D IN A I
b ar 20 13 . G O
B R O J 2, D ec em
ISSN 2334-8755
S V E O S TA LO
A
Z
IN
Z
A
G
A
M
B ES P LATN O
Francuska:
FAŠIZAM U ROZE HALJINI
Prilog za istoriju
antifašističke borbe:
VULČOVE ČETE
WHAT WE FEEL
U NOVOM SADU
Masakr u Port Saidu
CRNI DANI
EGIPATSKOG FUDBALA
POLITIČKO
ORGANIZOVANJE
LEVICE
varijat...
knjižara, antik
...i puno više od toga!
Imamo širok izbor novih i starih/antikvarnih knjiga,
domaća i strana izdanja: klasična i suvremena
književnost, stripovi, antropologija, filozofija, feminizam,
anarhizam, subkulture, suvremena umjetnost, uradi sam/
a priručnici, permakultura, ljekovito bilje...
A osim knjiga, imamo i dobre majice, bedževe, cekere/
torbe i proizvode naših prijatelja iz Sapunoteke.
Gundulićeva 11, Zagreb
pon - pet 10:00 - 20:00
subota 10:00 - 14:00
www.stocitas.org
REČ REDAKCIJE
Pred vama se nalazi i drugi broj Margine. Možemo slobodno reći da su prošle
porođajne muke koje je sa sobom nosio
rad na prvom broju. Forma časopisa,
njegov kostur, osnovna ideja i svetonazorska pozicija sada su jasno definisani, pa nas već od ovog izdanja očekuje
„samo“ konstantan rad na poboljšanju
i usavršavanju. Zahvaljujući globalno neveseloj socijalnoj realnosti, izbor
tema i fenomena koje zaslužuju kritički osvrt je puno veći nego što stignemo
da obradimo u jednom broju časopisa.
Potčinjenost političkih klasa interesima
krupnog kapitala danas je očiglednija nego ikada i preti da, kao nikada do
sada, obezvredi čitav sistem parlamentarne demokratije građanskog društva.
Univerzalno političko pravo da biramo i da budemo birani srozano je do
apsurda danas kada finansijski centri
kapitala potpuno otvoreno utiču na
parlamentarne prilike u zemljama koje
su najpogođenije ekonomskom krizom
kapitalističkog sistema. Ova situacija za
posledicu ima visok stepen apatije kod
većine stanovništva pogođenog krizom
i odsustvo ozbiljnijeg političkog organizovanja protiv aktuelnih društvenih
prilika, odnosno očiglednog ukidanja
davno stečenog nivoa slobode građana.
Demaskiranje ovih procesa i ukazivanje na uzroke društvenih procesa prvi
je korak u njihovom pozitivnom prevazilaženju. Odsustvo ovakvog kritičkog
pristupanja dovodi do porasta popularnosti ekstremno desničarske ideologije,
čemu smo i u ovom broju posvetili veliku pažnju, analizirajući socijalne prili-
ke u različitim društvima i pokušavajući uporednom metodom doći do zajedničkih imenitelja u ovim procesima.
U svemu ovome nikako se ne može
ignorisati činjenica da, koliko god ovi
procesi bili globalni, mi ipak živimo
na periferiji postojećeg sistema, a ona
nosi razne specifičnosti i teško nasleđe
bliže prošlosti. Društvo u kom živimo
razapeto je između globalnog kapitalističkog sistema i pretpolitičkog i predgrađanskog stanja iz koga, sa malo uspeha, pokušava da se izvuče već više od
sto godina. U zemlji potpuno opljačkane i devastirane privrede, industrijska
proizvodnja, kao motor ekonomskog i
društvenog razvoja, gotovo da ne postoji, što uslovljava da jedino korupcija
ima sistemske karakteristike, a politički život pretvara se u borbu svim raspoloživim sredstvima, jer su jedini resursi kojima zemlja raspolaže sadržani
u državnom budžetu koji u potpunosti
obezbeđuju međunarodne finansijske
institucije. Zato danas živimo u zemlji
u kojoj na lokalnim izborima po vojvođanskim selima patroliraju najamne
partijske vojske demonstrirajući silu,
što sve neodoljivo podseća na politički
život Evrope tridesetih godina 20. veka.
Magazin za sve ostalo
ISSN 2334-8755
IZDAVAČ:
AKO - Alternativna Kulturna
Organizacija
GLAVNI I ODGOVORNI
UREDNIK:
Miloš Perović
REDAKCIJA:
Dario Milenković
Željko Klarić
Zoran Petakov
Petar Atanacković
Miljan Bosančić
Vojislav Martinov
Jovana Ivanović
Daško Milinović
Bojana Janjušević
Nadamo se da ćemo kroz „Marginu“ i
dalje uspevati da obezbedimo kritički orijentisano sagledavanje ključnih
društvenih fenomena i procesa, kao i
promociju levičarskog svetonazora s čijih je pozicija jedino moguće prevladati
postojeće socijalne dubioze.
LEKTURA I KOREKTURA:
Bojana Janjušević
GRAFIČKI DIZAJN,
FOTO OBRADA I PRELOM:
Branka Žarković
e-mail:
[email protected]
ŠTAMPA:
Zola, Novi Sad
CIP – Каталогизација у публикацији
Библиотека Матице српске, Нови
Сад
32
MARGINA : magazin za sve ostalo
/ glavni i odgovorni urednik Miloš
Perović. – God. 1, Br. 1 (2013) –
Novi Sad : Zola štampa, 2013-. Ilustr. ; 30 cm
Tromesečno.
ISSN 2334-8755 = Margina
COBISS.SR-ID 280526343
3
PUBERTETSKE MUKE
„NOVE LEVICE”
Piše: Dario Milenković
VREME KAD SU PADALI ZIDOVI I RASPADALE SE
» UDRŽAVE,
U EVROPI SE DO TEMELJA SRUŠIO I JEDAN
POLITIČKI KONCEPT, KOJI JE U SVOM OPISU SADRŽAO SVE
FUNDAMENTALNE POJMOVE, KAO ŠTO SU KLASA, KLASNA
BORBA, SINDIKAT, SOCIJALNA DRŽAVA. OVI POJMOVI DANAS
SE ZABORAVLJAJU, A BEZ NJIH SVAKA PRIČA O LEVICI JE
OBESMIŠLJENA
4
I
dalje bez pretenzije da duboko teorijski i strogo naučno analiziramo
stanje na levici, nastavljamo priču
o „realnoj politici“ danas na postjugoslovenskom prostoru ili, ako želite, nastavljamo priču o realnoj politici u regionu. Naime, ako samo malo zagrebemo površinu ove teme i suštinski pokušamo da razumemo dešavanja na levici,
odnos prema levici ili „zdravstveno stanje“ levice kao živog koncepta, rezultat
može biti interesantniji nego što se u
prvi mah čini.
Izraženo jednom rečenicom, taksativno i pomalo iskarikirano, po principu
„prve asocijacije na zadati pojam“, to bi
moglo da izgleda ovako: dešavanja na
levici – sporedna; odnos prema levici –
neozbiljan (verovatno zato što ozbiljniji,
trenutno, nije ni potreban); „zdravstveno stanje“ levice – pubertetsko-klimakterična kriza identiteta. Ovakav asocijativni opis stanja u odnosu na bitisanje
levice danas na postjugoslovenskom
prostoru, možda jeste pomalo ironičan
i nenaučan, ali se od realnosti razlikuje
samo utoliko što konkretna stvarnost
zahteva više slikovitog opisa, uz činjenice koje to potvrđuju.
U REGIONU NIŠTA NOVO
No, da ne bude sve tako crno, i ako nam
je za utehu (a bojim se da jeste), varijacije na temu nisu bitno različite ni u širem regionu, recimo istočnoevropskom
ili postsocijalističkom. I ovde ne mogu
da se otrgnem potrebi za ironijom i da
ne zaključim kako smo stvarno blagosloveni regionalnom osobinom da nas
tuđe nesreće usrećuju, jer da nije tako,
teško da bi u poslednje dve-tri decenije
uopšte imali povoda za sreću. Ipak, pored ove „šaljivo-tragične“ konstatacije,
nećemo se dalje baviti širim regionom.
Pojam „region“, naravno, nije slučajno
više puta dosad ponavljen, već upravo
iz razloga da ukaže i podseti na svoju
suštinsku besmislenost, kao i na to da
se kao takav konstruiše prema dnevnopolitičkim, srednjeročnim ili ozbiljnim
geostrateškim potrebama onih koji su
moćniji.
Namera ovako koncipiranog teksta na
temu levice postjugoslovenskog prostora, nije da analizira polja na kojima
deluju, ili bi trebalo da deluju, leve političke partije, niti da vam statistički prikaže i dokaže kako je levica generalno
u krizi. Takav pokušaj svakako bi bio
samo još jedan u nizu dosadnih
i pomalo nerazumljivih tekstova upravo onima kojima je
namenjen. Onima koji sebe
smatraju (novo)levičarima
ili makar protivnicima desnice,
kapitalizma,
despotije i
sličnih pojmova, a koji
opet, s druge
strane, nesvesno
žive upravo po
principima neoliberalne demokratije, tržišne ekonomije, spektakla i masovne
potrošnje. Kada kažem
„žive“, ne mislim na društveno uređenje države u kojoj
su se bez svoje volje, rođenjem,
Priča o levici, bez pojmova kao što su klasa, klasna
»
borba, sindikat, socijalna država, solidarnost i sl., potpuno
je bespredmetna. »
obreli, već mislim na lični izbor principa i vrednosti prema kojima pojedinac
upravlja sopstveni život.
PRIČA O LEVICI LIŠENA
SUŠTINE
Da budemo potpuno jasni, priča o levici, bez pojmova kao što su klasa, klasna borba, sindikat, socijalna država,
solidarnost i sl., potpuno je bespredmetna. Ali, ona nije samo besmislena,
već je i poželjna iz ugla vladajućeg
kapitalističkog koncepta, zato
što se savršeno uklapa i upotpunjuje sliku demokratskog
sveta s jedne strane, dok s druge često aktivno učestvuje u
reprodukciji svakodnevnog života i doprinosi koloritu spektakla. Priča o levici, koja zaobilazi
sve fundamentalne pojmove i ne
bavi se pitanjima rada,
raspodele dobara,
socijalne države
i tome slično,
apsolutno je prihvatljiva za vla-
dajući kapitalistički sistem, jer ga ničim
ne ugrožava.
Današnjoj novoj levici (ako pod taj pojam uslovno podvedemo razne studentske, supkulturne, kontrakulturne,
mirovne, ekološke i umetničke pokrete
koji ispred sebe stavljaju levi predznak),
vrlo lako i često, dešava se da sklizne u
polje službovanja vladajućim kapitalodnosima. Naravno, ovo je samo jedan
od primera stranputica (zabluda), put
kojim neretko zalutaju današnji levičari i novolevičari, a koren te priče i njene prve artikulacije sežu u osamdesete
i početak devedesetih godina prošlog
veka, u ono vreme kad su padali zidovi i raspadale se države, vreme o kome
je bilo reči u prvom delu ovog teksta.
Međutim, u tom periodu nisu se samo
raspadale države, već se u Evropi urušavao i na kraju do temelja urušio i jedan
politički koncept, koji je u svom opisu
sadržao sve one fundamentalne pojmove koji se danas zaboravljaju a tiču se
levice.
Naime, deindustrijalizacija, koja je tih
godina bila na delu u čitavoj Evropi,
a koja je posebno i detaljno pohodila
5
»
Današnjoj novoj levici (ako pod taj pojam
uslovno podvedemo razne studentske, supkulturne,
kontrakulturne, mirovne, ekološke i umetničke pokrete
koji ispred sebe stavljaju levi predznak), vrlo lako i često,
dešava se da sklizne u polje službovanja vladajućim
kapital-odnosima.
»
postsocijalističke zemlje, bila je deo savršenog plana prevođenja tih nekada
socijalističkih zemalja u zonu zavisnog
kapitalizma, kao i stvaranja poluperiferije i tržišta jeftinih najamnika u srcu
Evrope, ne više tamo daleko u južnoj
Americi ili negde u Aziji. Ovaj proces
gašenja visokih peći, zatvaranja rudnika i nestajanja industrije značio je,
naravno, i promenu nosioca moći sa
rada i radničke klase na kapital i kapitalističku klasu. U ovakvom stanju stvari, kad radnici slabe, siromaše i nestaju,
počinju da nestaju i izvori proizvodnje
viška dobara, te odatle pada i kupovna
moć građana, a time i potrošnja. Masovna potrošnja opada jer se potrošačradnik gubi. Potrošač-radnik postaje
nezaposleni kozument fondova ono
malo socijalne države što je dotad preživelo. U ovakvoj situaciji kapitalistički
sistem je primoran da reaguje! Naravno,
kapitalizam uvek reaguje tako što proizvodi krizu koju onda rešava (po tom
principu se kroz istoriju i održao) tako
što poziva na trezvenost, racionalnost i
fiskalnu odgovornost kroz „stezanje kaiša“ ili, recimo, povećanje PDV-a. Ali i
tako što će pod svoje okrilje uzeti i ono
malo svakodnevice koja je eventualno
ostala nezavisna od masovne potrošnje
i tržišta.
Upravo ovaj poslednji detalj može biti
interesantan za razumevanje aktuelnih
zabluda na (novoj) levici, jer nije teško
uočiti da je levica poslednjih decenija
„upala u zamku“ ideološke kampanje
koja se permanentno vodi a koja sugeriše da je danas jedina prava dilema između savremenog i zaostalog, urbanog
i ruralnog, kreativnog i standardizovanog, individualnog i kolektivnog itd. Pored svega toga suština se gura pod tepih,
a ona je u tome da se osnovna društvena opozicija ne prikazuje na politički
ili klasni način, već kao pravo na izbor
životnog stila ili kao pravo na „ljudska
prava“. Naravno, klasični industrijski
radnik se u ovoj priči odavno sveo na
karikaturu polupismenog, nasilnog idiota! Sve dok je ovako, levica će savršeno igrati ulogu dvorske lude u Tvrđavi
Evropi i zabavljati „Staru damu“, a na
Balkanu i postjugoslovenskom prostoru
uloga će joj biti ista samo što će joj ovde
nedostajati dvorova.
STRAH OD SOCIJALIZMA
Ako bismo sad pokušali da izvedemo
zaključak u nekoliko rečenica, poenta bi
»
Podsećamo na
realnu opasnost da ceo
život između puberteta
i klimaksa provedemo u
nerazumevanju onoga što
mislimo da poznajemo.
»
6
se mogla sastojati iz nekoliko činjenica.
Socijalizam kao društveno uređenje u
Evropi bukvalno je ugušen, a strah od
njega je i dalje prisutan, i to je naša realnost. Strah od socijalizma u Evropi, kao
i svugde u svetu, ima samo jedan osnov
i povod, a to je privatno vlasništvo. U
ovom pojmu počinje i završava se sva
priča oko politike, ideologije i kapitala,
jer se na njemu zasniva danas dominantan društveni koncept. Ovo podvlačimo
kako bi se zablude o (lako mogućem)
jačanju levice na našem prostoru što pre
prevazišle i kako bi se realnost što bolje
razumela.
Evo, uzmimo za primer bilo koju zemlju iz našeg okruženja (postsocijalističkog) a koja se već priključila EU, i
primetićemo jedan vrlo simptomatičan
momenat koji je sličan kod svih. Reč
je o nekoj vrsti osude „prethodnog režima“, često u obliku institucionalne
osude komunističkog terora ili totalitarizma; zabrane upotrebe komuni-
stičkih simbola i sl. Naravno, sve je to
usmereno ka politici EU i poštovanju
Rezolucije Veća Evrope 1481 iz 2006. o
potrebi međunarodne osude zločina totalitarnih komunističkih režima. U tom
kontekstu, Srbija takođe vredno radi
na ispunjavanju pretpristupnih uslova,
pa je poodavno izjednačila partizanski
i četnički pokret, kao dva ravnopravna
antifašistička činioca u Drugom svetskom ratu. Što bi rekli klinci igrajući se
rata, „puj pike ne važi!“
Na kraju, bez namere da ikoga uvredimo, podsećamo na realnu opasnost
da ceo život između puberteta i klimaksa provedemo u nerazumevanju
onoga što mislimo da poznajemo. I to
samo zato što su uspeli u startu da nas
ubede kako su odgovori na sva bitna
pitanja već odavno dati i da se sve to
već odavno podrazumeva. A na nama
je još jedino da se „izborimo“ za pravo na koji ćemo način sve te datosti da
konzumiramo!
■
»
Pored svega toga suština se gura pod tepih, a ona je u tome da se osnovna
društvena opozicija ne prikazuje na politički ili klasni način, već kao pravo na izbor
životnog stila ili kao pravo na „ljudska prava“.
»
7
DESNI EKSTREMIZAM U
RUSIJI I NJEGOVE VEZE
SA SRBIJOM
Piše: Zoran Petakov
SLOMA
» NAKON
SOVJETSKOG SAVEZA
DOLAZI DO OGROMNE
EKSPANZIJE EKSTREMNE
DESNICE U ČITAVOJ ISTOČNOJ
EVROPI, A POSEBNO U RUSIJI.
„PRVA DRŽAVA SOCIJALIZMA”,
GOTOVO PREKO NOĆI,
POSTAJE BASTION
NEOFAŠIZMA I DESNOG
EKSTREMIZMA POMEŠANOG
S PANSLAVENSKIM
MISTICIZMOM I
PRAVOSLAVNIM
KONZERVATIVIZMOM.
FAŠISTIČKE ORGANIZACIJE U
RUSIJI IMAJU VELIKI UTICAJ NA
SRODNE POKRETE U NAŠOJ
ZEMLJI I SA NJIMA SU ČVRSTO
POVEZANE
8
V
est da je Srbija izručila Rusiji
Ilju Gorjačeva, pripadnika organizacije „Ruski obraz“, objavljenja je 8. novembra. Prethodno je, u
maju 2013, Gorjačev uhapšen na osnovu poternice iz Rusije, a javnost je bila
ne malo iznenađena činjenicom da je
ovaj tridesetogodišnji istoričar u Rusiji
osumnjičen za čak 11 ubistava, većinom
motivisanih rasnom i nacionalnom
mržnjom, a da je u Srbiji imao uredno
prijavljen boravak u Sremskim Karlovcima. Slučaj Gorjačev aktuelizovao je
pitanja o vezama i kontaktima srpskih
i ruskih ekstremnih desničara i uopšte
uticaja ruske politike na političke procese u Srbiji. Da li se ta veza ograničava na političku marginu ili je u pitanju
sistemska podrška? Da bi pokušali da
pronađemo odgovor na ta pitanja najpre moramo reći više o situaciji u Rusiji.
OD PRVE ZEMLJE
SOCIJALIZMA DO
BASTIONA NEOFAŠIZMA
Nakon sloma Sovjetskog Saveza dola-
zi do ogromne ekspanzije ekstremne
desnice u čitavoj Istočnoj Evropi, a posebno u Rusiji. “Prva država socijalizma”, gotovo preko noći, postaje bastion
neofašizma i desnog ekstremizma pomešanog s panslavenskim misticizmom
i pravoslavnim konzervativizmom. U
Sovjetskom Savezu, kao i u svakom velikom birokratskom sistemu, postojale
su desničarske ili autoritarne tendencije. I tada je bilo ljudi koji su bili ekstremni desničari u tradicionalnom smislu,
a koji su ipak bili članovi partije. S početkom kolapsa komunističkog bloka,
dolazi do pojave otvorenijeg fašističkog
pokreta, a njega su uglavnom činili ljudi
koji su želeli da se vrate u vreme stabilnosti. Prve takve grupe iskorišćene su
od strane državno-bezbednosnih službi,
kao sredstvo za gušenje demonstracija.
Današnju situaciju u Rusiji nemoguće
je posmatrati van konteksta ekonomske
krize i promena početkom devedesetih
godina prošlog veka. Tranzicija koja je
usledila nakon promene sistema ostavila je dubok trag na društvo. Sistem
socijalne zaštite i relativne stabilnosti,
kao i nacionalna prava, u toj izrazito
multietničkoj državi preko noći su bili
srušeni. Početkom devedesetih, kad se
pod okriljem Jeljcinovog režima odvijala pljačka državnih resursa, a preko noći
se postajalo tajkun, kad sloj ljudi koji je
u bivšem sistemu zauzimao visoke pozicije preuzima novu ulogu ili samo učvršćuje svoj povlašćeni položaj, obnavljaju
se metode nacionalnog ugnjetavanja i
srednjovekovnog mračnjaštva. Naravno
da bitan segment dominante ideologije
jeste i antikomunizam, a umesto antifašizma forsira se velikoruski nacionalizam. Omladinska populacija i supkulturni pokreti koji je karakterišu, kao
i navijači na fudbalskim stadionima,
postaju primarne ciljne grupe fašističke
propagande.
Sve te okolnosti stvorile su plodno tlo
za bujanje fašističke propagande i organizacija koje će, 20 godina kasnije,
postati pretnja i samom sistemu autokratske Putinove vladavine. Jedna od
najozloglašenijih među prvobitnim
grupama ekstremne desnice bila je „Pamjat“, koju su činili ruski pravoslavni
nacisti, antisemiti koji su govorili o „cionističko-masonskoj zaveri“, mešajući
okultne izvore s rasističkom politikom.
„Pamjat“ se raspala početkom devedesetih i iz nje su nastale Ruska nacionalna unija Konstantina Kasimovskog
i Ruska nacionalsocijalistička partija,
koja je bila prva otvoreno neonacistička
organizacija u Rusiji, a aktivno je funkcionisala sve do 2003. godine. Jedan od
lidera „Pamjata“ Aleksandar Belov sada
predvodi Pokret protiv ilegalne imigracije DPNI, koji je jedna od najvećih i
najaktivnijih organizacija ekstremne desnice u Rusiji danas.
Devedesetih godina prošlog veka, ekstremna desnica, osim što širi propagandu u neformalnim grupama i na
stadionima, što su aktivnosti čiji politički domet ostaje ograničen na stadionsku supkulturu i ulične bande mladih, pravi politički iskorak i pokušava
da se institucionalizuje. Ideološka zbrka
koja u to vreme vlada na političkoj sceni bila je pogodna za najneverovatnije
kombinacije. Tako, početkom te decenije, bivši disident i povratnik iz izgnanstva, pisac Eduard Limonov, osniva Nacional-boljševičku partiju. Iako
nikad nije imala veliku podršku, ova se
partija isticala političkim radikalizmom
svojih članova koji su regrutovani pre
svega sa supkulturne scene.
Krajem osamdesetih i početkom devedesetih, u okviru punk rock i oi
muzičke scene, začeo se ruski skinhed
pokret, a pripadnici ove supkulture u
velikoj meri podržavali su Limonova,
jer je bio kulturni radnik s margine i
gajio je simpatije za njihovu estetiku.
Posle stvaranja antifašističkih organizacija unutar ove supkulture, Nacionalboljševička partija okreće se regrutaciji
svojih pristalica unutar gotic i black
metal scene, koja je danas centralna
kulturna scena za avangardniju, nekonvencionalnu desnicu.
Najbolje organizovana stranka ekstre-
Današnju situaciju u Rusiji nemoguće je
»
posmatrati van konteksta ekonomske krize i promena
početkom devedesetih godina prošlog veka. Tranzicija
koja je usledila nakon promene sistema ostavila je
dubok trag na društvo.
»
mne desnice, koja je ujedno imala i
najviše uspeha na političkoj sceni, jeste
Liberalno-demokratska partija Vladimira Žirinovskog. Ova stranka baštini
sve ideje ekstremne desnice uključujući
i neprikriveni antisemitizam. U nekoliko navrata Žirinovski i njegova partija probili su se čak na drugo mesto po
brojnosti u ruskoj Dumi. Liberalno-demokratska partija bila je mnogo radikalnija u svojim parolama i stavovima
devedesetih godina, dok je trajao rat u
Čečeniji. Oni su, slično kao SRS i SPO
u Srbiji, organizovali dobrovoljce da se
bore u tom ratu, a ponovo su lansirali i
parolu “Rusija Rusima”, koja je postala
opšteprihvaćena među ekstremnim desničarima.
Vladimir Žirinovski
ULOGA RATA U ČEČENIJI
Vetar u leđa šovinizmu i ekstremnoj
desnici, devedesetih godina, dao je rat
u Čečeniji. Tada je država dala punu
slobodu organizovanja ekstremnoj desnici, čak joj je, u velikoj meri, i pomagala. Često se dešavalo da je država slala
pripadnike ruske vojske da obučavaju
ekstremne desničare i njihove paravojne formacije, kako bi se i ovi borili u
Čečeniji. Od tog vremena propaganda ekstremno desničarskih grupacija
uhvatila je koren u, ionako autoritarnoj
i nacionalističkoj ruskoj vojsci, pa je ta
Eduard Limonov
9
institucija postala jedan od glavnih regrutno-logističkih centara za ekstremnu
desnicu. Brutalno rešavanje čečenskog
pitanja predstavljalo je prekretnicu u
ruskoj politici, jer je uzdiglo do samog
vrha vlasti Vladimira Putina.
Čovek koji je svoju karijeru počeo još
u KGB-u, zatim bio istaknuti funkcioner u državnom aparatu devedesetih,
tačnije, asistent Borisa Jeljcina, okružen
grupom novopečenih ekonomskih magnata, koji su imali dominantnu ulogu
u ruskoj ekonomiji, dočepao se mesta
predsednika. Od svog osnivanja 2001.
godine, Putinova stranka Ujedinjena
Rusija, po već isprobanoj fašističkoj metodi uličnih batinaških odreda, kontrolisala je ili gušila pokrete i organizacije
koje su bile u sukobu s režimom. Batinaše su regrutovali iz redova fudbalskih
huligana, koji su do danas ostali nepresušni izvor kadrova za ekstremnu desnicu.
Godine 2005. osnovana je Ujedinjena
ruska omladina, ironičnog naziva „Mlada garda“, čiji je zadatak, osim direktnih
akcija na ulici, i angažovanje fudbalskih huligana i neonacista za obavljanje „prljavog posla“. Poznato je da su s
organima vlasti povezane i organizacije
„Mlada Rusija” i „Naši”, osnovane takođe 2005. godine. Osnivanje tih organizacija u stvari je usledilo kao reakcija na
događaje u Ukrajini godinu dana ranije,
a pod izgovorom borbe protiv fašizma.
Naravno, ove organizacije nemaju nikakve veze s borbom protiv fašizma, već
upravo suprotno.
Posebna pažnja svih ekstremno desničarskih organizacija usmerena je ka
fudbalskim stadionima, odakle se od
samog početka regrutuju „borci“ i „kadrovi“. Čitava ultra scena u Rusiji prožeta je fašističkom i rasističkom ideologijom. To se posebno odnosi na najveće i
najbrojnije navijačke grupe, poput navijača Zenita iz Sankt Peterburga, Dinama
i Spartaka iz Moskve ili navijača CSKA
Moskve. Ova armija navijača od početka je konstantno izložena nacističkoj i
rasističkoj propagandi i služi kao baza
za regrutovanje sve brojnijih fašističkih
aktivista, ali i kao svojevrstan poligon
za vežbu. Uticaj ovih grupa prostire se
daleko van Rusije, na sve države povezane pravoslavnom religijom. Posebno
mesto u spektru različitih desnoekstremističkih i fašističkih grupacija pripada
Ruskoj pravoslavnoj crkvi. Ona je utočište desnih ekstremista, a njena zaostala
konzervativna politika ima daleko veći
uticaj na fašistički pokret u Rusiji nego
što se na prvi pogled čini. Ona je od velike koristi desničarskim ekstremistima
– kako u ideološkom tako i u logističkom smislu.
10
TEROR I POGROMI NAD
IMIGRANTIMA
Ekonomska situacija od devedesetih
do danas prisiljava veliki broj ljudi iz
država bivšeg SSSR-a da migriraju prema velikim gradovima. Ovaj trend se
pojačava početkom novog milenijuma,
tako da, prema statističkim procenama,
u Rusiji danas živi oko 10 miliona imigranata koji služe kao jeftina radna snaga i skoro potpuno obespravljeni rade
najteže poslove. Život obespravljenih
imigranata u stalnom strahu od proterivanja drži nisku cenu njihovog rada,
što omogućava veći profit njihovim
šefovima. Kad je nastupila svetska ekonomska kriza, ona se počela prelamati
preko leđa najugroženijih slojeva. Prvo
su je počeli osećati radnici sa strane, a
zatim i domaći. Nezaposlenost je, prema statistikama, porasla za 31,25 %. U
trenutku kad ne postoji prava opozicija
vladajućem sistemu, a kritika liberalne
opozicije debelo promašuje metu i svojom impotentnošću samo doliva ulje na
vatru, rastuće nezadovoljstvo prerasta u
etnički animozitet.
Ruski fašistički pokret, čije je delovanje
usmereno uglavnom protiv imigranata
i antifašističkih aktivista, čini mešavina
različitih organizacija – od već pomenutih legalnih prokremljskih, do „ilegalnih“, kao što je Slovenski savez koji
je, pošto je zabranjen 2007, promenio
ime u „Slovenska snaga” i neometano
nastavio svoju delatnost. Pored Slovenskog saveza, najorganizovaniji je i već
pomenuti antiimigrantski Pokret protiv
ilegalne imigracije DPNI, koji u okviru svoje mreže ima sijaset organizacija
i glavni je organizator „Ruskog marša“
koji se održava 4. novembra svake godine. Pored njih tu su još i Ruski nacionalni savez i organizacija koja se, nimalo slučajno, zove Nacionaldemokratska
partija.
Posebno krilo čine razne neonacističke organizacije, koje funkcionišu po
zapadnom principu otpora bez vođe,
i autonomni nacionalisti s kojima blisko sarađuju i osnivači „Ruskog obraza“ Ilja Gorjačev i Nikita Tihonov. Ono
što takođe govori u prilog tome koliko
je dobro organizovan fašistički pokret,
jesu brojni paravojni logori po šumama
Rusije, dok su neki od njih organizovani u bazama specijalne policije OMON,
što svedoči o prisnoj saradnji policije i
neonacista. Po proceni moskovskog biroa za ljudska prava, ruska ekstremna
desnica danas broji oko 50.000 aktivista
i nekoliko stotina hiljada simpatizera. U
Rusiji fašističke ideje jačaju, a broj ubistava imigranata raste. Procenjeno je da
je, u poslednjih deset godina, oko 600
Vetar u leđa šovinizmu i ekstremnoj desnici devedesetih godina dao je rat u
»
Čečeniji. Tada je država dala punu slobodu organizovanja ekstremnoj desnici, čak joj
je, u velikoj meri, i pomagala. »
ljudi ubijeno, a tri puta toliko ranjeno,
u napadima inspirisanim verskom, nacionalnom i rasnom mržnjom. Takođe,
u sukobima fašista i antifašista, ubijeno
je, samo u Moskvi, tridesetak ljudi u
proteklih deset godina. Za 11 od tih 30
ubistava osumnjičeni su Ilja Gorjačev i
Nikita Tihonov.
„RUSKI OBRAZ“ –
FAŠISTIČKE UBICE
„Ruski obraz“ osnovali su u Moskvi,
2002. godine, dvojica studenata moskovskog univerziteta Ilija Gorjačev
(1982) i Nikita Tihonov (1980), obojica
politički angažovani studenti istorije.
Gorjačev je bio aktivista partije Narodni Savez, ekstremno desničarske stranke s međunarodnim vezama, između
ostalih i s Radovanom Karadžićem. Za
Tihonova se zna da je, upravo u vreme
osnivanja „Ruskog obraza“, radio u izbornom štabu Borisa Grizlova, tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Rusije, koji je 2003. postao predsednik ruske
Dume. Iako je u to vreme u Rusiji bilo
bezbroj desničarskih organizacija, Gorjačev je ugledao prostor za još jednu,
njima srodnu. Po povratku u Moskvu,
uz pomoć svog kolege s fakulteta Nikite Tihonova, osnovao je ruski ogranak
„Obraza“. Baš kao u Srbiji, i u Rusiji je
„Obraz“ počeo kao časopis, čiji je prvi
broj izašao u martu 2003.
„Ruski obraz“ je, tokom narednih godina, prerastao u jednu od najuticajnijih
desničarskih organizacija u Rusiji. Nevladine organizacije koje se bave praćenjem ekstremističkih pokreta u Rusiji,
poput moskovskog Sova centra, ističu
da je „Obraz“ preuzeo ulogu koordinatora različitih desničarskih grupa i
projekata. Njihov uspon najčešće se pripisuje činjenici da su Tihonov i Gorjačev, za razliku od većine polupismenih i
slabo obrazovanih neonacista i desničara u Rusiji, dobro povezani s medijima i
političarima. Imaju sledbenike ne samo
među ekstremno desničarskim strankama, poput Liberalno-demokratske partije Vladimira Žirinovskog, nego i u Putinovoj Ujedinjenoj Rusiji. Prema tvrd-
11
Posebna pažnja svih ekstremno desničarskih
»
organizacija usmerena je ka fudbalskim stadionima,
odakle se od samog početka regrutuju „borci“ i
„kadrovi“.
»
nji ruskih opozicionih medija, Maksim
Miščenko, zamenik predsednika ruske
Dume i osnivač pokreta „Mlada Rusija“,
jedan je od tih sledbenika.
Drugi razlog za sve veći uticaj „Obraza“
među desničarima u Rusiji leži u činjenici da, za razliku od drugih „pravoslavnih” i „patriotskih” organizacija, njegovi
čelnici ne zaziru od kontakata s otvoreno rasisitičkim i neonacističkim pokretima. „Obraz“ svoj uticaj širi među
neonacistima, ne samo u Moskvi već i
u provinciji, najviše preko popularnog
(izrazito desničarskog) rok benda indikativnog naziva Kroše zdesna s kojim je
blisko povezan. Iza veza s neonacistima
stoji pre svih Nikita Tihonov, koji je još
od tinejdžerskih dana bio član nekoliko
rasističkih pokreta, uključujući i „Ujedinjene brigade 88“.
Ono što je, međutim, najdramatičnije
u istoriji „Ruskog obraza“ jeste to što je
Tihonov uhapšen pod sumnjom da je
23. januara 2009, u jednoj ulici u blizini Kremlja, iz pištolja, pucnjem u glavu,
ubio poznatog moskovskog advokata
Stanislava Markelova, a potom i smrtno
ranio novinarku Novaje Gazete Anastaziju Baburovu, koja je u tom trenutku
bila u društvu s Markelovim. Tihonov i
Gorjačev su osumnjičeni za organizaciju i izvršenje još 9 ubistava među kojima
je i ubistvo istaknutog antifašiste Ivana
Kutorskoja, poznatijeg kao „Vanja Kostolom“. Ivan je ubijen hicima u leđa, 16. novembra 2009, ispred svoje kuće u Moskvi.
SRPSKO-RUSKE
REAKCIONARNE VEZE
Veze između ruske i srpske ekstremne
desnice sežu dve decenije u prošlost.
U vreme ratova na prostoru bivše Jugoslavije, ekstremni desničari iz Rusije
dolazili su da se bore na srpskoj strani
kao dobrovoljci, manje u Hrvatskoj,
više u ratu u Bosni i Hercegovini. Ti
dobrovoljci pripadali su tada aktivnim
i dominantnim organizacijama Liberalno-demokratskoj partiji Žirinovskog i
Nacional-boljševicima Limonova. Prvi
kontakt s „dobrovoljcima“ uspostavio je
Dragoslav Bokan, reditelj i tadašnji komandant paravojne formacije „Beli orlovi”, a današnji urednik časopisa Moja
Rusija. Eduard Limonov i sam je uzeo
učešća u ratu u BiH, gde je boraveći u
poseti svojim ideološkim prijateljima
Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću,
ponesen opštim entuzijazmom, i sam
ispalio nekoliko granata na Sarajevo.
Ovaj njegov „podvig” snimljen je kamerom, pa se i danas možemo diviti „hrabrosti” vrlog ruskog desničara.
Što se tiče Vladimira Žirinovskog, on je
bio čest gost predsednika Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja, a te dve
partije su čak imale i protokol o saradnji i „večnom prijateljstvu“. Tokom devedesetih godina prošlog veka, zvanična
politika Rusije bila je veoma oprezna
prema Miloševićevom režimu, ali i nedovoljno zainteresovana i nedovoljno
snažna da bi svoju pažnju usmerila ka
Balkanu. Jedino za čega su veoma uspešno koristili svoj panslovenski sentiment bila je ucena, kojoj su pribegavali
da bi od zapadnih država dobili finansijsku pomoć. U tom periodu, jedini
koji održavaju kakve-takve kontakte
jesu ruski i srpski neonacisti, ali i oni su
prilično slabi i svode se na sporadične
posete ruskih neonacista svojoj ideološkoj braću u Srbiji.
TI SI ZVEZDIN ČETNIK,
PUTINE!
Neofašistički kružok (s leva na desno): Miodrag Milikić (Nacionalni stroj),
Roberto Fiore (“Forza Nuova”), Ilija Gorjačev (“Ruski Obraz”), nepoznata,
Dejan Mirović (SRS)
12
Situacija se drastično menja krajem devedesetih, kad energetski lobi obe države uspeva da nametne svoju koncepciju
energetskog razvoja, a time i odredi
pravac dalje spoljne politike i odnose
dveju država. Novoizabrani predsednik
i gazda Rusije Vladimir Vladimirovič
Putin svoju ekonomsku politiku bazira
na ucenjivanju država, ekonomski zavisnih od ruskog gasa. Desničarska i konzervativna vlada Demokratske stranke
Srbije uspeva da progura gasni sporazum koji sledeća vlada potpisuje i, 2008.
godine, ispod cene prodaje Rusiji sve
energetske resurse Srbije. Tim sporazumom Rusija čvrsto, s obe noge, gazi na
Balkan, a sa zvaničnom državnom politikom dolaze i ekstremni desničari.
Sa „Gazpromom“ i Kirilom Kravčenkom dolazi novac koji se koristi za formiranje proruskog političkog javnog
mnjenja, a koji će koristiti njihovim
interesima. Ta podrška kreće se u nekoliko pravaca. Najpre se novac koristi
za formiranje i podršku ekstremno desničarskih organizacija u Srbiji, zatim
za osnivanje ili preuzimanje određenih
medija koje bi koristili za prorusku propagandu u Srbiji, zatim za finansiranje
određenih sportskih organizacija, jer je
poznato da su stadioni najveći i najuspešniji regrutni centri ekstremne desnice, i, na kraju, za osnivanje fantomskih
proruskih kulturnih udruženja, izdavačkih kuća i centara, koji su zamišljeni
kao potencijalni kreatori ruske kulturne
hegemonije.
Po ugledu na ruske desničarske organizacije, uskoro se formira nekoliko
pokreta i organizacija proruske, ali i ekstremno desničarske orijentacije. To su,
pre svega, Srpski narodni pokret „Naši”,
koji ima istovetno ime i ulogu kao i u
Rusiji i koji održava veze s istoimenim
ruskim pokretom koji ga je i formirao,
instruirao i obilato finansirao, zatim tu
je pokret „Dveri” i Srpski narodni pokret „1389”, koji nisu uspeli da se nametnu na srpskoj desničarskoj sceni,
iako su „Dveri“ prerasle u političku organizaciju.
Odluka „Gazproma“ da finansira najveći fudbalski klub u Srbiji u skladu je
sa strategijom koja se koristi kako bi
se ostvario uticaj na navijačkoj sceni.
Koliki je taj uticaj zaista, videlo se prilikom posete Vladimira Putina Srbiji,
kad je čitav stadion egzaltirano pevao
o predsedniku Rusije nazivajući ga četnikom! Ne smeju se smetnuti s uma ni
bratski odnosi između navijača ovog
kluba i navijača Spartaka iz Moskve,
kao i isti takvi odnosi između navijača
rivalskih Partizana i CSKA iz Moskve.
Ako se zna da među navijačima CSKA i
Spartaka iz Moskve ima izuzetno veliki
broj ekstremnih desničara i neonacista,
može se pretpostaviti kakav ideološki
uticaj oni imaju na ovdašnje navijače.
Apatinski kamp
KAMPOVI ZA
MILITARIZACIJU DECE
Kulturno-prosvetna saradnja između
Rusije i Srbije ogleda se i u specifičnom
vidu „kampovanja”. Naime, još od 2008.
godine, organizacija nazvana „Udruženje ratnih veterana Srpskih zemalja
1990–1999 – Patriotski front“ organizuje ekskurzije dečaka i devojčica iz Srbije
u Rusiju, gde učestvuju u svojevrsnim
kozačkim kampovima. Tamo se uče
mnoge „lepe” stvari – od jahanja konja
i pucanja, do bacanja bombi i verskog
metanisanja. Sam kamp je, po rečima
učesnika, „simfonija nacionalne kulture i vojničkog vaspitanja na duhovnoj
osnovi pravoslavne vere”. Na taj način
sistemski se militarizuju deca iz Srbije i
ideološki se pripremaju za zadatke koje
će im bratska i slovenska Rusija poveriti u budućnosti. Da se Srbija ne obruka
pred svojom slovenskom braćom, pobrinuo se Apatinac Živorad Smiljanić,
koji je u Banji „Junaković“ svečano
otvorio Međunarodni omladinski edukativni kamp „Sabor 2012”. Kao organi-
U sukobima fašista
»
i antifašista ubijeno je,
samo u Moskvi, tridesetak
ljudi, u proteklih deset
godina.
»
13
Procenjeno je da je oko 600 ljudi ubijeno, a tri puta
»
toliko ranjeno, u poslednjih deset godina, u napadima
inspirisanim verskom, nacionalnom i rasnom mržnjom.»
zatori navode se ponovo Patriotski front
i ambasada Rusije u Beogradu.
Ambasada Rusije u Beogradu i njeni
predstavnici istog imena – bivši ambasador Aleksandar Vasiljevič Konuzin
i sadašnji Aleksandar Vasiljevič Čepurin, svojevrsna je logistička baza za
militarizaciju i koordinaciju ekstremno
desničarskih pokreta. To se, pre svega,
odnosi na SNP „Naši“, ali su pomoć i
logistiku dobijale i ostale organizacije
poput „Obraza“ ili pokreta „1389“. Srpski narodni pokret „Naši“ pristupio je
28. novembra 2011. godine Sveruskom
narodnom frontu, čiji je pokretač lider
Jedinstvene Rusije Vladimir Putin. Ova
organizacija okuplja više stotina ruskih
nevladinih organizacija, udruženja građana i preduzeća, a ideološka osnova
im je Putinova ideja evroazijske unije.
Decembra prošle godine, SNP „Naši“
potpisao je Sporazum o saradnji s Narodnim saborom iz Rusije kad su dogovorene i konkretne akcije koje će biti
sprovedene na području Srbije i Rusije, „kako bi se pružio veći i žešći otpor
SAD, EU i NATO“.
PARAVOJNE FORMACIJE
NA KOSOVU
Grupa Huk Sprava
14
Kako izgledaju te konkretne akcije pokazuje sledeći primer. Bivši ambasador
Rusije u Beogradu Aleksandar Konuzin
pokušao je da preko EULEX-kontrola
dostavi 300 tona brašna, ulja, agregata,
šatora i ostalih potrepština zvanične pomoći Srbima na Kosovu. U tom paketu,
aktivistima na barikadama na severu Kosova istovremeno su dostavljene i crne
uniforme, čizme, poljska kuhinja i „mali
komandno-štabni šator“. Ovu „humanitarnu“ pomoć poslala je ruska nevladina organizacija „Kosovski front”, nastala
2008. godine. Jedan od lidera Fronta jeste
i Aleksandar Aleksandrovič Kravčenko,
profesionalni vojnik, veteran-dobrovoljac iz rata u BiH devedesetih, u domaćoj
javnosti poznat kao rukovodilac ruskog
Udruženja vojno-rodoljubivih klubova
„Steg”. Vojnu opremu, čiju su nabavku finansirale brojne ruske „nevladine“
organizacije, primili su i braniocima
barikada distribuirali članovi organizacija SNP „Naši“, Društva srpsko-ruskog
prijateljstva „Kosovsko ognjište” iz Kosovske Mitrovice i kosovske podružnice
Ravnogorskog pokreta. Radi dizanja morala braniocima barikada, podeljene su i
ruske zastave koje im je poslao Kosovski
front. U decembru 2011, u vreme krize,
ruska paravojna formacija, poznata kao
„Kosovski štit“, stigla je na sever Kosova da pomogne Srbima sa severa u otporu protiv snaga KFOR-a, kao i da zaštiti
barikade. Ovu grupu od desetoro ljudi
predvodio je Aleksandar Kovačenkov. U
isto vreme dve druge grupe dobrovoljaca, takođe iz Rusije, bile su stacionirane u
Zvečanu i Leposaviću.
Od proglašenja nezavisnosti Kosova, severni deo ove nekadašnje jugoslovenske
pokrajine okupirale su srpske desničarske organizacije. Od „Obraza“, preko
pokreta SNP „Naši“, do neonacističkih
dobrovoljaca. Čitava srpska ekstremna
desnica je, u ovom ili onom obliku,
tamo prisutna, a obuku im drže dobrovoljci iz ruskih ekstremno desničarskih
i paravojnih organizacija. Prema rečima
samih desničara, koji to i ne kriju, organizovano je nekoliko kampova za obuku
dobrovoljaca desničara na severu Kosova, a neke od ovih organizacija su tamo
otvorile sopstvene omladinske klubove i
centre. Šta se sve može desiti kad se fašisti, istrenirani i naoružani, vrate sa severa Kosova, nije teško pretpostaviti.
Što se tiče Ilje Gorjačeva, neonaciste s
početka priče, on se još pre dve godine
zajedno s italijanskim fašistima iz pokreta „Forza Nuova“ pojavio u Srbiji, i to
u parlamentu, kao gost poslanika Srpske
radikalne stranke Dejana Mirovića.
Očigledno je da je SRS konstanta kad su
u pitanju veze srpske i ruske ekstremne
desnice u protekle dve decenije. Nije
zgoreg spomenuti da je logistiku za tu
posetu pružio Miodrag Milikić, osuđeni
pripadnik neonacističke, danas zabranjene, organizacije „Nacionalni stroj”,
koji je očigledno pokušao pronaći utočište u partiji Vojislava Šešelja.
Kao što se vidi, ono što je zajedničko
srpskoj i ruskoj ekstremnoj desnici jeste to što svoj uticaj šire pomoću veza
s huliganima, kao i činjenica da u svoju korist okreću situaciju u društvu u
kom ne postoji jasno povučena granica
između desnog ekstremizma i „mainstream” politike i javnog života. Prema
tome, ovaj osvrt na veze između ruskih i
srpskih ekstremnih desničara i neonacista treba da se tumači i kao upozorenje.
Svakako ne smemo izostaviti iz vida u
šta sve mogu da izrastu ekstremistički pokreti, ako im se društvo na vreme
ne suprotstavi, ako se ne preseku međusobne političke i medijske veze, bez
kojih oni ne mogu da funkcionišu, i ako
se dozvoli da se potre razlika između fašizma i antifašizma. Posledice su nasilje
i oružje na ulicama, ubistva i pogromi
onih koji drugačije izgledaju, govore i
misle.
■
ZAKON TENDENCIJSKOG
PADA PROFITNE STOPE
Piše: Milenko A. Perović;
Tekst je deo autorove knjige Svijest malograđanina : vrijednosni
sistem i moralna svijest malograđanstva (August Cesarec,
Zagreb, 1989, str. 82 – 90)
M
arxovo otkriće i formulacija
ovoga zakona predstavljaju
ne samo ključ za svaku analizu ekonomije kapitalizma, već i za
ono što je u ovoj posebnoj analizi bitno – propast tradicijskog i istorijsko
postavljanje novog malograđanstva.
Marx je neposredno valorizovao značaj postavljanja ovog zakona kada kaže:
„Ovo je u svakom pogledu najvažniji
zakon moderne političke ekonomije i
najbitniji za razumijevanje najtežih odnosa. To je s historijskog stanovišta najvažniji zakon. To je zakon koji uprkos
svojoj jednostavnosti dosad nije nikad
shvaćen...“1 a, uglavnom, nije shvaćen
ni poslije Marxa; da je on shvaćen, bila
bi valjano shvaćena i Marxova teorija klasa (kod dobronamjerne teorijske
kritike ove teorije ne bi bilo onih silnih lutanja i konfuzija na koje je ovdje
ukazano u uvodnom dijelu teksta), koja
ne samo da nije u svojoj verifikabilnosti „ugrožena“ rastom nove klase malograđanstva, već ovim zakonom, kao
bitnim ekonomijskim uvidom u logos
kapitala, predstavlja briljantnu anticipaciju svih socijalno-klasnih promjena
koje se odigravaju u savremenom razvijenom kapitalizmu.
ne prodaje kapitalisti svoj rad, već radnu snagu (Arbeitskraft). Time ne samo
da obara cijelu merkantilističku teoriju,
prema kojoj je osnova viška vrijednosti
špekulacija trgovca, gdje se ili kupac ili
prevarena nacija pojavljuje kao izvor
profita za kapital, nego se postavlja bitno razumijevanje viška rada kao osnove
viška vrijednosti.
U svojoj akumulacijskoj nemilosrdnosti
buržoazija postavlja višak vrijednosti u
njegovu apsolutnom obliku, kao stvaranje viška rada produžavanjem vremena
procesa rada, vremena eksploatacije
radne snage. Proizvodnja apsolutnog
viška vrijednosti podudara se sa „herojskim dobom“ revolucionarne buržoazije. Iz više razloga, u koje ovdje nećemo
podrobnije ulaziti, a prije svega iz stava
OVOG
» RAZUMEVANJE
ZAKONA OSNOVA JE
ZA ANALIZU EKONOMIJE
KAPITALIZMA, KAO I ZA
SHVATANJE MARKSOVE
TEORIJE KLASA, KOJA
NAM OPET POMAŽE DA
SHVATIMO DRUŠTVENOKLASNE PROMENE KOJE SE
ODIGRAVAJU U SAVREMENOM
KAPITALIZMU
Marxu je radna teorija vrijednosti i teorija o višku
»
vrijednosti omogućila da postavi ovaj „najvažniji
zakon moderne političke ekonomije“ koji je uistinu
bio „misterija oko čijeg se rešenja vrti čitava politička
ekonomija od vremena Adama Smitha“.
»
VIŠAK RADA KAO OSNOV
VIŠKA VRIJEDNOSTI
Marxu je radna teorija vrijednosti i teorija o višku vrijednosti omogućila da
postavi ovaj „najvažniji zakon moderne
političke ekonomije“ koji je uistinu bio
„misterija oko čijeg se rešenja vrti čitava
politička ekonomija od vremena Adama Smitha“.2 Moglo bi se reći da se kod
Marxa osnova za rješenje ove misterije
postavlja onoga trenutka kada, u upitnosti o izvoru viška vrijednosti (Mehrwert) dolazi do spoznaje da radnik
Marx, Karl: Grundrisse… - Temelji slobode
(„Osnovi kritike političke ekonomije“), Naprijed,
Zagreb, 1977, str. 307–308.
2
Marx, Karl: Kapital III, BIGZ – Prosveta,
Beograd, 1979, str. 1315.
1
15
da ovo proizvođenje ima kvantitativnu
granicu rasta mase viška vrijednosti što
podrazumijeva ograničeno radno vrijeme za eksploataciju rada. Pošto je radna
snaga osnovni izvor viška vrijednosti,
njegov rast kvalitete se može postizati
povećavanjem proizvodne snage rada.
To pretpostavlja uvođenje mašinerije,
revolucionisanje samih proizvodnih
temelja, čime se bez svih prijethodnih
negativnih posljedica može „istjerivati“ mnogo veća produktivnost radnika
i silno uvećavati masa profita, razumije
se, uz veće intenziviranje rada u ograničenom radnom vremenu. Čak iz toga
slijedi smanjivanje potrebnoga radnog
vremena, a prisvajanje sve veće količine
viška rada. Na toj pretpostavci moguć
je rast stope eksploatacije radne snage
ad infinitum, te iz ogromnog povećanja
mase profita i bolji životni standard radnika, veće nadnice etc.
TENDENCIJA PADANJA
PROFITNE STOPE
Bitna tendencija kapitala je proizvodnja
ogromnoga relativnog viška vrijednosti
na pretpostavci povećavanja proizvodne
snage rada, produktivnosti rada, a ova
na pretpostavci uvođenja mašinerije,
automacije i automatizacije u proizvodni pogon društva. Iz toga slijedi nužna
tendencija padanja profitne stope, jer
veće ulaganje u mašineriju podrazumijeva povećavanje organskog sastava
kapitala, upravo njegova konstantnog,
u odnosu na varijabilni dio. Naime,
profitna stopa je višak vrijednosti podijeljen sa predujmljenim kapitalom, a
stopa viška vrijednosti jest višak vrijednosti podijeljen samo s varijabilnim dijelom predujmljenog kapitala.3 Otuda,
ako povećavanje proizvodnosti rada ne
zahtijeva povećavanje predujmljenog
kapitala profitna stopa raste i, obrnuto,4
„rastenje postojanog kapitala u odnosu
prema promenljivom nužno mora imati za rezultat postepeno padanje opšte
profitne stope“.5 Ona zavisi od odnosa
vrijednosti različitih dijelova kapitala,6
od organskog sastava kapitala. Pošto
iz teorije o višku vrijednosti slijedi da
proizvođenje relativnog viška vrijednosti podrazumijeva rast primijenjenog
kapitala, konstantnog kapitala koji se
ulaže u mašineriju, to prirodno uslov3
Kod Marxa postoje desetine mjesta (posebno
u Kapitalu, Grundrisse.... i Teorijama o višku
vrijednosti) gdje se rješava problem odnosa
između viška vrijednosti i profita, te odnosa
između stope viška vrijednosti i stope profita.
4
Vidi npr. Kapital III, isto, str. 139.
5
Isto, str. 1314.
6
Marx, Karl: Teorije o višku vrednosti II, Kultura,
Beograd, 1954., str. 139.
16
ljava proces koncentracije i centralizacije kapitala. Organski sastav kapitala
u kojemu se tako odnos vrijednosti između njegovih dijelova izrazito povećava u korist kapitala predujmljenog
u mašineriji, s jedne strane, uslovljava
izuzetan rast mase profita, a pad profitne stope s druge. To znači da „kapital
uložen u mašineriju raste u vrednosti
prema kapitalu izdatom za rad“.7 Pošto
se profit određuje, apstrahujući sirovinu, „vrednošću ukupne mašinerije koja
ulazi u proces rada... profit mora stoga
pasti u srazmeri u kojoj pada celokupan rad prema delu kapitala izdatog za
mašineriju. On ne pada u istoj srazmeri zato što višak rada raste“.8 Još jasnije se to isto formuliše u Grundrisse...:
„Što manji, dakle, postaje dio razmijenjen za živi rad, to manja postaje stopa
profita“.9 Stoga, što više raste relativni
višak vrijednosti više pada stopa profita.
U globalnim razmjerama kapitalističke
proizvodnje taj se proces pokazuje još
jasnijim: „Čim je šira egzistencija koju
je kapital već postigao, to je uži omjer
novostvorene vrijednosti prema pretpostavljenoj vrijednosti (reproduciranoj
vrijednosti) ... Profitna stopa može rasti,
premda realan višak vrijednosti pada.“10
Dakle, bruto profit raste, iako se profitna stopa smanjuje.
Šta su posljedice ovoga tendencijskog
zakona? Prva, ovdje relevantna, jest
propast tradicijske sitne proizvodnje.
Naime, „on pretpostavlja stalno rastuću koncentraciju kapitala, dakle stalno rastuće dekapitalizovanje sitnih
kapitalista.“11 Drugo, enormno povećavanje viška rada, dakle, mase profita, podrazumijeva enormno povećanje
„klase ljudi koja živi od tuđeg rada.“12
Treće, povećavanje najamnina radnika
na osnovi ovog povećavanja mase profita, jer: „Profitna stopa (viška vrijednosti) ne može pasti, a da najamnina ne
raste, i ona ne može da raste a da najamnina ne pada“.13 Time kapital rješava
problem pauperizacije proletarijata,
tako da se za radnika, sada može pojavljivati u „ugodnu i liberalnom obliku“.
Četvrto, ekspanzija mašinerije pretpostavlja snažan razvitak moći nauke, jer
upravo one predstavljaju novu proizvodnu snagu rada, zapravo, moć nauke
je „već postavljena kao stalni kapital“.14
7
Marx, Karl: Teorije o višku vrednosti III,
Kultura, Beograd, 1956., str. 373.
8
Isto, str. 374.
9
Marx, Karl: Grundrisse… - Temelji slobode
(„Osnovi kritike političke ekonomije“), Naprijed,
Zagreb, 1977, str. 305.
10
Isto, str. 306.
11
Marx, Karl: Teorije o višku vrednosti III, isto,
str. 449.
12
Marx, Karl: Teorije o višku vrednosti II, isto,
str. 118.
13
Isto, str. 129.
14
Marx, Karl: Grundrisse… - Temelji slobode
(„Osnovi kritike političke ekonomije“), isto, str. 309.
ZAKON TENDENCIJSKOG
RASTA SREDNJE KLASE
Konačno, ovdje je za nas značajna bitna
posljedica zakona tendencijskog pada
profitne stope u onome što je Nicolaus
označio kao zakon tendencijskog rasta
srednje klase (ili „višak“ klase). Naime,
kapital, s jedne strane, da bi se samouspostavljao kao scientific power, a to
znači razdvajanje umnog i fizičkog rada
i potpunu asimilaciju umnog rada (koja
se onda, prema fizičkom radu, postavlja kao neprijateljska sila etc.), mora
izdizati klasnu personifikaciju umnog
rada, kao kreatora, kontrolora i regulatora svoje mašinerije pa, premda se ta
personifikacija pojavljuje kao intelektualni najamni rad, visinom najamnine,
ulogom u proizvodnom pogonu, društvenim statusom etc., bitno je odvaja
od proletarijata. S druge strane, porast
proizvodnosti, što znači tendencijski
rast mase profita, razumije njegovo adekvatno trošenje. Karakter kapitalističkog odnosa raspodjele ne dopušta pravednu raspodjelu tako stvorenoga društvenog bogatstva. Stoga se raspodjela
odvija prema karakteru same formirane
»
da nije ne samo naučne moći koja stvara bogatstvo, već i čitavog niza neproizvodnih ali „korisnih“ radnika, takođe
parazita na tom bogatstvu. Ekspanzija
kapitala i rast mase profita zahtijevaju porast broja neproizvodnih radnika
potrebnih za opsluživanje i održavanje
razgranatog kapitalističkog poretka. To
znači rast tradicijski neproizvodnih zanimanja (rast rada kontrole i nadzora,
te rada „ideologijskih klasa“) i čitavog
niza novih zanimanja koji proizilaze iz
logike kapitalskog tehnologijskog i ideologijskog stroja: iz kreditnog i bankarskog sistema, osiguranja, ekonomijske
i ideologijske propagande, tehnologijske organizacije, naučno-istraživačkog
rada, obrazovanja, te različitih funkcija
Bitna tendencija kapitala je proizvodnja ogromnoga relativnog viška vrijednosti
na pretpostavci povećavanja proizvodne snage rada, produktivnosti rada, a ova na
pretpostavci uvođenja mašinerije, automacije i automatizacije u proizvodni pogon
društva. Iz toga slijedi nužna tendencija padanja profitne stope.
»
klase slugu. Bogatstvo omogućava buržoaziji da „podražava feudalce u držanju pratnje“15, tako da „kapital uvijek
mora platiti izvjestan danak za popove,
učitelje i učenjake, bez obzira na to da
li oni razvijaju veliku ili malu scientific
power“.16 Razumije se, toga „danka“ za
buržoaski paraaristokratizam ne bi bilo
15
Marx, Karl: Teorije o višku vrednosti , u Marx –
Engels: Dela, tom 24, Prosveta, Beograd, str. 137.
16
Marx, Karl: Grundrisee… - Temelji slobode
(„Osnovi kritike političke ekonomije“), isto, str.
311.
održavanja proizvoda, distribucije, ispitivanja tržišta, finansiranja, upravljanja,
transmisije u hijerarhijskom proizvodnom i državnom aparatu etc. Koliko se,
dakle, temelj nove klase malograđanstva nalazi u paraaristokratskoj ambiciji buržoazije, te u zahtijevu za rastom
te klase zbog, na kapitalskom logosu
zasnovane, sve minucioznije društvene
podjele rada, toliko svi ovi slojevi, svojim objektivnim ekonomijskim i socijalnim položajem, kao novouspostavljena
17
Natjeravši društvo na hiperproizvodnju, kapital
»
ga mora „natjerati“ i na hiperpotrošnju, na svojevrsni
dirigovani hedonizam. »
najamna klasa slugu, služe etabliranju
pretpostavki kapitalski organizovanog
života društva.
HIPERPOTROŠNJA
KAO USLOV
HIPERPROIZVODNJE
Ono što je, nadalje, od izuzetne važnosti kod razotkrivanja „tajne“ nastajanja
i postojanja nove klase malograđanstva jeste – hiperpotrošnja. Iz izloženog
zakona jasno slijedi da multiplikacija
mašinerije i njene proizvodne snage podrazumijeva multiplikovanu proizvodnju. Trošenje proizvoda je pod diktatom
kapitalističke raspodjele, što znači da
se stvoreni proizvod ne raspodjeljuje
u društvu po nekakvom egalitarnom
principu. Zbog toga hiperproizvodnja
stvara klasu ljudi koji će je apsorbovati, naprosto da bi se ciklus proizvodnje
mogao obnavljati. Natjeravši društvo na
hiperproizvodnju, kapital ga mora „natjerati“ i na hiperpotrošnju, na svojevrsni dirigovani hedonizam. Njime se on,
razumije se, ne „obraća“ proletarijatu,
jer proletarijat je svojom najamninom
ne može apsorbovati (to bi protivrječilo cijelom načinu proizvodnje zato što
bi korespondiranje najamnine i mogućnost apsorbcije hiperproizvodnje
ukinulo višak rada na kojemu izrasta
18
cijela građanska epoha), već postavlja
sinekurni sloj društva za apsorbovanje
te proizvodnje. Otuda, paradoksalno,
kapitalom postavljeni društveni parazitizam omogućava samu društvenu proizvodnju! Kad ga kapital ne bi postavljao
(premda je to postavljanje u suprotnosti
sa logikom samooplodnje kapitala), njegova samooplodnja ne bi bila moguća,
te bi svaka kapitalska proizvodnja zamrla u zatrpanosti viškom proizvoda
iz koje se opredmećeni rad više ne bi
mogao pokrenuti. Na tom protivrječju
kapitala opstoji i umnožava se klasa malograđanstva!
Anticipacija bitnih promjena u strukturi klasa savremenog kapitalizma nalazi
se, dakle, kod Marxa, ne u tekstovima
gdje ih obično traže njegovi vulgarni interpretisti, nego u onima gdje se
izlaže i problematizuje logos kapitala i
kapital-odnosa, u Grundrisse..., Teorijama o višku vrijednosti i Kapitalu. Dahrendorf je odista u pravu kada tvrdi
da nedovršena 52. glava Kapitala, gdje
je tek započeta analiza klasa nije, zapravo, ni potrebna za temeljan uvid u
Marxovu teoriju o klasama, jer ova se
i implicite i explicite već nalazi u spisima, gdje je izložena ekonomijska analiza, uopšte, kritika načina proizvodnje
u kapitalizmu i njegovih teorijskih političko-ekonomijskih refleksa. Zato je
samo potvrdom potpunog čitalačkog
sljepila ne vidjeti, u pomenutim Marxovim spisima, cijelu teoriju nove klase
malograđanstva. Marx nije mogao, iz
recepcijske ograničenosti svojim vremenom, pretpostaviti društvene i klasne
razmjere širenja ove „višak“ klase, ali je
misaono obuhvatio bitni momenat njezina nastanka i rasta. Zbog toga njegova
teorija nove klase malograđanstva stoji
superiorno nad kasnijim teorijskim pokušajima problematizacije korijena i egzistencije iste.
FUNKCIJA NOVE KLASE
MALOGRAĐANSTVA
Nekoliko eksplicitnih mjesta o rastu
nove klase malograđanstva neposredno
verifikuju tezu o Marxovoj teoriji nove
klase malograđanstva. Polemišući sa
Ricardom, Marx kaže: „Što on zaborav-
Bruto profit raste,
»
iako se profitna stopa
smanjuje. »
lja istaći, to je stalno množenje srednje
klase koja stoji između radnika, na jednoj strani, i kapitalista i zemljovlasnika, na drugoj strani, u sredini, a koja se
izražava u sve većem obimu, većinom
neposredno iz dohotka i kao teret pritiskuje radnu podlogu i povećava socijalnu bezbednost i moć gornjih deset
hiljada“.17 Tu je već neposredno shvaćena ideologijska funkcija nove „višak“
klase, kao odbrana datog projekta. Jednako tako, njena funkcija kao funkcija
otklanjanja negativnih posljedica hiperpotrošnje i njenog omogućavanja u ponovljenim ciklusima proizvodnje jeste
u tome da se ona postavlja kao „treća
klasa kupaca“,18 kao deus ex machina
neproizvodnih potrošača, koja već kod
Malthusa rješava imanentni sukob kapitalističke hiperprodukcije. Ona čini
„ogroman odvodni kanal za proizvode bačene na tržište“,19 a da pritom ne
opterećuje tržište svojim proizvodima
– jer ništa ne proizvodi. Ona je neproizvodna klasa potrošača. Ova klasa,
koju Malthus pronalazi kao „lijek“ za
imanenciju samooplodnje kapitala,
jer je postavlja kao „hiperkonzumaciju klasa koje stoje van proizvodnje“,20
razvojem kapitalizma de facto postaje
baš to – klasom za hiperkonzumaciju. Govoreći o Malthusovim nadama u
pogledu funkcije ove klase, Marx kaže:
„Njegova je najveća nada – koju i on
sam obeležava kao više ili manje utopističku – da se srednja klasa uvećava, a
proletarijat (radni) sačinjava srazmerno
uvek manji deo ukupnog stanovništva
(iako apsolutno raste). To je ustvari hod
buržoaskog društva“.21 Dakle, ono što se
kod Malthusa postavlja kao utopistička
zamisao jeste činjenica i tendencija građanskog društva, ona „krasna perspektiva“ koja se doista realizuje. Pretvaranje
dijela radništva u „poslugu“ uslijed povećavanja mase profita otvara mogućnost za neproizvodni rad, postavlja ovu
novu klasu sa njenom karakterističnom
zainteresovanošću za eksploataciju proletarijata, koja zainteresovanost „konkuriše sa zainteresovanošću neposredno
eksploatišućih klasa“.22 To je, dakako,
već područje bića klase i ideologijske
orijentacije nove klase malograđanstva.
Da bi se biće klase novog malograđan-
Ekspanzija kapitala i rast mase profita zahtijevaju
»
porast broja neproizvodnih radnika potrebnih za
opsluživanje i održavanje razgranatog kapitalističkog
poretka.
»
stva moglo valjano problematizovati,
neophodno je zadržati se na dva bitna
momenta koji čine ekonomijsko-socijalnu pretpostavku takve problematizacije. Prvo, u pitanju je odnos između
proizvodnog i neproizvodnog rada.
Drugo, odnos između manuelnog i intelektualnog rada.
■
17
Marx, Karl: Teorije o višku vrednosti II, Kultura,
Beograd, 1954., str. 458.
18
Marx, Karl: Teorije o višku vrednosti III,
Kultura, Beograd, 1956., str. 55.
19
Isto, str. 56.
20
Isto, str. 58. (podvukao M. A. P.)
21
Isto, str. 67. (podvukao M. A. P.)
22
Marx, Karl: Teorije o višku vrednosti II, Kultura,
Beograd, 1954., str. 456.
19
POLITIČKO
ORGANIZOVANJE LEVICE –
EGZISTENCIJALNA
POTREBA
Autor: Miloš Perović
»
JEDINI ADEKVATAN
OTPOR RASTUĆEM
FAŠIZMU DANAS, U
EVROPI, PRUŽA MILITANTNI
ANTIFAŠIZAM KOJI DELUJE
NA GERILSKIM PRINCIPIMA.
OVAKAV VID BORBE
APSOLUTNO JE NUŽAN,
ALI NIJE I DOVOLJAN. ZA
OZBILJNO, SISTEMSKO,
SUPROTSTAVLJANJE FAŠIZMU
NEOPHODNA JE JAKA
POLITIČKA LEVICA, KOJA
BI ZASTUPALA INTERESE
RADNIČKE KLASE, NIŽE
SREDNJE KLASE I PREKARIJATA
Jobbik
G
lobalna ekonomska kriza, izazvana špekulantskim karakterom finansijskog sektora kapitalističke ekonomije, proizvela je brojne socijalne turbulencije i uzrokovala
potrebu za preispitivanjem postojećeg
društvenog sistema kod značajnog dela
svetske populacije. Brojni segmenti
društvene solidarnosti, koji su postojali u značajnom delu kapitalističkih
zemalja kroz koncept takozvane države blagostanja („Wellfare State“), a koji
su podrazumevali besplatno školstvo i
zdravstvo, socijalnu pomoć za nezaposlene, itd., polako nestaju sa „merama
štednje“ Međunarodnog monetarnog
fonda. Tome doprinosi i nepostojanje
pritiska političke levice koja je nekada primoravala kapitalizam na ovakve
socijalne „ustupke“. Ove mere štednje
MMF-a posebno su cinične ako se ima
u vidu da stižu od zagovornika neoliberalnog koncepta isključivanja države
iz ekonomskih procesa, tj. „slobodnog
tržišta“, a koji u recentnoj ekonomskoj
krizi koriste upravo državni aparat kao
sredstvo sprovođenja ekonomske politike, uglavnom režući javne finansije
istih tih država. Time se krah finansijskog sektora kapitalizma naplaćuje
preko grbače srednje i radničke klase.
Cinizam ovako usmerene ekonomije
povlači dramatične posledice u političkoj sferi društva u kojoj se uočava jasna
tendencija porasta podrške fašističkim
i ekstremno desničarskim političkim
snagama.
EVROPSKI ZAOKRET
UDESNO
Ekstremni zaokret biračkog tela udesno posebno se može uočiti u državama
Evropske unije. Ovaj fenomen može
se objasniti činjenicom da je unutar
Evropske unije, sve do aktuelne ekonomske krize, opstajao jedan sistem relativne socijalne sigurnosti unutar kog
20
je veći deo građana bio materijalno i egzistencijalno zbrinut. Skretanju udesno
u mnogim evropskim državama doprinela je i činjenica da unutar EU postoji
takozvani centar, kom pripadaju stare i
nešto novije kolonijalne sile, poput Velike Britanije, Francuske i Nemačke, kao i
skandinavske zemlje, i „periferija“, kojoj
pripadaju mediteranske zemlje – Španija, Italija, Grčka i Portugal, te zemlje
Istočne Evrope. „Centar“ predstavlja
središte ekonomske i političke moći
ove zajednice. Pomenute mere štednje
MMF-a uzrokovale su duboke promene
na polju socijalne stabilnosti evropskih
društava, bitno narušivši materijalni
status njene srednje i radničke klase, i
nesumnjivo su zaoštrile razlike između
„centra“ i „periferije“ EU. Analiza izbornih rezultata u nekoliko evropskih
društava u periodu od 2006. do 2013.
godine, jasno pokazuje tendenciju enormnog porasta snaga ekstremne desnice.
U Mađarskoj je situacija najalarmantnija. Na vlasti je konzervativna partija
Fides, premijera Viktora Orbana, koja
podstiče mađarski iredentizam u državama u okruženju i zatvara oči pred
galopirajućim rastom fašističke partije Jobbik. Ova stranka je 2006. godine
na parlamentarnim izborima osvojila 119.007 glasova (2,2 %) i ostala bez
zastupnika u mađarskom parlamentu,
da bi na istim izborima 2010. godine
podrška ovoj partiji skočila na 855.436
osvojenih glasova (16,67 %), čime je
Jobbik dobio 47 mesta u parlamentu. Lider ove fašističke partije Gabor
Vona najavio je da je cilj ove partije
preuzimanje vlasti na sledećim parlamentarnim izborima.
Država EU
koja je nesumnjivo najviše pogođena
merama štednje MMF-a jeste Grčka, u
kojoj se takođe beleži vrtoglav uspon
fašističke partije „Zlatna zora“. Ova opskurna politička organizacija, koja svoje korene vuče iz perioda vojne hunte
1967–1974, u 2009. godini zabeležila
Nacisti u Grčkom
parlamentu
je beznačajnih 19.636 glasova (0,29 %),
da bi na izborima u maju 2012. godine dosegla rekordnih 440.966 glasova
(6,97 %), čime je osvojeno 21 mesto u
grčkom parlamentu.
Na zapadu kontinenta uočava se istovetna tendencija u biračkom telu. U Austriji, desničarska populistička Slobodarska partija Austrije (FPO) stoji tradicionalno dobro u tamošnjem biračkom
telu s tendecijom stalnog rasta u potonjih nekoliko godina, pa je sa 519.558
(11 %) osvojenih glasova i 21 poslaničkog mesta u parlamentu 2006. godine,
na izborima 2013. godine skočila na
958.285 (20,5 %) glasova koji su joj doneli 40 poslaničkih mesta. Francusku
političku scenu, još od sredine osamdesetih godina prošlog veka, karakteriše jaka podrška fašističkoj partiji Nacionalni front (FN) koja je neizostavan
faktor tamošnje politike u poslednje
dve decenije. No, i tu je prisutan trend
porasta sa 1.116.136 (4,3 %) osvojenih
glasova u 2007. godini, na osvojenih
3.528.373 (13,6 %) na parlamentarnim
izborima 2012. godine, dok je na predsedničkim izborima iste godine liderka
ove partije Marin Le Pen osvojila neverovatnih 6.421.426 (17,9 %) glasova.
Za kraj ovog pregleda izbornih rezultata
ekstremne desnice u EU, navešćemo još
i primer Švedske, gde je tamošnja ekstremno desna partija Švedskih demokrata (SD), sa 2,9 % podrške biračkog
tela (162.436 glasova) u 2006. godini, u
2010. godini došla do 5,7 % (339.610)
glasova, koji su joj obezbedili 20 mesta
u švedskom parlamentu.
Napravimo li ovakvo poređenje izbornih rezultata u gotovo svakoj evropskoj
državi u istom periodu, videćemo da
političke organizacije ekstremne desnice beleže porast podrške birača bez
obzira na stepen njihovog uticaja na lokalne političke scene i bez obzira na sve
Cinizam ovako usmerene ekonomije povlači
»
dramatične konsekvence u političkoj sferi društva
u kojoj se uočava jasna tendencija porasta podrške
fašističkim i ekstremno desničarskim političkim
snagama.
»
razlike i specifičnosti koje postoje među
evropskim zemljama.
NAMETANJE
NEOLIBERALNE TEORIJE
Inicijalni okidač za pokretanje ovakvog
političkog trenda svakako leži u ekonomskoj sferi društva, tj. u krahu finansijskog sektora kapitalizma, no ovo nije
i jedini uzrok. Uzroci su puno dublji,
iako se može reći da je ekonomski najdominantniji. Ogroman problem sadržan je u političkoj sferi modernog društva, odnosno u nepostojanju ozbiljne,
realne, političke i ideološke alternative
postojećem kapitalističkom društvenoekonomskom sistemu. Da budemo do
kraja jasni, nepostojanje ozbiljne teorijske, ideološke i političke alternative na
levici, jedan je od najozbiljnijih uzroka
porasta ekstremne desnice na čitavom
evropskom kontinentu. Bez obzira na
brojne (uglavnom tačne) teze iz levičarskih krugova da socijalistički projekat
u Sovjetskom Savezu nije imao puno
veze s onim što bi socijalizam trebalo
da predstavlja, ili da je čak bio njegova
negacija, činjenica je da je ideja socijalizma/komunizma doživela istorijski
poraz s propašću sovjetske države. Posledice poraza se i danas osećaju – i na
ideološko-teorijskom polju i na polju
konkretne političke prakse. Nestala je,
kako neplodna dogmatska „marksistička“ teorija, tako i prema njoj izuzetno
kritična „frankfurtska“ ili „praxis“ teorija, jer subjekta kritike više, naprosto,
nema. Takođe, danas ne postoji relevan-
Marin Le Pen
21
Uzroci su puno dublji, iako se može reći da je
»
ekonomski najdominantniji. Ogroman problem sadržan
je u nepostojanju ozbiljne, realne, političke i ideološke
alternative postojećem kapitalističkom društvenoekonomskom sistemu. Da budemo do kraja jasni,
nepostojanje ozbiljne teorijske, ideološke i političke
alternative na levici, jedan je od najozbiljnijih uzroka
porasta ekstremne desnice na čitavom evropskom
kontinentu.
»
22
tna revolucionarna organizacija levice
koja zastupa interese radničke klase i
tzv. prekarijata, a koja predstavlja realan
izazov postojećem sistemu.
S druge strane, nakon pobede liberalnog kapitalizma u „hladnoratovskom“
sukobu u drugoj polovini 20. veka, sfera ideologije i društvene teorije postala
je monolitna, s izrazito dominantnim
položajem ideologije (neo)liberalizma
koja je sada imala apsolutno globalan
uticaj bez značajnijeg osporavanja njenih stanovišta. Monopolistički kapitalizam reflektovao se u monopolističkom
obliku i u idejno-teorijskoj sferi. Ovakvo stanje stvari u društvenoj teoriji
nakon 1990. godine, za posledicu ima, s
jedne strane, promenu kulture sećanja,
gde se kroz tzv. teorije o antitotalitarizmu pokušavaju izjednačiti ideologije
fašizma i komunizma, kroz osnovnu
tezu da su obe totalitarne, i, s druge
strane, razvijanje teze o „kraju istorije“
kroz koju se, zapravo, tvrdi da je razvitak civilizacije dostigao svoj vrhunac
u postojećem društvenom sistemu, te
da je društvo u kom živimo moguće
poboljšati samo reformama unutar postojećeg, a nikako njegovim radikal-
nim, revolucionarnim ukidanjem. U
poslednjih nešto više od dve decenije,
javno mnenje konstantno se kreira na
prethodno iznetim teorijskim osnovama i to je sasvim razumljivo i logično
iz perspektive vladajuće klase. Međutim, to je, osim što počiva na netačnim
teorijama, i dugoročno veoma štetno i
opasno, ako se uzme u obzir prethodno analizirani enormni porast ekstremne desnice u čitavoj Evropi. Posledice
ovako ideologizovanog javnog diskursa
jesu demonizovanje svake leve kritike
kapitalizma, njeno marginalizovanje i
ograničavanje društvenog uticaja levice
uopšte. U tom smislu, politička artikulacija levice u Evropi danas je na najnižem nivou u potonjih 100 godina.
PARLAMENTI „U SLUŽBI“
VLADAJUĆE KLASE
Na polju parlamentarne politike situacija je takođe monolitna. Najjače parlamentarne partije u većini zapadnih
zemalja, u ideološkom smislu, suštinski
se ne razlikuju, bez obzira na to da li
pripadaju desnoj ili levoj strani unutar
tzv. političkog centra – zgodnog pojma
koji označava pripadnost umerenoj politici koja se zalaže za očuvanje postojećeg društvenog sistema i reprezentuje
interese vladajuće klase. Sve što je u političkom smislu van poželjnog „centra“
normira se kao politički ekstremno u
skladu s pomenutom društvenom teorijom o antitotalitarizmu. Time dolazimo
do apsurdnosti same političke sfere današnjeg društva, jer u parlamentima danas, i u vladajućim i u opozicionim klupama, sede zastupnici interesa krupnog
kapitala, tj. vladajuće klase.
Nema razlike u odnosu kapital–po-
litika, bez obzira na to da li se radi o
Republikanskoj ili Demokratskoj partiji u SAD, o Konzervativnoj ili Laburističkoj partiji u Britaniji, UMP-u ili
Partiji socijalista u Francuskoj, Novoj
demokratiji ili PASOK-u u Grčkoj, itd.
Svaka od „mejnstrim“ političkih partija danas zastupa interese kapitala i u
potpunosti je podređena ekonomskoj
sferi društva, koja suvereno upravlja
političkom sferom, do te mere da danas već imamo primere država (Grčka, Italija) u kojima političku vlast
predvode premijeri koji nisu izabrani
demokratskim putem na izborima,
već su postavljeni ukazima globalnog
vrhovnog ekonomskog tela – Međunarodnog monetarnog fonda. Ovakvo
stanje stvari rađa apatiju kod najvećeg
dela ljudi, posebno u smislu njihovog
FAŠIZAM – PAS ČUVAR
KAPITALIZMA
Ako imamo u vidu prethodno analizirano aktuelno stanje na političkoj levici,
uspon fašizma u postojećim društvenim
uslovima lako je razumljiv. Siromašenje
evropske radničke i niže srednje klase u
postojećim uslovima ekonomske krize,
te njeno razočaranje u zvanični politički
sistem koji nudi samo različite varijante jedne iste političke opcije, nateralo
ju je da potraži političku alternativu.
Socijaldemokratske partije (laburisti u
Britaniji, SPD u Nemačkoj, socijalisti
u Francuskoj i Španiji, PASOK u Grčkoj) odavno su izdale interese radničke
klase, podredivši se u potpunosti interesima krupnog kapitala. Partije revolucionarne levice, uzdrmane svežim
istorijskim porazom socijalizma i snaž-
Monopolistički kapitalizam reflektovao se u monopolističkom obliku i u idejno»
teorijskoj sferi. Ovakvo stanje stvari u društvenoj teoriji nakon 1990. godine za
posledicu ima, s jedne strane, promenu kulture sećanja, gde se kroz tzv. teorije
o antitotalitarizmu pokušavaju izjednačiti ideologije fašizma i komunizma, kroz
osnovnu tezu da su obe totalitarne, i, s druge strane, razvijanje teze o „kraju
istorije“ kroz koju se, zapravo, tvrdi da je razvitak civilizacije dostigao svoj vrhunac u
postojećem društvenom sistemu, te da je društvo u kom živimo moguće poboljšati
samo reformama unutar postojećeg, a nikako njegovim radikalnim, revolucionarnim
ukidanjem.
»
političkog angažmana. Ovaj fenomen
uočio je još Erih From u delu Bekstvo
od slobode, u kom navodi da je osećaj
pojedinačne beznačajnosti i nemoći karakterističan za monopolistički
kapitalizam. Sistem u kom je sva ekonomska i politička moć koncentrisana
u rukama jednog vrlo malog kruga ljudi, kod ostatka, tj. većine čovečanstva
ograničava veru u uspeh pojedinačne
inicijative i ličnog društvenog angažovanja i dovodi do osećanja nemoći i
beznačajnosti. From je detektovao da
je ovakvo stanje kod ljudi bilo posebno
naglašeno u periodu prethodne velike
ekonomske krize kapitalizma, tokom
dvadesetih godina 20. veka.
Znajući na konkretnom istorijskom
primeru u kojoj meri je ta ekonomska
kriza doprinela usponu nacionalsocijalizma do pozicije vlasti u Nemačkoj tokom tridesetih godina prošlog veka, što
je za rezultat imalo svetski rat, ne možemo, uz uvažavanje svih društvenih i
istorijskih specifičnosti, izbeći zabrinjavajuću paralelu s aktuelnom situacijom,
posebno ako imamo u vidu analizu porasta ekstremne desnice u Evropi s početka teksta.
nom antikomunističkom propagandom
i istorijskim revizionizmom, forsiranim
tokom poslednje tri dekade, opstaju na
marginama političkog života Evrope
nedovoljno snažne za ozbiljniju mobilizaciju masa ugroženih postojećim društveno-ekonomskim sistemom. Zbog
svega toga razumljivo je da se one okreću socijalnom antiimigrantskom i antimanjinskom populizmu fašističkih snaga. Upirući prstom u imigraciju ili manjinske etničke grupe, kao uzroke materijalnog stanja u kom se radnička i niža
srednja klasa nalaze, fašizam i danas,
kao i tridesetih godina prošlog veka,
skreće pažnju s pravih uzroka ekonomske nejednakosti, koje proizvodi klasno
ustrojeni kapitalistički sistem s profitom
kao osnovnim principom današnjice i
nepravednom raspodelom materijalnih
dobara. U tom smislu, fašizam uvek igra
ulogu psa čuvara kapitalizma. Problem
je što imamo istorijski primer u kom je
pas toliko hranjen da se otrgao s lanca
napravivši pokolj neviđenih razmera.
Činjenica je da jedini adekvatan otpor ovom trendu porasta fašizma u
Evropi pruža militantni antifašizam,
organizovan u autonomne grupe vrlo
23
Današnje snage antifašizma moraju se
»
ideologizovati u levom, socijalističkom pravcu i
ponuditi konkretnu političku alternativu postojećem
eksploatatorskom sistemu, te sprečiti ekstremno desne
političke opcije da zastupaju interese radničke klase,
niže srednje klase i prekarijata.
»
Mađarska policija u
legitimisanju ljudi
sporne boje kože
labavih struktura, s ograničenim sredstvima i infrastrukturom, koje već
sada deluju na gerilskim principima
u uslovima njihove permanentne kriminalizacije i pojačane represije državnih organa prema njima. Ovakav
vid borbe protiv fašizma često je, u
poslednjih nekoliko decenija, uspevao da odvrati fašističke organizacije
od uličnog nasilja i demonstracije sile
putem uličnih marševa, no pokazao
se potpuno neadekvatnim i bez odgovora na izborne rezultate ekstremne
desnice. Razlog ovome vrlo je jasan
– antifašizam po svojoj prirodi jeste
reaktivan, on predstavlja odgovor na
fašističku pretnju i u tom smislu je
politički defanzivan. On ne smera na
osvajanje političke vlasti i samim tim
nema drugog političkog programa do
suprotstavljanja fašizmu i njegovog
uništavanja. Drugim rečima, on u političkom smislu ne nudi ništa osim suprotstavljanja fašizmu.
Antifašizam kao takav danas je apsolutno nužan, ali nije i dovoljan. On se
naprosto ne sme ograničiti na puko suprotstavljanje fašizmu, jer to u postojećim uslovima znači jedino očuvanje statusa quo društvenog stanja, koje iznova
produkuje dubioze iz kojih fašizam nastaje. Po našem mišljenju, današnje snage antifašizma moraju se ideologizovati
u levom, socijalističkom pravcu i ponuditi konkretnu političku alternativu postojećem eksploatatorskom sistemu, te
sprečiti ekstremno desne političke opcije da zastupaju interese radničke klase,
niže srednje klase i prekarijata. Ovakav
jedan poduhvat podrazumeva reaktuelizaciju leve društvene teorije i široku
debatu unutar nje, kao i uspostavljanje
ozbiljne političke organizacije revolucionarne levice. Uzimajući u obzir brzinu izbornog rasta fašističkih partija u
Evropi, ovo je nužnost i egzistencijalna
potreba.
■
24
FRANCUSKI
FAŠIZAM U
ROZE HALJINI
Piše: Bojana Janjušević
I NASILNI
» MASOVNI
PROTESTI PROTIV
USVAJANJA ZAKONA O
LEGALIZACIJI ISTOPOLNIH
BRAKOVA U FRANCUSKOJ
SAMO SU POKAZATELJ DA
U TOM DRUŠTVU FAŠIZAM
OPASNO UZIMA MAHA.
U PORASTU SU RASIZAM I
HOMOFOBIJA, A VIŠE OD POLA
GRAĐANA PRIZNAJE DA JE
SVESNO TOGA
O
Protest pariskih srednjoškolaca
protiv deportacije Leonarde Dibrani
Ne živi se više kao nekad i sada treba naći krivca
»
za to. A dežurni krivci su, naravno, imigranti. Ne moraš
biti ozbiljan politički analitičar da bi shvatio u kom
pravcu ide razmišljanje onih koji se osećaju ugroženo
– imigranti uzimaju posao, spuštaju cenu rada, prazne
državnu kasu jer žive od socijalne pomoći...
»
tkako je, pre godinu dana, u
Francuskoj otvorena javna rasprava o legalizaciji brakova
između osoba istog pola, u zemlji, koja
se diči devizom „sloboda, jednakost,
bratstvo“, desnica je izuzetno ojačala, a
fašizam je, pod maskom brige za porodicu, pobedonosno najavio svoj povratak. Fizički napadi na pripadnike gej
populacije su učestali, a ništa bolje nisu
prošli ni imigranti ni levičarski aktivisti. Zakon, koji je izazvao ogromne,
uporne, višemesečne proteste, zvanično je stupio na snagu u maju ove godine, ali se atmosfera ni nakon obustavljanja demonstracija nije ohladila.
Prema rezultatima najnovijih istraživanja, objavljenim u francuskom listu Le
Parisien, čak 59 % Francuza priznaje da
je u njihovom društvu rasizam u porastu. Netrpeljivost je naročito usmerena
prema stanovništvu poreklom iz zemalja Magreba. Kao osnovni razlog te netrpeljivosti, Francuzi navode činjenicu
da je od 11. septembra 2001. u celom
svetu pojačan strah od islamističkog terorizma. Biće, ipak, da osnovni razlog
leži u nečemu mnogo konkretnijem –
finansijskoj krizi koja, ponovo, kao i pre
80 godina, u Evropi raspiruje fašizam.
25
SROZAVANJE SREDNJE
KLASE
Kako objašnjavaju ekonomski analitičari, srednja klasa u Francuskoj najviše
je pogođena krizom. Uljuljkana blagostanjem i udobnošću slatkog života,
nenavikla na nesigurnost, neimaštinu
i borbu za opstanak na tržištu rada, savremena buržoazija izgubila je kompas
u novonastalim društvenim okolnostima. Ne živi se više kao nekad i sada
treba naći krivca za to. A dežurni krivci su, naravno, imigranti. Ne moraš biti
ozbiljan politički analitičar da bi shvatio
u kom pravcu ide razmišljanje onih koji
se osećaju ugroženo – imigranti uzimaju posao, spuštaju cenu rada, prazne
državnu kasu jer žive od socijalne pomoći... Neke ekstremnije ličnosti iz političkog života idu dotle da upozoravaju da će arapsko stanovništvo u bliskoj
budućnosti prevladati starosedeoce, jer
imaju veći natalitet.
U jeku protesta protiv zakona o legalizaciji istopolnih brakova, krajem maja
ove godine, ekstremno desničarski orijentisan istoričar Dominik Vener pucao
je sebi u glavu na oltaru Bogorodičine
crkve u Parizu, pred oko 1.500 očevidaca od kojih su većina bili turisti. Pre
samoubistva, na svom blogu ostavio je
oproštajno pismo u kom objašnjava da
će prineti žrtvu na oltar spasenja francuskog naroda, koji treba da se probudi
i trgne iz letargije, jer srlja u propast. U
pismu je napisao da strahuje od toga da
će Francuzi „nestati“ pod naletom arapske imigracije, a da legalizacija gej-brakova može samo još više da ugrozi opstanak rase. Samoubistvo u crkvi, naročito onoj koja predstavlja simbol Pariza
i spada u najpoznatije svetske turističke
atrakcije, zaista je nesvakidašnji događaj i svedoči o tome da su ekstremisti u
Francuskoj spremni da preduzmu veoma ozbiljne korake.
OBRAČUNAVANJE SA
ANTIFAŠISTIMA
Koliko su ekstremno desničarske grupe u Francuskoj dobro organizovane i koliko je ozbiljna njihova sprega s
političkim partijama, pokazalo se početkom juna ove godine, kada je, u po
bela dana, usred Pariza, u tuči s neonacistima ubijen 18-godišnji antifašista
Kleman Merik. Kao direktni počinilac
ubistva uhapšen je 20-godišnji Esteban
Moriljo, pripadnik ekstremno desničarskih organizacija Nacionalistička revolucionarna omladina (NRO) i „Treći
način“, koje su bile pod vođstvom neonaciste Serža „Batskina“ Ajuba. Ovaj
26
Esteban Moriljo ubica
Klemana Merika
49-godišnji fašista, koji je nadimak Batskin dobio po svom omiljenom oružju
(batte de baseball – palica za bejzbol na
francuskom), još u 14. godini, tokom
boravka u školi engleskog u Londonu,
zarazio se ideologijom naci-skinsa. Policiji je odavno poznat, još iz osamdesetih godina 20. veka, kad je i osnovao
organizaciju NRO. Ajub je odlučno poricao bilo kakvu vezu sa ubicom Klemana Merika, iako su mediji objavili
fotografiju na kojoj se u grupi njegovih
sledbenika jasno vidi Moriljo, sa zastavom NRO u ruci.
Moriljo je priznao ubistvo, na sudu je
tvrdio da se pokajao i, takođe, odlučno odbio svaku vezu sa ekstremno desničarskim organizacijama. Po savetu
advokata, tvrdi da se samo branio, te
Batskinova
horda u mladosti
da nikada nije učestvovao u organizovanom nasilju. S druge strane, Ajub je,
krajem juna, požurio da raspusti i NRO
i „Treći način“, objavivši u medijima da
je to učinio kako bi spasao čast tih organizacija, odnosno izbegao da ih drugi ugase. Dve nedelje pre toga, Vlada je
već bila započela proceduru zvaničnog
zabranjivanja ovih ekstremističkih grupa.
Ipak, uprkos tome što je Merikov ubica brzo pronađen i uhapšen zajedno sa
svojim saučesnicima, a Ajub prozvan
kao nosilac ideologije zla, te indirektni
krivac za ovaj zločin, ostaje utisak da
francuska javnost nije baš najbolje shvatila ovu situaciju.
Nakon prvog šoka i užasnutosti zbog
zločina koji se dogodio usred Pariza,
najpre su neki mediji počeli da razvodnjavaju priču, navodeći kako je i Merik
bio ekstremista, militantni aktivista levice, te kako to nije bio prvi put da je
učestvovao u fizičkom obračunu sa desničarima i kako su tog kobnog dana
on i njegovi prijatelji zapodenuli kavgu
sa grupom naciskinsa. Zatim su se i na
raznim forumima i na sajtovima medija
mogli pročitati komentari tipa „nije ni
on bio cvećka“, „i ekstremni levičari su
isti nasilnici kao i ekstremni desničari“,
„šta je on uopšte tražio u toj tuči, ako je
bio uzoran student“ itd. Sve u svemu –
žrtva je u jednom delu javnosti izjednačena sa zločincem, pa je na kraju ispalo
da je dobio ono što je tražio.
FAŠIZAM –
TRADICIONALNA
PORODIČNA VREDNOST
LEPENOVIH
Inače, Ajub i Moriljo nisu jedini koji
su se, nakon ovog strašnog događaja,
napravili da ništa ne znaju i nikog ne
poznaju. Marina Lepen, predsednica
Nacionalnog fronta, požurila je da izjavi da njena partija nema nikakve veze
s ekstremističkim organizacijama čiji
su pripadnici uhapšeni, kao i da ona
ne poznaje ni Morilja ni Ajuba. Mediji
su, opet, tvrdili da ona i te kako dobro
poznaje Ajuba, kao i da je, pre izvesnog
vremena, prisustvovala nekoj proslavi koju je on organizovao. Lepenova je,
naravno, optužila medije za stvaranje
afere, jer joj se „druženje“ sa neonacistima nikako ne uklapa u novi imidž koji
se trudi da nametne otkako je, pre dve
godine, od svog oca Žan-Marija Lepena
preuzela vođstvo stranke. Njen ton donekle je umereniji, a stavovi, naizgled,
moderniji. Da li zbog finansijske krize i
opšte atmosfere nesigurnosti koja vlada
i u Francuskoj ili je Marina Lepen zaista
uspela da prevari narod kao vuk u jagnjećoj koži, tek popularnost Nacionalnog fronta polako i sigurno raste.
Na predsedničkim izborima 2012. godine, Lepenova je dobila 6,5 miliona glasova, što je nešto manje od 18 %. Poređenja radi, aktuelni predsednik, socijalista Fransoa Oland, osvojio je nešto više
od 28 % glasova, a njegov protivnik Nikola Sarkozi 27 %. Dakle, ona nije ušla
u drugi krug, ali je bila treća i dobila je
daleko više glasova od kandidata ostalih
stranaka koji nisu važili za favorite. Na
parlamentarnim izborima iste godine
ova ekstremno desničarska partija osvojila je 14 % glasova, odnosno 4 % više
nego na izborima 2007. To im je osiguralo 2 mesta u Parlamentu.
Ipak, koliko god se trudili da se pokažu
u boljem svetlu, frontovcima, koji nisu
ništa drugo do umiveni fašisti, nije lako
da prikriju svoj pravi identitet. S vremena na vreme, omaknu im se baš gadni
gafovi, najniže i najprimitivnije vrste.
Tako je, nedavno, istaknuta članica
NF-a An-Sofi Lekler na svom Fejsbukprofilu objavila fotomontažu majmuna
i portreta ministarske pravde Kristijane
Tobira koja je crnkinja. Zamoljena da
objasni svoj postupak, ona je za jednu
televiziju izjavila da to što je uradila apsolutno nema veze sa rasizmom, te da je
ona htela da kaže da je ministarka divlja, ništa više od toga.
„Imam mnogo crnih prijatelja, nikada
ih ne bih uporedila s majmunom. Ali o
ministarki sam htela da kažem da bih je
radije videla kako visi sa grane, nego da
sedi u Vladi“, izjavila je Leklerova koja
se za profil-fotku na Fejsbuku ponosno
uslikala s Marinom Lepen.
Marina Lepen
JAVNE LIČNOSTI U MISIJI
ŠIRENJA MRŽNJE
Javnu podršku Nacionalnom frontu
pružio je i Alen Delon koji je, po najnovijim anketama, razočarao 55 %
Francuza. Osim što se izjasnio da u
potpunosti razume i podržava ono za
27
Frižid Baržo
Fašizam u Francuskoj, kao i bilo gde drugde,
»
uopšte ne mora da ima obrijanu glavu i „total black
look“. I roze haljina i bele rukavice sasvim mu lepo
pristaju. Štaviše, mnogo je efikasniji kad se maskira. A u
Francuskoj, čini se, baš se dobro zamaskirao.
»
šta se NF zalaže, on je izjavio da za njega homoseksualnost nije prirodna i da
istopolne brakove nikako ne može da
prihvati. Tako ispada da su se on i Brižit Bardo, još jedna legenda francuske
kinematografije prilično ogrezla u fašizam, na neki način podelili. On proziva
homoseksualce, a ona imigrante. Pre
nekoliko godina, Bardo je izjavila da
bi svima bilo bolje kad bi ostali u zemlji svog rođenja. Njeno licemerje išlo je
dotle da je objašnjavala kako ona iskreno misli da je za imigrante bolje da ne
idu nikud iz svoje zemlje, jer im nigde
ne može biti bolje nego tamo.
U širenju fašističkih ideja na protestima protiv istopolnih brakova istakla se
i pripadnica takozvanog džet-seta, poznata pod pseudonimom Frižid Baržo,
humoristkinja, spisateljica i TV hroničarka po zanimanju, desničarka po
opredeljenju. Na demonstracijama je
izvodila prave performanse, čineći da
mračni skupovi na kojima su se otvoreno osuđivali ljudi drugačijeg seksualnog
opredeljenja i stvarala atmosfera linča,
zapravo izgledaju kao neka razigrana,
šaljiva farsa veselih fašista. Obučena
u stilu „total pink look“ (drečavo roze
boja bila je zaštitni znak anti-gej protesta), ova 51-godišnja Francuskinja za28
pravo je, u izvesnom smislu, simbol tog
„finog“, buržoaskog fašizma, sakrivenog
iza želje za očuvanjem tradicije i porodičnih vrednosti. Jer fašizam u Francuskoj, kao i bilo gde drugde, uopšte
ne mora da ima obrijanu glavu i „total
black look“. I roze haljina i bele rukavice sasvim mu lepo pristaju. Štaviše,
mnogo je efikasniji kad se maskira. A u
Francuskoj, čini se, baš se dobro zamaskirao.
MUSLIMANSKI VEO –
VEČITI TRN U OKU
Od kraja osamdesetih godina, u Francuskoj se vodi polemika oko toga da
li islamskim ženama treba zabraniti nošenje vela, kao simbola verskog
fundamentalizma. Ovde se nećemo
baviti položajem žena u islamskoj kulturi niti u kojoj meri nošenje vela ili
burke ograničava ličnu slobodu. Ono
što je interesantno u vezi s našom temom, jeste da su desničari, pozivajući
se na ženska prava i sekularnost zagarantovanu Ustavom, zapravo poveli
ljutu borbu za asimilaciju imigranata.
Godine 2004, za vreme predsedničkog
mandata Žaka Širaka, uveden je zakon
o zabrani nošenja upadljivih verskih
obeležja u školama. Pod verskim obeležjima podrazumevaju se upadljivi
krst, jevrejska kapica – kipa i veo koji
nose muslimanske devojčice. Realno
gledano, jedini baš upadljiv simbol od
ovih nabrojanih jeste upravo veo. Da
li je iko ikada video verskog fanatika
hrišćanina sa ogromnom krstačom
oko vrata? (Ovde, naravno, ne raču-
Antifašistički protest nakon ubistva
Klemana Merika
namo „kontroverzne biznismene“ iz
pravoslavnih zemalja koji su sve samo
ne vernici). Jer, zakonom je precizirano da mali krst na lančiću sme da se
nosi. Problem je samo u tome što nema
male marame za glavu. Dakle, lako se
može zaključiti protiv čega je taj zakon
bio usmeren.
Ovim zakonom država je poslala jasnu
poruku muslimanima – ili se asimilujte
ili možete svoje ćerke da šaljete isključivo u vaše škole. Pre nekoliko godina, u
vreme kada je ta tema bila baš aktuelna,
u francuskom ženskom mesečniku Marie-Claire, izašao je odličan tekst o ovoj
temi. Novinarka je objavila priču nekoliko muslimanskih tinejdžerki koje su
vrlo jednostavno objasnile apsurdnu situaciju u kojoj su se našle. Porodica im
ne bi nikad dozvolila da skinu veo, ali bi
one to možda same učinile jednog dana,
ako bi poželele. Ali da bi do toga došle,
želele su da se obrazuju, završe fakultete i jednog dana dobiju dobre poslove,
kako bi postale finansijski nezavisne od
porodice i započele samostalan život.
Međutim, nakon uvođenja ovog zakona, neke porodice su svoje ćerke odmah
ispisale iz državnih i upisale u muslimanske škole organizovane u okviru
zatvorenih imigrantskih zajednica. Neki
su čak svojim ćerkama potpuno zabranili da se školuju. Dakle, muslimanskim
devojčicama i devojkama ovaj zakon ni
na koji način nije pomogao, iako su vlasti to tako, vrlo licemerno, pokušale da
predstave.
Pre tri godine, uveden je i zakon o zabrani nošenja vela preko lica, što je
podržao i veći deo muslimanske zajednice u Francuskoj. Ipak, ne drže se svi
ovog zakona, pa se tako, s vremena na
vreme, u francuskim medijima može
pročitati vest da je policija zaustavila
na ulici neku ženu s velom preko lica,
da ju je legitimisala, opomenula ili čak
kaznila. Opet, autorka teksta nikako
ne podržava nošenje burke, ali ovakva
politika Francuske nema veze s poštovanjem ljudskih prava muslimanskih
žena, već je to najprostiji oblik prisilne asimilacije. Dakle, ona „jednakost“
iz devize u stvari znači – jednakost sa
starosedeocima. Treba li napominjati da je ove godine, koju je definitivno
obeležilo jačanje desnice, porastao i
broj fizičkih napada na žene sa velom?
Napadači su, uglavnom, bili pripadnici
ekstremno desničarskih grupa, a neki
slučajevi nisu ni procesuirani, navodno,
u nedostatku dokaza.
PROTERIVANJE ROMA –
NIŠTA NOVO U EU
Pre tri godine, mediji su oštro kritikovali tadašnjeg predsednika, desničara
Nikolu Sarkozija, zbog prisilnog proterivanja rumunskih i bugarskih Roma u
zemlje porekla. To da razvijene zemlje
Evropske Unije proteruju Rome tamo
odakle su došli, nije ništa novo. Razne
organizacije za prava deteta upozoravale su da je nehumano proterivati decu
koja su već naučila jezik i pošla u školu
u Francuskoj, Nemačkoj ili nekoj drugoj
evropskoj zemlji. Ipak, po pitanju zaštite prava Roma nije baš mnogo urađeno. Međutim, od socijalističke vlade u
Francuskoj i predsednika Olanda očekivalo se više.
U Francuskoj je nedavno izbio skandal,
jer je 15-godišnja Leonarda Dibrani,
Romkinja s Kosova, usred školske godine, deportovana zajedno sa svojom
porodicom. Oni su vraćenu u Kosovsku
Mitrovicu, u kuću u kojoj nema osnovnih uslova za život. Priči dodatno gorak
ukus daje i činjenica da je ova devojčica
privedena na školskoj ekskurziji. Zaista
je dirljivo kako su učenici u Parizu organizovali velike proteste protiv odluke
vlasti da Leonardu protera i time podsetili predsednika šta znači ono „bratstvo“ iz devize koja je zaštitni znak Republike. Još veći bes javnosti Oland je
izazvao kad je Leonardi ponudio da se
ona sama vrati u Francusku, bez svoje
porodice. Uzgred budi rečeno, na autorku teksta poseban utisak u ovoj priči
ostavila je činjenica da ova romska devojčica francuski govori zaista kao maternji, pa nekako zvuči baš nelogično
da joj tamo nije mesto. Ovaj skandal,
kako sluti francuska levo orijentisana
štampa, prilično će koštati i predsednika i Vladu.
LEGALIZACIJA
ISTOPOLNIH BRAKOVA –
SAMO OKIDAČ
Na kraju, ne možemo da se ne zapitamo zašto je donošenje zakona o sklapanju braka između osoba istog pola
izazvalo toliko nezadovoljstva, nasilne
proteste, čak i obračune s policijom.
U Francuskoj su osobe istog pola, od
1999. godine, mogle da legalizuju vanbračnu zajednicu, po istom zakonu
koji je to omogućavao i heteroseksualnim parovima. Gradonačelnik Pariza Bertran Delanoe još 1998. javno se
29
Emigranti u Francuskoj
su pod stalnom
represijom države
izjasnio o svom seksualnom opredeljenju. Ako izumemo incident kad ga
je, pre desetak godina, nožem napao
jedan poremećeni verski fanatik, možemo reći da je Delanoe nesmetano na
funkciji prvog čoveka francuske pre-
stonice već punih 12 godina. Dakle,
zašto je ovaj korak više u ostvarivanju
prava homoseksualaca delovao toliko
šokantno na javnost i baš u ovom trenutku izazvao toliko mržnje i netrpeljivosti?
Zapravo, događaji koji su obeležili ovu
godinu samo su pokazatelj pravog stanja stvari u Francuskoj. Konzervativizam, kolonijalistički odnos prema
imigraciji iz Magreba, kao i pozivanje
na očuvanje institucije tradicionalne
porodice zarad opstanka rase, i dalje
karakterišu veliki procenat populacije
u ovoj zemlji. Kad se tome pridoda i
teška ekonomska situacija u kojoj su se
našli, jasno je da je Republika veoma
plodno tlo za razvoj fašizma. A ruku
na srce, ni u Drugom svetskom ratu
nisu se baš masovno suprotstavili tom
zlu. I sami Francuzi, naravno oni levo
orijentisani, reći će vam da se tek početkom ovog milenijuma počelo otvoreno pričati o tome koliko je zapravo
francuskih Jevreja pobijeno ili izručeno direktno u logore smrti za vreme
kolaboracionističke vlade u Višiju. A
oni koji svoje zločine ne priznaju, nisu
naučili lekciju iz istorije. Mi to najbolje
znamo.
■
Da li zbog finansijske krize i opšte atmosfere nesigurnosti koja vlada i u
»
Francuskoj ili je Marina Lepen zaista uspela da prevari narod kao vuk u jagnjećoj koži,
tek popularnost Nacionalnog fronta polako i sigurno raste. »
30
31
GRČKOJ POSTOJE LOGORI ZA ILEGALNE IMIGRANTE,
» UPOTPUNO
OBESPRAVLJENA LICA KOJA SU PREPUŠTENA
NA MILOST I NEMILOST TRAFIKING-MAFIJE I DRŽAVE KOJA IH JE
PRETVORILA U ZATVORENIKE. U DELOVIMA GRADA GDE SU ONI
SMEŠTENI KRIMINAL CVETA I ČESTO IZBIJAJU SUKOBI S LOKALNIM
STANOVNIŠTVOM. TA POLITIKA STALNOG VANREDNOG STANJA I
ODRŽIVOG, ORGANIZOVANOG HAOSA PRVO NAPADA IMIGRANTE,
ALI KRAJNJI CILJ JOJ JE POKORAVANJE CELOG NARODA
KONCENTRACIONI
LOGORI 21. VEKA –
POVRATAK
TOTALITARIZMA
Piše: Grupa „Clandestina“ Solun; prevod: Mile od Umu, KKUSIUSK
32
“Još nikada nijedan vladalac nije bio na gubitku,
ako je verolomstvo uspeo da opravda prihvatljivim
razlozima.”
„Kako ljubav i strah teško mogu stajati rame uz rame,
ako već morate da birate, daleko je sigurnije da vas se
boje, nego da vas vole.”
Nikolo Makijaveli, Vladalac
„… vlast se može uspostaviti, ljudi se mogu ujediniti jedino ako naprave savez protiv drugih ljudi; svako
udruživanje određene grupe ljudi nužno predstavlja
odvajanje od drugih ljudi.”
Karl Šmit, Politička teologija, 1922.
„Legitimizacija nasilja protiv demonizovanog unutrašnjeg neprijatelja približava nas suštini fašizma”
Robert Pakston, Anatomija fašizma, 2004.
„Jedan narod ne može da se razvija i jača bez osećaja
neodložnosti delovanja i osećaja krize.”
Long Jongtu, glavni kineski pregovarač sa Svetskom trgovinskom organizacijom,
Fajnenšel tajms, 17. novembar 1999.
„Sam kapitalizam funkcioniše u ciklusima proizvodnje krize i rešavanja krize. Za globalni kapitalizam ove
‘krize’ zapravo su redovna prilika za radikalno restrukturiranje. Ne samo da se kapitalizam bori s krizama, on
njima upravlja. Sam kapitalizam jeste koren krize koja
uništava čovečanstvo i planetu.“
Mreža „Clandestina“, Džozef Metjuz, Ijan Boal, Džordž
Kafencis, Silvija Federiči i dr., Europe at the frontline of the
great enclosure. An opportunity to get real in the promised
wasteland, oktobar 2009).
33
K
oncentracioni logor predstavlja
kazneni sistem koji je iznad zvaničnog pravosudnog sistema. Lica
zadržana u njemu objektivno su nevina i
tamo borave samo zato što su lišena svakog prava, a sami ovi logori imaju nadzakonski status. Ne funkcionišu ni kao zatvori, ni kao policijske stanice, ni kao hosteli, jednostavno rečeno – nisu definisani zakonom. Ove činjenice u potpunosti
izmeštaju sistem koncentracionih logora
izvan sveta racionalne državno-institucionalne računice, u svet posve drugačiji
od utilitarističkog režima zasnovanog na
pravima. Uprkos njihovoj beskorisnosti,
čak i njihovoj cinično priznatoj štetnosti (oni ne daju radnu snagu, ne menjaju ličnosti na bolje, ne leče bolesti), ovi
logori predstavljaju ključ za održavanje
totalitarnog poretka, jer logorski sistem
u društvo ubrizgava nedefinisani strah
koji je od suštinske važnosti i za održavanje stiska u kojem totalitarni režim
drži društvo u celini, i za nadahnjivanje
fanatizmom svojih udarnih trupa – policije, čuvara, državnih službenika.
KAKO SE REŠITI
„NEPOTREBNIH“
Do pre nekoliko godina, društveni po-
kreti u Grčkoj morali su da organizuju
kampanje, kako bi se uopšte obelodanilo da u zemlji postoje pritvorski centri
za imigrante. U 2005. godini, izbrojano
je njih 80, što zvaničnih – po kasarnama ili skladištima, što nezvaničnih –
obično u policijskim stanicama. Danas
„koncentracioni logori za imigrante”
postaju glavna fraza u pretežno fašističkoj retorici vlade. Oni predstavljaju lokacije na kojima se rešavamo „onih nepotrebnih”, ljudi bez ikakvih prava. Oni
su crna rupa straha i mržnje – strah
osećaju oni koji mogu da završe tamo, a
mržnju oni koji su već tamo. Vladajući
režim uređuje društvene odnose kroz
strukturu vojnog logora. „Državne trupe”, bilo da je reč o legalnim državnim
bezbednosnim snagama ili fašističkim
„jurišnim odredima”, obučavaju se na
golim telima onih koji su lišeni svake
ljudske osobine. Masovne policijske
operacije vode se kao vojne operacije
čišćenja. Mržnja je sve rasprostranjenija, a pomešana sa očajem, ona stvara
onu vrstu građanina koja je kapitalizmu
– partiji smrti, najzahvalniji podanik.
Kad obezvređivanje života postane pravilo, javlja se prirodna potreba za totalitarizmom. Nasilje koje svakodnevno
viđamo u medijima stvara iluziju da je
život Tarantinov film. Stvar je jasna –
snimci koncentracionih logora u Grčkoj
nisu procurili da bi osudili, već propagirali surovost, baš kao što su snimci iz
Gvantanama objavljeni kako bi se patriote uverile da vojska radi svoj posao.
Kad uništavanje ličnog identiteta postane zvanično ustanovljeno kroz mučenje
i prezir, mržnja se širi i prožima svakodnevni život.
“Idealni podanik totalitarnog poretka
nije ni ubeđeni nacista ni ubeđeni komunista, već čovek za koga više ne postoji razlika između činjenica i fikcije
(tj. iskustvene stvarnosti), niti razlika
između istine i laži (tj. misaonih standarda)”. (Hana Arent, Poreklo totalitarizma, 1958)
ULIČNI RAT U
SIROMAŠNOJ ČETVRTI
Stvar je jasna – snimci koncentracionih logora
»
u Grčkoj nisu procurili da bi osudili, već propagirali
surovost, baš kao što su snimci iz Gvantanama objavljeni
kako bi se patriote uverile da vojska radi svoj posao.
»
34
Nakon nemira u decembru 2008, usledio je „protivustanak” u režiji države.
Ovaj „protivpokret“ zaživeo je u proleće
2009, kao neposredan odgovor na ulične borbe koje su pratile napad na bugarsku čistačicu i sindikalistkinju Konstantinu Kunevu, a sproveden je kroz
napade na imigrante i izbeglice. Zapravo, imigranti i izbeglice tada su prvi put
postali problem, a ne zaboravimo da je
2007. godine 257 migranata stradalo u
pokušaju da pređu Egejsko more, a u
izveštaju „ProAsyla“ navedeni su primeri sistematskog mučenja imigranata
od strane grčke lučke policije. Ali u to
vreme niko nije obraćao pažnju na to.
Međutim, 2009. „nevidljivi” odjednom
postaju „suviše vidljivi”, predstavljeni
kao najveća pretnja po društvo. Udruženi napadi fašista i interventne policije na ilegalne imigrante koji su zauzeli
praznu i napuštenu zgradu Kasacionog
suda, kao i niz susreta ministra javnog
reda i fašističkih tzv. građanskih komiteta, bili su nagoveštaj onoga što je tek
usledilo.
Agios Pantelejmonas je siromašna četvrt u centru Atine, u kojoj je na hiljade
imigranata, uglavnom iz Avganistana,
izbačeno na ulicu, gde žive u nehigijenskim uslovima i bez krova nad glavom.
Sve su češće trzavice i problemi s lokalnim stanovništvom. Među lokalcima
je bilo i imigranata iz Albanije, koji su,
nakon više godina izrabljivanja, uspeli
da kupe stanove, da bi onda mogli samo
nemoćno da gledaju kako cena zemljišta u toj četvrti drastično pada, zbog
ove haotične situacije. Neki imigranti s
malo dužim „stažom“ čak su podržali
fašističke „vigilante”, skrivene pod maskom „građanskih komiteta”, i pridružili
im se u napadima na „nove” imigrante
(pogledati norveški dokumentarac Bitka za trg Atika). Vremenom, kroz sistematsku koordinaciju od strane izvesnih
fašista, Agios Pantelejmonas postaje
kolevka i za unutrašnjeg neprijatelja i
za fašističke jurišne odrede. Fašistički
odredi formirani su iz redova mafije,
koja izrabljuje imigrante, kao i iz višenamenskih mreža za trafiking, koje su
prethodnih godina oformljene i održavane zahvaljujući nelegalnom statusu
imigranata. One ponekad deluju pod
direktnom kontrolom ili čak uz učešće
policije, koja redovno toleriše njihove
aktivnosti.
IMIGRANTI – DEŽURNI
KRIVCI
Ovde moramo istaći i činjenicu da je
izrabljivački odnos prema imigrantima
dobio novi smisao u odnosu na period
od devedesetih do sredine prve decenije 21. veka. Manipulisanje životima
imigranata više nije imalo za cilj iskorišćavanje jeftine radne snage, već su imigranti zloupotrebljeni za stvaranje predstave o „ljudima tretiranim kao smeće” i
„ljudskom višku”, što, naravno, vodi do
potpunog obezvređivanja života.
Imigranti su istovremeno kriminalizovani i žrtvovani. Samo njihovo postoja-
35
Manipulisanje životima imigranata više nije imalo za
»
cilj iskorišćavanje jeftine radne snage, već su imigranti
zloupotrebljeni za stvaranje predstave o „ljudima
tretiranim kao smeće” i „ljudskom višku”, što, naravno,
vodi do potpunog obezvređivanja života.
»
nje pretvoreno je u problem, uz koji je
istovremeno servrano i „rešenje”. Data
situacija, koju je međunarodna štampa
nazvala „humanitarnom krizom” u kojoj su žrtve imigranti, a grčki mediji „rat
u atinskim četvrtima” u kojem su u ulozi glavnih žrtava Grci, ubrzo je sve uverila da živimo u nesvakidašnjim uslovima koji zahtevaju neodložno delovanje.
Vladajuća elita rešila je da povrati vlast
kroz javno najavljeno vanredno stanje.
Predstavićemo sada i pozadinu ove priče. Godine 2009, takozvana socijalistička partija PASOK pobeđuje na izborima. Jorgos Papandreu, tadašnji grčki
premijer, opisao je svoju vladu kao grupu „antiautoritaraca na vlasti”. PASOK
je privremeno zaustavio čitavu tu farsu
veštačkog stvaranja unutrašnjeg neprijatelja i usvojio profil modernizacije i
demokratije (zatvaranje pritvorskog
centra Pagani u Mitileni, po naredbi
ministra javnog reda Spirosa Vugijasa,
glasanje za liberalniji Zakon o državljanstvu itd.). Međutim, ova propaganda bila je namenjena grčkoj publici. U
stvarnosti, situacija je za „isključene“
ostala potpuno ista. Dakle, naišao je
kratak talas antirasističke retorike u
masovnim medijima, ali imigranti su i
dalje ostali pod kontrolom mafije. Istovremeno, tenzije u Agiosu Pantelejmonasu i dalje su rasle, a za razvoj situacije
kao da niko nije bio zainteresovan. Čak
36
ni aktivisti raznih organizacija, koji su,
verovatno, bili opijeni uspehom nemira
iz decembra 2008. ili su, pak, očekivali
eksploziju radikalizma u narodu, pošto
se činilo da se u mnogim četvrtima organizuju lokalne skupštine i sindikati.
Potrošačko društvo dugo nije bilo u stanju da razluči činjenice od fikcije i laž
od istine, ali naglo siromašenje stanovništva dovelo je do otrežnjenja nakon
kog je buknulo nezadovoljstvo političkim sistemom. Javni diskurs je, tokom
2010. i 2011, postepeno opet klizio ka
fašizmu: slučaj “Fronteks” i ograde na
reci Marici, nazivanje 300 štrajkača glađu iz redova imigranata „zdravstvenom
bombom”, napadi na imigrante koji na
ulici prodaju torbe, diskove i punjače
za mobilne telefone... Fašisti su govorili
kako se mali dućani, navodno, zatvaraju
zbog ovih nekoliko prodavaca iz Afrike,
zaboravljajući pritom da pomenu širenje
multinacionalnih kompanija, drakonske
vladine poreze i opšte siromašenje.
U tom periodu, policijske snage postepeno postaju otvoreno i izrazito fašističke. Takav razvoj događaja poklapa se sa
osnivanjem nove patrolne jedinice na
motociklima – DIAS-om, kao i sa masovnim regrutovanjem specijalnih straža
od strane vlade. S obzirom na to da se
interventna policija konstantno suočavala sa stotinama hiljada ljudi na protestima, često u krajnje nasilnim sukobima, režim je osećao da je nebezbedno
imati samo uniformisane sluge koje za
platu treba da brane finansijsku mafiju.
Nametnuti novi plaćenici morali su demonstrante doživljavati kao svoje neprijatelje i morali su na ideološkoj osnovi
da mrze one koji su pružali otpor. Jednostavno rečeno, bezbednosne snage hitno
su morale da postanu fašističke. I zaista,
na izborima 2012, polovina pripadnika
policije glasala je za nacističku partiju.
Ovaj prelaz na potpuno fašistički diskurs i preobražaj društva u profašističku
publiku doživeo je vrhunac 2012, kad je
ministar javnog reda Hrisohoidis najavio osnivanje desetina koncentracionih
logora za ilegalne imigrante.
BROJKE GOVORE SAME ZA
SEBE
Više od 5.000 ilegalnih imigranata
uhapšeno je i zadržano u koncentraci-
onim logorima od pokretanja policijske
operacije „Ksenios Zevs” (kakav bolestan smisao za humor!), nazvane po
starogrčkom bogu zaštitniku stranaca.
Među zatočenima je mnogo izbeglica
iz Sirije, koje bi, prema međunarodnim
konvencijama, trebalo da uživaju zaštitu predviđenu za ratne izbeglice. Povrh
toga, izvestan broj imigranata zadržan
je u policijskim stanicama širom zemlje.
Da bismo vam dočarali broj ilegalnih
imigranata koji su zatočeni u Grčkoj,
pomenućemo da je broj zatvorenika u
„normalnom” zatvorskom sistemu duplo manji u odnosu na broj zatočenika
u koncentracionim logorima, a pri tom
je velika većina ljudi u zatvorima i sama
imigrantskog porekla.
Cilj ovog intenziviranja antiimigrantske
politike navodno je ograničavanje broja
imigranata u zemlji. Međutim, imigranti nisu ni ranije odlazili iz Grčke zbog
napada fašista, pa to ne čine ni sada. Jer
težak život i bezumno nasilje za njih ne
predstavljaju ništa novo. Oni iz zemlje
odlaze prvenstveno jer nemaju posao,
niti postoji način da se nekako snađu.
U protekle dve godine, oni se vraćaju u
svoje zemlje, pa čak i u Tursku (gde im
se i dalje nudi mogućnost da budu surovo izrabljivani kao izuzetno jeftina
radna snaga), ili završavaju po drugim
balkanskim zemljama (Srbija, Makedonija). Na tom užasnom putešestviju
oni stalno pokušavaju da se dokopaju
„evropskog sna”, a završavaju na gradilištima ruskih mafijaša u crnogorskim
turističkim odmaralištima.
Smanjenje broja ilegalnih imigranata
koji ulaze u Grčku nije posledica antiimigrantske politike, već politike planirane ekonomske katastrofe. Naglo
opadanje broja imigranata koji dolaze
preko Marice (grčko-turska granica)
nije rezultat čuvene ograde. Ova ruta
bila je logičan izbor radnika iz severne
i centralne Afrike, sa Srednjeg istoka
i iz Azije, koji su bez vize mogli da se
dokopaju Turske i u Grčku uđu prelazeći reku čamcima ili peške. Poslednjih
godina, u Grčkoj se suočavamo sa sistematskim uništavanjem proizvodnih
snaga i radništva. Dakle, jednostavno
rečeno, radnici iz inostranstva više ne
dolaze – znaju da ovde svakako nema
posla.
Možda zvuči kontradiktorno da se broj
imigranata u Grčkoj smanjio usled
ekonomske krize, pošto su većina njih
„imigranti u tranzitu” koji uopšte i ne
Neredi u Grckoj
žele da ostanu u Grčkoj. Međutim, i za
običan prolaz kroz Grčku potreban je
novac. Ako ilegalci nemaju novca, oni
moraju da rade da bi skupili svotu koju
im trgovci ljudima traže za sledeću deonicu puta. No, kako se ilegalci obično
„zaglave“ u Grčkoj, čak i oni koji imaju
da plate kriminalcima iz lanca trgovine
ljudima na kraju novac potroše na sopstveno preživljavanje. S obzirom na to
da posla nema, prolaz kroz Grčku više
nije njihov izbor, niti je Grčka njihovo
konačno odredište.
Broj ilegalnih imigranata, koji su uhapšeni na grčkoj teritoriji, bio je u naglom
padu pre početka operacije „Ksenios
Zevs” u Atini i operacije „Štit” na Marici. Sa 146.337, koliko ih je bilo 2008.
godine, broj uhapšenih pao je na 76.878
u 2012. Ova brojka ne odražava broj
useljenika, jer se svega 60 % hapšenja
odvija na granici. Ukupan broj uključuje i mnoge imigrante koji žive u velikim gradovima i, s vremena na vreme,
budu iznova hapšeni. Takvih slučajeva bilo je 28.558 od 99.368 hapšenja u
2011, 27.541 od 76.878 hapšenja u 2012.
i 11.636 od 31.050 hapšenja u prvih devet meseci 2013. Prema podacima grčke policije, broj ilegalnih imigranata
koji ulaze u Grčku pao je sa 90.000 iz
2010. na 60-70.000 u 2011, a onda i na
40-50.000 u 2012. Poređenja radi, broj
hapšenja ilegalaca u EU na godišnjem
nivou, sudeći prema internet stranici
odeljenja za unutrašnja dela Evropske
komisije, iznosi neverovatnih 500.000.
Pad broja ilegalaca u Grčkoj ogleda se i
u činjenici da je ovogodišnji broj onih
koji su iz Grčke otišli u centralnu Evropu preko balkanskih zemalja duplo veći
od broja onih koji su u Grčku došli iz
Turske, bar prema biltenu Frontex Risk
Analysis za drugi kvartal 2013. godine.
Činjenica da se odlučuju za prolaz kroz
zemlje Zapadnog Balkana takođe ilustruje ekonomski ćorsokak s kojim se
ilegalni imigranti suočavaju u Grčkoj.
To nije jedini izlaz iz Grčke, ali se ljudi
sve više odlučuju za njega jer je najjeftiniji, pošto tamo još uvek nije uspostavljena jaka mreža trgovaca ljudima i
37
prolaz se mahom obavlja na brzu ruku.
Tužnu potvrdu ove promene putanje
imigranata koji ulaze u Evropu imamo
u stotinama žrtava sa Lampeduze.
Prolaženje kroz Grčku preko Egejskog
mora naglo je učestalo (povećalo se za
505 %), uglavnom zbog rata u Siriji.
Prema podacima agencije Rojters, više
od 600.000 izbeglica iz ovog rata sada se
nalazi u Turskoj, dok istovremeno mali
broj izbeglica iz Sirije (koja ima kopnenu granicu s Turskom) prelazi Anadoliju peške ili pokušava da u Grčku uđe
preko Egejskog mora. Posledica toga su
desetine mrtvih izbeglica u brodolomima u Egejskom moru i masovne grobnice u Mitileni.
I GRCI POSTAJU JEFTINA
RADNA SNAGA
Novi grčki Zakon o doseljavanju pokušava da reguliše pitanje legalnih
Više od 5.000 ilegalnih imigranata uhapšeno je i
»
zadržano u koncentracionim logorima od pokretanja
policijske operacije „Ksenios Zevs” (kakav bolestan
smisao za humor!), nazvane po starogrčkom bogu
zaštitniku stranaca.
»
U policijskoj operaciji „Ksenios Zevs“
uhapšeno je više od
5.000 imigranata
imigranata koji se, u novom kontekstu
obezvređivanja radne snage, vide kao
beskorisni višak radnika. Ovaj zakon
u osnovi poručuje legalnim imigrantima „hvala na pomoći, doviđenja”. Novi
zakon omogućava pretvaranje legalnih
imigranata u ilegalne, jer oni, zbog nezaposlenosti, ne mogu da prikupe radne
pečate neophodne da bi ostali legalni.
Ovo prati i jedan novi propis, koji obećava promenu imigrantskog statusa,
zvanog „dugoročni boravak”, u Grčkoj
u legalnu opciju odlaska na posao u nekoj drugoj zemlju EU. Stotine hiljada
imigranata, kojima prete da će postati
ilegalci zbog ekonomske krize, praktično je primorano na preseljenje u neku
drugu evropsku državu. Grci sada treba
da zauzmu položaje i društveni status
imigrantskih radnika. I fašisti i neoliberali slažu se oko toga – biti jeftina radna
snaga bez ikakvih prava sada je opcija
koja čeka Grke.
Isto važi i za koncentracione logore:
računa se da Grci popunjavaju u njima mesta koja su oslobodili imigranti.
Drugim rečima, bolje bi im bilo da slušaju, inače ih čekaju logori. Proletos, na
primer, grčki zavisnici od droge bili su
zatočeni u imigrantskom pritvorskom
centru u Amigdalezi kraj Atine. Nekoliko nedelja kasnije, procurili su planovi
o promeni namene nekadašnjih kasarni.
One će, naime, postati zatvori za grčke
poreske dužnike („na kraju krajeva, nekada ste tamo slali svoju decu, neće biti
toliko loše ako i sami provedete neko
vreme zatvoreni u kasarni, ili biste više
voleli da imigranti iskoriste ovu prijateljsku ponudu?”). Dakle, krajnji cilj
intenziviranja antiimigrantske politike
uglavnom je bilo rešavanje pitanja lokalnog stanovništva, a ne imigranata.
Traženje žrtvenog jarca, kao odgovor na
Decembarski ustanak, a kasnije kao preduslov za uspeh kapitalističkog napada
u uslovima tzv. krize, bilo je očekivano.
Mehanizam „imigrantskog haosa” i
„vanrednog stanja”, koji je totalitarizam
prikazao kao nužnost, krajnje je jednostavan. Ilegalci idu tamo gde ih pošalje
trafiking-mafija, isto kao što se narkomani okupljaju tamo gde postoje trgovci smrću. Očigledno, neko ko dolazi iz
Avganistana ne hita svojom voljom u
Agios Pantelejmonas. Da vladajuća elita
želi da izrabljuje ratne izbeglice novog
svetskog poretka i načini ih jeftinom
radnom snagom, kao što je to činila s
albanskim imigrantima početkom devedesetih, mogla ih je preko trafikingkrugova usmeriti u getoe po atinskim
predgrađima. Tamo bi imigranti stupili
u kontakt bilo sa švercerima koji bi ih
prosledili u neku drugu evropsku zemlju, bilo s nekim iz trafiking-lanca za
crnačke radnike, koji bi ih poslao na
najteže poslove, kao što je to slučaj sa
Bangladešanima koji se šalju pravo u
Manoladu da beru jagode.
SVE U SLUŽBI PROFITA
Sudbina Grčke bila je rešena već nakon
Olimpijskih igara u Atini 2004. Došlo je
38
Vođa „Sirize“
Aleksis Cipras
do sistematskog uništavanja proizvodnih snaga i radništva, zarad nove ture
kapitalističke akumulacije. Morbidna
igra uništavanja, obezvređivanja i profitiranja!
Kao što smo već rekli, u centru Atine sistematski je naseljavan „ljudski otpad”,
što je doprinelo umanjivanju zemljišne vrednosti. Mnogi smatraju da je sve
to deo šireg plana gentrifikacije. To je
možda i istina, kao što je istina i da je
ova akumulacija obespravljenih ljudi sa
socijalnog dna doprinela tome da ojačaju razni „ogranci“ mafije. Kako god
bilo, jedno je sigurno – suština politike
„ljudskog otpada” jeste u tome da je ona
grčkom društvu pokazala da je totalitarizam neophodan, bilo u formi fašističkih jurišnih odreda, bilo u formi policijskih racija.
Sam mehanizam „imigrantskog haosa”
vladajuća elita verovatno nije isplanirala
do najsitnijeg detalja. Ona je jednostavno pratila i usmeravala razvoj situacije
u datom pravcu. Pojačali su ono što mu
doprinosi i borili se protiv onoga što bi
ga moglo osujetiti. Koncentracioni logori
odlično su se uklopili u najavljeno vanredno stanje i postali su glavni oslonac
legalno zavedene politike izuzimanja.
A PRAVI NEPRIJATELJ?
Kapitalizam ne nudi nikakvu sigurnost.
Fašizam predstavlja „ekstremizam centra” u periodu ozbiljne krize za koju se
ne može naći nikakvo tradicionalno
rešenje. Borba protiv koncentracionih
logora neodvojiva je od borbe života
protiv smrti.
Na retorici ova dva ekstrema sistematski se radi od 2009. Vladajuća koalicija
nalazila je svaki izgovor da promoviše
ideju neonacističke partije, koja predstavlja desničarski ekstrem kao odgovor
na levičarski ekstrem. Time je ideološki ocrnila postojeći opasni društveni
pokret i stvorila analogiju između ove
dve navodno slične, ali ideološki suprotstavljene strane terorizma. Na taj
način postigla je dva cilja koja je zacrtala. Prvo, strah od onoga što bi neonacistička partija mogla da učini iskorišćen
je da se progura rasistička politika i
lakše prihvati šok-taktika antisocijalnih
mera. Drugo, izjednačavanje desničarskog i levičarskog ekstremizma iskori-
šćeno je za progon aktivista uključenih
u razne oblike protesta (kriminalizacija lokalnih borbi protiv rudnika zlata
na Halkidikiju i iseljavanje skvotova i
društvenih centara).
Ovde treba istaći da su mediji i Vlada iskonstruisali „fašističku opasnost”
znatno pre nego što se ona zapravo pojavila u vidu pokreta čiji su glasači delovali kao antisistemski nastrojeni. Ali su
to bili samo naizgled.
Zanimljivo je da je grčka verzija „Indignados“ pokreta (pokreta „Ogočenih”,
prim. prev.) u proleće i leto 2011. iz
svog programa isključivala solidarnost
s imigrantima, pod izgovorom da bi to
skrenulo diskusiju s napada na Grke.
Takođe, i Komunistička partija Grčke i
partija „Siriza“, dve stranke levog krila
u parlamentu, nisu odbile da učestvuju u stvaranju zakona kojim se definiše ekstremizam. Barem je tako bilo do
ubistva antifašiste Pavlosa Fisosa, koje
je bilo povod za masovne demonstracije, kojima je Vlada bila primorana da
neko vreme glumi da je antifašistička, te
da zatvori nekoliko pripadnika „Zlatne
zore“, uključujući i njenog vođu. Komunistička partija Grčke nije oklevala
da početkom 2012. dozvoli članovima
„Zlatne zore“ da govore na otvorenom
skupu metalaca koji su bili stupili u
štrajk, izgovarajući se kako su otvoreni
za sve, a želeći time da naglase da nisu
otvoreni samo za anarhiste. Ova staljinistička stranka učinila je to kad je
uvidela da antiautoritarci dobijaju sve
više na značaju u talasu solidarnosti sa
štrajkačima. I vođa „Sirize“ Aleksis Ci-
Vođstvo
„Zlatne zore“
Pavlos
Fizas
Smanjenje broja ilegalnih imigranata koji ulaze
»
u Grčku nije posledica antiimigrantske politike, već
politike planirane ekonomske katastrofe. »
pras usprotivio se tome da ga nazivaju
fašistom ili anarhistom, a skupštinski
predstavnici ove stranke normalno komuniciraju s kolegama iz „Zlatne zore“
i čak se i sami nekad služe rasističkim
sloganima. Toliko o tome šta čini „levica“ na vlasti.
U ovom trenutku, lokalne antiautoritarne skupštine šire se po većim gradovima, a još uvek traje borba atinskog antifašističkog pokreta na svakom ćošku.
Bitka protiv rudnika zlata na Halkidiki-
39
ORGANIZOVANO KRŠENJE
PRAVA
Parlamentarna podrška
nacista krupnom kapitalu
– „Zlatna zora“
Vladajuća koalicija nalazila je svaki izgovor da
»
promoviše ideju neonacističke partije koja predstavlja
desničarski ekstrem kao odgovor na levičarski ekstrem.
Time je ideološki ocrnila postojeći opasni društveni
pokret i stvorila analogiju između ove dve navodno
slične, ali ideološki suprotstavljene strane terorizma.
»
ju, u severnoj Grčkoj, ne jenjava, uprkos
izuzetno jakom i postojanom pritisku
zlatarske kompanije i njoj potčinjene
grčke države.
Ne zaboravimo da imigrantske borbe,
makar od 2007, predstavljaju čvrsto,
premda nepriznato, zaleđe borbi grčkog društvenog pokreta: štrajk berača
jagoda iz Bangladeša 2007, neredi Avganistanaca u Patri u januaru, avgustu
i septembru 2008, štrajkovi glađu imigrantskih radnika koji traže puna prava
na Kritu 2008, veličanstven slučaj bugarske imigrantkinje i sindikalistkinje
Konstantine Kuneve iz 2009, koju su
šefovi napali i unakazili sumpornom
kiselinom zbog njenog hrabrog zalaganja za prava čistača, izuzetno dugotrajan štrajk egipatskih ribara u solunskoj
Mihanioni iz 2010, koji su, premda surovo razbijeni, ipak primorali vlasnike
brodova po ribarskim lukama širom
zemlje da sve ribare shvate ozbiljnije,
zatim štrajk glađu 300 imigrantskih
radnika iz 2011, kojim su tražili puna
prava za sve imigrante, što je pokrenulo
ogroman pokret solidarnosti kod kuće
i u inostranstvu, bangladeški berači jagoda ponovo ove godine, te brojni protesti po pritvorskim centrima i zatvorima… Ne sme se dopustiti da sve ovo
bude izbrisano iz istorije.
40
Organizovano uništavanje „pravnog
lica u čoveku”, koje pominje i politička
teoretičarka Hana Arent, ogleda se u činjenici da koncentracioni logori (koje je
najavio „socijalistički” ministar javnog
reda Hrisohoidis 2012, a sada uveo desničarski ministar javnog reda Dendias)
ne potpadaju ni pod koji propis EU.
Evropska politika „rešavanja pitanja
migracije” propisuje tri vrste „objekata”: skrining centre na granicama, koji
su osmišljeni tako da ispitaju valjanost
argumenata azilanata, centre za otvorenu podršku izbeglicama koje su dobile
azil (svaki četvrti, tj. 25 % u EU i svaki
hiljaditi – 0,3 % u Grčkoj), te centre za
one koji čekaju deportaciju.
Ovo, naravno, ne pominjemo da bismo
podržali usklađivanje s evropskim zakonodavstvom, već u nameri da naglasimo činjenicu da grčka država zvanično stavlja ilegalne imigrante u nadpravosudni kazneni sistem, van domašaja
zakona.
Kad je u pitanju evropsko zakonodavstvo, u koje puno poverenje ima jedan deo grčke levice, pomenućemo da
je produženi boravak (nakon godinu
dana), u pritvorskim centrima za zatočene u okviru policijske operacije
„Ksenios Zevs”, zasnovan na zloglasnoj
Direktivi o povratku, sramnom ukazu
usvojenom u decembru 2008. Ta Direktiva dopušta državama članicama EU
da zadržavaju ilegalne migrante, koji
čekaju deportaciju, čak do 18 meseci (u
to vreme, maksimalno vreme zadržavanja ilegalnih imigranata koji su uhapšeni u Grčkoj bilo je 3 meseca). Najava
produžetka perioda zadržavanja s 12 na
18 meseci izazvala je nerede i štrajkove
glađu u nekoliko koncentracionih logora, na koje je odgovoreno suzavcem
i policijskim iživljavanjem. Pobunjenici
iz pritvorskih centara u Amigdalezi rastureni su po raznim zatvorima i pritvorskim centrima širom zemlje.
Politika grčke države predstavlja politiku obezvređivanja ljudi, retorike uperene protiv „ljudskog otpada”, kao i politiku koncentracionih logora. Reč je o
politici stalnog vanrednog stanja i održivog, organizovanog haosa. Ona prvo
napada imigrante, ali krajnji cilj joj je
ceo narod.
■
CEĐENJE LJUDI U
FABRIKAMA ZNOJA
Piše: Tomasz Konicz, (KONKRET, 7/2013, 24-25); preveo: Peter Atanackowic
Z
ar nismo svi mi pomalo kapital?
Izgleda da se građanski mediji
uvek vraćaju ovoj tezi kad god
se, svako malo, pokrene pitanje o ubistvenim posledicama globalizovane
robne proizvodnje u kasnom kapitalizmu. Dnevni list Tageszeitung (Taz),
u svom komentaru povodom rušenja
jedne fabričke građevine u Bangladešu,
krajem aprila, kad je poginulo više od
1.100 tekstilnih radnika, tvrdi da prvo
od potrošača treba zahtevati da „preuzmu deo odgovornosti za to što konzumiraju robu“. „Jeftine i fairtrade robe
ne može biti po nultoj tarifi“, navodi se
u komentaru. „Mi moramo više da platimo i nas se takođe mora ticati kako se
roba proizvodi.
POTROŠAČI NEKA
TROŠE VIŠE
Sa ovim stavom Taz se našao na liniji
drugih sličnih istraživački orijentisanih štampanih medija, kao što je npr.
Brigitte, koja je početkom maja savetovala svojim čitateljkama da se, prilikom
sledećeg šopinga, malo raspitaju kod
prodavačica na odeljenjima s odećom o
tome šta preduzetnici čine da osiguraju
ostvarenje ljudskih prava u lancu snabdevanja. Ovaj smešni predlog pokazao je
koliko pogrešno percipiraju stvari oportunistički pripadnici srednje klase, za
koje je prosto neshvatljivo da su mnogi
ljudi u SR Nemačkoj prinuđeni da kupuju najjeftiniju odeću. To posebno tragikomično izgleda u slučaju Taza, koji je
neformalno centralno partijsko glasilo
Partije zelenih. List blizak partiji, koja
se zajedno sa Šrederovim SPD-om postarala da putem Agende 2010 Nemačka
razvije jedan od najvećih prekarnih sektora u Evropi (22,3 % zaposlenih radi u
ovom sektoru), sada zahteva od potrošača da potroši više novca na odeću.
U odnosu na komentatora Tageszeitunga i njegovog apelovanja na samoodgovornost potrošača, čak i papa Fran-
ciskus deluje kao revolucionar, budući
da je govorio o robovskom radu kad je
komentarisao za Bangladeš uobičajena
mesečna primanja zaposlenih (38 evra).
Spomenuti alternativni dnevni list, čiji
su se politički zaštitnici dobrano postarali da se uslovi rada u Nemačkoj približe onima u Trećem svetu, žali se sada
zbog mentaliteta okrenutog kupovanju
jeftine robe i ekspanziji tržišta za diskonte tekstila (kompanije koje prodaju
jeftine proizvode), a sve su to rezultati
Agende 2010 i Hartz reformi. Ova grdnja konzumenata, koja je usled opšte
tendencije prekarizacije u Nemačkoj
apsurdna, deluje već opsceno u odnosu na krizom zahvaćenu Evropu, čija se
južna periferija, zahvaljujući nemačkom
diktatu štednje, pretvorila u raspadajući
region, u kojem nezaposlenost mladih
prelazi 50 %.
Ovakva pseudokritika potrošačkog
mentaliteta fokusiranog na jeftine proizvode na „ostrvima blagostanja“, koja
su sve manja i u centrima kasnokapita-
ZEMLJE, U
» AZIJSKE
KOJIMA SE PROIZVODI
ROBA ZA VEĆINU VELIKIH
SVETSKIH TEKSTILNIH
KOMPANIJA, PRAVI SU
PAKAO ZA RADNIKE. JEFTINA
RADNA SNAGA PROVODI
PO PETNAEST SATI DNEVNO
ZA FABRIČKIM MAŠINAMA,
U RIZIČNIM USLOVIMA, BEZ
PLAĆENOG ODMORA. A SVE
TO DA BI BILI KONKURENTNI
I DA SVETSKI GIGANTI NE BI
SVOJA POSTROJENJA POVUKLI
BAŠ IZ NJIHOVE ZEMLJE
41
lističkog svetskog sistema, ne može da
bude zadovoljavajuća iz još jednog razloga. Naime, u Bangladešu se ne proizvodi samo za diskonte tekstila, nego se
i skupa odeća poznatih firmi produkuje u sličnim uslovima, nedostojnim
čoveka, kakvi su vladali i u srušenoj
osmospratnoj fabrici u pregrađu Dake,
zgrade čiji je poslednji sprat podignut
bez građevinske dozvole (što je i izazvalo rušenje objekta). U njenim ruševinama nisu se našli samo proizvodi diskontnih proizvođača kao što su Kik ili Primark, nego i oni pravljeni za Benetton.
Roba poznatih marki i trgovinskih lanaca kao što su C&A, H&M, Esprit, GAP,
Adidas, Tchibo, Metro ili Tesco proizvodi
se upravo u Bangladešu, koji je u toku
prethodne decenije postao glavni proizvođač tekstila u jugoistočnoj Aziji.
U toku globalizacije, ekspandirajuća
tekstilna industrija, koja isporučuje zapadnim kompanijama robu u godišnjoj
vrednosti od 15 milijardi dolara, transformisala je ovu zemlju jeftine radne
snage u drugog po veličini svetskog
izvoznika tekstila (nakon Kine). Oko
3,5 miliona radnika (većinom žena,
budući da žene dominiraju u branši sa
zastupljenošću od oko 80 %) rinta u
industriji odeće, pri čemu od njihovih
bednih prihoda zavisi ukupno oko 20
miliona ljudi u Bangladešu. Oko 9 %
ukupnog uvoza tekstila u EU, a 12,5 %
uvoza tekstila u Nemačkoj, stiže upravo
iz ove zemlje.
PAKAO IZA FABRIČKIH
ZIDOVA
Ovako „uspešnu izvoznu priču“ moguće je realizovati samo zahvaljujući
bespoštednoj eksploataciji radnika i
radnica u Bangladešu, čiji godišnji BNP
po glavi stanovnika dostiže svega 704
dolara (podaci iz 2011.), što ovu zemlju
čini jednom od najsiromašnijih na svetu. Vlada Bangladeša, u jednoj od prvih
reakcija na vest o rušenju fabrike, podigla je zakonski minimum za plate s 30
U Bangladešu se ne proizvodi samo za diskonte tekstila, nego se i skupa odeća
»
poznatih firmi produkuje u sličnim uslovima, nedostojnim čoveka, kakvi su vladali i
u srušenoj osmospratnoj fabrici u pregrađu Dake. U njenim ruševinama nisu se našli
samo proizvodi diskontnih proizvođača kao što su Kik ili Primark, nego i oni pravljeni
za Benetton. Roba poznatih marki i trgovinskih lanaca kao što su C&A, H&M, Esprit,
GAP, Adidas, Tchibo, Metro ili Tesco proizvodi se upravo u Bangladešu.
»
42
na 40 evra mesečno, ali se one ipak još
uvek nalaze ispod granice egzistencije,
čemu doprinosi i godišnja inflacija od
oko 8 procenata. Zvanično propisano
radno vreme iznosi 60 časova nedeljno,
ali zakonska regulativa je puna rupa,
tako da radnice i radnici često moraju
da rade i po 15 časova dnevno. Seksualne zloupotrebe, nasilje, zakidanje na
platama i neizdrživi radni uslovi redovna su pojava u ovoj proizvodnoj branši.
Ceđenje ljudi u ovim fabrikama znoja
počinje već s navršenih 14 godina života. Plaćeni odmor ne postoji.
Zapadnim koncernima, čija se roba
tamo i proizvodi, ovo stanje je vrlo dobro poznato. Firma „Adidas“, krajem
2012, tražila je od svojih dostavljača
na terenu da se obavežu na standarde
za radna mesta, koji predviđaju 60-satnu radnu nedelju za radnice starije od
15 godina, koja može biti produžena
samo u vanrednim okolnostima. A ova
industrija predstavlja jedan od centralnih delova mreže političke korupcije,
koja omogućava raširene zakonske zloupotrebe spram položaja radne snage i
brutalnu represiju prema sindikalnim
aktivistima. Jer se stalno dešava da kritičari stanja i sindikalci bivaju hapšeni ili direktno likvidirani, kao što je to
bio slučaj poznatog aktiviste Aminula
Islama, čije je beživotno telo, s brojnim
tragovima mučenja, pronađeno prošle
godine, nakon što je pokušao da organizuje štrajk u jednoj firmi koja je proizvodila odeću, između ostalog i za marku Tommy Hilfiger.
Da bi se razumelo zašto se čak i proizvođači markirane odeće odlučuju za
produkciju svojih trendi kolekcija pod
tako varvarskim uslovima, više može da
pomogne slušanje jednog radio-izveštaja ultrakonzervativnog „Bavarskog radija“, nego čitanje alternativnog Taza. Naime, u jednom radio-intervjuu, krajem
2012. godine, svoja iskustva izneo je
Rudolf Loder, švapski preduzetnik, koji
se tri godine „vežbao“ kao podizvođač
radova na eksploataciji 2.000 zaposlenih
u jednoj fabrici u Bangladešu, a na kraju je dao otkaz. Prema njegovim rečima,
uprkos jeftinoj radnoj snazi i svemu
ostalom, na kraju se ne zaradi mnogo,
što ga je nagnalo da se požali na „konstantan pritisak na snižavanje cena“
od strane zapadnih kompanija. Velike
firme nisu ništa plaćale, tako da se, po
njegovim rečima, morao zadovoljiti sitnišem. Uslovi rada mogu biti grozni bez
ikakvih ograničenja, konkurencija na
tržištu stara se da se u praksi sprovode
Stalno se dešava da kritičari stanja i sindikalci bivaju
»
hapšeni ili direktno likvidirani, kao što je to bio slučaj
poznatog aktiviste Aminula Islama, čije je beživotno
telo, s brojnim tragovima mučenja, pronađeno prošle
godine, nakon što je pokušao da organizuje štrajk u
jednoj firmi koja je proizvodila odeću, između ostalog i
za marku Tommy Hilfiger.
»
Tragedija u urušenoj
fabrici u Rana Plazi
najefikasnije metode eksploatacije, a
njihovu realizaciju još uvek može bolje
da garantuje domaća tekstilna buržoazija, nego neiskusni švapski gonič robova.
KAMPANJA
ZAMAZIVANJA OČIJU
Klaus Verner Lobo, autor knjige Crna
knjiga modnih marki objasnio je na
istoj radio-stanici, kako funkcioniše
konstitutivni mehanizam konkurencije
u kapitalističkom načinu proizvodnje:
„Princip je jednostavan: raspiše se tender za proizvodnu liniju i najjeftinija
ponuda bude prihvaćena. Ako na jednom mestu proizvodnje, recimo u Kini,
rastu plate i troškovi produkcije, čitav
proizvodni karavan seli se dalje, u Vijetnam ili Kambodžu“. Nešto kao „politički korektno proizvedene patike“ ne postoji, objašnjava Lobo i poručuje: „Bolje
razmislite da li vaša stara obuća može
da izdrži još neko vreme“.
Ovde je reč o konkurentskom nadmetanju u kojem prednost imaju oni akteri
na tržištu koji znaju kako da uz najveću
bezobzirnost i brutalnost maksimiraju svoje profite. I obrnuto, one tekstilne kompanije koje izbegavaju učešće
43
u nadmetanju za podizanjem profita, beleže gubitke u tržišnoj utakmici.
Zbog toga nema više dobronamernih
kapitalista – oni su odavno bankrotirali. Upravo zato će celokupni „fairtrade
pokret“ i ubuduće pokrivati samo jedan
marginalni deo tržišta, srazmeran griži savesti koju će osećati levo-liberalna
srednja klasa.
Tu neće ništa promeniti ni reklamna
kampanja „sve-je-OK“, koju je tekstilna
industrija uz podršku medija pokrenula nakon rušenja osmospratne fabrike u
Daki. Nekoliko desetina zapadnih tekstilnih i trgovinskih koncerna složilo se,
u jednom sporazumu o bezbednosti u
Bangladešu, da, između ostalog, nezavisnim inspektorima treba da se omoguće pristup i kontrola povećanih sigurnosnih standarda u firmama lokalnih
dostavljača robe. Osim toga, koncerni
žele da usmere jedan neodređeni finansijski doprinos za renoviranje trošnih
fabričkih postrojenja. Prema navodima
u Spiegel-Online, reč je o nekoj vrsti sitnog džeparca, jer koncerni nameravaju
da za ove svrhe pojedinačno izdvoje između 100 i 500 hiljada evra. Međutim,
Požar u
Bangladešu
Ukoliko i druge
»
zapadne kompanije
budu pratile primer firme
„Walt Disney“, tekstilnim
radnicama u Bangladešu
preti dalje osiromašenje,
život na ulici ili čak
prostitucija.
»
poboljšanja radnih uslova u tom sistemu eksploatacije nisu planirana. Na
primer, ne pominje se skraćivanje estremno dugačkog radnog vremena.
Zbog toga ove reklamne mere više podsećaju na one mreže koje je kineski proizvođač elektronske opreme „Foxconn“
postavio na zgrade svojih radnika nakon jednog talasa samoubistava, ne bi
li time predupredio novu seriju suicida,
pri čemu se ništa nije promenilo u načinu rada u fabrici. Ovakvim merama treba sprečiti loše vesti o fabrici, smanjiti
troškove i optimizovati eksploataciju
radne snage. Tim pre jer ranije spomenute mere povećanja sigurnosti rada
u Bangladešu ne predviđaju kažnjavanje prekršilaca – umesto toga, rezultati
kontrole treba da budu javno objavljeni.
44
Ovaj arhaični sistem, koji se zasniva na
»
nemilosrdnoj eksploataciji radne snage, kroz
konstantno, konkurencijom posredovano, povećavanje
produktivnosti, čini najamni rad potencijalno suvišnim.
Ovaj sporazum je, dakle, samo jedna
PR kampanja, kojom će se još jednom
oživeti bajka o održivosti i civilizovanosti kapitalizma. U to se uklapa i naslov
sa portala Spiegel-Online: „Veliki modni
lanci reaguju pod uticajem protesta“.
POVRATAK U VARVARSKU
FAZU KAPITALIZMA
Poboljšanju položaja tekstilnih radnica
pre bi mogla da doprinese legalizacija
sindikata koju je najavila vlada ove zemlje. Osim ako se i ovde ne radi samo
o medijskoj meri za poboljšanje javnog
imidža. Do sada su sindikati u fabrikama mogli legalno da rade jedino uz
saglasnost vlasnika fabrike. Osim toga,
sve ove mere imaće ograničen efekat, jer
će njima biti obuhvaćeno samo 1.000
od oko 5.000 fabrika lociranih u Bangladešu. Neke kompanije, kao što su
„GAP“ ili „Walmart“, nisu se priključile
ovom sporazumu, već su umesto toga
najavile sopstvene akcione planove koji,
međutim, neće biti obavezujući. Najzad,
ključno je to da se ove mere odnose isključivo na Bangladeš, tako da bi one
mogle ovoj zemlji samo da otežaju borbu s konkurencijom, u privlačenju novih industrijskih investicija.
Otprilike u isto vreme kad je potpisan
Bangladeški sporazum, u Kambodži je,
prilikom rušenja krova jedne fabrike,
poginulo više radnika, bez da je to izazvalo bilo kakav eho u zapadnim medijima. Iz toga se vidi da ova zemlja ima
veliku konkurentsku prednost u odnosu
na Bangladeš. Predvođeni kompanijom
„Walt Disney“, koja je najavila svoje potpuno povlačenje iz Bangledaša, sada
kad je ova zemlja dospela na loš glas, i
drugi svetski giganti spremaju selidbu
čitavih fabrika u druge države regiona,
kako je o tome izvestio New York Times,
sredinom maja. Zapadni menadžeri
sada počinju da traže potencijalne nove
liferante u južnom Vijetnamu, centralnoj Kambodži i u unutrašnjosti ostrva
Java. Kako je za njujorški list objasnio
jedan od menadžera, „u ovom trenutku samo ime Bangladeš našoj firmi daje
negativnu konotaciju“.
U ekonomiji bede jugoistočne Azije
ogleda se jedna od osnovnih protivrečnosti kapitalističkog načina proizvodnje, koja je i uzrokovala savremenu globalnu krizu. Iako izgleda da
»
se kapitalistički sistem pod stare dane
dobrim delom vratio u varvarsku fazu
svog razvitka iz 18. veka, kad su ogrubele dečije ruke morale da u 15-satnim
smenama opslužuju mašine za izradu
tekstila, ipak se pri ovom bekstvu u
prošlost ne mogu izbeći protivrečnosti
koje ono samo donosi. Ovaj arhaični
sistem, koji se zasniva na nemilosrdnoj
eksploataciji radne snage, kroz konstantno, konkurencijom posredovano,
povećavanje produktivnosti, čini najamni rad potencijalno suvišnim. Jer najamni rad u mnogim branšama, moguć
je još samo za najamnine koje su daleko ispod egzistencijalnog minimuma,
kako je to pravilno primetio čak i portal Welt Online: „Poslednje povećanje
minimalne najamnine u Bangladešu, sa
30 na 40 evra mesečno, za posledicu će
imati zatvaranje oko 300 fabrika i otpuštanje na hiljade radnika, što je stav
koji deli čak i inicijativa Clean Clothes
Campaign (CCC)“. Ne treba isključiti
ni to da će mere za povećanje bezbednosti na radu takođe imati slične negativne posledice.
Opcije koje kasni kapitalizam ostavlja
ovakvim „prekobrojnim“ ljudima, pobrojane su u jednom članku lista Tagesspiegel. Ukoliko i druge zapadne kompanije budu pratile primer firme „Walt
Disney“, tekstilnim radnicama u Bangladešu preti dalje osiromašenje, život
na ulici ili čak prostitucija. Petnaestočasovne radne smene, prostituisanje ili
smrt od gladi – pred ovim izborom nalazi se sve više najamnih radnika, i to ne
samo u Bangladešu.
■
Luka u Daki - Bangladeš
45
DOVODI LI EKONOMSKA
HEGEMONIJA NEMAČKE
DO RASPADA EU?
Piše: Rajner Trampert, (preuzeto iz časopisa KONKRET, 3/2013, 14-16); preveo: Peter Atanackowic
LI JE DOŠAO
» DA
TRENUTAK DA U EVROPI
NEMA VIŠE NIČEG ŠTO VREDI
I ŠTO BI SE MOGLO UZETI?
DA JE TO MOŽDA STVARNO
TAKO, GOVORI PODATAK
DA SE NEMAČKA IZVOZNA
INDUSTRIJA SVE SNAŽNIJE
FOKUSIRA NA VANEVROPSKA
TRŽIŠTA. POSLEDICE
EKSPANZIVNE IZVOZNIČKE
POLITIKE KOJU VODI
NEMAČKA MOGU BITI VEOMA
OZBILJNE PO SUDBINU EU
46
U
jednom starom romantičnom
filmu, beskrupulozni Dag
Bjerndal (kojeg glumi Gert Frebe) sakuplja dokaze o dugovima seljaka
i plemića zapalih u teškoće, sve dok ih
tako, sve zajedno, ne stavi pod svoju
kontrolu. Nakon toga može da vlada
nad njima, milosrdno ili nemilosrdno,
kako god mu je volja.
Veoma slično funkcioniše odnos među
nacijama. Potpuno je nebitno da li Angela Merkel ume dobro da se nosi sa
ovima ili onima, suština spoljne politike ostaje pljačkanje stranih vrednosti
i osiguravanje odnosa koji to omogućava. Nacija koja više izvozi nego što
uvozi tako postaje poverilac drugih država i generiše porast moći, koju može
pretvoriti u novac, tako što dužnicima
diktira cene i uslove plaćanja. Dužnici,
s druge strane, sve više tonu u zavisnost
i, usled insolventnosti, gube svoj suverenitet – kao što je to slučaj s Grčkom,
gde se više ništa ne dešava bez nemačke
saglasnosti.
I BRITANIJI PRETI
DUŽNIČKO ROPSTVO
Britanski premijer Dejvid Kameron ne
želi da dopusti da i s Britanijom stvari
odu tako daleko. Pretio je napuštanjem
EU, ne bi li sebi obezbedio potrebnu
pažnju. Njegov zahtev je opšta reforma evropske produktivnosti, jer inače,
prema njegovim strahovanjima, Evropi
preti zaostajanje za zemljama u razvoju. Pored toga, zahteva i snaženje nacionalnih kompetencija. „Centralizovana
Evropa? Ne sa mnom i ne s Velikom
Britanijom!“ Suština centralizacije nije,
kao što se to često pogrešno navodi,
prenošenje nadležnosti s nacionalnog
nivoa na administraciju u Briselu, već
zavisnost od Nemačke. A ona preti i
Engleskoj.
Škoti će, po svemu sudeći 2014, proglasiti nezavisnost i s vlasništvom nad
90 % nalazišta britanske nafte, koja se
pretežno nalaze u škotskim brdima,
pristupiti EU. Britanski spoljnotrgovinski deficit od 125 milijardi evra godišnje, u slučaju razdvajanja Engleske i
Škotske i gubitka nafte kao najvažnijeg
britanskog izvoznog artikla, samo bi još
više porastao. A Nemačka već sakuplja
britanske državne dugove. U poslednje
četiri godine, britanski dug prema Nemačkoj popeo se na iznos od 90 milijardi evra. Francuski dug prema Nemačkoj, u poslednje četiri godine, iznosi čak
130 milijardi.
Nije samo južna Evropa duboko zaglavljena u evropskoj krizi, već je to slučaj i
s Francuskom i Britanijom. U obe ove
zemlje udeo industrijske proizvodnje u
privredi manji je nego u Italiji i Španiji.
U Velikoj Britaniji, koja je u poslednjih
15 godina izgubila 40 % radnih mesta
u industriji, situacija bi bila još katastrofalnija kad industrija iz Azije ne bi
koristila ostrvo kao zemlju niskih nadnica i odskočnu dasku za bescarinski
ulaz u EU. U slučaju izlaska Britanije iz
EU, pretila bi opasnost da dođe do premeštanja ovog industrijskog kapitala u
neku drugu zemlju. Svestan delikatnog
stanja u kojem se nalazi Britanija, nemački ministar spoljnih poslova Vestervele opomenuo je Kamerona: „Evropa
nije samo zbir nacionalnih interesa,
nego sudbinska zajednica u teškim vremenima“. Ovakav ton odgovara novoj
hegemonijalnoj ulozi Nemačke. Dakle,
zajednica koju vode Nemci, iz nemačkog ugla, može biti samo sudbinska
zajednica, u kojoj se svako autonomno
delovanje tretira kao dezerterstvo.
POMERANJA
KRUPNOG
KAPITALA
Krupni kapital
Evropi i SAD
„lenčari“ u
velikom stilu,
dok zemlje
u
razvoju
beleže dvocifrene stope rasta.
Novi šef
Saveznog
udruženja
nemačke
industrije
(BDI) važi za optimistu, zato što je za
2013. predvideo stopu rasta od 0,8 % u
Nemačkoj. Kad kineska privreda beleži
godišnju stopu rasta od 8 %, svi se pitaju kad će ona konačno izaći iz recesije.
To što zemlje u razvoju beleže najveći
rast industrije u istoriji, dok akumulacije kapitala u starim imperijama gotovo
da više i nema, jeste u suštini nagoveštaj tendencijskog pada profitne stope
pri rastućem organskom sastavu kapitala. Drugi indikator tog razvoja jesu
strujanja kapitala koja sve češće zaobilaze Evropu.
U toku 2012. godine, broj direktnih investicija iz inostranstva u EU, koje obuhvataju međunarodni promet kapitala
i prekogranična ulaganja u kompanije, opao je za 35 %. Prvi put dogodilo
se da je više investirano u zemlje u razvoju (680 milijardi dolara) nego u industrijske zemlje (549 milijardi). Ako
se kao indikator uzme automobilska
industrija, može se reći da je Evropa u
stanju slobodnog pada. Od 2007. prodaja novih automobila na svetskom nivou porasla je za 18 %, dok je u Evropi
opala za 24 procenta. Evropskoj automobilskoj industriji predstoji masovno
zatvaranje kapacitata, počev od „Opela“,
„Forda“, „Fiata“, „Pežo-Sitroena“ i „Renoa“. Koncern „Folksvagen“, koji sa preko devet miliona novih vozila još uvek
zaostaje za „Tojotom“ i „Dženeral Motorsom“ kao vodećim firmama
na svetskom tržištu, objavio je da se pripremio za
jednu dugotrajnu krizu
na evropskom kontinentu.
Evropa nije samo uzdrmana krizom, već je
i doslovno počela da
se raspada. Novi izve-
u
47
Krupni kapital u Evropi i SAD „lenčari“ u velikom
»
stilu, dok zemlje u razvoju beleže dvocifrene stope
rasta. To što zemlje u razvoju beleže najveći rast
industrije u istoriji, dok akumulacije kapitala u starim
imperijama gotovo da i više nema, jeste jedan
nagoveštaj tendencijskog pada profitne stope pri
rastućem organskom sastavu kapitala. Drugi indikator
tog razvoja jesu strujanja kapitala koja sve češće
zaobilaze Evropu.
»
štaj o socijalnom stanju u EU pokazuje
da se periferne države na jugu kontinenta nalaze u „spirali propadanja, koju
čine pad privrednih aktivnosti, brzi rast
nezaposlenosti i sve veća erozija prihoda“. U decembru je stopa nezaposlenosti u evro zoni iznosila 11,7 %, izraženo
brojem, to je 18 miliona osoba, što je
dva miliona više nego prethodne godine. U Grčkoj i Španiji svaki četvrti radno sposobni stanovnik trenutno je bez
posla, dok stopa nezaposlenosti među
mladima, sa skoro 60 procenata (u Italiji 37 %), dostiže cifru, koja je u slučaju
Tunisa i Egipta, prema analizama u medijima, predstavljala jedan od glavnih
razloga za tamošnje revolucije. Uprkos
programima pomoći, jaz između severa i juga u okviru evrozone porastao je
daleko više nego u odnosu na ostatak
Evrope, a zbog ispražnjenih budžeta za
socijalno staranje u zemljama zahvaćenim krizom, ugrožene porodice više
nije moguće „štititi od posledica krize“.
48
SUSEDNE ZEMLJE –
MOTOR ZA PRIVREDNI
RAST NEMAČKE
Nemačka sama sebe slavi kao pokretačku snagu Evrope, iako sama nemačka
privreda jedva da i beleži rast, a njena
visoka stopa izvoza pokazuje, zapravo,
suprotno. Tačnije, pokazuje da ona koristi susedne zemlje kao motor za svoj
privredni rast. Nacionalnoj ekonomiji uspelo je da sopstvene slabosti rasta
kompenzuje na račun drugih zemalja.
Permanentno visoki prihodi od izvoza
ukazuju na otimanje viška vrednosti,
kapitala i zapošljavanje iz inostranstva. Nemačka je u periodu od 2009,
2010 i 2011. zabeležila višak u razmeni
sa zemljama evrozone u iznosu od 255
milijardi eura. Ovaj višak je u odnosu
prema pojedinačnim zemljama imao
sledeće iznose: 92 milijarde prema
Francuskoj, 59 milijardi prema Austriji,
44 milijarde prema Italiji, 43 milijarde
prema Belgiji i Luksemburgu, 36 milijardi prema Španiji i 9 milijardi prema
Portugalu. Nemačka je u velikoj meri
preuzela proizvodnju svojih suseda, što
ima razorne posledice po ostatak evrozone. Izvan evrozone, višak zabeležen
prilikom trgovinske razmene na trogodišnjem nivou iznosi 60 milijardi evra
prema Sjedinjenim Državama, 63 milijarde prema Britaniji, 30 milijardi u
odnosu na Poljsku, 27 milijardi prema
Švajcarskoj i 17 milijardi u odnosu na
Tursku.
Evropska administracija saopštila je,
ciljajući pri tom baš na Nemačku, da
višak ostvaren pri trgovinskoj razmeni, koji iznosi više od 6 procenata bruto nacionalne proizvodnje, predstavlja
„opasnost za privrednu stabilnost kontinenta“. Šest posto nemačkog BNP-a
iznosi 155 milijardi eura. Prema računici minhenskog Instituta za istraživanje privrede (Ifo), Nemačka je 2012. pri
razmeni ostvarila višak od 210 milijardi evra. To je najveća vrednost među
svim industrijskim zemljama, a veća je
i od viška koji ostvaruje Kina. Višak koji
nemačka privreda ostvaruje pri spoljnoj razmeni, koji istovremeno označava pražnjenje kapitalističke periferije,
predstavlja rezultat njene dobro osmišljene produktivnosti, koja se zasniva
na tehničkoj modernizaciji, stagniranju
najamnina, širenju prekarnog sektora
i uvećanju neplaćenog dela rada. Osim
toga, Nemačka profitira i od finansiranja s povoljnim kamatnim stopama, ali
pre svega od toga što manje produktivnoj konkurenciji, pod krovom zajedničke valute, a nakon uklanjanja barijera
na unutrašnjem evropskom tržištu, nedostaju instrumenti kojima bi mogla da
se zaštiti od negativnih uticaja tržišne
utakmice, odnosno od posledica pada
konkurentnosti.
Nemačka prednost ogleda se i u njenoj
stopi zaposlenosti i udelu industrijske
proizvodnje u ukupnoj privredi. Samo
5,4 % radno sposobnog stanovništva
službeno je nezaposleno; broj zaposlenih dostigao je iznos od 41,5 miliona
osoba, što je najveći zabeleženi nivo
još od 1871. godine. Udeo industrijske
proizvodnje u privrednim aktivnostima iznosi 30 %, čime je gotovo dostigao nivo zemalja u razvoju: u Kini taj
procenat iznosi 47 %, u Indoneziji 45
%, u Rusiji 37 %, Meksiku 32 % i Južnoj
Africi 31 %. Konkurentnost nemačke
industrije raste u odnosu na industrije u
zemljama u razvoju, sve dok nivo najamnina u Nemačkoj ostaje na sadašnjem
niskom nivou, a robe proizvedene u zemljama u razvoju postaju sve skuplje,
usled porasta najamnina u njima i rasta
troškova transporta prema glavnim tržištima u SAD i Evropi. Već je 14 % iz
Nemačke ranije izmeštenih proizvodnih
kapaciteta vraćeno nazad u zemlju, a u
toku sledeće tri godine očekuje se, na
osnovu upita u krugovima preduzetnika, da se u Nemačku vrati ukupno 35 %
dislocirane proizvodnje.
U Evropi će stanje biti sve prekarnije,
odnosno nesigurnije, zato što će se permanentno pljačkanje zaduženih zemalja
odraziti na zemlje poverioce. U nekom
trenutku neće više biti ničega što bi se
moglo uzeti, a pogotovo ne onda kad
ovo finansijsko krvarenje bude vodilo
tome da dužnici više neće moći da opslužuju čak ni one privredne pogone
koji se sada staraju za kakve-takve prihode. Berzanski špekulant Džordž Soroš ukazuje na to da je EU danas unija
„dve klase“ - poverilaca i dužnika, u kojoj Nemačka određuje pravac kretanja.
Nemačka sama sebe slavi kao pokretačku snagu Evrope, iako sama nemačka
»
privreda jedva da i beleži rast, a njena visoka stopa izvoza pokazuje, zapravo,
suprotno. Tačnije, pokazuje da ona koristi susedne zemlje kao motor za svoj
privredni rast. Nacionalnoj ekonomiji uspelo je da sopstvene slabosti rasta
kompenzuje na račun drugih zemalja.
»
49
U Evropi će stanje biti sve prekarnije, odnosno
»
nesigurnije, zato što će se permanentno pljačkanje
zaduženih zemalja odraziti na zemlje poverioce. U
nekom trenutku neće više biti ničega što bi se moglo
uzeti, a pogotovo ne onda kad ovo finansijsko krvarenje
bude vodilo tome da dužnici više neće moći da
opslužuju čak ni one privredne pogone koji se sada
staraju za kakve-takve prihode.
»
Nemačka se s visokim premijama za rizike osigurala da dužnici budu gurnuti
u depresiju i da dugoročno pate od nedostataka svoje nekonkurentne privrede. Međutim, Nemačkoj treba objasniti
da će njena politika dovesti do raspada
EU i iza sebe ostaviti međusobno nepoverenje i resantiman.
PREORIJENTISANJE
IZVOZA
Savez nemačkih industrijskih i trgovačkih komora (DIHT) nedavno je zaključio da je na prostoru EU plasiranje proizvoda postalo sve teže. Uprkos tome, u
Savezu računaju na rast izvoza od 4 %
u 2013. godini, prema njihovim rečima,
posebno zato što su nemačke kompanije sve snažnije na tržištima izvan Evrope. Najbolje šanse postoje u Aziji, ali i
delovi Afrike dolaze u fokus, dok se u
Južnoj Americi sve više širi protekcionizam. Izvozno orijentisana privreda
u Nemačkoj sve više napušta Evropu i
na drugim tržištima traži platežno sposobne klijente. Prema oceni Saveznog
udruženja veletrgovine, spoljne trgovine
i usluga (BGA), pad izvoza unutar evro50
zone u 2012. godini više je nego kompenzovan kroz porast izvoza u Kinu,
Brazil, Rusiju, Indiju i u zonu dolara.
Ovo preorijentisanje izvoza dešava se
već godinama, bez beleženja značajnijih minusa u izvozu na tržište unutar
Evrope. To je posebno primetno kad
se uporede različite stope rasta izvoza
u vanevropske i evropske zemlje. Od
2009. do 2011. godine izvoz u evropske
zemlje zabeležio je rast od oko 22 % (u
odnosu na Španiju 10 %), dok je izvoz
u Kinu porastao za 75 %, u Rusiju za
66 %, u Brazil za 57 %, a u zemlje u razvoju u jugoistočnoj Aziji za 45 procenata. Udeo izvoza u evropske države, u
ukupnom izvozu Nemačke, opao je sa
43 na 39,5 posto. Putovanja kancelarke
i ministra spoljnih poslova potvrđuju
nalaze o ovoj novoj orijentaciji. Primera radi, u dokumentu nazvanom „Izjava
Berlin-Kanbera“ dogovorena je saradnja
između Nemačke i Australije u pogledu
privrede, trgovine, eksploatacije sirovina (retkih metala), kao i kooperacija u
spoljnoj i bezbednosnoj politici, u vezi
s okupacijom Avganistana, a nakon što
dođe do zvaničnog povlačenja stranih
trupa iz ove zemlje. Ministar Vestervele
već govori o jednoj strateškoj odskočnoj
dasci u azijsko-pacifički prostor. Slična saradnja uspostavlja se i s drugima:
u slučaju Kazahstana i Mongolije radi
se o eksploataciji minerala i retkih metala, dok se saradnja s južnoameričkim
zemljama bazira na eksploataciji drugih
sirovina, izvozu robe i kapitala.
REZANJE SFERE
SOCIJALNOG STARANJA
I dok se u vezi s problemom pada potražnje već nalaze rešenja, pitanje dugova zaduženih zemalja još se ne rešava.
Dugovi šest evropskih krizom zahvaćenih država dostigli su već vrtoglavih 3.500 milijardi evra, dok su dugovi
njihovih banaka gotovo tri puta veći i
iznose 9.400 milijardi. Ako bi neko pokušao, po svaku cenu, od njih da naplati
ovu sumu, došlo bi do potpunog raspada ovih društava, a otplata bi ipak morala biti odložena i to na neodređeno.
S druge strane, otpisivanje dugova bi se
negativno odrazilo na privredne centre. Izgleda da se u evrozoni ponavlja
dilema koja je postojala u vreme ujedi-
njenja Istočne i Zapadne Nemačke, kad
je privredno uspešniji i konkurentniji
Zapad godinama morao da odvaja 4 %
svoje društvene proizvodnje za podršku
Istoku.
Evropska centralna banka je, kao vanrednu meru, preduzela davanje kredita
u iznosu od 900 milijardi evra ugroženim bankama dužničkih zemalja, ne bi
li ove ispeglale svoje bilansne deficite, i
tako im je pružila ruku spasa. Koliko će
od tog iznosa zaista i biti vraćeno, ostaje
pod znakom pitanja. U svakom slučaju,
deficiti će biti pokriveni ili iz Evropskog
programa mera za stabilizaciju (ESM)
ili će biti prosto otpisani u konačnom
bilansu Evropske centralne banke. Ovako ili onako, za deficite garantuju države poverioci, shodno snazi svojih privreda. Kad nemačke kompanije izvoze
u zemlje koje su platežno nesposobne,
a nemačka država tim zemljama preko
mera Evropske centralne banke ili ESM
programa omogućuje da plate uvoz iz
Nemačke, te ovo ulaganje u dužnike kasnije, u vreme rebalansa svog budžeta,
povrati od poreza na dodatu vrednost
koju su ostvarile kompanije, ekonomske aktivnosti završavaju se u jednom
krugu, u kojem se sopstvena privreda
postepeno guši kroz eksploataciju drugih zemalja. Ako bi se izostavila zaobilaznica preko države, kompanije bi
same otkupljivale sopstvenu robu. Ne
bi li se ograničio štetan uticaj na razvoj
kapitala, uslediće pokušaj da se na države dužnike poveća pritisak i iz njih
izvuče sve što je moguće, što će dalje
voditi padu njihovog kreditnog rejtinga,
a deficiti u sopstvenoj zemlji biće kompenzovani putem skraćivanja u sferi socijalnog staranja. U tom slučaju bi dobit
privrede, zapravo, subvencionisali penzioneri, nezaposleni i bolesni.
Teorijski, izlaz iz krize predstavljao bi
nezaustavljivi rast privrednih aktivnosti u dužničkim državama, koji bi vodio
velikom rastu izvoza, odnosno višku u
spoljnotrgovinskoj razmeni, pre svega
na teret Nemačke. To bi bilo moguće
samo pod uslovima koji postoje u zemljama koje beleže ekspanzivni razvoj.
Prema nalazima instituta Ifo, Španija, Portugal i Grčka ponovo bi postale
konkurentne samo kad bi cene njihovih
proizvoda namenjenih za izvoz bile 30
% niže od evropskog proseka, dok bi u
slučaju Francuske cene proizvoda morale da budu snižene za 20 procenata.
Istovremeno bi cene nemačkih proizvoda, usled niskog nivoa postojećih cena,
a na šta je uticalo uvođenje zajedničke
valute, morale da budu podignute za 20
odsto. Ovakve mere zahtevale bi obaranje visine najamnina i skraćivanje izdataka za socijalne usluge u zaduženim
zemljama, što bi se za njih pretvorilo
u pravu katastrofu. Takođe, podizanje
cena nemačkih proizvoda za izvoz podrazumevalo bi i to da nemački sindikati pokažu volju da se bore za znatno
više najamnine. Drugu mogućnost
predstavljalo bi istupanje Nemačke iz
evrozone. Vrednost evra bi u tom slučaju pala, realni iznos dugova bi opao,
zadužene zemlje bi počele da izvoze
po nižim cenama, a Nemačka bi zbog
obezvređivanja svojih potraživanja podnela jedan deo gubitaka.
Evropski kapitalizam teško da će izaći iz stanja hronične bolesti, dokle god
države poverioci podržavaju pogrešne
investicije finansiranjem banaka i država koje se nalaze u lošem stanju, umesto
da preduzmu intervencije u pravcu popravke organskog sastava kapitala. To se
može postići konsekventnim uništavanjem neproduktivnih sektora, povećavanjem neplaćenog dela radnog vremena u odnosu na plaćeno radno vreme,
smanjivanjem opskrbljivanja ljudi koji
samo konzumiraju, a pri tome ni na koji
način ne doprinose proizvodnji i realizaciji viška vrednosti, zatim osvajanjem
i pljačkanjem novih izvora sirovina (što
je, izgleda, Francuska u Maliju već počela da preduzima) ili drugim elementima saniranja strukture kapitala. Dokle
god su gubici u jednom delu privrede
pokriveni kroz dobitke u drugim delovima privrede, sve što se događa je prelivanje vrednosti iz produktivnih u neproduktivne sektore, što ima za posledicu da ukupni profit i ekonomski rast sve
više opadaju.
PRIRODA SLOBODNOG
TRŽIŠTA
Teorija o ravnoteži tržišta, kojoj podučava ekonomska nauka, predstavlja
pogrešno verovanje, budući da tržište
ništa ne izjednačava, već upravo doprinosi povećanju jaza između siromaštva
i bogatstva, između ekonomski dobrostojećih i slabostojećih regiona, usponu
»
Evropski kapitalizam teško da će izaći iz stanja
hronične bolesti, dokle god države poverioci
podržavaju pogrešne investicije finansiranjem banaka
i država koje se nalaze u lošem stanju, umesto da
preduzmu intervencije u pravcu popravke organskog
sastava kapitala.
»
51
i padu kompanija i nacija. Slabije države
mogu se razvijati samo onda kad uslove svetskog tržišta delimično uspeju
da stave van snage, kad obore vrednost
svoje valute, oporezuju uvoz, uvedu
kontigente na stranu robu ili je primenom neobičnih rešenja čine skupljom.
Primera radi, Rusija je uvela porez na
recikliranje, koji se primenjuje na automobile iz uvoza. Indija oporezuje uvoznu robu po stopi od 45 procenata, Brazil po stopi od 35 posto, a Kina u visini
od 10 procenata. Svet je jako udaljen od
globalnog slobodnog tržišta. Ali, samo
tako je bilo moguće postići punu brzinu
ostvarivanja najmoćnije industrijalizacije u istoriji čovečanstva.
Karl Marks se protivio tvrdnji da slobodno tržište radi u korist svih. Pristalice ideje o slobodnom tržištu naprosto
ne mogu da shvate kako se jedna zemlja
bogati na štetu druge. Uprkos tome, on
52
je favorizovao slobodno tržište, zato što
je carinski sistem konzervativan i zato
što će sistem slobodne trgovine podriti
dosadašnje nacije i suprotnost između
proletarijata i buržoazije dovesti do vrhunca. Podrivanje se potvrdilo. Kad se
više ne stvara konurencija oko dobitka,
nego oko udela u gubitku, tada i suprotnosti dolaze do vrhunca. Samosvest,
nažalost, ne dolazi sa suprotnostima.
Odjednom će Škoti još više naglašavati sve što je škotsko, a Katalonci sve što
je katalonsko, ne bi li se izvukli iz britanskih i španskih dugova. Nemci hoće
da se otarase Grka, Grci prodaju svoje
luke Kinezima, nemački izvoznici traže u Aziji platežno sposobne mušterije,
a Martin Šulc kaže: „Verujem da Evropi preti smrtna opasnost“. To je možda
ipak prejaka tvrdnja, ali čovek je predsednik evropskog parlamenta i trebalo
bi da zna o čemu govori.
■
ISTORIJSKI REVIZIONIZAM:
ČETNIŠTVO KAO
DRŽAVNA POLITIKA
N
akon što je nedavno zvanično
utvrđen datum smrti Dragoljuba Mihailovića, sudska odluka o
njegovoj rehabilitaciji trebalo bi uskoro
da bude donesena. Ipak, vrlo je moguće
da će proces trajati još dugo, jer je sudu
podnet zahtev da se kao stručni svedoci
uključe još tri istoričara – prof. dr Miodrag Zečević, mr Antun Miletić i dr
Aleksandar Sekulović. Do sada su, pored Branka Latasa, svedoci bili četvorica istoričara koji se već godinama bore
za rehabilitaciju četničkog pokreta, što
dosta govori o cilju ovog sudskog procesa i o tome koliko je objektivan. Zahtev
su potpisale 53 osobe među kojima su
potomci žrtava Jugoslovenske vojske u
otadžbini i predstavnici raznih inicijativa. Takođe, Helsinški odbor za ljudska
prava i Antifašistički savez Srbije podneli su, u avgustu ove godine, krivičnu
prijavu protiv istoričara Koste Nikolića i
Bojana Dimitrijevića zbog iznošenja istorijskih neistina i manipulacije činjenicama u toku sudskog procesa rehabilitacije
Dragoljuba Mihailovića.
Piše: Jelena Đureinović
udžbenika, rad u raznim komisijama,
pojavljivanje na sudu u svojstvu stručnih svedoka, itd. U pitanju je grupa
istoričara mlađe generacije, posvećena
opravdavanju četničkog pokreta ili vilifikaciji jugoslovenskog režima, koja
je do 2000. godine bila marginalna, ali
koja je od promene režima postala vrlo
uticajna. Oni su danas glavni autori novog viđenja državne istorije i narativa
potrebnih nacionalnoj državi koja traži
kontinuitet s prošlošću, kojoj, po viđenju ove grupe autora, komunizam ne
pripada. Četnici su, već u prvim radovima na tu temu, kojom se najpre bavila
pročetnička dijaspora a od osamdesetih
i značajan broj autora iz oblasti istoriografije u Srbiji, bili pozitivno prikazivani. Međutim, posle 2000. godine pozitivna ocena ovog pokreta premestila
se s margine u oficijelnu istoriografiju,
javni diskurs i pravo, kad je na vlast došao “demokratski nacionalizam”, kako
KAO NACIONALNOJ
» SRBIJI,
DRŽAVI, POTREBNO
JE NOVO VIĐENJE ISTORIJE
KAKO BI USPOSTAVILA
KONTINUITET S PROŠLOŠĆU,
KOJOJ, PO VIĐENJU GRUPE
ISTORIČARA OKUPLJENIH
NA REVIZIONISTIČKOM
ZADATKU, KOMUNIZAM NE
PRIPADA. UPRAVO ZBOG
TOGA, NE SAMO DA SE
ČETNICI IZJEDNAČAVAJU S
PARTIZANIMA, NEGO SE ČAK
PREDSTAVLJAJU KAO JEDINI
ISPRAVAN NACIONALNI
POKRET OTPORA U DRUGOM
SVETSKOM RATU
Četnici i Nemci na Neretvi
ISTORIJA I POLITIKA
Sećanje na Drugi svetski rat predstavljalo je za vreme Jugoslavije, i još uvek
predstavlja, jedan od glavnih sadržaja u
društvenom i političkom životu Srbije i
uvek je bilo podložno instrumentalizaciji i manipulaciji za potrebe političkih
ciljeva. Događaji i ličnosti iz Drugog
svetskog rata uvek su imali veliku važnost, samo su se fokus i tačka gledišta
na te događaje menjali, pa samim tim i
predstave o istoriji. Velika revizija istorijskog perioda Drugog svetskog rata,
koja je postala službena od 2000. godine u Srbiji, nije vođena naučnom metodom, niti je započeta usled izlaska na
videlo novih činjenica ili otvorenih arhiva. Ona je, u suštini, otvoreno iskrivljavanje slike o događajima i akterima iz
Drugog svetskog rata.
Jedna od bitnih odlika revizionizma u
Srbiji jeste isprepletenost istorije kao
naučne discipline i pravnog sistema
odnosno politike, gde istoričari postaju državni i politički akteri kroz pisanje
53
Todor Kuljić naziva državnu politiku
u Srbiji. Vrhunac ove isprepletenosti
politike i istorijske nauke jesu izmena
Zakona o veteranima iz 2004. godine,
Zakon o rehabilitaciji iz 2006. i proces
rehabilitacije Dragoljuba Mihailovića
koji traje već više od tri godine.
PROBLEM
REHABILITACIJE
Draža Mihailović u zatvoru
tokom sudskog procesa
Četnici i domobrani
54
Zakon o rehabilitaciji izmenjen je 2011.
godine i, po novoj verziji, rehabilitacija
i pravo na restituciju ne bi trebalo da
budu omogućeni pripadnicima okupatorskih ili kolaboracijskih snaga koje su
učestvovale u ratnim zločinima. Ipak, to
ne rešava problem, jer Zakon naglašava
i to da se svi zahtevi za rehabilitaciju,
koji su primljeni ili obrađeni od 2006.
godine, izvršavaju po verziji iz 2006,
koja je formulisana tako da omogućava
rehabilitaciju kvislinga i ratnih zločinaca dokle god može nekako da se dokaže
da su osuđeni na osnovu političkih ili
ideoloških razloga, što je veoma podložno manipulaciji. Tako je sud u slučaju dva kvislinška žandarma – Milenka
Brakovića i Bogdana Lončara – odlučio
da su ubijeni iz političkih i ideoloških
razloga od strane pripadnika Narodnooslobodilačke vojske, ne obazirući se na
činjenice da su oni bili predstavnici kvi-
slinškog režima koji su, po svedočenjima očevidaca, prvi izvukli oružje.
Od 2006. do 2011. već je rehabilitovano
1.300 osoba, a kako je istoričar Đorđe
Stanković otkrio po sistemu uzorka, od
76 rehabilitovanih 14 su ratni zločinci1. Sudovi rehabilituju skoro svakoga
za koga se podnese zahtev, a od Arhiva
Srbije potražuju se samo osnovni dokumenti, najčešće samo presuda iz posleratnog perioda i potvrda da je subjekt
pripadao nekoj vojsci, što je veoma problematično jer se ne istražuju detaljnije
razlozi zbog kojih je ta osoba osuđena i
mogućnost da bi ta osoba svakako bila
osuđena na nekom drugom sudu.
Tako se i u slučaju rehabilitacije Dragoljuba Mihailovića, pored dokazivanja da
njegovo suđenje nije bilo pravično i da
je osuđen iz političkih i ideoloških razloga, opovrgavaju i činjenice da je njegova vojska sarađivala s okupatorima
i počinila brojne zločine nad civilima.
Istoričari, koji su stručni svedoci na ročištima, iznose nepotpune činjenice, koriste selektivne izvore i često predstavljaju jedan dokument kao krunski dokaz, zanemarujući ostale koji dokazuju
suprotno. Tako Viši sud u Beogradu
postaje mesto gde se iznova piše istorija Drugog svetskog rata i Jugoslovenske
vojske u otadžbini. Država, zajedno sa
1
Đorđe Stanković, Smrt istorije, Vreme 1058, 14.
04. 2011.
istoričarima, menja istoriju preko zakona, sudova i Skupštine i, pod maskom
ispravljanja „istorijskih nepravdi”, od
ratnih zločinaca i kvislinga pravi žrtve
kojima se mora iskupiti rehabilitacijom,
dok se broj žrtava posleratnih događanja u Jugoslaviji odjednom umnožava, da bi se jugoslovenska vlast i, što je
mnogo važnije, partizanski pokret prikazali kao negativna istorijska pojava i
dželati.
Pored očigledne manipulacije činjenicama od strane istoričara koji učestvuju u
ovom procesu, „objektivnost“ procesa je
očigledna i u izboru svedoka. Pripadnik
Narodnooslobodilačkog pokreta Risto
Vuković tražio je, još 2010. godine, dozvolu od suda da svedoči o istorijskim
zbivanjima i o tome kako su se borili protiv Nemaca i četnika zajedno, ali
je odbijen s obrazloženjem da njegovo
svedočenje ne bi doprinelo utvrđivanju
materijalne istine u postupku za rehabilitaciju. Nakon samo mesec dana, na ročištu je svedočio američki pilot Milton
Fredman koji je specijalno za tu priliku
doleteo iz SAD i koji je bio jedan od savezničkih pilota kojima su četnici spasili život.
Četnici i nemci
NEGIRANJE RATNIH
ZLOČINA NIJE ZAKONOM
KAŽNJIVO
Problem je i što u Srbiji ne postoji nikakav zakon koji zabranjuje i kažnjava
negiranje Holokausta, ratnih i masovnih zločina i genocida. Zakoni tog tipa,
koji zabranjuju određen način pisanja o
prošlosti, koji podrazumeva negiranje
Holokausta ili zločina protiv ljudskosti,
Četnici sprovode narod
na streljanje
Jedna od bitnih odlika revizionizma u Srbiji jeste isprepletenost istorije
»
kao naučne discipline i pravnog sistema odnosno politike, gde istoričari
postaju državni i politički akteri kroz pisanje udžbenika, rad u raznim
komisijama, pojavljivanje na sudu u svojstvu stručnih svedoka, itd.
postoje u mnogim zemljama, između
ostalog i u postsocijalističkoj Rumuniji, Slovačkoj, Češkoj, Poljskoj itd. Nije
nikakvo čudo što kod nas taj zakon ne
postoji i neće najverovatnije ni biti donesen u skorije vreme, jer Srbija još nije
raščistila sa svojom skorijom prošlošću.
Negiranje činjenice da se u Srebrenici
desio genocid veoma je rašireno među
političarima i u javnosti, pa bi ta praksa,
po takvom zakonu, bila podložna krivičnom gonjenju. Ovakav zakon ne postoji ni u Bosni i Hercegovini, jer su mu
se, prilikom predloga, usprotivili predstavnici srpskog entiteta u parlamentu.
Kad bi ovakav zakon postojao, mnogi
srpski istoričari našli bi se pred sudom
zbog opravdanja ili negiranja zločina
četnika ili Nedićevog režima, kao nekada David Irving ili Ernst Zundel, zbog
negiranja i relativizovanja Holokausta.
S druge strane, Srbija nije nimalo posebna kad se radi o rehabilitaciji kolaboracionista iz Drugog svetskog rata.
Postoji velika podrška rehabilitaciji Jozefa Tisoa u Slovačkoj, Antoneskua u
Rumuniji, dok je Alojzije Stepinac rehabilitovan u hrvatskom Saboru, a kako
saznajemo, odnedavno se ozbiljno priprema i pravna rehabilitacija Mikloša
Hortija u Mađarskoj. Ono što olakšava
rehabilitaciju i normalizaciju ličnosti
kao što je bio Dragoljub Mihailović jeste zvanična pozicija četnika na strani
»
55
Vrhunac ove isprepletenosti politike i istorijske
»
nauke jesu izmena Zakona o veteranima iz 2004.
godine, Zakon o rehabilitaciji iz 2006. i proces
rehabilitacije Dragoljuba Mihailovića koji traje već više
od tri godine.
»
savezničkih snaga, kroz skoro ceo Drugi svetski rat, kao i to što se nisu zvanično borili na strani sila Osovine, iako
su se u stvari borili mnogo više s njima
nego protiv njih. To je ono što omogućava veoma laku manipulaciju činjenicama i istorijom, bez obzira na brojne
dokaze koji govore suprotno.
Ne sme se, naravno, zaboraviti ni to da
četnici i Dragoljub Mihailović predstavljaju pozitivne istorijske ličnosti i
žrtve represije u očima mnogih ljudi u
Srbiji i, naravno, Republici Srpskoj, gde
su doživeli svoj veliki “revival” početkom devedesetih. Odbijanje zahteva za
rehabilitaciju Mihailovića ne bi puno
promenilo takvu predstavu značajnog
dela ovdašnje javnosti, jer su četnici već
godinama politički i javno potpuno rehabilitovani u Srbiji. Država ulaže puno
napora i novca ne samo da se četnici
prikažu u pozitivnom svetlu i izjednače s partizanima, što je i zakonski potvrđeno 2004. godine, nego čak i da se
prihvate kao jedini ispravni nacionalni
pokret otpora u Drugom svetskom ratu.
Vlada Srbije je učestvovala u organizaciji proslava na Ravnoj gori, a sadašnji
predsednik Republike Srbije ima titulu četničkog vojvode. Takvih primera
je još puno. Početkom novembra imali
smo priliku da na javnom televizijskom
servisu Srbije (RTS) vidimo premijeru
serije Ravna gora, koja predstavlja jedan od najvećih televizijskih projekata
u Srbiji u poslednjih dvadesetak godina,
a koja se bavi sudbinom jedne srpske
porodice u Drugom svetskom ratu, kao
personifikacije patnje srpskog naroda
uopšte, i koja u fokusu ima veoma pozitivno prikazivanje četništva s Nebojšom
Glogovcem u ulozi Draže Mihailovića,
„žrtve istorijskih okolnosti“. Autor ove
revizionističke propagande je Radoš
Bajić koji seriju naziva “civilizacijskim
iskorakom srpskog društva u celini”.
■
Na zajedničkom
zadatku
56
Proleterska akciona četa iz Slovenije
Prilog za istoriju antifašističke borbe:
VULČOVE ČETE U BORBI
PROTIV PREDRATNIH
FAŠISTA
Piše: Vojislav Martinov
ĆELIJA BR. 1
Mladi novinar beogradskog lista Novosti, Otokar Keršovani,1 5. februara
1926. objavio je tekst pod krupnim naslovom „ZAŠTO POLICIJA ĆUTI”. Bilo
je prošlo već više od dve nedelje otkad
su Keršovanijeve Novosti obznanile javnosti da su u Beogradu u toku masovna
hapšenja usmerena protiv članova Komunističke partije Jugoslavije. Režimski
GODINA 20. VEKA BITI KOMUNISTA BILO JE
» DVADESETIH
VEOMA RIZIČNO. NA ORGANIZOVANO NASILJE KOJEM SU
BILI IZLOŽENI ČLANOVI OVE PARTIJE, TREBALO JE ODGOVORITI
FIZIČKIM OTPOROM. REVOLUCIONARNOM POKRETU BILI SU
POTREBNI VOJNICI, KAKAV JE BIO FRANJO VULČ, SLOVENAČKI
KOMUNISTA I DOBROVOLJAC IZ PRVOG SVETSKOG RATA, KOJI
JE DOBIO ZADATAK DA FORMIRA PROLETERSKE AKCIONE ČETE
– PRVI OBLIK ANTIFAŠISTIČKE BORBE U JUGOSLAVIJI
1
Otokar Keršovani (1902–1941), novinar i
revolucionar. Pisao i uređivao časopis Mlada
Jugoslavija i beogradski zemljoradnički list
Novosti, a sarađivao i sa Zagrebačkim tiskom,
Politikom, bitoljskim Samoupravnim glasnikom,
zagrebačkim Novostima i drugim novinama.
Od 1927. je član SKOJ-a, a naredne godine
postaje i član KPJ. Zbog svoje revolucionarne
delatnosti prvi put je uhapšen 1928. Nakon robije,
s Veselinom Maslešom uređuje časopis Nova
literatura. Ponovo je uhapšen 1930. i osuđen na
10 godina robije. Kaznu je izdržavao u Sremskoj
Mitrovici, gde je pokrenuo ilegalni zatvorski list
Udarnik. Pušten je iz zatvora 1940, ali su ga ustaše
ponovo uhapsile i likvidirale 9. jula 1941. zajedno
s Ognjenom Pricom i Božidarom Adžijom.
57
Nova država donela je oslobođenje slovenskim
»
narodima od hegemonije Habzburške monarhije i
dominacije nemačkog i mađarskog kapitala, ali je
od samog početka preraspodela moći išla u korist
novih državnih i finansijskih struktura, nad kojima je
dominirala dinastija Karađorđevića
»
koji je umesto naslova imao samo interpunkcijski znak „?“. U pomenutoj noti
Keršovani tvrdi da je, nakon njegovog
članka od 5. februara, osoba iz ćelije br.
1 otpremljena u nepoznatom pravcu i
iznosi sumnju da je nesrećnom zatvoreniku „ljubaznost“ policije došla glave.
Umesto odgovora na pitanja Novosti,
policija je, tek 16. februara, objavila demanti Keršovanijevih informacija, istovremeno ga tužeći za klevetu. Sedam
meseci kasnije, počelo je suđenje radoznalom novinaru, po tužbi Uprave grada Beograda za objavljivanje „očigledno
izmišljenih i neistinitih vesti“. Keršovani
je u svoju odbranu tražio da sud pozove
grupu svedoka, među kojima je ključno
bilo lice uhapšeno u Ulici kraljice Natalije 88, upravo ono lice koje je boravilo
u ćeliji br. 1. Dosledan u svojoj glavnoj
dužnosti očuvanja ugleda i autoriteta
države, pa makar i zabašurivanjem policijskih brljotina, sudija je doneo odluku
prema kojoj nema potrebe za saslušavanjem svedoka, ali da zato neodgovornog
Žrtve Orjunaša u Trbovlju 1924. godine
Otokar Keršovani
mediji su o ovim hapšenjima ćutali, dok
je oko 150 osoba ležalo u pritvorima,
gde su tučeni i maltretirani, bez ikakve
optužbe. Istovremeno, glasovi iz samog
vrha vlasti i policije hvalisavo su širili vest po Beogradu da je KPJ konačno
uništena.
Keršovani je tada bio član levičarske
studentske organizacije „Grupa za socijalnu i kulturnu akciju”, među kojima je bilo i komunističkih simpatizera.
Nema sumnje da je posredstvom svojih
prijatelja bio u dosluhu sa zbivanjima
u zloglasnoj kaznionici Uprave grada
Beograda. Posebno jeziva bila je vest o
brutalnom mučenju jednog zatvorenika
58
u „Glavnjači”, kako se tada zvala zgrada
Uprave. Prema Keršovanijevim izvorima, dotičnog je policija tukla po celom
telu i glavi, udarala ga žilama i motkama po golim tabanima, savijala preko
stolica s gvozdenom polugom, zabadala mu šiljke pod nokte i zabijala glavu
u ljudski izmet. Keršovani je u svom
tekstu od 5. februara obelodanio vest o
ovom, namrtvo isprebijanom, komunističkom zatvoreniku, slomljenih udova,
koji leži u ćeliji broj 1.
Nakon što je prošlo još nedelju dana
od Keršovanijeve vesti, a da nije stigao
nikakav odgovor od policije, 12. februara, u Novostima je osvanuo kratak tekst
novinara treba kazniti s tri meseca zatvora, plus 3.000 dinara za sudske troškove i neizbežnih 50 dinara takse.
Šta se zapravo dogodilo u ćeliji br.1
Uprave grada Beograda otkriće se tek
15. februara 1928, na suđenju grupi komunista, među kojima se nalazi i jedan
od vodećih kadrova KPJ, Sima Marković. Marković je u svom nastupu pred
sudom agitovao protiv mučiteljskih metoda policijskog aparata, a kao primer je
istakao slučaj spornog lica iz Keršovanijevog izveštaja:
... Kao uzor neka nam posluži slučaj
druga Stanka. Njega je policija uhapsila da bi izdao ostale drugove i terala ga
da potpiše izjave protiv njih. Ali, uprkos
svim mukama i mrcvarenju, drug Stanko nije popustio. Video sam ga u ćeliji br.
2, pretučenog, polomljenih udova i rebara. S krvlju na ustima, on mi je šapnuo:
»
“Primoravali su me da potpišem protiv
vas ostalih, ali nisam mogao i neću!” –
Radije je umro u strašnim mukama nego
što bi izdao svoje suborce.
Keršovanijeve slutnje ili tvrdnje od 12.
februara 1926. pokazale su se kao tačne.
Osoba iz ćelije br. 1, nakon prve vesti o
njegovom prebijanju, bila je premeštana
iz ćelije u ćeliju, a kad je preminula od
zadatih povreda, spakovana je u vreću
i „pod okriljem noći” bačena u Dunav,
kako se ne bi razotkrile mučiteljske metode policije na koje je Keršovani ukazivao. Zato ni sud nije želeo da sasluša
svedoka iz Ulice kraljice Natalije 88,
znajući da dotični već putuje u vreći
prema Crnom moru. Ali, ko je bio taj
stameni Stanko koji nije poklekao pred
batinašima kreativnih metoda? U ilegalnom svetu progonjenih revolucionara
imena su tek šifre. Tu su da zbune, da
Pojavila se i nova, paramilitarna organizacija koja je na sebe preuzela dužnost da
obavi sve ono što političari i dvorjani u belim rukavicama nisu želeli da taknu, plašeći
se da ne pokvare imidž osoba finih manira, odanih legalitetu, diplomatičnosti,
demokratičnosti i trpeljivosti. Ružna stražnjica ovih kidnapera jugoslovenske ideje
zvala se Orjuna.
»
59
Aktivisti Orjune
Umesto načitanih agitatora, rečitih i teorijski
»
potkovanih narodnih tribuna, revolucionarnom
pokretu bio je potreban borac, taktičar, vojnik.
Potreban je bio Vulč.
»
60
zavaraju čuvare poretka. Tako ni Stanko
zapravo nije bio samo Stanko. A nije bio
ni Vlado, kako bi se potpisao na ponekom partijskom dokumentu. Bio je to
Franjo Vulč, jedan od najvećih vojnika
Partije. Vojnik u bukvalnom smislu te
reči.
Predratni komunista France Klopčič
sledećim rečima opisao je Vulča, prisećajući se njihovog prvog susreta u Ljubljani, krajem 1922. godine: „Vulč je bio
toliko širok u ramenima da je izgledao
nižeg rasta nego što je uistinu bio. Imao
je mišice kao u atlete, dok mu je ponašanje bilo mirno i skromno. U tamnim
i dubokim očima ogledala se dobroćudnost.” Kad se u bezobalju interneta
potraži lik Franje Vulča, isplivaće samo
jedna fotografija koja svedoči da je Vulč
zaista bio vojnik. Umesto kakvog komuniste u zatvorskim prugama ili čađavog proletera, na umrljanoj fotografiji
vidi se neki plećati momak sa šajkačom.
Reklo bi se, srpski vojnik iz Prvog svetskog rata. Pomalo neočekivan kostim za
slovenačkog komunistu. To zapravo ne
predstavlja veliki kuriozitet, jer su mnogi podanici raspadajuće Habzburške
monarhije u toku Velikog rata shvatili
da ne žele da učestvuju u odbrani trulog
carstva u kojem su mnogi imali položaj
građanina drugog reda, definisan već
samom njihovom klasnom i nacionalom pripadnošću. Neki su taj konflikt
lojalnosti, tokom Prvog svetskog rata,
razrešili naglim oboljevanjem, samora-
njavanjem, bekstvom u šumu, a drugi
su jednostavno došli na galicijski front
i s rukama u vis prepešačili na drugu
stranu.
Slovenac Franjo Vulč, rođen 1891. u
mestašcu Leoben u srcu Austrije, predratni pripadnik „Sokola” (sportskog
panslovenskog udruženja) i pobornik
nacionalno-revolucionarnih ideja jugoslovenstva, izabrao je ovaj drugi put.
Zajedno sa svojom četom, priključio
se Srpskom dobrovoljačkom koprusu,
oformljenom u južnoj Rusiji od slovenskih zarobljenika prebeglih iz austrougarske vojske. Prvo se borio na Dobrudži, a potom se preko Vladivostoka
prebacio na Solunski front i učestvovao
u velikim vojnim operacijama srpske
vojske i njenih saveznika. Antantine pobede nad Centralnim silama uzrokovale
su raspad stare austrougarske carevine
i formiranje Kraljevine Srba, Hrvata
i Slovenaca, ali je Vulčov nacionalnooslobodilački entuzijazam brzo splasnuo. Jugoslavija koju je sanjao, na javi
je izgledala sasvim drugačije, sasvim
poznato.
STARE PODELE U NOVOJ
DOMOVINI
Nova država donela je oslobođenje
slovenskim narodima od hegemonije
Habzburške monarhije i dominacije nemačkog i mađarskog kapitala, ali je od
samog početka preraspodela moći išla
u korist novih državnih i finansijskih
struktura, nad kojima je dominirala
dinastija Karađorđevića. Rušenjem Austrougarske, slovenski narodi konačno
su se oslobodili podređenog nacionalnog položaja, što je učinilo vidljivim
osnovnu društvenu protivrečnost između rada i kapitala. Više nije bilo stranih
vladara koji bi snosili krivicu za loš socijalni i ekonomski položaj stanovništva. Više nije bilo važnih nacionalnih
“projekata” koji bi se morali ostvariti
kako bi celom društvu bilo bolje. Konačno sami svoji, u državi kakvu su
priželjkivali, južni Sloveni shvatili su da
opet nisu svi jednaki i da novac i moć
opet nisu ravnomerno raspoređeni.
Najbolje su to osetili proleteri čije su
fabrike i dalje bile one iste prljave, zadimljene štale; čija su rudarska okna iste
one nebezbedne crne grobnice; čiji su
šefovi i dalje oni isti gramzivci što im
opet daju iste one nesrećne plate, dovoljne da ih održe u životu, tek toliko
da i sutradan mogu ponoviti mrcvareću
rutinu u fabrici, na njivi ili u zanatlijskoj radnji.
Posleratno otrežnjenje u celoj Evropi
doprinelo je kristalizaciji pozicija. Revolucionarno vrenje, nošeno uspesima
Oktobarske revolucije, osetilo se svugde – u Nemačkoj, Mađarskoj, Italiji,
Francuskoj. Dizani su ustanci, osnivane
sovjetske republike i ustanovljena nova
radnička međunarodna organizacija –
Komunistička internacionala.
I u Kraljevini SHS Komunistička partija beležila je velike uspehe. Preko
noći je postala treća po snazi u parlamentu, a osvojila je i vlast u mnogim
opštinama na lokalnim izborima. Reakcija vlasti došla je brzo. Čim su se
stabilizovale spoljašnje i unutrašnje
okolnosti – konsolidovao državni aparat, ustanovljena bezbednost na granicama i ugušena ostala revolucionarna
žarišta u Evropi – jugoslovenske vlasti, na čelu sa Demokratskom strankom, vojskom i policijom, krenule su
u kontraofanzivu. Komunistički predvodnici su hapšeni, radnički domovi
zatvarani, masovni štrajkovi oružjem
razbijani, a već izborena prava radnika ukidana (osmočasovni radni dan,
mere socijalne zaštite, nadnice...). Revolucionarni pobornici radničkog pokreta stavljeni su van zakona i prepušteni sami sebi.
ORJUNAŠI – PIONIRI JUGOSLOVENSKOG FAŠIZMA
Pored direktnih pritisaka vlasti, pojavila se i nova, paramilitarna organizacija, koja je na sebe preuzela dužnost da
obavi sve ono što političari i dvorjani u
belim rukavicama nisu želeli da taknu,
plašeći se da ne pokvare imidž osoba finih manira, odanih legalitetu, diplomatičnosti, demokratičnosti i trpeljivosti.
Ružna stražnjica ovih kidnapera jugoslovenske ideje zvala se Orjuna.
Organizacija jugoslovenskih nacionalista – Orjuna bila je opskurna pojava,
slična mnogim drugim reakcionarnim
uterivačima straha koji su, kao zaostali
talog Prvog svetskog rata, isplivali na
površinu kad je revolucionarna plima
u Evropi počela da se povlači. Militantnost, agresija prema spoljnim i unutrašnjim neprijateljima, mitomanija,
antiliberalizam i pompezna demagogija
zajedničke su crte svih ovih borbenih
kontrarevolucionara, koje su predvodili
neiživljeni psi rata. Uniformisani, lajavi, naoružani do zuba, marširali su širom istočne i centralne Evrope i svuda
obavljali sličan zadatak: lupali lobanje
neposlušnih radnika i ostalih državnih
neprijatelja, u ime zabrinute plutokratije koja se plašila da ne završi u izbeglištvu poput njihove unesrećene ruske
sabraće nežnih ruku i dugačkih geneoloških stabala.
Formirana u Splitu 1921, prvenstveno
kao paradržavni odgovor na imperijalne pretenzije italijanskih fašista koji su
želeli da protegnu svoju moć i na Dalmaciju, Orjuna je, možda i nehotice,
usvojila gotovo sve metode i ideologiju
Musolinijevih falangi. Inspirisani predratnim radikalnim jugoslovenskim
pokretom (a među čelnicima Orjune je
bilo i pripadnika predratne nacionalne
omladine), podigli su ideju jugoslovenstva na mitsku ravan, istu želeći silom
da nametnu i svim onim Srbima, Hrvatima i Slovencima koji se nisu osećali
baš tako „sjedinjeno“ pod dirigentskom
palicom kralja Aleksandra Karađorđevića (stanovništvu Jugoslavije, naime, nikada nije ponuđeno da bira da
li želi da živi u republici ili monarhiji,
a kamoli da li želi baš samodeklarisane
„oslobodioce“ Karađorđeviće za kraljeve). Za Italijane, Nemce, Albance,
Turke i Mađare (a u naletima iskonske
fašističke dreke i za Jevreje), koji se nisu
uklapali u njihov koncept rasnog jugoslovenstva, imali su jednostavan recept
– terorom do pokornosti, uništenja ili
iseljenja. U njihovoj fašistoidnoj imaginaciji država je živi organizam koji
treba odbraniti i očistiti od raznih „bacila“, a najgori od svih bio je „bacil komunizma“.
Znajući da je jugoslovenski režim sklon da zažmuri na jedno oko,
orjunaši su imali
odrešene ruke
u obračunu s
komunistima.
Sloboda delovanja vidi se
i po širokom
repertoaru
orjunaških
aktivnosti –
uličnog nasilja, razbijanja
štrajkova i skupova, napada na
radničke domove, kidnapovanja i mučenja pojedinaca. Data im je sloboda izbora i u pogledu sredstava za rad.
Dolazila su u obzir hladna oružja kao
što su motke, noževi i slično, ali se nije
zapostavljalo i malo teže naoružanje –
puške, pištolji i bombe. Oni „malo nežniji duhom“ opredeljivali su se za literarno izražavanje putem visokotiražnih
orjunaških časopisa, u kojima se modernističko-romantičarska lirika sjajno
nadopunjavala s izlivima čistokrvne,
stilizovane mržnje u duhu savremenije
Logo Orjune
61
ne zadrži predugo van ulice, na kojoj su
bili potrebniji.
Biti komunista tih godina bilo je izuzetno rizično. Novi izazovi koji su stajali
pred Komunističkom partijom zahtevali
su i nove metode – organizovani otpor
protiv organizovanog nasilja. Umesto
načitanih agitatora, rečitih i teorijski
potkovanih narodnih tribuna, revolucionarnom pokretu bio je potreban
borac, taktičar, vojnik. Potreban je bio
Vulč.
VULČOV PREOBRAŽAJ
Bio sam dobrovoljac i borio sam se na
Dobrudži, na Solunskom frontu i Kajmakčalanu, želeći svoj život da dam za
to da moj narod dosegne slobodu. Video
sam i shvatio da je moj narod samo zamenio jaram i da je pred njim još teža
borba, borba koja je zajednička za ugnjetene radnike i seljake svih nacija. Nakon
te spoznaje živeo sam skromno za taj cilj
i za taj cilj sam uvek spreman dati život.
Franjo Vulč
Franjo Vulč kao srpski
dobrovoljac
italijanske tradicije Marinetija, Danuncija i Musolinija.
Naravno, ovi „junaci“ nisu bili malobrojna banda sadista već masovna
organizacija, čije su akcione čete brojale oko 10.000 ljudi. Orjunaške čete
bile su uređene po vojnom principu sa
strogom hijerarhijom, na čelu s „velikim čelnikom“, a tu dužnost u početku
je obavljao čuveni četnik Ilija Birčanin.
Podrazumeva se da je ovakav masivni
aparat bilo potrebno i izdržavati, a za
to se najvećim delom pobrinula Demokratska stranka, ali i mnogi preduzetnici i bankari koji su cenili njihov društveni angažman. Za oružje i podršku, u
trenucima kad stvari krenu nizbrdo, podupirale su ih vojska i policija. Iz obzira
prema osetljivoj javnosti, policija je doduše povremeno morala i da ih privodi,
ali bi se državni aparat pobrinuo da ih
62
Vulču je, po povratku s ratišta, bio ponuđen zemljišni posed koji je sledovao
svakom siromašnom solunskom dobrovoljcu, ali ga je on odbio. Prvo je
radio kao instruktor-trener sokolskog
udruženja u Jasenicama, a potom kao
prodavac u firmi „Basin-Vidmar“ u Ljubljani. Razočaravši se u novu državu za
koju se borio, 1922. istupio je iz Narodne odbrane, nacionalističke organizacije
koja je okupljala bivše učesnike u ratu,
ali i iz „Sokola“ koji su sve jače potpadali pod uticaj vlasti i postali regrutna
baza orjunaša. Povezao se s komunistima preko Alojza Kusolda, još jednog
ratnog zarobljenika iz Rusije, koji se već
prilikom izbijanja Oktobarske revolucije
priklonio boljševicima. Vulč je s Kusoldom živeo u Žabjeku, delu stare Ljubljane, u velikoj mračnoj sirotinjskoj kući
s gomilom drugih porodica, samaca
podstanara, radnika i sitnih službenika.
France Klopčič je ovako opisao njihovo
obitavalište:
„Nisam bio razmažen, jer sam celu mladost preživeo u radničkoj koloniji i đačkim sobicama u potkrovlju, a ipak mi
je bilo teskobno kad sam jednom ušao
u mračnu kuću na Žabjeku i kad mi je
nos zagolicala memla i buđ stambene
kasarne.“
Vulč se uključio u rad komunističkih
legalnih organizacija „Vesne“, „Iskre“ i
„Slobode“. Ove organizacije su zvanično bile apolitične, kulturne i sportske
radničke grupe u Sloveniji, u kojima se
osim priredbi, izleta i gimnastike proučavala marksistička literatura i regrutovala omladina za ozbiljnije revolucionarne aktivnosti. Vulč je i ovde radio
ono što je najbolje umeo – fizički trenirao omladinu. Pored toga, pisao je i
brošure u kojima je razrađivao strateška
pitanja vezana za borbu protiv militarizma i fašizma. Poznato je da je napisao
sledeće tekstove: „Kako treba stvarati
ćelije u vojsci“, „Naša taktika i strategija“, „Obaveštajna služba u vojsci“, „Projekat teza za antimilitarni rad“ i „Propagandni rad u buržoaskim vojskama“.
Njegov angažman pokazaće se kao izuzetno značajan već 1923. godine.
Tokom te godine nasilje orjunaša postaće sve intezivnije. Na zboru Nezavisne
radničke partije Jugoslavije (legalni paravan zabranjene KPJ) u Pančevu, marta 1923, orjunaši su batinama i revolverom prinudili istaknutog komunistu
Trišu Kanclerovića da napusti skup. Takođe u Pančevu, u avgustu iste godine,
zajednički sa svojim fašističkim konkurentima srnaovcima (Srnao – Srpska
radikalna nacionalna omladina; radikalski, velikosrpski pandan projugoslovenskim orjunašima), našli su zajednički jezik, kako bi udruženim snagama
napali krojačke radnike i polupali radničke prostorije. U avgustu je u Slavonskom Brodu četa orjunaša s revolverima
upala u stanove mladih proletera koji su
nagovarali ostale radnike ovog mesta da
ne stupaju u Orjunu i pretukli ih kolcima. U Splitu su na ulici, iz zasede, napali partijskog rukovodioca Ivu Baljkasa i pretučenog ga ostavili bez svesti na
ulici. Slične scene ponavljale su se širom
Kraljevine SHS.
PROLETERSKE
AKCIONE ČETE
Članovi Komunističke partije i nezavisnih sindikata bili su prinuđeni da se
organizuju u odbrambene čete. Prve
ovakve čete formirane su u Dalmaciji
gde je i uticaj Orjune bio najsnažniji, ali
su ubrzo slične grupacije počele da se
javljaju u Zagrebu, Slavonskom Brodu
i Sloveniji (Trbovlje, Maribor, Brežice).
Upravo u Sloveniji ove grupacije poprimile su konture prave borbene antifašističke organizacije. Proleterske akcione
čete (PAČ), na sugestiju slovenačke Komunističke partije, formirao je i organizovao Franjo Vulč.
Ne čudi da je Vulč, kao bivši solunski
borac i sportista, ovu borbenu organi-
zaciju osmislio po vojnom uzoru. Na
čelu PAČ-a nalazila se Vrhovna komanda, sa sedištem u Ljubljani, a ona
je imenovala Komandu mesta. Komanda mesta formirala je vodove od
desetak ljudi, u koje su ulazili svi članovi KPJ i SKOJ-a, koji su bili fizički
sposobni za borbu. Od više vodova, na
čelu s vodnicima, formirane su brigade. PAČ-u su mogli da pristupe i ostali
simpatizeri, pod uslovom da se podvrgnu strogoj disciplini i da učestvuju u
svim akcijama. Pristupu organizaciji
prethodile su temeljne provere, kako bi
se aktivisti obezbedili od državnih i orjunaških špijuna. Vodovi su se redovno
sastajali, čitali naredbe više komande,
vežbali sa oružjem, odlazili na izlete u
prirodu. Naoružanje je podrazumevalo pendrek, „bokser“ i slične predmete koji su se lako mogli sakriti ispod
odeće ili kamuflirati kao štapovi za
„promenadu“, što je tada bio uobičajni
aksesoar na gradskim ulicama. Za potrebe ozbiljnijih sukoba nabavljano je i
vatreno oružje, kupovano iz zajedničke radničke kase, a za popravku je bio
zadužen kovač iz Zagorja, Ivan Božjak.
France Klopčič, koji je i sam bio jedan
od istaknutijih pripadnika PAČ-a, sačuvao je jedan dokument iz tog perioda, koji nam daje bolji uvid u delovanje
ove organizacije:
„Komanda prve brigade PAČ
u Zagorju
Naredba broj 1. od 21. aprila 1923.
Zbog opasnosti koja je zapretila od
fašističkih rulja i da bi se sprečila
otvorena diktatura buržoazije eventualnim uspostavljanjem otvorenog
fašizma, kao i da bi se izvršile pripreme za odlučni boj, komanda brigade
određuje sledeće:
1. Predlagani drugovi potvrđuju se u
komandni sastav komande mesta u
Trbovlju.
2. Hitno organizovanje revolucionarnog proletarijata po vodovima.
3. Osnivanje špijunaže (time da se po
jedan trezven drug pošalje u Orjunu i
k „orkanovcima“2).
4. Kretanje naših četa treba održati u
najstrožijoj tajnosti.
5. Redovno slanje izveštaja o situaciji.
6. Odmah treba početi redovno vežbati:
a) napolju: vežbe oružjem, slanje straža, napad, odbrana;
b) u prostorijama: najpotrebnije nastupne vežbe, u dvojne redove, levo,
desno, nalevo krug.
- Komanda brigade će nedeljno izdavati naredbe svim aktivnim podređenim četama.
2
Orkanovci su bili pripadnici Organizacije
katoličkih nacionalista
Članovi Komunističke partije i nezavisnih sindikata bili su prinuđeni da se
»
organizuju u odbrambene čete. Upravo u Sloveniji ove grupacije poprimile su
konture prave borbene antifašističke organizacije. Proleterske akcione čete (PAČ), na
sugestiju slovenačke Komunističke partije, formirao je i organizovao Franjo Vulč.
»
63
- Drugovi! Međunarodni fašizam se
grozničavo priprema. Nemojmo zaostajati, pobeda će biti naša! Da živi
avangarda proletarijata! Da živi crvena poplava!“
Vulč je uveo i obavezni pozdrav pripadnika akcionih četa. Pozdrav je podrazumevao stisnutu pesnicu prislonjenu na
čelo i uzvik „Radu čast!“, na koji je sledio odgovor „...i vlast!“.3 Ovaj pozdrav
će u Sloveniji nadživeti same Proleterske akcione čete i opstati sve dok ga u
Drugom svetskom ratu nije zamenila
čuvena parola „Smrt fašizmu – sloboda
narodu!“. Vulč je bio i autor neformalne
himne PAČ-a, čiji je tekst nakalemio na
melodiju pesme „Vinci“ od slovenačkog
političara Aleksa Gabrščeka:
„Po Ljubljani smo hodili,
smo orjunce spat podili.
Dol ž njimi, dol ž njimi,
nočemo jih več!
Saj Ljubljana je proleterska,
bez proletarcev Ljubljane ni.“4
Glavna aktivnost PAČ-a bilo je obezbeđivanje radničkih zborova, proslava
i sličnih događaja, čuvanje radničkih
domova i zaštita istaknutih članova KPJ
koji su bili na meti orjunaša. Po uzoru
na borbene i disciplinovane Proleterske
akcione čete komunisti su se organizovali i u drugim krajevima Jugoslavije.
Ove akcione čete izvodile su i ofanzivne
3
Na slovenačkom: Delu čast - in oblast!
Slobodan (amaterski) prevod na
srpskohrvatski glasi: Ljubljanom smo
hodali/ Orjunaše gonili (na spavanje) / Dole
s’ njima, dole s’ njima/ Nećemo ih više/
Ljubljana je proleterska / bez proletera nema
Ljubljane.
4
64
akcije protiv Orjune, napadajući njihove
zborove. Najveći takav napad dogodio
se u Splitu, maja 1924. godine. U napadu na orjunaški zbor došlo je do prave
ulične borbe u kojoj je povređeno 5 njihovih pripadnika. Orjunaši su pozvali u
pomoć policiju koja je pohapsila napadače, ali su demonstracije nastavljene.
Tom prilikom grupa komunista provalila je u zatvor i oslobodila pritvorene
saborce. Slične akcione čete delovale
su i u Srbiji, gde su tokom 1923. i 1924.
uspele da razbiju nekoliko orjunaških
zborova u Kragujevcu, Nišu i Požarevcu. Antifašistički talas osetio se širom
zemlje, pa čak i u onim mestima, u kojima nisu postojale akcione čete. To je bio
slučaj i s Novim Sadom, čiji su radnici
organizovali kontraorjunaške manifestacije, zasićeni terorom batinaša i njihovog notornog lokalnog vođe Dobrosava Jevđevića. Ipak, najsnažniji i najorganizovaniji otpor antifašisti su pružili
u Sloveniji, gde su delovali Franjo Vulč i
bataljoni PAČ-a. Na njihovu borbenost i
pripremljenost uticala je blizina italijanske granice i vesti o varvarstvima Musolinijevih fašista, ali i nadahnjujući otpor
koji su pružali radnici iz Julijske Krajine
i Istre.
„DOLE S’ NJIMA, DOLE S’
NJIMA – NEĆEMO IH VIŠE“
Osetivši snagu otpora, orjunaši su se po
prvi put našli u defanzivi, ali reteriranje
jednostavno nije i ne može biti opcija
fašističkih falangi. Znali su da gubljenjem monopola nad uličnim nasiljem
gube i svoj „raison d’être“, gube smisao
postojanja. U srži svake fašističke organizacije jeste akcija tj. teror, nasilje,
zastrašivanje. Bez akcije fašisti su skoro
pa ništa – jalovi besmisličari farsične
retorike. Vođeni tom logikom, orjunaši
su odlučili da udare svom snagom i to
tamo gde je najtvrđe. To je značilo udariti na Trbovlje, rudničko naselje u Sloveniji koje je bilo jedno od najcrvenijih
„tvrđava“ u Kraljevini.
Orjunaši su za 1. jun 1924. najavili svoje
manifestacije u Trbovlju, otvoreno bacivši rukavicu u lice Komunističkoj partiji. Komunisti su prihvatili izazov i pripremili se za otpor. Pokrajinski komitet
KPJ oformio je pododbor koji je radio
na organizivanju odbrane Trbovlja. Prikupljeni su borci PAČ-a iz svih okolnih
mesta, pozvani svi radnici Trbovlja da
daju svoj doprinos, a mesec dana uoči
sukoba putem štampe i letaka podizana
je tenzija i širila se parola „Borba protiv fašizma, zub za zub!“. Prikupljano
je i naoružanje koje se sastojalo od nešto zarđalih pištolja i tri ručne bombe,
što svakako nije moglo da impresionira
orjunaše s njihovim novim pištoljima,
bombama i šlemovima, nabavljanim
direktno iz vojnih zaliha. Znajući da su
i po snazi i po naoružanju inferiorni,
komunisti su se dogovorili da orjunaše
zaustave na samom ulasku u Trbovlje,
gde je put bio najuži, čime bi se anulirala njihova brojčana nadmoć.
Prvog juna orjunaške čete, njih nekoliko stotina (prema nekim istoričarima
blizu hiljadu), marševim korakom i uz
pratnju vojne muzike, uputilo se od železničke stanice ka Trbovlju. Na ulazu
u mesto isprečio im se kordon radnika.
Kad su se orjunaši i radnici našli licem
u lice, zidar Joža Zupanc oteo je barjak
od jednog orjunaša i prelomio ga preko kolena. Taj gest je Zupanca koštao
života, jer su ga istog trena orjunaški
zastavničari zasuli mecima iz revolvera.
Usledio je krvavi sukob noževima, pištoljima i bombama, a kad su im se iscrpele skromne zalihe municije komunisti
su nastavili borbu prsa u prsa. Ne nadajući se takvom otporu, orjunaši su se
nakratko povukli, da bi se vratili s pojačanjem u vidu žandarmerije, koja je do
tog trenutka besprizorno stajala izvan
naselja, čekajući da se završe sukobi.
Uključivanje „snaga reda“ prinudilo je
komuniste na povlačenje. Orjunaši su
nastavili da divljaju po Trbovlju. Zapalili su Radnički dom i od žandara preoteli
uhapšenog PAČ-evca Franca Fakina kojeg su likvidirali u obližnjem kamenolomu. Bilans sukoba bio je osmoro mrtvih
(5 komunista i 3 orjunaša) i veći broj
lakše i teže ranjenih.
Iako je Orjuna izašla kao prividni pobednik, šamar koji je tada dobila neće
uspeti da spere. Čitava jugoslovenska
javnost je reagovala, opozicione partije
su kritikovale vlast koja dopušta orgijanja Orjune, a radnici širom države manifestovali su svoju solidarnost s Trbovljem na demonstracijama. Sa orjunaša
je spala glazura viteštva i u Sloveniji više
nikada neće zadobiti uticaj i ugled koji
su dotad imali. Narednih godina snaga
Orjune će naglo opadati a od 1929. sve
poluge moći i nasilja koncentrisaće se u
ruci diktatora, kralja Aleksandra, čime
će njihovo delovanje postati izlišno.
Vlasti Kraljevine SHS, međutim, nisu
čekale 1929. da se obračunaju s komunistima. Umesto nepouzdanih orjunaša,
država je stvari uzela u svoje ruke i zabranila sve legalne radničke organizacije iza kojih su se krili pripadnici KPJ.
Zabrana Nezavisne radničke partije,
Saveza radničke omladine Jugoslavije,
udruženja „Vesna“, omladinskog lista
Iskra i drugih levičarskih udruženja prinudila je komuniste da pređu u dublju
ilegalu, a to je značilo i kraj za Proleterske akcione čete.
VULČOV KRAJ
Franjo Vulč, tvorac i prvi organizator
PAČ-a, nije bio u prilici da prisustvuje
događajima u Trbovlju. On je već septembra 1923. morao da emigrira u Austriju. Iz Beča je otišao u Moskvu, gde
se upisao na Komunistički univerzitet
za nacionalne manjine i u vojnu školu.
Komunistička partija je, očigledno, polagala velike nade u borbenog Vulča. Po
partijskom zadatku ilegalno se vratio u
Kraljevinu SHS 1925, ali je odmah po
dolasku u Beograd uhapšen i sproveden
u „Glavnjaču“, gde će prisilno okončati
svoj život i postati predmet interesovanja mladog Keršovanija. Te 1926. više
nije bilo Vulča, nije bilo ni Proleterskih
akcionih četa, a i sami orjunaši, rastrzani u međusobnim sukobima i presahlih
fondova, klizili su ka zasluženoj irelevantnosti.
Petnaest godina kasnije, međutim, akteri trbovljačkog okršaja ponovo će se
sresti. Nekadašnji pripadnici Proleterskih akcionih četa i omladinskog društva „Vesna“, koji su svoje prve borbene
korake učili od Franje Vulča, priključiće se Narodnooslobodilačkom pokretu
i sukobiti s fašističkim okupatorima i
njihovih lokalnim kvislinzima. Na drugoj strani opet će biti one iste orjunaške
njuške, ovaj put rasterećene od jugoslovenske retorike, i u malo drugačijim
uniformama.5
5
Vodeće ličnosti Orjune, poput Nike Bartulovića,
Dobrosava Jevđevića, Ćire Čičin-Šaina, tokom
Drugog svetskog rata, opredeliće se za saradnju
s okupatorima i prikloniti četničkom pokretu
Draže Mihajlovića, a neki će prići ustašama Ante
Pavelića.
Literatura:
1. Cvetković Slavoljub, Napredni
omladinski pokret u Jugoslaviji 1919–
1928, Beograd, 1966.
2. Četrdeset godina – Zbornik sećanja
aktivista jugoslovenskog revolucionarnog
radničkog pokreta 1917–1929, I,
Beograd, 1960.
3. Gligorijević Branislav, Organizacija
jugoslovenskih nacionalista (Orjuna),
Istorija XX veka, 5, Beograd, 1963.
4. Keršovani Otokar, Izbor članaka,
Beograd, 1960.
5. Klopčič France, Neravnodušni
državljan: razčlenbe in zamisli,
Ljubljana, 1974.
6. Klopčič France, Vulč Franjo, ilegalni
imeni Vlado in Stanko, Slovenski
biografski leksikon, Elektronsko
izdanje: http://nl.ijs.si/fedora/get/
sbl:4534/VIEW/ (8.12.2013)
7. Kongresi, konferencije i sednice
centralnih organa SKOJ-a (1919–1924),
I, Beograd, 1984.
8. Omladinski pokret Jugoslavje 1919–
1969, Beograd, 1969.
65
GRUPA 62: OŽIVLJAVANJE
JEVREJSKOG ANTIFAŠIZMA
Piše: Stiv Silver; preveo: Miloš Milošević
*Tekst koji je pred vama je veći, za potrebe Margine, prilagođen deo članka
objavljenog u magazinu Searchlight jula 2002. godine; prim. ur.
»
SREDINOM ŠEZDESETIH
GODINA, U VELIKOJ
BRITANIJI POČELE SU DA
OŽIVLJAVAJU FAŠISTIČKE
GRUPE. PODMETANJE POŽARA
U OBJEKTIMA ČIJI SU VLASNICI
BILI JEVREJI UTERALO JE STRAH
U KOSTI OVOJ ZAJEDNICI
U LONDONU. MEĐUTIM,
NAJBORBENIJI MEĐU NJIMA
SMATRALI SU DA NEMA
MESTA STRAHU I ODLUČILI SU
DA NEONACISTIMA UZVRATE
ISTOM MEROM – ŽESTOKO!
P
rva polovina pedesetih godina 20. veka bila je mirno vreme za antifašiste, jer pretnja od
oživljavanja fašizma iz neposredog
posleratnog perioda više nije postojala. Predratni vođa britanskih fašista,
Osvald Mozli, nije uspeo da realizuje
svoj toliko najavljivan povratak i, usled
malobrojnosti opozicije, antifašistički
pokret pao je u zapećak. Mozli je i dalje bio u egzilu, dok je grupica tvdokornih lojalista, koju su predvodili Rejven
Tompson, Alf Flokhart i Džefri Ham,
održavala u životu njegovu organizaciju Pokret za ujedinjenje (Union Movement). Najmilitantnija od antifašističkih organizacija, Grupa 43, raspuštena
je 1950, a uskoro potom činilo se da su
otvoreni ulični sukobi fašista i antifašista stvar prošlosti.
TENZIJE SREDINOM
ŠEZDESETIH
A onda su, sredinom 50-ih, fašisti počeli da rekonstruišu svoje organizacije
i, do početka 60-ih, u Britaniji je oživljavanje fašizma već uzelo maha. Većina
njihovih aktivnosti odvijala se u Londonu, tako da se i reakcija antifašista
dešavala tamo. London je bio i mesto
gde je živela većina britanskih Jevreja,
a najmilitantnija antifašistička opozicija
dolazila je od strane jevrejske zajednice
koja je formirala Komitet 1962, ili Grupu 62, kako je bila popularno nazvana.
Na neki način, Grupa 62 bila je slična
Grupi 43. Ipak, Britanija 60-ih veoma se
razlikovala od Britanije kakva je bila po
okončanju Drugog svetskog rata, i zbog
toga je sastav nove grupe bio drugačiji.
Dok je, istorijski gledano, antifašistički
pokret uvek predvodila levica, njen uticaj
u jevrejskoj zajednici počinjao je da slabi, tako da levica Grupu 62 nije vodila na
isti način kao Grupu 43. Mada su ove dve
grupe imale nešto zajedničkog članstva,
počela je da se priključuje nova generacija. Levica i jevrejska zajednica ostale su
dva glavna igrača u širem antifašističkom
pokretu, ali međunarodni događaji i demografske promene naročito su izmenili
prirodu londonske jevrejske zajednice.
Aktivnosti Grupe 62 ponovo su pokrenule debatu o najboljem načinu borbe
protiv antisemitizma, s tim da je Jevrejski odbrambeni komitet Odbora
deputata (Board of Deputies, glavno
predstavničko telo britanskih Jevreja,
prim. prev.) javno osudio aktivnosti jevrejskih antifašista. Ipak, ništa nije moglo da spreči otvorenu podršku koju je
Grupa 62 uživala od običnih Jevreja. To
je ostavilo neizbrisiv trag na jevrejskoj
odbrani u Britaniji i značajno doprinelo pridobijanju šire jevrejske zajednice
Još jedna bitna stvar za levicu, u klimi hladnog rata, kad se činilo da je pretnja
»
od nuklearnog rata i te kako realna, jeste i formiranje velikog mirovnog pokreta i
Kampanja za nuklearno razoružanje. »
66
A
za plan da se kolektivna zaštita sprovodi
na otvoren i žustar način.
LEVICA – OD ANTIFAŠIZMA
DO ANTIIMPERIJALIZMA
Tokom ranih 50-ih antifašizam je prestao da bude glavna aktivnost levice,
kao što je to bio tokom 30-ih i 40-ih
godina. Do ovog je došlo prvenstveno
zbog toga što su fašisti bili toliko slabi
da nije bilo vredno truda boriti se protiv njih, ali i zbog toga što je levica kao
prioritet imala drugu borbu.
Sada je pružala podršku snažnom antiimperijalističkom pokretu u Africi i
Aziji, a njene aktivnosti predvodio je
Pokret za oslobođenje od kolonijalizma (Movement for Colonial Freedom
– MCF). I novije grupe, koje su se oslanjale na drugačije političke tradicije,
kao Laburistička liga socijalista (Social
Labour League) i anarhisti, počele su
da se pojavljuju, i do kraja pedesetih
postale su uticajne u nekoj meri.
Međutim, tradicionalna levica i dalje je
bila dominantna snaga u antiimperijalstičkom pokretu ’50-ih i ranih ’60-ih,
iako je podrška oslobađanju od kolonijalizma privlačila i ljude van levice, pa
su je podržavali i liberali, pa čak i neki
konzervativci. Oni su podržavali veliku
borbu za oslobođenje naroda zemalja
poput Konga, Gane i Kenije. Predvođena Fenerom Brokvejem, iskusnim laburističkim poslanikom, jedna od glavnih
kampanja MCF-a bile je usmerena protiv novog sistema aparthejda koji je bio
uveden u Južnoj Africi.
Fašisti su podržavali i britansku i strane
varijante imperijalizma, stalno su provocirali i organizovali kontrademonstracije
protiv aktivnosti levice. Mozlijev Pokret
za ujedinjenje, kome se priključila Britanska nacionalna partija (to nije bila ista
organizacija kao današnja BNP), 1960.
godine, pojavio se na skupu na Trafalgar skveru na protestu protiv masakra u
Šarpvilu (događaj koji je označio početak oružanog otpora protiv aparthejda u
Južnoj Africi, prim. prev). Militantni aktivisti MCF-a i novooformljenog Pokreta
protiv aparthejda (Anti-Apartheid Movement) oterali su fašiste. Brutalna tortura i ubistvo kongoanskog antiimperijalstičkog lidera Patrisa Lumumbe, 1961,
u Londonu su doveli do nereda u kojima
su fašisti napali antiimperijaliste, ali im je
uzvraćeno istom merom.
Još jedna bitna stvar za levicu, u klimi
hladnog rata, kad se činilo da je pretnja od nuklearnog rata i te kako realna, jeste i formiranje velikog mirovnog
pokreta i Kampanja za nuklearno ra-
Aktivnosti Grupe 62 ponovo su pokrenule debatu
»
o najboljem načinu borbe protiv antisemitizma, s tim
da je Jevrejski odbrambeni komitet Odbora deputata
javno osudio aktivnosti jevrejskih antifašista. Ipak, ništa
nije moglo da spreči otvorenu podršku koju je Grupa
62 uživala od običnih Jevreja. To je značajno doprinelo
pridobijanju šire jevrejske zajednice za plan da se
kolektivna zaštita sprovodi na otvoren i žustar način.
zoružanje. Prvi od slavnih antinuklearnih marševa od Londona do Aldermastona (gde se nalazilo postrojenje za
proizvodnju nuklearnih bojevih glava,
prim. prev.) predvodio je pastor Martin Nimeler, svojevremeno zatvoren od
strane nacista, poznat i kao autor čuvene antifašističke poeme koja počinje
stihovima: „Prvo su došli po komuniste,
»
67
Pedesetih godina bili smo svedoci i slabljenja podrške koju su Jevreji pružali
Komunističkoj partiji Velike Britanije
(Communist Party of Great Britain –
CPGB), koja je prethodno igrala vodeću ulogu u borbi protiv fašizma. Iako
hladni rat nikako nije mogao da se meri
s antikomunističkom histerijom u SAD,
ovo su bila loša vremena za komuniste i
još gora za jevrejske komuniste. CPGB
se u istočnom Londonu suočila sa situacijom da se njena baza udaljavala od
nje i fizički i politički. Jevrejski poslanik
CPGB iz Stepnija (opština u Ist Endu,
prim. prev.), Fil Piratin, izgubio je mandat 1950, a u maju 1953. komunisti su
izgubili svih devet mesta u Opštinskom
veću Stepnija, koja su osvojili 1949.
Otkrića iz februara 1956. nanela su naročito težak udarac jevrejskim komunistima, od kojih su mnogi bili odani
Otkrića iz februara 1956. nanela su naročito težak udarac jevrejskim
»
komunistima, od kojih su mnogi bili odani antifašističkom pokretu. Na dvadestom
kongresu Komunističke partije Sovjetskog Saveza, Nikita Hruščov šokirao je
celokupan međunarodni komunistički pokret kad je opisao zločine Staljinovog
režima. Ova otkrića posebno su zabrinula jevrejske komuniste, pošto su sadržala
čitav niz antisemitskih akcija.
»
ali ja nisam progovorio jer nisam bio
komunista“. Fašisti iz Lige imperijalnih
lojalista (League of Empire Loyalist)
uleteli su kolima, ukrašenim britanskim
zastavama, s boka u ovu kolonu, što je
bio način sticanja publiciteta tipičan za
ovu organizaciju.
Posle zauzimanja defanzivnog stava na
nekoliko skupova u nizu, stjuarti MCFa najmanje jednom prilikom potukli
su fašiste. Dakle, levica nije napustila
antifašizam – zapravo, da bi se održala,
morala je da se zaštiti, samo što joj on
nije bio prioritet u kampanjama tokom
pedesetih i, ono što je ključno, nije se
ponudila da predvodi suprotstavljanje
fašizmu ranih šezdesetih.
SLABLJENJE JEVREJSKOG
IST ENDA
Tokom prve polovine 50-ih, fašizam
nije bio veliki problem ni za jevrejsku
zajednicu. U to vreme nastupile su značajne promene u sastavu jevrejske zejednice. Jevreji iz londonskog Ist Enda,
gde se prethodno odvijala većina velikih
sukoba s fašistima, i gde je većina Jevreja živela, krenuli su da se iseljavaju
po severozapadnom „koridoru“, preko
Stemford Hila i Heknija, ka Golders
Grinu ili dalje na istok, u oblasti kao što
je Ilford u Eseksu.
68
antifašističkom pokretu. Na dvadestom
kongresu Komunističke partije Sovjetskog Saveza, Nikita Hruščov šokirao je
celokupan međunarodni komunistički
pokret kad je opisao zločine Staljinovog režima. Ova otkrića posebno su
zabrinula jevrejske komuniste, pošto su
sadržala čitav niz antisemitskih akcija, poput sistematskih čistki jevrejskih
partijskih rukovodstava u socijalističkim zemljama istočne Evrope, opšteg
gašenja jevrejskih kulturnih institucija u
Sovjetskom Savezu posle 1948, ubistava
jevrejskih pisaca i intelektualca, među
kojima i vođa Jevrejskog antifašističkog
komiteta, u avgustu 1952, „doktorske
afere“ iz 1953, u kojoj je Staljin optužio grupu mahom jevrejskih fizičara da
planiraju njegovo ubistvo u ime „cionizma“ i „zapadnog imperijalizma“. Kao da
to nije bilo dovoljno, nekoliko meseci
posle ovih otkrića, desio se i mađarski
ustanak protiv komunističkog rukovodstva te zemlje i sovjetski odgovor u vidu
slanja tenkova da ga uguše. Mada se ni
na jedan pojedinačni faktor ne može
gledati kao na odlučujući u prekidu odnosa između CPGB-a i jevrejske radničke klase, činjenica je da se u toku jedne
decenije ova partija pomerila s pozicije
ideološke hegemonije među Jevrejima i
postala relativno marginalna.
Ono što je počinjalo sve više da utiče
na Jevreje bila je literatura o Holokaustu i uspeh relativno nove države Izrael.
Možda je iznenađujuće, ali do početka
60-ih postojalo je veoma malo literature o istrebljivanju evropskih Jevreja
od strane nacista. A onda je, početkom
60-ih, naširoko počelo da se piše o ovim
događajima. Film po knjizi Leona Urisa, Egzodus, o brodu jevrejskih izbeglica kojima je odbijen ulazak u Palestinu,
koja je bila pod Britanskim mandatom
na kraju Drugog svetskog rata, te njegova knjiga Mila 18, o ustanku u varšavskom getu, verovatno su najbolji
primeri uticaja na mlade Jevreje. Ipak,
fašističke grupe bestidno su provocirale
i ranih šezdesetih, što je pokazivalo Jevrejima da i nije toliko bitno gde stojite u političkom spektru. Zadatak je bio
suprotstaviti se fašistima, a Grupa 62
predvodila je ovu borbu u ime jevrejske
zajednice.
RAĐANJE KOMITETA 1962
Do kraja 50-ih, fašisti su organizovali
ozbiljne ulične skupove, a 1959. Mozli
je, sa svojim Pokretom ujedinjenja, načinio veliki povratak na političku scenu,
o čemu se mnogo pisalo. Nacionalna laburistička partija (National Labour Party) Džona Bina i Bela odbrambena liga
(White Defence League) Kolina Džordana ujedinile su se i formirale Britansku nacionalnu partiju 1960. Predvođena Endrjuom Fauntinom, u roku od dve
godine, BNP se raspala i od nje je nastao Nacionalsocijalistički pokret (National Socialist Movement), koji su predvodili Džordan i Džon Tindal (s tim da
je učestvovao i ogranizator aktivnosti
Nacionalnog fronta Martin Vebster).
Liga imperijalnih lojalista, koju je predvodio A. K. Česterton (rođak poznatog
pisca G. K. Čestertona) takođe je nastavila da se organizuje.
Fašisti su odigrali centralnu ulogu u takozvanim rasnim nemirima na Noting
Hilu, u zapadnom Londonu, gde im je
bila centrala, i na drugim mestima gde
su se tada borili protiv „obojene imigracije“. Pošlo im je za rukom da 1958/59.
podstaknu mlade ljude da im se pridruže na ulicama, a novine su izveštavale
kako su „tediji“, bande mladih rokera,
napadali radnike s karipskih ostrva.
Po zidovima su ispisivali slogan KBW
(Keep Britain White). Na kraju se desilo ono što je bilo neizbežno i fašisti su
na smrt izboli Kelsa Kohrejna, stolara s
ostrva Antigva. Njegovi napadači nikad
nisu uhvaćeni.
Mada su mnogi od onih koji će se priključiti Grupi 62 bili progresivnih shvatanja, a neki su učestvovali u antifašističkoj odbrani crne zajednice u zapadnom Londonu, ono što je pokrenulo baš
jevrejsku reakciju na fašiste bili su napadi na njihovu zajednicu.
Rasizam protiv ljudi crne puti bio je
moćno oružje za fašiste, ali ovo im nikad nije umanjilo značaj lova na Jevreje.
Fašisti su, početkom 60-ih, na londonskom Trafalgar skveru, održali nekoliko
sastanaka na kojima je bilo komentara
protiv Jevreja, što je navelo veterane iz
Grupe 43 i novu generaciju antifašista
da pričaju o formiranju jedne slične organizacije. Trenutak kad se prešlo s reči
na dela bio je onaj kad je Džordan organizovao skup novooformljenog NSMa na Trafalgar skveru, u julu 1962, i bio
iza transparenta na kom je pisalo „Oslobodimo Britaniju jevrejske kontrole“.
Narednog meseca, oformljen je Komitet
1962.
Grupa 62 sledila je stope militantnih
aktivista iz jevrejske zajednice pre njih.
Nakon paljenja sinagoga i niza drugih
provokacija usmerenih protiv britanskih Jevreja, ovoj zajednici bila je potrebna snaga koja će moći fizički da je
odbrani. Antisemiti su uskoro otkrili,
često pošto su bili oboreni na pločnik,
da je stereotip o Jevrejima kao slabašnim kukavicama samo još jedan nacistički mit. Kao i Juda Makabejac i
njegovi sledbenici, koji su u biblijska
vremena čekićima išli na neprijatelje jevrejske zajednice, tako je i Grupa 62 postupila 60-ih. Poput onih koji su se borili u Bici za Ulicu Kejbl 1936. i Grupe
43, koja je bila aktivna četrdesetih godina, svojim akcijama oni inspirišu ne
samo Jevreje, već i druge zajednice suočene s rasističkim napadima bilo gde.
VOĐE NACISTA I NJIHOVO
PACOVSKO GNEZDO
Najpoznatiji od posleratnih fašističkih
vođa bio je Osvald Mozli. Predvodnik
ozloglašenog predratnog Saveza fašista
i nacionalsocijalista (Union of Fascists
and National Socialists), dobijao je finansijsku potporu kako od Musolinija
tako i od Hitlera. Pošto je doživeo težak poraz od Grupe 43 krajem 40-ih i
početkom 50-ih, živeo je u poluegzilu u
Parizu.
Osim što je povremeno govorio na skupovima, ostao je van domaće političke
scene do rasnih nemira u Noting Dejlu,
u zapadnom Londonu, 1958. Ali njegov
toliko najavljivani povratak u borbu za
mesto u parlamentu, u području gde su
se odvijali nemiri, pokazao se kao promašaj, a njegovi pokušaji da organizuje
ulične skupove svaki put bi bili osujećeni.
Džefri Ham, Mozlijev posleratni politički sekretar, kao i njegov vođa, bio je zatvaran tokom rata zbog kršenja odredbe
18b, koja je omogućavala policiji da bez
suđenja zatvori svaku osobu za koju se
sumnja da je nacista. Živeo je u Prinsdejl roudu, u Noting Dejlu, gde su razne nacističke grupe imale svoje centrale tokom 50-ih i 60-ih godina.
Najomraženiji lik bio je Džon Kolin
Kembel Džordan, bivši vojni oficir i nastavnik. Kao sledbenik najomraženijeg
britanskog naciste svih vremena Arnolda Lisa, pokušao je da ga kopira i usvojio je njegove stavove o ubijanju Jevreja
u gasnim komorama. Njegov pokušaj
da organizuje skup svog Nacionalsoci-
Hapšenja na protestu
u Ulici Kejbl
69
jalističkog pokreta (National Socialist
Movement – NSM) na Trafalgar skveru,
1. jula 1962, bio je katalizator koji je pokrenuo Grupu 62.
Utamničen nekoliko puta zbog vođenja paramilitarne grupe pod imenom
Spirhed, huškanja mornara i prekršaja
po starom zakonu o rasnim odnosima,
on je bio samo posmatrač, dok je njegova žena, naslednica francuske modne
imperije Fransoaz Dior, u to vreme organizovala bande piromana od članova
NSM-a i onih koji su napustili Pokret
„Veća Britanija“ (Greater Britain Movement – GBM) Džona Tindala. Sada u
svojim kasnim sedamdesetim, Džordan
nastavlja da se bavi ilegalnim nacističkim aktivnostima.
Džon Tindal započeo je svoju političku karijeru u Ligi imperijalnih lojalista (League of Empire Loyalist), kao i
Džordan, njegov mentor. Pošto su obojica pomogli da se formira Britanska
nacionalna partija, posle koje je usledio
NSM, oni su se razišli, a Tindal je oformio GBM. Tindal je GBM pripojio Nacionalnom frontu, ubrzo po njegovom
osnivanju 1966. i postao njegov vođa u
dva duga mandata.
Najuglađeniji nacista bio je Endrju Fauntin, koji je poticao iz stare zemljoposedničke torijevske porodice iz Norfoka. Borio se za Franka u Španskom
građanskom ratu i bio ozbiljno povređen u ratu protiv Japana. Zbog povreda
glave, imao je manične poremećaje, ali
to ga nije sprečilo da postane predsednik BNP-a, a neko vreme i vođa NF-a.
Bio je poznat zbog parnica protiv svoje
braće fašista. Početkom 60-ih, njegovo
imanje u Norfoku korišćeno je za zloglasna okupljanja međunarodnih nacista, koja su obezbeđivali naoružani
stražari.
Džon Bin je fašistički vođa koji je najduže aktivan, od 50-ih do danas. Kao
mozlijevac, prešao je u Ligu imperijalnih lojalista, pomogao da se osnuje
Nacionalna laburistička partija, postao
pokretačka snaga u izvornom BNP-u, a
neko vreme je bio i prvi čovek u NF-u.
BNP je postigla određeni uspeh na lokalnim i nacionalnim izborima pre
nego što je postala deo NF-a. Bin je
uređivao i Kombat, verovatno najbolju
publikaciju koju je ikad izdavala ekstremna desnica u ovoj zemlji. Posle mnogo
godina u senci, vratio se pred oči javnosti svojom autobiografijom Mnogo nijansi crne.
WIR KOMMEN WIEDER
Mladi nacisti u Nacionalsocijalističkom
pokretu Kolina Džordana dolazili su iz
rasturenih porodica, patili su od goja70
znosti ili bili sasvim psihotični. Zajedno
s Hjuom Hjuzom, velškim gardistom,
i Malkolmom Sparksom, vojnim padobrancem, njihov broj je postepeno
rastao, a kad im je Džordanova žena
Fransoaz Dior, naslednica modne imperije, obećala seks i slavu, postali su smrtonosna sila.
Pošto su nacisti podmetnuli dve plastične eksplozivne naprave u Londonu
1962. godine, NSM je izveo 34 piromanska napada na jevrejske mete oko
prestonice. Škole, sinagoge, groblja i jedan teološki koledž bili su zapaljeni.
Talas straha širio se jevrejskom zajednicom. Pošto je devetnaestogodišnji mladić poginuo u požaru na Teološkom koledžu u Stemford Hilu, rastao je pritisak
na policiju da počne da hapsi. Ali, iako
je jedan od ovih piromana, Obri Dezmond Kadogan, inače direktor kompanije po zanimanju, uhvaćen i osuđen,
nije više bilo hapšenja.
Grupa 62 i Srčlajt oformili su zajednički istražni tim. Ispitivali smo ljude,
uzimali izjave, i izdavali instrukcije našim krticama i inflitratorima kako da
nađu dokaze. U januaru 1965, neki od
članova Pokreta „Veća Britanija“ Džona Tindala uhapšeni su pošto su napali
policiju i Grupu 62. Među onima koji su
se sledećeg dana pojavili kod sudije za
prekršaje bio je i jedan tinejdžer, Pol Djuks. Kad je napustio sudnicu, očito posvađan sa svojim drugarima nacistima,
Hari Bidni, obaveštajac Grupe 62, mu je
prišao, kupio mu šolju čaja i pitao ga šta
ga muči. Mladić se rasplakao i priznao
da je bio član jedne od dve grupe nacističkih diverzanata odgovornih za požare, pod sloganom „Wir kommen wider“
(„Dolazimo ponovo“).
Pristao je da se nađe s Harijem sledeće
večeri. Hari i urednik istraživačkog segmenta Srčlajta odlučili su da se obrate
državnoj obaveštajnoj službi i prijave
ga, a da im se zauzvrat obeća da će Djuks dobiti blažu kaznu. Odbili su bilo
kakav dogovor i zahteveli su da ga predamo. Mi smo to odbili i te noći, pošto
smo uklonili tragove, doveli smo Sirila
Paskina, terenskog komandanta Grupe
62, i Dejva Fridmena, obaveštajca koji
je bio poznat kao ulični borac uprkos
činjenici da je bio visok čitavih metar i
po.
Kad se Djuks pojavio sledeće večeri,
predočili smo mu činjenice. Policija
mu je bila na tragu zbog ubistva, ako ni
zbog čeg drugog. S druge strane, mogao
je da padne šaka Grupi 62. A imao je i
izbor da krene s jednim od nas i preda
se policiji.
Rezultat je bio ukupno 13 uhapšenih i
osuđenih. Hjuz je dobio 5 godina – već
su ga bili šutnuli iz vojske – a ostali su
dobili blaže kazne. Na drugom suđenju,
koje je uključivalo i čoveka koji je bio
odgovoran za smrt studenta, za šta niko
nije nikad osuđen, sudija je odlučio da,
pošto je bio Uskrs i oni su se pokajali,
on neće zahtevati zatvorske kazne. Teško da je ovo bilo opravdano, jer oni nisu
bili hrišćani već pagani i mi nismo ni za
trenutak poverovali da im je bilo žao.
Na trećem i poslednjem suđenju, Džordanova sada već bivša žena dobila je
18 meseci zato što je prisustvovala bar
jednom paljenju. Naš obaveštajac joj je
ušao u trag kad je ušla u zemlju s lažnim pasošem. Iako izjave optuženih pokazuju da je Džordan unapred znao za
neke od ovih napada i nije uradio ništa
da ih spreči, on nikad nije optužen.
Na kraju ovih suđenja, sudija je tražio
da neko iz Grupe 62 istupi da mu se sud
zahvali za društveno koristan rad. Bidni, bivši oficir, primio je počasti. Do tog
vremena, vođe jevrejske zajednice opisivale su Grupu 62 kao kriminalce koji
štete zajednici. Taj dan postao je prva
od mnogih prekretnica u jevrejskoj odbrani, kad je u uvodniku Džuiš kronikla
zahtevano da se Grupi iskaže zahvalnost
i poštovanje za njen rad.
RAĐANJE NACIONALNOG
FRONTA
Dve godine su nam naši infiltratori i
plaćeni doušnici, unutar više grupa ekstremne desnice, donosili informacije
o pokušajima da se formira jedna šira
organizacija koja bi se otresla nacističkog imidža, koji je uporno pratio Pokret
„Veća Britanija“ Džona Tindala i Britansku nacionalnu partiju Endrjua Fauntina. BNP je dobro prolazio na lokalnim
i nacionalnim izborima, ali mu je onemogućeno da napravi značajniji politički proboj zbog tvrdokornih stavova
o rasi i Jevrejima i nasilja koje su činili
neki od njenih poznatijih aktivista.
Nacionalsocijalistički pokret Kolina
Džordana i Pokret za ujedinjenje Osvalda Mozlija nisu želeli da budu deo ovoga. A. K. Česterton, ostareli vođa Lige
imperijalnih lojalista čije se članstvo
Osvald Mozli i
crnokošuljaši
rapidno osipalo prelazeći u Klub „Ponedeljak“ (Monday Club, interesna grupa
ekstremne desnice, do 2001. deo Konzervativne partije, prim. prev.) i Anglorodezijsko društvo (Anglo-Rhodesian
Society, formirano kad je bela vlada
Južne Rodezije, dela sadašnjeg Zimbabvea, proglasila nezavisnost od Britanije,
osnovu informacija dostavljenih u zajedničkoj akciji Srčlajta i Grupe 62.
Kekston hol, omiljeno mesto susreta
nacista, trebalo je da bude mesto gde će
biti pokrenuta nova organizacija. Aktivisti Grupe 62 i terenski obaveštajci
Srčlajta osećali su se kao da igraju još
jedno finale na Vembliju ekstremne de-
Na kraju ovih suđenja, sudija je tražio da neko iz
»
Grupe 62 istupi da mu se sud zahvali za društveno
koristan rad. Bidni, bivši oficir, primio je počasti. Do tog
vremena, vođe jevrejske zajednice opisivale su Grupu
62 kao kriminalce koji štete zajednici. Taj dan postao je
prva od mnogih prekretnica u jevrejskoj odbrani, kad je
u uvodniku Džuiš kronikla zahtevano da se Grupi iskaže
zahvalnost i poštovanje za njen rad.
1965, prim. prev.), skrivajući se iza nacionalne zastave, gledao je na spajanje
kao na političku šansu. Društvo za očuvanje rase (Race Preservation Society,
desničarska interesna grupa koja se 60ih protivila imigraciji, prim. prev.), koje
se pojavilo na sceni u poslednjih 18 meseci, takođe je bilo za spajanje.
Mada su grupe koje su ulazile u Nacionalni front na papiru imale oko 4.000
članova, mnogi od njih imali su dvojno
ili čak trojno članstvo u raznim grupama. Ono što je za većinu njih bilo zajedničko jeste mržnja prema Jevrejima.
Tindal je bio odsutan tokom finalne
faze pregovora, jer je bio na odsluženju
zatvorske kazne zbog upotrebe vatrenog
oružja, pošto ga je policija uhapsila na
»
snice, toliko puta su tamo izvodili operacije u proteklih pet godina. Sticajem
okolnosti, 15. decembra uveče, vestminsterski ogranak Pokreta protiv aparthejda (Anti-Apartheid Movement – AAM)
održavao je sastanak na poslednjem
spratu, dok je BNP rezervisao dvoranu
na prvom spratu za sastanak na kom je
trebalo da bude pokrenut NF.
Nažalost, fašisti su se pojavili dosta rano
i postavili tim aktivista unutar dvorane.
U roku od nekoliko minuta, stotine antifašista, koji su tvrdili da idu na sastanak AAM-a, pokušalo je da se probije
kroz veliki kordon policije u zgradi i
dođe do skupa NF-a.
Mnogi od njih su vraćeni. Pretnja masovnim hapšenjem nije naterala antifa71
šiste da promene odluku i došlo je do
opšte pometnje – fašisti hvatani van
dvorane, a antifašisti izbacivani iz iste.
Tek oko trećina onih koji su hteli da
prisustvuju skupu uspela je da uđe, ali
oni su istrajali u nameri da osnuju novu
partiju. Napolju je masa fašista naoružanih flašama napala antifašiste, dok je
policija to posmatrala.
Narednog dana, kod sudije za prekršaje, jedan mladi antifašista osuđen je za
napad na policiju, ali je oslobođen optužbi kad je Srčlajt kao dokaz dostavio
fotografiju na kojoj se vidi da su zapravo njega fašisti dvaput lupili flašom po
glavi pre nego što je uhapšen. Policija je
lagala.
U roku od godinu dana, uprkos javnom
obećanju NF-a da otvoreno nacističkom
Pokretu „Veća Britanija“ neće biti dopušteno da se pridruži, Tindalu je omogućeno da dovede svoja 132 člana u partiju i dokopa se većine bitnih funkcija.
Kao Mozlijevi predratni crnokošuljaši, NF je sve više bio u mogućnosti da
regrutuje ljude iz partije Torijevaca,
koja je bila u zavadi sama sa sobom, i
da uzme stotine hiljada glasova od biv-
Grupa 62 počela je da bledi posle bitke na
»
Red Lajon skveru 1975, kad je 5.000 antifašista
demonstriralo protiv povorke i skupa od oko 1.500
pripadnika Nacionalnog fronta, a mladi student,
antifašista, Kevin Gejtli, bio je tada ubijen. Neuspeh
Grupe da usmeri kontrademonstracije doveo je do
toga da shvatimo u kojoj meri se antifašistička politika
promenila.
»
72
ših simpatizera laburista u gradskim
jezgrima. Ipak, partija je bila suočena i
s trajnim problemom da koliko je ljudi napusti, toliko joj se i priključi. NF
je dosegao vrh sa 17.000 članova 1973.
godine, a proverene informacije otkrile
su da je od pokretanja, krajem 1966, do
trenuka kad je Margaret Tačer postala
premijerka 1979, kroz ovu organizaciju
prošlo 64.000 članova.
AKCIJE VOĐENE
OBAVEŠTAJNIM RADOM
Kad je Grupa 62 pokrenuta, u avgustu
1962, njen komitet je Harija Bidnija zadužio za obaveštajnu delatnost. Ta uloga mu je savršeno pristajala i u prvih
nekoliko nedelja regrutovao je krticu
među iskusnim londonskim kadrom
Osvalda Mozlija.
Ubrzo je postalo jasno da nam je potreban bolji strateški pristup. Jedan mejnstrim novinar, koji je odrastao u nacističkoj Nemačkoj, rekao nam je: „Tamo
se sada odvija rat, i to nije rat po vašem
izboru. Neprijatelj dolazi da vas pronađe, preteći ne samo Jevrejima ili crncima, već i samoj demokratiji u kojoj živimo. U ratu je, dakle, najbitnije da imamo bolju obaveštajnu službu od nacista
da bismo pobedili“.
Tri godine kasnije, pridužila nam se
jedna izuzetna žena, Monika Mediks,
veteranka izraelske borbe za državnost.
Njena uloga bila je da nadgleda, da pomaže da se izbegnu sulude ideje i da se
pobrine da operacije budu strateške i
dobro isplanirane. Do tog vremena, informacije su stizale od izvora na svim
nivoima neprijateljskih grupa.
Izvođenje pred lice pravde nacističkih
piromanskih bandi 1965. i 1966. povećalo je značaj obaveštajnog dela posla
u očima javnosti i značilo je da, ako je
bilo koji nacista želeo da prebegne, iz
bilo kog razloga, znao je kuda da ide.
Već na zimu 1962/63, Harijeve krtice
donosile su nam pisma koja je Džordan pisao svojim višim saradnicima, a
koje su pravni zastupnici prošvercovali
iz njegove zatvorske ćelije. Dokopali su
se čak i trouglaste zastavice koju je sin
Adolfa Ajhmana poslao Nacionalsocijalističkom pokretu od svoje nacističke grupe u Argentini, da bi se zahvalio
britanskim nacistima što su se zalagali
za njegovog oca nakon što ga je uhvatio
Mosad – izrealska obaveštajna služba.
Nad Ajhmanom su brzo potom izvršili
smrtnu kaznu zbog učešća u organizo-
vanju „konačnog rešenja“ (plan nacističke Nemačke za sistematski genocid
nad evropskim Jevrejima, koji je doveo
do završne, najsmrtonosnije faze Holokausta, prim. prev.).
Timovi za istragu upali su u Mozlijevu
centralu i uklonili sve bitne dokumente. Iz tajne kancelarije Britanske nacionalne partije u zapadnom Londonu,
jednog nedeljnog jutra, odneti su svi
dokumenti. U jednoj neverovatnoj provali, čovek se uspentrao na krov besprekorno utvrđene centrale NSP-a i ukrao
većinu njihovih dokumenata.
Dejvida Irvinga nikad nismo gubili iz
vida, od propalog inicijalnog pokušaja
da se dokopa dokumentacije istorijskog
revizionizma 1963, do 90-ih, kad je tvrdio da smo mu od života naravili Holokaust.
Nakon naše dojave, pripadnici Službe
bezbednosti su, 1962. godine, uhapsili
Žorža Parizija, teroristu i plaćenog ubicu iz redova Organizacije tajne armije
(Organisation armée secrète – OAS,
francuska disidentska paramilitarna organizacija tokom Alžirskog rata, prim.
prev.), koji je učestovao u zaveri da se
ubije francuski predsednik – general
De Gol. Kod njega je pronađeno više
pasoša i napunjen pištolj, ispod jastuka
na krevetu koji je delio s jednim gej članom Mozlijevog Pokreta ujedinjenja.
Osujetili smo plan da se kidnapuje ambasador jedne afričke države u Londonu
1966. godine. U prvi mah nam Služba
bezbedosti nije poverovala, ali suđenje
čoveku ključnom za ovaj plan u Centralnom kaznenom sudu pokazalo je
koliko je sve bilo stvarno.
Roditelji jednog mladog naciste 1968.
jedva su izvukli živu glavu kad smo otkrili da je on nameravao da ih otruje.
Poslali su ga bolnicu za mentalno obolele najvišeg stepena bezbednosti.
Početkom 70-ih organizovali smo opsežnu operaciju protiv infiltracije ekstremista u partiju torijevaca, uz saradnju s konzervativcima i pristanak Harolda Vilsona, premijera iz redova laburista. Mogli smo da uporedimo spiskove
članova većih fašističkih grupa s onim
od Kluba „Ponedeljak“ i Anglo-rodezijskog društva.
Naredne godine, locirali smo skrovište
grofa Potockog u Španiji. Ovaj poljski
emigrant i ozloglašeni pornograf nekada je pružao utočište Fransoazi Dior,
bivšoj ženi Kolina Džordana. Dao nam
je snažan vetar u leđa kad je na tajnom
sastanku tvrdokornog nacističkog Novog evropskog poretka, grupe koja je
izgledala kao da je izgmizala iz knjige
Dosije „Odesa“ (roman Frederika Forsajta o avanturama mladog nemačkog
reportera koji pokušava da locira bivšeg
upravnika jednog koncentracionog logora, prim. prev.), izjavio da ga je Grupa
62 naterala da ode u egzil. Na istom tom
sastanku se i Žak Verže, francuski advokat koji je započeo život kao levičar, pa
postao branitelj oficira Gestapoa i arapskih terorista, prvi put pojavio uz bivše
esesovce.
Pomogli smo u hvatanju bande naoružanih nacističkih fanatika, čije je sedište
bilo u Birmingemu, i oni su završili u
zatvoru. Ovo se dešavalo 1980. godine,
a tokom 80-ih i 90-ih proganjali smo
naciste u oružanim snagama i državnim
službama. Nastavili smo i da otkrivamo
pacove u redovima sindikata. Očigledno da možemo da imenujemo samo
one krtice koje su izašle u javnost da
bi se borile protiv fašizma na drugom
frontu. Bili su to ljudi poput Reja Hila,
koji je rizikovao svoj život baveći se međunarodnim nacističkim teroristima i
sprečio bombaški napad na karneval na
Noting Hilu ranih 80-ih. Zatim, bili su
tu mladići Tim Hepl i Metju Kolins, koji
su naneli nesagledivu štetu modernoj
BNP tokom 80-ih i 90-ih. Infiltracija
nije bila strogo rezervisana za muškarce. Tokom 60-ih, mogli ste videti sićušnu ženica po imenu Rena, kako ide pod
ruku s najodanijim Mozlijevim sledbenicima, ili pije čaj s lejdi Mozli kad je
u gradu. Sonja Hohfelder, tokom 70-ih
i 80-ih, redovno je dostavljala bitne informacije o velikom broju britanskih
grupa i bila je u mogućnosti da prisustvuje skupovima u inostranstvu i prevodi dokumentaciju bitnih nacističkih
aktivista širom sveta.
Čak je i pokojni Džon Kingzli Rid, koji
je nakratko predvodio Nacionalni front,
a kasnije i otcepljenu Nacionalnu partiju, bio jedan od naših doušnika.
I dalje, u našim programima obuke,
imamo stalan priliv nacista koji se dvoume i hrabrih ljudi i žena spremnih da
se prihvate opasnog i preko potrebnog
zadatka infiltriranja u nacističke grupe.
STARI VOJNICI NIKAD
NE UMIRU
Nisu dva organizovana pokušaja policije da uguši duh Grupe 62, prvi put 1963,
Inoh Pauel
pa onda 1969, prouzrokovali propast
ove organizacije. Policija je 1963. upotrebila brutalno nasilje i podmetanja, a
1969. zamenik komesara izdao je direktivu svim opštinskim komandirima da
na licu mesta uhapse petnaestak ljudi
sa spiska. Na spisku su bili terenski operativci i obaveštajci iz Grupe i Srčlajta.
Kao i 1963, to nije omelo naš rad.
Ne, Grupa 62 počela je da bledi posle
bitke na Red Lajon skveru 1975, kad je
5.000 antifašista demonstriralo protiv
povorke i skupa od oko 1.500 pripadnika Nacionalnog fronta, a mladi student,
antifašista, Kevin Gejtli, bio je tada
ubijen. Neuspeh Grupe da usmeri kontrademonstracije doveo je do toga da
shvatimo u kojoj meri se antifašistička
politika promenila.
Te godine je Srčlajt počeo da izdaje mesečnik kao svoj doprinos borbi protiv
fašizma, a uzeo je i ušešće u nastajanju
Antinacističke lige (Anti Nazi League –
ANL) dve godine kasnije.
Kad je Grupa prestala da radi, neki od
njenih najbitnijih kadrova ostali su u
Srčlajtovoj obaveštajnoj sekciji i postarali su se da, kad je NF izlazio na izbore
ili organizovao povorke, onima koji organizuju kontraakcije bude preneseno
godinama nagomilavano iskustvo vetarana iz Grupe 43 i Grupe 62.
73
„Ponosan sam što sam zagazio u svet odraslih kao
»
borbeni Jevrejin. Ponosan sam i što sam to uradio uz
moje drugare Grke i one crne puti. Zajedno smo postali
budućnost ove zemlje.“
»
Mediji su veoma često prikazivali sukobe kao ulični rat između levih i desnih
ekstremista. Policija se našla negde između ili je aktivno štitila fašiste, koji su
se sve više odavali kriminalnim aktivnostima.
Kad su umanjena sredstva NF-a, pošto se Margaret Tačer, u predizbornoj
kampanji, manje-više „okitila njihovim
perjem“, među fašistima je došlo do
razmirica. NF se suočio i s masovnim
odzivom običnih ljudi koje je predvodila ANL, a podršku su joj pružali obaveštajci Srčlajta, za borbu protiv NF-a na
ulicama Luišama, Haringeja i Lidsa.
Duh Grupe 62 živeo je u srcima i glavama ljudi, ali i na neke praktičnije načine
– suprotstavljanjem antijevrejskim i rasisitičkim aktivnostima nove generacije
nacista, tupoglavih uličnih boraca Britanskog pokreta, naslednika Džordanovog Nacionalsocijalističkog pokreta.
SEVEROZAPADNI
LONDON, 1979, ISKAZ
SVEDOKA
Džon Tindal lider
Nacionalnog fronta
74
„Znate da smo mi bili drugačiji, nismo
bili žestoki klinci, očvrsli odrastanjem
na ulicama istočnog Londona. Bili smo
mladi Jevreji koji su na mestu stapanja
kultura sklapali prijateljstva s crnim
klincima i, koliko se sećam, nekim mladim Grcima.
Imao sam sreće. Hari Bidni mi je bio
ujak, a otac mog najboljeg druga bio je
bivša vodeća figura u Grupi 62. Tako da
smo odrastali zabavljajući se uz priče
o prošlim bitkama, zbog kojih smo bili
ponosni na jevrejski otpor. Napadali su nas neki stvarno žestoki likovi sa
Broudfilds Estejta u Edžveru (lokalitet
za kolektivno stanovanje u londonskoj
opštini Barnet, prim. prev.). Bili su baš
zastrašujući. Nazvali su se Klokvork
skins i predvodio ih je sledbenik nacista
po imenu Mils, jako zajeban lik, koji je
posle postao poznati kik-bokser.
Zvali su nas „soul Ješe“, zbog toga što
smo prihvatili crnu muziku i način
oblačenja. U proseku smo imali oko 1415 godina. Ponekad bi jedan ili dva starija brata, koji su bili prisutni u kasnijoj
fazi Grupe, došli i pomogli nam, ali ovo
je bila naša borba. Crni momci rođeni
ovde bili su žestoki, snalažljivi na ulici, i
bili smo pravi prijatelji.
Jedne noći su nacisti bacili rukavicu
i izazvali nas na dvoboj blizu stanice
metroa u Edžveru. Stigli su običnim
busom i izašli su uzivikujući parole mržnje, noseći oružje poput boca, lanaca i
palica. Usrali smo se i pobegli u jednu
sporednu ulicu. Onda je iz mase istupilo nekoliko starijih momaka koji su preuzeli kontrolu i rekli nam da se vratimo
i borimo, da budemo čvrsti i jaki.
Sećam se kako se neki ogromni tupan
zaleteo prema meni s velikim štapom.
Ukipio sam se u mestu, a onda je moj
drugar Grk uskočio između nas i oborio ga udarcem flašom u glavu. Pravili
smo improvizovano oružje od iskidanih
delova drvene ograde i počeli smo da
uzvraćamo. Bitka je bila završena kad je
pred Milsa stao jedan od naših momaka u svetložutom odelu, koji je izgledao
kao sve samo ne ulični borac. Uzeo je
debelu letvu i tresnuo Milsa posred očiju, a onda smo ih masakrirali.
Tokom naredne godine bilo je nekoliko
situacija kad su obaveštajci upozoravali
naše porodice da se spremaju ozbiljni
napadi, pa bi, pod okriljem noći, nekoliko kola punih starijih momaka izvršili
prepad na naciste, obavili posao i izgubili se u mraku. Kao u legendi o Robinu
Hudu, oni su i dalje bili tu za nas.
Ponosan sam što sam zagazio u svet
odraslih kao borbeni Jevrejin. Ponosan
sam i što sam to uradio uz moje drugare Grke i one crne puti. Zajedno smo
postali budućnost ove zemlje.“
■
Ulični ratovi u Rusiji
ANTIFAŠISTI PROTIV
FAŠISTA – BORBA NA
ŽIVOT I SMRT
Razgovor vodile: Ida Boka i Bojana Janjušević
N
a trinaestom po redu festivalu
Ulice protiv fašizma, održanom nedavno u Novom Sadu,
nastupio je i moskovski hardcore bend
What we feel. Momci iz ovog benda,
već gotovo čitavu deceniju, deo su antifašističke supkulture ruske prestonice i
aktivno učestvuju u uličnim sukobima
i drugim oblicima borbe protiv neonacističkih grupa. Informacije iz prve
ruke o stanju u ruskom društvu, naročito njegovim potkulturama, retko procure i u ruske, a kamoli strane medije.
Zato smo iskoristili dolazak ovog benda u Novi Sad, kako bismo čuli i zabeležili njihovu autentičnu priču.
Za početak, predstavite
nam svoj bend. Kada ste i
kako počeli da svirate?
Okupili smo se krajem 2005. godine
i već gotovo 9 godina sviramo u istoj
postavi. Tek ove godine promenili smo
bubnjara, jer je momak koji je dosad
svirao s nama prešao u jedan malo komercijalniji bend. Svi smo pre toga, na
neki način, bili deo skinhed, metal ili
pank scene, a udružili smo se kako bismo se suprotstavili neonacistima, koji
su se u to vreme brutalno obračunavali
sa pankerima. Taj ulični rat traje još od
1999. i nasilje na ulicama bilo je redovna pojava. Ali od 2000. godine, kad je u
tuči u jednom klubu nožem ubijen jedan neonacista, situacija se znatno pogoršala. Nakon tog ubistva, neonacisti
su brutalno odgovorili pank zajednici
učestalim napadima, naročito u Moskvi.
Međutim, tokom naredne dve godine,
nasilje se proširilo i na okolinu. Tada
smo shvatili da treba da organizujemo
profesionalniji bend. Na moskovskoj
sceni, u to vreme, bilo je svega nekoliko pank bendova, što znači da je svega
stotinak ljudi činilo tu zajednicu. Bend
smo osnovali nas petorica – iz Moskve,
Sankt Peterburga i Rjazanja. Osnovni
cilj bio nam je da sačuvamo našu mu-
zičku scenu i našu supkulturu od neonaci „invazije“, jer se oni, godinama
unazad, zaista svugde infiltriraju. Kod
nas postoji „white power rap“, „nazi
ska“, „nazi hardcore“, a ranije su čak i
na koncertima apolitičnih pank bendova polovinu posetilaca činili neonacisti. Naravno, to je podrazumevalo i
nasilje na koncertima, jer neonacisti ne
vole pankere. Naš bend, zajedno sa još
nekima osnovanim 2004, bio je među
prvima koji su se organizovali radi suprotstavljanja uvlačenju neonacista u
naše redove. U početku je to bilo jako
opasno, jer nismo imali nikakvu podršku. Čak su i ljudi iz pank supkulture
smatrali da treba da ostanemo neutralni, kako ne bismo imali problema. Međutim, nemoguće je bilo biti neutralan,
jer su nacisti na svirkama napadali čak
i ljude koji uopšte nisu bili antifašistički
aktivisti, već obični studenti, ljude koji
su dolazili isključivo zbog svirke. Za
neonaciste tuča je zabava. Oni su dolazili na kocerte samo da bi, iz čista mira,
prebili 15-20 klinaca. Neretko se dešavalo da ljudi posle koncerata završe u
bolnici.
ZEMLJI U KOJOJ JE SVE
» UPREDIMENZIONIRANO,
I SUKOBI ANTIFA AKTIVISTA
I NEONACISTA IMAJU OBLIK
PRAVOG, BRUTALNOG,
„PODZEMNOG“ RATA.
TRENUTNO JE, PRISILNO,
USPOSTAVLJENO PRIMIRJE,
JER SE DRŽAVA ŽESTOKO
OBRAČUNALA S VOĐAMA
NEONACISTIČKIH BANDI,
ODGOVORNIH ZA UBISTVA
OKO 200 LJUDI. MEĐUTIM,
BORBA NI IZBLIZA NIJE
GOTOVA, U PUTINOVOJ RUSIJI
KOJA, POLAKO I SIGURNO,
TONE U SREDNJI VEK. PRIČU
IZ PRVE RUKE ČULI SMO OD
ČLANOVA MOSKOVSKOG HC
BENDA WHAT WE FEEL
Zašto ste se odlučili za HC?
Dolazimo iz Antifa okruženja u kom
je prevladavala mešavina oi i hardcore
zvuka. Tu zajednicu činilo je stotinak
ljudi – oko 30-40 skinheda, 30 hardcore muzičara i dvadesetak studenata i
drugih klinaca. Shvatili smo da agresivna muzika kao što je hardcore najbolje
izražava naš stav. Počeli smo sviramo u
Moskvi, ali su se svirke, na koje je dolazilo oko stotinak ljudi, održavale tajno.
U aprilu 2006, desio se strašan zločin.
Na izlasku iz metroa ubijen je mladić
Aleksandar Rjuhin, koji je bio pošao u
klub na našu svirku. Sedmorica neonacista presreli su ga i zadali mu 25 uboda nožem, od kojih je poslednji dobio
pravo u srce. On je bio običan student,
čak prilično sitan momak s naočari75
ma. Malo pre toga, u novembru 2005,
u Sankt Peterburgu ubijen je i antifašistički aktivista Timur Kačarava. Ova
dva događaja za nas su predstavljala
prekretnicu. Počeli smo da snimamo
album, ali u nekoj atmosferi beznađa.
Svirali smo i pevali kao da nam je to
poslednje u životu i bili smo spremni na
sve. Nekoliko nedelja ranije desio se još
jedan užasan događaj. Jedan momak iz
naše zajednice zatekao je bombu ispred
vrata svog stana. Zapravo, našao je kutiju na kojoj je bio nacrtan kukasti krst i
pisalo je nešto u stilu „smrt Jevrejima“.
Kad je pokušao da je skloni, shvatio je
da je unutra bomba i pozvao je policiju.
Oni su odmah rekli da je to lažna bomba, pa je jedan policajac pokušao da
podigne kutiju, ona je eksplodirala i raznela mu ruku i jedno oko. Nakon toga,
naš drug se sklonio iz Rusije na godinu
dana.
Mi se tada nismo povukli, odlučili smo
da sviramo koliko je to moguće, uprkos
svemu, i pripremili smo se za najgore.
Album je odisao atmosferom straha,
nasilja, represije, ali i hrabrosti. Napravili smo ga od sopstvenog novca i stavili
na internet da može da se skine besplatno. I odjednom – postali smo popularni. Čudan je taj osećaj – naša moskovska Antifa muzička zajednica brojala je
svega stotinak ljudi, ali album su preslušali i ljudi iz drugih gradova. Imali smo
oko 6.000 pregleda. Tako je počela da se
širi antifašistička supkulturna scena u
Rusiji i broj ljudi u toj zajednici skočio
je na 200, pa na 300 itd.
PROBLEMI ZBOG ZAKONA
O EKSTREMIZMU
Prvi album izdali smo 2006. godine,
kada smo organizovali i militantnu aktivističku grupu u Moskvi, koja je kasnije podeljena na više grupa – SHARP
(Skinheads Against Racial Prejudice),
RASH (Red and Anarchist Skinheads)
i Punk Resistance Group. Oterali smo
neonaciste sa pank-rok svirki i zatvorili smo vrata za nacipank bendove.
U Moskvi je naša scena sada najjača.
Međutim, u međuvremenu, država je
počela da nam pravi probleme, nakon
donošenja Zakona protiv ekstremizma
2009. Po tom Zakonu, ekstremistom ili
teroristom smatra se svako ko radi nešto što je protiv Vlade, a pod tim može
štošta da se podrazumeva. Ipak, sada u
Moskvi imamo oko 3.000 aktivista, u
Sankt Peterburgu oko 1.000, a u nekim
drugim gradovima od 100 do 300 ljudi. Dakle, imamo svoju mrežu u koju je
uključeno i mnogo bendova.
Zbog čega ste u jednom
periodu prestali da svirate
i zašto ste opet nastavili?
Kao što sam rekao, Zakon protiv ekstremizma donesen je 2009. Zvaničan stav
Vlade bio je da u našoj zemlji ne može
biti fašizma, jer smo mi to zlo pobedili
još 1945. A ako nemamo fašiste, kako
onda možemo imati antifašiste? Nas taj
Zakon u početku nije mnogo pogađao,
jer naše akcije niko nije shvatao ozbiljno. Naravno da bi ozbiljno shvatili ubistvo, ali tuča je pred zakonom tretirana
kao običan huliganizam, bez obzira na
razloge zašto je izbila. Nasuprot nama,
neonacisti su ubijali. Do te godine oni
su već ubili oko 200 ljudi, od kojih su
većina bili ilegalni imigranti, ali bilo je
među žrtvama i dvadesetak ljudi iz Antifa, ne samo najmlađih aktivista, već i
novinara, kao što su bili Stanislav Markelov i Anastasja Baburova. Nakon tih
zločina koji su odjeknuli u medijima,
Vlada je shvatila da u Rusiji postoji te76
roristička ekstremistička neonacistička
mreža i otad su zaista mnogo učinili u
borbi protiv njih. I dalje imamo mnogo
neonacista, ali je država uspela da uništi
njihovu strukturu.
Međutim, kad su uništili njih, okrenuli
su se borbi protiv nas. Tokom 2009. godine održali smo 10 svirki u Rusiji i na
svakoj smo imali problema s policijom
i tajnom službom. Čak smo pokušali da
organizujemo i tajne koncerte na kojima bi se okupilo oko nekoliko stotina
antifašista. Međutim, uvek bi došla po
dva autobusa policije za suzbijanje nereda, saobraćajaca, obične policije i tajne
službe. Mi u Rusiji nemamo skvotove,
samo komercijalne klubove u kojima
možemo da nastupamo i moramo da
platimo za organizaciju koncerta. Mi
to uspevamo jer je zajednica velika. Ali,
»
ljudi uhapšeni zbog nekog izgreda i dobijali su nesrazmerno veliku kaznu. Na
primer, jedan momak osuđen je na dve
godine zatvora zato što je udario pripadnika obezbeđenja u klubu. Čak je i
taj momak iz obezbeđenja svedočio da
nije bio povređen, da mu je ovaj zadao
samo jedan udarac, ali, uprkos tome,
momak je osuđen na dve godine zatvora. Dakle, odlučili smo da prestanemo
da sviramo kako ne bismo i mi zaglavili u zatvoru. To je bilo 2010. Imali smo
dve turneje po Nemačkoj i nakon toga
smo prestali.
POVRATAK NA MUZIČKU
SCENU
Dve godine kasnije, stvari su se, ipak,
malo promenile. Prošle godine odluči-
Zvaničan stav Vlade bio je da u našoj zemlji ne može biti fašizma, jer smo
mi to zlo pobedili još 1945. A ako nemamo fašiste, kako onda možemo imati
antifašiste?
»
zamislite sad situaciju, sve je spremno
za koncert i onda se gazdi komercijalnog kluba pojavi dva autobusa policajaca. Naravno da to nije bezbedno za
publiku, jer se dešavalo da nasumično
hapse ljude, uzimaju im otiske prstiju
i stavljaju ih na listu ekstremista. A to
znači da već sutra možete biti izbačeni s
posla ili s univerziteta.
Tada smo odlučili da prestanemo, jer
je represija od strane Vlade bila stvarno velika i protiv toga nismo mogli da
uradimo apsolutno ništa. Hapsilo se za
najmanju sitnicu. Bilo je slučajeva da su
li smo da se ponovo okupimo, iako se
mnogo toga u međuvremenu promenilo u našim životima i sada svi imamo
više obaveza, porodicu, posao, kredite,
sad nam je mnogo teže. Ipak, ne želimo
da menjamo postavu, veoma smo dobri prijatelji i svašta smo prošli zajedno.
Odlučili smo da sviramo godinu dana,
pa da vidimo šta će biti. Dva su osnovna razloga zbog kojih smo odlučili da
ponovo sviramo. Prvo, da pomognemo
porodici našeg prijatelja Ivana Kuhortskoja koga su neonacisti ubili 2009.
Razgovarao sam s njegovom majkom
77
Ivan Kuhortskoj
Otkad nemamo toliki pritisak, čak je i kod nas došlo
»
do podela na antifašističkoj sceni, ali to ipak nije tako
ozbiljno kao, na primer, u Nemačkoj. U svakoj grupi
ima po nekoliko zagriženih, ali to nije toliki problem.
Ozbiljan neprijatelj ujedinjuje ljude.
»
i bakom i objasnio im da imam ideju
kako da iz tog užasnog događaja izvučemo nešto za opšte dobro, jer su se stvari
u međuvremenu promenile i mi u ovom
trenutku možemo da privučemo pažnju
većeg broja ljudi, da ih obavestimo o
tome šta se tačno desilo. Tako se rodila i
ideja da napravimo film. One su pristale, jer je Ivan bio jedan od najvažnijih i
najboljih ljudi u našem pokretu, obezbeđivao je koncerte i bio uvek u direktnoj akciji. Drugi razlog zbog kog smo
odlučili da ponovo sviramo jeste želja
da održimo koncert u Moskvi. Zabranu
sviranja dobili smo 2009. i tada nam je
rečeno da više nikad nećemo svirati u
Moskvi, jer smo na crnoj listi. Međutim, to nije bilo zvanično. Nisu imali na
osnovu čega da nam zakonom zabrane
da sviramo, ali nas je na crnu listu stavila tajna služba. To je značilo da možemo promeniti ime ili organizovati tajnu
svirku, ali u Moskvi nikad nećemo dobiti dozvolu da organizujemo svirku za
500 ljudi. Nismo ni pokušali bilo šta da
organizujemo tajno, jer smo znali da će
oni svakako saznati sve što planiramo, i
tada smo odlučili da prestanemo.
Kada smo, 26. oktobra ove godine, posle četiri godine organizovali koncert u
Moskvi, ispred kluba su došla četiri autobusa policajaca, uključujući i odred za
78
suzbijanje nereda. Međutim, u međuvremenu, mi smo postali mnogo jači i
uticajniji. Kad je policija došla, vlasnik
kluba im je rekao: „Ovde je večeras
koncert. Sve je uredno plaćeno, imamo
dobar odnos sa ovom ekipom, znamo
čime se bave. Ako su zabranjeni zakonom, pokažite nam zvaničan papir. Ako
nisu, pustite nas da održimo svirku.“
Naravno, održali smo koncert i prikazali film o Ivanu. Bio je to neverovatan
osećaj – svirati u svom gradu nakon četiri godine zabrane.
Povratak nam se isplatio. Od početka
godine zaradili smo oko 20.000 evra od
prodavanja majica, od koncerata i turneja. Svirali smo u Minsku pred 1.100
ljudi i svi su bili u čudu, jer u Minsku
nikad nije održana svirka za više od 500
ljudi. Bilo je tu ljudi iz Moskve, Ukrajine, Nemačke, Poljske, Češke. Zaista
smo se potrudili da sve organizujemo
mnogo profesionalnije i u tome smo
očigledno uspeli. Sada smo se predstavili i nekim novim generacijama kojima
nije poznata ta atmosfera straha u kojoj
smo mi počinjali. Dovoljno je da vide
koncert i već imaju utisak da su uvučeni
u neku neverovatno zanimljivu, herojsku priču. Naravno, nakon svirke uglavnom su zainteresovani da kupe majice,
a mi od tog novca pomažemo Ivanovoj
porodici ili ga koristimo u neku drugu
korisnu svrhu.
PRISILNO PRIMIRJE U
ULIČNOM RATU
I da zaključim priču o tome zašto smo
prestali da sviramo i zašto smo se sad
opet okupili. Mnogo puta odgovarao
sam na to pitanje u Francuskoj, Nemačkoj i drugim evropskim zemljama.
Ljudi se tamo čude i pitaju „šta vama
država u stvari može?“ Oni koji nisu iz
Istočne Evrope jednostavno ne razumeju da država može sve. Mi smo prestali
da sviramo jer nismo hteli da ljudi budu
hapšeni na našim koncertima. Koncerti su tu da se zabavimo, razgovaramo,
razmenjujemo informacije, a ne da ljudi
budu hapšeni, odvođeni u zatvor i stavljeni na listu terorista. Ipak, vremena se
menjaju, Vlada sad ima druge brige i
prema nama su se postavili u stilu „ra-
dite šta znate, samo nemojte da palite
Putinove slike na koncertu“.
Da li se bezbednosna
situacija sada, četiri
godine kasnije,
promenila? Da li ljudi sada
mogu mirno da dođu na
vaš koncert i da se vrate
bezbedno kući?
Situacija je mnogo bolja, ali i sada uvek
postoji opasnost, jer Moskva je puna
budala. Zvanično, u Moskvi je registrovano 10.000-15.000 neonacista, ali
nezvanično ja mislim da ih ima između
30 i 40 hiljada. Poređenja radi, nas je
samo 3.000. Vlada je učinila mnogo da
uništi te grupe i u poslednjih 5 godina
uhapšeno je 50-60 neonacističkih vođa.
Specijalci koji su učestvovali u tim akcijama, imali su odrešene ruke da pucaju ako ovi pokušaju da beže. Tako je
uništeno neonacističko podzemlje. Danas je biti naci više moda nego što je to
neko iz istinskog ubeđenja. Nadamo se
da se situacija neće opet pogoršati. Oni
su ranije imali puške, granate, bombe,
a mi samo noževe i automatske pištolje.
Zamislite sad koliko je ovo apsurdno
– vi samo želite da održite koncert, da
predstavite svoj novi album, a oni postave bombu. To se desilo na nekoliko
koncerata, ali su, srećom, ispali glupi pa
nisu eksploziv napravili kako treba. U
Moskvi je 2010. uhapšena čitava jedna
grupa neonacista, nakon što je otkriveno da su planirali da postave bombu na
jednom pank koncertu. Napominjem
da to nije bio antifašistički koncert,
nego obična pank svirka. Tajna služba
ih je otkrila i pohapsila dve nedelje pre
planiranog događaja. Osuđeni su na po
dvadesetak godina zatvora.
Da napravim još jedno poređenje s
prethodnim periodom – ranije su neonacisti bez problema upadali na svirke
da bi tukli pankere. Onda im se jednom
desilo da im je tako uzvraćeno da su
oni bili ti koji su završili na urgentnom
sa ozbiljnim povredama. Tada su odlučili da napadaju, jednog po jednog, po
kućama ili da prave sačekuše. Međutim, Vlada to smatra terorizmom. Tuča
može da prođe kao običan huliganizam
zbog kog se dobija godinu dana, ali za
organizovan napad možeš da odležiš i
20 godina. Mislim da su i oni tada prelomili. Shvatili su da mogu da se tuku
po svirkama i rizikuju da završe u bolnici ili zatvoru, a mogu i da sede negde i
opušteno piju pivo. Dakle, trenutno kod
nas vlada status quo. Niko ne želi da se
tuče. U stvari, nije da mi ne želimo, ali
to bi bila Pirova pobeda. Nije da se bojimo i čak verujemo da smo mi sada jači,
ali cena bi bila velika. A mi smo normalni ljudi, nismo neki militantni tipovi kojima je zadovoljstvo da se tuku. Mi
smo obični pankeri koji vole muziku,
jer smo i potekli s muzičke a ne političke scene.
PODELE MEĐU
ANTIFAŠISTIMA
Antifašisti u zemljama
zapadne Evropi podeljeni
su u više frakcija koje često
nisu u dobrim odnosima.
To je, na primer, slučaj
u Nemačkoj. Kakva je
situacija u Rusiji?
Naša situacija je najsličnija onoj u Poljskoj, ali ima dosta sličnosti i sa situacijom kod vas. Mi smo mnogo putovali i
79
video sam kako je u raznim zemljama.
Ranije, 2006, 2007. i 2008. bilo je drugačije, svi su bili zajedno. Sad je čak i
kod nas, otkad nemamo toliki pritisak,
došlo do podela – SHARP i RASH se
međusobno ne vole, pankeri ne vole
skinse, ovi sa hardcore scene ne vole nikog itd. Međutim, podele kod nas nisu
tako ozbiljne kao u Nemačkoj. U svakoj
grupi ima po nekoliko zagriženih, ali to
nije toliki problem. Ozbiljan neprijatelj
ujedinjuje ljude. Jednom prilikom učestvovao sam na jednom velikom sastanku na koji su došli čak i ljudi iz SAD i
Kanade. Svako od nas predstavljao je
situaciju u svojoj zemlji. Ukrajinac je
govorio pre mene i rekao je da u Kijevu
ima stotinak antifašista, nabrojao je kad
je ko ubijen, koliko je kad ljudi završilo
u bolnici ili u zatvoru i zaključio je da ih
država nikako ne podržava. Onda sam
ustao ja i rekao da je kod nas situacija
manje-više ista, ali su brojke nekoliko
puta uvećane, jer je veća zemlja, pa samim tim i naša mreža. A onda je ustao
tip iz Austrije i rekao da je za njih najveći problem to što njihova Vlada ne
dozvoljava gradnju džamija. To ilustruje koliko je različita naša situacija. Mi
se trudimo da informišemo i aktiviste
iz zapadnih zemalja o svemu što se kod
nas događa. Od 2007. organizujemo
turneje po Evropi, u trajanju od po dve
nedelje. U svakoj zemlji pokazujemo
članke, intervjue, kratke filmove ili prikažemo neku TV reportažu o našoj situaciji. Kad smo 2007. i 2008. imali prezentaciju u Nemačkoj, ljudi su plakali,
bili su šokirani onim što su čuli i videli.
Kakav je sastav ljudi sa
ruske Antifa scene?
Naša Antifa zajednica je ogromna i podrazumeva i političku i muzičku scena,
o kojoj mi možemo najviše da pričamo
jer je to naš teren. Kao što smo rekli,
ta scena je stara desetak godina, tako
da oni koji su na početku imali 20 sada
imaju 30, prosek godina se, dakle, povećava. Nekad je prosek bio 20, sad je
26-27 godina. U Moskvi, antifašisti su
većinom ljudi s muzičke scene, a i oni
koji su u međuvremenu prešli u politiku
uglavnom su i sami odatle potekli.
Među aktivistima ima više muškaraca
– čak 70 %. Ovo zaista nije seksizam,
ali ne želimo žene u uličnim borbama,
jer je kod nas situacija stvarno brutalna i vodi se pravi rat. Ima žena koje su
spremne da uzmu nož i krenu u borbu jedan na jedan, ali nema ih mnogo.
80
Cenim sve što žene mogu da učine za
naš pokret, ali direktne akcije su prebrutalne.
Gledano sa strane, stiče se
utisak da su se neonacisti
u Rusiji infiltrirali svugde,
čak i u supkulture
koje su originalno bile
antifašističke, a, naravno, i
u politiku. Šta obični ljudi
misle tome?
Rusi su danas, nažalost, desničarski
nastrojeni i većinom su veliki vernici.
Čak i naši roditelji nekad imaju rasističke komentare tipa „jebeni Jevreji“,
„jebeni Kavkažani“... To je kao neka
vrsta ludila, ne može da se objasni.
Imamo toliko problema s kriminalom,
zagađenošću, korupcijom, ali svima
su glavni problem gejevi. Naši roditelji nam govore: „Za šta se vi borite? Za
jebene gejeve, za koncerte na kojima
se drogirate, za ilegalne imigrante?“ Sa
ilegalnim imigrantima zaista postoji
veliki problem. Po nekim procenama,
od 20 miliona ljudi u Moskvi, 5 miliona su ilegalni imigranti. Oni rade
najbednije plaćene poslove i žive u nehumanim uslovima. Ako ih neko ubije – nikom ništa, jer ti ljudi ne postoje
na papiru. Situaciju u Rusiji mogu slobodno da uporedim s Rimskim carstvom. Imamo robove, građane i patricije, odnosno bogatu klasu koja živi od
prodaje nafte. „Mercedes“, za godinu
dana, samo u Moskvi proda više luksuznih modela nego u celoj Nemačkoj.
U Rusiji ne postoji srednja klasa, samo
bogataši i sirotinja koja veruje svemu
što vidi na televiziji. Dakle, njihova logika je prosta – Putin je dobar, Vlada
je loša, bogataši su negativci, a gejevi i
ilegalni imigranti su glavni razlog zašto živimo tako bedno. Mi se, naravno, borimo protiv toga, ne želimo da
situacija ostane takva. Trudimo se da
objasnimo ljudima svoje ideje koje su
manje popularne od onih koje prodaju
neonacisti.
RUSIJA TONE U DESNI
EKSTREMIZAM
Ruski neonacisti su jako glupi, jer i
dalje kao simbole koriste kukasti krst
i pozdrav „Sieg Heil“, a sve to u zemlji u kojoj se ljudi još sećaju Drugog
svetskog rata i u kojoj je u svakoj po-
rodici neko poginuo u tom ratu. Međutim, ako bi izbacili tu nacističku
ikonografiju i objasnili narodu da oni
samo hoće da najure ilegalne imigrante i gejeve i da povrate moć ruskom
carstvu, u tom slučaju podržalo bi ih
70 % stanovništva. To su sve Putinovi glasači. Mnogo puta sam čuo da na
Zapadu govore da je Putin diktator,
međutim istina je da ljudi glasaju za
njega, jer oni u aktuelnoj situaciji u
Rusiji ne vide ništa nenormalno. Zato
je moguće da u Vladi, policiji, tajnoj
službi imamo ekstremne desničare, čak i bivše neonaciste. Oni koji su
kao klinci na koncertima pozdravljali
nacističkim pozdravom, sa 30 godina
počeli su da grade karijere. Neonacisti
sad imaju više novca, jer ih podržavaju biznismeni koji su potekli iz njihovih redova. Rusko društvo je većinom
desničarski nastrojeno i svake godine
situacija je sve gora i gora.
Aleksej Gaskarov ruski
antifašista koji je trenutno u zatvoru na osnovu
zakona o ekstremizmu
Zašto smo prestali da sviramo i zašto smo se sad opet okupili? Mnogo puta
»
odgovarao sam na to pitanje u Francuskoj, Nemačkoj i drugim evropskim zemljama.
Ljudi se tamo čude i pitaju „šta vama država u stvari može?“ Oni koji nisu iz Istočne
Evrope jednostavno ne razumeju da država može sve. Mi smo prestali da sviramo
jer nismo hteli da ljudi budu hapšeni na našim koncertima. Koncerti su tu da se
zabavimo, razgovaramo, razmenjujemo informacije, a ne da ljudi budu hapšeni,
odvođeni u zatvor i stavljeni na listu terorista.
»
U ruskim medijima mogu
se naći podaci da čak 90 %
Rusa podržava zakon koji
zabranjuje takozvanu gej
propagandu. Zvuči kao da je
Vlada „frizirala“ podatke, ali
zapravo su tačni?
Da, to je istina. I nije reč samo o starijim ljudima. Čak i mladi, pa i oni koji
putuju u inostranstvo, koriste internet,
mnogo čitaju, čak i ti ljudi i dalje misle
da je biti gej nenormalno. Od velikog
je značaja to što crkva ima ogroman
uticaj. Crkva je kod nas nešto kao državna mafija. Oni, na primer, prodaju
votku i cigarete bez poreza na promet.
Prošle godine izbio je veliki skandal
kad je ruski patrijarh Kiril uslikan sa
satom vrednim 30.000 evra. Ta fotografija je izašla na sajtu crkve, a onda je
brže-bolja skinuta, u Photoshopu je sat
uklonjen, pa je ta obrađena fotografija
ponovo stavljena na sajt. Međutim, naravno, mediji su već preneli sliku. I kad
smo o tome razgovarali sa svojim roditeljima i uopšte njihovom generacijom,
oni su nam uzvratili da ne paktujemo
sa đavolom, jer će nam se Bog osvetiti
ako loše pričamo o crkvi. Kod nas je čak
i inteligencija desničarski orijentisana.
Dakle, ne samo radnici i sirotinja, nego
i intelektualci. Vlada bi morala da učini
nešto protiv toga, ali ona čina baš suprotno – trude se da podrže te ideje.
Kad se desio skandal s bendom Pussy
Riot, društvo se oštro podelilo. Jedni su
se pitali zašto je to što su uradile toliki
problem, a drugi su bukvalno pozivali
na smrtnu kaznu. Mogli su se čuti komentari tipa „treba ih spaliti na Crvenom trgu“. Moj utisak je da se survavamo u srednji vek i mi tu sad ništa ne
možemo. Ostaje nam jedino da se odselimo, ali mi to ne želimo.
Da li organizacije za
ljudska prava imaju ikakav
uticaj u Rusiji?
Problem je u tome što se većina tih or81
Pre nego što im je država uništila internet mrežu, neonacisti su na svojim
»
sajtovima objavljivali podatke o antifašistima, pisali o tome kako se pravi bomba itd.
I za to je policija u početku govorila da su „fake“ sajtovi, sve dok nije pobijeno 200
ljudi i dok nisu postavljene bombe u nekoliko crkava, pošto ima nacista koji su protiv
hrišćanstva i veličaju neku staru rusku tradiciju života u šumi.
ganizacija finansira iz inostranstva, i to
uglavnom iz SAD, a one su ruski neprijatelj broj jedan. Prošle godine sve
nevladine organizacije koje se finansiraju iz inostranstva zakonom su zabranjene. Ukoliko imate nevladinu organizaciju čiji je osnovni izvor finansija u
inostranstvu, ne možete da delujete u
Rusiji, jer ste potencijalni plaćenik američke tajne službe. I većina građana to
podržava. U takvoj situaciji kakav uticaj
uopšte mogu da imaju organizacije za
ljudska prava?
NEONACI SUPKULTURE
Kako je došlo do toga da
su neonacisti preuzeli
neke supkulture koje su u
osnovi bile antirasističke?
Naša Vlada propagira ideju koja se baš
dobro primila kod mladih –beskompromisni patriotizam i snažna vera u
veliko rusko carstvo. A kad mladi poveruju u takvu jednu ideju, onda počnu da prave i muziku u tom stilu, sve
to ide zajedno. Hip-hoperi su počeli
da pišu tekstovi u stilu „Russia über
alles“, „volim Rusiju“, „mi smo belci“,
„Rusi su najbolji“... Omiljeni slogan
82
»
kod nas je sad „Rusija Rusima“. Naravno, neonacisti se u tome prepoznaju i
dolaze na svirke tih bendova. Muzičari
zarade novac, ljudi dobiju ono štu su
hteli da čuju i svi su srećni. Sada naci
pank i HC bendovi nemaju nikakvu
moć. Ljudi su počeli da idu u inostranatvo, imaju prilike da pročitaju mnogo članaka na internetu, vide i čuju
da je sada aktuelan samo levičarski
hardcore, neonacisti jednostavno ne
mogu sa tim da se identifikuju. Sa hiphopom je situacija drugačija, jer je ta
vrsta muzike karakteristična za rusko
društvo. U tom muzičkom žanru vrti
se dosta novca, na koncerte dođe i po
3.000 ljudi.
Međutim, u Rusiji je najmoćnija od svih
supkultura fudbalska i strašno je što je
99 % ljudi iz tog sveta desničarski orijentisano. Nisu baš svi neonacisti, ali
većinom jesu. U Moskvi imamo 7 klubova, od kojih 6 igra u prvoj ligi i svi
okupljaju oko sebe desničarsku ekipu.
Na primer, logo kluba Torpedo podseća
na nacistički simbol, a njihovi navijači
na utakmicama pozdravljaju sa „Sieg
Heil“. Apsurdno je što nekad, uprkos rasističkim stavovima, moraju da pozovu
u svoje redove ljude kavkaskog porekla,
jer su oni poznati kao dobri u tučama,
pa su im potrebni na njihovoj strani.
Problem je u tome što oni nisu dovoljno
beli, pa izmišljaju kako imaju italijansko
ili srpsko poreklo.
Da li su huligani povezani
s neonaci scenom?
Između njih postoji snažna veza. Huliganska scena je sad u modi, a da bi mogli da „ostanu u modi“ ne smeju da se
zamere Vladi. Zvanično, nema veze između njih, ali nezvanično da, samo što
je naci scena mnogo radikalnija. To je
kao kad bismo uporedili vezu između
komercijalnog pank-roka i naše scene.
Oni nikad neće reći da smo direktno
povezani, jer niko ne želi da bude doveden u vezu s radikalnim pokretima,
zbog toga što ako ispolitizuješ koncerte
– izgubićeš novac.
Na huliganskoj sceni pokušano je da
se naprave levičarske grupe, ali zasad
imamo samo neke apolitične huligane
i neke navijače koji podržavaju timove
iz kavkaskog regiona. Ali i tamo ima fašističkih navijačkih grupa, oni se zovu
Kavkaz Pride.
Kažete da se sada osećate
bezbednije na koncertima,
ali i dalje nosite maske.
Zašto?
To nam je ostalo od onog vremena kad
je svako mogao da nađe bilo čiju sliku
na internetu, da ode u policiju, plati i dobije sve informacije o toj osobi.
Možda sad nije toliko loša atmosfera,
ali smo nekako sigurniji ako se mnogo ne pokazujemo. Ne želimo da nas
prepoznaju, recimo, na poslu, gde ima
i neonacista, ne želimo da nas jednog
dana samo pojede mrak. Spremni smo
i dalje na sve, nosimo oružje, ali radije ćemo izbeći da budemo napadnuti.
Zato je bolje nositi masku ili jednostavno ne dozvoliti slikanje na svirkama. U
protivnom, slika bi mogla da se pojavi
na raznim desničarskim sajtovima. Pre
nego što im je država uništila internet
mrežu, neonacisti su na svojim sajtovima objavljivali podatke o antifašistima,
pisali o tome kako se pravi bomba itd.
I za to je policija u početku govorila da
su „fake“ sajtovi, sve dok nije pobijeno
200 ljudi i dok nisu postavljene bombe
u nekoliko crkava, pošto ima nacista
koji su protiv hrišćanstva i veličaju neku
staru rusku tradiciju života u šumi.
SLIKA O NEONACISTIMA
– OD ARIJEVACA DO
SERIJSKIH ZLOČINACA
Više puta ste pomenuli
da je dosta potpuno
neutralnih ljudi stradalo
kao kolateralna šteta u
neonacističkim zločinima.
Šta se dešavalo ranije sa
počiniocima tih zločina i
kakva je situacija sad?
Objasnićemo na konkretnom primeru
koji smo pomenuli na početku razgovora. Kad je, dolazeći na naš koncert, u
aprilu 2006, ubijen Aleksandar Rjuhin,
policija i tajna služba rekle su da apsolutno ne znaju kako da se postave u tom
slučaju i nisu pokazali nikakvo interesovanje da ga reše. Mediji se takođe nisu
mnogo zanimali za tu priču. Preneli su
samo da je jedan mladić ubijen i da je
dobio 25 uboda nožem, ali to nije bilo
ništa spektakularno jer se takve stvari
svakodnevno dešavaju u Moskvi. Zato
smo unajmili advokata Stanislava Markelova, koga su, nažalost, neonacisti ubili
tri godine kasnije. On je pronašao vezu u
tajnoj službi i zainteresovao ih za slučaj,
pa su oni otkrili trojicu iz grupe ubica.
Ti tipovi dobili su po 3-4 godine zatvora, a suđeno im je samo za huliganizam,
tačnije za to što su ubijenom mladiću
isekli odeću u tuči, kao da ga nisu ubili tim istim noževima. Mi smo pokušali
da sve to prenesemo običnim ljudima,
jer oni ni ne znaju koja je razlika između
antifašista i fašista. Potrudili smo se da
privučemo pažnju javnosti i zaista smo
zadobili simpatije nekih medija.
Zahvaljujući našem velikom trudu, svako sledeće ubistvo propraćeno je sve
glasnijim i glasnijim reakcijama. Nisu
uvek u pitanju bili samo sukobi između antifašista i fašista. Uhapšena su, na
primer, dvojica tipova odgovornih za
52 ubistva. Oni su, inače, bili naizgled
obični tipovi, ikonopisci, a jedan od
njih je bio i pripadnik jedne neonacističke organizacije. Zamislite sad ovo
– jedan deo dana slikate ikone u crkvi,
onda uzmete nož i krenete da ubijate.
Ubistvo poslednje žrtve video je jedan
policajac, koji je odmah pozvao pojačanje i tada su uhapšeni, inače bi nastavili
83
dotad nisu ništa zamerali fašistima rekli
„ovo je stvarno previše“. Nama je drago
što smo doprineli da naša Vlada ozbiljno shvati ovaj problem.
NEIZVESNI PLANOVI ZA
BUDUĆNOST
Kažite nam nešto više o
povezanosti s nemačkom
scenom.
da ubijaju. Stalno sam se pitao kako je
moguće biti toliko bezosećajan, poput
robota, oni su bukvalno bili mašine za
ubijanje, lišene svega ljudskog. A među
njihovim žrtvama nisu svi ni bili kavkaskog porekla. Dakle, ne može se reći ni
da su se držali nekog, uslovno rečeno,
nacističkog sistema. Vlada je tek tada
konačno shvatila da imamo problem i
mediji su konačno počeli da ponavljaju: „zločini neonacista“, „neonacisti su
ubili čoveka“, „neonacisti su odgovorni
za zločin“ itd. Tek tada su ljudi poverovali da u našem društvu postoje i takvi
likovi.
Jer oni su dotad fašiste doživljavali kao
arijevce koji se bore protiv ilegalnih
imigranata za dobrobit celog društva,
a onda, odjednom, ispliva da su oni, u
stvari, teški zločinci. I ispostavi se da
oni podmeću bombu u „McDonald’s“,
gde gomila ljudi, običnih Rusa, jede
svakog dana. E, to se već ljudima nije
dopalo. Dosta dokumentarnih filmova je snimljeno o onim neonacističkim
grupama koje ne zanimaju ni muzika
ni fudbal, samo ubijanje. Recimo, neki
američki autori snimili su film o jednom kampu za obuku neonacista. To
je posebno bilo interesantno nemačkoj
publici kojoj smo prikazali film kad
smo bili na turneji. Iznenadili su se
kad su videli kukaste krstove, tipove s
maskama i oružjem. Kad se sve to vidi,
ostavi jači utisak nego kad se o tome
pročita.
Bilo je i slučajeva da su se neonacisti
međusobno ubijali. Na primer, u jednoj
grupi posumnjali su da jedan od njih
sarađuje s policijom i ubili su ga. Jedan
novinar s ruske televizije Kanal 4 došao
je do snimka na kom se vidi kako grupa
neonacista reže njegovo telo na komade, dok pevaju nacističke pesme iz Drugog svetskog rata. Tada su čak i oni koji
84
Naš bend dobio je 2007. ponudu od
jedne male muzičke kuće iz Berlina,
koja nas je i ranije podržavala i pomagala nam oko nekih koncerata. Oni su
nam ponudili da nam organizuju turneju po Nemačkoj i to ne samo da sviramo, nego da održavamo i tribine, da
pričamo o našoj situaciji, da prikažemo
filmove. Mi smo prihvatili, jer nam je
stalo da sviramo po Evropi, pre svega
zbog toga što nam je uvek potreban novac da bismo pomogli nekom od naših
ljudi. Išli smo u Nemačku, Francusku,
Češku, Švajcarsku, Poljsku i svugde su
se ljudi zainteresovali za rusku scenu,
tako da smo, na neki način, otvorili vrata i drugim ruskim bendovima. Tako
naša scena postaje veća i moćnija. Nemci su mnogo učinili za nas i veoma smo
im zahvalni. Ponekad se ne razumemo
baš najbolje zbog različitih mentaliteta,
ali imali smo 120 svirki na evropskim
turnejama, većinom u Nemačkoj, i ljudi
su se sad zainteresovali i za našu muziku. Ranije su dolazili samo da bi podržali naš pokret. Za nas je to velika stvar,
pogotovo što pevamo na ruskom.
I za kraj, recite nam kakvi
su vam dalji planovi.
Ove godine uradili smo baš mnogo.
Snimili smo nove pesme, prvi put nakon 2009. godine. Doduše samo tri,
ali dali smo sve od sebe. Svirali smo u
Moskvi, završili smo film o Vanji. Krajem novembra sviramo sa bendom The
Opressed, a posle toga verovatno ćemo
opet napraviti pauzu. Moramo da odlučimo čemu ćemo se posvetiti u budućnosti – porodici, poslu, našoj supkulturi. Ali čak i ako bend više ne bude postojao, ova godina bila je baš dobar završni korak. Ipak, ne mislimo da se trajno rasturamo, nastavak naše muzičke
priče ostavićemo za neki budući period,
kad budemo imali više vremena. Mada,
u Rusiji ne možete baš mnogo planirati. Možda sutra izbije revolucija, nuklerani rat, svi budemo zbrisani – kod nas
je sve moguće. Nadamo se najboljem, a
pripremamo se za najgore.
■
CRNI DANI
EGIPATSKOG FUDBALA
Autor: Holger Raschke; prevod: Petar Atanacković
AL AHLIJA IMALI
» SUULTRASI
VAŽNU ULOGU U
EGIPATSKOJ REVOLUCIJI
2012. NAJPRE SU OD SNAGA
REDA USPEŠNO BRANILI
LJUDE KOJI SU NA TRGU U
KAIRU PROTESTOVALI PROTIV
PREDSEDNIKA HOSNIJA
MUBARAKA, A NAKON PADA
TOG REŽIMA UČESTVOVALI
SU I U PROTESTIMA PROTIV
NOVE VLASTI. TO JE
VEROVATNO I BIO UZROK
BRUTALNOG NAPADA NA
NJIH, NA STADIONU U PORT
SAIDU, GDE SU POGINULA 74
MLADIĆA, A VIŠE OD HILJADU
BILO JE POVREĐENO
Z
amislite odlazak vaše navijačke
grupe na gostovanje, na kom je
bilans 74 mrtvih i više od 1.000
povređenih. Zvuči pre kao košmar
nego kao stvarnost? Ne i za ultrase
najvećeg egipatskog fudbalskog kluba
Al Ahli (Al Ahly) iz Kaira, osnovanog
1907. godine. Utakmica s klubom Al
Masri (Al Masry) u Port Saidu, gradu
oko 200 km udaljenom od Kaira, odigrala se 1. februara 2012. Taj dan ostaće zabeležen u istoriji kao najcrnji dan
egipatskog fudbala. Od 25. januara
2011, kad su počeli protesti široke i šarenolike koalicije demonstranata protiv
tadašnjeg predsednika Hosnija Mubaraka, Egipat je u stanju stalne društvene nestabilnosti, usled neprekidne borbe između islamističkih snaga predvođenih partijom „Muslimanska braća“
i sekularnih, liberalnih snaga. Refleksi
ovih društvenih previranja na najbrutalniji način manifestovali su se na egipatskim fudbalskim stadionima.
KRVAVI OBRAČUN NA
STADIONU
Za mnoge je ovaj masakr predstavljao
osvetu prema grupi „Ultras Ahlawy“,
koja je igrala vrlo važnu ulogu u rušenju egipatskog diktatora Hosnija Mubaraka. Domaći navijači su na stadion neometano uneli noževe, mačete i metalne
85
Domaći navijači su na stadion neometano uneli
»
noževe, mačete i metalne šipke. Prvi sukobi odigrali su
se još pre početka meča, nastavili su se i tokom susreta,
ali se policija držala nezainteresovano.
»
šipke. Prvi sukobi odigrali su se još pre
početka meča, nastavili su se i tokom
susreta, ali se policija držala nezainteresovano. Utakmica se neočekivano završila pobedom domaćeg tima sa 3:1, ali
nakon toga nije došlo do slavlja. Umesto toga, domaći navijači, predvođeni
grupom „Ultras Green Eagles“ uleteli su
86
na teren, a zatim napali i tribinu gde su
bili smešteni gostujući navijači. U sukobu koji se oteo kontroli veliki broj navijača izboden je noževima ili pregažen
na smrt, a većina žrtava bili su mladići
od 15 do 20 godina starosti.
Gotovo na isti dan, godinu dana ranije, počeli su protesti protiv egipatskog
diktatora Hosnija Mubaraka. Trg Tahrir
u centru Kaira postao je simbol ustanka egipatskog naroda. Ultrasi Al Ahlija
imali su u tim događajima vrlo važnu
ulogu, s obzirom na to da su organizovali odbranu demonstranata na trgu od
napada policijskih snaga. Upravo zbog
svoje organizovanosti i iskustva u sukobima s policijom imali su veliku prednost u odnosu na ostale grupe uključene u proteste.
Na početku protesta 2011, grupa „Ultras
Ahlawy“ držala se neutralno. Tačnije,
nisu učestvovali kao grupa, ali su svojim članovima dozvolili da se priključe
demonstracijama. Međutim, 2. februara 2011. došlo je do preokreta u daljem toku događaja, koji će kasnije biti
nazvani egipatskom revolucijom, jer
su snage bezbednosti režima odlučile
da napadnu demonstrante i preuzmu
kontrolu nad trgom. Najveću pomoć u
odbrani trga demonstrantima su pružili upravo ultrasi, i to ne samo „Ultras
Ahlawy“ nego i grupa „White Knights“
rivalskog navijačkog kluba Zamalek.
Napadi policije trajali su od dva sata
popodne do četiri sata ujutru, pri čemu
su tri osobe poginule, a na stotine ih je
ranjeno. Međutim, policija nije uspela
da zauzme Tahrir, tako da je ovim njihovim porazom praktično počeo sunovrat Mubarakovog režima. Nedugo
nakon toga intervenisala je vojska i primorala diktatora da odstupi s vlasti.
Nakon pada Mubarakovog režima nije
došlo do smirivanja situacije u Egiptu.
Velikom broju demonstranata već je
tada bilo jasno da je njihova revolucija
propala i da će autoritarna vlast jednog
diktatora biti zamenjena autoritarnom
islamističkom vlašću. Zbog toga su
usledili novi protesti (uz učešće ultrasa) koji su bili upereni protiv nove vlasti oličene u Vrhovnom savetu oružanih
Mubaraku, a 4.000 policajaca obezbeđivalo je rad suda. Ultrasi Al Ahlija unapred su najavili da će napraviti haos u
gradu, ukoliko ne bude osuđenih u procesu. Sud je podigao optužnicu protiv
73 osobe, od toga 9 policajaca (između
ostalog, protiv 6 policijskih generala i
jednog pukovnika), kao i protiv jednog
inženjera, koji je nakon okončanja meča
isključio osvetljenje na stadionu.
Presuda je objavljena javno, preko televizije, 26. januara 2013. Od 73 optuženih, 24 osobe osuđene su na zatvorske
kazne od godinu dana do doživotnog
zatvora, a 21 lice dobilo je na smrtnu
kaznu. Presuda je izazvala slavlje među
ultrasima u Kairu, ali su s druge strane
rođaci i prijatelji osuđenih bili ogorčeni,
Gotovo na isti dan godinu dana ranije počeli su protesti protiv egipatskog
»
diktatora Hosnija Mubaraka. Trg Tahrir u centru Kaira postao je simbol ustanka
egipatskog naroda. Ultrasi Al Ahlija imali su u tim događajima vrlo važnu ulogu,
s obzirom na to da su organizovali odbranu demonstranata na trgu od napada
policijskih snaga.
»
snaga tzv. SCAF (Supreme Council of
the Armed Forces).
Ova veza protestnog pokreta i ultrasa
iz Al Ahlija počela je da se primećuje i
na utakmicama, jer su njegovi navijači
malo pre utakmice u Port Saidu u svojim koreografijama počeli da koriste
slogan “Revolucionarni Ahlawy”.
REAKCIJE I POSLEDICE
MASAKRA
Vest o katastrofi u Port Saidu brzo se raširila. U Kairu su ultrasi rivalskog kluba
Zamalek, kad su čuli za događaje iz Port
Saida, zapalili tribine, tako da je došlo
do prekida utakmice. Širom zemlje počele su masovne demonstracije protiv
Vrhovnog vojnog saveta, koji je smatran
odgovornim za masakr. U sukobima
narednih dana poginulo je 15 ljudi, a na
hiljade su ranjene.
Još istog dana, igrač Al Ahlija i najuspešniji fudbaler Egipta Mohamed
Aboutrika, na čijim je rukama umro
jedan od mladih ultrasa, najavio je zajedno s još nekolicinom fudbalera svog
kluba momentalno povlačenje iz profesionalnog sporta. Nakon ovog događaja
doneta je odluka da se mečevi egipatske
lige obustave na godinu dana, klub iz
Port Saida je isključen iz lige na dve godine, a sam stadion je suspendovan za
sledeće tri godine.
Sudski proces za nerede u Port Saidu počeo je 17. aprila 2012. godine. Iz
bezbednosnih razloga proces je vođen
u zgradi policijske akademije u Kairu,
gde se istovremeno odvijalo i suđenje
Masakr u Port Saidu
87
Nakon pada Mubarakovog režima nije došlo do
»
smirivanja situacije u Egiptu. Velikom broju demonstranata
već je tada bilo jasno da je njihova revolucija propala i
da će autoritarna vlast jednog diktatora biti zamenjena
autoritarnom islamističkom vlašću.
»
tvrdeći da je proces vrlo sumnjivo vođen i da su osuđeni zapravo žrtvovani
da bi se cela zemlja, a posebno ultrasi
iz Kaira, umirili. Činjenica je da je proces bio vođen na neobičan način i da
je ostavio brojna pitanja bez odgovora.
Zbog toga je došlo do novih sukoba, u
kojima su, tokom narednih dana, poginule još na desetine ljudi.
Na dan 2. februara ove godine, ponovo
je počela egipatska liga, a prve utakmice igrane su bez prisustva gledalaca i
uz izuzetne mere bezbednosti na stadionima. U prvoj odigranoj utakmici Al
Ahli je pobedio sa 1:0 klub Gazal al Mahala (Ghazl-al-Mahallah), nakon čega
je strelac pogotka Dominik Da Silva
skinuo svoj dres i kamerama pokazao
majicu s natpisom „Nikad vas nećemo
zaboraviti“.
ULTRASI PAMTE
Presude kairskog suda potvrđene su 9.
marta, međutim, činjenica da je sedam
od devet policajaca oslobođeno, izazvala je bes kod navijača Al Ahlija, zbog
čega su napali jedan policijski klub i
zapalili zgradu Egipatskog fudbalskog
saveza.
Do povratka „Ultras Ahlawy“ na tribine
došlo je na utakmici afričke lige šampi88
ona 7. aprila, kad je Al Ahli igrao protiv
kenijskog Tuskera, a utakmica se iz sigurnosnih razloga nije igrala na domaćem terenu, već na vojnom stadionu u
Aleksandriji.
U toku meča preduzete su akcije koje
su imale za cilj da podsete na masakr
iz Port Saida i odluku suda. Prvo su ultrasi pokazali transparente s natpisima
“Ne zaboravljamo” i “Ne opraštamo”,
a kasnije su istakli i dva velika banera.
Na jednom je bila slika maršala Tantavija, predsednika Vrhovnog saveta vojnih
snaga (SCAF) u vreme događaja u Port
Saidu, a koji je u međuvremenu smenjen. Trupe pod njegovom komandom
bile su odgovorne za ubistvo jednog
istaknutog ultrasa u decembru 2011.
godine, što je izazvalo velike nerede na
utakmicama 5. i 28. januara 2012, a što
je prethodilo katastrofi u Port Saidu.
Na baneru Tantavi pokazuje prstom na
sliku ultrasa koji nosi transparent s natpisom “No SCAF”. A zatim se na desnoj
strani pojavio baner sa slikom tri psa,
što je aluzija na one koji su izvršili naređenje Tantavija u Port Saidu – tri psa
predstavljaju policiju, vojsku i navijače
Al Masrija.
Napravljena je i koreografija s dvostrukim kartonima. U osmom minutu utakmice navijači su kartonima formirali
poruku „Home of the struggle“, a nakon
tri minuta su ih okrenuli i tako poručili „Glory to the martyrs“. Osim toga,
na brojnim transparentima bile su istaknute poruke zahvalnosti navijača za
iskazanu solidarnost navijačkih grupa iz
drugih zemalja.
■
NACIONALIZAM I PANK
SCENA U SRBIJI
Piše: Miljan Bosančić
»
KRAJEM OSAMDESETIH I
POČETKOM DEVEDESETIH,
ANTIKOMUNISTIČKI STAV,
RAŠIREN MEĐU BENDOVIMA
SRPSKE PUNK SCENE,
IZRAŽAVAO JE BUNT
PROTIV TADAŠNJEG REŽIMA
SLOBODANA MILOŠEVIĆA.
MEĐUTIM, VRLO BRZO, ON
JE KLIZNUO U EKSTREMNO
DESNIČARSKI PRAVAC, PA SU
SE VRATA TE SCENE ŠIROM
OTVORILA NEONACISTIČKIM
IDEJAMA. NEKI BENDOVI, KOJI
SU SE U TO VREME ZARAZILI
„NACI VIRUSOM“, BRZO SU SE
POKAJALI. NEKI SE, MEĐUTIM,
DO DANAS NISU OGRADILI OD
SVOJE RUŽNE PROŠLOSTI
S
trategija pristupa omladinskoj populaciji britanske ekstremno desničarske partije Nacionalni front,
početkom osamdesetih godina 20.
veka, bila je fokusirana na infiltriranje
fašističkih ideja u omladinsku supkulturu, posebno u muzičke stilove koji su
je pratili. Kako su u britanskom društvu tog vremena prevladavale punk i
skinhed supkulture, koje je karakterisao otpor prema autoritetima vladajuće klase, Nacionalni front je posebnu
pažnju posvetio plasiranju svojih ideja
u ove pokrete mladih. Ova strategija je
naročito mnogo uspeha imala u skinhed zajednici, što je rezultiralo i formiranjem posebnog fašističkog muzičkog
pravca (RAC – Rock Against Communists) i uspostavljanjem globalne mreže
neonacističkih aktivista na temeljima
ove muzičke i supkulturne scene. Takav
trend se, uz sve specifičnosti nacionalizmom opterećenog srpskog društva,
reflektovao i na našim prostorima. U
ovom tekstu pozabavili smo se prisustvom ekstremno desnih političkih
Koncert Šahta
Na samom kraju osamdesetih u Beogradu se
»
okuplja nova skinhed scena sklona slavljenju srpstva,
ali se izdvajaju pojedinci koji počinju da zastupaju još
ekstremnije ideje.
»
tendencija u oi i punk muzici na prostorima Srbije, tokom poslednje skoro
tri decenije.
NACIONALIZAM KAO
OBLIK BUNTA
Godine 1990, značajan deo srpskih
punk bendova svoj stav protiv političkog establišmenta još uvek izražava
tekstovima protiv Tita i socijalističkog
uređenja. Mada je među političarima
sve zastupljenija nacionalistička retorika, a međunacionalni sukobi eskaliraju u svim republikama SFRJ, deo
bendova i ljudi sa scene smatrao je da
će zauzimanjem izrazito antikomunističke, a često i nacionalističke pozicije,
najefikasnije doprineti ugrožavanju
režima Slobodana Miloševića. Ovakav
stav najzastupljeniji je bio u Beogradu, gde su neki ljudi s punk scene, još
krajem osamdesetih, isticali simpatije
prema monarhističkom uređenju, kao
i pripadnost građanskoj klasi („... deca
beogradske inteligencije koju je komunistički sistem skrajnuo na marginu
društva...“). Naravno, bilo je bendova
koji su svoj bunt drugačije kanalisali, ali to je bio period kad su svi bili
ujedinjeni u borbi protiv Miloševića,
naročito posle devetomartovskih demonstracija 1991. Kao i na političkoj,
tako i na domaćoj punk sceni, stoje
rame uz rame gotovo svi koji su protiv
Miloševića, bilo da se radi o onima
koji mu ne mogu oprostiti što je Srbiju
poveo u ratove, ili o onima koje boli
što je te ratove redom gubio. Kako god,
baš u tom periodu ranih devedesetih,
nekoliko desno orijentisanih bendova
zbog svojih antimiloševićevskih i antikomunstičkih tekstova dobija pažnju
nezavisnih TV i radio stanica, organizatora koncerata i festivala, te vrlo
brzo dopiru do šire publike, uglavnom
omladine.
Mada se nije radilo o bendovima s
neonacističkim idejama, ipak se može
reći da su svojim delovanjem tih godina
prokrčili prostor za stvaranje te scene,
neki čak i time što su otvoreno koketirali s takvim idejama i publikom kad
god im je to donosilo korist, bez ikakvog ograđivanja.
89
Godine 1990, značajan deo srpskih punk bendova
»
svoj stav protiv političkog establišmenta još uvek izražava
tekstovima protiv Tita i socijalističkog uređenja. Mada
je među političarima sve zastupljenija nacionalistička
retorika, a međunacionalni sukobi eskaliraju u svim
republikama SFRJ, deo bendova i ljudi sa scene smatrao
je da će zauzimanjem izrazito antikomunističke, a
često i nacionalističke pozicije, najefikasnije doprineti
ugrožavanju režima Slobodana Miloševića.
»
PREDSKAZANJE I
UVOĐENJE NEONACIZMA
U PANK
Ipak, da bi se jasnije sagledala situacija,
treba se najpre vratiti nekoliko godina
unazad. U drugoj polovini osamdesetih,
90
jugoslovenski fanzinaši i bendovi jasno
i složno su se odupirali nacionalizmu.
Iako je naša tadašnja scena bila manje
politična od većine onih u ostalim zemljama u Evropi, i mladim pankerima
bilo je jasno da se nešto opasno kuva.
Oni su, naravno, bili na strani zdravog
razuma, ali su takvi ljudi, u to vreme,
činili manjinu. Broj pankera koji se u to
vreme pridružuje nacionalnoj histeriji
nije velik. Kad se radi o desnici na punk
sceni SFRJ, najinteresantnija je činjenica da je prvi RAC naciskinhed bend,
pod imenom White Riot, formiran u
Sarajevu 1986. U Srbiji još uvek nema
puno ekstremno desnih ispada, ali treba
pomenuti novosadski fanzin Clockwork,
koji posle objavljena tri broja, gde se
uglavom pisalo o klasičnim britanskim
oi i punk bendovima, prateći trendove
na tadašnjoj skinhed sceni, u četvrtom
broju donosi mnoštvo informacija o
raznim evropskim RAC bendovima.
Na samom kraju osamdesetih, u Beogradu se okuplja nova skinhed scena,
sklona slavljenju srpstva, ali se izdvajaju
pojedinci koji počinju da zastupaju
ekstremnije ideje. Na prvom mestu je
Branko Kunovski, pre toga poznat kao
frontmen benda KKK (ime su uzeli po
pesmi Ramonesa koji su im bili glavni
uzori, ime nije imalo političku konotaciju) i autor punk fanzina Predskazanje.
Iako je u intervjuu za fanzin Clockwork
napomenuo da ne simpatiše oi muziku,
kao ni skinhede, nakon samo godinudve Branko Kunovski postaje glavni
promoter naciskinhed scene u čitavoj
Srbiji, najviše zahvaljujući brojnim
kontaktima u drugim zemljama. I pored toga, zbog reputacije koju mu je
obezbedila njegova pankerska prošlost,
neka od prvih izdanja na njegovoj nezavisnoj etiketi Predskazanje bile su i
kasete normalnih punk bendova poput
Vriska generacije („Beerdrinkers“, 1991)
i smederevskog Potresa (kasetni albumi
iz ’92.).
Međutim, on je pokazivao i veliko interesovanje za novi talas tada aktuelnih
oi bendova, kojima je objavljivao kasete
težeći da ih stavi pod svoje okrilje. Zbog
rasprostranjenog antikomunističkog
sentimenta u društvu i na punk sceni,
većina bendova koju je kontaktirao nije
videla problem u saradnji s Kunovskim,
a verovatno su korisnim smatrali mogućnost šire distribucije izdanja. Ipak,
neki bendovi su se kasnije žalili da je na
omote ubacivao neonacističke simbole
bez dogovora s njima. Kako god, većina bendova s njegove etikete ubrzo je
prekinula saradnju s njim, nastavljajući
utabanim stazama punk scene. Neki
su još malo koketirali s njim, da bi nešto kasnije svoje bendove prebacili na
profesionalniji nivo, a neki su potpuno
prestali da sviraju. Ipak, od bendova
koje je Kunovski objavio bilo je onih
koji su nastavili najdirektniji aktivizam
u naciskinhed vodama, kao što su Jagodinci Puni Mržnje i kraljevački Kreativni nered.
Tako i Predskazanje od punk fanzina
postaje najpoznatije glasilo naciskinhed
scene u ovom delu Evrope, a Kunovski
učvršćuje kontakte s nekima od najbitnijih ljudi engleskog, ali i čitavog
evropskog, „Blood & Honour“ pokreta.
Kunovski je prvi u Srbiji putem muzičkih izdanja i brojnih fanzina širio ideje
koji početkom devedesetih osniva jedan
od prvih domaćih bendova neonacističkog ubeđenja – Savršenstvo kroz patnju.
Ubrzo se na sceni ređaju i ostali jagodinski bendovi – Puni mržnje, Nikad
više, Proviđenje, Sorab 18 (frontmen je
pevač sarajevskih White riot koji je izbegao u Jagodinu) itd. U ostalim gradovima ozbiljna „Blood & Honour“ scena
i prvi RAC bendovi javljaju se tek posle
1995. Početkom devedesetih, ta scena je
kod nas underground, ali bez razvijene
mreže komunikacija kakvu su imali
pankeri (veliki broj fanzina i distribucija). Tako se može reći da su prvi bendovi desnih tendencija, koji se vezuju za oi
i skinse, a koji su bili dostupni mlađoj
publici, pogotovo onoj iz unutrašnjo-
Tako se može reći da su prvi bendovi desnih tendencija, koji se vezuju za oi i
»
skinse, a koji su bili dostupni mlađoj publici, pogotovo onoj iz unutrašnjosti, bili oni
bendovi koji su se već tada smatrali delom alternativne rock scene, poput Ritma
nereda i Direktora.
»
ovog pokreta, kod nas prevedenog kao
„Krv i čast“, ali u svom gradu nije bio
omiljen, najviše zbog toga što se bavio
piraterijom muzičkih izdanja. Neki su
ga optuživali i da je mnoge bendove i
izdavače prevario. Imao je svoje sledbenike, ali tek nešto mlađa ekipa, koje
će se pojaviti koju godinu posle njega,
počela je da organizuje scenu na nešto
višem nivou, uz češće direktne, nasilne
akcije.
Jagodina je devedesetih godina predstavljala pravu naci skinhed Meku u
Srbiji, a rodonačelnici te scene takođe
su potekli iz punk zajednice. Jedan od
njih bio je i član punk benda Etiopija,
sti, bili oni bendovi koji su se već tada
smatrali delom alternativne rock scene,
poput Ritma nereda i Direktora.
ULAZAK DESNICE
U ROCK’N’ROLL
MAINSTREAM
Direktori su počeli da sviraju 1989, da
bi prvi demo snimak napravili godinu
dana kasnije. Bila je to pesma Mrzim
Hajduk („... i sa sekirom u ruci, poklaću
sve Splićane...“). Ovaj pristup koji ih je
učinio bliskim navijačima, posebno FK
Crvene Zvezde, zadržali su i narednih
godina, tako da se na njihovom albu-
91
mu prvencu iz ’92. – „Čistićete ulice“,
našla i numera „Duda“ („Ko je svetski
šampion...“). Mada su od samog početka imali jasno izražen monarhistički,
antikomustički i antimiloševićevski
stav zbog kog su pozivani da nastupaju
na mnogim antirežimskim skupovima,
mnogi smatraju da je upravo ova njihova simbioza s navijačima u to vreme
dovela do povećane ektremnosti u njihovim stavovima. To se ubrzo proširilo
i na ostatak desnog krila domaće punk
scene, koje se tih godina lagano razvijalo. Zbog otvorenih tekstova protiv
Miloševića, bend je imao raznih problema, kao što je incident na Zaječarskoj
gitarijadi 1992, kad su diskvalifikovani
iz finala takmičarskog dela. Ipak, pesme
u kojima nisu pominjane političke teme
često su emitovane na TV i radio stanicama.
Neonacistička skinhed scena u Beogradu i ostatku Srbije ubrzano se razvijala,
a dobar deo njenih pripadnika išao
je na koncerte Direktora. Stav benda
najbolje opisuje Drakulina izjava iz tog
vremena: „Ako neko kupi kartu za koncert, nije nas briga za njegove stavove“.
Bend daje brojne intervjue za tadašnje
RAC fanzine širom Evrope, a u spotovima i na koncertima neki članovi bili su
odeveni u White pride i slične majice,
i to dok su svirali pesme bendova koji
su imali i crne članove poput Skatalites
i Specials. U vreme svoje najveće popularnost među desničarskim skinsima i
navijačima u Beogradu, objavljuju svoj
drugi album („Lesli se vraća krući“,
1995). Novi album bio je logičan potez,
ali su svi bili veoma iznenađeni kad su
na omotu pročitali: „Glavni sponzor
izdanja je SOROS fondacija“! Medijski
sponzor bilo je Vreme zabave, časopis
za omladinu koji je izlazio pod okriljem
nedeljnika Vreme koji izlazi i danas.
Bend tada nailazi na veliki bojkot od
strane svojih fanova, pogotovo u Beogradu. Domaći naciskinhedi objavljuju
proglase koji Direktore nazivaju izdajnicima i jevrejskim plaćenicima. Podrška
koju su imali u svom gradu je splasnula,
a bend se više okrenuo koncertima po
unutrašnjosti zemlje.
Nastavili su da sviraju i u periodu dvehiljaditih, uz manje radikalnih poteza,
ali uz uvek prisutnu četničku ikonografiju u spotovima i na koncertima.
I dalje pevaju navijačke pesme, ali se
više ne svrstavaju u bilo koji tabor, verovatno kako bi sprečili incidente koji
su redovno izbijali na koncertima van
92
Beograda. Bend, po svemu sudeći, nije
smatrao problematičnim svoje ispade iz
ranih devedesetih, kao ni i iz kasnijeg
perioda, tako da se nikad javno nisu
ogradili od svojih poteza. Čak ih je i
naš najeminentniji rok kritičar Petar
Janjatović smatrao energičnim momcima s beogradskih ulica, sa izraženim
opozicionim stavom, dok u „sekirama
u rukama“ nije video nikakav probem.
Problem nisu videli ni organizatori
koncerata, tako da je bend pozvan i na
Koncert godine 2000, i to kao jedan
od bendova koji su nastupili pre KUD
Idijota, kojima je to bio prvi dolazak u
Srbiju posle rata. Skinsi (uglavnom iz
manjih mesta), koji su na koncert došli
zbog Direktora, ne nailaze na najbolje
reakcije fanova „majstora s mora“, tako
da su tuče izbijale tokom čitave večeri.
ČETNIČKI PANK
Bend Šaht nastao je 1989. godine i već
posle nekoliko godina uspeli su da se
afirmišu, bar kad se radi o lokalnoj sceni. Kao uzore navodili su britanske bendove poput Angelic Upstarts i Blitz, ali
su se gotovo od samih početaka izjašnjavali kao monarhisti i prosrpski bend,
tako da se može reći da se sva sličnost
s navedenim bendovima završavala na
muzičkom, odnosno sviračkom, aspektu. Šaht vrlo brzo postaje jedna od
beogradskih koncertnih atrakcija, na
čije svirke dolazi, u proseku, 400-600
ljudi. Lokalpatriotskim pesmama, kao i
tekstovima u kojima se kritikuje tadašnji režim, vrlo brzo osvajaju publiku u
glavnom gradu, bilo da se radi o skinsima, pankerima, navijačima ili raznim
tzv. urbanim likovima. S obzirom na
to da su sve uočljivije isticali simpatije
prema četničkom pokretu, te redovno
svirali četničke pesme na koncertima
tokom rata u SFRJ („Spremte, se spremte“ im je nekoliko godina bila sastavni
deo repertoara), što bi se moglo smatrati ratnim huškanjem, zaista je začuđujuće što je izostala bilo kakva kritika
od strane ostalih ljudi s tadašnje punk
scene na račun problematičnih stavova
Šahta. U tadašnjim fanzinima bili su
objavljivani intervjui s ovim bendom, a
njihov menadžer i prijatelj u nekim od
tih intervjua u više navrata je isticao da
Šaht nikad neće držati koncerte u katoličkim zemljama, kao što su Slovenija
ili Hrvatska. Možda nije toliko bitno za
ovu priču, ali valja napomenuti da je
Šaht ipak svirao u slovenačkom Ormo-
žu proleća 2013.
Bitno je istaći da u jednom periodu,
posebno u drugoj polovini devedesetih, bend, blago rečeno, nije nailazio
na simpatije beogradske, ali ni čitave
srpske ekipe iz „Krvi i časti“, koji su ih
u svojim fanzinima nazivali „prljavim
pankerima“ i „izdajicama rase“. Tako je
u nekoliko navrata dolazilo do fizičkih
sukoba između ekipe okupljene oko
Šahta (tzv. dadovaca, nazvanih po svom
mestu okupljanja, pozorištu „Dadov“)
i tada istaknutih domaćih pripadnika
organizacije „Krv i čast“. Ali čak i u to
vreme dešavalo se da Šaht podeli binu s
bendom kao što su Životinje, koje su još
uvek pratili pripadnici United Forcea i
ostali beogradski neonacisti, tako da se
može reći da sukobi nisu baš bili česti.
Zanimljivo je pomenuti i jedan intervju
iz 2000. godine s pevačem holandskih
bendova Vitamin X i Heros & Zeros,
inače rođenim Beograđaninom i starim
prijateljem članova benda, u kojem
pominje mogući dogovor sa Šahtom o
izdavanju EP-ja za njegovu izdavačku
kuću, ali pod uslovom da na istom
objave bar jednu pesmu antirasističke
tematike, kako bi konačno zauzeli stav
kojim bi potukli sva medijska i ostala
prozivanja, ali i pozitivno uticali na
svoju mlađu publiku. Bend je demantovao da su imali bilo kakav razgovar na
temu izdavanja EP-ja, kao i mogućnost
izdavanja za „Singidunum records“ iz
Amsterdama.
Ipak, nije im se sviđalo što ih sve češće
svrstavaju u ekstremnu desnicu, pa su
na svom albumu iz 2000. istakli parolu
„No nazi, no red, just streetpunk“. CD
je objavljen za holandsku kuću „Nordisc“, koja je bila poprilično poznata
u desnom spektru evropske skinhed
scene, ali se njen vlasnik izjašnjavao
Ritam Nereda
kao nacionalista, poričući sve osude
za širenje neonacizma. Ipak, imao je
simpatije jednog dela naše punk scene,
jer je bio jedan od retkih koji su u to
vreme izdavali domaće bendove, ali se
može reći da je to radio po dosta čudnim kriterijuma. Na primer, „Nordisc“
je bio poznat po seriji kompilacija „We
will never die“, na kojima su mogli da
se nađu Šaht i Razor 88, ali i mađarski
bendovi krajnje desnice, redovni učesnici Jobikovih mitinga i okupljanja
mađarskih nacionalsocijalista – Romantikus Eroszag i Titkolt ellenallas.
U svakom slučaju, Šaht nikad nije bio
deo naciskinhed scene, u Šapcu su
čak odbili da sviraju ispred zastave s
keltskim krstom, ali s obzirom na to da
u današnje vreme nije nimalo neobično
na njihovim nastupima videti ljude u
majicama „Hasta la vista antifascista“
i „Odred 18“, ili s tetovažama tzv. nedićevskog orla, ujedno i grbom „Nacionalnog stroja“, može se reći da im
je prag tolerancije na nacizam oslabio
– sve dok traje zabava na koncertima.
Kako god, organizatorima većih koncerata pomenute činjenice ne smetaju, pa
Šaht redovno nastupa pre legendarnih
punk bendova na svirkama u Beogradu,
a nastupili su i na Exitu 2005.
„UNITED FORCE” I
BEOGRADSKA SCENA
Pošto smo spomenuli „spajanje“ Direktora i „delija“ kao jedan od razloga za
jačanje desnice na domaćoj punk sceni,
ne treba zaobići ni još jednu veoma
bitnu „navijačku vezu“, možda čak i
bitniju od one prve, a to je veza između
beogradskih skinsa i „United forcea“. U
to vreme još ne tako brojna navijačka
grupa, koja prati beogradski FK Rad,
„United force“ otpočetka je svoju reputaciju gradila na fanatizmu. Na njihovoj
tribini vrlo brzo su svoje mesto našli i
beogradski naciskinsi, sa sve zastavama
s nacističkim obeležjima. Pored dobre reputacije koju je grupa uživala u
određenim krugovima, za približavanje
„United forcea“ beogradskoj oi sceni
zaslugu je imalo i nekoliko bendova.
Najpre je aktuelan bio bend Klasni
problem, kratkog daha i sa svega jednom snimljenom pesmom, ali su imali
podršku jer im je jedan od članova bio
lider „United forcea“.
Posle njih se pojavljuje bend Životinje
koji i dan-danas ima kultni status među
navijačima Rada, najviše zbog numere koja nosi naziv upravo po njihovoj
navijačkoj grupi: „Pivo teče kroz vaše
vene, mrzite crvene i obojene... United
force, United force...“. I ostale teme koje
obrađuju u pesmama na svojoj prvoj
kaseti („BG Devijacije“, „Predskazanje
tapes“, 1993), kao i usemplovan Hitlerov
govor, doprineli su popularnosti benda
među Radovim navijačima, ali i ostalim
naciskinsima, iako bend zvanično nikad
nije bio član domaćeg ogranka „Krv i
čast“, već je smatran klasičnim oi-punk
bendom. Verovatno je to doprinelo da,
nakon ponovnog okupljanja benda, kao
predgrupe s njima redovno nastupaju
tzv. apolitični bendovi (Miki Pirs, Birtija, čak i hc punk bend Fishskin), iako je
bend i dalje izvodio pesme s rasističkim
tekstovima, a u publici su bili pripadnici „United force“ sa svojim obežjima
(najčešće iz podgrupe „Odred 18“), kao
i u majicama s raznim neonacističkim
simbolima.
G.B.B.
POSAO IZNAD POLITIKE
U ovom kontekstu treba pomenuti i Kragujevac, i Sašu Vujića-Vuju,
frontmena legendarnog benda Kbo!.
Ovaj bend je, još od polovine osamdesetih, imao poklonike širom bivše Jugoslavije, ali i u okolnim zemljama. Bend
se, sudeći po tekstovima pesama, nikad
nije mogao svrstati u desničarsku scenu,
već su bili klasičan punk bend, ali su
neki Vujini potezi izazivali bes domaćih
pankera. Uporedo sa sviranjem, Vuja se
bavio i produciranjem bendova, najpre
93
u studiju „Male pčelice“, a zatim u „Češnjaku“. Kao producent, Vuja je preozbiljno shvatio poslovan pristup, tako da
je u studiju pružao usluge svakom ko se
pojavi s dovoljno novca. Tako su, pored
brojnih normalnih grupa, u „Češnjaku“ mesto našli i mnogi naciskinhed
bendovi. Ustvari, može se reći, gotovo
kompletna muzička sekcija domaćeg
„Blood & Honoura“. Na nekim od tih
snimaka Vuja je, osim kao producent,
naznačen i kao gostujući gitarista. Iako
je više puta prozivan, on u tome nije
video ništa loše.
I domaći nacisti njegovu pomoć smatrali su vrednom, pa je na omotu kompilacije domaćih „Blood & Honour“
bendova, „Anthems of etnic cleansing“
(ISD/NS records, 1998), Vuja spomenut
u odeljku „B&H Kragujevac“. Sve ovo
najglasnije su mu zamerali ljudi s kraljevačke punk scene, ali je on imao svoj
način za rešavanje takvih problema,
pa je za jedan kraljevački koncert svog
drugog benda, Trule koalicije, kao predgrupu pozvao lokalni bend Bomba za
sistem, omiljen među lokalnim desničarskim skinhedima. A upravo je s Trulom koalicijom izazvao više kontroverzi
u javnosti, i to zbog numere „Zašto me
mrziš što volim Šešelja?“. Mada je teško
poverovati da je neki punk bend 1992.
napravio ovu pesmu iz ozbiljnih pobuda, činjenica je da je njeno izvođenje na
koncertima izazivalo salve oduševljenja
dela publike „sumnjivih“ opredeljenja,
dok je na koncertima u Republici Srpskoj redovno izbijao haos, penjanje na
binu, uzvikivanje još nekih političkih
parola, kad god je svirana.
RAĐANJE NEONACI SCENE
U NOVOM SADU
U Novom Sadu se engleska oi punk scena pažljivo pratila kroz cele osamdesete.
Zbog nekolicine ljudi koji su redovno
odlazili u London, najnovije punk aktelnosti prilično su brzo (za ono vreme)
bile dostupne novosadskim skinsima
i pankerima. Tako i izdanja desnih oi
bendova, poput Skrewdrivera ili Indecent Exposure, dolaze u Novi Sad polovinom osamdesetih. Osim što je muzika
tih bendova osvojila novosadske skinse,
tri-četiri godine kasnije, među njima
će se početi širiti desničarske ideje koje
propagiraju ovi bendovi. Već je spomenut fanzin Clockwork i njegovo četvrto
i poslednje izdanje, u kom su većinom
zastupljeni RAC bendovi. Oko 1990,
94
sve češće su se po zidovima mogli videti
iscrtani keltski krstovi i slični simboli,
bilo je ispada na koncertima (poput
incidenata na nastupu nemačkog punk
benda Inferno), a ubzo su i nekoliko
lokalnih oi bendova zahvatili uticaji te
scene.
Ritam nereda svoju prvu kasetu (skup
ranijih demo i live snimaka) objavljuje
za „Predskazanje tapes“, tako da im
vlasnik etikete Branko Kunovski preko
svojih izvora sređuje da daju brojne
intervjue za desničarske skinhed fanzine širom Evrope i SAD, kao i da budu
objavljeni na kompilacijama izdavačkih
kuća sličnih usmerenja. Prvi zvaničan
album „Nikog nema“ objavljuju 1991.
godine, za nemačku izdavačku kuću
„DIM Records“, koja je u početku izdavala apolitične oi bendove, da bi se tokom godina otvorila ka RAC sceni, što
je dovelo do nekoliko policijskih racija
u kancelarijama vlasnika. Mada se Ritam nereda u to vreme mogao svrstati u
kategoriju apolitičnog benda, primetno
je nekoliko detalja koji su kasnije zadavali glavobolje članovima grupe. U pesmi „Skinheads“ se u jednom momentu
čuje povik „White power“ (ova pesma
nalazi se na CD reizdanju iz 2001.), a na
samom omotu, u zahvalnici, spomenuti
su fanzini Last chance i White pride,
tada jedno od najpoznatijih štampanih
glasila neonacističke scene.
REGRUTNI POTENCIJAL
RITMA NEREDA
Kao i u zapadnim zemljama, naciskinhed pokret buja i u Srbiji, ali još uvek
neorganizovano, i više u stilu huliganskog mačo pristupa. Usled manjka otvoreno nacističkih bendova, oni se okreću
tada najaktuelnijim oi punk bendovima
u koje spada i Ritam nereda. Nesumnjivo je da su veliki procenat publike činili
skinhedi ekstremno desnog opredeljenja. Sam bend izbegavao je da se javno
deklariše, ali je jasno da je u to vreme,
kad je desničarska scena bila aktuelna,
Ritam nereda bio i te kako prisutan na
njoj. To je naročito bilo primetno na
njihovim većim nastupima, kao što je
Koncert godine, kad su u masi ljudi
mogle da se vide grupe koje podižu
ruke u znak nacističkog pozdrava. Na
omotu njihovog albuma „Pogo live“ iz
1995, nalaze se slike članova s raznim
srpskim desničarskim skinhed ekipama,
a među imenima kojima se bend zahvalio, na omotu je stajalo i „Bajba & Jago-
dina crew“. Radi se o Dušanu Petroviću-Bajbi, koji je u to vreme bio jedan od
najznačajnijih pripadnika „Blood & Honour“ scene i poznat kao pevač benda
Proviđenje. Kasnije se preselio u Češku,
gde i danas živi, i dalje je aktivan, odnosno jedan je od glavnih organizatora
tamošnje neonacističke scene.
Uglavnom, članovi Ritma nereda nisu
imali nikakav problem s ovim činjenicama, ali su neposredno pred snimanje
trećeg albuma („Zvuci bola“,1996) želeli
da bend podignu na profesionalniji
nivo, pa su odlučili da zamene basistu.
Taj potez benda uticao je na to da im
deo njihove skinhed publike okrene
leđa, jer je napravljen zaokret ka metal
zvuku, a zamenjen je član koji je jedini
tokom godina ostao na skinhed sceni.
On je, takođe, bio angažovan u pokretu
„Krv i čast“, a 2000. je pokrenuo svoj
muzički projekat „Terorist“, koji se
pojavio na nekoliko CD kompilacija
stranih neonacističkih izdavačkih kuća.
U svakom slučaju, naciskinsi s određenim stažom ovaj bend više nisu smatrali
zanimljivim, iako su i dalje na njihovim
koncertima, pogotovo u unutrašnjosti,
ćelavci ekstremno desničarskog opredeljenja činili dobar deo publike. Oni
malo ozbiljniji naciskinsi okrenuli su se
svojim bendovima koji su u to vreme
bili osnivani po celoj Srbiji (Državni
udar – Beograd, Razor 88 – Novi Sad,
Agresija – Kikinda, Kristalna noć – Kragujevac itd).
Ritam nereda je nastavio je da svira, a
reputacija iz pređašnjeg vremena nije ih
u tome sprečavala, sve do užasnog događaja koji se jeseni 1997. odigrao u Beogradu. Grupa maloletnih beogradskih
naciskinsa napala je trinaestogodišnjeg
Roma Dušana Jovanovića i on je od
posledica prebijanja preminuo na licu
mesta. Već sledećeg dana počinje medijska kampanja protiv skinheda. Uglavnom se radilo o senzacionalističkim
tekstovima čiji se autori nisu obazirali
na činjenicu da postoje i antirasistički
opredeljeni skinsi. U tom periodu nije
bilo prijatno, niti bezbedno, ići ulicom
kratko ošišan, u kombat jakni i martinama, jer su mediji kod velikog broja
ljudi izazvali želju za linčom skinheda,
a na podele unutar pokreta nisu se obazirali. Tada se u javnosti, kao jedan od
glavnih bendova oko kog se okupljaju
nacisti, navodi Ritam nereda. Možda
ih stavljanje u ovu konotaciju i ne bi
tako pogodilo, tj. možda bi se sve vrlo
brzo sleglo u normalnim okolnostima,
ali bend je početkom novembra imao
zakazan koncert u velikoj sali SKC-a u
Beogradu, s beogradskim Šahtom i Six
Packom iz Smederevske Palanke kao
predgrupama.
Period od nekoliko nedelja posle smrti
Dušana Jovanovića nije bio dovoljan da
se smiri uzavrela atmosfera u medijima
i javnosti, tako da razna romska udruženja traže da se koncert zabrani, smatrajući ga dešavanjem visokog rizika na
kom će se okupiti veliki broj neonacista.
Bend se, donekle, trudio da demantuje
svoju povezanost s neonacističkom
scenom, i u tu svrhu se u brojnim emisijama kao gost pojavljuje njihov tadašnji menadžer Konstantin Polzović. Da
li Polzović nije bio previše ubedljiv, ili
je policija smatrala da neće biti u stanju
da reguliše situaciju, uglavnom koncert
je otkazan, odnosno odložen, pošto su
organizatori čekali da se smiri situacija,
a kao termin pogodan za održavanje
koncerta procenjen je mart sledeće
godine. Tada je u SKC-u nastupila ista
postava bendova. Prostor je bio ispunjen publikom i dokazalo se da Ritam
nereda još uvek privlači deo domaćih
neonacističkih skinsa, kojih je te večeri
bilo u solidnom broju. Kako god, može
se reći da drugih posledica po bend nije
bilo, te su nastavili da snimaju album i
održavaju koncerte, uključujući i nastupe sa svetski poznatim bendovima.
Mada ni u muzičkom smislu odavno
nisu imali veze sa oi zvukom, niti su
se smatrali delom skinhed scene (ni
desne ni antirasističke), na koncerte
im još uvek dolaze mlađi naciskinsi. Po
nepisanom pravilu, u nekim mestima u
Srbiji njihovi koncerti predstavljali su
„regrutne centre“ za klince koji bi posle
Ritma nereda prešli na „sledeći stepenik“ i zakoračili na „Blood & Honour“
scenu. Bend i dalje ima tzv. profesionalan pristup u radu, pa se ne obaziru na
to ko im čini publiku, sve dok taj neko
plaća kartu za koncert i kupuje albume. U svakom slučaju, ni organizatori
koncerata, ni mnogi popularni domaći
bendovi ne obaziru se na to i niko ne
vidi problem u saradnji s Ritmom nereda. I muzički kritičari su na strani
benda, recimo, poznati novosadski rok
novinar Bogica Mijatović u svojoj knjizi
NS rockopedija tvrdi da je iza hajke na
bend 1997. stajala aktuelna vlast, koja
je čitavu priču o povezanosti benda s
naciskinsima izmislila zbog angažovanih tekstova benda. Mada su tokom
narednih godina uspeli da privuku i
veliki broj normalne publike i steknu
Šaht
95
Koncert Životinja u Beogradu
„Ako neko kupi kartu za koncert, nije nas briga za
»
njegove stavove“ »
ogromnu popularnost, ćelavci ubučeni
u crno ili dizanje desne ruke nisu čudne
pojave na njihovim nastupima. Kad se
u medijima na svakih nekoliko godina
digne prašina oko srpskih neonacista,
i Ritam nereda gotovo uvek bude pomenut u tom kontekstu, ali se reakcije
benda svode na nemušto sastavljena
saopštenja njihovog PR tima, koja, bar
kad je reč o dobrim poznavaocima situacije, nikako nisu ubedljiva.
TINEJDŽERSKA
KONFUZIJA
Još jedan novosadski bend, koji se nije
najbolje snašao početkom devedesetih u doba antikomunističke euforije i
procvata RAC scene, jeste Generacija
bez budućnosti. Bend su 1990. osnovali
tinejdžeri s Limana. Iste godine objavljuju kasetu sa demo i live snimcima
pod nazivom „Da je jug pobedio“, za
više puta spominjano „Predskazanje ta96
pes“. Pored vidljivih antikomunističkih
simbola, na omotu se nalazio i crtež po
kom se zaključuje da je bend u to vreme
bio fasciniran Američkim građanskim
ratom, naročito trupama Konfederacije.
U prilog toj tvrdnji govori i naziv jedne
pesme s te kasete („Da je jug pobedio“, a
na singlu iz ’91. imali su pesmu „Krst u
plamenu“), kao i nošenje majica u bojama zastave američkog juga.
Bend je 1993. objavio prvi studijski
album („Vol.1“) za čije je izdavanje na
vinilu bio zadužen Branko Kunovski,
odnosno njegova etiketa „Predskazanje“. Američki jug im je, očigledno, i
dalje fetiš („Da je jug pobedio“ i „White
land“), ali se na albumu nalazi i nekoliko ska pesama, i to jedna pod nazivom
„Jamaica“. Kao da je GBB, kao bend
u čijoj je postavi bilo nekoliko skinsa,
smatrao da treba da ispuni očekivanja
kompletne skinhed scene. U svakom
slučaju, desna struja scene smatrala
ih je neozbiljnima i više se priklanjala
bendovima koji su zauzimali aktuelne
neonacističke stavove, ili se pak držali
srpskog nacionalizma. GBB nije se uklapala ni u jednu od tih kombinacija. I
ekipa iz kvarta, koja je pratila GBB, vrlo
brzo izgustirala je desničarske ideje, a
bend su pratili zbog hitičnih oi, punk i
ska pesama, tako da ni oni nisu marili
za pomenute izlete benda. Generacija
bez budućnosti postala je jedan od popularnijih novosadskih bendova, koji
više nije imao puno veze sa stavovima
iz mlađih dana, a uskoro gube i vezu sa
oi punkom, te su s albumom „Spleen“
iz 1997. prešli na alternativni rock, uz
totalno drugačiji imidž.
Provokacija je bend koji se smatra nosiocem drugog talasa oi punk scene u
Novom Sadu. Bend su oformili klinci
od 13-14 godina 1990. U prvih godinudve svog postojanja snimaju nekoliko
demo snimaka, koje 1993. godine
objavljuje „Predskazanje“ (split kaseta s
kraljevačkim bendom Kreativni nered).
Izdavač, naziv albuma „For white cleanland“, pesma „White cult“ govori da
je Skrewdriver, kao i još neki bendovi
sa RAC scene, bio popularan u Novom
Sadu ranih devedesetih, kao i u gotovo
celoj Evropi. Tada se skinhedi u gradu
još uvek nisu delili, pa su se na nasnimljenim kasetama, koje su kružile od
ruke do ruke, mogli naći Skrewdriver
na jednoj, a italijanski skinsi levičari
Nabat na drugoj strani. To samo govori
o tome da nisu svi u svom adolescentskom periodu previše ozbiljno shvatali
svoje rasističke ispade. Ali u svakom
slučaju, zahvaljujući izdavaču, kaseta je
bila dostupna u Srbiji, a deo tiraža isporučen je i u inostranstvo, pa se bendu
javljaju brojni ljubiteljni tada popularne
RAC scene, ali i pripadnici raznih ekstremnih organizacija.
Bend je u to vreme raskrstio s desnom
skinhed scenom, a pevač benda u intervjuu za fanzin We can do anything, kao
jedan od bitnijih razloga za tu odluku,
navodi jedan zanimljiv događaj. Otac
tadašnjeg basiste otvorio je pošiljku
koja je za bend stigla iz SAD i ugledao
neonacističke pamflete i časopise, kao i
članske karte organizacija tog ideološkog
opredeljenja. Pobesneli ćale okupio je
ceo bend svog sina, odveo ih na Dunav i
naterao da sav štampani materijal koji im
je stigao pocepaju i bace u reku. Na kraju
im je udario po šamarčinu. Kako god,
ubrzo se kao glavna publika Provokacije
ističe ekipa, mahom, limanskih skinsa
i pankera, koji su, iako nisu bili previše
zainteresovani za politiku i ideologiju,
imali nultu toleranciju prema nacizmu.
Tako je na beogradskom nastupu Provokacije, u aprilu 1996, kad su nastupili
RAC scena, u to vreme, na ovim prostorima,
»
predstavljala je nešto sasvim novo i svojim agresivnim
pristupom privlačno je delovala na klince s muzičke
scene.
»
uz domaći Kontejner A. D., došlo do
masovne tuče kakva se, po rečima mnogih, dotad nije videla na koncertima. S
bendom su na koncert krenuli i njihovi
drugari. Već posle druge pesme koncert
je prekinut zbog nereda. Razlog je, pored rivaliteta Beograda i Novog Sada i
njihovih skinhed ekipa, bilo i to što su
Novosađani bili iziritirani ponašanjem
većeg dela domaće publike, odnosno
nošenjem nacističkih obeležja i uzvikivanjem parole „Sieg heil“. Na koncertima Provokacije bilo je sličnih incidenata
i u samom gradu, ali su se vremenom
stišavali, jer su naciskinsi prestali da
prate oi-punk koncerte, okrenuvši se
RAC bendu Razor 88, koji je uglavnom
nastupao u unutrašnjosti zemlje.
ANARCHO-PUNK
Mada su još osamdesetih pankeri širom Jugoslavije gajili simpatije prema
britanskoj anarcho-punk sceni i bendovima poput Crass, Conflict i Oi Polloi,
tek početkom devedesetih dolazi do
organizovanja kolektiva na „do it your
self ” principima i na aktivističkoj bazi.
Najpre u Ljubljani i Zagrebu, a mala
„eksplozija“ anarcho-punk scene izbija i
u Srbiji 1994/95. Kuriozitet je da je ova
scena bila zastupljena najvećim delom u
unutrašnjosti, dok ju je u većim gradovima podržavao manji broj ljudi.
Otpočetka se izdvojila ekipa iz Kraljeva
okupljena oko bendova Hoću? Neću!,
Totalni promašaj, Mortuus i Smudos,
kao i oko nekoliko fanzina. Ova ekipa,
ne toliko brojna, organizovala je brojne
aktivnosti. Ubrzo su se povezali s anarhističkim grupama iz ostalih republika
bivše SFRJ, s kojima uskoro objavljuju
bilten Preko nacionalizama i rata. Nezavisna zagrebačka izdavačka kuća 1996.
objavljuje istoimenu kompilaciju u obliku sedmoinčnog EP, koja se iz ove perspektive može smatrati kultnom, kako
zbog uticaja koju je imala na tadašnju
scenu, tako i zbog toga što ploča i dandanas privlači veliku pažnju kolekcionara vinilnih izdanja. Ljudi sa scena bivše
države sve uže sarađuju, ali se kontakt
svodi na dopisivanje zbog nemogućnosti putovanja, tj. prelaska granice.
Međutim, od 1996, bendovi s domaće
anarcho-punk scene počinju da organizuju turneje u Sloveniji. Najpre je
mini-turneju održao Totalni promašaj (s
hrvatskim bendom Blind Justice), godinu dana kasnije i Hoću? Neću!, a 1998. i
bend iz Kovina Unutrašnji bunt, koji je
odsvirao nekoliko zajedničkih koncerata s Radikalnom promjenom iz Zagreba.
Na gotovo sve slovenačke koncerte
dolazila je i hrvatska publika, tako da su
oni predstavljali i jedno od prvih mesta
okupljanja ljudi sa srpske, hrvatske i
slovenačke anarcho-punk scene.
Domaći anarcho-punk bendovi nisu bili
zastupljeni u medijima, ali tiraži njiho97
vih izdanja (u većini slučajeva radilo se
o kasetama) bili su solidni, pogotovo
kad se uzme u obzir da su objavljivana
samostalno, na „do it yourself “ osnovama. Retko su se prodavali u muzičkim
prodavnicama, a za prodaju su uglavnom bile zadužene punk distribucije.
Na taj način ovi bendovi uspeli su da
dopru do šireg kruga ljudi („šireg“ u
okvirima punk scene), tako da se scena
polako stvarala i u ostalim gradovima.
Po mnogima je, posle Kraljeva, najinteresantniji bio Sombor, koji se isticao po
bendovima Debeli samuraj i Agitator,
zatim Smederevska Palanka („Kad bi...“
festival), iako su scene, koje je činilo bar
nekoliko bendova i fanzina, postojale u
brojnim mestima. Na primer, najnormalnije je bilo da u gradićima poput
Kosjerića i Svilajnca svira nekoliko bendova i objavljuju se po 2-3 fanzina.
Baš po pitanju fanzina situacija je bila
specifična. U jednom periodu došlo je
do njihove hiper-produkcije, tako da se
ljudima sa scene u jednom trenutku činilo da ih ima u trocifrenom broju, što
je bilo moguće, ili bar vrlo blizu istine.
Uglavnom se radilo o muzičkim fanzinima u kojima su izlazili intervju, najčešće s domaćim bendovima. Pomenuta
kraljevačka ekipa napravila je iskorak i
kad se radilo o domaćem fanzinaštvu.
Godine 1997. počinju da objavljuju
fanzin Kontrapunkt u kom nisu sadržane muzičke teme, već isključivo tekstovi
aktivističke tematike. Fanzin je izlazio
nekoliko godina, a kasnije ga je nasledio
istoimeni sajt, koji je i danas aktuelan.
Izdavanje Kontrapunkta nije bio jedina
„nemuzička aktivnost“ domaće anarcho-punk ekipe. Ona je bila i aktivno
uključena u antiratni pokret, naročito
1998. za vreme eskalacija sukoba na
98
Kosovu. Deo ljudi bio je angažovan i
u kampanji za „Prigovor savesti“, zbog
čega je represiju i od strane policije, i
vlasti uopšte, trpeo jedan od članova
rumskog hardcore benda Gymnastics.
Anarcho-punk u periodu od 1994. do
1998. čini glavnu struju na punk sceni
u Srbiji. Bili su prozivani od strane neistomišljenika i nazivani „hipicima“ i
„pomodarskim pokretom“, u to vreme
su se jedini na sceni beskompromisno
suprostavljali nacionalističkim tendencijama, a mnogo su uticali i na to da se
bendovi desničarskog opredeljenja ne
pojavljuju u fanzinima i da ne sviraju na
punk koncertima. Posle NATO bombardovanja 1999, kao i mnoge druge
aktivnosti u zemlji, i anarcho-punk
scena je utihnula. Manji broj fanzina
izlazio je još koju godinu, broj neprofitabilnih punk distribucija naglo je pao,
a neki od začetnika scene su se povukli.
Verovatno je ta praznina, koja je nastupila, dovela do toga da na sceni počnu
da „duvaju neki drugi vetrovi“, ali ovog
puta nije bilo dovoljno onih koji bi se
tome suprostavili.
SUMA SUMMARUM
Činjenica je da, iz današnje perspektive,
neki potezi bendova s tadašnje oi i punk
scene, o kojima smo ovde govorili,
izgledaju drugačije nego u to vreme,
i da se problematici, ipak, mora prići
i iz drugog ugla. U to vreme na vlasti
je bio diktator, moćan protivnik, koji
je izazivao bes omladine. Bendove su,
uglavnom, činili adolescenti, koji su
lako prihvatili antikomunističke stavove
zastupljene u domaćoj opoziciji. Nažalost, u nekim slučajevima, oni su se
brzo radikalizovali. Kao i na domaćoj
političkoj sceni, tako i na alternativnoj,
pojedinci i grupe, često različitih svetonazora, zauzimali su isti stav prema
tadašnjoj vlasti. Ponekad su osnovna
načela stavljana u drugi plan, što je
možda u tom trenutku delovalo kao
ispravna odluka koja će dati pozitivan
rezultat na duže staze, ali je, nažalost,
otvorilo širom vrata konzervativnim
idejama koje su tako dospele na punk
scenu. Međutim, mora se napomenuti
da je dobar deo punk scene bojkotovao
takve bendove, dok su im prostor davali
domaći mediji, čak i državni, ali naročito oni naklonjeni opoziciji (Radio B92 i
Studio B pogotovo).
Ni situacija na inostranim scenama,
početkom devedestih, nije bila sjajna.
Ogromna RAC scena u drugi plan izgu-
rala je oi streetpunk bendove, koji su se
do tada bavili standardnom problematikom za taj pravac – položaj radničke
klase, nezaposlenost itd. RAC scena, u
to vreme, na ovim prostorima, predstavljala je nešto sasvim novo i svojim
agresivnim pristupom privlačno je delovala na klince s muzičke scene. Teško
je osuditi baš svakog ko se kao frustrirani tinejdžer tada zatekao na sceni, u
pogrešno vreme na pogrešnom mestu,
i prihvatio stavove koji su tada bili
najaktuelniji, a po nekim nametnutim
društvenim normama, delovali sasvim
prihvatljivo.
Nepromišljeni potezi u mladosti nisu
ništa čudno, ali je zanimljivo kako su
neki od bendova, više od dve decenije,
izbegavali da prihvate odgovornost za
neke od svojih poteza. Možda na samom početku i nisu mogli da uče na
tuđim greškama, ali su imali dovoljno
vremena da isprave svoje. Okretanje
glave i odmahivanje rukom pri pomenu ovih problema, sve dok su koncerti
rasprodati, a kasnije jadikovanje kad ih
štampa, u nedostatku afera, uzme na
zub, baš i nije u skladu sa stavom „sam
protiv celog sveta“, na kom su neki od
bendova gradili karijere.
U svakom slučaju, stanje na sceni devedesetih nije se promenilo ni ulaskom u
novi milenijum, niti s „demokratskim
promenama“, već je problem i dalje
prisutan. Nazadne ideje, protiv kojih se
punk bori od samih svojih početaka,
neki bendovi i dalje propagiraju, na
koncertima se toleriše ekstremna desnica koja je često nasilna prema ostalim
posetiocima, oportunistički pristup i
neizražavanje stavova, kako bi se sačuvala sigurna pozicija, postali su sasvim
normalni. Ali punk scena trebalo bi
da bude jedna od retkih oaza zdravog
razuma i svakako da ovakve pojave ne
treba prihvatati, niti dopuštati da se šire.
Ako neki traže izgovore za svoje greške
s početka karijere, ne treba dozvoliti
da se iste greške ponavljaju i danas,
jer sada više nema vremena ni za nove
greške, ni za izgovore.
■
Download

Margina 02 72 dpi.pdf - Centar za socijalna istraživanja