Udruženje za sistemsku terapiju i sistemska rešenja Srbije
''Porodični raspored''
Uloga svesnosti u procesu promene
Mentor
Vlado Ilić
Edukant
Danica Gligorijević
Beograd, april 2013. godine
SADRŽAJ
1.
Uvod.............................................................................................................2
2.
Svesnost........................................................................................................4
3.
Paradoksalna teorija promene.......................................................................7
4.
Organizmička samoregulacija.......................................................................9
5.
Zaključak.....................................................................................................10
6.
Literatura.....................................................................................................12
2
Uvod
Ljudska bića imaju prirodnu tendenciju ka ravnoteži, zdravlju i rastu i poseduju
sposobnost samoregulacije, sposobnost da se sama regulišu ili organizuju na način koji im
pomaže da dostignu najbolje moguće prilagođavanje unutar onoga što im je dato kontekstom
u kom žive.
Zdravi ljudi su oni koji sami sebe regulisu, sposobni da fleksibilno odgovore na
promenjene okolnosti i daju podrsku sebi, dok u isto vreme prihvataju uzajamnu zavisnost sa
drugim ljudima i sredinom. Oni prave ravnotežu izmedju zadovoljenja sopstvenih potreba i
uvažavanja tuđih, sve vreme svesni sebe, svoje okoline i odnosa izmedju njih. Tako mogu da
se kreativno prilagođavaju svetu oko sebe tokom kontakta vršeći uzajamni uticaj i da se
povuku iz sredine kad im je to potrebno. Oni su odgovorni za izbore koje čine u životu i za
značaj koji daju svom životu i sposobni su da se aktualizuju unutar svojih ograničenih
životnih okolnosti.
Da bi se osoba kretala ka promeni, ličnom rastu i razvoju, neophodno je da bude u
svesnom kontaktu sa sobom, sa svojim telom, osećanjima, mislima i potrebama, kao i
svesnom kontaktu sa drugima, sredinom koja je okružuje. Svesnost, uključujući prihvatanje,
izbor i odgovornost, kao i kontakt prirodno i spontano dovede do promene.
Forsirana promena je više pokušaj da se ostvari slika nego da se ostvari self. 1 Što se
osoba više trudi da bude ono što nije, u većoj meri ostaje nepromenjena. Rast, uključujući
prihvatanje ljubavi i pomoć drugih, zahteva samopoštovanje. Ako osoba pokušava da bude
ono što nije, ne može se govoriti o samopoštovanju i samopodršci.
1 U geštalt teoriji, self se ne promatra kao struktura, već kao proces koji se stalno menja. Self zdravog
organizma je raznovrstan i fleksibilan u svojim sposobnostima i kvalitetima u zavisnosti od određenih zahteva
organizma i sredine. Self nema sopstvenu prirodu izuzev u kontaktu sa ili u odnosu prema sredini. Self je opisan
kao sistem kontakata ili interakcija sa sredinom. Predstavlja sistem kontakata u sadašnjoj situaciji i način na koji
osoba organizuje svoje iskustvo.
3
Osnovna karakteristika samopoštovanja je identifikacija sa stanjem u kojem jesmo.
Poistovećivanje sa tim stanjem znači poznavanje svog stanja, tj. svog aktuelnog doživljavanja,
ponašanja, situacija. Pošto se svako stanje menja s vremenom, poistovećivanje sa tim stanjem
podrazumeva tok stanja, prelaz iz jednog u drugo, tj. poverenje u kretanje i menjanje.
Saopštavanje i pružanje podrške sebi mora da uključuje i poznavanje i prihvatanje
sebe. Osoba može sebe podržati samo ako sebe poznaje - svoje potrebe, sposobnosti, sredinu,
obaveze itd. Poznavati svoje stanje, a ne prihvatati da je ono izabrano, odbacivati ga, zapravo
predstavlja neku vrstu samoobmane.
„Kada pokušavate da se promenite, vi manipulišete sobom i prisiljavate sebe i,
većinom, postajete podeljeni na deo vaše ličnosti koji pokušava da se menja i deo koji se opire
promeni. Čak i kada na ovaj način uspete da se promenite, cena toga je konflikt, konfuzija i
kolebljivost.
Umesto da pokušavate da se promenite, zaustavite ili izbegnete nešto što vam se ne
sviđa, mnogo je efikasnije ostati kod toga i postati što više svestan toga. Kada stvarno stupite
u kontakt sa sopstvenim iskustvom, otkrićete da se promena događa sama po sebi, bez vašeg
napora ili plana. Uz punu svesnost da dozvolite (omogućite) da se dogodi šta god želite da se
dogodi, sa sigurnošću da će to dobro ispasti. Možete da naučite da dopustite da idete, živite i
plovite sa sopstvenim iskustvom i događanjima, umesto da se frustrirate zahtevima da budete
drugačiji. Sva energija koja je zarobljena borbom između nastojanja da se dogodi promena i
otpora promeni može postati dostupna (iskorišćena) za participaciju u događanjima
sopstvenog života koji je istovremeno i aktivan i pasivan.“ 2
Sa svešću o prihvatanju sebe sa svim što jesmo i sa svešću o pravu da postojimo takvi
kakvi jesmo, organizam može da se razvije i menja.
Svesnost je neverbalni osećaj ili znanje o onome što se dešava ovde i sada. U svojoj
osnovi ona je pozitivan, suštinski kvalitet celokupnog zdravog življenja. Ona je energija za
asimilaciju i rast na granici kontakta, za samospoznaju, izbor i kreativnost. Svesnost je i
znanje i bivanje. Ograničavanje ili blokiranje svesnosti često se manifestuje kao nedostatak
energije i vitalnosti ili rigidnost u odgovaranju.
Kako svesnost raste osoba sve više shvata da, čak iako nije odgovorna za sve što joj
se dešava, jeste zapravo odgovorna za to kako se oseća u vezi toga, za značenje koje daje
tome i kako se nosi sa tim. U pravom smislu reči, mi biramo naše iskustvo – čak iako tako ne
2 Dzon Stivnes, “Moć svesnosti”, Esotheria, Beograd, 1997, str 10
4
izgleda na prvi pogled. Posedovanje i prihvatanje odgovornosti za svoje iskustvo, jesu oznake
zrelog života ispunjenog kontaktom 3.
Svesnost
Svesnost je oblik doživljavanja iskustva. Jontef je definiše kao ostajanje u dodiru sa
sopstvenom egzistencijom, sa onim što jeste. Potpuna svesnost je proces kojim je osoba u
budnom kontaktu sa najvažnijim događajima u polju koje čine individua - sredina sa
potpunom senzomotornom, emocionalnom, kognitivnom i energetskom podrškom.
Perls svesnost opisuje kao sponatni doživljaj onoga što nastaje u nama: onoga šta radimo,
osećamo, planiramo. Nju karakterišu kontakt, opažanje, uzbuđenje i formiranje geštalta
(celine, jedinstva). Dobar kontakt zahteva svesnost. Ako nismo svesni kontakta, naše
ponašanje neće biti adekvatno.
Svesnost je tekući proces koji može da bude prisutan svakog trenutka. Ona nije
povremeno rasvetljavanje slično uviđanju koje bi se javilo samo u određenim trenucima i pod
određenim okolnostima. Uvid, kao jedan oblik svesnosti, je neposredno shvatanje očiglednog
jedinstva različitih elemenata u polju. Svestan kontakt kreira nove, smislene celine i na taj
način predstavlja integraciju problema.
Stivenson svesnost deli na tri vrste svesnosti, odnosno tri područja svesnosti:
„1) Svesnost spoljašnjeg sveta. To je aktuelni senzorni kontakt sa objektima i
događajima u sadašnjosti: šta ja u stvari sada vidim, čujem, mirišem ili dodirujem.
2) Svesnost unutrašnjeg sveta. To je aktuelni senzorni kontakt sa unutrašnjim
događajima u sadašnjosti: šta ja sad stvarno osećam s unutrašnje strane moje kože - svrab,
napetost i pokretanje mišića, fizičke manifestacije oseta i emocija, nelagodnost, zadovoljstvo
itd.
3 Kontakt se definiše kao odnos između sebe i drugoga (okoline ili unutrašnjih aspekata poput
otuđenih delova sebe, blokiranih emocija, misli, sećanja, odnosno svega što nije integrisano u osobi, te
se ne doživljava kao “ja” već kao “drugo”). Može se promatrati i kao susret i iskustvo
različitosti/razlika.
5
Ove prve dve vrste svesnosti obuhvataju sve što mogu znati o sadašnjoj stvarnosti
kako je ja doživljavam. To je solidna osnova mog iskustva. Te dve svesnosti su činjenice o
mojoj egzistenciji ovde, u momentu kada se one dešavaju. Nezavisno od toga šta ja ili neki
drugi misle i osećaju o ovoj svesnosti, ona postoji, nikakvo prepiranje, teoretisanje ili jadanje
neće učiniti da ona ne postoji. Treća vrsta svesnosti je sasvim drugačija. To je, naime, moja
svesnost slika stvari i događaja koje ne egzistiraju u sadašnjoj tekućoj stvarnosti.
3) Svesnost aktivnosti fantazije (sanjarenja), imaginacije. Ovo uključuje sve mentalne
aktivnosti izvan sadašnje svesnosti tekućeg iskustva: sva objašnjavanja, zamišljanja,
interpretacije, nagađanja, razmišljanja, poređenja, planiranja, prisećanja prošlosti,
anticipiranja budućnosti itd.“ 4
Perls je je naveo tri zone svesnosti: unutrašnju, spoljašnju i središnju. 5
Unutrašnja zona svesnosti odnosi se na unutrašnji svet osobe. On obuhvata
subjektivne fenomene kao što su telesne senzacije, mišićna napetost ili opuštenost, otkucaji
srca i disanje, kao i mešavinu telesnih senzacija i osećaja koji su poznati kao telesno-afektivna
stanja. U unutrašnju zonu se takođe mogu uvrstiti i emocije, i ako one na izvestan način mogu
biti deo središnje zone.
Spoljašnja zona podrazumeva svesnost o kontaktu sa spoljašnjim svetom. To uključuje
celokupno ponašanje, govor i aktivnost. Ova zona obuhvata korišćenje kontakt funkcije
(gledanje, slušanje, govor, ukus, dodir, miris i pokret), što podrazumeva sve načine na koje
osoba prima ili kontaktira svet. Ako obrati pažnju na svoje kontakt funkcije, osoba se može
izveštiti u svesnosti sadašnjeg trenutka, u zapažanju boja, oblika, zvukova, tekstura i dr. Svet
postaje bogatiji i vibrantniji na način koji može preobraziti iskustvo. Takođe, da bi osoba bila
svesnija svojih izbora i da bi promenila način ponašanja, da bi možda dobila drugačije
odgovore od drugih ljudi, potrebno je da postane svesna šta radi i posledica koje to ima na
druge i na nju.
Središnja zona se sastoji od naših misli, sećanja, fantazija i anticipacija. Ona obuhvata
sve načine kojima dajemo značenje unutrašnjim i spoljašnjim stimulusima. Ukratko, ova zona
je medijator ili pregovarač između unutrašnjeg i spoljašnjeg. Jedna od njenih glavnih funkcija
4 Dzon Stivnes, “Moć svesnosti”, Esotheria, Beograd, 1997, str 12
5 Svesnost je uvek holistička. Ovakve vrste podela mogu biti od koristi kako bi osoba postala svesna
svih svojih aspekata.
6
je organizacija našeg iskustva kako bi došli do kognitivnog i emocionalnog razumevanja.
Druga funkcija je predviđanje, planiranje, zamišljanje, stvaranje i pravljenje izbora. U
središnju zonu spadaju uverenja i sećanja. Ona je stoga i glavni uzrok naših problema i
teškoća, jer neizbežno sadrži naša samoograničavajuća uverenja, fiksirane načine shvatanja
sveta, kao i tendenciju da sadašnjost ispunjavamo mislima o prošlosti ili budućnosti. U
središnjoj zoni mi takođe etiketiramo naša iskustva što neizbežno određuje kako se osećamo u
vezi njih.
U svakodnevnom životu zdrava osoba se stalno kreće napred-nazad između zona.
Svesnost je efikasna kada je utemeljena i energizovana dominantnom sadašnjom
potrebom organizma. Bez toga osoba jeste svesna, ali ne u odnosu na to šta je hranljivo za
nju. Svesnost se odnosi ne samo na svest o dominantoj potrebi, već i na direktno poznavanje
sadašnje situacije i sebe kakvi smo u toj situaciji. Osoba koja verbalno izražava svoju
situaciju, ali je ne vidi zaista, ne poznaje je, ne reaguje na nju, zapravo nije potpuno svesna i
nije potpuno u kontaktu.
Svako negiranje situacije ili njenih zahteva ili sopstvenih želja i odabranog odgovora
iskrivljuje svesnost. Svesnost ima smisla kada obuhvata svest o sebi u svetu, u dijalogu sa
svetom i sa svešću o drugom. Bez toga osoba može biti svesna doživljaja i životnog prostora,
ali ne i toga kakvu snagu poseduje ili ne poseduje. Osoba koja je svesna zna šta radi, kako to
radi, zna da postoje alternative i bira da bude kakva jeste.
Akt svesnosti uvek se zbiva ovde i sada i ako sadržaj svesnosti može biti daleko. Akt
sećanja iz prošlosti zbiva se ovde i sada (kroz sećanje, žaljenje, telesnu tenziju...), kao što se i
budućnost (kroz fantaziju, nadu, ideju...) posmatra iz sadašnjeg trenutka.
Svesnost prati prihvatanje, tj. saznanje da osoba poseduje kontrolu, mogućnost izbora i
odgovornost za sopstvena osećanja i ponašanje. Funkcionalno potpuna svesnost isto je što i
odgovornost – kada je osoba potpuno svesna istovremeno je i odgovorna. Svesnost uključuje
posmatranje sebe i drugih, pravljenje izbora i odgovornost.
Polster ukazuje na četiri glavna aspekta ljudskog iskustva na koje treba usmeriti
svesnost, a to su: svesnost o osećajima, svesnost o osećanjima, svesnost o željama i svesnost o
vrednostima i procenama.
Usmeravanje svesnosti na osećaje, orijentiše osobu na senzacije koje dolaze iz
organizma i daje joj informacije o tome šta su njegove potrebe. Senzacija gladi usmerava na
akciju uzimanja hrane, hladnoća na utopljavanje. Zanemarivanje senzacija koje ima i
nepotpuna svesnost o njima može imati ozbiljne posledice pre svega po zdravlje i vitalnost.
7
Svesnost o emocijama daje informacije o tome kakav je odnos osobe prema
informacijama koje prima i prema idejama koje ima u vezi sa određenom situacijom. Svaka
emocija ima svoju funkciju i važna je informacija. Ukoliko je osoba svesna, uvažava je i
prhivata, u stanju je da je istrazi i donese odluku u vezi sa njom. Na primer, ukoliko osoba ne
oseća jasno ili ne prepoznaje svoj strah, može biti u stanju anksioznosti čije poreklo ne
razume i razviti određene somatske ili psihičke smetnje koje će je destabilizovati i umanjiti
mogućnost za razrešavanje straha i odlučivanje.
Svesnost o željama ima funkciju orijentisanja. Ona usmerava, mobiliše, kanališe i
usredsređuje. Nepotpuna svesnost o onome što čovek želi dovodi do pasivnosti ili
dezorganizovanosti, ona dovodi do aktivnosti, ali ne i do osećanja zadovoljstva i ispunjenosti.
Svesnost o vrednostima je od izuzetnog značaja za sposobnost da uspešno
odredjujemo svoje ciljeve, donosimo ispravne odluke i budemo motivisani za aktivnosti koje
će dovesti do njihove realizacije.
Paradoksalna teorija promene
Beiser tvrdi da promena nastaje kada čovek postane ono što jeste, a ne kada pokušava
da postane ono što nije. Princip se zasniva na ideji da sve osobe poseduju resurse za rast i
promenu ukoliko se dopusti prirodan proces organizmičke samoregulacije.
Paradoksalna teorija promene ističe da osoba umesto da radi na tome da se promeni,
treba da stupi što je moguće potpunije u sve aspekte svog sopstvenog iskustva, postajući ih
potpuno svesna. Kada je ovo učinila, verujući u svoju organizmičku samoregulaciju, promena
će prirodno uslediti, odnosno, tek kada je osoba prihvatila to što jeste može postati nešto
drugo, a to predstavlja promenu. Ovaj princip se takođe može razumeti kada uvidimo da ako
osoba može da zauzme temeljni stav samoprihvatanja, onda ona zapravo čini radikalno
različitu promenu u odnosu na svoj uobičajeni stav o sebi.
Ovaj koncept je paradoksalan, jer podrazumeva da osoba treba da odustane od
pokušaja da se promeni kako bi se promenila. Paradakos je u tome da prihvatanjem onoga što
jeste sada i ovde, zapravo ostvarujemo u istom trenutku i promenu toga što jeste, jer je sama
svesnost izvor promene unutar nas. Tek onda kada se organizam identifikuje sa onim što jeste,
8
kada prihvati ma koji aspekt koji se pojavi iz momenta u moment, uslov za integraciju i rast je
ispunjen.
Prirodan proces rasta i promene odvija kroz stalnu svesnost, kontakt i integraciju.
Prema ovoj teoriji, najefikasniji način promene se ne sastoji u tome da pokušavamo da
promenimo sebe kroz čvrstu nameru i disciplinovanu kontrolu, zaustavimo sebe u nekoj akciji
protiv koje se borimo, već u našoj sposobnosti i nameri da postignemo punu svesnost o tome
što želimo da promenimo, jer ono što zaista dovodi do promene jeste svesnost o nekom
aspektu sebe i prihvatanje sebe, a ne voljni pokušaji da sebe kontrolišemo odbacujući neke
delove sebe.
Ovakvi pokušaji promene propadaju, jer se u tom slučaju dešavaju razne vrste
opstrukcije od strane onih delova unutar nas koji se osećaju uskraćenim i dinamika snaga u
sukobu unutar nas ne dozvoljava da se promena zaista desi na stabilan i kontinuiran način.
Ono što najčešće dobijamo su privremene pobede i privremeni porazi koji se smenjuju u
odredjenom vremenskom ritmu.
Promena ili stagnacija je događaj polja. Pod pojmom polja u geštalt teoriji
podrazumeva se sfera uticaja koja ima efekat na osobu. Na ponašanje osobe ne utiču samo
intrapsihički faktori, već i totalno polje, tj. prisustvo ili odsustvo raznih uticaja. Prema teoriji
polja ništa se ne može definisati odvojeno od njegovog konteksta, a budu
i da nema selfa bez drugog, sve u polju je u odnosu. Svi organizmi postoje u kontekstu
okoline s međusobnim recipročnim uticajima jednog na drugo. Principi teorije polja su
integralini deo teorije promene.
Promena je funkcija celog polja/konteksta u kome osoba živi.
Zbog toga je rad na svesnosti o polju usmeren na širok kontekst koji uključuje postojeća
hijerarhijska polja kojima osoba direktno i svesno pripada, kao i poljima kojih je manje
svestan počev od predaka do uticaja globalnog polja ljudske zajednice, te spiritualnih polja.
Promene jednog dela polja utiču na sve preostale elemente polja.
Promene u jednom članu para, porodice ili grupe utiču na sve ostale članove. Izmenjena svest
ili uvid do koga dolazi jedan član grupe redefiniše način postojanja ovog člana. Negov
povratak u pripadajuće grupe i prisustvo u njima je drugačije te je i odgovor, svestan ili ne,
ostalih članova grupe drugačiji. Konstantnost i repetitivnost novog načina bivanja jednog
člana dovodi do usklađivanja, manje ili više vidljivog, sa istim, od strane ostalih članova koji
pripadaju istim poljima. Nekada su ova usklađivanja nevidljiva i spora, nakad zbunjujuće
neposredna i vibrantna.
Polje postoji u sada i ovde koje sadrži tamo i tada u oba smera, prošlost i budućnost.
9
Svesnost se događa ovog trenutka, figura6 se formira u ovom trenutku kao sećanje, plan,
opažanje. Prošlost se smenjuje u budućnost u ovom trenutku – ali svesnost se ne događa
nužno. Idealno, ono što je najnužnije postaje fokus i svesnost, te organizam postaje vođen,
nahranjen i transformisan. Zato je značajan princip „biti u ovde i sada“ sa stanovišta promene,
jer ne biti u kontaktu sa potrebama organizam/sredina, iz bilo kojih razloga i na bilo koji
način, znači zaustaviti rast i promenu.
Proces se odnosi na dinamiku promene u vremenu i prostoru.
Promena se događa kao kao posledica celog polja i događa se kroz vreme i prostor.
Sva posmatranja su iz određenog vremena,mesta i perspektive.
Ovo je fenomenološko stanovište u kome je sva realnost interpretirana i ne postoji
objektivna realnost, istina ili objektivna ne-realnost ili ne-istina. Niti je ijedna svesnost samo
subjektivna, jer svaka svesnost ukazuje na nešto, organizovana je ili usmerena oko nečeg.
Organizmička samoregulacija
Sposobnosti da osetimo i prepoznamo potrebu, da se pokrenemo u pravcu njenog
ispunjenja, da osetimo blagodet i dobrobit telesnog, psihičkog i duhovnog hranjenja upravo
predstavljaju sposobnost organizmičke samoregulacije. Homeostatski proces je proces kojim
organizam u uslovima koji se menjaju održava ravnotežu, a time i zdravlje. To je proces kojim
organizam zadovoljava svoje potrebe. Da bi zadovoljio svoje potrebe, potrebno je da ih oseti i
nađe način da ih zadovolji. Dešava se, međutim, da usled zabrana, osuđivanja, ignorisanja od
strane značajnih drugih, ili pogrešnih uverenja, osoba prekine ciklus svesnosti i prestane da
oseća dominantne potrebe ili ih iskrivljuje, pomera na nešto drugo, kompenzuje na
neadekvatan način i samim tim ne razvija i ne koristi maksimalno svoje potencijale.
U organizmičkoj samoregulaciji biranje i učenje dešavaju se holistički, uz prirodnu
integraciju tela i uma, misli i osećanja, spontanosti i odlučnosti. U „trebalo bi da„ i „moram“
tipu regulacije, kognicija vlada i nema holističkog doživljaja.
6 Figura sadrži ono što je najvažnije u sadašnjem trenutku (na šta je usmerena pažnja), dok sve ostalo,
što je izvan trenutne svesnosti, čini pozadinu.
10
Organizmička Samoregulacija je prirodan proces koji funkcioniše kroz proces
kontakta-povlačenja i bazira se na relativno potpunom saznavanju onoga sto jeste. Pošto je reč
o saznavanju celokupnog polja, različiti aspekti prirodno dolaze u prvi plan kada su potrebni.
Iz pozadine se izdvaja dominantna potreba koja postaje figura u polju. Figura usmerava i
organizuje ponašanje osobe, sve dok potreba ne bude zadovoljena. Tada se ta figura povlači u
pozadinu i stvara prostor za novu potrebu.
Regulacija koja se zasniva na introjektima je veštačka i usled prisustva takvih
uverenja, osoba nije u mogućnosti da prepozna svoje autentične potrebe, te ni da ih zadovolji.
Svaka potreba koja nije zadovoljena, predstavlja nezavršeni posao koji narušava prirodni
proces organizmičke samoregulacije, utiče na identitet, interpersonalne kontakte i
samopoštovanje, što vodi ka stagnaciji umesto ka rastu i razvoju. Deficitarna je, najpre
svesnost o potrebama, željama, osećanjima, a zatim i odgovornost. Kontakt je otežan,
poremećen, a može biti i blokiran. Vremenom ponašanje postaje automatsko, bez namernog
izbora, a kontakt se odvija nesvesno i neskladno sa kontekstom. Osoba nije u stanju da
uspostavi ravnotežu između sebe i okoline. Ličnost postaje fiksirana i neautentična.
Pers je zauzeo stav da postoji samo jedna stvar koja treba da vrši kontrolu, a to je
situacija i da kada osoba razume situaciju u kojoj se nalazi i dopusti da situacija u kojoj je
kontroliše njene akcije, uči da se suočava sa životom. Perls je ovo objasnio uz pomoć primera
vožnje automobila. Umesto da osoba unapred isplanira da želi da vozi 65 km/h, osoba koja
poznaje situaciju voziće različitom brzinom noću ili različito kada je u saobraćajnoj gužvi, a
različito kada je umorna itd. Ovde Perls stavlja do znanja da pustiti da situacija vrši kontrolu
znači da se svesno spozna trenutni kontekst i da se tako izvrši regulacija, uključujući i
sopstvene želje, a ne ono što bi „trebalo da“ se dogodi.
Polster takođe utrvđuje dva aspekta organizmičke samoregulacije.
Prvi: Ono sto jeste, jeste. Drugi: Jedna stvar proističe iz druge. Mi rasvetljavamo ono što jeste
i pratimo razvoj sukcesivnih figura. Promena sledi zatim iz spoznaje onoga što „jeste“, a ne iz
promovisanja onoga što bi „trebalo da bude“.
Kod osobe koja zdravo funkcioniše dinamički proces kontakta se odvija spontano,
osoba je integrisana i adekvatno odgovara na događaje u okolini. Realistično procenjuje
situaciju i reaguje odgovorno, u skladu sa onim što ona jeste i u skladu sa onim što situacija
zahteva. Takva osoba je svesna sadašnjosti i odgovorna za svoje ponašanje.
11
Zaključak
Da bi se osoba kretala ka promeni, neophodno je da dođe do sopstvene istine, do same
sebe sa svesnošću o tome „šta jeste“. Ne može se započeti proces „postajanja“, dok se ne
doživi u potpunosti „bivanje“. Promena se događa kroz prihvatanje onog dela koji smo
odbijali. Osoba se kreće ka promeni, kada postane svesna i prihvati otuđene i potisnute delove
sebe (ideje, misli, emocije, ponašanja), kada postane svesna svojih autentičnih potreba.
Stavljanjem naglaska na svesnost i kontakt, dolazi se do prirodne i spontane promene.
Svesnost uključuje posmatranje sebe i drugih, pravljenje izbora i odgovorost. Promena se
dešava kada osoba prihvati sebe takvu kakva jeste i kada prihvati druge i okolnosti takve
kakvi jesu.
Nasuprot svesnosti, regulaciju našeg promišljanja i doživljavanja mogu vršiti
automatizmi koji predstavljaju navike u mišljenju, doživljavanju, emocionalnom odgovoru i
ponašanju, koje smo stekli tokom života i kojih nismo svesni. Ukoliko se prepustimo
automatskoj regulaciji, uvek kada se dogodi neka situacija mi pomislimo isto o njoj,
odreagujemo istom emocijom na nju, napravimo isti zaključak i ponašamo se na isti način.
Dakle neophodno je da se osoba u potpunosti fokusira i doživi ono što jeste, da se
identifikuje sa istim, da postane. Tek u procesu poklapanja sa onim što jeste i pri tome
ostajanja u tome bez reakcije, samo doživljavati, bez prosuđivanja, pojavljuje se svesnost,
lako i bez napora, skoro nezavisno od ma kakve naše namere da započne novi pokret koji
može i ne mora, dovesti do promene. Promena nije cilj, već posledica predhodnog procesa.
Proces je ovde nedovoljno suptilna reč da označi pokret duše o kome je reč. Kada se on
potisne, neizražen, a važan i čežnja usmeri ka onome što nismo, a sa čime bismo želeli da se
identifikujemo, osoba gubi kontakt sa stvarnom potrebom, kreativnim izborom i životnom
radošću.
Ozdravljenje znači uspostavljanje celine, odnosno dovođenje konfliktnih strana u
svesnost, prihvatanje svih strana unutrašnjeg konflikta i njihova integracija u celoviti self.
Tada su svi različiti aspekti osobe na raspolaganju kao resursi za prirodan rast i promenu.
12
Literatura:
1.
Džojs, F., Sils, Š., „Veštine geštalt savetovanja i psihoterapije“, interni prevod Vesna
Vukša
2.
Krstić, K., Stanić, K., Priručnik za geštalt life coaching, interni priručnik
3.
Pecotić, Lidija dr, Predavanja 2003, 2004, 2012, 2013
4.
Polster, I., Polster, M. „Integrisana geštalt terapija“, interni prevod
5.
Radionov, T., Osnove geštalt terapijskog pristupa, Socijalna psihijatrija, 35, 2007, 21-
28
http://www.gestalt-drustvo.hr/o-gestalt-psihoterapiji/osnove-gestalt-terapijskog-pristupa
6.
Stanić, K., Vidović, S., „Nesto malo o koučingu: kako biti sa koučingom na ti“,
GIZ,Beograd,2012
http://zamislizivot.org/giz/publikacije/koucing/Nesto%20malo%20o
%20koucingu.pdf
7.
Stivnes, Dzon, “Moć svesnosti”, Esotheria, Beograd, 1997
8.
Yontef, M., Gary, „Awarenes, Dialogue & Process: Essays on Gestalt Therapy“, The
Gestalt Journal Press, New York, USA, 1993
13
Download

Uloga svesnosti u procesu promene