moderna istraživanja iz Džadson
perioda. Često nagnuti, gotovo paralelni sa podom, igrači su na
momenat, čini se, udubljeni u samu kretnju, a na momente svesno
evociraju prepoznatljive scene u odnosima muškaraca i žena.
Video, sa jedne strane, prati kako dvoje ljudi prelaze iz jednog
položaja u prostoru i vremenu u drugi, kako nalaze centre inicijacija pokreta i impulsa, a sa druge, kretnju zapažanja, odnosno
putanju oka kroz telesne transformacije. Oko kamere se zadržava
na snažnim početnim gestovima i na kratkotrajnim, upečatljivim,
katkad tragikomičnim scenama. Naizmenično organizuje percepciju i širi vidokrug. Reč je u neku ruku o studiji koja konkretno, fizičko prisustvo, naglašeno kroz reaktivnost i instiktivno ponašanje,
svesno- izborom fokalnih tačaka, ponavljanjem i akcentovanjem,
približava apstrakciji. Filmovana studija uzima kao polazište
promenljivu, a prostorno ograničenu relaciju dva tela. Binarne
suprotnosti napred / nazad, gore/dole, desno/levo, lako/teško,
muško/žensko se javljaju sugerišući različite konačnosti, tj. postojanje krajnjih tačaka unutar fluidnosti toka kretnji.
ČOVEK U GRADU (MAN IN THE CITY)
koreografija napravljena u Čikagu 2012,
igraju: Samanta Alen i Džesi Jang
(Samantha Allen & Jessie Young)
U ovom dinamično i strasno otplesanom duetu odnos izvođača
prema gledalištu - senzitivan, napadan, ekspresivan i zabavljački dolazi u prvi plan. Radi se o imperativu da se gledalac zabavi,
angažuje, ili pak, da se kod gladalaca pobudi bilo kakva reakcija.
Mlade plesačice proizvode i umnožavaju efekte, posle momenata
kontemplacije u kojima jedinstveno telo prerasta u zaseban univerzum. Nagli impulsivni pokreti, gestovi i grimase - npr. bacanje
unazad, ubrzani koraci potekli iz popularnih formi plesa, noge
visoko podignute,oštri zamasi i skoncetrisani pogledi jedne ka drugoj ili ka publici - otvaraju pitanja privlačenja, egzibicionizma,
ekonomskog vrednovanja tela i psihičkih stanja izvrnutih
naopačke, kao zaboravljena rukavica sa uvredljivo vidljivim šavovima. Odnos dve žene - rivala, partnera, drugarica spopadnutih
dosadom ili devojčica koje sanjaju o glamuru scene - je tematska
okosnica koja nas podstiče da se zagledamo dublje, ne samo očima
nego i drugim čulima informisanim sposobnošću identifikacije, u
gipka, vešta, pokatkad unezverena, katkad atletski poletna, pokretna, snažna, senzualna, ženska tela na sceni.
POVUCI/RAZMAŽI (PULL IT DOWN/SMEAR IT)
igraju: Skot Majers i Džuli Majo
Video 2- Povuci / Razmaži je u formalnoj i moguće narativnoj vezi
sa prvim videom. Strukturalizacija i apstrakcija pokreta i redosleda akcija je u drugom delu očiglednija, a i humorističnija. Proces
nalaženja forme je artikulisan kroz govor: dodatak jezičkog samomotivisanja na akciju i objašnjavanja sopstvenih postupaka daju
redukovanoj studiji ironičan karakter. Figure i koreografska rešen-
ja koje prepoznajemo iz plesnih disciplina - podignuta noga, poluokret, simetrična kretnja suigrača… bivaju zakomplikovana prostornim preprekama i dodatnim tumačenjima koje upotreba jezika
nameće.
Nisam odolela sopstvenoj potrebi da Džuli postavim nekoliko
pitanja i tako, u direktnoj verbalnoj komunikaciji sa njom, kao njen
intervjuista, dobijem još neka, detaljnija autorska tumačenja
njenog rada.
Da li smatrate da su biografske informacije o izvođačima relevantne za razumevanje predstave? Takođe, isto pitanje, a u vezi
sa: izborom muzike, naslovima, aluzijama na plesne i druge
žanrovske odrednice i istorijske periode i sa socijalno-političkim implikacijama predmeta, jezičkih izjava i kostima
korišćenih u predstavljenim radovima…?
Izvođači u duetu Samanta Alen (Samantha Allen) i Džesi Jang
(Jessie Young) su obe igrački obrazovane u zapadno savremeno/tradicionalnoj vrsti igre. Informacija koju nudim je integralna za razumevanje mog rada jer sam ih, stvarajući ovaj plesni projekat, podsticala da prošire performativne vidike, u okvirima njihove spremnosti i zanimanja, ali bez direktnih veza sa dosadašnjim igračkim obrazovanjem. Naprotiv, ovaj projekat im je pružio
mogućnost da budu ljudska bića koja žive život. Bilo je to kao da ja
vodim njih, koje vode mene, koje vodim ja. Zanima me ljudsko
ponašanje i naša sposobnost - moja i izvođača - da stvaramo svet
(koji je često ‚“kao život“, čulan, a da istovremeno prihavatamo performativnost,, za koju smatram da je takođe životna osobina)
poput onoga koji je stvoren, a i mi kao ljudska bića—nastupamo
sve vreme, svi. Ovaj koreografski rad - duet, obuhvata i nekoliko
prepoznatljivih plesnih fraza i kretnju koja je, moglo bi se reći, više
rezultat unutrašnjeg stanja ili izgovorenog jezika - često unutar
oblika ljudskog ponašanja, a ne treniranog plesa. Ovo je suprotstavljanje koje me interesuje. Moja praksa je bazirana na Skinner
Releasing Technique (SRT)- prvenstveni oblik vežbe za mene u
poslednje vreme.
Ova praksa se obraća problemima postavke i efikasnosti, ali takođe
nalazi načine da se dotaknemo kreativnih procesa kroz pristup
podsvesnom putem imaginarnog, te kroz opuštanje navikom
stečenih sklopova tenzija (stezanja). Koristila sam tu praksu tokom
više radnih perioda, kao način da se pristupi stvaralaštvu baziranom na kretanju (pokretu), sa neposrednim izvorištem u imaginarnom polju.
Muzika za Čovek u gradu (Man in the City) je Džejmsa Ferara
(James Ferraro), Co La i Teri Tamlica (Terre Thaemlitz), tim redom.
Interesuje me žanr elektro - akustike u kompjuterskoj muzici i / ili
elektronska eksperimentalna muzika pre svega, zbog mogućnosti
oblikovanja (“plasticity”) koja je odlikuje, znači nesto što ukazuje
na, ili stimuliše, nešto što je stvorio sam čovek, odražavajući ili, pak,
ugledajući se na elemenat hiper-gradnje u plesu. To je i dozvoljavanje da sami znaci katkad bivaju providni do preteranosti pokreta i zvukova koje proizvode izvođači, čak i do insistiranja na
frontalnoj orijentaciji.
Što se tiče upotrebe jezika, u poslednje vreme sve više ga ima u
mom “rečniku”.
Zanima me ponekada narativna upotreba jezika, kao na primer u
solu, radu kao umetnutoj formi komunikacije, a i kao način da se
jezik sam od sebe “razmontira”, razveže, ili dovede do neke vrste
raspleta u semantičkom smilslu (tj. u smislu značenja samih reči),
koji onda otvara drugačije značenje…kinestetičko / fizičko…ontološko…afektivno...
Orchestra 59/62 (157)
PHOTO BY: RYAN BORQUE
Juile Mayo
Interesuju me izvori anegdota u solo radu Plovci za begunce. Indiskertno pitanje- à propos šale o oralnom seksu (blow-job joke): ko
je u pitanju?
Šale u solo radu sam dobila od prijatelja. Poslala sam e-mail poruku tražeći od prijatelja šale koje bi bili spremni da podele. Baš ta, o oralnom seksu, je vezana za mogućnost pružanja “usluge“ Vili Nelsonu (Willie Nelson), a šala je bila u tome da to nije bio Vili Nelson. To
sam dobila od otprilike četrdesetogodišnjeg muškog pijatelja koji nije bio ubeđen da je šala prigodna pre nego što mi ju je ispričao.
Ubedila sam ga da jeste - tragala sam za raznovrsnim šalama. Neke su transgresivne - dakle, prekoračuju granice i nepažljive su, dok su
druge mogle biti blage ili ironične (tongue in cheek). Na primer šala osmogodišnjeg deteta moje drugarice: Da li ste čuli za ženu koja je
izgubila levu stranu ?, odgovor: Sada je uredu..
Filmovan prostor je i misteriozan i intiman. Volela bih da saznam više o mestu na kome su snimana dva videa i o mogućim značenjima tog prostora za vas kao stvaraoce.
Prostor je NY Partner and Wedding Dance ( Njujork partner i Svadbeni ples). Značajan je zbog toga što smo Skot Majers i ja održavali
tamo probe, pošto smo to mesto otkrili prilikom kupovine u maloj Koreji (Little Korea). Na početku nismo znali da će se plesni materijal koji smo tamo napravili pretočiti u video. Međutim, prostor je posedovao tako neobičan, udoban, “perfektan” osećaj dok smo probali,
a i činilo se da je u pitanju neka vrsta dekora. Znači, nije to uobičajen prazan prostor gde se proba, na protiv, opremljen je stolicama,
biljkama u saksijama po ćoskovima, i nekakvim kitsch slikama na zidovima. Tu je i omanji kamin i ponjava sa dekorativnim sitnicama
(knick knacks). Osećanje je bilo prilično faux domaće. Postalo je očigledno da je prostor treći karakter koji možemo da koristimo tokom
proba. Kasnije je Skot editovao materijal snimljen tokom dve probe i oblikovao ga u dva kratkometražna video filma.
(158) Orchestra 59/62
41. Međunarodno baletsko takmičenje za mlade igrače
Prix de Lausanne 2013.
Theatre de Beaulieu, 28. januar – 02. februar 2013.
ŠVAJCARSKA - Lozana
PIŠE: Ivana Milovanović
Kao i mnogih prethodnih godina, i 41. izdanje Međunarodnog
baletskog takmičenja za mlade igrače Prix de Lausanne sa podjednakim poštovanjem kombinovalo je istorijsku tradiciju baletske
istorije sa budućnošću svih novih vidova umetničke igre. Više od
četrdeset godina mladi igrači iz svih ćoškova sveta dolaze u Lozanu
da se pokažu pred uvek pažljivo odabranim članovima Žirija koga
čine najugledniji baletski stručnjaci sveta. Tokom svoje prezentacije, mladi pokazuju sve najlepše od sopstvenog plesnog talenta i
znanja, ali i ličnu gracioznost i šarm. Njihova jedina želja i cilj
kome streme je da im Prix de Lausanne unapredi plesno obrazovanje i pomogne im da jednoga dana, što pre to bolje, otpočnu
karijeru profesionalnog igrača. Talenat, veština i sposobnost brzog
usvajanja novih baletskih zadataka danas nisu dovoljni da bi se
otpočela ozbiljna profesionalna igračka karijera na za to odgovarajućem mestu. Zato su mladi kandidati Prix de Lausanne pred Žirijem odlučni, hrabri, sigurni, marljivi, ozbiljni tokom nastupa,
spontani, mladalački nasmejani i nestašni kada se za to ukaže prilika. Od prvog dana takmičenja svakodnevno veoma naporno i uporno rade, ne samo u baletskim salama i na sceni
Pozorišta, pred Žirijem, koji je nekada prisutan, a nekada ne, već za to koriste svaki mogući raspoloživi prostor u Pozorištu.
Ne bih se iznenadila da jednoga dana i na zavojitom stepeništu, vrlo nezgodnom i za hodanje, zateknem nekog mladog kandidata koji vežba balet držeći se za gelender.
Ove godine bili smo u prilici da pogledamo i procenimo 80 kandidata koje je od 250 prijavljenih iz 32 zemlje sveta
Umetnički savet odabrao za dolazak u Lozanu putem video selekcije. U samom srcu Takmičenja Prix de Lausanne leži trajno opredeljenje svih koji ga organizuju koje se jednostavno može nazvati – procesi učenja i njihova konstantna evolucija.
Život nijednog profesionalnog igrača ne može proticati bez kontinuiteta učenja i unapređivanja već stečenog znanja, a to je
od esencijalnog značaja za mlade igrače koji će tek, možda, postati profesionalni umetnici. Tu umetničku „mantru“ Prix de
Lausanne pokušava već više godina da usadi u mlade igrače celoga sveta. Zato im i nudi tokom takmičenja svakodnevni rad
i susrete sa nauglednijim svetskim pedagozima, repetitorima i koreografima koji svakim postupkom ohrabruju i podržavaju mlade igrače da učine veliki korak napred u naporu da ostvare cilj koji su sami sebi odredili.
Učvršćivanje već stečenog znanja, usvajanje novog, otkrivanje novih, nepoznatih ličnih sposobnosti uz pomoć uvek budnih
i za podršku raspoloženih pedagoga, u Lozani se odvija ničim ometeno. Nema nervoze, povišenih tonova, oštrijih reči,
mrkih pogleda, neraspoloženja i „otaljavanja“ poverenog umetničkog posla. Ako tome dodamo kao najlepši začin ili ukras
neizmerno poverenje i poštovanje koje mladi igrači svakodnevno iskazuju svim stručnjacima koji sa njima rade (uključujući i Dr. Karla Bagutija koji po ceo dan brine o njihovom zdravlju, ali i o tome šta jedu, šta piju...),zatim nova prijateljstva i
poneku novu ljubav koje se brzo rode u redovima kandidata, takmičarski dani, iako su vrlo naporni za mlade igrače, prolaze brzo, a kada se svi približimo danu finala, oseti se u vazduhu neka čudna nostalgija zbog skorog rastanka.
Takmičenje Prix de Lausanne pratim lično već 15 godina. U Orchestri sam uvek detaljno izveštavala o svakom takmičarskom izdanju, opširno, informativno i raznovrsno.
Zato će u ovom tekstu takva vrsta informacija izostati jer dovoljno je otkucati na Internetu veb adresu Prix de Lausanne, pa
da se sve informacije nađu pred očima onog ko želi da ih sazna.
U ovom tekstu želim da sa najvećim zadovoljstvom istaknem izvanredne umetničke i lične kvalitete mlade Isidore
Marković, učenice Baletske škole „Lujo Davičo“ u Beogradu, koja je sa samo 16 godina i 9 meseci starosti veoma profesionalno predstavljala Srbiju na Prix de Lausanne 2013. Želim da ovde lično svedočim o tome da je svaki Isidorin nastup pred
Žirijem, sa baletskim repetitorom (Monik Ludijer) ili koreografom savremene varijacije (Gojo Montero) privlačio njihovu
veliku pažnju. Uočila sam da vrlo spontano diskretno šire oči svaki put kada su je posmatrali. Do mene lično stizale su svakodnevno brojne pohvale i lepa mišljenja o našoj Isidori koja će, za sada, ostati moja mala tajna.
Iako Isidora nije ušla u finale takmičenja, ona zbog toga nije pretrpela nikakvu štetu niti je njen odlazak u Lozanu bio uzaludna misija. Mnogo direktora baletskih škola svih nivoa i direktora baletskih trupa sveta brzo su uočili njene velike umetničke potencijale i talenat. Posle takmičenja u Lozani, nastavila je obrazovanje u Minhenu, na svu njenu sreću u okviru obrazovnog baletskog sistema tako različitog od našeg. Znam da njena karijera već kreće uzlaznom linijom i baš bih volela da
već sada mnogi zapamte njeno ime. Isidorina posvećenost i upornost, ozbiljnost, odlučnost i inteligencija, u saradnji sa njenim talentom mogli bi nam darovati novu, maldu baletsku umetnicu. Lično u to iskreno verujem.
www.prixdelausanne.org
Orchestra 59/62 (159)
PHOTO BY: GREGORY BARTADON
Procesi učenja
Isidora Marković pripada generaciji budućih baletskih umetnika koji će tek zaigrati na baletskim scenama sveta. Za tu generaciju nema granica, ni umetničkih, ni dražvnih. Njena generacija imaće svoju priliku da od zaborava sačuva svetsku baletsku tradiciju i da je „pomiri“ i ujedini sa svim novim, savremenim plesnim tehnikama i tendencijama koji će, zajedno sa večitim baletom, omogućiti budućnost i obezbediti
trajno postojanje jedne od najtežih umetničkih disciplina i u ovom, 21. veku.
NAGRADE PRIX DE LAUSANNE 2013:
(stipendije, staž)
Mr Silva Adhonay (Brazil)
Mr Li Wentao (Kina)
Mr Yamamoto Masaya (Japan)
Ms Dominques Leticia (Brazil)
Mr Corrales Cesar (Kanada)
Mr Woellner Joel (Australija)
Mr Sebastiao Francisco (Portugalija)
Mr Zhang Jinhao (Kina)
NAGRADA ZA NAJBOLJE IZVEDENU
SAVREMENU VARIJACIJU:
Mr Woellner Joel (Australija)
NAGRADA ZA NAJBOLJEG KANDIDATA IZ
ŠVAJCARSKE:
Ms Fogarty Miko
NAGRADA PUBLIKE:
Mr Silva Adhonay (Brazil)
(160) Orchestra 59/62
ŽIRI PRIX DE LAUSANNE 2013:
Frenk Andersen, predsednik
Nina Ananiashvili
Nanette Glushak
Arlene Minkhorst
Tamara Rojo
Jean-Francois Boisnon
Li Cunxin
Tetsuya Kumakawa
Johannes Ohman
KOREOGRAFI SAVREMENIH VARIJACIJA:
Didy Veldman
Jorma Elo
Goyo Montero
REPETITORI KLASIČNIH VARIJACIJA:
Monique Loudieres i Patrick Armand
PHOTO BY: GREGORY BARTADON , COURTESY BY PRIX DE LAUSANNE
Isidora Marković
42. Međunarodno baletsko takmičenje za mlade igrače
Prix de Lausanne 2013.
Theatre de Beaulieu, 27. januar – 01. februar 2014.
ŠVAJCARSKA - Lozana
Švajcarski kvalitet
Prix de Lausanne predstavlja mnogo više nego što to po definiciji
jesu sva ostala baletska takmičenja na svetu. Prix de Lausanne je takmičenje svetskog renomea i simbol je, pre svega, magičnih sedam
dana učenja i istraživanja dva vida umetničke igre – baleta i
savremene igre. Najugledniji pedagozi i repetitori sveta, kao istinski
čuvari i branitelji najlepših tradicionalnih tekovina baleta i
savremene igre, nude kandidatima mogućnost da do visokog sjaja
uglačaju sopstvenu izvođačku tehniku i unaprede lične umetničke
domete. Možda je još značajnije što Prix de Lausanne omogućava
svakom kandidatu da u tako kratkom roku učini onaj često i najvažniji veliki korak napred ka realizaciji lične
profesionalne karijere.
Igra je univerzalni rečnik. Ove godine 73 mlada igrača, koji su se zahvaljujući toj univerzalnosti odlično sporazumevali i razumeli, ižložili su se, tokom samo sedam dana, ekstremno intenzivnom radu koji se ralizovao u
izuzetno profesionalnom umetničkom ambijentu.
Za Prix de Lausanne gospodin Didijer Burkhalter (Didier Burkhalter), predsednik Švajcarske konfederacije,
kaže da, zbog mnogobrojnih kvaliteta, veoma liči na samu Švajcarsku. Takmičenje su na obalama Lemanskog
jezera osnovali pre više od 40 godina umetnici iz Rusije, Amerike, Velike Britanije, Francuske i Švajcarske. Bili
su to plesni kosmopoliti koji su Takmičenje veoma brzo učinili jednim od najznačajnijih na svetu, a danas, posle
toliko godina postojanja, Prix de Lausanne svakog januara, tvrdi gospodin Burkhalter, ojačava svetski ugled Švajcarske kao jedne od naotvorenijih država sveta, ne samo po pitanju ekonomske i naučne saradnje, već podjednako važno i u oblasti kulture.
Svi programi Prix de Lausanne nastavljaju da se šire iz godine u godinu, ne samo u oblasti plesnog obrazovanja, već i u okviru ostalih pažljivo planiranih projekata. Ove godine, više nego pre, ostvareni su brojni bliski kontakti i snažna prisutnost lokalnih umetnika i baletskih škola tokom takmičarskih dana. Networking Forum, koji
se svake godine organizuje za kandidate koji nisu odabrani za finale, samo 2013. omogućio je da, pored finalista koji su nagrađeni stipendijama za dalje školovanje u uglednim obrazovnim plesnim institucijama sveta, još
23 kandidata pronađu “svoje mesto pod suncem” u okviru međunarodne plesne zajednice, a da ona, istovremeno, bude obogaćena sa isto toliko mladih, perspektivnih igrača. Video zapise na Youtube posetilo je za samo
godinu dana preko dva miliona ljudi, proslavila se prva dekada predselekcije u Argentini namenjena svim zemljama Latinske Amerike sa direktnom prohodnošću ka Prix de Lausanne, a sa istim ciljem održana je i prva
predselekcija u Evropskoj uniji, u Drezdenu, u partnerskoj Paluka školi (Palucca School), sa koje sam, u svojstvu
zvaničnog blogera, izveštavala u oktobru 2013. Prix de Lausanne otvorila je širom vrata publici omogućivši joj
da “iza scene” prati na dnevnom nivou tokove Takmičenja, ali i da besplatno učestvuje na programskim susretima pod nazivom Dnevni plesni dijalozi (Daily Dance Dialogs).
PHOTO BY: GREGORY BARTADON , COURTESY BY PRIX DE LAUSANNE
Maeda Sae
Orchestra 59/62 (161)
Procesi učenja ove godine su se usložnjavali i umnožavali. Pokazite mi svoje baletsko znanje na mom času savremene igre, uporno
je govorio svim grupama pedagog Dankan Rovnis (Duncan Rownes). Žiri je danima kao jato ptica kružio Pozorištem Bolije. U
okviru nekog programa su ocenjivali kandidate, a na nekim časovima samo su ih posmatrali, beležili zapažanja koja će im biti od
velike koristi kada budu morali da konačno boduju i rangiraju mlade igrače. Svi kandidati došli su u Lozanu kao polufinalisti. Posle
svih procesa učenja, provera, upoznavanja, odlukom Žirija samo 20 igrača ide u finale. Statistički rečeno, to je manje od trećine
polufinalista.
Često imam osećaj da se kandidati tokom svih ovih radnih, napornih dana skoro sami selektuju za finale. Konačne odluke Žirija
često zavise od njihove posvećenosti, veština, talenata, brzine usvajanja novog plesnog materijala. Tokom mog petnaestogodišnjeg prisustva na Prix de Lausanne, često sam čula od članova Žirija da najviše bodova može dobiti igrač koji je, pored talenta i
odličnih plesnih predispozicija, pokazao i da je hrabar, spreman da rizikuje na sceni, da ima snažnu ličnost i volju.
(162) Orchestra 59/62
PHOTO BY: GREGORY BARTADON , COURTESY BY PRIX DE LAUSANNE
Adams Precious
Dnevni plesni dijalozi podrazumevali su pre svega dva stručna naučno
istraživačka predavanja. Prvo je bilo veoma zanimljivo. Tema – nastup na scenama sa nagibom kojih na svetu ima začuđujuće mnogo, a
procenat nagiba je često zastrašujući. Uz brojne naučne dokaze, scenski nagib, zbog koga brojni igrači sveta imaju noćne more, rehabilitovan je potpuno. Ispostavilo se da nagib može biti i pouzdan saveznik
igrača u postizanju što boljeg kvaliteta nastupa, uz jedan preduslov da igrač zna kako da ga iskoristi. Drugo predavanje bilo je posvećeno
novoj metodi sportske medicine koja trajno sanira najozbiljnije
povrede igrača. Predavač je bio Patrick Rump, koji je, na osnovu sopstvene tvrdnje, prvi sportski naučnik. Promoteri ove metode su ugledna prvakinja Alina Kožokaru, kojoj je ova metoda omogućila
povratak na scenu posle fatalne povrede 2008. Drugi promoter je,
naravno, inovativni koreograf Vilijam Forsajt i igrači njegove trupe.
Taj metod svoju prvu praktičnu primenu ima u Kraljevskom baletu iz
Londona (The Royal Ballet London), a samo vreme (i dodatna verifikacija plesnih i medicinskih stručnjaka) dokazaće da li će ona zaista
u toj meri biti korisna i značajna za saniranje povreda igrača.
Sledeća dva Dnevna plesna dijaloga predstavljali su ekskluzivne susrete sa dva izvanredna baletska umetnika trupe American Ballet
Theatre (Njujork) – sa Huliom Bokom i Alesandrom Feri. Sve
prisutne duboko je dirnula ljudskog, toplina duše, intelektualizam,
emotivnost i iskrenost Hulija Boke, a čarobna ličnost Alesandre Feri
potpuno nas je razoružala. Jednoglasno, skoro horski smo zaključili pravi baletski umetnici uvek su osobe koje su skromne, dostojanstvene, iskrene, neposredne, jednostavne, ljubazne…
Finalne večeri, kada se Žiri povukao da donese konačne odluke o
igračima kojima će biti dodeljeno 6 stipendija, tokom intermeca videli
smo program namenjen publici. Moram priznati da na mene duet iz
baleta Romeo i Julija Kristijana Špuka u koreografskom smislu nije
ostavio snažan utisak. Balet ipak nije umetničko klizanje. Ali snažan
utisak na mene ostavio je igrač Vilijam Mur (William Moor) u ulozi
Romea koga bih volela da ponovo vidim u nekom drugom baletu u
naslovnoj ulozi.
Hit intermeca bio je nastup trupe Goja Montera. Opisivati sada ovde
kvalitete Monterove koreografije i fantastičan nastup njegovih igrača
bilo bi potpuno besmisleno. Publiku niko ne može da prevari, a ova je
te večeri salvama apluza pozdravila igrače i Montera, pa su na jedvite
jade otišli sa scene. Priznajem, skoro nisam bila tako oduševljena onim
što sam videla na pozornici tokom nastupa Monterove trupe iz Ninberga. U velike pedagoške Monterove kvalitete uverio me njegov posvećeni angažman kao repetitora sopstvenih savremenih varijacija koje
su 2013. i 2014. za svoj nastup na Takmičenju odabrali mladi kandidati.
Ove godine lično sam bila počastvovana pozivom Prix de Lausanne
da kao njihov zvanični bloger na srpskom jeziku objavljujem dnevne
izveštaje sa Takmičenja na mom ličnom Facebook profilu. Tako se
srpski jezik, prvi put u istoriji Takmičenja, posle 41 godine od osnivanja, pojavio na listi blogera koji već godinama izveštavaju sa Prix de
Lausanne na engleskom, nemačkom, francuskom, ruskom,
kineskom, koreanskom i italijanskom jeziku. Zvanična zahvalnost
predsednice gospođe Bet Krasna na međunarodnoj konferenciji za
novinare, koju je uputila meni zbog uvođenja srpskog jezika na ovu
listu, izazvala je srdačan aplauz podrške kolega novinara i moje
iskreno osećanje ponosa. Činjenica je da sam ove godine bila član
izvršnog tima Prix de Lausanne i da sam u Lozanu došla na osnovu
njihovog zvaničnog poziva. Ovo navođenje možda i nije toliko važno
koliko bi moglo biti moje svedočenje da Prix de Lausanne ima neke
ozbiljne namere sa Srbijom (kao regionalnim centrom), kao i sa zemljama iz našeg okruženja..
Već je objavljen datum u 2015. kada će se održati 43. izdanje Prix de
Lausanne. Iskreno se nadam da će Srbija i naše regionalne komšije
konačno smoći snage da kandiduju svoje mlade igrače i tako se
pridruže toj u svetskim razmerama veoma značajnoj baletskoj zajednici i porodici.
PHOTO BY: GREGORY BARTADON , COURTESY BY PRIX DE LAUSANNE
Niyama Haruo
Orchestra 59/62 (163)
NAGRADE PRIX DE LAUSANNE 2014:
(stipendije, staž)
Mr Niyama Haruo (Japan)
Ms Maeda Sae (Japan(
Ms Adams Precious (USA)
Mr Navarro Yudes David Fernando (Španija)
Mr Pogossian Garegin (Francuska)
Mr Kato Mikio (Japan )
NAGRADA ZA NAJBOLJE IZVEDENU SAVREMENU
VARIJACIJU:
Ms Adams Precious (USA)
NAGRADA PUBLIKE:
Mr Navarro Yudes David Fernando (Španija)
ŽIRI PRIX DE LAUSANNE 2014:
Kay Mazzo, predsednik
Kathryn Bennetts
Alessandra Ferri
Gigi Hyatt
Marolyn Rowe
Julio Bocca
Pedro Carneiro
Xu Gang
Christopher Powney
KOREOGRAFI SAVREMENIH VARIJACIJA:
Richard Wherlock
Jorma Elo
Goyo Montero
REPETITORI KLASIČNIH VARIJACIJA:
Monique Loudieres i Patrick Armand
www.prixdelausanne.org
(164) Orchestra 59/62
REPETITORI SAVREMENIH VARIJACIJA:
Goyo Montero, Ayako Nakano i Nancy Euverink
PHOTO BY: GREGORY BARTADON , COURTESY BY PRIX DE LAUSANNE
Niyama Haruo
Sačuvano od zaborava
DOBITNICI POSEBNOG PRIZNANjA
MINISTARSTVA
KULTURE I INFORMISANjA
REPUBLIKE SRBIJE ZA
DOPRINOS NACIONALNOJ KULTURI
REPUBLIKE SRBIJE
NA PREDLOG UDRUŽENjA
BALETSKIH UMETNIKA SRBIJE
2007.
Vera Kostić
Lidija Pilipenko
Višnja Đorđević
Ivanka Lukateli
Dušan Simić
Vladimir Logunov
Sonja Lapatanov
Sonja Vukićević
Dušanka Sifnios
Eržebet Marjaš
Milica Zajcev
Jovanka Bjegojević
Radomir Vučić
2008.
Milorad Mišković
Borivoje Mladenović
Irena Kiš-Ocokoljić
2009.
Mira Sanjina-Šiljegović
Milica Bijelić
2010.
Katarina Obradović-Mićunović
2011.
nije dodeljeno
2012.
Krunislav Simić
DOBITNICI NAGRADE ZA
ŽIVOTNO DELO KOJU
DODELjUJE UDRUŽENjE
BALETSKIH UMETNIKA SRBIJE
Photo By: Paul KolniK, Courtesy By nyCB
1997.
NYCB, Spectral Evidence, kor. Angelin Preljocaj, Tiler Peck i Robert Fairchild
Dušan Trninić i Vera Kostić
1998.
Jovanka Bjegojević i Dušanka Sifnios
2000.
Milica Jovanović
2001.
Višnja Đorđević i Lidija Pilipenko
2002.
Borivoje Mladenović i Katarina Obradović-Mićunović
2003.
Vladimir Logunov, Dušan Simić i Radomir Vučić
2005.
Milica Zajcev
2006.
Eržebet Marjaš
2007.
Ivanka Lukateli
2008.
Mira Sanjina-Šiljegović i Vera Fele
2009.
Ksenija Kecojević
2010.
Žarko Prebil
2011.
Sonja Vukićević
2012.
Mirjana Zdravković
2013.
Duška Dragičević i Konstantin Tešea
Yesterday - seti se da zaboraviš, kor. Jasmin Vardimon, Bitef Dance Company, Milica Pisić, photo by: Jelena Janković, Courtesy by BDC
Download

Orchestra 59 / 62 april 2014. poslednje izdanje