Fakultet za medije i komunikacije
Univerzitet Singidunum
Stereotipi o plavušama
Studentkinja: Jelena Topić
"Da bi bila obožavana, žena treba da ima kosu boje zlata"
Bodler1
Da li su plavuše glupe i da li se bolje zabavljaju? Da li je boja kose bitan faktor ili
je u pitanju samo stereotip? Ako razmišljamo o stereotipu najpre treba da se zapitamo
šta je stereotip, ko ga je prvi definisao i kako se razvijao kroz vreme. Istovremeno,
postavljamo pitanje od kada je boja kose postala faktor podele žena i od kada su
plavuše postale stereotip? I zašto stereotip ima negativnu konotaciju u većini
slučajeva?
Stereotipi su potrebni društvu i nisu loši: osobe koje definišu i kontrolišu
stereotipe, predstavljaju ih kao loše. U koje svrhe oni služe, da se lakše objasni ili da
se omalovaži?! Volter Lipman je napisao da „obrazac stereotipa nije neutralan. Nije to
baš samo jedan od načina da se umesto velike, blještave, zaglušujuće zbrke realnosti
uspostavi red. Nije samo prečica. On je sve te stvari zajedno i još nešto više. On je
projekcija u svet našeg smisla o našoj vrednosti, o našem položaju i našim pravima.
Stereotipi su, zbog toga silno nabijeni osećanjima koja idu sa njima. Oni su tvrđave
naše tradicije, a iza njenih bedema mi se i dalje možemo osećati sigurnim na
položajima koje zauzimamo.“ 2 Za stereotip se kaže da je generalizacija ili predrasuda
1
Videti: http://en.wikipedia.org/wiki/Charles_Baudelaire (21. 11. 2010).
2
Ričard Dajer, „Uloga stereotipa”, Mediji/Moć, ur. Jovan Čekić i Jelisaveta Blagojević, FMK, 2010 (u pripremi).
2
koja je teško promenljiva u određenom društvu. Usmeren je ka određenoj grupi ljudi
zasnovanih na pogrešnim pretpostavkama. Kada se jednom nešto ‘etiketira’ teško je tu
‘etiketu’ zanemariti, a još teže skinuti je. Da li je sve stvarno crno ili belo? Naravno da
nije. Primerom kojim ćemo se mi baviti pretpostavlja da ženske osobe sa plavom3
kosom imaju određeno ponašanje i osobine koje su samo njima svojstvene: glupe,
naivne i žene lakog morala. To se najbolje može uočiti kroz viceve o plavušama.
“Zašto plavuša igra ispred semafora? Misli da je u diskoteci!” Da li se ovim
primerom pokazuje da su plavuše zaista glupe? Anita Lus je prva okarakterisala
plavuše kao naivne i glupe u svom romanu Muškarci više vole plavuše4 . Roman je
ekranizovan i glavnu ulogu je dobila najčuvenija plavuša na svetu, Merilin Monro.
Posle prikazivanja filma Merilin je okarakterisana kao njen lik iz filma, preko noći je
postala glupa plavuša koju zanima novac i zabava. Nastavila je da igra svoju ulogu i u
privatnom životu radi slave i popularnosti ne znajući da se ona biti pokretač mnogih
stereotipa koji su i danas utemeljeni u društvu.
Susretali smo se, bar jedanput, sa stereotipom o plavušama, neposredno imajući
plavu boju kose ili posredno kada je neko u vašem okruženju imao plavu boju kose, a
da se nismo zapitali kako to utiče na označenog istim. Onom ko podržava stereotip i
koristi ga u svakodnevnoj komunikaciji - “Ti si prva plavuša koju sam upoznao a da
nije glupa” - ne znači najverovatnije mnogo onom ko je izgovorio osim da
okarakteriše nekoga da nije glup toliko koliko je on mislio po izgledu, tačnije po boji
kose, ali onom kome je izrečeno znači mnogo više i dublje. To zapaža T. E. Perkins u
svom delu i kaže “Uputiti ’ispravno’ na nekoga kao na ’glupu plavušu’, i razumeti šta
se pod tim misli, podrazumeva nešto mnogo više od boje kose i inteligencije. To
3
4
Videti: http://vukajlija.com/plava-kosa (21. 11. 2010).
Videti: http://www.suite101.com/content/biography-of-anita-loos-famous-for-gentlemen-prefer-blondes-a229706
(21.11. 2010).
3
neposredno upućuje na njen pol, što dalje upućuje na njen status u društvu, njen odnos
prema muškarcima, njenu nesposobnost da se ponaša ili misli razumno, i tako dalje.
Ukratko, to podrazumeva znanje o složenim društvenim strukturama.”5 Ti koji
upućuju na nekoga da je “glupa plavuša” ne znaju ništa o složenim društvenim
strukturama neke ličnosti a još manje razmišljaju o tome. Stereotipi mogu da naruše
moć rasuđivanja i našu percepciju i samim tim budu veoma štetni. Kada bismo vam
prestavili žensku osobu sa plavom kosom da li biste odmah povezali da je ona glupa,
“laka” i naivna? Pitali smo, jednu poznatu plavušu koja je želela da ostane anonimna,
na ovu temu plavuša:
“Da li ste se susretali sa stereotipima o plavušama i kako reagujete na njih? Jesam,
susrećem se sa njima ceo život. U prošlosti sam pokušala da se opravdam ali
vremenom sam prestala, a danas uputim svoj najlepši osmeh. Kaže se da se plavuše
bolje zabavljaju, šta vi mislite? Ceo život sam plavuša, ne znam kako se crnke ili
brinete.” (smeh)
Izgled, visina, debljina, boja i dužina kose tumačena su, tumače se i tumačiće se.
Narodi su to prikazivali kroz šale, priče i viceve. Legenda kaže da su vicevi o
plavušama nastali kada je jedan američki komičar počeo da zbija šale na račun jedne
žene sa plavom kosom, naravno izostavio je činjenicu da je ta žena u stvari njegova
žena. Taj komičar se plašio svoje jake i samouverene žene zato je i smislio šale na
njen račun. Zbijanjem šala on se osečao manje ugroženim. Da li su žene jake i
opasne?
Vratimo se nekoliko hiljada godina unazad. U Rimu i Staroj Grčkoj boginja ljubavi
se prikazivala kao oskudno odevena žena plave kose, s jedne strane su bile boginje a s
druge strane bludnice. Žena sa plavom kosom je bila ideal lepote jer su Rimljani i
Grci narod tamnog tena, kose i očiju. Žene plave kose su bile retke, zato su žene
(Rimljanke i Grkinje) bojile svoju tamnu kosu raznim biljem dugo sedeći na Suncu
radi boljeg efekta i svetlijih nijansi. Kada su njihovi narodi porobljavali severne
zemlje, muškarci su počeli da luduju za plavim robinjama, samim tim su i žene počele
sve češće da boje svoju kosu, a kasnije da kupuju perike ne bi li svojim muževima
ispunjavali određene fantazije.
5
T. E. Perkins, Ponovno promišljanje stereotipa, 1979, 139.
4
Hrisčanska crkva je označila plavu boju kose kao kosa grešne osobe, jer su u
prošlosti sve grešnice od Eve imale plavu boju kose. Početkom 20. veka bilo je
rizično imati plavu kosu, ali sa početkom filma, mit o plavušama se menjao iz godine
u godinu, od domaćice do samostalne emancipovane žene. U stvaranju mita o
devojkama sa plavom kosom zaslugu ima i Volt Dizni koji je u većini svojih crtanih
filmova imao ženske likove sa plavom kosom koje su bile pozitivni likovi (npr.
Pepeljuga i Aurora). Mediji su bili ti koji su podržali stvaranje stereotipa o plavušama.
Pojavom Merilin Monro sve žene su poželele da izgledaju kao ona, počev od boje
kose. Nekoliko godina kasnije, pojavila se još jedna poznata plavuša, lutka koja je
obeležila detinjstvo mnogih, Barbi. Žene su tada požele da budu Barbike. Plavuša
savršenog izgleda, sa uvek sređenom frizurom i najnovijom garderobom. Plavuše su
prisutne kako nekada, tako i danas. Limor Shifman6 je izjavila kako stereotip još uvek
živi, ne samo u medijima već i u društvu. Po najnovijoj anketi7 najlepša žena na svetu
je, gle čuda, plavuša, Skarlet Johanson.
Stereotipa o plavušama će uvek biti, a na nama je, kao članovima tog društva, da te
stereotipe ublažavamo pošto ne možemo da ih uklonimo. A i nauka još uvek nije
dokazala da boja kosa ima ikakve veze sa inteligencijom ili moralom. Ljude ne treba
deliti po boji kose i kože, jer ne sudite ni knjizi po njenim koricama.
Ko je smislio viceve o plavušama? Ljubomorna crnka.
Literatura
Ričard Dajer, “Uloga stereotipa”, Mediji/Moć, ur. Jovan Čekić i Jelisaveta Blagojević, FMK, 2010.
T. E. Perkins, Ponovno promišljanje stereotipa, 1979, 139, (01. 12. 2010).
6
Videti: http://www.oii.ox.ac.uk/people/?id=27 (21. 11. 2010).
7
Videti: http://www.mondo.rs/s189283/Skarlet_Johanson_je_lepotica_godine.html (21. 11. 2010).
Download

Jelena Topic - Čija prava su ljudska prava